Dante Alighieri - Pakao

Dante Aligijeri

PAKAO Prevod i propratni tekstovi DRAGAN MRAOVIĆ

PREDGOVOR DANTE ALIGIJERI (Bio-bibliografski podaci) Delo Dantea Aligijerija, jednog od najvećih svetskih pisaca, ne može se razumeti ako se ne uzme u obzir i istorijsko-kulturni kontekst doba u kome je živeo. Naime, njegovo delo nastaje u onom periodu srednjeg veka kada se već pomalja nova i otvorenija civilizacija, ali još opstaju krute dogmatske i skolastičke šeme. Krajem XIII i početkom XIV veka sve su uočljiviji znaci obnove političkog, intelektualnog i filozofskog života. Filozofija je još uvek verna skolastičkim i teološkim postavkama toga doba, ali počinje da uključuje i svetovne i racionalističke elemente. Istoriografija, iako i dalje objašnjava istorijska kretanja uticajem proviđenja i inostranog, sve više se oslanja i na događaje, strasti i kontraste svakodnevnog života, kao podsticaj ili objašnjenje za istorijska događanja. Politička doktrina je još u okvirima šeme dvostruke univerzalne vlasti i raspravlja o problemima odnosa crkvene i svetovne vlasti, odnosno pape i cara - dok u političkom životu, pored dotadašnjih institucija države, doduše na stazi dekadencije, ali priznatih zbog moći i tradicije - nastaju nove državne strukture - opštine, odnosno gradovi države. Na mesto pisaca doktrinarne književnosti dolaze novi pesnici. Umesto učenog jezika skolastičara, oni uvode novi „narodni“ jezik i stvaraju umetničku disciplinu sposobnu da obuhvati ogromno bogatstvo ideja i osećanja u originalnu formu, lepršavu, lepu, a istovremeno iskovanu na osnovama klasike. Dante je jedan od najznačajnijih tvoraca tog novog talasa kojim se završava srednji vek i otvara prostor renesanse. * Jedno od najvećih dela svetske književnosti Božanstvenu komediju mogao je da napiše samo um nadahnut nama nepoznatim prosvetljenjem. Ima ih koji misle, čak, da je Dante Aligijeri doživeo sve što je napisao u svom veličanstvenom delu. Pošto pesnici doživljavaju svet na sebi svojstven način, verujemo da je i Dante proživeo Božanstvenu komediju bar u svome nadumnom svetu snova. Bilo kako bilo, ovaj sjajni Firentinac

imao je i svoj ovozemaljski život, o kome su podaci često dosta uopšteni i ne baš uvek pouzdani, ali su dovoljni, naročito kada je reč o periodu njegovog firentinskog života. * Najveći italijanski i jedan od najvećih svetskih pisaca rodio se u Firenci negde između 15. maja i 15. juna 1265. godine u porodici plemenitog gradskog i gvelfskog1 porekla. U vreme Danteovog rođenja porodica, istina, nema baš sjajan status. Njegovo pravo ime je Durante, a Dante je deminutiv tog imena. Njegov čukundeda Kaćagvida poginuo je u krstaškim ratovima u pohodu imperatora Korada III, ali je ostavio iza sebe sina Aligijera I, koji je imao dva sina: Bela i Belinčonea. Belinčoneov sin Aligijeri II bio je Danteov otac. Njegova uspomena je zatamnjena verovatnom činjenicom da se bavio zelenaštvom. Danteova majka, koja se zvala Bela i bila, po svemu sudeći, iz porodice Durante delji Abati, umrla je neposredno po njegovom rođenju, tako da ga je odgajala maćeha Lapa di Kjarisimo Ćalufi. Živeo je u lepoj slozi sa dva polubrata i dve polusestre. Njegovo vaspitanje bilo je najbolje kakvo se moglo steći u to doba, a uključivalo je mnogo školskog religioznog obrazovanja, aristotelovske logike i više latinskih klasika. Dante je bio ozbiljan i inteligentan i bistrog uma, pa je učio bolje od drugih. Prošao je kroz tri perioda obrazovanja: retoričko-gramatičko, filozofsko-književno i filozofsko-teološko. Posle detinjstva, u kome je tugovao za majkom, pohađao je školu u franjevačkom manastiru Santa Kroče i tu upoznao Bruneta Latinija, koji ga je podučavao i savetovao. Ubrzo je počeo da se bavi poezijom i sprijateljio se sa pesnicima onog doba, a posebno sa Gvidom Kavalkantijem. Mladost je proveo učeći mnogo, boreći se u bitkama i proživljavajući ljubav. Odlučujući po njega bio mu je susret sa Beatričom iz roda Folka Portinarija, koja je dala svetlost njegovoj sudbini i ulila mu duhovnost koju nije mogla da uništi gorčina života. Sreo ju je prvi put 1274. godine, kada je imao devet godina, a drugi put posle novih devet godina 1283. godine i to je bilo presudno za njegov život pesnika. Beatriče se kasnije udala, za Simonea dei Bardi. Borio se, kao konjanik, 1299. godine u bici kod Kampaldina protiv Aretinaca. Oženio se, pošto ga je otac na to ugovorom obavezao, 1277. godine Đemom di Maneto Donati i imao decu Jakopa, Pijetra, Antoniju (koja se zamonašila pod imenom Beatriče) i, možda, Đovanija, koji je verovatno bio i njegov prvenac. Neki tvrde da je imao čak sedmoro dece.

Između 1295. i 1304. godine aktivan je u političkom životu. Posle pada tribuna Đana del Bela i sitno plemstvo je moglo da učestvuje u političkom životu ako je upisano u neki ceh, pa se Dante upisuje u ceh lekara i apotekara. Od novembra 1295. do aprila 1296. bio je član Specijalnog saveta narodnog veća. Takođe 1295. godine izabran je u Savet mudraca za izbor gradskih priora, a 1296. i u Savet stotinu odabranih. Firenca ga 1300. godine šalje kao svog izaslanika u San Điminjano, pa je posle te uspešno obavljene misije iste godine izabran i za jednog od šest gradskih priora sa mandatom od šest meseci, a bio je, među njima, prvi prior od 15. juna do 15. avgusta te godine. Dante je aktivno učestvovao u borbi protiv politike pape Bonifacija VIII i njegove želje da vlada i toskanskim gradovima, koji su tada bili samostalne komune. Pesnik Aligijeri istakao se kao borac protiv politike ekspanzije i aneksije koju je vodio papa podstičući unutrašnje razdore da bi ostvario svoj cilj i svrstavajući se na stranu crnih gvelfa. Nasuprot papi, Dante se zalagao za mir među zavađenim strankama i za odbranu slobode Firence. U vreme kada je bio prior izbačene su iz grada vođe i viđenije ličnosti zavađenih stranaka, a među njima i Danteov prijatelj, pesnik Gvido Kavalkanti. U to vreme u Firenci su bila dva suprotstavljena tabora: pristalice porodice Čerki, koje su se nazivale Belima, i pristalice porodice Donati, koje su se nazivale Crnima. Oko Crnih su se okupljali bogati građani, a oko Belih siromašniji slojevi. Crni su koristili pomoć pape Bonifacija VIII. Dante se priključio umerenim Belima i 1301. godine, kao njihov izaslanik, išao kod pape Bonifacija VIII da umiri papu. Međutim, papa je poslao u Firencu Šarla di Valoa, koji je savladao stranku Belih i naredio povratak vođa Crnih. Novi gradski načelnik Kante de Gabrijeli da Đubio počeo je da se sveti svima koji su se suprotstavljali stranci Crnih, pa i Danteu koji je 27. januara 1302. godine, u odsustvu, osuđen na kaznu od 5 000 fjorina, na izgnanstvo iz Toskane i na izbacivanje iz javne službe. Pošto Dante nije platio kaznu, on je već 10. marta iste godine osuđen na doživotno izgnanstvo i smrt na lomači ukoliko bude uhvaćen. Optužili su ga, bez dokaza, da se bavio korupcijom, kao i da je protivnik pape i Šarla di Valoa. Dante je 8. juna 1302. godine u crkvi San Godenca u Muđelu među Belima i Gibelinima koji su se spremali da napadnu Firencu. Ubrzo se, međutim, razočarao i odvojio od stranke Belih pre bitke kod Lastre, gde su ovi potučeni. Od tada je Dante, kako i priliči pesniku, stranka za sebe, ali i izgnanik do kraja života. Prvo utočište našao je kod Skaligera u Veroni, a

1306. godine bio je u Luniđani kod markiza Moroela Malaspine. Posle 1308. i ustoličenja Henrika Luksemburškog za cara, Dante se ponadao da će moći da se vrati u Firencu. Posle četrdesetodnevnog opsedanja Firence Henrik Luksemburški je odustao i vratio se u Pizu. Spremao je novi pohod na Firencu, ali ga je smrt u tome omela. Dante 1315. godine odbija ponuđenu amnestiju, smatrajući je ponižavajućom. Zato mu je potvrđena kazna progonstva uz konfiskaciju svih dobara i smrt na lomači, a dodatno je ta kazna proširena i na njegove sinove. Oko 1316. godine Dante se nalazi kao gost kod Kangrandea dela Skala u Veroni. Ne zna se tačno kada je iz Verone otišao u Ravenu kod Gvida Novela da Polenta. Vraćajući se iz Venecije, iz jedne misije za Novelov račun, razboleo se. Umro je u noći između 13. i 14. septembra 1321. godine u Raveni, gde je i sahranjen uz velike počastš u odori pesnika i velikog filozofa (Đovani Vilani, Hronika firence IX, 136), u kapeli blizu crkve koja se tada zvala San Pjer Mađore, a kasnije crkva Svetog Franje. * O samom Danteu najlepše, možda, piše T. Karlajl u svojoj knjizi O herojima (SKZ, Beograd, 1903). Za mene je to vrlo dirljivo lice: možda najdirljivije od svih koje poznajem. Usamljen, slikan kao na praznini, s prostim lovorom, obavijenim oko glave; besmrtna tuga i bol, poznata pobeda, koja je takođe besmrtna - sve to pokazuje celu istoriju danteovu. Ja mislim da je to najsumornije lice koje je ikad iz stvarnosti naslikano; jedno sasvim tragično lice, koje srce potresa. Tu su kao osnovne crte blagost, nežnost, mala ljubaznost kao u deteta, ali sve to kao da je smrznuto u oštru protivrečnost, u samoodricanje, usamljenost, u ponositu, očajnu tugu. Jedna blaga eterička duša gleda tako strogo, neumoljivo, oštro kao iz kakve tamnice od debelog leda! Zajedno s tim to je neka tiha tuga, tiha i prezriva; usna je dignuta kao u nekom božanskom preziranju stvari koja mu srce grize - kao da je to samo neka jadna, beznačajna stvar, kao da je on, kojega ona ima moći da muči i davi, veći od nje. To je lice jednog čoveka koji potpuno protestuje i koji celog života vodi borbu protiv sveta bez predaje. Sva ljubav pretvorena je u gnev, u neumitni gnev, lagan, jednak, tih kao gnev kakvog boga! A i oko, i ono gleda kao začuđeno, kao pitajući: zašto je svet takav? To je Dante; tako gleda on, taj glas „deset ćutljivih stoleća" i peva nam „svoju tajanstvenu pesmu koja se ne da odgonentnuti".

O Danteovom karakteru takođe svedoči i jedno pismo firentinskoj upravi, pisano kao odgovor na predlog uslova pod kojima se može vratiti, a koji predviđaju da se opravda i plati kaznu. On u njemu ponosno odgovara: Ako se ne mogu drukčije vratiti nego da priznam da sam kriv, ja se nikada neću vratiti - nunquam revertar. Da bismo bolje razumeli Dantea, odnosno njegov karakter, citiraćemo još jednom T. Karlajla. Za Dantea nije bilo više zavičaja na ovom svetu. On je lutao od zaštitnika do zaštitnika, od mesta do mesta, dokazujući svoje sopstvene gorke reči - kako je težak put. Sote e’ guro salle. Bedni nisu milo društvo. dante, siromah i prognan, sa svojom ponositom, ozbiljnom prirodom, sa svojim sumornim raspoloženjem, nije bio čovek koji će se miriti s ljudima. Petrarka priča o njemu, kada je boravio u dvoru Kan dela Skale, da su ga prekorili jednoga dana zbog njegove sumornosti i ćutljivosti i da on nije ponizno odgovorio na to. dela Skala bio je među svojim dvorjanima, s lakrdijašima i budalama koji su ga slatko veselili; okrenuvši se danteu, on mu reče: „Zar to nije čudno da je ova sirota budala tako zanimljiva, dok vi, mudar čovek, sedite tu iz dana u dan, i nemate baš ničim da nas zanimate"! dante odgovori gorko: „Ne, to nije čudno. Vaše Visočanstvo treba da se seti poslovice 'Slični se druže’ - kad je tu zabavljač, mora biti i onoga koji se zabavlja!" Takav jedan čovek sa svojim ponosom i ćutljivošću, sa svojim sarkazmima i mukama, nije bio stvoren da uspe na dvoru. Postupno je njemu postalo jasno da za njega nema više odmorišta, ili nade na sreću na ovoj zemlji. Zemaljski svet odbacio ga je da luta, da samo luta; nikakvog živog srca nije bilo da ga sad ljubi; za njegove žalosne nevolje nije bilo više nikakve utehe na zemlji. * Dante je u izgnanstvu napisao većinu svojih dela. Skoro sva, takozvana manja (opere minori) Danteova dela napisana su pre Božanstvene komedije. Bez obzira na odrednicu manja, radi se o veoma značajnim delima, o brojnim proznim i poetskim ogledima, u kojima je Dante, između ostalog, eksperimentisao i sa raznim tehnikama pisanja, temama i stilovima, pišući kako na narodnom tako i na latinskom jeziku. Novi život (Vita nuova) jedno je od najznačajnijih Danteovih dela, idealistička storija o njegovog ljubavi prema Beatriči. Ovaj roman, sastavljen od stihova i poglavlja u prozi, pisan je između 1283. i 1289. godine. Reč je, u izvesnom smislu, o ljubavnom romanu sa proznim

delovima - između kojih su umetnuti soneti i kancone - u kome se opisuje Danteova ljubav prema Beatriči. Sa devet godina, pripoveda Dante, on susreće Beatriču. Ponovo ju je video kao osamnaestogodišnjak, 1283. godine, i tada piše prvu pesmu za nju. Posle njene smrti 1290. godine njegova ljubav raste i stvara kult Beatriče i on se zavetovao da neće više pisati o njoj dok ne bude u stanju da napiše „ono što nikada nije rečeno ni o jednoj ženi“. Rime (Rime) su Danteov kanconijer nastao istovremeno ili posle Novog života, u kome on peva o ljubavi prema Beatriči i drugim ženama, ali i o moralnim i filozofskim pitanjima. U Rimama se nalaze i mnogi stihovi iz Danteovog mladalačkog doba koji nisu našli mesto u Novom životu. Rime se mogu podeliti na tri dela: Mladalačke rime i 'polemika', Kamene rime i Filozofske rime i rime izgnanstva. Mladalačke rime sastavljene su od Danteovih mladalačkih stihova pisanih delom „na toskanski način“ a delom „u novom stilu“ i polemike sa Forezeom Donatijem pisane u stihovima. Kamene rime, napisane oko 1296. godine, sastavljene su od niza kancona i sekstina posvećenih ženi kojoj je dato alegorijsko ime Petra (ital. pietra = kamen), sa jasnom aluzijom na njenu bezosećajnost i odbijanje ponuđene ljubavi. Ovde se, za razliku od „novog stila“, Dante iskazuje drugačijim osećanjima, koja idu od strasne telesne ljubavi gotovo do mržnje. Filozofske rime i rime izgnanstva sačinjene su od filozofskih pesama i pesama u kojima utehu zbog svog nezasluženog izgnanstva Dante traži u sopstvenom moralnom integritetu i čistoti. Tu se nalazi jedna od paradigmatičnih i najuzvišenijih Danteovih pesama Tri žene u moje srce su došle u kojoj pesnik razgovara sa tri žene proterane zbog svog visokog morala: to su Božja pravda, Ljudska pravda i Zakon. Gozba (Convivio), delo doktrinarnog karaktera, napisano je u izgnanstvu, između 1304. i 1307. godine, a ostalo je nedovršeno, verovatno zbog istovremenog obimnog rada na Božanstvenoj komediji. Knjiga je trebalo da ima petnaest rasprava (jednu uvodnu i četrnaest kao komentar za isto toliko pesama), ali je Dante napisao samo četiri, uključujući i uvodnu. Delo je, a to je veoma značajno, pisano na tzv. vulgarnom, odnosno narodnom jeziku, što Dante opravdava sa mnogo logičnih, kulturnih, socioloških, sentimentalnih i drugih razloga. On tu potvrđuje da narodni jezik može potpuno da zameni latinski jezik. ,Danteova namera je bila kako tvrdi poznati italijanski istoričar književnosti Frančesko de Sanktis da od vulgarnog jezika učini ono što je bio latinski: ne jezik 'naroda', nego trajan i nepokvarljiv jezik učenih ljudi... Taj je idealni italijanski govor

uzvišen po tome što se odvaja od lokalnih elemenata, gde pretežu dijalekti i približava se veličanstvu i dostojanstvu latinskog jezika..." O pisanju na vulgarnom jeziku (De vulgari eloquentia) takođe je nedovršeno delo nastalo istovremeno sa Gozbom, ali na latinskom jeziku. Ono se nadovezuje na Gozbu i razvija temu iz nje o dostojanstvu i prirodi vulgarnog jezika. Dante pokušava da odredi mogući književni jezik blizak književnom idealu uzvišene poezije kome su težili svi pesnici trinaestog veka počev od takozvane sicilijanske škole. Dante je smatrao da nijedan od tadašnjih četrnaest italijanskih dijalekata ne ispunjava taj ideal i da nedostaju potrebni istorijski i politički uslovi da bi takav jezik mogao da se razvije. Politička usitnjenost, odnosno podela na gradove - države nije omogućavala napuštanje koncepta opštinskih jezika, svedenih samo na lokalnu i dnevnu upotrebu, odnosno nije bilo moguće okupljanje svih intelektualnih snaga italijanskog prostora na jednom mestu koje bi u tim uslovima stvorile jezik zasnovan na latinskom fundusu, zajedničkom svim italijanskim narodnim jezicima, oplemenjen na planu leksike i građenja reči, prilagođen pisanju i o najuzvišenijim temama, sa gramatičkim pravilima kao u latinskom jeziku. Taj jezik namenjen samo pisanoj književnosti Dante naziva illustre (slavan, poštovani), jer bi to bio jezik italijanskog dvora ako bi se našao vladar koji bi ujedinio tadašnju Italiju, i donosio bi slavu, odnosno poštovanje onome ko ga upotrebljava. O monarhiji (De Moonarchia), delo za koje se ne zna tačno u kom periodu Danteovog života je nastalo, pisano je u tri knjige na latinskom jeziku. U prvoj Dante dokazuje da je monarhija savršen oblik vladavine, u drugoj objašnjava kako je monarhija bila ostvarena u Rimskom carstvu, a u trećoj raspravlja o odnosu carstva i crkve, cara i pape. Smatra da je monarhija potrebna za ostvarenje mira, pravde i slobode, da je otelotvorenje monarhije u Rimskom carstvu bilo božja volja i da car ne zavisi od pape, već direktno od Boga, a da ta dva vodiča ljudi moraju da delaju zajednički i u slozi da bi čovek imao mir na zemlji i blaženstvo na nebu. Zbog tih teza delo je bilo proglašeno za jeretičko i 1329. godine javno spaljeno po nalogu kardinala Bertranda del Pođeta. Poslanice (Epistole), pisane na latinskom jeziku u raznim vremenskim periodima, čini trinaest pisama slavnim, ali i drugim ličnostima tog doba, a namenjenih i široj publici. Ekloge (Egloge) nastaju kao odgovor na jednu pesmu na latinskom koju je Danteu 1319. godine, dok je boravio u Raveni, uputio Đovani del

Vergilije, gramatičar koji je predavao u Bolonji, a kojom ga poziva da napusti narodni jezik i da peva na latinskom. Dante mu je odgovorio alegorijskom eklogom, u kojoj kaže da se nada da će zaslužiti pesnički lovor svojim delom na narodnom, vulgarnom jeziku. Del Vergilije mu je napisao novu eklogu, a Dante mu je odgovorio istom merom. Kroz Del Vergilijeva pisma se provlači slava koju je Dante već uživao zbog svog dela, a u Danteovim se sagledava njegov čvrsti stav u pogledu narodnog jezika, kao i njegovo sjajno znanje latinskog. Prigovor na vodu i zemlju (Questio ge aqua et terra) je delo u kome Dante prepričava svoju tezu iznetu na jednoj raspravi u Mantovi na temu da li je voda na nekom delu viša od kopna. On je tu svoju tezu ge situ et forma aque et terre - Mesto i oblik vode i kopna) definitivno odbranio u Veroni 1320. godine pred veroneškim klerom u crkvi sv. Elena, dokazavši da je vodena površina uvek niža od kopna. Ovaj dokument nema neki veliki značaj u Danteovom opusu, ali govori o njegovom raznolikom interesovanju i širokoj kulturi. Božanstvena komedija (La Divina Commedia) je delo koje je Dante pisao od 1307. godine pa do pred samu smrt. Pakao i Čistilište je završio pre 1314. godine. Originalni naziv dela bio je samo Komedija, a Dante ga je tako nazvao jer su u srednjem veku još bili nejasni pojmovi o klasičnoj drami. Naime, pesme koje bi žalosno počinjale a srećno se završavale nazivane su komedijama, a one koje bi se i žalosno završile tragedijama. Naziv „božanstvena" dali su joj potonji čitaoci. Najkraći sadržaj Božanstvene komedije je sledeći: Na dan Jubileja, dok papa Bonifacije svima pokazuje svoju moć i dok se hrišćani okupljaju oko njega, Dante luta po mračnoj šumi. Spasava ga Vergilije, koji ga vodi da razgleda pakao i čistilište, a posle toga se sa Beatričom penje u raj i dopire do lica božjeg. Alegorijski, Dante je duša, Vergilije - razum, Beatriče - milost, ljubav. Drugi svet odslikava etički i moralni aspekt našeg sveta. On kazuje kakav bi ovaj svet morao biti prema zahtevima filozofije i morala; on je svet pravde i mira, svet božji. Dante je duša, ne samo individualno već i kao kolektivnio biće, kao celokupno čovečanstvo. Cela Božanstvena komedija je podeljena u tri dela: Pakao, Raj i Čistilište, sa po trideset tri pesme, s tim što prvi deo, odnosno Pakao, ima i uvodnu pesmu; dakle trideset četiri pesme (ima i onih koji tvrde da je, verovatno, jedanaesto pevanje neko kasnije umetnuo, ali dokaza za to nema). Prema srednjovekovnoj simbolici struktura se bazira na svetom broju 3 da bi se izrazilo sveto Trojstvo kao životni princip sveta (otuda i sumnja da bi teško

sam Dante umetnuo jednu pesmu u Pakao i sa brojem trideset četiri pokvario taj princip). Zemlja je centar sveta, Bog je u najvišoj, a Lucifer u najnižoj tački. Bog je izvor svetlosti i života, a Lucifer je tama i izvor smrti i zla. Sva tri dela (Pakao, Raj i Čistilište) pisana su u tercinama, a u poslednjem stihu imaju reč „zvezda" da bi podsetili na jedini pravi cilj, na težnju ka svetu svetlosti. Danteova Božanstvena komedija, ta „sveta poema“, obeležila je ne samo italijanski trečento (XIV vek), već je prerasla svoje vreme i postala blago, po mnogima do sada neprevaziđeno, sveg čovečanstva.

BOŽANSTVENA KOMEDIJA Naslov, nastanak i osnovna struktura Dante je svoje delo nazvao samo Komedija, o čemu svedoči u svom poznatom pismu Kangrandeu dela Skali, držeći se tadašnjih shvatanja da su tragedije dela koja počnu tragično i tragično se završe, a komedije dela koja tragično počinju a završavaju se srećno: ...Na početku ona je zastrašujuća i smrdljiva, jer govori o Paklu, ali ima dobar kraj, poželjan i prijatan, jer govori o Raju... Epitet Božanstvena pojavljuje se prvi put kod Bokača u njegovom delu o Danteovom životu, ali ga kao sastavni deo naslova izdanja uvodi priređivač Ludoviko Dolće, a 1555. godine u Veneciji štampa, Đovani Gabrijele Đolito de Ferari. Poema se sastoji od 14233 stiha u jedanaestercu i rimovanim tercinama, koje su lančano povezane. Podeljena je na tri dela: Pakao, Raj i Čistilište, sa po trideset tri pesme, s time što prvi deo odnosno Pakao, ima i uvodnu pesmu, dakle trideset četiri pesme, odnosno ukupno sto pesama. Bazirana je na broju tri (simbol Svetog Trojstva) i savršenom broju deset. Simetrična je i unutrašnja podela: Pakao ima devet krugova i predvorje, što čini deset delova. Čistilište ima devet delova (plaža, Predčistilište i sedam pojaseva), plus Zemaljski Raj, što takođe daje zbir deset. Raj ima devet neba, plus Empirej, što opet čini deset. Svaki od tri dela poeme završava se rečju zvezde. Svaka šesta pesma u tri dela poeme govori o politici, ali u sve širem smislu (prvo na nivou Firence, pa Italije i, na kraju, na nivou Carstva). Duše grešnika razvrstane su u tri grupe, kao i duše pokajnika i duše blaženih. Tri zveri ometaju pesnika na početku puta. Tri vodiča ga vode na njegovom putu. To je priča u prvom licu o putovanju kroz tri onozemaljska kraljevstva, započetom, kako neki smatraju, na Veliki petak 7. ili 8. aprila, odnosno po drugima, 25. marta 1300. godine, na dan prvog Jubileja. Dante ima trideset pet godina i gubi se u šumi, a tri zveri ga sprečavaju da iz nje izađe. Pomaže mu Vergilije, kao simbol razuma, i vodi ga dobrim delom puta. Na tom putu Dante susreće više od petsto ličnosti. Dante je počeo da piše Pakao oko 1306-1307. godine (možda i 1304), a završava ga oko 1309-1310. Čistilište piše posle 1308, sve do 1315, a Raj posle 1316. pa skoro do 1321. godine.

Struktura Danteove Božanstvene komedije Tri onozemaljska kraljevstva u Božanstvenoj komediji imaju strukturu usaglašenu sa shvatanjima grčkog astronoma, matematičara i geografa iz II veka nove ere Klaudija Ptolomeja. On je tvorac takozvanog Ptolomejevog svetskog sistema, koji je zasnovan na geocentričnoj teoriji: Zemlja predstavlja određenu nepokretnu tačku - centar celokupnog Sunčevog sistema, planeta, zvezda i kometa, koji se oko nje i okreće. Taj sistem se održao sve do Kopernika, odnosno do XVI veka. Dakle, polazeći od geocentrične koncepcije sveta, Dante predstavlja Zemlju kao nepokretnu sferu u središtu sveta, podeljenu na dve hemisfere. U središte severne, nastanjene sfere Dante smešta Jerusalim, i to na jednakoj udaljenosti od njenih krajnjih granica, ušća Ganga i Herkulovih stubova. Dijametralno suprotno u okean južne nenastanjene polulopte, postavlja breg Čistilišta, a na njegov vrh Zemaljski raj. Nastanak ovog brega, kao i simetrične paklene provalije, vezuje se za Luciferov pad iz Raja, kada se strovalio u središte Zemlje. Zemlja je okružena sa devet koncentričnih sfera, koje se okreću jedna unutar druge i sve zajedno u desetoj sferi. Ova deseta sfera je nepokretna; to je nebo Empirej, boravište Boga, anđela i blaženih. Devet neba su po redu: Mesec, Merkur, Venera, Sunce, Mars, Jupiter, Saturn, Zvezdano nebo i Prvo pokretno nebo. Prvih sedam neba ima u sebi odgovarajuću planetu (u ptolomejskoj koncepciji Mesec i Sunce su smatrani planetama). Osmo nebo je isunjeno nepokretnim zvezdama sa sazvežđima, a deveto, potpuno transparentno naziva se Prvo pokretno nebo, jer svojim brzim kretanjem prenosi rotaciju na niža neba i reguliše je. Pakao Provalija pakla ima oblik konusa ili levka sa užim delom u središtu Zemlje. Ivice tog levka imaju urezane ogromne horizontalne stepenike, koji formiraju devet koncentričnih kružnih ravni na kojima se kažnjavaju razni gresi. Te ravni, odnosno pakleni krugovi, sve su uže idući ka središtu Zemlje. Njihove obale, koje su se obrušile zbog zemljotresa koji je pratio Hristovu smrt, omogućavaju silazak iz jednog kruga u drugi. Geometrija prvog onozemaljskog kraljevstva bazira se na trojnoj podeli grešnika: neumereni, nasilnici i varalice. Neumereni su smešteni u gornji pakao, između reka Aheront i Stiks, od drugog do petog kruga, i tu su razvratnici, proždrljivci, tvrdice, rasipnici, srditi i lenjivci. Nasilnici se nalaze u

sedmom krugu, podeljenom na tri pojasa: nasilnici protiv bližnjega svoga, nasilnici protiv sebe samih i nasilnici protiv Boga. Varalice se nalaze u osmom krugu, podeljenom na deset zlih jaruga. Tu su podvodači, zavodnici, laskavci, simonijaci, vračevi, čarobnjaci, varalice, licemeri, lopovi, zli savetnici, sejači nesloge i krivotvorci. U devetom krugu su izdajice. Ovaj krug je podeljen u četiri pojasa, na Kainu, Antenoru, Tolomeju i Judeku. Tu su izdajnici rodbine, izdajnici otadžbine, izdajnici gostiju i izdajnici dobrotvora. Na dnu, u središtu devetog kruga, Lucifer sa tri čeljusti melje Judu, izdajnika Hrista, odnosno Crkve, zatim Bruta i Kasija, izdajice carstva. To ukazuje da je najgora izdaja dve najveće vlasti: crkvene, odnosno religiozne i carske, odnosno svetovne. Van ove podele su strašljivci smešteni u predvorju pakla, dobri koji nisu kršteni, pa su u Limbu, odnosno prvom krugu, a jeretici su u šestom krugu. Raspored kažnjenih grešnika sledi preciznu logiku. Svako je večno kažnjen u krugu koji odgovara najtežem poroku među onima koje je imao. Svaka kazna je dvojaka, odnosno grešnik je kažnjen duševno (lišen je mogućnosti da vidi Boga) i fizički. Odnos između kazne i greha je strogo proporcionalan i ta proporcija je utoliko veća ukoliko se dublje silazi u pakao.

Čistilište Na čistilište, visoki breg koji se diže iz mora, Dante stiže kroz dugi podzemni hodnik koji polazi od Luciferovih nogu. Međutim, duše tu stižu čamcem kojim upravlja jedan anđeo, a polazište im je ušće reke Tibor.

Plaža na ostrvu sa bregom čistilišta i prve padine brega su predčistilište. Tu su grešnici koji su se pokajali tek u smrtnom času: isključeni iz crkve, lenjivci, žrtve nasilne smrti i nemarni vladari. Zatim duše ispaštaju svoje grehe u sedam krugova (oholi, zavidne duše, srditi, duševno lenji, tvrdice, rasipnici, proždrljivci i razvratnici). Gresi i odgovarajuće kazne sve su manji što se ide bliže vrhu čistilišta. I tu je kazna moralna (patnja zbog nemogućnosti da se vidi Bog) i fizička, srazmerno počinjenom grehu. Ali, duše se čiste ne samo kaznom, već i kroz molitve živih i kroz posmatranje pozitivnih primera na početku i na kraju svakog kruga. Na početku su to prizori koji podstiču na dobro i hvale vrlinu suprotnu počinjenom grehu, a na kraju prizori kažnjenog greha. Za Razliku od pakla, gde razni demoni imaju različite uloge u paklenim krugovima, u čistilištu anđeo pokazuje očL šćenim dušama prolaz ka sledećem krugu, ka vrhu i ko načnom očišćenju od greha. Duše prolaze kroz sve krugove za razliku od Pakla gde su stalno u istom, i, ako je potrebn zadržavaju se, u svakom da bi ispaštale grehe koje su ps činile. Na vrhu, u šumi zemaljskog raja, duše završavajy svoje čišćenje od greha uranjajući u vode Lete i Evnoje koja izviru iz zajedničkog večnog izvora: prva briše sećanje na greh, a druga oživljava sećanje na učinjeno dobro. U Edenu, odnosno u zemaljskom raju, Vergilije, simbol razuma, oprašta se od Dantea i njegov vodič postaje Beatriče, simbol milosti i ljubavi, koja će voditi Dantea u raj. Raj U raju je boravište blaženih duša. One su raspoređene u tri osnovne kategorije, u svetovnu ( na prva tri neba bliža Zemlji, Mesečevom, Merkurovom i Venerinom - duše onih koji nisu ispunili zavet, duše onih koji su radili za dobro da bi zaslužili zemaljsku slavu i duše onih koji nisu odoleli ljubavnoj želji), aktivnu (Sunčevo, Marsovo i Jupiterovo nebo duše učenih ljudi, duše onih koji su se borili za veru i duše onih koji su voleli pravdu) i kontemplativnu (Saturnovo nebo - kontemplativne duše). Postoji hijerarhijski red u savršenstvu duša i to savršenstvo je utoliko veće ukoliko je više nebo na kome se nalaze. Samo na prvom nebu i na Empireju duše se pojavljuju pred Danteom u ljudskom obliku, a na ostalima su one predstavljene svetlima različite jačine, odnosno one su tu predstavljene kao čista suština. Na Zvezdanom nebu Dante vidi trijumf blaženih duša, odnosno Hristov trijumf, a na Prvom pokretnom nebu vidi Boga u središtu anđeoskih hijerarhija koje imaju zadatak da prenose pokret i svetlost na pojedina neba. Anđeli prve hijerarhije, serafimi, kerubini i anđeli prestolja nalaze se na odgovarajućim nebesima, odnosno na

Empireju, Prvom pokretnom nebu i Zvezdanom nebu. Anđeli druge hijerarhije, odnosno anđeli poglavarstva, moći i gospodarstva borave na Jupiterovom, Marsovom i Sunčevom nebu, a anđeli treće hijerarhije, odnosno anđeli kneževi, arhanđeli i anđeli na Venerinom, Merkurovom i Mesečevom nebu. Večno boravište izabranih duša je na nebu Empirej, u ogromnom amfiteatru koji formira Rajsku ružu otvorenu kraj božjeg prestola - izvora svetlosti i blaženstva. Kada je pesnik stigao u središte Rajske ruže, Beatriče ga prepušta svetom Bernardu, koji mu objašnjava raspored blaženih duša. On moli Bogorodicu da pomogne Danteu tako da može da vidi Boga u njegovoj suštini. Molba je uslišena i pesnik proživljava osećaj blaženstva. Sadržaj Sadržajem Božanstvene komedije dominiraju red i enciklopedijski pristup svojstveni srednjovekovnoj kulturi. Delo ima čvrstu idejnu i konceptualnu strukturu; Dante snažno povezuje sve elemente biblijske vizije ljudske istorije: Bog, najveće dobro, i Satana, najveće zlo, suprotstavljeni su čak i u smislu fizičkog boravišta u svetu. Pad Lucifera, tog nekada najlepšeg božjeg anđela koji se pobunio protiv Boga, odredio je svu buduću sudbinu ljudskog roda sa zavođenjem Eve, ljudskim grehom i otkupom putem Hristove žrtve i stvorio paklenu provaliju u kojoj se kažnjava onaj što nije odoleo porocima zla. Taj pad je takođe izazvao i stvaranje brega čistilišta kao instrumenta okajanja greha. Tako su onostrana kraljevstva koja je stvorilo hrišćanstvo čvrsto povezana sa ljudskom sudbinom, kao i sa nadljudskom sudbinom stvaranja, a zatim pobune anđela. Čovek je u središtu stvaranja i istorije. Bog ga je stvorio kada je stvarao svet, predodredivši ga za večitu sreću. Prognan na zemlju zbog Adamovog greha, čovek je središte sukoba između dobra i zla, dok oko njega i zemlje na kojoj živi kruže nebeske sfere. Bog je uzeo čovečje obličje i kroz Hristovo stradanje okajao pragreh. I politička istorija je božje delo: po božjoj volji je stvoreno Rimsko carstvo PoD znakom orla, da bi se u ujedinjenom i mirnom svetu lakše širila božja reč. Ovaj antropocentrizam naglašava dostojanstvo čoveka odgovornog za slobodan izbor između dobra i zla, a tri onostrana kraljevstva ispod i iznad njega tu su da ga kazne, okaju i pruže mu blaženstvo. Dante silazi u jedno od tih kraljevstava u proleće 1300. godine, odnosno u godini jubileja. Godinu jubileja ustanovio je Mojsije tako što su svakih pedeset godina puštani na slobodu Jevreji u ropskom statusu, zemlja vraćana starim vlasnicima i opraštani dugovi. Katolička crkva je nastavila

tu tradiciju opraštanja i oslobađanja, pa je 22. februar 1300. nazvala jubilejom, jer je data velika indulgencija, odnosno veliki oproštaj grehova. Papa Bonifacije VIII je utvrdio da se svakih sto godina proglašava jubilej sa opštim oproštajem svim vernicima koji posećuju, pod određenim duhovnim uslovima i određeni broj puta, glavne rimske bazilike. Kasnije su druge pape određivale i druge vremenske periode za jubileje. Dakle, Dante se, pošto je umrla Beatriče - žena koja ga je vodila ka ljubavi prema nebeskim stvarima - gubi u velikoj i mračnoj šumi, simbolu neznanja i zablude. Tu susreće Vergilija, koji predstavlja razum, a koga je Beatriče poslala da mu pomogne da savlada prepreke u vidu pantera, odnosno pohote i požude, lava, odnosno oholosti i vučice, odnosno pohlepe. Vergilije mu je objasnio da će morati da putuje kroz tri onostrana kraljevstva. Dante sa Vergilijem silazi u pakao, veliku provaliju čiji je ulaz blizu Jerusalima i koja se proteže do zemljinog središta, u kome je Lucifer. Provalija u obliku levka ima deset krugova u kojima grešnici ispaštaju grehe. Što je greh veći, grešnik je dublje smešten, odnosno dalje je od Boga. Pesnici putuju kroz sve delove pakla do Lucifera, zatim prolaze kroz središte zemlje i izlaze na drugu zemljinu hemisferu da ugledaju zvezde. Tu stižu, na barci koju vozi anđeo, do brega čistilišta, mesta gde dospevaju duše dostojne odlaska na nebo posle ispaštanja i pokajanja. Dante se uspinje, sa Vergilijem, uz breg, gde posle predčistilišta idu uz čistilište koje ima sedam pojaseva kao simbol sedam glavnih grehova, a redosled im je obrnut od rasporeda koji imaju u paklu. Blaži grehovi se ispaštaju na većoj visini, odnosno bliže Bogu. U svakom pojasu se nalaze grešnici koji ispaštaju određeni greh, a na kraju svakog pojasa je anđeo koji briše sa čela znak slovo „P“, simbol greha (sedam slova „P“ simbolizuju sedam glavnih grehova, a slovo „P“ je početno slovo latinske reči ressa1a gresi). Te znake plamenim mačem urezuje anđeo na ulazu u čistilište. Ovde za razliku od pakla, grešnik nije osuđen na večno ispaštanje greha i nije vezan uvek za isto mesto, već se kreće kroz čistilište, zadržavajući se da ispašta u onim pojasevima u kojima se ispašta neki od grehova koje je počinio. I kada se izbriše svih sedam „P“, stiže se na vrh gde se nalazi zemaljski raj, određen za čoveka koji ga je izgubio zbog Adamovog greha. Na vrhu se Dante oprašta od Vergilija, simbola zemaljske nauke.jer se očistio od greha, a i zato što Vergilije, pošto nije verovao ni u Hrista koji je došao niti u dolazećeg Hrista, ne može u raj. Njegovo večno mesto je u Limbu. Zato se u zemaljskom raju pojavljuje Beatriče, simbol ljubavi, božje i teološke nauke i otkrovenja. U zemaljskom raju Dante posmatra,

zajedno sa Beatričom, simbolični prizor koji obuhvata najznačajnije trenutke ljudske istorije. Zatim uranja u vodu reke zaborava grehova, u vodu Lete, a potom i u vode Evnoje da osveži sećanje na dobra dela. Potom može da krene ka zvezdama i sa Beatričom se penje u Raj. Njih dvoje prolaze kroz rajska neba. Duše u raju nisu raspoređene kao u paklu i čistilištu, jer stepenovanje zasluga je u suprotnosti sa rajskim blaženstvom koje podrazumeva puno uživanje, punu slobodu i oslobođenje od bilo kakve želje. Dakle, sve duše se nalaze na desetom nebu, Empireju, raspoređene u obliku rajske ruže oko Bogorodice, ali, kao i kod dva prethodna sveta - a i da bi ih Dante bolje video i da bi njegov uspon bio postepen - one mu se pojavljuju iz neba u nebo. Na osmom nebu Dantea ispituju sveti Petar i sveti Jovan o tri teološke vrline. Pošto je pokazao da potpuno shvata i prihvata veru, nadu i ljubav, prelazi preko Prvog pokretnog neba u Empirej, a tu ga ne vodi više Beatriče već sveti Bernard. On tu posmatra tajanstvenu Rajsku ružu. Sveti Bernard moli Bogorodicu da oslobodi Dantea bilo kakve smrtne senke i tako pesnik može da se približi Bogu, da razume najveće tajne vere - duboko jedinstvo stvorenog sveta, jedinstvo tri božanske ličnosti u jednoj, spajanje božanskog i ljudskog u Hristu, sve dok se na vrhuncu ekstaze, izvan sebe, ne izgubi u Bogu i potpuno uklopi u harmoniju univerzuma stopivši se sa ljubavlju koja pokreće Sunce i ostale zvezde. Jezik i stil Božanstvene komedije Jezik Božanstvene komedije ima za osnovu toskanski, odnosno firentinski dijalekt, i to iskorišćen u svim elementima, pa su u upotrebi svakodnevne a ne samo akademske reči, narodni izrazi, žargon, kao i neke reči svojstvene isključivo toskanskom, odnosno firentinskom dijalektu. Dante koristi i arhaične oblike firentinskog dijalekta, a upotrebom sinonima širi njegovu osnovu. Uključuje galicizme i neologizme, odnosno reči koje je sam iskovao. Koristi oko petsto latinizama, posebno kada je ton kazivanja svečan ili učen, odnosno kada se oslanja na klasične forme, a takođe i kada govori o plemenitim osobama ili zbivanjima. Iz drugih toskanskih i italijanskih dijalekata Dante koristi samo one reči koje su se već tradicionalno upotrebljavale u poeziji. Dante pokazuje svoj veliki talenat u originalnom korišćenju svakodnevnih reči i u nijansiranju značenja. Njegova kreativnost posebno dolazi do izražaja pri kovanju rima, imajući u vidu da su se drugi tadašnji pesnici vezivali za ustaljene rime tog vremena. Stilski je vrlo različit, već

prema potrebi kazivanja. Može se reći da koristi veliku skalu stilova - od tragičnog do komičnog, od poniznog do svečanog, od grotesknog do narodnog. Kroz svoj plurilingvizam i pluristilizam Dante uspeva da pokaže stvarne mogućnosti vulgarnog, odnosno narodnog italijanskog jezika. Taj jezik je ušao u upotrebu tek koju deceniju ranije, a pre Dantea korišćen je samo za ljubavnu liriku, sa ponekim izuzetkom u stihovima fra Gvitonija, u doktrinarnim pesmama Gvinicelija i Kavalkantija, u religioznoj i didaktičkoj poeziji i u nekim proznim delima. Dante je zaslužan i za ime treće poetske škole trinaestog veka (ostale dve su sicilijanska i toskanska), odnosno za dolce stil nuovo (slatki novi stil), koji on pominje u čistilištu, XXIV pevanje, stih 57, kroz usta Bonađunte iz Luke: ...pa slatki novi stil nije mogao da nas raduje... Osnovna i jedina prava tema ovog stila je slavljenje ljubavi prema plemenitoj ženi koja može da pruži blaženstvo muškarcu. Ta ljubav je poduhovljena, unutrašnja i isključuje spoljne događaje, a izražava se kroz uzvišen i elegantan govor. Dante se s pravom smatra ocem italijanskog jezika, jer, iako nije prvi koristio narodni jezik za pisanje, on ga je osposobio da se na njemu može napisati bilo koje književno delo. Pojava Danteovog dela značila je pobedu toskanskog dijalekta, koji postaje zajednički jezik svih Italijana. Ostali do tada korišćeni dijalekti ostaju samo dijalekti. Instrument te pobede bio je trijumfalni uspeh Božanstvene komedije postignut kod široke publike. To je nova publika koju je Dante stvorio za sebe i za potonje pisce, a koja nije bila više ograničena samo na uske akademske krugove. Ugled ovog dela i njegovo kapilarno širenje kod čitalaca svih društvenih slojeva i u raznim geografskim regionima doveli su do jezičke unifikacije u savremeni italijanski jezik, čiji je, u stvari, osnov bio jezik Božanstvene komedije. Filozofija i poetika Božanstvene komedije Samo izvanredan um i pesnička moć mogli su da objedine u jedno delo tako širok i raznorodan svet. Danteov genije je uspeo da prevaziđe mehanizam tradicionalne simboličko-alegorijske forme doba u kome je živeo i da na pesnički način otelotvori ideale vere, morala, nauke, politike. U njegovo vreme poezija se još nije mogla osloboditi alegorije, pa je hrišćanstvo, kako tvrdi sjajni italijanski istoričar književnosti Frančesko de Sanktis, „u ime spiritualnog boga objavilo rat ne samo idolima, nego i poeziji, koja se smatrala kao zabava i veština; tražilo je golu istinu... Stoga

se poezija prihvatala samo kao simbol i odeća istine: alegorija je bila neka vrsta putne isprave, pomoću koje se poezija mogla pojaviti među ljudima. Bilo je pesnika koji su se nazivali 'učenim pesnicima', za razliku od 'narodnih', oni koji su figurativno ili direktno pesništvom izražavali učenost". Danteova vizija života i sveta je toliko široka i složena da on ne oblikuje umetnički jedan simbol, jedno stanje svesti ili bića već život u celini i u njegovom raznorodnom iskazu. Danteova poetska duša pronašla je način da izrazi sva osećanja, sve prirodne pojave, sve žudnje duha. On je pesnik drame i lirskog načina kazivanja, pesnik komičnog iskaza i realizma, pesnik osećanja i neizrecivih pojmova. On zna da nas vodi jednako ubedljivo kroz paklene krugove i najmračnije slike, preko prostora nade u čistilištu do rajskih vizija svetlosti. Kratkim potezima slika likove i duševna stanja i u tome pokazuje vrhunsko umeće sintetizovanja i mašte. U filozofskom smislu Dante smatra da je postojbina duše nebo, odakle ona silazi u nas. Dolazeći od Boga ona ne zna ništa, ali ima dve osobine: razum i težnju, odnosno sposobnost da prima ono što joj se sviđa. Duša teži ka dobru, ali ne zna da razlikuje dobro. Neznanje rađa zabludu, zabluda rađa zlo. Zlo, odnosno greh, nalazi se u materiji, odnosno u čulnom uživanju. Dobro se nalazi u duhu, a najviše dobro je Bog, odnosno čisti duh. Čovek mora da se bori protiv tela i priklanja Bogu. Zato mu je dat razum, iz koga se rađaju slobodna volja i moralnost njegovog ponašanja. Dobro i zlo se razlikuju pomoću filozofije; ona je put ka dobru i moralnosti, a moralnost je etika. Za filozofiranje je potrebna ljubav, odnosno težnja, a prava sreća se postiže kontemplacijom istine. Biti filozof znači odupreti se strastima i zadovoljstvu, pobediti sebe samoga, sačuvati duševni mir. Čovečanstvo je zapalo u ropstvo čula zbog greha praroditelja, a razum i ljubav nisu bili dovoljno jaki da ga spasu. Bog je zato uzeo ljudsko obličje u liku Hrista i iskupio ljudski greh svojim stradanjem na krstu, odnosno spasao je čovečanstvo. Zahvaljujući toj žrtvi razum je dobio vrednost zbog vere, ljubav zbog milosti, dok se uz filozofiju vezuje teologija. Spasenjem čovečanstva svaki je čovek stekao moć da se spasi uz božju pomoć. Vođen razumom i verom, ohrabren ljubavlju i milošću, on može da se oslobodi čula i da se uzdigne sve do Boga, do najvišeg dobra. Čovek se u zemnom svetu nalazi u jednom od tri stanja o kojima govori moral: stanje greha, stanje kajanja i stanje milosti. Pakao je slika zla, odnosno poroka. Raj je slika dobra i vrline. Čistilište je prelaz od jednog

do drugog stanja kroz pokajanje. A svako od nas nosi u sebi i svoj pakao i svoj raj. Spasenje društva ide istim putem kao i spasenje pojedinaca. Društvo koje živi u anarhiji i neslozi rob je materije, jer živi u zabludi i neznanju. Kao što čovek ne može ići ka spasu ako ne pobedi telo, tako i društvo ne može živeti u slozi dok se ne pokori jednom vlzdzru koji će obezbediti vladavinu zakona, odnosno razuma. Na ovim filozofskim osnovama Dante objedinjava sve znanje svoga doba iz metafizike, morala, politike, istorije, fizike, astronomije, etike, retorike, lingvistike itd. Sveta pesma, odnosno Božanstvena komedija, univerzalno je delo koje ne pripada jednoj generaciji niti jednoj naciji. To je delo neprevaziđene dubine koncepcije, neverovatna harmonija forme, iskrena ispovest jednog čoveka, a istovremeno i opšteljudska, čime se uzdiže do plana univerzalnosti. U ovom delu pesnik silazi u tamu ljudskog greha i stiže do svetlosti oslobođenja od njega, a na svome putu kroz tri zagrobna carstva on obuhvata nebo i zemlju, vreme i večnost, božansko i ljudsko. To je traganje ljudske duše za apsolutnom srećom, slobodom, mirom i konačnim prosvetljenjem.

PAKAO

PEVANJE I (PRVO) Uvodno pevanje u celu „Božanstvenu komediju“ Dante ima trideset pet godina i započinje svoje putovanje 25. aprila 1300. godine. Ovaj datum nije izabran slučajno. Papa Bonifacije VIII je tu godinu proglasio jubilarnom i dao veliko opraštanje grehova, a 25 april je datum kada je Bog, po srednjovekovnom predanju, stvorio svet, dok je Isus Hristos, razapet na krstu, istoga dana iskupio svet. Pesnik je zalutao u gustu šumu (šumu greha). Uspeva čudom da se izbavi iz nje i kreće put brega (dobra) obasjanog suncem. Ali, na putu mu se ispreče panter (pohota), lav (oholost) i vučica (pohlepa). Tada mu se ukazuje pesnik Vergilije2 koji ga hrabri i nudi mu se za vođu obećavajući mu spas posle dugog putovanja kroz tri kraljevstva onoga sveta. Sa Vergilijem treba da prođe Pakao i Čistilište, a Beatriče, njegova mladalačka ljubav, odvešće ga kroz Raj do spasa. Na pola našeg životnog puta nađoh se u šumi gde tama prebiva, jer noga sa staze prave zaluta. Ah, teško je reći mučninu što skriva ta šikara šumska gusta na koju i pomisao strah izaziva! Tako je mučna da je šala smrt pusta, al’ da bih kaz’o šta se tu zgodi, o drugom će zboriti moja usta. Ne znam šta bi da noga tamo hodi, san veliki me je tako obuzeo da zaboravih kuda pravi put vodi. Ali, kada sam u podnožje brega3 dospeo, tamo gde bi kraj onoj dolini4 gde mi srce prekri straha veo, ugledah mu pleća u visini obasjana zracima5 planete6 što predvodi ostale u svakoj tmini. Tada se smiri, baš kao dete,

strah što je svu noć kroz jezero srca plivao, a ja je proveo pun mučne sete. I kao onaj što se zadihao dok je isplivao, pa na žalu u opasnu vodu se zagledao, tako duša moja, izmičući još valu, okrenu se da gleda to gazište gde niko živ ne izađe na obalu. Opustih umorno telo što odmor ište, pa nastavih put po plaži pustoj tako da se penjah na više uporište. Ali, tamo na toj stazi strmoj, panter laki, ta životinja ljuta, skoči u koži pegavoj i crnoj; i ne sklanjaše mi se nikako sa puta već mi se tako na njemu ispreči sav da htedoh da se vratim više puta. Bejaše ranog jutra pozdrav i sunce se diže sa onim zvezdama što bejahu sa njime kada božja ljubav pokrenu one stvari lepe u nama, pa dobru da se nadam razlog se javi od te zveri sa divnim pegama, od jutra i prolećnog dana što se plavi, ali ne toliko da strah me ne ukoči kada preda me lav se pojavi. Činilo se da ka meni kroči uzdignute glave i od gladi pun besa, rek’o bih: uplašile se i nebeske oči. I vučica što s mršavosti stresa sve požude kojih je sita ta strava, zbog koje mnogo je tužnih do nebesa, a toliko me uplaši njena pojava kada na nju pogled pade da poče da ističe nada iz mene da ću stići do vrhunca plava. Kao što onaj koji rado stiče srce ima puno tuge i jada kada vreme dođe da bogatstvo izmiče, tako i mene rastuži beštija sada što prilazeći poče da me ganja

tamo gde sunca nije, već samo hlada. Dok sam silazio niže kroz granja preda me neko se pojavi naoko slab od dugog ćutanja. Kada ga videh u toj pustoj stravi, „Smiluj mi se“ - doviknuh njemu „ma ko da si, senka ili čovek pravi!“ Odgovori: „Već nisam čovek u mnogo čemu, a roditelji moji lombardijskog su soja iz Mantove poreklom u svemu. Za Julija7 se rodi duša moja, živeh u Rimu u doba dobrog Avgusta8, u vreme lažnih bogova svih boja.“ Pesnik bejah i pevahu moja usta o pravednom Anhizu9 što dođe iz Troje pošto Ilion10 gizdavi proguta vatra gusta. Ali, zašto se vraćaš u jade svoje? Što se ne vineš na brega blagi prizor koji je početak i uzrok radosti bilo koje boje?“ „Dakle, ti Vergilije jesi, ti li si izvor iz koga pregršt reči teče kao lava?“ postiđenog čela bi moj odgovor. „Ti što si pesnicima uzor i slava, nagrađeni su moja velika ljubav i učenje, jer tvoj spev i mene prosvetljava. Ti si moj učitelj i moje divljenje, ti si onaj što me naučiti znao lepom stilu što proslavi i moje tvorenje. Pogledaj skota što me nazad naterao, slavni mudrače odbrani me od gada ljuta, od njega sam se sav prepao.“ „Valja ti se držati drugog puta“ odgovori kada vide moju suzu da sija „ako želiš pobeći s tog mesta smrknuta! Jer ta zver zbog koje u tebi strah klija ne dozvoljava da prođe ni duša jadna, već ljude zaustavlja i redom ubija. A tako je zlobna i tako gadna da nikada pohotu svoju ne zadovolji,

već posle jela još više je gladna. Sa mnogim zverima se pari po volji, a još više će ih biti dok ne bude dan viđenju Hrta11 s kojim će crći u bolu i nevolji Taj ne uživa u novcu i dragom kamenju, već mudrosti, ljubavi i vrline sledi glas, a biće siromah po svome rođenju. Poniženoj Italiji doneće spas, za koju od rana padoše devica Kamila, Evrijalt, Turn i Niz12 u onaj čas. Svuda će je goniti njegova sila, dok je u pakao ne vrati, odakle se zavist i pojavila. Shvatam i mislim da ti se najviše isplati da me slediš, a biću ti vođa pravi odavde kroz prostor večnih sati, gde ćeš čuti krike očaja na javi, videti drevne u bolu sene što vape da ih druga smrt muka izbavi; i videćeš one zadovoljne iako uz muke plamene, jer se nadaju da će i oni stići bilo kada među one duše blažene. Budeš li hteo, zatim, njima prići, dočekaće te duša dostojnija od mene tada, s njom ćeš put nastaviti, a ja ću otići, jer onaj car što tamo gore vlada, pošto bejah protivan njegovom zakonu, neće da ja u grad mu dođem ikada. Carstvo mu svuda, ali tu je na tronu, tu mu grad i visoko prestolje, blago onome koga odabere za blaženost onu“ A ja njemu: „Pesniče, molim te, bolje u ime Boga koga nisi upoznao vodi me van ovoga zla i nevolje tamo gde si ti meni rekao, da vidim Svetoga Petra želim sada i te jadnike koje si mi opisao.“ On krenu, a ja za njim pođoh tada.

PEVANJE II (DRUGO) Danteovo strahovanje Pada veče i Dante se boji teškog puta. Seća se da su Eneja i Sveti Pavle već posetili onozemaljska carstva, ali da im je pomogao Bog u njihovoj misiji. On, međutim, ne zna da li je dostojan da kao Eneja uđe u podzemlje ili kao Sveti Pavle u raj. Vergilije ga ohrabruje i, kao dokaz nebeske podrške, kaže mu da ga je poslala Beatriče, koja je umrla deset godina ranije. Ta blagoslovena žena je sišla čak do pakla, na molbu Device Marije i nagovor Svete Lucije. Dante je ohrabren i odlučuje da pođe sa Vergilijem. Dan je nestajao u zagasitoj tmini oslobađajući sve što je živo umora na zemlji ovoj, a samo ja jedini spremah se gde me čeka borba najgora na mučnome putu i teškoj muci što pamćenje nepogrešivo opisati mora. O muze, o uzvišena dušo, budite mi pri ruci, o pamćenje što si zapisalo ono što se dogodi, sada neka se čuju tvoji plemeniti zvuci. Upitah: „Pesniče, što me tvoja ruka vodi, da li sam dovoljno jak ne bih znao, pa ti prosudi dok se na put teški ne ishodi. U drugi svet da je sišao Silvijev roditelj13, još za živoga tela, ti si meni ispričao. Pa ako je, misleći na uzvišena dela, naklonjen njemu protivnik svakog zla14 bio, i kakva će mu biti potomstva cela, nikada umni čovek ne bi pomislio da dostojan nije bio izbora najvišeg neba, već često da baš uzvišenog Rima i carstva bude otac mio, a uistinu treba reći da za sveto mesto taj Rim i to carstvo bejahu odabrani i da tu je naslednika Svetog Petra presto.

Na tom putu gde slave mu se dani čuo je stvari što su uzrok bile u svemu da pobeda njegova i papska vlast budu izatkani. Kasnije Sveti Pavle krenu njemu da bi tu veru osnažio što je početak puta spasenju. Čemu bih ja tamo išao? Ko bi to dopustio? sebe ni Enejom ni Pavlom svetim ne smatram ni ja ni iko drugi, ma ko bio. Zato krenem li tim putem, strepim da ne bude to uludo previše, mudar si, razumećeš bolje nego u rečima lepim.“ kao onaj što ono što je hteo briše, pa zbog nove misli menja nakanu i da počne što je hteo neće više, tako i ja stadoh na tmurnu stranu brega, jer sam, razmišljajući, od odluke odustao koja isprva bi jasna kao na dlanu. „Ako sam dobro tvoju reč razabrao“ čuh velikodušnog gde progovara „dušu tvoju strah je savladao što često takve prepreke nam stvara da nas od časnog poduhvata odvraća lako kao životinja što se priviđa kad oko vara. Da se rešiš toga straha tako, reći ću ti što dođoh i što čuh svuda u prvi čas kad mi bi žao tebe jako. Bejah među onima što im nema kuda15 kada me pozva žena tako lepa i blažena16 pa zatražih da mi zapoveda i vodi me svuda. Njene oči su sjale kao zvezdana mrena, pa anđeoskim glasom poče tako draga svoju priču da zbori - tiha i snena. „Oh, mantovanska dušo blaga, čija slava još svetom se kreće i trajaće dok je svetu i veku traga, moj prijatelj koji se ovde slučajno ne sreće sprečen je da u pustom kraju korača, pa od straha napred neće

po onome što sam o njemu čula u raju. Kasno sam mu u pomoć pošla, mnim, i bojim se da izgubljen luta u očaju. Sada kreni, pa leporečjem tvojim i onim što će da ga spase, ja te molim, učini da budem utešena sasvim. Ja sam Beatriče što ti ovako zborim; dolazim odande gde bih da se vratim ponovo, ljubav me pokrenula putem ovim. Kada izađem pred lice gospodovo hvaliću pred njim često delo tvoje.“ Zaćuta onda, a ja počeh svoje slovo: „Oh, vrla gospo, zbog koje ljudski rod veći je od stvorenja sviju što u najužem krugu neba stoje,17 tvoje zapovesti takvu ugodnost za me kriju da i najbrže izvršenje se čini kasno, tvoje ću želje ispuniti, samo neka liju. Ali, kaži mi kako si ti tako lasno bez straha sišla u ovo središte18 sa visina u koje povratak želiš strasno?“ „Vidim da tvoja duša da sazna ište, pa reći ću ti ukratko“ - ona odvrati „zašto se ne plaših doći na ovo stratište. Treba se samo one stvari bojati koja može čoveka zlom da umori, a ostale nije tako strašno upoznati. Bog me takvu u svojoj milosti stvori da vaša nevolja ne može ništa meni niti plamen tog pakla može da me sagori. Na nebu bi žao jednoj plemenitoj ženi19 zbog tih prepreka koje ti pomenu pa su i božji nalozi bili ublaženi. Do Lucije20 ona tada s molbom krenu i reče: „Potrebna si svome vernom i preporučujem ti ga baš u ovom trenu. Lucija, protivnica svemu okrutnom, krenu i dođe na mesto gde sam bila sedela sa Rahilom drevnom.21

Ona reče: „Beatriče, hvalo božja, mila, što ne pomogneš onome ko te je toliko voleo da se vinuo iz prostog sveta ništavila? Zar ne čuješ njegov plač neveseo? Zar ne vidiš smrt sa kojom se bori na reci22 od koje slabiji je okean ceo? Na svetu se takvo biće još ne stvori što tako hita za srećom ili zlu da uteče kao ja pošto ona te reči izgovori. Dođoh sa mesta što moja blažena duša steče, uzdajući se u tvoje reči poštene koje su čast tebi i onome ko ih ču kada ih izreče. Pošto te reči izgovori rastužene, plačući, sjajne oči okrenu nevesela, pa da dođem time požuri mene i dođoh kao što je ona htela, pa sam te od divlje zveri oteo koja ti je prilaz bregu omela. ta je dakle? Zašto si od oklevanja zanemeo? Zašto kukavičluk cveta u tvojim grudima? Zašto nisi odvažan i smeo kada o tebi na nebesima tri blažene žene23 brinu da te brane, a ja ti toliko obećavam rečima?“ Kao što noćni mraz povijati stane cveće i latice što se otvore veselo kada sunce opet jako grane, tako i ja vratih snagu u svoje telo i hrabrost se u meni takva probudila da progovorih kao iskren čovek zacelo: „Oh, ti što mi pomože milostiva si bila i ljubazan ti koji si odmah poslušao te istinite reči koje ti je uputila Ti si tvojim rečima sada znao takvu želju da probudiš u srcu mome da sam se prvom naumu opet predao Sad hajde, ista je želja u srcu mome i tvome, ti Vođa, ti gospodar, ti učitelj budi meni.“ Tako mu rekoh, a kada on krenu, u trenu tome

i ja stupih na strm i težak put kameni.

PEVANJE III (TREĆE) Paklena vrata i predvorje: Strašljivci Pesnici stižu pred vrata pakla nad kojima stoji užasan natpis, koji je uplašio Dantea. Ulaze u predvorje pakla gde se nalaze duše strašljivaca, koji nisu bili ni verni Bogu niti protiv njega. Dante je hteo da se zaustavi, ali ga Vergilije podstiče da nastave, jer ti nesrećnici nisu dostojni da od njih ostane sećanje na zemlji. U prolazu Danteu se, ipak, učini da je prepoznao dušu pape Ćelestina V24. Pesnici stižu, potom, na obalu reke Aheronta25 gde Haron26 prevozi proklete duše. Haron prvo odbija da preveze Dantea, jer je živ, ali ga Vergilije opominje da je to nebeska volja. Dante gubi svest u toj strahoti. KROZ MENE SE IDE U GRAD BOLAN I PROKLET,27 KROZ MENE SE IDE U VEČNU MUKU PAKLENU, KROZ MENE SE IDE MEĐU IZGUBLjENI SVET. PRAVDA MOG UZVIŠENOG TVORCA POKRENU; BOŽJA MOĆ ME STVORI ZA KAPIJU OVOM JADU UZ PRVU LjUBAV I MUDROST UZVIŠENU.28 PRE MENE NE BI STVARI U OVOM GRADU ŠTO VEČNE NE BEHU, PA I JA VEČNO TRAJEM. VI ŠTO ULAZITE - OSTAVITE SVAKU NADU! Te reči što zrače mračnim sjajem videh iznad jednih vrata, pa rekoh: „Učitelju, one me plaše, priznajem.“ A on će meni kao osoba što sve shvata: Ovde treba sumnju odbaciti pre svega; neka te malodušnost ne hvata. Mesto o kome zborih, evo, sada njega, tu ćeš videti ljude u velikoj stravi, što su izgubili blagodeti uma svevišnjega.“ A kada svoju ruku na moju stavi i razvedri lice, uteši me tada, pa me uvede u svet podzemni pravi Tu su uzdasi, plač i gomila jada

odjekivali u vazduhu bez ijedne zvezde da i mene odmah suza savlada. Razni jezici, strašni urlici tu jezde, reči pune bola, govor pun gneva, glasovi mukli i oštri tu se gnezde i pljesak ruku u huci što mučno seva u tom vazduhu bezvremenom poput peska koji na vihoru leti k’o pleva. A ja sa glavom svom smetenom rekoh: „Učitelju, kakvi se to glasovi čuju? Ko su ti ljudi u bolu pometenom? A on će: „Na taj način tuguju žalosne duše bića onih što ni pokudu ni pohvalu ne zaslužuju. Zajedno su sa onim jatom zlih anđela što božju reč ne čuše, ali ni protiv nje ne bi hor neodlučnih Nebo ih progna da mu lepotu ne ruše, ni duboki pakao ih ne prima da se njima ne pohvale proklete duše. Rekoh: „Šta je to tako teško njima da tako plaču, da li ko zna?“ Odgovori: „Reći ću ti jednostavnim rečima. Takva duša smrt ne može da spozna, a život njen slepi takva je nesreća da sve je bolje nego ta sudbina grozna. Svet ne želi da je se iko seća; milost, kao i pravda, od nje lice krije, ne govorimo o njoj, kreni u iskušenja veća.“ A ja, kada se osvrnuh, videh barjak da se vije stalno u brzom talasanju kao da nikakav odmor za njega nije, a za njime hrli u očajanju toliko duša što ih je smrt pokosila da izbrojati niko nije u stanju. I kada mi se neka duša poznatom učinila, videh i poznah i onu senu što je kukavički visok čin odbila.29 Shvatih i bih siguran u trenu

da je to bilo jato kukavica što cvili, koje nema ni milost božju ni onu paklenu. Ti nesrećnici što nikada živi nisu bili, bejahu goli, a njih su podbadali rojevi mušica i osa koji su tu gnezdo svili. Lica su im krvlju išarali što je, pomešana sa suzama, kapala do nogu gde su je crvi sisali. A kada se okrenuh drugim daljinama, videh ljude na obali velike reke u tmini, pa rekoh: „Učitelju, šta je tim dušama, ko su i šta ih to takvima čini da žele tu vodu da prebrode, kako razabiram u ovoj pomrčini?“ A on će: „Razumećeš sve, moj rode, kada naši koraci zastanu na tužnoj obali Aherontove vode.“ Tada postiđen oborih pogled u stranu, bojeći se da mu ne dosadim dok me vodi, pa sve do reke moja reč ne planu. Evo gde ka nama na čunu brodi starac, sa vlasima belim od starosti, vičući: „Teško vama, duše grešne, ko vas rodi! Ne nadajte se nebeskoj milosti: dolazim da vas na drugu stranu vozim, u svet večne tame, leda i ognjene jarosti. A ti što si duša živa, mnim, odlazi od tih leševa!“ Ali, kada vide da ne odlazim, reče: „Kroz druge luke i preko drugih puteva ići ćeš na onaj svet, ovuda nećeš proći: lakšim ćeš brodom do onostranih krajeva.“30 A Vođa njemu: Harone, nebeske su moći odlučile da ovako bude sada, okani ga se u tvojoj zloći. Obrazi vunasti se smiriše tada kormilaru močvare nemile iz čijih očiju seva vatrena kaskada. Ali, dušama umornim i golim što su vapile,

zacvokotaše zubi i promeniše boju kada čuše te reči što su preteće bile: rugale su se Bogu i ljudskom soju, roditeljima svojim, mestu, vremenu i semenu iz koga su nikle, klele sudbinu svoju. Zatim stupiše na obalu kamenu duše uplakane kraj te zle bare što čeka svakoga ko neće božjem znamenu. Haron, demon s očima što žare, mig im dajući, u čun ih zbija poput stada, svaku koja okleva udara veslom k’o magare. Kao što u jesen lišće opada sa grana, list po list, celo pleme, sve dok se na zemlju ne složi tada, tako se Adamovo zlo seme baca redom, na znak, sa one litice, kao što ptice na zov zvuku streme. Tako se voze preko vode prokletnice i pre nego što se čun na drugoj obali stvori, na onoj prvoj već čekaju nove duše nesrećnice. „Sine moj“ - Učitelj mili prozbori „svako ko Boga razljuti, pa iz života ode, svako takav završi u ovakvoj mori; i svi žele na onu stranu vode, jer božja pravda ih tako gazi da se strah u želju pretvara, rode. Tu dobra duša nikada ne prelazi, pa ako se Haron na tebe žesti, njegove reči su ti dobar znak, pazi!“ Posle toga poče se tresti mračni predeo, tako da od strave, kada se toga setim, znoj me onesvesti. Iz suzne zemlje vetar se diže iznad glave i blesak rumene svetlosti je zavladao, tako da mi zamreše čula, nesta jave, i ja padoh kao čovek koga je san savladao.

PEVANJE IV (ČETVRTO) Krug prvi: Limb31 Strašan udar groma budi Dantea. Nađe se pored Aheronta u prvom krugu Pakla. Uđe sa Vergilijem u Limb i pita ga šta se dešava znajući takođe da on mnogo pati, jer se nalazi u Limbu, svome odredištu posle smrti, gde su smeštene nekrštene duše ili oni koji su umrli prerano, kao i oni koji su umrli pre nastanka hrišćanstva. Te duše nisu posebno kažnjene, ali žive u stalnoj i očajnoj želji da vide Boga. Dante i Vergilije, zatim, susreću četiri velika pesnika antičkog doba: Homera, Horacija, Ovidija i Lukana. Sa njima Dante uđe u grad opasan sa sedam zidova i tu vidi drevne pravednike koji nisu mogli da se spasu, jer nisu bili kršteni. Dante na kraju napušta to mirno mesto i nastavlja put. Iz dubokog sna povrati me među ljude težak udar groma da sam se prestrašio kao čovek koga silom sada bude, pa sam unaokolo odmoran pogled bacio i uspravivši se, svuda sam zagledao da upoznam mesto na kome sam bio. Istina je da sam bio stigao na rub doline pod kojom je ponor plačan iz koga je večni vapaj odzvanjao. Bio je dubok, maglovit i strašan, tako da ništa ne mogah da vidim tamo gledajući u njega, toliko bi taman. „Sada, u svet slepi, siđimo onamo“ - reče pesnik, bled kao da je smrt sreo „ja ću prvi, a ti za mnom samo.“ Ja, koji primetih da je tako pobledeo rekoh: „Kako ću kada strah ispunjava grudi tebi koji mome strahu treba da si veo?“ A on će meni: „Muka onih tamo ljudi što su dole, a ne strah kako se tebi prikazuje, bledilo i sažaljenje u meni budi. Hajdemo, jer dugo još ima da se putuje.“

Tako on krenu i tako me uvede u prvi krug što ponor opasuje. Tu, po onome što čuh, ne bi druge bede, ni plača, već samo su uzdasi večni vazduh mogli da tresu i cede. Tako bi, jer su bol bez mučenja ti siromasi osećali - ta gomila nepregledna dece, žena i muževa što ih krst ne spasi. A dobri učitelj će meni: „Tvoja reč još nijedna da me pita ko su te duše što jecaju? Hoću da znaš da su to bića čedna, pre nego dalje krenemo, a zasluge ako imaju dovoljno nije, jer nisu krštenja imali, što je deo vere koju takvi kao ti poznaju. Oni su pre hrišćanstva postojali, a takav sam i ja sam bio, pa Boga nisu kako treba poštovali. Zbog toga, ne zato što je neko nešto skrivio, izgubljeni smo i zato patimo sada bez nade da nam se ukaže Bog mio.“ Veliki bol mi srce obuze kada videh da mnogi ljudi zaslužni u Limbu su razapeti između čežnje i nenada. „Reci mi, učitelju, reci mi gospodaru tužni“, - počeh ja da bih se utvrdio u veri koja svlada svaku sumnju i naum ružni: „zar niko nikada izašao nije po meri zasluge svoje ili tuđe da blažen bude ikada?“ A on shvativši moj naum prikriveni, odmeri odgovor: „Bejah nov sred ove kuće jada kada videh da neki moćnik dolazi krunisan znakom pobede tada. Videh da sa senom praroditelja32 izlazi i onom Avelja33 sina njegovoga i Noja34 sama, pa Mojsija35 što je zakone umeo da izdaje i pazi; sa senom kralja Davida36 i senom patrijarha Avrama,37 Izraela38 sa ocem i porodom što ga ima i sa Rahilom39 za koju toliko učini i senama mnogih drugih, a onda ih učini blaženima.

I treba da znaš da pre tih sena nema nijedne ljudske duše među spasenima. Razgovor nas ne zaustavi ni trena, već smo kroz šumu i dalje prolazili, kroz tu šumu sena i gorkog pelena. Još nismo bili dug put prevalili od moga sna, kada vatru moje oči spaziše, čiji su plamenovi onu tamu prosvetlili. Od nje nismo bili udaljeni previše da ne bih razaznao bar jednim delom kakav častan svet na tom mestu diše. „Ti što si čast nauke i umetnosti, dušom i telom, ko su ti što toliku čast imaju da se razlikuju od drugih na svetu celom?“ A on će meni: „To časno ime koje još znaju u svetu u kome živiš i ti, pribavilo im je milosti što se takvima daju.“ U tom času neki glas zagrmi: „Ukažite počast velikom pesniku u ovaj čas: otišao je, pa se vraća našoj osami.“ Kada se smiri i utihnu taj glas, videh četiri velike seni da se približavaju, ni tužne ni vesele, spram nas. Učitelj prozbori u tom paklenom očaju: „Vidi onoga što mač u ruci ima, pa kao kralj ide, a ostali ga ne zadržavaju. To je Homer, pesnik nad pesnicima; drugi je što dolazi satirik Horacije; Ovidije treći, a Lukan za njima. Ali, pošto u svima srce pesnika bije, kada pohvalu meni onaj glas objavi, čast mi ukazuju i nikom krivo nije.“ Tako videh da se skupi, k’o na javi, lepa škola najvećeg među svima, koji kao orao nad drugima slavi. Pošto su malo razgovarali majstori rima, okrenuše se meni sa pozdravima, pa se i moj učitelj nasmeši sa njima: i još većim me obasuše počastima,

jer me njihovo pleme tada ugosti, pa sam šesti bio među takvim umovima. Tako odosmo do one svetlosti govoreći o stvarima koje su sada za ćutanje kao što ih je trebalo reći u onoj okolnosti. Stigosmo pred neki zamak, plemenito zdanje, opasan zidovima sedam puta je bio, pod zaštitom jedne rečice manje. Pređosmo je kao da joj je tok presušio; kroz sedam kapija prođoh sa mudracima: stigosmo na travnjak svež i čio. Na njemu ljudi časnih i ozbiljnih ima, sa izgledom dostojanstvenim jako: malo su zborili blagim glasovima. Povukosmo se na jednu stranu zamka tako na mesto otvoreno, svetlo i visoko, da je mogao da se vidi od njih svako. Tamo nad zelenilom moje oko vide duhove najvećih velikana što ih ima, da se time i sada ponosim duboko. Videh Elektru40 sa mnogim drugovima, među kojima prepoznah Hektora41 i Eneju42, naoružanog Cezara43 sa sokolovim očima. Videh, na drugoj strani, Kamilu44 i Pentesileju45, pa sam i kralja Latina ugledao,46 sa ćerkom Lavinijom - gde se greju. Videh Bruta47 što je Tarkvinija48 prognao, kao i Lukreciju, Juliju, Marciju i Korneliju;49 i Saladina50 koji je usamljen ostao. A kada podigoh malo pogled očiju, videh učitelja onih što znaju51 kako seda u filozofsku familiju. Svi mu počast čine, svi ga gledaju: Ugledah i Sokrata i Platona52 što bliži su od drugih njegovom sjaju; I videh Orfeja53 i Cicerona54, Diogena, naksagoru i Talesa,55 Empedokla, Heraklita i Zenona;56 Demokrita57 što smatra da iz atoma je sva smesa

i Diskorida58 što znao je bilju tajnu da otkrije, Seneku i Linosa59, pesnika od grčke krvi i mesa, pa Ptolomeja i Euklida60, oca geometrije, Hipokrata, Galena i Avicenu,61 Averoesa, tumača Aristotelove filozofije.62 Opširno da opišem ne mogu svaku senu, jer moram da žurim zbog duge priče moje, pa mi često reči ne slede svaku promenu. Od šestorice nas dva ostalo je: mudri vođa drugim putem sada vije sa mirnoga mesta ka vazduhu drhtav što je, pa se nađoh tamo gde ni tračka svetla nije.

PEVANJE V (PETO) Krug drugi: Razvratnici Na ulazu u drugi krug pakla stoji sudija Minos63 koji svakoj duši određuje mesto mučenja uvrćući rep onoliko puta koliko želi da nesrećnik siđe. Minos želi da spreči Dantea da uđe, ali ga Vergilije odvraća od toga. Pesnici ulaze u drugi krug pakla gde se nalaze razvratnici u večnoj oluji. Danteu je omogućeno da razgovara sa dvoje slavnih ljubavnika antičkog doba - Paolom i Frančeskom. Paolo plače dok Frančeska govori o njihovoj tragičnoj ljubavi. Dante je potresen i onesvešćuje se. Tako siđoh iz prvog kruga nesreće u drugi manje prostran gde tuga bolnija je, pa jauke izaziva veće. Tu strašni Minos reži kao kuga: na ulazu grehe odmerava; sudi i vrteći repom kazuje broj kruga. Kada duša u kojoj nesreća rođenja spava pred njega dođe, pa se ispovedi, taj znalac grehova označava koje mesto u paklu joj sledi; uvije rep toliko puta koliko krugova niže njen greh zavredi. Pred njega bezbroj duša zaluta i redom dolazi da čuje presudu; ispovedi se, kaznu čuje, pa dole odluta. „Oh ti što se nađe na ovom strašnom sprudu,“ reče Minos kada vide mene tada prekidajući posao na svome sudu, „pazi kako ulaziš i kome veruješ pun jada: neka te ne zavarava širina kapije!...“ A moj će mu vođa: „Što vičeš sada? Da mu zaprečiš suđeni put dobro nije: tako želi onaj što kada želi može što hoće, ne pitaj više, bolje ti je. U taj tren počeh zvuk neveseli da razbiram i nađoh se na onoj strani

gde me potrese plač vasceli. Stigoh na mesto gde ne svetle dani što riče kao more u oluji, kada ga tuku vetrovi raznostrani. Paklena oluja tu večno bruji, nosi duše u svome vrtlogu, bije ih i vrti u svojoj struji. Kada na urvine stave nogu, čuju se krici, plač i stenjanje, kletve svakojake upućuju bogu. Razumeh da su na takvo stanje osuđeni oni što im je bilo od razuma jače telesno uživanje. Kao što čvorak širi svoje krilo zimi u jatu širokom i gustom, tako te zle duhove olujno šilo baca tamo amo u vijanju pustom; nikada im ni zračak utehe ne sine da se nadaju odmoru, a nekmoli oproštaju kom. Pa kao što ždralovi pevaju žalosno kroz visine leteći u dugome nizu duž neba plava, tako videh da dolaze uz krike njine seni nošene olujom što ne jenjava, i zato rekoh: Učitelju, ko su ove sene što ih crni duh tako kažnjava? „Prva o kojoj želiš da čuješ od mene“, reče mi, „carica se zvala za mnoge narode onovremene. Bludu se je do te mere odala pa je pohotu ozakonila da spere sramotu u koju je pala. Predanje kaže da je to Semiramida64 učinila koja nasledi Nina65 kome bi žena: sada sultan vlada zemljom što je njena bila. Druga je ona66 što se zbog ljubavi ubi ojađena i ne bi verna Sihejevom67 pepelu; tu je i Kleopatra68 raspaljena. Jelenu69 vidi koja, s vatrom u telu, toliko zla dozva, pa Ahilova70 tamo je sena

koji se za ljubav borio pred smrt neveselu. Vidi Parisa71,Tristana“;72 i toga trena više od hiljadu sena mi je pokazao što ih od života rastavi ljubav snena. Pošto sam moga učitelja saslušao kako nabraja žene iz davnine i vitezove, sažalih se tako da zamalo u nesvest nisam pao. Zaustih: „Pesniče, čuj reči ove, rado bih razgovarao sa ono dvoje što se čini da na vetru lako plove.“ A on meni: „Kada dođu blizu ruke tvoje, ti ih zamoli čim budu na tvojoj strani, u ime ljubavi što ih vodi, i doći će oboje.“ Čim ih vetar ka nama nakani, prozborih: „O, duše ožalošćene, dođite da razgovaramo, ako to bog ne brani.“ Kao što golubice žudnjom privučene uzdignutih krila u gnezdo milo bi sletele, doletevši kroz vazduh željom nošene, tako su iz jata, gde i Didona beše, izletele te duše prilazeći nam kroz vazduh pun more, toliko su moje reči ljubav plele. „Oh, blaga dušo i mili stvore što kroz vazduh pun tamnoga nemira posećuješ nas što svetu okrvavismo odore, da nam je prijatelj kralj svemira, molili bismo ga da te mirom obraduj^, jer si se sažalio na grehe našega hira. 0 onome što duša vam želi da kaže i čuje slušaćemo i zboriti sa vama dok vetar, kao sada, miruje. Zemlja gde sam rođena i ja sama tamo je gde Po ka moru pristaje da se smiri sa svojim pritokama. Ljubav kojoj se plemenito srce brzo predaje obuze njega zbog lepote moje, koje nesta, tako da i sada u meni bol traje. Ljubav što nikome ko voli ne prašta to je, pa i mene takvom snagom zavrti

da, kao što vidiš, još ne napušta srce moje. Ljubav nas dovede do smrti: Kaina73 čeka onoga ko nas ubi.“ Tako nam rekoše u taj čas škrti. Pošto sam razumeo njihov udes grubi, pognuh glavu i dugo stajah u seni sve dok pesnik ne reče: „Šta ti bi? Kada se oglasih, rekoh: „Jao meni, koliko slatkih misli, koliko želje u srcima, navede njih na taj korak izgubljeni! Zatim prozborih okrenuvši se njima ovim rečima: „Frančeska, tvoje muke tugu i sažaljenje bude u mojim grudima. Reci mi: uz uzdahe, te slatke zvuke, kome si i zašto ljubav dala, kako su vam se u tajnoj želji splele ruke?“ A ona će meni: „Nema većeg žala od sećanja na doba što srećom zrače u vreme jada: to tvoj učitelj zna, vala! Kako je počela i rasla sve jače ljubav naša, ako želiš toliko da znaš, ispričaću kao biće što zbori i plače. Čitali smo jednoga dana iz dokolice baš o Lanselotu74 kako ga je ljubav mučila: sami smo bili, ne sumnjajući u udes naš. Više puta vatra oka nam se ukrstila dok smo čitali i bledela nam lica toga dana, ali samo na jednome mestu tela su nam popustila. Kada pročitasmo da na željeni osmeh usana poljubac spusti taj vitez zaljubljeni, ovaj što me neće napustiti nijednoga dana, na usne mi položi poljubac ostrašćeni. Kao Galeot75 pisac knjige provodadžija je bio: toga dana više nismo čitali zaneseni. Dok je jedan duh to govorio, drugi je plakao tako da od jada k’o da sam umro ja sam se onesvestio i pao k’o što mrtvo telo pada.

PEVANJE VI (ŠESTO) Krug treći: Proždrljivci Kerber, pas sa tri glave i repom i kosom načinjenim od zmija, bdi nad proždrljivcima, koji su potopljeni u blato i šibaju ih kiša, sneg i grad. Vergilije mu baca u usta blato i dok ga on proždire uvodi Dantea u njegovo tužno kraljevstvo. Čako, jedan Firentinac, o čijoj ličnosti znamo samo iz Danteovog kazivanja (bilo je neosnovanih pokušaja da se on poistoveti sa pesnikom Čakom del Anguilarom), otkriva mu buduću sudbinu Firence u vreme borbe između Crnih i Belih (divlja stranka nazvana tako, jer su se njeni pripadnici doselili iz okoline i ostali prosti, iako su se obogatili trgovinom), kada je pala i krv 1. maja 1300. god. Iako su kolovođe Crnih prognane iz grada 1301. godine, već 1302. godine pobedili su Crni uz pomoć pape Bonifacija VIII, koji je pozvao Karla Valoa, brata francuskog kralja, da umiri Firencu. Među onima koji su tom prilikom prognani nalazio se i Dante. Posle razgovora sa Čakom Dante pita Vergilija da li će muke osuđenih biti veće posle Sudnjeg dana i dobija potvrdan odgovor, jer što je nešto savršenije, ono utoliko više oseća i bol i radost. Povrativši svest koja je nestala pred jadom devera i snaje zbog čega me je tuga ophrvala, nova mučenja i nove muke raje videh ma gde da pogledam više, ma gde da krenem, ma gde noga da staje. U trećem sam krugu, krugu kiše, što večna, prokleta, ledena i teška pada; koja se ne menja i kužnim smradom odiše. Veliki grad, prljava voda i sneg sada, kroz mračni vazduh, sve to lije; zemlja je natopljena smradom toga jada. Kerber, okrutna životinja da čudnije na svetu nije, iz tri grla pseća tu na svet laje, na te duše potopljene u gadosti najodvratnije. Crvene mu oči, brada crna prljava je,

veliki trbuh i kandže ravne oštrici; grebe, kožu dere i čereči dušu što nesrećna je. Pod kišom pseći zvuče im krici, jednom stranom štite drugu stranu tela; često se okreću jadni mučenici. Kada nas primeti, Kerber otvori ždrela, taj odvratni crv pokaza nam zube gadne; uzdrhtala mu je telesina cela. Moj vođa raširi tada ruke hladne, pa zemlje zagrabi pune šake svoje i njome napuni čeljusti gladne. Kao pseto koje laje što gladno je, pa se smiri kada zalogaj baciš pred ludu, jer samo da ždere ono namerno je, tako su bile pretvorene u požudu te obrazine demona Kerbera koji tako urliče na te duše da žele gluve da budu. Po senama smo gazili što ciče pod teškom kišom i tragove ostavljali preko ništavila što na ljude liče. Ti duhovi su na zemlji ležali osim jednog koji se uspravi da sedne kada vide da smo tuda koračali. „Oh, ti koga drugi vodi sred ove strave ledne,“ reče meni, „možeš li me prepoznati, rodio si se pre moje smrti bedne. Rekoh: „Nevolja zbog koje tvoja duša pati, možda me sprečava da te se setim i na tren, da li sam te ikada video ne mogu znati. Reci mi ko si ti na takvo mesto osuđen, na takvu kaznu da ako od nje veće ima, sigurno nema odvratnije za bilo koju sen. A on meni: „Tvoj grad ispunjen zavistima, do te mere da se čaša preliva jako, život mi je ispunio vedrim uživanjima. Vi građani ste me zvali Čako: zbog moje sklonosti ka proždrljivosti, kao što vidiš.pod kišom se mučim ovako. A nisam jedini osuđen zbog te gadosti,

jer ovde jesu duhovi svi ti zbog sličnog greha. „I reč više ne izusti. Ja odgovorih: „Čako, zbog tvojih muka ja ću liti suze, jer zbog njih i ja patim, ali, reci ako znaš, šta će to biti sa građanima zavađenog grada, da shvatim, ako još pravednih ima među njima i što je tolika nesloga tamo zatim?“ A on meni: „U dugim nesporazumima krv će pasti i divlja strana, k’o oluja, prognaće drugu sa mnogim poniženjima. Zatim će pobednička struja, za tri godine doživeti da je druga prevlada pomoću onoga koji još između dve strane leluja. Ova će, potom, dugo da vlada držeći drugu podjarmljenu što bolje ume da pati i da bude ponižena tada. Dvojica su pravednika, ali ih niko ne razume: oholost, zavist i lakomost: tri su bile varnice što su zapalile nesporazume. Tu prekinu jadikovke svoje nemile; ja mu rekoh: „Još želim da me poučiš, eto, da bi mi tvoje reči još toga otkrile. Farinata i Tegjajo76 što su bili časni prokleto, Jakopo Rustikuči, Arigo, Moska77 i drugi koje znam, a hteli su da rade pošteno sve to, reci mi gde su i pomozi da ih upoznam, jer velika me želja da saznam obuzima da li ih raj ljubi ili truje pakao sam?“ On odgovori: „Oni su među nesrećnicima: zbog drugih grehova nalaze se tamo niže, ako siđeš videćeš se sa svima. Ali, kada zemaljski svet počne oko tebe da se niže, molim te da druge podsetiš na mene: više ti neću odgovarat niti reći išta bliže.“ Izokrenuše se oči te sene: još me malo pogleda, pa glavu savi i pade s njome među druge slepce izmučene. A vođa meni reče: „Ne nadaj se više ovoj glavi

dok se anđeoska truba ne začuje kroz beznađe i neprijatelj njihov se ne pojavi: svako će svoj grob tada da nađe, svoje telo i svoje lice opet će da ima i saznaće kakva će večna kazna da ga snađe.“ Tako prođosmo sporim koracima, kroz prljavu smesu tela i kiše, budući život ne pominjući rečima; pa rekoh: „Učitelju, da li će još više da rastu muke njihove posle velike presude, da li im se isto ili manje zlo piše?“ A on meni: „Nauka tvoja neka ti bude odgovor: da što su stvari savršenije, one više bol osećaju, više za dobrim žude. Iako taj prokleti svet stanje savršenije da dostigne nikada moći neće, on mu se nada najiskrenije.“ Razgovarali smo idući ivicom tog puta nesreće više nego što se vidi iz stiha mog, pa stigosmo do mesta gde se silazi u zlo veće: tu smo sreli Plutona78, neprijatelja velikog.

PEVANJE VII (SEDMO) Krug četvrti: Tvrdice i rasipnici Silazak u krug peti: Naprasiti i lenjivci Pluton, stražar četvrtoga kruga, ljuti se kada vidi Dantea i Vergilija, pa priziva sotonu. Vergilije ga je smirio i uveo Dantea da mu pokaže kako su kažnjeni rasipnici i tvrdice. Oni su osuđeni da večno jure svojim polukrugom tako da se na jednom i drugom kraju tog svoga polukruga sastaju, pa se vraćaju natrag valjajući teške terete. Pri svakom susretu prebacuju jedni drugima greh zbog koga pate. Pesnici, zatim, razgovaraju o boginji sreće. Sreća je, po Danteu, nebeska, anđeoska inteligencija, neumoljivi izvršilac božanske volje, kojoj ljudi ne mogu da izmaknu. Ona nije ni slepa ni prevrtljiva. Dante i Vergilije idu dalje i silaze u peti krug u močvaru Stiks, koja okružuje užareni grad Dis. U gornjim delovima i na površini močvare kažnjeni su naprasiti, a u njenim dubinama, pod površinom, dave se lenjivci. „Oh, Sotono, oh, Sotono, kralju demona!“79 poče Pluton hrapavim glasom da buči, a sveznajuća mudra glava ona poče da me teši: „Neka te ne muči tvoj strah, ma kolika bila njegova snaga, hod niz stenu neće ti zaustaviti taj što huči. „Zatim se okrenu gubici onoga vraga i reče: „Ćuti, prokleti vuče; tvoj bes neka ide bestraga. Ne idemo bez razloga tamo gde vatra pakla suče, to se hoće tamo gde Mihajlo arhanđeo80 učini da na oholost kazne se sruče.“ Kao što jedra koja je vetar razapeo smotana padnu kada se jarbol slomi, tako pade na zemlju taj vrag ceo. Mi se nađosmo u krugu četvrtome hodeći po toj bolnoj strmini

koja sve zlo sveta nosi u prtljagu svome. Ah, pravdo božja! Ko sabra u toj količini nove muke i jade koje sam video i zašto nam naš greh toliko patnji čini? Kao što se nad Haribdom81 talas beo lomi sa onim na koji naleće, tako se i ovde vrtloži svet uveo. Tu videh gomile ljudi najveće kako sa jedne i druge strane, uz urlike, snagom grudi valjaju terete poveće. Kada tvrdice nalete na rasipnike, svako se okrene i, vičući, krene na stranu drugu: „Zašto čuvaš?“ i „Zašto bacaš zlatnike?“ Posle se vraćaju po mračnome krugu, svako ka suprotnoj strani leti jedan drugome upućujući porugu; Zatim se, kada stignu, okrenu drugoj meti i svojim polukrugom krenu ka drugoj strani. A ja sa bolom koji me raspameti rekoh: „Učitelju moj, ko su ovi ljudi ošišani,82 sada mi objasni da li su svi bili popovi ti što su sada levo od nas poređani?“ „Svi su bili slepci“, moj učitelj proslovi, „po stanju uma u prvome životu, nikada sa merom nisu trošili ljudi ovi. Vrlo jasno i glasno kazuju svoju golgotu kada na dve tačke kruga se sudaraju, tačke što razdvajaju njihovu sramotu. Ovi što kose na glavi nemaju popovi su bili, pape i kardinali, koji su znali u tvrdičluku da preteraju.“ Rekoh: „Učitelju, kada vidim taj svet propali, trebalo bi da prepoznam, u krugu ovome, neke koji su se tim gresima okaljali.“ A on meni: „Zalud se nadaš tome, život njihov, što ga greh blati, zamračio je lik grešniku svakome. Večno će se na dva kraja sudarati: jedni će stisnutih pesti, a drugi bez kose,

iz groba, sudnjega dana ustati. Tvrdičluk i rasipništvo raj ne donose, zato su ovi na kavgu osuđeni i neću reči trošiti na njih napose. Sada možeš videti, sinko, jao meni, prolaznost blaga što ga Sreća može dati i zbog kojeg su ljudi često zavađeni, jer sve zlato što se pod mesecom može sabrati ili je sabrano bilo, ovim umornim dušama dovoljno nije, niti bi ih moglo obradovati.“ „Učitelju“, rekoh mu, „zanima mene sama, ko je ta Sreća o kojoj si mi zborio, kada drži sva dobra sveta u kandžama?“ A on meni: „O, lude kakve vas je svet stvorio, koliko neznanja u vama ima! Objašnjenje upamti kada ga budem izgovorio. Onaj čija je mudrost nad svima stvori neba, i vođe odredi za nebo svako, i da svaki deo svetli drugim delovima deleći svetlost svima podjednako, pa i za zemaljska dobra sva upravnicu i vođu odredi, tako pretače prolazna dobra za koja svet zna sa naroda na narod, sa čoveka na čoveka, uprkos protivljenju ljudskoga uma; zato jedan narod vlada, drugi ropstvo čeka, prema odluci koju ona odmeri, skrivenoj k’o u travi zmija neka. Vaše znanje uzalud se sa njom meri, ona odlučuje, sudi i kraljevstvom upravlja kao i bogovi drugi u istoj srazmeri. Večno ona svoje promene obnavlja: božja volja joj nalaže brzinu, pa se promena sreće često mnogima javlja. To je ona koju su na krst, vaistinu, razapeli i oni što treba da je slave, a upućuju joj kletve i pogrdu njinu; ali, ona to ne čuje sred blaženosti prave: srećna je sa drugim prastvorovima,

svoj točak okreće i uživa blažene glave. Sada siđimo ka jadnijim prostorima: već zalaze sve zvezde što su se javljale kada tebi pođoh, dosta sa oklevanjima!“ Prođosmo krug stigavši do druge obale nad vrelo koje ključa, pa se izliva u jarak koji su njegove vode prokopale. Tu tamniji od grimiza taj tok biva: mi smo silazili po teškoj stazi dok nas je pratila ta voda siva. Taj tužni potok što silazi, močvaru Stiks je stvorio što se u dnu zlih obala nalazi. A ja videh u tom glibu, jer sam pažljivo motrio, blatnjave ljude, koji su se sudarali, i svaki je ponižen i nag bio. Oni su se ne samo rukama udarali, već glavom, grudima i nogama, pa zubima jedan drugome meso kidali. Dobri učitelj reče: „Sine, u ovim dušama naprasitost je sve nadvladala previše, a želim, takođe, da uverim i tebe sama da i pod tom vodom ima sveta koji diše, pa uzdasima mehure stvara na površini kao što vidiš kuda god pogledaš više. Utonuli u memlu zbore: ’Tako se čini sa nama što smo lenstvovali na svetlosti sa dušama ogrezlim u lenjoj maglini; zato patimo sada u ovoj kaljavosti.’ Ne mogu da izgovore ništa jasno, pa im pesmu glas lomi kao kosti.“ Tako obiđosmo to blato užasno u luku između obale suve i močvare, gledajući te ljude što gutaju blato masno: zatim stigosmo u podnožje jedne kule stare.

PEVANJE VIII (OSMO) Krug peti (nastavak): Naprasiti i lenjivci Dva svetla se pojavljuju na kuli na obali Stiksa da najave dolazak Vergilija i Dantea, dok treći plamen iz grada Disa potvrđuje da je obaveštenje primljeno. Ti znaci, koji podsećaju na tadašnje vojne običaje, najavljuje barku demona Flegije83 koji prevozi dva pesnika. Usred močvare na barkuje navalio Filipo Arđenti84, jedan firentinski naprasnik, ali ga Vergilije odbija. Pošto su izašli iz barke, demoni pokušavaju da im, na kapiji, spreče ulazak u grad Dis. Vergilije nastoji da razgovara sa demonima, ali su mu oni zalupili vrata grada. Vergilije hrabri Dantea objašnjavajući mu da će doći božji poslanik da im pomogne. Kažem, nastavljajući, da ranije podosta nego što smo u podnožje kule stali, pogled nam ka njenom vrhu uperen osta zbog dva plamička što su zablistali i jednog drugog koji s njima razgovara iz takve daljine da smo ga jedva ugledali. A ja se okrenuh moru sveznajućeg dara,85 pa rekoh: „Šta ovo znači? Ko su ovi što te vatre pale i šta im ona druga odgovara?“ A on će na to: „Šta nose ti gnusni valovi već možeš da primetiš i sam, ako ti vidik ne zamagljuju isparenja i otrovi.“ Nikada tetiva nije odapela strelu, znam, da tako brzo kroz vazduh laki leti kao što videh da čamac brz k’o plam dolazi kroz vodu ka našoj meti sa samo jednim veslačem u čunu tom koji je vikao: „Tu si, rode prokleti!“ „Flegijo, Flegijo, zalud grmiš k’o grom“, reče moj gospodar, „ovoga puta bićemo sa tobom samo dok putujemo močvarom.“ Kao onaj koji sazna da je prevara ljuta

njemu učinjena, pa onda zbog toga žali, tako Flegija u ljutnji ućuta. Moj vođa tada siđe u čun mali, pa i mene uvede u tom trenu, a barka se dublje u vodu uvali.86 Čim vođa i ja uđosmo u nju, stara barka zagazi tom vodom dublje nego kada vozi dušu bilo koju. Dok smo prolazili tim mrtvilom, preda me iskoči sva blatnjava duša neka i reče: „Ko si ti što dolaziš u času preranom?“ A ja njemu: „Ako sam tu, neću ostati doveka, ali, ko si ti tako nakazno blatan?“ Odgovori: „Vidiš da plačem bez leka.“ Rekoh mu: „Plači tako jadan, duše prokleti, ostani tu, jer sam te prepoznao, baš si gadan.“ On na to pruži ruke ka čunu, ali ga oprezni vođa gurnu sred blata govoreći: „S ostalima ostani i ti, psu!“ Zatim me zagrli oko vrata, poljubi u lice i reče: „Dušo ponosita, ona što te rodi blagoslovena bi toga sata! Ovo je bila u svetu osoba naprasita, ne bi dobrote nikakve u toj seni, pa je njena duša ovde sva ljutita. Mnogi što na zemlji misle da su kraljevi rođeni, ovde će k’o svinje ući u blatni pakao, a potomcima će ostati u najgoroj uspomeni.“ A ja na to: „Učitelju, baš bih se obradovao da ga vidim da tone u toj močvari pre nego što je čun bude prešao.“ On odgovori: „Pre nego li kraj ovoj bari budeš video, zadovoljan ćeš biti; pravedno je da ti se želja ostvari.“ Malo zatim videh kako srditi duhovi muče onoga tamo tako da još Bogu ne mogu dovoljno zahvaliti. Svi su vikali: „Filipa Arđenta mučite jako!“ A Firentinac taj i sebe samoga

zubima je još kidao kroz taj pak’o. Tu ga ostavismo, dosta o njemu zaboga, ali tada začuh takav lelek bola da sam samo zurio put zvuka onoga. Dobri učitelj reče: „Puta je manje od pola, približavamo se Disu gradu punom prokletih duša i đavola.“ A ja: „Minareta87 u tom jadu već jasno razaznajem u dolini, rumena kao da vatri boju kradu.” A on mi reče: „Večna vatra u toj tmini što gori, na njih baca iskre žarke, kao što vidiš, u toj paklenoj dubini.” Mi, pak, stigosmo u duboke jarke što su taj grad beznadno opasali, a zidine mi se učiniše gvozdene, bez varke. Još smo dosta dugo putovali dok ne stigosmo tamo gde lađar, nama kao svima: „Izađite“ viknu „ na cilj ste pristali“. Videh više od hiljadu, nad vratima, onih što su s neba pali, kako zbore gnevno: „Ko je taj što pravo ima da bez smrti šeta kroz mrtvo more?“ A mudri vođa dade znak njima da želi da tajno govore. Tada oni prestadoše sa povicima i rekoše: „Ti dođi, a onaj neka odlazi što se usudio da šeta po mrtvim kraljevstvima. Sam neka se vraća i gazi, neka proba ako zna, a ti ostani sada, ti koji si ga dopratio po toj mračnoj stazi.“ Pomisli, čitaoče, kako sam neutešan bio ja u zvuku prokletih reči,što tuda luta, da sam se uplašio da se neću izbaviti nikada. „O dragi vođo, više od sedam puta, ti mene zaštitio i izbavio jesi iz velike opasnosti što mi bi nametnuta. Ne ostavljaj me“ rekoh, „tako samog ti, pa ako napred ne možemo put ceo,

bolje da se natrag vratimo mi.“ A taj gospodin koji me je doveo, reče meni: „Dolazak na našu metu niko neće zaustaviti, Bog je tako hteo. Ali, tu me čekaj, dušu tvoju umornu i svetu ti okrepi i dobrom nadom nahrani, jer te ja neću ostaviti u donjem svetu.“ Ode i tu me ostavi po strani, blagi otac, u neizvesnosti tada, da li će se vratiti ili su mi dani odbrojani. Ne mogah čuti šta im reče, mada dugo sa njima stajao nije, kada jurnuše unutar grada ti naši protivnici i zalupiše kapije pred mojim gospodarom koji osta vani, pa se okrenu i ka meni krenu sve sporije. Pogledom u zemlju nanišani obeshrabren, pa prozbori kroz uzdisaje: „Bolna mesta da vidim ko li mi brani?“ A meni reče: „Neka te ne baca u očaje moja ljutnja, jer ja ću savladati iskušenje uprkos onome ko grad čuva, ma ko da je. Ta njihova drskost nije novo inaćenje; već su je pokazali na kapiji manje tajnog kova.88 Zato i danas bez brave eno nje. Video si na njoj mrtva slova,89 a već kroz nju neko ka nama silazi bez pratnje, duž paklenih krugova, zbog koga će otvoriti vrata ti vrazi.“

PEVANJE IX (DEVETO) Krug šesti: Na vratima grada Disa - jeretici Vergilije je uzrujan zbog nedolaska nebeskog izaslanika, pa govori sam sa sobom. On se uzdržava da ne bi svoj nemir preneo na Dantea, pa smiruje Dantea objašnjavajući mu da je on već jednom tuda prošao i da poznaje put do dna pakla. Na jednoj kuli grada Disa pojavljuju se Erinije ili Eumenide, kćeri Aheronta i Noći, koje su bile određene da služe Prozerpinu, kraljicu večnog plača. One prizivaju Meduzu90 protiv dvojice pesnika. Vergilije poziva Dantea da sakrije lice da ga Meduzin pogled ne bi skamenio, a zatim da pogleda u daljinu, na površinu Stiksa, gde se pojavio nebeski oslobodilac. On otvara vrata Disa, grdi đavole i zatim se vraća odakle je i došao. Dante i Vergilije ulaze u šesti krug u kome su kažnjeni jeretici. To bledilo što od straha u meni proklija kada videh vođu da se vraća nemirno, nagna njega da svoj nemir suzbija. Stade kao čovek koji osluškuje mirno, jer nije mogao daleko da vidi u tom mulju, kroz maglu gustu i nebo neprozirno. „Ipak moraćemo da pobedimo tu rulju“ poče on, „ako ne... takav ako se ne bi ponudio: dolazak mu čekam k’o da sam na vrelom ulju!“ Shvatih dobro da je on sakrio drugim rečima ono što poče da zbori, pošto ovima je drugi smisao bio, ali manje me ne uplaši ni to što izgovori, jer odala ga je reč isprekidana, da možda postoji značaj još gori. „Na dno ovog tužnog bezdana da li je sišao ikada iko iz prvoga kruga kome je beznađe kazna odabrana?“ Tako zapitah: „Retko bića druga,“ na to mi odgovori, „ budu među nama i prođu duž ovih paklenih jaruga.

Istina je da mi je već znana ova tama kada me prokle Erihta91 okrutna što vraća duše u tela sama. Kratko vreme mi je duša bila iz tela odsutna kada me ona nagna, među te zidine, da izvučem jednu dušu iz Judina kruga mutna. To je mesto najdublje, mesto najveće tmine i najdalje od neba, koje sve pokreće: dobro znam put, neka te ništa ne brine. Ova močvara čije toliko smrdi smeće, okružuje grad gde od bola duše ječe, u koji niko, pa ni mi, bez srdžbe, ući neće.“ Nisam upamtio šta mi još reče, jer pogled mi je pao tada na vrh visoke kule što užaren peče, gde su se uspravile iznenada tri paklene furije krvlju obojene, koje su imale žensko držanje i tela mlada, a zelenim hidrama oko pasa behu optočene; zmije i guje umesto kose njine oko groznog čela im zapletene. A on koji je dobro poznavao dvorkinje kraljice večno plačnog puta reče mi: „Eno Erinija što svakoga kinje. Eno Megere gde levo stoji smrknuta; Alekta na desnoj strani plače, Tizifona je u sredini.“ Tad zaćuta. Svaka je noktima grebla grudi sve jače, udarala se šakama i vikala da se sve ori, pa se ja privih uz pesnika od straha što se zače. „Dođi Meduzo, u kamen ga pretvori!“ vikale su, dole gledajući tada, „Tezej92 se tu već nekažnjen stvori.“ „Okreni se i oči svoje zatvori sada, jer ako bi Gorgona93 videla tvoje zene, ti se vratio ne bi, iz ovoga sveta, nikada.“ Tako učitelj reče, pa on sam mene okrenu i ne behu mu dovoljne moje ruke, već i svojima pokri moje očne mrene.

Kome razum plovi kroz zdrave luke neka mu um nauk ovaj razabere pod velom pesme što ima čudne zvuke. Već je povrh vala visokih preko mere stizala grozna buka puna jeze da su obe obale počele da trepere. Beše kao kada počne da veze besni vetar u sudaru dve toplotne struje, pa ruši nezaustavno šumske breze, lomi granje, valja i napreduje; silno prašan on sve obori dok stada i pastire u beg nateruje. Podiže ruke i reče: „Sada otvori oči i pogledaj onu penu staru tamo gde dim najcrnji gori.“ Kao što žabe, kada vide šaru neprijateljice zmije, kroz vodu polete dok se ne skriju u ševaru, tako videh kako beže siluete mnogih duša pred jednim što je pešice prelazio Stiks, a bile su mu suve pete. Skidao je gusto isparenje što mu oblivaše lice levu ruku upotrebljavajući često i jedino to mu je smetalo sred one izmaglice. Razaznah da je to glasnik što ga nebeski presto posla, pa se okrenuh učitelju, a on znak dade u tišini da poklonim mu se kada stigne na naše mesto. Ah, kako pun prezira mi se učini! Dođe pred kapiju, pa da je otvori palicom, ode, bez otpora njegovoj silini. „O, izgnanici s neba, prezreni narode,“ započe on na tom strašnom pragu, „otkuda toliki prkosi da se u vama rode? Zašto se opirete, trošeći snagu, volji čiji cilj nikada sprečen ne može biti, a patnje je uvećavala vama i svakom vragu? Čemu služi sudbini se protiviti? Vaš Kerber94, znate vi da zato vrat i bradu oderane uvek će nositi.“

Onda se vrati kroz ono blato, a ni reči nam ne uputi, već je ličio na čoveka koga mori drugih briga jato, pa ne brine o onome ko je pred njim bio; mi uđosmo u nedra onoga grada, jer nasje svetim rečima smirio. Ušli smo bez ikakvoga jada, a ja, koji sam želeo da razgledam kakvo stanje unutar tvrđave vlada, čim uđoh počeh da zagledam i videh veliko polje što se prostire puno bola i muka sedam. Kao što u Arlu95 gde Rona96 sporije nadire, kao što u Puli97 kraj kvarnerske pučine gde Italiju graniče talasi što se tu smire, grobovi zemlju neravnom čine, tako je bilo sred ovih paklenih stena, samo što je sve bilo još punije gorčine. Jer među rakama gori vatra plamena zbog čega su grobnice bile tako užarena lika da nijednom zanatu ne trebaju takva gvožđa žežena. Svi poklopci bili su podignuti, i vika čula se, a uz nju jauci hudi, kao da potiču od nesrećnika i mučenika. A ja: „Učitelju, ko su ti ljudi koji, sahranjeni u te grobove, puštaju krike bola od kojih cepaju se grudi? A on meni: „Jeresijarsi98 su spodobe ove sa sledbenicima svih sekti, ima ih više sada no što misliš da je stalo pod te pokrove. Svoj sa svojim u grobu se jada, a grobnice im gore sa manje ili više vrelina.“ Zatim, pošto na desnu stranu okrenu tada, prođosmo između mučenika i visokih zidina.

PEVANJE X (DESETO) Krug šesti (nastavak): Jeretici i epikurejci Dante saznaje od Vergilija da su na tom mestu kažnjeni epikurejci, koji su po tadašnjim tumačenjima, pored onoga da su sledbenici filozofa Epikura, bili protivnici tumačenja o besmrtnosti duše. Njihovi grobovi će, posle Sudnjeg dana biti, kao i grobovi jeretika, zauvek pokriveni. Duša Farinate delji Uberti99 prepoznaje Dantea kao Firentinca i razgovara sa njim o političkim prilikama u Firenci. Njihov razgovor je, nakratko, prekinuo dolazak duše Kavalkantea dei Kavalkanti100, koji je bio otac pesnika i filozofa Gvida Kavalkantija, najboljeg Danteovog prijatelja iz mladosti. Posle razgovora, Kavalkanteova duša pada u svoj grob, a Dante nastavlja da priča sa Farinatom, koji proriče Danteu da će biti prognan. Dante pita Farinatu kako to da duše u Paklu znaju šta će biti u dalekoj budućnosti, a o bliskoj budućnosti i sadašnjosti znaju samo ono što im kažu novodošli. Farinata mu to tumači. Moj učitelj krenu tajnom stazom između mučenika i zidina grada, a ja za njime tim bogazom. „Oh, uzvišena vrlino, što me vodiš sada kroz krugove grešnika!“ - rekoh, -“Pričaj meni i ispuni moje želje kojih mi je duša rada. Ti u grobovima što leže ojađeni mogu li se videti? Svi su pokrovi podignuti i niko ne čuva te seni. „A on meni: „Svi će se zatvoriti okovi kada iz Jozafata0101 stignu u ovo skrovište njihova tela koja im još čuvaju zemni grobovi. Ovde imaju svoje grešno grobište Epikur102 i njegovi sledbenici, jer ih je zavetovao da uče da duša sa telom ide na gubilište. Zato na to što si me zapitao na ovome mestu odgovore ćeš dobiti kao i na želju koju si mi skrio.“

A ja: „Dobri vođo, nemam šta kriti, već ćutim da bih manje zborio kao što si me tome učio i ti.“ „O Toskanče, što živ hodiš kroz pakao nemio i govoriš tako uljudno i glasno, zastani tu gde si do sada bio. Tvoj govor otkriva sasvim jasno da si se rodio u gradu plemenitom kome sam ja, možda, dojadio užasno.“ Te reči iznenada odjeknuše u trenu tom iz jednog od grobova, pa se pribih bliže uz svoga vođu, sav obuzet strahom. A on mi reče: „Kakva te mora stiže? Okreni se, vidi tamo je Farinata ustao: iz groba se do pojasa on diže.“ Ja sam već u njega gledao, a on se uspravio grudima i čelom kao da je Pakao prezirao. Vođa me rukom brzom i smelom, između grobova, ka njemu pokrenu govoreći: „Budi umeren u govoru celom.“ Kada sam stao uz tu urnu paklenu, on me pogleda skoro podozrivo: „Ko su tvoji preci?“ - pitanjem me prenu. Ja koji ništa nisam skriv’o, rado mu rekoh sve što je hteo čuti, a on na to veđe svoje podiže živo, pa reče: „Bili su oni protivnici ljuti meni, precima mojim i mojoj stranci iz onih dana da sam ih morao dva puta silom maknuti.“ „Vratila se ta stranka prognana,“odgovorih - „oba puta u ono doba, što nikada nije naučila vaša strana.“ U tom času iz otvorenoga groba druga sena do brade izviri, verujem, klečeći na kolena oba. Svuda oko mene stala je da viri kao da želi da vidi sa mnom još koga, pa ostavši bez nade, sva se uznemiri

i plačući reče: „Ako ti već sred ovoga slepoga zatvora hodiš snagom svoga uma, reci sin gde mi je? Zašto si bez sina moga?“ Odgovorih: „Ne dolazim snagom moga nauma: onaj što tamo čeka mene vodi onome koga Gvido nije poštovao sred zemaljskih šuma.“ Te reči i kazna njegova pri tome otkriše mi jasno ime ovo, pa zato bejah potpun u odgovoru svome. On naglo skoči i viknu: „Tvoje slovo šta znači? Nije poštovao? Zar živ više nije? Zar svetlost ne ljubi oko njegovo?“ Kad je primetio da mi je odgovor zastao kao da oklevam, on pade natrag i ne pojavi se više iz tame što ga krije. Ali, onaj drugi velikodušni, što znade da me tu zadrži, ništa nije pomerao, nit’ vrat pokrenu, nit’ bok, nit’ vrh brade, već nastavljajući tamo gde je stao: „Ako to“ - reče - „nisu naučila moja plemena, teže mi pada nego ovaj grob zao. Ali, neće proći ni pedeset mesečevih mena, a ti ćeš se i sam uveriti koliko je teška ta veština paklena.103 Dabogda se u svet živih ti mogao vratiti, pa reci mi: „Zašto su Firentinci toliki protivnici moga roda u svoj svojoj biti?“ Na to ja njemu: „Klanica i pokolj onoliki, kod Arbije104 što se zacrveni od pira krvavoga, čine da je u Firenci protiv vas narod svekoliki.“ On uzdahnu i glavu strese trena toga: „Tu nisam jedini bio,“ - reče - „a zacelo ni sa drugima tamo bez razloga. Ali, bio sam jedini, tamo gde se plelo zlo da se Firenca sa zemljom sravni, koji je za njen spas založio dušu i telo.“ „Eh, dabogda vam se smirio rod slavni,“ zamolih ga - „objasni mi jednu moru što me truje, što me muči, jedan moj izazov davni.

Izgleda da vi vidite, kako se čuje, budućnost i šta će ona da nam podari, ali sadašnjost vaš um ne razlikuje.“ „Mi vidimo samo udaljene stvari, kao dalekovida osoba neka, bog nam samo još to ostavi u stvari.“ Što je blizu skriva nam tama preka, pa ako nam drugi o tome ne daju glasa, ništa ne znamo o svetu živoga čoveka. Razumećeš da će onoga časa naša svest da nestane i posivi kada budućnost zatvori vrata spasa.“Tada, kao oni što se osećaju krivi, rekoh: „Kaži onome što je u grob pao da njegov sin još živi, a što sam na njegovo pitanje oklevao razlog je u tome što sam razmišljao o ovoj stvari koju sam sada razabrao.“ Moj učitelj me je tada natrag pozvao, pa ko je još sa njime u toj paklenoj vreži upitah duha, bi li mi rekao. Reče mi: „Više ih od hiljadu ovde leži, tu je Fridrih Drugi105 kraj Kardinala106, a o drugima ne bih izrekao sud neki teži.“ Tada je duša ta u tami nestala, pa ja ka pesniku krenuh razmišljajući o rečima tim što mi prorekoše mnogo zala. On krenu, pa tako hodajući reče meni: „Zašto si tako pometen?“ I ja dadoh mu odgovor zadovoljavajući. „Upamti što si čuo u taj tren da će protiv tebe biti.“ - mudrac mi zapovedi. „A sada slušaj dobro.“ - i podiže prst smotren: „Kada budeš kraj one čiji sjaj vredi i što sve vidi i na sve pazi,107 ona će tvoj životni put da odredi.“ On zatim krenu levom nogom da gazi, posred grada napuštajući te zidine, duž staze koja naniže silazi

ka smradu što se širio iz doline.

PEVANJE XI (JEDANAESTO) Krug šesti: Jeretici Podela donjeg pakla prema počinjenim grehovima Na ivici donjeg pakla, ali još u krugu jeretika, grob je pape Anastazija, za koga je Dante, po tadašnjem pogrešnom mišljenju, mislio da je jeretik. Dva pesnika sedaju kraj tog groba da se malo priviknu na smrad i Vergilije koristi tu priliku da Danteu objasni kako su smešteni grešnici u Paklu. Po ivici visoke strme obale, čije urvine čini stenje rasuto kružno, stigosmo do duša mučenih još okrutnije. A tu, zbog užasnog smrada što kužno, iz dubokog bezdana, isparava, zaklon da nađemo bilo je nužno iza poklopca velikog groba gde se očitava ovakav natpis: „Papa Anastazije108, što Fotina s pravog puta zavede, ovde spava.“ „Treba da silazimo sporije da se njuh svikne, malo po malo, na teški smrad, pa će biti podnošljivije.“ Tako Učitelj reče, a ja: „Meni je stalo“ rekoh - „dok ne naviknemo na isparenja, da ne gubimo vreme“. A on: „I meni je to na um palo.“ „Sinko moj, u ponoru ovoga stenja“ poče da zbori - „tri su kružića109 k’o žile, svaki manji što si dublje sred kamenja. Svi su puni prokletih duša što cvile, a zbog čega samo baciti pogled treba da razumeš šta su Bogu skrivile. Svakoj zlobi što izaziva gnev neba cilj je nepravda, a takva namera silom ili prevarom bližnjega vreba. Pošto je prevara urođena ljudska mera,

Bogu je odvratnija, pa zato varalice kažnjava većim bolom i dublje ih u pakao tera. U prvom krugu kazna se nasilnicima odmerava, ali, pošto nasilje u sebi trojstvo nosi110, niz od tri pojasa taj krug obeležava. Bogu, sebi i bližnjemu svome nasilje se nanosi, kažem, njima i njihovome imanju, kako ćeš jasno čuti da nasilnik prkosi. Smrt ili rane silnik je u stanju da nanese bližnjemu i onome što on ima, da uživa u paležu, pljačkama i razaranju. Zato u pojasu prvom sudi se razbojnicima, ubicama, štetočinama i onima što rane zadaju; za svaki greh četa je određena njima. Ljudi na sebe ruku dići znaju, i na svoje imanje, zato u drugom pojasu treba za svoje grehe uzalud da se kaju, svi što ruku digoše na se, ma ko da su, svi što imanje raspu ili prokockaju, pa plaču umesto da žive radosno u tom času. Nasilnici i Boga napadaju, odričući ga se, i njega samog kunu, grehom protiv prirode i Svevišnjega vređaju, pa zato u najužem pojasu u vatri trunu pod pečatom njegovim Kaor111 i Sodoma112 i oni što bogohuljenjem dižu bunu. Prevara što svakog vređa i dovodi do sloma, može da se čini protiv osobe poverenju sklone, kao i one što ne veruje munji varaličinog groma. Ovaj poslednji način, izgleda, da ubija one ljubavne veze što priroda stvara, pa u krug osmi mora da potone svako ko je licemer, laskavac i ko magijom čara, ko laže, krade kao i razni simonijaci113, podvodači, prevaranti i slična fukara. Sa načinom prvim ona se ljubav odbaci koju priroda stvara, kao i ona što se potom rađa i posebnim poverenjem sijaju njeni zraci. Zato u najnižem krugu beznađa,

u središtu sveta u kome Dis stoluje, izdajice takve večna kazna pogađa.“ A ja: „Učitelju, dobro razlikuje tvoja misao i objašnjava jasno ovaj ponor i narod što tu jadikuje. Ali, reci mi, oni što u močvari kukaju glasno, oni što ih vetar šiba i kiša tuče i što se rečima vređaju užasno, zašto nisu u gradu gde vatra suče kažnjeni, ako se Bog na njih ljuti? Ako se ne ljuti, što im nameće paklene obruče?“ A on meni: „Šta ti to um sluti“ reče - „kada obično ne čini tako, i kuda sada želi da se zaputi? Biće da se sećaš reči svakako sa kojima tvoja Etika114 zbori o tri stvari koje nebo ne želi nikako, o neumerenosti, zlobi i besu što ga tvori divljaštvo? I kako neumerenost tada Boga manje vređa i manje se kori? Ako dobro shvatiš ovu pouku sada, pa se setiš ko su bili oni mučenici što kaznu trpe izvan grada, videćeš dobro zašto su ti jadnici razdvojeni od ovih i zašto božja slava blažu kaznu određuje njihovoj krivici.“ „O sunce, što svaki vid prosvetljava, zadovoljavaš me kada sumnje razveješ moje, pa mi je to drago kao i kada me znanje ispunjava. Ali, još nešto neka objasne reči tvoje,“ rekoh - „ o zelenaštvu kaži što tako da vređa ume božju dobrotu i rasprši sumnje što mi se još roje.“ „Filozofija „ - reče - „onoga ko je razume uči, u mnogim knjigama, da priroda početak ima sred šume božjeg uma i u njegovim veštinama, pa budeš li tvoju Fiziku115 čitao, naći ćeš već na prvim stranicama da vaša umetnost, koliko je ko znao,

sledi prirodu kao đak učitelja baš, jer je ona božja unuka, tako je Bog dao. Iz njih dve, ako se ti sećaš početka Geneze116 tamo slovi, da crpimo život i napredak naš. A pošto zelenaš drugim putem plovi, prezire prirodu i sledbenicu njenu, on drugom nadom sreću lovi. Za mnom sada niz stazu kamenu, jer sazvežđe Ribe već svoju svetlost šalje, dok Veliki Medved bdi nad Kaurom117 u tom trenu, zato niz ovu strminu poći ćemo dalje.“

PEVANJE XII (DVANAESTO) Krug sedmi: Nasilnici Pojas prvi: Nasilnici protiv bližnjega svoga Pesnici silaze u sedmi krug. Put je strm. Čuvar kruga je Minotaur118, simbol žestoke bestijalnosti. Idu duž vrletne urvine koja je nastala posle zemljotresa izazvanog u trenutku smrti Isusa Hrista. Tu su kentauri119 čiji vođa Hiron120, na Vergilijevu molbu, određuje Nesa, jednog od kentaura, da prenese Dantea na drugu obalu reke Flegetonta121. U toku prelaženja, Nes pokazuje pesnicima tirane potopljene do čela u reku vrele krvi, ubice potopljene samo do vrata i tako redom sve manje grešnike koji su zato i sve manje potopljeni u Flegetont. Mesto na kome smo silazili niz hridi strmo je bilo i po onome što tu huči tako užasno da niko to ne bi želeo da vidi. Kao što onaj odron koji se sruči iza Trenta122 u Adiđa123 od potresa nastade ili zato što su popustili zemljini obruči, pa od vrha brega odakle on pade sve do ravnice takva je urvina da niko ne može da siđe u te jade, takva je do ponora ovde bila strmina, a ivicom tog odrona šeta ona kritska strvina124 što je u lažnoj kravi125 začeta, pa kada nas vide, ujede se od jada kao neko koga bes iznutra rešeta. Moj mudrac doviknu njemu tada: „Zar misliš da je kralj Atine pred tebe stao, onaj od čije ruke ti na zemlji nastrada?126 Sklanjaj se životinjo, ovaj nije došao zato što ga tvoja sestra tu zaputi, već da bi vaše muke razabrao.“ Kao što se bik otrgne kada udarac ljuti njemu smrtnu ranu nanese,

pa tamo amo skače k’o ludak sumanuti, tako videh Minotaura da se trese. A vođa meni viknu: „Trči ka prolazu, lakše je proći kada ga bes zanese.“ Tako krenusmo niz strmu stazu dok nam je kamenje izmicalo pod stopama našim u tom bogazu. Dok sam razmišljao, on reče: „Misliš li pomalo na ovaj odron što ga je čuvala ona beštija čiji sam bes smirio malo? Znaj da kada me je sudbina poslala prvi put ovde u donji pakao, ova urvina tada nije postojala, ali, malo pre, ako sam dobro razaznao, nego što je došao onaj što veliki plen od Disa iz prvog kruga je ubrao127, zatresao se tako strašno onaj kamen da pomislih da je svemir pao u ljubavni zanos, taj ljubavni plamen, koji je, misle neki, svet u haos već vraćao. U taj čas se kamen stari, kao lava, ovde i tamo odronio i survao128. Pogledaj u dolinu, jer se približava krvava reka u kojoj ključa onaj što je nad bližnjim znao da se iživljava.“ Oh, slepa srdžbo i ljutino koje nas mamuzate u kratkome životu, pa jao, u večnome ovako ispaštamo grehe svoje! Videh široki jarak što je opasao u velikom luku celi prostor šturi kao što je to moj vođa rekao, a u podnožju urvine, kraj jarka, Kentauri su trčali jedan za drugim, naoružani strelama, kao što se na zemlji u lovu juri. Videći nas da silazimo, svi stadoše, pa ka nama trojica se izdvojiše sa lukovima i ranije izvađenim strelicama, a jedan viknu iz daleka: „Recite nam svima na koje muke dolazite niz tu strminu?

Odgovarajte da strele ne polete ka vašim grudima!“ Moj učitelj reče: „Odgovor ćemo dati, uistinu, samo Hironu kada se približite nama, a ti si zbog naglosti zaslužio nesrećnu sudbinu.“ Zatim me taknu i reče: „To se Nesov glas prolama. On je umro za lepu Dejaniru129, ali je uspeo da osveti sebe sama. A onaj u sredini što razmišlja u miru veliki je Hiron učitelj Ahila, druže; treći je Folo, sklon besu i hiru. Na hiljade oko jarka kruže gađajući strelama duše koje u krvi potonu manje nego što grehom zasluže.“ Tim hitrim životinjama mi priđosmo prvi; Hiron vrhom strele bradu je sklonio otkrivajući čeljusti kojima snažno mrvi, i kada je velika usta razotkrio reče drugovima: „Jeste li primetili da sve što je takao onaj pozadi, on je i pomerio? Tako mrtvi ne ostavljaju tragove svoje.“ A moj dobri vođa već se približio grudima gde dve različite prirode srasle stoje, pa odgovori: „Živ je jedini među nama svima, treba da mu pokažem ovu dolinu leleka; nužda ga vodi, a ne želja za uživanjima. Neko130 sa pevanja aleluje dođe izdaleka, pa mi službu ovu ishodi; nije lopov niti sam ja crna duša neka. Molim te zarad vrline što vodi korake moje ovom divljom stazom, daj nekoga tvoga da s nama brodi i da nam pokaže mesto sa gazom, a onda ovoga nosi na plećima, jer duh nije da lebdi nad ovim jazom.“ Hiron se okrenu na desno ka kentaurima, pa reče Nesu: „Okreni se i vodič im budi, slanjaj s puta svakoga kentaura pred njima.“ Sa vernim pratiocem nagle ćudi krenusmo duž obale gde se crvenela reka vrela

u kojoj su grešnici vrištali k’o ludi. Videh ljude potopljene do čela, a veliki kentaur reče: „To su tirani, puni zala, što im je duša tuđa imanja i krv htela. Oplakuju bezdušne grehe sred ovoga kala. Tu su Aleksandar131 i okrutni Dionisije132 zbog koga je Sicilija godinama muke imala. Eno ono čelo što kosu crnu vije Acolino133 je, a do njega onaj plavi Obicio134 je, kome, nema šta da se krije, nesin na svetu zemaljskom poradi o glavi.“ Onda se okrenuh pesniku koji mi reče: „Za njime ti sada, a ja ću iza tebe po ovoj stravi.“ Malo dalje kentaur, kraj te krvi što teče, pokaza svet utonuo do grla135 što tu je izvirivao iz vreline što peče. Pokaza senu što izdvojena svoju sudbu oplakuje, rekavši: „Taj136 probode u božjem hramu srce koje se još kraj Temze poštuje.“ Zatim videh ljude kroz ključalu skramu što su glavu i prsa držali na površini137 i prepoznah mnoga lica utonula u tamu. Ona krv što je pekla vrelinom postajala je sve plića i plića sada i najzad se primakosmo gazu onom. „Kao što vidiš da na ovoj strani opada ta krv iz koje ključali mehuri zrače,“ reče kentaur, „znaj da dalje od ovog jada na drugoj strani njeno dno tone jače sve dok ne dostigne onu dubinu na kojoj svaki tlačitelj mora da plače. Božja pravda ovde sudi tiraninu Atili138, što na zemlji bič je bio svima, sudi i Piru139 i Sekstu140. Na ovu tminu i suze osuđeni su u vrelim virovima Rinijer iz Kometa i Rinijer Paco141, pirati, koji su onoliko pljačkali po drumovima.“ Zatim se okrenu i preko reke vrati.

PEVANJE XIII (TRINAESTO) Krug sedmi (nastavak) Pojas II: Nasilnici protiv sebe samih (samoubice i raspikuće) Pošto ih je Neso napustio, dva pesnika su se zaputila kroz čudnu šumu sa iskrivljenim deblima na kojima žive Harpije142, iz kojih se čuju uzdasi. Dante, na nagovor Vergilija lomi jednu grančicu i drvo, u kome je zatočena duša Pjera dela Vinje143, prvo se žali, a zatim priča kako je, kao žrtva zavisti na dvoru Fridriha II, iako pravedna prema ljudima, postala nepravedna prema sebi i Bogu čineći samoubistvo. Objašnjava da, posle Sudnjega dana, samo duše samoubica neće moći da se vrate u svoja tela. Zatim, Dante susreće Lanu iz Sijene144 i Đakoma iz Sant Andree145, rasipnike i samoubice. Na kraju, od jednog Firentinca samoubice Dante saznaje uzrok nesreće svoje domovine. Još Neso nije pregazio reku kada, iako tamo nijedna staza nije vodila, mi stigosmo u šumu neku. Ne bi zelenog lišća, već mu je boja tamna bila, ne bi vitih grana, već čvornovatih i krivih, ne bi voća, već otrovnih žila. Takvih čestara gustih, bodljikavih i sivih ne nalaze ni one zveri što između Kometa146 i Čečine147 beže od mesta pitomih i tihih. Tu gadne Harpije svijaju gnezda prokleta zbog kojih Trojanci napustiše Strofade148 kada im najaviše da će ih stići glad kleta. Krila imaju široka, vratove i glave ljudske, da ti se zgade, noge sa kandžama i trbuh perjem obrastao, na drveću kuknjavom kazuju čudne jade. A dobri učitelj: „Pre nego što kreneš u taj pakao,

znaj da se nalaziš u drugome pojasu,“ tako reče meni, „i tu ćeš biti dok ne budeš stigao do užarene peščare na zlu glasu; zato gledaj dobro, pa ćeš videti takvo stradanje da mi na reč ne bi poverovao u ovom času.“ Ja sa svih strana začuh jadanje, a nigde onoga ko je tako zavapio, pa zbunjen stadoh na to jecanje. Vođi se učinilo da sam pomislio da su glasovi u onom granju dolazili od nekoga ko se tamo skrio. Zato reče: „Ako odlomiš grančicu manju sa nekoga od tih stabala, videćeš potom: dobro razabrati nisi bio u stanju.“ Tada pružih ruku, pa šakom otkinuh grančicu sa velikog trna, a drvo viknu: „Zašto lomiš grančicu na stablu mom?“ Zatim ga obli krv crna, pa nastavi: „Zašto me kidaš ti? Zar ti je duša manja od zrna? Ljudi smo bili i mi svi, ali i da smo bili zmije, trebalo bi da imaš više samilosti!“ Kao kada sirovo drvo plamen bije, pa na jednoj strani gori, a na drugoj pišti zbog vazduha što iz njega bije, tako su iz stabla ranjenoga što vrišti izlazili krv i reči, pa ispustih grančicu i stajah kao čovek koga strah ništi. „Da sam mogao ranije da razvejem njegovu nevericu,“ odgovori mudrac moj, „u ono što je znao, ranjena dušo, kada je čitao moju pesmaricu149 ne bi on ruku na tebe digao, ali, stvar je toliko neverovatna sada da sam ga na to naveo, iako mi je žao. Reci mu ko si ti bio, a neka ti naknada bude, kada se on gore vrati po božjoj volji, da sećanje na tebe on obnovi tada.“ A stablo: „Tvoj slatki govor me tako odobrovolji

da neću ćutati, a vi nemojte zameriti, jao, ako potraje duže priča o mojoj nevolji. Ja sam onaj što je držao oba ključa Fridrihova srca i njih sam, zaključavajući i otključavajući, tako blago okretao da sam jedini što i sada sve njegove tajne znam. Visoku službu verno sam služio, časti mi, pa sam izgubio san i zdravlja plam. Bludnica zavist čiji pogled uvek bdi nad carskim dvorovima, ta pokvarena propast od koje boluju dvorovi svi, sve uzbuni protiv mene, ta zloća nečuvena, pa me oklevetaše kod cara do te mere da mi, zbog pređašnje časti, duša bi ranjena. Duša moja zbog klevetnika i nevere, nadajući se da će u smrti naći spasenje, učini nepravdu protiv sebe i svoje vere. Kunem se u svoje čudno korenje da gospodara nikad nisam mogao izdati, što je častan bio i ukazao mi poverenje. Ako neko od vas u svet živih se vrati, neka popravi ono što učini zavist meni, i klevetu spere zbog koje mi duša pati.“ Vođa poćuta, pa reče: „Reci ovoj seni, ne gubi vreme, da ti kaže, čas sada je, sve što bi želeo da zna tvoj duh blaženi.“ A ja njemu: „Ispunjena jadom duša moja je, ti pitaj ono što misliš da treba da znam, jer od bola reč mi u grlu zastaje!“ On zato nastavi: „Ako želiš da ovaj čovek i sam učini to što si sada zamolio, duše zatočeni, ti reci nam’, molim te, kako ti se duh svio u to stablo, sred te čvornovate kuće, i da li se iko ikada toga oslobodio?“ Tada silno dunu ono kvrgavo pruće, pa se taj vetar u glas pretvori: „Ukratko ću objasniti kako je to moguće. Kada gnevna duša telo otvori,

pa se od njega odvoji, svojom voljom, Minos je u sedmi krug obori. Padne u šumu, ali ne na mestu određenom, već tamo gde je slučaj baci prvo, pa klija kao zrno žita na tlu tom. Mladica postane, a zatim divlje drvo. Harpije mu onda lišće kidaju zubima, bol zadaju i izranjave telo svo. Kao i druge duše, poći ćemo ka našim telima, ali ne zato da se spoje sa našim dušama, jer nije pravo da se ima što se samom sebi uzima. Mi ćemo tada, u ovim žalosnim šumama, da ih povešamo, svako na trn najljući, kraj neprijateljskih duša na kvrgavim granama.“ Stajali smo kraj stabla, čekajući da nam još o nečemu zbori, kada se začu zvuk zaglušujući kao što biva s onim što se u lovu stvori, pa čuje hajku i vepra koga strah mori dok se iza njega besni lavež ori. I eto dve prilike s leve strane, u gori, beže izgrebane i potpuno nage, lomeći granje i šibljak najgori. Onaj prvi reče: „Još nema moje smrti drage!“ A onaj drugi što je za njime kasnio viknu: „Lano, nisi tako, iz sve snage, u bici kod Topa150, jurio.“ A onda, kao da mu daha nestade, sasvim se u jedan grm skrio. Iza njih je kroz paklene jade jurio čopor brzih i krvožednih pasa kao što hrt pušten s lanca juriti znade. Onoga u grmu dočepa se razjarena masa, pa ga rastrže na bezbroj komada i od tela ne ostade ni traga ni glasa. Uze me pod ruku moj vođa tada i povede do grma koji je uzaludno plakao zbog svojih rana i svoga jada. „O Đakomo iz Sant Andree“, grm je uzdisao,

„što mene sebi za štit postavi? Kakve sam grehe zbog tvog grešnog života ja imao?“ Vođa kraj njega stade i pitanje postavi: „Ko si ti što iz tolikih rana zboriš bolne reči kroz veo krvavi?“ A on nama: „O duše, došle s onih strana, da vidite okrutno nedelo kada kidaju lišće s mojih grana, skupite ga u podnožje moje neveselo. Iz grada sam što svetoga Jovana slavi umesto Marsa151, pa će on, zacelo, uvek ratnom mukom da ga mlavi. I da njegov kip nisu ostavili na mostu što se preko Arna152 plavi, oni što su kasnije grad obnovili iz pepela koji je Atila153 ostavio, uzalud bi sav trud uložili. Ja sam se u svojoj kući obesio.“

PEVANJE XIV (ČETRNAESTO) Krug sedmi (nastavak) Pojas III: Nasilnici protiv Boga, hulitelji Pesnici stižu do peščare na koju padaju ognjene pahuljice. Tu su kažnjeni hulitelji, koji leže na leđima, sodomisti koji neprestano trče i zelenaši koji sede pogureni. Među bogohuliteljima je i Kapanej 154, kažnjen zbog preziranja bogova. Vergilije, zatim, objašnjava Danteu poreklo paklenih reka i otkriva mu da je statua Starca na Kritu ustvari simbol ljudske istorije, a da iz njegovog tela, osim glave, teku suze koje upija zemlja i od njih nastaju sve reke i jezera u Paklu. Ljubav prema rodnoj grudi me je podstakla da prikupim lišće rasuto po stazi i vratim ga samoubici što zaćuta sred pakla. Stigosmo tamo gde se prelazi iz drugog pojasa u treći i vidi šta čini strašno umeće kojim pravda grešnike gazi. Da bih dobro opisao stvari u toj nigdini, kažem da stigosmo u ravan bez ijednoga duba, pustu bez ijedne biljke na površini. Nju opasuje šuma bolna i gruba kao što tu šumu onaj jarak opasuje: stadosmo kada stigosmo do ruba. Suv i gust pesak tlo pokrivao tu je kao onaj pesak što beše u pustinji155 kojom je Katon156 morao da putuje. Osveto božja, ono što videh u paklenoj škrinji veliki će strah da izazove u svakome ko bude čitao šta u njoj grešnike kinji. Videh čete golih duša u očaju u kome bedno one kukaju sve zajedno, a ipak svaka je drugačije kažnjena u pesku onome.

Neki su ležali na zemlji nauznak, neki su tamo zgrbljeni sedeli, a neki neprestano trčali, pak. Bilo je više onih što su naokolo leteli, a manje onih što su tamo ležali, ali su se zato u mnogo veći bol spleli. Nad peščanim predelima su padali rojevi ognjenih pahulja po dušama svima kao kada se,bez vetra, sneg na Alpe svali. Kao što je Aleksandar157 u vrelim predelima Indije video da na prostranstvo svo kiša plamenih jezika pada u jatima, pa naredio da gazi mnoštvo plameno to, jer se tako gasi bolje, cela njegova armada, pre nego što se nova ognjena kiša sruči na tlo, tako ovde večni žar nije prestajao da pada, pa se pesak palio kao iskra na kremenu udvostručujući bol onim grešnicima sada. Neprestano su bedne ruke, na smenu, otresale žar što ga je ognjena maska neprestano slala na peščanu arenu. Ja počeh: „Učitelju, ti što te nijedna staza adska ne zaustavi, osim kada su demoni okrutni izašli pred nas na vrata gradska158, ko je onaj veliki što ne mari za žar zloslutni, već leži pun prezira i ljutine kao da ga se ne tiče ovaj oganj mutni?“ A taj isti primeti u paklu one vreline da se o njemu raspitujem kod vođe moga, pa viknu: „K’o živ što sam bio i mrtav sam sred tmine. Da Zevs izmori kovača svoga od koga rasrđen uze vatrenu strelu svoju kojom mi probi srce časa onoga ili ako izmori i sve druge kovače u znoju u Monđibelu159, toj crnoj kovačnici, vičući: 'Dobri Vulkane160 pomozi osvetu moju!’ kao što učini kod Flegra161 u bici i da me svom snagom prostreljuje, ne bi mogao da uživa u osveti radosnici.“

Tada moj vođa progovori poput oluje kako ga nikada nisam čuo do tada: „O, Kapaneju, baš zato što se ne smiruje tvoja oholost, ti si kažnjen sada, a nema kazne veće od one koju tvoj bes može tebi samome da zada.“ Zatim se okrenu, smirivši ljutnju svoju, pa reče meni: „On je bio jedan od sedam kraljeva što su Tebu162 hteli da osvoje u boju. Na Boga je hulio, pa i sada na njega prezirom seva, ali, kao što rekoh i njemu, to bogohuljenje na prsima mu, k’o ukras neki, sagoreva. Sada za mnom pođi i slušaj upozorenje da ne gaziš po pesku punom žara, već neka ti se noga duž ruba šume penje.“ Ćuteći dospesmo tamo gde se otvara tok rečice, u onim mračnim šumama, čije rumenilo još u meni jezu stvara. Kao što potočić ističe iz vrela Bulikama163, čiju vodu zatim zahvataju grešnice, tako se i ona razliva po onim peščarama. Dno njeno, obale i njene ivice bili su od kamena, pa sam razabrao da se tu može preći mimo one žeravice. „U svemu onome što sam ti pokazao od kada smo prošli kroz kapiju čiji je prag svako prošao, nisu mogle da vide stvar važniju oči tvoje od ove rečice što gasi sve plamenove koji nad njom biju.“ Tim rečima moj se vođa oglasi, pa ga zamolih da mi još te hrane stavi u usta i glad, što je u meni izazvao, ugasi. „Na sred mora leži zemlja pusta,“ reče on, „koja se Krit zove sada, pod čijom vladom164 svet prožive doba zlatousta. Tamo je planina što je nekada bila bogata vodom i zelena, po imenu Ida, a danas je napuštena drevna gromada.

Rea165 od nje kolevku svome sinu sazida, pa naredi, da bi bolje skrila njegov plač, da mu roblje vikom zaklon zida. Unutar planine Starina se uspravila okrenuta licem ka Rimu, što kao ogledalo blista, a leđima ka Damjeti166 pokraj Nila. Glava mu je od zlata čista, ruke i grudi od srebra bela, u pojasu sva bakrena je njegova bista, a nadole od gvožđa mu trupina cela, osim desne noge, koja je od gline, na koju je više oslonio težinu tela. Svaki deo je imao raspukline, osim onoga od zlata, iz kojih su suze lile, pa tonule u podzemne dubine. Te suze su ovde dotekle i stvorile Aheront, Stiks i Flegetont, reke hada koje teku kroz jaruge nemile, sve donde gde nema više pada, pa stvaraju Kokit167 što Pakao plavi; videćeš ga kada tamo stignemo, ne o njemu sada.“ A ja njemu: „Ako se ovaj potok pravi u gornjem svetu i iz njega teče, kako to da ga videh tek u ovoj stravi?“ „Ti znaš da je ovo mesto kružno“, vođa reče, „pa iako si veliki put prošao idući na levo gde sve veća vatra peče, još nisi celi krug obišao i ne bi trebalo čuđenje da te obuzima zato što si novu stvar ugledao.“ A ja njemu: „Učitelju, mene zanima gde je Flegetont, a gde Leta168? Imaš reči koje o drugoj, a za ovu kažeš da se od suza nadima.“ „Zaista me veseli pitanje tvoje,“ odgovori, „ali, bar je ključanje crvene vode moralo da ti kaže da Flegetont to je. Letu ćeš videti kada se iz ovoga jarka ode tamo gde duša ide, očišćena, da zaboravi pošto je okajala svoje grehe, moj rode.“

Zatim reče: „Vreme je da se put nastavi kroz šumu. Neka ti noga samo staje po rubovima kamenima što ih vatra ne plavi, a nad njima svaki plamen nestaje.“

PEVANJE XV (PETNAESTO) Krug sedmi (nastavak) Pojas treći (nastavak): Nasilnici protiv prirode Među sodomistima koji trče duž nasipa pod vatrenom kišom, Dante prepoznaje Bruneta Latinija169, koga slavi kao svoga bivšeg učitelja. Bruneto mu predskazuje novo izgnanstvo. Zatim upoznaje još dve duše koje su tamo kažnjene - Priscijana170 i Frančeska d’ Akorsa171. Na kraju, Bruneto Latini preporučuje Danteu svoja dela i pridružuje se gomili koja neprestano trči pod vatrenom kišom. Išli smo duž obale od kamena dok nas je zasenjivala rečna para, tako da je štitila vodu i nasip od plamena. Kao što Flamanac nasipe stvara između Visenta172 i Briža173 u strahu od mora da se odbrani od njegovih udara i kao što Padovanac uz Brentu174 mora da štiti svoju zemlju i gradove pre nego što se sneg otopi sa Koruških gora, tako je neko stvorio nasipe ove, samo ih ovako visoke i debele niko nije sagradio, ma čije da behu ruke majstorove. Već sam toliko daleko od šume bio da nisam mogao da je vidim više ni da sam se okrenuo da bih je potražio, kada nam u susret ispod one vatrene kiše dođoše mnoge duše, pa sve one tad, idući po onome nasipu, poglede u nas upiljiše, kao u veče dok sija mesec mlad, i u nas one su zurile netremice poput krojača starog kada konac u iglu da udene je rad. Dok su me gledale te grešne dušice,

jedna me prepozna i skutove moje uhvati vičući: „Kakvo čudo sred ove tmice!“ A ja, kada ka meni pruži ruke svoje, zagledah se u tu dušu, koju peče vatra grozna, pa iako njeno lice užasno sprženo je, to ne spreči moj um da je prepozna i, nadnevši ruke nad obraz njen užareni, odgovorih: „Šjor Bruneto, vi tu, da li to ko zna?“ A on: „Sinko moj, može li, blago meni, Bruneto Latini s tobom malo da se vrati i nakratko ostavi društvo ovih seni?“ Rekoh mu: „Samo izvolite, možete ostati koliko želite i sa vama ću sesti sada, ako nema ništa protiv ovaj što me prati.“ „Oh, sinko“, reče, „ako neko iz ovog stada stane na tren, sto godina zatim mora stajati, pa od vatre ne može kretanjem da se štiti tada. Zato, idi dalje, ja ću iza tebe hodati, a kasnije ono društvo ja ću stići, koje će večno svoj greh oplakivati.“ Nisam smeo sa moga puta sići da s njim uporedo hodim, već sam smerno držao pognutu glavu ne mogavši mu prići. „Kakva sreća ili kob,u ovo carstvo neizmerno, pre smrti te dovodi u ovu grozotu i ko je taj što ti put pokazuje verno?“ „Tamo gore, dok još uživah zemaljsku dobrotu odgovorih, „izgubih se u dolini nekoj pre zrelog doba u mome životu. Tek juče ujutru okrenuh leđa ravnici toj, a ovaj se pojavi dok sam se vraćao i povede me u spas po stazi ovoj.“ A on meni: „Ako budeš znao da slediš svoju zvezdu, doći ćeš do slave, kao što sam to za zemnoga života razabrao. A da mi tako rano smrt ne dođe glave, videći koliko ti je nebo sklono, ja bih ti potpora bio za stihove prave. Ali, nezahvalno pleme ono,

taj rod što se iz Fijezola175 u drevno doba ispilio i čija surovost i neotesanost još zvone k’o zvono, mrziće te samo zato što si dobro činio i u pravu će biti, jer kraj oporih trnjina da raste smokva slatka, nikakav ćar ne bi bio. Poznata je slepoća njina, puni su tvrdičluka, zavisti i oholosti, gledaj da se oslobodiš takvih osobina. Tvoja sudbina će sa toliko časti da te ugosti da će obe strane želeti da te imaju, ali će jarac od trave morati da se oprosti. Neka se fijezolanske beštije iskomadaju međusobno, a da diraju biljke neće biti pravo, ako na njihovom đubrištu još proklijaju one u kojima vaskrsava seme zdravo onih Rimljana176 koji se već tamo bili kada je nastalo to leglo nezdravo.“ „Kada bi se moji zahtevi ispunili,“ odgovorih, „iz ljudskoga roda i gornjega sveta vas još ne bi prognali i izbacili, jer ste u mome sećanju živi i u meni cveta draga i očinska vaša slika poštovana, kao kada ste u doba vaših zemnih leta učili mene kako se stiže do večno slavnih dana, a toliko je cenim da sve dok živim neka se o njoj sluša sa mojih usana. To što kažete da ću da doživim čuvam zajedno sa drugim proročanstvima da mi protumači ona kojoj se divim177. Neka je toliko znano vama i svima da, samo ako mi savest nije pogođena, podneću svaki naum koji sudbina prema meni ima. Takva budućnost nije meni prvi put predviđena: zato neka me kolo sreće kuša po volji, ne brine me pretnja njena.“ Moj učitelj se, na stranu gde je ona duša, tada unazad okrenu, pa mene gledajući, reče: „Ko pamti, taj dobro sluša!“ Svejedno, nisam prestao da zborim hodajući

sa šjor Brunetom, pa upitah ko su njegovi najpoznatiji i najugledniji drugovi u toj zloj kući. A on meni: ,Dobro je znati ko su ovi što su sa mnom, ali bolje da se ništa ne zbori o mnogima, jer malo vremena ima da se slovi. Uglavnom su to bili ljudi u sveštenoj odori i pisci veliki i veoma slavni, a zbog istog greha pakao ih ovde mori. Priscijan je u onom jatu glavni, a Frančesko d’Akorso duša je ona druga, pa ako bi pogledao taj svet ogavni video bi i onoga što ga je Sluga svih sluga178 s Arna do Bakiljonea179 preneo gde je otegao sramne udove, pa trči sred ovog paklenog kruga. Sada ne bih više sa tobom išao niti govorio, jer sam upravo opazio da se iz peska novi dim podigao. Dolazi svet s kojim ne bih bio: neka moj Trezor180 bude na umu tvome; u njemu još živim, ništa ti više ne bih tražio.“ Zatim se okrenu, pa polete nalik trkaču onome što u Veroni zbog zelene čoje181 leti niz polje, ali je izgledao u jurišu tome kao onaj što pobeđuje, a ne onaj izgubio što je.

PEVANJE XVI (ŠESNAESTO) Krug sedmi (nastavak) Pojas treći (nastavak): Nasilnici protiv prirode Tri Firentinca - Gvido Gvera, Tegjajo Aldobrandi i Jakopo Rustiči182 su prepoznali u Danteu svoga sugrađanina i žele da čuju od njega novosti, nadajući se da će on da opovrgne glasine o korupciji koje je u Pakao doneo Firentinac Guljelmo Borsijere183. Dante, nažalosg, potvrđuje takve vesti i oni odlaze rastuženi. Dvojica pesnika stižu do ivice ponora i Vergilije baca u njega uže čiji jedan kraj drži pozivajući čudovište Geriona. Gerion se odaziva i penje do Dantea i Vergilija. O ovom čudovištu će biti reči u narednom pevanju. Stigoh do mesta gde se čuje voda kako u sledeći krug pada k’o zvuk pčela kada u košnici zuje. Tri senke se odvojiše od stada koje je prolazilo, pa potrčaše pod vatrenom kišom onoga hada. Prilazeći nam, one povikaše: „Stani ti za koga bismo, po odelu, rekli da si iz zemlje naše!“ Avaj, kakve im rane videh svud po telu, nove i stare, vatrom ispečene! Kada se setim, i sad osetim muku neveselu. Na njihove povike, moj vođa, ispred mene, okrenu se, pa mi reče: „Stani sred ovoga dima, sa njima ljubazna reč neka krene. I da vatra užarenim gromovima ne peče ovo mesto, rekao bih ti da bi bilo bolje da ti požuriš njima.“ Kada smo stali, oni su nastavili staru jadikovku, pa kada su se na našoj strani

našli, u kolo su se uhvatili kao što borci goli i namazani merkaju gde da dohvate protivnika pre nego što se jedan na drugoga nakani; tako su oni, kružeći, sen svoga lika unosili meni u lice, pa su se vratovi i noge stalno kretali kod tih prilika. Jedan reče: „Ako ovi bedni peščani smetovi prezir izazivaju prema nama i našim molbama, kao i naši čađavi i sprženi likovi, zarad naše zemne slave, reci nama ko si ti i kako te svet zove, tebe što kroz pakao sigurno gaziš stopama. Ovaj čije vidiš da pratim tragove, iako je go i sav kože oguljene, bio je veći nego što misliš sred jare ove. Bio je unuk Gvaldrade184, dobre žene, Gvido Gvera se zvao i mnogo je uradio u životu mudrošću i mačem pre ove muke paklene. Ovaj drugi što gazi kroz užarenu golgotu, Tegjajo Aldobrandi se zove i za života je učinio da njegove reči cene kao najveću svotu. A ja koji sam se sa njima namučio bejah Jakopo Rustiči i svakako žrtva moje ohole žene ja sam bio.“ Da sam mogao od vatre da se štitim nekako među njih bih se bacio i sišao i verujem da bi mi to vođa dozvolio lako, ali, pošto bih se ja sav ispekao, strah moju dobru nameru zaustavi, iako sam želju da ih zagrlim imao. Zatim rekoh: „Ne prezir, već bol pravi i tako veliki vaše stanje izazva u meni, da će mnogo vremena trebati da me ostavi, čim moj gospodar reče za vaše seni reči iz kojih sam razabrao da ste takvi kakvima ste mi predstavljeni. Iz vašeg sam grada i dobro sam znao vaše delo i vaša imena časna,

s ljubavlju ih izgovarao i poštovao. Čemer pakla napuštam zarad voća slasna koje mi je obećao moj vođa što sa mnom hodi, ali pre toga treba da siđem do dna užasna.“ „Neka duša tvoja još dugo vodi telo tvoje, „odgovori sen ona ista, „i neka tvoja slava i posle tebe brodi; reci da li poštenje, da li plemenitost blista u našem gradu kao što je običaj vladao ili su sasvim nestali iz grada nekada čista, jer Guljelmo Borsijere, koji je nedavno stigao da sa nama pati i eno ga sa drugovima, mnogo nas je svojim rečima razočarao.“ „Novodošlice i laka zarada s njima u tebi su rodili oholost i neumerenost pravu, Firenco, tako da ti se srce cepa u grudima.“ Tako povikah i podigoh glavu, a to se učini kao odgovor onim senima poput rđave istine kada izađe na javu. „Ako je tebi tako lako u drugim prilikama,“ odgovoriše sva trojica, „da zadovoljiš druge, srećan si da što ti na umu to i na usnama! Ali, ako uspeš da napustiš ove paklene jaruge i opet ugledaš lepih zvezda boju, pa budeš hteo reći: 'Bejah sred one tuge’, prozbori tada i o nama reč koju.“ Zatim krug otvoriše i njihove noge u bežanju hitre behu kao krila u ptičjem soju. Ni amin da izgovori niko ne bi bio u stanju tako brzo kao što su oni nestali, pa da pođemo požele moj vođa na ovome putovanju. Ja ga sledih i malo smo mogli da idemo kada se šum vode začu tako blizu da smo jedva uspevali da se čujemo. Kao ona reka185 što ka Monvizu186 tok svoj ima na levom boku, ka istoku, u Apeninskom nizu, što se zove Akvaketa187, pa niz strminu duboku sa visine u dolinu putuje

i kod Forlija188 gubi ime u svom toku, pa iznad San Benedeta del Alpe189, odjekuje i niz jedan vodopad se stropoštava tamo gde hiljadu voda kako pada može da se čuje, tako tamo gde je bila neka strmina vrtoglava začusmo onu vodu krvavu do užasa kako pada tako bučna da zaboli glava. Bejah vezan jednim užetom oko pasa sa kojim sam nekada mislio da ulovim šarenog pantera vitkog stasa. Pošto sam ga sa pojasa otkačio, onako kako mi je vođa naložio, dadoh mu ga, pošto sam ga u klupče svio. On ga je onda desnom rukom uhvatio, pa ga je, stojeći dalje od ivice, u onaj duboki ponor bacio. „Nešto novo će se zbiti sred ove tmice,“ pomislih u sebi, „jer pogledom vođa je uže pratio netremice.“ Ah, kako oprezni moraju biti ljudi redom kraj onih koji ne vide samo šta dela zbore, već i misli čitaju u umu tvom. A on meni: „Brzo će doći gore to što čekam, a ti bi da otkriješ u mislima; brzo će ti se ukazati stvorenje najgore.“ Uvek čovek istinu koja privid laži ima treba da krije sve dok je to moguće, jer će, inače, lažov ispasti u očima svima, ali ovo sada svako od mene čuće zarad ovih rima, kunem se čitaocima, želeći da moje delo traje kroz vekove buduće, da videh sred onog teškog dima kako se neka prilika naviše penje, grozna da i najhrabrijem zastane dah u grudima, kao što izranja mornar koji je koristio ronjenje da oslobodi sidro kada se ono zakači o greben ili neko drugo morsko stenje, pa pruža ruke dok noge grči kao plivači.

PEVANJE XVII (SEDAMNAESTO) Krug sedmi (nastavak) Pojas treći: Nasilnici protiv prirode i zanata (zelenaši) Na ivici ponora pojavljuje se Gerion190, čuvar dubokog pakla. Dok se Vergilije pogađa sa njime da ih odnese, na leđima, do dna pakla, Dante prepoznaje neke zelenaše po porodičnom grbu koji se nalazi na torbama što im vise oko vrata. Oni sede oko ivice ponora, pod vatrenom kišom, i uzalud se štite rukama. Dante, pošto ih je napustio, penje se sa strahom na leđa Geriona i dok ga Vergilije čvrsto drži, stižu do osmog kruga. „Evo zveri sa repom kao što ima škorpija koja preskače brda, lomi oružje, svaki zid obori, evo zveri što svet smradom obavija!“ Tako poče moj vođa da mi govori i znak joj dade da nam priđe bliže, sve do puta mramornog u onoj mori. I gnusna ona slika licemerja se diže, pa pokaza svoju glavu i svoje grudi, ali do ivice ponora njen rep ne stiže. Lice je imala kao što imaju pošteni ljudi, tako je bila glatka koža njene glave, ali celo telo zmijsko me začudi: dve kandže je imala do pazuha dlakave, leđa, grudi i bedra cela prekrivale su pločice i kvrge poput trave, sa toliko boja utkanih u tkivo tela da ni Tatari ni Turci nisu tako tkali boje, niti je Arahna191 takav vez plela. Kao što čamci na obali stoje, delom u vodi, delom na obali, pa mi se učini kao dabar koji repom žrtve svoje, u zemlji proždrljivih Nemaca, mami, jer tako je ta grozna životinja stajala

na kamenom rubu koji opasuje pesak sami. Po vazduhu je tako repom mahala, vijući svoje rašlje otrovane, da je kao neka škorpija izgledala. Vođa reče: „Ne treba da se stane, već put naš da se nastavi kroz predele ove, put zle beštije što leži s one strane.“ Zato krenusmo dole nadesno i nove korake po rubu načinismo, deset ravno, da izbegnemo užareni pesak i plamenove. A kada stadosmo pred ono biće ogavno, videh nešto dalje, na pesku onom, ljude što sede na rubu gde je grotlo tavno. Tu će vođa: „U pojasu ovom, da bi svoje iskustvo ti stekao, idi i vidi kako im je u žaru tom. Budi kratak dok budeš razgovarao, a ja ću, u međuvremenu, da zborim sa monstrumom da nas na svojim plećima ponese kroz pakao.“ Tako sam opet pošao krajnjim rubom tog sedmoga kruga, sasvim sam, do gomile koja je sedela na mučilištu svom. U očima im je goreo vreli plam, rukama su na sve strane mahali svi da se zaštite od bola što zadaje užareni kam: isto tako leti rade psi, čas njuškom, čas repom kada ih grizu buve, mušice i obadi zli. Pogledah neke u lica, kada priđoh blizu, na koja je vatrena kiša lila, nikoga ne prepoznah, ali u tom nizu videh da je svaka sen oko vrata nosila torbu određene boje, sa određenim znakom, pa se činilo da je oku njihovom ona bila mila. A kada sam među njih stigao korakom, na jednoj žutoj torbi videh znak plavi, što je bio nalik nekom lavu opakom. Zatim moj pogled dalje nastavi, pa vide drugu torbu krvavo-crvene boje,

sa guskom beljom nego što je maslac pravi. A jedan što je krmaču imao kao obeležje svoje, plavu i skotnu na torbi beloj, reče meni: „Šta radiš sred jaruge moje? Odlazi, a pošto si još živ u raci ovoj, znaj da će moj sused, Vitaliano192 se zove, sedeti uskoro na levoj strani mojoj. Među Firentincima jedini sam iz Padove, oni mi često uši paraju svojom vikom: ’Neka dođe vitez što je nadmašio sve vitezove i tri jarca nosi u grbu svom!’“ Tu on iskrivi usta svoja, pa se isplazi kao bik kada oblizuje njušku jezikom. A ja u strahu da još budem na toj stazi i naljutim onoga što me je opominjao, napustih duše koje božja pravda gazi. Nađoh vođu moga koji je već uzjahao na pleća one divlje zveri, pa mi reče: „Skupi svu hrabrost koju budeš imao. Sada se samo ovako silazi u paklene dveri: uzjaši napred, da ja budem u sredini tako da rep ne može na tebe da se nameri.“ K’o onaj što oseća šta mu groznica čini, pa mu nokti postanu sasvim bledi i drhti kada oseti hlad u blizini, tako me govor moga vođe tada zaledi, ali stid me obuze,pa sam se ponašao kao sluga koji hrabrog gazdu sledi. Na ona grozna pleća sam uzjahao i htedoh reći: „Zagrli me snažno, ama!“ Ali, glas me je od straha izdao. A, onaj koji mi je već pomogao u mukama drugim i teškim, čim sam se popeo obgrli me i čvrsto stegnu rukama, pa reče: „Gerione, odmah da si poleteo; spuštaj se u širokim krugovima i lagano, misli na živoga čoveka koji je na tebe seo.“ Kao što brodić izlazi iz luke polagano, pa unazad brodi, tako se neman otisnula,

a kada je osetila more prostrano, tamo gde behu grudi, repom je mahnula, pa opruživši ga kao jegulja, zapliva, grabeći kandžama vazduh smrdljiv k’o voćka trula. Mislim da ni Faetona193 živa veći strah ne obuze kada je uzde ispustio, zbog čega vatreni trag nebo još skriva, niti sirotoga Ikara194 kada je osetio da gubi perje, jer se vosak topi pod toplotom dok mu je otac vikao: „Lošim putem si se zaputio!“, kao što moj beše kada ne videh u grotlu tom ništa osim vazduha, samo tama i leđa nemani u ništavilu onom. Ona je letela lagano sasvim sama, kružeći silazila, a to sam znao po vazduhu što je odozdo duvao ka nama. Već sam sa desne strane slušao vrtlog koji je pod nama hujno žuborio, pa sam zato glavu nadole sagao. Pri naginjanju još više sam se uplašio, ali kada videh vatre i čuh jauke plačne, sav drhteći još jače sam noge skupio. Zatim videh sred rupe mračne ono što pre silaska nisam video i muke kakve samo pakao može da začne. Kao što sokolu koji je dugo leteo ne ulovivši nikakva plena ni ptice tako, sokolar kaže: „Avaj, već si sleteo!“ kada umoran, sa visina gde leti lako, praveći sto krugova, soko je krila složio dalje od gospodara, uvređen i zlovoljan jako, tako nas je Gerion na dno spustio uz stene u strmoj klisuri, pa, čim se nas rasteretio, on, kao strela, dalje odjuri.

PEVANJE XVIII (OSAMNAESTO) Krug osmi Prva zla jaruga: Podvodači i zavodnici Druga zla jaruga: Laskavci Gerion ostavlja dvojicu pesnika u osmom krugu pakla u kome ima deset zlih jaruga. Te su jaruge koncentrično poređane oko dubokog bunara, koji se nalazi u sredini okrugle poljane. Od ivice poljane do bunara vode mostovi preko svih jaruga. U svakoj zloj jaruzi kažnjeni su grešnici jedne vrste. U prvoj su podvodači i zavodnici žena. Tu Dante prepoznaje Venedika Kaćanemika195 i Jasona196. Zatim pesnik prelazi u drugu jarugu gde među grešnicima vidi Alesija Interminelija197 i Taisu198. Mesto zlih jaruga sred pakla postoji svo od kamena i sivkaste boje kao i zidina što oko njega stoji. Usred polja u kome toliko zlo je nalazi se bunar širok i dubok, prava kuga, o kome ću kasnije reći što je. Onaj pojas između bunara usred kruga i okolnih strmina kružnog je oblika i podeljen na deset zlih jaruga. Kao što nama izgleda slika mnogih jaraka što tvrđave opasuju da im štite zidine od napasnika, tako su te jaruge što bunar okružuju izgledale, i kao što s praga tvrđava preko jaraka mostići vodu premošćuju tako su od podnožja stenja koje dolinu opkoljava išli grebeni preko jaruga i međa sve do ruba bunara gde im se put završava. Na tom mestu, sa svojih leđa,

Gerion nas zbaci, pa pesnik levo kroči, a ja za njime smrknutih veđa. Na desnoj strani nove patnje videše moje oči, nove muke i nove đavole što ih prva jaruga za grešnike sroči. Na dnu su bile duše grešne i gole: s ovu stranu sredine jedna gomila ka nama šeta, s onu druga naporedo s nama, brže,korača nadole, kao što su Rimljani zbog mnogo sveta u svetoj godini jubileja, preko mosta, smislili da jedna gomila drugoj ne smeta, pa su jedni ka zamku okrenuti bili i ka Svetom Petru išli u koloni svojoj, a drugi, suprotno, ka brdu odlazili199. I s ovu i s onu stranu na grozoti kamenoj videh rogate đavole sa velikim bičevima koji su ih okrutno tukli u jaruzi toj. Ah, kako su pod prvim udarcima bežale duše i nijedna nije čekala druge i treće udarce po leđima. Dok sam išao kraj te jaruge pune kala, jednog videh i odmah rekoh: „Znam, ovoga sam video i pre ovih zala.“ Zato sam stao da ga prepoznam, pa se i moj vođa zaustavio i pristao da se vratim i nešto pitam. A onaj bičevani je pomislio da se skrije, spuštajući pogled, ali uzalud, jer tada ja rekoh: „O ti što si pogled spustio, ako me tvoj izgled ne vara sada, ti si Venediko, po prezimenu Kaćanemiko, ali šta te je dovelo sred ovoga hada?“ A on meni:,Da se ispovedam nisam sviko, ali tvoj me na to goni govor mio, jer me seti na svet koji sam voleo onoliko. Ja sam bio onaj što je Gizolabelu200 ubedio da se Markizovim201 željama poda lako ma kako ružan pomen tome bio. Nisam jedini iz Bolonje koga ovde muče tako,

jer na ovom mestu ih toliko ima da takvo mnoštvo ne živi svakako ni između Savene i Rena202 u našim krajevima i ako želiš potvrdu toga u ovom plaču, seti se lakomosti koja je bila draga nama svima.“ Dok je govorio, udarac biča se začu i glas jednog demona: „Nema ovde žena da ih podvodiš, odlazi podvodaču!“ Ja se pridružih mome vođi kraj onih sena, zatim smo malo išli, pa dospeli tamo gde jedan greben štrči iz stena. Lako smo se uz njega popeli i desno krenuli niz njegove hridi, pa napustili te grešnike koje su svi prokleli. Kada smo stigli tamo gde se vidi prolaz da bičevani mogu da prolaze, vođa reče: „Stani, dalje ne idi, neka te njihov pogled opazi, ranije im nisi video lika, jer su naporedo s nama išli po stazi.“ Sa staroga mosta gledali smo gomilu zavodnika koja je dolazila k nama sa druge stran i koju je, takođe, šibao bič krvnika. A moj učitelj i bez pitanja stane da zbori: „Vidi onog velikog što je k nama pošao i ne dopušta da mu zbog bola ni suza kane: još je kraljevsko držanje zadržao! To je Jason, koji je Kolhima203 umom i srcem zlatno runo uzeti znao. On stiže na ostrvo Lemnos204, putujući morima, gde je smela ženska ruka već bila nemilosrdno odsekla glave svim muškarcima. Tu je milovanjem i uz laskanja mila Hisifilu205 prevario onako mladu, koja je ranije i sama druge žene prevarila. Ostavio ju je zatrudnelu u jadu, i zbog toga je na ove muke osuđen bio, a time je i Medeja206 osvećena u ovom hadu. S njim je ko god se takvim prevarama bavio,

i to neka bude sve što treba da znaš o prvoj jaruzi i onome ko se u njoj skrio.“ Već nas je tamo odveo korak naš gde je uska staza na drugi bedem izbila, a koji sledećem luku služi kao uporište baš. Tada se u drugoj jaruzi začula sila zavodnika, što kuka i hukće od strave, dok se dlanovima sama udara ta gomila. Obale su bile sasvim buđave od pare koja sa dna stiže, pa u oči i nos donosi mirise nezdrave. Dno je duboko, pa se tamo niže ne vidi ako se na vrh luka ne stane, tamo gde se greben najviše uzdiže. Tu smo stigli, pa u jaruzi sa te strane videh ljude potopljene u izmetu, koji iz ljudskih nužnika, mnim, tu pane. I zureći očima u tu jarugu prokletu videh jednog tako umazanog govnima da se nije znalo je li pop ili pripada običnom svetu. On viknu: „Zašto me gledaš takvim očima više nego druge što ovde grehe ispaštaju?“ A ja njemu: „Jer mislim da među svima već sam video tebe kose suve u zemaljskom kraju i ti si Alesio Intermineli iz Luke207: zato me više od ostalih tvoje seni zanimaju.“ A on tada udarajući se po glavi od muke: „Tu sam dospeo, jer sam laskao bezmerno i uvek voleo laskanja zvuke.“ Na to će vođa: „Napred pogledaj smerno“reče, - „da vidiš, tamo put one strane, lice koje treba da zapamtiš verno, lice one žene, prljave i raščupane, što se grebe govnavim noktima, pa čas čučne, a čas ustane. To je Taisa, kurva koja je ovim rečima svome ljubavniku - kada zapita: „Jesam li po volji tebi i mio?“ - odgovorila: „Neizmerno, u srcu i mislima!“

I tu neka nam se naš pogled zaustavi i zadovolji.

PEVANJE XIX (DEVETNAESTO) Krug osmi (nastavak) Treća zla jaruga: Simonijaci U trećoj su jaruzi simonijaci, koji trguju crkvenim dobrima i službama. Dante se obrušava na simonijake i hvali božju pravdu. Simonijaci su kažnjeni tako što vise strmoglavce u malim bunarima iz kojih im vire noge, a muči ih vatra koja im liže stopala. Papa Nikola III, iz kuće Orsini, kada je čuo Dantea da dolazi, pomislio je da je to Papa Bonifacije VIII, koga je očekivao. Kada je čuo da nije tako, otkriva Danteu da posle Pape Bonifacija VIII tamo treba da stigne i Papa Klement V. Dante vrlo oštro govori protiv pohlepe papa. Vergilije je zadivljen time i vraća Dantea na most koji stoji nad četvrtom jarugom. O Simone208 vraču, o njegovi bedni sledbenici, što božje stvari ,koje u namene dobre i svete moraju da budu upotrebljene, pohlepni bezbožnici, za srebro i za zlato vi te svetinje prodajete, pa zato neka se sada o vama zasvira u trubu, jer treća jaruga je mesto za vaše duše proklete. Već smo stigli do treće jaruge i na rubu stajali onog dela grebena sred kaljuge zarazne, koji nad sredinom nadvisuje jarugu grubu. O mudrosti svevišnja, moćne su tvoje veštine razne, koje pokazuješ na nebu, na zemlji i u paklu, i tvoja vrlina svima pravedne deli kazne! Videh na kamenu olovno-sivom, po strani i po dnu, rupe k’o bunarčiće, sve iste, ni šire ni duže, svaku videh jednake veličine i okruglu. Nisu mi izgledale ni veće ni uže od posuda u mom lepom San Đovaniju209 koje pri obredu krštenja popovima služe. Jednu od njih,da spasim život detetu, palom u nju,

razbio sam ja pre nekoliko godina i laže ko misli da sam imao nameru drugačiju. Iz svake rupe, živa je istina, visili su stopala i noge grešnika do bedara, a unutra bila je njihova telesina. Plamenovi su lizali oba stopala nesrećnika, pa je tako snažno trzala gležnjeve svaka hulja ne bi li pukle veze od pruća tih jadnika. Kao što gore stvari masne od ulja, pa plamen samo po površini gori, tako i njih ovde od prstiju do peta vatra žulja. „Ko je onaj, učitelju, što se više bori i trza od svojih sapatnika,“ rekoh - „i najcrveniji plamen ga mori?“ A on meni: „Ako želiš, sada je prilika Da te blažom stranom dole spustim, pa ćeš sve čuti od tog grešnika.“ A ja: „Želim ono što se tebi čini milim, ti si gospodar i znaš da sledim k’o po crti tvoju volju, a znaš i sve što mislim.” Tako tada stigosmo na bedem četvrti, pa po levoj strani smo sišli na dno bušno i tesno gde se tolika muka vrti. Dobri učitelj, pre nego što smo prišli bunaru iz koga je onaj onako nogama mahao, ne spusti me, već me nosio i tako smo išli. Ma ko da si što si u bunar naglavce pao, tužni duše, zabijen tu kao kolac“, počeh da zborim, „bi li glasa od sebe dao?“ Ja sam stajao kao kada neki sveti otac ispoveda ubicu koji je glavu u rupu već stavio,210 pa ga zove da odgodi čas kada će biti mrtvac. A on viknu: „Jesi li se i ti u bunar zabio, Jesi li najzad stigao, Bonifacije211? Za nekoliko godina spis me je prevario. Zar ti ono blago više milo nije zbog koga si lepu ženu ugrabio, pa si je opljačkao poput lije?“ Stajah kao onaj koji nije shvatio

misao izrečenu, pa, k’o dete osramoćeno, ne zna šta bi jadan odgovorio. A Vergilije reče: „Neka mu ovako bude uzvraćeno: 'Nisam taj za koga misliš da je bio.’“ Ja odgovorih kao što mi bi rečeno. Na to je duh noge sasvim zgrčio, pa uzdišući glasom plačnim reče meni: „Dakle, ako sam dobro shvatio da ti je stalo, u ovim ponorima mračnim, da saznaš ko sam, pa si sišao niz litice, onda znaj da sam nosio plašt i titulu s njim, a doista bejah sin medvedice212 tako pohlepan da medvediće okoristim da sam gore mnogo stekao, pa ovde dopao žeravice. Drugih ima ispod mene u bunarima istim koji su pre mene bili simonijačka rugoba sa telima, među stenama, sada uklještenim. I ja ću dole pasti kada bude doba da stigne onaj za koga sam mislio da ti si kada sam te onako pitao iz ovog groba. Ali, mnogo duže telo moje naglavce visi u vatri što liže tabane nego što će njega peći, toliko duže da ti to zamisliti u stanju nisi, jer će iza njega stići grešnik veći, pastir jedan213, bez zakona, sa zapada, toliko grešan da će nad obojicom leći. Novi Jason iz knjige Makabejaca214 biće ta nakarada, i kao što njemu kralj njegov bi naklonjen, tako će i kralj Francuske biti ovoj sklon tada. Ne znam bejah li previše drzak u taj tren kada mu uzvratih na način ovakav: „Reci mi koliko blaga Gospod naš uzvišen zatraži od Svetoga Petra ili poklon kakav da bi mu predao ključeve svetih vrata? Samo: „Sledi me!“, bi njegov zahtev sav. Ni Petar ni drugi nisu ni srebra ni zlata tražili od Matije kada su ga izabrali da zauzme mesto vrlo grešnoga brata215. Pa baš su ti dobru kaznu odabrali,

i dobro čuvaj novac zlo sticani zbog koga ti onako hrabro na Šarla216 navali. I da mi poštovanje ne brani, ono prema ključevima uzvišenim u vlasti koje si držao dok su ti tekli zemni dani, ja bih mogao i teže reči kasti, jer vaša pohlepa rastužuje svet mio, uzdižući zle, a gazeći one koji imaju časti. Vas je, pastire, Bogoslov217 primetio kad je video onu što sedi na vodi i da se kurva sa kraljevima, kada je shvatio: onu što se sa sedam glava rodi i koja je deset rogova nosila na glavi sve dok joj je muž poštenom stazom znao da hodi. Takav kao vi Boga od srebra i zlata pravi i kakva je razlika između pagana i vas osim što vi stotinu, a on jednoga slavi. O Konstantine218, koliko je zla donelo među nas ne tvoje preobraćanje, već što si dao darove koje prvi bogati papa primi u onaj čas!“ I dok sam mu govorio reči ove, ne znam da li je jako grčio od griže ili besa svoje udove. Mislim da je moj vođa zadovoljan bio, jer videh da mu lice pažljivo prati zvuk istinitih reči koje sam govorio. Zatim me sa obe ruke uhvati i na grudi svoje snažno privi, pa se, putem koji smo došli, vrati. Nije umor osećao, već uz kamen živi odnese me lako na vrh grebena što sa četvrtoga vodi na peti bedem sivi. Tu se pažljivo oslobodi svoga bremena, lagano, jer greben bio tako kamenita strmina da bi i kozama bila teška ta staza kamena. Tu se, preda mnom, otvori nova udolina219.

PEVANJE XX (DVADESETO) Krug osmi (nastavak) Četvrta zla jaruga: Vračevi i čarobnjaci Muke na koje su osuđeni vračevi i čarobnjaci (oni su izobličeni tako da im je glava okrenuta, pa im je lice na leđima) izazivaju samilost kod Dantea, ali mu Vergilije zato upućuje žustre zamerke. Među kažnjenima u ovoj zloj jaruzi nalaze se Amfiaraj, Tirezija, Aruns, Manto, Evripil, Mikele Skoto, Gvido Benati i Azdente220. Potom dva pesnika nastavljaju svoje putovanje. O novoj kazni sada bih da spevam stihove i otelotvorim pevanje po redu dvadeseto prvog dela speva gde opisujem paklene krugove. Već sam bio spreman da ukleto pogledam otvoreno dno jaruge gde suze kvase prostranstvo prokleto. Videh svet koji pun tuge hodi ćutke i plačući kao što ovim svetom kreću se povorke procesija, tihe i duge. Pogledah bolje, i u bunaru paklenom videh da ima telo čudesno izobličeno svako od njih od brade ka trupu svom. Nad krsta svakome je lice nadneseno, pa je unazad morao da hoda svako, jer napred da vide njima je zabranjeno.221 Možda se zbog paralize tako neko od njih izokrenuo nezgodno, ali u to ne mogu da poverujem lako. Neka ti Bog podari, čitaoče, da bude plodno tvoje čitanje, a sada i sam prosudi mogah li da ne patim kada rodno pleme naše videh takvo i da su ti ljudi tako uvrnuti da su suze svima

padale meću guzove umesto na grudi. Plakao sam naslonjen grudima na oštru liticu, a moj vođa, u trenu tom, reče: „Nisi valjda sličan njima? Samo kada ne plačeš nad ovom gomilom, ti si samilostan, jer ko je bezumniji, da li znaš, od onoga koji ima sažaljenja nad kaznom božjom? Digni glavu, digni da onoga ugledaš pred kojim se, na očigled tebanske raje, otvori zemlja, pa ona povika: ’Kuda propadaš? Zašto napuštaš bitku Amfiaraje?’ A on se nizbrdo kotrljao tada do Minosa222 koji svakoga hvata, ma ko da je. Gle, na mesto pleća stoje grudi tog gada, jer je hteo unapred stvari da predvidi, pa unazad gleda i natraške hoda sada. Tireziju koji je izmenio izgled, vidi, on je od muškarca postao žena i sve udove imao takve da ih se stidi. Zmiju što sa zmijom je spletena morao je šibom da proganja da mu se vrati muškost izgubljena. Onaj što se na njega trbuhom naslanja – Aruns je iz lunijskih planina223, gde ore Kararski seljak224 iz nizine, a tu mu je imanje, među belim mramorom imao pećinu gore za svoje boravište iz koga je mogao da bludi njegov pogled u zvezde i more. A ona što je prekrila grudi, koje ne vidiš, s raspletenim kosama i rutava je da čovek poludi, Manto je bila što je lutala mnogim zemljama, pa se skrasila tamo gde sam se ja rodio i zato slušaj ko je bila ta dama. Kada se njen otac225 sa životom rastavio i grad Bahusa226 u roba se pretvorio, njen je korak dugo svetom kružio. Gore u lepoj Italiji lik jednog jezera se skrio u podnožju Alpa s nemačkom granicom u dodiru,

zovu ga Benako227, nad Tirolom228 sjaj je svio. Bezbroj je izvora, mislim, što izviru između Garde, Val Kamonike229 i Apenina koji u pomenuto jezero uviru. Na sredini je mesto gde bi pastir iz Trentina, onaj iz Breše i onaj što iz Verone230 stiže, mogao da blagosilja kada bi tamo stupila noga njina. Lepa i jaka tvrđava Peskijera231 se uzdiže i onima iz Bergama i Breše232 se opire, tamo gde se obala spušta niže. Tu se izliva sva voda što uvire u krilo Benaka i tu ne može stati, pa se rečne vode niz zelene pašnjake šire. Kada voda počne tako proticati, to nije više Benako, već se Minčo zove, sve do Governola gde će u Pou nestati. Ne teče dugo kada stigne do ravnice nove u kojoj se razliva i pretvara u močvaru, koja, često, leti ima usahle ritove. Okrutna devica, prolazeći kroz pustaru, vide zemlju usred one barske vode, nenastanjenu i pustu u ševaru. Tu, da bi izbegla društvo ljudi, ostade kraj vode, sa slugama da svet vradžbinama hrani, tu požive, tu sa sveta duša njena ode. Zatim se ljudi, unaokolo rasejani, skupiše na mestu okruženom močvarom koja je mogla da ih brani. Izgradiše grad nad grobnicom njenom, i zbog nje, koja je to mesto izabrala, bez vrača233, grad Mantovu nazvaše njenim imenom. Nekada je tu živela svetina mnogo jača, pre nego što Kazalodijevu glupost tada Pinamontijeva prevara234 iskoristi i nadjača. Zato te opominjem da ako čuješ ikada da se drugačije o poreklu moga grada zbori, istina ne sme zbog laži da strada.“ A ja: „Učitelju, tvoji su mi odgovori tako jasni i toliko verujem u reč tvoju,

da su svi drugi isto kao i ugalj kada sagori. Reci, među svetom što je ovde u velikom broju, vidiš li nekoga vrednog pomena iz tvojih usta, jer samo na to obraćam pažnju moju.“ Tada mi reče: „Taj što mu brada gusta pada niz mrka pleća bavio se vradžbinama kada je Grčka ostala bez muškaraca, pusta i kada ih je tek malo ostalo u kolevkama, pa je sa Kalhasom u Aulidi235 dao znak da se preseče uže barkama. Evripil se zvao, sve o njemu sam napisao u mome čuvenom epu, u jednom delu, to dobro znaš, jer si ga celoga čitao. Onaj drugi što je tako mršav u telu, bio je Mikele Skoto, što je zaista tajnu čarobnih veština znao celu. Vidiš Gvida Benatija, vidiš Azdenta nečista, koji bi voleo da se samo kožom i špagama bavio, ali sada je kasno za tog antihrista. Vidiš one jadnice što su napustile rad sa tkaninama, igle i preslice, pa počele da vračaju i vračale voštanim lutkama i travama. A sad pođi236, jer već Kain pod Seviljom ide kraju obe hemisfere, sa trnjem, imaj na umu, i spušta se ka morskom raju. A noćas bio je pun mesec na drumu, čega se sećaš, jer ti je koristan bio više puta kroz onu gustu šumu. I dalje smo išli dok mi je tako govorio.

PEVANJE XXI (DVADESET PRVO) Krug osmi (nastavak) Peta zla jaruga: Varalice U petoj jaruzi nalazi se crna smola koja ključa i u kojoj se kuvaju varalice odnosno podmitljivci, koji za novac ili neku drugu korist izdaju interese zajednice ili svoga gospodara. Oko jaruge pune ključale smole obilaze đavoli sa kukama da dohvate svakoga ko se pomoli iz te vreline. Pesnici vide kako jedan đavo nosi na leđima nekog grešnika iz Luke, baca ga u smolu, a ostali demoni ga odmah hvataju i rugaju mu se. Vergilije traži od đavola da omoguće pesnicima da prođu bez problema. Zlorepi, vođa tih đavola, daje im pratnju od deset đavola, ali ih upućuje sa lažnim obaveštenjem ka nepostojećem mostu. Tako s mosta na most, zboreći, o onome što za moju pesmu važno nije, stigosmo na vrh, pa tu stojeći – ostali smo da vidimo dno nove provalije zlih jaruga i u njoj jadnike što vrište; zadivljen videh je mračnu da nema mračnije. Kao što je zimi venecijansko brodogradilište dim ključale smole celo obavio, jer trulo drvo katran za zaštitu ište kada ne može više da plovi, pa je neko naumio da novi brod gradi, a neko samo zapušava pukotine na brodu koji je već plovio, i neko na pramcu, neko na krmi klinove ukucava, neko vesla pravi, neko užad upreda, neko jedra sprema za mora plava, tako je ključala gusta smola gde god se pogleda, ne zbog vatre, već po volji božjoj i lepila se za sve strme obale odreda. Video sam smolu, ali ne videh u njoj

ništa osim mehura koji su izbijali kao iskrice, dok se masa nadimala, pa splašnjavala u jaruzi toj. Ja sam stajao i dole gledao netremice kada moj vođa reče: „Gledaj, gledaj tamo!“ pa me povuče dalje od litice. Okrenuh se kao čovek koji želi samo da vidi ono od čega bi da beži, ma šta da je, i koga nagli strah svlada, pa, kao što znamo, uprkos želji da vidi, beži i ne staje; tako sam crnog đavola iza nas ugledao kako uz greben trči ka nama i ne posustaje. Jao, kako je samo divlje izgledao i koliko mi se okrutan učinio sa raširenim krilima, lakonog i zao! Njegovo koščato i uzdignuto rame je objašio neki grešnik sa obe svoje noge, a on ga je čvrsto za gležnjeve uhvatio. Sa našeg mosta reče: „O, Zlokandže237 mnoge, evo jednog od starešina grada Svete Zite238, evo vama! Zagnjurite ga da se ja, posle vaše kazne stroge, vratim u onaj grad koji sam napunio varalicama i u kome su varalice svi sem Bonture239 grad gde ’ne’ postaje ’da’ zahvaljujući parama.“ Dole ga baci, pa se duž one klisure vrati tako hitro kako za lopovom nikada psi pušteni s lanca ne mogu da jure. Onaj potonu, pa izroni sav umazan smolom tada, ali gomila demona što se pod mostom skriva povika: „Ovde nema mesta Svetom Licu240 sada: ovde se drugačije nego u Serkiju241 pliva! Ako ne želiš da te dohvatimo kandžama, ti znaj da iz smole ne sme da se ispliva.“ Zatim su ga boli mnogim vilama, govoreći: „Skriven treba da plešeš tu, tako da ako možeš, još nešto zgrabiš prevarama.“ Isto tako kuvar nalaže svome pomoćniku da u kotlu potapa meso viljuškama da ne bi isplivalo na površinu. Učitelj reče: „Među ovim stenama

ti se sakri da ne bi saznali oni da se nalaziš ovde sa nama, bez obzira na to kako me budu vređali demoni, ne boj se, jer su stvari poznate meni pošto sam već bio tu gde je mesto sotoni.“ Zatim pređe s onu stranu, po steni, pa kada je na obalu šestu stigao, trebalo je hrabrosti da se od straha ne skameni. Sa žestinom i besom kao pas zao kada krvožedno poleti na ubogoga, koji prosi tamo gde je na putu zastao, izleteše đavoli ispod mostića toga i uperiše u njega sve one vile dvozube, ali on povika: ,Dalje od duha moga! Pre nego što me ubodu vaše vile grube neka istupi jedan od vas da me čuje, pa neka se onda odluči hoću li vilama na zube.“ Svi povikaše: „Zlorepi, tu je!“ Na to jedan izađe dok je đavolji rod stajao i priđe mu govoreći: „Kakva korist to mu je?“ „Misliš li, Zlorepi, da bih ovde došao da me vidiš“ - reče moj učitelj žučno – „i da se vaših vila ne bih bojao da to božja volja i sudbina ne traže odlučno. Pusti me da prođem, jer sledim nebesku želju jasnu da drugome pokažem ovo mesto mučno.“ Tako mu oholost na to splasnu da mu vile padoše na tlo: „Neka ne bude ranjen!“ - izreče naredbu glasnu. A vođa će meni: „O ti što skriven si među stenama mosta, vrati se meni sada brzo.“ Ja na to krenuh njemu hitro dosta, ali krenuše napred đavolji sledbenici da mišljah da od dogovora ništa ne osta. Tako sam video da su se bojali vojnici kada su posle predaje izlazili iz Kaprone242 videći da su oko njih onoliki protivnici. Pribih se sasvim do seni one

moga vođe i nisam pogled skidao sa onih zlih sluga sotone. Kada su spustili vile, jedan je drugog zapitao: „Hoćeš li da ga ubodem u krsta?“ Drugi odgovori: ,Ja bih u tome uživao!“ Ali onaj demon što je kroz isparenja gusta zborio sa mojim vođom brzo se okrenu i reče: „Trapavko243, zapuši usta!“ Zatim nam reče: „Ne možete niz ovu stenu da idete dalje, jer se šesti luk slomio i srušio u dubinu paklenu. Ali, ako vam je put i dalje mio, idite samo po ovome bedemu spasa do drugog mosta koji se još nije srušio. Juče, pet sati kasnije od sadašnjeg časa, hiljadu i dvesta šezdeset i šest godina će se biti244 od kada se srušio ovaj most što vodi preko užasa. Neke od mojih đavola sa vama ću uputiti, da neko iz smole ne izviri oni će da paze, idite s njima, vama ne smeju zlo činiti.“ „Napred Palokrili i Gazimraze,“ pa nastavi da nabraja, „i ti Psino. Desetorica sledite Bradokovrdžavog duž staze. Zubonja neka pođe, pođi i ti Zmajčino, Svinjozubi takođe i Psoder njemu bliže, Riđoludi kreni, pa i ti Zlađavolčino. Pretražite svu vrelu smolu koju plamen liže, neka mirno idu pesnika dva do sledećeg mosta koji se iznad jaruge diže.“ „Avaj, učitelju, šta to vidim sada ja?“ – rekoh. „Hajdemo dalje bez pratnje, sami, ako put znaš, meni ne treba ona. Ako si oprezan, kao uvek, zar u ovoj čami ne vidiš kako zube svoje pokazuju i mršte obrve preteći nam u tami?“ A on će meni: „Neka te time ne zastrašuju, pusti ih neka samo reže, po svom običaju, jer to čine zbog onih što u smoli jadikuju.“ Krenuše tada ka levome kraju,

svi isplaziše jezik između zuba prema svome vođi245 kao da mu znak daju, a na to njegova stražnjica zatrubi kao truba.

PEVANJE XXII (DVADESET DRUGO) Krug osmi (nastavak) Peta zla jaruga (nastavak): Varalice Pesnici idu bedemom između pete i šeste zle jaruge u pratnji deset đavola i vide kako se grešnici dižu iz vrele smole da se ohlade, ali zaranjaju natrag čim vide đavole. Među njima Dante vidi i varalicu Ćampola di Navaru, ali ga vide i demoni, pa ga jedan od njih izvlači na obalu. Ćampolo priča Danteu o svom sapatniku Mikeleu Zanki, a zatim vara đavole obećavajući im, ako ga malo ostave na miru, da će izvesti na površinu sedam varalica. Međutim, on ih vara. Dva pesnika nastavljaju put sami. Već sam video konjicu kada kolane priteže i kreće na juriš ili kroči paradnim korakom, a ponekada i konjanike kada beže, videh na vašoj zemlji trkače u kasu lakom, o Aretinci, i čete vojnika, sudare na turnirima i u dvoboju lom, čas uz trube, čas uz zvona sa zvonika, čas uz doboše ili sa zamka signale, uz mnogo naših i tuđih običaja i navika, ali nikada da su takve gajde zasvirale da konjicu ili pešake pokreću zvucima, niti brod znacima sa neba ili obale. Deset demona je išlo i mi sa njima: jao divljeg li društva! Ali, sa svecima u crkvu se ide, a u krčmu s pijancima. Ipak u smolu sam gledao očima da bih video kako izgleda jaruga i koji svet gori u njenim nedrima. Kao što delfini mornarima znake daju izbacujući leđa na površinu, u luku, da svoj brod na vreme spasavaju,

tako sada, da bi olakšali svoju muku, neki grešnici su leđa pomaljali na površini, pa ih skrivali dok pljesneš rukom o ruku. I kao što iz vode u nekoj baruštini vire žabe sa glavom napolju napola, a noge i telo skrivaju u dubini, tako svuda vire grešnici puni bola, ali kada Bradokovrdžavog sred paklene vreže vide, zarone i prekrije ih ključala smola. I videh jednoga, još mi se od toga srce steže, koji je zaostao kao što se dešava da jedna žaba zaostane, dok druge beže. A Psoder kada ga vide da isplivava, dohvati ga i izvuče sa slepljenim vlasima nalik na kožu vidre kada se presijava. Znao sam već imena svim đavolima, zapamtio sam ih kada su birani da pođu s nama i pazio kada su se dozivali po imenima. „O, Riđoludi, dohvati ga kandžama i oderi sa njega svu kožu njegovu!“ - prolomi se đavolja galama. A ja: „Učitelju, ispuni molbu ovu, da saznaš ime tog nesrećnika koji je pao u ruku đavolovu.“ Moj vođa ode do onog grešnika, upita ga odakle je, a on kroz onu vrelinu: „U kraljevstvu Navare246 rođen sam!“ - povika. „Moja majka me dade za slugu vlastelinu, jer me je rodila sa bitangom nekom koja je uništila sebe i straćila imovinu. Tebalda, dobrog kralja, služio sam potom i tu mi je varanje postalo mana, pa zato ispaštam u ovom paklu vrelom.“ A Svinjozubi, kome su sa svih strana virili zubi iz usta kao nekoj svinji, pokaza mu kako će mu koža biti odrana. Miš je dospeo u šape zle mačke da ga kinji, pa ga Bradokovrdžavi rukom dohvati: „Stanite, ja ću ga nabosti, moj je kukavac sinji.“

Zatim se on mome vođi obrati: „Pitaj,“ - reče - „ako još želiš ti da znaš više, jer će ga ostali odrati.“ Dakle, vođa reče: „Kaži, još ima li nekog Latina ispod tog katrana?“ A on odgovori: „Maločas bi U toj smoli jedan sa tih strana: kamo sreće da me još prekriva vrela smesa, ne bih se bojao da će mi koža biti odrana!“ „Suviše smo čekali!“ - viknu Zubonja pun besa i zakači mišicu onog jadnika vilama, pa otkinu sa nje veći komad mesa. Zmajčina je već hteo da ga dohvati kandžama za noge, kada se njihov desetar okrenu i sve ošinu pogledom k’o zlim munjama. Kada je malo smirio tu rulju paklenu, onoga što je još gledao svoju ruku raznetu, zapita moj vođa bez oklevanja u tom trenu: „Ko je bio taj koga si na svoju štetu napustio da bi na obalu stupio?“ A on: „Najveći prevarant na svetu, fra Gomita247 iz Galure je to bio koji je držao u šaci neprijatelje svoga gospodara i sve ih je za novac, da odu, pustio. Pusti ih da odu mirno za mnogo para, kako on kaže, a i u drugim službama lopov nad lopovima bi ta varalica stara. Mikel Zanke248 iz Logodora je sa varalicama, sa fra Gomitom o Sardiniji stalno zbori, nikada razgovora o njoj nije dosta tim protuvama. Jao, onaj zubima škripi i od želje gori; još bih pričao, ali mnim u strahu mom da hoće kraste da mi odere i rane otvori.“ A njihov predvodnik okrenu se đavolu onom Zlođavolčini, koji je spremao vile proklete: „Sklanjaj se, zlokobo, pokori se vođi svom!“ „Ako želite da vidite ili čujete,“ nastavi odmah uplašeno onaj odrani, „Toskance ili Lombardijce, dovešću varalice sve te,

ali neka se Zlokandžama zla namera zabrani tako da se oni ne boje osvete tih vragova, a ja ću, sedeći na ovom mestu i strani za mene jednog dovesti sedam novih duhova kada, po našem običaju, zviznem u bolu kao što biva kada neko izađe iz vrelih kotlova.“ Psina na te reči njušku podiže golu i tresući glavom, reče: „Čuste li, ta zloća sama šta je smislila da bi se vratila u smolu!“ Tada onaj što je bio sklon prevarama odgovori: „Baš sam i previše zao kada moje hoću da izložim još većim mukama.“ Palokrili se na te reči nije uzdržao, već nasuprot drugima reče: „Ako bi ti skočio, ja ne bih za tobom tada trčao, već bih nad smolom krila raširio: napustimo vrh stene, neka te obala krije da vidimo da li bi ti sam bolji od nas bio.“ O čitaoče, čuj za novu igru za koju niko čuo nije: svi su na drugu stranu okrenuli oči, a pre svih onaj249 što je imao namere najokrutnije. Onaj iz Navare tada dobru priliku uoči, odbi se nogama od tla, pa u tren uteče njihovoj zloj nameri, jer u smolu skoči. Svaki đavo je osećao da ga krivica peče, ali najviše onaj što je grešku načinio: „Uhvaćen si!“ - pa krenu kada to reče. Ali, malo je to vredelo, jer je strah takav bio da brža nisu od njega krila; potonu, k’o klada, grešnik, a đavo, leteći, nad smolom je prsa izvio: isto tako se ponaša divlja patka kada soko je ganja, pa ona zaroni sred močvara, a on se vrati u vis ljut i umoran tada. Gazimraz, besan što je uspela prevara, leteo je iza njega, želeći dušom i telom da grešnik umakne, pa da tuče svog drugara, i čim je varalica nestala u kotlu vrelom, on krenu kandžama na svoga sabrata, u koštac se s njime uhvati nad jarugom neveselom.

Ali, drugi je bio pravi divlji soko, pa oko vrata kandžama zahvati druga i ta se đavolja sila stropošta baš sred onog vrelog blata. Vrelina ih je odmah razdvojila, ali da uzlete bio je pokušaj nemogući, jer su se od smole slepila njihova krila. Bradokovrdžavi, sa svojima jadikujući, četvoricu posla odmah da lete na drugu obalu; svi sa vilama brzo se uz kanal vrući rasporediše, ovde, onde, na vrelom žalu, pružiše vile ka dvojici u katranu koji su već spečeni bili u tom kalu, a mi ih takve ostavismo i krenusmo na drugu stranu.

PEVANJE XIII (DVADESET TREĆE) Krug osmi (nastavak) Šesta zla jaruga: Licemeri Dante se boji da će đavoli Zlokandže, koje je prevario Ćampolo od Navare, želeti da se osvete njima i Vergilije se sa time slaže. Zaista, đavoli krenu preteći ka pesnicima, ali Vergilije uzima Dantea u naručje i spusti se sa njime u šesgu zlu jarugu u kojoj Zlokandže nemaju vlast. Tu su kažnjeni licemeri, pokriveni spolja pozlaćenim kabanicama, a iznutra načinjenim od teškog olova, jer su im reči spolja zlatne, a kriju teret (olovo) zlih posledica laži. Razgovaraju sa Katalanom dei Katalani, bolonjskim gvelfom, koji je neko vreme bio načelnik u Milanu, Parmi i drugim gradovima i bio jedan od osnivača napola vojničkog Reda blagoslovene device Marije. On otkriva Vergiliju da su svi mostovi nad šestom zlom jarugom srušeni i da treba da se ide uz kameni odron da bi se iz nje izašlo. Ćuteći, sami, bez družine, išli smo jedan iza drugoga, kao što franjevci čine. Zbog one tuče, trena toga, o žabi i mišu iz basne Ezopove250 razmišljao sam iz mnogo razloga, jer kao što „sad“ i „odmah“ važe za slične pojmove, tako je slična i basna s ovim, ako se uporede pažljivo početak i kraj basne i tuče ove. I kao što iza jedne misli druge slede, tako se iz ove rodi misao nova zbog koje žmarci straha počeše da me lede. Mislio sam ovako: „Ta gomila vragova uvređena je, uz mnogo podsmeha i štete svoje, da će biti ljuća od sto vihorova. Kada se bes i zloba zajedno spoje, đavo će za nama okrutnije da juri i reži

od psa kada zeca zgrabi u zube svoje. Već sam osećao da mi se koža od straha ježi i osluškivao šta biva za našim leđima kada rekoh: „Učitelju, ako se ne beži i ne skriva, strah mene sada obuzima od Zlokandži, već su iza nas u lovu, tako ih živo zamišljam da ih čujem ušima.“ A on će: „Kada bih bio staklo na olovu,251 ne bih bolje tvoj spoljni lik odslikao nego što sam ti naslutio misao ovu. Tvoje misli i ja sam u glavi imao, jednake po obliku i sadržini, da sam i ja na istu pomisao došao. Ako bude kao što se čini, da po desnoj strmini, možemo u novu jarugu da siđemo niz odrone, mi ćemo pobeći toj đavoljoj družini.“ Tek što je savet izrekao, kada sotone videh da stižu sa raširenim krilima i zamalo da nas dohvate đavolje vile one. Moj vođa me uze u tim trenucima kao majka koja iznenada probuđena ustaje i zidi da je okružena plamenovima, pa uzima sina u naručje, beži i ne staje, brinući toliko o njemu tada da samo u košulji ona ostaje i dole, sa kose obale on sada nauznak se spusti duž onih strmih staza što jarugu od jaruge dele sred paklenog grada. Nikada voda nije tako tekla iz jaza da pokreće vitlo zemaljskoga mlina kada priđe do mlinskoga ulaza, kao što je moj učitelj duž onih strmina klizio noseći me, ne kao druga, već, na grudima, kao svoga sina. Tek što je na dno onih jaruga stao nogama, kada se ukaza đavoljem rodu lik na rubu, ali bezopasna je već bila ta kuga, jer božja volja koja je Zlokandžama dala slobodu da služi u petoj jaruzi pakla

sprečavala ih je da iz nje u šestu odu. Tamo nađosmo grešnike što sijaju poput stakla od pozlate i hodaju u krug plačući dok ih slama umor i skršeni su zbog kazne koja ih je takla. Nosili su plašteve sa kukuljicama navučenim preko očiju, tako da su ličili na redovnike iz Klinija252 sa njihovim kapuljačama. Spolja su plaštevi sasvim pozlaćeni bili, ali iznutra sve olova i tako teška bremena da bi se oni Fridrihovi253 laki k’o slama činili. Oh, teškog li plašta za večna vremena! Tada na levu stranu krenusmo vođa i ja, zajedno sa gomilom slušajući jadanja njena, ali je zbog teškog tereta koji nikome ne prija išla tako sporo da smo na svakome koraku stizali nove duše sred onih prokletija. Zato rekoh vođi: „Pokušaj u ovom mraku da prepoznaš po delu ili liku nekoga stvora i zato, dok ideš, zagledaj dobro dušu svaku.“ A jedan kada ču reči toskanskoga govora, viknu iza nas: „Usporite bar malo, vi što kroz tminu hitate bez odmora! Možda ćeš od mene čuti ono do čega ti je stalo.“ Tada se vođa okrenu i reče: „Sačekaj, pa onda sledi to biće posustalo.“ Zastadoh i videh kroz taj tamni očaj dvojicu kako se naprežu da požure, ali ih je usporavao veliki teret onaj. Kada me stigoše počeše iskosa da zure i gledali su me bez reči u onoj mori, zatim se zgledaše sred one klisure: „Ovaj izgleda živ, bar kada zbori, ali, ako živ nije, kako bi on mogao da hoda, a da nije u teškoj odori?“ Zatim mi rekoše: „O, Toskanče koji si ovde stigao i u društvo žalosnih licemera zapao, ko si ti da li bi nam rekao?“ A ja njima: „Rođen sam i odrastao kraj lepe reke Arna u velikom gradu

i telo imam koje sam uvek i imao. Ali ko ste vi što u teškome jadu od bola reku suza ronite niz lice i kakav greh ispaštate u ovom hadu?“ Jedan odgovori meni: „Pozlaćene kabanice su od tako teškog olova da pod teretom škripe kao poluge vage opterećene nemilice. Bili smo bolonjski fratri-veseljaci254 u životu svom. Ovaj je Loderingo, a Katalano255 sam ja, imenovani za načelnike u zavičaju tvom, kao što se čoveku samcu obično da mir da održava, a mi smo takvi bili da se to oko Gardinga256 još vidi i zna.“ Ja počeh: „O fratri, zla koja ste počinili...“, ali zaćutah kada videh na tlu raspetog na tri koca kako cvili. Kada taj ugleda priliku moju, sav se zgrči dahćući u bradu, a fratar Katalano, primetivši dušu tu, reče meni: „Taj raspeti u ovom jadu, savetovao je fariseje da će biti od koristi da za narod jednoga jedinog na muke dadu.257 E pa sada, kao što vidiš, go leži taj isti, popreko na ovoj stazi da bi osetio težinu svakoga ko ide kroz pakao nečisti. Tako je i njegov tast mučen bio u ovoj jaruzi, kao i ostali iz odbora, koji je Jevrejima toliko zla pričinio.“ Zatim videh Vergilija kako se čuditi mora nad onim što je ležao sa raspetim udovima, kao na krstu na dnu paklenog ponora. Zatim se okrenu fratru i obrati rečima: „Molim te, ako možeš, reci ti nama da li na desnoj strani kakvog izlaza ima kuda bismo nas dvojica izašli iz ovih jama, a da ne moramo da zovemo anđele crnoga sjaja da nas odnesu ka novim stazama?“ A ovaj na to: „Jedan greben zle jaruge spaja, bliže nego što misliš, sve ih nadvisuje

i tu se iz velikog kruga odvaja, samo je ovde srušen i ovu ne premošćuje. Moći ćete da se penjete uz odron, po ruševinama, koji leži po strani, a na dnu početak mu je.“ Vođa je stajao pognute glave s nama, a zatim reče: „Loše nas je obavestio onaj gore što grešnike ganja vilama.“ A fratar: „Još sam u Bolonji shvatio da đavo ima mane mnoge, a među njima da je lažov i otac laži bio.“ Na to moj vođa krenu velikim koracima, srdit malo, sudeći po mrgodnim veđama, pa se ja rastadoh sa onim grešnicima i pođoh za njegovim dragim stopama.

PEVANJE XXIV (DVADESET ČETVRTO) Krug osmi (nastavak) Sedma zla jaruga: Lopovi Dante je žalostan što je Vergilije bio uznemiren srdžbom na Zlokandže iz dvadesetitrećeg pevanja, koji su ga lagali u odnosu na porušeni most. Ubrzo se Dante smiri kada vidi da Vergilije nije više ljut. Pesnici se, s mnogo muke, penju po razvalinama šeste zle jaruge i dolaze na rub sedme. U njoj su kažnjeni lopovi sred mnoštva zmija u stalnom pretvaranju čoveka u zmiju i obrnuto. Dante posmatra pretvaranje Vanija Fučija iz Pistoje, koji mu otkriva krađu koju je počinio u bogatoj riznici crkve Svetoga Jakoba u Pistoji. Na kraju Fuči proriče Danteu izgnanstvo. U doba između januara i februara kada sunce pod Vodolijom zrake otopljava i dužina noći se na dužinu dana obara i slana na zemlji i povrh prvih trava nalikuje svome belom zimskom bratu, ali njena belina se kratko zadržava, seljak kome zalihe hrane nestaju u vajatu, ustaje, gleda i vidi njive svoje kako se bele, pa se, nesrećan, pljesne po vratu, vraća u kuću i tu žalosne pesme poje kao jadnik koji ne zna kuda da se dene, a onda opet izađe i nade mu se nove roje pošto vidi da su se dogodile velike promene, za kratko vreme, pa štap uzima i čio tera ovce iz tora na pašnjake zelene. Tako je mene vođa uplašio kada ga videh da mršti čelo onako, a isto tako me je brzo iz nevolje izbavio, jer kada do srušenog mosta stigosmo nekako, on se okrenu meni sa blagim izrazom koji je imao pri našem prvom susretu na ulazu u pak’o.

Raširi ruke, pošto se posavetovao sam sa sobom i dobro zagledao ruševinu, pa je mene rukama otpozadi ščepao. I kao što čovek koji radi i gleda u daljinu, pa se čini kao da sve unapred proračunava, tako je dižući mene uz strmu urvinu, već gledao u drugi kamen kao da nešto proverava govoreći: „Na onaj tamo stani, ali pazi i prvo proveri da li te ovaj izdržava.“ Tuda nije moglo sa plaštem da se gazi, jer jedva smo mi mogli, on lak, a gurao je mene, da sa stene na stenu idemo po stazi, a da nije unutrašnja strana provalije kamene bila mnogo kraća258 od spoljne, idući naniže, ne znam on, ali ja ne bih savladao te stene. To je zato što se kroz zle jaruge stiže do najdubljeg dela bunara idući nizbrdo, pa je zato od svake jaruge sledeća niže, tako da je prva obala više, a druga niže brdo: ipak stigosmo do vrha u tom očaju odakle se survalo od mosta stenje tvrdo. Dah iz pluća mi je pri svakom uzdisaju tako nedostajao da nisam dalje mogao, već sam seo čim stigosmo na kraju. „Ne smeš biti trom i iznemogao,“ reče učitelj,“ jer taj se još ne rodi što je, sedeći na perju, do slave stigao, a ko bez nje svoj život provodi, može samo takav trag na zemlji da ostavi koji je nalik dimu na vetru ili peni na vodi. Zato, ustani, savladaj umor nezdravi sa duhom koji do pobede stiže na kraju ako ga težina tela ne zaustavi. Mnogo teže stepenice tebe čekaju pa odavde otići nije čin jedino važan, i ako me razumeš, neka te savet vodi ka raju.“ Ustadoh tada pokazujući se vrlo snažan, iako se nisam baš tako osećao, pa rekoh: „Hajde, jak sam i odvažan.“

Kroz klisuru s njim sam pošao, koja je bila stenovita, uska i tegobna, a još strmija od one kroz koju sam prošao. Išao sam, govoreći, kroz ona mesta zagrobna, da zavaram slabost, kada se najednom začu glas kojim odjeknu nova dolina grobna. Ne razabrah šta reče u tom plaču, iako sam stigao na vrh grebena, po strmini, ali u glasu sam mu osetio ljutnju jaču. Gledao sam nadole, ali pogled u onoj tmini nije mogao da dopre do mračnog gubilišta, pa rekoh: „Učitelju, sada ti učini da stignemo na drugu stranu strmog poprišta, jer kao što ovde čujem, a ne razumem, tako gledam dole, a ne vidim ništa.“ On reče: „Drugačiji odgovor da ti dam ne umem osim delom, jer na pošteno pitanje ja odgovaram činom, a na rečima sam nem.“ Stigosmo duž mosta tamo gde se on spaja sa osmom obalom u paklenom sivilu i tada mi se ova jaruga ukaza sva. Tamo videh tako veliku gomilu zmija raznolikih u raznim oblicima da i sada osećam od toga strah u bilu. Neka se Libija ne diči svojim peščanim prostorima, jer iako se helidrisi, jakule i fareje bore sa kenhrisima i amfisbenama259 u njenim nedrima, nikada ovakvu gamad i ovakve zlotvore nije imala zajedno sa celom Etiopijom, niti zajedno sa pustinjama uz Crveno more. Spleteni sa tim okrutnim i tužnim mnoštvom, trčali su goli ljudi, prestrašeni među gujama, bez nade da se skriju ili spasu sa Heliotropom260. Ruke su im bile vezane pozadi sa zmijama i dok su akrepi spreda u klupčad bili smotani, bubrege su im probadali repovima i glavama. I gle, jednoga, koji je stajao na našoj strani: na njega se ustremi i probode ga ljuta zmija na spoju vrata sa plećima, bez mogućnosti da se brani.

Tako brzo „O“ ili „I“ ne bi ispisala ruka ničija koliko se brzo on upali, izgore i sav pretvori u pepeo dok se stropoštavao između onih beštija. A kada se na tlu u prah pretvoren stvori, pepeo se sam od sebe sabirati stane i on se opet pojavi u pređašnjoj odori. Tako kažu mudraci stari da plane Feniks261, pa umire i rađa se ponovo i vaskrsne pre nego što mu petstoto leto svane. Za života travu ni zrna ne jede stvorenje ovo, već samo suze tamjana i amoma262 kljuca onako, a između izmirne i lavandule umire telo njegovo. Pa kao onaj što padne, a ne zna kako, da li je zbog demonske sile pao ili zbog nevolje koju ne razume svako, pa, unaokolo gleda, pošto je ustao, sav unezveren, jer je na velikim mukama mnogo propatio; tako je izgledao onaj grešnik koji je sada stajao na nogama. Oh božja moći, koliko si ti stroga kada se svetiš takvim kaznama! Vođa ga zapita ko je on, iza toga, a on odgovori: „Stigao sam iz Toskane pre kraćeg vremena u srce pakla groznoga. Ne vodih život ljudski, već imadoh zverske mane, kako je meni, kopiletu, pristajalo; ja sam Vani Fuči263, zver i u Pistoji sam imao jazbine na sve strane.“ A ja vođi: „Reci mu da nas bekstvom ne muči i pitaj zbog kakvog greha ovde prebiva, jer sam ga znao sklonog krvi i Tuči.“ Grešnik kada to ču, ne htede ništa više da skriva, već je pred mene licem svojim stao i videh da mu tužni sram lik prekriva, pa reče: „Više me boli što si me našao u ovom čemeru gde me sada gledaš, nego kada sam se od života rastao. Ne mogu da poreknem to što me pitaš, tu sam dospeo, jer sam bio lopuža neka i svetinje sam iz crkve ukrao, treba da znaš,

a onda za to, lažno, optužio drugoga čoveka. Ali, da ne bi, u mojoj muci, moglo da traje tvoje uživanje, ako izađeš iz ovog leleka, otvori uši i čuj moje proročanstvo šta je: iz Pistoje kada Crne budu proterali, i Firenca će promeniti ljude i običaje. Kada bog Mars munju iz Val Magre opali,264 okružen mutnim oblacima da mračnijih nije i kao silna i besna oluja kada navali, na Pičenskom polju bitka će da se bije, pa će munja da rastera mutne oblake tada, tako da svako od Belih krv prolije. To rekoh baš da bih ti bol zadao sada!“

PEVANJE XXV (DVADESET PETO) Krug osmi (nastavak) Sedma zla jaruga (nastavak): Lopovi Vani Fuči pokazuje šipak Bogu, a Dante to uzima za povod da se obruši na Pistoju. Zmije kažnjavaju Fučija, što je Danteu drago do te mere da bi mogao i da se sprijatelji sa zmijama. Mitsko čudovište Kako stiže da ga kazni. Dante vidi neke firentinske lopove (Anjela Bruneleskija, Buoza delji Abati i Puća Šankata) koji razgovaraju sa pesnicima, ali ih prekida dolazak Ćanfa Donatija u obliku zmije koji se spliće sa Anjelom i Frančeskom Kavalkantijem, koji, iako pretvoren u zmiju, spaja svoju prirodu sa prirodom Buoza. Na kraju govora, gle toga lopova, podiže ruke, šipak pokaza s obe, pa povika: „Evo ti Bože, dva šipka ova!“ Tada mi postaše prijateljice zmijske spodobe, jer mu se jedna smota oko vrata kao da kaže: „Nećeš više govoriti reči zlobe“, a druga mu sveza ruke oko lakata, zapletoše se tako u čvor rep i glava zmije da nije mogao da makne i ništa da hvata. Ah, Pistojo, Pistojo, zar vreme nije da u ognju sagoriš i da te više nema, sada kada je seme tvoje još gore nego ranije. Ne videh ni u jednom tamnom krugu hada, čak ni onaj265 što sa zida Tebe pade takav nije bio, da neko protiv Boga tako huli, to ne videh nikada. On266 pobeže, a da reč više nije izgovorio kada videh jednoga kentaura punog besa da dolazi vičući: „Gde se taj drznik skrio?“ Marema267 verujem da nema u dubini svoga lesa toliko zmija koliko je ovaj na sebi imao

sve do mesta gde mu počinje lik od ljudskog mesa. Na ramenima, iza potiljka mu je stajao, sa raširenim krilima, jedan zmaj koji je sve redom vatrom napadao. Moj učitelj reče: „Ovo je Kako268, znaj, koji je pod stenama planine Aventina često lokvama krvi269 prekrivao celi kraj. Sa svojom braćom ne hodi ta strvina zbog pokvarene krađe270 koju je počinio nad stadom što je paslo kraj njegovih pećina. Tada ga je Herkul, da bi ga sprečio da zlo čini, čak i sto puta batinom lupio, ali je umro pre nego što ga je deset puta udario.“ Kako je prošao dok je vođa govorio, a pred nas banuše neka trojica koju ne opazih, a ni vođa ih nije primetio, sve dok ne povikaše: „Ko ste vas dvojica?“ Naš razgovor prekinuše ti duhovi, pa pažnju usmerismo na njih obojica. Poznavao ih nisam, ali se dogodi da i ovi, kao što ima slučajeva da se zbiva, pa neko nekoga mora da oslovi, počeše da se dozivaju: „Ćanfa271 gde se skriva?“ Ja na to, dajući znak vođi svome, stavih prst na usta da pazi šta se zbiva. Čudo neće biti, čitaoče, ako mome kazivanju ti ne bi baš poverovao, jer i ja koji to videh, jedva verujem oku svome. Dok sam u njih netremice gledao, šestonogi akrep se ustremio na jednoga od njih i celog ga je obmotao. Srednjim nogama mu je trbuh obavio, prednjima ruke mu zatim veže, pa mu je onda zube u oba obraza zabio, a zadnjim nogama stao bedra da priteže i rep mu je među njih stavio, pa njime bubrege počeo da steže. Bršljan se oko stabla nikada nije svio kao što je akrep strašni u tome času

oko njegovih udova svoje udove obavio. Zatim, nalik na vrelu voštanu masu, slepiše se i smešaše njihove boje u trenu tom, pa nisu više znali ni ko su ni šta su, kao što se dešava sa belom hartijom kada počne da gori, pa je smeđe boje, jer još crna nije, a ni nalik belom. Za to vreme druga dvojica ih gledaju i stoje, pa povikaše: „Avaj, Anjel272, lik ti se menja sada! Vidiš da nisi on, a gubiš oblike svoje.“ Već su dva bića postajala jedna nakarada, pa se njihova dva lika pojaviše na licu jednom u koje se stopiše tada. Iz njihova četiri uda ruke se razviše, bedra sa nogama, stomak i grudi, jao, u nikada viđene udove se pretvoriše. Njihov pređašnji lik je sasvim nestao, na oba i na nikoga ličili su u trenu tom, pa, zatim, odoše lagano kroz pakao. Kao što gušter pod velikom žegom, za pasjih dana, da bi zamakao u živicu, pretrči put, brz kao munja u trku svom, tako bih opisao jednu ljutu zmijicu koja se ustremila na onu dvojicu273, a imala, kao zrno bibera, crnosivu košuljicu. Ona zari svoju glavu otrovnicu u pupak gde ljudi prvu hranu uzimaju, pa pade opružena pred njega na zemljicu. Ubodeni je pogleda bez reči u onom očaju, naprotiv, mirno je stajao, pa zevao kao neko koga san i groznica obuzimaju. Zmija ga je gledala, a on nju posmatrao, pušilo se iz njegove rane, a iz usta dimila zmija dok se dim ta dva grozna stvora mešao. Neka o sudbini Sabela i Nasidija274 ćuti Lukan i čuje, sve u svemu, kako će događaj dalje da se odvija. Neka Ovidije o Kadmi i Aretuzi275 ćuti na ovu temu, jer ako je jednog u zmiju, kroz stihove,

a drugog u izvor pretvorio, ne zavidim njemu, pošto dve prirode nikada nije, kao ove, promenio tako da svoje oblike zamene i svoja tela pretvore u spodobe nove. Ovo dvoje se tako slilo, oh, gadne li slike, da je zmija svoj rep u račve pretvorila, a ranjeni skupio svoje noge tako, otprilike, da su bedra sa nogama slepljena bila tako savršeno onoga kratkoga trena da se linija spoja sasvim izgubila. Račvasti rep je gubila, takva bi promena, ona sen što je nestajala i koža njena glatkija postajala, dok je tvrđu dobijala druga sena. Videh kako se ruka pod pazuho svija i kako na ljudskoj seni biva kraća i vene onoliko koliko se produžava onoj što bi zmija. Zatim se zadnje noge, međusobno prepletene, pretvoriše u onaj ud koji čovek krije, a na dvoje se rascepi ud druge nesrećne sene. Dok je dim lik čoveka i lik zmije novom bojom prekrivao i stvarao zmiji dlakavu kožu, a njemu stao da je brije, ona je ustala, a onaj što bi čovek je pao, a za to vreme su zlo gledali jedno drugoga i njihov lik se lagano menjao. Zmija već uspravljena povuče trena toga ka slepoočnici svoju njušku, pa, malo po malo, od viška mesa izrastoše uši iz obraza njenoga, a iz ono mesa što je napred ostalo i preteklo, nos je na licu izrastao i usne se zadebljale koliko je trebalo. Onaj što je ležao njušku je već imao i uši uvlačio u svoju glavu sada kao što bi i puž rogove uvukao, a jezik koji je imao izjedna do tada za govor tečni, rascepi se, dok se onome što je račvast imao spoji i dim presta da vlada. Duša koja je postala životinja u zbivanju tome pobeže duž jaruge sikćući na sve redom,

a onaj drugi, govoreći, pljunu u besu svome. Zatim se okrenu sa svojim novim izgledom i reče drugome: „Neka sada Buozo puzi kao što sam i ja gmizao ispunjen bedom.“ To su bile, eto, u sedmoj jaruzi promene i mene, pa neka mi bude oprošteno ako zbog takvih stvari moje pero previše zasuzi. Iako je oko moje bilo zamućeno, a duša klonula, da pobegnu tako ipak nije onim senama bilo dozvoljeno da ja Puća Šankata ne prepoznam lako, a bio je jedini koji je među trojicom umakao, uspevajući da se ne promeni nikako, dok je drugi bio onaj zbog koga si ti, Gavile276, plakao.

PEVANJE XXVI (DVADESET ŠESTO) Krug osmi (nastavak) Osma zla jaruga: Zli savetnici Dante se zgražava nad Firencom čiji se toliki stanovnici nalaze u paklu i priziva božji gnev. Zatim se sa Vergilijem penje na most, pa idući dalje, stižu nad osmu zlu jarugu u kojoj pate zli savetnici tako što je svako od njih umotan u jedan plamen koji ih prati svuda, kao što su na svetu svoje savete uvijali u laž. U jednom dvostrukom plamenu Dante vidi zajedno Odiseja i Diomeda. Odisej priča o svom poslednjem putovanju i svojoj smrti. Toliko si velika, Firenco, eto ti radovanja, da po zemlji i moru ime ti odjekuje, pa čak i po paklu ono naveliko odzvanja! Među lopužama pet takvih tu je građana tvojih da me sramota svlada, a i tebi, zbog njih, velika slava ne sleduje. Ali,istina se sanja kada jutro zavlada i ti ćeš čuti, vreme neće još dugo širiti mreže, šta ti oni iz Prata277 žele, da druge i ne pominjem sada. Prerano nije ako ti propast već zidine steže, pa ako tako mora, bar da se već zbilo, jer pramenje kose kada mi bude seda, to će mi pasti teže. Krenusmo po stepenicama što ga načini kamenje za koje se hvatasmo dok smo silazili; moj vođa se pope i izvuče me uz ono stenje. Nastavljajući samotni put na kome smo bili, između krša i stena, grebena goli’, i nogama i rukama za njih smo se kačili. Tada me je bolelo, a i sada me boli kada se setim šta sam video u jarugama i duh svoj, više nego obično, kočim da odoli

i ne luta, a da ga ne vodi vrlina sama, pa dar koji dobre zvezde podariše meni ili božja milost, ne straćim, već posvetim vrlinama. Kao seljak koji se odmara na brežuljku, u seni, u vreme kada sunce, koje svet osvetljava, najmanje skriva od nas svoj lik užareni, kao u veče, kada komarac umesto mušice uznemirava, vidi svice kako lete po dolini, možda baš na njivi ili u vinogradu koje okopava, tako je sva u plamenovima, u dubini, svetlela osma zla jaruga što sam primetio čim stigoh na vis odakle joj se dno vidi u nizini. I kao što je onaj što se osvetio sa medvedima, video Ilijina278 kola da odlaze kada se sa konjima ka nebu ustremio, pa njegove oči nisu mogle da opaze baš ništa osim jedan plamen svetao, koji se kao oblačak penje duž nebeske staze, tako se svaki plamen po jaruzi kretao i nijedan nije otkrivao šta je skrivao, a svaki od njih je po jednog grešnika obavijao. Stajao sam na mostu i gledao tada, tako nagnut, pa da se za kamen nisam uhvatio, i da me niko ne gurne, sigurno bih pao. A vođa, kada vide da me radoznalost sveg svlada, reče: „U plamenovima su duhovi nečiji, svaki je uvijen u onaj u kome gori sada.“ „Učitelju moj,“ - odgovorih - „sada sam sigurniji kada te čuh, ali već sam tako i mislio da jeste i hteo sam da te pitam čiji plamen je onaj što se na dva dela rascepio na vrhu tako da liči na oganj lomače koji je Eteokla279 sa bratom spalio?“ On odgovori: „Tamo unutra, na mukama se rastače Odisej sa Diomedom280, i kao što su zajedno u besu bili, tako im i u osveti duša jednog s dušom drugog plače, a iz njihovog plamena sada cvili prevara sa konjem koji je vrata otvorio plemenitom semenu iz koga su se Rimljani rodili.281

Tu oplakuju prevaru koju je njihov um smislio, pa Dejdamija282 i mrtva još Ahila oplakuje, a i zbog Paladijuma283 njih je bog kaznio.“ „Ako nešto može od njih da se čuje iz one buktinje,“ rekoh, „učitelju, molim te samo, preklinjem po hiljadu puta da mi se duša obraduje, nemoj braniti da mi ovde sačekamo dok dvorogi plamen ne dođe do nas, vidiš da mnogo želim da ga nešto pitamo!“ „Tvoja molba zaslužuje pohvalu u ovaj čas,“ odgovori, „i ja je rado prihvatam, ali ti ne smeš da pustiš ni glas. Ostavi meni da zborim, pošto ja znam šta hoćeš, jer bi oni, ko bi ga znao, zato što su Grci mogli da zamere nam’.“ A kada je plamen do nas stigao i mome vođi se učini da su mesto i doba, on je ovako govorio, dok sam ja ćutao: „O vas dvojica u jednom plamenu paklenog groba, ako sam vas zadužio dok sam još živ bio, ako sam malo ili mnogo zaslužan, jer sam oba vaša imena u uzvišenim stihovima284 opevao, stanite,pa neka jedan od vas dvojice zbori gde je umro kada je u mrežu smrti upao.“ Veći vrh plamena što večno gori poče da se talasa i šumi titrajući baš kao plamen koji vetar vijori, pa vrhom svojim, tamo amo lelujajući, kao da je neki jezik koji govori, glas poče da pušta i reče: „Napuštajući Kirku285 koja me onako zatvori, više od godinu dana, na ostrvu Gaeta, pre nego što mu Eneja ime stvori, ni nežnost prema sinu, ni samilost sveta prema starome ocu, niti ljubav moja koja je za Penelopu trebalo da cveta, nisu mogli da savladaju želju koja me je vukla da upoznam svet celi kao i vrline i mane ljudskoga soja,

pa krenuh na more, što se od pene beli, na jednoj lađi sa malo drugova koji me napustiti još nisu hteli. Videh sve obale Španije i sjaj žalova sve do Maroka i sprudove Sardinije kao i sve što je na udaru valova. Već smo bili stari i društvo sve umornije kada stigosmo u tesnac uski286 do međe gde Herkul postavi one stubove čije8 granice nijedan čovek nije smeo da pređe; Sevilja287 je ostala sa naše desne strane, a na našoj levoj Sueta288 i njeno zaleđe. 'O braćo’ - rekoh - ’vi što ste bez straha i mane, kroz hiljade opasnosti stigli do zapada, za to malo života što još može da ostane svakome od vas, nemojte vi nikada da odustanete, sunčev prateći trag, da svet bez ljudi ne vidimo sada. Setite se vašeg roda koji vam je drag, niste vi rođeni da živite kao skotovi, već da vas vrlinom i znanjem miluje vetar blag. ili obuzeti moji drugovi za putovanjem, posle tog mog malog govora, da ih više ne bismo zaustavili ni ja ni valovi. Onda okrenusmo krmu prema istoku, pa duž mora poletesmo pomoću vesala u ludom letu povrh vode skrećući neprestano put zapadnih gora. Već sam video sve zvezde drugoga svoda na noćnome nebu, dok našega nesta, jer ga je skrivalo more iza našeg broda. Pet puta zasja i pet puta presta mesečeva svetlost što nas je osvetljavala od kada smo krenuli put opasnog mesta, kada se pojavi jedna planina što se uzdizala tamna u daljini i učini mi se tako visoka da još ne videh takvu da je postojala. Mi smo se razveselili, ali brzo suza kanu iz oka kada se sa novoga kopna diže vetar ludi i udari na lađu s pramca i sa boka.

Tri puta vrtlog lađu zavrte i zaludi, a četvrti put podiže joj krmu u visinu, dok pramac krenu na dole, kako nam bog presudi, i tako svi mi potonusmo u morsku dubinu.“

PEVANJE XXVII (DVADESET SEDMO) Krug osmi (nastavak) Osma zla jaruga (nastavak): Zli savetnici Pesnici razgovaraju sa drugim zlim savetnikom Gvidom da Montefeltrom. Dante mu priča šta se dešava u današnjoj italijanskoj pokrajini Romanji krajem XIII veka. Gvido, ne znajući da razgovara sa živim čovekom, otkriva Danteu zašto je proklet. Naime, on je dao zao, loš savet papi Bonifaciju VIII, kada ga je od njega tražio, obećavši mu oproštaj grehova. Ali, čoveku se ne može oprostiti greh čak i ako mu sam papa da oproštaj, ukoliko se nije uistinu pokajao. Pesnici, zatim, odlaze na most koji se uzdiže nad devetom zlom jarugom. Već se plamen uspravio i zaćutao da ne bi govorio više, pa je od nas otišao sa dozvolom koju mu je blagi pesnik dao, kada jedan drugi što je iza njega išao privuče poglede naše ka vrhu svoga plama zbog nejasnoga zvuka koji je ispuštao. Kao što je sicilijanski bik289 prvo zarikao u suzama kroz plač, i to beše pravo, sve u svemu, onoga koji ga je napravio svojim alatkama, ričući glasom onoga mučenika u njemu tako da, iako je bio sav od bakra žuta, činilo se da to on bolno riče, pri čemu zvuk nije, u početku, nalazio izlaza ni puta iz vatre, pa je, kroz ognjeni prasak, dimio govor njegov i mogao samo da luta. Ali, kada je našao put za kojim se vio do vrha, pa zatreptao drhtajima što mu je utkao jezik dok je prolazio, začusmo: „O ti kome se obraćam rečima, ti što lombardijskim narečjem prozbori

onome:290 ’Sada idi, tvoj govor me više ne zanima.’ iako sam stigao, možda kasno, u plamenoj odori, neka ti ne bude teško da sa mnom zboriš kada to nije meni koga vidiš da gori! Ako si i ti sada došao da goriš291 u paklu iz lepe latinske zemlje gde biva da sam grehe počinio, možeš li da odgovoriš da li u Romanji rat ili mir se zbiva, jer ja potičem s brda kraj Urbina292 i onoga brega sa koga se Tibar293 sliva.“ Još sam slušao stojeći nagnut iznad dubina kada me moj vođa taknu u bok moj govoreći: „Razgovaraj, evo ti italijanskog sina.“ A ja spreman da odgovorim duši onoj bez oklevanja, rekoh što sam mogao uljudnije: „O dušo koja si skrivena u vatri toj, tvoja Romanja nikada nije bila, a i sada nije bez rata što gori u srcima njenih tirana, ali, kada pođoh, ne videh da se barjak rata vije. Ravena294 je, kao što je bila i za tvojih dana, tamo orao iz Polenta295 još širi svoja krila i njima Červiniju296 natkriljuje iz svoga stana. Gradu297 čija je sudbina puna iskušenja bila, a Francuze na krvave gomile rasturio, u zelenim kandžama duša se svila. Psine, mlada i stara, što ih iznedri Verukio298 koje su onako loše postupile sa Montanjom, zube oštre nad gradom gde se njihov zao duh nadvio. Gradove što se graniče sa Lamoneom i Santernom,299 vodi lavić što se u belom gnezdu krije, koji menja stranke sa letom i zimom. A grad kome Savio300 obale mije, kao što se nalazi između brda i mora, tako živi između slobode i tiranije. Sada reci ko si ti, udostoji nas odgovora, neka ti to ne bude teže nego li je bilo drugome, neka tvoje ime dugo odjekuje sred zemaljskih gora.“ Zatim plamen prasnu malo po svome, pa je oštri vrh tamo amo zalelujao,

i on progovori u dahu vatrenome: „Kada bih znao da bih moj odgovor dao nekome ko će se na zemlju vratiti, svoj plamen ne bih kroz govor razigrao; ali, pošto se niko iz ovih dubina, zašto kriti, živ ne vrati, ako čuh istinu u paklu ovome, bez straha od sramote, ja ću ti odgovoriti. Bio sam vojnik, pa franjevac po izboru svome, verujući da ću tako grehe okajati i moje verovanje bi se obistinilo, pri tome, da ne bi pape301, neka ga zlo prati! koji me je na grehe pređašnje povratio, a na koji način, sada ćeš saznati. Dok sam čovek od krvi i mesa bio, kao što me majka rodi, ne bejah sličan lavu, već sam na delu na lisca ličio. Varke i kako da skrijem stazu pravu znao sam u tančine i tako njima baratao da mi je ta veština celim svetom širila slavu. Kada sam video da sam stigao do onoga doba kada bi svako da spusti jedra i smota užad morao, ono što sam činio posta mi odvratno tako da se pokajah i zamonaših sred franjevačkih leja; avaj meni bednome, to bi mi pomoglo svakako. Ali, poglavar novih fariseja302 dok je ratovao oko Laterana,303 ali ne protiv Saracena ili Jevreja, kao da nije imao neprijatelja osim hrišćana, i nikoga ko je Akri304 osvojio ili trgovao u zemlji sultana, ni svetu službu ni svete zapovesti nije cenio, što ih je sam imao niti uže oko mog pojasa zbog koga je mršav bio ko ga je nosio.305 Već kao što je Konstantin306 tražeći spasa od gube, pozvao Silvestra u pećinu planine Sant’Oreste, tako me on pozva onoga časa da lek nađem da ga bol oholosti mine i zatraži savet, ali ja sam samo ćutao,

jer mi se učini da zbori pun pijane mučnine. Ali, on tada reče: ’U srcu da se ti ne bi bojao, greha te razrešavam, a ti mene nauči kako bih Palestrinu307 ja sada savladao. Za otvaranje i zatvaranje neba u mene su ključi kao što znaš, ali dva su ključa sveta što prethodnik moj nije umeo da razluči.308 ’Zaključih da može više da mi smeta ćutanje, pa me ozbiljni razlozi nagnaše tada da kažem: ’Oče, nek me tvoja ruka presveta opere od greha u koji ću pasti sada: obećaj mnogo, ali ništa od toga ne ispuni ti, pa će tvome svetom prestolu pobeda biti nagrada.’ Umreh i Franjo309 dođe da me isprati, ali jedan od heruvima310, tih crnih psina, reče njemu: ’Ne vodi ga, nemoj mi se zamerati. Taj mora dole u grotlo paklenih dubina, jer je zao savet dao, pa moja dužnost od tada je da ga za kosu odvučem do adskih vrelina, jer oproštaja nema onome ko se ne kaje, niti kajanje sa zlom ide pod ruku i jedno drugome nikako ne pristaje.’ Oh, jadna li mene, kakvu osetih muku kada me dohvati govoreći: 'Možda nisi znao da sam tako uporan da te odvedem u paklenu buku!’ Minosu me je odveo, a ovaj pokaza na pakao i osam puta zavrte repom u trenu, pa ga je sav besan još i ugrizao6 govoreći: ’Ovaj je zreo za vatru žeženu.’ Zato sam ja ovde gde me vidiš dopao i hodam ovako izgubljen u plamenu.“ Pošto je svoju priču ispričao, plamen ode oplakujući svoj jad, uvijajući i titrajući vrh kroz pakao. Krenusmo dalje ja i moj vođa tad, uz greben sve do novog luka koji premošćava mesto gde je grad onih što sejući neslogu dopadaju muka.

PEVANJE XXVIII (DVADESET OSMO) Krug osmi (nastavak) Deveta zla jaruga: Sejači nesloge i šizme Sa mosta nad devetom zlom jarugom. Dante vidi sejače nesloge i šizme, koji su, baš zato što su na zemlji razdvajali svojim zlim delovanjem one koji bi trebalo da budu složni, sada isečeni i strašno osakaćeni. Oni koji su uneli razdor i krivoverstvo u veru, rascepljeni su prema veličini greha. Onima koji su uneli smutnju među zemaljske vođe rasečene su glave. Onima koji su zavadili rođake odsečene su ruke, a onome ko je pobunio sina protiv oca odsečena je glava. Dante razgovara sa Muhamedom. Pošto su saznali da je Dante tu, mnogi duhovi se okupljaju oko njega, a među njima Pjer da Medičina, iz porodice Katani, najverovatnije, koja je vladala između Bolonje i Imole. On je neumorno sejao razdor između porodica Polenta iz Ravene i Malatesta iz Riminija. Zatim vidi narodnog tribuna Kuriju i Mosku dei Lamberti za koga se raspitivao kod Čaka iz šestog pevanja Pakla. Poslednjeg susreće provansalskog pesnika Bertrana de Borna. Ko bi mogao, makar i u prozi pisao, da potanko opiše svu krv i rane koje videh sada, makar opširno pričao? Svaki jezik bi morao tu da zastane zbog ograničenog rečnika i uma, ma koliki bio, koji ne mogu da obuhvate muke u svetu satane. Taman da se okupi sav narod što je bio u zemlji promenljive sreće, u onoj Pulji311, a koji je krvario zbog Trojanaca312, i duge ratne nesreće, koji zapleniše prstenja gomile cele, kao što piše Livio313 koji pogrešiti neće, i s njim onaj narod što oseti bolne strele, jer je protiv Roberta Gviskarda ustao

pa i onaj čije se kosti još bele u Čeperanu314, tamo gde je svaki Pulježanin slagao, pa i svet što je kod Taljakoca bio gde je stari Alardo bez oružja pobediti znao, kada bi sav taj svet osakaćene udove otkrio, sve to zajedno ne bi bilo ništa kao tužni prizor strahota devete jaruge gde sam se zadesio. Ni bure kada mu spadne duga ili deo dna polukružni, ne raspada se kao jedan koga sam ugledao rasečenog od brade do mesta gde pušta smrad kužni; između nogu svežanj creva mu je ispao, srce, pluća i jetra su mu visili i sa svim tim želudac u kome postaje govno sve što bi progutao. Dok sam piljio u njega očima razrogačenim, on me pogleda i rukama raščepi rasečene grudi, pa reče: „Sada vidiš kako se čerečim! Vidiš kako je osakaćen Muhamed315 hudi! Ispred mene Alija316 hodi plačući s licem rasečenim od brade do perčina. Tu se sudi svima onima koje sada vidiš ti, koji su sejali razdor i sablazni na sve strane dok su živi bili, pa su sada ovako isečeni svi. Demon je iza nas i zadaje nam rane tako okrutno mačem, brz poput korbača, svaki put kada se pred njega stane, pošto obiđemo ovaj kružni put plača, jer naše se rane nama uvek zatvore pre nego opet stanemo ispred njegovog mača. Ali, ko si ti što zuriš sa grebena, odozgore, možda zato da bi kaznu izbegao dosuđenu ti zbog grehova što te more?“ „Još nije mrtav niti je zbog greha došao da ga ispašta,“ - učitelj njemu odgovori, „već da bi potpuno iskustvo stekao. Ja koji sam mrtav, po paklenoj gori, iz kruga u krug vodim ga sada, a istina je to što moj jezik zbori.“ Najmanje stotinu njih, sred onoga jada, kada to ču, oko mene u jaruzi se sjati

i od čuđenja na muke zaboravi tada. „Ti koji ćeš uskoro sunce ugledati, reci fra Dolčinu317 da se snabde namirnicama ako ne želi da ubrzo ovde s nama pati, jer će, inače, gusti sneg da ga zaveje u pećinama i onima iz Novare pobedu donese time što je pao, koju oni, svakako, ne bi lako stekli u borbama.“ I dok je jednu nogu sa tla podizao, Muhamed mi je sve to ispričao, pa kada ju je spustio, od mene je otišao. Jedan drugi koji je probodeno grlo imao i nos odsečen do veđa nad očima, a samo sa jednim uhom je išao, zastade začuđen da me gleda sa ostalima, a onda je, pre svih, grlo svoje otvorio iz koga je šikljala krv u mlazevima, pa reče: „O ti koji greh još nisi počinio, i koga sam ja video u zemlji Latina, ukoliko se zbog sličnosti nisam prevario, seti se ko je Pjer da Medičina318 ako se ikada vratiš na lepu ravnicu koja vodi od Verčelija do Markaboa i njegovih zidina319 Obavesti u Fanu onu najbolju dvojicu, gospodara Gvida i s njim Anđolela poštovanoga, da, ako je tačno proročanstvo pakla za obojicu, biće bačeni u vodu sa broda njihovoga, zatvoreni u vreću, kraj Katolike na Jadranu, zbog izdajstva jednog tiranina podloga. Između ostrva Kipra i Majorke, na Mediteranu, ne vide Neptun320 da takve gadosti ikada čine ni grčki gusari ni pirati na okeanu. Taj ćoravi izdajnik, vladar jednoga grada,321 koji, jedan što se ovde sa mnom muči, ne bi želeo da vidi više ikada, pozvaće ih da se s njima dogovori i odluči, a onda učiniti tako da im ni molitve ni zaveti neće trebati kada vetar sa Fokare zahuči.“322 A ja njemu: „Pokaži meni i reci, duše prokleti, ako želiš da vest o tebi odnesem živima,

ko je taj čiji pogled ka gradu gorko leti?“ On tada pruži ruke ka čeljustima jednoga druga i usta mu otvori vičući: „On je taj,323 glasa nema u ustima. Taj je prognanik, kada sumnja poče da mori Cezara, tu sumnju odagnao, jer ga je ubedio da gubi onaj ko je spreman, a okleva da se bori Oh kako mi se skrušen učinio, sa jezikom odsečenim u grlu do korena, Kurije koji je onako smeo u govoru bio. A drugi, kome je i jedna i druga ruka bila odsečena, podižući patrljke kroz vazduh pakleni tako da mu je po licu šikljala krv iz vena, povika: „I Moske se seti, teško meni koji rekoh, jadan: 'Konac delo krasi’,324 a to bi zlo seme za toskanski narod unesrećeni.” Ja dodadoh: „I tvome plemenu smrt se oglasi“. Zato mu se bol od kazne zbog mojih reči udvostruči, pa ode tužno kao ludak koji ne može da se spasi. A ja ostah da gledam onu gomilu punu žuči i videh nešto što ne bih pominjao zaista, jer nedostatak dokaza za to mene muči, da mi savest ne nalaže da ne oklevam, jer ista sigurnost uliva kada samopouzdanje opada, pošto pod oklopom svojim nosi osećanja čista. Videh, a čini mi se kao da gledam sada, trup bez glave kako ide kao što idu ostali iz tog tužnog stada; trup je odsečenu glavu za kosu držao noseći je kao da je neku lampu nosio, a ona nas je gledala i govorila: „Teško meni, jao!“ Sam je sebi tako svetiljka bio, i bili su dvoje u jednome i jedno u dvoje: kako to može biti zna onaj325 koji je to naredio. Kada je stigao pod most na kome pesnici stoje, diže ruku podižući visoko glavu svoju da bismo izbliza čuli reči njegove koje ovako su glasile: „Sada vidiš mučnu kaznu moju, ti što dišući među mrtve si pošao,

pa ima li veće kazne zadate ljudskom soju? A da bi ti o meni nešto više znao, znaj da Bertran de Bern326 ja sam bio, onaj koji je kraljevića onako zlo savetovao: Avesaloma i Davida niko nije tako zavadio niti ikada ikome dao savete zlobnije, čak ih ni Ahitofel327 nije više unesrećio, nego što ja razdvojih rod da bližeg roda nije, pa sada mozak nosim odvojen tako od kičme koja se u ovom telu krije. Odmazda se nada mnom vrši ovako.“

PEVANJE XXIX (DVADESET DEVETO) Krug osmi (nastavak) Deveta zla jaruga (nastavak): Sejači nesloge i šizme Deseta zla jaruga: Krivotvorci Vergilije zamera Danteu što se toliko zadržao da gleda sejače nesloge i šizme, a on se pravda da je želeo da tu pronađe jednog svoga rođaka, Đerija del Bela. Vergilije kaže Danteu da je on i video tog rođaka ispod mosta kako preti. Dante opravdava takvo ponašanje, jer njegova smrt nije još osvećena, a zatim pesnici dolaze nad desetu, poslednju zlu jarugu. U njoj su krivotvorci, naime falsifikatori metala ili alhemičari. Kažnjeni su bolešću, jer su u životu bili moralno bolesni, pa kao što su izopačili zlato, tako je i njihovo telo izopačeno gubom i šugom. Dante govori sa Grifolinom iz Areca i Kapokijom iz Sijene. Toliki svet i grozne rane razne oči su moje tako zamaglili suzama da bih još gledao prizor plačan zbog kazne, ali Vergilije reče: „Zašto stojiš nad dubinama? Zašto ti oko neprestano viri dole ka onim izmrcvarenim senama? Ako želiš da ih prebrojiš, ti se smiri, jer nisi tako činio nad drugim jarugama, a ova se jaruga na dvadeset i dve milje širi. I mesec je već pod našim nogama;328 još mnogo treba da vidiš, a ja se bojim da je malo vremena ostalo nama.“ Odgovorih: ,Da si, u mislima tvojim, obratio pažnju na razlog zbog koga sam gledao, možda bi mi dozvolio da još tu stojim.“ Dok sam odgovarao, vođa je već pošao i ja sam za njim krenuo

dodajući: „Ja sam se zagledao u jamu, jer mi se učinilo da sam čuo u njoj plač seni moga soja zbog greha koji tako kažnjava pakao truo.“ Tada učitelj reče: „Neka misao tvoja ne bude zaokupljena njim i njegovim jadom, neka njega tu gde je svet muka bez broja. Videh ga pod mostićem nad hadom kada je pokazivao na tebe i prstom ti pretio, a čuh da je to Đeri del Belo329, glavom i bradom. Ti si se tada veoma zaokupio bio onim što je u Otfortu330 vladao i nisi tamo ni pogledao, pa se on izgubio.“ „O, moj vođo,“ - tada sam odgovor dao, „nasilna smrt koja još nije osvećena ni od koga ko je za sramotu njegovu znao, srdi ga, pa je zato njegova sena otišla, a da sa mnom ne zbori, kako mnim, pa još više žalim zbog kazne koja mu je namenjena.“ Tako smo razgovarali putem kamenim sve do mesta gde bi se nova jaruga videla da je svetlije bilo u ponorima tim. A kada je nad poslednju jarugu dospela naša noga tako da smo mogli seni mučenika da vidimo, kojih bi puna dolina cela, prostreliše me tako strašni krici tih Jadnika, čiji su vapaji bili samilošću okovani, da sam uši zapušio da ne čujem ni krika. Kao kada bi sva zla i bolovi bili sabrani iz bolnice u Valdikijani331, od leta do jeseni, pa i oni iz Mareme i sa Sardinije pridodani i u jednu jamu bili zajedno sabijeni, tako je bilo, takav je bio smrad, kao da truli udovi šire taj smrad pakleni. Siđosmo po zadnjoj obali tad, duž dugog grebena, levom stranom strmine, i već sam mogao bolje da vidim onaj jad na dnu gde pravda sa svoje visine, po nalogu nepogrešivog gospodara svevišnjega,

kažnjava krivotvorce za grehe njine. Ne verujem da je bilo žalosnije od ovoga svega gledati u Egini svet oboleli časa onoga kada je vazduh kužni obavio njega, tako da i životinje, sve do crva sićušnoga, pomreše pa su se stari narodi, kako tvrde pesnici iz izvora pouzdanoga, obnovili iz mravljeg semena332 koje novi život rodi, nego što je bilo žalosno u onoj dolini sena gledati kroz kakve muke ovde gomila duša brodi. Neko je preko trbuha, neko preko ramena svoga druga ležao, a neko se vukao potrbuške od jednog do drugog kamena. Korak po korak smo išli, a svako je ćutao gledajući i slušajući onaj rod napaćeni u kome niko da ustane nije mogao. Videh dvojicu kako sede međusobno naslonjeni, kao što se naslonjen greje tiganj sa tiganjom, od glave do pete krastama su bili prekriveni. I nikada ne videh da tako žustro češagijom radi štalski momak koga gospodar čeka, niti onaj koji konja uveče sprema, a žudi za snom, kao što se ovde grebu, osuđeni doveka, ta dvojica zbog velikog svraba na njima, kome nikada više nema leka i ljuštili su kraste po svojim telima kao što se nožem čiste, sa crvenperke, krljušti, ili sa neke druge ribe koja ih još veće ima. „O ti što nokat tvoj tako kraste ljušti,“ obrati se moj vođa jednom od dvojice, „da prste u klešta pretvaraš, daj odgovor sušti, ima li koga Latina sred ove tmice, među vama, tako ti nokti večito bili na usluzi da češeš tvoje krastice.“ „Mi smo Latini, mi koje vidiš, rode mili, obojica,“ - odgovori jedan koji je plakao, „a ko si ti što pitaš, rekao nam bi li?“ A vođa odgovori: „Ja sam ovde sišao idući sa ovim živim, od kruga do kruga,

sa namerom da mu pokažem pakao.“ Tada se odmače drug od druga i drhteći ka meni se okrenuše te seni kao i druge kad čuše govor od koga odjeknu jaruga. Dobri vođa se sasvim primače meni govoreći: „Reci im što želiš, pesniče mili.“ A ja počeh, pošto je tako hteo vođa voljeni: „Neka sećanje na vas nikada ne iščili sa zemnoga sveta i iz ljudskih umova, već godinama u njima vi živi bili, recite mi ko ste i od kojih vitezova; neka vas ta mučna kazna puna jada ne sprečava da mi date odgovor na pitanja ova. „Ja sam iz Areca,“ - odgovori jedan tada, „a Albero iz Sijene333 me je na ognju spalio, ali nisam zbog toga ovde sada. Tačno je da sam u šali govorio: 'Mogao bih kroz vazduh da letim lako.’ Ali, on je glup i radoznao bio i da mu pokažem tu veštinu želeo je svakako, pa pošto ga u Dedala pretvoriti nisam mogao, spalio me je onaj334 što ga je kao sina voleo jako. U poslednju od deset zlih jaruga ja sam došao zbog alhemije koju sam za života praktikovao, po presudi nepogrešivog Minosa, ako nisi znao.“ A ja rekoh pesniku: „Da li ima, bi li rekao, sujetnijih na svetu od ovih iz Sijene?335 Čak ni Francuzima ne bih veću sujetu priznao!“ Tada drugi gubavac, kada ču mene, odvrati na te reči: „Strika izuzimam svakako, jer je znao da troši svote umerene, i Nikolu koji je prvi otkrio kako s karanfilom skupim može da se sladi u bašti336 gde njegovo seme klija lako; i družinu s kojom onoliki vinogradi Kača d’Ašana odoše i onolike šume, a Abaljato svoj um sasvim ojadi.337 Ali, da bi znao ko te ovako služiti ume protiv Sijenežana, pogledaj me pažljivo ti,

tako da to tvoj um dobro razume, pa da sam Kapokiova338 sen ti ćeš videti: ja sam pomoću alhemije metale krivotvorio i setićeš se, ako te dobro prepoznajem, očiju mi, da sam kao majmun dobar imitator prirode bio.

PEVANJE XXX (TRIDESETO) Krug osmi (nastavak) Deseta zla jaruga (nastavak): Krivotvorci: - krivotvorci osoba - krivotvorci novca - krivotvorci reči Posle prve grupe krivotvoraca iz prethodnog pevanja, onih koji su krivotvorili metale, druga grupa krivotvoraca je ona koja se lažno predstavljala, treća falsifikatori novca, a četvrta oni koji su lagali. Krivotvorci osoba odnosno oni koji su se lažno predstavljali, svoje grehe su počinili ležeći, pa sada moraju da ispaštaju bežeći i grešili su ustima, pa moraju da grizu. Falsifikatori novca su bili žedni blaga, pa su sada žedni vode, a krivotvorci reči su lagali i izmišljali prevare, pa im glava gori u groznici. Za svaki greh Dante navodi kaznu koja je u najvećoj suprotnosti sa uživanjem zbog koga se greši. U doba kada je Junona bila ljuta, zbog Semele, na tebansko pleme, kao što je to pokazala više puta, u Atamantu proklija ludo seme kada vide da dvoje dece nosi žena, po jedno na svakoj ruci, kao breme, pa povika: „Neka mreža bude raširena da bih lavicu i laviće na prelazu pohvatao.“ Zatim je rukom, koja je u kandžu bila pretvorena, dohvatio jednoga koji se Learh zvao i razbio mu glavu o kamen klisurine, a ženu je sa drugim vrtlog progutao339

A kada kob pokrenu niz strmine oholost Trojanaca, koja je svima prkosila, tako da i kralj sa kraljevstvom gine, Hekaba340 jadna kada je robinja bila, pa videla Poliksenu341 bez daha u grudima, a zatim i Polidora342 primetila da mrtav leži na obali zapljusnut talasima, sva na sebe kao pseto zalaja, toliko je poludela pred tim prizorima. Ali, ni u Tebi ni u Troji punoj sjaja, ne bi takvog besa da grize zveri uplašene ili da udove ljudske čereči i razdvaja, kao što videh dve blede i gole sene koje su ujedale i brzo trčale kao svinja kada iz svinjca krene. Jedna dohvati Kapokija za potiljak, pa k’o od šale, zube mu zari i povuče ga tako da je grebao stomakom tlo tvrdo vučen od te seni podivljale. A Aretinac343, koji je drhteći tu stajao, reče meni: „Taj ludak je Đani Skiki344 i druge muči tako podivljao.“ “Oh!“ - rekoh njemu, - „Ako ti nije problem veliki, a neka ti druga sen zube ne zarije, reci ko je ona pre nego ode u ad svekoliki. A on meni: „To je duša one zmije, bezumne Mire345 koja je mogla protivprirodno sa ocem u grešnu ljubav da se slije. Ona je na greh navela biće srodno prerušavajući svoj lik, ta Mira, kao što učini, sasvim neprirodno, i onaj drugi346, što hoda pun nemira, da bi dobio kraljicu ergele, gle grešnika, uze lik Buoza Donatija da testament izdiktira.“ Pošto prođoše kraj nas ona dva nesrećnika koje sam pažljivo do tada posmatrao, okrenuh se da gledam druge gomile jadnika. Videh jednog što bi kao gitara izgledao samo da odsečen deo tela mu je od mesta gde je trup sa nogama srastao.

Teška vodena bolest347 udove tako rasparuje, zbog tečnosti što kroz telo neprirodno teče, da lice nesrazmerno trbuhu je, a usne su otvorene, zbog žeđi koja ih peče, kao što ih otvara čovek jektičavi, jedna na gore, druga na dole, žeđ da izleče. „O vi koji ste nekažnjeni u ovoj stravi, a ne znam zašto ste u ovom svetu pakla,“ reče nam, „gledajte i videćete jad pravi kojim je majstor Adama348 pravda takla; dok živ bejah, sve što sam hteo ja sam imao, a sada žednom i poslednja kap vode mi je izmakla. Splet potočića koji je uvek tekao niz brežuljke Kazentina, pa se ka Arnu sliva, i celi predeo je svojom vodom osvežavao, uvek mi je pred očima, ali to zalud ne biva, jer mi ta slika još više grlo suši zbog bolesti koja mi mršavi lik prekriva. Stroga pravda takvom kaznom se na mene obruši koristeći ono mesto na kome sam grešio da bi što više patnji zadala mojoj duši. Tamo je Romena gde sam krivotvorio novac koji lik Krstitelja krasi, zbog čega sam na lomači dušu ispustio. Ali kada bi mogla ovde da se skrasi jadna duša Gvida, Aleksandra i brata s njima, za to bih dao izvor Brande349 koji može da me spasi. Jedan bi trebalo da je već tu, ako istine ima u rečima gomile besnih seni koja ovuda gazi, ali šta mi to vredi, kuda bih sa oduzetim udovima? Da sam još toliko pokretan i u snazi da mogu za sto godina i pedalj napred sa njima, već bih krenuo po paklenoj stazi da ih potražim među ovim gadovima, iako jedanaest milja duga je ova jaruga, a manje od pola milje u širinu ima. Zbog njih se nalazim sred ovog jadnog luga: oni su me naveli da kujem mnogo zlatnika sa tri karata bakra umesto iz zlatnih poluga.“

A ja njemu: „Ko su ona dva jadnika što se kao mokre ruke zimi puše sada a leže desno tik do tebe, ko su ta dva nesrećnika?“ „Tu ih nađoh - ne okrenuše se više nikada“ odgovori - „kada sam dospeo u ovaj jad i ne verujem da će se okrenuti ikada. Jedna sen je lažljivica koja Josifa optuži nekad; druga je duša Grka Sinona iz Troje;350 groznica iz njih isteruje toliki smrad.“ Valjda mu je krivo bilo, pa jedan od dvoje, ljut što ružne reči o sebi čuje, u naduti trbuh mu nabi pesnice svoje. Trbuh odjeknu kao da bubnjevi bruje, a majstor Adam mu zari, u lice iskrivljeno, pesnicu koja se sruči na njega poput oluje, pa mu reče: „Ako mi nije dozvoljeno da pokrećem noge, jer su otežale, rukama mojima to još nije zabranjeno.“ Drugi mu odgovori: „Kad su te lizale vatrene zmije na lomači, nisi tako brz bio, ali tvoje su ruke lažni novac hitro kovale.“ A hidrops351: „Istinu ti si izgovorio, ali kada su te za nju pitali kod Troje, nisi tako istinito njima svedočio.“ „Lažan novac si kovao, pa nek su lažne reči moje,“ reče Sinon - „Ja sam zbog jedne prevare dospeo amo, ali nema demona koji može da premaši prevare tvoje.“ “Seti se, prokletniče, konja352 onoga samo,“ odgovori onaj što mu je trbuh nadut bio, „muči se još više znajući da svi to znamo!“ „A ti se nikada više vode ne napio!“ reče Grk, - „Neka ti jezik od žeđi ispuca, izrode, a stomak ti se od zatrovane vode do nosa uzvisio!“ A kovač novca: „Ti si takav, prokleti rode, pa zboriš zlo kao što si oduvek navikao, ali, ako sam ja žedan i otekao od vode, tebe groznica trese i bol ti je glavu isprobadao; ne bi tebe trebalo mnogo moliti, slutim, da bi Narcisovo ogledalo353 olizao.“

Slušajući ih, ja sam se zaneo prizorom tim, pa mi učitelj reče: „Samo ti gledaj, ali ja sam već počeo i da se ljutim.“ Kada čuh da je meni upućen govor taj, okrenuh se ka njemu pun takvoga srama da još uvek pamtim prekor onaj. Kao kada nekoga zlo u snu slama, pa sanjajući nada se da je to samo san i to što biva želi da je tek varka sama, tako sam se poneo i ja ne mogavši govoriti, jer sam hteo da se izvinim, pa sam to činio ćuteći, ali mi se činilo da to dovoljno neće biti. „Veću grešku od tvoje ti bi otklonio,“ reče učitelj, - „i manjim stidom, pa zaboravi na nju, ne žali više da bi se stida ti oslobodio, pa se seti da sam uz tebe ja uvek tu, ako ti se opet desi da zalutaš nekuda gde se ljudi na ovakav način svađaju. Slušanje takvih svađa pristaje ljudima niskih pobuda.“

PEVANJE XXXI (TRIDESET PRVO) Prelazak iz osmog u deveti krug: Giganti Pošto su prošli desetu zlu jarugu, pesnici stižu na ivicu osmoga kruga gde se silazi u ogromni i duboki bunar u kome se nalazi deveti krug. Tu, okolo, stoje ogromni, strašni giganti. Nad ivicom bunara vidi im se telo do pojasa. Jedan od njih, Antaj, spušta ih na dno bunara. Giganti su se kao i Lucifer, puni oholosti, borili protiv Boga, pa su zato osuđeni da budu čuvari najdubljeg pakla. Isti jezik354 mi ugrizom bol zadade, tako da mi se obrazi zarumeneše od stida, a zatim mi on i lek dade. Čuh da Ahilovo koplje355 i da koplje njegovog oca bi tako skovano da prvo rani, a zatim rane vida. Ostavismo iza nas to mesto jadom okovano, pa duž litice što ga okružuje bez ijedne reči išli smo lagano. Mrak ne beše, već svetlo praskozorja tu je, tako da nisam jasno razaznavao stvari, ali tako jak zvuk roga mogao je da se čuje da bi zaglušio i sam grom kada udari, a iz smera odakle se čuo pogled mi je privlačio ka jednom mestu u pustari. Ni posle bolnog poraza protiv sile nadmoćnije, kada Karlo Veliki356 izgubi svoje vitezove, Roland tako jako u rog trubio nije. Malo sam još išao put zvuka kuda me zove kada mi se učini da vidim kule kako stoje, pa zapitah: „Učitelju, čije su zemlje ove?“ A on meni: „Zbog te želje tvoje da izdaleka gledaš kroz tminu, pogrešno stvaraš zaključke svoje. Videćeš, kada dođeš u blizinu,

koliko pogled vara iz daleka. Zato požuri da savladamo daljinu.“ Zatim mi ruku blago uhvati njegova ruka meka, i on reče: „Pre nego što tamo stignemo ti i ja, da te bi iznenadilo ono što nas čeka, znaj da to nisu kule, već giganti, pa stoje na ivicama tog bunara, utonuli od svog pojasa do njegovog dna.“ Kao kada se magla rastvara, pogled je malo po malo razaznavao ono što je skrivala paklena para, pa tako kada sam kroz vazduh gusti progledao, približavajući se sve više bunaru onom, varka je nestajala, a strah sve više rastao, jer kao što na bedemu svom Monteređone357 se kiti kulama, tako su na otvoru paklenom svaki s pola tela virili ka nama strašni giganti kojima Zevsova strelica još preti358 kada sa neba zagrmi munjama. A ja sam već jednome razabirao crte lica, ramena, grudi, veliki deo trbuha i duž rebara liniju snažnih mišica. Zaista je priroda imala pravog sluha kada je prestala da stvara takve skotove i lišila Marsa tih ratnika bez duha, pa ako se ne kaje što je slonove i kitove stvorila, onaj ko to posmatra pažljivije, zato će pravednijom i opreznijom da je zove, jer tamo gde se razum uma svije sa zlovoljom i snagom, onda zacelo, tu niko od ljudi još spas našao nije. Lice njegovo je izgledalo izduženo i debelo kao šišarka Svetog Petra usred Rima,359 a srazmerno tome svo njegovo telo. Iznad ruba bunara koji kao pregaču ima od pojasa nadole, toliko se uzdigao, da bi bilo drago i Frižanima360 da trojica mogu, kad bi jedan na drugoga stao,

da mu dosegnu teme, jer videh da je, u visinu, od grla do pupka, trideset pedalja imao. „Rafel maj ameh zabi almi“361, kroz tišinu glas mu zagrme iz divljih usta kojima slađe reči nisu pristajale, uistinu. A moj vođa njemu: „Dušo što protiv Boga usta, u rog duni, na njemu se iskali i ljuti, kada te bes skoli ili druga strast pusta! Potraži na vratu remen zategnuti o koji rog se veže, pa ćeš videti, u paklenoj mori, rog i kako ti velika prsa steže kaiš kruti. Zatim reče meni: „Sam sebe optužuje kada zbori, to je Nimrod362 zbog čije zle namere, celi svet razne jezike govori. Ostavi ga i ne pričajmo bez mere, jer on ne razume jezik ničiji, kao što ni njegov niko ne može da razabere.“ Produžismo dalje naš hod, sve opasniji, idući na levo, pa na strelomet puta, naiđosmo na drugog koji je bio veći i odvratniji. Ne znam ko bi majstor da ga tako sputa, ali mu je leva ruka bila s preda svezana, a desna pozadi lancem utegnuta, pa mu je lančina bila zavezana od vrha na dole da je, koliko se videlo, telesina bila njime pet puta obmotana. „Taj oholi se usudio da smelo navali na Zevsa uzvišenoga,“ - reče moj vođa, - „pa je zato ovako kažnjen, zacelo. Efijalt se zove i bi mahnit do zla boga, onda kada giganti navališe na bogove, pa ga zato vidiš ovako svezanoga.“ A ja njemu: „Usliši reči ove, ako se može, od želje srce mi gori, da vidim grdosija Brijarej363 ima li okove?“ On odgovori: „Ti ćeš videti Antaja364 koji zbori razumljivo i blizu nas se nalazi, a spustiće nas na dno u paklenoj gori. Onaj koga želiš da vidiš, dalje je na stazi,

vezan je kao i ovaj što je u lancima, ali podivljao u licu i u većoj snazi.“ Još nikada takvim potresima ne bi uzdrmana neka kula grada kao kada Efijalt365 zatrese okovima. Nikada se ne uplaših smrti kao tada i strah bi me već bio usmrtio da nisam video u lancima toga gada. Zatim sam se sa vođom dalje zaputio i stigosmo do Antaja, koji je tako stajao da je deset lakata, ne računajući glavu, iz bunara virio. „O ti koji si u kobnoj dolini znao, onoj koja proslavi Scipiona366 i njegove kada se Hanibal sa svojima u beg dao, tako vešto da loviš lavove, ti koji da si bio u ratu silnome367 sa svojom braćom, uz drugove, sinovi zemlje bi i pobedili, misle neki o tome, spusti nas dole, neka ti ne bude žao, tamo gde Kokit368 leži u ledu večnome. Nemoj da idemo Titiju ni Tifonu,369 kroz pakao: moj drug ti može dati ono za čim se ovde žudi, zato se sagni i ne budi prema nama zao. On ti još može slavu dati na svetu živih ljudi, jer on je živ i dugo će još živeti, osim ako mu božja milost drugačije ne presudi.“ Tako učitelj reče, a onaj, ko luk zategnuti, pruži ruke i vođu moga dohvati onom rukom koja, nekada, i samom Herkulu zapreti370 Vergilije, kada je osetio da ga div uhvati, reče meni: „Priđi da te uhvatim i ja.“ Zatim me u čvrsti zagrljaj prihvati. Kao kada se posmatra Garizenda371 ta sa strane na koju je nakošena, dok oblaci kao ptice nad njom lete, pa izgleda da je nasuprot nagnuta, tako je Antaj izgledao meni dok sam ga čekao da se savije i tada bih za svoj spas radije nekim drugim putem pošao. Ali, na dno on sasvim lako spusti nas

tamo gde se Lucifer sa Judom liže i ne zadrža se na dnu, već u taj čas on se kao jarbol na brodu podiže.

PEVANJE XXXII (TRIDESET DRUGO) Krug deveti (Kokit): Izdajnici Prvi pojas (Kaina): Izdajnici rodbine Drugi pojas (Antenora): Izdajnici otadžbine Dno devetog kruga je debeli led paklene reke Kokit. Celo dno devetog kruga je podeljeno na četiri pojasa - Kainu, Antenoru, Tolomeu i Judeku. Suprotno vatrenoj ljubavi bližnjega je hladno, proračunato izdajstvo. Zato su izdajice kažnjene u ledu. Ljubav je nagrađena na najvišem nebu, a izdajstvo kažnjeno u najdubljem paklu. Što je veća krivica, to je grešnik u dubljem ledu. Da su meni oštri i hrapavi stihovi kakvi priliče ovoj tužnoj jami nad kojom se uzdižu ostali krugovi, moglo bi izobilje stihova da se izmami iz moga uma, ali, pošto ih nemam, svakako, sa strahom ću pevati o paklenoj tami, jer to nije delo za šalu i ne može tek tako da se opiše dno celoga sveta u adu, nije to ni za jezik što ’mama’ i ’tata’ tepa lako, ali neka mi muze pomognu u mome radu one koje su pomogle Anfionu372, pa Tebu opasa, tako da moje reči i stvari budu u skladu. Oh, bedni svete izdajničkog glasa, koji si na mestu gde je mučno i da se zbori, bolje da si živeo kao ovčja ili kozja rasa! Kada mi se dublje u mračnom bunaru noga stvori, mnogo niže od mesta gde je gigant stajao, a ja još posmatrao visoko stenje koje ga tvori, začuh reči: „Pazi kako hodiš kroz pakao, idi tako da ne gaziš po glavama

jadne i umorne braće, pazi gde si stao!“ Ja se na to okrenuh i videh pred nama, pod stopama, jezero koje je tako bilo zaleđeno da je ličilo na ogledalo, a ni traga vodama. Nije tok Dunava u zimsko vreme ledeno, u Austriji, nikada tako prekrila ledena belina, niti Don nad kojim je nebo sleđeno, kao što ovde biva, pa i da se Tovarnik373 planina tu sručila ili Pijetrapana374 na ledenu koru, ne bi ni na najtanjem delu bilo napuklina. I kao što žaba, da bi kreketala u zoru, podigne glavu, pa viri iz vode dok žetvu sanja seljanka na odmoru, tako su pomodrele, bez moći da se oslobode, sve do grla bile ukopane u ledu seni i cvokotale zubima kao što kljunom klepeću rode. Svaka je pognute glave zurila u sjaj ledeni, usta su o hladnoći zborila glasno, a tuga srca ogledala se u suznoj zeni. Kada sam oko sebe sve razaznao jasno, pogledah niže i videh dvojicu koji su bili tako stisnuti da su im se kose mrsile užasno. „Recite mi vi koji ste prsa tako spojili,“ - rekoh, - „ko ste?“ A oni okrenuše vratove, pa kada su lica ka meni uspravili, videh da, iako pre samo vlažne behu oči njihove, sada iz njih kaplje niz obraze, pa je tada led suze ledio u ledene okove. Daska sa daskom tako se ne može spojiti nikada prečagom i kao kada bi jarac na jarca udario sudarahu se glavama, puna besa ta dva gada. Jedan što je zbog hladnoće bez oba uha bio, i lice okrenuto ka ledu držao, reče: „Zašto si se ti na nas namerio? Ta dvojica ko su, ako ti je da znaš preče, znaj obojica su Albertovi375 sinovi bili, njihova je dolina iz koje Bizancio teče. Iz jednoga tela oni su se rodili, u celoj Kaini nećeš naći nesrećnijeg sveta,

ni onih koji su ledenu muku više zaslužili: ni onaj kome Artur376, pre mnogo leta, probi mačem grudi da ni senke ne osta, avaj, niti Fokača377, pa ni ovaj što mi smeta tako da od njegove glave ne vidim dalje, a znaj, da Sasol Maskeroni378 on se zvao, ako si Toskanac, znaš ko je bio taj. A da mi dalje pitanja ne bi postavljao, Kamičon de’ Paci379 - ja sam bio i čekam Karlina da bi moj greh manji izgledao.“ Zatim videh hiljadu lica koja je mraz zaledio, pa me i sada užas od toga obuzima i uvek će kada budem po ledu gazio. I dok smo išli ka središtima gde se sve što je teško zbira od davnina, a ja tu od zime cvokotao zubima, da li volja, slučaj ili sudbina, ne znam, ali idući između glava, baš jednoj zapeh nogom za lice sred onih belina. Plačući viknu ona meni: „Kako to hodaš osim ako nisi došao da bi u ovoj nevolji osvetio Montaperti380 zašto me udaraš?“ A ja: „Sačekaj me ovde, učitelju najbolji, da jednu sumnju mogu da razjasnim, pa me onda požuri koliko ti po volji.“ Vođa stade i ja mogah da se obratim onome što je još ružno psovao: „Ko si ti što me grdiš rečima gadnim?“ „A ko si ti što si se po Antenori prošetao,“ -govori - „pa nas udaraš po licima da jače ne bi i da si živ ovde došao?“ „Živ sam i možda će ti lakše pasti ova zima,“ -govorih - „ako si željan zemne slave, pa i tvoje ime stavim između mojih rima.“ A on meni: „Ne želim da se mnome ljudi bave, sklanjaj se, dakle, nemoj mi više dodijavati, jer tvoja laskanja su loša sred ove strave!“ Na to ga moja ruka za zatiljak uhvati, pa rekoh: „Bolje da mi kažeš ko si,

ili ću ti svu kosu sa glave počupati.“ A on meni: „Zalud pretiš mojoj kosi, neću ti reći ko sam niti bih ti se pokazao, pa da me hiljadu tvojih udaraca pokosi.“ Ja sam već njegovu kosu u ruci držao i iščupao mu više pramenova dok je on, s licem ka ledu, strašno urlao, kada jedan drugi viknu:“Boka381, sto mu vragova, zar ti nije dosta cvokotanja zubima, već i laješ? Šta ti je, sto mu gromova?“ Rekoh: „Sada neću da me lažeš rečima, gadna izdajice, o tvojoj sramoti, jao, pravu istinu ću reći u mojim stihovima.“ „Odlazi!“ - odgovori, - „Pričaj šta budeš znao, ali ne prećuti, ako izađeš odavde ikada, ni ovoga koji me je tako spremno odao. On je zbog francuskog novca kažnjen sada, a ti možeš reći: 'Videh onog iz Duere382 s onima grešnicima što leže u ledu ada.’ Ako te pitaju: ’Pa koga tamo još ima?’ znaj da je kraj tebe Bekerija383 izdajica, koga zaklaše zbog zla nanetog Firentincima. Đani de Soldanijer384 je između onih lica, tamo dalje, mnim, sa Ganelonom385 i Tebaldelom386, koji Faencu predade da se osveti zbog pošalica.“ Već smo dalje krenuli po putu zlom, kada videh sleđenu dvojicu da u jednoj rupi sede, tako da je glava jednog bila kapa drugom, pa kao što se hleb zbog gladi jede, onaj gornji u onog dole zube je zario tamo gde se spajaju mozak i vratne žile blede. Ni Tidej387 nije žešće zube zabio u Melanipove slepoočnice, pun besa jaka, nego što je ovaj lobanju i ostalo ljuštio. „Oh, ti koga mori mržnja tako opaka prema onome koga glođeš zubima, reci zašto,“ - rekoh - „daj mi znaka, pa ako s pravom besniš nad njegovim nedelima, znajući ko ste i šta je on zgrešio,

ja ću se tebi odužiti na svetu pred svima, ako mi se jezik kojim zborim ne bude osušio.“

PEVANJE XXXIII (TRIDESET TREĆE) Krug deveti (Kokit - nastavak): Izdajnici Drugi pojas (Antenora): Izdajnici rodbine (nastavak) Treći pojas (Tolomea): Izdajnici svojih prijatelja i gostiju Trideset i treće pevanje se deli na dva dela. U prvom delu pesnici su u Antenori, drugom pojasu devetog kruga. Naziv je dat po trojancu Antenoru koga Homerove pesme prikazuju kao mudrog čoveka i dobrog govornika. On je predložio da se Jelena vrati Grcima i sklopi mir. Možda je iz toga proisteklo mišljenje da je Antenor izdao domovinu. U Antenori su kažnjeni izdajnici domovine ili stranke. Pesnici zatim prelaze u treći pojas devetog kruga Tolomeu gde su kažnjene izdajice prijatelja, a dobio je ime po biblijskom Ptolomeju, koji je pozvao u goste Šimuna Makabejca i njegova dva sina, a onda, posle gozbe, naredio da ih ubiju. Sa hrane užasne usta je podigao onaj grešnik čisteći je kosama sa glave onog kome je potiljak grizao. Zatim reče: „Zar bi ti da me slama očajni bol što će mi srce slomiti i na samu pomisao, pre nego što reč bude na usnama? Ali, ako moje reči mogu seme biti koje će osramotiti izdajicu koga sam glodao, onda ću ti pričati i suze roniti. Ne znam ko si i kako si došao u paklene dubine, ali si mi se učinio kao Firentinac, po rečima koje si rekao. Treba da znaš da sam grof Ugolino388 bio, a ovo je nadbiskup Ruđeri389 i reći ću ti što sam prema njemu zao. Poznato je kako me on izneveri

iskoristivši poverenje koje sam imao, a zatim me na prevaru ubio, ali razaberi, ono što da saznaš nisi mogao, kako me okrutna smrt pokosi nemilice, pa ćeš sada čuti i saznati kako me je vređao. Mali prozor na kuli gde se mitare ptice,390 koju je po meni kulom gladi svet prozvao i gde će još mnogi biti mučeni neštedimice, već mi je kroz svoj otvor više puta pokazao lik meseca kada sam zao san usnio, koji mi je moju budućnost prorekao. Kao vođa i gospodar on mi se učinio dok je u planini, koja Luku i Pizu deli, vuka i vučiće progonio sa mršavim i revnosnim psima391 spremnim da grizu, a Sizmondi i Lafranki su bili sa porodicom Gvalandi ispred svih u nizu. Posle kratkog trka umorni su mi se učinili otac i sinovi, a sa oštrim zubima psi su im slabine čerečili. Kada sam se probudio sa jutarnjim zracima, čuh da u snu plaču moji sinovi koji su bili sa mnom pitajući da li hleba ima. Okrutan si ako te ne probadaju bolovi na pomisao šta se sa mnom zbivalo i zašto plačeš ako te ne ganu jadi ovi? Već su bili budni i vreme se približavalo u koje su nam obično hranu davali, ali se zlo iz sna svakome u duši priviđalo i ja čuh kako su donja vrata zakucavali na užasnoj kuli, pa sam pogledao u lice moje sinove, ali reč nismo progovarali. U srcu sam se skamenio, ali nisam plakao, već su plakali oni, a Anselmućo392 koji je s nama bio reče: „Šta ti je, oče, zašto si se tako zagledao?“ Nisam više suze ronio ni govorio celog dana niti sledeće noći cele, sve dok se novi dan nije rodio. A kada je tračak svetlosti bele

u bolnu tamnicu ušao i ja ugledao da se sa moga na njihova četiri lica slutnje sele, obe ruke sam od bola zagrizao, pa, misleći da otac ne može da odoli, želji da jede, svaki od njih je ustao i rekao: ’Oče, nas će mnogo manje da boli ako budeš jeo nas, ti si nam dao ovo bedno meso, pa nam i uzmi život goli.’ Smirih se tada da ih ne bih rastuživao, vasceli dan kao i sledeći u tišini minu; ah, crna zemljo, što te ne otvori udes zao? A kada nam i četvrti dan sinu, Gado se baci pred noge moje govoreći: ’Oče, zašto ne pomogneš sinu?’ On umre i, kao što mene gledaju oči tvoje, gledah svu trojicu kako umiru, jednog po jednog, između petog i šestog dana i već oči moje behu slepe, pa sam pipao tela roda svog i dva dana posle njihove smrti ih dozivao, a glad bi jača od bola i ja se oprostih od života mog.“ Kada je to rekao uperi pogled zao na onu lobanju, pa je zubima kao u pseta, koji su lomili kosti, onu glavu grizao. Jao Pizo, ruglo celoga sveta, u zemlji gde ljudi italijanski zbore, pošto te susedi ne kazniše, ti prokleta, neka se Kapraja i Gorgona393 obore na Arno i na ušću mu se brana stvori, pa neka vode sve u tebi poplave i pomore! Jer, iako svet o grofu Ugolinu zbori da je izdao tebe i tvoje dvorove394, nisi smela dopustiti da glad decu umori. Premlada su i nevina bila za takve bolove, o nova Tebo395, Ugućone i Brigata kao i druga dvojica iz pesme ove. Pošli smo dalje396 tamo gde led hvata ljutim okovima seni drugih grešnika, koji nauznak leže, a ne pognutog vrata. Baš zbog plača ne plaču oči tih mučenika

i bolovi koji na oči ne mogu da izbiju vraćaju se unutra i pojačavaju muke jadnika, jer prve suze se u ledenu koru sviju, pa kao neki viziri stakleni ispunjavaju svu šupljinu očiju. Iako je, kao da je neki žulj na meni, zbog hladnoće, sa moga obraza svu osetljivost oduzeo mraz pakleni, činilo mi se kao da duž ledenih staza neki vetar duva: „Učitelju moj, ko ga kreće? Zar ima isparenja sred ovoga mraza?“ A on meni: „Brzo ćeš stići tamo gde će odgovor da se ukaže pogledu tvome kada vidi ko taj vetar pokreće.“ A jedan od onih u okovu studenom povika: „O okrutne duše u paklenom moru, kojima je greh dodelio mesto u srcu paklenom, skinite mi sa lica zaleđenu koru da mi se smanji bol koji mi cepa grudi, pre nego što mi zene navuku bolnu odoru.“ A ja njemu: „Ako ti duša za tim toliko žudi, reci mi ko si, pa ako ti muke ne budem olakšao, neka i mene okuje taj led hudi.“ On odgovori: „Ja sam se fra Alberigo397 zvao, poznat po voću iz zlog vrta koje sam ponudio, pa sam tako terao lisicu, a vuka isterao.“ „Oh! Zar si već umro?“ - ja sam mu odgovorio. „Ne znam kako moje telo,“ - tada on reče, „još može da bude na svetu koji sam napustio. Ova Tolomea tu prednost ima da kad zaječe trube izdajstva, duša se sjuri u pakao pre nego što joj Atropos398 nit života preseče, pa da bi mi ti sa više volje pomogao i skinuo ledene suze sa mojih zena, znaj da kada je neko kao ja izdao, telo mu odmah uzme, za sva vremena, đavo koji posle njime vlada sve dok ga ne umori smrt paklena. Duša u ovaj bunar kazneni pada

i zato može biti da tamo gore još živi telo seni koja se iza mene jada. Ako si tek sada stigao u ovo ledeno more, znaj da je to Branka d’Orija399, a mnogo godina već je prošlo od kada je ispod ledene kore.“ „Verujem,“ - rekoh, - „da to nije istina, jer Branka d’Orija još mrtav nije pao, jede, pije, spava i nosi odela fina.“ A on će: „U jarugu Zlokandži, to nisi znao, tamo gde ključa smola vrela, još nije Mikele Zanke ni stigao, a ovaj je već oblik svoga tela ostavio đavolu kao i njegov rođak pokvareni koji s njim izdaju počini, istina je cela. Ali, sada pruži ruku ka meni i oči mi otvori. „Ja to nisam učinio, jer je bilo uljudno ne pomoći toj seni. Ah, Đenovljani, ti narode koji si naučio da se ponašaš ružno i pun si mana, zašto se sa zemlje još nisi raselio? Jer sa najgorim duhom400 Romanje i iz tih strana, nađoh među vama jednog koji počini takvo nedelo da je sa dušom već u Kokitu patio, dok po zemlji još šeta njegovo živo telo!

PEVANJE XXXIV (TRIDESET ČETVRTO) Krug deveti (Kokit - nastavak): Izdajnici Četvrti pojas (Judeka): Izdajnici dobrotvora i Lucifer Pesnici ulaze u Judeku, poslednji pojas devetog kruga, koji je dobio ime po Judi. Tu su, pod dubokim ledom, izdajnici svojih dobrotvora. Usred ledenog dna, koje je u sredini zemaljske kugle, nalazi se Dis odnosno Lucifer. Ime Dis je Dante dao po uzoru na Vergilija koji je tako nazvao vladara pakla. Iz leda se vidi Luciferov gornji deo tela, a noge se protežu u drugu polovinu Zemlje. Dante opisuje strašnog oca sveg zla na Zemlji. Vergilije, koga je Dante zagrlio, spušta se sa Danteom, niz Luciferovu dlaku u drugu polovinu Zemlje i tu pesnici izlaze, kroz pećinu, u kojoj teče potok, na površinu druge polovine planete. Od svih grehova najteži je kada podanik izda gospodara kao što je Juda izdao Isusa. Zato su Judine muke najteže. Brut i Kasije, koji su izdajnički ubili svoga imperatora i dobrotvora, izdržavaju nešto blažu kaznu od Jude, jer su se ogrešili o predstavnika svetovne vlasti, dok se Juda ogrešio o vrhovnu crkvenu vlast. Na te dve vlasti se oslanja poredak sveta. Lucifer je u svemu suprotan Bogu. On ima tri lica da oponaša sveto trojstvo: ružan je kao što je Bog lep, taman je kao što je Bog svetao, a nekada najsjajniji i najlepši anđeo je, sada, najgroznija nakaza. Luciferova tri lica imaju različite boje: njegovo prednje lice je crveno, jer je na toj strani kažnjen Juda zato što je počinio izdajstvo iz ljutine; drugo lice je crno jer je Brut ubio Cezara iz gluposti; treće lice je beličasto-žuto, što simbolizuje nemoćnu zagriženost koja je navela Kasija na izdaju i ubistvo. Ljutnja, glupost i zagriženost su izvori najtežeg greha i vode u Luciferove čeljusti. Lucifer plače, jer iako zli anđeo muči druge i njega muči žalost što je tako duboko pao. Vergilije vodi Dantea do izvora greha da sazna kuda vodi grešan život, a tada mu samo zlo pomaže da se duša okrene dobru i nađe put spasenja. „Zastave pakleni car neverni401 vije ka nama, pa gledaj napred, kada ti noga kreće, ako vidiš u tami“ - reče učitelj verni.

Kao kada se gusta magla susreće ili noć našu poluloptu sustiže, pa se vidi mlin koji vetar okreće, tako mi se učini da vidim neko zdanje da se diže, a onda se zbog vetra zaklonih iza vođe moga, jer drugog zaklona nije bilo bliže. Stigosmo i sa strahom to kujem u rime speva ovoga, tamo gde su seni bile ispod leda zaleđene, pa su izgledale kao slamke ispod sloja staklenoga. Neke leže, neke stoje ispod kore ledene, neke naglavačke, neke na nogama, neke s licem ka stopama, u luk savijene. Kada smo se približili zlu pred nama i mome vođi se svidelo da mi najavi biće koje je nekada bilo lepota nad lepotama, on se ispred mene ukloni i mene zaustavi, pa reče: „Evo Disa402 i evo mesta jada gde je potrebno da budeš junak pravi.“ Kako sam se sledio i zanemeo tada, ne pitaj, čitaoče, ne traži to od pera mog, jer nema reči kojima bih to opisao ikada. Nisam umro, a ni živ nisam bio trena tog, ti sam prosudi, ako u stanju budeš bio kako ni živ ni mrtav bejah spram cara leda večnog. Car tog čemernog carstva je iz leda virio od pola grudi i u visinu stremio, a ja bih više na nekog giganta ličio nego gigant kada bi se sa njegovom rukom poredio: sada shvataš kolika je bila grdosija ta kada je toliki samo deo koji led nije krio. Ako je lep bio koliko je gadan sada, pa protiv svoga tvorca pobunu digao, pravedno je da bude uzrok svakog zla. Oh, kako sam se od čuđenja u mestu ukopao, kada videh da su mu tri lica na glavi stajala! Jedno napred i njega je crvenog imao, dok su se druga dva sa njime spajala na sredini povrh svakoga ramena, a međusobno tamo gde bi pevcu kresta stajala.

Desno lice mi se činilo bledo žutog tena, levo je izgledalo kao oni koji stižu403 odande gde se na Nilu belasa pena. Ispod svakog lica dva ogromna krila se dižu, takva kakva takvoj ptičurini i priliče; nikada ne videh da se tolika jedra na moru uzdižu. Nisu imala perja, već bih rekao da liče na krila šišmiša, a on je njima tako mahao da je trostruki vetar stvarao kada njima miče i na taj način u Kokitu led je stvarao. Sa tri oka je plakao i sa trostrukog lika, niz tri brade, mlaz suza i slina se slivao. U svakoj čeljusti je držao po jednog grešnika i mleo ga zubima kao konoplju trlica da bol istovremeno trpe sva tri nesrećnika. Onome napred nije tako grozan bio ugriz vilica koliko grebanje kada ga kandžama dohvati, pa mu je sva leđa prekrivala sukrvica. „Taj koji najveću kaznu mora da plati,“ - reče učitelj, - „a, Juda Iskariot404 ime mu je, glavu ima u ustima, a nogama napolju mlati. Od druge dvojice kojima glava iz usta proviruje, onaj što visi iz crnog ždrela, Brut se zove i vidiš kako se grči, ali ni reči ne kazuje, a drugi je Kasije405 koji ima tako snažne udove. Ali noć opet pada i sada su došla vremena da odemo, jer videsmo sve paklene krugove.“ Po želji njegovoj svih mu ruke oko vrata i ramena, a on sačeka zgodan čas i mesto odredi gore, pa kada su krila bila dovoljno raširena, uhvati se za dlake na rebrima rutave odore, zatim se niz pramenje spusti u luku između guste dlake i zaleđene kore. Kada smo stigli tamo gde se na kuku svija stegno na širini bedara, tu je stao moj vođa, pa uz veliki napor i muku okrenu glavu onamo gde je sa nogama stajao, uhvati se za runo i poče da se penje po dlakama, a meni se učinilo da se vraća u pakao.

„Dobro se drži, jer po takvim lestvicama,“ - zadihan od umora, reče učitelj voljeni, „treba da napustimo svet gde vlada tama.“ Zatim izađe kroz rupu na jednoj steni, mene postavi da sedim na rubu provalije i sigurnim korakom priđe tada meni. Podigoh oči i mišljah da ću kao i ranije videti Lucifera onako kako sam ga ostavio, ali videh da sada noge u visinu vije, pa koliko sam u tom trenu smeten bio neka zamisli onaj čije to nisu videle oči i koju sam tačku ja tada prekoračio,406 „Hajde,“ - reče učitelj, - „na noge ti skoči! Put je dug i pun teškoća, pa shvati da će sunce već ka osmom satu da kroči“407 Nije to bio put širok kao sale u palati, već smo kroz tesnac podzemnog prolaza, mračan i tegoban, morali koračati. „Pre nego što se rastanemo od ambisa mraza, učitelju moj,“ - rekoh kada sam ustao, „da ne grešim, uputi me put pravih staza: Gde je led? I kako se sada taj408 ukopao naglavačke? I kako je put od večeri rane do jutra, sunčani disk tako brzo prešao?“ A on meni: „Ti mniš da si još sa one strane središta gde sam se za dlaku uhvatio onog crvljivog nitkova koji svetu zadade rane. Dok sam se niz dlaku spuštao, tamo si boravio, a kada sam se okrenuo, kroz tačku si prošao kojoj teži svaki teret ma koliki bio. Pod poluloptu sada si ti došao suprotnu od one koja veliko kopno ima i pod čijim temenom409 je izdisao čovek410 koji je bezgrešan bio: sa stopalima stao si na mali krug koji se tako širi da nasuprot Judeki on mesto zauzima. Kada ovde svane, tamo se noć smiri, a ovaj koji nam je kao lestvice poslužio zabijen je u središte sveta iz koga viri.

Sa ove strane se sa neba strovalio, a zemlja koja se ranije tuda pružala, morem se prekri, toliki je strah od njega bio i na našu poluloptu dođe, i možda je ostala ova šupljina samo da se od njega beži, a zemlja koju vidiš uzdigla se dalje od zala.“ Toliko to mesto daleko od Belzebuba411 leži koliko je velika njegova paklena grobnica, ne može se okom razabrati, već po zvuku što sveži potočić stvara i krivuda ovuda kao zmijica niz pukotinu stene koju je nagrizao svojim tokom, pa teče kraj nje, duž litica. Vođa i ja po skrivenom putu koji je vijugao zaputismo se tamo gde vlada dan svetao i nijedan od nas nije više za odmor znao, već smo se peli, on prvi, a ja sam za njim išao sve dok ne videh da pred nama jezde lepe nebeske stvari, kroz jedan otvor okrugao kuda izađosmo da opet ugledamo zvezde.

REČNIK MANJE POZNATIH REČI I POJMOVA U ovom rečniku navedene su samo manje poznate reči i pojmovi iz predgovora i pogovora. U samom prevodu su takve odrednice detaljno objašnjene u odgovarajućim fusnotama i uvodnim tekstovima pre svake pesme. Svi citati i toponimi iz Biblije verno su preneti iz izdanja Biblija ili Sveto pismo Staroga i Novoga zavjeta, u prevodu Đure Daničića i Vuka Stefanovića Karadžića. Ova napomena je značajna zbog toga što će čitalac naći imena koja su u prevodu drugačije transkribovana od uobičajenog svakodnevnog govora (npr. Navuhodonosor umesto uobičajenog Nabukodonosor). antropocentrizam - srednjovekovni pogled na svet prema kome je čovekova sudbina u središtu svih kosmičko-istorijskih zbivanja didaktički - poučan; didaktičko delo - vrsta književnog dela čiji autor na zanimljiv način nastoji da poduči čitaoca doktrinaran - ideološki, učen; doktrina - skup pojmova ili učenja jednog filozofskog ili književnog pravca, političkog ili ekonomskog sistema eterički - eteričan, nebeski čist, oduhovljen, duhovan, nežan; koji ima svojstva etera etika - nauka o moralu, odnosno o kriterijumima za prosuđivanje dobra i zla fundus - tlo, zemlja, osnova, imovina, fond galicizam - francuska reč u nekom tuđem jeziku herkulovi stubovi - Gibraltarski moreuz na čijim je obema obalama, po verovanju starih, Herkul podigao po jedan stub kao oznaku dokle je u svojim putovanjima na zapad najdalje stigao kanconijer - pesmarica, zbirka pesama kontemplacija - misaono posmatranje, razmišljanje, misaono udubljivanje Kopernik - Nikola Kopernik (1473-1543), poljski astronom; dokazao dvostruko kretanje planeta - oko Sunca i oko sopstvene ose,

uspostavio heliocentrični sistem sveta, odnosno sistem u kome je Sunce u središtu kretanja planeta latinizmi - osobenosti latinskog jezika, naročito u redu reči, odnosno u primeni latinskog reda reči u nekom drugom jeziku leksika - sveukupnost reči koje ulaze u sastav nekog jezika ili dijalekta lingvistika - nauka o jeziku metafizika - filozofska disciplina koja se bavi osnovnim principima onog što prelazi realnost, što se nalazi iza prostorno-vremenske stvarnosti neologizmi - nove reči napravljene po ugledu na strane jezike, kovanice, stare reči s novim značenjem plurilingvizam - znanje i/ili upotreba više jezika pluristilizam - znanje i/ili potreba više stilova renesansa - pokret preporoda i obnove u književnosti, umetnosti i nauci koji se javio u Evropi u XIV, XV i XVI veku; renesansna književnost teži ka ljudskoj sreći, peva o ovozemaljskoj ljubavi, neguje kult lepote retorika - veština lepog govorenja i tehnika besedništva sekstina - strofa od šest stihova sicilijanska škola - prva zvanična škola u italijanskoj književnosti osnovana u prvoj polovini XIII veka na dvoru kralja Fridriha II Hohenštaufena; lirika pisana po uzoru na provansalsku trubadursku poeziju, prečišćenim i elegantnim jezikom, ali često izveštačenim i konvencionalnim stilom; ona je prvi pokušaj stvaranja italijanskog književnog jezika i stila toskanska škola - više pokret ili struja, odnosno lirika koja se oslanjala na iskustva sicilijanske škole pod provansalskim uticajem; najpoznatiji predstavnici su bili Gvitone d’Areco i Bonađunta Orbićani transkribovan - prenet prepisivanjem iz jedne knjige u drugu, prenet sa jedne azbuke na drugu, na primer sa latinice na ćirilicu transcedencija - prekoračivanje granica iskustva, nesaznatljivost iskustvom; ono što je s one strane iskustva

IZBOR IZ LITERATURE O DANTEU Dante Alighieri - La Divina Commedia a cura di Natalino Sapegno, La Nuova Italia, Editrice, Firenze, 1970. La Divina Commedia di Danle Alighieri commentata da Eugenio Camerini, Eurodiffusione Editoriale SAS, Milano, 1987. Dante Alighieri - La Divina Commedia, Bietti, Milano, V edizione, 1966. Dante Aligijeri - Božanstvena komedija, CID, Podgorica, 1996. Cesare Segre - Klelia Martignoni, Testi nella storia, Edizioni scolastiche Bruno Mondadori, Milano, 1991. Francesco Mascialino, La letteratura italiana, Societa’ editrice Vannini, Brescia, 1954. Francesco Mascialino, Storia della letteratura italiana, Volume I ,Societa’ editrice Vannini, Brescia, 1946. Disegno storico della letteratura italiana di Natalino Sapegno, XXV ristampa, LaNuova Italia, Firenze, 1969. Frančesko de Sanktis, Povpjest talijanske književnosti, Matica hrvatska, Zagreb, 1955. Giuseppe Petronio, L'attivita’ letteraria in Italia, X edizione, Palumbo, Palermo, 1969.

Dante Aligijeri PAKAO Prvo izdalje, 1998 godina Izdavač ZAVOD ZA UČBENIKE I NASTAVNA SREDSTVA Beograd, Obiličev venac 5 Likovni urednik AIDA SPASIĆ Lektor SELMA ČOLOVIĆ Grafički urednik DUŠAN KNEŽEVIĆ Korektor TATJANA ZORIĆ Kompjuterski slog Kompjutersko-grafički biro Zavoda Obim: 14 1/2 štamparskih tabaka Format: 12,9 h 20 st Tiraž: 5.000 primeraka Rukopis predat u štampu decembra 1997. godine. Štampanje završeno januara 1998. godine. Štampa „Birografika", Subotica

SADRŽAJ Predgovor Dante Aligijeri (Bio-bibliografski podaci) Božanstvena komedija (naslov, nastanak i osnovna struktura) Pakao Rečnik manje poznatih reči i pojmova Izbor iz literature o Danteu

Beleške Gvelfi (od nemačke reči Welfen), partija osnovana u Nemačkoj, posle smrti Henrika V, kao podrška naslednicima Gvelfa od Bavarske sa naklonošću ka politici sporaaumevanja sa papom, stvorena je kao opozicija lartiji Gibelina koja je nastala u to vreme. Međutim, u vreme Fridriha Barbarose ona je označavala partiju pristalica pape odnosno anticarsku partiju. Kasnije, sa novim političkim promenama, imena gvelfa i gibelina označavala su pripadnike dve suprotstavnjene političke grupe u bilo kom gradu ili u različitim gradovima. Gibelin (od stare nemačke reči Wibeling, a to je bilo ime jednog dvorca Hoenštaufena u Franačkoj) u Nemačkoj su bili lristalice Hoenštaufena protiv bavarskih vojvoda. U Italiji u početku su to bile pristalice carske politike protiv papa, ali od XIII veka to je bio naziv za bilo koju političku grupu koja je protivnik gvelfa. Radi razumevanja događaja u Danteovom životu treba još znati da su se firentinski Gvelfi kojima je pripadao Dante podelili na dve stranke: na Bele, na čelu sa porodicom Čerki, i Crne, koje je predvodila porodica Donati. 2 Publije Maro Vergilije, 70 - 19. pre n. e., rimski pesnik. Njegovo najpoznatije delo je spev „Eneida“. Dante uzima Vergilija za vođu kao predstavnika prosvetljenog ljudskog uma kakvim ga je smatrao srednji vek. 3 Breg dobra i vrline. 4 Dolina greha. 5 Božji zraci. 6 Pesnik pod planetom podrazumeva sunce. 7 Gaj Julije Cezar, 100 - 44. pre n. e., rimski imperator. 8 Avgust Gaj Julije Cezar Oktavijan, 63. pre n. e. - 14. n. e., okupljao genijalne pisce i obezbeđivao im život, a među njima Vergilija, Tit Livija i Ovidija. 9 Anhij - trojanski vođa, voleo Afroditu koja mu je rodila Eneju. 10 Ilion je naziv za Troju. 11 Hrt - postoji proročansgvo o Hrtu koji će doći i spasiti Italiju proteravši vučicu u pakao. Ne zna se na koga je Dante mislio uprkos mnogim tumačenjima, ali Hrt simbolizuje Danteovu nadu da će biti slomljena papska vlast i Italija oslobođena od tuđe vladavine. 12 Ličnosti iz Eneide. Kamila je mlada ratnica poginula u borbi saTrojancima. Evrijalt i Niz su dva prijatelja koji su poginuli u noćnom jurišu. Turn je poginuo u dvoboju sa Enejom. 13 Silvijev otac je Eneja, osnivač Rima, kasnijeg sedišta papa. 14 „Protivnik zla svega“ = Bog. 15 Vergilije se nalazi u limbu među pravednicima, ali nehrišćanima. On u limbu nije podvrgnut mukama, osim čežnji, ali ni ne uživa u blaženstvima. 16 „Blažena i lepa žena“ = Beatriče. 17 Po Danteovom shvatanju Zemlja se nalazi u središtu sveta i u središtu devet pokretnih neba, a gledano sa Zemlje, prvo i najmanje je mesečevo nebo, pa stih treba tumačiti kao: „od svega što se nalazi na zemlji“. 18 „Središte“ = pakao čiji je jedan deo i limb. 19 „Plemenita žena“ = Bogorodica 1

Lucija, koju je Dante veoma poštovao zbog sopstvene bolesti očiju dobivene od čitanja, predstavlja hrišćansku milost koja prosvetljuje. 21 „Drevna Rahila“, biblijska ličnost, žena je Jakovljeva. 22 Reka je zlo i greh, a ovo dvoje su moćniji od okeana. 20

Tri blažene žene su Bogorodica, Lucija i Beatriče. Ćelestino V je izabran za papu 1294, ali se posle pet meseci odrekao vlasti, Dante mu je to zamerio, posebno zato što je na njegovo mesto došao papa Bonifacije VIII. 25 Aheront - reka u donjem svetu. U Aheront se ulivaju reke Stiks (sa svojim rukavcem Kokitom - rekom plača) i Piriflegetont (reka vatre). Aheront se uliva u jezero Aherusiju. Ove reke čine prepreku koju treba da savladaju duše umrlih pre nego što stignu u Hadovo carstvo. 26 Haron - lađar u podzemnom svetu koji je u svojoj barci prevozio preko reke Stiksa duše mrtvih za jedan obol (sitni novac u staroj Grčkoj). 27 U srednjem veku obično su ispisivani natpisi nznad gradskih vrata, pa je i Dante stavio natpis iznad ulaza u pakao. 28 Moć, mudrost i ljubav - atributi svetog trojstva: Boga oca, Boga sina i Svetog duha. 29 Misli se na papu Ćelestina V. 30 Dantea će, kao i sve one koji će se spasiti, preuzeti anđeo na ušću reke Tevere i odneti na ostrvo Čistilišta. 31 Lnmb je u rimokatoličkoj teologiji mesto u kome do poslednjeg suda borave duše pravednika koji su umrli pre Hrista i dece koja su umrla nekrštena. 32 Sena praroditelja - Adam, prvi čovek po Bibliji. 33 Avelj - drugi sin Adama i Eve. Ubio ga je brat Kain iz ljubomore, jer je pomislio da Bog više voli Avelja. 34 Noje - biblijski praotac, sin Lameha. Napravio barku koja je trebalo da od potopa spasi njega i njegovu porodicu i poveo je i po jedan par od svih životinja. Pristao je na planini Ararat i postao praroditelj novih ljudskih rasa. 35 Mojsije (XIII v. pre n. ere ?) - oslobodilac i zakonodavac izrailjskog naroda. 36 David (oko 1015? - 975? pre n. e.) - drugi jevrejski car. Poznat po dvoboju sa Golijatom koga je ubio iz praćke. 37 Avram (XIX vek pre n. e.) - jevrejski praotac iz Ura Haldejskog, jedna od najkrupnijih biblijskih ličnosti. 38 Izrael - ime dato jevrejskom praocu Jakovu posle njegove borbe sa anđelom, a takođe i ime jevrejskog naroda koji vodi poreklo od Jakova-Izraela. 39 Rahila - prema Bibliji, druga kći Lavanova, žena praoca Jakova. 40 Elektra - majka Dardana, osnivača Troje. 41 Hektor - trojanski heroj, sin Prijamov, branilac Troje, koga je ubio Ahil. 42 Eneja - trojanski heroj, sin Afrodite i Anhiza. Posle pada Troje sgigao je u Lacio, u današnjoj Italiji, oženio se Lavinijom, kćerkom kralja Lacija, i otuda potiče predanje o božanskom poreklu Rimljana. 43 Pesnik misli na rimskog imperatora Gaja Julija Cezara. 44 Kamila - mlada ratnica poginula, u borbi protiv Trojanaca. 45 Pentesileja - kraljica Amazonki, koju je ubio Eneja. 46 Latin, kralj Lacnja, čijom kćerkom Lavinijom se oženio Eneja. 23 24

Lucije Junije Brut (VI v. pre n. e.) - po predanju odigrao odlučujuću ulogu u zbacivanju Tarkvinija Oholog, poslednjeg rimskog kralja, i u zavođenju republike. 48 Tarkvinije Oholi - sedmi i poslednji kralj Rima. 49 Lukrecija se ubija kada ju je obeščastio sin Tarkvinija Oholog. Julija je kći Cezareva i žena Pompejeva. Kornelija je slavna mati braće Grah. Marcija je žena Katonova. 50 Saladin je egipatski sultan (1137 - 1193). 51 „Učitelj onih što znaju“ - pesnik misli na Aristotela 52 Sokrat, grčki filozof, rođen u Atini 469. pre n. e. Platon, grčki filozof, nastavljač Sokratove doktrine, rođen 427. pre n. e. 53 Orfej - antički pevač, sin nimfe Kaliope i Apolona. 54 Marko Tulije Ciceron (106 - 43. pre n. e.) - rimski političar i govornik. 55 Diogen, Anaksagora i Tales - antički filozofi. 56 Empedokle, Heraklit i Zenon - antički filozofi. 57 Demokrit, grčki filozof, za koga je Dante našao kod Cicerona da on dokazuje da je svet nastao slučajnim susretom atoma. 58 Diskorid - grčki lekar iz I veka, koji je napisao veliko delo o lekovitim biljkama. 59 Seneka - latinski pisac (4. pre n. e. - 65. posle n. e.), bavio se filozofijom i poezijom. Linos - grčki muzičar i pesnik. 60 Ptolomej (100? - 178? g.) - egipatski astronom. Euklid je slavni aleksandrijski pisac „Elemenata geometrije“ živeo oko 300. g. pre n. e. 61 Hipokrat (470 - 356. pre n. e.), Galen iz Pergama (131 - 201. n. e.) i Avicena (Abu Ali el Husein Ibi Sina, 980 - 1037. n. e., iranski lekar), tri su poznata lekara i pisca medicinskih dela. 62 Averoes - slavni arapski filozof iz Kordove, tumač Aristotelovih dela. 63 Minos je legendarni kralj Krita, sin Evrope i Zevsa, Pasifajin suprug, mudar zakonodavac. Sa Eakom i Radamantom sudija u podzemnom svetu. Vergilije ga je u Eneidi smestio u podzemlje kao jednog od trojice sudija, dok ga je Dante predstavio kao demona koji sudi na ulazu u pravi pakao. 64 Semiramida je asirska i vavilonska kraljica kojoj legenda pripisuje osnivanje Vavilona i njegovih visećih vrtova. Pričalo se da je živela u nedopustivoj ljubavi sa sinom, pa je takav odnos dozvolila zakonom. 65 Nino, asirski kralj, oženjen Semiramidom. 66 „ona“ = Didona ili Elisa, kći Muta, kralja grada Tira, i sestra Pigmaliona. Pošto je njenog muža Siheja ubio Pigmalion, pobegla je i otišla da osnuje Kartaginu. Tamo ju je, prema Vergilijevoj Eneidi, zaveo trojanski izbeglica Eneja, a zatim je, po naređenju bogova, napustio. Očajna, Didona se popela na lomaču i izbola nožem. 67 Sihej, Didonin muž. 68 Kleopatra, legendarna egipatska kraljica, bila je Cezareova i Antonijeva ljubavnica. Zarobio ju je Oktavijan, ali je ona pustila da je ujede zmija otrovnica da ne bi morala učestvovati u Oktavijanovom trijumfu. 69 Jelena je spartanska kraljica, čuvena po lepoti, Ledina kći, Kastorova i Poluksova sestra, jedna od junakinja Ilijade. Bila je Menelajeva, žena koju je oteo Paris, što je izazvalo pohod na Troju i Trojanski rat. 70 Ahil, trojanski junak, zaljubio se u Parisovu sestru Poliksenu, ali je bio ubijen na dan venčanja, iz zasede. 47

Paris je u grčkoj mitologiji drugi sin Prijama i Hekabe, Enonin muž. Oteo je Jelenu, Menelajevu ženu, jer, kada je trebalo da dodeli nagradu najlepšoj između boginja Here, Atene i Afrodite, dao je Afroditi jabuku sa natpisom “najlepšoj“, pošto mu je obećala ljubav Jelene iz Sparte. 72 Tristan i Izolda, na putu za dvorac kralja Marka, popili su magični ljubavni napitak namenjen kralju i njegovoj budućoj ženi Izoldi i ostali vezani do smrti uprkos svim preprekama na koje su nailazili. 73 Kaina je prvi pojas devetog kruga pakla u kome se nalaze izdajice rođaka. 74 Lanselot, jedan od legendarnih vitezova Okrugloga stola na dvoru kralja Artura, u čiju ženu Đinevru je bio zaljubljen. 75 U starom francuskom viteškom romanu koji su čitali Galeot je pomagač Lanselotove i Đinevrine ljubavi. 76 Farinata delji Uberti je u šestom krugu među jeretncima, a Tegjajo delji Adimari u sedmom krugu među sodomitima. 77 Jakopo Rustikuči je u sedmom krugu među sodomitima, Arigo nije identifikovana ličnost, jer ga Dante pominje samo ovde, a Moska Lamberti je u osmom krugu mej)u onima što su sejali razdor. Dante ih, kao i Farinatu i Tegjaja, pominje s poštovanjem zbog njihovih građanskih vrlina. 78 Pluton je u klasičnoj mitologiji bog bogatstva, ali ga je Dante pretvorio u demona čuvara kruga u kome se nalaze oni koji nisu umeli s merom da upravljaju svojim imanjem. 79 Ovaj uzvik se različito tumači. Za ovaj prepev poslužili smo se jednim od tumačenja Natalina Sapenja (La Divina Commedia, Vol. 1, Inferno, La Nuova Italia, editrice, II ristampa, maggio 1970). 80 Arhanđeo Mihailo je kaznio pobunjene anđele. 81 Haribda je opasan vir u Mesinskom tesnacu između južne Italije i Sicilije. Ako se on izbegne, često se naleti na stenu Scilu u blizini, pa je tako nastala poslovica: „Naći se između Scile i Haribde“. Stari Grci su Scilu i Haribdu smatrali nemanima koje vrebaju mornare. 82 „Ljudi ošišani“ = bez kose, tj. sa tonzurom. Tonzura je religiozna ceremonija kojom se obeležava ulazak jednoga laika u kler i koja se sastoji u odsecanju pramena kose sa temena pri čemu ostaje ošišani krug oko koga je kosa. 83 Flegija je zapalio hram u Delfima, jer mu je Apolon osramotio kćer. Dante ga je pretvorio u demona koji prevodi duše preko močvare i simbolično predstavlja bes koji ne preza se usprotivi i božanstvu. 84 Filip Arđenti, poznat po tome što je svoga konja potkovao srebrom, bio je Danteov protivnik i pristalica Crnih u Firenci, dok je Dante pripadao Belima. 85 „More sveznajućeg dara“ - Dante misli na Vergilija. 86 „U vodu uvali“ – Barka je dublje utonula u vodu kada je Dante ušao,jer je on bio živ čovek i imao telesnu težinu, za razliku od bestelesnih duša koje je ta barka prevozila u donjem svetu. 87 „ Minareta“ - Pesnik aludira na kule i utvrđenja grada, a naziva ih tako da bi im dao značenje građevina podignutih u čast đavola, a ne Boga. 88 „ Na kapiji manje tajnog kova... eno nje.“ - Pesnik misli na vrata pakla iz trećeg pevanja. S neba zbačeni pobunjeni anđeli, postali su đavoli i pokušali su da se odupru 71

Hristu kada je silazio u limb zatvarajući pred njim paklena vrata. Ta su vrata ostala otvorena od prolaska Hrista. 89

90

„Mrtva slova“ - Natpis nad vratima pakla iz trećeg pevanja.

Meduza je bila jedna od tri Gorgone, jedina koja je bila smrtna. Persej joj je odsekao glavu koju, je žrtvovao Ateni. Ta glava mogla je pretvoriti u kamen svakoga ko je pogleda. 91 Erihta, tesalska čarobnica koja je znala da vraća duše u njihova tela. 92 Tezej je otišao u podzemlje da otme Prozerpinu, ali je tamo bio zarobljen, pa je došao Herkul da ga izbavi. 93 Gorgone su bile, u grčkoj mitologiji, tri sestre čudovišta sa zmijama oko glave. Zvale su se Meduza, Eurijala i Stena. Prva je smrtna (Dante nju podrazumeva u ovom stihu), a druge dve su bile besmrtne. 94 Kerber se usprotivio Herkulu kada je došao u podzemlje, ali ga je Herkul savladao i vodio na lancu. 95 Arl je grad u Francuskoj. 96 Rona je reka koja iza grada Arla pravi deltu i uliva se u Lionski zaliv. 97 Danas nema više tragova pomenutim grobljima kraj Pule. 98 Jerisijarsi su osnivači i vođe jeretičkih sekti. 99 Farinata delji Uberti, jedan od najpoznatijih vođa Gibelina, koji su bili protivnici stranke Guelfa u Firenci, što su joj pripadali i Danteovi preci, učestvovao je u bici kod Montapertija (1260) u kojoj su Gibelini (Crni) do nogu potukli Guelfe (Bele). Farinata se zatim vratio u Firencu gde je i umro, a posle smrti je osuđen kao jeretik. 100 Kavalkante dei Kavalkanti je bio otac pesnika Gvida Kavalkantea. Pošto je imao isto mišljenje kao i Farinata o smrtnosti duše, stavljen je u isti grob sa Farinatom kao jeretik, iako su oni bili politički protivnici, odnosno Kavalkante je bio Guelf. Inače, Gvido je bio Farinatin zet. 101 Jozafat je dolina kraj Jerusalima gde će se dogoditi Sudnji dan. 102 Epikur sa Samosa, grčki filozof (341 - 270. pre n. e.), zastupao atomističku filozofiju prirode, senzualističku teoriju saznanja i hedonističku etiku koja ideal dobroga života vidi u duševnom miru i zadovoljstvu. 103 „Koliko je teška ta veština paklena“- U smislu: uvidećeš i sam koliko je teško vratiti se u otadžbinu. 104 Kod Arbije, tj. u bici kod Montapertija. 105 Fridrih II Hoenštaufen (1194 - 1250), kralj Sicilije i nemački car, koji je vodio neprekidne borbe sa papstvom. 106 Kardinal je Otaviano delji Ubaldini (kardinal od 1294). Iako se više godina borno za papu protiv Fridriha II, u duši je bio Gibelin. 107 „I što sve vidi i na sve pazi“ = Beatriče. 108 Anastazije II bio je papa krajem petoga veka. Pošto je srdačno primio Fotina, đakona iz Soluna, koji je smatrao da je Isus prirodno začet i rođen, rimski kler je prigovarao papi da naginje Fotinovom shvatanju.

Unutar okruglog strmog ponora nalaze se tri kruga (sedmi, osmi i deveti), koji čine poslednji deo pakla. Kao i prethodni, i ovi krugovi postaju sve uži što se niže silazi, pa ih Dante naziva „kružićima“. 110 „Nasilje u sebi trojstvo nosi“ - Nasilje može biti učinjeno prema tri vrste osoba: protiv Boga, sebe samoga i protiv drugih, pa je zato izvršena i ova raspodela grešnika na tri pojasa u istome krugu. 109

Kaor je bio francuski grad čiji su stanovnici bili zelenaši. Sodoma je grad koji je Bog uništio vatrom zbog grehova njegovih stanovnika, a po njemu su dobili naziv sodomiti, protivprirodni grešnici. 113 Simonijaci su oni koji daju ili dobijaju svete stvari za novac odnosno čine Simonov greh, po haldejskom čarobnjaku Simonu, koji je, po legendi, hteo da kupi od apostola tajnu pravljenja čuda. 114 „Tvoja Etika“ - Dante je dobro poznavao Aristotelovu Etiku. 115 Vergilije upućuje Dantea na Aristotelovu Fiziku. 116 Prema Genezi čovek treba da radi i u znoju lica svoga jede hleb svoj. 117 Kaur je severozapadni vetar, pa se Veliki Medved nalazi na pravcu ovog vetra. 118 Minotaur je čudovište, pola čovek, pola bik, sin Pasifajin. Minos, Pasifajin muž, Zatvorio ga je u lavirint. Kao hranu davali i su mu sedam mladića i sedam devojaka koje je grad Atina morao svake godine davati kao danak. Ubio ga je Tezej. 119 Kentauri su divlji ljudi koji su živeli između Peliona i Ose, u Tesaliji, a kasnije predstavljani kao fantastična čudovišta - pola ljudi pola konji. 120 Hiron, sin Saturnov i Filirin, predstavljan je kod antičkih pesnika kao vođa kentaura. 121 Flegetont je reka ključale krvi. 122 Trento je grad u severnoj italijanskoj pokrajini Trento Alto Adiđe. 123 Adiđe je reka kraj koje leži grad Trento. 124 „Ona kritska strvina“ = Minotaur. 125 „Lažna krava“ - Minosova žena Pasifaje začela je Minotaura sa bikom zavukavši se u veštačku kravu. 126 „Onaj od čije ruke ti na zemlji nastrada“ - Dante misli na Tezeja, sina kralja Atine, koji je ubio Minotaura. 127 „Onaj ... iz prvog kruga je ubrao“ - Isus Hristos koji je od grada Disa (od Lucifera) oteo duše („veliki plen“) iz Limba, prvog paklenog kruga. 128 „U haos vraćao ... ovde i tamo odronio i survao“ - Po Empedoklovom učenju, u svetu vlada borba različitih elemenata, a kada se ti elementi sjedine, nastaje haos. Tako se i Vergiliju, kada je osetio potres prilikom Hristovog silaženja u Limb, učinilo da se elementi sjedinjuju u ljubavi i da nastaje haos. 129 „Za lepu Dejaniru“ - Kentaur Neso je pokušao da ugrabi lepu Dejaniru, ženu, Herkulovu, ali ga je Herkul smrtno ranio otrovnom strelom. Međutim, Neso se sam osvetio, tako što je, pre smrti, dao Dejaniri košulju natopljenu svojom otrovanom krvlju, za koju je rečeno da će se u nju zaljubiti svako ko je obuče. Dejanira je obukla tu košulju Herkulu koji joj je bio neveran, a on se otrovao i umro. 130 „Neko“ = Beatriče. 131 Po većini komentatora, radi se o Aleksandru od Fere u Tesalijn, čuvenom tiraninu iz četvrtog veka pre nove ere, ali ima i onih koji veruju da je reč o Aleksandru Velikom. 111 112

132

Dionisije je okrutni tiranin iz Sirakuze, umro 367. pre n. e. Acolino da Romano (1194 - 1259), zet Fridriha II, okrutni tiranin u severnoj Italiji. 134 Obico II d’Este (umro 1293) bio je markgrof u Ferari, za koga se tvrdilo da ga je udavio sin Aco. 135 „ ... Svet utonuo do grla ...“ - Duše koje su potopljene samo do grla, za razliku od tirana koji su potopljeni do čela, duše su ubica. 136 „Taj...“ - Pesnik misli na Gvida de Monforta, namesnika Šarla I Anžujskog u Toskani. On je da bi osvetio smrt svoga oca Simona koji je ubijen po nalogu Edvarda I, kasnijeg engleskog kralja, za vreme mise u Viterbu, probo Edvardovog bratanca Henrika. U Londonu su, na najvećem mostu podigli pokojniku kip sa posudom, u koju su stavili njegovo probodeno srce. 137 „ ...Nad površinom ...“ - To su duše ranitelja, kvarilaca i razbojnika. 138 Atila, kralj Huna (umro 453), nazivan „Bič božji“. Godine 452. spalio je Italiju sve do Rima. 139 Pir II (oko 318 - 272. pre n. e.), epirski kralj. U pohodu na Italiju iznenadio je Rimljane slonovima i odneo pobedu uz teške sopstvene gubitke, pa se svaki tako preskupo plaćeni uspeh naziva „Pirova pobeda“. 140 Gusar Sekst, sin Pompeja Velikog. 141 Rinijer Korneto i Rinijer Paco bili su čuveni razbojnici u Danteovo doba, prvi iz Mareme, a drugi iz doline reke Arno. Ovaj drugi je, po nalogu Fridriha II, opljačkao prelate rimske crkve. 142 Harpije su u grčkoj mitologiji tri čudovišta sa ženskom glavom i telom ptice, s krilima i kandžama. One grabe decu i duše smrtnika. O njima se peva i u Eneidi, a jedna od njih prorekla je Trojancima glad. 143 Pjer dela Vinja je bio kancelar Fridriha II, čuven kao zakonodavac, upravnik, pisac latinskih govora i poslanica svoga gospodara protiv rimske kurije, a i kao pesnik italijanskih ljubavnih pesama. Godine 1248. Pao je u nemilost i bio zatvoren i oslepljen, ali se u tamnici ubio. 144 Lano iz Sijene je, rasuvši svoje imanje, dobrovoljno krenuo u smrt u okršaju kod mesta Pjeve al Topo, 1287, gde su Aretinci potukli Sijeneze. 145 Đakomo da Sant Andrea iz Padove, rasipnik i samoubica. 146 Korneto, gradić u toskanskoj Maremi, nekada močvarnoj i pokrivenoj šikarom. 147 Čečina, reka u blizini Livorna u Italiji. 148 Strofade, ostrva u Jonskom moru. Tu su Harpije maltretirale Enejine drugove. 149 „ ... Moju pesmaricu.” - Po nekim tumačenjima, Dante aludira na epizodu o Polidoru, poslednjem sinu Prijama, kralja Troje, koga je, prema Vergilijevoj Eneidi, ubio Polimestor, kralj Trakije, da bi se domogao blaga sa kojim je on, po želji svoga oca, došao njemu. Druga tumačenja kažu da bi smisao ovih Danteovih stihova (45 - 48) bio: „... da sam mogao da ga uverim mojim rečima i mojim rimama u ono što sada vidi, ne bih ga naveo na ovakav gest.“ 150 Pjeve del Topo, mesto u okrugu Areco u Italiji. 151 Firenca je promenila svoga sveca zaštitnika. Nekada je to bio rimski bog rata Mars, a onda je to postao sveti Jovan Krstitelj, zbog čega pesnik kaže da će je Mars uvek mučiti. 152 Arno je reka koja teče kroz Firencu. 133

Firentinski hroničari iz Danteovog doba pominju da je Atila uništio Firencu. Verovatno ga mešaju sa gotskim kraljem Totilom, koji je opseo Firencu 542. godine. 154 Kapanej je bio jedan od sedam grčkih kraljeva koji je opsedao Tebu. Dok je jurišao na zidine, hulio je na boga Zevsa izazivajući ga da spase grad. I Zevs ga je ubio munjom na gradskim zidinama. 155 „ ... U pustinji ... „ - Upoređuje pesak pakla sa onim peskom u Libijskoj pustinji kojim je gazio Katon dok je vodio ostatke Pompejeve vojske. 156 Katon - Marko Porcije Katon Mlađi, nazvan i Katon Utički (95 - 46. pre n. e.), rimski aristokrata, političar, optimat, vatreni republikanac, praunuk Katona starijeg. Energično se suprotstavio Cezaru i posle njegovog dolaska na vlast izvršio samoubistvo. 157 „Kao što je Aleksandar ...“ - Kao što je Aleksandar Veliki, prilikom jednog pohoda u Indiju video da pada vatrena kiša, pa naredio da vojnici tapkaju po tlu tako da gase vatru pre nego što se razgori. 158 „ ... Vrata gradska ...“ - Vrata grada Disa. 159 Monđibelo - Vulkan Etna. 160 Vulkan je rimski bog vatre i kovačke veštine, sin Jupitera i Junone, Venerin muž. Odgovara grčkom bogu Hefestu. 161 U bici kod Flegra, kada su se pobunili Giganti, Vulkan je pomogao Zevsu. U rimskoj mitologiji Zevsu odgovara Jupiter, koga Dante i imenuje u originalnom tekstu. Odlučili smo se, ipak, prilikom prevoda, za nama bliže grčko ime ovoga antičkog boga. 162 Teba, nekadašnja prestonica Beotije, danas je grad Tiba u Grčkoj. Teba je slavna po legendi o Edipu i o Sedmorici protiv Tebe. Razorio ju je Aleksandar Veliki. 163 Bulikamo je sumporno vrelo kod Viterba. Iz potoka što iz njega ističe zahvatale su vodu „grešne žene“ po srednjovekovnom predanju. Međutim, verovatnije je da se radi o ženama koje su tu močile lan i konoplju 164 „ ... Pod čijom vladom ...“ - Misli se na vladavinu Saturna kada je još trajalo “zlatno doba”: ili, u hrišćanskom smislu, stanje nevinosti. 165 Rea je Saturnova žena koja je, pošto je Saturn proždirao svoju decu, krila maloga Zevsa tako da su sluge, na njenu zapovest, udarale u svoje instrumente kada bi mali Zevs zaplakao, da ga Saturn ne bi otkrio. 166 „ ... Ka Damjeti ...“ - Okreće leđa ka Damjeti, koja se nalazi u Egiptu, odakle dolazi civilizacija, a gleda ka Rimu gde je nada čovečanstva. 167 Kokit je reka plača u Donjem svetu, rukavac reke Stiksa što se zajedno sa Flegetontom, rekom vatre, uliva u Aheront, a ovaj u jezero Aherusiju. Ove reke čine prepreku koju treba da savladaju duše umrlih pre nego što stignu u Hadovo carstvo. 168 Leta je reka u podzemnom carstvu čije vode donose zaborav dušama umrlih. 169 Bruneto Latini, rođen oko 1220, a umro 1294. godine, filozof, pisac i poznati političar. Bio je Gvelf i Danteov učitelj, ne u uobičajenom smislu reči, već ga je podsticao na učenje i dao mu dobre savete. Samo je Dante zabeležio da je Bruneto Latini bio sodomist. 170 Priscijan. čuveni latinski gramatičar i učitelj gramatike u Carigradu početkom VI veka. 171 Frančesko d’Akorso, profesor građanskog prava na univerzitetu u Bolonji. 172 Visant, selo blizu Kalea u Francuskoj. 153

173 174

Briž, grad u Belgiji. Brenta, reka u severnoj Italiji.

175

Legende o postanku Firence, koju su navodno osnovali Rimljani, govore da su grad naselili stanovnici Fijezola, kada je ovaj gradić kraj Firence srušen u doba seobe naroda, a njegovi stanovnici se pomešali sa ostacima Rimljana. 176 „... Onih Rimljana...“ - Dante se hvali da je njegovo poreklo rimsko, a ne od stanovnika Fijezola koji su naselili Firencu. 177 „ ... Ona kojoj se divim...“ = Beatriče. 178 Sluga svih sluga ...“ = Papa. 179 „ ... S Arna do Bakiljonea ...“ - Andreu Mocija, Firentinca i biskupa, papa Bonifacije VIII je 1295. premestio iz Firence u Vičencu, kroz koju teče reka Bakiljone. Na zlom glasu zbog svoga života, on je tu umro 1296. godine. 180 Bruneto Latin preporučuje Danteu svoje glavno delo „Trezor“. 181 „ ... Zbog zelene čoje ...“ - U Veroni su se održavale, u srednjem veku kao što je to bio običaj i u mnogim drugim gradovima, trke, a pobednik je za nagradu dobijao zelenu čoju. 182 Gvido Gvera VI iz porodice grofova Gvidi bio je jedan od glavnih stubova stranke gvelfa u Firenci. Bio je mnogo hvaljen zbog hrabrosti i viteštva. Tegjajo Aldobrandi je uzaludno savetovao Firentincima da ne ulaze u bitku sa Sijenežanima kod Montapertija, koju su Firentinci, potom, izgubili. Jakopo Rustiči je bio hvaljen zbog čestitosti i hrabrosti, ali nije mogao da izađe na kraj sa svojom ženom. 183 Guljelmo Borsijere je bio ugledni građanin Firence, koji je često mirio svoje zavađene sugrađane. 184 Gvaldrada je baka Gvida Gvere, na glasu po svojim vrlinama. 185 „ ... Ona reka ...“ - Reka Montone u italijanskoj pokrajini Romanji, nad opatijom San Benedeto, pada niz strminu i ima svoj tok, jer teče direktno u more, za razliku od drugih reka u blizini koje se sve ulivaju u Po. 186 Monvizo je vrh u Alpima visok 3.848 metara. 187 Reka Montone teče do grada Forlija pod imenom Akvaketa, a od Forlija gubi ime i teče kao Montone. Ustvari, Akvaketa je jedna od tri alpske bujice koje tvore reku Montone. 188 Forli je grad u italijanskoj pokrajini Emilija-Romanja, koji leži kraj reke Montone. 189 San Bepedeto del Alpe je manastir odnosno opatija u italijanskoj pokrajini EmilijaRomanja. 190 Geriona, mitskoga kralja, prikazivali su stari pesnici kao čudovište sa tri glave i tri tela. On je kod Dantea simbol prevare i čuvar osmoga kruga, u kome su kažnjene varalice. Danteov Gerion ima jedno telo, ali tri prirode. Ima, takođe, čovekoliko lice, zmijsko telo, lavlje šape i rašljast rep kao škorpija. 191 Arahna je bila slavna zbog svoga veza, pa se takmičila u vezu sa Minervom, koju je pobedila jednim radom što je prikazivao Zevsove ljubavi, a Minerva ju je za kaznu pretvorila u pauka. 192 Plava svinja u belom polju je grb padovanske porodice Skrovenji, a ovde se Danteu javlja Reginaldo delji Skrovenji, poznati zelenaš, koji se cinički raduje što će posle svoje smrti kraj njega sesti i njegov sused Vitaliano del Ponte, načelnik u Vičenci 1304, a u Firenci 1307. Ruga se i Firentincima koji pate zajedno sa njim, jer očekuju „viteza što je nadmašio sve vitezove“, u stvari strahovitog zelenaša, na čijem su grbu tri jarca Đovanija dei Bujamonti iz Firence.

Faeton, sin Helija (Sunca), dobio je jednom dopuštenje da upravlja očevim kolima, ali nije znao da njima upravlja, pa se srušio pogođen Zevsovom munjom, pošto je sagoreo sazvežđa, a trag tog događaja je Mlečni put. 194 Ikar, sin Dedalov, poleteo je veštačkim krilima, koja su bila slepljena voskom, ali se vosak počeo topiti kada je Ikar, uprkos očevoj zabrani, hteo da priđe bliže Suncu, pa je pao i poginuo. 195 Venediko Kaćanemiko del Orso bio je vođa Gvelfa u Bolonji. Umro je 1302. godine. Opisuju ga kao nasilnog čoveka, a Dante ga je, verovatno, upoznao za vreme svojih studija u Bolonji. 196 Jason, u grčkoj mitologiji tesalski junak, sin Esona, kralja Jolka. Stric Pelija mu je uskratio pravo da nasledi oca na prestolu osim u slučaju da vrati „zlatno runo“ iz Kolhide, pa je on pošao sa Argonautima da izvrši taj zadatak. Doneo je „zlatno runo“ i doveo čarobnicu Medeju kojom se oženio. 197 Alesio Intermineli bio je na glasu kao laskavac. 198 Taisa je bila čuvena grčka hetera, poznata iz Terencijeve komedije „Evnuh“. 199 „ ... A drugi, suprotno, ka brdu odlazili ...“ - U prvoj jaruzi kažnjeni su podvodači i zavodnici. Jedni se kreću tako da dolaze gledaocima u susret (duž spoljnog bedema), a drugi (oni što idu duž unutrašnjeg bedema) idu uporedo sa gledaocima, ali bržim korakom. Dante se ovde seća kako su 1300. godine prilikom proslave jubilarne godine, u Rimu uredili kretanje ogromnog broja hodočasnika, tako da su preko mosta na Tibru jedni išli prema Svetom Petru, imajući pred sobom zamak Sant’ Anđelo, dok su na drugoj strani mosta išli oni koji su se vraćali, gledajući pred sobom brdo Monte Đanikolo ili Monte Đordano (tumačenja su razna). 200 Gizolabela je bila sestra Venedika Kaćanemika, koju je on nagovorio da se ne odupre markizu Obicu d’Este (možda je bio u pitanju i neki drugi markiz, razna su tumačenja). 201 Markiz je verovatno Obico d’Este, postoje različite verzije. 202 Savena i Reno su reke između kojih leži Bolonja. 203 Kolhi su stara etnička zajednica gruzijskog porekla, koji su u početku prvog milenijuma pre nove ere živeli na obalama Crnoga mora. 204 Na ostrvu Lemnos su žene poubijale sve muškarce. Njih je kaznila boginja Venera, zbog njihove bezbožnosti, da smrde kao koze, pa su, iz osvete, pobile sve muškarce, jer ovi nisu hteli da budu sa njima. 205 Hisifila je jedina žena sa ostrva Lemnosa koja je spasila oca prevarivši druge žene tako što im je rekla da ga je ubila. 206 Medeja je mitska čarobnica koja se udala za Jasona, ali ju je on ostavio zbog druge žene. Osvetila mu se koljući njegovu i svoju decu. 207 Luka, grad u pokrajini Toskani u Italiji. 208 Simon je Simon Mag, koji je, prema Bibliji, hteo da kupi dar čudotvorstva. Po njemu je dobila ima simonija, prodaja svešteničkih činova i indulgencija u srednjem veku. Indulgencije su oproštajnice grehova u rimokatoličkoj crkvi, a od količine novca date za oproštajnicu zavisili su čovekova sudbina i mesto na nebu. Zbog ovoga se Luter pobunio protiv rimske crkve. 209 Dante upoređuje šupljine na dnu i stranama jaruge sa udubinama krstionice u crkvi San Đovani u Firenci i brani se od sumnji izrečenih prema njemu kada je razbio jednu od tih udubina u koju je palo dete koje je spasavao od davljenja. 193

„ ... Koji je glavu u rupu već stavio ...“ - U srednjem veku su plaćene ubice naglavce zakopavali u zemlju, pa bi oni, pošto im je glava već u jami, tražili sveštenika da ih ispovedi pre nego što budu zatrpani, da bi time još malo odložili izvršenje kazne i produžili svoj život. 211 Dante je ovde na vispren način odredio mesto u paklu još živome papi Bonifaciju VIII. Pošto je čuo Danteove reči, pomislio je papa Nikola III u svojoj rupi da to govori Bonifacije i da je „spis“, tj. proročanstvo o njegovoj smrti pogrešilo za nekoliko godina, jer je Bonifacije umro 1303. godine, a razgovor se vodi 1300. godine. 212 „ ... Sin medvedice ...“ - Papa Nikola Orsini je bio iz rimske porodice Orsini koju su u ono vreme zvali „de filiis Ursae“ (ursa, lat.: medvedica,mečka, pa Orsini znači sin medvedice). Veliki plašt je papski plašt. 213 „ ... Pastir jedan ...“ - Papa Klement V, bio je papa od 1305. do 1314. Dante ga optužuje da je bio „bez zakona“, odnosno daje postupao van svih etičkih verskih zakona. 214 Knjiga Makabejaca - Druga knjiga Biblije Makabejaca u kojoj se kaže da je Jason stekao položaj velikog sveštenika tako što ga je kupio od kralja Antioha. 215 „Grešni brat“ - Juda na čije je mesto žrebom izabran Matija. 216 Šarl I Anžujski je odbio ruku jedne papine nećake, pa ga je ovaj toliko zamrzeo zbog toga da ga je lišio časti rimskoga senatora i namesnika crkve. 217 Sveti Jovan Bogoslov u svojoj Apokalipsi ima viziju korumpiranog paganskog Rima, koju Dante prenosi na hrišćanski Rim. U XII poglavlju on govori o Rimu kao „velikoj bludnici“, „ ... onoj što sedi na vodi ...“, kako kaže Dante u ovom pevanju. „ ... Sedam glava ...“ predstavlja sedam brežuljaka na kojima je sagrađen Rim, a „ ... deset rogova ...“ deset je kraljeva koji će vladati Rimom. Međutim, mnogi komentatori smatraju da su to, u stvari, metafore za sedam sakramenata i deset božjih zapovesti iz kojih je crkva crpela snagu dok je papa (njen muž) išao stazom poštenja. Naime, pape su nazivane muževima crkve, pa tako i izraz “lepa žena“ u 56. stihu ovog pevanja označava crkvu. 218 Crkva je počela da se korumpira kada je imperator Konstantin, u znak zahvalnosti papi Silvestru koji ga je izlečio od lepre, dao dominaciju nad Rimom. Tek u XV veku je Lorenco Vala dokazao da se radi samo o legendi. 219 „ ...Udolina ...“ - Dante, često, jaruge naziva dolinama. 220 Amfiaraj je kao vrač, predvideo da će poginuti pred Tebom, pa se sakrio pre bitke, ali ga je izdala žena Erifila. Za vreme borbe otvorila se, pod njim, provalija, pa su mu Tebanci dovikivali podrugljivo reči navedene u pevanju. Tirezija je bio Tebanski vrač, koji je ošinuo šibom dve zmije u toku parenja, pa se pretvorio u ženu. Posle sedam godina našao je te dve iste zmije u istom položaju i ošinuo ih šibom, pa tako povratio svoj izgled muškarca. Aruns je bio slavni tebanski vrač, pozvan u Rim u doba građanskih ratova između Cezara i Pompeja i prorekao je Cezarovu pobedu. Manto je bila Tirezijina kći, koja je pobegla iz domovine posle očeve smrti, bežeći od Kreontove tiranije. Legendu o postanku Mantove Dante je preuzeo od Vergilija, Ovidija i drugih. Evripil je bio vrač u vreme kada su svi muškarci iz Grčke otišli u rat protiv Troje, a u zemlji ostala samo deca. Mikele Skoto je bio poznat po svojim prevodima Avicene s arapskog i hebrejskog jezika, a bavio se astrologijama i tajnim naukama. O tome se mnogo pričalo u doba dok je bio u službi Fridriha II. Gvido Bonati, rodom iz Forlija, bio je poznati astrolog XIII veka. Azdente je bio, u stvari, nadimak obućara Benvenuta, koji je živeo u Parmi u drugoj polovini XIII veka i bio poznat kao vrač. 210

„ ... Jer unapred da vide njima je zabranjeno ...“ - Greh je videti ono što Bog neće da ljudi vide, pa pošto su vračevi hteli da vide daleko unapred, sada moraju da gledaju unazad i tako su, zauvek, odvraćeni od svoga cilja. 222 Vidi napomenu 1) u dvanaestom pevanju. 223 „ ... Lunijskih planina ...“ - Luni je stari etrurski grad između današnjih italijanskih pokrajina Toskane i Ligurije. U Danteovo doba bio je već u ruševinama. 224 „ ... Kararski seljak ...“ - Karara se nalazi blizu starog etrurskog grada Lunija i poznata je, još iz rimskoga doba, po svom mermeru. Kararski seljaci, koji su živeli u dolini ispod rudnika, odlazili su da u okolini rudnika, gde još nije bilo toliko iskopina, a bilo je nešto mršave zemlje, gaje svoje proizvode. 225 „ ... Njen otac ...“ - Tirezija. 226 „ ... I grad Bahusa ...“ - Teba je bila sveti grad Bahusov koji je pao u ropstvo tiranina Kreonta, posle smrti Eteokla i Polinika. 227 Benako - naziv za jezero Garda u severnoj Italiji. 228 Nije jasno da li Dante misli na pokrajinu Tirol ili nekadašnji zamak Tirol kraj Merana, sedište tirolskih grofova. 229 Val Kamonika - Dolina u Italiji uz reku Oljo dugu 81 kilometar u pravcu sever - jug Kamonijskih i Bergamskih Alpa. 230 „... Pastir iz Trentina, onaj iz Breše i onaj što iz Verone stiže ...“ - Nasred jezera se nalazi jedno mesto na ostrvcu Dei Frati (danas Leki) gde se uzdiže crkvica. Tu se dodiruju dijeceze tri biskupa - iz Trenta, Breše i Verone, pa sva trojica imaju jurisdikciju nad tim mestom. 231 Peskijera - Gradić Peskijera na obali jezera Garda. 232 „ ... I onima iz Bergama i Breše se opire ...“ - Peskijeru su sagradili Veronežani kao štit protiv Bergama i Breše, a tu otiče reka Minčo iz jezera Garda. 233 „ ... Bez vrača ...“ - U značenju: ne pitajući nikakvog vrača, kao što je tada bio običaj. 234 „ ... Pinamontijeva prevara ...“ - Pinamonte dei Bonakolsi je nagovorio grofa Alberta da Kazalodija, koji je vladao u Mantovi, da protera svoje protivnike iz grada. Međutim, taj događaj je izazvao takvo nezadovoljstvo da ga je Pinamonte iskoristio i preuzeo vlast u gradu. Držao je vlast od 1272. do 1291. godine. 235 „ ...Sa Kalhasom u Aulidi ...“ - On i Kalhas dali su u Aulidi znak za polazak brodovima. 236 „ ...A sada dođi ...“ - Po narodnom verovanju u liku meseca vidi se Kainovo lice sa snopom trnja. Dante želi da kaže da se mesec nalazi na horizontu, koji razdvaja dve zemaljske hemisfere i zalazi u okean kod Sevilje. Pošto je mesec prethodne noći bio pun, a sada zalazi, znači da je sunce izašlo pre jedan sat i da je otprilike 6 sati ujutru, odnosno jutro drugoga dana od kako su pesnici pošli u pakao. 237 Dante je nazvao đavole koji čuvaju petu zlu jarugu Zlokandže. 238 Grad Svete Zite je grad Luka u Italiji gde je ta svetica živela u XIII veku. 239 Reč je o Bonturu Datiju, vođi narodne stranke u Luki na početku XIV veka, koga Dante ovde ironično izuzima, jer je bio, po svedočenju savremenika, najgori od svih u gradu u kome je vladala korupcija. 240 Serkio je reka koja teče blizu grada Luke u Tirensko more. 241 Svetim licem nazivali su stanovnici Luke staro raspeće u bazilici Svetoga Martina. 221

Pošto su vojnici Pize, kojom su vladali Gibelini, zauzeli tvrđavu Kapronu kraj Pize, Gvelfi su je opseli i zauzeli je leta 1289. godine. U vojsci koja je opsedala Kapronu nalazio se i Dante u firentinskoj konjičkoj četi. Kaprona se predala na reč, uz određene uslove, ali je Dante video strah na licima vojnika koji su izlazili iz tvrđave. 243 Trapavko je upozoren, jer je brzopleto mogao da otkrije lukavu prevaru koju je Zlorepi pripremio. Naime, on je objasnio Danteu i Vergiliju da ne mogu dalje, jer je most preko šeste jaruge srušen. Zato bi trebalo da idu duž bedema kako bi došli do drugog mosta nad šestom jarugom, ali im tu sprema prevaru, jer su i drugi mostovi srušeni nad šestom jarugom, pa će pesnici morati da siđu na dno šeste jaruge (u XXII pevanju), a zatim će morati da se penju na sledeći sedmi bedem (u XXIV pevanju). Ovom i ostalim đavolima je Dante dao fantastična imena, oko kojih se muče i komentatori i prevodioci. 244 „ ... 1266 godina će se navršiti ...“ - Ovaj most kao i svi mostovi nad šestom jarugom su srušeni od potresa prilikom Hristovog silaženja u limb, a da bi mu pesnici bolje poverovali, Zlorepi navodi i datum kada je most srušen. Računica je sledeća: ako je Hrist u svojoj 34. godini umro 25. aprila u tri popodne, onda je 26. aprila 13b0. godine u deset sati pre podne prošlo tačno 1266 godina, manje pet sati. 245 „ ... Prema svome vođi ...“ - Misli se na Bradokovrdžavog. 246 „ ... U kraljevstvu Navare ...“ - Misli se na Ćampola od Navare, sina neke plemkinje i nekog rasipnika. Bio je u službi kralja Tebalda, zeta Ljudevita Svetog, 1253 - 1270, ali je svoj položaj iskorišćavao primajući mito. 247 Fra Gomita je sa Sardinije, pa prema tome sused Dantea i Vergilija. Sardinija je tada bila podeljena na četiri oblasti, a ovaj fratar, o kome se malo zna, tada je držao jednu od njih, Galuru na severoistočnom delu ostrva. Upravljajući njome kao sudija, bezočno je varao svoga gospodara Ugolina Viskontija, koji je Galuru držao u vlasti od 1275. do 1296, primajući mito. Pustio je njegove neprijatelje iz Pize na slobodu bez sudskih formalnosti. 248 Mikel Zanke je bio sudija i varalica sa Sardinije, pa je kao sused fra Gomite na zemlji - njegov sused i u paklu, gde njih dvojica stalno raspravljaju o svome zavičaju. 249 „ ...Onaj ...“ - Autor misli na đavola Psinu. 250 „ ... Basna Ezopova ...“ - U Danteovo doba se pogrešno verovalo da je reč o Ezopovoj basni. Miš pristane na ponudu žapca da ga prenese preko bare i veže se za žapčevu nogu, ali žabac je nameravao da ga prevari, odvuče pod vodu i udavi. Međutim, grabljiva lunja zgrabi miša i odvuče s njim i žapca, jer je miš bio vezan za žapčevu nogu. 251 „ ... Staklo na olovu...“ - Dante figurativno misli na ogledalo. 252 U Kliniju, u Burgonji, nalazi se manastir benediktinskih monaha, koji su nosili široke i komotne plašteve. 253 „ ... Oni Fridrihovi ...“ - Fridrih II je kažnjenike zbog uvrede veličanstva gole oblačio u prst debele olovne kabanice i bacao ih u vatru gde se olovo polako topilo i kažnjenik je doživljavao užasnu smrt. 254 Monaško-vojnički red vitezova blažene device Marije se, vremenom, tako iskvario da je narod nazivao njegove pripadnika „fratrima-veseljacima“. 255 Katalano dei Katalani, neko vreme načelnik u Milanu, Parmi i drugim gradovima, jedan je od osnivača reda vitezova blažene device Marije. Neko vreme je sa svojim drugom Loderingom upravljao Bolonjom, a 1266. godine Firencom. Loderingo delji Andolo je bio, takođe, načelnik u više gradova i glavni osnivač reda vitezova blažene 242

device Marije. On je, 1266. zajedno sa Katalanom, pozvan da upravlja Firencom. Obojica su tražili da budu oslobođeni te službe, pa su i otišli iz Firence. 256 Gardingo je lokalitet Firence u kome su se nalazile kuće porodice Delji Uberti, koje su spaljene, između ostalog i zbog licemerne intervencije Katalana i Loderinga. 257 „ ... Da za narod jednog jedinog na muke dadu ...“ - Razapeti grešnik je Kajafa, veliki sveštenik, čije su reči izgovorene u veću sveštenika i fariseja zapisane u Jevanđelju po Jovanu: „I ne mislite da je nama bolje da jedan čovjek umre za narod, negoli da narod sav propadne. „ On je tako postao odgovoran za raspinjanje Hrista, a jednako su kažnjeni i Kajafin tast, veliki sveštenik Ana, kao i drugi učesnici veća, koje je zaključilo da se Hrist razapne i time prouzrokovalo propast jevrejskog naroda. 258 „ ... Mnogo kraća ...“ - Pesnik kaže da je unutrašnji bedem, koji deli šestu jarugu od sedme, niži od spoljnog, koji deli šestu jarugu od pete i to pravilo važi za sve jaruge idući od vrha ka dnu pakla. 259 Helidrisi, jakule, fareje, kenhrisi i amfisbene su imena libijskih zmija koja Dante preuzima iz Lukanovog speva Farsalski rat. 260 Heliotrop je smaragdno-zeleni kamen kome se pripisivala moć da učini čoveka nevidljivim i da ga izleči od ujeda zmija. 261 Feniks je mitska ptica, inkarnacija egipatskog boga sunca Ra. Spaljuje se u svome gnezdu, a zatim vaskrsava iz vlastitog pepela. 262 Amom i izmirna su neke mirišljave smole. 263 Vani Fuči je bio vanbračno dete. Bio je nasilan u odnosu na svoje političke protivnike i žestoki pristalica Crnih protiv Danteovih Belih, pa je u ime politike harao i porobljavao, što je Dante znao, ali nije znao da je bio običan lopov. Naime, opljačkao je riznicu crkve Svetoga Jakoba u Pistoji, a okrivio za to nedužna čoveka. 264 „ ... Kada bog Mars munju iz Val Magre opali ...“ - Vani Fuči proriče Danteu zle događaje da mu se osveti što ga je video tako ponižena u paklu, a koji su se odigrali 1301. godine nadalje. Mars, bog rata, dovodi iz Val Magre markiza Moroela Malspinu, koji je kao munja, okružen neprijateljima (mutnim oblacima), a bitka će se voditi na Pičenskom polju. Ali, Malaspina čija je porodica, kasnije, gostoljubivo primila Dantea, rasteraće, kao munja, neprijateljske oblake. 265 „ ...Onaj ...“ - Kapanej (vidi XIV pevanje). 266 „ ... On ...“ - Vani Fuči. 267 U močvarnoj toskanskoj Maremi bilo je mnogo zmija. 268 Kako je, prema predanju, bio čuveni kradljivac stoke, a sin Vulkanov. Vergilije za njega kaže da je bio pola čovek, a pola životinja, pa ga je Dante predstavio kao kentaura, koji je udaljen od svojih u sedmome krugu zbog krađe Herkulovog stada. Prema pisanju Vergilija u Enendi, Kako je stanovao u pećinama brda Aventina gde je uvek bilo krvavih tragova ubijene stoke. Kada je ukrao stoku i Herkulu, ovaj ga je ubio mnogim udarcima batinom, ali je on izdahnuo već posle prvih udaraca. 269 „ ... Lokvama krvi ...“ - Pesnik misli na krv ukradene i ubijene stoke. 270 „ ... Pokvarene krađe ...“ - Kako je, da bi prevario Herkula, uvukao stoku, na prevaru, u svoju pećinu, vukući je za repove da bi zametnuo trag. 271 Ćaifa dei Donati (umro 1289) bio je plemić iz ugledne gvelfske porodice, kasnije jedan od vođa Crnih. Jedan zapis tvrdi o njemu da je bio lopov, ali nema kasnije potvrde toga.

272

Anjel je Anjelo ili Anjolo dei Bruneleski iz poznate gibelinske porodice, koja je u građanskom sukobu bila na strani Belih oko 1300. godine, a kasnije prešla na stranu Crnih. O njemu se pričalo da je još kao dete krao od oca i majke, a kasnije činio ozbiljnije krađe. 273 „ ... Onu dvojicu ...“ - Pesnik misli na Buoza delji Abati (neki komentatori misle da je u pitanju Buozo Donati) koji je krao koristeći svoj značajni položaj u Firenci. Drugi je Pućo Šankato, firentinska danguba i kradljivac. 274 Sabelo i Nasidijo su likovi o kojima govori latinski pesnik Lukan (rođen u Kordovi 39. godine nove ere) u svome spevu Farsalija. Oni su bili vojnici koje je ujela zmija u libijskoj pustinji, pa se jedan pretvorno u pepeo, a drugi tako naduo da mu je pukao oklop i on se pretvorno u bezobličnu masu. 275 Kadmo i Aretuza su likovi iz Ovidijevih Metamorfoza. Kadmo, mitski osnivač Tebe je pretvoren u zmiju, a Aretuza, jedna od Nereida u Dijaninoj službi, pretvorena je u izvor. 276 Gavile je zamak kod Firence. Zmija koja je zamenila svoj oblik sa Buozom je Frančesko de Kavalkanti, zvani Gverčo, koga oplakuju stanovnici Gavile, jer su ga ubili, pa ih je njegova porodica progonila zbog osvete. 277 Prato - Građani grada Prata, naterani na pokornost Firenci, teško su podnosili vlast Firence i želeli su joj propast. 278 U Bibliji se govori da se grupa dečaka rugala proroku Jelisiju zbog njegove ćelavosti, a kada ih je on prokleo pojavila su se dva medveda i rastrgla ih. Isti je prorok jednoga dana video svoga učitelja proroka Iliju kako nestaje u nebu na ognjenim kolima, a on je gledao za njim ne videći ništa osim plamena (Druga knjiga o carevima, II, 11-12). 279 Eteokla, tebanskog heroja, sina Edipa i Jokaste, prokleo je otac Edip zajedno sa bratom Polinikom tako da ne žive nikada u slozi i da jedan ubije drugoga. Posle svoje pogibije u međusobnoj borbi njihova tela su spaljena na istoj lomači. 280 Odisej i Diomed su, kao neprijatelji Troje, izveli više zajedničkih poduhvata. Vergilije nabraja više njihovih prevara, posebno onu sa čuvenim Trojanskim konjem. Zato, kao što su, za života, zajedno bili („u besu“), zajedno se nalaze i u istom plamenu u paklu. 281 „ ... Plemenitom semenu iz koga su se Rimljani rodili ...“ - Posle Odisejeve varke sa Trojanskim konjem i pada Troje, Eneja je pobegao i osnovao Rim. 282 Odisej i Diomed su, pomoću lukavstva, prepoznali Ahila, koga je majka Tetida skrivala u ženskim haljinama da ne bi išao u rat protiv Troje. Pošto je prepoznat, morao je u rat, u kome je poginuo, pa ga je oplakivala mlada Dejdamija, kći kralja Likomeda sa ostrva Skirosa, koja se zaljubila u njega. 283 Paladijum je legendarni kip Palas Atine u Troji od koga je zavisila sudbina Prijamovog grada, jer ga niko nije mogao osvojiti dok je kip bio u njemu. Taj kip su Odisej i Diomed oteli na lukav način. 284 „ ... U uzvišenim stihovima ...“ - U Vergilijevoj Eneidi. 285 Kirka je kći Helija i Okeanove kćeri Perse, čarobnica sa ostrva Eje, daleko na istoku gde stanuje Zora i rađa se Sunce. 286 „ ... Tesnac uski ...“ - Gibraltar. 287 Sevilja, grad u Španiji, na obali Gibraltara. 288 Sueta, grad na afričkoj obali, nasuprot Sevilji. 289 Sicilijanski bik je bik od bakra koga je atinski umetnik Perilo ponudio tiraninu Falaridu u Agriđentu na Siciliji napravljen tako da se jauk nesrećnika spaljivanih u njemu

čuje kao mukanje bika. Tiranin je prihvatio ponudu, ali je prvu probu sa bikom izveo zatvorivši baš Perila u njegovu utrobu i zapalivši vatru pod njim. 290 „ ... Onome ...“ - Misli na Odiseja. 291 „ ... Ako si i ti sada došao da goriš ...“ - Neki grešnici brzo primete da je Dante živ, ali ovaj to ne primećuje, već misli da je i Dante stigao u pakao kao grešnik. 292 Urbino je grad u italijanskoj pokrajini Marke, a u srednjem veku je bio gibelinska opština pod vladavinom porodice Montefeltra. Govornik je Gvido di Montefeltro, urbinski vojvoda, čuveni državnik i vojskovođa. Bio je učesnik mnogih političkih i vojnih događaja svoga doba, a na kraju se izmirio sa crkvom i stupio u red franjevaca 1296. godine. Romanja je pokrajina u Italiji. 293 Tibar je italijanska reka koja izvire ispod planine Koronaro (prolazi kroz Rim). 294 Ravena je grad u italijanskoj pokrajini Romanja. 295 Porodica Polento, koja je vladala u Raveni imala je orla u grbu. 296 Červia je mali grad južno od Ravene gde je porodica Polento takođe imala vlast. 297 „ ... Grad ...“ - Dante misli na grad Forli, koji je od 1274. bio na čelu gibelinskih gradova u Romanji i koji je od 1281. do proleća 1283. izdržao dugu opsadu gvelfa i italijanskih i francuskih četa koje je prikupio papa Martin IV. Tu se istakao Gvido di Montefeltro koji je 1. maja 1282. izvršio juriš iz opkoljenog grada i potukao neprijatelje, a zatim uništio francusku konjicu koja je prodrla u gradu. U gradu je, nešto ranije zavladala gibelinska porodica Ordelafati, koja je imala u grbu lava sa zelenim kandžama. 298 Psine iz Verukia su Malatesta i njegov sin Malatestino, gospodari Riminija, gvelfi i protivnici gibelina. Oni su ubili Montanju di Parćitatija, vođu gibelina. 299 Kraj reke Lamone je grad Faenca, a grad Imola na reci Santerno i njima je upravljao Maginardo Pagani da Suzinana, koji je imao u grbu lava na belom polju i menjao partije i političku pripadnost sa promenom godišnjih doba. 300 Savio je reka kraj grada Čezena. 301 Misli na papu Bonifacija VIII. 302 Misli takođe na papu Bonifacija VIII. 303 Misli takođe na papu Bonifacija VIII. 304 Sv. Jovan od Akrija je bio poslednji bedem hrišćana u Palestini koji su Saraceni osvojili 1291. godine. 305 „ ... Zbog koga je mršav bio ko ga je nosio ...“ - red franjevaca je nalagao post, pa su njegovi sledbenici bili mršaviji zbog toga. 306 „ ... Već kao što je Konstantin ...“ - U legendi o Konstantinovom preobraćanju na hrišćanstvo priča se da je Konstantin pozvao papu Silvestra, koji se zbog progona skrivao u planini Sant’Oreste (kod Dantea Sirati, lat. Sorakte) nedaleko od Rima, da bi ga izlečio od gube. Silvestar ga je pokrstio i gube je nestalo. 307 Palestrina (Penestrino) je posed porodice Kolona na području staroga grada Preneste. 308 „ ... Što prethodnik moj ...“ - Dva ključa su ključevi raja, jedan koji ga otvara pravednima i drugi koji ga zatvara grešnicima. Pesnik misli na papu Ćelestina V, koji nije umeo da ceni te ključeve jer se odrekao pontifikata. 309 Franjo je svetac čija pravila je Gvido di Montefeltro prihvatio stupajući u red franjevaca. 310 Heruvimi su pobunjeni anđeli, koji su zbog toga preobraćeni u đavole. 311 Pulja je pokrajina u jugoistočnoj Italiji čiji je, danas, glavni grad Bari.

312

Dante pod Trojancima podrazumeva Rimljane, a ovako ih naziva, jer su potomci Eneje koji je pobegao iz Troje. 313 Livio je rimski istoričar, rođen u Padovi 59 godine pre n. e., a Dante veruje u tačnost njegovog kazivanja. Naime, Pulja (rimska Apulija) stradala je mnogo u ratovima kada su Rimljani širili svoju vlast po Italiji (samnitski ratovi, 394 - 290. pre n. e.), a zatim u dugim punskim ratovima (264 - 146. pre p. e.), posebno u drugom punskom ratu kada je u borbi kod Kana palo toliko Rimljana da je, po Livijevom pisanju, Hanibal zaplenio, posle bitke, čitavu gomilu prstenja skinutog sa poginulih rimskih vojnika. 314 Pesnik želi da kaže: zajedno sa ostalima koji su ubijeni kod Čeperana gde je svaki Pulježanin (kao napuljski podanik) izdao, jer su Pulježani pustili Karla I Anžujskog da slobodno prođe u pohodu na Napulj, a takođe i sa onima koji su poginuli kod Taljakoca (1268), gde je Alardo di Valeri. savetnik Karla Anžujskoga, pobedio nemačke Hoenštaufene bez oružja, dajući dragocene savete. 315 Muhamed je osnivač islamske religije, rođen 560. posle n. e. u Meki i umro 633. posle n. e. u Medini, pisac Kurana. On ne vidi da je Dante živ čovek, već misli da je grešnik kao i svi drugi. 316 Alija Ebn Abi Talib, rođak i sledbenik Muhameda (570. do 660. posle n. e.), nije se slagao sa Muhamedom u nekim učenjima, pa je osnovao posebnu sektu. 317 Fra Dolčino iz Novare je jeretik i učenik fra Đerarda Segarelija iz Parme, osnivača jeretičke sekte apostolske braće. On se povuklo u planinu Zabelo i odupirao vojsci pape Klementa V, ali je morao da se preda zbog nestašice hrane, pa je živ spaljen 1307. godine u Novari. 318 Najverovatnije je reč o Pjeru da Medičini, uticajnom i rđavom čoveku iz Medičine, gradiću kraj Bolonje, koji je stalno sejao razdor između porodica Polenta iz Ravene i Malatesta iz Riminija. 319 „ ... Koja vodi od Verčelija do Markaboa i njegovih zidina ...“ - Lombardijska ravnica koja ide od Verčelija u Pijemontu do zamka Markabo kod Ravene. 320 Neptun, bog mora u rimskoj mitologiji, kome u grčkoj mitologiji odgovara bog Posejdon. 321 „ ... vladar jednoga grada ...“ - Vladar Riminija. 322 „ ... Kada vetar sa Fokare zahuči ...“ - Dva ugledna građanina iz Fana, Anđolelo da Karnnjano i Gvido dal Kasero, bačeni su zavezani u vreću u more i bili su ubijeni pre nego što su stigli do brda Fokare, sa koga duva olujni vetar, između Pezara i Katolnke, gradića na jadranskoj obali, pa im neće trebati molitve da spreče buru. Bacili su ih mornari na zapovest „tiranina“ Malatestina koji je imao jedno oko, a vladao Riminijem. 323 „ ... On je taj...“ - Misli se na rimskog tribuna Kurija za koga Dante veruje da je podstakao Cezara na građanski rat, prema Likanovom pričanju. On je, naime, pošto je prognan iz Rima, otklonio Cezarovo oklevanje kod Rubikona, tvrdeći da svaki pripremljeni poduhvat propada ako se okleva. 324 „Konac delo krasi“ - Tu rečenicu je izgovorio Moska Lamberti (vidi VI pevanje pakla), koji je podstakao na neslogu porodice Amidei i Buondelmonte, pa je uticao na ubistvo Buondelmontea što je bio početak propasti za Toskance, jer su se, posle tog ubistva, Firentinci podelili na Gvelfe i Gibeline. 325 „ ... On ...“ = Bog.

Betran de Born je čuveni provansalski pesnik iz druge polovine dvanaestog veka. Priča se da je podsticao Henrika, najstarijeg sina engleskog kralja Henrika i (1154 - 1189) na mržnju protiv oca. Henrika sina su savremenici nazivali kraljevićem, mladim kraljem. 327 Ahitofel je savetnik kralja Davida, a Avesalom sin Davidov. Ahitofel je podsticao Avesaloma da se pobuni protiv oca. 328 „ ... A mesec je već pod našim nogama ...” - Mesec je sa horizonta, na kome se nalazio prethodne noći dospeo u nadir, tačku koja leži suprotno od zenita, odnosno u tačku gde se nalaze dvojica pesnika, odnosno ka središtu zemlje, pa je to vreme oko jedan popodne. 329 Đeri del Belo, sinovac Danteova oca. Ubio ga je neki član porodice Saketi, zbog sejanja razdora, verovatno, pa je na Danteovoj porodici ostala obaveza osvete, za koju Dante priznaje da još nije izvršena. 330 „ ... U Otfortu ...“ - Misli na Bertrama de Borna, gospodara Otforta. 331 Valdikijana, dolina reke Kijane, bila je u Danteovo doba močvaran i nezdrav predeo gde su u bolnicama primali bolesnike od groznice i drugih bolesti. Isto su tako i toskanska Marema i Sardinija bile močvarne i nezdrave, posebno u leto. 332 „ ... Obnovili iz mravljeg semena ...“ - Po pisanju Ovidija u „Metamorfozama“ (VII, 523 - 660), Eak, kralj ostrva Egine, pošto je kuga koju je poslala Junona, umorila sav narod osim njega, zamolio je Jupitera da pretvori u ljude mrave sa ostrva, pa su novi stanovnici dobili ime Mirmidonci (mravlji ljudi). 333 Duša koja govori je duša Grifolina iz Areca, alhemičara, koga je za jeres optužio Albero iz Sijene. To je učinio, jer je bio ljut što mu je Grifolino, šaleći se da može da ga nauči da leti, a on to shvatio ozbiljno, nije tome i naučio. Grifolino je spaljen po naređenju biskupa iz Sijene koji je voleo Albera kao sina. 334 „ ... Onaj ...“ - Pesnik misli na biskupa iz Sijene. 335 Dante kaže da su Sijenežani još sujetniji od Francuza. Onaj drugi grešnik, koji sedi kraj Grifolina, potvrđuje Danteove reči govoreći ironično, da treba izuzeti Striku i Nikolu Buonsinjora. Za prvoga se ne zna tačno na koga pesnik misli, verovatno je reč o Strika di Đovani Salimbeni, koji je bio upravnik u Bolonji 1276. i 1286, a neki smatraju da je reč o Striki Tolomejn, pohotnom frataru koji je bio još živ 1294. Nikola Buonsnnjori, po nekima je to bio i Nikola Salimbeni, Strikov brat, živ još 1311. Kažu da je ovaj potonji uveo u Sijenu običaj da se peku fazani na vatri od karanfila, tada skupog začina. 336 „ ... U bašti ...“ = U Sijeni. 337 „ ... Abaljato svoj um sasvim ojadi ...“ - Kača d’Ašano, je kao raspikuća i bonvivan proćerdao svoje bogatstvo koje se sastojalo od vinograda i šuma, a Bartolomeo dei Fokakijeri, zvani Abaljato, sve straćio pijući do besvesti. Oni su bili članovi družine iz Sijene, sastavljene od bogatih mladih ljudi, koji su zbog raskošnog života, skoro svi, spali na prosjački štap. 338 Kapokio iz Sijene je bio poznati alhemičar, koga je Dante i lično poznavao. On je spaljen 1289. u Sijeni. 339 Junona je progonila Tebance zbog Jupiterove ljubavi prema Semeli, kćeri tebanskog kralja Kadma. Atamant kralj, Tebe i muž Ine, sestre Semeline, toliko je poludeo da je, kada je video ženu Inu kako drži na rukama dva sina, pomislio da je to lavica sa dva lavića, pa je naredio da se uhvate u mrežu, a onda pružio ruke koje su postale kandže životinje i dohvatio sina Learha i razbio mu glavu o stenu. Jadna Ino, izbezumljena od očaja, bacila se u vodu sa drugim sinom Melikartom. 326

Hekaba je žena Prijama, poslednjeg kralja Troje, koju su zarobili Grci. Poliksena je Hekabina kći. 342 Polidor je Hekabin sin. 343 Aretinac = Grifolino iz Areca. 344 Đani Skiki dei Kavalkanti, firentinac iz XIII veka, koji se prerušio u Buoza Donatija da bi, umesto njega, izdiktirao lažni testament. Kada je u Firenci umro Buozo Donati, bez ostavljenog testamenta, njegov sin se zabrinuo za imovinu, jer je Buozo imao mnogo poverilaca. Lukavi Đani Skiki mu je pomogao, jer je znao da imitira Buoza. Oni su sakrili mrtvaca, a Skiki je legao u krevet i odglumio Buoza ostavivši beležniku oporuku. Diktirajući testament, on je sam sebi zapisao veliku svotu novca i najlepšu Buozovu mulu koju su nazivali kraljicom ergele. 345 Mira (po nekima Mirika), kći kiparskog kralja Kinira, koja se zaljubila u svoga oca, pa je bila pretvorena u biljku tamaris. 346 „ ... Drugi ...“ = Đani Skiki. 347 Vodena bolest čini, zbog neregulisane tečnosti, da su udovi do te mere nesrazmerni da glava nije u srazmeri sa trbuhom, pa primorava bolesnika da drži otvorena usta. 348 Majstor Adam, alhemičar iz HŠ veka je, za račun, gospodara zamka Romena u Kazentinu, kovao lažni zlatni novac. Tadašnji firentinski novac je imao sa jedne strane lik Jovana Krstitelja. 349 Dva su izvora Branda, jedan kraj Sijene, drugi kraj zamka Romana, a verovatno je majstor Adam imao na umu ovaj poslednji. 350 Pesnik misli na Putifarovu ženu koja je okrivila Josifa, a Josif je ustvari bežao od nje kada je htela da ga zavede, i na Grka Sinona, koji se uvukao u Troju i lažima navukao Trojance da dovuku u grad drvenog konja. 351 Hidrops je bolesnik od vodene bolesti. 352 „ ... Konja ...“ = Pesnik misli na trojanskog drvenog konja. 353 Narcisovo ogledalo je voda u kojoj je Narcis ugledao svoju sliku i zaljubio se u nju. 354 „ ... Isti jezik ...“ - Metaforički misli na Vergilija. 355 Legenda kaže da je Ahilovo koplje, koje je nasledio od oca Peleja, prvim udarcem ranjavalo, a drugim lečilo ranu. 356 U „Pesmi o Rolandu“ se peva o tome kako su nadmoćniji Saraceni iznenadili Rolanda u klancu Ronsevalu u Pirinejima, a on, videći svoje vitezove kako ginu, zatrubio u rog Olifant tako jako da ga je čuo Karlo Veliki, ali je njegova pomoć stigla prekasno. 357 Monteređone je sijenski zamak u Val d’Elsa, čiji su okrugli zidovi imali četrnaest kula. 358 Zevs i dalje preti Gigaitima jer su hteli da se popnu na Olimp, pa ih je Zevs kaznio na razne načine. 359 „ ... Šišarka Svetog Petra usred Rima ...“ - To je velika bronzana šišarka koja se u Danteovo doba nalazila pred starom vatikanskom bazilikom Svetog Petra, a visoka je četiri metra. 360 Frižani, stanovnici Frizije, bili su na glasu po svojoj visini. 361 Ove reči je Dante izmislio (neki tvrde da ih je sastavio od iskvarenih hebrejskih reči, ali nema dokaza) i nemaju smisla, već treba da aludiraju na nerazumljivost i na to da ih izgovara Jevrejin. 340 341

Nimrod je sin Husov. unuk Hamov, legendarni osnivač Vavilonskog carstva i graditelj Vavilonske kule. Gradnjom Vavilonske kule je prouzrokovao pometnju u jezicima, jer je hteo preko nje da se popne na nebo, a Bog ga je kaznio stvorivši konfuziju u jezicima, tako da graditelji nisu mogli više da se sporazumevaju, pa nisu ni završili svoje delo. Zato je Dante zamislio da Nimrod ima smeten um i nerazumljiv jezik. 363 Efijalt je Neptunov sin, koji se, sa ostalim gigantima, borio protiv Zevsa i drugih bogova. 364 Brijarej je sin Urana i Zemlje. Imao je sto ruku. 365 Antaj je sin Neptuna i Zemlje iz koje je crpeo snagu, pa ga je Herkul, kada se pobio sa njim, jedva savladao, tako što ga je podigao u vis, pa zadavio. Antaj je stanovao u pećini u dolini kraj Zame, loveći lavove i hraneći se njima. 366 U toj istoj dolini je Scipion Afrički pobedio Hanibala. 367 „ ... Ti koji da si bio u ratu silnome ...“ - Antaj nije učestvovao u bici protiv Zevsa, jer se rodio posle bitke kod Magre. Ali Vergilije, da bi ga odobrovoljio, kaže da bi, po mišljenju sveta, pobedili Giganti kod Flegre da je on bio sa njima. 368 Reka plača u podzemlju, rukavac Stiksa, koji se zajedno sa Piriflegetontom, uliva u Aheront. 369 Titije je sin Zevsov koga je ubio Apolon, jer je silovao Latonu. Tifona je, kao jednog od buntovnika, Zevs ubio gromom i pokopao pod vulkanom Etnom. 370 Vidi belešku pod 12. 371 Garizenda je poznati nagnuti toranj u Bolonji (ne onaj u Pizi). Kada se stoji ispod nagnute strane i gleda u nebo, preko koga prelaze oblaci, čini se kao da će pasti. 372 Anfion je, kada se gradila Teba, zvukom svoje lire privlačio, s brda Kiteroia kamenje za bedeme grada. 373 Dante, da bi predstavio debljinu leda, uzima reke Dunav i Don, te pomišlja i na Frušku goru (Tovarnik). Ima onih koji smatraju da je, možda, u pitanju i Javornik kod Postojne, ali za tu tezu nema oslonca u Danteovim rečima. 374 Pijetrapana je Pijetra Apuana, planina u Garfanjinu iznad luke. 375 To su braća Aleksandar i Napoleon, sinovi Alberta di Mangona, gospodara dva zamka u dolini Bizencija i Mangone. Napoleon je bio gibelin, a Aleksandar gvelf. Došlo je do sukoba i brat je ubio brata. Ali su obojica umrla u toj borbi. Kaina je prvi od četiri pojasa devetoga kruga i Dante mu je dao ime po Kainu, ubici svoga brata Avelja. 376 Mordret, nezakoniti sin kralja Artura, hteo je da prigrabi blago i kraljicu Đinevru, koje mu je Artur poverio na čuvanje kada je pošao u Francusku da ratuje protiv kralja Lanselota. Kralj Artur je tako probo mačem Mordreta da je sunčani zrak prošao kroz ranu, pa Dante kaže da mu je i senku probo. 377 Fokača Kančelijeri iz Pistoje je iz političke osvete ubio svoga rođaka, koji je, kao i Dante, pripadao belim Gvelfima. 378 Sasol Maskeroni, rodom iz Firence, ubio je svog nećaka, da bi se dočepao imovine. Za kaznu su ga stavili u bure sa ekserima i kotrljali gradom, a onda mu odsekli glavu. 379 Alberto Kamičon de Paci je ubio svoga rođaka Ubertina iz koristoljublja. Njegov rođak Karlino je bio još gori od njega i izdao je Firentincima, za novac, zamak Piantravinje, pa su Crni iz Firence, protivnici Belih, kojima je pripadao i Dante, zauzeli zamak načinivši pokolj u njemu. Zato Alberto Kamičon de’ Paci kaže da čeka Karlina, 362

koji je izdajica svoje stranke i svoga roda, pošto će tako njegov greh izgledati manji u poređenju sa Karlinovim. 380 Dante misli na bitku kod Montapertija. Vidi sledeću napomenu, pod 381. 381 To je Boka delji Abati koji se u bici kod Montapertija (1260) borio na strani firentinskih gvelfa protiv gibelina iz Sijene, ali je bio u dosluhu sa protivnicima, pa je, usred bitke, odsekao ruku barjaktaru firentinskih konjanika Jakopu de’ Paciju u kojoj je držao zastavu. Firentinci su se pokolebali kada je zastava pala. 382 Buozo iz Duera je primio mito od Francuza u vreme Šarla 1 Anžujskog, pa im je otvorio put u srednju Italiju. 383 Bekerija iz Pavije opat u Valombrozu, bio je legat pape Aleksandra IV u Firenci. Firentinci su ga optužili da je potajno šurovao sa gibelinima i odrubili su mu glavu. 384 Đani de Soldanijer, iz otmene gibelinske kuće, stao je na čelo građanskih gvelfskih cehova i upropastio svoju stranku, pa ga zato Dante stavlja među izdajice. 385 Ganelon je poznati izdajnik iz „Pesme o Rolandu“ i drugih francuskih epova. 386 Tebaldelo Zambrazi, iz grada Faence, hteo je da se osveti, zbog neke svađe, svojim sugrađanima, pa je izdao svoj rodni grad Bolonježanima, poslavši im otisak ključa gradske kapije, što je omogućilo ovima da osvoje grad. 387 Tidej je jedan od sedmorice koji su opsedali Tebu. Tebanac Melanip ga je smrtno ranio, ali je on i tako ranjen ubio svoga protivnika. Zatim je zamolio svoje drugove da mu donesu njegovu glavu koju je, umirući, tako počeo da grize da su mu je jedva otrgli iz zuba. 388 Grof Ugolino dela Gerardeska je pripadao moćnoj pizanskoj porodici i bio gibelin. Bio je nepouzdan političar i uvek sedeo na dve stolice. U velikoj pomorskoj bici kod Melorije protiv svojih ljutih protivnika Đenovljana, Ugolino se poneo izdajnički i pobegao je sa trećinom brodova kojima je zapovedao, pa je prisvojio vlast nad Pizom. Tu je podelio vlast sa unukom Ninom Viskontijem, ali se, potom, udružio sa gibelinima protiv Nina. Uz pomoć nadbiskupa Ruđerija i porodica Gvalandi, Sizmondi i Lanfranki. Ugolino je proterao Nina, ali su se zatim, njegovi dotadašnji saveznici okrenuli protiv njega i uhvatili ga sa sinovima Gadom i Ugućoneom, kao i unucima Brigatom i Anselmućom. Zatvorili su ih u kulu porodice Gvalandi 1289. godine i osudili na smrt glađu, zakovavši vrata i bacivši ključeve u Arno. 389 Ruđeri delji Ubaldiki, jedan od vođa gibelina, pravio se prijatelj Ugolinu u borbi protiv unuka Nina Viskontija, ali je uspeo da ih se reši obojice 1288. godine, a Ruđeri je postao načelnik grada. 390 „ ... Mali prozor na kuli gde se mitare ptice ...“ - Prozor na kuli Gvalandi u kojoj su držani opštinski orlovi u vreme mitarenja. 391 Nadbiskup je imao ispred sebe plemićke gibelinske porodice Gvalandi, Sizmondi i Lafranki, a psi su razdražena gomila naroda koji su ove porodice predvodile. 392 Anselmućo je bio unuk Ugolina dela Gerardeska. 393 Kapraja i Gorgona su dva ostrvca u Tirenskom moru blizu ušća Arna koji teče kroz Pizu. 394 „ ...Tvoje dvorove ...“ - Pesnik misli na zamkove koje je Ugolino dela Gerardeska ustupio Firentincima i Lukancima. 395 Pesnik naziva Pizu Tebom, zbog građanskih sukoba i ubistava kao u Tebi. 396 Pesnici ulaze u Tolomeu.

Alberigo dei Manfredi iz Faence je spadao među „vesele fratre“ iz jaruge lažova. Zbog šamara koji je dobio od rođaka, odluči da ga ubije, iako je ovaj molio za oproštaj. Prividno se pomirio sa njim i pozvao ga sa sinom na ručak. Pred kraj ručka Alberigo je naredio: „Donesite voće“. Na tu naredbu ušla su druga dva rođaka i ubila goste. 398 Atropos je jedna od tri Parke čiji je zadatak bio da preseče nit života i tako razdeli dušu od tela. 399 Branka d’Orija je bio zet Mikelea Zankea, gospodara Logodora (vidi pevanje XXII). On je pozvao svoga tasta u goste i ubio njega i celu njegovu pratnju da bi se dočepao njegovog bogatstva. 400 Pesnik misli na Alberiga. 401 „ ...Zastave pakleni car neverni ...“ - U originalnom tekstu ovaj Danteov stih glasi „Veyilla regis prodeunt inferni“ i znači, „zastave paklenog kralja idu“, a to je, u stvari, prvi stih himne koji je napisao biskup Poatjea, Fortunato Venancio, prilikom otkrivanja krsta na dan Svetog petka, a kome je Dante dodao reč „inferni“. Pod zastavama pesnik podrazumeva Luciferova krila koja se nejasno ocrtavaju u polumraku. 402 Dis je Lucifer, a ime je Dante preuzeo od Vergilija. 403 „ ... Kao oni koji stižu...“ - Levo lice je mrko kao lice Etiopljana koji dolaze odande gde teče Nil. 404 Juda Iskariot, učenik Hristov, počinio je podlo izdajstvo i izdao Hrista za trideset srebrnjaka, pa je po njemu nastao i pojam iskariotizam. 405 Brut je Marko Junije Brut, jedan od zaverenika koji su ubili Cezara nastojeći da obnove republiku, a drugi zaverenik je bio Kasije Longinus. 406 „ ... I koju sam tačku ja tada prekoračio ...“ - Dante je prešao središte zemlje i peo se prema drugoj hemisferi. 407 Vreme je oko pola osam ujutru. 408 „ ... Taj ...“ = Lucifer. 409 „ ... Pod čijim temenom ...“ - Pod temenom pesnik podrazumeva Jerusalim. 410 „ ... Čovek ...“ = Isus Hristos. 411 „ ... Zemlja ...“ - Pesnik misli na zemlju koja je, izvan mora, formirala breg Čistilišta. 397