zdls
Bosnaunited
1
zdls
IRVIN JALOM PROBLEM SPINOZA
Prevela s engleskog
Slađana Madžgalj -Žakula
Bosnaunited
2
zdls
IRVIN JALOM PROBLEM SPINOZA
Prevela s engleskog
Slađana Madžgalj -Žakula
Bosnaunited
2
zdls
PROLOG Odavno sam bio zainteresovan za Spinozu i godinama sam želeo da pišem o tom hrabrom misliocu sedamnaestog veka, toliko usamljenom - čoveku koji je živeo bez porodice, izvan bilo kakve zajednice - autoru knjiga koje su istinski promenile svet. On je anticipirao sekularizaciju, liberalni demokratski politički sistem i uspon prirodnih nauka, i utro put prosvetiteljstvu. Činjenica da je u dvadesetčetvrtoj godini ekskomuniciran iz jevrejske zajednice i da su hrišćani za njegovog života zabranjivali sve što je napisao, oduvek me je fascinirala, možda zbog mojih vlastitih ikonkolastičkih sklonosti. Uz to, ovaj neobičan osećaj srodstva sa Spinozom dodatno je osnažila spoznaja da je Ajnštajn, jedan od mojih najvećih junaka, bio spinozista. Kada je govorio o Bogu, Ajnštajn je govorio o Spinozinom Bogu - Bogu koji je potpuno ekvivalentan sa prirodom, koji obuhvata sve postojeće i „koji se ne kocka sa univerzumom ” - jer sve što se događa, bez izuzetka, događa se prema strogim zakonima prirode. Verujem, takođe, da je Spinoza, poput Ničea i Šopenhauera, čijim životima i učenjima sam se pozabavio u dva prethodna romana, napisao mnogo toga i te kako relevantnog za moje polje psihijatrije i psihoterapije - na primer, da su ideje, misli i osećanja uzrokovani prethodnim iskustvima, da se strasti mogu proučavati bestrasno, da razumevanje vodi u onostranost - i hteo sam da jednim romanom posvećenim tim idejama odam počast njegovom delu. Ali kako pisati o čoveku koji je živeo tako kontemplativnim životom obeleženim sa svega nekoliko upečatljivih spoljašnjih događaja? Bio je izuzetno povučen, i u svojim spisima je vlastitu ličnost držao sasvim po strani. Nisam imao ništa od onoga na černu se obično gradi priča - nije bilo porodičnih drama, ljubavnih afera, ljubomore, nikakvih zanimljivih anegdota, sukoba, svađa ili pomirenja. Vodio je obimnu prepisku, ali posle njegove smrti, sledeći instrukcije koje je ostavio, njegovi prijatelji su iz pisama uklonili gotovo sve lične opaske. Ne, nije bilo mnogo spoljne drame u tom životu: većina proučavalaca smatra Spinozu blagom i plemenitom dušom - neki porede njegov život sa životom hrišćanskih svetaca, neki čak i sa Isusovim. Tako sam resio da pišem roman o njegovom unutrašnjem životu. Tu je stručno znanje moglo da mi pomogne da ispričam Spinozinu priču. Na kraju krajeva, bio je ljudsko biće i stoga je i sam morao da se bori sa istim onim bazičnim ljudskim konfliktima koji muče i mene i mnoge pacijente s kojima sam radio proteklih decenija. Morao je imati snažan emocionalni odgovor na to što ga je jevrejska zajednica u Amsterdamu ekskomunicirala u nj egovoj dvadesetčetvrtoj godini - jednim neopozivim ediktom kojim je svim Jevrejima, uključujući i njegovu vlastitu porodicu, naređeno da ga zauvek izbegavaju. Nijedan Jevrejin neće nikada više razgovarati s njim, trgovati s njim, čitati njegove reči, niti mu se približiti na više od petnaest stopa. I, naravno, ne postoji niko ko nema unutrašnji život sačinjen od fantazija, snova, strasti i čežnje za ljubavlju. Gotovo četvrtina najvažnijeg Spi nozinog dela, Etike, posvećena je „prevazilaženju robovanja afektima”. Kao psihijatar, sklon sam uverenju da nije mogao da napiše te stranice a da nij e iskusio svesnu borbu sa vlastitim afektima. Ipak, godinama sam tapkao u mestu jer nisam mogao da nađem priču bez koje nema romana - a onda je moja poseta Holandiji, pre pet godina, sve promenila. Otišao sam tamo da održim predavanje, i kao deo naknade zatražio i dobio „Spinozin dan ”. Predsednik Bosnaunited
3
zdls
holandskog Društva Spinoza i vodeći spinozista, prihvatio je da ga provede sa mnom u obilasku svih važnih lokacija - kuća u kojima je Spinoza stanovao, mesta gde je sahranjen, i kao najzanimljivije, njegovog muzeja u Rejnsburgu. I upravo tu sam doživeo epifaniju. Ušao sam u Spinozin muzej u Rejnsburgu, udaljen nekih četrdeset i pet minuta vožnje od Amsterdama, sa žestokim predosećanjem, očekujući - šta? Možda susret sa Spinozinim duhom. Možda priču. Ali, već na samom ulasku sam se razočarao. Posumnjao sam da taj mali, oskudni muzej može da me približi Spinozi. Jedine barem donekle lične predmete predstavljala je zbirka od 151 knjige iz Spinozine biblioteke, i smesta sam se uputio ka njima. Dali su mi punu slobodu i ja sam, jednu za drugom, uzimao te knjige iz sedamnaestog veka, mirisao ih i držao u rukama, trepereći od uzbuđenja što dodirujem predmete koje je nekada i sam Spinoza dodirivao. Ali, domaćin je ubrzo prekinuo moj zanos: „Naravno, dr Jalom, posle njegove smrti, imovina koju je posedovao - krevet, odeća, cipele, olovke i knjige - data je na licitaciju kako bi se platili troškovi sahrane. Knjige su bile prodate i rasute na sve strane, ali na sreću, notar je pre licitacije sačino detaljan popis i nakon više od dve stotine godina jedan jevrejski filantrop je ponovo prikupio većinu istih naslova i izdanja iz istih godina i gradova u kojima su objavljena. Dakle, mi je zovemo Spinozina biblioteka, ali je ona zapravo replika. Njegovi prsti nikad nisu dotakli te knjige. ” Udaljio sam se od biblioteke i netremice zagledao u Spinozin portret koji je visio na zidu, osetivši vrlo brzo kako se utapam i nestajem u tim ogromnim, tužnim, ovalnim očima pod teškim kapcima, što je bilo gotovo mističko iskustvo, koje se meni retko kad događa. Ali onda je moj domaćin rekao: „Možda niste znali, ali to nije stvarni Spinozin portret. To je samo lik iz mašte nekog umetnika, sačinjen na osnovu šturih opisa iz nekoliko tekstova. Ako su i postojali crteži iz njegovog vremena, nijedan, nije sačuvan. ” Možda priča o pukoj neuhvatljivosti, pomislio sam. Dok sam u drugoj sobi razgledao sprave za brušenje sočiva - takođe ne njegovu vlastitu opremu već, kako je bilo navedeno u muzejskoj legendi, opremu sličnu njoj - začuo sam da jedan od mojih domaćina u sobi s bibliotekom pominje naciste. Vratio sam se nazad. „Šta? Nacisti su bili ovde? U ovom muzeju?” „Da - nekoliko meseci nakon blickriga u Holandiji, ERR trupe su došle u svojim velikim limuzinama i pokrale sve - knjige, bistu, portret Spinoze - sve. Natovarili su i odneli sve, a onda zapečatili i konfiskovali muzej.” ,,ERR? Za šta je to skraćenica?” „Einsatzstab Reichsleiter Rosen berg. Opertivna jedinica vođe Rajha Rozenberga - onog Alfreda Rozenberga što je bio glavni nacistički ideolog antisemitizma. On je bio zadužen za pljačkanje u korist Trećeg Rajha, i po njegovim naređenjima, ERR je opustošio celu Evropu u početku samo stvari Jevreja, a potom, tokom rata, sve što je bilo vredno.” „To onda znači da su ove knjige dva puta oduzimane Spinozi?” - upitao sam. „Hoćete da kažete da su ponovo morale da se kupuju i da je biblioteka po drugi put kompletirana?” „Ne - nekim čudom knjige su preživele i vraćene su ovde posle rata, s izuzetkom nekoliko primeraka. ” „Neverovatno!” Evo priče, pomislio sam. „Ali, pre svega, zašto se Rozenberg uopšte bavio tim knjigama? Razumem da one imaju neku vrednost - budući da su iz sedamnaestog
Bosnaunited
4
zdls
veka, a neke i starije - ali zašto nacisti nisu jednostavno umarširali u Rejks muzej u Amsterdamu i skinuli sa zida samo jednu Rembrantovu sliku koja vredi pedeset puta više od cele ove zbirke?” „Ne, nije u tome stvar. Nije se radilo o novcu. ERR je iz nekih misterioznih razloga bio zainteresovan za Spinozu. U službenom izveštaju, Rozenbergov oficir, nacista koji je rukovodio pljačkom biblioteke, naveo je jednu važnu rečenicu: ‘Ona sadrži dragocene rane radove od velikog značaja za istraživanje problema Spinoze. ’ Možete videti taj izveštaj na internetu, ako želite - nalazi se među zvaničnim dokumentima iz Nirnberga.” Bio sam zapanjen. „‘Istraživanje problema Spinoze’”? Ne razumem. Na šta je mislio? Šta je za naciste bio problem Spinoze? ” Kao par pantomimičara, moji domaćini su slegnuli ramenima i raširili ruke. Ja sam i dalje insistirao. „Hoćete da kažete da su zbog tog ‘Spinoza problema’, oni sačuvali ove knjige, umesto da ih spale, kao što su spalili toliko toga po Evropi?” Složili su se. ,,I gde je bibloteka držana tokom rata? ” „To niko ne zna. Knige su prosto nestale na pet godina i ponovo se pojavile 1946. u nekom nemačkom rudniku soli. ” „Rudniku soli? Neverovatno!” Uzeo sam jednu od knjiga - kopiju Ilijade iz šesnaestog veka - i blago je gladeći rukom rekao, „Dakle, ova stara knjiga može da ispriča svoju vlastitu priču.” Domaćini su me poveli u razgledanje ostatka kuće. Stigao sam u pravo vreme - svega nekoliko posetilaca je do sada videlo drugu polovinu kuće, jer su u njoj vekovima živele brojne generacije neke lokalne porodice. Ali poslednji pripadnik te porodice je nedavno umro i Društvo Spinoza je odmah kupilo i taj deo poseda i upravo započelo njegovu rekonstrukciju kako bi bio pripojen muzeju. Prošao sam posred tog gradilišta kroz skromnu kuhinju i dnevnu sobu i popeo se uskim, strmim stepenicama do male, neupadljive spavaće sobe. Preleteo sam pogledom preko te jednostavne prostorije i počeo da silazim, kad mi je za oko zapala tanka brazda koja je oivičavala jedan neveliki prostor u uglu tavanice. „Šta je to?” Stari čuvar se popeo par stepenika da pogleda i kazao da su to bila tajna vrata koja su vodila u majušni tavanski prostor gde su se dve Jevrejke, majka i ćerka, krile od nacista tokom čitavog rata. „Mi smo ih hranili i dobro se brinuli o njima.” A svud naokolo katastrofa! Četiri od pet holandskih Jevreja nacisti su ubili! Pa ipak, gore na tavanu Spinozine kuće, skrivene, dve Jevrejke bile su bezbedno čuvane tokom čitavog rata. Dok je dole majušni Spinozin muzej opljačkao, zapečatio i konfiskovao neki oficir Rozenbergovih specijalnih odreda, uveren da b iblioteka koju je tu našao može da pomogne nacistima da reše „problem Spinoze”? I šta je uopšte bio njihov problem Spinoze? Pitao sam se da li je i taj nacista, Alfred Rozenberg, na neki svoj način i iz sopstvenih razloga tragao za Spinozom. Ušao sam u muzej sa jednom misterijom a sada iz njega odlazio sa dve. Ubrzo posle toga počeo sam da pišem.
Bosnaunited
5
zdls
Poglavlje 1 AMSTERDAM - APRIL 1656 Sa poslednjim odsjajima svetlosti u vodama Zvane-nburhvala, Amsterdam se gasi. Bojadžije skupljaju purpurne i grimizne tkanine koje su se sušile na kamenim nasipima duž kanala. Trgovci umotavaju tende i zatvaraju radnje na trgu. Nekoliko radnika, vukući se kućama teškim korakom, zastaju kod tezgi s haringama da prezalogaje uz holandski džin i potom nastavljaju svojim putem. Amsterdam je usporen: grad tuguje, još se oporavlja od kuge koja je pre samo nekoliko meseci usmrtila svakog devetog stanovnika. Nedaleko od kanala, u Brejstratu broj 4, bez prebijene pare i blago pripit Rembrant van Rejn nanosi poslednje poteze četkicom na sliku Jakov blagosilja Josifove sinove, ispisuje svoje ime u donjem desnom uglu, baca paletu na pod, i kreće ka uskim, kružnim stepenicama. Ta kuća, koja će tri stoleća kasnije postati njegov muzej i memorijalni centar, danas je svedok njegove sramote. Vrvi od licitanata koji očekuju prodaju celokupne slikarove imovine. Grubo odgurujući znatiželjnike na stepeništu, on izlazi napolje, dubok o udiše slani vazduh, i posrće ka taverni na uglu. Međutim, u Delftu, sedamdeset kilometara južnije, započinje uspon drugog umetnika. Dvadesettrogodišnji Johanes Vermer još jednom se osvrće na svoju novu sliku, Podvodačica. Pažljivo je pregleda s desna na levo. Najpre prostitutka u veličanstvenom žutom žaketu. Dobro je. Dobro. Žuta zrači kao uglačana sunčeva svetlost. I ta grupa muškaraca oko nje. Odlično - svaki samo što ne iskorači s platna i ne progovori. Primiče se bliže da uhvati blag ali prodoran pogled pohotnog mladića sa kicoškim šeširom. Vermer klima glavom gledajući u tog minijaturnog sebe. Više nego zadovoljan, kitnjastim slovima ispisuje svoje ime u donjem desnom uglu. A tamo u Amsterdamu, u Brejstratu broj 57, samo dve četvrti dalje od Rembrant ove kuće, gde su se odvijale poslednje pripreme za licitaciju, dvadesettrogodišnji trgovac (rođen samo nekoliko nedelja posle Vermera, kojem će se kasnije diviti ali ga nikada neće upoznati), priprema se da zatvori svoju radnju. Izgleda odveć delikatno i lepo za jednog dućandžiju. Njegovo lice je savršeno, čistog maslinastog tena, sa krupnim tamnim izražajnim očima. Još jednom se osvrće naokolo: mnoge police su prazne, kao i njegovi džepovi. Pirati su presreli poslednju isporuku iz Baija i sad nema kafe, šećera, ni kakaoa. Generacijama unazad porodica Spinoza je vodila uspešan uvozno-izvozni veleprodajni posao, ali sada su braća Spinoza - Gabrijel i Bento - spali na to da vode samo ovu maloprodajnu radnjicu. Udišući prašnjav vazduh, Bento Spinoza s gađenjem prepoznaje smrad pacovskog izmeta pomešanog s mirisom suvih smokava, grožđa, kandiranog đumbira, badema i leblebija, i isparenjima oštrog španskog vina. Izlazi napolje i započinje svoj svakodnevni dvoboj sa zarđalim katancem na vratima. U tom času prenuo ga je nepoznati glas, obrativši mu se na uglađenom portugalskom. „Jeste li vi Bento Spinoza?” Spinoza se okrenuo prema dvojici stranaca, mlađim momcima koji su delovali iscrpljeno, kao da su doputovali izdaleka. Jedan visok, sa masivnom snažnom glavom
Bosnaunited
6
zdls
pognutom napred, naizgled odveć teškom da bi je držao uspravno. Odeća mu je od fine tkanine, ali zaprljana i izgužvana. Drugi, obučen u grubo seljačko odelo, stoji iza njega. Duge zamršene kose, tamnih očiju, oštre brade i snažnog nosa. Sav uštogljen. Samo mu se oči pokreću, strelovito, kao preplašeni punoglavci. Spinoza je oprezno klimnuo glavom. „Ja sam Jakob Mendoza”, rekao je onaj viši. „Moramo da se vidimo s vama. Da razgovaramo. Ovo je moj rođak, Franko Beniteš, upravo sam ga doveo iz Portugala. Moj rođak” - Jakob je potapšao Franka po ramenu - „ima problem.” „Da”, odgovorio je Spinoza. ,,I?” „Ozbiljan problem.” „Dobro. A zašto mene tražite?” „Rekli su nam da vi možete da pomognete. Možda samo vi.” „Da pomognem?” „Franko je izgubio veru. On sumnja u sve. U sve verske obrede. Molitvu. Čak i u prisustvo Boga. Stalno je u strahu. Ne spava. Govori da će se ubiti. ” ,,I ko vas je obmanuo poslavši vas k meni. Ja sam samo trgovac koji vodi malu radnju. I to, kao što vidite, ne naročito uspešno. ” Spinoza je pokazao na prašnjavi prozor kroz koji su se videle poluprazne police. „Rabi Mortera je naš duhovni vođa. Morate otići kod njega.” „Juče smo stigli, i jutros smo upravo to hteli da uradimo. Ali čovek kod koga smo odseli, naš daleki rođak, savetovao nam je da ne idemo tamo. ‘Franku je potreban neko ko će mu pomoći, a ne suditi’, rekao je. I još je kazao da je Rabi Mortera strog prema onima koji sumnjaju, da veruje da sve portugalske Jevreje koji su prešli u hrišćanstvo, čeka večno prokletstvo, čak i ako su bili primorani da biraju između preobraćenja i smrti. ‘Rabi Mortera bi’, rekao je, ‘samo pogoršao Frankovo stanje. Idite kod Benta Spinoze. On je mudar i razume se u te stvari.’” „Kakva je to priča? Ja sam samo trgovac...” „On tvrdi da biste vi, da niste smrću oca i starijeg brata prinuđeni da vodite posao, sigurno bili sledeći veliki rabin Amsterdama. ” „Moram da idem. Imam sastanak koji ne smem da propustim.” „Idete na Šabat, u sinagogu? Je l ’? Idemo i mi. Vodim i Franka, jer mora da se vrati svojoj veri. Možemo li s vama? ” „Ne, ja idem na n ešto drugo.” ,,A šta je to?” upitao je Jakob, al i se odmah povukao. „Izvinite, to me se ne tiče. Možemo li sutra da se vidimo? Da li biste bili voljni da nam pomognete na Šabat? To je dozvoljeno jer je to micva 1. Potrebni ste nam. Moj rođak je u opasnosti.” „Čudno.” Spinoza je odmahnuo glavom. „Nikada niko nije tražio od mene tako nešto. Žao mi je, ali pogrešili ste. Ne mogu ništa da učinim za vas. ” 1
Na hebrejskom reč micva ozanačava neku od 613 zapovesti koje je Bog dao Mojsiju na Sinajskoj gori kada i Toru, i od kojih je 248 pozitivnh i odnose se na činjenje, a 365 negativnih i znač« zabranu činjenja. U današnje vreme, obično se koristi kao sinonim za činjenje dobrih dela. (Objašnjenja hebrejskih reči i pojmova preuzeta su iz: Zbirka pojmova iz Judaizma, Cadik Danon, izdanje Savez jevrejskih opština Jugoslavije, Beograd, Quatro pres 1996.) prim.prev. (Sve primedbe u knjizi dala je prevoditeljka.) Bosnaunited
7
zdls
Franko, koji je zurio u zemlju dok je Jakob govorio, sada je podigao pogled i prvi put se oglasio: „Ne tražim mnogo, samo nekoliko reči sa vama. Zar ćete odbiti brata Jevrejina? To je vaša dužnost prema putniku. Ja sam morao da pobegnem iz Portugala, baš kao što je morao da beži i vaš otac i vaša porodica, da izbegnem inkviziciju.” „Ali šta ja mogu...” „Moj otac je spaljen na lomači pre samo godinu dana. A njegov zločin? Našli su stranice Tore zakopane iza naše kuće. Brat moga oca, Jakobov otac, ubijen je ubrzo posle toga. E sad, ja imam jedno pitanje. Tiče se ovog sveta u kom sin udiše miris spaljenog tela svog oca. Gde j e Bog koji je stvorio takav svet? Zašto dozvoljava takve stvari? Da li me vi osuđujete što to pitam?” Franko je nekoliko trenutaka gledao Spinozu pravo u oči, a onda nastavio. „Čovek koji je nazvan ‘blaženi’ - Bento na portugalskom i Baruh na hebrejskom - sigurno neće odbiti da razgovara sa mnom?” Krajnje ozbiljan, Spinoza je klimnuo glavom. „Razgovaraću s tobom Franko. Sutra u podne?” ,,U sinagogi?” upitao je Franko. „Ne, ovde. Dođi ovde u radnju. Biće otvorena.” „Radnja? Otvorena?” Jakob se umešao. „Na Šabat?” „Moj mladi brat, Gabrijel, zastupa porodicu Spinoza u sinagogi. ” „Ali sveta Tora”, insistirao je Jakob, ne obazirući se na Frankovo cimanje za rukav, „ali vrhovna volja Božja je da ne radimo na Šabat, da taj sveti dan provodimo u molitvi i činjenju micve.” Spinoza se okrenuo ka njemu i blago, kao učitelj mladom učeniku, rekao: „Kaži mi Jakobe, da li veruješ da je Bog svemoćan?” Jakob je potvrdio. „Da je Bog savršen? Celovit?” Jakob je ponovo potvrdio. „Onda ćeš se svakako složiti i da, po definiciji, savršeno i celovito biće nema nikakve potrebe, nedostatke, zahteve, niti želje. Zar nije tako? ” Jakob se zamislio, malo oklevao, a onda oprezno klimnuo glavom. Spinoza je primetio začetak osmeha na Frankovim usnama. „Zato”, nastavio je, „tvrdim da Bog nema nikakve želje u vezi s tim kako, pa čak ni da li ga mi slavimo. Stoga mi dozvoli, Jakobe, da ja volim Boga na svoj vlastiti način.” Franko se razrogačenih očiju okrenuo prema Jakobu, kao da hoće da kaže, „Eto vidiš, vidiš? To je čovek koga tražim. ”
Bosnaunited
8
zdls
Poglavlje 2 REVAL, ESTONIJA - 3 MAJ 1910 Vreme: 4 sata popodne Mesto: Klupa u glavnom holu ispred kancelarije direktora Petri -Realšule, Epštajna. Šesnaestogodišnji Alfred Rosenberg vrpoljio se na klupi, pitajući se zašto mu je zap ravo naloženo da se javi u direktorovu kancelariju. Alfred je vižljast momak, sivo -plavih očiju i tevtonskog lica skladnih proporcija; jedan pramen kestenjaste kose pada mu tačno pod željenim uglom preko čela. Ispod očiju nema podočnj aka - oni će doći kasnije. Bradu drži visoko uzdignutu. Deluje prkosno, ali njegove pesnice, koje se zatvaraju i otvaraju, ukazuju na strepnju. Izgleda kao bilo ko, i niko. On je gotovo muškarac i čitav život je pred njim. Za osam godina će iz Revala otputovati u Minhen i postati vrlo pi o dan an tiboljševički i antisemitski novinar. Za devet godina će na mitingu Nemačke radničke partije čuti zapalj iv govor novog kandidata, veterana iz Prvog svetskog rata po imenu Adolf Hitler, i priključiće se Partiji ubrzo posle njega. Za dvadeset godina će odložiti pero i trijumfalno se smeškati dovršivši poslednju stranicu svoje knjige Mit dvadesetog veka. Predodređena da postane bestseler prodat u milionskom tiražu, ta knjiga će obezbediti dobar deo ideoloških osnova Nacističkoj partiji i dati opravdanje za uništenje evropskih Jevreja. Za trideset godina će sa svojim specijalnim odredom upasti u mali holandski muzej u Rejnsburgu i konfiskovati Spinozinu ličnu biblioteku od stotinu pedeset i jednog toma. A za trideset i šest godina njegove upale oči s tamnim podočnjacima će gledati zbunjeno, a on će odrično zavrteti glavom k ad ga američki dželat u Nirnbergu bude upitao, „Da li želite još nešto da kažete?” Mladi Aflred je osluškivao odjek koraka koji su se približavali hodnikom, i opazivši her Šefera, svog mentora i nastavnika nemačkog jezika, skočio da ga pozdravi. Ovaj se samo namrštio, blago klimnuo glavom u prolazu i otvorio vrata direktorove kancelarije. Ali pre nego što će ući, zastao je, okrenuo se prema Alfredu i ne baš neljubaznim glasom prošaptao, „Rozenberg, razočarali ste me, sve nas, lošim rasuđivanjem u govoru koji ste sinoć održali. Tako loše rasuđivanje ne potire ni to što ste izabrani za predstavnika razreda. Pa ipak, ja i dalje verujem da vi niste osoba bez potencijala. Maturiraćete za samo nekoliko nedelja. Nemojte sada praviti gluposti.” Sinoćni izborni govor! A, tako, u tome je stvar. Alfred se lupio dlanom po čelu. Naravno to je ono zbog čega mi je naređeno da dođem. Iako je bilo prisutno gotovo svih četrde set maturanata iz njegovog razreda - uglavnom baltičkih Nemaca, uz poneke Ruse, Estonce, Poljake i Jevreje - Alfred je svoj govor namenio isključivo nemačkoj većini i potpirivao duhove pričajući o njihovoj misiji čuvara uzvišene nemačke kulture. „Očuvajmo našu rasu čistom”, rekao im je. „Nemojmo je slabiti tako što ćemo zaboraviti našu slavnu tradiciju, prihvatati inferiorne ideje, i mešati se sa nižim rasama. ” Možda je trebalo da se zaustavi na tome. Ali, zaneo se. Po svoj prilici je otišao predaleko. Njegova razmišljanja prekinulo je otvaranje ogromnih, tri i po metra visokih vrata i gromki glas direktora Epštajna, „Herr Rosenberg, bitte, herein.” Bosnaunited
9
zdls
Ušavši, Alfred je spazio kako na jednom kraju dugačkog, tamnog, masivnog drvenog stola sede direktor i nastavnik nemačkog. Uvek se osećao sićušnim u prisustvu direktora Epštajna, visokog preko metar i osamdeset, čoveka čiji autoritet je bio otelovljen u impozantnoj pojavi, prodornim očima i teškoj, pedantno oblikovanoj bradi. Direktor Epštajn je dao znak Alfredu da sedne na stolicu na drugom kraju stola - vidno manju od one dve sa visokim naslonom na suprotnom kraju. Ne gubeći vreme, direktor je odmah prešao na stvar. „Dakle, Rozenberg, ja sam jevrejskog porekla, zar ne? I moja žena je takođe Jevrejka, je li tako? A Jevreji su niža rasa i ne bi trebalo da podučavaju Nemce? I ja svakako nisam zaslužio da se uzdignem do mesta direktora?” Nije bilo odgovora. Alfred je uzdahnuo, pokušao da utone dublje u stolicu, i oborio glavu. „Rozenberg, da li sam tačno preneo vaš stav?” „Gospodine... uh, gospodine, govorio sam previše žustro. I, onako uopšteno. To je bio izborni govor, i pričao sam tako zato što su oni želeli da čuju upravo to. ” Krajičkom oka, Alfred je primetio kako her Šefer, zavaljen u stolici, skida naočare i trlja oči. ,,A, shvatam. Govorili ste uopšteno. Ali sada ja stojim pred vama, ne uopšteno, nego pojedinačno.” „Gospodine, ja sam samo rekao ono što svi Nemci misle. Da moramo da sačuvamo svoju rasu i svoju kulturu.” ,,A šta je sa mnom i sa Jevrejima?” Alfred je bez reči ponovo sagnuo glavu. Najradije bi iskočio kroz prozor, skliznuo pod sto, ali je ipak sa zebnjom podigao pogled ka direktoru. „Da, naravno da nemate odgovor. Možda vam se jezik razveže ako vam kažem da su moji preci, kao i preci moje žene čisti Nemci, i da su došli na Baltik u 14. veku. Povrh toga, mi smo predani luteranci.” Alfred je blago klimao glavom. „Pa ipak, vi ste mene i moju ženu nazvali Jevrejima”, nastavio je direktor. „Nisam to rekao. Rekao sam samo da ima glasina...” „Glasina koje vi rado širite, kako biste stekli prednost na izborima. I recite mi, Rozenberg, jesu li te glasine utemeljene u činjenicama? Ili prosto vise u vazduhu?” „Činjenice?” Alfred je odmahnuo glavom. „Uh. Valjda vaše ime?” „Znači, Epštajn je jevrejsko ime? Svi Epštajni su Jevreji, je l ’ to znači to? Ili 50 procenata njih? Ili samo neki? Ili možda samo jedan od hiljadu? Šta su pokazala vaša naučna istraživanja?” Nije bilo odgovora. Alfred je odmahivao glavom. „Zar mislite da uprkos naučnom i filozofskom obrazovanju koje ste stekli u ovoj školi, nikada ne treba da razmišljate o tome kako znate ono što znate? Zar to nije jedna od osnovnih lekcija prosvetiteljstva? Da li smo vas izneverili? Ili ste vi nas? ” Alfred je delovao preneraženo. Her Epštajn je lupkao prstima po dugačkom stolu i potom nastavio. ,,A vaše ime, Rozenberg? Da li je i vaše ime jevrejsko?” „Siguran sam da nije.”
Bosnaunited
10
zdls
„Ja nisam tako siguran. Reći ću vam nekoliko činjenica o imenima. Na časovima o Prosvetiteljstvu u Nemačkoj...” direktor Epštajn je zastao i potom zagrmeo, „Rozenberg, da li znate kada i šta je bilo prosvetiteljstvo?” Pogledujući u her Šefera, Alfred je slabašnim glasom krotko odgovorio, „U osamnaestom veku i... i bilo je to doba... doba razuma i nauke?” „Tačno. Dobro. Izgleda da su vam her Šeferove lekcije ipak koristile. Krajem tog veka, u Nemačkoj su donete mere kojima je Jevreje trebalo pretvoriti u nemačke građane i oni su bili primorani da izaberu i plate nemačka imena. Ako bi odbili da plate, mogla su im biti dodeljena smešna imena, kao što su Šmucfinger (Prljavoprstić) ili Drekleker (Dubrolizac). Većina Jevreja je pristala da plati lepša ili otmenija imena, možda po nekom cvetu - kao Rozenblum - ili u nekakvoj vezi sa prirodom, kao Grinbaum. Još popularnija su bila imena po plemićkim zamkovima. Na primer, zamak Epštajn je imao plemenitu konotaciju, jer je pripadao čuvenoj porodici iz Svetog Rimskog carstva, i to ime su često birali Jevreji koji su u osamnaestom veku živeli u njegovoj blizini. A neki su platili manje za tradicionalna imena kao što su Levi ili Koen. „Isto tako je i vaše ime, Rosenberg, vrlo staro. Ali tokom više od stotinu godina, steklo je novi život. Postalo je uobičajeno jevrejsko ime u otadžbini i znajte da bi vas, ako i kada biste otišli tamo, dočekali prezrivi pogledi i osmesi, i pratile glasine o jevrejskim precima u vašoj lozi. Recite mi, Rozenberg, kad bi se to dogodilo, kako biste im odgovorili?” „Sledio bih vaš primer, gospodine, i govorio o svojim precima. ” „Ja sam istražio genealogiju svoje porodice unazad nekoliko vekova. A vi?” Alfred je odmahnuo glavom. „Da li znate kako se to radi?” Ponovo odmahivanje. „Onda će jedan od vaših obaveznih predmaturskih zadataka biti da naučite sve o genealoškom istraživanju i da istražite svoje poreklo.” „Jedan od mojih zadataka, gospodine?” „Da, uradićete dva zadatka da biste otklonili sve moje sumnje u to da ste spremni da maturirate i upišete se na Politehnički institut. Posle našeg današnjeg razgovora, her Šefer i ja ćemo odlučiti šta će biti vaš drugi poučni zadatak.” „Da, gospodine.” Alfred je polako počeo da uviđa koliko je njegova situacija ozbiljna. „Recite mi, Rozenberg”, nastavio je direktor Epštajn, „da li ste znali da je sinoć na mitingu bilo i učenika koji su Jevreji? Alfred je blago potvrdio glavom. Direktor Epštajn je nastavio s pitanjima, ,,I da li ste imali u vidu njihova osećanja i reakciju na vaše reči da su Jevreji nedostojni ove škole? ” „Ja verujem da je na prvom mestu moja dužnost prema Otadžbini, i to da zaštitim čistotu naše velike arijevske rase, stvaralačke sile celokupne civilizacije.” „Rozenberg, izbori su završeni. Poštedite me tih govorancija. Odgovorite na moje pitanje. Pitao sam vas za osećanja Jevreja u vašoj publici.” „Ja verujem da će nas, ako ne budemo bili obazrivi, jevrejska rasa uništiti. Oni su slabi. Oni su paraziti. Večni neprijatelj. Suprotnost arijevskim vrednostima i kulturi. ” Iznenađeni Alfredovom žestinom, direktor Epštajn i her Šefer razmenili su zabrinute poglede. Direktor Epštajn je pokušao da ode još dalje.
Bosnaunited
11
zdls
„Čini se da pokušavate da izbegnete moje pitanje. Hajde da probamo da razgovaramo drugačije. Jevreji su slaba, parazitska, inferiorna mala rasa?” Alfred je potvrdno klimnuo glavom. „Recite mi onda, Rozenberg, kako može ta slaba rasa da ugrožava našu svemoćnu arijevsku rasu?” Dok je Alfred pokušavao da formuliše odgovor, her Epštajn je nastavio, „Kažite, Rozenberg, da li ste učili o Darvinu na časovima her Šefera?” „Da”, odgovorio je Alfred, „kod her Šefera, na časovima istorije i kod her Vernera na časovima biologije.” ,,I šta znate o Darvinu?” „Znam za evoluciju vrsta i za opstanak najsposobnijih.” „0, da, najsposobniji opstaju. I, naravno, vi ste prilježno iščitali Stari zavet na časovima veronauke, zar ne? ” „Da, kod her Milera.” „Dakle, Rozenberg, hajde sad da uzmemo u obzir činjenicu da su gotovo svi narodi i kulture - na desetine njih - opisanih u Bibliji izumrli. Je li tako? ” Alfred je potvrdio. „Možete li da navedete neke od tih iščezlih naroda?” Alfred je progutao knedlu: „Teničani, Moaviti... i Edo miti”. Bacio je pogled ka her Šeferu koji je klimao glavom. „Odlično. Ali svi oni su izumrli i nestali. Osim Jevreja. Jevreji su opstali. Zar Darvin ne bi zaključio da su Jevreji od svih njih najsposobniji. Pratite li me? ” Alfred je munjevito odgovorio, „Ali ne zahvaljujući sopstvenoj snazi. Oni su bili paraziti i sprečili su arijevsku rasu da postane još sposobnij a. Opstali su samo isisavajući snagu i zlato i bogatstvo od nas.” „Ah, oni ne igraju pošteno, ” odgovorio je direktor Epštajn. „Hoćete da kažete da se u velikoj shemi prirode našlo mesta i za poštenje. Drugim rečima, plemenita životinja u svojoj borbi za opstanak ne treba da koristi kamuflažu ili tajno oružje? Čudno, ne sećam se da sam kod Darvina našao bilo šta o poštenju.” Alfred je, zbunjen, sedeo i ćutao. „Dobro, ostavimo se toga”, rekao je direktor. „Da vidimo sad nešto drugo. Vi ćete se, Rozenberg, svakako složiti s tim da je jevrejska rasa dala velike ljude. Setite se Gospoda, Isusa, koji je rođenjem bio Jevrejin. ” Alfred je ponovo munjevito odgovorio, „Ja sam čitao da se Isus rodio u Galileji, a ne u Judeji, gde su bili Jevreji. Iako su neki Galilejci vremenom počeli da praktikuju judaizam, oni nisu imali u sebi ni kapi prave izraelitske krvi. ” „Šta?” direktor Epštajn je po digao ruke i okrenuo se her Šeferu upitavši ga, „Odakle mu ove ideje, her Šefer? Da nije maloletan, pitao bih se šta je pio. Je li to ono čemu ih učite na časovima isto rije?” Vrteći glavom her Šefer se obratio Alfredu. „Gde ste pokupili te ideje? Kažete da ste o tome čitali, ali svakako ne na mojim časovima. Šta vi to čitate, Rozenberg?” „Veličanstvenu knjigu, gospodine. Osnove devetnaestog veka. ” Her Šefer se lupio rukom po čelu i utonuo u stolicu. „Šta je to? ” upitao je direktor Epštajn. „Knjiga Hjustona Stjuarta Čemberlena”, rekao je her Šefer. „On je Englez, sada Bosnaunited
12
zdls
Vagnerov zet. Piše imaginativnu istoriju, odnosno, istoriju koju izmišlja dok je piše.” Ponovo se obratio Alfredu. „Gde ste vi našli Čemberlenovu knjigu?” „Čitao sam neke delove u kući mog ujaka, a onda sam otišao u knjižaru preko puta da je kupim. Nisu je imali, ali su naručili za mene. Čitao sam je prošlog meseca. ” „Kakav entuzijazam! Voleo bih da ste ga ispoljavali i kad je reč o školskim knjigama ”, uzviknuo je her Šefer, pokazujući na police s knjigama u kožnom povezu duž zidova direktorove kancelarije. „Bar o jednoj od njih! ” „Her Šefer”, upitao je direktor, „da li je vama poznato to delo i taj Čemberlen?” „Onoliko koliko uopšte želim da budem upoznat s radom bilo kog pseudoistoričara. On je popularizator Artura Gobinoa, francuskog rasiste čiji su tekstovi o superiornosti arijevske rase uticali na Vagnera. Obojica, i Gobino i Čemberlen, zastupaju ekstravagantnu tezu o arijevskom primatu u velikoj grčkoj i rimskoj civilizaciji.” „One su bile velike!” iznenada je upao Alfred. „Dok se nisu pomešale sa nižim rasama otrovnim Jevrejima, crncima, Azijatima. Tada su obe civilizacije propale.” Direktor Epštajn i her Šefer su bili zaprepašćeni drskošću učenika koji se usudio da prekine njihov razgovor. Direktor je pogledao u her Šefera kao da je on odgovoran za to. Ovaj je prebacio odgovornost na učenika rekavši: „Kad bi samo bio tako vatren u učionici.” Potom se obratio Alfredu. „Koliko puta sam vam to rekao, Rozenberg? Izgledali ste tako nezainteresovano za svoje vlastito obrazovanje. Koliko puta sam pokušao da vas podstaknem da učestvujete u našim analizama tekstova? A onda iznenada, eto vas obuzetog nekom knjigom. Kako to da shvatimo?” „Možda je to zato što nikada ranije nisam pročitao takvu knjigu - knjigu koja govori istinu o uzvišenosti naše rase, o tome kako su naučnici pogrešno pisali o istoriji kao progresu čovečanstva, dok je istina u stvari to da je je naša rasa stvorila civilizaciju u svim velikim carstvima! Ne samo u Grčkoj i Rimu, već i u Egiptu, Persiji, pa čak i Indiji. Svaka od tih imperija raspala se upravo onda kada su našu rasu zagadile okolne niže rase.” Alfred je pogledao prema direktoru Epštajnu i s najdubljim poštovanjem, rekao „Ako mi dopustite, gospodine, to je odgovor i na vaše ranije pitanje. Eto z.ašto se ja ne brinem o povređenim osećanjima nekolicine jevrejskih učenika, ili o Slovenima, koji su takođe inferiorni, ali ne tako organizovani kao Jevreji.” Direktor Epštajn i her Šefer su ponovo razmenili poglede, uvidevši napokon ozbiljnost problema. Pred njima nije bio samo neki drzak ili impulsivan pubertetlija. Direktor Epštajn je rekao, „Rozenberg, molim vas sačekajte napolju. Mi ćemo se nasamo posavetovati.”
Bosnaunited
13
zdls
Poglavlje 3 AMSTERDAM – 1656 Jodenbrejstrat je u predvečerje Šabata vrvela od Jevreja. Svi su nosili molitvenik i malu plišanu torbu sa molitvenim šalom. I svi sefardski Jevreji u Amsterdamu, osim jednog, išli su u pravcu sinagoge. Pošto je zaključao radnju, Bento je zastao na pragu, zagledao se u reku sunarodnika Jevreja, duboko udahnuo i uronio u masu, uputivši se u suprotnom pravcu. Izbegavao je da susretne bilo čiji pogled i kako bi ojačao samopouzdanje šapatom je uveravao sebe: Niko ne gleda, niko ne mari. Nije bitna loša reputacija, važna je samo čista savest. Ovo sam već mnogo puta radio. Ali sve oruđe razuma bilo je nemoćno spram njegovog ustreptalog srca. Zato je nastojao da isključi spoljni svet, utone u sebe, i celokupnu pažnju posveti tom čudesnom duelu između razuma i osećanja, u kojem razum uvek biva nadvladan. Kad se gužva razredila i njegov korak postao lakši, skrenuo je levo u ulicu koja je pokraj Koningshrata vodila prema kući i učionici Franciskusa van den Endena, izuzetnog učitelja latinskog i klasičnih nauka. Iako je susret sa Jakobom i Frankom bio neobičan, jedan još neobičniji i upečatljiviji dogodio se nekoliko meseci ranije, kada je Franciskus van den Enden prvi put ušao u Spinozinu radnju. Hodajući, Bento se zabavljao prisećanjem na taj susret. Vrlo jasno je pamt io svaki detalj. Pred sumrak uoči Šabata, naočit, elegantno odeven sredovečan čovek otmenog držanja ulazi u njegov dućan i razgleda robu. Bento je toliko okupiran zapisivanjem nekih beleški u dnevnik da neprimećuje dolazak mušterije. Najzad Van den Enden se učtivo nakašlje kako bi skrenuo pažnju na svoje prisustvo, a potom oštrim ali ne neljubaznim tonom primećuje, „Mladiću, nismo valjda odveć zauzeti da bismo se pobrinuli za mušteriju? ” Bento odlaže olovku na pola reči i hitro ustaje. „Odveć zauzeti? Teško, gospodine. Vi ste prva mušterija u ćelom ovom danu. Molim vas, oprostite zbog mog nemara. Kako mogu da vam pomognem? ” „Želeo bih litar vina i možda, u zavisnosti od cene, kilogram ovih sitnih grožđica iz donje korpe.” Bento namešta olovne tegove na jedan tas vage i drvenom kašikom zahvata suvo grožđe i stavlja ga na drugi, dok se ne uravnoteže, a Van den Enden dodaje, „Ali, ja sam prekinuo vaše pisanje. Kakvo osvežavajuće i neobično - ne, više nego neobično, dozvolite mi da kažem jedinstveno iskustvo, ući u dućan i stati iznad mladog poslužitelja toliko zadubljenog u pisanje da nije svestan mušterije. Kao učitelj, ja uglavnom imam sasvim suprtono iskustvo. Imam takvih učenika koji ne pišu, niti razmišljaju, ni onda kad bi trebalo. ” „Posao loše ide” , odgovara Bento. „Sedim ovde satima i nemam šta drugo da radim nego da mislim i pišem.” Mušterija pokazuje na Spinozin dnevnik, još uvek otvoren na stranici na kojoj je pisao. „Dozvolite mi da pokušam da pogodim o čemu pišete. Pošto posao ide loše, nema sumnje da
Bosnaunited
14
zdls
brinete za sudbin u svoje robe. Obračunavate troškove i prihode u svom delovodniku, sastavljate budžet i listu mogućih rešenja? Je li tako? ” Pocrvenevši, Bento sklapa svesku. „Ne možete ništa da sakrije te od mene, mladiću. Ja sam vrhunski špijun i umem da čuvam tajne. Uz to, i ja mislim zabranjene misli. Štaviše, po profesiji sam učitelj retorike i sigurno mogu da poboljšam vaše pisanje. ” Spinoza ponovo otvara svesku i s nagoveštajem osmeha pita, „Znate li portugalski, gospodine? ” „Portugalski! Sad ste me zatekli, mladiću. Moj odgovor je ‘ da’ za holandski. ‘Da’ za francuski, engleski, nemački. ‘Da’ za latinski i grčki. ‘Da’ čak i za nešto malo španskog, i za natucanje hebrejskog i aramejskog. Ali ‘ne’ za portugalski. Vi odlično govorite holandski. Zašto ne pišete na holandskom? Sigurno ste rođeni ovde? ” „Jesam. Moj otac je došao iz Portugala kad je bio dete. Iako ga koristim u trgovačkim poslovima, nisam sasvim vičan pisanju na holandskom. Ponekad pišem i na španskom. I dugo sam proučavao hebrejski.” „Oduvek sam čeznuo za tim da čitam Svete spise na izvornom jeziku. Nažalost, od jezuita sam dobio oskudno znanje hebrejskog. Ali još mi niste odgovorili šta ste pisali. ” „Vaš zaključak da pišem o troškovima i poboljšanju prodaje zasnovan je, pretpostavljam, na mojoj primedbi da posao ide loše. To je razborita dedukcija, ali u ovom slučaju potpuno netačna. Moj um je retko kada zaokupljen poslom, i nikada ne pišem o tome. ” „Prihvatam ispravku. Ali pre nego što nastavimo priču o vašem pisanju, dozvolite mi, molim vas, malu digresiju - ova pedagoška primedba je navika koje se teško oslobađam. Niste ispravno upotrebili reč ‘ dedukcija’ . Proces formiranja racionalnog zaključka na osnovu pojedinih zapažanja, drugim rečima kretanje naviše od pojedinačnih opservacija ka nivou teorije je indukcija, dok se u dedukciji polazi od apriorne teorije i rasuđuje naniže ka sumi zaključaka.” Primetivši da Spinoza zamišljeno, možda čak zahvalno, klima glavom, Van den Enden nastavlja. „Ako ne o poslu, o čemu onda pišete, mladiću? ” „Prosto o onome što vidim kroz prozor mog dućana.” Van den Enden se okreće i sledi Bentov pogled na ulicu. „Vidite. Svi su u pokretu. Jure tamo-amo celog dana, čitavog svog života. Sa kojim ciljem? Bogatstvo? Slava? Udovoljavanje prohtevima? To su sasvim sigurno pogrešni ciljevi. ” „Zašto? ” Bento je već rekao sve što je želeo da kaže, ali ohrabren pitanjem nastavlja, „Ti ciljevi se umnožavaju. Čim se dostigne, svaki od njih samo rađa dodatne prohteve. Time i više jurnjave, više žudnji, i tako ad infinitum. Istinski put ka trajnoj sreći mora da je negde drugde. To je ono o čemu mislim i piskaram.” Bento se osetio duboko postiđenim. Nikada ranije ni sa kim nije razgovarao o svojim razmišljanjima. Lice mušterije o daje istinsku zainteresovanost. On spušta torbu s namirnicama, prilazi bliže i zagleda se u Benta. I to je bilo to - trenutak svih trenutaka. Bento je voleo taj trenutak, taj izraz iznenađenja, tu novu i veću zainteresovanost i poštovanje na licu stranca. I to kakvog
Bosnaunited
15
zdls
stranca! Emisara iz velikog, spoljmog, nejevrejskog sveta. Očigledno važnog čoveka. Nije mogao da odoli razmišljanju o tom trenutku. Naprotiv, vraćao se ovoj istoj sceni iznova, dva, nekad i tri i četiri puta. I uvek kad bi je zamislio, oči bi mu zasuzile. Učitelj, elegantan svetski čovek pokazuje zanimanje za njega, shvata ga ozbiljno i pritom možda misli, „ovo je jedan izuzetan mladić”. S naporom, Bento se otrže tom najznačajnijem trenutku i vraća se sećanjima na dalji tok prvog susreta. Kupac je uporan, „Kažete da je trajna sreća u nečemu drugom. Recite mi nešto o tom ‘ drugom’ .” „Znam samo da nije u prolaznim stvarima. Nije izvan nego unutar nas. Um je taj koji određuje šta je strašno, ništavno, poželjno, ili bezvre dno, pa je stoga um, i samo um ono što treba promeniti.” „Kako se zovete, mladiću? ” „Bento Spinoza. Na hebrejskom, moje ime je Baruh.” ,,A na latinskom vaše ime je Benedikt. Lepo, blagosloveno ime. Ja sam Franciskus van den Enden. Vodim Akademiju klasičnih nauka. Spinoza, rekli ste... hm, od latinskog spina i spinosus, što zapravo znači ‘trn’ i ‘pun trnja’ .” „Dešpinjoza 2 - ili trnovit, na portugalskom ” , kaže Bento, klimnuvši potvrdno. „ ‘Sa trnovitog mesta’ .” „Pitanja koja vi postavljate mogu biti trnovita za ortodoksne, doktrinarne nastavnike. ” Van den Endenove usne se izvijaju u provokativan osmeh. „Recite mi, mladiću, da li ste bili trn u oku svojih učitelja? ” Sad se Bento smeška. „Da, katkad je bilo baš tako. No sada sam se udaljio od njih. Ograničio sam svoju trnovitost na vlastiti dnevnik. Pitanja koja postavljam nisu dobrodošla u jednoj praznovernoj zajednici ” . „Praznoverje i razum nikada nisu bili bliski saradnici. Ali ja možda mogu da vas upoznam sa nekima koji slično misle. Evo, recimo, čoveka, koga bi trebalo da upoznate. ” Van den Enden poseže za svojom torbom i iz nje vadi staru knjigu, i pruža je Bentu. „Taj čovek se zove Aristotel, i knjiga sadrži njegova istraživanja u vezi sa pitanjima koja vi postavljate. I on je, takođe, smatrao da su um i težnja ka usavršavanju naših razumskih moći vrhovni i samo čoveku svojstven cilj. Aristotelova Nikomahova etika bi trebalo da bude jedna od vaših sledećih lekcija.” Bento prinosi knjigu nozdrvama i udiše njen miris, pre nego što otvori stranice. „Znam za njega i voleo bih da ga upoznam. Ali ne bismo nikada mogli da razgovaramo. Ja ne znam grčki.” „Onda i grčki treba da bude deo vašeg obrazovanja. Nakon što ovladate latinskim, naravno. Velika je šteta što vaši učeni rabini tako slabo znaju klasične jezike. Njihov je vidik toliko sužen da često zaboravljaju da i nejevreji takođe učestvuju u potrazi za mudrošću. ” Bento momentalno odgovara, vraćajući se kao i uvek svom jevrejstvu, kada bi Jevreji bili napadnuti. „To nije istina. I Rabi Menaše i Rabi Mortera čitali su Aristotela u latinskom prevodu. I Majmonid je Aristotela smatrao najvećim filozofom.
2
(port.) D’Espinhosa Bosnaunited
16
zdls
Van den Enden se povlači. „Dobro rečeno, mladiću, dobro rečeno. Tim odgovorom ste upravo položili prijemni ispit kod mene. Takva lojalnost prema starim učiteljima navodi me sada da vam uputim i formalni poziv da studirate na mojoj akademiji. Došlo je vreme da istinski upoznate Aristotela, a ne samo da znate za njega. Mogu da ga uvrstim u vaše učenje zajedno sa mnoštvom s njim povezanih mislilaca, kakvi su Sokrat i Platon, i mnogi drugi. ” „Ah, ali šta sa školarinom? Rekao sam vam, posao ide loše, ” „Dogovorićemo se. Za početak ćemo videti kakav ste vi učitelj hebrejskog. Moja ćerka i ja želimo da poboljšamo svoje znanje hebrejskog. A možda nađemo i neke druge vidove trampe. Za sada, predlažem da dodate kilogram badema mom vinu i grožđicama - i ne tim sitnim - nego da probamo one jedre sa gornje police.”
* * * Ova sećanja na početke njegovog novog života bila su tako neodoljiva, da je Bento, izgubljeni u sanjarenjima, promašio odredište. Morao je da se p riseti odakle je krenuo, pa se brzo orijentisao i istim putem pošao nazad ka Van den Endenovoj kući - uzanoj četvorospratnici okrenutoj ka Singelu. Dok se peo na najviši sprat, gde su se održavali časovi, zaustavljao se kao i uvek na svakom odmorištu i zavirivao u usputne odaje. Na prvom spratu zainteresovao ga je vesto popločan pod sa bordurom od nizova plavih i belih pločica oslikanih vetrenjačama i izrađenih od najfinije keramike iz Delfta. Na drugom spratu, miris kiselog kupusa i ljutog karija podsetio ga je da je, ponovo, zaboravio na ručak i večeru. Na trećem, nije odugovlačio sa divljenjem svetlucavoj harfi i tapiserijama već se, kao i uvek, naslađivao oporim mirisom mnoštva uljanih slika koje su prekrivale sve zidove. Nekoliko trenutaka posvetio je malom platnu sa nasukanom barkom i pažljivo proučavao perspektivu rešenu pomoću jedne velike figure na obali i dve manje na barci - prve, koja stoji na pramcu i druge, još manje, koja sedi na samom špicu - i potrudio se da je dob ro zapamti kako bi kasnije te večeri napravio kopiju u ugljenu. Na četvrtom spratu su ga pozdravili Van den Enden i šestorica mladih studenata Akademije, jedan koji je učio latinski i ostali koji su već stigli do grčkog. Van den Enden je po običaju započeo veče diktatom iz latinskog, a studenti su tekst prevodili ili na holandski ili na grčki. U nadi da će uneti strast u ovladavanje novim jezicima, Van den Enden je birao spise koje je smatrao interesantnim i zabavnim. Poslednje tri nedelje radili su na Ovidijevom tekstu, a večeras će im čitati delove priče o Narcisu. Za razliku od drugih studenata, Spinoza nije bio posebno zainteresovan za magijske priče o čudesnim metamorfozama. Vrlo brzo je postalo očigledno da njemu zabava nije potrebna. Naprotiv, on je imao strast prema učenju i zadivljujući talenat za jezike. Premda je Van den Enden odmah znao da će Bento biti izuzetan student, neprekidno se čudio kako je taj mladić, i pre nego što bi on izgovorio objašnjenja, shvatao i pamtio svaki pojam, svako pravilo, i svaki gramatički izuzetak. Svakodnevne vežbe iz latinskog nadzirala je Van den Endenova ćerka Klara Marija, dugovrata, nezgrapna trinaesto-godišnjakinja očaravaj ućeg osmeha i grbave kičme. I sama je bila pravo čudo za jezike i besramno je demonstrirala svoje sposobnosti pred studentima
Bosnaunited
17
zdls
prebacujući se s jezika na jezik dok se s ocem dogovarala šta će koji od njih raditi tog dana. Bento je najpre bio šokiran: jedna od jevrejskih dogmi koju nikada nije dovodio u pitanje, bila je ona o inferiornosti žena - i kad je reč o pravima i kad je reč o intelektu. Pošto ga je toliko zaprepastila, počeo je da je posmatra kao nešto nesvakidašnje, kao izroda i izuzetak od pravila o nejednakosti ženskih i muških umova. Kad su Van den Enden i petorica studenata grčkog prešli u drugu učionicu, Klara Marija j e sa ozbiljnošću gotovo komičnom za trinaestogodišnju devojčicu počela da propituje Benta i nemačkog studenta Dirka Kerkrinka, reči i deklinacije koje im je bila zadala da nauče. Dirk je pohađao časove latinskog da bi se pripremio za upis u medicinsku školu u Hamburgu. Posle preslišavanja naučenih reči, Klara Marija je od njih zatražila da prevedu na latinski popularnu holandsku poemu Jakoba Kaca o pristojnom ponašanju mladih neudatih žena, koju je ljupko pročitala naglas. Ozarila se, ustala, i blago poklonila kada su Dirk, a ubrzo za njim i Bento, aplauzom nagradili njenu izvedbu. Poslednji čas je za Benta uvek predstavljao vrhunac. Svi studenti su se okupljali u većoj učionici, jedinoj koja je imala prozore, i slušali Van den Endenovo predavanje o antičkom svetu. Ove večeri tema je bila grčka ideja o demokratiji, po njegovom mišljenju najsavršenijoj formi vladavine, iako je, priznao je - pogledavši tu u ćerku, koja je prisustvovala svim njegovim predavanjima - „grčka demokratija isključivala više od pedeset odsto populacije, odnosno, žene i robove ”. Potom je nastavio, „Obratimo sada pažnju na paradoksalnu poziciju žene u grčkoj drami. S j edne strane, ženama u Grčkoj je bilo ili zabranjeno da prisustvuju predstavama, ili im je, u kasnijim, prosvećenijim vekovima, bilo dozvoljeno da uđu u teatar, s tim što su mogle da sede samo u delovima iz kojih se pozornica jedva videla. A s druge strane imamo heroine u tim dramama - čelične žene koje su protagonistkinje najslavnijih tragedija Sofokla i Euripida. Da pomenem samo tri najupečatljivija lika celokupne književnosti: Antigonu, Fedru i Medeju. ” Nakon predavanja, tokom kojeg je na njegov zahtev Klara Marija, na grčkom, a potom i holandskom, pročitala nekoliko najsnažnijih odlomaka iz Antigone, Van den Enden je zamolio Benta da ostane nakratko posle časa. „Hteo bih sa vama da razgovaram o nekim stvarima, Bento. Prvo, sećate se šta sam vam ponudio kad smo se upoznali u vašem dućanu? One moje ponude da vas upoznam sa učenjima mislilaca koji bi vam mogli biti bliski? ” Uz Bentovu potvrdu, Van den Enden je nastavio. „Ni ja nisam zaboravio, i počeću da ispunjavam to obećanje. Vaš napredak u latinskom je bio izvanredan, i sada ćemo preći na jezik Sofokla i Homera. Sledeće nedelje, Klara Marija će početi da vas podučava grčkom alfabetu. Osim toga, izabrao sam tekstove koji bi vama trebalo da budu posebno zanimljivi. Radićemo na odlomcima iz dela Aristotela i Epikura koji se tiču upravo onih pitanja za koja ste pokazali interesovanje tokom našeg prvog susreta.” „Mislite na moje dnevničke beleške o prolaznim i neprolaznim ciljevima? ” „Upravo na to. Kao korak ka daljem usavršavanju latinskog, predlažem da od sada počnete da pišete svoje beleške na tom jeziku.” Bento je klimnuo glavom. ,,I još nešto”, dodao je Van den Enden. „Klara Marija i ja smo spremni da s vama počnemo da učimo hebrejski. Da li se slažete da to bude od sledeće nedelje?”
Bosnaunited
18
zdls
„Vrlo rado”, odgovorio je Bento. „To bi mi predstavljalo veliko zadovoljstvo i priliku da otplatim svoj dug prema vama.” „Možda je onda vreme da razmislimo o pedagoškim metodama. Imate li iskustvo u podučavanju?” „Pre tri godine Rabi Mortera me je zamolio da mu pomažem u nastavi hebrejskog za mlađe učenike. Tada sam zabeležio mnogo toga u vezi sa raznim jezičkim začkoljicama, nadajući se da ću jednog dana napisati hebrejsku gramatiku.” „Odlično. Budite uvereni da ćete u nama imati pažljive učenike željne znanja.” „Sticajem okolnosti”, dodao je Bento, „danas popodne mi je upućen i jedan čudan pedagoški zahtev. Pre nekoliko sati došli su mi dvojica rastrojenih mladića i pokušali da me angažuju kao svojevrsnog savetnika.” Bento je nastavio da priča detalje susreta sa Jakobom i Frankom. Van den Enden je pažljivo slušao i kad je Bento završio, kazao, „Dodaću još jednu reč vašem domaćem zadatku iz latinskog večeras. Molim vas napišite caute. Možete pogoditi značenje po španskom cautela.” „Da, ‘oprez’ - cuidado na portugalskom. Ali zašto caute? ” „Na latinskom, molim vas.” „Quad cur caute? ” „Imam doušnika koji kaže da vaši jevrejski prijatelji ne odobravaju to što učite sa mnom. Ni najmanje. I takode, nezadovoljni su vašim sve većim udaljavanjem od zajednice. Caute, moj mladiću. Pobrinite se da im ne dajete dodatne povode za nezadovoljstvo. Ne verujte neznancima i ne razmenjujte s njima svoje najdublje misli i sumnje. Sledeće nedelje ćemo videti da li Epikur može da vam ponudi neki koristan savet.”
Bosnaunited
19
zdls
Poglavlje 4 ESTONIJA - 10 MAJ 1910 Kad je Alfred izašao, dvojica starih prijatelja su ustali i protegnuli se, a sekretarica direktora Epštajna ih je poslužila jabukama i štrudlom sa orasima. Sedeli su i grickali u tišini, dok je ona pripremala čaj. „Dakle, Hermane, to je lice budućnosti?” rekao je direktor Epštajn. „Ne budućnosti koju ja želim da vidim. Radujem se toplom čaju - od razgovora s tim momkom čoveka obuzima jeza.” „Koliko treba da se brinemo zbog njega i njegovog uticaja na ostale đake?” Prostorijom je promakla senka - učenik je šetao holom - i her Šefer je ustao da zatvori vrata koja su bila ostavljena odškrinuta. „Bio sam mu mentor od samog početka, i on je prisustvovao mnogim mojim časovima. Čudno, ali uopšte ga ne poznajem. Primetio si koliko je krut, nema nikakve spontanosti kod njega. Viđam momke obuzete nadahnutim raspravama, ali Alfred im se nikad ne pridružuje. Drži se sasvim po strani. ” „Teško da je bio po strani poslednjih nekoliko minuta, Hermane. ” „To je nešto sasvim novo. Potpuno me je zapanjio. Video sam drugačijeg Alfreda Rozenberga. Čitanje Čemberlena ga je osokolilo.” „Moglo bi u tome biti i nešto dobro. Možda bi neke knjige koje bi mu sad došle u ruke ipak uspele da ga pokrenu u drugom pravcu. Iako, generalno, kažeš da nije baš privržen knjigama?” „Nije nimalo jednostavno odgovoriti na to pitanje. Nekad mi se čini da voli puku ideju knjige, ili njenu auru, ili čak samo korice. Često paradira po školi s kamarom knjiga pod rukom - Hauptman, Hajne, Niče, Hegel, Gete. Povremeno mu je držanje gotovo komično. Kao da na taj način demonstrira svoj superiorni intelekt, hvališe se kako on ne mari za popularnu literaturu. Često sam se pitao da li ih stvarno čita. Danas ne znam šta da mislim.” „Kakva strast prema Čemberlenu!”, primetio je direktor. „Da li je ispoljavao strasti i prema drugim stvarima?” ,,I to je pitanje. Uvek je svoja osećanja čvrsto držao pod kontrolom, ali jasno se sećam i povremenih izliva ushićenja u vezi sa lokalnom preistorij om. U ” nekoliko navrata vodio sam male grupe učenika na arheološka iskopavanja severno od Olafove crkve. Rozenberg je uvek volontirao u takvim ekspedicijama. Jednom prilikom je pomagao u otkrivanju izvesnog oruđa iz kamenog doba i preistorijskog ognjišta, i bio je van sebe od oduševljenja.” „Čudno”, rekao je direktor listajući Alfredov dosije. „Izabrao je našu školu a ne gimnaziju, gde je mogao da uči klasične jezike i tako dobije priliku da na univerzitetu studira književnost ili filozofiju, za šta je, čini se, zainteresovan. Šta će on na Politehnici?” „Mislim da su u pitanju finansijski razlozi. Majka mu je umrla kad je bio sasvim mali a otac bolovao od tuberkuloze i radio samo povremeno kao b ankarski službenik. Novi
Bosnaunited
20
zdls
profesor umetnosti, her Purvit, smatra ga sasvim dobrim crtačem i ohrabruje ga da pokuša da upiše arhitekturu.” „Dakle, on je rezervisan prema ostalim učenicima”, upitao se direktor sklapajući Alfredov dosije, ,,a ipak je pobedio na izborima. Zar nije bio i predsednik odeljenjske zajednice pre nekoliko godina?” „Mislim da to nije imalo mnogo veze sa popularnošću. Učenici ne cene tu dužnost, i momci koji su popularni uglavnom izbegavaju da budu predsednici zbog poslova koje onda moraju da obavljaju i priprema za govor na dodeli maturskih diploma. Ne verujem da oni Rozenberga shvataju ozbiljno. Nikada ga nisam video u nekoj grupi ili da se šali zajedno s drugima. Češće je on predmet šale. Šeta po Revalu sam, samo sa svežnjem knjiga pod miškom. Zato ne bih previše brinuo o tome da bi on mogao ovde da širi te svoje ekstremističke ideje.” Direktor Epštajn je ustao i prišao prozoru. Napolju su se videla široko razgranata stabla sa svežim prolećnim lišćem i u daljini blistave bele zgrade s krovovima od crvenog crepa. „Reci mi nešto više o tom Čemberlenu. Moja čitalačka interesovanja su ga zaobišla. Koliki je njegov uticaj u Nemačkoj?” „Brzo raste. Zabrinjavajuće brzo. Knjiga mu je objavljena pre desetak godina, i sve je popularnija. Čuo sam da je prodata u više od sto hiljada primeraka.” „Jesi li je pročitao?” „Počeo sam, ali nisam imao živaca pa sam samo prelistao ostatak. Mnogi moji prijatelji su je pročitali. Učeni istoričari dele moje mišljenje - kao i crkva i, naravno, jevrejska štampa. Ipak, brojni ugledni ljudi je hvale - car Vilhelm, američki predsednik Teodor Ruzvelt - a i vodeće svetske novine su objavile pozitivne kritike, neke čak ekstatične. Čemberlen piše visokoparnim jezikom i pretvara se da se obraća našim najplemenitijim nagonima. Ali, po mom mišljenju, zapravo podstiče one najniže.” „Kako objašnjavaš njegovu popularnost?” „On piše ubedljivo. I impresionira neobrazovane. Na svakoj stranici mogu se naći zvučni citati Tertulijana ili Svetog Augustina, ili recimo Platona, ili nekog indijskog mistika iz osmog veka. Ali to je samo privid erudicije. U stvari, on naprosto istrgne iz davnina n iz nepovezanih citata da bi podupro svoje unapred zaokružene ideje. Njegovoj popularnosti je, nema sumnje, doprinela i nedavna ženidba sa Vagnerovom ćerkom. Mnogi ga smatraj u naslednikom Vagnerove rasističke dinastije.” „Znači Vagner ga je krunisao?” „Ne, nikada se nisu sreli. Vagner je umro pre nego što je Čemberlen zaprosio njegovu ćerku. Ali Kozima im je dala blagoslov. ” Direktor je dosuo još čaja. „Pa, naš mladi Rozenberg izgleda toliko obuzet Čemberlenovim rasizmom da možda neće biti lako izvući ga iz toga. Ali kad bolje razmisliš, koji to nepopularan, usamljen, na neki način neprilagođen adolescent ne bi preo od zadovoljstva kad pročita da pripada nekoj superiornoj vrsti. Da su njegovi preci osnivači velikih civilizacija. Pogotovo dečak koji nikada nije imao majku koja bi mu se divila, čiji je otac na ivici smrti, čiji je stariji brat ozbiljno bolestan, koji...”
Bosnaunited
21
zdls
„O, Karl, iz tebe kao da progovara onaj bečki doktor Frojd, koji takođe piše ubedljivo, isto je opsednut klasikom, i nikad ne propušta priliku da izroni s nekim sočnim citatom u zubima.” „Mea culpa. Moram priznati da mi njegove ideje zvuče sve smislenije. Na primer, upravo si rekao da je prodato sto hiljada primeraka Čemberlenove antisemitske knjige. I koliko ga je njih od te armije čitalaca odbacilo kao ti? A koliko je njih bilo oduševljeno kao Rozenberg? Zašto jedna ista knjiga izaziva tako različite reakcije? Mora da postoji nešto u svakom čitaocu što ga navodi da prigrli tu knjigu. Da li je to njegov život, psihologija, predstava o samom sebi? Mora da postoji nešto što vreba iz dubine sve sti - ili, kako Frojd kaže, podsvesti - zbog čega određeni čitalac zavoli određenog pisca.” „Baš dobra tema za našu sledeću diskusiju uz večeru! U međuvremenu moj mali đak Rozenberg, pretpostavljam, drhti i znoji se tamo napolju. Šta ćemo s njim?” „Da, njega smo zanemarili. Obećali smo mu zadatke i moramo da mu zadamo nešto. Možda previše očekujemo. Da li je uopšte moguće smisliti zadatak koji bi pozitivno uticao na njega za ovih nekoliko preostalih nedelja? Video sam u njemu silnu gorčinu, gnušanje prema svemu, osim tog fantazma ‘čistog Germana’ Mislim da treba da ga preusmerimo sa ideja na nešto opipljivo, nešto što on može da dotakne. “ „Slažem se. Teže je mrzeti nekog pojedinca nego rasu”, rekao je her Šefer. „Setio sam se. Znam jednog Jevrejina do kojeg mu je sigurno stalo. Pozovimo ga, pa ću krenuti odatle.” Sekretarica direktora Epštajna uklonila je posuđe za čaj, pozvala Alfreda, i on se vratio na svoje mesto na kraju stola. Her Šefer je polako punio lulu, zapalio je, povukao i izduvao oblak dima, a onda počeo, „Rozenberg, imamo još nekoliko pitanja. Jasna su mi vaša osećanja prema Jevrejima u širem rasnom smislu, ali svakako ste u životu sreli i dobre Jevreje. Slučajno znam da vi i ja imamo istog porodičnog lekara, her Apfelbauma. Čuo sam da je porađao vašu majku kada ste vi došli na ovaj svet.” „Da”, rekao je Alfred. „Lečim se kod njega od rođenja.” „On je svih ovih godina i moj vrlo blizak prijatelj. Recite mi, da li je on otrovan? Da li je parazit? Niko u Revalu ne radi više od njega. Kad ste vi bili mali, gledao sam sopstvenim očima kako je danonoćno pokušavao da spasi vašu majku od tuberkuloze. A čuo sam i da je plakao na njenoj sahrani. ” „Doktor Apfelbaum je dobar čovek. Uvek je dobro brinuo o nama. I, uzgred, mi smo mu uvek plaćali za to. Ali može da postoji dobar Jevrejin. To znam. Ja ne govorim ništa loše o njemu lično, već samo o jevrejskom semenu. Neosporno je da svi Jevreji nose seme te omražene rase, i da...” „Ah, opet ta reč, ‘omražen’”, prekinuo ga je direktor Epštajn, s mukom pokušavajući da se obuzda. „Slušam mnogo o mržnji, Rozenberg, a ništa o ljubavi. Zaboravljate da je ljubav srž Isusove poruke. Ne samo ljubav prema Bogu, nego i ljubav prema bližnjem kao prema sebi samom. Zar ne uviđate neke kontradiktornosti između onoga što čitate kod Čemberlena i onoga što čujete o hrišćanskoj ljubavi svake nedelje u crkvi?” „Gospodine, ja ne idem u crkvu svake nedelje, prestao sam da idem.” „Šta na to kaže vaš otac? Šta bi vam rekao Čemberlen? ”
Bosnaunited
22
zdls
„Moj otac nikada nije nogom kročio u crkvu. A čitao sam da i Vagner i Čemberlen tvrde da nas crkveno učenje vrlo često slabi umesto da nas osnažuje.” „Vi, dakle, ne volite Gospoda Isusa Hrista?” Alfred je zastao: svud oko sebe osetio je zamke. Ovo je bio opasan teren: direktor se već deklarisao kao pobožni luteranac. Najsigurnije je bilo držati se Čemberlena, i s naporom je prizvao reči iz njegove knjige. „Kao i Čemberlen, ja se veoma divim Isusu. Čemberlen ga zove moralnim genijem. On je imao veliku moć i hrabrost, ali je Pavle, na žalost, jevrejizovao njegovo učenje, i samog Isusa pretvorio u pokornog mučenika. Sve hrišćanske crkve prikazuju na slikama i vitražima razapetog Isusa. Nijedna ne pokazuje slike moćnog i hrabrog Isusa - onog koji se usudio da prozove korumpirane rabine, koji je sam, bez ičije pomoći isterao lihvare iz hrama!” „Dakle, Čemberlen vidi Isusa kao lava, a ne kao jagnje?” „Da”, uzvratio je Rozenberg, ohrabren. „Čemberlen kaže da je tragično što se Isus pojavio na mestu i u vreme kad se pojavio. Da je propovedao među Germanima, ili, recimo, Indusima, njegove reči bi imale sasvim drugačiji uticaj.” „Da se mi vratimo na našu prethodnu temu”, kazao je direktor, shvativši da je povukao pogrešan potez. „Imam jedno sasvim jednostavno pitanje: koga vi volite? Ko je vaš junak? Kome se divite više nego svima ostalima? Mislim, osim tog Čemberlena.” Alfred nije mogao odmah da odgovori. Dugo se premišljao. „Geteu.” Direktor Epštajn i her Šefer su se malo uspravili u stolicama. „Interesantan izbor, Rozenberg”, rekao je direktor. „Vaš ili Čemberlenov? ” ,,I moj i njegov. A mislim da bi to bio i her Šeferov izbor. Hvalio je Getea više od bilo koga na svojim časovima. ” Alfred je pogledao u her Šefera tražeći potvrdu i dobio odobravanje. „Pa recite mi, zašto Gete?”, upitao je direktor. „On je besmrtni nemački genije. Najveći od svih Nemaca. Genije književnosti, i nauke, i umetnosti i filozofije. On je genijalan u više oblasti nego bilo ko drugi. ” „Odličan odgovor”, rekao je direktor Epštajn, iznenada živnuvši. ,,I verujem da sam sada došao do savršenog predmaturskog zadatka za vas.” Dvojica profesora su se posavetovali tihim šapatom. Direktor Epštajn je izašao i ubrzo se vratio sa velikom knjigom. On i her Šefer su se nadvili nad nju i, prelistavajući je izvesno vreme, pomno pregledali tekst. Nakon što je pribeležio brojeve nekih stranica, direktor se obratio Alfredu. „Evo vašeg zadatka. Pročitaćete, vrlo pažljivo, dva poglavlja - četrnaesto i šesnaesto Geteove autobiografije, i prepisaćete svaki redak posvećen njegovom junaku, čoveku po imenu Spinoza, koji je živeo davno pre njega. Ovaj zadatak vam naravno, neće predstavljati problem. Uživaćete čitajući neke delove autobiografije sopstvenog junaka. Gete je neko koga volite, i pretpostavljam da će vam biti interesantno da pročitate šta kaže o čoveku koga je on voleo i kome se divio. Je li tako?” Alfred je oprezno klimnuo glavom. Zbunjen direktorovim dobrim raspoloženjem, predosetio je zamku. „Dakle”, nastavio je direktor, „da budemo potpuno jasni u vezi sa zadatkom, Rozenberg. Treba da pročitate poglavlja 14 i 16 Geteove autobiografije i da prepišete svaku rečenicu u kojoj se pominje Benedikt Spinoza. Uradićete to u tri primerka, jedan za sebe, i po jedan za Bosnaunited
23
zdls
nas dvojicu. Ukoliko ustanovimo da ste propustili bilo koji komentar o Spinozi, moraćete sve da radite ponovo, dok ne uradite kako treba. Videćemo se za dve nedelje da pročitamo to što ste napisali i da porazgovaramo o svim aspektima vašeg zadatka. Je l’ vam jasno?” Još jedno klimanje glavom. „Gospodine, mogu li da pitam nešto? Ranije ste rekli dva zadatka. Treba da uradim genealoško istraživanje; treba da pročitam dva poglavlja. I treba da napišem u tri primerka to o Benediktu Spinozi. ” „Tačno tako”, potvrdio je direktor. ,,A vaše pitanje je? ” „Gospodine, zar to nisu tri, a ne dva zadatka?” „Rozenberg”, prekinuo ga je her Šefer, „dvadeset zadataka bi bilo malo. Reći za svog direktora da je nedostojan tog mesta zato što je Jevrejin, dovoljno je za izbacivanje iz svake škole u Estoniji ili u otadžbini. ” „Da, gospodine.” „Samo trenutak, her Šefer, možda je mladić u pravu. Zadatak o Geteu je toliko važan da želim da ga obavi vrlo temeljito.” Direktor Epštajn se okrenuo Alfredu. „Oslobođeni ste genealoškog istraživanja. Koncentrišite se u potpunosti na Geteove reči. Sastanak je završen. Videćemo se ovde za tačno dve nedelje. U isto vreme. I potrudite se da mi predate naše primerke pismenog dela zadatka dan ranije. ”
Bosnaunited
24
zdls
Poglavlje 5 AMSTERDAM – 1656 „Dobro jutro, Gabrijele”, oglasio se Bento začuvši svog brata kako se umiva i priprema za Šabat. Umesto odgovora, Gabrijel je samo promrmljao nešto, vratio se u njihovu zajedničku spavaću sobu i sručio na ogroman krevet s baldahinom koji su delili. Taj krevet, što je ispunjavao gotovo čitavu sobu, bio je porodična ostavština. Otac, Mihael, prepisao je celokupnu imovinu Bentu, starijem sinu, ali su dve ćerke osporavale očev testament pozivajući se na to da Bento nije bio uzoran član jevrejske zajednice. I mada je jevrejski sud odlučio u njegovu korist, on je, na opšte iznenađenje, svu imovinu odmah preneo na braću i sestre, zadržavši za sebe samo jednu stvar - rodit eljski krevet s baldahinom. Nakon udaje sestara, on i Gabrijel su ostali sami u lepoj trospratnoj beloj kući koju je porodica Spinoza iznajmljivala decenijama. Okrenuta prema Hauthrahtu, blizu najprometnijeg trga u jevrejskoj četvrti Amsterdama, kuća je bila dva ugla udaljena od male sinagoge Bet Jakob i njenih učionica. Bento i Gabrijel su sa žaljenjem rešili da se presele. Nakon odlaska sestara, stara kuća je postala prevelika i previše zaposednuta slikama smrti. I uz to, naravno, preskupa holandsko-engleski rat iz 1652. godine i pirati koji su presretali brodove iz Brazila uništili su njihov uvozni posao, i primorali su braću Spinoza da iznajme malu kuću na svega pet minuta hoda od radnje. Bento se pažljivo zagledao u brata. Kad je bio dete, Gabrijela su često zvali „mali Bento”, jer su obojica imali isto duguljasto, ovalno lice, iste prodorne krupne oči, istaknut nos. Sada je, međutim, odrasli Gabrijel bio dvadesetak kilograma teži od svog starijeg brata, petnaestak centimetara viši, i daleko jači od njega. A oči, kao da mu više nisu bile zagledane u daljinu. Braća su ćutke sedeli jedan kraj drugog. Bentu je obično odgovarala tišina i s lakoćom je delio obrok s Gabrijelom ili radio s njim u dućanu a da ne razmene nijednu reč. Ali ova tišina je pritiskala i pobuđivala mračne misli. Bento je razmišljao o svojoj sestri Rebeki, koja je nekada bila brbljiva i sva ustreptala. Ovih dana., ni ona nije razgovarala s njim i skretala je pogled kad god bi se sreli. Ćutali su i svi mrtvi, oni koji su ispustili dušu upravo u tom krevetu: njegova majka Hana, umrla pre sedamnaest godina, kad je Bentu bilo jedva šest; stariji brat Isak, koji je umro pre šest godina; maćeha, Ester, umrla pre tri godine; kao i njegov otac i sestra Mirjam, umrli pre samo dve godine. Od svih sestara i braće - te bučne, vesele družine što se igrala i svađala i mirila i tugovala za majkom, i polako učila da zavoli maćehu - ostali su samo Rebeka i Gabrijel, koji su se sve više udaljavali o d njega. Gledajući Gabrijelo vo podbulo, bledo lice, Bento je prekinuo tišinu. „Opet si loše spavao, Gabrijele? Osetio sam kako se prevrćeš.” „Da, opet. Kako mogu da spavam, Bento? Ništa više ne valja. Šta da radimo? Šta činiti? Mrzim kad se između nas ispreči neki problem. Evo, jutros se ja spremam za Šabat. Sunce sija po prvi put ove nedelje, i nebo je vedro i trebalo bi da se radujem kao i sv i drugi, kao svi Bosnaunited
25
zdls
naši susedi. Umesto toga, zbog mog jedinog brata - oprosti mi, Bento, ali pući ću ako to ne kažem. Zbog tebe, moj život je jadan. Ne radujem se odlasku u svoju sinagogu, sa svojim narodom, molitvi svom Bogu.” „Žao mi je što to čujem, Gabrijele. Žarko želim da ti budeš srećan. ” „Reči su jedno. A dela drugo.” „Koja dela?” „Koja dela?” Uzviknuo je Gabrijel. ,,A ja sam oduvek mislio, čitavog svog života sam verovao da ti sve znaš. Da me neko drugi to pita, rekao bih mu, ‘Šališ se’, ali već sam naučio da se ti nikad ne šališ. Siguran sam da znaš na koja dela mislim.” Bento je uzdahnuo. „Pa dobro, počnimo od toga što odbacuješ jevrejske običaje, i odbacuješ čak i zajednicu. Ne poštuješ Šabat. Okrećeš leđa sinagogi i ove godine praktično nisi dao nikakav prilog - na takva dela mislim.” Pogledao je u Benta koji je i dalje ćutao. „Navešću ti još neka. Koliko sinoć, odbio si poziv na šabatnju večeru u Sarinom domu. Znaš da ću se ja oženiti Sarom, a ipak nećeš da nam se pridružiš na Šabat, kako bi se naše porodice zbližile. Možeš li da zamisliš šta to znači za mene? Za našu sestru Rebeku? Kakvo opravdanje da damo? Zar da kažemo da naš brat radije ide na časove latinskog kod svog jezuite?” „Gabrijele, biće bolje za vašu probavu da ja ne dođem. Tebi je to jasno. Znaš da je Sarin otac praznoveran.” „Praznoveran?” „Mislim ekstremno ortodoksan. Video si koliko ga moje prisustvo podstiče na religiozne rasprave. Kako god da ja reagujem, to samo poseje dodatni razdor i nanese veći bol tebi i Rebeki, jasno ti je. Moje odsustvo je pretpostavka za mir - u to ni malo ne sumnjam. Kad mene nema, ti i Rebeka ste mirni. Sve više i više razmišljam o toj jednačini.” Gabrijel je odmahnuo glavom, „Bento, sećaš se da sam se kao dete ponekad plašio jer sam mislio da svet nestane kad ja zatvorim oči? Ti si me razuverio. Umirivao si me govoreći o realnosti i večnim zakonima Prirode. A sada ti praviš istu grešku. Zamišljaš da će razdor povodom Benta Spinoze nestati samim tim što on nije prisutan? „Sinoć je bilo mučno ”, nastavio je Gabrel. „Sarin otac je započeo večeru govoreći o tebi. Opet je bio besan, ovoga puta zato što si zaobišao naš lokalni jevrejski sud i pokrenuo parnicu pred holandskim građanskim sudom. Ne seća se, rekao je, da je iko drugi bilo kada tako uvredio rabinski sud. Skoro da bi to mogao biti osnov za eksko munikaciju. Je li to ono što hoćeš? Herem?. Bento, naš otac je mrtav; naš stariji brat je mrtav. Ti si glava porodice. A sve nas vređaš obraćajući se holandskom sudu. A da ne govorim o trenutku koji si za to izabrao! Zar nisi mogao barem da sačekaš da prođe moje venčanje?” „Gabrijele, koliko puta sam ti objasnio, ali ti kao da me nisi čuo. Saslušaj me još jednom, da bi znao sve činjenice. I, iznad svega, pokušaj da razumeš da svoju odgovornost prema tebi i Rebeki shvatam ozbiljno. Imaj na umu moju dilemu. Naš otac, blažen da je, bio je velikodušan. Ali pogrešio je u proceni kad je dao garancije tom pohlepnom lihvaru, Duarteu Rodrigešu, za ož:alošćenu udovicu Enrike. Njen muž, Pedro, bio je samo poznanik našeg oca, nikakav rođak, koliko ja znam, niti blizak prijatelj. Niko od nas te ljude nikada nije upoznao, i ostaće tajna zašto je otac prihvatio da bude njihov garant. Ali znaš kakav je otac bio - čim bi video da neko pati, trudio se da pomogne koliko god može, ne razmišljajući o posledicama.
Bosnaunited
26
zdls
Kada su udovica i njeno jedino dete prošle godine umrli o d kuge i dug ostao neplaćen, Duarte Rodrigeš - taj pobožni Jevrejin koji stoji na bimi 3 I već poseduje polovinu kuća u Jodenbrejstratu - pokušao je da prebaci svoj gubitak na nas pritiskajući rabinski sud da obaveže siromašnu porodicu Spinoza da plati dug neke žene koju niko od nas nije ni poznavao.” Bento je zastao, „Znaš li to, Gabrijele? Ili ne?” „Da, ali...” „Dozvoli da završim. Važno je da znaš sve detalje. Jednog dana, možda ćeš ti biti glava porodice. Dakle, Rodrigeš je tu stvar predao jevrejskom sudu, u kome bi mnogi rado da pridobiju njegovu naklonost, pošto je on glavni dobrotvor sinagoge. Reci mi, Gabrijele: da li bi oni želeli da mu se zamere? Bez ikakvog oklevanja, presudili su da porodica Spinoza mora da preuzme ceo dug. A on je toliki da bi iscrpeo sva dobra naše porodice dok smo živi. I da bude gore, presudili su i da nasledstvo koje nam je majka ostavila ode na otplatu duga Rodrigešu. Je li ti sad jasno?” Posle nevoljne Gabrijelove potvrde, Bento je nastavio. „Dakle, pre tri meseca, obratio sam se holandskom sudu jer je to razboritije. Pre svega zato što ime Durate Rodrigeš njima ne znači ništa. A i holandski zakon propisuje da glava porodice mora imat i dvadeset i pet godina, da bi preuzela odgovornost za tu vrstu duga. Pošto ja još nemam toliko, možemo se spasti. Ne moramo da prihvatimo dugove za koje je naš otac garantovao i, što je još važnije, možemo da dobijemo novac koji nam je majka zaveštala. A kad kažem nama, mislim na tebe i Rebeku - jer svoj deo u celini nameravam da prenesem na vas. Ja nemam porodicu i novac mi nije potreban. ,,I još nešto”, nastavio je. „Što se tiče trenutka. Pošto moj dvadeset i peti rođendan pada pre tvog venčanja, morao sam nešto da preduzmem sad. Reci mi onda, zar ne postupam odgovorno prema porodici? Zar ti ne ceniš slobodu? Ako ništa ne preduzmem, zapašćemo u ropstvo do kraja života. Zar to želiš? ” „Više volim da ostavim stvari u Božjim rukama. Ti nemaš pravo da dovodiš u pitanje zakon naše verske zajednice. A što se tiče ropstva, ono mi je draže od progonstva. Osim toga, Sarin otac nije govorio samo o parnici. Želiš li da čuješ šta je još rekao?” „Mislim da ti želiš da mi kažeš.” „Rekao je da ‘problem Spinoza’ kako je on to nazvao, može da se prati mnogo godina unazad, sve do one drskosti kod priprema za tvoju bar micvu. Seća se da te je Rabi Morte ra izdvajao od ostalih učenika. Da te je smatrao mogućim naslednikom. A onda si ti biblijsku priču o Adamu i Evi nazvao ‘bajkom’. Sarin otac kaže da si na rabinov ukor što osporavaš reč Božju, odgovorio, ‘Tora je nejasna, jer ako je Adam bio prvi čovek, s kim se onda njegov sin, Kain, u stvari oženio?’ Jesi li to rekao? Je li istina da si za Toru kazao da je ‘nejasna’?” „Tačno je da Tora naziva Adama prvim čovekom. I tačno je da ona kaže da se njegov sin, Kain, oženio. Svakako imamo pravo da postavimo pitanje koje se nameće: ako je Adam bio prvi čovek, kako je onda mogao da postoji bilo ko s kim bi se Kain oženio? O tome se - kao o takozvanom ‘preadamovskom pitanju’ - u okviru biblijskih istraživanja raspravlja više od
3
Bima, bimah ili almemor - centralno mesto u sinagogi sa kog se za vreme bogosluženja čita Tora.
Bosnaunited
27
zdls
hiljadu godina. Pa ako mene pitaš da li je to bajka moram da ti odgovorim da jeste - ta priča je očito samo metafora.” „To kažeš zato što je ne razumeš. Zar tvoja mudrost prevazilazi Božju? Zar ne znaš da postoje razlozi zbog kojih nešto ne možemo da znamo i moramo da verujemo rabinima kad tumače i objašnjavaju svete spise?” „Taj zaključak savršeno pogoduje rabinima. Sveštena lica vekovima nastoje da budu jedini tumači tajni. To im potpuno odgovara.” „Sarin otac kaže da je ta drskost da preispituješ Bibliju i naše verske vode uvredljiva i opasna ne samo za Jevreje već i za hrišćansku zajednicu. Biblija j e i za njih svetinja.” „Gabrijele, ti veruješ da treba da se odreknemo logike, da odustanemo od svog prava da pitamo?” „Ja ne poričem tvoje lično pravo na logiku i tvoje pravo da preispituješ rabinski zakon. Ne osporavam tvoje pravo na sumnju u svetost Bibilije. U stvari, ja čak ne dovodim u pitanje ni tvoje pravo da izazivaš Boga. To je tvoja stvar. Verovatno tvoja bolest. Ali činiš nepravdu meni i sestri time što svoja shvatanja nećeš da zadržiš za sebe.” „Gabrijele, taj razgovor o Adamu i Evi sa Rabi Morterom dogodio se pre više od deset godina. Posle toga sam svoje stavove držao za sebe. Ali pre dve godine zavetovao sam se da ću živeti na bogougodan način, što znači i da nikad neću lagati. I ako me neko pita za mišljenje, iskreno ću odgovoriti - i upravo to je razlog zbog kojeg sam odbio poziv Sarinog oca za večeru. Ali iznad svega, imaj na umu da smo mi dve odvojene duše. Ljudi po tom pitanju ne mogu da nas pobrkaju. Oni tebe ne smatraju odgovornim za zastranjivanja tvog starijeg brata.” Gabrijel je izašao iz sobe odmahujući glavom i mrmljajući, „moj stariji brat govori kao dete.”
Bosnaunited
28
zdls
Poglavlje 6 ESTONIJA – 1910 Tri dana kasnije, bled i uznemiren, Alfred je tražio sastanak sa her Šeferom. „Imam problem, gospodine” započeo je, otvarajući đačku torbu i vadeći iz nje Geteovu autobiografiju na sedamsto stranica, iz koje je tu i tamo izvirivalo nekoliko papirića. Otvorio je prvo obeleženo mesto i pokazao na tekst. „Gospodine, Gete pominje Spinozu ovde, u ovoj rečenici. A onda ponovo ovde, nekoliko redova dalje. Ali posle ima pasusa gde se ne pojavljuje to ime, i ne mogu da shvatim da li govori o njemu ili ne. U stvari, ja ne razumem veći deo ovoga. Vrlo je teško. ” Izlistao je nekoliko stranica i pokazao drugo obeleženo mesto, „Ovde je ista stvar. Pominje Spinozu dva ili tri puta, a onda ga na sledeće četiri stranice nema. Koliko mi se čini, nije baš jasno da li govori o Spinozi ili ne. Priča takođe i o nekome po imenu Jakobi. I to se ponavlja na još četiri mesta. Razumeo sam Fausta kad smo ga čitali na vašim časovima, i Jade mladog Vertera, ali u ovoj knjizi ništa ne razumem. ” „Mnogo je lakše čitati Čemberlena, zar ne? ” Zažalivši istog časa zbog svog sarkazma her Šefer je, ljubaznijim tonom, žurno dodao, „Znam da ne možete da dokučite sve Geteove reči, Rozenberg, ali morate shvatiti da to nije strogo organizovano delo već niz refleksija o njegovom životu. Jeste li ikada vodili dnevnik ili pisali o svom životu?” Alfred je potvrdno klimnuo glavom. „Pre dve godine, ali samo nekoliko meseci. ” „Dakle, smatrajte ovo nekom vrstom dnevnika. Gete je to pisao koliko za sebe, toliko i za čitaoce. Verujte, kad budete stariji, i kad budete više znali o Geteovim idejama, bolje ćete razumeti i više ceniti njegove reči. Dajte da pogledam knjigu.” Pošto je prelistao stranice koje je Alfred označio, her Šefer je rekao, „Vidim u čemu je problem. Vaše pitanje je sasvim umesno, i moraću da vam korigujem zadatak. Da pređemo zajedno ova dva poglavlja. Alfred se primakao i njih dvojica su pažljivo pregledali tekst, a her Šefer je na ceduljici ispisao brojeve nekoliko stranica i redova. Pružajući je Alfredu, kazao je, „Evo šta treba da prepišete. Zapamtili ste, tri primerka čitko ispisana. Ali sad imamo problem. To je svega dvadeset ili dvadeset i pet redova, što je mnogo manje nego što vam je direktor prvobitno zadao, tako da sumnjam da će biti zadovoljan. Zato morate da uradite još nešto: naučite napamet ovu skraćenu verziju, i izdeklamujte je na sastanku sa direktorom Epštajnom. Mislim da će mu to biti prihvatljivo.” Primetivši Alfredov mrki pogled, her Šefer je odmah dodao, „Alfrede, iako mi se ne dopada ta promena kod vas - te gluposti o rasnoj superiornosti - i dalje sam na vašoj strani. Tokom prethodne četiri godine bili ste dobar i poslušan đak - premda ste, kao što sam vam često govorio, mogli biti i marljiviji. Bilo bi pogubno za vas da ne maturirate i tako uništite svoje šanse za budućnost.” Napravio je značajnu pauzu. „Prionite svim srcem na ovaj zadatak. Direktor Epštajn će tražiti više od pukog prepisivanja i deklamovanja. Očekivaće da razumete ono što ste pročitali. Dakle, potrudite se, Rozenberg. Ja bih lično voleo da maturirate.”
Bosnaunited
29
zdls
„Da li treba vama da predam svoj primerak pre nego što uradim druga dva?” Her Šeferu je zastao dah zbog Alfredovog mehaničkog odgovora, ali je samo rekao, „Ako sledite moja uputstva iz beleške, to neće biti neophodno.” Čim je Alfred izašao, her Šefer ga je pozvao da se vrati. „Rozenberg, upravo sam vam rekao da ste bili dobar učenik i da želim da maturirate. Zar nemate ništa da mi kažete na to? Na kraju krajeva, bio sam vaš profesor pune četiri godine. ” „Da, gospodine.” „‘Da, gospodine’?” „Ne znam šta da kažem.” ,,U redu Alfrede, možete ići.” Her Šefer je spakovao torbu sa đačkim radovima koje je trebalo da pregleda, odagnao Alfreda iz glave i, umesto na njega, mislio na svoje dvoje dece, ženu, nudle i švarglu koje mu je obećala za večeru. Alfred je napustio školu i dalje zbunjen zadatkom. Da li je dodatno pogoršao stvari? Ili mu je sad lakše? Naposletku, učenje napamet mu nije predstavljalo problem. Voleo je da uči napamet odlomke za dramske predstave i govore.
* * * Dve nedelje kasnije, Alfred je stajao kraj her Epštajnovog dugačkog stola čekajući instrukcije od direktora, koji je toga dana izgledao veći i stroži nego ikada. Her Šefer, mnogo manji, ozbiljnog lica, dao mu je znak da počne sa deklamovanjem. Bacivši poslednji pogled na svoj primerak Geteovih citata, Alfred se isprsio, najavio, „Iz Geteove autobiografije ”, i počeo: „‘Um koji je presudno delovao na mene i značajno uticao na moj način razmišljanja bio je Spinoza. Nakon što sam svuda uzaludno tragao za nečim čime bih oplemenio svoju neobičnu prirodu, na kraju sam nabasao na njegovu Etiku. Tu sam našao umirenje za svoje strasti; i tu kao da mi se otvorio širok i nesputan pogled na materijalni i smrtni svet. ’” „Dakle, Rozenberg”, prekinuo ga je direktor. „Šta je to Gete dobio od Spinoze?” „Uh, da li je to bila njegova etika?” „Ne, ne. Za ime Boga, zar niste razumeli da je Etika naslov Spinozine knjige? Šta Gete kaže da je dobio iz Spinozine knjige? Šta je, po vašem mišljenju, podrazumevao pod ‘umirenjem strasti’?” „Nešto što ga je smirivalo?” „Da, i to. Ali nastavite - ta ideja će se vrlo brzo ponovo pojaviti.” Alfred je izrecitovao u sebi tekst do mesta gde su ga prekinuli i počeo: „‘Ali ono što me je posebno privuklo kod Spinoze bio je bezgranični interes kojim je odisala...”‘ „Ne interes - već „‘odsustvo interesa’”, zarežao je direktor Epštajn, koji je u beleškama pratio svaku izgovorenu reč. „‘Odsustvo interesa’ znači ne vezivati se osećanjima/’ Bosnaunited
30
zdls
Alfred je klimnuo glavom i nastavio: „‘Ali ono što me je posebno privuklo kod Spinoze bilo je bezgranično odsustvo interesa kojim je odisala svaka rečenica. Ta veličanstvena misao: Onaj ko istinski voli Boga ne sme želeti da i Bog njega zauzvrat voli - sa svim premisama na kojima počiva i svim konsekvencama koje iz nje slede, zaokupila je čitavu moju moć promišljanja.”‘ „To je težak odlomak”, prekinuo ga je direktor. „Hajde da ga objasnimo. Gete kaže da ga je Spinoza naučio da svoj um oslobodi uticaja drugih. Da otkrije vlastita osećanja i dođe do sopstvenih zaključaka, a onda deluje u skladu s njima. Drugim rečima, neka ljubav u nama buja, ali ne dozvolimo da na nju utiče pomisao na ljubav koju očekujemo zauzvrat. Upravo tu ideju možemo da primenimo na vaš izborni govor. Da li bi Gete svoj govor zasnov ao na divljenu koje će dobiti od drugih? Sigurno, ne! Niti bi rekao ono što drugi od njega očekuju da kaže. Razumete li? Jeste li shvatili poentu?” Alfred je klimnuo glavom. Shvatio je samo toliko da je direktor Epštajn veoma zlovoljan prema njemu. Čekao je njegov znak da nastavi: „‘Osim toga, ne može se poreći da najčvršća jedinstva potiču iz suprotnosti. Sveumirujuće Spinozino spokojstvo bilo je u snažnoj suprotnosti sa mojom sveuznemirujućom aktivnošću. Njegov matematički metod bio je suprotnost mojim poetskim osećanjima. Taj disciplinovani način mišljenja učinio me je njegovim strastvenim učenikom i najdubljim poštovaocem. Um i srce, razumevanje i osećanje, traže jedno drugo nužno se privlačeći, i tako nastaje jedinstvo najrazličitijih priroda.’” „Da li znate, Rozenberg, na šta on misli kad kaže dve različite prirode?” pitao je direktor Epštajn. „Mislim da govori o umu i srcu? ” „Tačno. I šta je tu Gete, a šta Spinoza?” Alfred je izgledao zbunjeno. „Ovo nije samo vežba pamćenja, Rozenberg! Hoću da razumete ove reči. Gete je poeta. Dakle, šta je on, um ili srce? „On je srce. Ali je takode imao veliki um.” „O, da. Sad razumem šta vas zbunjuje. Ali ovde on kaže da mu je Spinoza otkrio ravnotežu koja mu je omogućila da umiri svoju strast i preispituje maštu s neophodnom smirenošu i razboritošću. I to je razlog zašto Gete za sebe kaže da je ‘najdublji poštovalac’ Spinoze. Shvatate li?” „Da, gospodine.” „Sad nastavite.” Alfred je oklevao, u očima mu se nazirala panika. „Izgubio sam nit. Nisam siguran gde smo stali.” „Dobro vam ide”“, umešao se her Šefer, nastojeći da ga smiri. „Znamo da je teško deklamovati uz tako mnogo prekida. Možete da proverite u beleškama dokle smo došli.” Alfred je duboko udahnuo, pogledao nakratko u svoje beleške, i nastavio: „‘Neki su ga predstavljali kao ateistu i tvrdili da zaslužuje osudu, ali su ujedno smatrali da je bio tih, uman čovek, uzoran građanin i saosećajna osoba. Dakle, č ini se da su Spinozini kritičari zaboravili jevanđeoske reči, ‘Po plodovima njihovim ćeš ih poznati ’; jer kako da iz Bosnaunited
31
zdls
rđavih načela nastane život ugodan ljudima i Bogu? Još sam se vrlo dobro sećao kakvo su me smirenje i jasnoća obuzeli kad sam prvi put listao stranice Etike, koju je napisao taj izuzetni čovek. Zato sam se ponovo latio tog dela koje mi je toliko koristilo, i opet me je preplavio isti dah spokojstva. Predao sam se toj knjizi i verovao, udubljujući se u sebe samog, da svet nikada nisam jasnije sagledao. ’” 4 Alfred je glasno odahnuo kad je izgovorio poslednji red. Direktor mu je dao znak da sedne i prokomentarisao, „Vaše deklamovanje je bilo zadovoljavajuće. Imate dobro pamćenje. Hajde da sada vidimo koliko ste razumeli ovaj posledni deo. Recite mi, smatra li Gete Spinozu ateistom?” Alfred je odrično odmahnuo glavom. „Nisam čuo vaš odgovor.” „Ne, gospodine.” Rekao je sada glasno. „Gete nije mislio da je on ateista. Ali drugi su mislili da jeste.” ,,A zašto se Gete nije slagao s njima?” „Zbog njegove etike?” „Ne, ne. Zar ste već zaboravili da je Etika naslov Spinozine knjige? Ponovo vas pitam, zašto se Gete nije slagao sa Spinozinim kritičarima?” Alfred je zadrhtao i nije odgovorio. „Pobogu, Rozenberg, pogledajte u svoje beleške”, rekao je direktor. Alfred je bacio pogled na poslednji paragraf i odvažio se, „Zato što je bio dobar i živeo bogougodnim životom?” „Tačno. Drugim rečima, nije važno u šta čovek veruje ili kaže da veruje, važno je kako živi. Sada, Rozenberg, poslednje pitanje u vezi sa ovim odlomkom. Recite nam, još jednom, šta je to što je Gete dobio od Spinoze?” „On kaže da je dobio dah mira i spokojstva. Takođe kaže da je sagledao svet mnogo jasnije. To su bile dve glavne stvari. ” „Tačno. Znamo da je veliki Gete čitavih godinu dana nosio primerak Spinozine Etike u džepu. Zamislite to - čitavu godinu! I ne samo Gete, nego i mnogi drugi veliki Nemci. Lesing i Hajne su takode govorili o jasnoći i spokojstvu koje je donosilo čitanje te knjige. Ko zna, možda će doći vreme kada će i vama u životu biti potreb na jasnoća i mir koju nudi Spinozina Etika. Neću tražiti od vas da je sada čitate. Previše ste mladi da biste dokučili njen smisao. Ali hoću da obećate da ćete je pročitati pre svog dvadeset i prvog rođendana. Ili bi možda trebalo da kažem da ćete je pročitati kad odrastete. Da li imam vašu reč, kao dobrog Nemca?” „Da, gospodine, imate moju reč. ” Alfred je bio spreman da obeća kako će pročitati celokupnu enciklopediju na kineskom samo da bi se oslobodio ove inkvizicije. „Da sada pređemo na suštinu zadatka. Jeste li do kraja razumeli zašto smo vam zadali da pročitate baš to?” „Uf, ne, gospodine. Mislio sam d a je to bilo samo zato što sam rekao da se divim Geteu više nego bilo kome drugom.” „To je svakako deo razloga. Ali sigurno ste razumeli šta je bilo moje pravo pitanje? ” Alfred je gledao prazno. 4
Johan Volfgang Gete, Odabrana dela, knjiga 6, RAD Beograd, 1982, prevod Erih Koš, dr Jovan Bogičević i Branimir Živojinović, „Iz šesnaeste knjige”. Bosnaunited
32
zdls
„Pitam vas, šta vama znači to što je čovek kojem se vi divite više nego svima ostalima izabrao Jevrejina kao čoveka kojem se on divi više nego svima ostalima?” „Jevrejina?” „Zar niste znali da je Spinoza bio Jevrejin?” Ćutanje. „Niste saznali ništa o njemu ove poslednje dve nedelje?” „Gospodine, ja ne znam ništa o tom Spinozi. To nije bilo deo mog zadatka. ” „I zato vi, Bogu hvala, niste učinili napor da nešto dodatno naučite? Je li tako, Rozenberg?” „Dozvolite da ja pokušam”, umešao se her Šefer. „Pomislite na Getea. Šta bi on uradio u ovakvoj situaciji? Da se od Getea tražilo da pročita autobiografiju nekog čoveka o kojem ništa ne zna, šta bi Gete uradio?” „On bi se obavestio o tom čoveku. ” „Tačno. To je važno. Ako se nekome divite, onda ga oponašajte. Neka vam on bude uzor.” „Hvala, gospodine.” „Dobro, hajde da nastavimo sa mojim pitanjima ”, rekao je direktor Epštajn. „Kako objašnjavate Geteovo bezgranično divljenje i zahvalnost jednom Jevrejinu?” „Da li je Gete znao da je on bio Jevrejin?” „Blagi Bože. Naravno da je znao.” „Ali, Rozenberg”, umešao se her Šefer, koji je sada i sam postajao nestrpljiv, „razmislite o svojim rečima. Šta znači to da li je on znao da je Spinoza bio Jevrejin? Čemu uopšte takvo pitanje. Zar ne mislite da čovek kao što je Gete - i s ami ste ga nazvali univerzalnim genijem ne bi prihvatio velike ideje bez obzira na to od koga potiču?” Alfred je delovao pokolebano. Nikada nije bio izložen takvoj bujici pitanja. Direktor Epštajn, spuštajući ruku na her Šeferovo rame da ga umiri, nije popuštao. „Još niste odgovorili na osnovno pitanje koje sam vam postavio: kako objašnjav ate to da su univerzalnom nemačkom geniju toliko pomogle ideje pripadnika jedne niže rase? ” „Možda je u pitanju ono što sam rekao i za dr Apfelbauma. Verovatno usled neke mutacije može da postoji dobar Jevrejin, iako je rasa iskvarena i inferiorna.” „To nije prihvatljiv odgovor”, uzvratio je direktor. „Jedno je govoriti o doktoru koji je ljubazan i dobro obavlja svoj posao, a nešto sasvim drugo govoriti na taj način o geniju koji je mogao da promeni tok istorije. A ima još mnogo drugih Jevreja čija je genijalnost opšte poznata. Razmislite o njima. Podsetiću vas na neke od onih za koje ste sigurno čuli, ali možda ne znate da su Jevreji. Her Šefer mi kaže da ste na časovima recitovali pesme Hajnriha Hajnea. Kaže, takode, da volite muziku, i pretpostavljam da ste slušali dela Gustava Malera i Feliksa Mendelsona. Je li tako?” „Oni su Jevreji, gospodine?” „Da, i treba da znate da je i Dizraeli, veliki premijer Engleske, bio Jevrejin? ” „Nisam to znao, gospodine?”
Bosnaunited
33
zdls
„Da. I upravo sada u Rigi se izvodi opera Hofmanove priče, koju je komponovao Jakob Ofenbah, još jedan pripadnik jevrejske rase. Tako mnogo genija. Kako to objašnjavate? ” „Ne mogu da odgovorim na to pitanje. Morao bih da razmislim. Molim vas, gospodine, mogu li da idem? Ne osećam se dobro. Obećavam da ću razmisliti.” „Da, možete ići”, kazao je direktor. ,,I ja vam stvarno želim da razmislite. Razmišljanje j e dobro. Mislite o našem današnjem razgovoru. Razmišljajte o Geteu i Jevrejinu Spinozi.”
* * * Kad je Alfred otišao, direktor Epštajn i her Šefer su se neko vreme ćutke gledali, a onda je direktor progovorio, „Rekao je da će razmisliti, Hermane. Kakve su šanse da on stvarno i razmisli?” „Skoro ravne nuli, čini mi se”, odgovorio je her Šefer. „Pustimo ga da maturira, tako ćemo ga se resiti. Njemu nedostaje radoznalost, i to je, najverovatnije, neizlečivo. Gde god da se začeprka po njegovom umu naleti se na tvrđavu neosnovanih ubeđenja.” „Slažem se. Ne sumnjam u to da su Gete i Spinoza u ovom trenutku daleko od njegovih misli i da će ga ikada više mučiti. Uprkos tome, laknulo mi je posle ovog razgovora. Moji strahovi su utihnuli. Ovaj mladić nema ni inteligenciju ni moralnu snagu da pridobije druge za svoj način razmišljanja i tako izazove zlo. ”
Bosnaunited
34
zdls
Poglavlje 7 AMSTERDAM – 1656 Zagledan kroz prozor, Bento je posmatrao kako njegov brat ide ka sinagogi. Gabrijel je u pravu; zaista povređujem one koji su mi najbliži. Preda mnom je užasan izbor - ili ću da se povučem tako što ću se odreći svoje najdublje prirode i sputati vlastitu znatiželju, ili ću podređivati svoje najbliže. Gabrijelov gnev zbog šabatnje večere podsetio ga je na Van den Endenovo očinsko upozorenje na sve veću opasnost s kojom se suočavao u jevrejskoj zajednici. Razmišljao je kako da izbegne tu zamku gotovo čitav sat pre nego što će ustati, obući se, skuvati kafu, i kroz zadnja vrata, sa šoljicom u ruci, krenuti ka porodičnoj radnji „Spinoza uvoz-izvoz”. Tamo je pomeo prašinu, izbacio s meće na ulicu i istovario u korpu veliki džak mirišljavih suvih smokava, novu isporuku iz Španije. Sedeći na uobičajenom mestu kraj prozora, pijuckao je kafu, grickao smokve i usredsredio se na misli što su mu plutale umom. U poslednje vreme je praktikovao da meditira tako što bi se isključio iz toka vlastitih misli i posmatrao svoj um kao pozornicu a sebe kao deo publike koja prati predstavu na njoj. Ovoga puta na pozornici se odmah pojavilo Gabrijelovo lice u svoj tuzi i pometenosti. Ali Bento je već naučio kako da spusti zavesu i prede na sledeći čin. Uskoro se na bini materijalizo vao Van den Enden. Hvalio je Bentov napredak u latinskom blago ga, očinski, t apšući po ramenu. Taj dodir - voleo je njegov osećaj. A sada, pomislio je, kad se Rebeka i Gabrijel udaljavaju od mene, ko će me ikad više dotaći? Potom je Bentov um prešao na sliku njega samog kako podučava hebrejskom svog učitelja i Klaru Mariju. Smešio se toj sceni u kojoj kao decu preslišava svoja dva učenika alef, bet, gimel i još više svojoj viziji male Klare Marije, koja zauzvrat njega preslišava grčki alpha, beta, gamma. Zapazio je kako je jasan, gotovo blistav lik Klare Marije - Klara Marija, ta trinaest godina stara utvara sa iskrivljenom kičmom, ta žena-dete čiji vraški osmeh protivreči njenoj pozi odrasle stroge učiteljice. Jedna misao dolutala je na površinu: samo da je starija... Oko podneva, tu dugu meditaciju prekinulo je neko kretanje koje je primetio na ulici. U daljini je ugledao Jakoba i Franka kako razgovaraju idući ka njegovoj radnji. Bento se zavetovao da će se ponašati svetački i znao je da nije moralno krišom posmatrati druge, posebno one koji možda razgovaraju o njemu. Ipak, nije uspevao da odvrati pažnju od neobične scene koja se odvijala pred njegovim očima. Franko je zaostao tri-četiri koraka iza Jakoba, na šta se ovaj okrenuo, ispružio ruku i pokušao da ga povuče. Franko se izmakao snažno odmahujući glavom. Jakob je nešto odgovorio, i osvrnuvši se naokolo da proveri ima li svedoka na vidiku, spustio svoje ogromne šake na Frankova ramena, grubo ga protresao, i potom gurao ispred sebe sve dok nisu stigli do radnje. Privučen ovom dramom, Bento se na trenutak primakao prozoru ali se ubrzo vratio svojim meditacijama, misleći ovoga puta o čudnom ponašanju Franka i Jakoba. Nedugo zatim, iz tih misli ga je prenuo zvuk ulaznih vrata i koraka koji se približavaju. Bosnaunited
35
zdls
Hitro je ustao, pozdravio posetioce i za njih primakao dve stolice, a on seo na ogroman džak sa suvim smokvama. „Dolazite sa službe Šabata?” „Da”, rekao je Jakob, „jedan od nas osvežen, a drugi još uznemireniji nego pre. ” „Zanimljivo. Isti događaj izazvao je dve različite reakcije. I kako objašnjavate tu neobičnu pojavu?”, upitao je Bento. Jakob je požurio da odgovori. „Nema tu ničeg posebno zanimljivog, a objašnjenje je očigledno. Za razliku od Franka, koji nema jevrejsko obrazovanje, j a sam školovan u jevrejskoj tradiciji i učio sam hebrejski i... ” „Moram da te prekinem, Jakobe”, rekao je Bento. „Čak i tvoje početno objašnjenje zahteva objašnjenje. Nijedno dete koje je odraslo u Portugalu, u porodici marana 5 nije učilo hebrejski niti poznaje jevrejske obrede. To važi i za mog oca, koji je naučio hebrejski tek kad je napustio Portugal. Pričao mi je da je, kad je on bio dečak, tamo pretila ozbiljna kazna svakoj porodici koja bi svoju decu dala na učenje hebrejskog ili jevrejske tradicije. U stvari ”, Spinoza se okrenuo ka Franku, „zar mi nisi juče rekao da je tvoj voljeni otac ubijen zato što je inkvizicija našla sakrivenu Toru? ” Franko je, nervozno provlačeći prste kroz svoju dugu kosu, bez reči, samo blago klimnuo glavom. Obraćajući se ponovo Jakobu, Bento je nastavio, „Dakle, Jakobe, pitam se odakle potiče tvoje znanje hebrejskog?” „Moja porodica je prešla u novohrišćane pre tri generacije ”, brzo je odgovorio Jakob, „ali su ostali kripto-Jevreji, odlučni da sačuvaju svoju veru. Otac me je poslao u Roterdam da radim u njegovoj trgovinskoj firmi kad mi je bilo jedanaest godina, i tokom narednih osam godina noćima sam učio hebrejski s ujakom, rabinom. On me je pripremao za bar micvu u roterdamskoj sinagogi i do svoje smrti brinuo o mom jevrejskom obrazovanju. Poslednjih dvanaest godina sam uglavnom proveo u Roterdamu i u Portugal sam se vratio tek nedavno, samo da bih Franka izbavio odande. ” ,,A ti”, Bento se okrenuo prema Franku, čije su oči pokazivale zanimanje samo za loše pometen pod Spinozine radnje, „ti ne znaš hebrejski? ” Ali Jakob je odgovorio i na to, „Naravno da ne zna. U Portugalu, kao što ste upravo rekli, hebrejski nije dozvoljen. Mi smo svi naučili da čitamo svete spise na latinskom.” „Dakle, Franko, ti ne znaš hebrejski? ” Jakob se ponovo umešao, „U Portugalu se niko ne usuđuje da podučava hebrejskom. Ne samo da bi se odmah suočili sa smrću, nego bi im i cela porodica bila progonjena. Upravo u ovom trenutku, Frankova majka i dve sestre se skrivaju. ” „Franko” - Bento se sagnuo da bi ga pogledao pravo u oči - „Jakob neprekidno odgovara u tvoje ime. Zašto si odlučio da ćutiš?” „On samo pokušava da mi pomogne”, odgovorio je Franko šapatom. ,,A ti pomažeš ćutanjem?”
5
Marani (od port, marrar, prisiliti) - Jevreji Sefardi u Portugalu koji su pod pritiskom inkvizicije bili prisiljeni da prime hrišćanstvo i postali novohrišćani, ali su potajno i dalje ostali verni svojoj ranijoj religiji (kripto Jevreji), ili su napustili Portugal i iz hrišćanstva se vratili judaizmu. (U Španiji isti pojam obuhvata i preobraćene Jevreje i Mavare). Bosnaunited
36
zdls
„Ja sam previše uznemiren da bi se verovalo mojim rečima”, kazao je Franko, nešto glasnije. „Jakob pravo zbori, moja porodica je u opasnosti i, kao što je rekao, ja nemam jevrejsko obrazovanje, znam samo alefbet, čemu me je on naučio pišući slova u pesku. A i njih je onda morao da briše gazeći ih nogama.” Bento se, namerno okrenuvši leđa Jakobu, obratio Franku. „Da li se ti slažeš s tim da je, služba, koja je njega osvežila, tebe samo uznemirila?” Franko je potvrdno klimnuo glavom. ,,A bio si uznemiren zbog ..? ” „Zbog sumnje i osećanja.” Franko je krišom pogledao u Jakoba. „Osećanja tako jakih da me je strah da ih opišem. Čak i vama.” „Veruj mi, želim da ih razumem, ne da im sudim.” Franko nije podizao pogled, glava mu je podrhtavala. „Tako veliki strah”, nastavio je Bento. „Hajde da pokušam da te smirim. Prvo, da vidimo da Li je tvoj strah racionalan.” Franko je razrogačenih očiju zurio u Spinozu, zbunjen. „Da vidimo da li tvoj strah ima smisla. Razmotrimo sledeće činjenice: prvo, ja ne predstavljam nikakvu pretnju. Obećavam ti da nikada neću ponoviti tvoje reči. Osim toga, i ja sumnjam u mnoge stvari. Možda čak i delim neka tvoja osećanja. I drugo, nema opasnosti u Holandiji; ovde nema inkvizicije. Nema je u ovoj radnji, niti u ovoj zajednici, ni u ovom gradu, pa ni u ovoj zemlji. Amsterdam je već mnogo godina nezavisan od Iberije. To znaš, zar ne?” „Da”, tiho je odgovorio Franko. „Uprkos tome, deo tvog uma ipak nije pod tvojom kontrolom, nastavlja da se ponaša kao da mu i ovde preti neposredna opasnost. Zar nije zanimljivo kako su naši umovi podeljeni? Kako je naš razum, najviši stepen duha, potčinjen emocijama?” Franko nije pokazao nikakvo interesovanje za te zanimljive fenomene. Bento je oklevao. Osetio je kako u njemu rastu i nestrpljenje i svest o misiji, skoro dužnosti. Ali kako da nastavi? Da li je bilo prerano da toliko očekuje od Franka? Prisećao se mnogih prilika kad razumom ni sam nije uspevao da uguši vlastite strahove. Tako je bilo i sinoć dok je hodao u suprotnom pravcu od gomile koja se zaputila u sinagogu na službu za Šabat. Naposletku je odlučio da iskori st i jedino što mu je bilo na raspolaganju i najljubaznijim glasom rekao, „Molio si me da ti pomognem. Ja sam pristao. Ali ako želiš moju pomoć, moraš danas da mi veruješ. Moraš mi pomoći da ti pomognem. Razumeš li me?” „Da”, rekao je Franko uzdahnuvši. „Dobro, onda je sledeći korak da iskažeš svoje strahove. ” Franko je odmahnuo glavom, „Nisam u stanju. Oni su užasni. I opasni. ” „Nisu toliko užasni da bi se oduprli svetlu razuma. I upravo sam ti pokazao da nisu opasni jer ne postoji ništa čega bi trebalo da se bojiš. Budi hrabar! Došlo je vreme da se suočiš s njima. U protivnom, ponoviću ” - odjednom Bento je progovorio odlučno - „nema svrhe da se dalje sastajemo.” Bosnaunited
37
zdls
Duboko udahnuvši, Franko je započeo, „Danas sam u sinagogi slušao pevanje svetih spisa na nekom nepoznatom jeziku. Nisam ništa razumeo...” „Ali Franko”, prekinuo ga je Jakob, „naravno da nisi ništa razumeo. Stalno ti govorim da je to privremeni problem. Rabin drži časove hebrejskog. Strpi se, strpi. ” ,,I ja tebi stalno govorim ”, uzvratio je Franko, glasom u kojem se sve više osećao bes, „da nije reč samo o jeziku. Mogao bi nekad i da me slušaš! U pitanju je čitava ta predstava. Jutros sam u sinagogi gledao naokolo, u sve te ljude sa njihovim nacifranim vezenim kapicama, molitvenim šalovima na rese, dok su njihali glavama napred -nazad kao papagaji pred hranilicom, očiju uprtih u nebesa. To je ono što sam ja čuo, video i pomislio - ne, ne mogu da kažem šta sam pomislio.” „Reci, Franko”, kazao je Jakob. „Koliko juče si mi priznao da je baš ovo učitelj kakvog tražiš.” Franko je sklopio oči. „Pomislio sam u čemu je razlika između ovoga i prizora - ne, dozvolite mi da kažem tačno ono što mislim - besmislice koja se odvijala na katoličkoj misi kojoj smo mi novohrišćani morali da prisustvujemo? Sećaš li se, Jakobe, kako smo, kao deca, ti i ja posle mise imali običaj da se podsmevamo katolicima? Ismevali smo čudne kostime sveštenika, bezmerno krvave slike raspeća, klečanje pred kostima svetaca, pričesni hleb i vino i jedenje tela i ispijanje krvi. ” Franko je postajao sve glasniji. „Jevreji ili katolici... nema nikakve razlike... to je ludilo. Sve je to ludilo.” Jakob je stavio kipu 6 na glavu, položio ruku na nju, i tiho zapevao molitvu na hebrejskom. Bento, i sam uzdrman, pažljivo je tražio prave reči koje bi ih uspokojile. „Misliti takve misli i verovati da si jedini. Osećati se usamljenim u svojim sumnjama. To mora da je strašno.” Franko je žurno nastavio. „Ima još nešto, jedna još užasnija misao. Ne prestajem da mislim kako je zbog tog ludila moj otac žrtvovao svoj život. Zbog tog ludila je sve nas doveo u opasnost - mene, svoje roditelje, moju majku, brata i sestre. ” Jakob nije mogao da se uzdrži. Primakao je svoju veliku glavu Frankovom uhu i rekao mu, ne previše grubo, „Možda otac zna više od sina.” Franko je odrično zavrteo glavom, zaustio da nešto kaže, ali je odustao. „Razmišljaj i o tome”, nastavio je Jakob, „kako tvoje reči smrt tvoga oca čine besmislenom. Ako tako misliš, njegovu smrt zaista činiš uzaludnom. On je umro da bi za tebe sačuvao svetu veru.” Franko je, potpuno obeshrabren, oborio glavu. Bentu je bilo jasno da mora da se umeša. Prvo se obratio Jakobu blagim glasom, „Maločas si se zalagao da Franko rastereti dušu. A kad je on to konačno učinio, nije li bolje da ga ohrabriš, umesto što ga ućutkuješ?” Jakob je ustuknuo. Obrativši se Franku istim smirenim glasom, Bento je nastavio, „Kakva dilema je pred tobom, Franko: Jakob tvrdi da mučeništvo svog oca činiš uzaludnim ako ne veruješ u stvari koje smatraš neverovatnim. A ko bi želeo da povredi sopstvenog oca? Toliko je prepreka tvom vlastitom razmišljanju. Toliko prepreka našem usavršavanju pomoću moći rasuđivanja koju nam je Bog dao. ” 6
Kipa (ili hebr. kipah) uobičajena kapica karakteristična za pobožnog Jevrejina. Zov e se još i kapele ili kepele (od italijanskog capello - šešir) ili jarmulka (reč slovenskog porekla). Bosnaunited
38
zdls
Jakob je zavrteo glavom. „Čekajte, čekajte - taj poslednji deo o bogom danoj sposobnosti da rasuđujemo? To nije ono što sam rekao. Vi izvrćete stvari. Govorite o rasuđivanju? Evo šta je rasuđivanje. Upotrebite svoj razum, i otvorite oči. Uporedite nas dvojicu! Pogledajte Franka. On pati, plače, puzi, očajava. Vidite li ga?” Bento je potvrdio. ,,A sada pogledajte mene. Ja sam snažan. Volim život. Brinem se i o njemu. Ja sam ga spasio od inkvizicije. Održava me moja vera i to što pripadam jevrejskoj zajednici. Teši me saznanje da se naš narod i naša tradicija nastavljaju. Uporedite nas dvojicu vašim dragocenim razumom, i recite mi, vi mudri čoveče, šta kaže razum.” Lažne ideje nude lažnu i krhku utehu, pomislio je Bento. Ali, zadržao je tu misao za sebe. Jakob je navaljivao sve žešće. „Primenite to i na sebe, kao učenog čoveka. Šta smo mi, šta ste vi, bez naše zajednice, naše tradicije? Možete li da živite lutajući svetom sami? Čuo sam da nemate ženu. Kakv je to život koji čovek može da ima bez ljudi? Bez porodice? Bez Boga?” Bento, koji je uvek izbegavao sukobe, sada je uzdrhtao od Jakobovih provokativnih reči. Ovaj se okrenuo ka Franku i ublažio glas. „Osetićeš podršku kao ja kad budeš znao reči i molitve, kad shvatiš šta te stvari st vari znače.” ,,S tim se slažem”, kazao je Bento, pokušavajući da smiri Jakoba, koji ga je mrko gledao. „Zbunjenost doprinosi tvom užasnom strahu, Franko. Svaki preobraćeni Jevrejin, maran, koji napusti Portugal dezorijentisan je, mora iznova da se školuje da bi opet postao Jevrejin, mora poput deteta da počne od učenja alefbeta. Tri godine sam pomagao rabinu u nastavi hebrejskog za preobraćenike i uveravam te da ćeš ga i ti brzo naučiti. ” „Ne”, insistirao je Franko, podsećajući sad na onog Franka što pruža otpor, kojeg je Bento video kroz prozor. „Ne slušate me, ni ti, Jakobe Mendoza, ni vi Bento Spinoza. Još jednom vam kažem, nije u pitanju jezik. Ja ne znam hebrejski, ali jutros u sinagogi, tokom čitave službe, čitao sam španski prevod svete Tore. Ona je puna čuda. Bog je podelio Crveno more; On sručuje pošasti na Egipćane; On se obraća prerušen u plamteći grm. I zašto su se sva čuda dogodila samo onda, u doba Tore? Recite mi, obojica, zašto je doba čuda okonačno? o konačno? Zar je moćni, svemoćni Bog otišao na spavanje? Gde je bio Bog kad je moj otac spaljen na lomači? I to zbog čega? Zato što je štitio svetu knjigu tog istog Boga. Zar Bog nije bio dovoljno moćan da spasi mog oca koji ga je toliko poštovao? Ako je tako, kome je potreban neki slabašan Bog? Ili, zar Bog nije znao da ga moj otac poštuje? Ako nije, kome treba Bog neznalica? Da li je Bog bio dovoljno moćan da ga zaštiti, ali to nije hteo? U tom slučaju, kome treba tako nezainteresovan Bog? Vi, Bento Spinoza, onaj koga zovu „blaženi „bla ženi”, vi se razumete u Boga; učen ste čovek; objasnite mi.” „Zašto se bojiš da govoriš?” upita o je Bento. „Ti postavljaš važna pitanja, ona koja od davnina zbunjuj u vernike. Mislim da problem potiče iz jedne osnovne i fatalne greške, a to je pretpostavka da je Bog živo, misleće biće, biće nalik nama, koje misli kao mi i misli o nama. „Stari Grci su razumeli tu grešku. Pre dve hiljade godina, jedan mudar čovek po imenu Ksenofon napisao je da bi i volovi, lavovi i konji, kad bi imali ruke da urezuju slike, crtali boga prema vlastitom liku i dali mu telo poput svog. Ja verujem da bi, kad bi trouglovi mogli
Bosnaunited
39
zdls
da misle, oni smislili boga koji bi izgledao i imao svojstva trougla, kao što bi i krugovi kreirali kružnog...” Jakob je, ogorčen, prekinuo Berita. „Govorite kao da mi Jevreji ne znamo ništa o prir o di Boga. Ne zaboravite da imamo Toru s njegovim rečima. A ti, Franko, nemoj misliti da Bog nema moć. Ne zaboravi da su Jevreji opstali, da mi, bez obzira na sve što nam rade, opstajemo. Gde su svi oni iščezli narodi - Feničani, Moaviti, Edomiti - i mnogi drugi čija imena ni ne znam? Ne zaboravi da moramo da se rukovodimo zakonom koji je sam Bog dao Jevrejima, nama, svom izabranom narodu. ” Franko je najpre pogledao Spinozu kao da je hteo da kaže, eto sa čim ja moram da se nosim? a onda se obratio Jakobu. „Svi veruju da je Bog baš njih izabrao - hrišćani, muslimani...” „Ne! Šta se nas tiče šta drugi veruju? Važno je ono što je zapisano u Bibliji. ” Jakob se okrenuo ka Spinozi, „Priznajte to, Baruh, priznajte učeni čoveče: ne kaže li reč Božja da su Jevreji odabrani narod? Možete li to da poreknete? ” „Proveo sam godine proučavajući to pitanje, Jakobe, i ako baš želiš, reći ću ti do čega sam došao.” Bento je govorio blago, kao učitelj koji se obraća ljubopitljivom đaku. „Da bismo odgovorili na tvoje pitanje o izuzetnosti Jevreja, moramo se vratiti na sam izvor. Hoćeš li da zajedno ispitamo šta stvarno piše u Tori? Moj primerak je kod kuće, tu blizu.” Obojica su, razmenjujući poglede, klimnuli glavom i ustali spremni da krenu za Bentom, koji je, pre nego što će ih povesti, pažljivo vratio stolice na mesto i zaključao radnju.
Bosnaunited
40
zdls
Poglavl je 8
REVAL, ESTONIJA 1919-1918 Predviđanje direktora Epštajna da će zbog ograničene radoznalosti i inteligencije Rozenberg ostati bezopasan, pokazalo se potpuno pogrešnim. A pogrešna je bila i njegova pretpostavka da će Gete i Spinoza odmak iščeznuti iz Alfredovih misli. Daleko od toga: Alfred nikada nije uspeo da iz svog uma izbriše sliku velikog Getea kako se klanja Jevrejinu Spinozi. Kad god bi pomislio na Getea i Spinozu (sada zauvek spojene), na tom bi se neskladu zadržao samo nakratko i odmah ga počistio bilo kojom idejnom metlom koja bi mu se našla pri ruci. Ponekad bi ga zadovoljio argument Hjustona Stjuarta Čemberlena da je Spinoza, kao Isus, pripadao jevrejskoj kulturi, ali nije imao u sebi ni kapi jevrejske krvi. Ili, da je Spinoza bio Jevrejin koji je verovatno krao misli od arijevskih mislilaca. Ili, da je možda Gete bio začaran, žrtva jevrejske z:avere. Često se Alfred bavio ovim idejama prateći nj ihov trag kroz literaturu, ali nikada nije uspevao da stigne do kraja. Razmišljanje, istinsko razmišljanje, bilo je za njega izuzetno naporan posao, poput premeštanja teških krovnih greda. U potiskivanj u je, međutim, bio daleko veštiji. Preusmeravao je svoju pažnju. Bacao se na različite aktivnosti. Ponajviše, ubedio je sebe da snaga uverenja uklanja potrebu za daljim istraživanjem. Kako pravi i plemeniti Nemac poštuje zavet, i budući da se približavao njegov dvadese t i prvi rođendan, Alfred se setio obećanja datog direktoru, da će pročitati Spinozinu Etiku. Nameravao je da održi reč, kupio polovni primerak knjige i odlučno prionuo na nju, da bi ga već na prvoj stranici dočekala duga lista nerazumljivih definicija: I. Pod uzrokom samoga sebe razumem ono čija suština sadrži u sebi postojanje, ili ono čija se priroda ne može shvatiti drukčije, nego kao postojeća. II. Konačnom u svojoj vrsti naziva se ona stvar st var koja može biti ograničena drugom stvari iste prirode. Na primer, jedno telo naziva se konačnim, zato što uvek zamišljamo drugo, veće telo. Tako je jedna misao ograničena drugom mišlju. A telo nije ograničeno mišlju, niti misao telom. III. Pod supstancijom razumem ono što u sebi jeste i pomoću sebe se shvata; to jest ono čijem pojmu nije potreban pojam druge stvari, od koga mora biti obrazovan. IV. Pod atributom razumem ono što razum opaža na supstanciji, kao da sačinjava njenu suštinu. V. Pod modusom razumem stanja supstancije, ili ono što je u drugome, pomoću čega se i shvata. VI. Pod Bogom razumem biće apsolutno beskrajno, to jest supstanciju koja se sastoji iz beskrajno mnogo atributa, od kojih svaki izražava večnu i beskrajnu bitnost. 7
7
Baruh de Spinoza, Etika, BIGZ 1983. (prevod s latinskog dr Ksenija Atanasijević) Atanasijević) Bosnaunited
41
zdls
Ko bi razumeo te jevrejske stvari. Zavrljačio je knjigu na drugi kraj sobe. Nedelju dana kasnije pokušao je ponovo, preskočivši definicije i prelazeći odmah na drugi deo - Aksiome: I. Sve što jeste, jeste ili u sebi, ili u nečem drugom. II. Ono što ne može da se s e shvati pomoću drugoga, mora se shvatiti s hvatiti samo sobom. III. Iz datoga određenoga uzroka nužnim načinom sleduje posledica; i obratno, ako nije dat nikakav određeni uzrok, nemoguće je da sleduje posledica. IV. Saznanje posle dice zavisi od saznanja uzroka, i sadrži ga u sebi. V. Stvari koje nemaju ničeg zajedničkog među sobom, ne mogu ni da d a se uzajamno razumeju jedna iz druge, ili, pojam jedne ne sadrži u sebi pojam druge stvari. 8 I oni su bili podjednako nerazumljivi, pa je knjiga ponovo poletela. Kasn ije je probao sa sledećim delom, Postavkama, ali su mu i one ostale nedostupne. Na kraju mu je sinulo da svaki sledeći deo logički zavisi od prethodnih definicija i aksioma, i da ništa u daljem tekstu neće shvatiti bez toga. S vremena na vreme, uzimao bi tu tanku knijižicu, otvarao prvu stranicu sa Spinozinim portretom, i ostajao prikovan za njegovo duguljasto ovalno lice i ogromne, izražajane jevrejske oči, s teškim kapcima (koje su zurile pravo u njega kako god bi okrenuo knjigu). Otara si se ove proklete knjige, kazao je samom sebi - prodaj je (ali neće ti doneti ništa, jer je posle nekoliko izleta po vazduhu u sasvim jadnom stanju). Ili je jednostavno daj nekome, ili baci. Znao je da to treba da uradi, ali začudo, Alfred nije mogao da se rastane od Etike. Zašto? Pa dobro, data reč je svakako bila razlog, ali ne najvažniji. Zar nije direktor kazao da čovek treba da odraste da bi razumeo Etiku? I zar pred njim nisu, do potpune zrelosti, bile još mnoge godine školovanja? Ne, ne, nije njega mučila data reč: bio je to problem s Geteom. Obožavao j e Getea. A Gete je obožavao Spinozu. Alfred nije mogao da se reši te proklete knjige, jer ju je Gete toliko voleo da ju je nosio u džepu čitavu godinu. Ta je opskurna jevrejska budalaština umirila Geteove neobuzdane strasti i pomogla mu da vidi svet jasnije nego ikad. Kako je to moguće? Gete je u njoj našao nešto što on nije uspevao da prepozna. Možda će, jednoga dana, naići na učitelja koji će to moći da mu objasni. Burni događaji iz Prvog svetskog rata uskoro su potisnuli ovu zagonetku iz njegove svesti. Nakon što je maturirao u Oberšule u Revalu i oprostio se sa direktorom Epštajnom, her Šeferom, i svojim učiteljem umetnosti her Purvitom, Alfred je započeo studije na Politehničkom institutu u Rigi, oko trista kilometara udaljenoj od njegovog doma. Ali, 1915, kada su nemačke trupe zapretile i Estoniji i Letoniji, čitav Politehnički institut je preseljen u Moskvu, gde je Alfred živeo do 1918, godine kada će predati svoj diplomsk i rad arhitektonski projekat krematorijuma - i steći diplomu arhitekte i inženjera. Iako je bio uspešan u akademskom radu, sebe nikada nije doživljavao kao inženjera i radije je provodio vreme čitajući mitove i romane. Fascinirale su ga nordijske mitološke priče sakupljene u Edi, kao i zapleti Dikensovih romana i monumentalna Tolstojeva dela (koja je čitao na ruskom). Ovlaš je poznavao filozofiju, pohvatao ključne ideje Kanta, Šopenhauera, Fihtea, Ničea i Hegela, i kao nekada, bezočno čitao filozofska dela na najprometnijim javnim mestima. 8
Isto Bosnaunited
42
zdls
U haosu Ruske revolucije 1917, Alfred je bio užasnut prizorima stotina hiljada pomahnitalih demonstranata koji su na ulicama zahtevali rušenje postojećeg poretka. Zahvaljujući Čemberlenovom delu, verovao je da Rusija sve duguje arijevskom uticaju koji je dolazio od Vikinga, Hanzeatske lige i nemačkih imigranata poput njega. Slom ruske civilizacije značio je samo jedno: nordijske temelje uništile su inferiorne rase - Mongoli, Jevreji, Sloveni i Kinezi - tako da će duša prave Rusije uskoro biti izgubljena. Da li će to biti sudbina i njegove Otadžbine? Zar će rasni haos i degradacija zahvatiti i samu Nemačku? Gadio mu se prizor uzavrelih masa. Boljševici su za njega bili životinje čija je misija da razore civilizaciju. Pažljivo je proučavao njihove vode i došao do zaključka da su bar devedeset odsto njih Jevreji. Posle 1918, retko kada je koristio izraz boljševici: uvek su to bili „jevrejski boljševici ”, a ovom dvojnom epitetu je bilo suđeno da dobije i svoje mesto i u nacističkoj propagandi. Nakon sticanja diplome 1918, sa velikim uzbuđenjem se ukrcao na voz, kojim se preko Rusije zaputio kući u Reval. Dok je kompozicija brektala ka zapadu, on je, dan za danom, zurio u beskrajne širine Rusije. Zadivljen prostranstvom - ah, to prostranstvo - mislio je na želju Hjustona Stjuarta Čemberlena za većim Lebensraumom Otadžbine. Ovde, pred prozorom njegovog kupea druge klase, pružao se Lebensraum koji je Nemačkoj bio tako očajnički potreban, a ipak ga je ta ogromnost Rusije učinila neosvojivim osim... osim ako se neka armija ruskih kolaboracionista ne bude borila rame uz rame sa Otadžbinom. Tako se začela još jedna ideja: ovaj zabranjeni prazan prostor - šta učiniti s njim? Zašto tu ne smestiti Jevreje, sve Jevreje iz cele Evrope? Pisak lokomotive, trzaj i škripa točkova po šinama bili su znak da je stigao kući. Reval je “bio hladan, poput Rusije. Navukao je sve džempere koje je imao, čvrsto obmotao šal oko vrata, pa s torbama u ruci i diplomom u tašni, ispuštajući oblake pare, kre nuo poznatim ulicama i došao do vrata doma u kojem je proveo detinjstvo, do mesta gde je stanovala tetka Cecilija - očeva sestra. Kad je pokucao, dočekali su ga uzvici „Alfrede! ”, široki osmesi, muška rukovanja, ženski zagrljaji, i smesta je bio uvučen u toplu mirisnu kuhinju na kafu i kolače, dok je mladi nećak otrčao da dovede tetku Lidiju, koja je živela u blizini. Ubrzo je i ona stigla natovarena hranom za slavljeničku večeru. Dom je izgledao uglavnom onako kakvim ga je pamtio, i tako očuvana prošlost pružila je Alfredu redak predah od mučnog osećanja neukorenjenosti. Prizor njegove vlastite sobe, gotovo nepromenjene posle toliko godina, izmamio mu je na lice izraz dečje razdraganosti. Zavalio se u svoju staru stolicu za čitanje i sa uživanjem se prisetio uobičajene scene, kako njegova tetka, rastresajući krevet, bučno lupa po jastuku i jorganu. Prešao je pogledom unaokolo: bila je tu skerletna molitvena prostirka ne veća od maramice, na kojoj je nekoliko davnih meseci izgovarao večernje molitve (kada njegov antireligiozni otac nije mogao da ga čuje): „Blagoslovi majku na nebu, blagoslovi oca i učini da ozdravi, i čuvaj mog brata, Eugena, i blagoslovi tetku Eriku i tetku Marlenu, i blagoslovi celu našu porodicu.” Tamo na zidu, još uvek blistav, moćan, i blaženo nesvestan sudbine posrnule nemačke armije, na velikom posteru bio je lik cara Vilhelma. A na maloj polici ispod postera bile su poredane olovne figure vikinških ratnika i rimskih vojnika, koje je sada nežno uzimao u ruke. Iza njih stajale su njegove omiljene knjige i, sagnuvši se da ih pregleda, ozario se kad je shvatio da su i dalje poređane onako kako ih je ostavio pre mnogo godina - prvo najomiljeniji Mladi Verter, zatim Dejvid Koperfild, a onda ostale po redosledu omiljenosti. Osećanje da baš tu pripada pratilo ga je i dok je večerao sa tetkama, ujacima, ili njihovom decom. Ali kad su svi otišli i kad je nastupila tišina, a on se zavukao pod jorgan, Bosnaunited
43
zdls
vratilo mu se poznato stanje otuđenosti. „Dom” je počeo da bledi. Čak i likovi dve tetke, još uvek nasmejane, kako mašu i klimaju glavama, polako su nestajali u daljini, ostavljajući za sobom samo ledenu tamu. Gde je bio dom? Gde je pripadao? Sledećeg dana lutao je ulicama Revala tragajući za poznatim licima, mada su svi njegovi drugovi iz detinjstva uveliko odrasli i rasuli se na sve strane, i mada je u duši znao da traga za utvarama - za prijateljima koje bi voleo da je imao. Skrenuo je ka Oberšule, čiji su holovi i otvorene učionice delovali poznato i neprivlačno. Čekao je pred jednim vratima profesora umetnosti, her Purvita, koji je svojevremeno bio veoma dobar prema njemu. Čim se zvonce oglasilo, ušao je da u pauzi između časova porazgovara sa svojim starim nastavnikom. Her Purvit mu se zagledao u lice, izgovorio nešto u smislu prepoznavanja, i stao da se raspituje o njegovom životu tako uopšteno da je Alfred, izlazeći napolje dok su učenici zauzimali svoja mesta, posumnjao da ga je zaista i prepoznao. Zatim je bezuspešno tragao za kabinetom her Šefera, ali je nabasao na kancelariju her Epštajna, više ne direktora već ponovo profesora istorije, i okrenuvši glavu žurno prošao pored nje. Nije želeo da ga iko pita da li je održao datu reč u vezi sa Spinozom niti da sazna da je zavet Alfreda Rozenberga odavno ispario iz sećanja her Epštajna. Izašavši, krenuo je ka gradskom trgu, gde je ugledao sedište nemačke armije, i bez razmišljanja doneo odluku koja je mogla da mu promeni život. Obratio se dežurnom stražaru na nemačkom, i rekao da želi da se prijavi, a ovaj ga je prosledio do narednika Goldberga, nezgrapnog čoveka s velikim nosem, gustim brkovima, i ,,j evrejskim ” izrazom lica. Ne podižući pogled sa svojih papira narednik je po kratkom postupku ispitao Alfreda i grubo odbio njegov zahtev. „Mi smo u ratu. Nemačka armija je za Nemce, ne za građane protivničkih okupiranih zemalja. ” Nezadovoljan i duboko uvređen narednikovim ponašanjem, Alfred je našao utočište u pivnici nedaleko odatle, naručio kriglu, i seo na kraj jednog dugačkog stola. Dok je potezao prvi gutljaj, primetio je kako neki čovek u civilu zuri u njega. Pogledi su im se nakratko susreli, i stranac je podigao kriglu i nazdravio mu. Alfred je uzvratio neodlučno, a onda opet utonuo u misli. Nedugo zatim, kad ga je ponovo pogledao, taj visoki, vitki, privlačni stranac, sa germanski izduženom lobanjom i dubokim plavim očima, i dalje je zurio u njega. Naposletku je ustao i sa kriglom u ruci prišao Alfredu i predstavio se.
Bosnaunited
44
zdls
Poglavlje 9 AMSTERDAM – 1656 Bento je poveo Jakoba i Franka do kuće u kojoj je stanovao sa Gabrijelom i kroz mali dnevni boravak namešten uz vidno odsustvo ženske ruke - bila je tu samo drvena klupa, jedna stolica, grabova metla u uglu i ognjište sa mehom za raspirivanje vatre - uveo ih u svoju radnu sobu. U njoj su se nalazili grubo tesani pisaći sto, visoka stolica i rasklimana hoklica. Na zidu, iznad dve police povijene pod teretom desetina knjiga u tvrdom povezu, visila su njegova tri crteža u ugljenu sa scenana amsterdamskih kanala. Jakob se odmah uputio ka policama s namerom da zaviri u naslove, ali je Bento rukom dao znak njemu i Franku da sednu, a za sebe žurno doneo stolicu iz susedne sobe. ,,A sada na posao”, rekao je, uzeo svoju pohabanu hebrejsku Bibliju, tresnuo je na sredinu stola, otvorio i namestio tako da Jakob i Franko mogu da čitaju. Iznenada se predomislio, pa je zastao i pustio da se stranice sklope. „Održaću obećanje i pokazaću vam šta tačno naša Tora kaže, ili ne kaže, o Jevrejima kao izabranom narodu. Ali radije bih počeo sa najvažnijim zaključcima do kojih sam ja došao godinama proučavajući Bibliju.” Uz Jakobovu i Frankovu saglasnost, Bento je započeo. „Osnovna biblijska poruka o Bogu je, po mom uverenju, da je On savršen, celovit, i da poseduje apsolutnu mudrost. Bog je sve, i iz sebe je stvorio svet i sve postojeće u njemu. Slažete li se s tim?” Franko je odmah potvrdio. Jakob je malo promislio, ugrizao se za donju usnu, otvorio desnu pesnicu, i lagano i obazrivo klimnuo glavom. „Pošto je Bog, po definiciji, savršen i pošto je lišen bilo kakvih potreba, iz toga sledi da On nije stvorio svet za sebe već za nas.” Franko se ponovo složio a Jakob mu je uputio zbunjeni pogled i nastavio da gestikulira rukama, iz čega se naslućivalo pitanje: „Kakve to sad ima veze sa bilo čim?” Bento je smireno nastavio, ,,I pošto je On stvorio nas od sopstvene supstancije, njegova zamisao za sve nas - koji smo, da ponovim, deo Božje supstancije - jeste da nađemo sreću i blaženstvo.” Jakob je zdušno zaklimao glavom, kao da je konačno čuo nešto sa čim može da se složi. „Jeste, čuo sam mog ujaka kako govori o Božjoj iskri u svakome od nas. ” „Tačno tako. Tvoj ujak i ja se potpuno slažemo ”, rekao je Spinoza i primetivši kako se Jakob blago mršti, odlučio da se ubuduće uzdrži od takvih primedbi - Jakob je bio previše inteligentan i sumnjičav da bi mu tako podilazio. Otvorio je Bibliju i potražio odgovarajuće stranice. „Evo, krenimo sa nekoliko stihova iz Psalma.” Bento je počeo polako da čita na hebrejskom prevlačeći prstom preko svake reči, koju bi onda za Franka preveo na portugalski. Posle samo nekoliko minuta, Jakob se umešao vrteći glavom i govoreći, „Ne, ne, ne.” „Šta ne?” upitao je Bento. „Nisi zadovoljan mojim prevodom? Uveravam te da...”
Bosnaunited
45
zdls
„Nisu u pitanju vaše reči ”, prekinuo ga je Jakob. ,,U pitanju je način. Kao Jevrejina, mene vređa način na koji postupate sa našom svetom knjigom. Niste je poljubili niti joj se poklonili. Praktično ste je bacili na sto, šarate po njoj neopranim prstom. I čitate bez pevanja, bez ikakvih modulacija u glasu. Istim tonom kao da čitate kupoprodajni ugovor za svoje suvo grožđe. Takvo čitanje vređa Boga. ” „Vređa Boga? Jakobe, ja te molim da ostaneš na putu razuma. Zar se nismo upravo složili da je Bog celovit, da je lišen potreba, i da nije biće poput nas? Zar je moguće da takav Bog bude uvređen nečim tako trivijalnim kao što je način na koji ja čitam?” Jakob je ćutke odmahnuo glavom, a Franko klimnuo sa odobravanjem i primakao svoju stolicu Bentu. Ovaj je nastavio da čita psalm glasno na hebrejskom i da Franku prevodi na portugalski. „‘Dobar je Gospod prema svima, i žalostiv na sva djela svoja.”‘ 9 Onda je preskočio jedan deo i produžio, „‘Gospod je blizu svijeh koji ga prizivaju. ’ 10 Veruj mi, mogu da ti nađem čitav niz ovakvih odlomaka koji jasno govore da je Bog svim ljudima darivao istu moć rasuđivanja, a tako oblikovao i njihova srca.” Bento se okrenuo ka Jakobu, koji je ponovo vrteo glavom. „Ne slažeš se s mojim prevodom, Jakobe? Uveravam te da kaže ‘svim ljudima’, a ne ‘svim Jevrejima’.” „Ne mogu da se ne složim: reči su reči. Biblija kaže ono što kaže. Ali u njoj ima mnogo reči, kao što ima i mnogo načina čitanja, mnogo tumačenja koja su davali razni sveti ljudi. Da li zanemarujete ili možda ni ne znate za veličanstvene Rašijeve ili Abarbanelove komentare?” Bento se nije dao omesti. „Odvikao sam se od komentara i natkomentara. Čitao sam ih od jutra do mraka. Godine sam proveo proučavajući svete knjige, i kao što si i sam rekao, mnogi me u našoj zajednici poštuju kao teologa. Pre izvesnog vremena započeo sam vlastita istraživanja, do kraja ovladao drevnim hebrjeskim i aramejskim, ostavio po strani 145:18 tuđa tumačenja, i ispočetka proučavao ono što Biblija stvarno govori. Da bi zaista razumeo reči Biblije, čovek mora da zna stari jezik i da je čita iznova, nesputanog duha. Ja želim da mi čitamo i razumemo upravo reči Bibilije, a ne ono što neki rabin misli da one znače, ne neke izmišljene metafore koje teolozi navodno vide u njima, i neke tajne poruke kakve kabalisti nalaze u određenim obrascima reči i numeričkim vrednostima slova. Hoću da se vratimo čitanju onoga što Biblija stvarno kaže. To je moj metod. Želite li da nastavim?” Franko je odgovorio, „Da, molim vas nastavite”, ali Jakob je oklevao. Bio je vidno uznemiren, jer otkako je čuo Benta da naglašava reči „svi ljudi ”, predosetio je kuda vode njegovi argumenti - i nanjušio zamku koja mu se sprema. Pokušao je da je izbegne provocirajući dalje Benta: „Još niste odgovorili na moje najvažnije i jednostavno pitanje, ‘Da li poričete da su Jevreji izabrani narod? ”‘ „Postavljaš pogrešna pitanja, Jakobe. Očigledno je da nisam bio dovoljno jasan. Ja želim da dovedem u pitanje tvoj stav prema autoritetu. Ne radi se o tome da li ja to poričem, a neki rabini ili drugi teolozi to tvrde. Hajde da ne gledamo iznad sebe u velike autoritete, nego da umesto toga pogledamo u reči naše svete knjige, koja nam kaže da se istinska sreća i 9
Sveto pismo Staroga i Novoga zavjeta, prevod Đ. Daničić i Vuk Stef. Karadžić, Knjige Staroga zavjeta, Psalmi Davidovi, Psalm 145: 9 10 Psalm Bosnaunited
46
zdls
blaženstvo sastoje samo u uživanju u onome što je dobro. Bibija nam ne govori da se treba gorditi da smo mi Jevreji jedini blagosloveni ili da smo srećniji zato što drugi ne znaju šta je istinska sreća.” Jakob nije odavao znake da je ubeđen, pa je Bento pokušao s drugom taktikom. „Daću ti primer iz onoga što se nama danas desilo. Malopre, dok smo bili u radnji, saznao sam da Franko ne zna hebrejski. Je li tako? ” „Jeste.” ,,E, onda mi reci: da li ja treba da se radujem zato što znam više od njega? Da li njegovo neznanje hebrejskog mene čini učenijim nego što sam bio sat ranije? Radovati se što smo superiorni nad drugima nije bogougodno. To je detinjasto i zlobno. Zar nije tako? ” Jakob je sumnjičavo slegnuo ramenima, a Bento je živnuo. Opterećen godinama prinudnog ćutanja sada je sa olakšanjem prigrlio mogućnost da naglas govori o argumentima do kojih je došao. Opet se obratio Jakobu. „Ti ćeš se sigurno složiti da blaženstvo počiva u ljubavi. To je vrhovna, glavna poruka celokupnih svetih spisa - pa i hrišćanske Biblije. Moramo razlikovati ono što Biblija govori od onoga što religijski zvaničnici kažu da ona govori. Rabini i sveštenici je vrlo često pristrasno čitaju, imajući u vidu sopstveni interes, a takvo čitanje treba da potvrdi da samo oni drže ključ istine.” Krajičkom oka Bento je primetio kako se Jakob i Franko zaprepašćeno zgledaju; ipak je nastavio. „Evo, pogledaj, u ovom delu Prve knjige o carevima.” Spinoza je otvorio Bibliju na mestu označenom crvenim koncem. „Čujte reči koje je Bog uputio Solomonu: ’...evo ti dajem srce mudro i razumno da takvoga kakav si ti ni prije tebe nije bilo niti će poslije tebe nastati takav kakav si ti’. 11 Razmislite sada obojica, Bar na trenutak, o rečima koje Bog upućuje najmudrijem čoveku. Ovo je svakako dokaz da reči Tore ne treba uzimati doslovno. One se moraju razumeti u duhu svog vremena...” „Duh?” prekinuo ga je Franko. „Mislim na jezik i istorijske događaje tog vremena. Mi ne možemo razumeti Bibliju iz današnjeg jezika: moramo je čitati imajući u vidu jezička pravila vremena u kojem je pisana i sastavljana, a to znači od pre nekih dve hiljade godina.” „Šta?” uzviknuo je Jakob. „Mojsije je napisao Toru, prvih pet knjiga, mnogo pre nego što vi kažete!” „To je veliko pitanje. Vratiću se na njega malo kasnije. Za sada, dozvoli da nastavim sa Solomonom. Hteo sam da kažem da reči koje je Bog uputio Solomonu predstavljaju samo jedan izraz koji je trebalo da iskaže veliku, nenadmašnu mudrost i njihov smisao je da uvećaju Solomonovu sreću. Da li ti možda veruješ da bi Bog očekivao da se Solomon, najmudriji od svih ljudi, raduje što će drugi uvek biti manje pametni od njega? Bog bi u svojoj mudrosti sigurno želeo da su svi obdareni istim sposobnostima. ” Jakob se usprotivio. „Ne razumem o čemu govorite. Izvučete nekoliko reči ili rečenica, a zanemaruj ete jasnu činjenicu da smo mi izabrani od Boga. Sveta knjiga to stalno ponavlja.” „Evo, pogledaj lova”, nastavio je Bento, nimalo obeshrabren. Otvorio je glavu 28 Knjige o Jovu i čitao, „‘Svaki čovjek treba da izbegava zlo i čini dobro. ’ „Ovde je jasno”, dodao j e, „da je Bog imao na umu celokupan ljudski rod. A ne zaboravi da Jov nije bio Jevrejin, a da je ipak, od svih ljudi, upravo on bio najprihvatljiviji Bogu. Evo tih stihova - pročitaj ih.” 11
Prva knjiga o carevima 3:12 Bosnaunited
47
zdls
Jakob je odbio da pogleda. ,,U Bibliji možda ima takvih reči. Ali i hiljade suprotnih. Mi Jevreji smo drugačiji, i vi to znate. Franko je upravo izbegao inkviziciju. Recte mi, Bento, kad su Jevreji imali inkviziciju? Drugi sprovode pokolje nad Jevrejima. Da li smo mi to ikada radili drugima?” Bento je smireno listao stranice, ovoga puta do Knjige Isusa Navina i čitao: ,,’I uzeše ga i isekoše oštrijem mačem, i cara njegova i sve gradove njegove, sve duše što bijahu u njima; ne ostavi nijednoga živa isto onako kako učini s Jeglonom; zatre ga sa svijem dušama što bijahu u njemu.’12 Ili, u istoj knjizi kad se govori o gradu Asoru ”, nastavio je, ,,’I [Izraelićani] pobiše sve živo što bješe u njemu oštrijem mačem sjekući, te ne osta ništa živo; a Asor spališe ognjem.’ 13 „Ili, evo ovde u knjizi o Samuilu, ‘A kad se vraćahu i kad se David vraćaše ubivši Filistejina, izlaziše žene iz svakoga grada Izrailjeva pjevajući i igrajući na susret caru Saulu s bubnjevima i s veseljem i s guslama... i otpijevajući žene jedne drugima uza svirke govorahu: Saul zgubi svoju tisuću, ali David svojih deset tisuća. ’ 14 „Na žalost, ima mnogo dokaza u Tori da su Izraditi, kad su imali moć, bili isto tako surovi i nemilosrdni kao i bilo koji drugi narod. Nisu oni bili ništa moralniji, pravedniji ili pametniji od drugih. Bili su superiorni samo po tome što su imali dobro uređeno društvo i nadmoćnu upravu, što im je i omogućilo da opstanu tako dugo. Ali ta drevna hebrejska država odavno ne postoji i od tada su rame uz rame sa svim ostalim narodima. Ja u Tori ne vidim ništa što bi ukazivalo da su Jevreji superiorni u odnosu na druge. Bog je jednako milostiv prema svima.” Sa izrazom neverice na licu, Jakob je primetio, „Vi kažete da ne postoji ništa što Jevreje razlikuje od neznabožaca?” „Upravo tako, ali ne kažem to ja, već Sveta knjiga. ” „Kako je moguće da vam je ime Baruh i da govorite takve stvari? Vi zapravo poričete da je Bog odabrao Jevreje, uzdigao ih nad drugima, pomogao im, i očekivao mnogo od njih?” „Razmisli još jednom, Jakobe, o tome što govoriš. Opet te podsećam: ljudska bića biraju, izdvajaju, pomažu, vrednuju, očekuju. A Bog? Ima li Bog te ljudske atribute? Seti se šta sam rekao o pogrešnom zamišljanju Boga prema našem vlastitom liku. Šta sam govorio o trouglovima i trougaonom Bogu.” „Mi smo stvoreni prema Njegovom liku”, rekao je Jakob. „Okrenite sad Postanje. Pokazaću vam te reči...” Bento ih je odmah izgovorio napamet, „‘Po tom reče Bog: Da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cijele zemlje i od svijeh životinja što se miču po zemlji. I stvori Bog čovjeka po obličju svojemu, po obličju Božijemu stvori ga; muško i žensko stvori ih. ”‘ 15 „Tačno, Baruh, to su upravo te reči”, potvrdio je Jakob. „Kad bi vam samo pobožnost bila tako moćna kao pamćenje. Ako su to Božje reči, ko ste onda vi da sumnjate da smo mi stvoreni po njegovoj zamisli? ” „Jakobe, upotrebi razum koji ti je Bog dao. Ne treba doslovno da shvatamo te reči. To su metafore. Zar zaista veruješ da smo mi smrtnici, neki od nas gluvi ili kljasti ili ograničeni ili 12
Knjiga Isusa Navina 10:37 Isto, 11:11 14 Prva knjiga Samuilova 18:6, 18:7 15 Prva knjiga Mojsijeva, Postanje 1:26-2.7 13
Bosnaunited
48
zdls
ubogi, napravljeni prema Božjem liku? Pomisli na one koji su, kao moja majka, umrli u svojim dvadesetim godinama, one rođene slepe ili deformisane ili dementne, sa ogromnim izobličenim vodenim glavama, one sa gukama, one tuberkulozne koji pljuju krv, one pohlepne ili ubice - da li su i oni Božja slika? Misliš da je Božji duh ustrojen kao naš i želi da mu se laska i da postaje ljubomoran i osvetoljubiv ako ne poštujemo njegova pravila? Da li jedno savršeno biće može da razmišlja u tako nesavršenim i nakaznim kategorijama? U pitanju je samo stil onih što su pisali Bibliju.” „Onih što su pisali Bibliju? Vi omalovažavate Mojsija i Isusa Navina i Proroke i Sudije? Poričete da je Biblija reč Božja?” Sa svakom rečenicom Jakob je postajao sve glasniji, a Franko mu je, usredsređen na Bentove reči, spustio ruku na rame kako bi ga umirio. „Nikoga ja ne omalovažavam’”, odvratio je Bento. „Taj zaključak je plod tvog uma. Ali kažem da reči i ideje u Bibliji potiču od ljudi, od onih koji su napisali te odeljke i umislili - ne, bolje bi bilo da kažem želeli - da liče na Boga, da su stvoreni po Božjem liku.” „Dakle, zaista poričete da Bog progovara glasovima Proroka?” „Sasvim je očito da svaka reč u Bibliji koja se smatra ‘Božjom’ potiče isključivo iz mašte različitih proroka.” „Mašte! Kažete ‘mašta’?” Jakob je, užasnut, zinuo i rukom prekrio usta, dok je Franko pokušavao da obuzda osmeh. Iako je znao da sve što izusti Jakoba uzdrma do srži, Bento nije mogao da se zaustavi. Bio je ushićen što razbija okove tišine i glasno iskazuje ideje o kojima je razmišljao u tajnosti ili ih u vrlo prikrivenoj formi saopštavao rabinu. U svesti mu je iskrslo Van den Endenovo upozorenje „caute, caute”, ali on je, bar jednom u životu, zanemario razum i srljao dalje. „Da, nema sumnje da je u pitanju mašta, Jakobe, i to ne treba toliko da te užasava: same reči Tore nam to kazuju.” Krajičkom oka primetivši Frankov smešak, nastavio je. „Evo, Jakobe, pročitaćemo zajedno ovaj deo u Zakonima, ‘Ali ne usta više prorok u Izrailju kao Mojsije, kojega Gospod pozna licem k licu ’.16 Razmisli sada šta to znači. Poznato ti je, naravno, da nam Tora kaže da čak ni Mojsije nije video lice Božje, je li tako?” Jakob je potvrdio. „Da, Tora to kaže. ” „Dakle, Jakobe, pošto smo eliminisali vid, to onda sigurno znači da je Mojsije čuo istinski glas Božji, i da nijedan prorok posle Mojsija nije čuo taj glas.” Jakob nije imao odgovor. „Objasnite mi”, umešao se Franko, koji je pažljivo slušao svaku Bentovu reč. „Ako nijedan drugi prorok nije čuo glas Boga, odakle onda dolaze proročanstava?” Obradovan Franko vim uključivanjem u razgovor, Bento je spremno odgovorio: „Verujem da su proroci bili ljudi obdareni neobično živom maštom, ali ne nužno i izrazitim sposobnostima rasuđivanja.” „Dakle, vi verujete”, pitao je dalje Franko, „da čudesna proročanstva nisu ništa više od predstava koje su izmaštali proroci?” „Baš tako.„ 16
Peta knjiga Mojsijeva, Zakoni ponovljeni 34:10 Bosnaunited
49
zdls
„To bi značilo da ne postoji ništa natprirodno. Po vama kao da je sve objašnjivo, ” nastavio je Franko. „To je upravo ono u šta ja verujem. Sve, i zaista mislim sve, ima prirodni uzrok. ” „Za mene”, umešao se Jakob, koji je netremice zurio u Benta dok je ovaj govorio o prorocima, „postoje stvari poznate samo Bogu, stvari čiji je uzrok samo Božja volja.” „Ja verujem da će, što više mi budemo znali, biti manje stvari znanih samo Bogu. D rugim rečima, što je naše neznanje veće, više ćemo toga pripisivati Bogu.” „Kako se usuđujete da... “ „Jakobe,” prekinuo ga je Bento, „hajde da se podsetimo zašto smo se nas trojica uopšte sastali. Došli ste kod mene zbog Frankovih duhovnih nevolja i zato što mu je potrebna pomoć. Ja nisam tražio vas - u stvari savetovao sam vam da idete kod rabina. Vi ste objasnili da vam je neko rekao da će rabin samo pogoršati Frankovo stanje. Sećaš li se? ” „Da, to je istina”, potvrdio je Jakob. „Ima li onda svrhe da ti i ja vodimo ovakvu raspravu? Umesto toga, postoji samo jedno pravo pitanje. ” Bento se okrenuo ka Franku. „Kaži mi, da li sam ti bio od pomoći? Da li ti je pomoglo išta što sam rekao? ” „Sve što ste rekli donelo mi je olakšanje”, odgovorio je Franko. „Pomogli ste mom rasuđivanju. Izgubio sam orijentaciju, a vaša jasna misao, činjenica da ništa ne prihvatate samo na osnovu autoriteta - to je nešto što nikad ranije nisam čuo. Vidim koliko je Jakob besan, i izvinjavam se zbog njega, ali što se mene tiče - da, pomogli ste mi.” ,,U tom slučaju”, upao je Jakob, iznenada ustavši, „dobili smo ono zbog čega smo došl i, i završili smo svoj posao ovde”. Franko je, zapanjen, ostao da sedi, ali Jakob ga je zgrabio za lakat i povukao ka vratima. „Hvala vam, Bento”, dodao je Franko, zastavši na izlazu. „Molim vas, recite mi, imate li vremena da se sastanemo još neki put? ” „Uvek sam na raspolaganju za razumne razgovore - samo dođi u radnju. Ali”, dodao je okrenuvši se ka Jakobu, „nisam raspoložen za rasprave koje isključuju razum. ” Čim su se udaljili od Bentove kuće, Jakob se široko osmehnuo, zagrlio Franka i potapšao ga po ramenu, „Sad imamo sve što nam treba. Bili smo odličan par. Dobro si odigrao svoju ulogu - čak previše dobro, ako mene pitaš - ali neću to ni da pominjem jer smo obavili posao. Vidi šta sve imamo. Jevreji nisu izabrani od Boga; oni se ni po čemu ne razlikuju od drugih naroda. Bog nema nikakva osećanja prema nama. Proroci su samo izmišljali stvari. Sveti spisi nisu sveti, već u celini delo ljudi. Božja reč i Božja volja ne postoje. Postanje i ostatak Tore su priče ili metafore. Rabini, čak i najveći među njima, ne raspolažu nikakvim posebnim znanjima već postupaju u vlastitom interesu.” Franko je odmahnuo glavom. „Nemamo sve što nam treba, još ne. Želim ponovo da ga vidim.” „Upravo sam ti naveo sve gadosti koje je izgovorio: njegove reći su čista jeres. To je baš ono što je ujak Duarte tražio od nas i uradili smo sve kako je hteo. Dokaz je tu: Bento Spinoza nije Jevrejin; on je anti -Jevrejin.” „Ne”, ponovio je Franko, „nemamo dovoljno. Ja hoću još da ga čujem. Bez toga neću da svedočim.” „Ma, imamo i previše. Porodica ti je u opasnosti. Pogodili smo se sa ujakom Duarteom a iz pogodbe s njim niko se ne povlači. Baš to ova budala Spinoza i pokušava da uradi - da ga Bosnaunited
50
zdls
izigra tako što će preskočiti jevrejski sud. Samo zahvaljujući ujakovim poznanstvima, podmićivanju i njegovim brodovima ti se ne skrivaš i danas po pećinama Portugala. I za samo dve nedelje, njegov brod se vraća po tvoju majku i tvoju i moju sestru. Zar hoćeš da i njih ubiju kao naše očeve? Ako ne odeš sa mnom u sinagogu i ne svedočiš pred Glavnim odborom, onda ćeš ti biti taj koji je potpalio njihove lomače.” „Ja nisam budala i ne dozvoljavam da me vuku naokolo kao ovcu”, rekao je Franko. „Imamo vremena, i treba mi još informacija da bih svedočio pred starešinama sinagoge. Još jedan dan ne znači ništa, ti to vrlo dobro znaš. Uostalom, ujak je dužan da vodi računa o svojoj porodici čak i ako ne uradimo ništa. ” „Ujak radi šta hoće. Ja ga znam bolje od tebe. On ne poštuje nikakva pravila osim sopstvenih i nije velikodušan po prirodi. Ja ne želim više nikad da posetim tvog Spinozu. On kleveta čitav naš narod.” „Taj čovek ima više znanja nego cela naša kongregacija zajedno. I ako ti ne želiš da ideš, sam ću razgovarati s njim. ” „Ne, ako ti ideš, idem i ja. Neću te pustiti samog kod njega. Previše je ubedljiv. I mene je uzdrmao. Ako odeš sam, sledi her em i tebi i njemu. ” Primetivši Frankov zbunjen izraz lica, Jakob je dodao, „Herem je ekskomunikacija - još jedna hebrejska reč koju bi ti bilo bolje da naučiš.”
Bosnaunited
51
zdls
Poglavlje 10 REVAL, ESTONIJA - NOVEMBAR 1918 „Guten Tag”, rekao je stranac, pružajući ruku, „ja sam Fridrih Pfister. Znamo li se? Izgledate mi poznato.” „Rozenberg, Alfred Rozenberg. Odrastao sam ovde. Upravo sam se vratio iz Moskve. Prošle nedelje sam diplomirao na Politehnici.” „Rozenberg? O, da, da - to je to. Vi ste Eugenov mladi brat. Imate njegove oči. Mogu li da vam se pridružim?” „Naravno.” Fridrih je spustio svoju kriglu s pivom na sto i seo naspram Alfreda. „Vaš brat i ja smo bili najbolji prijatelji i još smo u kontaktu. Često sam vas viđao u vašoj kući - čak sam vas nosio na krkače. Mlađi ste od Eugena, koliko - šest, sedam godina?” „Šest. I vi ste meni poznati, samo vas se ne sećam najbolje. Ne znam zašto, ali malo toga pamtim iz detinjstva - sve mi je to nekako zamagljeno. Znate, bilo mi je samo devet ili deset godina kad je Eugen napustio kuću i otišao u Brisel na studije. Jedva da sam ga i video od tada. Kažete da ste sad u kontaktu s njim?” „Da, pre dve nedelje večerali smo zajedno u Cirihu.” ,,U Cirihu? Napustio je Brisel?” „Pre nekih šest meseci. Imao je recidiv tuberkuloze i došao u Švajcarsku na oporavak. Ja sam bio na studijama u Cirihu i posećivao ga u sanatorijumu. Otpustiće ga za par nedelja a onda će se preseliti u Berlin i upisati viši kurs iz bankarstva. Slučajno se i ja za nekoliko nedelja selim u Berlin zbog studija, tako da ćemo se tamo često viđati. Vi ne znate ništa o tome?” „Ne, otišli smo svaki svojim putem. Nikada nismo bili bliski i sada smo bezmalo potpuno izgubili kontakt. ” „Da, Eugen je to pominjao - sa setom, rekao bih. Znam da vam je majka umrla kad ste bili mali - to je bilo teško za obojicu - a sećam se da vam je i otac isto umro mlad, od tuberkuloze?” „Da, imao je tek četrdeset i četiri godine. Meni je tada bilo jedanaest. Recite mi, gospodine Pfister...” „Zovite me Fridrih, slobodno. Brat mog prijatelja je i moj prijatelj. Dakle, sada smo prijatelji, Fridrih i Alfred? ” Alfred je klimnuo glavom. „Dakle, Alfrede, hteo si da znaš?...” „Pitam se da li me je Eugen ikada pominjao?” „Prilikom našeg poslednjeg susreta nije. Jer, pre toga se nismo videli skoro tri godin e i imali smo štošta da nadoknadimo. Ali ranije je često pričao o tebi.”
Bosnaunited
52
zdls
Alferd je malo oklevao a onda mu je izletelo, „Možeš li da mi kažeš sve što je rekao o meni?” „Sve? Pokušaću, ali dozvoli mi samo jednu primedbu: prvo mi kažeš, onako usput, da ti i brat nikada niste bili bliski, a izgleda da se niste ni potrudili da uspostavite kontakt. Pa ipak, danas kao da si željan - čak bih rekao gladan - vesti. To je donekle paradoksalno. I navodi me da se zapitam nisi li možda u nekoj vrsti traganja za samim sohom i svojom prošlošću?” Alfred je momentalno ustuknuo - zaprepastila ga je pronicljivost tog pitanja. „Da, tač no je. Zadivljen sam što si to uočio. Ovi dani su... pa, ne znam kako bih to rekao... haotični. Video sam mase kako se valjaju po Moskvi slaveći anarhiju. Sada to uzima maha širom istočne Evrope, širom čitave Evrope. Reke raseljenih ljudi. I ja sam neusidren kao i oni, možda i više izgubljen od drugih... odsečen od svega.” ,,I zato tražiš sidro u prošlosti - čezneš za nepromenljivom prošlošću. Mogu to da razumem. Dozvoli mi da sad prekopam po svojim sećanjima i potražim ono što je Eugen govorio o tebi. Daj mi samo minut da se koncentrišem, i te slike će isplivati na površinu. ” Fridrih je sklopio oči, a onda ih nakratko otvorio. „Samo, tu je jedna prepreka - kao da me ometaju moja vlastita sećanja na tebe. Slažeš li se da ti prvo to ispričam, a onda ću moći da prizovem i ono što je Eugen govorio. Može?” „Da, u redu je”, promrmljao je Alfred. Ali, nije mu se to činilo baš sasvim u redu. Naprotiv, čitav razgovor je delovao čudno: svaka reč koju je Fridrih izgovorio bila je čudna i neočekivana. Pa ipak, verovao je ovom čoveku, koji ga je poznavao kad je bio dete. Fridrih je imao „ukus doma”. Zatvorivši ponovo oči, Fridrih je počeo da govori kao iz neke daljine: „Tuča jastucima pokušao sam, ali ti nisi hteo da se igraš... Nisam mogao da te uvučem u igru. Ozbilja n - tako, tako ozbiljan. Red, red... igračke, knjige, olovni vojnici, sve vrlo uredno poredano... voleo si te figure vojnika... smrtno ozbiljan mali dečak... ponekad sam te nosio na krkače... mislim da si to voleo.... ali si uvek brzo silazio... nisi odobravao zabavu?... kuća je izgledala hladno... bez majke... otac udaljen, depresivan... ti i Eugen nikad ne razgovarate... gde su bili tvoji prijatelji?... nikada nisam video tvoje prijatelje u vašoj kući... bio si plašljiv... trčiš u svoju sobu, zatvaraš vrata, uvek trčiš svojim knjigama.... ” Fridrih se zaustavio, otvorio oči, dobro potegnuo iz krigle i pogledao u Alfreda. „To je sve što postoji u banci mojih sećanja na tebe - možda će kasnije isplivati druge uspomene. Je li to ono što si želeo? Hoću da budem siguran. Voleo bih da bratu svog najboljeg prijatelja darn upravo ono što želi i što mu je potrebno.” Alfred je klimnuo, a onda brzo okrenuo glavu, svestan sopstvenog zaprepašćenja: nikada do sada nije čuo tako nešto. Iako je Fridrih izgovarao nemačke reči, jezik kojim je govorio bio je strani jezik. ,,A sada ću nastaviti i prizvati u sećanj e Eugenove reči o tebi. ” Fridrih je opet zatvorio oči i već sledećeg trenutka ponovo progovorio istim čudnim glasom, kao iz daljine, „Eugene, pričaj mi o Alfredu. ” Potom je prešao na neki još čudniji glas, koji je možda trebalo da bude Eugenov. „Ah... moj stidljivi plašljivi brat, predivan umetnik - on je pokupio sve porodične talente - volim njegove skice Revala - luke i svih tih usidrenih brodova, Tevtonskog zamka sa visokom kulom - to su bili vrlo vesti crteži čak i za odraslog, a njemu je bilo svega deset godina. Moj mali brat - uvek čita - jadni Alfred - usamljenik... u strahu od druge dece... Bosnaunited
53
zdls
nepopularan - dečaci su mu se podsmevali i zvali ga ‘filozof ’ - nije bilo mnogo ljubavi za njega - naša majka je umrla, otac na samrti, tetke dobrog srca, ipak uvek okupirane sopstvenim porodicama - trebalo je više da uradim za njega, ali bilo mu je teško prići... a ja sam morao da brinem o sebi. ” Fridrih je otvorio oči, trepnuo nekoliko puta i povrativši svoj prirodan glas rekao, „To je ono čega se sećam. A, da bila je još jedna stvar, Alfrede, ali nisam siguran da li to treba da ti kažem: Eugen te je krivio za smrt vaše majke.” „Mene krivio? Mene? Ja sam tad imao svega par nedelja. ” „Kad neko umre, mi često u nečemu ili nekome tražimo krivca.” „Ne misliš to ozbiljno. Zar ne? Mislim, zar je Eugen stvarno tako rekao? To nema nikakvog smisla.” „Cesto verujemo u stvari koje nemaju smisla. Naravno da je ti nisi ubio, ali pretpostavljam da je Eugenu bila utešna pomisao kako bi njegova majka i sada bila živa, da nije tebe rodila. Ipak, samo nagađam, Alfrede. Ne sećam se tačno njegovih reči, ali znam da je prema tebi osećao tu ozlojeđenost koju je i sam smatrao iracionalnom.” Alfred je, potpuno bled, ćutao nekoliko trenutaka. Fridrih se zagledao u njega, srknuo malo piva, i nežno mu se obratio, „Plašim se da sam možda rekao previše. Ali kad prijatelj zatraži nešto od mene, nastojim da mu pružim sve što mogu.” „Tako i treba. Temeljitost, iskrenost - vrline dobrog, plemenitog Nemca. Ja te pohvaljujem, Fridrih. A mnogo toga što si rekao zvuči istinito. Moram priznati da sam se ponekad pitao zašto Eugen nije uradio više za mene. I to ruganje - ‘mali filozof ’ - koliko puta sam ga čuo od drugih dečaka! Mislim da je to mnogo uticalo na mene, i na kraju sam im se osvetio tako što sam stvarno postao filozof.” „Na Politehnici? Kako je to moguće? ” „Ne baš filozof sa diplomom - diplomu sam stekao iz inženjerstva i arhitekture, ali moj istinski dom bila je filozofija, i čak sam i na Politehnici našao neke učene profesore koji su me usmeravali šta da čitam izvan lektire. Više od svega počeo sam da se divim jasnoći nemačke misli. To je moja jedina religija. A sada, evo ovog momenta, koprcam se u nejasnim mislima. U stvari, gotovo da sam ošamućen. Možda mi je samo potrebno vreme da svarim sve što si rekao.” „Mislim da mogu da objasnim šta osećaš, Alfrede. I sam sam to iskusio, a video sam to i kod drugih. Nije u pitanju reakcija na moja sećanja, već nešto drugo. To najbolje mogu da objasnim filozofski. Ja sam takođe mnogo proučavao filozofiju, i zadovoljstvo mi je da razgovaram s nekim ko ima slične sklonosti. ” „Meni će, takođe, biti zadovoljstvo. Godinama sam bio okružen inženjerima i čeznem za filozofskim razgovorom.” „Dobro, dobro. Evo, da počnem ovako: sećaš se užasa i neverice koje je izazvalo Kantovo otkriće da spoljašnja stvarnost nije onakva kakvom je obično opažamo - odnosno, da mi na osnovu naših unutrašnjih mentalnih konstrukata uspostavljamo prirodu spoljašnje realnosti? Pretpostavljam da si dobro upoznat sa Kantom?” „Da, vrlo dobro sam upoznat. Ali što bi to bilo važno za moje trenutno stanje svesti...” „Pa, mislim da iznenada tvoj svet, govorim sad o tom unutrašnjem svetu, koji se u velikoj meri sastoji od tvojih iskustava iz prošlosti, nije onakav k akav si ti mislio da je bio. Ili, da kažemo to drugačije, ako dozvoliš, upotrebio bih Huserlov termin i rekao da se tvoja noema razbila u paramparčad.”
Bosnaunited
54
zdls
„Huserl? Ja izbegavam jevrejske pseudofilozofe. I šta je uopšte noema? ” „Savetujem ti, Alfrede, da ne odbacuješ Edmunda Huserla - on je jedan od velikana. Njegov termin noema odnosi se na naš doživljaj stvari, i na to kako ih mi strukturišemo. Na primer, uzmi ideju neke zgrade. Sad zamisli da se oslanjaš na tu zgradu i otkrivaš da ona nije čvrsta i da tvoje telo zapravo propada kroz nju. U tom trenutku raspada se tvoja noema zgrade - tvoj Lebenswelt 17 odjednom više nije onakav kakav si mislio da jeste. ” „Poštujem tvoj savet. Ali, bih te zamolio za dodatno objašnjenje - razumem taj koncep t strukture kojoj podvrgavamo svet, ali mi i dalje nije jasno od kakvog je to značaja za Eugena i mene.” „Dakle, hoću da kažem da je tvoje viđenje odnosa koji si celog života imao sa bratom jednim potezom iz osnova promenjeno. Mislio si o tom odnosu na određeni način, ali prošlost je iznenada izmenjena, samo malo, i ti sad otkrivaš da je on ponekad bio ozlojeđen na tebe - iako je, naravno, ozlojeđenost bila iracionalna i nepravedna.” „Dakle, ti kažeš da sam ošamućen zato što se promenila čvrsta osnova moje prošlosti? “ „Upravo tako. Dobro rečeno, Alfrede. Tvoj um je preoptrećen jer je potpuno okupiran rekonstituisanjem prošlosti, i nije u stanju da obavlja svoje normalne aktivnosti - kao što je, recimo, briga o tvojoj uravnoteženosti.” Alfred je ćutke potvrdio, „Fridrih, ovo je bio zapanjujući razgovor. Dao si mi mnogo materijala za razmišljanje. Samo bih hteo da naglasim da je te ošamućenosti donekle već bilo i pre našeg razgovora. ” Fridrih je mirno čekao nastavak. Kao neko ko zna kako da čeka. Alfred je oklevao, „Obično ne pričam mnogo o tome. U stvari, jedva da sam ikome govorio o sebi, ali kad si ti u pitanju ima nešto vrlo - kako bih rekao - nešto što budi poverenje, motiviše.” „Pa, na neki način ja sam porodica. I, naravno, ti znaš da ne možeš ponovo da stekneš stare prijatelje.” „Ponovo da steknem stare prijatelje...” Alfred je promislio na trenutak, a onda se osmehnuo, „shvatio sam. Vrlo pametno. Dakle, započeo sam ovaj dan sa osećanjem otuđenosti - tek juče sam stigao iz Moskve. Sada sam sam. Bio sam oženjen, vrlo kratko moja žena ima tuberkulozu, i pre nekoliko nedelja otac ju je smestio u sanatorijum u Švajcarskoj. Ali, nije problem samo tuberkuloza: njena bogata porodica je izričito protiv mene i mog siromaštva, i uveren sam da je naš kratkotrajan brak završen. Malo vremena smo proveli zajedno i prestali smo čak i da se dopisujemo.” Alfred je halapljivo ispio gutljaj piva i nastavio. „Juče, kad sam doputovao, moje tetke i ujaci i nećake i nećaci, izgledali su srećni što me vide i prijala mi je njihova dobrodošlica. Osećao sam se kao da pripadam negde. Ali ne zadugo. Već jutros, kad sam ustao, vratila se otuđenost, ponovo sam bio čovek bez doma i lutao sam gradom, tražeći... šta? Pretpostavljam: dom, prijatelje, ili barem poznata lica. A video sam samo strance. Čak i u Realšule, nisam sreo nikog poznatog, osim mog omiljenog nastavnika, predavao mi je umetnost - pa i on se samo pretvarao da me je prepoznao. Onda je, pre manje od sat vremena, došao poslednji udarac. Odlučio sam da odem tamo gde istinski pripadam, da prestanem da živim u izgnanstvu, da se povezem sa svojom rasom i vratim se u Otadžbinu. 17
(nem.) svet života Bosnaunited
55
zdls
Hteo sam da se priključim nemačkoj vojsci i otišao u njihovu komandu preko puta. A tamo me je narednik zadužen za regrutaciju, Jevrejin po imenu Goldberg, zgazio kao mrava. Odbio me je rečima da je nemačka armija za Nemce a ne za građane neprijateljskih zemalja.” Fridrih je saosećajno klimnuo glavom. „Možda je taj poslednji udarac bio blagoslov. Možda si imao sreće što si odbijen, što ti je uskraćena besmislena smrt u blatnjavom rovu.” „Rekao si da sam bio neobično ozbiljno dete. Valjda sam još uvek takav. Na primer, ja Kanta ozbiljno shvatam: smatram moralnim imperativom da se prijavim na regrutaciju. Kako bi izgledao naš svet ako bi svi napustili smrtno ranjenu Otadžbinu? Kad ona zove, njeni sinovi moraju da se odazovu. „Čudno je to, zar ne”, primetio j e Fridrih, „kako smo mi baltički Nemci mnogo veći Nemci od samih Nemaca. Možda svi mi koji smo raseljeni imamo tu istu moćnu čežnju koju si opisao - za domom, mestom gde stvarno pripadamo. Nas baltičke Nemce posebno muči ta boleština neukorenjenosti. Trenutno je i ja izuzetno snažno osećam zato što mi je otac umro početkom ove nedelje. Zbog toga sam i došao u Reval. Sada ni sam ne znam gde pripadam. Moji deda i baba po majci su Švajcarci, pa ipak ne pripadam ni tamo. ” „Moje saučešće”, rekao je Alfred. „Hvala ti. Iz mnogo razloga, u mom slučaju je to lakše nego u tvom: ocu je bilo skoro osamdeset godina, i imao sam ga živog i zdravog čitavog svog života. A i majka mi je još živa. Trenutno joj pomažem da se preseli kod svoje sestre. Zapravo, ostavio sam je da malo odrema i uskoro ću morati da se vratim. Ali pre toga, reći ću ti da je po mom mišljenju pitanje doma za tebe vrlo važno, goruće pitanje. Mogu da ostanem i nešto duže ako želiš da to još malo ispitaš.” „Ne znam kako to da ispitam. U stvari, zadivljuje me tvoja sposobnost da s takvom lakoćom govoriš o duboko ličnim stvarima. Nisam čuo nikoga da tako otvoreno saopštava svoje intimne misli kao ti. ” „Jesi li raspoložen da ti pomognem da i sam to postigneš?” „Kako to misliš?” „Da ti pomognem da prepoznaš i razumeš svoja osećanja koja se tiču doma.” Iako je delovao nepoverljivo, Alfred je, posle dugog laganog gutljaja letonskog piva, pristao. „Pokušaj ovako. Radi upravo ono što sam ja radio kad sam kopao po svojim sećanjima na tebe kao dete. Evo šta predlažem: razmišljaj o rečima ‘nisam kod kuće’, i ponovi to sebi nekoliko puta: ‘nisam kod kuće’, ‘nisam kod kuće’, ‘nisam kod kuće’.” Alfred je bezglasno izgovarao te reči čitav minut ili dva, a onda odmahnuo glavom. „Ništa ne dolazi. Moj um štrajkuje. ” „Um nikada ne štrajkuje; on uvek radi, ali često nešto blokira naše znanje o tome. Obično je u pitanju svest o sebi. U ovom slučaju, međutim, pretpostavljam da je u pitanju svest o meni. Probaj ponovo. Predlažem da zatvoriš oči i zaboraviš na mene, na to šta ću ja misliti o tebi, zaboravi kako bih mogao da sudim o onome što kažeš. Imaj na umu da pokušavam da pomognem, i zapamti da imaš moju reč da će ovaj razgovor ostati među nama. Neću o njemu pričati čak ni sa Eugenom. Sad zatvori oči, pusti da ti se u glavi pojave misli o tome da ‘nisi kod kuće’, i onda im daj glas. Samo kaži ono što ti je na umu - ne mora da ima smisla.” Bosnaunited
56
zdls
Alfred je ponovo zatvorio oči, ali reči nisu dolazile. „Ne čujem te dobro. Glasnije, malo glasnije, molim te.” Lagano, Alfred je počeo da govori. „Nisam kod kuće. Nigde. Ni kad sam kod tetke Cecilije, niti kod tetke Lidije... nigde nema mesta za mene, ni u školi, ni sa drugim dečacima, ni u porodici moje žene, nema ga u arhitekturi, niti u inženjerstvu, ni u Estoniji, ni u Rusiji.... Majka Rusija, kakva prevara...” „Dobro, dobro - nastavi”, bodrio ga je Fridrih. „Uvek izvan, gledajući unutra, uvek sa željom da im pokažem... ” Alfred je zaćutao, otvorio oči. „Ništa drugo ne dolazi... ” „Rekao si da želiš da im pokažeš. Kome da pokažeš, Alfrede? „Svima koji su mi se podsmevali. U susedstvu, školi, na Politehnici, svuda.” „A kako ćeš im pokazati, Alfrede? Ostani i dalje kod svojih slobodnih asocijacija. Ne moraš da im daješ smisao.” „Ne znam. Nekako ću ih naterati da me primete.” „Ako te primete, hoćeš li onda biti kod kuće?” „Dom ne postoji. Je l’ to pokušavaš da mi kažeš?” „Nemam nikakav zacrtan plan, ali sad imam jednu ideju. To je samo nagađanje, međutim, pitam se da li bi ti ikada mogao negde da budeš kod kuće, jer dom nije mesto - to je stanje svesti. Zaista biti kod kuće je osećaj da si kod kuće u svojoj vlastitoj koži. A ja mislim, Alfrede, da se ti u sop stvenoj koži ne osećaš kao kod kuće. Možda se nikad nisi ni osećao. Možda si celog života tragao za domom na pogrešnom mestu.” Alfred je izgledao kao gromom pogođen. Obešene vilice, očiju prikovanih za Fridriha. „Tvoje reči su mi se žarile pravo u srce. Kako znaš takve stvari, tako čudesne stvari? Rekao si da si filozof. Da li to odatle dolazi? Moram da pročitam tu filozofiju.” „Ja sam samo amater. Baš kao i ti, voleo bih da provodim život u filozofiji, ali moram i da zarađujem. Završio sam medicinsku školu u Cirihu i naučio mnogo o tome kako da pomognem ljudima da govore o onome što ih muči. A sada ”, Fridrih je ustao, „moram da te napustim. Majka me čeka, a prekosutra idem natrag u Cirih. ” „Baš šteta. Ovo je bilo pravo prosvetljenje, a imam osećaj kao da smo tek počeli. Možemo li da nastavimo pre nego što odeš iz Revala?” „Jedino sutra. Moja majka se uvek odmara popodne. Možda u isto vreme? Hoćemo li da se nađemo ovde?” Alfred je suzbio svoju nezasitost i želju da usklikne, „Da, da! ”. Umesto toga, samo je propisno naklonio glavu i rekao: „Radujem se tome. ”
Bosnaunited
57
zdls
Poglavlje 11 AMSTERDAM – 1656 Te večeri, u Akademiji, Van den Enden je prekinuo revnosno vežbanje latinskog pod nadzorom Klare Marije, obrativši se svojoj ćerki uz formalni naklon, „Izvinite što prekidam čas mademoiselle Van den Enden, ali moram nešto da kažem gospodinu Spinozi.” Potom se okrenuo Bentu, „Molim vas da za jedan sat dođete u veliku salu na čas grčkog, raspravljaćemo o nekim tekstovima Aristotela i Epikura. Iako je vaše znanje grčkog još uvek rudimentarno, ta dva gospodina imaju nešto važno da vam kažu.” Zatim se obratio Dirku, „Znam da vi niste naročito zainteresovani za grčki jer on, na veliku sramotu, više nije uslov za upis u medicinsku školu, ali neki aspekti te diskusije vam mogu biti korisni za budući rad sa pacijentima.” Van den Enden se još jednom formalno naklonio ćerki. ,,A sada ću vas, mademoiselle, ostaviti da ih i dalje podučavate latinskom jeziku.” Klara Marija je nastavila da čita kratke pasaže iz dela Cicerona, koje su Bento i Dirk naizmenično prevodili na holandski. Nekoliko puta je kucnula lenjirom o sto ne bi li prenula zamišljenog Benta, koji je, umesto da prati tekst, bio potpuno zaokupljen zanosnim pokretima njenih usana dok je izgovarala slova m i p u multa, pater, puer, i što je bilo najlepše od svega, u praestantissimum. „Šta je s vašom pažnjom danas, Bento Spinoza?” upitala je Klara Marija, nastojeći po svaku cenu da svom kruškolikom, lepuškastom licu trinaestogodišnje devojčice da izraz mrke strogosti. „Izvinite, gospođice Van den Enden, na trenutak sam odlutao u mislima. ” „Bez sumnje, u pravcu grčkog simpozijuma mog oca? ” „Bez sumnje”, složio se Bento, iako je u stvari mnogo više mislio o ćerki nego o ocu. A proganjale su ga i reči koje je Jakob izgovorio pre nekoliko sati, kad mu je prorekao sudbinu usamljenog, izolovanog čoveka. Jakob je bio tvrdoglav, dogmatičan, i grešio je u mnogo čemu, ali u ovome je bio u pravu: Bento je znao da možda neće imati ženu - ni porodicu, ni zajednicu. Razum mu je govorio da treba da teži slobodi i da će sva borba za oslobađanje od stega praznoverne jevrejske zajednice biti smešna ako pristane da je trampi za okove žene i porodice. Sloboda je bila njegov jedini naum, sloboda da misli, analizira, da zapisuje gromovite ideje što su mu odzvanjale u umu. Ali, ah, bilo je tako teško otrgnuti pažnju od ljupkih usana Klare Marije. Van den Enden je započeo diskusiju sa studentima grčkog uzvikom „Eudaimonia.18 Hajde da ispitamo značenje dva korena ove reči: eu? ” Naćuljio je uši i čekao. Studenti su nesigurno dobacivali „dobro”, „normalno”, „prijatno”. Van den Enden je potvrdno klimao glavom i ponovio istu vežbu sa daimon, na šta je dobio poletniji horski odgovor „duh ”, „đavolak”, „manje božanstvo”. 18
(gr.) εὐδαιμονία [eudaimonia] Bosnaunited
58
zdls
„Da, da i da. Svi odgovori su tačni, ali u kombinaciji sa eu značenje se pomera ka ‘imati sreće’ pa tako, eudaimonia obično označava ‘blaženstvo’ ili ‘sreću’ ili ‘ispunjenje’. Da li su ova tri termina sinonimi? Na prvi pogled se čini da jesu, ali filozofi su i pored toga raspravaljali o nijansama koje ih razlikuju. Da li je eudaimonia starije duha? Način života?” Ne čekajući odgovor, Van den Enden je dodao, „Ili je to samo hedonističko zadovoljstvo? Ili može da se dovede u vezu sa pojmom arete, koji znači?” Ponovo načuljivši uši, sačekao je dok dva studenta nisu istovremeno doviknuli „vrlina”. „Baš tako, i mnogi starogrčki filozofi su uključivali vrlinu u pojam eudaimonije, verovatno ga tako uzdižući iznad subjektivnog stanja, osećanja sreće, do uzvišenijeg značenja moralnog, poželjnog života u vrlini. Sokrat je posebno insistirao na tome. Setite se Platonove Apologije, koju smo čitali prošle nedelje, kad se on obraća sugrađaninu Atinjaninu, i pokreće pitanje arete sledećim rečima...” Tu je Van den Enden zauzeo teatralnu pozu i izdeklamovao Platonove reči na grčkom da bi ih onda, polako, zbog Dirka i Benta preveo na latinski: „‘.. .a nije te stid što se staraš za blago kako ćeš ga više nagomilati, i za slavu, i za čast, a za pamet, i za istnu i za dušu, da bude što bolje, za to da se ne staraš i nimalo ne haješ?’” 19 „Imajte na umu da Platonovi raniji radovi odražavaju ideje njegovog učitelja, Sokrata, dok u kasnijem delu, Državi, razvija vlastite ideje uspostavljajući apsolutne norme za pravednost i druge vrline u tom metafizičkom poretku. Šta je po Platonovoj zamisli naš osnovni cilj u životu? Da li je to postizanje najviše forme znanja, što je po njemu bila ideja ‘dobra’, iz koje proističu sve druge vrednosti. Samo tada smo, kaže Platon, u stanju da dostignemo eudaimoniju - po njegovom viđenju, stanje harmonije duše. Ponoviću taj izraz: ‘harmonija duše’. Vredi ga upamtiti; može vam koristiti u životu. „Pogledajmo sada sledećeg velikog filozofa, Aristotela, koji je čitavih dvadeset godina učio kod Platona. Dvadeset godina. Neka to imaju u vidu oni među vama što prigovaraju kako je moj nastavni plan previše težak i obiman. ,,U delovima Nikomahove etike koje ćete čitati ove nedelje, videćete da je i Aristotel imao jasna stanovišta o dobrom životu. Bio je uveren da se on ne sastoji od čulnog zadovoljstva ili slave ili bogatstva. Šta onda, prema Aristotelu, jeste svrha našeg života? Po njemu je to bilo ispunjenje samo čoveku svojstvene unutrašnje funkcije. ‘A šta je to’, pita se on, ‘što ljude izdvaja od drugih oblika života?’ To isto i ja pitam vas.” Odgovor nije dobio odmah. Najzad, jedan student je rekao, „Mi možemo da se smejemo, a druge životinje ne mogu”, i izazvao prigušeno cerekanje kolega. Drugi, pak: „Mi hodamo na dve noge.” „Smeh i noge - zar vam ništa pametnije ne pada na pamet? ” uzviknuo je Van den Enden. „Tako budalasti odgovori nisu dostojni ove diskusije. Razmišljajte! Koje je to osnovno svojstvo koje nas razlikuje od nižih formi života? ” Iznenada se okrenuvši prema Bentu rekao je: „Vas pitam, Bento Spinoza.” Ne razmišljajući ni trenutak, Bento je odgovorio, „Verujem da je to naša jedinstvena sposobnost rasuđivanja.” „Baš to. Otuda je Aristotel tvrdio da je najsrećniji onaj ko najviše ispunjava upravo tu funkciju.” 19
Platon, Dijalozi, Odbrana Sokratova, Kultura 1970, Beograd (prevod Miloš N. Đurić i Albin Vilhar). Bosnaunited
59
zdls
„Znači, najuzvišenija su i najveću sreću donose nastojanja da se bude filozof?” upitao je Alfons, najbistriji među studentima grčkog, ljut zbog Bentovog munjevitog odgovora. „Zar vam ne izgleda pretenciozno kad filozof tako nešto tvrdi?” „Da, Alfonse, i vi niste prvi koji je došao do takvog zaključka. A baš ta primedba nas vodi pravo do Epikura, još jednog važnog grčkog mislioca, koji je dao veliki doprinos ovoj raspravi svojim radikalno drugačijim idejama o eudaimoniji i misiji filozofa. Za dve nedelje, kad budete čitali neke Epikurove radove, videćete da je i on govorio o dobrom životu ali je koristio sasvim drugu reč. Najčešće je to bio izraz ataraksija 20 , što se prevodi kao.....” Van den Enden je još jednom naćuljio uho. Alfons je smesta uzviknuo „smirenost ”, a ubrzo za njim ostali su dodali „mir” i „spokoj duše”. „Da, da i još jednom da”‘, rekao je Van den Enden, očigledno sve zadovoljniji znanjem svojih studenata. „Za Epikura, ataraksija predstavlj a jedinu istinsku sreću. A kako se ona postiže? Ne Platonovom harmonijom duše, niti Aristotelovim samoostvarenjem razuma, već jednostavno otklanjanjem brige ili strepnje. Da vam s e Epikur obrati ovog trenutka, pozvao bi vas da pojednostavite život. Evo šta bi rekao da je danas pred vama.” Van den Enden je pročistio grlo i obratio im se drugarskim tonom: „Momci, vaše potrebe su malobrojne, lako ih je zadovoljiti, a svaku neizbežnu patnju možete po dneti bez teškoća. Ne komplikujte život tako ništavnim ciljevima kao što su bogatstvo i slava: oni su neprijatelji ataraksije. Slava, na primer, počiva na mišljenju drugih i podrazumeva da moramo da živimo onako kako drugi žele. Da bismo je stekli i očuvali, moramo voleti ono što drugi vole i zanemarivati ono što oni zanemaruju, šta god to bilo. Dakle, život u slavi ili život u politici? Bežite od toga. A bogatstvo? Izbegavajte ga! Ono je zamka. Što više stičemo, više čeznemo, i naša tuga se produbljuje ukoliko se čežnja ne zadovolji. Slušajte me, momci: ako žudite za srećom, ne traćite svoj život boreći se za ono što vam uistinu nije potrebno.” „A sada”, nastavio je Van den Enden, vrativši svoj uobičajeni glas, „obratite pažnju na razliku između Epikura i njegovih prethodnika. On misli da je najveće dobro postići ataraksiju oslobađanjem od svake strepnje. Imate li komentare ili pitanja? O, da, gospodin Spinoza. Vaše pitanje je?” „Da li Epikur nudi samo negativan pristup? Mislim, da li on kaže da je otklanjanje brige sve što je potrebno i da je čovek koji ne brine o nevažnim stvarima savršen, prirodno dobar, srećan? Zar nema nekih pozitivnih atributa kojima treba da stremimo? ” „Odlično pitanje. A tekstovi koje sam odabrao rasvetliće njegov odgovor. Na sreću, gospodine Spinoza, nećete morati da čekate da usavršite svoje znanje grčkog, jer Epikurove ideje možete čitati i na latinskom, onako kako ih je zapisao rimski pesnik Lukrecije, koji je živeo nekih dvesta godina kasnije. Odabraću vam na vreme odgovarajuće stranice. Danas sam hteo samo da ukažem na osnovnu ideju po kojoj se on razlikuje od drugih: da se dobar život sastoji u otklanjanju strepnje. Ali čak i površno čitanje će pokazati da je Epikurovo učenje daleko kompleksnije. On zagovara znanje, prijateljstvo, i život u umerenosti i vrlini. Da, Dirk, vi imate pitanje? Izgleda da su moji studenti latinskog više zainteresovani za Grke nego studenti grčkog.”
20
(gr.) Αταραξία [ataraxia] Bosnaunited
60
zdls
„Ima jedna taverna u Hamburgu”, rekao je Dirk, „koja se zove ‘Epikurejsko zadovoljstvo’. Je l’ to znači da su dobro vino i pivo po njemu deo dobrog života?” „Očekivao sam takvo pitanje - moralo je da se pojavi. Mnogi pogrešno vezuju njegovo ime za dobru hranu ili piće. Da je ovde da to čuje, Epikur bi se zapanjio. Ta čudnovata greška, uveren sam, potiče iz njegovog doslednog materijalizma. On je smatrao da ne postoji zagrobni život i da, pošto imamo samo ovaj, zemaljski, treba i da stremimo samo zemaljskoj sreći. Ali nemojte pogrešno zaključiti da Epikur sugeriše kako život treba provesti valjajući se u čulnim ili sladostrasnim radnjama. Apsolutno ne - on je i živeo gotovo asketskim životom i zagovarao ga. Ponavljam: verovao je da je zadovoljstvo utoliko veće ukoliko je patnja manja. Jedan od njegovih osnovnih zaključaka bio je da je glavni izvor patnje strah od smrti, i proveo je dobar deo života tragajući za filozofskim metodama kojima bi se taj strah umanjio. Sledeće pitanje, molim?” „Da li pominje služenje drugima i zajednici, ili ljubav? ” - upitao je Dirk. „Umesno pitanje od budućeg lekara. Vama će biti zanimljivo da čujete da je Epiku r sebe smatrao filozofom isceliteljem, koji pomaže kod tegoba duše kao što lekar pomaže u ublažavanju tegoba tela. Jednom je rekao da filozofija koja nije u stanju da izleči dušu jednako malo vredi kao i medicina koja nije u stanju da izleči telo. Već sam pomenuo neke od tegoba duše koje proističu iz težnje za slavom, moći, bogatstvom, i seksualnim užitkom, ali one su tek sekundarne. Strah od smrti i života posle smrti je ona neman, behemot među strepnjama, koja se nalazi u osnovi svih drugih briga i pothranjuje ih. U stvari, jedan od prvih principa ‘katehizisa’, koji su njegovi učenici morali da nauče bio je da smo smrtni, da ne postoji život posle smrti, i da stoga nema osnova za strah od bogova. Uskoro ćete čitati više o tome kod Lukrecija, Dirk. Zaboravio sam šta ste još pitali.” „Prvo”, rekao je Dirk, „moram da priznam da mi je nepoznata reč ‘ behemot ’. ” „Dobro pitanje. Da li neko zna tu reč? ” Bento je jedini podigao ruku. „Recite nam, gospodine Spinoza.” „Čudovišna zver”, odgovorio je Bento. „Od hebrejske reči b’ hemah koja se javlja u Postanju i Knjizi o Jovu. ” „Aha, i kod Jova. To ni ja nisam znao. Hvala vam. Da se vratimo vašem pitanju, Dirk.” „Pitao sam za ljubav i služenje zajednici.” „Koliko ja znam, Epikur nije bio oženjen, ali jeste verovao u brak i porodicu, posebno kad je reč o nekima od nas - onima koji su spremni za tu odgovornost. Međutim, snažno se protivio iracionalnoj strastvenoj ljubavi koja porobljava ljubavnika i na kraju krajeva do nosi više patnje nego zadovoljstva. On kaže da, kad prođe zanesenost požudom, ljubavnik doživljava dosadu, ili ljubomoru, ili i jedno i drugo. Ali pridaje ogroman značaj višoj formi ljubavi, ljubavi među prijateljima, koja nas dovodi u stanje blaženstva. Treba znati da je Epikur bio otvoren prema svima i da je sve ljudske duše tretirao jednako: njegova škola je bila jedina u Atini koja je rado primala i žene i robove. „Ali vrlo je važno i vaše pitanje o služenju, Dirk. Epikurov stav je bio da treba da živim o mirno i povučeno, da izbegavamo javne dužnosti, službe i svaku drugu vrstu odgovornosti koja može da ugrozi našu ataraksiju.”
Bosnaunited
61
zdls
„Nisam čuo ništa o religiji”, umešao se katolički student, Edvard, čiji je stric bio antverpenski biskup. „Pričali ste o ljubavi prema prijateljima ali u tom planu za sreću nisam čuo ništa o Božjoj ljubavi ili Božjoj promisli. ” „Ukazali ste na jednu važnu stvar, Edvarde. Epikur užasava današnje čitaoce zato što njegova formula sreće poklanja tako malo pažnje božanskom. On je verovao da sreća proističe isključivo iz našeg uma i nije pridavao nikakav značaj odnosu prema bilo čemu natprirodnom.” „Hoćete da kažete da je poricao postojanje Boga?”, upitao je Edvard. „Mislite bogova, u množini? Setite se o kom vremenu govorimo, Edvarde. To je čet vrti vek pre Hrista, i grčka kultura je, kao i sve rane kulture, izuzev hebrejske, bila politeistička ”, ispravio ga je Van den Enden. Edvard je potvrdno klimnuo glavom i pokušao da preformuliše pitanje: „Da li Epikur poriče božansko?” „Ne, bio je hrabar, ali ne i nepromišljen. Rođen je šezdesetak godina nakon što je Sokrat pogubljen zbog jeresi, i znao je da neverovanje u bogove može biti opasno po život. Zauzeo je sigurniju poziciju i tvrdio da bogovi postoje, da žive blaženo na Olimpu, ali da nimalo ne brinu o životu ljudi. ” „Ali kakav je to Bog? Kako neko uopšte može da pomisli da Bog ne želi da živimo prema njegovoj zamisli?” pitao je dalje Edvard. „Nepojmljivo je da nam Bog, koji je zbog nas žrtvovao sopstvenog sina, nije namenio da živimo na jedan poseban, sveti način. ” „Mnogo je različitih zamisli bogova u različitim kulturama”, umešao se Bento. „Ali ja sam duboko uveren da nas Hirst, naš Gospod, voli i da u svom srcu ima m esto i plan za nas”, rekao je Edvard, podižući pogled. „Dubina uverenja nije ni u kakvoj vezi sa njegovom istinitošću ”, uzvratio je Bento. „Svaki bog ima svoje duboke i vatrene vernike. ” „Gospodo, gospodo”, prekinuo ih je Van den Enden, „uzdržimo se od ove diskusij e dok ne pročitamo i savladamo tekst. Ali, Edvarde, reći ću vam i to da Epikur nije bio lakomislen kad su u pitanju bogovi: on ih je obuhvatio svojim poimanjem ataraksije i pozvao nas da ih čuvamo u svojim srcima, ugledajući se na njih, i da po uzoru na njih živimo u blaženom spokojstvu. Štaviše, izričito je savetovao svoje sledbenike” - tu j e Van den Enden pogledao u pravcu Benta - „da u cilju izbegavanja nevolja spokojno učestvuju u svim aktivnostima zajednice, uključujući i religijske obrede. ” Edvard nije odustajao. „Ali moliti se samo zato da bi se izbegle nevolje znači lažno poštovanje.” „Mnogi su ga tako shvatili, Edvarde, no Epikur je napisao i da bogove treba poštovati kao savršena bića. Povrh toga, mi doživljavamo estetsko zadovoljstvo razmišljajući o njihovom savršenom biću. Za sada toliko, gospodo. Sve su ovo odlična pitanja, i pozabavićemo se svakim od njih kad budemo čitali samog Epikura.” Dan se završio tako što su Bento i njegov učitelj zamenili uloge. Bento je održao polučasovnu nastavu hebrejskog profesoru i njegovoj ćerki, posle čega ga je Van den Enden zamolio da ostane da još malo porazgovaraju. „Sećate li se o čemu smo pričali kad smo se prvi put sreli?” „Vrlo dobro se sećam, i vi me zaista uvodite u krug ljudi koji misle slično meni.” Bosnaunited
62
zdls
„Ne sumnjam da ste primetili da su neki od Epikurovih stavova krajnje prikladni za neprilike koje trenutno imate u svojoj zajednici.” „Baš sam se zapitao da li ste ka meni usmerili neke od njegovih komentara o spokojnom učešću u religijskim obredima zajednice. ” „Upravo tako. I jesu li pogodili metu? ” „Zamalo, ali su bili toliko opterećeni unutrašnjim kontradiktornostima da su pali nadomak cilja.” „Kako to?” „Ja ne mogu da zamislim mir ponikao iz semena hipokrizije.” „Pretpostavljam da ciljate na Epikurov savet da radimo sve što je neophodno, uključujući i učešće u javnoj molitvi, kako bismo se uklopili u zajednicu. ” „Da, to zovem hipokrizijom. Čak je i Edvard reagovao. Kako je moguća unutrašnja harmonija ako je čovek neiskren prema sebi? ” „O Edvardu sam želeo posebno da razgovaramo. Šta mislite kako on doživljava našu diskusiju, a posebno vas?” Iznenađen, Bento je zastao. „Ne znam odgovor na to.” „Pitam vas za pretpostavku.” „Pa, ne prijam mu. Ljut je, čini mi se. Možda se oseća ugroženim.” „Da, dobra pretpostavka. Sasvim očekivana, rekao bih. Odgovorite mi sad na još jedno pitanje. Da li je to ono što želite?” Bento je odmahnuo glavom. ,,I da li bi Epikur rekao da ste se ponašali na način koji vodi dobrom životu? ” „Moram priznati da ne bi. Ali tog trenutka sam smatrao da, zapravao, postupam mudro time što se uzdržavam od svakog daljeg izjašnjavanja.” ,,A to bi bilo? ” „Da nije Bog nas stvorio po svom liku - već mi njega po svom. Mi zamišljamo da j e on biće nalik nama, da sluša molitve koje mrmljamo i brine o onome što želimo...” „Blagi Bože! Ako je to ono što ste zamalo rekli, onda shvatam vašu poentu. Recimo zato da ste postupili ne baš mudro ali ipak ne i sasvim nepromišljeno. Edvard je predani katolik. Njegov stric je bio katolički biskup. Očekivati od njega da se zbog nekoliko opaski, makar i racionalnih, odrekne svojih verovanja, potpuno je nerazumno, a možda i opasno. Amsterdam trenutno uživa reputaciju najtolerantnijeg grada u Evropi. Ali setite se značenja reči ‘tolerantan’ - ona podrazu meva da svi budemo tolerantni prema verovanjima drugih, čak i ako ih smatramo iracionalnim. ” „Sve više i više verujem ”, rekao je Bento, „da čovek koji živi među ljudima sa potpuno različitim uverenjima ne može da se uklopi, a da se u velikoj meri ne promeni.” „Polako počinjem da shvatam ono što mi doušnik govori o nemiru koji ste izazvali u j evrejskoj zajednici. Jeste li o svim svojim idejama govorili pred drugim Jevrejima?” „Pre godinu dana, rešio sam, u svojim najintimnijim razmišljanjima, da u svakom trenutku budem odan istini... “ „Ah” prekinuo ga je Van den Enden, „sad razumem i zašto vam posao ide tako loše. Poslovni čovek koji govori istinu je oksimoron.” Bento je zavrteo glavom. „Oksimoron?”
Bosnaunited
63
zdls
„Od grčkog: oxys, što znači oštar i moros, što znači tup. Dakle, oksimoron ukazuje na unutrašnji paradoks. Zamislite kad bi trgovac, koji govori samo istinu, rekao mušteriji: ‘Molim vas kupite ovo suvo grožđe - time ćete mi učiniti veliku uslugu. Ima mu dosta godina, smežurano je, i moram ga se rešiti pre nego što mi sledeće nedelje stigne nova isporuka sočnog grožđa.’” Primetivši da na Bentovom licu nema ni traga osmeha, Van den Enden se prisetio nečega što je već ranije uočio -Bento Spinoza nije imao smisao za šalu. Vratio se na temu. „Ali nije mi bila namera da umanjim ozbiljnost toga što ste rekli.” „Pitali ste me koliko sam oprezan u zajednici. Uglavnom ne govorim o svojim gledištima, osim pred bratom i ta dva neznanca iz Portugala, koji su tražili moj savet. U stvari, video sam ih pre nekoliko sasti, i trudeći se da pomognem onome koji je priznao da ima duhovnih nevolja, nisam se uzdržavao da saopštim svoje stavove o praznoverju. Upustio sam se s njima dvojicom u kritičko čitanje hebrejske Biblije. Otkako sam se pred njima rasteretio, doživeo sam ono što ste nazvali ‘unutrašnjom harmonijom”‘. „Zvučite kao da ste se dugo sputavali.” „Ne dovoljno, ako biste pitali moju porodicu ili rabina, koji je potpuno razočaran u mene. Ja čeznem za zajednicom koja ne robuje lažnim verovanjima.” „Pretražite ceo svet i nećete naći zajednicu koja nije praznoverna. Sve dok postoji neznanje, postojaće i sklonost sujeverju. Odagnati neznanje, jedino je rešenje. Zato ja i podučavam.” „Bojim se da je to izgubljena bitka ”, uzvratio je Bento. „Neznanje i praznoverje šire se kao požar, i mislim da verske vođe potpiruju tu vatru kako bi osigurale svoje pozicije. ” „Opasne su to reči. I prevazilaze vaše godine. Ponoviću vam da je za pripadanje bilo kojoj zajednici neophodan oprez.” „Ubeđen sam da moram biti slobodan. Ako je takvu zajednicu nemoguće naći, onda ću možda morati da živim bez ikakve. ” „Setite se, šta sam rekao o caute. Ako ne budete ob azrivi, sasvim je moguće da se ostvare vaše želje, a verovatno i a verovatno i strahovi.”
Bosnaunited
64
zdls
Poglavlje 12 ESTONIJA – 1918 Dan posle njihovog prvog susreta, Alfred je stigao nešto ranije u pivnicu i sedeo zureći netremice u ulazna vrata. Čim je spazio Fridriha, skočio je da ga pozdravi. „Fridrih, drago mi je što te vidim. Hvala ti što si odvojio vreme za mene.” Pošto su uzeli pivo sa šanka, ponovo su seli za isti mirni sto u uglu. Rešen da ne dozvoli da i ovog puta on bude centralna tema razgovora, Alfred je započeo, „Kako ste, ti i majka?” „Ona je još uvek u šoku, i dalje pokušava da shvati da mog oca više nema. Ponekad izgleda kao da zaboravi na to. Dva puta joj se učinilo da ga je videla među ljudima na ulici. A tek poricanje u njenim snovima, Alfrede - to je neverovatno! Jutros, kad se probudila rekla je da joj je bilo užasno da otvori oči: bila je tako srećna dok je šetala i razgovarala s njim u snu da nije želela da se probudi i vrati u stvarnost u kojoj je on mrtav.” ,,A što se mene tiče”, dodao je Fridrih, „ja se borim na dva fronta, baš kao nemačka armija. Ne samo da moram da se rvem sa činjenicom da je on mrtav, već u ovom kratkom vremenu koliko sam tu, moram i da pomažem majci. A to je nezgodno.” „Kako misliš ‘nezgodno’?” upitao je Alfred. „Po mom mišljenu, pomoći nekome znači da moraš ući u njegov život. Ali kad god to pokušam da uradim sa majkom, duh mi odluta, i iznenada pomislim na nešto sasvim drugo. Baš pre nego što ću doći ovde, ona je plakala, i kad sam je zagrlio da je utešim, primetio sam kako mislim o današnjem susretu s tobom. Na trenutak sam osetio krivicu. A onda sam rekao sebi da sam i ja samo ljudsko biće, i da ljudi imaju tu urođenu sklonost da se štite odvraćanjem pažnje. Razmišljao sam zašto ne mogu da ostanem usredsređen na očevu smrt. Verujem da je razlog to što me ona suočava sa mojom vlastitom smrću, a ta perspektiva je sama po sebi krajnje zastrašujuća. Nemam drugo objašnjenje. Šta ti misliš?” Fridrih je zaćutao i pogledao Alfreda pravo u oči. „Ja ne znam mnogo o tim stvarima, ali tvoj zaključak deluje prihvatljivo. Ni ja sebi nikad ne dozvoljavam da se duboko zamislim nad smrću. Uvek sam mrzeo što je otac insistirao da idem s njim na majčin grob. ” Fridrih je ćutao sve dok nije bio sasvim siguran da Alfred ne namerava da kaže više ništa, a onda je rekao, „Dakle, Alfrede, ovo je bio vrlo dugačak odgovor na tvoje ljubazno pitanje kako sam, ali, kao što vidiš, ja volim da pratim sve te mahinacije mog uma i da govorim o njima. Jesam li ti odgovorio podrobnije nego što si očekivao ili želeo?” „Odgovor jeste bio duži nego što sam očekivao, ali je bio realan, produbljen i iskren. Divim se tome kako izbegavaš površnost - tvojoj spremnosti da saopštiš svoje misli iskreno, i da ti zbog toga ne bude neprijatno.” ,,I ti si Alfrede zaronio duboko u sebe na kraju našeg jučerašnjeg razgovora. Da li je bilo nekih naknadnih posledica?” „Priznajem da sam bio uzdrman: i dalje pokušavam da shvatim naš razgovor.” „Koji deo nije bio jasan? ” Bosnaunited
65
zdls
„Nije u pitanju jasnoća ideja, već čudno osećanje koje sam imao dok sam razgovarao s tobom. Mislim, pričali smo vrlo kratko - koliko, možda tri četvrt sata? A ipak, otkrio sam toliko toga i toliko se uneo, vrlo čudno... prisno. Kao da sam te intimno poznavao čitavog života.” „Da li je to osećanje neprijatno?” „Nekako je pomešano. Bilo je dobro zato što je dotaklo moju izolovanost, moje osećanje neukorenjenosti. Ali bilo je neprijatno jer je čitav naš razgovor bio krajnje neobičan - kao što rekoh, nikad nisam tako intimno razgovarao ni sa kim, niti sam ikada tako brzo stekao poverenje u stranca.” „Ali, s obzirom na Eugena, ja nisam stranac. Ili možemo da kažemo da sam poznati stranac koji je imao pristup unutrašnjim prostorima tvog dečjeg doma. ” „Od juče sam mnogo razmišljao o tebi. Nešto se izdvojilo i zanima me da li bi mi dozvolio jedno lično pitanje...” „Naravno, naravno. Nema razloga da oklevaš - ja volim lična pitanja.” „Kad sam te zamolio da mi objasniš kako si stekao veštine istraživanja uma i umeće da o tome govoriš, pomenuo si medicinsku obuku. Ali, razmišljao sam o svim lekarima koje sam upoznao, i niko od njih, baš ni jedan jedini, nije pokazao ni traga tvoje zainteresovanosti. Sa njima je sve to samo posao - nekoliko letimičnih pitanja, nikad nikakva lična ispitivanja, onda hitro žvrljanje na latinskom nekog misterioznog recepta, praćeno sa ‘Sledeći pacijent, molim’. Kako to da se ti toliko razlikuješ, Fridrih?” „Nisam bio sasvim otvoren, Alfrede”, odgovorio je Fridrih, gledajući ga, kao i obično, pravo u oči. „Tačno je da sam lekar, ali nešto sam ti prećutao - završio sam i obuku iz psihijatrije, i to iskustvo je uobličilo način na koji mislim i govorim. ” „Taj podatak izgleda tako... tako bezopasno. Čemu uopšte trud da se prikrije?” „Danas ljude uglavnom hvata nervoza, povlače se, i najradije bi pobegli kad čuju da sam psihijatar. Imaju sulude ideje da psihijatri mogu da im čitaju misli i da doznaju sve njihove mračne tajne.” Alfred je klimao glavom. „Pa, možda to i nisu sasvim sulude ideje. Juče je izgledalo kao da stvarno jesi u stanju da čitaš moj um.” „Ne, ne, ne. Ja tek učim da čitam svoj vlastiti, i na osnovu tog iskustva mogu da ti poslužim kao vodič kako bi i ti čitao svoj. To je najnoviji pravac u mojoj oblasti. ” „Moram da priznam da si ti prvi psihijatar koga sam sreo. Ne znam ništa o tvojoj oblasti.” „Pa, psihijatri su vekovima pre svega bili dijagnostičari i staratelji hospitalizovanih psihotičnih, gotovo uvek neizlečivih pacijenata, ali u poslednjoj deceniji sve se to promenilo. Promena je započela u Beču sa Zigmundom Frojdom, on je izumeo lečenje razgovorom koje se zove psihoanaliza. To omogućava da pomognemo pacijentima da prevaziđu psihološke probleme. Danas možemo da lečimo oboljenja kakva su ekstremna anksioznost ili neprekidno tugovanje, ili ono što zovemo histerija - oboljenje u kojem pacijent ima psihički uzrokovane fizičke simptome poput paralize, ili čak slepila. Moji profesori u Cirihu, Karl Jung i Eugen Blojler, su pioniri u toj oblasti. Zainteresovan sam za taj pristup i uskoro ću u Berlinu krenuti na viši kurs psihoanalize kod Karla Abrahama, izuzetno cenjenog profesora.”
Bosnaunited
66
zdls
„Čuo sam nešto o psihoanalizi. Slušao sam o tome kao o još jednoj jevrejskoj ujdurmi. Da li su svi tvoji profesori Jevreji? ” „Jung ili Blojler to svakako nisu. ” „Ali, Fridrih, zašto se upuštaš u tu jevrejsku oblast?” „To će biti jevrejska oblast dok se ne umešamo i mi Nemci. Ili, da kažemo ovako: to je suviše dobro da bi bilo prepušteno Jevrejima. ” „Ali zašto se truješ? Zašto pristaješ da budeš učenik Jevreja? „To je naučna oblast. Evo, Alfrede, uzmimo primer jednog drugog naučnika, nemačkog Jevrejina Alberta Ajnštajna. Cela Evropa bruji o njemu - njegov rad će zauvek promeniti lice fizike. Ne možeš govoriti o modernoj fizici kao o jevrejskog fizici. Nauka je nauka. U medicinskoj školi jedan od mojih nastavnika anatomije bio je švajcarski Jevrejin - on mi nije predavao jevrejsku anatomiju. I da je veliki Vilijam Harvi bio Jevrejin, ti bi i dalje verovao da krv cirkuliše, z ar nije tako? I da je Kepler bio Jevrejin, ti bi i dalje smatrao da se Zemlja okreće oko Sunca? Nauka je nauka, bez obzira na naučnika. ” „Drugačije je sa Jevrejima”, prekinuo ga je Alfred. „Oni kvare, prisvajaju, isisavaju svaku oblast dok je potpuno ne isuše. Uzmi politiku. Video sam svojim očima jevrejske boljševike kako iz temelja uništavaju celokupan ruski sistem. Video sam lice anarhije na ulicama Moskve. Uzmi banke. Jasna ti je uloga Rotšildovih u ovom ratu: oni su vukli konce i čitava Evropa je igrala po njihovom. Pogledaj pozorište. Kad jednom nešto preuzmu, samo svojima dozvoljavaju da rade.” „Alfrede, svi mi volimo da mrzimo Jevreje, ali ti to radiš tako... sa toliko žara. To se vrlo često javljalo u našim kratkim razgovorima. Da vidimo... Bio je taj pokušaj da se regrutuješ, kod onog narednika Jevrejina, pa Huserl, Frojd, boljševici. Šta kažeš na to da filozofski ispitamo taj žar?” „Kako to misliš?” „Jedna od stvari koje volim u psihijatriji je to što, za razliku od bilo kojeg drugog polja medicine, često zadire u filozofiju. Slično filozofima, i mi psihijatri se oslanjamo na logičko istraživanje. Ne pomažemo pacijentima samo da prepoznaju i izraze osećanja, nego pitamo i ‘zašto’? Odakle ona potiču? Zašto se u umu pojavljuju određeni kompleksi? Nekad mislim da naša oblast istinski počinje sa Spinozom, koji je verovao da sve, čak i osećanja i misli, ima uzrok koji može da se otkrije valjanim istraživanjem. ” Zapazivši zbunjenost na Alfredovom licu, Fridrih je nastavio. „Kao da si zaprepašćen. Dozvoli da razjasnim. Osvrnimo se na naš kratak izlet u ono što te progoni - osećanje da ne pripadaš nigde. Juče smo, za samo nekoliko minuta neformalnog ćaskanja, otkrili različite izvore tog osećanja neukorenjenosti. Priseti se - pomenuli smo odsustvo majke, i bolesnog i distanciranog oca. Onda si govorio o tome kako si izabrao pogrešnu akademsku oblast, pa je tu bio i nedostatak samopoštovanja, koji vodi tome da se ne osećaš kod kuće ni u sopstvenoj koži - je li tako? Pratiš li me? ” Alfred je potvrdno klimnuo glavom. „Zamisli koliko bi nam iskopavanje bilo plodnije da smo imali na raspolaganju više, mnogo više sati, nekoliko nedelja za detaljno ispitivanje svih tih izvora. Shvataš? ” „Da, razumem.”
Bosnaunited
67
zdls
„Upravo se time bavi moj a oblast. Maločas sam ti nagove stio da čak i tvoja snažna netrpeljivost prema Jevrejima mora imati psihološke ili filozofske korene.” Blago se zavalivši, Alfred je rekao, ,,U tome se ti i ja razlikujemo. Ja bih pre rekao da sam imao sreće da budem dovoljno prosvetljen i da razumem opasnosti koje Jevreji donose našoj rasi i štetu koju su u prošlosti naneli velikim civilizacijama.” „Shvati Alfrede da sa mnom ne treba da se sporiš oko svojih zaključaka. Obojica imamo ta osećanja prema Jevrejima. Poenta je u tome što su ona kod tebe izuzetno snažna i krajnje strastvena. A ljubav prema filozofiji, koja nam je zajednička, nalaže nam da ispitamo logičku osnovu svih misli i uverenja. Zar nije tako? ” „Tu se ne slažem s tobom, Fridrih. Ne mogu da te pratim. Izgleda gotovo opsceno filozofski istraživati tako očigledne zaključke. Kao kada bi analizirao zašto misliš da je nebo plavo ili zašto voliš pivo ili šećer. ” ,,Oh, da, Alfrede, verovatno si u pravu.” Prisetio se Blojlera koji ga je u više navrata prekorevao: „Mladiću, psihoanaliza nije malj: ne treba da udaramo naokolo sve dok iscrpljeni ego ne podigne dronjavu belu zastavu i ne preda se. Budite strpljivi, strpljivi. Treba steći poverenje pacijenta. Analizirati i razumeti otpor - pre ili kasnije otpor će nestati i otvoriće se put ka istini. ” Fridrih je bio svestan da treba da promeni temu. Ali nije uspevao da umiri svog nestrpljivog unutrašnjeg demona - taj je morao da zna. „Ukazaću ti samo na još jednu stvar, Alfrede. Uzmimo primer tvog brata, Eugena. Složićeš se da je on izuzetno inteligentan, odgojen u istoj kulturi kao ti, sa istim nasleđem, u istom okruženju, među istim rođacima - a on se ipak ne unosi u problem Jevreja sa tolikom strašću. On nije zaražen germanstvom i radije misli da mu je Belgija pravi dom. Fascinantna zagonetka. Braća sa istim zaleđem, a ipak sa tako različitim stanovištima.” „Mi smo imali slično, ali ne identično zaleđe. Kao prvo, Eugen nije imao taj peh da u Realšule uđe u sukob sa direktorom koji voli Jevreje.” „Šta? Direktor Peterson? Nemoguće. Dobro ga znam iz vremena kad sam pohađao tu školu.” „Ne, ne Peterson. On je bio na odsustvu kad sam ja bio maturant, a njegovo mesto je preuzeo her Epštajn.” „Samo trenutak, Alfrede - sad mi se vraća kako mi Eugen priča o tebi i her Epštajnu, i o nekoj ozbiljnoj nevolji u koju si upao neposredno pred maturu. Šta se u stvari desilo?” Alfred je ispričao Fridrihu celu priču - o svom antisemitskom govoru, o Epštajnovom besu, o tome kako je bio obuzet Čemberlenom, kako su ga primorali da čita Geteove komentare o Spinozi, i o svom obećanju da će pročitati Spinozu. „Kakva priča, Alfrede. Voleo bih da vidim ta poglavlja u Geteovoj autobiografiji. Obećaj da ćeš mi ih pokazati jednog dana. I reci mi: jesi li ispunio obećanje i pročitao Spinozu?” „Pokušavao sam u više navrata, ali nisam uspeo. Potpuno nepojmljiv neuspeh. One neshvatljive definicije i aksiomi na početku bile su mi nepremostive prepreke.” „Ah, počeo si od Etike. Velika greška. Teško je to čitati bez dobrog vodiča. Trebalo je da počneš od njegove jednostavnije knjige, Teološko- političkog traktata. Spinoza je paragon logike. Ja ga svrstavam u sam vrh svog panteona, uz Sokrata, Aristotela i Kanta. Moramo ponovo da se nađemo u Otadžbini, i ako želiš, pomoći ću ti u čitanju Etike.”
Bosnaunited
68
zdls
„Možeš samo da pretpostaviš kakvo je opterećenje za mene čitanje dela tog Jevrejina. Pa ipak, veliki Gete ga je cenio, a i dao sam reč direktoru da ću ga pročitati. Znači, možeš da mi pomogneš da razumem Spinozu? Ljubazna ponuda. Čak primamljiva. Potrudiću se da nam se putevi ukrste u Nemačkoj, i radujem se što ću o Spinozi učiti od tebe.” „Alfrede, moram da se vratim svojoj majci, i kao što znaš, sutra odlazim u Švajcarsku. Ali hteo bih da ti kažem još nešto pre nego što se rastanemo. Pomalo sam u nedoumici. S jedne strane, drag si mi i želim ti svako dobro, a sa druge, opterećuje me informacija koja bi mogla da te povredi, ali, kad bolje razmislim, možda i da te na kraju dovede do nekih istina o samom sebi.” „Kako ja, kao filozof, da odbijem da tragam za istinom? ” „Od tebe nisam ni očekivao drugačiji odgovor, Alfrede. Moram ti reći da je tvoj brat tokom godina, pa čak i prošlog meseca, proveo sa mnom mnoge sate u razgovoru o činjenici da je baka vaše majke - vaša prabaka - bila Jevrejka. Rekao mi je da ju je jednom posetio u Rusiji i da je ona, iako je još u detinjstvu prešla u hrišćanstvo, priznavala svoje jevrejsko poreklo.” Alfred je ćuteći zurio u daljinu. „Alfrede? ” „Ja to poričem. To je skaredna glasina koja dugo kruži naokolo, i vređa me što i ti učestvuješ u njenom širenju. Ja to poričem. Moj otac je to poricao. Moje tetke, sestre moje majke poriču. Moj brat je smetena budala! ” Alfredovo lice preplavila je ljutnja. Izbegavajući Fridrihov pogled, dodao je, „ne mogu da shvatim zašto Eugen prihvata tu laž, zašto to govori drugima, i zašto ti to meni govoriš.” „Molim te, Alfrede”, Fridrih je utišao glas gotovo do šapata. „Prvo, uveravam te da je ja ne širim. Ti si jedina osoba kojoj sam to pomenuo i tako će i ostati. Imaš moju reč, moju germansku reč. A što se tiče toga zašto sam ti kazao - hajde i to da objasnimo. Priznao sam ti da sam imao dilemu: činilo mi se bolnim da ti to saopštim, a opet, da ti ne kažem, izgledalo je još gore. Kako mogu da se smatram tvojim prijateljem, a da ti ne kažem? To sam čuo od tvog brata i činilo mi se da je važno za naš razgovor. Dobri prijatelji, naročito ako su filozofi, mogu i treba da govore o svemu. Jesam li te mnogo ozlojedio?” „Zapanjen sam onim što si rekao. ” Fridrih je pomislio na svog supervizora Blojlera i njegova česta upozorenja: „Ne morate da kažete sve što mislite, doktore Pfitser. Terapija ne služi tome da se vi osećate bolje i da se rasteretite uznemirujućih misli. Naučite da ih zadržite za sebe. Naučite da upravljate nepokornim mislima. Ključ je u izboru pravog trenutka.” Okrenuo se ka Alfredu. „Onda sam verovatno pogrešio i trebalo je to da zadržim za sebe. Moram da naučim da postoje neke stvari koje treba da ostanu neizgovorene. Oprosti mi, Alfrede. Rekao sam ti, nezavisno od prijateljstva i mojih uverenja, da tvoja neobuzdana strast na kraju može da bude autodestruktivna. Pogledaj samo koliko si bio blizu izbacivanja iz Realšule. Dalje obrazovanje, studije, svetla budućnost pred tobom, sve je to moglo da bude žrtvovano. Hteo sam da pomognem da se takvi događaji nikad više ne ponove.” Alfred nije izgledao nimalo ubeđen. „Treba da razmislim o tome. I znam da sada moraš da ideš.” Fridrih je iz džepa košulje izvadio presavijen list papira i pružio ga Alfredu, „Ako iz bilo kog razloga poželiš da me ponovo vidiš - da nastavimo n eki deo razgovora, ili da ti pomažem u čitanju Spinoze, ili bilo šta - ovde su moja sadašnja adresa u Cirihu i podaci o Bosnaunited
69
zdls
tome kako možeš da me nadeš u Berlinu, gde ću biti za tri meseca. Alfrede, nadam se da ćemo se ponovo sresti. Auf wiedersehen. “ Alfred je ostao da sedi natmuren još petnaestak minuta. Ispraznio je kriglu i ustao. Onda je otvorio cedulju koju mu je Fridrih ostavio, zagledao se nakratko u adresu, pocepao papir na četiri dela, bacio ga na pod, i uputio se ka vratima pivnice. Na izlazu je zastao, još jednom promislio, vratio se i pokupio komadiće papira.
Bosnaunited
70
zdls
Poglavlje 13 AMSTERDAM – 1656 Narednog jutra oko deset sati, dok su braća Spinoza uveliko poslovala po svojoj radnji, Bento čistio a Gabrijel otvarao novopristigle sanduke sa suvim smokvama, na vratima su se pojavili Franko i Jakob. Neko vreme su samo stajali, dok Franko nije rekao, „Ako vaša ponuda još važi, voleli bismo da nastavimo razgovor. Tu smo kad god vama odgovara.” „Radujem se nastavku”, kazao je Bento, i okrenuvši se Jakobu, upitao, „I ti to želiš, Jakobe?” „Ja želim ono što je najbolje za Franka.” Bento se malo zamislio i, uzvrativši, „Sačekajte me trenutak, molim vas ”, otišao u zadnji deo radnje, prošaptao nešto sa bratom a onda saopštio, „Evo, sad sam vam na usluzi. Hoćete li da odemo mojoj kući i nastavimo proučavanje svetih spisa?” Ona ista teška Bibilija bila je već na stolu a stolice raspoređene, kao da je Bento očekivao goste. „Odakle da počnemo? Prošli put smo dotakli mnoga pitanja. ” „Pričali ste nam o tome kako Mojsije nije napisao Toru ”, rekao je Jakob, blažim i znatno pomirljivijim tonom nego prethodnog dana. „Godinama sam to proučavao i uveren sam da pažljivo čitanje Mojsijevih knjiga, oslobođeno predrasuda, pruža mnoštvo unutrašnjih dokaza da on nije mogao da je napiše.” „Unutrašnji dokazi? Objasnite mi to ”, upitao je Franko. „Postoje neusaglašenosti u priči o Mojsiju; pojedini delovi Tore su međusobno protivrečni, i mnogi odlomci prosto nisu logični. Navešću vam primere, počev od jednog očiglednog, koji su i drugi pre mene zapazili. „Tora ne samo da opisuje Mojsijevu smrt i sahranu, i tri desetodnevno tugovanje Hebreja, već takođe poredi Mojsija sa prorocima koji su se pojavili posle njega, i tvrdi kako ih je sve nadmašio. Jasno je da čovek ne može pisati o tome šta se s njim dešava posle smrti, niti može da se poredi sa prorocima koji nisu ni rođeni. Dakle, očito je da on nije mogao da napiše taj deo Tore. Zar ne? ” Franko je potvrdio. Jakob je slegnuo ramenima. „Ili, pogledajte ovde”. Bento je otvorio Bibliju na stranici obeleženoj koncem pokazujući na odeljak 22 u Postanju. „Tu se brdo Morija naziva brdo Gospodnje. A istoričari nas obaveštavaju da mu je to ime dato posle izgradnje Hrama, mnogo vekova posle Mojsijeve smrti. Obrati pažnju na ovaj odlomak, Jakobe: Mojsije jasno govori da će Bog u nekom budućem vremenu izabrati mesto kojem će biti nadenuto to ime. Dakle prvo kaže jedno, a onda sasvim suprotno. Uviđaš li unutrašnju kontradikciju, Franko?” I Franko i Jakob su potvrdili. „Da pređemo na drugi primer?” upitao je Bento, još uvek zazirući zbog Jakobovih jučerašnjih izliva besa. Obično mu je bilo neprijatno da se sukobljava, ali je sada bio ushićen što konačno ima s kim da podeli svoje misli. Kontrolisao se; znao je kako treba - činjenice
Bosnaunited
71
zdls
predočavati s merom i izložiti neporecive dokaze. „Hebrejima je u vreme Mojsija svakako bilo poznato koje su zemlje pripadale plemenu Jude, ali ih nipošto nisu mogli znati pod imenom Argovski kraj ili Zemlja divovska, kako piše u Bibliji. Drugim rečima, Tora koristi imena koja su nastala tek vekovima posle Mojsija. ” Videvši da obojica potvrđuju, Bento je nastavio. „Slično je u Postanju. Evo, pogledajmo ovaj deo”. Okrenuo je drugu stranicu obeleženu crvenim koncem i čitao Jakobu odlomak na hebrejskom: ,,A u to vreme življahu Hananeji...u onoj zemlji” 21 Jasno je da Mojsije nije mogao to da napiše jer su Hananci proterani posle Mojsijeve smrti. To je morao napisati neko drugi, ko se osvrtao na to vreme, neko ko je znao da je pleme hanansko bilo proterano.” Pošto su se ova dvojica i s tim složila, Bento je produžio, „Ovde je još jedan očigledan problem. Mojsije je navodno tvorac teksta, a tu, ne samo da se o njemu govori u trećem licu već se i iznosi mnoštvo detalja koji se odnose na njega; na primer, ‘Mojsije govoraše s Bogom’; ‘Mojsije je bio najsmerniji čovek ’; i ovaj deo koji sam juče pomenuo ‘Bog govoraše licem k licu s Mojsijem.’ „Na sve to sam mislio kad sam govorio o unutrašnjim protivrečnostima. Tora toliko vrvi od njih da je jasno kao dan da Knjige Mojsijeve nije mogao da napiše Mojsije, i da je iracionalno i dalje tvrditi da su one njegovo delo. Pratite li moju argumentaciju?” Franko i Jakob su još jednom potvrdili. „Isto važi i za Knjigu o sudijama. Niko ne bi poverovao da je svaku knjigu koja nosi njegovo ime napisao baš taj sudija. Način na koji su neke od njih međusobno povezane ukazuje da su sve delo istog autora. „Ako je tako, ko ih je onda napisao i kada? ” upitao je Jakob. ,,U datiranju pomažu navodi poput ovog” - Bento je potom okrenuo jednu stranicu Knjige o carevima i pročitao - ,,’U to vreme tamo ne beše cara’. Shvataš, Jakobe, šta hoće da kaže? Znači da je ovaj deo morao biti napisan nakon što je Carstvo uspostavljeno. Sve što mogu da pretpostavim jeste da je glavni pisac-sastavljač Knjige o carevima bio Ibn Ezra. ” „Ko je on?” upitao je Jakob. „Sveštenički pisar koji je živeo u petom veku pre Hrista. On je poveo pet hiljada hebrejskih izgnanika iz Vavilona nazad u rodni Jerusalim.” ,,A kada je onda čitava Biblija sastavljena?” zapitao je Franko. „Mislim da možemo biti sigurni da pre Makabejaca - što znači, oko 200. godine pre Hrista - nije postojala zvanična zbirka svetih spisa po imenu Biblij a. Sva je prilika da su je u vreme obnove Hrama fariseji sastavili od mnoštva dokumenata. Zato, molim vas, imajte na umu da ono što je u njoj sveto, i ono što nije sveto, uglavnom predstavlja zbirku misli rabina i pisara koji su sasvim obični ljudi, pri čemu su neki od njih bili dubokoumni, blaženi, a drugi se možda borili za sopstveni položaj i napredovanje u kongregaciji, mučili muke sa glađu, mislili o večeri, i brinuli o svojim ženama i deci. Bibliju je sastavila ljudska ruka. Nema drugog valjanog objašnjenja za toliko neusaglašenosti. Za svaku razumnu osobu nezamislivo je da je božanski sveznajući tvorac pisao s namerom da samom sebi tek tako protivreči.” Jakob je, zbunjen, pokušao da se usprotivi. „Ne mora da znači. Zar nije bilo učenih kabalista koji su ukazivali da Tora sadrži namerne greške u kojima su skrivene mnoge tajne, 21
Prva knjiga Mojsijeva, Postanje 13:7 Bosnaunited
72
zdls
i da je Bog svaku reč, u stvari, svako slovo Bibilije zaštitio tako da niko ne može da ih izokrene?” Bento je zavrteo glavom. „Proučavao sam kabaliste i znam da su želeli da se nametnu kao jedini koji poznaju Božje tajne. Ali nisam našao u njihovim spisima ni daška svete tajne, već samo detinjasta preterivanja. Ja želim da ispitujemo reči same Tore, a ne tumačenja nekih tričarija. Posle kratkog ćutanja, upitao je, „Je li vam sada jasno šta mislim o nastanku svetih spisa?” „To jeste”, odgovorio je Jakob. „Možda bi trebalo da pređemo na druge teme. Na primer, da odgovorite na Frankovo pitanje o čudima. Pitao je kako to da je Biblija krcata čudima a da od tada više nijedno nije viđeno. Šta mislite o tome?” „Čuda postoje samo zahvaljujući ljudskom neznanju. U drevna vremena, svaki događaj koji nije mogao da se objasni prirodnim uzrocima smatran je čudom, i što je bilo veće neznanje masa o delovanju Prirode, više je bilo i čuda.” „Ali postoje velika čuda koja je mnoštvo naroda videlo: Crveno more kako se deli pred Mojsijem, sunce kako neprekidno sija za Isusa Navina. ” „‘Narod vide’” - to je samo fraza, jedan od načina da se tvrdi da su neki neverovatni događaji istiniti. Kad su u pitanju čuda, što je veće mnoštvo koje tvrdi da ga je videlo, to je, po mom mišljenju, događaj manje verodostojan.” „Kako onda objašnjavate sve ono neobično što se zbilo baš u pravom trenutku, kad je jevrejski narod bio u opasnosti?” „Počeću time što ću vas podsetiti na milione isto tako pravih trenutaka u kojima se čuda nisu desila, kad su najpobožniji i najpravedniji pojedinci bili krajnje ugroženi i vapili za pomoći, a kao odgovor dobili samo ćutanje. Franko, ti si govorio o tome kad smo se prvi put sreli, i kad si se pitao zašto se čudo nije dogodilo dok je tvoj otac goreo na lomači. Je li tako?” „Da”, tiho se složio Franko, bacivši pogled na Jakoba. „To sam rekao i ponoviću - gde su bila čuda kad su portugalski Jevreji bili u opasnosti? Zašto je Bog ćutao?” „Takva pitanja treba postavljati”, hrabrio ga je Bento. „Reći ću vam još nešto o čudima. Moramo imati na umu da u pričama o njima uvek postoje prateće prirodne okolnosti koje se ne pominju. Na primer, Izlazak nam kaže, ‘I pruži Mojsije ruku svoju na more i dođe opet more na silu svoju...’22 a kasnije o Mojsiju, čitamo još: ‘Ti dunu vjetrom svojim i more ih pokri’. 23 Drugim rečima, u nekim opisima se izostavljaju prirodni uzro ci, vetrovi. Prema tome, jasno je da spisi pričaju o čudima na način koji ima najveću moć da pokrene ljude, posebno neobrazovane, na pobožnost.” ,,I sunce je nastavilo da sija za veliku pobedu Isusa Navina. Je li i to izmišljotina?” upitao je Jakob, nastojeći da ostane miran. „To čudo je najklimavije. Prvo, Jakobe, seti se, da su svi drevni narodi verovali da se Sunce kreće a da Zemlja miruje. Sada znamo da je Zemlja ta koja se okreće oko Sunca. Sama po sebi ta greška je dokaz o umešanosti ljudskih ruku u stvaranje Biblije. Štaviše, određenu vrstu čuda su oblikovali politički motivi. Zar nisu neprijatelji Isusa Navina obožavali boga 22
Druga knjiga Mojsijeva, Izlazak 14:27 Isto, 15:10
23
Bosnaunited
73
zdls
sunca? Dakle, ovo čudo na sva zvona poručuje da je hebrejski Bog bio moćniji od tog, paganskog Boga.” „Izvrsno objašnjenje”, rekao je Franko. „Ne veruj u sve što čuješ od njega, Franko”, dobacio je Jakob i upitao „Dakle, Bento, je li to celo objašnjenje onog čuda u Knjizi Isusa Navina? ”“ „Ne, samo deo. Ostatak se nalazi u izrazima karakterističnim za to doba. Mnoga takozvana čuda predstavljaju samo način izražavanja. Ljudi su prosto tako govorili i pisali u ono doba. Kad je rekao da je sunce nastavljalo da sija, pisac Knjige Isusa Navina je verovatno samo hteo da kaže da se dan bitke odužio. Kad Bibilija navodi da je Bog otvrdnuo faraonovo srce, to samo znači da je faraon bio tvrdoglav. Kad kaže da je Bog udario u stenu zbog Hebreja i voda pokuljala iz nje, to samo znači da su Hebreji našli izvor i utolili žeđ. U svetim spisima se gotovo sve nesvakidašnje pripisuje Božijem delu. Čak se i drveće neuobičajene veličine naziva drvećem Gospodnjim.” ,,A šta je onda ” upitao je Jakob, „sa čudom opstanka Jevreja, onda kad drugi narodi nisu preživeli?” „Ne vidim nikakvo čudo u tome, ništa što se ne bi moglo objasniti prirodnim uzrocima. Jevreji su opstali nakon Rasejanja, jer su uvek odbijali da se mešaju sa drugim kulturama. Ostajali su izdvojeni zahvaljujući svojim složenim obredima, pravilima ishrane, i obrezivanju kao obeležju, čega su se pomno držali. Na taj način jesu preživeli, ali po koju cenu: tvrdoglavo se držeći svoje posebnosti, navukli su na sebe univerzalnu mržnju.” Bento je zastao i, opazivši zabezeknuta lica Franka i Jakoba, primetio, „Verovatno vam nije jednostavno da progutate i svarite toliko teških misli koje sam vam servirao danas?” „Ne brinite se za mene, Bento Spinoza”, odgovorio je Jakob. „Siguran sam da znate da slušati ne znači i progutati. ” „Možda grešim, Jakobe, ali uveren sam da si najmanje tri puta klimnuo glavom na moje reči. Jesam li u pravu?” „Najveći deo onoga što sam čuo je drskost. Smatrate li vi da znate više nego nebrojene generacije rabina, više nego Raši, Gersonid, više nego Majmonid.” „Ali ti si ipak klimao glavom. ” „Onda kad ste pružili dokaz, kad ste pokazali dva navoda u Postanju koja protivreče jedan drugom, to ne mogu da poričem. Ali, siguran sam da i za to ipak postoje objašnjenja koja prevazilaze vaše znanje. Siguran sam da grešite vi, a ne Tora.” „Zar sad ti ne protivrečiš samom sebi? S jedne strane poštuješ dokaz a u isto vreme ostaješ siguran u nešto za šta ne postoji dokaz. ” Bento se okrenuo ka Franku. ,,A ti? Bio si neobično ćutljiv. Problemi s varenjem? ” „Ne, nije mi teško da svarim sve to, Baruh - da li vam smeta ako vas zovem vašim hebrejskim, a ne portugalskim imenom? Više mi se sviđa tako. Ne znam zašto. Verovatno zato što ste drugačiji od svih Portugalaca koje sam sreo. Nemam teškoća s varenjem - kod mene ste izazvali nešto sasvim suprotno. Šta bi to bilo? Smirenje, rekao bih. Smirenje stomaka. Smirenje duše, takođe.” „Sećam se koliko si bio uplašen kad smo prvi put razgovarali. Usudio si se da pričaš o svom doživljaju rituala i u sinagogi i u katedrali. Govorio si o njima kao o ludilu. Sećaš li se? ”
Bosnaunited
74
zdls
„Kako bih zaboravio? Ali saznanje da nisam sam, saznanje da drugi - posebno vi - slično misle... To je dar koji mi spašava zdrav razum.” „Franko, tvoj odgovor me ohrabruje da nastavim i naučim te još toga o ritualima. Došao sam do zaključka da obredi naše zajednice nemaju ništa sa božanskim zakonima, da nemaju veze sa blaženstvom, vrlinom ili ljubavlju, i da se samo tiču građanskog mira i neprekidnog obnavljanja autoriteta rabina... “ „Opet ste otišli predaleko”, prekinuo ga je Jakob povišenim glasom. „Zar vaša drskost nema granice? I deca u školi znaju da sveti spisi uče da je poštovanje obreda Božji zakon.” „U tome se ne slažemo. Ponoviću, Jakobe, ja ne tražim da mi veruješ. Samo apelujem na tvoj razum i jednostavno tražim da sopstvenim očima pogledaš u reči Svete knjige. Na mnogo mesta Tora nam kaže da sledimo svoje srce i ne pridajemo obredu preveliki značaj. Obratimo pažnju na Isaiju, koji najotvorenije propoveda da Božji zakon ukazuje na pravi način života, a ne na onaj proveden u upražnjavanju ceremonija. Isaia jasno kaže da se uzdržavamo od žrtvovanja i praznovanja i sažima čitav Božji zakon ovim jednost avnim rečima” - Bento je otvorio Bibliju na obeleženom mestu u Knjizi proroka Isaije i pročit ao ‘Prestanite zlo činiti (...) učite se dobro činiti; tražite pravdu, ispravljajte potlačenoga.’” 24 „Vi, dakle, kažete da rabinski zakon nije zakon Tore? ”, upitao je Franko. „Kažem da Tora sadrži dve vrste zakona: postoji moralni zakon, i zakoni smišljeni da očuvaju Izrael kao teokratiju odvojenu od suseda. Nažalost, fariseji, u svom neznanju, nisu razumeli razliku, pa su mislili da je poštovanje državnih zakona vrhunac moralnosti, iako su t akvi zakoni bili namenjeni samo blagostanju zajednice. Nije im bio cilj da pouče Jevreje, već da ih drže pod kontrolom. Te dve vrste zakona se fundamentalno razlikuju po svojoj svrsi: poštovanje ceremonijalnog zakona vodi samo građanskom miru, dok poštovanje božanskih ili moralnih zakona vodi blaženstvu.” „Da li ja dobro čujem ”, umešao se Jakob? Vi savetujete Franku da se ne pridržava obrednog zakona? Da ne ide u sinagogu, da se ne moli, da se ne pridržava jevrejskih pravila ishrane?” „Pogrešno si me razumeo”, odgovorio je Bento, posegnuvši za upravo stečenim znanjem o Epikurovim gledištima. „Ja ne negiram značaj građanskog mira, ali ga razlikujem od istinskog blaženstva.” Bento se obratio Franku. „Ako voliš svoju zajednicu, želiš da budeš njen deo, da ovde osnuješ porodicu, da živiš među svojima, onda moraš da učestvuješ na odgovarajući način u aktivnostima zajednice, uključujući i verske obrede.” Zatim je, obraćajući se ponovo Jakobu, upitao, „Mogu li biti jasniji?” „Čujem da kažete kako treba da sledimo obredni zakon samo zarad drugih, i da on u stvari ne znači mnogo, jer je važan jedino onaj božanski zakon koji još niste objasnili ”, odgovorio je Jakob. „Kad kažem božanski zakon, mislim na najviše dobro, istinsko znanje o Bogu i ljubav.” „To je nejasan odgovor. Šta je ‘istinsko znanje’?” „Istinsko znanje podrazumeva savršenstvo našeg intelekta koje omogućava da potpunije spoznamo Boga. Jevrejske zajednice kažnjavaju nepoštovanje obrednog zakona: javnim prekorom koji upućuje kongregacija i rabin ili, u ekstremnim slučajevima, progonstvom ili heremom. Ima li kazne za nepoštovanje božanskog zakona? Da, ali to nije neka posebna kazna; to je odsustvo 24
Knjiga proroka Isaije 1:16-17 Bosnaunited
75
zdls
dobra. Drage su mi reči Solomona, koji kaže, ‘Kad dođe mudrost u srce tvoje, i znanje omili duši tvojoj, pomnjivost će paziti na te, razum će te čuvati, izbavljajući te od zla puta...’” 25 Jakob je odmahnuo glavom. „Ove zvučne fraze ne prikrivaju činjenicu da dovodite u pitanje osnovni jevrejski zakon. Sam Majmonid uči da one koji slede zapovesti Tore Bog nagrađuje blagoslovom i srećom na onom svetu. Svojim ušima sam čuo Rabi Morteru kako nedvosmisleno izjavljuje da će svakome ko osporava božansko u Tori biti uskraćen večni život s Bogom.” „A ja kažem da su reči - ‘ onaj svet ’ i ‘večni život s Bogom’ - ljudske reči, a ne božanske. Štaviše, njih ne možete naći u Tori; to su fraze rabina koji su pisali komentare na komentare.” „Čujem li ja to”, uporno će Jakob, „kako poričete postojanje onog sveta?” „Onaj svet, večni život, blaženi život posle smrti - sve te fraze su, ponoviću, izmislili rabini.” „Vi osporavate”, navaljivao je Jakob, „da pravednost vodi u trajnu radost i jedinstvo s Bogom, a da će zlo biti prezreno i osuđeno na večnu kaznu?” „Protivno je razumu misliti da ćemo, ovakvi kakvi smo danas, trajati i posle smrti. Telo i um su dva aspekta iste osobe. Um ne može nastaviti da postoji posle smrti tela. ” „Ali”, Jakob je gotovo vikao, sada vidno uznemiren, „mi znamo da će telo vaskrsnuti. Svi naši rabini nas tome uče. Majmonid je to izričito tvrdio. To j e jedan od trinaest postulata jevrejstva. To je osnov naše vere. ” „Jakobe, mora da sam ja loš vodič. Mislio sam da sam do kraja objasnio da su takve stvari nemoguće, a ti opet tumaraš po zemlji čuda. Još jednom te podsećam da su sve to ljudska shvatanja; da nemaju nikakve veze sa zakonima Prirode, i da ništa ne može da se dogodi protivno nepromenljivim zakonima Prirode. Priroda, koja je beskrajna i večna, i koja obuhvata celokupnu supstanciju univerzuma, dela prema uređenim zakonima, a oni se ne mogu podrediti ničem natprirodnom. Istrulelo telo, vraćeno prahu, ne može se opet sastaviti. Postanje nam to govori najjasnije: ‘Sa znojem lica svojega ješćeš hljeb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah ćeš se vratiti’. 26” „Znači li to da ja nikada neću ponovo sresti svog oca mučenika?”, upitao je Franko. „Poput tebe, i ja žudim za tim da ponovo vidim svog blaženog oca. Ali zakoni Prirode su takvi kakvi su. Osećam istu žudnju, Franko, a kad sam bio dete, i ja sam verovao da postoji kraj vremena, i da ćemo jednom, posle smrti, svi ponovo biti zajedno - otac, ja i majka, mada sam bio tako mlad kad je ona umrla da je se jedva sećam. I naravno, da će oni biti zajedno sa svojim roditeljima i ovi sa svojim, i tako u beskraj. „Ali sada sam”, Bento je nastavio blagim glasom učitelja, „napustio te detinjaste nade i zamenio ih sigurnom spoznajom da oca nosim u sebi - njegovo lice, njegovu ljubav, mudrost - i da sam na taj način već sjedinjen s njim. Blaženo sjedinjenje mora se dogoditi u ovom životu, jer je ovaj život sve što imamo. Nema nikakvog večnog blaženstva na onom svetu, jer nema ni takvog sveta. Naš zadatak je, a verujem da nas Tora baš tome uči, da postignemo blaženstvo u ovom životu sada, živeći u ljubavi i učeći kako da spoznamo Boga. Istinsku pobožnost čine pravda, milosrđe i ljubav prema bližnjem.” 25
Priče Solomunove 2:10-12 Postanje 3:19
26
Bosnaunited
76
zdls
Jakob je ustao odgurnuvši stolicu u stranu. „Dosta! Čuo sam dovoljno jeresi za jedan dan. Dovoljno za ceo život. Odlazimo. Hajde, Franko.” Kada je Jakob zgrabio Franka za ruku, Bento je rekao, „Ne, ne još Jakobe. Ostalo je još jedno važno pitanje koje si, začudo, propustio da postaviš. ” Jakob je pustio Franka i ljutito pogledao u Benta. „Koje pitanje?” „Rekao sam da je Priroda večna, beskonačna i da obuhvata celokupnu supstanciju?” „Da, i”, rekao je Jakob besno i ispitivački, „koje pitanje.” „Pa zar nisam upravo kazao da je Bog večan, beskrajan i da obuhvata svu supstanciju?” Jakob je klimnuo glavom, potpuno pometen. „Kažeš da si slušao, da si čuo dovoljno, a ipak mi nisi postavio najosnovnije pitanje.” „Koje je to pitanje?” „Ako Bog i Priroda imaju identična svojstva, kakva je onda razlika između Boga i Prirode?” „Dobro”, uzvratio je Jakob. „Evo pitam: kakva je razlika između Boga i Prirode?” „A ja ti dajem odgovor koji već znaš: nema razlike. Bog je Priroda. Priroda je Bog. ” Jakob i Franko zurili su u Benta, i Jakob je ne progovorivši više ni reč, ščepao Franka i izvukao ga na ulicu. Kad su izašli, obgrlio ga je i čvrsto stegnuo. „Odlično, odlično, Franko, dobili smo od njega baš ono što nam je trebalo. A smatrao si ga mudrim? Kakva je to budala! ” Franko se otrgao iz Jakobovog zagrljaja. „Stvari nisu uvek onakve kakvim se čine. Možda si ti budala ako misliš da je on budala.”
Bosnaunited
77
zdls
Poglavlje 14 MINHEN 1918-1919 Karakter je sudbina. Novi talas psihoanalitičke misli koji je Fridrih prihvatio bio je u saglasnosti sa Spinozinim shvatanjem da je budućnost određena onim što se dogodilo u prošlosti, našom fizičkom i psihološkom konstitucijom - strastima, strahovima, ciljevima; našim temperamentom, ljubavlju prema sebi, stavovima prema drugima. Ali pogledajmo Alfreda Rozenberga, pretencioznog, izolovanog, hladnog, antipatičnog neuspelog filozofa, kojem je nedostajala radoznalost čak i za sebe samog, i koji je, uprkos izmanipulisanoj svesti o sebi, samozadovoljno hodao naokolo sa osećanjem superiornosti. Da li je Fridrih, ili bilo koji proučavalac ljudske prirode mogao da predvidi meteorski uspon Alfreda Rozenberga? Ne, karakter, sam po sebi, nije dovoljan za proročanstvo. Postoji još jedan ključni i nepredvidivi sastojak. Kako da ga nazovemo? Sreća? Prilika? Srećna prilika da se nađe na pravom mestu u pravo vreme? Pravo vreme? Novembar 1918. Rat se završavao i Nemačka je, tugujući i posrćući zbog poraza, bila u haosu i iščekivala spasitelja. A pravo mesto? Minhen. Alfred Rozenberg će uskoro biti na putu ka tom odabranom mestu u čijim se sporednim ulicama i popularnim pivnicama već kuvala teška drama, i samo čekala pojava njenih izuzetno zloćudnih glumaca. Alfred je ostao još nekoliko nedelja u Revalu, pokušavajući da se izdržava predavanjem umetnosti u školama na nemačkom jeziku. Jednom prilikom je na sopstveno iznenađenje osvojio malu nagradu za svoja dva crteža - prvi i jedini novac koji će mu crtačko umeće ikada doneti. Te večeri, u slavljeničkom raspoloženju, zalutao je na neki skup, stajao oduševljeno u poslednjem redu u publici i slušao izvesnu debatu o budućnosti Estonije. Iznenada, kao u transu, probio se u prednji deo sale i izgovorio kratak strastveni govor o opasnostima jevrejskog boljševizma koje su se nadvile nad susednom Rusijom. Da li je bio uzdrman kad ga je jedan Jevrejin, vlasnik velikog magacina, prekinuo i u znak protesta poveo veliku grupu Jevreja prema izlazu? Ni najmanje. Alfredove usne su se razvukle u samouveren smešak, bio je ubeđen da je dobro što je publika pročišćena. Nije želeo to jevrejsko zlo. Nadao se da će oni biti srećni i zadovoljni u svojim vlastitim kuhinjama. Želeo je da naprosto odu iz Revala. Seme velike ideje je polako klijalo: da odu, ne samo iz Revala, i ne samo iz Estonije, nego d a nestanu iz cele Evrope. Otadžbina će biti bezbedna, prosperitetna, samo onda kad svaki Jevrejin napusti Evropu. Iz dana u dan bio je sve odlučniji u nameri da emigrira u Nemačku; više se neće zadržavati u jednoj tako beznačajnoj perifernoj zemlji. Pred Estonijom, sada bez Nemaca, bila je nestabilna budućnost slabašne nezavisne države ili, što je još gore, države koju će direktno preuzeti jevrejsko-ruski boljševici. Ali, kako da ode? Putevi koji su vodili iz Estonije bili su zatvoreni, i vojska je konfiskovala sve vozove za prevoz poraženih trupa u Nemačku. Uhvaćen u klopku i bez jasnog usmerenja, prvi put je sreo svog anđela sreće. U radničkom kafeu gde je često obedovao, Alfred je polako ispijao pivo i jeo kobasice, čitajući Braću Karamazove. Čitao je na ruskom, ali je na stolu držao otvoren i primerak na nemačkom, i s vremena na vreme zastajao da proveri tačnost prevoda. Ubrzo je, razljućen Bosnaunited
78
zdls
bučnim veseljem za susednim stolom, ustao i potražio mirniji kutak. Dok se osvrtao po kafeu, slučajno je čuo razgovor na nemačkom, koji se odvijao za drugim stolom. „Da, da, napuštam Reval”, govorio je sredovečni pekar sa belom keceljom, brašnjavom, i do pucanja zategnutom oko ogromnog stomaka. Široko se osmehnuo otvarajući bocu slavljeničke rakije za svoja tri drugara, napunio čašu, visoko je podigao i nazdravio. „Pijem za oproštaj s vama, moji dragi prijatelji, i nadam se da ćemo se sresti u Otadžbini. Prvi put u životu uradio sam nešto pametno - pekarski pametno.” Upro je prstom u čelo, a onda u stomak. „Odneo sam vojnom komandantu dve vekne mog nemačkog hleba i svoju najbolju štrudlu od jabuke sa suvim grožđem, vruću, pravo iz rerne. Njegov ađutant je pokušao da bude strog i da mi ih oduzme, rekavši da će ih on predati komandantu, ali ja sam ga prostrelio pogledom i obećao da ću i njemu kasnije doneti štrudlu koja se već peče u rerni. Štaviše, rekao sam mu da je komandant tražio da mu je lično isporučim - što sam izmislio tog časa. Onda sam ušao u komandantovu kancelariju, pokazao mu poklon, i molio ga da mi dozvoli da odem u Berlin. ‘Biće loše za mene kad vojska ode odavde’, rekao sam mu. ‘Estonci će me proglasiti kolaboracionistom, jer sam pekao dobar nemački hleb i kolače za vojnike. Evo, pogledajte kakav je to hleb, težak i hrskav. Pomirišite ga. Probajte.’ Odlomio sam komadić i stavio mu u otvorena usta. On je žvakao, i oči su mu sijale od zadovoljstva. A sad pomirišite štrudlu ’, prineo sam je njegovom nosu. On je udisao i udisao njena isparenja. Uskoro je bio opijen: kolutao je očima i počeo da se klati na nogama. ‘Sad otvorite usta da okusite raj’. Otvorio ih je. Kao ptica svoje ptiće hranio sam ga komadićima štrudle, birajući one sa suvim grožđem, a on je, žvaćući ih, počeo da stenje od zadovoljstva. ‘Da, da, da’, ponavljao je i naredio da mi se odobri prolaz u Nemačku. Tako ću se sutra ujutru ukrcati na voz a vi ste, prijatelji moji, kao što smo se dogovorili, dobrodošli na testo koje raste u mojoj rerni.” Alfred je tri dana mozgao o onome što je čuo, a onda jednog jutra, ustao rešen da i sam pokuša sa sličnom podvalom. Otišao je u vojnu komandu sa svoja tri najlepša crteža Revala i, kao i pekar, rekao ađutantu da želi lično da preda poklon komandantu. Ađutantov otpor je ispario čim je i njemu ponudio jedan na poklon. Kod komandanta, pokazao je crteže i rekao, „Ovo su male uspomene na vreme koje ste proveli u Revalu. Ja sam ovde podučavao Nemce crtanju, a sada više od svega želim da i Berlincima prenesem svoje umeće.” Komandant je pažljivo pregledao crteže, isturivši donju usnu u znak odobravanja. Kad mu je Alfred prepričao svoj govor na gradskom mitingu i izlazak Jevreja iz sale, komandant se još više zagrejao. Samoinicijativno je konstatovao da Alfred posle evakuacije nemačke vojske možda neće biti siguran u Estoniji, i ponudio mu poslednje mesto u ponoćnom vozu za Berlin. Kući! Konačno ide kući, u Otadžbinu! Kući koju nikada nije upoznao. Ta misao istisnula je sve neprijatnosti koje je doživeo u narednih nekoliko dana smrzavanja u vozu, na putu za Berlin. Čim je stigao, ushićenje mu je splasnulo pred prizorom poražene nemačke vojske koja se klonulim korakom kretala ulicom Unter den linden. Berlin, ubrzo je to shvatio, nije bio po njegovoj meri, i osećao se usamljenijim nego ikada. Nije se upuštao u kontakt ni sa kim na stanici za pomoć imigrantima gde se prijavio, ali je pomno slušao tuđe razgovore. „Minhen” je bio na svačijim usnama. Tamo su bili avangardni umetnici, kao i antisemitske političke grupe, a Minhen je bio i mesto okuplj a nja radikalnih Belih Rusa, antiboljševičkih agitatora. Stići do Minhena bilo je neodoljivo, i uveren da ga tamo čeka njegova istinska sudbina, Alfred se već iste nedelje, u stočnom vagonu, klackao ka tom gradu.
Bosnaunited
79
zdls
Novac mu je polako ponestajao, pa je uzeo besplatan ručak i večeru u minhenskom centru za imigrante, koji je nudio pristojnu hranu ali uz nimalo dostojanstven zahtev da se donese vlastita kašika. Minhen je bio otvoren, sunčan, užurban, sa mnoštvom galerija i uličnih slikara. Razgledao je njihove akvarele, uznemiren - bili su daleko bolji od njegovih a nisu se prodavali. Vremenom je došla i strepnja: kako će živeti? Gde da nade posao? Ali, uglavnom je bio ravnodušan; uveren da se nalazio na pravom mestu, znao je da će mu se pre ili kasnije budućnost sama otkriti. A dok je na to čekao, dane je provodio u galerijama i bibliotekama, čitajući sve što je mogao da nade o jevrejskoj istoriji i književnosti, i počeo da skicira okvir za knjigu Trag Jevreja kroz mene vremena. U svemu što je čitao o jevrejskoj istoriji, neprekidno se pojavljivalo Spinozino ime. I mada je Reval napustio sa celokupnom imovinom u jednom koferu, i dalje je čuvao primerak Spinozine Etike, ali po Fridrihovom savetu nije ponovo pokušavao da je čita. Umesto toga, upisao se na listu čekanja u biblioteci za drugu Spinozinu knjigu, Teološko politički traktat. Dok je špartao ulicama Minhena u bezuspešnom pokušaju da proda neke crteže, sreća mu se još jednom osmehnula kad je ugledao zgradu na kojoj je bila tabla Edit Šrenk: Časovi plesa. Edit Šrenk - to ime mu je bilo poznato. Pre mnogo godina njegova nekadašnja žena Hilda i Edit učile su ples u istoj klasi u Moskvi. Iako je po prirodi bio stidljiv, i mada je sa Edit razgovarao samo jednom ili dva puta, željan poznatih lica, smerno je pokucao na vrata. Edit, u crnom trikou, sa modernim svilenim šalom oko vrata, pozdravila ga je srdačno, pozvala da uđe, ponudila mu kafu i raspitivala se o Hildi, koja joj je oduvek bila draga. Tokom dugog razgovora Alfred je opisao svoju neizvesnu budućnost, interesovanje za jevrejsko pitanje i svoja iskustva iz perioda ruske revolucije. Kad je pomenuo da je pisao izvesne beleške o opasnostima od jevrejskog boljševizma, Edit ga je uhvatila za ruku. „U tom slučaju, Alfrede, morate posetiti mog prijatelja Ditriha Ekarta, izdavača nedeljnih novina Auf gut dojč 27 . I on ima slična gledišta, i možda bi bio zainteresovan za vaše opservacije o ruskoj revoluciji. Evo njegove adrese. Slobodno se pozovite na mene.” Alfred je bez oklevanja pojurio napolje i krenuo na sastanak koji će mu promeniti život. Na putu do Ekartove kancelarije, potražio je Auf gut dojč u dve novinarnice ali su mu rekli da je rasprodat. Dok se peo na treći sprat, gde se nalazila Ekartova kancelarija, setio se Fridrihovog upozorenja da ga nepromišljeni, fanatični postupci mogu uništiti. Ne obazirući se na to, otvorio je vrata, predstavio se Ditrihu Ekartu, pomenuo Editino ime, i impulsivno izbrblj ao, „Treba li vam borac protiv Jerusalima? Tome sam posvećen i spreman da se borim do smrti. ”
27
(nem.) „ Auf gut Deutsch” Bosnaunited
80
zdls
Poglavlje 15 AMSETRDAM - JULI 1656 Dva dana kasnije, dok su Bento i Gabrijel obavljali poslednje pripreme za otvaranje radnje, dotrčao je jedan dečak sa kipom na glavi, zastao da uzme vazduh, i rekao, „Bento, rabin hoće da razgovara s vama. Odmah. Čeka vas u sinagogi.” Bento nije bio iznenađen: očekivao je ovaj poziv. Natenane je odložio metlu, ispio poslednji gutljaj kafe, klimnuo Gabrijelu u znak pozdrava, i ćutke krenuo za dečakom ka sinagogi. Gabrijel je, duboko zabrinut, izašao napolje i gledao za njima. U svom kabinetu na drugom spratu sinagoge, rabin Saul Levi Mortera, obučen poput imućnog holandskog buržuja, u pantalonama i žaketu od kamilhara, i s kožnim cipelama sa srebrnom kopčom, iščekujući Baruha Spinozu nervozno je kuckao olovkom o sto. Visok, impozantan šezdesetogodišnjak izrazito oštrog nosa, zastrašujućeg pogleda, strogih usana i uredno štucovane sede kozje bradice, Rabi Mortera bio je mnogo toga - uvaženi teolog, plodni pisac, vatreni intelektualni borac, neko ko je preživeo ljuta rivalstva sa drugim rabinima, požrtvovani branilac svetosti Tore - samo nije bio strpljiv čovek. Prošlo je gotovo pola sata otkako je poslao glasnika, momka koji se pripremao za bar micvu, po svog bivšeg svojeglavog učenika. Saul Mortera je već trideset i sedam godina ponosno vodio amsterdamsku jevrejsku opštinu. Prvi put je bio postavljen za rabina 1619. godine, u sinagogi Bet Jakob, jednoj od tri male sefardske sinagoge u gradu. Kada se 1639. njegova kongregacija spojila sa Neve Šalom i Bet Izrael, upravo je on među svim kandidatima bio izabran da preuzme mesto glavnog rabina nove Talmud Tora sinagoge. Kao moćni bastion tradicionalnog jevrejskog zakona, decenijama je štitio svoju zajednicu od skepticizma i sekularizma, koji su dolazili sa svakim talasom portugalskih imigranata, jer su mnogi od njih bili primorani da se preobrate u hrišćanstvo, a tek nekolicina prošla rano tradicionalno jevrejsko vaspitanje. Bio je iscrpljen - verska obuka odraslih je težak posao. Vrlo dobro je naučio lekciju koju na kraju shvate svi verski učitelji: najvažnije je da se učenici pridobiju dok su sasvim mladi. Kao neumorni pedagog, razvio je sveobuhvatan nastavni program, angažovao mnogo učitelja, lično svakodnevno držao časove hebrejskog, Tore i Talmuda starijim učenicima, i beskonačno raspravljao sa drugim rabinima dokazujući ispravnost sopstvenih tumačenja zakona Tore. Jednu od najljućih borbi vodio je pre četrnaest godina sa svojim pomoćnikom i rivalom, Rabi Isakom Aboabom de Fonsekom, o tome da li će jevrejski grešnici koji se ne pokaju, čak i Jevreji koje je inkvizicija smrtnim mukama primorala da se preobrate u hrišćanstvo, živeti večno na onom svetu. Rabi Aboab, u čijoj je poro dići, kao i u porodicama mnogih u kongregaciji, bilo preobraćenika koji su ostali u Portugalu, smatrao je da Jevrejin zauvek ostaje Jevrejin, te da će svi Jevreji naposletku dospeti u blaženo carstvo nebesko. Jevrejska krv uvek je jevrejska krv, tvrdio je, i ne može se ničim poništiti pa ni prelaskom u drugu religiju. Paradaoksalno, tu tvrdnju je potkrepljivao citirajući kraljicu Izabelu od Španije, veliku neprijateljicu Jevreja, koja je priznala neizbrisivost jevrejske krvi kad je
Bosnaunited
81
zdls
ustanovila Estatutos de Limpieza de Sangre, krvne zakone koji su zabranjivali da „Novi hrišćani” - odnosno jevrejski preobraćenici - zauzmu važne civilne i vojne pozicije. Beskompromisnost Rabi Mortere bila je u saglasnosti sa njegovom fizičkim izgledom nepopustljiv, rigidan, uvek u opoziciji - insistirao je na tome da će svi Jevreji koji se nisu, pokajali i koji su prekršili jevrejski zakon biti zauvek prognani iz sveta blaženih i suočeni sa večnom kaznom. Zakon je zakon i važi bez izuzetaka, čak i kad je reč o onima koji su pod pretnjom smrti popustili pred portugalskom i španskom inkvizicijom. Svi Jevreji koji nisu bili obrezani, ili su prekršili stroga pravila ishrane, ili nisu poštovali Šabat ili bilo koji o d mnoštva religijskih zakona, biće prokleti zauvek. Morterina objava da nema oprosta razjarila je amsterdamske Jevreje, koji su još uvek imali preobraćenike među rođacima u Portugalu i Španiji, ali on nije popuštao. Debata koja je usledila bila je tako ogorčena i izazvala toliki razdor, da su se stariji pripadnici sinagoge obratili rabinatu u Veneciji, tražeći da se umeša i dostavi im zvanično tumačenje zakona. Venecijanski rabini su nevoljno pristali i saslušali argumente koje su predstavnici obe strane u tom zamršenom sporu žučno branili. Dva sata su odmeravali kako da odgovore. Stomaci su se prevrtali. Večera je bila odložena, i konačno su došli do jednoglasne odluke da ne donesu odluku: nisu hteli da učestvuju u tom mučnom sukobu i presudili su da amsterdamska kongregacija mora sama da reši problem. Ali amsterdamska zajednica nije uspela da nađe rešenje i, kako bi sprečila nepopravljivi raskol, hitno je poslala drugu delegaciju u Veneciju sa još usrdnijom molbom za intervenciju. Konačno je venecijanski rabinat doneo odluku i podržao stanovište Saula Mortere (koji se, uzgred budi rečeno, školovao na venecijanskoj ješivi). S takvom rabiskom odlukom delegacija je požurila nazad u Amsterdam, i četiri nedelje kasnije mnogi članovi kongregacije snuždeno su stajali u luci opraštajući se s Rabi Aboabom i njegovom porodicom, čije stvari su utovarene na brod za Brazil, gde će on preuzeti dužnost rabina u udaljenom primorskom gradu Resifu. Otada nijedan rabin u Amsterdamu nikada više neće protivrečiti Rabi Morteri. Danas je Saul Mortera bio suočen sa krizom koja mu je lično mnogo teže pala. Prethodne večeri sastalo se veće starešina sinagoge, parnasim, donelo odluku o problemu Spinoza i ovlastitlo svog rabina da Baruha obavesti o ekskomunikaciji koju je za dva dana t rebalo ob aviti u sinagogi Talmud Tora. Baruhov otac, Mihael Spinoza, bio je četrdeset godina jedan od najbližih prijatelja i pristalica Saula Mortere. Mihaelovo ime stajalo je na tapiji prilikom prvobitne kupovine sinagoge Bet Jakob i on je decenijama velikodušno pomagao kasu sinagoge (iz koje su se isplaćivale plate rabinima) i davao mnoge druge priloge. Tokom tog perioda retko je propuštao sastanke Krune Zakona, Rabi Morterine grupe starijih učenika koji su se okupljali u njegovoj kući, i bezbroj puta, katkad i sa svojim izuzetno darovitim sinom Baruhom, večerao kod njega zajedno sa četrdesetak drugih zvanica. Štaviše Mihael, a i njegov stariji brat Abrabam, često su i sami bili članovi parnasima, veća stare šina, najviše vlasti u upravljanju sinagogom. Sada se rabin premišljao. Danas, svakog trenutka... Gde je više taj Baruh? Trebalo je da obavesti sina svog dragog prijatelja o katastrofi koja ga čeka. Saul Mortera je izgovarao molitve za Baruha prilikom obrezivanja, nadgledao je njegovu savršeno izvedenu bar micvu i godinama pratio njegov razvoj. Kakve čudesne talente je posedovao taj dečak, kao niko drugi! Činilo se da mu je svako predavanje isuviše lako, upijao je znanja kao sunđer, pa su mu učitelji zadavali složenije tekstove dok se ostatak razreda mučio sa redovnim zadacima. Bosnaunited
82
zdls
Ponekad se Rabi Mortera brinuo da će zavist drugih đaka izroditi neprijateljstvo prema Baruhu. To se, međutim, nikada nije dogodilo: njegove sposobnosti bile su toliko očigledne, toliko superiorne da je bio veoma cenjen i poželjan drug, pa su ga ostali đaci, često radije nego učitelje, molili da im pomogne oko težih problema u prevođenju ili tumačenju. Rabi Mortera je pamtio kako je i sam izuzetno cenio Baruha i mnogo puta molio Mihaila da ga dovede na večeru ne bi li zadivio nekog važnog gosta. Ali danas je Saul Mortera tugovao, Baruhov zlatni period od četvrte do četrnaeste godine odavno je prošao. Mladić se promenio, krenuo stranputicom; sada se čitava zajednica suočila sa opasnošću da se čudo od deteta pretvori u monstruma koji će proždrati samog sebe. Na stepeništu su se začuli koraci. Približavao se Baruh. Rabi Mortera je ostao da sedi, a kad se Baruh pojavio na vratima, umesto da okrene glavu i pozdravi ga, samo je pokazao na nisku i neudobnu stolicu pored svog stola i oštro rekao, „Sedi tu. Imam katastrofalne vesti za tebe, vesti koje će ti zauvek promeniti život.” Govorio je ne baš tečnim, ali solidnim portugalskim. Iako je poreklom bio Aškenaz a ne Sefard, i mada se rodio i školovao u Italiji, Rabi Mortera se oženio jednom Maranom i naučio da govori taj jezik dovoljno dobro da održi na stotine službi Šabata u kongregaciji čiji su članovi pretežno bili portugalskog porekla. Baruh je staloženim glasom odgovorio, „Nema sumnje šta se dogodilo - starešine su odlučile da me ekskomuniciraju, a vama naložile da mi javno u sinagogi smesta izreknete herem? ” „Drzak si kao i uvek, vidim. Do sada je trebalo da se naviknem, ali sam i dalje zapanjen preobražajem bistrog deteta u odraslu budalu. Dobro si pretpostavio, Baruh - naložili su mi upravo to. Sutra će ti zaista biti izrečen herem i bićeš zauvek ekskomuniciran iz ove zajednice. Ali ne bih se složio sa tvojom upotrebom neodređenog glagola ‘dogoditi se’. Nemoj da se uljuljkuješ pomišlju da je herem nešto što ti se prosto desilo. Naprotiv, ti si sam, sopstvenim delima doveo do herema.” Baruh je zaustio da odgovori, ali ga je rabin preduhitrio. „Ipak, možda još nije sve izgubljeno. Ja sam lojalan čovek i dugogodišnje prijateljstvo sa tvojim blaženim ocem nalaže mi da učinim sve što je u mojoj moći da te zaštitim i posavetujem. Ono što sada, u ovom trenutku želim od tebe, jeste da prosto sediš i slušaš. Podučavao sam te od tvoje pete godine i još nisi prestar za dodatni nauk. Imam za tebe jednu posebnu vrstu istorijske pouke. „Vratimo se u drevnu Španiju, zemlju naših predaka”, počeo je Saul Mortera, službenim tonom rabina. „Znaš da su Jevreji prvi put došli u Španiju pre možda hiljadu godina i da su vekovima živeli u miru sa Mavarima i hrišćanima, uprkos činjenici da su na svim drugim mestima nailazili na neprijateljstvo?” Baruh je umorno klimnuo glavom, kolutajući očima. Rabi Mortera je primetio taj gest ali ga je prećutao. ,,U trinaestom i četrnaestom veku, izbacivali su nas iz svih zemalja redom, prvo iz Engleske, gde je smišljena prokleta kleveta kojom smo optuženi da mesimo macu 28 sa krvlju hrišćanske dece; posle nas je Francuska izbacila, zatim nemački gradovi, pa Italija i Sicilija - zapravo čitava zapadna Evropa - osim Španije, gde je i dalje trajala La Convivencia, a Jevreji, hrišćani i Mavari se prijateljski mešali
28
(hebr.) beskvasni hleb Bosnaunited
83
zdls
jedni s drugima. Ali je postepeno hrišćansko ponovno preuzimanje Španije od Mavara najavilo kraj tog zlatnog perio da. A ti znaš kako se završila La Convivencia 1391. godine?” „Da, znam za proterivanja i pogrome 1391. u Kastilji i Aragonu. Znam sve to i vi znate da znam. Zašto mi danas o tome govorite?” „Znam da ti misliš da znaš. Ali postoji znanje i postoji istinsko znanje, znanje u srcu, a ti još nisi dostigao taj stadijum. Zato sada i tražim da samo slušaš. Ništa drugo. Vremenom će ti sve postati jasno.” „Ono što je bilo zaista drugačije 1391”, nastavio je rabin, „bilo je to što su posle pogroma, Jevreji prvi put u istoriji počeli da se preobraćaju u hrišćanstvo - i to masovno, hiljade njih, i desetine hiljada. Španski Jevreji su se predali. Bili su slabi. Za njih naša Tora neposredna reč Božja - i naše nasleđe staro tri hiljade godina nisu bili vredni stalnog zlostavljanja. „To masovno preobraćanje bilo je tako značajno da je uzdrmalo ceo svet: nikada ranije u istoriji Jevreji nisu napuštali svoju veru. Uporedi to sa odgovorom Jevreja 1096. Da li ti je poznat taj datum? Znaš li na šta mislim, Baruh?” „Sasvim sigurno mislite na Jevreje koji su bili poklani u pogromima za vreme krstaških ratova - na pogrom u Majncu iz 1096. ” ,,U Majncu i drugde po čitavoj Rajnskoj oblasti. Da, poklani, a znaš li ko je predvodio koljače? Monasi! Kad god su Jevreji klani, ustanovilo se da su ljudi od krsta bili na čelu koljačkih hordi. Da, oni čestiti Jevreji iz Majnca, oni veličanstveni mučenici, izabrali su smrt umesto preobraćenja - mnogi su poturili vratove dželatima i mnogi su poubijali rođene porodice da ih ne bi posekli mačevi neznabožaca. Radije su birali smrt nego preobraćenje.” Baruh ga je gledao s nevericom. „I vi to pozdravljate? Smatrate da je vredno okončati svoj život a nekad čak i ubiti sopstvenu decu da bi... ” „Baruh, moraš još mnogo da učiš ako smatraš da ne postoji razlog dovoljno vredan da za njega položiš vlastiti beznačajan život, ali nemamo dovoljno vremena da te sada podučavam tim stvarima. Danas nisi ovde da bi paradirao svojom drskošću. Imaćeš kasnije dovoljno vremena. Hteo ti to ili ne, nalaziš se na važnoj raskrsnici u životu, a ja pokušavam da ti pomognem da izabereš put. Želim da pažljivo i u tišini saslušaš moje viđenje opasnosti s kojom se sada suočava čitava jevrejska civilzacija.” Bento je visoko uzdigao glavu, usporio disanje, primetivši pritom da mu rabinov ljutiti glas, koji ga je nekad plašio, danas ne zvuči nimalo opasno. Rabi Mortera je uz dubok uzdah nastavio svoju priču. ,,U petnaestom veku i dalje je bilo na desetine hiljada preobraćenja u Španiji, uključujući i članove tvoje porodice. Ali glad Katoličke crkve za krvlju nije bila utoljena. Tvrdilo se da konvertiti nisu dovoljno hrišćani, da u nekima od njih još uvek obitavaju jevrejski sentimenti, i doneta je odluka da im se pošalju inkvizitori ne bi li otkrili bilo šta što ima odlike jevrejstva. Pitali su ‘šta si radio u petak, u subotu’? ‘Da li pališ sveće?’ ‘ Kojim danom menjaš posteljinu?’ ‘ Kako praviš supu?’ I ako bi inkvizitori kod nekoga našli makar i najmanji nagoveštaj jevrejskih obeležja ili običaja, ili jevrejske kuhinje, milostivi sveštenici bi naredili da taj smesta završi na lomači. Čak ni tada nisu bili ubeđeni u čistotu konvertita. I poslednji trag jevrejstva morao se iskoreniti. Iz straha da se ne vrate staroj veri, hteli su da izbegnu da se konvertiti makar i slučajno sretnu s pravim Jevrejima, pa su 1492. prognali iz Španije sve Jevreje, sve do jednog. Mnogi su, uključujući i tvoje pretke, otišli u Portugal, ali su tamo tek nakratko Bosnaunited
84
zdls
predahnuli. Pet godina kasnije, kralj Portugala je naredio da se svaki Jevrejin opredeli između preobraćenja i proterivanja. I opet su desetine hiljada izabrale preobraćenje i bile izgubljene za našu veru. To je bilo doba kad je judaizam pao na najniže grane u istoriji, doba toliko teško da mnogi, i ja među njima, verujemo u skorašnji dolazak Mesije. Sećaš li se da sam ti pozajmio veliku trotomnu Mesijansku trilogiju Isaka Abrabanela, koja govori upravo o tome?” „Sećam se samo da Abrabanel ne navodi racionalne razloge zbog kojih su Jevreji morali da dospeju na najnižu tačku kako bi se zbio taj mitski događaj. Ni bilo kakvo objašnjenje zašto je svemoćni Bog nemoćan da zaštiti svoj izabrani narod i dozvoljava mu da dođe do te tačke, niti zašto...” „Tišina. Samo slušaj, danas, Baruh”, zagrmeo je rabin. „Bar jednom, možda poslednji put, uradi ono što ti kažem. Kad te pitam nešto odgovori samo sa da ili ne. Imam još nekoliko stvari da ti kažem. Govorio sam o najnižoj tački u jevrejskoj istoriji. Gde su Jevreji krajem petnaestog i početkom šesnaestog veka mogli da traže utočište? Gde je na celom svetu za njih bila sigurna luka? Neki su otišli na istok u Otomansku imperiju ili u Livorno u Italiji, gde su ih trpeli zbog njihovih dragocenih međunarodnih trgovačkih veza. A onda su, posle 1579, kada su severne holandske provincije proglasile nezavisnost od katoličke Španije, neki Jevreji stigli ovde u Amsterdam. Kako su nas Holandezi dočekali? Kao nijedan narod na kugli zemaljskoj. Bili su sasvim tolerantni kad je u pitanju religija. Nikoga nisu pitali za veru. Bili su kalvinisti, ali su svakome priznavali pravo da služi Bogu na svoj način - osim katolicima. Prema njima nije bilo toliko tolerancije. Ali to nije naša stvar. Nas ovde ne samo da nisu uznemiravali, nego smo bili dobrodošli, jer je Holandija htela da postane važan trgovački centar, a znali su da jevrejski trgovci mogu da im pomognu u razvoju trgovine. Uskoro je dolazilo sve više imigranata iz Portugala, i svi su uživali toleranciju kakva vekovima nije nigde viđena. A došli su i drugi Jevreji: reke siromašnih Aškenaza zaputile su se iz Nemačke i istočne Evrope da bi izbegle tamošnje divljanje nad Jevrejima. Naravno, nedostajala im je kultura sefardskih Jevreja: bez obrazovanja i veština, većina njih postali su torbari, prodavci stare robe i dućandžije, ali smo ih ipak prihvatili sa dobrodošlicom i pružili im pomoć. Jesi li znao da je tvoj otac redovno davao velikodušne priloge fondu za pomoć Aškenazima u našoj sinagogi?” Baruh je bez reči klimnuo glavom. ,,A zatim ”, nastavio je Rabi Mortera, „posle nekoliko godina, amsterdamske vlasti su u dogovoru sa velikim pravnikom Grocijusom zvanično priznale naše pravo da živimo u Amsterdamu. U početku smo bili pokorni i ostali pri starim navikama da ne privlačimo pažnju. Tako nismo spolja označili naše četiri sinagoge, nego smo službu držali u zgradama koje su ličile na obične privatne kuće. Tek nakon mnogih godina provedenih u spokojstvu, shvatili smo da odista možemo da praktikujemo svoju veru otvoreno i da budemo sigurni da će nam država zaštititi živote i imovinu. Mi, Jevreji u Amsterdamu, imali smo izuzetnu sreću da živimo na jedinom mestu na celom svetu gde su Jevreji mogli da budu slobodni. Je l ’ ti to jasno - jedino mesto na celom svetu?” Baruh se uzvrpoljio na svojoj drvenoj stolici i blago klimnuo glavom. „Strpi se, Baruh, strpi se. Poslušaj me još malo - upravo stižem do onoga što je posebno važno za tebe. Naša izuzetna sloboda ide uz izvesne obaveze koje je savet grada Amsterdama jasno formulisao. Ti bez sumnje znaš koje su to obaveze?”
Bosnaunited
85
zdls
„Da ne klevećemo hrišćansku veru i da ne pokušavamo da preobraćamo Hrišćane ili stupamo u brak sa njima ”, odgovorio je Baruh. „Ima ih još. Tvoje pamćenje je izuzetno, a ne sećaš se drugih obaveza. Kako to? Možda zato što ti ne idu u prilog. Podsetiću te. Grocijus je takođe propisao da svi Jevreji stariji od četrnaest godina moraju ispovedati svoju veru u Boga, Mojsija, proroke, život posle smrti, i da naše verske i građanske vlasti moraju garantovati, pod pretnjom gubitka slobode koja nam je data, da niko iz zajednice neće reći ili uraditi ništa što bi na bilo koji način dovelo u pitanje ili podrilo bilo koji aspekt hrišćanske religij ske dogme.” Rabi Mortera je zastao, mahnuo kažiprstom govoreći sporo, pojačanim tonom. „Moram da ti naglasim još nešto, Baruh - ključno je da ovo shvatiš. Ateizam ili otvoreno poricanje religijskog zakona i auto riteta - bilo jevrejskih bilo hrišćanskih - izričito su zabranjeni. Ako pokažemo holandskim civilnim vlastima da nismo u stanju da vladamo sami sobom, gubimo dragocenu slobodu i ponovo se podređujemo hriščanskim vlastima. Rabi Mortera je još jednom zastao. „Završio sam s lekcijom iz istorije. Moja najveća nada je da ćeš razumeti da smo mi i dalje poseban narod i da, premda danas imamo neku vrstu ograničene slobode, nikada nećemo biti potpuno autonomni. Čak ni sada nam nije lako da se održimo kao slobodni ljudi jer nam je toliko zanimanja nedostupno. Imaj to u vidu, Baruh, kada razmišljaš o životu izvan ove zajednice. Možda zapravo biraš smrt od gladi.” Baruh je zaustio da odgovori, ali ga je rabin ponovo utišao podizanjem de snog kažiprsta. „Ima još nešto što hoću da naglasim. Danas su napadnute same osnove naše religijske kulture. Talase imigranata koji nastavljaju da pritiču iz Portugala čine Jevreji bez ikakvog jevrejskog obrazovanja. Njima je bilo zabranjeno da uče hebrejski; bili su primorani da prihvate katoličku dogmu i da se ponašaju kao katolici. Oni su između dva sveta, sa uzdrmanom verom i u katoličku dogmu i u jevrejska verovanja. Moja je misija da ih prizovem, da ih vratim kući, jevrejskim korenima. Ova zajednica napreduje i razvija se: već stvaramo teologe, pesnike, dramske pisce, kabaliste, lekare i štampare. Na početku smo velike renesanse i za tebe ovde ima mesta. Tvoja učenost, bistrina tvog uma i učiteljski dar bili bi od ogromne pomoći. Ako bi podučavao zajedno sa mnom, ako bi nastavio moj rad kad me više ne bude, ispunio bi snove svoga oca - a i moje takođe.” Zapanjen, Baruh se zagledao u rabinove oči. Kako to mislite da ‘podučavam s vama’? Vaše reči me zbunjuju. Zaboravljate da sam ja dućandžija i da sam pod heremom.” „Herem je još uvek samo pretnja. On nije realnost sve dok ga ja javno ne izreknem u sinagogi. Tačno je da starešine imaju vrhovnu vlast, ali ja imam veliki uticaj na njih. Dvojica novopridošlih Marana, Franko Beniteš i Jakob Mendoza, svedočili su juče, vrlo štetno su svedočili pred starešinama. Ispričali su da ti veruješ da Bog nije ništa više od prirode, i da ne postoji život posle smrti. Da, to je bilo vrlo štetno, ali među nama rečeno, ja ne verujem njihovom svedočenju i znam da su iskrivili tvoje reči. Ond su nećaci Duartea Rodrigeša, koji je ljut na tebe, jer si se obratio holandskom sudu da bi izbegao isplatu duga, i ubeđen sam da im je on naredio da lažu. A, veruj mi, nisam jedini koji tako misli. ” „Nisu lagali, Rabi.” „Baruh, prizovi se pameti. Znam te od rođenja, i znam da ponekad, kao i svi, imaš luckaste misli. Preklinjem te: uči sa mnom, dozvoli da pročistim tvoj um. Sad me slušaj. Ponudiću ti nešto što ne bih ponudio nikome na ovom svetu. Siguran sam da mogu da ti obezbedim doživotna primanja koja bi te zauvek oslobodila trgovačkog posla i omogućila ti da živiš kao teolog. Čuješ li me? Nudim ti na dar doživotna primanja, život u učenju i
Bosnaunited
86
zdls
razmišljanju. Možeš čak da misliš svoje zabranjene misli dok u rabinskoj učenosti tražiš potvrdna ili negativna svedoč anstva. Razmisli o ovoj ponudi: doživotna puna sloboda. Uz samo jedan uslov: ćutanje. Moraš pristati da zadržiš za sebe sve ideje štetne po naš narod.” Baruh kao da se zaledio u razmišljanju. Posle dugog ćutanja Rabi je rekao, „Šta kažeš Baruh? Sada kad je došlo vreme da govoriš, ti ćutiš.” „Mnogo češće nego što mogu da se setim ”, odgovorio je Baruh mirnim glasom, „moj otac je govorio o vašem prijateljstvu i o dubokom poštovanju koje je osećao prema vama. Govorio mi je i o vašem visokom mišljenju o mom umu - ‘bezgranična inteligencija’ - to su bile reči koje je vama pripisivao. Jesu li to zaista bile vaše reči? Da li ih je tačno navodio?” „To jesu bile moje reči. ” „Ja verujem da svet i sve u njemu funkcioniše u skladu sa prirodnim zakono m i da mi inteligencija, pod uslovom da je koristim na racionalan način, može pomoći da otkrijem prirodu Boga i realnosti, i put ka blaženom životu. To sam vam i ranije rekao, zar ne? ” Rabi Mortera je zario glavu u ruke i potvrdio. ,,A vi mi danas predlažete da provedem život u potvrđivanju ili negiranju svojih gledišta proučavajući rabinska učenja. To nije i neće ni biti moj način. Rabinski autoritet nije zasnovan na čistoti istine. On počiva samo na iskazanim mišljenjima generacija praznovernih teologa, onih koji su verovali da je svet ravna ploča, da oko njega kruži sunce, i da se jedan čovek po imenu Adam pojavio niotkuda i začeo ljudsku rasu.” „Ti poričeš božanski karakter Postanja? ” „Da li vi poričete svedočanstva o postojanju civilizacija daleko pre Izraelita? U Kini? U Egiptu?” „Kakvo bogohuljenje. Zar ne shvataš koliko dovodiš u opasnost svoje mesto na onom svetu? „Nema razumskog osvedočenja da postoji onaj svet.” Rabi Morteru kao da je grom pogodio. „Baš to su nećaci Duartea Rodrigeša naveli kao tvoje reči. Mislio sam da lažu po nalogu ujaka.” „Verujem da me niste čuli, ili niste želeli da čujete kad sam malopre rekao - ‘ Nisu lagali, Rabi.”‘ ,,A ostale njihove optužbe? Da osporavaš božansko poreklo Tore, da Mojsije nije napisao Toru, da Bog postoji samo u filozofskom smislu, i da obredni zakon nije sveti zakon?” „Nećaci nisu lagali, Rabi.” Rabi Mortera je zurio u Baruha, a njegova teskoba se pretvarala u bes. „Svaka od ovih optužbi pojedinačno je razlog za herem; a sve zajedno zaslužuju najoštriji herem koji je ikada izrečen.” „Bili ste moj učitelj hebrejskog i dobro ste me podučili. Dozvoli te mi da vam se za to odužim tako što ću umesto vas sastaviti herem. Jednom ste mi pokazali neke od najsurovijih izrečenih u venecijanskoj zajednici, i zapamtio sam svaku reč u njima. ” „Rekao sam već da ćeš imati dovoljno vremena za drskost. Sad, vidim, to već počinje.” Rabi Mortera je zastao kako bi se pribrao. „Ti hoćeš da me ubiješ. Hoćeš do kraja da uništitiš sve što sam uradio. Znaš da je moj e životno delo posvećeno ključnoj ulozi koju zagrobni
Bosnaunited
87
zdls
život ima u jevrejskoj misli i kulturi. Poznata ti je moja knjiga Opstajanje duše, stavio sam ti je u ruke na tvojoj bar micvi. Znaš za veliku raspravu koju sam o tome vodio sa Rabijem Aboabom i za moju pobedu?” „Da, naravno.” „Sve to olako odbacuješ. Imaš li uopšte ideju šta je sve tada bilo u igri? Da sam izgubio u toj debati, da je bilo odlučeno da svi Jevreji imaju jednak status na onom svetu, i da vrlina neće biti nagrađena a greh kažnjen, šta misliš kako bi se to odrazilo na zajednicu? Da je svima osigurano mesto na onom svetu, šta bi ih onda podstaklo da se vrate judaizmu? Da nema kazne za nepočinstvo, možeš li da zamisliš kako bi nas gledali holandski kalvinisti? Koliko bi još trajala naša sloboda? Misliš li da je to bila dečja igra? Imaj na umu posledice.” „Da, velika je to rasprava - a vaše reči su upravo pokazale da to nije bila rasprava o duhovnoj istini. Nema sumnje da je upravo zato venecijanski rabinat bio zbunjen. Obojica ste dokazivali različite verzije života posle smrti iz razloga koji nemaju nikakve veze sa postojanjem tog života. Vi pokušavate da kontrolišete ljude putem moći straha i nade - a to su tradicionalna oruđa verskih vođa kroz istoriju. Vi, rabinske vlasti, svuda tvrdite da posedujete ključeve zagrobnog života i koristite ih za političku kontrolu. Rabi Aboab se, sa druge strane, držao svog stanovišta da bi otklonio patnje sopstvene zajednice, koja je samo htela da pomogne preobraćenim rođacima. To nije bilo duhovno neslaganje. Bila je to politička rasprava prerušena u religijsku. Niko od vas nije ponudio nijedan dokaz za postojanje zagrobnog života, bilo da je reč o dokazu na osnovu razuma, ili nekom drugom izvedenom iz Tore. Uveravam vas da toga nema u Tori, i vi to znate. ” „Očito nisi shvatio šta sam ti govorio o mojoj odgovornosti prema Bogu i opstanku našeg naroda”, rekao je Rabi Mortera. „Verske vođe čine mnogo toga što nema veze s Bogom ”, odgovorio je Baruh. „Prošle godine ste izrekli herem čoveku koji je kupio meso od košer mesara Aškenaza, a ne od sefardskog mesara. Mislite da je to bilo važno Gospodu?” „To je bio kratkotrajni herem koji je pre svega trebalo da ukaže na značaj jedinstva u zajednici.” ,,A čuo sam i da ste prošlog meseca rekli ženi, koja je došla iz malog sela gde nema Jevreja pekara, da sme da kupi hleb od pekara hrišćanina, pod uslovom da sama ubaci iver u njegovu peć, jer će tako učestvovati u pečenju. ” „Došla je kod mene ožalošćena, a otišla sa olakšanjem i srećna.” „Otišla je još zbunjenija nego što je došla, kao žena još manje sposobna da samostalno misli i da razvije svoje umne sposobnosti. To je upravo ono što hoću da naglasim: verski autoriteti svih vrsta gledaju da nam zauzdaju razvoj umnih sposobnosti.” „Ako misliš da naš narod može da preživi bez kontrole i autoriteta, ti si budala. ” „Mislim da verske vođe gube duhovni pravac mešajući se u političke poslove države. Vaša ovlašćenja ili misija trebalo bi da se ograniče na davanje saveta o unutrašnjoj pobožnosti. „Političke poslove države? Zar nisi razumeo šta se desilo u Španiji i Portugalu?” „Upravo sam na to i mislio: u pitanju su bile religijske države. Religija i država moraju da se odvoje. Najbolji mogući vladar bio bi slobodno izabrani vođa čije bi moći
Bosnaunited
88
zdls
ograničio nezavisno izabrani savet, i koji bi delao u skladu sa javnim mirom, sigurnošću i društvenim blagostanjem.” „Baruh, sada si uspeo da me ubediš da ćeš živeti usamljenički život i da će tvoja budućnost o”buhvatiti ne samo bogohuljenje već i izdaju. Gubi se! ” Dok je slušao odjek Baruhovih koraka sa stepeništa, Rabi Mortera je podigao pogled i promrmljao, „Mihael, prijatelju moj, učinio sam za tvog sina što sam mogao. Ima mnogo drugih duša koje moram da štitim. ”
Bosnaunited
89
zdls
Poglavlje 16 MINHEN – 1919 Zamislimo scenu: mladi imigrant, anoniman, nezaposlen, u pohabanoj odeći, sa kašikom za supu u džepu od košulje, upada u kancelariju poznatog novinara, poete i političara i izgovara, „Treba li vam borac protiv Jerusalima? ” To svakako nije najsrećniji početak razgovora za posao! Svaki odgovoran, vrstan, iskusan urednik bi odmah odbacio takvog uljeza kao nezrelog, bizarnog i potencijalno opasnog. Ali ne - ovo je bila 1919, događaj se odigrao u Minhenu, i Ditriha Ekarta su zaintrigirale lepe reči tog momka. „Dobro, dobro, mladi ratniče pokaži mi svoje oružje. ” „Um mi je luk, a moje reči su...” zgrabivši olovku iz džepa i zamahnuvši njome uvis, Alfred je uzviknuo, „Moje reči su strele! ” „Lepo zboriš, mladi ratniče. Pričaj mi sad o tim podvizima, jurišima na Jerusalim.” Alfred je drhtao od uzbuđenja dok je nabrajao svoje anti -jerusalimske podvige: skoro napamet naučenu knjigu Hjustona Stjuarta Čemberlena, antisemitski izborni govor koji je održao kad mu je bilo šesnaest godina, sukob sa sumnjivim Jevrejinom, direktorom Epštajnom (preskočio je deo sa Spinozom), odvratnost prema prizorima jevrejsko boljševičke revolucije, nedavni nadahnuti antijevrejski nastup na gradskom skupu u Revalu, plan da napiše svoje svedočenje o pobuni jevrejskih boljševika, kao i istorijsko istraživanje opasnosti koje nosi jevrejska krv. „Odličan početak. Ali samo početak. Moramo sad ispitati kalibar tvog oružja. Imaš dvadeset četiri sata da mi doneseš hiljadu reči svog svedočanstva o boljševičkoj revoluciji, i videćemo da li to zaslužuje da bude objavljeno.” Alfred se nije pomerio s mesta. Ponovo je pogledao Ditriha Ekarta, impozantnog čoveka obrijane glave, plavih očiju iza naočara s tamnim okvirom, kratkog mesnatog nosa i široke, gotovo brutalne brade. „Dvadeset i četiri sata, momče. Vreme je da počneš.” Alfred se osvrtao oko sebe, očigledno nerad da napusti Ekartovu kancelariju. A onda je bojažljivo rekao: „Imate li ovde neki sto, neki kutak, i papir koji bih mogao da iskoristim? Da ne idem u biblioteku, jer je sad tamo gomila nepismenih izbeglica koje bi da se ogreju. ” Ditrih Ekart je pozvao sekretaricu. „Pokažite ovom kandidatu pomoćnu kancelariju. I dajte mu malo papira i ključ. ” A Alfredu je rekao, „Nije baš zagrejana ali je mirna i ima zaseban ulaz, pa možeš da radiš celu noć, ako treba. Auf Wiedersehen, do sutra tačno u ovo vreme.” Ditrih Ekart je podigao noge na sto, odložio cigaru na pepeljaru i zavalio se u stolicu da odrema. Iako tek u ranim pedesetim, nije vodio računa o svom telu, i salo mu se prelivalo na sve strane. Rođen u bogatoj porodici, sin carskog beležnika i advokata, u detinjstvu je ostao bez majke a nekoliko godina kasnije i bez oca. Pri kraju srednje škole odao se boemskom životu ogrezlom u drogu, i tako proćerdao bogatstvo koje mu je ostavio otac. Posle serije Bosnaunited
90
zdls
neuspelih pokušaja sa umetnošću i radikalnim političkim pokretima, te jedne godine u medicinskoj školi, zapao je u ozbiljnu zavisnost od morfijuma zbog koje mu je bilo neophodno višemesečno psihijatrijsko lečenje. Tada je postao pisac pozorišnih komada, ali nijedno njegovo delo nije ugledalo pozornicu. Duboko uveren u vlastite literarne sposobnosti, za neuspehe je krivio Jevreje, koji su, po njegovom mišljenju, kontrolisali nemačka pozorišta i bili uvređeni njegovim političkim gledištima. Želja za osvetom izrodila je karijeru profesionalnog antisemite: ponovo rođen kao novinar, pokrenuo je Auf gut dojč kao poslednju u nizu publikacija usmerenih na borbu protiv jevrejske moći. Godine 1919, događaji su mu išli na ruku, njegov novinarski stil postao je ubedljiv, a list koji je osnovao uskoro je izrastao u obavezno štivo za sve koji su bili zainteresovani za opake jevrejske zavere. Iako lošeg zdravlja i ne naročito vitalan, Ditrih je osećao neutoljivu glad za promenom i željno iščekivao dolazak nemačkog spasitelja - čoveka izuzetne snage i harizme koji će Nemačku povesti do zaslužene slave. Odmah je uočio da ovaj mladi zgodni Rozenberg nije taj čovek: iz njegovog drskog nastupa sasvim jasno je isijavala žalosna želja za dokazivanjem. Ipak, možda i za tog Rozenberga postoji neka uloga u pripremanju puta za onoga koji tek treba da dođe.
* * * Sledećeg dana u Ekartovoj kancelariji, Alfred je nervozno svaki čas prekrštao noge, dok je sedeo i gledao urednika kako čita njegovih hiljadu reči. Ekart je skinuo naočare i uperio pogled ka njemu. „Za nekoga ko je završio arhitekturu i nikada nije pisao ovako nešto, rekao bih da tekst nije bez potencijala. Istina je da u ovih hiljadu reči nema niti jedne jedine gramatički ispravne rečenice, ali uprkos toj neprijatnoj činjenici, tvoj rad ima izvesnu snagu. Napet je, inteligentan i složen, a sadrži čak i nekoliko, mada ne dovoljno, živopisnih slika. Obaveštavam te da je ovim okončano tvoje novinarsko devičanstvo. Objaviću ti članak. Ali ima tu još posla: svaka rečenica vapi za ispravkama. Dovuci ovamo stolicu i proći ćemo kroz tekst, red po red.” Alfred je spremno privukao stolicu do Ekarta. „Ovo će biti tvoja prva lekcija iz novinarstva. ”, nastavio je Ekart. „Posao pisca je da prenosi. Nažalost, mnoge tvoje rečenice ukazuju na odsustvo svesti o tom prostom pravilu, i u stvari nastoje da zamute stvar ili da saopšte kako autor zna mnogo više nego što je odlučio da kaže. Svaka takva rečenica mora na giljotinu. Evo vidi, ovo i ovo i ovo. ” Crvena olovka Ditriha Ekarta počela je da žvrlja naokolo, i to je bio početak uvođenja Alfreda Rozenberga u tajne zanata. Ispravljena verzija Alfredovog teksta objavljena je kao deo serijala, „Jevreji među nama i oko nas”, i on će uskoro napisati još svedočanstava o boljševičkom zločinu, uz postepeno poboljšanje stila u svakom sledećem članku. U roku od nekoliko nedelja bio je na redovnoj plati kao Ekartov pomoćnik, a posle par meseci ovaj je bio toliko zadovoljan, da ga je zamolio da napiše predgovor za njegovu knjigu, Grobari Rusije, u kojoj je do najsitnijih detalja opisivao kako su Jevreji podrivali ruski caristički režim.
Bosnaunited
91
zdls
Bili su to idilični dani i Alfred će se do kraja života sa zadovoljstvom i sjajem u očima prisećati kako je radio rame uz rame sa Ekartom i kako se s njim vozio taksijem po celom Minhenu dok su distribuirali Ekartov vatreni pamflet Svim radnicima. Alfred je, konačno, imao dom, oca, cilj kojem je služio. Uz Ekartovu podršku završio je istorijsko istraživanje o Jevrejima i te godine objavio svoju prvu knjigu, Trag Jevreja kroz mene vremena. Tu je posejano seme onoga što će postati osnovni motivi nacističkog antisemitizma: Jevreji kao izvor destruktivnog materijalizma, anarhije i komunizma, opasnosti od jevrejske masonerije, opaki snovi jevrejskih filozofa od Ezre i Jezekilja do Marksa i Trockog, i iznad svega, pretnja koju višim civilizacijama donosi trovanje jevrejskom krvlju. Tako đe, pod Ekartovim tutorstvom je počeo da uviđa da je nemački radnik, već ugnjeten jevrejskim finansijskim pritiscima, sada dodatno podjarmljen i okovan hrišćanskom ideologijom. Ekart se sve više oslanjao na njega u istorijskim pitanjima, ne samo kad je reč o antisemitizmu već, otkrivajući kako se iz judaizma Talmuda razvijao jezuitizam, i o snažnim antihrišćanskim raspoloženjima. Ekart je svog mladog štićenika vodio na radikalne političke proteste, predstavio ga uticajnim političkim ličnostima, ubrzo podržao Alfredovo članstvo u Društvu Tule i zajedno s njim otišao na njegov prvi sastanak ovog veličanstvenog tajnog udruženja. Na tom sastanku, nakon što ga je upoznao sa pojedinim članovima, Ekart ga je ostavio samog i u četiri oka obavio nekoliko razgovara sa kolegama. Alfred se osvrtao oko sebe. Bio je to neki novi svet - umesto pivnice, konferencijska sala u raskošnom minhenskom hotelu Četiri godišnja doba. Prostorija u kakvoj nikada nije bio. Osećao je debljinu crvenog tepiha pod svojim iznošenim cipelama i gledao u kitnjasti plafon oslikan runastim oblacima i debeljuškastim anđelima. Nije bilo piva na vidiku, pa je odšetao do centralnog stola i poslužio se čašom slatkog nemačkog vina. Posmatrajući druge članove, njih možda oko sto pedeset - svi očigledno uticajni, dobro obučeni i preuhranjeni - Alfred je postajao svesniji svoje odeće: i poslednji komad koji je imao na sebi kupio je u prodavnici polovne robe. Shvativši da je nesumnjivo najsiromašniji i najotrcaniji u sali, trudio se iz petnih žila da se uklopi među članove Društva Tule, i čak pokušao da stekne izvesno poštovanje predstavljajući se, kad god bi mu se za to ukazala prilika, kao filozof -pisac. Dok je stajao sam, zabavljao se uvežbavajući novi izraz lica, neznatno izvijanje usana i zatvaranje očiju, što je, uz blagi naklon, nadao se, izražavalo, „Da, tačno znam na šta mislite - i ne samo da znam to, nego znam i više nego što vi mislite”. Kasnije tokom večeri, proverio je ovaj izraz u ogledalu u muškom toaletu i bio zadovoljan. Taj zlobni smešak će uskoro postati njegov zaštitni znak. „Zdravo! Vi ste gost Ditriha Ekarta? ” upitao je čovek markantnog izgleda, dugog lica, s brkovima i naočarima crnog okvira. „Ja sam Anton Dreksler, član odbora za doček.” „Da, Rozenberg, Alfred Rozenberg. Filozof i pisac za Auf gut dojč, i da, ja sam gost Ditriha Ekarta.” „Lepe stvari mi je pričao o vama. Ovo vam je prva poseta i sigurno imate pitanja. Šta vas interesuje o našoj organizaciji?” „Mnogo toga. Prvo, zanima me ime Tule ’.” „Da bih vam na to odgovorio treba najpre da vam kažem da je naše prvobitno ime bilo ‘Istraživačka grupa za nemačku starinu ’. Tule je, prema verovanju mnogih, bilo ostrvo, sada Bosnaunited
92
zdls
iščezlo, za koje se misli da se nalazilo negde oko Islanda ili Grenlanda i da je bilo postojbina arijevske rase.” „Tule... Dobro poznajem svoju arijevsku istoriju iz knjiga Hjustona Stjuarta Čemberlena i ne sećam se ničega o tome.” „Ah, Čemberlen je istoričar, jedan od naših najboljih, ali ovde je reč o vremenu pre Čemberlena, i pre istorije. To je oblast mita. Naša organizacija želi da oda počast našim plemenitim precima o kojima znamo samo preko usmenog predanja.” „Dakle, to znači da su se svi ovi impresivni ljudi sastali ovde večeras zbog interesovanja za mit, za drevnu istoriju? Ne dovodim to u pitanje - zapravo smatram da je zadivljujuće videti tako spokojnu i učenu posvećenost u ovo nestabilno vreme, kad Nemačka samo što ne eksplodira.” „Sastanak još nije počeo, gospodine Rozenberg. Vrlo brzo ćete imati priliku da vidite zašto Društvo Tule visoko ceni vaše tekstove u Auf gut dojč. Da, da, mi smo vrlo zainteresovani za drevnu istoriju. Ali nas i više od toga interesuje naša posleratna istorija, ova u nastanku, o kojoj će naša deca i unuci jednog dana čitati. ” Alfred je bio ushićen govorima. Jedan za drugim, govornici su upozoravali na smrtnu opasnost koja Nemačkoj preti od boljševika i Jevreja. Svaki je naglašavao neodložnu potrebu za akcijom. Pri kraju večeri, Ekart, pripit od neprekidnog nalivanja nemačkim vinom, spustio mu je ruku na rame i izjavio, „Kakvo uzbudljivo vreme, zar ne, Rozenberg! A biće sve uzbudljivije. Pisanje za novine, menjanje stavova ljudi, upravljanje javnim mnenjem - sve sami uzvišeni poduhvati. Ko se s tim ne bi složio? A ipak, pravljenje vesti, da, pravljenje vesti - e, tu je istinska veličina! I ti ćeš biti sa nama, Alfrede. Videćeš, videćeš. Veruj mi, znam šta se sprema.” Nešto vrlo važno lebdelo je u vazduhu. Alfred je to snažno osetio i, previše uzbuđen da bi spavao, nastavio je da hoda ulicama Minhena čitav sat nakon što se razišao sa Ekartom. Prisetivši se kako mu je njegov novi prijatelj Fridrih Pfitser savetovao da se oslobodi napetosti, počeo je duboko i brzo da udiše kroz nos, zadržavao dah nekoliko sekundi, i onda ga lagano ispuštao na usta. Posle samo nekoliko ponavljanja osećao se bolje ali i bio iznenađen delotvornošću tako jednostvane vežbe. Nesumnjivo - Fridrih jeste bio pomalo čarobnjak. Nije mu se dopadalo u šta se izrodio onaj razgovor u vezi sa mogućim jevrejskim precima u familiji njegove bake, ali je uprkos tome imao pozitivna osećanja prema Fridrihu. Želeo je da im se putevi ponovo ukrste. A on će se potruditi da se to i dogodi. Po povratku kući, na podu je našao cedulju ubačenu kroz otvor za poštu; na njoj je pisalo, „Minhenska gradska biblioteka će na recepciji nedelju dana čuvati za vas Spinozin Teološko- politički traktat.” Alfred je nekoliko puta pročitao poruku. Na neki čudan način uspokojila ga je ta kratka ljubazna beleška, koja je kroz mračne, opasne ulice Minhena našla put od biblioteke do njegovog majušnog stana.
Bosnaunited
93
zdls
Poglavlje 17 AMSTERDAM – 1656 S dubokom tugom posmatraj ući oko sebe, Bento je lutao ulicama Vlojenburha, dela Amsterdama u kojem je živela većina sefardskih Jevreja. Netremice bi se zagledao u svaki prizor, kao da je hteo zauvek da upije te slike, kako bi u budućnosti mogao da ih prizove, iako mu je glas razuma šaptao da će sve ispariti i da se život mora živeti u sadašnjosti. Kad se vratio u dućan, Gabrijel je odbacio metlu i uspaničenog pogleda pohitao ka njemu. „Gde si do sad, Bento? Sve vreme si razgovarao sa rabinom?” „Imali smo dug, ne baš prijateljski razgovor, i posle toga sam šetao po gradu pokušavajući da se priberem. Ispričaću ti sve što se dogodilo, ali voleo bih da i Rebeka to čuje.” „Ona neće doći, Bento. Ne samo zato što je ona ljuta na tebe - nego zato što je ljut i njen muž. Otkako je prošle godine završio rabinske studije, Samuel je sve tvrdi u stavovima. Sad zabranjuje Rebeki da te uopšte vida. ” „Doći će ako joj kažeš koliko je situacija ozbiljna.” Bento je zgrabio Gabrijela za ramena i pogledao ga u oči. „Znam da hoće. Pozovi se na našu blagoslovenu porodicu. Podseti je da smo još samo mi ostali. Doći će ako joj kažeš da će to biti poslednji razgovor koji ćemo voditi.” Gabrijel je bio vidno uspaničen. „Šta se desilo? Plašiš me, Bento.” „Molim te, Gabrijele. Ne mogu dva puta da govorim o tome - mnogo je teško. Molim te, dovedi Rebeku. Smisli kako ćeš to da uradiš. To je poslednje što ću ti tražiti.” Gabrijel je strgnuo pregaču, bacio je na tezgu i istrčao iz radnje. Vratio se za dvadesetak minuta u pratnji zlovoljne Rebeke. Nije mogla da odbije Gabrijelovu molbu - uostalom, ona je pune tri godine odgajala Benta, od trenutka kad je umrla njihova majka Hana pa sve do očeve ženidbe sa Ester - ali je u radnju došla kipteći od besa. Pozdravila je Benta ledenim naklonom i raširila ruke. „I šta sad? ” Pošto je već okačio na vrata obaveštenje na portugalskom i holandskom da će radnja ubrzo biti ponovo otvorena, Bento je odgovorio, „Hajdemo kući, tamo možemo na miru da razgovaramo.” Kod kuće, zatvorivši ulazna vrata, pokazao je Gabrijelu i Rebeki da sednu, a on ostao da se šetka gore-dole po sobi. „Koliko god ja želeo da ovo bude moja lična stvar, znam da nije. Gabrijel mi je jasno stavio do znanja kako se moji problemi odražavaju na celu porodicu. Bojim se da će vas ovo što ću vam reći užasnuti. Teško je, ali moram sve da vam ispričam. Ne bih voleo da niko, apsloutno niko u zajednici, zna više nego vi o onome što se sprema.” Bento je zastao. Njegovi brat i sestra su sedeli skamenjeni i pažljivo ga slušali. Duboko je udahnuo. „Odmah ću preći na stvar. Jutros mi je Rabi Mortera rekao da su se starešine sastale i da je herem neizbežan. Sutra ću biti ekskomuniciran.” „Herem? ” Uzviknuli su Gabrijel i Rebeka u glas, oboje prebledevši.
Bosnaunited
94
zdls
„Nema načina da se to spreči? ” uitala je Rebeka. „Zar te Rabi Mortera neće uzeti u zaštitu? Naš otac je bio njegov najbolji prijatelj! ” „Upravo sam čitav sat razgovarao sa Rabi Morterom, i rekao mi je da to nije u njegovoj moći - starešine je izabrala zajednica i sva vlast je u njihovim rukama. On nema izbora, mora da postupi kako parnasim odluči. Ali je rekao da se i sam složio s tom odlukom.” Bento je oklevao. „Ne smem ništa da prećutim.” Gledajući brata i sestru u oči, priznao je, „On jeste rekao da možda postoji šansa. Kazao je: ako se odreknem svih svojih stavova, ako ih javno opovrgnem i objavim da ću od ov og momenta prihvatati Majmonidovih trinaest odredbi o veri, on će se obratiti starešinama i svim silama pokušati da ih ubedi da preispitaju herem. U stvari - a nisam siguran da bi on želeo da se ovo zna jer mi je o tome šaputao - ponudio mi je doživotno izdržavanje iz fondova sinagoge ako se zavetujem da ću svoj život posvetiti proučavanju Tore i Talmuda, s respektom i u tišini.” ,,I?” Rebeka ga je gledala pravo u oči. ,,I...” Bento je oborio pogled. „Odbio sam. Za mene, sloboda nema cenu.” „Budalo jedna! Razmisli šta radiš.” Rebeka je gotovo vrištala. „Moj Bože, šta je s tobom, brate? Jesi li izgubio razum?” Nagla se kao da hoće da ustane i pobegne iz sobe. „Rebeka,” Bento je nastojao da zvuči smireno. „Ovo će biti poslednji, i doslovno poslednji put da smo zajedno. Ovaj herem znači apsolutno progonstvo. On će ti zabraniti da ikad više razgovaraš ili na bilo koji način budeš u kontaktu sa mnom. Zauvek. Pomisli kako ćeš se ti, kako će se svako od nas troje osećati ako naš poslednji susret bude pun gorčine i lišen ljubavi.” Gabrijel, previše uznemiren da bi ostao da sedi, ustao je i počeo da hoda po sobi. „Bento, zašto stalno govoriš ‘poslednji’? Poslednji put kad ćemo te videti, poslednji zahtev, poslednji susret? Koliko je dug herem? Kad će se završiti? Čuo sam za hereme koji traju jedan dan ili nedelju.” Bento je na trenutak zastao i zagledao se u brata i sestru. „Ovo će biti druga vrsta herema. Znam dosta o heremima i ako ga sprovedu kako treba, ovaj neće imati kraj. Biće doživotni i neopoziv.” „Idi ponovo kod rabina ”, rekla je Rebeka. „Prihvati njegovu ponudu, Bento, molim te. Svi pogrešimo kad smo mladi. Vrati nam se. Poštuj Boga. Budi Jevrejin, što i jesi. Budi sin svoga oca. Rabi Mortera će ti obezbediti doživotno izdržavanje. Možeš da čitaš, učiš, da radiš šta god hoćeš, da misliš šta hoćeš. Samo zadrži to za sebe. Prihvati njegovu ponudu, Bento. Zar ne vidiš da je on zarad našeg oca spreman da ti plati da ne počiniš samoubistvo?” „Molim te”, Gabrijel je zgrabio Benta za ruku, „prihvati njegovu ponudu. Počni ispočetka.” „On bi mi plaćao da radim nešto što ne mogu da radim. Ja nameravam da sledim istinu i da posvetim život spoznaji Boga, a rabinova ponuda zahteva da živim nečasno pa stoga ne poštujući Boga. Nikada to neću uraditi. Neću slediti nijednu drugu vlast na zemlji osim sopstvene savesti.” Rebeka je zajecala. Uhvatila se za glavu i stala da se njiše ponavljajući, „Ne razumem te, ne razumem, ne razumem.”
Bosnaunited
95
zdls
Bento joj je prišao i spustio ruku na rame. Ona ju je strgnula, podigla glavu i okrenula se ka Gabrijelu. „Vi ste bili previše mali, ali ja se sećam, kao da je bilo juče, našeg blaženog oca kako se hvali da Rabi Mortera naziva Benta najboljim učenikom koga je ikada imao.” Pogledala je u Benta kroz suze koje su joj tekle niz lice. „Najpametniji i najdubokoumniji, rekao je. Koliko je otac bio ponosan kad je čuo da ćeš ti možda biti sledeći veliki teolog, možda sledeći Gersonid. Da ćeš pisati važne komentare Tore u našem veku! Rabin je verovao u tebe. Govorio je da u tvom umu sve ostaje zapamćeno i da niko od starijih u sinagogi ne može s tobom da se nosi u raspravi. A sada, uprkos tome, uprkos talentima koje ti je Bog dao, vidi šta si uradio! Kako možeš sve da odbaciš? ” Rebeka je uzela maramicu koju joj je Gabrijel pružio. Sagnuvši se kako bi je gledao pravo u oči, Bento je rekao, „Rebeka, molim te, pokušaj da shvatiš. Možda ne sada, ali jednog dana ćeš verovatno razumeti ove reči: ja sam izabrao svoj put, zbog mojih talenata, ne uprkos njima. Razumeš li? Zbog mojih talenata, a ne uprkos njima.” „Ne, ja to ne razumem, i nikada te neću shvatiti iako te poznajem od rođenja, iako smo nas troje delili krevet toliko godina posle majčine smrti. ” „Sećam se”, rekao je Gabrijel. „Sećam se kako smo spavali zajedno i kako si nam ti čitao priče iz Biblije, Bento. I kako si tajno učio Rebeku i Mirijam da čitaju. Sećam se da si govorio koliko je nepravedno što devojke nisu učili da čitaju. ” „Pričala sam to svom mužu”, kazala je Rebeka. „Sve mu govorim: pričala sam mu kako si nas podučavao, i čitao nam i preispitivao sve, sva čuda. I kako si imao običaj da otrčiš ocu i upitaš, ‘Oče, oče, da li se to stvarno desilo? ’ Sećam se kako si nam čitao o potopu i Nojevoj barci, i pitao oca je li Bog stvarno mogao da bude tako okrutan. Pitao si, ‘Zašto je sve potopio? I kako je ljudski rod ponovo nastao? ’ I ‘S kim su onda Nojeva deca mogla da se žene?’ - isto pitanje si postavljao i o Kainu i Avelju. Samuel veruje da su to bili prvi znaci tvoje bolesti. Prokletstvo od samog rođenja. Nekad mislim da sam ja kriva. Priznala sam svom mužu da sam se obično kikotala svemu što bi ti rekao, svim tvojim bezbožnim zapažanjima. Možda sam te ohrabrivala da misliš na taj način.” Bento je odmahnuo glavom. „Ne, Rebeka, nisi ti kriva za moju znatiželju. Priroda mi je takva. Zašto bismo preuzimali krivicu za nešto što se događa iz razloga koji su izvan nas? Sećaš se kako je otac krivio sebe za smrt našeg brata? Koliko smo ga puta čuli da kaže kako Isak ne bi dobio kugu da ga on nije poslao u susedno mesto da isporuči kafu. To je tok Prirode. Mi ne možemo da ga kontrolišemo. Preuzimanje krivice je samo način na koji obmanjujemo sebe misleći da smo dovoljno moćni da kontrolišemo Prirodu. I, Rebeka, molim te, znaj da ja poštujem tvog muža. Samuel je čestit čovek. Mi se samo ne slažemo oko izvora znanja. Ja ne verujem da je zapitkivanje bolest. Bolest je slepa pokornost bez dovođenja u pitanje bilo čega.” Rebeka je ćutala. Sve troje su utonuli u tišinu koju je Gabrijel prekinuo pitanjem, „Doživotni herem? Zar postoji tako nešto, Bento? Nikad nisam čuo za to. ” „Siguran sam da će tako postupiti, Gabrijele. Rabi Mortera kaže da moraju to da urade kako bismo pokazali Holanđanima da možemo sami da upravljamo sobom. Možda je tako najbolje za sve. Tebe i Rebeku će to ponovo ujediniti sa zajednicom. Moraćete da se pridružite ostalima i povinujete se heremu. Da učestvujete u progonstvu. Vi, kao i svi drugi, dužni ste da poštujete zakon i da me izbegavate.” Bosnaunited
96
zdls
„Najbolje za sve, Bento?” upitao je Gabrijel. „Kako možeš tako da govoriš? Kako to može biti najbolje za tebe? Po čemu je najbolje živeti među ljudima koji te preziru? ” „Neću ostati ovde; živeću negde drugde.” „Gde ćeš moći da živiš? upitala je Rebeka. „Zar planiraš da se preobratiš u hrišćanstvo?” „Ne. Neka te to ne brine. Ima mnogo mudrosti u Isusovim rečima. One su slične osnovnoj poruci naše Biblije. Ali se nikada neću prikloniti nekim praznovericama po kojima Bog, kao bilo koji čovek, ima sina i šalje ga u misiju našeg spasenja. Poput svih religija, uključujući našu, hrišćanstvo zamišlja Boga sa ljudskim osobinama i ljudskim željama i potrebama.” „Ali gde ćeš živeti ako nameravaš da ostaneš Jevrejin?” pitala je dalje Rebeka. „Jevrejin može da živi samo sa Jevrejima.” „Naći ću već načina da živim izvan jevrejske zajednice ”. „Bento, možda ti jesi nadaren, ali ti je um ujedno i detinjast ”, rekla je Rebeka. „Jesi li dobro razmislio o tome? Zar si zaboravio Urijela da Kostu? ” „Koga?” upitao je Gabrijel. „Da Kosta je bio jeretik kojem je herem izrekao Rabi Modena, učitelj Rabi Mortere ”, objasnila je Rebeka. „Ti si tada još bio mali, Gabrijele. Da Kosta je osporavao sve naše zakone - Toru, kipu, tefilin 29, obrezivanje, čak i mezuzu na našim vratima - baš kao tvoj brat. Što je najgore, poricao je besmrtnost duše i uskrsnuće tela. Jedna za drugom, i ostale jevrejske zajednice u Nemačkoj i Italiji proterale su ga izrekavši mu herem. Niko ga ovde nije želeo, ali on je neprekidno molio da se vrati. Na kraju smo ga prihvatili. A onda je ponovo počeo sa svojim ludilom. I ponovo je molio za oproštaj, pa je sinagoga organizovala obred okajanja. Bio si jako mali Gabrijele, ali Bento i ja smo zajedno gledali tu ceremoniju. Sećaš li se?” Bento je klimnuo glavom a Rebeka nastavila, „Morao je da skine košulju u sinagogi i da primi trideset devet strašnih udaraca bičem po leđima, a kad se obred završio, morao je da legne na prag i onda su ga svi iz kongregacije gazili dok su izlazili, a deca su posle trčala za njim i pljuvala ga. Mi im se nismo pridružili - otac to ne bi dozvolio. Nedugo zatim, Da Kosta je uzeo pištolj i pucao sebi u glavu.” „Tako to bude”, rekla je, okrećući se Bentu. „Nema života izvan zajednice. On nije uspeo, a nećeš ni ti. Kako ćeš živeti? Nećeš imati novca - neće ti dozvoliti da vodiš posao u ovoj zajednici - a Gabrijelu i meni će biti zabranjeno da ti pomažemo. Mirijam i ja smo se zavetovale majci da ćemo brinuti o tebi, a kad je Mirijam umirala, molila me je da vodim računa o tebi i Gabrijelu. Ali sada ne mogu više ništa da uradim. Kako ćeš živeti?” „Ne znam, Rebeka. Moje potrebe su skromne. Ti to znaš. Osvrni se. ” Pokazao je rukom po sobi. „Vrlo malo mi je dovoljno. ” „Ali odgovori mi, kako ćeš živeti? Bez novca. Bez prijatelja?” „Razmišljam o tome da se izdržavam obrađujući stakla. Da brusim sočiva. Mislim da ću biti dobar u tome. ” „Kakva stakla?” „Za naočare. Lupe. Možda čak i za teleskope.” Rebeka je u čudu gledala u brata. „Jevrejin koji brusi stakla. Šta se desilo s tobom, Bento? Zašto si tako izopačen? Uopšte te ne zanima 29
Tefilin - dve molitvene kožne kutijice s trakama, koje sadrže odlomke Tore ispisane na pergamentu. Muškarci ih vezuju oko ruke i na celo, uglavnom za vreme jutarnje molitve. (Vidi poglavlje 21) Bosnaunited
97
zdls
stvarni život, žena, brak, porodica. Kad smo bili deca stalno si govorio da želiš mene da oženiš, ali s godinama - od svoje bar micve - nikada više nisi pomenio ženidbu, niti sam čula da te interesuje neka žena. To je neprirodno. Znaš li šta ja mislim? Mislim da se nikad nisi oporavio od smrti naše majke. Gledao si je kako umire, kako se guši i bori za dah. To je bilo užasno. Sećam se kako si me držao za ruku dok smo plovili pogrebnom dereglijom koja je nosila njeno telo ka groblju Bet Haim u Auderkerku. Nisi progovorio ni reč, celog tog dana samo si netremice gledao u konja koji je vukao deregliju kanalom. Susedi i prijatelji su plakali i jecali tako glasno da su holandski čuvari prilazili i utišavali nas. A onda si, za vreme sahrane, tokom celog obreda držao zatvorene oči, kao da si spavao stojeći. Nisi gledao ni kad su sedam puta obišli oko majčinog tela. Uštinula sam te dok su je spuštali u zemlju, i ti si otvorio oči i užasnut pokušao da pobegneš kad su počeli da bacaju grumene zemlje na nju. Možda je to bilo previše za tebe - možda te je njena smrt prosto spržila. Jedva da si progovarao nedeljama posle toga. Možda to nikad nisi prevazišao, i sad ne želiš da rizikuješ da voliš drugu ženu, ne želiš da rizikuješ još jedan gubitak, još jednu smrt nalik toj. Možda ti zato nije stalo ni do koga.” Bento je odrečno odmahnuo glavom. „To nije tačno, Rebeka. Stalo mi je do tebe. I do Gabrijela. Boli me to što vas više neću viđati. Govoriš kao da nisam ljudsko biće. ” Rebeka je nastavila, kao da ga nije čula. „Mislim da se nisi oporavio od svih tih smrti. Kad je umro naš brat Isak, pokazao si tako malo osećanja, kao da nisi ni shvatio šta se desilo. A kad ti je otac rekao da moraš da prekineš rabinske studije da bi preuzeo radnju, samo si klimnuo glavom. U jednom trenutku ceo život ti se promenio, a ti si samo klimnuo glavom. Kao da ti to nije važno.” „To nema smisla”, umešao se Gabrijel. „Gubitak roditelja nije objašnjenje. I ja sam ž iveo u istoj toj porodici, patio zbog istih smrti, a ne razmišljam kao Bento. Ja želim da budem Jevrejin. Želim ženu i porodicu.” ,,A kad si mene čuo da kažem da porodica nije važna?”, upitao je Bento. „Ja sam presrećan zbog tebe Gabrijele. Raduje me i sama pomisao na to da ćeš osnovati sopstvenu porodicu. I duboko me rastužuje što nikada neću videti tvoju decu.” „Ali ti voliš ideje, a ne ljude”, prekinula ga je Rebeka. „Možda je to posledica načina na koji te je otac vaspitavao. Sećaš li se medene tablice?” Bento je klimnuo glavom. „Šta je to?”, upitao je Gabrijel. „Kad je Bento bio sasvim mali, možda je imao tri ili četiri godine - ne sećam se tačno otac ga je na čudan način učio da čita. Kasnije mi je rekao da j e to već stotinama godina bio uobičajeni način podučavanja. Dao bi mu tablu na kojoj je bio ispisan čitav alefbet i premazao je medom, a onda bi mu rekao da poliže sav med. Mislio je da će to pomoći Bentu da zavoli hebrejska slova i sam jezik. „Možda je to bilo isuviše delotvorno”; nastavila je Rebeka. „Možda je to razlog zašto ti je više stalo do knjiga i ideja nego do ljudi.” Bento se premišljao. Šta god da kaže samo će pogoršati stvar. Ni sestra, ni brat, nisu mogli da prihvate njegove ideje, što je, na kraju krajeva, verovatno bilo i bolje. Ako bi uspeo da im pomogne da uvide problem slepe pokornosti autoritetu rabina, ugrozio bi im nade u bračnu sreću i zadovoljstvo zajednicom. Morao je da ih napusti bez njihovog blagoslova.
Bosnaunited
98
zdls
„Znam da si ljuta, Rebeka, i ti takođe, Gabrijele. I kad pogledam sve ovo sa vaše tačke gledišta, mogu i da razumem zašto. Ali vi ne možete to da vidite sa moje, i rastužuje me što moramo da se rastanemo bez razumevanja. Iako mala uteha, ovo su moje oproštajne reči: obećavam vam da ću živeti svetim životom i poštovati reči Tore, da ću voleti druge, činiti dobro, ići putem vrline i upravljati misli prema našem bezgraničnom i večnom Bogu. ” Ali Rebeka nije slušala. Imala je još toga da kaže. „Misli na svog oca, Bento. On ne počiva pored svojih žena, ni pored naše majke, ni pored Ester. Počiva u svetoj zemlji pored najsvetijih ljudi. Sneva svoj večni san počastvovan za posvećenost sinagogi i našem zakonu. Otac je bio uveren u skorašnji dolazak Mesije i verovao je u besmrtnost duše. Pomisli - samo pomisli, kako bi se osećao zbog svog sina Baruha. Pomisli kako se oseća, jer njegov duh nije umro. Tu je, lebdi, vidi, uviđa jeres svog miljenika. On te ovog časa proklinje!” Bento nije mogao da se uzdrži. „Radiš upravo ono što rade rabini i teolozi. A baš se u tome oni i ja razilazimo. Svi vi sa sigurnošću tvrdite kako me duh našeg oca gleda i proklinje. Odakle dolazi vaša sigurnost? Iz Tore svakako ne! Poznajem je do srži, u njoj ne postoje takve reči. Ne postoji dokaz ni za jednu vašu tvrdnju o očevom duhu. Znam da si te bajke čula od naših rabina, ali zar ne uviđaš da one služe njihovim ciljevima? Oni nas kontrolišu pomoću straha i nade: straha od toga šta će se desiti posle smrti i nade da ćemo, ako sada živimo na određeni način - onako kako je dobro za kongregaciju i za očuvanje autoriteta rabina - biti blaženi na onom svetu.” Rebeka je pokrila uši rukama, ali Bento je nastavio glasnije, „Ja ti tvrdim da kad telo umre i duša umire. Ne postoji drugi svet. Neću dozvoliti rabinima niti bilo kome da mi zabrani da mislim, jer Boga možemo spoznati samo pomoću razuma i ta spoznaja je jedini istinski izvor blaženstva u ovom životu.” Rebeka je ustala i spremila se da krene. Prišla je Bentu i pogledala ga u oči. Volim te zato što si nekada bio u našoj porodici, i zagrlila ga. „A sada ” - snažno ga je ošamarila - „sada te mrzim” Onda je zgrabila Gabrijela za ruku i odvukla ga iz sobe.
Bosnaunited
99
zdls
Poglavlje 18 MINHEN - 1919 Sledećeg jutra, u biblioteci, iščekujući u redu da mu donesu Spinozinu knjigu, Alfred se prisećao sna koji je usnio te noći: Šetam šumom i razgovaram sa Fridrihom. Iznenada, on nestaje, ja ostajem sam i prolazim pored nekih ljudi koji kao da me ne vide. Osećam se nevidljivim. Niko me ne vidi. Onda se šuma zamračuje. Uplašen sam. To je bilo sve čega se sećao; znao je da ima još ali to nije mogao da prizove. Čudno, pomislio je, kako su snovi neuhvatljivi. U stvari, nije se ni sećao da je išta sanjao, sve dok mu ovaj odlomak jednostavno nije iskrsnuo u svesti. Prisećanje je sigurno podstakla povezanost Spinoze i Fridriha. Stajao je tu u redu da bi dobio Spinozin Teološko- politički traktat, knjigu koju mu je Fridrih predložio da pročita pre nego što se upusti u Etiku. Neverovatno kako mu Fridrih često pada na pamet - na kraju krajeva, sreli su se samo dva puta. Ne, nije baš tako. Rekao je da ga je poznavao još kao malog. Možda je baš to davalo onaj naročiti, neobično prisan ton njihovom razgovoru. Kada je stigao u kancelariju, Alfred je ustanovio da se Ekart još nije pojavio. To nije bilo ništa neuobičajeno, jer Ekart je svake večeri mnogo pio i nije mu se znalo jutarnje radno vreme. Počeo je da lista Uvod, gde je Spinoza opisivao šta namerava da dokaže. Sa čitanjem ove knjige nije bilo problema - tekst je bio kristalno jasan. Fridrih je bio u pravu, bila je greška početi sa Etikom. Pažnja mu je ostala prikovana već za prvu stranicu. „Strah proizvodi praznoverje”, pročitao je. I: „Slabi i pohlepni, kad su u nevolji, služe se molitvama i ženskim suzama dok preklinju Boga za pomoć.”30 Kako je jedan Jevrejin iz sedamnaestog veka mogao to da napiše? Ovakve reči su priličile Nemcu dvadesetog veka! Na sledećoj stranici pisalo je kako „obredi i ceremonije kojima religije obiluju sputavaju ljudski um dogmatizmom i potiskuju glas razuma ne ostavljajući prostora čak ni za tračak sumnje.” Neverovatno! Pa ni to nije bio kraj! Spinoza je nastavljao da govori o religiji kao o „nizu smešnih misterija” što privlače ljude „koji naprosto preziru razum. ” Alfred je disao ubrzano, razrogačenih o čiju. Hebreji kao od Boga „izabrani narod”? „Besmislica”, pisao je Spinoza. Ako se pažlj ivo i bez predrasuda čita Mojsijev zakon, tvrdio je, otkriva se da je Bog pokazao da su mu Jevreji omiljeni samo time što je za njih izabrao jedan uzani pojas teritorije gde mogu da žive u miru. I sveti spisi, kao „reč Božja ”? Spinozina moćna misao je raspršila tu ideju tvrdnjom da Biblija sadrži samo duhovnu istinu - zapravo, življenje u pravednosti i milosrđu - ne i zemaljske istine. Svi oni koji u Bibliji nalaze zemaljske istine i zakone greše ili to rade iz sopstvenog interesa, naglašavao je Spinoza.
30
Baruh de Spinoza, Teološko politički traktat, preveo dr Bra nko B. Gavela, Kultura, Beograd 1957. (Svi navodi preuzeti su iz ovog izdanja.) Bosnaunited
100
zdls
Na kraju Uvoda stajalo je upozorenje, „Molim neuke da ne čitaju moju knjigu ”, i objašnjenje da „praznoverne, neuke mase koje drže da je razum tek sluga teologije, neće ništa naučiti iz nje. U stvari, njihova vera može biti ozbiljno uzdrmana.” Zapanjen ovim rečima, Alfred nije mogao a da se ne divi Spinozinoj odvažnosti. U kratkim biografskim beleškama je pročitao da je identitet autora bio dobro poznat iako je knjiga bila objavljena anonimno 1670. (kada je Spinozi bilo trideset i osam godina). Trebalo je imati hrabrosti da se 1670. izrekne ovako nešto: to je bilo samo sedamdeset godina pošto je Đordano Bruno spaljen pod optužbom za jeres, i samo četrdesetak nakon što je Vatikan sudio Galileju. U uvodu je stajalo i da su knjigu vrlo brzo zabranili država, Katolička crkva, Jevreji, a nedugo potom i kalvinisti. Sve je to govorilo u njenu korist. Nije se mogla osporiti izuzetna inteligencija autora. Sada je konačno, konačno, shvatio zašto je veliki Gete, i zašto su svi drugi Nemci koje je toliko voleo - Šeling, Šiler, Hegel, Lesing, Niče - uvažavali tog čoveka. Kako se ne bi divili takvom umu? Ali oni su, naravno, živeli u drugom veku i nisu znali ništa o novoj nauci o rasi, ništa o pretnjama koje nosi zatrovana krv - naprosto su se divili toj mutaciji, tom izvanrednom pupoljku niklom iz gliba. Alfred je pogledao u naslovnu stranu: „Benedikt Spinoza ” - hmm, Benedikt, ime koje ni najmanje ne liči na semitsko. U biografskim beleškama je pisalo i da su ga u njegovim dvadesetim godinama Jevreji ekskomunicirali i da od tada više nije imao kontakta ni sa jednim Jevrejinom. Dakle, on i nije bio uistinu Jevrejin. Bio je mutacija - Jevreji su prepoznali da nije Jevrejin, a s takvim imenom, mora da je i sam to shvatao. Ditrih se pojavio oko jedanaest i dobar deo dana proveo podučavajući Alfreda kako da efikasnije obavlja urednički posao - jer, odnedavno je on bio odgovoran za pripremu većine članaka koji su pristizali u novine. U roku od samo nekoliko nedelja, Alfredova crvena olovka je letela brzinom munje kroz tuđe tekstove dok im je vešto popravljao stil i izražajnost. Smatrao se srećnikom; ne samo da je imao izvanrednog učitelja, već je bio i Ditrihov jedini „štićenik”. Međutim, uskoro će se to promeniti. U leglu će se pored Alfreda pojaviti neko nov - neko ko će ubrzo zauzeti sav prostor. Promena je započela nekoliko nedelja kasnije, u septembru 1919, kada se Anton Dreksler, čovek koji je dočekao Alfreda na sastanku Društva Tule, sav usplahiren pojavio u kancelariji. Ditrih je taman hteo da zatvori vrata kako bi razgovarao s njim nasamo, kada je Dreksler, uz njegovu saglasnost, rukom dao znak Alfredu da uđe. „Alfrede, dozvoli da te uputim u stvar”, rekao je Dreksler. „Siguran sam da znaš da smo nas nekolicina, nedugo posle tvog prvog dolaska na sastanak Društva Tule, osnovali novu političku partiju - Nemačku radničku partiju? Koliko se sećam, prisustvovao si jednom od naših prvih sastanaka, onom u malom krugu. Ali sada smo spremni da se širimo. Nas dvojica želimo da te pozovemo da dođeš na sledeći sastanak i napišeš uvodnik o našoj partiji. Mi smo jedna u moru partija i moramo nekako da se istaknemo.” Alfred je najpre pogledao u Ekarta, čije je oštro klimanje glavom ukazivalo da je ovo bilo više od običnog poziva, a onda odgovorio, „Biću na licu mesta i izveštavati sa sledećeg sastanka.” Dreksler je izgledao zadovoljno. Zatvorio je vrata i pokazao Alfredu da sedne. „Dakle, Ditrih, mislim da smo našli onoga koga si čekao. Evo šta se desilo. Sigurno se sećaš da smo onda kad smo odlučili da našu stranku iz debatnog društva Tule pretvorimo u aktivnu
Bosnaunited
101
zdls
političku partiju sa otvorenim sastancima, morali da tražimo dozvolu od vojske? I da smo bili obavešteni da će vojni posmatrači povremeno prisustvovati našim sastancima? “ „Sećam se i potpuno odobravam taj propis. Neophodan je kako bi se komunisti držali pod kontrolom.” „Dakle”; nastavio je Dreksler, „prošle nedelje, na sastanku kojem je prisustvovalo oko dvadeset pet ili trideset ljudi, pojavio se sa izvesnim zakašnjenjem i taj njihov čovek, prilično sirovog izgleda, neugledno odeven, i seo u poslednji red. Naš telohranitelj i izbacivač Karl mi je došapnuo da je to vojni posmatač u civilu i da je viđen i na drugim političkim skupovima, i u pozorištima i klubovima, u potrazi za opasnim agitatorima. ” ,,I tako je ovaj posmatrač - ime mu je Hitler, kaplar je u vojsci, ali za nekoliko meseci treba da bude demobilisan - u potpunom miru saslušao glavnog govornika i njegov dosadan govor o propasti kapitalizma. Ali je onda, kad je došlo vreme za diskusiju, odjednom sv e postalo življe. Neko iz publike je nadugačko govorio u prilog onom glupom planu o kojem se naokolo priča, da Bavarska treba da se otcepi od Nemačke i spoji sa Austrijom u Južnonemačku državu. E, tog časa se dotični Hitler razbesneo, skočio na noge, jurnuo ka čelu sale i žestoko napao tu ideju i svaki predlog koji bi značio namerno slabljenje Nemačke. Nastavio je još nekoliko minuta da čereči neprijatelje Nemačke - one povezane sa Versajskim kriminalcima koji pokušavaju da ubiju našu zemlju, da nas podele, da nas liše slave koja nam je suđena - i sve u tom smislu. „Bio je to istinski nastup divljeg besa, izgledao je kao ludak na ivici da potpuno izgubi kontrolu. Publika se nelagodno uskomešala i spremao sam se da kažem Karlu da ga skloni oklevao sam samo zato, pa eto, zato što je iz vojske. Ali upravo tada, kao da je znao o čemu sam razmišljao, on se sabrao, povratio smirenost i održao zadivljujući petnaestominutni improvizovani govor na opšte teme. Ništa originalno po sadržaju. Njegovi s tavovi antijevrejski, promilitaristički, antikomunistički - slični našim. Ali nastup mu je bio zapanjujući. Nakon nekoliko minuta svi, bukvalno svi su bili opčinjeni, pažnja im je bila prikovana za njegove blistavo plave oči i za svaku reč koju je izgovorio. Taj čovek ima dar. Odmah mi je to bilo jasno, i posle sastanka sam potrčao za njim i dao mu svoj pamflet Moje političko buđenje. Dao sam mu i vizitkartu i pozvao ga da mi se javi ako želi da sazna više o partiji.” „I?” - upitao je Ekart. „Pa, sinoć me je posetio. Dugo smo pričali o ciljevima i planovima partije i on je sad član sa brojem 555, i obratiće nam se na sledećem sastanku.” „Petsto pedeset i pet?” umešao se Alfred. „Neverovatno! Već ste toliko narasli?” „Među nama rečeno, ali neka to zaista ostane među nama, Alfrede, tačan broj je 55 ”, šapnuo je Dreksler. „Za javnost želimo da ti u članku dodaš jedan broj i napišeš 555. Ozbiljnije će nas shvatati ako budu mislili da nas je više.” Nekoliko večeri kasnije, Ekart i Alfred su zajedno otišli da čuju govor kaplara Hitlera, nakon čega su završili kod Ekarta na večeri. Hitler je samouvereno iskoračio pred publiku od oko četrdeset ljudi i bez ikakvog uvoda se upustio u strastvena upozorenja na opasnosti koje Nemačkoj prete od Jevreja. „Došao sam ”, zagrmeo je, „da vas upozorim na Jevreje i da ukažem na hitnu potrebu za novim tipom antisemitizma. Ja se zalažem za antisemitizam zasnovan na činjenicama a ne na emocijama. Emocionalni antisemitizam vodi samo nedelotvornim pogromima. To nije rešenje. Treba nam nešto više, mnogo više od toga. Bosnaunited
102
zdls
Potreban nam je racionalni antisemitizam. Racionalnost nas vodi samo jednom apsolutno neopozivom zaključku: eliminaciji svih Jevreja iz Nemačke. ” Zatim je izrekao još jedno upozorenje. „Revolucija koja je počistila s vlasti krunisanu glavu Nemačke ne sme da otvori vrata judeo-boljševizmu.” Alfred je bio zatečen Hitlerovim izrazom „judeo-boljševizam”. On je već neko vreme koristio tu frazu, a sada je ovaj kaplar razmišljao isto i baratao istim rečima. To je bilo i loše i dobro. Loše, jer je on polagao pravo na taj izraz, ali dobro jer je shvatio da ima moćnog saveznika. „Reći ću vam nešto više o jevrejskoj opasnosti ”, nastavio je Hitler. „i o racionalnom antisemitizmu. Ne radi se tu o jevrejskoj religiji. Njihova vera nije ništa gora od drugih - sve su one deo iste religijske podvale. I nije u pitanju njihova istorija, ili nepodnošljiva parazitska kultura - mada su im kroz vekove gresi protiv Nemačke bili više nego brojni. Ne, nisu to razlozi. Pravi problem je njihova rasa, njihova zatrovana krv koja svakog dana, svakog časa, svakog minuta slabi Nemačku i ugrožava je. „Zatrovana krv nikada ne može da se očisti. Reći ću vam nešto i o Jevrejima koji su izabrali pokrštavanje, o onima preobraćenim u hrišćanstvo. Oni su najgora sorta. I predstavljaju najveću opasnost. Ti će podmuklo zagaditi i uništititi našu veliku zemlju, baš kao što su uništili sve velike civilizacije. ” Alfred je na to zaklimao glavom. U pravu je, u pravu je, pomislio je. Ovaj Hitler ga je podsetio na ono što je i sam znao. Krv se ne može promeniti. Jednom Jevrejin - uvek Jevrejin. Morao je u celini da preispita svoj pristup problemu Spinoze. ,,A sada, danas” - govorio je dalje Hitler, udarajući se na svaku poentu u grudi - „morate shvatiti da ne možete zatvarati oči pred tim problemom. I da mali koraci nisu rešenje za njega - za ozdravljenje naše nacije. Jevrejsko seme se mora zatrti. Ne dozvolite da vas zavede misao da možete da se borite protiv bolesti a da ne ubijete njenog nosioca, da ne uništite kliconošu. Ne zamišljajte da se možete boriti protiv rasne tuberkuloze a da se ne pobrinete da naciju oslobodite prenosioca rasne tuberkuloze.” Hitler je svaku reč izgovarao sve glasnije i odsečnije, svaku rečenicu višim tonom, i činilo se da će mu se glas raspući - ali to se nije desilo. Kad je završio urlajući „To jevrejsko trovanje neće prestati, to trovanje nacije se neće okončati sve dok sam nosilac, Jevrejin, ne bude prognan iz naše sredine ”, čitava publika digla se na noge divlje aplaudirajući. Večera u Ekartovom domu bila je intimna - samo njih četvorica, Alfred, Dreksler, Ekart i Hitler. Ali, bio je to drugačiji Hitler - ne onaj što se busa u grudi, ne ljutiti Hitler, nego učtiv, ljubazan Hitler. Ekartova supruga Roza, otmena žena, ispratila ih je do salona ali se ubrzo diskretno povukla, ostavljajući ih da nasamo razgovaraju. Ekart je sa naglašenom predusretljivošću doneo iz podruma jedno od svojih najboljih vina, ali mu je oduševljenje splasnulo kad je shvatio da je Hitler trezvenjak i da je Alfred od onih što popiju samo po čašicu. Još više je splasnuo kad je shvatio da je Hitler vegetarijanac i da se neće poslužiti vrućom pečenom guskom koju je domaćica ponosno unela u trpezariju. I pošto je na brzinu za Hitlera pripremljena nekakva kajgana sa krompirom, njih četvorica su seli da jedu i razgovarali su više od tri sata. „Dakle, her Hitler, pričajte nam o vašoj trenutnoj službi i vašoj budućnosti u vojsci ”, započeo je Ekart. Bosnaunited
103
zdls
„Nema za armiju naročite budućnosti otkako nas je Versajski ugovor - proklet bio ograničio na sto hiljada vojnika, a našim neprijateljima nije utvrdio nikakav limit. To ograničenje znači da ću za oko šest meseci biti demobilisan. Trenutno imam nekoliko dužnosti, pored toga što nadgledam sastanke najopasnijih od pedeset političkih partija koliko ih deluje u Minhenu. ” ,,A zašto se Nemačka radnička partija smatra opasnom?” upitao je Ekart. „Zbog tog ‘radnička’. To budi sumnje o komunističkom uticaju. Ali, her Ekart, uver avam vas da ćete posle mog izveštaja od armije dobiti samo podršku. Ova situacija je opasna za sve nas. Boljševici su odgovorni za rusku predaju u ratu, i sada se bave time da se infiltriraju u Nemačku i pretvore i nas u boljševičku državu.” „Vi i ja smo juče razgovarali”, rekao je Dreksler, ,,o nedavnom talasu ubistava levičarskih vođa. Da li biste bili ljubazni da ponovite her Ekartu i her Rozenbergu šta mislite o tome kako armija i policija treba da odgovore?” „Moje mišljenje je da imamo nedovoljno ubistava, i kad bih se ja pitao, snabdeo bih ubice sa više metaka.” Ekart i Dreksler su se široko osmehnuli na ovaj odgovor i Ekart je upitao, ,,A kako vam, za sada, izgleda naša partija?” „Dopada mi se ono što vidim. Potpuno se slažem sa političkom platformom i, kad bolje razmislim, bez rezerve sam spreman da se kladim na vašu partiju.” ,,A to što smo mali?” upitao je Dreksler. „Alfred, ovaj naš novinar, bio je prilično iznenađen kad je shvatio da naših prvih petsto vojnika pripada sferi mita. ” „Ah, kao novinar”, Hitler se obratio Alfredu, „valjda ćete se složiti da je istina ono u šta javnost veruje. Iskreno govoreći, her Dreksler, naša malobrojnost je za mene prednost, a ne mana. Ja imam svoju vojnu platu, a nadređeni oficir mi ne postavlja naročite zahteve, pa narednih šest meseci planiram da bezrezervno radim za partiju, i uskoro ću joj, nadam se, dati svoj lični pečat.” „Mogu li biti slobodan da zatražim više informacija o vašoj vojnoj službi, her Hitler? ”, zapitao je Ekart. Posebno me interesuje vaš čin. Imate tako očigledan potencijal za vođu. Trebalo bi da imate visok čin, a ipak ste samo kaplar?” „To pitanje morate postaviti oficirima pod čijom sam komandom. Pretpostavljam da bi vam rekli kako potencijalno jesam veliki voda, ali se suviše opirem tome da budem sledbenik. No, važnije su činjenice.” Okrenuo se Alfredu da proved da li ovaj zapisuje i nastavio, „Odlikovan sam sa dva gvozdena krsta za hrabrost. Proverite to u vojsci, her Rozenberg. Dobar novinar treba da proveri činjenice, iako ponekad može da odluči i da ih ne iskoristi. I bio sam povređen dva puta u akcijama na prvoj borbenoj liniji. Najpre u nogu, šrapnelom. Ali umesto da uživam u dugotrajnom oporavku, tražio sam da se odmah vratim u svoju regimentu. Drugi put je bio u pitanju poklon od naših britanskih prijatelja - bojni otrov. Nekolicina nas bili smo privremeno oslepljeni i preživeli smo samo zahvaljujući tome što je jedan bio tek napola slep. On nas je od fronta do saniteta vodio tako što smo jedan drugoga držali za ruke. Lečio sam se u bolnici u Pazevalku i otpušten sam pre otprilike godinu dana sa oštećenjem glasnih žica.” Alfred je, žurno beležeći, podigao pogled i rekao „Vaše glasne žice su večeras zvučale krepko i srčano.”
Bosnaunited
104
zdls
„Da, slažem se. Čudno, ali onima koji su me znali pre tog trovanja izgleda kao da je hlorin učinio moj glas snažnijim. Verujte mi, neću se ustručavati da ga upotrebi m protiv francuskih i britanskih kriminalaca. ” „Vi ste odličan govornik, her Hitler ”, rekao je Ekart, ,,i mislim da ćete biti od neprocenjivog značaja za našu partiju. Recite mi, jeste li imali neku profesionalnu obuku za javne nastupe?” „Samo kratko, u vojsci. Posle nekoliko improvizovanih govora koje sam održao vojnicima imao sam par sati obuke i dobio zaduženje da podučavam nemačke ratne zarobljenike, povratnike, o glavnim opasnostima za Nemačku: komunizmu, Jevrejima i pacifizmu. Moj vojni dosije sadrži i izveštaj komandanta koji me naziva ‘rođenim govornikom’. Ja verujem u to. Imam talenat i nameravam da ga stavim u službu naše partije.” Ekart je nastavio da postavlja pitanja o Hitlerovom obrazovanju i knjigama koje čita. Alfred se iznenadio kad je čuo da je Hitler slikar i saosećao je sa njim dok je besno govorio o Jevrejima koji kontrolišu bečku Akademiju umetnosti i nisu mu dozvolili da se upiše u slikarsku školu. Pao je i dogovor da ponekad zajedno crtaju. Na kraju večeri, dok su se gosti pripremali da idu, Ekart j e zamolio Alfreda da ostane, jer treba da porazgovaraju o poslu. Kad su ostali sami nasuo je brendi obojici, zanemarujući Alfredovo odbijanje i rekao: „Dakle, Alfrede, stigao je. Mislim da smo večeras videli budućnost Nemačke. On je sirov i neotesan puno nedostataka, znam. Ali u njemu je moć, velika moć! I sva ona prava osećanja. Slažeš li se?” Alfred je oklevao. „Shvatam o čemu govorite. Ali kad razmišljam o izborima, jasno mi je i da se mnogi slojevi u Nemačkoj s tim ne bi složili. Da li bi oni prihvatili čoveka koji nijedan jedini dan nije proveo na univerzitetu?” „Jedan čovek - jedan glas. Ogromna većina se, kao i Hitler, školovala na ulicama.” Alfred je išao još dalje: „Ipak, uveren sam da veličina Nemačke potiče od naših velikih umova - Getea, Kanta, Hegela, Šilera, Lajbnica. Zar ne mislite tako?” „Upravo zato sam te zamolio da ostaneš. Njemu je potrebno... kako to da kažem? Poliranje. Završna obrada. On čita, ali vrlo selektivno i treba da mu popunimo praznine. To će, Rozenberg, biti naš posao - tvoj i moj. Ali moramo biti vešti i suptilni. Osećam da je vrlo ponosan i pred nama je herkulovski zadatak - da ga obrazujemo a da on to ne primeti.” Alfred se zaputio ka kući teškim koracima. Budućnost je postajala sve jasnija. Na scenu se post avljala nova drama, i premda je sada bio siguran da će u njoj imati ulogu, ona koja mu je dodeljena nije bila baš uloga o kojoj je sanjao.
Bosnaunited
105
zdls
Poglavlje 19 AMSTERDAM - 27 JULI 1656 Sinagoga Talmud Tora, glavna sinagoga sefardskih Jevreja, nije se po spoljašnjosti razlikovala od ostalih kuća oko Hauthrahta, prometnog dela grada gde su živeli mnogi amsterdamski Sefardi. Ali po svojoj raskošnoj mavarskoj unutrašnjosti pripadala je nekom drugom svetu. Naspram bočnog zida - onog najbližeg Jerusalimu - skriven iza tamnocrvene izvezene plišane zavese, nalazio se bogato izrezbareni Sveti kovčeg sa nišom za Sefer Toru 31. Ispred kovčega bila je drvena bima koja je služila kao podijum gde su staj ali rabin, kant or, dnevni čitač i drugi časnici. Svi prozori bil i su pokriveni teškim draperijama sa izvezenim pticama i vinovom lozom, koje su štitile unutrašnjost od pogleda prolaznika. Sinagoga je bila centar jevrejske opštine, hebrejska škola i molitvena kuća za obične jutarnje službe, duže ceremonije o Šabatu, i za gozbene svečanosti na Velike praznike. Kratkim dnevnim službama koje su se odvijale radnim danima nije prisustvovalo mnogo ljudi; obično je tu bila nekolicina muškaraca - neophodni minjan32 - a ako ih ne bi bilo dovoljno, za nedostajućima bi po ulici usledila hitna potraga. Žene se, naravno, nisu računale u minjan. Tog jutra, u četvrtak, 27. jula 1656. godine, u sinagogi je bilo, ne desetak tihih pobožnih vernika, već skoro tri stotine bučnih pripadnika opštine, koji su popunili sva sedišta i svaki pedalj prostora za stajanje. I bili su tu, ne samo obični vernici, Jevreji koji dolaze tokom nedelje i za Šabat, nego čak i oni koji su se retko viđali u sinagogi, samo na Velike praznike. Šta je bio razlog za takvu graju i gužvu? Pomamu su podstakli isto ono uzbuđenje, isti užas i mračna opčinjenost koji su vekovima uspaljivali mase što su hrlile da gledaju raspeća, vešanja, odrubljivanja glava i pogubljenja jeretika. Jevrejskom zajednicom Amsterdama brzo se raširila vest da će Baruh Spinoza biti ekskomuniciran. U ovoj zajednici su u sedamnaestom veku heremi bili uobičajeni. Izricani su svakih nekoliko meseci, i nije bilo odraslog Jevrejina koji im barem jednom nije prisustvovao. Ali ogromna masa što se okupila tog 27. jula nije očekivala običan herem. Porodica Spinoza bila je dobro poznata svakom amsterdamskom Jevrejinu. Baruhov otac i stric Abraham često su bili članovi mahamada, rukovodećeg odbora sinagoge, i obojica su počivali na najsvetijem mestu na groblju. Ali, svetinu je oduvek uzbuđuvalo kad oni na najvišim položajima gube milost: mračna strana divljenja je zavist udružena sa nezadovoljstvom zbog sopstvene običnosti. Drevnog porekla, heremi su prvi put opisani u drugom veku pre naše ere, u Mišni, najranijoj pisanoj zbirci usmenih rabinskih predanja. Sažet pregled prestupa koji nalažu herem sačinjen je u petnaestom veku, u uticajnoj knjizi Rabi Josifa Karoa Kodifikacija zakona 31
(hebr.) Knjiga Tore ili svitak pet knjiga Tore. Osim ovog, Tora ima još nekoliko naziva: Torat Adonaj i Torat Eloim (Božja Tora), Torat Moše (Mojsijeva Tora ili Tora data po Mojsiju). U doba Talmuda pominje se i izraz Hamiša humše Tora (Pet knjiga Tore). 32 Minjan - grupa od deset muškaraca starijih od 13 godina koja predstavlja najmanji broj vernika potreban za čitanje Tore, obavljanje određenih zajedničkih molitvi i nekih dru gih verskih obreda. Bosnaunited
106
zdls
(Šulhan Aruh) 33 , štampanoj u ogromnom broju primeraka i dobro poznatoj amsterdamskim Jevrejima sedamnaestog veka. Rabi Karo je navodio veliki broj prekršaja za koje je zaprećen herem, uključujući kockanje, razvrat, neplaćanje poreza, javno vredanje drugih članova zajednice, ženidbu bez roditeljskog odobrenja, bigamiju ili preljubu, nepoštovanje odluke mahamada, neiskazivanje poštovanja prema rabinu, učešće u teološkim raspravama sa nejevrejima, osporavanje važenja usmenog rabinskog zakona, i dovođenje u pitanje besmrtnosti duše ili božanske prirode Tore. Radoznalost gomile u Talmud Tora sinagogi nije podsticalo samo to kome i zašto predstoji herem: glasine su najavljivale neuobičajenu strogost. Većina herema bili su blagi javni prekori, koji su se svodili na novčanu kaznu ili izolaciju u trajanju od nekoliko dana ili nedelja. U ozbiljnijim slučajevima, što podrazumeva i bogohuljenje, osuda je obično izricana na duži period - jednom prilikom, na jedanaest godina. Ipak, povratak u zajednicu je uvek bio moguć ako je kažnjeni bio spreman na pokajanje i prihvatanje neke propisane kazne uglavnom, visoke novčane globe ili, kao u slučaju ozloglašenog Urijela da Koste, javnog bičevanja. Ali u danima koji su prethodili 27. julu 1656. pričalo se o nezapamćeno strogom heremu. Prema propisanim pravilima, unutrašnjost sinagoge osvetljavale su samo sveće od crnog voska, sedam u velikom visećem svećnjaku i dvanaest u nišama u zidovima. Rabi Mortera i njegov pomoćnik Rabi Aboab, koji se vratio nakon trinaest godina provedenih u Brazilu, stajali su jedan kraj drugog na podijumu ispred Svetog kovčega, okruženi šestoricom članova starešinstva. Strpljivo sačekavši da se kongregacija umiri, Rabi Mortera je visoko podigao dokument pisan hebrejskim i, bez pozdravljanja ili uvodne besede, gromkim glasom pročitao proglas na hebrejskom. Većina članova kongregacije je ćutke slušala. Nekolicina njih koji su razumeli izgovorene hebrejske reči šaptali su na portugalskom onima kraj sebe, a ovi su te reči prenosili dalje. Do trenutka kada je Rabi Mortera završio sa čitanjem, raspoloženje u sinagogi je postalo ozbiljnije, gotovo sablasno. Rabi Mortera je odstupio dva koraka unazad, a Rabi Aboab iskoračio i počeo da prevodi herem, reč po reč, sa hebrejskog na portugalski. Gospoda Starešinstva objavljuju da su, znajući odavno za zle misli i zlodela Baruha de Spinoze različitim sredstvima i obećanjima nastojali da ga odvrate sa zlog puta. Ali kako nisu uspeli da ga nateraju da ispravi svoja nepočinstva, već su naprotiv svakodnevno dobijali sve ozbiljnije izveštaje o gnusnim jeresima koje je činio i širio te o njegovim čudovišnim delima, a imajući za to i brojne pouzdane svedoke koji su dali izjave pod zakletvom i neposrednog očevica koji je prisustvovao ovakvom delovanju Spinoze, došli su do uverenja šta je prava istina po tom pitanju; i nakon što su sve ovo ispitali u prisustvu časnih rabina, doneli su odluku da se rečeni Spinoza ekskomunicira i progna iz naroda Izrailja. „Gnusne jeresi”? „Zlodela”? „Čudovišna dela”? Kongregacijom se širio žamor. Zapanjeni, članovi su se međusobno zgledali. Mnogi su poznavali Baruha Spinozu čitavog njegovog života. Većina mu se divila, i niko nije znao ni za kakva njegova nepočinstva, čudovišna dela ili gnusnu jeres. Rabi Aboab je nastavio:
33
Shulchan Arukh - Zbirka zakona ili mišljenja prvih
kodifikatora hebrejskog prava, zasnovanih na učenjima
španskih rabina. Bosnaunited
107
zdls
Po presudi anđela i po nalogu svetaca, mi progonimo, odbacujemo, kunemo i proklinjemo Baruha Spinozu s odobrenjem Gospoda, blažen bio, i ove svete kongregacije, pred licem svetih spisa sa 613 zakona koji su u njima sadržani; proklinjemo ga kletvom kojom je Isus Navin prokleo Jerihon i kletvom kojom je Jelisije prokleo svoje sinove i svim kletvama koje su zapisane u Knjizi zakona. Iz dela u kojem su stajali muškarci, Gabrijel je pogledom tražio Rebeku u delu gde su bile žene, ne bi li video njenu reakciju na ovako žestoko proklinjanje njihovog brata. I ranije je prisustvovao heremu, ali nikada ovako žestokom. A sledilo je još gore. Rabi Aboab je govorio dalje: Neka je proklet Baruh Spinoza danju, i neka je proklet noću; neka je proklet kad leže na počinak, i neka je proklet kad ustaje. Neka je proklet kad odlazi, i neka je proklet kad dolazi. Gospod neka mu nikad ne oprosti, i neka srdžba i gnev Gospodnji planu protiv njega, i neka Gospod zbriše ime njegovo pod nebesima. I neka ga Gospod u zlu rastavi od svih plemena Izrailja, u saglasju sa svim kletvama zapisanim u ovoj Knjizi zakona. A vi što se prikloniste Gospodu, vaš Bog živi danas u svakom od vas. Kad se Rabi Aboab povukao, Rabi Mortera je istupio napred sevajući pogledom po kongregaciji, kao da hoće da dopre do očiju svakog člana, a zatim polako, naglašavajući slog po slog, objavio izopštenje: Naređujemo da niko s Baruhom Spinozom ni pismeno ni usmeno ne opšti, da mu niko milost nikakvu ne iskazuje, da niko ne ostane s njim pod istim krovom, da mu se niko ne približi na manje od četiri lakta, i da niko ne čita bilo šta što bi on sastavio ili napisao. 34 Rabi Mortera je klimnuo glavom Rabi Aboabu. Bez reči, obojica su preksrstili ruke i istovremeno sišli sa bime. Potom su u pratnji šestorice članova starešinstva, dugim koracima prošli ka vratima i izašli napolje. Sinagogom se prolomila zaglušujuća buka. Čak ni najstariji članovi nisu pamtili tako surov herem. Tu nije bilo ni pomena o pokajanju ili vraćanju u zajednicu. Svima su bile jasne posledice rabinovih reči. Ovaj herem je važio zauvek.
34
B. de Spinoza, Teološko politički traktat, (prema navodima iz predgovora Anta Fiamenga) Bosnaunited
108
zdls
Poglavlje 20 MINHEN - MART 1922 Kako je vreme prolazilo, tako je Alfred menjao mišljenje o ulozi koja mu je dodeljena. Nekad nevažna, sada je to, međutim, postala perfektna uloga, sjajna mogućnost da odlučujuće utiče na sudbinu Otadžbine. Partija je i dalje bila mala, ali znao je da je to partija budućnosti. Hitler je živeo u skromnom stanu u blizini redakcije i gotovo svakodnevno posećivao Ekarta, koji mu je kao mentor brusio antisemitizam, proširivao političke vidike i upoznavao ga sa istaknutim nemačkim desničarima. Tri godine kasnije posvetiće drugi tom Mein Kampfa Ditrihu Ekartu, „čoveku koji je, svojim tekstovima, svojim mislima i delima čitav život predano radio na buđenju našeg naroda ”. I Alfred ga je često viđao, uvek kasno popodne ili uveče, pošto je Hitler ostajao budan do kasno u noć a onda spavao do podneva. Razgovarali su, šetali, i obilazili galerije i muzeje. Postojala su, zapravo, dva Hitlera. Jedan je bio razjareni govornik, koji je uspaljivao i opčinjavao svaku gomilu kojoj bi se obratio. Alfred nikada ranije nije video ništa slično, a Anton Dreksler i Ditrih Ekart su bili oduševljeni što su konačno našli čoveka koji će njihovu partiju povesti u budućnost. Alfred je prisustvovao mnogim govorima, a bilo ih je dosta. S bezgraničnom energijom Hitler je govorio gde god bi našao publiku, na ćoško vima prometnih ulica, u pretrpanim tramvajima i, najčešće, u pivnicama. Njegova oratorska slava brzo se širila, a broj slušalaca uvećavao - povremeno premašujući i hiljadu. A da bi partiju učinio što pristupačnijom, predložio je i promenu njenog imena iz Nemačka radnička partija u Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija. 35 I Alfred je ponekad držao govore članovima partije, kojima je Hitler često prisustvovao i uvek aplaudirao. „Ideje su bile wunderbar 36”, govorio bi. „Ali treba to vatrenije, sa više žara.” Uz to, postojao je i drugi Hitler - ljubazan, opušten, učtiv, koji je slušao Alfredove meditacije o istoriji, estetici, nemačkoj književnosti. „Mi slično mislimo ”, imao je običaj da izjavi, nesvestan činjenice da je upravo Alfred posejao mnogo toga što je sad klijalo u njegovom umu. Jednoga dana Hitler je došao u Alfredovu novu kancelariju u Felkišer beobahteru 37 i doneo članak o alkoholizmu koji je želeo da objavi. Nešto ranije te godine, Nacistička partija je kupila novine Društva Tule, Minhener beobahter, odmah im promenila ime, i predala ih Ditrihu Ekartu, koji je ugasio svoj stari list i preselio celokupno osoblje u novi. Hitler je sačekao da Alfred pročita članak i iznenadio se kad je ovaj iz fioke svog stola izvukao koncept teksta koji je, igrom slučaja, i sam pisao o alkoholizmu. Na brizinu pročitavši Alfredov članak, podigao je pogled i rekao, „Oni su blizanci ”. 35
Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei, ili NSDAP (nem.) prekrasne 37 (nem.) Völkischer Beobachter - „Narodni posmatrač” 36
Bosnaunited
109
zdls
„Da, toliko su slični da ću odustati od svog teksta”, uzvratio je Alfred. „Ne, insistiram da ne odustaješ. Objavi oba. Imaće više uticaja ako oba budu štampana u istom broju.” Kad je stekao veću izvršnu vlast u partiji, Hitler je tražio da svi partijski govornici svoje govore podnesu njemu na uvid pre nego što ih javno održe. Kasnije će Alfreda osloboditi te obaveze - nije neophodno, rekao je, jer su im govori veoma slični. Ali Alfred je uočavao izvesne razlike. Pre svega, Hitler je, uprkos ograničenom formalnom obarazovanju i ogromnim prazninama u znanju, imao neverovatno samopouzdanje. Neprekidno je koristio reči poput „nepokolebljivo ”, sugerišući time krajnju izvesnost svojih uverenja i potpunu odlučnost da ih nikada, ni pod kojim uslovima i ni u jednom aspektu ne menja. Divio se her Hitleru dok ga je slušao. Otkud tolika sigurnost? Alfred bi dušu prodao za takvo samopouzdanje i bila mu je odvratna pomisao na to kako se on sam uvek osvrće i traži znake podrške i odobravanja. A postojala je još jedna razlika. Dok je Alfred često govorio o neophodnosti „uklanjanja” Jevreja iz Evrope, o njihovom „preseljenju ” ili „premeštanju”, ili „proterivanju ”, Hitler je koristio drugačiji rečnik. On je govorio o „istrebljenju ”, ili „iskorenjivanju ” Jevreja, čak i o njihovom vešanju o bandere. No, to je, dakako, bilo samo pitanje retorike i umeća da se zapali publika. S vremenom, Alfred je shvatao da je u početku potcenio Hitlera. Bio je to veoma inteligentan čovek, autodidakt koji je halapljivo gutao knjige, skuplj ao informacije, i strasno uživao u slikarstvu i Vagnerovoj muzici. Ipak, budući da nije imao sistematično univerzitetsko obrazovanje, znanje mu je u osnovi bilo neujednačeno i iz njega su zjapile provalije neukosti. Alfred je činio sve što je umeo da ih popuni, ali to nije bio lak posao. Hitler je bio do te mere ponosan, da se nikada nije usudio otvoreno da mu preporuči šta da čita. Umesto toga, naučio je da ga izokola upućuje, jer je primetio da bi, svaki put kad pomene, recimo Šilera, nekoliko dana kasnije Hitler naširoko i sa nepokolebljivom sigurnošću diskutovao o Šilerovim dramskim delima. Jednog jutra, u proleće te godine, Ditrih Ekart je prišao vratima Alfredove kancelarije, gledao neko vreme kroz staklo kako njegov štićenik užurbano priprema tekst, a onda, zavrtevši glavom, kucnuo i rukom mu dao znak da dođe u njegovu kancelariju. Kad su ušli, pokazao mu je da sedne. „Imam nešto da ti kažem - pobogu Alfrede, ne gledaj me tako zabrinuto. Dobro ti ide. Sasvim sam zadovoljan tvojim zalaganjem. Ako bih ti išta predložio, to bi bilo malo manje marljivosti, a malo više piva, i mnogo više neobaveznog druženja. Preterana marljivost nije uvek vrlina. Ali o tome ćemo drugi put. Slušaj, postaješ sve važniji za našu partiju, i hoću da ubrzam tvoje napredovanje. Slažeš li se s tim da su urednici koji objavljuju tekstove o onome što dobro poznaju, u velikoj prednosti?” „Svakako”. Iako uznemiren, jer nije znao šta mu se sprema, Alfred se trudio da zadrži smešak. Ekart je bio krajnje nepredvidljiv. „Koliko si putovao po Evropi?” „Vrlo malo.” „Kako da pišeš o našim neprijateljima ako ih nisi video sopstvenim očima? Dobar ratnik mora ponekad da zastane i naoštri svoje oružje. Zar nije tako? ”
Bosnaunited
110
zdls
„Bez sumnje”, saglasio se Alfred oprezno. ,,E pa onda idi i spakuj se. Za tri sata ti poleće avion za Pariz. „Pariz? Avion? Tri sata? ” „Tako je. Dimitri Popov, jedan od glavnih ruskih donatora naše partije, ima tamo važan poslovni sastanak. Danas leti sa dvojicom saradnika i pristao je da nam pribavi veća sredstva od tamošnje zajednice Belih Rusa. Leteće jednim od novih Junkera F13, koji prima četiri putnika. Planirao sam da mu se pridružim, ali ne mogu jer sam juče imao nekakav nelagodan bol u grudima. Doktor i žena su mi zabranili da putujem. Hoću da ideš umesto mene.” „Žao mi je zbog vaše bolesti, her Ekart. Ali ako vam doktor savetuje odmor, ne bi trebalo da vas ostavim da sami priređujete dva sledeća izdanja...” „Doktor nije pominjao odmor. On je samo oprezan jer ne zna kako bi let mogao da utiče na ovo moje stanje. Novine su većim delom pripremljene. Ja ću se pobrinuti za njih, a ti idi u Pariz.” „Šta treba da radim tamo?” „Hoću da ideš sa her Popovom na sastanke sa potencijalnim finansijerima naše partije. Ako bude hteo, i ti ćeš im predstaviti partiju. Vreme je da naučiš kako se govori bogatašima. Posle toga ćeš se polako vraćati vozom. Ostani celu nedelju ili deset dana. Budi slobodan čovek. Putuj gde god želiš i jednostavno posmatraj. Gledaj kako naši neprijatelji piruju zbog Versajskog ugovora. Zapisuj. Sve što budeš video biće korisno za novine. Uzgred, her Popov je pristao i da ti obezbedi pozamašnu sumu francuskih franaka. Biće ti potrebni. Nemačka marka je napolju, zbog inflacije, gotovo bezvredna. A i ovde jedva da išta vredi!” „Vekna hleba je svakog dana sve skuplja ”, složio se Alfred. „Baš tako. Upravo za sledeći broj pišem tekst o tome zbog čega i mi opet moramo da povećamo cenu novina.” Prilikom poletanja, Alfred se grčevito držao za ručke sedišta i zurio kroz prozor, gledajući kako Minhen svake sekunde postaje sve manji. Zaintrigiran njegovim strahom, her Popov je kroz zaglušujuće zvuke motora povikao, „Prvi put letite? ” - otkrivajući pri tom svoje blještave zlatne zube. Alfred je ćutke potvrdio i nastavio da gleda kroz prozor, zahvalan što buka onemogućava dalji razgovor sa her Popovom i drugom dvojicom putnika. Razmišljao je o Ekartovoj primedbi o druženju... zašto je zapravo bio t ako loš u neobaveznim razgovorima? Tako zatvoren? Zašto nije rekao Ekartu da je jednom, sa tetkom, putovao u Švajcarsku i da je pre nekoliko godina, neposredno pred izbijanje rata, sa verenicom Hildom bio u Parizu. Možda je samo želeo da izbriše svoju baltičku prošlost i da se ponovo rodi kao nemački građanin u Otadžbini. Ne, ne, ne - znao je da to seže mnogo dublje. Otvaranje je uvek doživljavao kao pretnju. Upravo zato su mu ona dva razgovora u pivnici sa Fridrihom bila tako nesvakidašnja i oslobađajuća. Pokušao je da pronikne dublje u sebe ali je, kao i uvek, gubio nit. Moram da se promenim... ići ću ponovo da se vidim s Fridrihom. Sledećeg dana her Popov je prepustio Alfredu da govori o partijskom programu i objasni zašto je baš ta partija jedina sposobna da zaustavi judeo-boljševike. Jedan bankar, sa zaslepljujućim dijamantskim prstenom na malom prstu, rekao je Alfredu, „Koliko sam
Bosnaunited
111
zdls
razumeo, zvanično ime vaše partije je sada Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija - Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei?” „Da.” „Čemu tako glomazno i zbunjujuće ime? ‘Nacionalna’ implicira da je desna, ‘socijalistička’ da je leva, ‘nemačka’ desna, i ‘radnička’ opet leva! To je nemoguće. Kako vaša partija može da bude sve to zajedno?” „Baš to Hitler i hoće, da bude sve za sve ljude - osim za Jevreje i boljševike, naravno. Mi imamo dugoročni plan. Prvi zadatak nam je da u nekoliko sledećih godina u velikom broju uđemo u Parlament.” „Parlament? Verujete da su neuke mase sposobne da vladaju?” „Ne. Ali prvo moramo da osvojimo vlast. Naša parlamentarna demokratija je fatalno oslabljena najezdama boljševika, a ja vam obećavam da ćemo se na kraju obračunati sa čitavim tim parlamentarnim sistemom. Upravo su to reči koje je Hitler koristio mnogo puta u razgovoru sa mno m. I u svom novom programu je vrlo jasno definisao ciljeve partije. Doneo sam nekoliko primeraka tog programa u dvadeset i pet tačaka.” Na kraju zajedničkog dela putovanja, her Popov je darivao Alfreda debelom kovertom francuskih franaka. „Dobro obavljen posao, her Rosenberg. Ovi franci će vam koristiti na putovanju kroz Evropu. Vaše predstavljanje partije je bilo odlično, baš kao što me j e her Ekart i uveravao da će biti. I to na tako dobrom ruskom. Izvrsnom ruskom jeziku. Svi su bili zadivljeni.” Slobodna nedelja pred njim! Kakvo je zadovoljstvo naprosto lutati gde god poželiš. Ekart je bio u pravu - stvarno je radio previše. Tumaraj ući ulicama Pariza, Alfred je poredio vedrinu i izobilje koje je uočavao svud oko sebe, sa sumornošću Berlina i siromaštvom i uzavrelošću Minhena. Rat je na Parizu ostavio neznatne ožiljke, stanovnici su izgledali dobro uhranjeni, restorani su b ili krcati, a ipak, Francuska je, zajedno s Engleskom i Belgijom, drakonskim zahtevima za ratne reparacije, i dalje sisala krv Nemačkoj. Odlučio je da provede dva dana u Parizu - privukli su ga muzeji i galerije - i da se onda ukrca na voz za sever, do Belgije i konačno Holandije - Spinozine postojbine. Odatle će krenuti na dug povratak vozom, preko Berlina, gde će svratiti kod Fridriha. U Belgiji je ustanovio da Brisel nije po njegovom ukusu i gnušao se pri pogledu na belgijske upravne zgrade u kojima neprijatelji Nemačke nikada nisu prestali da smišljaju nove metode za pljačkanje njegove Otadžbine. Sledećeg dana je posetio nemačko vojno groblje u Iperu, gde su Nemci pretrpeli užasne gubitke u svetskom ratu i gde se Hitler tako hrabro borio. A onda j e krenuo na sever, u Amsterdam. Alfred nije imao nikavu predstavu o tome za čim traga. Znao je samo da mu problem Spinoza i dalje odzvanja negde duboko u glavi. Taj Jevrejin Spinoza ga je i dalje kopkao. Ne, rekao je sebi, ne kopka on tebe; budi pošten - ti mu se diviš - baš kao i Gete. Alfred nikada nije vratio biblioteci primerak Spinozinog Teološko- političkog traktata i često bi noću u krevetu čitao po nekoliko paragrafa. Imao je problema sa spavanjem; iz neobjašnjivog razloga njegova uznemirenost je rasla čim bi legao u krevet, i kao da se borio protiv sna. Bila je to još jedna tema za razgovor sa Fridrihom. U vozu je otvorio Traktat na stranici kod koje je prethodne noći zaspao. I ponovo ga je impresioniralo kako je Spinoza još u sedamnaestom veku neustrašivo dovodio u pitanje religijsku vlast. I kako je samo ukazao na nedoslednosti u svetim spisima i na apsurdnost Bosnaunited
112
zdls
verovanja u božansko poreklo jednog dokumenta izrešetanog ljudskim greškama. Posebno su ga zagolicali odeljci gde je Spinoza iskaziavo prezir prema sveštenicima i rabinima koji umišljaju da imaju povlašćen pristup i poseban uvid u Božju reč. Kad bi tvrdnja da se u Svetom pismu nalaze greške značila bogohulstvo, kojim bi imenom trebalo nazvati one koji mu podmeću sva uobraženja svoje mašte i koji, unizujući Pismo prikazuju pisce svetih knjiga kao decu koja mucaju i sve brkaju. 38 A gle kako je, jednim udarcem, potkrpio jevrejske mistične zilote: „Čitao sam i poznajem kabalističke tričarije, čijoj se ludosti nikada nisam mogao dovoljno načuditi. ” Kakav paradoks! Jevrejin koji je i hrabar i mudar. Kako bi Hjuston Stjuart Čemberlen reagovao na problem Spinoza? Zašto ga ne bi posetio u Bajrotu i upitao ga šta misli o tom problemu? Tačno, to ću i da uradim - i pozvaću Hitlera da mi se pridruži. Uostalom, zar nas dvojica nismo njegovi intelektualni naslednici? Najverovatnije bi Čemberlen zaključio da Spinoza i nije Jevrejin. I bio bi u pr avu - kako Spinoza može da bude Jevrejin? Sva ta neprestana religijska indoktrinacija, a on i dalje odbacuje jevrejskog Boga i jevrejski narod. Spinoza je posedovao mudrost duše - u njemu je moralo biti nejevrejske krvi. Ali do tog trenutka, u svojim genealoškim istraživanjima ustanovio je samo da je Spinozin otac, Mihael Dešpinjoza, verovatno poticao iz Španije i da je početkom sedamnaestog veka emigrirao u Portugal, a potom u Amsterdam. Ipak, istraživanja su ga dovela i do nekih neočekivanih, zanimljivih rezultata. Baš pre nedelju dana otkrio je da je kraljica Izabela, u petnaestom veku, proklamovala zakone o čistoti krvi (Limpiezas de sangre) koji su zabranjivali da preobraćeni Jevreji zauzimaju uticajne pozicije u vlasti i u vojsci. Bila je dovoljno mudra da shvati da izopačenost Jevreja ne potiče iz religijskih predstava - počivala je u samoj njihovoj krvi. I ona je to ozakonila! Svaka čast kraljici Izabeli! Zbog toga je promenio mišljenje o njoj. Ranije ju je uvek povezivao samo sa otkrićem Amerike - te septičke jame mešanih rasa. Amsterdam mu se dopao mnogo više od Brisela, možda zbog holandske neutralnosti u svetskom ratu. Pridruživši se turističkoj grupi, ali držeći se po strani, Alfred je plovio amsterdamskim kanalima i u pauzama obilazio znamenita mesta. Poslednja stanica je bila na Jodenbrejstratu, s posetom Velikoj sefardskoj sinagogi, odvratnoj, ogromnoj zgradurini, u koju je moglo da stane dve hiljade ljudi, i koja je predstavljala najgoru vrstu jevrejskog bućkuriša - užasna mešavina grčkih stubova, zasvođenih hrišćanskih prozora i mavarskih duboreza. Alfred je zamišljao Spinozu kako stoji pred centralnom platformom dok ga rabini neznalice kunu i proklinju i onda odlazi, verovatno sa potajnim osećanjem trijumfa zbog vlastitog oslobođenja. Ali morao je da izbriše ovu sliku samo nekoliko minuta kasnije, kad je u svom vodiču pročitao da Spinoza nikada nije kročio u tu sinagogu. Ona je bila izgrađena 1675, dvadesetak godina posle ekskomunikacije, kojom će, Alfred je to znao, Spinozi biti zabranjeno da uđe u bilo koju sinagogu ili da uopšte razgovara sa nekim Jevrejinom. S druge strane ulice nalazila se velika sinagoga Aškenaza, mračnija, robusnija, i manje pretenciozna. Nedaleko od obe bilo je mesto gde se rodio Spinoza. Kuća je odavno srušena i na njenom mestu je podignuta velika katolička crkva Mojsija i Arona. Alfred je jedva čekao da sve to ispriča Hitleru. Bio je to očigledan primer onoga u šta su obojica čvrsto verovali da su judaizam i hrišćanstvo dve strane jedne iste medalje. Sa smeškom se prisećao 38
B. de Spinoza, Teološko politički traktat. Bosnaunited
113
zdls
Hitlerove dobre konstatacije - taj neverovatni čovek je tako vesto baratao rečima: „Judaizam, katolicizam, protestantizam - u čemu je razlika? Sve je to deo iste religijske podvale.” Sledećeg jutra ukrcao se na parni voz za Rejnsburg, mesto gde se nalazio Spinozin muzej. Iako je to bilo samo dvosatno putovanje, tvrde drvene klupe sa šest sedišta učinile su da izgleda mnogo duže. Stanica najbliža seocetu Rejnsburg bila je tri kilometra udaljena od njegove destinacije, do koje je na kraju stigao konjskom zapregom. Muzej je, zapravo, činila jedna mala kuća od grubog kamena sa brojem „29” i dve ploče na pročelju. SPINOZINA KUĆA DOKTOROVA KUĆA OD 1660 FILOZOF B. DE SPINOZA ŽIVEO JE OVDE OD 1660. DO 1663. Na drugoj ploči je pisalo: AVAJ, KAD BI SVI LJUDI MUDRI BILI I VIŠE DOBRA ČINILI OVAJ SVET BI RAJ POSTAO A SADA JE MAHOM PAKAO Baljezganje, pomislio je Alfred. Spinoza je bio okružen idiotima. Razgledajući unaokolo, ustanovio je da je polovina kuće bila muzej a da je u drugoj polovini stanovala neka seoska porodica koja je koristila bočni zaseban ulaz. Stari plug na stazi ukazivao je da su verovatno zemljoradnici. Vrata muzeja bila su tako niska da je morao da sagne glavu kako bi ušao. A onda je trebalo platiti ulaznicu jevrejskom čuvaru, u otrcanoj odeći, koji je izgledao kao da se upravo probudio iz dremeža. Taj čuvar je bio poseban prizor! Očigledno se danima nije brijao, a ispod krmeljivih očiju su mu kao vreće visili podočnjaci. Alfred je bio jedini posetilac. Razočarano se osvrnuo oko sebe: čitav muzej se sastojao od dve nevelike sobe, jedva dva i po sa tri metra, obe sa malim kockastim prozorima koji su gledali na jabukov voćnjak iza kuće. Prva soba nije bila naročito interesantna - tu se nalazila originalna oprema za brušenje sočiva iz sedamnaestog veka - ali u drugoj, onoj koja je obradovala Alfreda, bila je smeštena Spinozina lična biblioteka, izložena na bočnom zidu u šest stopa dugačkim policama pokrivenim staklom, koje je očajnički vapilo za pranjem. Debeo crveni gajtan razvučen između četiri stuba sprečavao je da se priđe bliže knjigama. Police su bile pretrpane teškim tomovima, ukoričenim u tvrde omote koji su poticali iz sedamnaestog veka ili bili još stariji, i poredanim uglavnom uspravno - samo su oni veći bili položeni horizontalno. Tu je zaista ležalo blago. Alfred je pokušao da izbroji naslove - pa, u svakom slučaju, bilo ih je više od stotinu. Provirivši preko novina iz svoje stolice u uglu, čuvar je dobacio, „Honderd een en vijftig 39” . „Ne znam holandski. Govorim samo nemački i ruski”, odgovorio je Alfred, nakon čega se čuvar smesta prebacio na odličan nemački - „Ein hundert ein undfunfzig ”- i vratio se svojim novinama. Na susednom zidu, u maloj staklenoj vitrini bili su izloženi primerci prvih pet izdanja (iz 1670. godine) Teološko- političkog traktata - knjige koju je Alfred upravo nosio u svojoj torbi. Svaki je bio otvoren na naslovnoj strani, i u legendi ispisanoj na holandskom, francuskom, engleskom i nemačkom, stajalo je da su izdavači tu knjigu smatrali toliko 39
Stotinu pedeset i jedna Bosnaunited
114
zdls
opasnom da nisu navodili ni svoje ime, niti ime autora. Štaviše, na svakom od ovih pet izdanja pisalo je da je štampano u drugom gradu. Čuvar je glavom pokazao Alfredu na knjigu posetilaca i pozvao ga da se upiše. Pošto je to učinio, Alfred je prelistao nekoliko stranica, pažljivo pregledajući ostala imena. Prišavši stolu, čuvar je prevrnuo nekoliko stranica unazad, upro prstom na potpis Alberta Ajnštajna (sa datumom 2. novembar 1920) i, tapkajući po njemu, ponosno rekao, „Dobitnik Nobelove nagrade za fiziku. Poznati naučnik. Proveo je skoro ceo dan čitajući u ovoj biblioteci i pišući pesmu posvećenu Spinozi. Pogledajte”, pokazao je na mali uramljeni list papira koji je visio na suprotnom zidu. „to je njegov rukopis - napravio nam je prepis. Ovo je prva strofa te pesme.” Alfred je prišao i pročitao: O kako volim tog plemenitog čoveka više nego što reči mogu iskazati A ipak, bojim se da ostaje sam sa svojom blistavom aurom
Umalo nije povratite Još baljezganja. Jevrejski pseudonaučnik daje jevrejsku auru čoveku koji je odbacio sve što je jevrejsko. „Ko vodi ovaj muzej?” upitao je. „Holandska vlada?” „Ne, ovo je privatni muzej.” „Ko ga izdržava? Ko plaća troškove?” „Društvo Spinoza. Slobodni zidari. Privatni jevrejski dobrotvori. Ovaj ovde čovek je platio za kuću i najveći deo biblioteke” - čuvar se vratio na početnu stranicu velikog registra posetilaca i pokazao prvi potpis iz 1899. godine: Georg Rosental. „Ali Spinoza nije bio Jevrejin. Jevreji su ga ekskomunicirali.” „Jednom Jevrejin - uvek Jevrejin. Zašto toliko zapitkujete? ” „Ja sam pisac i urednik jednih novina u Nemačkoj.” Čuvar se sagnuo da bolje pogleda njegov potpis. „Aha, Rozenberg? Bist an undzericker? ” „Šta govorite? Ne razumem.” „Jidiš. Pitao sam da li ste Jevrejin.” Alfred je ustuknuo. „Dobro me pogledajte. Zar vam ličim na Jevrejina? ” Čuvar ga je odmerio od glave do pete. „Ne dovoljno ”, rekao je i odgegao se nazad do svoje stolice. Proklinjući ga u sebi, Alfred je ponovo prišao polici sa Spinozinim knjigama i u pokušaju da pročita naslove nagnuo se preko gajtana koliko god je mogao. I više od toga. Izgubio je ravnotežu i svom težinom se sručio pred policu. Čuvar je skočio iz svoje stolice u uglu, bacio novine i pritrčao, kako bi se uverio da knjige nisu oštećene. „Šta radite?” viknuo je. „Jeste li ludi? Ove knjige su neprocenjive.” „Pokušavam da vidim naslove.” ,,A što morate da ih znate?” „Ja sam filozof. Hoću da vidim odakle je crpeo ideje.” „Aha, prvo ste iz novina, a sad ste filozof?” ,,I jedno i drugo. Ja sam i filozof i urednik novina. Razumete?” Čuvar ga je ljutito gledao. Bosnaunited
115
zdls
Alfred mu je uzvratio istim besnim pogledom, piljeći posebno u njegove opuštene usne, debeo nakazan nos, dlake koje su mu nicale iz prljavih mesnatih ušiju. „Je l ’ to tako teško razumeti?” „Razumem ja mnogo toga.” „Da li shvatate da je Spinoza vrlo važan filozof? Zašto njegove knjige držite na tolikoj udaljenosti? Zašto ovde ne postoji katalog knjiga? Pravi muzeji služe tome da prikazuju stvari, a ne da ih prikrivaju.” „Niste vi ovde došli da naučite nešto više o Spinozi. Došli ste da ga uništite. Da dokažete da je pokrao ideje.” „Kad biste vi išta znali o bilo čemu na ovom svetu, znali biste i da je svaki filozof pod uticajem i isnspirisan drugim filozofima koji su mu prethodili. Kant je uticao na Hegela; Šopenhauer na Ničea; Platon je uticao na sve. To je najobičnija stvar koju... ” „Uticao, inspirisan. To je to: vi niste rekli ‘uticao’. I niste rekli ‘inspirisan’. Vaše reči su doslovno bile ‘odakle je crpeo ideje’. To je nešto drugo. ” „Aha, ovo je talmudska rasprava, zar ne? To je ono što vi i vaš narod volite da radite. Vi prokleto dobro znate šta sam ja mislio...” „Znam tačno šta ste mislili.” ,,I to mi je neki muzej. Dozvolili ste Ajnštajnu, jednom od vaših, da provede ceo dan proučavajući biblioteku, a druge držite tri stope daleko. ” „Obećavam vam her filozofe-uredniče Rozenberg - kad osvojite Nobelovu nagradu moći ćete da zagrlite svaku knjigu u ovoj biblioteci. Muzej se sad zatvara. Izađite napolje.” Alfred je video pravo lice pakla: jevrejski čuvar sa vlašću nad jednim arijevcem, Jevreji blokiraju pristup nejevrejima, Jevreji zarobljavaju velikog filozofa koji je prezirao Jevreje. Nikada neće zaboraviti ovaj dan.
Bosnaunited
116
zdls
Poglavlje 21 AMSTERDAM - 27 JULI 1656 Dve ulice dalje od sinagoge Talmud Tora, Bento je, uz Dirkovu pomoć, spakovao svoju biblioteku od četrnaest knjiga u veliki drveni kovčeg i zatim rasklopio porodični krevet sa baldahinom. Potom su natovarili krevet i knjige na baržu na Niuve Herenhrahtu kako bi ih prebacili do Van den Endenove kuće, gde će Bento privremeno živeti. Dirk se ukrcao sa stvarima, a Bento se vratio da, u torbu koju će sam poneti do Van den Endenove kuće, spakuje ostatak svoje imovine - dva para pantalona, cipele sa mesinganom šnalom, tri košulje, dva bela okovratnika, veš, lulu i duvan. Torba nije bila teška, i ponosio se što poseduje tako malo stvari. Da nije kreveta i knjiga, mogao bi da živi sasvim nesputano, kao nomad. Osvrnuvši se poslednji put po sobi, pokupio je brijač, sapun, i peškir, a onda, na najvišoj polici ugledao svoj tefilin. Nije ga dotakao od dana kad mu je otac umro. Posegnuo je za dvema malim kožnim kutijama sa trakama, i nežno ih uzeo pomislivši da je to, verovatno, poslednji put da ih drži u rukama. Kakvi neobični predmeti! A neobično je, kad bolje razmisli, i kako su ga istovremeno odbijali i privlačili. S pažnjom ih je zagledao. Za kutijicu sa oznakom ,,roš” - za glavu - bile su pričvršćene dve kožne trake. Za „jad ” - onu za ruku samo jedna dugačka. U obema su se nalazili pergamenti sa stihovima iz svetih spisa. I, naravno - koža od koje su bile napravljene, niti koje su upotrebljene za vezivanje, pergament, trake - sve je poticalo od košer životinja. Sećanja stara petnaest godina isplivala su mu u svesti. Često je, kao dete, sa nezasitom radoznalošću gledao kako otac ujutru, pre doručka, ogrće talit 40 i vezuje tefilin - činio je to svakog radnog dana u nedelji, čitavog života. (Tefilin se nikad nije vezivao na Šabat.) Jednog dana, otac se okrenuo ka njemu i rekao, „Želiš da znaš šta radim, zar ne?” „Da!”, uzvratio je Bento. „Ovim, kao i svim drugim stvarima”, objašnjavao je otac, „sledim Toru. Reči Zakona ponovljenih upućuju nas, ‘i veži ih sebi na ruku za znak i neka ti budu kao počeonik među očima. 41 Nekoliko dana kasnije, otac je došao kući s poklonom - tim istim kutijicama koje je Bento sada držao u rukama. „Ovo je za tebe, Baruh, ali još nije vreme. Čuvaćemo ga dok ne napuniš dvanaest godina, a onda, nekoliko nedelja pre tvoje bar micve, ti i ja ćemo početi zajedno da vezujemo tefilin.” Bento je bio toliko uzbuđen pomišlju na to, i toliko mu je dosađivao pitanjima o tačnoj proceduri, da je otac popustio, posle smo nekoliko dana. „Danas ćemo, ali samo ovog puta, probati, a onda ćemo odložiti tefilin dok ne dođe tvoje vreme. Slažeš li se? ” Bento je spremno zaklimao glavom.
40
Talit - molitveni šal ili ogrtač Peta knjiga Mojsijeva, Zakoni ponovljeni 6:8
41
Bosnaunited
117
zdls
Otac je nastavio. „Vežbaćemo zajedno. Radi isto što i ja. Stavi jad kutiju na gornji deo leve ruke, licem prema srcu, a onda obmotaj kožnu traku sedam puta oko ruke, tako da završiš kod šake. Evo ovako - gledaj me. Zapamti, tačno sedam puta - ne šest, i ne osam tako su nas učili rabini. ” Posle toga, otac je zapevao propisani blagoslov: Baruch atah Adonai Eloheinu melech haolam asher kid ’ ishanu b’mitzvotav v’tzivanu I’ hani’ ach tefillin. (Blagosloven da si Gospode, naš Bože, gospodaru sveta koji si nas posvetio svojim zapovestima i naložio nam da vezujemo tefilin.) Otvorio je svoj molitvenik i pružio ga Bentu, rekavši, „Sad, ti čitaj molitvu.” Ali Bento nije uzeo knjigu. Umesto toga, podigao je glavu da otac vidi da žmuri, a onda ponovio molitvu tačno onako kako je otac izgovorio. Bentu je bilo dovoljno da samo jednom čuje reči molitve ili nekog drugog teksta i nikada ih više ne bi zaboravio. Ozaren, otac ga je nežno poljubio u oba obraza. „Ah, kakva micva, kakav um. Svim srcem znam da ćeš biti jedan od najvećih Jevreja.” Bento se prenuo iz sanjarenja kako bi osetio ukus reči „najveći od svih Jevreja ”. Dok se vraćao sećanjima, suze su mu tekle niz obraze. „Hajde sada da nastavimo sa tefilin šel roš kutijom”, rekao je otac. „Stavi je na čelo, ovako kao ja - visoko, tik uz kosu, i tačno između očiju. Zatim na potiljku veži trake u čvor, kao što ja radim. I sada izgovori sledeću molitvu.” Baruch atah Adonai Eloheinu melech haolam asher kid ’ ishanu b’mitzvotav V’ tzivanu al mitzvatyefillin. (Blagosloven da si Gospode, naš Bože, gospodaru sveta koji si nas posvetio svojim zapovestima i naložio nam da poštujemo tefilin.) I opet je, na očevo zadovoljstvo, Bento ponovio svaku reč. „Sada, stavi dve roš trake ispred ramena, tako da njihova tamnija strana bude okrenuta prema spolja i da ti leva traka dođe dovde” - otac je upro prstom u Bentov pupak i zagolicao ga. „Desna traka mora da ti dopre nešto niže - tačno do tvoje male slavine za ispuštanje vode.” „Sada se vraćamo na tefilin šel jad traku i obmotavamo je tri puta oko srednjeg prsta. Gledaj kako ja to radim? Onda je obmotaj oko ruke. Vidiš kako ona formira slovo shin oko mog srednjeg prsta? Znam da to nije lako uočiti. Šta shin označava?” Bento je odmahnuo glavom. „Shin je prvo slovo u Shaddai (Svemogući).” Bento se prisetio neobične smirenosti koju mu je donelo obavijanje kožnih traka oko glave i ruku. Osećaj omeđenosti, povezivanja, veoma mu je prijao, činilo mu se da je skoro sjedinjen sa ocem, koji je kožne trake vezao na isti način. Otac je okončao lekciju: „Bento, znam da nećeš zaboraviti nijedan od ovih koraka, ali moraš da odoliš vezivanju tefilina sve do formalne probe, neposredno pred tvoju bar micvu. A posle bar micve, stavljaćeš ga svakog jutra do kraja života, osim za?...” „Za praznike i Šabat. ” Bosnaunited
118
zdls
„Da,” Otac ga je poljubio u obraze. „Baš kao ja, i kao svaki Jevrejin.” Bento je pustio da slika oca iščezne, vratio se u sadašnjost, zagledao se u čudne male kutije i, na trenutak zažalio zbog toga što više nikada neće staviti tefilin, i nikada više doživeti taj prijatan osećaj omeđenosti i spajanja. Da li je postupio nečasno ne ispunivši želju svog oca? Zavrteo je glavom. Otac je, blažen bio, poticao iz jednog doba sputanog praznoverjem. Pogledavši ponovo u tajanstveno prepletene roš i jad trake, Bento je shvatio da je doneo ispravnu odluku. Ali šta da radi sa očevim poklonom, svojim tefilinom? Nije mogao da ga ostavi tek tako, da ga Gabrijel nađe. To bi užasno povredilo njegovog brata. Morao je da ga ponese sa sobom i kasnije odluči šta će s njim. Za sada, stavio je kutijice u torbu pored brijača i sapuna, a onda seo da napiše dugo i nežno pismo Gabrijelu. Na pola posla, shvatio je da je to ludost. Ubuduće, Gabrijelu će, kao i svima u kongregaciji, heremom biti zabranjeno da čita bilo šta što on napiše. Ne želeći da dodatno povređuje brata, pocepao je pismo i na brzinu sastavio poruku od nekoliko redova o važnim stvarima, koju je stavio na kuhinjski sto: Gabrijele - poslednje reči, avaj. Uzeo sam krevet koji mi je otac testamentom zaveštao, svoju odeću, sapun i knjige. Sve ostalo ostavljam tebi, uključujući i naš celokupan posao onako jadan kakav jeste. Znao je da će barža koja je nosila njegov krevet i knjige, računajući usputne stanice, putovati dva sata do Van den Endenove kuće. Peške je mogao da prede tu razdaljinu za pola sata, tako da je imao vremena da poslednji put prođe ulicama jevrejske četvrti u kojoj je proveo čitav život. Ostavivši torbu, uputio se, donekle smiren, u kratku šetnju, ali je ubrzo osetio potištenost, jer su ga sablasno puste ulice podsetile da su gotovo svi koje je poznavao u tom trenutku bili u sinagogi i slušali Rabi Morterino proklinjanje imena Baruh Spinoza i naređenje da ga zauvek izbegavaju. Zamišljao je kako bi izgledalo da u tu šetnju ode narednog dana: svi bi skretali pogled i gomila bi se razdvajala pred njim, kao da je leprozan. Iako se mesecima pripremao za ovaj trenutak, bio je zatečen neočekivanim bolom koji mu je prostrujao celim bićem - bolom beskućništva, izgubljenosti, saznanja da nikada više neće ponovo šetati ovim ulicama prepunim sećanja na mladost, ulicama Gabrijela i Rebeke i svih prijatelja iz detinjstva, i suseda, ulicama kojima je nekada šetao sa najdražima, od kojih više niko nije bio među živima - sa ocem i majkom, Mihaelom i Hanom, maćehom Ester, i mrtvim bratom i sestrom, Isakom i Mirijam. Prolazio je pored nanizanih malih radnji. Ove ulice su bile njegova poslednja opipljiva veza sa mrtvima. I oni i on, koračali su tuda i pogledi su im se zaustavljali na istim prizorima: Mendozina košer mesara, Manuelova pekara, Simonova tezga s haringama. Ali sada se ta veza prekida; nikada više neće gledati ništa što su i njegov otac, majka, i maćeha gledali. Usamljenost - spoznao ju je sada kao nikad ranije. Gotovo istog trena, primetio je kako mu se u umu rađa suprotna misao. „Sloboda”, šapnuo je samom sebi. „Kako je to zanimljivo! ” Nije voljno prizvao tu misao - pojavila se da bi ublažila bol usamljenosti. Kao da je njegov um time sam nastojao da povrati ravnotežu. Kako je to moguće? Je li to duboko u njemu postojala sila nezavisna od svesne volje, koja je kreirala misli, pružala zaštitu i omogućavala mu da ide dalje.
Bosnaunited
119
zdls
„Da, sloboda”, rekao je - Bento je već neko vreme imao naviku da sa sobom vodi poduže razgovore - „sloboda je protivotrov. Konačno si oslobođen jarma tradicije. Seti se kako si čeznuo i žudeo za slobodom - od molitvi, i rituala, i praznoverja. Seti se koliki deo života ti je bio okovan ritualima. Nebrojeni sati posvećeni tefilinu. Pevanje propisanih molitvi tri puta dnevno u sinagogi, i onda opet kad god piješ vodu ili jedeš jabuku, ili uzmeš neki drugi zalogaj hrane. Kad god nešto radiš u životu. Seti se beskrajnih sati nabrajanja svih grehova po abecedi i udaranja u svoje nedužne grudi, i molitvi za oproštaj.” Bento se zaustavio na mostu na Ververs kanalu i preko hladne kamene ograde zagledao u mastiljavo plavu vodu, prisećajući se svojih proučavanja religijskih komentara. Sve vreme koje mu je preostajalo posle obreda posvećivao je njihovom čitanju. Iz dana u dan, iz noći u noć, tokom nebrojenih sati, okapavao je nad rečima - nekad banalnim, nekad mudrim čitave armije teologa koji su svoje živote proveli pišući o smislu i značenju Božjih reči u svetim spisima, i o opravdanju i posledicama 613 propisanih micvi (zapovesti), koje kontrolišu svaki aspekt života Jevrejina. A onda, kad je kod Rabi Aboaba započeo proučavanje kabale, i polako se upoznavao sa tajnovitim značenjima svakog slova i grananjem brojeva pripisanih tim slovima, lekcije su postale okultne i izlazile iz okvira vere. Pa ipak, niko od njegovih učitelja rabina i nijedan drevni teolog nikada nije doveo u sumnju valjanost osnovnog teksta, niti se zapitao da li su knjige Mojsijeve zaista bile reči Božje. Kad se na času jevrejske istorije, pre više od dvanaest godina, on usudio da upita kako je Bog mogao da napiše dokument koji sadrži toliko protivrečnosti, Rabi Mortera je lagano podigao glavu, zagledao se u njega s nevericom i odgovorio, „Kako možeš ti, obično dete, ti j edini, da dovodiš u pitanje Boga kao tvorca i da pretpostavljaš da znaš nešto o Božjem beskrajnom znanju i Božjim namerama? Zar ti nije poznato da su predaju Zakona Mojsiju videle desetine, stotine hiljada ljudi, čitav narod Izraela? Da je tome prisustvovalo više svedoka nego bilo kom drugom događaju u čitavoj istoriji.” Rabinov ton je celom razredu davao do znanja da nijedan učenik nikada više ne treba da postavi tako glupo pitanje. I niko ga više nikada nije ni postavio. Niti je iko osim Benta, kako mu se činilo, uočio da je narod Izraela u celini, svojim stavom neupitnog poštovanja prema Tori, počinio greh na koji ga je Bog preko Mojsija najviše upoz.oravao: idolatriju. Svuda na svetu, Jevreji su obožavali, ne zlatne idole, već idole od hartije i mastila. Gledajući kako mali brod nestaje u sporednom kanalu, Bento je začuo korake koji su mu se žurno približavali. Podigavši pogled, ugledao je Manij a, pekarovog sina, svog debeljuškastog i malo sporoumnog ali odanog školskog druga, i prijatelja od rođenja. Po navici mu se osmehnuo i zastao da ga pozdravi. Ali Mani je, ne zaustavljajući se, i bez ikakvog znaka da ga je prepoznao, samo projurio pored njega, preko mosta, niz ulicu u pravcu očeve pekare. Bento je uzdrhtao. Dakle, herem je postao stvarnost! On je, naravno, znao da će se desiti - u to ga je uverio pogled Rabi Mortere, kao i prazne ulice i Rebekin šamar, od kojeg mu je još uvek brideo obraz. Ali Manijevo okretanje glave bacilo mu je tu stvarnost u lice. Progutao je ovu činjenicu i pomislio, Tim bolje - primor avaju me da ne činim ono što ni svojom vlastitom voljom ne bih učinio. Plašio sam se skandala, ali pošto tako žele, rado stupam na put koji mi se otvara. „Ja više nisam Jevrejin”, promrmljao je Bento i oslušnuo zvuk tih reči. Ponovio ih je više puta. Više nisam Jevrejin. Više nisam Jevrejin. Više nisam Jevrejin. Prožela ga je jeza. Život je
Bosnaunited
120
zdls
izgledao hladno i bezdušno. Ali život je bio hladan još otkako su mu umrli otac i maćeha. A od danas više nije bio Jevrejin. Možda će sada, kad je izopšten, moći da misli i piše onako kako je želeo, i možda će biti u prilici da razmenjuje misli sa neznabošcima. Nekoliko meseci pre toga, Bento se prećutno zavetovao da će živeti bogougodno u poštenju i ljubavi. Sada je kao nejevrejin mogao da živi mirnije. Jevreji su oduvek smatrali da za istinske stavove i životni plan do kojeg se dolazi razumom, a ne preko proročkih Mojsijevih spisa, nema mesta na putu ka blaženstvu. Za Benta je nipodaštavanje razuma bilo besmisleno, i zar sada, kad više nije Jevrejin, ne bi trebalo da bude u stanju da živi životom razuma? Silazeći s mosta, iznenada je pomislio, Šta sam ja? Ako nisam Jevrejin, onda šta sam? Potražio je u džepu beležnicu koju je uvek nosio sa sobom - onu istu u koju je zapisivao kad ga je Van den Enden prvi put video. Skrenuvši desno u malu ulicu, seo je uz ivicu kanala i potražio odgovor među mislima zabeleženim u poslednje dve godine. Zastajao je da ponovo pročita komentare koji su posebno jačali njegovu odlučnost. Ako se nalazi među takvima koji se ni malo ne slažu sa njegovom prirodom, čovek će jedva moći da im se prilagodi bez velike promene samoga sebe. Slobodan čovek koji među neznalicama živi trudi se koliko može da izbegne njihova dobročinstva. Slobodan čovek ne radi nikad podmuklo, nego uvek pošteno. Samo su slobodni ljudi jedni drugima istinski od koristi i vezuju se među sobom najvećom nežnošću [vezom] prijateljstva. I uopšte, svakome j e, prema najvišem pravu prirode, dopušteno da čini ono što sudi [smatra] da doprinosi njegovoj koristi. 42 Bento je sklopio beležnicu, ustao, i krenuo nazad pustim ulicama prema kući da pokup i stvari. Iznenada, začuo je preplašen glas kako ga doziva, „Baruh Spinoza. Baruh Spinoza.”
42
Spinoza, Etika. Bosnaunited
121
zdls
Poglavlje 22 BERLIN – 1922 Berlin je tog prvog dana proleća izgledao baš onako kakvim ga je Alfred i pamtio posle kratkog boravka u zimu 1919. Granitno nebo, oštri hladni vetrovi, neprekidna blaga kiša što naizgled nikad ne dopire do tla, i trgovci koji umotani u nekoliko slojeva odeće, sumorno sede u nezagrejanim radnjama. Na ulici Unter den linden nije bilo nikoga, osim vojnika koji su stražarili na svakom ćošku. Berlin je bio opasan grad: svakodnevno su se događale nasilne političke demonstracije i ubistva, kako komunista tako i socijaldemokrata. Na kraju njihovog poslednjeg susreta, pre četiri godine, na papiriću koji je Alfred najpre pocepao i bacio da bi se odmah zatim vratio i sastavio komadiće, Fridih je zapisao „Šarite bolnica, Berlin”. Prišao je stražaru i upitao ga kako da stigne do tamo. Ovaj ga je odmerio od glave do pete i odbrusio, „Glasali ste za?” Zbunjen, Alfred je uzvratio, „Šta ste rekli? ” „Za koga ste glasali?” „A to”, pribrao se. „Kazaću vam za koga ću glasati na sledećim izborima: za Adolfa Hitlera i anti-jevrejsko-boljševički program NSADP. ” „Ne znam ni za kakvog Hitlera ”, odgovorio je vojnik, ,,i nikad nisam čuo za NSDAP. Ali sviđa mi se ta platforma. Šarite, uh - ne možete je promašiti - to je najveća bolnica u Berlinu.” Pokazao je na ulicu sa svoje leve strane. „Idite tuda, samo pravo.” „Mnogo vam hvala. I, gospodine, zapamtite ime Hitler. Vrlo brzo ćete i vi glasati za njega.” Portir na glavnoj prijavnici je odmah znao ko je Fridrih Pfister. „O, da, her doktor Pfister je savetnik u ambulanti na odeljenju za nervne i mentalne poremećaje. Prođite hodnikom sa vaše desne strane, izađite u dvorište i onda pravo napred do sledeće zgrade.” Pred prijavnicom u drugoj zgradi bilo je toliko mladih i sredovečnih muškaraca, još uvek u sivim vojničkim šinjelima, da je Alfredu trebalo petnaestak minuta da se probije do šaltera gde je, ljubazno se osmehujući, konačno privukao pažnju nervozne službenice i izjavio, „Molim vas, molim vas, ja sam blizak prijatelj doktora Pfistera. Uveravam vas da će hteti da me vidi.” Ona ga je pogledala pravo u oči. Alfred je bio zgodan mladić. „Vaše ime? ” „Alfred Rozenberg.” „Čim završi pregled reći ću mu da ste ovde. ” Dvadesetak minuta kasnije, toplo se nasmešila Alfredu i dala mu znak da krene za njom do velike kancelarije. Fridrih ga je čekao u punoj lekarskoj opremi, u belom mantilu prepunih džepova iz kojih su virili baterijska lampa, olovka, oftalmoskop i drveni depresori, sa čeonim ogledalom na glavi i stetoskopom oko vrata.
Bosnaunited
122
zdls
„Alfrede, kakvo iznenađenje! Prijatno iznenađenje. Mislio sam da te više nikada neću videti. Kako si? Šta se desilo s tobom posle našeg susreta u Estoniji? Šta te dovodi u Berlin? Ili, možda živiš ovde? Kao što vidiš, malo sam nestrpljiv sa ovim budalastim zapitkivanjem jer, zapravo, nemam vremena da čujem odgovore. Klinika je pretrpana, kao i uvek, ali završavam u pola osam - jesi li slobodan tada?” „Potpuno slobodan. Ja sam, ah, samo sam u prolazu kroz Berlin. Pomislio sam kako bi bilo dobro da pokušam da te nađem”, rekao je Alfred, prekorevajući se u sebi, Zašto mu ne kažeš pravi razlog svoje posete? „Dobro, dobro. Hajde da popričamo uz večeru. Biće mi zadovoljstvo.” ,,I meni takođe.” „Naći ćemo se kod prijavnice u sedam i trideset.” Alfred je proveo popodne pešačeći po gradu i poredeći zapuštene ulice Berlina sa blistavim bulevarima Pariza. Kad bi zima postala neizdrživa, zalazio je u najtoplije prostorije nezagrejanih muzeja i tamo se zadržavao neko vreme. U sedam se vratio u bolničku čekaonicu, sada gotovo praznu. Fridrih je stigao tačno u pola osam i poveo ga do lekarske trpezarije, velike prostorije bez prozora ispunjene mirisom kiselog kupusa, gde je brojno osoblje žurno usluživalo goste u belim mantilima. „Vidiš, Alfrede, ovde ti je kao i u celoj Nemačkoj: mnogo stolova, mnogo osoblja, ali malo toga za pojesti.” Večera u bolnici, obavezno hladan obrok, koji se sastoji od tankih kriški birvursta, lebervursta, seoskog Limburger sira, hladnih kuvanih krompira i kiselog kupusa i krastavčića. Fridrih se izvinio. „Žao mi je, ovo je najbolje što mogu da ti ponudim. Nadam se da si danas već jeo nešto toplo?” Alfred je klimnuo glavom, „Kobasice u vozu. Nisu bile loše. ” „Možemo se radovati desertu. Zamolio sam kuvara za nešto posebno - često mi peče slatka iznenađenja, sin mu je jedan od mojih pacijenata. Sada”, Fridrih se, vidno iscrpljen, zavalio u stolicu i duboko uzdahnuo, „konačno možemo da se opustimo i porazgovaramo na miru. Prvo, reći ću ti nešto o tvom bratu. Eugen mi je upravo pisao i pita imam li vesti od tebe. Nas dvojica smo se viđali jedno vreme u Berlinu, ali se pre nekih šest meseci preselio u Brisel pošto je dobio dobro mesto u jednoj belgijskoj banci. I dalje je u remisiji sa svojom tuberkulozom.” „O, ne”, jauknuo je Alfred. „Nemoj tako? Remisija je dobra vest.” „Da, naravno. Moja reakcija se odnosila na ‘Brisel’. Da sam samo znao. Upravo sam proveo ceo dan tamo.” „Ali kako si mogao da znaš? Cela Nemačka je ispremetana. Eugen mi piše da nema predstavu o tome gde živiš. Niti kako. Sve što sam mogao da mu kažem na osnovu našeg susreta u Revalu, bilo je da si se nadao da ćeš dospeti do Nemačke. Ako želiš, biću posrednik i tebi ću dati njegovu, a njemu tvoju adresu.” „Da, hteo bih da mu pišem.” „Doneću ti adresu posle večere - u sobi mi je. A šta si radio u Briselu? „Želiš da čuješ dužu ili kraću verziju?” „Dužu. Imam dovoljno vremena.”
Bosnaunited
123
zdls
„Ali sigurno si umoran. Zar nisi celog dana slušao ljude? Kad si počeo jutros?” „Radim od sedam. Međutim, razgovarati sa pacijentima nije isto što i razgovarati s tobom. Ti i Eugen ste sve što mi je ostalo od života u Estonij i - bi o sam jedinac, i možda se sećaš, otac mi je umro neposredno pre našeg poslednjeg susreta. A majka pre dve godine. Ja držim do prošlosti - verovatno u nekoj iracionalnoj meri. I duboko žalim što smo se poslednji put rastali pod onako neprijatanim okolnostim a - samo zbog moje nepromišljenosti. Dakle, molim te, da čujem dužu verziju. ” Alfred je spremno počeo da priča o svom životu u protekle tri godine. U stvari, bilo je to više od spremnosti: dok je govorio, obuzimala ga je neka toplina, prijatnost koja je proisticala iz činjenice da j e o vlastitom životu pričao nekome ko je to istinski hteo da sluša. Pričao je o svom bekstvu iz Revala poslednjim vozom za Berlin, o vožnji stočnim vagonom do Minhena, o slučajnom susretu sa Ditrihom Ekartom, svom poslu novinara i urednika, pristupanju NSDAP, o strastvenom odnosu sa Hitlerom. Pričao je o glavnim postignućima pisanju knjige Trag Jevreja kroz mene vremena, prošlogodišnjem objavljivanju Protokola sionskih mudraca. Protokoli sionskih mudraca su privukli Fridrihovu pažnju. Pre samo nekoliko nedelja, čuo je za taj spis na predavanju o večitoj ljudskoj potrebi za žrtvenim jagnjetom, koje je jedan ugledni istoričar držao u Berlinskom psihoanalitičkom društvu. Saznao je da su Protokoli sionskih mud raca poznati kao zbirka govora održanih 1897. na Prvom cionističkom kongresu u Bazelu, kojima se razotkriva navodna međunarodna jevrejska zavera usmerena na podrivanje hrišćanskih institucija, izazivanje Ruske revolucije i utiranje puta za jevrejsku dominaciju svetom. Predavač na psihoanalitičkoj konferenciji je pomenuo i da su ih neke beskrupulozne minhenske novine nedavno u celini ponovo objavile, uprkos činjenici da je više vodećih naučnih institucija ubedljivo dokazalo da su Protokoli čist falsifikat. Da li je Alfred znao da je to falsifikat? zapitao se Fridrih u čudu. Da li bi ih objavio bez obzira na to? No, nije progovorio ni reč. U intenzivnoj ličnoj psihoanalizi tokom poslednje tri godine, naučio je kako da sluša i razume, ali i da razmisli pre nego što nešto kaže. „Ekartovo zdravlje se pogoršava”, nastavio je Alfred, prelazeći na svoje planove. „To me brine jer bio je odličan mentor, ali u isto vreme znam i da će mi njegov odlazak u penziju otvoriti put i omogućiti da postanem glavni urednik novina Nacionalsocijalističke partije, Felkišer beobahter. Sam Hitler mi je rekao da sam nesumnjivo najbolji kandidat. Novine ubrzano rastu i uskoro će postati dnevne. Ali ono čemu se najviše nadam jeste da će mi mesto urednika, zajedno s činjenicom da sam blizak sa Hitlerom, na kraju i u partiji doneti neku važnu ulogu.” Alfred je okončao svoju, priču saopštavajući veliku tajnu: „Trenutno radim na vrlo važnoj knjizi čiji će naslov biti Mit dvadesetog veka. Nadam se da će svakoj mislećoj osobi ta knjiga ukazati na dimenzije jevrejske opasnosti po Zapadnu civilizaciju. Trebaće mi mnogo godina da je napišem, ali očekujem da to bude nastavak velikog dela Hjustona Stjuarta Čemberlena, Osnove devetnaestog veka. Eto, to bi bila moja priča, do 1923.” „Alfrede, zadivljujuće je šta si sve postigao za ovako kratko vreme. Ali nisi završio. Vratimo se u sadašnjost. Šta je sa Briselom?”
Bosnaunited
124
zdls
„Ah, da. Ispričao sam svašta, samo ne ono što te je interesovalo! ” Alfred je potom detaljno opisao svoje putovanje u Pariz, Belgiju i Holandiju. Iz nekog nedokučivog razloga, izbegao je da uopšte pome ne posetu Spinozinom muzeju u Rejnsburgu. „To su vrlo bogate tri godine, Alfrede! Sigurno si ponosan na svoja postignuća. Počastvovan sam tvojim poverenjem. Slutim da, verovatno, ni sa kirn do sada n isi razgovarao o ovome, posebno o svojim težnj ama. Je l’ tako?” „Da. Potpuno si u pravu.. Nisam govorio o tako intimnim stvarima od našeg poslednjeg susreta. Ima nešto kod tebe, Fridrih, što me ohrabruje da se otvorim. ” Alfred je bio na ivici da kaže Fridrihu da želi da promeni neke važne stvari u sebi, kad se pojavio kuvar sa izdašnim porcijama tople Linzer torte. „Sveže ispečena za vas i vašeg gosta, dr Pfister.” „Vrlo ste ljubazni, her Štajner. A šta je s vašim sinom Hansom? Kako je ove nedelje? ” „Danju je bolje, ali i dalje ima užasne noćne more. Skoro svake noći ga čujem kako vrišti. Njegove noćne more postale su i moje. ” „Noćne more su uobičaj ene za njegovo stanje. Budite strpljivi - proći će one, her Štajner. Uvek prođu.” „Šta je s njegovim sinom?” upitao je Alfred kad se kuvar udaljio. „Ne mogu da ti pričam ni o jednom pojedinačnom pacijentu, Alfrede - lekarsko načelo poverljivosti. Ali jedno mogu da ti kažem: sećaš li se onih ljudi koje si video u čekaonici? Svi oni, svi do jednog, pate od iste stvari - sindroma ratne neuroze. I tako je u svim čekaonicama za nervna oboljenja, u svakoj bolnici u Nemačkoj. Strašne su njihove patnje: razdražljivi su, nesposobni da se koncetrišu, muče ih užasni napadi anksioznosti i depresije. Neprekidno iznova preživljavaju svoju traumu. Danju im u svest prodiru zastrašujuće slike. A noću, u košmarima, vide svoje saborce raskomadane, i vlastitu smrt kako im se približava. Iako se smatraju srećnim što su je izbegli, svi pate od krivice preživelih - krivice što su oni preživeli a toliki drugi stradali. Razmišljaju šta je trebalo da urade da bi spasili svoje pale drugove, i kako su i sami mogli da umru. Umesto da budu ponosni, mnogi se osećaju kao kukavice. To je ogroman problem, Alfrede. Govorim o celoj jednoj generaciji Nemaca koja pati. A, naravno, tu je i bol porodica. Izgubili smo tri miliona ljudi u ratu, i gotovo svaka porodica u Nemačkoj ostala je bez sina ili oca.” „I sve je to”, Alfred je spremno dodao, „verovatno još više pogoršano tragedijom satanskog Versajskog ugovora, koji je sve njihove patnje učinio besmislenim. ” Fridrih je primetio kako je Alfred vesto vratio razgovor na svoj teren, politiku, ali je to prenebregao. „Zanimljiva spekulacija, Alfrede. Da bismo se time pozabavili, trebalo bi da znamo šta se događa u čekaonicama pariskih i londonskih vojnih bolnica. Ti možda imaš sjajnu priliku da istražiš taj problem za svoje novine i, da budem iskren, voleo bih da pišeš o tome. Pomogao bi nam svaki publicitet koji bismo dobili. Nemačka treba ovo da shvati ozbiljnije. Treba nam više sredstava.” „Imaš moju reč. Čim se vratim napisaću priču o tome. ” Dok su lagano uživali u Linzer torti, Alfred je upitao Fridriha, „Znači, sad si završio obuku?” „Da, veći deo formalne obuke. Ali psihijatrija je čudno polje jer, za razliku od svih drugih oblasti medicine, s njom nikada zaista ne završavaš. Tu si ti najvažniji instrument, Bosnaunited
125
zdls
sam ti, a rad na samorazumevanju je beskonačan. Ja još uvek učim. Ako primetiš bilo šta što bi moglo da mi pomogne da saznam nešto više o sebi, molim te da se ne ustručavaš da mi ukažeš na to.” „Ne mogu to ni da zamislim. Šta bih ja mogao da primetim. Šta da kažem?” „Bilo šta što uočiš. Možda me uhvatiš kako te čudno gledam, ili te prekidam dok govoriš, ili koristim neku neadekvatnu reč. Možda ću te pogrešno razumeti ili ti postaviti neumesna ili nezgodna pitanja... bilo šta. Stvarno to mislim, Alfrede. Voleo bih da čujem.” Alfred, prilično uzdrman, nij e progovarao. Opet se to dogodilo. Još jednom je ušao u Fridrihov čudan svet, sa potpuno drugačijim pravilima razgovora - svet kakav nigde drugde nije susreo. „Dakle”, nastavio je Fridrih, „rekao si da si bio u Amsterdamu i da moraš da se vratiš u Minhen. Ali Berlin nije baš usput. ” Alfred je posegnuo u džep od kaputa i izvukao Spinozin Teološko- politički traktat. „Dugo putovanje vozom bilo je savršena prilika za čitanje. ” Podigao je knjigu i pokazao Fridrihu. „Završio sam je u vozu. Bio si u pravu kad si mi je predložio. ” „Zadivljen sam, Alfrede. Ti zaista jesi vrlo posvećen učenik. Nema mnogo takvih. Osim profesionalnih filozofa, malo je onih koji Spinozu čitaju i posle završetka studija. Pomislio bih da si do sada, sa svojom novom profesijom i uz sve te burne događaje u Evropi, zabora vio na starog Benedikta. Reci mi šta misliš o toj knjzi?” „Lucidna, hrabra, inteligentna. To je razarajuća kritika judaizma i hrišćanstva - ili, kako bi rekao moj prijatelj Hitler, ‘cele te religijske podvale’. Ipak, ne slažem se sa Spinozinim političkim gledištima. Nema sumnje da su naivna njegova zalaganja za demokratiju i individualnu slobodu. Pogledaj samo gde su nas te ideje dovele u slučaju Nemačke danas. Čini se da on zastupa američki sistem, a svi znamo kuda ide Amerika - takva mešavina rasa je katasrofa za jednu zemlju.” Alfred je zastao, i obojica su uzeli poslednji zalogaj Linzer torte, pravog luksuza u ta gladna vremena. „Ali reci mi nešto više o Etici”, nastavio je. „Ta knjiga je Geteu donela toliko smirenja i jasnih uvida, godinu dana ju je nosio u džepu. Sećaš li se da si ponudio da mi budeš vodič i pomogneš mi da shvatim kako da je čitam? ” „Sećam se, i ta ponuda i dalje stoji. Nadam se samo da sam još uvek u stanju, jer mi je um pretrpan raznim važnim i nevažnim stvarima u vezi sa mojom profesijom. Nisam razmišljao o Spinozi od našeg poslednjeg susreta. Odakle da počnem?” Fridrih je sklopio oči. „Vraćam se nazad u univerzitetske dane i slušam predavanja svog profesora filozofije. Sećam se da je rekao kako je Spinoza bio izuzetno značajna figura u istoriji ljudske misli. Usamljenik koga su Jevreji prognali, čije su knjige hrišćani zabranili, i koji je promenio svet. Tvrdio je da je Spinoza začetnik modernog doba, da su prosvetiteljstvo i uspon prirodnih nauka počeli s njim. Neki ga smatraju i prvim zapadnjakom koji je živeo otvoreno ne pripadajući nijednoj religiji. Sećam se kako je i vaš otac javno prezirao crkvu. Eugen mi je pričao da je odbijao da kroči u nju, čak i za Uskrs ili Božić. Je li to istina? ” Pogledao je Alfreda u oči, a ovaj je potvrdio, „Tako je ”. „Dakle, vaš otac je na neki način bio istinski sledbenik Spinoze. Pre Spinoze, tako otvoreno protivljenje religiji bilo je nezamislivo. I ti si pomenuo njegovu ulogu u usponu demokratije u Americi. Američka
Bosnaunited
126
zdls
Deklaracija o nezavisnosti je inspirisana učenjem britanskog filozofa Džona Loka, a on je pak bio inspirisan Spinozom. Da vidimo. Šta još tu ima? Aha, sećam se da je moj profesor filozofije naročito isticao Spinozino insistiranje na imanenciji. Znaš li na šta mislim? ” Nesiguran, Alfred je upitno raširio ruke. „To je suprotnost ‘transcedericiji’. Odnosi se na ideju da je ovozemaljski život jedino što postoji, da je sve vođeno zakonima prirode i da je Bog potpuni ekvivalent Prirode. Spinozino poricanje bilo kakvog života posle smrti bilo je od presudnog značaja za filozofiju koja je sledila, jer je to značilo da celokupna etika, sva pravila o svrsi života i ponašanju moraju da počnu od ovog sveta i ovog postojanja.” Fridrih je zastao. „To je sve čega se sećam... A, da, ima još jedna stvar. Moj profesor je tvrdio da je Spinoza bio najinteligentniji čovek koji je ikada hodao zemljom. ” „Jasna mi je ta tvrdnja. Bilo da se čovek slaže s njim ili ne, on je jednostavno brilijantan. Siguran sam da su to uočili i Gete i Hegel, i svi naši veliki mislioci.” Pa ipak, kako je moguće da takve misli potiču od jednog Jevrejina? Alfred je pomislio da doda, ali se uzdržao. Verovatno su se obojica trudili da izbegnu stvari koje bi mogle da ih odvedu do onako oštrih reči kao prilikom poslednjeg susreta. „Pa, Alfrede, imaš li još uvek onaj svoj primerak Etike? ” Kuvar je prišao stolu i poslužio im čaj. „Mi vas zadržavamo?”, upitao je Fridrih nakon što se osvrnuo i shvatio da su Alfred i on jedini preostali gosti. „Ne, ne, dr Pfister. Ima puno posla. Biću ovde još satima.” Pošto se kuvar udaljio, Alfred je odgovorio, „Još imam svoj primerak Etike, ali je godinama nisam otvorio.” Fridrih je dunuo u čaj, srknuo gutljaj i rekao, „Mislim da je došlo vreme da počneš da je čitaš. Teška je to materija. Ja sam pohađao jednogodišnji kurs o njoj i često smo na nastavi po čitav čas raspravljali o samo jednoj stranici. Savetujem ti da ideš polako. Neopisivo je bogata i bavi se gotovo svim važnim pitanjima filozofije - vrlinom, slobodom i determinizmom, prirodom Boga, dobrom i zlom, ličnim identitetom, odnosom tela i duha. Možda samo Platonova Država ima tako širok opseg tema. ” Fridrih se ponovo osvrnuo na praznu trpezariju. „Uprkos her Štajnerovim ljubaznim razuveravanjima, bojim se da ga ipak zadržavamo. Hajdemo do moje sobe, mogao bih da prelistam beleške o Spinozi i malo osvežim sećanje, a treba i da ti dam Eugenovu adresu.” Fridrihova soba u lekarskoj spavaonici delovala je spartanski, bili su tu samo polica za knjige, radni sto, stolica i uredno namešten krevet. Ponudivši Alfredu stolicu, Fridrih mu je pružio svoj primerak Etike, a on seo na krevet i počeo da prelistava stare beleške. Desetak minuta kasnije, započeo je rečima: „Dakle, evo nekoliko uopštenih komentara. Prvo - i najvažnije - ne dozvoli da te obeshrabri njegov geometrijski stil. Ne verujem da je ikada postojao čitalac kojem je prijao taj stil. Podseća na Euklida, sa preciznim definicijama, aksiomima, sudovima, dokazima i konsekvencama. Đavolski je teško za čitanje i niko nema objašnjenje zašto je izabrao da piše baš tako. Sećam se da si mi pričao kako si u više navrata odustajao, jer ti je izgledalo neprobojno, a ja sam te bodrio da istraješ. Moj profesor je govorio da Spinoza verovatno nije razmišljao na taj način, već ga je naprosto smatrao Bosnaunited
127
zdls
vrhunskim pedagoškim instrumentom. Možda mu je izgledalo najprirodnije da tako predstavi svoju osnovnu ideju da ništa nije slučajno, da je sve u Prirodi uređeno, da se može razumeti, i da u osnovi svega leže određeni uzroci koji stvari neminovno čine onakvim kakve jesu. Ili je možda želeo sve da podredi logici, potpuno isključi sebe i pusti da logika brani njegove zaključke, umesto da priziva u pomoć retoriku ili autoritet, ili da dozvoli da se o njima unapred sudi na osnovu njegovog jevrejsko g porekla. Želeo je da se o tom delu sudi onako kako se sudi o matematičkom tekstu - čistom logikom njegovog metoda.” Fridrih je uzeo knjigu od Alfreda i počeo da je prelistava. „Podeljena je u pet odeljaka ”, naglasio je. ‘O Bogu’, ‘O Prirodi i poreklu duha ’, ‘O poreklu i prirodi afekata’, ‘O ljudskome ropstvu, ili o snazi afekata ’, ‘O moći razuma, ili o ljudskoj slobodi ’. Četvrti odeljak ‘O ljudskome ropstvu’, je ono što me najviše interesuje, jer je najvažniji za oblast kojom se ja bavim. Malopre sam ti rekao da nisam razmišljao o njemu od našeg poslednjeg susreta, ali sada, dok razgovaramo, shvatam da nije baš tako. Vrlo često, dok čitam ili slušam psihijatrijska predavanja, ili razgovaram sa pacijentima, razmišljam o Spinozinom, u velikoj meri nepriznatom uticaju na moju oblast psihijatrije. I peti deo ‘O moći razuma ili o ljudskoj slobodi’ takođe je važan za moj posao, a trebalo bi i tebi da bude interesantan. Mislim da je taj deo Geteu najviše koristio.” „Nekoliko stvari u vezi sa prva dva dela... ” Fridrih je bacio pogled na sat. „To su za mene najteži i najnejasniji odeljci i nikada nisam uspeo da shvatim sve pojmove. Osnovno je da je sve u univerzumu jedna jedinstvena večna supstancija, Priroda ili Bog. A ne zaboravi da on ta dva termina koristi kao sinonime.” „Pominje Boga na svakoj stranici?” upitao je Alfred. „Mislio sam da nije bio vernik. ” „Oko toga ima puno neslaganja. Mnogi ga smatraju panteistom. Moj profesor je više voleo da ga zove neiskrenim ateistom, koji učestalo ponavlja termin Bog kako bi čitaoce u sedamnaestom veku ohrabrio da nastave sa čitanjem. Ali i izbegao da zajedno sa svojim knjigama završi na lomači. U svakom slučaju, Spinoza ne koristi pojam ‘Bog’ u uobičajenom smislu. On se suprotstavlj a naivnosti tvrdnje da su ljudi stvoreni po Božjem liku. Negde, mislim u svojim pismima, kaže da bi trouglovi, kad bi mogli da misle, smislili trouglastog boga. I da su sve antropomorfne verzije Boga samo praznoverne izmišljotine. Za Spinozu, Priroda i Bog su sinonimi; moglo bi se reći da on naturalizuje Boga. ” „Još nisam čuo ništa o etici.” „Moraš da sačekaš do četvrtog i petog odeljka. Prvo, on tvrdi da živimo u jednom determinisanom svetu prepunom prepreka našem blagostanju. Sve što se dešava posledica je nepromenljivih zakona prirode i mi smo, kao njen deo, podvrgnuti tim determinišućim zakonima. Uz to, priroda je beskrajno složena. Kako bi on rekao, neograničen je broj modusa odnosno atributa, a mi ljudi, možemo da razumemo samo dva od njih, mišljenje i materiju.” Alfred je postavio još nekoliko pitanja u vezi sa Etikom, ali je Fridrih zapazio da se on zapravo napreže da održi razgovor. Pažljivo birajući pravi trenutak, usudio se da primeti „Alfrede, zadovoljstvo mi je da se prisećam Spinoze i razgovaram s tobom o njemu. Ali voleo bih da budem siguran da nisam nešto propustio. Kao terapeut, naučio sam da obraćam pažnju na slutnje koje mi prolaze kroz svest, a u vezi s tobom imam jednu slutnju. ” Alfred je podigao obrve. Iščekivao je. „Slutim da nisi došao samo zato da razgovaramo o Spinozi, da imaš još neki razlog. ”
Bosnaunited
128
zdls
Ka ži mu istinu, govorio je Alfred sebi. Pričaj mu o svojoj teskobi. O nesposobnosti da zaspiš. O tome da nisi voljen. O tome kako si uvek autsajder, odvojen od svega, nikad deo nečega. Umesto svega toga, rekao je, „Ne, bilo je sjajno videti te, razgovarati s tobom, naučiti više o Spinozi - uostalom, koliko često čovek može da naiđe na nekoga ko će ga podučavati o Spinozi. Osim toga, imam i dobru priču za novine. Ako bi mogao da mi daš neke medicinske članke o ratnoj neurozi, napisao bih priču već u vozu, na putu do Minhena, i objavio je u izdanju za sledeću nedelju. Poslao bih ti taj primerak.” Fridrih je otišao do radnog stola i pregledao nekoliko časopisa. „Evo, ovde u Časopisu za nervne bolesti ima jedan dobar osvrt. Ponesi taj primerak i vrati mi ga poštom kad završiš. A evo i Eugenove adrese.” Dok je Alfred lagano, pomalo nevoljno ustajao, Fridrih je rešio da pokuša još nešto - još jedan metod koji je naučio od svog analitičara, i koji je često primenjivao sa pacijentima. Retko kada bi zakazao. „Sačekaj malo, Alfrede. Imam samo još jedno pitanje. Hajde da vidimo da li možeš nešto da zamisliš. Zatvori oči i zamisli da ovog trenutka odlaziš. Da se udaljavaš od našeg razgovora i sediš u vozu na svom dugom putovanju za Minhen. Reci mi kad to zamisliš.”‘ Alfred je zatvorio oči i ubrzo potvrdio da je spreman. „Evo šta bih sad želeo da uradiš. Vrati se na naš večerašnji razgovor i postavi sebi sledeća pitanja: Da li žalim zbog bilo čega u vezi sa razgovorom sa Fridrihom? Da li je bilo važnih pitanja koja nisam postavio?” Alfred je zatvorenih očiju, posle dugog ćutanja blago klimnuo glavom. „Pa, ima jedna stvar....”
Bosnaunited
129
zdls
Poglavlje 23 AMSTERDAM - 27 JULI 1656 Začuvši svoje ime, Bento se okrenuo i ugledao izbezumljenog, uplakanog Franka, koji se smesta bacio na kolena i sagnuo glavu dodirnuvši čelom pločnik. „Franko? Otkud ti ovde? I šta radiš tu na zemlji?” „Morao sam da te vidim, da te upozorim, da te preklinjem za oproštaj. Molim te, oprosti mi. Molim te, dozvoli mi da ti objasnim.” „Ustani, Franko. Biće opasno za tebe ako vide da razgovaraš sa mnom. Pošao sam kući. Prati me na određenom rastojanju, a onda samo uđi bez kucanja. Ali vodi računa da te niko ne vidi.” Nešto kasnije, u Bentovoj sobi, Franko je nastavio drhtavim glasom, „Upravo dolazi m iz sinagoge. Rabini su te prokleli. Žestoko - bili su nemilosrdni. Sve sam razumeo, jer su prevodili na portugalski - nisam ni slutio da bi mogli da budu tako okrutni. Naredili su da niko ne sme da razgovara s tobom niti da te pogleda niti... ” „Zato sam i rekao da nije dobro da te vide sa mnom. ” „Ti već znaš? Kako? Dolazim pravo iz sinagoge. Istrčao sam odmah posle službe.” „Znao sam da se to sprema. Bilo je suđeno.” „Ali ti si dobar čovek. Pristao si da mi pomogneš. I pomogao si mi. A šta su ti oni uradili? Za sve sam ja kriv.” Franko je ponovo pao na kolena, uzeo Bentovu ruku i prislonio je sebi na čelo. „To j e raspeće, a ja sam Juda. Izdao sam te.” Bento je izvukao ruku i na trenutak je spustio na Frankovu glavu. „Molim te, ustani Hoću da ti kažem neke stvari. Pre svega, moraš znati da nisi ti kriv. Samo su tražili izgovor.” „Ne, ima nešto što ne znaš. Došlo je vreme: moram da priznam. Mi smo te izdali, Jakob i j a. Otišli smo kod starešina i Jakob im je ispričao sve što si nam rekao. A ja nisam učinio ništa da ga sprečim. Samo sam stajao tamo i klimao glavom dok je on govorio. I svaki put kad bih klimnuo, zakivao sam novi klin u tvoje raspeće. Ali morao sam. Nisam imao izbora... Veruj mi, nisam imao izbora. ” „Uvek postoji izbor, Franko. ” „To dobro zvuči ali nije istina. Stvarni život je mnogo složeniji.” Iznenađen, Bento se zagledao u Franka. Bio je to neki drugačiji Franko. „Zašto misliš da nije istina?” „Šta ako si suočen sa samo dve mogućnosti, obe pogub..... „Pogubne?” Franko je izbegavao Bentov pogled. „Je l ’ ti znači nešto ime Duarte Rodrigeš?”
Bosnaunited
130
zdls
Bento je potvrdno klimnuo glavom. „Čovek koji je pokušao da pokrade moju porodicu. Njemu nije bila potrebna rabinova objava da bi me mrzeo. ” „On je moj ujak. ” „Da, znam to Franko. Rabi Mortera mi je juče rekao.” „Je l’ ti rekao i da mi je ujak ponudio dve mogućnosti? Da me izbavi iz Portugala ako pristanem da te izdam, i da onda, kad do kraja ispunim svoj deo pogodbe, odmah pošalje brod i izvuče odande moju majku i sestru, i Jakob ovu majku, moju tetku. One se kriju i u velikoj su opasnosti od inkvizicije. Da sam odbio, on bi ih ostavio u Portugalu.” „Shvatam. Napravio si dobar izbor. Spasao si svoju porodicu. ” „Čak i da je tako, to ne može da izbriše moj stid. Čim mi prodica bude na sigurnom otići ću ponovo kod starešina i priznaću da smo te mi podsticali da govoriš sve ono što si govorio.” „Ne, Franko, ne čini to. Za mene je sada najbolje da ćutiš. ” „Da ćutim?” „Tako je najbolje za mene, za sve nas. ” „Zašto je najbolje? Mi te jesmo naveli da govoriš sve ono.” „Ali to nije istina. Sve što sam rekao, rekao sam slobodnom voljom.” „Ne, samo si milostiv prema meni, hoćeš da ublažiš moj bol. Ali ja i dalje ostajem kriv. Sve je to bila gluma, sve je bilo planirano. Počinio sam greh. Obmanuo sam te. Naneo sam ti veliko zlo.” „Nisi me obmanuo, Franko. Znao sam da ćeš svedočiti protiv mene. Namerno sam govorio prenaglašeno. Želeo sam da svedočiš. Ja sam kriv za obmanu.” „Ti? ” „Da, ja sam tebe iskoristio. Da bude još gore, uradio sam to iako sam imao utisak da ti i ja možda slično razmišljamo.” „Nisi se prevario. Ali to što slično razmišljamo samo povećava moju krivicu. Ćutao sam dok je Jakob prepričavao tvoja gledišta starešinama, a trebalo je da vičem na sav glas, ‘Ja se slažem sa Baruhom Spinozom. Mislim isto što i on. ’” „Da si to uradio, nastao bi pakao. Ujak bi ti se osvetio, porodica bi ti bila ugrožena, a ja bih svejedno bio ekskomuniciran i starešine bi zajedno sa mnom prognale i tebe. ” „Baruh Spinoza... “ „Molim te - od sada me zovi Bento. Nema više Baruha Spinoze.” ,,U redu, Bento. Ti si velika zagonetka Bento Spinoza. Ništa od onoga što se danas desilo nema smisla. I sad mi odgovori još na ovo prosto pitanje: ako si hteo da prekineš sa ovom zajednicom, zašto je nisi jednostavno napustio svojom voljom? Zašto si navuk ao na sebe takvu nemilost i nesreću? Što se nisi samo odselio? Otišao negde drugde?” „Gde? Da li ti ličim na Holanđanina? Jevrejin ne može tek tako da nestane. A ne zaboravi i mog brata i sestru. Zamisli samo kako bi bilo teško napustiti ih i onda svakoga dana iznova odlučivati da ostaneš daleko od njih. Bolje je ovako. Bolje i za moju porodicu. Sada ni oni neće morati neprestano da odlučuju da ne razgovaraju sa svojim bratom. Rabinski herem je odlučio umesto mene i umesto njih, jednom za svagda.” „Time kažeš da je bolje sopstvenu sudbinu prepustiti drugima. Da je bolje ne odlučiti sam nego primorati druge da odluče umesto tebe? Zar nisi maločas rekao da uvek postoji izbor?” Bosnaunited
131
zdls
Bento se trgnuo i ponovo pogledao ovog drugačijeg Franka, promišljenog, otvorenog, bez traga stidljivosti, nesigurnosti, suštu suprotnost Franku iz njihovih prethodnih susreta. „Mnogo je istine u tome što kažeš. Otkud to da razmišljaš tako?” „Moj otac, onaj koga je inkvizicija spalila na lomači, bio je mudar čovek. Pre nego što je primoran da se preobrati, bio je glavni rabin i savetnik u našoj zajednici. Čak i nakon što smo svi postali hrišćani, seljani su mu i dalje dolazili da razgovaraju s njim o ozbiljnim životnim problemima. Često sam sedeo uz njega i tako naučio mnogo o krivici i sramoti, i o izboru i kajanju. ” „Ti, sin mudrog rabina? Dakle, kad si dolazio kod mene s Jakobom, prikrivao si svoje znanje i istinske misli. Dok sam govorio o rečima Tore, pretvarao si se da ih ne znaš. ” Franko je pognuo glavu i potvrdio. „Priznao sam ti da sam igrao lažnu ulogu. Ali, kad je reč o jevrejskim pitanjima, uistinu jesam neznalica. U svojoj mudrosti i ljubavi prema meni, otac nije želeo da učim o našoj tradiciji. Da bismo preživeli, morali smo da budemo hrišćani. Namerno me nije naučio hebrejski, niti bilo šta o jevrejskim običajima jer su lukavi inkvizitori vrlo vešto uočavali i najmanji trag jevrejstva.” ,,A oni tvoji žestoki izlivi o ludilu religija? Je li i to bila gluma? ” „Ni najmanje. Jakobov plan jeste bio da ja izrazim veliku sumnju u religije ne bih li te time naveo da razvežeš jezik. Ali to mi nije bilo teško - nema glumca koji je ikada dobio lakšu ulogu. U stvari, Bento, bilo je veliko olakšanje izgovoriti naglas te reči. Ranije sam uvek skrivao svoja osećanja. Što su me više primoravali da učim hrišćansku dogmu i priče o čudima, to sam više shvatao kako su i hrišćanska i jevrejska vera zasnovane na detinjastim maštarijama o natprirodnom. Ali ocu to nikad nisam bio u stanju da kažem. Nisam mogao toliko da ga povredim. A onda je on ubijen zato što je skrivao stranice Tore za koju je verovao da sadrži Božju reč. I ja sam opet morao da ćutim. Zato je slušati tvoje reči bilo toliko oslobađajuće da sam izgubio svest o obmani, i pored toga što je moj iskreni razgovor s tobom, sam po sebi, bio u službi obmane. Komplikovan paradoks.” „Potpuno te razumem. Dok smo razgovarali i ja sam osećao olakšanje što konačno saopštavam svoja istinska uverenja. Nije moglo da me odvrati ni to što sam znao da u najmanju ruku užasavam Jakoba. Upravo suprotno - priznajem da sam prilično uživao u tome što ga užasavam, premda sam bio svestan da će uslediti mračne posledice.” Obojica su zaćutali. Mučno osećanje potpune izolacije koje je Bento imao nakon što je Mani, pekarov sin, okrenuo glavu od njega, počelo je da bledi. Ovaj susret, ovaj trenutak iskrenosti sa Frankom dirnuo ga je i ispunio toplinom. Koliko god za tim žudeo, nije se dugo prepuštao ovim osećanjima, nego bi se prebacio u ulogu posmatrača i ispitivao svoj um, posebno tu blagost koja ga je obuzimala. Čak ni jasna svest o njenoj prolaznosti nije umanjivala prijatnost. Ah, prijateljstvo! Dakle, ovo je taj lepak što ljude drži zajedno - ova toplina, ovo stanje duha koje rasteruje usamljenost. Uz toliko sumnji i toliko strahova, doživeo je tako malo, i jedva da je ikada iskusio istinsko prijateljstvo. Franko je opazio Bentovu spakovanu torbu i prekinuo tišinu. „Odlaziš danas? ” Bento je potvrdio. „Kuda? Šta ćeš da radiš? Od čega češ živeti?” „Nadajmo se da je preda mnom neometan život u kontemplaciji. Prošle godine sam se obučio kod ovdašnjeg majstora da pravim sočiva za naočare i, što mi je još zanimljivije, za
Bosnaunited
132
zdls
optičke instrumente, poput teleskopa i mikroskopa. Moje potrebe su skromne i ne bi trebalo da imam problema sa izdržavanjem.” „Ostaćeš ovde, u Amsterdamu?” ,,U prvo vreme. Biću u kući Franciskusa van den Endena, koji vodi Akademiju blizu Singela. Kasnije bih mogao da se preselim u neko manje mesto, gde ću u miru nastaviti svoja proučavanja.” „Bićeš potpuno sam? Pretpostavljam da će žig progonstva udaljavati ljude od tebe?” „Sasvim suprotno, biće lakše živeti među nejevrejima kao prognani Jevrejin. I verovatno još lakše kao zauvek prognani, a ne Jevrejin odmetnik koji samo privremeno želi društvo hrišćana.” „Znači, to je još jedan razlog što pozdravljaš herem? ” „Da, priznajem to, a i još nešto: na kraju krajeva, pošto nameravam da pišem, možda će svet pre čitati dela jednog prognanog Jevrejina, nego pripadnika jevrejske zajednice. ” „Jesi li siguran?” „To je puko nagađanje, ali već sam se povezao sa nekoliko kolega koji razmišljaju slično meni i oni me podstiču da pišem. ” „Oni su hrišćani?” „Da, ali sasvim drugačiji tip hrišćana od fanatičnih iberijskih katolika koje ti znaš. Oni ne veruju u čudo vaskrsenja, ili ispijanja krvi Isusove tokom mise, niti u spaljivanje onih koji misle drugačije. Ovo su slobodoumni hrišćani koji sebe nazivaju kolegijantima i samostalno misle, bez propovednika ili crkava. ” „Imaš li nameru da se preobratiš i budeš jedan od njih?” „Nikada. Nameravam da živim bogougodnim životom bez uticaja bilo koje religije. Verujem da nas sve religije - katolicizam, protestantizam, islam, kao i judaizam - samo ometaju u sagledavanju osnovnih religijskih istina. Nadam se svetu bez religija, svetu sa jednom univerzalnom religijom u kojoj svaki čovek koristi sopstveni razum kako bi spoznao i poštovao Boga.” „Znači li to da priželjkuješ kraj judaizma? ” „Priželjkujem kraj svih t radicija koje ograničavaju čovekovo pravo da samostalno misli.” Franko je ćutao nekoliko trenutaka. „Bento, ideš u krajnost, to zastrašuje. Oduzima mi dah i sama pomisao da, nakon što je opstala hiljadama godina, naša tradicija treba da nestane.” „Stvari moramo negovati zato što su istinite, ne zato što dugo traju. Insistiranjem na tome da napuštanje tradicije znači nepoštovanje sv ih nekadašnjih vernika, stara verovanja nas zapravo drže u zamci. I ako je neki od naših predaka mučenički postradao, onda smo još čvršće zarobljeni u toj zamci, jer osećamo da smo iz poštovanja prema njegovom stradanju, dužni da ovekovečimo verovanja mučenika, čak i kada znamo da su počivala na greškama i praznoverju. Zar nisi i sam nagovestio da zbog mučenčke smrti svog oca osećaš nešto slično?” „Jesam - da ću učiniti njegov život besmislenim ako negiram upravo ono za šta je umro.”
Bosnaunited
133
zdls
„Ali zar ne bi isto tako bilo besmisleno ako bi ovaj, jedini život koji imaš, posvetio pogrešnom i praznovernom ustrojstvu sveta - onom koje bira samo jedan narod i isključuje sva druga bića?” „Bento Spinoza, odvukao si moj um predaleko. Još korak dalje i pući će. Ja se nikada nisam usudio da razmišljam o tim stvarima. Ne mogu da zamislim da živim izvan svoje zajednice, svoje vlastite grupe. Kako je tebi to tako lako?” „Lako? Nije to lako, ali je Lakše ako su oni koje čovek voli već mrtvi. Trajna ekskomunikacija mi sada nalaže da preoblikujem čitav svoj identitet i naučim da živim tako da ne budem ni Jevrejin, ni hrišćanin, niti pripadnik bilo koje druge religije. Možda ću biti prvi čovek te vrste. ” „Čuvaj se! Možda tvoja trajna ekskomunikacij a i ne bude tako trajna. U očima drugih, možda ni nemaš tu privilegiju da živiš kao nejevrejin. Baruh, šta znaš o Limpiezas de sangre? „Iberijski krvni zakoni? Ne znam mnogo, osim da ih je Španija primenila da bi sprečila preobraćene Jevreje da steknu previše moći”. „Otac mi je pričao da su nastali tako što je Torkemada, veliki inkvizitor, pre dvesta godina ubedio kraljicu Izabelu da jevrejski beleg ostaje u krvi uprkos preobraćanju u hrišćanstvo. I pošto je, četiri generacije unazad, i sam imao jevrejske pretke, Torkemada j e postavio granicu krvnih zakona na tri generacije. Otuda noviji preobraćenici, pa čak i oni koji su se preobratili pre dve ili tri generacije, ostaju duboko sumnjivi i zabranjen im je pristup mnogim službama - u crkvi, vojsci, brojnim gildama i građanskim poslovima. ” „Očito je da su pogrešna verovanja, kao to - ‘ tri a ne četiri generacije ’ - smišljena da bi odgovarala onome ko ih je izmislio. Pogrešna uverenja će, isto kao i siromaštvo u svetu, uvek postojati, i na to ne mogu da utičem. Sada se trudim da brinem samo o onome što mogu da kontrolišem.” ,,A šta bi to bilo?” „Mislim da je samo jedna stvar potpuno pod mojom kontrolom: poboljšanje mog razuma.” „Bento, gorim od želje da ti kažem nešto za šta znam da je nemoguće.” „Ali nije nemoguće reći?” „Jasno mi je da to nije moguće, ali želeo bih da pođem s tobom! Tvoje misli su velike, a znam da će biti još veće. Želim da te sledim, da budem tvoj učenik, tvoj sluga, da učestvujem u onome što ćeš raditi, prepisujem tvoje spise, olakšam ti život.” Bento je na trenutak zastao. Osmehnuo se, a onda odmahnuo glavom. „Lepo je čuti to što govoriš, čak primamljivo. Odgovoriću ti gledano iz unutrašnje, a onda i spoljašnje perspektive. ” „Prvo unutrašnja. Iako priželjkujem usamljenički život i stalno naglašavam kako mi je potreban da bih nastavio svoja razmišljanja, uviđam i da drugi deo mene čezne za intimnošću. Ponekad sam u stanju da skliznem u neizrecivo snažnu žudnju za starim osećanjima kad su me voljeni roditelji držali u naručju i grlili, i deo mene - taj deo koji žudi raduje se tvojim rečima i navodi me na pomisao da te zagrlim i odgovorim ti, ‘Da, da, da!’ U isto vreme, drugi deo mene, onaj snažniji i uzvišeniji, vapi za slobodom. Boli me što je prošlost nestala i nikad se neće vratiti. Patim zbog toga što su svi koji su me nekad držali u naručju mrtvi, no mrzim i tu tugu koja me porobljava i sputava. Ne mogu da utičem na Bosnaunited
134
zdls
događaje iz prošlosti, ali sam odlučio da ubuduće izbegavam snažne veze. Nikada više neću popustiti pred tom detinjastom željom da me neko drži u naručju. Shvataš? ” „Da, jako dobro.” „To je unutrašnji razlog. A evo kako stvari stoje spolja gledano. Pretpostavljam da, kad kažeš ‘nemoguće’, govoriš o nemogućnosti da napustiš svoju porodicu. Da sam na tvom mestu, i ja bih to smatrao nemogućim. Meni je dovoljno teško što moram da napustim mlađeg brata. Sestra ima svoju porodicu i za nju manje brinem. Ali, Franko, ne sprečava tebe samo to da pođeš sa mnom. Postoje i druge stvari. Maločas si rekao da ne možeš da zamisliš život izvan zajednice. Moj put je pak put samoće i na njemu nema žudnje ni za kakvom drugom zajednicom osim za apsolutnim uranjanjem u Boga. Ja se nikada neću oženiti. Čak i ako bih poželeo brak, to ne bi bilo moguće. Kao usamljeni čudak moći ću da živim bez religijske zajednice, ali teško je verovati da bi čak i Holandija, najtolerantnija zemlja na svetu, dozvolila da neki muž i žena žive tako i podižu decu izvan svake crkve. Moj usamljenički život znači da nema ni tetki, ujaka ili rođaka, nema porodičnih proslava, nema Pesaha, Roš Ašana. Postoji jedino samoća.” „Razumem, Bento. Jasno mi je da sam ja društveniji i da mi verovatno više toga treba. Divim se tvojoj neverovatnoj samodovoljnosti. Ne izgledaš kao da bilo koga želiš ili da ti je bilo ko potreban. “ „Toliko puta su mi to govorili da sam i sam počeo da verujem da je tako. Ipak, nije istina da ne uživam u društvu drugih - u ovom trenutku, Franko, uživam u našem razgovoru. Ali, dobro kažeš, meni društveni život nije najvažniji. Ili mi barem nije važan koliko i drugima. Sećam se kako su se moji brat i sestra osećali uskraćeni ako ne bi bili pozvani na neka slavlja kod svojih prijatelja. Takve stvari na mene nikada nisu ni najmanje uticale. ” „Da”, potvrdio je Franko, „tačno je: ja ne bih mogao da živim kao ti. Zaista mi je stran taj način života. Ali, Bento, razmisli, šta meni preostaje. Delim sa tobom mnoge sumnje i želju da živim bez predrasuda, a ipak, osuđen sam da sedim u sinagogi, molim se Bogu koji me ne čuje, učestvujem u suludim obredima, da živim kao licemer, da prihvatim besmislen život. Je l’ to ono što meni preostaje? Je li to život? Zar neću i ja biti primoran na usamljenički život, usred te gomile?” „Ne, Franko, nije tako crno. Dugo sam posmatrao ovu zajednicu i znam da ima načina da i ti u njoj živiš. Preobraćenici iz Portugala i Španije slivaju se u Amsterdam svakoga dana, i tačno je da mnogi čeznu za tim da se vrate svojim predačkim jevrejskim korenima. Pošto niko od njih nije imao jevrejsko obrazovanje, moraju da počnu da uče hebrejski i jevrejski zakon kao deca, i Rabi Mortera danonoćno radi sa njima kako bi ih vratio judaizmu. Mnogi će ga oponašati i postati veći vernici i od samog rabina, ali veruj mi, biće i drugih poput tebe, koji su se zbog prinudnog preobraćenja u hrišćanstvo, oslobodili robovanja bilo kojoj religiji, i pridružiće se jevrejskoj zajednici bez religijskog zanosa. Naći ćeš ih ako ih budeš tražio, Franko.” „Ali i to je pretvaranje, hipokrizija. „Reći ću ti nešto o idejama Epikura, mudrog, starogrčkog mislioca. Verovao’je, kao što svako razuman mora verovati, da ne postoji carstvo nebesko i da ovaj, jedini život koji imamo, treba da provedemo što mirnije i radosnije. Šta je svrha života? Njegov je odgovor da je to težnja ka ataraksiji, što se može prevesti kao ‘smirenost’, ili ‘sloboda od emocionalne uznemirenosti’. Smatrao je da mudar čovek ima malo potreba i da lako može da ih zadovolji, a da ljudi sa neutaživim žudnjama za
Bosnaunited
135
zdls
moći ili bogatstvom, kao tvoj ujak, recimo, nikada ne dostižu ataraksiju jer se žudnje umnožavaju. Što ih više imaš, to te više obuzimaju. Kad razmišljaš o svom prilagođavanju ovoj zajednici, misli o postizanju ataraksije. Nađi sebi mesto u delu zajednice koji te najmanje uznemirava. Oženi neku srodnu dušu - otkrićeš mnoge preobraćenike koji će se, kao i ti, pridržavati judaizma zbog svega onoga što im donosi pripadnost zajednici. I ako ostali u toj zajednici nekoliko puta godišnje prolaze kroz obrede ili molitve, onda se moli zajedno sa njima, znajući da to radiš samo zato da bi postigao ataraksiju, da bi izbegao nelagodnost i neprilike koje donosi neučestvovanje.” „Ti me omalovažavaš, Bento? Znači li to da ja treba da se zadovoljim ataraksijom dok ćeš ti težiti nečem višem? Ili ćeš i ti tragati t ragati za ataraksijom? “ „Teško je to pitanje. Mislim...” iznenada su se oglasila crkvena zvona. Bento je na ča s zastao da ih posluša i pogledao prema svojoj torbi, a onda nastavio. „Nažalost, malo je vremena za ozbiljan razgovor. Moram ubrzo da krenem, pre nego što na ulicama ponovo bude mnoštvo ljudi. Ali u najkraćem - ja nisam izričito izabrao ataraksiju kao svoj cilj, već sam se, umesto toga, usmerio na usavršavanje vlastitog uma. Možda je to zapravo isti cilj, premda je metod drugačiji. Razum me je doveo do izuzetnog zakljčka, da je sve u svetu jedna supstancija, a to je Priroda ili, ako tako želiš, Bog, i da sve, bez izuzetka, može da se razume rasvetljavanjem prirodnog zakona. Kako mi priroda stvarnosti postaje jasnija, a znajući da nisam ništa više od blagog nabora na Božjoj površini, ja povremeno doživljavam stanje radosti ili blaženstva. Možda je to moj vid ataraksije. I možda je Epikur u pravu kad nam savetuje da težimo smirenju. Ali svaki čovek, u skladu sa spoljašnjim okolnostima, svojim prirodnim duhovnim sklonostima i unutrašnjim duševnim svojstvima, mora da je ostvari na sopstveni, poseban način. ” Zvona su se ponovo oglasila. „Pre nego što se raziđemo, Franko, imam još jednu molbu.” „Reci. Tvoj sam veliki dužnik.” „Molim te samo za ćutnju. Danas sam ti ispričao stvari koje nisu ništa više od napola rođenih misli. Preda mnom je mnogo razmišljanja. Obećaj mi da će sve što smo danas govorili ostati naša tajna. Tajna pred starešinama, Jakobom, pred svima, zauvek. ” „Obećavam ti da ću tvoju tajnu odneti u grob. Moj otac, blažen bio, mnogo me je naučio o svetosti ćutnje.” „Sad moramo da se oprostimo, Franko.” „Sačekaj još trenutak, Bento Spinoza, jer i ja imam poslednju molbu. Upravo si rekao da možda imamo slične ciljeve u životu i slične sumnje, ali da svaki od nas mora da ide svojim putem. Tako ćemo, na neki način, obojica živeti drugačijim životom u odnosu na okolinu, ali ćemo ići ka istom cilju. Da su se sudbina i vreme samo malo izokrenuli i promenili naše spoljne okolnosti i karaktere, možda bi ti živeo moj život, a ja tvoj. Evo šta te molim: želim da s vremena na vreme saznam nešto o tvom životu, makar to bilo jednom u godinu dana, ili svake druge ili treće godine. I želim da ti znaš šta se dešava u mom životu. Tako ćemo obojica moći da vidimo šta je moglo da bude - drugi život koji smo mogli da vodimo. Hoćeš li da mi obećaš da ćeš ostati sa mnom u vezi? Još ne znam kako ćemo to da uradimo. Ali, hoćeš li me obaveštavati o svom životu?” „Ne želim to ništa manje od tebe, Franko. Mom umu je sasvim jasno da moram da napustim dom, ali srce se koleba više nego što sam očekivao, i zato rado prihvatam tvoju izazov nu ponudu da te obaveštavam o svom novom životu. Siguran sam da će dvoje ljudi Bosnaunited
136
zdls
uvek znati moje boravište, Franciskus van den Enden i prijatelj, Simon de Vre, koji živi na Singelu. Naći ću način da preko njih stupim u vezu sa tobom, bilo pismom ili lično. S ad moraš da ideš. Vodi računa da te niko ne vidi.” Franko je otovorio vrata, provirio da ispita okolinu i izašao. Bento se poslednji put osvrnuo po svom domu, premestio poruku za Gabrijela na stolicu blizu ulaza, gde je bila uočljivija, uzeo torbu i otvorivši vrata iskoračio u novi život.
Bosnaunited
137
zdls
Poglavlje 24 BERLIN – 1922 „Pa..”, premišljao se Alfred, „ima jedna stvar zbog koje bih zažalio ako ne porazgovaram s tobom, ali... hmm... teško mi je da izgovorim. Cele večeri nis ara bio u stanju da pričam o tome.” Fridrih je strpljivo čekao. Prisetio se reči svog supervizora, Karla Abrahama: „Kad zapadneš u ćorsokak, zaboravi na ono o čemu se govori i usredsredi se na otpor. Shvatićeš da tako možeš da saznaš još više o pacijentu.” Imajući to na umu započeo je: „Mislim da mogu da pomognem, Alfrede. Imam predlog. Zaboravi na trenutak šta si hteo da mi kažeš i hajde da umesto toga ispitamo sve prepreke zbog kojih ne možeš da govoriš o tome. ” „Prepreke?” „Ono što te sprečava da mi pričaš. Na primer, šta bi mogle biti reperkusije ako kažeš to što imaš da kažeš?” „Reperkusije? Nisam siguran na šta misliš. ” Fridrih je bio strpljiv. Znao je da otporu treba prići taktično i sa više strana. „Hajde da probamo ovako. Postoji nešto što želiš da mi kažeš, ali ne možeš. Šta bi loše moglo da se dogodi ako bi kazao? Imaj na umu da sam ja u centru ovoga. Jer, ti ne pokušavaš to da kažeš u praznoj sobi - pokušavaš da kažeš meni. Je li tako?” Alfred je nevoljno klimnuo glavom. Fridrih je nastavio, „Dakle, probaj sad da zamisliš da si mi upravo otkrio šta ti je na umu. I šta misliš, kako bih ja reagovao? ” „Ne znam kako bi ti reagovao. Ali pretpostavljam da bi meni bilo neprijatno.” „Ali to osećanje uvek podrazumeva drugu osobu, a danas sam to ja, neko ko te poznaje od malena.” Fridrih je bio zadovoljan svojom taktičnošću. Upozorenja dr Abrahama, da prestane da juriša na otpor kao pomamljeni bik, urodila su plodom. „Dobro...” - Alfred je duboko udahnuo i otisnuo se u priču - ,,pre svega, mogao bi da pomisliš kako te zloupotrebljavam da bih dobio tvoju pomoć. Neprijatno mi je da besplatno tražim tvoje profesionalne usluge. I zato imam osećaj da sam ja slab, a ti jak.” „Sjajan početak, Alfrede. Baš ono što sam i mislio. I sad shvatam tvoju dilemu. Sigurno ti se čini da nismo sasvim ravnopravni. Ni ja ne bih voleo da budem dužan nekome. A opet, ti si mi već vratio dug, pošto si pristao da objaviš u novinama priču do koje je meni stalo. ” „Nije to isto. Ti lično ne dobijaš time ništa.” „Razumem. Nego, reci mi, da li misliš da meni nije drago da učinim nešto za tebe?” „Ne znam - možda. Ali tvoje vreme je dragoceno. Po ceo dan to radiš za platu.” „I ništa ti ne znači kad ti kažem da si mi kao član porodice?” „Da. Zvuči umirujuće.”
Bosnaunited
138
zdls
,,A kaži mi, kako stvari stoje kad razgovaramo o Spinozi, o filozofiji? Imam utisak da si tada mnogo opušteniji.” „To je drugo. Iako me i u tom slučaju podučavaš, imam utisak da uživaš u filozofskom razgovoru.” „Što se toga tiče, potpuno si u pravu. S druge strane, misliš da mi nije uživanje da te slušam dok govoriš o sebi?” „Ne mogu da zamislim zašto bi, za ime boga, to bilo uživanje?” „Slušaj sad - ovo je čista pretpostavka. Možda imaš negativna osećanja prema sebi i misliš da ću ih i ja imati, ako budeš otvoren?” Alfred je bio zbunjen. „Pretpostavljam da je to moguće, ali i ako je tako, to nije glavni uzrok. Ne mogu ni da zamislim da ja budem tako zainteresovan za nekoga.” „Ovo je važno, i čini mi se da ti nije bilo lako da kažeš. Reci mi, Alfrede: ima li to - veze sa onim zbog čega bi žalio ako danas ne izneseš na videlo?” Alfred se široko osmehnuo. „Blagi Bože! Ti si stvarno dobar u ovome, Fridrih! Da, i te kako ima veze. To je tačno to.” „Pričaj dalje”, rekao je Fridrih opušteno. Sad je uplovio u poznate vode. „Pa eto, neposredno pre nego što ću krenuti na put, moj šef, Ditrih Ekart, pozvao me je u svoju kancelariju. Hteo je samo da razgovaramo o mom odlasku u Pariz, što ja nisam znao, i čim sam ušao odmah me je izgrdio što izgledam tako zabrinuto. A onda, pošto me je uverio da dobro radim svoj posao, rekao je i da bi mi bilo mnogo bolje kad bih bio manje marljiv a više pio i još više se družio s ljudima.” ,,I to te je pogodilo.” „Da, jer je to istina - na ovaj ili onaj način to su mi mnogo puta govorili. I sam to govorim sebi. Ali naprosto ne mogu da sedim sa praznoglavim svetom i vodim isprazne razgovore.” Jedna scena je iskrsla u Fridrihovoj svesti: to je vreme pre dvadeset i pet godina, kada on bezuspešno pokušava da nosi Alfreda na krkače. Pomenuo mu je to kad su se poslednji put videli, uz komentar „Nisi voleo da se igraš. ” Fascinirala ga je činjenica da je Alfred čitavog života sačuvao tu osobinu. Kakva jedinstvena prilika za proučavanje početaka formiranja ličnosti! Ovo bi mogao da bude ogroman profesionalni uspeh. Koji je to analitičar ikada imao šansu da analizira nekoga koga je poznavao od detinjstva? I više od toga, lično je poznavao za pacijenta značajne odrasle figure: Alfredovog oca, brata, surogat majku, tetku Ceciliju, čak i Alfredovog doktora. A bilo mu je dobro poznato i njegovo fizičko okruženje kuća, dvorište - i još su išli u istu školu i imali iste nastavnike. Šteta što Alfred ne živi u Berlinu, pomislio je, onda bi mogao da ga podvrgne kompletnoj psihoanalizi. „I upravo tada, baš posle komentara Ditriha Ekarta”, nastavio je Alfred, „odlučio sam da te potražim. Znao sam da je bio u pravu. Samo nekoliko dana pre toga načuo sam razgovor dvoje zaposlenih o meni. Poredili su me sa sfingom.” „Kako si se osećao zbog toga?” „Neodređeno. Nisu to bili neki važni ljudi, običan čistač i kurir, i najčešće ne obraćam pažnju na mišljenje takvih. Ali ovog puta sam se zainteresovao, jer su bili u pravu. Ja jesam
Bosnaunited
139
zdls
zatvoren i uštogljen, i znam da moram da promenim to u sebi ako hoću da budem uspešan u Nacionalsocijalističkoj partiji.” „Rekao si da su ti osećanja bila ‘neodređena’. Šta je pozitivno u tome biti sfinga?” „Hmmm, nisam siguran, možda je to... ” „Sačekaj, daj da se zaustavimo na trenutak, Alfrede. Istrčao sam pred rudu. Ovo nije fer prema tebi. Zatrpavam te ličnim pitanjima, a zapravo se nismo dogovorili šta uopšte radimo. Ili, da kažem to tehničkim jezikom moje profesije, nismo definisali okvir našeg odnosa, zar ne?” Alfred je bio zbunjen. „Okvir?” „Hajde da se vratimo korak nazad i dogovorimo se šta u stvari želimo da postignemo. Pretpostavljam da želiš terapijom da promeniš nešto u sebi. Je l’ tako?” „Nisam siguran šta znači terapija.” „Upravo ovo što si tako dobro radio poslednjih desetak minuta: govoriti iskreno i otvoreno o onome što te muči. ” „Definitivno želim da promenim nešto u sebi. Dakle, odgovor je - da, želim terapiju. I želim da to bude s tobom.” „Ali, Afrede, promena zahteva mnogo, veoma mnogo sastanaka. Večeras smo obavili tek neobavezni uvodni razgovor, a ja sutra idem na trodnevnu konferenciju psihoanalitičara. Razmišljam o tome kako ćemo ubuduće. Berlin je daleko od Minhena. Zar ne bi imalo više smisla da potražimo psihoanalitičara u Minhenu koga bi mogao češće da viđaš. Ja bih ti iskreno preporučio.. Alfred je odsečno odmahnuo glavom. „Ne. Niko drugi. Ne mogu da verujem nikom drugom, naročito ne u Minhenu. Uveren sam, duboko sam uveren, da ću jednog dana biti na vrlo važnoj poziciji u ovoj zemljji. Imaću lične neprijatelje, i neko ko zna moje tajne mogao bi da me uništi. Sa tobom znam da sam bezbedan.” „Da, sa mnom si bezbedan. Dobro, da se dogovorimo onda o rasporedu - kad bi mogao ponovo da dođeš u Berlin? „Nisam siguran, ali znam da će Felkišer beobahter uskoro postati dnevni list i da ćemo pokrivati mnogo više nacionalnih i međunarodnih događaja. Možda ću ubuduće moći češće da dolazim u Berlin i, nadam se, da te viđam na jednoj do dve seanse kad god dođem.” „Ako mi unapred javiš, pokušaću svaki put da izdvojim vreme za tebe. I znaj da ću sve što kažeš čuvati u potpunom i apsolutnom poverenju. ” „Siguran sam da hoćeš. To mi je najvažnije, a dodatno si me uverio da je tako kad si odbio da mi kažeš bilo šta lično o svom pacijentu, sinu onog kuvara. “ ,,I još ti garantujem da nikada ni sa kim, uključujući i tvog brata, neću pričati o tvojim tajnama, čak ni o tome da si kod mene na terapiji. U mom poslu je poverenje najvažnije, i dajem ti svoju reč. ” Alfred je stavio ruku na srce i teatralno izgovorio, „Hvala. Mnogo ti hvala.” ,,I znaš”, rekao je Fridrih, „možda si u pravu. I meni se čini da bi naš dogovor ipak bolje funkcionisao ako ne bude neravnopravan. Zato mislim da bi trebalo, počevši od sledećeg susreta, da ti naplaćujem uobičajenu cenu analitičara. Siguran sam da ćeš moći to sebi da priuštiš. Šta kažeš na to?” Bosnaunited
140
zdls
„Savršeno.” „Dakle, vratimo se sad poslu. Nastavimo gde smo stali. Malopre si rekao da si imao ‘neodređena’ osećanja kad si čuo da su te nazvali sfingom. Da čujem sada tvoje slobodne asocijacije na ‘sfingu’. Pokušaj da pustiš da ti sve na šta te ‘sfinga’ podseća slobodno prodre u svest i da naglas misliš o tome. Ne mora da ima smisla.” „Sada?” „Da, bar na trenutak.” „Sfinga... pustinja, ogromno, misteriozno, moćno, zagonteno, svoje misli zadržava za sebe... opasno - sfinga je davila one koji ne odgovore na njene zagonetke.” Alfred je zastao. „Nastavi.” „Jesi li znao da je u korenu grčka reč koja znači ‘davitelj’ ili onaj koji steže? I ‘sfinkter’ je isto povezan sa sfingom - svi sfinkteri u telu se stežu... grče... čvrsto stiskaju.” „Znači”, upitao je Fridrih, „kad si rekao ‘neodređena osećanja’ hteo si da kažeš da ne voliš da te smatraju tako ćutljivim, rezervisanim i čvrsto stegnutim, ali voliš da o tebi misle kao o nekom ko je zagonetan, misteriozan, moćan i opasan?” „Da, tako je. Baš tako.” „Onda te možda ti pozitivni aspekti - zadovoljstvo time što si moćan i misteriozan, čak i opasan - sprečavaju da budeš druželjubiv i otvoren. To znači da imaš izbor - druži se i budi prihvaćen, ili ostani misteriozan, opasan, ali neprihvaćen.” „Vidim na šta ciljaš. Nije to tako jednostavno. ” „Alfrede, zar nisi, ako se dobro sećam, i u mladosti bio izolovan?” „Uvek usamljenik. Nisam pripadao nijednoj grupi. ” „Ali pomenuo si i da si vrlo blizak sa partijskim liderom, her Hitlerom. Mora da je to dobar osećaj. Pričaj mi o tom prijateljstvu. ” „Provodim dosta vremena sa njim. Pijemo kafu, razgovaramo o politici, književnosti, filozofiji. Obilazimo galerije, a prošle jeseni smo jednog dana zajedno išli na Marijenplac znaš to mesto? „Da, glavni trg u Minhenu. ” „Jeste. Tamo je svetlost neverovatna. Postavili smo štafelaje i satima crtali zajedno. To mi je jedan od najlepših dana. Crteži su nam bili dobri; hvalili smo jedan drugoga i otkrili dosta sličnosti u načinu rada. Obojica smo jaki u arhitektonskim detaljima a slabi sa ljudskim figurama. Uvek sam se pitao da li je u mojoj nesposobnosti da crtam ljudske figure bilo neke simbolike i laknulo mi je kad sam shvatio da i on ima isti problem. A kad je Hitler u pitanju tu sigurno nema nikakve simbolike - niko nije veštiji od njega u ophođenju s ljudima.” „Čini se da si uživao. Jeste li crtali još neki put zajedno? ” „Nikada to nije predložio.” „Pričaj mi šta si još lepo doživeo sa njim.” „Najlepši dan u mom životu desio se pre oko tri nedelje. Išao sam sa Hitlerom da kupimo radni sto za moju novu kancelariju. Novčanik mu je bio pun švajcarskih franaka - ne znam kako je došao do njih i nikad ne zapitkujem. Radije pustim da mi, ako hoće, sam kaže detalje. Tog jutra je došao u redakciju Beobahtera i rekao, ‘Idemo u kupovinu. Možeš da Bosnaunited
141
zdls
izabereš radni sto koji poželiš - i sve ostalo što ti treba uz njega. ’ I sledeća dva sata smo uživali obilazeći najskuplje prodavnice nameštaja u Minhenu.” „Najlepši dan u tvom životu - to dosta govori. Pričaj dalje. ” „Delom je tome doprinelo uzbuđenje zbog poklona. Zamisli da te neko povede i kaže ti “Kupi koji hoćeš radni sto. Koliko god da košta.’ A i sama činjenica da mi je poklonio toliko vremena i pažnje, to je stvarno bilo blaženstvo.” „Zašto ti je Hitler toliko važan?” „On je praktično sada šef partije, a moje novine su partijske. Dakle, ujedno mi je šef i na poslu. Ali rekao bih da nisi mislio na to. ” „Ne, mislio sam ‘važan’ u dubljem, ličnom smislu.” „Teško je to objasniti. Hitler jednostavno tako deluje na tebe, na svakoga.” „Time što te povede u fantastičnu kupovinu. Zvuči kao nešto što bi voleo da je tvoj otac radio.” „Poznavao si mog oca! Možeš li da ga zamisliš kako me izvodi i daruje mi bilo šta, makar jednu jedinu bombonu? Tačno je da je rano ostao bez žene i da mu je zdravlje bilo užasno loše, a imao je i velike novčane probleme, ali ja od njega svejedno nikad nisam dobio ništa, apsolutno ništa.” „Mnogo je osećanja u tim rečima” „Celog života su mi se skupljala.” „Poznavao sam tvog oca. I znam da si od njega dobio malo onog dragocenog očinskog a, uz to, majku nikad nisi ni upoznao.” „Tetka Cecilija je uradila šta je mogla. Nikada je nisam krivio - imala je sopstvenu decu. Previše onih koje je trebalo grliti. ” „Dakle, možda deo tvog ushićenja u vezi sa Hitlerom dolazi otuda što konačno dobijaš neku stvarnu očinsku figuru. Koliko je njemu godina? ” „Ah, nekoliko godina je stariji od mene. Drugačiji je od svih ljudi koje sam ikada upoznao. I on je došao niotkuda, potiče iz neke neugledne, neobrazovane porodice. U ratu je bio običan kaplar, mada više puta odlikovan. Nema mnogo novca, nije kulturan, nema univerzitetsko obrazovanje. Ali, uprkos tome, on opčinjava. Ne samo mene. Ljudi se skupljaju oko njega. Svi žele njegovo društvo i njegov savet. Svi osećaju da je on spasitelj, sudbinska ličnost, zvezda vodilja nemačke budućnosti.” „Znači, druženje s njim je za tebe privilegija. Da li se vaš odnos razvija u blisko prijateljstvo ?” „E, to je poenta - ne razvija se. Sa izuzetkom tog ‘dana radnog stola’, Hitler me nigde ne zove. Mislim da mu se dopadam, ali da me ne voli. Nikada me nije pozvao na ručak. Sa drugima je mnogo bliskiji. Prošle nedelje sam ga video kako ćaska sa Hermanom Geringom. Bili su tako blizu jedan drugome da su im se glave skoro dodirivale. Tek što su se upoznali, a ipak su se smejali i zbijali šale, šetali ruku pod ruku, lupkali jedan drugoga po stomaku kao da se znaju celog života. Zašto sa mnom nikad nije tako?” „Razmisli o svojim rečima - ‘on me ne voli’. Pusti da ti se um malo pozabavi time. Razmišljaj naglas.” Alfred je sklopio oči. Bosnaunited
142
zdls
„Ne čujem te dobro”, rekao je Fridrih. Alfred se osmehnuo. „Ljubav. Neko kome kažeš ‘ja te volim’. Samo jednom sam čuo te reč i, od Hilde u Parizu, pre nego što smo se venčali. ” „Ti si oženjen! Da, skoro da sam zaboravio. Retko pominješ svoju ženu.” „Trebalo bi da kažem da sam bio oženjen. Pretpostavljam da zvanično još uvek jesam. Vrlo kratak brak tokom 1915. Hilda Lesman. Bili smo zajedno dve nedelje u Parizu, gde je ona išla u baletsku školu, i ne više od tri do četiri meseca u Rusiji. Onda je dobila ozbiljnu tuberkulozu pluća.” „To je užasno. Kao tvoj brat i majka i otac. Šta se onda desilo?” „Nismo u kontaktu već dugo vremena. Prema poslednjim vestima koje sam čuo, porodica ju je smestila u sanatorijum u Švarcvaldu. Nisam siguran da li je još živa. Kad si rekao ‘to je užasno’, prenuo sam se, jer nemam neka naročita osećanja u vezi s tim. Nikad ne mislim na nju. A sumnjam i da ona misli na mene. Otuđili smo se. Sećam se, jedna od poslednjih stvari koje mi je rekla bila je da me nikad nije interesovao njen život, da je nikad nisam pitao kako je provela dan.” „Dakle, napravili smo pun krug i stigli do razloga zbog kojeg si me potražio ”, kazao je Fridrih, gledajući u sat. „Počeli smo od nedruželjubivosti, nezainteresovanosti za druge. Zatim smo se pozabavili onim delom tebe koji želi da bude nalik sfingi. Onda smo se vratili na tvoju žudnju za Hitlerovom ljubavlju i pažnjom i na to koliko ti je bolno da ga gledaš kako blisko ćaska s drugima dok tebe ostavlja po strani. I posle smo pričali o tome kako si se udaljio od svoje žene. Hajde da na trenutak pogledamo kako stojimo sa bliskošću i udaljenošću kad sam ja u pitanju. Rekao si da se ovde osećaš bezbedno?” Alfred je potvrdio. ,,A šta je sa tvojim osećanjima prema meni?” „Vrlo bezbedno. I osećam da me potpuno razumeš.” ,,A da li bi rekao da osećaš bliskost? Da ti se dopadam?” „Da, i jedno i drugo. ” „U tome leži naše veliko današnje otkriće. Mislim da ti se zaista dopadam, a glavni razlog je to što sam zainteresovan za tebe. Sećam se da si na početku rekao kako misliš da tebe ne interesuju drugi. A ipak, ljudi vole one koji su zainteresovani za njih. To je najvažnija poruka koju danas imam za tebe. Ponoviću: Ljudi vole one koji su zainteresovani za njih. Danas smo obavili dobar i težak posao. Ovo nam je prva seansa, a ti si zakoračio pravo u središte. Žao mi je što moramo da završimo, ali ovo jeste bio vrlo dugačak dan, i ja sam na izmaku snaga. Zaista se nadam da ćeš ubuduće često dolaziti. Osećam da mogu da ti pomognem.”
Bosnaunited
143
zdls
Poglavlje 25 AMSTERDAM – 1658 Tokom narednih godinu dana je Spinoza - ne više Baruh, već od sada i zauvek poznat kao Bento (ili Benedikt, kako je potpisivao svoja dela) - održavao čudnu noćnu vezu sa Frankom. Pojavljivao mu se u umu gotovo svake večeri, dok bi u svom krevetu sa baldahinom, na malom tavanu Van den Endenove kuće, sa strepnjom iščekivao san. Dolazio je tako neprimetno i bešumno da Bento, što mu inače nije bilo svojstveno, nikada nije pokušao da razume zašto je tako često mislio na njega. Međutim, ni u jednom drugom delu dana nije razmišljao o Franku. Jutra su mu bila ispunjena napornim učenjem u kojem je uživao više nego u bilo čemu do tada. Kad god bi zamišljao sebe kako se kao izborani starac osvrće na vlastiti život, znao je da bi upravo ove dane odabrao kao najlepše, dane prijateljstva sa Van den Enden om i kolegama studentima, ispunjene usavršavanjem latinskog i grčkog i začinjene velikim temama klasičnog sveta Demokritovim atomističkim kosmosom, Platonovom idejom Dobra, Aristotelovim Nepokretnim pokretačem, i stoičkom slobodom od strasti. Život mu je, u svoj svojoj jednostavnosti, bio lep. Bento se potpuno slagao sa Epikurovom tvrdnjom da su čovekove potrebe malobrojne i da ih je lako zadovoljiti. On, kojem su bili potrebni samo krov nad glavom, malo hrane, nekoliko knjiga, papir i mastilo, mogao je da zaradi neophodne guldene bruseći sočiva za naočare samo dva dana nedeljno i podučavajući hebrejskom kolegijante, koji su želeli da čitaju svete spise na izvornom jeziku. Akademija mu je pružala ne samo posao i dom, već i društveni život - nekad i u većoj meri nego što bi želeo. Očekivalo se da večerava sa Van den Endenovom porodicom i ostalim studentima, ali je on umesto toga, radije odnosio tanjir sa hlebom i tvrdim holandskim sirom i sveću u svoju sobu da bi čitao. To bi uvek razočaralo madam Van den Enden, koja ga je smatrala zanimljivim sagovornikom i pokušavala, bez uspeha, da pojača njegovu druželjubivost, nudeći se čak i da mu kuva omiljena jela i izbegava hranu koja nije košer. Bento ju je uveravao da ni najmanje ne mari za hranu, da je naprosto ravnodušan prema jelu i sasvim zadovoljan najjednostavnijim obrokom - hlebom, sirom i čašom piva dnevno, uz po neki dim iz svoje duge glinene lule. Izvan nastave, izbegavao je druženje sa kolegama, osim sa Dirkom, koji će uskoro krenuti na studije medicine, i naravno, za svoje godine neverovatno talentovanom i obožavanja dostojnom Klarom Marijom. Ipak, posle kratkog vremena, obično bi pobegao i od njih, i radije birao društvo dve stotine teških, plesnivih tomova Van den Endenove biblioteke. Ako se izuzme uživanje u slikama izloženim u galerijama u malim ulicama oko Gradske većnice, Bento nije imao previše sklonosti ka umetnosti i opirao se Van den Endenovim pokušajima da mu razvije estetski osećaj za muziku, poeziju i pripovedanje. Ali nije s e opirao učiteljevoj strastvenoj posvećenosti pozorištu. Klasična drama se u punoj meri može razumeti, naglašavao je Van den Enden, samo ako se čita naglas, i Bento je, zajedno sa ostalim studentima, predano učestvovao u časovima dramskog čitanja, iako je bio odveć Bosnaunited
144
zdls
samosvestan da bi se previše unosio u svoje uloge. Po pravilu, dva puta godišnje, Van den Endenov blizak prijatelj, direktor Gradskog pozorišta u Amsterdamu, dopuštao je da Akademija koristi glavnu pozornicu za predstave koje su studenti igrali pred malobrojnom publikom roditelja i prijatelja. Te zime, 1658, više od dve godine posle ekskomunikacije, izvodili su Terencijev komad Evnuh, a Bento je igrao Parmena, mladog promućurnog roba. Kad je prvi put pročitao svoj tekst, široko se osmehnuo naišavš i na deo gde se kaže: Ako misliš da neizvesne stvari razumom možeš učiniti izvesnim, postići ćeš isto kao i da se pomoću razboritosti trudiš da poludiš. Bento je znao da je Van den Endenov neobičan smisao za humor svakako bio zaslužan što je baš njemu dodelio tu ulogu. Ovaj ga je uporno zadirkivao zbog prenaglašene racionalnosti koja nije ostavljala prostora osećaju za estetiku. Javno izvođenje je bilo sjajno, studenti su poletno igrali svoje uloge, publika se često smejala i dugo aplaudirala (iako su malo razumeli od dijaloga na latinskom), i Bento je napustio pozorište izuzetno raspoložen, idući ruku pod ruku sa svoja dva prijatelja, Klarom Marijom (koja je glumila Taisu, kurtizanu) i Dirkom (koji je igrao Fed riju). Iznenada, vitlajući dugim mesarskim nožem, iz mraka je iskoračio pomahnitili čovek unezverenog pogleda. Urlao je na portugalskom, „Erež, erež! ” 43 („Jeretik, jeretik! ” ), nasrnuo na Benta i dva puta ga ubo u stomak. Dirk se uhvatio u koštac s napadačem i uspeo da ga obori na zemlju, dok je Klara Marija priskočila Bentu u pomoć i nežno ga uzela u naručje. Krhke građe, Dirk nije bio veliki problem za napadača, i ovaj ga je odgurnuo i s nožem u ruci hitro pobegao u mrak. Van den Enden, nekada lekar, požurio je da pregleda Benta. Primetivši dva dubok a reza na teškom crnom kaputu, brzo ga je raskopčao i video da mu je košulja takođe prosečena i natopljena krvlju, ali i da su same rane tek dublje ogrebotine. Potpuno užasnut, Bento je, uz Van den Endenovu i Dirkovu pomoć, uspeo da prepešači tri kvarta do kuće i polako se popne stepenicama u svoju sobu. Uz mnogo grimasa progutao je dozu valerijane koju mu je pripremio učitelj -lekar. Ispružio se, i dok je Klara Marija sedela pored njegove postelje i držala ga za ruku, uskoro pao u dubok san i spavao čitavih dvanaest sati. Sledećeg dana, u kući je vladao potpuni haos. Rano ujutru, u potrazi za podacima o napadaču, na vratima su se pojavili opštinski službenici, a kasnije i dvojica poslužitelja sa porukama besnih roditelja koji su kritikovali Van den Endena, ne samo zbog izvođenja skandalozne predstave o seksualnosti i transvestitizmu već i zbog toga što je dozvolio da mlada devojka (njegova ćerka) igra u toj predstavi - i to ulogu kurtizane. Učitelj je, međutim, ostao zadivljujuće smiren - ne, bilo je to više od smirenosti - pisma su ga u stvari zabavljala i smejuljio se zamišljajući kako bi Terencija uveselio taj gnev kalvinističkih roditelja. Ubrzo je njegova vedrina umirila čitavu porodicu, a on se vratio svojim predavanjima grčkog i klasike. Gore na tavanu, Bento se i dalje borio sa strpenjama i jedva da je mogao da trpi sve jače stezanje u grudima. Neprekidno su ga opsedale slike napada, krici „Jeretik! ”, bljesak noža, pritisak sečiva koje mu prodire kroz kaput, pad na zemlju pod težinom napadača. Da bi se
43
(port.) herege Bosnaunited
145
zdls
smirio, prizivao je u pomoć svoje uobičajeno oružje, mač razuma, ali ovoga dana ni on nije mogao da se nosi sa svim tim užasom. No, Bento nije odustajao. Pokušavao je da umiri disanje kontrolisanim dubokim udisajima i svesno je dočaravao zastrašujuću sliku nasilnikovog lica - zaraslog u bradu, razro gačenih očiju, oblivenog penom kao u besnog psa - i zurio pravo u njega sve dok slika ne bi iščilela. „Smiri se”, mrmljao je. „Misli samo o ovom trenutku. Ne troši snagu na ono na šta ne možeš da utičeš. Prošlost ne možeš promeniti. Uplašen si jer zamišljaš da se taj događaj iz prošlosti dešava ovog časa, u sadašnjosti. Tvoj um stvara sliku. Tvoj um stvara osećanja u vezi sa tom slikom. Usredsre di se s amo na kontrolu uma.” Ali sve ove precizne formule koje je nekad zapisao u beležnicu nisu mogle da mu umire snažno lupanje srca. I dalje je razumom pokušavao da se smiri: „Seti se da sve u Prirodi ima svoj razlog. Ti si, Bento Spinoza, beznačajni deo tog ogromnog uzročnog lanca. Misli na dugu putanju ubice, na dugi lanac događaja koji su nužno doveli do njegovog napada. ” Kakvi su to događaji? - pitao se Bento. Možda rabinovi zapaljivi govori? Možda neki bol koji je napadač pretrpeo u prošlosti ili u sadašnjem ličnom životu? Sve je to preturao po glavi hodajući svojom sobom. A onda se začulo tiho kucanje. Kako je bio nadomak vrata, smesta je otvorio i ugledao Klaru Mariju i Dirka - stajali su pred njim držeći se za ruke, prsti su im bili isprepletani. Istog trena su pustili ruke i ušli. „Bento”, rekla je usplahireno Klara Marija. „Ah, vi ste ustali i hodate? Pre samo jedan sat kucali smo, i pošto niste otvorili, provirili smo a vi ste čvrsto spavali.” „O, da, drago mi je što vas vidim na nogama”, kazao je Dirk. „Još nisu našli tog luđaka, ali dobro sam ga video i prep oznaću ga kad ga uhvate. Nadam se da će ga zatvoriti na duže vreme.” Bento je ćutao. Pokazujući na Bentov stomak, Dirk je dodao, „Da pogledamo ranu. Van den Enden me je zamolio da je proverim.” Prišao je Bentu i dao znak Klari Mariji da ih ostavi nasamo. Ali Bento je ustuknuo i zavrteo glavom. „Ne, ne. Dobro sam. Ne sada. Voleo bih još malo da budem sam.” ,,U redu, vratićemo se za sat vremena.” Izlazeći iz sobe, Dirk i Klara Marija su razmenili upitne poglede. Bentu je sada bilo još gore: to dodirivanje ruku i, pred njim, krišom razdvajanje - blisko pogledavanje ovo dvoje. Pre samo nekoliko minuta bili su mu najbliži prijatelji. Koliko sinoć, Dirk mu je spasao život; i koliko sinoć divio se glumi Klare Marije, bio očaran svakim njenim pokretom, svakim koketnim gestom njenih usana i njenim treptanjem. A sada je iznenada osećao neprijateljstvo prema oboma. Nije bio u stanju da se zahvali Dirku, pa čak ni da izgovori njegovo ime, ili da kaže hvala Klari Mariji što je prethodnu noć presedela pored njega. „Polako Bento”, mrmljao je. „Mani se toga i pogledaj sebe sa strane. Vidi kako ti se osećanja kovitlaju u pomami - prvo ljubav, sad mržnja, pa bes. Kako su strasti promenljive, hirovite. Pogledaj koliko su te u ovom i u prethodnom slučaju uznemirili postupci drugih. Ako hoćeš da napreduješ, moraš prevazići strasti tako što ćeš konačno usidriti svoja osećanja i čvrsto ih vezati za nešto nepromenljivo, nešto večno.”
Bosnaunited
146
zdls
Ponovo se začulo kucanje na vratima. Isto tiho kucanje. Da nije ona? A zatim njen mio glas, „Bento, Bento, mogu li da uđem?” Nada i strast su se pokrenule. Bentu se odmah poboljšalo raspoloženje i zaboravio je na večno i nepromenljivo. Možda će Klara Marija sad biti sama, drugačija, s grižom savesti. Možda će ga ponovo držati za ruku. „Uđite.” Klara Marija je ušla sama noseći u ruci cedulju. „Bento, jedan čovek mi je ovo dao za vas. Čudan, uznemiren, prilično krupan čovek sa jakim portugalskim akcentom, neprekidno se osvrtao po ulici. Mislim da je Jevrejin, i čeka vaš odgovor tamo dole kod kanala.” Bento joj je istrgao cedulju iz ruke, otvorio je i na brzinu pročitao. Klara Marija ga je radoznalo gledala: nikada ga ranije nije videla da išta guta tako halapljivo. Pročitao joj je naglas, prevodeći s portuglaskog na holandski. Bento, čuo sam šta se desilo sinoć. Cela kongregacija zna za to. Moram danas da te vidim. Važno je. Stojim blizu tvoje kuće ispred crvenog splava na Singelu. Možeš li da dođeš? Franko „Klara Marija”, rekao je Bento, „on je moj prijatelj. Jedini koji mi je preostao iz prethodnog života. Moram da odem da se vidim s njim. Samo treba nekako da siđem niz stepenice.” „Ne, tata je rekao da danas izbegavate stepenice. Kazaću vašem prijatelju da dođe za dan ili dva.” „Ali naglasio je ‘danas’. To sigurno ima veze sa događajem od sinoć. Moje rane su tek ogrebotine. Mogu ja to.” „Ne, tata vas je prepustio meni na brigu. Ja vam zabranjujem. Dovešću ovde tog čoveka. Sigurna sam da bi tata to dozvolio.” Bento je klimnuo glavom. „ Hvala, ali vodite računa da na ulici ne bude nikoga - niko ne sme da ga vi di da ulazi. Moja ekskomunikacija zabranjuje svakom Jevrejinu da govori sa mnom. Ne smeju da ga vide. ” Desetak minuta kasnije, Klara Marija se vratila s Frankom. „Bento, kad da dođem po njega?”, upitala je. Njih dvojica su se netremice gledali u oči i on a se, ne dobivši odgovor diskretno povukla, dodavši „Biću u susednoj sobi. ” Čim su se vrata zatvorila, Franko je prišao i čvrsto zgrabio Benta za ramena. „Jesi li dobro, Bento? Ona kaže da nisi teško ranjen.” „Ne, Franko, samo dve posekotine ovde” - rekao je Bento pokazujući na trbuh - „ali i jedna vrlo duboka rana ovde”, dodao je, pokazavši na glavu. „Kakvo olakšanje što te vidim.” ,,I za mene, takođe. Dođi ovde da sednemo.” Bento ga je poveo prema krevetu, i kad su seli, Franko je nastavio. „Kongregacijom je u prvi mah prostrujala vest da si mrtav, usmrćen Božjom voljom. Otišao sam u sinagogu i tamo su svi likovali - ljudi su govorili da je Bog čuo njihov plač i sproveo svoju pravdu. Bio sam van sebe od muke, i tek pošto sam porazgovarao sa policajcima koji su u potrazi za napadačem pretraživali okolinu, shvatio sam da si ranjen, i naravno, da te nije ranio Bog, već neki suludi Jevrejin.” „Ko je on?” Bosnaunited
147
zdls
„Niko ne zna. Ili, barem, niko neće da kaže. Čuo sam da je Jevrejin koji je tek stigao u Amsterdam.” „Da, Portugalac je. Urlao je ‘ Erež ’ kad me je napao. ” „Čuo sam da su mu inkvizitori ubili porodicu. I možda je posebno ogorčen na bivše Jevreje. Neki bivši Jevreji u Španiji i Portugalu su postali najveći neprijatelji Jevreja: sveštenici koji su brzo napredovali pomažući inkvizitorima da otkriju skrivene tragove jevrejstva.” „Dakle, sada uzročni lanac postaje jasniji.” „Uzročni lanac?” „Franko, lepo je ponovo biti s tobom. Uvek sam voleo način na koji me prekidaš i tražiš razjašnjenje. Ja naprosto mislim da sve ima određeni uzrok. ” „Čak i ovaj napad?” „Da, sve! Sve je podvrgnuto zakonima Prirode, i taj uzročni lanac moguće je razumom dokučiti. Verujem da to važi ne samo za fizički svet već i za sve ljudsko, i upravo sam se posvetio razmatranju ljudskih postupaka, misli i prohteva kao da su u pitanju linije, ravni i geometrijska tela.” „Hoćeš da kažeš da možemo da znamo uzrok svake misli, prohteva, hira, sna?” Bento je potvrdno klimnuo glavom. „Znači li to da čovek ne može jednostavno da odluči da misli na nešto. Da ja ne mogu da odlučim da okrenem glavu na jednu a onda na drugu stranu? Da naprosto ne postoji slobodan izbor?” „Upravo tako. Čovek je deo Prirode i samim tim potčinjen prirodnom uzročnom lancu. Ništa u Prirodi, pa ni mi sami, ne može tek tako, hirovito da odluči da pokrene neku akciju. Unutar te suverenosti nema i ne može biti nikakve zasebne suverenosti.” „‘Nikakve zasebne suverenosti unutar te suverenosti’? Opet sam se izgubio. ” „Franko, prošlo je više od godine otkako smo poslednji put razgovarali, a vidi šta ja radim, umesto da te pitam šta se za to vreme desilo u tvom životu, odmah sam započeo filozofsku priču.” „Ne. Meni ništa nije važnije od ovakvih razgovora s tobom. Ja sam kao čovek koji umire od žeđi i nailazi na oazu. Sve drugo može da čeka. Pričaj mi o suverenosti unutar suverenosti.” „Budući da je čovek u svakom po gledu deo Prirode, on sledi poredak Prirode i pogrešno je misliti da može da ga narušava. Pogrešna je pretpostavka da on, ili bilo koji drugi entitet u Prirodi, ima slobodnu volju. Sve što radimo uslovljeno je bilo spoljnim, bilo unutrašnjim uzrocima. Sećaš se da sam ti ranije pokazao da Jevreji nisu izabrani od strane Boga ili Prirode?” Franko je potvrdio. „Dakle, zar nije isto tako tačno da Bog nije izbrao ljudsku vrstu da bude posebna, da bude izvan zakona Prirode. Verujem da ta ideja nema nikakve veze sa prirodnim poretkom stvari i da zapravo potiče iz naše duboke potrebe da budemo posebni, večni.” „Čini mi se da sam dokučio šta hoćeš da kažeš - to je kolosalna misao. Nema slobode volje? Sumnjam. Hoću da raspravim to. Eto, ja mislim da sam slobodan da odlučim i kažem, ‘hoću da raspravim to”. Ali ne mogu da ti dam nikakve argumente. Moraću da smislim neke Bosnaunited
148
zdls
do našeg sledećeg susreta. Ali pričao si o napadu i uzročnoj povezanosti kad sam te prekinuo. Molim te, Bento, nastavi.” „Mislim da mi po zakonu Prirode na čitave skupove pojava reagujemo na isti način. Ovaj nasilnik, verovatno poludeo od tuge za svojom porodicom, čuo je da sam ja neki bivši Jevrejin i svrstao me među druge bivše Jevreje koji su povredili njegovu porodicu.” „Ima smisla razmišljati u tom pravcu, ali šta je sa uticajem drugih koji su ga možda ohrabrili da to uradi.” „Ti ‘drugi’ su takođe potčinjeni lancu uzroka”, rekao je Bento. Franko se premišljao, klimajući glavom. „Znaš šta ja mislim, Bento?” Bento ga je pogledao podigavši obrve. „Mislim da je ovo tema za ceo život.” ,,U tome se potpuno slažemo. I ja sam spreman, sasvim spreman, da svoj život posvetim tom pitanju. A šta bi ti rekao o uticaju drugih na nasilnika?” „Verujem da su rabini podstakli ovo i da su oni odredili pravac napadačevih misli i postupaka. Priča se da se sad krije u podrumu sinagoge. Uveren sam da su oni želeli tvoju smrt da bi upozorili kongregaciju na opasnosti koje prete onome ko dovede u pitanj e rabinski autoritet. Nameravam da obavestim policiju o tome gde se on možda skriva.” „Ne, Franko. Nemoj to da radiš. Razmisli o posledicama. Spirala bola, besa, osvete, kazne, odmazde biće beskonačna i na kraju će progutati i tebe i tvoju porodicu. Izaber i put vere.” Franko je bio zapanjen. „Put vere? Otkud to da ti koristiš reč ‘vera’ ?” „Mislim na moralni put, na put vrline. Ako želiš da prekineš ovu spiralu patnje, moraš da upoznaš tog nasilnika”, rekao je Bento. „Uteši ga, ublaži njegov bol, pokušaj da ga prosvetliš.” Franko je blago klimnuo glavom, neko vreme ćutao, kao da vari Bentove reči, a onda upitao, „Bento, vratimo se onome što si maločas rekao o dubokoj rani u tvojoj glavi. Koliko je ozbiljna?” „Da budem iskren, Franko, strah me je potpuno paralisao. U grudima osećam grč, kao da će prepući. Ne uspevam da se smirim iako sam celog j utra radio na tome.” „Kako si radio?” „Baš kao što sam ti rekao - podsećap sebe da sve ima svoj uzrok i da je ono što se desilo bilo nužno.” „Kako misliš, ‘nužno’?” ,,S obzirom na sve što mu je prethodilo, ovaj inddent je morao da se desi. Bio je neizbežan. A jedna od najvažnijih stvari koje sam shvatio jeste da je nerazumno pokušati kontrolisati stvari nad kojima nemamo kontrolu. Uveren sam da je tako, a ipak vizija tog napada mi se vraća i neprekidno me progoni. ” Bento je zastao na trenutak i bado pogled na svoj prosečeni kaput. „Ovog časa mi je palo na pamet da mi prizor tog kaputa tamo na stolici možda otežava problem. Velika je greška držati ga ovde. Moram ga se rešiti. Pomislio sam na tren da ga ponudim tebi, ali naravno, ne bi smeli da te vide u njemu. Bio je to kaput mog oca i lako bi ga prepoznali.” „Ne slažem se s tobom. Nije dobro da ga skloniš odavde. Reći ću ti nešto što sam čuo da je moj otac govorio ljudima u sličnoj situaciji. ‘Ne uklanjajte takve stvari. Ne zatvarajte deo Bosnaunited
149
zdls
svog uma, već činite upravo suprotno. ’ Dakle, ja ti predlažem, Bento, da ga uvek držiš na vidnom mestu, negde odakle će te u svakom trenutku podsećati na opasnost koja ti preti. ” „Jasno mi je da je to mudar savet. Ali on traži mnogo hrabrosti. ” „Bento, suštinski je važno da ti taj kaput bude na vidiku. Mislim da si potcenio opasnost svoje trenutne situacije. Juče si zamalo umro. Sigurno se plaš iš smrti?” Bento je klimnuo glavom. ,,Da. Premda se trudim da prevladam taj strah.” „Kako? Svi se plaše smrti?” „Ljudi je se plaše u različitoj meri. Neki drevni filozofi koje trenutno čitam, tragali su za načinima ublažavanja užasa smrti. Sećaš se Epikura? Jednom smo razgovarali o njemu.” Franko je potvrdio. „Da, onaj što je rekao da je životni cilj živeti u stanju smirenosti. Koji je ono izraz koristio?” „Ataraksija. Epikur je verovao da nas strah od smrti u najvećoj meri ometa u postizanju ataraksije, i navodio je svojim učenicima nekoliko snažnih argumenata pomoću kojih mogu da ga umanje.” „Na primer?” „Polazna tačka mu je da ne postoji život posle smrti te da nemamo zbog čega da se plašimo bogova. Zatim kaže da život i smrt nikada ne mogu da postoje u isto vreme i na istom mestu. Drugim rečima: gde postoji život, smrt ne postoji, i gde je smrt, nema života.” „Zvuči logično, ali sumnjam da to može da donese smirenje usred noći kad se čovek probudi iz košmara o umiranju.” „Epikur ima još jedan argument, to je argument simetrije, koji je možda i jači. Tvrdi da je stanje nepostojanja posle smrti identično stanju nepostojanja pre rođenja. I dok se smrti plašimo, kad razmišljamo o tom prethodnom, identičnom stanju, nemamo nikakav strah. Stoga, dakle, nema razloga ni smrti da se bojimo.” Franko je duboko udahnuo. „To me interesuje, Bento. Istinu govoriš. Taj argument ima umirujuću moć.” „Da bi neki argument imao ‘umirujuću moć’ treba prihvatiti ideju da stvari same po sebi nisu istinski ni dobre ni loše, niti prijatne ili zastrašujuće. Samo tvoj um ih čini takvima. Razmisli o tome Franko - samo ih tvoj um čini takvima. Ta ideja ima istinsku moć, i uveren sam da u njoj leži ključ za lečenje moje rane. Dakle, moram da promenim reakciju svog uma na događaj od prošle noći. Ali još nisam otkrio kako to da uradim. ” „Zapanjuje me da ti čak i usred ovog užasa nastavljaš da filozofiraš.” „Moram na to da gledam kao na priliku da nešto razumem. Šta može biti važnije od toga da iz prve ruke naučiš kako da ublažiš strah od smrti? Baš juče sam pročitao jedan odeljak kod rimskog filozofa Seneke, gde se kaže ‘Nijedan strah neće kročiti u srce u koj em nema straha od smrti.’ Drugim rečima, jednom kad pobediš strah od smrti, pobedio si sve druge strahove.” „Počinjem bolje da razumem tvoju opčinjenost tim užasom.” „Problem postaje jasniji, ali rešenje je i dalje skriveno. Pitam se da li je moje strahovanje od smrti sada posebno izraženo zato što se osećam tako ispunjenim.” „Kako to?”
Bosnaunited
150
zdls
„Hoću da kažem, duhovno ispunjenim. Mnogo tek začetih misli kovitla mi se u umu, i neizrecivo mi je bolna pomisao da te misli mogu da umru nerođene.” „Onda se čuvaj, Bento. Zaštiti te misli. I zaštiti sebe. Iako si na putu da postaneš veliki učitelj, na neki način si i vrlo naivan. Ja mislim da zato što u sebi imaš tako malo mržnje zanemaruješ njeno postojanje u drugima. Slušaj me: u velikoj si opasnosti i moraš da odeš iz Amsterdama. Moraš da nestaneš iz vidokruga Jevreja, da se sakriješ, i u tajnosti pišeš i misliš.” ,,A ja mislim da se u tebi rađa pravi učitelj. Dao si mi dobar savet, Franko, i ubrzo, vrlo brzo ću te poslušati. Ali sada je red na tebe, pričaj mi o svom životu.” „Nije još vreme. Palo mi je na pamet nešto što bi moglo da pomogne u ublažavanju tvog užasa. Imam jedno pitanje: misliš li da bi bio toliko ranjen tu gore ”, Franko je pokazao na svoju glavu, „da je nasilnik bio samo običan luđak, a ne Jevrejin koji je svoj očaj usmerio na tebe?” Bento je klimnuo glavom. „Pravo pitanje. ” Naslonio se na stranicu kreveta, sklopio oči, i malo promislio. „Mislim da razumem tvoju poentu, i to je jedna od najpronicljivijih do sada. Ne, siguran sam da rana u mojoj glavi ne bi bila tako bolna da on nije bio Jevrejin.” „Aha”, uzviknuo je Franko, ,,a to znači -” „To nužno znači da moj strah nije vezan samo za smrt. On ima još jednu komponentu, povezanu sa prisilnim progonom iz jevrejskog sveta.” „Slažem se. Koliko ti je trenutno bolan taj progon? Kad smo poslednji put razgovarali, pričao si samo o olakšanju što napuštaš svet praznoverja i o velikoj radosti zbog predstojeće slobode.” „Tako je. I to olakšanje i radost su i dalje tu, ali samo u mom dnevnom životu. Sad živim dva života. Danju sam novi čovek koji je odbacio svoju staru kožu, čita latinske i grčke tekstove i bavi se uzbudljivim, slobodnim mislima. Ali noću sam Baruh, Jevrejin lutalica koji traži utehu od majke i sestre, kog starešine ispituju o Talmudu i koji tumara po spaljenim ruševinama sinagoge. Što se više udaljavam od potpuno budnog stanja svesti, to više klizim nazad ka sopstvenim počecima i hvatam se za te utvare iz detinjstva. I, ovo će te možda iznenaditi, Franko: gotovo svake noći, dok ležim u ovom krevetu iščekujući san, ti mi dolaziš u posetu.” „Nadam se da sam dobar gost.” „Mnogo bolji nego što možeš i da zamisliš. Prizivam te jer mi donosiš utehu. A i danas si dobar gost. Toliko, da osećam kako me obuzima ataraksija, dok razgovaramo. Pa i nešto više od ataraksije - pomažeš mi da mislim. Tvoje pitanje o napadaču - kako bih reagovao da nasilnik nije bio Jevrejin - pomaže mi da istinski dokučim složenost determinanti. Sad znam da moram dublje da razmotrim okolnosti koje su prethodile tom napadu i da se pozabavim ne samo potpuno svesnim, dnevnim mislima, nego isto toliko i onim noćnim. Zahvalan sam ti za to.” Franko se široko osmehnuo i potpašao Benta po ramenu. ,,A sada, Franko, moraš da mi pričaš o svom životu. ” „Mnogo toga se desilo, mada je moj život manje opasan. Majka i sestra su mi stigle mesec dana nakon tvog odlaska, dobili smo pomoć iz fonda sinagoge i našli mali stan nedaleko od tvoje radnje. Često prolazim pored nje i viđam Gabrijela, ali on mi samo klimne
Bosnaunited
151
zdls
glavom i ne razgovara sa mnom. Verovatno zato što zna, kao i svi ostali, za moju ulogu u tvom heremu. Oženio se i sada živi sa ženinom porodicom. Ja radim kod ujaka i pomažem u popisivanju robe pristigle njegovim brodovima. Mnogo učim i idem na časove hebrejskog nekoliko puta nedeljno, zajedno sa drugim doseljenicima. Učenje hebrejskog je zamorno ali i uzbudljivo. To mi predstavlja utehu i donosi sigurnost, osećanje povezanosti sa ocem i ocem moga oca i njegovim ocem, stotinama godina unazad. I to osećanje povezanosti uliva mi beskrajno pouzdanje. Tvoj zet Samuel je sada rabin i podučava nas četiri puta nedeljno. Drugi rabini, čak i Rabi Mortera, drže nastavu preostalim danima. Iz Samuelovih uzgrednih opaski sam stekao utisak da je tvoja sestra, Rebeka, dobro. Šta još?” ,,A šta je sa tvojim rođakom, Jakobom?” „Vratio se u Roterdam i retko ga viđam.” „Imam još jedno, vrlo važno pitanje: jesi li zadovoljan, Franko?” „Da, ali to je neko melanholično zadovoljstvo. Jer sad znam da postoji i drugi aspekt života na koji si mi ukazao, život uma koji ja ne živim u potpunosti. Velika mi je uteha što znam da ćemo ostati u vezi i da ćeš nastaviti da mi pričaš o svojim istraživanjima. Moj svet je manji, i već mogu da sagledam njegove buduće obrise. Majka i sestra su mi izabrale ženu, devojku od šesnaest godina iz našeg sela u Portugalu, i za nekoliko nedelja ćemo se venčati. Pristao sam na njihov izbor - devojka je lepuškasta, prijatna i izmamljuje mi osmeh. Biće dobra žena.” „Hoćeš li moći da razgovaraš sa njom o svemu što te zanima?” „Verujem da hoću. I ona isto žudi za znanjem. Kao i većina devojaka iz našeg sela, ne ume čak ni da čita. Počeo sam da je učim.” „Nadam se da ne preteruješ s podučavanjem. To može da bude i opasno. Nego, reci mi, priča li se o meni u zajednici?” „Do ovog događaja ništa nisam čuo. Kao da je svima bilo naređeno ne samo da te izbegavaju, nego i da ne pominju tvoje ime. Nisam čuo da ga je iko izgovorio, mada naravno, ja ne znam šta se priča iza zatvorenih vrata. Možda je u pitanju samo moja mašta, ali zaista verujem da tvoj duh lebdi nad zajednicom i još uvek ima veliki uticaj. Na primer, naši časovi hebrejskog su potpuno ispunjeni i nema mogućnosti za postavljanje bilo kakvih pitanja. Kao da su rabini hteli da se osiguraju da im se više nikad ne dogodi neki drugi Spinoza.” Bento je pognuo glavu. „Možda nije trebalo ovo da kažem, Bento. Bio sam neuviđavan.” „Ti bi bio neuviđavan samo ako bi mi prećutao istinu. ” Začulo se blago kucanje, a onda i glas Klare Marije: „Bento.” Bento je otvorio. „Moram uskoro da izađem. Koliko će još ostati vaš prijatelj?” Bento je upitno pogledao Franka, koji je prošaptao da ubrzo mora da krene, jer ne sme dugo da odsustvuje s posla - i potom odgovorio, „Klara Marija, dajte nam, molim vas, samo još nekoliko minuta.” „Sačekaću u sobi za muziku.” Klara Marija je lagano zatvorila vrata. „Ko je ona, Bento?” Bosnaunited
152
zdls
„Ćerka direktora škole i moja učiteljica. Podučava me latinskom, a i grčkom.” „Tvoja učiteljica? Nemoguće. Koliko joj je godina? „Oko šesnaest. Počeo sam da učim kod nje kad joj je bilo trinaest. Ona je pravo čudo. Potpuno je drugačija od svih devojaka.” „Rekao bih da se odnosi prema tebi s ljubavlju i nežnošću. „Da, baš tako, i ja uzvraćam na isti način ali...” Bento je oklevao; nije imao običaj da priča o svojim najdubljim osećanjima. „Ali danas mi je upravo ona dodatno pogoršala nemir pokazujući još više nežnosti prema mom prijatelju i kolegi. ” „Ah, ljubomora. To stvarno može da bude bolno. Tako mi je žao, Bento. Ali zar mi nisi poslednji put kad smo se videli pričao o prihvatanju usamlj eničkog života i odricanju od same ideje o braku. Izgledao si tako predan ili možda pomiren sa tim da živiš sam.” „Predan i pomiren. Apsolutno sam posvećen duhovnom životu i znam da nikada neću moći da preuzmem odgovornost za porodicu. Znam i da je nemoguće da se zakonito oženim, ni sa hrišćankom, ni sa Jevrejkom. A Klara Marija je katolkinja. I to, predana katolkinja.” „Znači, teško ti je da se odrekneš onoga što u stvari ne želiš niti možeš da imaš?” „Tačno! Uživam kad tako pogađaš pravo u srce mog apsurda.” ,,I kažeš da je voliš? A tu je i tvoj dobar prijatelj kome ona daje prednost?” „Voleo sam i njega 3 do danas. On mi je pomogao da se preselim posle herema; spasao mi je život sinoć. Dobar je čovek. Namerava da bude lekar.” „Ali ti bi da ona želi tebe a ne njega, iako znaš da bi vas to sve unesrećilo.” „Da, to je istina.” ,,A što bi veća bila njena želja za tobom, bio bi veći i njen očaj što te nema. ” „I to je neopsorno.” „Ali ti je voliš, i želiš da bude srećna. I ako ona pati, i ti ćeš patiti?” „Da, da i da. Sve što govoriš je tačno.” „I samo još jedno pitanje. Kažeš da je predana katolkinja? A katolici obožavaju obrede i čuda. Kakav je onda njen stav prema tvojim idejama o Bogu kao Prirodi, tvom odbacivanju obreda i praznoverja?” „Nikada ne bih pričao sa njom o tim idejama.” „Jer bi ih ona odbacila, a s njima bi možda i tebe odbacila?” Bento je klimnuo glavom. „Sve što si rekao, istina je, Franko. Toliko sam težio, i toliko se stvari odricao da bih bio slobodan, a sada odustajem od svoje slobode i zanosim se Klarom Marijom. Kad mislim o njoj, potpuno sam nesposoban da razmišljam o nečem drugom, uzvišenijem. Po tom pitanju očito nisam sopstveni gospodar nego rob strasti. I premda mi razum ukazuje šta je bolje, prinuđen sam da sledim ono što je gore. ” „To je stara priča, Bento. Ljubav nas oduvek porobljava. Kako ćeš će osloboditi?” „Mogu da budem slobodan samo ako potpuno prekinem sve veze sa čulnim zadovoljstvima, bogatstvom i slavoljubljem. Ako se ne upravljam prema razumu, ostaću rob strasti.” „Pa ipak, Bento,” dodao je Franko, dok je ustajao i pripremao se za odlazak, „znamo da je razum nemoćan pred strašću.” Bosnaunited
153
zdls
„Jeste. Emociju može da nadvlada samo neka još snažnija emocija. Jasno je šta treba da radim: moram da naučim kako da razum pretvorim u strast.” „Da pretvoriš razum u strast”, šaputao je Franko dok su išli ka sobi za muziku, gde ih je čekala Klara Marija. „Čudesan zadatak. Nadam se da ću sledeći put kad se budemo sreli čuti kako napreduješ u tome.”
Bosnaunited
154
zdls
Poglavlje 26 BERLIN - 26 MART 1923 Nije lako izaći na kraj niašim baltičkim porodicama: čini se da u njima ima nešto loše, a u isto vreme odaju utisak superiornosti, kao da su gospodari svega - to nigde drugde nisam sreo. Adolf Hitler Alfredu Rozenbergu Dragi Fridrih, Sa žaljenjem moram da otkažem svoju predstojeću posetu. Iako ovo činim već treći put, molim te da ne odustaneš od mene. Najozbiljnije želim da nastavim rad sa tobom, ali mi je vreme ispunjeno sve većim brojem obaveza. Prošle nedelje Hitler me je zamolio da zamenim Ditriha Ekarta na mestu glavnog urednika Felkišer beobahtera. Hitler i ja samo sada bliskiji vrlo je zadovoljan što sam objavio Protokole sionskih mudraca. Pre mesec dana, uz velikodušnu pomoć jednog darodavca, FB je postao dnevni list i sada ima tiraž od 33.000 primeraka (uzgred, sad možeš da ga nadeš i na kisocima u Berlinu). Svaki dan donosi novi problem o kojem treba izveštavati. Svakoga dana budućnost Nemačke kao da visi o koncu. Na primer, upravo u ovom momentu moramo da odlučimo kako da se izborimo sa Francuskom, koja je zaposela Rur da bi iz njega izvlačila svoje kriminalne ratne reparacije. I svakoga dana spirala inflacije celu našu zemlju dovodi na ivicu propasti. Možeš li da veruješ da američki dolar, koji je pre samo godinu dana vredeo 400 maraka, jutros vredi 20.000 maraka? Da poslodavci u Minhenu počinju da plaćaju radnike tri puta na dan? Je li tako i u Berlinu? Žena isprati muža do posla i on dobije platu odmah ujutru a onda ona trči da kupi doručak pre nego što cene skoče. U podne dolazi da pokupi drugu platu (ovog puta veću) i ponovo mora da žuri da kupi ručak - za 100.000 maraka, za koliko je prethodnog dana kupila četiri kobasice, sada može da kupi samo tri - a onda dolazi i po treću, u još većem iznosu, na kraju dana kad se tržište zatvara pa je novac siguran do jutra, dok se berza ponovo ne otvori. To je skandal, tragedija. A biće sve gore. Uveren sam da će ovo biti najveća hiperinflacija u istoriji: svi će Nemci osiromašiti, naravno, osim Jevreja, koji, po prirodi stvari, zarađuju na ovoj noćnoj mori. Sefovi u njihovim firmama prepuni su zlata i strane valute. Moj urednički život je tako grozničav da ne mogu da napustim kancelariju ni za ručak, a kamoli da se ukrcam na voz, platim 20 miliona maraka za kartu i krenem na desetosat no putovanje u Berlin. Ako tebe bilo kojim povodom put navede u Minhen, molim te da me obavestiš kako bismo mogli ovde da se sastanemo. Bio bih ti veoma zahvalan. Jesi li ikada razmišljao o tome da radiš u Minhenu? Ja bih tu mogao da pomognem: imaj na umu besplatne oglase koje bih mogao da ti objavim. Pročitavši pismo, dr Karl Abraham ga je vratio Fridrihu. ,,I šta ćete mu odgovoriti?”
Bosnaunited
155
zdls
„Ne znam. Voleo bih da iskoristim današnji sat vaše supervizije da porazgovaramo o tome. Sećate li ga se? Pre nekoliko meseci sam vam opisao razgovor koji sam vodio s njim.” „Izdavač Protokola sionskih mudraca? Ko bi to zaboravio?” „Nisam video her Rozenberga od tada. Poslao je tek par pisama. Ali, evo, imam jučerašnje izdanje njegovih novina Felkišer beobahter. Pogledajte samo ovaj naslov: ZLOSTAVLJANJE DECE U BEČKOM BORDELU: UČESTVOVALO MNOGO JEVREJA Bacivši pogled na naslov, dr Abraham je s gađenjem zavrteo glavom i upitao, ,,A ti Protokoli - jeste li ih čitali?” „Samo izvode i neke rasprave u kojima se karakterišu kao falsifikat.” „Očigledan, ali opasan falsifikat. I ne sumnjam da vaš pacijent, Rozenberg, to zna. Ugledni jevrejski teolozi iz moje zajednice kažu da je Pro tokole smislio ozloglašeni ruski pisac Sergej Nilus, u nameri da ubedi cara kako Jevreji pokušavaju da zavladaju Rusijom. Posle čitanja Protokola, car je naredio seriju krvavih pogroma.” „Dakle”, rekao je Fridrih, „ja se pitam, kako da vodim terapiju sa pacijentom koji je umešan u takve gadosti? Jasno mi je da je opasan. Kako da se nosim sa kontratransferom?” ,Ja sam skloniji da kontratransfer tretiram kao neurotičnu reakciju terapeuta na pacijenta. U ovom slučaju, međutim, vaša osećanja imaju sasvim racionalne osnove. Pravo pitanje je zato, ‘Kako raditi sa nekim ko je, prema svim objektivnim kriterijumima, odvratna, izopačena ličnost sposobna za toliko destrukcije?’” Fridrih je razmišljao o rečima dr Abrahama. “Odvratan, izopačen. Jake reči.” ,,U pravu ste, dr Pfister - to su bili moji izrazi, ne vaši, i verujem da s pravom aludirate na još jedno pitanje - kontratransfer supervizora - koji može da se odrazi na moju sposobnost da vas vodim. Budući da sam Jevrejin, ja lično ne bih mogao da lečim tu pogubnu antisemitsku ličnost, ali da vidimo mogu li ipak da budem od koristi kao supervizor. Recite mi nešto više o svojim osećanjima prema njemu. ” „Iako nisam Jevrejin, lično me vređa njegov antisemitizam. Uostalom, gotovo svi ljudi ovde s kojima sam blizak, Jevreji su - moj analitičar, vi, i većina osoblja na Institutu. ” Fridrih je uzeo Alfredovo pismo. „Pogledajte. Ponosno mi piše o svom napredovanju na poslu, očekujući da meni bude drago. Umesto toga, ja sam još više uvređen i uplašen za vas, za sve civilizovane Nemce. Mislim da je on zlo. A njegov idol, taj Hitler, mogao bi biti inkarnacija samog sotone.” „To je jedan deo. Ipak, postoji drugi deo vas koji želi da nastavi da ga viđa. Zašto?” „U pitanju je ono o čemu smo ranije pričali - moja intelektualna zainteresovanost za analiziranje nekoga s kim sam delio prošlost. Njegovog brata znam celog svog života, a Alfreda sam poznavao još kao malog.” „Ali dr Pfister, očito je da nikada nećete biti u stanju da ga analizirate. To je nemoguće i zbog same fizičke distance. U najboljem slučaju, viđaćete ga samo tokom nekoliko povremenih seansi i nikada nećete moći duboko, arheološki da istražite njegovu prošlost. ” ,,U pravu ste. Moram odustati od te ideje. Sigurno ima još razloga.”
Bosnaunited
156
zdls
„Sećam se da ste mi pričali o svom osećanju nestale prošlosti. Ostao je samo taj vaš dobar prijatelj, taj brat. Zaboravio sam mu ime... ” „Eugen.” „Da, ostao je samo Eugen Rozenberg i, u mnogo manjoj meri pošto nikada niste bili bliski sa njim, Eugenov mlađi brat, Alfred. Roditelji su vam mrtvi, nemate braće i sestara, i nemate druge kontakte sa svojim ranijim životom - ni s ljudima ni s mestima. Meni se čini da pokušavate da negirate starenje ili prolaznost, tragajući za nečim neprolaznim. Nadam se da se bavite time u ličnoj analizi?” „Ne još. Ali vaši komentari mi po mažu. Ne mogu da zaustavim vreme držeći se Eugena ili Alfreda. D a, dr Abraham, sad mi je jasno, viđanje sa Alfredom ne može da razreši moje unutrašnje konflikte.” „Veoma je važno to što ste rekli, dr Pfister, i ponoviću. Viđanje sa Alfredom Rozenbergom ne može da razreši vaše unutrašnje konflikte. Pravo me sto za to je vaša vlastita analiza. Je li tako?” Fridrih je pomireno klimnuo glavom. „Zato vas ponovo pitam - zašto želite da ga vidite?” „Nisam siguran. Slažem se s vama, on je opasan i širi mržnju. A ipak, i dalje o njemu više mislim kao o malom dečaku iz susedstva nego kao o samom zlu. Smatram da je obmanut a ne da je demon. On istinski veruje u te rasne gluposti i njegove misli i dela sasvim dosl edno proizilaze iz premisa Hjustona Stjuarta Čemberlena. Ne verujem da je psihopata, sadista, ili nasilna osoba. U stvari, pre je bojažljiv, takoreći kukavica, i nesiguran. Teško ostvaruje odnose sa ljudima i celim bićem se nada ljubavi svog vode Hitlera. A ipak, čini se da je svestan vlastitih ograničenja i iznenađujuće spreman da se podvrgne nekoj terapiji. ” „Dakle, vaši terapijski ciljevi su onda.... ” „Možda sam naivan, ali ako mogu da ga promenim i doprinesem da postane moralnija osoba, zar onda neće naneti manju štetu? To je bolje nego ne učiniti ništa. Možda čak mogu da mu pomognem da se p ozabavi silinom i iracionalnošću svog antisemitizma. ” „Ah, kad biste mogli uspešno da analizirate antisemitizam, dobili biste Nobelovu nagradu, koja je bar za sada i Frojdu izmakla. Imate li ideju kako da pristupite tome?” ,,U ovom trenutku ne - još je to daleko i, u svakom slučaju, to je moj cilj, a ne pacijentov. ” ,,A šta je njegov cilj? Šta on želi?” „Njegov eksplicitni cilj je da se bliže i delotvornije poveže sa Hitlerom i drugim članovima partije. Moraću da prokrijumčarim sve što je iole uzvišenije od toga. ” „Jeste li dobar krijumčar?” „Samo početnik, ali imam jednu ideju. Pomenuo sam vam da sam mu pomagao oko Spinoze. E, pa u četvrtom odeljku Etike - onom o prevazilaženju robovanja strastima - ima jedna rečenica koja mi je privukla pažnju. Spinoza kaže da je razum nemoćan pred strašću i da je stoga neophodno razum pretvoriti u strast. ” „Hmm, zanimljivo. Kako nameravate to da uradite?” „Nemam na umu neki poseban metod. Ali znam da ga moram podstaći da se zainteresuje za samog sebe. Zar nije svaki čovek snažno zainteresovan za sebe? Zar ne želi
Bosnaunited
157
zdls
svako da sazna sve o sebi? Znam da ja želim. Pokušaću da pobudim kod Alfreda tu vrstu zainteresovanosti.” „Zanimljiv način uobličavanja terapije, dr Pfister. Originalan. Nadajmo se da će on sarađivati, a ja ću učiniti sve što mogu da budem od pomoći u superviziji. Pitam se samo, postoji li neka pukotina u vašem argumentu. ” „Šta bi to bilo?” „Preterano uopštavanje. Terapeuti se razlikuju. Čudna smo mi sprta. Većina drugih ljudi ne deli našu strastvenu zainteresovanost za dušu. Trenutno znamo da je njegov cilj bitno drugačiji od vašeg: on želi da postane omiljeniji među svojim dragim nacistima. Zato imajte na umu i opasnost da terapija može da pogorša stvari za sve nas! Biću konkretniji. Ako uspete da pomognete Rozenbergu da se promeni tako da ga Hitler više voli, onda ćete ga samo učiniti efikasnijim u zlu. ” „Jasno mi je. Moj zadatak je da mu pomognem da prihvati drugi, sasvim suprotan cilj da shvati i umanji svoju očajničku i iracionalnu potrebu za Hitlerovom ljubavlju. ” Dr Abraham se osmehnuo svom mladom studentu. „Tačno tako. Raduje me vaš entuzijazam, Fridrih. Ko zna? Možda ćete uspeti u tome. Hajde da vidimo ima li nekih profesional nih skupova u Minhenu na koje biste mogli da odete uje dno s njim održite nekoliko seansi.”
* * * Bajrojt - Oktobar 1923 I pored obaveza na poslu, Alfred nije odustao od plana da poseti Hjustona Stjuarta Čmberlena i lako je ubedio Hitlera da mu se pridruži. I Hitler je bio oduševljen Čemberlenovim Osnovama devetnaestog veka i do kraja života će tvrditi da je Čemberlen (zajedno sa Ditrihom Ekartom i Rihardom Vagnerom) bio jedan od njegovih prvih intelektualnih uzora. Čemberlen je živeo u Bajrojtu, u Vanfridu, Vagnerovoj ogromnoj staroj kući, sa svojom ženom Evom (Vagnerovom ćerkom) i Kozimom, osamdesetšesto godišnjom Vagnerovom udovicom. Alfred je uživao u vožnji do Bajrota, udaljenog nekih dvestačetrdeset kilometara od Minhena. Bilo je to njegovo prvo putovanje Hitlerovim blještavim mercedesom i prva prilika da na nekoliko sati uživa u punoj Hitlerovoj pažnji. Sluga ih je dočekao i odveo na sprat, gde je Čemberlen sedeo u kolicima, s plavozelenim kariranim ćebetom preko nogu, i netremice gledao kroz veliki prozor okrenut ka unutrašnjem dvorištu. Oboleo od neke misteriozne neurološke bolesti koja ga je delimično paralizovala i donekle mu oduzela moć govora, Čemberlen je u svojih sedamdeset godina izgledao daleko stariji: koža mu je bila u krastama, pogled prazan, polovina lica iskrivljena u grču. Očiju uprtih u Hitlerovo lice, s vremena na vreme j e klimao glavom, kao da razume šta ovaj govori. Rozenberga nije ni pogledao. Čim su ušli, Hitler se nagnuo, primakao usta Čemberlenovom uhu i rekao, „Visoko cenim ono što ste napisali u svojoj veličanstvenoj knjizi, Osnove devetnaestog veka: ‘Germanska rasa ulazi u odlučujuću borbu sa Jevrejima, borbu koja nije samo kanonska, već mora da se vodi svim oružjem kojim raspolaže čovek i Bosnaunited
158
zdls
ljudsko društvo.’” Čemberlen je klimnuo glavom, a Hitler nastavio, „Her Čemberlen, obećavam vam da ću ja biti taj koji će u vaše ime voditi ovu borbu ”, i zatim počeo naširoko da priča o svom partijskom programu u dvadesetpet tačaka i svojoj apsolutno nepokolebljivoj rešenosti da Evropu očisti od Jevreja. Čemberlen je energično klimao glavom i s vremena na vreme krkljao, „Da, da”. Kasnije, kad je Hitler otišao da porazgovara sa Kozimom Vagner, Rozenberg je ostao sam sa Čemberlenom i pričao mu kako je i on, kad mu je bilo svega šesnaest godina, kao i Hitler, bio opčinjen Osnovama devetnaestog veka, i kako mu i sam, takođe, mnogo duguje. A onda mu je, primakavši se bliže njegovom uhu onako kako je to Hitler učinio, poverio, „Počeo sam da pišem knjigu koja će, nadam se, biti nastavak vašeg dela za sledeći vek. ” Možda se Čemberlen osmehnuo - lice mu je bilo toliko izobličeno da je to bilo teško proceniti. Alfred je nastavio, „Vaše ideje i vaše reči naći će se na svakoj mojoj stranici. Tek sam na početku. Biće to posao za narednih pet godina - mnogo je toga što treba uraditi. Međutim, upravo sam napisao jedan odeljak za kraj: “Sveto doba Germana ponovo će nastupiti kad simbol buđenja - zastava sa svastikom, znakom vaskrslog života - postane jedina važeća vera u Rajhu.” Čemberlen je krkljao. Možda je rekao, „Da, da ”. Alfred se zavalio u stolicu, osvrćući se oko sebe. Hitlera još nije bilo na pomolu. Ponovo se nagnuvši ka Čemberlenovom uhu, rekao je, „Dragi učitelju, potrebna mi je vaša pomoć u jednoj stvari. U pitanju je problem Spinoza. Kažite mi, kako je taj Jevrejin iz Amsterdama mogao da napiše dela koja su najveći nemački mislioci, uključujući i besmrtnog Getea, toliko cenili. Kako je to moguće?” Čemberlen je uzrujano pomerio glavu i ispustio neke nerazgovetne zvukove od kojih se jedino moglo razabrati, „Ja, ja” . Ubrzo potom pao je u dubok san. U povratku su malo govorili o Cernberlenu, jer je Alfred imao drugi plan: ubediti Hitlera da j e došlo vreme da partija krene u akciju. Podsetio ga je na osnovne činjenice. „Nemačku zahvata haos”, rekao je. „Spirala inflacije izmiče kontroli. Pre četiri meseca, dolar je vredeo 75 hiljada nemačkih maraka, a juče 150 miliona. Juče je moj piljar za trista grama krompira tražio 90 miliona maraka. A zasigurno znam da će štamparija državnog trezora usko ro izbaciti novčanice od billion maraka. ” Hitler je umorno klimao glavom. Sve mu je to Afred već više puta govorio. ,,I pogedajte te pobuni što izbijaju na sve strane”, nastavio je Alfred. „Komunistički puč u Saksoniji, napad na rezerve Rajhsvera u Istočnoj Pruskoj, Kapov puč u Berlinu, pobuna rajnskih separatista. Ali Minhen i cela Bavarska su istinsko bure baruta spremno da eksplodira. Minhen je prepun raznih desnih partija suprotstavljenih vladi u Berlinu, ali smo mi daleko jači od svih njih, najmoćniji smo i najbolje organizovani. Ovo je naše vreme! Ja sam podbunjivao mase sa svakim tekstom u našim novinama, pripremajući ih za glavnu akciju partije.” Hitler i dalje nije izgledao uveren. Alfred je pritiskao, „Došlo je vaše vreme. Morate da krenete u akciju, ili ćete propustiti svoj trenutak. ” Kad su stigli do redakcije Felkišer beobahtera, Hitler je na sve to samo rekao, „Mnogo je stvari o kojima treba razmisliti, Rozenberg.” Nekoliko dana kasnije došao je u Alfredovu kancelariju i sa širokim osmehom na licu, mašući pismom koje je upravo dobio od Hjustona Stjuarta Čemberlena, naglas pročitao neke delove: Bosnaunited
159
zdls
23. septembar 1923. Vrlo poštovani i dragi gospodine Hitler: Imate puno pravo da budete iznenađeni mojim nametanjem, budući da ste i sami videli koliko mi je teško da govorim. Ali ne mogu da odolim želji da vam uputim nekoliko reči. Pitao sam se kako to da ste baš vi od svih ljudi na svetu, vi koji ste tako nenadmašni u buđenju ljudi iz sna i ustaljene rutine, nedavno uspeli meni da podarite san, duži i lek ovitiji nego ijedan koji sam doživeo od tog fatalnog dana u avgustu 1914, kada me je ova podmukla bolest oborila. Sada verujem i shvatam da je to upravo ono što karakteriše i definiše vaše biće: pravi razbuđivač je u isto vreme čuvar mira... To što ste meni doneli mir ima mnogo veze sa vašim očima i gestikulacijom vaših ruku. Oči vam rade gotovo isto što i ruke: hvataju i drže čoveka; i imate jedinstvenu osobinu i moć da u svakom trenutku usmerite svoje reči na jednog određenog slušaoca. Što se tiče vaših r uku, one su tako izražajne u svojim kretnjama da konkurišu vašim očima. Takav čovek donosi oduška jadnoj napaćenoj duši! Posebno kada je posvećen služenju Otadžbini. Moja vera u Germanstvo nikada nije bila ni na trenutak pokolebana, iako su mi nade, prizna jem, dospele na najniže grane. Jednim potezom vi ste promenili stanje moje duše. Činjenica da je Nemačka, u vreme kad joj je to najpotrebnije, rodila Hitlera potvrda je njene vitalnosti; vaša dela su dodatni dokaz za to da čovekova ličnost i dela idu zajedno. Sad mogu da spavam bezbrižno. Više ništa ne ugrožava moj san. Neka vas Bog čuva! Hjuston Stjuart Čemberlen „Mora da je povratio moć govora i diktirao ga - to veličanstveno pismo”, rekao je Alfred trudeći se da prikrije zavist. A onda hitro dodao, ,,I sasvim zasluženo, her Hitler.” „Sada ćeš da čuješ pravu vest ”, rekao je Hitler. „Erih Ludendorf nam se pridružio!” „Bravo! Bravo!” uzvratio je Alfred. Ludendorf je, blago rečeno, bio ekscentrik, ali i široko uvažavan i poštovan kao feldmaršal iz svetskog rata. „Saglasan je s mojom idejom o puču”, nastavio je Hitler. „Slaže se da treba da udružimo snage sa drugim partijama desnog krila, čak i sa monarhističkim grupama i bavarskim separatistima, i da up adnemo na večernji skup zakazan za 8. novembar, kidnapuj emo nekoliko zvaničnika bavarske vlade i pod pretnjom oružja ih primoramo da mene prihvate za svog vođu. Sledećeg dana svi ćemo marširati kroz centar grada do ministarstva rala i uz pomoć talaca i ugleda feldmaršala Ludendorfa, preuzeti nemačku armiju. A onda ćemo, po uzoru na Musolinijev marš na Rim, marširati na crveni Berlin, i srušiti nemačku demokratsku vladu.” „Odlično! Krećemo u akcij u.” Alfred se toliko radovao da nije obratio pažnju na Hitlerovo zanemarivanje činjenice da mu je upravo on predložio taj plan. Navikao je da ovaj prisvaja njegove ideje a da mu za to ne odaje nikakvo priznanje. Ali, sve je krenulo naopako. Puč je bio potpuni fijasko. U noći 8. novembra, Hitler i Alfred su zajedno otišli na skup koalicije desnih partija. Ove partije nikada ranije nisu održavale zajedničke sastanke i skup je izmakao kontroli tako da je u jednom trenutku
Bosnaunited
160
zdls
Hitler skočio na sto i pucao iz pištolja u plafon kako bi uspostavio red. Nacisti su potom kidnapovali delegate Bavarske vlade da bi ih držali kao taoce. Međutim, misleći da je sama otmica bila dovoljna za nacističku stvar, nisu ih dobro čuvali i taoci su pobegli u noć. Bez obzira na to, Hitler je, na Ludendorfovo insistiranje, pristao da se ujutru zapute u planirani masovni marš, s nadom da će izazvati opštenarodni ustanak. Ludendorf je bio siguran da se ni armija ni policija neće usuditi da pucaju u njega. Rozenberg je požurio nazad u kancelariju i pripremio naslove za FB pozivajući na opštu pobunu. Rano ujutru, 9. novembra 1923, kolona od dve hiljade ljudi, od kojih su mnogi bili naoružani - uključujući Hitlera i Rozenberga, krenula je u marš ka centru Minhena. Na čelu su bili: Hitler, feldmaršal Ludendorf, blistajući u punoj vojnoj uniformi sa švapskim šlemom na glavi, Herman Gering, slavni pilot iz svetskog rata okićen mnogobrojnim ratnim odlikovanjima i Šojbner Rihter, koji je hodao ruku pod ruku sa bliskim prijateljem Hitlerom. Rozenberg je bio u drugom redu, tačno iza Hitlera. Rudolf Hes je marširao iza Rozenberga, kao i Puci Hanfštengl (darodavac koji je omogućio da FB postane dnevni list). Nekoliko redova iza njih, marširao je Hajnrih Himler noseći zastavu Nacističke partije. Na prvoj raskrsnici sačekale su ih vojne barikade. Hitler je urlao na vojnike da se predaju. Umesto toga, oni su otvorili vatru i usledila je trominutna paljba tokom koje su se učesnici marša smesta razbežali na sve strane. Šesnaest nacista i tri vojnika bili su ubijeni. Feldmaršal Ludendorf je neustrašivo marširao pravo napred, prošao kroz barikadu odgurnuvši vojnike i njihove puške u stranu, nakon čega ga je oficir s poštovanjem pozdravio i izvinio se što mora da ga privede. Gering je ranjen sa dva hica u prepone, no uspeo je da otpuzi na sigurno i odneli su ga kod nekog ljubaznog Jevrejina, lekara koji mu je pružio odličnu negu, i ubrzo potom bio je proteran iz zemlje. Šojbner Rihter, koji je Hitlera držao pod ruku, ubijen je na licu mesta i prilikom pada ga je povukao za sobom i iščašio mu rame. Telohranitelj Ulrih Graf, bacio se preko Hitlera i spasao mu život zadobivši pritom više smrtonosnih hitaca. Iako je čovek koji je stajao tik uz Alfreda bio ubijen, ovaj je ostao nepovređen, otpu zao do pločnika, daleko od krvoprolića, i umakao u gomilu. Nije se usudio da ode kući ili u redakciju - vlada je momentalno zatvorila FB na neodređeno vreme i postavila stražare ispred redakcije. Naposletku je ubedio jednu stariju ženu da mu dozvoli da se na nekoliko dana sakrije u njenoj kući, a noću je lutao Minhenom pokušavajući da sazna sudbinu svojih saboraca. Hitler je, uz jake bolove, puzao nekoliko stopa, a onda su ga uvukli u kola koja su ga čekala i, u pratnji partijskog lekara, odvezli do kuće Pucija Hanfštengla, gde su mu lečili rame i krili ga na tavanu. Neposredno pre nego što je uhapšen, nažvrljao je poruku adresiranu na Alfreda i zamolio frau Hanfštengl da mu je preda. Sledećeg dana ona je našla Alfreda i uručila mu cedulju, koju je ovaj smesta zgrabio, otvorio, i na svoje veliko iznenađenje u njoj pročitao: DRAGI ROZENBERG, VODI POKRET DO DALJEG. ADOLF HITLER
Bosnaunited
161
zdls
Poglavlje 27 REJNSBURG – 1662 U narednih nekoliko dana, Bentov strah je uminuo. Nestali su ubrzani otkucaji srca, grč u grudima, kao i nametljive slike napada nasilnika. Kakvo je blaženo olakšanje bilo ponovo disati lako i osećati se sigurno u sopstvenoj koži! Mogao je, prilično ravnodušno, čak i da prizove napadačevo lice i da, po Frankovom savetu, gleda svoj prosečeni dugi crni kaput obešen na upadljivom mestu na zidu sobe. Nedeljama posle pokušaja ubistva i Frankove posete, preispitivao je mehanizme pomoću kojih je savladao užasan strah. Kako je povratio mir duše? Zar to nije bilo zahvaljujući boljem razumevanju uzroka koji su doveli do napada? Bio je sklon tom objašnjenju - delovalo je ubedljivo, razumno. Ali i sumnjičav prema svojoj tako snažnoj veri u moć razumevanja. Uostalom, u početku mu nije pomagalo; tek nakon što se Franko pojavio, ta zamisao je izbila u prvi plan. Što je više razmišljao, bilo mu je jasnije da je od Franka dobio nešto suštinski važno za svoj oporavak. Bento je znao da ga je Franko posetio u trenutku kad mu je bilo najteže i da se onda vrlo brzo počeo oporavljati. Ali šta je tačno dobio od Franka? Možda je najvažnije bilo to što je Franko raščlanio njegov strah i ukazao mu da ga je posebno uznemirila činjenica da je napadač bio Jevrejin. Drugim rečima, strah je dodatno pojačavao potisnuti bol zbog odvajanja od sopstvenog naroda. To je objašnjavalo Frankovu isceliteljsku moć: on mu nije samo pomogao u rasuđivanju nego mu je, što je možda još važnije, ponudio samo svoje prisustvo - prisustvo Jevrejina. Uz to, Franko je Benta prenuo iz mučne ljubomore, suočavajući ga sa iracionalnošću žudnje za nečim što niti istinski želi, niti može da ima. Bento je postepeno povratio smirenost i ubrzo opet uspostavio drugarski odnos sa Klarom Marijom i Dirkom. Ipak, mračni oblaci su mu nanovo prekrili um onog dana kad se Klara Marija pojavila s bisernom ogrlicom koju joj je poklonio Dirk. Nedugo zatim, na vest o njihovim zvaničnim zarukama, iz tih oblaka je grunula prava oluja. No, ovoga puta je razum prevladao; Bento je sačuvao ravnotežu i nije dozvolio da mu strasti pokvare odnos sa dvoje dobrih prijatelja. Uprkos tome, nije uspevao da odagna gotovo opipljivo sećanje na to kako ga, u noći posle napada, Klara Marija drži za ruku. Pamtio je i kako ga je Franko srdačno zgrabio za ramena, a i kako su se on i brat Gabrijel često držali za ruke. Ali, koliko god mu telo žudelo za tim, u nj egovom životu više neće biti dodira. Ponekad bi mu se u um prikrala maštanja o dodirivanju i grljenju Klare Marije, ili njene tetke Marte, koju je takođe smatrao privlačnom, ali bi ih lako odagnao. Noćne žudnje su bile druga stvar: nije bilo vrata koja je mogao da zaključa pred njima i tako spreči da mu uđu u snove, niti je bilo načina da zaustavi noćni tok semena koje mu je često ostavljalo trag na posteljini. Sve je to, naravno, držao u najdubljim trezorima svog ćutanja, a i da je bio u prilici da poveri Franku, znao je šta bi ovaj rekao: „Oduvek je bilo tako - seksualna žudnja je deo nešeg bića; to je sila koja omogućava održanje vrste.” Iako je uviđao mudrost Frankovog saveta da napusti Amsterdam, Bento je ipak ostao još nekoliko meseci. Zbog znanja jezika, a i zbog njegovih logičkih sposobnosti, mnogi Bosnaunited
162
zdls
kolegijanti su ga često molili za pomoć u prevođenju hebrejskih i latinskih tekstova. Osim toga, ubrzo su osnovali Filozofski klub koji je vodio njegov prijatelj Simon de Vre, redovno se sastajali i često diskutovali o Bentovim idejama. Ali ovaj sve učeniji krug poznanika, koji su tako blagotvorno delovali na njegovo samopouzdanje, ujedno mu je okupirao dobar deo vremena i onemogućavao da se potpuno posveti mislima koje su mu bujale u umu. Pričao je Simonu de Vreu o želji za mirnijim životom pa mu je ovaj ubrzo, uz pomoć još nekih članova Filozofskog kluba, u Rejnsburgu pronašao kuću u kojoj je mogao da živi. Rejnsburg, mestašce na obali reke Vlit, četrdesetak kilometara udaljeno od Amsterdama, bilo je zgodno ne samo zato što je tu bio centar pokreta kolegijanata, već i zato što se nalazio blizu univerziteta u Lajdenu, gde će Bento, sada sa odličnim znanjem latinskog, moći da pohađa časove filozofije i uživa u društvu drugih učenih ljudi. Rejnsburg je umnogome bio po Bentovom ukusu. Kuća, napravljena od grubog kamena, imala je nekoliko malih prozora s pogledom na dobro negovan drvored jabuka. Na pročelju se mogao pročitati kratak stih koji je izražavao nezadovoljstvo mnogih kolegijanata stanjem u svetu: Avaj! Kad bi svi ljudi mudri bili, i više dobra činili ovaj svet bi raj postao a sada je mahom pakao Bentov stan se sastojao od dve sobe u prizemlju, jedne za učenje, njegovu sve veću biblioteku i krevet sa baldahinom; i druge, manje, sobe za rad, u koju je smestio opremu za brušenje sočiva. Dr Homan, hirurg, živeo je sa ženom u drugom delu kuće - gde je bila velika kuhinja povezana s dnevnim boravkom i jedna spavaća soba na spratu, do koje su vodile strme stepenice. Bento je doplatio neznatnu sumu za večeru i obično je obedovao zajedno sa dr Homanom i njegovom izuzetno dragom ženom. Ponekad se, posle dugih dana usamljeničkog pisanja i brušenja sočiva, radovao njihovom društvu, ali kada bi bio posebno zaokupljen nekom idejom, vraćao bi se starim navikama, nosio večeru u sobu, i pisao i razmišljao zagledan u plodna jabukova stabla. Bila je to prilično dobra godina. Jednog septembarskog jutra Bento se prob udio mrzovoljan, trom i sa bolovima. Ipak je odlučio da se drži plana i otputuje u Amsterdam kako bi mušteriji isporučio specijalna sočiva za teleskop. Pored toga, prijatelj Simon de Vre, sekretar Filozofskog kluba kolegijanata, upriličio mu je sastanak na kojem je trebalo da se diskutuje o prvom odeljku njegovog novog dela. Izvukao je Simonovo poslednje pismo iz torbe i ponovo ga pročitao. Duboko poštovani prijatelju - sa nestrpljenjem očekujem tvoj dolazak. Ponekad sam kivan na sudbinu koja nas je razdvojila i tebe odvela tako daleko. Srećan je, da, najsrećniji doktor Homan, što živi pod istim krovom sa tobom, i može za ručkom, večerom ili tokom, šetnji da razgovara s tobom o najvažnijim stvarima. Međutim, iako smo telom udaljeni, vrlo si često prisutan u mom umu, posebno dok čitam i prelistavam tvoje spise. Ali kako oni nisu do kraja jasni članovima našeg kluba, zbog čega smo i započeli novu seriju sastanaka, s nestrpljenjem očekujemo objašnjenja težih odeljaka da bismo, rukovodeći se tvojim preporukama, mogli Bosnaunited
163
zdls
bolje da branimo istinu od svih koji su opterećeni religijskim predrasudama i odupremo se napadu celog sveta. Tvoj najodaniji, S.J.DE VRE Sklapajući pismo, Bento je osetio i radost i nelagodnost - radost zbog Simonovih lepih reči, ali podozrivost zbog vlastite žudnje za divljenjem drugih. Preseljenje u Rejnsburg je, nema sumnje, bila mudra odluka. A mudrije bi, činilo mu se, moglo biti odseliti se još dalje od Amsterdama. Prošetao je do obližnjeg Uhsthejsta, gde se za 21 peni 44 ukrcao na jutarnju trek shojt,45 deregliju koju su vukli konji, i koja je prevozila putnike do malog trekvarta, nedavno prokopanog kanala što je vodio pravo do Amsterdama. Za nekoliko dodatnih penija mogao je uzeti sedište u kabini, ali bio je divan sunčan dan, pa je sedeo na palubi i ponovo čitao sam početak svog teksta, „Rasprava o poboljšanju razuma ”, o kojem je sutra trebalo da se razgovara u Simonovom filozofskom klubu. Započeo ga je opisom svog ličnog traganja za srećom. Pošto me je iskustvo naučilo da je sve ono što se u svakodnevnom životu često sreće tašto i ništavno, i kada sam video da sve ono čega sam se plašio i što me je plašilo ima u sebi samo onoliko dobra ili zla koliko pokreće dušu, odlučio sam, najzad, da ispitam da li ima kakvog istinskog dobra, ali i u kome bi se moglo učestvovati, i koje bi samo, odbacujući sve ostalo, obuzelo dušu; zatim, da li postoji nešto, u čemu, kada ga otkrijem i dostignem, mogu večito uživati neprekidnu i najvišu radost. 46 Zatim je opisivao kako je bio nesposoban da ostvari taj cilj sve dok se čvrsto držao uverenja vlastite kulture da se najviše dobro sastoji od bogatstva, slave i čulnih užitaka. Ova dobra, naglašavao je, nisu zdrava za čoveka. Pažljivo je pročitao šta je napisao o nedostacima ta tri ovozemaljska dobra. Jer, što se tiče požude, ona tako obuzima dušu da se ova u njoj kao u nekom dobru, smiruje, čime je u najvećoj meri sprečena da misli na nešto drugo; a posle uživanja u njoj sledi najveća žalost, koja, ako i ne uništava duh, ipak ga remeti i onesposobljava. Težnja za slavom i bogatstvom ne razbija duh ništa manje, naročito ako se traže radi njih samih, jer se tada pretpostavlja da su oni najviše dobro. Slavoljublje još više razbija duh, jer se često pretpostavlja da je ono dobro po sebi, i krajnji cilj prema kome se sve upravlja. Zatim, u njima nema kajanja kao u požudi, već što više i jedno i drugo posedujemo, više im se radujemo i, prema tome, sve nas više i više podstiče da ih oboje uvećavamo; ali ako nas ponekad prevari nada, tada nastaje najveća žalost. Slavoljublje, najzad, predstavlja najveću prepreku, zbog toga što je, da bi se zadovoljilo, nužno podesiti život prema shvatanjima ljudi; i to, izbegavajući ono što ljudi obično izbegavaju i tražeći ono što oni obično traže. 47
44
peni ili peninngen (hol.) - kovani novac koji se koristio u Holandiji u 17. veku (šesnaesti deo guldena). (hol.) trekschuit 46 Baruh De Spinoza, Rasprava o poboljšanju razuma (prevod Radmila Šajković), Kultura, Beograd 1956. 47 Isto 45
Bosnaunited
164
zdls
Bento je klimao glavom, posebno zadovoljan svojim obrazloženjem problema slavoljublja. A sada je na redu lek: predstavio je teškoće koje je sam imao u pokušaju da se zarad neizvesne stvari odrekne one izvesne i uobičajene. Zatim je odmah pojasnio tu misao rekavši da je on tragao za trajnim dobrom, nečim nepromenljivim, i da je ono bilo neizvesno u smislu dostignuća, a ne po svojoj prirodi. I mada je smatrao da je valjano razvijao argumentaciju, dok je čitao dalje, postajalo mu je sve nelagodnije. Možda je u sledećim pasažima rekao i otkrio previše o sebi: Video sam, naime, da se nalazim u najvećoj opasnosti, i da sam primoran da svim silama potražim leka, upravo kao bolesnik od neizlečive bolesti, koji predviđa sigurnu smrt ako ne upotrebi lek, koji on svim silama mora tražiti, pa čak ako je i neizvestan, jer u njemu leži sva njegova nada. 48 Zajapurio se dok je čitao i počeo da mrmlja za sebe. „Ovo nije filozofija. Previše je lično. Šta sam to uradio? Ovo je samo dokaz strasti koji treba da pobudi emocije. Odlučio sam...ne, više nego odlučio, ja se zavetuj em... da će, ubuduće, Bento Spinoza i njegovo traganje, njegovi strahovi i nade, biti nevidljivi. Moje pisanje je laž ako ne mogu čitaoce do kraja da ubedim razumskim argumentima.” Klimao je glavom dok je dalje iščitavao pasaže u kojima je opisivao kako ljudi žrtvuju sve, čak i svoje živote, u potrazi za bogatstvima, ugledom i zadovoljenjem požude. I opet je tu bio lek, dat u nekoliko kratkih snažnih crta. (1) Izgledalo je, dalje, da je poreklo ovih zala u tome što se sva sreća, ili nesreća, nalazi u jednom i jedinom, to jest u kvalitetu objekta koji volimo. (2) Jer, radi onoga što se ne voli i nikada neće nastati svađa, neće biti žalosti ako propadne, zavisti ako ga neko drugi poseduje, ni straha, ni mržnje, i, jednom reči, nikakvog uzbuđenja duše. (3) Jer sve se ovo događa zbog ljubavi prema takvim stvarima koje mogu propasti, a kakve su sve one o kojima smo upravo govorili. (4) Međutim, ljubav prema večitoj i beskrajnoj stvari ispunjava dušu čistom radošću i oslobođena je svake žalosti; nju treba iznad svega želeti, i njoj svim silama težiti. 49 A onda, više nije mogao da čita. U glavi je počelo da mu bubnja - danas se zaista nije osećao dobro - sklopio je oči i sledećih četvrt sada proveo dremajući. Kad se razbudio, prvo što je video bila je gusto zbijena grupa od oko dvadesetak ili tridesetak ljudi koja se okupljala kraj kanala. Ko su bili oni? Kuda su išli? Nije mogao da otrgne pogled s tih ljudi dok im se dereglija približavala i ostavljala ih za sobom. Na sledećoj stanici, još uvek najmanje sat hoda udaljenoj od kuće Simona de Vrea u Amsterdamu, gde će prenoćiti, na sopstveno iznenađenje, zgrabio je torbu, iskočio sa dereglije i krenuo nazad, ka njima. Ubrzo im se približio dovoljno da uoči da su svi muškarci, koji su na sebi imali prepoznatljiva odela holandskih radnika, nosili jarmulke. Da, bez sumnje su to bili Jevreji, ali Jevreji Aškenazi, koji ga neće prepoznati. Prišao je bliže. Grupa se zaustavila na platou pored kanala i okupila oko vođe, nesumnjivo svog rabina, koji je započeo pevanje nadomak vode. Bento se primicao sve bliže ne bi li čuo njegove reči. Jedna starija žena, niska i debeljuškasta, ogrnuta teškim crnim šalom, gledala ga je neko vreme a onda mu lagano 48
Isto Isto
49
Bosnaunited
165
zdls
prišla. Spazivši njeno izborano lice, tako srdačno i brižno, Bento je odmah pomislio na svoju maj ku. Ali ne, njegova majka je, kad je umrla, bila mlađa nego on sada. Ova žena bi mogla biti u dobi njene majke. Starica mu je prišla i upitala ga, „Bist an undzeriker? ” („Jesi li ti naš?”) Iako je iz svojih trgovačkih poslova sa Aškenazima pokupio samo deliće jidiša, Bento je savršeno razumeo njeno pitanje a ipak nije bio u stanju da joj odgovori. Konačno, odmahujući glavom, prošaptao je, „Sefard”. „Ah, ir zayt an undzeriker. Ot iz a matone fun Rifke. ” („Onda si ipak naš. Evo, ovo ti je dar od Rifke.”) Izvadila je iz džepa pregače pozamašan komad svežeg hleba, pružila mu ga i pokazala na kanal. On je klimnuo u znak zahvalnosti, i kad se udaljila, lupio se po čelu i promrmljao za sebe, „Tašlih50. Zapanjujuće... to je Roš Ašana 51 - kako sam mogao da zaboravim?” Dobro je poznavao obred Tašliha. Vekovima su jevrejske zajednice pored obala tekuće vode održavale službu Roš Ašane, koja se završava bacanjem hleba u vodu. Reči svetih knjiga vratile su mu se u sećanje: „Opet će se [..Gospod..] smilovati na nas; pogaziće naša bezakonja; bacićeš u dubine morske sve grijehe njihove. ”52 Prišao je da čuje rabina, koji je pozivao svoju kongregaciju, muškarce što su ga okruživali i žene koje su stajale iza njih, u spoljnom krugu, da razmisle o svim svojim pokajanjima iz protekle godine, svim svojim bezobzirnim delima i nečasnim mislima, svojim zavistima i gordostima i krivici, i rekao im da ih odbace, da sve nedostojne misli bace, baš kao što sada bacaju taj hleb. Rabin je bacio svoj komad hleba u vodu, a odmah za nji m i svi ostali. Bento je u trenutku krenuo rukom ka džepu u koji je stavio hleb, ali je odmah zatim odustao. Nije voleo da učestvuje ni u kakvom obredu, osim toga, ovde je bio samo posmatrač i stajao je predaleko od kanala. Rabin je pevao molitve na hebrejskom, a Bento je nehotično mrmljao reči sa njim. Bila je to, sve u svemu, prijatna i najrazumnija ceremonija, i kad se gomila okrenula nazad i pošla ka svojoj sinagogi, mnogi su mu klimnuli glavom i rekli, „Gut Yontef ” („Srećan praznik”). On im je uz osmeh uzvraćao, „Gut Yontef dir ” („Srećan praznik i vama”). Dopadala su mu se njihova lica; delovali su kao dobri ljudi. Premda su se po izgledu razlikovali od članova njegove sefardske zajednice, ipak su ličili na ljude koje je poznavao kao dete. Jednostavne ali obzirne. Spokojne i naklonjene jedne drugima. Nedostajali su mu. Oh, koliko su mu nedostajali. Dok je išao ka Simonovoj kući, grickajući Rifkin hleb, Bento je razmišljao o onome što je doživeo. Očigledno je bio potcenio moć prošlosti. Njen žig je neizbrisiv; ne može se ukloniti; ona boji sadašnjost i snažno utiče na osećanja i dela. Jasnije nego ikada ranije, shvatio je da su nesvesne misli i osećanja deo ukupnog uzročnog lanca. Toliko toga je razumeo: isceliteljsku moć kojom je nadahnuo Franka, snažno slatko ushićenje Tašlih obredom, čak i izuzetan ukus Rifkinog hleba koji je žvakao lagano, kao da je hteo da oseti slast svake 50
Jevrejski praznik čišćenja prvog dana Nove godine (hebr. schalach) Roš Ašana (ili Roš Hašana, u prevodu „glava godine”) - jevrejski praznik koji označava početak „nove jevrejske godine”. Slavi se prvog dana meseca tišri, koji je sedmi mesec u jevrejskom kalendaru. Tradicionalno predstavlja jedno od četiri „označavanja nove godine” koja su određivala različite godine u različite svrhe (u zavisnosti od toga da li se odnose na ljude, životinje, žitarice, voće, ...). Roš A šana je Nova godina za ljude, životinje i pravne poslove, ali i dan koji određuje početak računanja kalendarske godine i simbolično predstavlja dan nastanka sveta, odnosno, univerzuma. 52 Knjiga proroka Miheja 7:19 51
Bosnaunited
166
zdls
mrvice. Štaviše, bio je uveren da u njegovom umu nesumnjivo postoji neki nevidljivi kalendar: iako je bio zaboravio na Roš Ašanu, nekim delićem svesti setio se da današnji dan označava početak nove godine. Možda je baš to skriveno znanje izazivalo slabost koja ga je mučila čitavog dana. S tom mišlju, nestali su njegovi bolovi i utučenost. Ubrzao je korak i nastavio ka Amsterdamu, gde ga Je čekao Simon de Vre.
Bosnaunited
167
zdls
Poglavlje 28 FRIDRIHOVA KANCELARIJA OLIVER PLAC 3, BERLIN – 1925 Jer niste vi, gospodo, ti koji nama sudite. Tu presudu izriče večni sud istorije... Proglasite nas krivima po hiljadu puta: boginja večnog suda istorije će se nasmejati i na komadiće iscepati optužnicu državnog tužioca i sudsku presudu; jer ona će nas osloboditi. - Adolf Hitler, završne reči na suđenju u Minhenu 1924. godine
Na dan 1. aprila 1925, FB su se ponovo pojavile kao dnevne novine. A ko je ponovo post avljen za urednika, uprkos svim mojim zalaganjima i argumentima? - Rozenberg, nepodnošljivi, uskogrudi, lažni mitolog, polujevrejin antisemita, koji je, i dan danas tako mislim, naneo više štete pokretu nego bilo ko drugi, izuzev Gebelsa. - Ernst (Puci) Hanfštengl
„Hitlerova poruka me je potpuno zapanjila. Evo, Fridrih, pogledaj svojim očima. Nosim je u novčanku sve vreme. Sad je držim u koverti - počela je da se raspada” Fridrih je obazrivo uzeo kovertu, otvorio je i izvukao poruku. DRAGI ROZENBERG, VODI POKRET DO DALJEG. ADOLF HITLER „Znači ovo si dobio odmah posle propalog puča - pre dve godine?” „Dan posle puča. Napisano je 10. novembra 1923. ” „Pričaj mi više o svojoj reakciji.” „Rekao sam ti, bio sam zapanjen. Ništa mi nije nagoveštavalo da bi moga o mene da izabere za naslednika.” „Nastavi.” Alfred je zavrteo glavom. „Ja...” Zagrcnuo se na trenutak a onda se pribrao i iz njega je pokuljalo: „Bio sam šokiran. Zbunjen. Kako je to moguće? Pre ove poruke, nikada nije govorio o tome da ja rukovodim partijom - niti je to ikada posle toga pomenuo!” Hitler nikada nije govorio o tome ni pre ni posle. Fridrih je pokušao da svari tu nejasnu misao usredsređujući se i dalje na Alfredove emocije. Obuka u analizi ga je učinila strpljivijim. Znao je da će se sve otkriti na vreme. „Mnogo je emocija u tvom glasu, Alfrede. Važno je da ih pratimo. Šta ti se onda desilo?” „Sve se raspalo posle tog puča. Partija je bila razbijena. Vođe, ili u zatvoru kao Hitler, ili izvan zemlje kao Gering, ili su se krili kao ja. Vlada je zabranila partiju i trajno zatvorila Felkišer beobahter. Ponovo je pokrenut tek pre nekoliko meseci, i opet sam na starom poslu.”
Bosnaunited
168
zdls
„Želim da čujem više o svemu tome, ali vratimo se na trenutak na tvoja osećanja u vezi sa porukom. Uradi ono što smo i ranije radili: zamisli scenu kad si je prvi put video, i onda ispričaj sve što ti padne na pamet. ” Alfred je sklopio oči i pokušao da se koncentriše. „Ponos. Veliki ponos - on je izabrao mene, mene pre svih ostalih - meni je poverio svoje žezlo. Ta poruka je značila sve. Zato je nosim sa sobom. Nisam imao predstavu da mi toliko veruje i da me toliko ceni. Šta još? Veliko zadovoljstvo. To mi je verovatno bio trenutak najvećeg ponosa u životu. Ne, ne verovatno, to jeste bio trenutak kad sam bio najponosniji. Toliko sam ga voleo zbog toga. A onda... onda...” „Šta je onda bilo, Alfrede? Nemoj da prekidaš.” „Onda se sve to pretvorilo u jedno obično sranje! Ta poruka. Sve! Moja najveća radost pretvorila se u najveću... najveću pošast mog života.” „Od radosti do pošasti. Objasni mi taj preobražaj. ” Fridrih je znao da su njegovi komentari izlišni. Alfred je goreo od želje da priča. „Potrošio bih sve vreme koje mi je danas na raspolaganju ako bih ti detaljno odgovorio na to, svašta se desilo.” Alfred je pogledao na sat. „Znam da ne možeš da mi ispričaš baš sve što se dogodilo u poslednje tri godine, ali da bih zaista razumeo tvoju uznemirenost potreban mi je barem kratak osvrt. ” Alfred se nakratko zagledao u visoki plafon Fridrihove prostrane kancelarije i sabrao misli. „Kako to da izrazim? U suštini, ta poruka mi je postavila nemoguć zadatak. Od mene se zahtevalo da vodim žalosnu grupu otrovnih ljudi željnih vlasti, od kojih je svako imao svoje lične planove i bio spreman da me uništi. Svi do jednog površni i glupi, svi u strahu od moje superiorne inteligencije i potpuno nesposobni da shvate šta govorim. I pritom potpuni ignoranti kad su u pitanju principi za koje se partija zalaže. ” „A Hitler? On je tražio da vodiš partiju. Zar nisi imao njegovu podršku?” „Hitler? On je bio potpuno izgubljen i samo mi je otežao život. Ti nisi pratio dramu kroz koju je prolazila naša partija?” „Žao mi je, ali nisam baš u toku sa političkim događajima. I dalje sam preokupiran novim dostignućima u mojoj oblasti i pacijentima kojima sam potreban - uglavnom bivšim vojnicima. Osim toga, najbolj e je da o svemu tome čujem iz tvog ugla. ” „Pa, da sažmem priču. Kao što verovatno znaš, 1923. godine pokušali smo da ubedim o čelne ljude Bavarske da nam se pridruže u maršu na Berlin, koj i smo organizovali po uzoru na Musolinijev marš na Rim. Ali naš puč je bio potpuni fijasko. Po opštem mišljenju, nije mogao proći gore. Bio je loše planiran i loše izveden, i raspao se na prvi znak otpora. U trenutku kad mi j e napisao tu poruku, Hitler se krio na tavanu kuće Pucija Hanfštengla, i pretila je neposredna opasnost da bude uhapšen i možda deportovan. Kad mi je donela poruku, frau Hanfštengl mi je ispričala šta se desilo. Troje policijskih kola je došlo pred kuću, i Hitler je pomahnitao i mašući pištoljem vikao da će se pre ubiti nego što će dozvoliti tim svinjama da ga odvedu. Srećom, nju je muž učio džiudžicu, a i zbog tog povređenog ramena lako ga je savladala. Otela mu je pištolj i bacila ga u ogromno bure za brašno od dvesta kila. I pošto je na brzinu nažvrljao poruku za mene, Hitler je pokorno otišao u zatvor. Svi su mislili da je njegova karijera završena. Bio je gotov - postao je predmet podsmeha u celoj zemlji.
Bosnaunited
169
zdls
„Ili je barem tako izgledalo. Ali upravo tada, kad je dospeo na najniže grane, pojavio se njegov istinski genije. Pretvorio je taj fijasko u čisto zlato. Biću iskren: mene je tretirao kao govno. Razorilo me je to što mi je uradio, ali trenutno sam ubeđen, više nego ikad, da on jeste spasitelj, čovek sudbine.” „Objasni mi to, Alfrede.” „Čas njegovog iskupljenja nastupio je na suđenju. Tamo su se svi drugi učesnici puča ponizno izjašnjavali da nisu krivi po optužbi za izdaju. Neki su dobili blage kazne - na primer, Hes je dobio sedam meseci. Neki su, kao nedodirljivi feldmaršal Ludendorf, oslobođeni krivice i odmah pušteni. Ali Hitler je sam insistirao na izjašnjavanju da je kriv za izdaju i na suđenju je svojim četvorosatnim čudesnim govorom opčinio sudije, posmatrače, izveštače svih važnih novina u Nemačkoj. To je bio njegov najsvetliji trenutak - trenutak koji ga je načinio herojem u očima svih Nemaca. Sigurno znaš za to?” „Da. Sve novine su izveštavale sa suđenja, ali nikad nisam pročitao sam taj govor.” „Za razliku od onih slabića koji su izjavljivali da nisu krivi, on je neprekidno priznavao krivicu. ‘Ako je’ rekao je, ‘nasilno svrgavanje ove vlade novembarskih kriminalca koja je hrabroj nemačkoj vojsci zarila nož u leđa veleizdaja, onda ja jesam kriv. Ako je želja za obnovom veličanstvene uzvišenosti naše nemačke nacije veleizdaja, onda ja jesam kriv. Ako je želja za obnovom časti nemačke armije veleizdaja, onda ja jesam kriv. ’ Sudije su bile duboko dirnute, čestitali su mu, rukovali se s njim, i želeli su da ga oslobode, ali nisu mogli: sam je insistirao na tome da je kriv za izdaju. Na kraju su ga osudili na pet godina, ali u Landsbergu, zatvoru sa minimalnim obezbeđenjem, i uveravali ga da će uskoro biti pomilovan. I tako je, za samo jedno neverovatno poslepodne, iz novopečenog političara i predmeta ismejavanja iznenada izrastao u nacionalnog junaka kome se svi dive. ” „Da, primetio sam da sad svi znaju za njega. Hvala ti na ovom objašnjenju. Ima nešto što mi je zagolicalo pažnju i na šta bih voleo da se v ratim - tvoj snažan izraz ‘pošast ’. Šta se to desilo između tebe i Adolfa Hitlera?” „Šta se nije desilo? Najnovija stvar - pravi razlog zbog kojeg sam ovde - je to što me je javno ponizio. Imao je jedan od svojih strašnih izliva besa, i u tom besu me je žestoko optužio za nekompetentnost, nelojalnost i sve moguće zločine redom. Ne pitaj me za detalje. Izbrisao sam to i sećam se samo fragmenata, kao što se čovek ujutru seća prohujale noćne more. Bilo je to pre dve nedelje i još se nisam oporavio.” „Vidim koliko si potresen. A šta je izazvalo njegov bes? ” „Partijska politika. Ja sam odlučio da podržim neke kandidate na parlamentarnim izborima 1924. godine. Jasno je da partija treba da deluje u tom pravcu. Propali puč je dokazao da nemamo drugog izbora osim da uđemo u parlamentarni sistem. Od partije su ostali samo dronjci i u suprotnom bi potpuno nestala. Pošto je NS DAP bila stavljena van zakona, predložio sam da naši članovi udruže snage sa partijom feldmaršala Ludendorfa. O tome sam nadugačko diskutovao sa Hitlerom tokom jedne od mojih brojnih poseta Landsberg zatvoru. Nedeljama je odbijao da donese odluku i na kraju je mene ovlastio da odlučim. To liči na njega - retko kad će doneti političku odluku, radije prepušta potčinjenima da se izbore s tim. Ja sam odlučio i dobro smo prošli na izborima. Međutim, kasnije, kad je Ludendorf pokušao da ga potpuno potisne, Hitler je javno osudio moju odluku i objavio da niko ne može da govori u njegovo ime - oduzimajući mi time sva ovlašćenja.” Bosnaunited
170
zdls
„Zvuči kao da je njegov bes prema tebi potisnuta ljutnja - odnosno, ta ljutnja je preusmerena sa drugih izvora, pre svega sa pomisli da bi on mogao da izgubi vlast.” „Da, da, Fridrih. Tačno tako. Hitler je sada preokupiran jednom jedinom stvari - svojom pozicijom vođe. Ništa drugo mu nije toliko važno, naročito ne naša osnovna načela. Promenio se otkako je pomilovan posle trinaest meseci u Landsbergu. Dobio je neki izraz kao da vidi budućnost, kao da samo on vidi ono što drugi ne mogu, kao da je iznad i izvan ovozemaljskih stvari. I sada apsolutno insistira da ga svi zovu ‘firer’ - nikako drugačije. Neopisivo se udaljio od mene. ” „Sećam se da si mi, poslednji put kad smo se videli, pričao kako osećaš da se prema tebi drži na distanci, i koliko te je rastuživalo kad bi video da je sa drugima prisniji - čini mi se da si pominjao Geringa?” „Da, tačno. Ali to je sada još izraženije. U javnosti se drži daleko od svih. A i taj glupak Gering je dobrim delom problem. Ne samo da je ljigav, da unosi razdor i da me neprekidno vređa, već je i njegova otvorena zavisnost od droge prava sramota. Čuo sam da na javnim skupovima svaki čas vadi svoju teglicu i guta čitavu šaku pilula. Pokušao sam da ga izbacim iz partije, ali se Hitler nikad nije složio s tim. U stvari, Gering je drugi važan razlog zbog kojeg sam danas ovde. Iako je još uvek van zemlje, čuo sam iz pouzdanih izvora da širi gnusne glasine kako je Hitler namerno mene odredio da vodim partiju u njegovom odsustvu jer je znao da sam najnepodesniji kandidat koji se može zamisliti. Drugim rečima, ja ću biti toliko nesposoban da Hitlerova pozicija i moć neće biti ugroženi. Ne znam šta da radim. Dođe mi da iskočim iz sopstvene kože.” Alfred je pogledao u plafon i zavalio se u stolicu. „Potrebna mi je tvoja pomoć. Stalno zamišljam kako razgovaram s tobom. ” „Šta ja kažem ili radim u tim tvojim zamišljanjima?” „To ostaje prazno. Nikad ne stignem dotle. ” „Pokušaj da zamisliš da ti govorim nešto što će ublažiti tvoj bol. Reci mi, šta bi bilo najbolje da kažem?” Ovo je bio jedan od Fridrihovih omiljenih trikova, jer je uvek vodio u dublje ispitivanje odnosa pacijent -terapeut. Ali ne i danas. „Ne mogu, ne mogu ja to da radim. Moram da čujem od tebe. ” Shvativši da je Alfred previše uznemiren da bi još mogao i da razmišlja, Fridrih mu je, najbolje što je umeo, ponudio podršku. „Alferede, evo o čemu sam mislio slušajući te. Prvo, osećam težinu tvog tereta. Ovo je stravična priča. Ti kao da si u zmijskom leglu i od svih doživljavaš samo nepravdu i zlobu. I mada sam te pažljivo pratio, nisam čuo da ti je s bilo koje strane došlo nekakvo priznanje.” Alfred je glasno uzdahnuo. „Sve si shvatio. Znao sam da hoćeš. Niko ne ceni ništa što ja uradim. Doneo sam ispravnu odluku u vezi sa izborima i firer sada ide tačno onim putem koji sam ja predložio. Ali nikad, baš nikad nisam čuo pohvalu. ” „Ni od koga u životu? „Dobijam pohvale od svoje žene, Hedvige - nedavno sam se ponovo oženio - ali njene pohvale nisu bitne. Računa se samo ono što Hitler kaže.” „Imam jedno pitanje, Alfrede. Ta poniženja koja trpiš, te zlobne glasine, Hitlerove tirade omalovažavanja, potpuno odsustvo zahvalnosti - zašto podnosiš sve to? Šta te tu drži zaključanog i tera da tražiš još? Zašto ne vodiš više računa 0 sebi?” Bosnaunited
171
zdls
Alfred je odmahnuo glavom kao da je očekivao ova pitanja. „Ne bih hteo da zvučim banalno ali moram od nečega da živim. Treba mi novac. Šta bih drugo mogao da radim? Poznat sam kao radikalni novinar i nemam drugih šansi za posao. Profesionalna znanja iz arhitekture mi neće doneti zaposlenje. Jesam li ti ikada rekao da je moj diplomski rad bio projekat krematorijuma?” Pošto je Fridrih odrično odmahnuo glavom, Alfred je nastavio, „Pa, bojim se da se u katoličkoj Bavarskoj niko neće utrkivati da izgradi još krematorijuma. Ne, nemam druge šanse za posao.” „Ali tako se podrediti Hitleru, pristati na toliko poniženje, i dozvoliti da ti celokupno samopoštovanje potone ili se uzdigne u zavisnosti od njegovog raspoloženja - to nije recept za uravnoteženost ili dobrobit. Zašto ti njegova ljubav baš toliko znači? ” „Ja ne gledam tako na to. Ne tražim ja samo njegovu ljubav; tražim podršku. Moj raison d ’etre je pročišćenje rase. Svim srcem znam da je to moj životni zadatak. Ako želim da se Nemačka ponovo uzdigne, ako želim Nemačku očišćenu od Jevreja i Evropu bez Jevreja, onda moram da ostanem sa Hitlerom. Samo s njim to mogu da ostvarim.” Fridrih je bacio pogled na sat. Bilo je još dovoljno vremena, jer su se dogovorili da danas održe dvostruku seansu, a i za sutra planirali isto. „Alfrede, palo mi je na pamet nešto u vezi sa promenom Hitlerovog ponašanja prema tebi. Mislim da je povezano s promenom njegovog držanja, sa zauzimanjem tog vizionarskog stava. Čini se da on pokušava da redefiniše sebe, da bude veći od života. I rekao bih da želi da se distancira od svih koji su ga poznavali kad je bio tek običan čovek. Možda je to razlog što se udaljava od tebe.” Alfred se malo zamislio. „Ne bih ja rekao baš tako. Ali mislim da i u tome ima dosta istine. On ima novi uski krug miljenika i svi mi koji smo izvan tog kruga moramo silno da se trudimo da bismo privukli njegovu pažnju. Jedini izuzetak je Gering, samo za njega od čitave stare garde to ne važi. Tu je i jedan naročito poguban novajlija, Jozef Gebels, koji će, ubeđen sam, biti Mefisto našeg nekad časnog pokreta. Njega ne mogu da podnesem, a ni on mene. Trenutno je Gebels urednik nacističkog dnevnog lista u Berlinu, i uskoro će voditi sve izborne aktivnosti nacista. I postoji još jedan miljenik: Rudolf Hes. Taj se već neko vreme muva naokolo, komandovao je SA jedinicom tokom puča. Ali, svejedno je ušao u Hitlerov život mnogo posle mene. U Landsbergu je bio u ćeliji do njegove i svakodnevno su se viđali. Pošto je nameravao da preuzme očev posao, vežbao je stenografiju i Hitler mu je diktirao Mein Kampf. Priznajem, zavideo sam Hesu. Ja bih rado otišao u zatvor ako bih tako mogao svakodnevno da se viđam s Hitlerom. Završili su tamo prvi tom i verujem da je Hes obavio dosta posla na uređivanju teksta - uglavnom vrlo loše. Pored mene živog, vodećeg partijskog intelektualca i daleko najboljeg pisca - čovek bi pomislio da će mene zamoliti da mu redigujem tekst. Mogao sam toliko da ga poboljšam. Sigurno bih izbacio nekoliko pasusa zbog kojih sad i sam otvoreno žali što ih j e napisao - onaj sumanuti deo o sifilisu, svakako. Ali nikada to nije tražio od mene. ” „Zašto nije tražio?” „Imam jedan snažan predosećaj o kojem ne mogu da razgovaram ni sa kim drugim osim sa tobom. Pre svega, mislim da je znao da zbog svih ideja koje je pokrao od mene, ja ne bih bio nepristrasari urednik. Shvataš, pre nego što je on otišao u zatvor, ja sam bio zvanični partijski filozof. U stvari neke levičarske novine su redovno objavljivale tvrdnje poput: ‘Hitler je Rozenbergov glasnik’ ili ‘Hitler komanduje ono što Rozenberg želi’. To ga je
Bosnaunited
172
zdls
beskrajno nerviralo, i sad hoće jasno da stavi do znanja da je on jedini tvorac partijske ideologije i da ja u tome nisam imao nikakvu ulogu. U Mein Kampfu to sasvim jasno i kaže. Zapamtio sam taj deo od reči do reči: ‘Tokom dugog perioda ljudskog napretka povremeno se dešava da političar praktičar i politički filozof budu jedno.’ Hoće da njega smatraju tom retkom vrstom vođe.” Alfred je utonuo u stolicu i na trenutak zatvorio oči. „Izgledaš opuštenije, Alfrede.” „Pomaže mi razgovor s tobom.” „Hajde da ispitamo to. Kako ti ja pomažem?” „Nudiš mi nove načine sagledavanja onoga što mi se desilo. Olakšanje je razgovarati sa nekim ko je takođe inteligentno ljudsko biće. Ja sam okružen potpunim mediokritetima. ” „Čini se da ti ovo mesto, ovaj način razgovora donosi izvestan predah od te tvoje izolovanosti. Je li tako?” Alfred je potvrdno klimnuo glavom. „Da”, nastavio je Fridrih, ,,I meni je drago zbog toga. Ali to nije dovoljno. Pitam se da li postoji neki način na koji bih mogao da ti pružim nešto značajnije od olakšanja. Nešto dublje i trajnije.” „Ja sam potpuno za to. Ali kako? “ „Hajde da pokušamo. Počeću s jednim pitanjem. Puno je negativnih osećanja koja ti upućuju i Hitler i mnogi drugi. Moje pitanje je: kakva je tvoja uloga u tome?” „Već sam odgovorio. I uvek ću ponoviti, svi me oni preziru zbog moje superiorne inteligencije. Um mi je kompleksan i većina ljudi nije u stanju da prati moju složenu misao. To nije moja greška, ali ljude to zastrašuje. Pošto nisu kadri da shvate moje ideje, mnogi se osećaju glupim i onda me napadaju kao da sam ja za to kriv.” „Ne, nisam na to mislio. Hteo bih u stvari da mi odgovoriš na pitanje ‘Šta ti želiš da promeniš kod sebe?’ Jer to je ono što pokušavam da radim - pomažem svojim pacijentima da se promene. Odgovor koji si mi dao, da problem proističe iz tvog superiornog uma, vodi nas u ćorsokak jer, po prirodi stvari, ti nećeš želeti da žrtvuješ makar i delić svog superiornog uma. Niko to ne bi želeo.” „Izgubljen sam, Fridrih.” „Po meni, terapija se sastoji od promene, i zato pokušavam da ti pomognem da utvrdiš šta želiš da promeniš u sebi. Ako kažeš da su za tvoje probleme u potpunosti odgovorni drugi, onda meni ne preostaje nijedno pomoćno terapijsko sredstvo, osim da te jednostavno tešim i pomažem ti da naučiš da tolerišeš poniženja ili da ti sugerišem da nađeš druge saradnike.” Fridrih je pokušao s drugom taktikom koja je gotovo uvek bila plodonosna. „Evo, da kažem to ovako - koji procenat problema sa kojima se suočavaš uzrokuju drugi? Da li je to 20, 50, 70, ili 90 procenata?” „Ne može to tako da se meri.” „Naravno, ali ne očekujem da budeš precizan; samo želim da čujem tvoju najgrublju procenu. Učini mi to, Alfrede.” ,,U redu, recimo da je to 90 odsto.”
Bosnaunited
173
zdls
„Dobro. Znači da si ti odgovoran za 10 odsto tih neprijatnih događaja koji te toliko uznemiravaju. To može da nam bude izvestan pravac. Ti i ja treba sad da istražimo tih 10 procenata i da vidimo možemo li to da razumemo, a onda i promenimo. Pratiš li me Alfrede?” „Obuzima me taj neprijatan osećaj kao da mi se muti u glavi, koji imam svaki put kad razgovaram s tobom.” „To nije nužno loše. Proces promene često se doživljava kao destabilizacija. Vratimo se zato poslu. Hajde da ispitamo tih 10 procenata. Želeo bih da znam kakva je tvoja uloga u tome što te drugi toliko ponižavaju. ” „To sam već objasnio. Rekao sam ti da je u pitanju zavist prosečnih ljudi prema čoveku uzvišene imaginacije i intelekta.” „Rekli smo da to da se ljudi prema tebi loše ponašaju zbog tvoje superiornosti, pripada kategoriji od 90 procenata. Usredsredimo se na onih 10 odsto - tvoj udeo u tome. Kažeš da si isključen, omražen, žrtva glasina. Kako ti tome doprinosiš?” „Ja sam uradio sve što sam mogao da ubedim Hitlera da se oslobodi kukolja, sitnih duša - svih tih Geringa, Štrajhera, Himlera, Rema - ali nisam uspeo.” „Ali Alfrede, govoriš o superiornosti arijevske krvi, a upravo ti ljudi će, ako Hitler pobedi, vladati Arijevcima. Kako je moguće da su takvi, ako su deo arijevske loze? Sigurno i oni imaju neke kvalitete, neke vrline?” „Njima je potrebno obrazovanje i prosvetljenje. Knjiga na kojoj radim pružiće našim budućim arijevskim vođama odgovarajuće obrazovanje. Samo kad bi me Hitler podržao, mogao bih da pob oljšam i pročistim njihovo razmišljanje. ” Fridrih je bio ošamućen. Kako je mogao toliko da potceni snagu Alfredovog otpora? Pokušao j e ponovo. „Kad smo se poslednji put sreli, Alfrede, pričao si kako te na poslu porede sa ‘sfingom’, i kako su te kritike Ditriha Ekarta ubedile da treba značajno da promeniš neke stvari u sebi. Sećaš li se? se ?” „To je davno prošlo vreme. Ta priča i uticaj Ditriha Ekarta su prošlost. On je umro pre nekoliko meseci.” „Žao mi je što to čujem. Veliki gubitak za tebe? ” „To je neodređeno. Mnogo mu dugujem, ali naš odnos se pogoršao kad je Hitler konstatovao da je Ekart previše bolestan i previše slab da bi nastavio da radi kao glavni urednik FB-a, i odlučio mene da postavi na njegovo mesto. Ja nisam bio kriv za to, ali Ekart me je optuživao. I mada sam se trudio koliko sam znao i umeo, nisam uspeo da ga ubedim da mu nisam radio iza leđa. Tek kad se primakao smrti, ublažio mu se gnev prema meni. Poslednji put kad sam ga posetio dao mi je znak da priđem bliže njegovoj postelji i šapnuo mi na uvo, ‘Sledi Hitlera. On će igrati. Ali ne zaboravi da sam ja naručio muziku.’ Kad je umro, Hitler ga je nazvao ‘zvezdom vodiljom’ nacističkog pokreta. Ali, ako mene pitaš, nikada mu nije odao priznanje da ga je bilo čemu naučio. ” Fridrihova energija je čilela, ali je nastavio s pokušajima. „Vratimo se na ono što sam hteo da naglasim. U vreme dok si radio za Ekarta, govorio si da želiš da promeniš nešto u sebi, da manje ličiš na sfingu, da se družiš... “ „To je bilo onda. Sad nemam nameru da slabim sebe da bih učinio ustupak inferiornim umovima. U stvari, ta misao mi je sad odvratna. Sama ta ideja je zapravo slika u malom ogromnog problema s kojim kao nacija moramo da se suočimo: slabi nisu jednaki jakima.
Bosnaunited
174
zdls
Ako jaki oslabe svoju volju i moć, ako odustanu od vlastite sudbine da vladaju, ili zagade svoju lozu mešovitim brakom, onda i sami podrivaju istinsku veličinu Volka53.” „Alfrede, posmatraš svet samo kroz prizmu slabosti i snage. Sigurno postoje i druge mogućnosti sagledavanja...” „Celokupna istorija je ”, prekinuo ga je Alfred, govoreći sve glasnije, „priča o jakima i slabima. Evo kako ja na to gledam: jaki ljudi poput Hitlera, mene, i tebe Fridrih, imaju zadatak da potpomognu procvat superiorne arijevske rase. Ti predlažeš sagledavanje istorije na ‘druge načine’. Sigurno misliš na načine na koje to radi crkva, koja nastoji da nas oslobodi krvnih veza i da stvori suverenog pojedinca, koji nije ništa drugo do obična apstrakcija bez uporišta i snage? Sve priče o jednakosti su fantazije i kose se s prirodom.” Fridrih se danas suočavao sa drugačijim Alferdom - bio je to Alfred Rozenberg nacistički ideolog, propagandista, govornik na masovnim nacističkim skupovima. Nije mu se dopadalo ono što vidi, ali je, kao po inerciji, istrajavao u svojoj ulozi. „Sećam se da si onda kad smo prvi put razogavarali kao odrasle osobe, rekao da uživaš u filozofskim razgovorima. Kazao si da godinama nisi imao priliku za to.” „To je svakako istina. I još uvek je tako. t ako.” „Mogu li onda da ti postavim jedno filozofsko pitanje u vezi sa ovim što si rekao? ” „Slobodno.” „Sve što si jutros tvrdio počiva na j ednoj osnovnoj pretpostavci: da je arijevska rasa superiorna i da treba uložiti velike napore i sprovesti drastične mere kako bi se uvećala čistota rase. Je li tako?” „Nastavi.” „Moje pitanje je, jednostavno - šta je tvoj dokaz? Ne sumnjam da bi svaka druga rasa, ako bi došlo do toga, proklamovala vlastitu superiornost.” „Dokaz? Osvrni se, pogledaj sve one velike Nemce. Upotrebi sopstvene oči i uši, slušaj Betovena, Baha, Bramsa, Vagnera. Čitaj Getea, Šilera, Šopenhauera, Ničea. Pogledaj naše gradove, našu arhitekturu, i pogledaj velike civilizacije koje su naši arijevski preci osnovali i koje su na kraju propale pošto su bile zagađene inferiornom semitskom krvlju.” „Verujem da citiraš Hjustona Stjuarta Čemberlena. Pročitao sam nešto od onoga što je napisao i, iskreno rečeno, nisam impresioniran nj egovim dokazom, koji jedva da sadrži išta više od tvrdnje da j e tu i tamo, na portretima egipatskih, indijskih ili rimskih dvorjana viđao plavooke, plavokose arijevce. To nije dokaz. Istoričari s kojima sam razgovarao kažu da Čemberlen naprosto izmišlja istoriju koja će podržati njegove početne tvrdnje. Molim te, Alfrede, daj mi neki suštinski dokaz za svoje premise. Daj mi dokaz koji bi uvažio Kant ili Hegel ili Šopenhauer.” „Dokaz, kažeš? Osećanja koja nosim u svojoj krvi su moj dokaz. Mi pravi Arijevci verujemo svojim strastima i znamo kako da ih upregnemo da bismo povratili mesto vladara, koje nam s pravom pripada.” „Čujem strast, ali još nisam čuo nijedan dokaz. U mojoj profesiji se traga za uzrocima snažnih strasti. Reći ću ti nešto o teoriji u psihijatriji koja je, čini mi se, najvažnija za naš 53
(nem.) Volk - narod Bosnaunited
175
zdls
razgovor. Alfred Adler, bečki lekar, mnogo je pisao o univerzalnim osećanjima inferiornosti koja nastaju jednostavno kao rezultat odrastanja i produžavanja perioda u kojem se osećamo bespomoćnima, slabima i zavisnima. Mnogo je onih koji taj osećaj inferiornosti smatraju nepodnošljivim i kompenzuju ga razvojem kompleksa superiornosti, što je samo druga strana iste medalje. Čini mi se, Alfrede, da se u tebi možda odvija taj proces. Pričali smo o tome da kao dete nisi bio srećan, o tome da se nigde nisi osećao kao kod kuće, da nisi bio omiljen i da si nastojao da postigneš uspeh delimično i zato da bi ‘njima pokazao’ - sećaš li se?” Alfred nije odgovorio, samo je sedeo zureći u njega. Fridrih je nastavio, „Verujem da praviš istu grešku kao Jevreji, koji su tokom dva milenijuma sebe smatrali superiornim narodom, Božjim izabranicima. Složili smo se da je Spinoza srušio taj argument, i ne sumnjam da bi on, da je živ, snagom svoje logike isto tako srušio i tvoj arijevski a rijevski argument.” „Upozorio sam te da ne zalaziš u tu jevrejsku oblast. Šta psihoanaliza zna o rasi i krvi i duhu? Upozorio sam te, a bojim se da si već zatrovan. ” ,,A ja sam tebi rekao da su to znanje i taj metod isuviše dobri i moćni da bi bili isključivo vlasništvo Jevreja. Moje kolege i ja smo koristeći upravo načela tog učenja značajno pomogli mnogim ranjenim Arijevacima. I ti si ranjen, Alfrede, ali, uprkos sopstvenim željama, ne dozvoljavaš mi da ti pomognem.” „A ja sam mislio da imam posla s jednim Übermenschom54. Koliko sam se samo prevario!” Alfred je ustao, izvukao iz džepa kovertu s novcem, spustio je vrlo precizno na sam ugao Fridrihovog radnog stola, i krenuo prema vratima. „Videćemo se sutra u isto vreme”, dobacio je Fridrih za njim. „Ni sutra”, doviknuo j e Alfred iz predvorja, „niti ikad više! A ja ću se pobrinuti da te jevrejske misli napuste Evropu zajedno sa Jevrejima.”
54
(nem.) Übermensch - natčovek Bosnaunited
176
zdls
Poglavlje 29 REJNSBURG I AMSTERDAM – 1662 Dok je pešačio put Amsterdama, Bento se trudio da odagna misli o prošlosti i nostalgična sećanja na Roš Ašane provedene sa porodicom, koja su mu pobudili prizori eškenaskog Tašliha, i da se okrene onome što ga je čekalo. Za nekih sat vremena ponovo će videti Simona, dragog velikodušnog Simona, svog najvatrenijeg pristalicu. Bilo je dobro što je Simon živeo dovoljno blizu pa je povremeneo mogao da ga posećuje, ali i što nije živeo bliže, jer je u više navrata pokazao znake želje za prevelikom bliskošću. Jedna scena iz Simonove poslednje posete Rejnsburgu isplivala mu je u svesti. „Bento” , kaže Simon, Jako smo bliski, i dalje mi se činiš nedostižnim. Učini mi to, prijatelju moj, i ispričaj mi podrobno kako provodiš dane. Na primer, šta si juče radio? ” ” „Jučerašnji dan je bio kao kao i svaki drugi. Započeo sam ga ga sabirajući i ispisujući misli koje koje su mi se tokom noći rojile u umu, a onda o nda sam naredna četiri sata proveo bruseći sočiva. ” „Šta ti u stvari radiš? Pričaj mi o tom tom procesu, korak po po korak.” „Bolje je da ti pokažem nego da ti pričam o tome. tome. Ali to bi potrajalo. potrajalo. ” „Više od svega želim želim da budem upućen u tvoj tvoj život. ” „Hajdemo onda onda u drugu sobu. sobu. ” U laboratoriji Bento - pokazuje na veliku staklenu ploču. „Ovde počinjem. Preuzeo sam juče tu ploču iz staklare samo kilometer udaljene udaljene odavde. ” Onda uzima testeru. „Oštra je, ali ne dovoljno. Sada je premazujem uljem i dijamantskim prahom. ” Bento Bento zatim seče kružni komad staklaprečnika tri centimetra. „Sledeći korak je da se ovaj komad stakla pod određenim uglom izbrusi do odgovarajuče obline. Prvo ću ga pričvrstiti stegom - evo, ovako.” Bento vrlo pažljivo stavlja crnu smolu da bi fiksirao komad stakla gde treba. ,,A sada ćemo upotrebiti strug za grubo brušenje sa feldspatom i kvarcom.” Posle deset minuta brušenja, Bento stavlja staklo u kalup na brzo rotirajućem drvenom disku. ,,I konačno završavamo sa delikatnim finim brušenjem. Za to koristim blagu smešu korunda i oksida kalaja. Samo ću početi, da te ne bih gnjavio, to je dugotrajan i zamoran proces.” Okreće se ka Simonu. „Eto, sad znaš kako provodim jutra i kako nastaju naočari. ” Simon odgovara, „Dok te gledam, Bento, muče me dve stvari. S jedne strane, želim da znaš koliko poštujem tvoju veštinu i prefinjenu tehniku, ali sa druge, veći deo mog uma, glasno negoduje, ‘ Prepusti Prepusti to zanatlijama. Svaka zajednica u Evropi ima svoje zanatlije. Mnoštvo neverovatnih majstora, ali gde na svetu postoji drugi Bento Spinoza? ’ Radi ono što samo ti možeš da radiš, Bento. Završi filozofsko delo koje iščekuje ceo svet. Sva ova buka, prašina, zagušljiv vazduh, ovi mirisi, sve to dragoceno vreme potrošeno. Molim te, još jednom te preklinjem, dozvoli mi da te oslobodim bremena ovog zanata. Dozvoli da ti obezedim doživotna godišnja primanja - u kojem god hoćeš izn osu - kako bi mogao sve svoje sate da posvetiš filozofiji. Ja to mogu sebi da dozvolim i takva takva pomoć bi mi pričinila pričinila veliku radost. radost. ” „Simone, velikodušan si čovek. I znaj da cenim tvoju velikodušnost. Ali moje potrebe su skromne i lako ih je zadovoljiti, a prekomerni novac bi pre poremetio moju koncentraciju nego što bi joj pomogao. Štaviše - tebi, Simone, ovo možda neće zvučati verodostojno, ali veruj
Bosnaunited
177
zdls
mi - brušenje sočiva pomaže razmišljanju. Baš tako, ja se duboko koncentrišem na brušenje, na ugao i prečnik sočiva, na delikatno glačanje, ali dok to radim, negde u pozadini moje misli klijaju tako ubrzano da često kad završim sočivo otkrijem kako, mirabile dictu, tog momenta na dohvat ruke postoje nova rešenja za problematične filozofske argumente. Ja, ili bar onaj svesni deo mene, kao da nije ni potreban. To je slično fenomenu rešavanja problema u snovima, o čemu su govorili mnogi drevni narodi. A nezavisno od toga, optička nauka me opčinjava. U ovom momentu razvijam potpuno novi metod brušenja finih teleskopskih sočiva koji će, verujem, predstavljati veliki napredak.” Razgovor je okončan tako što je Simon obema rukama zgrabio Benta za ruku i dugo je ne ispuštajući rekao, „Nećeš moći da pobegneš od mene. A ja neću odustati od pokušaja da ti olakšam rad. Znaj da će moja ponuda ostati otvorena dok sam živ.” To je bio momenat kad je Bento pomislio da je dobro što Simon nije živeo bliže. U Amsterdamu, na klupi kraj Singela, Simon Josten de Vre čekao je prijatelja. Bio je sin bogatog trgovca i živeo nekoliko ulica dalje od Van den Endena, u ogromnoj četvoro spratnoj kući dvostruko široj od susednih, okrenutoj prema kanalu. Simon, ne samo da je obožavao Benta, već je svojom pojavom i ličio na njega - krhke građe, sitnih kostiju, sa lepim, delikatnim crtama lica i vrlo dostojanstvenim držanjem. Dok je sunce zalazilo i užareno narandžasto nebo lagano postajalo ugljeno sivo, Simon je nestrpljivo Hodao pred svojom kućom i sve uznemirenije se pitao gde je više taj njegov prijatelj. Dereglija je trebalo da stigne pre sat vremena. Ugledavši napokon u daljini Benta kako dolazi, Simon mu je mahnuo i požurio u susret, a onda navalio da on nosi tešku torbu sa sveskama i novim izbrušenim sočivima. Čim su ušli u kuću, poveo je gosta do stola na kojem su bili servirani ražani hleb, sir i sveže ispečen mirisan audevejvenkuk 55 , severnoholandski specijalitet sa anisom. Pripremajući kafu, Simon je predstavio Bentu planove za sledeći dan. „Filozofski klub će se sastati ovde oko sedam uveče. Očekujem dvanaest članova, koji će pročitati onih deset stranica što si mi poslao poštom. Prepisao sam ih u dva primerka i zamolio da se pročitaju za dan i onda proslede drugima. A za popodne sam planirao jedan poklon od Filozofskog kluba, koji, siguran sam, nećeš odbiti. Našao sam zanimljive tomove kod dvojice knjižara Abrahama de Vesa i Luberta Meinderca - i otići ćemo tamo da po svom ukusu izabereš neku od primamljivih knjiga Vergilija, Hobsa, Euklida, Cicerona. ” Bento nije odbio ovu ponudu; naprotiv, oči su mu zasjale. „Hvala, Simone. Stvarno si velikodušan.” Da, Bento je imao slabu tačku koju je Simon otkrio. Bio je očaran knjigam a - ne samo čitanjem, već i njihovim posedovanjem. I mada je sve druge poklone ljubazno i uporno odbijao, s vrednom knjigom to nikada ne bi bio slučaj, pa su mu Simon i mnogi drugi kolegij anti postepeno sastavljali lepu biblioteku koja je gotovo ispunila veliku policu na bočnom zidu njegove dnevne sobe u Rejnsburgu. Ponekad, kasno noću, kad nije mogao da spava, Bento bi otišao do svojih polica i smešio se gledajući u knjige. Katkad bi ih preuređivao i slagao po veličini ili tematski, ili prosto po abecedi, a ponekad bi udisao njihov miris ili ih milovao, uživajući u dodiru i osećaju koji je imao dok je dlanovima prelazio preko raznolikih poveza. 55
(hol.) oudewijvenkoek - „bakin kolač” Bosnaunited
178
zdls
„Ali pre kupovine knjiga ”, nastavio je Simon, „čeka te iznenađenje. Posetilac! Nadam se da ćeš mu se obradovati. Evo, pročitaj ovo pismo, stiglo je prošle nedelje. ” Bento je otvorio pismo čvrsto urolano i uvezano kanapom. Prvi red bio je napisan na portugalskom, i odmah je prepoznao Frankov rukopis. „Dragi moj prijatelju, prošlo je previše vremena.” Na tom mestu, na Bentovo veliko iznenađenje, Franko je prešao na odličan hebrejski. „Mnogo je stvari o kojima bih hteo da porazgovaram s tobom. Prvo, ja sam sada ozbiljan student i otac. Iz opreza ne bih previše pisao i nadam se samo da će tvoj prijatelj uspeti da nam organizuje susret.” „Kad je ovo stiglo, Simone? ” „Pre nekih nedelju dana. Čovek koji ga je doneo bio je smešno tajnovit pošto je uleteo unutra čim sam otvorio. Odmah mi je predao pismo, a onda odškrinuo vrata, pažljivo provirio levo i desno niz ulicu ne bi li se uverio da ga niko neće videti, i hitro šmugnuo napolje. Nije ostavio svoje ime ali je rekao da si ga uputio da preko mene može stupiti u vezu s tobom. Pretpostavljam da je to onaj čovek koji ti je pomogao posle pokušaja ubistva?” „Da, zove se Franko, ali čak i to mora ostati tajna. Mnogo rizikuje - sećaš se da ekskomunikacija izričito zabranjuje svakom Jevrejinu da razgovara sa mnom. On mi je jedina veza sa prošlošću, a ti si mi jedina veza s njim. Žarko želim da ga vidim.” „Dobro je. Bio sam slobodan da mu kažem da ćeš danas biti u Amsterdamu, i pošto su mu oči neverovatno zasjale, predložio sam mu da svrati ovde sutra ujutru ako želi da se sretne s tobom.” ,,I šta je odgovorio?” „Rekao je da ima nekih prepreka, ali da će učiniti sve što može da stigne ovde nešto pre podneva.” „Hvala ti, Simone.” Sledećeg jutra, kućom je odjeknulo snažno lupanje na vratima. Kad je Simon otvorio, Franko je, u ogrtaču sa kapuljačom koja mu je pokrivala glavu i dobar deo lica, skliznuo unutra. Simon ga je odveo do Benta, koji je čekao u prednjem salonu okrenutom ka kanalu, i diskretno ih ostavio same. Sav ozaren, Franko je zgrabio Benta za ramena. „Ah, Bento, blaženstvo je videti te opet. ” „Za mene takođe. Skini ogrtač i daj da te pogledam, Franko. ” Bento je kružio oko njega. „Dobro je, dobro. Promenio si se: ugojio, lice ti je punije, srdačrnije. Ali ta brada i crna odeća - izgledaš kao student Talmuda. Koliko je za tebe opasno što si ovde? I kako je biti oženjen? Biti otac? Jesi li zadovoljan? ” „Koliko pitanja!” nasmejao se Franko. „Na koje prvo da odgovorim? Možda na poslednje. Zar ne bi i tvoj prijatelj Epikur smatrao da je ono najvažnije? Da, vrlo sam zadovoljan. Život mi se uglavnom promenio na bolje. A ti, Bento? Jesi li ti zadovoljan?” „I ja sam zadovoljniji nego ikada. Simon ti je možda rekao, živim u Rejnsburgu, malom, mirnom mestu, i živim upravo onako kako želim - sam i malo mi toga odvraća pažnju. Hoću da kažem, pišem, i niko ne pokušava da me probode nožem. Može li biti bolje? A ostalo što sam te pitao?” „Moja žena i sin su istinski blagoslovi. Ona je srodna duša kojoj sam se nadao - a sada polako postaje i obrazovana srodna duša. Podučavam je da čita portugalski i hebrejski, i zajedno učimo holandski. Šta si još pitao? Ah, moja odeća i brada? ” Franko je pogladio
Bosnaunited
179
zdls
bradu. „Verovatno ćeš se zapanjiti, ali postao sam student u tvojoj staroj školi, Pereira Ješiva. Rabi Mortera mi je obezbedio tako velikodušnu stipendiju od sinagoge da više ne moram da radim kod ujaka niti bilo gde.” „To je retkost.” „Priča se da je i tebi jednom bila ponuđena takva stipendija. Možda je nekom igrom sudbine onda preusmerena ka meni. Možda sam tako nagrađen za to što sam te izdao.” „Koji razlog ti je Rabi Mortera naveo? ” „Kad sam ga pitao ‘Čime sam to zaslužio?’ iznenadio me je. Rekao je da je to način na koji on i jevrejska zajednica žele da odaju počast mom ocu, čiji je ugled, kao i ugled dugog niza njegovih predaka rabina, mnogo veći nego što ja mogu i da zamislim. Ali je dodao i da sam nadaren student koji jednoga dana može da krene stopama svoga oca.” ,,I” - Bento je duboko udahnuo. „Šta je bio tvoj odgovor rabinu?” „Zahvalnost. Bento Spinoza, zbog tebe sam postao žedan znanja i, na zadovoljstvo rabina, radosno sam prionuo na proučavanje Talmuda i Tore.” „Shvatam. Uh... pa... dosta si postigao. Hebrejski u tvojoj poruci je izvrstan.” „Da, zadovoljan sam sobom i, iz dana u dan, sve više uživam u učenju.” Usledilo je kratko ćutanje. A onda su obojica istovremeno zaustili nešto da kažu pa stali. Posle još jedne kratke pauze, Franko je upitao, „Bento, bio si u teškom stanju kad sam te poslednji put video, posle napada. Brzo si se oporavio?” Bento je klimnuo glavom. „Da, zahvaljući i tvom, ne malom udelu. Znaš, čak i sada u Rejnsburgu držim svoj stari prosečeni kaput obešen na vidnom mestu. To je bio odličan savet.” „Pričaj mi još o tome kako živiš. ” „Ah, šta tu ima da se priča? Pola dana brusim sočiva i razmišljam, a ostatak vremena čitam i pišem. Mimo toga skoro da nema ničega za priču. Živim potpuno u svom umu. ” ,,A ona mlada žena što me je dovela do tvoje sobe? Ona zbog koje si toliko patio?” „Ona i moj prijatelj Dirk planiraju da se venčaju. ” Kratko ćutanje. Franko je upitao, ,,I? Reci mi više o tome.” „Ostali smo prijatelji, ali ona je predana katolkinja i on prelazi u katoličanstvo. Mislim da će naše prijateljstvo biti dovedeno u pitanje kad objavim svoja gledišta o religiji.” „A šta je s brigom zbog siline tvoje strasti?” „Ah...” Bento je oklevao. „Pa, otkako sam te poslednji put video, uživao sam u miru.” Ponovo je nastupila tišina koju je na kraju prekinuo Franko. „Primećuješ da je danas nešto drugačije među nama. ” Bento je, zbunjen, slegnuo ramenima. „Na šta misliš? ” „Mislim na ovo ćutanje. Ranije nikad nismo ćutali. Uvek je bilo mnogo toga da se kaže ćaskali smo bez prekida. Nije bilo ni trenutka tišine. ” Bento je klimao glavom. „Moj otac, blagosloveno bilo ime njegovo ”, nastavio je Franko, „uvek je govorio da onda kad se prećutkuje nešto važno, ništa od onoga o čemu se govori zapravo nije bitno. Slažeš li se s tim Bento?” Bosnaunited
180
zdls
„Otac ti je bio mudar čovek. Nešto važno? Na šta misliš?” „Bez sumnje, to ima veze sa mojim izgledom i mojim entuzijazmom za jevrejsko obrazovanje. Pretpostavljam da te je to uznemirilo i da ne znaš šta da kažeš.” „Da, ima istine u tome što govoriš. Ali... uh... nisam siguran šta da... ” „Bento, nisam navikao da čujem da se ti mučiš s rečima. Ako mogu da kažem umesto tebe, mislim da je nešto važno ’ to što ne odobravaš moje studiranje, a u isto vreme svim srcem ti je stalo do mene, želiš da poštuješ moju odluku i da ne kažeš ništa što bi me povredilo.” „Dobro zboriš, Franko. Ja nisam uspeo da nađem prave reči. Jasno ti je da si neobično dobar u tome.” „Tome?” „Mislim u razumevanju nijansi onoga što ljudi kažu i onoga što prećute. Zapanjuješ me svojom pronicljivošću.” Franko se blago naklonio. „Hvala, Bento. To mi je dar od pokojnog oca. Učio sam u njegovom krilu.” Ponovo je nastupila tišina. „Molim te, Bento, pokušaj da mi kažeš kako ti je do sada izgledao naš današnji susret.” „Evo, pokušaću. Slažem se, nešto jeste drugačije danas. Promenili smo se, i ja se vrlo nespretno suočavam s tim. Moraš mi pomoći da to resim.” „Najbolje je da naprosto popričamo o tome kako smo se promenili. Iz tvog ugla, naravno.” „Ranije sam ja bio učitelj a ti učenik koji se slagao sa mojim gledištima i želeo čak da provede sa mnom život u izgnanstvu. Sad se sve to promenilo.” „Zato što sam ja počeo proučavanje Tore i Talmuda? ” Bento je odmahnuo glavom: „To je više od proučavanja: rekao si ‘radosno proučavanje’. I dobro si rekao ono o mom srcu. Zaista se plašim da ću te uvrediti ili umanjiti tvoju radost. ” „Misliš li da se naši putevi razilaze?” „Zar se ne razilaze? Doista, da li bi i sada, čak i kad te u tome ne bi sprečavala porodica, izabrao da kreneš sa mnom, mojim putem? ” Franko je oklevao i dugo razmišljao pre nego što je odgovorio. „Moj odgovor je da i ne. Mislim da ne bih išao tvojim putem u životu. Ali uprkos tome, naši putevi nisu odvojeni.” „Kako je to moguće? Objasni mi.” „Ja i dalje potpuno prihvatam sve kritike religijskog praznoverja koje si izrekao u onim razgovorima sa mnom i Jakobom. U tome se potpuno slažem s tobom.” „Pa ipak, sada uživaš u proučavanju praznovernih tekstova?” „Ne, to nije tačno. Uživam u procesu proučavanja, ne uvek u sadržaju koji proučavam. Ti znaš, učitelju, da postoji razlika između te dve stvari.” „Molim te, učitelju, objasni mi je. ” Bento se, sada mnogo opušteniji, široko osmehnuo i pogladio Frankovu razbarušenu kosu. Franko mu je uzvratio osmeh, zastao na trenutak uživajući u Bentovom dodiru, i nastavio. „Kad sam rekao proces’ mislio sam na to da volim učenje koje me podstiče na razmišljanje. Zadovoljstvo mi je da učim hebrejski i uživam u tome što se preda mnom
Bosnaunited
181
zdls
otvara ceo drevni svet. Časovi Talmuda su mi zanimljiviji nego što sam zamišljao da će biti. Baš juče smo raspravljali o priči o Rabi Johananu...” „Kojoj priči o njemu?” Kad je on izlečio jednog rabina dajući mu ruku, a onda njemu, kad se i sam razboleo, u posetu došao drugi rabin i pitao ga ‘Prihvataš li rado te patnje?’ A Rabi Johanan mu odgovorio, ‘Ne, ni njih, ni nagradu koju donose ’. I onda je taj rabin izlečio Rabi J ohanana tako što mu je dao ruku.” „Da, znam tu priču. I po čemu je tebi zanimljiva?” ,,U raspravi smo postavili mnoga pitanja. Na primer, zašto Rabi Johanan nije prosto izlečio samog sebe?” I, naravno, diskutovali ste o tome kako zatvorenik ne može da oslo bodi samog sebe i kako nagrada za patnje dolazi na onom svetu. ” „Da, znam da je tebi to dobro poznato, možda i dosadno, ali za nekoga kao što sam ja, takve rasprave su podsticajne. Gde bih drugde imao priliku za takva preispitivanja duše? Neko iz mog razreda kaže jedno, drugi se ne slože, neki se pitaju zašto su upotrebljene određene reči kad bi druge bile mnogo jasnije. Učitelj nas ohrabruje da ispitujemo svaki, i najsitniji detalj u tekstu. ,,A navešću ti još jedan primer ”, nastavio je Franko. „Prošle nedelje smo raspravljali o priči o poznatom rabinu koji je bio na samrti, u strašnoj agoniji, i u životu su ga održavale još samo molitve učenika i drugih rabina. Njegova sluškinja se sažalila i s krova bacila krčag koj i se razbio uz takvu buku da su se ovi prenuli i prestali da se mole. I upravo u tom trenutku, rabin je umro.” „Ah, da - Rabi Jeuda Hanasi. I siguran sam da ste raspravljali o tome da li je sluškinja učinila dobru stvar ili je bila kriva za rabinovu smrt, i da li su drugi rabini pokazali da nemaju dovoljno samilosti jer su ga održavali u životu i odlagali njegov radosni odlazak na onaj svet.” „Mogao sam da pretpostavim kako ćeš odgovoriti na ovo, Bento. Vrlo dobro se sećam tvog stava prema verovanju u zagrobni život.” „Tačno. Osnovna pretpostavka o onom svetu je pogrešna. Pa ipak, tvoj razred nije bio toliko otvoren da dovede u pitanje tu pretpostavku.” „Da, slažem se, postoje ograničenja. Ali i pored toga, privilegija je, i uživanje, satima sedeti s nekim i raspravljati o tako važnim temama. I učitelj nas upućuje kako da vodimo raspravu. Ako poenta izgleda isuviše očigledno, uči nas da pitamo zašto je pisac uopšte to rekao - možda postoji neki dublji razlog koji se krije iza njegovih reči. Kad potpuno savladamo tekst, onda nas podučavaju otkrivanju osnovnog opšteg načela. Ako je neko mesto nevažno, učimo da se pitamo zašto ga je autor uopšte uvrstio. Ukratko, Bento, kroz proučavanje Talmuda učim kako da mislim, a verujem da je tako bilo i sa tobom. Možda su upravo proučavanja Talmuda tako snažno izoštrila tvoj um.” Bento je klimnuo glavom. „Ne mogu da poreknem, Franko, da i u tome ima zasluge. Gledano iz ove perspektive, radije bih se opredelio za manje zaobilazan, racionalniji put. Euklid, na primer, cilja pravo u metu i ne muti vodu zagonetnim i često kontradiktornim pričama.” „Euklid? Osnivač geometrije?” Bosnaunited
182
zdls
Bento je potvrdio. „Euklid će doći na red u mom sledećem, svetovnom obrazovanju. Ali za sada mi je dovoljan Talmud. Pre svega zato što volim priče. One unose život i dubinu u naše časove. Svi vole priče.” „Ne, Franko, ne svi! Razmisli o svojim dokazima za tu tvrdnju. To je neopravdan zaključak za koji lično znam da je pogrešan.” „Ah, ti ne voliš priče. Zar ih ni kao dete nisi voleo? ” Bento je sklopio oči i izdeklamovao, „ ‘Kad bijah malo dijete kao dijete govorah, kao dijete mišljah, kao dijete razmišljah...’” Franko ga je prekinuo i nastavio istim tonom, ,,’a kad postadoh čovjek, odbacio sam ono što je djetinjsko.”‘ 56 „Zapanjujuće! Sad si tako brz, Franko, tako samouveren. Mnogo drugačiji od onog razbarušenog, neobrazovanog mladića, tek pristiglog s broda iz Portugala.” „Neobrazovanog u jevrejskim pitanjima. Ali ne zaboravi da smo mi preobraćenici imali prinudno, ali sveobuhvatno katoličko obrazovanje. Pročitao sam svaku reč Novog zaveta.” „Da, zaboravio sam na to. Znači, ti si već započeo neku vrstu svog drugog obrazovanja. To je dobro. Ima više mudrosti kad se pročitaju i St ari i Novi zavet. Posebno je ima kod Pavla. Samo nekoliko redova pre ovoga, rekao je tačno ono što i ja mislim o pričama: ‘a kad dođe savršeno, onda će prestati ono što je djelomično’. 57 Franko se zamislio, ponavljajući za sebe, „Delimično?” „Savršeno?” „‘Savršeno’ je”, kazao je Bento, „moralna istina. Nesavršeno, ili to ‘delimično’ j e, tek puki omot, u ovom slučaju priča koja, jednom kad je istina otkrivena, više nije neophodna.” „Nisam siguran da bih prihvatio Pavla kao uzor. Njegov život, kako nas uče, čini se nije bio baš uravnotežen. Tako žestok, fanatičan, tužan, toliko kritič an prema svim ovozemaljskim zadovoljstvima. Bento, previše si strog prema sebi. Zašto se odričeš zadovoljstva koje donosi dobra priča, zadovoljstva koje je tako bezopasno, tako univerzalno? Koja to kultura nema priče?” „Sećam se jednog mladića koji je negodovao zbog priča o čudima i proročanstvima. Sećam se uznemirenog, ustreptalog i buntovnog mladića koji se tako snažno odupirao Jakobovoj ortodoksiji. Sećam se njegove reakcije na službu u sinagogi. I mada nije znao hebrejski, pratio je portugalski prevod Tore i bio ljutit zbog priča u njoj, ukazivao na ludilo i besmislenost i jevrejske i katoličke službe. Sećam ga se kako pita, ‘Zašto je doba čuda prošlo. Zašto Bog nije izveo čudo i spasio mog oca? ’ Isti taj mladić je očajavao što je njegov otac dao život za Toru punu praznoverica, verovanja u čuda i proročanstava.” „Da, sve je to tačno. Sećam se.” ,,I gde su sad sva ta osećanja, Franko? Sad govoriš samo o svom uživanju u proučavanjima Tore i Talmuda. A pritom kažeš da i dalje potpuno prihvataš moju kritiku praznoverja. Kako je to moguće?” „Odgovor je isti, Bento - proces učenja je ono što mi donosi radost. Sadržaj ne shvatam suviše ozbiljno. Ja volim priče, ali ih ne smatram istorijskim istinama. Bavim se moralnošću, 56
Knjige Novog zaveta, Korinćanima poslanica prva sv. Pavla 13:11 -12 Isto, 13:10
57
Bosnaunited
183
zdls
porukama svetih spisa o ljubavi, milosrđu, dobroti, o etičkom ponašanju. I ne obraćam pažnju na ostalo. Osim toga, ima svakakvih priča. Neke od onih koje govore o čudima su, kao što kažeš, neprijatelji razuma. Ali druge privlače pažnju učenika, a ja to smatram korisnim i za moje učenje i za nastavu koju počinjem da držim. Jedno sigurno znam - učenici će uvek biti zainteresovani za priče, a nikada neće biti mnogo onih željnih da uče o Euklidu i geometriji. I da, kad sam već pomenuo podučavanje, setio sam se nečega što sam žarko želeo da ti ispričam! Počinjem da držim nastavu o elementima hebrejskog, i pogodi ko je jedan od mojih učenika. Spremi se za veliko iznenađenje - tvoj nesuđeni ubica!” „Ah! Moj ubica! To je stvarno iznenađenje! Ti, učitelj mog ubice! Šta znaš o njemu?” „Zove se Isak Ramirez, i tvoja pretpostavka o njegovim prilikama je bila potpuno tačna. Porodicu mu je proganjala inkvizicija, roditelji su mu ubijeni, i bio je lud od tuge. Upravo me je to što je njegova priča tako slična mojoj navelo da se ponudim da ga podučavam, i za sada nam dobro ide. Dao si mi neke važne savete o tome kako da se odnosim prema njemu, koje nikada nisam zaboravio. Sećaš li se?” „Sećam se, govorio sam ti da ne kažeš policiji gde se krije. ” „Da, ali si onda kazao još nešto. Rekao si, ‘izaberi put vere’. Sećaš li se? To me je zbunilo.” „Možda nisam bio jasan. Ja volim veru, ali mrzim praznoverje.” Franko je klimnuo glavom. „Tako sam i shvatio - da treba da pokažem razumevanje i saosećanje i praštanje. Je li tako? ” Bento je ćutke potvrdio. „Dakle Tora sadrži i to, moralni kodeks ponašanja, a ne samo priče i čuda. ” „Nema sumnje da je tako, Franko. Moja omiljena priča iz Talmuda je ona o neznabošcu koji je došao kod učenjaka Hilela i tražio od njega da ga na brzinu, dok stoji na jednoj nozi, poduči i objasni mu Toru. A Hilel mu je odgovorio, ‘Ono što je mrsko tebi, ne čini svom bližnjem. To je suština Tore - sve ostalo su komentari. Idi i uči.’” „Vidiš, ipak voliš priče... “ Bento je zaustio da odgovori ali se Franko brzo ispravio: „.. ili barem jednu. Priče mogu da posluže kao sredstvo za prizivanje sećanja. Za mnoge, daleko delotvornije od puke geometrije.” „Shvatam na šta cilj aš, Franko, i nema sumnje da ti studije izoštravaju um. Postaješ nesavladiv protivnik u raspravi. Očito je zašto te je Rabi Mortera izabrao. Večeras ću raspravljati o nekim svojim tekstovima sa kolegijantima, članovima Filozofskog kluba i voleo bih kad bi svet bio tako ustrojen da i ti možeš da prisustvuješ. Više bih voleo da čujem tvoje kritike nego bilo čije. ” „Čast bi mi bila da pročitam neki tvoj rukopis. Na kom jeziku pišeš? Moje znanje holandskog napreduje.” „Na latinskom, avaj. Nadajmo se da će to biti deo sledeće etape tvog obrazovanja, jer sumnjam da će te stvari ikad ugledati prevod na holandski.” „Na katoličkoj obuci sam učio osnove latinskog. ” „Potrudi se da dobiješ potpuno obrazovanje na latinskom. Rabi Menaše i Rabi Mortera su dobri učitelji i možda bi ti to dopustili, ili te čak podržali. ” „Rabi Menaše je umro prošle godine, a bojim se da će i Rabi Mortera ubrzo. ”
Bosnaunited
184
zdls
„Ah, to su tužne vesti. Ali, možda ćeš ipak naći nekoga ko će te podržati. Verovatno postoji način da provedeš jednu godinu u venecijanskoj Ješivi. To je važno: latinski ti otvara jedan novi...” Franko je iznenada ustao i hitro prišao prozoru da bolje pogleda siluete trojice muškaraca koji su prošli. Vratio se nazad. „Izvini, Bento - učinilo mi se da je prošao neko iz kongregacije. Prilično me je strah da me ne vide ovde.” „Da, nikada nismo stigli do mog pitanja o riziku. Reci mi, koliko je ovo opasno za tebe, Franko?” Franko je oborio glavu. „Rizik je ogoman - toliko veliki da je to jedina stvar o kojoj ne mogu da razgovaram sa svojom ženom. Ne mogu da joj kažem da stavljam na kocku sve što smo se namučili da izgradimo u ovom novom svetu. To je rizik koji preuz imam samo zbog tebe i ni zbog koga drugog na zemaljskoj kugli. Uskoro ću morati da krenem. Nemam razlog kojim bih pred ženom ili rabinima mogao da opravdam ovako dugo odsustvo. Smislio sam da bih, ako me neko vidi, mogao da slažem da je Simon od mene tražio časove hebrejskog.” „Da, i ja sam razmišljao o tome. Ali nemoj da koristiš Simonovo ime. Moje veze s njim su poznate, barem u nejevrejskom svetu. Bolje je da kažeš ime nekog drugog koga si mogao da sretneš ovde, možda Petera Dajka, člana Filozofskog kluba.” Franko je uzdahnuo. „Tužno je ukoračiti u zemlju laži. To je teren u koji nisam zalazio otkako sam te izdao, Bento. Ali pre nego što odem, reci mi, molim te, nešto o svom napretku u filozofiji. Kad naučim latinski, možda će Simon moći da mi pozajmi tvoje radove. Ali za sada, danas, sve što mogu da imam je tvoja usmena reč. Zanimaju me tvoje misli. Još se trudim da odgonetnem ono što si govorio meni i Jakobu.” Bento je upitno podigao bradu. „Prvi put kad smo se sreli rekao si da je Bog celovit, savršen, da mu ne nedostaje ništa i da mu nije potrebno naše slavljenje. ” „Da, to je moje mišljenje i to su moje reči. ” ,,A sećam se i jedne opaske koju si uputio Jakobu - zbog nje sam te zavoleo. Rekao si, ‘Molim te, dozvoli mi da volim Boga na svoj vlastiti način.’” „Da, a šta tu treba da odgonetneš?” „Zahvaljujući tebi, znam da Bog nije biće nalik nama. Niti nalik bilo kojem drugom biću. Ti si nedvosmisleno rekao - i to je bio konačan udarac za Jakoba - da je Bog isto što i Priroda. Ali reci mi, poduči me. Kako možeš da voliš Prirodu? Kako možeš da voliš nešto što nije biće?” „Prvo, Franko, ja koristim pojam ‘Priroda’ na poseban način. Ne mislim pod tim na drveće, šume, travu, ili more, niti na bilo šta od toga što nije stvorila ljudska ruka. Mislim na sve što postoji: apsolutnu nužnost, savršenu celinu. ‘Priroda’ je ono što je beskonačno, ujedinjeno, savršeno, racionalno i logično. Ona je imanentni uzrok svega. I sve što postoji, bez izuzetka, dela prema zakonima Prirode. Zato, kad govorim o ljubavi prema Prirodi, ne mislim na ljubav koju ti osećaš prema svojoj ženi ili detetu. Govorim o drugačijoj vrsti ljubavi, o intelektualnoj ljubavi. Na latinskom to označavam kao amor dei intellectualis.” „Intelektualna ljubav prema Bogu?” „Da, ta ljubav je najveće moguće razumevanje Prirode, ili Boga. Razumevanje mesta svake konačne stvari u njenom odnosu prema
Bosnaunited
185
zdls
konačnim uzrocima. To je razumevanje univerzalnih zakona Prirode, u meri u kojoj je ono uopšte moguće.” „Znači, kad govoriš o ljubavi prema Bogu, ti zapravo misliš na razumevanje zakona Prirode.” „Da, zakoni prirode su samo drugo, racionalnije ime za večne Božje zakone.” „Dakle to se razlikuje od obične ljudske ljubavi po tome što ona uključuje samo jednu osobu?” „Tačno tako. A voleti nešto što je večno i beskonačno znači da nisi potčinjen hirovima duha ili prevrtljivosti ili konačnosti voljene osobe. To takođe znači, da ne pokušavamo da zaokružimo sebe u drugoj osobi. ” „Bento, ako sam te dobro shvatio, to onda znači i da ne smemo da očekujemo uzvratnu ljubav.” „Upravo tako. Ne možemo ništa da očekujemo zauzvrat. Nama osećanje radosnog strahopoštovanja dolazi od nekog letimičnog intuitivnog uvida, od ograničenog razumevanja ogromnog, beskrajno složenog plana Prirode. ” „Još jedan doživotni posao?” „Da, Bog ili Priroda poseduje neogračničeni broj atributa koji će zauvek izmicati mom sveobuhvatnom razumevanju. Ali i to ograničeno shvatanje mi već donosi veliko strahopoštovanje i radost, povremeno čak ekstatičnu radost.” „Čudna religija, ako to može da se nazove religijom. ” Franko je ustao. „Moram da te napustim, iako sam i dalje zbunjen. Ali imam još jedno pitanje: zanima me da li ti deifikuješ Prirodu ili naturalizuješ Boga?” „Dobro rečeno, Franko. Treba mi vremena, mnogo vremena da sročim odgovor.”
Bosnaunited
186
zdls
Poglavlje 30 BERLIN – 1936 Mit dvadesetog veka - tu stvar koju niko nije u stanju da shvati napisao je ograničeni Estonac koji razmišlja zastrašujuće komplikovano. - Adolf Hitler
Među čitaocima Rozenbergove knjige ima i nekoliko starijih članova partije. Što se mene tiče, samo sam bacio letimičan pregled na nju. U svakom slučaju, po mom mišljenju, napisana je previše nejasnim stilom. - Adolf Hitler
„Zigmund Frojd dobio Geteovu nagradu” Geteova nagrada, najveće naučno (u akademskom smislu) i književno priznanje u Nemačkoj, dodeljena je Frojdu, 28. avgusta 1930, na dan Geteovog rođendana, u Frankfurtu, uz velike počasti. Časopis Izraelitiše gemajndecajtung 58 je to proslavio na sva zvona. Novčana nagrada iznosi 10.000 maraka. .. Poznato je da ugledni naučnici u potpunosti odbacuju tu psihoanalizu Jevrejina Zigmunda Frojda. Veliki antisemita Gete prevrnuo bi se u grobu kad bi saznao da je jedan Jevrejin dobio nagradu koja nosi njegovo ime. - Alfred Rozenberg u Felkišer beobahteru „Moj fireru, molim vas pogledajte ovo pismo o rajhslajteru Rozenbergu od dr Gebharta, glavnog lekara u Klinici Hoenlihen.” Hitler je uzeo pismo iz ruku Rudolfa Hesa i letimično ga pregledao, obrativši pažnju samo na delove koje je Hes podvukao.
Ustanovio sam da je izuzetno teško uspostaviti kontakt sa rajhslajterom Rozenbergom... Kao lekar, pre svega imam utisak da njegov usporeni oporavak... je u velikoj meri posledica njegove psihičke izolacije... Uprkos mojim, ako tako mogu da kažem, obazrivim naporima da izgradim most, ovo nije dalo rezultata... zahvaljujući duhovnoj konstituciji rajhslaj tera tera i njegovoj posebnoj poziciji u političkom životu... On bi se mogao osloboditi ograničenja samo ukoliko bi uspeo da se otvori prema onima koji su u najmanju ruku ovlašćeni da s njim 58
(nem.) Israelitische Gemeindezeitung Gemeindezeitung Bosnaunited
187
zdls
razgovaraju ravnopravno, i koji su sličnih intelektualnih sposobnosti, što bi mu pomoglo da ponovo nađe mir i odlučnost, neophodne za delanje, delanje, i naravno, naravno, za svakodnevni svakodnevni život. Prošle nedelje sam pokušao da saznam da li je ikada s nekim u potpunosti delio svoje najintimnije misli. Prilično neočekivano, odgovorio mi je pomenuvši ime izvesnog Fridriha Pfitsera, prijatelja iz detinjstva u Estoniji. Nakon toga sam saznao da je taj Fridrih Pfister sada her oberlajtnant Pfister, visoko cenjen lekar Vermahta stacioniran u Berlinu. Mogu li da zamolim da on smesta smesta bude prekomandovan prekomandovan na dužnost lekara rajhslajtera rajhslajtera Rozenberga? Rozenberga? Hitler je pružio pismo Hesu. „Ovde nema ničeg iznenađujućeg za nas, ali se svejedno pobrini da ovo niko ne vidi. I smesta naloži da se her oberlajtnant Pfister premesti. Rozenberg je nepodnošljiv. Oduvek je bio. Svi to znamo. Ali je lojalan, i partija još može da iskoristi nj egovu sposobnost. ” Kliniku Hoenlihen, koja se nalazila sto kilometara severno od Berlina, osnovao je Himler za lečenje obolelih nacističkih funkcionera i visoko rangiranih SS oficira. Alfred je zbog manične depresije 1935. u njoj već proveo tri meseca. Sada, 1936, onesposobljavali su ga isti simptomi: iscrpljenost, uznemirenost i depresija. Nije bio sposoban da se koncentriše na urednički posao u Beobahteru, potpuno se povukao u sebe i već nekoliko nedelja j edva da je razgovarao i sa svojom sv ojom ženom i ćerkom. Čim je primljen u bolnicu, dr Gebhart ga je podvrgnuo ispitivanjima, ali on je uporno odbijao da odgovara na pitanja o svom mentalnom stanju ili privatnom životu. Karl Gebhart je bio Himlerov lični lekar i dobar prijatelj, a lečio je i druge nacističke vođe (osim Hitlera, koji je svog privatnog lekara, Teodora Morela, uvek držao na dohvat ruke). Alfred je bio uveren da će svaka reč koju izgovori pred Gebhartom biti smesta preneta čitavom leglu njegovih nacističkih neprijatelja. Iz istog razloga, nije pričao ni sa psihijatrom. Zakovan u mestu i sit sedenja u tišini uz Alfredov prezrivi pogled, dr Gebhart je čeznuo za tim da ovog iritantnog pacijenta prosledi nekom drugom lekaru, i uložio je velike napore da brižljivo sroči pismo Hitleru, koji je, iz njemu neshvatljivih razloga, cenio Rozenberga i s vremena na vreme se raspitivao o njegovom zdravlju. Dr Gebhart nije imao psihološko obrazovanje, niti je razmišljao kao psiholog, ali je Lako uočio znake velikog razdora među vođama - neprekidno rivalstvo, uzajamnu netrpeljivost, nemilosrdno spletkarenje, nadmetanje za vlast i Hitlerovu naklonost. Nisu se slagali ni u čemu, ali je otkrio jednu stvar koja im je bila zajednička: svi su mrzeli Alfreda Rozenberga. A nakon nekoliko nedelja svakodnevnih poseta Alfredu, shvatio je i zašto. Ovaj je to naslućivao, nastavljao da ćuti i provodio nedelje u Hoenlihen klinici čitajući nemačke i ruske klasike i odbijajući da se uključi u razgovor sa osobljem ili bilo kojim drugim pacijentom, nacistom. Jednog jutra, u petoj nedelji boravka na klinici, izuzetno uznemiren, odlučio je da malo prošeta bolničkim krugom. Kad je shvatio da je iscrpljen toliko da nema snage ni pertle da veže, prokleo je samog sebe i snažno se ošamario po oba obraza ne bi li se prenuo. Klizio je u nepovratni očaj i morao da učini nešto kako bi se zaustavio. U svom beznađu, prizivao je u svest Fridrihov lik. Fridrih bi znao šta da učini. Šta bi on predložio? Nema sumnje da bi pokušao da shvati uzrok ove proklete depresije. Alfred je zamišljao šta bi mu ovaj rekao: „Kada je sve to počelo? Pusti da ti se um slobodno kreće i vrati se na početak svog pada. Samo posmatraj ideje, slike koje ti prolaze kroz glavu. Obrati pažnju na njih. Zabeleži ih u kratkim crtama ako možeš. ”
Bosnaunited
188
zdls
Alfred je pokušao. Zatvorio je oči i pratio misli koje su mu defilovale kroz glavu. Vratio se u prošlost i pred očima mu se materijalizovala jedna scena. Bilo je to pre nekoliko godina, on je u svojoj kancelariji u FB-u, sedi za stolom koji mu je Hitler kupio. Radi završnu redakturu poslednje stranice svog remek -dela, Der Mythus des 20. Jahrhunderts (Mit dvadesetog veka), odlaže crvenu olovku, trijumfalno se smesi, slaže sedam stotina stranica rukopisa u urednu gomilu koju uvezuje s dve gumene trake, i s ljubavlju je prislanja na grudi. grudi. Da, prisećanje na te najbolje trenutke mami, čak i sada, suzu, možda dve, na njegovo lice. Alfred se s toplinom prisećao tog mlađeg sebe, mladića koji je znao da će Mit zapaliti svet. Rađanje knjige bilo je dugo i mukotrpno - nedelja za nedeljom, punih deset godina, plus svaki slobodan sat u sedmici za koji bi uspeo da se izbori - ali vredelo je truda. Da, da znao je da je zanemarivao ženu i ćerku, ali šta je to u poređenju sa pisanjem knjige koj a će uzburkati ceo svet, knjige koja će ponuditi novu filozofiju istorij e zasnovanu na krvi, rasi i duhu, novo shvatanje Naroda, narodne umetnosti, arhitekture, književnosti, muzike i, što je najvažnije, nove temeljne vrednosti za budući Rajh. Dohvatio je sa stočića pored kreveta svoj primerak Mita i nasumice ga prelistavao. Pojedini pasusi su mu odmah prizvali u sećanje mesta koja su ga inspirisala da ih napiše. Bio je u katedrali u Kelnu i posmatrao vitraž sa Hristovim raspećem i gomilom izgladnelih mučenika, kad je dobio inspiraciju za ideju - Rimokatolička crkva nije suprotstavljena judaizmu. Iako se deklarisala kao antijevrejska, bila je zapravo glavni kanal kojim su jevrej ske ideje inficirale zdravo telo germanske misli. Sa uživanjem je čitao vlastite reči: Veliki Nemci su živeli u skladu sa prirodom i cenili svoju dobro razvijenu telesnu g radu i muževnu lepotu. Ali su to podrili hrišćanski antagonizam prema telu i sentimentalne ideje o očuvanju života hendikepirane dece, i dopuštanju kriminalcima i onima sa naslednim bolestima da prenose svoje nedostatke na sledeću generaciju. Takvo zagađivanje rasne čistote dovodi do fragmentacije karaktera, gubitka osećaja za upravljanje i mišljenje, i do unutrašnje nesigurnosti. Nemački čovek nije rođen u grehu već u plemenitosti... Sa Starim zavetom kao knjigom verskih pouka moramo se obračunati jednom za svagda. Time će se okončati i neuspeli jednoipomilenijumski pokušaj da nas sve učine duhovnim Jevrejima... Duh vatre - herojski duh mora da zauzme mesto raspeća. Da, mislio je, ovakvi pasusi doveli su do toga da Mit 1934. dospe na katolički indeks zabra njenih knjiga. Ali nije to bila zla sreća - naprotiv, bio je to božji dar koji je uvećao prodaju. Više od trista hiljada prodatih primeraka, i sada sad a je moj Mit na drugom mestu, odmah iza Mein Kampfa, a ja sam tu gde sam - psihički uništen. Alfred je odložio knjigu, naslonio glavu na jastuk i utonuo u misli. Moj Mit mi je doneo toliko radosti ali i mnogo muka! Usrani književni kritičari - svi do jednog koriste izraz unbegreiflich (nerazumljivo). Zašto im nisam odgovorio? Zašto ih nisam javno preko novina upit ao ao da li su ikad pomislili da moje pisanje može biti previše suptilno i kompleksno za mozgove insekata? Zašto ih nisam podsetio na večni ishod kolizije između osrednjih umova i velikuh dela: da inferiorni uvek napadaju superiorne mislioce. Šta javnost želi? Ona vapi za glupavim vulgarnostima vulgarnostima Juliusa Štrajhera. Čak i Hitler više voli Štrajherovo pisanje. pisanje. Zabada mi
Bosnaunited
189
zdls
nož sve dublje svaki put kad me podseti da se ona Štrajherova krpa od novina, Der štirmer zvanično bolje prodaje prodaje nego moj Beobahter. I kad samo pomislim da nijedan od tolikih nacističkih vođa nije pročitao moj Mit! Samo je Hes bio iskren i pravdao mi se, rekavši da je uporno pokušavao, ali nije mogao da se nosi s težinom teksta. Ostali mi nikad nisu ni pomenuli knjigu. Zamisli to - veliki bestseler, a ti zavidni gadovi me ignorišu. Ali zašto zašto bi me to mučilo? mučilo? Šta sam drugo drugo mogao da očekujem očekujem od te bande? Problem je Hitler, uvek Hitler. Što više mislim o tome, sve sam više uveren da je moj pad počeo onog dana kad sam čuo da je Gebels svima rekao kako je Hitler, nakon što je pročitao samo nekoliko stranica, bacio Mit i uzviknuo, „Ko ovo može da shvati? ” Da, bila je to smrtna rana. Na kraju krajeva, važan je samo Hitlerov sud. Ali ako mu se knjiga nije dopala, zašto je onda naredio da joj se nađe mesto u svakoj biblioteci i uvrstio je kao osnovno štivo na zvanični spisak partijske partijske literature? Čak Čak i Hitlerjugenda. Hitlerjugenda. Zašto to radi, a u isto vreme odbija da joj se sam posveti? posveti? Mogu da razumem njegov javni stav. Znam da katolička podrška još uvek ima presudan značaj za njegovu poziciju firera, poziciju firera, i da, naravno, ne može javno da pohvali delo tako očigledno antihrišćansko. Kad smo bili mladi, u dvadesetim, svesrdno se slagao sa mojim antireligioznim stavom. Znam da se još uvek slaže. U privatnim razgovorima ide i dalje od mene - koliko puta sam ga samo čuo kako kaže da će povešati sveštenike zajedno sa rabinima? Razumem njegova javna istupanja. Ali zašto mi privatno ne kaže nešto afirmativno, bilo šta? Zašto me nekad ne pozove na ručak i privatan razgovor? r azgovor? Hes mi je pričao da je nadbiskupu u Kelnu, kad mu je ovaj prigovorio zbog Mita, Hitler uzvratio, „Ja ne vidim ništa u toj knjizi. Rozenberg to zna. Rekao sam mu. Ne zanimaju me te neznabožačke stvari kao što je kult Odina i slično. ” A pošto nadbiskup nije odustajao, Hitler je izjavio, „Rozenberg je naš partijski dogmatičar ” ; i onda izgrdio nadbiskupa što napadajući knjigu tako žestoko, u stvari podstiče njenu prodaju. I kad sam ponudio da istupim iz partije ako mu moj Mit stvara probleme, samo je odbacio tu ideju n i tada mi nije ponudio susret u četiri oka. A sve vreme se viđa sa Himlerom koji je mnogo otvoreniji i agresivniji antikatolik od mene. Znam da me sigurno, bar malo poštuje. Nudio mi je jednu za drugom važne dužnosti: diplomatske zadatke u Londonu, pa u Norveškoj, onda mesto načelnika ideološkog obrazovanja u NSDAP i Nemačkom radničkom frontu, i u svim organizacijama povezanim sa partijom. To su važna mesta. Ali zašto sam o svojim postavljenjima obaveštavan isključivo pismeno? Zašto me nije nije pozvao u svoju svoju kancelariju, rukovao se sa mnom, mnom, seo i razgovarao? Zar sam toliko odbojan? Da, nema sumnje: Hitler je problem. Više nego išta na svetu, želim njegovu pažnju. Više od bilo čega drugog, plašim se njegovog besa. Ja vodim najuticaj nije novine u Nemačkoj; zaduže n sam za duhovno i filozofsko obrazovanje svih nacista. Ali, pišem li ja neophodne članke? Držim li neophodna predavanja? Da li planiram nastavni program? Da li nadgledam obrazovanje svih mladih Nemaca? Ne, rajhsiajter Rozenberg je previše zauzet jadikovanjem zbog toga što nije dobio ljubazni osmeh ili klimoglav, k limoglav, ili, bože sakloni, poziv na ručak od Adolfa Hitlera! Gadim se samog sebe. Ovo mora da prestane! Alfred je ustao i otišao do stola. Uzeo je torbu i iz nje izvukao svoju „Ne ” fasciklu. (Imao je dve fascikle, jednu sa oznakom „Da ”, koja je sadržala pozititivne prikaze, novinske članke i pisma obožavalaca, i drugu, „Ne ” fasciklu, u kojoj su bila samo suprotna mišljenja.) „Da ” fascikla bila je potpuno pohabana. Nekoliko puta nedeljno prelistavao je pohvalne kritike i
Bosnaunited
190
zdls
pisma obožavalaca, što mu je služilo kao okrepljenje - poput uzimanja jutarnjih vitamina. Ali sada je to okrepljenje gubilo moć. Svi „Da ” komentari jedva da su dopirali do njega, kratko ostajali negde na površini i brzo isparavali. „Ne ” fascikla je, međutim, bila nepoznata teritorija - pećina u koju je retko zalazio. Danas! Današnji dan će označiti preokret! Suočiće se sa svojim demonima. Dok je posezao za tom retko posećivanom fasciklom, zamišljao je kako iznenađena pisma i članci beže u zaklon. Usne su mu se razvukle u osmeh, prvi posle mnogo nedelja - veoma je cenio svoj neobični smisao za humor. Izvukao je nasumično jedan list - bilo je vreme da prevaziđe ovu glupost. Hrabar čovek prisiljava sebe da čita bolne stvari svakoga dana, sve dok ne prestanu da ga povređuju. Pogledao je šta je izvukao Hitlerovo pismo od 24. avgusta 1931: Dragi moj her Rosenberg: Upravo čitam u Felkišer beobahteru, broj 235/236, strana 1, članak pod naslovom „Da li Virt namerava da odstupi ” ? Tendencija članka je da spreči dalje urušavanje sadašnjeg oblika vladavine. Ja lično putujem svuda po Nemačkoj kako bih postigao upravo suprotno. Mogu li stoga da zamolim da mi moje vlastite novine ne zabadaju nož u leda sa taktički glupim člancima? Uz nemački pozdrav, Adolf Hitler Preplavio ga je očaj. Pismo je bilo staro pet godina ali je još uvek ostavljalo moćan, bolan utisak. Rane koje Hitler nanese svojim rečima nikad ne zarastu. Alfred je energično protresao glavu ne bi li mu se svest razbistrila. Razmisli o tom čoveku po imenu Hitler, rekao je sebi. Na kraju krajeva, on je samo čovek. Sklopivši oči, prepustio se mislima. Uveo sam Hitlera u dubinu i širinu nemačke kulture. Ukazao sam mu na neizmernu jevrejsku počast. Izbrusio sam njegove ideje o rasi i krvi. On i ja smo hodali istim ulicama, sedeli u istim kafeima, neprekidno razgovarali, radili zajedno na tekstovima za Beobahter, jednom čak i crtali zajedno. Ali toga više nema. Sada mogu samo da ga gledam zaprepašće no, kao što kokoška gleda jastreba. Bio sam svedok kad je po izlasku iz zatvora skupljao odbegle članove partije, svedok njegovog učešća na parlamentarnim izborima, gledao sam kako je gradio propagandnu mašineriju kakvu svet do tada nije video - mašineriju koja je izumela direktno obraćanje i radila neprekidno, čak i kad nije bila izbora. Gledao sam kako u prvih nekoliko godina postiže slabe rezultate i osvaja manje od pet odsto glasova, i kako se trudi da ih poboljša sve do 1930, kada je njegova partija sa 18 odsto osvojenih glasova, postala druga najveća partija u Njemačkoj. I objavio sam 1932. velike naslove o tome da su nacisti sa 38 odsto osvojenih glasova postali najveća partija. Neki kažu da je za sve bio zaslužan Gebels, ali ja znam da je to bio Hitler. On je stajao iza svega. Izveštavao sam za Beobahter o svakom koraku na tom putu. Video sam kako leti iz grada u grad i nastupa po čitavoj zemlji u jednom istom danu, da bi narod ubedio kako je on Übermensch, sposoban da svuda bude istovremeno. Divio sam se njegovoj neustrašivosti kad je namerno organizovao mitinge u najopasnijim kvartovima koje su kontrolisali komunisti i komandovao svojim jurišnicima da se biju sa boljševicima po ulicama. Video sam kako odbacuje moj savet i 1932. ustaje protiv Hindenburga. Osvojio je samo 37 odsto glasova, ali mi je pokazao da je bio u pravu što je krenuo na njega: znao je da Hindenburga niko nije mogao da porazi, ali zahvaljujući izborima, njegovo ime je postalo svima poznato. Nekoliko meseci kasnije, pristao je na
Bosnaunited
191
zdls
koalicionu vladu Hitler -Papen i uskoro postao kancelar. Pratio sam svaki njegov i najmanji politički korak i još uvek mi nije jasno kako mu je to uspelo. I požar u Rajhstagu. Sećam se kako se u pet popodne pojavio u mojoj kancelariji s divljim pogledom, urlajući „Gde su svi? ” i zahtevao veliki članak o tome kako su komunisti spalili Rajhstag. Ja i dalje mislim da komunisti nisu imali ništa sa tom paljevinom, ali nije bitno - tim genijalnim potezom iskoristio je požar da zabrani Komunističku partiju i uspostavi apsolutnu diktaturu. Nikada nije osvojio većinu glasova, nikada više od 38 odsto, a dokle je dogurao apsolutni gospodar! Kako je to izveo? I dalje ne razumem! Alfredova razmišljanja prekinulo je kucanje na vratima i ulazak dr Gebharta u pratnji Fridriha Pfistera. „Imam iznenađenje za vas, rajhslajter Rozenberg. Dovodim vam starog prijatelja koji može biti od pomoći u vašem lečenju. Ostaviću vas nasamo da porazgovarate.” Alfred je zurio u Fridriha, a onda rekao, „Izdao si me. Prekršio si zavet o poverljivosti. Kako bi inače on znao da smo ti i ja...” Fridrih se gotovo smesta okrenuo i bez reči ili pogleda upućenog Alfredu izašao iz sobe. Uspaničen, Alfred se sručio na krevet, sklopio oči, i pokušao da uspori disanje. Nekoliko minuta kasnije, Fridrih se vratio sa dr Gebhartom, koji je kazao, „Dr Pf ister me je zamolio da vam objasnim kako sam odlučio da ga pozovem. Zar se ne sećate, rajhslajteru Rozenberg, našeg razgovora od pre tri ili četiri nedelje, kad sam vas pitao da li ste ikad s nekim bili potpuno otvoreni? Vaše reči su doslovce bile, “S jednim prijateljem iz Estonije, sada živi ovde, dr Fridrih Pfister. ’” Alfred je lagano vrteo glavom. „Maglovito se sećam tog razgovora, ali ne i da sam pomenuo njegovo ime.” „Naravno da jeste. Kako bih mogao da znam za njega? I da je u Nemačkoj? Prošle nedelje, kad se vaša depresija pogoršala i kad ste odbijali svaki razgovor sa mnom, odlučio sam da pokušam da nađem vašeg prijatelja, misleći da bi njegova poseta možda mogla biti blagotvorna. Kad sam saznao da je u Vermahtu, zamolio sam firera da naloži njegov premeštaj u Hoenlihen kliniku..” „Da li biste mogli ”, upitao j e Fridrih, „da kažete rajhslateru Rozenbergu šta sam odgovorio?”“ „Rekli ste samo da ste ga nekad poznavali kao dečaka u Estoniji.” ,,I još...” podsticao ga je Fridrih. „Ništa više... osim da žalite što ostavljate mnogo pacijenata kojima ste potrebni, ali da ništa nij e preče od izvršavanja firerovog naređenja. ” „Mogu li, pre nego što napustite odeljenje, da porazgovaram nasamo sa rajhslajterom Rozenbergom?” „Svakako. Sačekaću vas u ambulanti.” Kad su se vrata zatvorila, Fridrih je rekao, „Još neko pitanje, rajhslajteru Rozenberg?” „Molim te Fridrih, zovi me Alfred. Ja sam Alfred. Zovi me Alfred.” ,,U redu. Još neko pitanje, Alfrede? On čeka. ” „Ti ćeš biti moj lekar? Veruj mi da bih pod nekadašnjim uslovima to jedva dočekao. Ali, kako sada da razgovaram s tobom? Ti si u Vermahtu i obavezan si da im podnosiš izveštaj.” Bosnaunited
192
zdls
„Da, razumem tvoju dilemu. I ja bih se osećao tako, da sam na tvom mestu.” Fridrih je seo na stolicu pored kreveta i promislio nekoliko trenutaka, onda ustao, izašao iz sobe rekavši, „Tu sam za minut ”, i ubrzo se vratio, opet u pratnji dr Gebharta. „Gospodine”, obratio se dr Gebhartu, „naređeno mi je da vodim računa o rajhslajteru Rozenbergu i ja ću, svakako, izvršiti to naređenje najbolje što umem. Ali postoji jedna prepreka. On i ja smo stari znanci, i dugo smo jedan drugome poveravali najintimnije misli. Da bih mu pomogao, ključno je da nas dvojica imamo potpunu privatnost. Moram biti u stanju da mu garantujem apsolutnu poverljivost. Znam da su dnevne beleške u medicinskom kartonu obavezne, ali molim vas da mi dozvolite da unosim samo one koje se odnose na njegovo medicinsko stanje.” „Ja nisam psihijatar, dr Pfister, ali mogu da shvatim neophodnost privatnosti u ovom slučaju. To nije standardna procedura, ali ništa nije važnije od oporavka i povratka rajhslajtera Rozenberga njegovom važnom poslu. Prihvatam vaš zahtev.” Salutirao je obojici i otišao. „Da li je ovo odagnalo tvoje sumnje, Alfrede?” Ovaj je klimnuo glavom. „Jeste.” ,,I, jesu li to bila sva pitanja?” „Zadovoljan sam. Uprkos tome što se naš poslednji susret neprijatno završio i dalje imam neobično poverenje u tebe. Kažem neobično’ zato što, istinu govoreći, ja praktično ne verujem nikome. I potrebna mi je tvoja pomoć. Prošle godine sam ovde proveo tri meseca u sličnom stanju - kao u dubokoj crnoj rupi. Nisam mogao da se iščupam. Mislio sam da mi je došao kraj. Nisam mogao da spavam. Bio sam iscrpljen a ipak nisam mogao da sedim s mirom, da počinem.” „Tvoje stanje - zovemo ga ‘ manična depresija’ - gotovo uvek se razrešava za oko tri do šest meseci. Mogu da ti pomognem da skratimo taj period.” „Bio bih ti večno zahvalan. Sve - ceo moj život - je na kocki.” „Pređimo na posao. Poznat ti je moj pristup i verovatno se nećeš iznenaditi ako ti kažem da nam je prvi zadatak da uklonimo sve prepreke našem zajedničkom radu. I ja, kao i ti, imam neke brige. Moram da razmislim. ” Fridrih je na trenutak sklopio oči i počeo da govori. „Biće najbolje da raščistim situacij u tako što ću prosto reći ono što mi je na umu. Muče me neke sumnje u vezi sa tim zajedničkim radom. Previše smo različiti. Ja težim da razumem, da otkrijem skrivene korene teškoća - to je osnovni princip psihoanalitičkog metoda. Znanje o svim pojedinostima otklanja konflikte i podstiče ozdravljenje. Ipak, bojim se da sa tobom ne mogu tako da radim. Poslednji put, kad sam pokušao da objasnim izvore tvojih problema, razgnevio si se, zauzeo odbrambeni stav i ljutito izleteo iz moje kancelarije. Zato se pitam da li ja, i da li uopšte moj pristup, može biti koristan za tebe. ” Alfred je ustao i počeo da seta po sobi. „Da li te uznemirava ova iskrenost?” „Ne, to su samo moji nervi. Ne mogu da sedim predugo. Cenim tvoju iskrenost. Niko drugi sa mnom ne razgovara tako neposredno. Ti si mi jedini prijatelj, Fridrih.” Fridrih je pokušao da svari ove reči. Uprkos svemu, bio je ganut. Ali i besan zato što j e bez ikakvog prethodnog obaveštenja prekomandovan u Hoenlihen kliniku. Zbog tog iznenadnog premeštaja napustio je veliki broj pacijenata usred tretmana, bez ikakvih Bosnaunited
193
zdls
mogućnosti da im kaže datum svog povratka. A nije se radovao ni što će ponovo videti Alfreda Rozenberga. Šest godina ranije, gledao mu je u leđa dok je ovaj besno napuštao njegovu kancelariju mrmljajući zlokobne pretnje u vezi sa jevrejskim poreklom njegove profesije, i laknulo mu je pri pomisli da ga vidi poslednji put. Bez obzira na to, pokušao je da čita Mit dvadesetog veka. Ali je, kao i svi drugi, zaključio da je nerazumljiv. Bio je to jedan od onih bestselera koji svi kupuju a niko ne čita. Ono malo što je pročitao uznemirilo ga je. Alfred možda pati, žalostivo saopštava da sam mu jedini prijatelj, ali on je opasan čovek opasan za Nemačku, za svakoga. Ideje iznete u Mitu i Mein Kampfu bile su slične - sećao se Alfredove priče kako mu je Hitler pokrao ideje. Obe knjige su mu se gadile - tako gnusne, nečasne. I toliko preteče da je i sam počeo da razmišlja o odlasku iz zemlje i već pisao Karlu Jungu i Eugenu Blojleru, raspitujući se za mesto u Ciriškoj bolnici u kojoj se obučavao. Ali onda je, uz čestitke, stigla zlosrećna depeša o njegovom imenovanju za oberlajtnanta u Vermahtu. Trebalo je ranije da preduzme nešto. Na to ga je upozorio njegov analitičar Hans Mejer, koji je pre nekoliko godina, jednog vikenda pročitao Mein Kampf, shvatio kakva se kataklizma sprema, i od tada, svakom Jevrejinu među svojim pacijentima savetovao da što pre napusti zemlju. U roku od mesec dana i sam je emigrirao u London. Dakle, šta da radi? Fridrih je odustao od naivne zamisli da Alfredu može pomoći da postane bolji čovek - to je sad izgledalo kao deo mladalačkog zanosa. Zarad sopstvene karijere (i zbog dobrobiti svoje žene i dva mala sina), imao je samo jednu valjanu mogućnost: izvršiti naređenje i dati sve od sebe da Alfred što je moguće pre izađe iz bolnice, a onda se vratiti u Berlin, svojoj porodici i pacijentima. Morao je da pokopa sopstveni prezir prema pacijentu i da se ponaša profesionalno. Prvi korak mu je bio da uspostavi jasan okvir za terapiju. „Dirnut sam onim što si rekao o našem prijateljstvu ”, kazao je. „Ali zabrinjava me ta izjava da sam ti jedini prijatelj. Svakome su potrebni prijatelji i ljudi od poverenja. Treba da se pozabavimo tvojom izolacijom: nema sumnje da ona igra važnu ulogu u ovoj bolesti. A što se tiče našeg zajedničkog rada, reći ću ti šta me još brine. To nije jednostavno izraziti, ali je vrlo važno da kažem. I ja, takođe, imam problem u vezi sa privatnošću. Znaš i sam da j e dovođenje u pitanje bilo kog stava partije sada krivično delo. Svačija reč se prati i nema sumnje da će s vremenom nadzor biti čak i pojačan. Tako je oduvek bilo u autoritarnim režimima. Kao i većina Nemaca, ja se ne slažem sa svim postavkama NSDAP. A ti, naravno, dobro znaš da Hitler nikada nije osvojio većinu glasova. Poslednji put kad smo se videli ima tome mnogo godina - šest, rekao bih - izleteo si iz moje kancelarije, dozvoli da tako kažem, van sebe od besa. S obzirom na to, ne mogu imati poverenje da ćeš poštovati moju privatnost. I zbog toga ću osećati da sam ograničen i manje delotvoran u radu sa tobom. Sad postajem isuviše brbljiv, ali mislim da si shvatio moju poentu: poverenje mora da bude obostrano. Ti imaš moju ličnu i profesionalnu reč da će ono što ovde kažeš, ovde i ostati. Meni su potrebne iste garancije.” Obojica su sedeli ćuteći neko vreme, a onda je Alfred rekao, „Da, razumem. Dajem ti reč da će svi tvoji komentari ostati među nama. I shvatam da ne možeš da se osećaš sigurnim ako ja opet izgubim kontrolu nad sobom.” „Tačno tako. Dakle, naš rad mora biti neometan i moramo se potruditi da se obojica osećam o bezbedno?”
Bosnaunited
194
zdls
Fridrih je pažljivije pogledao pacijenta. Alfred je bio neobrijan. Tamni kolutovi ispod očiju sve dočili su o besanim noćima, a njegov izgled očajnika pobudio je Fridrihove lekarske instinkte; isključio je vlastitu antipatiju i dao se na posao. „Reci mi, Alfrede, šta je naš cilj? Hoću da ti pomognem. Šta bi ti želeo da dobiješ od mene? ” Alfred je oklevao nekoliko trenut aka a onda rekao, „Da pokušamo ovako. Poslednjih nedelja sam mnogo čitao.” Pokazao je na gomilu knjiga razbacanih po sobi. „Vraćam se klasicima, posebno Geteu. Sećaš li se da sam ti pričao o problemima koje sam neposredno pred maturu imao sa tadašnjim direktorom škole, Epštajnom?” „Podseti me?” „Zbog jednog antisemitskog govora koji sam održao kao predsednik odeljenja, morao sam da naučim napamet neke odlomke iz Geteove autobiografije.” ,,A, da, da - sad se sećam svega. Neke odlomke o Spinozi. To su ti zadali jer je Gete izuzet no poštovao Spinozu.” „Bio sam toliko uplašen mogućnošću da ne maturiram, da sam ih dobro zapamtio. Čak i sad bih mogao da ti izdeklamujem, ali ću ih sažeti na najvažnije tačke kako bismo uštedeli vreme: Gete je pisao da je bio uznemiren i da je čitanje Spinoze predstavljalo izvanredan sedativ za njegove afekte. Spinozin matematički pristup uneo je fantastičnu ravnotežu u njegove uznemirujuće misli i doveo ga do spokojstva i disciplinovanijeg načina razmišljanja, koji mu je omogućio da veruje u vlastite zaključke i oslobodi se uticaja drugih. ” „Dobro rečeno, Alfrede. A u odnosu na tebe i mene...?” „Pa, to je ono što želim od tebe. Želim ono što je Gete dobio od Spinoze. Meni je sve to potrebno. Hoću sedative za svoje afekte. Želim... “ „Ovo je dobro. Vrlo dobro. Stanimo na trenutak. To ću da zapišem. ” Fridrih je uzeo penkalo, poklon od njegovog supervizora, i zapisao „sedativ za afekte ”. Dok je pisao, Alfred je nastavio: „Sloboda od tuđeg uticaja. Ravnoteža. Smiren, disciplinovani način razmišljanja.” „Odlično, Alfrede. Bilo bi dobro za obojicu da se vratimo Spinozi. Štaviše, možda bi pokušaj da primenimo njegove ideje dobro odgovarao umu poput tvog, sklonom filozofiji. Možda će nas to, takođe, držati podalje od spornih oblasti. Hajde da se vidimo sutra u isto vreme, a ja ću se do tada dati na posao i pročitati neke stvari. Možeš li mi pozajmiti Geteovu autobiografiju? I imaš li još svoj primerak Etike? ” „Isti onaj koji sam kupio kad mi je bilo dvadeset godina. Kažu da je Gete Etiku nosio u džepu čitavih godinu dana. Ja nisam. U stvari, godinama je nisam uzimao u ruke. A ipak, ne mogu se naterati da je se otarasim.” Iako je pre samo nekoliko minuta j edva čekao da ode, Fridrih je sad ponovo seo. „Shvatio sam svoj zadatak. Pokušaću da nađem delove i ideje koje su pomogle Geteu a možda i tebi mogu da pomognu. Ali mislim da treba da znam Više o tome šta je izavalo ovaj sadašnji napad očajanja.” Alfred je ponovio samoanalizu koju je sproveo ranije tog dana. Ispričao je Fridrihu o odsustvu zadovoljstva sopstvenim uspehom i kako mu je Mit, njegovo najveće postignuće, doneo mnogo muka. Izlio je sve iz sebe, a posebno to kako svaki problem neumitno vodi do Hitlera. I završio rekavši: „Više nego ikada, sad shvatam da način na koji doživljavam samog sebe u potpunost i zavisi od Hitlerovog mišljenja o meni. Moram to da prevaziđem. Ja sam rob želje za njegovim odobravanjem.” „Sećam se da si se s tim problemom borio i kad smo se poslednji put sreli. Pričao si mi kako on uvek radije bira društvo drugih i nikada te ne uključuje u najuži krug. ” Bosnaunited
195
zdls
„Sad pomnoži osećanje koje sam tada imao sa deset, sa sto. To je prokletstvo; uvuklo se u svaki ćošak mog uma. Moram to da isteram iz sebe.” „Učiniću sve što mogu. Hajde da vidimo šta Benedikt Spinoza ima da nam ponudi.” Sledećeg popodneva, Fridrih se obradovao kad je ušao u Alfredovu sobu a tu ga dočekao obrijan i uredno odeven pacijent koji je žustro ustao i rekao, „Ah, Fridrih, jedva čekam da počnemo. Poslednja dvadeset i četiri sata nisam mislio ni na šta drugo osim na naš današnji sastanak.” „Izgledaš vedrije.” „Tako se i osećam. Bolje mi je nego nedeljama unazad. Kako je to moguće? Iako su se naši susreti već dva puta loše završili, viđanje s tobom mi i dalje koristi. Kako to postižeš, Fridrih?” „Možda donosim nadu?” „To sigurno. Ali ima još nešto. ” „Verujem da je u pitanju tvoja potpuno ljudska potreba za pažnjom i povezivanjem. Hajde da i to stavimo na dnevni red - važno je. Ali usredsredimo se za sada na naš plan. Izdvojio sam nekoliko Spinozinih pasusa koji mi se čine značajnim. Da počnemo sa sledeće dve rečenice.” Otvorio je svoj primerak Etike i pročitao: Razni ljudi mogu od jednoga i istoga predmeta na razne načine da budu aficirani; a jedan i isti čovek može od jednoga i istoga predmeta u raznim vremenima na razne načine da bude aficiran. 59 Primetivši Alf redov zbunjeni izraz lica, Fridrih je objasnio. „Citirao sam ovo samo kao polaznu tačku za naš rad. Spinoza jednostavno kaže da ista spoljašnja stvar na svakoga od nas može uticati različito. Tvoja reakcija na Hitlera može biti potpuno drugačija od reakcije drugih ljudi. Drugi mogu da ga vole i uvažavaju kao i ti, a da ipak njihova ukupna dobrobit i samopoštovanje ne zavise u toj meri od toga kako ga doživljavaju. Zar nije tako?” „Možda. Ali ja nemam načina da saznam kako ga drugi doživljavaju.” „Dobar deo života proveo sam istražujući tu oblast i našao mnogo dokaza u prilog Spinozinom postulatu. Recimo, pacijenti različito reaguju na mene, čak i prilikom prvih susreta. Neki su nepoverljivi, drugi mi odmah pristupaju s poverenjem, ali ima i onih koji strahuju da bih mogao da ih povredim. A ja sam uveren da se prema svima odnosim na isti način. Kako to objasniti? Samo pomoću pretpostavke da postoje različiti unutrašnji načini sagledavanja jedne iste stvari.” Alfred je klimnuo glavom. ,,Ali kako to može da se primeni na moju situaciju?’” „Dobro kažeš. Ne dozvoli mi da odlutam. Hoću samo da naglasim da je tvoj odnos prema Hitleru u izvesnoj meri plod tvog vlastitog uma. Moja poenta je jednostavna. Moramo početi od toga što će nam cilj biti da promenimo tvoje, a ne da pokušavamo da promenimo Hitlerovo ponašanje.” ,,S tim se slažem, ali drago mi je da si rekao ‘u izvesnoj meri’, jer svi su pod uticajem Hitlera. Čak mi je i Gering, u trenutku neuobičajene iskrenosti rekao da su ‘oni koji su oko Hitlera poslušnici, pošto su svi koji su mu se usprotivili šest stopa pod zemljom.’” 59
Spinoza, Etika Bosnaunited
196
zdls
Fridrih je klimnuo glavom. „Ali ti si me uverio da sam previše pod njegovim uticajem ”, nastavio je Alfred, ,,i hoću da mi pomogneš da to promenim. Ima li Spinoza neki predlog kako to izvesti?” „Da vidimo šta kaže o tome kako se osloboditi uticaja drugih”, rekao je Fridrih, prelistavaj ući svoje beleške. „To je jedna od stvari koju je Gete naučio od Spinoze. Evo, ovde je jedan važan pasus u Poglavlju 4, u odeljku pod naslovom ‘O ljudskom ropstvu’: ‘...jer čovek, podložan afektima, nije svoj gospodar, nego je potčinjen sudbini.. ’ 60. To opisuje ono što se tebi događa Alfrede. Potčinjen si svojim emocijama, nošen naletima strepnje, straha, samoprezira. Čini li ti se da je to tačno?” Alfred je klimnuo glavom. „Spinoza dalje kaže da, ako se tvoje samopoštovanje zasniva na ljubavi drugih, onda ćeš uvek strepeti jer je takva ljubav nepouzdana. On to naziva ‘prazno samopoštovanje’.” „Kao suprotnost čemu? Šta je puno samopoštovanje?” ,,I Gete i Spinoza naglašavaju da svoju sudbinu nikada ne treba da vezujemo za nešto trošno ili promenljivo. Naprotiv, Spinoza nas poziva da volimo ono što je postojano i večno. ” ,,A šta bi to bilo?” „To bi bio Bog, ili Spinozina verzija Boga, koji je potpuni ekvivalent Prirodi. Seti se njegove rečenice koja je toliko uticala na Getea: ‘Onaj ko istinski voli Boga ne sme želeti da i Bog njega zauzvart voli.’” On kaže da je ludost voleti Boga u očekivanju da ćemo zauzvrat dobiti njegovu ljubav. Spinozin Bog nije osećajno biće. Ako volimo Boga, ne možemo zauzvrat dobiti ljubav, ali dobijamo neka druga dobra. ” „Koja druga dobra?” „Nešto o čemu nam Spinoza govori kao o najvišem stanju blaženstva - amor dei intellectualis. Evo, slušaj šta on kaže u Etici: Otuda je u životu pre svega korisno da, koliko možemo, usavršimo intelekt ili razum - i u tome jedinom sastoji se čovekova najveća sreća ili blaženstvo, jer, blaženstvo nije ništa drugo nego samo zadovoljenje [mirnoća] duše, koje proizilazi iz intuitivnoga saznanja Boga.61 „Vidiš”, nastavio je Fridrih, „Spinozino religijsko osećanje izgleda da je stanje strahopoštovanja koje doživljavamo kada se divimo veličanstvenom poretku zakona Prirode. Gete je u potpunosti prihvatio tu ideju. ” „Pokušavam da te pratim, Fridrih, ali treba mi nešto opipljivo, nešto što ja mogu da primenim.” „Izgleda da nisam dobar vodič. Vratimo se tvom prvobitnom zahtevu: ‘Hoću isto ono što je Gete dobio od Spinoze. ’” Fridrih je bacio pogled na svoje beleške. „Evo šta si rekao da hoćeš: ‘spokojstvo, ravnotežu, nezavisnost od uticaja drugih, i smiren, disciplinovan način razmišljanja koji vodi do jasnog sagledavanja sveta.’ Uzgred, pamćenje ti je odlično. 60
Isto Isto
61
Bosnaunited
197
zdls
Sinoć sam ponovo čitao Geteove komentare o Spinozi, i citirao si ga vrlo precizno. Mada za Spinozu kaže da je plemenita, izuzetna i uzorna duša, i odaje mu zahvalnost što mu je promenio život, ne navodi, na žalost, konkretne pojedinosti o tome kako mu je zapravo Spinoza pomogao, koje bi nama koristile.” ,,I kuda nas onda ovo vodi? ” „Evo šta predlažem. Ponudiću ti neke osnovane pretpostavke o tome kako je Spinoza uticao na njega. Prvo, imaj na umu da je Gete, i pre nego što se susreo sa Spinozom, već formulisao izvesne ideje nalik njegovim - o povezanosti svega u Prirodi, ideju da priroda samu sebe ureduje i da ništa ne postoji izvan ili iznad nje. Za sve to, Gete je našao mnogo potvrda čitajući Spinozu. Obojicu je ushićivalo saznanje o toj povezanosti svega u Prirodi. A sećaš se da je za Spinozu Bog isto što i Priroda. On ne govori o hrišćanskom ili jevrejskom Bogu, već o univerzalnoj religiji razuma u kojoj više neće biti hrišćana, judaista, muslimana ili hinduista.” „Hmmm, nisam shvatio da je on želeo da eliminiše sve religije. Interesantno.” „Bio je univerzalista. Očekivao je da konvencionalne religije iščeznu kako se bude uvećavao broj ljudi koji se posvećuju traganju za potpunijim razumevanjem univerzuma. O tome smo delom pričali i ranije. Spinoza je bio vrhunski racionalista. Shvatio je beskrajnji lanac uzročnosti u ovom svetu. Za njega ne postoji entitet kao što je volja ili snaga volje. I ništa se ne događa slučajno. Sve je uzrokovano nečim što mu je prethodilo, i što se više budemo posvetili razumevanju tog uzročnog lanca, bićemo slobodniji. Upravo to stanovište, o jednom uređenom univerzumu, sa zakonima koj i se mogu predvideti i matematički izvesti, taj svet beskrajne objašnjavalačke moći, bilo je ono što je Geteu donelo osećaj spokojstva..” „Dosta je bilo, Fridrih, zavrtelo mi se u glavi. Plaši me ta prirodna pravilnost. Zvuči zastrašujuće.” „Samo sam nastojao da odgovorim na tvoje pitanje kako je Spinoza pomogao Geteu i tvoju želju da i sam izvučeš istu korist. Ne postoji neka određena tehnika u Spinozinom delu. On ne nudi nikakav postupak poput ispovesti, ili katarze ili psihoanalize. Čovek mora da ga sledi korak po korak da bi došao do njegovog sveobuhvatnog pogleda na svet, ponašanje i moralnost.” „Mene muči Hitler. Kako bi Spinoza predložio da se oslobodim toga?” „Spinoza je smatrao da ono što nas muči, i sve ljudske strasti uopšte, možemo da prevaziđemo ako dopremo do razumevanja sveta kao sat kanog od logike. On toliko snažno veruje u to da kaže” - Fridrih je prelistao stranice -„‘... posmatraću ljudske radnje i prohteve na isti način, kao da su u pitanju linije, površine ili tela. ’”62 ,,A ja i Hitler?” „Siguran sam da bi rekao da si potčinjen strastima, afektima vođenim neadekvatnim idejama, a ne idejama koje proizilaze iz istinskog zahteva za razumevanjem prirode realnosti.” ,,A kako čovek da se otarasi tih neadekvatnih ideja?”
62
Isto Bosnaunited
198
zdls
„On eksplicitno tvrdi da strast prestaje da bude strast čim formiramo jasniju i razgovetniju ideju o njoj - to jest, o lancu uzroka koji joj se nalaze u osnovi.” Alfred je ućutao i zavalio se u stolicu, a na licu mu se pojavio izraz gađenja, kao da je progutao žabu. „Ima nešto uznemirujuće u vezi sa tim. Vrlo uznemirujuće. Mislim da počinjem da prepoznajem Jevrejina u Spinozi - nešto mlitavo, bledo, slabo, i antigermansko. On negira volju i strasti smatra inferiornim, dok smo mi, moderni Germani, na suprotnom stanovištu. Strast i volja nisu nešto što treba eliminisati. Strast je srce i duša Naroda, čije je trojstvo hrabrost, lojalnost i fizička snaga. Da, nesumnjivo: ima nešto antigermansko kod Spinoze.” „Alfrede, prebrzo izvodiš zaključke. Seti se kako si odbacio Etiku zato što je prvih nekoliko stranica bilo prepuno neshvatljivih aksioma i definicija? Da bismo razumeli Spinozu kao što ga je Gete razumeo, moramo da poznajemo njegov jezik i da korak po korak, teoremu po teoremu, pratimo nastanak njegovog pogleda na svet. Učen si čovek. Siguran sam da si pišući svoj Mit mnoge godine proveo u istorijskim istraživanjima. A Spinozi, jednom od najvećih umova u istoriji, odbijaš da posvetiš više od usputnog po gleda na naslove njegovih poglavlja. Veliki nemački intelektualci poniru duboko u njegov rad. Posveti mu vreme koje zaslužuje.” „Ti uvek braniš Jevreje.” „Ne predstavlja on Jevreje. On zastupa čist razum. Jevreji su ga prognali.” „Ja sam te odavno upozorio zbog tvog bavljenja tim stvarima s Jevrejima. Skrenuo sam ti pažnju da ne ulaziš u tu jevrejsku oblast. Upozorio sam te da si u velikoj opasnosti.” „Možeš biti spokojan. Opasnost je prošla. Svi Jevreji iz Psihoanalitičkog instituta su otišli iz zemlje. Kao i Albert Ajnštajn. I drugi ugledni Jevreji među nemačkim naučnicima. I veliki nemački nejevrejski pisci - poput Tomasa Mana i još dvesta pedeset naših najboljih pisaca. Da li stvarno misliš da to našu zemlju čini jačom?” „Nemačka postaje sve snažnija i čistija kad god neki Jevrejin ili ljubitelj Jevreja ode iz nje.” „Veruješ li da takva mržnja... “ „Ne radi se o mržnji. Radi se o očuvanju rase. Za Nemačku, jevrejsko pitanje će biti rešeno samo onda kad i poslednji Jevrejin napusti svetu nemačku zemlju. Ja im ne želim nikakvo zlo. Samo želim da odu negde drugde.” Fridrih se nadao da će Alfreda naterati da sagleda posledice svojih želja. Slutio je da je besmisleno nastavljati s tim pokušajem, ali nije mogao da se obuzda: „Zar ne vidiš nikakvo zlo u iskorenjivanju miliona ljudi i - šta onda s njima?” „Oni moraju negde da odu - u Rusiju, na Madagaskar, bilo gde. ” „Upotrebi svoj razum! Sebe smatraš filozofom...” „Postoje stvari koje su iznad razuma - čast, krv, hrabrost.” „Ali vidi koje su posledice toga za šta se zalažeš, Alfrede. Pozivam te da skupiš hrabrost i sagledaš, stvarno sagledaš, kakve posledice tvoja zalaganja imaju po ljude. A možda si ih i svestan na nekom nivou. Možda sva ta tvoja uznemirenot potiče iz dela tvoje svesti koji zna sav užas...”
Bosnaunited
199
zdls
Začulo se kucanje. Alfred je ustao, krenuo prema vratima, otvorio ih i potp uno se zapanjio ugledavši Rudolfa Hesa. „Dobar dan, rajhslajteru Rozenberg. Firer je došao da te poseti. Ima vesti za tebe i čeka te u sali za sastanke. Biću ispred dok se spremiš i otpratiću te.” Alfred se na trenutak sledio. Onda se uspravio, dugim koracima odmarširao do ormana, izvukao iz njega svoju nacističku uniformu i okrenuo se prema Fridrihu - gotovo iznenađen što ga još uvek vidi tu. „Her oberlajtnant Pfister, idite u svoju sobu. Sačekajte me tamo.” Hitro je navukao uniformu, obuo čizme, i pridružio se Hesu. Ćutke su otišli do sale u kojoj je Hitler čekao. Hitler je ustao da pozdravi Alfreda, uzvratio na njegovo salutiranje, dao mu znak da sedne a Hesu pokazao da sačeka napolju. „Dobro izgledaš, Rozenberg. Nimalo ne ličiš na bolničkog pacijenta. Sad mi je laknulo.” Alfred se, usplahiren Hitlerovom ljubaznošću, zahvalio, jedva otvarajući usta. „Upravo sam ponovo pročitao tvoj prošlogodišnji tekst u Felkišer beobahteru o dodeli Nobelove nagrade Karlu fon Osječkom. Odličan primer žurnalizma, Rozenberg. Daleko bolji od bledih tekstova koji se u tvom odsustvu objavljuju u našim novinama. Pravi ton dostojanstva i gneva prema Nobelovom komitetu, što nagradu za mir dodeljuje građaninu koji je u sopstvenoj zemlji u zatvoru, i to pod optužbom za izdaju. Potpuno se slažem sa tvojim stanovištem. To je zaista uvreda i direktan napad na suverenitet Rajha. Molim te, pripremi čitulju za Osječkog. Ne podnosi baš dobro koncentracioni logor i možda ćemo uskoro imati sreću da izvestimo o njegovoj smrti. „No, danas ti nisam došao u posetu samo da bih se raspitivao za tvoje zdravlje i izrazio ti najbolje želje, nego i da ti saopštim novosti. Veoma mi se dopala tvoja sugestija iz tog članka da Nemačka više ne treba da toleriše drskost Stokholma, i da treba da ustanovimo sopstveni, nemački ekvivalent smrdljive Nobelove nagrade. Već sam pokrenuo akciju i formirao izbornu komisiju koja će da razmotri kandidate za Nemačku nacionalnu nagradu za umetnost i nauku, i naručio sam da Miler-Erfurt izradi jednu medalju optočenu dijamantima. Biće tu i novčani deo od 100.000 rajhsmaraka. Želim da pre svih saznaš da sam te nominovao za prvu Nemačku nacionalnu nagradu. Ovde je kopija izjave za javnost koju ću uskoro objaviti.” Alfred je uzeo papir i žudno čitao: Nacionalsocijalistički pokret, a time i čitav nemački narod, duboko je zahvalan što je firer odabrao Alfreda Rozenberga, jednog od svojih najstarijih i najvernijih saboraca za dobitnika Nemačke nacionalne nagrade. „Hvala. Hvala moj fireru. Hvala za ovaj najponosniji trenutak u mom životu. ” ,,I, kad se vraćaš na posao? Potreban si novinama.” „Sutra. Sad sam sasvim dobro.” „Taj novi doktor, tvoj prijatelj, mora da je čudotvorac. Treba da ga pohavlimo i unapredimo.” „Ne, ne - oporavio sam se pre nego što je došao. Ne zaslužuje on nikakvo priznanje. U stvari, obučavao se u tom Frojdovom institutu u Berlinu koji su vodili Jevreji i suze roni što su svi jevrejski psihijatri morali da napuste zemlju. Ja sam pokušao, ali mislim da nisam uspeo da izbacim Jevrejina iz njega. Treba da ga držimo na oku. Možda će mu biti potrebna izvesna rehabilitacija. Sad krećem na posao. Heil, mein Führer! ” Bosnaunited
200
zdls
Alfred je žustro odmarširao do svoje sobe i počeo ubrzano da se pakuje. Posle nekoliko minuta, Fridrih mu je pokucao na vrata. „Ti to odlaziš, Alfrede?” „Da, odlazim.” „Šta se desilo?” „Desilo se to da mi vaše usluge više nisu potrebne, her oberlajtnant Pfister. Smesta se vratite u Berlin, na svoj posao. ”
Bosnaunited
201
zdls
Poglavlje 31 VORBURG - DECEMBAR 1666 Dragi moj Bento, Simon obećava da će ti predati ovo pismo u narednih nedelju dana, i ukoliko mu ne kažeš drugačije, doći ću kod tebe u Vorburg oko podneva 20. decembra. Imam toliko toga da ti pričam i toliko da saznam o tvom životu. Mnogo si mi nedostajao! Bio sam pod strahovitim nadzorom i nisam se usudio čak ni da odem do Simona i po njemu ti pošaljem pismo, lako se nismo viđali, znaj da si svih ovih godina bio u mom srcu. Ne prođe ni dan a da ne ugledam tvoje ozareno lice i ne začujem tvoj glas. Sigurno si doznao da je Rabi Mortera umro nedugo posle našegposlednjegsusreta, a nekoliko nedelja kasnije i tvoj zet Rabi Samuel Kaseres, koji mu je držao posmrtnu besedu. Rebeka, živi sa sinom Danijelom, kojem je šesnaest godina i priprema se za rabinat. Tvoj brat Gabrijel, sada poznat pod imenom Abraham, postao je uspešan trgovac i često poslom putuje na Barbados. Ja sam postao rabin! Da, rab in! I do nedavno sam bio pomoćnik Rabi Aboaba, koji je imenovan za glavnog rabina. Amsterdam je trenutno zahvatilo svojevrsno ludilo, i niko ne govori ni o čemu osim o dolasku Mesije, Šabetaja Cvija. Začudo, a ovo ću ti naknadno objasniti, upravo to ludilo mi omogućava da te posetim. Premda Rabi Aboab i dalje pomno nadgleda svaki moj pokret, to više nije važno. Grlim te, i uskoro ćeš saznati sve. Franko (poznat i kao Rabi Beniteš) Bento je čitao Frankovo pismo po drugi, a onda i treći put. Mrštio se na zloslutnu rečenicu ‘više nije važno’? Šta to znači? A mrštio se i na pomen novog Mesije. Svuda se pričalo o Šabetaju Cviju. Baš juče, Bento je primio pismo o dolasku Mesije od čoveka s kojim se redovno dopisivao, Henrija Oldenburga, sekretara za korespondenciju Britanskog kraljevskog naučnog društva. Uzeo je Oldenburgovo pismo i ponovo pročitao deo koji se odnosio na to: Ovde se mnogo priča o tome da se Izraeliti, koji su bili rasejani više od dve hiljade godina, spremaju za povratak u svoju postojbinu. Malo je onih koji veruju u to, ali mnogi priželjkuju... Nestrpljiv sam da čujem šta Jevreji u Amsterdamu znaju o tome i kako reaguju na ovako važnu objavu. Utonuo u misli, Bento se šetkao po sobi. Ova u kojoj je sada živeo, sa popločanim podom, bila je znatno prostranija od sobe u Rejnsburgu. Dve police, već ispunjene sa više od šezdeset velikih tomova zauzimale su ceo jedan zid; na drugom je, pored dva mala prozora, visio njegov prosečeni dugi kaput; a preostali zidovi bili su ukrašeni bordurama od pločica iz Delfta, sa vetrenjačama i tucetom finih holandskih pejsaža, radova lokalnih slikara koje je sakupio njegov s tanodavac Danijel Tajdeman, kolegijant i poštovalac Spinozine filozofije. Upravo na Danijelov predlog Bento je pre tri godine napustio Rejnsburg i iznajmio sobu u
Bosnaunited
202
zdls
njegovoj kući u Vorburgu, ljupkom seocetu, samo tri kilometra udaljenom od sedišta vlade u Hagu. Uz to, Vorburg je bio i dom cenjenog poznanika, Kristijana Hajgensa, uglednog astronoma, koji je često hvalio Bentova sočiva. Bento se lupio po čelu mrmljajući, „Šabetaj Cvi! Dolazak Mesije! Kakvo ludilo! Da li će ikada doći kraj toj budalastoj lakovernosti?” Neke stvari ljutile su ga više nego iracionalna numerološka verovanja, a 1666. godina bila je prepuna fantastičnih predviđanja. Mnogi praznoverni hrišćani dugo su smatrali da se veliki potop dogodio 1656 godina posle Postanja i da će se sledeći potop, ili neki drugi događaj koji će promeniti svet, desiti 1656. Kada je ta godina prošla a da se ništa nije dogodilo, samo su preneli očekivanja na 1666, godinu koja je postala važna jer je u Otkrovenju broj zveri označen kao 666 63. Otuda su svojevremeno mnogi proricali dolazak Antihrista 666. godine. Pošto je i to p roročanstvo ostalo neostvareno, noviji proroci su pomerili sudbonosni dan jedan milenijum unapred, na 1666 - a to verovanje steklo je dodatni kredibilitet zahvaljujući velikom požaru u Londonu, koji se zbio samo tri meseca ranije. Jevreji nisu bili ništa manje lakoverni. Mesijanisti, posebno među maranima, bili su potp uno uvereni u neizbežan dolazak Spasitelja, koji će okupiti sve raseljene Jevreje i vratiti ih u Svetu zemlju. Otuda je za mnoge dolazak Šabetaja Cvija zapravo bio odgovor na njihove molitve. U petak, na dan kad je Franko najavio svoju posetu, Bentu je neuobičajeno smetala vreva sa Vorburške pijace, samo tridesetak metara udaljene od njegove sobe. Čudio se tome - obično je, uprkos buci i svemu što se događalo napolju, uspevao da se koncentriše na svoj filozofski rad - ali sada mu se Frankov lik neprekidno vrzmao po glavi. Posle pola sata ponovnog iščitavanja jedne iste Epiktetove stranice, odustao je, sklopio knjigu i vratio je na policu. Ovog jutra je dozvolio sebi da se prepusti sanjarenj u. Pospremio je sobu, namestio jastuke i zategao prekrivače na svom krevetu sa baldahinom. Koraknuo je unazad da bi se divio obavljenom poslu i pomislio, jednog dana umreću na ovom krevetu. Željno je iščekivao Frankov dolazak i pitao se da li je soba dovoljno topla. Mada sam nije bio osedjiv na hladnoću, strepeo je da bi Franko mogao da promrzne na putu. Zato je uzeo dva naramka cepanica sa gomile iza kuće, ali se sapleo dok je ulazio i drva su se uz veliku buku rasula po podu. Pokupio ih je, odneo u svoju sobu i sagnuo se nad kamin da potpali vatru. Pošto je čuo larmu, Danijel Tajdeman mu je lagano pokucao na vrata. „Dobro jutro. Ložite? Ne osećate se dobro?” „Ne ložim zbog sebe, Danijele. Očekujem gosta iz Amsterdama.” „Iz Amsterdama? Biće gladan. Reći ću da hajshoudster 64 pripremi malo kafe i dodatnu večeru.” Veći deo tog jutra Bento je proveo gledajući kroz prozor. U podne, spazivši Franka, radosno je pohitao da ga zagrli i uvede u sobu. Kad su ušli, odmaknuo se da ga bolje osmotri; Franko je sada bio obučen kao svaki pristojan holandski građanin, nosio je visoki cilindar, dugi kaput, sako zakopčan do guše, četvrtastu belu kragnu, pumparice i duge čarape. Kosa mu je bila začešljana, a kratka brada uredno oblikovana. Obojica su seli na Bentov krevet ćuteći i osmehujući se jedan drugome. 63
„Šest stotina, šest desetica i šest” - Otkrivenje Jovanovo 13:18 (hol.) huishoudster, domaćica, gazdarica
64
Bosnaunited
203
zdls
„Ćutljiv si danas”, rekao je Bento na portugalskom koji im je davnih godina bio uobičajen, „ali ovog puta znam zašto. Naprosto ima mnogo toga da se kaže.” ,,I velika radost često uguši reči”, primetio je Franko. Ugodnu tišinu prekinuo je Bentov kratki napad kašlja. Šlajm koji je ispljunuo u maramicu bio je prošaran braon i žutim tragovima. „Opet taj kašalj, Bento. Nisi dobro? ” Bento je odmahnuo rukom da odagna brigu prijatelja. „Kašalj i krkljanje nastanili su se u mojim grudima i nikad ne odlaze daleko od kuće. Ali u svakom drugom smislu život mi je dobar. Izgnanstvo mi prija i izuzimajući današnji dan, naravno, zahvalan sam za svoju samoću. A ti Franko, ili bi trebalo da kažem Rabi Franko Beniteš, ti izgledaš nekako drugačije, tako doteran... tako... pravi si Holandez. ” „Da, Rabi Aboab, koliko god bio kabalista ili predan onostranom, ipak traži da se oblačim kao Holanđanin i čak insistira na tome da potkresujem bradu. Mislim da više voli da bude jedini Jevrejin u zajednici sa dugom bradom. ” ,,I kako si uspeo da stigneš tako rano iz Amsterdama?” „Došao sam juče, ukrcao se u Amsterdamu na konjsku deregliju za Hag i tamo prenoćio kod jedne jevrejske porodice. ” „Jesi li žedan? Hoćeš kafu?” „Možda kasnije, ali sad mi treba samo jedno - razgovor sa tobom. Hoću da znam šta si novo pisao i o čemu si razmišljao.” „Biće mi lakše da razgovaram s tobom ako prvo rasteretim dušu. Jedna rečenica iz tvog pisma me je veoma zabrinula. ” Bento je prišao radnom stolu i uzeo Frankovo pismo. „Evo ovo: ‘Premda Rabi Aboab i dalje pomno nadgleda svaki moj pokret, to više nije važno. ’ Šta se to desilo Franko”? „Desilo se ono što je nužno moralo da se desi - i verujem da sam ispravno upotrebio tvoj termin ‘nužno’, u smislu da nije moglo biti drugačije.” „Ali šta?” „Ne uzbuđuj se, Bento. Ovog puta ne žurimo, imamo vremena do dva popodne. Tad mi polazi trekshojt za Lajden, gde treba da posetim nekoliko jevrejskih porodica. Dovoljno je vremena da pročešljamo i tvoju i moju životnu priču. Sve će biti rečeno, i sve će biti kako valja, ali priče treba pričati od početka a ne od kraja. Kao što vidiš, i dalje volim priče i ne odustajem od namere da i tebe navedem da ih više poštuješ.” „Da, sećam se tvoje čudne primedbe kako ja potajno uživam u pričama. Ali tu ih nećeš naći mnogo” - Bento je po-, kazao rukom prema polici s knjigama. Franko je prišao biblioteci i ovlaš pregledao naslove na policama. „Ah, divne su, Bento. Voleo bih da mogu da provedem mesece ovde čitajući tvoje knjige i razgovarajući s tobom o njima. A gle ovo! ” Pokazao je na jednu policu. „Šta ja to vidim? Zar to nisu najveći od svih pripovedača? Ovidije, Homer, Vergilije? Zapravo ih čujem kako mi šapuću. ” Franko se nagnuo prema knjigama i naćulio uho. „Oni preklinju, ‘Molimo te, molimo te, čitaj nas - u nama ima mudrosti, a naš nezainteresovani gospodar nas potpuno zanemaruje.’” Bento je prasnuo u smeh, ustao i zagrlio prijatelja. „Ah, Franko, mnogo si mi nedostajao. Samo ti tako razgovaraš sa mnom. Svi drugi su tako smerni prema Mudracu iz Vorburga.”
Bosnaunited
204
zdls
„O, da. A ti i ja znamo da Mudrac nema ništa s tim što se oni tako ophode prema njemu.” Bento se još jednom glasno nasmejao. „Kako se usuđuješ da puštaš Mudraca da čeka? Pređi na svoju priču.” Franko je seo do Benta i započeo. „Kad smo se poslednji put sreli u Simonovoj kući, tek sam počinjao da proučavam Talmud i Toru i bio očaran procesom sticanja znanja.” „To si nazvao ‘radosnim proučavanjem’.” Franko se osmehnuo. „Baš taj izraz sam koristio - ali nisam od tebe ni očekivao da ga zaboraviš. Pre tri ili četiri godine, pitao sam starog čuvara sinagoge Abrihima, bolešljivog i već jedva živog, o njegovim sećanjima na tebe a on mi je odgovorio, ‘Baruh Dešpinjoza ništa ne zaboravlja. Taj sve pamti.’ Jeste, stvarno sam se radovao učenju, a moje sklonosti i sposobnosti bile su toliko očigledne da me je Rabi Aboab ubrzo smatrao svojim najboljim učenikom i produžio mi stipendiju kako bih mogao da nastavim rabinske studije. Pisao sam ti o tome. Jesi li primio to pismo?” Bento je klimnuo glavom. „Primio sam ga, ali me je zbunilo. U stvari, bio sam zaprepašćen. Ne zbog tvoje ljubavi prema učenju - razumem je, ona nam je zajednička. Zaprepastilo me je što si, s obzirom na svoj a jasna osećanja u vezi sa opasnostima, ograničenjima, iracionalnošću religije, odlučio da postaneš rabin? Zašto si se pridružio neprijateljima razuma?” „Pridružio sam im se iz istog razloga iz kojeg si ih ti napustio. ” Bento je podigao obrve i blago se osmehnuo u znak razumevanja. „Mislim da razumeš, Bento. I ti i ja želimo da promenimo judaizam - ti spolja, a ja iznutra!” „Ne, ne, nipošto se ne slažem. Moj cilj nije da promenim judaizam. Moj cilj je radikalni univerzalizam, a on će iskoreniti sve religije i uspostaviti univerzalnu religiju u kojoj će svaki čovek težiti da dostigne blaženstvo kroz spoznaju i razumevanje Prirode. Ali vratimo se ovom pismu. Budemo li previše skretali s teme, nećemo stići do tvog objašnjenja zašto nadzor Rabi Aboaba više nije važan. ” „Dakle, kad sam završio studije”, nastavio je Franko, „Rabi Aboab me je uveo u službu, blagoslovio i odredio za svog pomoćnika. Prve tri godine sve je bilo u redu. Bio sam uz njega na svim dnevnim službama i rasteretio ga preuzimajući mnoge bar micve i venčanja. Ubrzo je stekao toliko poverenja u mene da mi je slao sve vi še onih iz kongregacije kojima su bile potrebne preporuke i saveti. Ali zlatno doba, vreme kada smo u sinagogu ulazili ruku pod ruku, kao otac i sin, naglo je prestalo. Na horizontu su se pojavili mračni oblaci. ” „Zbog dolaska Šabetaja Cvija? Sećam se da je Rabi Aboab bio vatreni mesijanac.” „Čak i pre toga. Stvari su pošle naopako kad je počeo da me uvodi u Kabalu.” ,,A, da. Naravno. I pretpostavljam, kada si prestao da budeš radosni učenik.” „Tačno tako. Trudio sam se koliko sam mogao, ali je moja lakovernost već bila nategnuta do pucanja. Pokušao sam sebe da ubedim da je taj tekst važan istorijski dokument koji treba pažljivo da proučim. Zar teolog ne treba da poznaje mitologiju svoje vlastite kulture, kao i drugih kultura? Ali, Bento, tvoj kristalno jasan glas i britka kritika Tore odzvanjali su mi u ušima, i bio sam potpuno svestan nedoslednosti i ne osnovanosti premisa na kojima počiva kabalističko učenje. I, naravno, Rabi Aboab je naglašavao kako me ne podučava mitologiji - tvrdio je da govori o istoriji, činjenicama, suštoj istini, o reči Božjoj. Bosnaunited
205
zdls
Koliko god sam se trudio da se pretvaram, nisam mogao da sakrijem svoju nevericu. Lagano, dan za danom, nestajao je njegov ljubazni osmeh; više me nije hvatao pod ruku za vreme šetnje; udaljavao se od mene i njegovo razočaranje je raslo. A onda, kad mu je jedan od mojih učenika kazao da sam upotrebio izraz „metafora” govoreći o Lurijinom opisu kabalističkog kosmičkog stvaranja, javno me je ukorio i ograničio moja zaduženja. Verujem da je tada poslao doušnike u svaki moj razred i odredio posmatrače koji su ga obaveštavali o svemu što radim.” „Sad razumem zašto nisi mogao da stupiš u vezu sa Simonom i da mi pišeš.” „Da, iako je nedavno moja žena preuzela od Simona dvanaest stranica njegovog prevoda na holandski nekih od tvojih razmišljanja o prevazilaženju afekata.” „Tvoja žena? Mislio sam da s njom ne možeš da razgovaraš o...” „Zapamti gde si stao. Strpi se. Brzo ćemo se vratiti na to, a sad ću nastaviti sa svojom ličnom hronologijom - moji problemi sa Kabalom su sami po sebi bili dovoljno zabrinjavajući. Međutim, navodni mesija Šabetaj Cvi, bio je povod za ozbiljno razmimoilaženje sa Rabi Aboabom.” „Pričaj mi o njemu?” „Pretpostavljam da je prošlo mnogo vremena otkako si čitao Zohar, ali ne sumnjam da se sećaš predviđanja o dolasku Mesije. ” „Da, sećam se i svog poslednjeg razgovora sa Rabi Morterom koji je bio uveren da Sveto pismo najavljuje dolazak Mesije onda kad Jevrejima bude najpotrebniji. Imali smo neprijatnu raspravu o tome kad sam ga upitao, ‘Ako smo zaista izabrani, zbog čega je neophodno da dospemo do najvećeg očaja pre nego što Mesija dođe?’ A kad sam rekao da su ljudi izgleda izmislili ideju o Mesiji kako bi se izborili sa sopstvenim beznađem, pobesneo je što sam se usudio da dovodim u pitanje božansku reč.” „Bento, možeš li da veruješ da ja zapravo čeznem za dobrim vremenima Rabi Mortere? Rabi Aboab ide toliko daleko u svojim mesijanskim uverenjima da Rabi Mort era u poređenju s njim izgleda prosvećeno. Štaviše, neke koincidencije su samo povećale njegov zanos. Sećaš li se proročanstva iz Zohara o datumu rođenja Mesije?” „Sećam se devet pet - deveti dan petog rneseca.” ,,I, gle čuda, izveštava se da je Šabetaj Cvi rođen devetog dana meseca Ava u Smirni u Turskoj 1626, i da ga je za Mesiju prošle godine proglasio Natan, kabalista iz Gaze, koji je postao njegov zaštitnik. Mnogo se priča o čudima. O Cviju se govori da je harizmatičan, visok kao kedar, lep, pobožan i asketa. Da je upražnjavao duge postove i svojim melodičnim glasom pevao psalme po čitavu noć. Gde god je putovao činilo se kao da je sve radio ne bi li naljutio i doveo u pitanje utvrđene rabinske autoritete. Rabini iz Smirne su ga proterali, jer se usudio da sa bime u sinagogi izgovori ime Božje, a proterali su ga i rabini Soluna zato što je organizovao obred venčanja na kojem je on bio mladoženja, a Tora njegova mlada. Ali njega kao da nije mnogo pogađao gnev rabina, i nastavio je da luta Svetom zemljom okupljajući sve veći broj sledbenika. Uskoro su vesti o dolasku Mesije kao uragan protutnjale jevrejskim svetom. Svojim očima sam video amsterdamske Jevreje kako igraju po ulicama kad je ta vest stigla, i mnogi su prodali ili razdelili sva svoja ovozemaljsk a dobra i isplovili da mu se pridruže u Svetoj zemlji. I ne samo neobrazovani, nego su i neki od naših znamenitih građana bili opčinjeni - čak je i uvek oprezni Isak Pereira napustio čitavo svoje bogatstvo i otišao da mu se pridruži. A Rabi Aboab, umesto da pokuša da povrati razum, Bosnaunited
206
zdls
slavi i uzdiže zanesenost ovim čovekom do grozničave pomame. I to, uprkos činjenici da mnogi rabini u Svetoj zemlji Šabetaju Cviju prete heremom.” Sklopivši oči, Bento se obema rukama uhvatio za glavu i zajaukao, „Budale, kakve budale.” „Sačekaj. Najgore tek dolazi. Pre tri nedelje došao je putnik sa istoka i saopštio da je otomanski sultan bio toliko ljut zbog hordi Jevreja koje su se slivale na istok kako bi se pridružile Mesiji, da je hitno pozvao Šabetaja Cvija u svoju palatu i ponudio mu da bira smrt u mukama ili prelazak u islam. I šta je ovaj izabrao? Mesija je smesta odlučio da postane musliman!” „Preobratio se u islam! Znači tako? ” Bento se iznenadio. „Tek tako. Gotovo je s ludilom Mesije?” „Čovek bi pomislio da će se s tim okončati! Pomislio bi da će svi Mesijini sledbenici shvatiti da su bili prevareni. Ni slučajno - umesto toga, Natan i ostali su ih uverili da je njegovo preobraćenje deo božanskog plana, i stotine, možda hiljade, Jevreja su ga sledile i u preobraćenju u islam.” ,,A šta je bilo s tobom i Rabi Aboabom? ” „Više nisam mogao da se uzdržim i javno sam pozvao kongregaciju da se urazumi, pozvao sam ljude da prestanu da prodaju kuće i imovinu, i da sačekaju, bar godinu dana da sačekaju, pre nego što se isele u Svetu zemlju. Rabi Aboab se razbesneo i sada me je suspendovao i preti mi heremom.” „Heremom? Heremom? Franko, moram da ti uputim jednu primedbu ‘a la Franko’ nešto što sam naučio od tebe.” ,,A to je?” Franko je u iščekivanju pogledao u Benta. „Tvoje reči i ton kojim govoriš nisu u saglasnosti.” „Moje reči i moj ton?” „Opisuješ tako zloslutne događaje - Rabi Aboab te je javno ukorio, uskraćuje ti naklonost, šalje uhode, ograničava tvoju slobodu, i na kraju preti heremom. I mada si onda kad si prisustvovao mom heremu bio užasnut, sada ti na licu ne vidim očajanje, nema straha u tvojim rečima. Zapravo, izgledaš - kako? Gotovo poletno. Otkud ta bezbrižnost?” „Dobro si to uočio Bento, mada ne bih bio tako bezbrižan da smo pričali pre samo mesec dana. Ali nedavno sam našao rešenje. Odlučio sam da se iselim! Najmanje dvadeset i pet jevrejskih porodica koje veruju u jevrejstvo kakvo ja zastupam, isploviće za tri nedelje sa mnom u Novi svet, ka holandskom ostrvu Kurasao, gde ćemo osnovati sopstvenu sinagogu i uspostaviti vlastiti način religijskog života. Juče sam posetio dve porodice u Hagu koje su pre dve godine napustile kongregaciju Rabi Aboaba, i obe će nam se najverovatnije pridružiti. Nadam se da ću večeras pridobiti još dve. ” „Kurasao? Na drugoj strani sveta?” „Veruj mi, Bento, iako polažem mnogo nade u budućnost u Novom svetu, ujedno sam i veoma tužan kad pomislim da se ti i ja možda više nikada nećemo videti. Juče, dok sam se vozio dereglijom maštao sam, i to ne prvi put, kako dolaziš u Novi svet da nas posetiš i onda odlučuješ da ostaneš kao naš mudrac i teolog. Ali znam da je to san. Taj kašalj i krkljanje u grudima govore mi da ne možeš na put, a tvoje zadovoljstvo vlastitim životom da to ne bi ni pokušao.” Bento je ustao i počeo da hoda po sobi. „Toliko sam očajan da ne mogu s mirom ni da sedim. Iako se silom prilika retko srećemo, tvoje prisustvo u mom životu mnogo mi znači.
Bosnaunited
207
zdls
Pomisao na trajni rastanak je takav užas, toliki gubitak, da nema reči kojima bih to opisao. A u isto vreme, moja ljubav prema tebi pokreće druge misli. Opasnosti! Kako ćeš živeti? Zar nema već Jevreja i sinagoge na Kurasau? Kako će te oni prihvatiti? „Za Jevreje uvek postoji opasnost. Uvek su nas tlačili - ako ne hrišćani ili muslimani, onda naše vlastite starešine. Amsterdam je jedino mesto u starom svetu koje nam je ponudilo neki stepen slobode, ali mnogi predviđaju kraj te slobode. Brojni neprijatelji okupljaju snage: rat sa Engleskom je završen, ali najverovatnije samo nakratko, Luj XIV nam preti, i naša vlastita liberalna vlada se možda više neće odupirati holandskim oranžistima, koji žele da uspostave monarhiju. Zar tebe to ne brine, Bento?” „Naravno da me brine! Toliko da sam ostavio po strani rad na Etici i trenutno pišem knjigu o svojim teološkim i političkim gledištima. Verske vode utiču na organe vlasti i sada se već toliko upliću u politiku da ih treba zaustaviti. Religija i politika moraju biti odvojene. ” „Pričaj mi više o tom novom radu, Bento. ” „Dobar deo toga i nije nov. Sećaš li se kritike Biblije o kojoj sam govorio tebi i Jakobu? ” „Svake reči.” „O tome pišem i uključiću sve one argumente, a i mnoge druge koji će u svakom razumnom čoveku pobuditi sumnju u božansko poreklo svetih spisa i na kraju ga nagnati da prihvati misao da se sve dešava prema univerzalnim zakonima Prirode.” „Znači, objavićeš upravo one ideje koje su dovele do tvog herema? ” „Razgovaraćemo kasnije o tome. Hajde da se vratimo na tvoje planove. To nam je sad preče.” „Naša grupa sve više veruje da za nas nade ima samo u Novom svetu. Jedan od članova koji se bave trgovinom, već je bio tamo i izabrao parče zemlje koju moramo da otkupimo od „Holandske zapadne indijske kompanije”. I u pravu si: na Kurasau postoji jedna zvanična jevrejska opština. Ali mi ćemo biti na suprotnoj strani ostrva, na sopstvenoj zemlji, učićemo kako da je obrađujemo i stvorićemo drugačiju zajednicu. ” ,,A tvoja porodica? Kako oni reaguju na to preseljenje?” „Moja žena, Sara, pristaje da ide, ali samo pod određenim uslovima.” „Pod određenim uslovima? Može li jevrejska žena da postavlja uslove? Kakvi su to uslovi?’” „Sara je tvrdoglava. Pristaje da ide samo ukoliko ja pristanem da uvažim njena gledišta o promeni načina na koji judaizam posmatra i tretira ženu. ” „Ne mogu da verujem u ovo što čujem. Kako mi posmatramo ženu? Nikad nisam čuo takvu glupost.” „Zamolila me je da porazgovaram s tobom upravo o tome.” „Pričao si s njom o meni? Mislio sam da si čak i od nje morao da kriješ da si u vezi sa mnom.” „Ona se promenila. Mi smo se promenili. Ne krijemo ništa jedno od drugoga. Mogu li da ti prenesem njeno pitanje? ” Bento je s oklevanjem klimnuo glavom.
Bosnaunited
208
zdls
Pročistivši grlo, Franko je počeo da govori višim tonom. „Gospodine Spinoza, da li se slažete s tim što se žena tretira kao niže biće u svakom pogledu? U sinagogi moramo da sedimo odvojeno od muškaraca i na lošijim sedištima i...” „Saro”, prekinuo ga je Bento, smesta prihvativši svoju ulogu, „naravno da vi žene sa vašim požudnim pogledima treba da sedite odvojeno. Zar je u redu da muškrace nešto odvraća od Boga?” „Tačno znam šta bi odgovorila! “, rekao je Franko i, imitirajući je, nastavio: „Vi mislite da su muškarci kao životinje, uvek spremni da se prepuste požudi i da je samo prisustvo žena dovoljno da ih odvrati od racionalnih misli - i to onih istih žena pored kojih spavaju svake noći. I da će sam pogled na naša lica odagnati njihovu ljubav prema Bogu! Možete li da zamislite kako se mi osećamo zbog toga? ” „O, luda ženo - naravno da morat e biti izvan našeg vidokruga! Prisustvo vaših primamljivih očiju i lepršavih marama, i vaši površni komentari štetni su za duboka religijska promišljanja.” „Znači, žene su krive za to što su muškarci slabi i ne mogu da ostanu usredsredeni, a ne oni sami? Moj muž kaže da vi tvrdite kako ništa nije samo po sebi dobro ili loše i da um stvari čini takvima. Je li to tačno? ” Bento je nevoljno klimao glavom. „Dakle, možda je um muškaraca taj koji treba poboljšati. Možda muškarci treba kao mazge da nose naočnjake, umesto što traže da žene nose velove! Jesam li bio dovoljno jasan ili da nastavim?” Bento je zaustio da odgovori podrobnije ali je odustao i, vrteći glavom, rekao, „Nastavi”. „Nas žene drže kao zatvorenice u kući i nikada ne naučimo holandski, što nam otež ava kupovinu i ograničava nas u razgovoru sa drugima. Nosimo sav teret porodičnih poslova, dok muškarci najveći deo dana sede i raspravljaju o pitanjima iz Talmuda. Rabini se otvoreno protive da nas podučavaju jer, kažu, naša inteligencija je inferiorna i zalud bi nas oni učili Toru, pošto nismo u stanju da dokučimo njenu složenost. ” ,,U tome se slažem sa rabinima. Zar iko stvarno veruje da žene i muškarci imaju podjednaku inteligenciju?” „Pitajte mog muža. Stoji pred vama. Pitajte ga da li sam učila jednak o brzo i s isto onoliko razumevanja kao on?” Bento je pokretom glave pozvao Franka da odgovori, a ovaj se nasmejao i rekao, „Istinu govori, Bento. Ona uči i razume isto tako brzo, možda i brže nego ja. A i ti si poznavao ženu nalik njoj. Seti se one mlade devojke koja te je podučavala latinski, sam si je nazvao čudom? Sara čak veruje da žene treba da se računaju u minjan i da budu pozivane da čitaju sa bime, čak i da postanu rabini. ” „Da čitaju sa bime? Postanu rabini? To je neverovatno! Da su žene bile spo sobne da učestvuju u vlasti, onda bismo u istoriji mogli da nađemo mnogo takvih primera. Ali ne može se naći nijedan, nema primera žena koje vladaju ravnopravno sa muškarcima, i nema primera žena koje vladaju muškarcima. Možemo samo da zaključimo da žene imaju jednu urođenu slabost.” Franko je odmahnuo glavom. „Sara bi rekla - i tu bih se složio s njom - da tvoj dokaz uopšte nije dokaz. Razlog zbog kojeg ne učestvuju u vlasti je...” Kucanje na vratima prekinulo je njihov razgovor i domaćica je unela poslužavnik sa hranom. „Gospodine Spinoza, mogu li da vas poslužim?”
Bosnaunited
209
zdls
Bento je klimnuo glavom i ona je počela da postavlja na sto posuđe sa kuvanim jelom. Okrenuvši se ka Franku, Bento je rekao, „Pitala je da li smo spremni za ručak. Možemo ovde da jedemo.” Zbunjen, Franko ga je pogledao i odgovorio na portugalskom, „Bento, kako si mogao i da pomisliš da bih jeo ovu hranu sa tobom? Zar si zaboravio? Ja sam rabin! ”
Bosnaunited
210
zdls
Poglavlje 32 BERLIN, HOLANDIJA 1939-145 On je „gotovo Alfred”. Rozenberg je gotovo uspeo da postane naučnik, novinar, političar - ali tek gotovo. Jozef Gebels Zašto svet roni krokodilske suze nad dobrano zasluženom sudbinom neznatne jevrejske manjine?... Pitam Ruzvelta, pitam američki narod: jeste li spremni da u svoju sredinu primite ove trovače nemačkog naroda i univerzalnog duha hrišćanstva? Mi ćemo rado svakome od njih dati kartu za brod i ček na hiljadu maraka za putne troškove da bismo ih se otarasili. - Adolf Hitler Iako više nije zapadao u iznurujuću depresiju, Alfredu i dalje nije uspevalo da se oseća udobno u vlastitoj koži, i samopoštovanje mu je do kraja života snažno osciliralo: nadimalo se ili splašnjavalo, u zavisnosti od toga kako je procenjivao bliskost sa Adolfom Hitlerom. A Hitler ga nikada nije voleo; ipak, uveren da su Alfredove sposobnosti korisne za partiju, nastavio je da ga zatrpava dužnostima. Te dužnosti, uvek su bile dodatak Alfredovom primarnom poslu glavnog urednika partijskih novina. Felkišer beobahter, „borbene novine Nacističke partije”, cvetale su pod Alfredovom upravom: do 1940. njihov dnevni tiraž premašio je million primeraka. Lično, Hitler je više voleo vulgarne antisemitskse karikature u Štrajherovom Der štirmeru, ali Beobahter je bio zvanično partijsko glasilo i Hitler i njegov zamenik Rudlof Hes, obavezno su ga čitali svakoga dana. Alfred je imao srdačan odnos sa Hesom i preko njega obezbeđivao pristup Hitleru. Ali to je naglo okončano 10. maja 1941, kada se, posle dugog ležernog doručka sa Rozenbergom, Hes odvezao na aerodrom i, iz razloga i dalje nejasnih istoričarima, odleteo Meseršmitom BF110 u Škotsku, iskočio tamo sa padobranom, nakon čega su ga Britanci smesta uhapsili i osudili na doživotnu robiju. Mesto zamenika preuzeo je Martin Borman koj i je, kako je Alfred isticao, postao „diktator predvorj a”. Osim u retkim prilikama, Borman je samo pripadnicima najužeg kruga dozvoljavao pristup fireru - a to nikada nije uključivalo Rozenberga. Ipak, Alfredu se nije mogao osporiti neverovatan uspeh njegove knjige Mit dvadesetog veka. Do 1941. prodata je u više od milion primeraka i nalazila se na drugom mestu u Nemačkoj, odmah iza Mein Kampfa. A obavljao je i mnoge dužnosti: pozicija načelnika za ideološko obrazovanje Nacističke partije zahtevala je česte sastanke i javna obraćanja. Govori mu nikada nisu odstupali od katehizisa koji je zacrtao u svojoj knjizi: rasne superiornosti Arijevaca, jevrejske pretnje, čistote krvi, pitanja nečistog porekla, neophodnosti Lebensrauma, i opasnosti koje predstavlja religija. Neumorno je ponavljao kakva su Jevreji pretnja za Rajh i nikada nije propuštao da naglasi da jevrejsko pitanje mora
Bosnaunited
211
zdls
biti rešeno uklanjanjem i poslednjeg Jevrejina iz Evrope. Kada je 1939. postalo jasno da nijedna zemlja neće prihvatiti nemačke, poljske i češke Jevreje, zalagao se za preseljenje evropskih Jevreja u rezervat (uz naglasak da to nije država) izvan Evrope - na primer, na Madagaskaru ili u Gvajani. Neko vreme je zagovarao Aljasku, ali je onda zaključio da bi njena oštra klima za Jevreje mogla biti previše surova. Godine 1939, Hitler je pozvao Rozenberga na sastanak. „Rozenberg, ovo što držim u ruci je moja zvanična objava da dobijaš Nemačku nacionalnu nagradu. Siguran sam da se sećaš našeg razgovora kad sam ti saopštio da ću te nomi novati - nazvao si to najponosnijim danom u svom životu. Lično sam odobrio ove redove. ‘Rozenbergova neumorna borba da očuva čistotu nacionalsocijalističke filozofije zaslužuje posebne pohvale. Samo će budućnost moći u potpunosti da proceni dubinu uticaja ovog čoveka na filozofske osnove Nacionalsocijalističkog Rajha.’” Alfred je rarogačio oči: bio je zapanjen Hitlerovom darežljivošću. ,,A danas nameravam da te postavim na mesto kao stvoreno za tebe. Odlučio sam da zvanično ustanovim Hoešule, visoku školu, koja će biti elitni partijski univerzitet za nacizam. Ti ćeš biti njen vođa. ” „Duboko sam počastvovan, moj fireru. Ali nisam znao ništa o planovima za Visoku školu.” „Biće to jedan uspešan centar za ideološka i pedagoška istraživanja, smestićemo ga u severnu Bavarsku. Zamislio sam salu sa tri hiljade sedišta, biblioteku sa petsto hiljada knjiga i posebne ogranke u mnogim gradovima Rajha.” Alfred je uzeo svoju beležnicu. „Hoću li da pišem o tome u Beobahteru? ” „Da. Moj sekretar će ti dati potrebne podatke. Za sada će biti dovoljna kratka najava osnivanja i informacija o tvom imenovanju za direktora. Prvi zadatak ti je - a to nije za objavljivanje” - Hitler je snizio ton - „da osnuješ univerzitetsku biblioteku. I uradi to brzo. Smesta. Knjige su ti već sad na raspolaganju. Hoću da preuzmeš vođstvo u zapleni knjiga iz svih jevrejskih i masonskih biblioteka na okupiranim teritorijama.” Alfred je bio potpuno ushićen: taj zadatak jeste bio kao stvoren za njega. Odmah se bacio na posao. Ubrzo su Rozenbergovi emisari pljačkali jevrejske biblioteke po istočnoj Evropi i slali na hiljade retkih knjiga u Frankfurt, među kojima će bibliotekari izdvajati najbolje za biblioteku Hoešule. Hitler je planirao i muzej izumrlih naroda, pa je trebalo odabrati i posebno vredne primerke koji će u njemu biti izloženi. Vrlo brzo, Alfredova nadležnost je sa knjiga proširena i na sva umetnička dela. Kao ustreptalo štene željno pažnje, pisao je Hitleru na firerov pedeseti rođendan: Heil, mein Führer: U želji da Vam, moj Fireru, priredim radost za Vaš rođendan, dao sam sebi slobodu da vam predstavim fotografije nekih od najvrednijih slika koje je moje specijalno obučeno osoblje, u skladu sa Vašim naređenjem, spasio iz poseda jevrejskih umetničkih kolekcija na okupiranim teritorijama. Ove fotografije predstavljaju dodatak kolekciji od pedeset i tri najvrednija umetnička predmeta: koja su pre izvesnog vremena uključena u vašu zbirku. Molim Vas, moj Fireru, da mi tokom moje sledeće audijencije pružite priliku da Vam usmeno podnesem izveštaj o ukupnom obimu i ishodu akcije zaplene umetničkih dela. Molim
Bosnaunited
212
zdls
V as da prihvatite kratak pisani preliminarni izveštaj o napretku i obimu ove akcije, koji će biti osnova za taj kasniji usmeni izveštaj, i takođe da prihvatite tri primerka privremenog kataloga slika, koji isto tako prikazuje samo deo kolekcije koju posedujete. Ja ću biti slobodan da Vam tokom audijencije, za koju sam Vas zamolio, moj Fireru, predam drugih dvadeset fascikli sa slikama, u nadi da će to kratko bavljenje lepim umetničkim predmeti ma tako bliskim Vašem srcu, uneti zračak lepote i radosti u Vaš poštovani život.
Godine 1940. Hitler je zvanično obavestio Nacističku partiju o formiranju ERR Ajnzacštab rajhslajtera Rozenberga 65 - čija je misija bila da za potrebe Rajha konfiskuje sva evropska umetnička dela i knjige u vlasništvu Jevreja. Rozenberg se tako našao na čelu ogromne organizacije koja je zajedno s vojskom ulazila u okupirane teritorije sa zadatkom da zaštiti i skloni „ničiju ” imovinu, jevrejska dobra od značaja za Nemačku. Alfred je bio oduševljen. Taj zadatak bio mu je najveća počast. Dok je sa svojom trupom marširao ulicama Praga i Varšave, sanjario je: Moć! Konačno imam moć! Odlučujem o životu i smrti jevrejskih biblioteka i galerija po Evropi. A imam i veća prava od Geringa, koji je iznenada tako dobar prema meni. On je svuda i u svaku pljačku umetničkih dela umešao svoje gramzive prste. Ali sada sam ja glavni. Ja sam prvi koji ih bira za firera, pre nego što Gering uspe da ih otme za svoju zbirku. Kakva pohlepa! Geringa je odavno trebalo ukloniti. Zašto Hitler toleriše takvu izdaju arijevske tradicije i ideologije? Zaplena jevrejskih biblioteka u Poljskoj i Čehoslovačkoj pobudila je Alfredov apetit za najvećim blagom - bibliotekom muzeja u Rejnsburgu. Imajući na umu upravo Spinozi nu biblioteku, žudno je ispisivao uvodnik s trijumfalnim naslovom o napredovanju nacista na Zapadnom frontu. „Ništa ne može zaustaviti naš blickrig”, trubio je Beobahter. Jedna za drugom, države su se predavale pred Hitlerovim snagama, i uskoro je došao red i na Holandiju. Iako je ta mala zemlja u Prvom svetskom ratu ostala neutralna i nadala se da će joj isto poći za rukom i u novom ratu, Hitler j e imao drugačije planove. Nacističke trupe s u 10. maja 1940. napale Holandiju punom snagom. Četiri dana kasnije, Luftvafe je tepihom bombi zasula industrijski grad Roterdam, uništivši pritom pun kvadratni kilometar gradskog jezgra, i sledećeg dana Holandija je kapitulirala. Alfred je u ushićenju pripremao naslove za prvu stranu Beobahtera i priču o petodnevnom holandskom ratu, a napisao je i uvodnik o nepobedivosti nacističke vojske u blickrigu. U redakciji su bili zapanjeni njegovim ponašanjem - nikada ranije ga nisu videli da se tako široko osmehuje. Da li je moguće da je to Alfred Rozenberg, taj što otvara boce šampanjca u kancelariji, sipa piće svima i glasno nazdrav lja, prvo fireru, a onda uspomeni na Ditriha Ekarta? Nekoliko nedelja pre toga, Alfred je nabasao na citat Alberta Ajnštajna: „Tajna kreativnosti je znati kako prikriti svoje izvore. ” U prvi mah frknuo je - „Bestidno nepoštenje, tipična jevrejska hipokrizija ” - i odbacio ga. Ali Ajnštajnove reči su mu se neobjašnjivo danima vraćale u misli. Da li je tu bio ključ za rešavanje problema Spinoza? Možda „originalne” ideje Benta Spinoze i nisu bile tako originalne. Možda je istinsko poreklo tih misli bilo skriveno među stranicama 151 knjige u njegovoj ličnoj biblioteci. ERR, Alfredova pljačkaška trupa, bila je spremna za akciju u Holandiji u februaru 1941. Alfred je odleteo u Amsterdam i prisustvovao sastanku kolegij uma koji je organizovao Verner Švir, nemački oficir zadužen za likvidaciju masonerije i sličnih organizacija u 65
(nem.) Einsatzstab of Reichsleiter Rosenberg Bosnaunited
213
zdls
Holandiji. Nacisti su mrzeli masone bez razlike, bilo da su Jevreji ili nejevreji. Hitler je u Mein Kampfu tvrdio da su Slobodni zidari „podlegli” Jevrejima i da su najzaslužniji za to što je Nemačka izgubila Prvi svetski rat. Kolegij umu je prisustvovala i Švirova grupa od dvanaest „lokalnih likvidatora”, od kojih je svaki bio nadležan za određeni deo teritorije. Pre sastanka, Švir je zatražio Alfredovo odobrenje za instrukcije koje je planira o da izda likvidatorima. Trebalo je uništiti sve predmete sa masonskim oznakama: stakla, biste, slike, bedževe, nakit, mačeve, šestare, viškove, mistrije, čekiće, sedmokrake svećnjake i sekstante. Svi drveni predmeti sa neizbrisivim amblemima moraju se zdrobiti ili spaliti. Sve masonske kožne kecelje iseći na četvrtine i konfiskovati. Alfred se smešio čitajući, i uneo je samo jednu ispravku - kožne kecelje treba pre konfiskacije iseći na šesnaest delova. Sve drugo je odobrio i pohvalio Švira za revnost. Potom je, pogledavši spisak lokacija gde su bile predviđene konfiskacije, upitao, „Her Švir, vidim da ste na listu stavili Spinozinu kuću u Rejnsburgu. Zašto?” „Celo Društvo Spinoza vrvi od Slobodnih zidara.” „Da li održavaju masonske sastanke u Spinozinoj kući?” „Ne, koliko ja znam. Još nismo otkrili mesta gde se sastaju u Rejnsburgu.” „Ja vas ovlašćujem da uhapsite sve osumnjičene za masoneriju, ali Spinozinu kuću prepustite nama. Lično ću otići tamo da konfiskujem biblioteku, i ako nađem bilo kakav masonski materijal, predaću vam ga. ” „Vi lično, rajhslajteru? Naravno. Treba li vam pomoć? Bilo bi mi drago da vam ustupim nekoliko svojih saradnika.” „Hvala, ne treba. Moji ljudi iz ERR su tu i potpuno smo spremni. ” ,,S vašim dopuštenjem, rajhslajtere, mogu li da pitam zašto je to mesto toliko važno da zaslužuje vaše lično prisustvo?” „Spinozina biblioteka i njegovi radovi uopšte, mogu biti važni za Hoešule. Ta biblioteka zahteva da budem lično prisutan. Možda će biti izložena u Muzeju izumrlih naroda koji fire r planira.” Dva dana kasnije, u 11 sati prepodne, Rozenberg i njegov glavni pomoćnik oberberajhslajter Šimer stigli su u Rejnsburg u luksuznom mercedesu u pratnji još jedne limuzine i malog kamiona koji je dovezao pripadnike ERR i prazne sanduke. Alfred je naredio dvojici vojnika da stražare ispred domarove kuće pripojene muzeju, a drugoj dvojid da uhapse predsednika Društva Spinoza, koji j e živeo nedaleko odatle. Vrata muzeja bila su zaključana, no nije trebalo mnogo vremena da se dovede domar Gerard Egmond i otvori ih. Alfred je odmarširao kroz predvorje do police s knjigama. Izgledala je drugačije nego što ju je pamtio - napola ispražnjena. Ćutke je prebrojao knjige. Šezdeset i osam. „Gde su ostale? ” upitao je. Zaprepašćen i uplašen, domar je slegnuo ramenima. „Preostale osamdeset i tri knjige ”, rekao je Alfred i izvukao pištolj. „Ja sam samo domar. Ne znam ništa o tome.” „A ko zna?” Upravo u tom trenutku ušli su njegovi ljudi sa Johanesom Diderikom Birensom de Hanom, predsednikom Društva Spinoza, dostojanstvenim, doteranim starijim čovekom sa belom kozjom bradicom i naočarima sa čeličnim okvirom. Alfred mu se obratio, mašući
Bosnaunited
214
zdls
pištoljem prema polupraznoj polici. „Mi smo ovde zbog biblioteke. Da je premestimo na sigurno. Gde su još osamdeset i tri knjige? Zar mislite da smo mi budale? ” Birens de Han je bio vidno potresen, ali nije rekao ništa. Alfred je koračao po sobi. ,,I gde je, her Predsedniče, Ajnštajnova pesma koja je visila upravo ovde?” - upitao je kucnuvši pištoljem po mestu na zidu. Tog časa Birens de Han je izgledao potpuno zbunjeno. Zavrteo je glavom mrmljajući, ,,Ne znam ništa o svemu tome. Nikad u životu nisam video da tu visi neka pesma.” „Koliko dugo ste predsednik?” „Petnaest godina.” „Onaj čuvar, ona masna raspojasana bruka, što je radio ovde početkom dvadesetih godina. Ponašao se kao vlasnik ovog mesta. Gde je on?” „Verovatno mislite na Abrahama. Odavno je mrtav. ” „Srećnik. Baš šteta. Toliko sam želeo da ga ponovo vidim. Vi imate porodicu, gospodine predsedniče Spinozine kuće? ” Birens de Han je ćutke potvrdio. „Imate dve mogućnosti: ili ćete nas odvesti do knjiga i odmah se vratiti svojoj porodici i toploj kuhinji, ili nam nećete ništa reći, što će značiti dug period hladnoće pre nego što im se vratite. Naći ćemo mi te knjige, uveravam vas, makar morali da rasturimo ovaj muzej na sastavne delove, dok od njega ne ostane ništa osim gomile drvlja i kamenja. Ovog momenta počinjemo.” Birens de Han nije odgovarao. ,,A onda ćemo isto to uraditi sa susednom kućom. Posle i sa vašom. Naći ćemo te knjige - budite sigurni.” Birens de Han je promislio nekoliko trenutaka a onda se, neočekivano, obratio Egmondu rekavši, „Odvedi ih do knjiga”. „Zahtevam i pesmu”, dodao je Alfred. „Nema nikakve pesme”, odbrusio je na to Birens de Han. Domar ih je odveo u drugi deo kuće do skrivenog plakara u ostavi, gde je ostatak knjiga bio nevešto zatrpan posuđem i teglama sa zimnicom, i prekriven nekakvim izgužvanim platnom. Vojnici su uspešno spakovali biblioteku i sve ostale vred ne predmete - Spinozine portrete, pejsaž iz sedamnaestog veka, Spinozinu bronzanu bistu, mali sto za čitanje - u drvene sanduke i utovarili na kamion. Dva sata kasnije, pljačkaši i blago bili su na putu za Amsterdam. „Učestvovao sam u mnogo ovakvih operacija, rajhslajteru Rozenberg ”, rekao je Šimer dok su se vozili nazad, „ali nijednom od njih nije rukovođeno efikasnije. Bila je privilegija videti vas na delu. Kako ste znali da su knjige nedostajale?” „Znam mnogo o toj biblioteci. Ona će biti od neprocenjive vrednosti za Hoešule. Pomoći će nam u rešavanju problema Spinoze.” „Problema Spinoze?” „Suviše je komplikovano da bih vam sada potanko objasnio. Reći ću samo da je u pitanju velika jevrejska podvala u filozofiji, koja traje vekovima. Lično ću se tome posvetiti. Isporučite knjige direktno u štab ERR u Berlinu. ” Bosnaunited
215
zdls
„A zadivljen sam i načinom na koji ste postupali sa starcem. Hladnokrvno. Efikasno. Tako lako se slomio.” Alfred ga je potapšao po čelu. „Pokažite svoju snagu. Pokažite svoj superiorni um i odlučnost. Oni se prave pametni, ali drhte pri pomisli na svoje kuće u ruševinama. Čim sam pomenuo da više neće biti tople kuhinje, igra je završena. Eto zašto ćemo mi lako zavladati ćelom Evropom.” ,,A šta je s tom pesmom?” „Ona ništa ne vredi u poređenju s knjigama. Bilo je jasno da govori istinu: niko ko predaje takvu, neprocenjivu biblioteku neće dovoditi sebe u opasnost zbog nekih loših stihova naškrabanih na parčetu papira. Najverovatnije nije ni pripadala muzeju, već ju je tu držao čuvar.” Dvojica Holandana sedeli su potišteno u domarovoj kuhinji. Birens de Han je jadikovao držeći se za glavu. „Izdali smo poverenje. Bili smo čuvari tih knjiga.” „Nisi imao izbora”, rekao je Egmond. „Prvo bi srušili muzej a onda i ovu kuću, i ne bi našli samo knjige već i nju. ” Birens de Han je i dalje jadikovao. „Šta bi Spinoza učinio?” upitao je domar. „Ne mogu da zamislim da bi izabrao bilo šta osim vrline. Ako treba birati između spašavanja vrednih dobara i spašavanja čoveka, onda moramo spasiti nju. ” „Slažem se. Dakle, otišli su. Da joj kažem da je gotovo?” Birens de Han je klimnuo glavom. Egmond se popeo na sprat i dugim štapom pokucao tri puta u ugao tavanice u spavaćoj sobi. Posle nekoliko minuta kapak se otvorio, merdevine su se spustile i sišla je uplašena sredovečna Jevrejka, Selma de Vre-Koen. „Selma”, rekao je Egmond, „ne brini. Otišli su. Odneli su sve što je vredno i sada će se okrenuti daljem pljačkanju naše zemlje. ” „Zašto su ovde dolazili? Šta su hteli?”, upitala je Selma. „Celokupnu Spinozinu biblioteku. Nemam pojma zašto im je toliko važna. To je potpuna misterija. Mogli su samo da skinu jednu od desetak Rembrantovih slika sa zida u Rejks muzeju u Amsterdamu i ona bi vredela daleko više nego sve te knjige zajedno. No, ja imam nešto za tebe. Jedna im je promakla. To je Spinozina Etika u prevodu na holandski, koju sam posebno sakrio u kući svog sina. Nisu znali za nju, doneću ti je sutra. Možda će ti biti interesantno da je čitaš - to je njegovo najvažnije delo.” „Prevod na holandski? Oduvek sam mislila da je on Holanđanin.” „Bio je, ali u to vreme učeni ljudi su pisali na latinskom.” „Jesam li sad bezbedna?” upitala je Selma, još uvek drhteći. „Je li bezbedno dovesti moju majku ovde? I koliko ste uopšte vi bezbedni? ” „Niko nije sasvim bezbedan pored ovih raspuštenih zveri. Ali ti si u najbezbednijem gradu u Holandiji. Trakom su zapečatili vrata i prozore muzeja, zabranili Društvo Spinoza i nemačka vlada je preuzela prava nad kućom. Ali najiskrenije, sumnjam da će se oni vraćati u ovaj prazan muzej. Ovde više nema ničeg važnog. No, da bi bila potpuno bezbedna, ja bih te bar na mesec dana preselio na drugo mesto. Nekoliko porodica u Rejnsburgu se dobrovoljno prijavilo da te krije. Imaš mnogo prijatelja u Rejnsburgu. U međuvremenu treba da instaliram toalet u sobu pre nego što sledećeg meseca dođe i tvoja majka.”
Bosnaunited
216
zdls
Kad su knjige stigle u Berlin, Alfred je naredio svojim ljudima da mu ih smesta dopreme u radnu sobu u njegovoj kući. Sledećg jutra, odneo ja tamo kafu, seo i zurio u njih, naslađujući se prisustvom i mirisom svih tih dragocenih dela - knjiga koje je Spinoza držao u svojim rukama. Satima ih je milovao i pregledao naslove. Neki autori su mu bili poznati. - Vergilije, Homer, Ovidije, Cezar, Aristotel, Tacit, Petrarka, Plinije, Ciceron, Livije, Horacije, Aristotel, Epiktet, Seneka, i Makijaveli i njegovo petotomno delo. E, jadikovao je, da sam ja išao u gimnaziju. Mogao sam da čitam sve ovo. Ne znam latinski ni grčki - tragedija mog života. I tada, potpuno neočekivano, Alfred je sa zaprepašćenjem shvatio da tu nema nijedne jedine knjige koju može da čita: nijedne na nemačkom ili ruskom. Našla se tu Dekartova Discours de la methode, ali je njegovo znanje francuskog bilo tek elementarno. A i većina naslova mu je bila potpuno nepoznata: mnogo hebrejskih tekstova, verovatno Stari zavet i biblijski komentari, i brojni autori za koje nikad nije čuo, kao što su Nizolio, Josif Flavije i Panjino. Neke su, sudeći po ilustracijama, bile iz oblasti optike (Hajgens, Longomontan), druge iz anatomije (Riolan) ili matematike. Alfred se ponadao da bi se tu, na osnovu marginalija ili obeleženih mesta, mogli naći tragovi koji bi vodili do Spinozinih izvora, i ostatak dana je proveo prelistavajući svaku knjigu stranicu po stranicu. Ali uzalud - nije bilo ničega, nijednog Spinozi nog traga. Do popodneva, surova stvarnost je bila potpuno jasna: nedostajalo mu je znanje da bi iz te biblioteke otkrio bilo šta o Spinozi. Očito, sledeći korak je morao biti da zatraži pomoć od nekoga ko je znao klasične jezike. Hitler je, međutim, imao druge planove za njega. Ubrzo pošto je biblioteka stigla u Rozenbergovu kuću, četiri i po miliona nacističkih vojnika napalo je Rusiju. Hitler je postavio Rozenberga za ministra Rajha za okupirane istočne teritorije i zadužio ga da izradi glavni plan za naseljavanje Nemaca u veliku oblast zapadne Rusije, gde je živelo trideset miliona Rusa. Petnaest miliona je trebalo deportovati. Preostalih petnaest miliona bi dobili odobrenje da ostanu, ali s tim da budu „germanizovani” u roku od trideset godina. Alfred je imao veoma jasne stavove u pogledu Rusije. Bio je uveren da Rusiju mogu pobediti samo Rusi i da Nemci treba da nastoje da je rasparčaju i pokušaju da formiraju borbene snage sastavljene od Ukrajinaca koji bi krenuli na boljševike. Ovo važno zaduženje, u početku Rozenbergov trijumf, ubrzo se pretvorilo u katastrofu. Podneo je svoj plan Hitleru, ali vojne vođe - Gering, Himler i Erik Koh - žestoko su se usprotivili i u potpunosti ignorisali ili podrivali svaki njegov predlog. Prebacili su žito i ostale namirnice u Nemačku i pustili da desetine hiljada ukrajinskih ratnih zarobljenika umre u logorima, i da milioni civila pomru od gladi. Rozenberg se neprekidno žalio Hitleru, dok mu ovaj na kraju nije odbrusio: „Prestani da se mešaš u vojne stvari. Zbog preokupiranosti ideološkim pitanjima izgubio si vezu sa svakodnevnim poslovima. ” Pisac bestselera prodatog u milionskom tiražu. Glavni urednik najvažnijih novina. Jedna za drugom prestižne dužnosti u vladi: načelnik za nacističku ideologiju i obrazovanje, šef ERR, ministar Rajha za okupirane istočne teritorije. A ipak, večno omražen i ismejan u najužem krugu nacista. Kako je Rozenberg nakupio toliko počasti? Ponekad teško razumljiva, nejasna, nedokučiva proza dovodi do nerealno visoke ocene autorove inteligencije. Možda mu je zato Hitler uporno dodeljivao toliko zahtevnih zadataka. Konačno, kada su Rusi počeli da odbijaju nemačke snage i vraćaju svoje teritorije, Alfredova pozicija državnog ministra za okupirani Istok postala je nevažna i on je ponudio ostavku. Hitler je bio previše zauzet da bi mu odgovorio.
Bosnaunited
217
zdls
Alfredova nada da će temeljno proučiti Spinozinu biblioteku nikada se nije ostvarila. Uskoro su Saveznici svim snagama bombardovali Berlin. Kad je pogođena i uništena kuća udaljena samo dvesta metara od njegove, naredio je da biblioteka, zbog veće bezbednosti, bude prebačena u Frankfurt. Alfredov Felkišer beobahter, „borbene novine nacističke Nemačke ” nastavile su da se bore do kraja, i on sam nikada nije prestao ropski da veliča Hitlera na njihovim stranicama. U jednom od poslednjih izdanja (od 20. aprila 1945), odajući mu počasti povodom pedeset i šestog rođendana, Rozenberg je proglasio Adolfa Hitlera za „čoveka veka ”. Deset dana kasnije, dok je nadiruća ruska armija bila samo nekoliko ulica udaljena od Hitlerovog podzemnog bunkera, firer je na svom venčanju sa Evom Braun podelio kapsule sa cijanidom, napisao testament i, nakon što je njegova žena progutala cijanid, pucao sebi u glavu. Dvadeset i četiri sata kasnije, u istom bunkeru, Gebels i njegova žena ubili su svoje šestoro dece morfijumom i cijanidom, a onda i sami izvršili samoubistvo. Štamparija Felkišer beobahtera je čak i tada radila i nije se zaustavljala sve do nemačke predaje 8. maja 1945. Kad su pretresali kancelarije redakcije, Rusi su našli nekoliko unapred pripremlj enih izdanja. Poslednje nedistribuirano, sa datumom 11. maj 1945, sadržalo je uputstvo za preživljavanje pod naslovom „Opstanak u nemačkim poljima i šumama”. Posle Hitlerove smrti, Alfred je zajedno sa ostalim preživelim nacističkim vođama pobegao u Flensburg, gde je admiral Denic, novi šef države, ustoličio svoju vladu. Alfred se nadao da će kao visoki preživeli zvaničnik i rajhslajter, biti pozvan da se pridruži kabinetu. Ali niko nije ni pomišljao na njega. Najzad je sam poslao brižljivo sročeno pismo predaje maršalu Montgomeriju. No, čak ni Britanci nisu uviđali njegov značaj pa je rajhslajter Rozenberg šest dana nestrpljivo čekao u svojoj hotelskoj sobi pre nego što je britanska vojna policija došla i uhapsila ga. Ubrzo je stavljen pod američku kontrolu i obavešten da će se njemu i maloj grupi glavnih nacističkih ratnih zločinaca odvojeno suditi u specijalnom Međunarodnom vojnom sudu u Nirnbergu. Glavni nacistički ratni zločinci! Nego šta. Alfredove usne su se razvukle u osmeh. U međuvremenu, u Rejnsburgu na dan pobede, Selma de Vre -Koen i njena stara majka Sofija spustile su se merdevinama iz tesne sobice na tavanu i prvi put posle više godina izašle na svetlost dana. Otišle su do ulaza u Spinozin deo kuće i upisale se u knjigu posetilaca - bio je to prvi potpis posle četiri godine: ,,U znak zahvalnosti i sećanja na vreme kad nam je bilo omogućeno da se krijemo ovde. Zahvalnost Spinozinoj kući i onima koji su tako dobro brinuli o nama i spasli naše živote od nemačke pretnje.”
Bosnaunited
218
zdls
Poglavlje 33 VORBURG - DECEMBAR 1666 Bento je, zaprepašćeno odmahujući glavom, prišao domaćici i promrmljao na holandskom da oni ipak neće ručati. Kad je otišla, uzviknuo je, „Ko šer! Ti se pridržavaš koše„Naravno! Šta si mislio, Bento? Ja sam rabin.” ,,A ja sam zbunjeni filozof. Ti se slažeš da ne postoji natprirodni Bog koji ima želje, postavlja zahteve, koji je zadovoljan, ljut ili uopšte svestan naših težnji, molitvi, pa i samog našeg postojanja?” „Potpuno se slažem.” „I slažeš se da je čitava Tora - uključujući Levitske zakone Halaha i sva tajanstvena pravila ishrane - zbirka teoloških, pravnih, mitoloških, političkih tekstova koje je prikupio Ezra pre dve hiljade godina?” „Sasvim.” ,,I govoriš da ćeš stvoriti jedan novi prosvećeni judaizam?” „Tome se nadam.” „Ali zbog zakona za koje znaš da su čista izmišljotina, ne možeš da ručaš sa mnom?” ,,E, u tome nisi u pravu, Bento.” Franko je posegnuo za svojom torbom i iz nje izvukao zavežljaj. „Porodica koju sam posetio u Hagu, pripremila mi je hranu. Hajde da podelimo jevrejski obrok.” Dok je on odmotavao dimljenu haringu, hleb, sir, i dve jabuke, Bento je nastavio. „Ali, Franko, ponovo te pitam, zašto se pridržavaš košera? Kako možeš da isključiš razum? Ja ne mogu. Boli me kad vidim da se čovek takvog uma poslušno povinuje proizvoljnim zakonima. I molim te, Franko, preklinjem te, poštedi me uobičajenog odgovora kako si dužan da čuvaš dve hiljade godina staru tradiciju.” Franko je progutao zalogaj haringe, uzeo gutljaj vode i zamislio se na trenutak. „Još jednom te uveravam da kao i ti - jednako kao ti Bento - i ja osuđujem iracionalnosti u našoj religiji. Ne zaboravi da sam se pozivao na razum kad sam kongregaciji govorio o lažnom Mesiji. Isto kao i ti, i ja želim da promenim našu veru, ali za razliku od tebe mislim da ona mora da se menja iznutra. U stvari, imajući u vidu ono što se tebi dogodilo, zaključio sam da samo iznutra i može da se promeni. Ako hoću istinski da menjam judaizam i da promenim stavove svoje kongregacije prema natprirodnom, onda prvo moram da pridobijem nje no poverenje. Moraju me smatrati jednim od njih, a to podrazumeva i poštovanje košera. Budući da sam u svojoj zajednici rabin, neophodno je - to je imperativ - da se svaki Jevrejin na svetu u mom domu oseća kao kod kuće i da može da jede kod mene.” ,,I zato poštuješ i sve druge zakone i obredne rituale?” „Poštujem Šabat, vezujem tefilin, molim se pred obroke i, naravno, vodim mnoge službe u sinagogi - to jest, do nedavno sam ih vodio. Bento, ti znaš da rabin mora potpuno da se preda verskom životu zajednice...”
Bosnaunited
219
zdls
,,I”, prekinuo ga je Bento, „to radiš samo zato da bi pridobio poverenje ljudi? ” Franko je na trenutak oklevao. „Ne samo zbog toga. Bilo bi nepošteno reći tako. Često se, dok obavljam obredne dužnosti, dogodi da zanemarim sadržaj reči i prepustim se ritualu i prijatnim osećanjima koja me preplave. Pevanje me inspiriše i prožima zanosom. I volim poetiku psalma, svih pijutima.66 Volim ritam, aliteracije i veoma me potresa patos s kojim se govori o starenju i suočavanju sa smrću, i o žudnji za spasenjem. „Ali ima nešto još važnije ”, nastavio je Franko. „Kad čitam i pevam hebrejske napeve zajedno sa kongregacijom, osećam se sigurnim; osećam da tu pripadam i da sam na neki način sjedinjen sa svojim narodom. Saznanje da svi delimo isto očajanje i iste žudnje ispunjava me ljubavlju prema svakom čoveku. Zar ti, Bento, nikada nisi doživeo tako nešto? ” „Siguran sam da jesam, kad sam bio mlad. Ali ne sada. Nisam već godinama. Za razliku od tebe, ja nisam u stanju da ne obraćam pažnju na značenje reči. Moj um je uvek na oprezu, i čim sam odrastao dovoljn o da ispitujem stvarno značenje Tore, moja veza sa zajednicom je počela da bledi.” „Vidiš”, Franko je uhvatio Benta za ruku, „upravo u tome se suštinski razlikujemo. Ja se ne slažem s tim da sva osećanja moraju biti podređena razumu. Ima nekih osećanja koja zaslužuju jednak status kao i razum. Uzmi nostalgiju, na primer. Kad držim molitve, povezujem se sa prošlošću, svojim ocem i dedom i, da Bento, usuđujem se to da kažem, mislim na svoje pretke koji su dve hiljade godina izgovarali iste stihove, pevali iste molitve, iste melodije. U tim trenucima gubim osećaj sopstvene važnosti, svoje izdvojenosti, i postajem deo, vrlo mali deo neprekinutog trajanja zajednice. Ta misao mi pruža nešto neprocenjivo - kako to da opišem? - povezanost, sjedinjenost sa drugima, što je ogromna uteha. Meni je to potrebno. Pretpostavljam i svima. ” „Ali, Franko, u čemu je prednost tih osećanja? U čemu je prednost udaljavanja od istinskog razumevanja? Udaljavanja od istinske spoznaje Boga?” „Prednost? Recimo opstanak? Zar ljudi nisu oduvek živeli u nekoj vrsti zajednice, čak i da je to samo porodica? Kako drugačije možemo da preživimo? Zar ti nimalo ne uživaš u zajednici? Zar ne osećaš da pripadaš negde?” Bento je počeo da vrti glavom, ali se brzo zaustavio. „Doživeo sam to, vrlo čudno, dan pre našeg poslednjeg susreta. Na putu za Amsterdam video sam grupu eškenaskih Jevreja pri Tašlih obredu. Bio sam na deregliji ali sam brzo iskočio, pridružio im se, i oni su me toplo prozdravili, a jedna starija žena po imenu Rifka, dala mi je hleb. Ne znam zašto mi se njeno ime tako urezalo u sećanje. Slušao sam obred i osećao prijatnu toplinu i neku čudnu pripadnost toj zajednici. Umesto da bacim Rifkin hleb u vodu, pojeo sam ga. Lagano. I neobično mi je prijao. Ali onda, kad sam nastavio svojim putem, toplo osećanje nostalgije je izbledelo. Čitav taj doživljaj bio je još jedno podsećanje na to da me je herem pogodio više nego što sam mislio. No, sada je konačno bol zbog izopštenja nestao, i ne osećam nikakvu potrebu za utapanjem u zajednicu, niti bilo šta slično. ” „Ali Bento, objasni mi: kako možeš, kako uspevaš da živiš u takvoj usamljenosti? Ti po prirodi nisi hladan, ne držiš se na odstojanju. U to sam uveren, jer kad god smo zajedno, 66
Pijutim - napevi dodati starim tekstovima molitvi kako bi se pomoću njih izrazila snažna osećanja i težnje ka jedinstvu naroda. Smatra se da oni otkrivaju jevrejsko srce pred Bogom i sva njegova raspoloženja: u pokajanju, strahu, kao i u uspesima i pobedama. Bosnaunited
220
zdls
osećam tako snažnu povezanost - sa tvoje, isto koliko i sa svoje strane. Znam da među nama postoji ljubav.” „Da, i ja osećam i brižljivo čuvam tu ljubav. ” Bento se zagledao u Frankove oči samo na čas, a onda skrenuo pogled. „Usamljenost. Pitao si o mojoj usamljenosti. Postoji vreme kad patim zbog nje. I veoma žalim što nemam priliku da s tobom razgovaram o svojim idejama. Dok pokušavam da ih razjasnim, često zamišljam kako raspravljamo o njima. ” „Bento, ko zna - ovo će nam možda biti poslednja prilika za to. Molim te, pričaj mi sad o tim idejama. Kaži mi barem u kom pravcu razmišljaš. ” „Da, voleo bih, ali odakle početi ? Krenuću od onoga što je i meni bila polazna tačka - šta sam ja? Šta je moja srž, moja esencija? Šta je to što me čini onim što jesam? Šta dovodi do toga da sam upravo ova osoba a ne neka druga? Kad razmišljam o biću, jedna fundamentalna istina mi se čini sama po sebi očiglednom: kao sve što je živo, i ja težim da istrajem u svom biću. Rekao bih da ovaj conatus, težnja da opstane i razvija se, pokreće sva čovekova nastojanja.” „Znači, počeo si od usamlj ene individue a ne od onoga što je na suprotnom polu, zajednice, koju ja smatram najvažnijom?” „Ali, ne zamišljam ja čoveka kao usamljeno biće. Reč je samo o tome da iz drugačij e perspektive gledam na ideju povezivanja. Tragam za iskustvom radosti koje ne proizilazi toliko iz povezanosti, koliko iz odsustva odvojenosti.” Franko je zbunjeno odmahnuo glavom. „Eto, tek si počeo, a ja te već ne razumem. Zar nisu povezanost i odsustvo odvojenosti isto?” „Postoji jedna suptilna ali suštinska razlika. Pokušaću da objasnim. Kao što znaš, u samoj osnovi mog razmišljanja je ideja da samo pomoću logike možemo u potpunosti da dokučimo nešto od suštine Prirode ili Boga. Kažem ‘nešto’, jer je stvarno biće Boga misterija iznad i izvan promišljanja. Bog je beskonačan, i budući da smo mi samo konačna bića, naše razumevanje je ograničeno. Jesam li jasan?” „Za sada.” „Stoga”, nastavio je Bento, „da bismo što više razumeli, moramo pokušati da sagledamo ovaj svet sub specie aeternitatis - sa stanovišta večnosti. Drugim rečima, moramo da prevaziđemo prepreke saznanju, koje proističu iz naše vezanosti za vlastito biće.” Bento je zastao. „Franko, izgledaš potpuno smeteno.” „Izgubio sam se. Hteo si da objasniš gubitak odvojenosti. Šta je s tim?” „Strpi se. Sad dolazi. Prvo moram da ti objasnim odakle to. Kao što sam rekao, da bih sagledao svet sub specie aeternitatis najpre moram da odbacim vlastiti identitet - tojest, sopstvenu vezanost za sebe samog - i da sve posmatram iz apsolutno odgovarajuće i istinske perspektive. Kad u tome uspem, prestajem da doživljavam granice između sebe i drugih. A kad se to dogodi, nastupa potpuna smirenost i ne postoji događaj koji me brine, šta god da je u pitanju, uključujući i moju smrt. A ukoliko i drugi dostignu tu perspektivu, mi postajemo jedni drugima prijatelji, želimo svima ono što želimo sebi i postupamo visoko moralno. To blaženo i radosno iskustvo je stoga posledica odsustva odvojenosti a ne povezivanja. Dakle, shvataš li da postoji razlika - razlika između ljudi koji se okupljaju da bi zajedno osetili toplinu i sigurnost, nasuprot onima koji međusobno dele radost prosvećene spoznaje Prirode ili Boga.”
Bosnaunited
221
zdls
Franko je, i dalje zbunjen, rekao, „Pokušavam da te razumem, Bento, ali nije lako jer nikad nisam imao takvo iskustvo. Ostati bez sopstvenog identiteta - teško je to zamisliti. Pomuti mi se u glavi na samu pomisao. I izgleda mi tako usamljenički - tako hladno. „Usamljenički, a ipak, paradoksalno, ta ideja može povezati ljude - to znači istovremeno biti odvojen od nečega i deo nečega. Ja ne zagovaram, niti uzdižem samoću. U stvari, ne sumnjam da bi naša težnja za razumevanjem bila mnogo veća, ako bismo nas dvojica mogli svakog dana da raspravljamo o tome. Zvuči paradoksalno kad se kaže da su ljudi najkorisniji jedni drugima ukoliko svako od njih sledi ono što je za njega najbolje. Ali kad su u pitanju ljudi od razuma, jeste tako. Prosvećeni egoizam vodi uzajamnoj koristi. Pošto nam je svima zajednička sposobnost racionalnog mišljenja, istinski ovozemaljski raj će nastati onda kad naša posvećenost spoznaji Prirode ili Boga zameni sve druge veze, bile one religijske, kulturne ili nacionalne.” „Bento, ako sam razumeo tvoju misao, bojim se da je ta vrsta raja bar hiljadu godina daleko. A pitam se i da li bih ja, ili bilo ko drugi ko nema um poput tvog i tvoju širinu i dubinu, bio sposoban da u potpunosti dokuči ove ideje. ” „Nema sumnje da to zahteva trud. Sve izuzetne stvari je onoliko teško dosegnuti koliko se retko javljaju. Pa ipak, ja uistinu imam zajednicu kolegijanata i drugih filozofa koji čitaju i razumeju moje reči, premda je istina i da mi mnogi od njih često pišu tražeči dodatna razjašnjenja. Ne očekujem da moje ideje čitaju i razumeju nespremni umovi. Naprotiv, mnogi će biti zbunjeni ili uzdrmani, i njima bih savetovao da ne čitaju moja dela. Pišem na latinskom, za filozofske umove, i nadam se samo da će neki od onih koji shvat e isto što i ja, kasnije i drugima pomoći da to shvate. Na primer, trenutno su Johan de Vit 67, naš uvaženi domaćin, i Henri Oldenburg, sekretar Britanskog kraljevskog društva, među onima s kojima se dopisujem. Ali ako misliš da moji radovi možda nikada neće biti štampani za širu publiku, verovatno si u pravu. Sasvim je moguće da će ove ideje morati da sačekaju tih hiljadu godina.” Obojica su uronuli u tišinu, a onda je Bento dodao, „Dakle, s obzirom na sve što sam rekao o tome koliko se oslanjam na razum, shvataš li sad zašto se protivim čitanju i izgovaranju reči i molitvi bez obaziranja na njihov sadržaj? Taj unutrašnji rascep ne može biti dobar za zdravlje tvog uma. Ne verujem da obred može da koegzistira sa budnim mislećim umom. Po mom uverenju, oni su oštro suprotstavljeni. ” „Ne mislim da je obred opasan, Bento. Sećaš se da sam bio indoktriniran verovanjima i ritualima i katolicizma i judaizma, a da sam poslednje dve godine proučavao i islam. Što više čitam, više uviđam da sve religije, bez izuzetka, podstiču osećaj zajedništva, koriste obred i muziku i razvijaju mitologiju punu priča o čudima. I svaka religija, bez izuzetka, obećava večni život pod uslovom da čovek poštuje propisana pravila. Zar nije neverovatno koliko religije, koje se nezavisno pojavljuju u različitim delovima sveta, liče jedna na drugu?” „Šta hoćeš da kažeš?” „Ako su obred, ritual, pa i praznoverje tako duboko usađeni u samu prirodu ljudskih bića, onda je možda opravdano zaključiti da ih mi sami tražimo. To hoću da kažem, Bento.” „Ja ih ne tražim. Deci trebaju stvari koje odraslima ne trebaju. Čovek od pre dve hiljade godina je tražio nešto što današnji čovek ne traži. Mislim da je razlog praznoverja u svim 67
Holandski državni sekretar, ubrzo posle Spinozine ekskomunikacije, doneo je dekret na osnovu kojeg je na holandskim univerzitetima filozofija odvojena od teologije, sankcionišući time stav o razdvojenosti razuma i vere. Bosnaunited
222
zdls
tim kulturama to što je drevnog čoveka užasavala neobjašnjiva ćudljivost postojanja. Nedostajalo mu je znanje za ono što mu je bilo najpotrebnije - objašnjenja. I u tim drevnim vremenima dograbio je jedinu dostupnu formu objašnjenja - natrpirodno - pomoću molitvi i žrtvovanja i zakona košera i... “ ,,I šta još? Nastavi, Bento - čemu služi objašnjenje?” „Objašnjenje umiruje. Ono ublažava agoniju neizvesnosti. Drevni čovek je hteo da opstane, plašio se smrti, bio je bespomoćan pred mnogim stvarima u svom okruženju, a objašnjenje mu je pružalo osećaj, ili barem iluziju, kontrole. Zaključio je da, ukoliko je sve što se dešava uzrokovano natprirodnim, možda ipak postoji način da se to natprirodno umilostivi. ” „Bento, ne bih rekao da se u tome ne slažemo; samo nam se metode razlikuju. Promena vekovnog načina razmišljanja je spor proces. Ne možeš sve odjednom da uradiš. Čak i kad se sprovodi iznutra, promena mora biti lagana.” „Siguran sam da si u pravu, ali sam siguran i da veliki deo te sporosti proističe iz upornosti sa kojom se stari rabini i sveštenici drže vlasti. Tako je bilo s Rabi Morterom, a tako je i danas sa Rabi Aboabom. Zgrozio sam se maločas kad si opisivao kako je potpirivao verovanja u Šabetaja Cvija. Čitavu mladost sam proživeo među praznovernima; pa ipak me užasava ta pomama za Cvijem. Kako Jevreji mogu da veruju u takvu glupost? Čini se da je nemoguće preceniti njihovu sklonost ka iracionalnom. Negde u ovom svetu, sa svakim treptajem oka rađa se jedna budala.” Franko je uzeo poslednji zalogaj jabuke, namrštio se i upitao, „Bento, jesi li raspoložen za primedbu ‘ a la Franko’?” „Ah, moja poslastica! Nema ničeg boljeg od toga. Čekaj da se namestim.” Bento se zavalio i podupro leđa jastukom. „Mislim da ću saznati nešto o sebi.” „Rekao si da moramo da se oslobodimo robovanja strastima, a ipak, tvoje strasti su danas u nekoliko navrata izbile na površinu. Iako si potpuno opros tio čoveku koji je pokušao da te ubije, strasno si reagovao na Rabi Aboaba i one koji su odlučili da prihvate novog Mesij u.” Bento je klimnuo glavom, „Da, to je istina.” „Idemo dalje - takođe si imao više razumevanja za tog jevrejskog zlikovca nego za stanovišta moje žene. Zar nije tako?” Bento je ponovo klimnuo, ovog puta uzdržanije. „Nastavi, učitelju. ” „Jednom si mi rekao da ljudska osećanja mogu da se shvate naprosto kao linije, ravni i geometrijska tela. Je V tako?” Usledila je još jedna potvrda. „Hajde onda da pokušamo da primenimo upravo to načelo na tvoje prekore upućene Rabi Aboabu i lakovernim sledbenicima Šabetaja Cvija? I mojoj ženi Sari? ” Bento je delovao zbunjeno. „Kuda nas to vodiš, Franko?” „Tražim da svoje razumsko oruđe usmeriš ka sopstvenim osećanjima. Sećaš li se šta si mi rekao kad sam bio onako razjaren zbog napada. ‘Sve, svaka stvar, bez izuzetka’ kazao si, ‘ima svoj uzrok, i moramo razumeti da se sve što se događa nužno događa’. Jesam li u pravu?” „Pamćenje ti je besprekorno, Franko.”
Bosnaunited
223
zdls
„Hvala. Hajde da primenimo danas istu logiku.” „Znaš da ne mogu da odbijem taj poziv kad u isto vreme tvrdim da je posvećenost razumu moj raison d ’e tre.” „Dobro. Sećaš se pouke talmudske priče o Rabi Johananu?” Bento je klimnuo glavom. „Zatvorenik ne može osloboditi samog sebe. Hoćeš da kažeš da ja mogu da oslobodim druge ali ne i sebe samog?” „Baš tako. Možda ja mogu da uočim neke stvari o Bentu Spinozi koje on sam ne može.” Bento se osmehnuo. ,,A zašto je tvoj vid oštriji od njegovog? „Baš kao što si maločas i sam rekao: tvoje vlastito ja ti stoji na putu i ometa uvide. Uzmimo, na primer, grube komentare o lakovernim budalama u Amsterdamu obuzetim lažnim mesijom. I ta tvoja strastvena kritika, i njihova lakovernost su takode nužne. Nije moglo biti drugačije. A ja, Bento, imam nešto da kažem o izvorima i njihovog i tvog ponašanja.” „Je l’? Kaži.” „Pre svega, zanimljivo je da smo ti i ja svedoci istih događaja, a da drugačije reagujemo na njih. Citiraću tvoje reči, ‘Naš um je zaslužan što je to tako.’ Je li tačno?” „Sasvim.” „Ja nisam iznenađen ili zbunjen lakovernošću marana, običnih ljudi.” Franko je sada govorio slobodnije i sa više ubeđenja. „Oni nužno veruju u mesiju. Mi marani smo, naravno, podložni mesijanskoj ideji! Uostalom, zar se nismo u katoličkoj indoktrinaciji neprestano suočavali sa idejom Isusa kao čoveka koji je bio više od običnog čoveka, i koji je poslat na Zemlju s misijom našeg spasenja? I, naravno, marani nisu ljuti zbog toga što je Šabetaj Cvi pod pritiskom prihvatio drugu veru. Nismo li i mi iz prve ruke iskusili prisilno preobraćenje? Štaviše, mnogi od nas su imali lično iskustvo ponovnog preobraćenja u neke bolje Jevreje.” „Tačno, tačno i tačno, Franko. Shvataš li koliko će mi nedostaju razgovori s tobom! Pomažeš mi da uočim svoje neoslobođene oblasti. U pravu si: ono što sam rekao o Šabetaju Cviju, Rabi Aboabu, i lakovernim budalama nije u skladu s razumom. Slobodan čovek ne remeti svoj mir takvim osećanjima prezira i ogorčenja. Mnogo toga još moram da uradim da bih kontrolisao svoje strasti.” „Jednom si mi kazao da je razum nemoćan pred strašću i da je jedini način na koji se možemo osloboditi strasti, taj da razum pretvorimo u strast. ” „Aha, mislim da možda znam na šta ciljaš - da sam toliko preobrazio razum da se povremeno ne razlikuje od nerazuma. ” „Baš tako. Primetio sam da se tvoj bes i zlovoljne optužbe javljaju samo kad je razum ugrožen.” ,,I razum i sloboda”, dodao je Bento. Franko je neko vreme oklevao, pažljivo birajući reči. „Kad bolje razmislim, bio je još jedan trenutak u kojem sam video da se u tebi bude strasti: onda kad smo pričali o mestu i pravima žene. Mislim da tvojim argumentima u prilog inferiornosti ženske inteligencij e nedostaje uobičajena strogost. Na primer, tvrdio si da žene nisu učestvovale u vlasti, i tako zanemario postojanje moćnih kraljica - poput Kleopatre u Egiptu, Elizabete u Engleskoj, Izabele u Španiji i... “
Bosnaunited
224
zdls
„Da, da, ali vreme nam je danas dragoceno i ne možemo se baviti svim temama. Hajde da se vratimo razumu i slobodi. Nisam ni najmanje raspoložen da se sada bavim pitanjem žena.” „Hoćeš li makar priznati da je to još jedna oblast kojom treba da se pozabaviš u budućnosti?” „Možda. Nisam siguran.” „Onda mi dopusti samo još jedan komentar i preći ćemo na te druge teme. ” Ne čekajući odgovor Franko je odmah nastavio. „Jasno je da su nam stavovi o ženama vrlo različiti i mislim da imam jedno objašnjenje uzročnog lanca. Da li te zanima?” „Trebalo bi, ali nisam baš voljan da slušam o tome. ” „Svejedno ću ti reći - vrlo kratko. Mislim da to proističe iz našeg različitog iskustva sa ženama. Ja oduvek imam vrlo nežan odnos sa majkom, a sada i sa ženom i ćerkom, i pretpostavljam da su tvoji stavovi prema ženama nužno negativni zbog prethodnih iskustava koja si imao sa njima. Zbog toga što su, kako si mi pričao, ta iskustva bila turobna: majka ti je umrla kad si bio mali, a i one koje su je zamenjivale - starija sestra, a onda i maćeha - takođe su umrle. Cela zajednica zna kako te je druga sestra, Rebeka, grubo odbacila. Čuo sam da je podnosila tužbu sudu i osporavala očev testament kako ti ne bi nasledio njegovo imanje. A tu je i Klara Marija, jedina žena koju si voleo, i koja te je povredila izabravši drugoga. Ako izuzmemo nju, nikada nisam čuo da pominješ bilo kakvo pozitivno iskustvo sa nekom ženom.” Bento je ćutao, klimao glavom neko vreme polako pokušavajući da svari Frankove reči, a onda kazao, „Pređimo sad na druge teme. Prvo, ima nešto što sam propustio da ti kažem koliko se divim tvojoj hrabrosti da istupiš pred kongregaciju i pozoveš je na umerenost. Tvoje javno suprot stvaljanje Rabi Aboabu zasnovano je na onome što ja zovem ‘adekvatnim’ idejama - to su ideje vođene razumom, a ne strašću. Voleo bih i da čujem nešto više o tvojoj viziji novog judaizma koji se nadaš da ćeš izgraditi. Čini mi se da sam maločas skrenuo razgovor s te teme.” Znali su da im vreme ističe i Franko je govorio brzo. „Nadam se da ću stvoriti drugačiji judaizam, zasnovan na međusobnoj ljubavi i na zajedničkoj tradiciji. Nameravam da zadržim verske službe u kojima se ne poziva na natprirodno i koje počivaju na humanosti koja nam je svima zajednička, i da iz Tore i Talmuda crpem mudrost koja vodi životu okrenutom ljubavi i moralu. I, upravo tako, mi ćemo poštovati jevrejski zakon, ali u službi povezivanja i moralnog života, ne zato što je to božanski nalog. A sve će to biti prožeto duhom mog prijatelja Baruha Spinoze. Nekad, dok planiram budućnost, zamišljam te kao oca. San mi je da izgradim sinagogu u koju bi ti rado poslao svog sina. ” Bento je obrisao suzu koja mu je klizila niz obraz. „Da, slažemo se ako veruješ da obrede treba da koristimo onoliko koliko iziskuje onaj deo naše prirode kojem su još uvek potrebni, ali ne i da im robujemo. ” „Upravo je to moj stav. I zar nema ironije u tome da se, iako ti pokušavaš da promeniš judaizam spolja, a ja iznutra, obojica suočavamo sa heremom - tvojim koji se već dogodio, i mojim koji nesumnjivo dolazi?” „Slažem se sa drugim delom - da je ironija što se obojica sučavamo sa heremom - ali, da me ne bi pogrešno razumeo, ponoviću još jednom: moja namera nije da menjam judaizam. Ja se nadam da će suštinska posvećenost razumu iskoreniti sve religije, pa tako i judaizam.” Bento je pogledao na sat. „Avaj, vreme je, Franko - skoro je dva sata - i dereglija će uskoro biti ovde.” Bosnaunited
225
zdls
Dok su išli ka pristaništu, Franko je rekao, „Ima još jedna stvar, poslednje što moram da ti kažem - ta knjiga koju nameravaš da pišeš o svojoj kritici Biblije?” „Da?” „Raduje me što ćeš je napisati, ali molim te prijatelju, budi oprezan. Ne potpisuj je. Ja verujem u ono što govoriš, ali ljudi to neće primati razumom. Ne sada, ne za našeg života.” Franko se ukrcao. Ladar je otkačio vezove, konji su zategli užad i trekshojt se udaljio od doka. Bento je dugo gledao za dereglijom. Kako je ona iščezavala na horizontu, tako je njegov herem postajao jasnij i. Konačno, kad više nije bilo ni traga od Franka, Bento je polako krenuo sa doka, nazad u zagrljaj samoće.
Bosnaunited
226
zdls
EPILOG Bento je završio Teološko- politički traktat 1670, kad mu je bilo 38 godina. Izdavač je dobro predvideo da će to biti zapaljivo štivo. Otuda je Traktat objavljen anonimno, sa impresumom izmišljenih izdavača iz izmišljenih gradova. I civilne i verske vlasti ubrzo su zabranile njegovu prodaju. Uprkos tome, tajno su kružile brojne kopije. Nekoliko meseci kasnije, Spinoza se iz Vorburga preselio u Hag, gde je proživeo ostatak života, najpre u iznajmljenoj skromnoj sobi u potkrovlju kuće udovice Van der Verve, a na kraju u još jeftinijoj - samačkoj sobi u kući Henrika van der Spajka, maj stora zidnog slikarstva. Spokojan život - to je ono što je Spinoza želeo i našao u Hagu. Tu je provodio dane čitajući velika dela iz svoje biblioteke, radeći na Etici i bruseći sočiva. Uveče bi pušio lulu i prijateljski ćaskao sa Van der Spajkom, njegovom ženom i njihovo sedmoro dece, osim kada bi bio isuviše obuzet pisanjem da bi napustio svoju sobu, što mu se u poslednjim danima života često događalo. Nedeljom je ponekad išao sa porodicom Spajk da sluša propoved u obližnjoj Nive kerk (Novoj crkvi). Zbog kašlja koji se nikako nije smirivao, izazivajući često krvavi ispljuvak, iz godine u godinu, vidno je bio sve slabiji. Možda mu je udisanje staklene prašine tokom optičarskog rada oštetilo pluća, ali verovatnije je da je imao tuberkulozu, kao njegova majka i drugi članovi porodice. Na dan 20. februara 1677. osećao se toliko slabo da je pozvao doktora, koji je savetovao gospođi Van der Spajk da skuva kokošku i nahrani Spinozu hranljivorn čorbom sa povrćem. Ona je sledila uputstva, i Bento je sledećeg jutra izgledao bolje. Porodica je popodne otišla u crkvu, ali kad su se posle dva sata vratili, Bento Spinoza je u svojoj 44. godini, bio mrtav. Spinoza je živeo vlastitu filozofiju: postigao je amor dei intellectualis, oslobodio se okova uznemirujućih strasti i smireno se suočio sa krajem svog života. Ipak, taj život i smrt u spokojstvu izazvali su veliku buru koja traje do današnjih dana, pa su tako, osim mnogih koji ga poštuju i pozivaju se na njega, još uvek brojni i oni koji ga odbacuju i oštro kritikuju. Premda nije napisao testament, ostavio je instrukcije stanodavcu da u slučaju njegove smrti otpremi radni sto i sve što je u stolu njegovom izdavaču Riuvercu u Amsterdam. Van der Spajk je ispunio Spinozinu želju: čvrsto je uvezao sto, utovario ga na konjsku deregliju i poslao u Amsterdam. Sto je stigao bezbedno, a u njegovim zaključanim fiokama bili su Etika i drugi vredni neobjavljeni rukopisi i prepiska. Bentovi prijatelji su se odmah dali na posao da prirede rukopise i pisma za objavljivanje. Sledeći Spinozina uputstva, uklonili su sve lično iz pisama, ostavljajući samo filozofsku sadržinu. Nekoliko meseci posle Spinozine smrti, njegova Posthumna dela (koja su sadržala Etiku, nedovršeni Tractatuspoliticus i De Intellectus Emendatione, izabrana Spinozina pism a, kao i Sažetu gramatiku hebrejskog jezika i Traktat o dugi) objavljena su na holandskom i latinskom, i ovoga puta bez autorovog imena, i uz navođenje fiktivnog izdavača i grada. Kao što se i očekivalo, holandska država je ubrzo zabranila knjigu zvaničnim ukazom, uz optužbe za vulgarno bogohuljenje i ateističke stavove. Čim se pročula vest o njegovoj smrti, Spinozina sestra Rebeka, koja ga je izbegavala dvadeset i jednu godinu, pojavila se sa sinom Danijelom u svojstvu jedinog zakonitog
Bosnaunited
227
zdls
naslednika. Međutim, kada joj je Van der Spajk uručio spisak Spinozine imovine i obračun dugova, predomislila se: shvatila je da su Bentovi dugovi za prethodne stanarine, troškove sahrane, berberina i apotekara, verovatno premašivali vrednost njegove celokupne imovine. Osam meseci kasnije, održana je licitacija na kojoj je prodato sve što je posedovao (uglavnom njegova biblioteka i oprema za brušenje sočiva) i zaista, dobijena suma nije bila dovoljna da pokrije račune. Da ne bi nasledila dugove, Rebeka se zvanično odrekla svih prava na imovinu i ponovo nestala iz istorije. Preostala Bentova dugovanja izmirio je zet njegovog prijatelja Simona de Vrea. (Simon, koji je umro deset godina ranije, 1667, ponudio je Bentu u nasleđe svu svoju imovinu. Bento je odbio uz obrazloženje da bi to bilo nepravedno prema Simonovoj porodici i da bi mu, štaviše, taj novac predstavljao samo smetnju. Simonova porodica mu je potom ponudila godišnji prihod od pet stotina guldena. Spinoza je, međutim, i to odbio, rekavši da je više nego što mu je potrebno. Na kraju je pristao na mali godišnji prihod od tri stotine guldena.) Prodaju Spinozine imovine vodio je Van den Hove, savestan beležnik koji je ostavio detaljan popis 151 knjige iz Spinozine biblioteke, sa preciznim obaveštenjima o datumu, izdavaču i broju stranica svake knjige. Godine 1900. Georg Rozental, holandski industrijalac, iskoristio je beležnikov popis kako bi za Spinozin muzej u Rejnsburgu ponovo prikupio filozofovu kolekciju knjiga. Uložen je veliki trud da se kupe ista izdanja sa is tim datumima i gradovima objavljivanja ali, naravno, to nisu bile one iste knjige koje je Spinoza držao u rukama. (U poglavlju 32 izmislio sam scenu u kojoj Alfred Rozenberg ne zna za tu činjenicu.) Na kraju, Georg Rozental je uspeo da prikupi 110 od 151 knjige iz Spinozine originalne zbirke. Uz to, poklonio je muzeju još 35 drugih knjiga objavljenih pre 17. veka, kao i radove o Spinozinom životu i filozofiji. Spinoza je bio sahranjen pod kamenom pločom u okviru Nive kerk, što je mnoge navelo da pomisle kako je pred smrt prešao u hrišćanstvo. Ipak, s obzirom na njegov stav da se „verovanje da je Bog poprimio prirodu čovekovu čini protivrečnim jednako koliko bi bila i tvrdnja da je krug poprimio prirodu kvadrata ”, preobraćenje izgleda potpuno neuverljivo. U liberalnoj Holandiji 17. veka, sahranjivanje neprotestanata unutar crkava nije bilo retkost. Čak su i katolici koji su u protestantskoj Holandiji bili omraženiji od Jevreja, povremeno sahranjivani unutar crkava. (U sledećem stoleću politika se promenila i tu su sahranjivani samo izuzetno bogati i ugledni građani.) Po običaju, Spinozino grobno mesto bilo je iznajmljeno na ograničeni broj godina, i kada više nije bilo raspoloživog novca za održavanje, verovatno nakon deset godina, njegove kosti su izvađene i rasute po malom crkvenom dvorištu. S vremenom, Holandija ga je sve više priznavala i ugled mu je porastao toliko da je njegov portret stajao na novčanici od hiljadu guldena sve do uvođenja evra 2002. godine. Kao i svi Spinozini portreti, i taj na novčanici bio je zasnovan na šturim opisima iz različitih tekstova; nije bilo verodostojnih portreta naslikanih za njegovog života. Povodom dvestapedesete godišnjice Spinozine smrti, u dvorištu Nive kerke je 1927. postavljena spomen ploča. Komemoraciji je prisustvovala i nekolicina jevrejskih entuzijasta iz Palestine, koji su želeli ponovo da istaknu Spinozino jevrejstvo. Na spomen -ploči stoji natpis na latinskom: „Ova zemlja pokriva kosti Benedikta Sp inoze nekada sahranjenog u Novoj crkvi”. U Palestini, otprilike u isto vreme kada je otkrivena ova ploča, Jozef Klausner, poznati istoričar i kasnije kandidat na prvim izraelskim predsedničkim izborima, održao je govor na Bosnaunited
228
zdls
Hebrejskom univerzitetu u kojem je tvrdio da je jevrejski narod počinio strašan greh ekskomunicirajući Spinozu, i pozvao na odbacivanje ideje da je Spinoza bio jeretik. Govor je završio rečima, „Spinozi, Jevrejinu, mi poručujemo... sa vrha planine Skopus, iz našeg novog svetilišta - Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu - prokletstvo je skinuto! Nedelo judaizma je time poništeno i bilo kakav da je tvoj greh prema njemu, biće oprošten. Ti si naš brat, ti si naš brat, ti si naš brat!” Na tristotu godišnjicu Spinozine ekskomunikacije, 1956, H.F.K. Dauglas, jedan od Spinozinih holandskih poštovalaca, došao je na ideju da se pored ploče iz 1927. postavi dodatno spomen obeležje. Znajući da je Ben-Gurion, premijer Izraela, izuzetno cenio Spinozu, Dauglas ga je zamolio za podršku. Ben -Gurion je zdušno prihvatio da pomogne i kad se to pročulo u Izraelu, članovi humanističke jevrejske organizacije u Haifi, koji su Spinozu smatrali začetnikom jevrejskog humanizma, ponudili su da poklone crni bazaltni kamen za deo spomen obeležja. Zvaničnom otkrivanju je prisustvovalo mnogo ljudi, uključujući i predstavnike vlada Holandije i Izraela. Ben-Gurion nije bio na samom otkrivanju, ali je spomenik obišao tri godine kasnije, tokom jedne zvanične posete. Na novoj spomen-ploči, postavljenoj pored one iz 1927, nalazili su se u reljefu izrađen Spinozin portret i samo jedna reč: „Caute” (oprez), nađena na Spinozinom pečatnom prstenu, a ispod toga crni izraelski bazaltni kamen spojen sa pločom na kojoj stoji hebrejska reč jay (amša), što znači „Tvoj narod”. Neki Izraelci se nisu slagali sa Ben-Gurionovim pokušajem da rehabilituje Spinozu. Ortodoksni članovi Kneseta bili su toliko ljuti zbog same pomisli da Izrael odaje počast Spinozi, da su zahtevali da se Ben-Gurionu i ministarki spoljnih poslova Goldi Meir izrkene strogi ukor zato što su izraelskom ambasadoru u Holandiji naložili da prisustvuje otkrivanju spomenika. Ranije u jednom članku, Ben-Gurion je postavio pitanje Spinozine ekskomunikacije. „Teško je kriviti jevrejsku zajednicu Amsterdama u 17. veku. Njen položaj je bio ranjiv... i traumatizovana jevrejska zajednica je morala da brani svoje jedinstvo. Ali danas, jevrejski narod nema pravo da zauvek isključi besmrtnog Spinozu iz zajednice Izraela.” Ben-Gurion je naglašavao i da je hebrejski jezik nepotpun bez Spinozinih dela. I zaista, ubrzo nakon objavljivanja ovog članka, Hebrejski univerzitet je objavio celokupna Spinozina dela na hebrejskom. Neki drugi Jevreji su želeli da Ben -Gurion apeluje na amsterdamski rabinat da povuče odluku o ekskomunikaciji, ali on je to odbio i napisao: „Nisam tražio da se ekskomunikacija poništi, jer se podrazumeva da je njegova ekskomunikacija ništavna... Jedna ulica u Tel Avivu nosi Spinozino ime i nema nijedne razumne osobe u ovoj zemlji koja misli da je ta ekskomunikacija još uvek na snazi.” Spinozinu biblioteku u Rejnsburgu je 1942. godine konfiskovao Rozenbergov ERR. Oberberajhslajter Šimer, komandant ERR u Holandiji, opisao je ovu zaplenu u svom izveštaju iz 1942. (što će kasnije postati zvanični nirnberški dokument): „Oduzete su i biblioteke Spinozinog društva u Hagu i Kuće Spinoza u Rejnsburgu. Bile su zapakovane u 18 sanduka, i sadržale su izuzetno vredne rane radove od ogromne važnosti za proučavanje problema Spinoze. Nije bez razloga direktor Društva Spinoza, pod lažnim izgovorom koji smo razobličili, pokušao da sakrije biblioteku od nas. ”
Bosnaunited
229
zdls
Ukradena rejnsburška biblioteka smeštena je u Frankfurt, u najveće skladište ratnog plena u svetskoj istoriji. Pod Rozenbergovim vodstvom ERR je pokrala više od tri miliona knjiga iz hiljada biblioteka. Kada su Saveznici 1944. bombama zasuli Frankfurt, naci sti su žurno premestili svoj plen u podzemna skladišta. Spinozina biblioteka je, zajedno sa hiljadama drugih nekatalogizovanih knjiga, poslata u rudnik soli u Hungenu pored Minhena. Po završetku rata, sve blago iz Hungena premešteno je u centralni američki depo u Ofenbahu, gde je mala armija knjižara i istoričara tragala za njihovim vlasnicima. Konačno je Dirk Marius Grasvinkel, holandski arhivista, došao do Spinozinih knjiga i čitavu kolekciju (osim šačice primeraka) holandskim brodom Mary Roterdam otpremio u Holandiju. Knjige su stigle u Rejnsburg u martu 1946. i bile ponovo izložene u Muzeju Spinoze, gde se i danas mogu videti. U mesecu koji je prethodio suđenju, Alfred je bio u samici nirneberškog zatvora i viđao samo advokata koji je pripremao njegovu odbranu, jednog američkog vojnog lekara i jednog psihologa. Tek 20. novembra 1945, prvog dana suđenja, susreo se sa ostalim nacističkim optuženicima, kad su ih pre glavnog pretresa okupili pred timom tužilaca iz Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije, Rusije i Francuske. Tokom narednih jedanaest meseci oni će se još 218 puta susretati u istoj prostoriji. Bilo je dvadeset i četiri optuženika, ali su samo dvadeset i dva prisustvovala suđenju. Dvadeset treći, Robert Lej, obesio se peškirom u svojoj ćelili dve nedelje ranije, a dvadeset četvrtom, Martinu Bormanu, „diktatoru predvorja” sudilo se u odsustvu, iako se uveliko verovalo da je ubijen kad su Rusi osvojili Berlin. Optuženici su sedeli na četiri drvene klupe postavljene u dva reda a iza njih je stražarila četa naoružanih vojnika. Alfred je sedeo drugi u prednjoj desnoj klupi. Na prednjoj levoj klupi bili su Gering, Hes, Joahim fon Ribentrop, nacistički ministar spoljnih poslova i feldmaršal Vilhelm Kajtel, vrhovni komandant vojske. U mesecima pritvora koji su prethodili suđenju, Gering je bio skinut sa droga, izgubio je više od jedanaest kilograma i izgledao živahno i raspoloženo. Sa Alfredove desne strane nalazio se Ernst Kaltenbruner, najviši preživeli SS oficir. Sa leve strane su bili Hans Frank, guverner -general okupirane Poljske, Vilhelm Frik, zastupnik Rajha za Bohemiju i Moravsku, i na kraju klupe Julijus Štrajher, izdavač Der stirmera. Alfredu je sigurno laknulo što nije morao da sedi pored Štrajhera koji mu je bio naročito odvratan. U drugom redu bile su takve eminencije kao što su admiral Denic, predsednik Rajha posle Hitlerovog samoubistva, komandant ratne mornarice i zapovednik podmorničke flote, i feldmaršal Alfred Jodl. Obojica su zadržali arogantno vojničko držanje. Do njih su bili Fric Zaukel, glavni ideolog nacističkog programa ropskog rada, Artur Zajs -Inkvart, gaulajter okupirane Holandije, a zatim Albert Šper, Hitlerov bliski prijatelj i arhitekta - čovek koga je Alfred mrzeo gotovo koliko i Gebelsa. Do njega, sedeli su Valter Funk, koji je Rajhsbanku pretvorio u skladište zlatnih zuba i drugih dragocenosti otetih od žrtava koncentracionih logora, i Baldur fon Širah, voda Hitlerjugenda. Druga dva optuženika u zadnjem redu bili su manje poznati nacistički industrijalci. Izbor glavnih nacističkih ratnih zločinaca trajao je mesecima. Oni svakako nisu, činili pravi najuži krug, ali su posle samoubistva Hitlera, Gebelsa i Himlera, predstavljali najpoznatije naciste. Najzad, najzad, i Alfred Rozenberg je ušao u najuži krug. U skladu sa
Bosnaunited
230
zdls
svojim karakterom, Gering, Hitlerov drugokomandujući, pokušao je sugestivim namigivanjem ili pretećim pogledima da preuzme kontrolu nad grupom, čemu su ubrzo mnogi podlegli. Tužilački tim, zabrinut zbog Geringovog mogućeg uticaja na svedočenje drugih optuženika, odvojio ga je od ostalih. Prvo su naredili da Gering u pauzama za ručak tokom suđenja obeduje sam, dok su ostali optuženici sedeli za stolovima po trojica. A kasnije su, da bi dodatno umanjili njegov uticaj, propisali najstrožije samice za sve optuženike. Alfred je, kao i uvek, odbijao da učestvuje u malo preostalih prilika za di uženj e - za vreme obroka, na putu do sudnice, ili u došaptavanju tokom suđenja. Drugi nisu skrivali svoje antipatije prema njemu i on im je uzvraćao istom merom: te su bili ljudi koje je smatrao odgovornim za propast plemenite ideološke osnove koju su firer i on tako pažljivo oblikovali. Nekoliko dana u toku procesa, u sudnici je prikazivan potresan film koji su američke trupe snimile prilikom oslobađanja koncentracionih logora. Ništa, ni najmanji detalj nije ispušten: čitav sud je bio zaprepašćen i revoltiran slikama gasnih komora, krematorijumskih peći punih polusagorelih tela, brdima natrulih leševa, ogromnim gomilama predmeta oduzetih od mrtvaca - naočara, dečjih cipelica, ljudske kose. Jedan američki kamerman zumirao je lica optuženika dok su gledali film. Na Rozenbergovom bledom licu video se užas i on je smesta skrenuo pogled. Posle filma tvrdio je, kao i ostali nacistički optuženici, da apsolutno nije imao pojma o postojanju svega toga. Da li je to bila istina? Koliko je on stvarno znao o masovnim egzekucijama Jevreja u istočnoj Evropi? Šta je znao o logorima smrti? Rozenberg je tu tajnu odneo u grob. Nije ostavio pisani trag, nikakav definitivan dokaz (čak se ni Hiderov potpis nikad nije pojavio na nekom dokumentu koji je povezan sa logorima). I naravno, Alfred nije pisao o logorima u Beobahteru, pošto je nacistička politika jasno zabranjivala bilo kakvu javnu diskusiju o njima. Rozenberg je u svom svedočenju požurio da naglasi da je odbio da prisustvuje Vanzejskoj konferenciji u januaru 1942, na kojoj su učestvovali vrhovni nacistički zvaničnici, i tokom koje je Rajnhard Hajndrih živo opisao planove za „Konačno rešenje ”. Rozenberg je tamo poslao svog pomoćnika Alfreda Mejera da ga zastupa. Ali Mejer je čitav niz godina bio njegov blizak saradnik i nepojmljivo je da njih dvojica nikada nisu razgovarali o ovoj konferenciji. Sedamnaestog dana suđenja, tužilaštvo je predstavilo kao dokaz četvorosatni film, Nacistički plan, kompilaciju raznih nacističkih propagandnih filmova i žurnala. Počinjao je scenama iz Trijumfa volje, filma Leni Rifenštal u kojem Rozenberg, u svečanoj partijskoj uniformi, pompezno drži govor. Alfred i optuženici su neskriveno uživali u ovom kratkom putovanju kroz vreme, u njihovo slavno doba. Dok su drugi optuženici unakrsno ispitivani, Alfred je delovao odsutno. Ponekad je skicirao portrete ljudi u sudnici; ponekad bi okretao slušalice na ruski prevod svedočenja i smejuljio se i vrteo glavom na brojne greške. Čak je i tokom sopstvenog ispitivanja slušao ruski prevod i javno protestvo vao zbog mnogih grešaka u prevođenju. Tokom procesa, Rozenberga je sud shvatao daleko ozbiljnije nego što su ga sami nacisti ikada shvatali. Mnogo puta sudije su ga opisivale kao vodećeg ideologa nacističke partije, čoveka koji je zacrtao plan razaranja Evrope, a Rozenberg niti jednom nije negirao te optužbe. Moglo se pretpostaviti kako će sve Gering reagovati: podsmevao se navodnoj Rozenbergovoj važnosti u Trećem rajhu i, s druge strane, smejuljio zbog činjenice da Rozenberg nije svestan da sam zakiva eksere u sopstveni kovčeg. Bosnaunited
231
zdls
Za vreme dugog svedočenja u vlastitu odbranu, Rozenberg je svojom opširnošću, pedantnim navođenjem detalja i složenim jezikom veoma iritirao tužioce. Za razliku od Hitlera, oni nisu bili opčinjeni njegovim pretenzijama na dubokoumnost, možda zato što su advokati u Nirnebrgu imali rezultate IQ testa koji je sproveo američki psiholog, poručnik G.M. Gilbert. Rozenbergovih 124 poena IQ smeštalo ga je u prosek među dvadeset i jednim optuženikom. (Julius Štrajher, glavni izdavač omiljenog Hitlerovog lista je sa 106 poena, bio ubedljivo najgori.) Iako je Rozenberg uspeo da zadrži svoj uvežbani superiorni smešak, više nikoga nije mogao da prevari i navede na pomisao kako su njegove misli dublje nego što to iko može da shvati. Glavni američki tužilac, sudija američkog Vrhovnog suda Robert Džekson napisao je, „Upravo je Rozenberg, taj intelektualni prvosveštenik ‘više rase’, autor doktrine mržnje koja je dala podsticaj uništenju Jevreja, pretvorio svoje neznabožačke teorije u praksu protiv okupiranih istočnih teritorija. Njegovo smušeno filozofiranje je dugoj listi nacističkih strahota dodalo i dosadu.” U svojim sabranim pismima Tomas Dod, američki istražni sudija (i otac senatora Kristofera Doda), otkrio je svoja osećanja prema Rozenbergu: „Prošla su još dva dana. Unakrsno sam ispitao Alfreda Rozenberga jutros, i mislim da sam dobro obavio posao.... Bilo ga je jako teško ispitivati - lažljiva bitanga kakvu nisam video. Zapravo mi je odvratan - to je veliki folirant, i neverovatan licemer. ” Ser Dejvid Maksvel, glavni britanski tužilac, komentarisao je, „Jedini dokaz koji je podnet, jeste tvrdnja da Rozenberg ne bi ni mrava zgazio, i da nema onih koji bi mogli posvedočiti da je ikada zgazio mrava. Rozenberg je majstor eufemizama, birokratski pedantan, i njegove naizgled beskrajne rečenice se prepliću i lepe jedna za drugu kao prekuvani špageti.” A poslednje reči završne izjave ruskog glavnog tužioca, generala Rudenka, bile su: „Uprkos Rozenbergovim naporima da žonglira sa istorijskim činjenicama i događajima, nije mogao da negira da je bio zvanični ideolog Nacističke partije; da je već pre četvrt veka položio teorijske temelje fašističke hitlerovske države, koja je tokom čitavog ovog perioda moralno iskvarila milione Nemaca, ideološki ih pripremajući za monstruozne zločine koje su izvršili hitlerovci.” Rozenberg je imao samo jednu mogućnost da se delotvorno brani - to što ga njegove kolege nacisti nikad nisu uzimali za ozbiljno i što su ignorisali sva rešenja koja je predlagao za okupirane istočne teritorije. Ali, on je imao tako visoko mišljenje o svojim vrednostima da nije mogao javno da prizna sopstvenu beznačajnost. Umesto toga, izabrao je da neodređeno vrda iz sata u sat. Kako je rekao jedan posmatrač u Nirnbergu „dokučiti šta je on govorio bilo bi isto kao zahvatiti šaku magle”. Za razliku od drugih optuženika, Rozenberg nikada nije uzmicao. Na kraju je ostao jedini pravi vernik. Nikada se nije odrekao Hitlera i njegove rasističke ideologije. „Nisam video u Hitleru tiranina”, rekao je Rozenberg sudu, „ali kao i milioni nacionalsocijalista verovao sam mu na osnovu iskustva koje sam s njim stekao tokom četrnaestogodišnje borbe. Služio sam Adolfu Hitleru lojalno, i šta god da je partija uradila tokom tih godina, ja sam to podržavao.” U razgovoru sa jednim drugim optuženikom još strasnije je branio Hitlera: „Ma kako često prebirao po mislima, još uvek ne mogu da verujem da je postojala i jedna
Bosnaunited
232
zdls
jedina slabost u karakteru tog čoveka. ” A nastavljao je da insistira i na ispravnosti svoje ideologije: „Ono što me je motivisalo poslednjih dvadesetpet godina bila je ideja da služim ne samo nemačkom narodu, nego celoj Evropi - u stvari, čitavoj beloj rasi.” Neposredno pred smrt, izrazio je i nadu da ideja nacionalsocijalizma nikada neće biti zaboravljena i „da će se ponovo roditi u novoj generaciji očeličenoj patnjom. ” Dan presude bio je 1. oktobar 1946. Sud se sastao 218 puta i tokom šestonedeljnog prekida sudije su obavile dodatna većanja. Ujutro 1. oktobra svakom optuženiku je po redu sedenja izrečena presuda. Troj ica optuženih, Šaht, Fon Papen i Friče bili su oslobođeni i odmah pušteni. Ostali su proglašeni krivima po nekim ili svim tačkama optužnice. Tog poslepodneva svaki optuženik je saznao svoju sudbinu. Alfred je bio šesti po redu u suočavanju sa kaznom: „Optuženi Alfred Rozenberg, na osnovu optužnice koja vam se stavlja na teret, Tribunal vas osuđuje na smrt vešanjem.” Deset drugih optuženika čulo je identične reči: Gering, Fon Ribentrop, Kajtel, Kaltenbruner, Jodl, Frank, Frik, Štrajher, Zajs -Inkvart i Zaukel. Martin Borman osuđen je na smrt u odsustvu, a preostalih sedmorica na zatvorske kazne u različitom trajanju. Egzekucije su bile zakazane u rano jutro 16. oktobra 1946. Posle izricanja presude, ispred svake ćelije je postavljena vojna straža zadužena da kroz mali otvor na vratima iz sata u sat nadgleda zatvorenike. Na uoči egzekucij a, optuženici su mogli da čuju udarce čekića dok su vešala građena u dvorištu zatvora. U noći pred izvršenje smrtnih presuda, 15. oktobra u 23 sata, stražar ispred ćelije čuo je Geringa kako krklja i video ga kako se koprca u krevetu. Upravnik zatvora i lekar utrčali su u ćeliju ali je on već bio mrtav. Komadići stakla u njegovim ustima bili su dokaz da je zagrizao kapsulu cijanida. Stotine takvih kapsula za samoubistvo raspodeljeno je nacističkim liderima, ali je ostala tajna kako je Gering uspeo, uprkos višestrukim pretresima i njega lično i sve njegove imovine, da sakrije ovu koja mu je okončala život. Drugi optuženici nikad nisu saznali za njegovu smrt. Fon Ribentrop je umesto Geringa prvi prozvan za egzekuciju. Stražari su ulazili u jednu po jednu ćeliju, prozivali osuđenika po imenu, i pratili ga do dvorišta u kojem su samo nekoliko dana ranije američki oficiri za bezbednost igrali košarku. Tog 16. oktobra, u njemu su se nalazila tri drvena postolja sa vešalima, ofarbana u crno. Dvoja vešala su korišćena naizmenično. Treće je bilo tu za svaki slučaj. Podnožja su bila oivičena daskama kako očevici ne bi mogli da vide koprcanje obešenog nakon što bi propao kroz pod. Rozenberg je, četvrti po redu, vezanih ruku doveden na gubilište i upitan za ime. Tihim glasom je odgovorio „Rozenberg”, i dok su ga dvojica narednika američke vojske pridržavali sa obe strane, popeo se uz trinaest stepenika do samih vešala. Na pitanje da li želi još nešto da kaže, u njegovim očima uokvirenim tamnim podočnjacima i zagledanim nakratko u dželata, očitavala se začuđenost i žustro je odmahnuo glavom. Svaki od ostalih devetorice nacista dao je poslednju izjavu - Štrajher je uzviknuo, „Jednog dana vas će boljševici obesiti”. Ali Rozenberg je otišao u smrt ćutke. Kao sfinga. Tela Geringa i preostale desetorice pogubljenih smeštena su u kovčege i fotografisana, kako bi se otklonila svaka sumnja da su zaista bili mrtvi. Pod okriljem noći, leševi su odneti u Dahau, gde su poslednji put potpaljene peći, da bi spalile svoje tvorce. Dvadeset i sedam kilograma pepela, sve što je ostalo od nacističkih lidera, rasuto je u potok i ubrzo se ulilo u reku Isar koja teče kroz Minhen, gde je i započela ova najtužnija i najmračnija od svih priča.
Bosnaunited
233
zdls
IZMEĐU STVARNOSTI I FIKCIJE GDE SU ČINJENICE? Pokušao sam da napišem roman o nečemu što se moglo dogoditi. Držao sam se što je moguće više istorijskih događaja, i na osnovu vlastitih profesionalnih psihijatrijskih znanja nastojao da zamislim unutrašnje svetove svojih protagonista, Benta Spinoze i Alfreda Rozenberga. Izmislio sam dva lika, Franka Beniteša i Fridriha Pfistera, koji su mi poslužili kao kapije za ulazak u psihu glavnih junaka. Sve scene u kojima se oni pojavljuju su, naravno, fikcija. Možda zato što je sam odabrao da bude nevidljiv, o Spinozinom životu se vrlo malo pouzdano zna. Priča o dvojici jevrejskih posetilaca, Franku i Jakobu, bazirana je na kratkom prilogu u najranijoj Spinozinoj biografiji, gde se pominju dva neimenovana mladića koji su naveli Spinozu na razgovor kako bi ga podstakli da otkrije svoj a jeretička gledišta. Posle kraćeg vremena, Spinoza je prekinuo kontakt sa njima, nakon čega su ga oni prijavili Rabi Morteri i jevrejskoj zajednici. Ništa drugo se ne zna o tim ljudima - što je dobrodošlo piscu romana - a neki proučavaoci Spinoze sumnjaju u verodostojnost celog tog događaja. Ipak, on se mogao desiti. Pohlepni Duarte Rodrigeš, o kojem pišem kao o njihovom ujaku, a koji se sudio sa Spinozom, jeste stvarna istorijska ličnost. Spinozine reči i ideje iskazane u raspravi sa Jakobom i Frankom u najvećoj meri su uzete iz njegovog Teološko-političkog traktata. U stvari, kroz čitav roman preuzimao sam mnoge njegove reči iz tog teksta, iz Etike i iz njegovih pisama. Spinoza kao trgovac je izmišljen; nije izvesno da se on ikada bavio trgovinom na malo. Njegov otac, Mihael Spinoza, osnovao je i vodio uspešan uvozno-izvozni posao koji je, u vreme kada je Bento odrastao, zapao u teškoće. Spinozin učitelj Franciskus van den Enden bio je vrlo poznat, energičan, slobodnomisleći čovek koji se kasnije preselio u Pariz, gde je, po nalogu Luja XIV, na kraju pogubljen zbog umešanosti u zaveru za zbacivanje monarhije. Njegova ćerka Klara Marija, koju govoto svi Spinozini biografi pominju kao zanosnu i čudesno nadarenu, na kraju se udala za Dirka Kerkrinka, Spinozinog školskog druga iz Van den Endenove Akademije. Od malobrojnih činjenica koje se znaju o Spinozi, najpouzdanija je njegova ekskomunikacija, i ja sam verno preneo zvanični tekst objave progonstva. Najverovatnije je da Spinoza nikada više nije imao kontakt ni sa jednim Jevrejinom, i naravno, njegovo dalje prijateljstvo sa Jevrejinom Frankom je potpuno fiktivno. Zamislio sam Franka kao čoveka daleko ispred svog vremena, kao preinkarnaciju Mordekaja Kaplana, pionira modernizacije i sekularizacije judaizma iz dvadesetog veka. Spinozina dva stvarna rođaka poštovala su zabranu i prekinula svaki kontakt sa njim. Rebeka se, kao što sam napisao, zaista nakratko ponovo pojavila posle Spinozine smrti, u pokušaju da dobije imovinu svog brata. Gabrijel se iselio na jedno karipsko ostrvo i tamo umro od žute groznice. Rabi Mortera je bio vodeća figura jevrejske zajednice u sedamnaestom veku i mnoga od njegovih brojnih tumačenja svet ih spisa sačuvana su do danas.
Bosnaunited
234
zdls
O Spinozinom emocionalnom odgovoru na izopštenje iz zajednice doslovno se ništa ne zna. Svi opisi njegovih reakcija su potpuno izmišljeni ali, po mom sudu, njegov odgovor na radikalnu separaciju od svih koje je ikada upoznao, mogao je biti takav. Gradovi i kuće u kojima je stanovao, brušenje sočiva, odnos sa kolegijantirna, prijateljstvo sa Simonom de Vreom, anonimno objavljivanje radova, njegova biblioteka i, najzad, okolnosti njegove smrti i sahrane - sve je to istorijski zasnovano. Deo romana koji se odnosi na 20. vek daleko je više istorijski zasnovan. Ipak, Fridrih Pfister je potpuno izmišljen i svi razgovori između njega i Alfreda Rozenberga su plod mašte. Uprkos tome, u skladu sa mojim razumevanjem strukture Rozenbergove ličnosti i stanja psihoterapije početkom 20. veka, ovakvi razgovori Rozenberga i Pfistera mogli su da se dese. Uostalom, kao što je Andre Žid rekao, „Istorija je fikcija koja se dogodila. Fikcija je istorija koja se mogla dogoditi.” Kako je naznačeno u Prologu, u dokumentu (17b -PS), koji je napisao Rozenbergov ERR oficir (oberberajhtslajter Šimer), koji je konfiskovao Spinozinu biblioteku, stoji da će biblioteka pomoći nacistima da ispitaju „problem Spinoze ”. Nisam mogao da nađem nijedan drugi dokaz koji bi povezivao Rozenberga i Spinozu. Ali to se moglo dogoditi: Rozenberg je umišljao da je filozof i nesumnjivo je znao da su mnogi veliki nemački mislioci cenili Spinozu. Otuda je svaki pasus koji povezuje Spinozu i Rozenberga izmišljen (uključujući i dve Rozenbergove posete Muzeju Spinoza u Rejnsburgu). U svim ostalim slučajevima, nastojao sam tačno da opišem glavne pojedinosti iz Rozenbergovog života. Znamo iz njegovih memoara (koje je napisao u zatvoru tokom Nirnberškog procesa) da je u šesnaestoj godini zaista bio očaran antisemitskim piscem Hjustonom Stjuartom Čemberlenom. Ta činjenica je inspirisala zamišljeni susret adolescenta Rozenberga sa direktorom Epštajnom i her Šeferom. Šire pojedinosti potonjeg Rozenbergovog života zasnovane su na istorijskim podacima: njegova porodica, obrazovanje, brakovi, umetničke aspiracije, rusko iskustvo, pokušaj da se pridruži nemačkoj vojsci, bekstvo iz Estonije u Berlin a zatim u Minhen, šegrtovanje kod Ditriha Ekarta, put do mesta urednika, odnos sa Hitlerom, uloga u Minhenskom puču, susret utroje sa Hitlerom i Hjustonom Stjuartom Čemberlenom, različite funkcije u nacističkom režimu, tekstovi, njegova Nacionalna nagrada i događaji tokom suđenja u Nirnbergu. Više verujem u svoj prikaz Rozenbergovog unutrašnjeg života nego Spinozinog, jer sam mnogo više podataka dobio iz Rozenbergovih govora, njegovih autobiografskih beleški i opservacija drugih. On je stvarno bio dva puta hospitalizovan u Hoenlihen klinici, tri nedelje 1935. i šest nedelja 1936. godine, zbog, barem delimično, psihijatrijskih razloga. Tačno sam preneo pismo dr Gebharta Hitleru, u kome su opisani Rozenbergovi lični problemi (osim izmišljenog završnog pasusa u kojem se pominje Fridrih Pfister). Dr Gebhart je, uzgred rečeno, 1948. godine obešen kao ratni zločinac, zbog medicinskih eksperimenata koje je sprovodio u koncentracionim logorima. Pismo Čemberlena Hitleru citirano je doslovno. Svi novinski naslovi, ukazi i govori su verno preneseni. Fridrihovi psihoterapijski pokušaji sa Alfredom Rozenbergom bazirani su na tome kako bih ja lično možda pristupio radu sa čovekom kao što je Rozenberg.
Bosnaunited
235
