FILOZOFSKI FAKULTET NOVI SAD katedra za pedagogiju
Istorija pedagogije
ARISTOTEL O VASPITANJU - Seminarski rad -
Student Milesa Milinković Br.indexa 465/03
mentor Mr Jovana Milutinović
Novi Sad, april 2005.
2
SADRŽAJ: Nekoliko reči o...---------------------------------------------------------------------------------------str.3 Aristotel o vaspitanju----------------------------------------------------------------------------------str.5 Još ponešto o...-----------------------------------------------------------------------------------------str.8 Literatura----------------------------------------------------------------------------------------------str.10
3
NEKOLIKO REČI O...
Aristotel. Asocijacija : filozofija. Ovde bi mogao biti kraj ovog seminarskog rada. Kada ne bi postojali stvarni pojmovi, životno i pedagoški bitni a koji ne bi mogli da se povežu sa Aristotelom, nastavak priče ne bi postojao. Ne samo na ovom papiru, već u zbiljnosti. Aristotel je, međutim, u svojih 62 godine bivstvovanja na Zemlji ( 384-322 pr.n.e.) kao filozof, stvorio više od 400 dela, brojne triktate i izreke. Kao jedan od univerzalnih mislilaca vekovima biva misaoni putokaz zapadnoj civilizaciji. Čovek brilijantnog uma i opsežnog znanja. Učenik Platonov, Aleksandra Makedonskog učitelj-vaspitač.
4
U shvatanjima temeljnog smisla njegove filozofije postojale su teškoće i izvitoperenja, ali je neizbežno njegova filozofija otvorila mnogim naukama i pitanjima put ka ostvarenju.U okviru tih nauka je i pedagogija. U jednom segmentu svoje (praktične) filozofije, Aristotel se dotiče i nama bitnog pojma, pojave – vaspitanja. Naime, celinu ljudske delatnosti, Aristotel deli na tri osnovna oblika. Spoznajnu, praktičku i poietičku. U te tri sfere, znanje se javlja kao znanje radi znanja ( spoznajni oblik); znanje radi delanja (praktički oblik); znanje radi tvorenja ( poietički oblik). Svrhu ljudskog delanja Aristotel određuje kao blaženstvo. Blaženstvo nije naslada ili uživanje, ona je najviše dobro, delatnost prema vrlini. Pojam vrline, Aristotel postavlja saglasno helenskom principu mere. „Vrlina je stečena sklonost čovjeka da bira djelanje saglasno razumu“.( Nikomahova etika“, 1106 b- 1107 a). Kao srednja mera između suviše i premalo, ona nije mediokritetsko zagovaranje osrednjosti, već ono najbolje u delanju što čovek može ostvariti. 1 Praktička filozofija ima za predmete delanje pojedinačnog čoveka, delanje u domaćinstvu i delanje u polisu. Stoga, praktičku filozofiju deli na etiku, politiku i ekonomiju. Promišljajući politiku kao aspekt praktične filozofije, Aristotel je shvata kao opšte delanje slobodnog građanstva u slobodnom polisu kao umski uređenoj zajednici delatnog života ljudi. Pod umski uređenom zajednicom misli usklađenost kombinacija postojećih oblika vladavine (aristokratija, demokratija i bazileja).2 Aristokratija je, za njega vladavina najboljih i najsposobnijih. Najbolji i najsposobniji se kreiraju racionalnim vaspitanjem za etičko-politička načela uzorne države. Vaspitanje je najvažnije sredstvo za održanje celog društvenog poretka jer se vaspitanjem građani uče pokoravanju vlastima ali i upravljanju.3 Aristotel je promišljao o vaspitanju-nedvosmisleno. Aristotel.
1
Paraf. Milenko A. Perović, Istorija filozofije, Odsek za filozofiju Filozofskog fakulteta, Novi Sad 2003/2004, str.117 2 Paraf. Milenko A. Perović, Istorija filozofije, Odsek za filozofiju Filozofskog fakulteta, Novi Sad 2003/2004str. 117 3 Miloš N. Đurić, predgovor Aristotelove Politike BIGZ,Beograd, 1975. god, str. 21, 22
5 Asocijacija za filozofiju? Ne možemo više to samo tako reći... Postoji puno toga što je Aristotel rekao i što se o njegovim izrečenostima može reći a što više ne spada samo u domen filozofije. Dakle...
ARISTOTEL O VASPITANJU
„ Celokupna umetnost i vaspitanje ima za cilj da upotpuni nedostatke prirode“4. Aristotel raspravlja o vaspitanju u okviru svojih razmatranja o idealnoj državi i idealnom državnom uređenju u svom delu Politika. Smatrajući da se svaka državna zajednica sastoji nužno od onih najsposobnijih koji vladaju i onih koji se pokoravaju, Aristotel kaže da vaspitanje zavisi od toga da li će se ljudi smenjivati u tim ulogama ili će jedni doživotno da vladaju a drugi doživotno biti pokoreni. Otuda nastaje i potreba u izvesnom smislu za različitim vaspitanjem. Dalje, Aristotel se pita da li brigu o deci, odnosno o vaspitanje treba da preuzme država ili pojedinci, da bi knjigu osmu Politike započeo po njemu, neosporivom konstatacijom, da je briga o vaspitanju omladine pre svega dužnost zakonodavca. Opravdanje za takvu misao nalazi u činjenici da svako državno uređenje zahteva posebno vaspitanje. Obzirom da svaka veština i svaka sposobnost zahteva posebno vaspitanje i da svaki posao iziskuje prethodne navike, to vaspitanje treba da bude briga, ne pojedinca već države. Zajednički zadaci moraju se zajednički izvršavati, kaže Aristotel, u prvoj glavi osme knjige. Briga o deci, zapravo, po Aristotelu počinje i pre njihovog rođenja a o tome raspravlja u petnaestoj glavi knjige sedme. Brinući o braku budućih roditelja, u smislu određivanja najpogodnijih supružnika, razlike u godinama kako među njima samima tako i između njih i njihove još nerođene dece, načina na koji će se buduća majka ponašati u toku trudnoće, država zapravo brine o svojim budućim građanima. U vezi s tim, Aristotel preporučuje da žene rađaju u osamnaestoj a da muškarci imaju oko trideset sedam godina, da majke budu duhom mirnije a telom da ne budu nepokretne. Preporučuje i da se nijedno kržljavo dete ne odgaja i da broj dece bude ograničen. Konkretno o vaspitanju dece govori sledeće: Do sedme godine potrebno ih je vaspitavati u krugu porodice. Obzirom da svaka država potrebuje intelektualno, fizički i moralno snažne ličnosti odnosno građane, Aristotel predlaže da se na njihovu telesnu snagu utiče najpre izborom hrane koja im se daje. U okviru toga govori da je deci neophodno davati hranu koja sadrži što više mleka a zatim i skreće pažnju na specifičnu dečju fizičku konstituciju koju karakteriše nemogućnost 4
Aristotel, Politika,BIGZ,Beograd, 1975. god ; knjiga VII, glava 15, 1337a
6 pravljenja svih pokreta. U cilju stvaranja zdravih izdržljivih budućih ratnika, predlaže kontinuirano i relativnoi rano ali pre svega postepeno navikavanje na hladnoću. Dakle, u okviru porodičnog vaspitanja, predlaže da se ne pribegava nikakvom učenju ni teranju na teške poslove, sve do pete godine. Naprotiv, treba ih raznim sredstvima podsticati na igru jer igra podrazumeva dosta kretanja. Osim toga, igre treba da budu podražavajuće u smislu da podražavaju poslove kojima će se deca kasnije baviti. Uloga pedagoga ili pajdonina, kako ih Aristotel naziva je u tome da odlučuju o tome kakve će priče i bajke deca da slušaju, kako će deca da provode svoje vreme, da brinu o tome da deca što manje provode sa robovima i slično. U okviru telesnog vaspitanje je i stav da decu treba pustiti da plaču i viču jer je to korisno za rašćenje a i za telo je neka vrsta vežbanja. Aristotel preporučuje da se deca čuvaju od reči i prizora nedostojnih slobodnih ljudi. Omladini treba zabraniti da govori ili sluša o sramnim stvarima jer u suprotnom to iziskuje kaznu. Smatra prirodnim zabranjivanje i gledanja nepristojnih slika i predstava ali i satirskih igara i komedija. Znači, vaspitanje treba da pruži zaštitu od štete koja dolazi od svih raznih stvari. Kada navrše pet godina, preporučuje se da deca u toku sledeće dve godine prisustvuju onim predmetima koje će i sami imati kasnije da uče. Kao zadatak države, vaspitanje iziskuje i zakone kojim će biti regulisano. To se odnosi na to da vaspitanje treba da bude zajedničko za sve i da se moraju regulisati suština i metod vaspitanja. U okviru knjige osme izlaže svoj predlog moguće suštine i metoda vaspitanja ali se pre svega pita: „...da li više treba uticati na inteligenciju ili na karakter“ i da li primat dati onim sadržajima koji su korisni za život ili onim koji vode ka vrlini ili nekim sadržajima koji vode još uzvišenijim stvarima. Međutim, za Aristotela, nisu sve korisne stvari neophodne za učenje jer su neki poslovi ponižavajući i nisu za slobodne građane jer nisu preduslov za primenu vrline i za delanje u saglasnosti sa vrlinom. Aristotel se bavi i ljudskom motivacijom u kontekstu da postoje razlike zbog čega neko nešto uči ili radi. Zbog sebe, zbog prijatelja ili zbog vrline s jedne strane ili zbog nekih drugih razloga s druge strane. U odnosu na ove dve vrste motiva, kolebaju se, kaže Aristotel i školski predmeti. Kroz sve njegove izrečenosti o svrsi i metodu i tehnikama vaspitanje provlači se nit utilitarizma odnosno korisnosti. Aristotel posmatra svrhu učenja omladine nekim predmeta upravo sa aspekta korisnosti. Da li je i zašto nešto korisno učiti mlade ljude? Pa tako razmatra korisnost četiri glavna predmeta koja su tada izučavali mladi. Gramatka, u okviru koje je i čitanje i pisanje, gimnastika, muzika i crtanje. Korist gimnastike je u tome što čini ljude hrabrima i formira telo. Međutim postoje i određeni metodi primenjivanja gimnastike. Naime, sve do puberteta treba primenjivati lakše vežbe, izbegavati prinudni režim ishrane i prinudne napore jer sve to utiče na tok razvoja. Stav je, Aristotelov da ne treba istovremeno naprezati i duh i telo jer su ciljevi ta dva napora suprotni. Gramatika i crtanje imaju višestruku primenu. Gramatika je korisna za bankarske poslove, za vođenje domaćinstva, za nauku i slično. Veština crtanja je preduslov za što bolju procenu umetničkih dela. Ta veština izoštrava smisao za lepotu tela i omogućava izbegavanje prevara prilikom kupovine i prodaje stvari. Muzika je za Aristotela bila predmet dužeg promišljanja i njenu korist i moguću štetu je sagledavao sa više aspekata: Da li muzika treba da bude predmet obrazovanja, igra ili zabava?
7 Kako je video ulogu muzike i svrhu njenu? Korist muzike nije u samoj koristi već u tome što je lepa i dostojna slobodna čoveka. Kao sredstvo za razvijanje vrline, može da obrazuje određene osobine karaktera navikavajući ljude na pravu i čistu radost. Uz muziku, ljudi treba da se uče pravilnom rasuđivanju, uživanju u lepim postupcima i plemenitim karakterima. Ritam i pesma izražavaju i podražavaju naše raznovrsne emocije, ljutnju, blagost, razboritost, junaštvo... i slušajući takvu muziku i naše duševno raspoloženje se menja. Aristotel vidi snagu muzike u tome što izražavajući raznolikost emocija, muzika daje sobom jednu etičku sliku, etičke osobine i to je njena svrsishodnost. Dalje, da bi mogli suditi o muzici, potrebno je da znamo da izvodimo muziku. Aristotel kaže: „Jer nemoguće je, ili je bar vrlo teško, da neko postane sudija u nečem čime se sam nije bavio.“ ( knjiga osma, glava šesta ). Zahvaljujući učenju muzike u mladosti, mladići će biti u stanju da ocene lepotu i da u njoj uživaju s razumevanjem. Nadmetanje u muzici, za Aristotela je nepotrebno i nekorisno a uz to smatra da u muzičko obrazovanje ne treba uvoditi frule ni bilo koje druge muzičke instrumente jer treba stvoriti dobre slušaoce a to se ne odnosi samo na slušanje muzičke nastave. Postavlja se pred Aristotela i dilema da li u obrazovanje treba da uđu svi ritmovi i sve melodije i da li prednost dati samo lepim ritmovima ili lepim melodijama. Neki filozofi su, navodi Aristotel podelili melodije na etičke odnosno na one koje podstiču na rad i na one koje bude strasti. I jednim i drugim odgovara drugačija i njoj svojstvena priroda harmonije. U muzičko obrazovanje, po njegovom mišljenju, treba uneti sve vrste harmonije ali ne na isti način. Za obrazovanje treba uzimati one koje su u najvećoj meri etičke, a za slušanje kada drugi sviraju one koji ulivaju energiju i one koje izazivaju oduševljenje. Aristotel iznosi i svoj zaključak, vezano za svrhu muzike u obrazovanju gde kaže: „ Mi smatramo da bavljenje muzikom donosi ne jednu već višestruke koristi. To su u prvom redu, obrazovanje i prečišćavanje osećanja, na trećem mestu muzika služi za razonodu, za opuštanje i odmor od naprezanja.“ Na kraju, treba pomenuti da Aristotel promišlja i o odmoru i slobodnom vremenu kao o početku svega. Igru treba primenjivati kao prekid rada jer ona postoji radi odmora a sve to u pogodnom trenutku. Dakle, Aristotel je isticao da se cilj vaspitanja sastoji u razvijanju svih svojstava duše: razumne i voljne (životne). Kao što je svakoj materiji u osnovi mogućnost razvijanja, tako priroda i u čoveku daje samo začetke njegovih sposobnosti. Čovek je od prirode dobio mogućnost razvoja što se ostvaruje vaspitanjem. Priroda je tesno povezala tri strane duše, i čovek u vaspitanju mora ići za prirodom, povezujući fizičko, moralno i umno vaspitanje. Aristotel je smatrao vaspitanje sredstvom za učvršćivanje državnog uređenja: "Nikakvu korist neće doneti ni najkorisniji zakoni ako građani ne budu naviknuti na državno uređenje, ako ne budu vaspitavani u njegovom duhu." 5
5
Prema: Gudjons, H., Pedagogija – temeljna znanja , Educa, Zagreb,1994, str. 150.
8
I JOŠ PONEŠTO O... Trebalo bi naglasiti da se pedagoška razmatranja antičkih mislilaca u koje se pored Aristotela ubrajaju i Platon i Sokrat karakterišu upravo time da: • uglavnom bivaju deo njihovih filozofskih koncepcija • deo su idealizovanog prikazivanja državnog uređenja i praktične vaspitne delatnosti koja je postojala u vreme ovih filozofa • budući da su bili pripadnici robovlasničke klase, oni su promišljali o vaspitanju samo dece robovlasnika • iz svega gore navedenog sledi i da njihove koncepcije vaspitanja pokazuju njihovu povezanost sa interesima vladajuće klase. Isto tako, naglašavam da pored niza uslovno rečeno negativnih odlika vaspitnih koncepcija antičkih mislilaca, vrednost ovih promišljanja je trajna i neprocenljiva za pedagošku praksu.
Zaključak: Živimo u doba velikih tehničkih otkrića i pronalazaka. Put u svemir. Internet. Komunikacija sa „drugom stranom Zemljine kugle“. Informacije. Materijalno bogatstvo. Duhovno bogatstvo. Demokratija. Sloboda. Nobelove nagrade. Generacija mojih roditelja kaže da smo pametniji od njihove generacije a da se „ova današnja deca rađaju sa fakultetom“. Njihovo razmišljanje nije neosnovano. Još je Aristotel govorio o značaju vaspitanja i obrazovanja. Ukazao na neke značajne aspekte istog i dao svoje predloge. Govorio je o vaspitavanju mladih podanika jednog polisa a značaj je daleko veći nego za jedan polis. Značaj je dalakosežan. Razvitak civilizacije zavisi od vaspitanja i obrazovanja. Prenošenje znanja s jedne generacije na drugu i usvajanje znanja iznad tog. Uvek više. U Aristotelovo vreme dečaci, deca robovlasnika su učili gramatiku, muziku, gimnastiku, crtanje. Danas i devojčice uče... U Aristotelovo vreme dečaci deca robovlasnika su učili gramatiku, muziku, gimnastiku, crtanje. Danas se uči mnogo više od toga.
9 U Aristotelovo vreme dečaci, deca robovlasnika su učili gramatiku, muziku, gimnastiku, crtanje. Danas postoji ideja jednakosti i demokratije, po kojoj pravo na obrazovanje imaju svi, bez obzira na versku, nacionalnu pripadnost, materijalno stanje i sl. Činjenica je da je sistem današnjeg vaspitanja i obrazovanja organizovaniji. Metode i tehnike naprednije. Ali kao što čovek nikada ne treba da zaboravi svoje porodične korene, pretke, jer u njemu samom su geni predaka, tako i mi, (neskromno se već uvrštavam u pedagoge), pedagozi moramo se vraćati istoriji pedagoške prakse da bi smo umeli stvarati bolju pedagošku praksu. U toj istoriji, Aristotel je dao svoj veliki doprinos. Na kraju, ne mogu a da se ne zapitam, da li je filozofija tek puka ljubav prema mudrosti i da li je pedagogija ipak jedna velika mudrost i umeće a ne tek „nauka o vaspitanju i obrazovanju“?
10
LITERATURA
1. Aristotel, Politika,BIGZ,Beograd, 1975. god 2. Miloš N. Đurić, predgovor Aristotelove Politike BIGZ,Beograd, 1975. god 3. Milenko A. Perović, Istorija filozofije, Odsek za filozofiju Filozofskog fakulteta, Novi Sad 2003/2004, str.117 4. Prema: Gudjons, H., Pedagogija – temeljna znanja , Educa, Zagreb,1994, str. 150.
11
