Agrarna Politika Srbije

Univerzitet privredna akademija u Novom Sadu Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment u Novom Sadu

Istraživački rad iz predmeta Agrarna politika i ruralni razvoj Tema: Agrarna politika Srbije

Profesor: Kuzman dr Boris

Novi Sad, 2017.

Student: Пјешчић Жарко

1

SADRŽAJ: 1. Uvod…………………………………………………………………………………3 2. Agrarna politika Srbije u pred-tranzicionom periodu..................................................3 3. Privatizacija i demonopolizacija poljoprivredno-prehrambenog sektora u Srbiji.....11 4. Agrarna politika Srbije tokom perioda transformacije poljoprivrede........................14 5. Zaključak...................................................................................................................25 6. Literatura...................................................................................................................26

2

1. Uvod Agrarna politika je sastavni deo ekonomske politike, koja se primenjuje u poljoprivrednoj proizvodnji. Agrarna politika se ne može konstituisati izvan ekonomske politike i privrednog sistema. Takođe ni koncept agrarne politike ne može biti drugačiji od koncepta ekonomske politike. Kao deo ekonomske politika agrarna politika zavisi od faktora ekonomske i neekonomske prirode. Mnoga pitanja globalnog razvoja privrede zavise dobrim delom od razvoja poljoprivrede. U radu je objašnjena agrarna politika Srbije prvenstveno u periodu tranzicije, ali i jednim delom i agrarna politika Srbije u pred-tranzicionom periodu, radi boljeg uvida u promene u agrarnoj politici, ali i pravljenja komparacije. U pred-tranzicionom periodu težnja je bila usmerena na podruštvljavanju, prevazilaženju privatne svojine i stvaranju državne, odnosno društvene svojine, dok je u periodu tranzicije težnja usmerena na privatizaciji koja podrazumeva svojinsku transformaciju društvene svojine u privatnu, kao jedan od osnovnih uslova za pridruživanje EU i kao temelj celine reforme. U radu je detaljnije objašnjen proces privatizacije, načela, ciljevi, modeli, kupci u privatizaciji i sl. Rad sadrži detaljnije analize agrarne politike Srbije u periodu transformacije poljoprivrede, promene u cenama osnovnih poljoprivrenih proizvoda, novčane pomoći poljoprivrednim proizvođačima, promene u trgovinskoj politici, promene u finansiranju ruralne ekonomije i sve značajnije novine koje su se desile u poljoprivredi Srbije u periodu tranzicije.

2. Agrarna politika Srbije u pred-tranzicionom periodu Razvoj poljoprivrede posle Drugog svetskog rata karakteriše socijalistički preobražaj poljoprivrede i sela. Socijalistički preobražaj se definiše kao „stvaranje krupne robne proizvodnje, koja se zasniva na krupnim društvenim sredstvima, na naučnoj organizaciji rada, na korišćenju dostignuća nauke i tehnike, podruštvljavanju procesa proizvodnje, prevazilaženju privatne svojine, porastu dohotka i standarda poljoprivrednih proizvođača i poljoprivrednog stanovništva uz istovremeno uspostavljanje i razvijanje socijalističkih društvenih odnosa“ i koji se „u praktičnoj agrarnoj politici svodi na prevazilaženje sitne robne proizvodnje, prevazilaženje seljačkih gazdinstava kao njenog nosioca“.1 Radi ostvarivanja ciljeva socijalističkog preobražaja poljoprivrede uvedeno je korišćenje metode kolektivizacije. Metoda kolektivizacije se zasniva na podruštvljavanju zemljišta i osnovnih sredstava za rad. Ona je podrazumevala da treba preko poljoprivrednih dobara, naročito preko seljačkih zadruga, izvršiti socijalizaciju poljoprivrede, a na taj način rešiti problem deficita prehrambenih proizvoda. Međutim nakon osam godina utvrđeno je da ipak metod kolektivizacije sa ekonomskog stanovišta nije uspeo. Tada se pristupilo modifikaciji u korišćenju metode za socijalistički preobražaj poljoprivrede. Novi koncept agrarne politike SFRJ, definisan 1957. godine podrazumevao je: „ a) postupan razvoj društvenog sektora poljoprivrede, s tim što je tempo razvoja opredeljen ekonomskim kriterijima koji mogu biti modifikovani ekonomskom intervencijom društva u skladu sa potrebnim razvojem poljoprivredne proizvodnje u celini; b) poslovnom saradnjom društvenog sektora sa individualnim proizvođačima, koji se zasniva na ekonomskim merilima i uz težnju da se samoupravno odlučivanje proširi na sve oblike poslovne saradnje i c) sprečavanje da sitna robna proizvodnja privatnih poseda preraste u kapitalističku – zemljišni maksimum i ograničenje u najamnom radu.“2 Dakle, novim konceptom, odnosno novom metod 1

Dunđerov M., Trkulja M., Gajić M., Lovre K. (1983), str. 1.

2

Dunđerov M., Trkulja M., Gajić M., Lovre K. (1983), str. 1.

3

socijalističkog preobražaja poljoprivrede težište je premešteno sa podruštvljvanja zemljišta na podruštvljavanje procesa proizvodnje, ali cilj je ostao isti, a to je stvaranje krupnih socijalističkih proizvodnih jedinica. Ovaj model agrarne politike podsticao je stvaranje bimodalnog karaktera poljoprivrede, gde su postojala dva sektora poljoprivrede: društveni i privatni. Društveni sektor krupne robne proizvodnje je bio više privilegovan, on je stvaran i podržavan putem koncentracije zemljišta i kapitala, intezivnom upotrebom biološkohemijskih i mehaničkih inputa i sl. Privatni sektor je definisan kao tradicionalni sektor sitne robne proizvodnje, a njegov razvoj je na mnoge načine kočen, iz ideološko-političkih razloga- ograničena mu je mogućnost proširenja zemljišnog fonda, zabrana nabavke mehanizacije i sl. „Posledica takve bimodalne strategije je da se poljoprivreda nije razvijala kao celina, s jedinstvenim razvojnim potencijalom i što je multiplikovano dejstvo ekonomije veličine jednog i drugog sektora i njihovih različitih razvojnih performansi rezultira u neproporcionalno sporijem tempu rasta ukupne proizvodnje.“3 2.1. Evolucija agrarne politike Velika nesrazmera ponude i tražnje poljoprivrednih proizvoda bila je jedna od osnovnih preokupacija razvojne politke. Agrarna politika je sistematizovana na dva skupa mera:  Mere za unapređenje proizvodnje: a) stimulacija širenja površina u društvenom posedu; b) benificirano investicionalno i tekuće kreditiranje društvenih gazdinstava; c) regresiranje osnovnih inputa društvenog sektora; d) finansiranje melioracionih sistema, razvoj istraživačke i savetodavne službe  Mere tržišne intervencije se svode na: a) uvoz poljoprivrednih proizvoda sa najneelastičnijom tražnjom; b) nastojanje da se i u uslovima deficitarnosti ponude poveća izvoz poljoprivrednih proizvoda i na taj način ublaži nepovoljna platno-bilansna situacija zemlje c) napor da se ublaži porast cena na domaćem tržištu u uslovima deficitarnosti ponude U skladu sa osnovnim razvojnim karakteristikama privrede i poljoprivredno-prehrambenog kompleksa ceo razvojni period podeljen je u dela: 1) period 1954-1965. god. 2) period 196572. god. 3) period 1973-90. god. a) Period 1954-1965. godine Dominatan deo tražnje poljoprivredno-prehrambenih proizvoda bio je iscrpljivan potrošnjom pšenice, šećera i masnoća. Ovaj izrazit deficit domaćih proizvoda nadoknađivan je bio uvozom. U periodu od 1952. (ukidanja poslednjih odredbi o racioniranju potrošnje) do 1962. godine porast cena poljoprivrednih proizvoda, iako je postojao deficit ponude, nije bio naročito naglašen. Od 1962. godine nivo deficita raste, zbog usporenog rasta proizvodnje i bržeg opšteg privrednog rasta, a posebno bržeg rasta lične potrošnje. U ovom periodu problem deficitarnosti postaje veoma izražen i poljoprivreda postaje jedan od osnovnih uzročnika rastuće inflacije. Dug rok trajanja deficitarnosti i nizak stepen efikasnosti regulativnih mera doveli su do neželjenih posledica. Mnogi od regulativnih instrumenata su imali samo formalan karakter, mnoge mere su bile veoma nesavršene u tehničkom smislu. U tom periodu nedostajala su materijalna sredstva za tržišne intervencije. Garantovne i minimalne otkupne cene nisu mogle da dovedu do željenih rezultata, jer nisu postojale mogućnosti za materijalnu intervenciju. Da bi se minimizirao rast cena došlo je do uvoza proizvoda sa najneelastičnijom tražnjom. Ovakva politika je označavala narušavanje pariteta cena u okviru poljoprivrede za te proizvode. Opseg narušavanja je bio ograničen, da ne bi izazivao neželjne efekte. 3

Ibid, str. 1.

4

Od 1961. do 1966. i pored uvoza, postojao je rast cena za tri osnovna proizvoda (pšenice, šećera i masnoća). Ovaj rast je doveo do poboljšanja relativnog ekonomskog položaja i pored pada relativne fizičke produktivnosti rada. Sve ovo je ukazalo na to da čak ni uvoz ova tri proizvoda nije mogao da spreči rast cena, u uslovima velike tražnje, a male ponude. Do 1971. godine osnovna mera razvojne politike je bila učešće sredstava društveno političkih zajednica u kreditiranju i finansiranju investicija na društvenom sektoru poljoprivrede. Učešće investicija društvenog sektora poljoprivrede u ukupnim investicijama 1954. godine je iznosilo 5,2%, da bi se do 1963 povećalo na 9,5% (što je i najveće u periodu od 1954-1971). Sredstva federacije plasirana u poljoprivredu su bila na kreditnoj osnovi. Ta sredstva su davana uz benificirane uslove: znatno povoljniji rokovi otplate, stopa je najvećim delom bila regresirana. Takođe je postojala mogućnost kupovine poljoprivredne opreme na regres, što je još jedan vid finansiranja investicija. Federacija je direktno finansirala izgradnju osnovne kanalske mreže Hidrosistema Dunav-Tisa-Dunav i šest melioracionalnih sistema u SR Makedoniji. Sredstva federacije su veoma brzo rasla zaključno sa 1959. godinom. Narednih šest godina apsolutni obim učešća dodatnih sredstava opada, ali sporije nego što je rastao u prethodnom periodu. Ostvareni obim ulaganja ne bi bio moguć bez nerestriktivne politike kreditiranja tekuće poljoprivredne proizvodnje. Proizvodnja i zalihe poljoprivrednih proizvoda bili izuzeci iz kreditnih restrikcija, što je dovelo da skoro celokupan finansijski potencijal poljoprivrednih organizacija bude usmeren na investicije. Poljoprivredna proizvodnja se u tako olakšanom režimu nalazila do 1965. godine, a u samo malo strožijem režimu do polovine 1967. godine.4 Treća mera usmerena na razvoj poljoprivrede je regresiranje cena raznih stavki materijala koji ulaze u sastav bruto produkta (npr mineralno đubrivo, gorivo, mazivo, repro materijali za pčelarstvo i ribarstvo, stoka za priplod, sojina sačma). Svi ovi regresi osim regresa za mineralno đubrivo su ukinuti 1965. godine. Postojalo je još nekoliko mera koje su uticale na ubrzanje rasta proizvodnje, kao što su: unapređenje humanih resursa u poljoprivredi (srednje, više i visoko obrazovane ustanove, istraživačke službe, savetodavna služba, sistem obrazovanja odraslih itd.) i uticaj opštih i specifičnih infrastrukturnih ulaganja na razvoj proizvodnje. Kao rezultat svih ovih mera je da je za 17 godina (1954/55-1970/71) obim proizvodnje povećan za 5,9 puta, odnosno ostvarena je prosečna godišnja stopa rasta od 14,32%. Proizvodnja društvenog sektora do 1967. god. je zadovoljavajuće rasla, u to vreme jedini uzročnik pada stope rasta proizvodnje je bila rastuća baza. Od 1967. godine rast proizvodnje se usporava u apsolutnom smislu, ovaj događaj se poklapa sa usporavanjem investiranja i narušavanja ekonomskog položaja poljoprivrede.

b) Period 1965-1972. godina Reformom koja je bila 1965. godine usvojene su nove mere i očekivanja:  predviđeno je da cene proizvođača poljoprivrednih proizvoda rastu brže od opšteg rasta cena;  odlučeno je da se: a) dosta snizi učešće sredstava federacije u kreditiranju investicija b) da bude nastavljeno finansiranje do završetka započetih melioracionih sistema; c) da se svi vidovi regresiranja cena ukinu, osim regresa na mineralno đubrivo, ali da se i taj regres postepeno ukine; d) da se svi vidovi premija ukinu izuzev premije na mleko i premije na mesnate svinje, i 4

Dunđerov M., Trkulja M., Gajić M., Lovre K. (1983), opt.cit., str. 196 - 203.

5



odlučeno je da u spoljnotrgovinskoj razmeni budu ukinuta ograničenja- određene su niske carinske stope, a sav izvoz je bio po jedinstvenom valutnom kursu. Ove mere imale su za cilj da se društveni sektor izjednači sa ostalim segmentima u uslovima privređivanja, što bi značilo poboljšanje relativnog ekonomskog položaja poljoprivrede. Zahvaljujući uticaju skoka maloprodajnih cena poljoprivrednih proizvoda na obim tražnje i velikom povećanju cena u 1966. godini, po prvi put u posleratnom periodu uspostavljen je balans između ponude i tražnje, s tim što je dotadašnji deficit ponude pšenice, šećera i masnoće bio u bilansnom smislu skoro eliminisan. U odnosu na nivo cena ponuda iz 1966. godine ponuda je u naredne dve godine bila u izvesnom suficitu, koji je izražen kroz apsolutni pad proizvođačkih cena. Međutim sve je ukazivalo na to da su neke od mera kao i očekivanja bila u raskoraku sa realnošću. Uzrok toga je jednim delom zbog ukinutih ograničenja u spoljnotrgovinskoj razmeni, a i zbog očekivanja da željeni razvoj poljoprivredne proizvodnje u dugoročnom smislu može biti osiguran bez specifičnih mera razvojne politike. U periodu od sredine 1965. godine do polovine 1968. godine nije postojao sistem zaštite i sistem stabilizacije proizvodnje, što objašnjava propuste tekuće ekonomske politike. Ovaj period (1965. godina) ostavio je nepovoljne posledice. Međutim ove mere su a neki način korigovane: a) maja 1968. godine uveden je efikasan sistem zaštite domaće proizvodnje, b) sredinom 1968. godine je ukinuta mogućnost o jedinstvenim valutarnom kursu pri izvozu poljoprivrednih proizvoda, c) 1967. godine otpočinje kratkoročno kreditiranje poljoprivrede i sektora industrijske prerade poljoprivrednih proizvoda i d) uvedena je kontrola cena osnovnih poljoprivrednih inputa. Sve ovo je ukazalo na jedan zaključak, a to je da politika razvoja u dugoročnom smislu ne može biti uspešna ukoliko ne bude adaptirana na sušte ekonomske specifičnosti razvoja poljoprivredne proizvodnje. Politika iz 1965. godine je precenila uticaj agregatne cenovne elastičnosti ponude poljoprivrenih proizvoda i podcenila uticaj „vantržišnih“ faktora. Upoređivanjem planiranog i ostvarenog u periodu 1966-1970. godine uviđaju se određena odstupanja. Planirana ukupna stopa rasta proizvodnje je 4,6%, a ostvareno je 1,9%. Planirani obim investicija je ostvaren sa 62%. Bilo je predviđeno da se u poljoprivredu investira 14,7% od ukupnih bruto investicija, a stvarni obim ulaganja je iznosio 10,2%, dakle umesto rasta investicija po stopi od 12,1%, zabeležen je pad od 1,3% .5 c)Period od 1973-1980. godina U ovom periodu usvojena su tri dogovora o razvoju agroindustrijskog kompleksa: prvi se odnosio na srednjoročni plan razvoja 1971-75. god., drugi na period 1976-80. i treći na sledeći srednjoročni period. Društveni dogovor o razvoju poljoprivrede 1973-76. godine Dogovor predstavlja prvi model zajedničke politike republika i pokrajina za jednu privrednu oblast. Dogovor sa dosta visokom stopom precznosti definiše ne samo mere, nego i način njihovog sprovođenja. Dogovor sadrži ne samo načela politike, već i jedan embrionalni program mera za razvoj proizvodnje na inividualnom sektoru proizvodnje. Najbitnije pitanje na koje je trebalo odgovoriti je usporavanje rasta proizvodnje i povećanje neravnoteže ponude i tražnje, što je posledica nedovoljnog investiranja. Tako da su dve osnovne preokupacije dogovora bile: ubrzati investiranje sredstava iz dopunskih izvora i postaviti kriterije politike cena tako da bude osiguran odgovarajući paritet ekonomskog položaja poljoprivrede u odnosu na druge delatnosti. Postavljen je cilj da do kraja 1975. godine bude ostvaren obim ulaganja od 4,2 milijarde dinara u cenama 1970. godine, ili oko 6,3 milijarde u cenama 1973. godine. U tome su dopunska sredstva trebala iznositi 1,43 milijarde godišnje ili u proseku oko 40 %. Nešto iznad polovine dopunskih sredstava je bilo namenjeno društvenom sektoru. Obezbeđenje ovih sredstava je najvećim delom bilo iz 5

Dunđerov M., Trkulja M., Gajić M., Lovre K. (1983), opt.cit., str. 211 – 217.

6

„dopunskog“ poreza na prometi i iz dinarske protivrednosti inostranih kredita. Takođe republike i pokrajine su se obavezale da će obezbediti dopunska sredstva za investicije na individualnom sektoru. Potrebno je bilo i rešiti problem utvrđivenja kriterijuma za određivanje cena poljoprivrednih proizvoda. Postignuta je saglasnost da uslovi proizvodnje na društvenom sektoru budu polazna osnova za određivanje cena. Dakle radi se o troškovnom principu. Takođe je nastavljeno subvencioniranje mineralnih đubriva, kreditiranje proizvodnje i zaliha osnovnih poljoprivrednih proizvoda, spoljnotrgovinski režim. Dogovor pored iznimnog rešenja o dopunskim, nepovratnim investicionim sredstvima za društveni sektor poljoprivrede, sadrži osnovna sistemska rešenja koja predstavljaju okvir za čitavu skalu mera agrarne politike svake republike i pokrajine. Primena dogovora je produžena za godinu dana jer dogovor za naredno petogodište nije moga biti donet u predviđenom roku. Ipak dogovor je bio sproveden uz izvesna odstupanja. Nisu ažurno obračunati efekti rasta cena na nivo razvojnih premija, tako da je isplata premija bila niža nego što je predviđeno u Dogovoru, izvesni propisi su kasnili, nije do kraja sprovedena odluka o samoupravnim fondovima za podsticanje proizvodnje i izvoza, itd. U vreme važenja Dogovora ostvarena je stopa rasta poljoprivredne proizvodnje od 3,89%. 6 S obzirom na to da je za vreme važenja Dogovora stopa rasta proizvodnje bila visoka može se uvideti efikasnost ovog Dogovora. Međutim postojali su mnogi razlozi za rezervu, kao što su: uticaj klimata je bio nešto povoljniji od proseka, ubrzanje rasta proizvodnje većim delom je ostvareno zahvaljujući brzom rastu proizvodnje na individualnom sektoru. Ipak bilo bi pogrešno zaključiti da Dogovor nije imao pozitiven efekat. Društveni dogovor o razvoju poljoprivrede 1976-80. godina Ovaj Društveni dogovor predstavlja novi zaokret u agrarnoj politici zemlje. Cilj dogovora je bio rast poljoprivredne proizvodnje od 4% godišnje. Dogovor je razradio programe proizvodnje osnovnih poljoprivrednih proizvoda po republikama i pokrajinama. Investicionalni ciljevi su postavljeni više nego ambiciozno. Međutim za razliku od prethodnog Dogovora nisu predviđeni dopunski izvori sredstava (nastavak kreditiranja na bazi kreditne linije). Dogovor nije sadržao mehanizme, ne samo za ostvarenje planiranih invesicija, nego i za skroman relativan rast ulaganja u agroindustrijski kompleks, a posebno u primarnu proizvodnju. Takođe došlo je do narušavanja tzv. troškovnog principa kod određivanja cena poljoprivredih proizvoda. Po ovom dogovoru utvrđeno je da visina cene zavisi od: 1) ciljeva Dogovora i materijalnih bilansa; 2) od kretanja prosečnog dohotka i produktivnosti rada na društvenim gazdinstvima i u društveno organizovanoj proizvodnji zemljoradnika; 3) od kretanja cena na inostanom tržištu; 4) od odnosa ponude i tražnje. Četvrti kriterijum nema nikakvog smisla, dok je prvi potpuno neoperacionalan. Takođe došlo je do promena i u odredbama za robne rezerve. Bio je pokušaj uvođenja decentralizovanog sistema robnih rezervi. Međutim postojao je problem kako osigurati da robne rezerve funkcionišu kao jedinstven sistem. Tako da je ovaj sistem bio neefikasan, što je dovelo do toga da rezerve na nivou federacije budu smanjene,a na nivoima republika i pokrajina nisu povećane ni blizu u istoj razmeri. Dogovor je ispravno definisao mehanizme kompenzacija. Što se tiče odnosa sa inostranstvom, nisu uvedene nikakve promene. Međutim Dogovor je ostao nedorečen u vezi sa kreditiranjem proizvodnje i zaliha. Za razliku od prethodnog Dogovor ne određuje visinu reeskontnih stopa. U Dogovoru je zadržano regresiranje cena mineralnih đubriva,ali je bilo marginalno i opadajuće, uz planiranje da regres bude ukinut od početka 1980. godine. Dogovor dosta insistira na razvoju poljoprivrednih istraživanja i poljoprivredih službi. U toku važenja Dogovora rast proizvodnje je bio dosta spor. Ostvarene su stope rasta: ukupna 6

Dunđerov M., Trkulja M., Gajić M., Lovre K. (1983), opt. cit., str. 218 – 226.

7

proizvodnja 0,6%, društveni sektor 3,19% i individualni sektor -0,2%. 7 Iako su klimatske prilike bile dosta nepovoljnije u odnosu na prethodni period, klimatska nepovoljnost samo delom objašnjava usporenje rasta proizvodnje. Sve ovo ukazuje na to da je Dogovor iz 197680. godine bio dosta siromašniji od Dogovora iz 1973-76. godine, što je i uticalo na manji rast poljoprivredne proizvodnje. Agrarna politika od 1980-1990. godine Agrarna politika osamdesetih godina zadržala je većinu obeležja iz prethodnog perioda. Decentralizacijom agrarne politike iz 1974. godine došlo je do podele na nivo republika i pokrajina s jedne strane i na savezni nivo sa druge strane. Na saveznom nivou je postojala društvena kontola cena osnovnih poljoprivrednih proizvoda, selektivne mere kreditiranja proizvodnje, zaliha i rezervi poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, podsticanje izvoza agrarnih proizvoda i subvencioniranje inputa i kamata. Kriterijum za utvrđivanje cena osnovnih poljoprivrednih proizvoda su bili: a) odnos ponude i tražnje; b) uticaj svetskih cena na nivoe i odnose cena na domaćem tržištu; c) kretanje prosečne proizvodnosti rada; d) raspodela ukupnog dohotka društva na delatnosti srazmerno njihovoj poizvodnosti rada. Pored ova četiri osnovna kriterijuma, određena su još dva dodatna kriterijuma: 1) podsticanje razvoja proizvodnih snaga društva i 2) uticaj cena na troškove života. Dakle na osnovu ovih kriterijuma vidi se da nije došlo do kvalitetnih promena. Od sredine osamdesetih godina prošlog veka uz opredeljene da se cene svih pa i poljoprivrednih proizvoda obrazuju prema uslovima tržišta, posebni oblici cena reducirani su saglasno opredeljenima iz Dugoročnog programa razvoja agroindustrijske proizvodnje i Zakona o sistemu društvene kontrole cena iz 1984. godine, na zaštitne cene kao jedini poseban oblik cena koji se utvrđuje odlukama državnih organa. Zaštitnim cena je trebalo da se obezbedi dugoročan ekonomski interes proizvođača za povećanje proizvodnje. Kod utvrđivanja tih cena polazi se od cena tih proizvoda i cena proizvoda koji se koriste u procesu proizvodnje. Kriterijumi za utvrđivanje zaštitnih cena su bili: a) prosečni utrošci i korišćenje faktora proizvodnje na osnovu jedinstvenih standarda, normativa prosečnih prinosa u proizvodnji pšenice, uključujući najmanju prosečnu akumulaciju u poljoprivredi i b) međusobni odnosi cena osnovnih poljoprivrednih proizvoda prema ceni pšenice. Na osnovu ovoga zaštitne cene su obezbeđivale više funkcija: zaštitnu, interventnu i indikativnu funkciju. Pored toga zaštitne cene su služile u kreditnoj politici, u politici cena hrane, u politici uvozne zaštite. U aprilu 1990. godine sužena je lista proizvoda za koje se propisuju zaštitne cene, sa 15 na 10 proizvoda. Od 1980. godine cene reprodukcionih materijala u poljoprivredi su rasle dosta bržim tempom od cena poljoprivrednih proizvoda, što je imalo za posledicu smanjene upotrebe mineralnih đubriva, sredstava za zaštitu bilja, kvalitetnog sortinog semena. Radi otkklanjanja ovakvih negativnih posledica 1986. godine ponovo se uvodi regresiranje cena mineralnih đubriva i kvalitetnog sortinog semena. Izvoz poljoprivredno-prehrambenih proizvoda je bio liberalizovan – smanjene su uvozne takse i dažbine na uvoz nekih sirovina i reprodukcionih materijala za poljoprivredu. Međutim kako bi se ograničio prevelik uvoz poljoprivredno-prehrambenih proizvoda donet je Zakon o posebim dažbinama pri uvozu ovih proizvoda. Takođe iz budžeta Federacije izdvajana su sredstva za podsticanje izvoza poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Krajem ovog perioda otpočeo je proces svojinske transformacijeu poljoprivredi, koji se u početku bio usmeren na povećavanju privatne i zadružne svojine tj. smanjivanju društvene svojine. Proces svojinske transformacije je počeo 1988. godine. Tada je zemljišni maksimum povećan sa 10 na 30 ha, a zatim je i ukinuto ograničenje o veličini zemljišnog poseda. Sve 7

Dunđerov M., Trkulja M., Gajić M., Lovre K. (1983), opt. cit., str. 226 – 227.

8

ovo je dovelo do toga da su postojala četiri osnovna zemljišno-svojinska oblika: privatna, zadružna, društvena i državna svojina. Rast poljopivredne proizvodnje odvijao se po izuzetno niskoj stopi, od samo 0,27% na nivou ukupne proizvodnje, odnosno po stopi od 2,51% u društvenom i -0,48% u privatnom sektoru.8 Ovaj zaostajući rast poljoprivredne proizvodnje posledica je bimodalne strategije razvoja. Rast ukupne poljoprivredne proizvodnje je u osamdesetim godinama 20. veka u značajnoj meri određen razvojnim perfomansama stočarske proizvodnje. Proizvodnja hrane nije bila dovoljna za podmirenje domaćih potreba (tražnja je bila veća od ponude). U spoljnotrgovinskoj razmeni ostvaren je negativan spoljnotrgovinski saldo. 2.2. Rast poljoprivredne proizvodnje Poljoprivredna proizvodnja u Jugoslaviji u periodu od 1947. do 1990. godine je rasla po prosečnoj stopi od 2,70%, a po stanovniku 1,73%. Ovakav tempo rasta proizvodnje ostvaren je uz različite tendencije u pojedinim fazama razvoja poljoprivrede. Nakon obnove zemlje posle Drugog svetskog rata u prvih deset godina poljoprivredna proizvodnja je bila veoma nestabilna, tako da je stopa rasta proizvodnje minimalno premašivela prirodni priraštaj stanovništva. Do zaokreta u proizvodnji dolazi nakon napuštanja metode kolektivizacije, odnosno u drugoj polovini pedesetih godina 20. veka. U tom periodu dolazi do značajnog rasta proizvodnje u veoma kratkom vremenu. U periodu od 1955. do 1960. godine poljoprivredna proizvodnja je rasla po izuzetno velikoj stopi, koja je iznosila 8,6%. 9 Nakon ovog perioda sledi faza stagnacije gde je stopa rasta poljoprivredne proizvodnje bila znatno niža od stope rasta krajem pedesetih godina, ali je proizvodnja kontinuelno bila iznad nivoa iz prve posleratne decenije. Faza stagnacije je trajala do 1963. godine, nakon čega (uz određene promene u razvoju poljoprivrede), obim proizvodnje postaje veći od rekordnog obima proizvodnje iz 1959. godine. Od početka ovog perioda poljoprivredna proizvodnja je dosta stabilnija, ali je i rast osetno usporeniji. Stopa rasta od 4,42% u doreformskom periodu (1955-65.g.) opala je na svega 2,38%, u postreformskom (1965-76.g.), i na samo 0,77% u dogovorenom periodu (1976.-1990. g.). Zaostajanje u tempu rasta jednim delom je posledica apsolutnog usporenja rasta proizvodnje, u manjim delom je posledica uticaja rastuće baze. Postojanje privatnih i društvenih poljoprivrdnih gazdinstava, koja su imala različit agrarnopolitički tretman, ali su se razlikovala i po nivou razvijenosti proizvodnje i po karakteru i perfomansama reagovanja na ekonomske promene takođe je uticalo na dinamiku rasta poljoprivredne proizvodnje. Postoje dve konstatacije na ovu temu. Prva konstatacija je da je na društvenim gazdinstvima tempo rasta proizvodnje bio znatno brži tokom celog razdoblja. Smatralo se da su društvena gazdinstva bila nosioci celog toka tehničko-tehnološkog izgrađivanja poljoprivrede. Proizvodnja u društvenom sektoru je rasla ujednačenim tempom. Proizvodnja u privatnom sektoru je bila najstabilnija u periodu 1972-82. g., a najizrazitiji rast je ostvaren u razdoblju 1972-77. g. -3,34%. Druga konstatacija se odnosi na smanjen tempo rasta koji važi za proizvodnju u oba sektora. Apsolutno mereno, stepen usporenja proizvodnje je naglašeniji kod društvenih nego kod privatnih gazdinstava. Međutim ovo usporenje je bilo 97,03% uslovljeno rastućom bazom, a samo 2,97% apsolutim usporenjem proizvodnje.10 Stopa rasta poljoprivredne proizvodnje na privatnom sektoru je zaostajala za 3,42%, od čega je 33,63% uticaj rastuće baze, a 66,37% je posledica apsolutnog usporenja proizvodnje. Dakle, proizvodnja iz privatnog sektora je najviše uticala na zaostalo kretanje stope rasta ukupne poljoprivredne proizvodnje. Rast proizvodnje na društvenim gazdinstvima, meren prosečnom stopo rasta u celom razdoblju, veći je 6,45 puta od tempa 8

9

Dunđerov M., Trkulja M., Gajić M., Lovre K. (1983), str. 4.

10

Dunđerov M., Trkulja M., Gajić M., Lovre K. (1983), opt. cit., str. 6 – 9.

9

rasta proizvodnje u privatnom sektoru. I pored znatno više stope rasta proizvodnje u društvenom sektoru, stopa rasta ukupne poljoprivredne proizvodnje za celo razdoblje je u malim delom određena tempom rasta proizvodnje sa društvenih gazdinstava (51:49%). 11 Ovakav odnos u doprinosu stopi rasta ukupne proizvodnje posledica je izuzetno niskog udela društvenog sektora u početnom periodu i izuzetno visokim rastom proizvodnje na privatnim gazdinstvima u periodu do 1962 godine i u periodu sredine 70-tih godina, kao i stagnacije proizvodnje na privatnom sektoru u „dogovorenom“ periodu. Dakle proizvodnja sa privatnih gazdinstava značajnije je uticala na stopu rasta ukupne proizvodnje krajem 50ih, početkom 60-ih i sredinom 70-ih godina, tj u periodu kada je agrarna politika stimulisala rast proizvodnje. Rast finalne proizvodnje u periodu od 1955-1990. godine najvećim delom je određen razvojnim performansama stočarske proizvodnje.12 Međutim razlike u tempu rasta između biljne (2,25%) i stočarske (2,93%) proizvodnje nisu bile velike. Što ukazuje na strukturnu ekstenzivnost jugoslovenske poljoprivrede. Dostignuti nivo u stočarskoj proizvodnji ukazuje na nedovoljan stepen iskorišćenja proizvodnog potencijala stočnog fonda. Razvojne performanse u stočarskoj proizvodnji zavise od parametara agrarne politike, a naročito politike cena i materijalnom intervencijom na tržištu. Proizvodnja hrane je uvećana prosečnom stopom od 2,76%, što je dovelo do povećavanja njenog udela u finalnoj proizvodnji sa 94,9% na 98,8% za period 1956-60. i 1986-90. respektivno.13

2. Privatizacija i demonopolizacija poljoprivrednoprehrambenog sektora u Srbiji U periodu od 1989-2000. godine u Srbiji je izglasano nekoliko zakona koji se odnose na svojinsku transformaciju društvene svojine u privatnu. Sve je započeto Zakonom o platama 1989. godine prema kojem su preduzeća deo zarade iznad limitirane mase mogla tretirati kao akcionarski kapital zaposlenih. Iste godine usvojen je i Zakon o društvenom kapitalu koji je bio usvojen radi brže svojinske transformacije s obzirom da se ona mogla obaviti na osnovu knjigovodstvene vrednosti preduzeća i uz korišćenje veoma visokih popusta za zaposlene. Avgusta 1991. godine u Republici Srbiji je usvojen poseban zakon - „Zakon o uslovima i postupku pretvaranja društvene svojine u druge oblike svojine“. Po ovom Zakonu svojinska transformacija može da se realizuje samo na osnovu prethodne procene društvenog kapitala. Galopirajuća inflacija 1992. i 1993. godine dovela je do toga da se juna 1994. godine usvoje izmene i dopune Republičkog zakona o svojinskoj transformaciji kojim je udeo akcionarskog kapitala u odnosu na društveni kapital u našoj privredi marginalizovan. Posle toga, 1997. godine Skupština Republike Srbije usvojila je „Zakon o svojinskoj transformaciji“. U međuvremenu, jula 1992. godine usvojen je „Zakon o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine“, čija je osnovna svrha bila sprečavanje prodaje društvenog kapitala koji u okviru svoje imovine imaju i poljoprivredno zemljište stečeno na osnovu „Zakona o agrarnoj reformi i popisa o nacionalizaciji“. Tabela 1: Vlasnička struktura jugoslovenske poljoprivrede (%)14 Sektori Realizovani Obradivo Traktori prema otkup zemljište vlasništvu 1989 2000 1989 2000 1989 2000

Stočni fond 1989

2000

11 12 13 14

Izvor: SGJ 1990,str. 241 i SGJ 2001, str. 204

10

Društveni sektor Privatni sektor

57

58

18

15

2.8

2.8

18.6

9.8

43

42

82

85

97.2

97.2

81.4

90.2

U tabeli 1. vidimo da se u periodu od 1989-2000 godine udeo privatnog u ukupnom poljoprivrednom zemljištu povećao sa 82% na 85%, stočnog fonda sa 81% na 90%, dok je broj traktora u privatnom posedu ostao isti (97%). Dakle, vidimo da je svojinska struktura naše poljoprivrede u 2000. godini slična onoj na početku tranzicionog perioda. Zakon o privatizaciji je usvojen 2001. godine. Ovaj zakon je bio neophodan jer se privatizacija identifikuje kao uslov bez kog se ne može, ali i kao temelj celine reforme. Ovaj zakon je postavljen na bitno drugačijim osnovama od svih dosadašnjih. Naime, još od Zakona o društvenom kapitalu dominirala je logika „ radničkog akcionarstva“ kao jedinog realnog modela pivatizacije na ovim prostorima. Druga bitna karakteristika svih dosadašnjih zakona je neobaveznost ulaska u privatizaciju, što je u kombinaciji sa strahom od promena dovelo do malih efekta ovih zakona. Odugovlačenje nije pomoglo očuvanju vrednosti društvenog kapitala jer je postepeno dolazilo do isisavanja kapitala društvenog preduzeća. Iz godine u godinu smanjivala se vrednost onog što se moglo privatizovati. Nakon ukidanja finansijskih sankcija EU prema Republici Srbiji, uslovi i mogućnosti za privatizaciju su se bitno poboljšali. Zakon o privatizaciji se zasniva na dominantnoj raspodeli kapitala i ograničenoj primeni besplatne podele akcija radnicima i građanima. Prema ovom zakon trebalo je da se u roku od 4 godine transformiše društveno/državni kapital u privatni kapital. Zakon predviđa prodaju kapitala putem javnih tendera i aukcija i prenos kapitala bez nadoknade zaposlenim i građanima, dok bi se sredstvima ostvareni prodajom kapitala finansirali: fondovi penzijsko i invalidsko osiguranje, fondovi za podsticanje razvoja, isplaćivanje nadoknade licima kojima je nacionalizovana imovina, troškovi privatizacije procesa kao i druge namene. 1. Načela na kojima se privatizacija zasniva su: - stvaranje uslova za razvoj privrede i socijalnu stabilnost - obezbedjenje javnosti - fleksibilnost - formiranje prodajne cene prema tržišnim uslovima15 2. Značajne, odnosno odlučujuće nadležnosti u sprovođenju privatizacije imaju: - Agencija za privatizaciju - Akcijski fond - Centralni registar za hartije od vrednosti16 Agencija za privatizaciju jeste pravno lice koje promiviše, inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije, u skladu sa zakonom. Akcijski fond je pravno lice na koje se prenose akcije radi prodaje u skladu sa ovim zakonom i zakonom kojim se uredjuje akcijski fond. Centralni registar za hartije od vrednosti sadrži jedinstvenu bazu podataka o izdatim akcijama, kao i o promenama tih podataka, u skladu sa zakonom. 3. Modeli privatizacije su: - Prodaja kapitala - Prenos kapitala bez naknade17 Prodaja kapitala, odnosno imovine subjekta privatizacije sprovodi se putem javnog tendera i javne aukcije. Prenos kapitala bez naknade obavlja se posle sprovedene prodaje kapitala, i to prenosom akcija zaposlenima i prenosom akcija gradjanima. 15

Službeni glasnik, Zakon o privatizaciji, 2001, www.glasnik.co.yu Ibid 17 Ibid 16

11

4. Kupci u postupku privatizacije: -Kupci kapitala ili imovine mogu biti domaća ili strana pravna ili fizička lica, u skladu sa zakonom. - Kupac kapitala ili imovine matičnog preduzeća u kojem se sprovodi privatizacija ne može da bude njegovo zavisno preduzeće. - Domaće fizičko ili pravno lice može biti kupac kapitala ili tek pošto pruži dokaze da je izmirilo obaveze prema Zakonu o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu stečene iskorišćavanjem posebnih pogodnosti, ili pruži dokaze da nije obveznik poreza po tom zakonu.18 5. Sredstva plaćanja u privatizaciji: -Sredstva plaćanja u privatizaciji mogu biti u domaćoj i stranoj konvertibilnoj valuti -Sredstva plaćanja mogu biti i u obveznicama po osnovu neisplaćene devizne štednje gradjana koje dospevaju zaključno sa danom prodaje kapitala ili imovine, izdatim fizičkim licima koji su državljani Republike Srbije. - Sredstva plaćanja mogu biti i u obveznicama po osnovu neisplaćene devizne štednje gradjana izdatim fizičkim licima koji su državljani Republike Srbije, bez obzira na rok njihovog dospeća, u slučaju da u postupku prodaje metodom javne aukcije kapital ili imovina nisu prodati za sredstva plaćanja.19 Nadzor nad primenom Zakona o privatizaciji i propisa donetih na osnovu njega vrši ministarstvo nadležno za poslove privatizacija. Kontrolu rada Vlade Pepublike Srbije i ministarstva nadležnog za poslove privatizacije u sprovodjenju postupka privatizacije vrši nadležni odbor Narodne skupštine Republike Srbije. Ministarstvo nadležno za poslove privatizacije je dužno da nadležnom odboru Narodne skupštine Republike Srbije podnosi redovne mesečne izveštaje o stanju postupka privatizacije, zaključenim ugovorima o prodaji kapitala, odnosno imovine, sa priloženim ugovorima, pokrenutim postupcima privatizacije, radu subjekata nadležnih za sprovodjenje postupka privatizacije, kao i da pruža sve potrebne podatke i informacije po zahtevu nadležnog odbora.20 6. Osnovni ciljevi Zakona o privatizaciji sastoje se u sledećem: - uspostavljanje jasne vlasničke strukture nad preduzećima i imovinske odgovornosti vlasnika za uspeh ili neuspeh poslovanja preduzeća; - novo korporativno upravljanje u kome će rukovodstvo biti odgovorno vlasnicima, ili će vlasnici istovremeno biti i rukovodstvo (time se prekida sa dosadašnjom tradicijom privatizacije dobitaka iz poslovanja, a socijalizacije gubitaka); - stvaranje institucionalnog ambijenta za priliv stranih investicija, bilo privatizacijom postojećih, ili formiranjem potpuno novih preduzeća, korišćenjem resursnog potencijala neuspešnih preduzeća; - otvaranje brojnih kanala za mobilizaciju finansijkog potencijala i neprekidno podešavanje vlasničkog portfelja pojedinaca i preduzeća na tržištu kapitala; - stvaranje uslova za promenu ukupne imovinske strukture društva stimulisanjem produktivnog ulaganja umesto tezauracije, ili, pak, imobilizacije sredstava u neprivrednim investicijama.21 Privatizacija srednjih i malih preduzeća, kao i drugih pravnih lica, uglavnom se sprovodi metodom javne aukcije. U cilju efikasnijeg i bržeg sprovođenja privatizacije putem javne aukcije, Zakon predviđa stimulaciju za one subjekte koji pre započnu i okončaju postupak privatizacije. Prava koja stiču subjekti privatizacije, odnosno radnici kojima se prenose 18

Ibid Službeni glasnik, Zakon o privatizaciji, 2001, www.glasnik.co.yu 20 Ibid 21 Agencija za privatizaciju, www.priv.yu 19

12

akcije bez naknade, najveća su u prvih godinu i po dana od dana stupanja na snagu ovog zakona i smanjuju se za svaku sledeću godinu. Smanjenje prava odnosi se, kako na ukupnu sumu kapitala koji se stiče bez naknade, tako i na novčani iznos prava po godini radnog staža. Akcije koje zaposleni stiču bez nadoknade su obične i glase na ime. Te akcije daju pravo na: upravljanje, dividendu, učešće u delu stečajne mase posle isplate poverilaca. Privatizacija velikih preduzeća najčešće se sprovodi putem javnog tendera. U Srbiji je ukupno privatizovano 181 poljoprivrednih preduzeća, od toga 118 preduzeća koja se bave poljoprivrednom proizvodnjom, a 63 preduzeća koja se bave poljoprivrednim uslugama. Od 181 privatizovanih poljoprivrednih preduzeća devet je privatizovano metodom javnog tendera, a to su preduzeća koja se bave poljoprivrednom proizvodnjom. Metodom javne aukcije je privatizovano 172 preduzeća, od čega je 109 preduzeća koja se bave poljoprivrednom proizvodnjom, a svih 63 koja se bave poljoprivrednim uslugama. Tabela 2- Privatizovana preduzeća koja se bave poljoprivrednom proizvodnjom-primer privatizovanih 20 preduzeća od ukupno 118 privatizovanih preduzeća22 Naziv preduzeća Metod privatizacije Delatnost SUVOBOR – Brezna PTK KLJUČ – Kladovo BUDUĆNOSTBačkaPalanka JEDINSTVO – Gajdobra DPP LOKVE – Lokve

Aukcija Aukcija Aukcija

Gajenje voća Gajenje žita i dr. useva Gajenje žita i dr. useva

Aukcija Aukcija

Gajenje žita i dr. useva Gajenje žita i dr. useva i zasada

MAGLIĆ – Maglić

Aukcija

MITROSREM - Sremska Mitrovica POLJOPRIVREDA NOVO SELO – Orom SANAD – Sanad

Tender Aukcija

1.OKTOBAR – Sombor

Aukcija

POBEDA – Boka

Aukcija

AGROBAČKA PPK - Bač

Aukcija

29 NOVEMBAR / BERTINORO – Kikinda SLOBODA - Novi Kozarci

Aukcija

MOKRIN – Mokrin

Aukcija

JEDINSTVO – Kumane

Aukcija

KUPUSINA - Novi

Aukcija

Gajenje žita i dr. useva i zasada Gajenje žita i dr. useva i zasada Gajenje žita i dr. useva i zasada Gajenje žita i dr. useva i zasada Gajenje žita i dr. useva i zasada Gajenje žita i dr. useva i zasada Gajenje žita i dr. useva i zasada Gajenje žita i dr. useva i zasada Gajenje žita i dr. useva i zasada Gajenje žita i dr. useva i zasada Gajenje žita i dr. useva i zasada Gajenje žita i dr. useva i

22

Aukcija

Aukcija

Agencija za privatizaciju, www.priv.yu

13

Kneževac PLANTAŽA - Velika Drenova AGROPRODUKT – Kraljevo STOKOIMPEKS – Niš

Aukcija Aukcija Aukcija

zasada Gajenje loznih sadnica Uzgoj goveda i proizv. Mleka Uzgoj goveda i proizv. Mleka

14

Tabela 3- Privatizovana preduzeća koja se bave poljoprivrednim uslugama-primer 10 privatizovanih preduzeća od ukupno 63 privatizovana preduzeća23 Naziv preduzeća

Metod

Delatnost

JU VETERINARSKA STANICA BAČKA TOPOLA – Pačir JVS VETERINARSKA STANICA NOVI SAD Novi Sad J.S. V.S. REKOVAC – Rekovac JU VETERINARSKA STANICA LESKOVAC – Leskovac VETERINARSKA STANICA ZRENJANIN – Zrenjanin VETERINARSKA STANICA KUČEVO – Kučevo JVS VETERINARSKA STANICA RAČA - Rača J.U. V.S. SVILAJNAC – Svilajnac JU VETERINARSKA STANICA LAZAREVAC – Lazarevac JU VETERINARSKA STANICA IRIG – Irig

Aukcija

Veterinarske aktivnosti

Aukcija

Veterinarske aktivnosti

Aukcija

Veterinarske aktivnosti

Aukcija

Veterinarske aktivnosti

Aukcija

Veterinarske aktivnosti

Aukcija

Veterinarske aktivnosti

Aukcija

Veterinarske aktivnosti

Aukcija

Veterinarske aktivnosti

Aukcija

Veterinarske aktivnosti

Aukcija

Veterinarske aktivnosti

U Srbije trenutno (2008. godina) nije privatizovano 127 poljoprivrednih preduzeća, od čega je 61 preduzeće koje se bavi poljoprivrednom proizvodnjom, a 66 preduzeća koja se bave poljoprivredim uslugama. Iako poljoprivreda u Srbiji tradicionalno predstavlja temelj sigurnosti i razvoja privrede, poljoprivredna preduzeća tokom privatizacije nailaze na određene probleme i poteškoće. Priroda problema je različita. Na neke od problema država može da utiče, dok na neke ne može. Slabiji interes investitora za ulaganje u poljoprivredna preduzeća je zbog prezaduženosti, zastarele tehnologije, predimenzionalnih kapaciteta, nelikvidnosti, nesolventnosti, nekonkurentnosti preduzeća. Da bi ova preduzeća dobro poslovala često su potrebna visoka ulaganja, na koja investitori zbog rizika isplativosti, nisu spremna. Takođe postoje i dodatni problemi, kao što su visoka zavisnost poljoprivredne proizvodnje od vremenskih prilika, a neadekvatan sistem za navodnjavanje, zatim sezonski karakter poljoprivredne proizvodnje itd. Ipak najčešći problem kod privatizacije poljoprivrednih preduzeća je nerešeno imovinsko-pravno pitanje. Ovo se odnosi na neažurnost pri vođenju zemljišnih knjiga u poslednjih pet decenija, pitanja vlasništva nad poljoprivrednim zemljištem, pribavljanje relevantne dokumentacije itd. 23

Agencija za privatizaciju, www.priv.yu

13

Zbog svega navedenog privatizacija poljoprivrednih preduzeća teče sporijim tempom od preduzeća iz ostalih privrednih grana .

3. Agrarna politika Srbije tokom perioda transformacije poljoprivrede Sve države u većoj ili manjoj meri vode računa o svojoj poljoprivredi. Osnovni razlog toga je priroda ove delatnosti, odnosno činjenica da poljoprivreda obezbeđuje prehrambenu sigurnost. Međutim to nije jedini razlog, poljoprivreda je specifična delatnost koja zahteva takav odnos. To je delatnost čiji je osnovni proizvodni faktor poljoprivredno zemljište. Prirodni uslovi posebno reljef, klimatske prilike, kao i hidrografija imaju veliku ulogu u tokovima poljoprivredne proizvodnje. Uloga i dejstvo države u ovoj delatnosti su različiti i zavise od značaja i specifičnosti poljoprivrede u datoj zemlji, ali i od promena u privrednom i društvenom smislu u kome funkcioniše njena ekonomija.24 Kada je u pitanju Srbija treba imati u vidu tranziciju i njene prateće bolne i radikalne zahvate. U kratkom periodu tranzicije i dekade koja joj je prethodila, poljoprivreda Republike Srbije pretrpela je mnogo negtivnih uticaja. Socioekonomski uslovi u tom periodu uticali su na njenu nisku akumulativnost. Period izolacije stopirao je tehnički i tehnološki razvoj poljoprivrede, što je dovelo do smanjenja efikasnosti i gubljenja tržišta. Pred poljoprivredu Republike Srbije nalaze se izazovi povećanja konkurentnosti, pronalaženja novih tržišta, prilagođavanja pravilima i standardima EU i STO, povećavanje konkurencije kroz otvaranje tržišta za proizvode iz drugih zemalja koji će izmeniti strukturu poljoprivrede Republike Srbije i ruralne ekonomije u celini. 25 Ipak poljoprivredna proizvodnja u značajnom procentu učestvuje u stvaranju vrednosti društvenog proizvoda Srbije. Učešće poljoprivrede Srbije u bruto domaćem proizvodu poslednjih godina opada, mada je ono i dalje značajno i daleko veće nego u razvijenim evropskim zemljama. U 2004. godini učešće poljoprivrede iznosilo je 15% BDP, a već 2006. godine učešće je smanjeno na 12,9%. Poređenja radi, u visoko razvijenim privredama (EU) u stvaranju GDP vodeće mesto imaju drugi sektori, kao što su: finansijski sektor i poslovne usluge (27,5%), javna administracija i druge usluge (22,5%), trgovina, hoteli, restorani, transport, komunkacije (21,3%), industrija (20,7%), građevinarstvo (5,9%), dok poljoprivreda, lov, šumarstvo i ribarstvo imaju samo 2% učešća u stvaranju GDP.26 Najvažniji elementi reformskog procesa u poljoprivredno-prehrambenom sektoru, odnose se na :  Liberalizaciju cena i tržišta, te stvaranje tržišnih uslova usklađenih sa postojećom strukturom agrarne privrede  Privatizacija zemljišnih i nezemljišnih agrarnih fondova i transformaciju nasleđene privredne strukture  Demonoolizaciju i privatizaciju do i post farmerskih sektora kao i trgovinskih tokova s poljoprivredno-prehrambenim proizvodima  Stvaranje funkcionalnog bankarskog sistema za agrarni sektor  Uspostavljanje institucionalne strukture i državne administacije neophodne za nesmetano funkionisanje tržišne ekonomije.

24

Popović V., Katić B. (2007), str: 47. Milosavljević S., Đorđević S. (2007), str: 8 26 www.statserb.sr.gov.yu, Republički zavod za statistiku 25

14

3.1. Politika cena i subvencija u poljoprivredi Budžetska podrška poljoprivredi Srbije je značajno povećana nakon 2000. godine. Uprkos realnom rastu budžetskih izdataka za poljoprivredu, udeo ovih izdataka u budžetu je opao sa 5,3% u 2000. godini na 3,6% u 2002. godini i 1,5 % u 2003. godini. 27 U 2004. godini udeo Agrarnog budžeta u ukupnom je bio 4,99%, da bi u 2005. godini udeo Agrarnog budžeta u ukupnom iznosio 3,79%28, a u 2006. godini 4,30%. Tokom 2007. godine budžetska sredstva namenjena poljoprivredi manja su nego prethodne 2006. godine. Sredstva subvencija takođe su smanjena (mada procentualno veća u strukturi ukupnog agrarnog budžeta), a istovremeno dalje opada procentualno učešće agrarnog u ukupnom budžetu R. Srbije i iznosi 3,31%. U strukturi ovih izdataka dominiraju agrarne subvencije. Agrarne subvencije i politika cena su znatno izmenjene poslednjih godina. Zaštitne cene za strateške proizvode su eliminisane u 2002. godine., zbog nedostatka finansijskih sredstava. Međutim pod uticajem Direkcije za robne rezerve zadržane su zaštitne cene za pšenicu, u određenoj meri za šećernu repu i duvan (gde su obaveze proizvođača da plate službenu cenu koja je određena od strane države). Politika podrške poljoprivredi je usmerena na manji broj proizvoda: mleko, šećerna repa, duvan, junice, ovce, zasnivanje zasada vinogada i voćnjaka. Proizvodne subvencije su zadržane samo za proizvodnju mleka. Za ostale proizvode su uvedene forme plaćanja po površini i grlu stoke. S liberalizacijom cena hrane, eliminisane su i obimne potrošačke subvencije, tako da se kontrola potrošačkih cena odnosi samo na određivanje maksimalne cene za tzv. “crni” hleb. Tabela 4. Učešće agrarnog budžeta u ukupnim budžetskim sredstvima R. Srbije i učešće subvencija u agraarnom budžetu u periodu 2004-07 (u milionima dinara ) 29

/1

Agrarni budžet % učešća agrarnog u ukupnom budžetu Srbije Subvencije (poljoprivreda, veterina, zaštita bilja)/2 Učešće subvencija u ukupnom agrarnom budžetu(3/1*100) u % /1 /2

2004 18.059,5

2005 16.269,9

2006 23.593,5

2007 21.410

4.99

3.79

4.3

3.31

14.311,9

17.877,7

16.943,2

87.97

75.77

79.14

16.340,4

90.48

Bez autonomnih prihoda korisnika budžetskih sredstava. Bez prihoda korisnika budžetskih sredstva. Izuzete su Direkcija za vodu i Uprava za šume.

Pšenica - Programom raspodele i korišćenja sredstava subvencija u oblasti poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede za 2004. godinu, kupovini pšenice za strateške rezerve (uključujući premiju za uskladištenu pšenicu) namenjeno je 2 milijarde dinara. Ovim programom određena je i visina premije za merkantilnu i semensku pšenicu. Proizvođači merkantilne pšenice u 2004. godini su imali pravo na premiju, ali za pšenicu koja je uskladištena kod subjekata koji su obavljali delatnost otkupa i 27

Lovre K., Gajić M., Trkulja Đ. (2005), str. 102 www.glasnik.co.yu , Službeni glasnik RS 29 Službeni glasnik R. Srbije, brojevi: 115/04, 66/05; 85/06, 58/07 28

15

skladištenja pšenice.30 Visina premije je iznosila 1 dinar po kilogramu pšenice, s tim što su imali pravo i na dodatnih pola dinara premije po kilogramu, ako je uskladištena pšenica prodata po ceni 6,5 dinara po kilogramu uz isplatu pri samoj prodaji, odnosno po ceni od 7 dinara po kilogramu uz isplatu u tri mesečne rate. Pravo na premiju nisu imali proizvođači koji su prodali pšenicu pre nego što je utvrđeno pravo na premiju. 31 Ova premija nije imala pun efekat, jer doneta u jesen 2003. godine, kada je pšenica roda 2004. godine već bila zasejana. Isto se desilo i sa premijom za semensku pšenicu u 2004. godini, odluka o premiji je doneta još sa većim zakašnjenjem nego za merkantilnu pšenicu. Za ovu pšenicu utvrđeno je pravo na premiju u visini od 1 dinar po kilogramu, naturalne semenske pšenice predate na doradu u sopstvenom doradnom centru. 32 Prosečna godišnja otkupna cena pšenice u 2004. godini je iznosila 6,96 din/ kg.33 Programom raspodele i korišćenja sredstava subvencija u oblasti poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede za 2005. godinu za premiranje pšenice bilo je određeno 1 milijarda dinara, za količine pšenice roda 2005. godine “koje se kupe na domaćem domaćem tržištu i uskladište za preradu i za izvoz”. Međutim izmenom u Programu 34, ovaj iznos je smanjen na 240 miliona dinara i preusmeren subvencionisanju skladištenja i direktnoj podršci po hektaru zasejene pšenice proizvođačima registrovanih poljoprivrednih gazdinastava, gde je registrovanim poljoprivrednim proizvođačima koji su zasejali pšenicu dato 5.000 dinara. Subvencionisanje skladištenja pšenice za 2005. godinu predviđeno je u visini 750 dinara po toni uskladištene pšenice kod ovlašćenog skladištara, za predate količine roda, ali najviše do 4 tone po hektaru. 35 Pravo na ova sredstva imala su samo fizička lica koja su svoje gazdinstvo upisala u Registar poljoprivrednih gazdinstava i prijavila proizvodnju pšenice. Prosečna godišnja otkupna cena pšenice u 2005. godini je iznosila 7,51 din/kg, što je za 0,55 dinara više od prethodne godine, ali su cene repromatrijela takođe porasle jer je stopa rasta svih cena u Srbiji u odnosu na prethodnu godinu iznosila 6,2 %.36 U 2006. godini Programom raspodele i korišćenja sredstava subvencija u oblasti poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede izdvojeno je 200 miliona dinara za subvencioniranje skladištenja pšenice. Subvencija se odnosila samo na uskladištenje pšenice za fizička lica koja su registrovala gazdinstva pod uslovom da su pšenicu skladištili kod pravnih lica ili preduzetnika čija je delatnost skladištenje pšenice. Visina subvencija je bila ista kao i za 2005. godinu 750 dinara po toni, a najviše do 4 tone. 37 U 2006 godini nije bila predviđena premija za pšenicu. Prosečna godišnja otkupna cena pšenice u 2006. godini iznosila je 9,14 din/kg., stopa rasta svih cena u odnosu na prethodnu godinu je iznosila 5,7%. Od 2007. godine ne postoji Uredba koja određuje sredstva za subvencionisanje pšenice, već je sve uključeno u 10.000 dinara po hektaru zasejane površine koja dobijaju registrovana poljoprivredna gazdinstva. Prosečna godišnja otkupna cena u 2007 godini je 11,06 din/kg. Soja - Programom raspodele i korišćenja sredstava subvencijja u oblasti poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede u 2004.godini izdvojeno je 550 miliona dinara za planirani 30

Uredba o premiji za merkantilnu pšenicu, roda 2004, Službeni glasnik RS broj 78/2004 Popović V., Katić B. (2007), str. 44. 32 Uredba o premiji za semensku pšenici roda 2004, Službeni glasnik RS, broj 100/2004 33 Republički zavod za statistiku, www.statserb.sr.gov.yu 34 Program o izmenama i dopunama Programa raspodeli korišćenja sredstava subvencije u oblasti poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede za 2005, www.minpolj.sr.gov.yu 35 Uredba o subvencionisalju prozvodnje i skladištenja pšenice roda 2005, Slušbeni glasnik RS 60/2005 i 71/2005 36 www.nbs.co.yu 37 Uredba o subvencionisanju skladištenja pšenice roda 2006, Službeni glasnik RS 58/2006 31

16

obim proizvodnje od 275 hiljada tona soje. 38 U 2004. godini proizvođačima merkantilne soje bilo je utvrđeno pravo na premiju u visini od 1000 dinara po hektaru zasejanim sojom. Kasnije je posebnim aktom Vlade utvrđeno pravo istim korisnicima na dodatnu premiju u visini od 2 dinara po kilogramu ugovorene i isporučene soje. 39 Deo premije u visini od 1.000 dinara po hektaru zasejanim sojom proizvođači su mogli ostvariti u vidu avansa. Programom raspodele i korišćenja sredstava subvencija u oblasti poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede za 2005. godinu nisu posebno raspoređena sredstva po vrstama industrijskog bilja, već je za sve industrijsko bilje zajedno izdvojeno 1,442 milijarde dinara.40 U 2005. godini nastavljeno je sa premiranjem proizvodnje merkantilne soje i to u iznosu od 2 dinara po kilogramu proizvedene i proizvođačima isporučene soje. Takođe proizvođači su imali pravo da deo premije koriste u vidu avansa i to 1.500 dinara po hektaru zasejanim sojom. 41 U 2006. godini ukinuto je premiranje ove industrijske biljke. Šećerna repa - Programom raspodele i korišćenja sredstava subvencija u oblasti poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede u 2004. godini izdvojeno je 798 miliona dinara za šećernu repu. U prvom tromesečju 2004. godine utvređeno je pravo proizvođačima šećerne repe na premiju za ugovorenu proizvodnju šećerne repe i to u visini od 3000 dinara po hektaru.42 Premija je isplaćivana za povšine od 70 hiljada hektara. Kasnije je aktom Vlade43 utvrđena visina dodatne premije od 0,33 dinara po kilogramu šećerne repe proizvedene i isporučene šećeranama. Deo premije su proizvođači mogli koristiti u vidu avansa i to u visini od 3000 dinara po hektaru ugovorene i odnegovane šećerne repe. Preostali deo premije proizvođači su ostvarili nakon izvršene isporuke ugovorenih količina šećerne repe. U 2005. godini obustavljena je podrška proizvođačima šećerne repe. Duvan - Programom raspodele i korišćenja sredstava subvencija u oblasti poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede u 2004. godini izdvojeno je 413,9 miliona dinara. Proizvođači duvana u listu u prvom kvartalu 2004. godine44 imali su prvo na premiju u visini od 5.000 dinara/ha ugovorene proizvodnje duvana svih priznatih sorti i tipova. Uslov je bio da su proizvođači imali zaključene ugovore o isporuci fermentisanog duvana u listu sa proizvođačima cigareta. Narednom uredbom, koja je važila za celu 2004. godinu 45, utvrđeni su iznosi premije u dinarima po kilogramu ugovorenog i isporučenog duvana u listu, čija je visina zavisila od sorte i klase duvana. Najviša premija od 95 dinara bila je za prvu klasu sorte duvana Orijental, a najniža za petu klasu sorte duvana Berlej od 15 dinara po kilogramu. Da bi se obezbedila premija bilo je potrebno da na hektaru bude propisani broj biljaka (18 do 20 hiljada tipa Virdžinija, 20 do 22 hiljade tipa Berlej i 160 do 180 hiljada tipa Orjental). Proizvođači su imali pravo da deo premije koriste u vidu avansa. Program raspodele i korišćenja sredstava subvencija u oblasti poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede za 2005. godinu, nije raspoređivao sredstva po vrstama već samo za ukupno industrijsko bilje (soja, suncokret, uljana tikva i duvan) u visini od 1,442 milijarde dinara. U 2005. godini nastavljeno je premiranje proizvodnje duvana u listu, 38

Program raspodele i korišćena sredstava subvencija u oblasti poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede za 2004, www.minpolj.sr.gov.yu 39 Uredba o premiji za proizvodnju merkantilne soje za 2004 god. Službeni glasnik RS 45/2004 40 Program raspodeli korišćenja sredstava subvencije u oblasti PŠV za 2005 41 Uredba o premiji za proizvodnju merkantilne soje za 2005 god, Službeni glasnik RS broj 26/2005 42 Uredba o premiji za proizvodnju šećerne repe za period januar-mart 2004, Službeni Glasnik RS 3/2004 43 Uredba o premiji za šećernu repu za 2004, Službeni glasnik RS broj 45/2004 44 Uredba o premiji za duvan u listu za period januar-mart 2004 god, Službeni glasnik RS broj 3/2004 45 Uredba o premiji za duvan u listu za 2004, Službeni glasnik RS broj 66/2004

17

ali samo za registrovana poljoprivredna gazdinstva.46 I u 2005. godini je iznos premija za duvan u listu bio različit u zavisnosti od tipa i klase duvana. Najviši je bio iznos premije za tip Orijental (90 dinara za prvu klasu), a najniži za tip Berlej (10 dinara za četvrtu klasu). Program raspodele i korišćenja sredstava subvencija u oblasti poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede za 2006. godinu47 nije raspoređivao sredstva po vrstama već samo za ukupno industrijsko bilje (duvan,uljana tikva, uljana repica i hmelj) u visini od 366,145 miliona dinara. U 2006. godini nastavljena je podrška proizvodnji duvana. Proizvođači duvana imali su pravo na sredstva podrške, pod uslovom da su registrovali svoje gazdinstvo i da nisu imali status nekomercijalnog poljoprivrednog gazdinstva. Premija je iznosila 65 000 dinara po hektaru zasađenog duvanom.48 U toj godini je podstican zasad po hektaru, nezavisno od njegove vrste i klase. Uredbom o premiji duvana u listu za 2007. godinu utvrđena je premija za proizvođače ove kulture u zavisnosti od tipa i klase: Tabela 5-Premija za proizvođače duvana u listu za 2007. godinu49 Klasa 1 2 3 4

Virdžinija 80 75 72 45

Orijental 110 100 95 85

Berlej 60 50 45 25

Da bi se ostvarila premija bilo je potrebno da proizvođači duvana Virdžinija ostvare prinos od 1 300 kg/ha, proizvođači duvana Orijenta 700 kg/ha, a proizvođači duvana Berlej 1300 kg/ha.50 Uredbom o premiji za duvan u listu za 2008, godinu utvrđeno je da pravo na korišćenje premije za ugovoren i isporučen duvan u listu po kilogramu, u zavisnosti od tipa i klase duvana imaju pravna i fizička lica i preduzetnici koji se bave proizvodnjom duvana i upisani su u Registar poljoprivrednih gazdinastava.51 Korisnici koji su ispunili uslove imaju pravo na premiji u zavisnosti od tipa i klase, gde je visina premije po tipu i klasi duvan ista kao i za 2007. godinu. Mleko - Proizvođači kravljeg, ovčijeg i kozijeg mleka imaju pravo na premije pod uslovom da to mleko zadovoljava propisani kvalitet. Veći iznos premija imaju prozvođači sa brdsko planinskih područja, a manji sa ravničarskih područja Republike. U 2004. godini premija za mleko sa brdsko planinskog područja je iznosila 4,4 dinara po litri, dok je za mleko sa ravničarskih područja iznosila 4 dinara po litri. 52 U 2004. godini za premiranje proizvodnje mleka Programom raspodele i korišćenja sredstava subvencija u oblasti poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, predviđena su sredstva u iznosu od 3,296 milijarde dinara. U 2005. godini visina premije bila je 4,5 dinara po litri za mleko proizvedeno na brdsko planinskim područjima, odnosno 3,8 dinara po litri za mleko proizvedeno u ravničarskim područjima Republike.53 U 2005. godini za premiju za mleko izdvojena su sredstva u iznosu od 2,9 milijarde dinara. U 2006. godini premija za mleko sa brdsko planinskog područja je iznosila 4 dinara po litri, dok je za mleko sa 46

Uredba o premiji za duvan u listu za 2005, Službeni glasnik RS broj 26/2005 Program raspodele korišćenja sredstava subvencija u PŠV za 2006, www.minpolj.sr.gov.yu 48 Uredba o subvencioniranju proizvodnje industrijskog bilja roda 2006, Službeni glasnik RS broj 56/2006 49 Izvor: Uredba o premiji za duvan u listu, Službeni glasnik Republike Srbije 50 Uredba o premiji za duvan u listu za 2007, Službeni glasnik RS 51 Uredba o premiji za duvan u listu za 2008, Službeni glasnik RS 52 Uredba o premiji za mleko za 2004, Službeni glasnik RS broj 45/2004 53 Uredba o premiji za mleko za 2005, Službeni glasnik RS 47

18

ravničarskih područja iznosila 3 dinara po litri. 54 U 2006. godini za premiju za mleko izdvojena su sredstva u iznosu od 3,042 milijarde dinara. U 2007. godini visina premije bila je 3 dinara po litri za mleko proizvedeno na brdsko planinskim područjima, odnosno 2 dinara po litri za mleko proizvedeno u ravničarskim područjima Republike. 55 U 2008. godini premija za mleko sa brdsko planinskog područja je iznosi 2,40 dinara po litri, dok je za mleko sa ravničarskih područja iznosi 1,40 dinara po litri.56 Pored navedenih podrška u Srbiji postoje ili su postojale podrške i za druge poljoprivredne proizvode: za suncokret (ukinute su podrške nakon 2005.godine), uljanu tikvu, uljanu repicu (podrška otpočeta 2006. godine), hmelj, zatim postoji regres za priplodnu stoku i pčelinju maticu, podsticaj podizanja novih voćnjaka, vinograda i zasada hmelja, podsticaj podizanja matičnjaka sa osnovnim sadnim materijalima. 3.2. Trgovinska politika Potpuno promenjena ekonomska situacija posle 90-ih godina 20. veka dovela je i do promena u strukturi spoljnotrgovinske razmene Srbije. Dosta je povećano učešće poljoprivrednih proizvoda, tako da ova delatnost zajedno sa prerađivačkom industrijom formira oko 20%-25% ukupnog izvoza. Međutim postoji i uvozna zavisnost kod nekompetitivnih proizvoda, sirovina za tekstil i komponenti za ishranu stoke. U okviru trgovinske politike postoji šest tarifnih nivoa (1%, 5%, 10%, 15%, 20% i 30%), a većina poljoprivrednih proizvoda zaštićena je sa dve najveće tarife.57 U periodu od 2000-2004. godine uvozna zaštita poljoprivrednih proizvoda u Srbiji smanjena za četvrtinu. Carinske stope niske su kod inputa ili čak ne postoje. Relativno visoke stope važe na sektoru voća i povrća i prerađevina, jer je to posebno osetljivo područje za Srbiju. Najvećom carinskom stopom od 30% su zaštićeni: pšenica, kukuruz, krompir, prerađevine od žitarica i brašna, povrće, meso i prerađevine od mesa, riba (pastrmka i šaran), puter, sirevi i pića. Sa carinskom stopom od 20% obuhvaćeni su: mleko i mlečni proizvodi, šećer, suncokret, prerađeno voće i povrće, sokovi i živina. Kod uvoza cigareta sopa iznosi 15 %, a kod duvana 10%. Carinska stopa na uvoz konja, soje, krompira za setvu, kokosa i badema iznosi 5%. Najniža carinska stopa od 1 % odnosi se na uvoz stoke za priplod, kože, svinjske masti za industrijsku upotrebu i ribljeg ulja. I pored prirodnih potencijala, Srbija će ostati trajno uvozno zavisna u nekim kategorijama poljoprivrednih proizvoda. To su nekompetitivni proizvodi (kafa, čaj, začini, tropsko voće), zatim sirovine za prerađivačku industriju (vuna i pamuk) i određene komponente za stočnu hranu (riblje brašno, deo uljanih pogača). U strukturi izvoza poljoprivrednih proizvoda iz Srbije došlo je do značajnih promena. On sad najvećim delom počiva na voću i povrću, zatim žitima i proizvodima, dok je udeo stočarstva gotovo potpuno marginalizovan. Da bi se ovaj deo izvoza oporavio neophodna je aktivna politika podsticaja, kao i niz drugih mera. Politika podsticaja izvoza posmatra se sa stanovišta tri faktora.58 Prvo, koja grupa proizvoda u izvozu pruža najveće izglede za uspešno probijanje na svetsko tržište. Drugo, skromne materijalne mogućnosti Srbije iziskuju krajnju selektivnost u pristupu. Treće, pravila uspostavljena poretkom Svetske trgovinske organizacije nameću ograničenja, koliko god da će Srbija biti tretirana kao zemlja u razvoju u toku pregovora o pristupanju. Polazeći od ovih faktora podsticanje izvoza je nužno, kako bi se bar malo umanjio debalans u ovom delu razmene. Smatra se da bi trebalo podsticanje usmeriti prvenstveno u voće i povrće. 54

Uredba o premiji za mleko za 2007, Službeni glasnik RS Uredba o premiji za mleko za 2007, Službeni glasnik RS 56 Uredba o premiji za mleko za 2008, Službeni glasnik RS 57 Csaki C. Zuschlang A. (2004), opt. cit., str. 98. 58 Bogovac V. (2005), opt. cit., str. 155 – 159. 55

19

Da bi se utvrdila visina mogućih podsticaja neophodna je saradnja Ministarstva poljoprivrede, finansija i spoljne trgovine. Približna visina podsticaja trebalo bi da se kreće od 7% do 10%. Postoji nekoliko razloga za ovu visinu. Prvo, ona bi se dobro uklopila u pravila STO. Drugo, iskustvo ranije SFRJ govori da su veom dobri izvozni rezultati postizani kada se podsticaj kretao na tom nivou. Treće, proizvodnja voća i povrća zahteva dosta živog rada, a radna snaga je u Srbiji jeftina, pa su zbog toga troškovi proizvodnje manji. Četvrto, veći podsticaji, čak i da nisu nedozvoljeni nemaju svrhu, jer je tada proizvodnja nekonkurentna. Peto, raspoloživa sredstva za podsticaj krajnje su oskudna. S obzirom da stočni proizvodi gotovo ne učestvuju u izvozu, nije moguć oporavak poljoprivrednog izvoza ako se ne poveća udeo stočarstva u ukupnom izvozu. Zbog toga su neophodni izvozni podsticaji za junad, juneće meso i jagnjeće meso. Sadašnja politika izvoznih podsticaja dosta je ograničena. Ona podrazumeva samo podsticaje za juneće meso i suhomesnate proizvode (10%) i mleko, sir i mlečne proizvode (20%), takođe postoje i podsticaji u voćarstvu, za neke vrste sitnog voća i prirodna vina (10%).59 Učešće izvoza hrane i živih životinja dostiže oko 17% ukupnog izvoza robe iz Srbije. Tabela 6. Učešće izvoza sektora Hrana i žive životinje u ukupnom izvozu Srbije u periodu 2004-2006. godina- u % 60 Ukupan izvoz roba iz Srbije Izvoz hrane i živih životinja

2004

2005

2006

100

100

100

18,2

17,3

16,6

3.3. Reforme u sistemu finansiranja ruralne ekonomije U Srbiji je bankarski sektor u velikoj meri privatizovan kapitalom stranih banaka koje u sve većoj meri nude kredite za poljoprivredu. Tokom 2004. godine Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede R. Srbije, u saradnji sa Ministarstvom finansija, započelo je izgradnju finansijskog tržišta i sistema kreditiranja poljoprivredne delatnosti. Krediti Ministarstva poljoprivrede, koji su i visoko subvencionisani, distribuiraju se preko poslovnih banka, što je važno za kreiranje kreditne istorije gazdinstva. Ova sredstva iz budžeta Republike imala su za cilj da osiromašenoj poljoprivredi pruže mogućnost finansiranja, podrži stvaranje tržišta kapitala za ovu delatnost, kao i da se doprinese unapređenju poslovanja na registrovanim poljoprivrednim gazdinstvima čime se jača njihova ekonomska snaga putem povećavanja tržišnosti proizvodnje, nivoa konkurencije, a time i prihoda.

Tabela 7. Učešće sredstava kreditiranja u ukupnom agrarnom budžetu i sredstvima subvencija agrarnog budžeta u periodu 2004-07( u milionima dinara)61 Agrarni budžet

/1

2004 18.059,5

2005 16.269,9

2006 23.593,5

2007 21.410

59

Bogovac V. (2005), opt. cit., str. 159. Spoljnotrgovinski robni promet R. Srbije, decembar 2005 i decembar 2006, RZS, Beograd 61 Službeni glasnik R. Srbije, brojevi: 115/04, 66/05; 85/06, 58/07, www.minpolj.sr.gov.yu 60

20

. Subvencije (poljoprivreda, veterina, zaštita bilja)/2 Sredstva kreditiranja namenjena registovanim poljoprivrednicima/3 Sredstva kredita u ukupnom agrarnom budžetu Sredstva kredita u sredstvima subvencija agrarnog budžeta u % (3/2*100)

16.340,4 14.311,9

17.877,7

16.943,2

3.46

3.4

2

20.86

21.27

14.41

9.34

23.06

24.18

19.02

11.8

3.767

/1

Bez autonomnih prihoda korisnika budžetskih sredstava. Bez prihoda korisnika budžetskih sredstva. Izuzete su Direkcija za vodu i Uprava za šume. /3 U okviru ekonomske klasifikacije 512 «Mašine i oprema». /2

Kreditiranje se odvija putem dve vrste kredita: kratkoročnih i dugoročnih. Ona se razlikuju po dužini roka, visini iznosa i nameni za koje se mogu dobiti i upotrebljavati. Pravo na kredit imaju isključivo registrovana poljoprivredna gazdinstva, s tim što kratkoročne kredite mogu da koriste samo fizička lica. U 2004. godini određena sredstva za ovu namenu su bila u iznosu od 3.727,5 miliona dinar. Kratkoročni krediti su dodeljivani samo fizičkim licima, registrovanim poljoprivrednim gazdinstvima. Gazdinstvo je moglo dobiti do 10 000 dinara kredita, ako je imalo do 1 ha zemljišta, do 40 000 dinara za površine od 1 do 5 ha i do 80 000 dinara za površinu iznad 5 ha zemljišta.62 Ovi krediti su odobravani na rok od 12 meseci uz kamatnu stopu od 5,5% godišnje. Kamata se sa istekom ročnosti otplaćivala zajedno sa glavnicom. Za razliku od dugoročnih kredita oni su se odobravali bez valutne klauzule. Za kratkoročne kredite određeno je bilo 1.727,5 miliona dinara sredstava ili oko 46% ukupnih sredstava namenjenih kreditiranju u 2004. godini63. Dugoročni krediti u 2004. godini odobravani su poljoprivrednim gazdinstvima na dva načina: preko poslovnih banaka i preko Fonda za razvoj. Dugoročni krediti su odobravani: na rok od 5 godina sa kamatom od 3% godišnje, ali ako je korisnik učestvovao sopstvenim sredstvima od 20% onda je kamata bila niža i iznosila je 1,9%; uz valutnu klauzulu koja je podrazumevala preračunavnje iznosa duga u evre u trenutku korišćenja kredita i preračun duga u dinare po srednjem zvaničnom kursu NB Srbije na dan obračuna; uz odloženo plaćanje od 12 meseci, kada je u pitanju plastenika i staklenika i kupovina mehanizacije, a tri godine za ostale namene.64 Za dugoročne kredite u 2004. godini bilo je određeno 2 milijarde dinara. U 2005. godini za kreditiranje poljoprivrede odvojeno je sredstava u visini od 3,5 milijarde dinara.65 U 2005. godini je proširen program kreditiranja i odobreno je kreditiranje jesenje setve pšenice. Kratkoročni krediti u 2005. godini su odobravani pod istim uslovima kao i u 2004. godini, s tim što je kamatna stopa povećana sa 5% na 5,5% godišnje. Visina sredstava koja su bila odvojena za kratkoročne kredite je iznosila 1,46 62

Popović V., Katić B. (2007), opt. cit., str. 85. www.minpolj.sr.gov.yu 64 Popović V., Katić B. (2007), str. 86. 65 www.minpolj.sr.gov.yu 63

21

milijardi dinara.66 Dugoročni krediti su kao i u 2004. godini odobravani registrovanim poljoprivrednim gazdinstvima, kako pravnim tako i fizičkim licima i za iste namene. Ovi krediti su kao i u 2004. godini odobravani na rok od 5 godina, ali je kamatna stopa bila 2,75% na godišnjem nivou, s tim što je godišnja provizija Garancijskog fonda bila 0,25%.67 Takođe je primenivana valutna klauzula. Otplata je vršena po šestomesečnim anuitetima, odloženi rok vraćanja je ostao je nepromenjen. Za dugoročne kredite u 2005. godini odvojena su sredstva u visini 2 milijarde dinara. 68 U 2005. godini u procesu kreditiranja je bio isključen Fond za razvoj Republike Srbije. U 2006. godini je izdvojeno ukupno 3,5 milijardi dinara za kreditiranje registrovanih poljoprivrednih gazdinstava. Pored Ministarstva za poljoprivredu i poljoprivrednih gazdinstava u 2006. godini u procesu kreditiranje je uključen i posrednik – Fond za podsticanje razvoja poljoprivredne proizvodnje Republike. Za kratkoročene kredite je u 2006. godini je bilo izdvojeno 1,4 milijarde dinara.69 Kao i prethodnih godina na njih su imali pravo registrovana poljoprivredna gazdinstva, fizička lica. Takođe su odobravani na rok otplate od godinu dana, kamatna stopa je iznosila 5%, ali i 1% provizije. Kamata je plaćena sa otplatom kredita, a provizija pri puštanju kredita u opticaj. Visina kredita je zavisila od veličine zemljišta: za gazdinstvo sa 1 ha zemljišta odobravan je kredit u iznosu od 12.000 dinara, od 1 do 5 ha do 60.000 dinara, od 5 do 10 ha do 120.000 dinara i za gazdinstvo iznad 10 hektara 240.000 dinara. 70 Za dugoročne kredite u 2006. godini izdvojeno je bilo 2 milijarde dinara. Visina kredita kretala se od 5.000 do 200. 000 eura u dinarskoj protivrednosti po srednjem kursu NB Srbije. Ostali uslovi su ostali isti kao i za 2005. godinu. Zahtevi su podnošeni preko poslovnih banaka, banke su investicione programe dostavljala Ministrstvu, koje je u skladu sa uređenom procedurom među učesnicima kreditiranja, donosilo odluku. Ministarstvo je obezbeđivalo 90% iznosa svakog od dugoročnog kredita,a preostalih 10% poslovna banka iz svog kreditnog potencijala, takođe uz uslov da 80% svog učešća obezbedi i garancijom Garancijskog fonda. U prvoj polovini 2007. godine Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede „pustilo” je, po nepromenjenim kreditnim uslovima u odnosu na 2006. godinu, samo sredstva za kratkoročne kredite: 2 tranše kratkoročnih kredita (mart i jun), gde je prihvaćen 32.531 kreditni zahtev u vrednosti od oko 3,9 milijardi dinara. 71 Sredstva za ove namene obezbeđena su iz povraćaja sredstva po osnovu ranije datih kredita. Za 2007. godinu predviđeno je da se poljoprivredna delatnost kreditira u ukupnom iznosu od 2 milijarde dinara (1,5 milijardi dinara predviđeno je za kratkoročno kreditiranje i 500 miliona dinara za dugoročne kredite).72 Tek od prvog oktobra 2007. godine banke su počele sa prijemom zahteva za dugoročne kredite. Reč je o kreditima koji se odobravaju na rok otplate od 5 godina sa grejs periodom od jedne do tri godine, izuzev dugoročnih kredita za podizanje vinograda i zasada jezgrastog voća, koji se odobravaju na rok otplate od 10 godina i sa grejs periodom od 5 godina. U oba slučaja je propisana efektivna kamatna stopa od 3% godišnje (nepromenjena od 2004. godine). Kreditna podrška poljoprivredi Srbije kroz bankarski sektor izuzetno je nepovoljna. Prosečne aktivne kamatne stope u Srbiji znatno su više nego u zemljama EU, kao i u odnosu na zemlje iz neposrednog okruženja. Dakle, kamatna stopa, grejs period, rokovi otplate krajnje su nepovoljni za poljoprivredne proizvođače. Pored nepovoljnih uslova 66

Ibid Popović V., Katić B. (2007), str. 87. 68 www.minpolj.sr.gov.yu 69 Ibid 70 Popović V., Katić B. (2007),str. 89. 71 www.minpolj.sr.gov.yu 72 Ibid 67

22

pod kojima se krediti odobravaju, instrumente i garancije za obezbeđivanje kredita, koje banke traže, često je veoma teško ili nemoguće obezbediti. Zbog toga u najgorem položaju su porodična gazdinstva, tj mali proizvođači, koji gotovo da nemaju pristup kreditu. U Srbiji postoji i mogućnost kreditiranja poljoprivrednih proizvođača putem razvojnih fondova, lizing kompanija, opštinskih budžeta. Fond za razvoj Autonomne Pokrajine Vojvodine- Fond je osnovan marta 2002. godine u cilju razvoja poljoprivrede i prehrambeno-prerađivačke industrije, razvoja malih i srednjih preduzeća, podsticaja razvoja preduzetništva i ravnomernog regionalnog razvoja Vojvodine. Realizaciju navedenih ciljeva Fond ostvaruje iz sredstava privatizacije (prodaja subjekata privatizacije čije je sedište na teritoriji Vojvodine) i iz sredstava ostvarenih naplatom dospelih plasmana. Korišćenje sredstava Fonda zasnovano je isključivo na modelu kreditnih odnosa. Dugoročni krediti odobravaju se sa rokom vraćanja od 3 godine, uključujući period mirovanja od 12 meseci, odnosno 5 godina za finansiranje dugoročnih zasada i nabavku osnovnog stada, sa periodom mirovanja otplate od 24 meseca. Kratkoročni krediti (do jedne godine) odobravaju se namenski za finasiranje sektora poljoprivrede, kao i za finansiranje izvoznih programa. Kamatna stopa na plasirana sredstva Fonda kreće se od 2,8% na godišnjem nivou, do 4,2% na godišnjem nivou (u zavisnosti od vrste obezbeđnja kredita), uz primenu valutne klauzule. Ukupan broj realizovanih kredita Fonda od njegovog osnivanja do 2007. godine iznosi 3.100, a visina plasiranih sredstava je dostigla iznos od 127,6 miliona evra.73 Fond je do 2007. godine realizovao 1.460 dugoročnih i kratkoročnih kredita u sektoru poljoprivrede, čija ukupna visina iznosi 56,8 mil. evra (44,5% ukupno plasiranih sredstava Fonda usmereno je ka poljoprivredi). Korisnici kredita su: nosioci registrovnaih poljoprivrednih gazdinstava, zemljoradničke zadruge i pravna lica sa većinskim privatnim kapitalom na teritoriji Vojvodine. Namena finansiranja je: nabavka poljoprivredne mehanizacije, zasnivanje i obnvaljanje dugogodišnjih zasada, osnovnih stada i jata, uvođenje sistema kvaliteta i sl. Garancijski fond Vojvodine osnovan je odlukom Skupštine AP Vojvodine krajem 2003. godine. Fond je formiran sa zadatkom da olakaša pristup finansijskom tržištu i obezbedi povoljnije uslove kreditiranja od onih koje nude banke individulanim poljoprivrednim proizvođačima, privatnim preduzetnicima, malim i srednjim preduzećima, čije je prebivalište, to jest poslovno sedište na teritoriji AP Vojvodine. 74 Osnovna delatnost Fonda je izdavanje garancija bankama na ime obezbeđenja kredita ili dela kredita koj dodeljuju banke. Krediti koji su predmet obezbeđenja namenjeni su za: nabavku mineralnih đubriva, poljoprivredne mehanizacije, finansiranju pripreme izvoza i supstituciju uvoza. Sredstva Garancijskog fonda su u državnoj svojini i obezbeđena su iz budžeta AP Vojvodine i iz prihoda od privatizacije. Provizija na izdavanje garancija iznosi 0,5%, a najmanje 5.000 dinara jednokratno i 0,25% po dospeću svakog anuiteta i obračunava se na iznos ostatka grantovanog duga. Koristeći multiplikator podsticanja bankarskog potencijala od 2,5 Fond je u svakoj godini uvećavao visinu svog garantnog potencijala i omogućavao veće bankarsko zaduživanje poljoprivrednika. Inače, Garancijski fond je veoma moćan instrument kreditiranja, i tamo gde je pravna država i efikasno sudstvo on je mnogo efikasniji. U Srbiji je još uvek nekompletna zakonska regualtiva koja reguliše ovaj finansijski segment, pa je i efikasnost Garancijskog mnogo niža. Generalno, uspostavljanje efikasnog finansijskog tržišta primerenog potrebama agranog sektora predstavlja proces koji zahteva dalja institucionalna i organizaciona prilagođavanja. 73 74

www.vdf.org.yu www.garfondapv.org.yu

23

Jedan od načina finansiranja agrara može biti i lizing, koji označava poslovni odnos u kojem davalac lizinga daje predmet lizinga na korišćenje i upotrebu primaocu. Primalac lizinga se obavezuje da ugovoreni iznos plaća u ugovorenim ratama. Osnovna ideja lizinga je da mašina ili sredstvo kroz rad sam sebe otplaćuje, a predmet lizinga i dato učešće su ujedno i sredstva osiguranja, a ne neka hipoteka ili drugo osiguranje. Lizing je odigrao veliku ulogu u privredama zemalja Evrope, kao fleksibilan i povoljan način finansiranja. Stoga, država svojom regulativom ne bi trebalo da restriktivno deluje na tržište lizinga, već da pospešuje ovaj vid finansiranja. Lizing se u Srbiji ozbiljno razvija tek od početka 2000-tih godina. Promene Zakona o finansijskom lizingu u julu 2005. godine75 negativno su uticale na dalji razvoj ovog vida finansiranja, što je uslovilo da je trenutno u toku preispitivanje ovih Odluka pred Ustavnim sudom R. Srbije. Agrobanka u saradnji sa Lipaks lizingom iz Beograda76 razvila je lizing aranžmane za nabavku poljomehanizacije (učešće je 5% od bruto nabavne vrednosti, troškovi lizinga su 1%, a rokovi otplate i kamata su od 2-5 godina, godišnja kamata je 3% - 5% na neotplaćeni deo i sa valutnom klauzulom). Pri tom, Agrobanka obezbeđuje potencijalnim korisnicima lizinga kredit po vrlo povoljnim uslovima za finansiranje učešća u finansijskom lizingu, za pokriće drugih jednokratnih troškova pre potpisivanja ugovora o lizingu, kao i za pokriće troškova kasko osiguranja. 3.4. Razvoj institucionalnog okvira za agrarni sektor Proces uspostavljanja uslova neophodnih za nesmetano funkcionisanje tržišne ekonomije, u jednom tranzicionom društvu iziskuje izgradnju adekvatne institucionalne strukture, primerene novim društvenim i ekonomskim uslovima. Institucionalni okvir poljoprivredno prehrambenog sektora ima tri uloge u tranziciji: kao politički instrument, kao posledica politike i tranzicionog procesa, i kao sredstvo za formiranje politike zaštite žiivotne sredine. Institucije odgovorne za poljoprivredu u Srbiji nemaju u potpunosti kordinirane aktivnosti, finansijska sredstva su im veoma ograničena, te nisu prilagođene ulozi koju bi trebalo da imaju u tržišnoj ekonomiji. Zaštita biljaka i životinja je slaba, dok su dometi savetodavnog servisa veoma ograničeni. Državna podrška za poljoprivredna istraživanja je veoma ograničena, većina institucija održava se na osnovu prihoda ostvarenih od strane komercijalnih aktivnosti. 77 Edukacija poljoprivrednih stručnjaka, u velikoj meri je, još uvek bazirana na socijalističkim principima krupne poljoprivredne proizvodnje i intezivnih proizvodnih sistema karakteristični za agro-kombinate. Savetodavna služba u Srbiji je kadrovski (svega 350 savetodavaca) i finansijski devastirana (sa 2,2% u 2000-oj na 0,8% učešća u Agrarnom budžetu u 2007. godini). Ovo potvrđuje i poređenje sa Slovenijom koja isti broj savetotavaca ima za samo 77 hiljada poljoprivrednika, što je 10 puta manje od ukupnog broja naših zemljoradničkih gazdinstava.78 U tranzicionom periodu savetodavna služba treba da pruži nove usluge klijentima u poljoprivredi i na ruralnim područjima, kao što su finansijske, marketinške, pravne, građevinske i sl. U skladu sa standardima u tržišno razvijenim zemljama, neophodno je organizovati edukaciju savetodavaca i njihovo licenciranje - pogotova savetodavaca u oblasti zaštite bilja, gde nepravilna primena tih sredstava može da ima negativne posledice i po proizođača i po potrošače poljoprivrednih proizvoda. Potrebno je osnovati efektivene javne administracije koje će obezbediti podršku za privatni, 75

Službeni glasnik RS broj 61/2005 www.agrobanka.co.yu 77 Csaki C. Zuschlang A. (2004), opt. cit., str. 101. 78 Ševarlić M., Tomić D. (2007), str. 16 76

24

komercijalni, poljoprivredni i ruralni razvoj. Zatim, obezbediti pregled strukture i resursa Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i drugih ministarstava koji su uključeni u razvoj ruralnih regija i osnivanje institucionalnih struktura koje će efektivno podržati rast poljoprivredne i ruralne zemljišne ekonomije. 79 Takođe je potrebno jačanje kontrole na granicama i jačanje trgovinskih regulativa i harmonizacija standarda sa EU.

4. Zaključak Poljoprivredu Srbije, a i drugih tranzicionih zemalja karakteriše hroničan nedostatak investicionog kapitala neophodnog za razvoj i strukturno prilagođavanje agroprivredi tržišno razvijenih zemalja. Srbija treba da koristi iskustva drugih zemalja koje su pre nas prošle kroz proces tranzicije i pridruživanje EU. Neosporno je da iskustva drugih zemalja treba koristiti, posebno iz koncepta ZAP. Za Srbiju su posebno značajna iskustva zemalja iz okruženja koje su već prošle tranzicioni period i postale članice EU. Iskustva drugih zemalja koje su već postale članice EU ili su u procesu pridruživanja ispred Srbije ukazuju da je to: dug u složen politički i ekonomski poduhvat, pravno kompleksan i finansijski zahtevan proces, agroprivreda je sa najviše obaveza u procesu pridruživanja i agrarni ekonomisti u tržišnoj privredi dobijaju na značaju. Osnovni ciljevi agrarnog i ruralnog razvoja Srbije u fazi priprema za članstvo u EU su: povećanje konkurentnosti u poljoprivrednoj proizvodnji, zatim neagrarnih prihoda u ruralnim sredinama, povećanje značaja “drugog stuba” (ruralni razvoj), obezbeđenje kompatibilnosti agrarnih institucija i statističkih i drugih baza podataka.

5. Literatura [1] BOGOVAC V. (2005): “Reforma uvozno – izvozne politike unutar agrarne politike“, objavljeno u ed. Zakić Z., Rikalović G., Stojanović Ž.: „Institucionalne reforme i tranzicija agroprivrede u republici Srbiji“, sv. 4, CID, Ekonomski fakultet, Beograd, str. 153 – 162.

79

Csaki C. Zusclang A. (2004), opt. cit., str. 101

25

[2] CSAKI C., ZUSCHLANG A. (2004): „The Agrarian Economics of Central – Eastern Europe and the Commonwealth of Independent States An Update on Status and Progres in 2003“, ECSSD Environmentally and Socially Sustainable Development, Working Paper, No. 38, The World Bank. [3] DUNĐEROV M., TRKULJA M., GAJIĆ M., LOVRE K. (1983): „Agrarna politika Jugoslavije i razvoj agroindustrijskog kompleksa“, Poljoprivredni fakultet Novi Sad – Ekonomski fakultet Subotica. [4] LOVRE K., GAJIĆ M., TRKULJA Đ. (2005): „Reforma agrarne politike Srbije u procesu pristupanja STO i EU“, objavljeno u ed. Zakić Z., Rikalović G., Stojanović Ž.: „Institucionalne reforme i tranzicija agroprivrede u republici Srbiji“, sv. 4, CID, Ekonomski fakultet, Beograd, str. 97 – 105. [5] MILOSAVLJEVIĆ S., ĐORĐEVIĆ S. (2007): „Agrarna i ruralna politika u Srbiji za 2008. godinu“, objavljeno u ed. Tomić D., Ševarlić M.: „Agrarna i ruralna politika u Srbiji“, sv. 1, Beograd, str. 7 – 12. [6] POPOVIĆ V., KATIĆ B. (2007): „Nivo i struktura interne podrške poljoprivredi Srbije u procesu pristupanja STO i EU“, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd. [7] ŠEVARLIĆ M., TOMIĆ D. (2007): „ Agrarna i ruralna politika u Srbiji: kompatibilnost sa drugim zemljama“, objavljeno u ed. Tomić D., Ševarlić M.: „Agrarna i ruralna politika u Srbiji“, sv. 1, Beograd, str. 13-21.

Internet adrese: [1] www.agrobanka.co.yu, Poljoprivredna Agrobanka AD. [2] www.minpolj.sr.gov.yu, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. [3] www.vdf.org.yu, Fond za razvoj AP Vojvodine. [4] www.garfondapv.org.yu, Garancijski fond AP Vojvodine. [5] www.priv.yu, Agencija za privatizaciju.

26