Ekonomska Diplomatija i Svetska Privreda

VISOKA POSLOVNA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA ČAČAK

SEMINARSKI RAD

Predmet: GLOBALNA EKONOMIJA I POSLOVNA DIPLOMATIJA

EKONOMSKA DIPLOMATIJA I SVETSKA PRIVREDA

Mentor: Prof. dr Todor L. Petković

Student: Broj indeksa:

U Čačku, aprila 2011. godine

Sadržaj

I

UVOD......................................................................................................

2

1.

EKONOMSKA DIPLOMATIJA......................................................................... 1.1. Pojmovno određenje ekonomske diplomatije.......................................... 1.2. Geneza ekonomske diplomatije kao discipline........................................ 1.3. Ciljevi i načela ekonomske diplomatije...................................................

3 3 4 7

2.

FUNKCIONISANJE SVETSKOG TRŽIŠTA I SVETSKE 7

3.

PRIVREDE............ 2.1. Delovanje zakona vrednosti na svetskom tržištu..................................... 2.2. Globalizacija svetske privrede................................................................. 2.3. Novo ekonomsko jedinstvo sveta............................................................

8 8 10

GLOBALIZACIJA I SVETSKA PRIVREDA............................................................. 3.1. Regionalni trgovinski sporazumi............................................................. 3.2. Strane direktne investicije..................................................................................... 3.3. Strategijske alijanse i proces globalizacije.......................................................... 3.4. Multinacionalne kompanije.....................................................................

10 11 12 14 14

II

ZAKLJUČAK.........................................................................................

16

III

LITERATURA........................................................................................

18

I

UVOD

Sve je značajnija uloga ekonomske diplomatije u međunarodnom poslovanju i visokoj politici kao i u procesu ekonomske univerzalizacije i kod potreba za izvozno orijentisana preduzeća. Ekonomska diplomatija se bavi novim konceptom međunarodne ekonomske saradnje, ali i vezom između ekonomske diplomatije i privrede, što znači da ona ima dodirnih tačaka i u oblastima spoljne trgovine, finansija, industrijskih odnosa, pregovora i ugovora u politici kao i u biznisu. Analiza funkcije novca kao svetskog novca pokazala je da se robna razmena ne vrši samo unutar granica jedne zemlje, već da se ostvaruje i između različitih zemalja. Sa tog stanovišta privrede se dele na autarhične i otvorene privrede. Autarhična privreda je ona

2

gde se razmena robe odvija unutar granica date (jedne) zemlje. Takvih privreda danas gotovo više nema, jer niti jedna zemlja nije više dovoljna sama sebi. Otvorena privreda je ona gde zemlja svoju robu razmenjuje i sa drugim zemljama. Proces proširenja razmene između različitih zemalja naročito je intenziviran nastankom i razvojem krupne kapitalističke robne proizvodnje. Tada dolazi do pojave međunarodne robne razmene, do međunarodne podele rada, do nastanka svetskog tržišta i svetske privrede. Različit raspored prirodnog bogatstva u svetu (plodna zemlja, rude, nafta, šume i sl.) predstavljao je jedan od prvih uzroka specijalizacije zemalja u proizvodnji (podele rada) i na toj osnovi pojave međunarodne razmene. Zatim, razvoj krupne kapitalističke robne proizvodnje i afirmacija profita kao osnovnog pokretačkog motiva poslovanja, takođe uslovljava proširenje razmene i izvan granica nacionalne privrede (proširenje nacionalnog tržišta radi brže i efikasnije prodaje robe, kupovine jeftinijih sirovina, energije, radne snage i sl. i time ostvarivanje većeg profita) čime nastaje međunarodna razmena i svetsko tržište. Ovaj seminarski rad treba bliže da objasni ekonomsku diplomatiju i njen uticaj na svetsku privredu kroz: samo definisanje pojma ekonomske diplomatije i svetske privrede i kroz uticaj globalizacije na razvoj ekonomske diplomatije i svetske privrede.

1. EKONOMSKA DIPLOMATIJA Raspad bipolarnog sistema međunarodnih odnosa i čitav niz krupnih političkih i ekonomskih posledica koje su iz toga proizašle, uslovili su i određena preusmeravanja spoljnopolitičkih i ekonomskih diplomatskih prioriteta. U današnjem svetu u kome međunarodni i ekonomski odnosi predstavljaju sistem odnosa moći, političke i ekonomske, postepeno se oformljuje sistem koji sve više nastoji da ograniči države i pojedinačne privredne subjekte. Privrede postaju sve manje nacionalne, a sve više globalne, pretvarajući se tako u transnacionalni sistem proizvodnje, koji se temelji na međunarodnoj podeli rada. Međutim, bez obzira na ovaj evidentan trend u međunarodnim političkim i ekonomskim odnosima uloga država i diplomatija, kao instrumentarija promovisanja i zaštite interesa zemalja ostaje vrlo značajna, a posebno ona u oblasti ekonomskih odnosa

3

(tzv. ekonomska diplomatija). Najrazvijenije zemlje, koje svoju moć temelje na ekonomskoj superiornosti, vojnoj nadmoći i nadmoći u domenu proizvodnje, svoje spoljnopolitičke prioritete sve više prebacuju i vezuju za ekonomsku sferu, nastojeći da svoje interese realizuju, pored ostalog, i snažnim diplomatskim ekonomskim angažmanom. Uključivanje zemalja u razvoju i zemalja u tranziciji u tradicionalne međunarodne institucije (STO) i različite ekonomske integracije i trgovinske blokove (EU, NAFTA, ASEAN i dr.), zahteva novi model nastupa i diplomatskog delovanja, radi što bolje zaštite njihovih ekonomskih i političkih interesa u procesu globalizacije savremenih ekonomskih odnosa. 1.1. Pojmovno određenje ekonomske diplomatije Ekonomska diplomatija se bavi pitanjima ekonomske politike, tj. radom delegacija u standardnim stalnim organizacijama kao što je STO i BMP (Banka za međunarodna poravnanja – Bank of International Settlement) . Ekonomski diplomate takođe prate i izveštavaju svoje vlade o ekonomskoj politici u drugim zemljama, kao i savetuju ih kako najbolje da odgovore tim izazovima. Ekonomska diplomatija koristi ekonomske resurse, bilo kao koristi ili sankcije, radi ostvarivanja posebnih ciljeva spoljne politike. Vlade su takođe spremne da podržavaju nacionalni ekonomski razvoj pružanjem podrške svojim sopstvenim preduzećima, na primer, u formi saveta šta treba da izvoze, pravne pomoći, izvoznih dozvola i podsticaja/podrške kada im je potrebno. Takva podrška uključuje pomoć nacionalnim preduzećima da osnuju svoje filijale na drugim tržištima. U isto vreme, njena funkcija može takođe da uključi pripremu podrške stranim preduzećima zainteresovanim za investiranje u zemlji. Sam termin je, kako navodi prof. dr Vladimir Prvulović1 u svojoj knjizi Ekonomska diplomatija, Treće izdanje, francuskog porekla La diplomatie economique. Ovaj autor, pozivajući se na tradicionalne veze francuske i ruske škole klasične diplomatije, ističe da se termin ustalio i u ruskoj literaturi kao Ekonomičeskaja diplomatija. Za razliku od njih, u anglosaksonskoj terminologiji, tj. u engleskoj i američkoj literaturi, koristi se izraz međunarodni biznis ili trgovinska diplomatija2. Prof. Prvulović objašnjava da terminološka razlika podrazumeva i izvesne nijanse u definisanju samog pojma. Po francusko-ruskoj školi (Hauser, Coper, Ornatski), ekonomska 1

Andrej Grubačić: Globalizacija nepristajanja, str. 115

2

Na engleskom - international business or trade diplomacy.

4

diplomatija je korišćenje državnih diplomatskih instrumentana i metoda, kao i ekonomskih mera i instrumenata, na bilateralnoj i multilateralnoj osnovi radi obezbeđenja razvoja nacionalne privrede i zaštite spoljnoekonomskih interesa zemlje. Međunarodni biznis ili trgovinska diplomatija, po američkim shvatanjima, podrazumeva aktivnost države na promociji i zaštiti interesa nacionalnih firmi na međunarodnom planu, pregovore sa u čijim zemljama američke kompanije posluju, sprečavanje i izbegavanje ekonomskih konflikata na domaćem i međunarodnom planu, prikupljanje informacija i globalne promocije američke izvozne ekspanzije preko državnog diplomatskog aparata, a uz sadejstvo američkih kompanija u pregovorima. Prof. dr Vladimir Prvulović3 ističe da ekonomska diplomatija predstavlja specifičan i istančan spoj diplomatije u klasičnom smislu, ekonomskih nauka i nauka menadžmenta, metoda i tehnika pregovaranja sa stranim partnerima, odnosa s javnošću i prikupljanja ekonomskih informacija od interesa za privredu svoje zemlje ili kompanije, u cilju prodora na svetsko tržište. 1.2. Geneza ekonomske diplomatije kao discipline Diplomatija je evoluirala tokom vremena pa su njena definicija i profesionalni identitet diplomate takođe evoluirali. Podaci o istoriji diplomatije pokazuju da ona datira još od stare Grčke i da je evoluirala tokom vremena. Značajan doprinos diplomatskim metodama učinjen je u istorijskim etapama, počev od perioda procvata italijanskih gradova-država, potom u Francuskoj pre i nakon Francuske revolucije, u Engleskoj počev od industrijalizacije i ekspanzije njene imperije. Sistematski doprinosi su uglavnom počeli u SAD, naročito posle Drugog svetskog rata. Moderna diplomatija, prema mnogim izvorima, nastaje nakon potpisivanja Vestfalskog mira 24. oktobra 1648. godine između cara Ferdinanda III, nemačkih kneževa, predstavnika Holandije, Francuske i Švedske. Tačnije rečeno, Vestfalski mir predstavlja seriju sporazuma kojima je završen Tridesetogodišnji rat. Španski sporazum, kojim je završen Osamdesetogodišnji rat potpisan je 30. januara 1648. godine. Ugovorom su priznate nezavisnost Holandije i Švajcarske konfederacije. Ugovor o Pirinejima iz 1659. godine smatra se delom Vestfalskog sporazuma, a potpisale su ga Francuska i Španija. Tako, mnogi istoričari Vestfalski mir smatraju početkom moderne ere. Tim sporazumom storena je baza međunarodnog sistema suverenih dežava. Vestfalski sporazum sadrži četiri osnovna principa:4 3

Miletić, D.S., Proces globalizacije i problemi korupcije savremenog sveta, str 80

4


5

-

Princip suvereniteta nacija-država i fundamentalno pravo na samoopredeljenje;

-

Princip pravne jednakosti među nacijama-državama;

-

Princip obavezujućih međunarodnih ugovora među državama, dakle vezujućih ugovora, i

-

Princip neintervencije jedne države u unutarnja pitanja druge države. Zbog tih principa Vestfalski ugovor iz 1648. je izuzetno značajan za međunarodne

odnose. Tim ugovorom stvorena je baza modernog međunarodnog sistema nezavisnih nacija-država. Međutim, novija istorija svedoči da u konflikte mogu da uvlače i nedržavni akteri. Udar na Svetski trgovinski centar u Njujorku, 11. septembra 2001. godine, suočio je jednu državu (SAD) i njen savez sa jednim nedržavnim akterom (Al-Qaeda) koji teroriše širom sveta preko raznih mreža i saveza. Pol Mirc kaže: 5 „...evrocentrički karakter Vestfalskog sistema« ne bi mogao više odgovarati globalizovanom svetu danas i sutra“. Uz nacionalnu državu postoje danas takođe sub-nacionalni akteri 6, supranacionalni akteri7 i nedržaavni akteri, koje sve učestvuju u oblikovanju međunarodnih odnosa. U svetlosti ovog razmnožavanja aktera uključenih u međunarodne odnose i diplomatske aktivnosti, Melisen nudi najjezgrovitiju definiciju savremene spoljne politike i diplomatije, koja glasi:8 „Diplomatija se definiše kao mehanizam zastupanja, komunikacije i

pregovaranja

preko

kojih

države

i

drugi

međunarodni

akteri

vode

svoje

poslove“. Melisenova definicija9 najbolje odražava i obuhvata post-modernu prirodu diplomatije koju karakteriše simultano učešće mnoštvo državnih i nedržavnih aktera. Tako, veće zastupanje i učešće različiiitih interesnih grupa vodi, de facto, demokratizaciji političkih procesa na nacionalnim i globalnom nivou, što čini diplomatiju i međunarodne odnose podložnim raznim uticajima fragmentacije i mogućem izbijanju konflikata zbog potencijalne paralize koju mogu da prouzrokuju isuviše mnogo državnih i nedržavnih aktera sa često uzajamnim ekskluzivnim političkim ciljevima. Ekonomska diplomatija je suočena sa veoma kompleksnim standardima koje regulišu organizacije odgovorne za ekonomsku politiku kao što su, na primer, Svetska trgovinska organizacija (STO), Mođunarodni monetarni fornd (MMF) ili Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), mnoge vlade poseduju učešće brojnih ministarstava 5


6

Na primer, regioni u pojedinim zemaljama, Nemačke.

7

Na primer, EU, NAFTA

8


9

Isto, str. 129

6

specijalizovanih za ekonomska i finansijska pitanja čime smanjuju ili, čak, neutrališu uticaj i ulogu ministarstva spoljnih poslova. Na primer, državna administracija SAD je centralizovala moć odlučivanja u vezi sa trgovinskim pregovorima u okviru STO u novo stvorenoj izvršnoj službi Predsednika, Služba trgovinskog predstavništava SAD 10. Uz to, Američka administracija je osnovala Agenciju koja je locirana u Vašingtonu za unapređenje politike koordinacije za vreme Kenedi runde GATT-a, čime je ograničila kompleksnost među ministarskog sukoba nadležnosti, kao i spoljnog uticaja članova Kongresa i raznih lobističkih grupa. Napori specijalizovanih ministarstava da vode politiku koja se odnosi na problematiku međunarodnog pregovaranja i da utiču na strukturu i mehanizme globalnog upravljanja bacili su u zasenak prethodnu prominentnost ministarstva spoljnih poslova (MSP) na ekonomskom i trgovinskom polju. Rast ovih netradicionalnih žanrova multiministarstava, međunarodna diplomatija je, na primer, vidljiva u Ženevi gde ambasade mnogih industrijskih zemalja u STO poseduju veći broj službenika nego što je to slučaj sa njihovim bilateralnim ambasadama u Bernu, u Švajcarskoj. Veći broj službenika je rezultat rasta broja diplomata nav MSP i vladinih zvaničnika. 1.3. Ciljevi i načela ekonomske diplomatije Osnovni ciljevi ekonomske diplomatije jesu u ekonomskom opštenju sa inostrasnstvom, utvrđivanju konzistentne politike ekonomskog nastupa, obezbeđivanju materijalnih resursa za takav nastup, kao i obučavanju kadrova koji će sprovoditi utvrđenu politiku. Uz to, Ekonomska diplomatija ima za cilj i prikupljanje poverljivih ekonomskih informacija o konkurentima, o situaciji na stranim tržištima,rivalima, ekonomskim partnerima i kompanijama. Načela koja se primenjuju u ekonomskoj diplomatiji su:11 -

Rešavanje pitanja od nacionalnog značaja;

-

Predupređivanje konflikata;

-

Rešavanje pitanja koja su u vezi sa nacionalnom privrednom;

-

Podrška privrednim asocijacijama, preduzećima i drugim institucijama relevantnih za razvoj privrede i unapređenja ekonomskih odnosa s inostranstvom.

10

Na engleskom - the Office of the United States Trade Representative – USTR

11


7

2. FUNKCIONISANJE SVETSKOG TRŽIŠTA I SVETSKE PRIVREDE Nastankom i razvojem kapitalizma nastaje i razvija se svetsko tržište. Prerastanjem manufakturne u industrijsku proizvodnju javlja se potreba za širenjem unutrašnjeg (nacionalnog) tržišta. Proces industrijalizacije proizvodnje dovodi do produbljivanja podele rada, do specijalizacije, ubrzava razvoj proizvodnih snaga, dovodi do masovne i serijske proizvodnje, tako da unutrašnje tržište postaje preusko. S druge strane, uvećanje kapitala i težnja za ostvarivanjem što većeg profita i profitne stope, nameće potrebu traženja novih izvora sirovine i energije, jeftine radne snage, novih tržišta za proizvedenu robu itd, tako da unutrašnje tržište postaje preusko i ono se sve više širi. Svetsko tržište predstavlja skup odnosa ponude i tražnje koji se uspostavljaju između robnih proizvođača iz različitih nacionalnih ekonomija. Svetsko tržište nije homogeno. Ono se menja sa razvojem proizvodnih snaga, kao i obrnuto, razvojem svetskog tržišta produbljuje se međunarodna podela rada i specijalizacija te ubrzava razvoj proizvodnih snaga društva. Time proces stvaranja svetskog tržišta dovodi do stvaranja svetske privrede kao određenog totaliteta, što je posebno izraženo u periodu posle Velike ekonomske krize i Drugog svetskog rata. 2.1. Delovanje zakona vrednosti na svetskom tržištu Zakon vrednosti ispoljava se na svetskom tržištu u obliku svetske cene proizvodnje koja se formira posredstvom konkurencije i seljenja svih robnih proizvođača koji posluju na svetskom tržištu, odnosno učestvuju u svetskoj privredi. Jer, cena uključuje osamostaljivanje robne vrednosti u novcu i pretvaranje tržišne vrednosti u cenu proizvodnje; i dalje, posredstvom procesa svetske konkurencije - pretvaranje „nacionalnih prosečnih profitnih stopa“ u zajedničku, svetsku prosečnu profitnu stopu, tj. pretvaranje „nacionalnih cena proizvodnje“ u svetsku cenu proizvodnje. Ta se cena formira na svetskom tržištu pod uticajem konkurencije, uz učešće svih zemalja koje se javljaju kao proizvođači (prodavci) odnosno potrošači (kupci) date vrste robe ili usluga u okviru iste ili različitih proizvodnih grana. To znači da u osnovi svetske cene, koja se formira u procesu razmene na svetskom tržištu, ne leži odnos ponude i tražnje, nego vrednost koju determiniše prosečno, društveno potrebno radno vreme, nužno za njenu proizvodnju. „Ovo, internacionalno društveno-potrebno radno vreme određuju internacionalni uslovi

8

proizvodnje i internacionalna produktivnost i intenzivnost rada, što se formira kao prosek različitih nacionalnih uslova proizvodnje i različitih nacionalnih produktivnosti i intenzivnosti rada.“12 Prilikom realizacije robe na svetskom tržištu, svaka zemlje realizuje u dobijenom ekvivalentu - svetskom novcu, svoj rad samo u onoj meri u kojoj on dobija internacionalno društveno priznanje, kao internacionalni društveno priznati rad, čiju meru ne određuje zemlja sama, nego sve zemlje učesnice u svetskoj razmeni. Društvo se neprestano razvija, revolucionišu se proizvodne snage, menjaju se načini proizvodnje, pa u skladu s ovim se menjaju i forme društvene ocene individualnog (nacionalnog) utrošenog rada. Usled sve intenzivnije trgovinske razmene između zemalja sveta, proces formiranja jedinstvene internacionalne vrednosti roba i njenog konkurencijom preobraženog oblika svetske cene proizvodnje, neprekidno se odvija. 2.2. Globalizacija svetske privrede Naročito nova naučno-tehnološka revolucija (informatička tehnologija) jača međunarodnu podelu rada i sve veću međuzavisnost pojedinih zemalja, što uslovljava da svetska trgovina, kao i međunarodno kretanje kapitala i radne snage postanu sve važniji faktori privrednog razvoja. Savremenu svetsku privredu karakteriše internacionalizacija kapitala i proizvodnje, snažno prisustvo države u privredi, te globalizacija svetske privrede. Naime, ocenjuje se da ranije procese ekonomske integracije u svetskoj privredi danas zamenjuje

proces

globalizacije

svetske

privrede.

Taj

proces

čini

formiranje

Severnoameričke unije, Evropske unije i Istočno-azijske unije. Između njih se odvija proces borbe za dominaciju u svetskoj privredi i na svetskom tržištu. Sve to podstiče proces internacionalizacije kapitala i proizvodnje, što je u logici oplodnje kapitala. Jer u prirodi je kapitala širenje, prevazilaženje nacionalnih okvira i težnja ka svetskoj dominaciji. Ovi procesi su naročito intenzivirani počev od 70-ih godina ovog veka. Klasična međunarodna podela rada doživljava bitnu transformaciju. Ona se danas odvija

kroz

intrakompanijsku

i

interkompanijsku

međunarodnu

podelu

rada

transnacionalnih kompanija, kao i kroz industrijsku kooperaciju, fuziju i sl., što pretežno ostvaruju same korporacije. Ti procesi dovode i do novih odnosa u svetskoj privredi. Oni, na jednoj strani, dovode do stvaranja i jačanja razvijenih „centara“, a, na drugoj strani, dovode do nerazvijene „periferije u svetskoj privredi“. Time kapital, iako nosi nacionalno

12

Miletić, D.S., Proces globalizacije i problemi korupcije savremenog sveta, str. 114

9

obeležje, po mnogo čemu je integrisan u svetski reprodukcioni lanac kapitala preko transnacionalnih kompanija. Često se savremena svetska privreda označava kao privreda transnacionalnih korporacija. Ocenjuje se da od 80-ih godina ovog veka transnacionalne kompanije kontrolišu preko 50% svetske proizvodnje, 2/3 svetske trgovine i 3/4 međunarodnog transfera tehnologije, s tendencijom daljeg porasta. Novinu savremene svetske privrede čini kretanje u trouglu: Zapad-Istok-Jug, gde su promene evidentne i brze po svojim efektima, složeni procesi tranzicije u zemljama Istočne Evrope i novim državama nastalim raspadom SSSR-a. Težište interesovanja gotovo svih zemalja sveta prebacuje se sa ideološko-političkog i vojnog kompleksa na ekonomskotehnološki razvoj. Zavisnost u svetskoj privredi sve više se uspostavlja preko novih tehnologija i finansija na osnovu čega se uspostavlja nova matrica zavisnosti i dominacije. Imperativ napretka čini razvoj nauke i tehnologije. Tako dostignuća ove naučnotehnološke revolucije ubrzavaju proces globalizacije svetske privrede i dovode do jačanja međuzavisnosti u svetskoj privredi i na sveskom tržištu. naravno, ova međuzavisnost je različita za različite zemlje. Razvijene zemlje koje su se izdvojile snagom svojih tehnoloških dostignuća i raspoloživog finansijskog kapitala, faktički upravljaju ukupnim razvojnim procesima u svetu, čime određuju tempo i procese društveno-ekonomskog razvoja zemalja u razvoju bivših socijalističkih zemalja. 2.3. Novo ekonomsko jedinstvo sveta Navedeni i slični problemi savremene svetske privrede usporavaju razvoj, kako nerazvijenih, tako i razvijenih zemalja, zbog čega se neminovno nameće potreba za uspostavljanjem novog međunarodnog ekonomskog poretka. To nalaže potrebu izmene postojeće ekonomske situacije i stvaranje svetskog ekonomskog jedinstva na novoj, uravnoteženijoj (skladnijoj) osnovi. Obezbeđenje novog ekonomskog jedinstva sveta zahteva pre svega ubrzani industrijski razvoj nerazvijenih zemalja i prilagođavanje privrednih struktura razvijenih i nerazvijenih zemalja novoj međunarodnoj podeli rada. To podrazumeva stvaranje takvih uslova u svetskoj privredi i na svetskom tržištu u kojima će zemlje moći da pođu onim putevima privrednog razvoja koji najbolje odgovaraju njihovim ekonomskim mogućnostima i širim društvenim potrebama. Privredni razvoj nerazvijenih zemalja doprinosiće, putem povećanja kupovne moći i apsorpcionih mogućnosti tržišta, daljem razvoju industrijski razvijenih zemalja. Nova 10

međunarodna podela rada podrazumeva da nerazvijene zemlje proizvode i finalne industrijske proizvode, radi supstitucije uvoza, kao i proizvodnju za izvoz primarnih proizvoda, sve u odgovarajućoj kombinaciji koja će voditi računa o specifičnostima i potrebama svake zemlje. Da bi se nerazvijene zemlje osposobile za ovakav razvoj i podelu rada, neophodno je na nivou svetske zajednice obezbediti odgovarajući transfer nauke i tehnologije iz razvijenih u nerazvijene zemlje, zbog čega velika odgovornost pada kako na razvijene zemlje, tako i na svetsku zajednicu kao celinu, pri čemu politika oslanjanja na sopstvene snage treba da ima prioritetni značaj.

3. GLOBALIZACIJA I SVETSKA PRIVREDA Fenomen globalizacije predstavlja značajan izazov za ekonomsku nauku. Globalizacija svetske privrede predstavlja proces čije posledice daleko nadilaze ekonomsku sferu savremenog društva i koji je danas predmet raznih multidisciplinarnih istraživanja. Globalizaciju karakteriše sve veća međuzavisnost nacionalnih ekonomija sa svetskom privredom. 3.1. Regionalni trgovinski sporazumi U svetskom trgovinskom sistemu sve je veći udeo regionalnih trgovinskih sporazuma (rTS). U martu 2003. godine samo četiri članice Svetske trgovinske organizacije (STO): Hongkong (Kina), Makao (Kina), Mongolija i Kineski Taipei, nisu bile učesnice nekog regionalnog trgovinskog sporazuma. S izuzetkom Mongolije, sve one pregovaraju o regionalnim trgovinskim sporazumima. 13 Regionalizam bi mogao da bude prolazna faza ka daljoj liberalizaciji trgovine na multilateralnom nivou. Međutim, rastući broj rTS takođe može da bude prepreka tome. Mnoštvo RTS će neizbežno izazvati izvesnu meru „skretanja“ trgovine (smanjenje razmene sa trećim zemljama). Preklapanje velikog broja rTS može pravila razmene da učini nepreglednijim i time ugrozi osnovne principe Svetske trgovinske organizacije. STO za prevazilaženje tog stanja predlaže primenu dva principa. Prvo, da zemlje ne stvaraju rTS sa međusobnim povlasticama koje ne bi bile spremne da odobre i drugim zemljama, na multilateralnoj osnovi. Drugo, da postojeći rTS postave vremenski plan postepene, nediskriminatorne multilateralne primene međusobno 13


11

odobrenih povlastica. Sekretarijat Svetske trgovinske organizacije (STO) prikuplja podatke o svim rTS u cilju da se ima snimak mreže međusobnih odnosa regionalnih trgovinskih sporazuma na podregionalnom, regionalnom i međuregionalnom, kao i na globalnom nivou. Njeni podaci pokazuju, tamo gde je to moguće, kako će se ova mreža najverovatnije menjati tokom vremena do 2009.godine, imajući u vidu uticaj trgovinskih sporazuma koji su trenutno u pregovorima. Podaci se odnose na sve regionalne sporazume, koji su poznati Sekretarijatu Svetske trgovinske organizacije (STO) a koji imaju oblik slobodnotrgovinskih zona (FTA), carinskih unija (CU) ili sporazuma koji vode stvaranju jednog od ova dva, bilo da su na snazi od 31.jula 2000. godine ili su u pregovorima. Uključeni su sledeći tipovi sporazuma, bilo da su na snazi ili su u planu14: − Slobodne trgovinske zone, kao sporazumi između dve ili više strana, u kojima se razmenjuju recipročni carinski preferencijali (povlastice). − Carinske unije, definisane kao regionalni trgovinski sporazumi sa zajedničkom eksternom carinskom tarifom. Slobodne trgovinske zone i carinske unije koje su po prirodi asimetrične, tj. koje dozvoljavaju jednoj ili više strana duži period tranzicije kako bi izvršile redukcije carinskih stopa. 3.2. Strane direktne investicije Strane investicije su ulaganja kapitala u stranu zemlju u očekivanju prinosa. Te investicije mogu imati više formi: javne investicije od strane države, privatne investicije pojedinaca i grupa i investicije preduzeća. Pravi se jasna razlika između portfolio i direktnih investicija. Strane portfolio investicije se odnose na kupovinu stranih akcija, bonova ili drugih hartija od vrednosti u očekivanju prinosa. Prinos se očekuje u formi dividendi, kamata ili profita. Ne očekuje se kontrola nad preduzećima u koja se investira. Tabela 1 Direktna strana ulaganja u pojedine zemlje u periodu od 1989 do 1995 godine, izražen u milionima US $. Argentina Brazil Čile Kina Kolumbija Češka Republika 14

1989 1990 1991 1,028 1,836 2,439 1,267 989 1,103 1,289 590 523 3,393 3,487 4,366 576 500 457 NP NP NP

1992 4,179 2,061 699 11,156 790 NP

1993 6,305 1,292 841 27,515 960 568

1994 1,200 3,072 2,518 33,787 1,667 862

1995 3,900 4,859 3,021 37,500 1,200 2,500

Isto, str 96

12

Egipat Madarska Indija Indonezija Malezija Meksiko Maroko Nigerija Peru Filipini Poljska Rumunija Rusija Singapur Južna Koreja Tajvan Tajland Turska Venecuela

1,250 NP 252 682 1,668 3,174 167 1,882 59 563 11 NP NP 2,887 758 1,604 1,775 663 213

734 NP 162 1,093 2,333 2,549 227 588 41 530 89 NP NP 5,575 788 1,330 2,444 684 451

253 1,462 141 1,482 3,998 4,742 375 712 -7 544 291 40 NP 4,879 1,180 1,271 2,014 810 1,916

459 1,479 151 1,777 5,183 4,393 503 897 145 228 678 77 NP 2,351 727 879 2,116 844 629

493 2,350 273 2,004 5,006 4,389 590 1,345 371 1,025 1,715 94 NP 5,016 588 917 1,726 636 372

1,256 1,144 620 2,109 4,348 7,978 555 1,959 2,326 1,457 1,875 340 637 5,588 809 1,375 640 608 764

1,000 3,500 1,750 4,500 5,800 6.984 417 1,340 900 1,500 2,510 373 2,017 5,302 1,500 1,470 2,300 1,037 245

Izvor: web prezentacija svetske banke(www.worldbank.org) Strane direktne investicije nasuprot portfolio investicijama zahtevaju angažovanje menadžmenta u poslovanju preduzeća u koja se investira. Svrha je kontrola poslovanja i pristup stranim tržištima, veća prodaja u inostranstvu nego putem klasičnih izvoznih poslova, pristup inostranim izvorima i delimično vlasništvo. Strane investicije rastu brže od svetske trgovine s tim što portfolio investicije rastu nešto brže od stranih direktnih investicija. Trijada (SAD, Japan i Evropska Unija) daju preko 80 procenata stranih direktnih investicija i portfolio investicija. Oko četrdeset hiljada preduzeća su glavni akteri u stranim direktnim investicijama. Preduzeća sve više procenjuju regione a ne pojedine zemlje kao područja investiranja atraktivna za strane direktne investicije. Postoji komplementarnost međunarodne trgovine i direktnih investicija. Strane direktne investicije obično impliciraju vlasništvo akcija od bar 10 ili 25% kada strani investitori kontrolišu poslovanje preduzeća. Razlozi za investicije u odnosu na trgovinu su brojni. Jedan od ključnih je povećanje prodaje. Nema koristi od ekonomije veličine u zemlji, visoki su transportni troškovi, nema domaćih kapaciteta, postoje ograničenja u trgovini i niži su troškovi poslovanja van sopstvene zemlje. Drugi bitan razlog je pribavljanje vrednih izvora. Uštede su zbog vertikalne integracije sa filijalama

13

van zemlje, sniženja cena pribavljenih izvora i pristupa različitim izvorima. SDI omogućavaju diversifikaciju poslovne aktivnosti u prodaji i u nabavci. Neka preduzeća koriste SDI da smanje rizik i spreče konkurenciju da stekne relativno trajnu konkurentnu prednost. Dilema kod SDI je da li kupiti postojeće preduzeće ili izgraditi novo. Prednosti akvizicije (kupovine) su što se dobija na vremenu, izbegavaju se problemi sa kojima se suočava svako novo preduzeća, olakšava se finansiranje i ne dodaju se novi kapaciteti na tržištu. Na izgradnju se ide kada na tržištu nema adekvatnog preduzeća za akviziciju, sama akvizicija bi izazvala brojne političke i pravne probleme, a postoje i teškoće u njenom finansiranju. Države u koje se investira zainteresovane su za privredni rast i zaposlenost, da se bolje koriste određeni izvori i da se poboljšava kvalitet proizvoda i usluga. Naravno, one nastoje da regulišu tok kapitala zahtevajući delimično lokalno vlasnistvo nad aktivom preduzeća. Neke zemlje još uvek preferiraju više zajmove plašeći se da strani vlasnici ne kontrolišu bazične sektore privrede. Novije teorijsko objašnjenje SDI se zasniva na paradigmi „imperfektnosti tržišta“ 15. Model imperfektnosti tržišta pomaže da se identifikuju grane u kojima će preduzeća verovatno proširiti svoju delatnost lokalno ili međunarodno. Naime, menja se geografski horizont preduzeća i ono se stimuliše da se internacionalizuje. Preduzeće predpostavlja da raspolaže potrebnim izvorima i znanjem i da za SDI u svetu postoje dobre mogućnosti. Da bi uspešno poslovalo u stranoj zemlji preduzeće treba da ima prednosti nad domaćim preduzećima. 3.3. Strategijske alijanse i proces globalizacije Pored međunarodne trgovine i stranih direktnih investicija strategijske alijanse (SA)16 su treći pokretač procesa globalizacije. Koriste se i termini ugovorna saradnja i globalno strategijsko partnerstvo. Termin alijansa pokriva sve oblike saradnje između preduzeća u međunarodnoj ekonomiji koji su više od uobičajenih tržišnih transakcija a manje od spajanja i pripajanja preduzeća. Svrha ulaska u SA treba da bude jačanje konkurentske prednosti preduzeća na celini globalnog tržišta ili na segmentima i nišama globalnog tržišta. Ukoliko se to ne postiže bolje je da preduzeće samostalno nastupa na tržištu. Kao i svi ostali oblici saradnje i SA nose sa sobom kako mogućnosti tako i opasnosti. Zato je pre odluke o ulasku u SA potrebno da preduzeće postavi pitanje sta je osnova za konkurentsku prednost preduzeća? Za dobar broj preduzeća strategijsko partnerstvo s obzirom na izvore, stručnost i sposobnost sa kojom raspolažu je jedini način 15

Miletić, D.S., Proces globalizacije i problemi korupcije savremenog sveta 111

16


14

da participiraju uspešno na globalnom tržištu. Strategijske alijanse su veoma popularne iako empirijske studije ukazuju da je velika stopa promašaja. Preduslov uspeha je obostrana korist partnera. Idealan je kompetentan partner sa izvorima i sposobnošću sa kojim postoji uzajamno poverenje. To mogu biti i mala preduzeća. Izneta je ocena da postoje tri faktora koji su doprineli rastu strategijskih alijansi17: 1. tehnološki napredak koji je uticao na promenu tradicionalnih konkurentskih prednosti preduzeća, 2. povećanje promena i 3. intenzitet i neizvesnost istraživanja i razvoja kao i proizvoda, smanjenje trajanja životnog ciklusa proizvoda, itd. 3.4. Multinacionalne kompanije Multinacionalne kompanije nisu samo produžeci moći države, ako je to ikada uopšte tako i bilo; one su samostalni akteri sa sopstenim interesima isprepletanim na globalnom, supranacionalnom planu, akteri koji sada već skoro samostalno pletu mrežu globalnih institucija i odnosa. Vođeni interesima osiguravanja prosperiteta i dobrobiti države postaju grabljivice koje štite svoja preduzeća i napadaju ona druga. Domen u kome je globalizacija danas najdalje otisla i razotkrila opadajući i suženi domen državnog suvereniteta su medunarodne finansije, domen koji je u srednjem veku upravo bio uporisna tacka ustanovljavanja drzavnog svereniteta, kada je silom moći i vlasti država nametnula svoj monetarni i fiskalni suverenitet u domenu kovanja novca i placanja poreza. Uspon transnacionalnih kompanija, kao sve značajnijih subjekata međunarodnih ekonomskih odnosa, neretko važnijih i od samih država, jeste jedno od najbitnijih obeležja ekonomske globalizacije. Velike svetske sile, radi ostvarivanja svojih interesa često koriste sredstva ekonomskog pritiska i ucene. Po svom cilju, obliku ispoljavanja, snagama koje ih sprovode i posledicama koje iz njih proizilaze ona su dobila takva obeležja da se danas često govori o ekonomskom ratovanju. Korišćenje ekonomskih sredstava u političke i vojne svrhe ima za cilj da ekonomski i tehnološki potčine nedovoljno razvijene i slabije zemlje. Posebno mesto i ulogu u tome imaju transnacionalne kompanije na čijoj logici dominacije i kontrole tržišta i izvoza kapitala, odnosno globalizma, nastaje izuzetna potreba ovladavanja znanjem u svim njegovim vidovima, jer je ekonomsko ratovanje neprekidno. Zato je informacija danas, posebno prava, proverena i pravovremena, ključni 17

Isto, str. 138

15

elemenat ravan kapitalu uloženom u neku ekonomsku operaciju. Da bi se postigli definisani ciljevi transnacionalnih kompanija, čitavi timovi stručnjaka rade na poslovima praćenja, otkrivanja, prikupljanja i analize informacija, koje dostavljaju poslovodnim rukovodstvima svoje kompanije ili državnim organima Kao pozitivni efekti prisustva transnacionanih kompanija, kao „motora” privrednog rasta u zemljama tzv. trećeg sveta, najčešće se navode novi „sveži” kapital u vidu direktnih investicija, bez čega ne može biti nikakvog privrednog rasta; nova tehnologija, bez koje nije moguć nikakav napredak u podizanju kvaliteta proizvoda, konkurentnosti, strukturnih promena itd; povećanje zaposlenosti, ali i nezaposlenost, kada se izvodi tehnološka modernizacija, ili prilikom tzv. preuzimanja, kada se zatvaraju preuzeta domaća preduzeća; porast izvoza i deviznih prihoda neophodnih za servisiranje spoljnih dugova i za novi uvoz. Početkom 21. veka, transnacionalne kompanije kontrolišu direktno ili indirektno, dve trećine svetske proizvodnje i trgovine, i tri četvrtine međunarodnog transfera tehnologije. Velika koncentracija industrijskog i finansijskog kapitala preti da narednih godina dostigne takav stepen ekonomske finansijske moći da će biti u stanju da praktično kontroliše državne institucije, pa čak i ustanove međunarodne zajednice.

II

ZAKLJUČAK

Svetska privreda se mnogo promenila od Drugog svetskog rata. Svetska banka opisuje to kao period šokova i prilagođavanja. Ovi šokovi su bili stvoreni naftnim krizama ’70-tih, dužničkom krizom „trećeg sveta“ 1982. i uticajem kolapsa komunizma 1989. Možda je najznačajnija promena pojava globalnih tržišta. Nova naučno-tehnološka revolucija (informatička tehnologija) jača međunarodnu podelu rada i sve veću međuzavisnost pojedinih zemalja, što uslovljava da svetska trgovina, kao i međunarodno kretanje kapitala i radne snage postanu sve važniji faktori privrednog razvoja. Savremenu svetsku privredu karakteriše internacionalizacija kapitala i proizvodnje, snažno prisustvo države u privredi, te globalizacije svetske privrede. Naime, ocenjuje se da ranije procese ekonomske integracije u svetskoj privredi danas zamenjuje proces globalizacije svetske privrede.

16

Taj proces čini formiranje Severno-američke unije (SAD, Kanada i Meksiko) koja teži da se proširi na zemlje Latinske Amerike i Afrike, Evropske unije (Zapadno-evropske unije) koja teži da se proširi na zemlje Istočne Evrope i Severne Afrike i Istočno-azijske unije (Japan i tzv. „mali azijski tigrovi“) koja nastoji da se proširi na zemlje Azije. Između njih se odvija proces borbe za dominaciju u svetskoj privredi i na svetskom tržištu. Sve to podstiče proces internacionalizacije kapitala i proizvodnje, što je u logici oplodnje kapitala. Glavne tendencije u savremenoj svetskoj privredi su: dalje produbljavanje međunarodne podele rada, rastuća međunarodna specijalizacija i kooperacija, snažni procesi spoljnotrgovinske razmene (ona raste brže od rasta svetske proizvodnje), ubrzanje kretanje kapitala, transfer znanja i tehnologije, snažna međunarodna ekspanzija banaka, prodor transnacionalnog kapitala u nove sektore vanmaterijalne proizvodnje, gde se ostvaruju visoki profiti (naučno-istraživačke delatnosti i sl.). Suštinu funkcionisanja savremene svetske privrede čini sledeće: nacionalne privrede se ponašaju u skladu sa logikom svog uspešnog teritorijalnog funkcionisanja i razvoja (horizontalni tip globalizacije). S druge strane, transnacionalne korporacije ponašaju se po logici težnje za dominacijom i potčinjenošću ostalih na svetskom tržištu (funkcionalni tip globalizacije). Na osnovu prve logike svetska privreda integriše se približavanjem, uklanjanjem institucionalnih prepreka međunacionalnom privredama po teritorijalnom preseku. Slobodne izvozne proizvodne zone su izvozno orijentisane i većina zemalja osnivača zone svojim zakonodavstvom predviđa da uslov poslovanja preduzeća u ovoj zoni bude obaveza izvoza određenog procenta ostvarene godišnje proizvodnje. U zoni mogu poslovati kako domaći, tako i strani rezidenti. Metode privlačenja firmi u zonu su različite od zemlje do zemlje. Po pravilu je uvoz robe i komponenata, za potrebe firme u zoni, na režimu LB (slobodan uvoz). Zatim ovaj uvoz je oslobođen uvoznih carinskih, poreskih i raznih drugih dažbina i taksi. Po pravilu se prilikom uvoznog carinjenja u zonu, plaća samo taksa za carinsko evidentiranje. Stepen olakšica i pogodnosti koje firma iz zone ostvaruju zavisiće od kreativnosti i ciljeva zemlje domaćina i njenih zakonskih propisa. Od osnivanja prvih slobodnih izvoznih proizvodnih zona (pedesete godine dvadesetoga veka u Irskoj) do kraja dvadesetoga veka širom sveta formirano je preko 850 ovakvih zona. U zemljama u kojima su osnovane ova zone su postale nosioci izvoza, razvoja, zaposlenosti i integracije u međunarodnu trgovinu. Orijentisane na izvoz ove zone su, po pravilu, locirane na mestima sa kojih je lako i brzo moguće obaviti otpremanje robe

17

na različita tržišta. Zato su mesta njihovog lociranja, velike luke, blizina aerodroma, raskrsnice puteva, blizina velikih tržišta susednih zemalja itd. Izvozna proizvodna zona (IPZ) je nešto između zakupljenog skladišta i suverene teritorije gde roba nije samo u prolazu, nego se tu i proizvodi, bez uvoznih i izvoznih carina, a često i bez poreza na prihod i/ili vlasništvo. Ideja kako bi IPZ mogle pomoći zemljama u razvoju pojavila se 1964. godine usvajanjem rezolucije koja potvrduje IPZ u Ekonomskom i socijalnom veću UN-a, ali je zaživela tek početkom osamdesetih godina 20. veka kada je Indija uvela petogodišnji period poreskih olakšica za kompanije koje proizvode u njenim zonama. Od tada je industrija u slobodnim trgovinskim zonama jednostavno eksplodirala.

III

LITERATURA

1. Andrej Grubačić, (2003), Globalizacija nepristajanja, Svetovi, Novi Sad, 2. Keegan J.W. (1995), Global Marketing Management, Fifth ed. Prentice-Hall Englewood Cliffs, N.J. 3. Keohane, R.O., and Nye, J.S. (2003), „Globalization : What’s New, What’s Not?”, in Held, D. and McGrew (eds.), The Global Transformation Reader (Cmabridge: Polity Press). 4. Miletić, D.S., (2000.), Proces globalizacije i problemi korupcije savremenog sveta, Zbornik radova na temu - Sistem i korupcija, Centar za ekonomska istraživanja Instituta društvenih nauka, Beograd. 5. Petković T., (2006), Globalna ekonomija i poslovna diplomatija, VPŠ Čačak, 6. Petković T., (2006), Poslovna špijunaža i ekonomsko ratovanje, Public Triton, Beograd,

18

Internet izvori: -

www.worldbank.org (ostvaren pristup dana 20.04.2011. godine)

-

http://www.maturskiradovi.net/forum/Thread-funkcionisanje-svetskog-tr%C5%BEi %C5%A1ta-i-svetske-privrede (ostvaren pristup dana 20.04.2011. godine)

-

http://www.fefa.edu.rs/files/pdf/razno/Svetska_ekonomska_kriza_i_posledice_po_ privredu_Srbije.pdf (ostvaren pristup dana 20.04.2011. godine)

-

http://www.seminarskiradovi.net/citaonica/savremena_svetska_privreda.html (ostvaren pristup dana 20.04.2011. godine)

19

Ekonomska Diplomatija i Svetska Privreda

Recommend Documents