Laza Kostic - Pera Segidinac

Laza Kostid

PERA SEGEDINAC

LICA

KARLO VI, rimsko-nemački desar GROF C.INCENDORF, prvi ministar GROF BAĐANjIJA, dvorski kancelar ugarski VIDENTIJE JOVANOVID. mitropolit srpski JAKOV JAMBREKOVID, sekrstar mu MATULA, poverenik budimske opštne JANAD MOSKO, major mitropolitove konjice PERA JOVANOVID SEGEDINAC. pukovpik pomoriške krajppo

ČORBA JAKA kapetani racke milicije ŠEVID

RANKO TUKELIJA MILAN TUKELIJA zastavnnci VUKID

IZASLANIK BADANJIJEV

PRVI DRUGI ČASNIK

ZASTAVNIK VOJNIK HRISTIJAN, arhimanlrit KALUĐER

TEMIŠVARIJA poslanici budimski MONASTIRLIJA

SEKULA VITKOVID, oborkapsgan varalpnskp MOĐOROŠI, kantor

PASTOR ŠEBEŠDEN mađarski zaverenici SILAŠIJA

PRVI SUDIJA

PRVI Mađar DRUGI

ĐENERAL, ?apovsdnik Arala ISUSOVAC MARA, Perina žena JULA, Perina kdi LjUBICA, ..rođaka" mitropoligova

Stražari, vojnici, momci, sudije, osuđenici. Doba: 1735-a god. posle Hrista. PRVI ČIN

PRVA POJAVA

Prestona dvorana u bečkom Dvoru.

BADANJIJA i CINCENDORF

BADANJIJA: Ni Raca nam ne napuštate zar? Tako l' se pazi Sveta sankcija? Pragmatični zar tako ugovor? CINCENDORF: Ne rekoh to, al' carska im je reč. BADANJIJA: Zar carska reč i poganicima? CINCENDORF: Ti poganici ljuto vojuju, Francuzom dobar mogu biti malj.

BADANJIJA: JOŠ bolji bide kad uzrobuju; desar ih mazi, treba njima kralj. A mislite li da de Raci pod na Francusku desaru u pomod? CINCENDORF: Na Francusku bi l' pošli? Zašto ne? BADANJIJA: Na Turčina je obveza im tek, krvnika starog vere njihove i gonitelja brade ostale. CINCENDORF: Sa verom demo razveriti ih, te razbratiti s bradom ostalom. BAĐANJIJA: Sa verom, Race? Znate l' šta je to? To znači Race potamaniti, jer obavesti nema stoci toj. Mislite l' to, ja rado pristajem. CINCENDORF: Vodkova svoga ima stoka ta k'o svaka druga; mitropolit njin — BADANJIJA: Zar mislite da mitropolita — CINCENDORF: Zaželi l' sam od njega svetli car, naprečac, mislim, nede odbiti; izvestio sam Veličanstvo mu, a mitropolit mora skoro dod. BAĐANJIJA: NO ako ipak pop ne pristane? CINCENDORF: Onda su vaši, bog a duša vam. Al' evo nam i mitropolita. (Ulazi mitropolit beogradski VIDENTIJE za njim

JANAD MOSKO U paradi) VIĐENTIJE: Klanjam se va.ma, svetla gospodo, i klanja vam se sa mnom zajedno gospodin Janad Mosko, što je sad majorom naše racke konjice. BADANJIJA: Je l Moskva leglo vašim dedovom? Mosko: Moskvu je Mosko, mislim, osnov'o. BADANJIJA: Pa lepo, lepo, novi Romulus! VIĐENTIJE: Romanskogrčka diči njega krv. BADANJIJA: Romanska krv? E, to je druga stvar, u njih je „muska" „muha"; jamačno po konjanika zgoda velika: Zlatokril, brz k'o muha, ili bar CINCENDORF: Dobro nam došli svakad oboje. Dobiste l' jutros, ekselencijo, uz papagaja rajskog detlida? Šta radi naša draga perjančad? VIDENTIJE: U svom se zlatnom šire kavezu, neprestano vam slavu cvrkudud, visokome darovaocu svom. CINCENDORF: Darovalac je samo svetli car. VIDENTIJE: Desarska ruka, vaša poruka. CINCENDORF: Tako je, svetli oče, tako je. Dosetljivost je vaša velika; zaslužujete da vam slava ta

u porodici vašoj ostane. VIDENTIJE: U porodici?! Kako, svetlosti? CINCENDORF: Da mitru nosi navek vaša krv. VIDENTIJE: Al' narod bira. CINCENDORF: Narod bira zar? U našoj crkvi namešta ga car. VIDENTIJE: U našoj? Da — u vašoj. Prostite, od umiljenja smetoh s uma ja da blagočesti jedna j' osnova. BADANJIJA (sebi): Taj pop bi se i poturčio još. ( Videntiju) Pa kako dete vi pred narod vaš? VIĐENTIJE: Pred narod? Kako? Zašto? Svetli car — CINCENDORF: Pred narod kako? Kako! Bože moj, da što se nosi svetli carev dar, što ptičice u zlatnom kavezu, što niti sade, nit' seju nit' žnju, ipak ih hrani otac nebeski? Tako de verni narod hranit car. VIDENTIJE (sebi): U kavezu, doduše, drži ga, pa od sve muke, da je zlatan bar! — No da li hrani sve te ptice on, il' one njega, to se pita još. CINCENDORF: Zar nije predmet, sveti oče, to

za jevanđelsku kakvu propoved? (Udari Videntija po ramenu) VIDENTIJE (zbunjen): Za jevanđelsko carstvo? Jeste, da: nit' žnju nit' seju, pa ih hrani car. (Sebi) Ta šta deš, vragu, činiš se i lud, za jedno pismo, jedan listak hud. CINCENDORF (smejudi se): Pa bar da daju kakvu porezu! VIDENTIJE: Al' vaša svetlost nije zabila na obedano carsko pismeno? CINCENDORF. Do sabora de biti gotovo pokaže l' narod da je vredan tog, te pristanu l' glavari njegovi na previsoke carske uslove. Inače, carska milost prestaje i osobina vaših nestaje; no možda bi priklonili se ved i do sada tom vašem zahtevu, ggokornosti se vašoj nadajud, — al' tužbe na vas neke stigoše sa raznih strana vašeg naroda. VIDENTIJE. Na mene? tužbe? — Kakav nesrednik? CINCENDORF: Pokazadu vam posle, — evo car! (Ulazi Karlo VI s pratnjom)

KARLO (posadi se na presto): Po saslušanju dvorskog veda nam. izvolesmo odobrit sastanak sveg vernog našeg rackog naroda pod našim rackim arcibiskupom, želed da bude vedanju mu plod jedinstvo cele vere Hristove. No pre de im sloboda biti još junački se s Francuzom ogledat, i, vrativši se slavnom pobedom, izabrat sebi vrsnog vojvodu, u zajednici s vojskom ostalom da sruše vraga vere Hristove. — U znak milosti naše desarske, nek' svetog oca ovde odene presvetli red krune nam gvozdene. (Mitropolit metaniše, desar mu obesi lentu, Cincendorf izvodi Videntija) BADANJIJA: Presvetla kruno! KARLO (pošav, osbrne se): Kancelaru moj! BADANJIJA: U vede to ne bejah pozvat ja. KARLO: Vaš drug nam reče da ste pristali. BADANJIJA. To ne znam, ali drugo dobro znam, a valjda zna i Veličanstvo vam, da s' Ugarska ved načekala dost'

da joj oživi kraljeva joj reč, jedared bude zbilja sankcija, te da se preda racki narod ved u kletvenike naše vlastele. KARLO: AL' zaboga! Dok prođe samo rat: treba nam ljudi na Francuze još! BADANJIJA: Zar misli zbilja Veličanstvo vam privolet Race na daleki rat? KARLO: Privoleti? Zapoveđeno je. BADANJIJA: Car Leopold je pismeno im dao na Turčina da samo vojuju! KARLO: Car Leopold, moj otac, rekoste? Pa Cincendorf mi ništa ne reče. BADANJIJA: GOSPODIN taj se nada, ali da! KARLO: Pa šta demo? Treba nam vojske još: magnati, vele, dadoše nam sve. BADANJIJA: AL' ako Raci hteli ne budu? KARLO: E, onda — BADANJIJA: Onda ništ' ne ostaje do rešiti po ugovoru stvar, magnatima sve Race predati: što ne htedoše sluge careve, učin'de naši kletvenici to, jer mi demo ih znati poslati kud god uzahte milostivi kralj.

KARLO: Ne marim, grofe, dobro, pristajem: vi udesite s Cincendorfom to! (Ode) BADANJIJA: Sa Cincendorfom? Znao sam, to je kraj. (Hoda zamišljen gore-dole) Da, to de biti dobar pomišljaj: Pobunit Race da ne vojuju, pobuniti ih na desara baš. Ha! ha! Da vidiš onda popa tvog kad varnicu u vojsku bacim ja! Ti kaluđere šalješ na megdan? Da vidiš šta de — Pera kapetan! No više svega, korist mi je tu; kad moju zemlju racki topne znoj, udvostručide plod i dohodak, jer Mađar je na poslu spor i lenj, Mađar je stvoren da gospoduje. No ljuto de se otimati Rac. — Pa neka bude trka, trakanac! — Ja rado lovim razdraženu zver. Vladari stari dudi godiše zverova s ljudma gledajudi boj, Inglezi glede ljute petlove; što ne bih ja, gospodar Ugarske, ugađ'o svojoj voljnoj zabavi,

arenu racku udešavajud? — Sad samo zgodnu draživašku još, i lovačka je spremna muzika, pa, hop na Race! teraj, puci ga! (Odlazi)

DRUGA POJAVA

Mitropolitova pisarnica u Beču.

JAKOV JAMBREKOVID i JOVAN MATULA sede svaki za svojim stolom pa pišu.

MATULA: Divota, slava, prijatelju moj, gospodin de se osiliti naš. I kraljevi de zavideti mu! Po milostivoj carskoj povelji — potpisade je desar koji dan —, gospodinu de našem pripasti četvrtina od svake popovske i vladičanske zaostavine. To čini, pobro, jedno na drugo,

po mom računu, svake godine na dvadeset tisudi dukata... Od obilja de, valjda, tolika i na nas koji zračak da zasja. JAMBREKOVID: Da, da! Al' nije pedki na što zja.1 MATULA: Dabogme, nije, ved što joj se da, no s tim du biti zadovoljan ja. JAMBREKOVIĐ: A ne mislite l', dragi Matula, da narod skupo plada takvi dar? (Sebi)_ U ovoj pedki ima silan gar! (Matuli) Ta poslanik ste vi bar naroda? MATULA: Jest, narodni me sabor poslade s gospodinom da branim našu stvar. JAMBREKOVID: Pa pazite da kvara ne bude! — Okrnjide se prava narodu, stogodišnje krvave muke plod, pa za tu milost plada narod još, bud gubi krv, tud još i troši znoj; pa sve to zašto može, mora bit? Da bude jedan mitropolit sit. MATULA (sebi): Kuša me lola prepredena ta; al' čekaj se, da vidiš ko sam ja! (Glasno)

Pa, ko je narod, sekretaru moj, da ko de biti ako nismo mi? Bez naše srede nema narodne; te zato traži svaki svoju sam,

1 Ovaj i naredni stih zapravo su parafraza srpske narodne poslovice: Nije pedki na što zja, Ved štajoj se da, a smisao joj je ovde: Nedeš, veli Jambrekovid Matuli (koji i sam to dobro zna), od mitropolitovih 20.000 dukata dobiti onoliko koliko želiš (i nalaziš da je pravo), nego samo onoliko koliko ti on bude škrto odredio. (Leskovac)

a nađe l' je, ima je narod ceo. Prostota puka sav je narod naš; gospode nema, to mu treba, to, a to de dati carsko pismeno. JAMBREKOVID: Gospodstvom nas je trov'o Carigrad, gospodstvom sad zar da nas truje Beč? I od vas moram taku čuti reč? I u vas narod svoj polaže nad? MATULA: U narodnome stadu velikom i umiljatih jaganjaca je. JAMBREKOVID: Te umiljato sisa ovce dve? No jednoj mleko, drugoj sisa krv. Al' ako ovca taj oseti strv,

te ujedena vikne u pomod po svoga dobrog dobrog, vernog čobana? MATULA: Ma, dragi brate, to je oma'na, nit' hode čoban tome stadu dod, — i kad se ovca dosetila još? JAMBREKOVID: Ne dođe l' čoban koji treba, mož', naoštrilo je čobanče ved nož. (Pokazuje pismo) klevetnik? Razumede mu stado ovaj glas, razumede ga, to de biti spas, a izdajniku svakom strašni sud. MATULA (sebi): Oho! taj misli zbilja? On je lud! (VIDENTIJE ulazi ljutito; za ljim JANAD MOSKO ovaj nestaje kroz lebrnja vrata) VIDENTIJE: Je l' ovde hulja, spletkaš, impostor, supostata crkveni, bezbožnik, moj izdajica, krvnik, klevetnik? MATULA: Uprepašden vas ne razumem ja; zar kleveta i na vas ima ma'a? Pa otkud zloba, otkud kleveta? VIDENTIJE: Još pitaš otkud? A otkud si ti? Šta radiš tu? I ko te posla, je l'? Da buniš narod protiv posla mog, te da me tuže caru opštine? Pokaz'o mi je sad baš Cincendorf

iz naroda spletkarenja ti plod. Pa ko je mog'o ljude navrkat, ved onaj što mi tajni znade rad? Pretvaralico ti dragokupi! Ponizan, sladak, sav se pokupi. Daleko si se, lijo, domak'o, al' to te sad ne prođe olako! JAMBREKOVID (sebi): No, hvala bogu, zapaljen je luč. da srpskoj svesti bude potpala; sad ovaj listak može pod moj ključ, jer nužda mu je zasad otpala. MATULA: AL' zaboga, ta otkud sumnja ta? Gospodine, zar na vas, na vas, ja?! VIDENTIJE: Da ko je to budimskoj opštini ocrnio me ako nisi ti? MATULA: Ja s opštinama ne dopisujem, sekretar vaš de bolje znati to. Pokaza sad baš neko pismeno. JAMBREKOVID (sebi): I izdade me, podli nitkove! Sad ne zatajah više nikome! — Pa nek' me zna kad i ja njega znam, po mene dika, po njega je sram. (Videntiju) E, narodni kad sluga služi vam, ja moram služit narod, uzajam.

VIDENTŠE: Zar ti, sinovče, ti zar, Jakove? Iz tvojih usta reči takove? JAMBREKOVIĐ: IZ mojih usta take reči, da! I ovo pismo pisao sam ja. (Pruži Videntiju pismo) VIDENTIJE (čita): Kapetanu Petru JovanoviduSegedincu i ostalim kapetanima Pomoriške krajine Kao što pisah Budimcem, evo i vama. Mitropolit je dobar pastir, on i muze i striže svoje stado. Vi mu dajete novaca, a on prodaje vaša krvavo stečena prava. Ako vam je dodijalo blago, vi mu pošljite koliko god bude zahtevao: bečkoj gospodi treba mnogo. Budite mudri i svesni, ,,mudri k'o zmije, čisti k'o golubovi". Ostajte zbogom vašem prijatelju Jakovu Jambrekovidu To ne mož' biti, ne mož' biti, ne! Moj Jaša to da može, to da sme!? (Matuli) Ma, prijatelju, pogledajte list: il' moje oči nešto ne vide, il' ovo nije Jašin rukopis? (Jambrekovidu) Je l' ovo zbilja? — Ha, ta on je to (Otvara srednja vrata) Nek' uđe straža!

(Ulaze tri oružana vojnika) Hvatajte ga, no! (Vojnici uhvate Jambrekovida) U tamnicu deš, u najdublji kut, a ovaj list de pred desarski sud. JAMBREKOVID (sebi): Sad vidim uvek šta nas ubija: bez gujskog uma svest golubija. (Glasno) U tamnicu? Ne marim, bih i sam, da carskom sudu kažem sve što znam. VIDENTIJE: Hej, stan'te malo! — Jašo, nisi lud, ti znaš da tebe nede videt sud; od časa bideš slobodan i čist Budimcem ako nov napišeš list, što ti o meni dosad klepeta, da j' opadanje, da je kleveta. JAMBREKOVID: Nek' bude sudbi što joj pripada, al' narod ja da lažem? — Nikada. (Polazi) VIĐENTIJE: Ma, kud si nag'o? Imaš, more, kad. Budala jedna! Ja bih silom rad oprostiti ga nevidovna zla, a on još preti! — Čekaj, znaš li šta? Kad nedeš baš da svoju gaziš reč, a ti bar nemoj —

(Ulazi LJUBICA, za njom Mosko JANAD udvarajudi se) LJUBICA: Nesnosna muha! detlid dosadni! A gle! Šta rade ovi ljudi tu? VIĐENTIJE: Jambrekovidu tu su u počast, krvnika našeg vode u propast. LJUBICA: Krvnika? Njega? Tvoga, možda, da, al' onda sam ti krvnica i ja. Il' puštaj njega, il' du i ja s njim. VIDENTIJE: Šta, jadnico, šta čujem? S kim deš, s kim? LJUBICA: (zagrli Jambrekovida): Zar moga Jašu? moga sokola, ublažioca tvoga pokora? — U tavnicu du pre sa njime, znaj, neg' tebi dalje grešni spremat raj. VIDENTIJE: Šta vidimja? je l' ovom svetu kraj? Zar ne puca iz vedra neba grom da grešnicu na mestu spali tom? Al' šta je grom? Ta grom je premalen, tako sam ljuto njome prevaren! JAMBREKOVID (otisne Ljubicu): Ti prevaren? Zar ti? Ha-ha, ha-ha! Ta prevaren sam, prevaren sam ja. Zar ovo nije rođaka ti, kdi?

I ti još kažeš, prevaren si ti! Vojaci, napred: u moj tamni stan! Dosadio mi život, svet i dan. LJUBICA: I mene s njim! i mene vod'te, hej! U tamnici da teški kajem grej! (Uhvati se za JAMBREKOVIDA. on je otisne i odlazi s vojnicima. Zavesa pada)

DRUGI ČIN

PRVA POJAVA

Dvorana u Aradu.

Ulazi VUKID, za njim BadanjijeI IZASLANIK.

VUKID: Okani me se, uzalud ti trud! U pak'o de za Perom vojska sva, A kamol' na Francuze! — Pa još ja da udaram na oca Julina?! IZASLANIK: Zar misliš da bi Pera dao der za sirotana kao što si ti?

VUKID: Siromah sam, al' samo kad bi me zavolela — IZASLANIK: JĐubi l' koga ved? VUKID: Ta o nju se svi momci otimlju, al' u kolu je jednak svaki joj; pa zazirem od jednog ipak ja. IZASLANIK: Pa što da nisi prvi momak ti? VUKID: OD momaštva mu ne b' mi bio strah, al' bolje je odeven nego ja, oruže mu je pozladenije, od mene jaše boljeg đogata, a devojkama to zanosi svest. Al' evo je, evo je s materom, ta pogledaj je samo, čoveče! Ima li sunce druge dragane do njenog oka, njene zenice, što primajudi zrakovni mu ljub, vrada mu seme plodom stostrukim, postiđujudi sjajom dragana?! Pa usta, pobro, oh, pa glasak taj! Anđelske pesme ako nisi čuo, pritaj' se sa mnom za tim pobojem! (Odvuče Izaslanika za jedan stubac. Ulazi MARA PERINA s JULOM) MARA: Pa kad je bilo? — Kako? — Pričaj sve!

JULA: Je l' skoro, majko, Đurđevdan? MARA: A što? JULA: Je s' čula pesmu Đurđevdanovu? Sinod je pev'o Milan u kolu. MARA: Da čujem, hrano! JULA: Evo, majko, čuj: ,,Nikla Jula iz rumena đula, ,,Sva mi čula miljem obasula, ,,Uzabr'o b' je Đurđevu na podne, ,,Moja ruža valjda nema bodlje. " MARA: Sve lepo, ali — JULA: Nije lepo zar? MARA: Al' to još nije, derko, prosidba. JULA: Oh, znam da nije, majko, dobro znam; no i to bi mi srede bilo dost'! Al' posle kola kaz'o mi je još — upamtila sam svaku rečicu —: Jesi l' me čula, ružin pupoljče? Jesi l' me čula i razumela? O Đurđevu dnu prosio bih ja u majke ruže lepi pupoljak. Zamoli je, umilostivi je, da pupoljak uz mene privije. MARA: U majke ruže? — Gle nestaška ti, udvar'o bi se još i materi. —

E, Durđevo je skoro, dao bog. — Poštena kuda, derko, gazdačka, a starij' brat je dobar ljubi muž: Tukelija je za te prilika, svom dušom dajem blagoslov ti moj; a otac ti — JULA: Moj roditelj, zar on — MARA: Ne boj se, deri, on de pristati, al' mislim, znaš — JULA: Zar misliš, majko, što? MARA: Zamišljen mi je nešto, zabrinut, za skupštinu se sprema krupna stvar; pre skupštine ne dirajmo ga još, trenutak jedan može nezgodan pomračiti nam sveg života dan; ne bunimo ga, da nas ne kara, i 'nako de još danas biti zbor. JULA: Oh, nemoj, majko, dugačak je dan. MARA: Razumem te, no strp' se, dijete, prenaglideš, iz uzde u Budim!1 JULA: Zar moje trpnje nije dosta još? MARA: Da s' nisi ved obrekla Milanu? JULA: Ne, majko, nisam. Godin' dana ved neugodnom se patim nagodom nagađajud udvaranja mu smer;

pa sad, kad reče željnu ispovest, ni pogledati ne smedoh ga ja, ved utekoh u stidnom zazoru sakrivajudi slabog srca mah. MARA: TO nije bilo dobro, dijete, siromah momak može mislit zlo. JULA: On zlo da misli? Oh, on dobro zna, ja mislim ved da znade ceo svet. MARA: Budalo jedna! Ni ja ne znadoh, a ona misli, zna je čitav svet. No strpi se, koliko doveče, dok današnja prohuji skupština, razložit moram babi celu stvar, pa sutra demo tvome Milanu

1 Smisao je verovatno ovaj: Tek što si uhvatila uzdu konju (dakle na put nisi još ni krenula), ved zamišljaš da si stigla u Budim. (Leskovac)

poručiti da sprema prosni dar. Al' hajdmo sad, kupe se ljudi ved, uklonimo se muškom žagoru! JULA: Oh, hvala, majko, hvala, rođena! (Ljubi joj ruku, odlaze) VUKID (potrči za njima):

Podmukla lijo, gujo prisojko! (Izaslaniku) Koliko su ti dali zlatica? IZASLANIK: Ne vodi brige, ovaj mali džak! VUKID: Malena kesa, priško, šprljava, početku treba triput toliko. IZASLANIK (pokazuje drugu kesu): Još evo ti i moja rođena, a tredu moram zajmom nabavit! Ne plati l' grof moj, stade me lelek, al' za načelo čovek daje vek. VUKID: Hajd' žuri se, požur' se, čoveče, na ročištu se nađi doveče, zaslužit ja du donde pladu mi. ( Izaslanik ode) Sad ovaj misli, ja sam zaljubljen! Ha-ha, ha-ha! Budalo glupava! Da nije tako, zar bi tol'ko dao da radim protiv oca Julina? Ja zaljubljen? Ah, zlato moje, da, i zlato mi je zlato, zaista! Dukata trebam, zlata trebam ja, da Jula bude moja nevesta; da moja bude, ne rad' milosti, ved radi mržnje i rad' osvete; ta tisud kesa ovakih bih dao

za jedno samo, jedno njeno jao! Jer ja je mrzim smrtnom omrazom, pa mrzim i tog njenog Milana! Al' evo ih, kupe se u čopor, u skupštinu, da rečem; — no taj skup ma po kog od vas može biti skup. (Ulaze više mlađih časnika u razgovoru, pred njima MILAN TUKELIJA) MILAN: Da, na Turke bih pošao radije, al' ma na koga, samo dajte rat! Oh, kako mi je dodijao mir! Šat poginem u toj pogibiji, pa dospem zar u pravednički raj, po raju božjem anđele bih klao! VUKID (sebi): Taj ne zna, šmokljan, da mu j' otvoren anđelskom rukom njegov zemni raj: Adamov sin: „Zagrizi!" — ,,Prvo ti!" MILAN: Šta veliš, Vukidu? VUKID: Ta velim da — kad Segedinac duše na sav mah, tad malakšu maleni — Petrovi: kapetan Pera kad naumi što, ma bio rat na Svetog Nikolu, badava de se svi odupirat, badava sviraš, mora biti rat!

Al' ved od tebe niko ne ište da protiv Pere kadgod prozboriš! MILAN: Od mene, veliš, — zašto? Reci, zašt'? VUKIĐ: A ko bi još zahtev'o, zaboga, da zboriš ti prot' — oca Julinog? Opasnost grdna, pobratime moj! MILAN: Šta reče, jedan nikogovidu? Zar misliš da bih... (Poteže mač) I ZASTAVNIK (zaustavlja mu ruku. Vukidu): Šta koješta ti! Za ljubav cure da se junak da zavoditi u muškoj nakani? Pa Milan još? Koješta, — duti tu. MILAN (sebi): Zajedaju me, rugaju mi se, sav svet je meni podsmeh, poruga, i pogled svaki, kamol' svaka reč! Oh, pogled, pogled! Da sam ost'o slep od milokrvna prva gleda joj, od opsene smejutka njezina, bar ovih ne bih vid'o pogleda, ni pomrčine osmejaka tih! — Oh! ta da me je pogledala bar! Bar jedan zračak žarke zenice nesuđenke mi, neverenice!

Iz otog zračka gradio bih most za srede svoje rajsku večitost. Al' ni tog darka, ni te ponude! Pa, ponosita blagom obilnim, ni primit ne hte prosna gleda mog, ved uteče, oh, mučki nestade! — Pa sad još ocu da povlađujem, pa da mi kažu: „Suje, suje trud, udvaranje badava, nede te!" Pa ma me veda kobna odluka osudila na dodijali mir, odmakla rat u pusti nedogled, podnositi sramote nedu te, ne, ne, ne, ne, to nede biti, ne! I ZASTAVNIK: Al' evo nam i poglavara ved, ispred njih Pera ponosito gre. VUKID. Strahovito se Pera zahuk'o, ta svakoga bi protivnika smeo, zastupit puta ko bi mu sad smeo?! Šta veliš, Mile? Ko bi? I ZASTAVNIK: Evo ih! (Ulazi PERA SEGEDINAC. za njim ZAKA, ČORBA, ŠEVID, RANKO TUKELIJA i ostali kapetani. Svi posedaju u kolu. U sredi Pera.) PERA: Vojnička brado, srpska gospodo,

desarske zemlje dična obrano, na zamašan se sastadosmo rad: Izabrat nam je poslanike sad na srpski sabor u Beogradu; a valja nam i propis udesit da s njega budu poslanici nam na dičnom zboru svetla obraza. Jamačna nam je sinod stigla vest da mitropolit nosi poruku da desar zove narod u pomod na francuskoga protivnika svog, i za tu pomod, šat i pobedu, sloboda mu da bira vojvodu po povratku sa slavnog razboja. Ja mislim, brado, druzi, gospodo, Srbadija de listom nagnuti da krvlju svojom carsku svešta reč: tu veru dade poslanici nam u ruke svetog mitropolita, pravoslavni mu primiv blagoslov. A sad, junaci, da nam živi car nad narodom što milostivo bdi i pravoslavnu štiti blagočast! Pristupimo, junaci, izboru! (Usšane, svi poustaju. Neki viču: Živ bio! Jedan

ulazi, priđe Ševidu i prišapne mu nešto) ŠEVID (lagano Peri): Na tremu čeka jedan kaluđer, im'o bi s nama krupnu koju reč. PERA (momku): Nek nričeka dok prođe skupština. (Momak ode. Među zastavnicima žagor. MILAN hode da govori, ostali ga udutkuju) Ko to zipara? Šta je? — Momci, mir! VUKID: Oprosti mi, kapetane, reč, al' sva se vojska obradova tom što čuje da de zaratiti se. Al' niko valjda nije žarom tim usplamtio na junački ti zbor k'o Rankov Milan, moj najbolji drug; trenutka ne mož' dočekati tog da pojuri na ljutu Franciju. Ispit'o nisa.m je l' junački soj, il' zato možda što je predlog tvoj. PERA: Žestinu samo ratobornu tu pohvalit moram u omladine. Utišade se, ima vremena. A moja brada valjda, seda sva, zahtevat može zazor od mlađeg. ( Kapetanima) Koga demo izaslat, gospodo?

MILAN: Ja ipak pitam šta nam daje car, šta daje desar u zamenu nam krom vojvode kad prođe vedem rat? PERA: Je l' u vas tamo koji mlađi brat? MILAN: Ja opet pitam šta nam daje car. Jer narodu se dodijalo ved uludo ginut mamljen obmanom. PERA: Oho, sinovče, gle ti njega, gle! Zar vojvodu izabrat — obmana? A znaš li ti zar šta je vojvoda? Gle, gle, juče je s trske sjah'o tek, pa ginut mu se dodijalo ved! MILAN: Ja mislim da sam u skupštinu zvat k'o srpske vojske carev zastavnik, u skupštini mi prilikuje reč. Ja dobro znadem šta je vojvoda, al' k'o da ne zna Pera kapetan. Ja mislim, vojna ide s vojvodom; u mirno doba to je dodola, vertepski lutak otelejisan,1 il' zlatan mamak bečkoj udici! — Gospodin Pera da je vojska sva, ni da bih reči, neka vojuje; al' dok još ima srpskog plemena što čelom ljubi turskog hata trag

na trg robinjski što mu nosi der, — da ovo malo snažna naroda po nepelu tuđine izgine, da bude Pera Segedinac knez, il' vojvoda, il' što li? — RANKO TUKELIJA: Milane! MILAN: Okani me se, kad ne smete vi, ja moram redi, ja ne pristajem. PERA: Da bude Pera Segedinac knez, il' vojvoda, il' što li? Derane, usuđuješ se didi na cara. MILAN: Zar na cara? Pa šta! Pa kakav car? A kamo ti poštena carska reč da srpska vojska tek na Turke gre, da brani zemlju, cara, carsku reč? A reči nema! Zar je i to car? PERA (trza mač): Bezobrazniče, u skupštini tu nazivat lažom svetlog desara! Mač napolje! Pa sa mnom na ogled! (Kapetani zadržavaju Peru. Ranko stišada Milana) ZAKA: Ne sudi mu na prečac, prijane! Je l' krivac, nek mu pravi bude sud. MILAN: Svaki bi drugi osetio ved u mača moga kakav ima mah, —

1 Vertep je lutkarsko pozorište koje je u vreme Božida prikazivalo scene Hristovog rođenja. Lutke su bile ponekad prekrivene pločicama koje su podražavale pozlatu — „telej", kao na ikonama svegaca. (Frajnd)

na sedu bradu ne trzam ga ja. VUKID: Na sedu bradu? A, dabogme, da, i starij' čovek dete imat mož', a dete može lepo biti još. PERA: Šta veli taj? MILAN: Šta veli? Veli to: Kad desar čuje kako Pera zna za puste reči narod svoj da da, na branioca načem kidisat, kolajna mu je ionako tu. Pa našto dalje dizat viku tu? PERA: I na to pašče mač još trzam ja? Kolajnu njemu! (duši Milana) Evo ti je, na! MILAN (trgne mač) : Budalo stara! Ti zar hodeš krv? Pa nek ti bude! Samo još da znaš: S vršnjacima se borim desnicom, a šuvakom sa ludim starcima.

RANKO TUKELIJA: Ne mogu prečit boja krvavog, al' posred zbora nema mesta mu. PERA: Pa napolje, da trema ne kaljam. Uza me, Zako! (Izlazi sa Zakom) MILAN: Ranko, uza me! ( Izlazi sa Rankom) VUKID: Ma, gospodo, ma, brado, šta je to? Zar niko nede da ih rastavi?! ŠEVID: Ne luduj tu! Sad Peru rastavit! Zaustaviti Moriš proletnji bujicom gorskom da se razdragan ne baci plah u Tisin zagrljaj, il' ne smlavi ribarske kolebe?! I ČASNIK: Da rastavljaš? A ko ih navrka? VUKID (gleda na prozor): Gle! Ved je dockan! Goli mačevi! ( Čuje se zveket mačeva. Svi idu na prozor) I ČASNIK: E, nije Milan mačij' kašalj, ne, dočekuje tek protivnika svog, štrpkuje tek Perin udarac. ŠEVID: Tim gore za nj; razdražide ga zlo. Golobrad momak da ga štedi još, da Peru drži ni poda šta zar? Taj prezor mu ne prođe olako!

I ČASNIK: No, čekaj samo! Gle budale, gle! — Ta što ne tučeš? Nemaš oka zar? Te ne vide da Pera promaši? E, gle ga sad! Da mačem ne trže, kapetan Pera nabo bi se sam ljutinom slepom napadaja svog. VUKID: AL' sad je kraj. — Ho-ho! to šikde krv. ŠEVID: ŽIV I zdrav, Pero, dobar udarac! ode mu ruka baš u podramak! I ČASNIK: Tako ti treba! Za tebe je mač! Ta mačkov rep za mačij' kašalj taj! Tako ti treba, tako zelen, mlad, pa ni za život, ni za kakav rad. VUKID: Bez jedne ruke živeti se mož', I ČASNIK: Ta može, bolan, kolenovid je; al' hode l' podi koja cura za nj kad ostane osakaden i kljast? VUKID: Za tako krasnog momka, zašto ne? I ČASNIK: Da krasnoga mu provodadžije! Ta navek si mu iš'o na ruku, onako je i proš'o s rukom sad; al' gle ovamo, šta de ove tu? (Ulaze živo MARA SEGEDINČEVA, za njom JULA) MARA: Moj muž! Moj Pera! Gde je Pera, gde? Poručuju nam da se pobio!

Govor"te, gde je? S kim se bije? S kim? (Ulazi s druge strane PERA SEGEDINAC u ruci mu go mač) PERA: Pokaz'o sam ti ko je Pera, znaj! (Smotri žene) A šta deš ti tu, ženo? — Odlazi! U muškom poslu nemaš mesta ti. MARA: U muškom poslu? Divni poslovi! O tvojoj glavi radilo se tu, a tvoja glava sav je život moj. Pa ko je krvnik što te napade? PERA: Moj krvnik? Da, moj krvnik! — Derište! K'o derište sam ošin'o ga tek. Da beše čovek, drukče bih mu dao. (Jedan časnik ulazi) ČASNIK: Ma pomagajte, brado, u pomod! Je l' od vas koji vidač od rane? Ne mogosmo zaustavit mu krv! PERA: Je l' istina? — Toliko nisam hteo. — (Dva vojnika unose MILANA na nosilima, za njima RANKO TUKELIJAJ RANKO (zapovedi da spuste nosila) : Vidiš li, Pero, ovaj oblik bled, taj ne sme podi sam na onaj svet, jedan nas mora njemu u posled.

MARA: Šta vidim? Lele mene! Ko je to? (JULA cikne i padne na Milana) Moj Milane, moj zete, sine moj! Oh, kuku meni, što ne dođoh pre! PERA: Šta bunca ta? Ma, ženo, šta ti je? Poludela je. Kakav, bona, sin? MILAN: Šta vidim, Julo, jesi l' zbilja ti, il' anđeli to sledu krilati, da milostivo crnu zastru smrt prenosedi me ved u božji vrt? JULA: Ta živ je, živ je, živ moj soko siv! Al' ko te rani, tidu, ko je kriv? MILAN: Još pitaš, je l'? Ta ko de biti klet: ispod tog lucnja taj ustreljiv gled. Te s drugog lucnja, usta rumeni', ni ne dočekah reči streljive, usne mi tvoje nerazdeljive i nemo rekoš': Umri, uveni! JULA: Zar s oka moga, s usta mojih zlo? Ta tvoje beše što je moje svo! Pa daj da ljute strele pobijem, da ustma mojim ranu povijem, šat milu krv povrati mrski dir, il' krvcom tvojom da se opijem, da izdahnem na grudma ovijem!

MILAN: Ne kobi, dušo, svome draganu! Tek sada de života provret vir, i srce de potedi na ranu. Al' ipak mi na tebe nije kiv: Ne imadoh te, curo moja, živ, al'.sad si moja! — Pero, — nisi kriv! (Izdahne) RANKO: (sagnuv se nad Milanom): Izdahnuo je! Smrt ga skosila, uvez'mo žetvu: diž'te nosila! (Podignu nosila, obnesvešdenu Julu prihvati Ranko, izlaze polagano. Ostaje samo Pera) PERA: Ne dajte, ljudi, brado, gospodo! Zaustav'te, zaustavite krv! Zaustavi je, stara vračaro! Treba l' ti svilac, evo ti ga, na! ( Čupa kosu) I odoše, i odoše zar svi? Pa marim ja. Ta ja baš nisam kriv! Ta sam je rek'o: „Pero, — nisi kriv!" — A moja Jula, šta de moja kdi, jedinica mi, moja zenica? Šta reče samo? On je bio njen, njen zaručnik pred bogom, u srcu, njen izbranik, a moj, moj zet, moj sin!

Moj sin? Ne, ne! ne, ne, Vukašine! Ti nisi sina svog pogubio, ved ubio si božjeg anđela. A što? A zašto? Ha-ha! Ha-ha-ha! Jer anđ'o usta protiv desara; desar de, reče, prevariti nas, i laž je, reče, desarova reč. A ko je preči, desar ili bog? Jer bog ako je istina i svet, ni poslanik mu ne sme lagati. Pa zbude li se anđelova reč, te slaže l' desar, — da l' deš smeti ti anđelka božjeg tad osvetiti? Hodeš li smeti, Pero, hodeš li tom istom rukom, istim železom odbranit narod prevareni svoj, te osvetničkim smerom samrtnim probosti smelo laži desarskoj pozladenu, sebeznalu mu grud? — Hodeš li smeti, kukavico, je l'? — Jest, lako beše tebi s anđelom, ta niko ne zna kako kazni bog, iz pakla niko još ne dođe živ, da priča groze muka večitih; al klešte, klinci, kolac, točkovi,

je l', kukavico, toga te je strah?! (Ulazi ZAKA, ČORBA i ŠEVID s jednim KALUDEROM) ZAKA: Zar, oče, tako? Zbilja, tako zar? Ta to je pak'o, to je izdaja, krivokletnici, laže, nevere! Zar opapljeni nama biskupi da sveštenika vernog okuju što ne htede da dušu izgubi, da veruje što oni popuju? ČORBA: U tamnicu zar brata nekad svog što veran osta bogu, narodu? A drugog ljutom glađu moriti pa iznurenog, starog, nemodnog za nosila vezivat mrtvačka, natovarena senom košenim, k'o, bož' oprosti, kljuse pred jasle! Pa sve to zašto? Zašto pokor taj? Pričestiti što htede milostiv životom večnim jedan izdisaj. ŠEVID: Pa zadužbinu srpsku, dedovsku, oteti turski silom poganom, progoniti monaha smerni zbor, te osvešteni srpski samostan naselit srpskim odrodima zar? Ta to je turski! Šta? Šta rekoh ja?

Oprost' mi, dobri care stambolski, ti nikad nisi dotle doter'o. — Pa gde je carstvo, gde je sud i vlast? A zna li desar za tu sramnu strast? KALUĐER: Zar desar, misliš? Sve je uzalud! Baš njegovi nas ljudi gone svud! U Lepoj Vini našoj skrovitoj desarski jedan ubi najamnik igumna nam na vratih crkvenih. Na mojim je izdahn'o rukama; a ovu grud i crkven dovratak poškropila mu mučenička krv. PERA (stupajudi napred): Je l', oče? je l'? I ti si vid'o, je l'? Al', oče, nisi dobro smotrio: Ne beše to, ne beše Milan to što poginu na vratih crkvenih, to beše anđ'o, božji poslanik. A ubi ga? Vukašin, misliš, je l'? He-he, zar ne znaš? To ne beše kralj: Ubica njegov ja sam, ja sam, ja. (Pokazujudi mač) Zar ne veruješ? Evo, pogledaj: anđelska se još uvek puši krv. KALUĐER: Ne poznajem te.

(Ostalima) Ko je čovek taj? ŠEVID: Kapetan Pera Segedinac. KALUĐER: A? Razumeo sam za tvoju nevolju. Za tebe samo jedan ima kraj, tek jedan put u izgubljeni raj. PERA (pruža mu balčak svoga mača a vrh upire u razdrljene grudi svoje): Glasniče neba, zbori, je li taj? KALUĐER (uklanjajudi mu mač): Oho, sinovče, lakše malo, stoj! Zar misliš prodi tako jevtino? Blagodet je grešniku rana smrt. Na tebi, Pero, smrtni leži greh, a smrdu smrt popravlja samo bog; za čoveka je drugi put utrt: Životom samo popravideš smrt, životom sprati grešnog dela sram! PERA: Životom? Da. Pogađam, oče, znam: U meni mlad oživet mora div što mučenički mnome propade, svom narodu duševit branilac od napadaja roba desarskog. Razumem, oče, neka bude, de!

Očajnom rukom otisnudu smrt, rašireni joj odbit zagrljaj, što željen mir grešniku nudi njim, da mrskom židu čelo celujem, u Svakoj muci branič narodu. Al', oče sveti, što du bolan živ ne ushte l' narod kadgod obrane? KALUĐER: Ne luduj, Pero! Kako ne bi hteo? A hode l' gladnik nuđen zalogaj? Zaželi l' slepac videt beli dan? PERA: AL', zalogaj kad zubma drži zver, kad slepac mora sunce skidati, i unučad mu da uživa svet? — Siromah narod nede l' voleti još koji čas uživat glad i mrak, neg' pregnuti za borcem očajnim te časkom bede kupit slave vek? A borac? Leti samac, ostavljen, sažežen suncem, ili zveru plen! ZAKA: Ne boj se, Pero, nedeš biti sam; ma kakva na nas ljuta došla zver, ko rep uvuče, to de biti ker! PERA: Oprosti, Zako, Čorbo, Ševidu, oprostite mi, brado, naglu reč! Uza se s vama sav jurišim svet,

sve, Budim, Peštu, Carigrad i Beč. (Spolja se čuje huka, glasovi: Gde je Pera? Kamo Pera?) KALUĐER: Junaci, brado, živeo vas bog! ( Blagosilja) PERA: NO više svega, narod nek' je živ! Al', ko to viče? Neko zove, je l'? (Ulaze dojnici, među njima VUKID) I VOJNIK: Je l' istina, gospodo, da ste naumili da nas vodite na Francuza? Vi ste naše poglavice; al' ko de braniti našu nejač ako navale Turci ili druga kakva poganija? PERA: Ne boj se, sinko, ne kredemo vas. Rad' sabora je srpskog bio zbor, na saboru dokonade se stvar. Al' ko vas buni, ko vas navrka, te navalom iznuđujete nas? I VOJNIK: Ta, — rekoše nam da si — da je poginuo Milan Tukelija što nije hteo — da vojska ide na Francuze. PERA: U junačkom je boju poginuo, krivice nije, udes beše zao. Al', sad na pos'o, momci, napolje; za srpski sabor izbor vam je čist: gospoda nisu dokonala ništ'!

(Pođe) VUKIĐ: Ne reko' l' ja da nije Pera kriv? PERA: Ne bran' me, momče, zla mi beše dud. Al' Peri samo Pera biva sud. (Izlazi, svi za njim. — Zavesa pada.)

TREDI ČIN

U Beogradu.

PRVA POJAVA

(U gradu pred crkvom Ružicom. U crkvi služba. Na dnu crkvena vrata otvorena. Na vrata izlazi MONASTIRLIJA, uhvati za ruku MATULU i vodi ga za sobom. Za njima VITKOVID,TEMIŠVARIJA.)

MONASTIRLIJA: Ne boj se, čoče! Oda šta ti strah? Ta mi smo svoji. Ti li s', Matula? Jedva te poznah u toj odedi. MATULA (za se): I uhvatiše! Što deš, brajko, sad? Razum preda se, obraz pod noge! (Glasno)

A šta da s' bojim? Nemam rada šta. Ne ustežem se podi za tobogk, k'o ti što misliš, radi vašeg stra'a, no radi svetog straha božijeg, što smetaste liturđij' sveštenoj izvlačedi me sred heruvike nezgrapnom rukom kroz pobožni svet. MONASTIRLIJA: Ma, bož' oprosti, nemah kamo kud; svedočide ti moji drugovi koliko smo te željni tražili poveriv ti u Beču našu stvar, da čujemo kakva je poruka, da čujemo ma jednu samo reč. Al' ti se kriješ k'o tekunica; zato de nam oprostiti ved bog što prekidoshmo službu njegovu. No sada zbori, kazuj: kako Beč? MATULA: Ma ja vam pisah dvaput u Budim. Moje vam knjige ne stigoše zar? MONASTIRLIJA: Ni slovca. TEMIŠVARIJA: Kako možeš pitati, ta naša pisma kazaše ti ved da oda te ne dođe nikad list. MATULA: Šta, kakva pisma? Ne znam ništa ja, jer od vas pisma nikad ne dobih.

VITKOVID: Čudnovato. MATULA: Čudnovato, da, da; no sad se sedam ko je tome kriv. Da, to je pisar mitropolitov, Jambrekovid. On beše pošta moj! MONASTIRLIJA: Jambrekovid? Je l' mogude, zar on? Poštena duša činjaše mi se. MATULA: Poštena duša? I ja mišljah to, a tako mišlja i mitropolit. Al' mitropolit uverio se da pisar njegov njega prodaje. Uz njega još i mene pa i vas gospodi bečkoj za zamašan dar. (Izlaze iz crkve: PERA, ŠEVID, ZAKA, ČORBA) VITKOVID: Gle ti nitkova! Gde je hulja ta? MATULA: Svetjejši otac oterao ga je. ČORBA: Svetjejši otac oterade nas oklevajudi pozvat sastanak u skupštinu glavara narodnih, zavarkujudi našu budnu svest čudnovatima metanijama, — obredima neviđenim u nas, otežudi svečanu propoved o nekom stadu, nekom čobanu, u nedogled, u pusti nedoček.

A kad mu dođeš da te svetuje, pokazuje ti ptice šarene, pa mesto mudru tu da čuješ reč, ptičurine ti nešto blebedu. MATULA: Da ste mi zdravo, svetla gospodo, junaci dični, hranitelji nam! Junaštvo vaše nije strpljivo. Al' krupno delo treba vremena. ŠEVID: Zar još? Tako ti treba, Čorbane! Odved si nešto danas milostiv. Zar popa jedan da otera nas? Ta da smo ljudi, da smo muževi, odavna njega b' oterali mi. MATULA (za se): Gle, gle! Nad glavom, eto, gori krov, sad brzo gasi, il' de biti zlo. PERA: Polako, Ševo, lakše, drugovi! Neispitanom nema sudije. Mi čekasmo od njega poruku. A zašt' ne bismo pozvali ga mi? Pozovimo ga u dvor sada svi, ja vodim njemu danas moju der, za sveti čin da primi blagoslov, pa posle demo sakupiti zbor, a mitropolit pozvade se u nj.

Svi: Tako je, Pero, dosta čekasmo. MATULA: Tako je, brado, i ja velim, da! (za se) Kapetan Pera baš je čovek moj. MONASTIRLIJA: Zar i ti tako veliš, Matula? Ma kad se tako lepo nađosmo, reci nam, čoče, šta izradiste za poklan onaj pravoslavni svet u samostanu, Marči ubavoj? Osvetiste li mučeničku krv? ŠEVID: Da, da, govori, šta je, šta li bi s krvnicima? MATULA: Krvnike valja znat, pronadi ih, bar uhvatit im trag. VITKOVID: Bajagi tamo oni ne znaju, tek traže krivce, njuškaju im trag. PERA: Ma trag je, bolan, krvlju pokapan. ŠEVID: Ne reci, Pero, nije lako to, sam sebi mučno nanjuškat je trag, kud s' okreneš, uvek je za tobom. MATULA: Krivice nije, mislim, do toga; U Beču s nama dobar vlada smer. Bez naroda je mučno desaru, vojnike treba, Srbe ljubi on. Al' ona pusta, glupa svetina,

katana besnih razuzdana dud, što napujdana zlobnim fratrima u Srbu vidi skota pogana: ni desar ne mož' protiv sile te. PERA: Kad ne mož' desar, nadi demo krvnika naših gadnu gomilu: što mač ukalja, neka zbriše mač. Svi: Tako je, tako, neka zbriše mač. ŠEVID: ŽIV I zdrav, Pero, za tu mušku reč! MATULA. Zdrav', kapetane, britak ti je mač; al' ako demo tako tražit sud, pet carevina na nas ustaju, na branič vere što je veruju, raznede nas na kopitama sve. PERA: Kad nije turska raznela nas mod, baš gori nede. Svi: Nede, bogme, ne! PERA: Pa kako demo drukče nadi sud? Je l' tvoja pamet našla drugi put? MATULA: Ja mislim, ima. Čujte, gospodo: Vi mislite, u Beču traže to da s' odrečemo našeg zakona? Sahrani bože! Tamo misle tek jedinstvo vere da priznamo mi, jedinstvo svete vere Hristove,

a sve nam drugo desar ostavlja, crkveni obred, jezik, običaj! Rad' nas to žele, ne rad' sebe zar, sačuvat narod samo želi car. PERA: Govori srpski, ja sam čovek prost. MATULA: OD Grka nam je vera došla, je l\ te priznajemo glavom Carigrad, pa koji nam je otud blagoslov? Otud sve bede, otud nevolje. Desar nas je k'o svoje primio, u hrišdansku, u zemlju slobodnu; al' u toj zemlji sav ostali svet priznaje glavom, učiteljem — Rim. Pa šta nam smeta, svetla gospodo — MONASTIRLIJA: Promenit glavu, je li, Matula? VITKOVID: Tričarija, zacelo. Zašto ne? PERA: AL', drugo, veliš, ostaje nam sve, malenkost samo, samo glava ne? MATULA: Ne rekoh to. Zar ne razumeste? PERA: Razumesmo te, oh, razumesmo: Ta to bi bili krasni poslovi, krvnike bi nam divan stig'o sud: kad mi priznamo glavom svojom Rim, odobrili smo krvno delo im; a mučenike naše priznasmo

jereticima. MATULA: Kapetane, čuj: Zar puštat narod neka propadne? PERA: Pa bolje mu sa sveta nestati, sudbinom kivnom utamanjen sav, no propadajud množit redove krvnika svojih u njihovu čast. ŠEVID: Pa reci, priško, jesi li nam sam, il' ima l' vas u mozgu brade još? MONASTIRLIJA: Misli li kako mitropolit, je l'? PERA: Zar mitropolit? ZAKA: Bide đavo kriv: Zar nisi mudrih propovedi pun o jednom stadu, jednom čobanu? PERA: O jednom stadu, jednom čobanu? Jedinstvo vere, zbilja, — ali ne! Zar sveštenik, zar glava crkve, on, mišljenjem takim da skrnavi hram? To ne verujem dok ne kaže sam. MATULA: Tako je, Pero, veruj, tako je. Govorio sam mitropolitu da pronađe kakav mu drago put izmiriti što može crkve dve. Al' pop k'o pop: tvrdoglav, sebičan, izgubide, boji se, svoju vlast;

a narodu, — e, šta mu dade bog. PERA: Jeste li čuli, brado, kažem ja. Pa ti si jedan tako pametan? Bistar ti pogled maglu providi, što nama krije nemilostivo prostotom uma pomračali vid, i nama svim i mitropolitu. (Uhvaši Mašulu za rame) Ma da te vidim, ljudska divoto! (Vadi rukavice s narukvicama iz drška Matulinog mača) A šta t' je, brajko, to? MATULA: Rukavice. PERA: Rukavice? Ma čudan im je čin. Da prostiš - - zbilja, kako ono bi, što začinjaše navek propoved u našeg oca mitropolita? MATULA: U jednom stadu jedan pastir, je l'? PERA: U jednom stadu jedan pastir, da. No pastir u nas ide za stadom, al' ko de da nam stado predvodi? To mora biti vrlo mudra zver, to, priško, samo možeš biti ti; zaslužio si da te krunišem, k'o stada toga dičnog vojvodu.

(Mede mu na svako uho po rukavicu, te izgledaju ko magarede uši. Matula se brani. Smeh.) Pa pridrž', časkom, da se nagledahM divote retke dičnog nakita. (Matula se brani) ŠEVID (dadedi mač): Šta, ne primaš? Il\ odmah prihvati, il' ovaj čas du t' uši odrezat! (Matula pritisne rukadice uz uši. Svi odlaze smejudi se. VIDENTIJE se pojavljuje na crkvenim vratima i zastane začuđen didedi Matulu s ušima. Zadesa pada.)

POJAVA DRUGA

Dvorana u mitropoliji. VIDENTIJE i MATULA.

VIDENTIJE: Tegobe, veliš, behu velike? MATULA: Tegobe grdne: pretnja, buna, krv, da nisam ja na sebe primio smerova vaših tešku omrazu. Uspemo li, sva slava ide vas,

bude l' natraške, na me pada mraz. VIDENTIJE: Savladademo, sklonidemo ih, pa onda, Mato, živi bez brige; desarski ti spahiluk ne gine! MATULA: Spahiluk? Hvala, ljubim desnicu. Al' to bi bio od desara dar, no nije njehmu, vama služim ja, zaklonivši vam lice svešteno životom svojim od navale zla. VIDENTIJE: Nije l' ti dosta, halo nesita? MATULA: Potrošio sam, sveti oče, sve. VIDENTIJE: Potrošio? Navek ti pedka zja, i navek da se da! (Baci mu punu kesu i zlatan ogrljak) E, na, na, na! Zajazi se, ogolio si me! MATULA: Da trampimo: uzmite moje sve, golotinju du vašu primit ja. VIDENTIJE: Ne luduj tu, no gledaj za čim si! Kupi l' se narod? MATULA (gleda na prozor): Dosta ih je ved. Gledajte sam. VIDENTIJE (pogleda na prozor): Gle, gle, a ko je to? Dodaj mi durbin! (Matula mu dodaje durbin)

Nije l' opsena? Anđelska slika je li zbilja ta? Rafailo, sasvim Rafailo! MATULA: TOG imena ne poznah nikada. VIDENTIJE: Vidiš li, more, znaš li ko je to? MATULA: Jamačno Pere Segedinca kdi, uza nju, vid'te, ide kapetan. VIDENTIJE: Sve bliže nama, sad ih nestade, ne uđoše li u dvor, Matula? MATULA: Kapetan Pera naumio je prikazati vam svoju lepu der, izmolit njojzi sveti blagoslov. VIDENTIJE: Moj blagoslov zar njojzi? Ti si lud! Naprotiv, mene b' usredio njen. ^za se): Oho, prekrasno! Osveta je tu i nehotice. Pera dovodi jagnješce vuku. Stani, Pero, stan', zapitademo s' ko je magarac! (Glasno) Pa nede samo molit blagoslov, još više nešto. VIDENTIJE: Više, više još? U dobri čas, al' što je, šta je to? (Ulazi SLUGA) SLUGA: Kapetan Pera Segedinac i —

VIDENTIJE: DobrO MI DOŠaO. (Ulazi PERA, za njim JULA. Sluga odlazi) Zdravo, junače! PERA: Dobra ti sreda, glavo sveštena, neosveštenim' blagoslovi svest. Pred narodnim pred poslom velikim dopusti ja i Jula, moja kdi, da primimo oda te blagoslov. VIDENTIJE (zagledao se u Julu, za se): Rafailo, sasvim Rafailo. PERA: MOLIM te, sveti oče, jesi l' čuo! VIDENTIJE: Oprosti mi, oprosti, čuo sam; al' čudna slika, čudna prilika. PERA: Kakva to slika? VIDENTIJE: Sad ti mene čuj: U Beču videh jednu priliku iz Rima što je onud proneše. Nemački jedan za nju, vele, kralj polovinu je prod'o države. Pripovetka je da je naslik'o Aranđeo sveti, Rafailo sam. Prikazuje ti majku božiju u svoj divoti slave nebeske, na desnici joj čedo, mladi bog, anđelski kor nad glavom blaguje,

oko nje slava, blaženstvo i raj. Al' ni u sina ni u matere na licu nema blaženosti te. Iz očiju im čitaš tugu, bol; daleko im se pogled upire u jednu tačku, jedan koban znak: i sinu se i božjoj materi sred nezagledne slave nebeske priviđa grdan otkup suđeni, no koji svetu može biti spas, te slavu tu zaslužit zanavek; usred milosti srca božijeg priviđa im se raspetije, krst; u detinjoj u divnoj zenici nagovešten razaznaješ mu znak. Na tu me sliku živo podseda, junače Pero, ova tvoja kdi: lepota joj i kude tvoje glas oko nje slika rajsko blaženstvo, al' oka crnog zraka duboka otkriva tajne neke tuge bol. PERA: POGODIO SI, sveti vladiko, i Juli mojoj u srcu je krst, života nad na njemu razapet, a razapeo ga otac rođeni.

JULA: Nemoj mi, babo, rana vidati zabadajud u svoje srce nož. Ti znaš da sam ti sve oprostila; što ga je ruka tvoja ubila, nesvesna krivdi kobnog dela svog, zato si srce pokojniku dao. VIDENTIJE: Da, da, slušao sam — slučaj žalosni; Pokojnik ti zar beše zaručnik? JULA: Pred bogom, oče, otac nije znao. VIDENTIJE (gladedi je po obrazu): Sirotice! Al' ti si mlada još, života tek te ljubn'o prvi zrak razaviv cvetu nežni pupoljak, pa zar da te ved smrtni takne mraz? Ne, ne, to nede hteti, ne mož' hteti bog! Bog milostivi kad bi pustio da tako brzo taki vene cvet, u zemnom raju ostala bi mu kukuta sama, dikica i čkalj. Za tako lice, take loze grozd, mladoženja de navek biti dost'! JULA: Mladoženja me čeka na nebu, ne nađoh ga na ovom svetu ja. PERA: Dovedoh je baš u toj nameri: želja je njena želja sviju nas,

posvetiti je službi božijoj; molimo ti se, prihvati joj smer, otvori joj života božjeg dom, sestara smernih sveti samostan. VIDENTIJE: Oh, kako ne bih primio je ja u sveti dom; baš i da nije svet, posvetio b' se primajudi nju. Predusreta i slučaj želju joj: sa mnom je ovde igumanija kovinskog svetog doma sestrinskog, od nje nek' primi iskušenica života svoga prvu pouku. (Matuli) Dozovi, sinko, igumaniju! (Matula ode) PERA: Zahvaljujem ti, sveti vladiko! VIDENTIJE: Zahvaljujem se, Pero, tebi ja. Koliko li si bogu ugodan što svoju derku milu, jedinu, od roditeljskog srca otkide te priloži na božji žrtvenik: dovoljne za to ne znam nagrade. Životom bih naplatio ti dar; što molitve uzmogu u boga, izmolidu ti, kapetane, sve.

PERA: OD boga nemoj, al' od sebe, da. Za sebe ne, za narod ištem ja. Dovoljna ta je meni nagrada, i meni, oče, i mom detetu — VIDENTIJE: Za narod? Sve što mogu, sve što smem! Za narod živim ja, za narod mrem. Što god zaželiš, učinjeno je. PERA: Dosadilo se poslanicima izgledat večno tvoje poruke, da čuju što po tebi šalje Beč. Pod prozorima tvojim čeka zbor očekujudi tvoju ispovest još danas, oče, odmah, ovaj čas. VIDENTIJE: Još danas, Pero, odmah, odmah, da, da ti ne dođe, pozv'o bih vas ja. LJUBICA (dolazi kao šumanija): Zoveš me, oče, što deš? Evo me. VIDENTIJE: Devojka ova, vojvodina kdi, sestara ti umnožit želi broj. Staraj se, derko, da je poučiš u delima hrišdanske milosti, u molitvi, u pesmi božijoj. LJUBICA: U meni nad de majku rođenu. PERA: Goleme muke nedeš trebati: u Jule moje razvio je jad,

rasporiv srce, zrelog veka duh ukazujud na milost nebesku. U drugih greh to čini, u nje bol. LJUBICA: TIM bliža mi je, tim rođenija. JULA (klekne gledajudi u nebo i sklopid ruke): Oh, majko sveta, Bogorodice, što sluga ti na mene kaže lik,1 u jadu ti se nalik osedam, pomozi mi, da slaba naučim olakšati bar ostalima bol, te svaki jad, ublažen, utišan, da grdnoj mojoj rani bude lek. (Ustajudi) Tvoja sam, sestro! Zbogom, babo moj! PERA (grledije): Oprosti, Julo! JULA: Neka prosti bog! PERA: Dopusti, hrano, roditeljima obidi te u delij' koji put. (Jula odlazi s Ljubicom. Videntiju:) Života svoga poverih ti cvet očekujudi ti da poveriš poslanstva svoga obedani plod izabranikom željenog naroda. Objavidu im, oče, ovaj čas. VIDENTIJE: Učini, sinko, neka dođu svi,

u ovoj nek' dvorani čeka zbor dok desarsku ne spremim ponudu te izmolim i božji blagoslov. (Pera izlazi) Sudbina mi na susret izlazi: najlepše dete roditelj mi sam u sretno krilo voljan dovodi, polažud tim i svoju sudbinu

1 Tj. „Čiji lik, kaže tvoj sluga, podseda na mene". (Frajnd)

u moje ruke. Sad je nast'o čas: kad mogu, sad i hodu, sad i smem, da svaku smetnju, svaku smutnju strem. Desaru de se svi pokoriti, što ja obrekoh, to du stvoriti, za mene de se Pera boriti. (Izlazi) (Ulaze s druge strane PERA, ŠEVID, ZAKA, MONASTIRLIJA i ostali poslanici, među njima ARHIMANDRIT HRISTIJAN) PERA: U dobri, Risto, ti nam dođe čas: budimska ved mi hvala dodija razum ti hvaled, duh i nauku, razglasujud iskustva tvoga svet,

putovanja ti pusti nedogled; al' nada sve, nad nauk, znanje, duh, poštenja tvoga neokrnjen krš. HRISTIJAN: Izabran dođoh voljom naroda, k'o i vi, brado, poslanici mu. Ne korite me što ne dođoh pre: crkvena glava zastupi mi put zapretiv mi na sabor dolazak. Al' kad razumeh šta se sprema tu, kakve l' se zamke pletu narodu, ne mogoh ostat ma ne ost'o živ. PERA: Zar mitropolit? On? HRISTIJAN: Jest, glavom on: meni je posl'o preku zabranu, a vladike nepouzdane mu ne pozva na zbor dužnim pozivom. PERA: Čudnovato: taj mučki postupak objasnide — ŠEVID: Objasnideš ga sam. Ne boj se, Risto, dok je živih nas, dosadit Vido tebi ne može. PERA: Zadužio si narod večito pripomogneš li zamke raskinut iz Rima što nam kivni plete Beč. ZAKA: Ma zbilja, Risto, ti si proš'o svet

od istoka do mrklog zapada, pa jamačno si video i Rim; je l' zbilja Rim što ljudi pričaju, zaslužuje l' da svetom upravlja? HRISTIJAN: Junaci, brado, srpska gospodo! Hrišdanskog sveta mnogi prođoh kraj, svetlost uz mrak, uz pak'o videh raj. Al' nigde tako živo pred oči ne iznose ti raja paklenost nit pakla svetskog rajske opsene k'o to što čini stari veštac Rim. Tu prestoluje „Hristov namesnik", okružen silom svetske sujete. Golemih zgrada sjajne stodole čarolijama šarnim krasi dud; greh teški kaju lakom kičicom, zamisao lak u teški režu kam. Al' slava ta, ta svetla opsena golemu skriva plaštom svojim laž. Za carstvo, vele, žive nebesko, a svetsku samo papa grabi vlast. Bajagi branik vere Hristove, a ovamo pretežnija je reč vlasnika rimskog nego Hristova. Plemena mnoga što im vlada Rim

ne služe bogu svojim jezikom, razume samo rimski njihov bog. Ko Hristu samo, papi ne klanja, tog nemilice ognjem goni ljut, te Rima tog sav ukras ponosit spališta strašnih žežen mrči gar, a mučenički vapaj prodire u pesama im umetnički sklad. PERA: Strahovito! ŠEVID: Pa što to trpi svet? HRISTIJAN: KO trpi, trpi samo zavaran. Zato se ved u mnogog naroda odmetnula od pape budna svest; blagodat odmah osetila se, životom novim dahnuo je svet. ŠEVID: Pa kad se njihni od njih odmedu, da što demo tek slobodnjaci mi? ZAKA: AL' KO de toj odolet navali? Među tim nema l' osvetnicima branika modnog našoj nevolji? HRISTIJAN: Branik je naš u nama samima. (Otvaraju se srednja vrata. Ulaze dva đakona, za njima VIDENTIJE u svečanoj odeždi i kruni, jedno mu đače nosi krst. Posle, MATULA) VIDENTIJE (blagosilja. Poslanici se klanjaju al' i

zgledaju): Blagosloveni da ste, gospodo, i blagosloven zbora vašeg rad! Od desara vam svetlog poruka: junacima junački pozdrav lep! Očekujudi vašu potporu u desarskom junačkom pohodu, dopustide vam, kad se svrši boj, izabrat sebi srpskog vojvodu, a vojvode de našeg britki mač dedova naših stari zavičaj osvojit slavno dičnom rodu svom. PERA: Desarskoj se klanjamo milosti, po taku cenu Srbin zna da mre. ŠEVID: Pusti ga, Pero, da izgovori! Zahvalnost štedi, trebade je kraj. VIDENTIJE: Za svu tu milost ne da ne ište nikakve žrtve kruna desarska, no još vam dalji carski nudi dar: u krilo de nam crkve Petrove vas narod primit desareva vlast, jedinstvo vere gde se poštuje, nad jednim stadom jedan pastir bdi. PERA: Šta zboriš ti? Jesam li dobro čuo? VIDENTIJE: Razumi dobro, kapetane moj!

Tvoj svetac, more, sveti Petar sam, jedinstvu crkve osnov položi, na samrti je Hristov mučenik glavarstvom crkve zavetov'o Rim. Zar mi u mraku slabog duha svog od apostola da smo mudriji? PERA. Zar ti, crkvena glava, obrana, ti, srpske crkve prvi sveštenik, da stado svoje prevodiš u Rim? Jesi l' pri sebi, jesi l' budan ti? VIDENTIJE: Uzmi se na um, kapetane, čuj: Ko god desarsku milost prezire, o glavu mu je, buntovnik je taj! ŠEVID. (vadi mač; i ostali potežu mačeve. Mašula pobegne): Bezobrazniče, crna nevero! Da šta si ti kad buntovnici mi? Poreci smesta izdajničku reč, il' s ovog mesta nedeš podi živ. PERA (zaustavljajudi Ševida): Polako, brado, lakše, gospodo! ZAKA: Ta što ga štediš? Neka crkne skot! PERA: Poludeo je, lud. Zar ne vidiš? ( Videntiju) Što stojiš tu, što čekaš? Idi, bež'!

VIDENTIJE (umakne sa pratnjom) ŠEVID. Zar tako, Pero, tako, junače! Zar izdajicu tvoj da brani mač? HRISTIJAN. Kapetan-Peru ne karajte stog'! Izdajnik je taj lažni sveštenik, nedostojnik je; al' na njemu sja znamenje Hrista; skinite mu ga, pa onda budi zaslužen mu sud. MONASTIRLIJA: A gde je nitkov onaj, Matula? Zar uteče? Al' ne uteče, ne! Ta on je tu najvedi zlikovac, potražimo ga, sudimo mu sad! PERA: VI nađite tog vašeg Matulu, a Videntiju sudidu ved ja! (Svi odlaze) Je l' istina? Je l' java to šg san? Je l' zbilja sve to kaz'o, izrek'o, — il' nemodan me starca vara sluh? Zar on, vere nam prvi zatočnik, on, uzdanica, glava crkve te, zar on, zakleti branik roda svog, pa rod i veru on da izda sam? Za grudu zlata il' klepetušu, il' zlatan ular o vrat obešen, il' možda reč tek što je slaga Beč,

sam pastir vuku stado podvodi, izdaje veru, narod, sebe, sve! Ta zar se nije nebo srušilo, otvorio se pak'o nije zar, da s' anđeli sa visa nebeskog skotrljaju u pakla živi žar, a đavoli se popnu u nebo, na božji presto crn da sedne vrag? Pa ja, budala, dete poverih tom izdajniku? Ja mu dadoh kder? (Dolazi LjUBICA) U dobri čas! A gde je moja kdi? LJUBICA: ŠTO sad od mene tražiš svoju der? Ta ti je dade mitropolitu. PERA: Ne luduj, sestro! Hodu moju der! LJUBICA: Ne boj se, starče, videdeš je sad, zapita za nju mitropolit baš, ispovedit je misli jamačno. Hodeš da čuješ njenu ispovest? PERA: Sasvim je lud. Zar mu je do toga? A gde du ja da čujem ispovest? LJUBICA (dižudi jedan zaves): Pritaji se pod ovim zastorom. Ovamo du ih pozvati ved ja. (Pera uđe pod zaves. Dolazi VIDENTIJE u obič-

noj mantiji, gologlav, bez krsta) VIDENTIJE: Galama, buka, graja, svetina! Raziđoše l' se? LJUBICA: Nema nikoga. Ja mislim, traže vašeg Matulu. VIDENTIJE: A, neka, neka! Šat ga nađu bar i šat ga malo prodevetaju. Vi'š kako li me, hulja, prevari. Al' sad se spremaj, kupi ambulje, dragocenosti spremio sam ja, oklevati se više ne može. Poručit moram u Beč nevolju, da zlikovcima svima bude sud. — Pošlji mi mladu iskušenicu, da malo zgalim nevidovni strah. (Ljubica ode) Ta nije šala! Uplašiše me. Da ne bi Pere, bilo bi me svud. Zahvalit mu se moram ozbilja; umesto njega, kad ga nije tu, bar devojci mu, iskušenici. He-he! Grešniče, lolo, đavole, tako li se zahvaljuješ zar ti? Al' što du mu? Ta zaplašili me, pa kako-tako da rasteram strah.

Nek' zlobe ljudi, voljno nebo je, (Zagleda u stranu) obuj se, Vido, dobro, evo je! (JULA ulazi) JULA. Da l\ oče, tvoja zove zapovest? VIDENTIJE: Pristupi bliže, draga dušice, što bliže meni, bliže Gospodu. A to je sada srca tvoga žud. Životu svetom što ga počinješ otvara vrata voljna ispovest. Bez ispovesti, srcem iskrene, odbijade ti smernu želju raj. Ispovedi mi puno, slobodno, koliko ti je dragan bio drag. JULA: To pitaj, oče, zavidljivu smrt, što ne dade da njemu kažem to; da pusta zna koga j' umorila, da pomisli kakav je stekla plen, i ona b\ nema, progovorila. VIDENTIJE: Pa kako te je junak milov'o? Ovako, je li? (Gladi je po licu. PERA izviruje) JULA: Oče! VIĐENTIJE: No, NO, No! (Zagrli je, hode da je poljubi, Jula cikne, PERA

izlazi) PERA (otrgne Videntija od Jule): Ha, nesretniče! JULA: Babo! VIDENTIJE (za se): Propadoh! PERA. Prod'o si dušu, izdao si rod, pa još ti nije zala dosta tih, i boga hodeš još da prevariš preotimljudi božju nevestu? (Vadi mač) No sazr'o ti je zlikovački rod, i bog i narod hode osvetu. Pomol' se bogu, kucn'o ti je čas. VIDENTIJE (klekne): Ne, junače, ne, ako boga znaš! Smiluj se, Pero, milost, vojvodo! Poštediš li me, pokajadu sve, ispostidu sve grešne pomisli, vrlinom du sve grehe poništit. Ne krivi mene, slavni junače, u mene j' uš'o neki kivni vrag, PERA (zamahujudi mačem): Tog vraga demo isterati sad, otvoriti mu vrata na srcu! JULA (zaustavlja Peru): Zar isti taj, taj isti kobni mač, sa kog me gleda Milanova krv,

da seče srce poganika tog? Tim dodirom posvetio bi se, najteži greh oprostio b' mu bog. (Pera spusti ruku. Ulazi LJUBICA, za njom ŠEVID, ZAKA, MONASTIRLIJA, HRISTIJAN i drugi) LJUBICA: EV', osvetnici, tu je zlikovac. Osvetite mi sredu propalu! (za se) A ti, života moga dragane, neprežaljeni mučeniče moj! Ako su te ved tamo poslali, s visine svoje dole pogledaj, krvniku tvome kucnuo je čas. (Videntije uteče) I ja du prva — (Uzima od Monastirlije mač) gle, zar uteče? Ne dajte, brado, za njim dok je živ! PERA: Ko hode svoj da mač opogani, neka ga goni! ŠEVID: Dosta sam mu ja! (Potera za Videntijem; iza vidika zalupe teško vrata i čuje se lupa po gvozdenim vratima. ŠEVID se vrada) Zalup'o vrata. Moram obiti.

LJUBICA: Zaludu sad, ne nađoste ga ved. Iz otih vrata izlaz izvodi, krvnik je naš ved krišom umak'o. ZAKA: Ne boj se, sestro, ne uteče nam! LJUBICA: OH, znam ja vas! Kad prođe prvi gnjev, Videntiju ved nede biti ništ\ ŠEVID: E, ŠTO deš kad se Pera ponosi! Da samo znam za koga čuva mač? PERA: Za koga čuvam? Čuvam, čujte svi, (Izdadi mač) krvnika ovog najvedega mog za najveda krvnika sviju nas, za desara... I ko je junak, ko je pregalac, i ko je Srbin, ko se seda još junaka naših slave večite, kom uspomena Obilideva pokrenut može plemenitu krv, na mač ovaj nek' ruku položi, zakune se na taj osveštan znak životom, snagom, čim god ima ko, osvetit da de mučenike nam! Ko ne zna boga, neka pozna boj, a Srbin bide slobodan i svoj. (Sdi polažu ruke na balčak)

Sad blagoslovi, arhimandrite! HRISTIJAN (blšosilja. Jula klekne. Ljubicaje blagosilja): Sveto vam delo blagoslovi bog!

ZAVESA PADA

ČETVRTI ČIN

PRVA POJAVA

(Na Teleski do Sirša. U dnu pozornice šator. Dolaze: PERA SEGEDINAC, ŠEVID, ZAKA, VITKOVID, TEMIŠVARIJA, MONASTIRLIJA i ČORBA)

ZAKA: SVIDI LI vam se vojska, gospodo? Izbrojaste li? Koliko ih je? ŠEVID: Tri hiljade de preturiti broj. TEMIŠVARIJA: Banat nam daje pet, a četir' Srem. MONASTIRLIJA: Toliko desar nede sastavit od Budima pa do Beograda. VITKOVID: Zaboravismo Posavinu još. Varaždin vredi vojsku jednu sam

od ušda Drave čak do pod Budim. Pa Baranja, pa narod uz Dunav! ZAKA: I dalje još, i dalje, Sekula: Svet-Andrija nas nede izdati, a nešto de Komoran, Đur i Vac. ŠEVID: Šta misliš, Pero, jesmo l' gotovi? PERA: Dovoljno mesa, malo železa: momaka dost', pušaka treba još. Desarske vojske ovde malo je: al' čuje l' desar da počesmo boj, iz država de svojih sakupit što god imade sile soldačke. U nas ni topa, malo konjice, u njega silan oklopnik i top. Na klanicu ne vodih narod ja. ŠEVID: Pa hajdmo kudi, o klin tupi mač, te svaki čuvaj svoja goveda! ČORBA: Na klanicu ko narod ne vodi kad narod hode da se diže sam, tom dolaze krvnici u kudu, u crkvu de, pred oltar, pred boga, u putir de mu ropsku cedit krv, pričestit njom odrod mu natražak. PERA: Zar ja? Zar Pera Segedinac, je l'? Pa ko de sa mnom u taj pusti Beč,

inokosan kroz klance samrtne, u desarev da sa mnom uđe dvor, krvnika nam da svali s prestola, krvavu krunu smrska o zemlju, a krunisanom krivokletniku prokleto grlo zubma zakolje, što na nj ispušta narodima laž? Ko sme? (Hvata Čorbu za grlo) ČORBA: Ne luduj, Pero! PERA (pušta Čorbu): Ko li luduje? Il' sasvim mudar, ili sasvim lud. Otkad je luđe poginuti sam, no čitav narod vodit u propast? Polutan mudrac, nema goreg zla, budala mi je prava milija. VITKOVID: Utišaj se, utišaj, starino, svetuj nas mlađe, slušademo te, starešina si, dolikuje ti. PERA: Oprostite mi, brado, junaci, Zapaliti je mučno staru krv, još mučnije, kad plane, stišati. Ja mislim, deco, da ne valja pre pokretat narod javno, slobodno, povesti ga na vojsku desarsku,

dok tvrdi koji ne uzmemo grad. VITKOVID: Varadin, Pero, primam na se ja. PERA: Bide ti, sinko, slava velika. No koliko je srpskog naroda pred Varadinom a bez obrane? Pre svega nam je Arad. Aradom obranili smo skoro narod sav. Varadin prima na se Sekula; Arad uzeti staradu se ja. Tekelija je Ranko pouzdan; regimente su uz nas njegove, no desarski granadir čuva grad, oprezno valja radit, pametno, tegobe nema pregaocu, ne, al' mudar junak tek je nesavlad: il' moj il' njihov slomide se vrat. TEMIŠVARIJA: U ime božje i u dobri čas. A šta demo s mađarskom porukom? ČORBA: Okani se Mađara, čoveče. Mađarima je do spahija tek, jobađi to su, sluge, robovi. Pogledi l' jednog lepo spahija obdarivši mu dobro lepu der, za prve nodi pravo gospodsko,1 ispustide ti od miline nož

zamahn'o što je njim na spahiju da kivan sveti nadzornikov bič,

1 Tzv. ius primae noctis, tj. pravo na prvu bračnu nod: u srednjem veku vlastelinu je pripadalo pravo prve bračne nodi njegovoga kmeta. (Leskovac)

pokajnički de past na kolena, celivat ropski gospodaru skut. Okani se Mađara, ja ih znam. MONASTIRLIJA: Al' tri ved dana ljudi čekaju. Na pitanje treba im odgovor, ma kakav treba, beo ili crn. ČORBA: Pitaču takom odgovor je lak: Sloboda s robom ne drugariči. PERA (pruži ruke, u levoj mač): Je l' ovo ruka? A je l' ovo mač? Sloboda ovo, ovo mrtav rob. (S mačem u desnici) Al' združi li se rob i slobodan, od roba časkom biva gospodar, prokrčujud slobodi svetli put. ČORBA: Al' izbije l' ga jačim udarcem iz ruke tvoje nevidovni mah, od obrane ti krvnik postaje,

sloboda ta, junaku boginja, krvniku tvome biva robinja. PERA: Nadjunači ko bolje stisne pest; patniku patnik samo biva drug, a nasilniku navek ustuk rob. Mađara mi naprečac ne kudi: još Rakocijev pamtiš ustanak. U isti mah udružismo semi s krvnikom našim i sa njihovim; robovitosti gde je više tu? Zar pasme da je te ved nestalo? Zar preko nod ta izumrla krv? VITKOVID. Pa zovnimo ih. PERA: Zovni, Sekula! (Vitkovid ode) Udarač si mi, Čorbo, pouzdan, žestina ti mi godi mladačka, da samo znaš i kud da udaraš. ČORBA: Pa seda brada kazade mi put. PERA: I nad njom, sinko, kljun je bio žut, osedela i tvoja, dabogda! ŠEVID: Pa šta demo Mađarom poverit? Govori, Pero, mesto sviju nas, znaš njihovim govorit jezikom, pa što im rečeš, bog a duša ti.

PERA: Da njima mi poručujemo što, govorili bi naši mađarski; al' Srbljima ko šilje poruke, govori srpski, srpsku sluša reč. ŠEVID: Gle, evo ih. ČORBA: Zar to poslanstvo sve? (Dolazi VITKOVID, pa ŠEBEŠDEN, PASTOR i KANTOR) PERA: Što nije više, bide riđi žao što njihove dovuče taljige. Dobro nam došli, dobri susedi, koje vas dobro vodi među nas? KANTOR: Klanjamo vam se, racka gospodo, gospodin-Pero, klanjamo ti se! Gedeon žešde nije smlavio filišdanskih nevernih četa roj1 no Rakocija što de vojvoda povesti nas na naše dušmane. Pa rasteramo l' tek u beli svet gospode švapske krvoločni rod, podelidemo dobra njihova prvacima što započeše boj. ČORBA (Peri): Je s' čuo, Pero, u dobri čas mi: kad ovima budemo spahije, da ko de onda proterati nas?

PERA: Govori jasno što ste smislili. Dižete l' se na vaše spahije, da od njih tek oslobodite dom, il' i desarsku napadate vlast? KANTOR. Na spahije, na spahije, da — da! Al' desar, to je, zaboga, naš kralj, apostolskom je krunom krunisan, pa kako mi na njega? PERA: Tako zar?

1 Priča o starozavetnom junaku Gedeonu izložena je u Knjizi o sudcjama, 6. (Frajnd)

ŠEBEŠDEN: Ma šta koješta lupaš, Kantore? Kakva te kruna, kakav, bolan, kralj? Zar nije on što brani spahije? Zar nije nama Rakocija kralj? Slušajte mene, racka gospodo! Na spahije da prvi bude boj, a s kraljem demo lako svršiti; povratite nam samo vojvodu, pa kako bude Rakocija hteo. PERA: Da l' iskupiste vojske štogod ved? PASTOR: U Nađ-Serendu tabor je ved naš. PERA: Koliko li se tamo skupilo?

PASTOR: Ta ima, znaš — KANTOR: Desetak hiljada; al' bide više, mnogo više još, pojavi li se Rakocija tek. Pa šta tek ime vredi njegovo! Sto hiljada de rasterati strah od imena, od glasa njegova. ŠEBEŠDEN (Kantoru): Ma, Kantore, zar tako debelo? KANTOR (svojima): Razumite me, to se zove stil. Ritoriku sam učio, pa znam, ko nije, ne mož' ni razumeti. ČORBA: Pa kad vas je toliko, to je dost', toliko vojske nema ni desar. Zar uz tu silu još trebate nas? PASTOR (Kantoru): Čuješ li, pevče? Nemoj, zaboga, da pokvariš — KANTOR (svojima): Ta uplašili se od naše sile — ŠEBEŠDEN (za se): Tako ti je to kad čovek spregne s učenjacima. (Glasno) Razumite ga, to je njegov „cil"; naš Kantor, znate, to je učenjak, izučio je škola šestoro.

ČORBA: Da kakve su budale u sedmoj? KANTOR (za se): Budala, ja? Vidi se da je Rac. PERA: Pa kol'ko vas je vojske, reci ti! ŠEBEŠDEN: Ta svi smo tamo, sav mađarski svet, svi gotovi, čim dođe poruka, započeti pod Rakocijem boj; a poruku čekamo po vama. PERA: Pa, lepo, lepo, sad smo gotovi. Otpozdravite lepo tabor svoj; pa drugi put kad nama pođe ko, izbrojte bolje pristalice vam. ČORBA: Izbrojat de vam biti polakše pametnijih što ima tamo vas, pa poš'ljite nam bar od otih kog, a vas nek pošlju plačud na vojsku. ŠEBEŠDEN: E, hvala lepo, racka gospodo! Na službi smo vam, sluge ponizne! Ostajte zbogom. SRBI: Zbogom! ČORBA: (porugljivo): Sredan put! (Mađari odu) Pa s tima, Pero, zar da vojuješ? PERA: Pa prosti ljudi; bogme nede ti Badanjiju na divan poslati. Dovoljno je što živo žele boj,

što prostiji, bar tim iskreniji, priznavade bar vojvodama nas. ČORBA: Priznavat nas? Naprotiv, nisi l' čuo? Nametli bi nam Rakociju svog. PERA: I kamo srede da im dođe taj! Al' dosta reči; svaki na svoj rad! Pod Aradom deš, Čorbo, biti ti. Pa čim ti javim da sam svlad'o grad, sa sviju strana tamo! Sekula, Varadin odmah uzedeš nam ti. Varadin samo čeka prvi glas, na prvi sev, na prve puške dim, pa složno na grad, složno na Budim! U zdravlju, brado, i u dobri čas! (Pera odlazi. Svi ga prate, osim Čorbe i Ševida) ČORBA: Ma ču li, Ševo, kako zbori taj? K'o da je bar, ne vojvoda, no car. ŠEVID: Ta star je čovek, staračka i dud. ČORBA (pokazuje u stranu): Pa kako besno seda na kola! Četir' mu vranca uzde kidaju, poleteli bi, nije drukčije. ŠEVID: TO nisu konji, vile, zmajevi, ni u cara ih nema jamačno. ČORBA: Polako, Ševo, zagledadeš se,

zauzdade i tebe, bojim se. ŠEVID: Ne boj se, Čorbo, slomio bi vrat. ( Čuje se konjski bat i zveka kola) ČORBA: Odleteo. Sredan ti, Pero, put! Upreg'o si, što konje, al' i nas. ŠEVID: Upregnuti se nikom ne dam ja. ČORBA: Pa bar da znam — al' ko de da ga zna? Onomad onog momka pogubi što desaru ne hote verovat, a danas usta na desara sam. Da nede sutra — ŠEVID: Nede, Čorbo, ne! Starešina je, što deš, mlađi smo. Nek' Arad samo zadobije grad, pa u dobri čas, njegovi smo tad. ČORBA: Nek' zadobije, to je lepa reč; nebojša je, junačina je on, al' nebojši je blizu gladni vuk; pa ako strada, ako propadne, šta onda, Ševo, šta dem' onda mi? ŠEVID: E, onda može đavo biti kriv. ČORBA: Ja, bogme, čuvam svoju kožu tad. ŠEVID: I ja sam, pobro, svome dobru rad. Al ipak — ČORBA: Ipak, budi pametan,

oprezan budi, gotov na svašta. Pa uspe l' Pera, krasno, mi smo tu, a propadne li, onda bogme ja ni luka jeo, ni na luk miris'o. Je l' tako, pobro? ŠEVID: Tako, što du mu. ČORBA: Od mene samo prvi čekaj glas, pa onda složno! ŠEVID: U SLOZI je spas. (Razilaze se. Zaves pada.)

POJAVA DRUGA

(Dvorana u stanu zapovednika grada Arada. Ulazi VUKID kao granadirski zastavnik, za njim KANTOR i dva Mađara)

VUKID: Unutra, brado, napred, evo nas! Kapetan Pera dod de koji čas da voljan čuje vašu poruku; odavna ved očekujemo vas. I MAĐAR: Ta i nama je dugo čekati,

radi smo znati kako stoji stvar. Je l' Pera ved gospodar Aradu? VUKID: Gospodar, bogme, kazade vam sam. (Kantoru, uzev ga pod ruku) Ta pusti njih da sve ispričaju. Naučiše li tvoju lekciju? KANTOR: PO zapovesti udesio sam. Al' obedana kamo nagrada? (za se) Da znadu Raci što ,,budala" zna! VUKID: STO dukata sam, evo, spremio; (za se) i sto tantuza dosta ti je sad. (Kantoru) A kad se cela sretno svrši stvar, parohija ti, pobro, ne gine. Al' evo ved i đenerala nam! (Dolazi đeneral) Gospodar-Pero, ova brada tu iz tabora ti nose poruke. DENERAL: Dobro mi došli. Kako, drugovi? Mogu li vam pomodi? Ja sam vaš. I MADAR: Gospodar-Pero, ti nam obeda, kad Arad samo tvrdi bude tvoj a desarski đeneral pogubljen,

povesti da deš silne čete nam na desara i besne spahije. ĐENERAL: Zar ja to vama kadgod obedah? II MAĐAR: Ta to je sveto, to ved peva svet. I MAĐAR: Zamolismo te da nam pomogneš na spahije na besne naše tek, na desara ni da bi pomislit; al' ti baš sam ni čuti nisi hteo, dok na desara mi ne pristasmo, da njegovu srušimo prvo vlast. ĐENERAL: Je l' tako bilo? KANTOR: Jeste, ja sam čuo, i čuo Pastor, čuo Šebešden, oni de vojsku da nam predvode. I MADAR: Dok Rakocija kudi ne stigne. DENERAL: A čekate ga? II MAĐAR: Čekamo ga svi. DENERAL: Daleko li je vojska vaša ta? MADAR: U Nađ-Serendu tabor planduje. DENERAL: Je l' oružana, ima li je dost'? II MADAR: Razilazi se ved oklevajud, al' bide još hiljadak ili dva. I MADAR: Oružje nam je staro kuručko.1 ĐENERAL: Pa lepo, krasno, — hvala, drugovi! Od puta ste umorni jamačno,

prihvatiti se malo ne škodi, u onoj sobi čeka večera. Odvedi ih za sovru, Vukidu! (Vukid propušta Mađare na jedna vrataoca. Đeneral ga zovne natrag) Sprovedi goste odmah u podrum. Je l' ovde Pera Segedinac još? VUKID. Raspitadu, al' mislim da je tu. (Ulazi SLUGA) SLUGA. Kapetan Pera Segedinac. ĐENERAL: Šta? K'o naručen. Sad odmah, ovaj čas na službi du mu biti. — Pripazi da gradska vrata pozatvaraš sva. VUKID: Utedi nede baš i da je miš. Za naplatu mi jemči vaša reč. ĐENERAL: ŠTO ima Pera, sve de tvoje bit. Drugo je moja briga. Odlazi. (Vukid ode)

1 Kuruci (kigisok) mađarski vitezovi koji se bore protiv austrijskog cara ili Nemaca; ime im se prvi put sreta godine 1673, a najviše se spominju kuruci Tekelijevi i Rakocijevi. (Leskovac)

Gospodin Pera, mio mi je gost. (Sluga propušta PERU i odlazi) Gospodin-Pero, sredan dolazak, dobro mi doš'o u desarev grad. PERA: Gospodstvu tvom poklonit sam se hteo, starešini i poglavici svom, upitat se za zdravlje junačko. ĐENERAL: E, hvala, Pero, hvala, starino! Pa koje dobro, kapetane moj, u junačkoj desarskoj krajini? Je l' narod voljan, je li svuda mir? PERA: U krajini je, hvala bogu, mir. Al' nezgodni nam glasi dolaze iz okoline. Čitav jedan kraj pobunio se, vele, oružan, ubijajudi svoje spahije. ĐENERAL: Razumeli smo za tu nezgodu; to može biti vrlo mučna stvar. Spahiluci se snagom upinju, županijska je na oprezu vlast, al' nede mod odolet navali. Pomogla bi im vojska desarska, al' kamo vojske, kapetane, znaš? U Aradu je jedva toliko da mučno čuva desarev nam grad.

PERA (za se): Sačuvat nede, ako dade bog. (Glasno) Baš zato dođoh, đenerale moj. Regimente su naše gotove održati u susedstvu nam red. Al' buntovnički broj nam nepoznat. i nepoznat nam četa njihnih stan. ĐENERAL: Mogu l' vam biti na usluzi ja? PERA: UHODIT valja, đenerale moj; al' uhoda je svaki sada skup. Istrošismo se na taj sabor naš, pa kad bi mog'o, đenerale, ti pomodi nam desarskim blagom ti — ĐENERAL (za se): Bezobraznik! — Al' što mu ne bih dao? I tako de povratiti mi sve, a mi demo razglasit Racima: Prod'o se Pera, uhoda je naš. (Glasno) Ne presipa se, Pero, desaru, no što god mogu, s drage volje. (Otvara sto, izvlači kesu i daje Peri) Na! Pa sretno bilo, blagosloven rad! PERA: I amin, rekoh; blagosloven rad!

Pokazademo, pomogne l' nam bog, desarske da smo vredni milosti. Sad ostaj zbogom, svaki čas je skup. ĐENERAL: Očekujemo skoro tvoju vest. PERA: Očekuj samo, dočekadeš (za se) pest! (Ode) ĐENERAL: Strahota da smo pali šaka tom! Koliko smeo, pa kako prepreden! Onamo sprema krvav ustanak, a ovamo se čini uhodom, da buntovnički svoj zavara trag! Desarskim novcem na desara zar? Al' čekaj, Pero, nedeš tako, ne! Garnizon sav sad mora na noge, za gradski bedem bide mač ti tup. Al' kako reče? Svaki čas je skup! (Odlazi)

POJAVA TREDA

(Soba u kudi Ranka Tekelije. RANKO TEKELIJA

s jedne strane, s druge PERA)

PERA: Je l' sve u redu? RANKO: Sve je gotovo. Za glasnika su tvoja kola tu, mrkovi besni nogom kopaju, kad ponod kucne, čete su nam tu, čim otvorimo gradu kapiju da desarev zamene garnizon. A što đeneral ? Da li sumnja što? PERA: NI nakraj mu pameti nije stvar. (Pokazuje kesu) Al' da je baš, ovim bih raster'o i poslednje pomisli svake trag. RANKO: A šta je to? PERA: Desarev to je dar. Da uhodimo čete mađarske, đeneral mi je bakšiš ovaj dao. RANKO: Ha-ha, ha-ha! Pa ti zar uhoda? PERA: Budala, je li? Što deš, — ha-ha-ha! Ma znaš li kako? Kad uzmemo grad, glasnik de nam desaru trebati, đeneral de nam glasnik biti taj, a poputninu, evo, plada sam.

Pošteno demo vratiti mu dug i s kamatama još, bez ucene: u vlasti de nam biti život mu, poštedimo l' ga, to su kamate. RANKO: Te velike, ako je rado živ. PERA: Zar nije dosta što smo uhode, no još i kamatnici? OBOJICA: Ha-ha-ha! RANKO: NO sad nam valja poslat poruku. (Pođe. Na vrata naglo ulazi JULA) JULA: Soldati, straže! Beži, babo, bež'! PERA: Ne luduj, derko! Zašto strava ta? JULA: Opkoliše nam kudu, traže te, i ovamo su pošli, beži, bež'! RANKO (gleda na prozor): Opasnost, Pero, sav uzavr'o grad. spasavaj se, a nama što da bog! PERA: TO j' izdaja! Podmukla izdaja! Al' sad je kasno. Zbogom! Odoh ja! (Ode) RANKO (Gledajudi Julu): Siroto dete! Što si kriva ti? JULA: Gospodine, junače, Srbine, moj nesuđeni dragi devere! Pomozi-de nam, ako boga znaš!

Spasavaj sedog roditelja mog, u njemu spasi njegov dični smer, u njemu mis'o moga Milana, ta brata tvoga sveti zaveštaj! ( Čuju se kola i konji) RANKO: U boga sad je nama spas il' sud. (Gleda na prozor) Na vrata pravce juri; ali, gle! Zamandaljena pusta kapija! Kud okrede? Zar tamo, na bedem? Zaustavlja ga neko. Vukid? Da, baš on; ha, bog da prosti! Pregaziše ga! Razmrskan osta nogom kopajud. A vranci lete pravce na bedem. Pomozi bog! sad bič, pa let, pa skok! Preletiše prednjaci — (Jula trči prozoru) propade! (Jula ciknu i padne u nesvest) U jarugu se kola skrhala, — soldati za njim, skleptaše ga — kraj.

ZAVESA PADA

PETI ČIN

PRVA POJAVA

Dvanaestorica

(Sudnica u Budimu. U dnu sede sudije u krugu i jedan ISUSOVAC. Pred njima 12 okodanih robova)

PRVI SUDIJA (čita): Imenovanih što protiv kralja bunu dizahu osuđeni su na krvnikov mač. ROBOVI: Milost, o, milost, svetla gospodo! PRVI SUDIJA (čita dalje): Al' milostiv je silno svetli kralj. Milostiv uvek, voljno dopušta da mač poseče tek četvoricu. Na gubilištu kocku bacite. Pa kome padne ponajmanji broj, osudio ih milostivi bog. ROBOVI: Strahota! Milost nikom ili svim! PRVI SUDIJA. Kockajte se! Na život ili smrt! ( Stražarima)

Dovedite nam dalju trojicu! (Stražari odvvode osuđene i dovode JAN, ŠEBEŠDENA; ANDR, PASTORA I PIŠTU SILAŠIJUu PRVI SUDIJA (čita): Silašija, pa Pastor, Šebešden, te poglavice zlikovačke tri u buntovničku na svog kralja zlu, osuđuju se na smrt sramotnu: na točak da se vežu samrtan, s prokletim telom da se smrska zlo. ŠEBEŠDEN: Smilujte nam se! PASTOR: MILOST! SILAŠIJA: Kralj pa bog! PRVI SUDIJA (čita dalje): Al' milostiv je silno svetli kralj. Milostiv uvek, voljno dopušta, vidi li krvnik, mukam' samrtnim odoleti da život ne može, da smrskat glavu zlikovcima sme milostivim udarcem poslednjim. ŠEBEŠDEN: Strahota! SILAŠIJA: Grozno! PASTOR: Majko moja, jao! ISUSOVAC (prilazi osuđenicima): Tako je to kad ne veruje ko:

obratite se veri jedinoj iz Rima što joj sveta glava sja, pa može milost veda biti još. ŠEBEŠDEN: Sa drage volje! SILAŠIJA: Rado! PASTOR: Ovaj čas! ISUSOVAC (za se): Za take duše da se grabim ja? (Stražari odvode osuđene. Prvi sudija s Isusovcem silazi sa sedišta, stupaju napred) ISUSOVAC: Je l' sad na Peru Segedinca red? PRVI SUDIJA: Zapoveda li crkva pravdi što? ISUSOVAC: Zapoveda joj crkvom izvor njen, zapoveda joj božji namesnik. PRVI SUDIJA: Pokorno sluša. Kakva zapovest? ISUSOVAC: Zahteva crkva da joj slavni sud ustupi Peru višem smeru joj; te pođe li za rukom trudu nam obratit Peru u crkve nam spas, da svetloj kruni sud vam predloži krivici mu milost i oproštaj! PRVI SUDIJA: Učinide po zapovesti sud. Tim lakše nam je poslušati vas uzdanje što nam je jamačnije da vam je trud kod otog uzalud. ISUSOVAC: K'o zašto to?

PRVI SUDIJA: K'O zašto? Što je stid crkvenu da nam uzvišenu čast osramoti krvnički jedan rob odbijajud vam, prezirud vam spas. ISUSOVAC: Ne boj se, nede. Mučiste l' ga dosg? PRVI SUDIJA: Da l' mučismo? Da l' Peru mučismo? Četr'est leta sudim krivdi ja, četr'est leta muke gledam ja, četr'est leta izumevah ja sve nove muke nepretrpnice. Okorele sam gled'o grešnike, očeličene radom greha svog, što pri pogledu gvožđa žeženog lelečudi neučinjeno zlo priznavahu u strahu samrtnom. I gledah momke mlade, nezrele, što preturiše muka čitav niz da spasu druga ili draganu; al' usijano ipak železo naterujudi leden čelu znoj iscedilo je svakom ispovest. Od svakog roda imadoh ih ja: Mađara pustog, besnog Turčina, Slovaka mekog, tvrdu Vlašinu, hrvatsku mulu, muklog Latina,

Francuza badrog, Švabu gnježdavog, Španjolca vrelog, Rusa ledenog: otrpet mnoge grdan videh bol. Al' još ovakog tvrdog plemena na mukama ne poznah nikada k'o taj prokleti što je divlji Rac! Izređah muka čitav znani red, od zavojica strašnih palačkih do trnovog do venca žeženog; žeženim stezah verigama pas, uz kičmu šparta šiljak usijan, a prokleto mu meso štipude zubastih klješta usijani žar. Pa misliš da je mukom obamro? Pa misliš da je cikn'o, zastenj'o? Pa misliš da sam jedno čuo jao? Ni pisnuti! Pa ni po muke to! No ruga se, još on zadirkuje: kad ne mož' dalje zavojica ved, jer do kosti je živac pritisla, dovikuje mi: „Steži! Što si stao!" A prestanu li klješte žedi ga, pod mukama da ne bi mrtav pao, dovikuje mi: ,,Žeži! Što si stao?" Najteže muke, ropac pakleni,

grčevitim odsmeje grohotom, probunca tek u grču koju reč: „Tako ti treba, Pero, budalo! Rad' desara si zeta posek'o. Rad' zeta nek' te desar seče sad! Zaslužio si taj desarev dar! I vedi još, još vedi, — ha-ha-ha!" — Ja ne znam, jesu l' čini, opsena l'? Čudnovatom je tome čoveku mučenje svako čisto neka slast: još više sam se izmučio sam, ogorčen tim upornim prkosom, neg' on. Šta misliš, taka poruga! Od teškog jeda — prestah mučiti. Pa tog zar misliš ti zadobiti? ISUSOVAC: Oh, tog, baš tog! Ta više vredi taj neg' mekušaca pleme čitavo. Imamo l' njega, sav je istok naš. PRVI SUDIJA: Na istok taj istočidete se. ISUSOVAC: Istočili još niste muka svih. PRVI SUDIJA: IZ točka više tek istočideš. ISUSOVAC: I točak nije muka nad mukom, što krši samo tela trošni stroj. Al' dušu, dušu, mudri sudijo, JOŠ nisi dušu met o na muke,

još nisi dušu žarom opas'o, još nisi dušu klještom žeženom uštinuo u tajni živac njen, da vrisne bolom neodoljivim, predajudi se, iznemogla sva, u tvoju milost, — il' u nemilost. PRVI SUDIJA: TO ne razumem, to je zanat vaš. ISUSOVAC: Ne vodi brige, daj ga samo, daj! (Sudija i Isusovac sedaju na sdoja mesta) PRVI SUDIJA: Izved'te Peru Segedinca sad! (Izlazi jedan sluga; čuje se zveket okova sve bliže. Ulazi PERA SEGEDINAC u teškom okovu. Na čelu mu se vide tragovi mučenja.) PRVI SUDIJA (čita): Na poglavicu urotnika zlih što digoše na svetu krunu mač, na Peru Segedinca pada krv svih onih što ih na zlo navede. Da ima sto života, jedva bi dovoljno bilo zlo da pokaje. Zato ga kraljev svetli sudi sud najstrašnijom da smrdu pogine: na točak da se veže samrtni, te zlikovačko telo da mu se polagano odozdo smrska sve. Kad izdahne mu duša bezbožna,

raščerežit ostatak, veli sud, a svaki čereg u po jedan grad, od Arada do Vel'kog Varada, na beščasna istaknut vešala, na radost vernom kralju .narodu, potomstvu mu na pamet večitu. (Pera se stresa. Sudija savija list pa nastavlja:) Al' milostiv je silno svetli kralj, od njega samo milostivij' bog. U njemu i u crkvi njegovoj najteža krivda može nadi spas. Toj crkvi zalca sad predaje sud šat ona dušu čudom izbavi, pokajni šat joj mogne blagoslov olakšati i telu osudu. To sudi sud. ( Isusovcu) A sad nek zbori bog. (Sudije odlaze. Ostaje Pera, Isusovac dva stražara) ISUSOVAC (stražarima): Pustite ženu! (Stražari izlaze) Još je dušom tvrd! Šat ovo bude zgodan umekšaj! (Vrada se stražar. Za njim ide MARA u crnini,

povezana, priđe Peri, klekne pred njega, celiva ga u ruke i pogleda gore) MARA: Moj gospodaru, mučeniče moj! PERA: Gle, Mara! Ti zar? Otkud ovde ti? (Diže je) MARA: Poručio me dobri onaj pop. (Pokazuje na Isusovca) PERA: Zar onaj? Maro, šta deš ovde ti? MARA: Kaziva mi taj isti dobri pop da mogu spasti gospodara svog. PERA: I TI ga pođe spasti? Ha-ha-ha! MARA: Kaziva mi da tebi kazujem da primiš veru tamo njihovu, i tim de ti se smilovati kralj. PERA: Da meni kažeš? Ti da meni to — ? MARA: Oprosti meni, tužnoj jadnici, ja bih — ' PERA: TI bi, al' ne smeš, ne možeš! Pa šta bi onda, kukavice, vi? MARA: Pa valjda i mi, i mi za tobom PERA: Zar i vi? Gle! Pa gde bi živeli? MARA: Ma pod zemlju, oh, makar pod zemlju, tek tvome da je mučeništvu kraj. PERA: Tek onda bi mi muke nastale: mi pod zemlju, a gore nad nama

sramota večna našem spomenu. MARA: Junače, sveče, nekloniče moj, nesavladani dični sokole, oprosti meni, zaneo me set! (Padne Peri na grudi. Pera je ljubi u čelo) ISUSOVAC (za se): No, lepe stvari! Lepo sluša ta! Prokleto pleme! Žena kao muž. Požurimo poslednji pokušaj! (Uzima Maru za ruku) Odstupi, ženo! ProiGo ti je čas. MARA: Ne dadu s tobom, gospodaru moj, ne dadu s tobom, ja du za tobom! (Zagrli još jednom Peru pa odlazi posrdudi, izvodi je Isusovac) PERA: Ostaj mi zbogom, ljubo veka mog! Ne dadu sa mnom, zar? Ta nikada još nismo bili tako zajedno k'o krajnji što nas ovaj veza čas; tek sad si moja, moja pred bogom životom večnim venčava nas smrt. (Dok Pera govori, Isusovac otvara jedna vrata u kutu i propušta JULU odevenu u rizu milosrdnih sestara budimskoga kloštra) JULA: Očaja nema, nema toga zla da crkva njemu nema pomodi.

PERA (trgne se): Ko reče to? Ko zbori? Kakav glas? (Pogleda na Julu) ISUSOVAC: Milostiva je, Pero, sestra to. Šilje je sveti franjevački red rad' poslednje duhovne ponude: iz njene ruke dolazi ti spas. PERA: Al' ko to kaza, čij' to beše glas? Ta valjda nije ove utvore? ISUSOVAC: Govori, sestro. JULA: Ja sam, ja sam, ja. (Stuia napred) PERA: Ne, ne, to ne mož' biti, ne može! Zar moja Jula, oh, zar moja kdi? U ovom času muke poslednje da rođena na mene pljune krv? U kom se paklu smer izleg'o taj? Odstupaj, vraže, nemoj, đavole! Ponovi muke premučene sve, a čine l' ti se izveštane ved, pokreni sav svoj bezdan pakleni, da zastrašen potavni božji dan a padenici muka večitih da dahnu dušom bar za jedan čas, dok mučim ja sve muke njihove! Navali sve to na me, evo me:

tek ovu nemoj, ovu, ovu ne! JULA: Ne mogu više! (Zgladi oglavlje na rame, priđe Peri, uhvati ga za ruku i izvede ga napred) Čuj me, babo, čuj! Ovo je ruho privid, obmana. Drugačije ne mogoh k tebi dod; obrekla sam im veru primiti, obrekla sam im, ako primiš ti; obrekoh tebe nagovoriti, obrekla bih još više, više još, da poslednji olakšam tebi čas. (Pokazuje mu neko staklence) Staklence ovo pršmi, babo moj; odvedu l' te na mesto samrtno, ispij ga, babo, ispij naiskap! Utrnude ti mahom živa svest, nikakvih muka nedeš osedat, uspavan deš u drugi predi svet; iz otog sna probudide te tek anđelskom pesmom sviju muka kraj, prezasluženi večni božji raj. PERA: I ti mi nudiš, derko moja, to? Vidiš li gore tvoga Milana gde blažen čeka da mu platim dug?

Isplatih dost\ malenkost ostaje. Nenapladen zar hud ostatak taj da varalički ja mu zakinem? Ne, ne, pusti me, dug da platim ceo, inače preda nj ne bih stupit smeo. JULA. Molim te, babo, blagoslovi me! (Klekne) PERA: Blagoslovena, kderi jedina! JULA (ustajudi ispije staklence): Kad nedeš ti, ispijam, evo, ja. Oprosti, babo, odoh Milanu. (Posrne. Pera je prihvati, ona izdahne) PERA: Zar otrov? Julo, derko, jadnice! Pomol' se za me, kad mu dođe pre! (Položi je dole i klekne do nje) ISUSOVAC: Je l' istina? (Pogleda bliže Julu) Jest! Consummat est!1 (Maše za pozornicu. Dolazi Krvnik. Isusovac mu iokazuje Peru. Krvnik priđe Peri i uhvati ga za rame. Pera se trgne i vidi Krdnika) PERA (Juli, ustajudi): Kod Milana! (Polazedi) Krvniče, vodi me!

ZAVESA PADA