Mišel Uelbek
Karta i teritorija
„Svet se od mene umorio, i ja sam od njega klonuo.” Šarl d’Orlean
* U naletu oduševljenja Džef Kuns ustaje iz fotelje raširenih ruku. Preko puta njega, na kanabetu od bele kože ukrašenom svilenim vezom, sedi Demijen Hirst, malo pogrbljen; izgleda kao da mu nije pravo; lice mu je crvenkasto, turobno. Obojica su odeveni u crna odela - s tim što Kunsovo ima tanke pruge - bele košulje i crne kravate. Na niskom stočiću između njih stoji korpa s kandiranim voćem na koju ni jedan ni drugi ne obraćaju pažnju. Hirst pije lajt badvajzer. Iza njih, zastakljeni zid gleda na pejzaž visokih zgrada u vavilonskom prepletu džinovskih mnogougaonih višespratnica koje se protežu u nedogled. Noć je sjajna, vazduh savršeno prozračan. Mogli bi da budu u Kataru ili Dubaiju; enterijer u sobi podseća na reklamne fotografije hotela „Emirejts” u Abu Dabiju objavljene u jednom nemačkom luksuznom časopisu. Čelo Džefa Kunsa se pomalo sijalo; Džed je četkom ublažio sjaj i udaljio se od platna na tri koraka. S Kunsom je definitivno imao problem. Hirsta je, u suštini, bilo lako predstaviti: mogao je biti brutalan, ciničan, u stilu „serem se na sve vas s vrha moje planine novca”; mogao je isto tako da bude pobunjeni umetnik (ali ipak bogat) čiji radovi na temu smrti odaju atmosferu teskobe; ili je njegovo lice moglo da bude krvavo crveno i teško, tipično englesko, da ima nešto po čemu bi ličio na Arsenalovog navijača. Ukratko, bilo je različitih aspekata koji su se mogli kombinovati i dati dosledan i reprezentativan portret britanskog umetnika, tipičnog predstavnika svoje generacije. Ali zato je Kuns nosio u sebi nešto dvosmisleno, neku nepremostivu oprečnost između obične prepredenosti jednog trgovačkog tehničara i asketske uzvišenosti. Džed je već tri nedelje prepravljao Kunsov izraz lica u trenutku dok se diže iz fotelje s široko raširenim rukama u naletu oduševljenja, kao da pokušava da ubedi Hirsta. Bio je to težak slikarski zadatak ravan predstavi mormonskog ljubitelja pornografije. Imao je fotografije Kunsa, samog, u društvu sa Romanom Abramovičem, Madonom, Barakom Obamom, Bonom, Vorenom
Bafetom, Bilom Gejtsom... Nijedna nije izražavala neku crtu Kunsove ličnosti, na svakoj je izgledao kao prodavac ševroleta kabriolet, kako se uvek predstavljao u javnosti, što je bilo iritantno. Džeda su fotografi još odavno nervirali, naročito veliki fotografi s tom umišljenošću da fotografijom mogu da obznane suštinu svojih modela; a nisu obznanjivali ama baš ništa, samo bi stali pred model i kliktali aparatom, podvriskivali i pravili stotine fotografija u nadi da će neka uspeti, a kasnije bi birali one koje su najmanje loše ispale; eto kako su radili, i to svi, bez izuzetka. Džed je lično poznavao nekoliko njih i sve ih je prezirao, smatrao je da su svi kreativni koliko i javni fotoautomat. U kuhinji, na nekoliko koraka iza njega, kotao za grejanje zaklokota suvo nekoliko puta. Džed se prestravljeno ukoči. Bio je već 15. decembar. Pre otprilike godinu dana, kotao je zaklokotao na isti način i pokvario se. Tada se temperatura u ateljeu u roku od nekoliko sati spustila na 3°C. Uspeo je malo da odspava, mada je više isprekidano dremao. Oko šest ujutru upotrebio je poslednje količine tople vode da bi se na brzinu plaknuo, a zatim je skuvao kafu, čekajući majstora iz „Vodoinstalaterskih popravki” - obećali su da će mu rano izjutra nekog poslati. Na svom veb sajtu „Vodoinstalaterske popravke” nudili su „vodionstalaterske usluge trećeg milenijuma”; mogli bi, za početak, da poštuju vreme dolaska, psovao ih je Džed oko jedanaest sati, šetajući besomučno po ateljeu u nadi da će se zagrejati. U to vreme radio je na portretu svog oca koji je morao da nazove Arhitekta Žan-Pjer Marten napušta direktorsku funkciju u svom preduzeću. Niska temperatura u ateljeu neminovno je usporila sušenje poslednjeg sloja boje. Prihvatio je, kao i svake godine, da za dve nedelje večera sa ocem na Božić, i nadao se da će je završiti pre toga. Ako se vodoinstalater uskoro ne pojavi, to bi moglo da mu poremeti planove. Istinu govoreći, to i nije bilo naročito važno, ionako nije imao nameru da ocu pokloni tu sliku, samo je želeo da mu je pokaže; zašto li mu je, naprasno, bila toliko važna? U tom trenutku je, svakako, bio na ivici nerava, previše je
radio, započeo je šest slika u isto vreme, i već nekoliko meseci nije prestajao da radi, što nije bilo pametno. Oko tri po podne odlučio je da pozove „Vodoinstalaterske popravke”. Linija je bila zauzeta sve vreme. Uspeo je da ih dobije tek posle pet sati; službenik u korisničkom servisu objasnio mu je da su iznenada zatrpani poslom zbog velikih hladnoća koje su nastupile, ali je obećao da će neko sigurno doći sutra ujutru. Džed je spustio slušalicu, a onda rezervisao sobu u hotelu „Merkur” u bulevaru Ogist Blanki. Sutradan je ponovo čitav dan čekao dolazak nekog iz „Vodoinstalaterskih popravki”, ali i dolazak „Vodoinstalatera”, koje je uspeo da dobije u međuvremenu. „Vodoinstalateri” su obećavali poštovanje zanatske tradicije i „stručno znanje”, ali nisu pokazali da su sposobni da dođu u zakazano vreme. Na slici na kojoj je radio otac je stajao za govornicom usred grupe od pedesetak zaposlenih, koliko ih je bilo u njegovom preduzeću, s podignutom čašom i bolnim osmehom. Ispraćajni koktel odvijao se u open spaceu njegovog arhitektonskog biroa, velikoj sali belih zidova, dugačkoj trideset metara sa dvadeset, osvetljenoj staklenim krovom, u kojoj su se nizali boksovi informatičkog sektora i stolovi sa nogarima na kojima su se nalazile velike makete tekućih projekata. Većinu članova skupa činili su mladi ljudi koji su ličili na nerdove - bili su to 3D konceptori. Stojeći tik uz uzvišenje, tri arhitekte od četrdesetak godina okruživali su njegovog oca. Prema kompoziciji koju je pozajmio sa jedne manje važne slike Lorenca Lotoa, svaki od njih izbegavao je pogled ostalih, pokušavajući pritom da privuče pogled njegovog oca; sva trojica su, i to je odmah bilo jasno, gajila nadu da će naslediti direktorsku funkciju. U očevom pogledu, usmerenom ka nekoj tački iznad glava okupljenih, ogledala se želja da poslednji put okupi svoju ekipu, kao i umereno poverenje u budućnost; najupečatljiviji je ipak bio izraz apsolutne tuge. One neminovne tuge zbog toga što napušta preduzeće koje je osnovao, kome je dao ono najbolje od sebe. Bio je to portret čoveka kome je, jednom rečju, odzvonilo. Polovinom popodneva Džed je uzaludno pokušavao da po deseti put dobije „The Vodo-in” čije su mušterije, čekajući da dobiju
operatera, slušale radio Skajrok, dok su „Vodoinstalateri” izabrali popularan humoristički radio program. Oko sedamnaest časova vratio se u hotel „Merkur”. Noć se spuštala na bulevar Ogist Blanki; beskućnici su upalili vatru na središnjem trotoaru. I sledeći dani odvijali su se na gotovo isti način: okretao je brojeve telefona vodoinstalaterskih preduzeća i gotovo istovremeno bivao preusmeravan na muziku, i čekao, u sve većoj hladnoći, kraj slike koja se nikako nije sušila. Rešenje se pojavilo u jutro 24. decembra u obliku jednog hrvatskog majstora koji je stanovao u blizini, u aveniji Stefan Pišon vraćajući se iz hotela „Merkur”, Džed je slučajno primetio natpis. Da, bio je slobodan, i to odmah. Bio je to nizak čovek bledog tena, skladnih i prefinjenih crta lica, koji je nosio brkove u stilu bel epok; u stvari, ličio je pomalo na Džeda - ako se izuzmu brkovi. Čim je ušao u stan, ispitao je kotao, i to temeljno; skinuo je komandnu tablu i prstima prešao preko složenog spleta cevi. Govorio je o ventilima i sifonima. Odavao je utisak osobe koja dobro poznaje život. Posle petnaest minuta ispitivanja, njegova dijagnoza zvučala je ovako: da, može da ga popravi, mogao je da se upusti u popravku koja bi koštala pedeset evra, ne više. Ali to ne bi bila popravka u pravom smislu reči, više majstorisanje koje bi rešilo problem na nekoliko meseci, u najboljem slučaju nekoliko godina, ali ne bi mogao da garantuje za duži period. Uostalom, smatrao je da bi bilo blesavo računati na ovaj kotao u budućnosti. Džed uzdahnu; priznade da je to i očekivao. Vrlo se dobro sećao dana kada je odlučio da kupi ovaj stan, pre devet godina. Sećao se prodavca nekretnina, zdepastog i zadovoljnog, kako hvali izuzetnu svetlost, ne krijući neophodnost izvesnih „radova na osveženju” stana. Tada je pomislio da je trebalo da postane prodavac nekretnina ili ginekolog. Zdepasti prodavac nekretnina u početku je bio samo simpatičan, ali kada je saznao da je Džed umetnik, obuzeo ga je pravi lirski zanos. Prvi put, uzviknuo je, ima priliku da proda umetnički atelje umetniku! Džed se za trenutak uplašio da će reći kako je na strani pravih umetnika, a ne onih buržuja i sličnih nabeđenih stvaralaca zbog kojih
je rasla cena ateljea koje umetnici više sebi nisu mogli da priušte, i predložiti način uz pomoć koga se sa tim moglo izboriti, jer, znate, ja ne mogu da idem protiv zakonitosti tržišta, nije to moja uloga, ali se na svu sreću to nije dogodilo; zdepasti prodavac nekretnina dao mu je popust od 10 odsto, što je verovatno predvideo da uradi još od samog početka, posle uobičajenog procesa pregovora. „Umetnički atelje”, zvanično opisan tim imenom, bio je tavan sa zastakljenim krovom, uistinu lepim, i nekoliko mračnih pomoćnih prostorija koje jedva da su bile dovoljne čak i za nekoga ko kao Džed ima ograničene higijenske potrebe. Ali pogled je bio zaista predivan: preko Alpskog trga pružao se do bulevara Vinsen Oriol i vazdušnog metroa i u daljinu sve do četvrtastih tvrđava sagrađenih sredinom sedamdesetih kao kontrast estetskom pariskom pejzažu, a koje su na arhitektonskom planu bile Džedove omiljene građevine u Parizu. Hrvat je obavio popravku i uzeo pedeset evra. Nije izdao Džedu nikakav račun, ali on na to nije ni računao. Samo što ga je ispratio, on zakuca. Džed odškrinu vrata. „Gospodine”, reče čovek, „srećan Božić! Hteo sam da vam poželim srećan Božić.” „Da, tako je”, reče Džed posramljeno, „srećan Božić i vama.” Tek u tom trenutku shvatio je da će imati problema da pronađe taksi. Kao što je i očekivao, „Odma’” je odbio da ga odveze u Ransi, „Spidtaks” je prihvatio da ga odveze do stanice, u najboljem slučaju do opštine, ali sigurno ne do naselja Sigal. „Iz bezbednosnih razloga, gospodine...”, prošišta operater s blagim prekorom u glasu. „Pružamo usluge samo u savršeno bezbednim zonama, gospodine”, naglasio je operater „Automobila Fernand Garsin” skrušenim tonom. Osetio se pomalo krivim što provodi Badnje veče u tako nedoličnom kraju kao što je naselje Sigal, i, kao i svake godine, poče da se ljuti na svog oca koji je tvrdoglavo odbijao da napusti tu buržujsku kuću okruženu prostranim parkom; stanovništvo koje se tu postepeno naselilo načinilo je od tog naselja opasan kraj koji su, istinu govoreći, od nedavno u potpunosti kontrolisali zloglasni klanovi. Prvo je trebalo ojačati zid ograde, opasati ga električnom rešetkom, uvesti sistem za video nadzor povezan sa policijskom
stanicom, sve to da bi njegov otac mogao usamljeno da luta kroz dvanaest soba koje je bilo nemoguće zagrejati i u koje niko nikada nije dolazio osim Džeda na Badnje veče. Odavno su nestale prodavnice iz tog kraja, u okolne ulice se nije moglo otići pešice jer su napadi na automobile, koji su čekali na semaforu, bili česti. Opština Ransi dodelila mu je kućnu pomoćnicu, jednu džangrizavu i zlu Senegalku po imenu Fati, koja ga je zamrzela još od prvog dana; nije htela da mu menja posteljinu više od jedanput mesečno, i verovatno ga je potkradala kad je išla u nabavku. Kako god da bilo, temperatura u prostoriji polako je rasla. Džed napravi fotografiju slike na kojoj je radio, tako će imati makar nešto da pokaže ocu. Skinuo je pantalone i džemper, seo u turskom sedu na uzani dušek koji je ležao na zemlji i služio mu kao krevet, i umotao se u pokrivač. Lagano je usporio ritam disanja. Vizualizovao je sporo i lenjo kotrljanje talasa u sumrak. Pokušao je da uvede svoj duh u stanje mira. Najbolje što je umeo pripremio je svoj duh za novo Badnje veče koje će provesti u očevom društvu. Ova mentalna priprema urodila je plodom i veče je prošlo neutralno, polusrdačno; odavno je prestao da se nada nečem što bi bilo više od toga. Sutradan ujutro, oko sedam, pretpostavivši da su i kriminalci čekali ponoć, Džed se uputi pešice na stanicu u Ransiju i bezbedno stiže do stanice Est u Parizu. Popravka je izdržala godinu dana, i sada je kotao po prvi put odavao znake slabosti. Slika Arhitekta Žan-Pjer Marten napušta direktorsku funkciju u svom preduzeću bila je odavno gotova, i nalazila se u fundusu Džedovog galeriste u iščekivanju samostalne izložbe s čijom se organizacijom kasnilo. Žan-Pjer Marten glavom je odlučio, na iznenađenje svog sina koji je odavno digao ruke od svake priče sa njim, da napusti paviljon u Ransiju i preseli se u starački dom s medicinskom negom u Bulonji. Njihova božićna večera će se ovoga puta održati u gostionici „Kod tate” u aveniji Boske. Džed je izabrao to mesto poverovavši oglasu u magazinu Pariskop, koji je obećavao tradicionalan kvalitet, kao u stara dobra vremena, a obećanje je, u načelu, bilo održano. Deda Mrazovi i jelke okićene girlandama bili su
raštrkani po polupraznoj sali čiji su glavni posetioci bile uglavnom starije osobe, čak veoma stare, koje su prilježno, savesno i gotovo surovo žvakale jela tradicionalne kuhinje. Bilo je tu veprovine, prasetine, ćuretine; za desert, naravno, rolat od sladoleda, na starinski način, koji su ljubazni i gotovo neprimetni kelneri u tišini služili, kao u odeljenju za opekotine visokog stepena. Džed je bio potpuno svestan da se malo zaneo u izboru mesta za večeru sa ocem. Ovaj suv i ozbiljan čovek, dugačkog i strogog lica, nikada nije bio ljubitelj dobre trpeze, a u retkim prilikama u kojima je Džed obedovao sa njim na javnim mestima, onda kada je morao da se vidi sa njim blizu mesta na kome je radio, njegov otac je birao japanski restoran, i to uvek jedan te isti. Želja za gastronomskim užitkom - za koji nikada nije ni bilo mesta, a po svemu sudeći nikada ga neće ni biti - bila je patetična i uzaludna; njegova supruga je, dok je bila živa, mrzela da kuva. Ali, bio je Božić, šta bi drugo radili? Njegovog oca nije zanimalo odevanje, čitao je sve manje i manje, i činilo se da ga više ništa ne interesuje. On se, prema rečima direktorke staračkog doma, „pristojno uklopio”, što je verovatno značilo da se gotovo nikom nije obraćao. U ovom trenutku je marljivo žvakao parče prasetine, podjednako ravnodušno kao da je žvakao parče gume, i ništa nije nagoveštavalo da želi da prekine tišinu koja je dugo trajala, dok je Džed grozničavo pokušavao da nađe nekakvu temu za razgovor (nije trebalo da naruči gevirctraminer sa školjkama, čim ga je zatražio setio se da mu belo vino uvek pomuti svest). Da je oženjen, ili da makar ima neku prijateljicu, ma bilo kakvu ženu, stvari bi se potpuno drugačije odvijale - žene se ipak snalaze bolje od muškaraca u porodičnim pričama, to je njihova urođena specijalnost, čak i kada nema dece, postoji uvek mogućnost, nazire se u razgovoru, a starci se zanimaju za svoje unučiće, to je poznata stvar, povezuju to sa prirodnim ciklusima ili već tako nečim, u svakom slučaju, postoji nekakva emocija koja se rađa u njihovim starim glavama; sa sinom otac umire, to je izvesno, ali za dedu je unuk neka vrsta ponovnog rođenja ili osvete, i to je sasvim dovoljno, bar u rasponu od jedne do druge božićne večere. Džed je ponekad razmišljao o tome da bi trebalo da iznajmi neku pratilju za te božićne večere, da izgradi neku priču o njihovoj vezi, bilo bi dovoljno da je pripremi dva sata pred večeru, njegov otac se ionako nije mnogo interesovao za detalje iz života drugih ljudi, ništa manje od drugih
ljudi inače. U mediteranskim zemljama razgovori muškaraca srednjeg ili odmaklog doba zadržavaju se na političkim temama; niži društveni slojevi tu temu mogu da nastave pričom o sportu. Kod ljudi koji su pod uticajem anglo-saksonskih vrednosti, o politici se raspravlja uglavnom kroz ekonomiju i finansije; književnost može da posluži kao dodatna tema. U ovom slučaju se ni Džed ni njegov otac ne interesuju za ekonomiju, a još manje za politiku. Žan-Pjer Marten je podržavao, u načelu, način na koji se upravljalo zemljom, a njegov sin nije imao razvijeno mišljenje o tome; bilo kako bilo, prečešljali su sva ministarstva i uspeli da održe razgovor na tu temu tokom glavnog jela i dok su birali sireve. Na sirevima se Džedov otac malo razgalio i počeo da ispituje sina o umetničkim projektima. Na nesreću, ovoga puta je Džed mogao da pokvari raspoloženje jer mu se njegova poslednja slika, Demijen Hirst i Džef Kuns dele među sobom umetničko tržište više nije dopadala, tapkao je u mestu, neka snaga nosila ga je proteklu godinu-dve, ali kao da se istrošila, iscrpla, ali zašto bi to rekao svom ocu, on tu nije mogao da učini ništa, niko tu nije mogao ništa, ljudi pred takvim ispovedanjima mogu samo blago da se rastuže, ipak ljudski odnosi nisu tako duboki. „Pripremam samostalnu izložbu za proleće”, konačno objavi. „Mada se to sve malo razvlači. Moj galerista, Franc, želeo bi da jedan pisac napiše uvodnu reč u katalogu. Mislio je da bi to mogao da bude Uelbek.” „Mišel Uelbek?” „Znaš ko je on?” upita Džed iznenađeno. Nikada ne bi ni pomislio da njegovog oca još može da zanima bilo kakvo delo iz oblasti kulture. „U staračkom domu imamo malu biblioteku; pročitao sam dva njegova romana. Čini mi se da je dobar pisac. Prijatno je za čitanje, a daje i prilično tačnu sliku društva. Je 1’ ti odgovorio?” „Nije još...” Džed je sada munjevito razmišljao. Ako je neko ko je toliko duboko zagazio na put bez povratka i zašao u aleje senki smrti, duboko paralizovan očajnom i samrtničkom rutinom - kao što je to bio njegov otac - primetio da Uelbek postoji, to definitivno znači da taj pisac nešto ima. U tom trenutku setio se da je zaboravio da ponovo pošalje i-mejl Uelbeku, iako ga je Franc već nekoliko puta zamolio da
to učini.cvv,bu A vreme leti. Ako se uzmu u obzir datumi održavanja Art Bazela i Frajz Art Fera, izložbu je trebalo organizovati u aprilu, najkasnije u maju, i teško bi bilo tražiti od Uelbeka da napiše tekst za katalog za petnaest dana, ipak je to bio slavan pisac, i to svetskog kalibra, bar je tako tvrdio Franc. Očevo uzbuđenje je opalo, žvaćkao je krišku sen nektera podjednako ravnodušno kao što je jeo prasetinu. Starijim osobama pripisujemo gurmanluk iz saosećanja, verovatno želeći da ubedimo sebe da im je makar to preostalo, iako se u većini slučajeva uživanje u hrani nepovratno gasi, kao i sve ostalo. Ostaju samo problemi s varenjem i rak prostate. Nekoliko metara dalje od njih, sa leve strane, tri osamdesetogodišnjakinje okupile su se oko voćne salate - možda u znak poštovanja prema pokojnim muževima. Jedna od njih pružila je ruku ka čaši šampanjca, ali joj ruka pade na sto. Grudi su joj se napele od naprezanja. Nekoliko sekundi kasnije, ponovila je isti pokret, ruka joj se jezivo tresla, a lice zgrčilo od koncentracije. Džed se suzdržavao da ne pritekne u pomoć jer to nije bilo primereno mestu na kome su se nalazili. Kelner, koji je stajao na nekoliko metara odatle, zabrinuto je nadzirao operaciju, ali ni on nije bio u mogućnosti da joj pritekne u pomoć; ta žena je sada bila u direktnom kontaktu sa Bogom. Verovatno je bila bliža devedesetoj nego osamdesetoj. I da bi sve bilo kako treba, naručili su i desert. Džedov otac pomirljivo se bacio na rolat od sladoleda. Još malo pa će kraj. Vreme je čudno prolazilo kada su bili zajedno: iako su ćutali - a tišina koja dugo vlada za stolom uvek odaje utisak potpune nelagode - sada je izgledalo kao da sekunde, pa čak i minuti, prolaze gromovitom brzinom. Pola sata kasnije Džed isprati oca do taksi stanice bez ijedne misli u glavi. Bilo je tek deset sati, i Džed je znao da su drugi stanovnici staračkog doma smatrali da je njegov otac privilegovan; imao je sa kim da provede nekoliko sati za Badnje veče. „Imate dobrog sina...”, već su mu rekli nekoliko puta. Po ulasku u starački dom, nekadašnji senior - sada nepobitno starac - našao se u ulozi zarobljenog deteta. Ponekad mu neko dođe u posetu: kakva je to sreća, tada može da otkrije svet, jede keks i upozna klovna Ronalda Mekdonalda. Ali najčešće to nije slučaj; tužno luta oko stubova odbojkaške mreže po betonskom dvorištu pustog pansiona. Čeka oslobođenje, uzlet.
Kada se vratio u atelje, Džed je primetio da kotao još uvek radi, temperatura je bila normalna, čak je bilo toplo. Delimično se svukao, pružio na dušek i ubrzo zaspao, savršeno praznog mozga. Trgao se iz sna usred noći, budilnik je pokazivao 4 sata i 43 minuta. U prostoriji je bilo toplo, gotovo zagušljivo. Probudio ga je zvuk kotla, pa, iako to nije bilo uobičajeno klokotanje, mašina je ovoga puta dugo krčala; bio je to dubok zvuk, gotovo nečujan. Otvorio je kuhinjski prozor čija su okna bila pokrivena injem. Ledeni vazduh ulete u sobu. Šest spratova niže prostačko groktanje remetilo je božićnu noć. Zatvorio je brže-bolje prozor. Verovatno su se klošari uvukli u dvorište; sutra će se okoristiti ostacima Badnje večeri nagomilanim u kantama za otpatke u zgradi. Nijedan stanar ne bi se usudio da pozove policiju da ih otera - ne na Božić. Uglavnom bi se time pozabavio stanar sa prvog sprata, žena od šezdesetak godina s kosom ofarbanom kanom, koja je nosila džempere od pačvorka živih boja i za koju je Džed mislio da je psihoanalitičar u penziji. Ali je nije video poslednjih dana, verovatno je otputovala, ako nije naprasno umrla. Klošari će ostati nekoliko dana, smrad njihovog izmeta širiće se dvorištem koje niko neće smeti da otvori. Prema stanarima su bili ljubazni, čak ponizni, ali su zato svađe među njima bile surove, i uglavnom su se završavale na isti način, prvo bi se začuli samrtni urlici u noći, onda bi neko pozvao hitnu pomoć, i na kraju bi pronašli tipa okupanog krvlju, s poluotkinutim uvetom. Džed se približio kotlu koji je zamro, podigao je oprezno otvor komandne table; kotao je kvrcnuo, kao da se osetio ugroženim od neželjenog upada. Jedno žuto svetlo je treperelo, a on to nije umeo da protumači. Lagano, milimetar po milimetar, Džed okrenu kontakt nalevo. Ako se nešto pokvari, pozvaće Hrvata, sačuvao je njegov telefon; ali, da li on još uvek radi? Nije imao nameru da „trune kao vodinstalater”, priznao je otvoreno Džedu. Ambicija mu je bila da se jednom, kada bude „napunio slamaricu”, vrati kući, u Hrvatsku, na ostrvo Hvar, i tamo otvori firmu za iznajmljivanje skutera. Digresije radi, jedan od poslednjih projekata na kome je radio njegov otac, pre nego što je otišao u penziju, bio je tender za izgradnju prestižne marine u Starom Gradu na Hvaru, koji je zaista postajao prestižna destinacija - prošle godine su tamo bili Šon Pen i Anđelina Džoli - te Džed oseti turobno razočaranje pomislivši da će taj čovek napustiti
vodoinstalaterstvo, plemenit zanat, da bi iznajmljivao bučne i glupe motore malim nadobudnicima punim para iz ulice Fezandri. „Šta to, zapravo, privlači ljude?” pitao se internet portal Hvara i davao odgovor: „Ovde su polja lavande, stari maslinjaci i vinogradi u jedinstvenoj harmoniji, a posetilac koji želi da bude nadomak prirode, posetiće prvo malu konobu na Hvaru umesto da ode u luksuzan restoran. Okusiće pravo vino umesto šampanjca, pevaće popularnu ostrvsku pesmu i zaboraviće na rutinu svog svakodnevnog života”, eto šta je, verovatno, osvojilo Šona Pena, a Džed zamisli mrtvu sezonu mesec oktobar i vreme koje je još uvek prijatno - i nekadašnjeg vodoinstalatera kako mirno sedi za stolom i jede rižoto s plodovima mora - takav izbor morao bi se razumeti i oprostiti. Pomalo se prisiljavajući, prišao je slici Demijen Hirst i Džef Kuns dele među sobom umetničko tržište koja je stajala na štafelaju posred ateljea, ali ga obuze još jače nezadovoljstvo. Shvatio je da je gladan, što nije bilo normalno jer je sa ocem pojeo čitav božićni obrok predjelo, sireve i desert, ništa nije preskočio, ali je bio gladan i bilo mu je pretoplo, nije mogao da diše. Vratio se u kuhinju, otvorio konzervu kanelona u sosu i progutao ih jedan po jedan, posmatrajući turobno svoju neuspelu sliku. Kuns zaista nije bio dovoljno lagan, dovoljno vazdušast - trebalo je možda da mu naslika krila, kao Merkurova, glupo je pomislio; u tom odelu na pruge i sa smeškom trgovca, ličio je pomalo na Silvija Berluskonija. Po Art Prajsovoj rang listi najvećih bogataša u svetu umetnosti, Kuns je zauzimao drugo mesto na svetu; deset godina mlađi Hirst preoteo mu je prvo mesto pre nekoliko godina. Pre desetak godina Džed je bio na petsto osamdeset trećem mestu, ali je zato bio sedamnaesti Francuz na listi. Zatim je, kao što to kažu komentatori Tur de Fransa „bio gurnut na dno liste” i potom potpuno nestao. Pojeo je konzervu kanelona i otkrio da mu je u jednoj flaši ostalo nešto malo konjaka. Upalio je halogene lampe do maksimuma i usmerio ih u središte platna. Kada se dobro zagledao, video je da noć nije valjala: nije bila dovoljno raskošna, nedostajala joj je ona tajnovitost koju pripisujemo noćima arapskog poluostrva; trebalo je da je naslika ceruleum plavom, a ne ultramarinom. Stvarno je napravio govnjivu sliku. Uzeo je špahtlu i probušio oko Demijenu Hirstu, morao je da se napregne da napravi otvor jer je to bilo platno od lanenih vlakana,
veoma otporno. Dohvatio je lepljivo platno jednom rukom, pocepao ga jednim pokretom i zaljuljao štafelaj koji se srušio na pod. Malo se smirio i pogledao ruke lepljive od boje, ispio konjak do kraja i počeo da skače po slici, tapkajući po njoj nogama i trljajući je o pod koji je postao klizav. Na kraju je izgubio ravnotežu i pao, ram štafelaja žestoko ga je udario po potiljku, od čega je podrignuo i povratio, i odjednom se osetio bolje; svež noćni vazduh slobodno mu je strujao po licu i on zatvori oči, srećan; okončao je, po svemu sudeći, jedan ciklus.
PRVI DEO
I Džed se više nije sećao kada je počeo da crta. Sigurno sva deca crtaju, manje ili više, nije bio siguran jer nije nikada bio u kontaktu sa decom. Jedino je bio siguran da je počeo crtajući cvetove - bojicama i u sveskama malog formata. Sredom posle podne, uglavnom, a ponekad i nedeljom, doživljavao je trenutke ekstaze, koje je provodio sam u sunčanom dvorištu dok je bebisiterka telefonirala svom dečku. Vanesa je imala osamnaest godina, bila je na prvoj godini ekonomije na Univerzitetu Sen DeniViletanez, i dugo je bila jedini svedok njegovih prvih umetničkih pokušaja. Njoj su se crteži sviđali, to mu je govorila i bila je iskrena, iako ga je ponekad zbunjeno gledala. Mali dečaci crtaju čudovišta koja krvare, nacističke simbole i lovačke avione (a oni napredniji pičke i kurčeve), ali retko crtaju cveće. Džed to tada nije znao, kao ni Vanesa, ali cveće predstavlja seksualne organe, šarene vagine koje krase površinu sveta, prepuštene pohoti insekata. Insekti i muškarci, kao i druge životinje, kanda idu za nekakvim ciljem, kreću se brzo i u određenom pravcu, dok cveće ostaje u svetlosti, zanosno i nepokretno. Lepota cveća je tužna jer je cveće krhko, osuđeno na smrt, kao i svaka stvar na Zemlji, naravno, ali ono posebno, i, kao kod životinja, njihov leš je samo groteskna parodija njihovog vitalnog bića, i, kao i kod životinja, leš im smrdi - sve to shvatimo kada doživimo smenu godišnjih doba i propadanje cveća, što je Džed shvatio sa pet godina, možda i ranije, jer je u parku oko kuće u Ransiju bilo mnogo cveća, i mnogo drveća takođe, a vetar koji njiše grane drveća možda je bila jedna od prvih stvari koje je primetio dok ga je neka odrasla žena (njegova majka?) ušuškavala u kolicima, napolju, pod oblacima i otvorenim nebom. Životinjska želja za životom odražava se kroz brze promene ovlažena rupa, uspravljena stabljika, a kasnije i ispuštanje semene tečnosti - što će sve otkriti kasnije, na jednom balkonu u Por Grimou, posredstvom Marte Tajfer. Želja za životom cveća odražava se kroz
skupove tačaka primamljivih boja koje razbijaju banalnost zelenog pejzaža prirode i providnu banalnost urbanog pejzaža, barem je tako u opštinama u kojima se gaji cveće. Džedov otac vraćao se kući kasno. Za prijatelje je bio „Žan-Pjer”, a Džed ga je zvao „tata”. Bio je dobar otac - prijatelji i oni koji su mu bili potčinjeni smatrali su da jeste; muškarcu udovcu potrebno je mnogo hrabrosti da sam odgaja dete.cro.warez Žan-Pjer je bio dobar otac prvih godina, a onda je to bio malo manje - plaćao je bebisiterke sve više da bi ostajale duže, često je večeravao napolju (najčešće sa klijentima, ponekad i sa svojim zaposlenima, a sve ređe sa prijateljima jer je vreme druženja sa prijateljima počelo da nestaje, više nije bio uveren da može imati prijatelje, da prijateljstvo može zaista nešto značiti u životu jednog čoveka, niti da može izmeniti njegovu sudbinu), vraćao se kasno kući, i nije čak ni probao da spava sa bebisiterkom, što većina muškaraca pokušava da učini; slušao je njen dnevni izveštaj, smešio se sinu, plaćao traženi iznos. Bio je glava rasturene porodice i nije imao u planu novi brak. Zarađivao je mnogo novca: bio je generalni direktor građevinskog preduzeća i specijalizovao se za izgradnju stambenih objekata na obali mora po sistemu „ključ u ruke”; imao je klijente u Portugalu, na Maldivima, u San Domingu. Džed je iz tog perioda sačuvao sveske u kojima su se nalazili svi njegovi crteži, koji su sada lagano i bez žurbe odumirali (papir nije bio naročitog kvaliteta, a ni olovke), mogli su da prežive još dva-tri veka, stvari i bića imaju rok trajanja. Jedina slika u gvaš tehnici, koja je nastala verovatno u prvim godinama Džedovog puberteta, zvala se Seno u Nemačkoj (prilično misteriozan naslov, jer Džed nije bio u Nemačkoj, a još je manje učestvovao u skupljanju sena na selu). Snežne planine zatvaraju scenu, iako svetlo na slici jasno dočarava leto; seljaci koji tovare seno na zaprežna kola bili su naslikani debelim nanosima živih boja. Bila je to podjednako lepa slika kao da je Sezanova ili nečija druga. Pitanje lepote ima sekundarni značaj u slikarstvu, veliki slikari iz prošlosti postajali su veliki tek kada bi razvili koherentnu i inovativnu viziju sveta; što znači da su uvek slikali na isti način i da su se služili istom
metodom i operacijama kako bi pretvorili ovozemaljske predmete u likovne; i bilo je važno da taj način, koji im je bio svojstven, samo njihov, nije korišćen ranije. Cenili su ih još više kada bi njihova vizija sveta bila sveobuhvatna i kada se mogla primeniti na sve postojeće i zamislive predmete i situacije. Takva je bila klasična predstava o slikarstvu, ona u koju je Džed bio upućen tokom studija, i koja se zasnivala na konceptu figuracije - figuracije kojoj je Džed morao, što je veoma čudno, da se vraća tokom nekoliko godina karijere, i koja mu je, što je još čudnije, donela na kraju bogatstvo i slavu. Džed je posvetio svoj život (uglavnom profesionalni, iako se on vrlo brzo pomešao sa čitavim njegovim životom) umetnosti, proizvodnji predstava sveta u kojima ljudi nipošto nisu smeli da žive. Tako je mogao da stvara kritičke predstave - i to samo u izvesnoj meri jer je opšti pravac umetnosti, kao i čitavog društva tokom Džedove mladosti, išao ka prihvatanju sveta koje je ponekad bilo obojeno entuzijazmom, mada mnogo češće ironijom. Njegov otac nije raspolagao takvom slobodom izbora, morao je da, na nimalo ironičan način, proizvodi stambene komplekse u kojima su ljudi bili podsticani da žive, u kojima su morali da imaju mogućnost za uživanje, makar tokom odmora. Snosio je svu odgovornost u slučaj u ozbiljnog kvara te mašine za stanovanje - ako bi se, na primer, jedan lift srušio ili zapušili toaleti. Nije bio odgovaran za navalu surovog i nasilnog stanovništva na te rezidencije koje policija i vlast ne bi mogle da kontrolišu; u slučaju zemljotresa njegova odgovornost bila je umanjena. Otac njegovog oca bio je fotograf - njegovo poreklo gubilo se u nekoj vrsti neprijatne sociološke lokve koja je stagnirala odvajkada, i koja je uglavnom bila sastavljena od radnika u poljima i siromašnih seljaka. Šta je to nagnalo tog čoveka, poreklom iz siromašne sredine da se nađe pred novonastajućim fotografskim tehnikama? Džed nije imao pojma, a njegov otac još manje; ali, u dugačkom rodoslovu, prvi je iskočio iz čiste i jednostavne društvene reprodukcije istog. Zaradio je novac slikajući najčešće venčanja, ponekad i pričesti ili svetkovine organizovane na kraju školske godine po seoskim školama. Živeo je u Krezu, departmanu koji je oduvek bio beživotan, i nije imao prilike da
fotografiše svečana otvaranja zgrada niti posete političara od državnog značaja. Bio je to mediokritetski zanat koji nije donosio mnogo novca, pa je sinovljev ulazak u arhitektonsku profesiju činio ozbiljan napredak na društvenoj lestvici - da i ne govorimo o njegovom uspehu u preduzimačkom poslu koji je nastupio kasnije. Kada se upisao na Akademiju primenjenih umetnosti u Parizu, Džed je prestao da crta i počeo je sa fotografijom. Dve godine pre toga otkrio je na tavanu dedine kuće starinski velikoformatni foto-aparat linhof master tehnika klasik - koji deda više nije koristio od trenutka kada se penzionisao, ali koji je bio savršeno upotrebljiv. Bio je opčinjen tim praistorijskim predmetom, teškim i neobičnim, koji je izrađivao fotografije izuzetnog kvaliteta. Pipkajući i ispitujući, savladao je decentriranje, kontrolu perspektive i oštrine, Šaimpflugov princip, a onda se upustio u ono što je trebalo da bude suština njegovih studija: sistematsko fotografisanje fabričkih predmeta. Fotografisao ih je u svojoj sobi, uglavnom pri prirodnom svetlu. Viseće fascikle, pištolji, rokovnici, kertridži za štampače, viljuške: ništa nije moglo da umakne njegovoj enciklopedijskoj ambiciji čiji je cilj bio sastavljanje sveobuhvatnog kataloga predmeta ljudske proizvodnje industrijskog doba. Iako je ovim grandioznim i manijakalnim projektom, ako ćemo pravo, i pomalo ludim, zavredeo poštovanje profesora, to mu nije omogućilo da se priključi jednoj od grupa koje su se formirale oko njega na osnovu zajedničke estetske ambicije, niti da, prozaičnо rečeno, uđe u neku od grupa koja je pokušavala da se probije na umetničkom tržištu. Pa ipak, uspeo je da ostvari nekakva prijateljstva, mada ne baš naročito čvrsta, ne shvatajući koliko će biti efemerna. Ostvario je i nekoliko ljubavnih veza od kojih nijedna nije trajala. Čim je diplomirao, shvatio je da će biti prilično usamljen. Tokom šest godina provedenih na Akademiji napravio je preko jedanaest hiljada fotografija. Čuvao ih je u tiff formatu, i u jpeg kopiji niske rezolucije, pa su lako mogle da stanu na hard disk od 640Go, marke vestern didžital, koji jedva da je bio teži od 200 grama. Pažljivo je odložio svoj velikoformatni foto-aparat, objektive (imao je rodenstok apo-sironar od 105 mm sa otvorom blende 5,6 i fudžinon od 180 min, koji se
takođe otvarao na 5,6), a zatim osmotrio ostatak opreme. Bili su tu laptop, ajpod, nešto odeće, nekoliko knjiga, nije tu bilo mnogo stvari, sve bi, bez problema, moglo da stane u dva kofera. U Parizu je bilo lepo vreme. Nije bio nesrećan u toj sobi, ali nije bio ni naročito srećan. Zakup mu je isticao za nedelju dana. Oklevao je da li da izađe, da prošeta po poslednji put krajem, po obodu ušća Arsenal, ali je ipak pozvao oca da mu pomogne pri selidbi. Život sa ocem u kući u Ransiju, prvi put posle mnogo vremena, a zapravo prvi put od Džedovog detinjstva, bio je lak i prazan. Njegov otac je i dalje mnogo radio, nije mu padalo na pamet da pusti uzde svoje tadašnje firme, retko se vraćao kući pre devet-deset uveče; tada bi se izvalio ispred televizora dok je Džed podgrevao gotova jela, koja je kupio nekoliko nedelja ranije u „Karfuru” u Olne su Boa i tovario u gepek mercedesa. Pokušavao je da kupuje različitu hranu, da održi nekakvu ravnotežu u ishrani, kupovao je i sir i voće. Njegov otac, u svakom slučaju, nije obraćao pažnju na hranu; menjao bi usporeno kanale dok se ne bi zadržao na nekoj dosadnoj debati na temu ekonomije na kanalu LCI. Odlazio bi na spavanje odmah posle večere; ujutru je odlazio na posao pre nego što Džed ustane. Dani su bili lepi i podjednako topli. Džed je šetao pod krošnjama u parku, sedeo ispod velike lipe držeći u ruci neku knjigu iz filozofije, koju obično nije ni otvarao. Nadolazila su mu malobrojna sećanja iz detinjstva; zatim bi se vraćao kući da gleda prenos Tur de Fransa. Sviđali su mu se ti dugački i dosadni planovi snimljeni iz helikoptera koji su pratili lenjo kretanje povorke kroz francuska sela. Džedova majka An poticala je iz sitnoburžoaske jevrejske porodice njen otac bio je zlatar u kraju. Udala se sa dvadeset pet godina za ŽanPjera Martena, koji je tada bio mladi arhitekta. Bio je to brak iz ljubavi, i nekoliko godina kasnije rodila je sina, koga je nazvala Džed, u znak sećanja na svog ujaka koga je mnogo volela. A onda je, nekoliko dana pred sedmi sinovljev rođendan, izvršila samoubistvo, što je Džed saznao tek mnogo godina kasnije, kada se njegova baka sa očeve strane izletela u priči. Imala je četrdeset godina, a njen muž četrdeset sedam.
Džed se gotovo uopšte nije sećao majke i, dok je boravio u kući u Ransiju, nije mogao da priča o njenom samoubistvu; znao je da mora da sačeka da njegov otac sam počne da priča o tome - iako je znao da se to najverovatnije nikada neće desiti i da će otac sve do kraja izbegavati tu temu, kao i sve druge. Jedna stvar se, ipak, morala razjasniti, i njegov otac je to preuzeo na sebe jednog nedeljnog popodneva dok su zajedno gledali prenos jedne kratke etape - trke u Bordou - koja nije imala značajnog uticaja na celokupan ishod trke. Sedeli su u biblioteci, koja je bila najlepša prostorija u kući: s podom od hrastovog parketa, zaklonjena blagom senkom koju su pravili vitraži na prozorima, s engleskim kožnim nameštajem; na policama koje su okruživale sobu stajalo je skoro šest hiljada knjiga, naročito naučnih dela iz devetnaestog veka. Pre četrdeset godina Žan-Pjer Marten je kupio kuću od prethodnog vlasnika veoma povoljno jer je njemu gotovina bila hitno potrebna; u to doba bio je to bezbedan i elegantan kraj sa privatnim kućama, i on je zamišljao da će tu voditi srećan porodičan život - kuća bila dovoljno velika za mnogočlanu porodicu i česte posete prijatelja - ali se ništa od toga nije ostvarilo. U trenutku kada se na televizoru pojavilo nasmejano i predvidljivo lice voditelja Mišela Drikera, on ugasi ton i okrene se ka sinu. „Da li nameravaš da nastaviš s umetničkom karijerom?” upita ga. Džed odgovori potvrdno. „I za sada ne misliš da počneš da zarađuješ?” Pažljivo je odgovorio na ovo pitanje. I sam je bio iznenađen što su ga tokom prošle godine kontaktirale dve fotografske agencije. Prva je bila specijalizovana za fotografije predmeta i imala je klijente poput robne kuće nameštaja kamif i odevne marke la redut, a ponekad je prodavala svoje fotografije reklamnim agencijama. Druga je bila specijalizovana za kulinarsku fotografiju; časopisi poput Notr tem za treće doba i Fam aktuel često su joj se obraćali za usluge. Ove oblasti nisu bile prestižne, pa samim tim nisu donosile ni mnogo novca: slikati bicikl ili zapečeni krompir sa sirom donosilo je mnogo manje novca od jedne fotografije Kejt Mos ili Džordža Klunija, ali je potražnja bila stalna i uredna, što mu je omogućavalo pristojnu zaradu: uz malo uloženog truda, Džed je imao stalan izvor prihoda. Osim toga, smatrao je da je dobro održavati izvesnu fotografsku praksu koja je bila usmerena na čistu fotografiju. Pravio je savršeno definisane i
kadrirane negative koje je agencija skenirala i modifikovala prema svojim potrebama; nije želeo da se bavi retuširanjem slika, koje je, očigledno, podlegalo različitim komercijalnim i reklamnim zahtevima, te je pravio samo tehnički savršene, ali neutralne, fotografije. „Drago mi je što si nezavisan”, odgovori njegov otac. „Poznavao sam nekoliko tipova koji su hteli da postanu umetnici i koje su roditelji podržavali u tome; nijedan nije uspeo da se probije. Čudno, čovek bi pomislio da je potreba za izražavanjem - ostavljanjem nekakvog traga za sobom - moćna sila, ali to obično nije dovoljno. Ono što najbolje uspeva i što najjače nagoni ljude da prevaziđu sami sebe jeste puka potreba za novcem.” „Ipak ću ti pomoći da kupiš stan u Parizu”, nastavi. „Biće ti potrebno da viđaš ljude, ostvaruješ kontakte. To je neka vrsta investicije, jer u ovom trenutku na tržištu padaju cene.” Na televizijskom ekranu sada se pojavio neki komičar koga je Džed uspeo da prepozna. U širokom planu pojavio se zatim Mišel Driker, blažen i nasmejan. Džed pomisli da njegov otac možda samo želi da bude sam; između njih dvojice nikada nije postojao pravi kontakt. Dve nedelje kasnije Džed je kupio stan u bulevaru Opital, u severnom delu trinaestog arondismana, gde je još stanovao. Većina okolnih ulica nosila je imena slikara - Rubensa, Vatoa, Veronezea, Filipa de Šampanja - što bi se moglo protumačiti kao nekakvo znamenje. Drugim rečima, nije bio daleko od novih galerija koje su se otvarale u kraju oko Narodne biblioteke. Nije se mnogo cenjkao, ali se ipak raspitao o cenama koje su padale svuda u Francuskoj, a naročito u gradovima; pa ipak, stanovi u urbanim sredinama ostajali su prazni jer nije bilo kupaca.
II Džed se jedva sećao svoje majke; video je kako je izgledala samo na fotografijama. Bila je to lepuškasta žena bledog tena i duge crne kose; na nekim slikama bila je zaista lepa, ličila je pomalo na Agatu fon Astigvelt, čiji se portret čuva u muzeju u Dižonu. Na fotografijama se retko smešila, a u njenom osmehu mogla se naslutiti teskoba. Saznanje o samoubistvu neimenovno je uticalo na takav utisak, ali čak i kada bi se apstrahovala ova ideja, ostajao je beleg nečeg nestvarnog i neprolaznog. Njen lik lako bi se mogao zamisliti na nekoj slici iz srednjeg veka ili rane renesanse; delovalo je potpuno neverovatno da je mogla da bude tinejdžerka u šezdesetim, da je imala tranzistor i išla na rok koncerte. Prvih godina posle njene smrti Džedov otac je pokušao da nadgleda sinovljeve školske zadatke, planirao je njegove aktivnosti tokom vikenda, odlazak u „Mekdonalds” ili muzej. Međutim, poslovne obaveze uzele su zamaha; prvi ugovor za izgradnju stambenih objekata na obali mora po sistemu „ključ u ruke” doživeo je ogroman uspeh. Ne samo što su ugovoreni rokovi i ponude bili ispunjeni - što je već, samo po sebi, bilo relativno retko - već je i sama realizacija doživela uspeh zbog svoje uravnoteženosti i saglasja sa prirodnom okolinom - pojavili su se pohvalni članci u lokalnim novinama, ali i u nacionalnim časopisima za arhitekturu, dobio je i čitavu stranu u dodatku „Stilovi” dnevnika Liberasion. Uspeo je da dopre do „suštine mediteranskog stanovanja” u Port-Ambaresu, pisalo je u tekstu. Poređao je po sopstvenom nahođenju kocke različitih dimenzija uniformne mat bele boje, imitirajući tradicionalne marokanske kuće, i razdvojio ih krupnim žbunovima lovora i ruža. Kako bilo da bilo, posle tog prvog uspeha narudžbine su počele da pljušte, i to toliko da je često morao da putuje u inostranstvo. Kada je Džed pošao u peti razred, odlučio je da ga pošalje u pansion.cro.warez
Izabrao je koledž u Rumiju u Oazi koji su držali jezuiti. Bila je to privatna škola, ali ne od onih elitnih - troškovi školarine bili su umereni, predavanja nisu bila dvojezična, a sportske aktivnosti nisu bile ekstravagantne. Deca u koledžu u Rumiju nisu bila iz preterano bogatih porodica, već uglavnom iz konzervativnih, nekadašnjih buržoaskih (mnogi roditelji su bili vojna lica ili diplomate), i nisu bili zagriženi katolici; roditelji bi decu smeštali u pansion obično nakon loše završenog razvoda. Stroge i prilično ružne zgrade koledža nudile su pristojan komfor deca iz nižih razreda stanovala su po dvoje u sobi, a dobijala su svoju sobu tek kad bi pošla u osmi razred. Dobra strana škole, njen glavni adut, bili su dodatni časovi, obezbeđeni za svu decu, a prosek uspešno položene mature se od samog osnivanja škole održao na preko 95 odsto. Džed je svoje marljive i tužne godine puberteta proveo među tim zidovima i u dugim šetnjama izuzetno mračnim alejama koje su natkriljavali borovi iz parka. Nije se žalio na sudbinu, drugu nije ni mogao da zamisli. Tuče među đacima ponekad su bile nasilničke, poniženja velika i surova, a Džed, osetljiv i nežan, nije bio u stanju da se odbrani. Međutim, proneo se glas da je bio siroče i da je izgubio majku, što je plašilo njegove drugare koji nisu poznavali tu vrstu patnje, tako da je bio okružen nekom vrstom bojažljivog poštovanja. Nije imao bliskog prijatelja, a nije se ni trudio da se sa nekim zbliži. Provodio je čitava popodneva u biblioteci, a kada je sa osamnaest godina položio maturu, raspolagao je širokim znanjem o svetskoj književnoj baštini, što je bilo neobično za mlade njegove generacije. Čitao je Platona, Eshila i Sofokla; Rasina, Molijera i Igoa; poznavao je Balzaka, Dikensa. Flobera, nemačke romantičare i ruske romane. Ono što je bilo zanimljivije od toga, jeste da je poznavao osnovne dogme katoličke vere koja je ostavila dubokog traga na zapadnjačku kulturu - dok: su njegovi vršnjaci više znali o Spajdermenu nego o Isusu. Odavao je utisak starmale ozbiljnosti, što je pozitivno uticalo na profesore koji su pred sobom imali njegov prijemni dosije za upis na Akademiju primenjenih umetnosti; po svemu sudeći, imali su posla sa originalnim kandidatom, kultivisanim, ozbiljnim, verovatno vrednim.
Sam dosije, pod nazivom, „Trista fotografija alata i pribora” svedočio je o iznenađujućoj estetskoj zrelosti. Ne želeći da istakne sjaj metala i preteći karakter formi, Džed je koristio neutralno osvetljenje, malo kontrasta, i fotografisao je predmete na somotskoj podlozi srednje sive boje. Matice, zavrtnji i štel-ključevi diskretno su sijali kao kakvi dragulji. Ali mu je zato bilo veoma teško (i ta poteškoća pratiće ga čitavog života) da sastavi tekst za prezentaciju fotografija. Posle različitih pokušaja argumentacije o izboru teme, opredelio se za čistu faktografiju i isticanje podatka da se već tada najobičniji čelični alat u mehaničkoj obradi odlikovao preciznošću u odnosu 1/10 milimetara, dok se mehanički precizniji delovi, koji ulaze u sastav kvalitetnih fotografskih aparata i motora formule 1, uglavnom proizvode od aluminijuma ili mešavine lakih metala čija je fabrička preciznost 1/1000 milimetara. To je veoma precizna mehanika kakva se primenjuje, na primer, u časovničarskom zanatu ili zubnoj hirurgiji, u kojoj se koristi titanijum; u obradi se vodi računa o dimenzijama veličine mikrona. Ukratko, navodio je Džed sumarno u zaključku, istorija čovečanstva mogla bi se u velikoj meri poklopiti sa istorijom ljudskog ovladavanja metalima - doba polimera i plastike, koje je još uvek novo, još nije proizvelo pravu mentalnu transformaciju, napisao je. Istoričari umetnosti, koji umeju vešto da barataju jezičkim sklopovima, kasnije će napisati da je ovo - prvo pravo Džedovo ostvarenje predstavljalo već tada (kao i njegovi kasniji radovi, izvedeni na različitim materijalima) omaž ljudskom radu. Tako se Džed upustio u umetničku karijeru - čiji je iluzorni karakter tek izdaleka naslućivao - nemajući drugog cilja osim toga da pruži objektivan opis sveta. Uprkos svom klasičnom obrazovanju, uopšte nije gajio strahopoštovanje prema starim majstorima kako je kasnije zabeleženo; od početka je više voleo Mondriana i Klea od Rembranta i Velaskeza. Tokom prvih meseci po preseljenju u trinaesti arondisman, samo je isporučivao porudžbine fotografija predmeta kojih je bilo mnogo. A zatim, jednoga dana, dok je otpakivao multimedijalni hard disk
vestern didžital koji mu je doneo kurir, i čije je fotografije slikane pod različitim uglovima trebalo da isporuči sutradan, shvatio je da je završio sa fotografisanjem predmeta - bar što se tiče umetnosti. Kao da je već sama priroda ovih fotografija - profesionalna i komercijalna - ukidala svaku mogućnost njihove upotrebe u stvaralačke svrhe. Ta očiglednost, koliko brutalna toliko i neočekivana, uronila ga je u period blage depresije tokom koga mu se glavna zabava sastojala od gledanja kviza Želite li da postanete milioner?, emisije koju je vodio Žulijen Leper. Po svojoj upornosti i zapanjujućem kapacitetu rada, taj priglupi voditelj, s licem i apetitom govečeta - koji isprva nije posedovao talenat za taj posao jer je zamišljao da će biti pevač narodne muzike i koji je verovatno još uvek tajno patio za tim - postao je malo-pomalo jedno od najvažnijih lica francuskih medija. Ljudi su se prepoznavali u njemu, od učenika prestižnih inženjerskih škola, preko nastavnica u penziji iz Pa de Kalea i bajkera iz Limuzina, sve do vlasnika restorana u Varu, jer on nije bio ni impresivan ni nedostižan, iz njega je izbijala neka gotovo simpatična slika proseka koji je vladao 2010. godine u Francuskoj. Zakleti obožavalac Žan-Pjera Fukoa, njegove čovečnosti i prijatno kamuflirane prepredenosti, Džed je ipak morao da prizna da je sve češće podlegao šarmu Žulijena Lepera. Početkom oktobra pozvao ga je otac da mu kaže da je baka preminula; glas mu je bio spor, pomalo iznemogao, mada ne više nego obično. Džedova baka se nikada nije oporavila od smrti svoga muža koga je strastveno volela, on je to znao; ta strast bila je iznenađujuća, imajući u vidu da je poticala iz seljačke i siromašne sredine u kojoj su romantični zanosi retko postojali. Nakon njegove smrti ništa, pa čak ni njen unuk nije uspelo da je izvuče iz vrtloga tuge u koji je upala i polako prestala sa svim aktivnostima - od uzgajanja zečeva do kuvanja džemova, a na kraju je odustala i od baštovanstva. Džedov otac morao je da već sutradan otputuje u Krez kako bi prisustvovao sahrani i pobrinuo se oko kuće i nasledstva; voleo bi da on pođe sa njim. U stvari, voleo bi da Džed ostane malo duže i pozabavi se svim formalnostima, jer je u ovom trenutku imao mnogo posla u kancelariji. Džed je momentalno prihvatio.
Otac je sutradan došao po njega u svom mercedesu. Oko jedanaest sati izašli su na autoput A20, jedan od najlepših u Francuskoj, koji prolazi kroz najharmoničnije seoske pejzaže; vazduh je bio prozračan i prijatan, s malo izmaglice na horizontu. Oko petnaest časova zaustavili su se u jednom restoranu neposredno pre La Suteren; dok je otac sipao benzin, Džed je na njegov zahtev kupio auto-kartu, Mišelinove departmane - Krez, Gornji Vijen. I tada je, otvorivši kartu, na dva koraka od boksa sa sendvičima od tost hleba u celofanu, doživeo drugo estetsko otkrovenje. Karta je bila prelepa; od uzbuđenja poče da drhti pred stalkom s kartama. Nikada do tada nije video tako božanstven predmet, prepun emocija i smisla, kao što je bila ta Mišelinova karta Kreza, Gornjeg Vijena promera 1:150 000. Suština modernizma, naučne i tehničke predstave sveta, preplitala se tu sa suštinom životinjskog sveta. Crtež je bio složen i lep, apsolutno jasan, iako je bio urađen u svedenom koloritu. Ali u svakom zaseocu i selu, koji su bili predstavljeni shodno veličini, osećao se damar i zvuk desetina ljudskih života, desetina ili stotina duša - jednih osuđenih na prokletstvo, a drugih na večni život. Telo njegove bake već je ležalo u hrastovom kovčegu. Bila je obučena u tamnu haljinu, oči su joj bile zatvorene, ruke skupljene; radnici u pogrebnom preduzeću čekali su na njih da bi zatvorili kovčeg. Ostavili su ih u prostoriji desetak minuta same. „Tako je bolje za nju...”, reče otac posle nekoliko trenutaka tišine. Da, verovatno, pomisli Džed. „Znaš, ona je verovala u Boga”, dodade otac stidljivo. Sutradan, tokom pogrebne službe kojoj je prisustvovalo celo selo, a zatim i ispred crkve gde su primali izraze saučešća, Džed pomisli kako su se on i otac izuzetno dobro prilagodili ovakvoj vrsti okolnosti.bosnaunited Odeveni u tamna odela, bledi i iscrpljeni, nisu imali poteškoća da izraze ozbiljnost i rezigniranu tugu trenutka; iako nisu bili pobožni, cenili su nijansu diskretne nade koju je u svom govoru ulivao sveštenik, stariji muškarac, iskusan poznavalac sahrana, koje su sigurno bile, imajući u vidu prosečnu starosnu dob stanovništva, njegovo glavno zanimanje. Na putu do kuće, gde se služilo vino u slavu pokojnice, Džed shvati
da po prvi put prisustvuje ozbiljnoj, starinskoj sahrani kojoj nije bio cilj da prevaziđe stvarnost smrti. U Parizu je nekoliko puta prisustvovao kremacijama; poslednja je bila kremacija jednog kolege sa Akademije koji je poginuo u avionskoj nesreći kada se vraćao sa raspusta u Lomboku; bio je šokiran što neki ljudi, koji su prisustvovali obredu, tokom kremacije nisu ugasili mobilne telefone. Njegov otac je ubrzo zatim otišao, imao je poslovni sastanak sutradan ujutru u Parizu. Džed je izašao u baštu. Sunce je zalazilo, zadnji farovi mercedesa udaljavali u su se pravcu regionalnog puta, a on pomisli na Ženevijevu. Bili su ljubavnici nekoliko godina dok je studirao na Akademiji; sa njom je izgubio nevinost. Ženevijeva je bila sa Madagaskara, i pričala mu je o neobičnim obredima ekshumacije leševa u njenoj zemlji. Nedelju dana posle sahrane, leš bi bio iskopan, čaršavi u koje je bio umotan skinuti sa njega, i leš bi bio postavljan u porodičnu trpezariju gde je porodica obedovala u njegovom prisustvu. Potom bi ga ponovo sahranili. Isto bi ponovili za mesec dana, pa za tri, i više se nije dobro sećao, ali mu se činilo da je bilo najmanje sedam uzastopnih ekshumacija, a poslednja se odigravala godinu dana posle smrti, pre nego što bi pokojnik definitivno bio mrtav i, po njihovom shvatanju, dostigao večiti mir. Ovakvo prihvatanje smrti i fizičke stvarnosti leša bilo je u direktnoj suprotnosti sa modernim zapadnjačkim senzibilitetom, pomisli Džed, i bi mu pomalo žao što je pustio Ženevijevu da nestane iz njegovog života. Bila je nežna i krotka; u to doba mučile su ga užasne očne migrene, a njoj nije bilo dosadno da provodi sate kraj njega, priprema mu jelo, i donosi vodu i lekove. Imala je vreo temperament i naučila ga je svemu u seksu. Džedu su se sviđali njeni crteži koji su podsećali na grafite, ali su se od njih razlikovali po dečjem i veselom karakteru likova; po stilu su bili zaokrugljeniji, a od boja je koristila dosta kadmijum crvene, indijsko žutu i prirodnu ili pečenu sijenu. Ženevijeva se izdržavala tokom studija tako što je trgovala svojim čarima, kako se to nekada govorilo; Džed je smatrao da joj je ovaj zastareli izraz bolje pristajao od anglosaksonskog termina eskort. Uzimala je dvesta pedeset evra za sat, i još sto za analni seks. On se nije protivio njenoj aktivnosti, čak joj je ponudio da naprave erotske
fotografije kako bi poboljšali prezentaciju njenog sajta. Koliko god muškarci često bili ljubomorni, ponekad čak i nepodnošljivo ljubomorni na bivše momke svojih ljubavnica, i godinama se sa strepnjom, koja nekad traje i do kraja života, pitali da li bi im bilo bolje sa nekom drugom, da li bi sa njom bolje svršavali, toliko im je lako da prihvate sve što je njihova žena u prošlosti radila prostituišući se. Svaka seksualna aktivnost oprašta se ako je zaključena materijalnim dobitkom, postaje bezopasna i, na neki način, sveta zbog drevnog prokletstva samog posla. Ženevijeva je zarađivala između pet i deset hiljada evra mesečno, kako kad, a to joj je oduzimalo svega nekoliko sati nedeljno. On je imao koristi od toga, a ona mu je govorila da „ne diže prašinu”; nekoliko puta su zajedno proveli zimski odmor na Mauricijusu i Maldivima, a celokupan trošak ona je preuzela na sebe. Bila je tako prirodna, tako radosna, da nikada nije osetio nelagodu, i nikada se, čak ni za trenutak, nije osetio kao makro. Ali je zato bio veoma tužan kada mu je rekla da će početi da živi sa jednim od svojih stalnih mušterija - advokatom od trideset pet godina, koji se bavio privrednim pravom, i čiji je život ličio, bar po onome što je ispričala Džedu, na život advokata iz krimića o advokatima koji je bave privrednim pravom, i to uglavnom američkih. Znao je da će održati reč, da će biti verna svom mužu, i u trenutku kada je po poslednji put izašla iz njegove garsonjere, znao je da je više nikada neće videti. Od tada je prošlo petnaest godina. Njen muž je verovatno bio ispunjen čovek, a ona srećna majka; njihova deca su bila, bio je siguran u to iako ih nije poznavao, ljubazna i lepo vaspitana, i imala su odlične ocene u školi. Da li je njen muž kao advokat iz oblasti privrednog prava zarađivao više od Džeda, umetnika? Bilo je to pitanje na koje se nije moglo lako odgovoriti, ali je možda vredelo postaviti ga. „Ti si umetnik po profesiji, i želiš da uspeš u tome...”, rekla mu je kada su se poslednji put videli. „Sav si sitan, sladak i graciozan, ali imaš jaku volju da napraviš nešto, užasno si ambiciozan, odmah sam to prepoznala u tebi. Ja se umetnošću bavim samo...” (neodređeno je kružnim pokretom pokazala na svoje crteže ugljenom okačene na zid), „samo zabave radi.” Džed je sačuvao nekoliko Ženevijevinih crteža, i dalje je verovao da poseduju umetničku vrednost. Umetnost bi možda trebalo da liči na to, ponekad je mislio, na nevinu i radosnu, gotovo životinjsku
aktivnost, mada je bilo mišljenja da su „slikari glupi” ili da „slikaju kao što ptica peva”, i tako dalje; možda će umetnost jednoga dana postati takva kada čovek bude prevazišao pitanje smrti, a možda je takva već i bila u pojedinim razdobljima - kod Fra Anđelika, na primer, koji je bio tako blizu raja, ubeđen da je njegov boravak na zemlji samo privremena i maglovita priprema za večni život kraj Isusa. A sada sam sa vama, svaki dan, dok je sveta i veka. Javni beležnik posetio ga je sutradan posle sahrane. Sa ocem nije ni razgovarao, setio se da nisu ni pomenuli ovu temu koja je bila glavni razlog njegovog dolaska, ali mu je odmah bilo jasno da prodaja kuće ne dolazi u obzir, pa nije ni osetio potrebu da pozove oca i pita ga za mišljenje. Osećao se dobro u toj kući, odmah se osetio dobro, mogao bi tu da živi. Dopadao mu se nespretan spoj renoviranog dela, s zidovima okrečenim izolacionim premazom bele boje, i starog dela kuće, s krivim kamenim zidovima. Voleo je i kaubojska vrata, koja nije bilo moguće zatvoriti i koja su bila okrenuta ka putu za Gere, i ogroman kuhinjski šporet koji je radio na drva, ugalj, i verovatno sve vrste goriva. U toj kući mogao je da poveruje čak i u postojanje ljubavi, i to uzajamne ljubavi bračnog para koja daje zidovima izvesnu toplinu, onu nežnu toplinu koja se prenosi na buduće stanare i donosi im duševni mir. U takvoj atmosferi mogao je da poveruje i u duhove ili bilo šta drugo. Kako god da bilo, beležnik nije bio nimalo raspoložen da ga podstiče na prodaju; pre dve ili tri godine bi sigurno reagovao drugačije, priznao je. Tada su engleski trejderi, mladi a iskusni, koji su se toliko obogatili svojim investicijama da su otišli u penziju, preuzeli Dordonju i brzo se širili u pravcu Bordoa i Centralnog masiva na račun ostvarenih pozicija, a središte Limuzina su pre toga već bili osvojili. Očekivalo se da stignu u Krez i da cene skoče. Ali su pad londonske berze, subprimes kriza i vrtoglav pad spekulativnih vrednosti promenili situaciju: umesto da sanjaju o useljenju u lepe kuće, engleski starmali trejderi imali su poteškoća da isplate rate za svoje kuće u Kensingtonu i sve češće su maštali o preprodaji, pa su cene pale. Sada je trebalo, takva je bar bila dijagnoza beležnika, dočekati novu generaciju bogataša sa solidnijim bogatstvom zasnovanim na industrijskoj proizvodnji; to bi mogli biti Kinezi ili Vijetnamci, ko bi ga znao, kako bilo, za sada mu se činilo da je bolje sačekati, održavati
kuću, eventualno preduzeti neke male popravke i renoviranja u skladu sa lokalnom zanatskom tradicijom. Bilo bi krajnje nepotrebno praviti velika ulaganja u izgradnju bazena, na primer, džakuzija ili internet konekcije s velikim pristupnim brzinama. Novopečeni bogataši više vole da se sami time pozabave kad kupe kuću, odlučno je tvrdio; iz njega je govorilo iskustvo - četrdeset godina u službi javnog beležnika. Kada se otac vratio po njega sledećeg vikenda, sve je bilo obavljeno, stvari su bile razvrstane i sređene, a sitna nasledstva iz testamenta podeljena po komšiluku. Imali su utisak da majka, odnosno baka, sada može da počiva u miru, kako se to kaže. Džed se opustio na sedištu od „napa” kože dok se mercedes klase S uključivao na autoput predući od mehaničkog zadovoljstva. Dva sata putovali su umerenom brzinom kroz pejzaže obojene jesenjim tonovima, malo su pričali, ali je Džed imao utisak da je među njima vladala neka vrsta sloge, opšteg sporazuma o prihvatanju života. U trenutku kada su stigli do ukrštanja autoputeva kod Melana, shvatio je da je protekla nedelja bila jedna mirna pauza u njegovom životu.
III Rad Džeda Martina često je bio predstavljan kao plod hladnog i nepovezanog razmišljanja o svetu u kome živi, na njega se gledalo kao na kakvog naslednika velikih konceptualnih umetnika iz prethodnog veka. Međutim, Džed je, čim se vratio u Pariz, u stanju nervne napetosti nakupovao sve Mišelinove karte koje je mogao da pronađe nešto više od sto pedeset. Brzo je shvatio da su najzanimljivije karte pripadale seriji „Mišelinove regije”, koje su obuhvatale veći deo Evrope, a posebno su bili interesantni „Mišelinovi departmani” koji su predstavljali samo Francusku. Prestao je sa klasičnom srebro-oksid fotografijom kojom se do tada isključivo bavio, i kupio digitalna leća marke beterlajt, model 6000-HS, kojim je mogao da pravi fajlove veličine 48 bitova RGB u formatu od 6000x8000 piksela. Slabo je izlazio iz kuće tokom šest meseci, osim što je svakodnevno odlazio u šetnju do hipermarketa „Kazino” u bulevaru Vinsent Oriol. I ono malo kontakata koje je ostvario sa kolegama tokom studija proredilo se i potpuno nestalo, pa ga je veoma iznenadilo kada je početkom marta dobio i-mejl s pozivom na učešće u grupnoj izložbi „Ostanimo kurtoazni”, koju je u maju trebalo da organizuje fondacija preduzeća „Rikar”. Odgovorio je i-mejlom da pristaje, ne shvatajući da je svojim gotovo javnim otcepljenjem od sveta stvorio oko sebe atmosferu tajne, i da je mnogo njegovih bivših kolega želelo da sazna dokle je stigao. Ujutro pred otvaranje izložbe shvatio je da već mesec dana ni sa kim nije prozborio ni reč, osim „Ne” koje je ponavljao svakoga jutra kasirki (istina, retko kad je to bila ista osoba) koja ga je pitala da li poseduje člansku kartu „Kazina”; ali se ipak, u dogovoreni čas, zaputio ka ulici Boasi d’Anglas. Bilo je možda stotinak osoba, nikada nije umeo da proceni brojnost skupova, gosti su stajali u grupama od po desetak, i isprva je bio zabrinut što nikoga ne prepoznaje. Za trenutak se
uplašio da nije pogrešio dan ili izložbu, ali je njegova fotografija bila tu, okačena na zid u dnu galerije, korektno osvetljena. Poslužio se viskijem i okrenuo nekoliko krugova po sali, sledeći elipsoidnu putanju i praveći se da je zamišljen iako njegov mozak nije bio u stanju da formuliše nijednu misao; pa ipak, bio je iznenađen što mu u sećanju nije ostala nijedna slika bivšeg kolege, sve slike su iščezle, i to do te mere da se pitao da li uopšte pripada ljudskom rodu. Prepoznao bi makar Ženevijevu, da, bio je siguran da bi prepoznao svoju bivšu ljubavnicu, jedino je u to bio siguran. Pred kraj trećeg kruga šetnje po galeriji, Džed je primetio ženu koja je netremice i sa puno pažnje posmatrala njegovu fotografiju. Bilo je teško ne primetiti je; ne samo što je bila najlepša žena na izložbi, već nesumnjivo i najlepša žena koju je ikada video. Imala je veoma svetao ten, gotovo providan, platinasto plavu kosu i istaknute jagodice i savršeno je odgovarala slici slovenske lepote koju su popularizovale manekenske agencije i časopisi nakon pada SSSR-a. Kada je napravio novi krug galerijom, nje više nije bilo; primetio ju je ponovo kada je po šesti put obilazio; bila je nasmejana, sa čašom šampanjca u ruci, okružena grupicom ljudi. Muškarci su je gutali pogledom punim požude, koju se nisu ni trudili da sakriju; jednom od njih vilica je bila poluotvorena. Kada je još jednom prošao pored svoje fotografije, ona je ponovo stajala tu, ovoga puta sama. Na trenutak se pokolebao, ali je skrenuo sa svoje putanje i stao ispred fotografije klimnuvši glavom. Ona se okrenula ka njemu i zamišljeno ga posmatrala nekoliko časaka, a onda upitala: „Vi ste umetnik?” „Da.” Ponovo ga je pogledala, malo pažljivije, sigurno bar pet sekundi, i rekla: „Ovo je vrlo lepo.” Rekla je to jednostavno, mirno, ali vrlo ubedljivo. Džed nije bio u stanju da adekvatno odgovori, pa skrenu pogled sa slike. Morao je da prizna da je zaista bio zadovoljan sobom. Izabrao je za izložbu deo Mišelinove karte Kreza na kojoj se nalazilo selo njegove bake. Slikao
je kartu pod velikim nagibom, na trideset stepeni od horizontale, a kontrolu perspektive i oštrine podesio je na maksimum tako da je perspektiva bila izuzetno duboka. Pozadina je bila zamagljena, a za horizont je koristio plavičasti efekat koji je dobio fotošopom. U prvom planu bili su jezero Brej i selo Šatelu le Marše. Malo dalje, putevi koji su krivudali u šumi između sela Sen Guso, Lorijer i Žabrej le Bord izgledali su kao fantazmagorična zemlja, vilinska i nepovrediva. U pozadini sa leve strane fotografije, kao da je izranjala iz nekakve izmaglice, jasno se videla belo crvena traka autoputa A20. „Često fotografišete auto-karte?” „Da... Da, prilično često.” „I uvek Mišelinove?” ,Da.” Ona se zamisli na trenutak, pa ga upita: „Jeste li napravili mnogo ovakvih fotografija?” „Nešto više od osamsto.” Iskreno zaprepašćena, ona se zagleda u njega dvadesetak sekundi, pa nastavi: „Moramo da popričamo o tome. Moramo da se vidimo da popričamo. Možda će vas iznenaditi, ali... Ja radim za Mišelin.” Izvadila je iz minijaturne prada tašne vizitkartu koju je on prvo tupavo zagledao, a onda stavio u džep; Olga Šeremojova, odeljenje za komunikacije, Mišelin Francuska. Javio joj se sutradan ujutru. Olga mu je predložila da večeraju zajedno. „Ja ne večeravam...” usprotivio se. „Hoću da kažem, ne večeravam po restoranima. Čak mislim da ne znam nijedan restoran u Parizu.” „Zato ja znam mnogo restorana”, odgovori ona odlučno. „Mogla bih čak da kažem da mi je to posao.” Našli su se „Kod Antonija i Žorža”, u minijaturnom restoranu sa desetak stolova u ulici Aras. Sve što se nalazilo u restoranu, od posuđa do nameštaja, bilo je kupljeno kod antikvara - koketna i neujednačena mešavina imitacije nameštaja iz francuskog osamnaestog veka, sitnih ukrasa iz perioda secesije i engleskog posuđa i porcelana. Za svim stolovima sedeli su turisti, uglavnom Amerikanci i Kinezi, a za jednim stolom sedeli su i Rusi. Olgu je, kao stalnog gosta, dočekao Žorž,
mršav, ćelav i pomalo zastrašujući tip za koga bi se reklo da je nekada bio leatherman. Antoni, koji je radio u kuhinji, bio je nenapadni bear verovatno je vodio računa o ishrani, ali je njegov jelovnik odavao pravu opsesiju guščijom paštetom. Džed ih je procenio kao polumoderne pedere koji izbegavaju preterivanje i neukus kakvi se obično pripisuju njihovoj zajednici, iako s vremena na vreme daju sebi oduška - kad je Olga ušla u restoran, Žorž je rekao: „Draga, daj mi kaput da ga okačim”, insistirajući na „draga” u stilu kabaretske ikone Mišua. Ona je nosila bundu, što je bilo neoubičajeno za to doba godine, ali kad ju je skinula, Džed je otkrio da nosi vrlo kratku mini suknju i mali top od belog satena ukrašen Svarovski kristalima. Bila je zaista prelepa. „Kako si, mila moja?” upita Antoni, gegajući se ispred njihovog stola s keceljom oko struka. „Voliš li piletinu sa rakovima? Dobili smo rakove iz Limuzina, izvanredni su, apsolutno izvanredni. Dobro veče, gospodine”, obrati se Džedu. „Da li vam se dopada ovde?” upita Olga Džeda kada se Antoni udaljio. „Ja... Da. Tipično je. U stvari, imam utisak da je tipično, ali ne znam za šta je tipično. Da li se ovaj restoran nalazi u Mišelinovom vodiču?”, imao je utisak da je trebalo da postavi to pitanje. „Još ne. Ubacićemo ga u izdanje koje će izaći sledeće godine. O ovom restoranu su pisali Konde Nast Traveler i kineski Elle.” Iako je trenutno radila u pariskoj kancelariji Mišelina, Olgu je na to mesto poslao holding „Kompanji Finansijer Mišelin”, čije je sedište bilo u Švajcarskoj. Firma je, logično, pokušavala da proširi svoju delatnost, pa je odnedavno stekla veliko učešće u hotelijerskim lancima „Rele e Šato” i „Frenč tač”, koji su u poslednjih nekoliko godina postajali sve jači - a paralelno sa tim održavala je, iz profesionalne obaveze, strogu nezavisnost u sastavljanju i objavljivanju vodiča. Firma je vrlo brzo shvatila da Francuzi, u globalu, više nemaju materijalnih mogućnosti za odmor u Francuskoj, a naročito ne za hotele koji su se nalazili u ovim lancima.bojana Anketa koju je prošle godine sproveo „Frenč tač” pokazala je da je 75 odsto klijentele dolazilo iz tri zemlje: Kine, Indije i Rusije, i da je 90 odsto njih odsedalo u najprestižnijim hotelima koji su se nalazili u ponudi. Olgin zadatak bio je da usmeri komunikaciju i prilagodi je očekivanjima nove klijentele.
Mecenat u oblasti savremene umetnosti nije bio deo Mišelinove tradicionalne kulture, nastavi ona. Multinacionalna kompanija čije je sedište od osnivanja bilo u Klermon Feranu, i u čijem je upravnom odboru uvek sedeo jedan naslednik osnivača, bila je prilično konzervativna, čak paternalistička. Njena je zamisao bila da u Parizu otvori Mišelinovu galeriju koja bi bila posvećena savremenoj umetnosti, ali upravni odbor i skupština nikako da je usvoje, iako bi takav projekat za firmu bio veoma značajan, smatrala je ona, a kompanija bi njime stekla bolji imidž u Rusiji i Kini. „Da li vam dosađujem?” upita ga naglo. „Izvinite, samo pričam o poslu, a vi ste umetnik....” „Nimalo”, odgovori Džed iskreno. „Nimalo, opčinjen sam. Pogledajte, nisam ni takao paštetu.” Džed jeste bio opčinjen, ali ne pričom već njenim očima, načinom na koji su se njene usne micale dok je govorila - imala je blago sedefast svetlo roze ruž, koji se vrlo lepo slagao sa bojom njenih očiju. Gledali su se nekoliko trenutaka, u tišini, a Džed je bio siguran da je njen pogled, zaronjen u njegov, odavao požudu. A po njegovom izrazu lica ona je odmah znala da je on to shvatio. „Ukratko...” nastavi Olga pomalo postiđena, „ukratko, iznenađena sam što sam upoznala umetnika koga inspirišu Mišelinove karte.” „Ali ja zaista mislim da su te karte lepe.” „Vidi se. To se vidi na vašim fotografijama.” Bilo mu je, dakle, vrlo lako da je pozove kod njega da joj pokaže druge fotografije. U trenutku kada je taksi ušao u aveniju Goblen, obuze ga blaga nelagoda. „Bojim se da mi je stan malo u haosu....”, reče. Ona je, naravno, rekla da nema veze, ali dok su se peli uz stepenice, nelagoda je rasla, a kada je otvorio vrata, pogledao ju je krajičkom oka; ipak se malo štrecnula. U haosu je bio pravi eufemizam. Oko stola sa nogarima na kome je držao svoj aparat velikog formata linhof pod je bio pokriven fotografijama, na nekim mestima čak i naslagama fotografija, bilo ih je sigurno na hiljade. Između stola i dušeka, koji je stajao na zemlji, vodio je uzan prolaz. I ne samo što je stan bio u haosu, nego je bio i prljav, čaršavi su bili
gotovo braon boje s flekama organske prirode. „Da, ovo je momački stan...”, reče Olga nonšalantno, kroči u prostoriju i sagnu se da bi pregledao fotografije. Mini suknja joj se podigla na butinama; imala je neverovatno dugačke i tanke noge, kako je neko uopšte mogao da ima tako dugačke i tanke noge? Džed nije nikada doživeo tako snažnu erekciju, osetio je jak bol, drhtao je i imao utisak da će se ubrzo onesvestiti. „Ja...”, reče drhtavim i izmenjenim glasom. Olga se okrenula i shvatila da je stvar bila ozbiljna, momentalno je prepoznala taj izbezumljen i paničan pogled muškarca koji više ne može da izdrži svoju požudu, približi mu se, obujmi ga svojim razbludnim telom i poljubi u usta.
IV Ipak je bilo bolje što su otišli kod nje. Naravno, to je bila neka sasvim druga priča: divan dvosoban stan u ulici Ginemer koji je gledao na Luksemburški park. Olga je bila od onih dirljivih Rusa koji su tokom svog školovanja naučili da se dive izvesnoj slici Francuske galantnosti, gastronomiji, književnosti i tako dalje - pa se redovno razočaravaju kad shvate da Francuska, u stvari, ne liči na njihova očekivanja. Ljudi često misle da su Rusi izveli veliku revoluciju koja im je pomogla da se oslobode komunizma jer im je jedini cilj bio da jedu u „Mekdonaldsu” i gledaju filmove Toma Kruza; to je uglavnom tačno, ali jedan mali broj njih iskreno uživa u degustaciji vina puji fuise i obilasku Svete kapele u Parizu. Olga je, po svom obrazovanju, pripadala toj eliti. Njen otac je bio biolog na moskovskom univerzitetu i stručnjak za insekte - jedan sibirski leptir bio je nazvan po njemu. On i njegova porodica nisu imali velike koristi od komadanja zemlje koje nastupilo posle pada carstva; nisu utonuli u bedu, univerzitet na kome je predavao je očuvao pristojan kredibilitet, a posle nekoliko nemirnih godina, učvrstili su svoj položaj u srednjoj klasi. Ali to što je Olga mogla da živi na visokoj nozi u Parizu, iznajmljuje dvosoban stan u ulici Ginemer i nosi markiranu odeću, bilo je isključivo zahvaljujući plati koju je dobijala u Mišelinu. Kada su postali ljubavnici, vrlo brzo su ustalili određeni ritam. Ujutru je Džed napuštao njen stan u isto vreme kad i ona. Ona je ulazila u svoj mini park lejn i vozila do kancelarije koja se nalazila u aveniji Grand arme, a on je išao metroom do svog ateljea u bulevaru Opital. Uveče se uglavnom pre nje vraćao u stan. Puno su izlazili. Olga je stigla u Pariz dve godine pre toga i vrlo je lako je organizovala svoj društveni život. Zbog posla se često viđala sa novinarima, i to uglavnom iz oblasti koje, ruku na srce, i nisu bile tako glamurozne - turizma i gastronomije. U svakom slučaju, tako lepa devojka kao što je bila ona, mogla je bilo gde da se probije, prihvatili bi je u svim krugovima. Čak je bilo iznenađujuće što nije imala stalnog
ljubavnika u trenutku kada je upoznala Džeda. Još je neverovatnije bilo to što je izabrala baš njega. On jeste bio lep dečko, ali je bio sitan i mršav, nije bio tip muškarca za kojim su žene ludele - slika sirove muškarčine koji je dobar u krevetu vladala je poslednjih godina, što je bilo i više od čiste tendencije, bio je to povratak na ono osnovno u prirodi - elementarnu i sirovu seksualnu privlačnost; kao što je era anoreksičnih manekenki bila okončana, a preterano bujne žene nisu zanimale više nikog osim nekoliko Afrikanaca i perverznjaka, u svim domenima trećeg milenijuma ljudi su se, posle različitih oscilacija koje nikada nisu imale velikog zamaha, vraćali na početak i obožavali jednostavne i oprobane tipove: lepota se kod žena ogledala u punoći, a kod muškaraca u fizičkoj snazi. Takva situacija Džedu baš nije išla u korist. Njegova umetnička karijera nije bila naročito impresivna - on čak nije ni bio pravi umetnik, nikada nije izlagao svoja dela, niko nikad nije pisao o njemu u štampi niti objasnio koliko je njegov rad značajan, u to doba bio je prilično nepoznat. Da, Olgin izbor je bio neobičan, i Džeda bi to svakako začudilo da je bio sklon čuđenju takvim stvarima i da ih je uopšte primećivao. U svakom slučaju, u roku od nekoliko nedelja bio je pozvan na toliko otvaranja izložbi, pretpremijera i koktela povodom promocije knjiga koliko nikad nije bio pozivan tokom studija na Akademiji. Brzo je usvojio odgovarajući način ponašanja. Nije morao obavezno da briljira, najčešće je bilo dovoljno da ne prozbori ni reč, ali je zato bilo neophodno saslušati svog sagovornika, i to sa ozbiljnim izrazom lica i empatijom, i ubaciti s vremena na vreme u razgovor jedno: „Stvarno?”, koje je trebalo da izrazi zanimanje i iznenađenje, ili jedno: „Sigurno...”, s dozom povlađivanja i razumevanja. Džedu je njegov sitan rast, između ostalog, omogućio i da lakše prihvati pokorno držanje koje su ljudi iz oblasti kulture uglavnom cenili - kao i svi uostalom. Ukratko, lako je bilo ući u te krugove, kao što je, nesumnjivo, bio slučaj i sa drugima, a Džedova ljubazna neutralnost i neizražavanje na temu sopstvenih dela umnogome su mu služili, time je odavao utisak ozbiljnog umetnika koji zaista radi. Plutajući tako među ljudima, ljubazno nezainteresovan, Džed je malo-pomalo, i ne znajući, usvojio groove stav koji je proslavio Endija Vorhola u svoje vreme, s dozom ozbiljnosti koja je odmah bila shvaćena kao zainteresovana serioznost ozbiljnog građanina, što će pedeset godina kasnije postati nužnost.
Jedne novembarske večeri, prilikom dodele nekakve književne nagrade, predstavljen je čuvenom Frederiku Begbedeu, koji je tada uživao ogromnu medijsku slavu. Pisac i publicista najpre je izljubio Olgu (toliko razmetljivo i teatralno da je delovalo nevino i očigledno da je po sredi samo poigravanje), a onda je ljubopitljivo pogledao Džeda, da bi ga zatim spopala celebrity porno glumica koja je tih dana objavila knjigu razgovora sa tibetanskim sveštenikom. Klimajući glavom na reči bivše harderke, Begbede je krajičkom oka posmatrao Džeda, kao da nije želeo da se ovaj izgubi u gomili koja je, kako je posluženje s kanapeima nestajalo, postajala sve gušća. Veoma mršav, autor romana Upomoć, molim za oproštaj, nosio je u to vreme bradicu, očigledno iz želje da liči na junaka ruskog romana. Devojku je konačno odveo neki visok tip, pomalo mlohav i debeljuškast, s poludugom kosom i nit glupim nit pametnim pogledom, koji je verovatno bio jedan od urednika u izdavačkoj kući „Grase”, i Begbede se oslobodio. Olga je stajala malo dalje, okružena uobičajenim obručem muških obožavalaca. „To ste, znači, vi?” upita on konačno Džeda, gledajući ga pravo u oči zastrašujuće dubokim pogledom - u tom trenutku zaista je ličio na junaka iz ruskih romana u stilu „Raskoljnikova, bivšeg studenta”, čovek bi se uplašio od njega, sjaj u njegovom pogledu je sigurno bio posledica kokaina a ne verskog zanosa, mada, da li tu uopšte postoji nekakva razlika, pitao se Džed. „Vi ste je osvojili?” upita iznova Begbede zagledavši se još upadljivije u njega. Džed ne odgovori ništa jer nije znao šta da kaže. „Znate li da se zabavljate sa jednom od pet najlepših žena u Parizu?” Glas mu je ponovo postao ozbiljan, profesionalan, očigledno je poznavao preostale četiri. Džed ni na to nije znao šta da odgovori. Šta, uopšte, odgovoriti ljudima na njihova pitanja? Begbede uzdahnu, odjednom je izgledao veoma umorno, i Džed pomisli kako će razgovor postati lakši; da će moći, kao i obično, da sluša i prećutno odobrava ideje i anegdote svog sagovornika; ali ne bi tako. Begbede se zanimao za njega, želeo je da sazna nešto više o njemu, što je već samo po sebi bilo izuzetno jer je Begbede bio jedna od poznatih ličnosti. kojoj se ceo Pariz ulagivao, i ljudi oko njih već su počeli da se iščuđavaju, izvlačeći verovatno razne zaključke, i skrećući pogled sa njih. Džed se isprva izvukao rekavši da se bavi fotografijom,
ali je Begbede želeo da zna više: kakvom fotografijom? Odgovor ga je zatekao: poznavao je reklamne fotografe, modne, čak je poznavao i nekoliko ratnih foto-reportera (koje je verovatno upoznao dok su radili kao paparaci, čime su se bavili uzgred i pokušavali da to sakriju, jer se u branši ipak smatralo da je manje ugledno fotografisati grudi Pamele Andreson nego raštrkane ljudske ostatke posle bombaškog napada libanskog kamikaze, iako su ciljevi isti, a tehnički zahtevi gotovo isti - teško je iskontrolisati sopstvenu ruku a da ne zadrhti u trenutku okidanja, otvor objektiva prilagođava se samo jakoj svetlosti, a to su problemi na koje nailaze snažni teleobjektivi), ali ljude koji fotografišu auto-karte, e to je za njega bilo novo. Zbunivši se malo, Džed na kraju izusti da bi se moglo reći da je, na neki način, umetnik. „Ha ha haaaa!” pisac se izveštačeno nasmeja, zbog čega su se desetine ljudi okrenule, među kojima i Olga. „Naravno, treba biti umetnik! Književnost je tu potpuno zakazala! Danas da bi spavao sa najlepšim ženama treba biti umetnik! I ja želim da postanem u-metnik!” I iznenada raširi ruke i zapeva glasno i skoro tačno ovaj stih iz Biznismenovog bluza: Hteo sam umetnik biti Da bih mogao svet prekrojiti Da bih mogao anarhista biti I kao milioner živeti!...
Čaša s votkom tresla mu se u ruci. Sada se već pola sale okrenulo ka njima. Spustio je ruke i dodao pomalo izgubljenim glasom: „Reči je napisao Luk Plamodon, a muziku Mišel Berže”, i zajeca. „Dobro je prošlo sa Frederikom...” reče mu Olga dok su se vraćali pešice uz bulevar Sen Žermen. „Da...” odgovori Džed zbunjeno. Čitao je u pubertetu, dok je bio u koledžu kod jezuita, francuske romane realizma devetnaestog veka u kojima su mladi ambiciozni mladići uspevali preko žena; čudilo ga je što se našao u sličnoj situaciji; istinu govoreći, zaboravio je te romane iz doba francuskog devetnestovekovnog realizma, poslednjih godina čitao je samo Agatu
Kristi, i to uglavnom romane o Herkulu Poarou, što mu u ovoj situaciji nije bilo ni od kakve pomoći. Konačno se lansirao, Olga je bez ikakvih poteškoća ubedila svog direktora da organizuje Džedovu prvu samostalnu izložbu u jednom od lokala firme u aveniji Bretej. Posetio je prostor, prostran ali prilično tužan, sa sivim zidovima od poda do plafona; pomislio je kako je ta ogoljenost zapravo dobra stvar. Nije predložio nikakve izmene u prostoru, samo je tražio da se na ulazu doda još jedan pano. Ali je zato dao vrlo precizna uputstva za osvetljenje i dolazio je svake nedelje da proveri da li su ih radnici doslovno pridržavali. Izložba je trebalo da bude otvorena 28. januara, i taj datum je bio vrlo inteligentno izabran - kritičari su imali dovoljno vremena da se vrate sa odmora i organizuju svoje vreme. Za posluženje je odvojen vrlo pristojan budžet. Prvo što je iznenadilo Džeda bila je PR menadžerka: imao je dosta predrasuda o tom zanimanju, i oduvek je zamišljao PR-ove kao opasne ribe, pa se iznenadio kada se našao pred nekim sitnim ubogim stvorenjem, mršavim i maltene grbavim, koja se nesrećno zvala Merilin, i koja je uz to bilo nervčik - tokom njihovog prvog susreta zabrinuto je vrtela svoju crnu i ravnu kosu oko prsta, praveći nerazmrsive čvorove i čupajući čitave pramenove jakim potezom. Nos joj je sve vreme cureo, a u predimenzioniranoj tašni, koja je ličila na zembilj za pijacu, nosila je petnaestak kutija s maramicama - koliko je otprilike trošila dnevno. Upoznali su se u Olginoj kancelariji; bilo mu je neugodno da posmatra kontrast između raskošne Olge zanosnih oblina i tog sirotog parčenceta žene neistražene vagine; Džed se čak za trenutak zapitao da je Olga nije izabrala zato što je ružna kako bi izbegla žensku konkurenciju. Ali ne, sigurno nije zbog toga, ona je bila previše svesna svoje lepote i previše objektivna da bi osetila da se sa nekim takmiči ili da joj je neko konkurent dok god njena nadmoć nije bila objektivno ugrožena - što se u njenom životu nije nikada dogodilo, iako je možda s vremena na vreme zavidela jagodicama Kejt Mos ili guzi Naomi Kembel koje je gledala na modnim revijama na kanalu M6. Olga je izabrala Merilin zato što je ova uživala ugled odličnog PR-a, sasvim izvesno najboljeg PR-a u domenu savremene umetnosti, bar što se tiče francuskog tržišta.
„Veoma sam srećna što ću raditi na ovom projektu...” reče Merilin unjkavim glasom. „Potpuno sam srećna.” Olga se sva grčila i grbila kako je ne bi previše premašivala svojom visinom, i osećala se užasno nelagodno, pa ih je na kraju odvela u malu salu za sastanke koja se nalazila pored njene kancelarije. „Ostaviću vas da radite...”, reče i nestade s olakšanjem. Merilin je izvadila iz tašne veliki rokovnik formata 21x29,7 cm i dve kutije papirnih maramica, pa reče: „Prvo sam studirala geografiju. Zatim sam se okrenula geografiji u ljudskim odnosima, a sada se bavim samo ljudskim odnosima. Ako to uopšte može da se nazove ljudskim...” ispravi se. Prvo ga je pitala da li je imao „fetiš štampu”. To nije bio slučaj; Džed se zapravo nije sećao da je ikada u svom životu kupio novine ili časopis. Voleo je da gleda televiziju, naročito ujutru, kada je opušteno preletao s kanala na kanal i gledao malo crtaća, malo izveštaja sa berze. Ponekad, kada ga je neka tema naročito zanimala, išao bi na internet; ali štampa mu je delovala kao neki neobičan preživeli ostatak iz prošlosti osuđen na kratkovečnost, čiji smisao nikako nije mogao da shvati. „U redu...” prokomentarisa Merilin suzdržano. „Onda pretpostavljam da imam manje-više odrešene ruke.”
V I jeste imala odrešene ruke, i to je iskoristila što je bolje mogla. Kada su došli na otvaranje izložbe, kako su kročili u salu u aveniji Bretej, Olga je bila šokirana: „Ima sveta...” reče zadivljeno. „Da, ljudi su došli”, potvrdi Merilin s nemim zadovoljstvom koje je bilo blago nijansirano izvesnom osvetom. Bilo je stotinak ljudi, ali je htela da kaže da je među njima bilo važnih osoba, ali kako ih prepoznati? Jedina osoba koju je Džed poznavao iz viđenja bio je Patrik Forestije, Olgin šef i direktor komunikacija u francuskom ogranku Mišelina, bivši student pariske Politehničke škole, koji je proveo tri sata pokušavajući da se obuče kao umetnik, prečešljavši svu svoju garderobu nekoliko puta da bi se na kraju odlučio za uobičajeno sivo odelo uz koje nije stavio kravatu. Posred ulaza u salu stajao je veliki pano, levo i desno od njega bili su prolazi visoki dva metra; Džed je na pano okačio, jednu kraj druge, dve fotografije - satelitsku fotografiju okoline Gebvilera i uveličanu Mišelinovu kartu francuskih departmana iste oblasti. Kontrast: je bio zapanjujući: dok je satelitska fotografija prikazivala manje-više uniformne zelene ravne površine prošarane plavim tačkama, karta je predstavljala preplet departmana, pitoresknih puteva, vidikovaca, šuma, jezera i klisura. Iznad te dve uveličane fotografije stajao je naziv izložbe ispisan velikim crnim slovima: „KARTA JE ZANIMLJIVIJA OD TERITORIJE”.
Džed je na pokretne držače u samoj sali okačio tridesetak uveličanih fotografija; sve su predstavljale Mišelinove karte departmana, i to najrazličitije geografske oblasti - od visokih planina u bretonskom primorju i šumovitih predela La Manša, do polja žitarica u Er i Loaru. Zajedno sa Olgom i Džedom, Merilin stade na prag da bi posmatrala gomilu novinara, javnih ličnosti i kritičara na način na koji grabljivac
posmatra čopor antilopa koje idu da utole žeđ. „Pepita Burginjon je ovde”, izusti konačno nacerivši se. „Burginjon?” upita Džed. „Umetnički kritičar u Mondu.” Umalo nije tupavo ponovio: „za svet?” a onda se prisetio da je u pitanju dnevna novina koja izlazi uveče i odluči da do kraja večeri ne progovara previše. Kad se oslobodio Merilin, mogao je mirno da šeta među svojim fotografijama a da niko u njemu ne prepozna umetnika; čak se nije ni trudio da sluša komentare. Imao je utisak da je galama na izložbi, za razliku od drugih otvaranja, manje živa; atmosfera je bila koncentrisana, posetioci su bili zaokupljeni mislima, mnogo njih gledalo je dela sa zanimanjem i to je verovatno bio dobar znak. Samo je Patrik Forestije bio brbljiv i upadljiv gost: s čašom šampanjca u ruci okretao se oko svoje ose kako bi ga čulo što više ljudi i glasno čestitao samom sebi na „okončanom nesporazumu između Mišelina i sveta umetnosti”. Tri dana kasnije Merilin ušeta u salu za sastanke, nedaleko od Olgine kancelarije, gde je Džed već sedeo i čekao da čuje reakcije. Izvadila je iz tašne kutiju papirnatih maramica i poslednje izdanje Monda. „Niste pročitali?” uzviknu ona tonom koji je za nju bio oznaka velikog uzbuđenja. „Dobro je što sam došla.” Članak koji je napisao Patrik Kešišijan - preko cele strane, sa lepom reprodukcijom njegove fotografije Dordonje i Lota u boji - bio je vrlo pohvalan. Već je na samom početku protumačio perspektivu iz koje je slikana karta - ili satelitsku fotografiju - kao Božju perspektivu. „S dubokim mirom velikih revolucionara”, pisalo je, „već od prvog dela koje otvara izložbu i koje nas uvodi u njegov svet, umetnik - vrlo mlad čovek - udaljio se od naturalističke i neopaganske vizije u kojoj savremeni umetnici pokušavaju da pronađu sliku Apsoluta. Sa izvesnom drskošću usvojio je pogled na svet jednog Boga saučesnika, koji zajedno sa čovekom, (re)konstruiše sliku sveta.” Zatim je nadugačko govorio o delima i iznosio svoje iznenađujuće veliko poznavanje tehnike fotografije, da bi zaključio: „Birajući između mističnog sjedinjenja sa svetom i racionalne teologije, Džed Marten je napravio svoj izbor. Umesto mistike koja se ogleda u zapadnjačkoj
umetnosti još od renesanse, i zavodljivosti jedne Hildegarde Bingenske, on se opredelio za teške i jasne konstrukcije ’nemog goveda’, kako su njegove kolege sa univerziteta u Kelnu nazivale učenike bogomoljce. Ali ako se taj izbor da osporiti, perspektiva koju on podrazumeva ne može. Umetnička godina koja je pred nama obećava dobre stvari.” „Pametno je ovo napisao...” prokomentarisa Džed. Pogledala ga je ljutito. „Ovaj članak je čudo!” odgovori ona strogo. „Dobro, neobično je što ga je napisao Kešišijan koji obično piše samo o knjigama. Ali Pepita Burginjon je bila na izložbi...” Za trenutak se zbunila, a onda nastavila: „Više volim celu Kešišijanovu stranu nego Burginjoninu crticu.” „Šta će se sada dogoditi?” „Ima da pljušte. Članci će sad samo da pljušte.” Isto veče su to proslavili „Kod Antonija i Žorža”. „Puno se priča o vama...” reče mu Žorž dok je pomagao Olgi da skine kaput. Vlasnici restorana vole slavne ličnosti, sa velikom pažnjom prate novosti iz kulture i javnog života, znaju da prisustvo slavnih ličnosti u njihovim restoranima privlači sirove bogataše koji su njihova glavna ciljna grupa; a slavne ličnosti, u principu, vole restorane; između restorana i slavnih ličnosti prirodno se uspostavlja neka vrsta simbioze. Kao novopečena mini slavna ličnost, Džed je bez poteškoća usvojio tu skromnu ravnodušnost koja je pristajala njegovom novom položaju, a koju je Žorž, ekspert za javne ličnosti iz prelazne faze, vrlo toplo dočekao. Te večeri nije bilo mnogo sveta u restoranu, samo jedan par Koreanaca koji je ubrzo otišao. Olga je izabrala gaspačo sa rukolom i polupečenog jastoga sa pireom od kineskog krompira, a Džed školjke sen žak na buzaru i sufle od iverka sa kimom i penom od kruške. Antoni im se pridružio u toku deserta, seo je za njihov sto sa keceljom upasanom oko struka i doneo flašu armanjaka kastered berba 1905. „Poklon kuće...”, reče zadihano i napuni im čaše. Po Rotenštajnu i Boulsu, ovaj milezim opčinjava svojim bogatim ukusom, plemenitošću i karakterom. Ukus šljive i ransioa koji se zadržava na nepcu bio je tipičan za rakiju koja je dovoljno dugo odležala i čija je aroma dugo ostajala u ustima, sa primesom mirisa stare kože na kraju. Antoni se
malo ugojio od njihovog poslednjeg dolaska, što je očigledno bilo neizbežno, lučenje testosterona opada s godinama, dok se masnoće talože, a on je ulazio u kritično doba. Olga je polako i sa uživanjem udisala miris alkohola, a onda pokvasila usne pićem; sjajno se prilagodila francuskim običajima, teško je bilo poverovati da je provela detinjstvo u nekakvom soliteru moskovskog predgrađa. „Kako to”, upita ona posle prvog gutljaja, „da su svi, ili skoro svi, novi kuvari, hoću reći, kuvari o kojima se priča, homoseksualci?” „Haaa!...” Antoni se raskalašno protegnu na stolici, šetajući oduševljeno pogledom po restoranu. „To je, draga moja, velika tajna, jer su homoseksualci oduvek o-bo-ža-va-li da kuvaju, i to je tako bilo oduvek, samo što o tome niko nije govorio, ama baš ni-ko. Mislim da je tome mnogo doprinela činjenica da je Frank Pišon dobio tri Mišelinove zvezdice. To što je kuvar transseksualac odlikovan sa tri Mišelinove zvezdice dalo nam je veliki podsticaj!” On ispi jedan gutljaj i odluta mislima u prošlost. „I naravno!”, nastavi on uzbuđeno, „naravno, ono što je sve pokrenulo - prava atomska bomba - bilo je priznanje Žan-Pjera Pernoa!” „Da, bilo je jezivo kada je Žan-Pjer Perno objavio da je homoseksualac...” složi se nerado Žorž. „Ali, znaš, Toni...” nastavi on svađalačkim tonom, „nije društvo odbijalo da prihvati kuvare homoseksualce, nego su homoseksualci odbijali da ih društvo prihvati kao kuvare. Pogledaj nas, gej magazin Tetu nije ništa objavio o nama, Le Parizijen je prvi pisao o našem restoranu. Tradicionalna gej sredina smatra da ugostiteljstvo nije dovoljno glamurozno. Za njih je to domaćički posao i ništa drugo!” Džed odjednom oseti da se Žorž jasno svetio šlaufima koji su počeli da se stvaraju na Antonijevom telu, i da je Antoni čak počeo da žali za tamnom prošlošću provedenom u koži i lancima, onom prekulinarskom, i da bi bilo bolje promeniti temu razgovora. Vešto se vratio na Žan-Pjer Pernoovo priznanje, veliku temu koja je i njega, kao televizijskog gledaoca, potresla: „Da, istina je, volim Davida”, uživo u programu, pred kamerama Frans 2, ostaće jedan od neprevaziđenih televizijskih trenutaka u 2010. godini, i svi su se ubrzo složili da je tako, a Antoni je poslužio još jednu turu armanjaka. „Ja sam, pre svega, televizijski gledalac!” reče Džed u zanosu opšte sloge zbog čega ga je Olga iznenađeno pogledala.
VI Mesec dana kasnije Merilin je ušla u kancelariju sa još težom torbom nego inače. Istresla je nos tri puta i spustila pred Džeda veliku fasciklu uvezanu gumicama. „Objave u štampi...” objasni ona pošto on nije odreagovao. Tupo je pogledao kartonske korice, ni ne otvorivši ih. „Kakve su?” upita. „Odlične. Svi su pisali.” To ga nije preterano oduševilo. Pod paravanom malene žene s zapušenim nosem krila se prava ratnica, stručnjak za specijalne operacije: za nju je bilo podsticajno da nešto pokreće, da osvoji prvi članak; a kada bi stvari počele da se kreću same od sebe, zapadala bi u odurnu apatiju. Govorila je sve tiše i Džed je jedva čuo kad je rekla: „Samo Pepita Burginjon nije ništa napisala.” „Dobro...” zaključi ona tužno, „bilo je lepo raditi sa vama.” „Nećemo se više videti?” „Hoćemo ako vam budem potrebna. Imate broj mog mobilnog.” I ona se povuče, ode u zagrljaj neizvesnoj sudbini - u stvari, izgledalo je kao da će otići pravo u krevet i skuvati sebi čaj. Kada je izašla iz prostorije, okrenula se po poslednji put i dodala tihim glasom: „Mislim da je ovo bio jedan od najvećih uspeha u mom životu.” Prelistavajući materijal, Džed je shvatio da je kritika bila neverovatno jedinstvena u pohvalama. U savremenom društvu dešava se da se uprkos pomami novinara za iznalaženjem i uočavanjem nastajućih tendencija - koje je čak poželjno stvoriti ako ih nema - neke razviju anarhično i divlje, i da procvetaju pre nego što budu uopšte imenovane - to se, u stvari, dešava sve češće, a posebno otkad je internet počeo da se upotrebljava masovno, a štampa da se gasi. O tome svedoči sve veći uspeh časova kuvanja u čitavoj Francuskoj; nedavno pojavljivanje lokalnih nagradnih takmičenja u stvaranju
novih suhomesnatih proizvoda i sireva; veliki i neumoljivi razvoj pešačenja u prirodi. Do javnog priznanja Žan-Pjera Pernoa, sve je išlo u prilog novoj sociološkoj činjenici da je selo, po prvi put u Francuskoj posle Žan-Žaka Rusoa, postalo moderno. Francusko društvo je naglo postalo svesno te činjenice putem najvećih dnevnika i magazina za samo nekoliko nedelja koje su usledile po otvaranju Džedove izložbe. A Mišelinova karta, praktičan predmet koji je uvek prolazio neprimećeno, postala je za tih nekoliko nedelja glavno sredstvo posvećenja onom što je Liberasion bez stida nazvao „magijom rodnog kraja”. Kancelarija Patrika Forestijea, iz koje se nazirala Ajfelova kula, bila je genijalno modularna: kada bi se pomerilo samo nekoliko elemenata, moglo bi se u njoj organizovati predavanje, projekcija, branč, sve to u ograničenom prostoru od sedamdeset kvadrata; bila je tu i mikrotalasna pećnica za podgrevanje jela, a moglo se tu i spavati. Patrik Forestije je za sastanak sa Džedom izabrao opciju „radnog doručka”, te su na niskom stočiću stajali voćni sok, pecivo i kafa. Raširio je ruke kada ga je ugledao; malo je reći da je sijao od sreće. „Imao sam poverenja... Oduvek sam imao poverenja!” uzviknu on, što je po rečima Olge, koja ga je pripremila za ovaj sastanak, bilo, najblaže rečeno, preterano. „Sada... Treba preoblikovati pokušaj!” (pravio je rukama brze horizontalne pokrete kojima je, Džed je to odmah shvatio, imitirao pokrete iz ragbija). „Sedite...” Seli su na kauče između kojih se nalazio niski stočić. Džed se poslužio kafom. „We are a team”, doda Forestije bez preke potrebe. „Prodaja karata tokom proteklog meseca skočila za 17 odsto”, nastavi. „Mogli bismo, kao što bi neki to sigurno učinili, da podignemo cene, ali mi to nećemo učiniti.” Pustio ga je da razmisli o razmerama te komercijalne odluke i dodao: „Ono što nas je potpuno iznenadilo jeste da su se čak pojavili i kupci zainteresovani za stare Mišelinove karte; pratili smo aukcije na internetu. Do pre nekoliko nedelja mogli smo samo da te stare karte gomilamo u magacinima...” dodao je neraspoloženo. „Dozvolili smo da se naša baština rasipa, a da niko iz kuće nije ni pomislio koliko je ona
vredna... Sve dok nismo videli vaše veličanstvene fotografije.” I tu utonu u žalosno razmišljanje o novcu koji je glupavo iščezao, možda čak i o padu vrednosti, ali se pribra. „Što se tiče vaših...” (poče da traži odgovarajuću reč), „vaših dela, treba da grunemo!” Odjednom se tako uspravio na kanabetu da je Džed imao utisak da će skočiti obema nogama na sto i udariti se u grudi pesnicama imitirajući Tarzana; trepnuo je nekoliko puta da bi odagnao viziju. „Dugo sam razgovarao sa gospođicom Šeremojovom sa kojom mislim da...” (ponovo je zastao da potraži pravu reč, to je problem s politehničarima, za zapošljavanje su malo jeftiniji od visoko školovanih činovnika, ali im treba više vremena da pronađu pravu reč; na kraju shvati da to nema veze sa njihovom temom razgovora). „Ukratko, složili smo se da je direktna komercijalizacija putem naših kanala nezamisliva. Ne dolazi u obzir da otuđimo vašu umetničku nezavisnost. Mislim”, nastavi on nesigurno, „da trgovina umetničkim delima obično ide preko galerija...” „Ja nemam galeristu.” „To sam shvatio. Zato sam mislio da bi to moglo da izgleda ovako. Mi bismo mogli da preuzmemo kreiranje veb sajta na kome biste mogli da predstavite svoje radove i da ih na njemu direktno prodajete. Sajt bi, naravno, bio na vaše ime, Mišelin neće nigde biti pomenut. Mislim da je najbolje da sami nadgledate štampu fotografija. Mi možemo da preuzmemo na sebe logistiku i slanje.” „Slažem se.” „Savršeno, to je savršeno. Verujem da smo ovoga puta zaista ostvarili dobitnu kombinaciju!”, bio je oduševljen. „Sve sam to sročio u nacrtu ugovora koji vam, naravno, ostavljam da proučite.” Džed je izašao u jako osvetljeni hodnik, na čijem je dnu zastakljeni prozor gledao na kapiju Defans; nebo je bilo toliko božanstveno zimsko plave boje da je izgledalo kao naslikano; manastirsko plava, pomisli Džed. Koračao je polako, oklevajući, kao da se kreće po nekakvoj materiji od vate; znao je da mu je život krenuo novim tokom. Vrata Olgine kancelarije bila su otvorena; nasmešila mu se. „Dobro je. Tačno onako kako si rekla”, reče on sažeto.
VII Džedove studije bile su čisto literarne i umetničke, nikada nije imao prilike da razmišlja o vrhunskoj kapitalističkoj misteriji - formiranju cene. Izabrao je hanemile kanvas fajn art papir, koji je odlično primao boje i bio dugotrajan. Ali je na tom papiru bilo teško i nesigurno kalibrirati boje, Epsonov drajver nije mogao da posluži za to, pa je odlučio da napravi maksimum dvadeset uveličavanja po fotografiji. Štampa jedne fotografije koštala ga je otprilike trideset evra, pa je odlučio da ih na sajtu prodaje za dvesta. Kada je okačio prvu fotografiju on lajn - uvećanu predstavu regije Hazenbruk - čitava serija rasprodata je za manje od tri sata. Cena, po svemu sudeći, nije bila odgovarajuća. Istražujući malo-pomalo, posle nekoliko nedelja odredio je cenu od dve hiljade evra za format 40x60 cm. Sada je to bilo to: znao je kakva mu je cena na tržištu. U Pariz je stiglo proleće, a on je plovio ka komfornom imetku a da to nije planirao. U aprilu je sa iznenađenjem primetio da su mu mesečna primanja premašila Olgina. Te godine praznici u maju padali su vrlo zgodno: 1. maj je bio četvrtak, kao i 8. maj, zatim je išao Spasovdan i sve se završavalo dugačkim vikendom za Duhove. Novi katalog Frenč tač izašao je baš tih dana. Olga je nadzirala pripremu časopisa, ponekad je ispravljala tekstove koje su joj slali hotelijeri i uglavnom birala fotografije, slala da se doteraju one koje su joj se činile nedovoljno privlačnim. Veče se spuštalo na Luksemburški park, a oni su seli na balkon jer je temperatura bila prijatna. Poslednji dečji krici gubili su se u daljini, a kapije parka uskoro će se zatvoriti jer pada noć. Olga je od čitave Francuske poznavala zapravo samo Pariz, pomisli Džed listajući vodič Frenč tač, a ni on sam nije bolje poznavao svoju zemlju. Francuska je u vodiču bila predstavljena kao divna zemlja, mozaik prelepih predela sa sazvežđima dvoraca i zamkova zapanjujuće raznolikosti u kojoj je svuda bilo dobro živeti. „Da li bi želela da otputuješ nekud za vikend?” predloži on dok je
odlagao turistički vodič. „U neki od hotela koje opisuje tvoj vodič...” „Da, to je dobra ideja.” Zamisli se nekoliko trenutaka. „Ali inkognito. Nećemo reći da radim za Mišelin.” Čak i da to ne znaju, pomisli Džed, sigurno mogu da očekuju privilegovan prijem hotelijera: mlad, urban i bogat par bez dece, estetski veoma dekorativan, u prvoj fazi ljubavne veze - već samim tim spremni su da se dive svemu, nadajući se da će napraviti zalihe lepih uspomena koje će im pomoći da prebrode teške godine, da možda prebrode i bračnu krizu - za sve profesionalce iz domena hotelijerstva i ugostiteljstva oni su predstavljali arhetip idealnih gostiju. „Gde bi prvo želeo da odeš?” Kad je malo bolje razmislio, Džed je shvatio da to pitanje nije bilo ni najmanje lako. Bilo je mnogo zanimljivih regija. Možda je stvarno istina, pomisli, kad kažu da je Francuska divna zemlja - bar s turističke tačke gledišta. „Počećemo od Centralnog masiva”, odlučio je. „Za tebe je to savršeno. Možda nije najbolje, ali mislim da je vrlo francuski; drugim rečima, ne liči ni na šta drugo osim na Francusku.” Olga je zatim listala vodič i pokazala mu hotel. Džed se namršti. „Nisu izabrali dobre šalone... Stavio bih braon ili crvene šalone na sivi kamen, eventualno zelene, ali svakako ne plave.” Udubio se u čitanje opisa hotela koji mu nije ulio ni najmanje poverenje. „Šta je ovo? ’U srcu Kantala, koji podseća na jug Francuske, tradicija se spaja s opuštenošću, a sloboda s poštovanjem’... Sloboda i poštovanje - kakve to ima veze jedno sa drugim?” Olga mu uze vodič iz ruku i udubi se u čitanje. „Ah, sad razumem!... ’Martina i Omar će vam otkriti autentična jela i vina’, ona se udala za Arapina, otud poštovanje.” „Onda možda i nije loš spoj, naročito ako je on Marokanac. Marokanska kuhinja je jako dobra. Možda oni nude spoj frankomarokanske kuhinje, pastija s guščijom paštetom, nešto tog tipa.” „Da”, reče Olga, koju njegove reči nisu naročito ubedile. „Ali ja sam turista, želim nešto tipično francusko. Franko-marokansko ili frankovijetnamska kombinacija možda može dobro da prođe u nekom
restoranu u Parizu, na kanalu Sen Marten, ali sigurno ne u luksuznom hotelu tipičnom za Kantal. Možda ću izbaciti taj hotel iz vodiča...” Nije to učinila, ali je ovaj razgovor podstakao na razmišljanje, pa je nekoliko dana kasnije svojoj direkciji predložila da sprovedu statističku anketu o konzumiranju jela u hotelima koji su pripadali njihovoj grupi. Rezultati ankete stigli su šest meseci kasnije i potvrdili njenu intuiciju. Kreativna i azijska kuhinja jednoglasno su bile odbijane. Gastronomija severnoafričkih zemalja cenila se samo na jugu Francuske i na Korzici. Koja god da je regija bila u pitanju, restorani koji su imali „tradicionalan” ili „starinski” imidž, imali su 63 odsto veće prihode od proseka. Suhomesnati svinjski proizvodi i sirevi predstavljali su sigurne vrednosti, ali su najbolje rezultate imale neobične životinje koje nisu samo francuske već su regionalnog tipa: golub grivnjaš, puževi ili zmijuljice. Direktor odeljenja za food luxe i srednju kategoriju napisao je rezime izveštaja i bez okolišanja ga zaključio ovim rečima: „Verovatno smo pogrešili što smo se koncentrisali na ukus anglosaksonske klijentele koja želi light gastronomiju, čija je odlika spoj raznorodnih ukusa sa strogim sanitetskim zahtevima, pasterizacijom i dobro konzerviranom hranom. Takva klijentela u stvarnosti ne postoji: američkih turista u Francuskoj nikada nije bilo mnogo, a Engleza ima sve manje; anglosaksonska klijentela u globalu ne premašuje 4,3 odsto našeg prometa. Naši novi stvarni klijenti dolaze iz mlađih i surovijih zemalja s novim sanitarnim normama koje se retko sprovode, i oni žele da tokom svog boravka u Francuskoj okuse vintage, takoreći hardcore gastronomiju. Samo oni restorani koji budu mogli da se prilagode ovim novim zahtevima zaslužuju da se ubuduće nađu u našim vodičima.”
VIII Proživeli su nekoliko nedelja sreće (to nije bila nadražena i grozničava sreća mladih ljudi, niti im je cilj tokom tih vikenda bio da se rastave s mozgom i otkinu; to je bila - iako su još bili u godinama kada su mogli da se zabavljaju mladalački - priprema za epikurejsku sreću, mirnu, rafiniranu ali ne i snobovsku, koju zapadnjačko društvo može da ponudi svojoj dobrostojećoj srednjoj klasi u srednjim godinama). Navikli su se na teatralni ton kojim su se obraćali kelneri u nagrađivanim hotelima i restoranima kada su im predstavljali namirnice od kojih su načinjeni grickalice i ostala jela koja su „otvarala apetit”. Navikli su se i na onu gipku deklamaciju koju su uzvikivali: „Prijatan vam dalji obrok, dame i gospodo!” svaki put kada su donosili nova jela, što je podsećalo Džeda na ono „Prijatna vam služba!” koje je jedan mladi sveštenik, debeljko koji je verovatno bio socijalista, dobacio Ženevijevi i njemu kada su, povedeni neobjašnjivom pobudom, ušli u crkvu Notr Dam de Šam jedne nedelje tokom mise, neposredno nakon što su vodili ljubav u njenoj garsonjeri u bulevaru Monparnas gde je tada živela. Nekoliko puta zaredom setio se tog sveštenika koji je fizički ličio na Fransoa Olanda i koji je, za razliku od političkog lidera, od sebe napravio Božjeg evnuha. Godinama kasnije, kada je već počeo „seriju jednostavnih zanimanja”, Džed je u nekoliko navrata razmišljao da napravi portret jednog od tih nevinih i privrženih ljudi, kojih je bilo sve manje, kako krstare glavnim gradovima i donose utehu u veri. Ali nije uspeo, nije čak ni obradio temu. Naslednici hiljadugodišnje duhovne tradicije, koju više niko nije razumeo, sveštenici koji su nekada bili u samom društvenom vrhu, danas su bili malobrojni - studije su im trajale stravično dugo i bile su jako teške jer su podrazumevale ovladavanje latinskim jezikom, kanoničkim pravom, racionalnom teologijom i drugim gotovo nerazumljivim predmetima, i preživljavali su u bednim materijalnim uslovima - vozili su se metroom zajedno sa drugim ljudima, išli od jevanđelističkih grupa do časova opismenjavanja,
držali misu svakog jutra za malobrojnu i ostarelu publiku, dok su im sve čulne radosti bile zabranjene, čak i porodičan život; uprkos svemu tome, morali su iz dana u dan da izražavaju snažan optimizam iz obaveze prema svojoj službi. Skoro sve slike Džeda Martena, što bi istoričari umetnosti morali da primete, predstavljaju muškarce ili žene koji se dobrovoljno bave svojom profesijom, a ta dobra volja je predstavljena kao umerena - potčinjavanje profesionalnim imperativima garantovalo je zauzvrat mešavinu finansijskog zadovoljstva i nagrade samoljublja izraženu u različitim proporcijama. Ponizni i obespareni, prezreni od strane svih, žrtve svih problema koje sobom nosi urbani život, i lišeni svih zadovoljstava, mladi gradski sveštenici su, za one koji nisu delili njihovo versko ubeđenje, bili odurna i nepristupačna tema. Turistički vodič Frenc tač je, nasuprot tome, nudio lepezu ograničenih ali potvrđenih užitaka. Moglo se uživati u „Smešljivom mrmotu”, čiji je vlasnik u tekstu sa zadovoljstvom završavao opis svog hotela: „Prostrane sobe sa terasom (kupatila sa kadom ili džakuzijem), privlačan jelovnik, deset vrsta domaćih džemova za doručak - zaista ćete se naći u autentično ljupkom hotelu visoke kategorije.” Poetska proza menadžera „Carpe Diema” takođe vas je mogla poneti prilikom čitanja opisa boravka u njegovom hotelu: „Osmeh će vas voditi od bašte (s mediteranskom vegetacijom) do vašeg apartmana, mesta koje će potpuno uzburkati sva vaša čula. Zatvorite oči kako biste što duže očuvali uspomenu na rajske mirise, žubor vodoskoka iz hamama od belog mermera, i kako biste se uverili da je ’Ovde život zaista lep’”. U grandioznom dekoru dvorca BurbonBuse, čiji naslednici već godinama unazad čuvaju umeće otmenog gostoprimstva, mogu se videti dirljive uspomene (dirljive su verovatno samo za porodicu Burbon-Buse) još iz doba krstaških ratova; neke sobe su opremljene i dušecima na vodu. Ovaj spoj elemenata starinske Francuske ili zavičaja sa savremenom hedonističkom opremom davalo je ponekad neobičan rezultat koji se mogao graničiti sa neukusom. Ali možda je upravo taj neočekivani spoj, mislio je Džed, ono što je njihova klijentela, ili makar srž njihove ciljne grupe, želela. Obećanja koja su se ticala činjenica u opisima hotela bila su ipak održana. U parku dvorca Gorž u Visokom Sezalijeu trebalo je da bude košuta, srndaća i jedno malo magare; i uistinu,
magare se nalazilo tamo. Šetajući baštom „Krčme Vertikala” trebalo je primetiti Migela Santamajora, intuitivnog kuvara koji je pravio „neobičnu sintezu tradicije i futurizma”; i činjenica, tamo je bio neki tip koji je izdaleka podsećao na nekakvog gurua i vršljao po kuhinji, a nakon njegove „simfonije sezonskog povrća” dolazio bi da vam lično preporuči jednu od svojih božanskih kubanskih cigara. Poslednji vikend, na praznik Duhova, proveli su u dvorcu Vo de Lunji, prestižnom zdanju s raskošnim sobama koje su gledale na park od četiri hektara, čija se prvobitna koncepcija pripisivala Le Notru. Jelovnik je, po rečima iz vodiča, bio „sublimacija beskrajno bogate regionalne kuhinje”; tu je gost bio u prisustvu „jednog od najlepših suštastava Francuske”. Tada je, u ponedeljak na Duhove, za doručkom, Olga saopštila Džedu da se krajem meseca vraća u Rusiju. U tom trenutku gustirala je džem od šumskih jagoda, a ptice, neosetljive na ljudsku dramu, ćarlijale su u parku koji je prvobitno osmislio Le Notr. Jedna porodica Kineza, na nekoliko metara od njih, davila se u slatkim galetama i kobasicama. Kobasice za doručak uvedene su u dvorac Vo de Lunji kako bi se ugodilo željama tradicionalne anglosaksonske klijentele koja je vezana za proteinski i masan doručak; o njima se tokom jednog kratkog ali odlučujućeg sastanka preduzeća dosta raspravljalo; neizvestan i nespretno formulisan ukus nove kineske klijentele, koja je očigledno bila privučena kobasicama, odredio je ishod debate, te je odlučeno da će se nastaviti sa istom linijom snabdevanja. I drugi burgundski luksuzni hoteli došli su tih godina do istog zaključka, pa je tako preduzeće „Marteno kobasice i salamure”, koje postoji u regiji od 1927. godine, izbeglo odlazak u stečaj i rubriku „Društvena zbivanja” u nacionalnom dnevniku kanala FR3. Kao devojka koja ne voli naročito proteine, Olga je više volela džem od šumskih jagoda, ali počela je da se oseća vrlo nervozno jer je shvatila da će se pitanje njenog života rešiti tu i sada, u narednih nekoliko minuta, a muškarce je danas tako teško shvatiti, u početku to i nije tako teško - mini suknje su dobro radile svoj posao, ali onda bi postajali sve čudniji. Mišelinova ambicija bila je da pojača prisustvo u Rusiji, to je bila jedna od zemalja koje su imale prioritet u razvijanju tržišta, i njena plata će biti bukvalno utrostručena; imaće pod sobom pedesetak ljudi, bio je to premeštaj koji ni u kom slučaju nije smela da
odbije, direkcija ne da ne bi shvatila njeno odbijanje, nego bi to bio zločin: visokoškolovani kadar nema samo obaveza prema preduzeću, već ima i prema sebi, on mora da vodi računa i gaji svoju karijeru kao što je to Hrist činio za crkvu ili kao što to supruga čini za svog supruga, ona mora da se povinuje zahtevima svoje karijere, da ih makar minimalno ispoštuje jer će, ako to ne učini, njeni šefovi biti šokirani i više nikada neće moći da se izdigne na bolji položaj. Džed je uporno ćutao i muljao kašičicom po rovitom jajetu, gledajući Olgu ispod oka, kao kakvo kažnjeno dete. „Možeš da dođeš u Rusiju...”, rekla mu je. „Možeš da dođeš kad hoćeš.” Bila je mlada, tačnije, bila je još mlada, zamišljala je da život pruža razne mogućnosti, da ljudski odnosi mogu tokom vremena da se razvijaju, bilo jednolinijski ili s preprekama. Dašak vetra je njihao zavese u prozorima koji su gledali na park. Ćarlijanje ptica se naglo pojačalo, a zatim utihnulo. Kineski gosti su nestali bez upozorenja, gotovo su isparili. Džed je još ćutao, a onda spustio kašičicu. „Dugo ti treba da odgovoriš...” reče ona. „Francušče...” dodala je s nežnim prekorom. „Malo neodlučno Francušče...”
IX U nedelju 28. juna po podne Džed je ispratio Olgu na aerodrom Roasi. Bilo je tužno, nešto mu je govorilo da upravo doživljavaju trenutak smrtne tuge. Vreme je bilo lepo i mirno i nije podsticalo na takva osećanja. Mogao je da prekine taj proces razdvajanja, da se baci na kolena, da je preklinje da ne ode; verovatno bi ga saslušala. Ali šta onda? Da traži novi stan (krajem meseca isticala je kirija za stan u ulici Ginemer)? Da otkaže selidbu koja ju je čekala sutradan? Sve je to bilo moguće, tehničke teškoće nisu bile nepremostive. Džed nije bio mlad, on to uistinu nikada nije ni bio; ali je bio relativno neiskusno ljudsko biće. Nije poznavao puno ljudi, ako se izuzme njegov otac. A ta veza u njemu nije budila naročit optimizam i veru u međuljudske odnose. Ono što je mogao da primeti jeste da se ljudski život organizovao oko posla, koji je obuhvatao veliki deo života pojedinca, i bio ispunjavan u strukturama različitih veličina. Nakon radnog veka počinjao je kratak period obeležen različitim patologijama. Tokom najaktivnijeg perioda života neka ljudska bića, između ostalog, pokušavaju da se udruže u mikro-grupe koje se opisuju kao porodice, a u cilju reprodukcije vrste; ovi pokušaji najčešće su kratkog veka iz razloga koji se vezuju za „prirodu epohe”, mislio je neodređeno dok je ispijao espreso sa svojom ljubavnicom (sedeli su sami za šankom bara „Segafredo” i, mada ni na samom aerodromu nije bilo naročito živahno, žamor razgovora okruživala je tišina primerena samom mestu, slična onoj koja vlada u privatnim klinikama). Ali to je bila samo iluzija mira i tišine jer prevoz ljudskih bića sa jedne tačke na drugu - iako danas igra veoma važnu ulogu u ostvarivanju pojedinačnih sudbina - označava samo blagu pauzu između perioda odmora i radne aktivnosti, interval koji prethodi maksimalnom unošenju u neku novu aktivnost. Bilo je, međutim, privlačno videti u tome izvestan omaž, diskretni omaž društvene mašinerije njihovoj ljubavi koja se brzo prekinula.
Džed nije odreagovao kada se Olga, posle poslednjeg poljupca, uputila prema pasoškoj kontroli; tek je na putu ka kući, prolazeći bulevarom Opital, postati svestan činjenice da je mimo svog znanja zakoračio u novu etapu svog života. Shvatio je po tome što mu je sve što je činilo njegov život do pre nekoliko dana sada odjednom delovalo prazno. Stotine auto-karti i fotografija ležalo je na podu, i više nisu imale nikakvog smisla. Pomirivši se sa sudbinom, izašao je napolje, kupio dve velike kese za đubre i šut u hipermarketu „Kazino” u bulevaru Vinsen Oriol, vratio se kući i počeo da ih puni. Papir je težak, pomislio je, moraće da snese kese nekoliko puta. Uništavao je mesece i godine rada, ali se nije pokolebao ni za trenutak. Godinama kasnije, kada je postao slavan - tačnije rečeno, izuzetno slavan - Džeda su više puta pitali šta za njega znači biti umetnik. Nije imao ništa zanimljivo ni originalno da kaže, osim jedne stvari koju je ponavljao u svim intervjuima: biti umetnik za njega je značilo pre svega, biti pokoran. Pokoravati se tajanstvenim i nepredvidljivim porukama, koje bi se, u nedostatku boljeg objašnjenja i verskog ubeđenja, mogle opisati kao intuicije; poruke koje su mu se nametale na zapovedan i kategoričan način, ne ostavljajući mu ni najmanju mogućnost da ih prenebregne osim ako bi u potpunosti izgubio svoj integritet i samopoštovanje. Te poruke mogle su se odnositi i na uništavanje čitavih dela, mogle su upućivati na neki radikalno nov pravac, a ponekad je čak bilo moguće da ne daju nikakav pravac niti plan, i ne ulivaju ni najmanju nadu u mogućnost nastavka rada. Samo se po tome, i ni po čemu više, položaj umetnika mogao oceniti kao težak. I samo se po tome, i ni po čemu više, on razlikovao od profesija i struka kojima će odati počast u drugom delu svoje karijere, onog kojim je stekao svetski ugled.cw,bu Sutradan je prvo bacio kese s đubretom, a zatim je polako i minuciozno rastavio na delove svoj foto-aparat velikog formata i odložio u zaštitne futrole meh, ekrane za fokusiranje, objektive, digitalna leća i telo aparata. Vreme je u Parizu i dalje bilo lepo. Po podne je upalio televizor i gledao početak „Tur de Fransa”, na kome je pobedio neki nepoznat ukrajinski takmičar. Kada je ugasio televizor, pomislio je da bi verovatno trebalo da se javi Patriku Forestijeu. Direktor za komunikacije francuske filijale grupe Mišelin primio je vest bez emocija. Ako je Džed odlučio da više ne pravi fotografije Mišelinovih karti, niko ga u tome ne može sprečiti; može da prestane
bilo kad, kao što jasno piše u ugovoru. U stvari, Džed je imao utisak da ga baš briga, pa je bio malo iznenađen kada mu je ovaj predložio da se sastanu sutradan ujutru. Vrlo brzo nakon što je stigao u kancelariju u aveniji Grand arme, shvatio je da je Forestije zapravo želeo da pred nekim otvori dušu, da izloži svoje poslovne brige sagovorniku koji će ga razumeti. Olginim transferom izgubio je pametnu i odanu koleginicu, poliglotu, a da sve bude neverovatnije, za sada mu nije ponuđena zamena za nju. Direkcija ga je „debelo zajebala”, svoje ogorčenje opisao je tim rečima. Naravno da je otišla u Rusiju, naravno, to je njena zemlja, i naravno da ti jebeni Rusi kupuju milijarde guma za njihove jebene razlokane puteve i jebenu glupavu klimu, ali Mišelin je ipak francuska firma, i do pre nekoliko godina to ne bi moglo tako da prođe. Francuska filijala je do nedavno poštovala naređenja, ili su makar bila uzimana u razmatranje i s pažnjom, ali otkad je kapital grupe prešao u ruke stranih investitora koji su danas u većini, s tim je bilo gotovo. Da, stvari su se mnogo promenile, ponovio je zlovoljno, interesi francuske filijale Mišelina više nisu tako bitni u odnosu na Rusiju, a da i ne govorimo o Kini, ali ako se tako nastavi, počeće da se razmišlja da pređe u Bridžstoun ili Gudjear. Kažem vam to u poverenju, naprasno je dodao sa zebnjom. Džed ga je uverio da nema razloga za brigu, i pokušao da usmeri razgovor na svoj slučaj. „Ah, da, veb sajt...” Forestije se, izgleda, u tom trenutku setio zbog čega je Džed došao. „E pa, dodaćemo obaveštenje u kome će pisati da ste završili sa tom serijom. Fotografije koje su već odštampane ostaće u prodaji, nadam se da nemate ništa protiv.” Nije imao ništa protiv. „Uostalom, toga više i nema toliko mnogo, vrlo su se dobro prodavale...”, nastavi on tonom u kome se nazirao tračak optimizma. „Nastavićemo da u našim promotivnim materijalima pominjemo da su Mišelinove karte poslužile kao inspiracija umetničkom ostvarenju koje je kritika jednoglasno pozdravila, nadam se da vam to ne smeta?” Džedu ni to nije smetalo. Dok ga je ispraćao iz kancelarije, Forestije se već razgalio: „Veoma sam srećan što smo se upoznali. Bila je ovo dobitna kombinacija za obe strane, apsolutni win-win.”
X Tokom nekoliko nedelja nije se događalo ništa, ili gotovo ništa; a onda, jednog jutra, dok se vraćao iz nabavke, Džed je ugledao nekog tipa od pedesetak godina, u farmericama i iznošenoj kožnoj jakni, kako stoji i čeka ispred ulaza u njegovu zgradu; izgledalo je kao da čeka već duže vreme. „Dobar dan...” reče. „Izvinite što vam se ovako obraćam, ali nisam mogao drugačije. Već nekoliko puta sam vas video u kraju. Jeste li vi Džed Marten?” Džed klimnu glavom. Glas njegovog sagovornika bio je školovan, naviknut na lepu reč; ličio je na nekog belgijskog situacionistu ili proletera intelektualca - doduše, u elegantnoj arou košulji; ali se po njegovim snažnim i istrošenim rukama moglo naslutiti da se bavi nekim manuelnim poslom. „Poznajem vaša dela na temu auto-karti, pratio sam vaš rad od početka. I ja živim u kraju.” Pružio mu je ruku. „Zovem se Franc Teler. Galerista sam.” Na putu ka njegovoj galeriji u ulici Doremi (kupio je lokal pre nego što je kraj postao veoma popularan; to je, po njegovim rečima, bila jedna od retkih dobrih ideja koje je imao u životu), zaustavili su se da popiju piće u ulici Šato de Rentije, „Kod Kloda”, koji je kasnije postao kafe u kome su se obično viđali i koji je inspirisao Džeda za drugu sliku iz „serije jednostavnih zanimanja”. Tu su još uvek služili domaće crno vino i sendviče sa paštetom i kiselim krastavčićima poslednjim penzionerima iz „radničke klase” koji su stanovali u trinaestom arondismanu. Umirali su jedan za drugim, metodično, a drugi gosti nisu dolazili da ih zamene u lokalu. „Pročitao sam u jednom članku da se u Francuskoj 80 odsto kafea ugasilo posle završetka Drugog svetskog rata”, primeti Franc kružeći pogledom po kafeu. Nedaleko od njih četvorica penzionera povlačila
su karte po plastificiranom stolu prema nerazumljivim pravilima, koja kao da su pripadala nekoj praistorijskoj igri karata (možda belote? ili pike?). Malo dalje jedna debela žena s kuperoznom kožom ispi u jednom cugu čašu pastisa. „Ljudi ručavaju samo pola sata i piju sve manje alkohola; kafeima je, na kraju, zabrana pušenja zadala smrtni udarac.” „Mislim da će se obnoviti tradicija kafea, ali u drugom obliku. Produktivnost je dugo rasla i sada se okončava, barem na Zapadu.” „Vi zaista sagledavate stvari na neobičan način...”, reče Franc posle dugog razmišljanja. „Zainteresovao me je vaš rad na Mišelinovim kartama, zaista; ali vas tada ne bih uzeo za moju galeriju. Bili ste, rekao bih, previše sigurni u sebe, a to mi nije delovalo normalno za nekoga ko je tako mlad. A kada sam pročitao na internetu da ste odlučili da prekinete sa tom serijom, odlučio sam da vas upoznam. I da vam predložim da budete jedan od umetnika koje predstavljam.” „Ali ja uopšte ne znam šta ću sledeće raditi. Ne znam ni da li ću uopšte nastaviti da se bavim umetnošću.” „Ne razumete...”, reče strpljivo Franc. „Ne zanima mene neki određeni vid umetnosti, već način, ličnost, pogled na umetničko delo, na njegovo mesto u društvu. Ako biste se sutra pojavili sa listom papira iscepanim iz sveske na kome biste napisali: ’Ne znam ni da li ću uopšte nastaviti da se bavim umetnošću’, izložio bih ga bez razmišljanja. Nisam intelektualac, ali me vi zanimate.” „Ne, ne, nisam intelektualac”, insistirao je. „Tu i tamo pokušavam da ličim na intelektualca iz otmenog kraja jer je to korisno u mojoj branši, ali ja to nisam, nemam čak ni maturu. Počeo sam tako što sam postavljao i skidao izložbe, onda sam kupio taj mali lokal i nekoliko puta mi se posrećilo sa umetnicima. Ali sam uvek pravio izbor na osnovu intuicije, samo na osnovu toga.” Zatim su posetili galeriju, veću nego što je Džed zamišljao, s visokim plafonom i betonskim zidovima koje su podupirali metalni stubovi. „To je nekada bila fabrika za proizvodnju mehaničkih konstrukcija”, rekao mu je Franc. „Propala je sredinom osamdesetih godina, pa je prostor dugo zvrjao prazan, sve dok ga ja nisam kupio. Dugo sam ga raščišćavao, ali je vredelo. Lep je ovo prostor.”
Džed klimnu glavom. Rasklopne pregrade bile su složene sa strane tako da je mogao da vidi maksimalnu površinu prostora za izlaganje trideset metara sa dvadeset. Tu se se, u tom trenutku, nalazile velike skulpture od tamnog metala, koje su po načinu obrade podsećale na tradicionalne afričke statue, ali čije su teme otvoreno asocirale na savremenu Afriku: svi likovi bili su predstavljeni u samrtnom času ili u trenutku kasapljenja mačetama i kalašnjikovima. Ta mešavina nasilnih radnji i ukočenog izraza na licima aktera proizvodila je naročito jeziv i zlokoban utisak. „Što se tiče skladištenja, imam hangar u Ur e Loari. Nije naročito zaštićen od vlage, a ni od provale; drugim rečima, uslovi za skladištenje su veoma loši, ali do sada nisam imao problema.” Rastali su se nekoliko minuta kasnije. Džed je bio izuzetno smeten. Dugo je lutao gradom pre nego što se vratio kući, u dva navrata čak se izgubio. I sledećih nedelja bilo je isto: izlazio je i hodao bez određenog cilja ulicama grada, koji je, na kraju krajeva, loše poznavao, s vremena na vreme je zastajao u nekoj kafanici kako bi se orijentisao, a najčešće je morao da se služi planom grada. Jednog oktobarskog popodneva, dok se peo ulicom Martir, obuzeo ga naprasno uznemirujući osećaj nečeg poznatog. Malo dalje nalazio se, prisećao se, bulevar Kliši sa seks šopovima i radnjama erotskog veša. I Ženevijeva i Olga su, s vremena na vreme, volele da, u njegovom društvu, kupuju izazovne komade, ali su uglavnom išli kod „Rebeke Ribs”, u radnju koja se nalazila niže na bulevaru; ne, to je bilo potpuno drugačije. Zaustavio se na uglu avenije Truden, pogledao udesno i shvatio. Nekoliko desetina metara dalje nalazila se kancelarija u kojoj je njegov otac radio poslednjih godina. Posetio je samo jednom, ubrzo posle bakine smrti. Biro se preselio na novu adresu. Posle projekta izgradnje kulturnog centra u Port Ambonu, osetili su potrebu da podignu nivo svog posla, pa je sedište firme moralo da se nađe u privatnoj vili, po mogućstvu u dvorištu s kamenim pločnikom, ili eventualno u aveniji s drvoredom. Široka avenija Truden, u kojoj je vladao gotovo provincijski mir, imala je dugačke drvorede i savršeno je odgovarala uglednom arhitektonskom birou.
„Žan-Pjer Marten je celo popodne na sastanku”, obavestila ga je devojka na prijemnom odeljenju. „Ja sam njegov sin”, blago je insistirao Džed. Oklevala je za trenutak, a onda podigla slušalicu. Njegov otac se pojavio u predvorju nekoliko trenutaka kasnije, samo u košulji, bez sakoa, s razvezanom kravatom i tankom fasciklom u ruci. Disao je teško, savladan nekom snažnom emocijom. „Šta se desilo? Neka nesreća?” „Ne, ništa. Samo sam bio u kraju.” „Veoma sam zauzet, ali... sačekaj. Izaći ćemo na kafu.” Preduzeće je prolazilo kroz težak period, objasnio je Džedu. Novo sedište ih je skupo koštalo, izgubili su važan projekat renoviranja jednog kupališta na obali Crnog mora, upravo se strašno posvađao sa jednim od svojih partnera. Disao je ujednačeno, malo se smirio. „Zašto ne prestaneš da radiš?” upita ga Džed. Otac ga pogleda ne odreagovavši, s izrazom potpunog nerazumevanja. „Zaradio si dosta novca. Mogao bi mirno da se povučeš, da malo uživaš u životu.” Otac je i dalje netremice gledao u njega, kao da Džedove reči nisu dopirale ili kao da nije mogao da ih razume, a onda ga upita glasom izgubljenog deteta: „Ali, šta bih radio?” Parisko proleće često je samo nastavak zime - kišno, hladno, maglovito i prljavo. Leto je najčešće neprijatno: grad je bučan i prašnjav, jake vrućine nikad ne traju dugo i završavaju se obično posle dva-tri dana jakim olujama i naglim zahlađenjem. Pariz tek u jesen postaje prijatan grad jer su tada dani sunčani i kratki, vazduh suv i prozračan, i odiše okrepljujućom svežinom. Džed je nastavio da šeta i tokom oktobra, ako se šetnjom uopšte može nazvati automatsko hodanje tokom koga nijedan spoljašnji utisak nije dopirao do njegovog mozga niti ga je ispunjavalo nekakvo razmišljanje ili projekat, i čiji je jedini cilj bio da se do uveče propisno umori. Jednog popodneva početkom novembra, oko sedamnaest časova, našao se pred stanom u kome je živela Olga, u ulici Ginemer. To je moralo da se dogodi, pomisli: upao je u klopku svojih automatizama svakoga dana u isto vreme išao je istim putem, mesecima. Zadihan, skrenu ka Luksemburškom parku i strovali se na prvu klupu. Seo je blizu onog neobičnog paviljona od crvene cigle ukrašenog mozaicima,
koji se nalazi na jednom od uglova bašte, na ćošku ulice Ginemer i ulice Asas. Sunce je u daljini zalazilo i osvetljavalo kestenovo drveće izvanrednom narandžastom nijansom, toplom - gotovo indijsko žutom, pomisli Džed, a u sećanje mu navru reči Luksemburškog parka: Još jedan dan Bez ljubavi, Još jedan dan Mog života. Luksemburg Je ostario. Je li ostario on? Ili sam ostario ja? Ne znam. Kao i mnogi Rusi, Olga je obožavala Džoa Dasena, naročito pesme sa njegove poslednje ploče, njihovu rezigniranu i lucidnu melanholiju. Džed se ježio, osećao je kako ga obuzima sve jača kriza koju nije mogao da odagna, a kada su mu se u sećanje vratile reči Zbogom ljubavnici, poče da plače. Voleli smo se kao što se rastajemo, Jednostavno, ne misleći na sutra, Na sutra koje uvek prebrzo naiđe, Na rastanke koji ne bole nit’ prete. U kafeu na uglu ulice Vaven naručio je burbon, ali je odmah shvatio da je pogrešio. Posle kratkotrajne utehe koja mu je spalila grlo, obuze ga nanovo tuga, niz lice počeše da mu liju suze. Zabrinuto je pogledao oko sebe, ali, na sreću, niko nije obraćao pažnju; u čitavom kafeu sedeli su samo studenti prava koji su pričali o žurkama ili „mladim partnerima”, jednom rečju, o stvarima koje zanimaju studente prava, tako da je mogao da na miru plače. Kada je izašao iz kafea, promašio je put, pa je lutao nekoliko minuta u tupom polusvesnom stanju, da bi se obreo pred radnjom „Senelije Frer” u ulici Grand Šomijer. U izlogu su bile izložene četke i platna standardnog formata, pasteli i tempere. Ušao je i bez razmišljanja kupio osnovni set uljanih boja. Pakovanje je bilo
pravouglog oblika, od hrastovine, iznutra izdeljeno na pregrade, i sadržavalo je dvanaest tuba ekstra fine senelije uljane boje, nekoliko vrsta četki i flašicu rastvarača. Tako se u njegovom životu odigrao „povratak na slikarstvo”, koji je izazvao mnogobrojne komentare.
XI Džed kasnije nije koristio samo marku senelije; njegova platna iz zrele faze naslikana su skoro u potpunosti uljanim bojama musini, koje je kupovao kod „Šminkea”. Bilo je i izuzetaka - neke zelene nijanse, naročito zeleni cinober koji daje magičnu svetlost kalifornijskim borovim šumama koje se spuštaju do mora na slici Bil Gejts i Stiv Džobs razgovaraju o budućnosti informatike, pozajmljen iz game uljanih boja rembrant koje proizvodi firma Rojal Talens. Za belu je uvek koristio ulja Old Holand jer je cenio njihovu neprozračnost. Prve slike Džeda Martena, istakli su kasnije istoričari umetnosti, mogle su ga lako odvesti na pogrešan put. Posvetivši prve dve slike Ferdinanda Deroša, mesara koji prodaje konjsko meso, a zatim Klod Vorijon, vlasnik kafea profesijama koje se polako gase, Marten je odavao utisak izvesne nostalgije, kao da je žalio za nekim prošlim vremenima, stvarnim ili izmaštanim, koja su postojala u Francuskoj. Zaključak koji se iz svih njegovih radova na kraju nametao jeste da su stvarna zanimanja bila veoma daleko od tih tema. To što se Marten prvenstveno interesovao za ugrožene profesije nije ga podstaklo na žaljenje zbog njihovog verovatnog nestanka - činjenica, one su ga zanimale jer će uskoro nestati, i bilo mu je važno da ovekoveči njihovu sliku na platnu dok je još bilo vremena za to. Od treće slike iz serije zanimanja, Maja Duboa, telefonski operater u korisničkoj službi posvetio se zanimanju koje nije bilo ni najmanje ugroženo niti nižerazredno, naprotiv, bila je to amblematična profesija just-in-time politike koja je uticala na procvat ekonomije u zapadnoj Evropi na prelasku u treći milenijum. U prvoj monografiji koju je posvetio Martenu, Vong Fu Ksin razvija zanimljivu analogiju zasnovanu na kolorimetriji. Boje predmeta koji se nalaze svuda oko nas mogu biti predstavljene uz pomoć osnovnih boja; da bi se dobila koliko-toliko stvarna predstava, koriste se
najmanje tri boje. Ali kolorimetrijska karta može se sastaviti i na osnovu četiri, pet, šest i više osnovnih boja; spektar predstava biće samo širi i istančaniji. Isto tako, tvrdi kineski esejista, uslovi proizvodnje datog društva mogu se obnoviti uz pomoć određenog broja tipskih zanimanja, kojih, prema njegovom mišljenju (on iznosi brojku koju ničim nije potkrepio), ima između deset i dvadeset. U seriji „zanimanja”, koja je po broju dela najznačajnija i koju su istoričari umetnosti nazvali „serijom jednostavnih zanimanja”, Džed Marten je predstavio četrdeset dva tipska zanimanja, što čini izuzetno širok i bogat spektar analize za izučavanje uslova proizvodnje u društvu njegovog vremena. Sledeće dvadeset dve slike, orijentisane na sučeljavanja i susrete, klasično nazvane „serijom kompozicija iz sveta preduzeća”, imale su za cilj da predstave način funkcionisanja čitave ekonomije kroz ljudske odnose i dijalektiku. Na „seriji jednostavnih zanimanja” Džed Marten je radio malo duže od sedam godina. Za to vreme nije viđao ljude, nije zasnovao nijedan odnos - bilo ljubavne ili prosto prijateljske prirode. Ali, doživljavao je trenutke čulne sreće: doživeo je pravu orgiju testenina pošto je obrstio hipermarket „Kazino” u bulevaru Vinsent Oriol; poneko veče u društvu libanske eskort devojke, čije su seksualne usluge opravdavale pohvale koje je dobijala na sajtu Niamodel.com. „Lajla, volim te, ti si sunce mojih kancelarijskih dana, moja mala orijentalna zvezda”, pisali su nesrećni pedesetogodišnjaci, a Lajla je maštala o mišićavim i muževnim muškarcima, siromašnim i snažnim; takav je život, u globalu. Lako ga je procenila kao tipa koji je „malo čudan, ali fin, nimalo opasan”, pa je Džed od Lajle uvek dobijao tu vrstu vanteritorijalnog izuzetka kojim su devojke oduvek ugađale umetnicima. Verovatno je donekle predstavio Lajlu, ali je sasvim izvesno da je predstavio Ženevijevu, svoju bivšu devojku s Madagaskara, na jednoj od najdirljivijih slika Eme, eskort devojka, čija je paleta boja izuzetno topla, sastavljena od zemljane umbre, indijsko narandžaste i napuljsko žute. Sasvim suprotno od Tuluz de Lotrekove nafrakane, anemične i nezdrave devojke, Džed Martinova je raskošna, senzualna i inteligentna, smeštena u moderan stan okupan svetlošću.
Leđima okrenuta prema prozoru koji gleda na park skvera Batinjol, odevena u usku belu mini suknju, Eme navlači maleni top žutonarandžaste boje koji delimično pokriva njeno prelepo poprsje. To je Džedova jedina erotska slika, a ujedno i prva na kojoj su se otvoreno mogli nazreti autobiografski detalji. Drugu sliku, Arhitekta Žan-Pjer Marten napušta direktorsku funkciju u svom preduzeću, naslikao je deset godina kasnije, i ona označava početak pravog perioda kreativne raspomamljenosti koja je trajala godinu i po dana i završila se slikom Bil Gejts i Stiv Džobs razgovaraju o budućnosti informatike, s podnaslovom Razgovor u Palo Altu, koju mnogi smatraju njegovim remek-delom. Zapanjujuća je pomisao da su sve dvadeset dve slike iz „serije kompozicija iz sveta preduzeća”, koje su često složene i velikog formata, nastale za manje od osamnaest meseci. Iznenađujuće je to da se Džed Marten konačno sapleo na platnu Demijen Hirst i Džef Kuns dele među sobom umetničko tržište, koje je, gledano s više aspekata, moglo da bude pandan kompoziciji Džobs-Gejts. Analizirajući ovaj neuspeh, Vong Fu Ksi smatra ga razlogom njegovog godinu dana kasnijeg povratka „seriji jednostavnih zanimanja”, u sklopu koga je naslikao svoju šezdeset petu i poslednju sliku. Jasna teza kineskog esejiste prilično je ubedljiva: želeći da pruži iscrpnu viziju proizvodnog sektora u društvu svoga doba, Džed Marten je, u jednom trenutku svoje karijere, morao da predstavi i profesiju umetnika.
DRUGI DEO
I Oko osam sati ujutru 25. decembra Džed se trgnuo iz sna; zora se pomaljala na Alpskom trgu. U kuhinji je pronašao krpu, očistio tragove povraćanja, a onda se zagledao u lepljive ostatke platna Demijen Hirst i Džef Kuns dele među sobom umetničko tržište. Franc je bio u pravu, vreme je da organizuje izložbu; tapkao je u mestu već nekoliko meseci i to je počelo da utiče na njegovo raspoloženje. Čovek u samoći može da radi godinama, to je, uistinu, i jedini način rada; ali uvek naiđe trenutak kada oseti potrebu da pokaže svoj rad svetu, ne toliko da bi čuo njegov sud koliko da uveri sebe da taj rad zaista postoji i da postoji i sam, jer je individualnost samo kratka maštarija unutar jedne društvene vrste. Razmišljajući o Francovim podsticajima, napisao je ponovo i-mejl Uelbeku, a zatim je skuvao sebi kafu. Nekoliko minuta kasnije, pročitao je s gađenjem ono što je napisao. „Pretpostavljam da praznike provodite sa porodicom...” Šta mu bi da napiše takvu glupost? Opšte je poznato da je Uelbek samotnjak na granici mizantropije, jedva se obraćao svom psu. „Znam da ste veoma zauzeti i zato Vas molim da mi oprostite što iznova potenciram koliko bi za mene i mog galeristu bilo značajno da učestvujete u pripremi kataloga za moju buduću izložbu.” Da, to je bilo bolje, malo ulagivanja nikad nije na odmet. „U prilogu ćete naći nekoliko fotografija mojih najnovijih slika. Rado ću Vam u potpunosti pokazati svoj rad onda i tamo gde Vama bude odgovaralo. Čuo sam da živite u Irskoj; ako je Vama tako zgodnije, mogao bih da dođem kod Vas. To mi ne bi predstavljalo nikakav problem.” Dobro, ovako može, pomisli, i kliknu na dugme „pošalji”. Pločnik tržnog centra Olimpijad tog decembarskog jutra bio je pust, a četvrtaste visoke zgrade ličile su na mrtve glečere. Dok je ulazio u hladnu senku nebodera Omega, Džed se setio Frederika Begbedea.
Begbede je bio blizak sa Uelbekom, bar ga je bio glas da je tako; možda bi mogao da interveniše. Ali nije imao broj njegovog mobilnog telefona, a ni Begbede sigurno ne bi odgovorio na Božić. Ali ipak jeste. „Sa ćerkom sam”, reče on gnevno. „Ali ću je kasnije odvesti kod majke”, dodao je kako bi ublažio svoje negodovanje. „Moram da vas zamolim za jednu uslugu.” „Ha ha ha!” prasnu u smeh Begbede s usiljenom radošću. „Vi ste sjajni, znate li? Ne zovete me deset godina, i onda mi se javite na Božić da biste me zamolili za uslugu. Vi ste verovatno genije. Samo su genijalci tako egocentrični, da ne kažem autistični... Dobro, naći ćemo se u ’Kafe de Flor’ u sedam sati”, reče sasvim neočekivano pisac Francuskog romana. Džed je stigao sa pet minuta zakašnjenja i odmah primetio pisca kako sedi za stolom u dnu kafea. Stolovi oko njega bili su prazni, što je činilo bezbedan radijus prečnika od dva metra. Provincijalci su ušli u kafe, čak i nekoliko turista, podgurkujući se i oduševljeno pokazujući prstom na njega. S vremena na vreme neki poznanik bi uleteo u radijus, poljubio ga u obraz i nestao. Kafe je sasvim sigurno trpeo blagi gubitak (kao što je Filip Solers za života imao, kako kaže priča, rezervisan sto u restoranu „Klozeri de Lila” za kojim niko drugi nije mogao da sedi čak i kada nije dolazio tamo da ruča). Taj minimalni gubitak prihoda bio je bogato nadoknađen turističkom atrakcijom koju je za kafe predstavljalo redovno i dokazano prisustvo autora 399 dinara - što je, između ostalog, savršeno odgovaralo istorijskoj nameni ove ustanove. Zbog svojih hrabrih stavova o legalizaciji droga i zalaganju za poseban status prostitutki oba pola, kao i onih najkonvencionalnijih o ilegalnim imigrantima i nedoličnim uslovima života zatvorenika, Frederik Begbede je postepeno postao neka vrsta Sartra u verziji 2010. godine, i to na opšte iznenađenje, a pomalo i na sopstveno, jer ga je njegova prošlost predodredila da postane neka vrsta kontroverznog pisca i polemičara poput Žan-Ederna Alijea ili uglađenog aristokrate, pisca i novinara kao što je Gonzago Sen Bris. Zahtevni pristalica Nove antikapitalističke partije Olivijea Bezansenoa, o čijim je potencijalnim antisemitskim ispadima govorio u svom intervjuu za Špigl, uspeo je da zataška poreklo svoje porodice -
poluburžoasko, poluaristokratsko - pa čak i prisustvo svog brata na visokom položaju u Udruženju francuskih poslodavaca. Istina, ni Sartr nije poticao iz sirotinje. Sedeći s koktelom moresk pred sobom, pisac je s melanholijom posmatrao metalnu kutijicu za lekove u kojoj su se nalazili tragovi kokaina. Kada je ugledao Džeda, mahnuo mu je i pozvao ga da sedne za njegov sto. Kelner im je brzo prišao da uzme porudžbinu. „Uh, ne znam. Jednu bistru supu, ako to uopšte služite...” „Supu...” ponovi zamišljeno Begbede. „Stvarno ste čudak...” „Iznenadio sam se što ste me se uopšte setili.” „Kako da ne...” odgovori pisac neobično tužnim tonom. „Kako da vas se ne sećam...” Džed mu izloži svoju molbu. Primetio je da se Begbede malo namrštio kad je izgovorio Uelbekovo ime. „Ne tražim od vas njegov broj telefona”, dodao je Džed brzo, „samo vas molim da ga pozovete i razgovarate sa njim o mojoj molbi.” Kelner je doneo supu. Begbede je ćutao i razmišljao. „U redu”, reče na kraju. „U redu, pozvaću ga. Mada se sa njim nikad ne zna; u ovom slučaju je moguće da će to i za njega biti korisno.” „Mislite li da će prihvatiti?” „Pojma nemam.” „Šta mislite, šta bi ga navelo da prihvati?” „E pa... Možda će vas to iznenaditi jer on ne važi za takvog, ali bi se na to odlučio zbog novca. Njega u principu baš briga za novac, ne troši ništa za život, ali je posle razvoda ostao bez prebijene pare. Povrh svega, kupio je stanove u Španiji, na obali mora, koji će mu biti oduzeti bez nadoknade zbog zakona o zaštiti primorja s retroaktivnim dejstvom - potpuno neverovatna priča. U stvari, mislim da je trenutno u neprilici - neshvatljivo, zar ne, on koji je toliko zaradio! Tako da u tom grmu leži zec: ako mu ponudite dosta novca, mislim da će prihvatiti.” I tu zaćuti, ispije moresk u jednom cugu, naruči drugi i zagleda se u Džeda s mešavinom prekora i melahnolije. „Znate...”, izusti konačno, „Olga. Ona vas je volela.”
Džed se blago pogrbi na stolici. „Hoću da kažem”, nastavi Begbede, „ona vas je zaista volela.” Ponovo zaćuta i pogleda ga s nevericom, odmahujući glavom. „A vi ste je pustili da se vrati u Rusiju... I nikada joj se niste javili... Ljubav... Ljubav je retka. Vi to niste znali? Niko vam to nikada nije rekao?” „Pričam vam o tome iako to, naravno, nije moja stvar”, nastavio je, „jer će se ona uskoro vratiti u Francusku. Još imam prijatelje na televiziji, pa tako znam da će Mišelin pokrenuti novi kanal na digitalnoj televiziji, Mišelin TV, koji će imati emisije o gastronomiji, regionalnim proizvodima i lepotama, baštini, francuskim pejzažima itd. Olga će biti direktor. Dobro, na papiru će stajati ime voditelja ŽanPjera Pernoa, ali će u praksi ona odlučivati o programu. I tako...”, zaključi on tonom koji je jasno nagoveštavao da je zabava gotova, „došli ste da me molite za malu uslugu, a ja sam vam učinio veliku.” Zajedljivo je pogledao Džeda koji je ustao. „Osim ukoliko ne smatrate da je vaša izložba najvažnija...” Ponovo je odmahnuo glavom i, jedva čujno mrmljajući, zgađeno reče: „Jebeni umetnici...”
II Restoran „Suši verhaus” na terminalu 2 E aerodroma Roasi nudio je izvanredan izbor norveških mineralnih voda. Džed je izabrao marku huskvarna koja potiče iz središnjeg dela Norveške, blago gaziranu. Bila je izuzetno čista - iako, realno, nije bila ništa bolja od drugih. Sve te mineralne vode razlikuju se samo po stepenu gaziranosti i različitoj teksturi koja se oseća u ustima; nijedna nije bila ni slana ni obogaćena gvožđem. Norveške mineralne vode su se, izgleda, odlikovale umerenošću. Istančani hedonisti ti Norvežani, pomisli Džed dok je plaćao huskvarnu. Lepo je, pomisli i to, što postoji toliko različitih oblika čistoće. Oblačni svod je brzo naišao, a sa njim i ono što karakteriše putovanje kroz vazduh, sloj koji se nalazi iznad tog oblačnog svoda. Nakratko, negde na pola puta, primetio je džinovsku i izboranu površinu mora nalik staračkoj koži u predsmrtnoj fazi. Ali je zato aerodrom Šenon, svojim pravougaonim i čistim oblikom, visinom plafona i zapanjujuće velikim hodnicima, Džeda oduševio; aerodrom nije poslovao baš najbolje, služio je samo low cost kompanijama i za prevoz američkih vojnih trupa, ali je očigledno bio zamišljen za pet puta gušći saobraćaj. Struktura građevine bila je od metala, itison gladak, što je upućivalo na to da je izgrađen verovatno početkom šezdesetih, možda krajem pedesetih godina. Više nego pariski aerodrom Orli podsećao je na onaj period tehnološkog entuzijazma u kome je vazdušni prevoz bio jedan od najinovativnijih i najprestižnijih ostvarenja. Početkom sedamdesetih, s prvim palestinskim atentatima - koje su kasnije smenili spektakularnije i profesionalnije izvedeni atentati Al-Kaide - putovanje avionom postalo je detinjasto i logoraško iskustvo koje su ljudi želeli da okončaju što pre. Ali u to vreme, mislio je Džed dok je čekao da uzme kofer sa trake - metalna kolica za prtljag, četvrtasta i masivna,
verovatno su poticala iz istog vremena - u tom neverovatnom dobu „Trideset slavnih godina” bio je simbol avanture moderne tehnologije; putovanje avionom bilo je nešto sasvim drugo. Privilegija inženjera i kadrova, graditelja sutrašnjice, trebalo je da postane, i u kontekstu trijumfa socijaldemokratije niko u to nije ni sumnjao, sve pristupačnija nižim slojevima društva u srazmeri sa razvojem njihove kupovne moći i slobodnog vremena (što se na kraju i dogodilo s ultraliberalističkim zaokretom koji su adekvatno simbolizovale low cost kompanije, čime je vazdušni saobraćaj u potpunosti izgubio onaj prestiž koji se za njega vezivao ranije). Nekoliko minuta kasnije Džed je dobio potvrdu svoje hipoteze o starosti aerodroma. Dugačak hodnik koji je vodio ka izlazu bio je ukrašen fotografijama istaknutih ličnosti koje su počastvovale aerodrom svojom posetom - uglavnom američkih predsednika i papa. Jovan Pavle II, Džimi Karter, Jovan XXIII, Džordž Buš I i II, Pol VI, Ronald Regan... Svi su bili tu. Stigavši do kraja hodnika, Džed se iznenadio kada je primetio da je prvi od slavnih posetilaca bio ovekovečen slikom, a ne fotografijom. Džon Ficdžerald Kenedi stoji na asfaltu, na rastojanju od grupice zvaničnika - među kojima su i dva sveštena lica; u pozadini stoje muškarci odeveni u gabardene, verovatno pripadnici američke službe obezbeđenja.cwbu S rukom podignutom u pravcu mase koja je verovatno stajala iza zaštitne ograde, Kenedi se osmehivao onim kretenskim entuzijazmom i optimizmom koje svi ne-Amerikanci teško mogu da oponašaju. Lice mu je, uzgred budi rečeno, izgledalo kao da je ubrizgao botoks. Džed se vratio unazad i pažljivo proučio čitav skup predstava istaknutih ličnosti. Bil Klinton je bio podjednako debeljuškastog i glatkog lica kao i njegov slavni prethodnik; američki predsednici demokratskog opredeljenja su, uopšte gledano, uglavnom ličili na bludničare s licem napumpanim botoksom. Kada je ponovo pogledao Kenedijev portret, Džed je zaključio nešto sasvim drugačije. U to doba nije bilo botoksa, pa je kontrolu masnih nateklina i bora, koja se danas vrši ubrizgavanjem injekcija u kožu lica, izvodio umetnik milostivim potezima svoje četkice. Tako se krajem pedesetih i na samom početku šezdesetih godina ilustrovanje i
slavljenje važnih trenutaka vladavine jednog predsednika poveravalo umetničkim slikarima - i to onim osrednjim. To je svakako bila loša slika, dovoljno je bilo uporediti predstavu neba sa Tarnerovim ili Konstablovim nebom; čak su i drugorazredni engleski akvarelisti bolje predstavljali pozadinu. Pa ipak, na ovom portretu iz Džona Ficdžeralda Kenedija zračila je nekakva ljudska istina i simbolika koja se nije mogla naći ni na jednoj od izloženih fotografija - čak ni na fotografiji Jovana Pavla II, koji je na njoj zabeležen u dobrom zdravlju, kako se penje u avion i široko raširenih ruku pozdravlja neke od poslednjih katoličkih Evropljana. Dekoracija hotela „Oakvud Arms” takođe je bila inspirisana pionirskim godinama komercijalne avijacije: nekadašnje reklame Er Fransa i Lufthanze, crno-bele fotografije daglasa DC-8 i karavela dočaravali su prozračnu atmosferu komandanata leta koji su odeveni u uniforme ponosno pozirali ispred svojih kokpita. Džed je na internetu saznao da je grad Šenon nastao zahvaljujući aerodromu. Izgrađen je šezdesetih godina na mestu na kome nikada niko nije živeo, niti je ikada bilo sela. Ono malo irske arhitekture što je video nije se odlikovalo nečim naročitim: bila je to mešavina kućica od crvene opeke kakve su se mogle videti i u engleskim predgrađima, i prostranih belih bungalova okruženih betonskim površinama i oivičenih travnjacima u američkom stilu. Džed je očekivao da će morati da ostavi poruku na Uelbekovoj sekretarici jer su do sada komunicirali samo putem mejla, a kasnije razmenili i nekoliko SMS-ova. Međutim, Uelbek se javio na telefon. „Lako ćete prepoznati kuću - moj travnjak je najzapušteniji u kraju”, rekao mu je Uelbek. „A možda i u čitavoj Irskoj”, dodao je. Za trenutak je pomislio kako preteruje, ali je vegetacija oko Uelbekove kuće zaista bila neverovatne visine. Džed je pratio popločanu stazu koja je krivudala desetak metara između stričaka i divljih kupina, sve do asfaltiranog platoa na kome je bio parkiran SUV leksus RX 350. Kao što se i moglo očekivati, Uelbek je izabrao bungalov: bila je to velika bela i nova građevina s krovom od škriljca - savršeno banalna kuća s groznim travnjakom.
Pozvonio je i sačekao tridesetak sekundi; autor Elementarnih čestica otvorio mu je vrata odeven u somotske pantalone, udoban dugačak džemper bež boje, s papučama na nogama. Posmatrao je Džeda dugo i zamišljeno, a onda se turobno zagledao u travnjak, što je bio uobičajen gest. „Ne znam da koristim kosilicu za travu”, zaključio je. „Bojim se da ne posečem prste; to se, izgleda, često dešava ljudima. Mogao bih da kupim ovcu, ali ne volim te životinje. Nema ništa gluplje od ovce.” Džed je pošao za njim kroz popločane prostorije u kojima nije bilo nameštaja, ali su zato u njima stajale razbacane kutije. Zidovi su bili prekriveni tapetama bez motiva boje slonovače. Tanak sloj prašine pokrivao je pod. Kuća je bila veoma prostrana, imala je sigurno pet soba; u njoj nije bilo toplo, temperatura nije prelazila šesnaest stepeni. Džedu je predosećaj govorio da su sve sobe, osim one u kojoj je spavao Uelbek, bile prazne. „Jeste li se skoro uselili?” „Da. Pre tri godine.” Stigli su u malo prijatniju prostoriju, neku vrstu staklenika četvrtastog oblika s zastakljenim zidovima sa tri strane, koju Englezi nazivaju conservatory. U njoj su se nalazili kanabe, nizak sto i fotelja; pod je ukrašavao jeftin orijentalan tepih. Džed je poneo dva portfolija A3 formata; u prvom je bilo četrdeset fotografija iz prethodne faze njegove karijere - uglavnom iz serije „alata i pribora” i iz perioda „auto-karti”. U drugom portfoliju bile su šezdeset četiri fotografije koje su predstavljale njegov celokupan slikarski rad, od Ferdinanda Deroša, mesara koji prodaje konjsko meso do Bila Gejtsa i Stiva Džobsa koji razgovaraju o budućnosti informatike. „Volite li suhomesnate proizvode?” upita pisac. „Da... Recimo da nemam ništa protiv.” „Skuvaću kafu.” Ustao je živahno i vratio se desetak minuta kasnije s dve šoljice kafe i italijanskom džezvom za espreso. „Nemam ni mleko ni šećer”, rekao je. „Nema veze. Ne koristim ni jedno ni drugo.” Kafa je bila dobra. Dva-tri minuta vladala je apsolutna tišina.
„Mnogo sam voleo da jedem suhomesnate proizvode”, reče Uelbek, „ali sam odlučio da prestanem. Mislim da ljudi ne bi smeli da ubijaju svinje. Rekao sam vam šta mislim o ovcama, i ostajem pri tome. Čini mi se, i tu se ne slažem s mojim prijateljem Benoa Dutertrom, da je krava precenjena životinja. Ali je zato svinja životinja dostojna divljenja, inteligentna, osećajna, sposobna za iskren i odan odnos prema svom gazdi. A njena inteligencija je zaista iznenađujuća, nema joj granica. Znate li da možemo naučiti svinje jednostavnim matematičkim operacijama? Sabiranju svakako, a neke naročito obdarene mogu naučiti i oduzimanje. Da li onda čovek ima pravo da žrtvuje životinju koja može svojim duhom da se uzdigne do aritmetičkih osnova? Zaista ne verujem.” Ne očekujući odgovor, zadubio se u proučavanje Džedovog prvog portfolija. Brzo je pregledao fotografije zavrtanja i navrtki, a onda se zagledao u predstave auto-karti toliko dugo da se Džedu činilo da to traje beskonačno. S vremena na vreme, i krajnje nepredvidivo, okretao je stranice. Džed je diskretno bacio pogled na sat: prošlo je više od pola sata otkad je stigao. Vladala je potpuna tišina; a onda se u daljini začulo duboko brundanje kompresora frižidera. „To su stari radovi”, usudi se konačno Džed nešto da kaže. „Poneo sam ih kako biste mogli da sagledate moje stvaralaštvo. Na ovoj izložbi... biće samo radovi iz druge fascikle.” Prošlo je još pola sata, i Uelbek je na kraju odrešitim potezom zatvorio portfolio i upalio cigaretu. Džed je tek tada primetio da dok je razgledao fotografije uopšte nije pušio. „Prihvatiću”, rekao je. „Znate, to nisam nikada radio, ali sam znao da će me to kad-tad u životu stići. Ako razmislite malo bolje, mnogi pisci su pisali o slikarima, i to vekovima unazad. Zanimljivo. Otkako sam počeo da gledam vaš rad, nameće mi se jedno pitanje: zašto ste prestali da se bavite fotografijom? Zašto ste se vratili na slikarstvo?” Pre nego što je odgovorio, Džed je dugo razmišljao. „Nisam siguran da znam odgovor na to pitanje”, priznao je. „Ali mi se čini da je problem s primenjenom umetnošću taj”, nastavi on oklevajući, „što ima previše tema. Mogao bih, na primer, da tretiram ovaj radijator kao valjanu slikarsku temu bez problema.” Uelbek se žustro okrenuo i
pogledao radijator sumnjičavo, kao da će svakog trenutka zabrujati od radosti pri pomisli da može postati umetnička tema. Ali se ništa slično nije dogodilo. „Ne znam da li biste vi na književnom planu mogli nešto da učinite s radijatorom”, insistirao je Džed. „Rob Grije bi samo opisao radijator... Mada, ne znam, meni to nije naročito zanimljivo...” Zaglibio se, bio je svestan da je to što govori zbrkano i nespretno, možda je Uelbek voleo Rob Grijea, a možda i ne, on o tome nije znao ništa, ali se pre svega zabrinuto pitao zašto je skrenuo u slikarstvo, koje mu je, godinama kasnije, postavljalo nepremostive tehničke probleme, kada je savršeno ovladao fotografskim principima i rekvizitima. „Zaboravimo Rob Grijea”, preseče Uelbek na njegovo veliko olakšanje. „Da, s ovim radijatorom bi se eventualno dalo nešto uraditi... Mogao bih, na primer, da pročitam na internetu da je vaš otac arhitekta...” „To je tačno; predstavio sam ga na jednoj od slika u danu u kome je napustio direktorsku funkciju u svom preduzeću.” „Ljudi retko kupuju takvu vrstu radijatora za sebe. Klijenti su uglavnom građevinska preduzeća i ona kupuju na desetine i stotine primeraka. Mogao bi se zamisliti krimić koji bi govorio o hiljadama radijatora - koji bi, na primer, bili potrebni svim učionicama u zemlji i u kome bi se našli ćupovi s vinom, politički govori i jedna veoma seksi komercijalistkinja iz rumunske firme koja proizvodi radijatore. Mogao bi se tu naći opis radijatora, koji bi se protezao na nekoliko stranica i koji bi govorio o samom tom radijatoru ali i o konkurentskim modelima.” Sada je govorio živahno, palio je cigaretu za cigaretom, izgledalo je da puši da bi se umirio, usporio proces rada svog mozga. Džed je za trenutak pomislio da bi njegov otac umesto radijatora radije kupio mnogo klima-uređaja za potrebe svog kabineta; sigurno bi to učinio. „Ovi radijatori su od livenog gvožđa”, nastavio je Uelbek živo, „verovatno od sivog gvožđa sa visokim sadržajem ugljenika koji je veoma opasan, a o čemu su u više navrata govorili izveštaji stručnjaka. Skandalozno je, onda, što ovako nova kuća ima tako stare radijatore, takoreći jeftine radijatore, a u slučaju nesreće, ako se, na primer, desi da radijator eksplodira, verovatno bih mogao da tužim proizvođača. Pretpostavljam da bi u tom slučaju i vaš otac snosio odgovornost.”
„Da, bez svake sumnje.” „To je divna tema, čak izuzetno zanimljiva, prava ljudska drama!” oduševljeno će autor Platforme. „Liveno gvožđe, a priori, ima prizvuk XIX veka, radnička aristokratija visokih peći, zastarela tema u suštini, ali se radijatori još prave od toga; doduše, ne u Francuskoj, ali se proizvode u zemljama kao što su Poljska ili Malezija. Danas bi se mogao napisati roman koji prati put gvozdenog minerala, fuziju gvožđa i metalurškog koksa, proizvodnju materijala, njegovu komercijalizaciju - to bi moglo stajati na početku romana, kao neka vrsta genealogije radijatora.” „U svakom slučaju, čini mi se da su vam potrebni likovi...” „Tako je. Iako bi moja glavna tema bili industrijski procesi, bez likova ne bih mogao da uradim ništa.” „Mislim da je to osnovna razlika. Fotografija mi je savršeno odgovarala dok sam predstavljao samo predmete. Ali, kada sam izabrao da mi tema budu ljudska bića, osetio sam da moram da se vratim slikarstvu; ne bih mogao da vam kažem zbog čega tačno. I obrnuto, mrtva priroda me više uopšte ne zanima. Otkad je izmišljena fotografija, mislim da mrtva priroda više nema nikakvog smisla. Mada je to samo moje mišljenje...”, reče kao da se izvinjava. Veče se spuštalo. Kroz prozor koji je gledao na jug nazirale su se prostrane livade koje su se spuštale ka zalivu Šanon. U daljini je magla lebdela nad vodom, o koju su se odbijali tanani zraci zalazećeg sunca. „Ovaj pejzaž, na primer...”, nastavi Džed. „Dobro, znam da su devetnaestovekovni impresionisti naslikali lepe akvarele na tu temu; ali ako bih danas predstavio ovaj pejzaž, ja bih ga samo fotografisao. Kada bi se u njemu nalazilo jedno ljudsko biće, makar i seljak koji u daljini popravlja svoju ogradu, bio bih u iskušenju da je naslikam. Znam da to zvuči apsurdno; neki će vam reći da tema uopšte nije važna, da je čak smešno da tema diktira način predstave, da je jedino važan način na koji se slika, način kojim fotografija raščlanjuje na figure, linije ili boje.” „Da, to je formalističko gledište... to postoji i kod pisaca; čini mi se da je takvo mišljenje šire rasprostranjeno u književnosti nego u primenjenoj umetnosti.” Uelbek zaćuti, spusti glavu, a onda pogleda u Džeda. Izgledao je kao da su ga odjednom obuzele izuzetno tužne misli. Ustao je i pošao
u pravcu kuhinje; vratio se nekoliko minuta kasnije s flašom argentinskog crnog vina i dve čaše. „Večeraćemo zajedno ako želite. Restoran hotela ’Oakvud Arms’ nije loš. Ima tradicionalnih irskih jela - dimljeni losos, irish stew, bljutave i sasvim obične stvari; ali, kako je šef kuhinje Pakistanac, ima i kebaba i tandori piletine.” „Ali nije još ni šest sati”, začudio se Džed. „Da, mislim da se restoran otvara u pola sedam. U ovoj zemlji ljudi večeraju prilično rano; ali za mene nikad nije dovoljno rano. Sada najviše volim mesec decembar; noć pada u četiri sata. Mogu da obučem pidžamu već u to doba, uzmem lekove za spavanje i odem u krevet s flašom vina i knjigom. Već godinama tako živim. Sunce izlazi u devet sati; dok se okupam, popijem kafu, već je skoro podne, ostane mi da izdržim još četiri sata i najčešće u tome i uspem a da ne napravim preveliku štetu. Ali u proleće je neizdrživo: sunce zalazi čitavu večnost i sutoni su božanstveni, kao neka jebena opera, samo nailaze nove boje, nova svetlost; pokušao sam jednom da ostanem ovde čitavo proleće i leto i mislio sam da ću umreti; svako veče sam bio na granici samoubistva jer noć nikako da padne. Od tada svakog aprila idem na Tajland i ostajem tamo do kraja avgusta. Dan počinje u šest ujutru, završava se u šest po podne, jednostavnije je, ekvatorijalno, administrativno; vruće je da crkneš, ali klima-uređaji dobro rade, i to je van turističke sezone; bordeli ne rade punom parom, ali su otvoreni i to mi odgovara, usluga je i dalje odlična ili vrlo dobra.” „Imam utisak da tu igrate samog sebe...” „Istina je...” potvrdi Uelbek iznenađujuće spontano. „To su stvari koje me više ne zanimaju toliko. Uskoro ću prestati sa tim i vratiću se u Loare; proveo sam čitavo detinjstvo u Loareu, pravio sam skrovišta u šumi, pa mislim da bih opet mogao da se bavim tako nečim. Možda lovom na nutriju?” Vozio je leksus brzo i gipko, sa primetnim uživanjem. „Puše bez prezervativa, to je dobro...”, promrmlja autor Elementarnih čestica neodređeno, kao da se prisećao nekakvog pokojnika, i parkira auto na parkingu hotela. Ušli su u restoran, prostran i dobro osvetljen. Za
predjelo je uzeo koktel od račića, a Džed dimljenog lososa. Kelner, koji je bio Poljak, spustio je pred njih flašu mlakog šablisa. „Ne umeju.....” zastenja pisac. „Ne umeju da služe rashlađeno belo vino.” „Zanimate se vinima?” „To mi pruža nekakav sadržaj. A i francuski je. Uostalom, treba se zanimati nečim u životu, mislim da pomaže.” „Iznenađen sam...”, priznao je Džed. „Očekivao sam od vas nešto... Recimo nešto teže. Prati vas glas da ste veoma depresivni. Mislio sam da pijete mnogo više.” „Da...” Romansijer se ponovo zadubio u proučavanje vinske karte. „Ako uzmete jagnjeći but, onda treba da uzmemo neko drugo vino, možda neko novo argentinsko? Znate, novinari su me proglasili pijancem; zanimljivo je što niko od njih nikada nije primetio da puno pijem u njihovom prisustvu jer mi to pomaže da ih lakše podnesem. Kako drugačije da izdržim razgovor sa mlitavcem poput Žan-Pola Marsuana a da ne budem mrtav pijan? Kako da sedim sa nekim ko piše za Marijan ili Le Parizijen libere a da se momentalno ne ispovraćam? Zar ne mislite da je štampa glupava i uz to nepodnošljivo komformistička?” insistirao je. „Zaista ne znam, ne čitam štampu.” „Nikada niste otvorili novine?” „Jesam, verovatno...”, reče Džed dobrodušno, ali se zapravo nije sećao takvog trenutka; uspeo je da dočara sebi sliku gomile Figaro magazina složenih na niskom stočiću u čekaonici kod zubara; ali je odavno rešio sve svoje probleme sa zubima. Nikada nije osetio potrebu da kupi neke novine. U Parizu je vazduh prosto zasićen informacijama, hteli mi to ili ne, primećujemo novinske naslove na kioscima, čujemo razgovore ljudi koji stoje u redovima u supermarketu. Kada je išao u Krez na sahranu svoje bake, shvatio je da je, što se više udaljavao od prestonice, atmosferska gustina informacija vidno opadala, da su ljudske teme i pitanja gubili na značaju, malo-pomalo nestajali i gubili se među biljkama. „Napisaću tekst za katalog vaše izložbe”, nastavio je Uelbek. „Ali, da li ste sigurni da je to dobro za vas? Znate, mene francuski mediji zaista preziru, ne biste verovali koliko; ne prođe nedelju dana a da mi se neka publikacija ne posere na facu.”
„Znam, video sam na internetu pre nego što sam došao kod vas.” „Zar vas ne plaši mogućnost da vas ocrne ako se vežete za mene?” „Pričao sam o tome sa mojim galeristom; on misli da to uopšte nije važno. Ovom izložbom ne gađamo toliko francusko tržište. U ovom trenutku Francuzi ni ne kupuju savremena umetnička dela.” „A ko kupuje?” „Amerikanci. To je novitet od pre dve-tri godine; Amerikanci su ponovo počeli da kupuju, i Englezi pomalo. Naročito kupuju Kinezi i Rusi.” Uelbek ga je pogledao kao da je odmeravao za i protiv. „Ako su važni Kinezi i Rusi, onda ste možda u pravu...”, zaključi. „Izvinite”, dodade naglo ustajući od stola, „moram da popušim jednu cigaretu, ne mogu da mislim bez duvana.” Otišao je na parking i vratio se pet minuta kasnije, u trenutku služenja glavnog jela. Odvažno se ustremio na svoju birjani jagnjetinu, ali je sumnjičavo pogledao Džedovo jelo. „Siguran sam da su u vaš but stavili sos od nane...”, prokomentarisao je. „Tu se ne može ništa, to je engleski uticaj. Pa ipak, Englezi su kolonizovali Pakistan. Samo što je ovde gore, jer su se pomešali sa starosedeocima.” Cigareta mu je očigledno prijala. „Za vas je ova izložba veoma važna, zar ne?” „Da, izuzetno. Imam utisak da, od kada sam počeo sa serijom zanimanja, više niko ne razume šta radim. Slikam na platnu, a ta tehnika ima preciznu vremensku odrednicu, pa me kritičari svrstavaju u nekakav slikarski pravac koji zagovara povratak na slikarstvo, iako ja te ljude ne poznajem niti sa njima imam išta zajedničkog.” „Umetnici se u ovom trenutku vraćaju slikarstvu?” „Manje-više; mislim, to je jedna od tendencija. Povratak na slikarstvo, vajarstvo, ukratko - povratak na predmet. Mada mislim da je to isključivo iz komercijalnih razloga. Lakše je skladištiti i prodati jedan predmet nego instalaciju ili performans. Iskreno govoreći, nikada se nisam bavio performansom, ali imam utisak da mi je to blisko. Iz slike u sliku pokušavam da napravim nekakav veštački, simboličan prostor u kome mogu da predstavim situacije koje imaju nekakvog smisla za grupu.” „To pokušava i pozorište. Ali vi niste opsednuti telom... Moram da
priznam da je to pravo osveženje.” „Ta opsesija telom malo jenjava. Doduše, u pozorištu još postoji, a i u vizuelnim umetnostima. U svakom slučaju, to što ja radim u potpunosti je vezano za društvo.” „Dobro, jasno mi je... Otprilike mi je jasno šta mogu da učinim. Za kada vam je potreban taj tekst?” „Otvaranje izložbe je zakazano za maj, a tekst za katalog biće nam potreban do kraja marta. Ostaje vam dva meseca.” „To nije baš mnogo. ” „Tekst ne mora da bude mnogo dug. Pet do deset strana, to bi bilo dovoljno. Ako želite da napišete više, možete, naravno.” „Pokušaću... Sam sam kriv, trebalo je ranije da odgovorim na vaše mejlove.” „Što se tiče honorara, već sam vam rekao, predvideli smo deset hiljada evra. Moj galerista Franc mi je rekao da mogu i da vam ponudim sliku umesto toga, ali mislim da je to nezgodno; bilo bi vam neprijatno da odbijete. Tako da ćemo ostati pri sumi od deset hiljada evra; ali ako više volite sliku, u redu je i to.” „Sliku...”, reče zamišljeno Uelbek. „Što jest-jest, imam dosta praznih zidova na koje bih mogao da je okačim. To je jedino što imam u životu - zidove.”
III Džed je u podne morao da napusti hotelsku sobu. Avion za Pariz poletao je tek u 19 časova i 10 minuta. Iako je bila nedelja, tržni centar bio je otvoren; kupio je flašu lokalnog viskija, platio ga kasirki po imenu Magda, koja ga je upitala da li ima člansku karticu „Danes stora”. Lutao je nekoliko minuta po alejama blistave čistoće, sretao grupe mladih koje su išle u fast fudove ili u sale sa video-igrama. Kupio je sok od pomorandže, kivija i jagode u „Ronis Roketu” i zaključio da je dovoljno saznao o „Skajkurt” šoping centru, pa je naručio taksi do aerodroma. Prošlo je 13 časova. „Estuari Kafe” odlikovao se istom jednostavnošću i prostranošću kao i ostatak građevine: pravougaone stolove od tamnog drveta razdvajalo je dosta praznog prostora, više nego u današnjim luksuznim restoranima; bili su zamišljeni tako da su gosti mogli ugodno da se smeste. Džed se prisetio da su pedesete godine bile doba baby booma. Poručio je salatu od kupusa sa malo ulja i korma piletinu i seo za jedan od stolova. Za vreme obroka pijuckao je viski i proučavao plan letenja aerodroma Šenon. Nije postojao nijedan let za evropske glavne gradove osim za Pariz i London, do kojih su leteli Er Frans i Britiš Ervejz. Ali je zato bilo najmanje šest linija koje su letele do Španije i Kanarskih ostrva: Alikante, Žirona, Fuerteventura, Malaga, Reus i Tenerife. Rajaner je leteo do svih tih gradova. Ova low cost kompanija imala je i šest destinacija u Poljskoj: Krakov, Gdanjsk, Katovice, Lođ, Varšava i Vroclav. Uelbek mu je sinoć na večeri rekao da u Irskoj ima mnogo poljskih emigranata, koji su dolazili najviše zbog toga što je Irska važila za svetinju katoličanstva, što je netačno. Liberalizam je na ovaj način iscrtavao novu svetsku geografiju u skladu sa očekivanjima klijentele, čija su kretanja motivisana odlaskom u turizam ili zarađivanjem novca.bojana Nenormalna topografija zamenjivala je ravnu i izometrijsku površinu karte sveta na kojoj je Šenon bio bliži Katovicama nego Briselu i Fuerteventuri nego Madridu. Rajaner je u
Francuskoj sletao na dva aerodroma - na Bove i Karkason. Da li su to naročite turističke destinacije? Ili su postale turističke samo zato što ih je Rajaner izabrao? Razmišljajući o moći topologije sveta, Džed je utonuo u blagi dremež. Bio je usred nekog belog ograničenog prostora. Linija horizonta nije se videla, neprozirno beo pod mešao se u daljini sa istovetnom belinom neba. Na površini poda videli su se, nepravilno raspoređeni, tamo i amo, blokovi teksta ispisani crnim slovima, koji su pravili blage reljefe; na svakom bloku bilo je pedesetak reči. Džed shvati da se nalazi u knjizi, i zapita se nije li ta knjiga priča njegovog života. Nagnuvši se na blokove koji su se nalazili pred njim, u prvi mah mu se učinilo da i jeste tako: prepoznao je na njima Olgino i Ženevijevino ime, ali iz toga nije mogao da izvuče nikakvu informaciju; većina reči bila je izbrisana ili u besu prežvrljana, nečitka, a pojavljivala su se nova imena koja mu ništa nisu značila. Ni vreme se nije dalo odrediti: idući ka desnoj liniji, nekoliko puta se susreo sa Ženevijevinim imenom, koje se pojavljivalo posle Olginog - iako je bio siguran, apsolutno siguran, da više nikada neće sresti Ženevijevu, i da u njegovoj budućnosti za Olgu još ima mesta. Probudio ga je poziv putnicima koji se orio sa zvučnika i najavljivao ukrcavanje na let za Pariz. Čim je stigao u bulevar Opital, telefonirao je Uelbeku, koji se, i ovoga puta, odmah javio na telefon. „Razmislio sam”, reče. „Umesto da vam poklonim sliku, radije bih naslikao vaš portret i poklonio vam ga.” Sačekao je. S druge strane žice, Uelbek je ćutao. Žmirkao je; svetlost u ateljeu bila je prejaka. Pod na sredini prostorije i dalje je bio zatrpan ostacima pocepane slike Demijen Hirst i Džef Kuns dele među sobom tržište umetničkih dela. Kako je tišina trajala nekoliko trenutaka, Džed dodade: „To neće dovesti u pitanje vaš honorar, on će samo biti vredniji za deset hiljada evra. Zaista želim da naslikam vaš portret. Nikada nisam naslikao pisca, osećam da to moram da uradim.” Uelbek je još ćutao, a Džed je počeo da se brine. Posle tri minuta ćutanja, odgovorio je glasom uvošćenim od alkohola: „Ne znam. Nisam u stanju da poziram satima.”
„To uopšte nije važno! Danas više niko ne pozira, niko to ni ne prihvata da radi, ljudi su prezauzeti ili zamišljaju da to jesu ili se prave da jesu, šta znam, ali ne poznajem nikoga ko bi prihvatio da ne mrda sat vremena. Ne, ako budem slikao vaš portret, doći ću kod vas i slikaću vas. Napraviću mnogo fotografija: nekih opštih, ali i fotografija mesta na kome radite, prostora gde su vam alatke za rad, ali i fotografije detalja ruku, teksture vaše kože. Već ću se snaći sa tim.” „Dobro...”, odgovori pisac bez naročitog oduševljenja. „Dogovoreno.” „Da li ste slobodni nekim određenim danom ili tokom neke nedelje?” „Nema pravila. Uglavnom ne radim ništa. Javite mi se kada budete hteli da dođete. Do viđenja.” Sutradan ujutru, čim se probudio, Džed je pozvao Franca, koji je bio oduševljen i predložio mu da odmah svrati do galerije. Slavio je; bukvalno je trljao rukama. Džed nije imao prilike da ga često vidi tako uzbuđenog. „Sada ćemo zaista moći nešto da organizujemo... Garantujem ti da će se o tome mnogo govoriti. Mogli bismo da se pozabavimo izborom PR-a. Mislio sam da pozovem Merilin Prinže.” „Merilin?” „Poznaješ je?” „Da, ona je radila na mojoj prvoj izložbi, sećam je se vrlo dobro.” Merilin je, začudo, kako je starila počela da se sređuje. Malo je smršala, ošišala se na kratko - a budući da je imala beživotnu i ravnu kosu, samo je to i mogla da učini; reče, konačno je odlučila da prati savete iz ženskih časopisa - bila je odevena u pantalone i strukiranu kožnu jaknu; ukratko, izgledala je kao lažna lezbejka intelektualka koja bi mogla da zavede momka pasivnog temperamenta. U stvari, ličila je na Kristin Ango, mada je bila simpatičnija od nje. A, pre svega, uspela je da se oslobodi onog gotovo stalno prisutnog šmrkanja koje je za nju bilo karakteristično. „Godine su mi bile potrebne za to”, reče ona. „Provodila sam čitave odmore po svim mogućim banjama gde sam išla na kure, ali sam na kraju pronašla pravi lek. Inhaliram se jednom nedeljno sumporom, i
to mi pomaže. Do sada mi se, makar, nije povratilo.” Čak joj je i glas bio snažniji, jasniji, govorila je o svom seksualnom životu bez ustezanja, što je Džeda zapanjilo. Kako joj je Franc delio komplimente o preplanuloj boji tena, rekla je da se vratila sa odmora na Jamajci. „Što sam se dobro kresala”, dodala je, „majku mu, frajeri su tamo genijalni.” On je bio iznenađen, ali je ona već promenila temu i izvadila iz svoje tašne - ovaj put elegantne, marke Ermes, svetlobraon boje - plavu svesku sa spiralom. „Ne, to se nije promenilo”, rekla je Džedu i nasmešila se. „Još nemam PDA... Ali sam se ipak modernizovala.” Izvadila je USB memoriju iz unutrašnjeg džepa jakne. „Ovde imam sve skenirane članke o tvojoj Mišelin izložbi. To će nam biti od velike koristi.” Franc klimnu glavom gledajući je impresionirano i u neverici. Zavalila se na stolici i istezala. „Pokušala sam malo da pratim šta radiš...”, rekla je Džedu - sada mu je govorila ti, što je, takođe, bila novina. „Mislim da si dobro uradio što nisi izlagao ranije; većini kritičara bilo bi teško da isprate ovakav zaokret - o Pepiti Burginjon da i ne govorim, ona ionako ništa nije shvatila još od početka.” Upalila je cigarilos - još jedan novitet - i nastavila. „Pošto nisi izlagao ništa do sada, nisu mogli ništa ni da kažu. Ako sada budu napisali pohvalne kritike, neće imati utisak da su porekli svoju reč. Ali tačno je, slažem se sa vama, da bi trebalo usredsrediti se odmah na anglosaksonske časopise. Koliki ste tiraž predvideli za katalog?” „Petsto primeraka”, reče Franc. „To nije dovoljno, bolje hiljadu. Trista će mi biti potrebno samo za novinare. Dozvolićemo im da preuzmu odlomke, čak i duge, skoro svima. To treba da ugovorimo sa Uelbekom ili Samuelsonom, njegovim agentom, da nam ne bi pravili problem oko toga. Franc mi je rekao za Uelbekov portret. To je vrlo dobra ideja, zaista. Osim toga, to će, u trenutku izložbe, biti tvoje najnovije delo, što je odlično. To će dodatno uticati, ubeđena sam.” „Zapanjujuća devojka...”, primetio je Franc kada je otišla. „Znao sam je po čuvenju, ali nikada nisam radio sa njom.” „Dosta se promenila”, rekao je Džed. „Hoću reći, na privatnom planu. Ali ne i na profesionalnom. Zapanjujuće je kako su ljudi u
stanju da preseku svoj život na pola, kao da te polovine nemaju ničeg zajedničkog jedna sa drugom i da ne utiču jedna na drugu. Nije mi jasno kako im to uspeva.” „Istina je da si se mnogo posvetio radu... zanimanjima ljudi”, nastavi Franc kada su seli „Kod Kloda”. „Mnogo više od bilo kog umetnika koga znam.” „Šta definiše čoveka? Koje pitanje prvo postavimo čoveku kada želimo da saznamo nešto o njemu? U nekim društvima ljudi prvo pitaju da li je neko u braku, ima li dece; u našem društvu prvo pitamo čime se neko bavi. To određuje nečije mesto u procesu proizvodnje, ne zanima nas njegov reproduktivni status, na Zapadu zanimanje određuje čoveka.” Franc zamišljeno iskapi svoju čašu vina sitnim gutljajima. „Nadam se da će Uelbek napisati dobar tekst...”, reče. „Ovo je, znaš, velika partija koju igramo. Veoma je teško prihvatiti umetničku evoluciju koja je tako radikalna kao tvoja. U primenjenoj umetnosti to je još i dozvoljeno, ali u književnosti i muzici je gotovo nemoguće promeniti pravac na taj način, možeš biti siguran da će te odmah linčovati. S druge strane, ako radiš stalno jedno isto, optuže te da se ponavljaš i da si pri kraju snaga, a ako nešto promeniš, optuže te da svaštariš. Znam da u tvom slučaju povratak na slikarstvo ima smisla jer si se okrenuo predstavi ljudskih bića. Ne bih tačno mogao da kažem kakav je to smisao, a verovatno to ne bi mogao ni ti; ali znam da to nije tek tako. To je samo intuicija, što nije dovoljno da bi novinari pisali o tebi, treba od toga proizvesti nekakvu teoriju. Ja to ne umem, a ni ti.” Narednih dana pokušali su da definišu sled, red po kome će dela biti predstavljena, da bi se na kraju odlučili za hronološki prikaz. Poslednja slika bila je Bil Gejts i Stiv Džobs razgovaraju o budućnosti informatike, a ostavili su mesta i za Uelbekov portret koji će biti naslikan tek kasnije. Krajem nedelje Džed je pokušao da dobije pisca, ali se ovaj nije javio na telefon, a nije imao ni sekretaricu. Posle nekoliko pokušaja, poslao mu je i-mejl; zatim i drugi, pa treći nekoliko dana kasnije, ali je ostao bez odgovora. Džed je posle dve nedelje počeo stvarno da brine, poslao je mnoštvo mejlova i SMS-ova. Uelbek mu se na kraju javio. Glas mu je bio bezizražajan, gotovo mrtav. „Žao mi je”, reče, „imam ličnih problema. Ali možete doći da me fotografišete.”
IV Let iz Bovea za Šenon u 13 sati i 25 minuta je sutradan ujutru na sajtu Rajanera koštao 4,99 evra i Džed je isprva pomislio da je po sredi nekakva greška. Nastavivši sa rezervacijom leta, zaključio je da se aerodromska taksa posebno plaća. Krajnja cena je bila 28,01 evra, što je bilo smešno. Transfer je bio obezbeđen od Port Majo u Parizu do aerodroma Bove. Dok je ulazio u autobus, primetio je da među putnicima ima uglavnom mladih, verovatno studenata koji su kretali ili se vraćali sa puta - februarski raspust je bio u toku. Bilo je i penzionera i nekoliko Arapkinja sa malom decom. Tu je, zapravo, osim aktivnih produktivnih članova društva, bilo predstavnika svih uzrasta. Džed je takođe primetio da se osećao kao da ovom svetu pripada; imao je utisak da ide na odmor, dok je poslednji put, kada je leteo Er Fransom, više imao utisak da ide na poslovni put. Prošavši kroz opasne stambene krajeve, koji su se protezali severom Pariza, autobus je brzo protutnjao kraj polja kukuruza i cvekle autoputem koji je bio gotovo pust. Ogromni gavranovi proletali su kroz sivu atmosferu. Niko oko njega nije pričao, čak su i deca bila mirna, pa je Džeda polako obuzela neka vrsta mira. Već deset godina, pomislio je; deset godina radio je opskurno i usamljenički. Radio je sam, nikada nikom nije pokazivao slike - osim Francu, koji je, on je to znao, pravio diskretne privatne prezentacije, ali mu nikada nije prenosio utiske - nije išao na otvaranja izložbi ni na debate, i gotovo ni na jednu izložbu. Džed je poslednjih godina izmakao statusu profesionalnog umetnika. Malo-pomalo, pretvorio se u rekreativnog slikara; tako je to izgledalo u očima drugih, ali i njegovim sopstvenim. Ova izložba naglo će ga i ponovo ubaciti u branšu i tokove; pitao se da li to zaista želi. Sigurno ne više nego što bi čovek poželeo da uroni u nemirno i hladno more bretonske obale,
iako zna da će posle prvih pokreta u vodi uživati u izvanrednoj i osvežavajućoj hladnoći talasa. Dok je čekao poletanje aviona, Džed je otvorio uputstvo za upotrebu foto-aparata kupljenog prethodne večeri u „Fnaku”. Učinilo mu se da je nikon D3x, koji je obično koristio za pripremne fotografije portreta, previše nametljiv, previše profesionalan. Uelbek je važio za osobu koja duboko mrzi fotografe; osetio je da bi jedan zabavniji, porodičniji aparat za tu priliku bio podesniji. Na samom početku uputstva, firma Samsung mu je sa zanosom čestitala na izboru modela ZRT-AV2. Ni Soni ni Nikon nikada ne bi čestitali svojim kupcima: te firme bile su previše arogantne i sigurne u svoj profesionalizam; osim ukoliko arogancija nije odlika Japanaca; ova poznata japanska preduzeća bila su, u svakom slučaju, bljutava. Nemci su u svojim uputstvima pokušavali da održe priču o razumnom i odanom izboru; pravo je uživanje čitati uputstvo za mercedesa; ali što se tiče odnosa cene i kvaliteta, razigrana priča i socijaldemokratija gremlina nije bila održiva. Ostali su Švajcarci sa svojom ekstremnom politikom cena koja je neke ljude mogla da baci u iskušenje. Džed je nekoliko puta razmišljao da kupi švajcarski proizvod, jednom fotoaparat alpa, a drugi put sat, ali ga je razlika u ceni, pet puta većoj od normalne, brzo obeshrabrila. Po svemu sudeći, kupci su sebi u 2010. godini mogli da pruže zadovoljstvo opredelivši se za koreanski proizvod: među automobilima to su bili kia i hjundai, a što se tiče elektronske opreme LG i Samsung. Samsungov model ZRT-AV2 kombinovao je, pisalo je u uvodu uputstva za upotrebu, najinovativnija tehnološka dostignuća, kao što je, na primer, detektor osmeha, sa legendarno lakim načinom korišćenja, po čemu je marka bila poznata. Posle ovog lirskog pasusa, ostatak teksta odnosio se na činjenice, pa ga je Džed brzo prelistao u potrazi za suštinskim informacijama. Nametao se utisak da je koncepcija ovog proizvoda bila zasnovana na razložnom optimizmu koji je objedinjavao celokupan proces nastanka ovog aparata. Iako je optimizam bila moda kojom su se proizvodi moderne tehnologije često odlikovali, to ne znači da je ta tendencija bila bogom dana. Tako bi se, na primer, umesto programa „vatromet”,
„plaža”, „beba1” i „beba2”, koji su postojali kao opcije u modusu „scena”, mogli naći i programi „sahrana”, „kišni dan”, „starac1” ili „starac2”. Zašto „beba1” i „beba2”, pitao se Džed. Pogledavši 37. stranu uputstva, shvatio je da je ova funkcija omogućavala podešavanje datuma rođenja dve različite bebe kako bi se njihov uzrast uklopio u elektronske parametre koji odgovaraju slikama. Dodatne informacije nalazile su se na strani 38: ovi programi, obećavalo je uputstvo, sastavljeni su tako da daju „zdrav i svež” ten bebama. Roditelji bi verovatno bili razočarani da na rođendanskim fotografijama Beba1 i Beba2 imaju zbrčkano i žućkasto lice; ali Džed nije imao iskustva sa bebama; neće ni imati prilike da koristi program „domaće životinje”, a još manje program „slavlje”. Možda ovaj aparat ipak nije bio za njega. U Šenonu je padala jednolična kiša, a vozač taksija bio je imbecilna zloća. „Gone for holidays?” upita, kao da se unapred radovao zbog svoje zloće. „No, working”, odgovori Džed, ne želeći da mu pruži veće zadovoljstvo, ali mu vozač očigledno nije poverovao. „What kind of job you’re doing”, upita tonom koji je jasno nagoveštavao da ne veruje da je Džedu moguće poveriti bilo kakav posao. „Photography”, odgovori Džed. Vozač uzdahnu, priznajući svoj poraz. Lupao je na vrata najmanje dva minuta, po pljusku, da bi mu Uelbek na kraju otvorio. Autor Elementarnih čestica bio je obučen u sivu pižamu na pruge, u kojoj je podsećao na robijaša iz televizijskih serija; kosa mu je bila čupava i prljava, lice crveno, gotovo kuperozno, i malo je zaudarao. Neodržavanje lične higijene jedan je od najsigurnijih znakova depresivnog stanja, prisetio se Džed. „Izvinite što sam navalio, znam da niste baš dobro, ali sam nestrpljiv da započnem vaš portret...”, reče i razvuče osmeh za koji je smatrao da je razoružavajuć. Razoružavajuć osmeh je izraz koji se još sreće u ponekim romanima i koji bi trebalo da odgovara određenoj slici stvarnosti. Ali Džed se, na svoju nesreću, nije osećao dovoljno naivno da bi razoružavao osmehom. A ni Uelbek, pomislio je. Autor Smisla borbe koraknuo je metar unazad, tek toliko da bi mu omogućio da se skloni od kiše, ali mu nije otvorio vrata svog doma. „Doneo sam flašu vina. Dobrog vina!” uzviknuo je Džed s pomalo lažnim oduševljenjem, kao kada deci sa putovanja, umesto poklona, donosimo kesicu karamela. Bio je to šato oson, berba 1986, koji je
platio 400 evra - što je bila vrednost nekih dvanaestak letova na relaciji Pariz-Šenon Rajanerom. „Samo jednu flašu?” upita autor Potrage za srećom i pomoli vrat da bi pročitao etiketu. Malo je zaudarao, ali ipak ne tako kao leš; na kraju krajeva, moglo je biti i gore. Zatim je zgrabio flašu i okrenuo se bez ijedne reči. Džed je to protumačio kao poziv da uđe u kuću. Glavna prostorija, dnevna soba, bila je poslednji put, onako kako je se Džed sećao, prazna; sada su se u njoj nalazili krevet i televizor. „Da”, reče Uelbek, „posle vaše posete zaključio sam da ste prva, a verovatno i poslednja osoba koja je posetila ovu kuću. Pomislio sam, čemu fama oko salona za goste? Zašto ne bih smestio spavaću sobu u dnevnu? U njoj ipak provodim najveći deo dana ležeći u krevetu; najčešće u krevetu jedem i gledam crtane filmove na TV Fox-u, nije baš da organizujem prijeme.” Komadići dvopeka i ostaci mortadele pokrivali su čaršave, a bilo je i fleka od vina i rupa od žara cigarete. „Ipak ćemo otići u kuhinju...” predloži autor Renesanse. „Došao sam da vas slikam.” „Vaš foto-aparat ne radi u kuhinji?” „Ponovo sam se navukao... Potpuno sam se navukao na suhomesnate proizvode”, nastavio je trezveno Uelbek. Po stolu su bila razbacana pakovanja čorizoa, mortadele, seoske paštete. Pružio je Džedu otvarač za flaše i, kako je ovaj otvorio vino, Uelbek je, ni ne omirisavši buke, slistio čašu iz cuga; čak se nije ni pretvarao da ga degustira. Džed napravi tuce krupnih planova pod različitim uglovima. „Voleo bih da vas fotografišem u radnoj sobi... tamo gde radite.” Pisac nevoljno zagrokta, ali je ustao i pošao hodnikom. Kutije su stajale složene uza zid, i dalje neotvorene. U odnosu na prošli put dobio je stomak, ali mu je vrat i dalje bio mršav; ličio je na staru i bolesnu kornjaču. Radna soba bila je velika, gotovo prazna pravougaona prostorija,u kojoj su se nalazila tri baštenska stola od plastike tamnozelene boje, poređana uza zid. Na središnjem stolu stajali su ajmek od 24 inča i laserski štampač marke Samsung; listovi papira, odštampani ili ispisani rukom, pokrivali su druge stolove. Jedina luksuzna stvar u
prostoriji bila je kancelarijska fotelja na točkiće sa uzdignutim naslonom od crne kože. Džed je slikao celu prostoriju. Kad je Uelbek video da se približava stolu, nervozno je poskočio. „Ne brinite, neću gledati vaše rukopise, znam da to ne podnosite. Mada...”, zamislio se za trenutak, „moram da priznam da bih voleo da vidim kako izgledaju vaše beleške i ispravke.” „Ja ne bih.” „Neću gledati sadržaj uopšte. Treba mi samo slika geometrijske celine, obećavam vam da na slici niko neće videti šta na papirima piše.” Uelbek izvadi nekoliko listova s zadrškom. Bilo je vrlo malo preškrabanih reči, ali je zato u sredini teksta bilo mnoštvo zvezdica koje su pratile strelice i vodile ka drugim delovima teksta; neki su bili ispisani na margini, a neki na drugim listovima. U pasusima nezgrapnih pravougaonih oblika nove zvezdice upućivale su na neke druge pasuse, što je u celini izgledalo kao kakvo razgranato drvo. Rukopis je bio nakrivljen, gotovo nečitak. Dok je Džed slikao, Uelbek ga nije ispuštao iz vida, i uzdahnuo je s olakšanjem kada se ovaj udaljio od stola. Kad su izašli iz prostorije, brižljivo je zatvorio vrata za sobom. „To nije tekst o vama, još nisam počeo da ga pišem”, reče dok su išli ka kuhinji. „To je predgovor za reizdanje Žana-Luja Kurtisa za Omnibus, treba da ga predam. Želite li čašu vina?” Sad je govorio preterano veselo, verovatno da bi ublažio hladnu dobrodošlicu. Šato oson bio je pri kraju. Širokim pokretom otvorio je plakar u kome se nalazilo četrdesetak flaša. „Argentina ili Čile?” „Čile, za promenu.” „Žan-Luj Kurtis je danas potpuno zaboravljen. Napisao je petnaestak romana, novele, izuzetnu zbirku pastiša... Roman Francuska me iscrpljuje sadrži, prema mom mišljenju, najuspelije pastiše koji postoje u francuskoj književnosti: savršeno je imitirao Sen Simona i Šatobrijana; dobro se snalazi i sa Stendalom i Balzakom. Danas je zaboravljen, niko ga više ne čita. To je nepravda jer je on dobar pisac, pomalo konzervativan i klasičan, ali je pošteno radio svoj posao, to jest ono što je smatrao da mu je posao. Mislim i da su mu
Četrdesete dobra knjiga. U tom romanu dočarao je pravu nostalgiju i osećanje gubitka u trenutku prelaska Francuske iz tradicionalnog u moderno društvo ; kroz tu knjigu se taj prelaz može doživeti savršeno. Retko kad koristi karikaturu, osim kada ponekad predstavlja likove sveštenika levičara. A Mladi par je neverovatna knjiga. Bavio se istom temom kojom i Žorž Perek u Stvarima, a nije smešan kad se poredi sa njim, što je ogromna stvar. On, naravno, nije takav virtuoz kao Perek, ali ko je u njegovo doba to i bio? Može nas iznenaditi to što brani mlade, hipike koji su u to doba krstarili Evropom s rancem na leđima bežeći od ’potrošačkog društva’, kako se tada govorilo; njegovo neslaganje sa potrošačkim društvom podjednako je snažno kao i njihovo, i zasnovano je na mnogo širim osnovama, što se kasnije i vidi. Nasuprot njemu, Žorž Perek prihvata potrošačko društvo i opravdano smatra da je to jedina mogućnost; njegova razmišljanja o dobrobiti modernih dostignuća izuzetno su ubedljiva. Žana-Luja Kurtisa pogrešno su okarakterisali kao reakcionara; on je samo dobar pisac, iako pomalo tužan, ubeđen da se ljudski rod teško može promeniti, bilo na bolje ili na gore. Zaljubljenik u Italiju, savršeno svestan surovog latinskog pogleda na svet. Ne znam zašto vam sve ovo pričam, šta vas briga za Žan-Luja Kurtisa; mada grešite, trebalo bi da vas zanima; i kod vas osećam neku vrstu nostalgije, ali to je nostalgija za vremenom u kome je Francuska bila moderna zemlja, za Francuskom koja je nekada bila zemlja industrije. Jesam li u pravu?” Izvadio je iz frižidera čorizo, kobasicu i crni hleb. „Tako je”, odgovori Džed posle dugog razmišljanja. „Oduvek sam voleo industrijske proizvode. Nikada mi nije palo na pamet da fotografišem kobasicu, na primer...” Pružio je ruku ka stolu i odmah se izvinio. „Mislim, kobasica je odlična, nisam to hteo da kažem, jedem je sa uživanjem... Ali je ne bih fotografisao. Ima tih organskih nepravilnosti, masnih žilica koje se razlikuju od parčeta do parčeta. To je malo... obeshrabrujuće.” Uelbek je klimnuo glavom i raširio ruke kao da pada u tantrički trans - bio je, najverovatnije, pijan, pa je pokušavao da održi ravnotežu na kuhinjskom tabureu na kome se sklupčao. Kada je progovorio, glas mu je bio nežan, dubok, pun naivne emocije. „U mom životu potrošača”, reče, „sreo samo tri savršena proizvoda: cipele marke parabut marš, komponentu laptopa - štampač marke kanon
libris, i vetrovku kamel ledžend. Voleo sam te proizvode strastveno, mogao sam da provedem čitav život uz njih i da redovno kupujem istovetne proizvode čim se stari pohabaju. Taj savršen i veran odnos prema njima napravio je od mene srećnog potrošača. Uopšteno gledano, nisam bio apsolutno srećan u životu, ali sam imao makar to: mogao sam da u redovnim intervalima kupujem nov par omiljenih cipela. To je malo, ali i mnogo, naročito kada ti je emotivan život siromašan. E pa ta radost, ta obična radost, nije mi data. Moji omiljeni proizvodi su za nekoliko godina povučeni sa rafova, njihova proizvodnja je prosto i jednostavno prestala - a moja sirota kamel ledžend vetrovka, koja je nesumnjivo bila najlepša ikad proizvedena vetrovka, poživela je svega jednu sezonu...” Počeo je da plače, polako, krupnim suzama, i natočio sebi čašu vina. „To je tako brutalno, znate, užasno brutalno. I najbeznačajnijim životinjskim vrstama potrebne su hiljade, nekad i milioni godina da nestanu, dok su industrijski proizvodi zbrisani sa lica zemlje za nekoliko dana, nije im pružena druga šansa; mogu samo nemoćno da trpe neodgovoran i fašistički diktat menadžera proizvodnih linija koji, naravno, znaju bolje nego bilo ko šta želi potrošač, koji misle da su naslutili da potrošač očekuje novitete, a u stvari samo pretvaraju život potrošača u iscrpljujuću i očajničku potragu i beskrajno tumaranje među rafovima na kojima se roba smenjuje vo vjek i vjekov.” „Razumem šta hoćete da kažete”, ubaci se Džed, „poznajem mnogo ljudi kojima je bilo slomljeno srce kada je Rolejfleks prestao da proizvodi dupli objektiv. Ali možda... Možda treba pokloniti svoje poverenje i ljubav izuzetno skupim proizvodima koji imaju mitski status. Ne mogu da zamislim da bi, na primer, Roleks prestao da proizvodi ojster perpetual dej-dejt.” „Mladi ste... Strahovito ste mladi... Roleks će uraditi isto što i drugi.” Uzeo je tri koluta čorizoa, stavio ih na parče hleba i smazao, pa dolio sebi vino. „Rekli ste mi da ste upravo kupili nov foto-aparat... Pokažite mi njegovo uputstvo za upotrebu.” Pregledao je dva minuta uputstvo za upotrebu Samsungovog modela ZRT-AV2 klimajući glavom kao da je svaki redak potvrđivao njegova mračna predviđanja. „E da...” izusti konačno dok mu je vraćao aparat. „To je lep proizvod, moderan; možete ga voleti. Ali treba da znate da će za godinu ili najviše dve biti zamenjen nekim novim, koji
će, navodno, biti poboljšan.” „I mi smo proizvodi...”, nastavio je, „proizvodi kulture. I nas će pogoditi zaborav. Postupak je isti - s tim što, grubo gledano, nema vidljivog tehničkog niti funkcionalnog poboljšanja; opstaje samo zahtev za čistom novinom.” „Ali nema veze, nema veze...” nastavi on opušteno. Počeo je da seče drugu kobasicu, a onda je, držeći nož u ruci, zastao da bi zapevao glasno: „Voleti, smejati se i pevati!...” Snažno je zamahnuo, boca vina se prevrnula i razbila o pod. „Ja ću da očistim”, ponudi se Džed i poskoči. „Ma pustite, nije važno.” „Jeste, ima parčića stakla na podu, možemo da se posečemo. Imate li neku krpu?” Osvrnuo se oko sebe, Uelbek je mahao glavom bez odgovora. Primetio je da u jednom ćošku stoje metlica i plastičan đubrovnik. „Otvoriću drugu flašu...”, reče pisac. Ustao je i prošao kroz kuhinju krivudajući među parčićima stakla koje je Džed sakupljao što je bolje mogao. „Već smo dosta popili... Slikao sam sve što sam hteo.” „Ma hajdete, pa nećete valjda sad da odete?! Samo što smo počeli da se zabavljamo... ’Voleti, smejati se i pevati!’...” zapevao je i ispio iz jednog cuga čašu čileanskog vina. „Fukra buldu! Bistroj! Bistroj!” dodao je ubedljivo. Slavni pisac se odavno zarazio manijom neobičnih reči; nekad je koristio zastarele ili prosto neprikladne, a ponekad infantilne neologizme u stilu kapetana Hadoka. Njegovi preostali prijatelji, kojih nije bilo mnogo, kao i izdavači, prelazili su preko ove njegove slabosti držeći se toga da je starom i umornom dekadentnom čoveku potrebno sve praštati. „Nadobudna je ta vaša ideja o mom portretu, zaista nadobudna...” „Zaista?” začudi se Džed. Završio je sa skupljanjem komadića stakla, sve je ubacio u veliku kesu za šut (Uelbek, očigledno, nije imao druge), seo za sto i uzeo kolut kobasice. „Znate...”, nastavio je ne zbunivši se, „namera mi je da od tog portreta napravim uspešnu sliku. Poslednjih deset godina pokušavao sam da predstavim ljude iz svih društvenih slojeva, od mesara konjskog mesa do glavnog direktora multinacionalne kompanije. Jedino nisam uspeo da predstavim umetnika - tačnije, Džefa Kunsa. Ne
znam zašto. Omanuo sam i kada sam slikao jednog sveštenika - ne znajući kako da obradim temu, ali s Džefom Kunsom je bilo gore; počeo sam sliku i morao da je uništim. Ne bih hteo da se ova serija završi neuspehom, a mislim da će mi vaš portret uspeti. Ima nečeg u vašem pogledu, ne bih znao da kažem šta je to tačno, ali mislim da to mogu da prenesem...” Reč strast je Džedu naglo prošla kroz glavu i odjednom se prisetio jednog događaja od pre deset godina, poslednjeg vikenda koji je proveo sa Olgom. Sedeli su na terasi dvorca Vo de Lunji, u nedelju na Duhove. Terasa je bila izdignuta u odnosu na ogroman park u kome je blagi vetar njihao drveće. Padala je noć, temperatura je bila savršeno prijatna. Olga je bila udubljena u posmatranje presovanog jastoga; sigurno bar minut nije rekla ni reč, a kada ga je pogledala u oči, upitala ga je: „Da li ti uopšte znaš zašto se dopadaš ženama?” Promrmljao je neki nerazgovetan odgovor. „Pretpostavljam da si imao prilike da to primetiš”, nastavila je Olga, „pošto se ženama sviđaš. Sladak si, ali to nije glavni razlog, lepota je samo detalj. Nešto drugo je u pitanju...” „Reci mi.” „Vrlo je jednostavno: to je zato što imaš dubok pogled. Strastven. A žene, pre svega, to traže. Ako u pogledu muškarca mogu da pročitaju nekakvu energiju i strast, onda ih smatraju privlačnim.” Pustila ga je da razmisli o tome, ispila gutljaj mersoa i probala predjelo. „Ali...”, reče nešto kasnije s blagom tugom, „ako se ta strast ne odnosi na njih već na neko umetničko delo, one to ne mogu da prozru... Bar ne u početku.” Deset godina kasnije, posmatrajući Uelbeka, Džed je shvatio da i u njegovom pogledu postoji nekakva strast, nešto gotovo bunovno. Mora da je bio predmet velikih ljubavnih strasti, možda čak i veoma snažnih. Da, na osnovu onoga što je znao o ženama, vrlo je moguće da su se neke zaljubljivale u ovu izmučenu krhotinu od čoveka; u ovom trenutku njihao je glavom pred njim i proždirao komade paštete, postavši, po svemu sudeći, ravnodušan na bilo kakav oblik ljubavne veze a verovatno i ljudskog odnosa.
„Istina je, prema ljudskoj vrsti gajim neki slabašan osećaj solidarnosti...”, reče Uelbek kao da je pogodio o čemu Džed razmišlja. „Rekao bih da moj osećaj pripadnosti grupi slabi svakoga dana pomalo. Ali, dopadaju mi se vaše poslednje slike, iako predstavljaju ljudska bića. Ima na njima nečeg... opšteg, rekao bih, što prevazilazi anegdotski karakter. Ne bih da govorim unapred o svom tekstu, inače neću ništa napisati. Da li će biti problem ako ne završim sa pisanjem do kraja marta? Nisam baš u formi u ovom trenutku.” „Nema problema. Pomerićemo izložbu; sačekaćemo koliko treba. Vi ste mi, znate, veoma važni, a osim toga, sve se dešava vrlo brzo i moram da priznam da na mene nijedan čovek nije ostavio takav utisak!” uzviknu Džed s neuobičajenom živahnošću. „Zanimljivo... Znate”, nastavi on smirenije, „od portretiste se očekuje da istakne osobitost svog modela, ono što ga čini jedinstvenim ljudskim bićem. Ja to i radim na neki način, ali s druge strane, imam utisak da su ljudi međusobno sličniji nego što se to obično misli. To naročito primećujem kad slikam neravnine na licu ili vilice, imam utisak da ponavljam motive jedne velike slagalice. Znam da su ljudska bića tema romana - great occidental novel - i velika tema u slikarstvu, takođe, ali sve mislim da su ljudi manje različiti među sobom nego što se inače misli, da u društvu ima mnogo složenosti, previše razlika i kategorija...” „Da, gotovo vizantijski...” složio se autor Platforme. „Ali nemam utisak da ste vi zaista portretista. Šta nekoga briga za Pikasov portret Dore Mar? Pikasove slike su ružne, on slika grozno deformisan svet jer je i njegova duša grozna, to je sve što možemo reći o Pikasu, nema razloga da uzdižemo njegove izložbe, on nije ništa doprineo umetnosti, kod njega nema nikakve svetlosti, nikakve novine u organizaciji boja i oblika; kratko rečeno: kod Pikasa nema ničeg bitnog, samo vrhunska glupost i prijapsko žvrljanje koje može da zavede neke šezdesetogodišnjake s bogatim bankovnim računima. Van Dajkov portret Djukona iz trgovačkog esnafa je nešto sasvim drugo, jer Van Dajka ne zanima Djukon već trgovački esnaf. Tako bar shvatam vaše slike, ali možda grešim. U svakom slučaju, ako vam se moj tekst ne dopadne, bacite ga u đubre. Izvinite, postajem agresivan, to je zbog gljivica...” Džed je zapanjeno gledao kako se ludački češe po
stopalima sve dok se nisu pojavile kapljice krvi. „Imam gljivice, bakterijsku infekciju, alergijski ekcem, prava zaraza; trulim, a nikoga nije briga za to, niko ne može da mi pomogne, medicina me je sramno ostavila na cedilu, šta mi preostaje? Da se češem i češem bez prekida, život mi se pretvorio u beskrajno češanje...” Zatim se uspravio, malo se smirio i dodao: „Umorio sam se, idem da se odmorim.” „Naravno!” Džed je požurio da ustane. „Zahvalan sam vam što ste mi posvetili ovoliko vremena”, reče, imajući utisak da se dobro izvukao. Uelbek ga je ispratio do vrata. U poslednjem trenutku, pre nego što je nestao u noći, reče mu: „Znate, ja shvatam šta vi radite. Posledice su mi jasne. Vi ste dobar umetnik, to se može reći bez preteranog zalaženja u detalje. Razni ljudi su me do sada slikali hiljadu puta, ali ako ijedna moja slika bude opstala u budućnosti, to će biti vaša.” Odjednom se detinjasto nasmeši, zaista razoružavajuće. „Vidite da ozbiljno shvatam slikarstvo...”, reče. I zatvori vrata.
V Džed se spotakao o dečja kolica, ali se u poslednjem trenutku uhvatio za ram detektora metalnih predmeta i stao na svoje mesto u redu. Oko njega su bile samo porodice, svaka sa po dvoje-troje dece. Ispred njega je stenjao jedan mali plavušan star četiri godine, tražio boga pitaj šta, a onda se odjednom bacio na pod urlajući i tresući se od besa; dečakova majka je razmenila poglede sa svojim mužem, koji je zatim pokušao da podigne malu pokvarenu mrcinu. Zbog tereta koji se samo gomila nemoguće je napisati roman, rekao mu je Uelbek prethodne večeri, kao što je nemoguće i živeti. Sve one teorije o slobodi, od Žida pa do Sartra, nisu ništa drugo do nemoralnosti koje su smislile neodgovorne neženje. Kao ja, dodao je ustremivši se na treću flašu čileanskog vina. U avionu mesta nisu bila numerisana, pa je u trenutku ukrcavanja pokušao da se pridruži grupi tinejdžera, ali su ga zadržali pred metalnim stepenicama - njegov ručni prtljag bio je prevelik, te je morao da ga preda stjuartima - tako se našao na sedištu u sredini, zaglavljen između petogodišnje devojčice, koja se sve vreme vrpoljila na svom sedištu tražeći bombone, i jedne debele žene s beživotnom bojom kose, na čijim je kolenima sedela beba koja je počela da urla odmah nakon poletanja; pola sata kasnije, morala je da joj promeni pelene. Zastao je na izlasku sa aerodroma Bove-Tije, spustio putnu torbu i lagano udahnuo kako bi došao sebi. Porodice koje su vukle kolica i decu za sobom gurale su se da uđu u autobus koji je vozio do Port Majo. Odmah pored autobusa stajao je mali beli kombi s velikim prozorima na kome je pisalo Boveški gradski prevoz. Džed mu je prišao i raspitao se; kombi je vozio do Bovea, reče šofer, i košta dva evra. Kupio je kartu. Bio je jedini putnik. „Da vas ostavim na stanici?” upitao je vozač malo kasnije.
„Ne, u centru.” Vozač ga je iznenađeno pogledao; turizam u Boveu, očigledno, nije imao mnogo koristi od aerodroma. Trud je ipak bio uložen, kao i u gotovo svim francuskim gradovima, u renoviranje pešačkih ulica u centru, postavljanje tabli s informacijama o istoriji i kulturi grada. Prvi tragovi koji svedoče o tome da je na ovom mestu bilo života datiraju od pre 65.000 godina pre nove ere. Rimljani su tu podigli logor, te je grad dobio ime Cezaromagus, a zatim Belovakum, ali je sam grad, usled najezde varvara 275. godine, uništen. Na raskrsnici trgovačkih puteva, okružen bogatim poljima pšenice, Bove je već od XI veka doživeo procvat; razvio se i tekstilni zanat čaršavi iz Bovea izvoženi su čak i u Vizantiju. Godine 1225. svetovni biskup Milon de Nantej započeo je izgradnju katedrale Svetog Petra (tri Mišelinove zvezdice, vredi posetiti), koja, iako nedovršena, poseduje najviše gotske lukove u Evropi. Pad Bovea, za kojim je usledio i pad tekstilne industrije, počeo je već pred kraj XVIII veka i od tada nije prestao, pa je Džed bez poteškoća pronašao sobu u hotelu „Kirijad”. Sve do odlaska na večeru, mislio je da je jedini gost. U trenutku kad je počeo da seče ragu od telećeg mesa, koji je bio jelo dana, video je jednog Japanca od tridesetak godina kako, gledajući prestrašeno oko sebe, ulazi u salu restorana i seda za susedni sto. Ragu od telećeg mesa je silno zabrinuo Japanca; bacio se na biftek koji je stigao nekoliko minuta kasnije, ispitujući ga tužno i neodlučno vrhom viljuške. Džed je pomislio da će pokušati da zapodene razgovor, što je i učinio, na engleskom, pošto je posisao nekoliko režnjeva pomfrita. Sirotan je radio za Komacu, proizvođača mašina za tekstilnu industriju koji je uspeo da plasira jedan od svojih poslednjih modela vodećem proizvođaču tekstila iz ove regije. Program mašine se pokvario, a on je došao da ga popravi. Na ovakvu vrstu putovanja, žalio se Japanac, firma je ranije slala po tri-četiri tehničara, najmanje dva; budžet je sada bio užasno ograničen, pa se tako u Boveu našao sam pred gnevnim klijentom i defektnom mašinom. Zaista je bio u gadnoj situaciji, složio se Džed. Zar nisu mogli makar da mu pomognu preko telefona? „Time difference...”, reče tužno Japanac. Možda će oko jedan posle ponoći, kad se u Japanu otvori kancelarija, uspeti da dobije nekoga; ali je do tada bio sam, a u njegovoj sobi nije bilo japanske kablovske televizije. Za trenutak se
zagledao u nož za meso, kao da je zamišljao da izvrši sepuku, ali je ipak odlučio da nož usmeri ka svom bifteku. Džed je uključio mobilni dok je u sobi gledao emisiju Talasa bez tona. Franc je ostavio tri poruke. Javio se posle prvog zvona. „Pa? Kako je prošlo?” „Dobro. Manje-više dobro. Samo što mislim da će zakasniti s tekstom.” „A ne, to ne može. Tekst mi je potreban do kraja marta inače neću moći da odštampam katalog.” „Rekao sam mu...”, oklevao je Džed, ali je ipak nastavio, „rekao sam mu da nije važno, da ćemo mu ostaviti vremena.” Franc je u neverici ispustio nekakav klokotav zvuk, a onda ućutao da bi nastavio napetim glasom; samo što nije eksplodirao. „Slušaj, moramo da se vidimo da popričamo. Možeš li sada da dođeš u galeriju?” „Ne, u Boveu sam.” „U Boveu? Šta ćeš u Boveu?” „Distanciram se. Dobro je distancirati se u Boveu.” Seo je na voz u 8 sati i 47 minuta; put do stanice Nor trajao je nešto više od pola sata. U jedanaest časova Džed je bio u galeriji, stajao je licem u lice pred obeshrabrenim Francom. „Ti nisi moj jedini umetnik, znaš...”, rekao je prekornim tonom. „Ako ne otvorimo izložbu u maju, moraću da je pomerim za decembar.” Raspoloženje se popravilo kada je, deset minuta kasnije, stigla Merilin. „O, meni decembar savršeno odgovara”, reče ona odmah i nastavi s krvoločnom razdraganošću: „Imaću više vremena za engleske časopise; s njima treba započeti pripreme više meseci unapred.” „Dobro, onda neka bude decembar...”, popustio je Franc mrzovoljno i utučeno. „Ja sam...”, započe Džed rečenicu blago podižući ruke uvis, ali se zaustavi. Hteo je da kaže: „Ja sam umetnik”, tako neku rečenicu, pomalo smešnu, ali se pribrao i rekao samo: „Treba mi vremena za Uelbekov portret. Želim da to bude dobra slika. Hoću da to bude moja najbolja slika.”
VI Većina istoričara umetnosti istakla je da je Džed Marten na slici Mišel Uelbek, pisac prestao sa realističkim predstavljanjem pozadine koji je bio odlika čitavog njegovog stvaralaštva iz perioda „zanimanja”. Taj prekid nije bio lak, i oseća se da ga je koštao mnogo truda, da se naprezao da drugim sredstvima dočara iluziju što realističnije pozadine. Uelbek je na slici prikazan kako stoji ispred radnog stola prekrivenog ispisanim i poluispisanim papirima. Iza njega, na razdaljini od oko pet metara, nalazi se beli zid, u potpunosti prekriven listovima papira ispisanim rukom, koji su zalepljeni jedni preko drugih tako da nema nimalo slobodnog prostora. Džed Marten je ironično, podvlače istoričari umetnosti, pridao ogroman značaj tekstu, odvojio ga je od bilo kakve stvarne reference. A svi istoričari književnosti potvrđuju da je Uelbek tokom rada radije kačio na zid sobe različite dokumente - najčešće fotografije koje su predstavljale mesta odigravanja scena iz njegovih romana; retko je kada kačio ispisan ili poluispisan tekst. Predstavivši ga među papirima, Džed Marten verovatno nije hteo da izrazi svoj stav o realizmu u književnosti; nije se trudio ni da pripiše Uelbeku formalistički pristup, koji je ovaj, uostalom, i odbacivao. Nesumnjivo ga je, jednostavno, opčinila plastičnost slike blokova razgranatog i spojenog teksta koji se nadograđuju jedan na drugi kao kakva džinovska hobotnica. Malo je ljudi, uostalom, obratilo pažnju na pozadinu koju je zasenila neverovatna izražajnost glavnog lika. Uhvaćen u trenutku beleženja ispravke na jednom papiru koji stoji na stolu ispred njega, autor izgleda kao da je u transu, posednut nekakvim besnilom koje su neki, bez oklevanja, opisali kao demonsko. Ruka kojom drži olovku za ispravljanje, naslikana blagim potezom četke, baca se na papir „brzo kao kobra koja se uspravlja kako bi napala svoj plen”, kako je slikovito napisao Vong Fu Ksin, čime je verovatno na ironičan način hteo da asocira na predstave metaforičnog preterivanja koje se tradicionalno vezuju za autore Dalekog istoka (Vong Fu Ksin je, pre
svega, želeo da bude pesnik; ali njegove pesme više niko ne čita, čak se ne mogu lako ni pronaći, dok su njegovi eseji o Martenovom delu nezaobilazna referenca među istoričarima umetnosti). Svetlo na slici, koje sadrži mnogo više kontrasta nego što je to slučaj na prethodnim Martenovim slikama, baca senku na veći deo tela pisca i koncentriše se samo na gornji deo lica i ruke iskrivljenih i dugih prstiju, koštunjavih kao kandže ptice grabljivice. Predstava piščevog pogleda je u to doba izgledala tako neobično da se nije mogla pripisati nijednoj postojećoj slikarskoj tradiciji, smatrali su kritičari, i trebalo je povezati je s određenim slikama iz etnoloških arhiva slikanim tokom vudu ceremonija. Džed je telefonirao Francu 25. oktobra i rekao da je slika završena. Nisu se često viđali poslednjih meseci; mimo običaja, Džed ga nije zvao da mu pokaže pripremne radove i skice. Franc je, sa svoje strane, bio koncentrisan na druge izložbe koje su uglavnom dobro prošle; njegova galerija je bila prilično viđena poslednjih nekoliko godina; bila je sve cenjenija iako se to još nije odražavalo na prodaju. Franc je stigao oko osamnaest časova. Platno se nalazilo u središtu ateljea, razapeto na standardni ram dimenzija 116 sa 89 centimetara, i dobro osvetljeno rampom halogenih svetiljki. Franc je seo na rasklopivu platnenu stolicu, tačno naspram slike, i posmatrao je bez reči desetak minuta. „Dobro...”, izusti konačno. „Nepodnošljiv si s vremena na vreme, ali si dobar umetnik. Moram da priznam da je vredelo čekati. Ovo je dobra slika, čak veoma dobra. Jesi li siguran da želiš da mu je pokloniš?” „Obećao sam.” „A tekst, hoće li stići uskoro?” „Do kraja meseca.” „Jeste li u kontaktu?” „Ne baš. Poslao mi je mejl u avgustu i kazao da se vratio u Francusku i da je uspeo da otkupi kuću u Loareu u kojoj je živeo kao dečak. Ali je dodao da to ne menja stvari i da ću dobiti tekst do kraja oktobra. Verujem mu.”
VII I zaista, Džed je ujutro 31. oktobra primio i-mejl koji je u prilogu sadržao tekst bez naslova, dugačak pedesetak strana; odmah ga je prosledio Merilin i Francu, iako ne bez brige: da nije predug? Merilin ga je odmah umirila - naprotiv, rekla je, uvek je bolje da „ima materijala”. Iako je ovaj Uelbekov tekst danas istorijski kuriozitet - to je prvi značajan tekst posvećen Martenovom delu - u njemu se mogu pročitati zanimljivi nagoveštaji. Osim što potvrđuje Martenove varijacije tema i tehnika, on prvi put ukazuje i na jedinstvenost umetnikovog stvaralaštva i otkriva duboku logiku činjenice da se posle nekoliko godina istraživanja suštine industrijskih proizvoda umetnik, u drugom delu svog života, zanima za njihove proizvođače. Džed Marten gleda na društvo svog vremena, podvlači Uelbek, više kao etnolog nego kao politički komentator. Marten, insistira pisac, nije angažovani umetnik, iako je Plasiranje akcija Beate Uze na berzu jedna od retkih predstava gomile i može da asocira na ekspresionizam, mada je veoma daleko od gorke i jetke predstave jednog Georga Grosa ili Ota Diksa. Njegovi trejderi u trenerkama i duksevima sa kapuljačom, koji s blaziranom dosadom kliču velikoj nemačkoj porno-industrijalki, direktni potomci buržuja u žaketima, onih koji se večito sreću na prijemima koje je režirao Fric Lang u Mabuzeu - predstavljeni su sa istom ravnodušnošću i objektivnom hladnoćom. Marten je u svojim nazivima slika, kao i u samim slikama, vrlo jednostavan i direktan: opisuje svet i retko kada sebi dozvoljava poetsku zabelešku ili podnaslov koji bi poslužio kao komentar. To je uradio samo na jednoj od njegovih najzrelijih slika, Bil Gejts i Stiv Džobs razgovaraju o budućnosti informatike, kojoj je dodao podnaslov, Razgovor u Palo Altu. Uvaljen u trščanu stolicu, Bil Gejts širi ruke i osmehuje se svom sagovorniku. Obučen je u platnene pantalone, košulju maslinaste boje s kratkim rukavima i nosi japanke. To nije bio Bil Gejts u teget odelu iz
doba u kome je Majkrosoft učvršćivao svoju prevlast u svetu i kada je on, skinuvši s trona brunejskog sultana, postao najveći svetski bogataš. To nije bio ni zabrinuti i tužni Bil Gejts koji posećuje šrilankanske siročiće ili opominje međunarodnu zajednicu na opasnost od širenja variole vere u zapadnoafričkim zemljama. Bio je to Bil Gejts između tih faza, opušten, očigledno srećan što je napustio poziciju chairmena u glavnoj svetskoj firmi za proizvodnju programa i softvera, jednom rečju - Bil Gejts na odmoru. Samo su naočare s metalnim okvirom i uveličavajućim staklima ukazivale na njegovu nerd prošlost. Naspram njega, Stiv Džobs, u turskom sedu na kanabetu od bele kože, izgledao je paradoksalno kao otelotvorenje strogosti, neka vrsta metafore Brige, što se obično vezuje za protestantski kapitalizam. Nije bilo ničeg kalifornijskog u njegovom držanju - desnom rukom stezao je vilicu kao da mu to pomaže u nekom teškom razmišljanju, pogledom punim nesigurnosti posmatra svog sagovornika. Čak ni havajska košulja, kojom ga je Marten ukrasio, nije uspevala da odagna utisak velike tuge koja je izbijala iz njegove blago pogrbljene poze i izraza smetenosti na njegovom licu. Susret se, po svemu sudeći, odigravao kod Džobsa. Spoj belog nameštaja i minimalističkog dizajna sa živahnim etno-bojama: sve u prostoriji podsećalo je na estetski univerzum osnivača Epla, u potpunoj suprotnosti sa razuzdanim mnoštvom high-tech gadžeta na granici naučne fantastike, koje je, kako kaže legenda, odlikovalo kuću koju je osnivač Majkrosofta izgradio u predgrađu Sijetla. Na niskom stolu između njih dvojice stoji šahovska tabla s drvenim figuricama ručne izrade; upravo su prekinuli partiju u kojoj su crni, odnosno Stiv Džobs - gubili. Na nekim stranicama autobiografije Bila Gejtsa Put budućnosti jasno se iščitava nešto što se može shvatiti kao pravi cinizam naročito u pasusu u kome priznaje da se firmama ne isplati da uvek predstavljaju svoje najnovije proizvode. Najbolje je posmatrati šta radi konkurencija (jasno je da tu misli na Epl, iako ne navodi to ime), pustiti je da izbaci nove proizvode i da se suoči sa poteškoćama koje svaka novina za sobom povlači, jednom rečju, da prva baci kestenje u vatru, a onda zatrpati tržište jeftinim kopijama konkurentskih proizvoda. Međutim, ovaj upadljivi cinizam nije pravi Gejts, podvlači u
svom tekstu Uelbek; onaj pravi se više ispoljava u iznenađujućim i gotovo dirljivim pasusima u kojima snažno potvrđuje svoju veru u kapitalizam, u tajanstvenu „nevidljivu ruku”; on je apsolutno i neumitno uveren da je tržište, koliko god bilo promenljivo i protivrečno, na kraju krajeva, uvek u pravu, i da se tržišno dobro poistovećuje sa opštim dobrom. To je pravi Bil Gejts, kao kakav vernik, i to je ta vera - prostodušni iskreni kapitalizam koji je Džed Marten uspeo da predstavi u njegovom liku dok srdačno i prijateljski širi ruke, s naočarima u kojima se presijavaju poslednji zraci zalazećeg sunca na Pacifičkom okeanu. Džobsa je, naprotiv, bolest oslabila, lice mu je zabrinuto i neobrijano, bolno naslonjeno na desnu ruku; podseća na putujućeg jevanđelistu koji po deseti put recituje svoju propoved pred malobrojnom i ravnodušnom publikom, obuzet sumnjom. Ali baš takav, nepokretan, oslabljen i u gubitničkoj poziciji, Džobs izgleda kao da vodi igru; to je, ističe Uelbek u svom tekstu, istinski paradoks ove slike. U njegovom pogledu još blista plamen koji nije samo propovednički žar, već strast pronalazača, o kojoj često piše Žil Vern. Ako pažljivije osmotrimo šahovsku tablu koju je naslikao Marten, primetićemo da Džobs ne mora obavezno da izgubi, i da bi, samo ako bi žrtvovao kraljicu, u tri odvažna poteza konjem matirao igru. Slika je odavala utisak kao da bi njegova snažna intuicija o uspehu novog proizvoda bila u stanju da tržištu naglo nametne nove norme. Iza njih dvojice, kroz zastakljeni prozor, vidi se gotovo nadrealan pejzaž smaragdno zelene prerije koja se strmo spušta ka liticama optočenim četinarima. U daljini se kotrljaju beskrajni mrkocrveni talasi Pacifika. U jednom uglu travnjaka devojčice igraju frizbi. Veče veličanstveno pada i spušta se kroz eksploziju sutona, nadvijenu nad severnom Kalifornijom, koja je u Martenovoj predstavi raskošno narandžasta. Veče se spuštalo na najnapredniji deo sveta, u čemu se takođe ogledala neodređena tuga oproštaja urezana u Džobsov pogled. Dve pristalice tržišne ekonomije; dve odlučne podrške Demokratske stranke, a ipak dva oprečna lica kapitalizma, među sobom onoliko različita koliko to mogu biti Balzakov bankar i Vernov inženjer. Razgovor u Palo Altu, podvukao je Uelbek u zaključku, preskroman je podnaslov; Džed Marten je, mirne duše, mogao ovu
sliku nazvati Kratkom istorijom kapitalizma jer ona to i jeste.
VIII Posle mnogo odmeravanja i okolišenja, otvaranje izložbe zakazano je za sredu 11. decembar - bio je to idealan dan prema Merilininom mišljenju. Katalozi su brzo odštampani u Italiji i stigli su na vreme. Bili su elegantni, takoreći luksuzni - na tome se ne može štedeti, odlučila je bila Merilin, kojoj se Franc sve više povinovao, što je bilo neobično dok je ona obavljala telefonske razgovore, pratio ju je svuda, iz prostorije u prostoriju, kao neko kučence. Pošto su postavili gomilu kataloga pored ulaza i proverili da li su sva platna dobro okačena i osvetljena, više nisu imali šta da rade do početka otvaranja, koje je bilo predviđeno za devetnaest časova. Galeristu je počela da obuzima uznemirujuća nervoza. Obukao je neobičnu bluzu sa vezom na grudima, kakvu nose slovački seljaci, i crne dizel farmerke. Merilin je bila vrlo kul i proveravala je nešto na svom mobilnom telefonu, kružeći od jedne do druge slike s Francom za petama. It’s a game, it’s a million dollar game. Džeda je oko pola sedam počelo da umara ponašanje ovo dvoje statista, pa reče da ide na prošeta. „Idem da obiđem krug po kraju, samo u kratku šetnju, ne brinite, hodanje mi prija.” Čim je kročio na bulevar Vinsen Oriol, shvatio je da je malo preterao kad je ovo izrekao. Automobili su ga prskali jureći bulevarom, bilo je hladno, pljuštala je kiša, i to je otprilike bilo sve što se te večeri moglo zateći na bulevaru Vinsen Oriol. Hipermarket „Kazino” i benzinska pumpa „Šel” bili su jedini primetni centri energije, jedine dve društvene ponude koje su mogle da izazovu nekakvu želju, sreću ili radost. Džed je već poznavao ta mesta na kojima se odvijao život: godinama, pre nego što se preorijentisao na „Franpri” u bulevaru Opital, bio je redovna mušterija hipermarketa „Kazino”. A što se tiče benzinske pumpe „Šel”, i nju je dobro poznavao: naročito je cenio nedeljom jer je tamo dopunjavao svoje zalihe čipsa pringls i vode hepar, što je večeras bilo izlišno, budući da je u galeriji organizovan koktel sa posluženjem.
Sa desetinama drugih mušterija ipak je ušao u hipermarket i odmah u njemu primetio izvesna poboljšanja. Pored rejona s knjigama sada se nalazio i rejon sa štampom, koji je nudio veliki zbor dnevnih novina i časopisa. Povećao se i izbor sveže testenine; očigledno da ništa nije moglo da zaustavi proboj na tržište italijanske sveže testenine. Hipermarket je bio obogaćen i većim izborom fast-fud restorana, a privlačan „Salad bar” sa samoposluživanjem bio je potpuno nov i nudio je petnaestak različitih salata, od kojih je svaka izgledala veoma ukusno. Zbog toga je poželeo da ponovo dođe u „Kazino”, to mu je dalo vrašku želju da se vrati, što bi rekao Uelbek, i Džed je odjednom zažalio što on nije tu, setivši ga se dok je tako stajao pred „Salad barom” u kome je nekoliko žena srednjih godina sumnjičavo proračunavalo kaloričnu vrednost salata sa jelovnika. Znao je da je pisac, kao i on, naklonjen velikim distributivnim lancima, pravoj distribuciji, kako je voleo da kaže, i da je priželjkivao da se u manje-više utopističkoj i dalekoj budućnosti svi lanci prodavnica spoje u jedan veliki i opšti supermarket, u kome bi sve ljudske potrebe mogle biti zadovoljene. Kako bi bilo dobro da zajedno odu u renovirani hipermarket „Kazino” i gurkaju se laktovima skrećući jedan drugom pažnju na pojavu novih i dosad neviđenih proizvoda ili nove oznake na pakovanjima hrane sa detaljnim i jasnim objašnjenjima... Da li ga je to obuzimalo osećanje prijateljstva prema Uelbeku? Možda je reč preterana; Džed u svakom slučaju nije mislio da je u stanju da oseti tako nešto, proživeo je period adolescencije i rane mladosti odolevši izazovu dubokih prijateljstava, iako se upravo u tim životnim periodima razvijaju prijateljstva. Bilo je malo verovatno da će ga prijateljstvo zadesiti sada, sa zakašnjenjem. U svakom slučaju, bilo mu je drago što je upoznao pisca, a naročito mu se dopadao njegov tekst; ako se uzme u obzir to da autor nema nikakvu likovnu kulturu, smatrao je da je protkan iznenađujućom intuicijom. Bio je, naravno, pozvan na otvaranje izložbe; Uelbek je odgovorio da će „pokušati da svrati”, što je značilo da su šanse da se pojavi nikakve. Kada su se čuli telefonom, Uelbek je bio prilično uzbuđen zbog preseljenja u novu kuću; pre dva meseca otišao je na neku vrstu sentimentalnog hodočašća u selo u kome je proveo detinjstvo, a kuća u kojoj je odrastao bila je na prodaju. Za njega je to bilo „apsolutno
čudesno”, znak sudbine, pa ju je vrlo brzo kupio, ni ne pregovaravši o ceni. Preselio je stvari - koje, istini za volju, nikada nisu ni izašle iz kutija u kojima su bile spakovane - i sada se bavio njenim opremanjem. Pričao je samo o tome, a Džedova slika bila je poslednja rupa na svirali. Džed mu je ipak obećao da će je doneti posle otvaranja izložbe; sačekao bi da prođe nekoliko dana zbog novinara koji zakasne na samo otvaranje. Oko sedam i dvadeset, u trenutku dok se Džed vraćao ka galeriji, primetio je kroz izlog pedesetak ljudi kako šetaju oko stubova i izloženih slika. Ljudi su stigli na vreme, što je verovatno bio dobar znak. Merilin ga je ugledala izdaleka i podigla pesnicu u vazduh u znak pobede. „Ima teškaša...”, rekla je kad joj se pridružio. „Teških bogataša.” I zaista, nekoliko metara od njih Franc je razgovarao sa Fransoa Pinoom, u čijem se društvu nalazila neka predivna devojka, verovatno iranskog porekla, koja mu je pomagala u vođenju umetničke fondacije. Franc je izgledao kao da se muči, haotično je mahao rukama, te je Džed na trenutak poželeo da mu pritrči u pomoć, ali se onda setio onoga što je oduvek znao i što mu je Merilin gotovo istim rečima rekla pre neki dan - najbolje je da ostane i ćuti. „To nije sve...”, nastavila je PR. „Vidiš li onog tipa tamo u sivom?” Pokazala je na mladog tridesetogodišnjaka inteligentnog lica, izuzetno lepo odevenog u odelo svetlosive nijanse koje se savršeno slagalo sa kravatom. Zaustavio se pred slikom Novinar Žan-Pjer Perno vodi redakcijski sastanak, relativno novim Džedovim platnom, prvim na kome je prikazan model u društvu kolega. Setio se da je tu sliku bilo naročito teško izvesti - nije bilo lako predstaviti izraze lica ŽanPjerovih saradnika koji su slušali naloge svog harizmatičnog lidera s neobičnom mešavinom obožavanja i gađenja - proveo je na tome skoro šest meseci. Ali ta slika ga je oslobodila; naslikao ju je neposredno nakon što se upustio u rad na slici Arhitekta Žan-Pjer Marten napušta direktorsku funkciju u svom preduzeću; u stvari, oslobođenje je nastupilo tek kada je završio sve te velike kompozicije na temu rada. „Taj tip je kupac Romana Abramoviča za Evropu”, precizirala je Merilin. „Videla sam ga već u Londonu i Berlinu, ali nikada u Parizu. Još nijednom ga do sada nisam videla u galeriji savremenih
umetničkih dela.” „Dobro je što ima potencijalne konkurencije već na samom otvaranju”, nastavila je. „Mali je to svet, svi se poznaju; počeće da se preračunavaju, da zamišljaju cene. Za to su, naravno, potrebne dve osobe. A mi ih ovde imamo...” Na usnama joj je zaigrao šarmantan i drzak osmejak, zbog čega je izgledala kao jogunasta devojčica, što je Džeda iznenadilo. „A ovde su trojica... Vidiš li onog tipa tamo, ispred ’Bugati’ slike?” Pokazala je na jednog starca iscrpljenog i blago otečenog lica sa sedim brčićima, odevenog u crno i s lošom frizurom. „To je Karlos Slim Helu. Meksikanac libanskog porekla. Po izgledu nikad ne bi rekao da je bogat, znam; ali, zaradio je gomilu novca u oblasti telekomunikacija. Po nekim procenama, on je treći ili četvrti bogataš na svetu. Uz to i kolekcionar...” Ono što je Merilin zvala Bugati slikom bilo je platno Ferdinand Piješ u poseti Molšajm proizvodnim radionicama, gde je proizveden bugati veron 16,4, najbrži - i najskuplji - automobil na svetu. Opremljen motorom od šesnaest cilindara, raspoređenih u obliku slova W, snage 1001 konja, sa četiri turbopropulsera, ovaj automobil dostiže brzinu od 100 km/h za 2,5 sekunde, dok mu je maksimalna brzina 407 km/h. Nijedan postojeći pneumatik nije mogao da izdrži takvo ubrzanje, pa je Mišelin, specijalno za taj automobil, napravio posebne gume. Slim Helu je stajao pred slikom dobrih pet minuta, gotovo nepomično, prilazeći joj i udaljavajući se od nje na svega nekoliko centimetara. Nalazio se, primetio je Džed, na idealnoj udaljenosti za posmatranje platna ovog formata; bio je to, očigledno, pravi kolekcionar. Zatim se meksički milijarder okrenuo i pošao ka izlazu; ni sa kim se nije pozdravio ni popričao. Fransoa Pino ga je zajedljivo pogledao dok je prolazio pored njega; pred takvim konkurentom bogatstvo bretonskog biznismena nije bilo naročito veliko. Ne pogledavši ga, Slim Helu je produžio i ušao u svoju crnu mercedes limuzinu koja je stajala ispred galerije. Potom se izaslanik Romana Abramoviča približio Slici Bugati. Bilo je to zaista čudnovato delo. Nekoliko nedelja pre nego što mu se posvetio, Džed je na buvljoj pijaci u Montroju kupio za smešne pare po ceni korišćenog papira - kutije starih brojeva novina Peking
informacije i Kina u izgradnji, čiji je prelom odisao nečim krupnim i vazdušastim, što liči na kineski socijalizam. Kompozicija u obliku širokog slova „v”, na kojoj je mala grupa inženjera i mehaničara koja je pratila Ferdinanda Piješa u poseti radionicama, veoma je podsećala, što je kasnije primetio jedan naročito borben i dobro obavešten istoričar umetnosti, na akvarel koji je u 122. broju Kine u izgradnji, pod naslovom Napred ka navodnjenim pirinčanim kulturama u provinciji Hu Nan, predstavljao grupu agroinžinjera i srednje siromašnih seljaka koji su pratili Mao Ce Tunga. To je bio jedini put, kako su i drugi istoričari umetnosti odavno primetili, da se Džed okušao u tehnici akvarela. Inžinjer Ferdinand Piješ stoji dva metra ispred grupe i pre izgleda kao da lebdi nego da hoda - posmatrač ima utisak da Piješ levitira iznad poda od svetlog laminata. Na tri aluminijumska radna pogona stoje šasije bugati verona u različitim fazama izrade. Zastakljeni zidovi u pozadini otkrivaju panoramu Vogeza. Neobičnom igrom slučaja, primećuje Uelbek u tekstu kataloga, selo Molšajm i okolni vogeški pejzaži koji ga okružuju, već su se našli na fotografijama Mišelin karti i satelitskih snimaka kojima je Džed, pre deset godina, otvorio svoju prvu samostalnu izložbu. Ovo jednostavno zapažanje, u kome Uelbek svojim racionalnim i gotovo skučenim umom nije uvideo ništa više od zanimljive i gotovo anegdotske činjenice, motivisalo je Patrika Kešišijana da napiše uzneseni i najmističniji članak koji je ikada napisao: nakon što nam je pokazao Boga koji zajedno sa čovekom stvara svet, napisao je, umetnik nam sada pokazuje otelotvorenog Boga koji je sišao među ljude. Daleko od nebeskih sfera, Bog je sada došao da „uroni svoje ruke u mazut” kako bi svojim prisustvom odao počast sveštenom dostojanstvu ljudskog rada. Pravi čovek, ali i pravi Bog, došao je da ponudi vrednom čovečanstvu žrtveni dar svoje žarke ljubavi. Kako ne prepoznati, insistirao je, u stavu mehaničara s leve strane koji je napustio svoje radno mesto da bi sledio inženjera Ferdinanda Piješa, apostola Petra koji je ostavio svoje mreže na Hristov poziv: „Hajde za mnom, učiniću te ribarom ljudi”? I to što nije prikazao bugati vejron 16,4 proizvedenog do kraja, ukazivalo je, prema Kešešijanovom mišljenju, na Novi Jerusalim. Le Mond je odbio članak, a Pepita Burginjon, urednica rubrike, pretila je da će dati otkaz ako se objavi ovo „njanjavo bogomoljstvo”;
zato je bilo predviđeno da se tekst pojavi sledećeg meseca u Art Presu. „Kako stvari trenutno stoje, zabole nas za štampu. Ona za nas više nije važna”, rezimirala je Merilin situaciju na kraju večeri kao odgovor na Džedovu zabrinutost što se Pepita Burginjon uporno ne pojavljuje na njegovim izložbama. Oko deset časova, pošto su otišli i poslednji gosti a dok su kelneri skidali stolnjake, Franc se strovalio na plastičnu stolicu koja je stajala pored ulaza u galeriju. „Mrtav sam, jebo te...” rekao je. „Potpuno mrtav.” Franc je dao sve od sebe, neumorno je pričao o Džedovoj umetničkoj karijeri i istorijatu svoje galerije svima koji su hteli da ga čuju; cele večeri je pričao bez prekida. Džed je samo klimao glavom s vremena na vreme. „Molim te, donesi mi pivo. Stoji u frižideru u ostavi.” Džed je doneo boks stele artoa. Franc je u cugu iskapio pivo iz flaše i rekao: „Dobro... Sad samo treba da sačekamo ponude... Za nedelju dana ćemo napraviti presek.”
IX Kada je Džed stupio na trg ispred crkve Notr Dam de la Gar, naglo je počela da pada sitna ledena kiša, kao kakvo upozorenje, a onda je isto tako, posle nekoliko sekundi, brzo prestala. Popeo se nekoliko stepenika ka ulazu. Vrata crkve su, kao i obično, bila širom otvorena; unutrašnjost se činila pustom. Oklevao je za trenutak, a onda se okrenuo. Ulica Jovanke Orleanke spuštala se sve do bulevara Vinsen Oriol, nad kojim se protezao vazdušni metro; u daljini se videla kupola Panteona. Nebo je bilo sivo i neprozirno. U suštini, nije imao mnogo šta da kaže Bogu. Bar ne u ovom trenutku. Trg Nasional bio je pust, kroz ogolele krošnje drveća videle su se ulančane pravougaone strukture fakulteta Tolbijak. Džed je skrenuo u ulicu Šato de Rentije. Iako je stigao ranije, Franc je već bio tu, sa bokalom crnog vina ispred sebe, što mu, očigledno, nije bilo prvo piće. S popucalim kapilarima na licu i čupave kose izgledao je kao da nedeljama nije spavao. „Dobro”, rekao je kratko kad se Džed smestio. „Dobio sam ponude za gotovo sve slike. Licitirao sam cene i mogao bih možda još da ih podignem, ali se za sada prosečna cena kreće oko petsto hiljada evra.” „Molim?” „Dobro si čuo: petsto hiljada evra.” Franc je nervozno uvrtao pramen svoje čupave sede kose. Džed nije primetio ovaj tik sve do sada. Ispio je vino i naručio drugo. „Ako sad prodam”, nastavio je, „zaradićemo trideset miliona evra, otprilike.” Kafeom je zavladala tišina. Jedan mršavi starac u sivoj pelerini, koji je sedeo blizu njih, uspavao se pred čašom aperitiva. Kraj njegovih nogu, mali i gojazan pas, lovac na glodare, belo-riđe boje, dremao je kao i njegov gospodar. Kiša ponovo poče da pada polako. „Pa?” upita Franc posle minuta tišine. „Šta da radim? Da prodam sad?” „Kako god hoćeš.”
„Kako to misliš - kako god hoću, majku mu?! Shvataš li ti koliko je to para?” Počeo je gotovo da viče, starac kraj njih se trgnuo iz dremeža, a pas se s mukom uspravio i zarežao u njihovom pravcu. „Petnaest miliona evra... Petnaest miliona evra za svakog od nas...” nastavio je Franc tiše muklim glasom. „Imam utisak da ti na to uopšte ne reaguješ. Ni toplo ni hladno...” „Da, da, izvini”, odgovorio je brzo Džed. „Recimo da sam u šoku”, dodao je. U Francovom pogledu su se mešali sumnjičavost i gađenje. „Dobro, OK onda”, reče. „Ja nisam Lari Gagosijan, nemam nerava za ovo. Prodaću sad.” „Ti si sigurno u pravu”, reče Džed posle kratke pauze. Ponovo je nastupila tišina isprekidana hrkanjem psa koji se, umiren, vratio da spava podno nogu svog gospodara. „Šta misliš...”, nastavio je Franc, „šta misliš, za koju sam sliku dobio najbolju ponudu?” Džed je razmislio za trenutak. „Možda za Bila Gejtsa i Stiva Džobsa...” pretpostavi. „Tačno. Dobio sam ponudu od milion i po evra. Od američkog mešetara koji, izgleda, radi za Stiva Džobsa.” „Odavno...”, nastavi Franc napetim glasom na ivici očajanja, „tržištem umetničkih dela odavno vladaju najbogatiji biznismeni na svetu. A danas prvi put imaju priliku da među najavangardnijim estetskim delima kupe sliku koja ih predstavlja. Da ti ne pričam koliko sam dobio ponuda od biznismena i industrijalaca koji bi želeli da naslikaš njihov portret. Vratili smo se u doba dvorskog slikarstva starog režima... Hoću da kažem da se u ovom trenutku vrši veliki pritisak na tebe. Da li još uvek nameravaš da pokloniš sliku Uelbeku?” „Naravno. Obećao sam mu.” „Kako god želiš. To je lep poklon. Poklon od sedamsto pedeset hiljada evra... Mada ga je zaslužio. Njegov tekst je odigrao važnu ulogu. Time što je insistirao na sistematskoj i teorijskoj strani tvog postupka, izbegao si sva poređenja sa slikarima novog figurativnog slikarstva, sa svim onim bednicima... Slike, naravno, nisam ostavio u skladištu u Uri e Loaru, iznajmio sam sefove u banci. Daću ti
punomoćje da možeš da odeš po Uelbekov portret kad budeš želeo.” „Imao sam i jednu posetu”, nastavi Franc posle kratke pauze. „Jedna Ruskinja je došla, pretpostavljam da znaš ko je to.” Izvadio je jednu vizitkartu iz džepa i pružio je Džedu. „Vrlo lepa mlada žena...” Svetlost je počela da slabi. Džed je stavio vizitkartu u unutrašnji džep jakne i krenuo da je obuče. „Čekaj...”, prekide ga Franc. „Pre nego što odeš, želeo bih da proverim da si dobro razumeo situaciju. Primio sam pedesetak poziva najvećih bogataša na svetu. Umesto nekih zvali su njihovi sekretari, ali su najčešće telefonirali lično. Svi žele da im naslikaš portret. I svi nude najmanje milion evra za to.” Džed je obukao jaknu i izvadio novčanik da plati. „Ja častim...”, reče Franc podrugljivo. „Nema potrebe da mi odgovaraš, tačno znam šta ćeš mi reći. Treba ti vremena da razmisliš. Za nekoliko dana ćeš me zvati i reći da odbijaš da to uradiš. I onda ćeš prestati da slikaš. Počinjem da te poznajem, oduvek si bio takav, još od doba Mišelin karti - radiš, ubijaš se od posla godinama; a onda, čim izložiš svoj rad, čim dobiješ priznanje, odustaješ.” „Ima nekih razlika. Počeo sam da tapkam u mestu kad sam odustao od Demijena Hirsta i Džefa Kunsa koji dele među sobom umetničko tržište.” „Da, znam; zbog toga sam i odlučio da ti organizujem izložbu. Drago mi je što nisi završio tu sliku, iako mi se ideja dopala; taj projekat je imao istorijski značaj, bilo je to istinsko svedočanstvo o tome šta se dešava u umetnosti u jednom određenom trenutku. Podela tržišta je zaista postojala: s jedne strane zabava, seks, kič, nevinost; sa druge: trash, smrt, cinizam. Ali to bi, kao tvoje delo, bilo protumačeno kao reakcija umetnika iz drugog plana, ljubomora zbog uspeha bogatijih kolega. Živimo u dobu u kome uspeh na tržištu opravdava i opunovažava sve i svašta, zamenjuje sve teorije; niko ne može da predvidi šta to donosi, apsolutno niko. Sada bi mogao da naslikaš tu sliku jer si u ovom trenutku postao najplaćeniji francuski umetnik. Ali znam da je nećeš naslikati, preći ćeš na nešto drugo. Možda ćeš prestati da slikaš portrete ili ćeš prestati sa figurativnim slikarstvom uopšte ili ćeš prestati da slikaš, možda ćeš se vratiti fotografiji, šta ja
znam.” Džed je ćutao. Starac za susednim stolom se razbudio, ustao i krenuo ka vratima. Pas ga je pratio s mukom, njegovo debelo telo gegalo se na kratkim šapama. „U svakom slučaju”, reče Franc, „hoću da znaš da ću ostati tvoj galerista. Šta god da se desi.” Džed klimnu glavom. Gazda je izašao iz ostave, upalio neonke iznad šanka i klimnuo Džedu glavom, a on mu otpozdravi na isti način. Bili su redovni gosti, sada čak i stari, ali se među njima nikada nije uspostavila neka bliskost. Gazda kafea je čak i zaboravio da je pre desetak godina dozvolio Džedu da ga fotografiše u kafeu, i da se ovaj inspirisao tom fotografijom za sliku Klod Vorijon, vlasnik kafea, druge slike iz serije jednostavnih zanimanja, za koju je mešetar s američke berze upravo ponudio sumu od trista pedeset hiljada evra. Oduvek je za njih mislio da su atipični gosti koji nisu pripadali njegovim uobičajenim mušterijama ni po godinama ni po poreklu, da nisu bili njegova ciljna grupa. Džed je ustao pitajući se kada će ponovo videti Franca. Kroz glavu mu je prostrujala misao da je naprasno postao bogat čovek, a u trenutku kad se zaputio ka vratima, Franc ga je upitao: „Šta radiš za Božić?” „Ništa. Videću se sa ocem, kao i obično.”
X Ne baš kao i obično, pomisli Džed dok se peo ka trgu Jovanke Orleanke. Kada su se čuli telefonom, otac je zvučao utučeno i najpre je predložio da otkažu svoj uobičajeni godišnji susret. „Ne želim nikome da budem na teretu...” Rak rektuma naglo mu se pogoršao, sada je patio od pražnjenja, rekao je to s mazohističkim uživanjem; moraju da mu ugrade veštački anus. Pošto je Džed insistirao, prihvatio je da se vide, ali da dođe kod sina. „Ne mogu više da podnesem ljudske gubice...” Kada je stigao do trga ispred crkve Notr Dam de la Gar, zastao je kolebajući se, a onda ušao u nju. U prvom trenutku crkva mu se učinila pustom, ali kako se približavao oltaru, primetio je jednu crnkinju od osamnaest godina, ne više, kako pred statuom Device Marije kleči na klupi sa skupljenim rukama. Šaputala je. Udubljena u svoju molitvu, nije ni primetila njegovo prisustvo. Njena zadnjica, koja je bila isturena zbog položaja u kome se nalazila, ocrtavala se jasno ispod pantalona od tanke bele tkanine, primetio je Džed nehotice. Da li je zgrešila i tražila oproštaj? Možda su joj roditelji bolesni? Verovatno i jedno i drugo. Izgledalo je da snažno veruje. Mora da je vera u Boga ipak praktična: kad više ne možemo ništa da učinimo za druge - što je često, ako ne i gotovo uvek, slučaj u životu, naročito u slučaju raka njegovog oca - ostaje nam da se molimo za njih. Izašao je iz crkve, bilo mu je neprijatno. Noć se spuštala na ulicu Jovanke Orleanke, crveni farovi automobila polako su se udaljavali u pravcu bulevara Vinsen Oriol. U daljini, kupola Panteona bila je okupana neobjašnjivom zelenkastom svetlošću, izgledalo je kao da su se loptasti vanzemaljci obrušili na Pariz. Ljudi su sigurno umirali u svakom minutu, tu i tamo, po čitavom gradu. Sutradan je u isto vreme palio ukrasne sveće i na sto sa nogarima postavljao korpice sa lososom dok su senke na Alpskom trgu postajale
sve duže. Otac je rekao da će doći u šest sati. Pozvonio je u šest i jedan minut. Džed mu je otvorio vrata preko interfona i polako i duboko udahnuo nekoliko puta dok se spuštao liftom. Poljubio je oca u obraz brzo i ovlaš, dok je ovaj nepomično stajao nasred sobe. „Sedi, sedi...”, rekao je. Otac ga je odmah poslušao i seo na ivicu stolice, stidljivo gledajući oko sebe. Džed je odjednom shvatio da mu otac nijednom nije došao u posetu, da nikada nije posetio njegov stan. Trebalo je da mu kaže da skine mantil. Otac je pokušao da se nasmeši kao čovek koji se trudi da pokaže kako hrabro podnosi amputaciju. Džed je hteo da otvori flašu šampanjca, ruke su mu se malo tresle i umalo da ispusti bocu belog vina koju je izvadio iz friza. Oblio ga je znoj. Otac se još osmehivao, pomalo ukočeno. Ovaj čovek je dinamično i katkad strogo upravljao preduzećem od pedesetak osoba, otpuštao, zapošljavao, ugovarao projekte vredne desetina, ponekad i stotina miliona evra. Kako mu se smrt približavala, tako je bio sve ponizniji, i večeras je izgledalo kao da, pre svega, ne želi da izazove nikakvu nevolju; to mu je, očigledno, trenutno bila jedina ambicija u životu. Džed je uspeo da otvori šampanjac i malo se opustio. „Čuo sam za tvoj uspeh...”, reče otac podižući čašu da nazdravi. „Pićemo za tvoj uspeh.” To je nekakva tema, pomisli Džed, mogućnost za razgovor, te poče da priča o svojim slikama, o radu na njima koji je započeo pre desetak godina, o svojoj zamisli da kroz slikarstvo opiše različite delove mehanizma koji učestvuju u funkcionisanju društva. Pričao je smireno i opušteno, gotovo sat vremena, dolivajući redovno šampanjac i vino, dok su jeli jela koja je prethodne večeri kupio u delikates radnji; sve što je rekao te večeri, shvatio je zapanjeno sutradan, nije rekao nikada nikome ranije. Otac ga je pažljivo slušao, s vremena na vreme postavljao neko pitanje, izgledao je začuđeno i radoznalo kao kakvo dete; ukratko, susret se, sve do posluženja sirevima, odvijao lepo. Tada je Džedova inspiracija počela da jenjava, a njegovog oca obuzela je bolna iznemoglost, kao pod uticajem zemljine teže. Večera ga je, ipak, malo razveselila, pa je više podstaknut nevericom nego stvarnom tugom, rekao poluglasom: „Majku mu... Veštački anus...” „Znaš”, reče glasom koji je odavao blagu opijenost, „na neki način
mi je drago što tvoja majka više nije među nama. Bila je tako prefinjena i elegantna... Ne bi podnela telesno propadanje.” Džed se ukočio. Eto ga, pomislio je. Eto nas, došli smo do toga; progovoriće posle toliko godina. Ali, otac je primetio izraz na sinovljevom licu. „Neću ti otkriti zašto se ubila!” viknuo je glasno, gotovo u besu. „Neću ti to otkriti jer ne znam ništa!” I odmah se smirio i pogrbio. Džed se znojio. Možda je bilo pretoplo, grejanje više nije mogao da podesi, plašio se da se ponovo ne pokvari, sada će se, pošto ima novca, sigurno preseliti - to rade ljudi kada zarade novac - pokušavaju da poboljšaju način života; ali gde bi mogao da se preseli? Nije ga privlačila nijedna nekretnina posebno. Ostaće, možda će renovirati stan, makar promeniti grejni kotao. Ustao je i pokušao da učini nešto s mehanizmom. Otac je klimao glavom i nešto tiho mrmljao. Džed mu priđe. Trebalo je da ga uzme za ruku, da mu spusti ruku na rame ili tako nešto, ali kako to da učini? Nikada to nije uradio. „Veštački anus...”, promrmlja ponovo otac bunovnim glasom. „Znam da nije bila zadovoljna našim životom”, nastavio je, „ali, da li je to dovoljan razlog da umre? Ni ja nisam bio zadovoljan svojim životom, priznajem ti da sam od svoje karijere očekivao više od građenja glupih zgrada na moru namenjene debilnim turistima pod nadzorom nepoštenih i beskrajno vulgarnih izvođača radova. Ali dobro, to je posao, tako se to radi... Ona verovatno nije volela život, i to je to. Najviše me je šokirala priča komšinice koja ju je srela neposredno pre nego što je sebi oduzela život. Upravo se bila vratila iz kupovine, verovatno je nabavila otrov - mada nikada nisam ni saznao kako je to uspela. Ta žena mi je rekla da je izgledala srećno, neverovatno ushićeno i srećno. Izgledala je upravo onako, rekla je komšinica, kao neko ko se sprema da otputuje na odmor. Uzela je cijanid; mora da je umrla istog trenutka. Apsolutno sam uveren da nije patila.” Zatim je ućutao, a tišina je dugo trajala. Džed je lagano utonuo u san. Pred očima mu se ukazala slika prostranih livada na kojima je blagi vetar njihao travu, a svetlost imala sjaj večnog proleća. Naglo se probudio. Njegov otac je i dalje klimatao glavom i mrmljao nešto sebi
u bradu; nekakva unutrašnja borba još je trajala u njemu. Džed je oklevao. Kupio je desert, profiterole sa čokoladom stajale su u frižideru. Da ih izvadi? Ili da sačeka kako bi saznao nešto više o samoubistvu svoje majke? Majke se, u suštini, uopšte nije sećao. To je verovatno veoma važno njegovom ocu. Ipak je odlučio da sačeka s profiterolama. „Nisam bio ni sa jednom drugom ženom...”, reče otac bezizražajno. „Apsolutno nijednom. Nisam čak ni osetio želju.” Zatim je ponovo počeo da mrmlja i trese glavom. Džed je odlučio da izvadi profiterole. Otac ih je zapanjeno gledao kao da su nešto što nikada ranije nije video, na šta nije bio spreman. Uzeo je jednu, okrenuo je u ruci, gledao u nju kao u pseće govance; ali je ipak stavio u usta. Usledilo je nekoliko minuta neme mahnitosti tokom koje su bez reči iz ukrasne kutije pomamno uzimali profiterole, jednu po jednu, i jeli. Zatim su se umirili i Džed mu ponudi kafu. Otac odmah prihvati. „Želeo bih da popušim cigaretu...”, reče. „Imaš li jednu?” „Ne pušim.” Džed ustade iz mesta. „Ali mogu da odem po njih. Znam jedan kiosk na trgu Itali koji radi do kasno. A i...”, pogleda na sat s nevericom, „tek je osam sati.” „Misliš da radi čak i na Badnje veče?” „Proveriću.” Obukao je kaput. Napolju ga je dočekala snažna vejavica; snežne pahulje kovitlale su se u ledenom vazduhu, mora da je bilo minus deset. Na trgu Itali kiosk sa cigaretama upravo se zatvarao. Gazda se nevoljno vratio unutra. „Izvolite?” „Cigarete.” „Koje marke?” „Ne znam. Dobre.” Prodavac ga pogleda popreko. „Danhil! Danhil i žitan! I jedan upaljač...” Otac nije ni mrdnuo; sedeo je pogrbljeno na stolici, nije čak ni reagovao kada je čuo da se vrata otvaraju. Uzeo je jednu žitan cigaretu iz pakle i radoznalo je posmatrao pre nego što je upalio. „Nisam pušio dvadeset godina...”, primetio je. „Ali, kakve to sad ima
veze?” Povukao je jedan dim, a zatim i drugi. „Jake su...”, reče. „Ali dobre. Kad sam bio mlad, svi su pušili. Na poslovnim sastancima, u kafeima, pušili smo sve vreme. Čudo jedno kako se stvari menjaju...” Otpio je gutljaj konjaka koji je sin stavio pred njega i ponovo ućutao. Džed je u tišini primetio kako vetar duva sve jače. Bacio je pogled kroz prozor: guste snežne pahulje su se kovitlale, napolju je besnela prava snežna oluja. „Oduvek sam želeo da budem arhitekta, čini mi se...”, nastavi otac. „Kada sam bio dete, zanimale su me životinje, kao uostalom i svu decu; kada bi me neko pitao šta želim da budem kad odrastem, odgovarao sam da želim da postanem veterinar, ali me je arhitektura oduvek duboko privlačila. Sećam se da sam sa deset godina pokušao da napravim gnezdo za lastavice koje su leti boravile u šupi. Pronašao sam u nekoj enciklopediji uputstva o tome kako lastavice prave svoja gnezda uz pomoć zemlje i pljuvačke i proveo sam nedelje i nedelje praveći jedno...” Glas mu je blago trepereo, ponovo je ućutao a Džed ga je zabrinuto pogledao. Ispio je veliki gutljaj konjaka i nastavio. „Ali one nisu nijednom kročile u to gnezdo. Nijednom. Čak su prestale da se kriju u šupi...” Starac odjednom poče da plače, suze su mu tekle niz lice i prizor je bio zastrašujući. „Tata...”, reče Džed van sebe, „tata...” Činilo mu se da nikada neće prestati da jeca. „Lastavice nikada ne dolaze u gnezda koja je napravila ljudska ruka”, reče Džed brzo, „to je nemoguće. Čak iako čovek dotakne njihovo gnezdo, one ga napuste i naprave novo.” „Kako ti to znaš?” „Pročitao sam pre nekoliko godina u jednoj knjizi o ponašanju životinja, morao sam da se obavestim zbog jedne slike.” To nije bila istina, nije ništa slično pročitao, ali je ova izjava momentalno rasteretila njegovog oca; odmah se umirio. Ko bi rekao, pomisli Džed, da mu je to ležalo na srcu više od šezdeset godina! I da ga je verovatno pratilo tokom čitave karijere! „Posle gimnazije upisao sam se na Akademiju za primenjenu umetnost u Parizu. Moja majka je bila malo zabrinuta, bilo bi joj draže da sam se upisao u neku inženjersku školu, ali me je deda podržao. Pošto je bio fotograf, mislim da je imao umetničkih ambicija, ali nikada nije imao prilike da slika bilo šta drugo osim venčanja i pričesti...”
Džed nikada nije video svog oca zaokupljenog nečim drugim do tehničkim problemima, a pred kraj karijere sve više su ga brinuli materijalni problemi. Pomisao da je i njegov otac završio Primenjenu umetnost i da je arhitektura spadala u umetničke discipline bila je istovremeno iznenađujuća i neprijatna. „Da, i ja sam želeo da budem umetnik...”, rekao je otac gorko, gotovo zajedljivo. „Ali nisam uspeo. Tada je vladajuća struja bio funkcionalizam, mada, ako ćemo pravo, vladao je već nekoliko desetina godina, i u arhitekturi se od Korbizijea i Van der Rohea nije desilo ništa značajno. Svi novoizgrađeni gradovi, sva naselja u predgrađima, sagrađena između pedesetih i šezdesetih godina, nosila su beleg njihovog uticaja. Nas nekoliko sa Primenjene želelo je da napravi nešto drugačije. Nismo odbacivali primat funkcionalnosti, kao ni pojam ’mašine za stanovanje’; samo smo se pitali šta to znači stanovati negde. Le Korbizije je, kao i marksisti i liberali, bio produktivista. Njegova vizija svodila se na poslovne zgrade, četvrtaste i utilitarističke, bez ikakve dekoracije. Stambene zgrade bile su gotovo istovetne, ali sa nekoliko dodatnih funkcija - obdanište, sportska sala, bazen; između njih - kolovoz. Čovek je u stambenoj ćeliji morao da ima čist vazduh i svetlost, to je za njega bilo veoma važno, a slobodan prostor između radnih i stambenih struktura bio je namenjen divljoj prirodi - šumama, rekama. Pretpostavljam da je zamišljao da bi porodice trebalo da izlaze u šetnju nedeljom, pa je želeo da po svaku cenu sačuva te površine; bio je, u neku ruku, ekološki nastrojen i pre nego što je to postalo moderno, smatrao je da ljudi moraju da se ograniče na stambene module upisane u samu prirodu, i da se priroda ni u kom slučaju ne sme menjati. Kad malo bolje razmisliš, to je bilo primitivno razmišljanje, stravično unazađivanje seoskog pejzaža u taj lukavi, složeni i evolutivni preplet livada, polja, šuma i sela. To je vizija surovog i totalitarnog duha. Nama se on činio veoma surovim i totalitarnim, imali smo utisak da ga ružnoća inspiriše. Ali, njegova vizija je prevagnula u čitavom XX veku. Na nas je više uticao Šarl Furije...” Nasmešio se kada je video sinovljev iznenađen izraz lica. „Naročito smo zapamtili Furijeove teorije o seksu, veoma su burleskne. Teško je čitati Furijea doslovno - i one priče o virovima, fakirima i vilama rajnske vojske - prosto je čudo jedno kako je uopšte imao sledbenike, ljude koji su ga ozbiljno shvatali i koji su zaista
planirali da izgrade novi model društva zasnovan na njegovim knjigama. Neshvatljivo je da neko u njemu vidi mislioca, jer je njegova misao nerazumljiva; Furije, u suštini, nije mislilac, već guru, i to prvi, a kao što je to bio slučaj sa svim guruima, doživeo je uspeh ne zato što je imao neku teoriju zasnovanu na intelektualnoj misli, već potpuno nerazumljivu i opštu teoriju koja se vezivala za nepomućeni optimizam, naročito na seksualnom planu. Neverovatno je koliko je ljudima potreban seksualni optimizam. Pritom, Furijeova glavna tema nije seks, već organizacija proizvodnje. Pitanje koje se postavlja glasi: zašto čovek radi? Zašto ima određeno mesto u društvenoj organizaciji koje prihvata, drži ga se i ispunjava svoj zadatak? Na to pitanje liberali su odgovarali da ljude, prosto i jasno, mami novac. Mi smo smatrali da je taj odgovor nedovoljan. Marksisti nisu imali odgovor na to pitanje, ono ih nije ni zanimalo, i zbog toga je komunizam, uostalom, i propao: čim je ukinut materijalni podsticaj, ljudi su prestali da rade, sabotirali su svoje zadatke, a neodlaženje na posao zadobilo je džinovske razmere. Komunizam nije nikada bio u mogućnosti da obezbedi proizvodnju i distribuciju najosnovnijih dobara. Furije je poznavao epohu starog režima, bio je svestan da se mnogo pre pojave kapitalizma odigrao naučni i tehnički napredak, da su ljudi teško, veoma teško radili, a da ih na to nije podsticala zarada već nešto drugo što je za modernog čoveka prilično nejasno: monahe je podsticala ljubav prema Bogu, a obične ljude, jednostavnije rečeno, poštovanje koje je budilo neko zanimanje.” Džedov otac ućuta; primetio je da ga je sin sada slušao veoma pažljivo. „Da...”, prokomentarisao je, „to nesumnjivo ima nekakve veze sa onim što si pokušao da prikažeš na slikama. Kod Furijea ima mnogo zavrzlama i, u celini gledano, njegova dela su nečitljiva; ali možda se ipak odatle još nešto može izvući. Mi smo bar tako tada mislili...” Ućutao je i uronio u sećanja. Snežna mećava se smirila i ustupila mesto zvezdanoj i tihoj noći. Krovove je pokrivao debeli sloj snega. „Bio sam mlad...” reče s blagom nevericom u glasu. „Možda ti to ne možeš u potpunosti da razumeš pošto si rođen u porodici koja je do tada već postala bogata. Ali bio sam mlad i pripremao sam se da postanem arhitekta, studirao sam u Parizu i činilo mi se da je sve
moguće. I nisam bio jedini; Pariz je tada bio veseo, imali smo utisak da smo u stanju da ponovo izgradimo čitav svet. Tako sam upoznao tvoju majku; ona je studirala na Konzervatorijumu, svirala je violinu. Bili smo prava umetnička banda. Nas nekoliko je potpisalo četiri-pet članaka objavljenih u jednom časopisu posvećenom arhitekturi, i to je bila naša aktivnost. To su, u većoj meri, bili politički tekstovi. Branili smo u njima ideju o složenom, razgranatom društvu s različitim nivoima organizacije, kao ono o kome je govorio Furije, a koje je u stopu trebalo da prati složena, razgranata i višestruka arhitektura u kojoj je moralo biti mesta za individualnu kreativnost. Žestoko smo napadali Van der Rohea, čije su strukture bile prazne, prilagodljive, i koje su čak poslužile kao model preduzećima za open space. Naročito smo napadali Le Korbizijea, koji je neumorno gradio logoraške prostore izdeljene na istovetne ćelije koje su mogle biti, kako smo pisali, savršeni uzor zatvorskim. Ti članci imali su izvesnog odjeka, mislim da je o njima govorio Delez. Ali trebalo je naći posao, pa smo morali da uđemo u velike arhitektonske biroe i život je vrlo brzo postao manje zabavan. Moja materijalna situacija se brzo popravila; u to doba bilo je puno posla, Francuska se brzo gradila. Kupio sam kuću u Ransiju. Mislio sam da je to dobra ideja jer je Ransi u to vreme bio prijatan kraj za život. A i kupio sam je po dobroj ceni; jedan izvođač radova i klijent biroa u kome sam radio spojio me je sa vlasnikom. Bio je to stariji tip, po svemu sudeći intelektualac, uvek obučen u trodelno odelo s cvetom zadenutim za rever, i svaki put kad sam ga video nosio je drugi cvet. Izgledao je kao da je izašao iz bel epoka, iz tridesetih godina, nikako nisam mogao da ga spojim sa nekakvim stvarnim okruženjem. Mogao sam da ga zamislim kako šeta kejem Volter ili tako nekim krajem, ali u Ransiju nikako... Bio je to bivši profesor univerziteta, stručnjak za ezoteriju i istoriju religija; sećam se da je vrlo dobro poznavao kabalu i gnosu, ali ga je to zanimalo na poseban način, a prezirao je Renea Genona, na primer... ’Onaj imbecil Genon’, tako je govorio, mislim da je napisao nekoliko žestokih kritika o njegovim knjigama. Nikada se nije oženio, živeo je samo za svoj rad, što bi se reklo. Pročitao sam u nekom časopisu za društvene nauke njegov članak u kome je razvijao vrlo zanimljive teze o sudbini i mogućnosti postojanja nove religije zasnovane na principu sinhroniteta. Njegova biblioteka vredela je koliko i sama kuća; imao
je, čini mi se - preko pet hiljada knjiga na francuskom, engleskom i nemačkom. Tako sam otkrio dela Vilijama Morisa.” Zastao je u priči i osmotrio promenu izraza na Džedovom licu. „Znaš li ko je Vilijam Moris?” „Ne, tata. I ja sam živeo u toj kući, ali se ne sećam biblioteke...” Uzdahnuo je, oklevao je da nastavi. „Ne razumem zašto si čekao toliko dugo da mi kažeš sve ovo”, reče. „Zato što ću uskoro umreti, čini mi se”, reče jednostavno njegov otac. „Ne baš odmah, neće to biti prekosutra, ali mi nije mnogo preostalo, to je očigledno...” Pogledao je oko sebe i nasmešio se gotovo radosno. „Mogu li da se poslužim konjakom?” Džed mu odmah doli piće u čašu. Upalio je žitan i sa uživanjem uvukao dim. „Onda je tvoja majka zatrudnela sa tobom. Trudnoća joj se pred kraj zakomplikovala, morala je da ide na carski rez. Lekar joj je rekao da neće više moći da rađa, a imala je i gadne ožiljke. Za nju je to bio težak udarac, bila je lepa žena... Nismo bili nesrećni, nikada se nismo ozbiljno posvađali, ali je tačno da nisam mnogo pričao sa njom. I violina... Mislim da nije nikada trebalo da prestane da je svira. Sećam se jedne večeri kada sam prolazio krajem oko port de Banjole, vraćao sam se sa posla mercedesom, bilo je već devet sati, ali je bilo još gužvi u saobraćaju, i ne znam šta je to izazvalo u meni, možda visoki neboderi poslovnih zgrada Merkurijal jer sam radio na nekom sličnom projektu, u svakom slučaju, meni su one bile nezanimljive i ružne, i video sam sebe kako sedim u kolima, vozim usred traka za brza vozila, naspram tili odvratnih zgradurina, i odjednom sam pomislio da više ne mogu tako da nastavim. Imao sam gotovo četrdeset godina, moja karijera bila je uspešna, ali nisam više mogao tako da živim. U roku od nekoliko minuta odlučio sam da osnujem svoje preduzeće i da pokušam da se bavim arhitekturom onako kako sam je zamišljao. Znao sam da će biti teško, ali nisam hteo da umrem a da ne pokušam. Obratio sam se bivšim kolegama sa kojima sam se družio na Akademiji, ali su svi već živeli po dobro uhodanim obrascima - svi su uspeli i nisu želeli da rizikuju. Upustio sam se u avanturu sam. Ponovo sam stupio u kontakt sa Bernarom LamaršVadelom, koga sam upoznao nekoliko godina ranije i sa kojim sam se odmah sprijateljio, a on me je upoznao sa umetnicima slobodne figuracije: Kombasom, Di Rosom... Jesam li ti već pominjao Vilijama
Morisa?” „Da, tata, pomenuo si ga pre pet minuta.” „Zaista?” Na licu mu se za trenutak ogledala izgubljenost. „Probaću danhil...” Povukao je nekoliko dimova. „Dobar je. Drugačiji od žitana, ali dobar. Ne razumem zašto svi odjednom ostavljaju pušenje.” Zaćutao je i gustirao svoju cigaretu do kraja. Džed je čekao. Negde daleko napolju čula se automobilska sirena koja je pokušavala da odsvira melodiju Detence nam se rodilo, omašivala je pa pokušavala ponovo. Tišina je ponovo zavladala, a koncert sirena umukao. Sada je sloj snega na pariskim krovovima bio već debeo i čvrst; ima nečeg konačnog u ovoj tišini, pomisli Džed. „Vilijam Moris bio je blizak prerafaelitima”, nastavi otac, „od Gabrijela Dantea Rosetija u početku, do Durn-Džonsa na kraju. Prerafaeliti su smatrali da je umetnost počela da se kvari neposredno po završetku srednjeg veka i da se renesansna umetnost od početka odvojila od duhovnosti i autentičnosti i postala čisto industrijska i trgovačka delatnost, a da su se takozvani veliki majstori renesanse Botičeli, Rembrant i Leonardo da Vinči - ponašali, u stvari, kao direktori trgovačkih preduzeća; isto kao Džef Kuns ili Demijen Hirst danas, takozvani veliki majstori renesanse vodili su gvozdenom rukom ateljea od pedeset, čak stotinu asistenata koji su lančano proizvodili slike, skulpture i freske. Oni su samo davali opšte naredbe i potpisivali završena dela, a naročito su se posvećivali održavanju dobrih veza sa trenutnim mecenama - prinčevima i papama. Za prerafaelite, kao i za Vilijama Morisa, razlika između umetnosti i zanatstva, između koncepcije i izvođenja, nije postojala: svaki čovek, shodno svojim mogućnostima, mogao je biti proizvođač lepote - bilo da je u pitanju slika, odevni predmet ili komad nameštaja, kao što je, takođe, svaki čovek imao pravo da u svom svakodnevnom životu bude okružen lepim predmetima. On je to uverenje vezivao za društveni aktivizam zbog koga je sve više bio angažovan u pokret emancipacije proletarijata. On je samo hteo da se okonča sistem industrijske proizvodnje. Ono što je zanimljivo jeste da je Gropijus, kada je osnovao Bauhaus, razmišljao na isti način - možda je bio manje politički angažovan, a više okrenut ka duhovnosti - ali je i on bio, u suštini, socijalista. U Bauhausovom proglasu iz 1919. godine Gropijus
izjavljuje da želi da prevaziđe suprotnost koja postoji između umetnosti i zanatstva, i proglašava pravo na lepotu za sve, što je upravo bio program Vilijama Morisa. Malo-pomalo, kako se Bauhaus približavao industriji, postao je sve funkcionalniji i bliži produktivizmu; Kandinski i Kle su bili skrajnuti i gurnuti među predavače, a u trenutku kada je Gering zatvorio univerzitet, on je već uveliko bio u službi kapitalističke proizvodnje. Mi nismo bili politizovani, ali nam je misao Vilijema Morisa pomogla da se oslobodimo zabrana koje je Le Korbizije nametao svakom obliku ukrašavanja. Sećam se da je Kombas u početku bio prilično uzdržan - prerafaelitski slikari nisu baš pripadali njegovom univerzumu - ali je morao da se složi da su dezeni koje je Vilijam Moris nacrtao za tapete bili veoma lepi; kada je shvatio o čemu je zapravo reč, bio je oduševljen. Najviše je uživao u crtanju motiva za meblove, tapete i spoljašnje frizove koji su se ponavljali na nizovima zgrada. U to doba bilo je vrlo malo slobodne figuracije, minimalistički pravac još je prevladavao, a grafiti nisu ni postojali - ili se bar o njima nije govorilo. Napravili smo ponude za gotovo sve zanimljive projekte za koje su bili objavljeni tenderi i čekali...” Otac ućuta, uronjen u sećanja, a onda se zgrbi, kao da se odjednom smanjio i stanjio, i Džed shvati da ga je umorio žar kojim je govorio poslednjih nekoliko minuta. Nikada ga nije čuo da govori na taj način, još od detinjstva - i nikada ga više, pomislio je, neće ni čuti da tako govori; upravo je, poslednji put, proživeo nadu i poraz koji su činili njegovu životnu priču. Ljudski život je sićušan, može se svesti na ograničen broj događaja. Džed je sada dobro razumeo gorčinu i izgubljene godine, rak i stres, majčino samoubistvo. „Funkcionalisti su bili u većini u svim žirijima...”, zaključio je njegov otac blago. „Udario sam o zid; svi smo udarili glavom o zid; Komabs i Di Rosa nisu odmah odustali, javljali su mi se godinama i raspitivali... A onda, kada su shvatili da se ništa ne dešava, usredsredili su se na slikarstvo. A ja sam morao da prihvatim obične narudžbine. Prva je bila Port Ambares, a onda su usledile mnoge druge, najviše onih koje su se ticale uređenja kupališta i primorskih mesta. Složio sam svoje projekte u kutije koje se još nalaze u jednom ormaru u
kancelariji u Ransiju, možeš da ih pogledaš...” Suzdržao se da ne doda: „kad umrem”, ali je Džed to razumeo. „Kasno je”, reče i uspravi se na stolici. Džed baci pogled na sat: četiri ujutru. Otac ustade, ode do toaleta, vrati se i navuče kaput. To je trajalo dva-tri minuta, a Džed je imao blagi utisak da je u njihovom odnosu ili nastupila nova etapa ili da se više nikada neće videti. Pošto je otac stajao pred njim obučen i čekao, Džed reče: „Pozvaću taksi.”
XI Kada se probudio u jutro 25. decembra, Pariz je bio pokriven snegom. Na bulevaru Vinsen Oriol prošao je pored prosjaka s velikom čupavom bradom čija je koža na licu od prljavštine dobila braon boju. Spustio je dva evra u njegovo čanče, ali se vratio i dodao novčanicu od deset evra. Prosjak iznenađeno zabrunda. Džed je sada bio bogat čovek, a metalni svodovi vazdušnog metroa nadvisivali su ublaženi i smrtni pejzaž. Sneg će se istopiti u toku dana i pretvoriti u blato i prljavu vodu; zatim će se život povratiti u veoma sporom ritmu. Između ta dva velika trenutka - Badnje večeri i Nove godine - koji su kalendarski i trgovački snažno povezani, proći će beskrajna nedelja, koja je, u suštini, samo pauza. Gromovita i eksplozivna živost će se vratiti tek 31. decembra uveče. Kada se vratio kući, proučio je Olginu vizitkartu: Mišelin TV, avenija Petra Prvog Karađorđevića, direktor programa. Uspela je, i ona je uspela na profesionalnom planu, iako se nije naročito upinjala. Ali, nije se udala. Ta misao ga je uznemirila. Iako o tome nije duboko razmišljao proteklih godina, uvek je zamišljao da je negde u Rusiji pronašla ljubav, ili makar ostvarila porodičan život. Pozvao je sutradan pre podne, očekujući da će svi biti na odmoru, što uopšte nije bio slučaj: posle pet minuta čekanja, jedna sekretarica odgovorila mu je u žurbi da je Olga na sastanku i da će joj preneti da je zvao. Kako su minuti prolazili osećao je kako postaje sve nervozniji dok nepomično čeka kraj telefona. Uelbekov portret stajao je na štafelaju naspram njega. Tog jutra je otišao u banku da ga preuzme. Piščev dubok pogled samo je pojačavao njegovu nelagodu. Ustao je i obrnuo platno. Sedamsto pedeset hiljada evra, pomisli. To nije imalo nikakvog smisla. Ni Pikaso nije imao smisla; a verovatno je još manje imalo smisla napraviti nekakvu gradaciju besmisla.
U trenutku kad se zaputio ka kuhinji, telefon je zazvonio. Požurio je da se javi. Olgin glas se nije promenio. Ljudski glas se nikada ne menja, kao ni pogled. Kada u starosti počnemo fizički da propadamo, glas i pogled bolno svedoče o nepobitnoj postojanosti karaktera, težnji, želja, svega onoga što čini ljudsku ličnost. „Jesi li bila u galeriji?” upitao je ne bi li započeo razgovor što neutralnije, a zatim se začudio što za sopstvena dela smatra da su neutralna tema. „Da, veoma mi se dopala izložba. Vrlo je... originalna. Ne liči ni na šta što sam videla do sada. Oduvek sam znala da imaš talenta.” Usledila je tišina. „Francušče...”, reče Olga, a njen ironičan ton nije mogao da sakrije pravo osećanje, pa je Džed ponovo osetio nelagodu, kao da će zaplakati. „ Successful Francušće...” „Mogli bismo da se vidimo” odgovori naglo Džed. Neko je to morao prvi da kaže, i eto, to je bio on. „Imam mnogo posla ove nedelje.” „Stvarno? Kako to?” „Emisije će nam početi 2. januara. Moramo još mnogo toga da rešimo.” Razmislila je nekoliko trenutaka. „Televizija organizuje doček Nove godine. Mogla bih da ti nabavim pozivnicu.” Ćutala je nekoliko sekundi. „Bilo bi mi drago da dođeš...” Tokom večeri je primio od nje i-mejl sa detaljnim informacijama. Zabava se održavala u kući Žan-Pjera Pernoa, koji je živeo u Neiju, u bulevaru Sablon. Tema večeri bila je prilično predvidiva - francuska provincija. Džed je mislio da o Žan-Pjeru Pernou sve zna; ali, na stranici Vikipedije pročitao je nekoliko iznenađujućih podataka. Saznao je da je popularni voditelj bio i autor nekoliko važnih pisanih dela. Pored Ukusa Francuske, Praznične Francuske i U srcu naših regija, bilo je tu i dvotomno izdanje Divnih zanatskih veština. Sve je objavila izdavačka kuća „Mišel Lafon”. Iznenadio ga je i pohvalni, gotovo uzneseni ton stranice. Koliko se sećao, Žan-Pjer Perno bio je predmet kritike. Izgledalo je kao da to danas više nije imalo nikakvog značaja. Genijalnost Žan-Pjera Pernoa,
isticalo se u tekstu, ogledala se u tome što je, posle osamdesetih godina obeleženih „lovom i slavom”, popularni voditelj shvatio da je publika željna ekologije, autentičnosti, istinskih vrednosti. Iako je vlasnik teledifuznog preduzeća TF1 Martin Buig opravdavao poverenje koje mu je poklanjano, nacionalni dnevnik kanala TF1 u 13 časova nosio je u potpunosti beleg Pernoove vizionarske ličnosti. Predstavljajući aktuelna zbivanja - nasilna, brza, pomamna i besmislena - Žan-Pjer Perno je svakoga dana ispunjavao mesijanski zadatak koji se sadržavao u vođenju gledalaca, prestravljenih i stresiranih, u idilične oblasti netaknutog seoskog pejzaža u kome je čovek živeo u skladu sa prirodom i prilagođavao se ritmu godišnjih doba. Dnevnik TF1 u 13 časova bio je i više od toga; bio je to put do zvezda koji se okončavao psalmom. Autor članka na Vikipediji - iako je priznavao da je katolik - nije krio da bi se Žan-Pjer Pernoov weltanschauung, iako se savršeno slagao sa seoskom Francuskom i zvučao kao „starija sestra crkve”, isto tako lepo slagao s panteizmom i epikurejskom filozofijom. Sutradan je u knjižari „Frans Loazir”, u tržnom centru Itali 2, Džed kupio prvi tom Divnih zanatskih veština. Podela poglavlja u knjizi bila je jednostavna i zasnivala se na materijalima: zemlja, kamen, metal, drvo... Čitala se brzo jer je bilo sastavljena gotovo samo od fotografija, a iz teksta se nije mogao steći utisak da autor gaji naročitu ljubav prema prošlosti. Žan-Pjer Perno je sistematski beležio datume pojavljivanja različitih zanata koje je zatim opisao, kao i napredak koji se javljao u njihovoj praksi, ali se iz toga dalo zaključiti da je manje branio neaktivnost zanatlija, koliko je zastupao mišljenje o sporom napretku. Možda je bilo nekih dodirnih tačaka, pomislio je Džed, između Pernoove i misli Vilijama Morisa - ako se, naravno, ostavi po strani njihovo društveno uporište. Iako ga je većina televizijskih gledalaca doživljavala kao nekog ko naginje desnici, Žan-Pjer Perno je u svakodnevnom vođenju televizijskog dnevnika pokazao izuzetan deontološki oprez. Čak je izbegavao da ga povezuju sa avanturom pokreta Lov, Ribolov, Priroda, Tradicije, koji se pojavio 1989. godine, tačno godinu dana nakon što je počeo da vodi dnevnik TF1 u 13 časova. Očigledno je krajem osamdesetih godina došlo do odlučujućeg preokreta, pomisli Džed; velikog istorijskog preokreta koji je u tom trenutku prošao neopaženo, kao što je to obično bio slučaj. Sećao se i
„Tihe snage”, slogana koji je lansirao Žak Segela, a zahvaljujući kome je Fransoa Miteran, mimo svih očekivanja, ponovo izabran za predsednika 1988. godine. Sećao se plakata na kojima je bila predstavljena matora petenistička mumija na pozadini na kojoj su se nalazila sela i zvonici. Tada je imao trinaest godina, i prvi put u životu obratio je pažnju na politički slogan i predsedničku kampanju. Iako je bio najznačajniji i najtrajniji činilac tog velikog ideološkog preokreta, Žan-Pjer Perno nikada nije iskoristio činjenicu što je toliko poznat da bi se bavio nečim drugim ili upustio u politiku. On je, do kraja, želeo da ostane među zabavljačima. I nije nikada, kao Noel Mamer, pustio brkove. Iako je verovatno delio mišljenje i podržavao vrednosti koje je proklamovao Žan Sen-Žose, prvi predsednik pokreta Lov, Ribolov, Priroda, Tradicije, nikada ga nije javno podržao. Nije to učinio ni za njegovog naslednika, Frederika Niusa. Frederik Nius rođen je 1967. godine u Valensijenu; sa četrnaest godina, kada je položio malu maturu, dobio je od oca prvu pušku. Magistar međunarodnog i društvenog ekonomskog prava, kao i narodne odbrane i evropske sigurnosti, predavao je upravno pravo na fakultetu u Kambreu. Bio je, između ostalog, predsednik Udruženja lovaca na golubove i ptice selice severne regije. Godine 1988. pobedio je na turniru u ribolovu organizovanom u Erou, ulovivši šarana nakina teškog 7,256 kilograma. Dvadeset godina kasnije ugrozio je postojanje pokreta na čijem se čelu u međuvremenu našao, povezavši se sa Filipom de Vilijeom - što mu lovci sa jugozapada, tradicionalno antiklerikalno nastrojeni, i uglavnom radikali ili socijalisti, nisu nikada oprostili. Džed je 30. decembra po podne telefonirao Uelbeku. Pisac je bio u formi; sekao je drva sat vremena, rekao mu je. Sekao drva? Da, imao je kamin u kući u Loareu. Imao je i psa - neku džukelu od dve godine koju je na Badnji dan uzeo iz prihvatilišta za nezbrinute životinje u Montaržisu. „Šta ćete raditi za doček Nove godine?” upita Džed. „Ništa naročito. Čitam ponovo Tokvila. Na selu se, znate, leže ranije, naročito zimi.” Džed je u trenutku pomislio da bi mogao da ga pozove na zabavu, ali se na vreme setio da ne može pozvati nekoga u tuđu kuću. Pisac bi ga, uostalom, sigurno odbio.
„Doneću vam portret, kao što sam i obećao. Početkom januara.” „Moj portret, da... Biće mi drago.” Delovao je kao da ga baš briga. Ćaskali su još nekoliko minuta. U glasu autora Elementarnih čestica bilo je nečeg što Džed još nijednom nije primetio i na šta uopšte nije očekivao da će naići, a za šta mu je trebalo vremena da ustanovi, jer to, u suštini, ni kod koga nije prepoznao već godinama - pisac je bio srećan.
XII Vandejski seljaci naoružani vilama čuvali su kapiju porodičnog zdanja Žan-Pjer Pernoa. Džed je pružio jednom od njih i-mejl pozivnicu koju je odštampao, a zatim pošao ka velikom četvrtastom dvorištu s kamenim pločnikom osvetljenom bakljama. Ka velikim širom otvorenim vratima, koja su vodila ka salonima za prijem, kretalo se desetak zvanica. U somotskim pantalonama i impregniranoj jakni marke C&A, osećao se strahovito underdressed: žene su bile odevene u dugačke haljine, a većina muškaraca nosila je smoking. Na dva metra ispred njega stajao je Žulijen Leper u pratnji prelepe crnkinje koja je bila za glavu viša od njega. Ona je nosila dugačku belu svetlucavu haljinu s zlatnim ukrasima, dekoltiranu na leđima sve do početka zadnjice; svetlost baklji pravila je lelujave odsjaje na njenim leđima. Izgledalo je da je voditelj, obučen u običan smoking, onakav kakav se nosio za „specijalne večeri” u organizaciji visokih škola, jednom rečju, odeven u svoje radno odelo, utonuo u nekakav težak razgovor sa jednim niskim i zajapurenim čovekom neprijatne spoljašnjosti, koji je odavao utisak osobe na visokom položaju. Džed je prošao pored njih i ušao u prvi salon gde ga je dočekala monotona tužbalica desetak svirača bretonskih gajdi, koji su u tom trenutku počeli da sviraju neku mučnu i beskrajnu keltsku pesmu bolnu za slušanje. Izašao je iz prostorije i ušao u drugi salon, poslužio se viršlama s ukusom ementalera i čašom gevurctraminera iz kasne berbe koji su, šetajući s poslužavnicima između gostiju, služile dve alzaške kelnerice s čipkanim kapicama na glavi i crveno-belim keceljama oko struka; toliko su međuosobno ličile da su mogle biti i bliznakinje. Sam prijem odvijao se u četiri velika salona u nizu, s plafonima visokim osam metara. Džed nije nikada video tako veliki stan. Nije čak ni znao da postoje tako veliki stanovi. To verovatno nije bogzna šta u poređenju sa kućama i vilama onih koji danas kupuju njegove slike, pomislio je u naletu lucidnosti. Bilo je sigurno dvesta-trista zvanica, žamor razgovora je postepeno nadjačao zavijanje gajdi; učinilo mu se
da će ogluveti od tolike buke, pa se naslonio na štand s overnjatskim proizvodima i poslužio ražnjićem od kobasice i overnjatskog sira i čašom sen pursena. Jak zemljani miris sira malo ga je osnažio, ispio je čašu sen pursena iz cuga, zatražio drugu i umešao se u gomilu. Postalo mu je vruće. Trebalo je da ostavi jaknu na garderobi. Ta jakna je stvarno bila van svakog dress codea, prigovorio je ponovo sebi; svi muškarci bili su obučeni u večernja odela, apsolutno svi, ponavljao je očajno u svojoj glavi, i upravo se u tom trenutku našao pred Pjerom Belmarom odevenim u petrolej plave sintetičke pantalone, koje su pridržavali tregeri u boji američke zastave, i belu košulju sa žaboom i masnim flekama. Džed srdačno pruži ruku francuskom kralju telešopa, koji mu iznenađeno uzvrati pozdrav i razgaljeno nastavi dalje. Trebalo mu je više od dvadeset minuta da pronađe Olgu. Polusakrivena zavesom, stajala je kraj prozora i razgovarala sa ŽanPjerom Pernoom o poslu. On je govorio više od nje, naglašavao je svoje reči odlučnim pokretima desne ruke; ona je s vremena na vreme klimala glavom, slušajući ga koncentrisano i pažljivo, ne protiveći se i ne prigovarajući previše. Džed je stao nekoliko metara od nje. Haljina na njoj, krem boje s kristalčićima, bila je sastavljena od dve trake, koje su se ukrštale oko vrata i odatle spuštale do grudi, a u nivou pupka spajale ukrasnim brošem u obliku sunca od srebrnog metala; tu je počinjala uska mini suknja posuta kristalima, ispod koje su se nazirale bele podvezice. Nosila je izuzetno tanke bele čarape. Starenje, a naročito upadljivo starenje, nije neprekidan proces; život bi se pre mogao opisati kao niz stepenika koje razdvajaju nagli padovi. Kada sretnemo osobu koju odavno nismo videli, ponekad nam se učini da je naglo ostarila, a ponekad, naprotiv, da se uopšte nije promenila. Varljiv utisak - potmulo propadanje najpre sebi krči put kroz unutrašnjost organizma, pa tek onda izbija na svetlost dana. Olga je deset godina blistala od lepote, ali je to nije učinilo srećnom. Ni on se nije mnogo promenio za deset godina, mislio je; stvarao je dela, kako se to kaže, a da sreću nije ni upoznao ni naslutio. Žan-Pjer Perno je zaćutao, ispio gutljaj vina bom de veniz koje potiče iz jugoistočnog dela Francuske, a Olgin pogled odvojio se od njega za nekoliko stepeni i ona iznenada ugleda Džeda kako stoji usred gomile zvanica. Čovek svoje namere i životne odluke često
donosi brzo - dovoljno mu je samo nekoliko sekundi. Olga je blago spustila ruku na voditeljevu nadlanicu, izvinila se, koraknula ka Džedu i poljubila ga u usta. Zatim se udaljila, uzela ga za ruke, i ostadoše tako da stoje, nekoliko trenutaka, u tišini. Dobroćudno nastrojen, u svom fraku artur van ašendonk, Žan-Pjer Perno ih je ugledao kako mu prilaze. Širokog osmeha na licu, odavao je u tom trenutku utisak osobe koja dobro poznaje život i voli ga. Olga ih upozna. „Poznajem vas!” uzviknu voditelj, i razvuče lice u još veći osmeh. „Pođite sa mnom!” Prošli su brzim korakom kroz poslednji salon, Perne je usput po ruci ovlaš dodirnuo Patrika Le Lea (koji je pokušao da postane suvlasnik kapitala televizijskog kanala, ali nije uspeo), i poveo ih u široki hodnik od teškog krečnjaka s visokim svodovima. Ne samo što je to bila porodična kuća i vila, već je kuća Žan-Pjera Pernoa po svojim hodnicima i kriptama podsećala na romansku opatiju. Zaustavili su se pred masivnim tapaciranim vratima od svetlobraon kože. „Moja radna soba...”, reče voditelj. Zaustavio se na pragu i pustio ih da uđu. Na policama biblioteke od mahagonija nalazili su se uglavnom turistički vodiči različitih orijentacija:Rutarov vodič stajao je uz Plavi vodič, Pti Fute uz Lonli Planet. Na stalcima su bile izložene knjige Žan-Pjera Pernoa Divne zanatske veštine i Ukusi Francuske. U jednoj vitrini nalazilo se pet trofeja Sedam zlatnih, kojima je nagrađen tokom karijere, kao i sportski pehari neodređenog porekla. Duboke kožne fotelje okruživale su ministarski sto od mahagonija. Džed je odmah iza stola, diskretno osvetljenu halogenim lampama, prepoznao jednu od svojih fotografija iz Mišelin perioda. Zanimljivo je bilo to što se voditelj nije opredelio za jednu od spektakularnih i pitoresknih fotografija obale Vara ili klisure u Verdonu. Fotografija je bila fokusirana na gradić Gurne an Bre, i bila je jednolična, bez naročite igre senke i svetlosti, a i perspektive. Džed se setio da je slikao vertikalno. Bele, zelene i braon fleke prostirale su se ravnomerno, prošarane simetričnom mrežom departmana. Nijedno naselje nije se videlo precizno; izgledalo je kao da su sva podjednakog značaja. Opšti utisak odavao je mir, ravnotežu,
gotovo apstrakciju. Slikao je ovaj pejzaž, setio se, verovatno dok je bio u niskom nadletanju, neposredno pošto je poleteo sa aerodroma u Boveu, kada je išao u Irsku da poseti Uelbeka. Pred konkretnom stvarnošću i tim diskretnim spojem livada, polja i sela, osetio je istu stvar: ravnotežu i miran sklad. „Znam da ste se sada okrenuli slikarstvu”, reče Žan-Pjer Perno, „i da ste napravili jednu moju sliku. Iskreno rečeno, pokušao sam da je kupim, ali je Fransoa Pino ponudio veću sumu koju nisam mogao da ispratim.” „Fransoa Pino?” začudi se Džed. Novinar Žan-Pjer Perno vodi redakcijski sastanak bila je diskretna slika, klasična; ona uopšte nije odgovarala uobičajenom wild izboru bretonskog biznismena. Mora da je odlučio da malo varira. „Možda sam mogao...”, reče. „Žao mi je... Možda je trebalo da uključim neku klauzulu o pravu prvenstva kupovine za one koji su predstavljeni na slikama.” „To je trgovina...”, reče Perno i srdačno se nasmeja, bez trunke osvetoljubivosti; čak ga je potapšao po ramenu. Voditelj ih je poveo nazad kroz zasvodnjen hodnik. Dok je hodao, peševi fraka lagano su mu vijorili iza leđa. Džed je bacio pogled na sat. Bila je skoro ponoć. Ponovo su prošli kroz kaubojska vrata koja su vodila u salone gde je žamor sada bio na vrhuncu. Pristigli su novi gosti; mora da ih je ukupno bilo četristo ili petsto. Pripiti Patrik Le Le stajao je usred jedne grupice i glasno besedio. Bukvalno je oteo flašu šatonef du pap i ispijao duge gutljaje direktno iz flaše. Vidno napeta Kler Šazal hvatala ga je za ruku i pokušavala da prekine, ali direktor televizijskog kanala je, očigledno, prešao sve granice. „TF1 je najjači!” urlao je. „Dajem Žanjeru i njegovom kanalu šest meseci! Isto je i sa kanalom M6. Mislili su da su nas zajebali s Velikim bratom, ali smo mi uložili duplo više u Survivor i zajebali smo ih do koske! Do koske, bato!” ponovio je i zabacio flašu vina iza ramena. Flaša je proletela tik pored uveta Žulijanu Leperu i razbila se kraj nogu trojice muškaraca zrele dobi, obučenih u trodelna odela sive boje; oštro su ga pogledali. Ne oklevajući ni trenutka, Žan-Pjer Perno je krenuo kao svom bivšem direktoru i stao ispred njega. „Previše si popio, Patrik”, reče
mu smirenim glasom; mišići su mu se napeli ispod fraka, izraz na licu mu se okamenio kao da se pripremao za okršaj. „OK, OK...” reče Le Le i mlohavo odmahnu rukom. „OK, OK...” U tom trenutku začuo se treperavi glas tenora neverovatne jačine koji je dopirao iz drugog salona. Usledili su nešto tiši baritoni, pevajući u horu istu melodiju bez reči. Gosti su se okrenuli ka njima prepoznavši čuvenu korzikansku polifonijsku grupu. Dvanaest muškaraca različitih godina, odeveni u pantalone i crne tunike, s beretkama na glavi, izvodilo je nešto duže od dva minuta vokalnu numeru, koja je bila na granici muzike; pre bi se moglo reći da je ličila na divlji ratni poklič. Zatim su naglo prestali. Žan-Pjer Perno je blagim pokretom ruke razdvojio ljude u prolazu, stao ispred okupljene gomile, sačekao da se gosti utišaju i rekao glasno: „Srećna Nova godina svima!” Otvoren je šampanjac i prvi čepovi poleteli su u vazduh. Voditelj se zatim uputio ka trojici muškaraca u sivim odelima i rukovao se sa svakim. „To su rukovodioci Mišelina...”, šapnula je Olga Džedu na uvo pre nego što su im se pridružili. „U odnosu na Mišelin, TF1 je finansijski sitan. A izgleda i da je Buigu dosadilo da nadoknađuje njihove gubitke...”, dodala je pre nego što ih je Žan-Pjer Perno predstavio trojici muškaraca. „Očekivao sam da će Patrik napraviti skandal...”, rekao je rukovodiocima, „veoma je loše primio moj odlazak.” „To samo dokazuje da niko nije ravnodušan pred našim projektom”, odgovori najstariji. Džed je u tom trenutku ugledao nekog tipa od četrdesetak godina u trenerci, dukserici s kapuljačom i obrnutim kačketom na glavi koji im se približavao. S nevericom je u njemu prepoznao Patrika Forestijea, direktora za komunikacije francuskog ogranka Mišelina. „Yo!” dobaci on trojici rukovodilaca i lupi ih po dlanu. „Yo”, odgovoriše mu sva trojica, jedan po jedan, i u tom trenutku situacija je počela da izmiče kontroli. Kako su baskijski i savojski orkestri počeli da sviraju u isto vreme, žamor se pojačao, Džeda je oblio znoj, pokušavao je da prati Olgu koja je išla od jedne osobe do druge i čestitala srećnu Novu godinu, srdačno i sa osmehom, po prijateljskom i istovremeno ozbiljnom izrazu lica ljudi kojima je prilazila, shvatio je, svojim zaposlenima. Osetio je snažnu mučninu, pohitao je u dvorište i povratio na patuljastu palmu. Noć je bila neobično blaga. Neke zvanice su već napuštale zabavu, a među njima su bila i trojica rukovodilaca
Mišelina. Odakle li su stigli? Da li su odseli u istom hotelu? Kretali su se gipko, čineći trougao, prošli su bez reči kraj vandejskih seljaka, svesni da predstavljaju vlast i stvarnost ovoga sveta. Bili bi lepa tema za sliku, pomisli Džed, dok napuštaju prijem a iza njih se zvezde francuske televizije smeju i viču, a Žulijen Leper organizuje takmičenje u razvratnim pesmama. Tajanstven u svom teget odelu, Žan-Pjer Perno neustrašivo posmatra sve oko sebe, dok se Patrik Le Le, pripit i potučen, tetura po pločniku, doziva rukovodioce Mišelina koji se ni ne osvrću da ga pogledaju. Promene u istoriji zapadnoevropske televizije mogao bi biti naziv slike koju Džed nikada neće naslikati. Povratio je ponovo, u stomaku mu je ostalo još žuči, verovatno je pogrešio što je mešao punč i apsint. Patrik Le Le je puzao po pločniku raskrvarenog čela; izgubio je svaku nadu da će se pridružiti rukovodiocima koji su skrenuli za ugao avenije Šarl de Gol. Muzika se utišala, iz salona je dopirao spori ritam savojskog groovea. Džed je pogledao u nebo, u ravnodušna sazvežđa. Pojavili su se neki novi duhovni obrisi, nešto se trajno menjalo u strukturi francuskih medija, Džed je to zaključio na osnovu razgovora zvanica koje su preuzimale svoje kapute i polako se kretale ka kolskom izlazu. U prolazu je čuo „nova krv” i „proba” i shvatio da se o Olgi dosta govorilo jer je ona predstavljala novinu na francuskoj televiziji. Došla je iz „institucije”, to su bili najčešći komentari, a uz njih su išla i zapažanja o njenoj lepoti. Zbog tela koje mu je naizmenično podrhtavalo od jeze i vrućine bilo mu je teško da odredi spoljnju temperaturu. Ponovo ga je uhvatio nagon za povraćanjem, pa se s mukom izrigao na palmino drvo. Kada se uspravio, ugledao je Olgu, obučenu u bundu od snežnog leoparda, kako ga zabrinuto gleda. „Idemo kući.” „Kući... Kod tebe?” Ne odgovorivši ništa, uzela ga je pod ruku i odvela do kola. „Nežno Francušče...” rekla je s osmehom i upalila kola.
XIII Prvi zraci svetlosti prodirali su na mestu na kome su se spajale debele duple zavese od flanela sa skarletnim i žutim motivima. Olga je, kraj njega, pravilno disala; kratka spavaćica zadigla joj se do struka. Džed je pomilovao njenu zadnjicu, belu i okruglu, ne probudivši je. Njeno telo gotovo da se nije promenilo za deset godina, samo su joj grudi malo otežale. Prelepi mesnati cvet počeo je da vene; propadanje će se sada ubrzati. Bila je starija od njega dve godine. Tada je shvatio da će sledećeg meseca napuniti četrdeset godina. Bili su, otprilike, na polovini života; prva polovina prošla je brzo. Ustao je i pokupio odeću sa poda. Nije se sećao da se sinoć skinuo, mora da je to ona učinila umesto njega; imao je utisak da je zaspao čim je spustio glavu na jastuk. Da li su vodili ljubav? Verovatno ne, što je bilo strašno, jer bi posle toliko godina koje su proveli razdvojeni morali to da učine, da makar pokušaju; predvidljivo odsustvo erekcije lako se moglo pripisati preteranoj konzumaciji alkoholnih pića, ali je ona mogla da pokuša da ga zadovolji, makar oralno; nije se sećao da je to učinila. Možda je trebalo da traži? I ta nedoumica o njegovim seksualnim pravima, o onome što je bilo prirodno i normalno u njihovoj vezi, bila je zabrinjavajuća, to je verovatno najavljivalo raskid. Seksualnost je krhka stvar, teško je ostvariti je, a vrlo lako izgubiti. Zatvorio je za sobom sobna vrata, tapacirana belom kožom, i ušao u dugačak hodnik sa čije su se desne strane nalazile druge prostorije i radna soba, a sa leve saloni - mali saloni za prijem sa štukaturom u stilu Luja XVI i tačkastim mađarskim parketom. Stan mu se, u pomračini koju je tu i tamo razbijala svetlost velikih lampi s abažurom, učinio ogromnim. U jednom salonu razmaknuo je zavesu: avenija Foš prostirala se u nedogled, nenormalno široka, pokrivena tananim slojem mraza. Jedini znak života na ulici odavao je izduvni gas jednog crnog jaguara XJ čiji je motor sporo radio s druge strane
trotoara. Iz zgrade je, blago se teturajući, izašla jedna žena i sela pored vozača; automobil je krenuo i pošao ka Trijumfalnoj kapiji. Tišina se spustila na gradski pejzaž. Činilo mu se da je sve neobično čisto; kako se slabo zimsko sunce probijalo između tornjeva na Defansu čak je i tle avenije svetlucalo. Na drugom kraju hodnika naišao je na prostranu kuhinju s ormarićima od uglačanog aluminijuma i radnom pločom od bazalta u sredini. U frižideru nije bilo ničeg osim kutije čokolada debov i gale i načetog soka od pomorandže jeftine marke. Osmotrio je kuhinju i primetio mašinu za kafu, pa je napravio sebi jedan espreso. Olga je bila nežna, nežna i ljupka; Olga ga je volela, ponovio je u sebi dok ga je sve više obuzimala tuga kako je shvatao da se među njima više ništa neće desiti i da više ništa ni ne može da se desi; život vam ponekad ukaže priliku, pomislio je, ali ako si prevelika kukavica ili previše neodlučan da je ugrabiš, onda život uzima svoje karte nazad. Postoji trenutak za neke stvari i trenutak za ostvarenje sreće i taj trenutak ponekad traje danima, nekad nedeljama ili čak mesecima, ali se dešava samo jednom, i ako kasnije želimo da ga ponovimo, to jednostavno nije moguće. Više nema mesta za entuzijazam, veru i nadu, ostaje samo blaga ravnodušnost, uzajamno i ožalošćeno sažaljenje, nepotrebno osećanje i utisak da je nešto moglo da se desi, ali da smo, prosto, bili nedostojni dara koji nam je život pružio. Napravio je i drugu kafu, koja mu je konačno oterala san sa očiju, i počeo da razmišlja da napiše poruku Olgi. „Moramo da razmislimo”, napisao je, pa precrtao i napisao „Zaslužuješ boljeg od mene”. Ponovo je precrtao napisano i umesto toga napisao „Moj otac umire”, a onda shvatio da Olgi nikada nije pričao o ocu, zgužvao papir i bacio ga u korpu. Uskoro će imati isto onoliko godina koliko je imao i njegov otac kada se on rodio. Za njegovog oca rođenje deteta predstavljalo je kraj svake umetničke ambicije i prihvatanje ideje smrti, kao što je to, verovatno, značilo i za mnoge druge ljude. Zaputio se u hodnik i odatle u sobu. Olga je i dalje mirno spavala, sklupčana. Stajao je pored nje minut, pažljivo je posmatrao kako diše, nesposoban da sklopi sve kockice, i odjednom pomislio na Uelbeka. Jedan pisac mora da zna nešto o životu ili da makar odaje takav utisak. Na ovaj ili onaj način Uelbek će morati da bude deo celine.
Iako je bilo svanulo, avenija Foš je i dalje bila pusta. Nikada nije pričao ocu o Olgi, a ni njoj o njemu, kao što o njima nije pričao ni Uelbeku ni Francu. U njemu je svakako postojao nekakav ostatak društvenog života, ali taj ostatak nije ličio ni na mrežu ni na organsko tkivo, niti na bilo šta živo, bila je to samo jedna linija, osnovna i minimalna, nerazgranata, sa suvim i nepovezanim granama. Kada se vratio kući, stavio je piščev portret u kovčeg od titanijuma, a njega pričvrstio na krov svog audi brejka za lov. Sa port d’Itali krenuo je u pravcu autoputa AIO. Kako je prošao pored poslednjih predgrađa i skladišta, primetio je da se sneg održao. Spoljašnja temperatura je bila -3 °C, ali je klimauređaj savršeno radio, pa je u kolima vladala ujednačena temperatura. Audi automobili su izuzetno dobro napravljeni i, prema rečima Autožurnala, sa njima mogu da se porede samo neki leksusi. To je bio prvi automobil koji je kupio otkako se obogatio; već pri prvom odlasku kod koncesionara opčinili su ga strogost i preciznost metalnih spojeva, prigušeni zvuk vrata koja se zatvaraju, i to što je čitav automobil bio napravljen kao sigurnosni sef. Okrenuo je dugme na regulatoru brzine i izabrao brzinu od 105 km/h. Fini zupci, raspoređeni na svakih 5 km/h, olakšavali su upravljanje. Tanak sloj neugaženog snega pokrivao je ravnicu; nad usnulom Bosom sunce je sijalo gotovo radosno. Pre isključenja za Orlean skrenuo je na autoput E 60 u pravcu Kurteneja. Nekoliko centimetara ispod površine tla semenje je čekalo da bude probuđeno - da proklija. Putovanje će biti prekratko, pomislio je, trebalo je da provede sate i dane vozeći istom brzinom po autoputu ne bi li mu se u glavi razbistrile misli. Naterao je sebe da se zaustavi na benzinskoj pumpi, a kada je upalio motor, pomislio je da bi trebalo da telefonira Uelbeku i najavi mu svoj dolazak. Isključio se sa autoputa u nivou zapadnog dela Montaržisa, parkirao pedesetak metara pre naplatne rampe, okrenuo piščev broj i pustio telefon da zvoni desetak puta, ali se niko nije javio. Sunce je bilo zašlo a nebo mlečnobele boje naktriljavalo je snežni pejzaž. Kućice na naplatnoj rampi u boji slonovače lepo su se uklapale u tu diskretnu simfoniju svetlih tonova. Izašao je iz kola na hladnoću, koja je bila oštrija nego u gradu, i prošetao nekoliko minuta po parkiralištu. Ugledavši titanijumski kovčeg na krovu svog automobila,
setio se razloga zbog koga je krenuo na put i pomislio da će sada, kada je sve gotovo, moći da čita Uelbeka. Sada, kada je šta gotovo? U isto vreme dok je postavljao sebi to pitanje, odgovorio je na njega, i shvatio da je Franc bio u pravu - Mišel Uelbek, pisac biće njegova poslednja slika. Sigurno će imati još ideja o slikama koje bi mogao da naslika, i maštaće o njima, ali nikada više neće osetiti neophodnu energiju ni motivaciju da to sprovede u delo. Uvek možemo, rekao mu je Uelbek kada je govorio o svom književnom stvaralaštvu, praviti beleške, pokušati da složimo rečenice, ali da bismo napisali roman, potrebno je da materijal postane kompaktan, celovit, treba sačekati da pravo jezgro neophodnosti sazri. Kada pišemo knjigu, nikada o tome ne odlučujemo sami, dodao je. Knjiga je, prema njegovom mišljenju, kao betonski blok koji počinje da se suši, a autor je tu i samo čeka u teskobnoj neaktivnosti da proces otpočne sam od sebe. U tom trenutku Džed je shvatio da mu neaktivnost više nikada neće izazvati osećaj teskobe i Olgina slika mu iskrsnu u sećanju kao fantom neostvarene sreće; da je mogao, pomolio bi se tada za nju. Vratio se u kola, polako je krenuo u pravcu naplatne rampe i izvadio kreditnu karticu da plati. Bilo je skoro podne kada je stigao u selo u kome je živeo Uelbek, ali na ulicama nije bilo žive duše. Ima li ikada ljudi na tim seoskim ulicama? U nizu su se smenjivale kuće od krečnjačkog kamena s krovom od starih crepova, koji su sigurno bili tipični za tu oblast, i kuće od opeke izbeljenih krečom, kakve se sreću u selima Normandije. Na crkvi s potpornim stubovima obraslim bršljenom videli su se tragovi renoviranja. Ovde, očigledno, s baštinom nije bilo šale. Svuda je bilo ukrasnog šiblja, travnjaka; drveni panoi pozivali su posetioca da se upusti u avanturistički obilazak regije. U Domu kulture je bila stalna izložba lokalnog zanatstva. Ovde su verovatno tek odnedavno nikle vikendice. Piščeva kuća nalazila se malo izvan sela. Kad su pričali telefonom, Uelbek mu je dao izuzetno jasna uputstva kako da stigne do njega. Napravio je veliki krug šetajući po zaleđenom selu sa psom, rekao mu je, dugo su šetali, i biće mu vrlo drago što će ručati zajedno. Džed se parkirao ispred kapije koja je štitila niz okrečenih kuća
raspoređenih u obliku slova L. Skinuo je kovčeg sa slikom sa krova automobila i pozvonio. Kućom se prolomilo lajanje. Nekoliko sekundi kasnije vrata su se otvorila, i veliki crni čupavi pas pohitao je ka kapiji lajući. Zatim se pojavio autor Elementarnih čestica, obučen u meklaud jaknu i somotske pantalone. Promenio se, primetio je odmah Džed. Robusniji, verovatno i mišićaviji, hodao je energično, s osmehom dobrodošlice na licu. Ali je i smršao; lice mu je bilo izbrazdano borama, a kratko podšišana kosa je osedela. Džed je pomislio kako liči na životinju koja je ogrnula svoje zimsko krzno. U kaminu u dnevnoj sobi gorela je vatra. Smestili su se na kanabe od somota tamnozelene boje. „Ostalo je nešto nameštaja koji je tu bio ranije...” reče Uelbek, „kupio sam ostalo na pijaci antikviteta.” Na nizak stočić stavio je posluženje - kolutiće kobasice i masline; otvorio je jednu flašu šablisa. Džed je izvadio portret iz kovčega i prislonio ga na naslon kanabeta. Uelbek pomalo rasejano pogleda platno i pogledom prošara po prostoriji. „Dobro bi stajao iznad kamina, je l’ da?” upita konačno. Izgleda da ga je to jedino zanimalo. Možda je tako dobro, pomisli Džed. Šta je drugo jedna slika nego naročito skup komad nameštaja? Ispijao je vino u malim gutljajima. „Hoćete da pogledate kuću?” predloži mu Uelbek. Džed je, naravno, pristao. Činilo mu se da je kuća lepa; malo ga je podsećala na kuću njegovih deke i bake, mada sve seoske kuće manje-više liče jedna na drugu. Osim dnevne sobe, nalazila se tu i velika kuhinja, a na nju se nastavljala ostava koja je istovremeno služila kao šupa za skladištenje drva i podrum. Sa desne strane nalazila su se vrata dveju soba. U prvoj ledenoj sobi, u kojoj niko nije stanovao, nalazio se uzan i uzdignut bračni krevet. U drugoj je bio dečji krevet za jednu osobu, uglavljen u nišu u zidu, i jedan pisaći sto koji je mogao da se izvuče. Džed je dešifrovao naslove knjiga koje su se nalazile na polici iznad uzglavlja kreveta: Šatobrijan, Vinji, Balzak. „Da, ovde spavam...”, potvrdi Uelbek dok su se vraćali u dnevnu sobu i smeštali ispred kamina. „U mom nekadašnjem dečjem krevetu... Završimo onako kako smo počeli...” dodao je a lice mu je imalo izraz koji je bilo teško protumačiti (zadovoljstvo? pomirenost sa sudbinom? gorčina?) Džed nije znao šta bi na ovo mogao da odgovori.
Posle treće čaše šablisa, osetio je kako ga obuzima blaga obamrlost. „Pređimo za sto...”, reče pisac. „Juče sam skuvao supu sa goveđim mesom, danas će biti još bolja. Takve supe su bolje kad se podgreju.” Pas je krenuo u kuhinju za njima, sklupčao se u veliku krpenu korpu i uzdahnuo u znak zadovoljstva. Supa je bila dobra. Sat sa klatnom tiho je otkucavao. Kroz prozor su se mogle nazreti livade pokrivene snegom, a šumarak crnog drveća presecao je horizont. „Izabrali ste miran život...”, reče Džed. „Približvamo se kraju. Mirno starimo.” „Više ne pišete?” „Početkom decembra pokušao sam da napišem pesmu o pticama, otprilike u istom trenutku kada ste me pozvali na otvaranje izložbe. Kupio sam posudu za hranu i stavio u nju komadiće slanine. Već je bilo hladno, zima je rano počela. Sjatilo se mnogo ptica: zebe, zimovke, crvendaći... Mnogo im se dopala slanina, ali je bilo teško napisati pesmu na osnovu toga... Na kraju sam napisao pesmu o mom psu. Prošla godina bila je godina slova P, pa sam krstio svog psa Platon i napisao dobru pesmu; to je jedna od najboljih ikada napisanih pesama o Platonovoj filozofiji - a verovatno i o psima. To će verovatno biti moje poslednje delo ili jedno od poslednjih.” U tom trenutku Platon se promeškoljio u svojoj korpi, mahao je šapama u vazduhu, zabrundao u snu i ponovo zaspao. „Ptice nisu ništa”, nastavi Uelbek, „sitne stvarčice živih boja koje leže na svojim jajima i proždiru hiljade insekata, patetično preleću s jednog mesta na drugo; život im je pun obaveza i glupav, posvećen proždiranju insekata - ponekad se časte i larvama - i reprodukovanju. Pas, nasuprot njima, već ima ličnu sudbinu i predstavu o svetu, ali se njegova drama ogleda u običnosti; u njegovom životu nema ničeg istorijskog niti bilo čega što bi se moglo ispričati, a ja sam se, čini mi se, oprostio sa svetom kao pričom - svetom romana, filmova i muzike. Sada me zanima samo svet kao jukstapozicija - svet poezije, slikarstva. Želite li još supe?” Džed mu se zahvali na ponudi i odbi. Uelbek iz frižidera izvadi komad sira sen nekter i jedan komad epoisa, iseče ih na kriške i otvori novu flašu šablisa. „Lepo od vas što ste mi doneli sliku”, dodao je malo kasnije.
„Gledaću je i podsećati se kako sam s vremena na vreme imao ispunjen život.” Vratili su se u dnevnu sobu da popiju kafu. Uelbek je u kamin ubacio dve cepanice i otišao u kuhinju. Džed je pažljivo pregledao biblioteku i iznenadio se kada je u njoj otkrio vrlo malo romana, među kojima je bilo najviše klasika. Ali, bilo je iznenađujuće mnogo dela društvenih reformatora XIX veka, i to od najpoznatijih, poput Marksa, Prudona i Konta, ali i manje poznatih - Furijea, Kabea, Sen Simona, Pjera Lerua, Ovena, Karlajla, a i drugih autora čija mu imena nisu bila poznata. Pisac se vratio u sobu s poslužavnikom na kome su stajali džezva s kafom, kolači i flaša rakije. „Znate li šta kaže Kont”, reče, „da ljudski rod čini više mrtvih nego živih. E pa ja sam u toj fazi, sada, više sam u dodiru sa mrtvima...” Džed ni na ovo nije imao šta da kaže. Jedno staro izdanje Tokvilovih Sećanja stajalo je na niskom stočiću. „Neobičan tip, taj Tokvil...”, nastavi pisac. „O demokratiji u Americi je remek-delo, knjiga nečuvene vizionarske snage prepuna noviteta, i to u svim oblastima; to je nesumnjivo najpametnija ikada napisana politička knjiga. I nakon što je napisao tako izuzetno delo, umesto da nastavi u tom pravcu, on je usmerio svu svoju energiju na politiku, potrudio se da ga izaberu za poslanika u nekom skromnom arondismanu u Manšu, a onda je ušao u ondašnju vladu kao najobičniji političar. Njegov pogled na stvari nije otupeo, on je vrlo dobro opažao...” Prelistavao je Sećanja i mazio po leđima Platona, koji se protezao kraj njegovih nogu. „Slušajte kako govori o Lamartinu! Šta mu je sve pripisao...” I stade da čita prijatnim i recitatorskim glasom: „Ne znam da li sam ikada, u ovom svetu sebičnih ambicija u kome sam živeo, sreo duh koji je više bio lišen misli o opštem dobru od njegovog. Poznavao sam mnogo ljudi koji su se uzdizali na račun ove zemlje, nanoseći joj zlo: to je uobičajena izopačenost. Ali on je jedini, čini mi se, koji je u svakom trenutku bio spreman da okrene svet naglavačke samo da bi se zabavio.” „Tokvil ne može da dođe sebi pred ovakvim slučajem. On je pošten tip koji se trudi da radi u korist svoje zemlje. Razume on ambiciju i pohlepu, ali je zgranut Lamartinovim temperamentom komedijaša i
mešavinom neodgovornosti i diletantizma. Slušajte šta kaže zatim: „Ne poznajem nikoga ko je toliko neiskren i ko toliko prezire istinu. Kada kažem da je prezire, to je samo blago rečeno; on je toliko nije cenio da je nije ni uzimao u obzir. U govoru ili u pisanju, on se udaljava od istine i vraća joj se bez imalo upozorenja. Zanima ga samo učinak koji time izaziva...” Zaboravivši na svog gosta, Uelbek je nastavio da čita za sebe, okrećući stranice sa sve većim veseljem. Džed je čekao, oklevao, zatim je u cugu ispio rakiju i pročistio grlo. Uelbek ga pogleda. „Došao sam...”, reče Džed, „naravno, da vam donesem sliku, ali i zato što očekujem jednu poruku od vas.” „Poruku?” Piščev osmeh je polako minuo, lice mu je obuzimala neka zemljana, kamena tuga. „Imate utisak...”, reče sporo, „da se moj život približava kraju, i da sam razočaran, je li?” „Ovaj... Da, otprilike.” „E pa, u pravu ste. Moj život se približava kraju i razočaran sam. Ništa od onoga čemu sam se nadao u mladosti nije se dogodilo. Doživeo sam neke zanimljive trenutke, ali su oni uvek bili teški, uvek sam morao da zapnem iz sve snage, ništa mi nije bilo dato, i sada mi je toga dosta, želeo bih samo da se sve završi bez mnogo patnje, da ne ostanem invalid ili onemoćam.” „Govorite kao moj otac...” reče blago Džed. Uelbek poskoči na reč otac, kao da je Džed izgovorio kakvu bestidnost, a onda mu se lice razvuče u blazirani osmeh, ljubazan ali ne i srdačan. Džed proguta tri kolačića jedan za drugim, ispi čašu rakije i nastavi. „Moj otac...”, ponovi, „mi je pričao o Vilijamu Morisu. Voleo bih da znam šta mislite o njemu ako znate ko je.” „Vilijam Moris...”, Lice mu se opustilo, postalo objektivnije. „Zanimljivo, otac vam je pričao o Vilijamu Morisu, a gotovo niko ne zna ko je on.” „Izgleda da nije nepoznat arhitektama i umetnicima iz njegove mladosti.”
Uelbek ustade i poče da kopa po biblioteci; tražio je bar pet minuta tanušnu knjigu izbledelih i požutelih korica ukrašenih secesionističkim prepletenim motivom. Sede i oprezno poče da lista pegave i krute stranice - knjigu, očigledno, godinama niko nije otvorio. „Evo”, reče konačno, „ovako je on razmišljao. Pročitaću vam odlomak predavanja koje je održao u Edinburgu 1889. godine: „Evo, ukratko, našeg predloga umetnicima: mi smo poslednji predstavnici zanatstva kome je industrijska proizvodnja zadala sudbonosni udarac.” „Na kraju se pridružio marksistima, ali u početku to nije bilo tako; bio je zaista originalan. Polazi iz perspektive umetnika koji stvara jedno delo i pokušava da je prenese na čitavu proizvodnju - industrijsku i poljoprivrednu. Danas nam je teško da zamislimo koliko je politička misao tog doba bila bogata. Česterton je u Don Kihotovom povratku odao počast Vilijamu Morisu. Neobičan je taj roman, on u njemu govori o revoluciji zasnovanoj na povratku na zanatstvo i srednjovekovno hrišćanstvo koji se šire po britanskim ostrvima i istiskuju druge radničke pokrete, socijalističke i marksističke, i vode ka odbacivanju industrijskog sistema proizvodnje u korist zanatskih i poljoprivrednih zajednica. Nešto potpuno neverovatno, bajkovito, što liči na Tajnu oca Brauna. Česterton je u tom romanu, čini mi se, izrazio svoja iskrena ubeđenja. Ali treba reći i to da je Vilijam Moris, barem prema onom što znamo o njemu, bio zaista izuzetan čovek.” Jedna cepanica u kaminu se srušila, a žeravica zaiskrila. „Trebalo je da kupim ogradicu za kamin...” gunđao je Uelbek i ispijao rakiju. Džed ga je i dalje netremice gledao, nepomičan i pažljiv; osećao je veliku i neshvatljivu napetost. Uelbek ga je iznenađeno pogledao, i Džed posramljeno primeti da mu se leva ruka trese. „Izvinite”, reče i naglo se opusti. „Prolazim kroz... neobičan period u životu.” „Vilijam Moris nije imao baš veseo život”, nastavi Uelbek. „Ali svedočanstva govore da je bio veseo, optimista i aktivan čovek. Upoznao je Džejn Burden kada je imao dvadeset tri godine; ona je
tada imala osamnaest i radila je kao model slikarima. Oženio se njom dve godine kasnije, razmišljao je i da se posveti slikarstvu - jer je slikarstvo najviše poštovao - ali je odustao od toga smatrajući da nije dovoljno talentovan. Sagradio je kuću na osnovu svojih nacrta u Aptonu, na obali Temze, i sam je dekorisao. Tu je živeo sa ženom i dve ćerke. Svi koji su upoznali njegovu ženi govorili su za nju da je bila veoma lepa, ali mu nije bila verna. Bila je u vezi sa Danteom Gabrijelom Rosetijem, vođom prerafaelitskog pokreta. Vilijam Moris ga je izuzetno cenio kao slikara. Roseti je na kraju došao da živi sa njima, doslovno im je uskočio u bračni krevet. Moris je tada pošao na proputovanje Islandom, naučio je jezik i počeo da prevodi sage. Vratio se posle nekoliko godina i zahtevao objašnjenje od njih. Roseti je prihvatio da se povuče i otišao, ali nešto se zauvek promenilo i u njihovom braku više nije bilo prave čulne intime. On je do tada već bio angažovan u nekoliko društvenih pokreta, ali je napustio Socijaldemokratsku federaciju, koja mu se činila previše umerenom, i osnovao Socijalističku ligu, koja je otvoreno zastupala komunistička uverenja, i do kraja života bezrezervno se borio za komunističke ciljeve, pisao brojne članke u novinama, držao predavanja, mitinge...” Uelbek naglo ućuta, rezignirano odmahnu glavom i nežno pomilova Platona koji je brundao od zadovoljstva. „Isto tako, do kraja se borio”, reče polako, „protiv viktorijanske čednosti i zalagao se za slobodnu ljubav...” „Znate”, dodao je, „oduvek sam mrzeo tu gnusnu, mada uverljivu, ideju o tome da su naizgled nesebična i velikodušna borbenost i zalaganje naknada za lične probleme...” Džed je ćutao i čekao. „Mislite li da je bio utopista?”, upita konačno. „Potpuno nerealan čovek?” „U neku ruku da, bez svake sumnje. Želeo je da ukine škole jer je smatrao da će deca bolje učiti ako su potpuno slobodna. Hteo je da ukine i zatvore; smatrao je da je griža savesti zločincu dovoljna kazna. Teško je čitati sve te besmislice bez saosećanja i gađenja. Pa ipak, ipak...” Uelbek je oklevao, tražio je prave reči. „Pa ipak, paradoksalno, doživeo je izvestan uspeh na praktičnom planu. Da bi ostvario svoje ideje o povratku na zanatsku proizvodnju, vrlo rano je osnovao
preduzeće za dekoraciju i izradu nameštaja. Njegovi radnici radili su mnogo manje nego što se radilo u tadašnjim fabrikama, koje su bile prave tamnice, a pre svega, radili su slobodno - svako je bio odgovoran za svoj zadatak, od početka do kraja. Osnovno načelo Vilijama Morisa bilo je da se koncepcija i izvođenje ne smeju nikada razdvajati, kao što se nisu razdvajali ni u srednjem veku. Prema svim iskazima njegovih zaposlenih, uslovi rada bili su idilični - radilo se u osvetljenim i provetrenim ateljeima na obali reke. Sva zarada je bila deljena radnicima, osim jednog malog dela koji je služio za finansiranje socijalističke propagande. Uprkos svim očekivanjima, uspeh je bio momentalan, čak i na komercijalnom planu. Posle stolarstva, prešli su na izradu nakita, pa na kožu, prozore, tkanine, mebl-štofove za nameštaj, i u svemu su imali mnogo uspeha: preduzeće Moris&Co stalno je zarađivalo novac. Nijedna radnička kooperativa, a tokom XIX veka bilo je stvoreno mnogo njih, nije u tome uspela; ni furijerovski falansteri ni ikarovske zajednice Kabera nijedna nije uspela da organizuje efikasnu proizvodnju dobara i namirnica, osim preduzeća koje je osnovao Vilijam Moris. Ostalo su sve bili propali pokušaji. A o kasnijim komunističkim društvima da i ne govorimo...” Ponovo je ućutao. U sobi je bilo sve manje svetla. Ustao je, upalio lampu sa abažurom, dodao jednu cepanicu u vatru i seo. Džed ga je i dalje pažljivo posmatrao držeći ruke na kolenima, u potpunoj tišini. „Ne znam”, reče Uelbek, „previše sam star, nemam više ni želju ni naviku da donosim zaključke ili su stvari veoma jednostavne. Sačuvani su njegovi portreti, znate, koje je nacrtao Burn-Džons. Na njima Moris isprobava novu mešavinu biljnih boja ili čita knjige ćerkama. Zdepast, kosmat, rumenog i živahnog lica, s malim naočarima i čupavom bradom, na svim slikama odaje utisak hiperaktivne osobe koja je stalno u pokretu, dobre volje i neiscrpne prostodušnosti. Ono što sigurno možemo reći jeste da društveni model koji je predlagao Vilijam Moris ne bi bio utopistički kada bi svi ljudi ličili na Vilijama Morisa.” Džed je još sačekao, i to dugo, dok se noć polako spuštala na okolna
polja. „Zahvaljujem vam”, reče i ustade. „Izvinite što sam vas omeo u vašem miru, ali vaše mišljenje bilo mi je izuzetno važno. Mnogo ste mi pomogli.” Zapahnula ih je hladnoća na pragu kuće. Sneg se blago presijavao. Crne grane ogolelog drveća odskakale su od tamnosivog neba. „Biće susnežice”, reče Uelbek, „vozite pažljivo”. Dok je ulazio u kuću, Džed je primetio kako u znak pozdrava polako odmahuje rukom u nivou ramena. Pas, koji je seo uz njega, kao da je klimnuo glavom odobravajući njegov odlazak. Džed je imao nameru da ga ponovo vidi, ali je imao predosećaj da se to neće dogoditi, da će se isprečiti razne prepreke i neprilike. U ovom trenutku njegov društveni život definitivno je postajao sve jednostavniji. Krivudavim i pustim okružnim putevima polako je stigao do autoputa AIO ne prekoračivši brzinu od 30 km/h. U trenutku uključivanja na autoput, primetio je nešto niže svetleću traku farova i zaključio da ulazi u beskrajan saobraćajni zastoj. Spoljašnja temperatura pala je na -12 °C, ali je temperatura u kolima bila sve vreme na 19 °C; grejanje je radilo savršeno. Nije bio nimalo nestrpljiv. Kad je uključio radio Frans Anter, u toku je bila emisija o tekućim kulturnim događanjima. Hroničari su se glasno i grohotom smejali, a njihova uobičajena vriska i cerekanje bili su neizdržljivo vulgarni. Radio Frans muzik emitovao je italijansku operu, ali ga je njen bučan i izveštačen zanos brzo iznervirao. Isključio je radio. Nikada nije voleo muziku, i očigledno je sada voleo manje nego ikada, pa se zapitao šta ga je navelo da se upusti u umetničko predstavljanje sveta, i uopšte, kako je uopšte pomislio da je svet moguće predstaviti kroz umetnost, budući da je isti taj svet sve osim predmeta umetničkog osećanja; to je racionalan mehanizam, lišen magije i krajnje nezanimljiv. Uključio je Autoradio FM, koji je objavljivao samo konkretne informacije: desile su se dve automobilske nesreće u nivou Fontenbloa i Nemura, a zastoji će se se produžiti verovatno sve do Pariza. Bila je nedelja, 1. januar, pomisli Džed; nije to bio samo kraj vikenda, već i kraj odmora i početak nove godine za sve one ljude koji su se polako vraćali kući i negodovali zbog sporog saobraćaja jer će do rubova predgrađa stići tek za nekoliko sati, da bi posle kratkog sna
zauzeli ponovo svoje mesto - podređeno ili nadređeno - u zapadnjačkom sistemu proizvodnje. Beličasta izmaglica ispunila je vazduh u nivou južnog Meluna, automobili su usporili svoje kretanje, mileli su pet kilometara, sve dok se put nije malo-pomalo raščistio u nivou centra Meluna. Napolju je bilo -17 °C. On više nije bio isti čovek od pre mesec dana, na njega je sada uticao zakon ponude i potražnje; bogatstvo je iznenada počelo da pada po njemu kao kakva iskričava kiša, oslobodilo ga je materijalnog jarma, i on je u tom trenutku shvatio da će sada napustiti ovaj svet kome nikada, u suštini, nije ni pripadao; njegovi ionako malobrojni odnosi sa ljudima presahnuće i izbledeti, a njegovo životno postojanje ličiće na ono u kome je sada zatvoreno u savršenu unutrašnjost audija olroad A6, mirno, ali lišeno sreće, konačno neutralno.
TREĆI DEO
I Kako je otvorio vrata svog renoa safrana, Žaslen je osetio da će ovo biti jedan od najgorih trenutaka u njegovoj karijeri. Poručnik Ferber je sedeo na travi, na nekoliko koraka od policijske trake, glave zaronjene u šake, ne reagujući uopšte. Prvi put je video kolegu u takvom stanju - u kriminalističkoj policiji svi na kraju toliko otvrdnu da mogu da kontrolišu svoje emotivne reakcije, ili pak daju otkaz, a Ferber je za sobom imao desetogodišnje iskustvo. Nekoliko metara dalje, tri čoveka iz žandarmerije Montaržisa bili su užasnuti: dvojica su, praznog pogleda, ležala na travi, a treći - verovatno njihov nadređeni, jer Žaslen je prepoznao oznake narednika na njegovoj uniformi - se klatio, samo što se nije onesvestio. Duž čitave ulice širio se smrad, nošen laganim vetrom koji je njihao ljutiće na svetlozelenim livadama. Niko od njih četvorice nije primetio dolazak automobila. Pošao je ka Ferberu koji je i dalje bio prikovan. Bledog tena, svetloplavih očiju i poluduge crne kose, Kristijan Ferber je sa trideset dve godine izgledao kao romantičan i mračan lepotan, što je bio neuobičajen prizor među policajcima. Bez obizira na to, on je bio stručan i nepopustljiv policajac, jedan od Žaslenovih omiljenih kolega. „Kristijane...”, reče Žaslen tiho, a onda sve glasnije. Polako, kao kažnjeno dete, Ferber podiže pogled pun žalostive osvetoljubivosti. „Toliko je strašno?” upita tiho Žaslen. „I gore od toga. Gore od bilo čega što možeš da zamisliš. Onaj ko je ovo uradio... ne bi trebalo da postoji. Trebalo bi ga izbrisati sa lica zemlje.” „Uhvatićemo ga, Kristijane. Uvek ih uhvatimo.” Ferber je klimnuo glavom i počeo da plače. Sve je ovo bilo vrlo neuobičajeno. Posle izvesnog vremena, za koje mu se učinilo da je predugo trajalo, Ferber je ustao, i dalje nesiguran na svojim nogama, i odveo Žaslena
do žandarma. „Moj pretpostavljeni, komesar Žaslen...”, reče tiho. Kako je to rekao, jedan od žandarma poče polako da povraća, disao je i ponovo povraćao na zemlju, ne hajući ni za koga, što takođe nije bilo nimalo uobičajeno za jednog žandarma. „Narednik Begodo”, reče mehanički njegov pretpostavljeni, besmisleno se klateći i dalje, iz čega je zaključio da od žandarmerije Montaržisa nema šta da očekuje. „Skinuće ih sa zadatka”, zaključi Ferber. „Mi smo započeli istragu jer je u Parizu imao sastanak na kome se nije pojavio, pa su nas zvali.cro.warez A kako je stanovao ovde, zamolio sam žandarme da provere da li je tu. Oni su ga našli.” „Ako su našli telo, mogu da traže da im se poveri ceo slučaj.” „Ne verujem da će tražiti.” „Zašto tako misliš?” „Mislićeš i ti isto kada budeš video... stanje žrtve.” I tu zastade, obuze ga drhtavica i nov nalet mučnine, ali više nije imao šta da povrati, samo ga je mučila žuč. Žaslen baci pogled na vrata kuće koja su bila širom otvorena. Roj muva skupio se u blizini, letele su naokolo zujeći, kao da su čekale da dođe red na njih. Gledano iz ugla muve, ljudski leš je meso, prosto i jednostavno meso; zapahnuo ih je novi talas jezivog smrada. Sve mu je bilo jasnije da će morati da sagleda prizor zločina iz perspektive jedne muve - u njenoj obestrašćenoj objektivnosti. Musca domestica. Svaka ženka Muscae domesticae može da snese između petsto i hiljadu jaja. Ta jaja su bela i dugačka oko 1,2 mm. Larve (asticots) se izlegnu za samo jedan dan; od organske materije žive i njome se hrane (uglavnom je to mrtva priroda koja se već dobro raspala - leševi, otpaci ili izmet). Larve su bledobele boje i duge su između 3 i 9 mm. Oko usnog aparata su nešto tanje i nemaju pipke. Posle trećeg presvlačenja, larve odlaze na sveže i suvo mesto na kome se preobražavaju u čaure crvenkaste boje. Odrasle muve mogu da žive u prirodi od dve nedelje do mesec dana, a u laboratorijskim uslovima i duže. Kad se izlegnu iz čaura, muve prestaju da rastu. Mušice nisu žute muve, već muve koje se nisu dovoljno nahranile tokom perioda u kome su bile larve. Ženka je spremna za parenje trideset šest sati nakon izlaska iz čaure. Mužjak joj se penje na leđa i tako ubacuje spermu. Ženka se pari samo jednom i pravi zalihe sperme koje kasnije koristi da bi
nekoliko puta legla jaja. Mužjaci se često vezuju za teritoriju: brane određenu teritoriju od upada drugih mužjaka i pare se sa svim ženkama koje dospeju na nju. „Povrh svega, žrtva je bila poznata ličnost...”, dodao je Ferber. „Ko?” „Mišel Uelbek.” Pošto njegov pretpostavljeni nije odreagovao, dodao je: „Pisac. Bio je pisac. I to veoma poznat.” E pa, sada poznati pisac služi kao hrana brojnim crvima, pomisli Žaslen u hrabrom naporu kontrole misli. „Misliš da treba da odem?” upita konačno svog podređenog. „Da uđem u kuću?” Ferber je dugo oklevao pre nego što je odgovorio. Šef istrage bi uvek morao da pogleda scenu zločina; Žaslen je na tome naročito insistirao tokom svojih predavanja na Instititutu za obuku komandira u Sen Siru o Mon d’oru. Jedan zločin, a naročito onaj koji nije ni podao ni surov, veoma je lična stvar; ubica u njemu svakako ostavlja pečat svoje ličnosti, a on je ogledalo njegovog odnosa prema žrtvi. U prizoru zločina gotovo se uvek nalazi nešto lično i jedinstveno, neka vrsta potpisa zločinca. I to je naročito tačno, dodavao je, u slučaju zverskih i ritualnih zločina koji nas prirodno vode u potragu za određenim psihopatološkim profilom. „Da sam na tvom mestu, sačekao bih forenzičare...”, odgovori na kraju Ferber. „Nosiće sterilisane maske. Tako ćeš bar izbeći miris.” Žaslen razmisli. Bio je to dobar kompromis. „Kad stižu?” „Za dva sata.” Narednik Begodo se i dalje klatio i njihao kao da je bio na brodu, i izgledalo je da nije u stanju da učini bilo šta opasno; trebalo je samo da legne i to je sve; da legne u bolnički krevet ili kod kuće i popije lekove za smirenje. Njegova dva službenika i dalje su klečala kraj njega, ali su sada klimala glavom i klatila se kao i njihov šef. To su žandarmi sa sela, pomisli dobroćudno Žaslen. Sposobni da ukoravaju zbog brze vožnje ili sitne zloupotrebe kreditne kartice. „Ako mi dopuštaš...”, reče Ferberu, „idem da obiđem krug po selu
dok oni ne stignu. Idem samo u obilazak, da osetim malo atmosferu.” „Idi, idi... Ti si šef...” Ferber se umorno osmehnu. „Ja ću sve da obavim, dočekaću goste u tvom odsustvu...” Ferber je seo na travu, udahnuo nekoliko puta i izvadio iz džepa knjigu, Aureliju Žarara de Nervala, primetio je Žaslen. Okrenuo se i uputio ka selu - zapravo seocetu, grupi kuća pritajenih u udolini šume.
II Policijski komesari su izvršni organi direkcije državne policije koja je više tehničko telo i zavisi od Ministarstva unutrašnjih poslova. Njihova je dužnost i zadatak da osmišljavaju i sprovode policijske poslove i vode odeljenja za čiju su operativnu i delotvornu aktivnost odgovorni. Nadređeni su zaposlenima u svojoj službi. Učestvuju u osmišljavanju, ostvarivanju i proceni programa i planova u vezi sa pružanjem zaštite i borbom protiv kriminala. Zakonom je predviđeno da policijski komesari imaju i sudske nadležnosti. Nose uniforme. Početna plata policijskog komesara iznosi 2 898 evra. Žaslen je polako hodao putem koji ga je odveo do šumarka jarkozelene, gotovo nenormalne boje, u kome je sigurno vrvelo odi zmija i muva - ili, još gore, škopriona i obada. Škorpiona je bilo u Joni, a neki su stigli čak i do granica Loarea, pročitao je na sajtu Info žandarmerija pre nego što je došao; bio je to odličan sajt na kome su se nalazile samo potpuno proverene informacije. Jednom reči, uprkos privlačnom ambijentu, na selu se može dogoditi svašta, a vrlo često i ono najgore, pomislio je Žaslen s tugom. Selo je na njega ostavilo veoma loš utisak: bele kuće s crnim crepovima, besprekorno čiste, nemilosrdno restaurirana crkva, table s natpisima koji bi trebalo da budu zabavni; sve je odavalo utisak dekora, lažnog sela, izgrađenog za potrebe snimanja televizijske serije. Ali, nije sreo nijednog stanovnika. Mogao je biti siguran da će u ovakvom okruženju svi reći da nisu ništa videli, ništa čuli, i bilo mu je već unapred jasno da neće moći da skupi nikakve iskaze. Vratio se istim putem iz dokolice. Ako sretnem jedno ljudsko biće, samo jedno, pomisli on u naletu infantilnosti, uspeću da razrešim ubistvo. Za trenutak je pomislio da mu se posrećilo kada je ugledao kafe „Kod Lucije”, koji se nalazio u glavnoj ulici i čija su vrata bila otvorena. Krenuo je u tom pravcu, ali je baš u trenutku kada je hteo da pređe ulicu, jedna ruka (ženska? Možda Lucijina?) iznikla u otvoru vrata i zalupila ih. Čuo je kako se brava zaključava dvaput. Mogao je
da je natera da otvori objekat, da zahteva iskaz, imao je sva neophodna policijska sredstva na raspolaganju, ali mu se činilo da bi takav postupak bio ishitren. Ionako će se time pozabaviti Ferberova ekipa. Ferber je bio nenadmašan u prikupljanju iskaza, niko nije imao utisak da je pandur; čak i kad bi pokazao značku, ljudi bi to brzo zaboravili (više je ličio na psihologa ili etnologa) i poveravali su mu se s zbunjujućom lakoćom. Odmah pored kafea „Kod Lucije”, ka delu sela koji još nije istražio spuštala se ulica Martina Hajdegera. Pošao je njome razmišljajući o gotovo apsolutnoj moći koju su imali gradonačelnici u izboru imena ulica svog grada. Zaustavio se na uglu Lajbnicovog prolaza pred grotesknom slikom jarkih boja naslikanom akrilnim bojama na plehanoj ploči. Slika je predstavljala čoveka s glavom patke i ogromnom kitom; telo i noge bili su mu prekriveni gustim i tamnim krznom. Na natpisu je stajalo da se nalazi pred „Muzeretikom” posvećenom naivnoj i likovnoj umetnosti pacijenata iz bolnice za mentalno obolele u Montaržisu. Kada je stigao do Parmenidovog trga, na kome se nalazio nov novcijat parking, bio je izuzetno oduševljen inventivnošću opštine; linije kojima su označena mesta za parking bile su sveže ofarbane, po njegovoj proceni, pre nepunih nedelju dana, a bio je tu i automat za elektronsko plaćanje, koji je primao sve evropske i japanske bankovne kartice. Na parkingu se za sada nalazilo samo jedno vozilo, maserati granturizmo zeleno-plave boje. Žaslen je zapisao broj registarske tablice za svaki slučaj. Beleženje je od suštinskog značaja za istragu, govorio je uvek svojim studentima u Sen Siru o Mon d’oru, i u tom trenutku predavanja izvadio bi beležnicu marke Rodia, uobičajeni model formata 105x148 mm. Nijedan dan istrage ne sme da prođe bez beleški, makar jedne, insistirao je, čak i ako vam se zabeležena činjenica učini potpuno nevažnom. Nastavak istrage će gotovo uvek potvrditi njenu nevažnost, ali suština nije u tome. Važno je biti aktivan, održavati minimalnu intelektualnu aktivnost, jer neaktivan policajac klone duhom i nije u mogućnosti da reaguje kada važne činjenice počnu da izlaze na videlo. Zanimljivo je to što je Žaslen, i ne znajući, formulisao gotovo istovetne savete koje je dao i Uelbek, kada je jedan jedini put prihvatio da o pozivu pisca govori na radionici kreativnog pisanja univerziteta u Loven la Nev aprila 2011. godine.
Selo se u pravcu prema jugu završavalo kružnim tokom Emanuel Kant, pravom urbanističkom kreacijom velike estetske suzdržanosti, pravilnim krugom od savršeno sivog makadama koji nije vodio nikuda, ni prema jednom putu, i oko koga nije bilo nijedne kuće. Nešto dalje sporo je tekla reka. Sunce na livadi sijalo je sve jače. Jasike su pravile pristojnu senku oko reke. Žaslen je pratio njen tok jedno dvesta metara, da bi na kraju naišao na prepreku: veliki betonski blok, čija je gornja stranica bila u visini korita reke i snabdevala vodom mali rukavac, minijaturni potok koji je više bio dugačka bara, što je utvrdio posle nekoliko metara. Seo je na gustu travu kraj bare. Naravno, nije imao pojma da je baš to mesto - na kome je sedeo premoren i savladan bolom u lumbalnom delu leđa i s problemima s varenjem koji su se pogoršavali s godinama - bilo pozornica Uelbekovih dečjih igara koje je najčešće igrao sam. Za njega je Uelbek bio samo jedan slučaj, i to slučaj za koji je imao predosećaj da će biti mučan. Kada treba razrešiti ubistvo slavnih ličnosti, javnost je naročito zainteresovana za rasvetljavanje zločina i vrlo brzo počne da unižava rad policije i osuđuje je za neefikasnost. Gore od toga je jedino ubistvo deteta, ili još gore, ubistvo bebe; takvi slučajevi su jezivi jer ubicu bebe treba momentalno uhvatiti, pre nego što na ulici skrene iza ćoška; rok za hapšenje od četrdeset osam sati za javnost je neprihvatljiv. Pogledao je na sat. Bio je odsutan već sat vremena i počeo je da prigovara sebi što je ostavio Ferbera samog. Površina bare bila je prekrivena gustom žabokrečinom bolesne boje.
III Kada se vratio na mesto zločina, temperatura je blago opala, a imao je utisak i da je bilo manje muva. Ferber je ležao na travi s urolanom jaknom ispod glave, udubljen u čitanje Aurelije. Izgledao je kao da je došao na selo u goste. „Jak je ovaj momak...”, pomisli Žaslen po dvadeseti put odkako ga poznaje. „Žandarmi su otišli?” začudio se. „Pobrinuli su se za njih. Došli su iz odeljenja za psihološku pomoć, iz bolnice u Montaržisu.” „Već?” „Da, i mene je to začudilo. Posao žandarma je poslednjih godina postao sve teži, samoubistava ima podjednako kao i u našoj službi. Mada, mora se priznati da je psihološka podrška mnogo napredovala.” „Otkud znaš? Pratiš statistike o samoubistvima?” „Zar ti nikad ne čitaš Bilten snaga zakona i reda?” „Ne...” Trupnuo je na travu kraj svog kolege. „I ovako ne čitam dovoljno.” Među lipovim drvećem senke su počele da se izdužuju. Kada je ugledao kako se pežo partner forenzičke službe naglo zaustavlja pred policijskom trakom, Žaslenu se vratila nada da će slučaj biti razrešen. Gotovo da je zaboravio da postoji leš, tu, na nekoliko metara od njih. Dva čoveka izašla su iz automobila u istom trenutku, obučena u smešne bele kombinezone zbog kojih su ličili na ekipu za nuklearnu dekontaminaciju. Žaslen je mrzeo tehničare zadužene za obradu mesta zločina iz službe za utvrđivanje pravnog identiteta, način na koji rade - uvek u dvočlanom timu, u malim automobilima specijalno opremljenim i krcatim preskupim i neshvatljivim uređajima - i njihov prezir prema hijerarhiji kriminalističke policije. Ali, ako ćemo pravo, ljudi iz službe za utvrđivanje pravnog identiteta nisu ni pokušavali da budu dopadljivi; naprotiv, upinjali su se da se što više razlikuju od običnih policajaca, dokazujući u svakoj prilici uvredljivu oholost tehničara pred neposvećenima, i to sigurno samo da bi opravdali rastuću
inflaciju svog godišnjeg budžeta. Istina je da su njihove metode beležile spektakularan napredak i da su sada uspevali da skinu otiske i uzmu uzorke DNK u uslovima koji su do pre nekoliko godina bili nezamislivi, ali po čemu bi se njima pripisivala zasluga za takav napredak? Ne bi mogli da izmisle a ni da poboljšaju uređaje kojima su dobijali takve rezultate; oni su ih samo koristili, što ne iziskuje ni naročitu inteligenciju, a ni naročit talenat; samo su prošli odgovarajuću tehničku obuku koju bi efikasnije bilo preneti direktno terenskim policajcima kriminalističke službe. Takvog je mišljenja bio Žaslen i zastupao je tu ideju svaki put, iako bezuspešno, u godišnjim izveštajima koje je podnosio svojim pretpostavljenima. Doduše, nije se ni nadao da će ga saslušati; službe su odavno bile podeljene na određen i nepromenljiv način, tako da je on to radio više da bi umirio svoju nervozu. Ferber je ustao, elegantan i ljubazan, i izložio situaciju dvojici muškaraca. Oni su odrešito i sračunato klimali glavama kako bi pokazali svoje nestrpljenje i profesionalizam. U jednom trenutku pokazao je i na njega, verovatno da bi im pokazao ko je odgovorno lice u vođenju istrage. Nisu ništa odgovorili, nisu čak ni koraknuli ka njemu, samo su navukli maske na lica. Žaslen nije nikada bio sitničav kada je u pitanju hijerarhijska prednost, nikada nije zahtevao zvaničan odnos i strogo poštovanje obeležja njegovog položaja komesara - svi su mogli to da potvrde - ali ova dva pajaca počela su da ga nerviraju. Jasno im je stavio do znanja koliko je njegov zadatak važan; kao kakav matori poglavica plemena pošao je ka njima dahćući glasno, očekujući pozdrav koji je izostao, i rekao: „Ispratiću vas”, tonom u kome nije bilo mesta za pogovor. Jedan od njih poskoči. Očigledno su bili navikli da rade svoj posao mirno i da istražuju scene zločina bez tuđeg prisustva, praveći besmislene beleške na PDA uređaju. Ali kako bi mogli da se protive? Nikako. Jedan od njih pružio mu je masku. Kada je stavio na lice, postao je svestan da zločin zaista postoji, a kako se približavao kući, toga je postajao sve svesniji. Pustio ih je da prvi uđu i idu ispred njega, i sa neodređenim zadovoljstvom primetio da su dvojica zombija zastala na pragu, zatečena. Prišao im je i ušao ispred njih, i iako nesiguran, lagodno ušetao u dnevnu sobu. „Ja sam otelotvorenje zakona”, pomislio je. Svetlost je bila slabija. Ove hirurške maske bile su zapanjujuće efikasne, gotovo da se i nije
osećao smrad. Iza sebe je više osetio nego što je čuo dvojicu tehničara, koji su, ohrabreni, krenuli za njim u dnevnu sobu, ali su se odmah na pragu zaustavili. „Ja sam otelotvorenje zakona, nesavršeno telo moralnog zakona”, ponavljao je ove reči u glavi kao mantru, pokušavajući da ne sagleda u potpunosti ono što je već primetio. Policajac rasuđuje na osnovu tela; njegova obuka to zahteva, on mora da zabeleži i opiše položaj tela, nanesene rane, stanje u kome je telo pronađeno; ali tela ovde, u pravom smislu reči, nije bilo. Okrenuo se i ugledao iza sebe kako dvojica tehničara službe za utvrđivanje pravnog identiteta počinju da se klate, isto kao i žandarmi iz Montaržisa. Glava žrtve bila je netaknuta; stajala je, odsečena od trupa, na fotelji ispred kamina, a na zelenom somotu bila je majušna fleka od krvi. Glava velikog crnog psa stajala je preko puta nje na kanabetu. I ona je bila odsečena. Sve ostalo je bilo izmasakrirano besmislena klanica. Froncle i komadići mesa razbacani po podu. Ali, ljudska i pseća glava nisu izražavale užas, već više nevericu i bes. Između komadića izmešanog ljudskog i psećeg mesa, nalazio se čist puteljak, širok pedesetak centimetara, koji je vodio do kamina punog kostiju sa koga su još visili ostaci mesa. Žaslen pažljivo krenu ka kaminu, pomislivši da je ovaj puteljak verovatno napravio ubica, i okrenu se. Okrenut leđima ka kaminu, stade da posmatra dnevnu sobu koja je zauzimala šezdesetak kvadrata. Itison je bio potpuno isprskan krvlju, a na nekim mestima kapi su pravile složene oblike arabeski. Komadići mesa, koji su na nekim mestima pocrneli, nisu bili pobacani nasumice, već su bili raspoređeni u oblike koje je bilo teško dešifrovati, te je imao utisak da se nalazi pred nekakvom slagalicom. Nijedan trag nije bio uočljiv, ubica je bio metodičan; prvo je odsekao komadiće mesa koje je stavio u uglove prostorije, a ostatak je rasporedio od uglova ka sredini sobe i ostavio prolaz ka vratima. Ovde će biti neophodno dosta fotografisanja kako bi se rekonstruisao crtež celine. Žaslen je bacio pogled na forenzičare; jedan se i dalje klatio kao da je poremećen, a drugi je pokušavao da se obuzda, pa je izvadio digitalni aparat iz torbe i prebacivao ga iz ruke u ruku, očigledno u nemogućnosti da okine prvi snimak. Žaslen uze mobilni telefon. „Kristijane? Ovde Žan-Pjer. Moram da te zamolim za uslugu.” „Kaži.” „Dođi po dvojicu forenzičara. Već su neupotrebljivi, a osim toga,
ovaj slučaj zahteva posebne fotografije. Ne možemo to da uradimo kao i obično, potrebni su nam krupni planovi, širi uglovi prostorije, a, ako je moguće, i čitava prostorija. Ne mogu sad da brifujem tvoje ljude, moraju prvo da dođu k sebi.” „Sređeno... Ekipa će ti uskoro doći. Zvali su me kad su izašli iz Montaržisa, biće tu za deset minuta.” Prekinuo je razgovor, zamišljen; ovaj momak nije prestajao da ga iznenađuje. Pristizala je cela njegova ekipa, svega nekoliko sati posle uviđaja, i to verovatno ličnim vozilima; njegov izgled je varao prozračan i kao da će svakog trenutka nestati - imao je veliki autoritet nad svojom ekipom; to je zasigurno bio najbolji šef grupe koga je ikada imao. Dva minuta kasnije ugledao ga je kako neprimetno ulazi u prostoriju, tapše po ramenu dvojicu tehničara i ljubazno ih upućuje ka izlazu iz kuće. Žaslen je bio već na kraju karijere; ostalo mu je nešto više od godinu dana do penzije, ali bi možda mogao da produži službu još dve ili tri godine, najviše četiri. Znao je, iako se o tome uglavnom nije otvoreno govorilo, mada je na njegovim dvomesečnim sastancima sa načelnikom o tome i jasno bilo reči, da se od njega više nije očekivalo da rešava slučajeve, već da odredi svoje zamenike i naslednike, one koji će rešavati slučajeve posle njega. Ferber i dvojica forenzičara izađoše. Ostao je sam u prostoriji. Svetlosti je sada bilo još manje, ali nije želeo da upali svetlo; osećao je da je ubistvo bilo počinjeno po danu, iako nije umeo da objasni zašto tako misli. Tišina je bila gotovo nestvarna. Odakle li mu samo taj osećaj u vezi sa ovim slučajem da ga se ovde nešto lično tiče? Ponovo je pogledao složeni oblik sastavljen od komadića mesa poređanih po podu. Nije toliko osećao gađenje koliko sažaljenje prema čitavom svetu i ljudskom rodu koje može da iznedri ovakve užase. Istinu govoreći, čudio se samom sebi kako uspeva da podnese ovaj prizor koji je prestravio i forenzičare, navikle na najgore moguće scene. Pre godinu dana, kada je predosetio da će imati poteškoća u suočavanju sa scenama zločina, otišao je u budistički centar u Vansenu da se raspita da li se tamo praktikuje asubha, meditiranje o lešu. Dežurni lama je najpre pokušao da ga od toga odvrati: takva meditacija je teška i nije prilagođena zapadnjačkom mentalitetu. Kada mu je rekao
čime se bavi, lama je promenio mišljenje i zamolio ga da mu dâ vremena da razmisli. Javio mu se nekoliko dana kasnije i rekao da bi u njegovom slučaju asubha bila primerena. Ona se nije praktikovala u Evropi, jer nije bila u saglasnosti sa sanitarnim normama, ali bi mogao da mu da adresu jednog manastira u Šri Lanki u koji su zapadnjaci ponekad imali pristup. Posvetio je tome dve nedelje odmora, nakon što je pronašao (a to je bilo najteže) avionsku kompaniju koja je prihvatila da preveze njegovog psa. Svakog jutra, dok je njegova žena išla na plažu, on je odlazio u kosturnicu gde su donošeni sveži leševi i koja nije bila zaštićena od grabljivaca i insekata. Tako je mogao maksimalno da koncentriše svoje mentalne snage i pokuša da prati Budina uputstva, data u zakletvi o pažljivom posmatranju, i da pažljivo posmatra bledi leš, da pažljivo posmatra leš pun gnoja, da pažljivo posmatra leš bez udova, da pažljivo posmatra leš koji jedu crvi. Na svakom stupnju morao je da četrdeset osam puta ponavlja: „Ovo je moja sudbina, sudbina čitavog čovečanstva, od nje ne mogu da pobegnem.” Sada je shvatio da je to iskustvo bilo vrlo korisno, do te mere da bi ovu meditaciju bez razmišljanja preporučio svakom kolegi. Nije zbog toga postao budista, pa je i dalje, iako mu se osećaj instinktivnog gađenja pri pogledu na leš prilično smanjio, osećao mržnju prema ubici, mržnju i strah, želeo je da vidi ubicu satrtog, izbrisanog s lica zemlje. Izašao je iz kuće obavijen zracima zalazećeg sunca koje je osvetljavalo livadu, radostan što u njemu opstaje ta mržnja, neophodna za efikasno obavljanje policijskog zadataka, pomislio je. Racionalna motivacija, ona koja je tragala za istinom i suštinom, najčešće nije bila dovoljna, ali ju je u ovom slučaju snažno osećao. Imao je utisak da se nalazi pred složenim duhom, racionalnim čudovištem, verovatno šizofrenim. Čim se vrati u Pariz, moraće da pregleda dosjee o serijskim ubicama, a verovatno će morati da zatraži dosjee iz inostranstva; nije se sećao da se takav slučaj u Francuskoj već dogodio. U trenutku dok je izlazio iz kuće, video je Ferbera kako stoji među svojom ekipom i deli joj naređenja. Izgubljen u svojini mislima, nije čuo kola kada su naišla. Bio je tu i neki visok tip u odelu sa kravatom
koga nije poznavao - verovatno zamenik tužioca iz Montaržisa. Čekao je da Ferber završi sa podelom zadataka da bi mu objasnio šta želi opšte fotografije scena zločina, krupne planove. „Vraćam se u Pariz”, reče on. „Kristijane, ideš sa mnom?” „Da, mislim da je sve dogovoreno. Sutra ujutru organizovaćemo sastanak.” „Ne previše rano. Oko podne bi bilo dobro.” Znao je da će morati da rade do kasno, sigurno do zore.
IV Kad su izbili na autoput AIO, pala je noć. Ferber je podesio tempomat na brzinu od 130 km/h i pitao ga da li će mu smetati ako uključi muziku; rekao je da neće. Verovatno nijedna muzička kompozicija kao poslednja dela kamerne muzike Franca Lista ne izražava tako dobro onaj predsmrtan i blag predosećaj starca čiji su svi prijatelji odavno pokojni, kome je život u suštini završen i već na neki način pripada prošlosti, a koji predoseća da smrt dolazi po njega, vidi je kao sestru, prijateljicu, kao izvestan povratak u rodnu kuću. Dok je slušao Molitvu anđelima čuvarima, setio se svoje mladosti i studentskih godina. Ironija sudbine je htela da Žaslen prekine studije medicine između prve i druge godine jer više nije mogao da podnese disekcije i leševe. Pravo ga je od početka više zanimalo, i kao i većina kolega, zamišljao je da će postati advokat, ali ga je roditeljski razvod naterao da promeni mišljenje. Razveli su se kad su već bili stari; on je tada imao dvadeset tri godine i bio njihovo jedino dete. Kada se mladi ljudi razvode, prisustvo dece, oko kojih se mora podeliti starateljstvo, i koje roditelji manje-više vole uprkos svemu, često ublažava žestinu sukoba. Ali kada su u pitanju stari ljudi, među kojima su preostali samo materijalni interesi i pitanje imetka, divlja bitka ne poznaje granice. Tako je shvatio ko su advokati, i mogao je tačno da uvidi mešavinu lopovluka i lenjosti na koju se svodi profesionalno ponašanje jednog advokata, a naročito onih koji se bave razvodom. Postupak je trajao preko dve godine. Bile su to dve godine neprekidne borbe, posle koje su njegovi roditelji osećali tako snažnu mržnju jedno prema drugome da se više nikada nisu ni videli ni čuli sve do smrti, i sve to samo da bi sastavili najobičnije poništenje braka koje je mogao da napiše bilo koji kreten u roku od petnaest minuta kada bi samo pročitao Razvod za neupućene. Pomislio je nekoliko puta kako je
čudno što supružnicima koji se razvode ne padne češće na pamet da ubiju svog partnera - bilo direktno, bilo preko plaćenog ubice. Na kraju je shvatio da se ljudi plaše autoriteta i kazne, pa se zbog toga jednostavno prijavio na konkurs za policijskog komesara. Ušao je u dobru klasu, a pošto je bio iz Pariza, bio je na praksi u komesarijatu XIII arondismana. Prošao je komplikovanu obuku. Ništa sa čim se kasnije suočio po složenosti i nepojmljivosti nije prevazilazilo međusobno razračunavanje članova kineske mafije sa kojim se suočio na početku svoje karijere. Mnogi studenti Instituta za obuku komandira u Sen Siru o Mon d’oru sanjali su da rade u sedištu uprave policije u Parizu, na keju Orfevr, neki još od detinjstva, neki su ušli u policiju samo zbog toga, i konkurencija je bila surova, pa je bio iznenađen kada je njegov zahtev za premeštaj u Upravu kriminalističke policije bio prihvaćen posle pet godina službe u opštinskoj policijskoj stanici. Upravo se bio skućio sa ženom koju je upoznao dok je studirala ekonomiju i koja je planirala da uđe u prosvetu, samo što je bila postavljena za asistenta na univerzitetu Pariz Dofin. Ali, on nikada nije planirao da se njome oženi niti da sa njom sklopi civilni pakt o solidaranosti, jer je razvod njegovih roditelja ostavio neizbrisiv trag. „Da te odbacim kući?” upitao ga je tiho Ferber. Stigli su na port d’Orlean. Primetili su da tokom čitavog putovanja nisu razmenili ni reč. Toliko je uronio u svoje misli da nije ni primetio da su prošli naplatne rampe. U svakom slučaju, bilo je previše rano da bi se o slučaju moglo nešto reći; prespavaće i to će im pomoći da saberu misli i ublaže šok. Ali, nije se zavaravao: budući da je zločin jeziv i da je mrtva poznata ličnost, pritisak će odmah biti ogroman. Štampa još nije bila obaveštena, ali će ovaj odmor biti kratkog daha: već večeras moraće da pozove višeg policijskog komesara telefonom. A ovaj će, verovatno, momentalno pozvati prefekta policije. Stanovao je u ulici Žofroa Sen Ilar, gotovo na uglu sa ulicom Polivo, na dva koraka od Botaničke bašte. Kada su šetali noću, čuli bi ponekad riku slonova i drugih zveri - lavova, pantera, puma. Po rici nisu mogli da ih razlikuju. A u noćima punog meseca naročito se čulo zavijanje vukova koje je prestravljivalo Mišua, njihovog bolonjskog
bišona. i uterivalo mu atavistički i neprevaziđeni strah. Nekoliko godina kasnije, pošto su odlučili da žive zajedno, i kada im je seksualni život bio - kako se to uobičajeno kaže - „posve zadovoljavajući”, a Elen „nije uzimala zaštitu”, odlučili su da se pregledaju. Brza i ne tako ponižavajuća ispitivanja pokazala su da je bio oligospermatičan. Ime bolesti je zvučalo prilično eufemistički: njegove ejakulacije, uzgred budi rečeno skromnih količina, sadržale su nedovoljnu količinu spermatozoida, odnosno nisu uopšte sadržale spermatozoide. Uzroci oligospermije mogu biti različiti: varikocela testisa, atrofija testisa, nedostatak hormona, hronična upala prostate, grip, i drugo. I to uglavnom nema nikakve veze sa muževnošću. Neki muškarci proizvode vrlo malo ili nimalo spermatozoida, a imaju česte erekcije, diže im se kao majmunima, dok drugi, gotovo impotentni, imaju tako obilne i plodne ejakulacije da bi mogli da obnove čitavo stanovništvo Zapadne Evrope. Spoj ove dve osobine odlikuje ideal muževnosti koji propagira pornografska industrija. Žaslen se nije nalazio u tom savršenom položaju: ako je sa pedeset godina još mogao da počasti ženu čvrstim i dugotrajnim erekcijama, nije bio u mogućnosti da je zaliva spermom u slučaju da ona to poželi; a kada ih je bilo, količinski su se mogle svesti na sadržaj jedne kafene kašičice. Vrlo je teško, a ponekad i nemoguće, lečiti oligospermiju koja je osnovni uzrok muškog steriliteta. Postojala su samo dva rešenja: upotrebiti spermatozoide davaoca ili jednostavno usvojiti dete. Pošto su o tome nekoliko puta razgovarali, odlučili su da odustanu. Elen i nije bilo toliko stalo do dece, i nekoliko godina kasnije predložila mu je da kupe psa. U odlomku jednog teksta, u kome se žali na dekadenciju i pad nataliteta u Francuskoj (koja je vladala već 1930. godine), fašistički autor Driju la Rošel oponaša razgovor jednog dekadentnog francuskog para iz toga doba i to izgleda otprilike ovako: „A pas Kiki će moći da nas zabavi...” Ona je, u suštini, upravo tako i mislila, i na kraju je priznala svom mužu da i pas može biti zabavan, čak daleko zabavniji od deteta, i, ako je ikada i zamišljala da će imati dete, razmišljala je o njemu prevashodno iz konformizma, a malo i da bi udovoljila svojoj majci, mada u stvari i nije naročito volela decu; nikada ih nije zaista volela, a ni on nije voleo decu kad malo bolje razmisli; nije voleo njihovu prirodnu i sistematsku sebičnost, njihovo urođeno nepoznavanje zakona i korenitu nemoralnost koji su
iziskivali iscrpljujuće napore u vaspitanju, koje, najčešće, ne bi urodilo plodom. Ne, decu, bar ne onu ljudsku, definitivno nije voleo. Čuo je neku škripu sa svoje desne strane i odjednom primetio da su stigli ispred njegove kuće, verovatno još odavno. Ulica Polivo bila je pusta, s dugačkim nizom bandera. „Izvini, Kristijane...”, rekao je zbunjeno. „Misli su mi odlutale...” „Nema problema...” Bilo je tek devet sati, pomislio je dok se peo uz stepenice. Elen ga je verovatno čekala da večeraju. Volela je da kuva. Ponekad bi sa njom nedeljom ujutru išao na pijacu Muftar. Svaki put bi ga to parčence Pariza iznova oduševilo - crkva Sen Medar naslonjena na mali trg, s petlom iznad zvonika, kao kakva seoska crkva. I zaista, kada je stigao na treći sprat, dočekao ga je karakterističan miris zečetine u sosu od senfa i radosno kevtanje Mišua koji je prepoznao njegov korak. Okrenuo je ključ u bravi; stari par, pomisli, tradicionalan, koji i nije bio toliko reprezentativan za njihovu generaciju u 2010. godini, ali koji je, izgleda, postao željen, mada neostvaren, ideal mladih. Bio je svestan da živi na izuzetnom ostrvcetu sreće i mira, da su stvorili sebi neku vrstu mirne, gotovo detinjasto dobroćudne niše, udaljene od halabuke spoljašnjeg sveta, koja je u potpunoj suprotnosti sa divljaštvom i nasiljem sa kojima se suočava svakog dana na poslu. Živeli su srećno; još su bili srećni kad su zajedno, i verovatno će i biti, sve dok ih smrt ne rastavi. Uzeo je u naručje Mišua koji je skakutao od sreće, i podigao ga ka licu. Telašce mu se ukočilo, ukrućeno od ekstatične sreće. Bišon potiče iz antičkog doba (pronađene su statue bišona u grobnici faraona Ramzesa II), a stigao je na dvor Fransoa Prvog kao poklon vojvode od Ferare. Poslao mu ga je zajedno sa dve Koređove minijature, što se francuskom kralju izuzetno dopalo, a za bolonjeza je rekao da je „ljupkiji od stotinu devica”, te je poslao vojvodi vojnu pomoć presudnu za njegovu pobedu nad Mantovljanskom kneževinom. Bišoni su, zatim, bili omiljeni psi nekoliko francuskih kraljeva, među kojima i Anrija Drugog, a onda su to postali mops i pudlice. Za razliku od šetlandskog ovčara i tibetanskog terijera, koji su tek kasnije dobili status psa za pratnju i razonodu, budući da su pre toga bili korišćeni kao psi za rad,
pa izgleda da je bišon od početka postojao samo da bi uveseljavao i usrećivao ljude. Prilježan je u tom zadatku već generacijama - strpljiv je sa decom i nežan prema starcima. Strašno pati kada je sam, i o tome buduće gazde moraju veoma da vode računa: bišoni doživljavaju odsustvo gazde kao napuštanje; gazde su čitav njihov svet, struktura i suština njihovog sveta koji u trenutku može da se sruši jer su podložni ozbiljnoj depresiji, često odbijaju hranu, tako da se uopšte ne preporučuje da bišoni budu sami, čak ni na nekoliko sati. Francuski univerzitet je to priznao, tako da je Elen mogla da vodi Mišua na svoja predavanja, ili je makar ustanovljena navika kad već nije postojala zvanična dozvola za donošenje kućnih ljubimaca na posao. Sedeo je mirno u torbi, ponekad bi se meškoljio i tražio da izađe napolje. Elen bi ga tada stavljala na sto, na opštu radost studenata. Šetkao bi po stolu nekoliko minuta i s vremena na vreme gledao u svoju gazdaricu, ponekad bi zevao ili kratko zalajao na citat Šumpetera ili Kejnsa. Zatim bi se vratio u svoju rastegljivu torbu. Ali, avionske kompanije, fašističke organizacije u svojoj suštini, nisu bile nimalo tolerantne, pa su zbog toga nerado morali da se odriču dalekih putovanja. Svakog leta, u avgustu, putovali su kolima i obilazili Francusku i susedne zemlje. Po zakonu automobili imaju jednak status kao i lična prebivališta, pa je automobil za vlasnike domaćih životinja, kao i za pušače, ostao jedan od poslednjih bastiona slobode, jedno od poslednjih privremenih područja nezavisnosti kojim je raspolagao čovek na početku trećeg milenijuma. To nije bio njihov prvi bišon; kada je Žaslen saznao od lekara da je njegov sterilitet najverovatnije neizlečiv, kupili su njegovog pretka i oca Mišela. Bili su veoma srećni zajedno, toliko srećni da su doživeli pravi šok kada je Mišel sa osam godina oboleo od dirofilarioze. Dirofilarioza je bolest koju prouzrokuje larvarni parazit koji se u svom domaćinu može pronaći u desnom ventrikulu ili u pulmonalnim arterijama. Simptomi ove bolesti su čest zamor, kašalj i srčane tegobe koje mogu izazvati i nesvestice. Lečenje podrazumeva i izvestan rizik: u srcu psa moguće je istovremeno naći nekoliko desetina crva, od kojih su neki dugački i do trideset centimetara. Tokom nekoliko dana strahovali su za njegov život. Pas je nešto kao dete, samo poslušniji i nežniji; dete koje dostigne razumno doba i ostane u njemu, ali i dete čiji život traje kraće od ljudskog: kada prihvatimo da volimo psa,
prihvatamo da volimo biće koje će nas neminovno napustiti, a oni toga, začudo, nisu ni u jednom trenutku bili svesni pre nego što se Mišel razboleo. Sutradan po njegovom oporavku, odlučili su da ga pare. Posavetovali su se sa uzgajivačima, ali je većina njih bila uzdržana po tom pitanju: predugo su čekali, pas im više nije mlad, verovatno ima manje spermatozoida. Jedan uzgajivač iz okoline Fontenbloa je prihvatio, pa je spajanje Mišela sa mladom ženkom po imenu Lizi Lejdi de Ortebiz dalo dva šteneta, jednog mužjaka i jednu ženku. Kao vlasnici pastuva (što bi se reklo), običaj je bio da prvi biraju štene. Izabrali su mužjaka koga su nazvali Mišu. Nije imao nijedan vidljiv nedostatak i, nasuprot onome čega su se plašili, otac ga je vrlo lepo primio i nije bio naročito ljubomoran. Međutim, posle nekoliko nedelja, primetili su da se Mišuovi testisi još nisu spustili, što nije bilo normalno. Otišli su kod jednog, pa kod drugog veterinara. Obojica su bili istog mišljenja - za to je bila kriva starost njegovog oca. Drugi veterinar je čak predložio hirurški zahvat, ali se urazumio i rekao da bi to bilo opasno i gotovo nemoguće. Za njih je to bio strašan udarac, gori od spoznaje o Žaslenovom sterilitetu. Taj siroti psić ne samo da neće imati poroda, nego neće upoznati ni nagon, ni seksualno zadovoljstvo. Biće to jedan slab pas, nesposoban da podari život, odsečen od osnovnog zova rase, nepovratno ograničen u vremenu. Postepeno su se navikli na to i shvatili da njihovom psiću ne nedostaje seksualni život. Pas nije ni hedonista ni slobodnjak, ne zna za erotsku istančanost, a zadovoljstvo koje oseća tokom snošaja za njega je samo olakšanje, kratkotrajno i mehaničko, utaživanje životnog instinkta vrste. Bišoni nisu naročito željni dokazivanja svoje snage, a Mišu, koji je definitivno bio lišen stega prenošenja genoma, bio je još krotkiji, nežniji, veseliji i čistiji od svog oca. Bila je to prava maskota, nevina i neukaljana, čiji je ceo život bio usmeren ka obožavanim gazdama, što je bio izvor neprestane radosti. Žaslen se približavao pedesetoj. Ponekad su ga nehotice, dok je posmatrao to malo biće kako se igra sa svojim plišanim igračkama na tepihu dnevne sobe, obuzimale mračne misli. Pod uticajem modernih ideja svoje generacije, do tada je smatrao da je seksualnost pozitivna moć, izvor jedinstva koji je uvećavao sklad između ljudi putem nevinog zajedničkog uživanja. Sada je u tome sve češće video samo borbu,
surovu bitku za prevlast i uništenje protivnika, i izgledalo mu je da smelo nizanje snošaja bez ikakvog smisla služi samo maksimalnom razmnožavanju gena. U tome je video izvor svih sukoba, krvoprolića i patnje. Seksualnost mu se sve više činila kao najotvoreniji i najočigledniji izraz zla. A karijera policajca ga sigurno nije mogla ubediti u suprotno: zločini koji nisu bili motivisani novcem, bili su motivisani seksom, postojalo je jedno ili drugo, kao da ljudski rod nije bio u stanju da smisli bilo šta drugo, bar su tako stajale stvari s kriminalom. Na prvi pogled, ovaj novi slučaj izgledao je originalno, ali bio je to prvi slučaj ove vrste u poslednje tri godine; obični ljudi čine zločine iz jezivih pobuda. Kao i većina kolega, Žaslen je retko čitao kriminalističke romane; prošle godine naleteo je na jedno delo koje se ne bi moglo svrstati u roman; bile su to uspomene bivšeg privatnog detektiva koji je radio u Bangkoku i koji je opisao svoju karijeru u trideset kratkih priča. U gotovo svim slučajevima koje je opisao, njegovi klijenti bili su zapadnjaci, koji su se ludo zaljubljivali u mlade Tajlanđanke, i koji su želeli da znaju jesu li im one bile verne u periodu odsustva, kao što su govorile da jesu. I u gotovo svim slučajevima devojka je imala jednog ili više ljubavnika sa kojima je veselo trošila njihov novac, a često je imala i dete iz prethodne veze. To je, u neku ruku, bila svakako loša knjiga, u svakom slučaju - loš krimić: autor se nije trudio da bude maštovit, nije varirao motive ni intrige; ali, upravo je ta ubitačna monotonija imala draž jedinstvene autentičnosti i realizma. „Žan-Pjer!...” Elenin glas ga je zaglušio, sabrao je misli i shvatio da žena stoji pred njim, na metar, s raspuštenom kosom i u kućnoj haljini. I dalje je držao Mišua u rukama u visini grudi, a teško je bilo reći koliko je dugo tako stajao; psić ga je iznenađeno gledao, ali se nije plašio. „Jesi li dobro? Čudno izgledaš...” „Zadesio me neobičan slučaj.” Elen je ućutala i čekala da nastavi. Za dvadeset i pet godina koliko su živeli zajedno, retko kad joj je pričao o danima koje je proveo na poslu. Svakodnevno suočeni sa užasima koji prevazilaze normalnu ljudsku osećajnost, gotovo svi policajci radije ćute kada s posla dođu kući. Praznina je njihova najbolja zaštita i zato pokušavaju da isprazne glavu tokom nekoliko sati odmora koje imaju pred sobom. Neki se
odaju piću i završavaju večeru u debeloj alkoholnoj otupelosti koja ih vodi pravo u krevet. Drugi, oni mlađi, prepuštaju se užicima, pa se prizori unakaženih i mučenih tela polako izbrišu u zagrljajima i intimi. Retko ko priča, pa je tako te večeri Žaslen spustio Mišua i pošao ka stolu, seo na svoje uobičajeno mesto i sačekao da mu žena donese salatu od celera sa majonezom - oduvek je mnogo voleo salatu od celera sa majonezom.
V Sutradan je pešice otišao na posao, skrenuo je u ulicu Fose Sen Bernar, a zatim tumarao kejom. Dugo je stajao na mostu Arševeše jer je smatrao da je odatle najlepši pogled na Notr Dam. Bilo je lepo oktobarsko jutro, vazduh je bio svež i bistar. Zaustavio se još nekoliko trenutaka na skveru Pape Jovana Dvadeset Trećeg, posmatrao je turiste i homoseksualce koji su šetali, uglavnom u parovima, ljubili se ili hodali držeći se za ruke. Ferber je stigao u kancelariju gotovo u isto vreme kad i on i presreo ga je na stepeništu, na trećem spratu, gde se nalazila kontrolna soba. U Upravi policije na keju Orfevr neće nikada biti ugrađen lift, pomislio je rezignirano. Primetio je da je Ferber usporio i da se trudio da se penje u istom ritmu kao i on. Lartig im se prvi pridružio u zajedničkoj kancelariji. Izgledao je umorno, njegovo tamnoputo i glatko južnjačko lice bilo je napeto, zabrinuto, iako je bio veseo tip. Ferber ga je zadužio da skupi izjave na licu mesta. „Mrka kapa”, rekao je odmah. „Nemam ništa. Niko ništa nije video, niko ništa nije čuo. Niko u selu čak nije ni primetio nepoznata kola poslednjih nedelja...” Mesije je stigao nekoliko minuta kasnije, pozdravio ih i spustio na sto ranac koji je nosio na desnom ramenu. Imao je tek dvadeset tri godine, ušao je u kriminalističko odeljenje pre šest meseci i bio je najmlađi član ekipe. Ferber ga je naročito voleo, progledao mu je kroz prste zbog opuštenog oblačenja jer je uglavnom nosio trenerku, duksericu i platnenu jaknu koji se nisu dobro slagali s njegovim špicastim i strogim licem na kome gotovo nikad nije bilo osmeha. Čak i kad bi ga posavetovao da malo porazmisli o svom odevanju, bilo je to više iz prijateljskih pobuda. Otišao je po koka-kolu lajt iz automata, a onda im izneo rezultate svoje istrage. Lice mu je bilo još napetije,
izgledao je kao da prethodne noći nije spavao. „S mobilnim nije bilo problema...” rekao je. „Nije imao čak ni zaštitni kod. Ali nismo saznali ništa naročito. Razgovarao je sa izdavačem, sa tipom koji mu isporučuje gas, sa nekim ko je trebalo da mu ugradi duplo staklo na prozoru... Ukratko, lista poziva svodi se samo na praktične i poslovne razgovore. Očigledno nije imao privatan život.” Mesijeovo čuđenje bilo je, na neki način, neumesno - i njegovi telefonski razgovori bi se, manje-više, mogli svesti na isto. Ali, istina je da nije imao nameru da bude žrtva ubistva. Uvek se pretpostavlja da se u životu žrtve nalazi nešto što opravdava i objašnjava njeno ubistvo. Da se događa, ili da se događalo, makar u nekom trenutku njenog života, nešto zanimljivo. „S kompjuterom stvari stoje drugačije”, nastavio je. „Tu smo već naišli na dva pasvorda, i to nimalo jednostavna, sastavljena od malih slova i neuobičajenih znakova interpunkcije... Zatim, svi fajlovi bili su kodirani - i to ozbiljnim kodom, SSL dabl lejer, 128 bita. Ukratko, ništa nisam mogao da učinim, pa sam ga poslao odeljenju za informatički kriminal. Ko je bio taj tip, neki paranoik?” „Bio je pisac...”, odgovori Ferber. „Želeo je da zaštiti svoje tekstove, da spreči pirateriju svog rada.” „Aha...”, Mesije nije delovao kao da je siguran u to. „Taj nivo zaštite više liči na nekog ko razmenjuje pedofilske snimke na internetu.” „Nije nespojivo...” primeti Žaslen racionalno. Ta obična primedba, koju je izrekao bez zadnje namere, zapečatila je atmosferu sastanka i samo je naglasila žalosnu neizvesnost koja je obavijala ovaj slučaj ubistva. Moralo se priznati da nemaju baš ništa - ni jasan motiv, ni iskaz, nikakav trag. Sve se moglo pretvoriti u jedan od onih mučnih slučajeva u kojima dosije ostane prazan i godinama bez ikakvog razrešenja - ako ga uopšte i nađu - do koga obično dođu sasvim slučajno, kada uhapse zločinca zbog nekog drugog slučaja, a on tokom istrage prizna da je, pored onog zbog koga je prvobitno uhapšen, počinio još zlodela. Situacija se malo popravila kada je stigla Oreli. Bila je to lepa devojka kovrdžave kose s pegicama na licu. Žaslen je smatrao da je malo
smetena, da joj nedostaje disciplina; na nju se nije moglo računati 100 odsto kada su u u pitanju bili zadaci koji zahtevaju preciznost. Ali bila je dinamična, uvek dobro raspoložena, što je za ekipu od neprocenjive vrednosti. Upravo je dobila prve izveštaje od forenzičara. Pružila je debelu fasciklu prvo Žaslenu: „Evo fotografija koje si tražio...” Bilo je pedesetak fotografija na sjajnom papiru formata A4. Na svakoj se nalazio po deo, prečnika metar, dnevne sobe u kojoj se ubistvo odigralo. Fotografije su bile jasne i dobre ekspozicije, nije bilo senki, bile su slikane, praktično, iz vertikale, vrlo su se malo preklapale, i u celini su vrlo verno dočaravale pod prostorije. Dobila je i nekoliko preliminarnih zaključaka o oružju kojim su odsečene glave čoveka i psa, i koje su svedočile o izuzetnoj čistoći i preciznosti - iako je čitavo kanabe trebalo da bude isprskano, krv gotovo da nije ni prsnula. Ubica je koristio posebnu alatku - laserski sekač - neku vrstu žice za sečenje putera, ali je ovde, umesto žice, kako je zasecao tkivo, argonski laser sekao meso i spaljivao ranu. Takva oprema, koja je koštala više desetina hiljada evra, mogla se naći samo u bolničkoj hirurgiji, gde se koristila za teške amputacije. Sudeći po preciznosti i čistim rasecima kojima je telo žrtve isečeno na komadiće i froncle, pretpostavka je da je zločinac to izveo profesionalnim hirurškim alatkama. Kancelarijom se proneo žamor. „To nas navodi na trag ubice iz medicinskih krugova”, šapnuo je Lartig. „Možda”, reče Ferber. „U svakom slučaju, moramo po bolnicama proveriti da li im nedostaje takav materijal, iako je, naravno, ubica mogao i da ga pozajmi na nekoliko dana.” „Kojim bolnicama?” upitala je Oreli. „Za početak, u svim francuskim bolnicama. I klinikama, naravno. Treba proveriti da li su proizvođači zabeležili neku neobičajenu prodaju pojedincu proteklih godina. Pretpostavljam da nema mnogo proizvođača takvog materijala.” „Postoji samo jedan. Jedan za čitav svet. Dansko preduzeće.” Dobili su i nove informacije od Mišela Kurija, koji je upravo stigao. On je bio libanskog porekla i istih godina kao Ferber. Fizički je bio potpuno različit od njega jer je bio gojazan i šarmer, ali su obojica
imali istu vrlinu, koja se kod policajaca retko sreće - ulivali su poverenje - i ljudi su im se lako poveravali. On je tog jutra imao zadatak da obavesti i ispita osobe koje su sa žrtvom bile bliske. „Što se tiče bliskih osoba, ako možemo tako da ih nazovemo...”, naglasio je. „Može se reći da je bio prilično usamljen, Razveo se dva puta, imao je dete koje nije viđao. Više od deset godina nije bio u kontaktu sa porodicom. Nije bio ni u ljubavnoj vezi. Možda ćemo nešto saznati ako budemo pažljivo slušali telefonske razgovore, ali sam do sada naišao samo na dva imena: Tereza Kremizi, koja je njegov izdavač, i Frederik Begbede, pisac kao i on. Jutros sam razgovarao sa Begbedeom telefonom, delovao je iskreno potreseno, ali mi je rekao da se nisu videli dve godine. Začudo, i on i izdavač rekli su mi isto - da je imao puno neprijatelja. Videću se sa njima danas po podne pa ću možda saznati nešto više.” „Mnogo neprijatelja...”, umešao se zamišljeno Žaslen. „Zanimljivo. Obično žrtve nemaju neprijatelja, pa imaš utisak da su ih svi voleli... Treba da odemo na njegovu sahranu. Znam da se to više ne radi, ali ponekad nešto može i da se sazna. Na sahranu dolaze prijatelji, a ponekad i neprijatelji, u tome nalaze neku vrstu zadovoljstva.” „U stvari...”, primeti Ferber, „mi ne znamo od čega je umro. Šta ga je tačno ubilo?” „Ne znamo”, odgovori Oreli. „Moramo da sačekamo autopsiju komada mesa.” „Nije mu odsekao glavu dok je bio živ?” „Ne, to je sigurno. To je spora operacija, može da traje i sat vremena.” Naježila se i uzdrhtala. Podelili su zadatke među sobom i razišli se. Ferber i Žaslen ostali su u kancelariji sami. Sastanak se završio bolje nego što je počeo: i jedan i drugi imali su šta da rade; iako, u pravom smislu reči, nisu bili na tragu, imali su makar od čega da počnu. „U štampi se još ništa nije pojavilo”, primetio je Ferber. Niko nije znao. „Ne”, odgovori Žaslen gledajući u splav koji je plovio Senom. „Zanimljivo, mislio sam da će odmah izaći u novinama.”
VI Izašlo je sutradan. „Divljačko ubistvo pisca Mišela Uelbeka” pisalo je u naslovu Le Parizijena koji je tome posvetio pola kolumne i koji nije bio naročito obavešten o događaju. I druge novine posvetile su toj temi podjednako prostora, ali bez iznošenja detalja; samo su preneli izjavu za štampu republičkog tužioca iz Montaržisa. Nijedan list, po svemu sudeći, nije poslao svog izvestioca na lice mesta. Kasnije su se pojavile i izjave nekolicine poznatih ličnosti, kao i ministra kulture: svi su izjavili da su „šokirani” ili makar „duboko ožalošćeni”, i govorili su o „velikom stvaraocu koji će zauvek ostati u našem sećanju”; ukratko, bio je to klasičan slučaj smrti poznate ličnosti s uobičajenim blebetanjem i odgovarajućim budalaštinama, što policiji nije bilo od naročite pomoći. Mišel Kuri se sa sastanka sa Terezom Kremizi i Frederikom Begbedeom vratio razočaran. Iskrenost njihovog bola, prema njegovom mišljenju, nije se mogla dovesti u pitanje. Žaslen je oduvek bio zapanjen smirenom sigurnošću s kojom je Kuri tvrdio ovakve stvari, koje su, kako je smatrao, pripadale izuzetno složenoj i nesigurnoj oblasti ljudske psihologije. „Stvarno ga je volela”, tvrdio je, ili: „Nema sumnje u iskrenost njihovog bola”, i to je govorio kao da su u pitanju proverljive i primetne činjenice. Najčudnije je bilo to što bi se tokom istrage ispostavilo da je bio u pravu. „Poznajem ljudsku dušu”, rekao je jednom istim tonom kao što bi rekao i „Poznajem mačke” ili „Umem da radim na računaru”. Ali, od ova dva svedoka nije saznao bogzna šta. Uelbek je imao mnogo neprijatelja, ponovili su oboje, ljudi su prema njemu bili nepravedno agresivni i surovi; kada je zatražio detaljnu listu, Tereza Kremizi je slegnula ramenima i predložila da mu pošalje pres kliping. Na pitanje da li bi neko od neprijatelja mogao da ga ubije, oboje su jasno dali negativan odgovor. Obraćajući mu se preterano jasnim jezikom, kao da je imala posla s poremećenom osobom, Tereza Kremizi mu je objasnila da su u pitanju književni neprijatelji, koji su
svoju mržnju izražavali putem internet-sajtova, u novinskim člancima i časopisima, a u najgorem slučaju u knjigama, ali da nijedan ne bi bio sposoban da izvrši fizičko ubistvo. Manje iz moralnih razloga, nastavila je s primetnom gorčinom, a više zbog toga što nisu imali petlju. Ne, zaključila je (a imao je utisak da je htela da doda: „nažalost”), nije trebalo da traži krivca u književnom miljeu. Begbede mu je rekao gotovo isto. „Imam puno poverenja u policiju moje zemlje...” počeo je, a onda glasno prasnuo u smeh, kao da je upravo izrekao prvoklasnu šalu. Kuri ga nije ozbiljno shvatio jer se videlo da je pisac bio napet, izgubljen i potresen naglom smrću svog prijatelja. Zatim je dodao da su Uelbekovi neprijatelji bili „gotovo sve pariske seronje i kreteni”. Na Kurijevo insistiranje, naveo je imena novinara koji pišu za sajt nouvelobs.com, i precizirao da, iako mora da se raduju zbog njegove smrti, nijedan od njih ne bi bio sposoban da se upusti i u najmanji rizik. „Možete li da zamislite Didijea Žakoba kako prolazi na crveno svetlo? Ne bi se usudio da tako nešto uradi ni na biciklu”, zaključio je zgađeno pisac Francuskog romana. Ukratko, zaključio je Žaslen smeštajući dve izjave u žutu fasciklu, uobičajena slika profesionalnog miljea u kome vladaju ljubomora i suparništvo. Složio je žutu fasciklu na kraj dosijea „Izjave”, svestan da istovremeno zatvara poglavlje književnog miljea istrage i da sigurno više nikada neće biti u dodiru s književnim miljeom. Bio je, takođe, bolno svestan da istraga uopšte ne napreduje. Zaključci odeljenja naučne policije stigli su baš u tom trenutku: čovek i pas ubijeni su pištoljem sigsauer M-45, i jedan i drugi sa po jednim metkom ispaljenim u nivou srca. Na oružju se nalazio prigušivač. Pre toga onesvešćeni su udarcem u glavu tupim i duguljastim predmetom, koji bi mogao da bude palica za bejzbol. Precizan zločin, izvršen bez nepotrebnog nasilja. Sečenje i komadanje njihovih tela usledilo je zatim. Navedene radnje trajale su nešto duže od sedam sati - kako bi došli do ovog saznanja, tehničari su ih simulirali. Ustanovili su da su u trenutku u kome su bili pronađeni, subjekti bili mrtvi već tri dana. Ubistvo se, dakle, odigralo u subotu, verovatno usred dana. Analiza liste telefonskih razgovora žrtve u proteklih godinu dana, koju je operater sačuvao shodno zakonu, nije donela ništa. Uelbek je,
zapravo, vrlo malo telefonirao tokom tog perioda: zabeležena su ukupno devedeset i tri razgovora, i nijedan nije bio privatne prirode.
VII Sahrana je bila zakazana za sledeći ponedeljak. Pisac je ostavio vrlo detaljna uputstva o tome i poverio ih notaru, a priložio je i odgovarajući iznos kako bi pokrio sve troškove. Nije želeo da bude kremiran, već je želeo klasičnu sahranu. „Želim da crvi oslobode moj kostur”, precizirao je, dajući sebi slobodu da ovo jasno pribeleži u veoma zvaničnom tekstu oporuke. „Oduvek sam bio u odličnim odnosima sa mojim kosturom i radujem se što će se osloboditi okova puti”. Želeo je da bude sahranjen baš na groblju Monparnas; unapred je, na trideset godina, kupio jednostavno grobno mesto, koje se slučajno nalazilo na nekoliko metara od groba pisca Emanuela Bova. Žaslen i Ferber bili su dobri za sahrane. Ferber je često bio obučen u tamne boje, bio je prilično koštunjav, prirodno bledog tena, pa mu nije bilo teško da izrazi tugu i ozbiljnost koje su okolnosti zahtevale; što se tiče Žaslena, njegov stav iscrpljenog čoveka, pomirenog sa sudbinom, koji poznaje život i više ne gaji nikakve iluzije, bio je takođe primeren situaciji. Obojica su prisustvovala brojnim sahranama, ponekad žrtava, ali najčešće kolega: neki su izvršili samoubistvo, neki su poginuli na zadatku - i to je bilo najupečatljivije: uglavnom bi se u ozbiljnoj tišini položila medalja na kovčeg, sahrani bi prisustvovao neki zvaničnik visokog ranga, a najčešće ministar unutrašnjih poslova, jednom rečju, pokojnik bi bio tretiran uz sve državne počasti. Našli su se u deset sati u policijskoj stanici šestog arondismana. Kroz prozore opštinske svečane sale, koji su bili otvoreni za tu priliku, imali su vrlo dobar pogled na trg Sen Sulpis. Saznali su nešto što je sve iznenadilo - da se autor Elementarnih čestica diskretno krstio u jednoj crkvi u Kurteneju pre šest meseci, iako je čitavog života važio za nepopustljivog ateistu. Ova je novost sveštene vlasti trgla iz mučne neizvesnosti: iz očevidne želje za medijskom pažnjom; sveštenstvo
nije želelo da bude po strani kada su u pitanju sahrane poznatih ličnosti. Ali, kako je ateizam bivao sve učestaliji, a krštenja bivalo sve manje, uključujući i ona formalna, strogo održavanje crkvenih pravila sve ih je češće navodilo na ove očajničke poteze. Obavešten putem i-mejla, pariski nadbiskup je sa oduševljenjem odobrio održavanje službe u jedanaest časova. Napisao je propoved koja je govorila o univerzalnoj ljudskoj vrednosti dela pisca, i vrlo je diskretno, kao kakvo finale, napomenuo njegovo tajno krštenje u crkvi u Kurteneju. Ceo čin, zajedno sa pričešćem i ostalim ritualima, trajao je otprilike sat vremena; Uelbek je, dakle, oko podneva bio odnesen u svoje počivalište. Ferber mu je rekao da je Uelbek i za to ostavio vrlo precizna uputstva; čak je nacrtao svoj nadgrobni spomenik: jednostavnu ploču od crnog bazalta koju je trebalo položiti na zemlju. Insistirao je na tome da ploču nipošto ne treba podići, čak ni za nekoliko centimetara. Na ploči se nalazilo njegovo ime, bez datuma i bilo kog drugog podatka, i na njoj je bila izgravirana Moebijusova traka. Ploču je, pre njegove smrti, napravio jedan pariski kamenorezac, a Uelbek je lično nadzirao njegov rad. „Jednom rečju...”, primetio je Žaslen, „cenio je sebe.” „Imao je pravo”, odgovorio je tiho Ferber. „Nije bio loš pisac...” Žaslen se odmah postideo reči koje je izrekao bez nekog naročitog razloga. To što je Uelbek učinio za sebe nije bilo ništa više, naprotiv, bilo je manje od onoga što bi učinio jedan ugledan čovek iz XIX veka ili bilo koji drugi sitan plemić iz prošlosti. Kad je malo bolje razmislio, shvatio je da ni sam nije poštovao skroman moderan običaj po kome su se ljudi kremirali a pepeo sejao u prirodi kako bi se bolje pokazalo da se vraćamo svom poreklu i ponovo mešamo sa prirodnim elementima. Čak mu je bilo stalo i da sahrani svog psa koji je uginuo pre pet godina. Pre nego što je zakopao njegov mali leš, položio je uz njega njegovu omiljenu igračku i podigao mu skroman spomenik tamo gde je njegov otac preminuo prošle godine, u bašti roditeljske kuće u Bretanji, koju nije želeo da proda, misleći da će tu možda provesti svoje penzionerske dane sa Elen. Duboko u sebi mislio je da čovek nije deo prirode, da se izdigao iznad nje, a i pas se, otkad je pripitomljen,
takođe iznad prirode izdigao. I što je više razmišljao o tome, taj čin mu se, iako nije verovao u Boga, sve više činio bezbožnim; nekako mu je izgledalo da je antropološki bezbožno rasipati ljudski pepeo po livadama, rekama ili moru ili učiniti ono što je učinjeno sa pepelom onog lakrdijaša Alana Gijo-Petrea - za koga se u ono vreme smatralo da je podmladio televizijsko predstavljanje vremenske prognoze baciti ga u središte ciklona. Ljudsko biće ima svest, jedinstvenu i nezamenljivu svest, i zbog toga zaslužuje spomenik, stelu, makar natpis, nešto što potvrđuje i prenosi u sledeće vekove svedočanstvo o njegovom postojanju, mislio je Žaslen duboko u sebi. „Stižu...”, rekao mu je tiho Ferber prenuvši ga iz dubokog razmišljanja. I zaista, iako nije bilo ni pola jedanaest, tridesetak osoba već se skupilo na ulazu u crkvu. Ko je to mogao biti? Anonimne osobe, verovatno Uelbekovi čitaoci. Dešavalo se, naročito u slučajevima ubistava iz osvete, da ubica prisustvuje sahrani svoje žrtve. Nije bio ubeđen da će se to desiti ovaj put, ali je ipak pozvao dvojicu fotografa iz odeljenja naučne policije, i oni su se sada, opremljeni teleobjektivima, nalazili u jednom stanu u ulici Froadevo, odakle se pružao savršen pogled na groblje Monparnas. Deset minuta kasnije video je kako pešice pristižu Tereza Kremizi i Frederik Begbede. Ugledali su se i poljubili u obraz. Primetio je da su se oboje držali kako dolikuje. Orijentalnog izgleda, Tereza je mogla biti jedna od onih narikača kakve ljudi još unajmljuju u nekim zemljama Sredozemlja, a Begbede je izgledao kao da ga muče neke naročito teške misli. U to doba pisac Francuskog romana imao je pedeset jednu godinu i to je verovatno bila prva sahrana nekoga iz njegove generacije; mora da je razmišljao o tome da to svakako nije i poslednja, da će ih tek biti, i da telefonski razgovori s prijateljima neće više počinjati sa „Šta radiš večeras?”, već sa „Pogodi ko je umro...” Žaslen i Ferber izašli su iz crkve neopaženo i umešali se u grupu ljudi. Sada je bilo pedesetak okupljenih. Ispred crkve su se u pet do jedanaest zaustavila mrtvačka kola - običan crni kamionet pogrebnog preduzeća. U trenutku dok su dvojica pogrebnika iznosila kovčeg, kroz gomilu se proneo žamor zaprepašćenosti i užasa. Tehničari naučne policije imali su neprijatan zadatak da pokupe komadiće mesa razasute na mestu zločina i da ih skupe u plastične kese s hermetičnim zatvaranjem koje su, zajedno sa netaknutom glavom, poslali u Pariz.
Kada su ispitivanja završena, čitav leš sveo se na malu skvrčenu gomilu daleko manju od leša bilo kog čoveka. Pogrebnici su smatrali da bi bilo primereno upotrebiti dečji kovčeg dug metar i dvadeset. Ovakva racionalnost u načelu je sigurno bila pohvalna, ali je takav izbor, u trenutku iznošenja kovčega na plato ispred crkve, izazvao žalostan utisak. Žaslen je čuo Ferbera kako se guši od bola. Čak se i njemu, iako je bio okoreo na žalosne prizore, steglo oko srca. Nekoliko ljudi se rasplakalo. Služba je za njega bila, kao i obično, strašno dosadna. Izgubio je kontakt sa katoličkom verom još kad je imao deset godina i, uprkos brojnim sahranama kojima je prisustvovao, nikada nije uspeo da ponovo bude blizak veri. U suštini, ništa nije razumeo, nije čak ni shvatao tačno o čemu to sveštenik govori; pominjao je Jerusalim, što mu se činilo da je potpuno van konteksta, ali mora da je imalo nekog simboličkog smisla, pomislio je. Međutim, morao je da prizna da je običaj bio prikladan, da je obećanje zagrobnog života u ovom slučaju bilo dobrodošlo. Uplitanje crkve u običaj sahranjivanja bilo je opravdanije nego u običaje rođenja i sklapanja braka. Tu je ona bila u svom pravom elementu - imala je šta da kaže o smrti; što se tiče ljubavi, na tu temu njeno je mišljenje bilo sumnjivo. Na sahrani članovi porodice obično stoje oko kovčega i primaju izraze saučešća. Ovde porodice nije bilo. Kada je izgovorena misa, dvojica pogrebnika ponovo su uzeli mali kovčeg - Žaslen je opet zadrhtao od tuge - i stavili ga u kola. Na njegovo veliko iznenađenje, pedesetak osoba stajalo je na platou ispred crkve i čekalo da pogrebnici izađu - to su verovatno bili Uelbekovi čitaoci alergični na bilo kakav oblik crkvene ceremonije. Nije bilo predviđeno ništa posebno; ulice nisu bile blokirane, nisu bile preduzete posebne mere u saobraćaju i mrtvačka kola pošla su pravo na groblje Monparnas, a stotinak okupljenih osoba uputilo se trotoarom u istom pravcu, obišavši Luksemburški park ulicom Ginemer, pa ulicom Vaven, ulicom Brea, prolazeći zatim jednim delom bulevara Raspaj i presekavši ulicu Hajgens. Žaslen i Ferber su im se pridružili. Bilo je tu ljudi svih uzrasta, svih društvenih slojeva, najčešće su bili sami, a bilo je i nekoliko parova. Izgledalo je kao da ove ljude
zapravo ništa ne povezuje, na njima se nije videlo ništa zajedničko, i Žaslen je za trenutak bio siguran da samo gube vreme; to su samo Uelbekovi čitaoci i bilo je nezamislivo da se iko umešan u ovo ubistvo nalazi među njima. Nema veze, pomislio je, bar je šetnja prijatna. Vreme je u Parizu i dalje bilo lepo, nebo je bilo duboko plave boje, gotovo zimsko. Grobari, koje je sveštenik verovatno pripremio i obavestio, čekali su da počnu sa kopanjem. Pred grobom se Žaslenova odluka o sahranjivanju pojačala do te mere da je odlučio da neizostavno bude sahranjen i da već sutradan pozove notara kako bi to u testamentu precizirao. Na kovčeg su pale prve lopate zemlje. Jedna žena od tridesetak godina, koja je stajala sama, bacila je belu ružu - ipak je dobro da žene postoje, pomisli, one razmišljaju o stvarima koje muškarcu ne bi nikada pale na pamet. Tokom kremiranja uvek se čuje mašinerija, gasne peći prave jezivu buku, dok je ovde tišina gotovo savršena; ometa je jedino umirujući zvuk zemlje koja pada na drvo i lagano se rasipa po površini kovčega. Na groblju se jedva čulo kretanje. Kako je zemlja ispunjavala raku, zvuk je postajao sve prigušeniji da bi potpuno zamro; onda su spustili ploču.
VIII Fotografije je dobio već sutradan pre podne. Iako su tehničari odeljenja naučne policije nervirali Žaslena svojom uobraženošću, morao je da prizna da su u načelu odlično radili svoj posao. Slike su bile jasne, dobro osvetljene, lice svake osobe koja je prisustvovala sahrani pisca raspoznavalo se savršeno. Uz fotografije je dobio i USB memoriju na kojoj su fotografije bile u numeričkom obliku. Odmah ih je internom poštom poslao odeljenju za informatički kriminal i zamolio da ih uporede sa fotografijama lica iz dosijea traženih kriminalaca. Sada su imali program za prepoznavanje fizionomija koji je mogao da vrši ovakva poređenja u roku od nekoliko minuta. Nije bio ubeđen da će nešto time dobiti, ali trebalo je makar pokušati. Rezultate je dobio početkom večeri, dok se pripremao da ode kući. Bili su, kao što je i očekivao, negativni. U isto vreme odeljenje za informatički kriminal poslalo je izveštaj od trideset strana o sadržaju nađenom u Uelbekovom kompjuteru, čije su kodove konačno uspeli da raskrinkaju. Uzeo je izveštaj i poneo ga kući da bi ga pročitao na miru. Kod kuće ga je dočekao Mišu kevćući i skakućući na sve strane dobrih petnaest minuta, ali i miris bakalara na španski način - Elen je pokušavala da na njihovu trpezu unese neke nove ukuse, pripremala je razna jela, od alzaškog burginjona, preko provansalske kuhinje do francuskog jugozapada; veoma je dobro poznavala i italijansku, tursku i marokansku kuhinju, a upisala se i na početni kurs pripremanja jela Dalekog istoka, koji je organizovala opština petog arondismana. Prišao joj je i poljubio je. Obukla je lepu svilenu haljinu. „Biće gotovo za deset minuta, ako imaš strpljenja da sačekaš...”, rekla je. Izgledala je opušteno, srećno, kao i svaki put kada nije morala da ide na fakultet - novembarski raspust samo što je bio počeo. Kako je vreme prolazilo, Elen se sve manje zanimala za ekonomiju. Što se
pojavljivalo više teorija koje su pokušavale da objasne ekonomske fenomene i predvide njihov razvoj, to se njoj činilo da su sve manjeviše nedosledne i riskantne, i sve ih je češće pripisivala pukom šarlatanstvu. Ponekad je mislila kako je čak iznenađujuće dodeljivanje Nobelove nagrade za ekonomiju jer ta disciplina nije mogla da se podiči metodološkom ozbiljnošću, niti intelektualnom strogošću hemije ili fizike. I njeno zanimanje za nastavu je opalo. Mladi je, uopšteno gledano, nisu više toliko zanimali, intelektualni nivo njenih studenata bio je zastrašujuće nizak, do te mere da se pitala šta ih je uopšte nagnalo da počnu da studiraju. Jedini odgovor na to pitanje, znala je to duboko u sebi, bio je da žele da zarade novac, što je više bilo moguće. Uprkos kratkotrajnim humanitarnim zanosima, to je bio jedini njihov motiv. Ukratko, njen profesionalni život mogao se svesti na predavanje kontradiktornih apsurdnosti novopridošlim kretenima, iako je izbegavala da to tako jasno formuliše. Planirala je da u penziju ode ranije, čim joj muž napusti kriminalističko odeljenje - on nije razmišljao na isti način: i dalje je voleo da radi, još uvek mu se činilo da zlo i kriminal treba hitno rešavati i da su suštinski važni kao i kada je počeo da radi u policiji pre dvadeset osam godina. Bilo je vreme za dnevnik i upalio je televizor. Mišu je skočio na kanabe i smestio se pored njega. Posle izveštaja o samoubilačkom atentatu palestinskih kamikaza u Hebronu, koji je za sobom ostavio brojne žrtve, voditelj je nastavio da govori o krizi koja je drmala berzu već nekoliko dana i koja je, prema mišljenju nekih stručnjaka, pretila da bude gora od one iz 2008. godine: bio je to uobičajeni rezime. Pripremao se da promeni kanal kad je Elen izašla iz kuhinje i sela na rukohvat. Spustio je upravljač; na kraju krajeva, bilo je to područje njenih interesovanja, pomislio je, možda je nešto zanimalo. Posle osvrta na glavne finansijske centre, reč je bila data stručnjaku. Elen ga je pažljivo slušala s neodređenim osmehom na licu. Žaslen je posmatrao njene grudi kroz izreze na haljini: imala je, naravno, silikonske grudi, ugradila je implante pre deset godina s velikim uspehom, hirurg je obavio odličan posao. Žaslen je bio pristalica silikonskih grudi koje su znak da žena ima jaku erotsku volju, što je, u suštini, najvažnija stvar na svetu kada je u pitanju
erotika koja za deset, ponekad i dvadeset godina, usporava nestanak seksualnog života jednog bračnog para. A i uživao je u prizoru: kada su bili na odmoru u jednom hotelu u Dominikanskoj Republici (Mišel, njihov prvi bišon, umalo im to nije oprostio, a oni su obećali jedno drugom da više nikada neće otputovati, osim ako ne pronađu hotel u kome su psi dobrodošli, ali, avaj, takav nisu našli), ukratko, tokom tog odmora, dok je ležao na bazenu, oduševljeno je posmatrao grudi svoje žene koja je ležala na leđima kraj bazena, s bradavicama uprtim uvis odolevajući svim zakonima zemljine teže. Silikonske grudi izgledaju smešno kada žena ima izborano lice i kada joj ostatak tela stari i propada ili kada je masno i mlohavo. Ali to nije bio Elenin slučaj, daleko od toga. Njeno telo je ostalo mršavo, zadnjica čvrsta, jedva da se malo spustila; njena gusta tamna i kovrdžava kosa još uvek joj je graciozno padala u talasima na zaobljena ramena. Bila je to vrlo lepa žena, a on je imao sreće, mnogo sreće. Gledano na duže staze, naravno, sve silikonske grudi izgledaju smešno, ali niko ne razmišlja o tome kada misli na budućnost, jer se uglavnom razmišlja o raku grlića materice, moždanom udaru i drugim sličnim temama. Razmišlja se i o prenošenju nasledstva, podeli imovinskih dobara među zakonskim naslednicima, jednom rečju, ima toliko drugih tema za brigu daleko značajnijih od silikonskih grudi, a i nismo stigli još do toga, pomislio je, ne baš; možda će večeras voditi ljubav (ili možda radije sutra ujutru; više je voleo da to radi ujutru jer bi ga to bi oraspoložilo), moglo se reći da im je preostalo da prožive još nekoliko lepih godina. Blok ekonomskih tema se završio, sada je voditelj predstavljao sentimentalnu komediju koja će sutradan izaći u francuskim bioskopima. „Jesi li čuo šta je rekao ovaj tip, stručnjak?” upita ga Elen. „Čuo si prognoze?” Ne, on, u stvari, ništa nije ni čuo ni slušao, samo je gledao u njene grudi, ali nije hteo da je prekine. „Za nedelju dana ćemo se uveriti da je sve što je predvideo bilo pogrešno. Pozvaće drugog stručnjaka, možda čak i istog, i on će dati nove prognoze, s istom samouverenošću...” Ojađeno je odmahivala glavom, gotovo besna. „I po čemu se takva disciplina, koja ne može
čak ni da predoči proverljive prognoze, može smatrati naukom?” Žaslen nije čitao Popera i nije mogao da joj valjano odgovori. Spustio je ruku na njenu butinu. Ona se osmehnu i reče: „Večera će odmah biti gotova”, i ode u kuhinju, ali se tokom večere vratila na istu temu. Zločin joj se činio, reče ona svom mužu, duboko ljudskim; iako je u vezi sa najmračnijom stranom ljudskog bića, ipak je ljudski. Drugi primer bila bi umetnost, ona se vezuje za sve: za mračnu stranu, svetlu stranu, pa i za onu srednju stranu ljudskog bića. Ekonomija nije bila u dodiru ni sa čim osim sa onim najmehaničkijim, najpredvidljivijim u ljudskom biću. Ne samo da to nije bila nauka, a ni umetnost, nego nije bila ništa. On se nije slagao sa njom, i to joj je rekao. Pošto je odavno bio u kontaktu sa kriminalcima, mogao je da joj potvrdi da su to najmehaničkije i najpredvidljivije osobe koje postoje. U gotovo svim slučajevima, ili gotovo svim, ubijaju radi novca i samo zbog novca; zbog toga ih je, uostalom, lako uhvatiti. Ali zato niko nikada nije radio samo zbog novca. Uvek postoje i neki drugi motivi: interesovanje za sam posao, razmišljanja koje taj posao pobuđuje, simpatija prema kolegama... I gotovo niko nikad racionalno ne pristupa kupovini. Ta neodlučnost koja suštinski postoji i pokreće proizvođače i potrošače verovatno je ono što čini ekonomske teorije smelima i, na kraju krajeva, pogrešnima. Otkrivanje zločina i zločinačkih pobuda, nasuprot tome, može biti smatrano za nauku ili racionalističku disciplinu. Elen nije imala šta da mu odgovori. Postojanje iracionalnih ekonomskih faktora oduvek je zalazilo u domen senke, što je bio tajni nedostatak svake ekonomske teorije. Iako je imala veoma distanciran odnos prema svom poslu, njen status na univerzitetu i predavanje ekonomskih teorija ipak su predstavljali njen doprinos troškovima domaćinstva, koliko god oni bili simbolični. Žan-Pjer je bio u pravu: ni ona se nije ponašala kao racionalan ekonomski faktor. Ispružila se na kanabetu i posmatrala svoje kučence koje je ležalo na leđima kako se razgolićenog trbuha koprca u donjem levom uglu tepiha dnevne sobe. Žaslen je tokom večeri uzeo izveštaj odeljenja za informatički kriminal koji je govorio o sadržaju pronađenom u kompjuteru žrtve. Njihov prvi zaključak bio je da je Uelbek i dalje mnogo pisao, iako je
to u intervjuima stalno poricao. To što je pisao bilo je prilično čudno: ličilo je na poeziju ili na političke pamflete; iz odlomaka koji su se nalazili u izveštaju nije razumeo ništa. Trebalo bi sve ovo poslati izdavaču, pomislio je. Preostali sadržaj, koji je pronađen u kompjuteru, nije bio naročito koristan. Uelbek je na svom mekintošu koristio funkciju „adresar”. U njemu su se nalazile sve adrese kojima je raspolagao, a lista je bila krajnje patetična: ukupno dvadeset tri imena, od čega dvanaest imena majstora, lekara i drugih lica iz oblasti uslužnih delatnosti. Koristio je i funkciju „rokovnik”, mada ni tu stvari nisu izgledale bolje; beleške su se uglavnom svodile na naznake tipa „baciti đubre” ili „isporuka gasa”. Jednom rečju, nije se sećao kad je poslednji put video da neko vodi tako dosadan život. Čak ni istorija njegovih navigacija na internetu nije otkrila ništa zanimljivo. Nije se konektovao ni na jedan pedofilski sajt, čak ni na pornografski; najsmelije surfovanje bilo je ono po sajtovima na kojima se prodaje ženski erotski veš poput belle et sexy ili liberette.com. Siroti starčić zadovoljavao se gledanjem devojaka u uskim mini suknjama i providnim majičicama, a Žaslena je bila gotovo sramota što je tu stranicu pročitao. Po svemu sudeći, ovaj će se zločin teško razmrsiti. Ljude ubijaju njihovi poroci ili novac. Uelbek je imao novca, mada manje nego što je pretpostavljao, ali iz njegove kuće ništa nije ukradeno; u kući su čak našli čekovnu knjižicu, kreditnu karticu i novčanik sa nekoliko stotina evra. Uspavao se dok je ponovo pokušavao da pročita političke pamflete u nadi da će možda u njima pronaći nekakvo objašnjenje ili smisao.
IX Već sutradan ispitali su jedanaest imena iz adresara, onih koja su se mogla svrstati u domen privatnih odnosa. Osim Tereze Kremizi i Frederika Begbedea, koje su već ispitali, ostalih devet osoba bile su žene. Pošto operater mobilne telefonije čuva SMS poruke samo godinu dana, za i-mejlove ne postoji ograničenje, naročito kada je korisnik izabrao, kao što je bio Uelbekov slučaj, da ih ne čuva na svom kompjuteru već na iznajmljenom hard disku provajdera. U tom slučaju, čak i kada korisnik zameni materijal, poruke ostaju sačuvane. Na serveru me.com Uelbek je imao kapacitet memorije od četrdeset gigaokteta, a u ritmu u kome se danas razmenjuju i-mejlovi, trebalo bi mu sedam hiljada godina da istu tu memoriju popuni. Zakon nije naročito jasan kada su u pitanju i-mejlovi i ne zna se mogu li se smatrati privatnom prepiskom ili ne. Žaslen je smesta zadužio celu svoju ekipu da iščitava Uelbekove i-mejlove, pogotovo što je uskoro trebalo da jedan sud preda postupak drugome, i što će biti imenovan sudija; iako se sa tužiocima i njihovim zamenicima lako radi, sudije bi mogle da budu neverovatni dosadnjakovići čak i kada je u pitanju istraga u slučaju ubistva. Ekipa je radila gotovo dvadeset sati dnevno - iako je Uelbek neposredno pred smrt imao vrlo slabu prepisku preko interneta; pre toga, i u izvesnim periodima, naročito nakon izlaska knjige, dobijao je po tridesetak i-mejlova dnevno - i uspela je da identifikuje devet žena do četvrtka. Njihovo geografsko poreklo bilo je veoma raznovrsno: Španjolka, Ruskinja, Kineskinja, Čehinja, dve Nemice i - ipak - tri Francuskinje. Žaslen se tada setio da su imali posla sa piscem čija su dela prevedena širom sveta. „Nije to loše...”, rekao je Lartigu koji je uobličio listu. Rekao je to više zato da bi umirio savest, kao kad se našalimo s povodom; ali, u stvari, piscu uopšte nije zavideo. Bile su to sve bivše ljubavnice; iz njihove prepiske ništa se drugo nije ni moglo zaključiti - sa nekima je bio u vezi davno, čak pre više od trideset
godina. Do njih je bilo lako doći: dopisivao se sa njima, mejlovi su im bili bezazleni i nežni, prisećali su se u njima svojih malih i velikih problema na koje su nailazili u životu, a ponekad i radosti. Tri Francuskinje su odmah prihvatile da dođu u glavnu policijsku stanicu na keju Orfevr - iako je jedna živela u Perpinjanu, druga u Bordou, a treća u Orleanu. Ni strankinje nisu imale ništa protiv, samo su tražile malo vremena da bi se organizovale. Žaslen i Ferber primali su ih odvojeno kako bi mogli da uporede utiske; a utisci su im bili istovetni. Sve te žene su i dalje bile veoma ožalošćene zbog Uelbekove smrti. „Dopisivali smo se mejlovima, vrlo često...”, govorile su, a Žaslen se suzdržavao da kaže da ih je već pročitao. Nikada nije bilo reči o ponovnom susretu, iako su obojica osetili da bi mogle da prihvate da im je on to predložio. Strašno, mislio je, to je strašno: žene ne zaboravljaju svoje bivše, ovo je bila jasna potvrda. I Elen je imala bivše momke; iako su se upoznali kad je bila mlada, bilo je tu nekih bivših. Šta bi se dogodilo da ih sretne? To je neprijatnost policijske istrage - suočavanje s mučnim ličnim pitanjima je neminovno. Ali, sve ovo nije im nimalo pomoglo da pronađu ubicu. Ove žene poznavale su Uelbeka, čak vrlo dobro, ali je Žaslen osetio da neće reći ništa više od onoga što su im ispričale - to je i očekivao; žene su vrlo diskretne kada su takve stvari u pitanju i sećanje na ljubavnika im je neverovatno dragoceno - ali kako god da bilo, nisu ga videle godinama, neke i po nekoliko decenija, pa je ideja da bi neka od njih mogla da pomisli da ga ubije ili da poznaje nekoga ko bi hteo da ga ubije, bila groteskna. Ljubomoran muž ili ljubavnik posle toliko godina? U to nije poverovao ni sekunde. Kad muškarac zna da mu žena ima bivše momke, i ako je još i ljubomoran, zna da ne vredi da ih ubije; to bi samo oživelo rane. Ali, ipak će jednu osobu iz ekipe ostaviti da radi na tome, makar pola radnog vremena. Niko u tu mogućnost nije verovao, ali su mogli i da pogreše. Na Ferberovo pitanje: „Nastavljamo sa strankinjama? To će nas, naravno, koštati, moraćemo da pošaljemo ljude, ali moramo tako, ipak je ovo slučaj ubistva”, odgovorio je bez oklevanja da nema potrebe. U tom trenutku nalazio se u kancelariji i nasumice je, kao što je to činio mnogo puta poslednjih nedelja, rovario po fotografijama poda na kome se odigrao zločin - slikama na kojima
su se crvena i crna boja preplitale i granale, i po fotografijama osoba koje su prisustvovale sahrani pisca - tehnički besprekornim krupnim planovima ljudskih bića s tužnim licima. „Izgledaš zabrinuto Žan-Pjer...”, primetio je Ferber. „Da, osećam kako tapkamo u mestu, ne znam više šta da uradimo. Sedi, Kristijane.” Ferber je za trenutak osmotrio svog šefa, koji je mehanički rovario po fotografijama ne zagledajući ih previše, kao da je mešao karte. „Šta zapravo tražiš na fotografijama?” „Ne znam. Osećam da tu ima nečega, ali ne umem da kažem šta je to.” „Možda bismo mogli da se posavetujemo sa Lorenom.” „Zar on nije u penziji?” „Manje-više, nije mi baš jasan njegov status; dolazi ovamo nekoliko sati nedeljno. Niko ga još nije zamenio.” Gijom Loren bio je samo policijski komandir, ali je imao neobičnu sposobnost apsolutne vizuelne memorije, gotovo fotografske: bilo je dovoljno da vidi nečiju fotografiju, makar to bilo i u novinama, i da prepozna tu istu osobu deset ili dvadeset godina kasnije. Njega su pozivali da pregleda fotografije pre nego što su počeli da koriste program vizio koji je momentalno poredio fotografije sa dosijeom osumnjičenih kriminalaca. Njegov talenat nije, naravno, bio ograničen samo na kriminalce, već na sve osobe koje je, u ovoj ili onoj prilici, video na fotografiji. Otišli su kod njega u kancelariju sledeće nedelje, u petak. Gijom je bio nizak i zdepast čovek sede kose. Staložen i ozbiljan, odavao je utisak osobe koja je provela čitav život u kancelariji, što je, manjeviše, i bio slučaj: čim je njegova neobična sposobnost bila utvrđena, prebačen je u kriminalističko odeljenje i razrešen svih drugih dužnosti. Žaslen mu je objasnio šta od njega očekuju. Odmah se dao na posao i počeo da pregleda fotografije slikane tokom sahrane, jednu po jednu. S vremena na vreme brzo je prelazio sa jedne na drugu, a neke je dugo i pedantno posmatrao, po čitav minut, a onda ih stavljao sa strane. Koncentracija mu je bila zapanjujuća; kako li mu je radio
mozak? To bi bilo zanimljivo videti. Posle dvadeset minuta uzeo je jednu fotografiju i počeo da se klacka na stolici. „Ovoga sam video... Ovog tipa sam negde video...”, rekao je jedva čujnim glasom. Žaslen je poskočio od nervoze, ali nije hteo da ga prekida. Loren se i dalje njihao na stolici, što se njima učinilo da traje kao večnost, ponavljajući poluglasom: „Video sam ga... Video sam ga...”, kao neku mantru, i odjednom se naglo zaustavio, pružio Žaslenu fotografiju na kojoj je bio neki muškarac od četrdesetak godina, finih crta lica, veoma svetlog tena, s poludugom crnom kosom. „Ko je to?” upita Žaslen. „Džed Marten. Siguran sam da se tako zove. Ne mogu da garantujem sto odsto gde sam video njegovu fotografiju, ali mi se čini da je to bilo u Le Parizijenu koji je najavljivao otvaranje neke izložbe. Taj tip ima nekakve veze s umetničkim svetom, na ovaj ili onaj način.”
X Džeda je iznenadila Uelbekova smrt jer je iz dana u dan očekivao da dobije upravo takvu vest o svom ocu. Suprotno svojim navikama, otac mu se javio krajem septembra i zamolio da dođe da ga poseti. Sada se nalazio pod lekarskim nadzorom u Vezineu, u staračkom domu, koji se nalazio na velikom imanju iz doba Napoleona Trećeg, mnogo skupljem i opremljenijem od prethodnog, u nekoj vrsti elegantne hajtek umiraonice. Apartmani su bili prostrani, imali su sobu i salon, njihovi stanovnici imali su velike LCD televizore, DVD čitače i internet konekciju velike brzine. U okviru doma nalazio se i park sa malim jezerom po kome su plovile patke, lepo utabane aleje po kojima su skakutale srne. Stanovnici su mogli čak i da se bave vrtlarstvom i održavaju jedan deo bašte, koji je bio rezervisan samo za njih, i da na njemu gaje povrće i cveće - ali malo je njih to i želelo. Džed se dosta ubeđivao sa njim, pokušavajući da ga natera da prihvati ovakvu promenu i insistirao je mnogo puta na činjenici da više ne mora stravično da štedi kako bi otac shvatio da je konačno postao bogat. Naravno, u ovakvom domu mogli su da borave samo ljudi koji su za vreme svog aktivnog života pripadali visokim slojevima francuske buržoazije, „nadobudni i snobovi”, kako je to jednom ukratko opisao Džedov otac, koji je iz nepoznatih razloga bio ponosan na svoje radničko poreklo. Džed isprva nije shvatio zašto je otac tražio da dođe. Posle kratke šetnje po parku - otac je sada teško hodao - smestili su se u prostoriju koja je trebalo da liči na engleski klub, s drvenarijom i kožnim foteljama, gde su naručili kafu. Poslužili su im je u posrebrnoj džezvi, sa šlagom i tanjirićem kolačića. U prostoriji nije bilo nikoga, osim jednog veoma starog čoveka koji je pred šoljom tople čokolade sedeo sam i njihao glavom, kao da će svakog trenutka zaspati. Njegova seda kosa bila je duga i kovrdžava, nosio je odelo svetle boje i svilenu maramu oko vrata, podsećao je na nekog pevača koji je na putu da obnovi svoju karijeru - pevača mjuzikla, na primer, koji je u prošlosti
bio ovenčan uspesima na festivalu u Lamalu le Ban - mesto mu je više bilo u nekom jeftinom staračkom domu nego u ustanovi poput ove kakva nije postojala nigde drugde u Francuskoj, čak ni na Azurnoj obali; tako dobri domovi postojali su tek u Monaku i Švajcarskoj. Džedov otac je dugo posmatrao lepog dedicu bez reči, a onda se obratio svom sinu. „Ovaj ima sreće...”, reče. „Ima neku veoma retku bolest, demelemajozu, ili nešto tog tipa. Ništa ga ne boli. Stalno je iscrpljen, malo-malo pa odjednom zaspi, čak i tokom obroka; kad krene u šetnju, zastane posle desetak metara, sedne na klupu i odmah zaspi. Svaki dan spava sve duže, a na kraju se neće ni probuditi. Ima nekih koji stvarno imaju sreće sve do kraja...” Okrenuo se ka sinu i pogledao ga pravo u oči. „Činilo mi se da je bolje da te upozorim, a nisam hteo da pričam o tome preko telefona. Obratio sam se jednoj švajcarskoj organizaciji. Odlučio sam se za eutanaziju.” Džed nije reagovao u trenutku, što je njegovom ocu dalo vremena da objasni svoju odluku koja se svodila na činjenicu da mu je dosadilo da živi. „Nije ti dobro ovde?” upita ga Džed drhtavim glasom. Da, bilo mu je dobro, nije moglo biti bolje, ali Džed treba da utuvi sebi u glavu da njemu nigde nije dobro, da mu više nije dobro u životu uopšte (počeo je da se nervira, govorio je glasno i gotovo kolerično, ali je stari pevač ionako utonuo u san, a u prostoriji je bilo mirno). Ako želi još da poživi, treba da mu zamene veštački anus, i njemu se čini da je đavo odneo šalu. Osim toga, nije više mogao da izdrži bolove, previše se muči. „Ne daju ti morfijum?” začudio se Džed. O, da, daju mu morfijum, koliko god želi, naravno, oni više vole da su im pacijenti mirni, ali kakav je to život ako si stalno pod dejstvom morfijuma? Istinu govoreći, Džed je smatrao da je takav život prilično poželjan, bezbrižan, lišen odgovornosti, želja i strahova, gotovo kao život biljaka u kome se može uživati u umerenoj blagosti sunca i povetarca. Ali, sumnjao je da bi se njegov otac složio s ovakvim pogledom na život. Ipak je to bio direktor preduzeća i aktivan čovek, a
takvi ljudi često imaju problema s drogom, pomislio je. „Uostalom, šta se to tebe tiče?” reče agresivno otac (Džed je u tom trenutku shvatio da već neko vreme nije slušao starčeve pritužbe). Oklevao je i okolišao da bi na kraju rekao da ga se to ipak tiče, da to donekle i jeste njegova stvar. „Jedan moj roditelj već je izvršio samoubistvo; to baš i nije veseo detalj...”, dodao je. To je oca pogodilo, klonuo je, a onda žustro odgovorio: „To nema nikakve veze!” Kad oba roditelja izvrše samoubistvo, nastavio je Džed, ne mareći za ovu upadicu, dete se obavezno nađe u nesigurnoj i nezavidnoj situaciji; ispada da su sve karike koje su ga vezivale za život na neki način slabe. Pričao je dugo i sa izvesnom lakoćom, koja ga je, kada je kasnije o tome razmišljao, iznenadila jer ni sam nije naročito voleo život; ljudi su ga uglavnom doživljavali kao rezervisanu i tužnu osobu. Odmah mu je bilo jasno da će moći da utiče na oca samo ako ga podseti na dužnosti - njegov otac je oduvek bio čovek koji ispunjava svoje dužnosti, i u životu su mu bili važni samo posao i dužnost. „Uništiti moralnost sopstvene ličnosti ravno je istrebljenju morala uopšte, onoliko koliko moral zavisi od nas samih”, ponavljao je mehanički a da zapravo nije razumeo šta to znači; dopadala mu se elegancija te rečenice i samo je nizao uopštene argumente: opšte podvrgavanje eutanaziji vodi unazađivanju civilizacije, slavni pobornici te metode su licemeri i ljudi suštinski lošeg karaktera, palijativna nega moralno je nadmoćnija, itd. Kada je, oko pet sati, otišao iz doma, sunce je već bilo nisko, a nebo prošarano zlatnim odsjajima. Vrapci su skakutali u travi koja je, posuta injem, blistala. Oblaci su bili ljubičaste i purpurne boje, nepravilnih i čudnih oblika, pratili su zalazak sunca. Te večeri se moralo priznati da je svet lep. Da li je njegov otac bio osetljiv na ovakve stvari? Nikada nije pokazao ni najmanje zanimanje za prirodu, ali možda je u starosti počela da ga privlači, ko zna? Kada je išao da poseti Uelbeka, primetio je da je počeo da voli selo prema kome je do tada bio prilično ravnodušan. Nespretno je stegao očevo rame i poljubio ga u hrapav obraz. U tom trenutku učinilo mu se da je uspeo da ga ubedi, ali ga je sumnja obuzela iste večeri i pojačavala se iz dana u dan. Nije vredelo da zove oca niti da ga ponovo poseti - naprotiv, to
bi samo moglo da ga razbesni. Zamišljao ga je kako stoji na rubu i razmišlja na koju stranu da se baci. Bila je to poslednja važna odluka koju je trebalo da donese u životu i plašio se da će i ovoga puta - kao što je to činio ranije, svaki put kada bi naišao na neki problem na gradilištu - naglo doneti odluku. Sledećih dana bio je sve zabrinutiji; u svakom trenutku očekivao je da mu se javi direktorka staračkog doma: „Vaš otac je jutros u deset sati otputovao u Cirih. Ostavio vam je pismo.” Kada mu je neka žena telefonom rekla da je Uelbek preminuo, nije odmah shvatio o čemu priča; mislio je da je posredi greška. (Merilin se nije predstavila, a on joj nije prepoznao glas. Nije znala ništa više od onoga što je pročitala u novinama, ali je smatrala da bi trebalo da ga pozove jer je pomislila, i to s pravom, da možda ne čita novine.) Čak i kada je spustio slušalicu, mislio je još neko vreme da je to bila greška; smatrao je da je njegov odnos sa Uelbekom tek počeo, sve vreme je mislio da će se još čuti i viđati, još mnogo puta, i da će možda postati prijatelji - onoliko koliko se ovaj izraz može upotrebljavati kada su u pitanju ljudi poput njih. Činjenica je da se nisu videli otkad mu je odneo sliku, početkom januara, a da je sada već bio kraj novembra. Istina je, takođe, i da mu se nije prvi javio niti predložio susret, ali Uelbek je ipak bio dvadeset godina stariji od njega i Džed je smatrao da je pravo na mir i neuznemiravanje privilegija poodmaklih godina, doduše jedina i tužna, a i tokom njihovih prethodnih susreta stekao je utisak da Uelbek, pre svega, ne želi da ga uznemiravaju, pa je zato očekivao da će mu se on prvi javiti; posle njihovog poslednjeg susreta osetio je da ima još mnogo toga da mu kaže a i želeo je da čuje njegovo mišljenje o tome. Od početka godine nije uradio mnogo šta: izvadio je fotoaparat, iako nije odložio četke i platna, ali je bio izuzetno nesiguran. Nije se čak ni preselio, što je ipak bilo veoma lako učiniti. Na dan sahrane bio je veoma umoran, pa tokom mise nije bogzna šta razumeo. Sveštenik je govorio o bolu, ali i o nadi u vaskrsenje, poruke su mu bile prilično zbunjujuće. Ali, dok je koračao čistim i pravilnim alejama groblja Monparnas, na kome je šljunak bio geometrijski podeljen na četvrtaste površine, stvari su postale izuzetno jasne: njegov odnos sa Uelbekom okončao se zbog više sile. Izgledalo je kao i da su osobe koje su se nalazile oko njega i koje su mu sve bile nepoznate, delile istu spoznaju. Razmišljajući o tome,
iznenada je shvatio i bio uveren u to da će njegov otac ostati pri svojoj odluci, da će ga direktorka pozvati pre ili kasnije, i da će se to tako završiti - bez zaključka i objašnjenja - da poslednje reči neće nikada biti izgovorene i da će ostati samo žaljenje, umor i dosada. Međutim, čekalo ga je još nešto. Nekoliko dana kasnije, telefonirao mu je izvesni Ferber. Glas mu je bio nežan i prijatan, nikad ne bi rekao da je policajac. Obavestio ga je da će ga njegov šef, komesar Žaslen, primiti u glavnoj policijskoj stanici na keju Orfevr.
XI Narednik Žaslen bio je „na sastanku”, rečeno mu je kada je stigao. Čekao ga je u maloj čekaonici sa zelenim plastičnim stolicama i listao stari broj Policijskih snaga, a onda mu je palo na pamet da pogleda kroz prozor: pružao se divan pogled na most Nef i kej Konti, i u daljini most Umetnosti. Sena je pod zimskim svetlom delovala zaleđeno, površina vode bila je tamnosiva. Morao je da prizna da je kupola Francuske akademije bila vrlo graciozna. Kako jedna zgrada može imati zaobljen oblik, nije se dalo objasniti; s racionalne tačke gledišta, bio je to samo gubitak mesta. Možda je savremeni izraz pogrešan, pomisli Džed po prvi put u životu. Bilo je to retoričko pitanje jer je savremena umetnost odavno izumrla u zapadnoj Evropi. Žaslen se utom iznenada pojavio i prenuo ga iz razmišljanja. Izgledao je napeto i nervozno. Činjenica, to prepodne donelo je novo razočaranje: poređenje načina na koji je ubica izveo zločin sa postupcima registrovanih serijskih ubica nije urodilo plodom. Nigde u Evropi, kao ni u Americi ni u Japanu, nije bilo prijavljeno da postoji ubica koji seče svoje žrtve na komadiće i froncle, koje zatim raspoređuje po sobi; to još nije bio zabeležen slučaj. „Francuska je konačno u nečemu prva...”, istakao je Lartig, pokušavši da opusti napetu atmosferu. „Izvinite”, rekao je, „moja kancelarija je trenutno zauzeta. Mogu li da vas ponudim kafom? Nije loša, dobili smo novu mašinu.” Vratio se za dva minuta sa dve male plastične čaše i kafom koja je, uistinu, bila odlična. Policija ne može da obavlja svoj posao ozbiljno bez odgovarajuće mašine za kafu, rekao je Džedu. Onda ga je zamolio da mu kaže u kakvim je odnosima bio sa žrtvom. Džed je hronološki predstavio svoje poznanstvo sa Uelbekom i ispričao mu kako je sve počelo od izložbe, teksta za katalog i portreta koji je naslikao. Kako je pričao, tako je osećao kako se njegov sagovornik mršti i svaljuje u plastičnu stolicu. „Razumem... Jednom rečju, niste bili naročito bliski...”, zaključio je
komesar. Ne, to se ne bi moglo reći, složio se Džed. Ali nije imao utisak da je Uelbek sa nekim bio blizak, naročito pred kraj života. „Znam, znam...” Žaslen je bio veoma razočaran. „Ne znam zašto sam se ponadao... Uzalud sam vas uznemirio. Ništa, ipak ćemo otići do moje kancelarije da vam uzmemo pismenu izjavu.” Sto mu je bio potpuno prekriven fotografijama scene ubistva koje je verovatno po pedeseti put uzalud pregledao dobar deo prepodneva. Džed ih je radoznalo posmatrao i uzeo jednu fotografiju da bi je video izbliza. Žaslen je bio iznenađen, ali to nije pokazao. „Izvinite...”, reče Džed posramljeno. „Pretpostavljam da nemam pravo da ovo gledam.” „U načelu, to spada u tajni materijal istrage. Ali, samo izvolite, ako to može na nešto da vas podseti...” Džed je pažljivo posmatrao nekoliko krupnih planova koji su Žaslenu svi ličili jedan na drugi: tragovi, poderotine, bezoblična slagalica. „Zanimljivo...”, reče na kraju. „Reklo bi se - Polok. Samo bi Polok mogao da napravi gotovo monohromne slike. Radio je i to, ali ne često.” „Ko je Polok? Izvinite na mom neznanju.” „Džekson Polok je američki posleratni slikar. Apstraktnog izraza, vođa pokreta. Bio je pod uticajem šamanizma. Umro je 1956. godine.” Žaslen ga je pažljivo posmatrao s naglim interesovanjem. „Kakve su ovo fotografije?” upita Džed. „Hoću reći: šta zapravo predstavljaju?” Džedova reakcija je iznenadila Žaslena jer je bila veoma snažna. Jedva da je imao vremena da mu približi fotelju u koju se ovaj sručio drhteći od grčeva koji su ga obuzeli. „Ne pomerajte se... morate nešto da popijete”, rekao je. Otrčao je u kancelariju Ferberove ekipe i vratio se sa flašom kvalitetnog viskija i čašom. Ozbiljan policijski posao ne može se zamisliti bez zaliha kvalitetnog alkohola, hteo je da kaže, ali se uzdržao. Džed je u dugim gutljajima iskapio čašu i prestao da se trese. Žaslen je strpljivo čekao i obuzdavao svoje uzbuđenje. „Znam da je užasno...”, reče. „To je jedan od najužasnijih zločina kojim smo se bavili. Mislite li...”, nastavio je oprezno, „mislite li da je Džekson Polok mogao da utiče na ubicu?” Džed je ćutao nekoliko trenutaka, tresao glavom u neverici, i
odgovorio: „Ne znam... Da liči - liči. Ima mnogo umetnika koji su krajem XX veka koristili svoje telo: neki pripadnici bodi art pokreta predstavljali su se kao nastavljači Polokove umetnosti. Ali tuđe telo... Samo je bečka umetnost akcije prešla granicu šezdesetih godina, ali to nije dugo trajalo i nije ostavilo trajnog traga.” „Znam da zvuči apsurdno...”, insistirao je Žaslen. „Ali u ovom trenutku... Znate, ovo ne bi trebalo da vam govorim, ali istraga tapka u mestu. Leš smo otkrili pre dva meseca a nismo odmakli od mrtve tačke.” „Gde se to dogodilo?” „U njegovoj kući u Loareu.” „Ah, da, trebalo je da prepoznam itison.” „Bili ste kod njega? U Loareu?” Ovoga puta nije mogao da obuzda svoje uzbuđenje. Bila je to prva osoba koju su ispitivali i koja je poznavala mesto na kome je živeo Uelbek. Čak ni izdavač nikada nije tamo otišao; sretali su se samo u Parizu. „Da, jednom”, odgovori mirno Džed. „Kada sam mu odneo sliku.” Žaslen je izašao iz kancelarije i pozvao Ferbera. Ispričao mu je u hodniku šta je upravo saznao. „Zanimljivo”, reče zamišljeno Ferber. „Zaista zanimljivo. To je više od onoga što smo imali na početku, čini mi se.” „Kako bismo mogli da napredujemo?” upita Žaslen. Započeli su improvizovani sastanak u njegovoj kancelariji; tu su bili Oreli, Lartig i Mišel Kuri. Mesije nije bio prisutan jer je vodio istragu koja ga je naročito zanimala - istraživao je zločin psihotičnog tinejdžera, neku vrstu otakua, koji je na internetu pronašao uputstva za izvršavanje ubistava (slučaj je sve manje zanimao inspektore, tužno je pomislio Žaslen, već se mirimo sa porazom...). Počeli su da lete predlozi - niko od njih nije znao ništa o umetnosti - ali je Ferberova ideja presudila: „Mislim da treba da odemo sa njim u Loare. Na mesto zločina. Možda će videti nešto što je nama promaklo.” Žaslen je pogledao na sat: bilo je pola tri, vreme ručka odavno je prošlo, a svedok je već tri sata čekao u kancelariji sam. Kada je ušao u prostoriju, Džed ga je rasejano pogledao. Izgledalo
je kao da se nije dosađivao: sedeo je za komesarovim stolom i pažljivo proučavao fotografije. „Znate...”, reče, „to je samo osrednja imitacija Poloka. Tu su oblici i tragovi boja, ali sve je nekako mehanički raspoređeno, nema tu nikakve snage ni životnog elana.” Žaslen je oklevao, nije hteo da prekine njegov tok misli. „Moj sto...”, reče na kraju pošto nije našao ništa prikladnije. „Ah, izvinite!” Džed je poskočio, ustupio mu mesto ne osetivši se nimalo neprijatno. Žaslen mu je izložio svoju ideju. „Nema problema”, odgovori odmah Džed. Dogovorili su se da će otići sutradan Žaslenovim privatnim vozilom. Ugovarajući mesto sastanka, shvatili su da žive na nekoliko stotina metara jedan od drugog. „Čudan neki tip...”, pomisli Žaslen kad je Džed otišao, i kao što je to često činio, pomisilo je na sve one ljude koji žive u jednom gradu a koji nemaju ista interesovanja niti razloge da tu žive, i koji se u njemu kreću svako svojim putem, a koje povezuju seks (doduše sve ređe) ili zločin (sve češće). Po prvi put je ova pomisao - koja ga je na početku karijere fascinirala i budila u njemu želju da sve dublje istražuje i saznaje, prodire u samu suštinu ljudskih odnosa - izazvala u njemu samo nerazumljiv zamor i zlovolju.
XII Iako nije znao ništa o njegovom životu, Džeda je iznenadilo kada je ugledao Žaslena u mercedesu A klase. Mercedes A klase je idealno vozilo za stari bračni par bez dece koji živi u centru grada ili malo izvan njega i koji ne štedi na sitnim uživanjima i povremenim odlascima u male luksuzne hotele. Ovaj automobil odgovara, takođe, i mladom paru konzervativnog temperamenta - to je, vrlo često, njihov prvi mercedes. Početni model dobre firme, ovaj model je blago drugačiji; mercedes limuzina C klase i mercedes limuzina E klase daleko su paradigmatičnije. Mercedes je u principu automobil koji kupuju ljudi koje ne zanimaju automobili i kojima su sigurnost i udobnost važnije od uživanja u samoj vožnji - ali i oni koji imaju dovoljno visoka primanja da mogu sebi da priušte takav automobil. Uprkos snažnom komercijalnom proboju Tojote i borbenosti Audija, svetska buržoazija je već pedeset godina ostala verna Mercedesu. Na autoputu ka jugu saobraćaj je bio prohodan i njih dvojica su putovala u tišini. Trebalo je probiti led, pomislio je Žaslen posle pola sata; važno je opustiti svedoka, ponavljao je često na predavanjima u Insitutu Sen Siru o Mon d’oru. Džed se bio potpuno isključio, izgubio se u mislima, ili je možda bio na putu da zaspi. Intrigirao ga je ovaj tip, malo ga je čak i impresionirao. Morao je da prizna da je tokom svoje karijere policajca upoznavao samo zločince, prosta i loša bića, nesposobna za bilo kakvu kreativnu misao, jednom rečju osobe lišene razuma, degenerisane životinje, koje bi, za njihovo dobro i dobro drugih i čitave ljudske zajednice, bilo bolje ubiti već prilikom hapšenja - tako je makar on razmišljao, i to sve češće. Na kraju krajeva, to ga se nije ticalo, to je bila stvar sudija. Njegov posao bio je da ulovi plen i da ga donese pred noge sudijama, i uopšteno gledano, pred noge francuskom narodu (radili su u ime naroda, to je bila uobičajena formulacija). U lovu se obično mrtav plen stavlja lovcu pred noge život plena obično se okonča u trenutku ulova, metak usmeren u određeno mesto zaustavlja njegove životne funkcije, a ponekad posao
dovrše i lovački psi. Kada je reč o policijskoj istrazi, krivac koji se dovodi sudiji na noge uglavnom je živ - zbog čega Francuska, u oblasti ljudskih prava, za policijske istrage, dobija dobre ocene, o čemu redovno izveštava Amnesti Internešnal. Sudija je potčinjen francuskom narodu, koji obično predstavlja i kome se on mora potčiniti u slučaju teških zločina koji zahtevaju prisustvo porote, što je najčešće bio slučaj s zločinima na kojima je Žaslen radio - odlučivao o njegovoj sudbini. Različite međunarodne konvencije zabranjuju (čak i u slučaju u kome se francuski narod izjašnjava u tom pravcu) smrtnu kaznu. Kada su prešli naplatnu rampu u Sen Arnou an Ivlin, predložio je Džedu da stanu i popiju kafu. Žaslena je pomalo zbunio izgled kafea na autoputu. S jedne strane, podsećao je na pariski kafe: izbor časopisa i nacionalnih dnevnih novina bio je veoma bogat, ali nije bilo dovoljno lokalnih proizvoda - glavni suveniri za prodaju bile su Ajfelove kule i crkva Sakre Ker u najrazličitijim veličinama i predstavama. S druge strane, bilo je teško ne primetiti da je predgrađe ostalo daleko: prelazak naplatne rampe, koja je predstavljala granicu pariske regije, simbolično je označavao kraj predgrađa i početak regiona. Uostalom, tu su bili i regionalni proizvodi (med iz Gatinea, pašteta od zečje iznutrice). Jednom rečju, ovaj kafe na autoputu nije hteo da se prikloni nijednom taboru, što se Žaslenu nije dopadalo. Uzeo je jedan baruni od čokolade i kafu, pa sedoše za jedan od stotinu praznih stolova. Bio je neophodan uvod u materiju. Žaslen se zakašljao nekoliko puta. „Znate...”, odvažio se, „zahvalan sam vam što ste prihvatili da pođete sa mnom. Niste uopšte morali.” „Mislim da je potpuno normalno da pomognem policiji”, odgovorio je Džed ozbiljno. „E, pa...”, Žaslen se na to nasmešio, ali ne i Džed, „drago mi je, naravno, ali ne dele svi naši sugrađani vaše mišljenje...” „Verujem u zlo”, nastavi Džed istim tonom. „Verujem u krivicu i kaznu.” Žaslen je ostao zatečen. Uopšte nije očekivao da će razgovor poći u ovom pravcu.
„Verujete da kazne služe za primer?” upita ga ohrabren. Jedna starija kelnerica čistila je pod između stolova i približila im se, gledajući ih popreko. Izgledala je iscrpljeno, razočarano, kao da je mrzela čitav svet, i cedila je krpu u kanti s toliko predanosti kao da se čitav svet, za nju, svodio na tu sliku - sumnjivu površinu prekrivenu najrazličitijom prljavštinom. „Šta ja znam”, odgovori Džed nešto kasnije. „Uistinu, nikada nisam sebi postavio to pitanje. Smatram da je kazna opravdana zato što je normalna i potrebna, jer je normalno da krivac bude kažnjen kako bi se uspostavila ravnoteža i jer je neophodno da zlo bude kažnjeno. Zašto? Vi u to ne verujete?” nastavio je pomalo agresivno primetivši da njegov sagovornik ćuti. „A to je vaš posao...” Žaslen se savladao i objasnio mu da to nije njegov posao, već posao sudije i porote. Ovaj tip bio bi nemilosrdan porotnik, pomislio je. Postoji podela vlasti, rekao je, to je osnova našeg ustava. Džed je naglo klimnuo glavom kako bi pokazao da je razumeo, ali mu se činilo da je to samo detalj. Žaslen je hteo da započne razgovor o smrtnoj kazni, bez nekog naročitog razloga, tek razgovora radi, ali je odustao. Očigledno mu je bilo teško da proceni ovog čoveka. Među njima je ponovo zavladala tišina. „Pošao sam sa vama i zbog...”, nastavio je Džed, „iz ličnih razloga. Želim da Uelbekov ubica bude pronađen i da bude kažnjen. Za mene je to veoma važno.” „Ali vi niste bili tako bliski...” Džed je mučno zastenjao, a Žaslen je shvatio da je dotakao bolno mesto. Jedan gojazni čovek u tamnosivom odelu prošao je pored njih s tanjirom pomfrita u ruci. Izgledao je kao nekakav prodavac, a i kao da mu je svega u životu dosta. Pre nego što je seo za sto, spustio je ruku na grudi i nepomično stajao nekoliko trenutaka, kao da je očekivao da će se onesvestiti ili da će ga zadesiti srčana kap. „Svetom vlada mediokritetstvo”, reče Džed. „A onaj ko je počinio ovo ubistvo samo je to mediokritetstvo pojačao.”
XIII Kada su stigli u Sup (to je ime sela u kome je pisac proživeo svoje poslednje dane), obojica su u gotovo istom trenutku zaključila da se ništa nije promenilo. A nije bilo ni razloga da se bilo šta promeni: selo je ostalo kao zamrznuto u svojoj savršenoj turističkoj ruralnosti, i ostaće tako još vekovima, s tim što će mu neprimetno dodati nekoliko elemenata komfora poput internet konekcija na javnim mestima i parkinga. Uslov da ostane ovakvo jeste da ga neka inteligentna vrsta održava i štiti od raznih agresivnih elemenata i uništavalačke proždrljivosti rastinja. Selo je bilo podjedako pusto, mirno, gotovo strukturalno prazno. Tačno bi tako izgledao svet, pomislio je Džed, posle eksplozije međuplanetarne neutronske bombe. Vanzemaljci bi mogli da kroče na mirne i obnovljene ulice ovog zaseoka i da se dive njegovoj umerenoj lepoti. Ako bi to bili vanzemaljci obdareni izvesnim estetskim senzibilitetom, čak i onim najosnovnijim, brzo bi shvatili da je neophodno održavati ovakvo selo i počeli bi sa njegovim obnavljanjem. Bila je to istovremeno umirujuća i vrlo verovatna hipoteza. Žaslen je pažljivo parkirao svog mercedesa ispred kuće. Džed je izašao iz kola i, ošinut hladnoćom, prisetio se svog prvog dolaska ovamo, psa koji je skakutao i lajao kada ga je ugledao, i zamislio je odsečenu pseću glavu, odsečenu glavu njegovog gazde i shvatio kakav se užas tu zapravo odigrao, te je na nekoliko trenutaka osetio žaljenje što je uopšte došao, ali se sabrao i rekao sebi da želi da bude koristan; čitavog svog života želeo je da bude koristan i, otkako je postao bogat, ta želja samo je jačala u njemu. Sada je imao priliku da bude koristan u nečemu, to se nije moglo poreći, mogao je da pomogne u hvatanju i eliminisanju jednog ubice, mogao je, takođe, da pomogne ovom starom, rezigniranom i turobnom policajcu koji je stajao pored njega
zabrinut i nepokretan, osvetljen zimskim suncem, u pokušaju da kontroliše svoje disanje. Sjajno su počistili mesto zločina, pomislio je Žaslen dok su ulazili u dnevnu sobu i zamislio kolege kako skupljaju jedan po jedan komad razbacanog mesa. Na itisonu čak nije bilo ni tragova krvi, samo nekoliko svetlih tačkica. Osim toga, kuća se nimalo nije izmenila, prepoznao je raspored nameštaja. Seo je na sofu, trudeći se da ne gleda u Džeda. Svedoka treba ostaviti na miru, poštovati njegovu spontanost, ne ometati njegova osećanja i intuicije koje bi mogle da ga obuzmu; treba mu se u potpunosti potčiniti kako bi se on potčinio vama. Džed je pošao ka jednoj od soba i počeo je da razgleda kuću. Žaslenu je bilo žao što nije poveo Ferbera: on je bio osetljiv, bio je osećajan policajac, znao bi kako da se ponaša prema jednom umetniku, za razliku od njega koji je bio običan policajac, star, strastveno vezan za svoju ostarelu ženu i impotentnog psića. Džed je nastavio da šeta prostorijama, vraćao se stalno u dnevnu sobu, posmatrao zamišljeno biblioteku koja ga je čudila i impresionirala više nego prvi put. Zatim je stao ispred Žaslena koji je na to poskočio i ustao. Džedovo ponašanje nije bilo zabrinjavajuće. Stajao je s rukama prekrštenim na leđima, kako kakav učenik koji se sprema da izrecituje naučenu lekciju. „Moja slika nedostaje”, reče. „Vaša slika? Koja slika?” upita grozničavo Žaslen svestan da je morao da zna, da bi normalno morao da zna, sada već potpuno van sebe. Počeo je da drhti; možda ga trese grip ili nešto gore. „Njegov portret koji sam naslikao. I poklonio mu ga. Više je nema.” Žaslenu je trebalo malo vremena da analizira tu informaciju, točkići u njegovom mozgu okretali su se sporo i osećao se sve gore; bio je smrtno umoran, ovaj slučaj ga je stravično umarao i trebalo mu je mnogo vremena da postavi suštinsko pitanje, jedino koje je imalo smisla: „Je li bila vredna?” „Da, poprilično”, odgovori Džed. „Koliko?” Džed je razmislio nekoliko trenutaka i odgovorio: „U ovom trenutku moja dela vrede još više i cena im polako raste. Mislim da vredi oko devetsto hiljada evra.”
„Šta?... Šta ste rekli?” Gotovo je zaurlao. „Devetsto hiljada evra.” Žaslen se sručio na sofu, nepokretan, prostrt, mrmljajući s vremena na vreme nešto nerazumljivo. „Jesam li vam pomogao?” upita Džed nesigurno. „Slučaj je rešen.” Glas mu je odavao obeshrabrenost i jezivu tugu. „Već je bilo ubistava zarad pedeset hiljada, deset hiljada, ponekad i za hiljadu evra. A za devetsto hiljada...” U Pariz su krenuli malo kasnije. Žaslen je zamolio Džeda da vozi jer se nije osećao dobro. Zaustavili su se u istom kafeu na autoputu u koji su svratili u dolasku. Bez nekog naročitog razloga, jedna crveno-bela traka ograničavala je nekoliko stolova - možda je gojazni prodavac koga su na ovom mestu ranije videli imao srčani udar. Žaslen je želeo da popije neko alkoholno piće, ali ga nije bilo u ponudi kafea. Na kraju je u prodavnici benzinske pumpe, među regionalnim proizvodima, pronašao flašu crnog vina. Ali, vadičep nije mogao da kupi. Otišao je u toalet i zatvorio se u jednu kabinu; jakim pokretom polomio je grlić flaše o rub vece šolje i otišao u kafeteriju sa slomljenom flašom u ruci. Uspeo je i da košulju malo isprska vinom. Kako je sve to trajalo neko vreme, Džed je ustao i zamišljeno stajao pred salatama; na kraju se odlučio za sendvič sa čedar sirom i ćurećom šunkom i sprajt. Žaslen je sebi sipao prvu čašu vina i iskapio je iz cuga; pošto ga je to oraspoložilo, drugu čašu ispijao je sporije. „Dok vas gledam kako jedete, ogladneo sam i sam...”, reče. Kupio je prolećni sendvič s provansalskim ukusom i nalio sebi treću čašu vina. U istom trenutku jedna grupa španskih preadolescenata izašla je iz autobusa i ušla u kafeteriju pričajući veoma glasno. Devojčice su bile vrlo uzbuđene i vriskale su, nivo hormona je bio neverovatno visok. Grupa je verovatno bila na školskom putovanju, mora da su posetili muzej Luvr, Bobur i takve stvari. Žaslen zadrhta pri pomisli da bi mogao da bude otac jednog deteta ovog uzrasta. „Kažete da je slučaj rešen”, primeti Džed. „Ali niste pronašli ubicu...” Žaslen mu je objasnio da je krađa umetničkih dela posebna oblast kojim se bavi stručan organizam, Centralno odeljenje za borbu protiv
nelegalne trgovine umetničkim predmetima i kulturnim dobrima. Oni će, naravno, ostati na čelu istrage, ipak je u pitanju ubistvo, ali se sada od tog odeljenja očekuje da napreduje u istrazi i ostvari konkretne rezultate. Vrlo je malo ljudi umelo da pronađe dela koja pripadaju privatnim kolekcionarima, a još manje njih imalo je sredstava da sebi priušti sliku od milion evra. Takve mogućnosti imalo je možda deset hiljada ljudi na celom svetu. „Pretpostavljam da možete precizno da opišete sliku.” „Naravno. Imam fotografije slike, one će vam biti potrebne.” Njegova slika će se odmah naći na listi TREIMA, fajlu ukradenih umetničkih dela koji se obavezno pregledao u slučaju svih transakcija koje su prelazile iznos od pedeset hiljada evra. Kazne u slučaju nepoštovanja ove obaveze bile su teške, objasnio mu je. Preprodaja ukradenih umetničkih dela postala je vrlo komplikovana. Maskirati ovu krađu u ritualno ubistvo bila je genijalna ideja, i da nije bilo Džeda, oni bi još tapkali u mestu. Ali sada će stvari poći drugim tokom. Pre ili kasnije njegova će se slika pojaviti na tržištu i neće im biti teško da otkriju ko ju je plasirao. „Svejedno ne izgledate baš zadovoljno...”, primetio je Džed. „Tačno”, složio se Žaslen i završio flašu. Ovaj slučaj delovao je u početku izuzetno jezivo, ali originalno. Zamišljali smo da imamo posla s zločinom počinjenim iz strasti ili verskog ludila, padali su nam na pamet razni motivi tog tipa. Depresivno je zaključiti da se na kraju motiv za ovaj zločin svodi na najrasprostranjeniji i najuniverzalniji motiv koji postoji - novac. Sledeće godine napuniće se trideset godina otkad radi u policiji. Koliko je samo puta, u toku svoje karijere, imao posla sa zločinom koji nije bio motivisan novcem? Mogao bi da ih izbroji na prste jedne ruke. To je, na neki način, umirujuće, jer dokazuje da je apsolutno zlo retka pojava među ljudskim bićima. Ali večeras mu se to činilo naročito tužnim, iako ne bi umeo da objasni zašto.
XIV Bojler je nadživeo Uelbeka, pomislio je Džed kada se vratio kući dok je posmatrao aparat koji ga je dočekao šišteći podmuklo poput opasne zveri. Nadživeo je i njegovog oca, pomislio je nekoliko dana kasnije. Bio je već 17. decembar, Božić se slavio nedelju dana kasnije, a on još nije imao vesti od starca, pa je odlučio da telefonira direktorki staračkog doma. Rekla mu je da je njegov otac otišao u Cirih pre nedelju dana, ali nije rekla kada tačno. U njenom glasu nije bilo naročite zabrinutosti, pa se Džed odjednom prisetio da Cirih nije bio samo centar organizacije koja je eutanazirala starce, već i mesto boravka bogatih ljudi, i to veoma bogatih, onih najbogatijih. Verovatno je mnogo stanara iz doma imalo porodicu ili prijatelje koji su živeli u Cirihu, pa je jedno putovanje u Cirih bilo normalna stvar. Spustio je slušalicu, razočaran, i rezervisao kartu preko Svis erlajnza za sutra. Dok je čekao svoj let u ogromnoj, zloslutnoj i čak prilično posmrtnoj sali za ukrcavanje na aerodromu Roasi 2, upitao se iznenada šta će raditi u Cirihu. Njegov otac bio je, očigledno, mrtav već nekoliko dana, njegov pepeo je već plutao po vodama Ciriškog jezera. Dok je čitao informacije na internetu, naišao je na podatak da je jedno ekološko udruženje podnelo tužbu protiv Dignitasa (to je bilo ime grupe eutanazista). I to ne zbog aktivnosti, naprotiv, ekolozi su bili oduševljeni što Dignitas postoji; čak su izjavili da se u potpunosti solidarišu sa njihovom borbom, ali količina pepela i ljudskih kostiju koju su bacali u vodu jezera bila je, prema njihovom mišljenju, preterana, i to je uticalo na razvijanje jedne vrste brazilskog šarana koja je nedavno stigla u Evropu i koja se razvija na štetu alpske zlatulje i, uopšte, drugih lokalnih riba. Džed je mogao da izabere jedan od luksuznih hotela koji se nalaze na obali jezera, „Vider” ili „Bor o Lak”, ali je imao osećaj da bi mu
preterani luksuz teško pao. Izabrao je hotel blizu aerodroma, prostran i funkcionalan, koji se nalazio na teritoriji opštine Glatibrug. I to je bio prilično skup hotel i delovao je prilično komforno; ali, da li uopšte postoje jeftini hoteli u Švajcarskoj? Ili nekomforni? Stigao je oko deset uveče, hladnoća je bila ledena, ali je njegova soba bila ušuškana i privlačna uprkos turobnoj fasadi objekta. Restoran u hotelu od tog trenutka više nije radio; pregledao je jelovnik room servica i shvatio da, u stvari, nije gladan i da ne bi bio u stanju da bilo šta proguta. Za trenutak je razmišljao da bi mogao da pogleda neki pornografski film, ali je zaspao pre nego što je shvatio kako radi pay par view. Kada se sutradan probudio, okolina je bila uronjena u belu izmaglicu. Avioni nisu mogli da polete, rekao mu je recepcionista, aerodrom je bio paralizovan. Otišao je na doručak na kome je bio postavljen švedski sto, ali je uspeo samo da popije malo kafe i pojede pola parčeta puter-kifle. Neko vreme je razmišljao o tome kako da pešice stigne do organizacije, ali se ispostavilo da je to prilično komplikovano jer se organizacija nalazila u drugom predgrađu Ciriha, pa je odustao i odlučio da uzme taksi. Taksista je dobro poznavao Ifangštrase. Džed je zaboravio da zapiše broj zgrade, ali ga je taksista uveravao da je to mala ulica i da neće biti problema da je nađu. Nalazila se blizu železničke stanice Švercenbah, rekao mu je, i bila je paralelna sa prugom. Džedu je bilo neprijatno što bi vozač mogao da pomisli da je on jedan od kandidata za samoubistvo. Ali, čovek nezgrapni pedesetogodišnjak koji je govorio engleski s jakim švajcarsko-nemačkim akcentom - gledao ga je u retrovizoru veselo i namigivački što baš i nije odgovaralo slici jedne dostojanstvene smrti. Kada se vozilo zaustavilo na početku Ifangštrase, pred ogromnom neovavilonskom zgradom čiji je ulaz bio ukrašen erotskim kič freskama, izlizanim crvenim tepihom i palmama u saksijama, bilo mu je jasno da su se zaustavili pred javnom kućom. Džedu je laknulo što ga je taksista radije video kao mušteriju bordela nego preduzeća za eutanaziju. Platio je, ostavio mu dobar bakšiš i sačekao da taksista okrene kola kako bi nastavio dalje ulicom. Udruženje Dignitas hvalilo se time da je, u periodu najveće zainteresovanosti, uspevalo da zadovolji zahteve i do sto klijenata dnevno. Ali zato nije bilo uopšte sigurno da bi „Babilon FKK Relaks-Oaza” mogla da se pohvali istom
posetom, iako je njegovo radno vreme bilo daleko duže - Dignitas je bio otvoren kao i svaka kancelarija, s tim što je sredom radio do 21 čas - pa iako je u dekoraciju uloženo mnogo truda, mada sumnjivog, ali ipak velikog, objekat je neminovno ukazivao na javnu kuću. Kad je stigao pred zgradu koja se nalazila pedesetak metara dalje, Džed je primetio da je sedište Dignitasa bila izuzetno banalna građevina od belog betona sa strukturom od greda i stubova u stilu Le Korbizijea, razgolićene fasade, a po nedostatku dekorativnih elemenata ličila je na hiljade drugih zgrada od belog betona koje su se nalazile u polustambenim predgrađima bilo gde na svetu bosnaunited. Jedina razlika ogledala se u kvalitetu betona, i tu nije bilo sumnje: švajcarski beton je neuporedivo bolji od poljskog, indonežanskog ili betona s Madagaskara. Na fasadi nije bilo nepravilnosti ni pukotina, a zgrada je sigurno bila sagrađena pre dvadeset godina. Sigurno je i njegov otac to primetio čak i u posmrtnom času. Dok se pripremao da zazvoni dva muškarca odevena u pamučne bluze i pantalone izašla su iz zgrade noseći kovčeg od svetlog drveta lagan i jeftin model, verovatno su takvih imali na pretek - koji su spustili u pežo partner kamionet parkiran ispred zgrade. Nisu obratili pažnju na Džeda, ušli su u kola i ostavili otvorena vrata, ušli u zgradu i vratili se minut kasnije noseći drugi kovčeg, isti kao prethodni, koji su takođe stavili u vozilo. Blokirali su vrata kako bi sebi olakšali posao. Potvrda je bila tu: „Babilon FKK Relaks-Oaza” definitivno nije imao toliko posla. Tržišna vrednost patnje i smrti postala je veća od one koju su imali seks i uživanje, pomisli Džed, i verovatno je zato Demijen Hirst, pre nekoliko godina, oteo Džefu Kunsu prvo mesto na svetskom umetničkom tržištu. Istina je da mu slika koja je opisivala taj događaj nije uspela, da nije čak uspeo ni da je završi, ali se još moglo razmišljati o njoj; neko drugi mogao bi da je naslika - a to je sigurno trebalo da učini neki veštiji slikar. Pa ipak, činilo mu se da nijedna slika ne može jasno da izrazi razliku ekonomske dinamike koja postoji između ova dva švajcarska preduzeća koja su se nalazila na nekoliko desetina metara jedno od drugog, na istom trotoaru jedne obične i štaviše tužne ulice ciriškog predgrađa, paralelne sa železničkom prugom. Dva muškarca su u međuvremenu u kamionet unela i treći kovčeg. Ne čekajući i četvrti, Džed je ušao u zgradu, popeo se nekoliko
stepenika i stigao u hodnik sa troja vrata. Ušao je na ona sa desne strane, na kojima je pisalo Wartezal, i našao se u čekaonici sa zidovima krem boje i plastičnim nameštajem - koja je zapravo podsećala na čekaonicu policijske stanice na keju Orfevr, s tim što ovoga puta nije bilo prelepog pogleda na most Umetnosti, jer su prozori gledali na anonimno stambeno predgrađe. Iz zvučnika koji su se nalazili visoko na zidovima dopirala je tužna ambijentalna muzika koja bi se mogla opisati i kao dostojanstvena; verovatno Barberova. Pet osoba koje je zatekao bili su, bez ikakve sumnje, kandidati za samoubistvo, ali bi teško o njima mogao reći nešto više. Nije bilo lako ni odrediti kojih su godina; mogli su imati između pedeset i sedamdeset, nisu, dakle, bili tako stari; njegov otac verovatno je bio doajen svoje klase. Jedan muškarac belih brkova i crvenkastog tena bio je očigledno Englez; drugima je bilo teško odrediti nacionalnu pripadnost. Jedan mršav muškarac latinskog tipa, s žućkasto braonkastim tenom i strašno upalim obrazima - zapravo jedini koji je izgledao kao da je oboleo odi neke opake bolesti - bio je udubljen u čitanje (na kratko je bacio pogled na Džeda kada je ovaj ušao u prostoriju i brzo utonuo u svoju lektiru) španskog izdanja stripa Spiru. Mora da je bio poreklom iz neke latinoameričke zemlje. Džed je oklevao, a onda se obratio jednoj ženi od šezdesetak godina koja je ličila na kućnu pomoćnicu s juga Nemačke, tipičnu stanovnicu oblasti Algau, i odavala utisak osobe koja ima izuzetan talenat za kukičanje. Rekla mu je da postoji prijemna soba, ali da treba da izađe i uđe na leva vrata u hodniku. Na njima nije bilo natpisa, i Džed otvori vrata levo. Jedna lepuškasta devojka (u „Babilon FKK Relaks-Oazi” recepcionarke su sigurno bile lepše, pomislio je) sedela je za šalterom i marljivo popunjavala ukrštene reči. Džed joj je objasnio zbog čega je tu, što je nju šokiralo: članovi porodice ne dolaze posle smrti, odgovorila mu je. Nekad dolaze pre, ali niko posle. „Sometimes before... Never after...”, ponovila je nekoliko puta za redom, mučno izgovarajući ove reči. Ova zgrada počela je da ga nervira, povisio je ton i ponovio da nije mogao da dođe ranije, i da insistira da vidi nekog iz uprave, da ima pravo da pogleda očev dosje. Reč pravo je izgleda ućutkala; nevoljno je podigla telefonsku slušalicu. Nekoliko minuta kasnije, jedna žena od četrdesetak godina obučena u kostim svetle boje ušla je u prostoriju.
Pogledala je dosje: da, njegov otac je došao 10. decembra ujutru, operacije se odvila „potpuno normalno”, dodala je. Trebalo je da stigne u nedelju uveče, 9. decembra, pomislio je Džed. Gde li je proveo svoju poslednju noć? Da li je odseo u hotelu „Bor o Lak”? Nadao se da je tako učinio, iako nije bio uveren u to. U svakom slučaju, bilo je sigurno da je platio račun kada je pošao, i da nije ostavio nikakav dug za sobom. Još je insistirao, bio je neumoljiv. Bio je na putu kada se to dogodilo, rekao je, nije mogao da bude tu, i sada je hteo da sazna nešto više, očekivao je da mu predoče detalje o poslednjim trenucima života njegovog oca. Žena je bila vidno iznervirana, ali je na kraju ipak popustila i pozvala ga da pođe za njom. Krenuo je za njom mračnim hodnikom zatrpanim metalnim ormarima punim registara i dokumenata, kojim su stigli do njene kancelarije, svetle i funkcionalne, koja je gledala na nekakav park. „Ovo je dosje vašeg oca...”, rekla je i pružila mu tananu fasciklu. Reč dosje je bila preterana: sastojao se samo od jednog papira, ispisanog na obe strane tekstom na švajcarskom nemačkom. „Ništa ne razumem... Morao bih da ga dam na prevod.” „Šta vi, zapravo, želite?” Njena nervoza pojačavala se iz minuta u minut. „Kažem vam da je sve u redu!” „Pretpostavljam da samom činu prethodi lekarski pregled?” „Naravno.” Prema onome što je Džed mogao da pročita u reportažama, lekarski pregled sastojao se od merenja pritiska i nekoliko opštih pitanja, razgovora, kojim se procenjivala motivacija kandidata; taj razgovor prolazili su svi pristigli i čitava stvar bila je rešena u roku od deset minuta. „Sve što radimo je u savršenom skladu sa švajcarskim zakonom”, reče žena ledenim tonom. „Šta je bilo sa telom?” „Kao i velika većina naših klijenata vaš otac se odlučio za kremiranje. Mi smo postupili prema njegovoj želji: zatim smo posuli pepeo u prirodu.” To je to, pomisli Džed; njegov otac sada služi kao hrana brazilskom somu iz Ciriškog jezera.
Žena je uzela dosje misleći, očigledno, da je razgovor završen, ustala sa stolice i pošla da ga vrati u ormar. Džed je takođe ustao, prišao joj i udario joj jak šamar. Nemo je zastenjala, ali nije imala vremena da se usprotivi. Nastavio je da je udara, aperkatom u bradu, a onda nadlanicom. Dok se klatila i pokušavala da udahne, on se udaljio da bi uzeo zamah i šutnuo je iz sve snage u grudi. Ona se stropoštala i jako udarila o ugao metalnog stola. Čulo se jedno jasno kvrc. Kičma je stradala, pomisli Džed. Nagnuo se nad nju: bila je ošamućena, teško je disala, ali je ipak disala. Brzo je izašao iz zgrade, plašeći se da neko ne da znak za uzbunu, ali recepcionarka jedva da je podigla pogled s ukrštenih reči. Istinu govoreći, borba se odvijala u velikoj tišini. Stanica je bila na svega dvesta metara. Jedan voz upravo se bio zaustavio kada je stigao na stanicu. Ušao je ne kupivši kartu, niko ga nije kontrolisao, i sišao je na glavnoj stanici u Cirihu. Kada je stigao u hotel, primetio je da mu je ova nasilnička scena ulila snagu. Prvi put u životu upotrebio je fizičko nasilje prema nekom i od toga je ogladneo. Večerao je sa velikim apetitom raklet sa pršutom i dimljenom pečenicom, uz koje je popio crno vino iz Valea. Sutradan ujutru u Cirih se vratilo lepo vreme, a tanak sloj snega pokrivao je tle. Otišao je na aerodrom očekujući da će ga uhapsiti na pasoškoj kontroli, ali se to nije dogodilo. Ni narednih dana nije se dogodilo ništa. Čudno je da nisu podneli tužbu; verovatno nipošto nisu hteli da privuku pažnju na svoje aktivnosti. A možda je i bilo istine, pomislio je, u optužbama koje je pročitao na internetu a koje su govorile o ličnom bogaćenju članova udruženja. Eutanazija se naplaćivala u proseku pet hiljada evra, dok je jedna doza pentobarbitala dovoljna da usmrti čoveka koštala dvadeset evra a i jeftino kremiranje sigurno nije bilo skuplje od toga. Na tržištu koje se sve više širilo, i na kome je Švajcarska držala monopol, oni su se navatali debelih para. Ali njegovo uzbuđenje brzo je opalo i ustupilo mesto neodređenoj i dubokoj tuzi za koju je znao da ga više neće napuštati. Tri dana nakon dolaska kući, provešće Badnje veče, prvi put u životu, sam. Isto je bilo
i za doček Nove godine. I narednih dana bio je, takođe, sam.
EPILOG Žaslen je otišao u penziju posle nekoliko meseci. Došao je trenutak da to učini, ali je do tada mislio da će tražiti produženje ugovora o radu za još godinu ili dve. Uelbekov slučaj ozbiljno je uzdrmao njegovo samopouzdanje, kao da je izgubio veru u svoje radne sposobnosti. Niko mu ništa nije prigovorio, naprotiv - unapređen je u višeg policijskog komesara; neće u praksi biti na toj funkciji, ali će mu penzija zbog toga biti malo povišena. Organizovan je i veliki oproštajni koktel, na koji je bilo pozvano celo kriminalističko odeljenje, a direktor policije održao je govor. Jednom rečju, ispratili su ga uz počasti. Očigledno su želeli da mu stave do znanja da je bio dobar policajac. To je bilo tačno. Mislio je da je uglavnom i bio častan policajac; u svakom slučaju, bio je uporan, a upornost je, na kraju krajeva, možda jedina ljudska vrlina koja je na ceni u pozivu policajca, ali i u mnogim drugim profesijama - u svima onima koje su zasnovane na pojmu istine. Nekoliko dana pre njegovog zvaničnog odlaska u penziju, pozvao je Ferbera na ručak u jedan mali restoran na trgu Dofin. Bio je ponedeljak 30. april i mnogo ljudi spojilo je dane za praznik. Pariz je bio veoma tih, a u restoranu je bilo samo nekoliko parova turista. Proleće je stiglo, pupoljci su se rascvetali, a čestice polena poigravale su u vazduhu. Seli su za sto u bašti restorana i za aperitiv naručili dva pastisa. „Znaš”, reče dok je kelner spuštao čaše pred njih, „stvarno sam zasrao ovaj slučaj, od početka do kraja. Da onaj nije primetio da nema slike, još bismo tapkali u mestu.” „Nemoj da si tako strog prema sebi, ipak je bila tvoja ideja da odete na lice mesta.” „Ne, Kristijane...”, odgovori blago Žaslen. „Zaboravio si da si ti to predložio.” „Previše sam star...”, nastavio je malo kasnije. „Previše sam star ga
bih se još bavio ovim poslom. Mozak godinama okoštava, kao i sve ostalo. Čak mi se čini da se proces u mozgu brže odvija nego drugde. Čovek nije sazdan da živi osamdeset ili sto godina; najviše trideset pet, četrdeset, kao u praistorijska vremena. Ima organa koji izdrže - i to zapanjujuće dobro - ali i onih koji polako stradaju, brže ili sporije.” „Šta nameravaš da radiš?” upita Ferber kako bi promenio temu razgovora. „Ostaješ u Parizu?” „Ne. Preseliću se u Bretanju, u kuću u kojoj su živeli moji roditelji pre nego što su prešli u Pariz.” Doduše, tu kuću bilo bi neophodno renovirati pre selidbe. Čudo jedno, pomislio je Žaslen, kako su ljudi u bliskoj prošlosti, prošlosti od koje nas ne deli mnogo godina - recimo, naši roditelji - proveli dobar deo života u uslovima koji su nam danas, s stanovišta komfora neprihvatljivi - bez tuša i kade, bez efikasnog grejanja. U svakom slučaju, Elen je morala da završi s predavanjima do kraja semestra, tako da će moći da se presele tek krajem leta. Nije voleo da majstoriše po kući, rekao je Ferberu, ali je voleo baštovanstvo; s radošću će se posvetiti svom povrtnjaku. „A i”, reče s poluosmehom, „moći ću da čitam krimiće. To gotovo nikad nisam radio dok sam bio u službi, i sad ću pokušati da čitam. Ali ne želim da čitam Amerikance, a imam utisak da američkih romana ima najviše. Da li bi mogao da mi preporučiš nekog Francuza?” „Žonkea”, odgovori Ferber bez razmišljanja. „Tijeri Žonke. On je, po mom mišljenju, najbolji u Francuskoj.” Žaslen je zapisao njegovo ime u beležnicu dok im je kelner servirao file ribe lista. Restoran je bio dobar, njih dvojica nisu mnogo pričala, a on se osećao srećno što poslednji put sedi s Ferberom u društvu, i bio mu je zahvalan što ne brblja uobičajene banalnosti o mogućnosti ponovnog susreta i održavanja kontakta. Preseliće se u provinciju, a Ferber će ostati u Parizu, postaće dobar policajac, čak veoma dobar, i verovatno će dio kraja godine biti unapređen u kapetana, zatim u policijskog komandira, pa u policijskog komesara. Ali se, najverovatnije, više nikada neće videti. Ostali su u restoranu dugo, turisti su već svi bili otišli. Žaslen je pojeo desert, tortu od piškota s kesten-pireom. Zrak sunca probio se kroz krošnje platana i obasjao trg.
„Kristijane...”, reče posle nekoliko trenutaka razmišljanja, i sam iznenađen što mu glas podrhtava: „Želeo bih da mi obećaš nešto: nemoj da ispustiš slučaj Uelbek. Znam da više ne zavisi od nas, ali želeo bih da redovno opominješ ljude iz odeljenja za borbu protiv trgovine umetničkim predmetima i da me obavestiš kada budu rešili slučaj.” Ferber je klimnuo glavom i obećao da će tako učiniti. Meseci su prolazili, ali u uobičajenim krugovima preprodavaca umetničkih dela slici nije bilo ni traga, pa je postalo jasno da ubica nije profesionalni kradljivac: već kolekcionar koji je operisao za sopstveni račun i bez namere da delo proda. Bio je to najgori mogući scenario, i Ferber je nastavio s istragom po bolnicama i privatnim klinikama koje su makar prihvatale da odgovore. Njegov jedini trag bio je specijalizovan hirurški materijal koji je ubica koristio. Slučaj je rešen tek tri godine kasnije, i to slučajno. Patrolirajući na autoputu A8 u pravcu Nica-Marsej, žandarmerijski odred je pokušao da uhvati jedan porše 911 kareru koji je jurio 210 km/h. Vozač je bežao, i uhapšen je tek u Frežusu. Ispostavilo se da je automobil ukraden, da je vozač bio u podnapitom stanju, i da je policiji bio veoma poznat. Patrik Le Brauzek osuđivan je nekoliko puta za sitne delikte podvođenje, tuču i ranjavanje - a glasine su mu pripisivale neobičnu specijalnost trgovca insektima. Na svetu postoji preko milion vrsta insekata, svake godine otkriju se nove vrste, naročito u ekvatorijalnim predelima. Neki bogati ljubitelji insekata spremni su da plate veoma visoku cenu za lepe primerke neke retke vrste, preparirane ili još bolje, žive. Hvatanje i izvoz ovih životinja podleže izuzetno strogim pravilima kojima je Le Brauzek do sada uspevao da izmakne - nikada nije bio uhvaćen na delu, a redovna putovanja na Novu Gvineju, Sumatru ili Francusku Gvajanu pravdao je svojom ljubavlju prema džungli i divljem životu. Činjenica, bio je avanturističke prirode i zaista odvažan: išao je sam, bez vodiča, ponekad i na nekoliko nedelja, u najopasnije džungle na planeti, snabdeven samo osnovnim
potrepštinama, nožem i tabletama za prečišćavanje vode. Ovoga puta, u gepeku automobila otkriven je tvrd koferčić presvučen mekanom kožom i izbušen na više mesta radi ventilacije. Rupice su bile gotovo nevidljive i, na prvi pogled, predmet je mogao savršeno proći kao aktentašna poslovnog čoveka. Koferčić je iznutra bio izdeljen pregradama od pleksiglasa u kojima se nalazilo pedesetak insekata, među kojima su žandari momentalno prepoznali peruansku žutu stonogu, pauka ptičara i džinovsku uholažu; druge vrste određene su tek nekoliko dana kasnije kada su ih odneli u Prirodnjački muzej u Nici. Poslali su listu pronađenih insekata stručnjaku, jedinom francuskom ekspertu za taj tip krađe, koji je brzo dao procenu: svi ti insekti mogli su se na tržištu prodati za oko sto hiljada evra. Le Brauzek je priznao prekršaj bez problema. Bio je u sporu sa jednim od svojih klijenata - hirurgom iz Kana - koji mu je dugovao novac za prethodnu isporuku. Prihvatio je da sa njim pregovara o ceni novih primeraka. Rasprava se rasplamsala, udario je hirurga koji je pao i udario glavom o mermerni stočić. Le Brauzek je mislio da je mrtav. „To se desilo slučajno”, branio se, „nisam imao nameru da ga ubijem”. Uzbunio se, i umesto da je pozvao taksi i vratio se kući, kao što je učinio u dolasku, ukrao je automobil svoje žrtve. Tako se njegova karijera delinkventa okončala, u stilu u kome je sve vreme i trajala - glupošću i nasiljem. Služba kriminalističkog odeljenja u Nici posetila je vilu Adolfa Petisoa, hirurga iz Kana. Živeo je u aveniji Kalifornija, na obroncima Kana, i posedovao 80 odsto deonica svoje klinike specijalizovane za plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju za muškarce. Živeo je sam. Očigledno je bio veoma imućan; travnjak i bazen bili su savršeno održavani, a vila je imala desetak soba. U onima u prizemlju i na spratu nisu našli ništa. Život hirurga bio je klasičan i predvidljiv - buržuj i hedonista ne naročito istančanog ukusa, koprcao se razmrskane lobanje u lokvi krvi na tepihu dnevne sobe. Le Brauzek je verovatno govorio istinu: u pitanju je bila obična rasprava oko novca koja se loše završila, nije mu se mogao pripisati nikakav predumišljaj. Dobiće, najverovatnije, najmanje deset godina.
Ali, zato se u podrumu nalazilo pravo iznenađenje. Svi policajci bili su čvrsti i iskusni momci iz Nice, koja je odavno bila poznata po visokom stepenu kriminala, i koja je pojavom ruske mafije postala još opasnija. Ali, ni komandant Bardeš, koji je bio na čelu ekipe, niti bilo ko od njegovih ljudi, nikada nije video tako nešto. Sva četiri zida prostorije, dugačka dvadeset i visoka deset metara, bila su potpuno prekrivena zastakljenim policama visokim deset metara. Monstruozne ljudske nemani stajale su na policama, pravilno raspoređene i osvetljene spot-lampama. Genitalije su bile nakalemljene na poprsja, minijaturne ruke fetusa na produžetku nosa pravile su neku vrstu roga. Druge kompozicije bile su skupine slepljenih, isprepletanih, spojenih ljudskih udova okruženih glavama s groznim grimasama na licu. Sve je to bilo očuvano na način koji je njima bio nepoznat, ali su ove predstave bile nepodnošljivo realne: na rasparanim i rasporenim nepomičnim licima ogledao se jezivi izraz bola, a amputacije su bile oivičene osušenom krvlju. Petiso je bio ozbiljan perverznjak neuobičajene nastranosti koja je bila potpomognuta trgovinom leševima i fetusima; biće to jedna duga istraga, pomislio je Bardeš u trenutku u kom se njegov pomoćnik, mladi narednik koji je nedavno ušao u ekipu, onesvestio i lagano i elegantno, kao posečeni cvet, pao na pod nekoliko metara od njega. Pomislio je, takođe, da će ovo biti sjajna vest za Le Brauzeka: dobrom advokatu neće biti teško da iskoristi činjenice i oslika monstruozni karakter žrtve, što će sigurno uticati na odluku porote. Na sredini prostorije nalazio se ogroman osvetljen sto, dimenzija pet sa deset metara. U njemu su se nalazile stotine insekata, podeljene providnim pregradama, i raspoređene po vrstama. Jedan policajac slučajno je aktivirao jedno dugme na ivici stola i otvorio jednu pregradu: desetine paukova ptičara pohrlilo je svojim dlakavim nožicama ka susednom odeljku i krenulo da rasparčava insekte koji su se u njemu nalazili - velike crvene stonoge. Eto čime se doktor Petiso uveče bavio, umesto da se, kao i većina njegovih kolega, zabavi bezazlenim orgijama sa slovenskim prostitutkama. Smatrao je da je Bog; ponašao se prema insektima kao Bog prema ljudima. Verovatno bi se sve završilo na tome da se nije umešao i Le Gern,
mladi bretonski narednik: koji je nedavno prebačen u Nicu i koga je Bardeš sa zadovoljstvom dočekao u svojoj ekipi. Pre nego što je ušao u policiju, Le Gern je studirao Primenjenu umetnost u Renu, pa je na zidu, između gusto raspoređenih vitrina, prepoznao crtež ugljenom Frensisa Bejkona. Četiri umetnička dela bila su izložena u podrumu, po jedno na svakom zidu. Osim Bejkonove skice, bile su tu dve prilično odvratne plastinacije Von Hagensa. I platno u kome je Le Gern prepoznao poslednje delo Džeda Martena, Mišel Uelbek, pisac. Kada su se vratili u policijsku stanicu, Bardeš je odmah otvorio fajl TREIMA: Le Gern je u vezi svega bio u pravu. Dve plastinacije su očigledno kupljene na legalan način; Bejkonov crtež je bio ukraden iz jednog muzeja u Čikagu desetak godina ranije. Kradljivci su bili uhapšeni pre nekoliko godina, i sistematski su odbijali da otkriju ko su kupci, što je prilično retka pojava u trgovini umetničkim delima. Bio je to crtež skromnog formata iz vremena kada je Bejkonu blago opadala cena, a Petiso je sigurno platio polovinu tržišne cene; takav se odnos vrednosti primenjivao na tržištu. Za čoveka njegovih primanja bio je to veliki trošak, mada izvodljiv. Bardeš je, međutim, bio zapanjen cenama koje su sada dostigla dela Džeda Martena. Nijedan hirurg ne bi imao sredstava da kupi jedno takvo platno, čak ni da mu je ponuđeno upola cene. Odmah je telefonirao Odeljenju za borbu protiv nelegalne trgovine umetničkim delima u kome je njegov poziv izazvao veliko komešanje: u pitanju je bio najkrupniji slučaj sa kojim su se sreli u poslednjih pet godina. Kako su dela Džeda Martena dobijala na ceni, i to vrtoglavoj, očekivali su da će se platno odnekud pojavi na tržištu. Budući da se to nije dogodilo, ovaj ih je slučaj sve više zbunjivao. Još jedan poen za Le Brauzeka, pomisli Bardeš: pobegao je sa koferčetom insekata vrednim sto hiljada evra i poršeom koji je vredeo gotovo isto, a za sobom ostavio platno koje vredi dvanaest miliona evra. Njegov prekršaj se, zbog toga, svodio na razularenost, improvizaciju i puki slučaj, što će istaći svaki dobar advokat, iako avanturista očigledno nije imao pojma kolika je vrednost onoga što mu se nalazilo nadomak ruku. Petnaest minuta kasnije telefonirao mu je lično direktor Odeljenja za
borbu protiv nelegalne trgovine umetničkim delima da bi mu srdačno čestitao i preneo privatan i poslovni broj telefona komandanta Ferbera, koji je vodio istragu o ovom slučaju u kriminalističkom odeljenju. Odmah je pozvao kolegu. Bilo je prošlo devet uveče, ali je on još bio u kancelariji i spremao se da ode. I njemu je laknulo kada je saznao novost; već je počeo da sumnja da taj slučaj neće rešiti nikada, rekao je, a nerešen slučaj je kao stara rana, dodao je pomalo se šaleći, nikad vas ne ostavi na miru, što je Bardeš sigurno dobro znao. Da, Bardeš je to znao; obećao mu je da će mu koliko sutra poslati kratak izveštaj i spustio slušalicu. Sutradan, oko podneva, Ferber je primio i-mejl sa kratkim opisom jučerašnjih otkrića. Klinika doktora Petisoa bila je jedna od onih koje su pristale da tokom istrage daju odgovor, primetio je usput. Priznali su da poseduju laserski sekač i potvrdili da se aparat nalazi u njihovim prostorijama. Pronašao je pismo: potpisao ga je Petiso lično. Moglo im se učiniti čudnim, pomislio je na trenutak, što klinika za plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju poseduje aparat za amputacije, ali, uistinu, ništa u nazivu same klinike nije upućivalo na njenu specijalnost. Primili su stotinak sličnih odgovora. Ne, zaključio je, nisu imali šta sebi da zamere. Pre nego što je telefonirao Žaslenu u Bretanju, posmatrao je nekoliko trenutaka fizionomiju dvojice ubica. Le Brauzek je izgledao kao tipična sirovina, bez skrupula i prave surovosti u sebi. Bio je to običan kriminalac kakve sreće svakoga dana. Petiso je bio drugačiji: prilično lep, osunčan, i to verovatno trajno, smešio se u objektiv, siguran u sebe i bez kompleksa. Izgledao je baš onako kako bi se mogao zamisliti jedan plastičan hirurg iz Kana koji živi u aveniji Kalifornija. Bardeš je bio u pravu: bio je to tip koji se s vremena na vreme mogao uhvatiti u mrežu Odeljenja za nemoralno ponašanje. Ljudi ponekad mogu biti čudni, pomislio je dok je okretao broj; ali, na nesreću, najčešće su čudni i odvratni, a retkočudni i dostojni divljenja. Pa ipak, bio je miran i spokojan, a znao je da će Žaslen to osetiti još više i da će tek sada moći da uživa u svojim penzionerskim danima. Krivac je na indirektan i nenormalan način ipak bio kažnjen. Ravnoteža se uspostavila. Rana je mogla da zaceli.
Uputstva su u Uelbekovom testamentu bila jasna: ako bi se desilo da umre pre Džeda Martena, sliku je trebalo vratiti njenom tvorcu. Ferberu nije bilo teško da dobije Džeda telefonom: bio je kod kuće. Ne, nije mu smetao. U stvari, jeste, malo, gledao je antologijske epizode o Paji Patku na Dizni kanalu, ali se uzdržao od komentarisanja. Slika koja je bila umešana u dva ubistva stigla je kod Džeda bez naročitih mera obezbeđenja, u običnom policijskom kamionetu. Stavio ju je na štafelaj, u sredinu prostorije, i nastavio da radi ono što je obično radio, a to su bile mirne radnje - čistio je sočiva objektiva i malo sređivao po kući. Mozak mu je usporeno radio i tek posle nekoliko dana shvatio je da mu slika zapravo smeta, da se u njenom prisustvu oseća neprijatno. Ne samo zbog mirisa krvi, koji kao da je lebdeo oko nje, kao što su njime obavijeni neki dragulji, i uopšte, svi oni predmeti koji su izazivali ljudske strasti; bio je to Uelbekov pogled čiji mu se bleštavi izraz sada činio neumesnim, nenormalnim, budući da je pisac umro i da je video kako se grumenje zemlje rasipa po njegovom kovčegu na groblju Monparnas. Iako više nije bio u stanju da je podnese, bila je to, bez daljnjeg, dobra slika; odavala je snažan utisak oživotvorenosti pisca i bilo bi glupo da bude skroman. To što ona sada vredi dvanaest miliona evra bila je druga stvar o kojoj nije hteo da govori; samo je jednom novinaru, koji je bio naročito uporan, rekao: „Ne treba tražiti smisao tamo gde ga nema”, zaključivši isto što je pisalo i u Vitgenštajnovom Tractatusu, a da toga nije bio svestan. „O stvarima o kojima ne mogu da govorim, moram da ćutim.” Telefonirao je Francu iste večeri, objasnio mu šta se dogodilo i rekao da ima nameru da stavi Mišela Uelbeka, pisca na tržište. Kada je stigao „Kod Kloda”, u ulici Šato de Rentije, imao je jasan i nepogrešiv utisak da u ovaj kafe ulazi poslednji put. Znao je, isto tako, da će to biti njegov poslednji susret sa Francom. Franc je pogrbljeno sedeo za svojim uobičajenim stolom, sa bokalom crnog vina pred sobom. Ostario je, kao da su ga oprhvale teške brige. Istina, zaradio je mnogo novca, ali biće da je mislio da je mogao da zaradi deset puta više samo da je sačekao nekoliko godina. Sigurno je uložio novac negde, što je bio neizbežan izvor briga. Uopšte, izgledalo je kao da
loše podnosi svoje bogatstvo, što je obično slučaj s ljudima koji potiču iz siromašne sredine: bogatstvo čini srećnima samo one koji su oduvek živeli imućno i koji su od detinjstva pripremljeni za to; kada neko ko je teško počeo u životu naglo postane bogat, prvo ga obuzme osećanje straha, koje samo privremeno uspe da suzbije, i koje ga na kraju potpuno preplavi. Džed, koji je rođen u imućnoj porodici i koji je vrlo brzo postao uspešan, bez problema je prihvatio činjenicu da se na njegovom tekućem računu nalazi četrnaest miliona evra. Od poslednje finansijske krize, gore od one koja se desila 2008. godine i u kojoj su propale Kredi Svis i Škotska kraljevska banka, kao i brojne druge manje banke, bankari su se, u najmanju ruku, povukli. I dalje su umeli da obrlate klijente, što spada u opis njihovog posla, ali ako bi im se reklo da ne postoji zainteresovanost za ulaganje ili finansijske transakcije, odmah bi odustali, samo uzdahnuli, pomireni sa sudbinom, mirno složili svoje fascikle i dokumenta koja su pripremili, gotovo se izvinjavajući. Jedino im je ostatak profesionalnog ponosa zabranjivao da predlože oročenje novca na 0,4%. Uopšte, živelo se u ideološki neobičnom periodu, u kome je svaki zapadni Evropljanin bio ubeđen da je kapitalizam osuđen na propast i da će vrlo brzo nestati, da živi svoje poslednje trzaje, iako ultralevičarske stranke nisu uspevale da pridobiju više pristalica od njihovih uobičajenih mazohističkih svadljivaca. Kao da se tanak sloj pepela spustio na duhove. Kratko su razgovarali o situaciji na tržištu umetničkim delima koja je bila, blago rečeno, blesava. Mnogi stručnjaci predvideli bi da će za periodom špekulantske frenezije, koji je prethodio ovome, uslediti jedan mirniji, tokom koga će cene na tržištu lagano i redovno rasti u normalnom ritmu. Neki su čak predvideli da će umetnost postati sigurno utočište ulagača, ali su se prevarili. „Nema više sigurnog utočišta ulagača”, pisalo je u jednom naslovu Fajnenšl Tajmsa. Spekulacija u oblasti umetnosti postala je još jača, haotičnija i frenetičnija, cene su rasle i padale u sekundi, a Art Prajs pravio je rang-liste na nedeljnoj osnovi. Poručili su drugu, pa treću čašu vina. „Mogao bih da nađem kupca...”, reče konačno Franc. „Naravno, to će potrajati. Imajući u vidu
cenu koju si dostigao, nema više toliko njih...” Džedu se ionako nije žurilo. Njihov razgovor tekao je sporo, a onda se potpuno zaustavio. Pogledali su se, pomalo tužno. „Svašta smo proživeli... zajedno”, pokušao je da kaže Džed, ali mu je glas utihnuo pre nego što je stigao da završi rečenicu. U trenutku kada je ustao sa stolice, Franc mu je rekao: „Primetio si... Da te nisam pitao šta sada radiš.” „Primetio sam.” A vrteo se u krug, najblaže rečeno. Bio je toliko besposlen u poslednje vreme da je počeo da priča sa svojim kotlom za grejanje. A najgore je bilo to - i toga je postao svestan prethodne večeri - što je očekivao da mu kotao odgovori. Kotao je sada pravio veliku buku koja je proizvodila raznovrsne zvukove: stenjao je, hrkao, krckao, zviždao različitim tonalitetima i jačinom. Moglo se očekivati da će svakoga trenutka progovoriti artikulisanim jezikom. Ukratko, bio je to njegov najstariji drugar. Džed je posle šest meseci odlučio da se preseli u Krez, u dedinu i babinu kuću. Bio je svestan bolne činjenice da ponavlja istu shemu kao i Uelbek nekoliko godina ranije. Ponavljao je u sebi da su razlike među njima velike ne bi li i sam u to poverovao. Prvo, Uelbek se preselio u Loare jer je napustio Irsku; za njega je, kako bi se dalo pretpostaviti, prva prelomna tačka bio odlazak iz Pariza, sociološki gledano središta njegove aktivnosti i prijateljstava, i odlazak u Irsku. Ista je bila i priroda prelomne tačke koja se upravo dešavala u Džedovom životu jer je napuštao sociološki centar svoje aktivnosti. Mada, ako bi uzeo u obzir činjenično stanje, došao bi do zaključka da se ta prelomna tačka već odigrala. Još od prvih meseci njegove međunarodne slave, prihvatio je da učestvuje na bijenalima, prisustvuje otvaranjima izložbi i daje brojne intervjue - jednom je čak održao i predavanje koga se uopšte nije sećao. Kasnije je smanjio broj svojih pojavljivanja, prestao da odgovara na pozive i i-mejlove, i za dve godine zapao je u veliku samoću koja mu se činila neophodnom i bogatom, kao ništavilo „bogato nebrojenim mogućnostima” o kome govori budizam. Osim što je to ništavilo za sada rađalo samo drugo ništavilo, pa je zbog toga odlučio da se preseli, u nadi da će mu se
vratiti onaj neobičan nagon iz prošlosti koji ga je terao da brojnim prirodnim i veštačkim predmetima koji već postoje u svetu dodaje nove predmete, koji bi se mogli okvalifikovati kao umetnički. Nije kao Uelbek pošao u potragu za hipotetičkim detinjstvom. Uostalom, detinjstvo nije ni proveo u Krezu; tu je dolazio samo tokom letnjih raspusta kojih se letimično sećao; u pamćenju mu je ostala samo uspomena na neku neodređenu i sirovu sreću. Pre nego što je otišao iz Pariza trebalo je da obavi još jedan, poslednji i mučan zadatak koji je odlagao sve do poslednjeg trenutka. Pre nekoliko meseci ugovorio je prodaju kuće u Ransiju sa Alanom Semunom, koji je hteo da baš u njoj smesti svoje preduzeće. Semun se obogatio zahvaljujući internetu i daunloudovanju pozdravnih poruka i pozadina za ekran za mobilne telefone, što je izgledalo kao ništavna delatnost, vrlo jednostavna, ali je, zahvaljujući njoj, za nekoliko godina postao lider na svetskom tržištu. Sklopio je ekskluzivne ugovore sa brojnim slavnim ličnostima, pa je preko njegovog sajta svako, uz skromnu nadoknadu, mogao da personalizuje svoj telefon slikom i glasom Paris Hilton, Debore Šanel, Dimitrija Medvedeva, Paf Dedija i drugih. Želeo je da mu tu bude sedište firme; biblioteka mu se činila veoma otmenom, i hteo je da u parku sagradi moderne radionice. Smatrao je da Ransi bukti od „lude energije” koju će baš on kanalisati. Stvari su se mogle sagledati i na taj način. Džed je mislio da je ovaj precenjivao svoje zanimanje za problematična predgrađa, ali takav tip bi podigao mnogo buke i oko kupovine paketa mineralne vode. U svakom slučaju, imao je dobru priču i uspeo je da namakne mnogo lokalnih i državnih subvencija. Umalo je nasamario Džeda predloženom cenom za otkup kuće, ali se Džed u poslednjem trenutku pribrao, pa mu je Semur na kraju ponudio razumnu cenu. Džedu, naravno, nije bio potreban novac, ali je smatrao da će okaljati uspomenu na svog oca ako za budzašto proda kuću - kuću u kojoj je otac tokom nekoliko godina pokušavao da zasnuje i održi porodični život. Duvao je jak vetar kada se zaputio u Ransi. Prošlo je deset godina od kada je poslednji put bio tamo. Kapija je malo škripala, ali se bez problema otvorila. Grane topola i jasika podrhtavale su u pravcu
tamnosivog neba. Kroz guste žbunove koprive i kupine još se nazirao puteljak. S blagim užasom pomislio je kako je tu proživeo svoje prve godine, svoje prve mesece, i imao je utisak kao da se slojevi vremena u prigušenoj buci obrušavaju na njega. Još je bio mlad, pomislio je, tek je prevalio prvu polovinu svog životnog sutona. Kapci na prozorima bili su zatvoreni, a na drvenim šalonima bele boje nije bilo tragova obijanja; otvorio je blindiranu bravu na glavnim vratima bez poteškoća, što je bilo čudno. Mora da se po okolnim naseljima pročulo da u kući nije bilo ničeg što bi se dalo ukrasti, da nije vredela čak ni obijanja. To je bilo tačno. U kući nije bilo ničega ničega što bi se moglo preprodati. Nije bilo moderne bele tehnike, samo masivan nameštaj koji nije pripadao nikakvom stilu. Ono malo preostalog majčinog nakita otac je poneo sa sobom u starački dom u Bulonji, a onda u Vezine. Džed je tu kutiju dobio nakon njegove smrti i odmah je odložio na vrh ormara, znajući da bi ipak bilo bolje da ga odnese u banku jer će pre ili kasnije na nju naleteti, a to će ga navesti na tužne misli, jer ako već život njegovog oca nije bio naročito veseo, šta bi tek mogao da kaže za život svoje majke? Prepoznao je raspored nameštaja i soba bez problema. U toj funkcionalnoj ćeliji ljudskog prebivališta, koja je bila dovoljna za deset osoba, u njenim najslavnijim vremenima živele su samo tri osobe, zatim dve, pa jedna, i na kraju nijedna. Nekoliko trenutaka razmišljao je o kotlu za grejanje. U detinjstvu, a ni kasnije, u pubertetu, nijednom nije čuo da je bilo problema sa kotlom; a i kada je tu boravio nakratko, kao mladić, o tome nije bilo reči. Možda je njegov otac kupio neki specijalan kotao, „s bronzanim nogama i udovima čvrstim kao stubovi hrama u Jerusalimu” kako sveta knjiga opisuje svetu ženu. Na jednom od tih prostranih kožnih kanabeta, koje su od vrućine štitili uski i visoki prozori s debelim staklima, čitao je jednog leta avanture Spirua i Fantazija i pesme Alfreda de Misea. Onda se prisetio da mora da bude brz i pošao je ka očevoj radnoj sobi. Kutije s crtežima pronašao je bez problema, čim je otvorio prvi ormar. U njima je bilo tridesetak crteža formata pedeset centimetara sa osamdeset, koji su bili zaštićeni papirom s tužnim crno-zelenim
motivima koji su prekrivali sve kutije sa crtežima u XX veku. Kutije su bile zatvorene dotrajalim crnim trakama koje samo što nisu popucale, i u njima je bilo nabijeno stotine papira A2 formata, što je predstavljalo godine i godine rada. Uzeo je četiri kutije pod mišku i otvorio gepek svog audija. Dok je po treći put utovarivao kutije u kola, primetio je jednog visokog crnca kako ga posmatra s druge strane ulice i razgovara mobilnim telefonom. Bio je veoma razbacan, obrijane glave; sigurno je bio visok metar i devedeset i imao sto kila, ali mu je lice bilo dečačko; ne bi mu dao više od šesnaest godina. Džed je pretpostavio da Alan Semun štiti svoju investiciju, pa je za trenutak pomislio da bi trebalo da se objasni sa mladićem, ali je odustao u nadi da će crnčev opis umiriti njegovog sagovornika. Tako je i bilo jer mladić nije preduzeo ništa, samo ga je posmatrao dok je tovario kutije u gepek. Lutao je još nekoliko minuta po spratu kuće bez nekog naročitog osećanja, nije se čak ničega naročitog ni prisećao. Samo je bio siguran da se više nikada neće vratiti u ovu kuću koja će se u svakom slučaju mnogo promeniti, a ona sirovina sigurno će razvaliti zidove i sve okrečiti u belo, što ništa nije menjalo; njegov duh je i dalje bio prazan, neka neodređena i lepljiva tuga bila je jedino što je osećao. Izlazeći iz kuće pažljivo je zaključao vrata. Crnac je otišao. Odjednom je prestao da duva vetar, grane topole su se umirile, zavladala je potpuna tišina. Napravio je polukrug i ušao u ulicu Jedinstva, a odatle produžio na autoput. Džed nije bio navikao na nacrte pročelja, planove i preseke kojima arhitekte preciziraju detalje na zgradama koje projektuju; stoga je bio šokiran prvim umetničkim ostvarenjem na koje je naišao otvorivši kutiju sa crtežima. To ni po čemu nije ličilo na stambenu zgradu, već više na neku mrežu neurona u kojoj su nastanjene ćelije bile odvojene dugim zakrivljenim prolazima, pokrivenim ili otkrivenim, koji su se dalje granali u oblik zvezde. Ćelije su bile različitih veličina, uglavnom okruglog ili ovalnog oblika, što je Džeda iznenadilo. Zamišljao je svog oca više kao nekog ko je sklon pravim linijama. Zapanjio ga je još jedan detalj - odsustvo prozora; zato su krovovi bili providni. Stanovnici ovog naselja, znači, ne bi imali nikakvog vizuelnog
kontakta sa spoljašnjim svetom osim sa nebom. U drugoj kutiji nalazili su se crteži detalja unutrašnjosti stambenih prostorija. Na njima je zapanjujuće bilo odsustvo bilo kakvog nameštaja - u tu svrhu koristile su se različite visine poda. Tako je prostor za spavanje bilo četvrtasto udubljenje duboko četrdesetak centimetara, što znači da se u krevet silazilo, a nije se pelo na njega. Kade su bili veliki okrugli lavaboi čije su ivice bile u ravni sa podom. Džed se pitao kakve je materijale njegov otac nameravao da koristi, pa je zaključio da bi to verovatno bili plastika i stiropor koji su pod uticajem toplote mogli da poprime bilo kakav oblik. Oko devet uveče zagrejao je lazanje u mikrotalasnoj rerni. Pojeo ih je polako, i uz njih popio flašu običnog crnog vina. Pitao se da li je njegov otac zaista verovao da će moći da nađe investitora za ovakve projekte i da li je uopšte verovao da će oni ikada biti ostvareni. U početku sigurno jeste i takva pomisao bila je sama po sebi tužna, koliko je a posteriori bilo očito da ostvarenje nema nikakve šanse. Očigledno je da nikada nije napravio ni maketu ovog projekta. Završio je flašu vina i ponovo se zadubio u očeve projekte, predosećajući da će ga to još više deprimirati. I zaista, što je više nailazio na poraze, arhitekta Žan-Pjer Marten sve je više bežao u maštu, umnožavao nivoe, račvanja, lebdeće strukture, zamišljajući prozračne i neverovatne građevine, ne hajući za način na koji bi mogle biti izgrađene niti za budžet. Oko sedam ujutru Džed je pregledao sadržaj poslednje kutije. Sunce se, još uvek neodlučno, pomaljalo na Alpskom trgu. Dan je pretio da bude siv, oblačan, i to verovatno do sumraka. Poslednji očevi crteži nisu predstavljali stambene zgrade, bar ne za ljudska bića. Spiralne stepenice vrtoglavo su se pele ka nebu, spajale sa tananim i prozračnim pasarelama koje su povezivale nepravilne i kopljaste zgrade bleštavo bele boje, od kojih su neke ličile na paperje. Pregledavši sve crteže, Džed je tužno pomislio kako njegov otac, zapravo, nikada nije prestao da mašta o kućama za lastavice. Džed nije gajio nikakve iluzije o prijemu na koji će naići kod stanovnika u babinom i dedinom selu. Još dok je sa Olgom obilazio francusku provinciju mogao je da primeti da su, stanovnici seoskih
oblasti izvan turističkih zona, poput nekih delova Provanse i Dordonje, bili uglavnom neprijateljski raspoloženi, agresivni i glupi. Da bi se izbegli bezrazložni napadi i uopšte bilo kakve nevolje tokom putovanja, bilo je pametnije izbegavati nepoznata i neproverena mesta. To neprijateljstvo, koje je u slučaju prolaznih posetilaca bilo latentne prirode, pretvaralo se u pravu mržnju ukoliko bi neki od njih kupio kuću na selu. Na pitanje kada će jedan stranac biti prihvaćen u francuskom selu, odgovor je: nikada. Nije se u tome ogledao rasizam niti ksenofobija. Za stanovnike ruralnih oblasti Parižanin je bio stranac podjednako kao i neki Nemac ili Senegalac, a strance nisu voleli uopšte. Franc mu je poslao kratku poruku da bi ga obavestio da je Mišel Uelbek, pisac upravo prodat jednom indijskom operateru mobilnih telefona. Na tekući račun pristiglo je novih šest miliona evra. Naravno, bogatstvo stranaca - koji su kupovali posede za sume koje oni sami nikada ne bi mogli da skupe - bilo je jedan od glavnih motiva za mržnju od strane starosedelaca. U Džedovom slučaju to što je bio umetnik samo je pogoršavalo situaciju: on je svoje bogatstvo zaradio, a to je u očima jednog poljoprivrednika iz Kreza bilo sumnjivo, na granici lopovluka. S druge strane, on svoj posed nije kupio, već nasledio - i neki su ga se sećali iz doba kada je, nekoliko leta za redom, boravio u kući svoje bake. Već tada je bio divlje dete koje nije izazivalo simpatije. Od kad je stigao, Džed nije učinio ništa zbog čega bi ga zavoleli, naprotiv. Babina i dedina kuća imala je sa zadnje strane veliku baštu površine od oko jednog hektara. Dok su baba i deda bili živi, ta zemlja je služila kao povrtnjak, ali malo-pomalo, kako je baka ostala udovica i imala sve manje snage, predavši se godinama a kasnije i smrti, obradive površine su se smanjile, a parcele s povrćem bile su zapuštene i prepuštene korenju. Zadnji deo imanja nije bio ograđen i spajao se sa šumom Granmon. Džed se sećao kako se jednom jedna srna sakrila u njihovom dvorištu bežeći od hajke lovaca. Nekoliko nedelja po dolasku saznao je da je šumoviti teren od pedeset hektara, koji se nalazio tik uz njegovo imanje, bio na prodaju. Kupio ga je bez razmišljanja. Ubrzo se pročuo glas da je jedan blesavi Parižanin kupio zemlju ne pregovarajući o ceni, pa je tako na kraju godine Džed postao vlasnik
površine od sedamsto hektara u jednom komadu. Valovit i brežuljkast, njegov posed bio je gotovo u potpunosti prekriven bukovim, kestenovim i hrastovim drvećem. U sredini se nalazilo jezero od pedesetak metara u prečniku. Sačekao je da prođe zima, a onda oko čitavog imanja podigao metalnu ogradu od tri metra. Na vrhu ograde nalazio se električni kabl koji se napajao iz generatora niskog napona. Napon nije bila dovoljno visok da bi nekog ubio, ali je bio dovoljno jak da obeshrabri svakoga ko bi pokušao da je preskoči - toliki napon se, zapravo, koristio da stada krava ne bi pobegla van granica livade na kojoj pasu. S te strane, kako je rekao žandarmima koji su ga u dva navrata posetili da bi se raspitali o novonastalim promenama u kantonu, u potpunosti je poštovao zakon. Došao je i predsednik opštine koji mu je skrenuo pažnju da će time što je lovcima zabranio da kroz njegovo imanje prolaze u lovu na srne i veprove, a što su činili generacijama unazad, izazvati veliko neprijateljstvo. Džed ga je pažljivo saslušao, složio se da je to žalosna činjenica, ali je ponovio i da je sve što je učinio u okvirima zakona. Ubrzo nakon tog razgovora, pozvao je jedno inženjersko preduzeće da mu izgradi put koji je presecao njegov posed i završavao se kapijom koja se otvarala na daljinu i omogućavala direktan pristup regionalnom putu D 50. Odatle su ga delila samo tri kilometra od autoputa A 20. Sada je mogao da ide u kupovinu u „Karfur” u Limožu i da bude miran što neće sresti nikoga iz sela. Obično je išao u nabavku utorkom ujutru jer je primetio da je u to vreme bilo najmanje sveta. Ponekad je u hipermarketu bio potpuno sam, što je za njega bilo gotovo ravno sreći. Preduzeće za inženjering postavilo mu je oko kuće i puteljak od sivog makadama širok deset metara. U samoj kući nije izmenio ništa. Sve ove promene na imanju koštale su ga nešto više od osam miliona evra. Kad je sve sabrao, zaključio je da mu je ostalo dosta novca da bezbrižno živi do kraja života, čak i u slučaju da poživi dugo. Najviše novca trošiće na porez na bogatstvo. Porez na dohodak neće plaćati. Nije imao nikakva primanja i nije planirao da pravi dela namenjena prodaji. Godine su, što bi se reklo, prolazile.
Jednog jutra, dok je slučajno slušao radio - što nije učinio sigurno bar tri godine - Džed je saznao da je Frederik Begbede umro u svojoj sedamdeset prvoj godini života. Umro je u svojoj kući na baskijskoj obali, „okružen pažnjom svojih bližnjih”, kako je rečeno na radiju. Džed je u to poverovao. Bilo je u Begbedeu, koliko se sećao, nečeg što je izazivalo naklonost i ljubav, imao je „svoje bližnje” - koje ni Uelbek ni on nisu imali - prosto, neku vrstu familijarnosti sa životom. Na posredan i zaobilazan način postao je svestan činjenice da i sam ima šezdeset godina. To ga je iznenadilo: nije ni primetio da je toliko ostario. Tek u odnosu sa drugima i preko njih postajemo svesni da starimo; sebe obično vidimo kao biće koje će večno živeti. Kosa mu je, doduše, osedela, lice se izboralo; ali to se dogodilo neosetno; ništa ga nije podsećalo na slike iz mladosti. Džeda je zapanjila neverovatna činjenica da ne poseduje nijednu svoju fotografiju. On, koji je tokom svoje umetničke karijere napravio hiljade fotografija. Nikada nije razmišljao da napravi autoportret jer nikada sebe nije ni smatrao za valjanu umetničku temu. Kapija na jugu njegovog imanja, ona koja je bila okrenuta ka selu, nije bila otvarana deset godina. Međutim, otvorio ju je bez poteškoća, zadovoljan što je izabrao preduzeće iz Liona koje mu je preporučio očev bivši kolega. Nejasno se sećao Šatelu le Maršea; u njegovom sećanju ostala je slika običnog francuskog sela, malog i oronulog, ni po čemu zanimljivog. Bio je zapanjen kada je kročio na ulice ove zabiti. Prvo, selo se veoma proširilo, bilo je sigurno dva ili tri puta više kuća koje su bile privlačne, sve u cveću, sagrađene u manijakalnom skladu sa limuzinskom tradicijom. Na glavnoj ulici bili su izlozi s regionalnim proizvodima, radnjice s rukotvorinama i zanatskim predmetima; na sto metara izbrojao je tri kafea koja su nudila jeftinu internet konekciju. Kao da je bio u Ko Fi Fiju ili Sen Polu de Vensu, a ne u običnom selu u Krezu. Pomalo sluđen, zaustavio se na glavnom trgu i prepoznao kafe preko puta crkve. Prepoznao je, zapravo, mesto na kome se kafe nalazio. Unutrašnjost kafea bila je ukrašena secesionističkim lampama, stolovima od tamnog drveta i kovanog gvožđa i kožnim
klupama, što je sve trebalo da podseća na neki pariski kafe iz doba bel epoka. Na svakom stolu stajao je priključak za laptop s ekranom od 21 inča, utičnice za struju bile su po evropskim i američkim standardima, a u prospektu su se nalazila objašnjenja o priključivanju na mrežu Krez-Sat; opština je finansirala postavljanje geostacionarnog satelita koji je trebalo da poboljša internet konekciju u departmanu, saznao je Džed iz prospekta. Naručio je čašu rozea menetu-salon koju je zamišljeno ispio, razmišljajući o promenama koje su se odigrale u selu. U ovo doba jutra, u kafeu nije bilo mnogo ljudi. Jedna porodica Kineza završavala je svoj limuzinski doručak koji je koštao 23 evra po osobi, saznao je Džed čitajući jelovnik. Pored njega je sedeo jedan krupan muškarac s brkovima i kosom skupljenom u rep, koji je rasejano čitao svoje i-mejlove. Ljubopitljivo je pogledao Džeda, namrštio se, hteo je da mu se obrati, ali se ipak zagledao u svoj kompjuter. Džed je ispio čašu vina, izašao i ostao da nekoliko trenutaka razmisli za volanom svog električnog SUV audija - tri puta je promenio automobil za poslednjih dvadeset godina, ali je ostao veran marki uz koju je doživeo prve trenutke vozačke radosti. Narednih nedelja je polako, i u malim etapama, istraživao svoju rodnu zemlju Francusku, ne udaljivši se previše od Limuzina, osim jednog kratkog izleta u Dordonju i jednog na planine u Rodezu. Francuska se, po svemu sudeći, mnogo promenila. Priključio se na internet nebrojeno puta, razgovarao sa hotelijerima, vlasnicima restorana i drugim ljudima zaposlenim u uslužnim delatnostima (jednim automehaničarem iz Perigoa i eskort devojkom iz Limoža), i sve je potvrdilo njegov prvi i gromovit utisak koji ga je protresao prilikom posete selu Šatelu le Marše: da, zemlja se promenila, i to duboko. Tradicionalni stanovnici seoskih područja su gotovo nestali. Zamenile su ili novopridošlice iz gradskih zona, podstaknute velikim apetitom za preduzetništvom; neki su bili umerenih ekoloških ubeđenja prilagođenih tržištu. Naselili su hinterland, i taj poduhvat, koji se zasnivao na podrobnom poznavanju zakona tržišta i njihovom lucidnom odnosu prema tome, posle mnogobrojnih jalovih pokušaja, naišao je na veliki uspeh. Džed se najpre zapitao - što bi se moglo objasniti tipičnim umetničkim
egocentrizmom - da li je „serija jednostavnih zanimanja” dvadeset godina od svog nastanka i dalje aktuelna. Pokazalo se da i nije baš. Slika Maja Duboa, telefonski operater u korisničkoj službi više nije imala svrhe: korisnička služba sada je u sto odsto slučajeva bila delokalizovana - najčešće u Indoneziju ili Brazil. Ali, zato Eme, eskort devojka nije nimalo izgubila na savremenosti. Prostitucija je na ekonomskom planu doživela procvat, prvenstveno zahvaljujući fantaziji o Parižanki koja je postojala u Južnoj Americi i Rusiji, kao i neumornoj aktivnosti emigrantkinja iz Zapadne Afrike. Francuska je, prvi put posle perioda od 1900. do 1910. godine, postala glavna destinacija seksualnog turizma. Pojavila su se i nova zanimanja odnosno, obnovljena su stara zanimanja i prilagođena savremenom dobu, poput umetničke obrade gvožđa ili izrade bakarnog posuđa. Ljudi su ponovo počeli da gaje biljke i prave bašte po vlažnim terenima. U Žabrej le Bordu, selu koje se nalazilo na pet kilometara od Džedovog, ponovo je pokrenuta kovačnica u kojoj su se okivali konji lepo održavana zemlja, šume i putevi u Krezu savršeno su odgovarali jahačkim šetnjama. Francuska se, uopšte, dobro držala na ekonomskom planu. Postala je prvenstveno poljoprivredna i turistička zemlja i dokazala izuzetnu krepkost tokom različitih kriza koje su usledile jedna za drugom, gotovo bez prekida, tokom poslednjih dvadeset godina. Krize su bile sve jače i lakrdijaški nepredvidive - lakrdiijaški s tačke gledišta jednog Boga podrugljivca koga su finansijski potresi silno zabavljali, a neočekivani prelasci iz velikog bogatstva u periode gladi velikih zemalja poput Indonezije, Rusije i Brazila, čije stanovništvo broji stotine miliona ljudi, uveseljavali. Francuska je mogla da proda samo luksuzne hotele, parfeme i paštete - ono što se naziva umetnošću življenja - pa je zato odolela trzavicama. Poreklo klijentele menjalo se iz godine u godinu, i to je bilo sve. Po povratku u Šatelu le Marše, Džed je počeo da svakoga dana pre podne šeta seoskim ulicama. Obično bi popio aperitiv u kafeu na trgu (koji je, začudo, sačuvao svoje staro ime, „Sportski bar”), a onda odlazio kući da ruča. Ubrzo je primetio da ga poznaje dosta novopridošlica - ili su makar čuli za njega - i da nisu gajili
neprijateljska osećanja prema njemu. Novi stanovnici seoskih područja nisu uopšte ličili na svoje prethodnike. Nije ih sudbina navela na pletenje korpi od pruća, renoviranje seoskih konaka ili proizvodnju sira; za njih je to bio preduzetnički poduhvat, odmeren i racionalan ekonomski izbor. Obrazovani, tolerantni i ljubazni, živeli su bez ikakvih poteškoća zajedno sa strancima koji su se naselili u njihovoj regiji, to im je, uostalom, i bilo u interesu, jer su stranci bili njihove glavne mušterije. Prodata je većina kuća koje njihovi nekadašnji vlasnici iz severne Evrope više nisu mogli da održavaju. Kineska zajednica je, svakako, bila zatvorena, mada zapravo i ne toliko kao engleska - Kinezi makar nisu nametali svoj jezik. Preterano su poštovali, maltene obožavali lokalne običaje koje su novopridošlice u početku loše poznavale, ali su se potrudili da ih usvoje svojom prilagodljivom mimikrijom. Sve su se više obnavljali gastronomski recepti, plesovi čak i folklorna odeća. Rusi su bili najcenjenija klijentela. Nikada nisu raspravljali o ceni aperitiva, niti se cenkali oko tarife iznajmljivanja džipova. Trošili su rado i mnogo, verni ekonomiji potlača koja je bez problema nadživela različite političke režime. Ova nova generacija bila je konzervativnija i gajila je veće poštovanje prema novcu i društvenoj hijerarhiji u odnosu na prethodne. Što je bilo još čudnije, natalitet u Francuskoj sada je zaista skočio, ne računajući imigraciju koja je, ukidanjem poslednjih poslova u oblasti industrije i drastičnim smanjenjem mera socijalne zaštite koje se odigralo 2020. godine, bila gotovo ravna nuli. Okrenuvši se ka novim industrijskim zemljama, afrički imigranti izlagali su se opasnim putovanjima. Pirati su napadali brodove na kojima su prelazili Indijski okean i Kinesko more i otimali im poslednju ušteđevinu, ili su ih jednostavno bacali u more. Jednog jutra, dok je gustirao u malim gutljajima šablis, Džedu je prišao bradati čovek s konjskim repom - jedan od prvih seoskih stanovnika koga je primetio. Bradati je u njemu prepoznao umetnika, iako nije znao čime se Džed tačno bavi. I on je „pomalo” slikao, priznao je, i ponudio da mu pokaže svoja dela. Nekadašnji automehaničar iz Kurbevoa pozajmio je novac da bi se nastanio u selu gde je osnovao preduzeće za iznajmljivanje kvadova -
Džed se prisetio Hrvata iz avenije Stefan Pišon i njegovih skutera na moru. Inače, on je bio pasionirani obožavalac harlija dejvidsona, i Džed je morao da sasluša petnaestominutni opis mašine koja je zauzimala počasno mesto u njegovoj radionici, sve pojedinosti o načinu na koji je došao do nje i o tome kako ju je, iz godine u godinu, personalizovao. Kvadovi su, prema njegovom mišljenju, bili „lepe naprave” na kojima je čovek mogao „fino da se provoza”. A održavanje im je, rekao je suvislo, ipak lakše nego održavanje konja; jednom rečju, posao mu je dobro išao, nije imao na šta da se žali. Njegove slike bile su inspirisane herojskom fantazijom i predstavljale su uglavnom bradatog ratnika s konjskim repom, koji je jahao mehaničkog vranca, što je, po svemu sudeći, bila interpretacija space opere na temu njegovog harlija. Na nekim slikama ratnik se borio s lepljivim zombijima, a na drugima sa vojnim robotima. Platna koja su predstavljala ratnikov odmor otkrivala su tipično mušku erotsku fantaziju zasnovanu na pohotnim bludnicama požudnih usta koje su se obično kretale u paru. Jednom rečju, bile su to autofikcije i zamišljeni autoportreti; budući da mu je slikarska tehnika bila oskudna, nijedno platno nije imalo onaj hiperrealizam i ulickanost koju zahteva herojska fantazija. Džed odavno nije video nešto tako ružno. Dok je ovaj neumorno vadio platna iz kutija, sat vremena se trudio da pronađe prikladan komentar i na kraju je promrmljao da je to „delo velike vizionarske snage”. Dodao je brže-bolje da nije ostao u kontaktu ni sa kim iz umetničke branše. Što je, uostalom, i bila istina. Kako je nastalo delo kojim se Džed Marten bavio poslednjih trideset godina svog života ne bismo nikada saznali da nije prihvatio da dâ intervju za Art Pres nekoliko meseci pred smrt. Iako se intervju proteže na četrdeset stranica časopisa, u njemu govori samo - i gotovo isključivo - o tehničkim procesima nastanka tih neobičnih videograma koji se danas čuvaju u MOMI u Filadelfiji, i koji ni po čemu ne liče na njegova prethodna dela niti na bilo šta poznato, i nastavljaju da izazivaju neprijatnost kod posetilaca galerije čak i trideset godina kasnije. O smislu radova iz njegove poslednje umetničke faze, nije hteo da govori. „Želim da podnesem izveštaj o svetu... Jednostavno želim da podnesem izveštaj o svetu...”, ponavlja na čitavoj stranici novinarki, prestravljenoj pred ovakvom prilikom i nesposobnom da obuzda
senilno brbljanje, mada je tako možda i bolje - Džed Marten u ovom intervjuu naširoko brblja, senilno i slobodno, naročito o pitanjima izoštrene blende i amplitude, kao i o kompatibilnosti sa kompjuterskim programima. Izuzetan intervju u kome je reč novinarke „u senci njene teme” kako je to shematski prokomentarisao Le Mond, koji je umirao od ljubomore što je propustio ovakvu ekskluzivu, i zbog čega je novinarka, nekoliko meseci posle toga, unapređena u pomoćnika glavnog i odgovornog urednika svog časopisa - i to baš na dan kada je proglašena smrt Džeda Martena. Iako se razgovor o fotografskom materijalu koji je koristio Džed Marten proteže na više stranica, njegovi elementi ni po čemu nisu naročito zanimljivi - stalak manfroto, poluprofesionalna video kamera panasonik, koju je izabrao zbog izuzetne osetljivosti svetlosnog senzora koji omogućava snimanje u potpunom mraku, i hard disk od dva tetraokreta povezan sa USB otvorom video kamere. Svakoga jutra, tokom više od deset godina, osim utorkom (jer je to bio dan za nabavku), Džed Marten je utovarivao materijal u gepek svog audija i prolazio kroz imanje privatnim putem, koji je svojevremeno izgradio za sopstvene potrebe. Kroz imanje se moglo proći jedino tim putem jer su visoke trave prošarane trnovitim grmljem vodile ka gustoj šumi neprohodnog rastinja. Trag staza kojima je nekada šetao kroz šumu odavno je nestao. Neometano se moglo proći jedino rubom jezera delimično obraslim niskom travom koja se s mukom probijala kroz sunđerasto zemljište. Iako je raspolagao širokim rasponom objektiva, najčešće je koristio šnajder aposinar koji je mogao da se otvori na 1,9 s maksimalnom žižnom daljinom od 1200 mm i ekvivalentom od 24x36. Izbor njegove teme „nije nužno pratio nekakvu unapred određenu strategiju”, rekao je nekoliko puta novinarki, „samo je pratio trenutni nagon”. Uglavnom je koristio jaka sočiva i fotografisao granu bukve koja podrhtava na vetru, ponekad busen trave, vrh grma koprive ili rastresitu i pokvašenu zemlju između dve bare. Kada bi izabrao kadar, priključivao je kameru na upaljač u kolima, uključivao je i odlazio kući pešice, ostavljajući motor automobila da radi dok se ne smrkne, a ponekad i preko noći, jer je kapacitet hard diska bio dovoljno veliki
da je kamera mogla da snima i po nedelju dana bez prekida. Odgovori poput praćenja „trenutnog nagona” uglavnom su nezadovoljavajući za informativni časopis, i mlada novinarka pokušala je da sazna nešto više: ipak bi fotografije napravljene u jednom danu morale da utiču na izbor kadrova koje ste pravili sutradan, iščačkavala je informacije, projekat je sigurno postepeno nastajao. Ne, bio je uporan Marten; kada je izjutra palio auto nije znao šta će fotografisati, svaki dan je za njega bio novi dan. I taj period potpune neizvesnosti trajao je gotovo deset godina, dodao je. Zatim je obrađivao dobijene fotografije metodom zasnovanom na fotomontaži, te iako je bila u pitanju naročita vrsta fotomontaže, ponekad je zadržavao samo nekoliko fotograma iz trosatnog snimka. Zahvaljujući tim fotomontažama dobijao je lelujava biljna prediva mesožderske gipkosti, krotka i nemilosrdna istovremeno, koja predstavljaju najdovršeniju predstavu biljnog sveta u zapadnjačkoj umetnosti. Džed Marten je „zaboravio”, ili bar tako tvrdi, šta ga je nagnalo da se posle deset godina, koje je posvetio isključivo fotografisanju biljaka, vrati predstavljanju industrijskih predmeta: najpre mobilnog telefona, zatim tastature računara, lampe na radnom stolu i mnogih drugih predmeta, koji su isprva bili veoma različiti, da bi se na kraju posvetio samo elektronskim aparatima. Njegove najupečatljivije fotografije prikazuju matične ploče starih i odbačenih računara, čiji snimci, bez naznake o zumu, liče na neobične futurističke gradove. Slikao ih je u podrumu svoje kuće na neutralnoj sivoj podlozi koja je nestajala tokom montiranja fotografija u video-materijal. Da bi ubrzao proces raspadanja podloge, prskao je bocom rastvora sumporne kiseline, koji se koristi za uništavanje štetnog bilja. Zatim je fotomontažom uklanjao fotograme koji su dugo trajali; rezultat se dosta razlikovao od običnog ubrzavanja filma jer se podloga nije raspadala u kontinuitetu, već naglo i isprekidano. Posle petnaest godina fotografisanja i fotomontaže, imao je tri hiljade neobičnih kratkih filmova, relativno čudnih, koji su trajali u proseku tri minuta. Njegovo delo razvilo se tek pošto je počeo da traga za
softverom za duplu ekspoziciju. Pretapanje kadrova dosta se koristilo u nemom filmu, ali je zato potpuno nestalo iz profesionalne i amaterske produkcije, čak i u umetničkom filmu uopšte. Zbog upadljive nerealnosti takvih kadrova, smatralo se da je pretapanje planova star i prevaziđen specijalan efekat. Nekoliko dana je pokušavao da pronađe odgovarajući softver, i na kraju je otkrio jedan freeware za obično pretapanje. Pozvao je njegovog autora koji je živeo u Ilinoisu i pitao ga da li bi pristao da mu, uz naknadu, razvije napredniju verziju softvera. Saglasili su se o uslovima i posle nekoliko meseci Džed Marten je na ekskluzivno korišćenje dobio izuzetnu alatku kakva nije postojala na tržištu. Zasnovan na sličnom principu kao fotošop kalkovi, ovaj softver je omogućavao preklapanje devedeset šest video-snimaka od kojih je na svakom pojedinačno bilo moguće regulisati svetlo, zasićenost boja i kontrast. Na ovaj način mogao je da menja prve planove i dubinu. Ovaj softver mu je omogućavao da dobije duge hipnotičke planove u koje su se industrijski predmeti utapali dok su ih preplavljivali bogati slojevi vegetacije. Ponekad su izgledali kao da se sa njima bore i pokušavaju da izrone na površinu, ali bi ih odneli talasi trave i lišća; uranjali bi u biljnu magmu dok se površina drobila i raspadala, a izbijali mikroprocesori, baterije i memorijske kartice. Džedovo zdravlje se pogoršavalo, mogao je da jede samo mlečne proizvode i slatkiše, i počeo je da sumnja da će ga, kao i njegovog oca, savladati rak creva. Pregledao se u bolnici u Limožu i rezultati su potvrdili ovu prognozu, ali nije hteo da se leči, podvrgne radioterapiji ili drugim teškim tretmanima, pa je samo uzimao lakše lekove za ublažavanje bolova, koji su ga mučili naročito uveče, i jake doze lekova za spavanje. Sastavio je testament i zaveštao svoje bogatstvo raznim udruženjima za zaštitu životinja. U to vreme počeo je da snima fotografije svih ličnosti koje je upoznao u životu, od Ženevijeve do Olge, preko Franca, Mišela Uelbeka, oca, ali i drugih ličnosti, zapravo svih onih čije je fotografije posedovao. Kačio ih je na nepromočivo neutralno sivo platno razapeto na metalnom okviru i snimao kamerom, puštajući, ovoga puta, da se prirodno raspadnu. Izložene kiši i suncu naizmenično,
fotografije bi se najpre potklobučile, pa trunule, a onda raspadale u komadiće i nestajale u roku od nekoliko nedelja. Zanimljivo je da je kupio figurice u obliku ljudi koje je podvrgavao istom procesu. Figurice su bile otpornije, pa je morao da ubrza njihovo raspadanje koristeći sumpornu kiselinu. U tom periodu hranio se samo tečnim namirnicama, a jedna bolničarka dolazila je svake večeri da bi mu dala injekciju morfijuma. Ujutru se bolje osećao, i sve do poslednjeg dana radio je bar dva do tri sata dnevno. Tako se Džed Marten povukao iz života za koji nikada nije bio u potpunosti vezan. U sećanje su mu navirale slike, posebno žena, što je bilo neobično jer njegov erotski život nije bio naročito uzbudljiv. Ženevijeva, draga Ženevijeva, i nesrećna Olga progonile su ga u snovima. Prisetio se i Marte Tajfer, koja je u njemu probudila želju dok je stajala na balkonu u Por Grimou i otkopčavala brushalter ležabi, i razgolitila svoje poprsje. Ona je tada imala petnaest, a on trinaest godina. Te večeri je masturbirao u kupatilu službenog stana koji je njegov otac iznajmio da bi nadzirao građevinske radove, i iznenadio se što je toliko uživao u tome. Vratile su mu se uspomene i na meke grudi, spretne jezike, uske vagine. Ipak mu život nije bio tako loš. Pre tridesetak godina (to je jedina naznaka koja izlazi iz tehničke prirode intervjua koji je dao za Art Pres), Džed je posetio Rursku oblast, gde je organizovana njegova velika restrospektivna izložba. Od Duizburga do Dortmunda, preko Bohuma i Gelzenkirhena, većina crnometalurških fabrika pretvorena je u izložbene prostore, pozorišta, koncertne sale, čak su se i lokalne vlasti trudile da podstaknu industrijski turizam zasnovan na obnavljanju radničkog života s početka XX veka. Čitava regija, sa svojim visokim pećima, rudarskim oknima, napuštenim železničkim prugama, na kojima su rđali vagoni puni robe, i nizovima istovetnih i urednih paviljona s ponekom radničkom bašticom ličila je na dobro očuvani predeo prvog industrijskog doba u Evropi. Na Džeda je tada gusta šuma, koja je posle nepunog veka neaktivnosti fabrika pretila da ih zakrči, ostavila snažan utisak. Obnovljene su samo one fabrike koje su se mogle
iskoristiti za potrebe kulture; ostale su polako propadale. Ti industrijski kolosi u kojima je nekada bila srž nemačkih proizvodnih kapaciteta sada su bili zarđali, polusrušeni, a biljke su kolonizovale nekadašnje radionice, uvlačile se u ruševine i postepeno ih pretvarale u neprohodne džungle. Delo koje je Džed Martin stvarao poslednjih godina svog života može se - na prvi pogled - protumačiti kao nostalgično razmišljanje o sutonu industrijskog doba u Evropi i o propadljivom i prelaznom karakteru ljudske industrije. Ovo tumačenje nedovoljno prikazuje do koje mere gledalac oseća neprijatnost pred patetičnim slikama figurica tipa plejmobil, izgubljenim u apstraktnom i ogromnom futurističkom gradu, gradu koji se i sam drobi i raspada, a zatim rasipa u vegetativnoj beskonačnosti koja se proteže unedogled. Ovo osećanje očaja i pustoši sve nas jače obuzima dok posmatramo kako predstave ljudskih bića, koja su postojala u zemaljskom životu Džeda Martena, propadaju pod uticajem vremenskih prilika, a zatim se na tim poslednjim video-snimcima raspadaju i pretvaraju u komadiće, kao simboli opšte iznemoglosti ljudske vrste. Utapaju se i kao da se zakratko bore, pre nego što ih progutaju preklopljeni planovi gustog bilja. Onda se sve smiruje, ostaju samo travke koje njiše vetar. Biljni svet trijumfuje u potpunosti.
ZAHVALNICA Obično se nikome ne zahvaljujem jer koristim vrlo malo izvora prilikom pisanja, čak izuzetno malo u poređenju sa američkim piscima. Ali, ovoga puta policija je na mene ostavila jak utisak i zaintrigirala me, pa mi se učinilo neophodnim da saznam nešto više o njoj. Zahvaljujem se Terezi Kremizi, koja je obavila neophodne pripreme, kao i šefu kabineta Anriju Morou i policijskom komandantu Pjeru Djepoiju, koji su me ljubazno primili u policijskoj stanici na keju Orfevr i dali korisna i detaljna obaveštanja o njihovom teškom poslu. Podrazumeva se da sam izmenio činjenice i da mišljenja izražena u ovom romanu pripadaju samo romanesknim likovima; jednom rečju, ovo delo je fikcija. Zahvaljujem se, takođe, i Vikipediji (http://fr.wikipedia.org) i njenim saradnicima čije sam članke ponekad koristio kao izvor inspiracije, naročito one o kućnoj muvi, gradu Boveu ili o Frederiku Niusu.
