1. Poreklo i obelež je naziva ''Balkansko ''Balkansko poluostrvo'', ''Balkan'' i ''Jugoistočna Evropa''
Drevni naziv za Balkan je Hemus (Haimos, trački možda za lanac) po planini na severu Trakije. Balkan se pominje prvi put u 15. veku, u hronikama italijanskog pisca i diplomata Filipa Kalimaha (Philippus Chalimachus, 1437-1496). Filip Kalimah je pisao u junačkim delima jednog Vladislava Varničeka, te u jednom memorandu adresirano, papi iz 1490. godine piše da se ljudi u tom kraju koji nazivaju nazivaju Balkanom (quem incolae Bolchanum vocant). O poreklu imena postoji više teorija. Danas je u svetu širom prihvaćeno da naziv Balkan potiče od turske reči balakan za šumovitu goru, odnosno da su ga doneli Turci, pošto se pre dolaska Turaka taj naziv ni u jednom izvoru izvoru ne pominje. Suprotno Suprotno postoje postoje alternativne alternativne teorije o poreklu poreklu imena, koje koje zastupaju posebno balkanski narodi. Bugari naime smatraju, da je Balkan keltskog porekla, iz bal(h) kan, što bi trebalo da znači velika majka. Jedna druga bugarska teorija tvrdi da je Balkan izvedeno iz bugarskog nacionalnog imena, iz doba kad su se proto-Bugari doselili na Balkan, te da bal(h) kan znači ustvari bugarsko carstvo. U Srbiji Srbiji glavna glavna teorija poziva se na jednu legendu, prema kojoj je planina Hem nazvana po tračkom tiraninu tiraninu Hemu, koga je u dvoboju dvoboju ubio Posejdonov Posejdonov sin Vizant Vizant,, koji se smatra osnivačem istoimenog grada na Bosforu Bosforu.. Po drugom kazivanju, Hem je sin boga Severnog Vetra Boreje Boreje,, najjačeg od svih vetrova vetrova i personifikacija tra čke planine. Bio je oženjen Rodopom Rodopom,, koja mu je rodila sina Hebra reka Marica Marica ili ili Hebar Hebar). ). Zbog svađe sa bogovima, oni su pretvoreni u planine. Naziv Balkan je kasnijeg datuma po starom italskom bogu vatre Vulkanu Vulkanu,, prvenstv prvenstveno eno bogu vulkanske vulkanske vatre, a kasnije kasnije i bogu kovačke veštine. Ovaj naziv odnosi se na planinu Hem i čitavo poluostrvo. Posle XV veka naziv Balkan sve više se koristi u izvorima evropskih diplomata, pisaca itd., uz dodatak da planinski venac hem, po kojim je nazivom poznat još iz antičkog doba, domaći žitelji nazivaju Balkanom. Najzad u zvaničnu upotrebu kao geografski pojam, Balkan, za evropske krajeve južno od Dunava i Save Save,, uvodi Nema Nemacc Johan Avgust Cojne (Johann August Zeune) 1808. godine. On je smatrao da je ono na severu odvojeno od ostatka Evrope vencem balkanskih planina, i po starom običaju da poluostrvo nosi naziv dominantne planine – dao mu je naziv balkansko poluostrvo (kao što postoji Apeninsko, Pirinejsko i sl). Ovo je bilo pogre šno uverenje Cojnea da su Balkanske planine severna granica poluostrva, no uprkos u prkos toj velikoj velikoj grešci, putnici su već u XVIII veku bili dobro i ta čno upoznati sa konkretnim položajem ove planine. Njegov predlog Balkan brzo je prihvaćen u naučnom i političkom svetu, mada su već krajem XIX veka, veka, t.j. početkom dvadesetog veka, nastali predlozi da se umesto Balkana kaže Jugoistočna Evropa. 1909 godine nemački geograf Teobald Fišer je poku šao da ispravi Cojneovu grešku i uvede nove geografske činjenice i ovaj deo Evrope nazvao «Jugoistočna Evropa». Vrlo Vrlo je verovatno verovatno da je u posleratnom periodu termin Jugoistočna evroppa zbog zloutrebe od stran stranee nacista nacista postao postao nepo nepoželja eljan n i od tada tada je odst odstra ranj njen en iz upot upotre rebe be zbog zbog svoj svojih ih poli politi tičkih konotacija. Jugoslovenski geograf Roglić je kasnije 1950. pokušao da ponov ponovo o uvede uvede ovaj ovaj termin (jugoistočna evropa), ali mu nije uspelo. Nauka o Balkanu je balkanologija balkanologija,, koja je osnovana osnovana u XVIII veku, veku, radi izučavanja društvenopolitičkih, kulturno-istorijskih, filozofskih, folklornih i drugih osobenosti Balkana Prvi put je pojam «Bal-kan» u Evropu uveo 1794 god. Britanac Džon Morit, koji je na proputovanju za Osmansko carstvo i dalje na istok, planinu «Bal-kan» o značio kao mesto koje razdvaja Bugarsku od istoka prema zapadu Evrope. Ali kaže da je antički naziv za ovu planinu «HEMUS» mnogo lepši. Termin ermin Balkan Balkan-mi -misli sli se na njego njegov v konti kontinen nental talni ni deo a termin termin Balkan Balkansk sko o poluos poluostrv trvo o pdre pdređuje celokupni prostor uključujući i njgovu mediteransku dimenziju sa ostrvima i morima od Jadranskog i Crnog mora. Jedina razlika u tumačenju Jugoisto Jugoistočne Evrope i Balkana može se zateći u nemačkom jeziku i književnosti i posledica je različitih kriterijuma za definisanje. Naime, u nemačkom jeziku Jugoistočna
Evro Evropa pa je oznaka za region a balkan balkan je samo samo njen njen podregion. Mađarska je npr. deo Jugoistočne Evrope ali ne i Balkana. Kada neko ove pojmove koristi kao sinonime, Mađari se ljute jer ih je neko označio Balkancima. I tu se upravo vide različita politika i kultura odre đenja balkana. Najviše u 20. veku su sem ovih odlika uvedene čak i antropološke odlike. – kod J.Cviji ća je Balkan mesto gde žive balkanske civilizacije mesto gde žive i Hrvati i Slovenci. Džordž Hofman je Grčku i Rumuniju Rumuniju izbacio sa Balkana, Balkana, jer ove zemlje ne odgovara odgovaraju ju balkanskom balkanskom profilu naroda. Rumunija je podvođena pod širi pojam Jugoistočne Evrope. Tako se pojam Balkana tretirao ili kao sinonim za pojam Jugoistočne Evrope ili kao uži deo njega. 2. Različita određenja (poimanja) Balkana u političkom, verskom i kulturološkom smislu
Najopštije gledano definicija Balkana određena je nizom geografskih, političkih, istorijskih, verskih i kulturnih kriterijuma i njihovom kombinacijom. kombinacijom. U drugoj polovini XVIII veka, Balkan je bio pod uticajem sve aktivnije ruske politike na Medi Mediter teran anu u pa je na delov delovim imaa Balk Balkana ana došlo do otv otvoren orenee pobune pobune prot protiv iv Porte Porte.. U XIX XIX veku veku hrišćansko-muslimanska dihotomija izašla je iz političkog i kulturnog rečnika u smislu u kome je do tada postojala. Sada je ta opozicija izražena u u liku nacija željnih da se razviju u duhu evropskog progresa, s jedne strane, i onih koji žive u nazadnom tradicionalističkom državnom uređenje, s druge. Vremenom je pridev balkanski dobio i svoja moguća pežorativna značenja u engleskom, italijanskom italijanskom i francuskom jeziku. Na osnovu upotrebe imena Balkan kao etikete u različitim jezicima možemo izvesti određene zaključke o relativnom značaju tog pojma. U glavnim evropskim jezicima ili u jezicima država koje su imale poseban interes na Balkanu to ime se pojavljuje samo u jednom obliku (ili u jednini ili u množini) ini) izuzet izuzetak ak je Francu Francuska ska u kom kom se upotr upotreblj ebljav avaj aju u oba oblika oblika.. Slično kao i u grčkom, rumun rumunsk skom om,, srpsk srpskoo-hrv hrvat atsk skom om ozna označava NEUKUS NEUKUSNO, NO, NEKUL NEKULTUR TURNO, NO, ZAOST ZAOSTALO ALO,, NEDOLIČNO. U srpskom jeziku postoji i značenje kao samokritike kada se kaže «Balkanci smo». U svim jezicima, uz dva izuzetka, ime Balkan upotrebljava se sa emotivnim primesama, a emocij emocijaa varira varira od emoti emotivne vne do pogrdne pogrdne.. Prvi izuzetak izuzetak je Turski urski u kom kom Balkan Balkan nema nema pogrdn pogrdnu u komponentu, drugi je Bugarski koji ima sve nijanske nijanske značenja od negativne, neutralne do pogrdne. Najvažniji pojam koji je izveden od reči Balkan jeste balkanizacija. Na kraju XIX veka, reč Balkan je sve više počela da se upotrebljava sa političkom konotacijom, a ne u čisto geografskom smislu i odnosila se na dr žave ave nastal nastalee posle posle raspad raspadaa Otoman Otomansk skog og carst carstva: va: Grčku, Srbij Srbiju, u, CG, Rumuniju i Bugarsku. U to vreme jo š nije bilo ni traga omalova žavanja. Simptomatično je da reč balkanizacija, koja se najčešće koristi da označi proces rasparčavanja geografskih i pol. celina po nacionalnom osnovu na nove, nije stvorena tokom stoleća u kom su se balkanske nacije postepeno odvajale od Otomanskog carstva već nakon I sv. rata kada je nastala samo jedna nova dr žava-Albanija dok dok su sve sve osta ostale le nast nastal alee još u 19. veku. veku. Bu Buja janj njee veli veliko kog g broj brojaa mali malih h država izaz izazva vano no je dezi dezint nteg egra raci cijo jom m Habz Habzbu burrgova govaca ca i Roman omano ovih vih i stva stvara ranj njem em Polj Poljsk ske, e, Austr ustriije, je, Mađarske, Letonije,Estonije itd. Erik Hobson balkanizaciju izjednačava sa pojmom koji označava sistem mini država ali greši kada je povezuje sa raspadom Otomanskog carstva. Oba termina su pripadala rečniku političkih uvreda uvreda.. On nije nije jedini jedini koji koji pogre pogrešno datira datira balkan balkaniza izaci ciju. ju. U mnogim mnogim savre savremeni menim m rečnicima nicima i balkaniser označava proces nacionalističke enciklopedijama napravljena je ista greška. Glag Glagol ol se balkaniser fragmentacije nekadašnjih pol. i geografskih celina u nove male dr žave–kao na Balkanu posle I svetskog rata, uprkos činjenici da su sve balkanske države postojale od nekoliko decenija do jednog stoleća pre I sv. sv. rata osim Albanije. Izraz balkanizacija pojavio se posle I sv rata: prvi put se spominje u New York Times-u, 1918
Evro Evropa pa je oznaka za region a balkan balkan je samo samo njen njen podregion. Mađarska je npr. deo Jugoistočne Evrope ali ne i Balkana. Kada neko ove pojmove koristi kao sinonime, Mađari se ljute jer ih je neko označio Balkancima. I tu se upravo vide različita politika i kultura odre đenja balkana. Najviše u 20. veku su sem ovih odlika uvedene čak i antropološke odlike. – kod J.Cviji ća je Balkan mesto gde žive balkanske civilizacije mesto gde žive i Hrvati i Slovenci. Džordž Hofman je Grčku i Rumuniju Rumuniju izbacio sa Balkana, Balkana, jer ove zemlje ne odgovara odgovaraju ju balkanskom balkanskom profilu naroda. Rumunija je podvođena pod širi pojam Jugoistočne Evrope. Tako se pojam Balkana tretirao ili kao sinonim za pojam Jugoistočne Evrope ili kao uži deo njega. 2. Različita određenja (poimanja) Balkana u političkom, verskom i kulturološkom smislu
Najopštije gledano definicija Balkana određena je nizom geografskih, političkih, istorijskih, verskih i kulturnih kriterijuma i njihovom kombinacijom. kombinacijom. U drugoj polovini XVIII veka, Balkan je bio pod uticajem sve aktivnije ruske politike na Medi Mediter teran anu u pa je na delov delovim imaa Balk Balkana ana došlo do otv otvoren orenee pobune pobune prot protiv iv Porte Porte.. U XIX XIX veku veku hrišćansko-muslimanska dihotomija izašla je iz političkog i kulturnog rečnika u smislu u kome je do tada postojala. Sada je ta opozicija izražena u u liku nacija željnih da se razviju u duhu evropskog progresa, s jedne strane, i onih koji žive u nazadnom tradicionalističkom državnom uređenje, s druge. Vremenom je pridev balkanski dobio i svoja moguća pežorativna značenja u engleskom, italijanskom italijanskom i francuskom jeziku. Na osnovu upotrebe imena Balkan kao etikete u različitim jezicima možemo izvesti određene zaključke o relativnom značaju tog pojma. U glavnim evropskim jezicima ili u jezicima država koje su imale poseban interes na Balkanu to ime se pojavljuje samo u jednom obliku (ili u jednini ili u množini) ini) izuzet izuzetak ak je Francu Francuska ska u kom kom se upotr upotreblj ebljav avaj aju u oba oblika oblika.. Slično kao i u grčkom, rumun rumunsk skom om,, srpsk srpskoo-hrv hrvat atsk skom om ozna označava NEUKUS NEUKUSNO, NO, NEKUL NEKULTUR TURNO, NO, ZAOST ZAOSTALO ALO,, NEDOLIČNO. U srpskom jeziku postoji i značenje kao samokritike kada se kaže «Balkanci smo». U svim jezicima, uz dva izuzetka, ime Balkan upotrebljava se sa emotivnim primesama, a emocij emocijaa varira varira od emoti emotivne vne do pogrdne pogrdne.. Prvi izuzetak izuzetak je Turski urski u kom kom Balkan Balkan nema nema pogrdn pogrdnu u komponentu, drugi je Bugarski koji ima sve nijanske nijanske značenja od negativne, neutralne do pogrdne. Najvažniji pojam koji je izveden od reči Balkan jeste balkanizacija. Na kraju XIX veka, reč Balkan je sve više počela da se upotrebljava sa političkom konotacijom, a ne u čisto geografskom smislu i odnosila se na dr žave ave nastal nastalee posle posle raspad raspadaa Otoman Otomansk skog og carst carstva: va: Grčku, Srbij Srbiju, u, CG, Rumuniju i Bugarsku. U to vreme jo š nije bilo ni traga omalova žavanja. Simptomatično je da reč balkanizacija, koja se najčešće koristi da označi proces rasparčavanja geografskih i pol. celina po nacionalnom osnovu na nove, nije stvorena tokom stoleća u kom su se balkanske nacije postepeno odvajale od Otomanskog carstva već nakon I sv. rata kada je nastala samo jedna nova dr žava-Albanija dok dok su sve sve osta ostale le nast nastal alee još u 19. veku. veku. Bu Buja janj njee veli veliko kog g broj brojaa mali malih h država izaz izazva vano no je dezi dezint nteg egra raci cijo jom m Habz Habzbu burrgova govaca ca i Roman omano ovih vih i stva stvara ranj njem em Polj Poljsk ske, e, Austr ustriije, je, Mađarske, Letonije,Estonije itd. Erik Hobson balkanizaciju izjednačava sa pojmom koji označava sistem mini država ali greši kada je povezuje sa raspadom Otomanskog carstva. Oba termina su pripadala rečniku političkih uvreda uvreda.. On nije nije jedini jedini koji koji pogre pogrešno datira datira balkan balkaniza izaci ciju. ju. U mnogim mnogim savre savremeni menim m rečnicima nicima i balkaniser označava proces nacionalističke enciklopedijama napravljena je ista greška. Glag Glagol ol se balkaniser fragmentacije nekadašnjih pol. i geografskih celina u nove male dr žave–kao na Balkanu posle I svetskog rata, uprkos činjenici da su sve balkanske države postojale od nekoliko decenija do jednog stoleća pre I sv. sv. rata osim Albanije. Izraz balkanizacija pojavio se posle I sv rata: prvi put se spominje u New York Times-u, 1918
godine. Balkanizacijom se detaljnije pozabavio evropski dopisnik Chicago Daily News-a –Maurer. On pod tim pojmom objašnjava: u regionu gde su rase izmešane, stvara se mnoštvo malih država sa više manje zaostalim populacijama, ekonomski slabih država sklonih intrigama; te države su stalni predmet manipulacija velikih sila. Element stranog mešanja u unutrašnje stvari malih zemalja postao je tako dominantan da je kasnije motivisao drugog autora da definiše balkanizaciju kao konstantno mešanje stranih sila koje žele da sačuvaju ili uspostave svoje interesne sfere. Često se događalo da se termin balkanizacija potpuno odvoji od Balkana i jednostavno se paradigmatski povezuje sa različitim problemima. 3. Geografske karakteristike Balkana
Površine 550 000 km kvadratnih sa preko 60 miliona stanovnika. Geografske granice Balkana su: su: na sev severu reka Dunav i reka Sava, Sava, na jugu Sredozemno more, more, na istoku istoku i jugo jugois isto toku ku Crno Crno,, Mramorno i Egejsko more, more, na zapadu Jonsko Jonsko i i Jadransko more. more. Njegove južne obale su jako razuđene. Poluostrvo presecaju veliki planinski sistemi sa severa prema jugu i jugoistoku, koji te že da se od Alpa,, prek Alpa preko o Egejskih ostrva spoje spoje sa planin planinski skim m sistem sistemom om Male Azi Azije je.. To To su DinarskoDinarsko-ŠarskoPindski, Karpatski, Balkanski i Rodopski sistemi, sa planinskim visovima do 3000 m. (Rila ( Rila 2925 2925 m, Olimp 2918 m, Pind Pind 2914 2914 m, Korab Korab 2764 2764 m, Šar ar 2748 2748 m, Prokletije Prokletije 2694 2694 m, Durmitor Durmitor 2522 2522 m itd. Još u antičko doba opisane su i opevane mnoge planine Balkana, najviše svakako Olimp, zatim Hem i Rodopi Ro dopi,, ali i Pind, Pind, Tajget Tajget,, Parnas Parnas i i druge. Filozof i geograf Strabon (66. g. p. n. e-19. g. n. e.) Šar planinu (Skardus) naziva "Verigom sveta" (Catena (Catena mundi). mundi). Dolaskom Slovena Slovena na na to područ je, dobila je sadašnji naziv-Šara. Među rekama dominiraju Dunav, Sava, Morava Morava,, Drina Drina,, Drim Drim,, Timok , Ibar Ibar,, Neretva Neretva,, Bojana Bojana,, Vardar,, Bistrica Vardar Bistrica,, Struma Struma,, Marica Marica,, Iskar Iskar,, Tundža, Jantra i Pinej i dr. dr. Jezer Jezeraa su Ohridsko jezero, jezero, Prespansko jezero, jezero, Skadarsko jezero, jezero, Ostrvsko jezero, jezero, Kostursko jezero itd. jezero itd. Između planina formirane su manje ili ve će široke ravnice, od kojih je najveća Panonska nizija u slivu slivu Dunav Dunava, a, Save Save,, Drave Drave,, Tise Tise i Morave. Ona predstavlja najniži deo zemljišta u Panonskom bazenu, između Alpa, Karpata, Dinarskih i Rodopskih planina. Nastala je povla čenjem i oticanjem Panonskog jezera (mora) jezera (mora) kroz Đerdapsku klisuru. Jezero je bilo najveće za vreme pliocenske geološke epohe, a postepeno je oteklo krajem pleiocena i početkom holocena, kada se završava poslednje glacijalno glacijalno Ledeno doba na doba na Balkanu oko 10.000. g. p. n. e. Za to vreme bile su pod ledom mnoge planine, kao što su Olimp, Pind, Šar-planina, ar-planina, Pirin, Rila, Jakupica Jakupica,, Prokletije, Durmitor Dur mitor,, Prenj Prenj i i dr. Južna, istočna i zapadna granica poluostrva jasno su omeđene ali kod određivanja severne granice postoje razlike: 1. Reke DunavDunav- Sava-Ku Sava-Kupa pa i imaginarna imaginarna linija linija do luke Rijeka. Rijeka. 2. Njenom severnom severnom granicom granicom smatraju smatraju liniju liniju Dunav-Sa Dunav-Savava-Tr Trst st Jovan Cvijić smatrao je da su Dunav i Sava savezne granice. Mnogi se slažu da Balkanu, pored Albanije, Bugarske, Grčke i svih zemalja bivše SFRJ pripada samo još Dobrudža (kao deo Rumunije) i evropski deo Turske. Zahvaljujući ovakvom geografskom položaju Balkan je tranzitni pravac Njegov južni i zapadni deo ulaze u sastav Sredozemlja i u njegovoj njegovoj neposrednoj blizini najvažnija komunikacija komunikacija Sredozemnog mora – Gibraltar-Malta-Suec. Deo je svetskog plovidbenog puta: Atlantik, Sred more, Indijski okean, Australija. Albanija – najmanja Balkanska država – najbliža Apeninskom poluostrvu. Grčka – pored Grčke obale-pomorska komunikacija komunikacija Gibraltar Gibraltar –Malta-Suec, Krit je od severne severne Afrike udaljen 300km. Kroz Grčku prolazi pruga Pariz-Istambul i Gr čka ostrva su pred ulazom u Dardanele. Kontroliše Bosfor i Dardanele. Turska- Azijski deo mosta između Evrope i Azije, Kontroli Bugarska-međunarodne transkontinentalne komunikacije koje preko Sofije vode dolinom reke Marice
za Carigrad i dalje za Malu Aziju, Bagdad, Persijski zaliv i zemlje Bliskog istoka -istorijski pripada Balkanskim državama Rumunija-istorijski Preko kanala Dunav-Majna-Rajna Dunav-Majna-Rajna veza sa Severnim morem. Bivša YU –jugoslovenska, mediteranska, srednjoevropska zemlja, pripada podunavlju i jugoistočnoj Evropi Evropi.. Zahvat Zahvataa Sredi Središnji nji deo Balk Balkana ana koji koji je pres preseečen Moravsk Moravskoo-V Vardarsko ardarskom m dolinom dolinom i čitav severozapadni severozapadni deo između Save i Jadranskog mora. U knjizi Stevana Pavlovića ka že se da severne granice Balkana čine istočni Alpi do Egejskog i Crnog mora i od Dnjestra do Jadrana, preko zemalja koje naseljavaju: Rumuni, Rumuni, Južni Sloveni, Albanci, Grci. Širenje ili su žavanje balkanskog poluostrva je nažalost češće političko nego geografsko pitanje. Pored Balkanskih prestonica on je imao 3- spoljne prestonice: Carigrad, Beč i Pariz. Carigrad – prestonica Osmanskog carstva, bio je centar Vizantije i raskršće između Evrope i Azije i centar pravoslavlja. Beć- središte Habzburgovaca, centar katolicizma i prosvetiteljstva, obrazovanja. Parizizvor narodnog suvereniteta, nacionalne drđave i čitave evropske kulture Standardni pristup geografa se može podeliti u dva tabora tj dva pristupa: 1. Fizičko geografski 2. Politički pristup 1.Za prvu grupu je neosporno da su Crno more, Mramorno, Egejsko i Sredozemno more, Jonsko Jonsko i Jadransko Jadransko granice granice balkanskog balkanskog poluostrv poluostrva. a. Severne Severne granice počinje na ušću reke Idrijce u Tršćanski zaliv do jugoisto čnog oboda Julijskih Alpa, pa do Dunava i Save. Ovom određenju bi pored uobičajeno navedenih zemalja pripadale i Dobrudža i evropski deo Turske. Po J. Cvijiću severna granica su Sava i Dunav pa Rumunija ostaje ostaje izvan ovog prostora. 2.Drugi pristup bi obuhvatio celu Rumuniju bez Turske. Neki uklju čuju i Kipar i Tursku. Ovaj drugi u suštini politički pristup favorizuje favorizuje većina istoričara dodajući mu istorijske i kulturne faktore. U knjizi Imaginarni Balkan, balkanskim narodima smatraće se Albanci, Bugari, Grci, Rumuni i svi biv ši Jugosloveni. Prema Cvijiću Slovence ne bi trebalo uključiti među njih jer nikada nisu bili pod otomanskom vlašću, dok Hrvate treba jer su značajni delovi teritorija dugo bili pod Otomanima. Mađarska jeste bila pod Otomanima ali je razvoj Mađarske mnogo tešnje vezan za Habzburšku monarhiju i ta činjenica opravdava isključivanje Mađarske iz ovog pregleda. Hrvati nisu bili pod otomanskom vlašću ni šta duže od Mađara a Slovenci nisu uopšte ali u ovoj knjizi su oni uklju čeni jer se istorija Balkana u XX veku ne može zamisliti bez istorije celovite Jugoslovenske države. (teritorije poput Dubrovnika izvršile su snažan uticaj na Balkansko poluostrvo). Turci će se takođe smatrati balkanskim balkanskim narodom narodom pošto se geograf geografski ski delimi delimično nala nalaze ze na Balk Balkan anu u i pošto su kao kao nosi nosioci oci Otomanskog nasleđa, imali najistaknutije najistaknutije mesto u njemu. Jedna Jedna od sled sledeećih važnih nih geogr geograf afsk skih ih odli odlika ka Balk Balkan anaa je da je to teri terito tori rija ja ograni ograničena planinama. Za razliku od Pirinejskog i Apeninskog poluostrva Balkansko poluostrvo je na severu otvoreno i ima niziju. Balkan je važan kontaktni i saobraćajni prostor. Spaja Bliski istok sa Evropom i Severnu Evropu sa Mediteranom. 4. Demografske karakteristike Balkana
“Na geografski raspored balkanskih naroda bili su od uticaja reljef i srednjevekovni istorijski doga đaji počevši od seobe naroda, zatim u velikoj meri metanastazička kretanja za vreme Turaka, kao i docnije. Kulturne zone su u toliko uticale na taj raspored, što su kulturama olak šavane asimilacije, i time je proširivana ili smanjivana oblast rasprostranjenja raznih naroda; te su zon e bile još od većeg uticaja na mnoge etnografske i psihičke osobine stanovništva. Prema tome je raspored balkanskih naroda najpre u vezi sa velikim geografskim celinama.
Egejske oblasti su naseljene poglavito Grcima. Arbanaškog ili aromunskog porekla su stanovnici pindsk pindskee oblast oblastii i njenog njenog primorja primorja,, epirs epirskoko-arb arbana anaškog kog primo primorj rja. a. U kont kontin inent ental alno nom m bloku bloku i na jadranskom primorju žive južni Sloveni, koji su podeljeni i na dve grupe; na Istoku su Bugari: na donjodunavskoj donjodunavskoj ploči i u najvećem delu delu mari maričkog kog sliv slivaa i rodo rodops pski kih h doli dolina na,, a na Zapad Zapadu, u, oko oko moravsko-vardarske udoline i u dinarskoj sistemi su Srbi, Hrvati i Slovenci, a prostiru se i izvan Poluostrva u jednom delu panonskog basena i u nekolikim dolinama istočnih Alpa. Naposletku, u izvesnim delovima pontiskih i egejskih, suvih, gotovo gotovo stepskih oblasti, žive Turci. Najstariji su stanovnici egejskih i pindskih oblasti: Grci, Arbanasi i Aromuni; njihovi su se preci naselili na Poluostrvu pre nego što je počela njegova istorija istorija u pravom smislu, te se zbog toga oni mogu smatrati za autohtone. Ostali su se narodi naselili u toku srednjega veka, i to ju žni Sloveni u početku a Turci krajem srednjeg veka. Stanovništvo tvo egejs egejskih kih i pindsk pindskih ih oblast oblastii Grci. Grci. – Oni su naselj naseljeni eni u egejs egejskim kim i pindsk pindskim im oblastima sa evrazijskim osobinama.Grci su, mo žda, mešovitijeg porekla no makoji drugi balkanski narod. U pravom smislu kao potomci starih Jelina, odr žali su se samo na nekoliko egejskih ostrva, manje manje u egejs egejsko kom m primorju primorju.. U vizant vizantij ijsk sko o doba mnogi mnogi „Rome „Romeji" ji" slov slovens ensko kog g i azijsk azijskog og porakl poraklaa asimilovali su se sa tra čkim i makedonskim grčkim stanovništvom, i ova se infiltracija nastavila i za vreme Turaka. U Grčkoj se u Grke pretopilo mnogobrojno slovensko stanovništvo, koje je početkom Srednj Srednjeg eg Veka prodrl prodrlo o u Epir Epir i Tesali esaliju, ju, u Jeladu Jeladu i na Pelop Peloponez onez.. Njiho Njihovi vi su posled poslednji nji ostaci ostaci jelinizirani tek posle XV veka. Isto su tako Grci apsorbovali apsorbovali velike velike mase tračko-ilirskog stanovništva u Epiru, Makedoniji i Trakiji. Od XII do XV veka Tesalija se zvala Velika Vlaška, i u njoj je glavnu masu činilo aromunsko stanovništvo. Njih je opisao u XII veku jevrejski putnik Benjamin de Tudela. U isto doba Etolija je bila poznata pod imenom Mala Vlaška. Najveći broj ovih Aromuna je u toku potonj potonjih ih veko vekova va jelini jelinizir ziran. an. Ovaj Ovaj proces proces jelini jelinizir ziranja anja nasta nastavl vlja ja se i danas danas u Tesali esaliji ji i u južnoj Makedoniji. Od velikog značaja je proces jeliniziranja doseljenih Arbanasa na Peloponezu, u Jeladi i Epiru, koji je, izgleda, otpočeo od XIV veka. Vršio se u znatnoj meri i na Toskama ju žne Arbanije. Po A. Phillippson-u još i sada ima u Gr čkoj, u granicama od pre 1912. godine, 250000 Arbanasa koji su samo površno grcizirani. U ovom etničkom amalgamu, u kome je spojeno mnogo stranih elemenata, prevladali su grčki jezik i, manje više, i glavne crte jelinske psihologije, možda sve druge crte, izuzev osobito razvijen smisao za nauku i filosofiju i neobi čno razvijena estetska osećanja starih Jelina; ili bar te osobine nisu još došle do izražaja kod modernih Grka. S razlogom se može verovati da sposobnosti etničke asimilacije, asimilacije, koju su Grci u velikoj velikoj meri pokazali, nije jedini uzrok njihova brojna nadmoćnost; tome su mnogo doprineli uticaj geografske sredine a naročito grčko-egejski ko-egejski način života. Svi doseljeni narodi, Sloveni, Sloveni, Arbanasi i Aromuni, morali su se u egejskim oblastima naviknuti na taj na n ačin života. Uporedo s tim su imitirali gr čke običaje i, navike, i primajući njihov jezik, pretopili su se u grčko stanovništvo. Severna granica grčkog naroda na teritoriji između Soluna i Carigrada bila je u glavnim crtama vrlo rano i dosta ta čno utvrđena na kartama prvih ispitivača, naročito na etnografskoj karti A. Boue-a. Na ovoj granici, kao i na manje poznatoj od Soluna do Kostura, Grci se dodiruju sa Slovenima. To je oštra granica dva različna sveta, različna po jeziku, fizičkom habitusu, psihičkim osobinama osobinama i načinu života. U toku vekova ovo je bila najstalnija etnografska međa na Poluostrvu. Ali je u novije vreme i ova granica pretrpela promene, poglavito u maričkom slivu i u primorju Crnoga Mora. Pre osnivanja bugarske države, 1878 god, Grci su u masama naseljavali maričku dolinu do Jedrena i dalje, zatim ih je bilo u zaklonjenim krajevima severno od Rodopa, gde ih sada ima samo u Stanimaki. Ima ih isto tako na pontiskom primorju, od Bosfora sve do dunavske delte. U toku poslednjih trideset do četrdeset godina, grčko stanovništvo se iselilo ili je u masama proterano iz Bugarske, tako da su od njega ostale samo neznatne grupe. Grčko stanovništvo nije kompaktno ni u tračko-makedonskom primorju; razbijeno je velikim turskim masama, zatim bugarskim grupama pa i sa dva ostrvca srpskoga stanovništva (Bajramič i Karaca Alil). Severna granica grčkog stanovništva
između Soluna i Jadranskog Mora nije onako stalna kao granica između Soluna i maričke doline. Tu se vekovima vršilo asimilovanje Toska i Aromuna. Uticaj gr čke crkve, jezika i trgovine oseća se i izvan asimilovane zone, kod Toska u južnoj Arbaniji. Mogu Mogu sa dost dostaa tačnosti nosti utvrdi utvrditi ti etnogr etnograf afsku sku granic granicu u izme između Grka rka i Slo Slovena ena u južnoj Makedoniji. Idući iz Epira i južne Arbanije epirskim putem Janjina - Ljaskovac -Korča, Slovena nema sve do presedline Prevtisa i Ivan-planine (ju žno od Prespanskog Jezera), osim tri sela u kor čanskoj kotlini, čije stanovništvo govori jednim arhaičnim slovenskim dijalektom. Prevtis i Ivan-planina su jasno izražena etnografska granica između manje ili više grciziranih Toska na Jugu i Slovena na Severu. Dalje na Istoku, ulazeći iz sliva Bistrice preko Kostura u Makedoniju, nai đe se na slovensko stanovništvo tvo mnog mnogo o južnije nije.. Sam Kost Kostur ur je još grčka varo varoš sa muhame muhamedans dansko kom m manjino manjinom m i polujelinizovanim Slovenima. Ali u okolini Kostura prevlađuje slovensko stanovništvo, čiji je jedan deo, u oblasti Nesramu, islamiziran. Pored slovenskih ima i sela sa gr čkim, aromunskim, turskim i arbanaškim stanovništvom. U okolini Ostrovskog Jezera, u Sariđolu, jasna granica razdvaja Grke od Turaka uraka nastan nastanjen jenih ih u okoli okolini ni Kajlar Kajlara. a. Ova Ova se granica granica gotov gotovo o poklapa poklapa sa uzdu uzdužnom osovinom osovinom Ostrovskog Jezera, mada i severno od jezera postoji grupa turskog stanovništva. U severnom Delu kotline Sariđol, ima međutim, i nekoliko slovenskih sela: velika sela Patelik, Vrbeni i Surovičevo; ona se vezuju za kompaktnu slovensku masu koja počinje severno od presedline Malke Niče, u bitoljskoj kotlini. Turci. urci. – Velika elika razlik razlikaa postoj postojii u raspor rasporedu edu tursk turskog og stano stanovni vništva tva pre pre početka njihovog njihovog povlačenja krajem XVII veka i današnjeg njihovog rasporeda na Balkanskom Poluostrvu. U toku prve periode, od XIV do XVII veka, Turci su bili u većini gotovo u svima balkanskim varošima, koje leže na velikim uzdužnim putevima. Osim toga, oni su čini znatan deo stanovništva u svima varošima, izuzev u Dalmaciji. Bilo ih je u velikom broju i izvan Poluostrva, po varošima u Ugars Ugarsko koj. j. Dalje, Dalje, ne računajući one koji su živeli iveli po selima selima u jugo-i jugo-isto stočnom nom i isto istočnom delu delu Poluostrva, kao kompaktne narodne mase, neki su počeli da osnivaju sela i po drugim oblastima. Bilo je u velikom velikom broju i turskih pastira, p astira, Juruka, poreklom iz Male Azije, koji su se sa stokom stokom nastanili u centralnom i isto čnom Balkanu, na Rodopama i Pirinu i po makedonskim planinama. Topografska nomenklatura ovih planinskih oblasti je većinom turska; to je i jedini trag Juruka, koji su iščezli isto onako kao i tursko stanovništvo severnih varoši. Velike mase turskog seoskog stanovništva ograničene su skoro isključno na tračko-makedonske oblasti sa evrazijskim osobinama i na pontisku oblast. Obe su suve klime i time podse ćaju na zavičaj Turaka u Maloj Aziji. I pored pridolaženja muhadžira, i ove velike velike oaze turskog stanovništva stalno se smanjuju, naročito od druge polovine XIX veka. Pošto su oni jedini sa čiljavali iljavali natio militans, iscrpli su se u stalnim ratovima; osim toga, vojsku i varoši su često desetkovale desetkovale razne zaraze. Danas Danas postoj postojee četiri etiri veli velike ke oaze oaze tursk turskog og stano stanovni vništva: tva: 1 isto istočno-bug no-bugars arska; ka; 2 tračka, ka, od Carigrada do Tahinskog Jezera kod Sereza; 3 vardarska, koja se kao pojas pruža od Orfanskog Zaliva, duž leve obale Vardara do Skoplja; 4 kajlarska, gde Turci žive u dve varošice, u Kajlaru i D žumi, umi, i u preko sto mahom malih sela; među ovim se odlikuju bujnim životom i napretkom sela po ivici plodnoga Budžaka, što je, u ostalom, redak slučaj kod turskog seoskog stanovništva na Poluostrvu. Naposletku, u istočnoj Makedoniji, između Sereza i Drame, žive oko 4500 pravoslavnih Turaka patrijaršista, koji imaju gr čke škole a govore i turski i gr čki. Njihov centar je varošica Ziljahovo sa 2800 duša. Osim ovih glavnih oaza i drugih manjih, Turci čine znatan deo stanovništva i u svima varošima izvan onih granica, koje su slobodne balkanske države imale do 1912. godine. Arbanasi. – Suprotno Grcima, i ako zauzimaju epirsko-arbanaško primorje još od najstarijih vremena, Arbanasi se skoro nisu koristili morem. Nisu pomorci pa ni dobri ribari. Sami nisu odr žavali obalsku obalsku plovidbu plovidbu duž svojih obala, ni prekomorsku sa zemljama koje su s druge strane mora. Zona mediteranske klime i vegetacije dosta je široka na celom arbanaškom primorju, i ipak je kod Arbanasa
slabo razvijen mediteranski način života i zanimanja. Mahom su se povukli s primorja, koje je u ostalom na velikim prostorijama vrlo močarno, i žive po okolnim brežuljcima, po planinama i unutrašnjim dolinama; bave se poglavito o stočarstvu, i u manjoj meri o zemljoradnji. Pre dolaska južnih Slovena, Iliri su zauzimali zapadni deo Poluostrva, od srednjeg Dunava do Epira i centralnih oblasti. Jako ilirsko pleme Liburni živelo je u severnom primorju i po jadranskim ostrvima; Dalmati ili Delmati su zauzimali oblast izme đu Splita i Županjca, u Dalmaciji i Bosni. Labeati su stanovali oko Skadarskog Jezera; njihovi južni susedi zvali su se Prusiti i bavili se rudarstvom. U okolini Kroje, u sredini dana šnje Arbanije živeli su Albani. U centru Poluostrva, u okolini Niša, na Kosovu, u Metohiji i oko gornjega Vardara bili su Dardani, a ju žnije s njima srodni Peoni. U okolini Ohridskog Jezera bila je zemlja ilirskog plemena Desareta. Malo se što zna o ovom ilirskom stanovništvu. Plemena su bila gotovo nezavisna i delila se na mnoga brastva. Tako su Dalmati imali 342 brastva. Odlični ratnici oni su davali snažne otpore Rimljanima; poznati su bojevi između Rimljana i kraljice Teute, i ilirski ustanak u Dalmaciji i Panoniji u kome je, ka že se, učestvovalo 200000 ilirskih pešaka i 8000 konjanika. Po Dalmatima su Rimljani nazvali Dalmacijom celu oblast do Maće na Jugu i Drine na Istoku. U toku Srednjeg Veka poslovenjena su romanizovana ilirska plemena dinarske sisteme osim onih u Prokletijama i dalje na Jugu u Arbaniji. Izgleda da se tamo povukao i jedan deo ilirskog stanovništva iz centralnih i severnih delova Poluostrva. Ali u ovoj zemlji kao i u Epiru, krajem X, početkom XI veka i docnije, doline i ravnice su bile naseljene Slovenima, a Arbanasi i Aromuni su stanovali na pobrđima i u planinama. Za vlade anžujske dinastije (1250.–1350.) u primorskim nizijama i oko Drima imalo je jo š slovenskog stanovništva, koje su (po K. Jire čeku) pojačali srpski doseljenici za vreme srpske vladavine, naročito u XIV veku. Još i danas se i usred Arbanije nailazi na ostatke ovoga poarbanašenog srpskog stanovništva. Po tradiciji plemena severne Arbanije, ona su me šovitog, arbanaško-srpskog porekla. Smatraju sebe za srodnike crnogorskih plemena. Poznato je da je arbanaški narodni junak, Skenderbeg, arbanaško-srpskog porekla. Južni Sloveni su asimilovali veliki broj Ilira, od Dunava do južne Makedonije, oni su, međutim, poarbanašeni u Arbaniji, naročito u tursko doba. Usled ovakvih asimilacija, istočna arbanaška granica, ili etnografska granica između Arbanasa i Srba znatno je pomerena, i ta se pomeranja mogu pratiti. Znatne etničke promene desile su se u onom delu Balkanskog Poluostrva, koji leži između Skadra i Južne Morave kod Leskovca. Između Skadra i Prizrena su dve oblasti, Pilot i Reke, u kojima je u Srednjem Veku živelo mešovito srpsko-arbanaško stanovništvo. U Skadru i u ravnicama oko Bojane i Drima (Zadrim i Zabojana), kao i u Metohiji i na Kosovu, živeli su u većini Srbi. Posle turske najezde, Arbanasi su silazili sa planina, jedan deo Srba se iselio, ostali su islamizirani i poarbana šeni. Srpskih iseljenika, Skadrana, ima u Podrinju u Srbiji, u župi Sredskoj kod Prizrena, u tetovskoj kotlini, u kosovskim, metohijskim, i u gornjo-moravskim varo šima itd. Posle srpskih seoba iz Metohije, sa Kosova i iz ju žne Morave, počeli su Arbanasi u masama silaziti u te župne krajeve. Najudaljenije od njihove zemlje matice (oko 200 km.) bile su arbana ške oaze na Zapadu od Leskovca, zatim u Masurici, severno od Vranje, i u Pešteru blizu Sjenice. One su obeležene na svima starim etnografskim kartama, i zbilja su postojale do 1878. godine. Po što je u ovo doba Srbija zauzela oblast Južne Morave, Arbanasi su se iselili, poglavito u dolinu Laba, na Kosovo i u Metohiju, i tako pojačali tamošnji arbanaški živalj. U okolini Leskovca i Vranje sada nema arbanaških oaza, i ako još nisu iščezle sa nekih etnografskih karata. Na Pešteri ih je ostalo i posle doga đaj od 1912. godine. Oko 1700 godine ovde su se doselili Klimente iz okoline Skadarskog Jezera; bili su katolici pa su docnije islamizirani; sada govore arbanaški i srpski. Od interesa je pomenuti da se 1776. godine dosta arbanaških porodica iz okoline Skadra iselilo u Borgo Erizzo, u blizini Zadra u Dalmaciji; to se mesto od toga vremena zove Arbanasi. Godine 1737. iselilo se iz okoline Skoplja 300 katoličkih arbanaških porodica u sremska sela Nikince i Hrtkovce.
Izgleda da su ih na iseljavanje naveli katolički sveštenici. Obe iseljene grupe Arbanasa danas govore samo srpsko-hrvatski. Isto je tako u toku poslednja dva veka posrbljeno dosta Arbanasa u jugoistočnoj Crnoj Gori (Crmnica i Kuči) kao i jugoistočno od Boke Kotorske. Aromuni ili Armani. Oni su po jeziku deo rumunskoga naroda, koji stanuje na levoj obali Dunava; za razliku od ovih ili Dakorumuna, nazivaju ih kašto kolektivnim imenom Makedorumunima. Mi zovemo njihove različne grupe: Crnovuncima, Vlasima, Kucovlasima, Karavlasima, Cincarima, Karajunima. One na Istri zovu Ćići i Ćiribiri. U ranijim su vremenima ostatke Vlaha u dinarskim planinama iznad Jadranskoga Mora, naročito u Velebitu, zvali Mavrovlasima ili Morlacima. Makedorumuni su balkanski starosedeoci (u istorijskom smislu), a i sada nije rešeno da li su Dakorumuni poreklom sa Balkanskog Poluostrva, pa su se seobama premestili na levu obalu Dunava ili su tamo staro stanovništvo od Rimljana Dakije (Trajanovi kolonisti). Na Balkanskom Poluostrvu ih ima u malo većim grupama u južnom delu Pinda i u centralnim i južnim krajevima. Uzimajući u obzir Vajgandovu statistiku i svoje procene, dr žim da ih nema više od 150.000 do 160.000 duša, i nesumnjivo iščezavaju, pretapajući se u Grke, Slovene i Arbanase. Ovo tim lak še što nemaju svoju veću geografsku oblast, u kojoj bi bili ukorenjeni. Jedni su pravi nomadski sto čari, poglavito sa ovcama; leto provode u privremenim pastirskim stanovima ili kalivama, i njihov način života i njihova stočarska kretanja su opisana u glavi četrnaestoj. Na njih se leti nailazi po svima visokim planinama, od Stare Planine u Srbiji i Bugarskoj do peloponeskih planina. Sada ne dolaze na Šarplaninu zbog nesigurnosti, zbog Arbanasa, niti dalje na SZ od Šarplanine u dinarske planine. Kopaonik je poslednja planina na Severozapadu, na kojoj ima Crnovunaca. Usled više uzroka (glava četrnaesta) aromunski stočari sve više napuštaju stočarenje i stalno se nastanjuju kao i Aromuni druge grupe. To su Cincari koji žive u velikim naseljima zbijenoga tipa nalik na varoši; njihova su naselja uvek na sklonjenim položajima i na visinama od 700–1000 metara. Ne bave se zemljoradnjom, oko njihovih sela skoro nema obrađene zemlje, mahom ni vrtova; nemaju stoke ili malo, za doma ću potrebu u siru i mleku. Sela im slu že više kao skloništa za žene i decu. Idu u varoši i bave se raznovrsnim zanimanjima. Ovo je cincarska pečalba. Redak je slučaj da odu i izvan granica Poluostrva, osim u Rumuniju. Naposletku, treća aromunska grupa stalno se nastanila u varošima centralnih i isto čnih oblasti Balkanskog Poluostrva, poglavito pored uzdužnih puteva, gde se bave raznim poslovima, kao mehandžije i trgovci. Oni su se znatnim delom pretopili i sada se pretapaju u Grke, Srbe i Bugare. U Srednjem Veku je Aromuna bilo mnogo više u planinama i skrivenim balkanskim oblastima. Kao što smo pomenuli, oni su činili većinu stanovništva u Tesaliji i u Etoliji, u Velikoj i Maloj Vla škoj. Postojala je Bela Vlaška u Balkanu i severno od njega; ovi su Vlasi sa Bugarima u XII veku, za vreme Asenove dinastije, osnovali vlaško-bugarsku kraljevinu. U ovo doba se pominje i Crna Vlaška, koja je zahvatala oblasti Moldavije. U H1 veku je bilo Aromuna i ujednom delu Dobruče i u okolini Anhijala. Poznato je da ih je u HIII veku bilo i u Trakiji. U srednjevekovnim srpskim spomenicima često se pominju Vlasi u planinskim oblastima, jugozapadno od Šumadije i u okolini Prizrena, oko Bile ća u Hercegovini, Donji Vlasi u blizini Drobnjaka itd. Nije moguće uvek sa sigurnošću odlučiti da li se ovo ime Vlasi odnosilo samo na prave Aromune ili i na srpske stočare, pošto je u Srednjem Veku ime Vlah (Vlasi) izgubilo svoje etnografsko značenje i njime su nazivani stočari bez obzira na narodnost. Aromuni, poslovenjeni i grcizirani, sasvim su i ščezli iz sela ili iz čitavih oblasti, gde ih je pre jednog ili dva veka bilo. Često ćemo na daljim stranama govoriti o ovom nestajanju Aromuna. Mnogi od stranih ispitivača su zabeležili da je krajem XVIII veka u centralnim i pindskim oblastima na Poluostrvu bilo 400.000 do 500.000 Aromuna. Neobična stvar, vrlo retko se islamiziraju; jedino su se u malo većoj masi islamizirali u Meglenu u južnoj Makedoniji, gde su se najpre izmešali sa doseljenim Pečenjezima, pa su potom, pre 200–220 godina islamizirani. Južni Sloveni naseljavaju kontinentalni blok.Južni Sloveni ne samo da zauzimaju najprostranije
oblasti, već su i mnogobrojniji nego drugi narodi Poluostrva, i ima ih oko 16 miliona. Ovo nije kompaktno stanovništvo. Postoje razlike između južnih Slovena na Istoku ili Bugara, kojih danas ima oko 4–5 miliona i južnih Slovena na Zapadu, kojih ima preko 11 miliona: Srba, Hrvata i Slovenaca; ima razlike i između Srbo-Hrvata s jedne i Slovenaca s druge strane. Na razliku između Bugara i ostalih južnih Slovena je jamačno uticao i reljef, koji je različan na Istoku (donjo-dunavska ploča, marički sliv), u centru i naro čito u zapadnim dinarskim i karsnim oblastima. Zatim etni čki sastav. Na Istoku su živeli Tračani koje su asimilovala slovenska plemena; na Zapadu i u centru su živela ilirska plemena i ostaci Kelta, koji su se pretopili u Srbe, Hrvate i Slovence. Hrvatska plemena između Gvozda (V. i M. Kapela) i Zrmanje asimilovala su i ostatke Avara (Obri naših spomenika) koji su se tu održali još i u X veku. Avarskoga je porekla i poneka plemićska hrvatska porodica; kao da je od Avara i naziv zemaljskog poglavara ban (bajan avarski).[lix] Od najvećeg je značaja bugarska najezda i pretapanje ovog ugro-finskog elementa u Slovene, koji su živeli na donjo-dunavskoj ploči. U ovaj slovensko-bugarski amalgam pretopio se veliki broj Kumana i Pečenega, takođe turanskog porekla. U Srednjem Veku su obrazovane srpska, hrvatska i bugarska država, i to je bio uzrok da se pojača razlika među južnim Slovenima. Međutim, za vreme duge turske vladavine izgledalo je da će ove razlike nestati. Dalje, u ovo doba su se desila dva događaja koja su bila od velikog etničkog značaja. TURSKA- ima oko 63 miliona stanovnika.Po stanovništvu najbrojnija a po tempu rasta najdinamičnija. Stanovništvo Turske nije homogeno: Turci -83%; Kurdi 15%; Arapi...manjine su Jermeni i Grci ali usg su svi muslimani a hrišćana ima 0,2% ALBANIJA- naseljeni su na Kosovu, Makedoniji, Grčkoj. 98% Albanci, ima malo Grka na jugu jedino priznaje postojanje Grčke manjine. Ogroman je rast albansog stanovništva. Nisu svi Albanici muslimani oko 20% pravoslavnih i 10% katoličkih Albanaca . BUGARSKA je 13% stanovništva pripadalo manjinama, Bugarska ima 8,7 miliona stanovnika. 85% Bugari; 8,5% Turaka, 2,5% Mkedonci. Veliki broj Turaka i Pomaka(islamizirani Bugari) iseljeni 80-ih g za vrmeme Todora Živkova. Sada se pokreće pitanje njihovog vraćanja. Turska traži povratak 250.000 Turaka u Bugarsku. MAKEDONIJA - od 2 miliona stanovnika oko 65% Makedonci, 22% Albanci, ostatak Srbi,Turci. Albanci su u Zapadnoj Makedoniji većina 90% traže federaciju. Grčka –homogena zajednica-10 miliona stanovnika 98%Grka. Veliki broj albanaca u Epiru ali i nih čiji je status neregulisan. RUMUNIJA – 89% Rumuni , manjine su: Mađari 7,1%, Romi i Nemci; 70% pravoslavaca, 7% katolici i 6% protestanti SRBIJA (I CRNA GORA) – 68% , manjine su Albanci 16,5% ali na KiM preko 90%, Crnogorci 5% BiH nijedan konstitutivni narod nema više od 40%, Muslimana 38%, Srba 40% Hrvatska – 78% 1991 u njoj je bilo 12% Srba ali zbog etničkog čišćenja pšrbeglo 400 hiljada SLOVENIJA 87%, oko 2,7% Hrvata, 2% Srba i Italijani Najkompleksnija je bila situacija u takozvanim kontaktnim zonama: Makedoniji, Bosni, Dobrudži, na Kosovu, Vojvodini i samom Istambulu. Ovo sve sugeriše da pitanju otomanskog nasleđa u demografskoj sferi treba prići mnogo uopštenije: kao kompeksu imperijalnog nasleđa u kontekstu nacionalnih država. Ako se uporedi sa drugim multinacionalnim imperijalnim nasleđima Evrope (austrijskim i ruskim), otomansko nasleđe pokazuje neke bitne razlike. Razlika je što u vreme klijanja nacionalističkih ideja, dominantne grupe u austrijskom i ruskom carstvu činili su etnički elementi sa viskokom nacionalnom svešću, dok je u Otomanskom carstvu slu čaj bio obrnut. Turci su u poređenju sa Balkanom bili poslednja grupa koja će razviti sopstveni turski nacionalizam. Kada j do toga došlo veliki deo Balkana nalazio se izvan Otomanske sfere i uticaja (sem Moldavije i Albanije). Sve balkanske zemlje problem manjina rešavale su emigracijom i asimilacijom. Vrhunac
emigracije je serija pomeranja posle I sv rata, u periodu izme đu ratova i posle drugog svetskog rata. Nerešeni problemi manjina i dalje predstavljaju aktivna i potencijalna krizna žarišta na Balkanu – u Bosni, Makedoniji, na Kosovu, Trakiji i Kipru. Može se izvući zaključak da je u demografskoj sferi otomansko nasleđe još uvek živo. Posledica ove demografske kulture je večno prisutno manjinsko pitanje. 5. Verske (civilizacijske) osobenosti balkanskih naroda
Od prelaska južnih Slovena u hrišćanstvo i podele na zapadnu i istočnu crkvu, nije među njima nikad bilo toliko promene vere kao u tursko vreme. Jer pred ovom epohom Balkansko je Poluostrvo bilo hrišćansko. Međutim, već u prvim decenijama turskog zavojevanja cele narodne grupe prelaze na islam u svakoj oblasti Poluostrva. Izdvojio se tip islamiziranih, naro čito u zapadnim zemljama. Osim toga, mnogi pravoslavni i bogumili zapadnih zemalja preobraćeni u katoličku veru. Bilo i unijaćenja, i ti često prelazili dalje na katoličku veru. Usled toga se, osim antagonizma između hrišćana i muhamedanaca, sve više razvijala suprotnost između katolika i pravoslavnih. U Bosni i Slavoniji, franjevci, glavni predstavnici katoličke crkve, razvijaju veliku prozelitsku revnost jer kažu, njihova je prva dužnost „obraćanje inovernika na katoličku viru".[cxxx] Zbog svega toga je ojačala verska raznolikost u srpsko-hrvatskom narodu i razvila se verska osetljivost i surevnjivost, koja se uticajem prosvete i napretkom civilizacije počela stišavati tek u toku XIX veka. U izvesnim oblastima bilo je naro čitih predispozicija za promenu vere. u Bosni i Zahumlju kod bogumila; u Bosni i kod pravoslavnih, jer izgleda nije bilo čvršće organizovane pravoslavne crkve. Naposletku, konvertiranja je bilo tamo gde hrišćanstvo nije uhvatilo dubljeg korena, kao u Arbaniji. Usled toga, kad su Turci zavladali Bosnom i Zahumljem, islamizirali su se bogumili zajedno sa plemstvom i izvesan broj pravoslavnih. Stvorena je snažna islamska grupa od nacionalnih elemenata. Preobraćanje u islam nastavilo se i pri širilo na ostale dinarske Srbe do planine Rogozne na Jugu od Novog Pazara; a na Kosovu, Metohiji i u prizrenskoj oblasti islamiziranje se vršilo i do kraja XIX veka. U Arbaniji ogromna većina stanovništva prešla na islam; samo velikim naporima Rima i Španije, docnije Austrije, ispalo za rukom održati u katoličkoj veri Miridite i neka malisorska plemena; međutim su Toske na Jugu većim delom ostali pravoslavni, branjeni grčkom crkvom. U Makedoniji vrlo malo pravoslavnih preobraćeno na islam, i te zovu Čišacima i Torbešima. Jamačno usled sličnih uzroka, kao u Bosni, prešao na islam i znatan deo Bugara i severno i južno od Balkana, najviše izgleda u Rodopama; zovu se Pomaci. U izvesnim krajevima donjo-dunavske ploče i u maričkom slivu održalo se nešto bogumila, koje u izveštajima i putopisima nazivaju Pavlićanima. Bilo i sporadičnog prelaženja u islam kod svih naroda Poluostrva, najmanje kod Grka i Cincara; kao da je najveća grčka islamizirana grupa ona na Kritu a cincarska u Meglenu u južnoj Makedoniji. Pravoslavni su prevođeni u katoličku i unijatsku veru najviše pri seobama, usled teških životnih prilika, zatim za vlade Marije Terezije i u više slučajeva kada se njihove male grupe nastanjivale među mase katoličkog stanovništva. Kao da je najviše katoličenja bilo u Dalmaciji, Slavoniji i Bosni. Posle odvajanja katoličke i pravoslavne crkve krajem XI veka, Dalmacija je postala oblast kulturn e i crkvene borbe između Rima i Vizantije. Prevladali su Rim i katolička vera, naročito posle splitskog provincijalnog sinoda od 1075 god. Kad su Mleci zauzeli Dalmaciju bilo samo ovde onde grčkih pravoslavnih opština, koje obrazovali stratioti, gr čki vojnici u mletačkoj službi, sa po nekim grčkim trgovcem. Pri doseljavanju, u mletačko doba, Srbi se priključivali tim grčkim pravoslavnim opštinama kojih je bilo samo u primorju. Srbi iz dalmatinske Zagore behu pod vlašću dabro-bosanskog mitropolita u Sarajevu, a oni u primorju pod upravom filadelfijskog mitropolita u Mlecima; kad Mlečići zauzeli celu Dalmaciju, onda su svi pravoslavni ostali dugo pod vlašću toga mitropolita. Nemajući svojih, oni posećuju katoličke crkve i sahranjuju ih i katolički sveštenici. Oko polovine XVIII veka bi im dopu šteno sagraditi pravoslavne
crkve.[cxxxi] Duhovno središte pravoslavnih severne Dalmacije bio tada manastir Sv. Arhangel na reci Krki, a onih u južnoj Dalmaciji pravoslavna episkopija u Kotoru. Crkvena organizacija bila slaba, i za sve vreme mletačke vladavine bilo je katoličenja. Po Jirečeku Mlečići nisu bili prijateljski raspolo ženi prema pravoslavnom sveštenstvu; godine 1446 dobio je kotorski biskup nalog da istisne 'preti schiavi' i da ih zameni katoličkim sveštenstvom, ali polako, na zgodan način. Kao što je pomenuto, Dubrovčani nisu na svojoj teritoriji trpeli pravoslavne crkve i pokatoličili su pravoslavne i bogumile na Stonskome Ratu; nestalo je pravoslavnih crkava i sveštenika i u Konavlima gde se pominju u XV veku. I za vreme austrijske vladavine bilo namesnika koji nisu povoljno gledali na pravoslavnu veru. Franjevci navode mnogobrojne primere, prema kojima su na hiljade pravoslavnih preveli na katoličanstvo. Njihovom saradnjom čak 1831. g. prešli na „katoličko sjedinjenje" popovi sela Krička i Baljka u Petrovom Polju u Dalmaciji zajedno sa seljacima, a u isto vreme i „razli čite obitelji u varošima Drnišu i Vrliki." Ali oni sami tvrde da „pominju samo one u većem broju, a predugo bi bilo kad bismo i pojedine bilježili." I zbilja je mnogo više pravoslavnih pokatoličeno nego što se to može potvrditi zapisima i istorijskim izvorima. Preobraćanja pravoslavnih u katolike dešavala se u Dalmaciji, naročito u XVII veku, kao što se vidi iz izveštaja Franjevaca. Početkom XVII veka raširila se unija među pravoslavnim u Hrvatskoj. Tada je prešao na uniju marčanski vladika Vratanja s mnogo naroda, a 1670. g. proširila se unija i na Žumberak. Unijatska biskupija 1777. g. prenesena iz Marče u Križevce gde je i danas. Od interesa je spomenuti i suprotan proces, preobra ćanje muhamedanaca našega jezika u katoličku veru, koje se izgleda najviše vršilo u Dalmaciji i Slavoniji, Najređe, i samo u neznatnim razmerama, bilo je promene vere kod katolika. Poznato je da su u slavonskoj Podravini prelazili na kalvinizam, poneki su primali islam, čak i koji hrvatski plemić i župnik u Slavoniji. Ima jedan pomen da su katolici u zapadnom Sremu prešli na pravoslavlje U Bosni se može osobito dobro proučavati koliko je katolička crkva, a naročito franjevački red uticao na versko formiranje katolika. Jedva bi se moglo pretpostaviti da je od dinarskog čoveka mogućno stvoriti onako krotke i smirene ljude kao što su bosanski katolici; a takvi su ne samo katolici od starine, već i pokatoličeni pravoslavni i bogumili. Svi oni, kao što kažu franjevci, „poput ovčica slijede svoje duhovne pastire." Ranije pomenuti papski izaslanik fra Ivan od Vjetri kaže u svome izveštaju od 1708. g.: ,,kamo sreće kad bi italijanski katolici toliko poštovali najznamenitije ostanke svetih koliko bosanski katolici poštuju svešteničku odeću, te da bi toliko u Italiji cenili biskupe, koliko ovde cijene vodu kojom sveštenici ruke umivaju." Usled toga je prirodno što su oni docnije prišli Austriji, kao kapitalističkoj državi. Tako je nastala diferencijacija u karakteru i pogledima izme đu pravoslavnog i katoličkog dinarskog stanovništva. Nacionalizam se na Balkanu tokom XIX veka osmišljavao prevashodno na okosnici jezičkog i verskog identiteta. Sve nacionalne i kulturne vođe shvatile su jezik kao najmoćnije sredstvo ujedinjavanja pored vojske. Međutim i samo to naglašavanje kohezionog potencijala jezika ukazuje na njegovu isključivost i na krutost etni čkih granica koje on povlači. To je sprečilo integrisanje (ali ne i asimilaciju) različitih jezičkih grupa u jedinstvenu naciju (Albanaca u Srbiji, Grka u Albaniji..) Albanija ima 3 veroispovesti-muhamedanska, katolička i pravoslavna. Rimokatolički uticaj (15%) na severu, vezuje se za Jadransku obalu, Pravoslavna crkva (20%) na jugu Albanije-uticaj južnih suseda Vizantije i Grčke. Prisustvo islama posledica vekovnog uticaja Osmanskog carstva, danas je islam dominanatna religija (70%). Bugarska Pravoslavna vera dominantna. Islam-pripadnici Turske manjine (8,5%); pomaci (islamizirani Bugari). Katolika ima malo oko 70.000 Grčka Uglavnom pripadnici grčke pracoslavne crkve 97%, Crkva igrala važnu ulogu u borbi za nacionalno oslobođenje i širenje grčkog uticaja. I danas crkva igra važnu ulogu u političkom životu Grčke.
Rumunija Pretežno pravoslavne veroispovesti (80%) . Širenje islam. Carstva praćeno je nametanjem islama. Sinteza vlasti i vere. Sultan je istovremeno i kalif (verski poglavar). Kemal Pa ša Ataturk izvršio je korenite reforme turskog društva, 1922 odvojio je kalifat od sultana a 1923 kalifat je
ukinuo . Srbija 68% Srba –pravoslavci; 16,5% Albanci-muslimani; Vojvodina –najveći broj različitih verskih zajednica BIH – 37% muslimana; 22% Hrvata katolika i ostalo su Srbi Hrvatska 78% katolika, do 1991 bilo je 12% Srba sada ih je samo 200.000 Slovenija 87 Sloveni, 2,7 5 Hrvati i 2% Srba, uglavnom su katolici. 6. Balkan kao kontaktni i saobraćajni (tranzitni) prostor
Balkan je važan kontaktni i saobraćajni prostor. Spaja Bliski istok sa Evropom i Severnu Evropu sa Mediteranom. Balkan je tranzitni pravac prvog reda između Zapadne Evrope i Bliskog Istoka, između Severne Evrope i Afrike. Međutim saobraćajnice su krajnje nerazvijene upravo ovde. Balkanske zemlje treba da izgrade mehanizam dogovaranja o zajedničkoj politici u oblastii izgradnje, modernizacije i korišćenje velikih saobraćajnica koje prolaze celim regionom. Postoji velika zainteresovanost ali nije rešeno pitanje pravične naknade za korišćenje infrastrukture i zagađenje čitave okoline od drumskog saobraćaja. Ove naknade bi trebale da se plaćaju zemlji čija se infrastruktura koristi i u kojoj je zaga đivana čitava okolina. Razradom sistema multilateralnih dozvola bilo bi postignuto i postepeno prilagođavanje režimu liberalizovanog tržišta EU i EFTA zemalja koje su stupile 1993. Praktična korist od primene takvih dozvola u drumskom saobraćaju je u smanjenju troškova transporta, što bi povećalo ekonomičnost poslovanja i smanjilo zagađenje. Otvaranjem kanala Majna-Dunav očekuje se udvostručenje tranzita Dunavom koji protiče kroz 3 balkanske zemlje, a u čiji sliv ulazi 5 balkanskih zemalja. Ovim vodenim putem je Srednja Evropa povezana sa Crnim morem. Hidroenergetski potencijal nije dovoljno aktiviran. Postoji potreba za moderniziranjem železničke mreže koja povezuje balkanske zemlje i modernizacija železničkih pruga koje vode ka srednjem Istoku. Koridori na Balkanu: Putni koridori: koridor 10 - Panevropski koridor 10, koji predstavlja najkraću vezu između Zapada i krajnjeg Juga evropskog kontinenta definisan je i uvršten u mrežu evropskih koridora još 1997. godine na panevropskoj konferenciji u Helsinkiju. On direktno povezuje osam zemalja Evrope: Austriju, Sloveniju, Hrvatsku, Mađarsku, Srbiju, Bugarsku, Makedoniju i Grčku, a indirektno još šest zemalja: Nemačku, Italiju, Bosnu, Rumuniju, Tursku i Albaniju. Koridor je dug 2.360 kilometara i proteže se od Salcburga preko Ljubljane, Zagreba, Beograda, Niša i Skoplja do Soluna, sa krakom Niš - Sofija i Beograd - Budimpešta. Od ukupne dužine koridora, kroz Srbiju prolazi 800 kilometara, od kojih su 380 km autoputevi punog profila, 165 km delimični autoputevi, a još 400 kilometara treba da se dovrši. Za završetak autoputeva u našoj zemlji potrebno je oko dve milijarde evra. Koridor 4 Izradeni su planovi za alternativni koridor 4 koji ide preko Arada, Krajove, Sofije na Plovdiv i niže do severne Grcke i Soluna. Ukoliko mi za relativno kratko vreme ne zavrsimo deonicu od Nisa do granice i na severu prema Budimpesti, Evropa će ići alternativnim koridorom. Takode, postoji i koridor 8 koji ide od Varne, Burgasa i Plovdiva, preko Sofije, Skoplja, Tirane i izlazi na Jadransku
obalu, trajektom prelazi u Italiju i dalje autoputem povezuje zemlje Evropske unije. Ako mi brzo nesto ne uradimo i ako ne izvrsimo rekonstrukciju postojece putne mreze, plasim se da cemo potpuno biti zaobideni. A potpuno isti slucaj imamo i sa trasama gasovoda i naftovoda. Koridor 7 Dunav Zaključak je da je od 6 balkanskih koridora našoj zemlji pripao samo jedan-Koridor 10. Koridor 8 značajan je za Albaniju, Makedoniju i Bugarsku, Koridor 7 prati reku Dunav. Koridor 5 ide pravcem Venecija-Trst-Kopar-Ljubljana-Budimpešta-Uzgvor-Lavov s granom koja spaja Rijeku i Zagreb i drugim krakom: Ploče, Sarajevo-Osjek–Budimpešta. Zamisao je da se Koridorom 10 preko Srbije Salcburg poveže s Atinom i Istanbulom. Na putu od Salcburga preko LJubljane, Zagreba, Beograda i Skoplja Koridor 10 (koji u našu zemlju na severu ulazi na Horgošu, a na zapadu u Batrovcima), ima krakove koji idu prema Budimpešti i Sofiji. Oni se spajaju s grčkim motornim putem "Via egnacija", iz Makedonije put vodi prema Albaniji i južno prema zapadnoj Grčkoj. Najveća konkurencija za prevoz robe ovom koridoru je upravo grčki motorni put, koji je trajektnim linijama spojen s Italijom. Razmišlja se i o izgradnji novog koridora koji bi iz Austrije i šao do Atine preko Slovenije, Hrvatske, Bihaća, Sarajeva i Prištine. Za povezivanje Kosova s Evropskom unijom posebno su se zauzeli Slovenci. Hrvatska tipuje na jadransko-jonski pravac, koji preko njene teritorije povezuje Italiju, Sloveniju, BiH, Crnu Goru, Albaniju i Gr čku, a istarski "ipsilon", koji je na toj trasi, već je pušten u saobraćaj. Nedostaje još samo most preko Dunava kod Vidina između Rumunije i Bugarske, za koji je tender već u toku, a koji je samo 20 kilometara nizvodno od naše granice. Njime će prolaziti i drumski i železnički saobraćaj i biće omogućeno izbegavanje mostova u Srbiji. Premda je svoje starte ške dokumente o izgradnji infrastrukture donela tek 2001. godine, mnogo kasnije od Slovenije, koja je to uradila još 1994. (jer ju je raspad zemlje najmanje pogodio), Hrvatska je do sada već toliko izgradila da se na autoputevima može osećati baš kao na pistama. Slovenija se potpuno prilagodila svim zahtevima EU i, koristeći sve finansijske instrumente koji su joj ponu đeni, za deset godina se u potpunosti uključila u evropsku mrežu puteva. Evropska komisija je i za našu zemlju usvojila strate ške osnove tek 2001. godine, a do tada međunarodna zajednica je osigurala tek deo novca preko donatorske konferencije u Briselu i nekih humanitarnih programa za sanaciju postojeće infrastrukture. Međutim, do danas planirani posao nije završen. Još autoputem nije spojen ni Novi Sad s Beogradom, a kamoli pravac do Horgoša. A o mostovima da i ne govorimo. Još se ne zna ni kako će izgledati budući beščanski, oko kojeg se već dve godine koplja lome, a novi železnički u Novom Sadu nije ni u planovima, osim pred izbore. Naftni koridori – Od Crnog mora ka zapadnoj Evropi. Postoje strujni, vazdušni I telekomunikacioni koridori. 7. Geopolitičke osobenosti Balkanskog poluostrva
Balkanski prostor zadržao je geopolitička svojstva regiona klasične političke nestabilnosti, bure baruta, prostor istovremenog spajanja i prožimanja ali i odvajanja i podela –povezanost borbe za opstanak sa borbom za prostor. Borbe i podele su stalna pojava u istoriji balkanskih naroda koje su se ispoljavale kroz stotine planova o podeli Otomanskog carstva između velikih sila. Borbe i podele proizlaze iz 3 važna elementa balkanske istorije 1. više korenitih preobražaja tokom istorije ovog područ ja 2. različitosti proistekle iz podele na istok i zapad evro-sredozemne istorije 3. istorijskog oblikovanja više malih naroda, etnički različitog porekla i podeljenih sa 3 različite
religije Balkanski narodi su uspeli da sačuvaju svoju etničku pripadnost i uprkos vekovnom životu u Otomanskom carstvu. Prelomni istorijski događaji u balkaskim odosima počinju se odvijati od kraja 18. veka kroz borbu srpskog i grčkog naroda za nezavisnost koje su kaO REZULTAT IMALI SLEDEĆE: 1. faktička nezavisnost Crne Gore 1796. 2. sticanje autonomije Srbije 3. grčka nezavisnost 1829. 4. prvi balkanski savez 1866. zahvaljujuci knezu Mihailu Obrenovicu koji je radio na razvijanju solidarnosti i saradnje balkanskih naroda 5. transformacija Habzburskog carstva u Austrougarsku monarhiju 1867. 6. ugarsko-hrvatska nagodba kojom je hrvatski narod dobio status državnog naroda i elemente državnosti 1868.(ma važi......prim.prev.N.M.) 7. berlinski kongres 1878. gde su utvrđene granice SRB, CG, RUM, BUG i priznate za nezavisne države 8. 1885. prisajedinjenje Istočne Rumelije Bugarskoj i njena faktička nezavisnost 9. napad Srbije na Bugarsku – prvi oružani sukob,dva balkanska naroda u novijoj istoriji, jer je Srbija bila protiv treritorijalnog pro širenja Bugarske REZULTATI PRVOG SVETSKOG RATA; 1.raspad Austrougarske 2.nastanak po principu narodnosti novih država u Centralnoj Evropi i na Balkanu 3. SHS 1.12.1918. Posle Prvog svetskog rata u periodu od 1920.g. do 1922.g. kojim je stvoren regionalni odbrambreni savez nazvan Mala antanta. Međusobna saradnja na osnovu ovih bilateralnih ugovora dovela je do potpisivanja tzv. Trojne konvencije, odnosno Opšteg akta mirenja, arbitraže i sudskog raspravljanja između država Male antante od 21. maja 1929.g. Ovi ugovori su produžavani sve do 1933.g kada je, 16.februara u Ženevi, zaključen između ove tri države Pakt o organizaciji Male antante kao regionalne međunarodne organizacije sa svojim stalnim organima-Savetom ministara inostranih poslova i Ekonomskim savetom koji je trebao da radi na formiranju ekonomske unije između tri zemlje. Mala antanta je predstavljala prvi psleratni regionalni odbrambreni zavez triju zemalja u Evropi, čiji je cilj bio o čuvanje stanja stvorenog u srednjoj i jugoiszočnoj Evropi posle rata i borba protiv eventualnog povratka habzburške dinastije u Austriji ili Ma đarsku u cilju očuvanja svoje nezavisnosti. Mađarska je, naime, za sve tri zemlje predstavljala glavnu opsanost jer su se sve tri graničile sa njom. Dvostranim ugovorima bila je predviđena obaveza međusobnog priticanja u pomoć u slučaju neizazvanog napada na bilo koju od njih od strane Mađarske ili Bugarske i konsultovanje o politici među njima. Razvitak i aktivnost Male antante deli se na tri etape: Prvu, koja traje od 1920.g do 1929.g i koja se karakteriše razvijenom političkom saradnjom na osnovu dvostranih ugovora tri zemlje. Drugu, između 1929-1933.g, koja predstavlja period trojnog saveza, triparitetne saradnje, u kojoj se države članice posebno angažuju na rešavanju ekonomskih odnosa i problema koji su, uporedo sa razvitkom velike ekonomske krize, bili sve brojniji i teži. Treću fazu između 1933- 1938.g, u kojoj Mala antanta počinje da deluje kao međunarodna regionalna organizacija ali se postepeno raspada. U toku prve dve etape države članice Male antante vodile su, pored politike međusobne
saradnje, političku saradnju sa Francuskom i oslanjanja na nju, pošto je zajednički cilj njihove i francuske politike bio očuvanje sistema evropskih odnosa stvorenih versajskim sistemom ugovora. Prvih godina treće etape, do 1935.g takođe je vođena zajednička politika i razvijana međusobna saradnja, ali bez oslanjanja na Francusku, pošto su se, uporedo sa porastom nacisti čke opasnosti, počele orijentisati na samostalniju aktivnost. Politika revanšističkih dražava bila je upravljena na likvidiranje Male antante i primenu politike njenih država članica, što im je u poslednjem periodu njenog postojanja sve više uspevalo, pa se Mala antanta počela raspadati, da bi posle Minhenskog sporazuma iz 1938.g (kojim su Velika Britanija, Francuska, Italija pristale na oduzimanje od strane Nemačke dela Čekoslovačke teritorije, što je predstavljalo odstupanje pred revanšistikim pretenzijama Nemačke) prestala postojati. Jugoslavija i Rumunija su, uporedo sa Čehoslovačkom. Od samog kraja rata Jugoslavija je imala normalne odnose jedino sa Grčkom, sa kojom je odmah počela pregovore o dobijanju dela solunskog pristaništa, kao autonomne carinske zone Jugoislavije, preko koga će obavljati svoj spoljnotrgovinski promet sa jednim delom sveta, koji su okončani potpisivanjem Konvencije radi utvrđivanja tranzita preko Soluna, 10.maja 1923. Konvencijom od 1923.g Jugoslavija je dobila na isključivo korišćenje, na 50 godina, deo solunskog pristaništa sa blizu 100.000 km kvadratnih, a dopunjena je sa 6 protokola u toku 1929.g. Tako je slobodna Solunska zona funkcionisala do II sv.rata, kao i od vremena normalizovanja odnosa sa Grčkom posle rata. U vremenu između 1930-1933.g održano je više savetovanja predstavnika svih balkanskih država na kojima se raspravljalo o stvaranju saveza čiji bi prvenstveni zadatak bio obezbeđenje postojećih međusobnih granica čijoj je promeni vodila, pre svega, italjanska i bugarska politika. Realizovanje ovog cilja počelo je zaključivanjem dvostranih ugovora. Jugoslavija se sa Turskom, sa kojom je imala prijateljske odnose jo š 1924.g zaključila Ugovor o prijateljstvu 27.Novembra 1933.g. Iste godine, Turska je zaključila odgovarajuće ugovore sa Grčkom i Rumunijom. Posle toga došlo je, 9.Februara 1934.g do zaključenja Balkanskog sporazuma između Grčke, Jugoslavije, Rumunije i Turske kojim je formirana tzv, Balkanska antanta. Albanija i Bugarska nisu prihvatile učešće u savezu. II sv rat: na strani saveznika: YU, Gr čka, Albanija; Sile osovine: Rumunija i Bugarska i Turska neutralna (do predkraj rata, na strani saveznika) 41-Atlanska povelja 43- Teheranska konferencija (Staljin, Ruzvelt, Čerčil) odluke su se neposredno ticale pojedinih balkanskih zemalja. 45-Krimska konferencija na Jalti, Jaltska formula o podeli interesnih sfera uticaja na Balkanu. Staljin i Čerčil donose sporazum o podeli interesnih sfera na Balkanu. SAD se ne pojavljuju u ovoj podeli JUG 50% -50% ali je prevladavao Sovjetski uticaj – Crvena armija ulazi na Balkana RUM :SSSR 90%-VB10% BUG :SSSR 90%-VB10% GRČ :SSSR 10%-VB90% U pogledu interesnih sfera na Balkanu situacija je bila jako isprepeltana Albanija nije pomenuta – obe zemlje smatrale su da je ona pod njihovom sferom uticaja. 1945-Postamska konferencija –teritorijalno razgraničenje. U pogledu spornih teritorija prema Italiji saveznici su insistirali da se to pitanje reši mirovnim ugovorom. Oni su Postdamskoj konferenciji formirali Savet ministara inostranih poslova ( 4 velike sile – SSSR,SAD,VB i Francuska) čiji je zadatak izrada mirovnih ugovra sa Italijom, Bugarskom, Rumunijom i Finskom. Tako je morala biti nastavljena diplomatska borba za dobijanje ovih teritorija na mirovnoj konferenciji, u raspravama o mirovnom ugovoru sa Italijom. (Narodno oslobodila čka vojska se, pod pritiskom saveznika povukla sa ovih teritorija) argumenti na kojima su se zasnivali jugoslovenski zahtevi bili su etnički sastav stanovništva, ekonomska i geografska vezanost ovog područija za svoje zaleđe, istorijske činjenice.....
Mirovna konferencija je pokazala veliko neraspoloženje zapadnih saveznika prema Jugoslaviji i njenim zahtevima. Savet ministara je doneo rešenje prema kome se hrvatski krajevi koji su bili pod Italijom i jedan manji deo Istre daju Jugoslaviji, a Gorica, Beneška Slovenija, Kanalska dolina, Tržić,Devin i Buje pripadaju Italiji, dok se ostalog dela formirala tzv. Slobodna teritorija Trsta, što je mirovna konferencija prihvatila 28.Septembra 1946.g (usvajajući Francusku liniju o podeli Istre) Jugoslavija je potpisala mirovni ugovor sa Italijom 10.Februara 1947.g Ugovorom o miru, formiana je slobodna teritorija Trsta, koja je bila pod savezničkom vojnom upravom, a bilo je predviđeno da pod tom upravom ostane do imenovanja njenog guvernera. Ona se sastojala od dve zone Zone A-sa Trstom pd Anglo-američkom vojnom upravom i zone B pod Jugoslovenskom vojnom upravom. Slobodna teritorija Trsta bila je zamišljena kao tampon država sa svojim guvernerom i vladom. Guvernera je trebao da imenuje Savet Bezbednosti UN uz konsultovanje Jiugoslavije i Italije ali on nije mogao biti državljanin ove dve zemlje. On je trebalo da zajedno sa Vladom organizuje izbore za ustavotvornu skupštinu koja će doneti ustav Slobodne teriorije Trsta. Do ovakvog razvoja nije došlo, zbog nemogućnosti sporazuma oko imenovanja Guvernera, a stvarno zbog igre zapadnih sila. Ovakvo držanje zapadnih saveznika negativno je uticalo na njihove odnose sa Jugoslavijom. Ponašanje SSSR-a bilo je globalno na strani Jugoslavije ali ni on nije bio spreman da se do kraja bori za ostvarenje principa samoopredeljenja i pomoć Jugoslaviji. Balkanske zemlje sa nerešenim teritorijalnim i etni čkim pitanjima, međusobni sukobi, mešanje velikih sila (naročito za vreme Hladnog rata) 2+2+2 tada je na Balkanu funkcionisala ova formula: - Grčka i Turska – članica NATO - Rumunija i Bugarska u Varšavskom paktu - Jugoslavija i Albanija –svaka na svoj način nezavisna. Pripadanje tj ne pripadanje određenom bliku određivao je određeni geoplitički i vojnostrateški položaj pojedinih balkanskih zemalja, i regiona u celini. Balkan je bio tampon zona vam sfere uticaja. 8. Strategijski pravci na balkanskom prostoru
Balkansko poluostrvo ima specifičan položaj u Evropi. 1. Ima geografski otvoreno zaleđe preko Panonske nizije (veza sa centralnom, zapadnom i istočnom Evropom) to je geostrateška prednost u odnosu na Apeninsko pol koje je zatvoreno Apeninima i Pirinejskog gde su u zaleđu Pirineji. 2. Bitna strategijska karakteristika Balkanskog pol. je povezanost sa Malom Azijom (ka Bliskom Istoku, Centralnoj Aziji, područiju Kaspisjkog mora. Na Balkanu se nalaze najkraće putne, železničke i telekomunikacijske veze celokupnog zaleđa sa Jugoistočnom Azijom. Polozaj i velicina Balkanskog poluostrva i njegova prohodnost u centralnom i jugoistočnom delu omogućavaju najkraće putne, železničke i telekomunikacione veze celokupnog zaleđa sa Jugoisto čnom Azijom. Strategijski pravci na Balkanskom poluostrvu su prirodne i komunikacione spone Podunavlja sa Sredozemljem,odnosno Malom Azijom, Bliskim istokom i severnom Afrikom. Balkan ima deset takvih pravaca: 1. crnomorski pravac 2. balkanski pravac 3. strumički pravac 4. moravsko-vardarski pravac 5. kolubarsko–ibarski-kosovski pravac 6. primorsko-drinski pravac 7. neretvljansko-bosanski pravac
8. unski pravac 9. karlovački pravac 10. ljubljanski pravac Sa vojno–geografskog stanovista poseban znacaj ima težisni prostor Balkana.On se nalazi u centralnom delu Balkana u trouglu SKOPLJE SOFIJA PRISTINA KRALJEVO. SREDIŠTE JE NIŠ. To je najvažniji geostrategijski objekat na Balkanu; odatle je moguće razvijati operacije u svim pravcima I-Z-S-J. Kad pogledamo Balkansko poluostrvo kao deo Sredozemlja onda moramo imati u vidu pribrežna mora, najvažnije luke i ostrva jer se preko pomorskih luka ostvaruju veze ne samo s lukama u Sredozemlju već i sa drugim lukama u Evropi, Aziji i Africi. Crnomorsko pribrež je je upravo zbog tih svojih karakteristika predstavljalo prostor sukobljavanja dve velike sile u ovom područiju tokom istorije: Turske i Rusije. Balkansko poluostrvo u svom crnomorskom okruženju dobija ne samo na vojnom već i u ekonomskom značaju jer je područije bogato naftom. Podunavlje uključuje u sebe sliv svih pritoka reka Save, Morave i donjeg toka Dunava. 9. Teritorijalni sporovi balkanskih država i naroda
Albanija: najznačajnija manjina su Grci 1,8% i Romi. Grci tvrde da je gr čka populacija daleko brojnija u Albaniji i da je preko 400.000 kao i da svi Albanci nisu muslimani ve ć da je 20% pravoslavnih i 10% katoličkih miuslimana. Bugarska: U Bugarskoj živi muslimanska nacionalna manjina, t.j. Turci koji se tretiraju kao Pomaci jer su odvojeni od matice. 1986-87. javlja se političko nezadovoljstvo muslimana koji žele da napuste Bugarsku i Živkov im to dopušta. Tada se 150.000 Pomaka seli u Tursku misleći da će im tamo biti bolje. Turska im je obezbedila smeštaj, ali pošto im nije bilo kako su očekivali, nakon smene Živkova oni žele da se vrate, ali Bugarska ih ne želi. Međunarodna zajednica tada urgira i na taj način se vraća jedan deo Pomaka koji osnivaju svoju političku stranku. Bugarska je imala veliki problem priznanja makedonske nacije i jezika, a sto se tiče države prvi su je priznali. Posle Balkanskih ratova deo Makedonije pripao je Bugarskoj. Bilateralni sporazumi između Makedonije i Bugarske pisani su na francuskom jeziku zbog rasprave oko jezika. Bugarska ne priznaje postojanje makedonske nacije, jezika i makedonske manjine u Pirinskoj Makedoniji koja joj je pripala posle Balkanskih ratova, a najznačajnije manjine su Turci 3,7% i Romi i Pomaci. Bugarska je potpisnica Lozanskog sporazuma iz 1923. kojim je izvršeno preseljenje stanovništva u cilju etničke homogenizacije. To je osnov sporova između Bugara i Turske jer Turska traži povratak oko 250.000 Turaka u Bugarsku. Sto se Srbije ti če bilo je slu čajeva gde su Bugarski pojedinci počeli da govore o zapadnim pokrajnama-delovi oko Pirota, Bosilegrada. To ipak nije bio stav bugarskih političkih vlasti. Hrvatska: Ima probleme granica na severu sa Srbijom na Dunavu i u pitanju je 100 i nešto km. Što se Prevlake tiče, pitanje je već faktički rešeno a i pravno potpisivanjem sporazuma iz 2002. godine, jer UN i druge zemlje prihvataju suverenitet Hrvatske na za SRJ spornom kopnenom delu (kod rta Oštra), pa je osnovno sporno pitanje granica na moru, na ulazu u Boku. Drugim rečima pitanje je problem garantiranja slobode plovidbe i sigurnosti na za SRJ tako bitnom područiju. Došlo se do kompromisnog rešenja prihvatanjem Protokola 2003.g kojim je pitanje rešeno demilitarizacijom dela graničnog područija i zajedničkim patroliranjem u vodama zaliva. Formalno je rešeno a sve više i u praksi ostvareno pitanje priznanja i poštovanja prava nacionalnih manjina. U 2004.g potpisan je poseban sporazum o međusobnoj zaštiti manjina i njihovim pravima. U Hrvatskoj je posle 1991. g. srpska manjina formalno priznata i uživa određena zakonska prava (predstavljanja u Saboru..materijalnu potporu države..) ali se u praksi često postavlje pitanje stvarnih prava i ravnopravnosti. Principijelno je sa Hrvatske strane prihvaćeno, ali je u praksi
minimalno ostvareno pravo na povratak izbeglica i prognanih Srba. U Julu 2005.g Hrvatska je podigla optužbu protiv SRJ za ratnu odštetu. Makedonija: Probleme su imali sa Grčkom zbog imena i zastave. Zvezda na zastavi pronađena je u grobu oca Aleksandra Makedonskog. Problem je rešen jer su smanjili broj krakova na zastavi. Što se imena tiče makedonska varijanta je da ima 2 imena. Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija za ceo svet a za Grke-Makedonija a Grci su da se promeni ceo naziv bez Makedonija. Drugi problem su Albanci. Postoji pretnja da će Albanci za nekoliko decenija biti većina, traže široku autonomiju i žele da budu konstitutivan narod što vodi federaciji Makedonije. Žele od Makedonije da naprave složenu državu. Makedonska većina to ne želi jer bi značilo kraj i cepanje Makedonije. Od Tetova do Struge su sve Albanci. Drugi problem spoljne politike vlade u Skoplju sadržan je u odnosima sa Bugarskom, čiji su vojnici u oba svetska rata okupirali Makedoniju, pokušavajući da realizuju koncept Velike Bugarske. Bugarsko rukovodstvo smatra da makedonski jezik predstavlja samo jednu varijantu, (dijalekt) bugarskog jezika. Drugim rečima, Bugarska je priznala makednosku državu ali ne i postojanje posebne Makedonske nacije, tj Makedonija je za Bugarsku samo još jedna Bugarska država. Dugo nisu bila regulisana pitanja razgraničenja i predstavnici Makedonije su izražavali nezadovoljstvo zbog toga. Formirana je zajednička,mešovita međudržavna komisija eksperata za obeležavanje granica i održala je nekoliko sastanaka. Predstavnici Makedonije su zauzeli stav da je granica utvrđena( jer su kao dokaze navodili vojne karte iz perioda SFRJ), dok su predstavnici SRJ takav stav indirektno odbacivali. Problematična teritorija bila je locirana na tri mesta: Šar Planina, Kozjaka i (kumanovske) Crne Gore. SRJ je postavila zahteve za korekciju granice na tri mesta, što predstavnici Makeoniju nisu prihvatili. Nakon dolaska na vlast demokratskih snaga u SRJ i inteziviranja saradnje s Makedonijom i ovo pitanje je rešeno-potpisan je psorazum o demilitarizaiji, na osnovu koga je na terenu počela i demarkacija koja je obavljena od tromeđe na granici Bugarske,Makedonije i CG do dela granice na kojem je KiM. Zbog nemogućnosti da naše vlasti izvrše demarkaciju na tom delu granice makedonska strana je jedno vreme prihvatala da se posptpak demarkacije privremeno zaustavi. Nema sporenja u oblasti imovinskih i socijalnih pitanja. Pitanje položaja manjina t.j. srpske u Makedoniji jer Makedonaca kao pripadnika manjine u nas gotovo i da nema. Problem je u nespominjanju srpske manjine u Ustavu RM. Postoji još jedan specifičan problem-problem odnosa SPC i kanonski nepriznate Makedonske pravoslavne crkve što nije međudržavno pitanje nego versko tj.. crkveno.Pitanje je priznanja Makedonske pravoslavne crkve. Makedonci smatraju da je taj naš stav nacionalistički. Dešavale su se zabrane sveštenicima SPC da u crkvenim mantijama prelaze makedonsku granicu zbog čega su reagovali naši državni organi.Od nedavno je to pitanje zaoštreno odlukom najviših organa SPC da proglase novu Ohridsku arhiepiskopiju koju vode sveštenici koji priznaju crkvenu vlast SPC. Srbija: Albanci 16,5% ali ih na Kosovu ima 90%, Crnogorci 5% i Mađari u Vojvodini. U Sloveniji i Albaniji nema škola i medija na srpskom jeziku, Mađari i Italijani imaju garantovano poslaničko mesto u parlamentu iako ih ima 10 puta manje od Srba. Srbi u Sloveniji nisu čak ni nacionalna manjina (ima ih 39.000) po izveštaju o položaju Srba u zemljama u okruženju što ga je sačinilo Ministarstvo za dijasporu. Položaj nac manjine u Sloveniji imaju Mađari i Italijani kojih ima zantno manje. U Sloveniji je najveći problem što 10.000 Srba se vode kao izbrisani – nisu dobili još državljanstvo posle samostalnosti Slovenije.U Albaniji Srbi imaju status nacionalne manjine ali najveći problem Srba u Albaniji je nemogućnost nacionalnog i verskog opredeljenja pa se i ne zna tačan broj Srba. U Hrvatskoj imaju status manjine i ima ih oko 200.000.Problem su šesti napadi na Srbe zbog tajnih optužnica i pristrasnih su đenja za navodne ratne zločine. U BiH su konstitutivan narod i ima ih 50.000. U Rumuniji Srba ima oko 20.000 i imaju status manjine. U Makedoniji 40.000 i problem je nerešen crkveni spor, loš kvalitet nastave na srpskom i u
Mađarskoj 3.800-problem je što je u pripremi novi zakon o manjinama koji predviđa smanjenje njihovih prava. Spor sa Bugarskom –opština Strumica. U pitanje je razgraničenje na Timoku 1884. Timok je u međuvremenu meandrirao ali nejasan je strateški značaj –možda zato što je u pitanju tromeđa ili zato što je to najniža tačka nadmoreske visine. Problem na Kosovu sa Albancima. Na Kosovskoj strani je Srpsko stanovništvo a u Medveđi su Albanci. – Sa nima su odnosi najkomplikovaniji, zbog srpsko-albanskog etničkog spora na KiM . Albanija je jedina na svetu koja je priznala Republiku Kosovo i omogućila rad njenog diplomatskog predstavništva u Tirani. Posle pobede demokratske stranke i Sali Beriše na izborima 1992.g odnsi sa Albanijom su zapali u krizu. Albanska želja da se približi EU i NATO-u i stav te dve organizacije da se problem Kosova mora rešavati unutar Srbije donekle je omogućilo popuštanje u odnosima između ove dve susedne zemlje, iako su oni i dalje daleko od normalnih. U vreme Miloševića odnosi su bili zategnuti ali ne otovreno. Milo šević se na Kritu 1997 sastao sa Albansim predsednikom Fatos Nanom. Ideja je da Albanija ne podržava otvoreno protest na Kosovu ali je činila i neke neprihvatljive poteze. Albanci nius presrećni idejom albanaca sa Kosova i ujedinjenju svih Albanaca. Albanci se plaše da bi Albanci sa Kosova pobedu prebacili na sebe. Trgovina je mala. Odnosi SRJ i Albanije biće u najvećoj opterećeni Kosovom i njegovim budućim statusom. Uz to obe zemlje imaju katastrofalnu lo šu ekonomsku situaciju. Diplomatski odnosi sa Albanijom obnovljeni su 2001.g. Rumunija: Imala je nesporazum sa Moldavijom. U Rumuniji se smatra da su to Rumuni a ne Moldavci. To pitanje je jako delikatno ali oni ga kontrolisu zbog pristupa EU. Moldavija je danas punopravna drzava i nacija. Teritorijalni problem imaju sa Ukrajinom, a vezan je za Zmijsko ostrvo. 1945. Rumunija je ustupila to ostrvo Sovjetskom Savezu i Rumuni kažu da je to bilo na koriscenje, a Ukrajinci tvrde da je ono dato trajno. Razlog tog problema jeste nafta oko ostrva. Rumunija ima i pretenzije prema Južnoj Dobrudži koja je posle II sv rata pripala Bugarskoj.San-stefanskim mirom Rumunija je dobila nezavisnost i deo Dobrudže. Tokom Balkanskog rata na kratko ju je Bugarska prisvojila pa je vratila Rumuniji. Za vreme I sv rata Rumunija je morala Rusima da obezbedi iskrcavanje u Dobrudži ali je Nemačka zauzima i nudi je Bugarskoj ali ne celu zbog strateških puteva. Ali Pariskim ugovoriom 1918. Rumunija dobija Južnu Dobrudžu da bi posle II sv rata Južna Dobrudža ipak pripala Bugarskoj. Značajan je Temišvarski ugovor potpisan 1996 izneđu Mađara I Rumunije a koji definiše status I prava mađarskih manjina u Rumuniji (Transilvaniji) U pitanju su 3 županije u centralnom delu Rumunije gde su nastanjeni Mađari. Data su im sva manjinska prava pa I pravo na izbor lokalne uprave ali bez prava na teritorijalnu autonomiju. Ugovor je potpisan pod pritiskom SAD,EU, NATO-a. Turska: problem sa Grčkom na Kipru i oko egejskih ostrva. U Maloj Aziji-oblast Izmira. Grcka: Južno od moreuza Bosfor I Dardanele i danas traje teritorijalni spor izme đu Grčke i Turske oko Egejskih ostrva. Nekoliko Grčkih ostrva je pod samom obalom Turske. Problem se pojavio nastankom tehnologije o vađenju nafte. Po pravu mora-proširenjem teritorijalnog mora od 12 nautičkih milja Grčka je taj deo mora iskoristila i došlo je do spora. Zatim 1974. izbio je spor zbog Kipra gde postoji tradicionalno rivalstvo. Do šlo je do Turske intervencije na severnom delu i severni deo Kipra je progla šen Turskom Republikom koju niko nije priznavao. Intervencijom UN konflikt je obuzdan i danas to nije rešeno. 10. Karakteristike istorijskog razvoja Balkana u Starom i Novom veku
Na teritorijama balkanskih država i kroz njihovu istoriju može se pratiti susretanje, preplitanje i sukobi dve civilizacije: Istočne i Zapadne.
Propašću Zapadnog Rimskog carstva nastaju ranofeudalne države i taj prostor je imao regionalni značaj. Trajni uticaji na Balkanu su dolazili sa otvorenog severa ili sa juga evroazijskom vezom sledeći pravce sever – jug. Rimljani su osvojili najveći deo Balkana ali ga nisu naselili, izuzev Jadranske obale i Dunava. Početkom 6. veka postojale su dve, uglavnom gradske oblasti – rimski sever i zapad i gr čki jug i istok. Južni Sloveni došli su sa Severa Karpata u doba seoba, prešli Dunav i naselili se od Alpa do Peloponeza menjajući etnički sastav starosedelaca. Starosedeoci – helenizovani, romanizovani i drugi – povukli su se u planine, priobalna ili ostrvska uto čišta, ili su se pomešali sa mnoštvom došljaka, koji su i sami bili asimilovani što su više prodirali u grčke zemlje. Naposletku je slavizovan širok središnji i kopneni pojas od Jadrana do Crnog mora. Opšti naziv Sloveni je pridat graničnom stanovništvu koje se u potpunosti razlikovalo od neslovena. Stara imena vodećih plemena proširila su se na sve one koje su naseljavali od zapadnih dolina do Jadrana - Hrvati i na one du ž ju žnih pritoka Dunava i okolnih nizija –Srbi. Prvi pokušaj hristijanizacije prekinule su seobe. Dalje pokrštavanje Slovena pod isprepletanim uticajima papstva i Vizantije dovelo je do toga da latinska varijanta preovlada na Zapadu, dok su grčki obred na narodnom jeziku izvan helenske kulturne sfere proširili vizantijski misionari. Bugari su u 9. veku su iz oblasti Isto čno od Azovskog mora doselili na obale donjeg Dunava. Bugari su doživeli procvat za vreme Simeona koji je uzeo titulu Cara 913. godine i pokušao da osvoji Carigrad. Mađari (Ugri) su se naselili u Panonskoj ravnici primiv ši hrišćanstvo. Hrvatska se pod prvim ugarskim kraljem prostirala širinom svog „istorijskog“ opsega. Srbija je u to vreme koristila opsednutost Zapada Vizantijom, Svetom Zemljom što je produbljivalo razlike između Rima i Konstantinopolja. Nemanjići su podsticali Latine protiv Grka i širili su se na štetu Bugara i Vizantijaca. Nemaljići uzimaju titulu kralja dobivši 1217. kraljevsku krunu od pape, a crkvenu samostalnost od patrijarha izgnanog u vizantijsku Nikeju. Kada se 1346. kralj Dušan se ovenčao carskom krunom Srba i Grka njegovi posedi su se prostirali od Save i Dunava do Korintskog zaliva. Umro je 1356. U razdoblju između 12. i 15. veka čitavo poluostrvo je bilo most između Istoka i Zapada. Na Balkanu su se u 13. veku pojavile prve domaće države – „vlahije“ Moldavija i Vlaška, čiji su stanovnici govorili romanskim jezikom , upotrebljavali slovensko pismo i pripadali istočnom hrišćanstvu. Čak ni car Dušan nije učinio ništa više izuzev što je nametnuo lišnu vlast nad velikašima carstva koje se raspalo posle njegove smrti. Kraj srpske mo ći je stvorio vakuum na Balkanu. Ugarska sa severa i još više osmanlijski Turci sa juga su po žurili da taj prostor popune. Oslobođena nadmoćne senke Srbije, Bosna je ostvarila razdoblje slave pod vladavinom kralja Tvrtka. U rodbinskim vezama sa dinastijom Nemanjića, čiji je želeo da bude naslednik, Tvrtko je proširio svoju državu na srpske zemlje, ali takođe i na Hrvatsku, preuzevši titulu kralja Srbije, Bosne, Hrvatske i Dalmacije. Otkako su se 1354. učvrstile u Evropi, Osmanije su potčinile Dušanove velikaše u Makedoniji raskomadanu bugarsku monarhiju, pa čak i vizantijskog cara, koji je bio samo senka nekadašnje slave. Bitka na Kosovu 1389, u kojoj je srpski vladar u savezu sa bosanskim kraljem Tvrtkom, bio poražen, nije zapečatila sudbinu Balkana, ali je smatrana sudbonosnom zbog napora na stvaranju hrišćanskog saveza koji su joj prethodili. Potisnuti na sever prema Ugarskoj, ostaci srpskog kraljevstva su opstali sve do 1459. godine. Bosna je pala 1463. Stupivši na Balkan, Osmanije su se polako kretale ka severu u razdoblju od pada Galipolja 1354. do bitke na Mohaču 1526, koristeći u najvećoj meri raspadajući feudalni poredak i versko nejedinstvo poluostrva. Povod za tursko napredovanje u početku je bio pritisak koji su sami osvaja či
podnosili u Maloj Aziji. Turke je sa stenovitih visija Male Azije privla čila daleko bolja balkanska zemlja. Prve period osvajanja je odlikovalo prilagođavanje, Osmanlije su žele da ih smatraju baštinicima nasleđa Istočnog rimskog carstva, dok je islam podnosio Jevreje i hri šćane. Osmanski posedi su izolovali veći najveći deo Balkana od ostatka Evrope, a pravoslavlje od ostalog hrišćanstva. Opadanje osmanlijske moći je omogućilo drugoj imperijalnoj dinastičkoj sili, Habzburzima, da posegnu za Balkanom i ostvare nad poluostrvom posredan ili neposredan uticaj. Turska pretnja je do kraja 17. veka bila suzbijena, naveći deo zemalja ugarske krune ponovo osvojen, vazalna transilvanska kneževina prisajedinjena, dok je u habzburške zemlje dovedeno još Južnih Slovena. Neuspeh poslednjeg turkog upada u Srednju Evropu, usled čega je slomljena opsada Beča 1683, konačno je preokrenuo tok stvari. Austrijanci su zajedno sa mnoštvom južnoslovenskih vojnika, umaršitali u Srbiju, gde su naišli podršku. Karlovačkim mirom iz 1699. godine caru je formalno vraćen najveći deo Ugarske i Hrvatske. Kako je rat obnovljen 1718 – 1739. i 1787 – 1792, Austrijanci su prodirali dublje u poluostrvo, podižući stanovništvo na ustanak. Vođe balkanskih zemalja su sada bile zavisne od bečkog dvora. Nesigurni u odanost svojih hri šćanskih podanika, Turci su u 12. veku podsticali islamizaciju u osetljivim oblastima. U turskom perodu na Balkan su prodrle tekovine raznih civilizacija. Vizantijska civilizacija, koja je u osnovi postala grčka već u vreme osvajanja, nastavljena je preko grčke prevlasti u Crkvi, i kasnije oličena u fanariotskom* uticaju i trgovini kojom u preovladli Grci. Evropski uticaji koji će podstaknuti dalekosežne promene, počeli su krajem 18. veka bogobojažljivo da zrače iz Francuske, preko tgovine i diplomatije, pa čak i u intelektualnom pogledu, kao suprotnost administrativnoj prosvećenosti. Tada je Francuska revolucija odvratila pažnju Habzburga od Balkana, dok je na poluostrvo donela revolucionarne ideje povezane sa pojmom „nacije“. Na prelasku između 18. i 19. veka, Balkan je utonuo u bezvlašće pošto su moćni pustolovi proširili li čnu vlast sa svojih poseda na čitave oblasti. Lokali upravitelji, albanski i bosanski velika ši, odmetnuzi janjičarski komandanti i ostali ratni gospodari koji su živeli od zemlje odbijali su naređenja carske vlasti, stavljajući se između sultanske vlasti i njenih hrišćanskih podanika. Početkom 19. veka periferije su stupile u razdoblje promena, slično vremenu osmanlijskog osvajanja. Prosvećena i romantičarska Evropa i helenstvo ponovo su se međusobno otkrili, ali je upravo srpskoj podeljenosti između napredne i snažne Austrijske monarhije i zaostale i slabe Osmanlijske carevine, bilo suđeno da zapođne proces osamostaljenja. Islam je na Balkanu ostao granična religija, nalazeći se u stalnom dodiru sa hrišćanskim verovanjima. *Fanarioti – pravoslavna aristokratija, vrh grčkog sveta u Osmanlijskom carstvu; razvoj su im omogućili njihov položaj, kulturno zaleđe i pristup na Porti. 11. Srednjovekovne balkanske države i njihovo pokoravanje od strane Osmanskog carstva
U periodu od kraja 15. do kraja 18. veka, južnoslovenske zemlje su se najvećim delom, izuzev Dubrovnika, nalazile pod stranom vlašću. Pod Turskom vlašću bile su: Makedonija, Srbija, Bosna, a do kraja 18. veka i Crna Gora, kao i najveći deo Hrvatske i Vojvodine. Deo Hrvatske i Slovenije bio je pod vlašću Austrije, dok su Dalmacija i Boka Kotorska bile pod vlašću Mletačke republike.(Ovde može da se iskoristi deo prethodnog pitanja o naseljavanju naroda na Balkan i njihovo pokoravanje od strane Turaka) Bugari su se u 9. veku ulogorili na obema obalama donjeg Dunava. Bugarska je doživela svoj vrhunac kada je njen vladar Simeon prisvojio titulu cara 913. i pokušao da zauzme Carigrad. Bugarsko carstvo je uzimalo danak od osvojenih oblasti koje su se prostirale od Dunava do severnih grčkih oblasti i Jadrana.
Mađari (Ugri) naselili su se u Panonskoj ravnici. Srbija je koristila opsednutost Zapada Vizantijom i Svetom zemljom, Nemanji ći su podsticali Latine protiv Grka. Šireći se na štetu Bugara i Vizantijaca,vladari iz loze Nemanjica su uzeli titulu kralja dobivsi 1217. kraljevsku krunu od pape, a crkvenu samostalnost od patrijarha izgnanog u vizantijsku Nikeju. Kada se 1346. kralj Dušan u Skoplju sam ovenčao carskom krunom Srba i Grka, njegovi posedi su se prostirali od Save i Dunava do Korintskog zaliva. U vreme kada je umro, Dušan se nalazio na korak od ostvarenja svoje 2 težnje: da zaposedne Carigrad i da povede evropsku odbranu protiv Turaka. Mada je građena po uzoru na Vizantiju, srednjovekovna srpska i bugarska civilizacija nije bila isključivo okrenuta istoku već su vladari i Srbije i Bugarske, poglede upravljali ka oba sredi šta hrišćanstva sve dok nisu spoznali moćnu integracionu silu koju je pru žao vizantijski koncept. U razdoblju izmedju 12. i 15. veka čitavo poluostrvo bilo je most izme đu Istoka i Zapada. Feudalni sloj Bosne počeo je samostalno da se razvija u 12. veku po površnim sizerenstvom Ugarske. U 13. veku pojavile su se prve domaće države - Moldavija i Vlaška (stanovnici su govorili romanskim jezikom, upotrebljavali slovensko pismo...), a ostalo proslovensko stanovništvo je bilo potisnuto u planine, naročito u Albaniji, koja je naposletku (u trvenju izme đu Italije i Balkana) ukljucena u Dušanovo carstvo. Nakon kraja srpske moći stvoren je vakuum na Balkanu, Ugarska i Venecija sa severa, a Osmanski Turci sa juga, požurili su da taj prostor popune. Bosna je ostvarila razdoblje slave pod vladavinom kralja Tvrtka, nakon čije smrti je kraljevstvo priklješteno izmedju Turaka i Ugara. Otkako su se 1354. učvrstile u Evropi, Osmanlije su potčinile Dušanove velikaše u Makedoniji, raskomadanu Bugarsku monarhiju, pa čak i vizantijskog cara. Bitka na Kosovu (1389) na kojoj je srpski vladar u savezu sa bosanskim kraljem Tvrtkom bio poražen nije zapečatila sudbinu Balkana, ali je smatrana sudbonosnom zbog napora na stvaranju hrišćanskog saveza (koji je prethodio) kao i razmere pogibije koju je prouzrokovala. Ostaci srpskog kraljevstva opstali su sve do 1459. i bili su potisnuti na sever prema Ugarskoj. 1463. došao je red i na Bosnu da padne. Samo je Dubrovnik, zahvaljujući tome sto je plaćao danak i trgovao sa svima, ostavljen na miru. Ugarsko-hrvatsko kraljevstvo raspalo se, nakon sto su mu se približili Turci, 1493. Kada su Turci porazili Ugre na Mohaču, habzbursko preuzimanje preostalih poseda ozakonjeno je izborom Ferdinanda Habzburškog za kralja Ugarske a potom i Hrvatske. Osvajanje grčkih zemalja dovršeno je tek nakon pada Carigrada, 1453. Turci su grad nazvali Istambul. Teritorijalni oblik srednjovekovnih balkanskih kraljevina bio je veoma nesiguran. Kako su se kraljevine razvijale, njihovi vladari su uzimali kraljevske titule, a zatim (kao u slučaju Srbije i Bugarske) carske, čime su se uzdizali u naslednike Vizantije, koja je, iako u kulturnom pogledu grčka, ostala po svojoj imperijalnoj ideologiji rimska. Osmanlije su do šle u taj svet koji se menjao. Trajan Stojanović ove događaje je nazvao Evropski stogodiš nji rat – time je objasnio složen sukob katolika protiv katolika, hrišćana protiv muslimana, Osmanlija protiv kraljevine Ugarske, seljaka protiv gospodara. Prodor novih osvajača u Evropi pogodio je celi Balkan. Čak su i delovi Balkana, koji su ostali izvan okvira Osmanlijskog carstva slu žili kao tampon zone iz kojih su se njihovi susedi branili od Turaka. Turke je sa stenovitih visija Male Azije privlačila daleko plodnija balkanska zemlja. Postepeno su krenuli u osvajanje. Prvi period osvajanja odlikovalo je prilagođavanje. Same Osmanlije želeli su da ih smatraju naslednicima Istočnog Rimskog Carstva, dok je islam trpeo jevreje i hrišćane. Vizantija je svoju sudbinu smatrala zapečaćenom - bilo da padne pod vlast Latina bilo Turaka. Biti spasen o strane Latina značilo je gubitak pravoslavlja, dok takva opasnost ne bi postojala ako bi carstvo uzeli Turci. Car Vizantije tj. njegova vlast postala je maglovit simbol, ali carigradski patrijarh je ostao verski poglavar većine hrišćana koji su već bili pod Osmanskom vlašću.
Osmanska vlast predstavljala je sultanovo pravo da upotrebljava i štiti sve izvore dobara i da odrzava harmoniju među društvenim staležima i religijsko-etni čkim grupama ili nacijama (miletima ). Prvi stalež činili su nosioci državnih službi. Zemljoposednik – spahija bio je u početku činovnik koji je pribavljao određeni broj ljudi u skladu sa površinom svog imanja – timara. Spahija nije polagao pravo vlasništva zemlje, ali je primao dohodak. Naseljavanje Turaka bilo je usredsređeno na doline i rečne basene istočnog i središnjeg Balkana i na gradove. Osmanlijsko razdoblje bilo je svedok velikih seoba. Deo stanovništva odlazio je na sever, povlačeći se sa ostacima srpskog kraljevstva iz Makedonije, a potom i preko Save i Dunava, pošto su ga Ugri i Habzburzi pozivali da obra đuje i brani granične oblasti. Sa druge strane i Turci su privlačili doseljenike raznim povlasticima kako bi obnovili privredu. Česte su bile i lokalne seobe. Prvi Turski napad poremetio je život u nizijama, pa je seosko stanovništvo bežalo u više predele. Mnoštvo ih se selilo u Dalmaciju gde su potisnuli romansko stanovništvo. Osmansko carstvo je proširilo vlast i na Rumunske kneževine ugovorima iz 1392. i 1413. godine kojima su njihovi vladari postali sultanovi saveznici i vazali koji su plaćali danak. Osmanskom carstvu rumunske kneževine su bile potrebne kao međuoblasti koje su obezbeđivale namirnice. U Vlašku i Moldaviju se nisu naselili Turci i njihovo postojanje nikad nije dovedeno u pitanje. Njihovi kneževi, kao jedini preostali pravoslavni vladari na Balkanu, videli su sebe kao nastanak vizantijske granice. Osmansko carstvo je bila najveća muslimanska drzava - Osmanski Turci pripadali su sunitskom ogranku islama; hrišćani i Jevreji su smatrani posebnim miletima (nacijama) kojima je bilo dozvoljeno da zadrže svoje zakone i običaje mada sa izvesnim ograničenjima. Jedinstvo Istočne Crkve u Osmanskom carstvu omogućilo joj je ulogu čuvara na više načina. Sultan je obnovio Pećku patrijaršiju 1557. da bi pružio izvesno zadovoljstvo Srbima koji su snosili znatan deo rata i da bi ih objedinjene pod crkvom kontrolisao. Patrijar šija je obuhvatala tada najveću jurisdikciju - deo severne Makedonije, preko Srbije, Crne Gore, Bosne do pravoslavnih naseobina na habzburškim i mletačkim teritorijama. Osmanski posedi izolovali su najveći deo Balkana od ostatka Evrope, a pravoslavlje od ostalog hrišćanstva. Grčko pravoslavlje je već bilo antizapadno posle uništenja koje su joj naneli krstaši. Katolička Evropa nastojala je da nametne papsku supremaciju kao cenu za vojnu pomoć protiv Osmanlija. Osmanlije su retko doživljavale Pravoslavnu crkvu kao moguću opasnost. Opstanak Pravoslavne crkve omogućavala je upravo njena slabost kao organizacije. Carstvo je bilo na vrhuncu moći pod sultanom Sulejmanom Velicanstvenim (1520-1566 ). Bugarska, Albanija i Bosna su naročito bile pogođene širenjem islama. Što se Albanije tiče, njeni feudalni gospodari bili su sitni i samostalni. Osmanlije su se sporazumele sa njima pošto su im ponudili timare, ali u toj zemlji vodio se pritvoran život između pravoslavlja i katoličanstva. Široka islamizacija započela je nakon sto je slomljen Skenderbegov ustanak (podignut u saveznistvu sa Venecijom). Seobe Albanaca na Kosovo, u Makedoniju, Tesaliju i Peloponez doprinele su islamizaciji i albanizaciji slovenskih i grčkih oblasti. Islamizacija je najviše sporovođena u središnjoj Bosni. Neuspeh poslednjeg turskog upada u Srednju Evropu, usled čega je 1683. slomljena opsada Beča, konačno je preokrenuo tok stvari. 12. Prve oslobodilačke borbe balkanskih naroda krajem 18. i u prvoj polovini 19. veka
Osmanlijski sistem nije nametnuo ni političku integraciju niti novu kulturu. Osmanlijsko carstvo je time što je izolovalo Balkan sprečilo razvoj njegove unutrašnjosti, ali je zato omogućilo njegov opstanak i očuvanje iskonskih vrednosti. Crkva i usmeno pesništvo bili su posrednici između srednjevekovne prošlosti i seoske kulture. Društvene prilike u ovom periodu Pošto su proširili svoju ulogu, fanarioti su usmerili vizantijsku tradiciju u nove vode. Po čeli su da bivaju imenovani na dužnosti u središnjoj osmanlijskoj birokratiji, a da se prethodno nisu preobraćali u islam. Fanarioti su udru žili svoje bogatstvo i položaj koji su zauzimali na vrhu grčke etničke elite sa stvarnom teritorijalnom vlašću u rumunskim kneževinama, gde su starali prave dinastije. Tako su snažili postojeći helenski kulturni uticaj, podsticali su grčke trgovce i bili pokrovitelji pokretima koji su vodili stvaranju pravoslavno – vizantijske političke svesti. Pored fanariotskog uticaja vrlo značajan uticaj na pokoreno stanovništvo Balkana ostvarile su i ideje Francuske revolucije. Najpoznatiji predstavnik takvog duha bio je Riga od Fere. U svojim spisima pozvao je stanovnike Rumelije, Moldavije i Vlaške, Egejskih ostrva i Male Azije da ustanu i stvore helensku republiku na načelima slobode, jednakosti, bratstva i narodnog suvereniteta. Lokalni ustanci bili su neuspešni i povlačili su odmazdu. Međutim, sabirajući efekat ratova ili ustanaka koji su pogađali mnoga pokolenja, zajedno sa stvarnim nestajanjem samih osnova osmanlijskog sistema, stvorili su pogodno tle za pobune protiv centralne vlasti, kao i za nastanak uporednih mesnih hijerarhija. Osamostaljivanje od osmanlijske vlasti počelo je na periferijama Carstva. Razvoj tog procesa bio je postepen i neredovan, predodređen prostorom i prisustvom interesa Evrope. U prvim decenijama 19. veka dogodila su se dva ustanka koji zavređuju da budu nazvani revolucijama – bio je to ustanak Srba u Beogradskom pašaluku 1804. godine i ustanak Grka sa jezgrom na Peloponezu i ostrvima 1821. godine. Srpska revolucija
Beogradski sandžak je u dva razdoblja bio pod okupacijom i upravom Austrije u periodu 1718 – 1739 i 1788 - 1791. U to vreme oblast je nazvana Srbija. Obnova osmanske vlasti 1791. došla je sa amnestijom i autonomijom. U poređenju sa okolnim provincijama Beogradski sandžak je bio kao raj (ovo zaista piše u knjizi ). Većim delom je upravljao sam sobom kao federacija seoskih zajednica, nastavljalo se doseljavanje sa juga i održavao je prekogranične veze. Do početka 1804. godine janičarski odredi na silu su preuzeli vlast. Iste godine pokolj starešina doveo je do eksplozije – uplašeni prvaci mobilisali su seljaštvo, zajedno sa hajducima i bivšim austrijskim vojnicima. To nije bio ustanak protiv sultana, već pobuna dela hrišćana protiv muslimanskih uzurpatora. Ustanici su nastojali da privuku ispravne Turke i o čekivali da Austrija obnovi pređašnji blag režim. U Šumadiji, naoružani ljudi Karađorđa Petrovića započeli su ustanak spaljivanjem hana janičarkog kapetana. Karađorđeva dominantna ličnost i njegovo zaleđe – bio je bogati trgovac svinjama, ali takođe i hajduk i komandant starosedelačkih pomoćnih četa (frajkora) u austrijskoj vojsci – učinili su ga prirodnim vođom. Do jeseni 1804. godine, pokrajina je bila oslobođena od janičara i ustanak je nastavljen. Bilo je pogrešno smatrati Prvi srpski ustanak izdankom Francuske revolucije, predstava o njemu kao “srpskoj revoluciji” prihvaćena je u Evropi tog vremena. Oslobodivši sandžak od janičara, ustanak je jednovremeno uništio i same temelje osmanlijske vlasti u njemu. Oslobo đenom teritorijom upravljala je domaća vlast, a branila ju je narodna vojska. Ustaničko ratovanje imalo je odjeka i u susednim pokrajinama. Održavane su veze s ostalim odmetnicima, dovođeni su dobrovoljci sa habzburške granice, iz Crne Gore, Bosne ii z drugih krajeva Balkana. Ustanici su dobijali pomoć od srpskih trgovaca iz Hrvatske i drugih zemalja, fanariota i Grka
iz rasejanja. Porta se našla u teškom položaju. Zbog opšteg sloma osmanlijske vlasti ona nije mogla da dovede dovoljno snaga pred obe pobunjene strane. Do 1805. godine ustanici su porazili jednu osmanlijsku vojsku, zbog čega je Porta objavila džihad – rat za islam. Prvi srpski ustanak trajao je sputan izme đu uspona i padova francusko – ruskih odnosa i Napoleonovih ratova. Kada su ruske snage ušle u kneževine, a Turska 1806. godine objavila rat Rusiji, Francuzi su podsticali, a Rusi obeshrabrivali sporazum Porte sa Karađorđem. Mada su ga borci uglavnom podržavali, Karađorđe se suočio sa zaziranjem seljaštva od svake vlasti, tako da je ostajao sve više usamljen. Nije bio dobar politički vođa u meri u kojoj je bio dobar vojni komandant. Srbija je do 1807. godine bila potpuno oslobođena od osmanlijske vlasti. Zbog pogoršanih odnosa sa Napoleonom, Rusija je požurila da sklopi mir sa Turskom. Mirom u Bukureštu 1812. godine Rusija je zadržala Besarabiju, oblast Moldavije, dobivši za Srbiju ponovnu uspostavu uslova koji su postojali pre ustanka. Kara đorđe nije bio uključen u pregovore, čiji ishod nije prihvatio. Porta je u o čekivanju francuskog napada na Rusiju požurila da porazi Srbe, ne obazirući se na ugovor. Kako su sile bile zauzete Napoleonom, ovaj pohod Turske je bio itekako uspešan. U leto 1813. godine Osmanlije su upale u Srbiju sa tri strane, slomile ustanike, započele pokolje, pustošenja, spaljivanja, proterivanja, upostavljajući vladavinu terora. Ustanak je uništio stari osmanlijski sistem u Beogradskom pa šaluku, koji je u aprilu 1815. godine ponovo ustao, pod Milošem Obrenovićem, jednim od vođa prethodnog ustanka koji nije izbegao preko Save. I mada je Porta ponovo objavila džihad, Drugi srpski ustanak je bio drugačiji. Turci su uviđali da će sa porazom Napoleona, morati da se suoče sa Rusijom, srpski prvaci i seljaci su bili osiromašeni i prihvatili su ono što su mogli dobiti. Milo š je pregovarao u vreme dok je još uvek ratovao, boreći se da obezbedi mogućnost da trguje, tako je do novembra uspeo da se sporazume sa komandantom osmanlijskih snaga. Pod formalnom sultanovom vlašću, na čelo obnovljene domaće uprave došao je Miloš, koji se potom korostio nastavljenom krizom Osmanlijskog carstva, kako bi 1830. godine dobio i zvanično ono što je u stvarnosti već bio stekao. Kraj fanariotske vladavine kneževinama. Dunavske kneževine su se nalazile izvan “evropske Turske”. Kao “ugorovorne teritorije” ostale su zarobljene između sve jačeg pritiska evropskih sila na Osmanlijsko carstvo i sloma uprave u Rumeliji. Bojari su bili prvi među staležima na koje je rumunsko društvo bilo podeljeno, posedovanje zemlje je bilo glavni uslov njihovog položaja, mada je sredinom 18. veka, po ruskom uzoru, državna služba postala obelež je staleža. Plemstvo je bilo daleko od bilo kakvog jedinstva. Politikom je preovladao sukob između kneževa, koji su nastojali da centralizuju vlast nad zemljom, i bojara, koji su se čvrsto držali sovjih povlastica. Sveštenstvo je bilo sve manje jedinstveno. Malobrojni srednji sloj nije uticao na događaje. Široki slojevi rumunskog stanovništva bili su u još lošijem položaju od srpskih i grčkih perifernih oblasti u kojima je izbio ustanak. Godine između 1806. i 1812. bile su izuzetno teške. Kneževi su 1802. imenovani pod ruskim, a 1806. svrgnuti pod francuskim uticajem. Rusija na to nije pristala, zbog čega je uvela vojsku u kneževine. Usledili su rat i šestogodišnja ruska vlast. Rusija je vratila ranije kne ževe na njihove prestole, upravljajući kneževinama bez obzira na Osmanlijsko carstvo sve do 1812, kada su još jednom došle pod punu sultanovu vlast. Posle Napoleonovog pada, Rusija je povratila uticaj, ali se narod kneževina od nje otuđio posle godina okipacije. Oslabio je strah koji su bojari imali prema turcima. Fanariotska vladavina je osnažila veze sa Ruskom crkvom, kao i sa Vaseljenskom patrijaršijom. Heterija* koja se proširila za vreme ruske okupacije, donela je čudnovatu mešavinu nadahnuća – n ačela Svete alijanse, pod ruskom zaštitom, zamisli da će Grčka povesti balkanske hrišćane u slobodu. U Heteriju su bili uključeni rumunski bojari, grčki i srpski trgovici. Najznačajnija veza između Heterije i njenih balkanskih pristalica i Rusije bio je Aleksandar Ipsilanti, koji je pristao da povede udruženje u svojstvu “zaštitnika”. Zbrkani planovi za “grčki” ustanak dovršeni su oktobra 1820. godine. Miloš Obrenović je
odbio da učestvuje. Moldavski knez, Mihail Suc je bio u česnik u pripremama za ustanak. Još jedna značajna ličnost u ovoj ustanku je bio bojar, Tudor Vladimiresku, on je imao svoju organizovanu miliciju za suzbijanje pljačkaških prekodunavskih bandi. Vladimiresku je održavao veze sa Ipsilantijem i vodećim bojarima koji su ga uveravali da je pravo vreme da se podigne ustanak. Vladimiresku je uveravao narod da je ustanak zapovedio sam car, radi “naše” slobode i slobode čitave “grčke” nacije. Pozvao je seljake da ustanu protiv zloupotreba, ipak postavivši razliku između zlih gospodara i onih koji su “sa nama”. Njegov poziv bio je upravljen protiv fanariota, a ne protiv sultana. Prišlo mu je na hiljade seljaka, koji više nisu plaćali poreze. Početkom marta 1820. godine, Ipsilanti je prešao u Moldaviju i ušao u Jaši sa malim odredom sledbenika iz južne Rusije. Preuzeo je vlast, najavio rat za oslobođenje svih hrišćana i zajamčio da će moćna sila kazniti svaki turski napad na moldavsku teritoriju. Ipsilanti je zajedno sa knezom pisao caru koji se nalazio na evropskom “samitu” u Ljubljani, zahtevajući trenutno slanje ruskih snaga u Moldaviju. Izgleda da su heteristi došli do uverenja da su stvorili situaciju koja bi opravdala rusko mešanje. Pogrešno su protumačili rusku i podršku u zemlji. Tek što je Ipsilanti oti šao u Bukurešt, doznalo se da ga car ne priznaje. Knez je abdicirao i otišao u Transilvaniju. Oba prestola su bila upražnjena. Osmanlijske vlasti su u šle krajem maja u obe kneževine – bez prethodnog sporazuma sa Rusijom. Vladimiresku i Ipsilanti su se povukli u planine. Usledila je turska odmazda. Rusija nije bila pitana u vezi sa okupacijom kneževina. Protestvovala je, sve dok car Nikolaj I nije odlučio da Vlaškoj i Moldaviji nametne preovlađujući ruski uticaj i izdejstvovao Akermansku konvenciju, koja je iznova potvrdila ovlašćenja Rusije kao “sile zaštitnice”. *Filiki Heterija – “Udruženje prijatelja” osnovano u Odesi 1814. godine predstavlja organizovano revolucionarno udruženje koje je prihvatilo ideje Francuske revolucije da se istorija može stvarati, a ne samo podnositi. Grčki rat za nezavisnost Grčki ustanak iz 1821. nije bio ništa manje revolucionaran nego što su bili raniji srpski ustanci, ali je njegov značaj bio znatno veći.
Grci su oblikovali nacionalizam na Balkanu sa idejom ujedinjenja svih Grcima naseljenih krajeva. Peloponez je posle rata koji je vođen 1768 – 1774, imao samoupravu (slično kao u Srbiji posle 1791. godine). Klefte (hajduci) su plja čkali su bez razlike hrišćane i muslimane, ali je narod u njima video branioce potlačenih Grka, koji su se pobunili protiv svojih turskih porobljiva ča. Prilikom, jednog pokušaja da ih potčine i osiguraju bezbednost prelaza, osmanlijske vlasti upotrebile su protiv njih domaću, hrišćansku neredovnu vojsku, čak i pored toga što razlika između ovih “armatola” i klefta nije bila jasno utvr đena. Osmanlijska vojska je posle 1819. uglavnom povučena sa Peloponeza, radi ratovanja protiv Ali – Paše. Heteristi su morali da podstaknu pobunu. Prvo vođstvo ustanka činili su ljudi iz drugih gr čkih oblasti. Organizacija ustanka okupila je razne potpore i sredstva, ali tako razgranat pokret nije odgovarao prohtevima i gledištima raznih oblast ii delova društva. Njegovi planovi su bili panbalkanski, ali vladari Srbije i Crne Gore nisu hteli da pri đu ustanku, u rumunskim kneževinama ustanak je dobio novi obrt, a ustanak na Peloponezu j bio prouzrokovan lokalnim događanjima. Osmanlijske vlasti su pokušale da zarobe mesne prvake jer su se plašili da bi se oni mogli pridru žiti Ali – Paši. Zato je izbilo nasilje, i prva mesta ustanika su bila turska sela. To je bio po šetak slabo usklađenog ustanka od aprila 1821, koji se sa Peloponeza proširio na ostrva i na kopno, nagovestivši kraj Heterijinog i fanariotskog uticaja. Na Uskrs 1821. u Carigradu, izvršen je pokolj vodećih prestavnika fanarske elite, počevši od
patrijarha, koji je obešen na kapiji Patrijaršije. To je bio kraj velikog doba fanariota. Ustanici su postigli po četne uspehe. Ustanak je stekao naklonost širom Evrope. U toku od tri meseca, uspostavljene su tri oblasne uprave. Dimitrije Ipsilanti je u junu preuzeo vrhovnu komandu u ime svog brata Aleksandra, ustanovio je Senat Peloponeza. Ipsilantijeva nominalna sredi šnja vlast je sazvala prvu opštu skupštinu predstavnika raznih krajeva oslobođene Grčke, u Epidauru, sa zadatkom da sastavi Ustav, koji je i proglašen januara 1822. godine. Ustanak se do kraja 1823, izvrgao u rat do istrebljanja. Nakon što su Turci savladali Ali – Pa šu, oni su u tri letnja pohoda pokušali da povrate Epir, Tesaliju i Makedoniju. Uspeli su da povrate veći deo kopna, ali nisu uspeli da pokore Peloponez. Londonskim ugovorom iz 1827, tri sile (Francuska, Rusija i Turska) su se obavezale da će posredovati na zaustavljanju borbi postozanje pomirenja između Grka i sultana, dok se nominalna grčka vlada jedva održavala u Nauplionu. Vlada je za svog izvršnog guvernera imenovala Jana Kapodistriju, krfskog patriciju. Oktobra 1827, udružena evropska flota je uplovila u zaliv Navarino u kom je bila usidrena turko – egipatska flota. Dogodio se neobjašnjeni incident u kom je uništeno 60 turskih i egipatskih brodova. Porta je povukla pristanak na odredbe iz Akermana, a sultan je objavio džihad protiv Grka. U aprilu 1828. car je objavio rat i poslao vojsku u kneževine, a Velika Britanija i Francuska su se dogovorile da na Peloponez pošalju vojnu ekspediciju radi proterivanja Egipćana. Do kraja godine Egipat i Kikladi su bili pod protektoratom ove tri sile. U martu 1829. tri sile su se slo žile da osnuju ograničeno autonomne kneževine Grčke, koja bi plaćala godišnji danak sultanu. Posle pada Jedrena u ruke Rusa, sultan je popustio prihvativši odredbe Jedrenskog mira. Velika Britanija je međutim tražila nezavisnost za Grčku da bi smanjila uticaj Rusije. U februaru 1830. Grčka je postala prva samostalna država na Balkanu novim mirovnim ugovorom iz Londona, a njenim silama zaštitnicama su proglašene Francuska, Engleska i Rusija. 16. Turski moreuzi - strateške i geopolitičke borbe sila u 19. veku
Bosfor i Dardaneli predstavljaju prirodnu vezu Crnog i Egejskog mora, između Evrope i Azije. Strateški položaj, pomorski, vojni i trgovački put koji spaja zapad i istok, pa je vlast nad njima značila i trgovinski monopol nad 2 kontinenta. 3. Suprotstavljeni interesi: Turska, evropske sile i Rusija 4. Istorijski: Izlaskom Rusije na obale Crnog mora posle Kučuk - Kajnardžijskog mira 1774. što je izazvalo otpor Turske i evropskih sila. Ovaj mir je bio ishod Prvog rusko – turskog rata 1768 – 1774. Rusija je mogla neometano da koristi ova dva moreuza. 5. Prirodna težnja Rusije (crnomorske luke su jedine ruske luke koje se ne lede tokom godine) 6. Odnosi snaga su značajno određivali politiku i status ovih prolaza. Rusija 1833. dobila protektorat nad Dardanelima, a Turska se obavezala da Dardanele zatvori za sve flote, neprijatelje Rusije i otvori samo za ruske flote. 7. Centralno pitanje režima moreuza bilo je pravo prolaza ratnih brodova (Jedrenskim mirom 1829. uvodi se opšte pravilo o slobodi plovidbe svih trgovačkih brodova) 8. Hünkâr İskelesi mirom iz 1833. godine Rusija je pokušala da jednostrano reši pravo prolaza svojih ratnih brodova 9. 1841. – Londonska konferencija o moreuzima - odredbe Dardanelskog ugovora: potvrdjeno staro pravilo Otomanskog carstva, Bosfor i Dardaneli su zatvoreni za sve ratne flote kada se Turska nalazi u miru. Prvo odstupanje desilo se prepu štanjem sultanu diskreciono pravo da dopusti prolaz savezničkih ratnih brodova radi izvršenja odredaba Pariskog ugovora. 20. vek 10. Zahtev SAD predsednika Vudro Vilsona (program od 14 tacaka) o slobodi prolaza kroz
Bosfor i Dardanele bez ograničenja našao je izraz u Konvenciji o režimu moreuza u Lozani 1924. potpisane od strane Turske, s jedne, i Velike Britanije, Italije, Francuske, Grčke, Rumunije, Bugarske i ona unosi odredbu o prolazu svih brodova! 11. Ograničenja: ratnim brodovima je zabranjeno zadržavanje u vodama moreuza (izuzev nesrecnih slučajeva, havarija) 12. Jul 1936. godine konvencija o režimu moreuza u Montreu koja je na snazi i danas, Turskoj su data veća prava. 17. Bosna i Hercegovina i politika evropskih sila i suseda (1875-1878)
Bosna je uprkos napretku šezdesetih godina 19. veka i dalje bila Turska u Evropi, jedna od najzaostalijih oblasti Balkana. Zbog loše žetve u Anadoliji 1973. godine povećan je pritisak na evropske provincije Carstva. I sama Hercegovina je imala katastrofalnu žetvu 1874. a poreznici su počeli ponovo nasilnim merama da uteruju harač. Zbog toga su se hrišćanski seljaci uz granicu sa Crnom Gorom odmetnuli u planine odupirući se novim nametima. Te 1875. izbio je bosanskohercegovački ustanak poznat kao Nevesinjska puška koji se ubrzo proširio na čitavu Bosnu i Hercegovinu. Ali kad je ustanak već počeo da se širi Bosnom, Srbija i Crna Gora nisu želele da ostanu po strani pa su preko Komiteta u Beogradu pomagali ustanike u opremi, hrani, novcu, oruž ju, dobrovoljcima. Bilo je ovakvih komiteta i u drugim susednim zemljama: Vojvodini, Dalmaciji, Hrvatskoj i Sloveniji. Srbija i Crna gora su nesebi čno pomagale ustanike u borbi protiv Turaka. Bugarska je sa druge strane želela da iskoristi ovaj momenat i podigne ustanak. Prvi pokušaj u septembru 1875. je lako ugušen, ali su ustanici pripremili novi udar u aprilu slede će godine. Ova situacija je dovela do zaoštravanja na Balkanu i Srbija i Crna Gora su u junu otvoreno zaratile protiv Turske, šaljući u Bosnu i Hercegovinu svoje trupe. Ubrzo je osmanska protivofanziva prenela ratna delovanja na tle Srbije. Tada ruska javnost zahteva od svojih zvaničnika uključivanje u sukob i kada Rusija dobija saglasnost od Austrougarske šalje ultimatum Turskoj koji spasava Srbiju od potpunog poraza. Zauzvrat Austrougarska dobija slobodu delovanja u Bosni. Bosansko-hercegovačkim ustankom i ratom Srbije i Crne Gore protiv Turske ponovo je otvoreno Istoč no pitanje. Za njega su bile zainteresovane velike sile, a posebno Austrougarska i Rusija. Rusija je bila spremna da Austrougarskoj dopusti širenje uticaja na Bosnu i Hercegovinu, zarad prevlasti na moreuzima. Tako su se ruski car Aleksandar II i Austrougarski Franjo Josif I tajnim sporazumom iz Rajhštata 1876. dogovorili oko ishoda rata koji je Rusija nameravala da podigne protiv Turske: 1. Rusija da ograniči operacije na istočni Balkan 2. U slučaju poraza da se zadrži status quo 3. U slučaju pobede Rusa: Srbiji da se dozvoli proširenje preko Drine ka Bosni, Novom Pazaru i Staroj Srbiji. Crnoj Gori–proširenje na susedni deo Hercegovine. Austrougarska bi anektirala ostatak Bosne. Rusija–teritorije koje je posedovala pre 1856. Bugarska, Rumelija, Albanija bi postale autonomne oblasti pod upravom Osmanlijskog carstva. Tesaliju i Krit anketirala bi Grčka, a Carigrad bi bio slobodan grad. Velike sile su pokušale, na konferenciji ambasadora u Carigradu, da dođe do mira sa Turskom i autonomnog položaja za Bugarsku i BiH. Kad u tome nije postignut uspeh, sredinom iste godine Rusija objavljuje rat Turskoj. U taj rat ulazi i Srbija decembra 1877. napadom na Niš, kao i Rumunija i Crna Gora. Posle pada Plevne, Ruska vojska je ubrzano napredovala. Očekivao se čak i pad Carigrada. Ali kako je izbegavala rat sa Britanijom, Rusija je zaustavila svoju vojsku pred Carigradom, a štab ruskog vrhovnog zapovednika bio je smešten u selu San Stefanu (kraj samog Carigrada). Rusija je požurila da nametne mirovne uslove kako bi velike sile stavila pred svršen čin. Tako je 3.marta 1878.
potpisan je ugovor o miru-“San Stefanski ugovor”. Ugovorom je predviđeno: -Davanje potpune nezavisnosti Srbiji i Rumuniji (koje su ranije zavisile od Sultana kao njegovog vazala) -Stvorena na papiru nova država –kneževina Bugarska sa ogromnom teritorijom (od Crnog do Egejskog mora (bez Soluna) I od Dunava do Albanskih planina + Skoplje i Vradar) Ona je trebalo da bude pod protektoratom Rusije 2 godine što bi joj konačno omogućilo izlazak na Mediteran. Od tada će san o Velikoj Bugarskoj nastaviti da živi u planovima bugarskih nacionalista. -Crna Gora –dobila nezavisnost, a Bosna i Hercegovina autonomiju pod nadzorom Austrije. Međutim zbog kršenja odredbi Pariskog ugovora iz 1956. godine kojim je uvedeno načelo konsenzusa među silama garantima Turske i otpočele su pripreme za kongres u Berlinu. Berlinski ugovor je potpisan 13. Jula 1878. Potvrđeno je postojanje autonomne vazalne kneževine Bugarske ali sa mnogo manjom teritorijom (između Dunava i planine Balkan). Južno bi bila formirana Isto čna Rumelija. Ratifikovano je formalno priznanje Srbije, Crne Gore i Rumunije. Bosna i Hercegovina iako formalno i dalje osmanska bila je poverena Austrougarskoj da je okupira i privremeno njome upravlja. Sporazum je izazvao ogorčenje kod svih balkanskih oblasti koje su formalno ili stvarno i dalje bile pod osmanskom vlašću. Pre svega su bili razo čarani u Rusiju od koje su najviše očekuvale. Prelazak Bosne i Hercegovine pod Austrougarsku upravu izazvao je nove napetosti u ovim oblastima. Bio je to kraj iluzija da će svi Srbi biti sjedinjeni u nezavisnoj Srbiji ili da će Bosna biti most za buduću Jugoslaviju. Ovaj kongres je ujedno i značio nastavak suprotstavljanja pre svega Habzburga i Rusa oko konačnog raspada Turske. 18. Nastanak bugarske države (1872-1908)
Sve više Bugara zahtevalo je zvanično priznanje svog naroda kao etničke zajednice u okvirima Carstva. Značajan uspeh postigla je bugarska zajednica u Carigradu, koja je imala čak 30.000 ljudi, kada im je Porta dozvolila da izgrade crkvu u kojoj će služba biti vršena na bugarskom jeziku. Ruski ambasador pri Porti Nikolaj Ignjatijev uticao je na izbor patrijarha Grigorija VI koji je Bugarima ponudio autonomnu crkvenu jurisdikciju nad zemljom između Dunava i Balkanskih planina, na čijem bi čelu stajao bugarski arhiepiskop sa sedištem u Carigradu i činom egzarha. Sultan je priznao postojanje posebnog Bugarskog mileta pod vlašću egzarha 1871. godine egzarhat je šireći se na istok i jug, rasplamsao antislovenska osećanja Grka i uzbunio Srbe. Elita u Bugarskoj je dobila sopstveni milet. Zbog nedostatka vo đstva nezadovoljstvo seljaka se nikada u tim krajevima nije pretvorilo u ustanak protiv Osmanlija. Bugari su samo pojedinačno uzimali učešća u balkanskim pokretima koje su vodili Rusi, Srbi i Rumuni. Prvi pokreti preduzeti protiv osmanlijske vlasti preduzeti su od strane levi čarskih revolucionara iz inostranstva. Najpre su delovali iz Srbije, a potom i iz Rumunije. Desio se i ustanak u Hercegovini i Bosni 1975. (kada je započeta i poslednja faza Istoč ne krize). Pošto su mu se Bugarski dobrovoljci pridružili, obnovljeni Bugarski komitet u Bukureštu odlučio je da iskoristi trenutak i izazove pobunu u Bugarskoj. Septembra 1875. izbila je pobuna ali je ona ubrzo propala. Neobeshrabreni Bugari planiraju sledeći pokušaj do koga dolazi aprila naredne godine. Aprilski ustanak pretvorio se u jo š jednu katastrofu. Kasnije je predstavljao jedan od najznamenitijih događaja bugarske nacionalne istorije. Glavninu ustaničke vojske činili su u čitelji, sveštenici, studenti i zanatlije. Veći deo stanovništva nije hteo da učestvuje u pripremi ustanka, jedan deo je čak i podržavao osmansku vlast. Porta je svim silama želela da suzbije bilo kakve ustaničke aktivnosti. Ponovo je počela da regrutuje bašibozuk, neredovne jedinice sastavljene od muslimanskog stanovništva. U ovom ustanku koji je ugušen za nekoliko nedelja poginulo je oko 30.000 ljudi. Za to vreme desile su se još neke promene na drugim nivoima. Austro-Ugarska je preuzela novu
ulogu na Balkanu. Rusija je radi prevlasti na moreuzima, bila spremna da prizna delimi čan uticaj Austro-Ugarske na Balkanu. Zverstva u Bugarskoj izazvala su međunarodnu reakciju i ona je preko noći zainteresovala Evropu. Rusija je sklopila tajni sporazum sa Austrougarskom-prema tom sporazumu u slučaju ruskoturskog rata Austrougarska je trebalo da zauzme stav dobronamerne neutralnosti prema Rusiji. Rusija bi morala da ograniči svoje operacije na Istočni Balkan, na kraju krize Austrougarska je mogla da se proširi na BiH. (Opširnije u pitanju br. 17) U junu su Rusi prešli Dunav. Bugarski narod ih je dočekao kao oslobodioce, ali je osmanski otpor bio uporan. Rusko napredovanje bilo je zaustavljeno na planini Balkan kod Plevne. Srbija im se pridru žila u decembru napadom na Niš. Padom Plevne otvoren je put u Bugarsku, osmanska odbrana je razbijena i ruska vojska je brzo napredovala. Sofija i Jedrene su pali 1878, sam Carigrad bio je ugrožen, zbog čega su Turci zatražili primirije. Rusija je po žurila da nametne mirovne uslove. San–Stefanski mir je potpisan 3.marta 1878 u San Stefanu blizu Carigrada. (uslovi mira u pitanju br. 17) Preovlađujući stav Evrope je da će autonomna Bugarska biti protektorat Rusije, koja bi tako stekla kontrolu nad Carigradom i moreuzima. Sanstefanskim mirom prekršene su odredbe Pariskog ugovora i pripremao se kongres u Berlinu. Berlinski ugovor potpisan je 13. jula u Berlinu 1878. Njime je potvrđeno uspostavljanje autonomne i vazalne kneževine Bugarske pod sizerenstvom Sultana. Uplašene, ostale sile pri samoj pomisli na Veliku Bugarsku pod ruskom doninacijom, drastično su umanjile njenu teritoriju na 64.000 kvadratnih km. Bugarska je podeljena na Istočnu Rumeliju (južno od planine Balkan) i kneževinu Bugarsku. Makedonija je ostala pod direktnom upravom Carigrada, uz obećanje administrativnih reformi. Sporazum je ogorčio stanovništvo svih balkanskih oblasti koje su stvarno ili formalno i dalje ostale pod vlašću Otomana. Bugarska je posebno bila ogorčena zbog podela na dve provincije koje su i dalje u različitom stepenu bile vezane za Carigrad, Ruske vlasti nad njima i stvarnog uticaj preostalog sultanovog suvereniteta. Bugarska nikada nije zaboravila Sanstefansku viziju Velike Bugarske sa Makedonijom. Rusija je i dalje podgrevala tu ideju o Velikoj Bugarskoj. Knez Aleksandar Dondukov-Korsakov pokušavao je da izgradi Bugarsku. Zajedno sa svojim savetnicima, on je napisao nacrt ustava koji je iznesen (a prethodno odobren od Sankt Petersburga) pred „skupštinu uglednika“ u Trnovu februara 1879. Ovaj “Trnovski ustav” bio je delo koliko liberala toliko i ruskih savetnika. Bio je medju najnaprednijima u Evropi: Narodnnu skupštinu su činili plaćeni poslanici, pismeni i stariji od 30 godina, izabrani neposrenim glasanjem svih punoletnih muškaraca, pravoslavlje je postalo zvanična vera iako je vladar Bugarske nije bio obavezan da je prihvati. Knez, iako sultanov vazal, predstavljao je kneževinu u njenim odnosima sa drugim državama. Lična prava su brižljivo garantovana. Na preporuku ruske vlade, presto je ponuđen 22-godišnjem knezu Aleksandru od Batenberga, ali je na njega morao biti izvršen pritisak jer nije bio oduševljen ustavom. Nakon što je propao njegov pokušaj da zadobije rusko dopuštanje za promenu ustava, imenovao je vladu liberala sa Draganom Cankovim na čelu. Posle ubistva Aleksandra II 1881. Godine njegov naslednik Aleksandar III je bio skloniji da sluša predloge svog štićenika Rusije. U narednim godinama vladao je period izmena ustava, čestih izbora i raznih manipulacija koje nikome nije donelo koristi. Sledeći izbori 1884. bili su relativno slobodni i bili su pozornica nadmetanja između desnog i levog krila liberalne stranke. Poražena je liberalna desnica a Petko Karavelov imenovan je da predvodi vladu liberalnog levog krila. Značajno pitanje nacionalnog jedinstva ponovo je bilo u žiži interesovanja. Političari u Isto čnoj Rumeliji smatrali su da je ujedinjenje sa Bugarskom samo pitanje vremena. To su mislili i Rusi ali jo š uvek nisu bili spremni na formalno ujedinjenje. Obnovljen je Centralni revolucionarni komitet koji je za cilj imao podsticanje ustanaka. U septembru 1885. Komitet je organizovao vojni udar u Plovdivu nakon koga je proglašeno prisajedinjenje Istočne Rumelije
Bugarskoj. Knez Aleksandar je otisao u Plovdiv i potvrdio ujedinjenje. Ruski car je tada opozvao ruske oficire iz Bugarske i Istočne Rumelije. Grčka i Srbija na čelu sa kraljem Milanom su u tome videli kr šenje Berlinskog ugovora, smatrajući da je time promenjena ravnoteža snaga na Balkanu. Kralj je u tome video moguće preuzimanje Makedonij i zato je započeo preventivni rat, tražeći zadovoljenje u odnosu na Bugarsku, i da bi izazvao evropsku intervenciju. Međutim zbog nespremnosti vojske, Bugarska je za samo 3 dana zaustavila srpsku ofanzivu, a ožiljci tog rata biće korišćeni u budućnosti. Izbori za zajedničku skupštinu odrzani su 1886. knez Aleksandar je napustio zemlju zbog pritisaka i demonstracija vezanih za železničke veze Ruščuk-Varna. Stambolov (predsednik narodne skupstine) imenovao je vladu i sazvao skupstinu radi izbora novog kneza. Izabran je Ferdinand od Saks-Koburga i Gote 1887. novi vladar je za predsednika vlade uzeo Stambolova, koji ga je i doveo na presto. Međutim, njihova saradnja se nije pokazala uspešnom i seljačko nezadovoljstvo je raslo i Stambolov podnosi ostavku 1894. pre svega zbog neslaganja oko izbora ministra vojnog. Godinu dana kasnije ubili su ga osvetnički Makedonci. Knez Ferdinand je imenovao Konstantina Stvilova za novog predsednika vlade. Stvilov je stvorio svoju Narodnu stranku čiji program “Sloboda i zakonitost, poredak i međunarodno priznanje” mu je obezbedio neubedljivu većinu. Dolaskom na presto Nikolaja II u Rusiji, otvoren je put za medjunarodno priznanje Bugarske. Ferdinand je objavio da ce njegov naslednik, Boris, preći u pravoslavlje (1895) a Nikolaj II je prihvatio da mu bude kum. Sultan je priznao Ferdinanda za kneza Bugarske i generalnog guvernera Istočne Rumelije. Sledilo je priznanje od drugih sila. 19. Nastanak i razvoj albanskog pitanja
Albansko pitanje pojavilo se kao posledica Sanstefanskog ugovora, koji je susednim hrišćanskim državama dodelio područ ja na kojima su živeli Albanci. Lokalni prvaci su uz podršku osmanskih paša, pisali apele silama i podizali vojske svojih naoru žanih pristalica. Veći broj uglednih Albanaca izjašnjavao se protiv odredaba koje su se ticale albanskih oblasti. Tri dana pre po četka Berlinskog kongresa, albanski uglednici okupili su se u Prizrenu i stvorili Prizrensku ligu. Ve ćina delegata bili su muslimani, ali bilo je nekoliko katolika i pravoslavaca. Delegati su zatražili podršku od Porte, iako su izjavili da su oni “iznad svega Albanci”. Uputili su Berlinskom kongresu memorandum, zahtevajući očuvanje celovitosti albanskih teritorija. Iako su delegati bili različite vere, zajedničke su im bile dve stvari: katastrofa koja im je pretila zbog spornog propadanja Otomanskog carstva i njihov jezik-albanski. U Otomanskom carstvu živelo je oko 750.000 Albanaca. Oni su bili koncentrisani u dana šnjoj Albaniji, Kosovu, u Makedoniji, bilo ih je u Crnoj Gori, Gr čkoj pa čak i u Bugarskoj. Albanski borci činili su udarne jedinice otomanske vojske i bili jedni od najsposobnijih plaćenika u regionu. Oko 70% su bili muslimani, 20% pravoslavci i 10% katolici. Između Albanaca i njihovih suseda dolazilo je do razmene kulturnih uticaja. Turci, Grci, Srbi, Crnogorci, Vlasi davali su doprinos različitim vidovima albanskog folklora, običaja, kulture. Zbog tako velikog broja muslimana, Albanci su bili važni saveznici vlastima u Istanbulu. Ali ključ albanskog jedinstva bio je jezik a ne vera. Geografski razlozi uticali su na to da Albanci dobiju presudnu ulogu u odbijanju ekspanzionističkih pretenzija Grčke, Srbije, Crne Gore, Bugarske. Porta je radi sopstvenog opstanka morala da spreči Albance da slede svoje susede i stvore sopstveni nacionalni pokret. Dok je Berlinski kongres trajao, Prizrenska liga se pozabavila organizovanjem velike narodne vojske koja će odbiti upade na albansku teritoriju. Liga se, u stvari, spremala da vodi odbrambeni rat protiv Crnogoraca, Grka ili Srba. Ali ona je upozoravala i Istanbul. Tako je rođen albanski nacionalni
pokret. Liga se simbolično pozvala na besu i poručila da se svi Albanci odreknu plemenskih sukoba i krvne osvete da bi energiju usmerili na nastavak nacionalne borbe. Nekoliko meseci posle Berlinskog kongresa, Albanci su se odazvali pozivu Lige da obrazuju “narodnu vojsku” od nekoliko desetina hiljada vojnika kako bi odbranili teritorije koje su dodeljene Crnoj Gori. Porta je na po četku oduglovačila oko određivanja novih crnogorsko-osmanskih granica. Kada su se naposletku osmanske trupe povukle, jedinice Lige zauzele su njihovo mesto, i pružali žilav otpor Crnogorcima. Istovetan otpor predavanju bilo kolike teritorije Gr čkoj postojao je i u Epiru, podstaknut motivima odbrane celovitosti Osmanskog carstva i zaštite lokalnih privilegija. Albanci su u sukobu sa Crnogorcima uspeli čak i da zauzmu Ulcinj. Austro-Ugarska i Crna Gora izvršile su pritisak na Istanbul da pošalje svoje jedinice protiv Albanaca. Jedna Turska armija bila je poslata da Ulcinj preda Crnoj Gori. U tom trenutku, Albanci su osećali kao da se čitav svet udružio protiv njih. Ovo osećanje nacionalnog stradalništva počeće da ih proganja, te će oni proklinjati odluke donete na Berlinskom kongresu. Albanci su posebno bili ogorčeni zato što su otomanske vlasti podlegle pritisku velikih sila. Albanski muslimani zakljucili su da je za štita koje im je nudilo Otomansko carstvo bezvredna. Samo ih je nezavisna država, smatrali su oni, mogla spasti da ih susedi ne progutaju. Albanci su bili uhvaćeni u zamku. S jedne strane, tradicija ih je učila da podržavaju sultana, s druge strane, sultan je pokusavao da održi svoju vlast politikom “zavadi pa vladaj”. Albanci nisu imali školstvo, nisu imali adekvatno normiran jezik, komunikacijske veze među njima bile su užasne, a delile su ih ne samo religija, nego i plemenska i klasna tradicija. Pored svega toga, oni nisu pridobili nijednu veliku silu za svog zaštitnika. Njihova “narodna vojska” je do 1881. bila iscrpljena. Okruženi moćnijim susedima koji su imali status dr žave, Albanci nisu imali drugog izbora nego da se okrenu politici zavere i gerilskog ratovanja. Albanci su u okviru Otomanskog carstva živeli u 4 vilajeta: Kosovski, Skadarski, Janjinski, Bitoljski. Albanci su u ovim vilajetima zahtevali od Turaka da im priznaju albanska prava, postojanje Albanije s albanskim činovništvom, školama, lokalnom vojskom… Porta je bila spremna da prizna albansku oblasnu autonomiju, a mnogi Albanci su zauzeli važne položaje. Medjutim, uskoro je nastupio Prvi balkanski rat. Kako bi izbegale grčki i srpski zagrljaj, albanske vođe su se okrenule Italiji i Austro-Ugarskoj koje nisu želele da dozvole stvaranje zajedničke granice Grčke i Srbije na Jadranu. Albanski prvaci su tako uspeli da steknu podršku iz inostranstva za stvaranje albanske države. Borba za Albaniju tokom Prvog balkanskog rata ukazala je na složenu mrežu odnosa između velikih sila i novih država. Pošto su objavili rat Turskoj u oktobru 1912, Crnogorci su se uputili ka Skadru u severnoj Albaniji. Srbi su se kasnije pridru žili crnogorskim snagama u njihovom maršu na zapad prema luci Drač. Srbija i Crna Gora želele su da osvoje Albansku teritoriju da bi obezbedile izlaz na more. Njihovim akcijama upravljala je logika tek rođenog regionalnog imperijalizma. Italija i Austro Ugarska takođe su težile da prošire svoj uticaj u Albaniji. Ove dve velike sile uputile su u novembru 1912. Beogradu i Cetinju demarše u kojima zahtevaju povlačenje Srba i Crnogoraca iz Albanije i okončanje crnogorske opsade Skadra. Beč i Rim su tvrdili da Srbija i Crna Gora nemaju šta da traže u toj oblasti zato što nju naseljavaju isključivo Albanci. Kada je Crna Gora zauzela severnu Albaniju, njenu vojsku su u početku podržavali Malisori, pleme albanskih katolika. Kralj Nikola je ubedio Malisore da će njihova prava i tradicija biti bolje zastićeni pod okriljem hrišćanskog vladara nego pod Turcima ili muslimanskim Albancima. Za vreme događaja u Albaniji, Srbi i Crnogorci su mogli da upute uvijene pretnje da je Rusija možda spremna da im pruži vojne garancije ako bi se Italija ili Austro-Ugarska ume šale. Rusija je započela mobilizaciju. Austrija je uzvratila na ruske vojne pripreme tako što je dobila nemačku podršku za svoj pohod, dok je Francuska podržala Rusiju. Oblaci evropskog rata brzo su se nadvijali.
U decembru 1912. sazvana je konferencija u Londonu da bi se stišale strasti. Svih 6 sila dogovorilo se o uspostavljanju autonomne, tj. nezavisne, Albanije. Konferencija je jednoj komisiji dala zadatak da odredi granice nove albanske drzave. Austro-Ugarska je htela da okonča crnogorsku opsadu Skadra da bi Beč mogao da ovaj prevashodno katolički grad pretvori u stratešku predstražu Austrougarske na jugu Balkana. Crnogorci su nastavili opsadu dok su Rusija i Austro-Ugarska vodile diplomatske prepirke oko granica, a u aprilu 1913. Esad-paša, zapovednik turskog garnizona koji je branio grad, predao je ključeve Skadra kralju Nikoli. Međutim, pod pritiskom velikih sila ali i povoljnim kreditima koji su odobreni Crnoj Gori, crnogorska vojska se početkom maja povukla iz grada. Londonska konferencija se u početku zauzimala za autonomiju Albanije pod osmanskom vlašću i zaštitom velikih sila. Kada je postalo jasno da gubitkom Makedonije, Osmansko carstvo nece imati više teritorijalnih veza sa Albanijom, konferencija se odlučila za nezavisnost. Poslednje turske jedinice napustile su Albaniju juna 1913. Konferencija je odlucila da Albanija bude suverena , nasledna i nezavisna kneževina pod jemstvom velikih sila. Konferencija je osnovala Međunarodnu kontrolnu komisiju kojoj je povereno da organizuje međunarodnu žandarmeriju i uspostavi državne granice u skladu sa preporukama Londonskog ugovora. Sile su se dogovorile i oko ličnosti kneza: izabran je Vilhem od Vida, oficir Nemačke vojske. Iskrcao se u Draču, gde je uspostavio svoje sedište. Vladom je gospodario Esad-paša Toptani, koji je činio sve da knezu oteža položaj. U središnjim oblastima novonastale države buknuo je ubrzo veliki seljački ustanak. Muslimani su se poveli za osmanskom propagandom, koja je novi režim optuživala da je oruđe hrišćanskih sila. Pošto je izgledalo da je Austro-Ugarski uticaj nadjačao, knez je izgubio svaku potporu koju je mogao da očekuje od sila Antante. U uslovima međusobnih borbi, frakcija austrijskih i italijanskih pristalica, knez i njegova vlada izgubili su i ono malo vlasti nad unutrašnjošću. Kada je počeo Prvi svetski rat, međunarodna komisija je napustila Albaniju. Kneževa uprava je do tada već bila praktično ograničena na priobalne gradove Drač i Valonu. Kada je Vid odbio da se uključi u rat na njenoj strani, Austro-Ugarska mu je ukinula svaku podršku, pa je ubrzo i on morao da napusti zemlju. 20. Makedonsko pitanje u evropskim i balkanskim odnosima 1878-1913
Makedonija je bila, a i sada je, raskrsnica puteva na Balkanskom poluostrvu. Putujući iz srednje Evrope u egejsku luku Solun, ili od Jadranskog mora do Istanbula, trgovci su uvek morali da prođu kroz Makedoniju da bi izbegli prelazak preko Balkanskih planina. Čak je i Bizmark priznao da taj region ima vitalni strateški značaj. Ko kontroliše dolinu reke Vardar, primetio je Bizmark, taj je pravi gospodar Balkana. U vreme Berlinskog kongresa ovaj region se odlikovao šarenilom kultura, vera i tradicija. Četiri najveće zajednice bili su Sloveni, Grci, Albanci i Turci. U Makedoniji se najduže održala najsloženija multikulturna zajednica u Evropi. Posle Berlinskog kongresa svima je bilo jasno da će Otomansko carstvo u bliskoj budućnosti izgubiti Makedoniju. Postavljalo se pitanje ko će onda dobiti kontrolu nad ovim strateški najznačajnijim delom Balkana. Bugari su bili gnevni zato što su im u Berlinu 1878. oduzete Makedonija i istočna Trakija, koje im je Rusija dala u San Stefanu. Bugari su polagali pravo na Makedoniju jer je u njoj slovensko stanovništvo činilo većinu. Bugarska elita pretpostavljala je da su ovi Sloveni Bugari. Jezik kojim su govorili bio je isti, bez obzira na varijacije u dijalektima. Sloveni u Makedoniji, takođe su gravitirali ka bugarskoj crkvi, pošto je ona uspostavljena 1870. Međutim, Sloveni u Makedoniji smatrali su sebe Makedoncima, ali ova činjenica ne predstavlja automatsko poricanje nekih zajedničkih odlika koje su imali sa Bugarima. 1878. u Makedoniji je došlo do Kresnenskog ustanka koji je u velikoj meri bio planiran i podstaknut od strane bugarskog nacionalističkog pokreta Edinstvo. Ustanici su kao cilj ustanka
proklamovali oslobođenje Makedonije. Međutim, ustanak je posle mesec dana ugušen od strane turskih jedinica. U Solunu su 1893. militantni zagovornici autonomističke ideje osnovali Makedonsku revolucionarnu organizaciju, koja je propovedala nedeljivu Makedoniju za Makedonce ali je održavala veze sa Sofijom. Kada su sledeće godine makedonski emigranti u Bugarskoj, nenaklonjeni politici koju je usvojila solunska organizacija, osnovali Vrhovni komitet, nazivu svoje makedonske revolucionarne organizacije dodali reč unutrašnja (vnuterna VMRO). Postojale su dve vrste VMRO gerilskih bandi ili četa. Prva je bila proizvod unutrašnje organizacije čiji je primaran cilj bio širenje članstva i gerilske mreže u Makedoniji, putem ubeđivanja i zastrašivanja. Nadalo se da će se probuditi svest seljačkih masa do te mere da bi ustanak mogao da uspe samo na osnovu brojčane nadmoćnosti. Spoljašnja organizacija, koja je delovala iz Bugarske, imala je za cilj da izazove publicitet i saosećanje u zapadnoj Evropi, kako bi obezbedili da makedonsko pitanje bude jedno od najvažnijih pitanja na dnevnom redu velikih sila. Spoljašnja organizacija je volela spektakularne sukobe sa otomanskom vlašću, što je bio način da se izazovu odmazde protiv Slovena u Makedoniji. To bi zatim opravdalo intervenciju bugarske vojske i dovelo bi do prisjedinjenja Makedonije velikoj Bugarskoj. Bugari su smatrali da je jedan od načina da celu Makedoniju obezbede za sebe, njena bugarizacija još dok je pod osmanskom vlašću. Tako je omogućen dolazak bugarskih episkopa na prestole tri značajne episkopije u Makedoniji - Ohridske, Skopske i Bitoljske. Pored Bugarske, i Grcka i Srbija su podstrekivale stvaranje i delovanje zavereničkih i tajnih organizacija (u Grčkoj - Etairija). Sve tri zemlje su želele da imaju uticaj i prevlast u ovoj strate ški značajnoj teritoriji. Školski udžbenici posle 1870. ne samo da su se suprotstavili Grke svima ostalima, već je njihovo helenstvo ubrojalo sve što se moglo, naročito Vizantiju i Makedoniju. Bugari su za Grčku, postojali sve veći neprijatelji. Kada je Srbija 1885. stupila u rat protiv Bugarske, u Gr čkoj je postojao veliki pritisak za stupanje u sličnu akciju. 1903. VMRO je organizovao Ilindenski ustanak (Goce Delčeva, jedan od najpoznatijih, prvak VMRO). Taj ustanak je ugušen. Međutim, nije ugušena nacionalistička borba. Nasilje je svakako podstaklo povećano diplomatsko mešanje velikih sila, naročito Austro-Ugarske i Rusije. Car Nikolaj II i car Franja Josif su sa svojim ministrima inostranih poslova zaklju čili Mircsteški ugovor. U osnovi ovog ugovora ležao je plan da se reorganizuje otomanska žandarmerija u Makedoniji. Taj plan bi sproveli profesionalni policajci koji će postati velike sile. Misija je imala polovi čan uspeh, jer je bila loše zamišljena i loše izvedena. Mircsteški ugovor je na neki način uspostavio pristojno odstojanje između Rusije i Austro-Ugarske na Balkanu i to je bila njegova osnovna namena. Međutim, Srbija, Grčka i Bugarska su ovaj ugovor protumačile sasvim drugačije. U ugovoru je bila klauzula koja je omogućavala revidiranje administrativnih granica. Ove tri regionalne sile shvatile su tako klauzulu kao geopolitičku probu za konačno deljenje Makedonije. Bugarska je bila puna razočaranih boraca iz Makedonije, Otomansko carstvo joj je pretilo ratom. Međutim, Srbija i Gr čka su u pomenutoj klauzuli našle dodatan izgovor da povećaju podršku gerilskim aktivnostima u tom regionu. Nedugo posle donošenja ovog ugovora ponovo se rasplamsalo rivalstvo između Rusije i Austro-Ugarske, koja je počela da pretenduje na teritorije na Kosovu i u Makedoniji naseljene Albancima. Posle 1905. ove dve velike sile su ponovo započele borbu za uticaj u tom regionu. To je dobrim delom izazvano i ruskim porazom u rusko-japanskom ratu, koji je izazvao zaprepašćenost u javnosti širom sveta. Naime, moćna sila bila je poražena od strane orijentalne države. To je u velikoj meri ohrabrilo Austro-Ugarsku u njenim balkanskim poduhvatima, a Rusiju, posle njenih avantura na Dalekom istoku, ponovo okrenulo njenim tradicionalnim interesima na Balkanu. U tom trenutku, u makedonsko pitanje uveden je jedan nov i opasniji element-englesko-nemačko rivalstvo. Pretenzije Berlina bile su usmerene uglavnom ka Mesopotamiji i Persiji, a ta politika zahtevala je velikodušnu pomoć Otomanskog carstva.S obzirom na to da je nemačka saveznica Austro-Ugarska imala kontrolu nad železničkim vezama širom Balkana, ako bi Berlin dobio ugovor za završetak
izgradnje bagdadske železnice, onda bi se centralne sile mogle pohvaliti strateškom kontrolom nad prostranstvom od Severnog mora do Persijskog zaliva. Ova mogućnost toliko je brinula Rusiju i Veliku Britaniju da su ove dve sile počele mnogo tešnje da sarađuju. Njihovi politički stavovi prema Otomanskom carstvu odjednom su se poklopili. Nemačka i Austro-Ugarska želele su stabilnu, mirnu Tursku koja bi pomogla njihovim imperijalisti čkim ambicijama. Rusija i Velika Britanija želele su oslabljenu Tursku da bi sputavale ambicije svojih rivala. Rusija je stoga, primenjivala politiku podsticanja svih balkanskih država da uđu u saveze koji bi funkcionisali kao sistem kolektivne bezbednosti protiv daljeg austrijskog nadiranja. Balkanske vlade uspele su da prevladaju nepoverenje i stvore balkanski savez 1912. Rusija je bila zadovoljna dok je Austro-Ugarska nastojala da svim silama razbije zajedni čki front. Beograd je želeo podelu Makedonije na sfere dejstva a Sofija autonomiju za čitavu Makedoniju. Atina se odlučno usprotivila autonomiji Makedonije, nespremna, za razliku od Srbije, čak da je i rečima podrži. Turska vojska bila je u to vreme iscrpljena zbog rata u Libiji, domaćih sporova, ustanka Albanaca. Njene snage u Evropi bile su slabije od vojski balkanskih saveznica, koje su pored redovnih snaga, mogle da upotrebe i oružane čete u Makedoniji. Za samo mesec dana balkanske vojske izvojevale su veličanstvene pobede na svim frontovima. Uništeno je Osmansko carstvo u Evropi. Sve što je Osmansko carstvo izgubilo trebalo je da bude podeljeno među saveznicima, a to je bio težak zadatak. Bugarska je istakla načelo proporcijalnosti teritorijalnih dobitaka u odnosu na vojno pregnuće tokom rata. Nasuprot tome, Srbija i Grčka postavile su načelo ravnoteže, prema kojem nijedna država ne sme da postane suviše moćna. Dve zemlje su imale zajedničke interese u Makedoniji, koje su ih ujedinjavali protiv Bugarske. Najzad, u Drugom balkanskom ratu, bugarske snage napale su Srbe i Grke. Rumunska, crnogorska pa čak i turska vojska uključile su se u rat protiv Bugarske, tako da je ona u II balkanskom ratu sasvim poražena. Bukureškim mirom, u avgustu 1913, rat je okon čan. Srbija je uglavnom zadržala teritorije koje je stekla 1912, oko tre ćine Makedonije, njene severne i središnje oblasti. Grčka je obezbedila više od polovine Makedonije. Bugarska je dobila najmanji deo Makedonije. Ponašanje svih učesnica u ratu nagoveštavalo je da njihov cilj u Makedoniji nije bilo samo sticanje teritorija, već i odstranjivanje suparničkih etničkih zajednica. Sve strane su uništavale sela i varoši, proterivale i nasilno asimilovale zate čeno stanovništvo, uključujući i muslimane i brojne pravoslavne hrišćane koji nisu posedovali jasnu nacionalnu svest. 29. Karakteristike ekonomskih sistema balkanskih država – sličnosti i razlike
Posle sloma državnog socijalizma u Albaniji, Bugarskoj i Rumuniji i sloma samoupravnog socijalizma i raspada YU, balkanske države ulaze u period tranzicije. Zbog zajedničkih karakteristika i sličnih ciljeva tranzicije, pretpostavlja se da tranzicija u ovim zemljama nije njihov društveni izbor već je kao prinuda uslovljena unutrašnjim i međunarodnim prilikama. U najširem smislu tranzicija se mo ž e definisati kao prelazak post-etatistič kih druš t ava sa autoritarnih re ž ima na demokratiju i prleazak sa planske na tr ž iš nu privredu, čime bi se izgradila moderna, efikasna i racionalna ekonomija sposobna da se na ravnopravnoj osnovi uključi u savremenu svetsku privredu. Na ekonomskom planu tranzicija se ispoljava u: -napuštanju državnog načina proizvodnje i afirmaciji tržišnih metoda i načela -makroekonomskoj stabilizaciji -ekonomskoj liberalizaciji na unutrašnjem i međunarodnom planu -restruktuiranju državnih preduzeća -procesu dugoročnih institucionalnih i strukturnih promena (privatizacija dr žavnih preduzeća, radikalna svojinska transformacija...)
Postavlja se pitanje na koji način sprovesti tranziciju, tj. da li izabrati model š ok terapije ili postepeni, gradualistič ki model (koji ima podršku većine stručnjaka u zemljama u tranziciji, ali i dosta stručnjaka sa Zapada). Model šok terapije primenjen je u Poljskoj, u prvoj etapi reforme u Rusiji (reforma za vreme Jegora Gajdara) i u Jugoslaviji (reforme Ante Markovića u SFRJ), dok je postepen pristup primenjen u Mađarskoj i donekle u Češkoj. U Rumuniji i Bugarskoj modeli su kombinovani. Po misljenju Ljubivoja Prvulovića, balkanske zemlje u tranziciji zbog nasleđenih protivurečnosti iz socijalisti čkog perioda, zaoštrene ekonomske situacije i nestabilnih političkih prilika nisu mogle krenuti putem radikalne društveno-ekonsomke transformacije. Ono što je zajedničko za ekonomske reforme na prostoru Balkana jeste: 1. težnja ka prelasku sa planskog na tržišni sistem privređivanja (i sprovođenje gore navedenih mera koje karakterišu tranzciju, uključujući i liberalizaciju cena, komercijalizaciju bankarske infrastrukture...) 2. prihvatanje liberalnog kapitalizma (verovatno pod pritiskom MMF-a i Svetske banke, iako je dominantan sistem u savremenom svetu mešovita privreda) 3. izbor niske zaštite nacionalne privrede (što je njihovu ekonomiju dovelo u podređen položaj prema Zapadu). 4. nepovoljno međunarodno ekonomsko okruženje usled raspada SEV-a izbijanja Iračke krize i rata u Persijskom zalivu, sankcija koje su uvedene SRJ 5. težnja ka evro-atlantskim integracijama. Neopohodnost radikalnih reformi nije nigde dovedena u pitanje, a izvesne razlike (uslovljene političkim i ekonomskim prilikama i specifičnostima pojedinih zemalja u tranziciji) postojale su samo u izboru puteva i metoda društveno-ekonomske transformacije pojedinih zemalja. A) ALBANIJA: Albanija je ekstremno ekonomski nerazvijena zemlja, koja je poslednja među evropskim zemljama u tranziciji krenula putem radikalnih dru štvenih i ekonomskih reformi. Privredni oporavak primećuje se od 1993-1994, posle duboke depresije praćene kolapsom centralno-planskog sistema u 1990-91. Međutim tokom 1996. Albanija je usled političke nestabilnosti ponovo zapala u duboko društveno-ekonomsku krizu. Preduslovi za društveno-ekonomske promene nastale su tek posle pobede Demokratske partije u martu 1992 i izbora Sali Beriše za predsednika. Beriša je izjavio da Albanja treba da krene putem slobode i demokratije. Posle euforije u Albaniji je došlo prazne demokratije. Albanija ima niz specifičnosti koje je razlikuju od ostalih zemalja u tranziciji. U socijalisti čkom periodu Albanija je imala najviši udeo državne svojine, suočila se sa neefikasnom privredom, oštrom privrednom recesijom prouzrokovanom socijalnim, pol i ekonomskim faktorima,a tokom 70-ih i 80-ih bila je u ekstremnoj samoizolaciji. Tranzicija je krenula od privatizacije i reforme preduze ć a u dr ž avnoj svojini. Bila su to preduzeća koja su slabo poslovala i koja nisu zahtevala velike investicije (pr. domaća i međunarodna trgovina, saobraćaj, građevinska preduzeća i laka industrija).Usledila je reforma poreskog sistema , pa reforma regulisanja finansija preduze ć a, a zatim i izgradnja tr ž i š nih institucija. Reformu je pratio visok stepen korpupcije i kriminala. U prvoj fazi reformi značajnije su promene u domenu demokratizacije, nego transformacije ekonomskog sistema. Albanija je postala član MMF i Svetske banke u oktobru 1991. Primenila je najveći deo mera koje je preporučio MMF u cilju stabilizacije privrede uklju čujući reformu sistema cena i sistema deviznog kursa, trgovinski liberalizaciju, sistem kamata...Ostvareni ekonomski rezultati nisu bili povoljni, a rastući kriminal i zloupotrebe uloženih deviza greađana doveli su tokom 1996. do velikih nemira u zemlji. Na parlamentarnim izborima u leto 1997. pobedila je Socijalistička partije Fatosa Nanoa. B) BUGARSKA: Bugarska je ekonomski srednje razvijena zemlja sa oko 8,4 miliona stanovnika. Preduslovi za radikalnu ekonomsku i društvenu transformaciju u Bugarskoj stvoreni su novembra 1989. kada je došlo do sloma vlasti Bugarske komunističke partije (BKP), a njen lider Todor Živkov smenjen sa svih partijskih i dr žavnih funkcija, a na vlast dolazi prelazna vlada. Na a izborima u
junu 1990. za predsednika republike izabran je Željko Želev iz opozicione grupacije Unija demokratskih snaga. Na vlasti se do 1997. smenjuju UDS i BSP, a takva nestabilna politička situacija nije pogodovala radikalnoj ekonomskoj transformaciji Bugarske. Stoga se njena tranzicija ka tr žišnoj privredi odvijala znatno sporije nego u drugim evropskim zemljama u tranziciji. Nestabilna politička situacija dovela je i do niskog priliva stranih investicija. Teška ekonomska situacija 1989. rešavana je reformama, ali radikalne reforme koje su imale za cilj prelazak na tržišni sistem počinju 1990. U februaru 1991.cene za većinu proizvoda bile su liberalizovane, uveden je jedinstveni plivajući devizni kurs, uveden je i dvostepeni bankarski sistem,a smanjena su i davanja za državna preduzeća. Značajan napredak zabeležen je i u stvaranju zakonske osnove za tržišnu ekonomiju, međutim, strukturne reforme nisu bile završene. Vlada UDS koja je konstituisana posle izbora u aprilu 1997. najavila je ambiciozne i brze reforme. Tranzicija u Bugarskoj odvijala se promenjivim intezitetom i njen sadržaj se svodio na: 4. liberalizaciju cena: danas se sve cene formiraju na tržištu 5. liberalizaciju spoljnotrgovinskog režima: ukidanje državnog monopola spoljne trgovine. Postala je član STO i pridružila se CEFTA 6. promena deviznog režima: od 1997. lev je vezan za nemačku marku 7. privatizacija i restruktuiranje državnih preduzeća 8. ekonomska stabilizacija i sprovođenje strukturnih reformi: obuzdavanje inflacije Tranzicija u Bugarskoj dovela je do pada GDP-ija, životnog standarda, a najviše je pogodila zaposlene u javnom sektoru i penzionere. C) RUMUNIJA: Rumunija, zemlja sa oko 23,7 miliona stanovnika, je član osnivač STO i od jula 1997. članica CEFTA. Njena ekonomija prošla je kroz tešku dekadu obeleženu ubrzanom otplatom spoljnog duga, forsiranjem izvoza i restrikcijama na strani uvoza. Situaciju je otežavala i nepovoljna međunarodna situacija, pa je došlo i do političkih previranja u zemlji. Posle pada Čaušeskua Rumunija se našla u dubokoj socijalnoj i ekonmsokoj krizi. Porces tranzicije najavljen je posle baranja režima Nikolae Čaušeskua u decembru 1989. i izbora 1989. Jona Ilijeskua za privremenog predsednika Rumunije. Nakon pobede Fronta nacionalnog spasa (i ponovnog izbora Ilijeskua na mesto predsednika) na izborima 1990. Rumunija se opredelila za postepenu ekonomsku reformu u težnji da spreči velika socijalna i ekonomska previranja u zemlji čija je privreda bila ruinirana. Nakon prve faze liberalizacije cena, što je dovelo do velikog skoka cena u novembru 1990. došlo je do antivladinih demonstracija. Istovremeno zemlju su potresali talasi štrajkova, koji su dovodili u pitanje dalje sprovođenje reformi.Same reforme bile su ograničene na ad hoc mere, tako da nije ni čudo sto nije došlo do poboljšanja. Program ekonomskih reformi iz 1991. i 1992. nije u potpunosti sporoveden. Nešto veće efekte dao je program koji iniciran 1993. oslanjajući se na restriktivnu monetarnu politiku, veću fiskalnu discipllinu..ali je ovaj program napušten 1995. i početkom 1996. Takav ishod je posledica odsustva političke volje da se radikalne promene dosledno sprovedu upraksi. Nove perspektive za radikalne ekonomske promene otvorene su nakon parlamentarnih i predsedničkih izbora u novembru 1996. kada je nova vlada demokratske opozicije proklamovala radikalan program makroekonomske stabilizacije i strukturnih reformi i započela sa njegovom primenom. Ključni element ovog programa su liberalizacija cena, liberalizacija deviznog tržišta, redukcija deficita državnog budžeta i eliminacija prikrivenih dotacija i direktnih kredita od strane narodne banke.Uporedo sa liberalizacijom tekla je i stabilizacija ekonomije. Realizacija navedenih mera stvoriće na kraju 1997. radikalno drugačiju sliku rumunske privrede od one u 1996. Priliv stranog kapitala bio je neznatan i nešto je povećan tek od 1994. D) Ostale balkanske zemlje – Srbija, Hrvatska, Makedonija, BiH : radikalna dru štvenoekonomska reforma u ovim zemljama bila je najavljena još dok su bile u sastavu SFRJ privrednom reformom koju je inicirala savezna vlada Ante Markovića decembra 1992. Ova ’’poslednja reforma’’
započeta je po modelu šok terapije. Njen osnovni cilj bio je izgradnja otverene tr žišne privrede, a njene mere svodile su se na liberalizaciju cena na domaćem tržištu, mere makroekonomske stbilizacije i mere političke demokratizacije. Međutim ovaj program nije realizovan zbog jačanja separatističkih tendencija pojedinih saveznih republika i zbog dezintegracije SFRJ. Prva reforma SRJ počivala je na načelima koja su izložena u jan. 1994. u dokumentu ’’Rekonstrukcija monetarnog sistema i strategija ekonomskog oporavka Jugoslavije’’, koju je sačinila grupa eksperata na čelu sa Dragoslavom Avramovićem. Ova reforma je bila usmerena isključivo na makroekonomsku stabilizaciju i suzbijanje galopirajuće hiperinflacije u uslovima ekonomske blokade zemlje. Radikalne strukturne ekonomske promene u SCG usledele su tek nakon ukidanja spoljnog zida sankcija i njenim vraćanjem u međunarodne organizacije. Isti slučaj je i sa ostalim biv šim saveznim republikama. Većina zemalja u tranziciji je u procesu transformacije zapala u tranzicionu krizu. Životni standard stanovništva permanentno je opadao, došlo je do smanjenja ukupne materijalne proizvodnje (čak do 25% manji obim proizvodnje nego u 1980), a broj nezaposlenih je bio u porastu – 12,5% radno sposobnog stanovništva regiona (2 miliona i 636 hiljada) je bilo bez posla.U periodu 1991-94 sve balkanske zemlje u tranziciji bile su zahvaćene visokom, trocifrenom inflacijom cena na malo na godišnjem nivou, u slučaju SRJ i na mesečnom nivou do kraja 1993. Ekonomski oporavak tekao je sporo, što pokazuje posebno primer Bugarske i Albanije koje su zapale u 1996. ponovo u duboku ekonomsku i društvenu krizu. Tranzicija u pojedinim balkanskim zemljama imala je ne samo negativne već i niz pozitivnih efekata. To se odnosi na uspešno suzbijanje i kontrolisanje inflacije, značajne rezultate u maloj privatizaciji, otvaranje privreda ka svetu. Sve balkanske zemlje odlikuje Hit and Run kapital (kriminalna infrastruktura). Nasle đ e burne proš losti i marginalni polo ž aj balkana u odnosu na glavne ekonomske tokove i nedostatak privredno dominantne zemlje koja bi mogla biti pokreta č privrednog razvoja-ovo su neke od glavnih razloga privredne nerazvijenosti ovog regiona. Sve do poč etka 90-ih balkanski ekonomski prostor bio je podeljen na tri dela-Turski i Gr čk i pripadaju EZ, Bugarski i Rumunski –SEV a SFRJ (imala je aran ž mane i sa SEV i sa EZ i sa tre ć im svetom). Najuticajniji regionalni projekat bio je hidroelektrana i plovidbeni sistem Đerdap (Ju i Rumunija) do kraja 50-ih. .Najvidljivija posledica ekonomske podele Balkana je nerazvijenost infrastrukture (saobrać a j, telekomunikacije, naftovodo, gasovodi) i u tom pogledu i danas postoje dva Balakana: 1. Prostor bivš e SFRJ (jedinstvena infrastruktura) 2. Ostale zemlje koje su međ usobno izolovane zbog blokovske politike 90-te su izmenile ekonomsku geografiju Balkana i preusmerile ekonomske tokove prema novim partnerima (primer za to su ekonomski odnosi mađ arske i jugoslavije koji su se pogor ša li ulaskom Mađ u EU) Najveć i broj balkanskih zemalja ima nisku me đ usobnu trgovinsku razmenu (ispod 1% ukupnog izvoza i uvoza) dok su za već inu njih glavni trgovinski partenri Nema č ka, Italija i Rusija.
30. Karakteristike političkih sistema balkanskih država – sličnosti i razlike
Teško je naći region u kome tako evidentno postoji potreba za saradnjom država, naroda i ljudi sa jedne strane i tako intenzivne međusobne tenzije i sukobi, sa druge strane, kao što je to Balkan. Podele unutar balkanskih zemalja su duboke i vidne, mada postoje napori da se prevaziđu (npr. Inicijativa za saradnju u Jugoističnoj Evropi). Međutim, za njihovo uspešno povezivanje i saradnju ključna pretpostavka je stvarna i brža demokratizacija. Proces demokratizacije Balkana je važan uslov za uključivanje ovog regiona u Evropu i značajan faktor stabilnosti, bezbednosti i demokratičnosti Evrope.
Prilikom pokušaja kvalifikacije političkih sistema postkomunističkih zemalja mora se imati u vidu da političkih sistemi balkanskih postkomunističkih zemalja čine posebnu klasifikacionu grupu. Treba imati i u vidu da postoje i velike razlike ali i sličnosti između pojedinih zemalja unutar grupe balkanskih postkomunističkih zemalja. Postoje različite paradigme koje objašnjavaju proces političke tranzicije na Balkanu, i one u prvi plan stavljaju sledeće faktote: ekonomska nerazvijenost, komunističko i socijalističko nasleđe, autoritarna politička kultura, uticaj međunarodnog faktora. Moglo bi se reći da su balkanski postkomunistički sistemi oblikovani prema modelu parlamentarne demokratije. U svim političkim proklamacijama i ustavima ovih zemalja ističu se pored optimističkih obećanja brzog i mirnog razvoja, kao ključni principi političkog života: demokratija, vladavina prava, politički pluralizam, široki korpus sloboda i prava. Ali, praksa je nešto drugačija, uz retke izuzetke, primetne su snažne tendencije približavanja modelu koji bi se mogao označiti kao patrimonijalni autoritarizam, koji je nedovoljno kompetentan tj. nedovoljno upravljački sposoban i ne vodi dovoljno računa o ustavnim okvirima i demokratskim principima. Nije sasvim izvesno u kom pravcu će se dalje razvijati ovi sistemi i da li će najavljni proces demokratizacije uzeti mah u bliskoj budućnosti. Zaključak je da je jedno od opštih svojstava balkanskih postkomunističkih političkih sistema nedovoljna ili ograničena upravljačka sposobnost,koja se manifestuje u tri vida: 1. Politička elita nema jasnu viziju i projekat razvoja; 2. nedovoljna sposobnost da na demokratski način upravlja konflikitima i tenzijama; 3.deficit poverenja u političke institucije. Druga karakteristika političkih sistema balkanskih država je tendencija personalizacije vlasti - sve zemlje su imale svog lidera, vo đu, a to je pratila degradacija principa vadavine prava. Treća karakteristika: Sve ove zemlje su , uz manje izuzetke, unitarne. Mali su izgledi da se na tlu ovih zemalja, osim u BiH, uspostavi bilo kakava vrsta demokratskog federalizma. BiH nije re šena kao federacija, nju čine entiteti a ne federalne jedinice. Treba poneuti da je veliki broj ovih zemalja nacionalno homogen (većinska nacija čini preko 80% stanovništva: Albanija 95%, slovenija 91%, Rumunija 81%, Bugarska 85%. U BiH ni jedna nacija nema iznad 40%stanovništva). Uz unitarizam u većem broju ovih zemalja primećen je visok stepen centralizacije vlasti koji nalazi izraza u ograničenoj lokalnoj samoupravi. 4. karakteristika: Uspostavljanje i ja čanje polupredsedničkog sistema ili kvazi-predsedničkog, koji lako može da sklizne u autoritarizam.Ovaj sistem prate i kult li čnosti i nepotizam. 5.karakteristika: Gotovo u svim balkanskim postkomunističkim zemljama parlamenti su prilično slabašne, nedovoljno autoritativne, neefikasne institucije. Političke partije su nedovoljno konstituisane i socijalno utemeljene. Bez odgovarajućih partija i partijskog sistema te ško je očekivati funkcionisanje dovoljno reprezentativnog parlamenta i parlamentarne d emokratije. 6. karakteristika : Nedovoljno razvijeno je i civilno dru štvo, a nema ni dovoljno razvijene mreže interesnih grupa, tj. grupa za pritisak. 7.karakteristika: Efekti izbora su prilično klimavi. Iako su izborni zakoni na nivou standarda izbornih zakona razvijenih zemalja, dobar deo njihove izborne prakse se odvija po drugačijoj logici. U toku izbora česte su pojave monopolizacije najvećeg dela mas medija od strane vladajućih političkih struktura, izborni gubitnici se ne mire lako sa porazom i angažuju veliki deo energije da su izbori bili nekorektni.Pobednici dokazuju suprotno i sve to ometa koncentraciju snaga na ključna pitanja razvoja. Pre II sv rata sve države Balkana bile su monarhije, sem Turske koja je republika od 1922. Posle rata monarhija je na kratko zadržana u Rumuniji i Bugarskoj a nešto duže u Grčkoj (1974). Kasnije su sve zemlje postale republike. Tek posle 2000 možemo reći da su balkanske države demokratske. Jedino još Albanija ne može da obezbedi mirnu smenu vlasti. Mora se napomenuta da istorija postkomunističkih zemalja pokazuje da preneglašena moć i sveprisutnost politike i prenegla šenost pol sfere i aktivnosti može da bude zanačajan razlog i faktor
nestabilnosti politike i društva. Zatim praksa uspostavljanja polupredsedničkog sistema i njegovo klizanje u neku vrstu autooritarnog prezidencijalizma i ponovo se na tlu balkanskog postkomunizma aktuelizuje pitanje odnosa zakonodavne i izvršne vlasti. 31. Savremeni manjinski problemi u odnosima balkanskih država
Nacionalne, etničke, verske i jezičke manjine predstavljale su značajane činioce međudržavnih odnosa na Balkanu kroz istoriju ali i danas.Bile su uzrok mnogih međunarodnih političkih i oružanih konflikata, a etnički sukobi posebno su se dešavali u periodu tranzicije (pr. nacionalizam i secesionizam na prostoru SFRJ, što je uz asistenciju velikih sila dovelo do katastrofalnih posledica). I danas u mnogim balkanskim zemljama najveći teret tranzicije podnose upravo nacionalne manjine jer je sve prisutnija diskriminacija pri zapošljavanju usled velike nezaposlenosti kao i zapostavljanje ekonomskog razvoja onih regiona koji su naseljeni nacionalnim manjinama. Jedna od karakteristika Balkana jeste da manjine, uz časne izuzetke, nikada nisu u punoj meri priznavane niti uvažavane od strana nacionalnih vlada. U većini država vođena je politika dobrovoljne ili prisilne asimilacije etni čkih, verskih grupa (npr Bugari u Grčkoj i Rumuniji; Grci i Vlasi u Bugarskoj; Albanci i Vlasi uGrčkoj). Za vreme vlade Teodora Živkova u Bugarskoj proterano je preko 15.000 Turaka i danas postoje pretenzije njihovog vraćanja. Isto se desilo i sa Srbima u Hrvatskoj nakon Oluje i Bljeska. Takav odnos prema manjinama nije specifičan samo za Balkan. U velikoj meri za to je zaslužna ideja o nacionalnoj dr ž avi, kao vodeća ideja 19.veka, koja je tek nakon Prvog svetskog rata ublažena idejom o pravima manjina . U faktore koji određuju etničku pripadnost na Balkanu ubrajaju se: jezik, teritorija, istorija, državnost, religija.. Ima dosta naroda na Balkanu koji su iste vere, ali im se jezik, istorija i dr. odlike razlikuju: Hrvati i Slovenci, Srbi i Makedonci... Ako se za kriterijum nacinalne homogenosti države uzme 80% većinska nacija onda bi se moglo zaključiti da je većina balkanskih zemalja nacionalno homogenog sastava prema statistici: Grčka 98%, Albanija 98%, Rumunija 89,4%, Slovenija 87,6%, Bugarska 85,7%, Turci 83%, Hrvati 78,1%, Makedonci 66,4%, SCG68%, BiH nijedan konstitutivni narod nema više od 40%. Ne sme se izgubiti iz vida činjenica da dolazi do smanjenja hrišćanskog stanovništva, uz visoku stopu rasta rađanja muslimana. Ali da nije sve tako belo kako statistike kažu vidimo na osnovu brojnosti i težini sukoba koji se javljaju povodom nekih nacionalnih manjina koje nemaju odgovarajući tretman. Albanija: Vera služi ostvarivanju nacionalnih ciljeva (islam prirodni most izme đu Albanije i Turske, priključenje Albanije Islamskoj konferenciji). Najznačajnija manjina su Grci (po Grcima – 12,3%, po CIA factbook-u – 3%) i Romi. Verska struktura je sledeća: 70% muslimani, 20% pravoslavci i 10% katolici. Bugarska: najznačajnije manjine su Turci 9,4% i Romi 3,7%. Bugarska je potpisnica Nejske konvencije iz 1919. i Lozanskog sporazuma iz 1923. kojim je izvršeno preseljenje 2 miliona stanovnika u cilju etničke homogenizacije. To je osnov sporova između Bugara i Turske jer Turska traži povratak oko 250.000 Turaka u Bugarsku. Grčka: Etnički homogena 98%; manjine čine 2%. 97% pravoslavaca. Rumunija: Ima etničke probleme. Reč je o Moldaviji, moldavska nacija ne postoji, a stanovništvo je sastavljeno od 2,5 miliona Rumuna, pola miliona Rusa i oko 600 000 Ukrajinaca. Najveće manjine u Rumuniji su su: Ma đari 7,1%; Romi 1,8% i Nemci 0,5%; 70% su pravoslavci, 7% katolici i 6% protestanti. Turska: Manjine:Kurdi 14% (po CIA factbook-u 20%) , Arapi 1,7%.
Kipar: zemlja podeljena između 2 nacije – 78% Grka i 18,7% Turaka Slovenija: 87,7% su Slovenci, a najbrojnija manjina su Hrvati – ima ih oko 54 000, slede Srbi
sa oko 45 000. Hrvatska: U njoj je 1991. bilo 12,2% Srba ali ih se ona re šila kroz etnička čišćenja koja su sprovedena Bljeskom i Olujom pa se smatra da je preko 400.000 Srba prognano u Srbiju i BiH. Ostalo ih je oko 200.000 u Hrvatskoj. BIH: 43,7% Muslimani, 31,4 % Srbi i 17,3% Hrvati Makedonija: Albanci 22%, Turci 4%, Romi 2,3%, Srbi 2%. Postoji pretnja da će Albanci za nekoliko decenija biti većina, traže široku autonomiju i žele da budu konstitutivan narod što vodi federaciji Makedonije. Srbija: popis iz 2002. (bez KIM): Najveći broj nacionalnih manjina živi u Autonomnoj pokrajini Vojvodini - Mađari (290.207), Hrvati (56.645), Slovaci (56.637), Rumuni (30.419), Romi (29.057), Bunjevaci (19.766), Rusini (15.626), Makedonci (11.785), Ukrajinci (4.635), Nemci (3.154), Česi (1.648) i drugi. U centralnoj Srbiji živi 59.952 pripadnika albanske nacionalne manjine, 135.670 Bošnjaka, 18.839 Bugara, 39.953 Vlaha, 3.975 Goranaca, 14.062 Makedonaca, 15.869 Muslimana, 79.136 Roma, 14.569 Hrvata i drugih. Srbi kao manjina: U Sloveniji i Albaniji nema škola i medija na srpskom jeziku.Srbi u Sloveniji nisu čak ni nacionalna manjina po izveštaju o položaju Srba u zemljama u okruženju što ga je sačinilo Ministarstvo za dijasporu. Položaj nac manjine u Sloveniji imaju Mađari i Italijani kojih ima zantno manje. U Sloveniji je najveći problem što 10.000 Srba se vode kao izbrisani – nisu dobili još državljanstvo posle samostalnosti Slovenije.U Albaniji Srbi imaju status nacionalne manjine ali najveći problem Srba u Albaniji je nemogućnost nacionalnog i verskog opredeljenja pa se i ne zna ta čan broj Srba. U Hrvatskoj imaju status manjine i ima ih oko 200.000.Problem su šesti napadi na Srbe zbog tajnih optužnica i pristrasnih suđenja za navodne ratne zločine. U BiH su konstitutivan narod i ima ih 50.000. U Rumuniji Srba ima oko 20.000 i imaju status manjine. U Makedoniji 40.000 i problem je nerešen crkveni spor, loš kvalitet nastave na srpskom i u Ma đarskoj 3.800-problem je što je u pripremi novi zakon o manjinama koji predviđa smanjenje njihovih prava. Rumunija: glavni problem-regulisanje polozaja madjarske manjine u Transilvaniji, Nemacka manjina se iseljava dok je polozaj srpske manjine poboljsan. Bugarska: ne priznaje se postojanje makedonske manjine. Turska: manjine Kurda i Jermena u teskom polozaju dok je grcka manjina u nesto boljem polozaju. Grcka: ne priznaje se postojanje makedonske manjinePostoji albanska manjina cija prava se odredjuju na reciprocan nacin u odnosu na prava Grka u Albaniji. 33. Problemi konstituisanja i opstanka države Bosne i Hercegovine (zbornik: Stojković, Damian)
Dejtonskim sporazumom u potpisanim 21. novembra 1995. (konačna verzija mirovnog sporazuma je potpisana u Parizu 14. decembra 1995) predviđeno je uspostavljanje jedinstvene, suverene i nezavisne države BiH, koju čine tri konstitutivna naroda: Bošnjaci, Hrvati i Srbi, tj. 2 entiteta - Republika Srpska i Federacija Bosne i Hercegovine, koji imaju određeni stepen samostalnosti i pravo na specifične odnose sa Hrvatskom i Srbijom. Izbori su održani u septembru 1996. i ova dejtonska država počinje da funkcioniše u vrlo specifičnim uslovima. Veliki problem BiH je specifičan politički sistem koji ima nakon rata (ima 111 ministara)
Imamo Federaciju BiH i Republiku Srpsku i unutar njih kantone i svi imaju ministarstva. Ima strahovit problem ekonomske zaostalosti, pa bi, najverovatnije, teško opstala bez stranih donacija. Problem je i nefunkcionisanje pravne države. Mnogi smatraju da je budućnost BiH neizvesna. Predpostavka je da će uz zalaganje velikih sila i me đunarodne zajednice BiH moći da opstane kao zajednička država tri etničke skupine koje u njoj žive. Druga predpostavka je ta da različiti interesi triju etni čki zajdnica, izraženi u odnosima entiteta i u samim entitetima, kao i u odnosima entiteta i centralnih vlasti, mogu prolongirati krizu u BiH i u doglednom vremenu dovesti do njenog raspada u kome bi bile uključene Srbija i Hrvatska. U tom kontekstu, postavilo bi se i pitanje stvaranja muslimanske države, koja bi, sa svoje strane, mogla da ima pretenzije na susedne teritorije na kojima žive muslimani (Sandžak). Svi glavni ciljevi vojnog nacrta Dejtonskog sporazuma su u najvećoj meri sprovedeni: prestao je ratni sukob, raspoređivanje SFOR-a nije naišlo na bilo čiji otpor; izvršeno je razdvajanje dvaju entiteta; teško naoružanje je udaljeno od zona razdvajanja i stavljeno pod kontrolu. Sprovođenje civilnog nacrta Dejtonskog sporazuma je teklo manje uspešno, ali je ipak napredovalo: predstavnici oba entiteta prihvatili su da sarađuju sa institucijom Visokog predstavnika (koga bira Evropski parlament); uspostavljeni su pregovara čki kontakti predstavnika dvaju entiteta, uspostavljeni su glavni organi vlasti na nivou države i entiteta. Nadležnost zajedničkih institucija obuhvata: -Spoljnu pol i trgovinu -carinsku, monetarnu i finansijsku politiku -sprovođenje krivičnog prava i saradnja sa Interpolom. Ostalo je u nadležnosti entiteta. Entiteti se obavezuju da neće pretiti silom i bez upotrebe sile. Ovakvom podelom entiteta uglavnom su zadovoljeni intersi Hrvatske i SRJ. Sporan je Mostar (za Hrvatsku); Srbi i Muslimani dobile su centre mo ći. Srbi –Banja Luku, Brčko i Bijeljinu; Muslimani – Sarajevo, Tuzlu i Zenicu. Povratak izbeglica teče veoma sporo; pomoć za rekonstrukciju BiH ne pristiže u predviđenom roku i obimu; imovinski sporovi nisu jo š u potpunosti rešeni mada je ostvaren veliki napredak.U ovu negativnu stavku trebalo bi ubrojati i nekooperativnost u odnosu na izru čivanje ličnosti za kojima je međunarodni tribunal u Hagu izdao poternice, što dodatno komplikuje situaciju (zaustavljanje pomoći od strane međ. zajednice) kao i dalje prisutne velike antagonazme u odnosima etničkih zajednica. 2002. održan je sastanak Koštunice i Mesića sa članovima BiH-mali Dejton na inicijativu Ešdauna. Zaključak je da BiH ne može da funkcioniše ako ne funkcioniše odnos Beograda i Zagreba. Dve pretpostavke daljeg razvoja situacije u BiH: a) ona će uz zalaganje međ zajednice i velikih sila opstati kao zajednica država tri etničke skupine. b) raspad BiH zbog nemogućnosti usklađivanja intersa. Otvoreno bi bilo i pitanje stvaranja muslimanske države. 34. Koncepcije o Vleikoj Albaniji u prošlosti i danas
Ideja "Velike Albanije" je rođena 1878. godine u Prizrenu. Tamo su se sastali albanski prvaci i formirali telo pod nazivom Albanska liga (poznatija kao Prizrenska liga ili Prizrenska kongra) koja je razradila projekat borbe za stvaranje posebne albanske države, takozvane "Velike Šćiptarije" pod vidom autonomije za Šiptare (Arnaute) u okviru tadašnjeg Otomanskog carstva. Prema zamisli albanskih prvaka i njihovog vođe-ideologa bega Frašerija, ta država je trebalo da obuhvata četiri tadašnja turska vilajeta: Janjinski, Bitoljski, Skadarski i Kosovski. Ideja "Velike Albanije" imala je tada karakter borbe protiv turske dominacije. Početke pitanja Velike Albanije možemo da nađemo još na Kongresu 1912. u Đakovici (tada je još bilo 60% Albanaca na Kosovu) tada su objavljene mape Velike Albanije.
Za vreme II sv. rata veliki deo Kosova je zajedno sa Albanijom bio pod okupacijom Italije, pa je faktički bio spojen s Albanijom. Posle II sv rata odnosi su nacionalizovani, na vlast dolazi Komunistička partija Albanije osnovana 1941. pod vođstvom Envera Hodže. Albanski komunisti su bili pod velikim uticajem jugoslovenskih drugova. Početkom 1948. Tito je nastojao da što pre sprovede plan za ujedinjenje sa Albanijom, pre nego što Zapad, još verovatnije Staljin stavi veto na to. To je trebalo da uradi Koči Dodze kao sekretar KPA. On je sazvao sastanak CK. U aprilu je pred Politbiro izneo formalni predlog da se Beogradu uputi molba da Albanija pristupi jugoslovenskoj federaciji i pokušaj stvaranja socijalisti čke federacije. Hodža je oborio predlog za ujedinjenje. Kada je u junu došlo do otvorenog razlaza izmeđ Tita i Staljina, nacionalisti čki albanski komunisti dobili su opravdanje da i sami odbace ideju o zajednici sa YU. Albanija je u periodu od 1978. do 1991. bila u izolaciji. Pokušali su da sklope saveze sa Jugoslavijom, SSSR-om, radikalnom Kinom, ali na kraju albanski komunisti nisu imali vi še nikogu komunisti čkom svetu uz koga bi se svrstali. Posle 1978. nije mogla da ostane po starni svih promena koje su se dešavale na Balkanu. Poboljšanje odnosa sa SFRJ posle upada sovjeta u Čekoslovačku napredovalo je sve do kosovskih nemira 1981. Nije dolazilo u obzir da Albanija priključi sebi Kosovo, ne samo da bi to izazvalo buru na Balkanu već bi poremetilo unutrašnju ravnotežu u Albaniji između severnih Gega i južnih Toska jer su Kosovski albanci mahom Grge. Pitanje Kosova dovelo je Hodžu u dilemu. Sa jedne strane on nije želeo da utiče na Kosovske Albance sa druge strane njegova partija bila je opredeljena za kulturno jedinstvo celokupne albanske nacije.Albanija i njena vlada nikada nije otovreno ispoljavala teritorijalne pretenzije prema SFRJ. Albanija je podržavala niz organizovanih nereda na Kosovu 60-ih i 70 ih godina. Posle 1981. kosovsko pitanje je izvesno vreme uklonjeno sa dnevnog reda. Hodžu je nasledio Ramiz Alija iz Skadra koji je 1980. preduzeo mnoge Šehuove nadležnosti. Novi režim je jedva čekao promene da bi se izvukao iz izolacije. Odnosi sa Grčkom su smek šali-spor oko severnog Epira ali pitanje manjina nije rešeno. Albanija se vratila u međunarodnu zajednicu. Obnovila je veze i sa Nemačkom, SAD, VB, Pekingom.. Posle promena u Ju 1989. usvojen je na referendumu nov ustav 1990. za celu Srbiju. Ogorčeni zbog gubitka povlastica koje su pokrajne imale po ustavu 1974. Kosovski Albanci su bojkotovali glasanje i na dan refernduma 114 poslanika kosovske skupštine proglasilo je Kosovo zasebnom republikom u okviru Ju. Srpska skupština izglasala je da se raspušta Kosovska skupština i vlada i da se sva ovlašćenja prebacuju na Beograd. Nastavljeni su Albanski protesti. U Kačaniku je 13. septembra poslanici kosovske skupštine proglasili su Ustav Republike Kosovo. Nacrt su napisali nove pol klase koje su se pojavile 80-ih. Odatle potiče i Ibrahim Rugova. On je stao na čelo Demokratskog Saveza Kosova 1989. Zalagali su se za nezavisnost Kosova i Veliku Albaniju-Albanija, Kosovo, Zapadna Makedonija (Od Bitolja, preko Velesa do Kumanova, deo CG tj Podgorica, Bar, Ulcinj) Treba napomenuti da Kosovski Albanci imaju određene rezerve prema Albancima sa Kosova jer bi onda oni bili nacionalni nosioci Velike Albanije. Rugova je izabran za predsednika ''Republike'' Kosovo. Pod njegovim rukovodstvom je sasvim glatko funkcionisala paralelna država koju su Kosovski Albanci osnovali 1990. Albanci koji su živeli u inostranstvu velikodušno su slali materijalnu pomo ć, a i vlasti u Bgu su naizgled tolerisale njeno postojanje. Bosna je svima bila opomena u šta može da se izrodi oružani sukob. Jugoslovenske vlasti su se klonile novih međunarodnih komplikacija. Krhki Kosovski mir poremetio je Dejtonski sporazum. Od te nagodbe kosovski Albanci nisu ništa dobili. Bilo je to ogromno razo čarenje, zato što je proamerička vlada Salija Beriše u Tirani tvrdila da su SAD prirodni zaštitnik Albanaca. Dejton je potvrdio da je Kosovo deo Ju. Međunarodna zajednica nije smela da dopusti Kosovu da napusti Ju. Ukoliko bi se to desilo, onda ne bi bilo nikakvog
razloga da Srbi iz Bosne ostanu u BiH, a to bi poništilo Dejtonski sporazum. Zategnutost je proključala u oktobru 1997. kada su albanski studenti izašli na demonstracije u Prištini. Policija je žestoko reagovala. Represija na Kosovu je dobila takve razmere da ju je čak i SPC osudila u januaru 1998. Rugovin pasivni otpor nikuda nije vodio, i u aprilu 1998. pojavila se suparnička organizacija i OVK. Veruje se da je OVK stekla bogatstvo u švercu prostitutki, cigareta, kradenih kola i narkotika. U drugoj polovini 90-ih nagomilala je oruž je. OVK se prvi put na Kosovu pojavila 1997. Prvi ozbiljan incident dogodio se kada je OVK ubila 4 srpska vojnika na podru čiju Drenice. Za nekoliko nedelja OVK je držala celo područ je Drenice. Porast nasilja pratio je i porast pol. protesta. Sa trvenjima u tom regionu rasla je zabrinutost međ. zajednice pre svega zbog TV vesti i problemu izbeglica. Brinulo ih je to što albansko stanovništvo u Makedoniji može da destabilizuje Makedoniju. Pošto ubeđivanje nije dalo rezultate, odlučeno je da se pređe na silu. NATO je počeo da razmatra Kosovsko pitanje u martu 1998. Organizovana je operacija Zdru ž en zbor kako bi se Beograd umirio. Napetost je opet eksplodirala 1999. u januara kada je u selu Račak pronađeno 45 leševa Albanaca. Kontakt grupa je insistirala da se obe strane pojave 6.februara na direktnim pregovorima u Rambujeu. Srpska delegacija je bila niskog nivoa. Sačekana je sa nizom zahteva : da se posle 3 god. na Kosovu raspiše referendum o statusu pokrajine i da NATO ima slobodan i nesmetan prolaz preko cele teritorije Ju. Ni Albanci nisu bili za saradnju jer je OVK trebalo da se razoru ža u roku od 3 meseca. Agresija Nato je trajala 78 dana. Potpisan je Kumanovski vojno-tehnički sporazum i doneta je rezolucija 1244 SBUN po kojoj Kosovo ostaje sastavni deo SRJ kasnije SCG. Mnoga pitanja ostala su nerešena. U drugoj polovini 2000. došlo je do zabrinjavajućeg razvoja događaja u Preševskoj dolini, na jugoistoku Srbije i na granici sa Kosovom. Oslobodilačka vojska Preševa, Medveđe i Bujanovca pretila je srpskoj policiji i dovela do destabilizacije tog kraja. Sličan proces bio je i u Zapadnoj Makedoniji gde su se Albanci takođe oruž jem pokušali izboriti za svoje nacionalne interese-rešeno je Ohridskim sporazumom između Makedonske vlade i Albanaca uz posredovanje Amerike, NATO i EU. Albnci traže da budu konstitutivan narod u Makedoniji, što znači da bi mogli i da osnuju svoju neku teritoriju što opet sledi federaciji Makedonije. Niko od političara ne govori o konceptu Velike Albanije, ni Albanci sa Kosova, svi govore o nezavisnom Kosovu. Zvanična Tirana nijednom prilikom ne izlazi sa izjavama da žele da se Kosovo prisajedini Albaniji i zbog odnosa sa nama, Grcima, Makedoncima....a ljudi iz Z.Makedonie su za Makedoniju kao vid federacije.....prisutan je i inostrani faktor jer trendovi su intergracije a ne dezintegracije koji mogu dovesti do sukoba. To je razlog zbog čega se javno ne izjašnjava o konceptu Velike Albanije i romantičarsko osećanje o Velikoj Albanije. DODATAK: Ideja "Velike Albanije" koja je za ratni projekat u 19. veku imala karakter borbe protiv turske dominacije, a u 20. i početkom 21. ima velikoalbanske separatističke pretenzije kojima se dovršavaju albanski geopolitički interesi na Balkanu i u Evropi I kre ću se od nezavisnosti Kosova i Metohije i stvaranja druge albanske države, do federalizacije Makedonije, secesije juga centralne Srbije (područ ja opština Preševo, Bujanovac, Medveđa), crnogorskih krajeva Plav, Gusinje, Rožaje, Tuzi sa okolinom, Ulzcinj i veći eio Bara i Podgorice, severozapada Grčke i opcija od "Velikog Kosova" do "Velike Albanije". Falsifikujući istorijska dokumenta, ne osvrćući se na lingvistiku, istorijografiju, etnografiju anti čkog Balkana, arheološke nalaze i metode, albanski ideolozi kako u samoj Albaniji, tako i u drugoj polovini 20. veka na Kosovu i Metohiji formiraju bez nau čnih metoda, posebno lingvističkih, kojima se može sasvim pouzdano rekonstruisati poreklo i put formiranja albanskog naroda, teoriju o prisutnosti, od
najstarijih vremena na Balkanu. 35. Savremeni medjunarodni polozaj i spoljna politika Albanije
Albanija je stvorena na Londonskoj konferenciji 1913. godine, a međunarodno je priznata tek 1920. godine kada je ušla u Društvo naroda. Posle Drugog sv. rata ima nekoliko faza spoljne politike: Dok je na čelu bio staljinista i diktator Enver Hodža (1944-1985) vladala je samovolja. Bio je brutalan vladar i nakon njegove smrti počelo je popuštanje. Do 1948. postojala je vezanost za SFRJ i te žnja da se Albanija zajedno sa Bugarskom integriše u tzv. Balkansku federaciju. Neuspeh ovog plana delom leži i u težnji Enver Hodže i Albanaca da za pristup takvoj tvorevini dobiju Kosovo i Metohiju. Od 1948 do 50ih godina Albanija je deo Informbiroa i Varšavskog pakta. 1968-1978 vezanost za Kinu–Hodža I njegov naslednik Aljiju podržavaju separatiste na Kosovu i Metohiji. Zanimljivo je da je Albanija jedina evropska država koja nije bila na prvom sastanku KEBS ponajviše iz težnje da ne bude obavezana delom Završnog akta o nepromenjivosti granica. Osim toga, spoljnu politiku Albanije do 1991. godine odlikuje i potpuna izolacija prema regionalnim organizacijama, kao i slaba ili nikakva saradnja sa susednim dr žavama uz posebno neprijateljsku politiku prema Jugoslaviji. Od 1987-88. počinju procesi demokratizacije i balkanske integracije. 1988. se održava ministarske konferencija balkanskih zemalja u Beogradu i Albanija prvi put učestvuje u nekim multilateralnim aktivnostim ne računajući UN. Prema površini teritorije i broju stanovnika-3 miliona ona pripada grupi malih dr žava. Delom svog kopna (južnije od luke Valona zajedno sa jugoistočnim delom Apenisnkog poluostrva) stešnjava prolaz između Jadranskog i Jonskog mora kroz Otranska vrata. UNUTRAŠNJE STANJE Nakon promena koje su zahvatile Evropu 1991. godine i Albanija je preokrenula sopstvenu spoljnopolitičku orijentaciju. Od jedne izolovane i staljinističke politike devedesetih je počela politička i ekonomska tranzicija ove zaostale države. Iako su komunisti pobedili na prvim višestranačkim izborima 1991. godine opozicija je protestima uspela da ih zbaci stvaranjem koalicije nekomunista. Za prvog nekomunističkog predsednika izabran je Salji Beriša 1992. godine. Ekonomski slom zemlje prouzrokovao je ogromne socijalne nemire 1997. godine i tada na vlast dolaze socijalisti koji će na toj poziciji ostati čak narednih 8 godina. Na parlamentarnim izborima 2005. godine pobedila je stranka Saljija Beriše. Osnovno svojstvo albanskog društva je izrazita korupcija u svim porama socijalne strukture, razvijena mreža organizovanog kriminala, slaba ekonomija, visoka zaduženost i politička nestabilnost i autoritarnost. SPOLJNA POLITIKA U političkom pogledu Albanija je usmerena ka evroatlantskim integracijama- među prvima je uključena u Partnerstvo za mir, a 2009. godine je zajedno sa Hrvatskom primljena u NATO. 1991. potpisala je Helsinšku deklaraciju –član je OEBS-a. Član je Konferencije islamskih zemalja. Posle hladnog rata za vreme režima Salija Beriše otvara se još vi še ka zapadu i zahvaljujući jakom albanskom lobiju u SAD i moćnoj imigraciji i krimogenim strukturama dobija otvorenu podršku američkih administracija u evroatlantskim integracijama.
Albanija je bila jedina država koja je priznala samoproglašenu nezavisnost Kosova devedesetih godina i zemlja koja do danas deluje protiv teritorijalnog integriteta Srbije. Za vreme krize na Kosmetu 1998. godine, a posebno u toku agresije na Srbiju 1999. Albanija je ne samo omogućila stacioniranje NATO kopnenih snaga i vazduhoplovstva već je pružala svaki vid pomoći teroristima OVK u izvođenju oružanih akcija protiv srpskih vlasti. Albanija je tokom devedesetih godina otvoreno podržavala separatizam etničkih Albanaca na Kosmetu i omogućavala nesmetan prelazak terorista preko jugoslovensko-albanske granice. Kada su privremene vlasti Kosmeta proglasile nezavisnost 2008. godine Albanija je bila među prvim zemljama koje su je priznale. 36. Savremeni medjunarodni položaj i spoljna politika Bugarske
Bugarska nije imala nasilnu društvenu promenu poput Rumunije, ali je krajem 80-tih došlo do smene tadašnjeg predsednika Todora Živkova koji je od tada u kućnom pritvoru. Nakon toga dolazi do stvaranja novih političkih partija, šarolikih od levice do desnice. Tokom transformacije unutar političkog i privrednog sistema u Bugarskoj su izražene jake tendencije za promenom spoljnopolitičke orijentacije. Uspostavljanjem višepartijskog političkog sistema razbijena je komunistička ideološka monolitnost bivših soc zemalja a to je bio dovoljan preduslov za raspadanje ekonomskog SEV i vojnog saveza –Varšavskog pakta. Oslobađanjem od spoljno-političkog uticaja Moskve, Bugarska se kao i druge bivše soc zemlje našla pred izborom: 1. Ili da vodi nezavisnu spoljnu politiku 2. ili da se orijenti še ka razvijenim kapitalističkim zemljama Zapada (za šta se i opredelila) iz slede ćih razloga: - Cilj Bugarske je bio izgradnja privrednog sistema po ugledu na zemlje razvijenih tr žišnih ekonomija. -Iscrpljena i niskoporoduktivna privreda Bugarske, radikalne promene ka tržišnoj privredi mogla je samo da izvede uz pomoć zapadnih zemalja. Bugarska je nastojala da što pre uđe u sistem međunarodnih finansijskih I drugih institucija ali te institucije dobijanje kredita uslovljavaju drugim političkim zahtevima a između ostalog i spoljnopolitičkom orijentacijom. Bugarska je kao i ostale socijalističke zemlje izgubila samostalnost u vođenju spoljne politike čak joj je i MMF uveo jedan mehanizam za uspostavljanje ekonomskog starateljstva nad državom. Ranija zavisnost Bugarske od SSSR zamenila je zavisnost od Zapada. Jedan od ključnih karakteristika spoljnopol. orijentacije Bugarske je da se balansiranjem izme đu zadovoljavanja Američkih i nemačkih interesa na ovom delu Balkana ostvari maksimalno približavanje EU, NATO, MMF, SB . Između ostalog, Bugarska je pristupila Partnerstvu za mir 1994. a NATO 2004. godine, budući da se u Bugarskoj ocenjuje da samo članstvo u NATO paktu daje Bugarskoj garanciju za nacionalnu bezbednost. UNUTRAŠNJE STANJE U pogledu političkog i stranačkog sistema, Bugarska je 1990. godine na prvim višestranačkim izborima izabrala reformisane komuniste (Bugarska socijalistička partija) koji su obezbedili miran prelaz u pluralistički sistem. Na izborima 1992. godine vlast je preuzeo Savez demokratskih snaga koji je prionuo na ekonomske, institucionalne i socijalne reforme, kao uostalom i na promenu spoljnopolitčkog pravca bugarske spoljne politike. U ovom periodu (1992-1994) je zabeležena visoka nezaposlenost, ozbiljne finansijske poteškoće i privatizacija državne svojine. Na bazi kritike unutrašnje
politike vlasti, socijalisti se vra ćaju na scenu pobedom na izborima 1995. godine. No, budući da nisu učinili ništa delotvorno u pravcu izlaska iz ekonomske krize, Petar Stojanov iz opozicionog Saveza demokratskih snaga pobeđuje na predsedničkim izborima 1996. godine. Osnovna odlika spoljne orijentacije socijalista u ovom periodu je zalaganje za integraciju u EU i NATO ali uz saradnju sa Rusijom i zemljama Balkana, dok je Savez demokratskih snaga usmeren pre svega na čvrstu saradnju sa Zapadom. Na parlamentarnim izborima pobedu odnosi ponovo Savez demokratskih snaga ali problemi poput nezaposlenosti, niskog životnog standarda, visoke stope inflacije, korupcije itd. i dalje nagrizaju bugarsko društvo. Težak udarac bugarskoj ekonomiji nanele su ekonomska blokada SRJ od strane SAD i međ. zajednice 90-tih i bombardovanje Srbije 1999. godine, jer je glavni trgovinski put išao kroz Srbiju i pre svega Dunav. Na parlamentarnim izborima 2001. godine apsolutnu vlast osvaja Narodni pokret Simeon Drugi. U pitanju je stranka prestolonaslednika Simeona II, sina poslednjeg bugarskog monarha Borisa III. Simeon Saks-Koburg Gota (puno ime i prezime Simeona II) ne samo da je uspeo da oformi jednostranačku vlast i potisne dve dominantne stranke, već i da vlada Bugarskom naredne 4 godine i pri tom je uvede u NATO 2004. godine i pribli ži članstvu u EU. Spoljna politika Bugarske u to doba odlikuje se svrstavanjem uz SAD uz verbalnu i faktičku podršku vojnim intervencijama u Avganistanu 2001. i Iraku 2003. godine. Na parlamentarnim izborima 2005. godine koalicionu vlast formira ponovo Socijalisti čka partija i tokom njenog mandata Bugarska postaje član EU 1. januara 2007. godine. Hronični problem korupcije ostaje i nadalje problem Bugarske, što je primarni razlog zbog koga je finansijska pomoć EU tokom 2008. godine zamrznuta. U Bugarskoj živi brojna turska nacionalna manjina (Pomaci). 1986-87. javlja se političko nezadovoljstvo muslimana koji zele da napuste Bugarsku i Živkov im to dopušta. Tada se 150.000 etničkih Turaka seli u Tursku misleći da ce im tamo biti bolje. Turska im je obezbedila smeštaj, ali su nakon smene Živkova poželeli da se vrate ali ih tada Bugarska nije želela. Međunarodna zajednica tada ukazuje na kršenje ljudskih prava i na taj na čin se omogućuje povratak jednog dela Pomaka (etnički Turci) koji osnivaju svoju politi čku stranku (početkom 90-tih) i postaju jedna od uticajnih snaga na političkoj sceni Bugarske. Bugarska je imala veliki problem priznanja makedonske nacije i jezika, a sto se tiče dr žave prvi su je priznali. Posle Balkanskih ratova deo Makedonije pripao je Bugarskoj (Pirinska Makedonija), deo Srbiji (Vardarska) a deo Grčkoj (Egejska). Bilateralni sporazumi između Makedonije i Bugarske, što je zanimljivo, pisani su na francuskom jeziku zbog rasprave oko jezika. Bugarska ne priznaje postojanje makedonske nacije, jezika i makedonske manjine u Pirinskoj Makedoniji koja joj je pripala posle Balkanskih ratova. Problem u Bugarskoj je droga jer je njena teritorija glavni put šverca droge sa Bliskog istoka. Veliki broj bivših obavestajaca je prešao u taj sektor pri čemu nije zanemarljiva ni korumpiranost činovničkog aparata. Bugarska je ekonomski srednje razvijena zemlja sa BDP koji je daleko ispod zapadnoevropskog proseka (oko 25-30% BDP razvijenih članica EU). Bugarska ima problem nacionalnog duga, visoku stopu spoljne zaduženosti, visok spoljnotrgovinski deficit. SPOLJNI ODNOSI Spoljnopolitička orijentacija Bugarske nakon 1991. godine odlikuje se dakle potpunim vezivanjem za SAD i zapadnoevropske zemlje. Bez obzira na stranačku pripadnost, elite su postavile kao nacionalni interes broj jedan članstvo u NATO i EU pri čemu je savremena spoljnopolitička zavisnost Bugarske uslovljena ekonomskom zavisnošću. Bugarska je u toku poslednje decenije ostvarila integraciju u najznačajnije institucije savremenog međunarodnog poretka poput Saveta
Evrope, MMF, Svetske banke, NATO i EU. Osim toga, član je regionalnih organizacija kao što je Konferencija za crnomorsku saradnju. Po mišljenju bugarskih elita članstvo u NATO je bilo pitanje garancija nacionalne bezbednosti. Istovremeno, postojao je izrazit interes američke administracije da ispuni vakuum moći nastao slomom istočnog bloka. Pri tom, ne treba zaboraviti ni geopoliti čki značaj Bugarske koja je spojnica Balkana i srednje Evrope sa Bliskom Istokom i Kavkazom. Bugarska je postala član NATO Partnerstva za mir 1994. godine, a u februaru 1997. godine je vlada Kostova objavila deklaraciju kojom izražava težnju za članstvom u NATO. Iako sredinom iste godine nije dobila ''zeleno svetlo'' za pregovore o pristupanju savezu, bugarska vlada je nastavila da istrajava na članstvu. Nepokolebljiv prozapadni smer bugarske spoljne političke potvrđen je marta 1999. godine kada je vlada ne samo podržala agresiju NATO, iako je protiv toga bila ogromna većina stanovništva, već je dozvolila prelet NATO aviona iz Turske i pri tom im obezbedila logisti čku podršku. Čvrsta bugarska podrška NATO dovela je do potpunog prekida trgovine Dunavom, glavnom saobraćajnicom, što je dvostruko smanjilo prihode od razmene (sa 5% od ukupnih prihoda na svega 2%). Pored toga, u nekoliko navrata su pojedini delovi na periferiji Sofije bombardovani greškom od NATO pilota. ''Kockanje'' se na kraju ipak isplatilo: 2002. godine novi predsednik vlade Simeon Saks-Koburg Gota je dobio izdašnu američku finansijsku pomoć i čvrstu podršku SAD pri daljim integracijama Bugarske. Iste godine novrmbra meseca Bugarska je stupila u pregovore o članstvu u NATO da bi postala član 2004. godine. U međuvremenu, Bugarska je izabrana za nestalnog člana SB UN 1. januara 2002. godine. Tokom 2003. godine je učestvovala o značajnim raspravama u okviru SB UN o pitanjima poput Iraka i Severne Koreje.U pogledu evropskih integracija, Bugarska je potpisala sporazum o pridruživanju EU 1995. godine, da bi u julu 1997. godine dobila negativnu ocenu od strane Evropske komisije u pogledu kandidature za članstvo zbog stanja privrede. Nakon proširenja EU iz 2004. godine Bugarska je trebalo da sačeka naredne 3 godine kada je zajedno sa Rumunijom primljena u članstvo EU. Balkanska politika Bugarske je aktivna i razvijena. Veliku teškoću u vođenju politike prema balkanskim zemljama predstavljao je raspad Jugoslavije. Naročito su sankcije međunarodne zajednice uvedene SRJ imale negativni uticaj na bugarsku ekonomiju. Odnosi sa novonastalim državama na prostoru nekadašnje Jugoslavije su brzo uspostavljeni pri čemu su odnosi sa SRJ normalizovani tek 1995, prekinuti 1999. a potom normalizovani 2000. godine. 37. Savremeni međunarodni položaj i spoljna politika Bosne i Hercegovine
(zbornik:Stojkovic, Damian) BiH priznata je kao samostalna država u aprilu 1992. Potpisivanjem Dejtonskog sporazuma, kojim je okončan sukob, utvrđen je novi Ustav BiH, koji je odredio novi me đunarodno-pravni položaj ove zemlje. Dejtonski sporazum tačno i izričito utvrđuje da nova država BiH zadržava subjektivitet bivše republike BiH u pogledu međunarodno priznatih granica i članstva UN. Prema ovom sporazumu, princip etničke podele potvrđen je kao baza državne organizacije koju čine dva entiteta nastala u toku oružanih sukoba: Federacija BiH i Republika Srpska. Nadležnost zajedničkih institucija obuhvata spoljnu politiku i trgovinu, carinsku, monetarnui finansijsku politiku, sprovođenje krivičnog prava i saradnju sa Interpolom. Delovanje Centralne banke i finansija su u rukama BiH. Sprovođenje nadležnosti zajednice na zakonodavnom i operativnom planu vezano je za Skupštinu, Predsedništvo i Ministarski savet. Pitanjima odbrane treba da se bavi Stalni komitet predsedništva. Sve funkcije vlasti i ovlašćenja koja nisu izričito dodeljena institucijama BiH pripadaju entitetima. Ustav, kao vrhovni akt BiH, ima prioritet kako nad njenim zakonskim odredbama tako i nad ustavima i zakonima entiteta koji nisu sa njim saglasni. Entiteti se obavezuju da neće pretiti silom niti upotrebiti silu protiv drugog entiteta, kao i da ni pod kojim uslovima oru žane snage stupiti na
teritoriju drugog entiteta bez odobrenja vlade tog entiteta i predsedništva BiH. Budući da je formalnopravno i suštinski gledano BIH protektorat treba pomenuti i Visokog predstavnika za BIH koji raspolaže tzv. Bonskim ovlašćenjima koja mu, između ostalog, daju za pravo da smenjuje predstavnike vlasti na bilo kom nivou ukoliko utvrdi da krše Ustav BIH i/ili Dejtonski sporazum ili da čak ukida zakone. BiH ima jednu specifičnu situaciju – to su specijalne paralelne veze. Oba entiteta mogu da zaključe sporazum sa drugom zemljom. Republika Srpska je 1997. potpisala sporazum o specijalnim vezama između SRJ i Republike Srpske. Federacija ima takve veze sa Hrvatskom. Što se tiče odnosa SCG sa BiH, najveći deo saradnje naše zemlje (ekonomska,kulturna) odvija se sa Republikom Srpskom. Srbija je glavni ekonomski i trgovinski partner Republici Srpskoj ( možda-nismo sigurni u ovu informaciju da 80% trgovinske razmene ide na Republiku Srpsku a 20% na Federaciju). Poslednjih godina zapažene su investicije naše zemlje u RS kao što je preuzimanje mobilne telefonije i investicije u izgradnju hidroelektrane na Drini. SPOLJNI ODNOSI 1996.godine je održan u Parizu sastanak između Slobodana Miloševića i Alije Izetbegovića na kome je dogovoreno uspostavljanje diplomatskih odnosa na nivou ambasada. Vojna dimenzija odnosa između SCG i BiH proizlazi iz Dejtonskog sporazuma. S tim u vezi, posebna i izuzetno značajna obaveza naše zemlje prem BiH na vojnom planu je i odredba koja u kontekstu mere regionalne stabilizacije nalaže našoj zemlji smanjenje teškog naoružanja i oružanih snaga za 30%. Ovakva dimenzija Dejtenskog sporazuma u oblasti naoružanja je proizašla iz nastojanja međunarodnih faktora da se i neposredno okruženje BiH, a to su SCG i Hrvatska na đu u poziciji da smanje sopstveno naoružanje, što bi za posledicu imalo i stabilizaciju u oba etinteta u BiH. Podelom teritorije BiH na Muslimansko-Hrvatsku federaciju i Republiku Srpsku, u značajnoj meri su zadovoljeni i politički interesi naše zemlje i Republike Hrvatske, jedinih suseda BiH. Mo žemo reći da je Hrvatska ima značajnih teritorijalnih aspiracija na BiH i to posebno na zapadnu Hercegovinu (što zbog velikog broja Hrvata, tako i zbog njenog strategijskog zna čaja za Hrvatsku, jer Zapadna Hercegovina predstavlja zaleđe dalmatinske obale i, ako bi ona potpala u pogrešne ruke, dalmatinksa ostrva bi se našla u nepovoljnoj situaciji u vojnom smislu). Hrvatska ipak nije u punoj meri z adovoljna jer je ostalo nejasno pitanje Mostara. Naime Zagreb smatra da su dva entiteta, Srbi i Muslimani dobili svoje političke centre moći. Srbi su dobili Banja Luku, Brčko, Bjeljinu, a Muslimani Sarajevo, Tuzlu i Zenicu. Zagreb zato smatra jednim od krupnih političkih pitanja u BiH, rešenje statusa grada Mostara, kojeg bi voleo da vidi u hrvatskom entitetu. U spoljnoj politici BiH nema neko strate ško opredeljenje a cilj joj je Evropska Unija. BiH je u Partnerstvu za mir ali ne i u NATO iako izražava otvorene težnje da mu jednom pristupi. Veoma značajnu otežavajuću okolnost u odnosima SCG i BiH predstavljala je tu žba BiH protiv SCG(SRJ) za genocid kod međunarodnog suda pravde u Hagu. Izgleda da presuda MSP nije zadovoljila vlasti i javno mnjenje Federacije (Bošnjake) tako da su odnosi sa Srbijom zategnuti. Tu je i pitanje izbeglica i raseljenih lica, žrtava, suđenje licima osumnjičenim da su počinili ratne zločine, saradnja sa Haškim tribunalom (koja pored ostalog ometa napredovanje BIH na putu ka EU) kao i neefikasnost državne uprave, korupcija, organizovani kriminal i slabi odnosi sa RS. BIH je pored Srbije poslednja zemlja Zapadnog Balkana koja je potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridru živanju sa EU 2008. godine ali je njen dalji put u integracije uslovljen ustavnim reformama. 38. Savremeni međunarodni položaj i spoljna politika Hrvatske (Zbornik: Stojković, Damian)
Determinante spoljne politike Hrvatske
Specifičnosti geografskih i demografskih karakteristika kao determinanti spoljne politike Hrvatske su: Neobičan geografski položaj (takozvana kiflica ili potkovica) Relativno veliki akvatorij (31.000km kvadratna teritorijalnog mora) i još dvostruko toliko u okviru ekonomske zone, što je svrstava u retke neostrvske zemlje čiji je akvatorij daleko veći od teritorije (površina teritorije 56.538 km kvadratna a br stanovnika 4.760.344 –popis iz 1991) Relativno mali broj stanovnika, mala gustina naseljenosti i vrlo niska stopa prirodnog prira štaja, svega 7 promila, ali to samo teorijski može otvoriti probleme jer za razliku od Srbije, Makedonije ili BiH, Hrvatska nije, a posebno nakon masovnog egzodusa Srba, suočena sa problemom značajnijeg porasta manjinskih naroda. Relativno homogena nacionalna struktura, u kojoj su Hrvati po popisu iz 1991 činili 78%, Srbi 12,2%, a Jugosloveni 2,2%, ali je ta struktura nakon rata promenjena u korist Hrvata. Veoma veliki broj ( u odnosu na ukupno stanovništvo) iseljenih Hrvata i njihovih potomaka u Evropu (skoro 1,5 miliona), u prekomorskim zemljama (oko 1,8miliona), od kojih su mnogi i danas prilično vezani za Hrvatsku. Geoplitičke determinante spoljne politike Hrvatske su: 13. Veoma povoljan geografski prostor kojim prolaze značajne kontinentalne i regionalne kopnene i vazdučne saobraćajnice, veoma duga i razuđena obala. 14. Nepovoljni geografski oblik koji Hrvatski čini veoma osetljivom na eventualno nezadovoljstvo stanovništva srpske nacionalnosti i njihove moguće teritorijalne aspiracije, jer ju je, u sadejstvu sa srpskim snagama iz susednih dr žava SCG i BiH, (bilo) mogu će preseći ne samo u regionu tzv. Mekoh trbuha Hrvatske, već na četri dela. 15. Izuzetna dužina državnih granica -2.028km 16. Problemi granica: Sa Slovenijom oko Piranskog zaliva (problem više psihološke prirode nego realni); sa BiH (nisu ozbiljni problemi-kod Bihaća, granica kod Neuma-to je obala dužine 5km –deca idu sa pasošima u školu); sa Srbijom problem na Dunavu zbog meandriranja reke. U slučaju bokokotorskog zaliva kompromis je nađen u zajedničkom patrolitranju crnogorske i hrvatske pogranične policije. Od ekonomskih determinanti spoljne politike Hrvatske najvažnije su: a) Srednji nivo ekonomske razvijenosti u svetskim razmerama, tj nizak nivo razvjenosti u evropskim okvitima i relativno razvijen aprivreda u originalnim okvirima. Prema hrvatskim izvorima bruto nacionalni dohodak po glavi stanovnika je najmanje 7.000 dolara. b) Proces tzv. tranzicije privrede (i društva), slično ostalim zemljama bivšeg socijalističkog sistema, je praćen brojnim problemima privatizacije, ostajanja bez zaposlenja, denacionalizacije...međutim od 1995.g. počinje period privremenig rasta. c) Finansijsku situaciju karakteriše stabilnost valute i prili čno niska inflacija. Hrvatska dugovanja stranim zemljama, uključujući i deo ukupnog duga bivše SFRJ. A996.g. Tuđman navodi iznos od 4,5 milijardi dolara ukupnog duga. Neki zapadni analitičari navode podatak od skoro 6 milijardi dolara, što Hrvatku čini najzaduženijom zemljom u tranziciji po stanovniku, nakon Rusije. Visoki trgovinski deficit pokriva se visokim iznosima deviznih doznaka radnika-migranata i iseljenika, i prihodima od turizma i saobraćaja. -Bitne determinante spoljne politike Hrvatsk vojne prirode su: a) Relativno moćna (barem u regionalnim okvirima) vojna sila, kao rezultat njene prioritetne izgradnje
tokom rata 1991. Hrvatska vojska broji menje od 60.000 pripadnika. Ograničene finansijske mogućnosti Hrvatske utiču i na mogućnost dalje ekspanzije vojne sile. b)Zbog specifičnih prilika Hrvatska je forsirano razvijala vojnu industriju (proizvodnja, recimo tenkova). Prema nekim podacima, vojna proizvodnja odvija se u oko 300 firmi (najznačajnije su: Đuro Đaković, Končar, Torpedo..) Za Hrvatsku se poseban problem javlja bog nastojanja da se što brže priključi zapadnim vojnim integracijama (Partnerstvo za mir, NATO), što podrazumeva napuštanje jugoslovenske i sovjetske vojne tehnologije i prelazak na tehnologiju NATO-a. -Od međunarodno političkih determinanti spoljne politike Hrvatske treba izdvojiti: a) relativno brzo postizanje međunarodnog priznanja i uspostavljanje i razvijanje diplomatskih odnosa sa velikim brojem država. Sa većinom tih zemalja uspostavljen je vrlo liberalan režim kretanja ljudi, i da u gotovo sve evropske zemlje građani Hrvatske mogu putovati bez viza. b) Hrvatska je vrlo brzo uspela postati članica velike većine međunarodnih (vladinih) organizacija. 1992.g.primljena je u UN, a nedugo nakon toga i u KEBS. Ona je članica i OEBS-a, Saveta Evrope, Centralnoevropske inicijative, itd. Do sada nije uspela postati član samo STO (ima status posmatrača) kao i CEFTA-e i što je sa stanovišta Hrvatske spoljne politike najbolnije evroatlanskih integracija – EU, NATO. c) Hrvatska nema značajnih ni globalnih ni bilateralnih problema sa trima najve ćim državama: SAD, Rusijom i Kinom. Sa SAD su bili ostvareni odnosi strate škog partnerstva, a Hrvatska je uglavnom imala značajnu podršku SAD u ostvarenju svojih ciljeva. U odnosima Hrvatske sa Rusijom postoji određena rezerva o ruskom prosrpskom stavu tokom jugoslovenske krize ali je ekonomska saradnja solidna. d) Odnosi sa susedima su različiti – od vrlo dobrih (bez otvorenih pitanja) sa severnim susedima Mađarskom, Austrijiom, preko relativno dobrih (uz određena nerešena pitanja) sa zapadnim susedima Slovenijom i Italijom, do protivre čnih(zbog podrške na rečima, ali ne toliko u suštinskim strateškim opredeljenjima) sa BiH i nerešenih(osim osnovnog priznanja i uspostavljanja diplomatskih odnosa) sa SCG. -Od unutrašnjih političkih determinanti spoljne pol Hrvatske treba navesti: a) Po svom sistemu država je parlamentarne demokratije, sa sistemom podele vlasti, ali uz veoma značajnu ulogu Predsednika Republike, što neke navodi na zaključak da se radi o tzv polupredsedničkom sistemu. b) višestranalki partijski sistem. c) Na osnovu dosadašnje prakse, bitnim kreatorom spoljne politike Hrvatske može se smatrati Predsednik Republike, kao i predsednik vlade, ministri inostranih poslova i odbrane. Glavne karakteristike spoljne politike
1.Osnovni ciljevi: a) Ostvarenje nezavisnosti i međunarodnog priznanja – taj cilj je bio karakteristi čan za period 19911992 god i ostvaren je relativno brzo. Tačku na « i « ostvarenje ovog cilja predstavljalo je me đusobno priznanje Hrvatske i SRJ avgusta 1996. b) Osiguranje teriorijalne celovitosti – Ovaj cilj je prisutan od po četka rata u Hrvatskoj do danas i ostvarivan je i diplomatskim i vojnim putem. c) Ostvarenje vojne sigurnosti – ušavši u ratne sukobe bez regularne vojske, hrvatska vlast je bila prisiljena forsirano graditi sistem odbrane i naoru žavati je. Taj drugi zadatak ostvarivala je uporednim razvitkom vlastite vojne industrije i (zbog embarga UN na izvoz oružija na prostore buvše SFRJ) ilegalnim nabavkama oružija na tzv. slobodnim tržištiu. Hrvatska je pozivom za prijem u NATO na bukureškom samitu 2008. i zvaničnim prijemom 2009. godine ostvarila najznačajniji spoljnopolitički
prioritet. d) Razvitak (što povoljnijih) ekonomskih odnosa sa svetom – gubitak ekonomskog potencijala (kako značajnog izvoznog tržišta, tako i značajnog izvora sirovina) SFRJ, Hrvataska je nastojala nadoknaditi preorijentacijom na svetsko tržište. U tome je ostvarila relativno skorman uspeh. e) ulazak u evroatlanske integracije f) Odbijanje uključenja u Balkanske integracije (smatraju da nemaju kulturnih sličnosto sa Balkanom već više sa centralnom Evropom jer su bili pod AU) modifikovano je uključivanjem u saradnju u okviru regionalnih inicijativa i organizacija. Hrvatska je danas kandidat za ulazak u EU i trenutno vodi pregovore sa Briselom o pristupanju ali je pozitivan ishod pregovora prilično neizvestan zbog problema u okviru institucionalnih rešenja EU (blokada oko ratifikacije Lisabonskog sporazuma) ali i zbog nezadovoljavajuće delotvornosti hrvatskog pravosuđa i policije u borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala. Treba istaći da je saradnja sa Haškim tribunalom dugo bio jedan od nepremostivih uslova za sticanje kandidata za EU, ali je to prevaziđeno hapšenjem i izzručenjem generala Gotovine Hagu. Ipak to nije sprečilo EU da i pored neizvršene obaveze Hrvatska potpiše Sporazum o pridruživanju 2001. godine. g) Treba pomenuti i da je Hrvatska 2008. godine postala n estalni član SB UN.
39. Savremeni međunarodni položaj i spoljna politika Grčke (Zbornik: Stojković i Damian)
UVOD Moderna Grčka spoljna politika, koja datira od priznavanja njene nezavisnosti od strane evropskih sila 1832, može se grubo podeliti u 3 perioda. Prvi period, koji je trajao od grčko-turskog sukoba 1922. godine, odlikuje ekspanzionizam mlade grčke države čiji je glavni spoljno-politički motiv bio da dođe u posed delova tradicionalnih grčkih maloazijskih oblasti koje su jo š uvek bile pod turskom vlašću i pri tom je koristila vojna i diplomatska sredstva. Drugi period, koji je trajao do 1974. godine karakterišu napori niza grčkih vlada, demokratskih i autoritarnih, da očuvaju jedinstvo grčke države pred izazovima II svetskog rata, građanskog rata koji je usledio potom kao i Hladnog rata i povremenih yategnutosti u odnosima sa Turskom. Treći period, koji traje do danas, može se označiti kao period diverzifikacije grčkih spoljnopolitičkih veza dodajući pored bliskih odnosa sa SAD i jačanje veza sa Evropskom Zajednicom, čiji je član u međuvremenu postala, kao i bliže kontakte sa balkanskim državama. Zajednički element za sva ova tri perioda je grčki odnos prema Turskoj i njena percepcija Turske kao glavne opasnosti za sigurnost Grčke. Sve važnije spoljnopolitičke inicijative Grčke bile su motivisane, direktno ili indirektno, stvaranjem povoljnijeg odnosa snaga prema Turskoj. UNUTRAŠNJE DETERMINANTE SPOLJNE POLITIKE Kraj 80-ih i početak 90-ih godina je period koji karakteriše politička nestabilnost u Grčkoj. Dve dominantne partije, PASOK i Nova Demokratija, smenjuju se na vlasti. Pobeda PASOK-a na izborima 1993. nije donela značajnu pol. stabilnost. Brojne okolnosti kao što su raspad SFRJ, pitanje nezavisne Makedonije, kriza sa Turskom oko egejskih ostrva, pitanje Kipra itd. dovele su do jačanja patriotskih i nacionalističkih osećanja u javnom mnjenju. Izjave grčkih zvaničnika nakon proglašenja nezavisnosti Makedonije 1991. godine kako nikada neće priznati nezavisnu Makedoniju i ekonomske sankcije koje je Grčka uvela svom novom severnom susedu, posebno će dovesti do homogenizacije grčke javnosti i ujedinjenja svih aktera oko tzv ''Makedonskog pitanja''. Događaji oko Makedonije izazvali su slične emotivne reakcije i uzavrelost u Grčkoj kao u slučaju kiparske krize početkom sedamdesetih. Pobeda PASOK-a na izborima 1993. godine nije donela unutrašnju stabilnost. Posle smrti premijera i vo đe PASOK-a Andreasa Papandreua 1996 g. i dolaska na vlast Kostasa Simitisa Grčka se, posle skoro pune decenije političkih previranja i nestabilnosti,uputila ka periodu unutrašnje političke stabilnosti. Dominacija PASOK-a na političkoj sceni Grčke je nastavljena i tokom prvih godina 21. veka, ali je ona značajno poljuljana nakon izbornog poraza 2004. godine i 2007. godine. U Grčkoj je trenutno na vlasti desnica (Nova demokratija) koja se suočava sa nezadovoljstvom radnika, sindikata i studenata zbog ekonomske, radne i obrazovne politike kao i zbog jakog uticaja svetske ekonomske i finansijske krize na Grčku. Dugoročna privredna stagnacija grčke privrede utiče na pogoršanje ekonomsko - socijalnih uslova u zemlji i na nestabilnosti političkog poretka. Istovremeno, nepovoljna privredna i finansijska kretanja utiču i na stanje vojne industrije koja gubi korak sa potrebama za unutrašnjom reorganizacijom i modernizacijom oružanih snaga.
SPOLJNE DETERMINANTE a) Turska kao najveć i bezbednosni rizik za Gr čk u – percepcije potencijalne vojne pretnje Turske u odnosu na Grčku imaju duboke istorijske korene ali su naročito pojačane od vremena Kiparske krize
1974. godine. Turska je, iako saveznik u okviru NATO, iskoristila vojnu silu za okupaciju severnog dela Kipra i odande proterala oko 200.000 kiparskih Grka. Sve dok je tako, nijedna Grčka vlada nće moći da smatra Tursku pravim savznikom. Grčka smatra da se povećani vojni potencijal Turske može manifestovati protiv Grčke na Kipru, u Egejskom moru, u Trakiji ili na sve tri ta čke odjednom ( pod izgovorim zaštite Turske manjine). Takođe se smatra da izbijanje sukoba na Kosmetu u koje bi bila na neki način uvučena i Makedonija, može dovesti do jačanja Turskog uticaja i na severnim Grčkim granicama. b) Balkanska nestabilnost kao bezbednosni rizik za Gr čk u Između 1981 i 1989. godine za vreme dok je A. Papandreu prvi put bio Grčki premijer, grčka vlada je pokazala značajan interes za Balkan. PASOK-ova Balkanska politika težila je da ostvari bliske
veze sa svojim severnim susedima. Dodatna motivacija za takvu politiku bila je kontrabalansiranje turskog uticaja u regionu. Glavni oslonac PASOK-ove Balkanske politike je bilo stvranje specijalnih odnosa sa Bugarskom. Grčko-bugarsko zbližavanje je počelo padom grčke hunte 1974. godine, a odnosi su produbljivani tokom sedamdesetih i osamdesetih. Uprkos činjenici da su te dve zemlje pripadale različitim vojnim i političkim blokovima, osnovu njihovog zbližavanja činila je turska opasnost. Todor Živkov je krajem 80-ih iz Bugarske iselio nekoliko stotina hiljada bugarskih Turaka i Pomaka (islamizovano slovensko stanovništvo). Zajedničko slaganje u spoljnoj politici dve zemlje izraženo je i po pitanju Makedonije saglasnošću da je reč o geografskom, ali ne i etničkom prostoru. Do promene u Grčkoj politici prema Bugarskoj došlo je posle pada Todora Živkova i promene Bugarske politike prema Turskoj i turskoj manjini u Bugarskoj. Nova bugarska vlada pre šla je na politiku postepenog jačanja saradnje sa Turskom. To je i ujedno bio kraj Grčke politike specijalnih odnosa sa Bugarskom. Pored toga, saradnja sa Bugarskom se razvija pre svega na multilateralnoj osnovi budući da su obe zemlje članice NATO i EU. Za Grčku, makedonsko pitanje ima više aspekata. Grčko protivljenje imenu Republika Makedonija zasnovano je na tome što je još iz vremena Aleksandra Makednoskog istorijsko ime Grčke severne pokrajne Makedonije, na iskustvima iz doba građanskog rata kada je veliki broj građana slovenskog porekla podstaknut spolja ozbiljno bio ugrozio celovitost Grčke i na vekovnom rivalitetu između atiske i solunske regije oko primata u Grčkoj. Tu je i bojazan da bi nova makedonska država mogla potpasti pod jači uticaj Bugarske ili Turske. Činjenica je da su Bugraska i Turska bile prve zemlje koje su priznale samostalnu makedonsku državu i to pod imenom Republika Makedonija dalo je dodatno opravdanje za grčku zabrinutost. Grčka reakcija na proglašavanje nove makedonske države pod imenom Republika Makedonija bila je zatvaranje granice prema njoj i uvođenje ekonomskog embarga, koji je bio na snazi skoro 2 godine. U me đuvremenu, strasti su počele da stišavaju i da se osećaju negativni ekonomski i politički efekti embarga (izolovanostGrčke u EU po tom pitanju i pritisak SAD). Makedonija je primljena u UN pod kompromisnim imenom Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija (BJRM), a odnosi između dve zemlje su normalizovani na osnovu sporazuma iz Njujorka iz 1995. godine uz posredništvo Sajrusa Vensa čime je iskazana dobra volja obe strane u postepenom rešavanju preostalih sporova. Međutim, iako je rešavanje makedonskog pitanja ušlo u diplomatske vode, za Grčku ovo pitanje i dalje ostaje otvoreno, posebno ako se ima u vidu percepcija gr čke nacionalne bezbednosti. To se pokazalo i na samitu zemalja NATO u Bukureštu u aprilu 2007. godine kada je Grčka izrazila negativno mišljenje u pogledu poziva Republici Makedoniji da se priključi
Severnoatlantskoj alijansi. Pored neslaganja SAD i pojedinih članica NATO, Grčka je ostala pri stavu da se jedino izmenom naziva može očekivati izmena njenog stava u pogledu integracija Makedonije. Nepopustljiv stav Grčke doprineo je osetnom zahlađenju odnosa između Grčke i Makedonije i jačanju nacionalnih osećanja u obe države koji se povremeno manifestuju verbalnim ispadima zvaničnika i medijskom propagandom. Pod pritiskom SAD, koje žele da vide Makedoniju u NATO, obe strane su pristale na posredovanje UN. Izaslanik UN, Metju Nimic je nakon razgovora sa predstavnicima Grčke i Makedonije, početkom 2008. godine izašao sa pet predloga promene naziva Makedonije: Demokratska Republika Makedonija, Ustavna Republika Makedonija, Nezavisna Republika Makedonija i Republika Gornja Makedonija. Iako su grčki diplomati komentarišući Nimicov predlog istakli da je u pitanju ''dobra osnova za pregovore'' u Grčkoj vlada nepodeljena saglasnost da će nerešavanje pitanja imena severnog suseda dovesti do blokade na makedonskom putu ka EU i NATO. Zvanična Atina na čelu sa predsednikom vlade Kostasom Karamanlisom podržava posredovanje izaslanika UN pri čemu predlaže naziv Republika Skoplje čemu se zvanična Makedonija oštro protivi. Rešenje ovog spora u velikoj meri će zavisiti ne samo od dobre volje neposredno uklju čenih strana, već i od stava Vašingtona. Za razliku od Bušove administracije koja je snažno podržala članstvo Makedonije u NATO i EU i priznala njen konstitucionalni naziv, izgleda da Obaminoj administraciji ovo pitanje ne stoji me đu prioritetima u vođenju spoljne politike. c) Gr čk a politika prema Albaniji uslovljena je činjenicama da u južnoj Albaniji živi značajna grčka manjina (između 300 hiljada i 500 hiljada) da se u Gr čkoj nalazi, više stotina hiljada albanskih migranata, koji su uglavnom ilegalni gastabajteri, i da dalje otvaranje albanskog pitanja, može predstavljati veliku opasnost po grčku bezbednost. Od samog početka jugoslovenske krize Grčka je svojim stavovima, a i brojnim diplomatskim i humanitarnim inicijativama pokazala da ima nepristrasan stav u jugoslovenskom konfliktu. Za Grčku, najnepovoljniji scenario raspleta konflikta na jugu Balkana bilo bi izbijanje ratnih dejstava na Kosmetu. To bi po njihovom mišljenju, verovatno uvuklo u rat i Albaniju i Makedoniju, a takođe, direktno ili indirektno, i Tursku. U pogledu jednostranog proglašenja nezavisnosti od strane privremenih institucija Kosova i Metohije 17. februara 2007. godine, Grčka je zauzela stav da neće priznati nezavisnost i podržala je stav Srbije da je potrebno nastaviti pregovore o statusu južne pokrajine Republike Srbije u okviru Rezolucije SB UN 1244 i važećih pravila međunarodnog prava. Pored toga, Grčka je podržala stvaranje pravno-policijkse misije EU (EULEX) i njeno slanje na KiM. Što se tiče odnosa sa našom zemljom, možemo reći da su oni prijateljski; gr čko javno mnjenje ima pozitivno mišljenje o nama i osećaja simpatije prema Srbiji. Verovatno glavni razlog tome (pored verskih i istorijskih razloga) je to što se Grčki i naši nacionalni interesi nigde ne suprotstavljaju. Pored toga, Grčka je snažan zagovornik integracije svih zemalja Balkana u EU i NATO. GRČ KA U POTRAZI ZA ODGOVARAJU Ć IM MODELOM BEZBEDNOSTI
Smatra se da NATO, zbog svoje globalne uloge više valorizuje strateški značaj Turske za Savez nego principijalne stavove Grčke. Zbog toga što Turska ima vrlo važnu ulogu u američkim dugoročnim planovima na Bliskom istoku, u bivšim Sovjetskim republikama, u Aziji i uopšte u muslimanskom svetu, NATO nije u mogućnosti da u sukobu između Grčke i Turske arbitrira u korist Grčke. Dakle, Turska ima veliki strategijski značaj za SAD i NATO. Iz tih razloga traženje većeg oslonca u Evropskom sistemu bezbednosti je za Gr čku postalo određena alternativa. Formiranje zajedničke odbrambrene politike u okviru EU, u Grčkoj je viđeno kao veoma povoljna mogućnost. Evropski bezbednosni okvir ima određene prednosti za Grčku u poređenju sa
Atlanskim. Ako se ustanovi zajednička politika odbrane ona će po definiciji garantovati bezbednost od agresije spolja svim zemljama članicama. Imajući u vidu Tursku pretnju, Grčka bi u tom slučaju mogla da računa na podršku EU. 40. Savremeni međunarodni položaj i spoljna politika Makedonije (Zbornik: Stojković, Damian)
Od sticanja nezavisnosti, osnovna karakteristika spoljne politike Makedonije sastoji se u oslanjanju i povezivanju sa zapadnim silama, a u prvom redu sa SAD. Čini se da se determinante takve spoljopolitičke orijentacije u velikoj meri proizlaze iz odnosa sa susednim zemljama što će u daljem tekstu biti pokazano. Makedonija se graniči sa Grčkom na jugu, sa Bugarskom a istoku, sa Srbijom na severu i sa Albanijom na zapadu. Makedonija ima velikih problema sa albanskom populacijom na svojoj teritoriji a posebno teroristi čkim i ekstremističkim grupama. U ekonomskom smislu, Makedonija je ranije, od SFRJ, bila dosta zavisna od celokupnog Ju tržišta. Nakon nestanka jedinstvenog tržišta makedonska privreda je i dalje nerazvijena. Politički sistem ove zemlje čini se nestabilnim, a njene odbrambrene snage su relativno slabe. Makedonija raspolaže sa najmanjim ukupnim brojem aktivnih i rezervnih vojnika u poređenju sa susednim zemljama. Odmah po sticanju nezavisnosti Makedonije, Albanci su počeli da traže nezavisnost (1992.g održali su sopsteveni referendum na kome se 90% izjasnilo za nezavisnost u odnosu na Makedoniju, a izbili su i sukobi sa Makedoncima). Albanci iz Makedonije, kao i oni sa Kosova organizovali su sopstvene paravojne jedinice. Albanci su osnovali i svoj univerzitet u Tetovu. Dakle, u Makedoniji postoje (latentni a ponekad i manifestni) konfliktni odnosi izme đu Makedonaca (koji prema propisu iz 1994 čine oko 67% populacije te zemlje) i Albanaca (oko 23% populacije). Inače, Skoplje je posle Tirane drugi najveći albanski grad. Ovi unutrašnji problemi Makedonije u mnogome opterećuju njene odnose sa Albanijom, koja priznaje Makedoniju, ali je smatra državom koja ne pripada isključivo makedonskom narodu. Vlada iz Tirane smatra da je popis stanovništva lažiran i da Albanci čine više od 40% populacije Makedonije. Predsednik Albanije zalaže se za rešavanje problema diplomatskim putem, ali je stavio do znanja da njegova vlada u slučaju izbijanja rata u Makedoniji neće stajati skrštenih ruku. Početkom novembra 1993. godine makedonska policija je uhapsila grupu Albanaca koji su planirali da na zapadu zemlje proglase tzv. ''autonomnu pokrajinu Iliridu'' koja je trebalo da se potom otcepi i pripoji Albaniji a možda i nezavisnom Kosovu. Nakon ovog događaja datira osnivanje brojnih terorističkih i separatističkih grupa Albanaca koje deluju na područ ju KiM i zapadne Makedonije. Uprkos većinskom protestu makedonskog naroda, vlada iz Skoplja je podržala agresiju NATO na Srbiju 1999. godine i odobrila stacioniranje vazduhoplovnih snaga i prelet teritorije od strane NATO. 2001. godine albanska paravojna jedinica ANA (Albanska nacionalna armija) je pokrenula ustanak protiv makedonskih vlasti koji je eskalirao u otvoreni sukob između terorista i makedonskih snaga bezbednosti. Poput sukoba na Kosovu 1997. i 1998. pobuna je ciljala ka internacionalizaciji problema. Makedonske vlasti u početku nisu reagovale zbog umirujućih izjava zapadnih zvaničnika, ali su bile prinuđene da reaguju kada su uvidele da sukob prerasta u zapaljivu oružanu pobunu. U borbama koje su vođene u Bitolju, Tetovu, Prilepu i Skoplju došlo je do pravog građanskog rata budući da se etničko makedonsko stanovništvo naoružavalo kako bi odgovorilo na napade terorista. Zahvaljujući posredovanju SAD i EU između dve strane je potpisan Ohridski sporazum koji predviđa: uvođenje albanskog kao zvaničnog jezika, povećano učestvovanje Albanaca u institucijama, usvajanje novog modela decentralizacije i razor užanje ANA. U operaciji pod nazivom ''Suštinska žetva'' makedonske snage i NATO razoružali su nekoliko hiljada pripadnika ANA.
Drugi problem spoljne politike vlade u Skoplju sadržan je u odnosima sa Bugarskom, čiji su vojnici u oba svetska rata okupirali Makedoniju, pokušavajući da realizuju koncept Velike Bugarske. Bugarsko rukovodstvo smatra da makedonski jezik predstavlja samo jednu varijantu, (dijalekt) bugarskog jezika. Drugim rečima, Bugarska je priznala makednosku državu ali ne i postojanje posebne Makedonske nacije, t.j. Makedonija je za Bugarsku samo još jedna bugarska država. Uprkos mišljenju Badinterove arbitražne komisije da Makedonija ispunjava uslove za međunarodno priznanje, Makedonija nije bila priznata sve do kraja jula 1992. godine. Glavni razlog za to le žao je u protivljenju Grčke koja je postavila određene usove za priznanje, uključujući promenu imena Makedonije (strahujući od mogućih budućih teritorijalnih aspiracija ove bivše Ju republike prema severnim delovima grčke teritorije). Grčka negira postojanje posebnog makedonskog identiteta. Takođe, spor je i oko zastave (zvezda na zastavi pronađena je u grobu Fiilipa Makedonskog). Makedonija je ipak postala član UN pod privremenim, tehničkim imenom Bivša Ju Republika Makedonija. Ipak problemi na relaciji Atina-Skoplje poslednjih godina su intezivirani, naročito nakon što je Grčka na bukureškom samitu NATO 2008. godine uložila veto na poziv Makedoniji da se priključi ovom vojnom savezu. Sukob oko imena preti da preraste u dugotrajni spor sudeći po izjavama grčkih zvaničnika koji integraciju u EU Makedonije uslovljavaju kompromisom oko ustavnog nayiva zemlje. Nakon Slovenije, Makedonija je druga bivša Ju republika koja je 1995. godina postala članica programa Partnerstvo za mir, a sklopljen je i sporazum između SAD i Makedonije kojim se dozvoljava stacioniranje i boravak američkih vojnika na njenoj teritoriji. Makedonska vlada ulaže značajne napore u cilju razvoja uzajamnih odnosa i ima cilj da postane član NATO. S jedne strane, uspostavljanje pol. i vojne saradnje sa SAD trebalo bi da poslu ži za pacifikaciju albanske manjine u Makedoniji. Sa druge strane, tim putem teži se postizanju veće fleksibilnosti Gr čke oko pomenutih spornih pitanja i jamči opstanak nezavisne i celovite Makedonije u odnosu na potencijalne pretenzije suseda. Treće, Makedonsko rukovodstvo smatra da prisustvo Amerikanaca u toj zemlji oja čava i njenu političku poziciju u odnosu na Bugarsku, t.j. preventivno deluje prema eventualnim Bugarskim aspiracijama koje bi mogle dovesti u pitanje Makedonsku nezavisnost. U pogledu evropskih integracija Makedonija je jedna od prvih zemalja na zapadnom Balkanu koja je dobila status kandidata za članstvo u EU (2005. godine), ali su izgledi njenog članstva u bližoj budućnosti prilično slabi. Politička nestabilnost koja se odlikuje povremenim eskaliranjem nasilja (kao prošle godine na parlamentarnim izborima kada je došlo do oružanog obračuna u jednoj izbornoj jedinici), narasli kriminal i korupcija, spor sa Grčkom-sve to usporava put Makedonije ka članstvu u EU. Moderna makedonska država ima ogroman geopolitički i geostrateški značaj, koji je priznavao i sam Bizmark govoreći o geopolit značaju makedonske teritorije u 19 veku. On je isticao da onaj ko vlada Makedonijom vlada čitavim Balkanskim poluostrvom. Svi oni koji žele da iz severne i Zapadne Evrope dođu do Bliskog istoka ili Srednjeg moraju da idu preko Makedonije. Atraktivnost geopolitič k og polo ž a ja Makedonije potiče u prvom redu iz činjenice da njen središnji deo obuhvata jedan segment Vardarko-Moravske doline kojom prolaze kopnene saobraćajnice koje spajaju Zapadnu i Severnu Evropu sa Bliskim istokom i susednim regionima. Povezuje i Solun i obezbeđuje izlaz na Egejsko more a i čitav prostor od južne ka severnoj Srbiji. 41. Savremeni međunarodni položaj i spoljna politika Rumunije
UVOD Padom režima Čaušeskua i krvavim nemirima u Temišvaru i Bukureštu 1989. godine završen je
višegodišnji period realnog socijalizma i vezanosti za SSSR i zemlje isto čne Evrope. Promena u unutrašnjoj politici i podsticanje uvođenja ustavnih, političkih i ekonomskih promena doprineli su promeni spoljne politike. Nakon raspada Varšavskog pakta, SEV i SSSR, Rumunija je izvršila potpuni spoljnopolitički preokret i orijentisala se prema članstvu u regionalnim organizacijama i institucijama kao i međunarodnim organizacijama političkog, vojnog i ekonomskog karaktera (MMF, Svetska banka, NATO, EU). Pored toga, isključiva vezanost za SSSR u sveukupnim odnosima tokom perioda od nekoliko decenija zamenjena je zaokretom ka SAD i zapadnoevropskim zemljama. Tesnom saradnjom sa SAD i otvorenom podrškom njenim spoljnopolitičkim aktivnostima krajem 90-tih godina 20. veka i početkom 21. veka, Rumunija je nagrađena članstvom u NATO 2004. godine i EU 2007. godine. UNUTRAŠNJE DETERMINANTE SPOLJNE POLITIKE U Rumuniji su veliki problemi vezani za korupciju i kriminal pa su zbog toga mnogi stručnjaci smatrali da nikada neće ući u EU. Ipak Rumunija je, zahvaljujući snažnoj podršci SAD, postala član EU 2007. godine. U zemlji, privatizacija je sporo isla, pogotovu velikih giganata kao i sve tranzitne zemlje, tu je oklevala dok je privatizovala male firme. Rumunsko tržište je najvece trziste na Balkanu i geografski i demografski (23 miliona stanovnika)i zbog toga su mnogi ocekivali puno veci priliv kapitala. Problemi sa mađarskom manjinom izražavaju se u zahtevima za teritorijalnom autonomijom i ponekad separatističkim aspiracijama radikalnih stranaka i pojedinaca. Nakon pritiska SAD i EZ Rumunija i Mađarska su sklopile Temišvarski ugovor 1996. kojim su mađarskoj manjini u Transilvaniji garantovana prava, uključujući lokalno samoupravljanje ali bez prava na teritorijalnu autonomiju. Česte zahteve za autonomijom a ponekad i otcepljenjem koje ponekad otvoreno ili latentno podržava i zvanična Budimpešta, Rumunija za sada uspešno potiskuje mada su separatističke težnje izrazito narasle nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti od strane privremenih vlasti u Prištini. U pogledu političkog i stranačkog sistema u Rumuniji kao i u ostalim isto čnoevropskim zemljama se izdvojio veliki broj stranaka različitih ideoloških orjentacija. Vlada koja je formirana nakon prvih višestranačkih izbora 1990. godine bila je pod vođstvom Socijaldemokratske partije, a predsednik države bio je Jon Ilijesku. Od 1996. godine promenile su se tri vlade: 1996. Emil Konstatinesku, vo đa opozicije, je postao predsednik države; 2000. godine su socijaldemokrate ponovo došle na vlast a sa njima i Ilijesku kao šef države; a 2004. godine je za predsednika Rumunije izabran Trajan Basesku ispred koalicije Pravda i Savez Istine. SPOLJNE DETERMINANTE SPOLJNE POLITIKE Tri su momenta dovela do promene položaja Rumunije u savremenim međunarodnim odnosima: 1) raspad SSSR-a, Varšavskog ugovora i SEV čime je nestala zavisnost od Moskve; 2) novi susedi –Ukrajna i Moldavija (nakon raspada SSSR-a) i SRJ (nakon raspada SFRJ); 3) snažna afirmacija zapadnog modela pol. i ekonomskog organizovanja. Rumunija je svoju spoljnopolitičku orjentaciju od pada Čaušeskua usmerila ka članstvu u EU i NATO. U tom smislu zemlja je zapo čela integracije u EU 1993. godine i postala pridružena zemlja 1995. godine, zemlja kandidat 2004, a članica 2007. godine; član NATO Rumunija je postala 2004. godine, a već 2008. godine je uspešno organizovala samit ovog vojnog saveza u Bukureštu. Članstvo u EU i NATO Rumunija duguje ne samo svom povoljnom geografskom i geopolitičkom položaju već pre svega interesima SAD koje su snažno podržale članstvo Rumunije u obe organizacije. Rumunija i Bugarska su najznačajnije teritorije za vojne baze NATO jer povezuju zapadnu i srednju Evropu sa
Kavkazom i Bliskim istokom koji su od strateškog značaja za SAD. Rumunija se priključila Centralnoevropskoj inicijativi; sa Bugarskom i Albanijom priklju čila se Crnomorskoj ekonomskoj saradnji; sklopila bilateralne ugovore o slobodi trgovine sa članicama CEFTA (centralno evropska zona slobodne trgovine). Ciljevi spoljne politike su potpuna integracija u severnoatlantske i evropske institucije ( što je i učenjeno), regionalna i bilateralna saradnja sa susedima pogotovu onima u kojima žive Rumuni i bliski odnosi sa SAD i partnerski odnosi sa Rusijom. Susedi. Teritorijalni problemi sa Ukrajinom bili su u vezi sa nepostojanjem ugovora o definisanju granica i položaja manjina. To je uostalom bila i sporna tačka u rumunskom priključenju NATO. U smislu teritorijalnog spora sa Ukrajinom, 1948. Rumunija je ustupila Zmijsko ostrvo u Crnom moru Sovjetskom Savezu na korišćenje, dok Ukrajinci tvrde da je ono dato trajno. U osnovi problema zapravo je bogatstvo prirodnim gasom i naftom oko samog ostrva. Ukrajina ne samo da ne želi da ustupi ostrvo već želi da proširi ekonomsku zonu oko njega na desetine nautičkih milja na osnovu pravila međunarodnog prava što Rumuniji ne odgovara. Zaključenjem međudržavnog ugovora 1997. godine, strane su se dogovorile da se uzdrže od upotrebe nasilja i istakle volju da se spor reši pred MSP, garantovana su prava rumunske manjine u Ukrajini a Rumunija je priznala ukrajinski suvrenitet nad ostrvom. 2004. godine slučaj je predstavljen Sudu a sudsko veće je donelo presudu 2008. godine kojim je utvrđena linija razgraničenja u maritimnoj oblasti oko ostrva. Rumunija je imala pretenzije prema Južnoj Dobrudži koja je posle II sv rata pripala Bugarskoj. San-stefanskim mirom Rumunija je dobila nezavisnost i deo Dobrudže. Tokom Balkanskog rata na kratko ju je Bugarska prisvojila pa je vratila Rumuniji. Za vreme I sv rata Rumunija je morala Rusima da obezbedi iskrcavanje u Dobrudži ali je Nemačka zauzima i nudi je Bugarskoj ali ne celu zbog strate ških puteva. Ali Pariskim ugovoriom 1918. Rumunija dobija Južnu Dobrudžu da bi posle II sv rata Južna Dobrudža ipak pripala Bugarskoj. Odnosi sa Moldavijom su u najmanju ruku složeni. Nakon dezintegracije SSSR i proglašenjem nezavisnosti Moldavije, Rumuni su u ovoj biv šoj sovjetskoj republici pokrenuli pitanje ujedinjenja sa Rumunijom. Osnovni problem je što u Moldaviji živi više od tri miliona etni čkih Rumuna i nekoliko stotina hiljada Ukrajinaca i Rusa pa bi eventualno ujedinjenje izazvalo negodovanje Ukrajine i Rusije a verrovatno i Bugarske i Turske. Kada je Rumunija ušla u EU 2007. godine veliki broj građana Moldavije je izvadio rumunski pasoš i na taj način se još čvršće vezao za maticu ostavljajući pitanje postojanja Moldavije da stoji u neizvesnosti. U pogledu odnosa sa Srbijom treba istaći da su oni bili bliski i prijateljski i za vreme hladnoratovske konfrontacije. Uporedo sa raspadom SSSR i Varšavskog pakta i začetkom jugoslovenske krize Rumunija iz korena menja sopstvenu spoljnu politiku i okreće se Zapadu pri čemu zauzima neutralan stav prema raspadu SFRJ. Za vreme bombardovanja Srbije 1999, stavila je svoj vazdušni prostor na raspolaganje NATO što je ozbiljno poremetilo odnose sa nama koji su normalizovani tek nakon 2000. godine. Kao članica EU, Rumunija se čvrsto zalaže za članstvo Srbije u EU i NATO i stoji na stanovištu nepriznavanja nezavisnosti KiM zalažući sa za nastavak pregovora o statusu uz poštovanje rezolucije SB UN 1244 i međunarodnog prava. 42. Turska kao regionalna sila i njena politika na Balkanu ( Zbornik: Stojković, Damian)
UVOD Zahvaljujući fleksibilnoj i konstruktivnoj spoljnoj politici Kemala Ataturka, koji se u svojim
reformama oslanjao na veze i iskustva zapadne demokratije, a nastojao je održava dobre odnose sa susedom SSSR-om uspostavljen je Balkanski pakt 1934. (Ju, Rum, Tur, Gr čka). U to vreme, sve do početka II sv. rata i raspada ovog pakta, Balkan je predstavljao jedno od glavnih podru č ja delovanja turske diplomatije. Za vreme II sv. rata Turska zauzima neutralan stav i tako ostaje sve do 1945. godine. Zbog pretenzija SSSR na poseban režim plovidbe moreuzima i povećanog pritiska na istočne granice, Turska po završetku rata ulazi u NATO (1952) zajedno sa Grčkom u okviru američke zamisli zaprečavanja Sovjeta. TURSKA SPOLJNA POLITIKA I BALKAN U raspodeli snaga na Balkanu u toku hladnog rata i bipolarizma Turska personifikuje Zapadni blok. Sticajem okolnosti Turska se kofrontira sa Gr čkom –pitanje Kipra i ostrva u Egejskom moru. Do sporadičnih sukoba bilo je i u odnosima sa Bugarskom zbog kr šenja prava mnogobrojne turske manjine u Bugarskoj posebno u vreme T.Živkova kad je odlučio da se oni moraju deklarisati kao Bugari. U kratkom periodu 1953-55 Turska je sa Ju i Gr čkom bila član Balkanskog saveza ali je zbog sve većeg nesporazuma Grčke i Turske i normalizovanja odnosa Ju i SSSR-a ovaj savez stavljen ad acta. Kada su se početkom 90-ih raspali SFRJ i SSSR u Ankari su preko noći oživeli otomanski snovi iako to javno nikada nije smela da prizna. Ankara je, ne slučajno, bila među prvim zemljama koja je priznala novostvorene države na ruševinama SFRJ i odmah je počela da intezivira odnose posebno sa BiH, Hrvatskom, Makedonijom i malo slabije sa Slovenijom. Istovremeno se naglo okrenula i prema ostalim zemljama, pre svega ka Albaniji. Od raspada Ju i SSSr-a ona nastoji da se nametne kao regionalna sila igrajući na kartu zaštitinika interesa muslimanskog stanovništva. Takvu poziciju Turske u mnogome određuju i strategijski interesi SAD koji su ina če bliski saveznik Ankare. Kada je počeo raspad Ju, Ankara je od prvog trenutka nastojala da bude što prisutnija na prostorima gde živi muslimansko stanovništvo i u mnogome se angažovala u posredovanju između zaraćenih strana. Osim toga, Turska je humanitarno, ekonomski, politički i vojno (dok je javno isticala podršku uvođenju embarga na uvoz oruž ja prema svim stranama u isto vreme je tajno isporučivala oruž je Sarajevu što je potvrdio i bivši na čelnik generalštaba general Gureš) podržala muslimane u BiH za vreme građanskog rata na prostoru bivše Ju. Upadljivo je počela da razvija odnose i saradnju sa Albanijom i Makedonijom uz istovremeno povlačenje ambasadora iz Beograda i snižavanje odnosa na nivo otpravnika poslova pre svega da bi presekla tako osovinu Atina-Beograd. Albanija je uz Makedoniju veoma značajna karika u Turskim planovima na Balkanu, pogotovu naspram Grčke i Srbije sa kojima Turska tradicionalno ima veoma delikatne odnose. U tome joj računice remeti Bugarska koja ne želi da se uključi u političke igre Ankare. Treba istaći da je Turska bila uz Iran najaktivnija islamska zemlja oko krize u Bosni. Nije tajna da Turska aktivno deluje u smeru povezivanja zelene transverzale od Ankare preko Zapadne Trakije, Bugarske i Makedonije ka Albaniji i Kosovu pa preko Sandžaka do Bosne koji bi stavila pod sopstveni uticaj. Ta njena nastojanja potvr đuju mnogi potezi.Ona je inicirala izgradnju auto-puta Istambul-Sofija-Skoplje-Drač. Taj projekat znači mnogo više od jedne saobraćajnice jer po strani bi ostala Grčka, SCG i Rumunija. U isto vreme se razmišlja i o jednoj vertikalnoj magistarli od Centralne Evrope, preko Bugarske i Turske do Bliskog Istoka. Ako se taj projekat realizuje opet će Beograd i Atina ostati na sporednom koloseku. Osim toga, Turska je, uz SAD, bila najveći inicijator stvaranja muslimansko-hrvatske federacije koja je trebalo da čini protivtežu srpskim interesima i da bude jezgro stvaranja budu će unitarne BiH. Turska je me đu prvim državama priznala i Kosovo kao nezavisnu državu. Tursko prisustvo na Balkanu nije diktirano samo pol. i strategijskim ciljevima nego ima i čisto
ekonomske razloge. Nove krize na Balkanu dovele bi do ogromnog talasa iz Albanije, Makedonije i Bugarske. U tom slučaju Turska bi se našla na udaru jer bi muslimani pokušali da nađu utočište u njoj. To bi izazvalo ekonomsku krizu u zemlji koja se suočava sa visokom stopom nezaposlenosti. Taj problem je, iz Ankare gledano najizraženiji u Bugarskoj u kojoj živi oko milion lica turskog porekla. 80-ih godina Turci su bežali u domnovinu svojih predaka zbog progona komunističkog režima Todora Živkova, sada beže od nemaštine. Kada je 1997 godine utvrđeno da u zemlji boravi ilegalno od 300 do 400 hiljada bugarskih Turaka odlučeno je da se u Bugarsku proteraju svi koji su u Tursku stigli sa turističkom vizom ili bez nje. Međutim vlada je pod pritiscima javnosti zasad odustala od proterivanja u Bugarsku. Svakako, treba reći da je Balkan, u planovima Turske odskočna daska i prirodan put prema Briselu čije kapije nikako da otvori mada na njih kuca više od tri decenije. Protivnici Turske u EU su sve glasniji: ona je malim delom evropska zemlja i mnogi se žale što u projektu Ustava nisu nglašeni hrišćanski koreni Evrope Ankara je zahvaljujući podršci moćnog saveznika SAD poslednjih godina stekla zavidnu međunarodnu poziciju, prema mnogim procenama možda i najveću po značaju od vremena otomanske imperije. Kada se raspao SSSR na trenutak se učinilo da će oslabiti njen geostrateški značaj. Sve do tada, Ankara je bila isturena brana prema Sovjetskoj imperiji ali rat u zalivu 1991, a potom irački rat iz 2003, pokazali su koliki je njen strategijski zna čaj u regionu. Zapadni saveznici su tokom sukoba sa Irakom koristili baze na Jugoistoku zemlje zbog čega je Turska dobila veliku vojnu i ekonomsku pomoć. Danas na zapadu u Turskoj vide branu protiv prodora fundamentalizma prvenstveno iz Irana i njegovog izvora u kavkavske zemlje i u Centralnoj Aziji. 43. Sile EU i njihova balkanska politika
Evroatlantske integracije balkanskih država do sada: Srbija - potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, 29. aprila 2008. godine, između Republike Srbije i Evropske unije; članica Partnerstva za mir. Crna Gora -ima potpisan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i članica je Partnerstva za mir. Hrvatska – ima status kandidata za članstvo u EU i članica je NATO-a od 2009. Bosna i Hercegovina - potpisan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i članica je Partnerstva za mir. Slovenija – od 1. Maja 2004. je punopravan član EU i takođe je članica NATO-a. Makedonija - ima status kandidata za članstvo u EU od 2001. godine Albanija - potpisan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i članica je NATO-a od 2009. Bugarska – od 1. Januara 2007. je član EU (bez monetarne unije) i takođe je članica NATO-a od 2002. Rumunija - od 1. Januara 2007. je član EU (bez monetarne unije) i takođe je članica NATO-a od 2002. Politika EU prema balkanskim zemljama je tokom vremena prolazila kroz razne faze. Ona je oscilirala između politike “od slučaja do slučaja” (prema svakoj zemlji Balkana drugačiji odnos) do pokušaja formulisanja jedne globalne i uravnoteženije politike prilagođene specifičnostima regiona. Sve do kraja 80-tih, EU nema nikakvu specifičnu “balkansku politiku”. Sa raspadom Istočnog bloka (1989-1991), EU nastoji da ujednači odnose prema svim istočnoevropskim zemljama, uključujući i balkanske u okviru nove regionalne politike prema „centralnoj i istočnoj Evropi“. U tom periodu su sve zemlje uključene u Opštu šemu preferencijala EZ, a zaključile su i tzv.sporazume o trgovini i saradnji “prve generacije” (SFRJ je već imala zaključen sporazum 1980.godine). U vreme kada EU otpočinje pregovore sa zemljama centralne i istočne Evrope o sklapanju sporazuma o pridruživanju, dolazi do nasilnog razbijanja SFRJ i konflikata na prostoru prethodne Jugoslavije, koji u izvesnom smislu blokira dalje trendove u ujednačavanju saradnje EU sa centralnom i
JIE. Umesto toga, EU započinje sa serijom, uglavnom neuspešnih “intervencija” diplomatskog, ekonomskog (sankcije) i humanitarnog karaktera, a odnose sa pojedinim zemljama prethodne Jugoslavije vezuje za pitanja rešavanja konflikta, u skladu sa ocenom o njihovoj involviranosti u sukobe. Bugarska i Rumunija nastavljaju da se uklapaju u trend odnosa EU: sklapaju sporazume o pridru živanju, ulaze u “strukturni dijalog” i postaju članice 2007. Tek nakon zaključenja sporazuma iz Dejtona, EU nastoji da formuliše koherentniji odnos prema onim zemljama regiona JIE koje su iz političkih ili ekonomskih razloga u “zaostatku” za procesom “pridru živanja i integracije” centralne i istočne Evrope u Uniju. U tom okviru, u toku 1996. pokrenute su 2 inicijative. Jedna inicijativa je multilateralnog karaktera i šireg geografskog obuhvata. Ona je inspirisana tzv.”Paktom o stabilnosti u centralnoj i isto čnoj Evropi” iz 1995 i nazvana je „Proces iz Roajmona o stabilnosti i dobrosusedstvu u jugoistočnoj Evropi”. Osnovni cilj ove inicijative je da za istim stolom okupi sve zemlje sa prostora prethodne Jugoslavije kao i susede ranije SFRJ, koje bi uz aktivnu finansijsku podršku EU razvijale projekte saradnje u raznim oblastima prekogranične saradnje. Druga inicijativa je više bilateralnog karaktera i naziva se “regionalni pristup” EU saradnji sa zemljama jugoistočne Evrope. Zadatak ove inicijative je da definiše buduće bilateralne ugovorne odnose EU i zemalja JIE. Cilj je da se podr ži mirovni proces i da se zemlje podstaknu na regionalnu saradnju. Prvi koraci su učinjeni, ali još nije dostignut stepen ozbiljne realizacije tih predloga. Pri tome bi trebalo imati u vidu da Balkan nikada nije bio, niti je sada “vitalni prioritet” za zemlje EU. Za sve zemlje bivše SFRJ bez Slovenije+Albanija osnovni preduslov za saradnju sa EU je stabilnost regiona. Mora postojati bliža saradnja između ovih zemalja. Njihova saradnja treba da osnaži mirovni proces, da se države obavežu za saradnju sa Hagom, da se radi na izgradnji civilnog društva... Pored ovih postoje i obavezni Kopenhagenški uslovi iz 1993: Politički: demokratija, ljudska prava, civilno društvo Ekonomski: tržišna ekonomija, privatna svojina Pravni: vladavina prava Koje su osnovne karakteristike ovih inicijativa? 1) Radi se o predlozima koji su inspirisani političkim okolnostima i koji su u velikoj meri politi čki uslovljeni – čak i kada se radi o pitanjima čija je sadrzžna ekonomska. Čitav “regionalni pristup” je zasnovan na pravoj arhitekturi politickih preduslova i uslova, od čijeg ispunjenja će zavisiti razvoj bilateralne saradnje, kao i pomoć EU ekonomskom razvoju zemalja regiona. 2) Inicijative se zasnivaju na pretpostavci da će obnova kontakata i saradnje zemalja regiona dovesti do boljeg razumevanja, poboljšanja ekonomske situacije a time i stabilnosti u regionu. EU podrazumeva da će njeno aktivno učešće u ovom procesu doprineti njegovom uspehu. 3) Ove inicijative nisu pracene nekim širim i ambicioznijim planom finansijske pomoći u obnovi i saradnji zemljama regiona. Sa izuzetkom BiH, Evropska unija vise računa na već poznate, postojeće trgovinske ili finansijske instrumente. Prvi put u istoriji ovog tla, sve zemlje i vlade regiona imaju istovetnu stratešku aspiraciju – da se što pre pridruže evropskoj porodici ujedinjenih država i naroda. To su međusobno isprepletani i uzajamno uslovljeni procesi čija su tri nose ća stuba: prvo,vladavina prava unutar tih zemalja, drugo, obnova poverenja i saradnja u okviru regiona i treće, put prema udruženoj Evropi, koji je zajednički, bez obzira na to što ga neki prevaljuju brže a drugi sporije. Kad je reč o institucionalizovanoj regionalnoj saradnji, balkanske zemlje učestvuju u mnogim regionalnim inicijativama i procesima kao što su Proces saradnje u Jugoistočnoj Evropi, Centralnoevropska i Jadransko-jonska inicijativa, Regionalna inicijativa za migracije, azil i izbegla lica, Međunarodna komisija za sliv reke Save i Komisija za zaštitu reke Dunav.
Dva nova oblika saradnje imaju poseban značaj. Prvo, velika su očekivanja od Regionalnog saveta za saradnju sa sedištem u Sarajevu, koji je počeo sa radom početkom 2008. godine, zamenjujući Pakt za stabilnost JIE. Savet je usmeren pre svega na realizaciju projekata u šest prioretnih oblasti saradnje: ekonomski razvoj, razvoj infrastrukture, pravosuđe i unutrašnji poslovi, sector bezbednosti, jačanje ljudskih potencijala i parlamentarna saradnja. Drugo je Sporazum o slobodnoj trgovini CEFTA, kojim su zamenjena 32 bilateralna sporazuma. Time se ostvaruju uslovi za ravnomerniji razvoj regiona, jačanje solidarnosti, usklađivanje politika strukturnih reformi, investicija i razvoja, poboljšanje infrastrukture, veće konkurentnosti privreda, stvaranje povoljnijeg imid ža regiona i, posebno, za brže i lak še približavanje Evropskoj uniji i uključenje u međunarodnu trgovinu. -ovaj deo pitanja su beleške sa predavanja pa mislim da je većina podataka tačnoFrancuska – Sa razvojem događaja u našoj zemlji Francuska je bila primorana da se pridruži odluci članica EU za priznanje Slovenije i Hrvatske i prihvatanje raspada velike Jugoslavije. Treba se setiti da je to vreme kad je čitav svet bio ogorčen učincima JNA u Vukovaru i najavom stvaranja Velike Srbije. Kraj jugoslovenske federacije je proglasila Badenterova komisija. Francusku nije zabrinjavalo samo nestajanje jedne prijateljske zemlje već mnogo više jačanje nemačkog uticaja u regionu evropskog jugoistoka s tendencijom daljeg širenja. Francuska nije lako ostajala po strani. Posle pada Berlinskog zida, jačanje Nemačke i njeno približavanje SAD, stvorili su izvesnu polarizaciju u Evropi. Raniji stabilni francusko-nemački odnosi postali su manje srdačni uz jačanje francusko-britanskog razumevanja i saradnje. To će tarajti za vreme cele konzervativne vlade Džona Mejdžora.Francuska će zajedno sa Britanijom ostvariti svoje vojno prisustvo u Hravtskoj i BiH u okviru UN. Zajedničke snage brojale su 30.000 vojnika. To brojno učešće u snagama UN nije bilo uobičajeno za ove sile. Ovaj izuzetak nije slučajan i upućuje na značaj koji se pridavao akciji u ovom područiju, iako se zadatak sastojao samo u održavanju mira i obezbeđivanje humanitarne pomoći. Naziralo se da Francuska i Britanija imaju u odnosu na Srbiju mek ši pristup i više razumevanja. Neočekivano sletanje Miterana u junu 1992. na sarajevski aerodrom kojim je dokazao da isti nije blokiran za humanitarnu pomoć i otklonio bombardovanje srpskih snaga. Kada su srpske snage držale 70% bosansko-hercegovačke teritorije moglo se čuti da se Francuska i Britanija zalažu za podelu BiH na najveći srpski i manji hrvatski deo i da smatraju da je rat okončan srpskom podelom. U januaru 1993. objavljen je Vens-Ovenov plan koji je predviđao rešenje ratnog sukoba zasnovanog na vojnoj realnosti na licu mesta. Sajrus Vens i lord Oven bili su u ulozi predstavnika UN, tj. EU. Izgledalo je da plan odražava kompromis američkih i anglo-francuskih nastojanja budući da su na njega i SAD dale svoj pristanak u po četku. Kada je izgledalo da su anglofrancuski i američki nesporazumi koji su trajali od 1991.g po čeli da se smiruju, buknuli su ponovo i dostigli vrhunac odbijanjem SAD da se saglase sa Vens-Ovenovim planom zbog neparvednosti prema Muslimanima. Ovaj plan je kasnije odbilo i rukovodstvo bosanskih Srba uprkos pritisku najviših srpskih i jugoslovenskih zvaničnih ličnosti.Kriza je okončana Dejtonskim sporazumom kojim su SAD uspele da ostvare puno vođstvo u regionu. Jugoslovenski politika nije do Dejtona pokazala dovoljno razumevanja za međunarodni položaj Francuske. Očekujući samo totalnu podršku od Francuske, srpska politika u Jugoslaviji i na ratnim poprištima nije shvatala francuske obaveze i obzire prema ostalom delu međunarodne zajednice koje se osim Grčke i Britanije, potpuno i bezrezervno opredelio za osudu i suzbijanje istaknutih srpskih naconalističkih ciljeva. Francuska je napadana do satanizovanja kao izdajica tradicionalnog prijateljstva. Posle Dejtona politički uticaj Francuske na našim prostorima slabi, a ekonomski odnosi sa našom zemljom sve više slabe. Spoljnotrgovinska razmena za SCG od 414 miliona dolara 1990. pala je u 1999. na 125 miliona dolara. Francuska je pokazala želju da obezbedi svoje privredno prisustvo u Srbiji. Zainteresovanost za
kupovinu Beočinske cementare, isporuka Alkatelove telefonske opreme, obnova beogradske vodovodne mreže, osnivanje filijale banke Societe Generale samo su neki od pravaca tada najavljenog francuskog angažovanja. Iz poznatih razloga sve je odloženo. Francuska se priklonila NATO saveznicima i učestvovala u bombardovanju Jugoslavije. Francusko učestvovanje doživljeno je kao narušavanje prijateljstava i velika uvreda. Kao uteha pominjane su i olak šavajuće okolnosti za Francusku - saznalo se za veto Širaka kojim je sprečio razaranje beogradskih mostova, kasnije su stizale vesti da se francuske jedinice ponašaju tolerantnije prema Srbima na Kosovu. Demoliranjem Francuskog kulturnog centra deo građana demonstrirao je svoje raspoloženje, a jugoslovenska vlada je odgovorila prekidom diplomaskih odnosa. Naša vlada je aferom PAUK nepromišljeno otišla dalje optuživši francusku državu za međunarodni terorizam prema našoj zemlji. Ako je prekid odnosa primljen kao posledica bombardovanja, afera PAUK je dočekana s nevericom i otporom u pretežnom delu naše javnosti. Pauk je bila samo potreba dnevne politike i težnja da se građani ubede u to kako su svi protiv nas. Francuska je primila aferu PAUK sa sličnim neraspoloženjem, jer želja za popravljanjem odnosa je postojala i sa njene strane. Francuska je preuzela i konkretne krake u okviru EU za svestrani politi čki preobražaj i ekonomski prosperitet kao naše zemlje, tako i njenog okruženja. Francuska pruža veliku humanitarnu pomoć Bosni i Kosovu. Bila je inicijator novije politike EU da se međunarodne sankcije koje pogađaju stanovništvo ukinu i zadrže one koje pogađaju režim, da se otvori dijalog i saradnja sa predstavnicima demokratske opozicije Srbije. Njena uloga u Paktu za stabilnost za jugoistočnu Evropu je u mnogo čemu vodeća. Velika Britanija – Karjem 80-ih i početkom 90-ih pošto je Milošević preuzeo vlast u Srbiji, London ništa nije učinio da zaustavi komadanje Jugoslavije. Londonska konferencija koju je premijer Mejdžor sazvao 1992.g. pod vidom upućivanja plavih šlemova u Bosnu, bila je zapravo način da se izbegne ozbiljnije angažovanje. Tokom sledeće tri godine sve do Srebrenice, opasnost po živote pripadnika mirovnih snaga bila je glavni britanski argumenat da se ništa radikalnije ne preduzima. U ratu u Hrvatskoj London se držao po strani a u sukobu u Bosni uposlio je staru doktrinu podele spornih teritorija i razdvajanja zavađenih naroda, koja je dala katastrofalne rezulztate gde god je primenjena. Takozvani Vens-Ovenov plan ne samo da nije smirio sukobe nego ih je i podstakao. Naročito u Srednoj Bosni gde su 1993.g Hrvati, dotada saveznici Bošnjaka krenuli u etničko čišćenje kantona koji su im bili dodeljenji. Politika tadašnje konzervativne vlade bila je prosrpska. U martu 1993.g pet sati dug razgovor tadašnjeg američkog državnog sekretara Vorena Kristofera sa premijerom Mejdžorom i šefom Forin offisa Daglasom Herdom je osujetio američku rešenost da se vojno interveniše u Bosni. Slaboj Mejdžorovoj vladi nije odgovaralo bilo kakvo aktivnije spoljno vojno angažovanje i činila je sve da obuzda svog moćnog saveznika Ameriku. Početkom devedesetih Forin ofis bio je nezadovoljan svojim otpravnikom poslova u Beogradu Majklom Robinsonom, jer se suviše oslanjao na srpsku opoziciju i 1993. uputio je ambasadora Ajvora Robertsa sa direktivom da uspostavi bolje veze sa vlašću. Tadašnji naš režim je zloupotrebio ambasadora – rutinske ambasadorove posete dobijale su na publicitetu tako je na srpskoj državnoj televiziji izgledalo kao da Roberts ne izbija od Miloševića. London je shvatio da nema izgleda da nadoknadi prednost koju je Nemačka, ranim zalaganjem za priznavanje otcepljenih Ju republika, postigla u Hrvatskoj i delimi čno u Bosni. Zato se u većoj meri od drugih na Zapadu okrenula ostatku Ju. U tom trenutku se još i činilo da će Jugoslavija izaći kao pobednik i dominantni činilac u područiju. Jugoslavija je nailazila na meru dobre volje u tadašnjoj konzervativnoj britanskoj vladi ali nije umela da to iskoristi zbog primitivnog posmatranja Zapada kao jedinstvene neprijateljske gromade. Trijumf laburista na izborima u maju 1997.g proslavljen je u
Beogradu kao pobeda levice, mada je svakom ko poznaje britansku političku scenu bilo jasno da će to doneti samo veće nevolje Miloševiću. Novi premijer Toni Bler i novi šev Forin Ofisa Robin Kuk proglasili su etič ku spoljnu politiku ma šta to značilo i potpuno su svrstali politiku Londona uz strategiju Vašingtona. I kao što je pod Mejdžorom obuzdavala američki aktivizam prema zbivanjima u Ju, tako je pod Blerom počela da mu pruža ohrabrenje. Ovo savezništvo kulminiralo je u Kosovskoj krizi kada je Blerova Britanija bila najglasniji zagovornik američkog intervencionizma. Godinu dana posle intervencije-osporavanje njenih rezultata postali su dominantni u britanskoj javnosti. Očekivanja Velike Britanije su bila ili će nova demokratska srpska vlast naslediti te ško breme Kosovskog problema i time iskomplikovati svoje odnose sa Zapadom ili će se obnoviti veze sa bivšim Ju državama i sarađivati sa Hagom. Što se Britanije ti če ona je u orijentaciji prema Ju negde između lojalnosti Americi i činjenice da je London član EU. Britanska diplomatija se uz holandsku suprotstavljala opredeljenju ostalih članica Unije da se ukine embargo na vazdušni saobraćaj. U februaru 2000. Robin Kuk je otputovao u Vašington da bi za promenu svog stava pridobio Medelin Olbrajt - što govori o dvostrukoj uslovljenosti britanskog postavljanja. Ove dve konstante – specijalnih odnosa Britanije sa SAD i njenog članstva u EU – moraće se polaziti u svakoj budućoj jugoslovenskoj politici. Nemačka -Hans Ditrih Gešner (nekadašnji šef diplomatije) iznenadio je svoje sagovornike: rekao je da će Srbija imati razvijene odnose s Nemačkom, znatno razvijenije nego sa drugim zapadnim državama. Ovo je izjavio 1998. godine u razgovoru sa grupom Bonskih novinara, odgovarajući kako vidi odnos Berlina i Beograda u budućnosti. Takva procena može da se zasniva na ekonomskim, političkim i imigracionim pokazateljima. SR Nemačka bila je zajedno sa Italijom dugi niz godina vodeći ekonomski partner SFRJ, ako se izuzme Sovjetski Savez s kojim je razmena tekla preko robnih listi i prebijanja međusobnih potraživanja preko centralnih banaka. Na spisku zapadnonemačkih spoljnotrgovinskih partnera, SFRJ se tokom 80-ih godina kretala negde između 15 i 20 mesta. SFRJ je velikim delom prodavala jeftinu radnu snagu. Recimo, nemački poručioci su isporučivali materijal za izradu visoko kvalitetnih tekstilnih proizvoda, koji su šiveni u jugoslovenskim fabrikama i potom pordavani kao nemačka roba širom sveta. Umesto preduzeća u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj, sada takve poslove obavlja konkurencija u drugim zemljama srednje i istočne Evrope. Nemačka ulaganja u privredu Srbije potpuno su obustavljena proteklih 15 godina. Jer tržište SFRJ sa 23 miliona ljudi bilo je relativno zanimljivo za zapadne i nemačke firme. Sadašnje tržište Srbije sa 8 miliona ljudi i prosečnim primanjima oko 50 evra mesečno daleko je od značaja. Postoje neke oblasti saobraćaj, prevozna sredstva, telekomunikacije gde i ovako ojađena Srbija ima ekonomsku privlačnost za inostrane ulagače, ali u doglednoj budućnosti nema podloge za naglo jačanje kupovne moći Srbije. Nema nagoveštaja da bi konkretni politički interesi Nemačke prema Srbiji mogli da nadomeste ekonomsku malokrvnost.Između Nemačke i Srbije ne postoji sloboda kretanja ljudi otkakao je Bon početkom 90-ih zaveo režim ulaznih viza. Ni građani Rumunije i Bugarske kao ni Turske i Makedonije ne mogu da se upute bez viza. Gešnerova procena da bi Nemačka mogla da postane vodeći partner Srbije među zapadnim državama dobija na težini ako se ugao posmatranja prebaci iz Berlina na Beograd. Mora se napomenuta da je vojnopolitički Nemačka i dalje vazal SAD. Socijaldemokratska-zelena vlada sledila je kurs Vašingtona na početku rata protiv Srbije odbacivši pokušaj tada ruskog premijera Jevgenija Primakova da privuče Berlin planu Moskve i zaustavi dalje eskalaciju. Ubrzo je Jo ška Fišer šef nemačke diplomatije predložio mirovni plan kojim je razgnevio SAD - ipak bitni elementi tog plana kasnije su pretočeni u rezoluciju UN. Ukoliko je verovati izveštajima u britanskoj štampi, nemačka je
krajem maja 1999. iza kulisa zajedno sa Rusijom otvorila pregovarački kanala sa Miloševićem u posredništvo švedskog poslovnog čoveka Petera Kastenfelta-ova zajednička akcija s Rusijom potvrđuje da Berlin ne odustaje od namere da traži što veću slobodu delovanja i u odnosu sa SAD. Deo takvog opredeljenja je i negovanja odnosa sa Rusijom. Ne treba zapostaviti ni uticaj Nemačke na susede Srbije, bili to Slovenija, Hrvatska ili Albanija i Bugarska. Među naslednicima SFRJ postoji niz političkih i pravnih pitanja koja će bez obzira na karakter vlasti u Beogradu, Zagrebu ili Srajevu jednog dana morati da se rešavaju nekom vrstom spoljne arbitraže. U interesu je Srbije da ima normalnu komunikaciju sa najuticajnijom državom u EU. Treba se podsetiti da je zapadnoevropska politika priznavanja samostalnosti Slovenije, Hravtske i BiH bila prvenstveno gurana od strane Nemačke. Na nemačku inicijativu osnovana je hrvatskomuslimanska federacija u BiH. U traganju za rešavanjem srpskog, albanskog i makedonskog pitanja, SAD će obratiti posebno pažnju na procene Nemačke, koja se pokazala veoma politički aktivnom na jugoistoku Evrope. Italija – Uprkos krizi i ratu, jedini element jugoslovensko-italijanskih odnosa- ekonomski, iskazuje svih ovih godina konstantnu prisutnost. Jeste da je na ni žem nivou ali su za Jugoslaviju ti odnosi i dalje značajni, tako da je Italija 1999.g izbila na drugo mesto (iza Nema čke ali ispred Rusije) po obimu trgovinske razmene. Došlo je do značajnog posla između Telekoma Srbije i italijanske kompanije STET uz grčkog partnera vrednog preko milijardu nemačkih maraka. Jugoslavija u periodu od 1996 do 1999.g beleži konstantan deficit u trgovinskoj razmeri. Beleške sa predavanja (najnovije): Dva velika udarca na stabilnost SFRJ tokom osamdesetih: 1. Velika svetska dužnička kriza (1982.) – takvi tokovi su zahvatili i Jugoslaviju, koja je bila prezadužena i pred bankrotom. 2. EZ donosi JEA (Jedinstveni evropski akt) i sprovodi politiku daljeg proširenja (nastaje AlpeAdrija ekonomska zajednica), što utiče na Hrvatsku i Sloveniju, koje kroz EZ vide put ka rešenju svojih političkih pitanja. Nemačka je bila glavni lobista „Višegradske grupe“ (Slovaci, Česi, Mađari, Poljaci – smatrali su ih „dobrim Evropljanima“), pri proširenju EZ ka Istoku, jer je želela da stabilizje svoje istočno susedstvo. Ugovor o pridruživanju sa Rumunijom i Bugarskom ima posebnu klauzulu u kojoj se navodi mogućnost raskidanja ugovora pod određenim uslovima, što je izuzetak u odnosu na predhodnu praksu. Kod Roajmonske inicijative prvi put se javlja semantička izmena, pa se umesto bivše jugoslovenske republike uvodi termin Zapadni Balkan. Regionalna politika EU – specifičan pristup balkanskim zemljama. Princip primene procesa stabilizacije i pridruživanja uz bliski monitoring – politika uslovljavanja. Neke od mera koje je pokrenula EU: autonomne trgovinske mere (unilatralna primena mera); finansijsko-tehnička pomoć; kreiranje infrastrukture na Balkanu; konstruktivna radna grupa; Na samitu u Zagrebu 2000. godine zaključeno da sve zemlje Zapadnog Balkana imaju evropski potencijal. Za vreme grčkog predsedništva 2003. na samitu u Solunu propagirana politika prava i uslovljenosti. Ispunjavanjem opštih i specifičnih uslova koji su propisani za svaku dtžavu prelazi se sa politike stabilizacije na politiku pridruživanja. Solunska agenda za Zapadni Balkan: regionalna saradnja (jedan od uslova); poslednji pargraf je posvećen Kosovu – Albanci treba da poštuju prava Srba da bi im bilo rešeno pitanje statusa, međutim u praksi se dogodilo obrnuto. 44. SAD i Balkan – strateški i drugi interesi prisustva
Kao jedina supersila, SAD su se opredelile za ulogu globalnog lidera oslanjajuci se na svoju
vojnu, ekonomsku i političku moć koja u dogledno vreme neće dobiti odgovarajuću protivtežu u svetu. U Evropi, SAD su očuvale vojne i političke strukture Severnoatlantskog pakta uprkos raspadu Varšavskog ugovora, nestanku Sovjetskog Saveza i nastojanjima EU da pocetkom 90-tih godina preuzme vodeću ulogu u ovim oblastima. Od sredine 1993. SAD su zapo čele reformu NATO-a s ciljem njegovog širenja na istok Evrope i revizije njihove uloge od odbrambenog saveza zasnovanog na Glavi VII Povelje UN ka vojno-političkoj organizaciji koja ce biti okosnica budućeg međunarodnog poretka na kontinentu. SAD se pojavljuju na Balkanu kao supersila posle II sv. Rata. Maršalov plan i vojna pomoć. 1945. Tršćanski zaliv 1947. Trumanova doktrina Posle hladnog rata Jugoslavija gubi strateški značaj kakavje imala u toku hladnog rata. Politička kriza u SFRJ krajem 80-tih stavila je SAD u protivure čan položaj: dok je administracija, vodjena geopolitičkim interesima SAD, želela da podstakne privredne i političke reforme i sačuva jedinstvo zemlje, uticajni krugovi u Kongresu i javnosti, nekritički su podržavali zahteve Slovenije i Hrvatske za otcepljenje. SAD se nisu pobrinule da spreče tu krizu iz 2 razloga: 1) Prvo, SAD su u proleće i leto 1991. bile zaokupljene posledicama rata u Persijskom zalivu, raspadom Sovjetskog Saveza i ujedinjenja Nemačke. Kriza u Jugoslaviji je dobila mesto „drugorazrednog problema“ u strteškom razmišljnju Bušove administracije. 2) Drugo, Amerikanci nisu imali osnova da inicijativu u krizi koja se dogadjala u “evropskom dvorištu” preuzmu od EZ koja je u to vreme želela da afirmiše “Zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku” kao ključnu komponentu Mastrihtskog ugovora i potvrdi se kao kompetentan politički i vojni faktor. Mogla su se čuti i druga mišljenja poput jednog da je Vašington podstakao Evropljane da intervenišu u Jugoslaviji i pošto je nepripremljena, pala bi na “jugoslovenskom ispitu” i to bi bolno podsetilo Evropljane na potrebu američkog vojnog i političkog prisustva na kontinentu. SAD su u proleće 1992. donele odluku koja je presudno uticala na dalji tok oru žanog sukoba svrstavajući se uz bosanske Muslimane i Hrvate i vršeći snažan diplomatski, politički, ekonomski i vojni pritisak na bosanske i kraji ške Srbe i SRJ. Američki mediji počinju propagandni rat protiv Srba koji su po svojim razmerama i žestini mogao porediti sa ratom protiv SSSR. Uz saradnju sa NATO-om, Savet bezbednosti UN donosi rezoluciju 757 kojom su zavedene ekonomske i diplomatske sankcije prema Stbiji i Crnoj Gori. Rat u BiH je 1992. godine postao unutra šnjepolitičko pitanje i pokrenuo je prvu ozbiljnu debatu o američkoj spoljnoj politici posle okončanja Hladnog rata. Mišljenja su bila razlicita- za ili protiv vojne intervencije SAD. Oklevanje D žordža Buša da primeni silu u Jugoslaviji bilo je predmet oštrih kritika demokratskog predsednika Bila Klintona u predizbornoj kampanji 1992, ali je i on pri dolasku na vlast bio uzdržan pred pritiscima da primeni „lift and strike“ taktiku u Bosni (ukidanje embarga na isporuke oružija Muslimanima i bombardovanje srpskih polpžaja). Kriza je učinila da se u Evropi pojave ozbiljne sumnje u sposobnost novog američkog predsednika da odgovori obavezama lidera supersile zbog čega će kasniji potezi njegove administracije u velikoj meri biti diktirani upravo odnosima sa saveznicima u NATO-u. Početkom 1993. kopredsednici Medđunarodne konferencije o bivšoj Jugoslaviji, Sajrus Vens i Dejvid Oven, formulisali su “Vens-Ovenov mirovni plan za BiH” iza koga je stala EZ ali ne i Klintonova administracija. Kada je skupština Republike Srpske konačno odbacila plan, Klintonova administracija je u tome videla šansu za aktiviranje NATO-a u novoj ulozi pa je novi državni sekretar Voren Kristofer doputovao u Evropu s ciljem da evropske partnere privoli na takvo rešenje. Pošto se i u Londonu i u Parizu suočila sa odlučnim otporom vojnoj opciji, američka administracija se privremeno povukla. Francuska i Nemačka, čiji su sukobi obeležili politiku EZ u leto 1991, pronašle su
kompromisnu formulu u “Kinkel- Ž ipeovoj”inicijativi, koja je predviđala podelu BiH u srazmeri 51%49% u korist Muslimana i Hrvata i skidanje sankcija prema SRJ ukoliko ona privoli RS da prihvati ovakvo rešenje. Tokom jeseni na britanskom nosaču aviona “Invincible” održani su pregovori pod predsedavanjem Dejvida Ovena i Torvalda Stoltenberga, na kojima su se sukobljene strane približile predloženom rešenju. Sa svoje strane, Nemačka je na konferenciji u zamku Petersberg kraj Bona, krajem 1993. godine Tuđmanu i Izetbegoviću, po prvi put predložila stvaranje muslimansko-hrvatske zajednice kao protivteže tadašnjoj vojnoj nadmoći Srba, sto nije urodilo plodom. Dva događaja u proleće 1994. označiće prekretnicu u budućem toku krize u BiH iako ce njihov značaj doći tek kasnije do izražaja. Najpre je, pod patronatom Vorena Kristofera, sklopljen “Vasingtonski sporazum” o stvaranju Muslimansko-hrvatske federacije u Bosni koja je okončala rat Muslimana i Hrvata i vojno-politi čki izolovala bosanske Srbe, čime su SAD uspešno realizovale ideju koju je krajem 1993. pokušala da sprovede Nemačka. Ubrzo potom, aprila meseca, stvorena je i tzv. Medjunarodna kontakt grupa koja je obuhvatila 5 glavnih stranih faktora jugoslovenske krize, i 5 velikih sila postbipolarne Evrope:SAD, Rusiju, Veliku Britaniju, Francusku i Nemacku. Iako prvi pokusaj ovog svojevrsnog “koncerta sila” nije doneo rezultate jer su u leto 1994. bosanski Srbi odbacili njen mirovni plan, kontakt grupa ce ostati glavni oblik usklađivanja interesa glavnih spoljašnjih sila i cele međunarodne zajednice. Rusija, koja je posle 1991, prvi put prihvaćena kao ravnopravan partner SAD i zapadnoevropskih zemalja, u njenom daljem radu je prepustila inicijativu SAD. Izuzetak je bila jedino ruska inicijativa u Savetu bezbednosti UN da se na sto dana suspenduju trgovinske sankcije prema Jugoslaviji. Takva situacija će potrajati sve do kraja 1994. kada su je promenila dva događaja, jedan u Bosni, a drugi u SAD. U to vreme, došlo je do krize oko Muslimanske enklave u Bihaću kada su se bosanskim Srbima pridružile jedinice Vojske Republike Srpske Krajine sa čijeg aerodroma Udbine su poleteli avioni koji su napadali položaje bosanskih Muslimana. U SAD su početkom novembra održani dopunski izbori za Kongres na kome su pobedu odneli republikanci pod vođstvom Roberta Dola i to je Bila Klintona dovelo u nezgodan položaj kohabitacije sa Kongresom u kome su dominirali republikanci. Kako je politika njegove administracije u Bosni bila na udaru kritike republikanaca Bil Klinton povlači nove poteze: prvo je u Bosnu otputovao bivsi ameri čki presednik Džimi Karter koji je susretom sa rukovodstvom bosanskih Srba prekinuo međunarodnu izolaciju Republike Srpske. Naredni potez biće “Plan mini-kontakt grupe” za Krajinu, tzv. plan”Z-4” (Zagreb-4) koji su zajednički formulisali ambasadori SAD i Rusije u Zagrebu kao i predstavnici UN i EU. Ni krajiški ni bosanski Srbi nisu umeli da iskoriste priliku i okon čaju rat u momentu koji je za njih bio najpogodniji i to će biti jedan od razloga radikalnog zaokreta americke politike prema njima. Tokom vremena, pokazaće se da su SAD tokom 1994. omogućile ilegalne isporuke oruž ja Zagrebu i Sarajevu dok su penzionisani američki oficiri obučavali oružane snage Republike Hrvatske. Rezultati će se videti početkom 1995. kada je hrvatska vojska zauzela strateški značajan grad Kupreš u zaleđu Knina i nagovestila obračun sa krajiškim Srbima. Sa svoje strane, pripremi za vojni obračun sa krajiskim i bosanskim Srbima pridruzili su se Evropljani koji su u Bosnu uputili te ško naoružane jedinice za brza dejstva. Maja i juna meseca došlo je do eskalacije krize: pošto je NATO zapretio novim udarima po položajima bosanskih Srba oni su uzeli preko 500 talaca iz sastava UNPROFOR-a što je izazvalo pravi šok u zapadnom javnom mnjenju. Ubrzo potom, bosanski Srbi su oborili jedan američki lovački avion u sastavu operacije zabrane letenja i, uprkos tome što je pilot nepovređen izvučen iz Bosne, američka javnost je bila šokirana i podrška vojnoj akciji protiv Srba naglo je porasla. Vrhunac krize bio je pad Srebrenice i Žepe i izveštaji o srpskim masakrima koje su zapadni
mediji široko komentarisali. Hrvatska je operaciju „Oluja“ izvela u avgustu, protiv Krajine pokazav ši zavidnu opremljenost i obuku svojih oružanih snaga koje su ubrzo prešle u zapadnu Bosnu, deblokirale Bihać i u saradnji sa muslimanskim snagama zauzele Drvar, Jajce i pribli žile se na 20 km Banjaluci, kada su se zaustavile na američki zahtev. Od 25.8.-17.9. u tome im je pomagala avijacija NATO koja je bombardovanjem srpskih položaja, skladišta, vojnih instalacija paralisala oru žane snage RS. Povod je bio eksplozija na sarajevskoj pijaci Markale 24.8, gotovo identična onoj iz februara 1994. kao vinovnici opet su označeni bosanski Srbi. Poruka je bila svima jasna: NATO je potvrdio da je sposoban za operacije „nametanje mira“, a da se ni Rusija niti bilo koja zemlja tome nije mogla usprotiviti. Poraz Srba izazvao je talas oduševljenja u američkoj javnosti i medijima. Od 1. do 21.11.1995. održani su pregovori u Ohaju koji su završeni parafiranjem Opšteg okvirnog sporazuma za mir u BiH. Sporazum počiva na principima „Kinkel-Žipeove inicijative“: teritorija se deli na dva entiteta-Muslimansko-hrvatsku federaciju i Republiku Srpsku-u srazmeri 51% : 49%, koji su posle izbora pod nadzorom OEBS-a u septembru 1996., formirali zajedničke organe BiH. Nadzor nad sprovođenjem vojnog dela Dejtonskog sporazuma tokom 1996. obavljalo je 60.000 vojnika međunarodnih snaga (IFOR) pod komandom NATO, dok je tu ulogu 1997. preuzelo upola manje vojnika Stabilizacionih snaga (SFOR). Sprovođenje civilnog dela stavljeno je u nadležnost EU i OEBSa. Ovim sporazumom okončan je najteži oružani sukob u Evropi posle II SR i po prvi put posle 1991. stvoreni su uslovi za političko rešavanje sporova nastalih posle raspada SFRJ. Posle parafiranja Dejtonskog mirovnog sporazuma Savet bezbednosti UN je ukinuo sankcije prema SRJ, a Komisija predlaže da države članice EU normalizuju odnose sa Beogradom. Sklapanjem Dejtonskog mirovnog sporazuma za BiH, ulaskom većine balkanskih zemalja u program NATO “Partnerstvo za mir”, a u novije vreme i pokretanjem “Inicijative za saradnju u JIE”(SECI), SAD su učvrstile uticaj na JIE. Osnovni interes u regionu je spre čavanje pojave rivalske hegemonističke sile koja bi ugrozila američke globalne interese i ulogu vodeće sile u savremenom svetu. Vojne snage SAD imale su pravo preleta u Rumuniji, Makedoniji i Bugarskoj.U BiH u okviru vojnih snaga SFOR-a, sada više nisu. Albanija- tamo nisu trajno locirani. Jadranska povelja (Albanija, Hrvatska i SAD) mi i BiH smo prisustvovali kao gosti. Ovim sporazumom SAD garantuje bezbednost. Bugarska I Rumunija su članice NATO od 2002 i tu se sprema tek trajno lociranje NATO snaga. SAD ima i velike interese sa stacioniranjem u Bugarskoj jer je tako bli ža Crnom moru i nafti. Na Kosovu su jako prisutni –Bondstil baza. Jedno vreme u Tuzli (više nisu). 45. NATO i Balkan – pokušaji upravljanja krizama
Dve su osnovne stvari koje su početkom devedesetih uticale na razvoj situacije sa NATO, odnosno sa ulogom i transformacijom koji su izazvani zbivanjima iz 1989. Prvo, sve biv še socijalističke zemlje na istoku Evrope su želele da uđu u strukture zapadnog saveza na ekonomskom, vojnom i političkom planu. Druga činjenica je kriza u bivšoj Jugoslaviji i njeno prerastanje u dugugodišnji krvavi građanski rat. Eskalacija ovog sukoba predstasvlja klju čni događaj za sva zbivanja na polju političke upotrebe vojne sile u posthladnoratovskom periodu. Za NATO je dolazak na teritoriju BiH bio jedan kvalitativno novi korak: 1) značio je prvu akciju saveza van teritorije njegovih članica (Ugovorom o osnivanju prvobitno je predviđena odbrambena akcija u slučaju napada na neku državu članicu); 2) istovremeno je to bio i prvi put da su snage saveza angažovane u borbenim akcijama 3) prvi put su izgubile svoje vazduhlopove u borbenim akcijama 4) i poveren mu je nadzor nad sprovođenjem vojnih odredbi Dejtonskog sporazuma Angažovanje NATO-a za ove akcije na područ ju BiH je prihvaćeno tek nakon što u toku 4
godine međunarodna zajednica nije uspela da političkim sredstvima i angažovanjem plavih šlemova spreči eskalaciju ovog rata i da ga brzo zaustavi; tako je delovanje NATO-a bila iznuđena okolnost. Ova odluka je dočekana sa različitim reakcijama: bilo je onih koji su smatrali da je preuranjena i onih koji su smatrali da je ovakvu odluku trebalo doneti ranije kako bi se sprečilo krvoproliće. Početkom 90-tih, i Balkan i NATO pakt zauzeli su jedno od najistaknutijih mesta među međunarodnim temama. Zemlje Balkana imaju potrebu da se kriza na podrucju bivše Jugoslavije što pre razreši, a NATO je svojim angažovanjem na balkanskom tlu postao deo celokupne situacije. Ozbiljna kriza na Balkanu izbila je u najvećoj zemlji ovog područ ja, jedinoj nesvrstanoj zemlji u regionu, Jugoslaviji, i to u vreme kada je usled raspu štanja Varšavskog ugovora formula 2+2+2 prestala da postoji(2 balkanske zemlje clanice NATO-a, 2 Varšavskog ugovora, a 2 van blokova, 1 nesvrstana, 1 u polozaju samoizolacije). Iako se ovaj sukob nije pro širio na susedne zemlje svakako je uzdrmao i poremetio situaciju u regionu. Jugoslovenska kriza i građanski rat najneposrednije su na balkansko tlo dovele međunarodne vojne snage, a takođe je povećano američko prisustvo u regionu. Danas su Bugarska, Rumunija, Grčka, Hrvatska, Slovenija i Albanija članice NATO, a ostale zemlje regiona su pristupile Partnerstvu za mir. Što se tiče odnosa sa NATO-om, odnosno pristupanja Partnerstvu za mir, Balkan danas predstavlja specifično područ je, značajno za evropske odnose. Mogućnost zemalja s Balkana da učestvuju u donošenju relevantnih političkih odluka šireg međunarodnog značaja za sada je još uvek ograničena, još uvek se od njih samo traži da se povinuju odlukama medjunarodnih faktora.
48. Nemačka i njena Balkanska politika
Hans Ditrih Genšer (nekadašnji šef diplomatije) iznenadio je svoje sagovornike: rekao je da će Srbija imati razvijene odnose s Nemačkom znatno razvijenije nego sa drugim zapadnim državama. Ovo je izjavio 1998. godine u razgovoru sa grupom Bonskih novinara odgovarajući kako vidi odnos Berlina i Beograda u budućnosti. Takva procena može da se zasniva na ekonomskim, političkim i imigracionim pokazateljima. SRNemačka bila je zajedno sa Italijom dugi niz godina vodeći ekonomski partner SFRJ, ako se izuzme Sovjetski Savez s kojim je razmena tekla preko robnih listi i prebijanja međusobnih potraživanja preko centralnih banaka. Na spisku zapadnonemačkih spoljnotrgovinskih partnera, SFRJ se tokom 80-ih godina kretala negde između 15 i 20 mesta. SFRJ je velikim delom prodavala jeftinu radnu snagu. Recimo nemački poručioci su isporučivali materijal za izradu visoko kvalitetnih tekstilnih proizvoda, koji su šiveni u jugoslovenskim fabrikama i potom prodavani kao nemačka roba širom sveta. Umesto preduzeća u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj, sada takve poslove obavlja konkurencija u drugim zemljama srednje i istočne Evrope. Nemačka ulaganja u privredu Srbije potpuno su obustavljena proteklih 15 godina. Jer tržište SFRJ sa 23 miliona ljudi bilo je relativno zanimljivo za zapadne i nemačke firme. Sadašnje tržište Srbije sa 8 miliona ljudi i prosečnim primanjima oko 50 evra mesečno daleko je od značaja. Postoje neke oblastisaobraćaj, prevozna sredstva, telekomunikacije gde i ovako ojađena Srbija ima ekonomsku privlačnost za inostrane ulagače, ali u doglednoj budućnosti nema podloge za naglo jačanje kupovne moći Srbije. Nema nagoveštaja da bi konkretni politički interesi Nemačke prema Srbiji mogli da nadomeste ekonomsku malokrvnost. Između Nemačke i Srbije ne postoji sloboda kretanja ljudi otkakao je Bon početkom 90-ih zaveo režim ulaznih viza. Ni građani Rumunije i Bugarske kao ni Turske i Makedonije ne mogu da se upute bez viza. Genšerova procena da bi Nemačka mogla da postane vodeći partner Srbije među zapadnim
državama dobija na težini ako se ugao posmatranja prebaci iz Berlina na Beograd. Mora se napomenuta da je vojnopolitički Nemačka i dalje vazal SAD. Socijaldemokratska-zelena vlada sledila je kurs Vašingtona na početku rata protiv Srbije odbacivši pokušaj tada ruskog premijera Jevgenija Primakova da privuče Berlin planu Moskve i zaustavi dalje eskalaciju. Ubrzo je Joška Fišer šef nemačke diplomatije predložio mirovni plan kojim je razgnevio SAD - ipak bitni elementi tog plana kasnije su pretočeni u rezoluciju UN. Ukoliko je verovati izveštajima u britanskoj štampi, nemačka je krajem maja 1999. iza kulisa zajedno sa Rusijom otvorila pregovarački kanala sa Miloševićem u posredništvo švedskog poslovnog čoveka Petera Kastenfelta-ova zajednička akcija s Rusijom potvrđuje da Berlin ne odustaje od namere da traži što veću slobodu delovanja i u odnosu sa SAD. Deo takvog opredeljenja je i negovanja odnosa sa Rusijom. Ne treba zapostaviti ni uticaj Nemačke na susede Srbije, bili to Slovenija, Hrvatska ili Albanija i Bugarska. Među naslednicima SFRJ postoji niz političkih i pravnih pitanja koja će bez obzira na karakter vlasti u Beogradu, Zagrebu ili Srajevu jednog dana morati da se rešavaju nekom vrstom spoljne arbitraže. U interesu je Srbije da ima normalnu komunikaciju sa najuticajnijom državom u EU. Treba se podsetiti da je zapadnoevropska politika priznavanja samostalnosti Slovenije, Hravtske i BiH bila prvenstveno gurana od strane Nemačke. Na nemačku inicijativu osnovana je hrvatsko-muslimanska federacija u BiH. U traganju za rešavanjem srpskog, albanskog i makedonskog pitanja, SAD će obratiti posebno pažnju na procene Nemačke, koja se pokazala veoma politički aktivnom na jugoistoku Evrope. 49. Rusija na Balkanu – interesi, politika i ponašanje
Zainteresovanost Rusije za ekonomske i političke veze sa zemljama na Balkanu potiču još iz IX veka jer se sa širenjem ruske države širio i njen uticaj u vizantijskom svetu. U zavisnosti od razvoja događaja u odnosima između velikih zemalja slabio je ili ja čao ruski uticaj na Balkanu, ali nikada nije dovedeno prisustvo Rusije na Balkanu u pitanje. Imperijalni karakter države i vekovna potreba za izlazak na topla mora odvijali su se u 2 pravca:jedan je vodio preko Bosfora i Dardanela i Sredozemnim morem, a drugi je išao kopnom preko susednih država i Balkana. Prisustvo Rusije na Balkanu nije bilo samo motivisano trgovackim interesima, šta više, faktor dominacije putem širenja teritorija i povezivanja pravoslavnih naroda bio je preovlađujuć. Rusija je pred Portom zastupala interese pravoslavaca. Afirmisala je ideju panslavizma tj ujedinjenja svih Slovena oko Moskve kao Trećeg Rima i štitila je ideju komunizma. Rusija se cesto tokom istorije javlja kao oslobodilac od velikih sila. Posle I sv. rata SSSR gubi pozicije kakve je Rusija imala na Balkanu, jer su na vlasti u Balkanskim zemljama bile monarhije a u SSSR komunizam koji je srušio temelje Carske Rusije i zaveo diktaturu uz pretnje Kominterne da se proleterska revolucija mora proširiti na ceo svet. Pred II sv rat komunisti su u balkanskim zemljama prednjačili u antifašističkoj borbi, a prodor Crvene armije na Balkan samo je učvrstio komunističku orijentaciju ovih zemalja pa su na vlast u Rumuniji, Bugarskoj,JU, Albaniji dovedeni komunisti. Uticaj SSSR-a na Balkan znatno je smanjen izlaskom Ju iz njene sfere uticaja 1948 i Albanije 1961. Posle II sv rata na Balkanu je bila validna formula 2+2+2 ravnoteže snage. Okončanjem Hladnog rata, raspadom SSSR-a i Ju krizom nastaje nova situacija na Balkanu. Rumunija i Bugarska izlaze iz Varšavskog pakta i okreću se Zapadu. Rusija je sve više okupirana svojim problemima i udaljava se od Balkana. Kada su u taj politi čki vakuum uletele SAD, Rusija je nastojala da očuva bar svoj tradicionalni uticaj na pravoslavne zemlje. Zemlje bivse sovjetske sfere uticaja intenzivno se vezuju za politicke i ekonomske institucije EU. Nivo ekonomske razvijenosti na kome se nalaze gotovo sve drzave regiona je takav da u skorije
vreme privrede ovih zemalja u odnosu na razvijene evropske zemlje mogu biti samo periferna izvorista sirovina sa jeftinom radnom snagom. Kolika je ekonomska zavisnost sa vecim zemljama, tolika je i politicka. Pokazalo se u kriznim momentima da su EU i Rusija zainteresovane za lokalizovanje sukoba u meri u kojoj to ima direktnog uticaja po bezbednost u Evropi. Rusija je vodila jednu izuzetno pragmatičnu politiku prema događajima na Balkanu:pema svojim bivšim saveznicima, veoma brzo je napustila kurs dominacije ideološkog i političkog faktora u kreiranju odnosa, i zauzela stav da su ekonomska saradnja i miran razvoj najbitniji u periodu dok Rusija ne nađe svoje nacionalne spoljnopolitičke prioritete; prema jugoslovenskoj krizi, do kraja 1991. Što se tiče jugoslovenske krize, Rusija je nastavila politiku SSSR-a i zalagala se za celovitost Jugoslavije i rešavanje sporova mirnim putem, uz posredovanje UN i drugih institucija koje se brinu o bezbednosti. Takav odnos međutim, nije predstavljao prepreku za rusko rukovodstvo da, kada je to učinila cela Evropa, prizna samostalnost bivših jug republika: Hrvatsku i Sloveniju je priznala već u februaru 1992, Makedoniju u aprilu, a BiH u maju iste godine. Rusija nije pokazala, kao što se očekivalo, posebnu naklonost prema politici Srbije u odnosu na druge. U tom periodu uticaj Rusije na Jugoslaviju je opao. Karakteristika tadašnje ruske diplomatije je što insistira na oslanjanje na me đunarodnoj zakonitosti, na poštovanje principa OEBS-a i suprotstavlja se agresivnom nacionalizmu uz postovanje ljudskih prava. Rusko rukovodstvo je u drugoj polovini 1991. pokušalo da učini nesto samostalno u vezi sa regulisanjem odnosa izmedju Srbije i Hrvatske. Oktobra 1991. sovjetski predsednik M.S.Gorba čov je u Moskvi organizovao susret između Tudjmana i Milosevica. Posle ovog pokušaja u ruskoj politici prema yug krizi dolazi do pomeranja. Učešće sovjetske delegacije na pregovorima o regulisanju jug krize u Hagu, oktobra 1991. i usvajanje Deklaracije o stanju u Yug označili su da se Sovjetski Savez uključio u proces traganja rešenja zajedno sa Zapadom. Haška Deklaracija je definitivno odredila Srbiju kao agresora, sto je Rusija potpuno prihvatila i na taj način dolazi do potpunog razlaza u odnosima između Srbije i Rusije. Razlike Rusije i Srbije su postajale sve ve će: Rusija se orijentisala na izgradnju demokratske države, dok je srpsko rukovodstvo u početku otvaranja krize na prostorima SFRJ zastupalo tezu o jedinstvu svih srpskih teritorija, sto je značilo preispitanje prethodnih unutrašnjih granica Jugoslavije. Zajednički nastupi Rusije sa EZ i SAD u odnosu na krizu, nisu zatvorili mogucnost privremenih samostalnih aktivnosti Rusije. Pored protivljenja uvodjenju sankcija, Rusija je kritikovala suštinu rezolucije GS UN o „narusavanju ljudskih prava u Yug“i „Situacija u BiH“. Tada je sa njihove strane rečeno da su te rezolucije jednostrane i da nose antisrpski karakter. Na izmenjen odnos Rusije prema jug krizi doslo je zbog povećanja taktičkih različitosti među zapadnim partnerima Rusije. To je dovelo do stihijske „podele rada“ po kojoj se svako pozabavio sopstvenim klijentom u zoni konflikta: EU je u osnovi pokrivala Hrvatsku, SAD je iskazivala naklonost prema bosnjacima-muslimanima, dok je Rusiji ostala uloga staratelja srpske strane. Podela uloga je još više komplikovala situaciju: Rusija je sa jedne strane nastojala da o čuva saglasnost sa drugim velikim silama, a sa druge da bude advokat srpskih interesa. Rusija je teško održavala tu ravnotežu. Ruska politika je često bila kontradiktorna: u svom deklarativnom domenu bila je različita od same suštine, koja se bazira na izbalansiranosti i distanciranju od svih aktera u sukobu. Bez obzira na sve promene, jedno je ostalo nepromenjeno: i pored snažne diplomatske aktivnosti, ucešće Rusije u mirovnom procesu je bilo skromno, a stvarni uticaj na tok događaja u zoni konflikta izveden iz potreba i ciljeva partnera. I kada je isticala nezadovoljstvo nekim odlukama zapadnih sila, Rusija nije imala realnih mogućnosti da utiče i dalje od osude nije htela da ide. Ona nije imala osnovne stimulanse za aktivno mešanje u krizu. Najznačajniji principi ruske politike prema yug krizi su:
politika Rusije je uvek polazila sa stanovišta da se regulisanje krize moze postići samo pregovorima između zaraćenih snaga. Ova kriza je skrivala mogućnost od opštebalkanskog rata. Ruska diplomatija je sve uradila da do toga ne dođe uz saradnju sa drugim evropskom zemljama i SAD S vremena na vreme je iznosila stav o štetnom dejstvu sankcija na pregovarački proces. Rusija je priznala, poštujući principe evropske politike, krivicu Srba za početak jugoslovenske krize i odgovornost za počinjene zločine. Rusija želi da zadrži izvesna „istorijska prava prvenstva“ u odnosima sa državama bivše Jugoslavije, ali je njen nacionalni interes u ovom momentu, dalji od Balkana nego u periodu posle II SR. Beleške sa predavanja: 1903-1917. jedini period kada je postojalo pravo prijateljstvo između Rusije i Srbije. Glavni geopolitički interes Rusije je izlazak sa Crnog mora na Jadran i u čvršćivanje pozicije mediteranske sile. Grci i Bugari su tradicionalno bili strate ški prijatelji Rusa i imali uvek bolje odnose sa njima od Srbije. Crnogorci su bili najbolji prijatelji Rusije posebno za vreme vladavine kralja Nikole. Profesor smatra da su ruski interesi bli ži čak i sa hrvatskim nego sa srpskim. Za vreme II sv. rata u Zagrebu je bila skrivena radio stanica Kominterne. Postoji i sumnja da je iza MASPOK-a stajao ruski KGB. A saradnja sa Hrvatima je bila ispirisana i hrvatskim geografskim položajem – preko njih Rusi mogu na Jadran. Posle raspada SSSR-a, glavna parola u Rusiji je bila „mi idemo na Zapad“. Kada je donešena Rezolucija OUN 757, kojom su uvedene sankcije protiv SRJ, u SB jedino su Kinezi bili uzdržani, dok je Rusija glasala za. SAD su obuzdavale Srbe preko Rusije. Posle eksplozije na pijaci Markale u februaru 1994. Rusi pružaju podrušku srpskim trupama u BiH – obećana vojna pomoć ako zadovolje američki ultimatum. Međunarodna kontakt grupa, koja je u početku imala 6 članova, je bila prvo ozbiljno mesto gde se Rusija pojavljuje kao regionalna sila. Tu uglavnom podržava američke stavove. Interes Rusije je bio da iskoristi jugoslovenski sukob da bi se vratila među velike sile. OEBS je preživeo samo zato što je bio potreban Rusima gde su imali privilegovan položaj (pre svega u KEBS-u). Bžežinski u „Velikoj šahovskoj tabli“ iznosi da je osnovni cilj američke strategije da uvuče što više zemalja u NATO kako bi oslabila Rusiju, a da vojno umiri one najbliže ruske saradnike. Jedina aktivnost Rusije za vreme bombardovanja 1999. je bilo slanje jednog broda u jadranske vode da nadziru operacije NATO-a. •
•
• •
50. Italijanska balkanska politika
Italija je zemlja koja je članica grupe G-7 i Evropske unije i geografski je najbli ža balkanskim zemljama, njena politička istorija je nerazdvojno povezana sa istorijom južnoslovenskih naroda. Savremeni odnosi Italije i balkanskih zemalja su takođe intezivni. Italija je bila sused biv še Jugoslavije, sa kojom je od 1945. godine do raspada prošla kroz vise osetljivih faza razvoja međunarodnih odnosa, od tršćanskog konflikta 1954. koji je pretio međusobnim sukobom sa ozbiljnim opasnostima izbijanja čak i sukoba do regulisanja dobrosusedskih odnosa Osimskim sporazumima, koji su svoju kulmunaciju doživeli upravo uoči raspada zemlje; Italija je, vise nego druge zemlje, pokazivala veliku zainteresovanost da se konflikti u Jugoslaviji resavaju mirnim putem i kompromisima, ako je moguce u jedinstvenoj drzavi. Cilj je svakako izbegavanje destabilizacije regiona. Etnicki konflikt u drzavi se reflektovao na znacajnu italijansku manjinu (Istra), koja je svoje interese mogla da ostvaruje samo u stabilnoj drzavi. Ova pitanja – iako resena Osimskim
sporazumom u odnosu na bivsu Jugoslaviju- ponovo ce se pojaviti kao aktuelna. Raspadom SFRJ ponovo su se pokrenute rasprave o nekim teritorijalnim pitanjima (Istra, delovi Dalmacije). Neke profasisticke struje u Italiji otvorile su pitanje samoopredeljenja italijanske manjine koristeci u osnovi danasnju argumentaciju kosovskih Albanaca (Istra i Dalmacija treba da budu vracene svojoj matici). Neki zvanicnici su iz Srbije slali poruke da Italija to uradi, medjutim Italijanska vlada je odolela ovim iskusenjima. Italija je clanica EU koja sebe,uz Francusku, vidi kao legitimno vodeceg politickog i ekonomskog aktera u podrucju Mediterana i otud smatra prirodnim svoj interes za stabilnost regiona. Izostavljanjem Italije iz „kontakt grupe“ izazvalo je nemalo razocaranje italijanskih politicara, sto je kasnije ublazeno formiranjem ad hoc ukljucivanjem Italije u „prosirenu kontakt grupu“. Danas Italija podržava evroatlsntske integracije većine zemalja regiona Italija je upravo u periodu raspada Jugoslavije, 1991-1995. prolazila kroz kompleksnu unutrašnju krizu i svojevrsnu moralnu katarzu preko akcije „ Čiste ruke“ kojom se italijansko društvo uhvatilo u koštac sa duboko ukorenjenom korupcijom i povezanošću političkih vrhova sa organizovanim kriminalom. Navedene okolnosti uslovile su, na samom početku jugoslovenskog konflikta određeno neslaganje, pa i konfuznost Italije u formulisanju strateških spoljnopolitičkih pravaca u odnosu na jugoslovensku ktizu. Faze kroz koje je prosla Italija tokom jugoslovenske krize: faza neodlucnosti i iscekivanja (1988-1991)-Italija se zalaze za ocuvanje Jugoslavije, suprotstavlja se ranom priznavanju Slovenije i Hrvatske, a kasnije prihvata opsti pristup EU. Prema nekim izvorima, cak je i tolerisala transfer oruzja u Hrvatsku. Faza kalkulacija- priznanje Slovenije i Hrvatske radi odrzanja ravnoteze(zbog manjina). Italijansko mnjenje za rat u Bosni osudjuje Srbe i 1994. u Luksemburgu na sastanku SAD-EU, Italija trazi od Rusije da izvrsi pritisak na bosanske Srbe da prekinu ratne operacije. Faza povecanog aktivizma-1994. Italija postaje zagovornik uvodjenja sankcija protiv SRJ. Italija prikljucuje svoje snage (2.500 vojnika) IFOR. Italijanska teritorija je bila baza intervencije NATO avijacije Najnoviji period-zainteresovanost za problem na Kosovu •
•
•
•
Odnosi Italije i Slovenije - normalizovali su se tek nakon što je Slovenija prihvatila italijanski
uslov da putem nacionalnog zakonodavstva omoguci prenos nekretnina na strane drzavljane, cime bi se mogla nadoknaditi steta iz Slovenije proterenim Italijanima nakon II SR. Postignut je i Sporazum o zastiti manjina. Sada su obe clanice EU. Italijansko-hrvatski odnosi nalaze se u usponu, ali se ne moze reci da su previse srdacni. To treba pripisati problemima na koje nailazi italijanska manjina u Istri i gusenju tradicionalne autonomije od strane Zagreba i posledicama optuzivanja Italije od strane Tuđmana da su na strani Srba iz Krajine. Italija je cak imala stav da sankcije treba da se uvedu i Hrvatskoj zbog mesanja u unutrasnju politiku BIH. Saradnja u oblasti saobracaja, turizma je stalno u usponu. Odnosi Italije i Makedonije - su veoma dobri i na politickom i na privrednom planu. U grckomakedonskom sporu oko imena i amblema Makedonije, Italija se izjasnila u vecini pitanja u prilog Makedoniji, zbog cega je dozivela poteskoce u odnosima sa Grckom. Odnos Italije i SRJ- Italija zahteva od nas: postovanje Dejtonskog sporazuma, demokratizacija institucija, saradnja sa Hagom... sto se tice privredne saradnje, 70% razmene otpada na Srbiju i CG, sto otvara perspektivu za buducnost...(umesto ovoga treba govoriti o trenutnim odvojenim odnosima Srbije i Italije i Italije i Crne Gore).
51. Politika Vatikana prema Balkanu i balkanskim državama
Na postkomunističkom Balkanu odnos religije i politike je postao glavno pitanje, jer su tu tri velike svetske konfesije dobro izmešane i tu se sučeljavaju i ozbiljno sukobljavaju njihovi interesi. Činjenica je da je religija bila glavni pokretač rata u Bosni. Osim pravoslavlja, i rimokatolicizam je veoma prisutan na Balkanu. Svi Hrvati, Slovenci i 10 % Albanaca su rimokatolici, kao i pojedini drzavljani Srbije, postoji Beogradska nadbiskupija i mitropolija u čijem sastavu su subotička i zrenjaninska biskupija. Generalni stav Rimokatolicke crkve se svodi na to da drzava mora biti odvojena od Crkve, i obratno. Crkva ima pravo da „izrice moralni sud o politickim delima i podupire sporazume izmedju drzave i crkve“ po cemu vidimo da ima i te kako uticaj na politicki zivot. Uticaj rimokatolicizma na balkanskim prostorima oseca se trojako: kao direktno delovanje na politicke interese, indirektno delovanje preko drugih institucija i preko politickih partija koje formiraju laici i koje se pozivaju na rimokatolicizam kao osnovu svog delovanja. Prva forma je vazna jer ukljucuje Crkvu u direktnu politicku akciju. To pokazuje izjava pape Jovana Pavla II:“Vreme je da se silom potvrdi da je bilo dosta rata. Rat ratu je pravedan i nuzan.“ Time se papa jasno izrazio u vezi sa napadom na RS 1995. i time istakao da je Crkva za taj rat i da ga smatra pravednim. Vatikan se jasno pokazao kao jedan od najvaznijih politickih cinilaca i ucesnika u dogadjajima na prostorima bivse SFRJ. Neki akademici smatraju da je rimokatolicka crkva radila u saradnji sa SAD u ostvarivanju sadasnje politike SCG. Italijanska revija „Limes“ je otvoreno optuzila Vatikan za rusenje SFRJ. Revija je imala i podatak da je Vatikan, iako se zalagao za jedinstvenu Jugoslaviju, imao gotove planove o prekrajanju SFRJ i prostor podelila na episkopske konferencije bez obzira na granice... Posle akcije „Oluja“, hrvatski kardinal Franjo Kuharić je izjavio da je akcija „moralno opravdana zbog prava na samoodbranu“. Uloga crkve u legitimizovanju rata je vise nego ocigledna, ali ona nije u svemu saglasna sa Hrvatskom. Pre svega, Rimokatolicka crkva, po svojoj doktrini, iskljucuje nacionalizam, ona je nadnacionalna. Ona podrzava jedino nacionalizam kada je u interesu rimokatolickih opstih potreba. Za razliku od sukoba sa Srbima gde je Rimokatolicka crkva bez rezerve podrzavala Hrvate, u Bosni je situacija drugacija. Nasuprot interesima Hrvata, koji su zeleli da podele Bosnu, crkva je podrzavala ideju jedinstvene Bosne. Engleske katolicke novine optuzuju Rimokatoliču crkvu u Hercegovini za nacionalizam. Nakon sukoba muslimana i Hrvata u Bosni došlo je do slamanja ovih drugih i do praktičnog nestanka rimokatolicizma iz ovih krajeva. Pojavila se drugačija teza i drugačiji stav kod rimokatoličke crkva u Bosni u odnosu na zvanične vatikanske stavove. Osim u Bosni, RC ozbiljno deluje i u drugim balkanskim zemljama. Njena delatnost ima bitne politicke dimenzije. U Sloveniji je premijer, Janez Drnovsek, uputio ostre kritike slovenackoj RC zbog mesanja u politicki zivot. U Albaniji se Crkva svesno upustila u trku sa islamom oko uticaja na politicki zivot. Obe verske zajednice trose mnogo para na podizanje bogomolja koje bi trebalo da nadvise jedna drugu. Tako je u Skadru izgradjena najvisa džamija na Balkanu i to odmah iza velelepne katedrale. Kada je u Tirani, 1995, poceo da se gradi najveci islamski centar na Balkanu, Vatikan je objavio da planira izgradnju velike crkve u neposrednoj blizini. Veliki broj politickih partija se pojavljuje kao protagonisti rimokatolicke doktrine: „Slovenacka socijaldemokratska stranka“, Savez vojvodjanskih Madjara... Ranija istorija (iz neke sveske, uzeti sa rezervom)
Vatikan je uvek podrzavao ekspanziju velikih suseda, katolickih drzava, na prostore naseljene Slovenima. Na Balkanu se Vatikan suocava sa interesom Rusije, kao i sa pravoslavljem, podrzavanim od strane Rusije. Vatikan je zabranio upotrebu staroslovenskog jezika i glagoljice (ne zna se kada!!), a u evropskoj javnosti sirio pricu o Srbiji kao primitivnoj i verski netolerantnom. 52. Islamski činilac u balkanskim odnosima
Islam se u doktrinarnom smislu sasvim razlikuje od pravoslavlja i katoli čanstva po odnosu prema politici. Islam jasno istice da nema odvajanja vere od drzave, jer su to dva lica jedne medalje. Islamska zajednica svojom dogmom proglasava da se svi muslimani moraju ujediniti u jedinstvenu svetsku islamsku zajednicu. Islam zapravo u biti predstavlja jedinstvo vere i države. Prvi zadatak i duznost islamskog svestenstva nije da propoveda veru u Boga, vec da radi na stvaranju drzave koja ce okupiti pod jednim vladarom i jednim zakonom (Kuranom) sve muslimane sveta, odnosno vera u Boga podrazumeva upravo to. Na balkanskim prostorima to je dobilo oblik borbe za pretvaranje postojecih islamskih zajednica u politicke aktivnosti radi stvaranja jedinstvene balkanske islamske drzave. Za delovanje na tim prostorima stvorena je organizacija „Savez islamskih zajednica Istocne Evrope“. Za generalnog sekretara imenovan je tadasnji reis ulema, tj. vrhovni poglavar iz SFRJ Jakob Selimoski, za pocasnog predsednika Sabri Kor a ondasnji poglavar albanskih muslimana. Cilj im je bio da se prizna samostalnost BiH, da kosmetski Siptari dobiju svoju samostalnu politicku zajednicu, da se prizna autonomija Rasko-polimske oblasti i da se u Makedoniji suverenitet podeli izmedju Siptara i Makedonaca. Ona je, u stvari, zahtevala teritorijalno rasparcavanje Srbije i islamizaciju Makedonije. Danas islamski faktor je bitan u Bosanskoj krizi.Isto čne zemlje: UAEmirati, Iran pomogli su mulsimanima u oružiju kršeći embargo na uvoz oružija. Turska je slala svoje vojnike da bi povećala muslimanski uticaj na Balkanu. 7 miliona muslimana ostalo je na Balkanu posle Osmanske imperije. Težnja za stvaranjem islamske zelene transverzale- Bosna, Sandžak,Kosovo,Albanija, Zapadna Makedonija, Trakija, Ankara ka Uzbekistanu, Tadžikistanu, Turkmenistanu, Azajberidžanu. Koje države su suočene sa islamskim problemima? U Sloveniji je problem što ne može da se izgradi džamija, ima 5000 muslimana ali nema problema. U Hrvatskoj nema problema sa muslimanima. U BiH da nema me đunarodne intervencije situacija ne bi
bila onakva kava je danas. U Srbiji -na prostoru Kosmeta muslimani su preko 95%, u Makedoniji skoro 100%, a u Albaniji 70%. U Makedoniji 2 partije imaju slogan:“Sa albanskom krvlju i islamskim duhom“. U albaniji je formirana mala i za sada neparlamentarna partija „Albanska nacionalna ujediniteljska partija“, neofasisticka, antigrcki nastrojena. U Bugarskoj je na izborima 1997. „Unija nacionalnog spasa“ osvojila 13 mesta.U Bugarskoj živi veoma velika muslimanska zajednica od preko milion pripadnika sastavljena od: Turaka, Pomaka- islamizovanih Bugara i Cigana. Citav Grcko-Turski spor je spor islamskog sveta. U Zapadnoj Trakiji postoji turska manjina ali nije velika. U Rumuniji je cak otkriveno udruzenje studenata koja je delovala pod imenom „Muslimanska braca“ a parola im je „borba svim sredstvima za stvaranje svetske islamske drzave“, a iz Turske su stizali nastavnici koji su im propovedali o realizaciji islamske drzave. Što se Crne Gore tiče –oni imaju svoj deo Sandžaka. Muslimani se u Crnoj Gori izjašnjavaju kao crnogorci. Postoji problem u Turskoj-islamski fundamentalizam. Endrogar – nacionalna islamska stranka ali u Turskoj taj fundamentalizam spre čava vojska.
53.Politika država suseda u toku jugoslovenske krize i agresije NATO (ovo pitanje nije provereno jer ne znam koji je izvor korišćen, tako da sve podatke u njemu uzmite sa rezervom)
Jedan broj autora kod nas (publicisti, novinari) su okrivljivali mnoge susedne zemlje za raspad SFRJ pa se zbog toga u javnosti, stvorila jednostrana slika uticaja susednih zemlja na raspad. Uglavnom se misli na: Austriju, Ma đarsku, Italiju a neki autori cak spominju i Bugarsku. Ovome se moze dodati i Vatikan, ali mi ne smatramo da ona ima veci uticaj. Austrija je prva podrzala odvajanje Hrvatske i Slovenije i za to postoje 2 razloga: 1) neposredno se granice 2) neki su tvrdili da je to odraz sentimenta, tj. da zele da nam se osvete za gubitak u i SR i da je to njihov pokusaj i ideja o obnavljanju zemalja gde je katolocanstvo dominantna religija, tj. stvaranje nove Habzburske monarhije Sta su bili stvarni razlozi ne zna se tacno mada Austrija jeste neobjektivno tada postupila. Sa druge strane ne mozemo reci da je Austrija “srbomrzac” jer u njoj zivi oko 200.000 nasih gradjana koji tamo rade i sigurno da ona nije neprijateljski nastrojena. Austrija – pripada onom krugu zemalja koje su već u početnoj fazi jugoslovenske krize ispoljile zainteresovanost za način na koji će ona biti rešena. Ona se vrlo jasno zajedno sa Nemačkom svrstala uz Sloveniju i Hravstku koje su insistirale na potpunom osamostaljenju. Uz Nemačku ona je vrlo aktivno preuzela ulogu u kampanji koja je u drugoj polovini 1991.g bila vođena u prilog što skorijem priznavanju nezavisnosti Slovenije i Hrvatske. Kao susedna zemlja Austrija j bila veoma neposredno zainteresovana za način na koji će se ju kriza rešiti. U vreme velike zabrinutosti koju je izazvalo angažovanje jedinica u JNA u Sloveniji, Austrija je preuzela i određene korake u cilju raspoređivanja svojih vojnih efektiva u blizini austrijsko-jugoslovenske granice i ošto je reagovala kod jugoslovenskih organa zbog povrede austrijskog vazdušnog prostora. Sasvim izvesno ovakav stav austrijskih vlasti bio je u funkciji stvaranja atmosfere protiv politike saveznih organa i JNA. Već 8.jula 1991. podržala je zahtev Slovenije i Hrvatske za priznavanjem nezavisnosti. Sve ovo je podstaklo i razmišljanja da se radi o pokušajima da se omogući neka forma ponovnog okupljanja onih teritorija koje su nekada sačinjavale AU monarhiju. Austrija je odbijala ovakva tumačenja. Austrija je veoma rano ispoljavala svoje neslaganje sa načinom na koji je u Srbiji tretiran problem Kosova. Ona se zalagala za šira prva Albnaca. U toku eskalacije jugoslovenske krize Austrija je sledila radikalne stavove Nemačke. Najradikalnije stavove zatupao je ministar inostranih poslova Alojz Mok, ali su oni često naknadno ublažavani istupanjima drugih političara. Svoj radikalizam je opravdavala smatrajući da će priznanjem Slovenije i Hravtske ublažiti i smiriti situaciju u Ju. Nakon što su zemlje EZ 15.januara 1992. priznale nezavisnost Slovenije i Hravatske i Austrija im je dačla svoje priznanje. Austrija je veoma aktivno iznoslila pitanje Ju kako u okviru KEBS-a tako i u okviru UN. U tom periodu Austrija je bila član Saveta bezbednosti i bila je i njen presedavajući. Na toj funkciji ona se zalagala za usvajanjem odluka koje su Srbiju i njenu politiku stavljale u polo žaj glavnooptuženog za zbivanja na područije ex Ju i za oružane sukobe na teritoriji BiH. je davala podrsku Hrvatskoj, isporucivsi joj puske. Postoji Madjarska svedocenje___________________________tadasnjeg ministra za________________-da je glavnina oruzja stizala svercom pojedinaca po par puski, iza toga nije stajala drzava. Nezvanicno se pominje da su se u madjarskim bazama obucavali hrvatske zenge (zbor narodne garde) ; da su u nasu zemlju stizali hrvatski spijuni preko madjarske teritorije i da im je madjarska to dozvolila.
Bugarska nije imala neki poseban znacaj Od 1992-’95. se menja situacija jer Austrija i Italija vise nisu nasi susedi, a novi susedi su Hrvatska, BiH, Makedonija. 27.4.1992. doneta je Deklaracija koja nema precizan naziv, cesto se naziva “Deklaracija o spoljnoj politici” i ona je dodatak Ustavu. Ona je bitna jer sadrzi neka bitna nacela. Ona kaze:” SRJ pretenduje na medjunarodni kontinuitet na SFRJ, ne priznajuci to drugima i odrice se teritorijalne pretenzije na susede. Ona je otvorena za prikljucivanje novih clanica”. U njoj se naglasava miroljubivo pregovaranje pa i po pitanju granica. U Madjarskoj se pojavila ideja nikada zastupana od zvanicne vlasti da Ugovor koji je zakljucen sa SFRJ-om prestao da vazi jer se ta zajednica raspala sto po njima znaci da ako se subjekt promenio, obaveze prestaju da postoje, ali medjunarodno javno pravo tu oblast je drugacije regulisalo. Sve su to bile ideje madjarskih nacionalista. Sto se tice Rumunije teritorijalnih aspiracija nije bilo ni sa jedne strane. U Bugarskoj su takodje bili pojedinci problem (publicisti, novinari, istoricari) koji govore o zapadnim pokrajinama (misli se na Pirot, Dimitrovgrad i Bosilegrad) i to nije bio zvanicni stav. Bugarske vlasti su imale primedbu na uskracivanje prava njihovim manjinama u Dimitrovgradu: prava na jezik, na medije i sl. Nasa primedba je bila sto su Bugare iz Srbije vodili u maticu na usavrsavanje i koristili ih kao neku “petu koloniju”. Makedonija u jesen 1991. se odvaja i trazi administrativnu liniju. Slobodan Milosevic smatra da su potrebne neke korekcije. Sporno pitanje je bio manastir sto je kod nas pogresno protumaceno. Oni su zapravo trazili vracanje obelezja ,ploce, na manastir jer je u tom manastiru proglasena republika Makedonija na antifasistickom vecu koje je tu odrzano. Drugi problem je bio (taj manastir je trebao da pripadne Srbiji) jedna spomen soba i oni su trazili da mogu da je poseciju i da ona ostane nepromenjena. Sa nase strane je bio zahtev za ocuvanje srpskih grobova. Odnosi, u tom periodu, su bili polulegalni i oni su nam pomogli u krsenju sankcija. U tom periodu, na zahtev UN, oni su morali da prekinu trgovinu sa nama sto je njima takodje tesko palo, a ne samo nama. Drzava krsi sankcije svesno. Makedonija je prva potpisala sporazum o priznanju. Mi smo je priznali pod imenom “Republika Makedonija” a zauzvrat su nam priznali kontinuitet. Njih je to manje “kostalo” jer su znali da ako nam ga svi ne priznaju da ga necemo dobiti. Zatim smo potpisali Sporazum o bezgranicnoj trgovini, mi smo ga postovali ali 1999. smo ga suspendovali zbog makedonskom priklanjanja NATO-u. U vreme Slobodana Milosevica nasa strana nije prihvatila granice. Mi smo prihvatili makedonske zahteve (vezane za 4 tacke). Od 2001. nema teritorijalnih sporova, ali sporno je sto na terenu nije izvrseno postavljanje obelezja granice (demarkacija). Umnik smatra da nije nadlezan za taj posao. Najveci problem izmedju Makedonije i Srbije je pitanje priznavanja makedonske crkve i to ne bi trebalo da utice na bilateralne odnose ali utice. Makedonska crkva smatra da je pravoslavna crkva odraz velikosrpskog nacionalnog identiteta a mi smatramo da Makedonija ne moze da sprecava tranzit crkvenih lica u odorama preko njihove teritorije. Oni ne dozvoljavaju da nijedan svestenik ne moze da boravi i prelazi preko njihove teritorije. Danas bilateralne odnose dodatno opterećuje makedonsko priznanje nezavisnosti Kosova. Visok nivo ekonomske razmene je bio bitan, ali sada je u opadanju iz 2 razloga. Prvo, oni imaju veliki deficit (jos veci od naseg) pa ne uvoze vise toliko iz Srbije i sto nama ne ide u prilog taj Ugovor o bescarinskoj zoni jer smo jako puno uvizili voce i povrce iz Makedonije. Albanija je specificna zemlja jer je jedina zemlja sa kojom smo imali prekid diplomatskih odnosa. Odnosi u vreme Slobodana Milosevica su zategnuti ali oni nikada nisu otvoreno podrzavali OVK.
Novembra 1997. cak se sastao S. Milosevic na Kritu na sastanku lidera balkanskih naroda sa i pocinje dijalog. Oni su ucinili neprihvatljiv potez tako sto su prihvatili kosovsku kvaziambasadu. Ekonomska razmena je simbolicna, dok je SFRJ bila 2 partner, posle Italije Albaniji, sada je mala razmena. Zeleznica na liniji Skadar-CG pa do Evrope je nama beskorisna i zbog neodrzavanja samo trosak i to ne mali. Sa Bosnom i Hercegovinom su odnosi bili komplikovani u vreme rata. U vreme Dejtona, velike sile su prisilile S.Milosevica i Izetbegovica da izmene pisma i medjusobno se priznaju i tada je doneta odluka da se sto pre moraju otvoriti ambasade i da se sto pre uspostave diplomatski odnosi. Tada se smatralo da to nije moguce dok BIH ne povuce tuzbu protiv Srbije pred Medjunarodnim sudom pravde. BiH trazi 120 milijardi $ odstete od Srbije. Ambasade su, u medjuvremenu otvorene, ali optuzba nije povucena. Mi smo ulozili zalbu i za sada to stoji u “poslednjoj fioci”. Kada ce se ta optuzba povuci ne zna se tacno i svako ko bi to danas uradio bio bi politicki mrtav i muslimani bi ga lincovali. Vec se 4 godine vode pregovori o granici, nasa strana zeli razmenu teritorija (enklave) a nama je bitan deo preko kojeg ide pruga Beograd-Bar. Ekonomski nam je znacajan partner ali vise se vrsi razmena sa Republikom Srpskom. Sa federacijom je suspendovan sporazum o bescarinskoj razmeni takodje zbog deficita. U Hrvatskoj su takodje, Srbi zeleli pravo na samoopredeljenje. U velikoj meri pitanje zastite Srba resen je pre formiranja SRJ jer je Umprofor trebao da ih stiti. Od “Oluje” maja 1995. i “Bljeska” postaje pitanje sudbine Srba i po nekim podacima oko 350.000 Srba je prebeglo, uglavnom, u Srbiju. Slavonsko-baranjska oblast je ostala po Erdutskom sporazumu pod kontrolom medjunarodnih trupa. 1994. je potpisan sporazum o otvaranju biroa kao kvazidiplomatskih organa koji predstavljuju vlast.1996. u Atini S.Milosevis i Tudjman su postigli sporazum o priznanju; u jesen 1997 potpisano je 17 drzavnih sporazuma medju kojima je i o malogranicnom prometu. Propusnice koje dobijaju mestani oko granice omogucavaju prolaz preko granice i to je bio znacajan korak jer je vizni rezim bio strog. Teritorijalno razgraničenje-problem Prevlake- 1,5 km sporne teritorije i na Dunavu 145 km. 2003 potpisan je privremeni protokol kojim nije utvr đena granica vec nacin njene kontrole (zajedničke patrole u istom camcu) Pitanje demilitarizacije-oni kazu da je to mostobran Dubrovnika mi Kotora. Takođe, značajno pitanje je povratak Srba u Hrvatsku. Po njihovim statistikama vratilo se 130.000 Srba a po našim 50.000. mnogi dodju, prijave se, uzmu licne karte, penzije i vrate se u Srbiju. Povratak znaci da se oni tamo nastane i zive. Ekonomska razmena nije velika, oni nisu neki faktor, u poslednje vreme dolazi puno investitora i kupuje nase firme (Frikom) a i slobodno je kretanje ljudi, bez viza. ***sa predavanja*** Italija – Krajem 80-ih, jugoslovensko-italijanski odnosi beleže neprestani razvoj. Prilikom izbijanja ju krize Italiji nikako nije odgovarao takav razvoj događaja, ugrožavao je mir i stabilnost u susedstvu a time i realizaciju pomenutih italijanskih interesa u tom podru čiju. Nastojanje Italijanske diplomatije bilo je usmereno na zaustavljanje sukoba i rešavanje problema dijalogom. Sa druge strane Italija je bila kriti čna prema onima u Jugoslaviji koji su bili protiv bilo kakvih promena koje dovode u pitanje čvrstu federaciju na dotadašnjim osnovama što ju je dovodilo u sve oštriju konfrotaciju sa srpskim rukovodstvom na čelu sa S.Miloševićem, ali bila je i protiv jednostranih osluka- posebno Slovenije i Hrvatske. Slovenci su došli u Rim u junu 1991. da lobiraju za podršku Izjavi o razdruživanju od Ju koju je skupština slovenije usvojila 8.maja 1991. De Mikelis je o štro upozorio protiv jednostranih akata koji bi vodili u sukobe. 19.juna na sastanku KEBS-a u Berlinu uz aktivno angažovanje Italije, usvojena je Deklaracija kojom je iskazana podrška demokratskom razvoju i teritorijalnom integritetu Jugoslavije.
Neuspeh Italijanskih napora za rešenje jugoslovenske kriz u to vreme u okviru EZ bitno je doprinelo odsustvo podrške u EZ za predloge Francuske i Italije o finansijko-ekonomskoj podršci Markovićevoj vladi. To je jedna od prvih u nizu grešaka EZ u odnosu na ju krizu. Kako su se rasplamsavali oru žani sukobi italijansko javno mnjenje se okretalo sve više protiv JNA kritikujući italijansku vladu i ministra inostranih poslova De Mikelisa da zatvara o či pred oružanim akcijama JNA. Pojedina italijanska sredstva informisanja postala su instrument propagande jedne strane. Vatikan je među prvima priznao 15.januara 1992. nezavisnost Slovenije i Hrvatske. Italija je učestvovala u slanju mirovne misije (takozvane trojke). Misiju su sačinjavali ministri inostr poslova Italije, Luksemburga i Holandije. Kasnije pod jakim pritiskom Nema čke i ostali partneri EZ među kojima i Italija priklonili su se stavu priznanja republika pre re šenja nekih bitnijih pitanja što je opet bila greška EZ- kriza je samo produbljena. Kako se situacija u Ju pogoršavala u Rimu 8.novembra 1991.g ministri iniostr poslova država članica EZ su doneli niz restriktivnih mera prema Jugoslaviji. Kasnije je odlučeno da se sve restriktivne mere odnose samo na SCG zbog napada na Vukovar, Dubrovnik i druge gradove u Hravtskoj.. Sa daljem produbljivanjem krize i izbijanjem rata u BiH direktnije se uključuju OEBS i UN. U ovom periodu Italija je bila okupirana velikom krizom sopstvenog pol sistema. Do šlo je do smene vlasti-dolazi vlada levog centra. Kriza sistema bacila je Italiju u drugi plan rešavanja jugoslovenske krize. Glavnu reč vodili su Engleska, Francuska i Nema čka a kasnije su odgovornost preuzele SAD, šta je dovelo do Dejtona. Kroz kontakt grupu u kojoj je bila i Rusija, obezbeđivana je šira međunarodna podrška ovoj politici. Kasnije se i Italija izborila za članstvo u Kontakt grupi. Za vreme kosovske krize od prvog dana je u dejstvima učestvovalo italijansko vazduhoplovstvo, rat nije bio popularan u javnom mnjenju Italije, ali bilo je nerealno o čekivati da će vlada levog centra Masima d'Aleme otkazati poslušnost atlanskom savezniku. Kumanovski sporazum dočekan je sa olak šanjem u Italiji. Italija u čestvuje u mirovnim operacijama UN na Kosovu i ostaje zainteresovana za dalji razvoj kosovske krize. 55. Ministarske konferencije balkanskih država (1988-1990)
Multilateralni sastanci na tehničkom nivou su, donekle, pomogli obnovi tradicije saradnje na Balkanu. Medjutim, za podizanje saradnje na viši politički nivo bilo je potrebno i da dodje do daljeg poboljšanja u medjunarodnim odnosima, posebno izmedju blokova i supersila. Za podizanje multilateralne saradnje na Balkanu na nivo redovnih ministarskih konferencija, u prvom redu bila je zaslužna jugoslovenska diplomatija koja je i pripremila Prvu konferenciju ministara inostranih poslova zemalja Balkana u Beogradu (24-26.2.1988). Na Konferenciji je učestvovalo svih 6 balkanskih zemalja. Na kraju je istaknuta želja za razvoj saradnje balkanskih zemalja u duhu uzajamnog poverenja, poštovanja i razumevanja i uz poštovanje razlika političkih i ekonomskih sistema, kao i poštovanje nezavisnosti, suvereniteta, integriteta, jednakosti i nemešanja u unutrašnja pitanja. Izražena je potreba za razvojem saradnje u sledećim oblastima: trgovina, transport, pogranična saradnja, industrija, turizam, bankarstvo, energetika, nauka i tehnologija, poljoprivreda, telekomunikacije, životna sredina, zdravstvo, kultura, sport, informacije. Ukazano je i na znacaj nacionalnih manjina kao na faktor povezivanja i saradnje. Iskazana je spremnost za zajedničku borbu protiv terorizma, kao i krijumčarenja narkotika i oruž ja. U pogledu formi saradnje, usaglašeno je da se održavaju periodični sastanci MIP-ova balkanskih zemalja, kao i redovni sastanci visokih funkcionera ministarstava. Usaglašeno je održavanje i nekoliko ministarskih
sastanaka u raznim oblastima, kao i druge vrste saradnje (parlamentarni sastanci, akademije, novinari, nevladina saradnja). Druga konferencija MIP održana je u Tirani, od 24. do 25.10.1990. Na Konferenciji je podržano dalje institucionalno jačanje ovih sastanaka: sastanci ministara inostranih poslova, kao i sastanci ministara privrede i trgovine, održavali bi se jednom godišnje, a sastanci visokih funkcionera MIP-a 2 puta godišnje. Pored toga, predviđena je i mogućnost sastanaka na nivou šefova država ili vlada. Predloženo je formiranje „Balkanskog foruma“, na kome bi se održavali periodični sastanci, zatim stvaranje Banke za razvoj Balkana, Instituta za proučavanje balkanske ekonomske saradnje (u Atini), konferencije o bezbednosti i saradnji na Balkanu i drugih formi i institucija multilateralne saradnje. Predvidjeno je i odrzavanje, u toku 1991,dva druga susreta na ministarskom nivou (za transport u Tirani i za zdravstvo u Turskoj). Konferencije MIP su predstavljale jak podsticaj za razvoj multilateralne saradnje u nizu oblasti. Tako se navodi, da je u periodu od 1988. godine pa do 1990, održano više od 20 sastanaka na vladinom nivou i oko 13 susreta na nevladinom nivou po raznim temama. Odrzani su ministarski sastanci u oblastima: saobraćaja (Beograd, 1988); spoljne trgovine (Ankara, 1989); industrije i transfera tehnologije(Bukurest, 1989), energetike (Tirana, 1990). Organizovani su i sastanci eksperata za izradu Konvencije o ekološkoj zaštiti Balkana, sastanak komiteta za seizmičku zaštitu Balkana, sastanci železnica, sindikata, univerziteta, auto-moto saveza, gradonačelnika glavnih gradova. U okviru parlamentarne saradnje, održan je u Bukureštu, maja 1991, sastanak komiteta za spoljne odnose nacionalnih parlamenata na kome je, takođe, podnesen niz predloga za saradnju u raznim oblastima (komore, odbrana, komunikacije, kultura). Raspad Ju imao je veliki uticaj na zastoj pregovaračkog procesa na Balkanu. Sledeća konferencija je održana tek u Sofiji 1996. Konferencija ministara u Sofiji značila je obnovu saradnje ali od početka uz naglasak da ovakva saradnja ima tradiciju i istoriju. Ona od tada nosi naziv PROCES SARADNJE JUGOISTOČ NE EVROPE. 56. Saradnja balkanskih država na nivou vlada i nevladinom nivou. NA NIVOU VLADA Okončanjem rata u BIH i krize na tlu bivše Jugoslavije izbegnuto je dalje konfrontiranje u odnosima balkanskih zemalja i stvorene pretpostavke za stabilizaciju u regionu. Iako su u etničkim konfliktima u BIH i u širem prostoru bivše Jugoslavije verske razlike igrale veliku ulogu, u su štini je bila reč o jednom daleko širem sukobu interesa. Prestankom rata, prestalo je pregrupisavanje balkanskih zemalja
prema verskim kriterijumima i afinitetima. Time su stvorene pretpostavke za normalizovanje prilika na Balkanu i projektovanje užih i širih balkanskih inicijativa. Sa stanovišta geopolitike balkanska saradnja na vladinom nivou mogla bi da se odvija u više pravaca: 1. BALKANSKO-BALKANSKA SARADNJA - podrazumeva saradnju svih balkanskih država u koordinatama Balkanskog poluostrva. Razvoj ove saradnje više je ličio na hod po mukama, s obzirom da su balkanske, evropske i svetske sile u XX veku više upućivale na sukob nego na saradnju. Zaključci koji se mogu izvući iz ove saradnje su: a) Ovakva saradnja bi bila jedina alternativa njihovim međusobnim sukobima. b) U ovoj saradnji treba da u čestvuju sve balkanske zemlje kako one ne bi bile korišćene za promociju interesa jednih protiv drugih. c) Na dnevni red bi trebala postepeno da dođu i politička pitanja u suprotnom predstavlja samo
odlaganje nagomilanih političkih problema. 2. BALKANSKO-DUN BALKANSKO-DUNA AVSKA SARADNJA SARADNJA – podrazumeva saradnju balkanskih podunavskih po dunavskih zemalja (SCG, Hrvatska, Hrvatska, Rumuni Rumunija, ja, Bugarska) Bugarska) sa evropski evropskim m podunavski podunavskim m zemljama zemljama (Nemačka, Austri Austrija, ja, Mađarska).Cilj ove saradnje je uključivanje balkanskih zemalja u širi evropski prostor, a akteri ove saradnje ne moraju biti samo zemlje kroz koje protiče Dunav, već i druge koje inkliniraju slivu Dunava. 3. BALKANSKO-MEDITERANSKA SARADNJA – od 10 balkanskih država, 6 ulaze u kordinate mediteranskog basena : Turska, Grčka, Albanija, SCG, Hrv, Slo, BIH. Bugarska i Rumunija izlaze na Crno more koje je povezano sa Mediteranom. Uprkos sporovima i antagonizmima izmedju ovih zemalja, privredni, ekonomski, saobraćajni i turisti čki interesi nameću saradnju u balkansko-mediteranskoj oblasti. Ako Dunav povezuje Balkan sa Evropom, Mediteran ga povezuje sa svetom. 4. BALKANSKO-CRNOMORSKA BALKANSKO-CRNOMORSKA SARADNJA SARADNJA – 3 balkanske zemlje izlaze na Crno more: Rumunija, Bugarska, Turska ali članice Ekonomske zajednice za saradnju u crnomorskom regionu još su i Grčka, Albanija, SCG, BiH, Makedonija. Verovatno će izvan ove saradnje ostati Hrvatska i Slovenija koje smatraju da ih takve multilateralne inicijative odvajaju od srednje evropskog politi čkog i ekonomskog ambijenta. Iako Crno more izgleda geografski daleko ono je veoma prisutno u balkanskoj istoriji (pos (poseb ebno no Tursk urskaa i Ru Rusi sija ja). ). Ova Ova sara saradn dnja ja je zna značajna ajna kako kako zbog zbog pove poveza zano nost stii Crnog Crnog mora mora sa Podunavljem, Podunavljem, tako i sa Mediteranom. Sa političke tačke gledišta nove inicijative za saradnju na vladinom nivou na Balkanu mogu se prema svojim nosiocima podeliti na: a) One koje započinju na samom Balkanu b) One koje je inicirala Evropa c) One koje su inicirale SAD a) One koje započinju na samom Balkanu: - Sastanci ministara svih balkanskih balkanskih zemalja zemalja svih resora resora (u okviru SEECP-a SEECP-a ili ili van njega) njega) - to je najbolji mogući put za razvoj saradnje u područ jima od životnog značaja za sve njih. Sastanci ministra inostranih poslova poslova doprinose dinamiziranju saradnje i podizanju na viši nivo, nivo premijera, pa i šefova države, čime bi se stekli uslovi za realizovanje realizovanje ideje o održavanju samita balkanskih zemalja. - Saradnja parlamenata odvija se na bilateralnoj osnovi i u okviru Interparalmentarne unije. Formiranje Balkanske konsultativne skupštine 1955. trebalo je da bude zaokružena saradnja u okviru Balkanskog saveza. - Uspostavljanje zone slobodne trgovine (CEFTA) – ideja je veoma korisna, jer predstavlja fakti čki pripremanje balkanskih zemalja za ulazak u EU. b) Regionalni pristup EU – Za razliku od zemalja koje su ušle 2004. zemlje na Balkanu imaju ratno iskustvo koje povlači niz novih uslova pored onih iz Kopenhagena: povratak izbeglih lica, saradnja sa Hagom, poštovanje Dejtonskog sporazuma... c) Američka inicijativa za saradnju u Jugoistočnoj Evropi (SECI) – Njihova prva ideja je bila da podrže razvoj tzv. Južnog Balkana, a posle okončanja Ju krize SAD iznosi novi mehanizam svog prisustva u ovom delu sveta lansirajući ovu inicijativu 1996. Nova inicijativa je dobila naziv Inicijativa za saradnju u Jugoistočnoj Evropi. Obuhvata sve balkanske zemlje u cilju zajedničkih infrastrukturnih projekata, podsticanjem privatnih investitora investitora i uklanjanjem administrativnih prepreka. NEVLADINE SARADNJE Ova saradnja počela je veoma rano, sredinom 30-ih uporedo sa razvojem saradnje na političkom i nepolitičkom planu među balkanskim državama i u tom periodu saradnja na nevladinom nivou se odvijala u medicinskoj,naučnoj, univerzitetskoj i kulturnoj oblasti.
Ali pošto je u tom periodu pa sve do kraha socijalizma u ovim državama nevladin sektor bio nerazvijen (potisnuto civilno dru štvo), znatnija saradnja na ovom polju počinje neposredno pre izbijanja Ju krize a paralelno sa ministarskim konferencijama kada je pored državnih 11 sastanaka održano i 13 sastanaka na nevladinom nivou. U periodu dezintegracije SFRJ ova sardnja je zamrla da bi kasnije opet o živela. Civilno društvo se budi i danas u SCG deluje nekoliko stotina NGO a slična je situacija i sa zemljama u okruženju. 57. Uloga Pakta o stabilnosti u Jugoistočnoj Evropi na Balkanu
Pakt za stabilnost Jugoistočne Evrope predstavlja prvi ozbiljan pokušaj međunarodne zajednice da krizu u područ ju Jugoistočne Evrope i politiku intervenisanja radi zaustavljanja te krize zameni konstruktivnom preventivnom strategijom. Pakt o stabilnosti, međutim, nije recept koji su evropske diplomatsk diplomatskee kancelarij kancelarijee pripremile pripremile isklju isključivo ivo za balkan balkanske ske zemlje zemlje.. Prvi Pakt Pakt namenj namenjen en zemlja zemljama ma istočne i centralne Evrope, predlo predložen je 1993. godine. Zvanični tvorac te ideje bio je francuski premijer Eduard Baladir, koji je pod utiskom neuspeha EU da zaustavi rat na prostoru SFRJ, aprila 1993. godine predložio usvajanje jednog panevropskog dokumenta, kao i sklapanje serije bilateralnih sporazuma kako bi se izbegli sli čni sukobi u budućnosti. Ideju je prihvatila EU, kao deo svoje “zajedničke spoljne i bezbednosne politike” i povezala je sa stvaranjem uslova uslova za širenje na Istok. Deklaracija o Paktu o stabilnosti u Jugoistočnoj Evropi je usvojena na ministarskom sastanku 1999. u Kelnu. Ovim dokumentom je, na inicijativu EU, više od 40 zemalja i organizacija na sebe preuze preuzelo lo obave obavezu zu pružanja anja podr podrške zeml zemlja jama ma Regi Region onaa u njih njihov ovim im napori naporima ma da unapr unaprede ede mir mir, demokratiju, poštovanje ljudskih prava i ekonomski prosperitet, radi postizanja stabilnosti u čitavom Regionu. Regionu. Osniva Osnivačka povelja sastoji se iz 8 delova: učesnici, načela, ciljevi, ciljevi, mehanizmi, mehanizmi, saradnja saradnja učesnika, regionalne inicijative, koordinacija, koordinacija, primena i mehanizmi nadzora.
U Osnivačk Osnivačkom om dokumen dokumentu tu Pakta Pakta za stabilno stabilnost st Jugoisto Jugoistočne čne Evrope, Evrope, Evrop Evropska ska Unija Unija,, koja koja je u Paktu Paktu preu preuzel zela a vode vodeću ću ulog ulogu, u, prihv prihvata ata obave obavezu zu da Jugoistočnu Jugoistočnu Evropu približi perspektivi perspektivi pune integraije integraije u svoje strukture, uključuj uključujući, ući, u konačno konačnosti, sti, i punopr punopravno avno članstvo članstvo.. !vropska unija je iste godine "#$$$.% kada i &akt lansir lansirala ala i inicij inicijati ativu vu pod nazivom nazivom &roces &roces stabiliz stabilizaci acije je i pridru pridru'iv 'ivanj anjaa "()&%. "()&%. *ao i prilikom iniciranja &akta za stabilnost +ugoistočne !vrope, tako se i prilikom ormiranja ()& pošlo od uverenja da su regionu, kao pretpostavke mira i stabilnosti, nu'no potrebne stabilne demokratske institucije, vladavina prava i tr'išna ekonomija. Cilj Pakta bi trebalo da bude dugoroč na na stabilizacija, stabilizacija, bezbednost, demokratizacija i ekonomska obnova i razvoj regiona. Učesnice esnice su se obavezale obavezale da sarađuju u cilju smanjivanja napetosti, jačanja demokratskih procesa, razvoja dobrosusedstva, tržišne privrede, borbe protiv organizovanog kriminala, povratka izbeglica… Politika Pakta zasnovana je na sledećim osnovnim iskustvima i postulatima: Prevencija Prevencija konflikata i jačanje mira mogu biti uspešni samo ako istovremeno započnu u sledeća tri klju čna sektora: 1) stva stvaran ranje je uslov uslovaa opšte bezbe bezbedn dnos osti ti,, 2) stva stvara ranj njee odr održivih ivih demokr demokrats atskih kih sistem sistema, a, 3) podstic podsticaj aj ekonomskom razvoju i društvenom blagostanju. Pakt o stabilnosti je formalno pod okriljem OEBS-a, što podrazumeva i njihovo korišćenje organa ove organizacije. On, dakle, nije posebna međunarodna organizacija i ne poseduje nezavisna finansijska sredstva, kao ni strukturu za implementaciju programa. Učesnici Pakta su podeljeni u 3 grupe: 3. zemlje učesni esnici ci:: Alba Albani nija ja,, BiH, BiH, Bu Buga gars rska ka,, Hrvat Hrvatsk ska, a, Mađarska, arska, Rumunij Rumunija, a, Sloveni Slovenija, ja, Makedonij Makedonija, a, Turska Turska.. Unutar ove ove grupe postoji postoji podpodela podpodela na “korisnik “korisnikee Pakta” (mogu da očekuju ekuju finans finansij ijsku sku pomo pomoć) i osta ostale le (Mađarska, arska, Slove Sloveni nija, ja, Turska) urska).. SRJ je uklju uključena ena u
punopravno članstvo 2000. godine, a danas su Srbija i Crna Gora puno pravne članice; 4. zeml zemlje je “pom “pomag agaači”: članice EU, SAD, Rusija, Rusija, Kanada, Japan, Japan , Švajcarska, Norveška; 5. ost ostali: međunarodne organizacije, međunarodne finansijs f inansijske ke institucije, regionalne inicijative. inicijative. U organizacionom smislu, Pakt za stabilnost se oslanja na Specijalnog koordinatora (poslednji je g. Erhard Busek, Austrija)1 i njegov tim od tridesetak saradnika. Kancelarija specijalnog koordinatora nalazi se u Briselu. Specijalni koordinator predsedava najznačajnijim političkim instrumentom Pakta stabilnosti - Regionalnim stolom, u okviru kojeg funkcionišu tri Radna stola: Radni sto I: Demokratizacija i ljudska prava; Radni sto II: Ekonomska rekonstrukcija, rekonstrukcija, saradnja i razvoj; Radni sto III: Bezbednosna Bezbednosna pitanja: pitanja: bezbednost bezbednost i odbrana, odbrana, pravos pravosu uđe i unutrašnji poslovi. Evropskoj komisiji i Svetskoj banci povereno je da koordiniraju aktivnosti pružanja ekonomske pomoći Regionu. -ugoročno postavljeni ciljevi konkretizovani su na ni'im organizacijskim nivoima. ako je u okviru &akta nastao čitav niz posebnih programa i inicijativa usmerenih ka postizanju kratkoročnijih i u'e postavljenih ciljeva / 0nicijativa &akta stabilnosti protiv organizovanog kriminala "(&OC%, 0nicijativa &akta stabilnosti protiv korupcije "(&)0%, 1egionalna inicijativa za migracije, azil i izbeglice "2)110 1egion 1egionaln alnii orum% orum% 1egion 1egionaln alnii centar centar za pomoć pomoć pri kontro kontroli li oru'ja oru'ja,, verii veriikaci kaciji ji i implem implement entaci aciji ji "1)C30)C%... Prednosti ove inicijative su: spremnost EU da je podrži na visokom politi čkom nivou, visok politički profil inicijativ inicijative, e, pokušaj veće koherentn koherentnosti osti između politi političkih, kih, vojnih ojnih i ekono ekonomsk mskih ih
elemenata saradnje. Nedostaci: nejasan odnos SAD i nekih drugih zemalja prema inicijativi, utisak konkurencije sa “Inicijativom “Inicijativom za saradnju u JIE”, indirektan pristup finansiranju. f inansiranju. Zašto je regionalna saradnja na Balkanu važna? Prvo, jer se neke oblasti mogu najbolje regulisati na regionalnom nivou. Drugo, jer je to preduslov i instrument evroatlantskih integracija, ali ne njihova zamena zamena.. Šta je Pakt za stabilnost uradio na planu saradnje? Učvrstio je veze u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije, ojačao vladinu, ali i parlamentarnu kooperaciju, pomogao širenju CEFTA aranžmana, podržao osnivanje Komisije za reku Savu, umnožio projekte lokalnih samouprav samouprava, a, predložio potp potpis isiv ivan anje je Spora Sporazum zumaa o ener energe gets tsko kojj zaje zajedn dnic ici, i, pomo pomoga gao o opštem sazrevanju sazrevanju regiona, bezbednosnoj stabilizaciji itd. Pažnja: Kancelarija Pakta za stabilnost zatvorena je juna 2008. godine. Dakle, Pakt danas viš e ne funkcioniš e, nego je integrisan u novu inicijativu – Regionalni savet za saradnju. Vremenom je potreba za ovakvom inicijativom kao što je bio Pakt postala zastarela, i razmišljalo se o stvaranju
nove organizacije (ili nekog tela) koje bi bilo njegov sukcesor, a odlikovalo bi se samostalnijim radom u skladu sa ostvarenim napretkom u odnosima između zemalja Jugoistočne Evrope. Poslednji Poslednji sastanak Regionalnog Regionalnog stola Pakta održan je u Sofiji, početko etkom m 2008. 2008. Na njem njemu u su dovršeni svi procesi transformacije Pakta za stabilnost Jugoisto čne Evrope u Regionalni savet za saradnju (RCC – Regional Cooperation Council). Tada je usvojen i osnivački akt novog okvira za saradnju, i zvanično izvršena predaja dužnosti nosti sa Pakta Pakta na Save Savet. t. SEECP SEECP (Proce (Process saradnj saradnjee u 1
Interesantno je da je g. Buseka profesor Simi ć na predavanjima predavanjima pominjao u kontekstu propagiranja ne čega što je nazvao "neohabzburškom idejom ili renesansom", tj. osovinom Be č – Minhen čiji se ekspanzionisti čki planovi za Balkan razlikuju od ideja B erlina (koji je uvek vodio vi še računa o istoku, u odnosu na jugoistok Evrope), prim. M.S.
Jugoistočnoj Evropi) je odigrao veliku ulogu u procesima transformacije. Naime, prva godi šnja sednica Regionalnog saveta za saradnju održana je zajedno sa, tj, na sastanku ministara spoljnih poslova Procesa saradnje Jugoistočne Evrope (SEECP). RCC je, moglo bi se reći, nastao u februaru 2008. u Sarajevu svojevrsnim (ne baš prostim i bukvalnim) objedinjavanjem Procesa saradnje za Jugoistočnu Evropu i Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope, a u potpunosti je postao funkcionalan u maju iste godine. Znači, RCC je operativna ruka SEECP-a, zapravo, formalno deluje u njegovom okviru, premda ima određenu samostalnost u radu. RCC je sada najznačajniji instrument međuodnosa država Jugoistočne Evrope. Inače, ideja o kreiranju RCC i preuzimanju mandata od Pakta ozvaničena je još na sastanku Regionalnog stola u Beogradu2, 2006. godine, posle opsežnih konsultacija sa svim učesnicama. Nasleđe Pakta, zaključeno je tada, neće nipošto biti dovedeno u pitanje. Savet, koji zamenjuje Pakt za stabilnost, koordinisaće aktivnosti, uključujući unapređenje privrede i investicija, slobodne trgovine, saradnje u energetskom sektoru i u borbi protiv kriminala i korupcije. RCC ima ukupno čak 45 članica, i sastoji se od članova SEECP-a, Evropske unije (predstavljene kroz Trojku), UNMIK-a, donatorskih zemalja, međunarodnih organizacija, međunarodnih finansijskih institucija itd. On je praktično spona između, s jedne strane Evropske komisije i Evropske unije, i s druge zemalja regiona jugoistočne Evrope. U svojoj organizacionoj strukturi Regionalni savet za saradnju, pored Sekretarijata u Sarajevu imaće i Kancelariju za vezu sa EU sa sedištem u Briselu. Godišnji sastanak Saveta održava se u isto vreme i na istom mestu kada i samiti Procesa saradnje u Jugoistočnoj Evropi (SEECP), na nivou predstavnika visoke administracije zemalja članica. Između dva godišnja sastanka RCC-om rukovodi Odbor, koji se sastoji od nacionalnih koordinatora (obično službenika Ministarstva spoljnih poslova zaduženih za regionalnu saradnju) i predstavnika Evropske unije. Odborom predsedava Generalni sekretar RCC. Na čelu sekretarijata Saveta za regionalnu saradnju trenutno je g. Hidajet Biščević, poznati diplomata. Sekretar priprema sastanke Odbora koji se dešavaju na svaka 3 meseca, obavezno konsultujući državu Predsedavajućeg SEECP-a. Odluke se donose isključivo konsenzusom. RCC poseduje nezavisna finansijska sredstva. Budžet Saveta za regionalnu saradnju je fiksnih 3 miliona evra, i popunjava se od država SEECP-a, EU i donatorskih organizacija (po 1/3). U nastojanju da dalje unapredi odnose sa zemljama u okruženju, i uvažavajući značaj regionalne saradnje u procesu evropskih integracija, Srbija će i ubuduće pružati konstruktivan doprinos aktivnostima na konstituisanju Regionalnog saveta za saradnju. Aktivnosti Regionalnog saveta za saradnju biće fokusirane na sledeće oblasti: ekonomski i socijalni razvoj, razvoj infrastrukture i energetika, pravosuđe i unutrašnji poslovi, saradnja u sektoru bezbednosti i jačanje ljudskih potencijala. Predviđeno je da parlamentarna saradnja zemalja jugoistočne Evrope obuhvati sve pomenute prioritete. Glavni partner Saveta kada je reč o parlamentarnoj saradnji u Jugoistočnoj Evropi je Regionalni sekretarijat za parlamentarnu saradnju u Jugoistočnoj Evropi smešten u Sofiji. Sa prestankom rada Pakta, ne znači i da se procesi stabilizacije i inostrane podr ške Balkanu završavaju. Naprotiv, sa RCC-om se pokušava objedinjenje napora ka evroatlantskim integracijama regiona, i to na taj način što će same države Jugoistočne Evrope organizovati i oblikovati projekte. Naglasak je na izvornim idejama i realizacijama, a ne na nametanju od strane EU ili SAD-a. 58. Proces saradnje zemalja Jugoistočne Evrope 2
Jedan od istaknutih članova tima zadu ženog za osmišljavanje procesa transformacije Pakta u RCC bio je i Goran Svilanovi ć. prim. M.S.
Sa potpisivanjem Dejtonskog sporazuma i smirivanjem situacije u Bosni i Hercegovini, stvoreni su uslovi za obnovu regionalne saradnje na Balkanu, ali pod drugačijim, novim nazivom: “Konferencija o stabilnosti, bezbednosti i saradnji zemalja Jugoistočne Evrope” kao i sa novim učesnicima. Ova inicijativa je pokrenuta 1996. godine i predstavljala je inicijativu samih balkanskih zemalja. Proces saradnje u Jugoistočnoj Evropi (South-East European Cooperation Proces - SEECP) pokrenut je 1996. godine, na sastanku Konferencije pod predsedavanjem Bugarske, u Sofiji. Države Jugoistočne Evrope položile su temelje regionalne saradnje s ciljem stvaranja klime poverenja, dobrosusedstva i stabilnosti. Punopravne č lanice su: Srbija, Makedonija, Grčka, Turska, Rumunija, Bugarska, i Albanija (zemlje osnivači). Bosna i Hercegovina je pristupila 2001. godine, Hrvatska je pristupila 2004., a Moldavija 2006. godine. Crna Gora je 2007. godine stekla status punopravne članice.
Poseban značaj SEECP-a je u tome da je to proces koji je izvorni oblik suživota država regiona nastao na njihov sopstveni podsticaj, a ne na temelju inicijativa od strane drugih me đunarodnih organizacija ili država. U tom smislu SEECP se trenutno nalazi u procesu dodatnog jačanja i profilisanja, kao autentični glas Jugoistočne Evrope komplementaran procesu pridruživanju EU, SECI-u, CEI-u itd. Ovaj je proces povezan s istovremenim postupnim prestankom delovanja Pakta za stabilnost. Osnovni ciljevi regionalne saradnje u okviru SEECP-a odnose se na ja čanje bezbednosne i političke saradnje, intenziviranje ekonomskih odnosa i saradnje na područ ju opšteljudske dimenzije, demokratije, pravosuđa i borbe protiv ilegalnih aktivnosti. Namera je SEECP-a da se jačanjem dobrosusedskih odnosa, preobražajem regiona u područ je mira i stabilnosti omogući približavanje članica Procesa evropskim i evroatlantskim strukturama. SEECP je regionalni neinstitucionalizovani proces koga koordinira država Predsedavajući. Predsedavanje SEECP-om traje godinu dana i rotira se među državama učesnicama. Država koja predsedava predstavlja Proces na međunarodnim sastancima i domaćin je godišnjem sastanku šefova država i vlada, sastanku ministara spoljnih poslova i na više (najčešće 4) godišnjih sastanaka političkih direktora, kao i sastanaka resornih ministara. Glavni ciljevi SEECP-a su: • razvoj stabilnosti, bezbednosti i dobrosusedskih odnosa • intenziviranje multilateralne, ekonomske i trgovinske saradnje u regionu, posebno prekogranične suaadnje, poboljšanje saobraćaja, komunikacija i energetske infrastrukture, ulaganja i podsticanje investicija • jačanje saradnje na humanitarnom, socijalnom i kulturnom polju • saradnja na polju pravde i unutrašnjih poslova, za borbu protiv organizovanog kriminala, ilegalne trgovine drogom i oruž jem i terorizma Prethodne zemlje Predsedavajući su: Grčka (1997.), Turska (1998.), Rumunija (1999. - 2000.), Makedonija (2000. - 2001.), Albanija (2001. - 2002.), Srbija i Crna Gora (2002. - 2003.), Bosna i Hercegovina (2003. - 2004.), Rumunija (2004. - 2005.), Grčka (2005. - 2006.), Hrvatska (2006. – 2007.) i Bugarska (2007. – 2008.). Sastanci ministara spoljnih poslova su se odr žavali: Sofija - 1996, Solun - 1997, Istanbul - 1998, Bukurešt - 1999, Skoplje - 2000, Tirana – 2001, Beograd – 2003. itd..
Na Sofijskoj konferenciji, oblasti saradnje su podeljene u 4 grupe: 9. politički odnosi (dobrosusedstvo i poverenje); 10. regionalna ekonomska saradnja (trgovina, investicije, životna sredina); 11. humanitarna saradnja, ljudska prava; 12. pitanja unutrašnjih poslova i pravosuđa (terorizam, vize, imigracija). Solunska deklaracija sadrži sličnu podelu oblasti saradnje kao i Sofijska, razmatra se situacija u Albaniji i Bosni i Hercegovini, kao i usklađivanje delovanja sa drugim regionalnim inicijativama itd. Sastanak na Kritu je značajan jer je pružio mogućnost predstavnicima pojedinih zemalja da u međusobnim susretima pokušaju da reše neke ozbiljne probleme (spor Grčke i Turske oko Egejskog mora; istorijski sastanak predstavnika SRJ i Albanije). Ovaj sastanak predstavlja vrhunac razvoja multilateralne saradnje. U Istanbulu su svi ministri izrazili duboku zabrinutost zbog situacije na Kosovu i predlo žili su određene mere. Drugi sastanci nisu bili posebno značajni; treba možda pomenuti samite u Antaliji (zemlje treba zajedno da rešavanju regionalna pitanja, osnovan Regionalni centar za promociju trgovine), u Bukureš tu (usvojena Povelja o dobrosusedstvu u Jugoistočnoj Evropi) itd. U Skoplju je SRJ vraćeno članstvo (1999. SRJ nije bila u Bukureštu, jer je bila isključena), a Bosna i Hercegovina prelazi iz statusa posmatrača u status punopravnog člana, dok Hrvatska postaje posmatrač. – neformalni sastanci šefova država ili vlada - Krit, Gr čka 1997. - Antalija, Turska 1998. - Bukurešt, Rumunija 2000. - Skoplje, Makedonija 2001. - Tirana, Albanija 2002. - Beograd, Srbija, 2003. - Sarajevo, B i H, 2004. - Pomorje, Bugarska, 2008. SAMITI
KONFERENCIJE
ministara
spoljnih
poslova - Sofija, 1996, bez učešća Makedonije - Solun, 1997. - Istanbul, 1998. - Bukurešt, 1999. bez učešća SRJ - Tirana, 2001. - Sarajevo, B i H, 2003. - Bukurešt, Rumunija, 2004. - Zagreb, Hrvatska, 2007.
“Povelja o dobrosusedskim odnosima” iz Bukurešta predstavlja do sada najviši stepen deklarativne diplomatije i saradnje na čemu se i zasniva proces multilateralne saradnje u Jugoisto čnoj Evropi. Njene okvire čine politička saradnja, koja uključuje pitanja bezbednosti i stabilnosti, razvoj privredne saradnje i saradnje u oblasti životne sredine, kulture, pravosuđa i unutrašnjih poslova. To su ujedno i ciljevi (ja čanje bezbednosne i ekonomske saradnje, i njeno proširenje na humanitarne
oblasti). Pored Povelje o dobrosusedskim odnosima , Sofijske i Solunske deklaracije, važniji dokumenti usvojeni u okviru SEECP su: Beogradska deklaracija (2003.), Sarajevska deklaracija (2004.), Zajednički stav ministara pravde i unutrašnjih poslova (Bukurešt, 2004.), Skopski akcioni plan (2001.), Memorandum o razumevanju (Bukurešt, 2004.). Kao što im i imena kažu, akti su neobavezujući i uglavnom neformalnog, deklarativnog karaktera, što je i ina če najveća zamerka ovom regionalnom forumu. Odluka o transformaciji Pakta stabilnosti potvr đena je na Samitu Procesa saradnje u Jugoistočnoj Evropi koji je održan u maju 2007. godine u Zagrebu, kada je usvojen Statut RCC i odlučeno da sedište njegovog Sekretarijata bude u Sarajevu. Proces saradnje jugoistočne Evrope (PSJIE ili SEECP) jo š uvek nije postao čvrsto međunarodno telo, on nema nikakav poseban dokument o svojoj organizaciji poput statuta. Osnovno rukovodeće telo su sastanci ministara inostranih poslova, a čak ni oni se ne održavaju redovno. Nastankom SEECP-a otvorena je mogućnost poboljšanja opšte atmosfere u regionu, nakon teškog perioda. Sastanci su pozitivno uticali na javno mnjenje država članica, pa i na inostrane javnosti. Ciljevi procesa su, međutim, uopšteni i apstraktni i nedostaje politi čka volja (a i sredstva, naročito finansijska) da se sprovedu čak i donete odluke (na primer o sastancima ministara na svaka 3 meseca). Kada se radi o učesnicima, hendikep predstavlja činjenica da sve zemlje nastale raspadom SFRJ ne učestvuju aktivno u ovom procesu (npr. Slovenija), iako je SFRJ bila pokreta č i aktivni učesnik ove saradnje, a Hrvatska i Bosna i Hercegovina su geografski i kulturno deo ovog prostora. Određeni bilateralni problemi između pojedinih zemalja su takođe uticali i opterećivali rad sastanaka (Turska – Grčka, SRJ - Albanija, Grčka - Makedonija, isključenje SRJ). Velika je suprotnost između širokog kruga predviđenih tema za saradnju i malo donetih rešenja i rezultata. Razlog je što se nije puno odmaklo u procesu institucionalizacije; i dalje sve funkcioniše na principu ad hoc međudržavne konferencije bez ikakvih tela. A očigledno je da se ciljevi ne mogu ostvariti bez metoda, organa sprovođenja i rokova. No, promovisanjem RCC-a (Regionalnog saveta za saradnju)3, godine 2008., otvara se mogućnost za čvršću, nešto institucionalizovaniju saradnju u regionu. RCC je upravo nastao na ministarskoj konferenciji SEECP-a, i njegovi godišnji sastanci se odr žavaju zajedno sa sastancima Procesa za saradnju Jugoistočne Evrope. Štaviše, RCC u dobroj meri deluje u okvirima SEECP-a, i zvanično je pod njegovim okriljem; iako ima stalni sekretarijat u Sarajevu (administrativni, operativni organ), kao i Odbor koji, međutim, dnevni red mora da usaglašava sa Predsedavajućim SEECP-a. Pakt za stabilnost Jugoistočne Evrope je "utopljen" u Regionalni savet za saradnju, što svedoči o želji balkanskih zemalja da samostalno i celovito oblikuju i u sklađuju svoju raznovrsnu saradnju. RCC je sada najvažnija instanca saradnje, a ustvari je produžetak Procesa saradnje Jugoistočne Evrope, ili, slobodnije rečeno, njena dopuna Paktom za stabilnost. Srbija je potpisala Sporazum o sedištu Sekretarijata Regionalnog saveta za saradnju sa Bosnom i Hercegovinom na neformalnom sastanku ministara spoljnih poslova zemalja Procesa saradnje u JIE u Plovdivu. 59. Inicijativa za saradnju u Jugoistočnoj Evropi (SECI)
SECI spada u red onih inicijativa za saradnju na Balkanu koje su nastale posle potpisivanja ugovora o miru u Bosni i Hercegovini iz Dejtona/Pariza, i rezultat je napora za prevazila ženjem postkomunističkih i postkonfliktnih problema regiona. 3
Pogledati i pitanje 57, prim. M.S.
Pokrenuta je od strane SAD na sastanku visokih funkcionera OEBS-a u Pragu, 1996. godine, mada je ideja o njenom pokretanju lansirana u evroatlantskim (ne samo američkim) krugovima maja 1995. godine u Beču. Osnivačka sednica je održana u Ženevi decembra 1996. godine. Cilj inicijative je podsticanje saradnje zemalja regiona, kao i olak šavanje napretka Jugoistočne Evrope ka evropskim integracijama. Definisana je kao forum, na kome se predstavnici država učesnica sastaju radi diskusije o zajedničkim regionalnim ekonomskim problemima, bezbednosnim problemima i pitanjima iz oblasti životne sredine. Sedište Inicijative je u Beču.
Formiranje i funkcionisanje SECI-a je potpomognuto od strane OEBS-a, ali i od Ekonomske komisije Ujedinjenih nacija za Evropu (UNECE). Zemlje č lanice (13) su: Albanija, BiH, Bugarska, Gr čka, Hrvatska, Mađarska, Makedonija,
Moldavija, Rumunija, Slovenija, Turska, Srbija, Crna Gora. Slovenija i Hrvatska su u prvo vreme odbile da budu punopravne članice želeći da izbegnu svako povezivanje sa prostorom prethodne SFRJ. Nakon američkog pritiska Slovenija je prihvatila članstvo a Hrvatska je duže vreme ostala “posmatrač”. SRJ je postala članica 2000. godine, a posle razdruživanja su obe republike u svojstvu punopravne članice. Zemlje koje pru ž aju podr š ku: Austrija, Italija, Rusija, Švajcarska i SAD. Na sastancima učestvuju i EU, Evropska komisija, Evropska banka za obnovu i razvoj i regionalni forumi. SECI je zamišljena kao mesto olak šavanja komunikacije i stvaranja nove, na rešavanje problema usmerene kulture zemalja Jugoistočne Evrope, kao sredstva održivog razvoja svih članica. SECI je usmerena na ekonomska i ekološka pitanja, a najčešće deluje u sektorima saobraćaja, energetike, podrške privatnom sektoru i zaštiti životne sredine. Na desetogodišnjicu rada (2006.) izvršena je procena dotadašnjih rezultata, i došlo je do izvesnog preusmeravanja aktivnosti ka znatno konkretnijim projektima. Jedan od razloga ovih promena bila je i delatnost Pakta za stabilnost, koji je preuzeo u priličnoj meri bavljenje bezbednosnim i političkim pitanjima. SECI, međutim, postaje glavna instanca saradnje za npr. pitanja Dunava, kao i saobraćaj, navigaciju, infrastrukturne projekte dunavske regije, sve pod okriljem projekta Proces saradnje na Dunavu, (DPC – Danube Cooperation Process). Takođe, SECI je pokrenula i projekat PIDIN (Partnership for the Improvement of Danube Infrastructure and Navigation), u kome učestvuju i države i privatne kompanije. Inicijativa se trudi da pokrene saradnju u mnogim oblasima, ne samo onim koja su izričito nabrojana; služi kao mest među državama regiona i insistira na njihovoj samopomoći. Njen prvenstveni cilj nije pomoć spolja, nego osposobljavanje članica da same deluju u svoju, i u korist regije. Radi se na uspostavljanju klime poverenja, razmeni znanja i iskustva, uključivanja privatnog sektora u projekte od javnog značaja itd. Politički profil ove inicijative nije najviši (ambasadori ili vi ši državni funkcioneri). Ipak ona je inicirala niz značajnih projekata i uspela je da igra komplementarnu ulogu u nizu balkanskih inicijativa popunjavajući uska grla u projektima saradnje. Glavna tela saradnje: 1) Programski komitet : čine ga zvaničnici država članica Inicijative. Komitet je telo koje donosi odluke, određuje prioritet saradnje i razmatra napredak koji je postignut. 2) Koordinator: formalno ga postavlja predsedavajući OEBS-a, nakon konsultacija sa ostalim članicama. Dosadašnji “koordinator” nije bio iz zemalja članica već iz zemalja koje podržavaju Inicijativu. On koordinira sa zemljama SECI, predsedava Programskim komitetom, prati njegove odluke, prikuplja finansijska sredstva za projekte. Trenutno je to Erhard Busek, koji je ujedno i bio Koordinator Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope.
3) Projektna grupa: radna grupa koja priprema tehničke i finansijske studije izvodljivosti i nastoje da pronađu sponzore za projekte. Ona direktno ne realizuje projekte nego nastoji da okupi zemlje i pronađe finansijsku instituciju koja bi ga realizovala. 4) Poslovni savetodavni savet : okuplja ugledne poslovne ljude iz zemalja regiona u cilju većeg uključivanja privatnog sektora u aktivnosti SECI. Ovaj organ se sastaje 4 puta godišnje. 5) Tehnič ku podr š ku pruža sekretarijat Ekonomske komisije za Evropu UN iz Ženeve; on priprema predloge projekata za Programski komitet i za radne grupe, saradnja sa drugim telima UN, pružanje konsultativnih i savetodavnih usluga u okviru radnih grupa itd. Dosadaš nji rezultati - zaključeni aranžmani: 17. Memorandum o razumevanju za olak šanje i liberalizaciju međunarodnog drumskog transporta roba u Jugoistočnoj Evropi, 1999.godine; 18. Memorandum o trgovinskim i transportnim olak šicama, 2000.godine; 19. Sporazum o saradnji u prevenciji i borbi protiv prekograničnog kriminala, 1999. godine; 20. Memorandum o razumevanju o razmeni informacija između tržišta hartija od vrednosti. Ipak, možda najznačajniji projekat Inicijative dosada je Projekat olak šavanja prelaska granice (Border Crossing Facilitation Project), u čije svrhe je otvoren i poseban Centar. Centar Inicijative za saradnju u Jugoistočnoj Evropi (SECI Center) je operativna regionalna me đunarodna organizacija koja približava policijske i carinske vlasti 13 država ovog dela Starog kontinenta. Osnovan je 1999. godine nakon potpisivanja Sporazuma o saradnji u prevenciji i borbi protiv prekograničnog kriminala. SECI Centar nudi vrednu podršku nacionalnim izvršnim agencijama stvarajući pouzdano okruženje za razmenu informacija, produbljenje znanja, zajedničko planiranje i usaglašenu akciju na polju prekograničnog kriminala. Prostorije Centra su jedine stalne prostorije SECI-a pored sedi šta u Beču, i nalaze se u jednom delu zgrade rumunskog Parlamenta u Bukureštu4. Zašto je Centar Inicijative za saradnju u jugoistočnoj Evropi jedinstven: - Policije i carine funkcionišu jedna sa drugom u direktnoj saradnji na zajedničkim projektima; - Njegovi projekti se ne preklapaju sa drugim inicijativama, zato što ovo nije politička saradnja, već praktično, realno operativno udruživanje; - On radi pod vođstvom i poštuje preporuke i uputstva INTERPOL-a i WCO-a (World Customs Organization). Operativne aktivnosti SECI Centra se odvijaju u okvirima 7 zadataka koji se tiču: sprečavanja trgovine drogom, trgovine ljudima, krađe vozila, krijumčarenja i carinskih prekršaja, finansijskih i kompjuterskih zločina, terorizma, i jačanja bezbednosti brodskih kontejnera. Prednost Inicijative: uticaj na javnost u regionu, konkretni projekti, dobro izabrani projekti. Nedostaci: suviše tehnički orijentisan, bez jasne političke komponente, ograničen broj projekata u odnosu na broj problema, nedovoljna finansijska podrška, određena konkurentnost prema Paktu za
stabilnost. 60. Centralnoevropska inicijativa (CEI) i Jugoistočna Evropa
Centralnoevropska inicijativa (CEI) nastala je kao rezultat "četvorne saradnje", koju su 1989. godine pokrenule Italija, Austrija, Jugoslavija i Mađarska, sa ciljem da se, kroz intenzivnu političku i ekonomsku saradnju sa razvijenim partnerima iz susedstva, ubrza jugoslovensko i mađarsko 4
Zgrada Parlamenta u Bukureštu, inače, jeste jedna od najve ćih građevina na svetu, s obzirom na povr šinu. Profesor Simi ć ju je pomenuo kao primer Čaušeskove megalomanije, prim. M.S.
približavanje evropskim integracijama. Ovo je, prema tome, najstariji regionalni forum centralne i istočne Evrope posle pada Berlinskog zida. CEI je prerasla u Pentagonalu uključenjem Čehoslovačke 1990. godine, odnosno u Heksagonalu ulaskom Poljske na sastanku premijera zemalja članica u Dubrovniku, jula 1991. godine. Zbog izbijanja i intenziviranja krize na prostoru bivše SFRJ, Jugoslavija od tada nije učestvovala u radu CEI. Srbija (tada Savezna Republika Jugoslavija) obnovila je članstvo u CEI na Samitu ove organizacije 24. novembra 2000. godine u Budimpešti. Dakle, CEI je osnovana je 1989. godine, a danas ima 18 članica (Italija, Austrija, Slovenija, Hrvatska, BiH, Makedonija, Bugarska, Rumunija, Mađarska, Češka, Slovačka, Poljska, Ukrajina, Moldavija, Albanija, Belorusija, Srbija, Crna Gora). Forum je stvoren na inicijativu Italije, koja je kroz ovu inicijativu videla na čin da osigura svoj uticaj u pojedinim zemljama centralne i istočne Evrope kao protivtežu nemačkoj “sferi interesa”. Oblici saradnje u okviru ove inicijative su vrlo raznorodni što se tiče vrste, sadržaja i nivoa saradnje. U okviru CEI postoje redovni godišnji samiti (predsednika država/predsednika vlada, uključujući ekonomski forum) i redovni godišnji sastanci ministara inostranih poslova, a sastanci nacionalnih koordinatora i ministara zaduženih za pojedine resore organizuju se po potrebi. Aktivnosti zemalja članica CEI se ogledaju i kroz aktivnosti žižnih tačaka koje su tematski definisane, a podrška tim aktivnostima se obezbeđuje preko četiri fonda. Parlamentarna saradnja se odvija u okviru Parlamentarne skupštine. Oblasti saradnje: 21. razmena mišljenja u političkim pitanjima od uzajamnog interesa 22. ekonomska i tehnička saradnja 23. razvoj infrastructure (transport, telekomunikacije, poljoprivreda) 24. jačanje demokratskih institucija i ljudskih prava 25. zaštita životne sredine 26. saradnja u oblasti nauke i tehnologije, medija, kulture, obrazovanja 27. međuregionalna saradnja Po geostrateškom položaju i statusu u Evropi, CEI ima me šovito članstvo, što se objašnjava nastojanjem da se izbegnu nove podele u Evropi. Neke su članice EU (Italija, Austrija, Ma đarska, Češka, Slovačka, Poljska, Bugarska, Rumunija, Slovenija), neke su članice CEFTA (Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, Rumunija, Bugarska…), pet zemalja je nastalo od SFRJ (Hrvatska, Makedonija, Bosna i Hercegovina, Srbija i Crna Gora), neke su zemlje bivšeg SSSR-a (Belorusija, Moldavija, Ukrajina). Specifičnost CEI, je između ostalog, i u tome što, za razliku od drugih inicijativa, raspolaže sopstvenim fondovima za finansiranje manjih projekata (glavni donator je Italija). CEI , pošto ima podjednak broj članica EU i ne-članica (članice su i zemlje tzv. evropskog susedstva – Belorusija, Ukrajina i Moldavija), predstavlja pogodnu instancu za prenošenje iskustava u procesu evrointegracije. CEI je zamišljena kao forum za diskusiju na visokom nivou (šefova vlada i ministara inostranih poslova) o raznim političkim i ekonomskim pitanjima od interesa za region, i kao telo koje organizuje konkretne projekte saradnje. U procesu restruktuiranja ove inicijative ukinute su nekadašnje radne grupe i zamenjene su tzv. fokalnim (žižnim) tačkama koje su sve zemlje članice imenovale u 13 oblasti saradnje koje su identifikovane kao budući prioriteti CEI (klima i okolina; odr živo korišćenje energetskih resursa; preduzetništvo; turizam, razvoj ljudskih resursa – obrazovanje; izvršni odbor univerzitetske mreže CEI; informatičko društvo; mediji; nauka i tehnologija; kulturna saradnja – kultura; kulturna saradnja – mladi; manjine; multimodalni transport; održiva poljoprivreda; međunarodna i prekogranična saradnja). Predsedavaju ći CEI u periodu 2009. – 2010. je Rumunija, a nakon Rumunije predsedavanje
preuzima Crna Gora. Najviš a tela CEI su: sastanak šefova vlada (samit), i sastanci ministara inostranih poslova. Oba sastanka se održavaju jednom godišnje. Šefovi vlada se bave pitanjima političkih i ekonomskih smernica za saradnju, članstva u CEI, osnivanja i ukidanja radnih grupa i pomo ćnih tela. Istovremeno sa samitom šefova vlada održava se i samit ekonomskog foruma (Summit Economic Forum - SEF). Ministri inostranih poslova se bave personalnim i finansijskim pitanjima, kontaktima sa drugim organizacijama, naučnom saradnjom, postavljanjem generalnog direktora Izvršnog sekretarijata CEI. Predstavljanje Inicijative između Konferencija obavlja predsedavajuća zemlja, koja se menja jednom godišnje po abecednom redu, a retko ga čini trojka (bivši, sadašnji, budući predsedavajući). Osnovno radno telo CEI je Komitet nacionalnih koordinatora, koji koordinira aktivnosti u okviru CEI , a sastaje se jednom mesečno. Pri ovom komitetu postoji finansijski komitet, kao savetodavno telo koje je zaduženo za finansijska pitanja. Pomoć na tela su: radne grupe (stalne i ad hoc) koje vode predstavnici pojedinih zemalja koordinatora i koja se mogu sastajati i na ministarskom nivou. Stalna tehnič ka tela su: Sekretarijat za CEI projekte pri Evropskoj banci za obnovu i razvoj (EBRD) u Londonu, i Izvršni sekretarijat CEI u Trstu koji pomaže delovanju predsedavajućeg. Pri sekretarijatu postoji i Nadzorni komitet. Na privrednom nivou, postoji saradnja komora. Organizacija CEI je utvrđena u Smernicama (CEI Guidelines for Activities and Rules of Procedure). CEI ima cilj da doprinese stabilnosti regiona putem političkog dijaloga i jačanjem međusobnog poverenja, razumevanja i približavanja država učesnica. Ona je prioritetno bila orijentisana na otvorena politička pitanja, posebno ona koja su proizašla iz raspada SFRJ. Nije imala veći uticaj na javno mnjenje jer su se tim pitanjima bavile i UN, EU itd. Podrška aktivnostima CEI obezbeđuje se iz četiri fonda: 1. Starateljski (Trust) fond
Fond je osnovala Italija 1991. g. Pri Evropskoj banci za obnovu i razvoj (EBRD), a njena ukupna kumulativna kontribucija do sada iznosi 28 miliona evra. Fond finansira veće investicione projekte. Uglavnom se koristi za podršku programu «Tehnička saradnja», koji je povezan sa investicionim projektima EBRD. Tehnička saradnja se nudi u formi bespovratne pomoći za podršku specifičnim komponentama projekta (npr. Studija izvodljivosti, obuka menadžmenta, izgradnja kapaciteta, sektorsko i inženjerstvo životne sredine). Kroz ovaj fond, CEI se uključuje u razvojne projekte u saradnji i sa ostalim međunarodnim finansijskim institucijama i međunarodnim organizacijama. Ova partnerstva imaju za cilj transfer znanja, promovisanje reformi, privrednu tranziciju, kao i upotrebu i uvođenje modernih tehnologija. U 2007. CEI je u ovoj oblasti saradnje izdvojio 504.000 EUR. Od četiri projekta u 2007, jedan se odnosi i na R. Srbiju. U pitanju je sponzorisanje Tržišne studije za projekte obnovljive energije u Albaniji, BiH, Makedoniji, C. Gori i Srbiji u vrednosti od 196.000 EUR. Od 2004. g. Sredstva Starateljskog fonda se koriste za finansiranje «Programa razmene knowhow». Fond se koristi i za finansiranje organizacije godišnjeg CEI Ekonomskog foruma. Program nudi kofinansiranje projekata razvojne podrške u oblastima poput javne administracije, nabavki, poljoprivrede, razvoja malih i srednjih preduzeća, promocije stranih investicija i dr. U 2007. CEI je sa 441.000 EUR kofinansirala pet projekata, dok je za 2008. predviđeni budžet 250.000 EUR. 2. Fond za saradnju CEI Da bi se olak šala implementacija programa i projekata organizovanih ili sponzorisanih od CEI,
2001. g. Osnovan je Fond za saradnju sa godišnjim budžetom od 300.000 EUR, koji se puni kroz godišnje kontribucije članica CEI u skladu sa njihovim nacionalnim dohotkom. Iz Fonda za saradnju, koji finansira manje projekte (finansijska podrška manjim projektima je maksimalno 50% od ukupnih troškova projekta, projeti moraju uključiti najmanje 5 zemalja – članica CEI), tokom 2002 –2007. podržano je više od 400 projekata, dok je R. Srbija za realizaciju projekata dobila ukupno 379. 138 evra. 3. Fond solidarnosti CEI
Fond, koji je osnovan 1998. g., baziran je na dobrovoljnoj kontribuciji CEI članica, a njime upravlja Izvršni sekretarijat CEI. Fond pokraiva troškove prevoza i smeštaja predstavnicima i stručnjacima iz zemalja CEI koje nisu članice Evropske unije na događajima u organizaciji CEI. 4. Fond za klimu i ž ivotnu sredinu CEI Osnovan je 2007. g. u cilju promocije projekata u oblasti zaštite klime i životne sredine u zemljama CEI koje nisu članice EU. Kontribuciju za Fond daje Češka Republika. Fond pruža podršku aktivnostima koje imaju za cilj povećanje energetske efikasnosti, poboljšanja tehnologija, jačanja istraživanja i razvoja u oblasti obnovljive energije, upravljanja otpadom, snabdevanja pijaćom vodom, upravljanja vodama i sl. Sedište Sekretarijata CEI (stalnog, administrativnog organa) je u Trstu, aktuelni generalni sekretar je ambasador Pietro Erkole Ago (Italija). Internet sajt: www.ceinet.org. Funkciju nacionalnog koordinatora za. Srbiju obavlja Marina Jovićević, direktor Direkcije za regionalne inicijative u MSP Republike Srbije. Prednosti: njene aktivnosti su materijalno podr žane na odgovarajući način od strane bogatijih članica (donacije Italije, Austrije…) i uspostavljena je veza foruma, država članica, inicijativa i finansijske organizacije. Nedostaci: veliki broj članica često predstavlja opterećenje za rad, imajući u vidu različite interese. 61. Ostale organizacije i inicijative koje deluju u Jugoistočnoj Evropi
Proces iz Roajomona ("Proces stabilnosti i dobrosusedstva u JIE") Inicijativa iz Roajomona, koju je pokrenula Francuska, a podržala EU, imala je čudnu sudbinu. U izvesnom smislu, imala je bolji odjek u javnosti nego što je uspela da formuliše konkretan sadržaj saradnje. Pokrenuta krajem 1995. godine kao ambiciozan diplomatski proces koji je komplementaran Dejtonskom sporazumu, dugo vremena nije bila ništa više od imena. Naime, istovremeno sa potpisivanjem Mirovnog sporazuma u Bosni i Hercegovini 13. i 14. decembra 1995. godine, nedaleko od Pariza u bivšoj opatiji Roajomon potpisana je posebna "Deklaracija o procesu stabilnosti i dobrosusedstva" kojom je predviđen regionalni sto za jačanje stabilnosti i dobrosusedstva u Jugoistočnoj Evropi. U praksi se od najave ciljeva nije išlo dalje do platforme za razvoj Procesa iz Roajomona Saveta EU 29. januara 1996. godine. S vremena na vreme, održavani su sastanci visokih funkcionera zemalja EU i regiona JIE i najavljivani ozbiljni projekti, koji su delimi čno počeli tek 1998. EU je uradila vrlo malo da inicijativa postane značajna. Već na samom početku se inicijativa “samoograničila” tako što su izričito isključena pitanja koja su ključna za stabilizaciju, a to su pitanja manjina i granica. Proces se ograničio na pitanja kulture i saradnje građanskog društva. Nakon 4 godine nije bio održan niti jedan sastanak na najvišem političkom nivou - iako je to najavljivano. U vreme pokretanja inicijative, čak, nikakva sredstva u budžetu EU nisu predviđena za njeno odvijanje. Predviđeni ciljevi su bili realizacija projekata iz oblasti: ponovnog uspostavljanja protoka ljudi i ideja,
posebno informacija, organizovanje regionalnih susreta i pokretanje dijaloga između intelektualaca, novinara i verskih lidera, zabrana propagande koja podstiče agresiju, ponovno pokretanje regionalne, kulturne, naučne i tehničke saradnje, identifikovanje specifičnih prekograničnih projekata, i pomoć u izgradnji civilnog društva, posebno u domenima pravosuđa i uprave. Prema tome, ciljna grupa nisu samo države, nego i nevladine organizacije. Osnovni način funkcionisanje Roajomonskog procesa su bili sastanci na nivou visokih funkcionera, uglavnom ministarstava spoljnih poslova, više puta godišnje. Prve dve godine su bile pripremne i nije bilo realizacije osnovnih ideja, a potom je odre đen poseban koordinator EU pa je inicijativa od 1998. godine usmerena na projekte saradnje civilnog društva sa skromnim rezultatima. Početkom 2000. finansijsku podršku dobilo je 16 projekata u ukupnom iznosu od 2,1 milion evra. Razlog tome je sa jedne strane dogovor sa Inicijativom za saradnju u Jugoisto čnoj Evropi (SECI) da se ne dupliraju inicijative i da se ne ulazi u projekte ekonomske i ekolo ška saradnje. Saradnja parlamenata odvija se putem sastanaka predsednika spoljnopolitičkih komiteta nacionalnih skupština. Postoje projekti saradnje u oblasti obrazovanja, medija, nevladinih organizacija, lokalnih vlasti. Nakon pokretanja Pakta stabilnosti u Jugoistočnoj Evropi na osnovu odluke Regionalnog stola Pakta stabilnosti 2000. godine u Solunu Roajomonski proces je utopljen u aktivnosti Prvog radnog stola Pakta, dok je ujedno koordinator procesa postao predsedavajući Prvog radnog stola. Bez posebno predviđenih finansijskih sredstava u budžetu EU, bez sastanaka na najvišem nivou, sa uskim krugom pitanja kojima će se baviti Roajomonski proces nije imao šanse na veći uspeh. Č lanice: Slovenija, Hrvatska, BiH, Makedonija, Bugarska, Rumunija, Mađarska, Albanija, SRJ, Turska. Evropska unija, SAD, Rusija pružaju podršku. Prednosti: obuhvata nove oblike saradnje - saradnja nevladinih organizacija, direktna podrška EU Nedostaci: nedovoljna profilisanost inicijative, mali rezultati projekata, opšta neefikasnost Jadransko - Jonska inicijativa (AII)
Jadransko – Jonska inicijativa (AII – Adriatic – Ionian Initiative) je forum za razgovore i saradnju, prvenstveno usmeren na pitanja ekonomije i turizma odnosnih zemalja. Pokrenula je Italija. Prvi nagoveštaji su se pojavili jo š 1998. i bila je prvenstveno orijentisana na jadranski region. Nakon uključenja Grčke u projekat, proširena je na Jonsko more. Definisana je kao inicijativa za dijalog i saradnju u regionu Jadrana i Jonskog mora. Oblasti saradnje: privreda, transport, turizam, tehnička saradnja, zaštita okoline, saradnja u oblasti kulture, nauke i obrazovanja. U č esnice JJI su sedam zemalja: Albanija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Srbija, Crna Gora, Grčka, Italija i Slovenija, uz puno učešće Evropske komisije. SRJ je primljena 2000. godine, dok je još bila celovita. Organi: Savet, Komitet visokih predstavnika, radne grupe Dunavska komisija
Ovo je najstarija subregionalna međunarodna organizacija. 1948. na diplomatskoj konferenciji u Beogradu potpisana je Konvencija o re ž imu plovidbe na Dunavu . Ovom Konvencijom podunavske zemlje po prvi put dobijaju upravu nad celim plovnim tokom Dunava. Tada je formirana Dunavska komisija, kao stalno telo, koje ima zadatak da prati realizaciju odredaba Konvencije (sedište Komisije je u Budimpešti).
Stalni č l anovi komisije danas su: Rusija, Bugarska, Rumunija, Ukrajina, Srbija, Mađarska, Slovačka i Austrija. Nemačka, Moldavija i Hrvatska su postale članice 1998. godine. Evropska unija ima status posmatrača. Organi: Sekretarijat, Predsednik, Potpredsednik Dunav je značajan koridor i zbog toga bi mnogi želeli da se priključe ovoj organizaciji. Ovo je klasična međunarodna organizacija tipa rečnih komisija, koje su jedne od najstarijih organizacija. Ranije su postojale dve komisije: Dunavska i Evropska (velike sile), ali sada samo pribrežne države učestvuju u donošenju pravilnika o plovidbi koji neposredno obavezuju pojedince, i isključivo pravo na određivanje i prikupljanje dažbina, izdavanje ovlašćenja za plovidbu Dunavom itd. Dunavsku komisiju nema nikakve veze sa Procesom saradnje na Dunavu (Danube Cooperation Process – DPC), koji je projekat Inicijative za saradnju Jugoistočne Evrope (SECI), a ne posebna međunarodna organizacija. Osim toga, on se odnosi na infrastrukturu, a ne na režim plovidbe. . Radna zajednica podunavskih regiona Okuplja države (Češka, Slovačka, Hrvatska, Moldavija), kao i 24 oblasti i regiona iz 11 zemalja. Ciljevi su podsticaj privrednog razvoja, saobraćaja, turizma, kulture, nauke. Odluke se donose u formi preporuka. Predsedavajući se menja svake godine. Do 2001. je održano 11 konferencija predsednika vlada. Glavno izvršno telo je “Radna grupa visokih funkcionera” u okviru koje su određeni stalni predstavnici svake od članica. Funkciju Sekretarijata stalno obavlja austrijska federalna jedinica Donja Austrija. Crnomorska ekonomska saradnja (BSEC) Crnomorska ekonomska saradnja (Black Sea Economic Cooperation – BSEC) je osnovana 1992. na inicijativu Turske. U če snice: pet balkanskih zemalja (Turska, Bugarska, Rumunija, Grčka, Albanija), kao i crnomorske priobalne zemlje, članice bivšeg SSSR-a (Rusija, Ukrajina, Moldavija) i 3 kavkaske zemlje (Azerbejdžan, Jermenija i Gruzija). Suština je pojačati veze između zemalja crnomorskog regiona, kao i ojačati stabilnost i prosperitet. Svaka je zemlja, međutim, u svom učešću videla i posebne nacionalne interese. Rusija je time nastojala da izrazi novi pristup regionalnoj politici, odri čući se prakse hegemonizma. Turska je želela da uskladi odnose sa Rusijom i da realizuje svoju naraslu ekonomsku moć. Gr čka je nastojala da kontroliše inicijative Turske, Ukrajina da se afirmiše kao novi suvereni činilac u međunarodnim odnosima. Oblasti saradnje: telekomunikacije, saobraćaj (određeni su prioritetni saobraćajni koridori), energija, životna sredina (plan za rehabilitaciju Crnog mora), zdravstvo, trgovina (zona slobodne trgovine), strane investicije, međunarodni odnosi. Zahvaljujući ovoj inicijativi region Crnog mora se donekle pribli žio evropskim kriterijumima regionalne saradnje. Zbog velikih razlika između zemalja članica nisu se mogli o čekivati brzi rezultati. Cilj joj je bio izgrađivanje međusobnog poverenja i multilateralne saradnje. Način funkcionisanja ove inicijative su: povremeni sastanci šefova država i vlada i redovni sastanci ministara inostranih poslova jedanput godišnje, odnosno polugodišnje. BSEC ima stalne organe.
Organi su! Stalni međunarodni sekretarijat, pomoćni organi - radne grupe i eksperti, Parlamentarna skupština, Poslovni savet i Crnomorska banka za trgovinu
i razvoj. Plenarne sednie Parlamentarne skup"tine #rnomorske ekonomske saradnje se održavaju dva puta godi"nje. #rnomorska ekonomska saradnja je još #$$4. godine prerasla u regionalnu međunarodnu organizaciju, ali je veliki broj autora i dalje tretira kao inicijativu. Prednosti: razgranata struktura, svojstvo međunarodnog pravnog lica, poznat međunarodni profil, stalni organi, okuplja nove zemlje (misli se na kavkaske države). Mane: nepostojanje jasne dugoročne strategije i prioriteta, nedovoljna politička podrška predloženim projektima, nedovoljna efikasnost, velike razlike među članicama, nedovoljan nivo ekonomske razmene, nedovoljna podela nadležnosti pojedinih tela, ne razmatra čisto političke teme, ne obuhvata zemlje bivše SFRJ. CEFTA - Centralnoevropska zona slobodne trgovine
Central European Free Trade Agreement (CEFTA) su formirale 1992. godine u Krakovu 3 zemlje: Mađarska, Čehoslovačka i Poljska. U početku je predstavljala ekonomsku komponentu saradnje tzv. Višegradske grupe. Ovo je jedan od najcenjenijih projekata zemalja bivšeg Istočnog bloka u njihovoj tranziciji i pribli žavanju evropskim integracijama. Svrha je liberalizacija trgovine. Uslovi za ulazak u CEFTA-u su članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji (WTO) i potpisan sporazum o pridru živanju sa EU. Kanije su pristupile Slovenija, Rumunija, Bugarska, Hrvatska i Makedonija. Ali, većina zemalja članica (Poljska, Češka, Slovačka, Rumunija, Bugarska) su napustile članstvo u Centralnoevropskoj zoni slobodne trgovine po ulasku u Evropsku uniju, jer su ulaskom u EU već ostvarili mnogo veći stepen integracije nego što pruža CEFTA. Isprva se oslobođenje od trgovinskih prepreka odnosilo na oko 40% proizvoda, ali je kasnije oblast važenja proširena (npr. gotovo svi industrijski proizvodi su izuzeti od carinskih barijera). CEFTA je puno doprinela jačanju ekonomskih veza u srednjoj Evropi. Decembra 2006. dogovoreno je da uslovi za pristupanje CEFTA-i snize, da bi se pomoglo (pre svega državama Balkana) da se trgovinski što više integrišu pre nego što postanu članice EU. Tako su članstvo stekle i Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Albanija, čak i Kosovo i Metohija (preko UNMIK-a), ali i Moldavija. Zahvaljujući stupanju na snagu ovog novog (CEFTA 2006.) sporazuma, balkanski region postaje veća i slobodnija trgovinska zona. Novi sporazum je potpisan 19. decembra 2006. na Samitu premijera Jugoistočne Evrope, u Bukureštu. Do ratifikacije je došlo do 31. marta 2007. i novi sporazum je stupio na snagu 1. maja 2007. CEFTA je danas sporazum koji definiš e jedinstvenu zonu slobodne trgovine u jugoistoč n oj Evropi, iako ime sporazuma opisuje č lanstvo dr ž ava srednje Evrope. CEFTA je, dakle, sada trgovinski sporazum između Albanije, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Moldavije, Srbije, UNMIK-a u ime Kosova i Metohije, Hrvatske i Crne Gore. Usvojeni tekst Sporazuma CEFTA, podržan sa 9 aneksa, zamenjuje trenutno važeća 32 bilateralna sporazuma o slobodnoj trgovini, koji su značajno doprineli razvoju trgovine u jugoistočnoj Evropi. Očekuje se da će poslovanje u regionu na osnovu jednog sporazuma značajno doprineti ukupnoj saradnji zemalja regiona na putu ka njihovim evropskim integracijama. CEFTA sporazum bavi se takođe pitanjima investicija, necarinskih barijera koje moraju biti rešene do 2010, intelektualne svojine, međunarodne arbitraže i javnim nabavkama kod kojih samo Srbija ima pravo da do 2010. zadrži preferencijalni položaj domaćih preduzeća. Primenjuje se tzv. dijagonalna kumulacija porekla – to znači da je npr. proizvod 100% srpski (CEFTA) proizvod ako su sirovine iz Srbije ili druge CEFTA zemlje i tako se obeležava prilikom izvoza van CEFTA regiona. Poreklo proizvoda je iz države članice CEFTA-e u kojoj je proizvod dovršen, bez obzira da li je dorađivan i time menjao poreklo. Kada se izvozi u EU (uz preferencijale) za takav
proizvod je potreban sertifikat EUR-1, gde će u rubrici 7 biti navedena napomena da li je proizvod stekao poreklo sa ili bez kumulacije. Bitno je znati da se carina i dažbine plaćaju samo na one sastojke proizvoda koji su bez porekla; iz tih razloga (radi budućih kontrola) važno je da spoljnotrgovinska preduzeća na odgovarajući način vode evidencije, da sertifikati ne bi bili povučeni. Jedini organ CEFTA-e je Zajednički komitet. Cilj joj je stvaranje zone slobodne trgovine, a prednost jeste relativno pozitivan efekat po ekonomske odnose i stanje država članica, kao i po perspektive članstva u EU, konkretno vidljive trgovinske olak šice itd. Mane su: gajenje ekskluziviteta u odnosu na zainteresovane zemlje kandidate i prili čno težak put do članstva (što je sada mahom prošlost), funkcionalno ograničenje na slobodnu trgovinu, bez širenja aktivnosti, sporovi između članica oko izuzeća od trgovinskih povlastica itd. 62.Regionalne inicijative EU na Balkanu
Sa okončanjem rata u Bosni i Hercegovini stvoreni su uslovi da EU započne definisanje dugoročne politike prema regionu Balkana. Krajem januara i početkom februra1996.EU formuliše tzv.“regionalni pristup cija je osnovna karakteristika unapredjivanje medjusobne saradnje EU i Balkana. Još pre potpisivanja sporazuma za BIH, bilo je očigledno da će prilikom sklapanja budućih ugovora sa SRJ, Hrvatskom i BIH, Unija insistirati na ispunjenju niza zahteva. U zaklju čcima Saveta EU iz 1995. pominju se poštovanje ljudskih prava, prava manjina, povratak izbeglica i raseljenih lica, političke i ekonomske reforme itd. U posebnoj izjavi predsedavajućeg aprila 1996. vladi SRJ su pridodati novi zahtevi od čijeg napretka bi zavisio i razvoj saradnje sa EU: medjusobno priznanje svih država nastalih na prostoru bivše Jugoslavije, saradnja sa Haškim tribunalom, konstruktivan pristup sa ostalim republikama u pogledu sukcesije. Izuzetak je da se strategija političkog uslovljavanja ne primenjuje prilikom dodeljivanja humanitarne pomoći za koju jedini kriterijum ostaju stvarne potrebe stanovništva. U svojim odnosima sa tre ćim državama, EU teži učvršćivanju demokratije i vladavine prava, što obično podrazumeva različite oblike političkog uslovljavanja. Jedinstven pristup EU prema JIE ima kao najvažniji uzrok činjenicu da se na ovom prestoru prvi put posle 1945. vodio rat. U cilju o čuvanja bezbednosti i stabilnosti, EU želi da nametne sličan program onom posleratnom razvoju razorene Evrpoe koji je učinio da ona krene putem integracije. Regionalni pristup EU prema drzavama JIE ima znatno uzi geografski opseg od Pakta o stabilnosti ili americke inicijative SECI (Southeast European Cooperative) . Ona obuhvata samo drzave koje su nastale na prostoru bivse SFRJ, pri cemu je izuzeta Slovenija, a pridodata Albanija. Drzave JIE su 1996. načelno podeljene u 2 grupe. U prvoj grupi su Albanija i Makedonija, jer nisu bile ukljucene u rat, i njihovi odnosi sa EU u visoj fazi razvoja. U drugoj grupi su zemlje potpisnice Dejtonskog sporazuma-SRJ,BiH,Hrvatska. Njima se prvo namecu razradjeni politicki preduslovi koje bi trebalo ispuniti. Prioritetni ciljevi EU na ovom podrucju su: 1. potpuna realizacija mirovnog procesa (saradnja sa Haskim tribunalom), medjusobno priznanje i otklanjanje prepreka za povratak izbeglica i raseljenih lica 2. razvoj vladavine prava i demokratije, civilnog drustva,javne uprave 3. pokretanje ekonomskih aktivnosti Prema oceni EU, mere preduzete na nacionalnom nivou ne bi bile dovoljne da se ostavre pomenuti politički i ekonomski ciljevi. Pored jačanja stabilnosti, oblikovanje regionalnog pristupa prema JIE uslovljavaju i ekonomski interesi Unije.
Regionalna politika EU prema 5 zemalja Zapadnog Balkana (Albanija, Hrvatska, BiH, Makedonija i SRJ) je od sredine 1999. dobila naziv “proces stabilizacije i pridruživanja”. Taj proces predstavlja osnovnu komponentu regionalne politike Unije prema Zapadnom Balkanu, koju čine i neke druge aktivnosti (humanitarna pomoc, jednostrane mere). Sa sukobom oko Kosova pokrenute su dve nove inicijative: Pakt o stabinosti u Jugoistočnoj Evropi (kao zamena za Roajomonski preces pokrenut nakon Dejtonskog sporazuma sa neuspesnim ishodom) i proces stabilizacije i pridru živanja kao izmena i dopuna dotadašnjeg regionalnog pristupa. Osnovni elementi ovog procesa 10. razvoj sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji, kao nove vrste ugovornih odnosa EU sa pojedinim zemljama 11. razvoj i unapredjenje postojecih ekonomskih i trgovinskih odnosa 12. razvoj finansijske pomoći 13. podrška demokratizacije, gradjanskom društvu 14. saradnja u oblasti unutrašnjih poslova, bezbednosti, politickog dijaloga EU, bližu saradnju, uslovljava odgovarajucim merama. Partneri moraju uskladiti svoje političke, ekonomske i društvene sisteme sa sistemima zemalja EU. Postoje “opšti” i “specifični” uslovi koje bi trebalo da ispune zemlje. Medju opš te uslove ukljucena su pitanja demokratizacije i razvoja pravne države, razvoj tržišne privrede, postovanje ljudskih i manjinskih prava, povratak izbeglica. U specifič ne uslove ukljucena su pitanja postovanja Dejtonskog i Erdutskog sporazuma, kao i rezulucije Saveta bezbednosti UN 1244. Kao institucionalni oblik politike uslovljavanja, EU formira tzv. „Konsultativne radne grupe” izmedju komisije EU i vlada zemalja regiona. Ona razmatra postojeće propise i putem obavezujućih zaključaka daje domaći zadatak vladi u cilju uskladjivanja nacionalnih propisa pozitivnom pravu EU. Nakon demokratskih promena u Hrvatskoj i Srbiji 2000, EU je inicirala samit zemalja EU na kojem je usvojena zajednicka deklaracija. Pet zemalja iz regiona su se obavezale da izmedju sebe zakljuce “regionalne sporazume o saradnji, koji ce biti osnova za politički dijalog, regionalnu zonu slobodne trgovine i blisku saradnju u oblasti pravosudja i unutrasnjih poslova”. Na tom samitu su se sefovi drzava i vlada potvrdili status potencijalnih kandidata za clanstvo. Sto se tice trgovinske saradnje, od potpuno bescarinskog tretmana na uvoz u EU izuzeti su samo neki poljoprivredni proizvodi, količinska ograničenja se odnose na tekstil, riblje proizvode. Posebni uslovi koje bi trebalo zemlje da postuju su: postovanje pravila o poreklu robe, uzdržavanje od povećanja carina i količinskih ogranicenja, spremnost da nastave sa ekonomskim reformama. U slučaju nepoštovanja ovih uslova, Savet može preduzeti odgovarajuće mere na predlog Komisije i uz odlučivanje kvalifikovanom većinom. Krajem 2000. Savet EU usvojio je nove uredbe: uredbu o pomoći Albaniji, BIH, Makedoniji, SRJ i Hrvatskoj do 2006. (program CARDS) i uredbu o Evropskoj agenciji za obnovu. Ciljevi finansijske pomoci EU zemljama Zapadnog Balkana: obnova, povratak izbeglica, stabilizacija regiona, stvaranje odrzivih institucija radi razvoja demokratije, pravne drzave… Pomoc se odobrava u obliku bespovratnih sredstava, u okviru raznih programa. Za Srbiju je predvidjena pomoc u 2001. u iznosu od 240 miliona evra. Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji
- predstavlja najvisu etapu u dugorocnijem procesu stabilazijacije; Do zaključenja zemlja partner mora da ispuni političke i ekonomske preduslove, da realizuje zaključke Konsultativne radne grupe, da prodje pozitivan test Komisije EU u formi izveštaja o izvodljivosti, da pregovara sve elemente pregovora.
- SSA ima deset delova (opsta nacela, politicki dijalog, regionalna saradnja, slobodno kretanje roba, kretanje radnika, osnivanje firmi, pruzanje usluga, kapital, primena zakona, pravosudje i unutrasnji poslovi, politika saradnje-bankarstvo, mala privreda, carine, porezi, obrazovanje, energetika, nauka…) - suštinski uslov jeste poštovanje ljudskih prava, poštovanje medjunarodnog javnog prava i pravne države i principa tržisne privrede. Politika EU prema regionu Balkana imala je sledeće opšte karakteristike: - Pristup EU prema Balkanu kao zoni drugostepenpg interesa se promenio poslednjih godina 20.veka zbog povećane mogućnosti širenja EU prema Istoku, čime bi balkanske zemlje postale njeni direktni susedi, kao i zbog sukoba oko Kosova i njegovih efekata. - U pogledu ekonomskih odnosa, manji je raskorak, naročito ako se posmatra multilateralna pomoć koju je pružala EU kroz program PHARE, a kasnije CARDS. - Balkan je ipak još uvek region koji privlaču manje stranih investicija nego Centralan Evropa ili Baltik. Ovo je delimično posledica vojno političkog stanja, a delimično posledica tradicionalnog zaostajanja u razvoju zemalja balkanskog regiona na Zapadnu i Centalnu Evropu. - Osnovni cilj regionalnog pristupa od 1996. bio je da se ojača Dejtonski mirovni proces kroz oblike obnove regionalne saradnje i na osnovu finansijske i druge podrške EU. - Pozitivna strana regionalne politike je u činjenici sto doprinosi fokusiranju pa žnje politićkih i drugih činilaca na specifične probleme i teškoće zemalja JIE. 63. Regionalna saradnja na Balkanu na pocetku XXI veka osnovne karakteristike stanja i perspektive
Prilikom sabiranja rezultata regionalnih inicijativa u JIE postavljaju se pitanja: 13. da li regionalne inicijative doprinose realizaciji ciljeva proklamovanih u njihovim osnivackim dokumentima 14. da li doprinose unapredjenju ekonomskih tokova i ukupne stabilnosti (politicke, vojne) reformama 15. da li doprinose jacanju saradnje i integraciji u EU 16. moze se reci da je postojanje inicijativa pozitivno. Podsticu saradnju, smanjuju prepreke u komunikaciji u regionu, stvaraju mrezu kontakata, uticu na javno mnjenje i na stvaranje svesti o zajednickim ciljevima, utiču u prevazilaženju uskogrudog nacionalizma i svesti o samodovoljnosti država, olak šavaju procese prekograničnih projekata i angažovanje medjunarodnih finansijskoh sredstava. subregionalne inicijative su dale samo ogranicene rezultate usled nedovoljne politicke podrske, finansijske i drugih okolnosti. Zbog toga se ne moze govoriti o nekoj bitnoj promeni stanja ekonomskih i socijalnih veza nijedna inicijativa, osim procesa saradnje u JIE, ne predstavlja proizvod samih balkanskih zemalja. Balkan ni do danas nije postao organizovan regionalni entitet. Ne sumnjajući u generalnu dobronamernost inicijativa koje dolaze od spoljnih faktora, ne može se zaboraviti da svaka zemlja ili organizaciaj koja je pokretač inicijative ima i sopstvene ekonomske, nacionalne i druge ciljeve. Ovaj nedostatak je imao za posledicu preorijentaciju balkanskih zemalja na sli čne uspešne projekte izvan JIE. Jedna od bitnih karakteristika je i skromnost njihovih ciljeva, koja odudara od tezine problema sa kojima se suocavaju zemlje JIE. Svi veliki projekti (carinska unija, zona slobodne trgovine) su ostali samo predlozi ili deklaracije o namerama.
Učešće u multilateralnoj saradnji predstavlja dodatni element kada se radi o uticaju na i medjunarodnu poziciju pojedinih balkanskih zemalja. Srbija učestvovala u samo dve RI, da bi od 2000. povećala učešće u pet RI Dominirajući uticaj administrativnih struktura. Inicijative su imale karakter od gore ka dole(topdown), a ne od baze ka vrhu (bottom-up) Često dolazi do preplitanja aktivnosti više inicijativa. Nije problem u njihovom broju, vec u načinu njihove koordinacije i podele posla. Dobre rezultate su dali pojedini projekti CEI, a lose Roajomonski proces, sto je posledica nepostojanja dovoljnog politickog podsticaja od strane EU i nedovoljne definisanosti sadrzaja inicijative i izvora finansiranja. Pitanje regulisanja bezbednosti postaje jedno od kljucnih pitanja i problema Balkana. U okviru Pakta o stabilnosti bi trebalo razmotriti sledeca pitanja: uskladjivanje rada pojedinih inicijativa, institucionalizacija kontakata kroz redovne sastanke, uspostavljanje zajednickih tela u oblastima od zajednickog interesa, programi podrske nacionalnim administracijama, prilagodjavanje ciljeva i rada pojedinih inicijativa stanju i potrebama zemalja JIE Oblasti saradnje:trgovina, zastita zivotne sredine, prekogranicna i subregionalna saradnja, turizam, bezbednost, kultura, sport, transport… Na duži rok sve više će se postavljati pitanje institucionalne saradnje zemalja JIE, putem PoS.Time bi one prevazišle jaz izmedju potrebe za transnacionalnim regulisanjem odredjenih pitanja i još uvek neizvesnog momenta širenja EU u ovaj region Projekti balkanske saradnje uz neučestvovanje Srbije pokazali su se kao nerealni. Nakon njenog uključivanja otvaraju se nove prespektive u cilju stvarne obnove i integralnog razvoja na Balkanu. Nakon 2000. formirane su nove – ili su kao projekti proizašli iz starih – inicijative koje imaju konkretniji i uži plan aktivnosti, a iste dugoročne ciljeve, postizanje mira, stabilnosti, bezbednosti, prosperiteta regiona saradnjom zemalja regiona. U radu regionalnih inicijativa učestvuju sve države regiona, bez izuzetaka. Pošto uslove za učlanjenje u regionalnu inicijativu nije te ško ispuniti, sve države regiona članice su više inicijativa. U njihovom radu, međutim, učestvuju i države koje su van regiona (Sjedinjene Američke Države, Turska, Rusija, Ukrajina...). One su, zapravo, pokretači nastanka inicijativa, ali i aktivni u česnici u njihovom daljem radu, odnosno u formulisanju prioriteta i finansiranju njihovog rada. Vanregionalni akteri nastanka i rada regionalnih inicijativa su i međunarodne organizacije (Evropska unija, NATO, Ujedinjene nacije, OEBS, OECD, UNHCR). U radu regionalnih inicijativa učestvuju i međunarodne finansijske institucije (Svetska banka, Međunarodni monetarni fond, Evropska banka za obnovu i razvoj), obezbeđujući finansijsku podršku za njihov rad. Prema proklamovanim ciljevima, inicijative u Jugoistočnoj Evropi su jednoznačno usmerene ka postizanju mira, stabilnosti, bezbednosti i ekonomskog razvoja regiona. Zajedničko većini inicijativa je i insistiranje na saradnji zemalja regiona, kojom proklamovani ciljevi, uz podršku van regionalnih subjekata (EU, SAD, NATO), jedino mogu i biti ostvareni. Dugoročno postavljeni ciljevi konkretizovani su na nižim organizacijskim nivoima. Tako je u okviru SP nastao čitav niz posebnih programa i inicijativa usmerenih ka postizanju kratkoročnijih i uže postavljenih ciljeva – Inicijativa Pakta stabilnosti protiv organizovanog kriminala (SPOC), Inicijativa Pakta stabilnosti protiv korupcije (SPAI), Regionalna inicijativa za migracije, azil i izbeglice (MARRI Regionalni forum) Regionalni centar za pomoć pri kontroli oruž ja, verifikaciji i implementaciji (RACVIAC)... Navedene regionalne inicijative imaju sledeće oblasti delovanja (u zagradi je naveden broj inicijativa koje u svojim programima navode pomenutu oblast): • reforma sektora bezbednosti (3) • konrola
lakog i malokalibarskog oruž ja (3) • sprečavanje katastrofa (3) • borba protiv organizovanog kriminala (9) • borba protiv korupcije (4) • migracije, azil i izbeglice (4) • policijska saradnja (4) • prekogranična saradnja (9) • upravljanje krizama (2) • borba protiv terorizma (5) • zaštita životne sredine (5) • energija (6). Metode i sredstva delovanja analiziranih inicijativa su u neposrednoj vezi sa strukturom inicijativa. Organizacija aktivnosti u okviru regionalnih inicijativa ima elemente redovnosti, ali i elemente rada na ad hoc osnovi. Inicijative sa širokim područ jem aktivnosti (CEI, BSEC- Black Sea Economic Cooperation) imaju stalne organe. Oni redovno godišnje zasedaju i na tim zasedanjima donose smernice političkih i ekonomskih aktivnosti inicijativa. Neinstitucionalizovane saradnje poput šefovi vlada zemalja članica na godišnjim sastancima usvajaju političke smernice za rad CEI. Činjenica da te procese saradnje uglavnom iniciraju spoljni akteri govori o tome da zemlje regiona nemaju dovoljno kapaciteta za samostalno uspostavljanje mehanizama pomoću kojih bi zajedno radile u korist postizanja mira, stabilnosti i razvoja regiona. Istovremeno, zemlje regiona pokazuju spremnost da se uključe u rad uspostavljenih inicijativa. Sve one deklarativno izražavaju visok stepen motivisanosti i spremnosti za uspostavljanje saradnje uopšte, kao i za uspostavljanje saradnje koja će biti u formi rada regionalnih inicijativa. Očekivana dobit bi pri tome trebalo da bude politička, jer bi se zemlje promovisale kao aktivni i na saradnju spremni partneri. Time se ispunjava jedan od osnovnih zahteva evroatlantske zajednice: regionalna integracija predstavlja preduslov evroatlantskih integracija. To što učestvovanje u radu regionalnih inicijativa ne iziskuje mnogo troškova može biti jedan od razloga njihove mnogobrojnosti, ali i razlog visoke spremnosti zemalja regiona da učestvuju u njihovom radu. Međutim, oni mogu biti i uzrok izostanka konkretnijih efekata njihovog postojanja. Većina regionalnih inicijativa u Jugoistočnoj Evropi nastala je prema zamisli spoljnih aktera (SAD, EU, NATO) ili kao rezulatat njihove inicijative. Primer jedine inicijative kreirane na predlog države iz regiona predstavlja SEECP. Iako je među osnovnim ciljevima pojedinih inicijativa (SEECP-South East Europe Cooperation Process, SECI-South Europe East Cooperation Initiative) prilikom njihovog nastanka navedeno osposobljavanje zemalja regiona za samoinicijativnu saradnju iz koje će proizaći konkretne aktivnosti, one su ipak bile instrumenti spoljne politike koju su njihovi idejni tvorci sprovodili u regionu. Dalji razvoj uspostavljene saradnje, planovi za stvaranje pojedinačnih projekata i njihova finansijska podrška bili su u nadležnosti začetnika rada inicijative. Međutim, sve je izraženije nastojanje da zemlje regiona preuzmu vođstvo u već začetim i razuđenim aktivnostima, ali da time, shodno svojim mogućnostima, preuzmu i veći dio finansijske odgovornosti za sprovođenje aktuelnih i budućih programa. Značajniji učinak regionalnih inicijativa i veći doprinos stabilizaciji i normalizaciji situacije u regionu mogu će je očekivati tek sa promenom odnosa, kako zemalja Jugoistočne Evrope tako i „spoljnih“ aktera, prema toj formi međunarodne saradnje. Od zemalja regiona očekuje se da preuzmu „vlasništvo“ nad uspostavljenim inicijativama, u kojima će same formulisati prioritete rada i usmeravati sopstvene aktivnosti. Na taj način, regionalne inicijative postale bi autonomni instrumenti demokratizacije regiona. 5
5
Možda je korak u tom pravcu i osnivanjeRCC-a, vidi drugi deo pitanja 57, prim. N.K.
