bojana888
Georg Lukač
NIČE I FAŠIZAM
bojana888
PREDGOVOR SRPSKOHRVATSKOM IZDANJU
Članci objavljeni u ovoj knjižici nastali su u ideološkoj borbi protiv nemačkog fašizma - članak o Ničeovoj estetici neposredno posle Hitlerovog dolaska na vlast (1934 g.), a članak o Ničeovoj vezi s fašizmom za vreme Drugog svetskog rata (1945 g.). Po završetku rata stvorena je mogućnost da se borba protiv ideologije fašizma produži na široj naučnoj osnovi. Članak o Ničeovoj estetici ušao je u moju knjigu Prilozi istoriji estetike. Ničeovu filozofiju u vezi sa evropskim razvitkom reakcionarne ideologije izradio sam šire i dublje u jednoj glavi dela Razaranje uma (Die Zerstdröng der Vemunft) posvećenoj ovom pitanju. Rešivši da ova dva članka - od kojih prvi, u poređenju s kasnijom naučnom obradom Ničeove filozofije, može samo da bude kratak propagandistički prikaz - izdam kao posebnu knjigu, ja sam pritom imao u vidu da su oni u svoje vreme, pre otprilike deset godina, mogli imati izvesnu ulogu u borbi protiv ostataka fašističke ideologije koji su još živi. A njihova potpuna likvidacija u svetskim razmerama je delo koje iziskuje čitav period, ona je zadatak čitave generacije. Pisac se nada da će se ova knjižica i u Jugoslaviji moći pokazati kao korisna u ovome pravcu.
Budimpešta, mart 1956. g.
Georg Lukács
bojana888
PREDGOVOR
Povezivanje Ničeove filozofije s fašizmom, ovako tesno kao što je u ovim studijama, redovno izaziva u intelektualnim krugovima dva različita otpora. Već od prvog svetskog rata - naročito na Zapadu - raste broj onih koji u Ničeu vide jednostavno ideologa nemačkog agresivnog imperijalizma. Za njih problem Ničea uopšte ne postoji. Međutim, u tako uprošćenom obliku istina se pretvara u falsifikat. Naime, uzalud su Ničea ovako žigosali već pre više od trideset godina - njegov uticaj i dalje traje. Pa i kod nas. Još i danas možemo od nazovilevičarskih pisaca čitati mudrovanja o tome da su veliki revolucionarni mislioci XIX veka bili Niče i Marks. Postoji, međutim, i jedno drukčije, potpuno suprotno odricanje povezanosti Ničea sa fašizmom. Ono postoji čak i u istinski demokratskim, antifašističkim krugovima. Pomislimo samo kako je dubok uticaj imao Niče na Tomasa i Hajnriha Mana, na Bernarda Šoa itd. Duhoviti nemački mislilac i publicist Ernst Bloh pisao je za vreme rata da je već postalo dosadno naklapanje o Ničeovom reakcionarstvu, iako je opštepoznato koliko je Niče bio oštar protivnik Bizmarkove vladavine. Taj primer je vrlo dobar, jer jasno ukazuje na političke i društvene slabosti demokratskog pogleda na svet, naročito Nemaca, u tom pogledu najneškolovanijih. Nema sumnje da je Niče oštro kritikovao Bizmarka. Nailazimo i na mnoge uvažene demokrate koji su duboko ubeđeni da je svaka kritika simptom progresa, pa čak i revolucionarnosti; da je onaj čovek napredan koji sve kritikuje, koji u sve sumnja. (Nije uzalud dugo vremena u anglosaksonskim zemljama bila moda da intelektualac koji nešto drži do sebe može da bude samo agnostik.) Okolnost da je posle fašističkog sistema, koji zabranjuje svaku
bojana888
kritiku, nastalo u širokim krugovima intelektualaca takvo raspoloženje, sa društvenopsihološkog gledišta može u najvećoj meri da se razume. Ali činjenica da se može razumeti još ne čini to držanje objektivno ispravnim. U društvenoj stvarnosti postoje, naime, dve vrste kritike: nešto se može kritikovati i zdesna i sleva. A razvijen demokratski pogled na svet zahteva da u svakom slučaju postavimo pitanje: zbog čega neko kritikuje? Da li njegova kritika vodi napred ili nazad? Da li ta kritika ima za cilj da učvrsti ili da oslabi demokratiju? Suština zrele i pravilne demokratske budnosti leži baš u ovome: razaznati u svakom pojedinom slučaju prijatelja ili prikrivenog neprijatelja. Nervozno ophođenje prema levičarskoj kritici isto je tako opasno kao i dobronamerna trpeljivost, odnosno - slepilo prema desničarskoj. (I onda kad postavke koje kritika iznosi odgovaraju činjenicama, njene bojazni imaju realnu sadržinu.) To razdvajanje je od bitne važnosti, jer u vreme krize ili stagnacije demokratije nije ništa lakše nego skliznuti sleva udesno zbog nedovoljno promišljenog „kritičkog” stava. Lenjin je bio najveći uzor te demokratske budnosti. Ma koje pitanje iskrslo, nije moglo biti toliko apstraktno da on ne bi odmah razaznao ko kritikuje sleva, a ko zdesna. Kad je analizirao sporove oko teorije saznanja koji su izbili u vezi s Kantovim učenjem o stvari po sebi, on je povukao oštru razliku između desničarske kritike neokantovaca i levičarske kritike Fojerbaha ili Černiševskog. Samo ako se od toga pođe, može se pravilno oceniti Ničeova kritika Bizmarka. (Studije koje se nalaze u ovoj knjižici pružaju čitaocu pojedinosti ovoga pitanja.) Rezimirajući, možemo reći samo toliko da jedna kritika Bizmarka nije uvek ravna drugoj. Jedno je levičarska kritika Johana Jakobija i socijaldemokratije, a drugo desničarska kritika koju su vršili Niče, Lagard i drugi preci fašizma. Dakle, Ničeova kritika Bizmarka ne negira uopšte misliočevu objektivnu povezanost s fašizmom, nego je, štaviše, potvrđuje. Ovaj način raspravljanja ne osporava dobronamernost, subjektivno poštenje kod takvih mislilaca, pa ni ove studije kod Ničea. Ali bez obzira da li je neko dobronameran ili ne, da li je duhovit ili ne itd., ovde je odlučujuće pitanje kuda on smera, koga podupire, s
bojana888
kim je objektivno u savezu. Naglašavamo - objektivno. Jer, dinamika misli nije bezuslovno istovetna s dinamikom najstrasnijih subjektivnih stremljenja mislilaca. To je tačka s koje se danas može postaviti pitanje Ničeove aktuelnosti. Nije važno što su ga fašisti prisvojili za sebe. Fašisti su smatrali za svoje brojne velikane i takve ljude, sa kojih treba samo sprati ljagu pohvala koje su dobijali od mrkih košulja da bi ponovo pred nama stajali u svojoj ranijoj čistoti - slučaj sa Helderlinom. Nije važno kako su se odnosili prema fašizmu oficijelni utemeljivači Ničeovog kulta i tradicije. Elizabet FersterNiče je Musolinija nazvala Zaratustrinim najdostojnijim učenikom. Romen Rolan se zato duboko uzbudio i izrazio svoju bojazan da će zbog toga Niče deliti sudbinu fašizma kad nastupi njegov neminovni slom. Romen Rolan je sasvim u pravu u odnosu na reakcionarnu servilnost Elizabete Ferster-Niče. Ali nije u pravu u pogledu sudbine Ničeove filozofije. Tu nije odlučujuća takva polu ili čak i potpuno oficijelna izjava. Bitno je da li između Ničeovog pogleda na svet i fašističke ideologije, sa objektivne tačke gledanja, postoji povezanost i u čemu se ona sastoji. Na ovo pitanje traže odgovor ovde objavljene studije, od kojih je druga pisana neposredno posle Hitlerovog dolaska na vlast, a prva za vreme svetskog rata. Po dolasku fašizma na vlast, odmah je otpočela polemika: ima li hitlerizam svoje dublje ideološke korene i, ako ih ima, gde ih valja tražiti? Koliko oni zahvataju unazad u nemačku prošlost i kuda vode? Da li je fašizam nemačka nacionalna ili internacionalna pojava? Poslednje pitanje je postavljeno isuviše uopšteno da bi se moglo na njega odgovoriti. Ako pitanje samo malo konkretizujemo, vidimo da su u zabludi oni koji u fašizmu vide isključivo nemačku (ili talijansku itd.) nacionalnu osobenost. Fašizam je nužan proizvod imperijalističke ekonomike koji nastupa u slučaju izvesnog zaoštrenja klasne borbe. Da to drukčije izrazimo Lenjinovom definicijom o revolucionarnoj situaciji - kada ugnjetačke klase ne mogu više da vladaju starim metodima, a ugnjetene još nisu sposobne da bitno izmene postojeće odnose. Stoga je Sinkler Luis u pravu kad u jednom
bojana888
svom romanu izvodi zaključak da je fašizam moguć i u Sjedinjenim Državama. U tom pogledu naročito je poželjno koristiti se poukama iz prošlog rata. Bankrotstvo Hitlerovog „novog poretka” pokazalo je da je reakcionarni, fašistički internacionalizam neostvarljiv. Jer svaka suštinski reakcionarna vladavina je istovremeno i šovinistička, a time mora da prouzrokuje svakovrsne nacionalne otpore. Naravno, postoji - da koristim srećnu formulaciju Mihalja Karoljija - i internacionalizam tipa hotela Ric: sprega međunarodnog krupnog kapitala protiv progresa, oslobođenja i demokratije. Međutim, i ona ima svoje granice, a te su upravo kapitalistički interesi, interesne sfere i suprotnosti koje iz njih proizlaze. Više od dvadeset i pet godina su pravljeni planovi o udruživanju svetskog kapitala protiv oslobođenih naroda Sovjetskog Saveza. Međutim, ono, uprkos Minhenu i privremenim uspesima posle njega, ipak nije ostvareno. Iz toga, razume se, ne proizilazi da se to udruživanje ne bi moglo ostvariti u budućnosti. Takvih pokušaja je bilo, ima i biće. Zavisiće od budnosti, oštroumnosti, razboritosti i odlučnosti naprednih naroda da li će se ti planovi moći ostvariti u budućnosti. Danas možemo kazati samo toliko da su im opšti izgledi nepovoljniji nego pre prošlog rata: narodi su baš u ratu mnogo naučili i iskusili; snage demokratije su veće i jedinstvenije nego ranije. Samo se u tom okviru može pravilno oceniti pitanje internacionalne ukorenjenosti i rasprostranjenosti fašističke ideologije. Pre rata su mnogi antifašisti stajali na pogrešnom stanovištu da je fašizam teroristička vladavina jedne male klike kojoj su široke mase naroda zakleti neprijatelji, uvek spremni na otpor. Iskustvo rata i posleratnog vremena pokazuje suprotno. Ono pokazuje da je fašistička ideologija duboko prodrla u najšire narodne mase i deluje dugotrajno i otrovno na njih. U Nemačkoj i njenim bivšim satelitskim državama - još i posle očiglednog bankrotstva i sloma hitlerizma - ta ideologija živi u širokim slojevima. Ona je još uvek aktivna i traži puteve svoje obnove. Istrebljenje korena te ideologije je, dakle, životno pitanje za svetski mir i oslobođenje naroda. Potcenjivanje uticaja fašističke ideologije predstavlja danas veliku opasnost. Nije
bojana888
nikakav argument da je u ovoj ili onoj zemlji broj izrazitih fašista neznatan. Tako je bilo još sredinom 20-ih godina u Nemačkoj, pa je posle fašistički pokret kao lavina narastao. Uzrok svemu treba tražiti, pre svega, u ekonomskim i društvenim osnovima imperijalizma. Ali se, pritom, ne sme zanemariti ni opšta ideološka prijemčivost koja se u širokim slojevima inteligencije ispoljava prema otrovu fašističkog „pogleda na svet”. Veliki posleratni zadatak demokratija je da otkriju i idejno iskorene tu prijemčivost. Stoga se valja vratiti unazad do istorijskih korena fašizma i do geneze tog „pogleda na svet”. Jer, jedino istrebljenje tih korena može uništiti fašističku ideologiju, može sprečiti njenu renesansu u budućnosti. Neka mi bude dopušteno da to ideološko stanje ilustrujem jednim malim primerom iz iskustva. U drugoj polovini rata održavao sam predavanja nemačkim višim oficirima od kojih je većina bila zarobljena kod Staljingrada. Prilikom predavanja, vođeni su između mene i njih iscrpni razgovori u četiri oka. Skoro bez izuzetka bili su ubeđeni u raniji ili kasniji slom hitlerizma. Svi do jednog odbacivali su učenja Hitlera i Rozenberga. Međutim, kod većine u pogledu suštine stvari, u pogledu agresivne imperijalističke ideologije nije nastupila, takoreći, nikakva promena. Odbacili su Hitlera i Rozenberga i vratili se filozofiji Ničea i Špenglera. Iz te busije su želeli da dočekaju izbijanje trećeg i, kako su se nadali, efikasnijeg svetskog rata. U tome je opasnost i to je naš problem. Odbaciti danas Hitlera i Rozenberga nije velika stvar. Ali ko se vraća Ničeu ili Šopenhaueru, Špengleru ili Klagesu (može to, naravno, da bude i Ortega y Gaset) taj može svakog dana iznova da počne nadiranje u pravcu jedne nove fašističke ideologije, koja se možda više neće zvati fašizam i koja će možda negirati Hitlera i Musolinija, ali će u suštini, u nehumanosti, u odricanju progresa, demokratije i razuma možda iste i prevazići. Te rovove i zaklone izgrađene za povlačenje valja sada uništiti. Zbog toga se ove studije bave Ničeom i zbog toga se njime bave na ovaj način. Autor studija zna isto tako dobro kao i drugi da su Ničeovi estetski, kulturno-kritički, psihološki itd. spisi puni duhovitih, štaviše - katkada - umesnih napomena. I pored toga, bolje rečeno upravo
bojana888
zahvaljujući tome, Niče je za poslednje tri četvrtine veka postao vodeći ideolog reakcije, kome pripada i ubuduće će pripadati vrlo velika uloga u uobličavanju sadašnjih i budućih reakcionarnih idejnih strujanja. Sve se to ne može pripisati slučaju i mnogo je više od puke mode ili konjunkture. Niče je prvi - i u mnogom pogledu najdublje - preživeo one probleme koji su politički, društveno i poglavito na kulturnom planu najviše zanimali intelektualne krugove čitave imperijalističke epohe: s jedne strane, to je bilo duboko nezadovoljstvo razvojem kapitalističke kulture koje je često jačalo do revolta, štaviše, do želje za revolucionarnim preobražajem a, s druge strane, intelektualni slojevi, ma koliko nezadovoljni svojom sadašnjom kulturom, nisu želeli ili nisu umeli da se otrgnu od mnogo puta omraženih i odbačenih, a često i oštro kritikovanih ekonomskih i društvenih osnova imperijalističkog kapitalizma. Niče usred tih protivrečnosti pokazuje put takvog prividno radikalnog „progresa”, takve „revolucionarnosti” da, stupajući njime, ti osnovi - ekonomski i društveni - ne samo da se ne potresaju, nego, naprotiv, njihov reakcionarni karakter postaje još čvršći i jači. Time Niče prvi stvara mehanizam kulturne filozofije i filozofije istorije koji služi kao primer svakoj uticajnoj reakcionarnoj struji imperijalističke epohe, sve do fašizma, a njemu u prvom redu. Duhovna nezaštićenost intelektualnih krugova od pomenutih novih oblika reakcije može se svesti na to da su - znali to oni ili ne, odobravali to ili ne - osnovi njihovog pogleda na svet, bitni aksiomi njihovog pogleda na svet, njihova odlučujuća problematika istovetni s novom reakcijom; s fašizmom. Ovde se radi prvenstveno o krizi demokratije starog trpa, formalne demokratije. Ta je kriza počela još za Ničeova života; u epohi imperijalizma, međutim, ona se produbila i povećala. Ali raskrsnica do koje je svetska kultura dospela tek je pobedom hitlerizma postala jasna. Naime, pokazala se činjenica da široke radne mase, ako formalna demokratija ne ume i neće da obezbedi i brani njihove osnovne životne interese, mogu lako postati plen demagogije fašizma; da - a to je važno pitanje za ove studije - vodeći intelektualni krugovi, koji su, poput Ničea i njegovih sledbenika, navikli da iz kriza
bojana888
formalne demokratije izvlače antidemokratske i antimasovne zaključke, ili bivaju poneseni prljavom bujicom fašizma, ili očajnički nemoćno krše ruke na obali. Hitlerov poraz stavlja i radne mase i intelektualne krugove nanovo pred slobodan izbor. Novo koje se nalazi u stvaranju, narodna demokratija - to je politički i društveni oblik pozitivnog odgovora. Međutim, pouke poslednjih decenija, u prvom redu iskustva tragedije vajmarske demokratije treba da nam utuve u glavu lekciju: demokratija nije samo ekonomsko, političko i društveno pitanje, nego je i pitanje pogleda na svet. Potpuno uobličenje tog demokratskog pogleda na svet, čiji su emotivni koreni vrlo duboki u radnom narodu, kod radništva i seljaštva, koji je bio u razvitku za vreme progresivne građanske epohe, a koji je dobio zreli izraz teoretski i praktično u marksizmu-lenjinizmu, jeste najveći zadatak koji stoji pred nama. Njegovo rešenje je, međutim, sasvim nemoguće, čak je i pravilno postavljanje pitanja beznadežno sve dok se ne izvrši radikalno razračunavanje i dok se ne likvidiraju antidemokratski pogledi na svet prošlog veka. Ova brošura nastoji da pruži nekoliko priloga ovom kompleksu pitanja. Iznoseći ih pred javnost, ja se nadam da će se uskoro i meni i drugima pružiti prilika da se opširnije i obimnije pozabavimo tim važnim pitanjem. Ovde ukazujem čitaocima samo na jedan primer od centralnog značaja. Čineći to, molim da mi se oprosti što će se u ovim dvema studijama, međusobno razdvojenim čitavom decenijom i objavljenim na raznim mestima, po prirodi same stvari, morati susresti i nekoliko neizbežnih ponavljanja.
Juna 1946 g.
bojana888
NIČE I NEMAČKI FAŠIZAM
U Nemačkoj tokom čitave imperijalističke epohe, a i preko granica Nemačke, Niče je vodeći filozof reakcije. Dejstvo njegove filozofije, kao i filozofije njegovog učitelja, Šopenhauera, probija svuda uske univerzitetske zidove, i, izvršivši prvo uticaj na široke slojeve intelektualaca, njihovim posredstvom se u mnogim zemljama širi i u narodu. Od Mereškovskog i Žida do Špenglera, Bojmlera i Hozenberga, nema među ideolozima epohe imperijalizma nijedne takve reakcionarne struje koja ne bi preuzela deo svojih bitnih crta iz Ničeovih učenja. A opasnost dejstva pokazuje najbolje činjenica - paralela sa Šopenhauerom je i na tom polju očigledna - što epoha imperijalizma ima mnogo u suštini progresivnih ideologa, koje je Niče u toku sazrevanja njihovog pogleda na svet privremeno ipak uspeo da zavede na stramputice. (Dovoljno je pomenuti Tomasa Mana i Bernarda Šoa.) Paralela između Ničea i Šopenhauera proteže se na karakter delatnosti i uticaja obojice mislilaca. Za vreme njihove stvarne aktivnosti obojica su takozvani „neshvaćeni geniji”. Šopenhauer stiče veliki ugled tek posle propasti revolucije od 1848, a i Ničea priznaju tek u vreme nastupanja epohe imperijalizma. U borbama protiv naprednih ili protiv nesigurnih reakcionarnih pravaca svog vremena obojica su izgradila takvu ideologiju koja je tek preko razvijenije reakcije kasnijeg perioda dospela u središte ideoloških borbi. Zato u početku nijedan od njih nije udostojen pažnje, i zato su i jedan i drugi tek kasnije stekli svetski glas. Osnovnim
reakcionarnim
tendencijama
unutrašnje
i
spoljne
politike
imperijalističke epohe Niče je našao odgovarajuću psihologiju, estetiku i etiku. To je
bojana888
temelj njegovom univerzalnom dejstvu. Tako je on zaobilaznim putem odveo u tabor reakcije intelektualne slojeve nepristupačne gruboj i neposrednoj reakcionarnoj propagandi. To njegovo dejstvo je stalno raslo s potenciranjem nehumanih tendencija naših dana i dostiglo vrhunac s hitlerovskim režimom, koji je Ničea i službeno proizveo u klasika i pretka fašističke ideologije. Rozenberg u jednoj svojoj teoretskoj raspravi, u kojoj istupa protiv „saputnika” nacista (ovi su sastavili razne varijacije duhovnih preteča fašizma), naglašava da nacisti priznaju samo Ničea, Lagarda i Čemberlena za svoje filozofe u prošlosti.
I
Zacelo nije slučajnost što su događaji od 1870/71. godine igrali odlučujuću ulogu u razvitku Ničeovih reakcionarnih tendencija. Kao mlad univerzitetski profesor, Niče stupa dobrovoljno u vojsku i kao bolničar uzima učešća u Prusko-francuskom ratu. On se, doduše, brzo razboleo i vratio u Bazel; međutim, njegovi ratni doživljaji obeležavaju odlučujuću etapu u njegovom filozofskom razvitku, prvi korak u daljem izgrađivanju Šopenhauerove voluntarističke filozofije. Njegova sestra i biograf Elizabet Ferster-Niče verovatno na osnovu Ničeovih kazivanja - opisuje njegove impresije izazvane prizorom trupa koje polaze u rat: „Tada je prvi put celo njegovo biće potreslo saznanje da snažna i uzvišena životna volja ne znači bedno životarenje za opstanak, već volja za borbom, za moć, za silom koja sve ruši.” Ali oduševljenje mladog Ničea za rat od 1870/71. ne opredeljuje samo krajnju metafizičku osnovu njegove filozofije. Njegove nade, vezane neposredno za njegove ratne doživljaje i za osnivanje bizmarkovskog carstva, imaju i univerzalnu sadržinu, koja se kreće na konkretno političko-socijalnom planu i koja postaje merilo cele njegove docnije delatnosti. A ta sadržina je: borba protiv liberalnih i demokratskih ideologija svog
bojana888
vremena, koju je vodio čitavog života. U jednom svom predgovoru, objavljenom iz njegove zaostavštine i skiciranom za vreme rata 1870/71, koji je napisao za svoje prvo delo
Rađanje tragedije, on kategorički izjavljuje zašto se oduševljava osnivanjem Rajha: „...jer će se o greben te moći (Nemačkog Rajha - G. L.) razbiti u paramparčad nešto što mi mrzimo i smatramo neprijateljem svake dublje filozofije i umetničkog posmatranja, bolesno stanje u kome pati nemačka duševnost, naročito od vremena Velike francuske revolucije... da o velikim masama i ne govorimo; tu zarazu zovu... liberalizmom.” Njegovi sve oštriji napadi na Bizmarkov režim izazvani su time što Bizmark nije ispunio njegova očekivanja, što neprestano paktira sa nemačkom nacionalno-liberalnom buržoazijom i što nije razbio pseudodemokratske oblike nemačkog Rajha. Borba protiv demokratskih i liberalnih ideologija ne bi još napravila od Ničea originalnog mislioca. Ta borba je karakteristična za sve romantične kritike kapitalizma. Ni reakcionarne crte koje se kod njega sve više ističu u suštini ne sadrže ništa novo. Za to je karakterističan primer razvitka Karlajla posle revolucije od 1848. Ničeova kritika liberalne ideologije otišla je, međutim, u reakcionarnom pravcu dalje od Karlajla. S jedne strane, Niče razvija svoju delatnost u zemlji koja je s gledišta kapitalizma bila zaostalija a, s druge strane, klasna borba je u Ničeovo vreme dostigla mnogo viši stepen nego u Karlajlovo doba. To daje Ničeovoj romantičnoj kulturnoj kritici osobeno obeležje. On nikada nije simpatisao pobune narodnih masa protiv kapitalizma, kao Karlajl 30-ih i 40-ih godina. Ono, dakle, što posle 1848. obeležava prelom u liniji Karlajlovog razvitka, kod Ničea organski izrasta. Pariska komuna samo učvršćuje Ničeove reakcionarne poglede, a kod Karlajla revolucija od 1848. izaziva preokret. Pod neposrednim utiskom Komune, Niče piše jednom svom prijatelju: „Van okvira borbe nacija, nas je zastrašila avetinjska glava internacionalne hidre, koja se iznenada pojavila kao vesnik budućih borbi sasvim drukčijih i novih osobenosti.” Različito vreme i mesto njihove aktivnosti izaziva razliku između Ničeove i Karlajlove kritike kapitalističke kulture. U kapitalizmu svog vremena obojica vide
bojana888
razarača istinske kulture. Karlajl, međutim, nasuprot njemu, veliča rani Srednji vek, koji on, za razliku od anarhije kapitalističkog sistema proizvodnje, smatra epohom ekonomskog reda i socijalnog poretka, koji se stara i zaštićuje radne ljude od materijalnog i moralnog propadanja; Niče, pak, veliča antički svet. Ali Antika je, kako on ideališe, sušta suprotnost idealu klasičnog humanizma. Humanisti su ropstvo smatrali nužnim zlom koje je pratilac Antike, dok kod Ničea robovlasništvo stoji u centru idealisanja. U fragmentima projektovanog drugog odeljka svog prvog dela on piše: „Prema tome, treba usvojiti strašno zvučeću istinu, ropstvo spada u suštinu kulture; to je, naravno, istina koja isključuje svaku sumnju u pogledu apsolutne vrednosti postojanja.” Poslednja rečenica već sadrži Ničeovu kasniju filozofiju. (Afirmacija života na osnovu pesimizma.) Veza te postavke sa Šopenhauerovim pesimizmom i po obliku i po sadržini vrlo je karakteristična za Ničeov još neuobličeni kasniji razvitak. I kod samog Šopenhauera pesimizam je inspirisao ekstremno reakcionarno shvatanje; prirodno, kod mladog Ničea se ta tendencija javlja još oštrije i svesnije. U svojim ranije citiranim razmatranjima Niče kaže još i ovo: „...Ako je istina da su Grci propali zbog svog ropstva, onda je nešto drugo mnogo sigurnije, naime, da ćemo mi propasti zbog toga što nemamo ropstva.” A mladi Niče, u vezi s gornjim tokom misli, daje obrazloženje zašto tako strasno negira modernu kulturu i modernu demokratiju: „U novije vreme rob, a ne čovek koji ima smisla za umetnost, određuje naše opšte predstave. Maglovite slike poput onih o ljudskom dostojanstvu i dostojanstvu rada su najbedniji proizvodi ropske duše koja se sama od sebe krije.” Samo ovaj centralni socijalno-politički stav objašnjava osobenosti i unutrašnje povezanosti Ničeovih dela iz mladih dana: njegovo suprotstavljanje antičke kulture modernoj beskulturnosti, borbu protiv Sokrata shvaćenog kao prvog ideologa plebejske demokratije, strasni napad na D. F. Štrausa u godinama starenja kao tipičnog predstavnika
bojana888
liberalne „filistrije obrazovanja”, kao i uzdizanje Šopenhauera i Riharda Vagnera, predstavnika one filozofske i umetničke genijalnosti koja jedina može dati smisao istoriji čovečanstva i njegovom društvenom životu. U svemu tome možemo otkriti novu epohu reakcionarne filozofije, razume se, samo u njenom zametku: dalje sprovođenje Šopenhauerovog učenja, prilagođavanje njegove filozofije, razvijene u reakcionarnom duhu, monopolističkom kapitalizmu - novoj epohi koja se nalazi u usponu. Ničeovom univerzalnom dejstvu doprinela je u odlučujućoj meri njegova romantička kritika kapitalističke kulture. Kapitalistički sistem je uvek obilno nalazio odlične branioce, čak i u svom pruskom, antidemokratskom i militarističkom obliku. Ničeova osobenost je u tome što je vršio uticaj baš na nezadovoljne intelektualne krugove, koji su se spontano i neodređeno bunili protiv nekulturnosti svog vremena. On taj revolt ponovo vraća na reakcionarni kolosek, i to tako da ti intelektualci baš u tome vide nešto revolucionarno, svoju revolucionarnost protiv beskulturne sadašnjice, tako da do izvesne mere ideologiju imperijalizma shvataju kao prevazilaženje beskulturnosti i, štaviše, kapitalističkog karaktera današnjice. Koliko je snažno Niče delovao u tom pravcu, može se videti po tome što je čak i tako odličan marksist kao što je Franc Mering u njegovom učenju ugledao „prolaz” ka socijalizmu da je - naravno samo za kratko vreme - zastupao mišljenje da od Ničea put više ne vodi natrag ka vulgarnoliberalnoj ideologiji Eugena Rihtera i njegovih drugova. Ta Meringova zabluda je izvanredno karakteristična za Ničeovo delovanje. Ona se u svojoj suštini zasniva na tome da su posle Lasala izvesni socijalistički krugovi vladajuću ideologiju buržoaskog društva, već po tradiciji, videli u liberalizmu koji je postajao sve vulgarniji i nisu sagledali da od Ničea put vodi ka novim oblicima reakcionarnog mišljenja. Šopenhauer je u nemačkim intelektualnim krugovima pedesetih godina razorio svojim agnosticizmom postojeću veru u objektivnu dijalektiku, a svojim pesimizmom i antiistorizmom veru u ljudski progres. Time je pomogao stvaranje pasivnosti i apatije, koje
bojana888
su znatno olakšale Bizmarkove unutrašnje političke pobede. Međutim, sa 1870/71. godinom nastaje nova situacija čiji se prelazni karakter vrlo brzo osetio. S jedne strane, ona je uslovljena klasnom borbom, koja se zaoštravala (pritom ne treba da mislimo samo na „socijalistički zakon”, već i na „Kulturkampf”, i na preorijentaciju celokupne nemačke privredne politike od slobodne trgovine na sistem zaštitnih carina itd.); s druge strane, nadama polaganim u kulturni polet Nemačke, s kojim su široki slojevi nemačkog građanstva i intelektualaca primili osnivanje Rajha, posle čega je sledilo opšte razočaranje. Nemačka, kapitalistička zemlja Zapadne Evrope koja se poslednja uzdigla, proživljava u to vreme svoj ekonomski pubertet, brzu kapitalizaciju čitavog društva, kada naime, u roku od nekoliko decenija prelazi put do razvijenog monopolističkog kapitalizma. Bizmarkovo osnivanje Rajha učinilo je kraj bezuspešnim demokratskim pokretima za jedinstvo nemačkog naroda i donelo njegovo reakcionarno ostvarenje. Ali taj čin predstavlja samo u Bizmarkovoj mašti početak dugog „konsolidacionog” perioda „neutralizovane” Nemačke. Bizmark je, doduše, vladao dve decenije, ali posle ga je odgurnuo Viljem II, koji je već predstavljao specifično agresivni nemački imperijalizam. Karakteristično je da je Niče, koji je mogao da posmatra samo početak promene režima u Nemačkoj, istinski simpatisao novog kajzera. Jednom prilikom on ovako piše svojoj sestri: „Naš novi kajzer mi se sve više dopada. On bi razumeo princip volje za moć.” Prirodno, nije bitno da li je Viljem II lično bio pod uticajem Ničeove teorije volje za moć; u svakom slučaju, njegova spoljna politika bila je u skladu sa tom teorijom. Tada je u nemačkoj politici nastupio važan obrt i to je ubrzo uzdiglo Ničea u vodećeg ideologa imperijalističke epohe. Važno je, dalje, da ova pobeda Ničeove filozofije još jasnije osvetljava karakter i sadržinu njegove borbe protiv Bizmarkove Nemačke i njene kulture. Po shvatanju mnogih odličnih intelektualaca, borba protiv Bizmarka je odraz Ničeovog revolucionarnog pogleda na svet. Oni u tome vide argumenat za to da iskorišćavanje Ničea od strane fašista
bojana888
znači falsifikovanje njegovog fundamentalnog shvatanja, mada se, naprotiv, baš na osnovu te borbe vidi da je Niče bizmarkovski Hajh kritikovao zdesna, u ime nadirućeg monopolističkog kapitalizma i naslućujući ga, i formalno i sadržajno s gledišta jedne izrazito reakcionarne filozofije, u interesu koje Bizmark - po Ničeu - nije istupao dovoljno odlučno. Međutim, istovremeno je važno da ]e ovaj dalji razvoj reakcionarne ideologije nastupio s „revolucionarnim” gestovima, kao „preocenjivač svih vrednosti", kao radikalni razarač zastarelih i dekadentnih strana buržoaske kulture. Sjedinjavanje pseudorevolucionarne forme i duboko reakcionarne sadržine daje, počev od 1890. Ničeovoj filozofiji onaj značaj koji je imala Šopenhauerova filozofija pedesetih godina XIX veka: značaj najekstremnije reakcionarne ideologije zaogrnute plaštom neustrašivih revolucionarnih shvatanja. Šopenhauer, a posle njega još u većem stepenu i Niče otvaraju time novu etapu odbrane reakcionarnog kapitalizma. Prosečna i obična odbrana se dotle trudila da dokaže nepostojanje ekonomskih, političkih, kulturnih i socijalnih protivrečnosti kapitalističkog sistema koje su se sve oštrije pokazivale, i da taj sistem, u krajnjoj liniji, ipak krije u sebi neku društvenu „harmoniju”. Međutim, ova glavna postavka liberalne odbrane buržoaskog društva postajala je razvitkom kapitalističkog privređivanja sve nemogućnija i sve je manje mogla delovati na svesniji i obrazovaniji deo intelektualnih krugova. Društveni razvitak je počeo da utuvljuje ljudima u glavu dijalektiku društvenih suprotnosti. Nije slučajno što se baš taj period u kome je Niče postao uticajan vremenski poklapa sa ideološkom krizom Nemačke, kada upadljivo velik deo mladih buržoaskih intelektualaca počinje - ma i samo prolazno - da simpatiše sa socijalizmom. Za efikasnu odbranu kapitalizma tog vremena bila je, dakle, potrebna filozofija koja ne samo da ne osporava disharmonije građanskog društva, već, naprotiv, polazi od njih, ali tu disharmoničnost ipak objašnjava tako da se baš na njoj izgrađuje privrženost reakcionarnim oblicima kapitalističkog sveta. Dok liberalna odbrana starog kova pokušava da zastre „osojne strane” kapitalizma, Niče u odbrani sistema polazi baš od „osojnih
bojana888
strana”, priznavajući ih u punoj meri, ali ih ipak - kao što ćemo kasnije pokazati - iznosi na takav način da monopolistički kapitalizam izgleda kao nužna posledica koju bezusluvno treba odobriti.
Liberalizam je dotada otvoreno i neposredno branio
kapitalistički poredak; kod Ničea (a pre njega kod Šopenhauera) ta odbrana postaje posredna: zleudnost i disharmonija života (tj. kapitalizma) su osnov pesimizmu, nužnoj filozofiji „progresivnih” i „otmenih” ljudi, „slobodnih duhova”, i baš zato su odskočna daska da čovek odobri ovaj svet (tj. svet monopolističkog kapitalizma), da za njegovu odbranu razvija svoju aktivnost. Što se pritom paradoks „credo quia absurdum” (verujem, jer je apsurdno) javlja u novom obliku, to u očima buržoaskih intelektualaca kritičnih vremena daje toj filozofiji posebnu privlačnu snagu. U početnom stadiju razvitka nemačkog kapitalizma Šopenhauerova delatnost značila je samo poziv na pasivnost i zbog toga udaljavanje nemačkih intelektualaca od puta demokratske revolucije. Ničeova delatnost već vodi ka aktivnoj podršci nastajućeg monopolističkog kapitalizma. Možemo, dakle, sagledati koliko je Mering grešio u prosuđivanju Ničeovog uticaja. Za mladu buržoasku inteligenciju na pragu novog veka Niče ni u kom slučaju ne znači prelaz ka socijalizmu: naprotiv, Ničeov uticaj je skratio period u kome je buržoaska inteligencija simpatisala sa socijalizmom. On je privodio u tabor imperijalističke reakcije i dekadencije daroviti mladi naraštaj intelektualaca, i to baš zato što je suština Ničeove filozofije omogućila da se taj potpuno reakcionarni pokret poveže sa iluzijom radikalnog potenciranja društvenog revolta, kritikovanog s kulturnog gledišta. Temeljno proveravanje najvažnijih predstavnika literarnog preokreta oko 1890. godine - od Gerharta Hauptmana preko Bara, Hartlebena, Holca, Šlafa pa do Paula Ernsta - frapantno bi potvrdilo ispravnost naše tvrdnje. Zato treba naročito istaći da je taj put, koji je od poštenog revolta vodio do duboko lažnih gestova pseudorevoluciona rnosti, doveo, na primer, Hauptmana do kapitulacije pred fašizmom, a Paula Ernsta pravo u tabor fašista. I preobraćanje levičarskog revolta u krajnju desničarsku reakciju ponavlja se opet
bojana888
na sve višem nivou u svakoj docnijoj krizi nemačkog javnog života. U tim krizama Niče će u sve većoj meri biti lučonoša krajnje reakcije. Njegov uticaj na nemačke intelektualce sjajno opravdava (u uvodu pomenuto) Rozenbergovo priznanje njegovim „uslugama”.
II
Ta istorijska situacija objašnjava Ničeovo mesto u istoriji nemačke (i svetske) filozofije: on je aktuelan i, u skladu sa potrebama monopolističkog kapitalizma, podesan reformator Šopenhauerovog učenja i mislilac koji je udario temelje filozofiji života, dominirajućoj tendenciji filozofije imperijalističke epohe. Posle poraza revolucije od 1848-e, kao što smo videli, Šopenhauerov pesimizam, njegova voluntaristička filozofija, njegov iracionalizam postaju dominirajući pogled na svet reakcionarne buržoazije Nemačke. Vojničke pobede Bizmarkovog sistema (počev od 1864) čine nužnim njegovo dalje izgrađivanje prema prilikama vremena. Pogled na svet, zbog istorijske potrebe posredne odbrane kapitalističkog sistema, zadržava svoj pretežno pesimistički karakter. Međutim, postaje potrebno, prvo, mobilisanje morala u interesu pozitivne i efikasne podrške sve reakcionarnije Nemačke, i drugo, u interesu istorizacije voluntarističke filozofije. Šopenhauer je pripomogao u tom pravcu da ideologija XIX veka, koja se razvijala reakcionarno, svrgne ideju o istorijskom razvitku, naročito njen najrazvijeniji oblik, postignut u Hegelovoj filozofiji. Ali ta antiistorijska negativnost ne zadovoljava potrebe reakcije u novom periodu; nastala je potreba da se udare istorijski temelji novog preokreta nemačke istorije, perspektiva novog razvitka i nove epohe kapitalizma. (Ta potreba postoji i izvan Nemačke.) Te ideološke potrebe su vanredno snažne već 60-ih godina, u kojima se izgrađivao Ničeov pogled na svet. Dokaz njihove snage je u tome da Niče nikako nije jedini mislilac koji je u tom prelaznom dobu radio na savremenoj obnovi reakcionarne filozofije. On je
bojana888
samo jedan od mnogih koji teže istom cilju, mada je - posmatrajući ceo period - i najuticajniji. Ukazujemo samo na nekoliko primera Eduard von Hartman se sa svojom „filozofijom nesvesnoga”, koja je takođe bila obnova šopenhauerovske filozofije volje i pesimizma, koji se pojavio 1868-e. Štaviše, Hartmanov oblik je bio još i aktuelniji u Bizmarkovoj etapi prelaza na imperijalizam. Zbog toga je Hartman dugo vremena zasenio Ničeovu slavu i taj se odnos izmenio tek u imperijalističkoj epohi. Međutim Hartman nije jedini, već samo najčuveniji u ovom reakcionarnom sazvežđu. Dovoljno je da pomenemo Lagarda, koga je kasnije fašizam takođe priznao za pretka, ili Konstantina Franca. Niče se razlikuje od svojih reakcionarnih drugova u prvom redu po krajnostima koje karakterišu njegove modernoreakcionarne misli; njega odlikuje paradoksalna napetost između pseudorevolucionarnog oblika i reakcionarne sadržine, odlučno odbacivanje zastarelog i neupotrebljivog balasta iz vremena pre 1848-e, kao i to da u novu reakcionarnu filozofiju ugrađuje nove elemente. To vodi u negativnom pravcu ka odbijanju kasnijih pogleda Šelinga koje su, na primer, i Franc i Hartman još preuzeli. Tako se on, pre svega, potpuno okrenuo od hrišćanstva i hrišćanske mistike. U pozitivnom smislu, mislimo na njegovo prilagođavanje vladajućim aktuelnim tendencijama prirodnih i društvenih nauka: (do fraze razvodnjenom) darvinizmu, psihologizmu i sociologizmu francuskih pozitivista (pre svega Tena). Počev od Šelinga i Šopenhanera, voluntaristička filozofija služi poglavito odricanju mogućnosti saznanja objektivne stvarnosti, ukoliko objektivnu stvarnost shvata kao nešto radikalno suprotno umu, kao nešto radikalno iracionalno. Iz ovoga sledi zamenjivanje misaonog i umnog saznanja različnim oblicima „intuicije”, što je po tom pogledu na svet jedini podesan način približavanja suštini stvarnosti. Stari Šeling je taj iracionalizam povezao još s hrišćanskim otkrovenjem. A to je jedan od razloga zbog kojih je Šopenhauer posle 1848. potisnuo Šelinga, iz čije je filozofije preuzeo iracionalnu mistiku volje i dalje je razrađivao. U to vreme, zbog intenzivnije kapitalizacije Nemačke, sve veći i značajniji slojevi intelektualaca otpadaju od hrišćanstva.
bojana888
Ni najmanje nije slučajno što se vreme Šopenhauerove filozofske vladavine poklapa sa aktivnošću nemačkih vulgarnih materijalista:
Bihnera, Fogtova i Molešota. U isto vreme,
prirodno, Fojerbahova se filozofija zanemaruje. Šopenhauerova budistička mistika je ateistička, i zato se može mnogo lakše svesti na zajednički imenitelj s novim tendencijama nego Šelingova hrišćanska mistika. Niče ide pritom još korak dalje: on više ne mistifikuje neku staru religiju, čak ni Šopenhauerov metod koji ne obavezuje ni na šta. Kod njega se ateizam, prilagođavanje tracionalne mistike potrebama modernog pogleda na svet, javlja jasnije i odlučnije. Razume se i kod Ničea je iracionalna mistika odlučujući motiv, a ateizam joj daje samo specifičan „moderni” oblik. Ničeovo odricanje boga je, isto tako kao i Šopenhauerovo, „religiozni ateizam”. U svom pesničkom glavnom delu Tako govoraše Zaratustra on to formuliše ovako: „Bog je umro.” Njegovo shvatanje, dakle, nije kao kod materijalističkih ateista da poricanje postojanja boga nužno proizilazi iz racionalnog naučnog saznanja objektivne stvarnosti i da pred filozofijom stoji samo ovaj socijalni i psihološki problem: kako se rodila predstava o božanstvu i kako se ona razvijala u toku istorije?) Kod Ničea je reč o pseudoistorijskoj mistici. Po njegovom mišljenju, bio je nekad period u kome je postojao bog (ili razni bogovi), ali sad je čovečanstvo stupilo u period koji više nema svog boga, u kome je bog umro. Nove crte Ničeove filozofije ističu se već i ovde. Šopenhauerov radikalni antiistorizam Niče zamenjuje pseudoistorijskom mistikom koja, međutim, ima mnogo moderniji karakter nego kod njegovih prethodnika. Stari Šeling još zahteva hrišćansko otkrovenje; Ničeov mit je isto tako iracionalan kao i njegov, ali se on, blešteći u mnogim bojama, preliva između pozitivističkog bezverstva, (tobožnjeg) razaranja istorijskih motiva i pevanja savremenijih, „biološki” zasnovanih motiva. Ničea odvaja od njegovih prethodnika ne samo osnivanje Rajha i jačanje revolucionarnog radničkog pokreta (Komuna) nego i Darvinov univerzalni uticaj. Samo se na toj osnovi mogla oživotvoriti Ničeova preorijentacija stare iracionalne voluntarističke
bojana888
filozofije u filozofiju života. Istina, već i na ovom mestu treba da naglasimo da se ovde ne radi o istinskom Darvinu, već o darvinizmu koji je postao fraza i mit. Mistifikacija darvinizma je, međutim, isto tako opšta osobenost vremena, a nikako specifična Ničeova. Otprilike u vreme stvaranja Ničeovog prvog dela Marks piše Kugelmanu o F. A. Langeu: „Naime, gospodin Lange je učinio veliko otkriće. Jednom jedinom velikom prirodnom zakonu treba podrediti čitavu istoriju. Taj prirodni zakon je sledeća fraza (tako primenjena Darvinova rečenica je puka fraza) - ’Struggle for life’, ’borba za opstanak’... Mesto da se analizira ’struggle for life’, kako se ona formira među različnim, istorijski određenim društvenim oblicima, ne treba, dakle, činiti ništa drugo, već svaku konkretnu borbu prevesti... na frazu ’borbe za opstanak’. Treba da uvidimo da je to odista produbljeni metod - za uobraženo neznanje s nadrinaučenjačkim poletom i za lenjost u razmišljanju.” Ta se ocena još u većoj meri odnosi na takozvanu povezanost Ničeove filozofije sa Darvinom. Pod tim uslovima je razumljivo kada Ničeovi sledbenici diskutuju o tom da li je Darvin vršio na njega bitan uticaj ili ne. (Zimel, na primer, podvlači taj uticaj, Elizabet Ferster-Niče ga osporava.) Oboje su u pravu, a oboje su u zabludi. Istina je da je Niče već u godinama školovanja proučavao spise Darvina i njegovih sledbenika. Naravno, uvek je reč o razumevanju i korišćenju na Langeov način. S druge strane, Niče se u toku razvitka stalno i sve više prepire sa svojim sopstvenim darvinovskim fantomom, jer ga je mogao koristiti samo kao polaznu tačku, kao početak stvaranja svog mita; kao realni sadržaj nije bio za njega prihvatljiv čak ni u potpuno mistifikovanom obliku. To modernizovanje pseudoistorijskog razvitka ipak odvaja Ničeovu filozofiju od učenja preteča, poglavito od Šopenhauerove filozofije. Šopenhauer je središtem mita učinio volju za život. Kod Ničea od ovog postaje volja za moć. To shvatanje je, razume se, jedan od rezultata Ničeovog čitavog filozofskog razvitka. On počinje svoju karijeru kao Šopenhauerov prilično ortodoksni sledbenik, iako se već prilikom svojih prvih pokušaja
bojana888
da suštinu i aktuelnost antičke kulture predstavi s gledišta moderne kulture, za korak udaljio od Šopenhauerovog radikalnog istorizma. U skladu s tim, dalje razrađivanje mistifikovanog
pojma
volje,
prilikom
prevazilaženja
Šopenhauera,
njegovog
modernizovanja - kod Ničea još nije namerno, te i skretanje od filozofije svog učitelja sam Niče najčešće ne čini svesno. Početak njegovog svesnog zaokreta od Šopenhauerovog ortodoksnog učenja, koje je u najtešnjoj vezi s njegovim razočaranjem u Bizmarka i Vagnera, prepliće se s njegovim približavanjem pozitivističko-skeptičkim tendencijama njegovog vremena. Za tadašnje Ničeove tendencije karakteristično je da svoje glavno delo iz tog perioda, Menschliches
allzu Menschliches1 (1878), posvećuje Volterovoj uspomeni. Izgleda kao da Niče tim vrši koreniti preokret, kao da se romantični kritičar moderne kulture preobrazio u prosvećenog pozitivista: kao da je Sokratov žestoki protivnik neočekivanim preokretom prešao u službu Volterovih sledbenika. Međutim, to je samo prividno tako. Za Ničea je Volter samo povod da još oštrije produži borbu protiv demokratije i liberalizma. Borba protiv sokratovskog plebejstva se nastavlja, samo sad u središtu diskusije stoje Ruso i Francuska revolucija, kao što je u delima iz mladih dana stojao Sokrat. Volter je samo povod za napad, pokrenut u znaku revolucionarnog aristokratizma protiv demokratije. Niče piše: „Nije Volterova priroda, naklonjena umerenosti, sređivanju, raščišćavanju i pregrađivanju, već su Rusoove strasne gluposti i polulagarije probudile optimistički duh revolucije kome dovikujem: ’Ecrasez rinlame!’”2 Šopenhauer nastoji da kompromituje ideju progresa time što je naziva „zaslepljenim optimizmom”. Kod Ničea je ta borba razvijenija i dobija nedvosmisleniji antirevolucionarni smisao, nego kod njegovog učitelja: po njemu je, optimizam plebejski i revolucionaran, stoga je sumnjiv i treba ga odbaciti; pesimizam, pak, znači moderan, naučan, skeptičan stav, stav psihologiziranja, istorijski stav; otmen je. Nekoliko godina 1 Ljudsko, previše ljudsko. - Prev. 2 „Smrvite gada!” - Prev.
bojana888
kasnije Niče još jasnije formuliše šta - nasuprot ranijem - za njega znači „novi početak” prosvećenosti: „Nova prosvećenost je, po starom, u duhu demokratskog stada, bila izjednačenje svih. Novo želi da prirodama stvorenim da vladaju pokaže put, kako i u kojoj meri im je slobodno (kao državi) da rade sve što je zabranjeno prirodama stvorenim za stado.” Shodno tome, Niče ni u teoriji saznanja ne donosi istinski preokret. Vidimo samo razvijanje onog što je kod njega već u zamecima postojalo. Niče usvaja uvek Šopenhauerovu, berklijevsku, agnostičku i solipsističku teoriju saznanja i samo je preliva u svoju terminologiju, vanredno blisku modernom pozitivizmu. I ovde treba da ukažemo na važne uporedne pojave. Onih godina u kojima se razvija Ničeovo učenje, nastaje tipična teorija saznanja imperijalističke epohe. Uporedo s Ničeovim pozitivističkim preokretom radi kantovac Fajhinger na svojoj „als-ob-filozofiji” 3; u to doba se uobličava Mahova i Avenarijusova teorija saznanja. A kod Ničea nalazimo zaista sve ono što je kasnije karakteristično za mahizam: pre svega, borbu protiv mogućnosti saznanja objektivne stvarnosti spoljnog sveta, poimanje saznanja kao čistog svrstavanja doživljaja; čisto fiktivni karakter kategorija; teoriju introjekcije. (Ovu poslednju Niče ističe izvanredno snažno: „Čovek, najzad, ništa drugo, ne nalazi u stvarima, već ono što je sam u njih strpao; pronalaženje nazivamo naukom, skrivanje - umetnošću, religijom, ljubavlju. ponosom.”) U toku razvitka sve više se ističe to Ničoovo srodstvo s mahizmom. Ali Niče, čiji je idealizam krajnje subjektivan, koji savršeno negira objektivnu stvarnost, istupa u toku borbe u teoriji saznanja protiv materijalizma - sasvim onako kao i mahizam - objavljujući svoju pretenziju da se uzvisio iznad suprotnosti između materijalizma i idealizma, vrlo često čak zauzima stav kao da, uglavnom, vodi borbu protiv idealizma. Na osnovu te teorije saznanja Niče izgrađuje svoju filozofiju života, a veza njegovog shvatanja sa darvinizmom baš ovde postaje važna. Kod Ničea totalni relativizam, nastao putem teorije saznanja, poznaje samo jedan jedini kriterij saznanja istine: uticaj koji teorija, moral i umetnost vrše na „život”, odnosno u kojoj meri oni „život” koče ili unapređuju. Svaku tendenciju koja istini pridaje objektivnu važnost (tj. svaku tendenciju 3 Kao da; „filozofija kao da” - Prev.
bojana888
usmerenu na objektivno naučno istraživanje istine) Niče žigoše kao „bolesnu”, „dekadentnu”, „idealističku”.
III
Ničeovu predstavu o životu - i, u skladu s njom, njegov odnos prema darvinizmu pretvorenu u mit možemo razumeti samo sa stanovišta njegove socijalne filozofije i etike. Sam Niče, doduše, misli kao da svako svoje dokazivanje izvodi iz biologije; međutim, njegova takozvana biologija je mahom samo detinjasta, mitska dekoracija njegovih društvenih ciljeva. Setimo se mladog Ničea: on pozdravlja Bizmarkovo osnivanje Rajha kao kraj buržoasko-liberalne beskulturnosti. Ali istovremeno on se plaši „hidre” proleterske revolucije - Pariske komune. On polazi od te, tada pesimistički ocenjene postavke, da kulture ne može biti bez ropstva. Sa te polazne tačke postavlja pitanje kakva treba da bude istinski moderna kultura, odakle potiče njegovo razočaranje u Bizmarkovu politiku i u Vagnerovu umetnost. A njegovi odgovori, koje potom daje o budućnosti moderne kulture, čine ga vodećim reakcionarnim filozofom epohe imperijalizma. Ničeova socijalna filozofija je izvanredno jednostavna i banalna. U njenom središtu - ne izrečeno otvoreno i nepriznato - stoji borba protiv socijalističkog radničkog pokreta. Mering je ispravno dokazao da Niče u svojoj argumentaciji protiv socijalizma ne može pretendovati ni na najmanju originalnost: takoreći, sve je povadio iz dela ranijih reakcionara, od Trajčkea i Lea. Ipak, smatramo za važno da u pojedinostima citiramo jedan takav ispad da bi čitaoci videli put koji je odatle vodio ka fašističkom varvarstvu. U svom srednjem periodu Niče piše: „Zbog nedostajanja otmenih formi odnosi između vojnika i njihovih vođa još su uvek višeg ranga negoli odnosi radnika i poslodavaca. Bar zasad, sve kulture sa vojničkom
bojana888
osnovicom stoje visoko iznad takozvanih industrijskih kultura. Uopšte je ova potonja u današnjem vidu najodvratniji oblik egzistencije svih vremena. Ovde prosto vlada zakon nužde: da bi mogao živeti, čovek mora da se proda, ali ljudi preziru onoga koji tu nuždu iskorisćuje i kupuje sebi radnika. Čudnovato, da jaram moćnih i zastrašujućih ličnosti, štaviše groznih tipova, tirana i vojskovođa, ljudi ne osećaju tako mučno kao jaram tih nepoznatih i neinteresantnih lica (takve su sve industrijske veličine); radnik u poslodavcu mahom vidi samo prepredenog psa u ljudskoj koži, koji eksploatiše i ćari na svakoj bedi, a ravnodušan je prema njegovom imenu, konstituciji, moralu i veri. Fabrikantima i velikim preduzetnicima trgovine očigledno su sve dosad isuviše nedostajali svi oblici i obeležja
više rase koji čine čoveka zanimljivim. Kada bi njihov pogled i njihovo držanje odražavali otmenost plemstva po rođenju, možda i ne bi bilo socijalizma masa. Jer mase su u suštini spremne na svako ropstvo, pod pretpostavkom da postoji viši... koji je rođen da zapoveda i kao takav legitimisan svojom otmenošću. I najobičniji čovek oseća da se otmenost ne može improvizirati, da u njoj treba ceniti plod dugih vremena, ali nedostajanje viših formi i zloglasna vulgarnost fabrikanata sa zdepastim crvenim rukama dovode ga na misao da samo sreća i slučajnost uzdižu jedne iznad drugih: Napred! - pomišlja on u sebi, pokušajmo i mi sreću i slučajnost! Bacimo jednom i mi kocku! - i započinje socijalizam.” Ovakav Ničeov stav u borbi protiv oslobođenja proletarijata, koji od Trajčkeove obične pruske reakcionarnosti vodi ka imperijalizmu i fašizmu, predstavlja ključ njegove borbe protiv demokratije, a to je - ako taj stav gledamo u njegovom dejstvu - najbitniji deo njegove filozofije. Niče tokom svog razvitka vrši sve oštrije napade na hrišćanstvo. Kao i u borbi protiv Bizmarka, njegovo istupanje izgleda i ovde izvanredno radikalno. Niče se u sve većoj meri oseća smrtnim neprijateljem religije i hrišćanstva. Naslov jednog odeljka njegovog glavnog, literarno nedovršenog dela je: Antihrist. Pošto duhovito kritikuje celokupnu kulturu svog vremena - od Bizmarkove politike do umetnosti Riharda Vagnera - a kao „vrlo slobodan duh”, kao „dobar Evropljanin” naročito strasno napada hrišćanstvo i
bojana888
religiju, rasprostranjeno je pogrešno verovanje da Niče vrlo radikalno napada svaku zaostalost svog vremena, da je radikalan „preocenjivač svih vrednosti”. Georg Brandes, liberalni literarni istoričar, jedan od Ničeovih oduševljenih poštovalaca,
naziva
njegovu
filozofiju
„aristokratskim
radikalizmom”.
Vrlo
je
karakteristično za proces reakcionarnog linjanja najrazvijenijih buržoaskih intelektualnih krugova u vreme prelaza u imperijalizam da je liberalni Brandes, prvoborac svih modernih tendencija, smatrao taj aristokratski liberalizam zaslugom ničeovske filozofije i da je sa velikom simpatijom pratio Ničeov duboki prezir prema „demokratskoj osrednjosti”. Ovo razočaranje u buržoasku demokratiju i beskulturnost vremena je znak opšte krize buržoaske inteligencije. Ova kriza je privela nekoliko njenih istaknutih predstavnika pravoj demokratiji, štaviše i socijalizmu. Ničeova misija sastojala se u tome da zamuti ovaj proces razbistravanja i da u krizu dospele buržoaske intelektualce vrati u tabor imperijalističke reakcije. Osnovna misao Ničeove kritike kulture - a ona je opčinila više generacija intelektualaca - glasi ovako: za svu beskulturnost kapitalističkog društva nije odgovorna njegova ekonomska struktura već demokratija; razbijanje demokratije, razaranje demokratske ideologije je jedini put koji vodi iz kulturne dekadencije. Stoga Niče usmeruje svoju polemiku sa odlučnim naglaskom protiv zahteva jednakosti. On u njoj vidi princip zla i princip protiv rode i protiv života. Samo ako jasno uočimo to centralno jezgro Ničeove filozofije, možemo pravilno da ocenimo „biološko” obrazloženje njegove filozofije života. Ona, naime, polazi od „aristokratskog” karaktera prirode i želi da protumači društveno klasno raslojavanje kao večitu „biološku” zakonitost prirode. Saobrazno tome, stvara sasvim naivne analogije, o čemu ćemo nabrojati samo nekoliko karakterističnih primera. Tako, na primer, kada antičku priču o Meneniji Agripi, koju je koristio Šekspir u Koriolanu, nesvesno parodira u modernoj terminologiji, on kaže: „Telo kao vladavinski oblik. Aristokratija u telu (borba ćelija i tkiva). Ropstvo i podela rada: viši tip je samo tako moguć što ograničava niži na puko funkcionalno delanje.”
bojana888
Utvrdivši taj „biološki zakon”, smatra njegove zaključke primenjivim i na društvo, a ne opaža da je u vidu prirodnog zakona naivno i nesvesno izrekao jedan nezgrapan reakcionaran pogled na društvo. Zato produžuje ovako: „Zaključak za napredak čovečanstva: usavršavanje se nalazi u produkciji najmoćnijih individua, kojima su kao oruđe (i to kao najrazumnije i najpokretnije) date široke mase.” Posle ovog socijalnog pogleda na svet nećemo se iznenaditi što Niče smatra i eksploataciju „životnim principom”, voljom za moć u prirodi i biologiji, i smatra da njena društvena neizbežnost takođe počiva na takvoj „biološkoj zakonitosti”. On piše: „Život je u suštini i sam eksproprijacija, povreda i gaženje tuđeg i slabijeg, tlačenje, okrutnost, naturanje svojih formi drugima. Prisvajanje ih bar eksploatacija... Eksploatacija nije karakteristika pokvarenog ili nesavršenog i primitivnog društvenog stanja, nego bitni deo živog kao organska osnovna funkcija, i posledica volje za moć, ili zapravo volje za život.” Besumnje je i bez komentara svakom jasno da Niče i ovde čini isti naivni i brutalni obrt, o kome smo ranije govorili. Na osnovu takve „biološke zakonitosti” Niče se bori protiv hrišćanstva i demokratije, jer za njega znače povredu osnovnog principa „prirode” i „života”. Time se upotpunjuje prava suština Ničeovog „slobodnog mišljenja”. Protiv hrišćanstva on se bori zato što u njemu vidi pretka moderne demokratije. Demokratskoj izopačenosti početak je jednakost duša pred bogom u hrišćanstvu. O tome on kaže ovo: „Čovečanstvo su prvo naučili na religiozno mucanje o jednakosti, a zatim su mu od nje napravili etiku; zar je čudo ako čovek svršava time da je smatra ozbiljnom, ostvarljivom! Hoću da kažem: političkom, demokratskom, socijalističkom...” To je glavna optužba koju Niče podiže protiv hrišćanstva. Hrišćanstvo favorizuje životinju stada, ono je izbilo iz antičkog „podzemlja”, ono se protivi čitavom moralnom nagonu vladajućih klasa. Isus, njegov osnivač, bio je „politički zlikovac”. Ali čitav Ničeov „antihristovski” stav je samo uvod u njegovu borbu protiv moderne demokratije. „Hrišćanstvo se nastavlja Francuskom revolucijom. Zavodnik je:
bojana888
Ruso... Zatim dolazi... da je „sreća svih” (tj. Hristovo carstvo nebesko) cilj kome vredi težiti. Na najboljem smo putu: počelo je carstvo nebesko siromašnih duhom. Međustupnjevi su: buržuj (skorojević svojim novcem) i radnik (skorojević pojavom mašine).” Na drugom mestu kao suprotan tip „snažnom oslobođenom duhu” postavlja sledeći niz: „Savanarola, Luter, Ruso, Robespjer, Sen-Simon.” Hrišćanstvo i demokratija, nastala iz hrišćanstva, time što krše osnovni „biološki” zakon života odgovorni su za modernu demokratiju. U Ničeovim očima demokratija ne znači samo „dekadenciju države” nego, pre svega, i „otupljavanje Evrope i degeneraciju Evropejca”. Demokratija vodi čitavo čovečanstvo u ćorsokak dekadencije; uništenjem nejednakosti nestaje iz čovečanstva sve što je uzvišeno i veliko, nastaje duboka i opšta ravnodušnost prema svakoj vrednosti. Po rečima Ničeovog Zaratustre, demokratija stvara tip „najnižeg čoveka”, koga treba sasvim odbaciti, negativni suprotan pol Ničeovom idealu „natčoveka”. Alfred Bojmler, fašistički filozof, govori o njemu sasvim u ničeovskom smislu kao o „funkcioneru demokratsko-socijalističkog društva”. „U takvoj demokratskoj vladavini biće uništena svaka hijerarhija, biće opšta vladavina ološa. „Ološ gore - ološ iole”, kaže Zaratustra. Kako je Niče morao da uvidi da u društvu njegova vremena odista vlada demokratija, morao je nešto da korigira u svom stavu po pitanju darvinizma. Njegov biološki aristokratizam smo već upoznali, on znači pusto mitologisanje pojedinih odlomaka vulgarizovanog darvinizma. Natčovek, novi ideal njegovog poslednjeg perioda, potiče takođe iz tog biološkog mita. Dok se mogao nadati istorijskom obrtu koji vodi ka pobedi „više rase”, njegov stav prema darvinizmu nije bio dokraja neprijateljski. Prinudno prihvatanje vladavine demokratije (koju, naravno, uvek smatra privremenom) zaoštrava njegov stav po pitanju „borbe za opstanak”. Pošto se ova društveno svršila pobedom „slabih”, ološa, kako bi, dakle, moglo biti ispravno takvo učenje’
bojana888
Da bi obrazložio svoje negativno stanovište, Niče daje površnu i ne mnogo eruditivnu kritiku darvinizma, na primer, mogućnosti korišćenja pojedinih organa, gladi kao potstrekača itd. Na njegovo mesto sve više stupa mit o volji za moć. „Fiziolozi neka razmisle da li smatraju nagon za samoodržanjem osnovnim nagonom nekog organskog bića. Ko živi, želi, pre svega, da koristi svoju snagu; samoodržanje je samo jedna od posledica.” A to detinjasto traganje za analogijom ide tako daleko da želi da i nauku o atomima zameni voljom materijalnih tela za moć. Takva , kritika darvinizma dostiže vrhunac time što Niče opet ubacuje svoj društveni ideal u prirodu i vladavinu aristokratije nad velikom većinom ističe kao prirodni zakon. „Jačanje tipičnog je opasno po održanje vrste.” Taj biološki mit sad je već osnova Ničeove kritike postojeće dekadentne kulture i ujedno buduća perspektiva njegovog natčoveka, kao i njegovog preocenjivanja svih vrednosti. Dvostranost Ničeove kritike dekadencije je važna. U njoj se jasno izražava njegov položaj prema romantičkoj kritici kapitalizma, njegova slaganja i otstupanja, kao i one tačke u kojima je prevazilazi u reakcionarnom smislu. Niče žigoše buržoasku kulturu svog vremena kao dekadentnu. kao i raniji romantički kritičari kapitalizma. Međutim, on joj ne suprotstavlja kao pozitivni ideal srednjevekovnu, patrijarhalnu kulturu iz vremena pre opšte robne razmene kao oni, već utopiju razvijenijeg, aristokratskijeg oblika kapitalizma, takvu utopiju koja se vrlo brzo ostvarila u imperijalističkom monopolističkom kapitalizmu. Ničeov razvitak pokazuje stalno sve jače kidanje sa onom romantikom s kojom je njegovo mišljenje u početku održavalo tesnu srodnost. Dioniziski princip - stožerni stub interpretacije Antike - u svojim delima iz mladih dana pozajmio je od romantičke nauke Starog veka; samo ga on u velikoj meri i neopravdano uopštava. (Niče je i u tom pogledu mnogo manje originalan nego što sam veruje i što misle njegovi poštovaoci.) Taj prvobitno romantički pojam se, međutim, kod njega sve jače transformira, a kasnije postaje upravo suprotnost romantici, baš kao i pojava maločas istaknutih skretanja od njegovih socijalnih
bojana888
ideala. Dioniziski princip treba da sadrži afirmaciju života i nove epohe koja nastaje, nasuprot pravoj romantici, koja potiče od Rusoa i nalazi na više mesta dodirne tačke s demokratijom. (Niče se u više mahova poziva na Viktora Igoa, Žorž Sandovu, Mišlea itd.) Mada romantiku osuđuje kao dekadenciju i nihilizam, nikad potpuno ne raskida sa njom. Niče i sam dobro zna koliko je duboko povezan s dekadencijom. U svom autobiografskom spisu Ecce Homo on kaže: „Apstrahujući... da sam dekadent, ja sam i njegova suprotnost.” Kao oštrouman kritičar moderne kulture - čije mnoge delove kao i psihološke i estetske simptome odlično poznaje - on jasno vidi da se te dve tendencije neprekidno stapaju u jedno. On, isto tako, ne razlikuje i ne ocenjuje odstupanja prema pojedinim simptomima, već po tome da li odnosna pojava ili tendencija vodi afirmaciji ili negiranju perioda imperijalizma koji se približava. Niče, dakle, u sadašnjosti vidi mešavinu dveju srodnih, a ipak suprotnih tendencija. Po njemu, pod vladavinom demokratije svaki značajan i neobičan čovek ovog vremena mora da „oboli”. Antipatija prema demokratiji, koja se na taj način javlja i potencira do bolesti (pesimizam, nihilizam, dekadencija), po Ničeu, može biti pozitivna, može pokazati put u budućnost ako ljudi pod njenom opsesijom pobede svaki plebejski uticaj vremena i ako - odlučivši da sruše demokratiju - izvrše preocenjivanje svih vrednosti. (U četvrtom odeljku Zaratustre Niče daje detaljnu sliku raznih tipova dekadencije i ujedno, u tom okviru, do koje mere ih priznaje za svoje saveznike.) U čemu se, dakle, sastoji preobražaj društva koji Niče zahteva? Pre svega u novoj perspektivi budućnosti. Niče smatra da će svet prerasti tesni nacionalizam i provincijalizam sadašnjosti, da počinje epoha visoke politike i velikih ratova, epoha za koju on nalazi da je Bizmark nepodesan. Sa socijalnog gledišta, njegova perspektiva o budućim gospodarima sveta je ova: „Pogled na sadašnjeg Evropljanina ispunjava me velikim nadama: stvara se neustrašiva vladajuća rasa, prizvana da gospodari nad rasprostranjenim i veoma razumnim stadom.”
bojana888
Sada je, pak, zadatak filozofije da stvori etiku „kojoj je cilj odgajivanje takve vladajuće kaste, budućih gospodara sveta... Da se to stanje stvori, potreban je nov terorizam”. Ispitajmo moral koji je, po Ničeu, potreban za odgajivanje takve vladajuće rase. Njegova polazna tačka je novo varvarizovanje nagona. Niče piše ovako: „Vladajuća rasa može izrasti samo iz užasnih i nasilnih početaka. Pitanje je: gde su varvari XX veka? Oni će se, očigledno, moći videti samo posle užasnih socijalnih kriza i konsolidovaće se...” Tu je Niče, besumnje, prorok hitlerizma. Kroz celokupni Ničeov razvitak, kao crvena nit provlači se ideal varvarizovanja ljudskih nagona. To smo mogli videti već u njegovim delima iz mlađih dana; onde se to ispoljava kao originalna borba za dublje razumevanje Antike. Ta njegova, u pojedinim detaljima opravdana, borba za shvatanje Antike, protiv akademskih konvencija, a koja je bila kao mamac za nezadovoljne intelektualne krugove, u suštini ima za sadržinu to da je otkrila varvarizam kao istinski vodeći princip Antike. Tu „filozofiju istorije” Niče proširuje kasnije na Renesansu, na Francusku XVII veka. Svuda vidi obrasce, sliku žuđenog budućeg tipa varvara. Po Ničeu, varvarstvo stoji kraj kolevke svake kulture. Prema njegovom idealu varvarstvo je, takođe, i kraj i kruna svakog kulturnog razvitka. U završnom glavnom delu ovako definiše svoj ideal superiornijeg čoveka višeg ranga: „Čovek je monstrum i životinja višeg ranga, superiorniji čovek je nečovečan i natčovek: tako se to spaja. Sa svakim porastom u visinu i u veličinu, čovek raste i u dubinu i u strahotu; ne želimo jedno bez drugog - ili još bolje rečeno: što više težimo za jednim, to pre postižemo baš drugo.” Za sve to potrebno je u prvom redu pobediti (hrišćansko-demokratsku) savest. Savest je, po Ničeu, strahota prvobitnog varvarstva okrenuta unutra, nakaza koja je rezultat rušilačkog rada hrišćanstva i demokratije. Zadatak novog morala on vidi u prvom redu u oslobođenju čoveka, u takvom njegovom oslobođenju od savesti da bi se njegova prvobitna nemilosrdnost mogla opet okrenuti prema spoljašnjosti. Kako Niče u ugnjetavanju i u eksploataciji, kao što smo videli, vidi osnovne „biološke” činjenice,
bojana888
njegova etika želi da otkloni sve što bi čoveka sprečavalo u iživljavanju tog „zdravog nagona”. „Sumnjam u misao da je egoizam štetan i da ga treba odbaciti, želim da stvorim čistu savest za egoizam.” „Pesimizam snage”, unutrašnje pobeđivanje dekadencije je, dakle, potvrđivanje čovekove bestijalnosti. „Bestijalnost više ne užasava; dovitljiva i srećna neustrašivost je u takvim vremenima najpobedonosniji oblik duhovnosti.” Kada smo jednom jasno sagledali taj osnovni princip Ničeove etike i socijalne filozofije, nalazimo da je prirodno što je postao oduševljen prorok militarizma imperijalističke epohe. Već smo videli da on ideališe militarizaciju radnih odnosa, i samo je dosledan kada i sam militarizam oduševljeno odobrava. „Radujem se militarističkom razvitku Evrope... To je povlađivanje varvaru, štaviše divljoj zveri u svakom u nama.” Zato Niče, savršeno u skladu sa svojim osnovnim shvatanjem, slavi imperijalističku vojničku državu, prerastanje militarističke Pruske u zemlju „gospodara sveta” u budućoj epohi koju je nazreo: „Postojanje vojničke države je poslednja mogućnost sadašnje ili buduće tradicije data čoveku najvišeg tipa, snažnom čoveku. A u tom cilju mogu se, zaista, sankcionisati svi oni pojmovi koji ovekovečuju neprijateljstvo i razlike po rangu među državama.” (Na primer, nacionalizam, zaštitne carine.) Niče koji je, kao što smo videli, uopšte odbacivao provincijalizam i nacionalizam, odobrava ovaj potonji kad postaje sredstvo imperijalističke borbe, imperijalističkih ratova, pokrenutih za vladavinu nad svetom. Nisu potrebni komentari u pojedinostima da pokažemo povezanost celokupne reakcionarne ideologije imperijalističke epohe s tim mislima (sve do fašizma). Naravno, mnogi Ničeovi poštovaoci nastoje da zamagle tu povezanost, a njegov bleštavi, nesistematski i aforistički stil pruža mogućnost za takvo zamagljivanje. Kod Ničea, naime, nalazimo široku, značajnu, u pojedinostima duhovitu i umesnu kritiku kulture kapitalističke epohe, a osnovne varvarsko-reakcionarne tendencije ne izviru uvek jasno iza svakog aforizma (uprkos tome što su ti aforizmi u Ničeovoj celokupnoj kulturnoj kritici osnovi njegovog pogleda na svet). Ta kritika kulture
bojana888
vršila je za vreme čitave imperijalističke epohe ogroman uticaj na intelektualce celog sveta; mnogi prikazi Ničeovog učenja ograničavaju se isključivo na to i sasvim zanemaruju bitnu srž Ničeove filozofije koju smo istakli. Uprkos ovom, svesnom ili nesvesnom, zamagljivanju Ničeove delatnosti, reakcionarna suština njegove filozofije, njegova nastojanja da varvarizuje čovečanstvo postaju sve očiglednija. Tu Ničeovu zaslugu je, najzad - kao što smo kazali - fašist Rozenberg zahvalno priznao i Ničeu kao Hitlerovom pretku obezbedio počasno mesto u Panteonu nacizma. Ničeovo učenje, prirodno, nije identično sa zvaničnom ideologijom hitlerizma. Ne može biti s njim identično već zato što je Niče prestao da misli u predvečerje imperijalizma. Imperijalističko varvarstvo je, dakle, kod njega samo vizija budućnosti, a fašistička ideologija je proizvod odvratnog truljenja razvijenog imperijalizma. To vremensko odstupanje određuje i razliku u misaonom i estetskom nivou. Niče je univerzalno i mnogostrano obrazovan čovek, u oštroj suprotnosti sa neznalaštvom jednog Hitlera ili Geringa, s nadutom poluobrazovanošću jednog Gebelsa ili Rozenberga; on je, uprkos svojoj usiljenosti, duhovit i značajan stilist koji je - mada često problematično ipak delovao razvijajući jezik, dok je pod hitlerovskom tiranijom vršeno varvarizovanje i obeščašćenje nemačkog jezika. Pored tog moglo bi se ukazati još na brojna odstupanja u pojedinostima. (Niče je, na primer, uvek duboko prezirao antisemitizam.) Uprkos svim tim misaonim, estetskim i moralnim razlikama, Rozenberg je s pravom proglasio Ničea pretkom nemačkog fašizma. Jer je on u nemačku filozofiju uneo glorifikaciju varvarstva, i ukoliko pravičnije ocenjujemo Ničeove duhovne sposobnosti, njegovu kulturno-kritičku delatnost, utoliko moramo jasnije uočiti da je preokret koji je on izvršio stvorio osnovu za reakcionarni razvitak iz kojeg je potom fašizam snabdevao svoj duhovni arsenal. 1943 g.
bojana888
NIČE KAO PRETEČA FAŠISTIČKE ESTETIKE
Apstrahujući, naime, da sam dekadent, ja sam i njegova suprotnost. Niče „Ecce Homo”
Fašistička estetika nema ni jednog motiva koji ne bi, posredno ili neposredno, poticao od Ničea; stoga ne vredi nabrajati te motive počev od teorije mita i antirealizma. U toku analize Ničeove estetike čitalac će i sam toliko osetiti njegovu srodnost s fašizmom da će se izlaganje usredsrediti više na isticanje razlika. Jer razlika ima, skoro u svakoj tačci, i pored odlučujućeg srodstva u suštini. Ne samo zato što je Niče uprkos svoj svojoj problematičnosti značajan i zanimljiv mislilac, dok su njegovi fašistički poštovaoci i sledbenici eklektički apologete, sikofanatski demagozi, prazni frazeri u službi umirućeg kapitalizma, već, uglavnom, zbog raznolikog karaktera dvaju vremenskih odseka u razvitku buržoaske ideologije. Fašizmu je potrebno da u buržoaskom nasleđu istrebi sve što je napredno; i u Ničeovom slučaju potrebno mu je da falsifikuje ili negira one elemente u kojima se kod ovog mislioca ispoljila subjektivno poštena romantična kritika kapitalističke kulture. Razume se, Ničeovo duboko očajanje zbog dekadencije kapitalističke kulture ne može se sasvim izbaciti, te ostaje i činjenica da je Ničeova kritika kapitalističke kulture osnova liberalnih kulturno-kritičkih tendencija imperijalističke epohe, koje je fašizam tako
bojana888
žestoko napadao. Zato Rozenberg, zvanični teoretičar fašizma, uprkos svem svom poštovanju prema njemu, posmatra Ničea „kritički”. On u njemu vidi žrtvu jednog rđavog liberalnog, materijalističkog perioda. „Što je Niče poludio, ima svoj dublji značaj. Neizmerna nagomilana volja za stvaralaštvom prokrčila je, istina, sebi put kao brzac, ali ta ista, već mnogo ranije skrhana volja nije više mogla da ostvari svoje uobličenje.” Rozenberg smatra Ničeovo ranije delovanje obeležjem tog „perioda ludila”. „U njegovo ime se vršilo mešanje rase sa svakojakim Sirijcima i crncima, mada je baš Niče bio za strogo rasno odabiranje. Niče se upleo u težnje zanesenih političkih laktaša, što je bilo još gore nego da je pao u šake razbojnika. Nemački narod je stalno slušao samo o kidanju svih veza, o subjektivizmu, o ’ličnosti’, a ništa o disciplini, o unutrašnjoj izgradnji.” Jednom rečju, Rozenberg vidi da je Niče u pretfašističkom periodu bio filozof omraženog liberalizma. Rozenberg pristupa likvidaciji tog liberalnog Ničeovog nasleđa nezgrapnim psovkama. Njegov fašistički kolega, Alfred Bojmler, profesor Berlinskog univerziteta, teži istom cilju koristeći finija sredstva. On žestoko polemiše protiv ocene Ničea svog, takođe fašističkog, kolege Ernsta Bertrama, Džordžovog učenika. Za Bertrama, koji ničeovske tradicije predratnog imperijalizma produžava i razvija za potrebe fašizma, Niče je samo „tragičan revolucionar”. „Nigde se”, veli Bertram, „tendencija isključive individue koja ruši misterije, i sva njena intelektualna nepoštednost nisu borile tako izrazito fatalno protiv svake vrste svetog mraka, a ipak sa strepnjom mističara, dokraja unutarnje religiozno vezanog, kao u ovom volterijancu, koji se uzdigao do Zaratustre i nadmašio ga.” Tu Ničeovu sliku, koja predstavlja fašizovan, i do mistike produžen Simelov portret Ničea, Bojmler najoštrije odbija. I Bojmler, doduše, kritikuje Ničeove „pozitivističke” tendencije i poziva se protiv njegovih teorija mita na „dubljeg” i „instinskijeg” Geresa, Bahofena itd., ali za njega Niče nije tragična ličnost, već, naprotiv, mislilac s kojim počinje sasvim novo razdoblje čovečanstva. Po Bojmleru, Niče se u isti mah bori na dva fronta: protiv prosvećenosti i protiv romantike; time želi da ga napravi teorijskim pretečom fašističkog demagoškog rata na dva fronta - protiv marksizma i protiv reakcije. (Tom shvatanju Ničea
bojana888
prethodi Meler van den Bruk, koji hoće da konzervatizam shvati kao suprotnost liberalizmu a istovremeno i reakciji.) Ničeovu tragediju Bojmler vidi u tome što su za razumevanje njegove filozofije u Bizmarkovom drugom nemačkom Rajhu nedostajali preduslovi, tako da je vodio uzaludnu borbu da njegova filozofija postane osnova Bizmarkovog drugog Rajha. A Bizmarkov drugi Rajh je na tome i doživeo slom. „Niče je bio pozvan da dovede do raspadanja nacionalni liberalizam, taj poslednji oblik sinteze romantike i prosvećenosti, čiji je ideološki osnivač bio Hegel.” Ono što Bizmark nije video, video je poput proroka Niče: „Istorija Rajha postala je istorija duhovnog poraza Bizmarka... buržoaski ćifta je postao gospodar nad državnikom, politiku su naizmence određivali liberalizam i romantika, ali su se, pre svega, pravili dobri poslovi... U svetskom ratu se srušila raskošna romantičnoliberalna građevina, i tada su se odmah pokazala oba velika antipoda prošlosti.” Po fašističkoj filozofiji istorije, najdublji uzrok sloma drugog Rajha bila je suprotnost Bizmark-Niče, a izmirenje, sintezu ove dve mitske ličnosti doneće tek treći Rajh. Franc Šauveker, fašistički pisac, ovako piše o sadašnjosti: „Bizmarkov i Ničeov sprečavani i onemogućavani susret biće svršena činjenica, o koju će se razbiti svi napadi neprijateljskih sila.” To je fašistički mit o „sintezi dubine nemačke duše i nemačke moći”. U tom mitu istinito je samo to da je Niče, pošto je brzo savladao svoje mladićko oduševljenje za osnivanje Rajha, prišao Bizmarkovim neprijateljima i otvoreno prezreo njega i njegov režim. On o Bizmarku kaže: „Zna i ceni filozofiju kao neki seljak ili studentić.” O njegovom Rajhu, pak, govori: „To je bezuslovno imperija u kojoj se sve svodi na najnižu osrednjost i puzavaštvo.” On prezire Bizmarkovo političko rešenje, jer u njemu vidi kompromis između vlade i naroda. Njegova kritika Bizmarka i Bizmarkovog režima na istoj je liniji kao i kritika Šopenhauera i Riharda Vagnera, pošto se u isto vreme odrekao poštovanja prema njima. Niče se kod sve trojice bori protiv onog što naziva dekadencijom. U jednom aforizmu iz dela Morgenrote4 on tu trojicu stavlja jednog pored drugog: Šopenhauera, najviše čitanog nemačkog filozofa, Vagnera, najpopularnijeg 4 „Zora” - Prev.
bojana888
nemačkog muzičara i Bizmarka, najuglednijeg nemačkog državnika. Znamo, i u toku naših razmatranja moraćemo više puta istaći, da je pobijanje Vagnerovih umetničkih načela čvorna tačka borbe protiv dekadencije, borbe za „zdravu umetnost” u Ničeovoj estetici, kao što je pobijanje Šopenhauera centralno pitanje njegove kasnije filozofije. Povezivanje Bizmarka sa ovom dvojicom pokazuje, dakle, sasvim tačno kako Niče ocenjuje Bizmarka: kao predstavnika dekadencije na državnom i političkom polju. Niče s brutalnom jasnoćom formuliše šta podrazumeva pod tom dekadencijom u politici: „Moderna demokratija je istorijski oblik raspadanja države.” Niče izlaže ovu misao najrazličnijim varijacijama na raznim mestima svoga dela. Navodim karakterističan citat iz njegovog kasnijeg perioda: „Pomirimo se sa činjenicama: narod je pobedio... odnosno ’robovi’... odnosno ’ološ’... odnosno ’stado’... sa ’gospodom’ je svršeno... Ta pobeda se može smatrati i trovanjem krvi. (Ona je pomešala rase.)... ’Spasenje’ ljudskog roda (naime od ’gospode’) na najboljem je putu; sve se naočigled pretvara u jevrejski ili hrišćanski ološ. (Reč ovde nije važna.)” Niče, kao pre njega Bruno Bauer, predstavlja ovde pobedu moderne demokratije kao pobedu jevrejsko-hrišćanskog principa protiv otmenog Rima. Renesansa je bila protuudarac. Ali Reformacija ponovo dovodi jevrejsko-hrišćanski princip do pobede. A Francuska revolucija zadaje poslednji udarac: „Poslednji otmeni politički sistem Evrope, francuski XVII/XVIII vek, skrhao se pod navalom osvetničkih nagona fukare.” Pobeda ove prostačke demokratije dovodi do „razbijanja pojma države, do ukidanja suprotnosti ’privatnog i javnog’. Državne poslove sve više preuzimaju privatni krugovi... Razuzdavanje privatne ličnosti (čuvam se da kažem: individue) posledica je demokratskog pojma države...” Suvišan je svaki komentar da bi se shvatilo kakvo je mišljenje Niče imao o Bizmarku, koji je napravio kompromis s tom fukarom: za Ničea Bizmark nije dovoljno odlučan kao reakcionar.
bojana888
I
Nije nam ovde zadatak da otkrijemo i onako očigledne protivrečnosti Ničeovog mitskog gledanja na istoriju. Morali smo ukratko prikazati ova Ničeova shvatanja da bismo pravilno pristupili njegovim shvatanjima o umetnosti. Niče, naime, kad šiba dekadenciju svojih savremenika u umetnosti, istupa u prvom redu protiv njenih demokratsko-plebejskih tendencija, naročito u umetnosti Riharda Vagnera. Osnovno obeležje ove plebejske dekadencije Niče vidi u preovlađivanju glumačkog elementa. „Epohe demokratije uzdižu glumca - u Atini isto kao i danas. Rihard Vagner je na tom polju prevazišao sve pre sebe i toliku čast pribavio glumcu, da se čoveku koža ježi. Muzika, poezija, religija, kultura, knjiga, porodica, otadžbina, saobraćaj - sve je to pre svega umetnost, bolje rečeno - lakrdijašenje.” A na drugom mestu: „Da li je Vagner uopšte bio muzičar? - U svakom slučaju, bio je nešto drugo više: naime besprimerni histrion; najveći glumac, najčudesniji pozorišni genij što su ga Nemci ikad imali, naš scenarist, par excellence.” Iz te suštine njegove kritike dekadencije jasno izbijaju društveni i politički uzroci zbog kojih Niče tako odlučno odbija glumca: „Nauka o jednakosti! - ta od ove nema otrovnijeg otrova: naoko izg1eda kao da je sama pravda propoveda, a, ustvari, ona je smrt pravde... što je oko te nauke o jednakosti poteklo toliko grozote i krvi, dalo je ovoj par excellence modernoj ideji neku vrstu oreola i slave, tako da je revolucija kao gluma opsenila i najplemenitije duhove. Ali, najzad, to ipak nije razlog da je više poštujemo. Samo jednog znam koji ju je osetio kako je treba osetiti: s gnušanjem. To je Gete...” Stoga se Niče u istoriji umetnosti bori protiv Vagnera tako da ga svrstava u francuske romantičare: za Ničea Vagner je „Viktor Igo muzičkog izraza”. A francuska romantika je u Ničeovim očima „plebejska reakcija ukusa”; sam Viktor Igo je „plitak,
bojana888
demagog, ljubitelj velikih reči i širokih gestova, udvarač mase, koji se glasom jevanđelista obraća svemu niskom, ugnjetenom, unakaženom i zakržljalom i nema pojma o tome šta je stega i dostojanstvo duha, šta je intelektualna savest - sve u svemu nesvestan glumac, kao skoro svaki umetnik demokratskog pokreta. Njegov genij utiče na masu kao alkoholno piće - u isti mah opija je i zaglupljuje”. Niče otkriva ista obeležja kod Mišlea i Žorž Sandove itd. Hijerarhiju umetničkih tipova kritički svrstava u tri kategorije: „Postoji: 1. monologna umetnost (ili ’dijalog s bogom’); 2. društvena umetnost, koja pretpostavlja societe,5 finije tipove čoveka; 3. demagoška umetnost, na primer Vagner (za nemački ’narod’), Viktor Igo.” Ona umetnost „znojavih plebejaca” je umetnost za mase. Ta definicija je znak Ničeovog najdubljeg prezira prema čitavom pravcu. Jer „pulchrum est paucorum hominum”.6 U umetnosti masa veliko, uzvišeno, gigantsko, sugestivno, zanosno, to što pokreće mase - zamenjuje ono što je lepo. „Poznajemo masu, poznajemo pozorište. Najboljem delu onih što tamo sede, nemačkim omladincima, mladim Sigfridima i drugim vagnerijancima - potrebno je ono što je uzvišeno, duboko, što osvaja... Ostalima koji takođe tamo sede, obrazovanim kretenima, sitnim blaziranim tipovima, večno ženstvenima, onima koji srećno preživaju, jednom rečju, narodu takođe treba uzvišeno, duboko, što osvaja. Sve je pravljeno na jedan kalup: ’ko nas savlada - jak je; ko nas uzdiže božanstven je; ko nam otvara vidike - dubok je’... Da bismo uzvisili ljude, i sami treba da budemo uzvišeni. Lutajmo, dakle, po oblacima, mobilišimo beskonačnost, istovarimo oko sebe velike simbole! Sursum, bumbum! - nema boljeg saveta od ovoga. Neka ’grudi koje se nadimaju’ budu naš argumenat, a ’lepa osećanja’ naš navijač. Vrlina pobeđuje i kontrapunkt.” Ista bezmerna grubost sredstava za prostačku publiku ispoljava se, po Ničeovom mišljenju, u književnom naturalizmu: „Hoće da nasiljem iznude pažnju čitalaca; otuda mnogo malih uzbudljivih detalja ’naturalizma’ - to spada u eru 5 Otmeno društvo. - Prev. 6 Lepo je dato malom broju ljudi - Prev.
bojana888
demokratije: treba zagolicati ogrubeli, od prekomernog rada zamoreni intelekat!” Tu dekadenciju demokratije i vulgarnosti Niče dovodi u tesnu vezu s društveno-ekonomskim razvitkom XIX veka. Nije tu reč o tome da je Niče ikada išta razumevao o ekonomskim osobenostima kapitalizma - on se o tome ni površno nije interesovao. No, on ipak opaža najupadljivije simptome kapitalističke ekonomike - uvođenje mašine, rastuću podelu rada, porast velikih gradova, propadanje sitne proizvodnje itd. - i, ne uočavajući ekonomske i klasne odnose, neposredno ih povezuje sa simptomima kulturnog nazadovanja koje je zapazio. Njegov stav prema kulturnim posledicama kapitalističkog razvitka je u polaznoj tačci istovetan sa stavom romantičarskog antikapitalizma, s romantičarskom kritikom razornih dejstava „mašinskog doba” po kulturu. Njegova kritika u ovoj oblasti ni u kom slučaju nije iznad proseka ovog pravca; štaviše, ona u sagledavanju stvarnih odnosa daleko zaostaje za engleskim i francuskim romantičarskim antikapitalistima. Uzmimo, na primer, njegovo izlaganje o unakazujućem dejstvu mašine: „Mašina je bezlična, ona lišava rad svoga ponosa, svega individualno dobrog i pogrešnog, što je svojstveno svakom nemašinskom radu - lišava ga, dakle, delića čovečnosti u njemu. Nekada je svaka kupovina od zanatlije značila odlikovanje lica čijim smo se izrađevinama okružavali; predmeti domaćinstva i odeća postajali su na taj način simboli uzajamnog poštovanja i lične povezanosti. A danas nam se čini da živimo usred anonimnog bezličnog ropstva. - Za olakšanje rada ne bi trebalo da platimo suviše visoku cenu.” Glavni svoj napad Niče usmerava protiv razornog dejstva kapitalističke podele rada na kulturu. Njegovoj pažnji i ovde izmiče sve što se odnosi na samu proizvodnju, na borbu klasa. Njega interesuju samo dva momenta: prvo, da je kapitalistička podela rada svaku profesiju lišila onog neposrednog smisla koji je imala u ranijim društvima i da je svaka delatnost, i kapitalista i radnika, u sadašnjem društvu lišena smisla; drugo i prvenstveno, njega interesuje pitanje dokolice. Niče s pravom smatra dokolicu subjektivnim preduslovom svake aktivne i receptivne kulturne delatnosti; kao poznavalac razvitka antičkog društva on jasno vidi značaj dokolice građanina polisa za antičku kulturu. Zato s besom i ironijom analizira i kvantitativno i kvalitativno nedovoljnu dokolicu u
bojana888
kapitalističkom društvu, ali je za njega veoma karakteristično da ovaj problem postavlja samo za vladajuće klase. U kulturnom pogledu radnici, po Ničeovom shvatanju, uopšte ne dolaze u obzir i njihova dokolica za njega nije interesantan problem. Zato nije slučajnost da u slici antičkog društva, koju je nacrtao mladi Niče, ropstvo igra toliku ulogu. Bez ropstva ne bi bilo dokolice za vladajući sloj, a bez dokolice ne bi bilo ni kulture. Niče veli: „Ako je istina da su Grci propali zbog svog ropstva, onda je nešto drugo mnogo sigurnije, naime da ćemo mi propasti zbog toga što nemamo ropstva.” Ovi aspekti podstiču Ničea na polemiku protiv kapitalističkog društva koje čoveka čini bezličnim, a da pritom ne vidi ekonomsku pozadinu problema. Glavni „nedostatak aktivnog čoveka” on kritikuje ovako: „Aktivnim ljudima nedostaje delatnost višeg ranga; tu podrazumevam individualnu delatnost. Oni rade kao činovnici, trgovci ili naučnici, tj. kao kolektivna bića, a ne kao sasvim određeni pojedini i jedini ljudi; u tom pogledu su lenštine. - Nesreća aktivnih ljudi je u tome što je njihova delatnost gotovo uvek u izvesnoj meri nerazumna. Na primer, bankara koji zgrće zlato ne smete pitati za uzrok njegove neumerne delatnosti: ona je nerazumna. Aktivni ljudi se kotrljaju kao što se kamen kotrlja saobrazno gluposti mehanike. - I danas još, kao i u svakom dobu, ljudi se dele na robove i slobodne; jer ko nema dve trećine svoga dana za sebe, taj je rob, pa bio on što mu drago, državnik, trgovac, činovnik ili naučnik.” Vrlo je interesantno i karakteristično s kojim reakcionarnim romantičkim izmenama Niče obnavlja staru prosvetiteljsku kritiku kapitalizma. Već je Ferguson kritikovao kapitalističko društvo zbog toga što podelom rada pretvara sve ljude u helote i što u njemu nema slobodnih ljudi. Ferguson je kapitalizam prvenstveno činio odgovornim za degradaciju radnih ljudi. Niče pak sužava tu kritiku, s jedne strane, time da je ograničava na vladajuću klasu, a, s druge strane, time što je svodi isključivo na kritiku kulture u užem, buržoaskom smislu. Na taj način, njegova kritika dovodi samo dotle da od kapitalizma zahteva „život pun smisla” za proizvođače kulture i obrazovanu, ali ekonomski i društveno parazitsku publiku. Primena ideologije grčkog polisa sa njenim na
bojana888
tadašnjim ekonomskim uslovima zasnovanim prezirom prema radu, čija je obnova u vreme Velike francuske revolucije postala tragično problematična, kod Ničea se u predvečerje imperijalizma razvija u reakcionarnu apologiju parazitizma. Ta parazitska crta manifestuje se sasvim jasno kad Niče analizira one od posledica kapitalističke podele rada koje su za njega odlučujuće, naime posledice po umetnost. On ovde polazi od kvaliteta i kvantiteta dokolice. „U sebi nosimo savest jedne radne epohe: to nam ne dopušta da najbolje časove i prepodnevno vreme posvetimo umetnosti, pa ma bila reč i o najdostojnijoj i najuzvišenijoj umetnosti. Umetnost je u našim očima stvar dokolice, odmora; njoj posvećujemo ostatke svog vremena, svojih snaga. - To je opšta činjenica kojom se menja položaj umetnosti prema životu: ako umetnost postavlja velike zahteve u pogledu vremena i snage onima koji je primaju, ona će naići na otpor savesti radnih i sposobnih ljudi; umetnost je upućena na nemarne i nesavesne ljude, čija je priroda nepodesna baš za recepciju velike umetnosti i koji smatraju njene zahteve pretencioznim. Time je s njom svršeno, za nju nema više ni vazduha ni slobodnog daha; ili, pak, velika umetnost pokušava da se u grubljoj i prerušenoj formi odomaći (ili bar da životari) u onoj drugoj atmosferi, koja je, ustvari, prirodan elemenat samo za malu umetnost, za umetnost odmora, zabavne razonode.” A na drugom mestu Niče ovako karakteriše razvijenijeg čoveka kapitalističkog društva, upoređujući ga sa čovekom ranijih epoha: „Ono što nas razlikuje od njega jeste osećanje neizmerne širine, ali ujedno i neizmerne praznine; i pronalažljivost svih superiornijih ljudi ovog veka usmerena je na to da se to strašno osećanje praznine savlada. Suprotnost tom osećanju je opijenost... Koliko samo vodimo računa o svojim sitnim uživanjima i beležimo ih, kao da sabiranjem mnogih sitnih uživanja možemo stvoriti protutežu toj praznini, kao da je time možemo ispuniti: koliko se zavaravamo tim lukavstvom sabiranja!” S ovom Ničeovom karakteristikom recepcije umetnosti u kapitalističkoj epohi dospeli smo ponovo do njegove već ranije izložene polemike protiv vulgarne demokratske umetnosti njegovog vremena. U poslednjim citatima Niče navodi samo društvene osnove
bojana888
koje, po njegovom mišljenju, doprinose preovladavanju vulgarnog u umetnosti. Niče zatim sjedinjuje sve strane ovog problema u jednu kulturnu filozofiju koja u varvarstvu vidi opšte obeležje modernog doba. „Ta uskovitlanost tolika je da superiornija kultura ne može više donositi svoje plodove... Zbog odsustva mirovanja, naša civilizacija se pretvara u novo varvarstvo.” Ali to varvarstvo je, prema Ničeu, „krotko varvarstvo”, njegova bitna obeležja su zaglupljivanje, unakažavanje, umnožavanje ropskih vrlina, već opisana vulgarnost u umetnosti itd. (Ovo varvarstvo treba, kao što ćemo videti, razlikovati od varvarstva „plavokosog zvera” i „gospodara zemlje”, kome Niče povlađuje.) Tu polemiku je Niče celog svog veka dosledno vodio. Već u svom mladićkom napisu protiv Davida Fridriha Štrausa ruga se estetičaru Fišeru zbog govora o Helderlinu u kome je ovom pesniku zamerio odsustvo humora. U nedostatku humora „nije mogao (Helderlin) podneti što još nismo varvari, kada smo već filistri”, rekao je Fišer. Niče ismeva ovo ćiftinsko skrnavljenje uspomene na „divnog Helderlina” kao „sladunjavu izjavu saučešća”. On kaže: „Da smo filistri, to bismo još priznali - ali varvari! to ne bismo ni po koju cenu. Ubogi Helderlin, nažalost, nije mogao tako fino diferencirati... Estetičar, očigledno, hoće da nam kaže: neko može biti i filistar i kulturan čovek. - U tome je humor, koji je nedostajao bednom Helderlinu, pa je zbog toga i propao.” Već je na prvi pogled jasno i čini izlišnim dalje dokazivanje da je Niče u ovoj borbi protiv kulture umetnosti i teorije umetnosti svog vremena produžio tradicije romantičarskih kritičara kapitalizma. Isto tako kao i ovi, on nekulturnosti naših dana stalno suprotstavlja visoku kulturu pretkapitalističkog vremena ili vremena ranog kapitalizma. Kao i svi romantičarski kritičari kapitalističke degradacije čoveka, on se bori protiv fetišizovanja moderne civilizacije da bi joj suprotstavio kulturu ekonomski i društveno primitivnih stupnjeva. On izričito govori o „sutonu umetnosti” i na ovo nadovezuje melanholičke komentare: „Možda je u nama najbolje ono što smo nasledili od osećanja prošlih vremena. Direktnim putem danas već ne bismo mogli doći do tih osećanja; sunce je već zašlo, ali nebo našeg života još cveta i blista od njega, mada ga više ne vidimo.”
bojana888
Ova romantičarska osnovna crta kritike kulture je od presudnog značaja za njegovu estetiku. Čitav niz motiva njegovih sudova može se otuda neposredno izvesti. Niče ne veliča samo umetnost pretkapitalističkih vremena ili perioda ranog kapitalizma, kao što to čine svi romantičarski kritičari kapitalističke civilizacije, njegovi izraziti ljubimci postaju i oni pisci koji su, zbog osobenih uslova svog delovanja, zbog kapitalističke zaostalosti njihovog poprišta čuvari kulturnih tradicija ranog kapitalizma. U jednoj svojoj sumarnoj oceni nemačke proze, pored Geteovih razgovora s Ekermanom i Lihtenbergovih aforizama, Niče ističe dve knjige svojih savremenika: „Kasno leto” Adalberta Štiftera i „Seldvilske ljude” Gotfrida Kelera, ne uočavajući pritom nimalo fundamentalnu suprotnost između ova dva dela. Kasnije ćemo se podrobno pozabaviti protivrečnostima između ovih motiva u Ničeovoj estetici i drugih motiva njegovih sudova o umetnosti. Ovde želimo, s jedne strane, da utvrdimo samo tu osobenu, mada nimalo slučajnu činjenicu da se Ničeov sud u ovoj oceni nemačke polurealističke pozne romantike - u koju nepravedno uvršćuje Kelerov realizam - poklapa sa sudom liberalnog estetičara Fišera, koga je tako jetko ismejao. S druge strane, već ovde treba istaći da Niče u svojim sudovima nikad nije dosledno sprovodio liniju koja je ovde pokazana, nego je često dolazio do potpuno suprotnih zaključaka. Tako on muzičara Bramsa, koji je u razvitku muzike posleklasična i poznoromantičarska pojava, slična Štifteru u literaturi samo značajnija od njega, kritikuje ovako: „U njemu je melanholija nemoćnosti; on ne stvara iz punoće, samo žudi za njom.” Ničeova istorijska osobenost je u tome što kapitalističku civilizaciju svoje sadašnjosti ne kritikuje samo s ovog romantičarskog stanovišta. Niče, doduše, mrzi kapitalističku civilizaciju svog vremena i mrzi je, kao što smo videli, baš zbog toga što je njena osnova razvitak kapitalizma (mašina, podela rada itd.). Ali tu civilizaciju istovremeno mrzi i iz sasvim suprotnog uzroka: naime, zato što mu se čini da ovaj kapitalizam još nije dovoljno razvijen. Niče koji je razvio svoju delatnost u predvečerje imperijalizma, u isti mah i nerazdvojno je romantički elegičar prošlih kulturnih epoha i vesnik
i „prorok” imperijalističkog razvitka. Naravno, njegovo „prorokovanje”
bojana888
imperijalizma ne počiva na jasnom sagledavanju stvarno delujućih društvenih tendencija, koje su dovele do imperijalizma i razvile se u njemu, nego je takođe romantička utopija. Nije kod Ničea reč o stvarnom naslućivanju stvarnog imperijalizma: za to bi, pre svega, morao da vidi zaoštravanje klasnih suprotnosti. Evo šta on čini: iz crta nekulturnosti kapitalizma svoga vremena, protiv kojih on ustaje zbog njihove zaostalosti, on sebi prosto stvara utopističku sliku o takvom društvenom stanju u kojem će te crte biti savladane. Nekulturnost kapitalista i „alapljivost” proletera, to su ta dva pola koje mrzi u kapitalizmu svog vremena. Mada se on po opštim kulturnim pitanjima vrlo često vraća kulturama ranijih vremena i suprotstavlja ih sadašnjosti kao ideale, ipak on to ne čini baš u ovim, za njega upravo odlučujućim pitanjima. On se, naime, ne oduševljava ni ograničenim esnafskim zanatlijom ni patrijarhalnim odnosom kapitalista i proletera. Njegov ideal se, naprotiv, sastoji u tome da razvijeni, kultivisani, rimsko-vojnički kapitalisti vladaju nad disciplinovanom armijom radnika koji, poput vojnika, nemaju nikakvih pretenzija. (Svojom kapitalističkom utopijom on je preteča Špenglerove koncepcije o vladavini kapitalističkih cezara.) „Odnosi između vojnika i njihovih vođa još su uvek višeg ranga negoli odnosi radnika i poslodavaca. Bar zasad, sve kulture sa vojničkom osnovicom stoje visoko iznad takozvanih industrijskih kultura: uopšte je ova potonja u današnjem vidu najodvratniji oblik egzistencije svih vremena. Ovde prosto vlada zakon nužde: da bi mogao živeti, čovek mora da se proda, ali ljudi preziru onoga koji tu nuždu iskorišćuje i
kupuje sebi radnika... Fabrikantima i velikim preduzetnicima trgovine očigledno su sve dosad isuviše nedostajali svi oblici i obeležja više rase... Kada bi njihov pogled i njihovo držanje odražavali otmenost plemstva po rođenju, možda i ne bi bilo socijalizma masa. Jer mase su u suštini spremne na svako ropstvo, pod pretpostavkom da postoji viši... koji je rođen da zapoveda i kao takav legitimisan... ali nedostajanje viših formi i zloglasna vulgarnost fabrikanata sa zdepastim crvenim rukama dovode ga na misao da samo sreća i slučajnost uzdižu jedne iznad drugih...” Za Ničea je karakteristično i za kasniji razvitak fašističke ideologije značajno da u toj reakcionarno-romantičkoj utopiji željenog razvitka
bojana888
kapitalizma doduše kapitalistička zaostalost Nemačke igra neku ulogu kao predmet kritike (zloglasna vulgarnost fabrikanata sa zdepastim crvenim rukama), ali ni Engleska, najrazvijenija kapitalistička zemlja, nije ni u čemu primer; štaviše, ona je u Ničeovim očima kvintesencija bespokojne gluposti civilizacije. Nasuprot tome, uzor mu je romantično stilizovan militarizam, jedna Pruska koja bi savladala svoje okoštale, ograničene, provincijalne osobine - sačuvavši svoj militaristički karakter - i postala evropska, kulturna, sposobna za svetsku politiku. (I sa tog gledišta je Ničeova koncepcija postala uzor svih kasnijih fašističkih društvenih teorija.) Po toj koncepciji, Niče se razlikuje od većine romantičarskih kritičara kapitalizma. On se ne slaže s linijom razvitka kapitalizma, ali se njegovo neslaganje ne odnosi na razvitak kapitalizma uopšte, nije, dakle, priželjkivanje starih patrijarhalnih odnosa između kapitalista i radnika. Štaviše, Niče prihvata ovaj razvitak kao takav, samo prigovara njegovom plebejskom demokratskom karakteru, rušenju prave hijerarhije između kapitalista i radnika. Njegov ideal je da se „stvori jedna skromna vrsta ljudi bez pretenzija, neki kineski tip; to bi bilo razumno, to bi upravo bilo i nužno”. Ali su koncesije učinjene demokratiji, koketiranje s revolucijom, jevrejsko-hrišćanske kulturne tendencije itd. dale razvitku drugi, suprotan pravac. „Radnika su osposobili kao vojnika, dali mu pravo da se organizuje, dali mu pravo glasa: zar je onda čudo ako danas svoju egzistenciju smatra pukom nevoljom (moralno rečeno: nepravdom)?... Ako težimo nekom cilju, moramo težiti i sredstvima; ako želimo da imamo robove, onda smo ludaci ako ih vaspitamo kao gospodu.” Dok ne učinimo oštar obrt u pravcu ničeovske utopije - kojoj je simbol natčovek, „Ubermensch”, - „moramo stalno napred, hoću da kažem korak po korak dalje u
dekadenciju (to je moja definicija modernog ’napretka’)”. Njegov fašistički interpretator Bojmler formuliše krajnje zaključke ovih Ničeovih misaonih motiva potpuno u njegovom duhu, kad u pandanu natčoveku, u Zaratustrinom „najnižem čoveku” prepoznaje „funkcionera demokratsko-socijalističkog društva”.
bojana888
II
Morali smo podrobno izneti ova dva protivrečna niza motiva u Ničeovom mišljenju, jer njihovo uporedno postojanje u ovoj opreci, gde jedno isključuje drugo, čini ključ za razumevanje protivrečnosti svih njegovih shvatanja. U središtu Ničeove filozofije, a time ujedno i njegove estetike, stoji njegova romantičarska kritika kapitalističke civilizacije. Ali, kao što smo videli, ta kritika polazi od dva gledišta koja se međusobno kruto isključuju: Niče je nezadovoljan kapitalističkom civilizacijom zato što je isuviše kapitalistička, a i zato što je premalo kapitalistička. On kritikuje kapitalističku civilizaciju istovremeno sa stanovišta romantičarski idealisanog ranog kapitalizma, i sa stanovišta jedne imperijalističke utopije, dakle, istovremeno sa stanovišta prošlosti i budućnosti iste kapitalističke
civilizacije.
Osnovna
protivrečnost
svih
romantičarskih
kritičara
kapitalizma, koja se sastoji u tome što oni, uprkos svemu nastojanju da se „oslobode”, „osamostale” od kategorija kapitalizma, uvek kritikuju kapitalizam sa kapitalističkog stanovišta, kod Ničea se javlja još na višem stupnju. Prosečni romantičarski antikapitalisti stavljaju „dobre strane” kapitalizma nasuprot njegovim „rđavim stranama” i tako neizbežno padaju u eklekticizam. Niče, istina, usvaja sve te motive i stoga isto tako postaje eklektičar, ali povezuje čitav taj niz motiva suprotnom tendencijom romantičarskim utopističkim veličanjem potpuno razvijenog kapitalizma. Ovo njegov sjedinjavanje tih protivrečnih tendencija moguće je samo pomoću mita. Preovladavanje drugog niza motiva neminovno dovodi do toga da se Niče nikako ne može ograničiti na isticanje „dobrih strana” kapitalizma. On, štaviše, svoj mit mora udesiti tako da baš „rđava strana” kapitalizma postane središte njegovog utopističkog mita. Zato okolnost da se Niče skoro o svakom pitanju kulture uopšte, a posebno estetike, izjašnjavao savršeno protivrečno nije ni slučajna, ni rezultat nedoslednosti
bojana888
njegovog mišljenja u banalnom smislu te reči, kako su Ničea shvatili mnogi univerzitetski profesori epohe imperijalizma: kao „duhovitog” mislioca, ali bez dara za sistematsko jedinstvo. Protivrečnosti Ničeovog mišljenja, naprotiv, potiču otuda što je Niče u svojoj težnji za mitskom sintezom svojih protivrečnih misaonih tendencija, kao mislilac višeg kvaliteta i ranga, sa hrabrošću doslednom sve do nedoslednosti, a pouzdavajući se u sintetičku moć svoga mita, svaki motiv na koji je nailazio uvek dovodio do tražene paradoksije. Usled toga se između protivrečnih tendencija, naravno, produbljavao jaz i isto tako, naravno, nikakav mit nije mogao premostiti postojeće protivrečnosti drukčije nego visokoparno eklektički. Ipak se ta patetično-paradoksalna eklektika kao kula uzdiže nad plitkim eklekticizmom univerzitetskih profesora imperijalističke epohe. Ovi su svaku protivrečnost apologetski izlizali do tog stepena da se ne može prepoznati, samo da bi sklepali neki „jedinstven” sistemčić. Protivrečnosti Ničeovog mišljenja odražavaju - makar u izopačenom obliku - stvarne protivrečnosti kulture kapitalističke Evrope u predvečerje imperijalističke epohe i nije slučajnost što je Niče u međunarodnim razmerima postao najuticajniji mislilac imperijalizma. Prelazeći sada na konkretnu analizu najvažnije protivrečnosti Ničeove teorije umetnosti, moramo prvo potsetiti čitaoca na Ničeova shvatanja o varvarstvu sadašnjosti, o kojima smo već govorili. Teoriji varvarstva, koja je razmatrana, Niče u svojim delima suprotstavlja drugu, sasvim suprotnu teoriju, naime teoriju afirmisanog varvarstva. Društvena polazna tačka ove teorije je odobravanje ratova. Nas ovde u prvom redu zanimaju njene kulturno-filozofske i estetske osnove i zaključci. Niče navodi u prilog ratu: „Oba njegova pomenuta dejstva (glupost i pakost - G. L.) stvaraju varvarstvo i time povećavaju prirodnost. Rat je za kulturu san ili zimsko vreme, iz koga čovek izlazi ojačan za dobro ili za zlo.” I on dalje rezimira: „Bez strasti, bez poroka i pakosti, kultura uopšte ne može postojati”; potrebni su „s vremena na vreme recidivi u varvarstvo”, da „ne bismo sredstvima kulture izgubili i samu kulturu”. Motivišući ove postavke on daje vrlo jasnu sliku o tome šta podrazumeva pod ovim porocima i strastima, potrebnim kulturi: „Za ličnost nevezana mržnja, hladnokrvnost ubice s mirnom savešću, onaj opšti žar, koji u
bojana888
cilju uništenja neprijatelja stapa ljude u jedno, ponosna ravnodušnost prema velikim gubicima, prema sopstvenom postojaniu i postojanju bliskih...”, to su neophodne crte varvarstva, koje rat sobom donosi za kulturu koja bi inače propadala u učmalosti. Ovu teoriju varvarstva Niče dosledno sprovodi u svojoj estetici. Niče vodi strasnu polemiku protiv „humanizma” Kantove i Šopenhauerove estetike i sa njemu svojstvenom paradoksalnom oštrinom formuliše svoje stanovište: „Utančavanje svireposti spada u izvore umetnosti.” Dalje razvijanje ove misli mora dovesti Ničea do zaključka da baš ona karakteristika umetnosti, koju je napred, kod francuskih romantičara i kod Riharda Vagnera nazvao varvarstvom ološa demokratske epohe, varvarstvom nasilja nad receptivnim, sad postaje bitno obeležje svake umetnosti koje treba odobriti. Niče u svojoj polemici protiv „nezainteresovanosti” Kantove estetike izlaže: „U najvećoj meri zainteresovano i bezobzirno pristrasno udešavanje stvari... uživanje u nasilju posredstvom
umetanja smisla... estetski gledalac miri se sa nasiljem i čini suprotno od svog uobičajenog reagovanja na spoljašnje stvari...” Dakle: Niče čini centralnim osnovnim načelom čitave svoje estetike onaj isti umetnički princip koji je ranije odlučno odbijao kao obeležje „krotkog varvarstva” moderne civilizacije. Istu antinomiju susrećemo u pojačanom obliku kad pristupamo pitanju
dekadencije, ovom centralnom pitanju Ničeove estetike. Niče je borbu protiv dekadencije u svim oblastima smatrao centralnim problemom svoje mislilačke delatnosti. On je svoju glavnu zaslugu video u tome što je prihvatio borbu protiv te bolesti kapitalističke civilizacije koja se sve više širi. Kad protiv Vagnera operiše sa Bizeovom „Karmen”, njegovi su odlučujući argumenti: „Vraćanje prirodi, zdravlje, vedrina, mladost, vrlina!” A kritiku Vagnera on usmerava na pitanje Vagnerove „bolesti”. Šopenhauer, filozof dekadencije, uključio je Vagnera u svoj krug i napravio od njega tipičnog umetnika dekadencije. „A to je već ozbiljna stvar. Nikako nisam voljan da ravnodušno posmatram kako taj dekadent upropašćuje naše zdravlje - i uz to još i muziku! - Da li je Vagner uopšte čovek? Nije li on pre neka bolest? Čega god se dotakne, učini bolesnim... muziku je učinio
bojana888
bolesnom.” I kao što je ranije želeo da Vagnerovu vulgarnost raskrinka, stavljajući ga u isti red s francuskim romantičarima, s Viktorom Igoom itd., tako ga sada raskrinkava kao dekadenta nastojeći da dokaže njegovu povezanost sa evropskom dekadencijom, Bodlerom, Gonkurima, Floberom. Za ispitivanje mitske sadržine Vagnerovih tekstova predlaže ovaj metod: „Prenesimo Vagnera u realnost, u savremenost - ili budimo još svirepiji: u građanske uslove. Šta će biti od Vagnera? Kakva iznenađenja pritom doživljujemo! Da li biste verovali da Vagnerove junakinje, sve odreda, čim skinu kožuh junakinja, u dlaku liče na madam Bovari! - kao što bi bilo lako razumljivo da se Floberu moglo prohteti da svoje junakinje prenese na skandinavsko ili kartaginsko tle i da ih, mitologizovane, ponudi Vagneru kao libreto. Ako stvari gledamo sa izvesnog odstojanja, izgleda da Vagnera nisu zanimali drugi problemi već samo oni koji danas zanimaju male pariske dekadente. Uvek na pet koraka od bolnice!” Baš na toj dekadentskoj suštini njegovog bića počiva Vagnerov uticaj u evropskim razmerima. „Koliko srodstvo mora da postoji između Vagnera i čitave evropske dekadencije kad ova ne oseća u njemu dekadenta! On spada među te dekadente; on je njihov protagonist i njihovo najveće ime... Uzdižući njega, oni uzdižu sami sebe. - Ne braniti se od njega, to je već znak dekadencije. Instinkt je oslabljen, ono od čega bi trebalo da zaziru, njih privlači. Hvataju se za ono što samo ubrzava njihov pad u provaliju.” S tim u vezi, polazeći od kritike Vagnerovog umetničkog stila, Niče daje iscrpnu kritičku analizu estetskog načina ispoljavanja dekadencije, karakteristiku opšteg stila bolešljivosti. Centralna tačka ove analize jeste da u dekadenciji propada svako osećanje za jedinstvo i totalnost. „Šta karakteriše svaku književnu dekadenciju?” - pita Niče. - „To što život više ne obitava u celini. Reč postaje suverena i izdvaja se iz rečenice, rečenica nabuja preko mere i zamrači smisao stranice, stranica oživljuje na račun celine - celina nije više celina. Ali karakteristično je za svaki stil dekadencije: svuda anarhija atoma, disgregacija volje, na jeziku morala ’sloboda individue’ - sve to prošireno u političku teoriju: jednaka prava za sve. Život, jednaka potpunost života, vibracija i egzuberancija života potisnute u najsitnije elemente, a ostatak je lišen života. Svuda paraliza, tegobnost, obamrlost ili
bojana888
neprijateljstvo i haos; i jedno i drugo je sve uočljivije čim prelazimo na više oblike organizacije. Celina uopšte više ne živi: ona je krpljena, napabirčena, nategnuta, veštačka tvorevina.” Jedina pohvala kojom je Niče, polazeći od ove uništavajuće kritike dekadencije, udostojio Vagnera, takođe ga karakteriše kao dekadenta: „Vagneru se samo u iznalaženju najsitnijih pojedinosti, u izradi detalja možemo diviti - on zaslužuje u svakom pogledu da ga na tom polju nazovemo majstorom prvog reda, našim najvećim muzičkim
minijaturistom...” Ta porazna kritika dekadencije u umetnosti besumnje sadrži tačna i umesna zapažanja, ali ima i svoje vrlo zanimljivo naličje. Ničeova maločas iznesena opšta kritika dekadencije zaslužuje pažnju sa dve strane. S jedne strane, njegov fašistički biograf Ernst Bertram dokazao je da ona u svim svojim bitnim crtama potiče iz nekog napisa Pola Buržea, spisatelja koga sam Niče smatra tipičnim predstavnikom moderne dekadencije. S druge strane, svakome ko iole poznaje Ničea pašće u oči, čitajući ovo mesto, da je to ne samo kritika dekadentnog nedostajanja stila i dekadentnog raspadanja Vagnerovog stila, nego ujedno i odlična karakteristika načina mišljenja i pisanja samog Ničea . Ničeu - o čemu govori i moto naše studije - nisu ostale skrivene one tesne niti koje su njega samog vezivale za književnu i umetničku dekadenciju. On je vrlo dobro znao koliko je unutarnje povezan sa svim onim što on osuđuje kao dekadentno, koliko je njegovo mišljenje - bar u namerama i pretenzijama - bilo savlađivanje sopstvene dekadencije. A odista je karakteristično za Ničea da u istom periodu svog razvitka, kad protiv „bolesnog” Vagnera operiše „zdravim” Bizeom, on nemačkoj „snazi” i „zdravlju” polemički suprotstavlja „bolešljivost” pariske dekadencije. „ Umetnik nema u Evropi druge domovine sem u Parizu... Nikako ne bih mogao reći u kojem veku istorije bismo mogli sabrati tako radoznale i ujedno delikatne psihologe kao u današnjem Parizu. Nasumce nabrajam - jer njihov broj nije neznatan - gospodu Pola Buržea, Pjera Lotija, Žipa, Mejaka, Anatola Fransa, Žil Lemetra... Među nama rečeno, to pokolenje čak više cenim nego njegove velike učitelje...” Ali to pretpostavljanje „bolesti” „zdravlju” on prenosi i na samog
bojana888
Vagnera. Dok u svom spisu Niče kontra Vagner (1888) prebacuje Vagneru da se od Fojerbahove „zdrave čulnosti” srozao do hrišćanske dekadencije i patologije „Parsifala”, on ga u delu Ecce Homo (1888) napada baš sa suprotne strane. Tu govori o dejstvu koje je Vagnerov „Tristan” imao na njega: „U ubogom svetu živi onaj ko nikad nije bio dovoljno bolestan za ovo dvojstvo ’naslade i pakla’...” Besumnje, ovo delo je Vagnerov non plus ultra; on se od njega odmorio u „Meistersinger”-ima i u „Ringu”. „Postati zdraviji, to je za prirodu kao što je Vagnerova nazadak...” U svom poslednjem periodu Niče, svakako, smatra da je postao „zdrav” i da je „bolest” njegove dosadašnje dekadencije bila samo prelazni stupanj. Ali isto tako kao što je njegova kritika Vagnerovog stila ujedno bila njegova estetska samokritika kao književnika, odnosi se i citirana izjava o Vagneru na njega samog. Naravno (kao i kod Vagnera), samo hipotetički, jer Niče nikada nije postao zdrav, ni u smislu njegovih sopstvenih definicija. Videli smo da Niče u svom zrelom periodu, pored Vagnera kao umetnika dekadencije, šiba i Šopenhauera kao filozofa dekadencije. Pesimizam je za zrelog Ničea jedan od najkarakterističnijih simptoma dekadencije. Vagnerov razvitak ka pesimizmu, njegov razvitak od Fojerbaha ka Šopenhaueru, od Sigfrida ka Parsifalu, za Ničea je tipičan simptom
dekadentnog
karaktera
Vagnerove
umetnosti,
a
Šopenhauer
svojom
pesimističkom filozofijom postaje musagetom7 evropske dekadencije. Sve to dovoljno jasno proizilazi iz naših dosadašnjih analiza. Da pogledamo sada nešto bliže naličje Ničeove borbe protiv pesimizma. Već smo istakli kao osobenost Ničeovog filozofskog stava da on pokušava da opravda kapitalizam odobravanjem njegove „rđave strane”, a iz tog filozofskog stava dosledno proističe njegovo odobravanje varvarstva. Na dvostranost Ničeove filozofije se nužno nadovezuje da ova afirmacija života, polazeći od njegove „rđave strane” dovodi do paradoksalne i protivrečne filozofske tendencije: afirmacija života sa pesimističke strane. Ovde bi bilo nemoguće izložiti sve filozofske protivrečnosti koje proizilaze iz ovog Ničeovog stava. Za nas je savršeno dovoljno da znamo kako Niče - poput Šopenhauera - vidi suštinu umetnosti u tome da se 7 Zaštitnik i pokrovitelj. - Prev.
bojana888
život, koji treba sam po sebi odbaciti i prema kome se misaono možemo samo pesimistički odnositi, veliča i u umetničkom delu čini dostojnim afirmacije. Samo što Šopenhauer kao pravoliniski i dosledni pesimist umetnost shvata kao jedan od oblika odstranjivanja od života, dok Niče preduzima paradoksalni pokušaj da tu funkciju umetnosti učini pokretačem svoje pesimističke afirmacije života. (Iz te pesimističke afirmacije života proističe Ničeov „herojski realizam”, koji njegovi današnji fašistički poštovaoci najviše uznose.) Već je njegovo mladalačko delo Rađanje tragedije, napisano još pod jakim uticajem Šopenhauera, posvećeno tom problemu. U jednom kasnijem projektu za nov predgovor ovome delu Niče karakteriše svoj tadašnji osnovni problem na sledeći način: „Najranije sam shvatio ozbiljnost odnosa umetnosti i istine: a još i danas sa svetim strahom stojim pred tim dvojstvom. Njemu sam posvetio svoju prvu knjigu; Rađanje tragedije veruje u umetnost sa pozadine jedne druge vere: da nije moguće živeti sa istinom , da je ’volja za istinom’ već sistem degeneracije.” Ovaj osnovni problem ostaje u središtu Ničeovog shvatanja umetnosti. I u svom poslednjem periodu on kaže u jednoj skoro šopenhauerovskoj formulaciji: „Svet se može opravdati samo estetski.” I dosledno ovom osnovnom shvatanju, on suštinu umetnosti definiše ovako: „Pokretačka snaga je preobražavanje sveta da bi ovaj postao podnošljiv : pretpostavlja se, dakle, silno osećanje protivrečnosti... ’Odvojenost od interesa i od svog Ja’ je besmislica i netačno zapažanje. - Naprotiv, osnovno je ushićenje da sada živimo u
našem svetu, da smo se odvojili od straha prema tuđem!” Filozofsko obrazloženje suštine umetnosti ostaje, dakle, pesimističko u šopenhauerovskom stilu, i posto je Niče mislio da je Šopenhauerovu filozofiju i njen dekadentni pesimizam potpuno savladao: ideološki preduslov umetnosti ostaje, naime, gledanje na svet kao na haos, kao na besmislenu zbrku iracionalnih i neprijateljskih sila, samih po sebi nepodnošljivih i dostojnih poricanja, a koje samo stilizacija umetnosti, prerušavajući i iskrivljujući ih, može da učini podnošljivim. S tim shvatanjem i Niče, kao i Šopenhauer, dospeva u oštru suprotnost sa
bojana888
svim tradicijama revolucionarne epohe buržoazije, s nemačkom estetikom od Kanta do Hegela koja, i pored svih razlika u svojim ideološkim osnovima, ipak polazi od shvatanja da je zadatak umetnosti da uobliči razumnu suštinu sveta, da se umetnička stilizacija sastoji u oslobađanju te suštine od sporednih proizvoda puke empirije koje stvaraju zbrku. Svakako i kod Ničea postoji tendencija, nipošto nebitna, da se približi tom pravcu klasične estetike. U toku svoje borbe protiv vagnerovske, šopenhauerovske, bizmarkovske dekadencije Niče pokatkad dospeva u ponešto slobodniji odnos prema Hegelovoj filozofiji nego u svom mladićkom dobu. Međutim, zbog društveno-istoriskih osnova njegovog filozofiranja, ova tendencija ne dovodi do stvarnog savlađivanja protivrečnosti njegovog mišljenja, nego, naprotiv, samo povećava antinomije u njegovoj estetici i njegovim sudovima o pojedinim umetnicima i umetničkim delima. U svojoj borbi protiv Vagnera i umetničke dekadencije
Niče
je, naime,
prisiljen
da
Vagnerovom
plebejskom
„monumentalizmu” suprotstavi zahtev za istinskim, klasičnim velikim stilom. Obrazlažući taj svoj zahtev, on mora da protiv Vagnera ističe princip razumnosti umetničkog dela, značaj logike u kompoziciji velikog umetničkog dela. „U nelogičkom, u polulogičkom ima mnogo zavodljivog - to je Vagner temeljito pogodio - ...Njemu nedostaje strogost i muškost logičkog razvitka: ali je on našao ono što je ’efikasnije’!” A na drugom mestu: „Za dramu je potrebna gvozdena logika, ali zar je Vagner uopšte mario za logiku!” Ova principijelna polemika usmerena je protiv čitavog iracionalističkog razvitka nemačke drame posle klasika i uopšte protiv čitavog modernog razvitka književnosti. Za to je, naravno, i Ničeu potrebno da joj, pored strogo estetskog isticanja principa razumnog, da i istorijsko obrazloženje. Već u svojim izlaganjima koja nadovezuje na poslednji pomenuti iskaz, on u više navrata naglašava da Vagnerova publika nije bila Ko rnejeva publika. Ničeova naklonjenost francuskoj književnosti i umetnosti, njegova parola protiv Vagnera: „Il faut méditerraniser la musique”,8 kristalizuje se oko njegove tendencije da veliča klasičnu francusku književnost za strogost i logičnost u kompoziciji. Niče ide često i dotle da izjavljuje: „Moj artistički ukus ne uzima u zaštitu imena Molijera, Korneja i 8 Treba mediteranizirati muziku. - Prev.
bojana888
Rasina bez pritajene srdžbe protiv razuzdanog genija kakav je Šekspir.” Na drugom mestu poziva se na polemiku Bajrona protiv Šekspira kao uzora i citira iz nje: „Svi mi sledimo u svojoj unutrašnjosti pogrešan revolucionaran sistem... Šekspira smatram najgorim uzorom, mada najizvanrednijim pesnikom.” Niče zahteva da se ispod ruševina ovog pogrešnog razvitka XIX veka ponovo iskopa prava umetnost: „Ne individue, već više-manje idealizovane maske; ne stvarnost, već alegoričko uopštavanje; savremeni karakteri i lokalni kolorit, utuljeni skoro do nevidljivosti i mitski preobraženi; savremeno osećanje i problemi sadašnjeg društva, kondenzovani u najjednostavnije oblike, lišeni svojih dražećih, uzbudljivih i patoloških osobina, tretiranih tako da u svakom drugom pogledu sem umetničkom ostanu bez dejstva; nikakva nova građa i nikakvi novi karakteri, već stari davno naviknuti u stalnom ponovnom oduhovljavanju i oblikovanju - to je umetnost kako ju je Gete kasnije shvatio, kako su je Grci, pa i Francuzi gajili.” I on svoje poglede o uzornom istinskom i velikom stilu rezimira ovako: „Veliki stil nastaje kad lepo nadjača strašno.” Ova tendencija u Ničeovoj estetici i estetskoj kritici, pored sve svoje oprečnosti njegovim poznatim nam već sudovima o umetnosti, nipošto nije za njega od sporednog značaja. Niče nije samo poštovalac tragedie classique,9 već i njenog poslednjeg velikog predstavnika, Voltera. Svoju knjigu „Menschliches, allzu Menschliches” 10 posvetio je prvobitno Volterovoj uspomeni i u više mahova hvali vanrednu umetničku mudrost Volterovih tragedija, naročito „Muhameda”. U Volterovoj suprotnosti prema razvitku XIX veka i Rusou - koga Niče smatra duhovnim ocem svih tih lažnih demokratskih tendencija - vidi ne samo umetničku nego i političku i ideološku suprotnost. Niče piše o ovoj „mahnitosti u učenju o prevratu” o Volteru i Rusou: „Nije Volterova priroda, naklonjena umerenosti. sređivanju, raščišćavanju i pregrađivanju, već su Rusoove strasne gluposti i polulagarije probudile optimistički duh revolucije, kome dovikujem: ’Ecrasez l’infâme!’ 11 Njime je za dugi period odagnan duh prosvećenosti i progresivnog razvitka : prionimo 9 Klasične tragedije. - Prev. 10 Ljudsko, previše ljudsko. - Prev. 11 „Smrvite gada!” - Prev.
bojana888
svaki na svom polju - ne bismo li ga mogli opet dozvati.” Prema tome, osnovna estetska linija ove Ničeove tendencije je spasavanje logike i razuma od preterane iracionalističke osećajnosti XIX veka, spasavanje tradicionalnog aristokratskog karaktera umetnosti od plebejsko-demokratskog kuženja. Ali ova tendencija kod Ničea dolazi u nerazrešivu protivrečnost s njegovim opštim pesimističkoiracionalističkim tendencijama. Maločas smo videli da je za Ničea Rusoov optimizam bio izraz njegove vulgarne revolucionarnosti. Aristokratska, tradicionalna, „logička” tendencija kod Ničea je povezana s dubokim pesimizmom, sa skepsom koja sve razjeda, naročito u pogledu mogućnosti i vrednosti saznanja spoljašnjeg sveta. Nemoguće nam je da na ovom mestu detaljno analiziramo Ničeovu agnostičku teoriju saznanja, koja je u vrlo bliskoj srodnosti s mahizmom i koja je vrlo snažno delovala na fašistički neomahizam. Njegov stav ilustrovaćemo samo jednim vrlo karakterističnim citatom da bismo zatim mogli govoriti o estetskim zaključcima iz njegove agnostičke teorije saznanja. „Nije svet kao stvar po sebi - taj je lišen smisla i dostojan homerskog smeha! - već je svet kao zabluda tako značajan, dubok, čudesan, obremenjen srećom i nesrećom.” A iz tog agnosticizma Niče nepoštedno izvodi sve zaključke koji se odnose na ocenu nauke i naučnosti. „Kad se sve to pretpostavi, šta mora da bude sa naukom? U kakvoj se svetlosti ona pojavljuje pred nama? Strogo uzevši, skoro kao protivnik istine: jer ona je optimistička, ona veruje u logiku.” Ničeova analiza umetnosti uvek polazi od nemogućnosti saznanja spoljašnjeg sveta. Umetnik - kaže Niče - „u pogledu saznanja istine ima slabiju moralnost nego mislilac”. Govoreći o umetnosti velike prošlosti, Niče konstatuje da je njena veličina tesno povezana s verom umetnika u lažne „večite istine”. Ali on se ne zadovoljava istorijskim konstatacijama te vrste, već se trudi da svuda na konkretnim problemima estetike dokaže da se stvaralački metod umetnosti objektivno zasniva na nemogućnosti saznanja sveta i na bezvrednosti takvog saznanja. Na taj način, on vanredno zanimljivo analizira umetničko stvaranje ljudi. „Kad kažu da dramatičar (i uopšte umetnik) stvara istinske karaktere -
bojana888
onda je to samo lepa obmana... O istinskom živom čoveku znamo, ustvari, malo, i vrlo površno uopštavamo kada mu nakalemljujemo ovakav ili onakav karakter: tom našem
vrlo nesavršenom odnosu prema čoveku pesnik se odaziva time da o ljudima pravi isto tako površne skice (i u tom smislu „stvara”) kao što su površna naša saznanja o njima... Umetnost polazi od čovekovog prirodnog neznanja u pogledu svoje unutrašnjosti (tela i karaktera)...” Sa tog gledišta Niče je potpuno dosledan kada, kao što smo videli, suštinom umetnosti smatra „nepoštedno doterivanje stvari”. Polemišući protiv klasične nemačke estetike, on kaže: „U estetskom razmatranju objekat je skroz naskroz falsifikovan.” I ovo shvatanje, ma koliko i protivrečno Ničeovom „logičkom klasicizmu”, ipak je nužan zaključak iz pesimističke osnovne tendencije njegovog mišljenja. Suočavajući se sa svetom kako ga Niče vidi, zadatak umetnosti može biti samo: „Izmišljanje i doterivanje jednog
sveta, u kome se mi sami afirmiramo u svojim najunutrašnjijim potrebama.” Nerešiva antinomija Ničeove filozofije i estetike dovodi ga na paradoksalno dosledan način do toga da se ova afirmacija može izvršiti samo na osnovu falsifikovanja sveta i čoveka, jer sa istinom i u istini čovek ne može živeti. Vodeći nepoštednu borbu protiv lažljivosti moderne dekadentne umetnosti, Niče istovremeno postaje osnivač principijelne hipokrizije kao osnove estetike. On postaje osnivač modernog antirealizma. Iste antinomije se, naravno, pojavljuju i kada Niče želi da odredi mesto umetnosti u opštem razvitku kulture. On razvija svoju delatnost u vreme najbujnijih larpurlartističkih tendencija u evropskoj književnosti. Posle onoga što je rečeno, neće nas iznenaditi što je postao istovremeno najžešći protivnik i najekstremniji predstavnik onih tendencija koje su nastojale da umetnost pretvore u čisto formalnu artistiku. Artističke tendencije mogao je čitalac jasno uočiti i iz dosadašnjeg izlaganja. Pesimističko-agnostički filozofski stav nužno primorava Ničea da u svojoj estetici odgurne ustranu sva pitanja sadržaja i da na prvo mesto - kao i svaki larpurlartistički pravac - stavi isključivo formu. Mada se Ničeove simpatije prema klasicizmu objašnjavaju pretežno političkim razlozima,
bojana888
ipak su njegove norme ocenjivanja čisto formalne. Sputanost u formi, prinudu, pregrade smatra momentima iz kojih može da izvire zdrav razvitak umetnosti. „Igrati u okovima” to mu je ideal. „Svaki grčki umetnik, pesnik i pisac postavlja pitanje: koja je to nova
prinuda koju on sebi nameće...? ’Igrati u okovima’, otežati stvar i onda je zastreti obmanom lakoće - to je veština koju žele da nam pokažu.” Strogu skučenost u klasicističkoj drami, zahtev jedinstva mesta i vremena, vezanost u stihu i rečeničnom sklopu, vezanost muzike kontrapunktom i fugom, vezanost grčke rečitosti gorgijanskim figurama itd., - sve to smatra sredstvima za dostignuće savršenstva oblika. „Tako uče postepeno graciozno koračati po uzanim mostićima iznad vrtoglavih ponora, a za tu muku im je nagrada najveća gipkost u kretanju.” Zahteve lart pour l’arta ne bi mogli ni u Parizu Flobera i Bodlera oštrije formulisati. Ali ova Ničeova osnovna estetska tendencija je u nepomirljivoj suprotnosti s njegovom kulturnom filozofijom umetnosti. On energično zauzima stav protiv „umetnosti umetničkih dela”. „Umetnost treba, pre svega, da ulepša život, dakle treba nas same da učini podnošljivima, po mogućstvu prijatnima za druge... Zatim umetnost treba da sakrije ili da pretumači svaku rugobu... Pored tog velikog, štaviše najvećeg zadatka umetnosti, takozvana stvarna umetnost, umetnost umetničkih dela je samo privesak.” Sa toga kulturno-filozofskog gledišta Niče osuđuje modernu umetnost, jer pesnici danas više nisu učitelji čovečanstva. Stari umetnici su bili „ukrotitelji volje, preobrazitelji životinja, stvaraoci ljudi i uopšte tvorci koji su preobražavali i usavršavali život, a slavu današnjih možemo, naprotiv, tražiti u skidanju hamova, u razbijanju okova, u rušenju”. Za tu tendenciju Ničeovog mišljenja umetnost, dakle, ne postoji radi sebe same i nije najvažnija u njoj artistika, završeno rešavanje problema oblika, već, naprotiv, ona je samo sredstvo za razvitak čovečanstva naviše u smislu Ničeove teorije, tj. za njegovo biološko oplemenjivanje. Stoga su pesnici, prema ovom Ničeovom zahtevu, „putovođe u budućnost”; njihov zadatak je da „poeziju stave u službu lepog čovečjeg lika”; pravi cilj pesništva nije „slikanje današnjice, oduhovljavanje i opevanje prošlosti, već ukazivanje puta u budućnost”. Ta funkcija umetnosti, u ovoj vezi, za Ničea je isto tako isključivo
bojana888
merilo njene vrednosti, kao što je ranije artističko formalno savršenstvo bilo isključivi kriterij vrednosti umetničkih dela i umetnika.
III
Mogli bismo, po volji, povećati broj svih tih antinomija, pošto Ničeova filozofija skoro u svakoj svojoj tačci pokazuje istu antinomijsku strukturu. A te antinomije ukazuju uvek na svoju osnovicu, na Ničeovu društveno-istorijsku poziciju. Mi smo tu Ničeovu poziciju već okarakterisali time da je on kapitalistički razvitak, a naročito kapitalističku kulturu kritikovao - nesvesno - sa dva stanovišta: sa stanovišta prošlosti, ranog kapitalizma i sa stanovišta utopije, budućeg imperijalističkog razvitka. Kao i za svakog romantičarskog kritičara kapitalizma, i za njega je centralni doživljaj: degradacija i depravacija čoveka usled kapitalističkog pretvaranja u stvar. Niče je živeo u periodu kada je kapitalizam bio mnogo razvijeniji, a klasna borba između buržoazije i proletarijata na višem stupnju nego za vreme najznačajnijih predstavnika romantičarskog antikapitalizma. Posledica toga je da je njegova kritika, u upoređenju sa njihovom, s jedne strane, više ideološka, više čisto kulturna kritika, da on o ekonomskim problemima kapitalizma takoreći ništa i ne razume i nimalo ga oni ne interesuju, a, s druge strane, degradirujuće dejstvo kapitalizma u Ničeovo vreme je mnogo izrazitije nego za vreme cvetanja romantičkog antikapitalizma. Usled toga, kritikujući kapitalističku kulturu isključivo sa stanovišta njenih posledica i simptoma u duhovnom životu i u delatnosti čoveka, Niče vidi te protivrečnosti šire, sadržajnije i paradoksalnije od većine svojih romantičarskih prethodnika. Antinomijska struktura Ničeovog mišljenja se vrlo jasno ispoljava pri posmatranju ovih simptoma. Njegovu kritiku degradacije čoveka mogli bismo vrlo sažeto obuhvatiti time da kapitalistički razvitak deformiše i izopačava čoveka, kako u njegovom osećajnom životu, tako i u njegovom razumu. Dešava se to usled toga što ovaj razvitak u osećajnom
bojana888
životu stvara suvišak beskorisnih „oslobođenih” osećanja i doživljaje koji ni u čemu nisu ukotvljeni i ni u što se ne slivaju, a u isto vreme čini da čovečji osećajni život, njegova sposobnost recepcije prema doživljajima kržljavi, osiromašava i presahnjuje. A to isto se dešava u oblasti čovečjeg razuma. Čovek se, s jedne strane, prekomerno intelektualizuje, razum dobija prevlast nad njime, što ubija svaku prvobitnost doživljaja, a, s druge strane, nastaje opšte oglupavljenje ljudi, opadanje njihove sposobnosti da razaberu šta je za njih bitno, da pravilno razlikuju korisno i štetno. Ta mnogostruka vizija o zakržljavanju modernog čoveka čini Ničeovu polemiku protiv dekadencije zanimljivom. Ma koliko da su pogrešne njegova polazna tačka, njegovi zaključci, njegova namera itd., ipak on svestranim posmatranjem tih simptoma stvarno razotkriva niz važnih pojavnih oblika ideologije kapitalizma u propadanju. Svakako je relativna pravilnost ovih polemičkih posmatranja u najtešnjoj vezi s apsolutno reakcionarnom stranom njegovog filozofskog stava. Kao osobenost Ničeovog mišljenja već smo istakli da on, u suprotnosti s većinom romantičarskih antikapitalista, nije utopist „dobrih strana” kapitalizma, već ga, baš naprotiv, brani i veliča sa stanovišta njegovih „rđavih strana”. Pošto sve više postaje nemogućno da se protivrečnosti kapitalizma harmonično premoste i apologetikom negiraju, a povratak patrijarhalnih odnosa je očito beznadežan, to se ideologija liberalizma i romantizma starog tipa ubrzo pretvorila u jalovo, prazno frazerstvo. Već Šopenhauer stupa na nov put apologetike kapitalizma, na put posredne apologetike, u obliku opšte kritike svakog postojanja. Niče, a pre njega Jakob Burkhart, daje Šopenhauerovoj filozofiji istoriski obrt. Dok za Šopenhauera sve postojanje predstavlja besmislen haos, čime je svaka posebna kritika kapitalističke ekonomike degradirana do smešnog sitničarstva, Niče koncentriše svoj pesimizam na problem istorije. Opšta besmislenost postojanja ostaje i kod njega kao metafizička pozadina, ali u određenim periodima čovečanstvu ipak uspeva da iz ove objektivne besmislenosti izvede subjektivan smisao (Grčka, Renesansa itd.). Tek u poslednjem veku, tek od Francuske revolucije rasulo je svom silom ovladalo čovečanstvom. Prema Ničeu, protiv tog rasula treba se boriti. Istorizacija pesimizma znači dakle, kod Ničea, ujedno i njegovo aktiviranje
bojana888
nasuprot Šopenhauerovim pasivnim tendencijama odstranjivanja od sveta. Ali, gde da otpočne taj aktivizam? Pošto Niče ne može da vidi niti hoće da vidi ijedan od objektivnih uzroka degradacije čoveka koju je zapazio, mora da odvoji čoveka od njegovih društvenih osnova i da od njega napravi mitsku figuru. Dekadentnom čoveku, koji danas prevlađuje i koga su iskvarili hrišćanstvo, Sokrat, Ruso itd., treba suprotstaviti „novog čoveka”. Ne naziva Niče sebe uzalud s ponosom psihologom. Čitava njegova filozofija nije ništa drugo nego do mita naduvana psihologija njegovog sopstvenog razvitka: preokret u čoveku koji je bio opčinjen savremenom dekadencijom (obožavanje Šopenhauera i Vagnera, iluzije o Bizmarkovom Rajhu), ali je kasnije sagledao lažnost tih tendencija i tim sagledavanjem „ozdravio”, „savladao” dekadenciju. Taj sopstveni doživljaj psihološkog savladivanja dekadencije Niče uopštava u jednu filozofiju istorije i kulture. Ova doživljavana osnova daje njegovoj - objektivno apologetskoj - filozofiji subjektivni akcenat proživljenosti, originalnosti i iskrenosti. Iza Ničeovog doživljaja objektivno se skriva samo iluzija da se protivrečnosti stvarnog kapitalizma mogu savladati mitom jednog izmišljenog razvijenijeg kapitalizma, imperijalizma. Jezgro Ničeovog metoda mitiziranja sastoji se, dakle, u tome da se istorijski principi koji se bore pretvore u ljudske tipove koji se bore, a zadatak je filozofa da u te ljudske tipove psihološki proniknu. Ova mitska psihologija sakriva pred Ničeom protivrečnosti u njegovom shvatanju i njegovoj oceni protivrečnosti kapitalizma. Ona mu ujedno pridaje, na osnovici njegovog agnosticizma koji prerasta u mistiku, privid realističkog shvatanja, „naučnosti” (mitizacija darvinizma, biologizam itd.). Ujedno ova mitizacija omogućava Ničeu da prikrije kapitalistički karakter svojih utopija koje on suprotstavlja kapitalizmu. On se gnuša kapitalističke konkurencije, ali borbu za opstanak pretvara u mitski princip, a iz grčkog „Agona” (takmičenje) gradi mitologiju svakog zdravog društva, i pri svemu tome zaboravlja da je samo po starom romantičarskom receptu „rđavoj konkurenciji” suprotstavio „dobru konkurenciju”. Ista je stvar i sa natčovekom i ostalim figurama njegovih mitova. Ali to prerušavanje ide još dalje, jer mit, ostajući kapitalistički, ne izgleda
bojana888
samo kao nešto što je drukčije od kapitalizma nego ujedno i kao nešto istoriski novo: odbrana kapitalističkih principa dobija gest radikalnog juriša protiv sadašnjeg društva, karakter pseudorevolucionarnog držanja. I na toj psihološko-mitskoj osnovi Niče „savlađuje” dekadenciju. Kao što je za sebe lično gajio iluziju da je u sebi samom savladao dekadenciju, on misli da je iznutra, psihološki može savladati u mitiziranoj psihologiji svojih istorijsko-mitoloških likova. Ovim metodom nastaje njegov osobeni stav prema problemu dekadencije: on je ne osuđuje u celini kao bomirani branioci ranijih stepena razvitka, ali se i ne brčka sa slašću u baruštini dekadencije kao propali prosečni literati. Štaviše, u dekadenciji on vidi nužno
prelazno stanje koje vodi „ozdravljenju” čoveka. A na putu, kojim ovde polazi, on dosledno i dokraja sprovodi protivrečnost osnova svoje filozofije. On želi da dekadenciju prevaziđe baš time da je potencira. Elementi koji u običnoj dekadenciji koče život i dovode do njegovog raspadanja, mogu, uvećavanjem razmera, jačanjem u njima skrivene snage da se prometnu u suprotnost dekadencije. „Najzad, sve je pitanje snage: umetnik, istinski bogate i jake volje, mogao bi čitavu romantičku umetnost sasvim presaviti u antiromantičnost, ili - da upotrebim moju formulu - u dionizijsku umetnost: upravo tako kao što će u ruci najsnažnijeg sve vrste pesimizma i nihilizma postati čekić i alat više kojim će se zidati novo stepenište ka sreći.” U svemu tome vidi se jasno Ničeova duboka povezanost s tradicijama romantičarske kritike kapitalizma: Niče se borio protiv romantike, ali tako da je „rđavoj”, dekadentnoj romantici suprotstavio „dobru” romantiku, dionizisku umetnost. Svakako, Niče, kao što smo videli, preokreće sadržajno metod starih romantičarskih kritičara kapitalističke kulture. On je apologet „rđavih strana” kapitalizma. Ovakav stav omogućava mu vrlo radikalnu kritiku kulture, naoko „nemilosrdno” raskrinkavanje kulturnih protivrečnosti kapitalizma. Niče se u ovoj tačci prividno susreće s ranim buržoaskim „ciničkim” kritičarima kapitalizma. Ali samo prividno. Jer ovi - pomislimo samo na Mandvila - vrlo tačno osećaju objektivno revolucionarni karakter kapitalističkog razvitka
bojana888
svog vremena i baš iz revolucionarnog poleta objektivne istorijske uloge svoje klase crpu sposobnost i smelost da sa ciničkom jasnoćom ukažu kojim će putem krvi i prljavštine taj razvitak, po istorijskoj nužnosti, morati da prođe. Niče, naprotiv, apologetizira kapitalizam posmatrajući ga sa njegovih „rđavih strana”, jer isuviše jasno gleda a da ne bi uočio da su svi neposredno apologetski argumenti odavno postali jalovi i otrcani, da se kapitalizam može spasti samo prividno nepoštednom kritikom njegovih degradirajućih dejstava jednim „credo quia absurdum” (verujem, jer je apsurdno). Baš da bi kapitalizam misaono spasao, Niče razotkriva svu sitničavu gnusobu njegovih kulturnih pojavnih oblika i suprotstavlja im kao apologiju čitavog sistema džinovsku gnusobu svog istorijskog mita, svoje „plave beštije”, svoga „Cezara Bordžije kao pape”. Prema tome, unutrašnje jezgro Ničeovog istorijskog mita je mit varvarstva kapitalizma u propadanju. Ova apologija varvarstva kod Ničea javlja se kao veliki estetsko-istorijsko-filozofski mit, naime „preocenjivanje vrednosti” kao iz osnova novi oblik starijeg kanona lepog: Renesanse i, pre svega, helenizma. Vinkelmanovo - Lesingovo shvatanje Antike bilo je refleks pripremanja demokratske revolucije: dozivanje građanina polisa, citoyena koji se rađao, slobodnog i harmoničnog novog čoveka društva koje je trebalo stvoriti. Već s Geteovim i Šilerovim klasicizmom slabi taj socijalni patos, ali, doduše, usled unutrašnjeg produbljavanja, prodiranja u problematiku stvarno novog čoveka Evrope u stvarno novom društvu, nastalom u vihoru Francuske revolucije. Kod tobožnjih Geteovih naslednika posle poraza revolucije od 1848. ova socijalna osnova Antike kao uzora potpuno iščezava; nastaje „klasika” jedne prazne, školske, formalističke korektnosti, koja je nužno morala izgubiti vezu s glavnim strujama književnosti i života. Nazadak je nastupio vrlo brzo: nemačka reakcionarna opozicija Francuskoj revoluciji ističe ujedno novu pseudorealističku sliku helenizma. Tome je prva umetnička predigra Klajstova „Pentezileja”: eksplozija dekadentski razularenog modernog nagonskog života, spontane mržnje prema meri i razumu - i sve to u antičkom ruhu. Klajstova izvanredna pesnička plahovitost postiže vremenom pobedu u novom shvatanju Antike u
bojana888
romantičarskoj filozofiji i istoriografiji (Šeling, Geres, Krojcer itd.). Bahofen se samo svojim mitskim izražajnim oblicima dotiče ovih tendencija; on je, ustvari, otkrivač dubokosežne društvene revolucije koja osvetljava istinsku istoriju Antike: propadanja prvobitnog komunizma, prelaza s matrijarhata na patrijarhat. Alfred Bojmler, fašistički istoričar ovog razvitka, nazire vezu između Ničea i tih tendencija. Ali dok Bahofena falsifikuje u smislu mitske reakcionarnosti, on Ničeu prebacuje da preterano racionalistički, isuviše pozitivistički prilazi ovom problemu. Prigovor je malo opravdan. Besumnje je Niče jednostavniji, više „pravolinijski” i manje maglovit od mnogih svojih prethodnika. Ali je njegova osnovna tendencija ista: prvo, i kod njega nestaje povezanost između demokratske slobode antičkog građanina polisa i lepote grčke umetnosti; drugo, lepota i harmonija nisu ni kod njega više centralne kategorije estetike; treće, „preocenjivanje” Antike, kao uzora i on tumači tako da su Grci uspeli da preobraze sve nagone varvarskog haosa kako bi od njih stvorili silu, koja se sprovodi tiranski, koja ugnjetava i osvaja. Ničeov ideal helenizma (baš kao i njegov ideal Renesanse) ističe te epohe kao vrhunac onog varvarstva koje je, prema njegovom shvatanju, jedino kadro da ukaže na izlaz - na militarističko-imperijalistički izlaz iz kulturne krize njegovog vremena, iz porođajnih muka nemačkog i internacionalnog imperijalizma.
***
Sa svim ovim osnovnim tendencijama svoje filozofije Niče otvara onaj proces razvitka buržoaske ideologije koji se u imperijalizmu posle svetskog rata sliva u fašističku ideologiju. Ponavljamo: u fašističkoj filozofiji i estetici nema ni jednog jedinog motiva na čiji izvor ne bismo naišli u prvom redu kod Ničea. Nije pritom toliko bitna neposredna srodnost pojedinih izreka i sudova, koliko opšti metod shvatanja kulture i umetnosti. Socijalna demagogija fašizma isto tako je produženje Ničeove indirektne apologetike
bojana888
kapitalizma, kao što i čitava fašistička koncepcija o „eliti” potiče iz Ničeovog suprotstavljanja čoveka nižeg i višeg, iz njegove teorije resantimana itd. Fašizam, dakle, s pravom vidi u Ničeu jednog od svojih najznačajnijih predaka. Ali, fašizam se, kao što smo videli, istovremeno odnosi prilično nepoverljivo prema izvesnim crtama Ničeovog metoda i njihovim rezultatima. To je razumljivo. Jer između Ničea i fašizma leži ceo ljudski vek ideološkog propadanja kapitalizma. Ničeov utopijski san o imperijalizmu postao je strašna stvarnost. Zato fašizam u mnogom pogledu teško može podnositi paradoksnu nepoštednost Ničeovog mišljenja. Spolja blistava a u suštini bedna, skroz lažljiva eklektika fašizma prinuđena je da Ničeove protivrečnosti dovede do grube površne, demagoške „sinteze”. Fašizam se ne može lišiti „velikih likova” Bizmarka i Vagnera, i mora da ih „izmiri” s Ničeom. On ne može podneti Ničeovo prostodušno uvažavanje romanske kulture, Ničeov zahtev za latinski jasnim i preciznim načinom izražavanja. (Sa tog gledišta Niče je smatrao Hajnea jedinim zaista velikim nemačkim književnikom posle Getea.) Fašizam
pretvara
Ničeovu
antirealističku
estetsku
tendenciju,
njegov
zahtev
„falsifikovanja” estetskog objekta, „nepoštednog i pristrasnog udešavanja stvari” u grubo apologetsko veličanje varvarstva trulećeg monopolističkog kapitalizma površnim, eklektičkim novinarskim mitovima. Taj stav fašizma prema Ničeu najjasnije pokazuje Ničeov položaj u razvitku nemačke buržoaske ideologije. S jedne strane, Niče je prvi nemački mislilac širokog uticaja kod koga jasno dolaze do izražaja otvoreno reakcionarne tendencije kapitalizma koji je počeo da truli; on je u filozofiji prvi vesnik imperijalističkog varvarstva. S druge strane, Niče je poslednji mislilac nemačke buržoaske ideologije, kod koga su tradicije klasične epohe još u izvesnom stepenu živele i dejstvovale. Svakako, u obliku nakaznom i unakazujućem. Između klasičnog građanskog razvitka i Ničea leži romantično zamračivanje tih tradicija u periodu Svete alijanse, leži izdaja nemačke buržoazije svoje sopstvene
revolucije
1848
godine
i
posle
nje,
leži
njena
kapitulacija
pred
„bonapartističkom monarhijom” (Engels) u hoencolernovsko-bizmarkovskom izdanju. Prema tome, nasleđe klasičnog perioda Niče preuzima, opterećen svim tim reakcionarnim
bojana888
posredničkim elementima. On je poslednji nemački značajni mislilac koj) s tim nasleđem ima izvesnu živu vezu, i baš usled živosti te njegove veze, usled subjektivne strasti kojom je na svoj ličan način usvojio to nasleđe, on je postao grobar klasičnih tradicija u Nemačkoj. Njegova polemika isto tako razara prazni akademizam
liberalnog
razvodnjavanja grčkih tradicija klasika, kao što razara i bomirano veličanje Srednjeg veka, mračnjački hristijanizam romantičara. Ali u isto vreme ona pretvara klasično nasleđe, helenizam, Renesansu, francuski XVII i XVIII vek, nemačku klasiku u mit dekadentnog varvarstva. Ovo sadržajno preinačavanje klasičnih tradicija nasleđa kod Ničea ide u korak s razaranjem metodoloških puteva za razrađivanje toga nasleđa u cilju njegovog usvajanja. Metodološki, Niče razara dosadni filološki način toga usvajanja, banalni istorizam i liberala i kasnijih romantičara. Ali na njihovo mesto on postavlja metod samovoljnih konstrukcija, prepeva istorije u mitovima, „duhovito” razvrstavanje istorije, ljudi i perioda. Povezanost velikih ličnosti istorije sa stvarnim borbama njihovog vremena kod Ničea iščezava još više nego kod njegovih plitkih i banalnih antipoda. Svaki istorijski lik se kod Ničea raspada na pojedinačne psihološke osobenosti, od kojih se, po potrebi, mogu konstruisati bilo kakvi mitovi. Kao subjektivno iskren mislilac, Niče je bio potpuno svestan ovog svog metoda. „Samo ono što je lično, nikad se ne može opovrgnuti. Iz tri anegdote može se nacrtati lik nekog čoveka; ja pokušavam da iz svakog sistema izvučem po tri anegdote, a ostatka se odričem.” Tako Niče postaje predak svake samovoljne istorijske konstrukcije i stvaranja mitova u periodu imperijalizma; od impresionizma do ekspresionizma, od Simela do Gundolfa i dalje preko njih do Špenglera, Melera van den Bruka, Jingera i još dalje do Rozenberga i Gebelsa vodi put na koji je u Nemačkoj Niče prvi svesno stupio. U fašizmu rezultati toga puta postaju toliko grubi da celo nasleđe nije ništa drugo do samovoljna zbirka mogućnosti za demagoške plakate. Oblik i sadržina naprednog nasleđa u razvitku čovečanstva za buržoaziju su pod fašizmom presušeni izvori. Ali fašizam prima nasleđe dugog procesa razvitka, na čijem početku stoji Niče i u kome su i poneki buržoaski protivnici fašizma - nevoljno i nesvesno - učestvovali. Ni
bojana888
najjasnije saznavanje razlika u ideološkom nivou između Ničea i njegovih fašističkih naslednika ne može zaseniti osnovnu istorijsku činjenicu - da je Niče jedan od najvažnijih predaka fašizma.
1934 g.
bojana888
