»Општа повесница за средње и стручне школе — Нови век« Лука Лука Зрнић Седмо допуњено допуњено издање, Београд 1927
А. ДОБА ПРО ПРОНАЛАЗАКА И РЕФОРМАЦИЈЕ
Проналасци и открића нових земаља Компас (бусола, магнетска игла). — У XIV и XV столећу учињено је неколико проналазака (компаса, пушчаног праха, хартије и штампе), који су утицали на различне стране друштвеног живота. Од великог је значаја био проналазак
компаса, справе с магнетском иглом, која увек показује север. Кинези су први знали за магнетску иглу, а у Европу је донеше Арабљани, где је већ била позната у XIII столећу. Ну компас углавном за згодну употребу удеси тек
Флавије Ђоја из Ђенове око 1300. Употреба компаса на бродовима учини да се морнари при брођењу не држе само обале и звезда, него се смело пуштаху и на пучину морску, због чега су и откривене непознате земље. Пушчани прах и ватрено оружје. — Проналазак пушчаног праха од шалитре, сумпора и угљена, неосновано се приписује неким људима. Међутим су за неку врсту пушчаног праха раније знали Кинези а потом Византинци („грчка ватра“) и Арабљани, али је данашњи пушчани прах први пут употребљен за топове у стогодишњем рату, од чије су се пуцњаве с посада плашили и људи и коњи, и потом за пушке. Од овога доба поче усавршавање топова и пушака, којима не могоше одолети витешке куле и оклопи. Поред овога, значај се пушчаног праха
и ватреног оружја показа и у савлађивању дивљачких народа у пронађеним земљама. Хартија и штампа. — Испрва је у средњем веку за писање употребљаван
пергаменат, али при крају тога века уђе у општу употребу хартија, која је прво прављена на Истоку, по свој прилици код Кинеза, од којих Арабљани приме преко Татара. Арабљани већ имађаху својих радионица за хартију у Сирији, Палестини, северној Африци, Сицилији и Шпанији. За крсташких је ратова почето израђивање хартије у Француској, Италији и Немачкој. Арабљани су израђивали хартију од памука, а први Французи почну у XII столећу правити од
крпа, која беше много боља. Од тада се разви и боље прављење платна и других тканина. Проналазак хартије доби нарочити значај с проналаском штампе. Средњовековне књиге беху ретке и скупе, јер су руком преписиване. У другој се половини средњег века образова нарочита врста преписивача, који радише по наруџбини или за продају, али и ово не смањи цену књигама. Штампа је прво пронађена у Кини, где су још у X столећу резали слог на дрвеним даскама, премазивали бојом и снимали с њих отиске на хартију или какву тканину. Овако се почну израђивати на Западу слике хришћанских светаца с кратким ставом. За овим се почну овако радити и сами ставови, при чем су употребљаване и дрвене и металне даске. Тек у почетку XV столећа Западњаци дођу на мисао да штампају покретним словима, прво дрвеним па потом и металним. Тај проналазак припада Јовану Гутенбергу из Мајнца. Он помоћу металних слова и пресе оштампа Библију (1450). Од овог се времена по Европи брзо развију штампарије и књиге постану много јевтиније, што нарочито послужи умном развићу целокупног друштва. Тако је сталешко просвећивање замењено
народним просвећивањем. Поморски пут за Индију. — Арабљани су и други мусломански трговци већином копненим путовима доносили на обале Средоземног мора тако звану индиску
робу (купљу) из различитих азиских земаља: драго камење, слоновачу, бисер и памук из Индије, свилу, кадифу и порцулан из Кине, мирисе и измирну из Арабије и различне зачине с острва. Млечићи пак и Ђеновљани с обалских слагалишта разносише скупоцену робу у европска пристаништа. Царињењем при пролазу кроз различне државе индиским је производима веома повишена
цена, а пут опет хришћанима преко средње Азије бејаше непоуздан због Турака, те у Западној Европи намисле пронаћи поморски пут за Индију око Африке. На ово се прво одваже Португалци, јер беху стешњени од Шпанаца и упућени на бродарство. Поред ранијих покушаја, знаменити краљевић португалски Хенрих Морепловац (1394-1466), син Јована I, коме поморско путовање беше прешло чисто у страст, због чега је тако прозван, највише допринесе тачнијем познавању западне Африке, јер не само што је целог века свог опремао а често и сам предузимао поморска путовања, него се по примеру његову пуштало на таква предузећа доста и других помораца португалских, налазећи тамо све више непознатих острва и приморја. Тако су пронађени у Атланском океану најпре острва Азорска, Мадерска, Канарска, Зеленогребенска и многа приморја у Сенегамбији и горњој Гвинеји, одакле су први пут донесени црни људи на Пиринејско полуострво, којима се сваки чудио кад их је први пут видео. У другој половини XV столећа португалски поморац Вартоломије Дијас први доплови до најјужнијег краја афричког, који се прозове рт Добре Наде (1487), тј. наде да ће се одатле пронаћи прави пут за Индију. На неколико година после Талијанац Васко Де Гама, који беше у служби португалског краља
Манојла Срећног, одиста и постиже то. Васко се једног дана крену са својим морнарима из лисабонског пристаништа да обиђе рт Добре Наде и промотри источну обалу афричку, где се донекле задржа, па се одатле с компасом пусти преко пространог Индиског океана и после дугог брођења срећно доплови до богате земље азиске Индије (1498). По повратку свом у Португалију Гама је дочекан у највећем слављу. Он се још два пута кретао на Исток да боље испита тамошње земље. На последњем путовању и умре (1524). Када се пак португалски бродари стану чешће сукобљавати са шпанским око нових острва и приморја, обадва се народа обрате молбом тадашњем папи, да им као божји намесник, који по тадашњем веровању располагаше целом земљом, пресуди спор. Папа им истина демаркационом булом одреди граничну пругу преко Атланског океана, али се они тога нису држали. После проналаска овог пута Манојло Срећни посла за Индију читаву морнарицу, те се Португалци силом оружја под Албукерком учврсте на индиским обалама и по оближњим острвима, где подигну своје насеобине и одатле почну извозити скупоцене производе индиске, као разне зачине, тканине, драгоцено камење итд.
Откриће Америке. — У исто доба када су се Португалци трудили како ће пронаћи морски пут за Индију око Африке, Ђеновљанин Христифор Колумб проучавањем и посматрањем дође до уверења да се у Индију може стићи путовањем преко Атланског океана право на запад. Колумб је на ову мисао могао доћи, што је према тадашњем времену био учен човек, јер је у Павији свршио университет, у којем нарочито изучаваше географију, геометрију и астрономију; што се после школовања посвети у Португалији бродарској служби, у којој се упозна са свима до сада познатим морским путовима и што је брижљиво проучио раније географске списе, у којима се наговештавало о земљиној огруглини, као и забелешке свог таста о поморском путовању из времена Хенриха Морепловца. За остварање је Колумбове замисли требало новчаних и других средстава у толикој мери, да је то могла учинити само једна држава. Стога се он по одбијању од Ђенове и Португалије обрати Фердинанду и Изабели, али нешто необичност самога предлога, који испитивачки одбор од учених духовника огласи за јеретичан, нешто велики трошкови и захтев Колумбов да он и његови потомци буду шпански васални краљеви пронађених земаља, а нешто и ратовање с Маврима, — учине да се с предлогом задуго одуговлачило, те се Колумб хтеде обратити Француској, као што се већ раније беше обраћао Енглеској. Најзад му другови саветују да почека још меко време, и кад Гранада би освојена, заштитници Колумбови склоне мудру Изабелу, те она о свом трошку спреми малу експедицију од три лађе с преко стотину морнара, с којима се Колумб једног летњег дана (8 августа 1492) смело крене на пут. Само чврстом вољом својом Колумб успе да умири и охрабри често побуњиване морнаре на недогледном путу преко Атланског океана, јер тек после седамнаест дана изиђу путници на обалу непознатог острва, којем даду име Свети Спасилац (Santo Salvadore — San Salvator). Колумб је мислио да ово острво изговорено од урођеника Гванахани, припада азијској Индији, а да су његови црвенкасти, наги и безазлени становници нека племена индиска. На то га пак упућиваху и тропски производи и обиље злата, које се виђало у обоцима на урођеничким ушима и носу. Он дакле није знао да је пронашао нови свет, који се данас зове Америка, као год ни нормански бродари што су на пет стотина година пре њега допрли тамо северним путом; јер као што се зна Гванахана је мало острво у Бахамском архипелагу, који припада средњој
Америци. Отуда се и данас сва тамошња острва зову Западна Индија за разлику од обадве азиске Индије, а сви прастановници амерички добију тада неправилно име Индијанци. Путујући јужно с Гванахане, Колумб пронађе више нових острва (Куба, Хаити и др.), на којима нађе иста дивљачка племена. Подигав на острву Хаити, које прозва Малом Шпанијом, нешто тврђаве, где остави неколико Шпанаца, Колумб се врати у Шпанију где га величанствено дочекају, а особито Фердинанд и Изабела, и веома се чуђаху донесеним новим биљкама, животињама и црнкастим људима. Кад Колумб по други пут дође с већом морнарицом и с више Шпанаца ка пронађеним острвима, не нађе на Малој Шпанији ни тврђаве ни остављених људи, јер они нечовечно поступаху с урођеницима, те их побију. С урођеницима су тако поступали и доцнији досељеници из Шпаније и других крајева, гонећи их да раде најтеже послове, а особито да копају златне и друге руде. Истина, Колумб је бранио од претеране суровости слабе Индијанце, али тим само изазове против себе мржњу шпанских досељеника, те мораде неколика пута ићи у Шпанију да се правда од њихових клевета. Кад пак учестају тужбе на њега од завидљивих Шпанаца, који га обеде да се намерава одметнути од свог сизерена, дође једне године у Западну Индију краљев изасланик и пошље га окована натраг. Шпанска му влада само скиде окове, али му не поврати уговорене власти, те Колумб, напуштен од Фердинанда, најзад умре у оскудици (1506) и не знајући да је пронашао Америку, чије копно у својим истраживањима више пута додириваше. Шта више незахвални му савременици одузму и ту част да се његовим именом назове пронађени део света; јер Америго Веспучи, Флорентинац, обиђе и опише северни континенат (1499), те се тај део света назове по његову имену Америка. Ширење Европљана. — Шпанска је влада потом непрестано слала бродове и војску, да проналазе и освајају нове земље, а потпомагала је и лична предузећа. Тако се наскоро заузе цела Западна Индија, па се потом пређе и на копно, где буду освојене две уређене државе: Мексико под Кортесом (1519-22) и Перу под Пизаром (1532-35). Шпанци могоше брзо и с малим бројем људи освојити ове државе, што имађаху коње, топове и пушке, док се Перуанци служише само оружјем од бронзе, а Мексиканци од камена, мада иначе беху доста просвећени, јер су имали уређене градове, напредну земљорадњу и
трговину па и писменост итд. За Шпанцима се пак крену за Америку и други народи. Португалци заузму Бразилију, Енглези продру у северну Америку а упоредо с њима и други европски народи. Како су сви Европљани мучили Индијанце, многи се људи заузимаху за њих, а калуђер Лас Казас предложи да се они замене издржљивијим Црнцима афричким, што је и учињено; али се тиме отвори трговина робовима, обновљена из старог века. Потом Америка имађаше ове становнике: Европљане, Индијанце, Црнце, Местице од мешавине Европљана с Индијанцима и Мулате од мешавине Европљана с Црнцима. За ових освајања Португалац Магелан, који беше у шпанској служби, пловећи на Запад, дође на Филипинска острва, где га истина урођеници убију (1521), али његови људи, бродећи даље на запад, дођу срећно у Шпанију, те се на тај начин први пут оплови око земље, чиме се најјасније докаже њена округлина. У новом су веку Европљани продужили открића и заузимања и непознатих и познатих земаља. Тако су Холандци открили и Аустралију (1619). Значај ових великих открића. — Од врло великог је значаја проналазак поморског пута за Индију и Америке не само за Европљане него и за пронађене нове земље и њихове становнике. По новим се земљама почну настањивати сувишни становници европских крајева и тамо разносити европску просвећеност и хришћанску веру. Слабије пак становништво нових земаља поче пропадати. Трговина млетачка, ђеновска и савезних градова немачких уступи првенство трговини шпанској, португалској, енглеској и холандској. Увожењем у Европу тако зване колонијалне робе (памука, кафе, шећера, дувана итд.) створи се нова врста народне привреде, јер прерађивање нових колонијалних производа изазива више нових заната, а доношењем опет других метала повећа се количина новца и промени цена производима. Ово пак мењање дотадашњег привредног живота физиократског у мерхантилни обогати грађански сталеж, те се он уздиже на рачун племства. Најзад се унапреди и наука, особито природне науке и земљопис, јер дотле Европљани познаваху само земље око Средоземног мора, Алгир, Тунис, Триполитанију, Мисир, Сирију, Палестину с Малом Азијом и Азију до планине Каракорума (у XIII столећу) с Индијом, а Марко Поло из Венеције путоваше најдаље у Кину (127191; написао дело О чудима светским). Тада су и нове биљке донесене у Европу: дуван, кромпир, кукуруз и др.
Реформација у Немачкој Узроци. — Главни су узроци реформацији многе злоупотребе црквених старешина, као последице тадашње непросвећености и људске слабости. Недостојни људи из племићскога реда, који су се више бринули о свом раскошном животу него о својој дужности, већином добиваху виша духовна звања па и сам папски положај, а духовници, као главни чиниоци и државни и друштвени у средњем веку, познатим начином постану господари скоро трећине земљишта, чиме су изазвали завист у световњака, и недопуштеним средствима повећају црквене дохотке, те су појединци (Арнолд Брешчијанац, Петар Валд, Виклиф и Хус) још раније нападали црквене злоупотребе и тежили да се црква поправи. Међутим, папе беху изгубиле доста од свога угледа и борбом с источном црквом и немачким царевима, па и тиме што су помагале да се за обнове увуче у цркву стара уметност незнабожачка зидањем и украшавањем цркава по старинским образцима, када су се и почели занимати науком у великом броју и световњаци (хуманисти), који су нештедно стали нападати све црквене злоупотребе. Хуманисти. — Научници су старе књижевности на Западу названи хуманисти
(humana studia а раније divina studia). Изучавајући класичку књижевност, они се упознају са слободним и оцењивачким старим грчким и римским духом и нападну средњовековну стегу, а особито католичко духовништво; али пошто и најпаметније новине наиђу на отпор код људи којима је старо стање од користи, католички духовници, кроз толико време једини учитељи народни с папом на челу, стану називати хуманисте и њихове присталице јеретицима, а свеснији, опет, људи назову духовничке браниоце — сколартичаре и мистичаре —
опскурантима (мрачњацима), који бране незнање и глупост. Стога се на раскршћу средњега и новога века заподела жестока борба измећу хуманиста и опскураната по свима земљама западним, где се нове мисли помоћу скоро пронађене штампе брзо ширише и где хуманисти добиваше све више присталица, особито код младих људи. Ова је, пак, борба у Немачкој била особите врсте и од најзнатнијих последица. Немачки хуманисти, поред рада на обнављању старих наука и нападања духовничке покварености, својим су списима бранили и будили немачку народност, просвећивање, слободу, истину
и правду. Они су управо и спремили земљиште за реформацију, којој је непосредан узрок злоупотреба с опроштајницама. Непосредан узрок и Мартин Лутер. Лутер. — На основици учења Томе Аквинца о ковчегу милосрђа и самовољнога тумачења христових речи апостолима: што раздрешите на земљи, биће раздрешено и на небу, а правдајући и поуком о христовим и светачким заслугама, које су тако велике, да их преостаје и на искупљење свих грехова, — папе су одавно давале опроштајнице онима који чинише какво Богу угодно дело, као ратовање против неверника или какву милостињу цркви. И баш када беху заоштрени односи између хуманиста и заступника старога правца, папа Лав X (1512-1521) објави опроштај свима који буду дали прилог за довршење цркве Св. Петра у Риму (светске катедрале?), те тим отпоче јавно продавање опроштајница — индулгенција — на којима је писано да се праштају грехови учињени у прошлости, садашњости и будућности. У Саксонској доминикански калуђер Јован Тецељ с продавањем опроштајница тако обмањиваше светину, да против тога смело устаде августинац Мартин Лутер (1483-1546), професор теологије у витенбершком свеучилишту, које је тада установио Фридрих Мудри, саксонски кнез-бирач. Лутер је син сиромашнога рударскога радника, али после нешто школовања теткином помоћу отиде у августински манастир и сврши свеучилиште, па је потом послом свога реда ишао у Рим, чији блесак, раскош и украси, као и богаство и светски живот прелата и кардинала, учине жалостан утисак на немачког калуђера, оштро манастирски васпитана, те поче мислити о простоти првобитне хришћанске цркве и вршењу само јеванђелских правила. Лутер у деведесет и пет тачака (теза) оштро нападе злоупотребе с продавањем опроштајница и прикује их на врата витенбершке саборне цркве (31 октобра 1517); што се по тадашњем обичају сматрало као изазивање на расправљање спорнога питања, а то је и почетак реформацији. Ово изазва велику распру у Немачкој, по којој се брзо рашири преписан или штампан лутеров напад; јер му хуманисти и пријатељи тај поступак одобраваху, а присталаце га старог правца оштро нападаху. И када распра (с почетка по Лаву X: „калуђерска свађа“) узе веће размере, немајући другог средства за умирење, папа позва Лутера у Рим, да оправда свој поступак. Ну Фридрих Мудри, Лутеров заштитник, изради да се размирица у Немачкој расправи, и папа једва по другом изасланику склони
Лутера на мировање под погодбом: да га противници не узнемирују. Противници пак продуже распру (Јован Ек и други), а Лутер се тако удали од папе и католичке цркве (одбацивањем папске власти, сабора и светих отаца а држањем само Јеванђеља), да папа изда булу, у којој огласи велики део лутерових доказа као заблуде и којом га позва да их порекне, иначе ће бити анатемисан. На то Лутер са својим присталицама, већином од витенбершких ђака и професора, јавно спали пред вратницама витенбершким папину булу (10 декембра 1520), чиме наста потпун расцеп између зараћених страна. Карло V и вормски сабор. — У добу ове распре умре немачки цар Максмилијан I, а до избора је новога владара царски намесник био Фридрих Мудри, с чега је Лутер и радио онако одважно и добивао све већи број присталица. Ну док се он са својим присталицама све више двојио од папе, кнезови бирачи изберу за цара Карла V (1519-1556), унука Максмилијана I (по сину Филипу Лепом) и шпанског краља Фердинанда II (по кћери Јованци Безумној). Карло је већ био шпански краљ као Карло I (од 1516), те сада поред пространих шпанских земаља завлада и целом Немачком и тако поста најзнатнија личност свога доба, у чијим земљама сунце није залазило. И ако је био млад и слабуњав, убрзо показа да је човек великог ума и марљивости. Као католик не волећи ову верску новину, у којој је гледао и ново цепање Немачке, он сазове државни сабор у Вормс (1521), да поред осталих послова стане на пут и овом верском раздору, позивајући на правдање и Лутера, коме посла царско писмо ради безбедности. И ако пријатељи подсећањем на судбину Хусову одвраћаху Лутера да не иде на сабор, он ипак дође и, после прве забуне, пред сабором је и царем смело бранио своје назоре. Ну ни на цара ни на сабор није утицала Лутерова одбрана, те була папина би усвојена, а вормском је наредбом изречено државно прогонство за Лутера и његово учење. Ну пре извршене пресуде Лутер побегне из Вормса, али га на путу ухвате људи Фридриха Мудрог и одведу у замак Вартбург, те га тако потајно склони његов заштитник, јер га после одлуке није смео јавно штитити. Ту је Лутер под туђим именом (ритер Георг) живео скоро годину дана преводећи на немачки Свето писмо, на које се позивао као на једини истинити извор хришћанског учења. Временом тај превод послужи не само за верске сврхе, него и за основицу књижевном језику немачком. Вормском се одлуком пак није стало на пут верском покрету, јер нити
бејаше објављена у целој Немачкој, нити је државна власт гонила Лутерове присталице, а међутим се цар био заплео у рат с Французима. И док се Лутер налазио у Вартбургу, његове присталице почну уводити црквене измене; али оне у том тако претериваху да изазову прави неред, те Лутер остави замак и за кратко време силином своје речи заведе ред у Витенбергу, па у друштву с ученим пријатељем својим Меланхтоном, професором витенбершког свеучилишта, сада управо отпоче црквене измене. Основи црквених црквених измена и метежи. — Главни су основи црквених измена: сматрање Библије као извора вери и одбацивање предања и светих отаца
(отуда евангелисти); непризнавање папе као врховног старешине црквеног и укидање калуђерства и целибата, у чем сам Лутер послужи као пример, оженив се једном калуђерицом; вршење много упрошћене литургије на немачком језику; причешћивање у оба вида итд. Да би се основа нове вере и учила, Лутер састави нарочити катихизис. Оваква реформа доби присталица из свих сталежа и поче се нагло ширити особито у северној Немачкој. Неки уз новине пристану из чистих уверења а неки из личне користи, као кнезови ради црквених имања и свештеници ради женидбе. Ну поред ове црквене реформе, у неких се јаве и друге тежње. Тако се племићи побуне и хтедну извојевати независност од кнезова, нарочито од духовничких господара (1522-23); сељаци пак устану да олакшају себи власничке терете (1523-25), а неки хтедну и по други пут да се крсте (анабаптисти), као одрасли а не као деца у незнању, да заведу заједничку имовину и многоженство и да укину сваку :и духовну и световну власт. Оваки друштвени покрети многе отуђе од реформације, али је ипак све то угушено и реформација ухвати корена у северној Немачкој, чему је јак узрок одсуствовање из царевине Карла V, који се тада, као што је речено, заплео у рат с Французима. Протестанти и аугзбуршка вероисповест. — Ради лакше управе, Карло уступи свом млађем брату Фердинанду све хабзбуршке покрајине у Немачкој осим Нидерландије (1522), а после пораза Лудвика II на Мохачком пољу (1526), Фердинанда изаберу прво Чеси за краља, јер је био ожењен лудвиковом сестром, па затим и један део Угарске. И док је Карло успешно ратовао у Италији, Фердинанд протера из другог дела Угарске свог супарника Јована Запољу, који признаваше цара Сулејмана за свог сизерена, те се после ових
успеха Хабзбурговци надаху да ће на сазваном државном сабору у Шпајеру (1529) стати на пут реформацији и немирима у Немачкој. На том сабору католици реше да вормска наредба и даље остане у сили где се дотле извршивала и да се стане на пут сваком новачењу у црквеним пословима до општег сабора. Због таког се решења лутеровци успротиве — протествују и од тада буду названи протестанти. Извођење одлуке овог сабора спрече Турци својим нападом на Угарску, да би повратили Запољу, и опсадом самог Беча (1529), али глад и храбро држање посаде врате Турке од Беча, а потом буде сазван државни сабор у Аугзбург. Том је сабору сам цар присуствовао и да би једном утишао немире, позва протестанте да написмено поднесу своје веровање. Како Лутер бејаше под анатемом, Меланхтон поднесе протестантску вероисповест, која је позната и под именом: аугзбуршка конфесија. И ако се цар у овај мах показа наклоњен протестантима, до споразума не дође, те им сабор забрани слободу вероисповести и нареди им да се врате у крило старе цркве. Сад се још веће размирице појаве и кад се опазило да Карло смера насилно овај покрет угушити, сви протестантски кнезови и слободни градови из северне Немачке склопе ради одбране Шмалкалденски савез (1531). У то Турци навале на Фердинандове земље, те Карло буде приморан склопити верозаконски мир с протестантима у Нирнбергу (1532), по ком је обустављена одлука аугзбуршког сабора и допуштено слободно вероисповедање до општег сабора, а протестанти обећаше помоћ против Турака. Храбро заустављање Турака у Мађарској код Кисега (Никола Јуришић) задржа их од даљег продирања, али и Карло не могаде ништа предузети против протестаната, јер се опет заплете у рат с Французима. Шмалкалденски рат. — После последњег закљученог мира с Французима у Креспиу (1544) Карло хтеде стати на пут верском раздору у Немачкој. Желећи да то изврши мирним путом, поради те папа Павле III сазове општи црквени сабор у Тридент (1545), али протестанти, бојећи се пристрасног расправљања, изјаве да неће учествовати, чему их саветоваше Лутер, који наскоро умре у (Ајслебену 1546) свом месту рођења. Уверив се да не може мирним путом ову ствар расправити, Карло се одлучи на рат с двојаком намером: да поврати јединство католичке цркве и да казни осиљене протестантске кнезове, чији се
савез непрестано ширио и ступио у преговоре с Французима. Шмалкалденски се савез поузда у велики број присталица и одупре се цару; али се овај тако звани шмалкалденски рат (1546—47) сврши несрећно за протестанте, јер их издаде најбољи херцег Мавро (Мориц), рођак саксонског кнеза, за што доби од Карла већи део Саксонске с изборним правом. Интерим. — Овом победом цар веома уздиже своју моћ у Немачкој, али ипак спрам протестаната благо поступи и на државном сабору у Аугзбургу (1548) изда верску наредбу — аугзбуршки интерим (споразум) — по којој је до решења општег црквеног сабора у Триденту протестантима допуштено: да примају причешће у оба вида, да им свештеници задрже жене и да се не враћају заузета црквена добра. Сви протестански кнезови и градови приме интерим осим града Магдебурга, на који цар посла Мавра с војском да га савлада, па се по том повуче у Инзбрук да прати рад тридентинског сабора. Аугзбуршки мир. — Не осећајући се довољно обезбеђеним у новом положају и незадовољан што му цар не пусти на слободу таста, хесенског грофа Филипа, одведена у ропство после својевољне предаје након шмалкаденског рата, саксонски се нови кнез Мавро изненада дигне против цара. Он скупи велику војску под изговором за освојење Магдебурга и ступи у савез с неким немачким кнезовима и француским краљем Хенрихом II, коме преда Мец с још неким местима, па неочекиваном брзином нападе га у Инзбруку, који му једва утече (1552). Цар потом оста без војске и помоћи католичке странке, те упути брата Фердинанда да се договори с кнезовима. Тада маврова таста пусти у слободу и најзад се, после једнога договора протестанско-католичког саста државни сабор у Аугзбургу (1555), који под председништвом фердинадовим утврди тако звани аугзбуршки верски мир, по којем би допуштено: да кнезови и слободни градови аугзбуршке конфесије могу слободно своју веру исповедати, да на свом земљишту имају ius reformandi, да су протестанти равноправни с католицима и да поданици исповедају веру својих господара (cuius regio, eius
religio), а црквена добра да се не враћају. Још би одређено да они епископи и игумани, који пређу у нову веру, губе ранија права а да се на њихова места поставе друга лица; али на ово не пристану протестанти, те доцније би узрок већим размирицама. После овог значајнога законскога признања ове вере, њу
прихвате сви слободни градови и већина кнежева тако, да католичка вера оста само у аустриским и баварским покрајинама. Ратови Карла V и Франсоа I. — Главни је узрок ратовима између Карла V и Француза: бојазан француског краља Франсоа I од превласти хабзбуршке породице, која је претила самосталности суседних држава, тежња Карлова да заузме Бургундију (Бургоњ), коју, као што је познато, подвласти Луј XI по смрти Карла Смелога, и да изгна Французе из Миланске војводине као немачког лена, коју Франсоа I бејаше (1515) освојио. Као вешт дипломата Карло прво склопи савез с папом, Енглеском и Млецима, па онда посла војску у Италију, која оте Французима војводину и преда је законитом власнику из породице Сфорца. Потом Карлова војска, помогнута одметником Франсоа I (Карло Бурбонски), нападе и на саму Француску, али захваљујући оданости француског народа свом краљу, Карло тада не науди много Француској, те Франсоа с одабраном војском поново упаде у Италију. У боју код Павије (1525) Французи буду потучени, а Франсоа заробљен и одведен у Мадрид, где је закључен мир под погодбом: да се Франсоа пусти у слободу, али да се одрекне својих права на Италију и Бургундију с великом оштетом, чиме се сврши први рат. Ну кад се Франсоа нађе у слободи, не хте ни чути за погодбе мадридског мира, доказујући да је од њега силом изнуђена заклетва, од које га и папа разреши. Стога с папом, Млецима и Миланом склопи свету лигу да би Италију ослободио од моћног Карла. На то Карлова војска дође у Италију и освоји Рим, који опљачка као некад Вандали, те папа под тешким погодбама мораде иступити из лиге. Истина, Французи су тада ушли у јужну Италију, али им болешћу проређену војску сузбију цареви најамници, помогнути и од неких талијанских државица, те се најзад и овај други рат (1527-29) заврши на штету Француза. Франсоа по закљученом миру задржи Бургундиују, али се одрече Италије и плати велику откупнину за своје синове, који беху као таоци код Карла. С ових ратова Италија просветно опаде и дође у политичку зависност од Хабзбурговаца. Једино се Млеци још држаху, али и њихово опадање наста после проналаска нових путова. Када Карло на афричкој обали разби (1535) Хајредина Барбаросу, отмичара Алгира и Туниса, који је под заштитом султановом нападао хришћанске трговце, Франсоа склопи савез с папом и султаном и тако му спречи даље напредовање
против овог гусара. Франсоа намисли да заузме Милан, који последњи Сфорца остави Карлу у наслеђе, и Французи продру у Италију (1536), чије је обале пустошила савезна морнарица турска, а Карлова војска у Француску. Турци су нападали хабзбуршки део Угарске, а такав су страх задавали по Италији, да папа посредује и завађене стране закључе десетогодишње примирје у Ници (1538), задржавши освојена земљишта. Како се пак разбијени гусар беше склонио у Алгир и одатле опет пленио обале Средоземног мора, Карло одлучи да га нападне, али страшна олуја уништи готово целу морнарицу Карлову, те се Франсоа реши да и по четврти пут зарати на Карла (1542), у чем га опет помогну савезници Турци, нападајући Фердинанда у Мађарској и, здружени с Французима, западне талијанске обале. Ну Карло тако победоносно стаде продирати ка Паризу, да Франсоа мораде молити за мир, који је закључен у Креспиу (1544) под погодбом: да се Франсоа одрекне Италије а Карло Бургундије. Одступање Карла V. — Издајство Маврово и победа протестанта и немачких кнезова, затим турско отимање већег дела Угарске и немогућност повраћања оних градова које Мавро уступи Французима — све то сломи дух већ одавно оболелог цара, те се одрече престола у Брислу (1556). По свом одступању, Карло уступи сину Филипу: Шпанију с насеобинама и освојеним земљама у Америци, талијанске земље, Франшконтију и Нидерландију а брату Фердинанду, који већ беше чешки и угарски краљ, Немачку с царским називом, где спадаху раније му уступљене аустријске покрајине. Тако се хабзбуршка династија коначно раздвоји на шпанску и аустријску грану. Карло потом отиде у један шпански манастир, где се до смрти (1559) занимао градинарством и духовним забавама, водећи отуд рачуна о савременим догађајима.
Реформација у Швајцарској Цвинглијева реформа. — За лутеранско се учење дознало и у Швајцарској, али у Цириху поче свештеник Улрих Цвингли (1484—1531) истовремено проповедати и с истих побуда евангелску науку и одвајање од католичке цркве као и Лутер. Цвингли се разликовао од Лутера у извођењу своје реформације и био је много одлучнији од њега. Тежећи да поправи цркву, особито владање код
хришћанског света, осим певања и проповеди он одбаци литургију, више тајна и сваку црквену и световну власт, а уз ово није ништа признавао што се по његову мишљењу не може доказати Светим Писмомиучио је да је причешће само успомена на последњу вечеру, у чему се нарочито није могао сложити с Лутером, те је сваки оделито радио и по својем нахођењу. Помоћу својих једномисленика Цвингли рашири своје учење по северним кантонима (циришки, бернски и други) и јужној Немачкој, али кад ови кантони одушевљено хтедну реформовати целу Швајцарску, јужни се католички кантони здруже и надбију их, а у борби погине и сам Цвингли. Калвинова реформа. — Реформисти ипак сачувају своју слободу и Швајцарска оста подељена, али се ускоро у слободном пограничном граду Женеви, ослобођеној од власти владичанске и савојског војводе (1526), јави коренитија реформа од лутеранске: калвинство, чији је творац Јован Калвин, (1509-64), други реформатор од већег значаја. Он је родом из Француске, где као учен човек (учио теологију и права) приста уз тадашњи покрет против католичке цркве и поче га ширити, али како тамо оштро гоњаху такве отпаднике, он мораде побећи у Швајцарску и после се дужег лутања стално настани у Женеви, где ступи у везу с једним проповедником од утицаја и својом ученошћу и озбиљношћу дође до неограничене власти као свештеник и управник. Женева је подуже била подељена на две странке: мамелуке, присталице савојскога војводе, и савезнике (Eidgenossen), поборнике женевске слободе и швајцарских реформираца, које помогну остали Швајцарци и приме Калвиново демократско учење, простије и смелије а углавном ослоњено на Цвинглијево. Калвин је стога и могао привести у дело црквене и друштвене поправке не само у Женеви него и у многим другим кантонима и то: непогрешност Светог Писма,
предестинацију, по којој је сваком унапред одређено спасење или вечно проклество и одбацивање сваке црквене и световне власти. Цркве је просто уредио као што је било за апостолскога времена. Одредио је да општина бира своје свештенике и да у њој и црквеним и световним пословима управљају и пазе на владање најстарији општинари — презвитери (дванаест световњака и шест свештеника = консисторија; а изасланици из свих општина једне земље чине синод), што и чини обележје демократскога уређења. Следбеници су му названи по имену: калвинци и реформици. Проповедајући и тумачећи своје
учење, простим утицајем верским Калвин поста старешином женевске републике, у којој за његове управе (1541—64) беху забрањена сва задовољства и раскошности, а и домаћи живот оштро надгледан. Он уста против католичке суровости, али за одступање (порицао тројство) од његова учења спали ученог Шпанца Михаила Сервета (1559). Његово се учење разви и по другим земљама, особито по Француској и Угарској. И ако је због верске разлике било сукоба између појединих кантона па и напада са стране, ипак Швајцарска очува своју слободу и овога доба и просветно је напредовала.
Реформација у Енглеској и Шкотској Повољне прилике за реформацију. — И у Енглеској, као и по другим земљама, главни су узроци реформацији: народно-државна противност Риму и друштвено незадовољство световних сталежа својим духовништвом; али је она овде лако изведена стога, што је краљу био послушан парламент као и само духовништво. Од рата двеју ружа (1455—85), у којем је ослабљено феудално племство, и ступања на престо Тудорове династије (1485—1603), чији је оснивач Хенрих VII попунио парламенат својим присталицама (у горњи дом поред 29 старих лордова дође око 150 нових перова), те је парламенат изгубио сваки значај, а међутим краљевска власт ојача тако, да од издавања Велике повеље о
слободама (1215) није била никада јача. Због овако јаке краљевске власти, под чију се заштиту склањало и духовништво од нападања осталих сталежа, незадовољство је против папства и духовништва испрва било слабо, јер и ако се оно одавно јављало и у парлементу, краљ га је задржавао због потребног савеза с црквом. Отпадање Енглеске од Рима за Хенриха VIII. — Када на копну поче реформација, у Енглеској је владао Хенрих VIII (1509-47), син Хенриха VII. Васпитан у богословском духу, Хенрих ступи у препирку с Лутером, да одбрани седам тајана, зашто доби од папе назив defensor fidei. Ну како му Лутер одговори грубо и оштро, стаде немилостиво гонити његове присталице у Енглеској. Ова се пак ревност Хенрихова наспрам католичке цркве сасвим измени кад папа не одобри развод брака с Катарином Арагонском, тетком
Карла V, с којим беше и у савезу против Француза до пораза код Павије; а он се с Катарином хтеде развести што није имао с њом мушког порода и што му се беше допала њена дворкиња Ана Болен, коју намисли узети за жену. Неодобравање папино да се разведе и да ступи у нови брак тако раздражи Хенриха, да не стане на пут јачем појаву незадовољства против папства и духовништва и у парламенту и у народу. Потом послушно енглеско духовништво разведе краља с првом женом и одобри му брак с Аном Болен (1530), што узакони парламенат, доносећи одлуку о укидању папске превласти у Енглеској, као и данка његова. Доцније (1534) нарочитом одлуком парламентовом у место папе краљ поста поглаваром енглеске или англиканске
цркве. Ко год ово није признавао, Хенрих га је оштро казнио, па био лутеровац или папиновац. Ово је била само шизма, али Хенрих затим са својим канцеларем одузе манастирска имања, која чињаху трећину енглеског земљишта и поклони их новим лордовима, које уведе у горњи дом место истиснутих игумана. Како послушни парламенат потврди ово секуларизовање манастирских имања, моћни и самовољни поглавар англиканске цркве приступи и реформовању црквених догмата и обреда (служба на енглеском језику и др.), при чем је, због утицаја папиноваца и лутероваца, поступао час овако час онако и опет кажњавао свакога непослушника. Уосталом Хенрих своју самовољу и насилничко поступање испољи и наспрам својих жена. Ана Болен с великом мирноћом и чврстином попе се на губилиште више због краљеве страсти према намењеној трећој жени, која умре после годину дана, него због њена противљења реформи, што се учини и с петом женом после четврте прогнане немачке принцезе, а шеста се спасе његовом смрћу. Англиканска црква. — Када по смрти Хенриковој ступи на престо његов малолетни син Едуард VI (1547-1553), Енглеска је била у правом растројству црквеном, што је трајало све док намесници младог краља и аркиепископ кентербериски не доврше реформацију и не заведу ред у англиканској цркви, која по реформовању заузе средину између католичанства и протестанства. Одлике су англиканске цркве: поглаварство краљево а од виших духовних чинова само епуцкопцко достојанство, због чега се зове и епископском црквом; затим укидање калуђерства и целибата, углавном католичка служба на
енглеском језику, седам тајана и причешће у оба вида. Од протестаната је позајмљено учење: да је једини извор вере Свето Писмо и да вера спасава а не само и добра дела. Реакција за Марије Крваве. — Едуард VI убрзо умре а њега помоћу католика наследи после деветодневне владе погубљене Јованке Грејеве, несрећне рођаке краљевске, Марија Тудор (1653-58), кћи Катарине Арогонске. Ова се занесена католичкиња уда за још затуцанијега католика Филипа II, сина Карла V. За њене владе послушни парламенат укиде све црквене реформе и поврати папску власт. Једино тада нису враћена манастирима имања, која су за очеве и братовљеве владе дана појединцима. Марија је насилним путом повраћала стару веру, јер је поред осталих био спаљен и архиепископ — реформатор, због чега и доби назив Крвава, али то насиље и одврати народ од католичанства. После кратке владе она умре, а наследи је друга кћи Хенриха VIII Јелисавета (1558-1603), кћи Ане Болен. Утврђивање англиканске цркве. — Нова је краљица у души била више католичке вере но протестанске, али да би се одржала на власти, мораде заштити протестанте; јер католици сматраху брак њене матере с Хенрихом незаконит, па јој према том оспоре и право на престо. Сам је отац у различна времена неједнако поступао с Јелисаветом, а старија је сестра није волела. Међутим је народ на њу полагао велику наду, јер се одликовала бистрим умом и хуманистичким васпитањем, а уз то је била необично јаке воље, сједињене с властољубљем. Уз сарадњу послушног парламента Јелисавета поврати англиканску цркву каква је била за Едуарда VI и узе назив: управница црквених
и световних послова. Ради јединства, учење је англиканске цркве изложено у тридесет девет чланака вере, што сам парламенат утврди и што се углавном није мењало до данас. Овака и верска и државна управа уопште ојача краљевску власт, којом се Јелисавета потпуно користила до своје смрти. Што пак Тудори утврћиваху реформацију парламентским одлукама, учини да се парламенат доцније позива на своја права и у верским пословима, а то је опет био и узрок немирима. Пуританци. — Уз ову се краљевску реформацију појави и народна реформација у Енглеској. Још су се у првој половини XVI столећа одвојили протестанти, који нису хтели признати црквено поглаварство краљу и који налажаху да се
англиканска црква није довољно очистила од католичанства. Оваки протестанти за Јелисавете оснују верску странку пуританаца, који углавном беху калвинци. При крају се Јелисаветине владе међу пуританцима појави секта, која уста против сваке црквене власти и чије су се присталице доцније назвале
индепенденти. Пуританци су за Јелисавете оштро гоњени: секли су им руке и уши. Између ове је две реформације доцније било жестоких сукоба. Реформација у Скотској. — У Скотској је владала династија Стјуартовца (од 1371) и била је у непрекидној свађи са својим поданицима. У XVI је столећу владала малолетна кћи Јакова V Марија Стјуарт (1542-68). Васпитајући се у француском двору, она се уда за дофена, доцнијега француског краља Франсоа II. Земљом је место ње управљала њена мати и подиже против себе и племство и народ. Незадовољством се пак скотског народа користе и проповедници калвинства, а особито одлучни Калвинов ученик Џон Нокс, те стекну велики број присталица. И када регенткиња стаде гонити нововерце, диже се против ње буна, у којој је насилно оборено католичанство, нападањем народним на све спољашње знаке папства и племићским присвајањем црквених и манастирских имања (1559). Регенткиња на то позове у помоћ француску војску, али се Скоти обрате Јелисавети за помоћ, коју им она укаже (1560). Потом је у Скотској установљена калвинска црква с називом пресвитерска, која је имала чисто републиканско уређење, јер је сваком парохијом самостално управљао проповедник (свештеник или пастор) с нарочитим старешинама, које је парохија бирала од световних лица, а из таквих је парохија или општина била састављена црквена област, која је имала као надзор сабор или синод од представника појединих општина. Јелисавета и Марија Стјуарт. — Јелисавета је истина у Енглеској гонила пуританце, али је њихове једновернике калвинце штитила у Скотској, Нидерландији и Француској. Она је поред свог самовласног управљања била омиљена међу својим поданицима и умела изабрати себи за саветнике људе умне и одлучне. За њене је владе унапређена земљорадња, радиност и трговина, основана Источно-индиска компанија (удружење 1600), установљена боља морнарица и отпочето енглеско колонизовање у Северној Америци (Виргинија).
Поред свега овога, Јелисавета је имала непријатеља у самој Енглеској. То већином беху католици, који су стално радили против њена живота. Они су имали и свога кандидата за енглески престо. Била је то Марија Стјуарт, скотска краљица, као потомак кћери Хенриха VII, која је себе сматрала законитом наследницом енглеске круне и која се поче називати енглеском краљицом. По смрти свога првога мужа Франсоа II, Марија остави Француску (Adieu, France;
adieu, France, je pense ne vous voir jamais plus!) и дође у Скотску (1560) кад је установљена пресвитерска црква. Ну она нешто својим католичанством а нешто лакомисленим владањем (сплетке: преварила се удајом за Дарнлеја, далега рођака, лакомислена и гнусна бедника, који одбијен од савладања уби у њеној соби талијанскога музичара Риција, тајника и можда љубавника Маријина; затим је убијен Дарнлеј и она се удала за Ботвела, под сумњом убицу Дарнлејева) изазове буну у земљи, те мораде побећи у Енглеску (1568). У Скотској буде признат за краља њен малолетни син Јаков VI од другог мужа Дарнлеја, а како су у овом покрету главну улогу играли пресвитерци, они су се трудили да се васпитањем у младог краља развије непријатељство наспрам католичанства. Због истицања права на енглески престо, верске противности и женске сујете (супарница лепоте и круне), Јелисавета стави под стражу добеглу Марију, оптужујући је у исто време и за смрт њена другог мужа, и тако је држала око осамнаест година. У корист су заточнице енглески католици непрестано стварали завере и обраћали се за помоћ папи, Филипу II и Француској. Како су католици хтели довести Марију на енглески престо, Јелисавета је помагала протестанте и на копну и у Скотској. Постав пунолетним, млади се краљ скотски Јаков VI окружни католицима, и Скотска је била дужна помагати смерове католика и Филипа II, али Јелисавета помогне скотске племиће протестанте, те Јаков би приморан ступити у савез с Енглеском. Међутим, када се и после доношења оштрог закона о завереницима од стране парламента јави нова завера, Марија Стјуарт би предана суду и осуђена на смрт. Јелисавета после дужег колебања потпише пресуду и Марија буде погубљена (1587). Јелисавета штићењем привреде, просвете и протестанства учини да се подигне једнодушан отпор против непобедне армаде Филипа II.
Реформација у Француској Почетак реформације и јачање краљевске власти. — Реформација у Француској поче задобивати присталице још за владе Франсоа I (1515-47), рођака и зета Луја XII а познатог супарника Карла V. Ну већ су тада протестанти оштро гоњени, што је управо нагнало Калвина да бежи из Француске. Франсоа I бејаше раскалашен владалац (раскалашеност у Француској од његова доба), али и пун животне снаге, коју је трошио у рату, двобојима и лову. Ну само када запрети трећим нападом на Карла V, овај му поручи: „Ако краљ хоће рата, боље ће бити да се лично бори човек с човеком“, он одби овај чудноват позив. Он је као и наследници му спречавао ширење домаћих протестаната, док је с протестантима других земаља па и с мусломанима склапао савезе. Први су француски протестанти били једномисленици Лутерови, али се у доцније време распросте калвинство, које се у суштини измени и доби нарочити облик француског протестанства. Између Женеве, средишта калвинству, и Француске беху тесне везе, и француски се протестанти почну називати
хугеноти (од Eidgenossen). Највише се пак калвинство рашири у другој половини XVI столећа (1555—59) или управо при крају владе Хенриха II (154759), сина Франсоа I, који је такође гонио протестанте. У другој половини XV столећа краљевска власт у Француској поста готово апсолутном. Луј XI сасвим униште политичку моћ својих феудала и потчини целу Француску својој власти, а Карло VIII, Луј XII и Франсова I занели су племиће својим ратовима за намеравано освојење Италије, те је за Франсоа I и Хенриха II краљевска власт била веома силна. Уз то Франсоа превари Швајцарце, пређе Алпе, победи (код Марињана 1515) и закључи с њима вечити мир (по којем су Французи могли све до прве револуције узимати произвољан број швајцарских најамника), а по
болоњском конкордату (1516) с папом Лавом X задоби право да према свом нахођењу бира све више достојанственике духовне. На тај начин француски краљеви већ до реформације подвласте народно духовништво, што многи владари то изврше тек помоћу реформације. Политичка особина реформације. — Особина је француске реформације у том: што овде приме протестанство углавном племићи и грађани, а народ — сељаци — већином оста веран католичанству. Француски пак протестанти, и племићи и
грађани, јаве се не само као нововерци, него и као противници ојачане власти краљевске, а народ оста веран и краљу, у ком је гледао заштитника мира, безбедности и благостања, и старој вери с којом се био сродио. После смрти Хенриха II у ојачаној Француској наста потпуно слабљење краљевске власти за слабих синова његових: Франсоа II, Карла IX и Хенриха III и дуги верскограђански ратови, чиме су се хтели користити племићи и градови и повратити пређашње феудалне и муниципијалне слободе, а уз такву је опет тежњу племића и грађана згодно пристајало калвинство са својим политичким слободоумљем. У другој половини XVI столећа, кад у Француској букну верски ратови, сталешка скупштина и од протестаната и од католика поче проповедати врховну власт народну и покуша да краљевску власт потчини сталежима. Ту пак тежњу калвински писци излагаху и у књижевности, а она је у исто време раширена по Скотској, Немачкој и Нидерландији. Верски ратови. — Ускоро по смрти Хенриха II умре и његов млади син Франсоа
II (1559-60), за чије је владе у ствари управљала краљица Марија Стјуарт са својим ујацима (браћа: војвода Франсоа и кардинал Карло — Гизи), а престо заузе његов брат Карло IX (1560-74) од десет и по година, те је владала као регенткиња његова мати Катарина Медичи (1560-63), хитра, лукава и славољубива Талијанка. Када се у Француској рашири протестанство и калвинци се јаве као политичка странка, католици беху јаки, те између ових двеју вероисповести отпочну прави верски ратови. Још за владе Франсоа II истакну се за вође католицима Гизи а хугенотима Бурбонци, који воде своје порекло од Луја Светог, и то једни и други више из политичких разлога. Властољубива је краљица-мати прилазила час једној час другој страни, само да би се у власти одржала. Испрва Катарина учини неке уступке хугенотима, али се то никако није допало католицима. И када један од Гиза продре кроз неко место где се вршило протестантско богослужење, његова пратња нападе обезоружане хугеноте, исече шесдесет и рани двеста, међу којима је било и стараца, жена и деце. Ово је био знак за почетак читавог низа верских ратова (девет). Између обеју страна неколико је пута закључиван мир, али је постојано нарушаван, те је ратовање трајало око тридесет и пет година (1562-98). Вартоломејска ноћ. — Најзначајнији је догађај у овим верским ратовима
Вартоломејска ноћ или Париска крвава свадба. После једнога рата би решено
да се сестра Карла IX уда за младог Хенриха од Новаре, Бурбонца, вођу хугенотске странке. На њихову свадбу дође у Париз велики број протестаната, а Катарина Медичи, видећи да на њена сина поче утицати хугенотски вођа адмирал Колини, створи заверу у намери да истреби све хугеноте. Та, намера би извршена уочи Св. Вартоломеја (24 августа 1572), када се на хугеноте, који се налажаху у Паризу, учини општи напад (с узвиком: Смрт хугенотима!). Сам је Карло из дворца, кроз прозор, пуцао на јеретике. Убијање хугенота продужено је и другог дана и раширено из престонице и на области. Том приликом погибе неколико хиљада хугенота, а међу њима и сам Колини. Хенрих се Бурбонац спасе смрти само променом вере, али доцније опет пређе у протестанство. Овај покољ учини да се ратовање продужи с већом жестином, и друге се године хугеноти тако одупру краљевској војсци, да Карло мораде потписати рошелски мир (1573) и наскоро умре усред силних трзавица. Лига и Хенрих III. — Последник се и брат Карла IX, Хенрих III(1574-89), врати из Пољске преко Беча и Италије, где се потчини утицају своје одлучне матере, која опет поче чинити неке уступке хугенотима. Стога најодлучнији католици реше да сами воде борбу с хугенотима и оснују међу собом лигу, којој поста вођа Хенрих Гиз. Сва је моћ ове лиге била у северним градовима француским и у париском становништву, а добивала је помоћ и од Филипа II. Незадовољан овако независним радом католичке лиге, Хенрих се мораде спасавати бегством. Не нашав ниодкуд помоћи, он се реши да убије Хенриха Гиза и позове га к себи под изговором да се измире, али смрт Гизова још више распали страсти. Затуцани чланови католичке лиге почну јавно говорити и писати да краља, који се не жели сасвим потчинити цркви, очекује смрт, и наскоро један католички занешењак убије Хенриха III. Хенрих IV и нантски едикт. — Смрћу се Хенриха III прекрати династија Валоаска и требало је да на престо француски дође Хенрих Бурбонац, хугенотски вођа, кога је Хенрих III издишући одредио за наследника. Лига не хте признати за краља јеретика, а њу је војском помагао и Филип II,, који хтеде задобити француски престо за своју кћер. Гизи су пак хтели једног из своје средине да издигну за краља. У исто време поједине обласне старешине помишљаху на наследну управу а ниже племство на доба феудалног безвлашћа. Понеки градови опет тежаху за пређашњом независношћу. Све учини да је Хенриху IV
(1589-1610), како се назва Хенрих Бурбонац, управо требало извојевати краљевство. Хенрих није био занешењак и својом је одлучношћу, доброћудношћу, веселом нарави и војном и државничком врсношћу све више придобивао људе, а особито тако звану странку политичара, коју раније установе трезвенији католици, непријатељи верског гоњења. Када Хенрих разби католичку лигу, опседне Париз, који му се не хте предати, јер га је помагала и шпанска војска из Нидерландије. И тек пошто поново пређе у католичанство (1593), које исповедаше већина његових поданика, престоница му отвори врата. После му се сасвим покори и католичка лига, а одметнуте старешине појединих области буду побеђене или се новцем склоне с положаја. Прелазак Хенриха IV у католичанство узбуни хугеноте, те они међу собом установе потпуно републиканско уређење и намисле да се ставе под заштиту енглеску, али Хенрих ступи с њима у преговоре и изда знаменити нантски едикт или закон (1598), којим се у Француској обезбеди верско трпљење. По том су закону протестанти изједначени у правима с католицима, осим нешто ограничења протестантског богослужења, јер није допуштено по свима градовима. Ради чувања ових права, протестантима Хенрих уступи неколико тврђава. Да би сузбио верске међусобице и племићске самовоље, Хенрих беше завео потпуну апсолутну власт краљевску, те није сазивао сталешку скупштину. Како пак католици беху незадовољни нантским едиктом, они су често стварали завере против Хенриха, и најзад га један језуитски занешењак и убије. Ниједан догађај није могао бити злокобнији у Француској од губитка овог народног и омиљеног краља, чија је жеља била да сељак сваке недеље има кокошку у лонцу. Хенрихов рад и нацрт. — Оснивач је нове династије француске, Хенрих IV, продужио спољашњу политику у истом правцу као и Франсоа I, а главна је тежња те политике: борба с Хабзбурговцима. Он се одмах постарао да Француску уздигне и новчано, и привредно, и просветно из оног рђавог положаја, у који западе за последњих владара из Валоаске породице. Утом га је помагао његов министар Сили, који је објављивао његову замисао и већ спремљен нацрт о политичком преуређењу западне Европе с новим границама појединих држава и новим односима између њих и то све на рачун Хабзбурговаца. По том би нацрту католици и протестанти свуда били
изједначени у правима, а установио би се један виши савет (парламенат) од посланика тадашњих држава ради решавања спорова и спречавања ратова, на чем и досадашњи покушаји нису успели и ако је на предлог рускога цара Николе II држана (1899) конференција изасланика европских држава у Хагу, где је установљена нека врста Врховног суда изборнога. Ну и сам се Хенрих спремао да се умеша у немачке послове као протестантски савезник, али је убиством спречен.
Реформација у скандинавским краљевинама, Нидерландији и Угарској Распадање уније и увођење реформације. — Од калмарске уније (1397) Данска, Норвешка и Шведска под врховном су влашћу данске краљевине, којом Шведи беху незадовољни. У почетку је реформације скандинавским краљевинама владао опаки Христијан II (Северни Нерон 1513-23) који својим оштрим казнама над незадовољним Шведима (стокхолмски покољ 1520) изазва устанак у Шведској. На чело се устанку стави знаменити Густав Васа (1523-60), кога по успеху Шведи изаберу за свог краља. У исто време пак Данци свргну с престола Христијана II и доведу на престо његова стрица Фридриха I (1523-33), шлезвигхолштајнског херцега, који призна Густава Васу за шведскога краља, те се тако распаде калмарска унија. Ове политичке промене учине да се и реформација заведе у скандинавским краљевинама. Да би побољшали привредно стање у својим земљама и да би учврстили своју власт, оба нова краља намисле да одузму црквена добра и тим да ослабе моћ духовништву, а у овим се својим намерама ослоне на племство, с којим поделе одузете земље црквене. Сазвани сабори за Данску и Норвешку (у Оденсу 1527) и за Шведску (у Вестеросу исте године) приведу у дело жељу ових краљева и одобре реформацију у духу Лутерова учења. Реформација у Нидерландији. — У Нидерландији се реформација рашири кад и у Скотској и у Француској. Ова је земља била састављена из седамнаест мањих области, од којих је свака имала нарочито уређење, а као што се зна припадала је Карлу V. Области беху насељене и германским и романским племенима (Холандци, Фламандци и Валонци), који се одликоваху одлучношћу и
разборитошћу. Налазећи се уз Шпанију нидерландски трговци веома рашире своју спољашњу трговину, те се зарана обогате многи њихови градови. Осим тога, у северним областима живљаху богати сељаци, који никад нису имали над собом власника. Све пак ово учини да се у Нидерландији развије слободан дух, што доста допринесе ширењу реформације. Карло V с великом је суровошћу сузбијао по Нидерландији ширење протестанства, које продре из Немачке, а у исто је време смањивао и политичке слободе појединим областима. Још је за његове владе управо припремљена политичка и верска борба, коју насилним и занешењачким мерама изазва његов последник Филип II. Реформација у Угарској. — Када после мохачке битке, у Мађарској настану нереди због борбе двају краљева и немачких и турских ратова, реформацији ништа није сметало да се рашири и по овој земљи. Прво се овде рашири лутеранство, које приме готово сви угарски Немци, те се оно у Мађарској назва
немачком вером. У другој половини шеснаестог столећа Мађари у великом броју приме калвинство, које поста мађарском вером. За овим је двема протестантским вероисповестима примљено и унитарско учење особито у Ердељу. Многи су пак Мађари остали верни католичкој цркви и поред још нешто унијата и назарена. Уопште се може рећи да је прво лутеранско доба реформације у Немачкој, Данској, Норвешкој, Шведској, и Енглеској поглавито имало особину
монархиску, а да је друго калвинско доба имало особину политичке опозиције против краљевске власти. Та опозиција беше најјача у Скотској, Француској и Нидерландији, где су краљеви католици изазвали против себе борбу својих поданика — протестаната.
Католичка реакција Католичка реформација. — Тежећи не само за поправком католичке цркве већ и за слободом мисли и другим друштвеним и просветним напретцима, реформација се нагло ширила и сасвим загрози старој католичкој цркви. Ово побуди папу и цело католичанство да се рђаво стање у цркви поправи, другим речима да се после ове кризе верске изврши сама католичка реформација. Стога на папски престо почну долазити људи који напуштају старање о наукама
и уметностима, не труде се да им породица дође до богаства, не жуде за политичком влашћу и главну пажњу обраћају на црквене послове, старајући се при том да својим простим и побожним животом послуже за пример и опомињући свештенство да тачно врши своје дужности. Те су папе: Пије IV (1559-65), Пије V (1566-72), Гргур XIII (1572-85), који изврши поправку календара (1582 нови календар) и Сикст V (1585-90). Овакав поступак папски, затим рад тридентинског сабора и установа језуита, инквизиције и индекса — све то учини да католичка црква стаде вршити неку врсту противреформације, која се по многим својим пословима према протестантској реформацији може назвати
реакцијом. Као главни пак ослонци оваког рада на чувању старе вере беху два народа: Талијани и Шпанци, који су католичку веру готово изједначили са својом народношћу. Језуити. — Међу свима католичким установама за штићење старе вере највидније место заузима новоосновани ред калуђерски под именом: Друштво
Исусоваца (Societas Jesu), чији се чланови назову исусовци или језуити. Овај ред основа шпански племић Игњат Лојола (1491-1556), који је за млађих година био војник. У једном рату с Французима Лојола допаде тешких рана, од којих се дуго лечио. Увидев да се неће потпуно излечити, а при том читајући живот хришћанских светаца, одлучи да свој живот посвети католичкој цркви. Тога ради, чим пооздрави, отиде у Јерусалим да походи Христов гроб и да проповеда Христову науку. Својим сиротињским оделом, бледим лицем, упалим ватреним очима, испаштањем и одушевљењем за веру — Лојола је свуда задобивао свет, али не успев у проповедању међу неверницима, врати се у Шпанију, где му се заче мисао да установи нови калуђерски ред, који ће бранити и ширити католичку веру. Уверив се да му за овакав посао треба науке и преко своје тридесете године посвети се учењу, које најзад доврши у Паризу. Овде Лојола за своју мисао задоби неколико присталица и отиде с њима у Рим по одобрење. Када најпосле, поред обичних калуђерских завета, обећаше покорност папи без поговора, папа Павле III (1540) допусти оснивање новог реда, Сам Лојола изради основно уређење, које је временом тачније прописано, а углавном је било овако: на челу је реда старешина — генерал — са седиштем у Риму, уз старешину један опомињач и шест помагача, изабраних од главне скупштине, а
старешина је над областима постављао провинцијале и над појединим колегијама и манастирима ректоре и супериоре. Први је старешина био Лојола, а у ред су примани само људи с особитим подобностима и то после неколико година искушења и учења. Чланови не беху дужни живети по манастирима, ни опслуживати цркву, ни нарочито се одевати. Њихов је главни посао био за спас ближњих: држати проповед, исповедати, препирати се с јеретицима и васпитати омладину, а за спас лични: молити се Богу, испитивати савест, читати аскетичке списе и чешће се причешћивати. Језуитски је ред употребљавао своје чланове према подобности: за проповеднике, мисионаре, дворске свештенике, наставнике итд. а они су међутим сасвим предано вршили своје дужности (ad majorem gloriam Dei), не бирајући средства за одбрану католичке вере и будући превртљиви у свему осим у верности према својој цркви („Циљ освештава средство“). Слепом послушношћу својим старешинама и папи, затим подизањем школа у свом смеру и проповедањем и брањењем католичке вере и књигама и речима — језуити брзо изиђу на глас и њихов се утицај нарочито осети у Италији, Шпанији, Португалији, Француској, јужној Немачкој и Пољској, а њихови мисионари продру у Америку, Африку, Индију и Кину. У ово време, тако рећи, ренесанса католичке цркве и неки су стари духовни редови преуређени, а и још су неки основани за одређеније сврхе, као и за неговање болесника и сиромаха и за васпитање омладине (конгрегације), чим се такође одржава хришћанство. Тридентински сабор. — Већ је напоменуто да је сазван општи црквени сабор у Триденту за измирење католика и протестаната, али пошто овај тридентински сабор (1545-63), који је неколико пута премештан и прекидан, не успе на измирењу, он бар тачно обележи догмате католичке цркве и учврсти врховну власт папину, те се тако постави јасна разлика између католика и протестаната (седам сакрамената, за спасење потребна не само вера него и добра дела, извор је вери Свето Писмо и предања итд.). Овим својим радом сабор прекину ону збрку од прелажења из једне вере у другу, а уз то учини да се многе злоупотребе у католичкој цркви укину, заводећи строжи ред и одређујући начин васпитања младића за свештенички позив. Инквизиција и индекс. — Да се стане на пут ширењу протестантске реформације по јужним европским државама а особито у Италији, доста
допринесе преуређена инквизиција од папе Павла IV (1555-59) или суд против јеретика (протестаната). Истраживањем јеретика, отимањем њихових имања, бацањем у тамницу и спаљивањем — инквизитори зададу ужасан страх у Италији, те многи нововерци побегну у Немачку и Швајцарску, да би се спасли од њихова гоњења. Како је пак протестантска реформација ширена и књигама, исти папа, који преуреди инквизицију, нареди да се јеретичке књиге, под казном одлучења из цркве и смртног греха, не читају, а да би се знало које су то књиге, уреди њихов списак или индекс. Доцније приређивано је и друго издање овог индекса и додана су му правила (regule indicis), о чем је старање поверено нарочитом одбору, који је у ствари вршио цензуру над књигама.
Филип Други и холандска република Филип II. — У другој половини XVI столећа када на Западу наста између католика и протестаната дипломатска и оружана борба, на шпанском је престолу седео син Карла V Филип II (1556-98), за кога Шпанија сачува моћ до друге половине његове владе, коју је имала и за његова оца. За ових двају владара Шпанији припадаху и велике покрајине Новога Света, одакле се она богатила доношењем драгоцених метала, а њено имовно стање унапређиваху и окретни трговци нидерландски. Осем тога Карло остави Филипу извежбану војску и морнарицу, а при том још Фердинанд Католик с Изабелом Кастилском утврди апсолутизам, с чим се народ потпуно измирио, јер је у слави краљевој гледао и своју народну славу. Када се уз ово има на уму да нигде католичанство није било тако непоколебљиво као овде, онда се може тврдити да је Шпанија за Филипа II била најмоћнија држава и да Шпанци себе сматраху првим народом на свету. Филип II углавном продужи и државну и верску политику свог оца односно тежње за првенством у Европи, али је између њих било разлике. Карло V нигде се није истицао као народни владар немачки или шпански, а Филип је радио и осећао се као Шпанац. Карло је био непријатељ реформацији више из политичких но из верских разлога, а Филип је био занешењак, који је волео не бити краљем но владати над неверницима. Стога је Филип још у почетку своје владе сасвим очистио Шпанију од јеретика, казнећи спаљивањем (чему је сам
често присуствовао) свакога за кога би се дознало да је протестант. Потомке покорених Мавара, који сачуваше свој језик и народну ношњу, такође подвргну страшном гоњењу, и они су најзад као и Јевреји сасвим истребљени. Филип је лично био ћутљив и недружеван а при том и без осећања, жаљења и саучешћа. Једном рече: „Ако би се доказало да ми је рођени син јеретик, први бих принео спалишту дрва, да се спали“, те му слаби син Дон Карлос и страда раном смрћу због подозрења да је јеретик и стављања под надзор за помисао да умори оца. Филип премести престоницу из Толеда у Мадрид, поред којега у стилу ренесанса подиже чувени, скупоцени и огромни дворац и манастир Ескуриал. На његову је двору заведена етикета и церемонијал, у чему се огледала побожност, оданост, тачност, понос и достојанство, а чега су свега носиоци, уз краља, потомци старога племства шпанског — гранди. Како тада шпански двор бејаше највиђенији, остали се дворови угледаху на њега, а тај утицај, особито у ношњи (крута огрлица, огртач, мач и др.), преживе сјај шпанске државе. Ратови Филипа II. — У почетку се владе Филип користио већим успесима у својим спољашњим предузећима. У рату који је водио с француским краљем Хенрихом II и који поче још Карло V, шпанске војсковође одрже неколико победа, а папу одврати од савеза с Французима, те Хенрих мораде тражити мир (1559), по којем врати Филипу Савоју и Пијемонат, које још Франсоа I оте од савојско-пијемонтског војводе, шпанског савезника. Други је знатан успех Филипов пораз Турака у поморској битци код Лепанта (1571), коју одржа његов брат по оцу Дон Хуан Аустриски. После овог Филип улучи прилику да своје владавине увелича присаједињењем Португалије, где се прекрати династија (1580). Филип је по матери, португалској принцези, полагао право на упражњени престо и војском га заузе. Како Португалци беху незадовољни овим сједињењем са Шпанијом, често се бунише, али их је Филип све до смрти кажњавао оштро. Филип је II много мање имао успеха у свом напрезању да свуда одржи у моћи католичанство. Пошто му умре прва жена Марија Тудор, ревносна католичкиња, Филип запроси њену последницу на енглеском престолу Јелисавету, али га она одби, што до срца увреди охолог краља шпанскога. Ну још више разгневи Јелисавета Филипа својим помагањем протестантима не само у Скотској Француској, него и у његовој Нидерландији. Уз ово се још тада поче нагло
развијати енглеска поморска снага а енглески поморци нападати и шпанске насеобине, те Филип стаде озбиљно мислити како ће Енглеску подложити својој власти. Испрва је то мислио помоћу скотске краљице Марије Стјуарт, која је Јелисавети оспоравала право на енглеску круну, а поред овога, да би Јелисавети што више наудио, шиљаше у Енглеску нарочито спремане свештенике у јужној Нидерландији, који ће вршити католичко богослужење и подстицати Енглезе против јеретичне краљице. Најзад, киван због Јелисаветина помагања Нидерландцима а хотећи осветити и смрћу кажњену Марију Стјуарт, Филип посла на Енглеску своју непобедну армаду (1588), али се овај поход сврши потпуним неуспехом. Енглези се листом дигну на одбрану своје независности и ставе своју извежбану морнарицу против непријатеља, а уз то бура и неискусност шпанског адмирала учини да се жалосни остаци непобедне армаде врате у Шпанију. Када пак у Француској отпоче верски рат, католици позову у помоћ Филипа и он им пошље и новаца и војске. Ну како се у Француској прекрати Валоаска династија, и на престо ступи протестант Хенрих Бурбонски, Филип не хте признати новог краља и продужи шиљање помоћи католицима, противницима краљевим. У исто време намисли, као муж француске принцезе, да намести на француски престо своју кћер или сам да га заузме, али Хенрих IV заведе унутрашњи ред у својој земљи и одбије шпанску навалу и с југа и са северо-истока из Нидерландије, и овај се рат заврши баш оне године (1598 миром у Вервену) када умре Филип, за чије владе кортеси бејаху послушни, народ нем, војска одлична, инквизиција господар и у складу с Филиповим тежњама. Устанак у Низоземској. Низоземској. — Најжешћи отпор наиђе Филип у Нидерландији (Низоземској), где својом насилном владом и католичким заносом изазва устанак. Завладав овом земљом, он постави у њој за намесницу своју сестру херцегињу Маргариту Пармску и даде јој за саветника једног суровог кардинала, па потом препоручи да се у Нидерландији заведе инквизиција и да се угуши месна слобода. Ово изазове велико незадовољство у свима редовима друштвеним, чиме се веома користе протестантски проповедници. У народу наста велики верски покрет, који поступно доби изглед страшне побуне. Племство пак склопи нарочити савез (compromis) за заштиту политичких и верских слобода и у том смислу састави молбу, која буде предана намесници у
Брислу. При предаји ове молбе један дворанин рече намесници да се ништа не плаши ових геза (рите), те се чланови овог савеза потом назову гезима, а временом се тако именују и сви незадовољници нидерландски. Прво место у овом покрету заузе кнез Вилхелм Орански, а потом грофови Егмонт и Хорн. На све молбе и тражења својих нидерландских поданика Филип одговори шиљањем страшног херцега Албе с неограниченим пуномоћством и шпанском војском. На глас о овом Орански се склони у Немачку, а Егмонт и Хорн буду прво затворени па потом погубљени. Нови намесник одмах установи преки суд, који кажњаваше сваког за ког би се само посумњало да је јеретик или бунтовник. Тада поче устанак, подстакнут и великим порезом, по свима областима нидерландским, који с највећом суровошћу угушиваху војници херцега Албе. Устанике је помагао Орански ц одбеглицама (шумски гези) из Немачке, а тако звани морски гези напредоваху с мора и завладају приморским градовима (1572). Сам Филип увиде да Алба не може сломити нидерландске устанике и да ће овим начином упропастити богаство тих крајева, те Алба буде враћен; али ни други намесници, којима је краљ налагао да угуше устанак, не беху у стању извршити тај посао. Холандска република. — Још с почетка устанка све области, осим једне, закључе међу собом савез („гентска пацификација“) за узајамну заштиту и коначно изгнање Шпанаца из Нидерландије, али искусном политиком Филипова намесника Александра Пармскога, сина Маргаритина, буду одвојене јужне области од северних, које су различне и по народности и по вери. У јужним областима где преовлађиваше романска народност, Пармском испаде за руком да те области разним уступцима и ублажавањем сурових мера владиних привуче на своју страну. Стога седам северних области с Холандијом на челу закључи између себе тешњи савез, који је познат под именом Утректска унија и чији сабор после две године свргне Филипа с престола, а савез огласи за
Републику сједињених области (1581). Тако је Нидерландија раздељена на два дела, од којих један — Белгија — оста под шпанском влашћу а други — Холандска република — заснова самосталну државу, у којој би обезбеђена и политичка и верска слобода. У пословима унутрашњим свака област имађаше потпуну самосталност, а спољашњим је пословима руководио савезни сабор. Највећа заслуга за оснивање ове републике припада Вилхелму Оранском, који
је умео довести у склад политичку корист и верске несугласности у сједињеним областима, а у исто време и ратовати са Шпанијом. Он је био изабран за наследног намесника у Холандији, као једној области у савезу, чија је дужност била да руководи уз савезни сабор спољашњим пословима и да располаже савезном војском и морнарицом. Филип обећа велику новчану награду оном ко убије Вилхелма, и ускоро му је један занешењак, који му се лукавством приближи, ножем одузе живот (1584). Вилхелмов син Мориц као изабрани намесник с успехом продужи брањење нове републике од Шпаније, с којом је ратовање закључено дужим примирјем у почетку XVII столећа (1609). Ну ратовање је са Шпанијом и после примирја обнављано и она је тек доцније признала независност Холандији (1648). Опадање Шпаније. — Ратови, које Филип вођаше за првенство Шпаније и одржање католичанства, веома ослабе његову државу. Ослобођење северних делова Нидерландије, страдање непобедне армаде и неуспех у Француској — све то учини да Шпанија изгуби онај значај који је имала до друге половине Филипове владе. Предузећа Филипова стану многих новчаних средстава и одведу већину радне снаге од привредних послова. Међутим Шпанију није могло спасти злато и сребро Новог Света тим пре, што народ, привучен прекоморским богатствима и навикнут на ратовање, занемари земљорадњу, производњу и трговину. Уз стварно опадање наста и просветно опадање под утицајем занешењачке управе и непросвећеног свештенства, те је сасвим разумљиво што Шпанија после Филипа дође у ред држава другога реда. За шпанских Хабзбурговаца Филипа III (1598-1621) и Филипа IV (1621-65) Шпанија је све више и више опадала. Поред изгубљених области у Нидерландији, од ње се одметне и Португалија, у којој Јован Браганца као Јован IV (1640-56) основа нову династију. У исто се време деси устанак у Каталонији (1640) и Напуљу (1647), који је једва савладан, а при том Шпанија доста и снаге и новца потроши мешањем у тридесетогодишњи рат и француске послове, те се на крају XVII столећа јави чак и питање о подели њених владавина између суседа.
Тридесетогодишњи Тридесетогодишњи рат Аустријски Хабзбурговци и Немачка. — У ово време не стајаху боље ни аустријски Хабзбурговци. Фердинанд I (1556-64), брат Карла V, и његов син
Максимилијан II (1564-76) брињаху се само о одржавању унутрашњега реда у целој владавини својој и о сузбијању Турака, који загрозе и њиховим наследним земљама. Максимилијанов син и наследник Рудолф II (1576-1612), васпитав се у Шпанији, био је веома предан католичанству. Руковођен језуитима, Рудолф је тако радио у духу католичке реакције, да Аустрија пође истим путом као и Шпанија, а Бечу првој половини XVII столећа поста средиштем католичке реакције у средњој Европи, као што раније беше Мадрид на југозападу. Последници се Рудолфа II сукобљаваху како са својим поданицима, тако и с немачким кнезовима и другим владарима, који нису желели уздизање Хабзбурговаца. Католичка реакција у Немачкој. — Ни Фердинанд I ни Максимилијан II нису гонили протестанте како у Немачкој тако и у својим наследним земљама, а и сами католици немачки за њихова времена беху трпљиви спрам протестаната. Стога је за последњих година Максимилијана II било доста протестаната међу племићима и грађанима у војводини Аустрији, Штајерској, Корушкој, Крајини, Мађарској, Хрватској, Чешкој, Слеској и Моравској. Херцег баварски, и ако бејаше католик, допусти у својој земљи протестантско богослужење и сам је похађао проповеди једног пастора. Ну чим се у Немачкој појаве језуити и постану васпитачима и духовницима појединим владарима, све се ово измени. Језуити се дочепају баварског и бечког университета, а и Рудолф је II био потпуно у њиховим рукама. Рудолф намисли да у Чешкој утврди католичанство, али га Чеси приморају да им изда царску повељу (мајестат) којом се обезбеђује слободно вероисповедање (1609). Ова га повеља и одржи у Чешкој, јер потом би приморан уступити све остале владавине свом брату Матији, који на исти начин обезбеди политичка и верска права Мађарима и аустријским Немцима. У ово су време уопште по свима хабзбуршким земљама били немири: Мађари беху готови побунити се и позвати Турке у помоћ, а Чеси најзад одустану од Рудолфа и признаду за свога краља Матију, који ускоро и поста немачким царем (1612-19). Матија је такође помишљао о утврђивању католичанства у
Чешкој и при крају своје владе предузе неколико реакционарних мера, које страшно раздраже Чехе против Хабзбуршке династије. У ово се доба истакну као ревносни католици два млада владара: Фердинанд
Штајерски, братучед Рудолфов и Матијин, и Максимилијан Баварски. Обојица су походили језуитски университет у Баварској и још се у младости покажу као непријатељи протестантски. При крају је XVI столећа Фердинанд већ управљао Штајерском, из које прогна све протестанте, натерујући да приме католичанство или да се иселе. По смрти пак Матејиној овај католички занешењак постане господарем хабзбуршких владавина и немачким царем под именом Фердинанд
II (1619-37; потом Фердинанд III (1637-57). И његов је сродник Максимилијан Баварски у свом војводству такође гонио протестанте. Он једном нападе на царски град Донауверт и придружи га свом војводству због тога што протестантско грађанство тога места једном нападе католике приликом неке њихове свечаности. Ово његово насиље подстаче протестантске кнежеве немачке да између себе закључе унију (1608) под управом кнеза бирача
Фридриха. На то ускоро католици склопе лигу (1609) под вођством Максимилијана Баварског. Узроци. — Смрћу је Филипа II завршено доба верских ратова друге половине XVI столећа, али су ови ратови после двадесет година опет обновљени. Нови ратови беху између протестаната и католика у Немачкој, У почетку XVI столећа започет је тако звани тридесетогодишњи рат (1618-48), који је имао у исто време месно немачко и опште европско значење. С верске је стране овај рат и за немачку и за западну Европу борба између католика и протестаната, а с политичке — борба између цара и кнезова у Немачкој и борба против превласти хабзбуршке породице, у којој је највиднију улогу играла Француска. У Немачкој је уопште било доста узрока за узајамно непријатељство између католика и протестаната. На првом месту калвинци не беху задовољни тим што су искључени из погодаба аугзбуршког верског мира, а међутим су по духовним владавинама, у којима је по том миру била слободна вероисповест, управљачи епископи и опати гонили своје протестантске поданике. Све ово појача узајамно нетрпљење између католика и протестаната, а кад се овом дода и тежња њихових владара за освајањем, онда је требало и најмањег узрока, па да отпочну опште међусобице. Тако су политичке прилике и односи између
католичанства и протестанства проузроковали тридесетогодишњи рат, којем је непосредан узрок чешки устанак (1618). Чешки устанак. — Поред обустављања царске повеље о слободном вероисповедању и других реакционарних мера, по заповести Матијиној једна протестантска црква чешка буде разрушена а друга затворена. На ово устану Чеси (бацање владе кроз прозор), а кад ускоро Матија умре и кнежеви-бирачи изберу за цара Фердинанда Штајерског, чешки сабор свргне га с чешког престола и чешку круну повери Фридриху Фалачком, надајући се помоћи не само од њега него и од протестантске уније, којој је он био вођа, и од његова таста, енглеског краља. Међутим је нови краљ био лакомислен, а унија се не одазва, јер неки њени чланови гледаху на Чехе као на бунтовнике против законитога краља. Други протестантски кнезови немачки нису могли помоћи због својих унутрашњих послова, а тако исто не поможе ни Енглеска.. Напротив Фердинанд II доби знатну помоћ од католичке лиге, јер му војвода Тили доведе добро спремљену војску, коју му посла Максмилијан Баварски. Чеси и немачка војска њихова новог краља буду страшно потучени на Белој Гори код Прага (1620), после чега с Чешком Фердинанд поступи као с покореном земљом. Чешка тада изгуби унутрашњу самосталност; многи су Чеси оштро кажњени и имања им одузета, а католичанство је насилно увођено, те су се гоњени протестанти морали исељавати. Све ово нанесе велики удар самој чешкој народности. Како тада католици завладају и Фалачком, која би уступљена Максмилијану с изборним правом, прво се ратно доба (1618-20) заврши потпуном царском и католичком победом. Дански рат и Валенштајн. — После је победе Фердинанд намеравао да све пређашње духовне владавине немачке поврати од протестаната католицима и да Немачку такође учини католичком, послушном и уједињеном, али северни немачки кнезови позову у помоћ данског краља Христијана IV, против кога одмах посла Тила. У исто време предложи Фердинанду чешки гроф Валенштајн (1583-1624), да скупи засебну војску која неће зависити од лиге. Овај славољубиви васпитаник језуитски, будући ожењен богатом наследницом, накупова доста одузетога имања од чешких племића, те својим богаством и необичном изданошћу убрзо скупи на педесет хиљада војника од разних народности и вероисповести. С овом се војском, која је све пљачкала на путу,
крене Валенштајн на север и стаде свуда успешно повраћати католичанство и ширити царску власт, намеравајући уз то задобити немачком цару превласт над Балтичким морем, а и за себе заузети коју кнежевину. Данска, с којом је у савезу била Енглеска и Холандија, би побеђена и затражи мир, који се закључи под погодбом да јој се поврате заузете покрајине и да се не меша у немачке послове. Осећајући се и у овом другом ратном времену (1625-29) потпуним победиоцем, Фердинанд изда реституциони едикт о одузимању духовних имања од протестаната. Сам Валенштајн говораше да је у Немачкој сувише кнежева и да јој треба један господар као и у Шпанији. На ово се уплаше и католички кнезови, а Максимилијан Баварски поче завидети цару. Нешто због овог а нешто због пљачкања Валенштајнове војске и подстицања са стране, цар мораде пристати на предлог католичких кнежева да се Валенштајн отпусти и његова војска распусти. Шведски рат. — Због своје политичке тежње овако снажење Фердинанда II није могла допустити Француска, а од њега је и сам папа зазирао. Стога кардинал
Ришеље, знаменити министар Луја XIII (1611-32), као католик поче живо радити да се Густав Адолф, шведски краљ, што пре умеша у немачке међусобице, те у трећем времену (1630-34) овај рат доби сасвим општи политички значај. Адолф је био пун врлина и искрен протестант и притом је умео стећи и поверења и уважења, а његова се мала војска одликовала родољубљем, верским духом, редом и храброшћу. Овај одлучни братучед пољског краља Сигмунда III врло је добро знао да би Сигмунд био одлучнији наспрам Шведске када би у Немачкој победили Хабзбурговци, те се умеша у немачке послове, да би се тако сузбили Хабзбурговци и Сигмунд, с којим је ратовао. Ну ипак Густав не би могао оставити своје државе и с војском ступити на немачко земљиште, да му умешни дипломат Ришеље не олакша закључење мира с Пољском. Он пређе с војском у Поморанску (лети 1630), али га суседни кнезови с његове мале војске дочекају с неповерењем и не пропусте га одмах кроз своје земље. Стога Густав не стиже у помоћ Магденбургу, који Тили заузе и с којим католичка војска грозно поступи. Тек после овога, саксонски кнез приступи Густаву и Тили буде у два маха потучен (код Лајпцига и Леха). Шведски се краљ показа у овим бојевима као искусан војсковођа и победоносно пређе преко цеде Немачке. Када заузе саму Баварску, Фердинанд се мораде обратити Валенштајну, али он приста да скупи
војску под погодбом: да му се дадне неограничено пуномоћство и у војном и у политичком погледу и већа добит од одузетих имања. Пошто Валенштајн скупи војску, сукоби се с Густавом близу Лицена (1632). Овде храбри краљ погибе, али Шведи приморају Валенштајна на повлачење. Ускоро потом славољубиви војсковођа ступи у преговоре са Шведима, обећавајући им неке уступке. На ово га намами помисао о стварању изборног кнежевства на Рајни или о задобивању чешке круне. Дознав за ово, Фердинанд му одузе заповедништво над војском, али он нагна своје официре да му се закуну на верност. Најзад се ова ствар сврши тиме, што се нађе издајника у Валенштајновој околини, који га на спавању убију у Хебу (1634). ШведскоШведско-француски француски рат. — До овог времена у Немачкој већ наста ратна малаксалост и саксонски кнез закључи мир с царем; али Шведи не хтедну пристати, и њихов државни канцелар Оксенстјерна за владе Христине (163254), кћери погинулог краља, закључи нов савез с неким немачким кнезовима и то поглавито у завојевачком смеру. Најзад и Француска, која је дотле радила против Хабзбуршке династије само дипломатски, отворено ступи у рат. И у овом четвртом времену (1634-48) успешно су ратовали Шведи као и Французи, с чије се стране прославе Конде и Тирен. Једном одлучном и сјајном победом Кондеовом убрзан је потпис фестфалскога мира на којем је израније рађено. Вестфалски мир и ратне последице. — Тридесетогодишњи је рат свршен (1848)
вестфалским миром (у вестфалским градовима: Минстеру између Француске и Немачке и Оснабрику између Шведа и протестаната с једне и цара и католика с друге стране). Вестфалски је мир од великог значаја и у верском и у политичком погледу и то како за саму Немачку тако и за све западне државе. На овом је миру уговорима вестфалским утврђена верска равноправност између католика, лутероваца и калвинаца, укинута је одредба аугзбуршког верског мира cujus
regio, ejus religio и утврђен је рок до кога је признато секуларизовање духовних добара. Утврђивањем равноправности између католика и протестаната вестфалски мир учини крај верским распрама, које за толико време раздираху западну Европу. Како су све ове верске ствари свршене без папине сагласности, папа изда нарочиту булу против повреде његових права и против верске равноправности, али на његов протест чак ни католици не обрате пажње. У политичком погледу срушена је моћ немачке царевине као и
Хабзбуршке династије, која је њом владала. Рушење се ове моћи односи не само на унутрашње уређење, него и на губљење појединих области. Средишна царска власт поста празним називом, јер прво, без државног сабора (од 1667 сталне установе и раздељене у политичким питањима на три колегије: кнежевскобирачку, кнежевску и градску, а у верском на два корпуса: католички и евангелистички) цар није могао ни доносити законе, ни ратовати, ни закључивати мир, ни наметати порез; а друго, кнезови и слободни градови добију таку самосталност, да су између себе и с туђим државама могли склапати савезе, који истина нису смели бити управљени против цара и царевине. Ових је кнежевина, на које се распаде Немачка, било око триста, а слободних градова педесет. Како ови кнезови за време рата скупљаху војску без ичијег одобрења, продуже то и доцније, те тако изгубе значај обласне скупштине (ландтаг), а кнежевска моћ постане неограниченом. Кнезови доцније биваху неограниченији, трошили су на подизање својих двораца и раскошно живели, а међутим положај њихових поданика није се побољшавао. И тако то с малим променама у Аустрији и Пруској оста све до француске револуције. За поједине области овако је утврђено: Француска доби Елзас без слободног града Стразбурга поред владарског права над епископијама Меца, Тула и Вердена; Шведска доби поред још неких крајева још један део Поморанске и велику ратну накнаду; Бранденбург (Браниборска) се прошири остатком Поморанске и неким епископијама; Баварска задржи горњу Фалачку с изборним достојанством, а Саксонска Лужицу; доња је Фалачка уступљена сину Фридриха Фалачког и постане осма изборна кнежевина, а Швајцарској и Холандији, као државама које посташе из некадашњих земаља немачких, призната је независност. Како на преговорима у Минстеру и Оснабрику беху представници различних народа и како је ту уговарано готово о свима западноевропским државама, први европски општи — вестфалски мир поста главном основом за све међународне уговоре до француске револуције, а њим је постигнута нека врста европске равнотеже и сталне границе за дуже време. Последице су овога рата: верско трпљење, слабљење немачке и уздизање Француске и Шведске у ред великих сила. Ну како је Немачка била за тридесет година ратно земљиште, преко којега је газила и туђа војска, она је и у привредном и просветном погледу веома уназађена. Много је градова
порушено, спаљено и опустошено, становништво је веома смањено, а опала је трговина, производња и земљорадња. Глад је била така, да су се негде хранили корењем и травом, а дешавало се случајева да су и човечје месо јели. Учење је било напуштено, те опаде и просвећеност и наравственост, а уз то и науке, и књижевност, и уметност.
Пољска и Шведска Реформација. — Као обнова науке и уметности, тако и реформација продре и у Пољску и у Литву, где се у средини XVI столећа утврди потпуна верска слобода, Ипак ниједно протестантско учење није успело да сузбије католичанство, нити је, опет, овладала само једна вероисповест. Лутеранство је примљено скоро само по градовима, насељеним Немцима и тада веома напредним; у Великој је Пољској раширено учење „Чешке браће“ (хусовци), а у Малој је Пољској и Литви преовладало калвинство с антитринитарским (унитарским — по учењу Михаила Сервета) расцепом при самом почетку. Подробније пак антитринитарско учење или социнијанизам веома се у Пољској раширило при крају XVI столећа (по учењу Социна 1539-1604). Уосталом, између лутероваца, чешке браће и калвинаца закључена је нека погодба, по којој су антитринитарци били сасвим искључени. Једино се у Мазовској није десио никакав верски покрет, а по многим је крајевима већина народа остала верна православљу. Уопште се може рећи да је протестанство примљено међу Пољацима већином у оним крајевима где су племићи нагонили своје работнике да приме њихову вероисповест. Духовна је шљахта примила десетину, имала право суђења и држала велики део земљишта. Стога је световна шљахта радо прелазила у протестанство, да би све то одузела духовној шљахти, а особито је примала калвинство, у којем и световњаци управљаху црквеним пословима. Осим тога, ширењу су протестанства нехотично помогли и виши духовници католички, јер су више гледали на чување својих имања и повластица него на заштиту вере. Међу самим епископима, опет, било је неких који су помишљали на пољску цркву народну која би признала папу и католичке догме, али би на пољском језику вршила службу, а неких, пак, који су мислили о свештеничком браку и о
причешћу у оба вида. Међутим краљ при овој борби између духовне и световне шљахте није одлучно стао ни на једну ни на другу страну. Истина за владе
Сигмунда I (1506-48), сина Казимира IV, реформаторски је покрет био слаб. Јачање Пољске. — Сигмунд се том покрету противио у Пољској, али га је ван границе помагао, што најбоље показује примање сизеренства над секуларизованом Пруском, чији тадашњи старешина тевтонскога реда Албрехт
Браниборски-Хохенцолерн пређе у протестанство, узе назив херцега и признаде врховну власт Сигмунду (1525). Највише се рашири реформација у Пољској за Сигмундова сина и наследника Сигмунда II Августа (1548-72), за чије владе пољска држава достиже највећи обим; јер и старешина реда маченосаца пређе у протестанство, уступи Литви балтичку област Ливонску (1561), а као херцег задржа за се Куронску и Семигалију и признаде сизеренство Сигмунду, који се није користио ширењем протестанства без икаквих препрека као владаоци других земаља. Протестанти су пољски постали тако јаки, да су и неке државне уредбе изводили у сабору, где учествоваху као политичка странка. Значајан је догађај за Сигмунда II извршење Љубљинске
уније (1569), по којем су од тада Пољска и Литва чиниле једну државу у толико, што су морале имати општи сабор, што су заједно бирале краља и што су у спољашњој политици представљале државну целину. Уздизање племића. — Време је реформације у Пољској и време уздизања моћи пољскога племства или шљахте. У другој половини XV и почетком XVI столећа пољски ритери задобију главни положај у државној управи, јер се у државном
сабору, на који је само шљахта долазила, решаваху сви знатнији послови државни, као: издавање закона, разрезивање пореза итд. Шљахта пак није имала у својим рукама само световне послове него и црквене, пошто виша духовна звања добиваху само племићи. И ова духовна шљахта, која је имала велике дохотке од земље и десетка, била је моћнија и од световне, па је чак и она судила за многа чисто световна дела. Како опет грађани беху већином Немци и Јевреји, шљахта им није допуштала ни долазак у сабор, нити употребу каквих других права, а још је горе поступала са сељацима, који су били везани за земљу и велики извор њихова богатства. Изборно краљевство. — Смрћу се Сигмунда II Августа прекрати династија Јагелонаца, и пољски престо поста изборним. Право је избора краља имала сва
шљахта, која је и уговор закључивала са својим изабраником. На овај начин Пољска није само постала изборна монархија, већ република (рзецз посполита) која задржа краљевски назив с доживотним достојанством. Први је изборни краљ био француски принц Хенрих Анжујски (1573-74), брат француског краља Карла IX; али је он владао само неколико месеца, јер дознав за смрт својега брата, тајно остави Пољску, да би заузео француски престо као Хенрих III. За интерегнума су до Хенрихова избора пољски протестанти закључили савез ради обезбеђења слободне вероисповести за шљахту. И ако ово није утврђено саборским законом, и Хенрих је морао признати слободу вероисповести, те је Пољска постала уточиштем за верске бегунце. Католичка реакција. — Католичка реакција у Пољској отпоче за време другога изборнога Краља Стевана Баториа (1574-86), ердељскога војводе, а први се знаци јаве још за владе Сигмунда II. Овде је католичка реакција брзо напредовала, јер се протестанти не одликоваху верском ревношћу и занесеношћу. Они су под утицајем талијанскога хуманизма били слободоумни, а притом су језуити ревносно радили противу њих. Језуити у другој половини XVI столећа оснују овде неколико школа и подигну неколико штампарија, те су школом и књигом најбоље успевали против протестаната. Они у својим школама и протестантску децу начинише ватреним католицима, а и Батори се користио својим краљевским правом за утврђивање католичанства, што је чинио давањем појединих дужности католицима, уступањем земљишта и помагањем у новцу. Како опет за Стевана Баториа беху присталице утврђивања монархиског начела, а у почетку XVII столећа проповедаху у духу властољубиве шљахте златну слободу, која се може задобити само у савезу с католичком црквом, то им нико није стајао на пут. Језуити су својим радом утврдили Пољско духовништво у верности наспрам папе и код иначе сношљивих Пољака развило верско нетрпљење. Сигмунд III. — Сигмунд III (1586-1632), син шведскога краља Јована III и васпитаник језуитски, ревносно је радио да врати своју државу у крило католичке цркве, те су језуити за његове владе достигли велики значај у Пољској. Он из Кракова, где је било доста протестаната, пренесе своју столицу у Варшаву, главни град католичке Мазовске и као треће седиште католичке реакције. Њему је за углед служио Филип II, а био је такав присталица
хабзбуршке политике, да би радо и Пољску потчинио Аустрији, само када би му Хабзбурговци помогли да завлада Шведском и да тамо поврати католичанство. Што пак он у ово време не указа помоћи аустриским Хабзбурговцима, једини је узрок његово мешање у руске послове, на што га је гонила жеља да добије руски престо, прво за сина па потом и за себе, и то све у смеру потчињавања нових земаља папи. За његове су владе католици предузели потчињавање православне цркве папи у руским крајевима под Пољском (црквена унија 1596). И спољашња је политика овога краља била у духу католичке реакције: покушавао је да утврди римску цркву у Шведској и Русији. Борба за Балтичко море. — У ово је време постојало једно политичко питање, које се највише тицало Шведске и свих суседних земаља и које доста допринесе ступању Швеђана на широко поприште опште европске политике. То је питање о господарству над Балтичким морем, које при крају средњега века поста од великога трговачког значаја. Шведска тада јавно испољи своју намеру да ово море учини својим језером, тј. да по могућности завлада свима обалама његовим. Да би постигла то, потребно јој је било ратовати са свима народима, који су живели око тог мора. Прво је Шведска имала неколико сукоба с Данском, која задуго не изгуби наде на повратак своје власти над целом Скандинавијом; али сви ти сукоби беху на штету Данске која се особито трудила да сачува свој положај на улазу овог мора, где је наплаћивала велику царину на пролазну купљу. Још раније Шведска овлада Финском, а у другој се половини XVI столећа све више примицала к југу. За владе Ериха XIV (1560-68), сина Густава Васе, Шведска задоби Естонску, за Густава Адолфа (1611-32) Ливонску и један део Пруске, а велике међусобице у Немачкој даду могућности Шведској да се утврди и на јужној обали Балтичког мора, где задоби знатан део Поморанске. Између осталога, Шведску нагна да се меша у немачке послове и то, што су Хабзбурговци, када једном победе своје противнике, помишљали на установљење католичке морнарице у овом мору. Најзад последник Густава Адолфа Карло X (1664-60), у срећним ратовима с Пољском и Данском, утврди шведско господарство над Балтичким морем.
Русија Ширење државе. — После ослобођења од Монгола (1480), за Ивана III Русија је у сваком погледу напредовала. Иванов син и наследник Василије III (1505-33) продужи исти рад односно ширења Русије и јачања владалачке моћи. Он потчини под непосредну власт своју Псков, Рјазанску и Сверску кнежевину, а променљиво му се ратовање с пољским краљем Сигмундом I најзад заврши добитком Смоленска. Исто је тако Василије имао сукоба и с Монголима, особито када Пољаци почну новцем подстицати на њега кримскога кана. Он је наставио и унутрашњи рад свога оца. Оштро је поступао наспрам племића и увећао је раскошност дворскога живота. Иван Грозни и освојење Сибира. — У XVI столећу највише Русију уздиже Иван
IV Грозни („Оштри“ 1533-84), унук Ивана III. Како је он био малолетан, државом је неко време управљала његова умна мати (Јелена Глинска) с бољарском думом, али кад она умре, поједини бољари почну самостално управљати. Иван је био живе, напрасите и осетљиве нарави, а међутим се нико није старао о његову васпитању, те поста страстан и тврдоглав. Његова се изопаченост већ показивала и при дечјим играма, а бољари су сурово понашали с њим и подстицали га на рђаве навике и то све у смеру отклањања од државних послова. Кад узе управу у своје руке, Иван се ускоро крунисао за цара (1547) и потом се ожени Анастасијом Романовном, кћерју Романа Захарина, бољара. Под утицајем добрих саветника: своје благе жене, духовника Силвестра и Алексија Адашева, Иван у првим годинама своје владе учини доста добрих дела. Тада је израђен један зборник закона („судбеник“), бољи од дотадашњих, а на духовном је сабору донесен један правилник („стоглав“) за побољшање свештеничкога стања и народнога владања. Даље стало се на пут злоупотребама обласних намесника, ступило се у јачу везу са Западом, склопљен је трговачки уговор с Енглеском, установљена је прва штампарија (1553) и уређена стална војска — стрелци. Уређена је и спремна војска подстицала Ивана на вођење многих ратова. Кад противруска странка у Казану подиже на престо Ивану неповољна кана, он нападе град с великом војском — први пут стрелци у рату — и сруши Казански канат (1552). Ускоро потом ослаби и освоји Астрахански канат (1556), који се
беше подигао на развалинама златне хорде. Међутим се Кримски канат добро држао, и одавде је Иван нападан док год није утврђена јужна руска граница. Русија тада није имала јачих веза трговачких са западном Европом ни сухим због непријатељске Пољске, ни водом због нијединога изласка на Бело море и Северно ледено море. Стога Иван, да би добио излаз па Балтичко море, поведе рат прво с ливонским ритерским редом (1558); али кад старешина ритерскога реда уступи Ливонску Сигмунду II, пољском краљу, наста дуг рат с Пољском а потом и са Шведском, из којега Иван, закључив мир помоћу папе (1583), изиђе с губитцима. Ну ове губитке надокнади освојење Сибира (1582) под козачким хетманом Јермаком Тимофијевим. Јермак је био хетман међу оним Козацима око Дона и Волге, који су често пљачкали персијске и бухарске караване, па и руске трговце. Кад овде дође руска војска да казни разбојнике, он побегне у источну Русију и ступи у службу богатих произвођача Строганових. Како је тада сибирски кан често узнемиравао источне крајеве руске, Јермак с неколико стотина Козака и наоружаних људи ових произвођача пређе Урал и олако заузе канову престоницу помоћу ватренога оружја. Потом он посла цару дарове 'из Сибира, а цар њему војничку помоћ. Јермак, истина, тамо изгуби и главу (1584), али се од тога доба ширење руско у Азији не заустави све до руско-јапанскога рата (1905). Баш када је вођен рат с Пољском и Шведском, у Русији наста доба казни и убијања. Царица Анастасија беше умрла, а Силвестар и Адашев удаљени из двора, те Иван свуда поче испољавати своју необуздану ћуд. Нештедно је гонио бољаре и свештенство, а многе је градове најоштрије кажњавао. Новогород се жалио за губитке пређашњих права, а и оптуже га да је у вези с Пољском, те Иван у граду за шест седмица покла неколико хиљада становника. Једном у раздражености тако удари гвозденом штаком свога сина, да је овај ускоро умро. Због својих је поступака Иван и добио надимак Грозни. Смутње и Романовска династија. — За мирнога и слабога и телом и умом Иванова сина Феодора I (1584-98) у Русији се десе ова три знатна догађаја: узвишавање рускога митрополита у чин патријарха (1589), убиство млађега сина Иванова Димитрија (1591), који би наследио бешчеднога Феодора, и забрањивање сељацима да се селе од једнога господара другоме (1597). Све је ово, па по свој прилици и Димитријево убиство извршио Феодоров шурак Борис
Годунов, који је и управљао државом и кога по смрти Феодоровој земаљска дума изабра и за цара (1598-1605). И ако се Борис и као цар доста старао о држави и у међусобицама пољеко-шведским захватио део Ливонске, ипак се при крају његове владе јаве разне смутње, којима су узроци: гоњење рођака старе династије, јаче везивање сељака за земљу, увођење још неких измена, велика глад и појав Лажнога Димитрија I (калуђер Гришка Отрепјев?). Нашав присталица у Русији и Пољској, ова се варалица дочепа и престола (1605); али се и против овога презирача руских обичаја дигне буна, у којој изгуби главу и после које настану још веће смутње. Ове је смутње нарочито подстицао пољски краљ Сигмунд III с познате тежње за руским престолом. По збацивању пак с престола неподобнога новоизабранога цара Василија Шујскога (1606-10), у Русији наста право безвлашће (безцарје — међуцарство 1610-13), поједини градови извичу различне цареве, јави се лажни Димитрије II, а Пољска заузе Смоленск и Кремл. Најзад за одбрану отаџбине и православне вере грађанин
Козмо Минин позове грађане Нижњега Новгорода на устанак, који по његову предлогу изберу за вођу кнеза Димитрија Пожарскога и упути се на Москву, да изгнају Пољаке. На ово се почну прикупљати устаници и из других крајева руских, те ускоро би очишћена од непријатеља и Москва и цела средња Русија. После овога земаљска дума изабра за цара младога Михаила Феодоровића—
Романова (1613—45), рођака старе династије по женској грани и основача Романовске династије. Користећи се мудрим саветима свога оца патријарха Филарета, Михаило изведе из нереда државу и поправи је у војничком, и у привредном, и у трговачком погледу; али је Шведској морао уступити неке побалтичке области (1617) а Пољацима Смоленск с још неким крајевима (1618), за што је опет доцније ратовао узалудно. Добитак Украјине и други послови. — Михаило предаде уређену и проширену државу у СибиРу своме сину и наследнику Алексију (1645-76), за чије се владе ослободе малоруски Козаци од Пољске (1654). Украјински Малоруси беху незадовољни Пољацима због гоњења православља и рђава поступања пољских племића, те је њихову вођу Богдану Хмељницком, кога увреди један пољски племић, лако било дићи устанак против Пољске. Испрва помоћу Татара Хмељницки сузби Пољаке, али када се увери да се Украјина поред Пољске
неће моћи одржати, склони се под заштиту цара Алексија. Због Украјине се зарати Алексије с Пољском, коју најзад победи и од које доби: Смоленск, Кијев и источну Украјину (1667). Поред овога је увеличавања државе Алексије знатан и због обучавања војске по западном начину, увођења неких западних установа, грађења трговачких лађа и доношења закона (Саборное уложеније). За његове владе патријарх поправи црквене књиге, што неки не признаше (расколници). Покушај му је повраћања побалтичких крајева од Шведске био узалудан. За владе су његова сина Феодора (1676-83) нагнани Турци (1681) да се одрекну врховне власти над западном Украјином, задобивеном од Пољака, и укинуто је наследно право неких породица за добивање војничке и грађанске службе.
Срби и Турци Срби под Угрима и Турцима. — После коначнога подвлашћења српских државица при крају XV столећа, Срби овако стајаху: Дубровник оста под угарском заштитом до мохачке битке (1526), од којега времена прими турску заштиту; Мачва с Београдом, све српске земље северно од Саве и Дунава и Јајачка и Сребрничка област, које краљ Матија доби од Турака (1465), под влашћу угарском; нешто приморја под Млечићима, а остало све под Турцима. Када су Турци подвластили српске државице, почели су нападати и Угарску, у коју се многи Срби, поред ранијих, беху склонили од турског насиља. Угарски краљ Матија, да би задобио Србе за борбу против Турака, постави за српскога деспота у Срему Вука Бранковића — Змаја (1471-85), унука Ђурђа Бранковића, а у оним двема босанским областима назначи за управника Николу ИЛочкога (1471). Срби су под Вуком храбро борили против Турака и преко угарске границе, што су продужили и под другим деспотима (Ђорђе и Јован и мати Ангелина 1485-1502, Јелена и други Срби 1502-15). Ну када Турци заузму Београд (1521) с још неким местима и потуку Мађаре на Мохачком Пољу, у Мађарској настану нереди (Фердинанд, Јован Запоља 1526-40, Јован Црни 1527), чиме се опет Турци користе и подвласте приморске крајеве с остатком босанских области. Из северних се приморских крајева повуку Хрвати, те се ту
Срби из освојених земаља населе, а од Цетине до Зрмање населе их сами Турци (1526-37). После ових догађаја наста најцрње доба за српски народ, што се најбоље огледало: у турском понашању према Србима и њиховим тековинама, у турској рђавој управи, оптерећивању данцима и другим теретима итд. Ну и за овога су робовања Срби продужили огорчену борбу против Турака и то као устаници, хајдуци и ускоци, а борили се и уз Аустрију, чије су цареве из Хабзбуршкога дома, после Запољине смрти, признавали за краљеве сви угарски и хрватски крајеви, незаузети од Турака. Ови су владаоци ценили српске борце и уредили
Војничку границу или крајину под управом немачких генерала с главним седиштем у Карловцу и Вараждину. Граница је насељавана Србима, којима цар Фердинанд II даде повељу, по којој су сви били само крајишки војници, а не кметови хрватске господе, и бирали сами себи кнезове и судије. Црна Гора. — Срби су пак Црногорци (Зета или названа Црна Гора уз Скадарски Санџак 1499-1514, одвојена под Скендер-бегом Црнојевићем 151428, опет присаједињена санџаку), као и већина брдских племена у Турској, имали своју племенску самоуправу и почели слушати владике, а турска се власт над њима огледала само у купљењу данка. И у овом су се положају Црногорци често борили против Турака (борба хајдучкога харамбаше Баја НиколићаПивљанина у теснацу Вртијељци 1685), а неке су владике цетињске почеле управљати као владаоци и гледати да уз помоћ млетачку ослободе Црну Гору од Турака као Висарион (1685-92). Турска на својем врхунцу. — По уништењу се српских државица Турска непрестано ширила. Син Бајазита II Селим I (1512-20), познат с бистрине и варварства, подвласти Курдистан и део средње Месопотамије од поновљене Персије; Сирију с Палестином и Мисир од мамелучкога султана, од кога задоби и калифско достојанство, а његов син Сулејман II Величанствени (1520-66) освоји толико земаља, да Турску доведе до врхунца. Он Мађарима узе Београд а Јовановцима Род (152Ж); затим порази Мађаре на Мохачком Пољу и умало не заузе целу Угарску, да га не одмами буна у азиским областима. Даље подврже својој врховној власти кана кримских Татара и подвласти Ђурђијанску, остатак Месопотамије с Багдадом, Јемен, Триполис, Тунис и Алгир, а васалну Молдавску с Бесарабијом сасвим присаједини. Ускоро пак, после онога пораза
мађарскога, нападе Угарску у два маха као савезник Запољин (1529 и 1632 када допираше и до Беча) а у четвртом нападу (1547) продре до најсевернијега краја угарскога и примора Фердинанда да му уступи велики део Угарске, који сједини с ранијим освојењима, и да му плаћа данак. После петога рата на Угарску (1562), када је од Хабзбурговаца бранио васални Ердељ, нападе му војска на Малту, где се беху склопили Јовановци, али пошто Турци одатле бише одбијени, Сулејман II нападе Угарску и по шести пут и умре при опсади Сигета, који је бранио Никола Зрински. Турци заузму Сигет, којом приликом Зрински славно погибе, али се због смрти султанове врате у Цариград. Сулејман II заведе и ред у својој пространој држави, поправи судове и финансије и уреди војску. Он је помагао књижевност и уметност. Обнављање патријаршије. — За Србе је знатно што је тада допуштено обнављање Пећске патријаршије (1557), која је била укинута после пропасти српске самосталности. Први је патријарх био Макарије, брат Мехмеда Соколовића, великог везира, који је обнављање и израдио. Срби се тада осећали у једној заједници, која се борила за њих и пружила им духовне хране, наде и утехе. Тада беху основане и штампарије. Опадање Турске и месни устанци. — После Сулејмана II Турска поче поступно опадати, чему су поглавити узроци: слабост Сулејманових наследника, који скоро више нису предводили војску, већ се одавали раскалашну животу; запостављање европскога државнога уређења и уопште европске просвећености; обест јаничара, који почну и султане дизати на престо, и неподобност самих војсковођа; појава знатнијих војсковођа хришћанских и најзад јачање Русије. Истина, Турци су и после Сулејмана II понешто освајали, али су више губили. За Сулејманова сина и наследника Селима II (Будала 156674), а под руковођењем су помусломањенога Србина Мехмеда Соколовића, великога везира, Турци заузели најлепши крај од Арабије и Млечићима Кипар, који очувају и поред пораза код Лепанта (1571 год.). Ускоро се после овога Хабзбурговци ослободе данка и заузму неколико тврђава у Мађарској, а Персијанци узнемире источне крајеве; те све ово, уз разпрострто веровање о пропасти Турске, узбуди и потлачене Србе. Када пак једна турска војска пропаде под Сиском (1593) и Аустрија учини још неке успехе док се Синан-паша бавио у Београду с војском, подстицани Срби и са стране почну помишљати на
ослобођење. Налазећи се у близини ратишта и због тешкога живота Срби у Банату дигну устанак; али овај устанак, као и други још на неким местима (у Херцеговини и око Никшића 159+++), није могао успети, пошто не бејаше за то сазрела мисао међу свима Србима, нити добише обећане помоћи са стране, јер Аустрија закључи мир с Турцима (1606) и потом наста тридесетогодишњи рат. За време ових устанака, огорчени Синан-паша нареди да се мошти Св. Саве донесу из Милешева и спале на Врачару (27 априла 1594).
Преглед просвећености Друштвене прилике. — И ако су верским изменама сузбијане средњовековне стеге духовничке, ипак је распра између католика и протестаната учинила да друштвене прилике овога времена не одмакну много од средњовековних. Непросвећеност се народна најбоље огледала у заосталим суровим обичајима и различним празноверицама, а особито у истраживању и осуђивању вештица. При том, још трајаху средњовековни односи између појединих друштвених редова. Сељаци и после поменутога покрета остану везани за земљу. Племићи се углавном занимаху ловом, пијанчењем и коцкањем, живећи уз то раскошно, што се огледало у хаљинама од кадифе, златним накитима, сребрном посуђу, многобројним коњима и слугама, скупоценој спреми итд. Трговци су и занатлије много боље стајали но у средњем веку, а особито у слободним царским градовима, где бејаше по некима тако богатих породица трговачких, да се у раскошном животу нису могли мерити племићи с њима. У Немачкој. — Ступајући у борбу са средњовековним установама и будећи народносну свест, реформација је у Немачкој имала задатак да изнова уреди црквени живот, а за овај је мах највише успела у цркви и школи. Уз реформовање цркве, главни протестанти, а особито Лутер и Меланхтон, велику пажњу обрате на школу. Под утицајем се хуманиста (Јован Рајхлин 1455-1422, .Ерасмо Ротердамски 1467—1536, Улрих Хутен 1488-1523 и др.) и реформатора осети живљи покрет за науком особито међу грађанима, те се почне умножавати број свеучилишта (у Марбургу 1527, Кенигзбергу 1554, Јени 1558 и
др.) и других школа. Како реформација подстаче јаку верску препирку, највише је опет обрађивана теологија, која задржа првенство у школи као и за средњега века. При изучивању теологије осети се потреба знања и грчког језика поред латинскога, те су ови стари језици били наставни предмети; али је хуманистичким покретом учињено да се не читају средњовековни латински писци већ стари: Цицерон, Цезар и други. За реформације су, поред теологије, добиле јачега полета и друге науке. Реформаторски је дух утицао и на развијање немачке књижевности. Истина, она у овај мах није стекла ниједнога писца трајне вредности, али се ипак осећало нешто напретка. Бурни догађаји овога доба утицаху да се развије
повесничка народна песма, која је већ опала у другој половини XVI столећа. Место ње се разви духовна песма протестанска, којој даде полета сам Лутер („Ein veste Burg“). Како је песништво било отисак овога доба, најбоље је напредовала дидактика и сатира (Себастијан Брант 1458-1521; Јохан Фиршарт † 1589 и др.). Ово је доба управо крај старога времена немачкој књижевности, које достојно завршује славни песник Ханс Сахс (1495-1576), обућар из Нирнберга. Сахс је, као човек правога песничкога дара, у духу реформације, али нежно, смишљено и у свему врло добро обрађивао све врсте књижевности, које су у ово доба неговане, као: мајсторске песме, гноме, басне, црквене песме, алегорије, библиске приповетке, анегдоте, разговоре, наравствене приче, лакрдије и псалме. Од најстаријега облика немачке драме — духовне
мистерије — још се пред реформацијом издвоји световна лакрдија или покладна игра, која се за реформације доста развила и која је, уз припомоћ тадашњих превода класичких комедија, подстакла Ханса да напише више од двеста које трагедија које комедија. Његови су комади, истина, само дијалогисане приче без јединства радње и савремене особине, али је ипак он тим комадима задовољавао своје суграђане забављајући их и поучавајући. Из овога доба од слободних састава има нешто радова повесничких и то већином у хронолошком облику. Од уметности се у ово доба највише развило сликарство, које својим схватањем и нежношћу стоји у средини између нидерландскога реализма и талијанскога идеализма. Оно се нарочито развило у Нирнбергу, где је била тако звана
Франачка школа, чији је представник Албрехт Дирер (1471-1528), сликар и
бакрорезац, који се одликовао богатством идеја и живом маштом слика из повеснице, Библије и савременога живота с понеким студијама. Ову школу по Саксонској разви Лука Кранах (1475-1553). Истим се извором у раду служио
Ханс Холбајн — Млађи (1498-1554), портретиста, који је у немачко сликарство увео фантастичко-хумористичку врсту. У Италији. Италији. — Италија је на свршетку средњега века била најпросвећенија земља европска, а своју просвећеност, утицајем ренесанса и других прилика, уздиже до врхунца у првом столећу новога века, мада беше раскомадана и изложена туђим нападима. За овога се доба од свих уметности у Италији најбоље развило сликарство, које најочитије у духу ренесанса испољава особину стару и хришћанску, што му служи и за предмет представљања; јер тадашњим уметницима беху извори већином хришћанско веровање и стара митологија. Према особини се и местима уметничкога рада сликарство делило на неколико школа. Најглавнији су представници Флорентинске школе: Пиетро
Ванучи — Перуџин (1446-1524), чија је одлика у представљању љупкост и живост боја (Јављање Богородице Св. Бернарду, Христово рођење, Ускрс и др.); и Леонардо Да Винчи (1452-1519), који је славан као сликар, али познат и као неимар, вајар, механичар, инжињер, музичар и песник, и на чијим се сликама, како божанским тако и световним, огледа непостижна узвишеност (Тајна вечера, Ђоконда и др.). Главни су представници Римске школе: Михел —
Ангело (1474-1564), који је славан и као сликар (Страшни суд, Пророци, Сибиле м др.), и као вајар (Мојсеј), и као неимар (кубе Петрове цркве у Риму), а чије се слике одликују како израдом тако и саставом; и Рафаел Санцијо (1483-1520), чији су радови врхунац сликарске уметности, јер га у представљању лепих облика женских и дечјих нико није надмашио (Синкстинска Мадона, Преображење, Атинска школа и др.). Најзнатнији је представник Ломбардске
школе: Антонио Алегри — Кореџио (1494-1534), чије се слике одликују особитом лепотом и љупкошћу, а у којима светлост преовлађује боје (Магдалена покајница, Христово рођење и др.). Најглавнији су представници Млетачке
школе: Тицијан Вечели (1477-1576), који се трудио да изради слике што верније (Анђелски поздрав, Смрт Св. Јакова и др.). Најзад је представник Бољонске
школе породица Карачи (Лодовико 1555-1619, Агостино 1557-1602 и Анибал 1560-1609, који је најбоље угледе оставио за представљање природних слика),
али је ова школа особито цветала за ученика ове породице. Од грађевинских споменика вреди поменути: Петрову цркву у Риму као најлепшега представника
ренесанскога стила, који се разликује од византискога и од готскога својим скоро четвртастим обликом и високим средњим кубетом. Главни су неимари Петрове цркве: Браманте (1444-1514) и Михел Ангело, али је она довршена тек XVII столећу. За шеснаестога је столећа највише у Италији обрађивано епско песништво.
Лодовико Ариосто из Ређиа (1474-1533) прослави се својим спевом Бесни Роландо (продужење спева Заљубљени Роландо од Матеје Бојарда 1430-94), који је спевао, у тадашњем чисто народном духу талијанском, с љупким хумором и несташном сумњом. Торквато Тасо из Сорента (1544-95) угледањем је на старе писце а у духу хришћанском спевао Ослобођени Јерусалим, у којем се поједини одељци одликују изврсном лепотом. Како је хуманизам почео у Италији, овде се успешно и развијао све до половине XVI столећа и имао доста присталица: Лоренцо Вала (1406-57), Марсилио Фичинио (1433-99) и други, који су се поглавито занимали изучавањем старих језика, грчке филозофије, васпитања и наука у ужем смислу. Пошто је пак већина талијанских ху-маниста живела код својих мецена: владалаца и папа и одвојено од народа, они нису имали саосећања, љубави спрам ближњих (алтруизма), већ су се одликовали личним, себичним особинама, а у политици су били равнодушни и прилагодни (опортуни). И једини се од њих занимао политичким питањима државник флорентински Никола Макиавели (1469-1527); књижевник и повесничар, који се особито прочуо својим делом О владаоцу (Il principe), у којем износи начин уједињења Италије („макиавелизам“); у ствари учи оно што су тадашњи владаоци, кнезови, талијански приводили у дело, те је ова књига у XVI столећу имала велики утицај на владаоце с тежњом утврђења апсолутизма. И музичка се уметност у ово доба почела развијати у Италији. Уопште су Талијани творци уметничког свирања и певања, што доказују и поједини називи музички на талијанском језику. Црквену је музику реформовао Палестрина (1529-94). Средњовековни су инструменти тада усавршени; виолини је додата и четврта жица а клавиру данашњи број октава. Због француско-немачког отимања о Италију и због сувишне оданости католичанству, од XVI је столећа Италија почела просветно опадати. Каква је
пак била затуцаност у талијанских католика, најбоље доказује инквизиторско суђење чувеном механичару и физичару Галилеју (1564-1642) за његово брањење Кеплерова мишљења о кретању небеских тела. У Шпанији. — За Карла V а особито за Филипа II, Шпанија је не само у државном него и у просветном погледу достигла највиши ступањ. То је управо њен златни век, који величају и њени повесничари: Дијего Де Мендоса (150375), Хуан Маријана (1537-1623), Антонио Де Солис (1610-85) и др. Не напуштајући народну основицу а под утицајем талијанске књижевности, шпанска књижевност у XVI и XVII столећу постиже класично доба своје. Од лирских је песника чувен Хуан Боскан (1500-1544) и Дијего Де Мендоса (15031575), а од епских Мигуело Де Сервантес (1547-1616), који се, поред осталих књижевних радова, највише прославио својим изврсним делом Дон Кихот. Од драмских су песника најчувенији: Лопе Де Вега (1562-1635) и Калдерон Де Ла
Барка (1600-81), најглавнији позоришни писац шпански. Утицајем се талијанске уметности развило у Шпанији и сликарство, чији је најбољи представник
Бартоломео Мурило (1618-82), који је недостижан у својим верским сликама и по начину представљања и по употребљавању боја. С опадањем је пак државним у Шпанији наступило и опадање просветно. У сродној Португалији овога се доба прославио Камоенс (1525-79) са својим спевом Лузитанци. У Нидерландији. — Богатство, животна снага народна и љубав за слободом — све то учини да је и Низоземска овога доба имала својих просветних радника светскога гласа. Овде сликарство уздиже Рубенс (1577-1640), представник
Фламанске школе, која се одликује јасном светлошћу и врло живом бојом, и Рембрант (1606-74), представник Холандске школе, чија је одлика противност светлости и боје. С Рубенсом се изједначио и његов ученик Ван Дик (15991641). Овде су обрађиване скоро све врсте књижевности (Јост Вондел 15871679 и Кац 1577-1660). У Енглеској. — Како је Енглеска напредовала од почетка новога века у државном погледу, исто је тако напредовала у производњи, трговини и просвети. Утицајем из Италије, обнова је науке одмах ухватила корена овде, те је отпочело изучавање латинскога и грчкога језика и проучавање старих писаца. Из овога је доба најзнатнији хуманистички писац енглески Тома Мор (14781535), који је био неко време канцелар Хенриха VIII и који је изгубио главу на
ешафоту, што не признаде Хенриху црквено поглаварство. Он је написао
Утопију (од оу — не и топос — место — Нигдин), у којој изнесе како се на острву Утопији (које не постоји) живи у слободи, једнакости, заједници и верском трпљењу. За Јелисавете просвета је веома напредовала. То је, управо, било доба развијања енглеске књижевности. Онда је живео Виљем Шекспир (15641616), који спада међу најславније песнике свих времена и народа. Он је у својим позоришним делима: Хамлет, Млетачки трговац, Ромео и Јулија, Отело, Ричард III и др. највештије умео изнети тежње, мисли, осећања и приказивати развијање појединих страсти. Његов је савременик велики мислилац Бекон
Веруламски (1561-1626), који је положио основицу примењеној, очигледној науци. У Француској. Француској. — И у Француској се ренесанс развио, као и по другим земљама, талијанским утицајем; али и ако се француски препорођај највише приближавао талијанском, ипак је овде имао народну одлику. Француски је препорођај особито напредовао у почетку владе Франсоа I, који је помагао уметност (подизање многих замкова и двораца) и књижевност (père de lettres; основан је College royal, доцније de France за изучавање старих језика и књижевности, где се и данас предају све науке; онда као противност Сорбони). Хуманистичка се пак струја против француске сколастике и аскетизма јавила и независно од краља — мецене. И најзнатнији је представник те стране францускога ренесанса Франсоа Рабле (1495-1553), велики сатирик свога времена, који је најбоље исмевао савремено друштво у својим двама фантастичним романима („Гаргантуа“ и „Пантагруел“) и који је по занимању био прво духовник па затим лекар. Како се на двору Франсоа I и његових последника књижевност сматрала као друштвено задовољство, у ово се време почела развијати дворска књижевност. У оваком је духу а по угледу на Бокачиа, писала своје новеле
Маргарита Валоаска (1492-1569), сестра Франсоа I. Најбољи је представник укоченога угледања на старо песништво и дворско ласкање Пијер Ронсар (1524-85) са својим незнатнијим друговима (француска „Плејада“). Нешто је бољи песник и представник друге песничке школе Франсоа Де Малерб (15561628), који је довео у везу стари начин певања с француским језиком. У Пољској. — Католичка је реакција у почетку XVII столећа била у Пољској у највећем јеку, Протестантима су цркве рушене, гоњени су из државне службе,
јавно су грђени, спаљиване су им књиге, нападани су њихови домови и њихови обреди итд.; а све је то чинила проста светина под утицајем језуитских васпитаника. У другој су половини XVII столећа и у почетку XVIII донесени закони, по којима се није допуштало протестантима подизање нових цркава, долажење на саборе и вршење понеке службе, и то све под претњом смртне казне или изгнања. Ово је напредовање језуитскога католичанства праћено просветним опадањем Пољске, у којој је у XVI столећу било доста просвећених људи и знаменитих радова на народној књижевности, што је све постигнуто утицајем хуманизма и реформације. Тада је живео и пољски каноник Никола
Коперник (1472-1543), који је својим делом „О кретању небеских тела“ оборио Птоломејеву геоцентричну теорију и доказао да се земља окреће око сунца Ово је пак просветно опадање утицало и на државно опадање Пољске, које већ поче у средини XVII столећа. У Русији. — На челу је руске државе био самодржавни и неограничени цар, који је својом таком влашћу над свима поданицима и успео да подложи обласне кнезове (јединство и аутократија), да сузбије суседе и да прошири државу. Цар је био окружен многим дворанима, а двор се одликовао источњачком раскошноћу и различним церемонијама. Он је постављао патријарха, а често и епископе. Уз цара је било највише управно, судско и законодавно тело
Бољарска дума а понекад је сазивана и Велика земаљска дума од свих слободних сталежа. Држава је углавном дељена на области, а суђење је било веома оштро. Главни пак државни приходи беху од пореза и царине. Одбрану су државну чинили племићи, као коњица, и други слободни људи. Најбољу су пешадију представљали стрелци, који су прво установљени у Москви па потом и по другим градовима. Руско се друштво издвајало у бољарско племство, које је постало од пређашњих обласних кнежева и које се делило на неколико редова,
ниже племство, грађане и сељаке на царском, бољарском и црквеном добру. Становништво се поглавито занимало земљорадњом, занатима и трговином. Оно нешто просвећивања рускога народа у средњем веку, под византиским утицајем, нагло је опадало за монголскога ропства, а када се Русија ослободи, просвећивање је слабо напредовало. Како је то све било у духовничким рукама, нерадо су, из бојазни због православља, и у XVI и у XVII столећу примане новине са Запада. Школа се нешто налазило само по градовима и духовници су
већином били једини учитељи. Стога је имало и у вишим редовима неписмених људи, а женскиње је под источњачким утицајем сасвим занемарено. Књижевност је била слаба; осим мало народнога песништва о повесничким догађајима, црквене и летописне књижевности, било је нешто превода и незнатних уметничких покушаја. Неимарска ће и сликарска уметност прилично развила, али само за верске сврхе. Подизани су лепи храмови у византиском стилу по свима градовима а нарочито у Москви. У Турској и код подчињених народа. — У повесници српскога народа довољно су упознате државне и друштвене прилике у Турској, а оне нису ни такога значаја да их треба нарочито изучавати. Ни остале тековине турске, као и по чињених народа, нису скоро ни од каква значаја. Срби се пак нису ни могли одавати каквим просветним пословима; њима је био главни смер: одржање живота и народности. (Чиме су ово Срби одржавали?) Изузетак чини Дубровник, што је такође познато из народне повеснице и књижевности.
Б. ДОБА АПСОЛУТИЗМА
Опште црте овога доба Сталешка монархија. — За доба је реформације у западној Европи средњовековна сталешка монархија промењена у апсолутну монархију. У XIV и XV столећу краљеви су делили своја права са саборима или скупштинама, у које су долазили представници појединих повлашћених сталежа, Ти су сабори носили различна имена (кортеси у Шпанији и Португалији, парламенти у Енглеској и Скотској, скупштина (трију) државних сталежа — etats généraux — у Француској, ландтаг по немачким кнежевинама итд.) и имали су неједнако устројство; али им је важност била једна: делење власти с краљем. За издавање је нових и обустављање старих закона требало одобрење ових сабора, а у неким земљама није увођена ни реформација без саборскога одобрења. По појединим су пак државама били различни односи између краља
и сабора. У Француској скупштина трију сталежа није достигла онај значај енглескога парламента, а пољски се сабор, међутим, начинио главном силом у држави и сасвим је ослабио краљевску власт, која је постала изборном као још по неким земљама; али је ипак ово био само различан развитак једнога истога облика државнога — сталешке монархије. Увођење апсолутизма. — Ова је сталешка монархија почела уступати место апсолутној монархији — самовладавини. Прво се апсолутизам развио у Италији у облику неограничене власти кнежевске, до које се истим путом долазила као и до тираније — насилне владавине — у старој Грчкој и која је налазила свога израза у Макиавелову спису. Шпанија је већ за Карла V била потпуно апсолутна монархија, ау Француској је скупштина трију сталежа играла неку улогу за верских ратова, али се ускоро (после 1614) престала и састајати. У земљама је аустријских Хабзбурговаца такође уведен апсолутизам особито после уништења чешкога сабора (1620) и угушења угарских устанака (1687). У Немачкој је тридесетогодишњи рат нанео удар обласним скупштинама (ландтаг) и кнежеви су се начинили апсолутним господарима. У Данској је апсолутизам уведен државним превратом (1600), а тако исто и у Шведској (за Карла XI), после којега, у XVIII столећу, завлада олигархијска управа — владавина неколицине. Апсолутизам, истина, није заведен без борбе и сталешки су представници изгубили власт само због тога, шта не беху представници народне већине, већ повлашћених сталежа, те их народ није ни бранио, а они су се, опет, међу собом свађали. Ипак су у неким земљама ови сталешки представници сачували свој значај, и то у Холандији, Белгији и Пољској. Парламенат се пак, после упорне борбе с краљевима, одржао у Енглеској и Скотској. Опште одлике. —Углавном су опште одлике апсолутизма: прво, подвлашћење цркве владалачкој власти у протестантским земљама и владалачки савез с верском реакцијом у католичким државама; друго, одузимање политичких права повлашћеним сталежима, којима су, истина, остављене друштвене повластице и власничка права над сељацима; треће, завођење средишне управе и чиновништва (централизација и бирократија) и четврто, установљење стајаће војске место најамничке, која је заступила феудалну.
Дворски живот и књижевност. — Апсолутна се монархија XVI, XVII и XVIII столећа одликује и развићем дворскога живота. И за ово беху обрасци дворови талијанских господара из времена ренесанса када се и у папском двору приређиваху светске забаве с јављањем дама. Талијански су господари XV столећа били заштитници књижевности и уметности. У XVI је столећу Италија била и образац законодавству, а талијански је језик био у употреби као доцније француски. Поред шпанскога двора, највише се угледао на Талијане Франсоа I, који је свој двор уредио по талијанском начину — с дамама и сталним забавама. У другој је половини XVII столећа (за Луја XIV) француски двор служио за углед осталим владаоцима. У исто време, с падом ширега политичкога живота, и књижевност је такође примила дворски изглед, особито у Француској, где се разви тако звани псеудокласицизам, који се доцније рашири и по другим земљама. Политичка књижевност. — У време мењања сталешке монархије у апсолутну, борба је политичких чинилаца праћена развијањем различних политичких учења у књижевности. Како је та борба вођена за реформације и реакције, таква је књижевност имала богословску одлику. У другој половини XVI столећа калвинисти по Француској, Скотској и Нидерландији доказиваху својим списима: да после Бога врховна власт припада народу, који под извесним погодбама може уступити владаоцу управу над собом и одузети је у случају неиспуњавања тих погодаба. На овакој је основици и одузета Филипу II влада у Нидерландији. За борбе су енглескога парламента са Стјуартовцима овако учење усвојили енглески писци у XVII столећу (Милтон). У другој половини XVI и у почетку XVII столећа и језуитска се политика држала овога начела народне власти; ала када апсолутизам победи и владаоци почну напуштати папу, језуити су променили своју политику. Уопште је код католика у XVII столећу владало учење о непосредном божанском пореклу владалачке управе. Најбољи је представник овога учења француски епископ Босиет (1627-1704; писац дела „La politique tirée des propres paroles de l'Écriture sainte“). Меркантилизам. — Средњовековни приходи државни беху мали, а у новом је веку за чиновништво, сталну војску и ратовање требало наћи нових доходака. Истраживање тих доходака скоро по свима државама донесе нову привреднотрговачку политику — меркантилизам (mercantile — трговачки); јер се тада сва
брига поклони трговини, као најглавнијем извору богатства. Пре овога поједине земље, особито Шпанија, гледаху државно богатство у увозу драгоцених метала, при чем се није обраћала пажња на друге стране народнога благостања, а потом се највећа пажња обрати на повећање увоза ма какве купље, јер се при том више новаца уноси у земљу и мање износи. Да би се пак више продало а мање купило, била је потребна заштита месне производње, те је тако меркантилна система постала и система заштићавања производње у појединим државама (протекционизам). То је заштићавање домаће производње поглавито вршено повећавањем царине на увозну купњу, чиме су повећани и државни приходи. Држава је нарочито помагала већа произвођачка предузећа, која заменише мале средњовековне произвођаче (мајсторе удружене у цехове) и то позајмицом новца без интереса, различним повластицама и другим средствима за сузбијање туђе утакмице. Указујући заштиту домаћој производњи и трговини, држава, све у смеру помагања, стави то под свој надзор и поче се мешати издавањем уредаба у руковођењу произвођачких и трговачких предузећа, те уједно рашири и свој посао. Стављање под државни надзор производње и трговине повуче за собом и надзор целокупнога друштвенога живота, што се у Немачкој назива полициском државом (Polizeistaat). Најбољи су пак представници меркантилизма Кромвел у Енглеској и Колбер у Француској (колбертизам). У вези је с овом политиком и старање о морнарици и задобивање насеобина, у чему се поједине државе почеше такмичити. Све је ово ослабило верски утицај на опште послове — на политику. Значај новца. — Меркантилизам је повећао значај новцу. У средњем веку, због слабо развијене трговине, новци беху ретки, а с развијањем се трговине, при крају поменутога века, почеше јављати поједини богати трговци и први капиталисти, што је већ познато за обогаћена места и крајеве тада у новом веку. Поједини су владаоци у овим местима од богаташа позајмљивали новаца за различна предузећа (Карло V од Фугера у Аугзбургу), те од овога времена управо и почињу државни дугови и угледање државне економије на приватне капиталисте. Сам је меркантилизам, као систем државне економије, установљен по начелима трговачких предузећа. У трговачка предузећа овога времена спада и установљење трговачких компанија — удружења за предузећа.
Две револуције у Енглеској Стјуартовци и парламенат; Јаков I. — Смрћу се краљице Јелисавете прекрати династија Тудорова, те престо заузе, по Јелисаветином наименовању, син Марије Стјуарт Јаков VI, који се у Енглеској назва Јаков I (1603-25). Тако Стјуартовци завладају Енглеском, Ирском и Скотском (од 1603 с малим прекидом до 1688), али Енглеска и Скотска (до 1707) беху одвојене државе с одељеним парламентом и уређењем. Јаков I беше лично незначајан, али својим охолим понашањем и поступцима изазва против себе своје поданике. У самом почетку владе он отуђи од себе пуританце, јер им не испуни молбу за приближење англиканске цркве презвитерској, а католике гоњењем раздражи, те они склопе барутну заверу с намером да парламенат заједно с краљем баце у ваздух. Ну ова је завера за време откривена и спречена (1605). С парламентом се Јаков непрестано свађао због непрекиднога рушења закона, гоњења пуританаца и држања у спољашњим пословима, те настану силне унутрашње и верске борбе, Јаков је хтео самостално владати као Тудори, али се за то беху прилике сасвим измениле. Потомци су нових лордова, обогаћени на рачун манастирских имања, одушевљаваху предањима независнога старога енглескога племства, а развијање сеоскога домаћинства, производње и трговине, почето још за Јелисавете, уздиже средње и ниже племство и грађане, што је веома утицало на снажење доњега дома парламентова. Улога у заштићавању протестаната и привредно напредовање развише у народу охоло самопоуздање, а на Стјуартовце опет многи гледаху као на туђинце, који хоће да нападну на права народна. С друге стране, Стјуартовци, позивајући се на Богом им дану власт, говораху да су сва права парламентова само дани уступци народу, који се свакога часа могу одузети. Према том, они почну купити порез без парламентова одобрења и рушити неке законе, а тежећи да англиканску цркву зближе с католичком и прелазећа у католичанство, стану се у спољашњим пословима ослањати на католичке земље и оспоравати право парламенту да се меша у верска расправљања. Све се пак ово дешавало када су били већ оснажени протестанти и парламенат. Тада су чак једни пуританци, који се веома оснаже, хтели да се англиканска црква државна приближи
презвитерцима, а други су захтевали, поред осталога, и независност верских општина. Разуме се да Стјуартовци ово не допусте и почну гонити пуританце. И ова њихова тежња апсолутизму и њихово назадњаштво у верским пословима изазва против њих непријатељство парламента и пуританаца, те се у Енглеској десе два устанка у XVII столећу. Једном су савезници Јакова I доведени пред парламентов суд, а лорд-канцелар (философ Бекон) кажњен заточењем, од којег ослободи га краљ. У Немачкој пак поче тридесетогодишњи рат, а обнови се и војна Шпаније с Холандијом, али како Јаков намисли женити сина са шпанском принцезом, испрва не хте помагати протестантима. Ну када му доцније зет Фридрих Фалички би лишен владавина, умеша се у рат, али веома неумешно. Међутим је парламенту отворено говорио: да сва права народна једино зависе од краљеве милости; а када доњи дом донесе одлуку против тога, он ту одлуку својеручно истрже из књиге. Поред свега су неки чланови парламентови и затворени. Влада Карла I без парламента. — Син је Јакова I Карло I (1625-49) био много умнији и смотренији од свога оца, али продужи исти рад и даваше пека обећања с намером да их не испуни када буде згодно и корисно. За првих је година своје владе три пута сазивао парламенат, али је увек наилазио на неповерење и противљења. Поред тога и рат поче с Француском веома неуспешно, а парламенат, нападајући владу, оштро осуди лакомисленога краљева саветника Бекингена, који је био љубимац Јакова I. Знатан је пак парламенат који нагна Карла да утврди Петицију о правима (Petition of right 1628), у којој су набројана сва права обају домова, слободе народне и заштита поданика од самовољнога затварања и преких судова. Ова је петиција као друга велика повеља о слободама. Међутим се Карло реши да не испуни обећање, те распусти парламенат и некоје његове чланове баци у затвор. После овога поче владати земљом без парламента, што је трајало једанаест година (1629-40) и што је било беспримерно у Енглеској. Тада му главни саветници беху гроф Страфорд и кентебериски архиепископ Лоуд. И Страфорд је испрва нештедно нападао на Бекингенов рад, али се после приближи Карлу, који га постави за намесника у Ирској, где поче скупљати војску за одржавање краљевске власти; а као апсолутиста је желео помоћу војске завести у Енглеској исти онакав поредак какав се тада уводио и на копну, али је био
противан сваком верском изузимању. Међутим је други саветник Карлов Лоуд гонио пуританце и старао се да приближи догмате и обреде англиканске цркве католичанству. За све је ово време Карло купио порез без одобрења парламентова, чинио зајмове и по свом нахођењу тумачио законе. Поједини људи, оптерећени данцима, и гоњени пуританци почну бежати у американске насеобине енглеске, али им се ово избегавање забрани. Друге пак непослушнике краљевској вољи влада стаде кажњавати незаконитим средствима, стављајући их под војни надзор и под преке судове, који осуђиваху на затвор, на сечење ушију, на одузимање имања итд. Ну овакав је рад ускоро наишао на отпор, који поче скотским устанком. Скотски устанак. — И Јаков I и Карло I нерадо гледаху скотску, презвитерску цркву и стараху се да је приближе англиканској. Јаков установи тамо епископат, а за владе Карлове Лоуд састави за Скотску нову службу, приближно англиканској. При првом служењу ове литургије у единбуршкој саборној цркви слушаоци уложе протест (1637) и ускоро се у земљи оснује народни савез за заштиту презвитерске цркве. Поче и устанак, за који Страфорд и Лоуд саветоваху Карла да силом угуши. Међутим то није ишло лако, тим пре што Енглези беху у пријатељству са Скотима, а многи опет војници, међу којима је било доста пуританаца, не хтедну ићи на епископски рат. Понеки убијаху чак и официре, за које су сумњали да су одани папству, а рушили су и украсе англиканских храмова. Карло пак није имао ни новаца за угушивање устанка, те, хтео не хтео, мораде сазвати парламенат баш у оно време кад и у Енглеској отпоче силно врење. Дуги парламенат. — Чим се парламенат саста (у пролеће 1640), поче добивати гомиле петиција из грофовства и градова против различних злоупотреба. У исто се време јаве политички списи, а пуританци почну смелије проповедати своје учење. Скупљени парламенат ипак изјави да ће краља помоћи новцем, ако престане с гажењем закона, али Карло, као одговор на то, распусти парламенат и потом покуша да само од горњега дома добије одобрење за купљење пореза, али када лордови изјаве да немају права на то, би приморан поново сазвати парламенат (у јесен 1640), који је познат под именом: дуги парламенат. У овом парламенту испрва није било странака, јер сви једнодушно захтеваху уништење злоупотреба и кажњење криваца. Одмах би Страфорд кажњен смрћу
а доцније и Лоуд. Затим се преки судови укину, а неки се уведени данци огласе за незаконите. Краљ изјави да неће распустити овај парламенат без његова пристанка и обећа да ће унапред сазвати парламенат бар један пут у три године. Потом учини уступке и Скотима, за што је ишао лично у Скотску. Међутим се у парламенту појаве две странке: једни беху задовољни даним обећањима, а други тражише нова јемства за то, али се несагласност највише тицала главног заповедништва над војском. Баш се тада дигну католици у Ирској и затраже неке уступке а нарочито заштиту католичанства, те Парламенат реши да се њихов устанак угуши. Незадовољни чланови парламентови краљевим обећањем затраже да се војска за угушење ирскога устанка не ставља на расположење краљу, а уједно почну захтевати да краљеви саветници — министри — зависе од парламента и да се црква реформује у духу пуританском, што би се поверило нарочитом одбору. У доњем дому беше већина за проширење парламентових повластица, а за чување се круниних права у пређашњем облику изјасни мањина; али и ова мањина осуђиваше апсолутистичке тежње и повреду устава. Ова се деоба на две странке пренесе из парламента и на народ, а ускоро те странке добију и своје називе: кавалери и округлоглавци (кратко шишали косу). Првој странци припаде више племство и присталице англиканске цркве, а другој грађани и пуританске присталице с већином становништва на истоку и југу. Грађански рат. — Када се у оваким приликама краљ једном појави у парламенту с војницима у намери да затвори главне покретаче за проширење парламентових права, изазва страшно раздражење у парламенту и у престоници. Одмах би решено да се свечано поврате у парламенат они покретачи које је краљ хтео затворити а који се беху сакрили када су зарана дознали шта им се спрема. Тада Карло остави Лондон и отиде у Јорк, куда за њим похита већина лордова и неколико чланова оба дома. Испрва се с обе стране поведу преговори, али краљ одби све захтеве парламентове. После овога дође до рата између краља и парламента (1642). Карлу указаше помоћ и ирски католици, а парламенат закључи савез са Скотима, обећавајући да ће се и у Енглеској завести презвитерско уређење црквено. У прво време побеђиваху кавалери, вичнији оружју од парламентове војске, састављене из неуређених
гомила; али у току рата на поприште ступи нова сила која најзад донесе победу парламенту. Кромвел и његова војска. — Био је то Оливер Кромвел — из броја чланова доњег дома. Он се као власник повећег имања занимао сеоским домаћинством, а од младости се одушевљавао пуританством. У почетку грађанског рата утроши доста свога новца за издржавање двају коњичких пукова, у које искључиво примаше своје верске присталице и људе доброга владања. Они беху крајњи пуританци (индепенденти) а по занимању господари салаша (фермери), занатлије и мањи трговци, који сматраху рат с Карлом као испуњење божје воље и који показаше таку сталност и храброст, да су их се непријатељи веома плашили. У току пак рата уз Кромвела пристану различне секте протестанске, и он међу њима није чинио разлике. Када је потом сва парламентова војска поверена њему, кавалери бише побеђени, а Карлу ништа друго не оста, него да се спасава бегством међу Скоте, али га они за новац предаду парламенту. Смрт Карла I и Енглеска република. република. — Сада у парламенту преовладају презвитеровци, али у војсци беху инденпеденти, те се парламенат плашио своје властите војске. Парламенат ступи у преговоре са заробљеним краљем и поред осталога углавном захтеваху да он призна презвитерску цркву за државну, али се инденпендентска војска не задовољи тим, већ затражи слободу личне савести и потпуну независност сваке верске општине. Овом се незадовољству војничком придружи неиздавање плате и парламентова намера да их пошље на умирење Ирске, те дође до нових сукоба. Лондонци устану да заштите парламенат, а јужни крајеви енглески пристану уз војску и она одржи победу. Тада се приступи чишћењу парламента од презвитерских присталица, те у њему осташе само једномисленици победоносне војске (крњи парламенат). Потом заостали чланови реше да се суди краљу као кривцу ових међусобица, а када лордови у горњем дому не пристану на то, састављен је нарочити суд, који изрече краљу смртну казну. После је неколико дана извршена казна и укинута краљевска власт и горњи дом, а у Енглеској се заведе република (Commonwealth 1649). Странке. — Енглеску републику заведе инденпендентска странка с оружаном силом. Главно је било за ову странку: заштита слободе савести у верским
стварима и народна власт у државним. У новој републици заостали чланови дугога парламента сачуваше законодавну власт, а извршна би дана Државном
Савету, у коме је прослављени песник Милтон (1608-74) вршио дужност државног секретара — пословође. Он доцније написа знаменити спев
Изгубљени рај, проткан пуританским назорима верским, а у ово се време занимао политичком књижевношћу, штитећи верске и политичке слободе и нападајући присталице Карла I. И Милтон и Кромвел сматраху да само они друштвени редови имају политичка права који су и раније имали своје представнике у парламенту; али док је Милтон био за народну власт, не разумевајући, као што се види, под народом гомилу, Кромвел је тражио да државна управа буде с парламентом независна од народа, а међутим се код индепендената јави странка (левелери), која је захтевала потпуну равноправност политичку, како би сваки пунолетан грађанин могао бити изабран за парламенат. Ову странку Кромвел уништи, али ипак у ово време постану у Енглеској различне мистичке секте, од којих је једна захтевала уништење сваке власти и заједницу имања. Све се ове секте тада одликоваху бурним устаничким особинама; ну доцније су се претвориле у мирне заједнице, у којима се чак поче учити о непротивљењу злу, о грешности војевања итд. Од ових је најзнатнија секта квакери, која нарочито разви учење о унутрашњем откровењу. Кромвелова управа. — Кромвел поста прави господар у републици као војни старешина инденпендентски. Он је био оштроуман човек с јаком вољом, а свој је рад ценио као правичан и као извршење божје воље, при чем није бирао средства и руководио се частољубљем. У спољашњим је пословима високо држао заставу енглеске републике. Ирску умири и њено становништво жестоко казни одузимањем скоро половине земљишта. Скоти признаше за свога краља сина Карла I Карла II и одвоје се од Енглеске, али их Кромвел победи и подвласти. Настојањем Кромвеловим дуги парламенат изда нарочити закон о бродарењу под називом Навигациони акт, којим се забрани увожење у Енглеску купље на лађама, које нису енглеске или оних земаља из којих је купља (1652). Ова меркантилна мера нанесе тежак удар Холандији, која је на својим лађама превозила туђу купљу. Стога се између ове две републике отвори рат, и Холандија би приморана покорити се овом закону. Кромвел је у савезу с
Француском успешно ратовао против Шпаније, од које Енглеска задоби и нешто земљишта (Динкирхен и Јамајку). У целој Европи протестанти гледаху на Кровмвела као на свога заштитника, и он је радио код католичких господара да ујемче верско трпљење својим протестантским поданицима. Њему приписују и огромну намеру: оснивање протестантскога савеза против Хабзбурговаца, помоћ Млечићима против Турака и завојевање обеју Индија. Унутрашњи се пак живот енглеске републике није могао поредити са спољашњим успесима. Већина се народа потчињавала републици, али је није осећала. Световно је и духовно племство, као и средњи сталеж, било за пређашње стање, а осталом је народу био тежак нови поредак, који није обезбеђивао ни мир ни слободу. У војсци беху такође незадовољни дугим парламентом, који се није хтео разилазити и наредити нове изборе, те се Кромвел реши да га растера. И збиља се једном лично с војницима јави у седници; одржа беседу пуну прекора, окривљавања па и грдњи, и сви чланови бише удаљени. После овога би сазван нов парламенат, састављен из најбољих представника инденпендентске странке, који почеше изводити нове измене и приуготовљавати нови устав. По овоме је уставу законодавна власт остављена парламенту, у којем је морало бити 460 чланова (400 из Енглеске и по 30 из Ирске и Скотске), а извршна је власт дана Кромвелу с називом протектор (Lordprotektor 1653-58) и доцније право да назначи себи наследника. Овај се парламенат не сложи с Кромвелом у разумевању устава и он га распусти, те је неко време управљао ослањањем на саму војску. Ова војна диктатура донесе и нарочито уређење. Енглеска би раздељена на неколико округа, којима су за старешине постављени генерал-мајори. Међутим је сам Кромвел поимао: да Енглези нису ступили у борбу с Карлом I да над њима завлада војнички деспотизам и да се војска плаћа без парламентова одобрења, а у земљи је, опет, непрестано расла тежња за старим уређењем. И кад он поново сазва парламенат, у њему отворено би решено да се поврати старо уређење и да се круна понуди Кромвелу. Добро знајући републиканско расположење у војсци, јер су многи официри јавно говорили да не допуштају установљење монархије, Кромвел одби круну. Повратак Стјуартоваца. — Кад ускоро после овога умре Кромвел (1658), остави протекторство своме сину Ричарду, између парламента и војске опет почну
раздори. Нови се протектор удаљи, а између појединих војних старешина наста борба за власт, те се један од њих, генерал Монк, реши да изврши повратак Стјуартоваца. Он дође с војском у Лондон, где би сазван слободни парламенат с оба дома, који реши да се на престо позове син Карла I Карло II (1660-85). Овај из Холандије посла парламенту проглас с обећањем помиловања и верског трпљења. Са Стјуартовцима се поврати у Енглеској онако стање какво је било за првих година дугога парламента, тј. до почетка међусобица. Све су дакле устаничке измене укинуте, а само се одржа укидање феудалног права краљева над земљиштем. Војска, у којој нико није могао заменити Кромвела и којој је обећана награда, мораде се потчинити, а уједно се заврши и бурно време енглеских секта, јер повраћај монархије донесе и повраћај англиканске цркве. Место пређашње строгости, у енглеском друштву наста скоро лакомислена веселост, чему је за пример послужио сам Карло II. И једино се од републике задржа оштро држање празника. Влада Карла II. — За Карла II и његова брата Јакова II (1685-88) обновљена је борба између краљевске власти и парламента. Изабран у време реакције против пуританаца, први је парламенат био послушан краљу и преко обећања краљева предаде суду неке чланове дугога парламента, који су кажњени, а уједно је обновљено и гоњење пуританаца. Сам Карло II није био противан верском трпљењу и желео је да се побољша положај католицима, с којима је био у пријатељству. Ну најзад он дође у сукоб с парламентом и то због силнога трошења и спољашњих послова. Новчана невоља нагна Карла да се сасвим потчини моћном Лују XIV, који му обећа помоћ и у новцу и против незадовољних поданика. Без икакве користи по Енглеску, за ово је Карло морао једно време помагати и војском Француску. Међутим парламенат, плашећи се католичке завере, изда тако звани Акт о заклетви (Test act), по којем само они могу вршити државне и јавне послове, који краља признају за црквенога поглавара, који не верује у трансупстанцијацију (причешће само успомена на последњу вечеру) и који се причешћују по англиканском обрасцу (1673). Овај се акт односио и на краљева брата и наследника Јакова, који је био генерал-адмирал. Када пак парламенат дозна за тајне уговоре Карлове с Лујем XIV, наста још веће незадовољство, и Карло распусти доњи дом; али нови избори дадну већину противницима, на чијем челу беше Шефтзбери и под чијим утицајем
парламенат изда знаменити Habeascorpus-act (1679), по којем је сваки затворени Енглез могао тражити писмено објашњење за шта је затворен и по којем су акта о затвору у року од три дана морала ићи суду на разматрање. Осим тога, Шефтзбери с друговима стави питање: може ли наследник као католик заузети престо? Како они поред тога истакну и другога кандидата, у парламенту се појаве две странке: виговци, који беху противници католика — наследника и, ослањајући се на протестантско учење о уговору између народа и владаоца, тврђаху да парламенат има удаљити такога наследника од престола, а име добише по називу даном скотским бунтовницима, и торијевци, по називу ирских разбојника католичких, који су били мишљења да краљ влада на основи божанскога права и да се наследнику не може одузети престо. Ово разилажење потом пређе и у народ и у књижевност. Када краљ не хте ни чути за искључење свога брата, виговци створе заверу; али она буде откривена и учесници кажњени. Наскоро умре Карло II као католик и на престо ступи Јаков II. Друга енглеска револуција. — Краљ-католик и присталица Луја XIV, који баш у то време измени нантски закон, поче и мимо акта о заклетви давати католицима грађанска, војна па чак и црквена звања, ослањајући се при том на своје право преиначавања закона, од чије одговорности ослобођаваше и неке личности. На овакој основи, коју уосталом народ није признавао, Јаков II објави слободу богослужења, чиме се нарочито користе католици. Духовници, који не би прочитали ову декларацију у цркви, били су гоњени. Народ је све ове мере краљеве трпео, јер се надао да ће после смрти му престо заузети као протестанткиња његова кћи Марија, жена холандског управника Вилхелма
Оранскога. Ну када се Јакову роди син, виговци се реше да не допусте католицима утврђење на енглеском престолу и у овај мах придобију за своје мишљење и торијевце. Потом би позван Вилхелм Орански да заштити протестанство и слободу, те он искрца своју војску на енглеску обалу и упути се на Лондон (1688). Пошто га дочека и народ и краљевска војска, Јаков, од свих остављен, побеже у Француску. Вилхелм Орански сазове конвенат (парламенат без краља), који огласи да је енглески престо упражњен, јер је Јаков својим одласком из земље нарушио уговор с народом и одрекао се власти. Потом
парламенат реши да упражњени престо заузму Марија и Вилхелм Орански, који потпишу Бил и Декларацију права, чим се коначно утврди у Енглеској слобода и право (1589). Ова друга енглеска „славна“ револуција, која |е изведена без крви, донесе победу парламенту над апсолутном влашћу а у неколико и победу виговцима над торијевцима. Тако су почетком владе Вилхелма III (1689-1702) тачно по декларацији одређена права и узајамни односи између краља и народа: краљ није могао ослобођавати од законске одговорности, за држање је војске требало парламентово решење, чланови се оба дома нису могли гонити за говоре у парламенту, ујамчена је слобода избора грађанима и право жалбе и краљу и парламенту итд. За његове су владе савладани (1690) и прогоњени Ирци, а он се држао „европске равнотеже“.
Апсолутизам у Француској Сталешка скупштина. — По смрти Хенриха IV а за малолетства његова сина
Луја XIII (1610-43) изнова почну распре у двору и међу племићима. Да би се прекратили нереди у држави, сазвана је сталешка скупштина (1614), у којој се трећи сталеж појави с нарочитим захтевима: да се скупштина редовно састаје, да и повлашћени духовници и племићи равномерно плаћају данак, да се самовољно људи не затварају итд. Незадовољни оваким захтевима, виши духовници и племићи негодују против говорника трећега сталежа, који поредише три сталежа с трима синовима једнога оца. Повлашћени сталежи говораху како неће признати за браћу људе, које могу назвати скоро слугама. Како се том приликом ништа не уради, скупштина би распуштена и отада (1614) није сазивана сто седамдесет и пет година. Ришеље. — У овој се скупштини истакао члан духовнога сталежа епископ
Ришеље, који после некога времена поста главним саветником и свемоћним министром слабога и ленога Луја XIII. Од папе је добио кардиналски чин и више је година (1624-42) управљао Француском, за које време утврди апсолутизам и уздиже државу на прво место. Обдарен великим умом и непоколебљивом вољом, није трпео никаквих препрека да уздигне силу и моћ своје земље, те заслужује име великога државника. И ако је био кардинал, није допуштао римској курији да се меша у француске унутрашње ствари, а ради слабљења
Хабзбурговаца поврати противхабзбуршки правац Француској, јер Марија Медичи као регенткиња бејаше сасвим изменила намеру свога мужа Хенриха IV и приближила се Шпанији. У тридесетогодишњем рату пак ступи у савез с протестантима — немачким кнезовима и Шведима — против цара-католика и његових савезника и то само у корист француске државе. Ни унутрашњи рад његов није имао особину верскога нетрпљења, те су и протестанти заузимали знатније положаје у држави. И ако је пореклом био племић, његова је главна мисао била: како ће племиће нагнати да служе држави за своје повластице и земље у којима управљају. Истина, није ово постигао, али се свакојако трудио да уништи политички значај племству и да ублажи самовољу појединих чланова овога сталежа. Он је у областима постављао краљевске поверенике од нижега племства и грађана (доцнији интенданти), рушио утврђене замкове племићске и забранио двобоје смртном казном. Оваквим је поступцима придобио народ, али су га племићи мрзели, те су против њега стварали дворске сплетке и завере, па су се и на оружје дизали. Ну он је своје непријатеље сматрао као државне заверенике, те их је оштро кажњавао. Овим је начином Ришеље уздигао државну власт, којој потчини две средњовековне силе: католичку цркву и феудално племство. Ипак, он њима није одузео власт над народом. Племићске повластице наспрам трећега сталежа и њихова права над сељацима остану неприкосновена. Сурови је кардинал сматрао народ као гомилу, која је само дужна плаћати данак држави, и држао је да народу није ни потребно какво благостање, јер се, тобож, не би покоравао. По његову мишљењу наука и уметност треба да служе као украс држави, а рачунао је да људима нижега стања више приличи простота него знање. Рат с хугенотима. — Држећи се оваквих погледа, и ако је био за верско трпљење, није се могао измирити с хугенотским уређењем, које је представљало државу у држави. На својим окружним скупштинама и народном синоду своје реформаторске цркве француски су протестанти често доносили чисто политичка решења, ступали у преговоре с туђим владама, имали своју благајницу и располагали многим тврђавама, а неки се пут нису покоравали ни државној управи. Још при самом почетку своје управе Ришеље хтеде све ово преиначити. Најзад отпоче и рат с хугенотима, у којем они добију и помоћи од енглеског краља Карла I; али им после необичног напрезања, Ришеље узе
главну тврђаву Ла Рошел, па их потом надби и на другим тачкама. Он им затим остави сва верска права, и одузе им само тврђаве и забрани политичке скупове. Закон о протестанском верском трпљењу равноправности доби назив закон
милости (1629), по којем право вероисповедања није било самостално право поданичко, већ милостиво допуштење државно. Централизација и академија. — Ришеље се нарочито трудио да Париз буде средиште целокупне управе за државу новога времена, која је подигнута на развалинама средњовековне сталешке монархије. Он је установио Државни
Савет, који је потпуно зависио од владе и који је решавао све знатније послове. Понеким је крајевима уништио обласне скупштине, које су састављали представници духовнички, племићски и грађански, а помоћу је тако званих интенданата сасвим потчинио области главном средишту. У овом га ниуколико нису спречавали ни стари закони ни обичаји, а он се међутим користио својом влашћу до самовоље чак и над судовима. Ришеље је покушао да потчини држави и књижевност и само је у том смеру установио Француску академију (1615), која је била дужна удешавати песништво и оцењивање књижевних дела према владину мишљењу. Мазарен и фронда. — Луј XIII само неколико месеца преживи свога министра, те престо заузме његов син Луј XIV (1643-1715), за чије владе испрва управљаше државом његова мати Ана Аустриска и окретни Талијан, кардинал
Мазарен, који продужи Ришељев рад. Ово је време обележено смутњама, које су по једној дечјој игри назване фронда. У фронди је учествовао париски парламенат, више племство и народ; али она није могла бити озбиљна изгледа, јер су ови учесници међу собом завађали. Фронда је имала и своју књижевност, која се поглавито састојала из лакомислених стихова о Мазарену (мазаренаде; Un vent de Fronde s' est levé ce matin; Je crois qu' il gronde contre le Mazarin). Париски парламенат (у ствари виши суд, састављен од наследних чланова, који су своја места раније куповали) изнесе неколико општих потраживања, која су се тицала судске независности и личне безбедности поданичке, а уједно хтеде присвојити право утврђивања нових пореза, што су пре имали државни сталежи. Мазарен заповеди да се затворе виђенији чланови парламентови, али се Парижани побуне и подигну барикаде. У то се умеша дворско и више племство, које хтедне прогнати Мазарена и узети власт у своје руке, или, у
крајњем случају, изнудити од владе новчане награде. Принц Конде, вођа овога покрета, би разбијен од краљевске војске под Тиреном, те побеже у Шпанију, која се хтела користити овим смутњама, и продужи ратовање у савезу с овом државом; али најзад Мазарен оста победилац. Не обзирући се на ове смутње, Мазарен је корисно за Француску довршио рат у Немачкој (вестфалски мир 1648) и са Шпанијом (пиринејски мир 1659). Луј XIV. — По смрти кардинала Мазарена (1661), Луј XIV отпоче лично управљати државом, што је трајало више од пола столећа. Дворске су улизице њега назвале Великим (Луис ле Гранд), али он такав назив не заслужује. Он је, додуше имао особине доброг владаоца: био је паметан и разуман, имао је јаку вољу и марљивост и умео је себи прибавити поверење и поштовање; али он није имао ни творачких мисли, ни узорних смерова. Осим тога је имао и других недостатака; био је охол и властољубив себичњак, волео блесак, раскош и ласкање с клањањем, а ум му се при том одликовао једностраношћу у пословима. Владање му је за младости већим делом било лакомислено, а у старости се предаде чисто спољашњој] побожности и бризи о спасењу душе; поста смешним. Фронда и прва енглеска револуција што се десише за његове младости, код њега изазову праву мржњу на сваки појав општега рада, те се целога живота трудио да што боље учврсти своју власт. Изрека: Ја сам држава (L’état, s’est moi), коју му приписују савременици, била је његова лозинка, и он се потпуно бринуо да је и оствари. Он је ишао чак дотле, да му се власт обожава, што је у утврђивао епископ Босиет у свом поменутом спису, а сам држаше да је краљ изузетан човек, више биће с дарованом од Бога врховном и неограниченом моћи. Сарадници Луја XIV. — Било је за владе Луја XIV доста знаменитих државника и војсковођа. У првој је половини његове владе био од великог значаја рад министра финансија Колбера (1619-88), кога пред своју смрт Мазарен препоручи краљу. Био је то частан човек, радљив и добар уређивач. И он се као и Сили трудио да подигне народно благостање, али сасвим у другом правцу. Дотле је полагана највећа пажња на земљорадњу и сточарство, а Колбер је био присталица унапређивања производње и трговине. Нико се није тако тачно придржавао меркантилизма као Колбер, који је производњу заштићавао и на сваки начин унапређивао, а повећањем царине готово обустави увоз купље из
туђих држава, у чему га доста поможе најдаровитији министар спољашних послова Лион. Осим тога, Колбер је оснивао и државне творнице, доводио веште раднике из туђих земаља, давао произвођачима државне награде и зајмове, подизао путове и прокопе, подстицао трговачка удружења и приватне насеобине, развијао војничку и трговачку морнарицу итд. Он се трудио да у финансијама заведе бољи ред и први је почео састављати за сваку годину рачун прихода и расхода (буџет); а радио је нешто и на олакшању народних дација, нарочито што се тиче посредног пореза. који је падао на богаташе. Он је доста чинио на увеличавању државних доходака, али је баш стога Луј XIV сувише трошио и тако велику војску држао, да ни Колберово финансирање није могло дати сталне успехе. Ну, у сваком случају, Луј не би могао владати с онаким блеском без његова паметнога финансирања. Краљ ипак није тако волео Колбера због његове штедње колико свога војног министра Лувоа, који је већином трошио она средства што их је Колбер збирао. Лувоа увећа француску војску скоро до пола милиона, чега дотле никад није било. Осим тога, француска се војска одликовала од свих европских и по оружју, и по оделу (униформисана), и по обуци. Лувоа заведе касарне с војним слагалиштима и положи основ војном васпитању. На челу је оваке војске стајало неколико војсковођа првога реда: Конде, Тирен и др. Маршал Вобан, знаменити инжињер, подиже на француској граници неколико лепих тврђава. Све је ово стало великога новца, и спољашњи блесак владе Луја XIV страшно исцеди народну снагу, те се временом народ поче веома мучити, особито у другој половини његове владе, кад је био окружен неподобним или осредњим људима. Краљ је тада хтео да му министри буду просте слуге и ласкачи, стога паде у немилост и Колбер и Вобан, који се усудише говорити о мучном положају народном. Завршетак централизације. — Централизовањем државне управе већим делом у своје руке или у руке својих министара, Луј XIV коначно утврди у Француској бирократску централизацију. Идући стопама Ришељеа и Мазарена, он уништи и у осталим покрајинама обласне скупштине и укиде остатке самоуправе по градовима; те су потом сви месни послови решавани или у престоници или преко краљевих чиновника, који су радили по упуствима и под надзором саме владе. Целом је тада Француском управљало око педесет интенданата, које су
у осамнаестом веку упоређивали с персиским сатрапима и турским пашама. Интендант се занимао свачим и пазио је на све: под његовим се надзором налазила полиција и суд, скупљање војске и купљење пореза, земљорадња и производња с трговином, просветни заводи и верски послови хугенота и мојсијеваца. Цела је државна управа подведена под једну меру, али само у толико, у колико се тиче уздизања средишне управе; јер што се тиче обласнога живота, у свему је владало наслеђено расуло од феудалног времена, у чем се огледала разноврсна збрка старих закона и повластица, чиме је често спутаван развитак народнога живота. Уосталом, Луј се најмање бринуо о оним феудалним остацима, који су били тешки за народ, јер нису спречавали утицај власти и били су угодни за више сталеже. Лујева је влада обратила пажњу и на унутрашњу власт — полицију, која је тада добила доста и других права. Под њен надзор дође књижевна цензура, надгледање протестаната итд., а често је пута замењивала и редован суд. Између осталога, у Француској се тада појавише и lettre de cachet, што се може сматрати као сушта противност енглеском habeascorpus-у. Верски послови. — У верским се пословима Луј XIV држао начела: да сузи црквена права у односу спрам ове власти и да рашири та права у односу спрам народа. Он се посвађа с папом због постављања епископа и сазове у Париз
народни сабор (1682), којем Босиет утврди ове четири одлуке о слободи галиканске цркве: папа нема власти у световним пословима, васељенски је сабор виши од папе, француска црква има своје законе и папска уредба верска важи само с одобрењем цркве. Галиканство учини француско духовништво у довољној мери независно од папе, али га стави под власт самога краља. Ну Луј беше прави католик, а држећи се с језуитима, желео је да му и поданици буду католици, те одступи од Ришељеве трпљивости. Међутим се у самим католицима налазило незадовољних људи с неморалнога учења језуитскога, и чак се против језуита састави странка јансениста (по имену белгискога епископа Јансена), која се у нечем слагала с протестантима. Јансенистима је припадао и знаменити физичар и писац Паскал (1623-1662), који је у време Мазареново издао за језуите смртоносна Провинцијална писма. Луј је пак био једномисленик папин у гоњењу свега овога и особито је испољио своје верско нетрпљење спрам протестаната. Он их је у самом почетку своје владе стешњавао
различним средствима, чим и постиже да се готово све племство врати у католичанство, а мало затим укиде и нантски закон (1685). Насилно обраћање хугенота („драгонијаде“) у католике изазва њихово бежање у Холандију, Швајцарску и Немачку, куда они однесу своје благо и своју занатлиску и произвођачку умешност, што Француској веома науди у имовном погледу. Лујева превласт. — У другој половини XVII столећа превласт у међународним односима сасвим припаде Француској и њеном краљу Лују XIV. Главни су његови супарници, шпански и аустриски Хабзбурговци, били унижени и у почетку Лујеве владе, јер по вестфалском и пиринејском миру, Француска доби знатних покрајина: Елзас од Немачке, Русиљон, Арас и већи део Артоа од Шпаније, а уз ово је пиринејски мир утврђен женидбом младога краља с кћерју шпанскога владаоца Филипа IV, што доцније подстаче Луја да захтева шпански престо као наслеђе своје жене. Луј је као француски краљ сматрао себе и наследником Карла Великога, те је помишљао и на круну свете римске царевине, за чим је тежио и Франсоа I. Најмљени су пак писци а особито дипломати радили на том да се у свима односима истакне првенство француске државе, а када се изврши повратак Стјуартоваца, у њима Луј нађе људе, који су за новчану награду тачно помагали његов смер. Слабљење Хабзбурговаца и преданост Енглеске начине францускога краља господарем положаја у међународним пословима. Тежња за светском владавином, покушавана радом Карла V, поста основним начелом и државне тежње Луја XIV. Холандија и Француска. — Државни захтеви и завојевачки смерови Лујеви, који су претили равнотежи и независности других народа, постојан су отпор изазивали у савезима, који су међу собом састављале поједине државе, што нису биле у стању да се саме боре с моћном Француском. Мала је Холандија играла главну улогу у свима тим савезима. Она тек што сврши своју борбу за независност са Шпанијом, узе самостално учешће у међународним пословима. Истина, у рату с Енглеском, за Кромвелове управе, би побеђена, али један рат данско-шведски реши својим учешћем. У борби пак са Шпанијом завлада многим и португалским насеобинама у једној и другој Индији, те својом трговином претече и Шпанце и Португалце. Холандији беше такође добро слабљење трговачкога значаја царских градова и оштета Ханзе у Немачкој за
тридесетогодишњега рата. Многобројне насеобине, раширена спољашња трговина, јака морнарица и добра државна управа — све то учини да Холандија поче играти политичку улогу, која је мало одговарала њеном земљишту и њеном становништву. За владе Лујеве и трговачке и политичке користи гонише Холанђане да се обезбеде од тежњи францускога краља. Холандска трговина, оштећена већ навигационим актом Кромвеловим, подлеже новој штети када Колбер, у почетку свога управљања француским финанцијама, објави тарифу, којом оптерети увоз холандске купље у Француску врло великом царином. Поред тога, Луј намисли заузети шпанску Нидерландију (Белгију), а то је такође претило државним користима холандским, јер је било боље живети у суседству с покрајином удаљене и слабе Шпаније, него у непосредном додиру с властољубивом и моћном Француском. Ускоро пак, после првога рата с Француском, државним управником поста одлучни Вилхелм III Орански (16721702), главни противник Луја XIV за неких тридесет година. Он је и састављао савезе против овога краља. Рат због Фландрије. — Луј је ратовао четири пута. Први насилни рат изазва његова намера да заузме Белгију. У почетку његове владе шпанским краљем поста син из другога брака Филипа IV Карло II (1665-1700), а како Фландрију (део Белгије) није могао наследити док има деце из првога брака Филипова, Луј, ожењен Филиповом кћери из првога брака, прида том, по њему, преносном (деволуционом) праву и политичко тумачење, којим полагаше право и на целу Белгију. Овом се успротиви Холандија и закључи против Француске тројни савез с Енглеском и Шведском. Овај је рат (1667-8) био кратак и завршен ахенским миром, а Луј би ограничен на присаједињење неколико пограничних тврђава (Лиљ и др.). Рат с Холандијом. — У другој години француска дипломатија извуче Шведску из тројнога савеза и привуче сасвим на своју страну енглескога краља Карла II, те Луј поче други свој насилни рат (1672-78) упадом у Холандију с већом војском под одличним војсковођама Тиреном и Кондом. Француска војска вешто обиђе холандске тврђаве и умало не заузе Амстердам. Холанђани провале насипе и потопе равне крајеве, а и лађе им сузбију енглеско-француску морнарицу. У исто им време приђе у помоћ ујак новога управника курфирст пруски Фридрих
Вилхелм, јер се уплаши за целину својих западних крајева и за судбину
протестанства у Немачкој, нарочито кад епископ келнски поче пуштати Лујеву војску кроз своју владавину и обећавати му помоћ у корист католичке цркве. Фридрих Вилхелм склони на рат против Француске и цара Леополда I, а потом Лујевим противницима приступи и Шпанија и цела Немачка. Главним поприштем ратним поста средњи слив реке Рајне, где Французи варварски опусте неке крајеве. Енглези наскоро оставе свога савезника, јер парламенат примора краља и министарство да се рат напусти. Стога Луј постаче Шведе да нападну из Поморанске на Пруску, али одлучни курфист дође с Рајне у сусрет Шведима и тако их потуче код Фербелина (1675), да заузе велики део Поморанске, чиме положи основу војном уздизању пруском. Други је рат свршен нимвешким миром (1678). Холандија доби натраг заузето земљиште, Луј заузе од Шпаније Франшкотију и још неколико пограничних градова белгиских, а Шведима се поврате заузети крајеви поморански. Користећи се потпуним расулом у Немачкој, Луј поче самовласно присаједињавати Француској пограничне крајеве, на које је према различним основама полагао своје право. Било је чак установљено и нарочито тело (chambres des réunions) за испитивање француских права на поједине крајеве, који су припадали Немачкој или Шпанији. Између осталога, Луј усред потпунога мира сасвим самовољно заузе царски град Стразбург (1681), те је тада био на врхунцу своје моћи и славе. Немоћ се Шпаније и Немачке пред Лујем показа и приликом преговора у Регензбургу (1684), где се утврди примирје за двадесет година и признају сва завојевања француска. Рат с Аугзбуршком лигом. — Ну не само из бојазни за независност појединих држава, већ и због опасности за протестанство нарочито после укидања нантскога закона и доласка на енглески престо Јакова II, католичка и послушника Лујева, Вилхелм Орански поче радити свима силама против Луја. Он лепо прими одбегле хугеноте, састави од њих неколико чета и помагаше њихове списе, којима узбуде против њега тајни одбранбени савез („Аугзбуршка лига“), у који уђе готово цела западна Европа (1686). У овом је савезу био цар, Шпанија, Шведска, Холандија, Савоја, неколико немачких курфирста и талијански владаоци, а уз њих чак и папа. Само Енглеска није била у савезу, али када се друга енглеска револуција заврши ступањем на престо Вилхелма Оранскога, и она се обрну против Француске. Међутим. Луј под разним
изговорима нападе на порајнске крајеве, те тиме поче овај трећи насилни рат (1688-97), којем поприште беше, поред поморских битака, Порајнска, Нидерландија, Италија и Шпанија. Овај рат страшно истроши обе стране, те сам Луј предложи мир, који је потписан у Рисвику (1697). По овом миру Француска задржа Стразбург с још неким немачким крајевима, а за то мораде признати Вилхелма Оранскога за енглескога краља. Рат за шпанско наслеђе. — Четврти је и последњи рат Лујев — рат за шпанско наслеђе (1700-14). Када се смрћу Карла II (1700), шпанскога краља, прекрати старија грана хабзбуршка, јаве се многи потраживачи престола. Желећи завладати Шпанијом, Луј још раније приклони Карла II да завештањем остави престо његову унуку Филипу Анжујском; али он то учини под погодбом да француску и шпанску круну не понесе једна глава. Одмах се јави за шпански престо и други син Леополда I Карло, по матери унук Филипа III, те је цар рачунао да ће му син с правом наследити престо. Ну Луј већ беше послао војску у Шпанију, да очува новога краља Филипа V. Он објави да нема више
Пиринеја, али у исти мах наиђе на отпор новога европскога савеза, којем је опет био душа Вилхелм Орански и то из политичких и трговачких рачуна Холандије и Енглеске. Поред помагања Карлова потраживања од ових двеју држава, цару приступи и већина немачких кнезова, а бранденбуршки (пруски) курфист доби за то и краљевски назив (1701). Испрва уз Луја беше Савоја и Португалија, али ускоро и оне пређу на страну његових непријатеља, те уз њега оста само баварски курфист, коме обећа Белгију и Фалачку, и келнски архиепископ. Рат је за шпанско наслеђе вођен с променљивом срећом на различним местима, али је главно ратиште била Белгија с додирним крајевима француским и немачким. Ну како су непријатељи имали искусне војсковође — Аустрија принца Евгенија Савојскога а Енглеска лорда Малбора — почну потискивати француску војску с неподобним војсковођама, јер више не беху у животу Тирен и Конде. При том Француска беше опустошена, благајнице државне празне, а народ скоро без хлеба, те Луј затражи мир. Савезници пак ставе такве погодбе, на које он није могао пристати; захтевали су да својом војском изгна унука из Шпаније, где се беше утврдио. Ускоро се пак прилике измене у Лујеву корист: савезници беху ратом изнурени, у Енглеској дођоше
торијевци на владу, те Енглеска иступи из савеза, а у Немачкој, по смрти Леополда I, ускоро умре његов старији син Јосиф I (1705-11) и престо заузе његов млађи син Карло VI (1711-40), потраживач шпанскога престола. Ово последње и убрза свршетак рата, јер осталим државама није било у вољи да се Аустрија и Шпанија поново сједине. Прво Француска и Енглеска закључе утрехтски мир (1713), којем наскоро приђе Холандија, Пруска, Савоја и Португалија. Карло VI с још неколико кнезова немачких продужи рат, али Французи почну напредовати, те цар мораде по раштатском уговору признати погодбе утретскога мира (1714), што затим учине и остали противници Лујеви. Тако се рат за шпанско наслеђе сврши на штету саме Шпаније. Филипу V (170046) оста само Шпанија с њеним насеобинама, јер је поред одрицања на француску круну, морао уступити Аустрији Белгију, Милан и Напуљску краљевину, а Енглеској Гибралтар, који је била заузела у рату. Француска не прошири своје границе, већ уступи Аустрији део Фландрије, а Енглеској део својих североамеричких владавина. Холандија доби право држања посаде у неким белгиским тврђавама, као одбрану од Француске. Савоја, коју беху заузели Французи, доби натраг свога владаоца, а уједињењем с Пијемонтом и Сардинијом она поста новом Сардинском краљевином. Пруска је добила нешто проширења и признање краљевскога достојанства. Значајно је да су обе државе, Сардинија и Пруска, у једно време постале краљевинама и доцније извршиле уједињење Италије и Немачке. Версаљски двор. — Духовништво је француско још од болоњскога конкордата (1616) било потпуно зависно од краља, а племство је умирено радом Ришеља и Мазарена. За владе је, опет, Луја XIV феудална аристократија сасвим претворена у дворско племство. Краљ је оставио племићима повластице и права над народом, али их је потпуно потчинио својој власти, привлачећи их дворском животу добро плаћеним дужностима, новчаним наградама, пенсијама, знацима спољашњег одликовања, раскошним животом и провођењем времена у забави и весељу. Не волећи Париз због рђавих успомена из детињства, Луј XIV подиже себи дворац у близини париској, управо дворски град Версаљ, у којем, поред огромнога дворца, удеси велике градине (паркове) с вештачким језерима, изворима и водоскоцима. У Версаљу се водио шуман и весео живот, којем су тон давале краљеве фавориткиње Ла-Валери и Монтеспан; али за
старости краљеве, када на њега највише утицаше госпођа Ментењон, Версаљ се преобрати готово у манастир. Версаљском су двору почели подражавати и други дворови, а француски се језик, француска мода и француски манири раширише по вишим друштвима целе Европе. Дворска књижевност. — За владе се Луја XIV поче ширити по Европи и француска књижевност, која је у својој отаџбини добила чисто дворски изглед. Још се пре међу аристократијом француском налазило заштитника за песнике и уметнике, али у ово време главни и једини мецена поста сам краљ. За првих година своје владе Луј одреди државну помоћ врло многим писцима француским и туђим и разграна академију за науке и уметности. Ну краљ — мецена тражаше при том да књижевници и уметници прослављају његову владу, и ко би одступио од тога, пао би у немилост. Такав је случај био с
Декартом (1596-1650), славним математичарем и творцем нове, спекулативне философије (cogito, ergo sum). Век је Луја XIV у повесници књижевности доба развића такозванога лажнога класицизма, јер је тада негована ограничена поезија с нешто примљенога из старе грчке и римске књижевности и с тачним утврђеним правилима (конвенционална), која су одговарала дворској етикети и укусу већега друштва. У трагедијама Корнеја (1606-84) и Расина (1639-99), које су писано високим стилом и китињастим речима, али често без песничкога одушевљења и с именима и садржином из грчких и римских писаца, у ствари се износе на позорницу дворски каваљери и даме онога времена с њиховим идејама и манирима, као и начином њихова исказивања осећања и мисли. Правила је лажнокласичнога писања (Art poëtique; отуда législateur de goût) изложио песник Боало (1633-1711), који је прослављао краља-сунце у својим величанственим одама. Већом се слободом користила комедија, и на томе је пољу радио за владе Луја XIV један од најбољих светских комедиописаца —
Молиер (1622-73) који је оштроумно исмејавао опште људске слабости а тако исто и недостатке савременога друштва, не додирујући политичка питања. Из овога је времена и прозни писац Фенелон (1651-1715) и баснописац Лафонтен (1621-95). Француски се класицизам рашири по целој Европи и трајао је у лепој књижевности и за XVIII столећа. За француско је друштво Лујев двор био велики салон, у којем је оно добивало свој књижевни укус и развијало навику за
светски разговор, чиме је створена наклоност јавном животу. У XVIII је столећу већ било више оваквих салона поред краљевскога. Почетак опозиције. — Хугенотске избеглице, нашавши уточишта у Холандији, стадоше издавати списе, у којима нападаху целокупну владавину Луја XIV. Жалосно стање у Француској, које донеше ратови и дворски раскош, самовоља чиновника и гоњење протестаната до потпунога осиромашења и скоро нестајања — овим је књижевним непријатељима Луја XIV давало богату грађу. У XVIII пак столећу Француска већ није била у стању играти онаку улогу, какву је играла за Луја XIV, а њена је књижевност узела сасвим другу особину: почела је већ проповедати идеје, развијане у Енглеској за и после револуција.
Русија и Шведска Петар I Велики. — До средине XVII столећа у северо-источној Европи беше држава Пољска, али она то место за време тридесетогодишњега рата мораде уступити Шведској, која другој половини XVII столећа постиже врхунац своје моћи. Пу у почетку XVII столећа Шведска изгуби достигнути значај и првенство пређе на Русију за владе Петра I Великога (1682-1725). По смрти Феодора Алексијевића престо по праву припада његову брату Ивану, али како Иван беше слаб и умом и телом, бољари прогласе за цара његова млађега брата Петра. На то властољубива сестра Петрова по оцу Софија побуни стрелце, те оба брата буду подигнута на престо, а земаљска управа поверена њој као намесници. Док је Софија крепко управљала државом, малолетни се Петар под руковођењем своје матере, васпитао већином у селу Преображенском код Москве и то у друкчијем правцу од тадашњег васпитања руских царевића. Дотадашњи су царевићи живели тачно по дворским церемонијама и имађаху за васпитаче већином духовнике. Петар је међутим више општио са светом и имао учитеље световњаке и туђинце, међу којима најзнатнији беше Женевац Лефорт. Поред правилнога стицања савременога знања и упознавања са западном просвећеношћу европском од ових туђинаца, Петар је био и од природе даровит и марљив. Када се осети снажним, сам потражи своја владарска права. Софија на то створи заверу, али је он угуши, Софију затвори у манастир, Ивану остави царски назив и сам завлада (1689).
Петар је за првих година своје владе највећу пажњу обратио на уређење сталне војске а потом на југ к Азовском и Црном мору, где рат с Турцима, почет са Софијине управе, још није био свршен. Његова је главна мисао била да се утврди на Црном мору, да ту подигне морнарицу и да отвори пут поморској трговини с јужном Европом. Најзад задобив од Турака град Азов (1696), кључ Црнога мора, одакле су они при пљачкању помагали Татаре, Петар повери рат с Турцима својим војсковођама и одлучи се да походи западну Европу у смеру проучавања тамошњих културних тековина. Ну баш при поласку незадовољници створе заверу, да оборе цара, међу којима беху и стрелци због запостављања туђинцима, оштрога реда и војничког вежбања, а и племића и грађана због слања њихове деце у туђину на науке и већег данка за грађење ратних лађа. Петар брзо угуши заверу, па се с мањом пратњом, на челу које беше Лефорт, крене на пут. Путујући инкогнито, ма да су га знали, прво обиђе Немачку, затим Холандију, где у једном мањем граду ка прост радник научи како се гради лађа, па онда Енглеску и Француску. Задржавајући се подуже у Паризу (од 7-V до 20-VI-1717), где разгледа све знаменитости и радионице, а чија му се ласкања не свиђаху, за регенства лакомисленога Филипа Орлеанског походи у Тиљеријама седмогодишњега Луја XV, подиже снажним мишицама и рече: „Држим целу Француску у својим рукама“. Преко Немачке дође у Беч, одакле мишљаше походити Италију, али га нова завера врати у Москву. С угушењем нове завере буду поступно укинути стрелци. Тежећи из државних и привредних разлога да размакне руске границе ка Балтичком мору, Петар се заплете у велики северни рат. Велики северни рат. — Суседни владари незадовољно посматраху уздизање Шведске, која им оте неке земље. Карло XI остави престо шеснаестогодишњем сину Карлу XII (1697-1718), против кога ускоро закључе савез три суседна владара у смеру повраћања изгубљених области. Петар је желео поново отворити пут Русији за Балтичко море, Август II (1667-1733), пољски краљ и саксонски изборни кнез, намераваше да завлада Ливонском, а дански је краљ
Фридрих IV (1699-1730) рачунао да поврати одузете крајеве у јужној Шведској и да од зета Карла XII узме Шлезвик. Рачунајући на младост, лакомисленост и неподобност Карла XII, савезници се надаху у поуздан успех, али се за први мах преваре у рачуну, јер се млади владар показао као одлучан и вешт
војсковођа. Савезници први отпочну тако звани велики северни рат (1700-21), који је истовремен с ратом за шпанско наслеђе. Карло XII одмах удари на Данце, опседне Копенхаген и примора на мир (1700) краља, који иступи из савеза; затим код Нарве потуче Петра Великога, који је имао много пута већу војску, па онда навали на трећега савезника, од кога узе неколико пољских градова. По жељи Карловој Пољаци свргну с престола Августа II и за краља изберу позњанскога војводу Станислава Лешчинскога. Карло продужи рат с Августом и у Саксонској докле га не нагна да се одрече пољскога престола и да иступи из савеза (1706). Док се Карло налазио у Пољској и Саксонској, Петар велики стаде чврстом ногом на Балтичко море и подиже на савијутку финскога залива нову престоницу Свети Петроград (1703). Карло је Петров рад и успех с омаловажавањем пратио и тек се по свршетку послова у Пољској и Саксонској крену на њега (1708). Овом приликом, руковођен позивом побуњених украјинских козака под хетманом Мазепом, нападе на Украјину, али му се Козаци не одазову, те не могне заузети Полтаве и оста у сред зиме под ведрим небом, а кад му Петар пресече са свих страна помоћ и потуче га код Полтаве (1709), једва се бегством спасе с неколицином пратилаца у Турску. Полтавска битка реши потоњу судбину Шведске и Русије, а победилац се трију краљева не хте вратити у своју државу док из Бендера не изазива рат између Турске и Русије (1711). Турска удари на Молдавску и на пруту опколи Петра с војском. Карло се одушевљено надао успеху, али Петар, по савету своје жене Катарине, поткупи великога везира, те закључи мир, по којем изгуби само Азов. Овакав поступак Карла веома ражљути, те је још три године подстицао Турке на рат, али без успеха. Најзад су га из Турске управо одагнали. Док се Карло налазио у Турској, стари су савезници поновили рат, а њима се придружила Пруска, Саксонска и Хановерска. Тек кад чу Карло да га Шведи намеравају свргнути с престола, потајно из Турске, преко Угарске и Немачке, дође у отаџбину (1714). И ако му влада жељаше мир, он продужи рат, али погибе при опсади једнога града у Норвешкој. Слабљење Шведске. — После његове смрти племство се осили, погуби његова министра и подигне на престо Филипа Хасенкаселскога, мужа његове сестре (Урлихе Елеоноре којој муж испочетка беше савладалац, 1718-42-51). Закључујући мир с непријатељским државама, Шведска мораде уступити део
својих владавина у Немачкој, Хановеранској и Пруској. Данска доби Шлезвиг и нагна Шведску на плаћање царине кроз пролаз у Балтичко море, а Августа II, који се већ беше вратио у Пољску, призна за пољскога краља. Мир је са Шведском последња закључила Русија, која по ништатском уговору (1721) задржи Ингрију, Естонску и Ливонску с делом Карелије и Финске. После је овога Шведска избрисана из реда великих сила, а Русија у освојеним крајевима доби много и немачкога становништва с племством, које је доста утицало на државни и друштвени живот руски. Реформе Петра Великога. — После угушења последње завере Петар поче уводити у својој држави оно што је видео на Западу и што му се чинило да је добро. Између његових рефорама или увођења новина по угледу знатно место заузима уређење сталежа. Он ослаби руско племство по рођењу намештањем у државна звања и људи незнатнога порекла и туђинаца, а по немачком обрасцу разреди све државне службенике на четрнаест ступњева или класа тако да сваком ступњу одговара нарочити чин грађански и војнички. Тим је постављена основица чиновничкој управи — хиерархији (бирократији), која је владала до свргнућа царева (1917). Истина, старо племство уђе у ову чиновничку хиерархију и оста опет племством или шљахтом, чије врсне синове од десет до тринаест година обласне старешине записиваху у војску а неподобне у грађанску службу. Ну и људи из других сталежа, који би достигли први чин у војсци и осми ступањ у грађанској служби улажаху у ред племића. Градско је становништво подељено у три реда, а сељачко у два. По указу је о старешинству (1714) сва непокретност прелазила на старијега сина или на онога што отац одреди, а наслеђена се земља није могла продавати. Тежећи да уједини и упрости управу, место пређашњих области, заведе у Русији дванаест губернија, којима управљаху генерал-губернатори, а губерније подели на провинције — покрајине, којима заповедаху војводе. Потчињено је чиновништво овим старешинама носило туђиначке називе (команданти, комесари, ландрихтери итд.). Место пређашње бољарске думе заведен је Савет, као највише државно тело управно, судско и финансиско. Када је умро патријарх, који беше противник његовим реформама, он његово место не попуни, а место патријаршије доцније заведе Свети синод, који састављаху виши духовници и којим је руковао царев повереник — генерални прокуратор.
Од овога се доба цар назива и сверуски император и самодржац. По себи се разуме да је Петар највећу пажњу обратио на војску и морнарицу, ради чега је установљавао и нарочите школе. На школе је уопште пазио и наређивао да се отварају по свима крајевима уз епископије. Племић није имао права ступити у брак док не научи писати. И у самој је азбуци учинио измена: место дотадашњих неподесних црквено-словенских писмена, која осташе у цркви, уведена су грађанска, приближна латинским. Измењајући чак и друштвени живот, нагнао је женскиње да напусте источњачки живот и да живе по европском начину. Младенцима је оставио шест седмица рока од верења до свадбе, како би се могли упознати. Није пропустио ни увођење европског одела па ни начин шишања. Он обрати пажњу и на народну привреду и трговину: посла у туђину многе младиће ради изучавања различитих заната, унапреди производњу и заведе око двеста творница, покрену копање руда, побољша земљорадњу, начини доста прокопа и подиже више путова итд. Последице Петрових реформа. — Петар је насилним мерама заводио своје новине и нарочите је чиновнике и установе завео, да би се оштро пазило на извршење његових наредаба. Ну ово му се може опростити, што је све чинио из љубави спрам свога народа. Он, истина, при увођењу измена није водио рачуна о поступности и о тадашњим приликама руским, али је својом управом, судским и сталешким реформама учврстио једноставност руске државе, која је трајала све до царскога свргнућа, а својим унапређењем производње, трговине и земљорадње подиже народно благостање на већи ступањ. Петар својим новинама стави Русију у ред просвећених држава, а уређењем војске, оснивањем морнарице и изласком на Балтичко море тако је уздиже, да је од тога доба почела утицати и на општу политику европску. Другим речима, Петар Велики својим реформама и проширењем државе даде Русији и Русима нов живот и нову снагу. За све ово, он се умео користити врсним људима, од којих су најглавнији: Меншиков, Галицин, Шерметјев, Шафиров, Миних и др. Петар осуди свога сина Александра због мешања с побуњеницима и потом одреди (1718) да сваки владар сам себи именује наследника. Последници Петра Великога — беху незнатнији владаоци, те су својим радом више се истицали великаши: за Петрове жене Катарине I Меншиков, за Петра II Меншиков и Долгоруки, за Ане Петровне и Ивана IV Миних, Остерман и Бирон и
за Јелисавете Петровне (1841-62) Разумовски и Шувалов. Ну ипак Русија поступно напредоваше и у овом времену (1725-62), ширећи своје границе (у рату против Шведске доби источни крај Финске 1734, а у рату с Аустријом против Турске одржа неколике славне битке 1737-39) и заводећи поједине просветне установе: Академију лепих уметности у Петрограду и прво руско свеучилиште у Москви (1755). Нарочито државно јединство и моћ Русији достиже за Катарине II (1762-96).
Пољска, Аустрија и Пруска Безвлашће и опадање Пољске. — Док се по осталим државама европским развијала апсолутна монархија, у Пољској се утврди безвлашће. У XVI столећу пређе власт из краљевских руку у руке повлашћених сталежа, који међутим нису умели уредити неку нову управу. Сваки је шљахтић био неограничени господар над својим људима, али и ако је по обичајима сва шљахта била међу собом једнака, ипак су многи од њих пали у зависност богатије шљахте, која се учини свемоћним пановима. Богатије племићске породице имађаху велики утицај на шљахту, која се делила на странке или присталице појединих породица и која је често своје сукобе расправљала оружјем. Ове су породице узеле у своје руке све знатније дужности у држави, богатећи и себе и своје рођаке на државни рачун и не дајући ником оправдања за своје послове. Пољска је дељена на неколико војводина, од којих је свака чинила за се као неку малу независну државу. Свака је војводина имала скупштину, у којој је учествовала сва шљахта. На овим се скупштинама огледала суровост, неумешност и неред, а често су појединци били поткупљени од богатих панова. Поред осталих послова, ове су скупштине бирале посланике од великих достојанственика световних и духовних за општи сабор, који се састајао једанпут у две године. На сабору је свака одлука морала бити једногласна, а у средини се XVII столећа разви тако звано liberum veto, т. ј. право једнога посланика да својим непристајањем („Nie pozwalam“) омете свако решење саборско. Најзад су саборска решења могла бити одбачена и обласним скупштинама, а заведе се и обичај да поједини незадовољници склапају савезе, који су се и оружја лаћали. У близини је Варшаве бирао краља нарочити сабор,
у којем се могао јавити сваки шљахтић са својим гласом. Богаташке породице и туђи дворови обично истицаху различне личности, те је избор краљев увек праћен сплеткама, поткупљивањем, свађама и међусобицама. Међутим, власт је краљевска све више ограничавана нарочитим погодбама (Pacta conventa), а поједини су управници — министри — радили независно један од другога и од краља и нису били подједнако потчињени сабору. Сељаци су овој шљахтинској самовољној држави били сасвим потиштени, а њих су и остале грађане цедили досељени Јевреји, који су сачињавали већину градскога становништва. Земљорадња, производња, трговина, просвета, књижевност — речју целокупан телесни и умни живот народни беше у потпуном опадању, што је последица и рђавога рада језуитскога. Дисиденти (иноверци — православни и протестанти), будући гоњени, полагаху сву наду на туђе државе, православни на Русију, а протестанти прво на Шведску па потом на Пруску. При оваком унутрашњем опадању, нису могли бити бољи ни спољашњи послови, те се Пољска није могла користити суседним међусобицама, нарочито за тридесетогодишњега рата у Немачкој. Међутим, за Јована Казимира (164868), последњега Васовца, призна пруској самосталност (1657), уступи Шведској Естонску, Есел и Ливонску (1660) и у рату с Русијом поменута места с Украјином (1667), а за Михаила Вишниовиецкога (1668-73) склопи сраман мир с Турском(1678). Истина, Јован Собјески (1674-96) победи Турке код Лавова (1675) и ослободи Беч (1683). За великога севернога рата пољска је шљахта склапала савезе против саксонскога изборнога кнеза Августа II (1697-1733), који новцем доби пољску круну. Петар се велики јави као посредник измећу краља и шљахте, те утврди руски утицај на Пољску; али се и без овога спољашњи утицај одавно утврдио у Пољској, а саме су њене странке увлачиле суседе у своје међусобице и биле поткупљиване од туђих владара. Још је последњи Васовац, син Сигмунда III, предсказивао деобу Пољске између суседа, а пруски је краљ Фридрих Вилхелм I предлагао Петру Великом да поделе неке пограничне крајеве Пољске. И што се Пољска, овако ослабљена, још неко време држала, главни је узрок у супарништву њених суседа, што се видело и у рату за пољски престо (1733-34), у којем Аустрија и Русија помагаху сина Августа II, Августа III (1733-63), а Француска Станислава Лешчинскога, који је постао тастом Луја XV.
На пољском се престолу утврди Август III, а Станислав мораде побећи из Пољске. Уступање покрајина и прагматичка санкција у Аустрији. — Француска је у савезу са Шпанијом и Сардинијом била готова да објави рат Аустрији, али је Карло VI умири уступањем Лотарингије краљеву тасту. И ако је Лотарингија, као царска баштина припадала Карлову зету Фрањи Стевану, би решено да по смрти Станислава Лешчинскога остане Француској, а за ово уступање Лотарингије Фрања Стеван доби Тоскану, где се беше прекратила лоза Медичи (1737). Осим тога, Напуљ и Сицилија, који су после рата за шпанско наслеђе припали Аустрији, бише уступљени, као одвојено краљевство, старијем сину шпанскога краља из другога брака Карлу (млађи доцније доби Парму), те се на тај начин постави основица бурбонском господарству и у Италији. Што је у овим приликама Карло VI био попустљив, једино се има приписати његовој жељи да после своје смрти остави Аустрију у добрим односима са суседима; јер немајући мушкога порода, желео је да све хабзбуршке владавине преда својој кћери Марији Терезији, жени Фрање Стевана. У том је смеру он саставио
прагматичку санкцију (ред наслеђа) и суседни су му дворови обећали помагати права његове кћери. Ну тек што је умро Карло VI, та права стану оспоравати неколика потраживача, чиме отпоче рат за аустриско наследе (1740-48), којим настану нови међународни односи у XVIII столећу. Постанак Пруске. — По вестфалском је миру Немачка била састављена из више држава и слободних градова с царем на челу из Хабзбуршке династије, али скоро без икакве средишне власти, те су временом у овом „монструму“ од држава постале главне Пруска и Аустрија. Пруска је постала из појединих кнежевина, које нису никада биле заједно, и то у време када око ове државе беху моћни суседи: Пољска и Шведска. Језгро је Пруској маркгрофовина Бранденбург (словенски Бранибор), којим је од почетка XV столећа владала, под називом курфирста, династија Хохенцолерна. Тевтонски је пак ред владао источном Пруском с превлашћу пољскога краља (од 1464), али за реформације Хохенцолерн Албрехт Бранденбуршки поста старешином овога реда, прими лутеранство и први претвори Пруску као Лено пољскога краља у световну наследну војводину (1525). Кад изумре Албертово потомство (1618) Пруска по допуштењу пољскога краља Сигмунда III пређе у руке бранденбуршких
курфирста, Албертових рођака — Хохенцолерна, те је тако између Бранденбурга и Пруске, на доњем току реке Висле, било и пољске области. Овако се уједињена држава повећа с војводином Клеве на Рајни, а у тридесетогодишњем рату, за „великога курфирста“ Фридрих Вилхелма (164088), доби већи део Поморанске и Магденбурга (1648). За шведско-пољскога рата, велики је курфирст био испрва уз Шведе а потом уз Пољаке, те се тако ослободи пољске превласти (1660). Најзад Фридрих Вилхелм ступи у савез против Луја XIV и прослави се победом над његовим савезницима Шведима код Фербелина (1675). Син великога курфирста Фридрих III за савез с Леополдом I у рату за шпанско наслеђе доби краљевски назив као Фридрих I (1701) и нова краљевина пруска по утрехтском миру задоби нових земаља на доњој Рајни. Његов син и други краљ пруски Фридрих Вилхелм I (1713-40) за учешће у великом северном рату доби велики део Поморанске при закључивању мира (1720), те је тако Пруска постала знатном државом. Апсолутизам у Пруској. — У новој је краљевини још у почетку утврђен апсолутизам. Велики је курфирст већ био ступио у борбу с друштвеним редовима, а обласна се скупштина прво преста састајати у Бранденбургу (1653), па поступно и у осталим земљама хохенцолеренским. Једино је пак војска могла одржати државно јединство у овако раскомаданој држави, а за издржавање је опет војске требало новаца, те је стога још велики курфирст обратио нарочиту пажњу на војску и финансију: он је положио основицу војнопривредној управи своје државе, чим се она почела нарочито одликовати. Он се веома користио добеглим хугенотима из Француске, који му у земљи донеше и умешности и новаца. Особито се овим војно-привредним правцем одликовала влада његова унука, другога краља прускога. Фридрих Вилхелм I беше једностран и суров човек, који се одликовао тврдоглавом и деспотском ћуди, али је ипак пазио на унапређење своје земље и штедљивост. Страст му је била да у својој војсци има високе војнике, које је чак за новац домамљивао и из других земаља. Пруска је с неплодности и слабе насељености иначе била доста сиромашна земља, али је имала војске колико и Аустрија, и то обученије и спремније.
Срби и Турци
Немири и опсада Беча. — У другој половини XVII столећа почну опорављати Турску велики везир Мухамед Ћуприлић и његов син Ахмет, а у то је време био немачки цар Хабзбурговац Леополд I (1657-1705), који се завади с Турском око Ердеља после ранијих омањих сукоба граничних (од 1606). И ако царска војска под Монтекукулом одржа над Турцима сјајну победу код Св. Готхарда у Мађарској (1664), ипак с немања стварних средстава Леополд закључи неповољан мир, јер Турци не изгубише ништа. Овакав мир, гоњење протестаната и остављања немачких посада, које су пљачкале због недовољне исплате — све то ражљути мађарске и хрватске племиће, те се побуне и ступе у савез с ердељским кнезом и Лујем XIV. Ну Леоподд ову буну брзо угуши (Петар Зрињски и Кристо Франкопан погубљени у Нинер-Најштату 1671 због договарања с Турцима), устав у Хрватској и Мађарској обустави и хтеде поступити као и с Чесима после победе на Белој Гори али ово изазва још већи устанак међу мађарским племићима (Имре Текели), те стога и с бојазни од Луја XIV именова новога бана у Хрватској и допусти Мађарима избор палатина. После пак оне погибије Турци заузму Крит од Млечића, те им се поврати стара храброст; па користећи се новим нередима у Мађарској и савезом с вођом побуњеника, намисле поново напасти Аустрију. И велики везир Кара-Мустафа с преко двеста хиљада људи опседне Беч (16С3). Град се с великом муком држао и тек када царској војсци под Карлом Лотариншким дође у помоћ Јован Собјески, Кара-Мустафа би одагнан. Продужење рата. — Цар, Пољска и Млечићи, који Турцима објаве рат на мору, склопе свети савез (1684), а пред крај рата пристане и Петар Велики, те започе борба за ослобођење Угарске, Хрватске и Славоније. Заједничка војска навали за Турцима и отме неколико јаких тврђава, те се Собјески врати у Пољску, а царска војска успешно продужи рат. Када потом буде освојен већи део Угарске и цела Славонија, састану се угарски сталежи на сабор у Пожуну, где би Мађарска проглашена наследном краљевином мушке лозе Хабзбуршке (1687). Потом царске војводе: Карло Лотариншки, Лудвик Баденски и Евгеније Савојски, по освојењу Лике и Крбаве помоћу српских граничара (1686), продуже рат и преко Саве и Дунава, а уз одушевљену борбу усталога српскога народа. Помогнути овако Србима, Немци освоје Србију и у Босни допру до Сарајева и Зворника, а потом освоје и Скопље (1689); али у то доба Луј XIV поведе трећи
рат, те се велики део царске војске мораде повући, а Турска поврати многе заузете крајеве; јер цар, и ако бејаше најмоћнији у Немачкој, није се могао довољно користити потпором њених кнезова ни у источним ни у западним догађајима. Српска велика сеоба. — И ако су Срби одушевљено ратовали уз Немце, с њима су аустриске војне старешине рђаво поступале, те због смањивања српских устаника и нападања одлучног везира Мустафе Ћуприлића наста повлачење царске војске, нарочито после пораза код Качаника (1690). У овом се рату јави с особитим намерама Ђорђе Бранковић из имућне породице банатских Бранковића, који је тврдио о свом пореклу од Вука Бранковића. Добро васпитан, Бранковић ступи у дипломатску службу ердељскога кнеза, подвласнога Турцима, као тумач и после као посланик (капућехаја) његов у Цариграду. Смењен с дужности, по повратку буде у Ердељу затворен због везе с кнежевим завереницима, а пуштен отиде у Влашку, где ступи у везе с влашким кнезом Кантакузеном, кога наговараше да пристане уз аустријскога цара. Учествујући у аустриско-влашким и русковлашким преговорима (1680-1688), Бранковић помоћу једнога угарскога грофа лако доби од цара Леополда повељу угарског барона на основу састављенога грба и тврђења да ће као потомак старих деспота дићи на оружје велики број хришћана, У ово је време православље па Балкану и по угарској много трпело од римокатолика, које помагаху и Млечићи и Аустрија и који су хтели православље поунијатити. Стога је један светогорски калуђер ишао ради помоћи у Русију с писмима бившега цариградскога патријарха, српскога патријарха Арсенија Црнојевића и влашкога кнеза (1688). С овим је калуђером Бранковић ступио у везе и прича се о Црнојевића потпису за 150 дуката сведоџбе: да је Бранковић од деспотске лозе. Дошав у Беч као изасланик влашкога кнеза, умео је порадити доста за себе и замишљену илирску државу с врховном заштитом свете римске царевине немачкога народа, о чему поднесе представку на латинском и за што тобожњи потомак старе владалачке породице доби и грофовску повељу из угарске дворске канцеларије (1688). Ну чим Бранковић оде из Беча, неки га прокажу, те се званични кругови и војне старешине брзо увере о неистини и његову учешћу у влашко-руским преговорима. Не знајући шта му се спрема, Бранковић на путу од Оршаве скупи
неколико стотина ратника и посла у Србију изасланике с прогласом, али Баденски већ беше упутио проглас на Србе с обећањем слободе и повластица, те народни главари не пристану уз непозната човека. Стога изасланици јаве да се не нада новим присталицама. Кад Баденски стиже до Кладова, нареди генералу ердељске војске да позове Бранковића у табор, јављајући цару да нимало није саветно пустити новога краља да и даље ради у недопуштеном правцу, јер беше сазнао све о Бранковићу и утврдио мишљење да су намере његове опасне за Аустрију. Овај писмом позове Бранковића да, тобоже, због договора о даљем ратовању с Турцима дође кнезу на састанак, те Бранковић с малом пратњом пређе Дунав и дође у Кладово, где га војничка стража ухвати, а затим га отправе у Оршаву и одатле у Сибињ. Ратни савет допраћеног Бранковића војничком стражом у Беч смести у велики дворски спитал, где се на неки начин саста са Илијом Ђаковићем, банатским епископом, који донесе захтеве српскога народа и коме Бранковић доста поможе. Рачунајући на Србе у намераваном рату (1691), цар, и ако непријатно дирнут захтевом српских изасланика, поново потврди Бранковића повеље, те њега српски народ извиче за народног старешину и деспота у Будиму, где се беше искупио ради уређења рацке милиције. Увиђајући српске заслуге у боју код Сланкамена, цар по захтеву српских изасланика одреди годишњу помоћ Бранковићу, а ратни га савет пресели у једну гостионицу, где беше поред страже, али му ипак беше допуштено да излаже народне жеље, те се више пута састајао с народним посланицима и с патријархом Арсенијем III, којима доста поможе својим знањем. Ну све молбе и жалбе руском цару Петру Великом остану без успеха. Најзад је послан у Хеб, одакле неће водити преписку са Србима, Турцима, Власима и Московима. И одатле се обраћао молбама за слободу, али изгубив наду, премину у крајњој беди и невољи (1711). У његовим је списима нађена
Славенско-српска хроника. Када поче узмицати царска војска, многи се Срби крену с војском због плашње од озлојеђених Турака. Патријарх Арсеније III с неким старешинама, који помагаху Аустријанце, беше раније стигао у Београд с многим бегунцима, већином из Старе Србије (1690). Неке породице остану, од којих су неки побијени и заробљени, а неки побегну у брда и разиђу се. Турци, љути на Србе што ратоваху с Немцима, оплене, разоре или спале неке цркве, манастире и
села. У крајевима, где беше средиште старе српске државе, пуста места почну настањивати Арнаути, те је тамо српско становништво сасвим проређено. Истина, велики везир Мустафа Ћуприлић, увиђајући да не треба више гонити подвласни народ него га придобити за рад, изда проглас на народ и позва га да се врати кући, а пошто се патријарх Арсеније не врати, он постави за пећског патријарха Калиника, који с Турцима склопи договор: да турске власти штеде Србе, а црква да ради на умирењу народа. Како су Турци непрестано напредовали, патријарх Арсеније и старешине, видећи да ће морати прећи на леву обалу савску и дунавску, с народног збора у Београду (18 јуна 1690) пошљу епископа Илију Ђаковића у Беч да поднесе цару жеље српског народа, као одговор на царски проглас, којим позва Србе на устанак, те место очекиваног устанка цар чу да се народ спрема на повлачење. Пошто Срби беху потребни Аустрији за рат, он одмах обећа да ће испунити захтеве српскога народа и изда повластицу (августа 1690). Турци међутим стално напредоваху, те патријарх не сачека изаслаников повратак, него с народом пређе у Угарску (септембра 1690). Срби се толико помакну на север, да их беше у ђурској жупанији. Карловачки мир. — Не мислећи пуштати Бранковића, цар наметне Србима као подвојводу Коморанца Јована Манастирлију, капетана царске војске, а бечка влада призна патријарху право: да сви Срби и у духовним и у световним стварима зависе од њега (1691). Срби тада ратоваху као једна целина са својим старешинама уз царску војску и нарочито се одликоваше у крвавој победи код Сланкамена (1691) и Варадина (1794). Потом је рат лабаво вођен док није прекинут победом Евгенија Савојског код Сенте (1697), те је после дужих преговора склопљен мир у Карловцима (1699), по ком цар доби целу Угарску осим Баната, Славонију без југоисточног Срема, Лику с Крбавом и Бановину (Петрињу и Глину с околином), за које установи засебну управу. Ратујући с Турцима уз Аустрију помоћу српских и хајдучких чета, овим миром млетачка република у јадранском приморју доби Книн и Сењ. Истребљење потурица. — Кад умре заменик Висарионов Сава Очинић (169296), црногорски главари изберу на Цетињу за владику Данила Петровића (16981735) из племена Његоша. Како у ово време неки Брђани и Црногорци беху помусломањени, а турска се власт поче силити и млетачка опадати, даровити,
одлучни и окретни владика Данило највише допринесе да Црногорци побију све цетињске и ћеклићске потурице, који се не хтедну покрстити (на Бадње вече 1707), чиме је Црна Гора очишћена од сталне сметње у борби за слободу, коју продуже, новчано помагани и подстицани од Русије, и за Данилових наследника. Борба за повластице; повластице; пожаревачки и београдски мир. — Леополд I даде досељеним Србима: слободу вере и личности, бирање војводе, право на имање итд.; али како он беше под језуитским утицајем, власти нису испуњавале повластице, те на Србе почну отворено нападати и Немци и Мађари, особито на православну веру, као што је поменуто. Срби су ипак остали верни и Јосифу I и Карлу VI, који су им одређеније потврдили добивена права од Леополда. Ну по смрти Арсенија III (1706) и Манастирлије Срби не добију ни патријарха ни војводе све до мађарске буне (1848). Одмах по свршетку рата за шпанско наследе Карло VI, из жудње да рашири државу на југоисток и с ослањањем на неко право угарске круне, поведе рат с Турском(1716-18). По турском паљењу српских манастира у Фрушкој Гори, Евгеније Савојски, уз храбро борење српскога народа и без својих старешина, освоји Београд (1717) и све градове Београдског пашалука, те султан замоли за мир, који се утврди у Пожаревцу (1718)., Овом приликом Аустрија доби босанску Посавину, остатак Срема, тамишки Банат, Влашку до Олте и Србију до омољских планина, Параћина и Дрине а Млечићи, целу Далмацију. Заузети део Србије доби засебну аустриску управу. Управник беше напрасит, суров и охол, а аустриски чиновници горе поступаху с народом него и Турци, а поред рђаве управе, власт је помагала и католичко наметање, те народ дође до уверења да је боља турска власт од аустриске („Преврни, Боже“). Рђаво је поступано и с пречанским Србима, нарочито кад угарски сабор (1723) донесе одлуку: да су Срби везани за земљу, да морају плаћати десетак католичким свештеницима и да некатолици не могу имати својих земаља у Хрватској и Славонији. Незадовољни су Срби најзад устали у Поморишју и потом у Бачкој помоћу новосадскога епископа Висариона
Павловића, који хтеде да се заведе војничка граница и у овим крајевима и да се ослободе коморе и жупанских власти; али је устанак брзо угушен и устанци кажњени (1735). У овоме је устанку Петар Сегединац затворен и осуђен. Овим
су Србима напредак ометале и даље борбе за повластице и затим свађе између народа и српских црквених старешина. И ако је овако Аустрија рђаво поступала с народом, ипак кад она поведе рат с Турском (1837-39), аустриска војска поче напредовати само због српског покрета у црногорским брдима и око Новога Пазара и Пећи, на чему највише уради Арсеније IV Јовановић — Шакабенда и обер капетан Станиша Марковић
— Млатишума. Ну пошто се због турске навале Аустријанци почну повлачити, многи се Срби уплаше и пођу уз царску војску, а на то их подстаче и пећски патријарх Арсеније, коме бечки двор понуди место српскога митрополита у Сент-Андрији. Сада незнатан део Срба с Арсенијем пређе у Аустрију (1737), а већи део пропаде од разјарених Турака, нарочито код Ваљева. Пошто пак Аустријанци изгубе битку код Гроцке, утврђен је мир у Београду (1739), по којем између Аустрије и Турске оста граница Сава и Дунав. Ови су српски покрети уз Аустрију и рђав рад грчких патријараха из Цариграда доцније донели и укидање Пећске Патријаршије (1766). Гоњење Срба. — Како се Марија Терезија, у почетку своје владе, ослањала на Мађаре, морала је потврдити одлуке мађарскога сабора. И једна је таква одлука била да се укине војничка граница у Срему, доњој Славонији, Банату и још неким жупанијама. Друга је пак одлука донесена да Срби у Срему и Славонији, који се не покоре католичкој цркви, не могу добити државну службу, а уз ово их почеше језуити гонити да приме унију и да плаћају десетак католичком свештенству. Сва се ова гоњења дешавала док су се Срби борили с различним непријатељима Марије Терезије, да би јој очували престо. Када најзад гоњење преврши меру, Срби се побуне у Горњокарловачкој области а српски сабор одлучним држањем успе да се између осталог оснује дворска
комисија за српске (илирске) ствари (1745), што је после две године претворено у дворску депутацију. То изазва сукоб с угарском дворском канцеларијом, те бечка влада, поред католичкога насиља, стаде сузбијати Србе. Због тога народ уста у Лици да брани одузету самоуправу (1751), што је крваво угушено, а у Бачкој и Банату, где није имало изгледа на успешну борбу и наде на боље прилике, поступи рђаво. Многи се Срби под Текелијом, Прерадовићем, Шевићем и другим иселе у јужну Русију (1752-53), где оснују Нову Србију, али пошто ови Срби дадну Русији доста одличних синова, наскоро су претопљени у
Русе. Многи се Срби и даље селише због гоњења вере, народности и радне утакмице од извршне власти, католичких свештеника и власника земљишта. Ово је пак учинило да је Марија издала указ о заштићавању Срба, на што су и доцније аустриски владаоци нешто пазили. Ратовање уз Аустрију Аустрију и Русију — Кочина Крајина. — Турска сасвим ослаби у XVIII столећу због већих нереда и напорних и понајвише неуспешних ратова и с Аустријом и Русијом. Тада руска царица Катарина II мишљаше са својим министром Потемкином да прогна Турке из Европе и да обнови византиско царство. Пошто за то придобије и Јосифа II, они се састану на Криму и уговоре пријатељски савез и међусобну помоћ. Ово су Турци одмах разумели да је управљено против њих, те баце руског посланика на Порти у тамницу и због неуклањања руских консула из Влашке и Молдавије објаве Русији рат, на што их подстаче Енглеска и Пруска (1787). Позивајући све хришћане против неверника, царица брзо спреми војску с најбољим војсковођама (Потемкин, Суваров, Каменски, Галицин и Кутузов), а њој се одмах придружи Јосиф II, који помоћу својих људи и официра позове и Србе на оружје. Чујући да Јосиф ратује уз Русију, многи Срби устану против Турака од Јадранскога мора до Тимока, и ако памтише пређашњу аустриску управу у северној Србији. Турци потом навале на Београдски пашалук пре доласка аустриске војске, те почну насилним мерама и великим зулумима угушивати покрет. Стога неки знатнији Срби (Карађорђе, названи капетан Коча Анђелковић, Радич Петровић, и други) пребегну у Банат и Срем. У Аустрији се тада образује засебан војни одред српских добровољаца под именом Фрајкора, у ком беху поред осталих и они пребегли Срби, а којима заповедаше Михаиловић (Михаљевић). Ови се фрајкорци прво извежбају па потом у засебним одељењима почну нападати Турке. Од оваких је чета најзнатнија она коју предвођаше Коча Анђелковић из Пањевца, по ком је ово ратовање и названо Кочина крајина. Коча одмах по објави рата пређе у Србију и храбро нападаше Турке око Јагодине и Ћуприје, али када је најбоље напредовао, Турци пређу у Банат и почну потискивати аустриску војску. Ускоро и Коча пређе преко Дунава, где га Турци после огорчене борбе савладају, ухвате и са шездесет другова код Текије вргну на колац (1788). Аустријанци продуже рат и освоје Београд под Лауданом, али кад умре Јосиф II, његов брат Леополд II (1790-92) посредовањем Пруске склопи
примирје па потом и мир у Свиштову (1791), по ком Турци изгубе само Оршаву и леву обалу Уне, а обвежу се да ће са Србима у Београдском пашалуку лепо поступати и да у пашалук неће пуштати јаничаре, који су пре рата чинили различна насиља. Русија је пак успешно ратовала; али смрт Јосифа II и мешање Енглеске и Пруске из суревњивости учине те Катарина II закључи мир у Јашу (1792), по којем доби крајеве између Буга у Дњестра и учврсти своју владу над северном обалом Црнога мора. Срби су пак били незадовољни свиштовским миром, нарочито у Београдском пашалуку, те су овде сами успели на добивању неке врсте самоуправе по хатишерифу Селима III (1793), који је после ратова покушао извести управне и војне реформе у Турској.
Просвећеност 18. столећа Рационализам. — У новоме је веку просветни живот западне Европе продужио развијање под утицајем ренесанса, хуманизма и реформације. Први је од ових праваца био светски, а други — верски, који над првим у шеснаестом столећу и однесе победу. Светском правцу доста науди и католичка реакција, али је тај правац у другој половини седамнаестога столећа изнова почео прокрчавати себи пут и у осамнаестом столећу сасвим победи. Ово столеће има чак и назив
философско столеће. а отуда и философија осамнаестог столећа. Исто се пак време назива просвећеним, а и назив је тадашњој државној управи —
просвећени апсолутизам. Главна је особина просвећивања у осамнаестоме столећу рационализам, тј. тежња да се нађе објашњење за све појаве у свету и друштву човечјим разумом. Осамнаесто је столеће, према том, столеће рационализма — столеће веровања у непогрешност човечјег разума. Рационализма је било и код хуманизма, и у неколико и код реформације; али се тада рационализам није самостално развио. Реформација је прибегавала разуму за објашњење Библије и само му давала веома споредно значење. Међутим се већ у седамнаестом столећу развићем самосталне философије јавља тежња, која се углавном оснивала на разуму и решавању свих питања мишљења и живота. Значајно је да је за образац философског учења у седамнаестом столећу послужила математика, која се развила путом расуђивања, без икаква опита и
посматрања. За Декартом, првим спукулативним философом и математичарем, холандски Јеврејин Спиноза (1632-77) изложи своје учење о истоветности Бога и света (пантеизам) по геометриском методу, т. ј. у облику аксиома и теорема. Спекулативнога је правца и немачки филозоф Лајбниц (1664-1716), велики математичар (изумео диференцијални рачун) и разноврсни научник. Енглеске идеје и природне науке. — Ну велики су утицај на умни покрет у осамнаестом столећу учиниле енглеске идеје, које се развише у доба двеју револуција. Тада се у енглеској јави велики научник Њутон (1642-1727), који је довршио дело Коперника, Кеплера и Галилеја проналаском закона о општој гравитацији. Њутон као генијалан математичар своје математичко знање и проналаске употреби на објашњење васељене. У својим Математичким
начелима природне философије (1687) он даде образац чисто научној вези с природом и изнесе мисао о том, да су све појаве потчињене тачним законима. У историји човечје мисли оваком раду припада прво место. Њутон није своје поимање света оснивао на математичким претпоставкама, већ на резултатима Посматрања, а помоћу математичкога знања, те се тим угледао на Бекона. Овом је мислиоцу пришао и енглески философ Џон Локе (1632-1704), који у свом Испитивању човекова поимања (1690) износи идеју: да се све што знамо и мислимо у суштини своди на утиске, које из света примамо помоћу својих пет чула. Ну и ако је он овим одбацио ма какву урођену идеју и у теорији био присталица опитнога сазнавања, у ствари је ипак расуђивао чисто рационалистички. Локе учини велики утицај на целокупно мишљење осамнаестога века, када се за све тражило разумнога објашњења и природне основе, што се у појединостима раширило на изучавање природних наука, вере и политике. Деизам. — У Енглеској се за друге половине седамнаестога столећа јави особито верско учење, које свођаше све догмате на веровање у биће Бога (отуда деизам) и бесмртност душе. Ово је особити облик антитринитаризма, и енглески деисти сматраху себе као довршиваче реформације, по чем су и означавали своје учење као хришћански деизам. Многи енглески секташи вероваху у унутрашње откровење, а деисти нису увиђали то откровење ни у чем другом до у разуму, његовим идејама и у његовој радљивости, тражећи уједно да се та његова радљивост ничим не спречава, због чега су названи и
слободним мислиоцима. Деисти су најзад своју рационалистИчку веру сматрали као природну веру и са овога гледишта посматрали све друге вере. Главну пак снагу вере деисти увиђаху у њеној наравственој страни. Пренесен у Француску, деизам ступи у огорчено непријатељство с католичанством. Локе заузима видно место у историји деизма. Он такође тражи верско трпљење, али из тога искључиваше католике и атеисте, сматрајући их као опасне с политичкога гледишта. Природно право. — Учење римских правника о природном праву обнови и примени на политику још холандски научник Хуго Гроције (1583-1645), писац дела О праву рата и мира (1625). Ну на писце су осамнаестог столећа већи утицај имале енглеске политичке теорије из друге половине седамнаестога столећа. У Енглеској се за прве револуције препираху међу собом заштитници краљевске власти и браниоци народних права и углавном се трудише да својим погледима нађу основе у Библији. Питање о происхођењу државне власти у Енглеској пренеше са земљишта богословског поимања на земљиште филозофскога разматрања Хобз {1588-679) и Локе. Они су се слагали у том да су људи путом уговора прешли из првобитнога природнога стања у државни живот; али различно мишљаху о садржини тога уговора: по Хобзу се једно лице потпуно предаје на расположење држави, коју представља управа, а по Локу личност чува природну слободу и њихова власт остаје у народа, који је предаје владару само под извесним погодбама и који је може одузети, ако се те погодбе не испуњавају. Локе је предлагао да се законодавна власт сачува за народ (или за његове представнике), а извршна власт да се уступи краљу. Француска књижевност. — Као философ-деист и политички мислилац, Локе је главни покретач просвећености осамнаестога столећа; али тадашња просвећеност врхунац свој достиже у Француској. Овде су у ствари подвргнути оцени сви изнети појмови, закони и уређења које је философија претресала. Ова је оцена била веома неповољна за тадашњу државу и друштво. Ослањајући се на идеје о разумном поретку и природном праву, философи су осамнаестога столећа у својим расправама тражили преуређење целокупнога живота по новим начелима, а својим су радом утицали не само на просвећеније чланове друштвене, него и на многе владаоце. Философија осамнаестога столећа има и својих слабих страна, а нарочито у сувишном ослањању на
разум. и у запостављању старога искуства. Због овога философи врло често нису поимали у суштини стварност, али ипак те своје недостатке заглађиваху ватреним убеђењем: да у живот треба унети више светлости и правде. Од оваких се радника особито истичу Волтер, Моптескије и Русо, а тако исто и енциклопедисти и физиократи. Волтер. — Франсоа Волтер (1694-1778) бејаше најзнатнији представник просвећене књижевности. Његови су књижевни радови разноврсни, као: трагедије (Мухамед, Заира и др.), оде, сатире, приповетке, историјска дела (Карло XII, Век Луја XIV), философске и моралне расправе, философска писма итд. По личности је веома непримамљивих особина: пристрасан, охол и себичан, али се ипак у својим општим пословима показао као одлучан борац против неправде, служећи се при том, као нико, смртоносним подсмехом. За млађих година два пута паде у Бастиј; први пут из просте сумње да је писац сатиричких стихова о скоро преминулом Лују XIV, а други пут због међусобице с једним племићем. Најзад због ових међусобица мораде побећи у Енглеску, где се упозна са списима енглеских деиста, Лока и Њутона, који дотле у Француској не беху познати. По повратку у домовину Волтер поче ширити енглеске идеје у француском друштву, а на првом месту деизам, којем он даде непријатељски правац према хришћанству. Ово учини стога, што је ценио савремено му католичанство само по његову верском нетрпљењу, лицемерству и сплеткама језуитским; а и вера му се, иначе, чинила као проналазак власника и свештеника. Ускоро се Волтер прочуо својим списима по целој Европи. Пруски краљ Фридрих II још као наследник ступи с њим у преписку, која је продужена до смрти Волтерове. Једно је време философ чак и живео у позданском двору. Руска се царица Катарина II такође дописивала с Волтером. Он је уопште тражио да се приближи владаоцима стога, што је мислио да је у њиховим рукама боље оружје за искорењивање заблуда и злоупотреба; хвалио је верско трпљење, устајао против насиља неправичних закона и био непријатељ сваке самовоље, што се поглавито све и налази у његовим свима делима. Од особитога је значаја његово мешање у неке судске послове при заштићавању невиних (суђење старога протестанта Каласа). Последњих година живљаше у околини Женеве („Фернејски философ“), а умро је у Паризу.
Монтескије. — Монтескије (1689-1755) испрва бејаше саветник и председник бордовскога парламента, али доцније прода ту дужност и занимао се књижевношћу. У младости је исмевао савремени му поредак и обичаје, а своје деистичко мишљење изнесе у Персиским писмима. Он се углавном занимао историјом („Разматрање о узроцима напредовања и опадања Римљана“) и државним наукама. У свом чувеном делу Дух закона изнесе огромну грађу и гомилу изворних мисли, а главна му је тежња да покаже: како закони различних народа зависе од поднебља њихова земљишта, њихових особина, вере, државне управе итд. Осим тога, он у овом спису својем даје и добрих савета законодавцима и управљачима. Његова је политичка теорија, изнесена у Духу закона, била од великога утицаја; он је противник апсолутизма а присталица уставне монархије, нагињући при том енглеској уставности (јер је за младости живео у Енглеској). По његовој теорији, истина, облик владавински зависи од каквоће самога народа, али је он лично био за ограничену монархију. Као ватрени је поборник личне слободе мислио: да ће она бити потпуно обезбеђена у оним државама, у којима је власт подељена тако, да једна другу задржава у самовољи. Овако је подељену власт он запазио у Енглеској, где законодавна власт припада парламенту, извршна — краљу, а судска — независним судијама. Он је уопште мислио да је овако уређење могућно само у монархији, пошто сједињену власт гледа у деспотији, где је сва власт у једним рукама, и у републици, где је, опет по његову мњењу, сва власт у рукама свега народа или издвојенога племства. Према том је Монтескије отац историјскога правца у политичким наукама и уједно теоретичар уставне монархије. У његовим се погледима налазило нешто и племићскога, јер је био за чување племићских повластица и феудалних права. Њему је из основа противан Русо, чија је политичка теорија потпуно рационалистичка као теоретичара демократске републике. Русо. — Жан Жак Русо (1712-78) родом је из Женеве и син једнога сиромашнога часовничара. Он се није редовно учио, а у младости се као сиромашак скитао; живео је и у Француској од понекога добротвора и походио Енглеску. Одликујући се скоро болесним самољубљем и са сумњом и тесногрудошћу наспрам људи, он је волео самотовање и тежио природи и простоти. Његов је књижевни дар био велики и умео је тако потрести душу
својих читалаца, да га у том ни Волтер није могао достићи. Русо управо није толико утицао на мисли колико на осећања, а изражавао се много смелије о друштвеном поретку него и Волтер и Монтескије. Он уопште није имао њихове вере у разум и просвећеност, те је чак био и непријатељ просвећености. Русо се прво и рашчуо својим одговором на питање Дижонске академије: „Да ли је помогла наука и уметност поправци владања?“ (1749). Он је одговорио на ово питање у том смислу, што је доказивао да науке и уметности само кваре људе. У спису О неједнакости међу људима нацрта живим бојама природно стање и првобитну простоту људску, тражећи при том потпуну једнакост људског друштва и по рођењу и по имању. Русо је нарочито тежио остварењу узора
природнога човека, чему и намени свој философски роман Емил, који је учинио велики утицај па развитак педагошких идеја. Главна је мисао у Емилу: да се пре свега треба поуздати у добре нагоне човечије природе, да не треба сузбијати појављивање урођених подобности код васпитаника, да не треба учити ничем излишном и да више треба развијати владање (карактер) но ум. Придајући уопште велики значај осећању, Русо је захтевао да васпитање буде наравствено — религиозно, али у духу деизма. Он је веома ценио наравствену страну хришћанскога Еванђеља. Ну највећи је утицај Русо учинио на јавни живот својим политичким учењем у Друштвеном уговору (1762). И по њему су, као и по Хобзу и Локу, људи из природнога стања изишли помоћу уговора међу собом. Локе сматра као потребу да човек при том не изгуби личну слободу, али се Русо угледао на Хобза и тражи губљење грађанина у држави. У овом се разликовао и од Монтескија. По Хобзу људи се одричу своје слободе у корист управе, а по њему — у корист целога народа, који чува врховну власт, а управи уступа само извршење наредаба као опште воље своје. Сваки појединац, губећи личну слободу, важи само као део самовласнога народа, а ту власт не може нико ограничити; народ је сам дужан прописивати законе а не преко својих представника, и никаква дељења власти не мора бити. Самовласни народ установљава и државну веру (деистичку) и казни најоштрије свакога који се тој вери не потчини. Русо је, дакле, тражио једнакост грађана у власти, али је то у ствари потпуно губљење слободе појединих грађана у самовласном народу. У љубавном роману Новој Хелојзи описује швајцарске лепоте
природне, чиме је привучен велики број радозналих путника; а као музичар је без успеха писао бројевима музичке знаке (ноте). Сензуализам и материјализам — енциклопедисти. — Осим рационализма и деизма, у француској се књижевности разви сенсуализам и материјализам. Први своди све наше знање на просто примање чулних утисака без њихове прераде човечјим духом, што је допуштао и Локе. Највиднији је представник сенсуализма био Кондијак (1715-80), а основну је идеју материјализма изнео пофранцужени немачки барон Холбах (1723-89), писац књиге Природна
система (1770), у којој све посматра као вечито кретање материје. И сенсуалисти и материјалисти добише назив енциклопедисти, пошто њихови погледи постану главним идејама у Енциклопедији наука, уметности и заната, која је издавана у Француској, у другој половини осамнаестога столећа (175166). На челу је овога предузећа стајао Дидро (1713-1784), који се користио, поред осталих, и заштитом Катарине II. Француска влада, Сорбона и париски парламенат, уопште гониоци слободнога мишљења, дуго се борише с
Енциклопедијом, чије су прве свеске тајно штампане; али за друштво ово издање поста извором, из којега оно црпљаше своју философију и морално и политичко убеђење. Физиократи. — Претресајући друштвени живот, француски се писци нису занимали само политичким но и економским питањима. Појави се чак и нарочита школа физиократска, која је специјално изучавала економски живот народни. Реч физиократија значи господство — владу природе. Присталице овога учења проповедаху: да се извор богатству находи у земљи и њеним природним силама, те се према томе највише треба старати о развијању сеоске економије. Они су уједно износили идеју да се државна управа не меша у природни ток ствари економскога живота, те су на тај начин осудни противници меркантилизма и протекционизма. Највиднији је представник ове школе философ Тирго (1727-1781), који истицаше умно усавршавање човечанства и који једном, као министар финансије, покуша да изведе читав низ рефорама. Он учини велики утицај на Енглеза Адама Смита (1723-90), оца политичке економије. У своме спису О богатству народном Смит је такође за економску слободу. И физиократи и Смит подједнако осуђиваху старо уређење, које сметаше развијању земљорадње, производње и трговине. Према томе они
нападаху на ропство и на власничка и феудална права над сељацима и земљом. Утицај Утицај нових идеја. — Француске су идеје осамнаестога века раширене и ван своје отаџбине и свуда беху од великога утицаја на друштво, управу, судство, просвету и привреду. Вредно је поменути да је физиократска школа имала одјек и на нашем Приморју. Њихова филантропска страна утицала је на Талијана Бекарију (1735-93), који у свом спису О преступима и казнама (1767) уста против варварских мучења и казни по тадашњем кривичном закону. Катарина II позајми доста за своје Упуство из овог списа као и из Духа закона. Франкмасонство. Франкмасонство. — За ширење и провођење у живот добротворних замисли, у Енглеској се, при почетку осамнаестога столећа (1717), установи и нарочито
друштво франкмасонско (слободни зидари), које се ослањало на стара удружења радничка из средњега века а по неким су предањима пореклом још из старога века. Оно се брзо и спочетка потајно распространило по целој Европи, а чланови му се између себе познају нарочитим знацима. У ложама су тога друштва врше различни мистични обреди, а главна му је тежња била утврђивање верскога трпљења и братске једнакости међу људима. Ово је у ствари деистичка црква своје врсте, и стога наиђе на велики отпор код католичанства. Међутим код франкмасонства рационализам уступи место мистицизму, а поједини се чланови његови, улазећи у ложе са својим старим пороцима, стараху да се и ту лично користе, те је стога ово друштво данас на рђаву гласу код трезвених мислилаца а и неприродно због тајних обреда, који се врши руковођењем великога мајстора по њиховим домовима свих делова света. Оно чини и добротворна дела. Немачка просвећеност. — Нарочити правац у другој половини осамнаестога столећа доби немачка просвећеност. Француска просвећена књижевност проповедаше као главни начин за преуређење друштва: мењање уређења; а немачка васпитање друштва путом поправљања појединих личности. Француска се књижевност више обраћала уму, а немачка — осећању. И од француских је писаца најпримљенији био у Немачкој Русо, те он велики утицај учини на немачке писце овога доба. Први проповедници просвећених идеја у Немачкој беху Лесинг (1729-81) и Хердер (1744-1803). Први је знатан због заштићавања верскога трпљења („Натан Мудри“) и противљења француском
лажном класицизму, при чем је тражио природност; а други се одликовао боље и од Француза својим погледима на живот народни односно његовога творничког духа, веровања, песништва и обичаја. Они такође виде у повесници поступно наравствено васпитање човечанства. У седамдесетим годинама, под утицајем нових идеја, Немачка пак преживљаваше особито доба буре и навале (Sturm-und Drangperiode), када се јави читав низ писаца с учењем о обнављању живота и уметности путом обраћања природи и непосредном осећању. Под утицајем тих тежња почну свој рад велики песници Гете (1749-1832) и Шилер (1759—1805), на чијим се списима (Гетеов „Вертер“ и Шилерови „Разбојници“) огледа и утицај Русов. Броју тадашњих великих људи немачких припада и Кант (1724-1804), који учини читав преврат својом апстрактном философијом у спису Критика чистога
разума (1781). Он доказиваше да је човеку приступачно познавање само појава, а никако суштина ствари, и уједно је тражио наравственост основану на идеји дужности као категорички императив, т. ј. заповест без погодбе. Његова је вера хришћански деизам своје врсте, а на његовим се политичким идејама огледа велики утицај Русов. Осим тога, Кант утврди да се према историји поступно усавршава друштвено уређење човечанства. Под утицајем се педагошких идеја русових јави знаменити реформатор школскога просвећивања Пестолоци (1742-1827), који је живео у Швајцарској, где се занимао поучавањем деце и, уједно с тим, излагањем својих погледа у књижевности. Он нарочито тражи да се народном благостању помогне путом просвећивања. — Дакле, просвећеност се осамнаестога столећа одликовала свуда тежњом за препорођајем — васпитањем личности и преуређењем друштва а тако исто и веровањем да је повесница човечанства повесница његова напретка, т. ј. усавршавања умнога (Тирго), наравственога {Лесинг и Хердер) и друштвенога (Кант).
Стари поредак и просвећени апсолутизам Стари поредак. — Нове идеје осамнаестога столећа беху у потпуној супротности с већим делом старога политичког уређења и друштвених односа. Философско је природно право одрицало начин историски основанога живљења и тражило да се тај стари поредак (ancien régime) промени. Идејама
је просвећенога апсолутизма, за које беху осим Волтера и физиократи, била супротна примена онога апсолутизма под утицајем католичке реакције или протестантскога нетрпљења. Учење се Монтескијево и Русово разликовало од владавинских облика готово по свима земљама; а исто је тако Русово и физиократско начело грађанске једнакости одрицало феудална, сталешка и власничка права. Сељачки сталеж. — Стари је поредак свуда имао мање или више опште црте, и ако се различно развио у појединим земљама; али по свима крајевима није било власничкога права у осамнаестом столећу, као на пример у Енглеској, на Пиринејском Полуострву, у Италији и Швајцарској. У Француској се оно налазило само у неким покрајинама. Но у Данској, Немачкој, Мађарској, Чешкој, Пољској, Русији и Турској његов се притисак у пуној сили осећао над сељацима, који имађаху обавезу наспрам власника у работама, различним дужностима и дажбинама. У Француској, где власника беше врло мало, веома многи сељаци обрађиваху своју земљу; али је и та земља била оптерећена различним новчаним и природним дажбинама феудалним у корист повлашћених господара и полициских и судских службеника. У многим је пак државама, па и у Француској, било сељака и без земље, који закупљиваху земљиште за новац или га обрађиваху као наполичари. Особито се оваких сељака појави доста у Енглеској, када у осамнаестом столећу ишчезе ред малих власника и када се основаше мање или веће ферме, на којима радише најамници. Најзад се у осамнаестом столећу појави тежња да се уништи или бар да се ограничи власничко право, које се показало незгодним за сеоску привреду и за државу. Против власничких се права нарочито борише физиократи, чији је идеал био властито обрађивање земље у Енглеској. Грађани. — Над сељачком се гомилом уздигао сталеж градскога становништва, у којем се оштро разликоваше нижи и заштићени људи. То се градско становништво у Немачкој називало биргери а у Француској буржоа. У то време по градовима још није било радничкога пролетаријата у савременом смислу, тј. људи — бескућника — који ничега нису имали и који су свој рад продавали за новац, јер се производња тада налазила у рукама ситних послодаваца, занатлија (мајстора), који су радили с мањим бројем помоћника и ученика. Сваки се радник надао да ће временом постати и сам мајстор, премда ово
звање у осамнаестом столећу беше веома тешко добити због оштрога испита и велике новчане таксе, што су прописивали поједини еснафи (цехови), који су у опште стешњавали слободу производњи. Физиократи усташе и против цехова, јер су налазили да су незгодни и да су противни слободи рада и кретању личности. За осамнаестога се столећа у Енглеској већ припреми прелаз великој производњи деветнаестога столећа и они сељаци без земље потпомогоше развијању пролетаријата. И по селима је пак и по градовима у народној већини за осамнаестога столећа владала оскудица. Богата је и довољно просвећена буржоазија осамнаестога столећа заузимала средину између народа и повлашћених сталежа. Она се одавно потпуно користила личним и имовинским правима и није зависила од племства. Истина, беше запостављенија од племића, јер често није могла заузети нека звања ни у цркви ни у војсци и плаћаше многе данке од којих је племство било ослобођено, а негде није имала ни права куповања племићске земље и др. У Немачкој се грађани користише политичким правима само у царским градовима, где они беху управни сталеж као и у другим тадашњим републикама; али су се свуда одликовали узаним погледима само свога града. У Аустрији, Пруској у различним је немачким кнежевинама грађанство било веома понижено. Бољи је положај имала француска буржоазија, која с народом састављаше трећи сталеж, у којем је она играла главну улогу. Француска је буржоазија струјала из покрајина Паризу и мало по мало стаде давати правац друштвеном мњењу. У њеној средини особиту омиљеност задобију нове идеје о слободи и једнакости; а да она уопште буде демократска доста допринеше племићи и својим повластицама и својом охолошћу. У ствари она је желела заузети у држави онакав положај, какав је буржоазија већ имала у Енглеској, где давно није било сталешких повластица, тј. пред законом беху сви подједнаки. Стога се енглеска буржоазија рано почела стапати у један ред с џентрима — нижним племством сеоским — у чији састав улазише и млађи синови лордовски. Уосталом је и овде изборни систем за парламенат био наклоњенији земљорадницима, него трговцима и произвођачима. Повлашћени сталежи. — Најзнатнији друштвени редови беху световни и духовни (у католичким земљама) племићи. Особиту је надмоћност племство имало у Немачкој и над сељацима и над грађанима. Племићи у Немачкој и
шљахта у Пољској беху потпуно неограничени господари сељацима; а тако су се исто племићи користили разним повластицама и у Француској. Више је нарочито тежило двору, одакле је могло имати већега утицаја на власт. Сузбијајући ранију политичку независност племству, краљеви су оставили недирнуте његове друштвене повластице; а дворска јој служба, пак, даваше могућности да код управе одржи наклоност таквој политици и да стекне нових повластица и других прихода. У Француској су племству (noblesse d'épée) прибрајани и чланови парламентови или судско племство (noblesse de robe), које брижљиво чуваше све — и своје и туђе — повластице. У католичким је земљама нарочити значај имало духовништво. Виши су духовници према својим повластицама, богаству и приходима (десетина) стајали и изнад племства, а они, истина, већином и беху из племства. Католичка реакција начини духовништво веома занесеним за веру, до заслепљености, у чијим се рукама налазило народно преосвећивање и књижевна цензура. За одржавање пак нетрпљења и властољубља код католичанства нарочито се одликоваху језуити, због чега је католичка црква и изложена најжешћим нападима од књижевника осамнаестог столећа. Промена унутрашње политике. — Владари који раније чуваху стари поредак, у средини осамнаестога столећа почну мењати своју политику, те се тим обнови борба монархиске владе с католичанством и феудалством, и то овога пута у културном, просветном иогледу. Ну ипак главна тежња ове политике беше да се учврсти апсолутна монархија. У протестанским је земљама црква била потчињена држави још за реформације, а у ово време за тим стану тежити и католички владаоци. Да би се, пак, повећали државни приходи и да би се сељаци заштитили од власничких терета, тежило се да се племићске повластице укину и да се племство подвргне плаћању пореза. Духовништво је бранило своја права позивањем на божји закон, а племство — на историска права своја, те државној управи оста да своју тежњу оправда начелима природног права, тј. ослањањем на тадашњу философију, која бејаше непријатељ и католичанству и феудалству. Учећи о једнакости свих људи, ова философија тражи да се држава стара о општем благостању народном, о народном просвећивању, о слободној вероисповести итд. У исто је време она противна остацима феудалне раздробљености, јер по рационалистичком
мишљењу а с погледом на тражење да се држава стара о општем благостању народном, све покрајине једне земље морају бити потпуно једнако уређене и у њима се морало управљати по истим законима. Раније заводећи централизацију, краљеви се трудише да само месну власт појединих области потчине средишној управи, а свакој области остављаху њено пређашње уређење и различне повластице. Желећи пак сада да поступе чисто по философији природнога права, они свој апсолутизам здружише с просвећеношћу; а сами, опет, и радници на просвећивању мишљаху да ће своје идеје остварити једино помоћу монархиске власти. Тако је гледиште Волтерово и физиократско Волтер управо проповеда савез између монарха и философа као најглавније средство против властољубља и верскога нетрпљења католичкога духовништва. Просвећени апсолутизам. — Како је пак пређе на неке владаре утицао хуманизам, реформација и католичка реакција, тако је сада и просвећена књижевност на Фридриха II, Катарину II и Јосифа II, а где међутим владари остајаху равнодушни спрам нових идеја, радише према новом духу њихови министри. Из свега је пак овога створен тако звани просвећени апсолутизам. Борба просвећеног апсолутизма с феудалством показа се у мерама ограничења или уништења власничких права. Осим тога поједини се владари и министри труђаху да побољшају управу, судство, законе и финансије и да унапреде народно просвећивање и привреду, држећи се меркантилних начела а при крају и физиократских. Фридрих Карло, баденски кнез у Немачкој, чак се и прославио својом оданошћу физиократском учењу. Просвећени апсолутизам и католичанство. — Особитога је значаја однос просвећенога апсолутизма спрам дела верских и црквених. Главна је лозинка његове политике била верско трпљење, што тражи и философија осамнаестога века. Осим тога, у католичким земљама наста установљавање новога односа између цркве и државе. У Шпанији, Португалији, Напуљу и другим талијанским државама, где је највише утицала католичка реакција, влада мораде издржавати велику борбу с католичком црквом. У Шпанији за Аранде једно време (1760-70) беху чак прекинути дипломатски односи с папском куријом. Мере су Арандине, Помбалове, Танучиеве и других радника биле готово подједнаке: папска је була могла бити објављена само по сагласности световне
власти, а раније беху подвргнуте прегледу; права су црквених судова и инквизиције уништена или ограничена, а духовништво је потчињено световним судовима; цензура и народно просвећивање одузети су од духовништва; забрањено је ширити црквено земљиште, а негде је оно продавао у корист државне благајнице итд. Особито се у овој борби одликовао Помбал. Укидање језуитскога реда. — Једно је време политика, управљена против католичанства, имала чак међународну сагласност. Језуитски ред, који постави себи задатак да владаоце потчини папи, а народно просвећивање духовништву бејаше главни орган католичке реакције и подједнак непријатељ и новим идејама и просвећном апсолутизму. Стога је његово уређење сада укинуто а имање му конфисковано у Португалији (за Помбала 1759), Француској (за Шоазеља 1764), Шпанији (за Аренде), Напуљу (за Тануча) и Парми (у три последња случаја 1768). Главни је узрок овакој мери непотчињавање језуита државним законима. У Француској су се они ослањали на свој властити устав, и када је француска влада захтевала од језуитскога генерала да се тај устав у нечем измени, он одговори: „Sint ut sunt, aut non sint“. Помбал чак ступи у договор с бурбонским дворовима у Француској, Шпанији, Напуљу и Парми, чије владе затраже од папе Климентија XIII потпуно уништење језуитскога реда (1768). Када пак умре папа који, заштићавајупи језуите, ово одби, поменуте се државе постарају те буде изабран такав папа, који приста да ово изврши. То је био папа Климентије XIV, који изда своје бреве Dominus as Redemptor о укидању језуитског реда (1773). Ускоро после овога умре поменути папа, за чију смрт окривљаваху језуите. Уређење се језуитскога реда задржа само у новодобивеним покрајинама Фридриха II и Катарине II: Слеској и Белорусији, где пруски краљ и руска царица мишљаху да помоћу језуита придобију своје католичке поданике. Уосталом језуитски ред потајно оста и у другим земљама све до свога новога установљавања (1814) за борбу против идеја француске револуције.
Носиоци просвећенога апсолутизма Монарси и министри. — Доба се просвећенога апсолутизма готово поклапа с владом „краља философа“ Фридриха II (1740-86), главнога представника
његова, а завршује се управо почетком француске револуције (1789). За ово су пола столећа (1740-89) у појединим државама монарси и министри радили више и мање у просвећеном духу. Осим Фридриха II, Катарине II и Јосифа II радише у то време: у Шпанији Аранда, министар Карла III (1759-88), у Португалији Помбал, министар Јосифа Емануела (1755-77), у Напуљу Танучи, министар Карла III (који је владао прво овде па потом у Шпанији) и његова сина Фердинанда IV (1759-1806), у Тоскани Леополд (1765-90), брат Јосифа II, кога замени на царском престолу као Леополд II (1790-92), у Данској Струензе, министар Христијана VII (1766-1806), у Шведској Густаф III (1771-92) и др. У Пољској је тада Станислав Август (1764-95) такође покушавао да ради на поправкама. Када је почела француска револуција, која је била управљена противу самога апсолутизма, владе су свој однос наспрам просвећености у један мах измениле. Уосталом, нека начела философије XVIII столећа нису задобила владалачко пријатељство. Особито се пак владаоцима није могао допасти Русо са својим републиканизмом. Немачка. — Осим Пруске и Аустрије, реформе просвећенога апсолутизма нису ни додирнуле Немачку. После тридесетогодишњега рата раскомадана на стотине засебних држава, царевина није имала знатних догађаја све до француске револуције, а и међународни се односи овога доба своде на снажење Пруске и пропаст Пољске. Немачка пак књижевност, имајући чисто просветни правац, мање се занимала државним и друштвеним питањима и била је скоро без икаква утицаја на званичну Немачку. Главни јунак свога времена Фридрих II, добив француско васпитање, чак није ни познавао немачку књижевност, па је и презирао и ако тада већ беху на гласу поменути научници и песници немачки. И он и његов млађи савременик Јосиф II нахођаху се под утицајем идеја француске просвећености, а већина пак осталих владалаца немачких не беху за каква знатнија предузећа. Фридрих II. — Фридрих II, назван од савременика Велики, још је за младости имао страст за читањем, а осим тога на њега је веома утицао гувернер Француз, који му, одржаваше радозналост за науком. Међутим, баш због ове његове особине отац му бејаше незадовољан и често га је тукао. Оцу се није допало што се Фриц не занима пасторовим проповедама и војничким вежбањима, већ се, на против, усхићава француским писцима и светским
весељима. Због оштра поступања очева, једном наследник помисли да побегне из земље, али му намера би откривена и отац га преда војном суду као војнога бегунца. Друга му из бегства погубе пред његовим очима, а њему би опроштено тек после дужега затвора и потпуне покорности оцу. Слушајући у свему оца, он се и ожени по његовој вољи, али, истина, жену никад није волео. Озбиљно радећи остале послове, прво као чиновник а после као официр, добро се упозна с државном управом, те му отац безбрижно остави земљу. Још као наследник Фридрих II ступи у преписку с Волтером и шиљаше му своје саставе, а доцније бејаше не само знатан владалац, него и плодан писац, на француском језику, философских, повеснчких и политичких дела, чије замисли беху проникнуте рационализмом XVIII столећа и захтевањем верскога трпљења. У једном спису нападе Макиавелова Владаоца, али се у ствари његова политика ослањала на макиавелизам. Слажући се с Хобзом о одговорном преносу свих природних права на владу, он жустро брани свој апсолутизам; али то није био апсолутизам Луја XIV, који се означава речима: „Ја сам држава“, ни онај Луја XV, који црта изрека: „После нас — потоп“. Фридрих је био проникнут осећањем дужности према својој Пруској и називаше себе првим слугом у држави. Оштро пак мотрећи на ред свога чиновништва и на привредну страну своје државе, Фридрих није давао подстицаја личној саморадњи, што је при крају и сам увидео, те је и говорио да му се досадило владати над робовима. Фридрих, као и отац му, обрати главну пажњу на снажење војске, којој је приношена на жртву сва стварна снага у земљи; а то баш и учини да краљ-философ није могао у примени изводити своје политичке теорије. Био је он, истина, радљив, пазио на све и имао у виду да се власт мора бринути о благостању свих поданика; али ипак у Пруској остави недирнут стари поредак друштвени са свима повластицама племићским, запостављањем грађанскога становништва и невољама сељачкога сталежа. Реформе Фридриха II. — Његове се реформе у главном односе на народну привреду, суђење и друштвено просвећивање. У привреди поглавито обрати пажњу на исушивање бара, довођење исељеника из туђине, подизање путова и развијање производње у Колберову духу. Нарочиту је пажњу обратио на судство. Једном је одбору било поверено да све дотадашње законе пруске прегледа и сједини у духу нових философских идеја, а судијама је ујамчена
потпуна независност, да би се могле тачно придржавати закона. И сам се једном покори судској одлуци у парници с једним млинаром. У просвети Фридрих II заведе неколико бољих рефорама за ниже, средње и више школе. Истина, за ниже школе, које уосталом беху занемарене и прве половине XIX столећа, мало је нешто урађено. Он је говорио да је незнање сељачкога сталежа зло за државу, те је издао указ за обавезно похађање школа и за сеоску децу; али није трошио новаца за подизање школа, а где их је било, за учитеље су постављани инвалиди, који не беху довољно спремни и што им је служило као награда место инвалиде. У средњим је и великим школама трпео и слободоумније наставнике, и преуредио је берлинску Академију наука. Марија Терезија. — Реформне су тежње додирнуле и Аустрију. За католичке реакције и тридесетогодишњега рата хабзбуршка је монархија била у потпуном просветном опадању. Протестантство је забрањено, а слободноумнијим књигама из немачких протестантских земаља беше отежан улаз и духовном и световном цензуром. Ово се пак опадање нарочито увидело када пруска у почетку владе Марије Терезије (1740-80) победи Аустрију. Марија ступи на престо исте године с Фридрихом II. Она је била ревносна католичкиња, те нити је допуштала верско трпљење у својим владавинама, нити је марила за тадашњу философију. Ну ипак она беше умна и одлучна жена, па се, ради побољшања своје државе, окружи врсним и марљивим саветницима. Испрва јој је савладар био њен муж Фрања Стеван Лотариншки као цар немачки Фрања I (1745-65), а потом син Јосиф II, који по очевој смрти поста немачким царем (1765-90). У Мађарској с још неким крајевима оста све по старом, а у другим су земљама предузимане мање реформе за маријине владе. Она установи државни савет као законодавство, а бирократском је централизацијом, по угледу на Пруску, почела стешњавати самоуправу појединих области. Суђење је одвојила од управне власти и предузела различне послове у области законодавства („Терезијански кодекс“ и „Терезијанска Немезида“). Обраћена је пажња и на народно просвећивање, привреду и финансију, а у неколико је побољшано и стање сељачкога сталежа. Јосиф II. — Њен син Јосиф II (1780-90) наследи хабзбуршке земље; он је свему био одан политичким идејама Фридриха II, али те идеје није могао остварити ни као цар у Немачкој, где му се противило само уређење, па ни као савладар
своје матере у аустриским земљама, где га мати није радо слушала. Јосиф се одликовао живом нарави и необичном радљивошћу, а будући још раније проникнут просвећеним, идејама свога времена, стаде их сада као владар у својим земљама живље приводити у дело но и сам Фридрих II у Пруској. Не водећи рачуна о историским правима појединих области, што је по његову мишљењу ишло на штету државнога развијања, и не делећи власт ни с ким, он је у ствари био прави али просвећени деспот. У спољашњим се пословима заносио великим замислима, а своју је државу хтео из. основа преиначити, те је с таком вољом и жестином уводио своје новине, да се направио револуционарем на престолу. Главне су реформе: потчињавање племства плаћању данка, ослобођење сељака од власника, укидање многих манастира, чија имања буду одузета, потчињавање школе и цркве под државну власт, побољшање управе, судства („Јосифов законик“), финансија итд. Тежећи да заведе централизацију, хтео је све хабзбуршке области спојити у једну целину, те сву земљу подели на округе, у којима је установио надлештва са службеним језиком немачким. Његово је новачење изазвало незадовољство по свима областима. Прост народ, за чију је заштиту доста урадио, ступи уз његове непријатеље због непросвећености и због његових мера против духовништва, које се и највише и подигло против њега заједно с племством. Покушај да се у Белгији и Мађарској сруши стари поредак средњевековни произведе прави устанак. У Белгији је нарочито духовништво било противно црквеним и школским изменама, а у Мађарској је племство било огорчено због ослобођења сељака, те кад у обема земљама стану помишљати на збацивање хабзбуршколотариншке лозе, Јосиф II при крају владе стане укидати своје реформе, али само никако не хте опозвати свој указ о верском трпљењу и ослобођењу цељако. После Јосифа II дође на владу његов брат Леополд II (1790-92), који потпуно поврати стари поредак.
Русија и почетак источнога питања Влада Катарине II. — Најмлађа кћи Петра Великога Јелисавета Петровна остави престо своме сестрићу Петру III, војводи холштајн-готорпском, чији потомци владаху до свргнућа Николе II, али он ступањем у савез с Фридрихом
II, пруским краљем, против кога су Руси дотле успешно ратовали уз Марију Терезију, аустријску царицу, враћањем заузете источне Пруске, одликовањем Немаца а запостављањем Руса и заптом у војсци изазва против себе велико незадовољство, којим се користи његова властољубива жена Катарина, која је као анхалтска принцеза Софија добила ово име преласком у православље. Петар III буде приморан да уступи престо својој жени, која завлада Русијом као Катарина II, а затим је после неколико дана и удављен. Царица је Катарина била обдарена разноврсним подобностима, а осим тога свој ум разви читањем бољих француских писаца свога времена и изврсно научи руски језик, повесницу и обичаје рускога народа. Да пак Русију доведе до спољашње и унутрашње величине, она се умела користити врсним људима, као што су: Глигорије и Алексије Орлов, Безборотко, Вјаземски, Румјанцев, Суваров, Григорије Потемкин, који се нарочито одликовао заузимањем и уређењем Крима, оснивањем црноморске морнарице и уређењем војске, и др. Увиђајући недостатке дотадашње управе руске, Катарина је одмах предузела мере за поправљање. Стога сазва једно веће (комисију) од различних представника, којем је написала и Упутство према новим просвећеним идејама (по Бекарији и Монтескију) о држави, законима, грађанским дужностима, начину казне итд. И ако ово веће није довршило намеравани посао, ипак је својим претресањем појединих питања имало великога утицаја на Катаринину владавину. Довршујући централизацију државну, она подели Русију на педесет губернија, које су издељене на округе, а осим овога прогласи више села за градове, тачније одреди значење, права и дужности појединих сталежа, при чему беху одузета нека црквена имања и побољшане државне финансије (завођење асигнационих банака). Катарина је обратила пажњу и народном просвећивању установљавањем већега броја нижих и средњих школа (инжињерска и артиљериска). Ну ниже су и средње углавном установљавање по градовима, те су се њима користили само племићи, који беху одани раскошности и западним обичајима, и грађани, који се почну привредно развијати, а сељаци пак нису напредовали ни стварно због немања школа и племићских повластица. Међутим унутрашња влада Катарине II није била без нереда, али јој је највише бриге задала буна донскога козака Пугачева (177375), који се издавао за Петра III, као и у Црној Гори Шћепан Мали (1767-74), и
који је олако уза се придобио незадовољне Козаке. Ну и ова је буна, као и раније, оштро угушена, а Пугачев је у Москви погубљен. КучукКучук-кајнарџијски мир; источно питање. — У рату пак с једним пољским савезом руска војска гонећи Пољаке, пређе и на турско земљиште и запали једно погранично местанце татарско. То веома узбуди Турке, те Русији објаве рат, на што их управо подстаче француски двор и поменути пољски савез; али у овом рату (1768-71) руска војска под Румјанцевом одржа сјајне битке над кримским каном, турским васалом, и над великим везиром, а у исто време руска морнарица под Алексијем Орловом, после једне велике победе, спали турску морнарицу у Чесменском заливу. Ови су руски успеси изазвали велику суревњивост код западних држава, а особито код Француске, те се тим Турска користи и замоли Аустрију и Пруску за посредовање. Катарина отпочне преговоре за мир, али како се не погоде, рат је продужен. И када потом Руси Преко Влашке и Дунава продру у Бугарску и опколе турску војску, Турци понуде мир, који је закључен у Кучук-кајнарџију (близу Силистрије 1774). По овом миру Русија доби простране крајеве на обалама Авозскога и Црнога Мора, слободу пловидбе по турским морима и право заштите православних хришћана у Турској, а Татарима би призната независност од турскога султана. Овим је знаменитим миром створено тако звано источно питање, под којим се разумевало мешање великих сила европских у послове турске царевине, уз питање далекога истока с погледом на Кину и Јапан. Освојење Крима. — Од када Потемкин поста главним љубимцем и министром војним лакокрвне Катарине II, он поче највише утицати на државне послове руске (1776-91), те се о његово пријатељство отимаху туђи владаоци, а Јосиф II наименова га немачким кнезом. Утицајем тадашњих просвећених тежња Катарина је с Потемкином мислила да прогна Турке из Европе и да обнови византиско царство. Ну ради тога је Потемкин држао да треба прво освојити Кримско полустрво. Стога он, када због руско турскога мешања настану свађе међу Татарима, намештенога кана од Руса новцем и обећањима склони да се одрекне владе у корист руску, и султан, тек после дугога колебања, призна Русији сједињење Крима (1783). Овим је Русија заокруглила своје природне границе, а уређење је Крима поверено Потемкину (пут на Крим „Тауриду“ — Катарине II 1787), а напред је поменут успех доцнијега руско-аустрискога рата.
Књижевност и новинарство. — Утицај се западних обичаја и књижевности продужио и после Петра Великога. Под оваким су утицајем радили: сатиричар
Кантемир (1709-44), представник лажнога класицизма у драмама Сумарков (1718-1776) и песник и научник Ломонсов (1711-65), који се угледао на немачке и латинске песнике; али је француска књижевност добила својих присталица нарочито за Катарине II. Најзнатнији су тада били књижевници: Державин (17431816), који је у својим песмама прослављао Катарину II и савремене догађаје, и
Фон-Визин (1744-1803), који је у својим сатирима исмевао нерузумно, спољашње примање француских обичаја и руске празноверице. У ово се време почело развијати и руско новинарство.
Наследни и седмогодишњи рат Наследни рат. — У почетку су просвећенога апсолутизма главне европске државе водиле рат за аустриско наслеђе (1740-48) и седмогодишњи рат (175663), када је Фридрих II желео раширити своју државу на рачун Аустрије. Пошто се у ове ратове умешају и друге европске државе, непријатељства је било између самих тих држава, а особито између Енглеске и Француске, које ратоваху не само у Европи него и по насеобинама. Познато је пак да је монархија немачких Хабзбурговаца била састављена из неколико засебних области с различним становништвом и унутарњим уређењем (Аустрија с Корушком, Крањском и Тиролском; Мађарска с Хрватском, Чешка, Белгија, Ломбардија), те и ако Карло VI прагматичком санкцијом, коју признаше и његове области и туђи дворови, обезбедио својој кћери престо, ипак се, чим он умре, јаве различни потраживачи појединих аустриских наслеђа. Главни су такмаци Марији Терезији били баварски курфирст Карло Албрехт и пруски краљ Фридрих II. Први се још раније позивао на своја права као потомак старије кћери Фердинанда I и на тобожње завештање његово, те одмах, по Карловој смрти, закључи савез с Француском и Шпанијом, обећавајући им неке крајеве у Немачкој и Италији. Фридрих је хтео завладати Слеском, а курфирст саксонски и краљ пољски Август III — Моравском. Рат је отпочет нападањем Фридриха II на Слеску. Стари противник хабзбуршки Француска одмах посла војску у Немачку, Италију и Белгију, а уједно Французи с Баварцима заузму
Праг, у Италији напредоваху са Шпанцима и у Белгији сузбију Енглезе, аустриске савезнике. Немачки курфирсти тада изберу за немачкога цара баварскога курфирста Карла VII (1742-45). После овог уз Аустрију оста само Мађарска, али млада и одлучна владарка различним уступцима још и одушеви Мађаре на борбу у своју корист, те ратна срећа окрене на њену страну и Карло VII чак буде изгнан из наследне Баварске. Французи такође буду одагнани из Чешке, а помоћу Енглеза и с Рајне. Марија ипак миром мораде уступити Фридриху Слеску, али када на аустриску страну пређе Сардинија и Саксонска, Фридрих, из бојазни за Слеску, ступи у савез с Французима и продре у Чешку. Овим се користи Карло и врати у Баварску, али пошто наскоро умре, његов се син измири с Маријом, па и свој глас да за њена мужа приликом избора новога цара свете римске империје (Фрања I 1745-65). Фридрих опет закључи мир с Маријом и задржи Слеску, чиме је рат у Немачкој завршен; али се продужи још за неко време у Белгији, Италији и насеобинама између Француза и Енглеза, које су помагали Холандци. Најзад је између Енглеске и Француске утврђено старо стање. Савез против Пруске. — Рат је за аустриско наслеђе завршен општим миром у Ахену (1748) и готово сви учесници остану без икаквих добитака, не рачунајући мало проширење Сардиније и намештање шпанскога принца Филипа за војводу од Парме. Ну Фридрих II својим умешним радом и уређеном војском која послужи за образац осталим државама, задржа Слеску и учини Пруску великом државом. Жалећи Слеску а особито њене католике, Марија Терезија оста потајни непријатељ Фридриху, кога је мрзела и због његова слободоумља и рђава изражавања о њој, те поче радити на састављању савеза против Пруске. Осим Саксонске и Шведске, које из бојазни од прускога снажења ступе у савез, Марија склони на своју страну Русију и Француску. Русија би помогла Аустрији и у наследном рату, да је није Француска умешала у рат са Шведском (1741-43), а Француску Марија задоби помоћу Помпадуре, којој је послала ласкаво писмо. Овај савез између старих супарница веома узбуди Енглеску, те њен краљ и курфирст хановерански Ђорђе II закључи савез с Фридрихом. Смер је целом савезу био да врати Пруску на пређашњи ступањ курфирства Брандербушкога, а уз то су Аустрија и Француска тежиле да је сузбију као протестантску државу у корист католичке цркве.
Седмогодишњи рат. — Савез је против пруске у главном закључен потајно, али Фридрих вешто сазна његове намере и одлучи да савезнике нападне пре њихова сједињавања. Брзим кретањем допре у Саксонску (1756), чија оружна слагалишта заузме а војску зароби, па одатле уђе у Чешку, где одржи две сјајне победе над Аустријанцима. Истина, када Фридрих изгуби једну битку и када непријатељи почну наступати, дође у тежак положај. Французи победе Енглезе у Ханаверанској, Шведи упадну у Поморанску, а Руси заузму источну Пруску. Французи потом нагнају Енглезе да напусте рат и ступе чак у Саксонску, али их Фридрих сретне код Розбаха (1757) и нагна у бегство. После овог разби Аустријанце, који беху ушли у Слеску, па потом и Русе, који беху продрли у Бранденбург. Ну иза ових успеха настану недаће. Аустријанци му по заузимању Саксонске отму артиљерију, а Руси после победе код Кунесдорфа (1759) уђу у Берлин. Фридрих помисли чак и на одступање с престола, али га од очите пропасти спасе савезничка неслога. Аустриске и руске војсковође, из узајамног неповерења, не предузму ништа што би Фридриху задало последњи удар. У ово се време број Фридрихових непријатеља увелича, јер уз Французе, који послаше две војске на Рајну, приста и Шпанија; али се Руси, с унутрашњих догађаја, врате из Пруске и престану ратовати, а Шведи напусте савез, те Фридрих удари свом снагом на Аустријанце. Како пак тада аустријски савезници Французи неумешно ратоваху, Аустрија закључи мир (1763 у Хубертсбургу) и седмогодишњи се рат сврши присаједињењем већега дела Слеске Пруској, која одржи значај велике државе. У исто су време закључили мир (у Паризу) Енглези с Французима и њиховом савезницом Шпанијом, који су већином ратовали по насеобинама. Енглеска по овом миру доби неке француске и шпанске насеобине. Супарништво Аустрије и Пруске. — Наследним и седмогодишњим ратом отпоче и супарништво између Аустрије и Пруске у Немачкој. Друга се половина Фридрихове владе одликовална мирољубивошћу и он је најзнатније послове свршавао с искусним људима. Марија је управљала до смрти својим владавинама уз савладу свога младог и частољубивога сина Јосифа II, који је био поставио себи задатак: да ојача царску власт у Немачкој и да рашири аустриске владавине; али наиђе на отпор код Фридриха II, те чим хтеде узети Баварску за удаљенију Белгију, користећи се питањем о наслеђу баварског
престола, Фридрих уста против тога и умало не дође до општега рата за наслеђе овога престола. Био је тада пруски краљ уопште омиљен код немачког народа и због оне победе код Розбаха над Французима, а када се јави и као заштитник немачке слободе, ујамчене вестфалским миром, уз њега приста и велики број немачких кнезова, те се тако све утиша. Он је чак при крају своје владе склопио кнежевски савез (Fürstenbund) под пруским старешинством. И ако овај савез није био од великог значаја, ипак се он рачуна као дипломатска победа над Аустријом и први покушај уједињења Немачке под вођством пруским.
Пропаст Пољске Међународни Међународни положај. — Фридрих се истаче као умешан државник и у општим европским пословима. Он је и удесио прву поделу Пољске. Главне његове земље Бранденбург и Пруска беху одвојене пољском облашћу и Фридрих жељаше да ту област присаједини својој монархији. Пољска се особито показала немоћном за седмогодишњега рата, када је преко њена земљишта, без обзира на уздржљивост, слободно прелазила руска војска. Она се због уздржљивости и није могла користити у овом рату, у којем је ипак учествовао њен краљ Август III (1733-63) као саксонски курфирст, а толико је опет била слаба, да се могла одржати само супарништвом својих суседа. Најопасније државе за њу беху Русија и Пруска. Раније су руски владари желели да од Пољске отргну руске области, што су и успевали, а Петар Велики, потчинив је у великом северном рату руском утицају, тежио је да очува целокупну Пољску и да је држи у потчињености, што је тежила и Катарина II. Међутим је Фридрих II желео поделу Пољске и да би заокруглио своју државу. Реформни покушаји и дисидентско дисидентско питање. — Ускоро по седмогодишњем рату умре пољски краљ Август III и Катарина истакне за краља себи блискога шљахтића пољскога Станислава Поњатовскога, рођака знатне магнатске породице Чарторијских, што одобри и Пруска, те он помоћу руске војске поста краљем под именом Станислав Август (1764-95). Поједини су родољуби желели да Пољску, у доба опадања, поправе у државном, друштвеном, просветном и привредном погледу, као што је то рађено тада и по другим земљама, али је
томе била против већина шљахте и духовништва. Прве су се мисли о реформовању јавиле у двору краља-изгнаника Станислава Лешчинскога, када је живео у Лотарингији и прикупљао око себе младе Пољаке, који су се учили у Француској, а у ово су време стајали на челу реформаторске странке Чарторијски, који су били уз Русију и мислили да ће њеном помоћу побољшати уређење пољске државе. Када њихов рођак Станислав Поњатовски би изабран за краља, њима се указа прилика да приступе реформовању, чији је поборник био и сам нови краљ као васпитаник француски; али је то било веома тешко извести према тадашњем уређењу и приликама у Пољској. Међутим, брзо дође до споразума између Катарине, која је тражила потпуну потчињеност, и чарторијске странке, која је желела већу независност. Гоњење пак пољских дисидената даде прилике Катарини да против Чарторијских састави савез
православних а Фридрих II, поступајући у дисидентском питању заједно с Русијом, прими под своју заштиту савез протестаната. Пољски опет родољуби за независност своје домовине саставе у Бару (у Подољу) трећи савез и отпочну борбу са Русијом (1768-72). Тада је Фридрих изишао са својим нацртом о деоби Пољске, али Катарина не приста, јер је желела држати у потчињености целу Пољску. Прва деоба. — Наскоро побеђена Турска замоли Аустрију и Пруску за посредовање, као што је речено, и ову прилику вешто употреби Фридрих да за свој нацрт о деоби Пољске придобије Аустрију. Истина Марија Терезија би противна овом, али он задоби Јосифа II, који хтеде стати на пут руском напредовању. И када због великих захтева Катарина с Турском закључи само примирје, Фридрих предложи да Русија место од Турака заузете Молдавске и Влашке добије пољску Белорусију, а Аустрија, због равнотеже, Галицију. Како се тада Фридрих и Јосиф договорише да се помажу, Катарина примивши пруско и аустриско посредовање при закључењу мира с Турском приста на деобу Пољске. По првој деоби (1772) Аустрија доби Галицију, Пруска — доњи слив реке Висле, осим Данцига и Торна, А Русија део Белорусије и заштиту над заосталом Пољском. Када земља паде под руску заштиту, и Катарина, желећи прекратити унутрашње безвлашће, поможе Пољацима да нешто реформирају заостали део. Ну тада су многи били незадовољни туђом заштитом, а неки су
опет тражили коренитије измене од оних, на које је пристала руска царица, јер у ствари није желела озбиљно уздизање Пољске. Друга деоба. — При крају XVIII века Пољска сасвим пропаде. Последник Фридриха II Фридрих Вилхелм II(1786-97) гледаше да на сваки начин добије Данциг и Торн, па било у савезу с Русијом против Пољске, било у савезу с Пољском против Русије, а нарочито се старао да се користи пољским незадовољством против Руса и да их завади. И, унеколико његовим утицајем, пољски родољуби предузму преуређење своје државе и уведу нов устав (Конституција од 3 маја 1791), којим се учврсти наследна власт краљевска, укиде liberum veto, допусти избор грађанских представника итд. Међутим се против новога устава састави тарговачки савез од магната, с којим ступи у савез и слаби краљ, те уништи не само нови устав, него и све раније реформе. Катарина је ово сматрала да је наперено против руских користи и посла војску у Пољску, да поврати стари поредак. У исто време посла у Пољску своју војску и Фридрих Вилхелм, тобож ради штићења безбедности своје земље. Тада се Катарина споразуме с Фридрихом Вилхелмом и они изврше другу деобу (1793). Русија том приликом доби други део Белорусије и Волин с Подољем, а Пруска Данциг и Торн с делом Познањске. Трећа деоба — пропаст. — Опет се покушало да се Пољска унутрашњим реформама спасе од очите пропасти. Последњи је покушај мислио извести
Кошћушко и то помоћу народне већине, која се друге године по овој деоби дигне на устанак под својим храбрим вођом. Кошћушко, узев сву власт у своје руке, у последњој борби за независност објави уништење власничких права, али је већи део шљахте волео сачувати своја права и по цену државне независности, а осим шљахте новим се тежњама противило и католичко духовништво, које није хтело ни чути за равноправност с дисидентима, те се овај покушај за повратак изгубљених земаља и унутрашње поправке сврши потпуним поразом, јер Суваров заузе и Варшаву. По овом се приступи Трећој
деоби Пољске (1795), при чему Аустрија доби Малу Пољску с Краковом. Пруска већи део с Мазовском и Русија остале делове с Литвом и Куронском. Тако Пољска пропаде не само због спољашњих, него и због унутрашњих прилика, а нарочито због саможивости шљахте и католичкога духовништва.
Енглеска и Североамеричке државе Победа парламентова у Енглеској. — Када на копну завлада апсолутна монархија, у Енглеској после друге револуције (1689), поче се боље усавршавати стара уставност у погледу све већега снажења парламента. Према томе просвећени апсолутизам и не такну Енглеску, тим пре што је овде већ било ствари, за којим су они на копну тежили, као на пример: једнакост свих грађана пред законом (без сталешких повластица), слобода земљорадничкога сталежа (без власничких права), потчињеност цркве држави и верско трпљење. Она је Декларација допуњена другом парламентовом одлуком — Актом о
наслеђу (1701), по којем је престо прелазио на другу кћер Јакова II Ану, па потом на дом хановеранских курфирста, који су по женској грани потомци Јакова I; јер и Вилхелм и Ана беху без деце. По овом је акту о наслеђу краљ морао припадати англиканској цркви и није могао давати службу туђинима. Даље, краљу би одузето право помиловања преступника, које осуђиваше парламенат, што се односи на министре; а уједно се ни судија није могао сменити без парламентова пристанка, чим му је обезбеђена независност. По ранијем начелу у Енглеској краљ не може неправилно поступити, и за све злоупотребе одговарају његови саветници, који су били дужни потписати сваки краљев указ и тим примити на се одговорност пред парламентом. Ускоро је ово начело неодговорности краљеве а одговорности министарске још једном потврђено (1711), којом се приликом утврди да краљев указ без министрова потписа не вреди ништа и да је министар за све своје поступке одговоран парламенту. Акт је о наслеђу забрањивао члановима парламентовим вршење других дужности државних, а доцније се реши (1706) да могу бити министри по пристанку посланичких пуномоћника и по другом избору у својем крају. Виговска влада и парламентарно министарство. — Декларација права и Акт о наслеђу беху дело виговске странке, која изврши другу револуцију. Међу торијевцима се налазило доста присталица свргнуте династије, а они су прозвани јакововци. Стога се краљ после друге револуције ослањао на виговце и узимао министре из њихове средине, а с њима се слагао и у политици односно борбе с Лујем XIV. За краљице је Ане (1702-14) продужен рат за шпанско наслеђе и слила се Енглеска и Скотска у Велику Британију (1707). И
Ана се већином наслањала на виговце, чији је вођ тада био Малборо, који се прослави у рату за шпанско наслеђе. Прва два енглеска краља из хановерске династије, Ђорђе I (1714-27) и Ђорђе II (1727 -60), такође се ослањаху на виговце, јер помоћу њих дођу на престо. Како јакововци непрестано радише за стару династију (прво за сина Јакова II, Јакова III, а потом за његова унука Карла Едуарда), виговци дуже држаху владу у својим рукама (с малим прекидом од 1689-1760), и све више учвршћиваху права парламентова, а нарочито за владе ових двају краљева, када је остварен главни догађај унутрашњега живота енглескога: састављање парламентарног министарства. Премда и министри беху по закону одговорни парламенту, ипак они нису зависили од њега; јер краљ није морао узети министре из парламентске већине, па ни од чланова парламентових. За ових краљева уђе у обичај да се министарство саставља од виђенијих чланова оне странке која је имала већину у парламенту. При крају владе Ђорђа I а у почетку владе Ђорђа II на челу је енглескога министарства стајао Роберт Валпол, који је свагда имао већину у парламенту, до које, истина, није долазио часним путом. Када је почео рат за аустријско наслеђе, Ђорђе II и његов министар Волпол приђу Марији Терезији, али њиховој политици би противан парламенат, те га они распусте. Нови пак избори дадоше већину опозицији, и Валпол мораде одступити (1742). Од овога је времена утврђено да министарство одступа, које нема већине у парламенту. На овај су начин најзнатнија права крунина прешла на министарство, које је зависило од парламентске већине, или друкчије речено; парламенат је постао најзнатнијим телом у државном животу енглеском. Изборни начин. — Енглески парламенат није био представник свих сталежа друштвених. По грофовствима се правом изборним користише само власници земљишта (ландлорди) и самостални домаћини с извесним годишњим приходима. Богатији власници земљишта припадаху виговцима, а средњи и мањи — торијевцима. Фермери, који од власника узимаху земљу под закуп, већином су при изборима зависили од тих власника. На тај су начин већином богатији људи долазили у парламенат, који су се при изборима служили и новцем. Осим тога, за парламенат су многи градови то право задобили још у средњем веку. Како неки од тих градова сасвим опадну, добију назив трула
места. Њихови гласачи беху малобројни и било их је лако придобити. И по
градовима је право изборно припадало само повлашћеним удружењима, а многи опет градови, који су се доцније развили, нису имали тога права. Према овом главни представници у доњем дому беху из сеоскога племства (џентри), у чији ред тежише да уђу и капиталисти, који обогативши се трговином, гледаху да стекну имања и удела у државним пословима. Како чланови доњега дома беху поткупљиви, Валпол се и могао држати двадесет година, било новцем, било другим повластицама. После Валпола још се неки послуже његовим начином, али увиђавнији Енглези устану против тога, и већ у почетку владе Ђорђа III дође на ред питање о парламентској реформи (1770), која би извршена тек доцније. Ђорђе III. — Влада се од виговска нешто поколеба ступањем на престо Ђорђа
III (1760-1820). У почетку се његове владе доврши седмогодишњи рат корисно по Енглеску, а тада беше главни посленик Вилијам Пит (Пит старији или гроф Чатам), велики говорник и одважни министар. Он је био виговац, али је осуђивао начин поткупљивања и друга нечасна средства. Међутим је Ђорђе III био противан виговцима и у опште парламентарној влади, желећи имати потпуну независност у наименовању министара. Он једном ово изврши, али изазва велику опозицију у парламенту. На тај начин дођу па владу торијевци, који се беху отресли свога јакобинизма. За дуге су се владе Ђорђа III одвојиле од Енглеске североамеричке насеобине и основале демократску републику
Сједињених држава, а у Француској се догоди демократска револуција, која је утицала и на енглеско друштво. Под утицајем се ових догађаја у Енглеској јави нова, демократска странка, која је тражила парламентску реформу. Североамеричке насеобине. насеобине. — У број многих насеобина, које Енглеска стече у седамнаестом и осамнаестом столећу, спада и тринаест североамеричких, што су положиле основу новој држави. У овим је североамеричким насеобинама енглеским било стање различно. У јужним је (Виргинија, Мериленд, Северна и Јужна Каролина, Георгија) земљиште припало великим поседницима англиканске вероисповести, који помоћу робова — црнаца - обрађиваху своја имања (плантаже дувана, шећерне трске, памука, пиринџа), а северне су (Масачузетс, Конентикут, Њу-Гемпшир, Род Енленд, Пансилванија, Делавер) насељавали мали поседници пуританске вероисповести. Само две (Њу-Јорк и Њу Џерси) нису имале оштро пуритански живот. Пуританци Нове Енглеске (како
су назване главне њихове насеобине) пренесу у Америку своје и верске и политичке идеје, за које су се борили и страдали у старој домовини, те су завели уређење у новим местима слично демократској републици. У пуританским су насеобинама знатнији послови вршени на сабору свих грађана, и оне су у опште имале унутрашњу самоуправу. Насеобине су пак мало по мало почеле напредовати, и у њих се стану пресељавати из Енглеске сви који су из политичких или имовних разлога бедно живели или имали воље и могућности да је оставе. Однос Енглеске према насеобинама. — Енглеска је постављала свога намесника над насеобинама и од њих тражила само ове две обавезности: помоћ у рату и узимање купље једино од енглеских трговаца. На тај начин, поред осталога, насељеници беху слободни и од данка енглеској држави. Увиђајући како се на заштићавање насеобина у рату троши доста новаца, после седмогодишњега рата, када је добивена Канада, парламенат намисли да у насеобинама уведе жиговину (штемпларину) на све уговоре и друге јавне исправе. Тада насељеници пошљу у Лондон знаменитога Франклина (1706-90), да изјави парламенту како они нису противници дажбинама, али траже да и они имају учешћа при решавању о том. Амерички родољуб нађе помоћи код Пита, који доказиваше да је то право свих Енглеза и да га не треба одузимати насељеницима. Жиговина би укинута, али Енглеска потом заведе увозну царину на многе увозне предмете тртрговачке. Ово веома раздражи Америчане, и једном бостонски становници баце у море више товара чаја, који је довезен на енглеским лађама из Индије. То је био почетак смутњи, из које се изроди прави устанак. Рат за независност. — При самом почетку овога сукоба, насељеници сазову у Филаделфији општи конгрес, који се начини највишом влашћу у свих тринаест насеобина. Ђорђе III реши се да силом угуши овај покрет и наименује торијевско министарство, те између митрополе и насеобина отпоче рат (1175). Одмах друге године од почетка рата конгрес изда знамениту декларацију
независности (1776), у којој објави целом просвећеном свету: да се насеобине одвоју од Енглеске зато, што је влада повредила природна права човечанска. Та је декларација написана у духу тежња природнога права. Последица је овога одвајања насеобина од Енглеске: претварање њихово у независне
североамеричке Сједињене државе, што се може сматрати као први случај примењивања у делу нових политичких идеја. Поједине државе почну израђивати нове уставе, чувајући у ствари пређашње своје уређење и позивајући се при том на врховну власт народну, на деобу власти и друга начела тадашње философије. На чело своје војске конгрес постави Ђорђа Вашингтона (1732-99), који се одликовао искреном преданошћу својој домовини, необичном одлучношћу и искреном храброшћу. Вашингтон управо састави војску; а она је скупљена од неуређених добровољаца, који беху мало проникнути идејом општега дела и који су рђаво одевани и храњени. Уосталом, Америчане спасе то, што и Енглези нису били спремни за рат, што беху удаљени и што су такође имали рђаву војску. Енглеска је узимала за новац чак поједине одреде од немачких кнезова; али, бојећи се одсецања од обале, и енглески се и немачки војници не упуштаху дубље у земљу, што је такође користило Америчанима. Дело америчких насељеника изазва саучешће у Европи, а нарочито у Француској, одакле дођу многи добровољци, да помогну борцима за слободу. У њиховим редовима беху и млади маркиз Лафајет и пољски родољуб Кошћушко. Америчани послаше у Париз Франклина, где је дочекан као велики родољуб. Желећи се осветити за седмогодишњи рат, и сама се француска влада умеша у борбу. Уз Француску приста и Шпанија, а Русија потом уговори с другим државама оружану неутралност (1780), наперену такође против Енглеске. Најзад Енглези у Америци почну трпети поразе од Вашингтонове војске, коју је он умео уредити, и рат се сврши версаљским миром (1783), по којем би призната независност Сједињеним државама. Уређење Сједињених Сједињених Држава. — Оснивање нове државе за Атланским океаном произведе јак утисак у Европи, а тек је после неколико година извршено потпуно уређење Сједињених држава (1787). Највише услуга том приликом учини својој домовини Вашингтон и то својом умешношћу и некористољубљем. Устав Сједињених Држава признаје самосталност појединим насеобинама према властитом уставу; али је поред тога установљена савезна управа за спољашњу политику, опште стварне користи (трговину, саобраћај и др.) и спорове између појединих држава. Америчани усвоје начело делења власти. Законодавну власт има конгрес, који је састављен из скупштине, у коју долазе
посланици изабрани општим гласањем према броју становништва појединих држава, и сената у који долазе по два пуномоћника из сваке државе. Извршна је власт уступљена председнику, који се општим гласањем бира на четири године и од којега зависе министри. Први је председник био Вашингтон. Независне и сталне савезне судије имају право не примењивати законе који се косе с уставом. Тако је уређена и повећана ова огромна држава и придруживањем нових државица (данас 48) са засебним: законодавством, управом, независним судством и буџетом. Како је у насеобинама било доста верских секата усвојено је инденпендентско начело верске слободе, те није ни установљена каква државна црква. Ово је одвајање цркве од државе особита црта Сједињених држава, у којима се управа не меша у верске ствари појединих грађана. Главна пак мрља на Сједињеним државама оста и после ослобођења од Енглеске, а то је ропство Црнаца, који радише на плантажама јужних држава. И ако је у главном уређење Сједињених држава изведено по начелима француске политичке философије, ипак је оно поред рада за независност приличан утисак учинило и на Французе.
В. ДОБА ФРАНЦУСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ
Узроци и реформни покушаји Узроци и општи значај Француске револуције. — Узроци су револуције: злоупотребе управе и судова, неједнака сразмера поседа и државних терета, куповање службе, племићске повластице, рђаво стање грађана и сељака, безумно расипање државних доходака и добара, раскошност на двору, просвећеност XVIII столећа и нарочито рђаве финансије или краће: узроци су привредни, друштвени, државни и судар тежња и установа. Француска револуција — устанак, буна, преврат — отвара ново доба у повесници. Рушење старога поретка у Француској изазива читав низ историских промена у целој западној Европи, а целокупна је историја деветнаестога столећа била под јаким
утицајем извршених преврата при крају осамнаестога столећа. Пређашње су револуције европске имале месни значај. Верска се реформација шеснаестога столећа из Немачке рашири по целој западној Европи, али револуција, која се тада деси у Немачкој, оста као месни појав. То се исто може рећи за револуцију у Нидерландији и за обе енглеске револуције; оне нису имале непосредног утицаја на унутрашњи живот других народа. Друкчија је особина француске револуције. Она је веома утицала на све западне народе и то из ових узрока: што су сви ти народи имали подједнаке недостатке, за чију се поправку заузму Французи (1789), и што фрацуске идеје просвећене књижевности већ беху раширене по свим крајевима. Још просвећени апсолутизам учини покушај с преуређењем друштвенога живота на основици нових идеја. То је била
реформа озго, од владе, и она се рашири готово по целој Европи. У Француској је почета реформа оздо, од народа, а затим Французи почну ширити своје реформе и по суседству, лаћајући се при том и оружја за утврђивање нових начела. Како је Филип II ратовао за чување католичанства а Луј XIV за превласт и одржавање апсолутизма, тако је Француска, у доба револуције, војевала ради одбране од спољашњих и унутрашњих непријатеља, ширења својих нових рефорама и потом због Наполеонове себичности, самовоље и славољубља, што је одобравао и француски народ. Стање Француске у XVIII XVIII столећу. — За владе је Луја XV (1715-1774) и Луја XVI (1774-1793) било доба развића просвећене књижевности, али је то уједно и доба францускога опадања и у политици међународној и у животу унутрашњем под теретом великих дажбина, огромнога државнога дуга и постојаног дефицита. Ово се пак тако морало десити, јер реакционарно католичанство, које је одржало победу над протестанством после укидања нантскога закона, и краљевски апсолутизам, који је био под утицајем дворскога племства, продуже своју рђаву владу у Француској и у оно време када је она била огњиште нових тежња и када су владари и министри других земаља радили у духу просвећенога апсолутизма. Стога и Луј XV и Луј XVI, будући још и људи немарни и не познавајући другога живота до онога у Версаљу, уопште ништа не учине на побољшању стања у својој земљи, До средине су осамнаестога столећа сви Французи желели препорођаја и јасно поимаху његову потребу, полажући при том своју наду на краљевску власт као на једну силу, која је у
стању извршити реформе; тако је мислио и Волтер и физиократи. Када, међутим, друштво увиде да се у својим очекивањима вара, поста противником те власти и поче ширити мисли о политичким слободама, које су изражавали Монтенскије и Русо. Ово је довело француску владу у још тежи положај И док је по другим државама влада за просвећенога апсолутизма имала против себе чуваре старога поретка — духовништво и племство, дотле у Француској, поред оваке противности, изазва и незадовољну а богату и просвећену буржоазију. Испрва је буржоазија тежила само за реформама, не дотичући се краљевске власти; али се доцније код ње разви и жеља за политичким слободама. Чувањем старога поретка влада Луја XV и Луја XVI већ изазва незадовољство у огромне већине становништва, а ако би се десило да неким мерама окрњи корист повлашћених сталежа, ступала је с њима у борбу и прибегавала оштријим средствима, што изазва незадовољство не само код тих сталежа, него и код осталога народа, који је то осуђивао као повреду опште слободе. Регенство. — За младолетства је Луја XV, праунука Луја XIV, Француском управљао његов рођак војвода Филип Орлеански (1715-23), за чијега је регенства владала лакомисленост и разврат код представника власти и вишега друштва. Француска у то време, поред иначе рђава стања, претрпи и велики привредни потрес. У Париз тада дође Скот Џон Лоу, који се беше обогатио различним новчаним пословима, и предложи регенту да поправи фрацуске финансије. Његов се начин састајао у овом: да држава, користећи се народним поверењем, пусти у саобраћај папирни новац у већој количини и тим да оживи трговину и производњу. Регент прими овај (1716-20) чисто меркантилни начин, и Лоу почне остваривати свој предлог, који је све боље и боље напредовао. Добив огромну количину новца као подлогу за пуштене у саобраћај новчане папире (акције), он основа банку, која стаде издавати новчанице у вредности кованога новца. Потом Лоу рашири радњу ове банке различним предузећима: трговањем, закупљивањем монопола итд. Према величини су раширене радње издаване нове акције и пуштана је у саобраћај све већа и већа количина банчиних новчаница. Испрва акције имађаху велики успех и првобитна им се вредност веома повећа. Целим друштвом, особито вишим сталежима, овлада велика жудња за богаћењем, те су продаване и залагане земље и поједине драгоцености, само да се добије већи број акција, које су препродаване. Многи
се овако и обогате, али наста тренутак када огромно предузеће показа сву своју трошност; јер чим влада због недостатка кованога новца ограничи размену банчиних новчаница, одмах у друштву наста узбуђеност, и сви пожурише с продајом својих акција само за ковани новац. Ово убрзо повуче за собом пропаст самога предузећа и много угледних људи, што је уосталом лакомисленога и развратнога регента мало узнемирило. Фавориткиње и министри Луја XV. Када Луј подорасту прими владу, мало се бринуо за државне послове: он се занимао уживањима и дворским сплеткама, а послове је оставио министрима, које је постављао и смењивао према вољи својих фавориткиња. Од фавориткиња се својим утицајем на краља и својим безумним трошењем особито прославила маркиза Помпадура, која се занимала и вишом политиком. У рату је за аустријско наслеђе Француска била против Марије Терезије, али када царица написа силној маркизи писмо, назвавши је љубазном рођаком, Луј XV стаде на страну Аустрије и заштићаваше њене користи у седмогодишњем рату. Помпадура је одржавала министра Шоазела, који ступи у борбу с језуитима, те је језуитски ред и уништен у Француској њеном помоћи. Министар Флери ипак одржи мир штедњом и помагањем радиности, трговине и земљорадње, што Француску нешто опорави. Луј XV и његова влада најбоље се показују овим двема изрекама, које се њему приписују: „После нас — потоп“ и „Да сам ја место својих поданика, ја бих се бунио“. Борба с парламентима. — Крај је владе Луја XV означен борбом с парламентима. Луј XIV је држао парламенте у потпуној покорности, али за регенства они почну задобивати независност и чак ступати у расправу с владом и претресати њене поступке. У ствари, чланови тих судова, који су куповањем или наслеђем долазили на та места, беху ватрени заштитници старога поретка и непријатељи нових идеја, што су доказали спаљивањем многих књижевних производа осамнаестога столећа; али ипак њих независност и смелост наспрам владе учини омиљеним у народу. Најзад после осуде једнога меснога старешине, кога хтеде заштитити двор, и слагањем с том осудом свих покрајинских парламената па и парискога, министар правде укиде све парламенте и заведе нове судове („Мопови парламенти“ 1771). Међутим је
раздражење због тога било велико, и када умре Луј XV, његов последник врати старе парламенте. Луј XVI и Тиргове реформе. — У двадесетој години ступи на престо Луј XVI, унук Луја XV, он је по природи био добар и желео је сву снагу своју посветити отаџбини; али није имао ни одлучности, ни радљивости, ни спреме, а при том беше под утицајем своје околине: жене Марије Антоанете, кћери Марије Терезије, браће — барона од Проваиса и грофа од Артоа и дворских племића, који га својим поступцима све више омаловажаваху у народу. Ипак млади краљ испрва стече народну љубав повраћењем парламената и постављањем Тирга за министра финансија. Тирго је био физиократ, угледан књижевник и искусан управљач, а при том се одликовао родољубљем, тачним испуњавањем дужности и великим реформаторским идејама. Његов је рад био по начелима просвећенога апсолутизма, и стога се противио умножавању краљевске власти, па и повраћању парламента, говорећи уз то: како би Француску срећном учинио, да му се за пет година да деспотска власт. Будући неколико година интендант, знао је добро све недостатке државне управе и био је мимо остале раднике просвећенога апсолутизма противник централизацији, а као философ осамнаестога века и противник свих сталешких повластица. Стога је он радио на завођењу сеоске, градске и обласне самоуправе, на оптерећивању данком племства и духовништва и на укидању свих феудалних права и цехова, монопола и унутрашњих царина. Он је чак помишљао и о повраћању равноправности протестантима и о побољшању народнога просвећивања. Ну министар — реформатор узбуди против себе све присталице старога поретка: и дворане (нарочито због штедње), и племство, и духовништво, и парламенте. Присталице старога поретка различним сплеткама побуне против њега и сам народ, те дође и до оружја. И ако је Луј XVI увиђао потребу Тиргових рефорама, ипак није имао одлучности да га задржи, те он после непуне две године министровања (1774-76) одступи, а све, што је урадио, би уништено. Некер. — После Тиргове оставке влада се Луја XVI потчини утицају повлашћених чинилаца; али се ипак потреба рефорама осећала, те су неки Тиргови последници чинили нове покушаје на преуређењу. Ну ови се његови последници нису одликовали ни умом, ни одлучношћу, ни искреношћу. Највиђенији међу њима бејаше Некер, пређашњи банкар женевски и према
економском правцу противник Тиргов-меркантилист. Он је био добар финансист, али није имао широких погледа и чврстине Тиргове, а при том је волео омиљеност у народу. Некер за четири године својега првога министровања (1777-81) покуша да изведе нешто у духу Тиргову, али без стварнога успеха; а био је удаљен због објављивања државнога буџета, у који уносе и огромне расходе дворске. У то је време погоршано финансијско стање у Француској и њеним мешањем у рат за американску слободу, а с друге стране учествовање у оснивању нове републике ојачало тежњу Французима грађанској слободи. За последника се Некерових опет мислило о финансиским и управним поправкама, а да би се зато имало и ослонца у народу, два пута су сазивани на саветовање виђенији људи из сва три сталежа (нотабли), које је сам краљ бирао. Ну и ови су људи оштро нападали неумешност владина рада. Влада потом дође поново у сукоб и с парламентима, који су били противни новинама, али их по укидању, мораде наново установити. Ускоро се тада (1787) јави мисао о потреби сазивања државних сталежа, који се нису одавно састајали (од 1614). Прву мисао о том изнесе јунак у американском рату Лафајет, који је био у првом сазиву оних виђенијих људи, а та је мисао потом прихваћена и од осталих. Некер се тада прими по други пут министарства само под погодбом: да се сазову државни сталежи, на што приста и Луј XVI.
Уставотворна и законодавна скупштина Сазив државних сталежа. — Целокупно је јавно мњење осећало као неминовну потребу сазивање државних сталежа. И повлашћени сталежи и грађани беху за то да се краљевска власт ограничи народним представницима, али само они нису имали исти појам о народу. Племство је и више духовништво под народом разумевало само скуп од сва три самостална сталежа, а грађани све равноправно грађанство. Због наметања данка и на повлашћене сталеже, влада се реши да буде већи број представника трећега сталежа; али она ипак наиђе на велике тешкоће, јер није одлучила како ће се сталежи састајати и како ће решавати. Дворска је околина желела да сталежи раде по старом начину (гласање по сталежима а не појединачно), трећи је сталеж у свима питањима био у великој противности, а Некер није спремио никаква нацрта за рад
сталешким представницима. Међутим су бирачи своје представнике снабдели упуствима (cahiers des doléances), у којима искажу све своје жеље. И у племићским, и у духовничким, и у грађанским упуствима стајаше: да се скупштина државних сталежа претвори у сталну установу. Осим тога, трећи је сталеж тражио укидање свих феудалних права и повластица вишим сталежима, који уосталом пристајаху на данак, али су чврсто чували друга права своја. Уз ово, у свима је упуствима изјављена жеља за управним, судским и финансиским реформама; за верским трпљењем, личном слободом, слободном штампом итд. Пред изборе и за самих избора изиђе неколико политичких списа, од којих је најзнатнији био архимандрита Сија, у којем се доказивало да је управо трећи сталеж народ. Скоро су сви изабрани представници били слободоумнији људи, од којих је: духовника 291, племића 270, и представника трећега сталежа 557, међу којима се Сије и гроф Мирабо беху прочули својим противничким списима. Састав народне скупштине. — Скупштина је државних сталежа отворена у Версаљу (5 маја 1789), али неколико седмица прође у препирци између сталежа о начину решавања. Најзад (17 јуна) трећи сталеж изда знамениту одлуку, којом себе огласи за народну скупштину, као представника деведесет и шест од сто целокупнога народа, чиме изгуби значај скупљање средњовековних државних сталежа. Ускоро после ове одлуке трећем сталежу приђе ниже свештенство и некоји племићи, али је двор био тим веома незадовољан, и краљ нареди да се затвори скупштинска дворница. Тада се посланици искупе у једном манежу (Jeu de Paume) и закуну се један другом: да се не разилазе докле Француска не добије стално државно уређење, па се састајали ма где. И други је састанак већ држан у једној цркви, јер је манеж био затворен. Међутим двор ускоро (23 јуна) закаже краљевску седницу државних сталежа, у којој Луј XVI нареди да унапред сталежи подвојено решавају. Када краљ напусти дворницу и представници двају првих сталежа изиђу за њим, трећи сталеж продужи седницу. На заповест једнога дворанина да се разилазе, Мирабо одговори знаменитим речима: да су се посланици састали по вољи народној и да их је могућно само бајонетима удаљити. После неколико дана краљ попусти, и готово сви посланици уђу у састав народне скупштине.
Заузимање Бастија и укидање старога поретка. — Двор у ствари није мислио попустити. Стога у околини Париза и Версаља стаде скупљати велику војску, што веома узнемири скупштину и народ. Када се уз ово пренесе глас да је од тада омиљенога Некера узета оставка с наредбом да напусти Француску, Париз се побуни, којом су приликом главну улогу играли гладни радници због немања посла и скупоће хлеба. Гомила света разграби оружнице и пушкарске радње, па нападне државну кулу Бастиј (некадашњи замак и потом затвор и политичкихкриваца) и овлада том тврђавом (14 јула). Да би стало на пут већ започетом пљачкању а и нападању краљевске војске, париски се грађани такође наоружају и образују народну гарду, изабравши за њена старешину Лафајета, племићскога посланика. Овим је народна скупштина спасена од дворских намера, а Луј XVI опет је попустио. Он чак сиђе у Париз, где се показивао народ с тробојном народном значком на шеширу (црвена и плава — париска, а бела краљева; 1792 усвојена је и тробојна застава). Узимање и рушење Бастија послужи као знак за устанак по свима покрајинама. Особито се узбуне сељаци, који одрекоше плаћање феудалних дажбина, црквенога десетка и државнога пореза. Они су напали на замкове, рушили их и палили, при чем је убијено неколико племића и обласних управника. Кад о овим догађајима почну стизати гласови у Версаљ, два су слабодоумна племића изнела у скупштини предлог: да се укину феудална права — некоја простим одузимањем, а некоја откупом. Тада је одржана знаменита ноћна седница (4 августа), у којој се посланици виших сталежа такмичењем одрицаху својих повластица, а скупштина донесе одлуке о укидању сталешке надмоћности, феудалних и власничких права, црквене десетине, повластица појединих области, градова и удружења, и објави једнакост свега народа пред законом у погледу суђења, плаћања данка и занимања грађанским, војним и црквеним дужностима. На тај се начин за једну ноћ сруши у Француској цео средњовековни друштвени склоп и замени се несталешким грађанством. Избеглице; нова буна; клубови. — У ово је време народна скупштина већ радила на новом уређењу француске државе. Она се још на неколико дана пре заузимања Бастија назвала Уставотворном(Assemclée nationale constituante), узимајући право да за државу пропише ново уређење. У двору се пак није мислило ни на каква попуштања, а међутим за оних нереда приликом
заузимања Бастија, наста бегство племића, у чијем је броју први био млађи брат краљев Д'Артоа. Отишавши за границу, избеглице су радиле код туђих дворова да их и војском помогну против Уставотворне скупштине и народа. У самом Версаљу нису губили наду на војнички преврат, и премда Луј XVI, после заузимања Бастија, обећа да неће скупљати војску у Париз, ипак у Версаљ стизаху нови пукови. Када пак у Паризу, на једној официрској забави, у присуству краља и његове породице, официри збацише са себе тробојне значке, париски се грађани по други пут узбуне, а огромна се гомила света, у којој је било много жена и у првим редовима с оружјем и виком: „Хлеба! хлеба!“ упути на Версаљ, продре у сам двор и захте од краља да се пресели у Париз (5 и 6 октобра). Ово захтевање Луј XVI изврши, а због тога се и Уставотворна скупштина пресели у Париз. Првом је буном (14 јула) скупштина сачувана од војне силе, а другом је (5 и 6 октобра) лишена слободе у средини узбуђенога становништва парискога, које је своју вољу наметало представницима целога народа. Ну, у сваком је случају сада Уставотворна скупштина била најмоћније тело у Француској, чије су наредбе слушане. Међутим уз скупштину пониче једна друга снага. Париз, као престоница онако уједињене Француске, задоби готово неограничени утицај на покрајине преко основаних политичких клубова, који се такође занимаху питањима о новом уређењу и савременим догађајима. један од таквих клубова, који доби назив Јакобински (прво le club des Amis de la Constitution; настанили це у старом манастиру Јакобинаца, по чему су од противника названи и чије је име одјекивало кроз целу револуцију), стече највећи значај, и то из овога разлога: у њему бејаху најомиљенији посланици, многи су чланови његови имали велику моћ код париског становништва и он отвори своје клубове по свима знатнијим градовима француским. По овим клубовима завладају крајња мишљења, која обухвате и политичке новине. Што се пак раније осећао јачи притисак, тим се сада оштрије и дрскије изражаваху противници старога поретка. Мирабо и народна скупштина. — За овога се времена у Уставотворној скупштини почну оснивати политичке странке. О чувању старога поретка мишљаше мали број представника виших сталежа, а огромна је већина скупштинска била за уставну монархију, па чак и доцнији републиканци, не
слажући се само у главним тачкама питања о саставу и правима народнога представништва. Нико пак није јасније и трезвеније појмио тадашње догађаје као Мирабо. Међу посланицима се он у један мах издигао на прво место. Мирабо је имао ум правога државника: владао је добрим теориским и историским знањем у политици; имао је велику подобност да се брзо нађе у најсложенијим предметима и да у исти мах ради па решавању различних питања, а уједно је био и први говорник у скупштини, у којој беше цвет тадашње просвећености француске, те је умео потчинити својем расположењу чак и таке људе, који нису делили његово мишљење. Осетив сам власничку самовољу и допав једно време затвора, Мирабо поста ватрени заштитник личне слободе. И ако је био пореклом племић и поносио се својим прецима, он ипак приђе народном покрету тадашњем, тражећи заштиту народних права и грађанску једнакост. Ну Мирабо постави себи задатак да утврди оно што се револуцијом до тада задобило, јер га за ове тековине с једне стране плашаху дворске и племићске сплетке, а с друге стране народно узбуђење, које је могло прећи у безвлашће. Стога хтеде да ослободи краља од утицаја његове околине и да народну скупштину учини независном од парискога становништва, које је руковођено клупским демагозима. По његову мишљењу, краљ је морао пристати на извршене промене и не покушавати на повратак старога поретка, а слогу између њега и народнога представништва требало је извести састављањем министарства од највиђенијих чланова народне скупштине по примеру енглеске парламентарне владе. Он је био противан дељењу законодавне скупштине на два дома и желео је да краљ има veto за скупштинске одлуке, да се не би скупштина учинила неограниченом и опасном за владаочеву слободу. Мирабо не приведе у живот ове своје замисли, јер је против његових савета био и двор и народна скупштина, која се разложно бојала да ве се краљ моћи користити својим veto и при заштићавању старога стања. Ускоро после друге побуне париске (октобарске) Мирабо ступи у тајне односе с двором, саветујући краљу да се измири с тадашњим стањем и да премести народну скупштину у мирније место. Луј XVI и Марија Антоанета читаху његове саставе, у којима он излагаше своје мисли, и чак га награђиваху за те савете, али га нису ни мислили слушати, јер су добро памтили његов поступак у почетку
револуције, а нису ни поимали суштину његових идеја. И народна Скупштина није поимала Мирабове тежње а није му ни веровала, нарочито од када се чу да је у тајним односима с двором, који му такође није веровао и награђиваше га уосталом само зато да му не буде непријатељ. У свом је домаћем животу Мирабо имао готово неугледан пример човека од прекомерна уживања, који се спутавао дуговима и није бирао средства за добивање новаца. Стога су посланици мислили да се он толико заузимао за краља, што је од непријатеља револуције поткупљен великим новцем, а у клубовима и по новинама почну га за то чак и окривљавати. Ну усред својих планова умре после кратке болести (2 априла 1791). Велики је трибун свечано сахрањен, којом приликом учествоваше двор, више духовништво, народна скупштина, народна гарда, клубови и много народа. Сви су тада осећали да је с Мирабом сишла у гроб велика политичка снага. Народно расположење и празник федерације. — Када је умро Мирабо, већ је друга година револуције била на измаку, али се ипак онај заталасали покрет од првих дана револуциских продужио за све ово време, и огромна је већина народна била расположена и одушевљена. Још о јесени прве године револуциске почеше установљавати празнике у част слободи по многим местима у земљи, а од особитога је значаја био празник федерације, који је као почетан нове будућности народнога јединства прослављен на Марсовом пољу париском по навршетку године од заузимања Бастија (14 јула 1790). У прослави је учествовао краљ, народна скупштина, народна гарда из целе Француске и на стотине хиљада народа. Ну ово се расположење народно поче већ мењати у трећој години (1791) и народ се већ стаде плашити за судбину учињених промена. Највећа је плашња била од избегличких сплетака код туђих дворова, нарочито када се дознало да избеглице чак скупљају војску у пограничним областима немачким. Односи с другим државама. — У исто време поникоше неспоразуми и сукоби с туђим државама. Уништавање феудалних права неким немачким кнезовима у Елзасу, Лотарингији и Франшконтији изазва незадовољство у Немачкој, а изгнање папских чиновника из његова Авињона, који је придружен Француској, веома раздражи папу. Аустрија је пак била незадовољна тим, што су Французи помагали белгиски устанак, који је изазвао Јосиф II својим реформама. Међу
Французима је опет све више расла мисао: да се револуција не може ограничити само на њихову отаџбину, већ да се мора ширити и по осталим земљама. Све је ово спремало сукоб револуционарне Француске с Европом, али за овај мах (у 1791) Французи још нису мислили о нападању суседних земаља и више су се бојали туђиначкога мешања у њихове унутрашње ствари а у корист старога покрета. Међутим, првих година револуциских Аустрија, Пруска и Русија беху заузете деобом Пољске, а осим тога Аустрија и Русија ратоваху с Турцима, Русија војеваше са Шведском и Аустрија умириваше Белгију и Мађарску. Ово је и задржало мешање европских држава у француске послове, што, разуме се, није било по вољи избеглицама и околини Луја XVI. Бегство Луја XVI и последице. — Мирабо је за живота одвраћао краља од веза с емигрантима и позивања у помоћ војне силе туђих држава. После смрти Мирабове Луј XVI с породицом тајно остави Париз (у јуну 1791) у намери: да се дохвати источне границе, где је било више војске, и да помоћу Леополда II, брата Марије Антоанете, поврати стари поредак. Овај му покушај не испаде за руком, јер буде задржан на путу (у Варену) и брзо враћен у Париз. Скупштина га стави под стражу и одлучи од владе до примања новога устава. У тај се мах устав довршавао, а бегство Луја XVI учини да се краљевска власт више ограничи од странке која је то желела и да се међу становницима париским почне радити о збацивању његову. У овом је смислу била састављена петиција скупштини и изложена на потпис народу на Марсову пољу (на „Олтару домовине“). Париски мер Баји и Лафајет дођу с народном гардом, да то спрече, али из гомиле скупљенога народа полете каменице на њих, на што народна гарда одговори оружјем, те многи буду убијени и рањени (17 јула 1791). У исто се време у јакобинском клубу стану исказивати републиканске мисли и од њега се одвоји (16 јула) уставно-монархиски клуб фејански (Лафајет, Баји, Сије и др.). Стање пак Луја XVI изазва Леополда II да предложи свима владаоцима заједнички рад у корист францускога краља, и у том је смислу састављен проглас, који је потписао Леополд II и пруски краљ Фридрих Вилхелм II. Ово је тако погоршало положај Луја XVI да га тек сада почну окривљавати за договор с туђинцима против отаџбине. Свршетак и недостатци рада скупштинског. — При оваквим околностима Уставотворна скупштина заврши свој посао. Нови је устав изнесен Лују XVI,
коме је остављено: или да га прими или да се одрече круне. Он приста на прво и закле се на устав, те буде ослобођен страже. Међутим Луј XVI ван земље саопшти да је његов пристанак на устав изнуђен. Ово већ није обећавало сталности новом уређењу државном. Новом пак уставу није дуговечност ујамчена ни одлуком Уставотворне скупштине, којом уставовци спрече себи избор за Законодавну скупштину, која се морала састати по уставу. Ова је одлука била великодушна, али је њу саветовало нетачно поимање демократске једнакости и она се у примени показала као неразумна. Чланови су Уставотворне скупштине погрешно мислили да је дуго бављење у саставу народнога представништва противно грађанској једнакости и нису могли унапред видети да нови људи у Законодавној скупштини неће имати довољно искуства и да неће с вољом чувати њихово свршено дело. За скоро две године Уставотворна скупштина сврши огромни посао преуређења свега државнога и друштвенога живота у Француској. Може се рећи да се стари поредак, који је одавно требало преуредити, одмах срушио чим је додирнут, и Уставотворна скупштина мораде све изнова стварати. У својем нерасположењу наспрам пређашњега поретка, она се трудила да уништи све остатке старине, не размишљајући сувише о томе, шта је сасвим рђаво и шта би се могло поправити или задржати. Погрешке су се у овако сложеном послу могле увећати и због тога, што радници, који ставише себи задатак да преуреде Француску, у примени беху мало познати с пређашњим стањем, што нису имали искуства у државним пословима и што се сувише поведу за неостварљивим мишљењима, која се нису слагала с начелним погодбама стварности. Сама је политичка философија осамнаестога столећа била више последица чисто неостварљивога размишљања, него закључак из посматрања друштвеног живота. Уопште, рад је Уставотворне скупштине: покушај преуређења државе и друштава на основи учења философије природнога права а по начелима слободе и једнакости. Огроман се пак значај рада Уставотворне скупштине огледа у том, што се тадашње француске тежње раширише и ван Француске. Декларација права. — Први је знатнији посао Уставотворне скупштине
Декларација човечјих права, која је на предлог Лафајетов објављена после дужег претресања (12-VII-1789) и која садржи главна начела о уређењу новога друштва и државе. У декларацији је најбоље истакнуто начело о слободи
личности и о врховној власти народној. Она је гласила да се људи рађају и да живе слободни и једнаки у правима, а права су: слобода, својина, безбедност и отпор угњетавању. Начело се целе врховне власти налази у народу. Закон је израз опште воље, и сви грађани имају права учесествовати у издавању закона и у одређивању пореза, пред чим су сви једнаки. Друштвена је или државна власт за срећу свих чланова, а не за личну корист оних којима је поверена, а друштво има права тражити рачуна од свакога јавнога и одговорнога вршиоца своје управе. Држава у којој нема јемства за права и подељене власти, нема устава. Осим тога, Декларација обезбеђује вршење државних и друштвених дужности свима подобним личностима, а уједно објављује слободу личности од самовољнога затварања, слободу верског мњења, слободу речи, штампе и безбедност приватне својине. У свима се овим изјавама Декларације права појављују само тежње политичких писаца осамнаестога столећа, поглавито Монтескија и Руса, а све се могу укратко изразити револуциском лозинком:
слобода, једнакост, братство, што је послужило за основицу при изради новог устава. Ново уређење по новом уставу. — Нови је устав (од 1791) био основан на начелу народне превласти (Русо) али с владаоцем и деобом власти (Монтескије). Владалац је представник народни, а све друге власти зависе од народнога избора. Законодавну власт и опште управљање државним пословима врши законодавно тело, чији су чланови (750) бирани на две године. Народ се дели на активне и пасивне грађане; политичким се правима користе само активни грађани, чији је најмањи порез морао бити једнак тродневној заради, што се косило с Декларацијом права. Према законодавном телу краљ има вето, али ако нека одлука, коју краљ не одобри, прође кроз три наизменична законодавна тела, она добива законску силу и без краљеве сагласности. Према овоме је главни значај краљев био у извршивању власти. Краљева се личност признаје за свету и неприкосновену, али се укидање и мењање устава сматра као одрицање престола. Краљ врши власт само преко одговорних министара пред скупштином, а министри не могу бити скупштински чланови. У ствари, ни краљ ни њиме наименовани министри нису имали могућности управљати државом, јер чиновници нису зависили од њих. Уставотворна је скупштина укинула дељење Француске на провинције, које су
историски и географски постале, и разделила земљу на осамдесет три
департмана, који су издељени на дистрикте и комуне, при чем се руководило чисто непримењеним начелима геометријске и артиметичке једнакости. Према начелу народне врховне власти, управа је комуна (сеоских и градских), дистриката и департмана морала бити изборна, што је чинило потпуно независном од средишне власти. Департманска је управа била од тридесет и шест чланова, чија је половина обнављана после две године, а дељена је на
савет, који заседава месец дана у години, и сталну директорију од осам чланова. Дистриктска управа беше од дванаест чланова, који заседавају петнаест дана у години и од којих четворица чине дистриктску директорију. По један је изабрани прокуратор генерални придаван на четири године свакој директорији. Општинска (комунска) је управа била од савета и мера. За старога поретка Француска није била вична самоуправи чак ни у пословима месним, а сада су и државни послови дошли у руке изабраних органа месне самоуправе. Поред управе, и судови су били изборни,, а према угледу је на Енглеску уведена и порота. Исто је начело народне власти уведено и у овако названо грађанско уређење
духовништва, чему је претходила измена његова положаја. Духовничке су повластице биле укинуте а тако исто и десетина. Земља је црквена одузета и заједно је с краљевским поседом чинила народно имање, којим је обезбеђен државни дуг, а калуђерство објављено као противност личној слободи. Духовништво је обезбеђено државном платом као и чиновништво. Све је ово изменило спољни положај духовништву у друштву, али није дирало унутрашње уређење црквено. Начело је верске слободе тражило да се световна власт не меша у унутрашњи живот црквени, али је Уставотворна скупштина гледала на цркву као на државну установу и стаде је прилагођавати новим начелима. По грађанском уређењу духовништва, француска се црква учини независном од папе; границе се појединих епископија морадоше поклапати с департманским границама, а укину се називи архиепископа, абата, каноника и др. И свештеници су и епископи бирани, а при њихову су избору могли учествовати и некатолици. Доношењем овакога уређења скупштина учини доста неприлика, јер испрва при одузимању црквених имања и укидању десетине, чим се раније користило углавном више духовништво, готово је све ниже свештенство било
на страни скупштинској; али сада већина тога свештенства бејаше незадовољна новим уређењем, које је дирало верска убеђења, а по многим се местима и паства поведе за духовним вођама својим. Ово произведе у Француској верски раскол и изазва тадашњу државну власт на гоњење људи, који се не хтедоше потчинити новом уређењу верском. Нови се устав и грађанско уређење црквено није одржало у Француској. Међутим постану сталним одлуке скупштинске с оне ноћне седнице (4 августа) о укидању сталешких, покрајинских, феудалних и власничких права. Укидање пак ових права донесе грађанску једнакост, те су се сви Французи дужни били називати грађанима, јер су уништени сви племићски чинови с њиховим називима и грбовима. У правима су изједначене и све вероисповести. Укидањем цехова објављена је слобода производње и рада, при чем се руководило физиократским учењем. Продужење револуције. — Уопште, ова је француска револуција имала демократско обележје, али је буржоазија у њој главну улогу играла и главне користи од ње добила. Дељење је грађана на активне и пасивне одузело политичка права скоро трећини одраслих Француза, који тим, разуме се, нису били задовољни. Колико су одузета политичка права сиромашнијим грађанима, види се по том, што се и за учествовање у департманским скупштинама тражило прилично богатство. На овај се начин буржоазија учини првим редом друштвеним, а, поред тога, она се и обогати куповањем црквеног имања, за које је скупштина решила да се продаје у корист отплате државнога дуга. Револуција се пак не сврши увођењем у живот новога устава. Рђаво је имовно стање народно било сталан извор за нереде, али је и главни узрок и даљем покрету био у гласовима о дворским намерама, избегличким сплеткама, намерама туђих дворова, у незадовољству готово већине грађанства због одузимања политичких права сиромашнијим редовима и због тешких погодаба за откуп феудалнога права, као и о мешању власти у верске послове. Немирно је расположење и раздражење народно обезбеђивало успех јакобинцима, који су имали јако уређење у целој земљи и одликовали се добрим страначким редом. Они су налазили да револуција још није свршена и тежили да се потпуно остваре начела Русова.
Законодавна скупштина. — Чим Уставотворна скупштина преста, њено место заузе Законодавна скупштина (од 1 октобра 1791 до 21 септембра 1792), за коју су изабрани нови и још мање искусни људи. У овој се скупштини оснују оваке странке: десну страну у скупштинској дворници заузеше уставни монархисти (фејанци), средину људи без јасно опредељених погледа, а леву су страну чиниле две странке: жиродинци и монтањари. Прва је од ових двеју („левица“) била састављена од веома подобних људи и имала неколико одличних говорника, а доби име по жирондском департману, одакле јој беху вође. Најзнатнији су њени представници: Верњо, Брисо и Кондорсе, математичар и филозоф. Њихов утицај на скупштину и народ спречаваху монтањари, који добију име заузимањем горњих клупа у амфитеатралној дворници скупштинској („брдо“) и чија главна снага беше у јакобинском клубу. Главни су монтањарски представници, који и не беху у скупштини, ови: властољубиви и једнострани
Робеспиер, најжустрији члан јакобинског клуба, даровити али порочни Дантон, оснивач корделиерскога клуба демократског; и помамни Марат, који доби назив
Пријатељ народни по својим новинама и који проповедаше потпуно истребљење револуциских непријатеља. Такмичење се између жирондинаца и јакобинаца поче у првим месецима Законодавне скупштине и поста једним од главних чинилаца унутрашње повеснице устаничке. Жирондинско министарство и почетак ратова. — Уставотворна скупштина остави у наслеђе Законодавној борбу с највећим непријатељима револуције: с избеглицама, који су у туђини радили против Француске, и с духовницима, који нису признали црквене реформе (незаклети свештеници). Законодавна скупштина одлучи да се одузму избеглицама имања а да се непокорни духовници лише грађанских права и. да се чак и затворе. Луј XVI не хте потврдити скупштинске одлуке о избеглицама и незаклетом свештенству, што произведе велико незадовољство код народа. Уједно с овим, на краља се све више сумњало да има тајне односе с туђим дворовима. Жирондинци и у скупштини, и у клубовима, и по новинама, на изазивачко понашање туђих влада, проповедаху потребу да се одговори ратом народа против краљева и окривљаваху министре за издајство. Луј XVI најзад узе оставку од министарства и наименује ново министарство од жирондинских једномисленика („Министарство г-ђе Ролан“: јер ова жена министра унутрашњих послова из
свога салона, као политичког средишта, имађаше велики утицај). Жирондинско министарство објави рат Аустрији (у априлу 1792), где тада владаше син Леополда II Фрања II (1792-1835). У савез с Аустријом ступи и Пруска, и то би почетак револуциских ратова, који имађаху великога утицаја на целу Европу. Ускоро, међутим, Луј XVI узе оставку и од овога министарства, што изазва
народни устанак у Паризу (20 јуна 1792). Гомила устанка овлада краљевим дворцем и гоњаше Луја XVI да потврди скупштинске одлуке о избеглицама и духовницима и да поврати жирондинско министарство. Тек пред вече краља ослободи од ове гомиле париски мер Петион.
Конвенат и прва република Пад монархије. — Међутим, главни заповедник савезне аустриско-пруске војске војвода од Брауншвајга договорно с избеглицама изда проглас, у којем запрети Французима казнама, спаљивањем домова и рушењем Париза, ако се краљу учини штогод. Ово изазва у престоници нов устанак (10 августа 1792), којом приликом буде погубљена краљева стража од Швајцараца и неколико дворана, а краљ се с породицом с спасе бегством у дворницу Законодавне скупштине. Тада скупштина у краљеву присуству донесе одлуку: да се он разреши од власти и да се стави под стражу, а за решење питања о новом уређењу Француске сазвана је нова скупштина под називом Народни конвенат (од 21 септембра 1792 до 26 октобра 1795). Тада се укиде нови устав (од 1791), а Законодавна скупштина уступи извршну власт новом министарству, у којем министар правде поста Дантон, један од главних покретача последњега устанка (од 10 августа). Цела је Француска у то време преживљала бурне дане: унутра беху нереди, споља је наступао непријатељ, војска неподобна, а војсковође непоуздане. После овога преврата у Паризу, Лафајет, који заповедаше једним одељењем војске, хтеде поћи на престоницу да угуши неред, али га војници не послушаше и он побеже у Немачку. У Паризу се само говорило о завери и издајству, а раздражење народно пређе сваку границу. Град је био у власти новога општинскога савета (комуна), који заузе општинску зграду приликом последње побуне (ноћу 10 августа). Дантон добије од Законодавне скупштине допуштење да се могу истраживати избеглички рођаци, незаклети свештеници
и друга сумњива лица. Агенти нових власти и најревносније присталице њене почну тада хватати све на које се могло посумњати, и када се затвори напунише људима и женама, старцима и децом, почну их просто убијати: у затвор су ушле пијане чете убица, састављене од друштвенога талога, и ту су вршиле своју дивљу пресуду првих дана месеца септембра („септембарски покољ“). Избори су за конвенат свршени под утисцима ових ужаса и непријатних вести с источне границе, коју пређе аустриско-пруска војска, али ова најезда непријатељска на земљу изазва бурно одушевљење код францускога народа и на границу потрче гомиле добровољаца. Баш пред сам дан састанка народнога конвента Димурије одби напад пруски код Валмија (20 септембра 1792), после чега Французи пређу у наступање и почну освајати. Странке у конвенту. — У народном су конвенту жирондинци заузели десну страну, леву — јакобинци — монтањари, а средиште — нерешљиви људи („равница“), који су се непрестано колебали између првих двеју странака. И жиродиници су и јакобиници били демократи и републиканци, поклоници Русови и обожаваоци старих република; алу су се пак разликовали у свима важнијим тачкама. Жирондинци беху ватрени заштитници личне слободе и плашили су се свемоћности државне ма и у републиканском облику, а уједно с тим нису волели насиље народне гомиле. Према овом они ступе у борбу с новим градским саветом и с Дантоном, који су извршили септембарски покољ. На против, монтањари беху за политику страха(„терор“), за непосредно деловање народне гомиле против свих неједномисленика, за државну власт с неограниченим пуномоћством и за угушивање тежње личној слободи, у којој су гледали извор сваком друштвеном злу. У ствари јакобинци у облику републиканске диктатуре обнављаху сву власничку примену старе монархије и то с већом одлучношћу и јачином. И док жирондици беху растурени, јакобинска странка беше одлично уједињена и уређена. Уосталом, сам француски народ, старим поретком спремљен, више је за потчињавање сили но за коришћење слободом, те најзад јакобинци и однесу победу. Проглашење републике и суђење краљу. — Конвентов је први посао био
проглашење француске републике(11 септембра 1792). Стога жирондинци ставе питање о суђењу краљу. Јакобинци се чврсто ухватише за ту мисао, при чем Робеспиер изјави да краљево дело није за суд, него ће се против њега
употребити политичка мера, и да Луј мора умрети, да би живела република. У самој ствари, с правнога гледишта, није било основе за суђење краљу, који је по новом уставу (од 1791) био неодговоран и с којим се могло разрачунати само одрицањем престола. Жирондинце је уплашила отворена изјава јакобинска да Луј XVI мора умрети ради учвршћивања републике, те су измишљали средства за краљево спасење и предложе да се конвентска пресуда народу преда на потврду, чега се опет бојаху јакобинци. Најзад отпоче суђење, при чем се Луј XVI држао прилично достојанствено; али жирондинци нису имали довољно снаге да га спасу од казне. Огромном је већином гласова Луј Капетпроглашен за кривца као завереник против народне слободе и опште безбедности државне. Позивање је на народ одбијено такође огромном већином, при чем гласају и многи жирондинци. Међутим, за смртну казну гласа незначајна већина. У броју, који гласаше за овакву казну, био је и краљев рођак војвода Орлеански, који се поче називати грађанин Филип Егалите,хотећи с тим да спасе од одузимања своје велико имање. Пресуда је над краљем ускоро извршена (21 јануара 1793). Овај је догађај произвео страшан утисак за целу Европу и против се револуције састави велики савез(или прва коалиција 1799-95) са задатком да се поврати у Француској монархија и пређашњи поредак. Почетак терора и напад на жирондинце. — У ово време, када Француској запрети нова најезда туђинска и народ бејаше готов дићи се као један човек против спољашњега непријатеља, била је борба између жирондинаца и монтањара. Први хтедну стати на пут терору, а њима је готов био прићи и Дантон, који се показао као даровит посленик, али га жирондинци одбију, не хотећи имати удела са септембарским убицем.Напротив, монтањари, којим се за главнога вођу истаче Робеспиер, хтедну продужење терора, имајући уза се јакобински клуб и ниже слојеве парискога становништва („санкилоти“). Монтањари су просто тражили узрока за свађу са жирондинцима. Ускоро је (у пролеће 1793) Димурије био разбијен у једном сукобу, и побегао је преко границе са сином Филипа Егалите, кога је хтео помоћу војске довести на француски престо. Ово је стављено у грех жирондинцима, јер се Димурије рачунао као њихов ђенерал. С овом пак спољашњом опасношћу удружи се и унутрашња буна, јер Вандеја и Бретања, руковођене незаклетим свештенством и племићима, устану против конвента. За спасење отаџбине конвенат одлучи да
се скупи триста хиљада бораца и да се начин терора уведе у целој управи. На уређењу се француске војске особито одликова Карно. Извршна је власт с неограниченим пуномоћством предана значајном Комитету друштвенога
спацења,који је слао по провинцијама своје комесаре (поверенике) од конвентовских чланова. Главним се оруђем терора начини Револуциони
суд,који је решавао дело скоро без икаквих прописа и осуђивао на гилотиновање само по сумњи. Све је ово било углавном дело Дантоново, који се, одбијен од жирондинаца, приближи монтањарима. На подстицање су ове странке два пута (при крају маја и у почетку јуна) гомиле народне упадале у конветовску дворницу и тражиле искључење жирондинаца и предавање Револуционом суду, као издајника. Конвенат уступи том насиљу и искључи највидније жирондинце, од којих неки после побегоше из Париза, неки бише затворени, а неки предани Револуционом суду. Још се више осили терор када једна пријатељица жирондинска, млада девојка Шарлота Корде,ножем усмрти Марата, који је највише распаљивао на покољ, и када се диже устанак у Нормандији и неким већим градовима (Бордо, Лион, Марсељ, Тулон), у којем учествоваху и одбегли жирондинци. Овај покрет и учини да се жирондинци окриве за федерацију,т. ј. тежњу да се Француска раздели на неколико савезних република, што би било опасно због туђинске најезде. Међутим су јакубинци одлучно тражили јаку централизацију — једну нераздељену
републику. Јакобинска диктатура. — После пада жирондинаца, од којих многи бише гилитиновани (међу њима и г-ђа Ролан), а неки завршише самоубиством (Кондорсе), господари положаја постану јакобински терористи с Робеспиером на челу. У ово је време Француском управљао Комитет друштвенога спасења, који је заповедао помоћу Комитета опште безбедностии конвентских повереника по покрајинама, који су од јакобинаца саставили револуционе комитете. Најзнатнији је помоћник Робиспиеров био млади песник Сен
Жист,који је маштао о увођењу спартанскога државнога и друштвенога поретка код Француза. Сам је Рибеспиер био уских погледа, крајњи занешењак и немилостив; глава му је била напуњена ставовима из Друштвенога
уговораРусова, а служио се неразумљивим изразима у охолом говору о врлини и срећи човечанској. Он је потпуно био убеђен у тачност својих тежња и све
неједномисленике сматрао за непријатеље човечјег рода. Људи из његове странке саставе нов устав(„Устав од 1793“) на широкој основи врховне власти народне; али и ако је примљен општим гласањем народним, јакобинска странка реши да се не уводи у живот док се не уклоне сви непријатељи републички. Јакобинци се углавном ослањаху на мале занатлије и престоничке раденике, у корист чију конвенат изда закон о највишој цени за производе. Конвентско угушивање устанка и гилотиновање. — Конвенат с великом одлучношћу и брзином угуши устанак по покрајинама Умиривање је устанка и завера, често и замишљених, свршено с највећом суровошћу. Похватани су устаници у Лиону убијани картечима, и сам су град хтели сравнити са земљом, а у Нанту су гомиле света топљене у Лоару. У Паризу је Револуциони суд гилотиновао свакога месеца на стотине сумњивих лица или конвентских противника. Осим жирондинаца, тада су гилотиновани: Марија Антоанета,
Филип Егалите, Малерб, министар и адвокат Луја XVI, хемичар Лавоазије, песник Шенијеи многа друга виђена лица. Ну и међу самим победиоцима поче раздор, те се стану слати на гилотину сви који се без погодбе не потчињаваху Робеспиеру. . Укидање католичанства и гилотиновање главних терориста. — У доба се терора појави у победничкој странци непријатељска гомила хришћанству. Она успе да конвенат (у јесен 1793) замени хришћански календар републиканским, по којем су године бројане од проглашења републике и по којем су измењана имена месеца. Јесењи: вандемиер, бример и фример; зимски: нивоз, пливоз и вантоз; пролетњи: жерминал, флориал и прериал, летњи: месидор, термидори фриктидор. Сваки је месец имао тридесет дана и делио се на декаде, а вишак је преступне године празнован, као и десети дан (décadi) место недеље. Овај је календар важио до 1806. Уз ово се јави тежња да се у Француској место католичанства уведе култ разума,што усвоји општински савет у Паризу и што по провинцијама ширише конвентски повереници. Католичке цркве стану затварати, а у Богородичиној цркви париској у част разума установе празник, што се потом чинило и по другим местима. Држећи се деистичких назора Русових, Рибеспиер је био противан том и говорио у конвенту и у клубу против атеиста, а и Дантон уста против религиозних маскарада, називајући тако празновање у част разуму. На челу је ове верске гомиле био цинички Ебер,који
је тежио за уништењем свега старога. Међутим Дантон затражи да се прекрати терор, без којега би се француска република могла спасти и од спољашњих непријатеља и од унутрашњих противника. За Робеспиера ебертистибеху сувише претерани, а дантонисти,на против, одвише умерени, те поведе борбу и против једних и против других у конвенту. Последица је ове борбе била да се прво Ебер са својим присталицама, па затим Дантон са својим једномисленицима затворе, предаду Револуционом суду и гилотинирају (у пролеће 1794). Дантон хтеде пре извршења загрлити свога друга Сешела, али га извршилац заустави. „Ти хоћеш дакле да будеш суровији од смрти“, рече моћни трибун ; „одлази, нећеш спречити да се наше главе загрле у дну котарице“. После овога Робеспиер није имао супарника, и први му посао би да конвентским декретом установи у Француској поштовање Врховнога бићапрема
грађанској вериРусовој. Нови је култ свечано обављен нарочитом церемонијом, коју је извео сам Робеспиер, при чем је играо улогу првосвештеника грађанске вере. Преко очекивања се потом осили терор. Револуциони суд доби право суђења и конвентским члановима без конвентскога решења. Најзад сувишним терором Робеспиер заплаши и саме терористе, особито када се поче говорити о његовој диктатури, те се међу њима склопи завера против, њега и његових најближих помагача и они буду затворени (9 термидора II године — 27 јула 1794). Општински их савет ослободи силом, али Комитет друштвенога спасења и конвенат пошљу војнике и народну гарду, те изнова буду затворени. Другога дана гилотинирају Робеспиера са Сен-Жистом и другима. Број је жртава револуционога суда парискога био 2763. Свршетак конвента. — Људи који оборе Робеспиера добише назив термидорци, а после овога догађаја револуција поче опадати. Све што је било угњетавано за терора подиже главу и стаде помагати термидорце. Најзад јакобински клуб би затворен (при крају 1794), а заостали се жирондинци врате у конвенат (у почетку 1795). Присталице оборених терориста два пута узбуне париско становништво против конвента (12 жерминала и 1 прериала 1795); али конвенат обе побуне војском угуши и казни неколико пређашњих терориста („последњи монтањари“). Конвенат изради нов устав („Устав II године“, 1795), по којем је законодавно тело дељено на два дома: Савет од пет стотина (Cinq-Cents), који
предлаже законе, и Савет старијих (Anciens од 250 чланова), који одобрава законе. За чланове је савета одређен велики ценс, а извршна је власт дата петорици директора („Директорија“), који су наименовали министре и друге чиновнике. Бојећи се да нови избори не даду већину противницима републике, конвенат реши да је први пут обавезно изабрати за оба дома две трећине конвентоваца. У народу се тада заиста почела јављати реакција против републике, што су подстицали ројалисти, и када конвенат објави своје решење, ројалисти у самом Паризу дигну устанак против њега, при чем највећега утицаја узе буржоазија, која се бојала од повратка јакобинске владе. Конвенат је овога пута спасао Наполеон Бонапарта, који бунтовнике растера картечима (13 вандемиера — 5 октобра 1795). Ускоро се по овом конвенат разиђе (26 октобра) и уступи своје место директорији и двама законодавним телима (састала се 28 октобра 1795). Конвентови послови. — За конвентске су владе установљени: Институт с деобом на стручне академије, место старе академије, нормална, политехничка, медецинска, правна и ветеринарска школа, музеј историско-природњачки, консерваторија уметности и заната, музичка консерваторија; преуређена је народна настава, припреман је грађански законик, уређен је народни дуг, усвојен је метарски систем на основици научној и употребљен је телеграф и ваздушни балон у рату, те је конвенат, веле Французи, био и велики и страшан. Директорија. — Нови је устав (II године) трајао четири године (1795-99), за које је време државом управљала директорија. Од пада Робеспиерова у Француској наста малаксалост и разочарење. Политичка су начела с општим користима запостављена, а на прво су место стављене личне користи и тежња за животним насладама. Уз ово је нови устав стално повређиван баш од оних људи који беху најпозванији да га штите, а ројалисти су међутим све више напредовали. Други су избори (1797) дали ројалистима већину у оба дома што нагна републиканске директоре да помоћу војске очисте савет од ројалиста и да употребе читав низ терорских мера („18 фриктидор“). Једном директори, помоћу савета, насилно истисну из састава директорије своја два друга. Оваким се општим повредама уставним нису могла утврдити осећења законитости код народа. Присталице јакобинске нису такође мировале и раније се (1796) у њиховој средини створи завера једнаких, на челу које је стајао Грах Бабеф,који
је маштао о увођењу комунизма. Завера буде откривена, а Бабеф осуђен на смрт (сам се пробо 1797). Уопште, нико није веровао у сталност овога стања, које је створено новим уставом (II године), а земаљска је управа била у највећем растројству и због неслоге у директорији. Револуциска војска. — За овога је директорскога доба од овакога унутрашњега стања сасвим друкчије стајала револуцијска војска и спољашњи послови републиканске управе. Када је Француска ратовала (1793) с првим савезом европским, конвенат је показао необичну одлучност у заштићавању земље. Карно је за кратко време скупио и уредио неколике војске, у којима се истакоше за војсковође преду-зимљиви и одлучни људи из свих редова друштвених. У војску су ступали: који су желели својим грудима заштити отаџбину, који су маштали о ширењу републиканскога уређења и демократскога поретка по целој Европи, који су желели за Француску војне славе и завојевања, који су силом нагоњени због неслагања с републиком и који су у војној служби гледали боље средство за лично одликовање и напредовање. У новој је демократској војсци био отворен пут до највиших чинова сваком подобном човеку, и тада није мало знаменитих војсковођа постало од простих војника. Међутим, мало по мало револуционарни жар републиканске војске уступи место чисто војничком одушевљењу и родољубљу, и њој слава Француске поста милијом од њене слободе, а конвенат се и директорија држаху ослањањем на оваку војску (13 вандемиера и 18 фриктидора). Директорија је имала нарочитих побуда да код народа појача војни дух; она је тим одвлачила пажњу с унутрашњега растројства и имовно земљу поправљала. Револуција није поправила рђаво стање финансиско, јер су стални нереди уназадили производњу и трговину. Још је Уставотворна скупштина пустила у саобраћај папирни новац (асигнати), обезбеђен црквеним имањима; али том новцу тако паде цена, да се њим ништа није помогло. Директорија је за поправку финансијскога стања изумела друго средство: удари већи данак на све завојеване земље, и тада се у Француску стекоше новци и холандски, и немачки, и талијански у толикој количини, да је њима било могућно продужити и ратовање. Младост Наполеонова. — У доба се директорије истаче и онај човек, коме је било суђено да постане владаоцем у Француској. Био је то Наполеон
Бонапарта.Он се родио на Корзици (1769), која је тек била припала Француској
(1768), а пореклом је од нижега племства. У десетој га години родитељи дадну у Бриенску школу а потом сврши војну школу у Паризу, где је наименован cadet gentil-hommes (1784), а коју је завршио као артиљериски потпоручник. Када је отпочела револуција, било му је тек двадесет година и одмах је пристао уз нови покрет, а за терора је стајао у врло блиским односима са Робеспиеровом странком, зашто у мало не пострада после њена пада (после 9 термидора затворен и изгнан из службе). Први је пут своју војну даровитост показао код Тулона (1793), који се побунио против конвента и који се био предао Енглезима, а потом сачува конвенат од једне париске побуне (13 вандемиера 1795) зашто доби наново службу и генералски чин. У доба се директорије Бонапарта спријатељи с директором Баром,и двадесетседмогодишњи ђенерал поста главним заповедником војске, која је одређена на војну у Италији (1796). У ово је време он још једном помогао републиканску странку у Паризу преко једнога свога ђенерала (18 фриктидора). Значај револуциског ратовања. — Француска је револуција планула после смрти Фридриха II а за живота Јосифа II и Катарине II, који су највиднију улогу играли у међународним односима. У осамнаестом столећу европске владе хотимично помагаху и чак подстицаху унутрашње смутње код суседа када је то било корисно за њих, па тако сматраху и ове догађаје у Француској док не појмише да су они уопште наперени против монархиске управе и тадашњега поретка. Што се тиче просвећених људи, који беху под утицајем идеја осамнаестога столећа, они су били одушевљени револуцијом до почетка терора, који многе од ње одврати. Французи сами објаве рат старој Европи у лицу Аустрије (1792), а по том конвенат свечано огласи: да република води рат за слободу свих народа. С друге стране, демократи и уопште становници суседних земаља поздрављаху појав француске војске као избавитеља од апсолутизма и феудалства, те је сасвим појмљиво што се тада против Француске диже готово цела Европа старога поретка. Међутим у савезника није било једнодушности, јер је сваки гледао да оствари своје жеље. Између .осталога, Аустрија и Пруска, које прве поведоше рат с Француском, беху заузете догађајима у Пољској, чија је баш тада друга (1893) и трећа (1795) деоба извршивана. И због револуционарнога жара самих Француза и саосећања појединих становника у суседним земљама, а тако исто и због
узајамнога неповерења савезничкога и њихова занимања и пољским питањем, Француска република не само што одби туђу најезду, него изврши читав низ завојевања. Револуциски ратови првих година. — Револуциски су ратови (1792-99) повратили Француској њену пређашњу војну славу. У самом почетку Французи одбију Прусе код Валмија и победе Аустријанце код Жемапе, после чега брзо заузму Белгију (Димурије), у којој је био устанак због рефорама Јосифа II. Тада Французи завладају левом обалом рајнском и присаједине Француској Савоју и Ницу. Порајнски Немци и Савојци сами пристану уз Француску (1792). После кажњена Луја XVI, осим Аустрије и Пруске, против Француза се диже Енглеска, Холандија, Шпанија, Сардинија, талијански и остали немачки владаоци (прва велика коалиција), те Француској опет загрози најезда туђе војске. Ну након малих недаћа (пораз Димуријев), републиканска војска одби савезнике, којом се приликом истаче неколико знаменитих војсковођа, као: Хош, Моро, Пишегрије и др. Пишегрије заузе Холандију, која буде од федеративне републике аристократске претворена у једну и нераздељену Батавску
републикудемократску, као савезницу француску. Уз ратни успех ове године (1795) дође и дипломатска победа. Пруска изађе из савеза и закључи у Базелу мир с Француском. Ове је године (1795) умирена и побуњена Вандеја с другим крајевима, а за Пруском оставе савез Тоскана и Шпанија, те у наредним двема годинама Французи одрже низ сјајних победа над Аустријанцима и другим савезницима. Ратовање у Италији и други савез. — Републиканска војска пређе преко Рајне у Немачку и преко Алпа у Италију. С војском, која је одређена за Италију и која није била најбоља ни по оделу ни по оружју, Бонапарта показа сву даровитост своје војничке подобности (1796-97). За неколико месеца он примора Сардинију да се одрече Савоје, заузе Ломбардију и наметне данак на Парму, Модену, Папску државу и Венецију, а неке папске области присаједини Ломбардији, која би претворена у Цисалпску републику.. У борби је с Бонапартом Аустрија трпела пораз за поразом и замоли за мир, који се закључи у Кампо-Формију (1797). Она се тада одрекла Белгије, владавина на левој обали рајнској и Ломбардије, а задоби део млетачких владавина (Истру и Далмацију). Млетачку републику Бонапарта уништи због помагања талијанским устаницима, а у њој је баш тада
био народни устанак. Други су крајеви млетачки присаједињени Цисалпској републици, а Јонска су острва придружена Француској. Народни је устанак извршен и у Ђенови, која је овом приликом претворена у Лигуриску
републику.Уговорив мир с Аустријом, Бонапарта предузе мисирску експедицију, а Француска претвори Папску државу, Швајцарску и Напуљску краљевину у демократске републике: Римску, Хелветскуи Партенопску. Пијемонт и Тоскана придружени су Француској, при чем се сардински краљ сасвим одрекао Пијемонта. На овај је начин Француска завладала Белгијом, левом обалом рајнском, Савојом и неким областима у Италији, а била је окружена низом „република — кћери“ (Батавска, Хелветска, Лигуриска, Цисалпска, Римска и Партенопска). Ну тада се против Француске састави нови (други) савезод Аустрије, Русије, Сардиније и Турске (1798-1802). Цар Павле I (1796-1801), син и наследник Катарине II, посла у Италију Суварова,, који над Французима одржа читав низ победа и очисти Италију од њих (1799). Суваров потом пређе преко Св. Готхарда у Швајцарску, али дошав овде када је већ једна аустриско-руска војска била потучена, мораде се вратити у Русију. Незадовољан тим, Павле I иступи из савеза. Енглези пак нису могли Холандију отети од Француза. Француске су успехе саосећали они народи, који беху незадовољни својим положајем.
Ирци,надајући се ослобођењу од Енглеза, помоћу француске морнарице чак су подигли устанак, а Пољаци,који су тек били коначно побеђени, гомилама су избегли преко границе и ступали у француску војску. Мисирска експедиција. — У ово време када је Француска ратовала с другим савезом, њен се најбољи војсковођа Бонапарта налазио у Мисиру. Енглеска одлучно продужи рат с републиком и после тога када су друге државе једна за другом почеле иступати из савеза. Захваљујући својем острвском положају и доброј морнарици, она је била непобедљива и имала је надмоћност на морима, наносећи пораз и француским и савезним шпанским и холандским ескадрама и отимајући од својих противника поморске насеобине. Уз ово, када Ирци дигну устанак и обрате се за помоћ Французима, бура разби француске лађе, које беху спремљене за превоз помоћне војске. Тада Бонапарта предложи директорији завојевање Мисира, чиме би се нанео удар енглеској трговини на Средоземном мору и довела у питање Индија. Директорија даде свој пристанак,
и мисирска је експедиција извршена (1798-99). На покренутој морнарици из Тулона од четрнаест лађа Бонапарта успе доћи до Мисира и искрцати сувоземну војску, али француску морнарицу код Абукира уништи енглески адмирал Нелсон.Ипак је Мисир освојен после битке код пирамида („Војници! с висине ових пирамида четрдесет столећа гледа на вас“) и Бонапарта поче наступати у Сирију, да би спречио долазак Турака, који су били пошли за Мисир. Међутим гласови из Европе нагнају Бонапарту да напусти започети посао и да се потајно врати у Француску и поред енглеских крстарица. После његова одласка Французи у Мисиру наиђоше на огромне препреке и најзад су били приморани оставити земљу по закљученој (1801) предаји Енглезима (експедиција на морнарици од научника и уметника; зачетак проучавања колевке старе просвећености). Ускоро Бонапарта постаде господарем у Француској и даде нов обрт ратовима, вођеним с Европом. Осамнаести бример. — Док је Бонапарта побеђивао Италију и ратовао по Мисиру, унутрашње је стање у Француској било врло рђаво. Већ после италијанскога похода директорија се почела плашити славољубивога ђенерала, који поста узором војничким и најомиљенијим човеком у земљи. Да би га удаљила из Француске, влада је пристала на мисирску експедицију. Када се пак унутрашњим незгодама придружише и спољашње недаће (1799) у народу се поче прекоревати директорија што је тако далеко послала најискуснијега војсковођу републиканскога. Дознав за ово и остале догађаје, Бонапарта дође у Француску. Његов неочекивани долазак народ дочека с усхићењем. У то је време један од директора, Сије,већ био саставио нацрт за нов устав, само није знао како ће га остварити. Бонапарта ступи с њим у споразум, а уз њих приста још један директор. Осамнаестога бримера(9 новембра 1799), под изговором опасне завере јакобинске, Савет старијих реши да се представничка заседања пренесу у Сен-Клу (близу Париза) и наименују Бонапарту за војнога заповедника у престоници. У исти мах два директора даду оставку, од једнога би изнуђена, а другу двојицу затворе. Другога дана Бонапарта распусти у СенКлу-у Савет старијих а војницима растера Савет од пет стотина. Неколико чланова последњега савета, који беху посвећени у заверу, приме овај Сијев устав, по којем врховна власт у Француској поста Консулство,састављено од
Бонапарте и од она два директора, која су помогла да се изврши државни удар
осамнаестога бримера,, како се и назива овај догађај.
Конзулство и царство Револуција и Наполеон. — Стварно у Француској револуцију замени господарство Наполеоново. По неким особинама Наполеоново је доба и за Француску и за осталу Европу било продужење револуцијеа по неким —
реакција против ње.. Наполеон није ни мислио повраћати старе повластице сталешке и феудална права, а по многим их европским местима и уништи. Исто тако он не поврати ни духовништву имања и повластице, већ и по другим местима то одузе од свештенства. Осим тога, он је од католичке цркве гледао да начини просто оруђе за државну власт. По свима овим стварима, Наполеон продужи револуцију, која је сада само ишла стопама просвећенога апсолутизма; али с погледом на државне послове, Наполеон установи у Француској апсолутизам, али само у другом облику — у облику војничкодемократске диктатуре (цезаризам). Премда је он с пренебрегавањем говорио о
идеологији, како је називао просвећене и револуциске тежње, у самој је ствари његова влада само нешто измењен просвећени апсолутизам. С ове тачке гледишта, просвећени апсолутизам, француска револуција и Наполеон представљају једно повесничко време: укидање старога поретка, било устанцима народним било владарским ударима. Уређење за консулства и царства. — После осамнаестога бримера Француска доби ново државно уређење према новом уставу (VIII године), који је примљен општим народним гласањем (као и устави од 1793 и II године). Први је устав (1791) био само по називу монархиски, а у ствари републикански; сада, напротив, Француска доби устав само по имену републикански, који је у стварности био монархиски. На челу је државном био први консул, „грађанин Бонапарта“, и ма да су му за другове дата још два консула, сва је управна власт била сједињена у његове руке. Њему је била потчињена сва државна управа и сва војна снага земљина, а од његове је воље зависио рат и мир. Законодавна је власт ослабљена до крајних граница, јер је народ бирао само огроман број кандидита за чланове законодавних тела, а прави је избор остављен првом
консулу и његовим потчињеним органима. Осим тога је питање о новим законима покретао само први консул, и када се они реше, без његова одобрења не вреде. Законодавна је власт била раздељена на: 1. Државни Савет, који је радио законске предлоге и потпуно зависио од првога консула, 2) Трибунат, који је решавао о законским предлозима стављањем својих напомена, 3)
Законодавно тело, које је само примало (за) или одбијало („против“) законске предлоге и 4) Сенат, који је могао обуставити нов закон објављивањем његова неслагања са уставом, али је потпуно зависио од првога консула. Осим тога, Сенат је имао права и заводити нове законе под називом сенатских одлука (senatus consultes). Овим се оруђем Наполеон обилато користио: двема сенатским одлукама (X и XII година) он још боље учврсти своју власт, потражив уосталом њихово потврђење општим гласањем народним. По једној сенатској одлуци он доби доживотно конзулство (1802), а по другој - назив францускога
императора - цара (1804). Уз ово је само доведен у склад нови устав (VIII године - устав империјски), на који Наполеон није много ни пазио. Како се њему највише није допадао Трибунат, који је оцењивао законске предлоге, он прво сузи његова права (1802), па га по том сасвим уништи (1807). Законодавно тело, које је решавало и о данку, морало се састајати сваке године, али кад га једном (1809) не сазва, на то нико и не обрати пажње. Поред осталога, када је год требало, Наполеон је без насиља обилазио и друге одредбе уставне. Централизација. — При старом се поретку француски народ више научио слушању, него самосталности, те је целом земљом владала централизација. Децентрализација Уставотворне скупштине није остварена и јакобинци су управљали земљом по старом. Управна је централизација одговарала и погледима самога Наполеона. У првој години свога консуловања он наименова над депертманима префекте, над дискритима - потпрефекте, а над општинама (градским и сеоским) - мерове, при чем су ови чиновници стављени под непосредну зависност од централне управе и под општу дисциплину. Чак је и чланове савета, који помагаху својим објашњењима овим чиновницима, постављала влада, те о некој самоурави није могло бити ни речи. Нови се начин одликоваше простом брзином, складношћу и силом. Такве су уопште биле и остале реформе Наполеонове: судска, финансиска и друге, које су већином извршене за његова консуловања. Он је имао уређивачког дара и
свуда је уносио јасност, простоту и сложност, али је увек тежио за тим, да влада све зна и све руководи а да се народ само одано покорава. У свима је знатнијим пословима Наполеон лично узимао учешћа, изненађујући своје сараднике неуморним радом, подобношћу и бистрим расуђивањем у најсложенијим питањима. Конкордат с папом. папом — За првих година својега консуловања Наполеон уреди и црквене послове у Француској. Он лично није био равнодушан спрам вере већ и по том, што је сматраше као политичко средство. Грађанско уређење духовништва Уставотворне скупштине и јакобинско гоњење католичанства сасвим су разорили црквени живот у Француској и створили међу Французима верски раскол и смутњу. Директорија је зауставила верска гоњења и повратила католичко богослужење у неких четрдесет цркава; али се за њене владе појача раздор између заклетих и незаклетих свештеника, при чем се јачи покажу незаклети свештеници, пошто беху у вези с Римом. Наполеон прекиде ту борбу и закључи конкордат с папом Пијом VII (1801). Католичанство је признато за веру огромне већине Француских грађана, али не и државном црквом. Вршење је јавнога богослужења стављено под полициски надзор, ради одржавања потребног реда. Епископе је наименовао први консул, и тек после добиваше коначно постављење. Свештенике наименоваху епископи, али у договору с владом. Црквена су имања објављена као својина нових господара. Конкордатом је духовништво потчињено световној власти, и са захвалности је за повраћање вере свештенство ревносно помагало Наполеона својим утицајем на народ. Наполеонов кодекси умирење избеглица. — Наполеон је у младости био револуционар, али је рано напустио револуциону идеологију и народни покрет. За њега је политичка слобода била непојмљива, али је добро увидео како Французи цене грађанску једнакост. Извршив државни удар (18 бримера), он га оправда као потребу да се спасу начела прве године револуције (1789) и главни добици револуциски. Овим у исто време објасни и потребу наследне монархије за Француску, која је, по његову мишљењу, једина могла учврстити нови поредак. Успех се Наполеонов у унутрашњим стварима француским објашњава не само умором народним од револуције, него и установљењем сталне и чврсте власти, која је узела на се чување новога друштвенога реда. Наполеон
остави у пуној неприкосновености једнакост свих грађана пред законом, верску равноправност, укидање десетине и феудалних права, извршен распоред црквених имања итд. Он чак сврши један посао, који револуција само поче. Уставотворна скупштина својим реформама сасвим поколеба старо грађанско право у Француској, а револуција није успела да изради нов кодекс законски, о чем су мислили још уставовци. Наполеон првих година свога консуловања узе на се тај задатак и стави га у дужност искусним правницима, учествујући кадкад и сам у њиховом раду. На тај је начин израђен грађански законик (1804), који се назива Наполеонов кодекс. По облику се законик одликовао простотом, јасношћу и заокругљеношћу, а садржином је углавном заштићавао једнакост свих грађана пред законом и поштовање слободе појединих лица у њиховим узајамним односима. Наполеон се у самом почетку решио да измири с новим поретком и све избеглице. Прво је зауставио њихово гоњење, а затим допусти повратак у отаџбину онима који су то желели, не враћајући им међутим одузета имања. Наполеонова влада. — Чувајући револуциски поредак, Наполеон је мало мислио о том, да Французима да унутрашњу слободу. Он није трпео никакве независне силе у друштву. Новинарство, позоришне представе, научна предавања, речју сви просветни послови бејаху до ситница потчињени оштрини цензуре, полициском надзору и мешању државних чиновника. Наполеон особито много труда потроши на уређење државне полиције, која је била дужна све изнаћи, све знати и о свему известити. С највећом је обазривошћу пазио на упорне ројалисте и непомирљиве републиканце; али је, уосталом, радо примао у службу и старе монархисте и пређашње револуционаре, који су му обећали верност. Од многих јакобинаца чак постану најревносније слуге његова деспотизма. Такав је, на пример, био његов министар полиције Фуше. Против упорних употребљаване су најоштрије мере. Једном је била намештена
паклена машина против првога консула (1800), и Наполеон се користио тим и посла на заточење многе јакобинце, премда је завера била удешена од ројалиста, који у Наполеону гледаху сметњу за повраћање законите монархије. После неколике године полиција откри другу ројалистичку заверу, у коју су били умешани и неки ђенерали (Моро послан у Америку), и Наполеон, да би се осветио, нареди својим жандармима да на туђем земљишту, у Немачкој, ухвате
францускога принца херцега Ангијенскога и доведу у Француску, где је стрељан. Уопште се Наполеон у случају потребе није устручавао да прибегне и терору. Скоро се одмах после државнога удара први консул окружи дворским часницима. Њему је даровано доживотно консулство, као награда за велика дела у рату и у миру, као први корак установљавању царевине (установљена 1804, али је Француска званично рачунати као република до 1806, што је означавано и на новцима). На величанствено крунисање новога цара, који се уздиже на престо вољом народном, дође у Париз и сам папа. С монархијом је заведен и раскошан двор, у којем је блистала императорица Јозефина (удовица ђенерала Бохарна). Уједно с овим беху установљени, без повластица, племићски називи барона, грофова, војвода и кнезова, којима је Наполеон награђивао виђеније државне посланике и војсковође. За војсковође установи назив маршала (војводе). Осим тога завео је и орден почасне легије. Ново племство, међутим, није поштовало старо племство, које је Наполеон унижавао. Што се Наполеон више уздизао, тим је охолији и суровији био према људима, не трпећи ни најмањи одговор и држећи све у страху од гнева. Веома је био издашан у звањима за своје пређашње другове, али сваком стави до знања: да за унапређивања треба захвалити једино његовој милости. Наполеон нарочито зажели да се ороди са старим династијама. Стога ожени свога пасторка Евгенија Бохарна и својега брата Јеронима немачким принцезама, а једну сродницу Јозефинину уда за једног немачког принца, па потом и сам ступи у брак с кћерју аустрискога владаоца. Својој је браћи, најближим рођацима и најбољим помагачима раздавао завојевана краљевства и војводства. Уопште је Наполеон хтео сјајем своје империје да засени сва пређашња царства, што се огледало и у завођењу веће раскошности, старих обичаја, скупоценом и разнобојном оделу, нарочитим церемонијама и сјајним забавама. Наполеон и војска. — Главна је сила на коју се ослањао Наполеон била војска. Наследив од револуције рат с целом Европом, он продужи ту борбу као најбољи зналац војних послова и најдаровитији војсковођа. Борећи се под његовом заставом у Италији, војници више мислише о слави и добити, него о слободи народној. Наполеон веома разви наметања данка за богаћење француске благајнице и раздаваше богате поклоне ђенералима и официрима.
Војници које он сматраше као топовску храну, њега обожаваху. По свом саставу и по свом уређењу и дисциплини, његова је војска била најбоља у Европи, и у њој је био велики број знаменитих талената, који су изишли из народних редова. Нико пак није знао као Наполеон одушевити своју војску кратким, јасним, брзим и убедљивим говорима и прогласима. Наполеонови ратови. — Наполеонови ратови, т. ј. ратови за консулства и царства (1800-15), непосредно су продужење револуциских ратова. Када се Наполеон врати из Мисира, Француска је била у рату с Енглеском, Аустријом и другим немачким државама. Осим једнога малога прекида (1802-1803), Енглеска је непрестано ратовала с Француском до коначна пада Наполеонова, састављајући против ње нове савезе и новчано помажући своје савезнике. Ну и ове је савезе дуго постизала судбина пређашњих: савези су раскидани, а јучерашњи непријатељи француски постојаху пријатељима, старајући се да на тај начин добију какве користи. С друге страве, Француска продужи ширење својих граница на рачун суседа и установљавања нових држава или преуређења старих, али које су морале бити у њеној зависности. Разлика је између пређашњега ратовања и овога, што сада нису ослобођавани народи, него је стварано светско господарство, и што се Француска није окружавала републикама — кћерима, већ краљевствима, која су уступана браћи и рођацима новога заповедника. Уједно рачунајући, револуциски су и Наполеонови ратови вођени готово четврт столећа (1792-1815), за које се време мапа европских држава мењала неколико пута. Ратовање у Италији и трећа коалиција. — Чим Наполеон поста првим консулом, одмах се крене у Италију да поправи што је Суваров уништио. Он победи Аустријанце код Маренга и одузме им Ломбардију (1800) баш у оно време када му друга војска уђе у Немачку и поче крчити пут за саму Аустрију. Цар Фрања II затражи мир и приста (у Линевиљу 1801) на уступање леве обале рајнске и на оснивање Ломбардиске републике, чији председник поста први консул. Наполеон тада у Италији и Немачкој изврши низ промена, положив тим основу како својем господарству у обема земљама тако и у рушењу Свете римске империје. Ускоро је потом закључен мир с Енглеском у Амијену (1802), који је био кратка века. Када Наполеон поста француским императором (1804) и када одмах по том Ломбардиску републику преобрати у Талијанску краљевину,
метнув на главу и гвоздену круну у Милану, између Енглеске и Француске поново отпоче рат. Император стаде спремати војску и морнарицу за нападање Енглеске, али енглески министар Пит састави против њега нов савез од Аустрије, Русије, Шведске и Напуља (трећа коалиција). У почетку борбе енглески адмирал Нелсон уништи француску морнарицу код Трафалгара (1805), те поход на Енглеску поста немогућним и она на мору више није имала супарница. Битка код Аустерлица. — Сувоземни је рат првих пет година Наполеонова царовања (1805-9) био веома успешан за Француску и скоро је увек праћен непрекидним променама граница и то поглавито у Немачкој и Италији. Одмах Наполеон, уз помоћ јужнонемачких владалаца, победи Аустрију (1805), при чем нагна на предају једну аустријску војску у Баварској (код Улма), заузе Беч и разби аустро-руску војску код Аустерлица (2-XII-1805; „борба трију царева“), где се налажаху и Фрања II и Александар I (1801-25), наследник и син Павла I, којега удавише завереници због насиља у земљи и према жени и сину Александру, поглавито с утицаја француске револуције. Аустрија није могла више водити рата и закључи с Наполеоном мир у Пожуну (1805), изгубивши нешто од својих владавина и давши пристанак за нове промене у Италији и Немачкој. У другој години још гора судбина снађе Пруску. На Аустерлицу. — Након предаје Улма, Наполеон настави пут и ништа га не спречи до уласка у Беч (13 новембра 1805). Пошто се руска и аустријска војска налазаше у Моравској, он се не заустави у Бечу. Генерали Лан и Мират бејаху дрским лукавством заузели дунавске мостове, те Наполеон могаше прећи реку. Он се упути на Брно и стиже према савезницима недалеко од села Аустерлица. Око 100.000 Аустријанаца и Руса, под заповедништвом Фрање II и Александра I бејаше распоређено на једној висоравни. Наполеон с једва 80.000 људи намисли да их завара; истаче мало војске на своју десну страну, да ту привуче цео напор савезницима, и сачува под својом руком моћан остатак. На почетку је битке видео кретање савезничке војске и напуштање висоравни, кључа од положаја, где је рачунао бацити своју главну силу. ,,Ова је војска моја“ рече својој околини. Декембра 2 сјајно сунце изјутра растера маглу и обасја смрзнуто земљиште од циче. Он протрча редове, који му пред битку узвицима обећаше победу на годишњицу његова крунисања, и понављаше: „Треба борбу свршити
једним громовитим пуцњем“. Руси необазриво напусте висораван и с Аустријанцима почну нападати малобројно француско десно крило, које се неустрашиво одупираше у једном селу; али се трајно повлачило и тако лажном борбом увлачило све више савезничке војске на удубљено земљиште, као у нека клешта. Наполеон тада пребаци средишна одељења под маршалом Султом на ону висораван, која затвараше долину. Опкољена савезничка одељења узалуд покушаваху да поврате Французе. Видећи како су се француски батаљони узаним нагибима успели на висораван, ђенерал Кутузов и цар Александар разумели су да од овога положаја зависи судбина ове битке. Али њихове резерве бејаху већ борбом заузете, јер Лан и Мират према путу за Олмуц бејаху на левом крилу отпочели праву борбу и заузели већи део савезничких сила. Кутузов посла заповест оделењима у долини да се повуку, те се упорно спремаху да отму висораван. Међу тима гомила под Султом пред собом растера све. Официри, ђенерали и сам цар Александар узалуд повраћаху војнике. Пошто Французи плаховито јурнуше, најхладнијом неустрашивошћу одупру се нападу руске царске гарде. Пешадијска гарда, коњичка гарда од цвета рускога племства, ловци, козаци, оклопници наизменце вршише славне јурише против француских оклопника, гранадира и мамелука - и висораван оста у моћи француској. Французи затим сиђоше с висоравни и с успехом опколише у долини руска одељења у напорној борби. Несрећни се згомилани Руси у овом теснацу нађоше између две ватре. Артиљерија у њиховим збуњеним редовима отвори ужасне бразде. Преко 4000 Руса на залеђеној бари потражи спасења, али топовским зрнима бејаше разлупан лед и већине бегунаца пропадајући нестаде. Победа у средини и на десној страни допусти Лану и Мирату да с леве стране доврше битку потискивањем и одсецањем непријатељскога деснога крила, чиме је заузет пут за Олмуц и пресечена одступница побеђенима, који се преко боришта колебаху у неописаној забуни. Савезници су у борби изгубили 15.000 људи, 20.000 заробљеника и 189 топова. Један је савезнички генерал рекао: „Добро сам видео изгубљену битку, али не могу замислити сличан пораз“, а Наполеон у прогласу вели: „Војници, ја сам
задовољан с вама. Када се вратите на огњиште, биће вам довољно рећи: био сам на Аустерлицу, па да вам се одговори: „Ево јунака!“ Пораз Пруске. — Од базелскога мира (1795) Пруска није учествовала у ратовима против Француске, за што је Французи, уз нова обећања, нису заборављали при делењу земљишта. Пруска је нарочито желела да завлада Хановеранском, владавином енглескога краља, и у том беше сагласности између Наполеона и Фридриха Вилхема II (1797-1840). Међутим кад Наполеон победи Аустрију, више се није обазирао на Пруску, а пруски краљ чим чу да он нешто преговара с Енглеском о враћању Хановеранске, одмах приђе француским непријатељима (1806). Ну пре но што Пруска доби помоћи од Русије (с којом је по предлогу енглеском саставила четврту коалицију), Наполеон је страшно порази код Јене и после две седмице заузе Берлин. Потом покори северне немачке кнезове (1806), који беху уз Пруску, и ступи у пруску Пољску, при чем заузе и Варшаву (1807). Руска помоћ Прусима одоцни, те Французи заузеше Данциг, а када Руси претрпеше пораз код Фридланда, паде и Кенигзберг. Тилзитски мир и нове промене. — Александар I увиде да је боље прекратити борбу и закључи с Наполеоном мир у Тилзиту (1807). Овде се састану оба цара и договоре се да помажу један другога, поделивши међу собом Европу. На овом је састанку Александар I спасао Пруску од коначне пропасти, али ипак она изгуби половину својих владавина, оптерећена је великим данцима и примила француске посаде. Од пољских земаља, које Пруска доби при другој и трећој деоби, Наполеон створи Варшавско велико херцегство, а од пруских области између Елбе и Рајне са суседним деловима Хановеранске и других кнежевина, отетих од пруских савезника, основа Вестфалску краљевину за свога брата
Јеронима. Поразом Аустрије и Пруске и савезом с Русијом Наполеон достиже нечувену моћ.. Одузев од Аустрије Венецију, он је присаједини својој Талијанској краљевини, у којој за намесника постави свога пасторка Евгенија Бохарна. Тоскана је непосредно придружена Француској. На други дан после пожунског мира Наполеон објави: да династија Бурбонска престаје владати у Напуљу, и Напуљску краљевину даде брату Јосифу. У исто време Холандску краљевину (Батавску републику) уступи брату Лују. Особито су се пак његовом наклоношћу
користиле Баварска, Виртембершка и Саксонска, које подиже на ступањ краљевина, и то прве две после аустрискога пораза, а последњу, чијем краљу уступи и Варшавско херцегство, после прускога пораза. Раније Наполеон установи, под својом заштитом, Рајнски савез од југозападних и порајнских кнежевина немачких, а после прускога пораза том савезу приђу и остале кнежевине, као и Вестфалска и Саксонска. Континентална система. — По тилзитском је миру европски исток остављен Русији, те она од Шведске узме Финску (1809) а од Турске Бесарабију (1812). На европском је пак западу господарила Француска. Поткрепивши свој савез царским састанком у Ерфурту, ове се две пријатељске државе обавезаше, измећу осталога, да нанесу удар Енглеској помоћу тако назване континенталне
системе (блокаде). О овој мери: да се европска пристаништа затворе за трговину енглеску и да бродови континенталним држава не иду у енглеске луке, Наполеон је мислио још пре тилзитскога мира, али је она тек сада примењена. Мера се није показала корисном. Наполеон није био у снази да је тачно оствари и само је помогао развијању кријумчарске трговине с насеобинском робом. Енглеска међутим заповедајући на мору, задоби нових насеобина и савршено уништи поморску трговину француску и холандску. Истина континентална блокада поможе нешто развијању копнене производње, али послужи за извор нових међународних заплета и изазва Наполеона на нова предузећа на копну. Шведска, Данска, Португалија и Шпанија. — После је тилзитскога мира уз Енглеску била Шведска, Данска и Португалија, и Наполеон је, у савезу с Александром I, морао нагнати и ове државе на примање континенталне системе. За шведско-рускога рата у Стокхолму се деси преврат: државни сабор
Густафа IV замени његовим стрицем Карлом XIII, који, као немоћан, усини и наименује себи за наследника францускога маршала Бернадота (1810), после чега и Шведска приђе Француској и одрече се Финске у корист руску. Данска је била намерна остати мирна, али након енглеских напада и она пређе на француску страну. Закључив тајни савез са Шпанијом (1807), Наполеон објави да и Браганачка династија престаје владати у Португалији, чему је поглавити узрок њено непримање блокаде. Почетком рата Браганачка династија побеже у Бразилију, а француска војска уђе у Лисабон. Сад дође ред и на саму Шпанију. Овом је државом тада управљао Мануел Годој, министар Карла IV (1788-1808)
и љубимац његове жене, и она се већ више од десет година налазила под потпуним утицајем француским. Наполеон обећа Шпанији деобу португалских владавина с насеобинама и користи се њеном помоћу при заузимању Португалије. Затим се умешно користио свађом и неувиђавношћу частољубивога Годоја, који послужи као посредник. Годој је умео склонити Карла IV да се одрече престола у корист францускога цара, као јединога господара, који је подобан да уреди унутрашње ствари у земљи. Овај нови добитак Наполеон уступи брату Јосифу, напуљском краљу, а напуљску краљевину даде својем зету по сестри Јоакиму Мирату, који дотле управљаше једном немачком кнежевином (1808). У исто је време француска војска ушла у Рим. Врхунац Наполеонове моћи. - Своју моћ Наполеон показа Европи на састанку с Александром I у Ерфурту(1808), где се скупи велики број краљева, кнезова, наследних принчева, дипломата и војсковођа. Пред својим се заштитником овде нарочито одликоваху улизавањем владари Рајнскога савеза. Енглеска тада одби нуђени јој мир и помагаше устанак који се јави у Шпанији против Француза и који Наполеону учини доста муке. Уосталом, он је потом олако савладао тај устанак и лично је заузео Мадрид. Аустрија се такође не хте измирити с оваким положајем, те и она по шпанском устанку отпоче нов рат с Наполеоном (1809 у савезу с Енглеском — пета коалиција). Она у исти мах посла војску на Баварску, Италију и Варшавско херцегство; али убрзо претрпе низ пораза. Наполеон поново заузе Беч, а код Ваграма после мањих успеха Аустријанци претрпе савршен пораз. По бечком (шенбрунском) миру Аустрија изгуби неколико знатних покрајина, које бише подељене између Наполеона, Баварске, Талијанскога краљевства и Варшавског херцегства, којем припаде већи део пређашњих пољских земаља с Краковом — Нова Галиција, а источна — Стара Галиција припаде Русији. Наполеон тада доби североисточну обалу Јадранскога мора, што Французи уреде као Илирску област. У исто време простим декретом укине светску власт папску, придружи Папску област својој империји и огласи Рим за другу престоницу. Ова победа над Аустријом завршена је тим, што цар Фрања II мораде дати за Наполеона своју кћер Марију
Лујзу (1810), пошто се Наполеон у то време развео с Јозефином. Кад му се од овога брака роди (1811) син, даде му назив римскога краља.
После победе над Аустријом Француска се налазила на врхунцу своје моћи. Њена се граница поново рашири када се пређашњим добицима револуциским и Наполеоновим (Белгија, лева обала рајнска, неки крајеви швајцарски, Савоја, Пиемонат с Ђеновом, Тоскана и Папска област) присаједини још и Холандија и крај северне Немачке с ушћима свих река од Рајне до Елбе. Наполеон Холандију одузе од свога брата Луја (1810), што је рђаво пазио на блокаду, а заузимање га Холандије побуди да придружи Француској и онај крај северне Немачке од законитих владалаца. међу којима је био и олденбуршки херцег. На овај начин Француска за Наполеона доста прекорачи своје природне границе (Рајну и Алпе). И када се овем дода: да су Талијанска краљевина, Илирија, Напуљска краљевина, Шпанија и Вестфалска биле у ствари само провинције француске, да су Швајцарска и Рајнски савез признавали францускога цара за заштитника, да Аустрија и Пруска беху сасвим унижене и смањене и да је иза Аустрије и Пруске Варшавско херцегство стајало као предстража за Русију, — онда се тек може увидети врхунац Наполеонове моћи. Промене у Немачкој. — После мирова у Линевиљу (1801), Пожуну (1805), Тилзиту (1807), и Шенбруну (1809) велике се промене десише у Немачкој и посебно у Аустрији. На првом месту тада Немачка изгуби доста својих покрајина, а потом су многе мање владавине присаједињене већим кнежевинама, те се тако број немачких држава веома смањи, што доцније и поможе уједињењу Немачке. У исто су време ишчезле духовне владавине, и те су секуларизоване земље придружене световним господарима. Осим тога велики број малих кнежевина и готово сви царски градови (45 од 51) беху медијатисовани, тј. и ово је раздељено између већих кнежева, а дотле је било, као самоуправно, под непосредном влашћу царском (immediati). Све пак ово учини крај средњовековној Светој римској империји немачкој, јер одмах за Наполеонова проглашења императором, Фрања II објави царску круну наследном у својој породици (1804), а доцније издвоји своју монархију из састава немачке царевине и поче се називати: Фрања I, император аустриски. Тако се Немачка за Наполеона распала на четири дела: 1) крајеве под француском од леве обале рајнске и приморја Немачкога мора, 2) Рајнски савез од двадесет и две средње немачке владавине, 3) Аустрију и 4) Пруску. У многим су овим немачким земљама, нарочито у западним, укинуте духовничке и
племићске повластице, секуларизована су црквена имања, уништено је феудално право, уведен је Наполеонова кодекс и по француском су начину заведене управне, судске, финанциске и друге реформе. Једина, међутим, Аустрија сачува за ово време недирнут стари поредак, док су, на против, и у Пруској изведене велике реформе. Реформе у Пруској. — Наследник и синовац Фридриха II Фридрих Вилхелм II (1786-97) увелича Пруску другом и трећом деобом Пољске, али није ни мислио о каквим реформама. Чак је био и непријатељ онога што је у просвећеном духу радио његов стриц. Његов пак последник и син Фридрих Вилхелм II (1797-1840) лично не предузме никаквих поправака. Међутим, битка код Јене (1706) разруши и ону стару славу војничку, а даље су борбе с Наполеоном показале да је и сва унутрашња управа растројена. Наполеон њему остави само половину владавине и то из милости. Овако стање нагна пруску владу да приступи реформама. При самом се почетку француске револуције у Пруској јави странка, која је захтевала укидање сталешких повластица и установљење грађанске једнакости. Ова је странка у исто време хтела Наполеонову управну централизацију, али с народним представништвом. За овакве се тежње највише истакао Харденберг. У ово се време у пруској служби налазио барон Штајн, који је био непријатељ и револуцији и Наполеону, ма да је увиђао сву ваљаност новога поретка. Краљ га постави за главнога министра и он смело приступи реформама. Штајн укине зависност сељака од власника (1807) и допусти да грађани могу купити племићска имања, остављајући за време власницима пређашња судска и управна права на њиховим имањима. Он је био непријатељ бирократске централизације и тежио је да се у друштву развије саморадња. Даље је хтео да уведе градску и обласну самоуправу и успе да изда уредбу само за градску самоуправу. Дознав да му је Штајн непријатељ, Наполеон затражи одступање министра-реформатора. Фридрих Вилхем II мораде испунити то тражење и за министра постави Харденберга. И ако је Харденберг био противник самоуправе а пријатељ централизације, ипак је он радио на завођењу народног представништва и на продужењу других Штајнових рефорама, као на укидању цехова, унапређењу народне просвете итд. Пруска је влада у то време нарочито радила на подизању народне просвете у чем
доста поможе знаменити мислилац и научник Вилхелм Хумболт (1767-1831), брат чувенога природњака („Аристотела XIX ст.“) Александра Хумболта (17691853). Он се у младости одушевљавао француским реформама, и њему треба највише припасти у заслугу подизање берлинскога университета (1809), за чије су наставнике постављани најбољи професори немачки. У средини се њиховој нарочито истакао филозоф Фихте (1762-1814), заштитник францускога поретка, који је највише утицао на родољубље својих сународника знаменитим Речима
немачком народу. Тада се радило и на уређењу војске. По тилзитском је миру Пруска могла држати под оружјем само одређен број војника (42.000). Међутим ђенерал Шарнхорст доскочи том на овај начин: узимани су млади људи у војску за краће време и пуштани кућама с војничком обавезом у случају рата. Тако је спремљена резервна војска (ландвер) и народна војска (ландштурм), а уједно је заведена и општа војничка обавеза. Реформе Штајна, Хандерберга и Шарнхорста не само што ојачају Пруску, но је учине таком државом, на коју су немачки родољуби полагали сву своју наду у борби против Наполеона. Пруска је ову наду оправдала, али су за борбе реформе обустављене, а после је борбе Фридрих Вилхем II био реакционар. Поход на Русију. — Почетак је Наполеонове пропасти — његов поход на Русију (1812). Због властољубља су Наполеонова тизлитски савезници дошли до сукоба; јер Наполеон завлада једном половином Европе и хтеде бити господар и друге половине. Блокада нанесе штете руској трговини а Наполеон нађе да се руски цар рђаво брине о њој и да је једним указом о повећању царине задао тежак удар француској трговини. С друге стране Александар I беше незадовољан одузимањем Олденбуршке од законитога херцега, његова сродника, а у исто је време с незадовољством посматрао увеличавање Варшавскога херцегства, у чем је гледао обнављање Пољске на рачун Русије. Све ово учини да се Наполеон (1812) крене против Русије на челу велике
армије - војске (око 600.000 Француза и друге народности), која је састављена из дванаест језика, рачунајући на потпору обају крила од пруских и аусријских одељења. Војска је Наполеонова имала преко пола милијона људи, а руска је била три пут мања, и стога су Руси морали одступити. После сукоба код Смоленска и најкрвавије битке Наполеонове између Бородина и Москве, велика армија (14-IX) заузе Москву. По целом путу до Москве народ попали и напусти
села („француско опустошавање“). Москва је такође остављена од већине становништва и готово (ноћу од 14-16-IX) сва спаљена. Не дочекав тражени мир од цара, а желећи да пређе у неопустошене јужне губерније, Наполеон се крене из Москве јужним губернијама, али буде од Руса одбијен и приморан да се врати истим путом преко Смоленска. Потом отпоче гоњење Француза од руске војске под Кутузовом и од самога народа рускога, а оштра зима доврши истребљивање велике армије. После несрећнога прелаза преко Березине, где сам Наполеон умало не би заробљен, границе се дочепа жалостан остатак ове армије. Наполеон остави војску још у Литви и похита у Француску, да би скупио нову армију од војне снаге, која се налазила у земљи и у подвлашћеним областима. Народни устанци. — Главна је сила, која сруши Наполеонову владавину, пробуђени дух народни у потчињеним земљама. Шпанци су и Португалци дали први пример народнога противљења туђем завојевању и одмах су непријатељски сусрели Французе (1808), састављајући против њих герилску војну и примајући помоћ од Енглеза под вођством лорда Велингтона. Доцније (у Кадиксу 1812) шпански кортеси израде за Шпанију веома слободоуман устав, за који је решено да се уведе у живот по изгнању Француза. За Шпанцима и Португалцима устану и Немци у разним местима (особито у Тиролској 1809; Андрија Хофер стрељан), што је све насилно угушивано. Несрећан је пак свршетак похода на Русију био знак за општи устанак у Немачкој ради ослобођења од Наполеона. Тада се народна тежња пробуди и у Талијана: међу просвећенијим се редовима на апенинском полуострву јави мисао о уједињену целе Италије у једну народну државу. За ову се мисао у време падања империје ухватио и сам Мират. Од свих народа европских само једино Пољаци беху наполеоновци, јер су још од пада своје државе сву наду полагали на Француску. Они су у гомилама ишли у њену војску и за републике и за империје. Оснивање Варшавскога великога херцегства од земљишта које Пруска беше заузела, увеличавање његово од оних делова под Аустријом и Наполеонова објава рата Русији - све је то сматрано од Пољака као почетак обнављања њихове државе. Ова готово општа мржња према Французима последица је имовне исцрпности и народнога угњетавања. Повећавање пореза, изазвано непрестаним ратовањем,
плаћање великих данака, тражених и од савезника и од побеђених, штетна страна континенталне системе, регрутовање војске, понижавање и насиља над покореним народима — све то створи таку силу која најзад однесе победу. С друге стране, измени се и политика европских владалаца. По њима пређашњи покрети њихових народа имађаху револуциону особину и они су се за републичкога и Наполеонова ратовања ослањали само на своју војску. Стога, чим беху побеђени, морали су се смирити. Међутим, они се сада нису бојали народнога покрета и у последњој су борби против Наполеона (1812-15) радили у савезу са својим народом. Уз ово се Французи, и за републике и за Наполеона, стараху да растâве поједине владаоце, који тек сада увиде да је само у њихову заједничком раду могућан отпор победиоцу целе Европе. С ових је разлога нови савез и постигао свој смер. Наполеонов пад. — Чим се несрећно сврши Наполеонов поход на Русију, у Немачкој отпоче рат за ослобођење (1813). Александар I реши да пренесе борбу с Наполеоном изван Русије и Немци поздраве руске војнике као избавитеље. Истина, немачки владаоци одмах не приђу савезу, који Александар I склопи с Пруском; неки су од њих чак помагали Наполеона, у ком гледаху ослонац своје власти. На народно су пак одушевљење силно утицали прогласи прускога краља, у којима је говорено о праву да народ слободно располаже својом судбином. Немци не клону духом чак и после неколико изгубљених битака с Французима (примирје у Плезвицу 4-VI-1813 и неуспели конгрес у Прагу у августу исте године посредовањем аустријскога цара, јер Наполеон не приста на погодбе као ни па новембарске понуде савезничке из Франкфурта); али после тродневне битке код Лајпцига (у јесен 1813), у којој саксонска војска издаде Французе, Наполеон мораде одступати. Тада владаоци Рајнскога савеза почну један за другим прелазити на страну Русије, Пруске и Аустрије, која се раније беше придружила коалицији. При овом су, међутим, они тражили обезбеђење својих земљишта и владалачких права. У исто се време стану враћати у своје владавине они кнезови, које је Наполеон лишио власти. Када (1 јануара 1814) један део пруске војске под Блихером пређе Рајну, ратиштем поста сама Француска. Земља је била сувише исцрпена и обеснажена, да би се могло успротивити савезницима, који не наиђоше ни на какав отпор од народне стране. На против, код францускога се народа већ
обелоданило нерасположење наспрам Наполеона. Император још неколико пута показа своје војно искуство, док најзад један пораз није отворио савезнима пут за Париз. После неколико дана они заузеше висове изнад француске престонице, а потом уђу и у град. Француски су ђенерали, веома блиски Наполеону, прешли на страну његових непријатеља. Наполеону не оста ништа друго, него да се одрече престола и да отиде с нешто гарде на талијанско острво Елбу, које му је дато у владавину. У Француску се поврате Бурбонци у лицу Луја XVIII, брата Луја XVI (ројалисти су називали Лујем XVII малога сина Луја XVI, који је умро за револуције). Сама је Француска лишена свих завојевања дотадашњих (границе од 1792) а тако исто срушено и све оно што је Наполеон урадио ван земље. Влада од сто дана. — Када савезници оборе Наполеона, искупе се на конгрес у Бечу (1814), да реше политичка питања, која су изазвана новим стањем, али конгрес није још био ни довршио свој заплетени посао, а Наполеон се врати у Француску и поново заузе престо. У туђини Бурбонци и емигранти ништа нису заборавили и ничем се нису научили. Они су хтели повратити стари поредак, што веома раздражи народ.. Наполеон сазна за ово и јави се у Француској (у марту 1815), а народ га дочека као спасиоца револуциских тековина. Луј XVIII посла против Наполеона маршала Неја, али он пређе на страну свога пређашњега господара, и Наполеон уђе у Париз уз величанствено клицање народно. Обећав Французима веће слободе и сагласив се на нов устав, Наполеон се реши да спречи савезнике у послу и крене се на Белгију. Овде се већ скупљала енглеска и пруска војска под војсковођама Велингтоном и Блихером. Наполеон прво потуче Прусе, па потом нападне Енглезе код
Ватерлôа, али Велингтону стигне у помоћ Блихер, и битка се сврши потпуним поразом Наполеоновим (18 јуна 1815). Ускоро се затим савезничка војска по други пут јави пред Паризом. Овога пута Наполеон би послат на острво Св.
Јелену, где оста до смрти (1821). Тако се сврши ова Наполеонова влада од сто дана. Савезници опет поврате у Француску Бурбонце и закључе с Лујем XVIII нов (други париски) мир, по којем Француска би ограничена, обавезујући се да плати велику оштету и да пет година држи у себи неколико хиљаде војске. Французи сами кажу да су скупо платили једнодушном војском по свету
разнесену славу, која би била трајнија да Наполеон бејаше мање себичан, мање славољубив и мање самовољан. Просвећеност за Наполеонове владе. — И ако је Наполеон ограничио слободу личну, штампе и трговине, ипак је за његове владе било и просветног и привреднога напретка. Обраћена је пажња на бољу наставу и уређен је париски университет. Било је доста научника (Лаплас, Кивије и др.) и уметника (Давид, Жерар и др.). Хтео је имати око себе даровитих писаца као и Луј XIV, чију је дворску етикецију и усвојио; али су му били непријатељи најчувенији писци његова доба: Шатобријан и госпођа Стајел. Предузети су многи јавни радови: улепшавање Париза, израда боље тканине свилене, шећера од репе и др.
Српски народ овога доба Први српски устанак. — У почетку деветнаестога столећа српске земље стајаху овако: Црна Гора с Брдима беше слободна под Петром I Петровићем-Његошем (1782-1830), али скоро без икаква утицаја на остале крајеве, осим нешто безуспешних покушаја да се Бока Которска отме од Француза; Дубровник с Боком Которском и Далмацијом по кампоформиском миру (1797) припаде Аустрији, а по пожунском (1805) и тилзитском миру (1807) потпаде под Француску, али на бечком конгресу (1814-15) опет припаде Аустрији; Банат, Бачка, Срем и остала Славонија с Хрватском беху под Угарском, где је био црквени и у неколико народни старешина карловачки митрополит Стеван
Стратимировић (1790-1836), а све друге земље српске припадаху Турској. Већ се зна да је српском народу било најтеже под Турцима, особито православним Србима — бесправној раји. Ну зло стање српскога народа доби одушке само у Београдском пашалуку, чему су различним споменицима на стару српску државу и јунаке, тежња за слободом, аустриско-руске намере и ратови с Турцима, особито за Кочине крајине, увођење нешто кнежинске самосталности после свиштовског мира (1791), а нарочито изгнање јаничара из пашилука, опадање Турске и јаничарска побуна (1793) против грађанских и војничких рефорама султана Селима II (1789-1808), француска револуција и Наполеонов поход на Мисир, Хаџи-Мустафа-пашино купљење српске народне војске против султанова одметника у Видину Пазван Оглу, враћање јаничара у пашалук и
убиство Хаџи-Мустафа-Паше, владање дахија (Аганлија, Кучук-Алија, МулаЈусуф и Фочић Мехмед-Ага) и њихово насиље, а особито сеча кнезова и других виђенијих људи (Алекса Ненадовић, Илија Бирчанин, Хаџи Ђеро, Хаџи Рувим и др. у јануару 1804) — све то учини да се Срби у Шумадији дигну на устанак у првом реду против дахија (при крају јануара 1804) и то под водством Карађорђа
Петровића, Станоја Главаша и других знатнијих људи. Устанак се брзо рашири по целом Београдском пашалуку, а збор виђенијих људи из Шумадије избере за врховнога вођа устанку Карађорђа (2 фебруара). Турци такође беху противници јаничарских одметника султанових а пријатељи Србима, па чак и помогоше устанике у Цариграду. Порта се пак службено није мешала у први мах, а и Русија и Аустрија радише преко својих посланика у Цариграду да се Србима поправи стање. Карађорђе поче ослобођавати Шумадију, Јаков Ненадовић Ваљевску нахију, а Петар Добрњац и Миленко Стојковић Пожаревачку нахију. Срби заузеше Рудник, Ваљево, Шабац, Јагодину, Пожаревац и Смедерево, па се искупе око Београда (прва скупштина у Остружници 24 априла до 3 маја). У том по султановој наредби, босански везир Бећир-паша пође к Београду да заведе ред. На глас о овом, дахије побегну из града низ Дунав, али Бећир-паша нареди да их ухвате, те их Срби стигну у Ада-калу и потуку. Потом Бећир-паша почне поступно заводити онако стање како је било за Хаџи-Мустафа-паше; али како се не извршише српски захтеви о јемству неке силе за њихова права и о постављању једнога врховнога српскога кнеза у целом пашалуку, а међутим насташе нереди међу Турцима (Гушанац-Алија) и Бећир-паша остави Београд — Срби се реше да добро чувају оно што су задобили и почну помишљати о васпостављању старе државе српске. Први српски успеси. — Када Бећир-паша отиде из Београда, Срби се почну спремати за ратовање, пошљу своје посланике у Цариград (прота Алекса Лазаревић, Стеван Живковић и Петар Чардаклија), да им се уреди стање, па се потом обрате Аустрији и Русији. Док Срби пак заузеше Карановац (доцније Краљево) и Ужице (1805), султан не чујући за руско и аустриско посредовање, нареди околним пашама да угуше устанак, али српско оружје храбро одби
Хафис-пашу на Иванковцу (1805), после чега би освојен Пореч, Параћин, Ражањ, Алексинац и Крушевац. Када се кретала Хавис-пашина војска, смедеревски се Турци ускомешају (убиство Ђуше Вулићевића) и затворе град, а
нешто доцније српском непажњом задобију и Шабац. Порта се, међутим, наљути на Србе и заповеди босанском везиру Бећир-паши и скадарском
Ибрахим-паши, да с великом војском ударе на устанике. У том Карађорђе (пред Божић 1805) сазове другу скупштину у Смедерево, која реши: да се дотадашњи данак Турској употреби на војне смерове и да Карађорђе буде неограничени заповедник. И ако су Срби били спремни, ипак пошљу молбу за мир султану по
Петру Ичку (1806). Тада већ Турци почеше наваљивати преко Дрине (дочек Стојана Чупића на Салашком пољу; погибија Јанка Катића на Дугим Њивама), и Срби их славно потуку на Мишару (1806). Карађорђе потом отиде на Делиград у помоћ Добрњцу и Миленку, који одбијаху Ибрахим-пашу. Ускоро Ибрахим-паша одступи, а Срби добију поново Шабац и састану се у Смедереву на скупштину, која прими погодбе мира, што их у Цариграду уговори Ичко, кога поново пошљу у Цариград да утврди коначан мир с Портом; али опседнути Турци у Београду и Шапцу не приме погодбе. По одбијању погодаба за мир, Срби се почну спремати за нову борбу и заузму Београд (30 новембра 1806), којом приликом погибе Васа Чарапић, па ускоро — и београдску тврђаву. Ступивши потом у савез с Русима (1807), који ратоваху с Турцима због Влашке и Молдавске, Срби почну нападати и изван Београдскога пашалука и тим овом покрету дадоше шири значај народни. У овај мах они пређу преко Дрине, одакле их поврати добро држање Турака, упадоше преко Мироча у Крајину и код Штубика и Малајнице помоћу Руса одрже сјајну победу над Мула пашом и ГушанацАлијом. Тада узму и ужички град, а Хајдук Вељко Петровић ослободи Црну Реку. Руси потом уговоре примирје с Турцима (у августу 1807), који најзад обећаше да неће дирати Србе за примирја, које је трајало годину и по дана. Ратовање 18091809-10 и уређење Србије. — За ово време Срби уреде ослобођену земљу (подела, управа, судови, врховни вожд. Управни савет, скупштина, војска). После пак свршених нереда у Турској (Селим II погубљен, као и његов наследник а за султана дође Махмуд II 1808-39), између Русије и Турске насташе преговори за мир, али до погодбе не дође због енглескога подбадања, те се Руси почну спремати за рат и поруче и Србима да ударе на Турке (у пролеће 1809). Ово је најзнатнији догађај у првом српском устанку, јер се устаници понеше мишљу о српском ослобођењу, а под њиховову се заставу стекоше борци из свих крајева српских. Једна српска војска под Симом
Марковићем пође на Дрину, друга под Карађорђем — на Јавор, трећа под Милојем Петровићем — на Ниш, а четврта под Миленком Стојковићем — на Кладово. Међутим после незнатних успеха, неслога код војвода донесе смрт славном Стевану Синђелићу на Чегру и споменик ове неслоге - Ћеле кулу. Србе у овај мах спасе руски прелазак преко Дунава (у августу 1809), али се међу њима неслога продужи док Јаков Ненадовић не поста председником Управнога савета место Младена Миловановића (1 јануара 1810). Ну када Срби помоћу Руса (у 1810) освоје Неготин, Брзу Паланку и Кладово и одрже славну победу на Варварини и Лозници, те проширише освајања изван Београдскога пашалука, међу њиховим старешинама поново поче раздор, и то због жудње неких старешина да буду једнаки с Карађорђем и због тужбе на Карађорђа да понекад даје власт неподобним људима (понашање рускога консула и београдскога митрополита). Карађорђе на скупштини (1-12 јануара 1811) продре са својим предлозима док још не бејаху стигли његови главни противници Јаков, Миленко и Добрњац и тако одржи своје старешинство. Том се приликом заведе Министарство од шест министара (попечитеља, Доситеја просвете, Младена - војног и др.) и Велики народни суд, а реши се да вожд у договору с министрима поставља нахиске и кнежинске старешине. Пошто и старешина рускога пука, који тада дође у Србију да станује у Београду и Шапцу, бејаше уз Карађорђа, Јаков се прими за министра унутрашњих послова, а Миленко и Добрњац бише прогнани из земље. Букурешки мир и пропаст. — Осим нешто чаркања на источној и западној граници, Срби за ових трзавица нису ратовали. Руси су пак ратовали на доњем Дунаву, те Турци понуде Србима и неке погодбе за мир, али им Карађорђе одговори да ће пристати на оно што два цара за Србе уреде. И већ је познато како су Руси због Наполеонова напада морали закључити букурешки мир (1812), по којем Срби изгубе своју независност (члан осми); јер је за њих тада уговорено: да се турска војска пусти у градове, да се поруше сва нова утврђења, да сами собом управљају и да султану одсеком плаћају данак, о чем ће се договорити с Портом, а да им султан опрости за устанак. Када су Срби чули за погодбе букурешкога мира, настало је опште незадовољство, малаксалост и клонулост, поред објашњења рускога посланика (Марка Ивелића) да је Русија такав мир морала закључити. Срби пак почну безуспешне
преговоре с Турцима, а стану се спремати и за рат. Међутим, на руско захтевање, да се букурешки уговор изврши, Порта је лукаво одговарала да сами Срби неће да поштују тај уговор, и ако они већ беху попустили. Порта најзад поче говорити да не прима ничије мешање у послове с турским поданицима и стала се спремати да покори Србију пре свршетка познатих догађаја у Европи. Руски је посланик у Цариграду без успеха одвраћао Турску од напада, а војводе српске не приме Карађорђев предлог о повлачењу у планине и шуме, те тако отпоче ратовање (1813). Турци нападну с огромном војском од Видина, Ниша и Босне. Хајдук Вељко храбро је бранио Неготин, али убрзо погибе (18 јула), те његов брат Милутин тајно остави с војском град, а Турци почну продирати уз Дунав. Карађорђе, за кога се беше чуло да је умро, јер је био болестан, изиђе (у августу) на Дрину и нареди да се брани Засавица и Шабац. Хуршид-паша, међутим, обиђе Делиград и дође на моравско ушће (у септембру) спрам Смедерева, где се Карађорђе последњи пут показао војсци. У исто време стиже глас да су се Турци упутили Шапцу (смрт Зеке Буљубаше на Засавици). Све ово учини да Карађорђе клоне духом и да утицајем руског заступника Недобе пређе у Земун (ноћу између 20 и 21 септембра). На глас о овом преласку, то исто учине и главне војводе (Јаков, Младен, Сима, Лука и др.), као и велики део народа. Вујица Вулићевић, по чувењу, пробије се с делиградском војском кроз Турке и такође пређе у Аустрију, а Станоје се Главаш одвоји од њега и још се неко време борио с Турцима. У први се мах почну Турци светити Србима, али Хуршид-паша то спречи, те се народ стаде враћати својим кућама, нарочито када се предаду и неке војводе, који умириваху преплашене Србе, као: Милош Обреновић, Арсеније Лома, Мутап,
Главаш, Дринчић и др. Побегле војводе заједно с Карађорђем аустриска власт одмах лиши слободе; али се за њих заузме руски цар, те се сви преселе у Русију (у Хотин и Кишењев о јесени 1814), где добију државну помоћ, а пресељени се народ због врло рђава поступања аустриских власти већином врати у Србију.
Г. НАЈНОВИЈЕ ДОБА
Рестаурација и романска револуција Начела бечкога конгреса. — Бечки конгрес у повесници XIX столећа има исти значај као вестфалтски мир у XVII столећу. На бечком конгресу, као природном завршетку европских заплета, владаоци и дипломати руковођаху се извесним начелом и нису се слагали међу собом. Проникнути уопште начелима
легитимности, тј. повраћањем законитих права, нарушених од револуције и Наполеона, они нити су били у стању, нити су хтели повратити владавине свима законитим династијама, на пример, мањим кнежевима у Немачкој, а нису, опет, ни покушали да то начело рашире и на старе републике: Млетке, Ђенову, Дубровник, Холандију и немачке царске градове; јер су то рачунали као свршен чин и с неповерењем гледаху на републикански облик владавине. Уједно је закључено да се награде владаоци који су највише допринели Наполеонову обарању, а да се казне они који су сметали савезницима (дански). Најзад дипломати нађу за потребно да се немирна Француска огради увеличавањем суседних држава. При предругојачавању европске мапе, бечки се конгрес занимао и политичком равнотежом, али при том није узимао у рачун начело народности. Творевине бечкога конгреса. — Бечки конгрес учини приличне граничне измене. Русија изиђе из борбе увеличана Финском (1809), Бесарабијом (1812) и великим делом Варшавскога херцегства под називом: Пољска — краљевина. Александар I хтеде узети целу Пољску, али мораде уступити Познањ Пруској, а Аустрији - оне изгубљене (1809) делове Галиције, осим Кракова, који с околином поста слободан град. Аустрија још доби Тиролску, Салцбург, Ломбардију с Венецијом, Пармом, Моденом и Луком и Далмацију, а Пруска изгубљене области по тилзитском миру, скоро половину Саксонске с трећином становништва и велику област на Рајни. Поновљена је пређашња краљевина Сардинија, којој су присаједињене Савоја и Ђенова. Напуљска се краљевина поврати старој династији (Мират стрељан), обнови се Папска држава, а Тоскана се уступи брату аустрискога цара. На овај начин Аустрија поста главном силом
у Италији. На француској је граници створена краљевина Нидерландска од Холандије и Белгије, чијем се краљу даде и Луксембуршко херцегство. Од Данске је одузета Норвешка и дата шведском краљу. У Шпанији је и Португалији повраћена пређашња владавина. Енглеска је добила Малту с Хелголандом, још неким острвима и лукама и заштиту над Јонским острвима. Бечком су конгресу највише задали бриге немачки послови. Сасвим је био немогућан повратак старом феудалном поретку и средњовековној империји, а није се могло извршити ни политичко уједињење, што идеја о јединству не беше још ухватила корена у народу и што се владаоци пређашњег Рајнскога савеза не хтедоше лишити својих земаља. Најзад је признато тридесет и осам држава: једна царевина (Аустрија), пет краљевина: Пруска, Саксонска, Хановерска, Баварска и Витембершка, двадесет осам кнежевина с различним именима; међу њима Луксембург под нидерландским краљем, Холштајн под данским краљем и четири слободна града: Хамбург, Либек, Бремен и Франкфурт на Мајни. Све ове државе чињаху Немачки савез са савезним сабором у Франкфурту на Мајни под аустриским председништвом. Аустрија, као к Пруска, уђе у Немачки савез, и уопште заузе први положај у средњој Европи својом владом над раскомаданом Немачком и Италијом, а њена се сва политика овога времена сводила на чување тога положаја, о чем се нарочито бринуо њен министар кнез Метерник. Друга је политичка сила била у Немачкој Пруска, која је својим положајем господарила над северном. Немачком. Значај бечког конгреса. — Не узимајући у обзир све недостатке створенога поретка, бечки конгрес за дуго обезбеди међународни мир у Европи. За четрдесет година Европа преживе три револуције (1820, 1830, 1848), али се између европских држава није нарушио мир. За ово време међународни је однос зависио од пет великих сила: Аустрије, Русије и Пруске, као апсолутних монархија, и Енглеске и Француске, као уставних монархија (пентархија). Између самих је апсолутних монархија било несугласности: Аустрија и Русија размимоилажаху се у погледима наспрам Турске; Русија се једно време примаче уставним монархијама и у наваринској битци руска, енглеска и француска морнарица победи Турке (1827), а осим тога се Аустрија и Пруска гложаху међу собом у Немачкој. Између Енглеске и Француске беше такође незадовољства, и то због утицања на западне државе другога ступња, због
превласти на Истоку и због насеобинских смерова. Ну ипак за прве половине XIX столећа између ових држава не дође до сукоба. Државе се пак другога степена вису могле слободно развијати, што је пентархија присвојила право мешања у њихове послове а у смеру угушивања револуције. Једина Енглеска уста против оваке политике, али са главним чиниоцем овога мешања учини
Света алијансија. Света алијансија. — Прва мисао о Светој алијансији припада Александру I. Он је био васпитан у слободоумном француском духу, али га у доцнијим годинама обузе верско осећање, и чак поче сматрати борбу с Наполеоном као извршење посланства озго. Стога по свршеном послу на бечком конгресу, руски цар природно жељаше да учврсти творевине овога конгреса и да предупреди међународну војну. Најбољу основу за то он налазаше у хришћанској вери која проповеда, братство код народа, чији су представници владари, као божји пуномоћници. У акту се свете алијансије, који састави сам Александар I, ставља владаоцима у дужност очинско управљање поданицима и братско помагање између себе, што сасвим беше противно политичком учењу XVIII столећа. Тако су владаоци под верски штит скрили своју алијансију стварно против слободе свих народа, што се могло и одржавати само у доба реакције. Савезу прво приступе главни чланови Аустрија и Пруска, с којима је Русија везана заједничким пословима (Деоба Пољске и рат с Француском) и једнаким обликом државним. Савезу потом приступе и друге државе, осим нехришћанске Турске, папе, који себе истиче изнад других владалаца, и Енглеске, чији устав не допушта ступање у савез, који само владаоци склапају. Метернику се испрва није допала Света алијансија, али се доцније вешто њом послужи за одржање поретка у Аустрији и угушивање народног покрета; а чак је убеђивао савезнике да је српски и грчки покрет у Турској наперен против законитог господара. Јужна романска револуција. — Бечки је конгрес почетак читавог низа конгреса (у Ахену, Тропави, Љубљани и Верони), који у духу Свете алијансије мирним путом решаваху међународна питања и усвоје начело мешања у послове других држава.. На ахенском је конгресу (1818) решено да се Француска ослободи окупације, а три су се друга конгреса занимала пословима у Шпанији и Италији, где су се десиле револуције око двадесетих година. На пиринејском и Апенинском полуострву одмах по паду Наполеонову наста реакција, која
раздражи и народ и војску. Шпански краљ Фердинанд VII (1814-33) укиде устав (од 1812), а рат с насеобинама (Колумбија, Чили, Перу, Уругвај, Мексика) у Америци веома одужи, јер се оне, поставши независне за Наполеоново доба не хтедну вратити под власт своје метрополе. Све ово изазва револуцију у Шпанији (1820), и устав би повраћен. После пола године плану револуција и у Напуљу и у Сицилији, где краљ Фердинанд V такође приста на устав. Потом плану војна и у Португалији, којом располагаху Енглези, а чији краљ живљаше у Бразилији. Наскоро поче револуциони покрет и у Сардинији, где војска нагна владу на устав (од 1812). У свима је оним превратима главну улогу играла војска, у којој су, као и у просвећеним редовима, вејале француске политичке тежње. Велики је значај тада имао шпански устав (од 1812): Он је — у целини или као образац — осим Шпаније заведен у Напуљу, Португалији и Сардинији. У Италији овај је политички покрет праћен и народним буђењем. Талијански родољуби зажеле ослобођење од Аустрије и уједињење целе Италије. Они су углавном радили помоћу тајних друштава (карбонари — угљари), која беху уређена по примеру масонских ложа. Ова се револуција јужних народа није свиђала Светој алијансији, која гледаше да све то насилним путом угуши. На конгресима у Тропави и Љубљани (1820 и 1821) Аустрија доби поруку да угуши покрет у Италији, што и учини, а по веронском конгресу (1822) то Француска изврши у Шпанији. На оба је полуострва заведен апсолутизам и наста реакција, којом су руководили католички духовници. У Напуљу је, на пример, било забрањено учење простој писмености ономе који није имао каква имања. Распре су са слободоумним људима завршаване казнама и затварањем.
Ослобођење Србије и Грчке Хаџипроданова буна. - Хуршид-паша успе да поврати стару управу турску у покореној Србији, али када он отиде и за београдскога управника дође
Сулејман паша, за Србе наста зло стање. Турци који су одузимали оружје, купили порез и тражили храну за војску, чињаху свакојака насиља као у дахиско доба, а уз ово наста глад, јер због ратовања није се имало времена за сређивање хране. Ну од свега је најтежа била работа при оправци београдскога града, којом се приликом јави и куга. После деветогодишње слободе овако се
стање није могло трпети и оно нађе одушке у Хаџипродановој буни (у јесен 1814), која обухвати пожешку околину, Гружу, Левач и Лепеницу. Ова је буна дигнута у невреме, те и сам Милош Обреновић, тадашњи обркнез рудничке нахије, поможе Сулејманову ћехаји Ипшир-паши да се народ утиша. ХаииПродан побеже у Аустрији, а Турци, по обећању, не опросте многим позатвараним људима, већ их у Београду исеку, повешају и вргну на коље, па. нешто доцубију и Станоја Главаша. Српски други устанак. — Овако зло поступање побуди Срби на нов устанак. Виђеније се људи још раније договоре и пошљу проту Ненадовића у Беч да моли рускога и аустрискога цара за помоћ, што је било без успеха; али им је најзнатнији договор у селу Рудовцима, где се Арсеније Ломо, Мутап, Дринчић и др. завере да се дигну на Турке (5 марта 1815). Ту су решили да позову и Милоша и да га узму за вођу устанка. Милош се тада налазио у Београду и помоћу откупљенога робља срећно измакне одатле а на Цвети га народ у Такову призна за вођу (11 априла 1815) Он потом отиде у Црнуће, обуче војводско одело и даде заставу Сими Паштрмцу са знаменитим речима: „Ево мене, ето вас, па рат Турцима!“ У исто време Милош писмено позва све виђеније људе на борбу, а Ломо с Качерцима прво заузе Рудник и после с непажње погибе. Бој на Љубићу код Чачка и Пожаревца, предаја Карановца и битка на Дубљу заврше ратовање у другом устанку, те настану преговори за мир. Обновљење Србије и буне против Милоша. — Тадашње прилике на Западу и рђаво стање у Турској обезбедише српске успехе. Букурешки уговор, којим су Срби били онако незадовољни, сада се показао као најдрагоценија тековина првога устанка. Тај је уговор обезбеђивао самоуправу Србији. Русија, као победница Наполеонова, одмах затражи обавештење од Турске о српским стварима. Стога ни Хуршид-паша из Босне ни румелиски Али-паша Марашлија не ударе с огромном војском на Србију, већ ступе у преговоре с Милошем. Истина, Милош ништа не уговори с Хуршид-пашом; али се преговори с Марашлијом сврше повољно, што у неколико и Порта одобри. Марашлија је био утврђен за везира у Београду, а с њиме се Милош, поред осталога, погоди да буде врховни кнез над осталим кнезовима, да се Турци не мешају у српске унутрашње послове, да Срби плаћају данак одсеком и да се у Београду оснује
Народна канцеларија с дванаест српских кнезова, који ће судити Србима за веће кривице. На овај је начин сада Милош био само турски чиновник. Ну ипак и у овом положају он дође до сукоба са својим сарадницима на ослобођењу због њихове жеље да се с њим изједначе и због турског мешања (буна Петра Морела и Мелентија Никшића у 1816, буна Симе Марковића и Павла Цукића у 1817). Баш у ово време ступи Карађорђе у грчко друштво Хетерију (основано 1814), којем беше задатак да ослободи све хришћане од Турака, па потом пређе у Србију, али плашња турска од великога његова утицаја на све балканске хришћане а, можда, и зебња Милошева због положаја дођу му главе (у Радонањском лугу 13 јула 1817). После овога скупштина (митрополит, владика, три архимандрита и сви кнезови нахиски) прогласи Милоша за врховнога кнеза (у Београду 6 новембра 1817), а Србија се поче поступно уређивати поред турских власти у земљи. Стање пак Милошево још није било уговорено с Портом; и покушавани преговори остану без успеха (1820 и 1821). Затим се деси Абдулина буна, која је изазвана подстицањем хетериста и обећањима Марашлијиним (1821), и Ђакова буна коју произведоше злоупотребе нахиских и кнежевинских старешина (1825); али поред ових буна, које су и сурово угушене, и мањих нереда Милош није престајао радити на признању српских права. Уређење Србије и олигархија. — У ово баш време ступи на владу руски цар
Никола I (1825-55), брат Александра I, којем треба захвалити за акерманску конвенцију (1826) и једренски мир (1829), чије су последице: признање Србије за самосталну кнежевину под врховном влашћу султановом, што је све утврђено султановим хатишерифом (1830) и нарочитим бератом, којим је признато наследно кнежевско достојанство Милошу. Да се ово успешно сврши, зависило је много од дипломатске вештине кнеза Милоша, што се нарочито огледа у задобивању наследства, јер је то учињено новцем без знања и рускога и аустрискога. Хатишерифом је било утврђено и да се Турци иселе из Србије и да јој се придружи шест неослобођених нахија, али се прво не изврши због заваде Милошеве с везиром за веће дарове, а друго Милош нешто доцније изведе својом вештином (1833). Заводећи редовну војску, подижући цркве и школе, постављајући Србе за митрополите, сузбијајући своје доглавнике од тежње да се земља подели на власнике или да им се даду племићски називи и
утврђујући своје односе с Портом, Милош је поступно уређивао обновљену Србију; али задржавајући сву власт у својим рукама, располажући земљом као својом имовином и не издајући писаних закона, којима би се сузбиле злоупотребе неспремних чиновника, он изазва против себе велико незадовољство. Милетину буну Милош (1835) утиша Сретењским уставом, па походи Цариград. Ну док се он налазио тамо, великашко незадовољство нарасте још веће. Међутим ни Русија ни Турска не беху задовољне Сретењским уставом, те најзад оне у договору с великашима пропишу нов устав (Турски
устав 1839), по којем се установи Савет с већим правима од кнежевских. Сад управо наста великашка (олигархија) борба, која нагна на одлазак из Србије и кнеза Милоша (1 јуна 1839) и његова сина Михаила (1840-42), пред којим је и незнано владао неколико дана оболели брат Милан. Грчки устанак. — На крају се двадесетих години пређашњега столећа Света алијансија поче распадати. Главна је узрок био поремећавању односа између Русије и њених супарница Аустрије и Пруске — грчки устанак. Још је од ратова Катарине II с Турском међу потиштеном рајом хришћанском на Балкану створено уверење да ће Русија ослободити своје једновернике. Из предњих је редова познато како се она понашала наспрам покушаја нашега ослобођења, а њеном помоћу и Румуни (у Молдавској и Влашкој) добију унутрашњу самоуправу. После се нашега ослобођења међу Грцима деси силан покрет. Још раније беху састављане од нижега становништва грчкога полуразбојничке чете („клефте“ ј и од вишега — Хетерија, а овом приликом грчки родољуби, помоћу својих саплеменика изван земље, ступише у односе с европским владаоцима и политичарима. Они су могли то чинити, јер се многе грчке избеглице по паду Цариграда обогатише трговањем по западним градовима, где им синови, учећи се, дознаваху савремене тежње и усхићаваху народ светлом прошлошћу, а ово су радили и грчки насељеници и острвљани нарочито за француске револуције и после млетачке пропасти тргујући на оружаним лађама између Одесе, Трста и Марсеља. Ну први покушај за устанак учини (у Влашкој) кнез Ипсиланти (1821), ђенерал у руској служби, али он не постиже успеха, већ у правој Грчкој изазва читав низ узбуна, које Турци оштро и сурово угушиваху и при чем се прослави доста грчких јунака: Бочарис, Мавромихаило, Колокотрон, Маврокордато, Канарис и др. Грци су се очајно борили на копну, а на мору под Мијаулом с
успехом узнемираваху турске лађе. Турци најзад почну устанке савлађивати, особито када им дође у помоћ мисирски паша Мехмед-Алија (1824). Грци се овом приликом користе саучешћем готово целе Европе. Једни их сматраху као хришћане и мученике за веру, други — као потомке старих Јелина, који изнова ступише у борбу с азиским варварством, трећи — као борце за слободу против деспотизма. На Западу се јави тако звано филјелинство: за Грке почну купити новчану помоћ и слати војну спрему, а на бојно поље похитају многи добровољци, међу којима беше и прослављени енглески песник лорд Бајрон (1784-1824). Владе се, међутим, држаху сасвим друкчије. Цар Александар I лично је био расположен према Грцима, али је био везан погодбама Свете алијансије и начелима легитимности. У овом је погледу на њега утицао Метерник, који није желео никаквих промена ни на Балканском полуострву и који је представљао грчки устанак као део опште револуције. Пруска је влада ишла за аустриском, а Метерник се користио и тадашњом политиком енглескога министарства (Кестлери), које се бојало рускога мешања у турске послове. Фрацуска се, међутим, мало занимала питањем и трудила се да споразумно ради с Енглеском. Споразум трију сила и независност Грчке. — Односи се европских држава наспрам Грка изменише када на руски престо ступи Никола I и када енглеским спољашњим пословима поче руководити Канинг. Нови се руски цар реши да продужи стару борбу с Турском за ослобођење народа, а Канинг је уопште био наклоњен сваком слободоумном покрету. Метерник је пак безуспешно радио против овога обрта. Цар се Никола I приближи западним државама, и Русија, Енглеска и Француска ступе у споразум да између Грка и Турака закључе примирје; али Турска одби, те на то уједињена морнарица руска, енглеска и француска уништи турску морнарицу код Наварина (1827). Ово изазва рат између Русије и Турске (1828-29); и кад руска војска под Дибићем пређе Балкан, у Једрену би закључен мир (1829), по којем Порта призна независност Грчкој и заштиту Русији над дунавским кнежевинама - Молдавском и Влашком, поред завојевања на обалама Црнога мора. Неко је време Грчком управљао Каподистрија, који погибе од завереника (1831), а по сагласности је великих сила краљем постао баварски принц Отон (1832).
Реакција, либерализам; привредни преврат Опште особине реакције. — Време се после пада Наполеонова обично назива: доба реакције. Како реформациони покрет XVI столећа изазва против себе реакцију од стране католичанства, тако исто покрети за просвећенога апсолутизма, француске револуције и Наполеона I изазову против себе реакцију од стране старога поретка. У ово време и апсалутизам и католичка црква прихвате реакцију. Папа Пије VII наново установи језуитски ред (1814), који отпоче своју пређашњу радљивост и против протестанства и против сваке нове тежње. Вративши се у домовину, и племићи тражаху да им се поврати све што им је одузето за револуције и Наполеона I. Негде је овака реакција прелазила сваку меру. У Француској се почетком рестаурације јави бели терор, при чем нарочито католичанство испољи свој фанатизам наспрам протестаната. У Шпанији (после 1814) установљена је инквизиција, и гоњени су сви они који беху пријатељи Французима. Овако је исто рађено и у Напуљу. У Сардинији су објављени бракови за незаконите, који су закључени по Наполеонову кодексу, а влада је препоручивала и одевање по начину пре францускога завојевања. У Хасел-Каселу понеше опет бароке, а влада није признавала добивена звања за Вестфалскога краљевства. У реакцији се одликовао и хановерски курфирст. Реакција се особито окомила против просвећивања, књижевности и новинарства. У самој књижевности поникоше реакциони погледи, који објављиваху рат просвећености XVIII столећа, реформацији и хуманизму и препоручиваху друштву повратак средњем веку. Знаменити Жозеф Де-Мест (1754-1821) у својој књизи О папи (1819) проповедаше папску непогрешеност, а неки су писци тражили враћање на средњовековни феудални поредак. Овака се тежња јави и у лепој књижевности. Лажни класицизам уступи место романтизму, који се одушевљавао мистичком и ритерском поезијом средњега века. Француски писац Шатобријан у својем Духу
хришћанства (1801) први обрати пажњу на естетичку страну католичанства. У XVIII је столећу средњи век пренебрегаван као доба готскога варварства; сада се, на против, многи почеше усхићивати њим. Жеља је пак за домаћом старином у књижевности и повесници била природна последица оживљавања
народнога осећања и реакције против напуштенога космополитизма XVIII столећа. Реакција у Немачкој. — У рату за ослобођење тежња за народним јединством и мисао о бољем уређењу и државе и друштва веома заталаса Немце, али се њихове наде не остварише. Бечки конгрес створи од пређашње Свете римске империје Немачки савез са заједничким сабором у Франкфурту на Мајни, који и даље одржаваше раскомаданост Немачке и непромењеност утврђенога поретка. Само су у јужној Немачкој (Баварска, Виртемберг, Баден, ХесенДармштат) очуване измене, које су учињене у Наполеонова доба и уведени су устави. У другим мањим државама наста реакција. Сам пруски краљ не испуни дано обећање за рата о увођењу народнога представништва. Речју, Немачка се врати у време полициске државе. Реакција нарочито ојача после Вартбуршке
прославе тристагодишњега јубилеја црквене реформације, коју изведу студенти и професори и која се изврши спаљивањем неких реакционих списа (1817). Ускоро после овога један студент (Занд) уби писца Коцебуа (1761-1819), који је био у руској служби, те га у Немачкој рачунаху као рускога човека. Користећи се догађајима о прослави и овим убиством, Метерник подстицаше све немачке владе на строже мере против штампе, университета и „демократских сплетака“, како се тада називаху све тежње немачког друштва. Реакција у Енглеској. Енглеској. — После отпадања Североамеричких држава, а за еве време француске револуције и Наполеонова доба, у Енглеској завлада прави застој. Саучешће које срете револуција у неким друштвеним редовима енглеским и покушај Ирске да помоћу Француза свргне енглеску власт (1789) веома заплаши званичне редове енглеске. Парламенат ојача управну власт и неколико пута обустављаше силу Habeas-corpus-act-а, а у Ирској укиде и парламенат. Ирци пак у енглески парламенат нису могли улазити као католици (по Тест-акту). Енглеска је готово непрестано (1793-1815) ратовала с револуцијом и Наполеоном и у том утроши сву снагу. Главни непријатељ француски, Пит млађи, користећи се великим утицајем и влашћу, водио је и спољашње и унутрашње послове у духу реакционарском. После Наполеонова пада министар Кестлери држаше се такође реакционарства, и тек се Канинг око двадесетих година ослободи такога рада. — Председник се Североамеричких
држава Монрое (1823) изјаснио против мешања Европљана у америчке послова (Америка - Американцима). Житни закони. закони. — У Енглеској се баш у ово време десио привредни преврат, чега је последица развијање јаке производње. Тада наста беда и покрет код радника. Поред других узрока, незадовољство повећа и скупоћу хлеба. У рату је с Наполеоном I увоз жита за Енглеску био веома отежан, те је хлеб врло поскупио. Ово нагна поседнике и фермере да више ору и да побољшају пољопривреду, на што потроше доста новаца. Када се рат сврши и жито се могло увозити у Енглеску по јевтиној цени, они се нису хтели лишити својих користи, те парламенат изда тако зване житне законе (1815). Стварност је тих закона у повећавању царине на увожено жито и то тако, да је царина била већа, ако је хлеб јевтинији. Издавање житних закона показује да се племство, чије је било земљиште и углавном парламентско представништво, користило својим политичким правом ради властитих користи. Еманципација католика. — Крајем двадесетих година Енглеска пође путом унутрашњих рефорама. За ово време јаком снагом поста у земљи друштвено мњење, које је изражавано у штампи и на митинзима (народни зборови), чиме је поступно добило и већу слободу. Прва је знатна измена била тако звана
еманципација католика. По Текст-акту (1673) католици нису могли у Енглеској добити државних дужности. Особито се ово тицало Ираца, који готово сви беху католици. Против овога бесправнога положаја својих земљака поче радити одлучни родољуб О Конел, ступив на чело целој католичкој асоцијацији. У Ирској њега изабраше за члана парламента, али он као католик није могао, заузети своје место. Међутим се за еманципацију — равноправност — католика изјасне многи виговци, те и сами торијевци морадоше попустити. И бил се о том донесе за министровања војводе Велингтона (1829), који је, истина био консервативац, али је увиђао неизбежност ове измене. Либерализам. — У заштиту начела, којима је грозила реакција, подиже се други правац — либерализам. Он је углавном био раширен међу грађанима, и људима слободнога занимања (научницима, писцима, правозаступницима, лекарима и др.), а једно време и у војсци. У политици је либерализам заштитник личне слободе и уставности. Најзнатнији је теоретичар либерализма био
Бенжамен Констан (1766-1830), некадашњи члан Наполеонова трибуната а
потом његов политички непријатељ, коме се ипак Наполеон за владе од сто дана обрати с молбом да изради нов устав. У својој је политичкој теорији Констан само развио погледе Монтескијеве на личну слободу и деобу власти. Он је одважно устао против народне власти русове, доказујући да ничим неограничена власт у народним рукама прелази у деспотизам. Констан је с великим неповерењем, као и сви либерали тога времена, гледао на демократију после покушаја с јакобинском диктатуром и с Наполеоновим цезаризмом, који се ослањао на народ. По његовом учењу треба да се користе политичким правима само обезбеђени редови друштвени. Он је био поборник слободе мишљења, слободе говора, слободне штампе и слободе рада. Економист овога времена већином припадају школи Адама Смита (1723-90), који је био противник државнога мешања у трговину и радиност („laisser passer, laisser faire“). Ово је било корисно за капиталисте, које при оваком начелу није ништа ограничавало наспрам најмљених радника. Учење је либерализма одступало од сензуализма и материјализма XVIII столећа. У ово је време један део романтичара у Немачкој био уз реакцију, а други део, особито у Француској, — уз либерале. Сам велики француски песник XIX столећа, Виктор Иго (180285), глава свих романтичара, поче писати у ројалистичком духу и на крају двадесетих година пређе на страну либерала и чак изјави да је романтизам либерализам у књижевности. Важна је заслуга оних писаца, који заштићавају старину, указиваху на недостатке рационализма XVIII столећа и препоручиваху испитивања. И једни су повесницу тако обрађивали због нерасположења наспрам савремених прилика, а други да би повесница послужила као водиља савременим тежњама: Миње (1797-1884), Тјер (1797-1877), који је био једно време министар а у последњим годинама и председник француске републике, Гизо (1787-1874) и Арман Карел (1800-36). У ово је време имала велики утицај либерална штампа. Привредни преврат. — На крају XVIII и у почетку XIX столећа у друштву се деси привредни преврат, ком је постојбина Енглеска. Изгубивши земљиште, сељачке гомиле постану пролетаријатом, а употреба каменог угља, гвожђа, гајење оваца за вуну, поморска и насеобинска снага, коју не сломи ни Наполеон I, нагло покрену производњу и трговину. Осим тога, овде се на крају XVIII столећа изумело множина машина, које је у главном пара покретала (Уат око 1766 први
састави парну машину за покретање, јер је дознао за суд свога савременика Француза Папина; за предење памука Аркраит и Гаргривс 1770; механички разбој Карткраит 1785). Испрва народ омрзне машине, јер смањиваху људску радну снагу и злоупотребљаваху дечји рад. Развијање јаке производње утицаше и на укидање еснафског уређења, које је обезбеђивало ситне произвођаче. У Француској су еснафи укинути за револуције (1791). У Енглеској неколико закона почетком XIX столећа зададе удар средњовековним установама, које стешњаваху снажење производње, а у Пруској су еснафи уништени за рефорама у почетку XIX столећа. Завођење нове капиталистичке производње увелича број израђевина, али овај нови привредни поредак донесе собом и рђавих последица — одрасле беспосличаре, злоупотребљавање дечјега рада и сиромаштво. Социјалне утопије. — Не мешајући се у привредни живот, држава не преузе ништа за побољшавање радничкога положаја. Стога се у књижевности појаве нацрти о реформовању друштва, чиме би се стало на пут свима патњама. Писци тих нацрта нису више веровали у политичке преврате и непријатељски се изражаваху о либерализму. Они су сву беду сагледали у привредном индивидуализму, тј. у постојању личне имовине. Други речима, они су хтели лична предузећа заменити друштвеним, отуда су таква учења и названа
социјалистичким. Према њихову би се учењу слобода рада заменила таким уређењем друштвеним, да производња оруђа буде на расположењу целом друштву, а не појединим лицима. Први се с таквим нацртом појавио Оуен у Енглеској и Сен-Симон и Фурије у Француској. Роберт Оуен (1771-1858) сам је био произвођач и радио примењено на побољшању стања и владања својих радника. Испрва се његови покушаји показаше успешни, и он отпоче приводити у дело начине удруженога рада. Његов рад обрати на се пажњу Наполеона I (тада на острву Св. Јелени), Александра I и пруског краља. У двадесетим годинама Оуен предузима чак и остварење свога рада у Америци, а начело му је било заједница имања, рада и награде. Сен-Симон (1760-1825) или тачније његови ученици створе праву верску секту, којој хтедоше прописати неку врсту црквеног уређења. Сенсимонисти предлагаху замену савременога имовинскога поретка друштвеним, у којем би свако добивао по подобности, а свака би подобност награђивана по својим делима. Фурије (1792-1837) такође имађаше
доста последника и у појединостима је износио уређење својих удружења, а надао се да ће за неколико година цео свет примити његов нацрт. Сви су ови реформатори због неуспеха заслужили име утописта. Доцније у овом духу писаше Кабе (1788-1856), писац комунистичкога романа Путовање у Икарију (врста Утопије Томе Мора) и Луј Блан (1811-82), који је препоручивао држави да узме на се уређење рада, замењујући лична предузећа социјалним
радионицама. Против произвођачке слободе устану и писци, који нису предлагали опште преуређење друштва, већ препоручиваху владама да се умешају у односе између послодаваца и радника. Народни покрет. — Осим либералнога и социјалистичкога покрета, на Западу се јави у XIX столећу и народни покрет. Овај је покрет нарочито био силан у Италији и Немачкој, где пониче мисао о уједињењу и ослобођењу од туђина (у Италији), као и побољшању унутрашњега живота. Ове тежње беху проникнуте либералним правцем. Већи значај задобију и народни покрети у разнонародној Аустрији. Претворивши своје владавине у једну царевину (1806), аустриска влада предузе германизовање Мађара а нарочито словенских народа. Међутим се у подвлашћених народа стаде развијати народно осећање, а у двадесетим годинама поче тако звани словенски препорођај, прво код Чеха, па потом у Пољака, Срба и Хрвата; поче писање књига на народном језику, изда-вање новина и оснивање друштава; појавише се словенски научници, песници и новинари, који изучаваху прошлост својих народа, опеваху пређашњу славу, маштаху о бољој будућности и уопште заштићаваху користи своје народности {Фрања Палацки, Добровски, Шафарик, Доситеј, Колар, Гај, Вук и др.). Између осталога јави се и тежња о уједињењу свих Словена, и то прво у просветном погледу, али неки говораху и о могућности државнога уједињена. Тада Немци и Мађари почеше говорити о опасности којом панславизам може загрозити целој просвећености европској! С народним се тежњама, који поникоше у цветању романтизма, сјединише различна учења о првенству једних народа над другим и о нарочитим посланствима тих народа у повесници. Отац је таким учењима немачки философ Фихте. При крају XVIII столећа он стајаше на космополитској тачци. гледишта и тврдио је да отаџбина правога Европљанина није онде где се родио, већ тамо где је слобода и просвета. Под утицајем беде у Немачкој за
Наполеона Фихте промени мишљење и у својим родољубивим Речима
немачком народу (1808) доказиваше да су Немци по својем духу изнад свих других народа европских. Слично гледиште усвоје и радници словенскога препорођаја, који код својих предака налазише само одличних врлина и који проповедаху да ће на челу будуће просвећености стајати Словени. Код Пољака се око четрдесете године јави тако звани месионизам, којим се чак усхићивао и велики песник пољски Адам Мицкијевић (1798-1855). По том је учењу Пољска месија свих народа; она је страдала за њихово искупљење, а ускрс ће Пољске бити почетак новога доба за цело човечанство. Међутим споразумници су учинили да и Пољска тек по светском рату (1918) буде слободна.
Јулска револуција 1830. Француске странке за рестаурације. — У Француској је за рестаурације била стална упорна борба између две јаке странке, од којих је једна представљала стару, дореволуциску Француску, а друга — нову Француску, која прође кроз револуцију и Наполеонову царевину. С Бурбонцима се врате избеглице, које мислише да је сада настало време враћања пређашњих повластица и имања и замењивање новога друштвенога поретка старим. Исто је овако мислило и духовништво. Наполеонов кондекс стави цркву у државну потчињеност и забрани монашке редове, што је све везивало духовништво за царевину; али је сада оно тежило за пређашњим својим утицајем на државну власт и на друштво, те у том смеру почне установљавати језуитски ред и нове конгрегације, које ће утицати и на владу и на народ,. Ове тежње емигрантске и духовничке наиђу на јак отпор код већине францускога народа. Успех се Наполеонове владе од сто дана и објашњава тим, што је народ гледао у њему спасиоца од повраћања старога поретка, а у том смислу неки на њега погледаху и после другога пада. Борба се између ове две, тако рећи, странке уведе и у народно представништво и у штампу, али се и сами либерали у политичким односима делише на различне врсте. Већина је била за уставну монархију, премда једни, бојећи се револуције, беху за стару династију (доктринари, Гизо), а други су препоручивали за престо херцега Орлеанскога, сина Филипа Једнакога (Тјер). За првих су десет година рестаурације
присталице династијске промене прибегавале тајним друштвима и заверама, с чим је често везивано Лафајетово име. У овим друштвима учествоваху и смањени републиканци и наполеонисти, који су маштали о установљавању царевине с Наполеоном II на челу, Наполеоновим сином, који је живео код деда у Аустрији под именом херцег Рајхштатски († 1832). Особити су тадашњи завереници рачунали на незадовољство старих Наполеонових официра и војника, нарочито због тадашњих војничких револуција у Шпанији, Напуљу и Португалији, где је такође било и тајних друштава. Последњи Бурбонци. — За рестаурације у Француској владаху два брата Луја XVI: Луј XVIII (1814-24) и Карло X (1824-30), између којих је било велике разлике. Луј је био умеренији, а Карло се чак држао с избеглицама и језуитима. Луј XVIII чуваше Наполеоново уређе (управну централизацију, конкордат, кодекс и др.) и даде Француској устав, којим се обезбеди купцима одузето земљиште за револуције. Овај је устав (1814) израђен према енглеском обрасцу. Француска доби палату наследних перова и палату изабраних посланика, одговорно министарство, слободну штампу ит. д. И за активно и за пасивно право одређен је велики ценз. Луј хтеде остати изнад странака и повери министарство умеренијим ројалистима (Ришеље и Деказ), али против овакога рада усташе ултра-ројалисти. Да пак реакција ојача при крају владе Луја XVIII, доста допринесе убиство сина његова брата и наследника, херцега
Беријскога (1820). Када Лујев брат и наследник Карло X ступи на владу није крио удружење с ултра-ројалистима и конгрегацијама а говорило се чак да је постао и језуитом. Он се нарочито старао: да се донесе такав изборни закон, који ће обезбедити победу ултра-ројалистима; да се ограничи противничка штампа и да ојача утицај католичкога духовништва. Када се на наваљивање избеглицама даде за одузете земље велика награда, либерали против тога тако почну радити, да на изборима однесу победу (1827). Карло X тада повери министарство умереном ројалисти Мартињаку, који се реши да ослаби реакцију неколиким либералним мерама. Либерали помагаху Мартињака, али кад они одбију његов законски предлог о месној самоуправи због плашње да се тим не користе ултраројалисти, краљ то једва дочека и повери министарство крајњем реакционару кнезу Полињаку (1829).
Јулска револуција. — Отварајући палату престоном беседом (у пролеће 1830), Карло је просто претио представништву. Палата одговори адресом, у којој је било оправданих прекора краљу; адреса је примљена с 221 гласом против 181. Краљ испрва одложи седнице до јесени, али ускоро (16 маја) изда указ, којим распусти палату, жалећи се на њу и одређујући нове изборе. Међутим на изборима прођу сви стари противници (221) и још неколико противника Полињакова министарства. Тада Карло (26 јула) изда пет указа, од којих једним распусти и несакупљену палату, другим измени изборни закон, трећим заведе строжу цензуру итд. Ово изазва у Паризу опште незадовољство. Новинари с Тјером на челу издаду проглас против ових указних наредаба и огласе их за незаконите; посланици се почну скупљати на саветовања о овим повредама уставним; продавнице и радионице бише затворене, а радници се узбуне и уз њих устану и други редови друштвени; појави се и народна гарда, коју је Карло био укинуо пре три године. За три дана (27, 28 и 29 јула 1830) устаници, храбро се борећи на барикадама, победе краљеву војску. Живећи у то време изван Париза (у Сен-Клу), Карло X, чим дозна за устанак, обустави указе и отпусти Полињака, па се потом и сам одрече престола у корист свога младолетнога унука војводе Бородовскога, сина убијенога војводе Беријскога. Ну народ у Паризу не хте више ни чути за Бурбонце, и брзо се образова привремена влада, а Карло X с породицом мораде побећи у Енглеску. Премда је револуцију углавном извршио народ, ипак и привремена влада и палата беху у рукама буржоазије, коју су помагале и новине, објашњавајући свету смисао свршенога преврата. И републиканци намисле да се користе догађајима, али је буржоазија била противна републици, сећајући се конвента и бојећи се обнављања демократских тежња у народној већини. Најзад је решено да се очува уставна монархија с малим изменама у уставу и с предавањем круне с називом краља
Француза а не краља Француске војводи Лују Филипу Орлеанском. Лујев је отац био члан конвента и гласао је за казну Луја XVI. Сам се Луј у младости борио под републиканском заставом (до Димуријева бегства), а за Луја XVIII и Карла X беше уз либерале. Главна је уставна измена у давању законодавнога предлагања и израде закона палатама и у смањињивању изборнога ценза. Ова револуција, као први удар бечком конгресу, доби назив јулска, а за владавину
се говорило јулска монархија, јулски престо итд. Консервативци дуго називаху Луја Филипа краљем барикада. Парламентске Парламентске реформе у Енглеској. — За рата с Наполеоном обустављено питање о парламентској реформе поново изиђе на дневни ред. За реформу беху либерални виговци, чији су главни представници богати произвођачи, и нова демократска странка, чије су се тежње шириле међу радницима. У Енглеској је временом под знамењем демократских тежња чак произведен силан народни покрет. Ђорђе III беше душевно оболео, и регентом поста његов син, који по смрти му седе на престо под именом Ђорђе IV (1820-30). Као и отац му, он је био присталица консервативних торијеваца и није се користио народном популарношћу. Њега наследи брат Вилхелм IV (1830-37). У исто је време парламенат распуштен и назначени су нови избори. Тада се десила јулска револуција у Паризу, која је јако утицала ка Енглезе. Народ се поче силно кретати; многи помисле да и у Енглеској дигну револуцију. У тај је мах био главни предмет народних жеља - парламентска реформа. Међу радницима је била омиљена мисао о општем праву гласања, али виговци који увиђаху потребу рефорама, бише том противни и жељаху да се само трулим местима одузме представништво и да се да индустриским градовима, тражећи при том измену изборнога начина у корист индустриске буржоазије, а не у корист целога народа. Добивши поново превласт за Грејева министарства, у таком смислу виговци и саставе бил о реформи. Доњи дом прими бил, али га одбаци горњи дом, што изазва велико негодовање у народу. Греј даде оставку, и краљ повери састав министарства торијевцу Велингтону; али се нико не усуди примити на се одговорност у тако опасном тренутку, и Греј поново поста министром. Он склони краља на наименовање таких нових лордова, који ће примити бил, те се Велингтон са својим торијевцима смири. Торијевци и не дођу у седницу, која реформе прими (1832). Многа су места тада лишена представништва, које је дато већим градовима, а ценз је смањен, тако, да буржоазија доби више места у доњем дому. Чартизам у Енглеској. — У Енглеској је тридесетих и четрдесетих година било силнога народнога врења. Раније су парламентске реформе (1832) повукле са собом неке измене у законодавству (укидање ропства у насеобинама, градска самоуправа и др.), али ипак власт оста у рукама богатих редова. У ово се време
у парламенту водила борба између поседника земље и трговаца — производника. Последњи захтеваху укидање житних закона и слободу трговине, а поседници су бранили житне законе и тражили да се помогне радницима доношењем фабричких закона. Трговци чак оснују лигу за укидање житних закона под вођством једнога фабриканта (Кобден). Ну пре но што је лига успела, у Енглеској се јави нов покрет под називом: чартизам. Демократска странка, а и други људи из народа, незадовољна ранијим изборним реформама (1832), поче тражити нову реформу изборну. Вође доказиваху да законодавство једино у рукама богатих сталежа наноси штету народној већини. Стога почну тражити опште право гласања, награду посланицима итд. У том смислу би састављена народна хартија, од чега цео покрет доби назив чартизам (хартија, енглески чартер). Међутим, парламенат не хте ни чути о реформи, а када се народ поче бунити, стану га силом умиривати и вође затварати. Лига се опет за укидање житних закона старала да се користи овим покретом. Како је она била непријатељ чартизму, на њену страну пређе први торијевски министар Роберт
Пил и уз противљење властите странке продре у парламенту с билом о укидању житних закона (1846). У ово је доба укинуто ропство по енглеским насеобинама у корист чега је радила тако звана Афричка асоцијација, основана још при крају XVIII столећа. После неколико мера за ограничавање трговине с Црнцима, парламенат најпосле објави потпуно ослобођење свих бедника (1834). По француским су насеобинама ослобођени нешто доцније (1848). Утицај јулске револуције — народни устанци. — Јулска револуција одјекну и у другим земљама. Она је прво утицала на Белгију, која се диже против нидерландскога краља (1830), да би образовала самосталну државу. Затим се десио (у новембру) покрет Пољака, који такође зажеле да се ослободе Русије. Осим овога, био је месни народни устанак у неким деловима Немачке и Италије (у Папској држави и Пармском херцегству). Како сама јулска револуција, тако и ови покрети силно узнемире европске владе, које се стану плашити обнављања револуционих пропаганди из Француске, тим пре, што је међу самим Французима била странка, која је желела, да се укаже оружана помоћ и Белгијанцима, и Пољацима, и уопште свима народима, који беху незадовољни својим положајем. Ово је нагнало Русију да се поново зближи с Аустријом и
Пруском и да обнове Свету алијанцију. Међу њима се чак повела реч о оружаном угушењу револуције код суседа, али Француска и Енглеска то не допусте, нарочито што се тиче Белгије. После крваве војне, Пољска је умирена и лишена је устава (1831). Талијански су покрети угушени помоћу Аустрије, а само Белгијанци задобију независност и оснују засебно краљевство с веома слободоумним уставом. Најзад велике државе признају свршени чин и обезбеде неутралност Белгији (1831). У тридесетим и четрдесетим годинама савез се између Русије, Аустрије и Пруске држао доста чврсто; али између Енглеске и Француске дође до несугласности. При крају своје владе Луј Филип чак затражи зближење с Аустријом и Метерником и радио је против демократских покрета у Италији и Швајцарској. Немачка после 1830. — Глас о јулској револуцији изазва неколико месних покрета у северној Немачкој (Брауншвајгу, Хасен-Каселу, Саксонској и др.), где су потом уведени нови устави; али углавном и после тога (1830) у Немачкој оста све по старом. Чак је хановерански устав наскоро укинут. Међутим пређашње народне и политичке тежње продуже свој живот у друштву, и општенемачко родољубље тако ојача, да умало не изазва рат с Француском (1840). Наклоност свих Немаца наспрам Пруске, која је поникла у рату за ослобођење а замењена непријатељством у доба реакције, изнова оживи. У ово време пада и развиће једне народне установе, коју покрену пруска влада и која донесе користи целој Немачкој, а то је: Немачки царински савез. — Између појединих држава немачкога савеза постојаху царине, које су сачувале трговину и задржале развиће производње. Нарочито је ово било незгодно за Пруску због положаја, те она прва поче закључивати уговоре с мањим суседним кнежевинама о укидању царине (1820). Овом се противила Аустрија, јер је видела у пруским царинским уговорима опасност за одржање тадашњега уређења у Немачкој, али ускоро (1830) пруски царински савез обухвати велики део северне Немачке, а у тридесетим се и четрдесетим годинама рашири и на целу Немачку, осим Аустрије. Либерали су се у јужној Немачкој испрва томе противили, али и они доцније изменише своје мишљење. Уставно питање у Пруској. — У Пруској Фридриха Вилхелма III наследи син
Фридрих Вилхелм IV (1840-61), љубитељ, зналац и заштитник наука и
уметности, а уједно с тим одличан говорник, али човек непостојан у својим назорима и поступцима и у опште занесени романтик. За прве године своје владе он ублажи положај штампе, што га веома учини омиљеним у целој Немачкој. Свима се Немцима такође допала његова реч приликом свечаности нове келнске катедрале, коју он назва символом националнога уједињења немачкога. Како је у то време претио рат с Француском, и сами немачки владаоци постицаху општенемачко родољубље у својих поданика. Омиљеност се Фридриха Вилхелма доста поколеба када дође под утицај заштитника старина, али ипак за ове ратне струје он опет поста омиљеним. Рачунајући да мора извршити дато обећање о увођењу устава, још његов отац уведе самоуправу у појединим покрајинама и издаде закон, по којем се нови државни дуг морао закључити у сагласности с народним представништвом. Потреба зајма за подизање железничких путова и попуштање јавном мњењу, учини те се Фридрих Вилхелм IV реши да се сазове тако звани Сједињени
ландтаг од посланика свих области. Ово произведе јак утицај у целој Немачкој, премда либерална странка беше веома незадовољна тим, што су Сједињеном лантагу дата ништавна права. То се догоди уочи новога преврата у Француској, који изазива јак покрет у свима државама немачким. Јулска монархија. — Влада се Луја Филипа (1830-48) у Француској дели на двоје. У тридесетим годинама, у Паризу и другим местима, често се дешаваху народни покрети, а чињени су и покушаји да се обори јулска монархија. У тим покушајима, осим републиканаца, узимаху учешће и легитимци, присталице „законите династије“, а уз то је у два маха радио против установљенога поретка и Луј Наполеон Бонапарта, син пређашњега краља холандскога Луја. Најзад се у овим годинама покушавало и против живота Луја Филипа (Фијесков покушај). Сви су ови покушаји, завере и покрети задавали велику бригу влади, а стање се погоршавало и тим што краљ за дуго време није могао саставити стално министарство. У тридесетим су годинама биле честе промене министарске због трвења скупштинских странака, на челу којих беху Гизо и Тјер. У другом периоду јулске монархије, у четрдесетим годинама, завере и покрети бише прекраћени а покушаји против краљева живота ретки, и неколико је година узастопце Француском управљало Гизово министарство. Ну све је ово било споља, јер се у самом друштву продужи незадовољство и тежња за променом.
За јулске су револуције заоштрени односи између буржоазије и пролетаријата. Још се у почетку Лујеве владе (1831) десио јак устанак раднички без икаквих политичких смерова; јер је изазван економским приликама и жељом радника да им се побољша животно стање. Уопште су незадовољни радници у тридесетим годинама и помагали све републиканске покушаје, а у четрдесетим се годинама пролетариат више занимао различним социјалним учењима, која су проповедала преуређење друштва (Луј Блан, Кабе и др.). Положај је самога Луја Филипа био веома рђав. Доведен па престо револуцијом, он се морао, особито првих дана, држати у сагласности с новим стањем и играти улогу краља-грађанина, у чем је донекле и успевао (шетња по улицама, разговор с мимопролазницима итд.). Многи су чиниоци јулскога преврата тежили да Француска пође и даље путом унутрашњих промена и да се по примеру прве револуције оружјем помогну политичке слободе и по другим земљама. Луј је Филип био против тога и, на против, свакојако се трудио да за себе придобије остале владаоце. И унутрашња је и спољашња његова политика постајала све више и више консервативном, што га је окривљавало као издајника револуције, којој је био обвезан за престо. Лично је Луј Филип био окретан и вешт. Често је он и неопажено утицао на странке и министарство а противно уставној формули: краљ влада, а не управља (Тјер). Међутим он није имао широких погледа и пре свега, највише се старао о својој породици, у чем се показао као и сви виши редови јулске монархије, који су се одликовали лакомошћу. Влада буржоазије. — Јулска револуција смањи изборни ценз само у толико, у колико је било корисно за буржоазију — власнике, послодавце. Победа је ових богаташа била већа у Француској, но у Енглеској после изборних рефорама (1832). У Енглеској и консервативци помогну да кроз парламенат прођу фабрички закони у корист радника (први закон о заштити дечјега рада), а у Француској то бејаше сасвим немогућно. Буржоазија је овде била тако јака и безобзирна, да се искључиво бринула за своју корист. У четрдесетим је годинама Гизово министарство имало сталну већину у палатама и било је у потпуној сагласности с краљем, а уз то је и код владе и код буржоазије владало чврсто веровање у сталност положаја. Уопште је влада јулске монархије тачно испуњавала само спољашност уставности. Парламентарни је живот текао у
реду, а министарска је промена вршена према победи странака, које су у борбу уносиле доста одушевљења и говорничког блеска, али је овај живот имао и другу страну и то веома ружну: поткупљивање на изборима и подмитљивост народних представника, од којих многи беху и државни чиновници, зависни од владе. Стога су влада и палата изгубиле сваки углед, а страначка је борба била без икаква значаја. Једно се време била у буржоазији основала странка, која је тежила да из палате изгна државне чиновнике и да смањи ценз, а опозиција је већином трошила своју снагу на критиковању спољашне политике владине. Тјер је био главни противник Гизов. Када је он био министар, тако је самостално водио спољашње послове, да умало није довео до рата (1840), али се Гизо, на против, приближи Метернику, с којим се чак договори о заједничком раду против демократских покрета у Италији и Шпанији. Најзад што се тиче унутрашњих послова, ни Луј Филип, који се одликовао великим упорством, ни до крајности охоли Гизо, ни већина парламентска нису желели напустити власт и нису чинили никакве уступке јавном мњењу. Последица је овакога стања — фебруарска револуција, која обори јулску монархију.
Фебруарска револуција 1848. 1848. Фебруарска револуција. — Узрок је првом покрету рад у корист изборних рефорама. Не рачунајући на сагласност палата, опозиционе вође почну својим беседама на банкетима утицати на јавно мњење (1847). Влада испрва није стајала овом на пут, али када се поче ширити незадовољство, она забрани држање банкета. И забрана једнога општега банкета у Паризу изазва тродневну револуцију (22, 23 и 24 фебруара 1848), која примора прво на оставку Гиза, а затим и на одступање самога Луја Филипа. Он одступи у корист свога унука и побеже из Париза, али све беше доцкан, јер гомиле света нагрну на посланичку палату, где се убрзо састави привремена влада. Нова влада изда проглас на народ, којим објави у Француској републику {24 фебруара), што покрајине, угледајући се на Париз, примише као свршено дело. Сталешка борба. — Фебруарску су револуцију, као и јулску, извршили радници и буржоазија, али у овај мах између обеју сталежа наста већа супротност. Буржоазија није мислила о промени тадашњега политичкога стања и није
желела друштвенога преуређења, а уз њу је била и сељачка већина. На против, радници су и фабрички и занатлиски желели републику, која би сасвим преуредила друштво према тадашњим учењима социјалистичким. У самом почетку револуције наста питање о каквоћи републике: хоће ли бити умерена или, како се тада говорило, црвена; другим речима: хоће ли се сачувати тробојно знамење јулске монархије, пређашње знамење почетнога доба прве револуције и царства, или ће се примити црвено знамење из времена конвента и јакобинске диктатуре? Обе се стране тако заоштре, да најзад дође до крвавих међусобица. Састав је привремене владе био мешовит, а главни у њој беху сентиментални песник Ламартин (1790-1869), адвокат Ледри-Ролен (1807-74) и историк Луј
Блан, који је својом Историјом француске револуције учинио јак покрет међу радницима. У привременој влади није било јединства, што једни чланови беху противници ма каквих друштвених промена и пријатељи мирне политике спољашње, а други су желели да се приступи извођењу социјалистичкога програма и да се револуција рашири и ван земље. Како је пак покрет у париском становништву продужен и како су радници приређивали различне манифестације, већина привремене владе приста на попуштање и под председништвом Луја Блана састави одбор за, расправљање питања о раду и радничком положају. Ну и после овога покрет у граду није прекинут. Избори за уставотворну скупштину, која треба да пропише нов устав, извршени су под утицајем тих покрета и под утицајем гласова о радничкој тежњи за општом својином, што је веома узнемирило и сељаке, који иначе беху незадовољни новим прописима о порезу. Стога општим правом гласања поред већине умерених републиканаца, нови су бирачи, сељаци и нижа буржоазија, послали у скупштину већи број легитимиста и ревносних католика. Уставотворна скупштина почетком маја отпоче држати своје седнице, којом се приликом састави и нова влада без Луја Блана и његова социјалистичкога друштва. Јунски дани. — Пролетаријат је био незадовољан оваким саставом уставотворне скупштине и нове владе. Међутим још привремена влада за умирење беспослених радника установи тако зване народне радионице, у којима радници добиваху дневницу од државе. Буржоазија је испрва мислила да ће радници на овај начин бити послушно оруђе у рукама власти, али се ова
њена жеља само унеколико оствари, јер се поступно већина радника уреди као оружана сила, непријатељски расположена наспрам буржоазије. Ускоро је по скупштинском састанку било и покрета против народне скупштине, али тај покрет угуши војска, коју је влада све више доводила у Париз. Скупштина већ поче радити против народних радионица, јер се уплаши од непрестанога придолажења радника (у јуну на 116.000) и од повећавања пореза радничком дневницом. Најзад дође до сукоба између умерене и социјалистичке странке због затварања народних радионица. Генералу Кавењаку буде дата диктаторска власт, и он за три дана помоћу стајаће војске и народне гарде крваво угуши овај покрет. У јунским данима француски социалисти претрпе страшан пораз, а уједно је са тим нанесен удар и републици, јер се већина народна поче ње бојати и својим пристанком помагати све. мере, које су се односиле на смањивање јавне слободе. Луј Наполеон. — Ухтавотворна скупштина прописа за Француску нов устав (у јесен 1848), по којем француски народ, општим гласањем, даде потпуну законодавну власт Законодавној скупштини, а сву извршну власт - изабратом на четири године председнику републике. Председнички се избор изврши у декембру, и огромна већина паде на Луја Наполеона Бонапарту. Овај је син холандскога краља Луја у младим годинама узимао учешћа у талијанским револуционим покретима почетком тридесетих година, а за владе Луја Филипа учини два бесмислена покушаја на установљавању империје у Француској (1836 и 1840). За први је покушај кажњен само изгнањем, а за други — доживотним затвором (у тврђави Хам), из кога после шест година побегне. После се фебруарске револуције хамски бегунац врати у Француску, где би изабран у Уставотворну скупштину, а потом за председника републике. Његово историско и омиљено име обезбеди му избор, те други кандидати: Кавењак, Ледри-Ролан и Ламартин осташе у знатној мањини. Француске странке странке за републике. — Друга француска република није била дуга века. После јунских дана (1848) у народу завлада неповољно мишљење за републику. Ово је изражено тим, што је по новом уставу за Законодавну скупштину изабрана већина монархиста, који се делише у три странке:
легитимисти, који су били за графа Шамбора, унука Карла X, орлеанисти, који су желели да виде на престолу унука Луја Филипа, и бонапартисти, који су
помагали Луја Наполеона, председника републике. Ну и ако се нису слагали међу собом односно кандидата за престо, сви они једнодушно устајаху против
црвених, тј, против тадашњих радикала. С монархистима се против радикала сједини и већина умерених републиканаца, који су уосталом били у малом броју. Радикали покушају да поведу нов покрет без социалистичких тежња (у јуну 1849), али претрпе пораз, што повуче за собом ново ограничење јавне слободе од стране скупштинске. На овај је начин француском републиком управљала већина монархистичка, која није могла искрено одржати овај облик владавински; јер, после разних и неуспешних покрета, сви су виђенији републиканци били затворени или прогнани. Борба између председника и скупштине. — Ни председник није био веран републици (његове Наполеонове идеје које је написао у затвору а издао у Лондону). Принц-председник жељаше једноличну власт, која би се, изникавши из револуције, ослањала на опште право гласања и која би увела у живот Француске и целе Европе нове друштвене и народне тежње. Он поче веома искусно стварати бонапартиску странку у скупштини, задобивати за се духовништво и војску, а истицати себе као спасиоца тадашњега друштвенога поретка од друштвенога преврата. Он је поступно на најзнатнија звања и грађанска и војна доводио своје присталице, већином људе са сумњивом прошлошћу и готове на све ради новца, власти и одликовања. После свршенога пораза црвених (1849), поче борба између председника и скупштине. Нови устав постави те две власти једну поред друге као независне. Монархисти (легитимисти и орлеанисти) жељаху да се смањи председничка власт; бонапарсти, на против, тражаху да се она појача, а републиканци прилажаху час на једну час на другу страну. Да би придобио за се већину и при другом председничком избору, Луј Наполеон поче радити на ревизији устава. Он је још раније (31 маја 1850) пристао на издавање закона, који одузимају право учешћа у општем гласању људима без сталнога места живљења и умешаним у политичке завере, а сада, међутим, затражи од скупштине да у пређашњем облику установи опште право гласања. Он је знао да на то скупштина неће пристати, те ће стога добити већи број присталица, што се у ствари и десило. И када скупштина одбаци предлог, Луј се Наполеон реши да изведе државни преврат.
Државни преврат. — За извршење преврата председник одреди дан крунисања Наполеона I. Уочи тога дана између 1 и 2 декембра 1851 изненадно буду затворени највиђенији чланови Законодавне скупштине, прваци различних странака и друге виђеније личности из народа, које су сматране за опасне. При том војници заузму знатније, у војничком погледу, тргове и улице париске, а по угловима се излепише прогласи, који објављиваху распуштање Законодавне скупштине и давања општега права гласања, и позиваху народ да даде председнику могућности да заиста управља земљом. Покушаји противљења или бар негодовања, које учинише посланици, виши судови и државни савет, у самом почетку бише угушени, а штампарије противничких новина заузму војници. У неким је улицама било и подизања барикада, али је све то било уништено. Међутим, затварања су продужена и око хиљаду је људи послато у Алгир и Кајену, а затворени су посланици са жандармима послати ван земље. По народу су владини људи распростирали глас о том, да су све ове мере изазване опасном завером непријатеља вере, друштвенога поретка и својине. Ускоро општим гласањем седам и по милиона гласача (против 650.000) прима председников предлог, и Луј Наполеон (у почетку 1852) обнародова нов устав, који је углавном састављен, по обрасцу империскога устава (тј. устав VIII године с његовим допунама). Сва је власт уједињена у председничке руке; законодавно тело и сенат беху простим оруђем његовим. За неколико месеци после овога (при крају 1852) принц-председник прогласи себе императором
француским, што опет би утврђено новим плебисцитом (7,800.000 гласача). О годишњици државнога преврата председник друге републике свечано узе назив: Наполеон III, по милости Божјој и вољи народној император Француза. Немачка пред фебруарску револуцију. — Фебруарска револуција изазва читав низ револуција и у другим земљама. У Немачкој четрдесетих година унутрашњи односи беху веома затегнути. Свуда је владало незадовољство тадашњим стањем и тражене су промене. По свима немачким државама просвећени
биргери беху напојени либералним тежњама и зажеле увођење поротних судова итд. Уједно је тражено да се немачки савез замени једном државом. Међутим, било је неких, особито у јужној Немачкој, који су својим жељама ишли и даље и истављали већ радикалне тежње у смислу установљавања демократске републике; међу радикалима је било и нешто присталица
социјалистичкога учења. Било је покрета и међу сељацима; они су желели да се ослободе власничке зависности и феудалних обвеза. Својим су положајем били незадовољни и градски радници, јер, уопште, у Немачкој за прве половине деветнаестога столећа није било савремених рефорама. Стога је фебруарска револуција овде изазвала читав низ покрета и преврата. Знаци су врења у немачкој опажани и пре фебруарске револуције, и чим стиже глас о овоме догађају, одмах се јавише покрети, који су познати под именом: мартовска
револуција. У разним немачким престоницама усташе биргери и радници, а негде њима у помоћ притекоше и наоружани сељаци, те поједине владе пожурише да задовоље народне тежње. Оваки су се покрети десили не само у мањим, него и у већим монархијама — у Пруској и Аустрији. Револуција у Аустрији. — Аустрија у ово време (1848) проживе таку кризу, какву никада дотле није имала. Овде уз покрет либералних биргера, сиромашних радника и потиштених сељака пристану и немачки поданици монархиски за заштиту своје народности и историских права појединих хабзбуршких области, што је било сасвим супротно ујединилачкој тежњи у Немачкој. Општа је немачка револуција у Аустрији праћена револуцијом талијанском (у ломбардномлетачкој краљевини), угарском и словенском (код Пољака, Чеха, Срба и Хрвата). Када се у Бечу деси буна (у марту 1848), Метерник се морао спасавати бегством у Енглеску, а цар Фердинанд приста на попуштања и сазивање уставотворне скупштине, којој је требало да састави заједнички устав за целу Аустрију. Ова се скупштина и саста у Бечу (месеца јула). Реакција у Аустрији. — Ускоро у Аустрији отпоче реакција. Уставотворна скупштина успе да укине власничка права над сељацима, али међу представницима свих аустриских народности у политичком погледу није могло доћи до сагласности и они су се само завађали. У Бечу се продужи побуна; цар је приморан два пута остављати престоницу и у том је реакција већ припремана. Војска с успехом угуши револуцију у немачким покрајинама. Чеси се такође побунише („Словенски сабор“), али њихов покрет угуши Виндишгрец бомбардовањем Прага. Помоћу Срба и Хрвата Виндишгрец умири и Беч. Уставотворна је скупштина премештена из Беча у један моравски град и потом ускоро и распуштена. Најзад се и Фердинанд I одрече престола у корист својега
синовца Фрање Јосифа (при крају 1848-1916). Тада сама влада даде Аустрији устав (1849), али он не само да није уведен у живот, но је ускоро и укинут. Револуција у Пруској. — На неколико дана после аустриске револуције деси се (18 марта) и побуна у Берлину („мартовски дани“). Грађанство је берлинско тражило од Фридриха Вилхелма IV увођење савременога устава. Краљ је за ово дао свој пристанак, али између народа и војске наступи тако огорчење, да се на трговима и улицама берлинским отвори борба. Крвопролиће на краља силно утицаше, и нареди да војска изиђе из града, помилова устанике и обрати се народу прогласом, у којем обећа дати својим поданицима устав и посветити себе раду на користи уједињења и слободе целе Немачке. Пре но што се састала аустриска уставотворна скупштина, у Берлин је сазвата така скупштина под народним називом (2 маја). Франкфуртски парламенат. — У једно време (у марту 1848) револуција обиђе све немачке престонице и свуда је у ствари поновљено једно исто, али се Немци нису задовољили укидањем старога поретка и увођењем новога уређења и закона у појединим државама. Наскоро се (при крају марта) у Франкфурту на Мајни састану највиђенији чланови либералне странке из разних држава немачких и саставе Претходни парламенат, који позва све савезне владе да општим гласањем изберу посланике за Народну скупштину целе Немачке. Немачке владе пристану на то и ускоро се (у мају) саста општи немачки Франкфуртски парламенат, чији чланови беху највиђенији представници средњега сталежа, међу којима је било доста професора, учитеља и адвоката. Пред овим је био у Бадену покушај установљавања републике, али без успеха. Слабљење немачке револуције. — Скоро се дакле једновремено и у Берлину, и Франкфурту, и у Бечу радило на преуређењу обеју великих држава немачких и целе Немачке; али народни покрети, због којих су се скупштине и састале, нису брзо стишани, већ су у неким местима понављани (у 1848 и 1849). Првих су дана у покрету учествовали сви друштвени редови, али се временом они растроје. Први се умире сељаци, јер владе и племићи задовоље њихове главне потребе, а ускоро потом од нереда одустану и грађани. У самом градском становништву дође до размирице између биргера и радника. Биргери испрва победе само помоћу радника, али кад радници почну захтевати самосталну
улогу и тражити испуњавање таких захтева на које биргери не пристану, они се поделе. Умирење сељака и борба између биргера и радника дадоше могућности владама да се упусте у борбу с револуцијом. Аустрију у овом поможе и народна борба. Мађари помогну да се угуши талијански покрет а, осим тога, ослабе и Србе и Хрвате. Немци с висине погледаху на Словене и стараше се да сачувају свој господарски положај у монархији. Чеси, Срби и Хрвати, из мржње наспрам Немаца и Мађара, помагаху аустриску владу. Неслога дакле између појединих сталежа и народа и поможе слабљењу револуције у Аустрији, Пруској и осталим покрајинама немачким. Реакција у Пруској. — Заузимање Беча од Виндишгреца донесе велики удар револуцији и по осталим земљама немачким. У Пруској између владе и скупштине наста борба, и народ продужи буњење. На глас о угушењу бечке револуције Фридрих Вилхелм IV одложи скупштинске седнице и нареди да се држе у Браденбургу; али се већина посланика не покори овој наредби. Тада влада објави у Берлину опсадно стање и доведе у град велику војску. После овога сам краљ даде Пруској устав с преимућством богатијих сталежа и задржавањем веће власти управи. После је две године овај устав коначно уведен у живот (1850) који је у Пруској уз незнатан покушај на поправци постојао све до свршетка рата. Свршетак франкфуртскога парламента. — Франкфуртски парламенат, међутим, продужи свој рад. С погледом на питање о уједињењу Немачке, у њему се оснију две странке. Велика немачка странка, хтеде увући и Аустрију у састав уједињење Немачке, а мала немачка странка - искључити Аустрију и ставити Пруску на чело Немачкој. Последњу странку помогне у мишљењу и то, што је Аустрија желела ући у састав новога уређења са свима својим и немачким земљама, а што опет нису желели Немци. Борба аустриске владе с револуцијама, које су извршене међу различним подручним народима, ослаби тако Аустрију, да се Пруска могла врло лако користити тим стањем за уједињење Немачке. Међутим се то тада није догодило. Немајући поверења у Пруској, испрва Франкфуртски парламенат изабра за империскога намесника једнога аустрискога принца, који је био омиљен, али није имао никакве моћи. Доцније повери императорску круну Фридриху Вилхелму IV (1849), али је он не прими, што је, по његовим назорима, имала револуциони постанак. Напуштен
од прускога краља а немајући ни новца ни војске, франкфуртски парламенат не би у стању да изради устав немачке царевине. Не говорећи о Аустрији, Баварска, Виртембершка, Саксонска и Хановеранска бејаху противне и том уставу и пруској хегемонији. Посланици ових држава добију позив да напусте Франкфурт, а неки га и сами оставе. Овде само оста радикална мањина, која своје седнице пренесе у Стутгарт, одакле је виртембершка влада растера. По овом су вође радикалне покушале да буном нагнају владаре на примање империскога устава, али је све то војном силом угушено, у којем је случају највиднију улогу играла пруска војска. Установа, старога немачкога савеза. — После угушења револуције у Немачкој је повраћен стари савез, утврђен на Бечкоме конгресу. Одричући се круне коју му понуди Франкфуртски парламенат, пруски се краљ, међутим, не одрече задатка о уједињењу Немачке; он је то само хтео извршити путом уједињења с другим владарима. Ну на овом путу наиђе на одважно противљење од Аустрије, коју је помагао и цар Никола I, што осведочи и приликом угушења мађарске буне. У Олмуцу. се састану (1850) представници немачких влада, где аустриски министар, кнез Шварценберг, нагна прускога краља да се окане мисли о уједињењу Немачке и Немачки савез, са сабором у Франкфурту на Мајни и са старешинством аустриским, опет би установљен у пређашњем облику. Мађарска буна. — Међу учесницима у револуцији (1848) беху и Мађари. Они су устали за права круне Св. Стевана. На чело мађарскога устанка стане смели и одлучни адвокат Кошут. Уосталом мађарски родољуби маштаху не само да своју домовину учине независном од Аустрије, него да загосподаре и над словенским становништвом свих земаља, које некада улазише у састав угарске државе. Ово последње разуме се нису могли желети угарски Словени, међу којима је, на против, одавно постојала тежња о уједињењу Срба и Хрвата. Подстакнут народном тежњом српски митрополит Јосиф Рајачић сазва у Карловце народни сабор (1 маја 1848), који прогласи Рајачића за патријарха а аустрискога војсковођу Стевана Шупљикца за војводу, те се тако обнови српска патријаршија и установи војводина под аустриским делом и независно од Мађара. У исто време Срби ступе у везу с Хрватима, које је предводио бан
Јосиф Јелачић, а Срби, опет, пречани у Србији постакну јавно мњење, те тамошњим Србима одавде притекну у помоћ добровољци под Стеваном
Книћанином. Мађари већ беху отпочели борбу с аустриском војском, Србима и Хрватима; с тога бечки двор и призна Србима патријаршију и војводину (15 декембра 1848). Међутим, истога дана, кад је ово признато, умре Стеван Шупљикац. И Срби и Хрвати укажу велику помоћ бечкој влади против Мађара, али су одмах почели хладнети, чим су стали увиђати неискрене намере тога двора и аустриске бирократије. Устанак се пак разграна. Мађари уреде од добровољаца добру војску (хонведи), у коју приме за заповеднике и неколико пољских избеглица, који се раније борише за своју домовину (1830). Ратни успеси ободре Мађаре да верују у победу, и у Мађарској би проглашена
република, у којој Кошут доби диктатуру за вођење даљега рата против Аустрије. Виндишгрец, угњетач буне у самој Аустрији, не би у стању да угуши мађарску буну, те Хабзбурговцима дође у помоћ руска војска под Паскијевићем. Цар је Никола I сматрао мађарску буну као опасну по Русију, јер би у случају успеха могла постаћи Пољаке на нов устанак. Стога он нађе за потребно да војском учествује у одржању аустриске монархије. Мађарска војска поче трпети поразе од руске, и буна се сврши предајом главнога војсковође мађарскога
Гергеја код Вилагоша (1849). Мађарска је умирена, лишена сабора и претворена у просту покрајину хабзбуршке монархије. Срби и Хрвати мало што добише. Србима се, истина, призна име у службеним односима и патријаршија, али сам цар узе назив српскога војводе, а војводину уређиваху Немци. Револуција у Италији. — У исто се доба десила револуција и у Италији (1848). Овде се ранији покушаји (1831) народнога покрета нису прекраћивали. Главни је радник за ово био Мацини (1808-72) који основа тајно друштво Младу Италију са задатком: да се Италија уједини у облику демократске републике. С друге стране многи своју наду полагаху на Сардинију, чији је краљ Карло Алберт припремао добру војску. Њега називаху мачем Италије, и веровало се да ће сардинска војска ослободити Талијане од аустриске власти. Када на папски престо дође Пије IX (1846-78), и од њега се надаху да ће помоћи ослобођењу и уједињењу Италије у облику савеза између појединих држава. На све су ово узнемирено посматрали у своје време и Метерник и Гизо; само је Енглеска помагала народни покрет на полуострву. У Италији је било раније месних покрета, али је пад јулскога престола био знак за општи устанак. Многи талијански владаоци побегоше из својих престоница, а Карло Алберт („Италиа
фарà да се“) заратова с Аустријом и уђе с војском у Ломбардију кад се и Млеци прогласе републиком. Ну међу устаницима није било једнодушности: није било искренога помагања појединих области и страначке слоге. У јужној се Италији јави старо непријатељство између Напуљаца и Сицилијанаца, а краљ Фердинанд II, који беше дао устав, убрзо угуши устанак војном силом. Демократска странка установи две републике, у Млецима и Риму, али не помогоше Карла Алберта, те он претрпи два пораза (код Кустоце и Наваре) од Аустријанаца, које предвођаше Радецки. После се овога Карло Алберт одрече престола у корист свога сина Виктора Емануела (1848-1878). Нови краљ закључи с Аустријом мир и врати јој Ломбардију, али не укиде устава, који беше дао својој земљи његов отац (1848). Млетке такође заузе Радецки и поврати их Аустрији. Пије IX, који беше побегао из Рима, добивао је помоћи од Аустрије, Шпаније и Напуља. Чак је француска република за Луја Наполеона учествовала у угушењу римске револуције. Не обзирући се на херојску борбу републиканаца, које је предводио Гарибалди (1807-82), Рим заузму Французи и поврате папску власт. После овога свуда осим Сардиније, у Италији наста реакција.
Ратови за превласт и уједињење Међусобни односи у средини XIX столећа. — Међународни положај у Европи, створен бечким конгресом, у средини се XIX столећа поче колебати под утицајем устаничких покрета. који после фебруарских дана захвате скоро цео Запад. Претерани су француски републиканци маштали о помагању тих покрета и ван своје земље. У Немачкој пак и у Италији веома беше испољена тежња за народним уједињењем. Аустрија се почела распадати и њене су немачке области искључене из састава доцније Немачке, а Мађарска се прогласи републиком; али по угушивању устанка у појединим областима оста све по старом, свуда наста реакција, која се нарочито одликовала педесетих година. Државни преврат (2 децембра) и установа монархије у Француској обезбеде тадашњи поредак у целој Европи. Европске су се владе у спољашњој политици држале и даље одбранбених мера, при чему се у свима међународним односима ослањаху на бечки конгрес. Време је од пада првога францускога царства па до установљавања другога проведено у непрекидном миру између
просвећених народа европских, не рачунајући она два револуциона потреса (1830 и 1818). Друго се француско царство у спољашњој политици ослањало на војску, премда је Наполеон III изјавио: да је империја мир. Уопште, Француска се за рестаурације и јулске монархије није одликовала милитаризмом и само су неумерене странке после двеју револуција тражиле рата с Европом. Наполеон III изврши државни удар помоћу војске, која поста његовим главним оруђем иу којој се јавише тежње прве царевине. С друге стране, Наполеон је у војсци гледао најбоље средство да се јавно мњење скрене од унутрашњих послова; он је рачунао да ће ратна слава задржати људе од захтева унутрашњих слобода. Нови је цар желео да Француској поврати пређашњи значај у Европи, што без рата није било могућно, те је за његове владе и вођено више ратова после скоро четрдесетогодишњега мира. Он је нарочито желео да Француску прошири до њених природних граница — до Алпа и Рајне. У младости је Наполеон III учествовао у талијанским покретима за уједињење и од тих је дана сачувана код њега мисао о значају начела народности. Друга револуција (1848), у којој су Талијани, Немци, Мађари и аустриски Словени бранили права своје народности, такође показа какву силу то начело има на самом делу. Наполеон се и користио тим начелом у својим смеровима. Старим начелима равноправности и законитости он на супрот стави начело народности, премда му није искрено служио, пошто за Француску није угодно било ни потпуно уједињење Италије, ни потпуно уједињење Немачке. Развијање источнога питања. — После једренскога мира (Т829) Русија је имала превласт на Балканском полуострву као заштитница свега хришћанства у Турској, а нарочито у Влашкој и Молдавији. После се тога цар Никола I још више умеша у турске унутрашње послове, да би боље ојачао руски положај на Истоку. Када се мисирски паша Мехмед Алија диже против султана (1832) и заузе Сирију с једним делом Мале Азије, Никола I, не желећи да Турска падне у руке одлучном мисирском паши, указа војну помоћ султану и спречи заузимање Цариграда мисирској династији. У захвалност за ово, султан се обавеже уговором у Ункјар-Скелеси да ће по руском захтеву ратним лађама западних народа затворити пролаз кроз Дарданеле за Црно море. На овако се снажење Русије с незадовољством посматрале Аустрија и Енглеска. Када доцније (1839) Мехмед Алија хтеде поново напасти, обе државе, желећи спречити ново руско
мешање, похитају у помоћ султану и зауставе властољубивога пашу принуђавањем да се задовољи положајем наследнога васала турскога. За овога одметања, Никола је сматрао Турску као болесна човека, о чијем би се наследству требало зарана постарати. Стога он изнесе своје нацрте за Турску, по којима би заузео Цариград, ма га и не задржао у својим рукама, а Енглеска би добила Мисир или Крит, у којем би случају, под руском заштитом, на Балканском полуострву биле основане поједине хришћанске државе. Ну енглеска влада, руковођена тада лордом Палмерстоном, не приста на то снижење Русије и за то нађе помагача у Наполеону III. Још раније не праштајући Лују Филипу за револуциони постанак његове владе, цар је Никола био нерасположен и спрам Наполеона III, кога је то веома вређало. Да би пак подигао свој значај ван земље и да би придобио свештенство, Наполеон поче радити на обнављању старих повластица француске заштите над католицима у Палестини и на задобивању католичке надмоћности над православнима у храму Христова гроба. Тако наста спор о света места, који заузе толике размере, да доведе у опасност европски мир. Подстицана западним државама, Порта отказа Русији признање заштите над православнима у целој царевини. Тада Никола заузе војском Влашку и Молдавску, а адмирал Нахимов нанесе пораз турској морнарици код Синопе (1853). Кримски рат (1853(1853-56). — Енглеска и Француска реше да се заузму за Турску и Русији објаве рат, а њима се временом придружи и Сардинија. Први министар сардински Кавур учини ово зато, да би стекао наклоност Енглеске и Француске и да би отуда извукао какву корист за своју отаџбину. Овај је рат био омиљен на Западу, јер се Русије бојаху, гледајући у њој противницу новога поретка. Спасав Аустрију од Мађара и помогав јој да се Пруска заустави од тежњи немачкога уједињења, Никола је први рачунао на верност бечке владе, али се Аустрија реши, по Шварценберговим речима, да задиви свет својом незахвалношћу, те према Русији заузе непријатељски положај, а и у Пруској, кивној на рускога цара због спречавања немачкога уједињења под њеном превлашћу, основа се дворска странка с тежњом да се Русији објави рат. Пославши морнарице у све руске воде, савезници сједине најглавније своје силе у Црном мору и једанаест месеца опсађиваху јуначки брањени Севастопољ. У ово време умре Никола I, а после пада Севастопоља нови цар Александар II Ослободитељ (1856-81), да би
прекратио бескорисно крвопролиће, приста на закључење мира. По париском миру (1856), где уз велике силе учествоваше и Сардинија, Русија би лишена већега дела Бесарабије и права да држи морнарицу у Црном мору, што је решено и за Турску, а мореузи бише затворени и за ратне лађе свих народа. При том је Русији одузета заштита васалних кнежевина турских, Влашке и Молдавске, које сустављене под заштиту свих сила. Француска превласт. — Последица је кримскога рата уздизање међународнога значаја Француске и привремено слабљење Русије када су првих првих година владе Александра II извођене унутрашње поправке: уништавање власничких права над мужицима, због чега он и доби назив Ослободитеља, поправке судства, финансија и училишта, подизање саобраћајних средстава итд. Понашање Аустрије и Пруске у кримском рату показа да њихов савез с Русијом више не постоји, а дотле је, међутим, од ових држава зависио међународни положај. Од пада Наполеона I Русија заузе први положај у Европи, особито после фебруарске револуције, и њена се војска сматрала непобедном. Сада превласт пређе на Француску, у чијој се престоници саста конгрес после кримскога рата и којем је Француз председавао. У Париз почну долазити поједини владаоци, а о новој години, приликом пријема тако званога дипломатскога тела, Наполеон је саопштавао своје државне смерове, о којима водише озбиљна рачуна и други дворови и јавно мњење. Овака је француска улога ласкала народном славољубљу, те многи Французи заједно са својим царем беху уверени: како је њихова отаџбина позвана да руководи судбином свих народа. При том је Наполеон III лично испољавао сво]е омиљено начело народности, којем Аустрија бејаше главни противник. Међутим, он је и непосредно и посредно помагао њене непријатеље, Сардинију и Пруску, које су биле носиоци тежње својих народа. Мешање у односе појединих држава. држава. — Тако је Наполеон III, мешајући се у односе појединих држава увек гледао да појача превласт Француске и да увелича њено земљиште, али му то није свакад испадало за руком. После оне главне улоге у кримском рату, Наполеон склопи савез са Сардинијом и победи Аустрију (1859), а у исто време поможе и народно уједињење Влашке и Молдавске. Када због новачења војника Пољаци дигну други устанак против Русије (1862), Наполеон III, у савезу с Аустријом и Енглеском, отпоче
дипломатску борбу против Русије, али одлучно угушивање пољске буне и неодлучност савезничка укратише жељу Наполеону III да поведе нов рат у име начела народности. Надајући се великој користи, он даде свој пристанак на савез Сардиније с Пруском против Аустрије (1866), али је тада већ пруским пословима руководио чувени државник Ото Бисмарк (1818-98), који је изведе из аустриско-прускога рата тако победоносну и снажну, да изненади и самога цара францускога. Тежећи уједињењу латинске расе, у ово се време Наполеон умеша и у унутзрашње послове мексиканске. Он је желео да заузме Мексику и да од ње оснује васалну државу под влашћу аустрискога ерхерцега
Максимилијана с царским називом. Овој његовој намери помогну међусобице северних и јуних области у сјеињеним државама, али када северне државице победе јужне, Наполеон мораде опозвати послату војску из Мексике. Остављен сам себи, Максимилијан буде од Мексиканаца стрељан (1867). Неочекивано јачање Пруске и оваке последице мексиканскога покушаја доста су утицале на опадање надмоћности Наполеона III. Унутрашње стање стање за Наполеона III. — За владе је Наполеона III француски унутрашњи живот имао нарочиту особину. Синовац је обнављао стари начин свога стрица. Његова се власт, као и Наполеона I, ослањала на широкој основи општега народнога бирања, тј. имала је потпуно демократски - од народне већине - постанак, а поред тога је постојало и народно представништво исто тако се демократском особином, јер је бирано општим правом гласања. Истина, законодавно тело беше тако уређено, да није могло имати никакве самосталности. Влада се, међутим, и сувише користила начином званичнога предлагања и управне стеге на изборима, а предлози су нових закона рађени у Државном савету, који је потпуно зависио од владе. Чиновнички надзор над свима друштвеним пословима потчињаваше новине оштрој цензури итд. Све је то сасвим убијало јавни дух - расположење. Противници су у представништву били веома слаби, а против незадовољника су предузимане најоштрије мере, особито после Орсинијева покушаја. Ну, мора се признати, влада се другога царства доста бринула о стварном успевању Француске: подизала је железнице, уређивала и украшавала Париз, закључивала корисне уговоре с другим државама, допринела ширењу спољашње трговине копањем Сујецкога канала, завојевањем Кохинкине, присиљавањем Кине на отварање лука
европским лађама итд. Поред свега, овај је стварни напредак имао и својих рђавих страна. Друштвени се живот другога царства одликовао жудњом за уживањем и раскошем са скоро потпуним напуштањем наравствених узора. Истина, Наполеон се старао да код својих поданика развије народно славољубље и тим да им скрене пажњу с унутрашњих послова, те се бринуо па Париз учини столицом светскога живота и угледом за целу Европу. За његове су владе приређене две светске изложбе (1856 и 1867), од којих се нарочито одликовала друга. При самом крају своје владе Наполеон III изврши неке уставне измене, којима је проширено право народном представништву и ублажене мере против штампе. Ове су измене примљене плебисцитом (1870), чиме је цар мислио да учврсти своју породицу на престолу. Ну само што наста ово ново доба либералне империје, у законодавном се телу основа противничка странка с јасном републиканском тежњом. Уједно с овим новине почну слободније писати, а париско становништво стане приређивати очито непријатељској влади. Овако стање и нагна Наполеона III да зарати с Пруском.. ФранцускоФранцуско-пруски рат. — Непосредан је узрок овом рату попуњавање шпанскога престола. У Шпанији се дигне устанак (1868) и краљица Изабела би изгнана, а Шпанци понуде упражњени престо једном пруском принцу. Наполеон затражи да се принц одрече престола и у исто време захте од Вилхелма I обећање да никада неће пристати на то. Када Вилхелм одби, Наполеон пожури и објави Пруској рат, премда Француска за то није била спремна. На против, Пруска је у савезу с осталим немачким државама била потпуно спремна. Ратни се нацрт, који је давно израдио Молтке, поче брзо извршивати. Пруска је војска превазилазила француску и количином и каквоћом, а уз то Французи нису имали ни ратнога нацрта, ни умешности при снабдевању војске храном. Француска војска стаде трпети портаз за поразом, а код Седана (2 септембра 1870) би заробљена главна војска са самим Наполеоном III. Глас о овом покрену Париз да прогласи републику (4 септембра). Ускоро се потом преда и тврђава Мец. Међутим, Немци опседну и Париз, који се држао више од четири месеца, али се најзад морао предати углавном због глади (1871). Истина, управа народне одбране, у којој се особито прослави одлучни адвокат Гамбета, скупи нову војску, али се ова војска („много људи а мало војника“), поред свих напора, није могла борити с јачим непријатељем. Оста једино — да се закључи
мир (у Франкфурту), по којем Французи изгубе Елзас с већим делом Лотарингије и плате пет милијарди француских франака ратне одштете. Проглас комуне у Паризу. — После све ове несреће, у Француској настану и међусобице. Париски радници насилно завладају престоницом и прогласе „комуну“ с намером да остваре нове тежње социалистичке. Тада управа отпоче рат против комунаца, те њена војска под заповедништвом Мак-Махона по други пут опседе Париз и након се два месеца заведе ред. На тај се начин установи данашња трећа француска република, која доби нов устав (1875), по којем се председник бира (конгрес од сенатора и скупштинара) на седам година, а законодавну власт врше скупштина и сенат (Наполеон III умро 1872 у Енглеској). Уједињење Италије. — После фебруарске револуције више у Италији није очекивано уједињење од папе Пија IX, јер он остави своја либерална начела и пређе на страну крајње реакције, осуђујући све нове тежње и правце у животу и мишљењу. Он је чак објављивао рат целој савременој просвећености („Енциклика“ „Quanta cura“ и „Syllabus“ — списак савремених заблуда 1864), а ватикански сабор, којем он даде значај васељенскога, прогласи догмат о папској непогрешности у догматским и моралним питањима (1870), не обзирући се на противљење многих епископа. Мисао се државнога уједињења Италије још мање могла допасти папи, што се оно, после његова мењања у мишљењу, могло извршити само у корист савојске династије или у облику републике. За републиканско уређење беху родољуби Мацини и Гарибалди, али се многи републиканци почну приклањати мисли: да ово дело може извшити само сардинска монархија, која је сачувала уставност (од 1848). С почетка је педесетих година у Сардинији био први министар Виктора Емануела искусни и одлучни државник гроф Кавур, који је одмах почео спремати рат против Аустрије, због чега је стао увеличавати новац и војску и тражити савезнике. За своје унутрашње послове он је умео задобити расположење либерала и по другим земљама талијанским, а мешањем у кримски рат привуче на страну Сардиније и моћнога императора францускога, с којим закључи чак тајни уговор с обећањем Савоје и Нице Француској за уједињење северне Италије. Задобив овакога савезника, Кавур није више крио своје припремање за рат против Аустрије и тим изазва Фрању Јосифа да затражи обуставу наоружања.
Када је аустриски цар одбијен од овога тражења, он диже војску на Пијемонат (1859), али Виктору Емануелу стиже, француска помоћ под вођством самога Наполеона III. Аустријанци претрпе два велика пораза, код Мађенте и Солферина, и беху приморани на одступање. Плашећи се прускога мешања, Наполеон похита и закључи мир с Фрањом Јосипом у Цириху. Аустрија му уступи Ломбардију, коју он предаде Виктору Емануелу за Савоју и Ницу. У исто време у Ромањи (северни крај Папске области), Модени, Парми и Тоскани рат против Аустрије изазва одушевљени покрет, те становништво изгна пређашње владаре и призна за свога краља Виктора Емануела. У почетку се рата јави у помоћ краљу и Гарибалди са својим добровољцима, али после циришкога мира, незадовољан оваким последицама ратним он поче радити на своју руку. С хиљаду добровољаца пређе на Сицилију (1860), где га становништво с усхићењем дочека и одакле, за кратко време, изгна напуљску војску. Одавде Гарибалди пређе у јужну Италију и брзо заузе сам Напуљ. При првом гласу о овим покретима Виктор Емануел хтеде зауставити ове успехе, јер се бојао да се у јужној Италији не оснује република, али се по том реши да се користи победама народнога јунака и да присаједини Сардинији Напуљ са Сицилијом. У овом смеру краљ посла своју војску у напуљске владавине и доврши покорење, које је отпочео Гарибалди. Питање је о сједињењу са Сардинијом у средњој Италији решено општим гласањем народним, а овако је од прилике свршено и у јужној Италији са Сицилијом, где је власт у ствари припадала народном јунаку као диктатору; јер чим се и овде већина изјасни за присаједињење са Сардинијом, Гарибалди предаде власт Виктору. Ускоро се по том скупи прво опште талијанско представништво, осим папске и Млетачке области, и прогласи Виктора Емануела II по милости божјој и вољи
народној краљем Италије (1861). После овога сам Гарибалди у два маха покуша да освоји Рим, али му у први мах (1862) добровољци претрпе пораз од краљевске војске, а други пут (1867) — од Француза. Емануело је увиђао да није још настало време заузимању Рима, док се само чекао случај за присаједињење Млетачке области. У аустро-прускоме рату (1866), он приђе на страну пруске, али је овај рат за Италију био несрећан. Краљева је сувоземна војска побеђена код Кустоце, а морнарица — код Виса. Ну при закључивању мира Аустрија Млетке уступи Наполеону III, који их је одмах предао Италији,
али Наполеон не даде свој пристанак да Рим буде престоница нове краљевине и само се због тога и даље одржа папска власт световна. Још пак није био ни закључен ватикански сабор, а отпоче француско-пруски рат, чија несрећа по Француску примора њену посаду да остави Рим. Ово даде могућности Виктору Емануелу да одмах заузме вечни град и да га учини престоницом уједињене Италије (1870). На тај се начин прекрати световна власт папска, која је трајала једанаест столећа. Виктора Емануела наследи Хумберт I (1878-1900), за чије су владе Талијани заузели нешто земљишта у Африци и потучени од Абесинаца. Од анархиста убијенога Хумберта наследи његов син Виктор Емануел III, који је ожењен Јеленом, кћерју црногорског краља Николе I. Немачка за педесетих година. — За педесетих је година у Немачкој владала тежња да се све скорашње (од 1848) промене укину. Одмах после декембарскога преврата у Француској, нови је аустриски устав укинут, а нешто је раније био укинут и нови устав у Хановеранској. Савезни је пак сабор помагао курфиста хесенкаселскога да уништи устав, а Баварска и Аустрија пошаљу му у помоћ и војску. У исто је време покушано и са скраћивањем повластица сељацима. Пруски је устав задржан, али с многим изменама у корист племства и чиновништва. На крају педесетих година ипак немачки унутрашњи послови почну узимати нов правац. Талијански рат (1859) учини јак утисак на Немце и оживи међу њима тежњу за народним уједињењем. Ускоро либерални следбеници немачкога уједињења под пруском превлашћу основаше друштво
Народни савез са задатком: да се оствари немачко уједињење на основи Империскога устава (1849). С друге стране сви немачки владаоци већ мишљаху о бољем уређењу савезне војске из плашње да Наполеон III после присаједињења Савоје и Нице не зажели и присаједињење леве обале рајнске. Пруска за ово изнесе нарочити предлог, а Аустрија опет свој, те се међу обема државама обнови старо супарништво. У ово су време и у Аустрији и у Пруској изведене унутрашње промене. Промене у Пруској и Аустрији. — Пруски краљ Фридрих Вилхелм подлеже душевној болести (1858), а владу прими као намесник његов брат, који по смрт краљевој (1861) завлада под именом Вилхелм I. Озбиљно се тада говорило за Пруску: наста ново доба, јер Вилхелм још као регент унеколико ослаби реакцију. Ово за време уздиже Пруску у јавном мњењу немачком, али ускоро
између новога краља и народнога представништва отпоче упорна борба и тада је наклоност многих Немаца прешла на Аустрију, у којој, после талијанскога рата (1859), такође настану многе промене. Ратни пораз и губитак Ломбардије нагна владу да промисли о реформама, те Фрања Јосиф сам даде својој држави устав (1860), што веома уздиже Аустрију у очима свих Немаца; али ипак у разнонародној Аустрији није све подједнако задовољено и мењање се дешавало више пута, при чем се управо колебало између централизације,
дуализма од Аустрије и Угарске и федерације појединих народних области. Сукоб у Пруској. — Због француске превласти и супарништва с Аустријом нови пруски краљ Вилхелм I и његови најближи сарадници, министар врши Рот и начелник ђенералштаба Молтке, нађу за потребно да се увелича број војске. Сам се краљ лично одликовао љубављу наспрам војних послова. Ну за увеличавање је војске и других војних потреба требало нових расхода, на што не хте пристати већина народнога представништва. У ово се време у Пруској основа странка прогресиста — напредњака са задатком да се Пруска уреди као
права држава, тј. с уставом и увођењем слободних установа. Ова је странка желела уједињење Немачке под пруским вођством, али је била противна
милитаризму. Ускоро прогресисти добију већину у скупштини, те између владе и скупштине наста сукоб, који трајаше неколико година. Скупштина је отказивала одобрење буџета, а влада се није ни обазирала на то, већ је купила порез и изводила своје војно припремање. За овога сукоба, када Вилхелм умало не одступи или не попусти, он позва за првога министра Бисмарка, који се већ беше истакао својим консервативним начелима и својом непоколебљивошћу (1862). Од овога је тренутка судбина Пруске и целе Немачке била у рукама човека, који се показа као највећи државни посланик најновијега времена. Имајући у виду уједињење Немачке под пруском превлашћу, Бисмарк је говорио да се велика питања савремена могу решавати само гвожђем и крвљу а не скупштинским говорима и гласањем. Потчинив мало по мало свом утицају Вилхелма I, он испуни своју намеру помоћу гвожђа и крви, јер је био на државној управи када је Пруска водила три рата, чиме је и свршено уједињење Немачке. Дански рат. — Први је рат у савезу с Аустријом вођен против Данске (1864). У Шлезвигу и Холштајну још раније (1848) усташе Немци против данске управе и
на њиховој је страни било цело јавно мњење немачко, али је устанак брзо угушен. Доцније се у Данској смрћу краљевом (1863) прекрати лоза у мушкој грани и за краља дође Христијан IX Гликсбург, син војводе шлезвингхолштајнског и рођак старој породици по женској грани; али је по наследном праву Холштајн могао наследити само један од немачких кнезова (херцег Августенбуршки). Знајући да уз Данску неће нико ратовати и желећи да окуша војну силу пруску, Бисмарк предложи Аустрији да заједно освоје Холштајн, а згодом приликом и Шлезвиг, да би заштитили наследно право на холштајнски престо. Данска није била у стању ратовати са савезничким војскама и после неколико пораза закључи мир уступањем савезницима и Шлезвига и Холштајна (1864). АустријскоАустријско-пруски рат. — После ове победе између савезника настану међусобице због питања о управи у задобивеним земљама и њиховој судбини, као и због питања о преуређењу немачкога савеза. Спремајући се на рат против Аустрије, Бисмарк закључи савез с Италијом и стави, без икаква стварнога обећања, само у изглед Наполеону III добитак леве обале рајнске, а при том се није ништа плашио од руске владе, којој је пруска помогла да угуши пољску буну (1863). После овога пруска војска заузе Холштајн, којим је управљала Аустрија, а пуномоћници пруски у Савезном сабору изнесу предлог своје владе да се Немачка преуреди у нов савез, из којега би Аустрија била искључена. Овај предлог не наиђе на одзив код других немачких влада, но их управо баци на аустриску страну. Међутим, пруска војска брзо стане на пут непријатељском сједињењу и главном силом нанесе Аустрији страшан пораз код Садове у Чешкој, што треба захвалити бољој спреми пруској. После овога пораза Аустрија није могла даље ратовати, и ако је однела победу код Кустоце и Виса. Нико није очекивао овако брз свршетак рата а ни оваку славу пруску. Најмање је ово очекивао Наполеон III, који се надао да ће се обадве силе узајамно ослабити и да ће он изрећи погодбе мира. Жеља му је ишчезла оваким обртом ствари и Бисмарк је закључио мир с Аустријом у Прагу. Зна се да је за свој пораз Аустрија изгубила Млетке, које Наполеон предаде Италији, а сада је истиснута из Немачког савеза, који је тим и укинут (1866). Снажење Пруске. — Овај је рат (1866) начинио Пруску господарем положаја у Немачкој. Она се увелича краљевином Хановеранском, курфирством Хесен-
Каселским, херцегством Насавским, неколиким окрузима од Баварске и ХесенДармштата и слободним градом Франкфуртом на Мајни, поред Шлезвиг Холштајна. Уједно су све северне државе немачке, под старешинством пруским, основале Немачки северни савез. Поред овога, и ако јужне немачке државе остану независне, с њима Бисмарк закључи тајни нападно-одбранбени
савез, због којега су оне морале своју војску ставити на расположење Пруској у случају рата, а нарочито у случају рата против Француске, којим је он плашио јужне немачке државе. Уједињење Немачке. — И за рата данскога и за рата аустриско-прускога, пруска се влада још налазила у сукобу с посланицима и свакојако је угушивала слободно изражавање јавнога мњења. Славне победе над Данском и Аустријом учине да влада на новим изборима добије већину, а уједно се од самих прогресиста одвоје такозвани национал-либерали, који су изјавили да ће помагати Бисмарков спољашњи рад. Премда су вође јункерске (дворске) странке желеле да се влада користи победама и да се врати старом поретку, ипак се Бисмарк приближи национал-либералима, мислећи као и они, да су поправке најбоље средство за учвршћивање нове Немачке. Постав канцеларом новога Немачкога севернога савеза, он учини да се за тај савез пропише устав, који је састављен на основи имерискога устава (од 1849); у новом је уставу задржано начело општега права гласања. Имајући за пример Француску, где опште право гласања није сметало управној власти, Бисмарк се тога није плашио; чак је мислио да ће ово средство боље учврстити подизату зграду. Новим је уставом Немачка из савеза држава (Staatenbund) преобраћена у
савезну државу (Bundesstaat). Савезни сабор доби назив рајхстаг, који је имао своју допуну за питања царинскога савеза у такозваном царинском парламенту, у којем су учествовале и јужне немачке државе. Овај устав, захваљујући немачком милитаризму и бирократизму, с изменама је одржан до свршетка светскога рата. Гвоздени канцелар законима стави свештенство под надзор државни, прогна језуите, заузе се за старокатолике, који не признаваху папску непогрешност, и поче гонити католике Немце и Пољаке као и социјалну демократију; али се „културкампф“ сврши посредовањем папе Лава VIII (18781903), а социјална се демократија утиша доношењем радничких закона.
Аустриско-пруски рат донесе Немачки северни савез, који је био само претеча уједињеној Немачкој царевини. Немачка победа над Французима потпуно обезбеди Пруској превласт, а за време париске опсаде (1 јануара 1871) Вилхелм I би проглашен у Версаљу за немачког цара (кајзера). Бисмарк је постао првим царским канцеларом, а свака је Немачка држава задржала свој устав и унутрашњу самоуправу, али је над свима стајао царевински устав, по којем су уређивани сви општи послови. По овом уставу на челу уједињене Немачке бејаху: цар, пруски краљ, савезни савет састављен из представника појединих држава и рајхстаг, биран општим гласањем. Вилхелма I наследи син
Фридрих III, кога после краткога времена наследи син Вилхем II (1888), за чије се владе (1890) морао Бисмарк повући с управе. Аустроугарска. — У Аустрији су после пораза у рату с Пруском извршене многе промене. У политичком су погледу најзнатнију улогу у монархију играли Немци и Мађари. Ова Два народа и саставе уговор (1867), по којем монархија доби дуалистичко уређење и претвори се у Аустроугарску. Река је Литва делила на две половине: Цислитавску и Транслитавску. У састав прве уђе: Аустрија с Алпским крајевима, Чешка с Моравском, Галиција с Буковином и Приморје, а у састав друге: Угарска с Бачком, Барањом, Банатом и Сремом, Ердељ и Хрватска са Славонијом, Премда је појединим областима дана нека врста самоуправе, ипак су у првој половини господарили Немци а у другој Мађари, и то због немања слоге између Словена, који су били у већини. У свакој је од ових половина био засебан устав, засебно народно представништво — у Аустрији
рајхстаг, у Угарској сабор — и засебно министарство, а општим су се пословима (нарочито финансиским, војним и спољашњим пословима) занимале делегације од оба представништва. Словенска је већина била незадовољна оваким уређењем, и због одрођавања, нарочито у Угарској, а у задобивању су већих права предњачили Чеси. Пољаци су од овога чинили изузетак због неких повластица. Енглеска. — У ово време, када су се на копну дешавали крупни државни преврати, Енглеска се мирно развијала на сталним основама свога државнога живота, а под владом краљице Викторије (1837-1901), нећаке Вилхелма IV и жене Алберта Кобуршкога. Једино су се међу подвлашћеним народима дешавали озбиљни покрети. Чиновници су Источно индиске трговачке
компаније изазвали велику буну (1857-58) међу урођеницима у Индији, којом су и управљали. Енглеска влада оштро угуши устанак и земаљску управу узе у своје руке. Нешто се доцније деси и у Ирској велики устанички покрет, који је одавно спреман. Ирци су били основали једно тајно друштво, које је радило на општем устанку, али је влада то брзо спречила. Што се тиче имовнога стања у Енглеској је за шездесетих година било доба најбољега производнога напретка. За ових се година опет приступило и унутрашњим поправкама, чији је главни покретач био чувени и одлучни вођа либералне странке Гледстон (1809-98). Између осталога, он је покренуо питање о потреби новога раширења изборних права, те је ускоро изведена друга парламентска реформа (1867) за министровања његова противника Дизраела, доцнијега лорда Биконсфилда, која је касније допуњена (1885), опет заузимањем Гледстоновим, трећом
реформом. Последња је реформа тако изведена, да се само једна четвртина енглескога становништва није користила изборним правом. Осим овога, Гледстон је ставио себи у задатак да умири и Ирску различним законским предлозима. Он је ослободио ирско католичко становништво од пореза у корист англиканскога духовништва (1869); заштитио је нарочитим законом фермере, а у последње је време свога рада предлагао да се ирски парламент одвоји за њене унутрашње послове. Ну последњи је предлог наишао у Енглеској на силно опирање, те су се Ирци бунили и доцније. Викторију је наследио син Едуард VII (1901-10) а њега син Ђорђе V, данашњи краљ и индиски цар. СевероСеверо-америчке међусобице. — Шездесетих се година десише знатни догађаји у великој прекоатланској републици. Овде наста завада између северних и јужних држава и углавном због питања о црначком ропству. Црнци су се налазили само у јужним државама, где беху развијене велике плантаже, док су у северним државама сви људи били слободни и равноправни. Јужне су државе задржавале ропство и браниле га уставом, који је допуштао појединим државама засебно уређење, али су северне државе захтевале да се ропство забрани у свима земљама Сједињених држава. Ово је размимоилажење изазвало и борбу између двеју политичких странака: републиканске и
демократске, од којих је једна бранила права појединих држава, а друга — права целога савеза. Када за председника би изабран (1860) Аврам Линколн, непријатељ ропству, око десет јужних држава захте да изађу из савеза и да
оснују засебан савез; оне прве и отпочну' непријатељства. Стога дође де међусобнога рата, који трајаше око четири године (1861-65). Испрва побеђиваху јужне државе, али најзад однесу победу северне. Линколн објави Црнцима слободу и пре свршетка рата (1863), што је било веома незгодно за јужне државе. Њега уби један занешењак још у току ратовања. У овом се рату особито истакао ђенерал Грант, наследник председника Линколна. Побеђени југ најзад би умирен, а Црнци задобише и право гласања (1870). Русија. — Русија је за Александра II напредовала и у државном и у просветном погледу, чему су доста припомогле његове поправке завођењем ујезднога земства — окружнога већа — губернискога земства, у судству јавнога и усменога претреса, пороте за злочине, укидање телесне казне, побољшање училишта, саобраћаја, трговине итд. Русија је проширена у Азији добитком Поамурја од Кине (1858), Ташкендом (1865), Самаркандом (1878), западним Туркестаном и јужним делом Сахалина, добивенога од Јапанаца, и наметнута је превласт канатима Хиви и Бухари. Својим држањем за француско-прускога рата Русија доби могућност да опет установи своју морнарицу у Црном мору и стаде радити на повраћању свога пређашњега утицаја на Истоку. Користећи се оваквим стањем, она поче уређивати војску по пруском начину и јасно испољавати своје тежње наспрам Турске; јер је и државне и привредне користи гонише да има слободан пролаз кроз Босфор и Дарданеле. У исто су се време у Русији јаче били истакли словенофили, којима беше тежња да се Русија препороди и да се ослободе сви Словени, а који се у последње време договараху о заједничком раду с осталим Словенима као Новословени на том, да сви словенски народи, поред опште заједнице, имају и своје засебне државе. Ну пољска буна и покушаји убиства Александра II, нарочито после берлинскога конгреса, учине да је цар престао са својим реформама, те је у Русији настала све већа реакција, која је изазвала јаке отпоре већином од људи који су се учили на Западу, оснивали тајна друштва, проповедали комунизам, терор итд. („Звоно“ Александра Герцена, Михаило Бакунин; нихилисти, разноврсни социалисти, комунисти и анархисти). Најзад је Александар убијен а њега наследи син Александар III Миротворац (што није водио ратове; 1881-94), кога по смрти наследи син Никола II, који због унутрашњих немира, после рускојапанског рата прогласи устав са установљењем „Государствене думе“; али се и
поред думина рада углавном стање у Русији није променило до свргнућа царева (1917).
Европске мање државе и Крајњи Исток Скандинавске државе. — У Европи има доста државица, које се због незначајности помињу само у земљопису, а таких је неколико постало и после светскога рата. Међутим су скандинавске државе у новије доба завеле уставност и привредно и просветно напредовале мирније од великих држава. У Данској Христијана IX, који се бејаше спријатељио с многим породицама владалачким, наследи син Фридрих VIII (1906-12), чији син, Христијан X, влада и данас. У Шведској и на бечком конгресу доданој Норвешкој, по смрти Карла XIII, завлада Бернадот као Карло XIV (1818-44), чији потомци (Оскар I, Карло XV, Оскар II и његов син Густав V, данашњи краљ шведски од 1907) владаху обема државама, док се год напреднија Норвешка (1905) не одвоји одлуком свога сабора од назадније Шведске због не добитка засебнога руковођења спољашњим пословима, те је, исте године општим народним гласањем изгласан и сабором утврђен за норвешкога краља Хакон VII, син Фридриха VIII, данскога краља. Швајцарска. — Ова државица (конфедерацион-ајд-геносеншафт) и као слабији савез од бечкога се конгреса мирно развијала до оружане борбе између
консервативаца, присталица старога поретка или чувара богаташких права, и радикала, поборника равноправности и општега права гласања. Неколико кантона с већином консервативном и католичком бејаху још раније установили посебни савез (Sonderbund); али за краткога рата победе радикали (1847), те се растури посебни савез, прогнају се језуити и нови се устав изради (1848), нешто по обрасцу Сједињених северо-америчких држава. По овом уставу с малим изменама (1874) швајцарски је савез постао јачи, а савезну скупштину чини
народни савет од изабраних посланика општим правом гласања и савет од два посланика из свакога кантона (један из полукантона). Председник се бира од саветâ на годину дана, а седи у Берну заједно са врховним савезним судом и
савезним саветом или владом за швајцарску заједничку милицију, новац, царину, пошту, телеграф и спољашње послове. Невшателу је после једне
побуне (1856) против врховне владе пруске призната независност и присаједињење; а установом референдума (1870, народне одлуке) да се на захтев 30.000 гласача или осам кантона може узаконити нешто за целу Швајцарску, државна је управа постала најприближнија влади целога народа, чиме се одликује и сваки кантом с доношењем и засебних закона. Кина. — Кина или Китај као највећа и најмногољуднија Земља свиле бејаше позната Грцима и Римљанима у старом веку, а зна се да је у средњем веку забележен само један походник из Европе, Млечанин Марко Поло; јер су тада варварске навале, нарочито татарско-монголско-турске, за дуго одвојиле Западњаке од Кине, чија је почетна историја, као и свих народа, у причама; али је кинеско бројање времена од преко 80.000 година, а крајем XXX столећа пре Хр. Кинези помињу у првим летописима свога законодавца и затим (2657) почиње им историјско време с владалачком породицом и царским именима. Један је њихов цар тек у III столећу пре Хр. (247) ујединио целу Кину, сузбио монголску најезду и подигао велики — кинески — зид између Монголије и Кине; али је ускоро подељена на северну и јужну царевину, а у VII столећу после Хр. (618) опет уједињена. Монголи и Татари затим поплаве северни крај, а монголски кан временом одагна Татаре и у XIII столећу (1260) постане господарем целе Кине, чији потомци владаху преко сто година (до 1368). Један Кинез тада сузбије Монголе и зацари се; његови потомци сеђаху на престолу око триста година (до 1664). Португалци су за њихове владе (1575) допловили до Кине и закључили трговински уговор. Татари су потом из Манџурије (1664) продрли у Кину и њихов је поглавица заузео престо, чија је породица владала до преврата (1911) и установљења републике (1912), што је извршено и западњачким утицајем, а чији је први председник био лекар. Завојевачи нису дирали кинеских обичаја и ови су се главни представници жуте расе ширили и на копну и по острвима, а улазе у општу историју тек XIX столећа. Европљанима бејаше приступачно само једно пристаниште кинеско (КантонМакао) и Португалци трговаху око два столећа с Кином; али када их (1820) Енглези замене и почну трговати и опијумом из Индије, који се и пушио и доста штетио, небески син забрани продају и хтеде обезглевати продавце овога ужаснога отрова, те Енглези објаве рат (1840-42) и морнарицом нагнају охолога цара на уступање острва Хонгконга и отварање неких пристаништа. Потом се
јави мржња против туђинаца (ксенофобија), потајна удружења и разбојници, нарочито у јужној Кини. Енглези и Французи прво посредоваше, а после убијања неколико Европљана, њихова војска уђе у Пекинг и опљачка и стари дворац. Кина би отворена Европљанима (1860) и постављени опуномоћени посланици туђих држава при царском двору. Јапанци због Кореје нападну ослабљену Кину, олако победе и по уговору (1895) добију Формозу с још неким острвима; а потом Немачка за убиство својих двају мисионара заузе пристаниште Цинг-Тао, чиме се користе Француска, Енглеска и Русија и заузму сва главна пристаништа (1898). Боксери затим и због рђавога поступка западњачких мисионара (1900) дигну устанак против Европљана, али их удружене војске великих сила и Јапанци нагнају на мир (1901). Тада Кина плати велику оштету, а Русија уђе у Манџурију и учврсти се у Порт-Артуру. И републиканска је Кина почела трпети, нарочито после светскога рата, од Западњака, Американаца, Јапана, па и од руских бољшевика, те се у њој последњих година води грађански рат и због разлике између северних и јужних и борба с туђинцима у земљи. Јапан. — И ако је Јапан некада био у вези с Кином земљиштем, народношћу и повесницом, временом је постао на острвима засебном и различном државом. Јапанце су упознали прво Португалци и затим Холандци у XVI и XVII столећу. Тада су они имали феудалну и државу и друштво с феудалним племством (дајмиос) и микадом — царем на челу. Међутим, уз микада као врсту првосвештеника невидљива и нерадна, одавно је државом као суверен деспотски и наследно почео управљати у звању управника двора и војнога старешине (сјогун-такун, врста мајордома). Али се уз ово супарништво унутрашње јави и жудња у Европљана да продру у Јапан, те истовремено изби и грађански и спољашњи рат (1864). Морнарица енглеска, француска, холандска и америчка почну бомбардовати и рушити тврђаву Симоносаки и Јапан отвори своја врата туђининима (1865). Разумевајући да је подела власти између микада и такуна неизлечив извор слабости, Јапанци изврше велики преврат, који узнемири цео Исток. Такун одступи и микадо поста сам господар (Мутсу-Хито 1868-1912). Потом Јапанци с грозничавом ревношћу почну из Европе и Америке примати уређења, законе, проналаске, обичаје и ношњу; основаше свеучилиште и установише више творница. Тако напусте хиљаде година чуване своје обичаје и установе, (1871) униште повластице старом
племству и (1889) установе народно представништво с два дома. Истина, опет угледањем на Западњаке, микадо даје јапанским великашима племићске називе: кнеза, маркиза, грофа, виконта и барона. Овако централистички, бирократски и војнички уређен Јапан победи Кину и Русију. Због Манџурије и Кореје руском непажњом и енглеским мешањем дође до руско-јапанскога рата (1904-5). Руси с удаљености и немира у земљи не могоше довољно искупити војске, те Јапанци освоје Порт-Артур, победе руску војску код Лиаујанга и Мукдена и униште руску морнарицу код Чушиме, а по миру у америчком Портсмуту Руси напусте Кореју и јужну половину Сахалина. Тако Јапан поста великом силом на Истоку, што задржа и после светскога рата приступањем уз споразумне силе.
Балканске државе Тројецарски савез и Балканско полуострво. — Од француско-прускога рата западна Европа није мењата; али су међународни односи у току последње три десетине били изложени знатним изменама, По паду другога царства францускога превласт пређе на Немачку, а њој се стану приближавати и друге државе, особито Аустрија и Русија, те се у Европи поче говорити о савезу трију
царева као о главној међународној могућности за обезбеђење општега мира, премда су тада све државе највише радиле па оружању. Тројецарски је савез био као неко обнављање Свете алијансије, јер Енглеска и Француска опет беху удаљене, а овакав се положај одржао све до нових догађаја на Истоку, који су свршени берлинским конгресом. Извршене промене у међународном односу средње Европе утицаху и на послове Балканскога полуострва, који су дали нових погодаба за продужење источнога питања. Изгнана из Италије и Немачке, Аустрија обрати своју пажњу на Балканско полуострво, куда се поче упућивати и Немачка, а тада већ беше и Русија повратила свој утицај на Истоку; али се у педесетим годинама својим заузимањем за Турску Енглеска и Француска само задржале њено распадање. Отоманска је царевина испољила потпуну неподобност у својим реформама, те је рђаво управљање често изазивало њене хришћанске поданике на устанак, који су мусломани на грозан
начин угушивали. Ови су устанци и турска зверства задавали бриге не само ослобођеним хришћанима од Турака, него и свима европским државницима. Румунија. — Ускоро су после парискога мира турске подвласне земље, Влашка и Молдавска, спојене у једну државу - Румунију (1859), на чему је, по ранијој напомени, доста радио Наполеон III, да би Русији препречио пут за Балканско полуострво. Кнез се нове државе Александар Куза (1859-66) показа недостојним, те се против њега склопи завера, која га прогна из земље. Одмах потом буде доведен за кнеза Карло, рођак пруских Хохенцолерна, и донесен либерални устав. Румунија је призната независном на берлинском конгресу и доцније проглашена за краљевину (1881). Грчка. — За педесетих година Енглеска и Француска, спасавајући целокупност турске царевине, спрече Грке да се користе кримским ратом и да рашире своје владавине. Ну када они, незадовољни, лише престола свога краља Отона (1862), Енглеска им уступи Јонска острва зато, што изберу за краља њена изабраника Ђорда I (1863), другога сина данскога краља Христијана IX. Потом се деси устанак на Криту против Турака (1868), али европски државници спрече Грчкој да помогне устаницима и да овлада Критом. И ако се на своју срамоту, Грчка уздржа за српско-турско-рускога рата, она на берлинском конгресу доби нешто земљишта. Стога она у новијем свом рату против Турске (1897) не доби саучешћа од осталих балканских држава, те је Турци очас савладају, али старо мезимче своје европски државници сачувају и чак Крит учине самоуправним. Црна Гора. — По смрти Петра I за владику црногорскога дође његов синовац и ученик Симе Милутиновића Раде Томов као Петар II (1840-51). Он је не баш с успехом ратовао против Турака на арбанашкој и херцеговачкој граници, али је доста радио на унапређењу Црне Горе: појачао средишну управу и радио нешто на просвећивању народном. Петра II, песника („Горскога Вијенца“ и др.), наследи синовац Данило (1851-60), који се прогласи за кнеза, те се на тај начин прекиде владичанска управа у Црној Гори. И он је ратовао с Турцима, од којих се једном једва спасао руским и аустриским посредовањем (1853), али их други пут, када хтеде помоћи херцеговачки устанак под Луком Вукаловићем, на Грахову до ноге потуче (1859), којом приликом, заузимањем великих сила, доби Грахово. Данило је такође радио на унутрашњем уређењу Црне Горе. По његову убиству у Котору, наследи га синовац кнез Никола I, који је ратовао с
Турцима (1862, 76, 77 и 78) и који се трудио да Црну Гору што боље уреди и просвети. Србија. — Чим кнез Михаило остави Србију, састане се скупштина у Београду и под утицајем бунтовних вођа и туђега мешања изабра за кнеза Александра
Карађорђевића (1842-58), Карађорђева сина. За првих се година владе кнеза Александра дешаваху различни метежи („Рајевића буна“ у почетку 1844; „Катанска буна“ у септембру 1844), а о мађарској буни, под утицајем пречанских Срба, он посла Стевана Книћанина с добровољцима у помоћ Србима против Мађара. И ако се послана војска храбро борила, од овога, као што је познато, ни Србија ни тамошњи Срби нису имали користи. Великашка влада, која је и довела на престо Александра, непрестано је била под утицајем туђинским, а особито турским и аустриским. Стога у ово време у Србији и није вођена брига о народним тежњама, што је изазивало и омладину и народ на покрет, но је сва пажња обраћена на државно уређење и унеколико на привредно и просветно напредовање, али већином по угледању на војничку и чиновничку Аустрију. За кримскога је рата Србија остала мирна и на париском је миру стављена под заштиту свих великих сила. Завада кнежева с Државним саветом, неиспуњавање народних молби о петровској скупштини (1848), потом редовно несазивање скупштине, чиновничке самовоље и неправде, нерад на народним тежњама, омладински покрет и најзад завера виђенијих чланова саветских (1857), — све ово доведе у питање кнежевску власт Александра Карађорђевића, који поче губити ослонац у народу као и у туђини; јер су оваким радом били незадовољни скоро сви Срби, па и Аустрија, која је Србији претила заузимањем, ако јој не приђе, а и Русија, која је желела да Србију привуче на своју страну. Најпосле и Порта посредује, те се кнез измири с Вучићем и Илијом
Гарашанином, који су били ван службе и радили против њега. Вучић се тада као председник Државнога савета и Гарашанин као министар унутрашњих послова и војни одазову жељи омладине и народа и приклоне кнеза да сазове скупштину. Ова се скупштина (о Св. Андрији 1858) одмах покаже незадовољна и подстакнута неколицином главних противника Александрових затражи од кнеза оставку. Кнез Александар не потписа оставку, већ се склони у град код Турака, а скупштина потом изабра за кнеза старога Милоша (11-XII-1858).
По доласку у Србију, кнез Милош одмах почне сузбијати турски утицај, али он ускоро умре, те такав рад успешно продужи син Михаило (1860-69). Најзнатнији су догађаји за владе кнеза Михаила: бомбардовање Београда (1862) и добитак градова: тврђаве-Београда, Шапца, Смедерева и Кладова (1867), а ужичка и соколска тврђава беху пре тога разрушене. Ово се све приписује његовом вештом раду и познатом аустриском поразу (1866). Од највећега је пак значаја народни рад кнеза Михаила. Он је био највиднији носилац дуговечних жеља српскога народа и на том је највише радио. Кнез Михаило у том смеру заснова и народну (1861) и стајаћу војску (1864), а ступио је у везе са свима потлаченим Србима, Црном Гором, представницима бугарскога народа и Грчком. Ну сав овај његов рад прекину мучко убиство у Кошутњаку (29 маја 1868). Унутрашња је влада кнеза Михаила била његов лични рад, те чим скупштина изабра за кнеза малолетнога Милана Обреновића, сина Милоша Обреновића а унука Јевремова с намесништвом (1868-72) од Миливоја Блазнавца, Јована Ристића и Јована Гавриловића, и унутрашњи су и спољашњи послови били промењени. Намесничка се влада посвети унутрашњим стварима, доношењу устава (1869) и закона, а прекиде све везе с оним чиниоцима, помоћу којих је кнез Михаило мислио извршити своју тежњу. У ово су време Бугари од султана добили независну цркву с егзархом на челу (у Цариграду 1870). Можда из непоимања прилика, српска влада није се заложила да спречи ширење бугарске егзархије и по старим крајевима српским у Македонији и Старој Србији, те та установа донесе велике штете тамошњем Српству. Херцеговачки устанак. — Босна је с Херцеговином чинила засебан пашалук од турског освојења. Овим је земљама управљао везир султанов. Ну свој углед и госпоштину сачуваше од старине помусломањени потомци српске властеле. Они с преданошћу ратоваху за султана, али му се никад сасвим не покорише. Стога је врло често долазило до сукоба између њих и султанова намесника особито због султанових рефорама (Дадићева за првога устанка, Хусејинова буна 1832, Кедићева и Ризванбеговићева буна, коју угуши 1850 Омер-паша, потурчени Михаило Латас). Када је Омер-паша угушио један покрет босанских и херцеговачких бегова, поче купити и од народа оружје, што изазва буну у Херцеговини под предводништвом Луке Вукаловића. Ова је буна дуже трајала и
тек онда преста када Вукаловић с Турцима закључи мир (1863) и отиде у Русију. Од овога је дана па све до херцеговачкога устанка (1875) трајао мир у Босни и Херцеговини. Неродица и спахиска самовоља изазва херцеговачки устанак. Сукоб се прво деси у Невесињу (у јулу)., па се брзо рашири по целој Херцеговини, а одатле дохвати и босанску Крајину. Србија је већ била у запетим односима с Турском због недопуштања железничке везе и граничнога питања код Малога Зворника, а јавно мњење стаде тражити да се с Црном Гором ступи у рат за ослобођење потлачене браће; јер се није сумњало у успех с погледом на унутрашњу и војничку слабост турску. Међутим, прилике нису биле повољне. И Србија и Црна Гора не беху за рат спремне, а осим заједнице Србије и Црне Горе, савеза није било ни с Бугарима, ни с Грцима, ни с Румунима, ни с Арбанасима. Потлачени пак Срби такође не беху спремни, а међу њима се налажаху непријатељски расположени Срби мусломани, Арбанаси и Османлије. На Србе се под Аустроугарском није ни рачунало. Поред тражења словенских пријатеља да се Србима помогне, званична је Русија радила на уздржљивости, а Француска је тада била незначајна, јер се опорављала после претрпљеног пораза од Немаца. Аустрија није стајала на пут српском покрету, али примањем устаника на својем земљишту и тражењем да се њени „интереси“ не крње у Босни и Херцеговини, она је већ показала шта жели. Енглеска је опет из својих разноврсних разлога помагала Турску. Ипак, и у оваким приликама Србија и Црна Гора ступе у борбу. Први српскосрпско-турски рат. — У ово време турски родољуби збаце султана Абдул-
Азиса и на престо доведу Абдул-Хамида (1876-1909). Тада су чак и потлачени Бугари дизали устанак, али његова влада одлучно угуши бугарски устанак и ништа не одговори на тражење кнеза Милана да се Србији да управа Босне и Херцеговине и да се Черкези макну од српске границе. Не добивши одговора, Србија објави рат (у јуну 1876), а у исто време зарате и Црногорци. И ако је турска војска била многобројнија, наоружанија и вештија, Срби су се с многим добровољцима из свих крајева српских и Русије борили, и ако беху лоше наоружани; али после јуначке борбе на Шуматовцу и другим местима, Турци освоје Књажевац, Зајечар и Алексинац, сузбију Србе код Ђуниса (у октобру) и почну улазити с југа и с истока. Тада су се Срби морали обратити руском цару за посредовање, те се закључи примирје. Потом се састану пуномоћници
великих сила у Цариграду на договор (у декембру) и предложе: да Србија остане у истом стању и да се олакша балканским хришћанима. На тој основи Србија закључи мир с Турском (у фебруару 1877). Црногорци су се успешно борили и продуже рат, а и устанак херцеговачки и босански није био савладан. СрпскоСрпско-рускоруско-турски рат и санстефански мир. — Због српског неуспеха, зверства турскога у Бугарској, притиска свесловенскога одушевљења и портинога неиспуњивања захтева цариградскога договора за отоманске хришћане, Русија објави Турској рат (11 априла 1877), који поведе у савезу с Румунијом, Србијом и Црном Гором, а поред уздржљивости осталих народа. Поред силнога отпора турскога код Плевне и преко Балкана, све су војске успешно напредовале. Руси продру до самога Цариграда; Срби у другом рату освоје Ниш, Трн, Лесковац, Врање, Гњилан, Прокупље, Куршумлију и стигну на Косово, а Црногорци заузму Никшић, Бар, Улцињ и Подгорицу. Најзад Турска би приморана да закључи мир с Русијом у Сан-Стефану (19 фебруара 1878). По овом миру Русија доби Батум и Карс у Азији, а у Европи Добруџу, коју даде Румунији за изгубљени део Бесарабије на париском миру. Румунија, Србија и Црна Гора добију независност и нешто земљишта. Босни је и Херцеговини одређена самоуправа под заштитом Русије и Аустрије. Бугарима је створена пространа кнежевина под султановим старешинством. Осим нешто мало земљишта које припаде Србији и Црној Гори, нова се бугарска кнежевина, коју је требало да Русија уреди, потпуно поклапала с облашћу бугарске егзархије. На овај начин многи српски крајеви дођу под Бугарску, која одвоји и Цариград с околином од западних турских области. У исто време по земљама, у којима живљаху Грци и Јермени, морале су се увести реформе у сагласности с Русијом. Берлински конгрес. — Санстефански мир готово упропасти Турску и стави је на потпуно располагање Русији. С таким се последицама није могла измирити ни Енглеска, ни Аустрија, а по себи се разуме и Срби нису били задовољни санстефанским миром. Консервативни министар енглески, лорд Биконсфилд, стаде претити Русији ратом, рачунајући при том на помоћ Аустрије, која се поче оружати. Истина, Немачка не би допустила да се Русија ослаби, али су све државе биле против ње, особито Француска због последњега пораза. Поимајући добро оваке прилике, руски цар и не помисли на нов рат, већ приста на
поправку санстефанскога мира. Та је поправка извршена на берлинском
конгресу (у лето 1878), који су састављали министри и посланици шест великих сила с Турском, а којем је председавао савесни посредник кнез Бисмарк. Углавном је радом Енглеске и Аустрије санстефанска Бугарска подељена на троје: кнежевину Бугарску, зависну од султана, којој би изабран за кнеза
Александар Батемберг, самоуправну област источну Румелију и Македонију са Старом Србијом, која је враћена султану. Захваљујући прегнућу кнеза Милана и његових изасланика, Србија доби, поред независности, четири округа (нишки, врањски, топлички и пиротски). Црна Гора доби Бар, Жабљак, Спуж, Подгорицу, Никшић и Колашин. Највећа је неправда учињена српском народу тим, што је берлински конгрес Босну и Херцеговину, које правно осташе турске до „анексије“ (1908), на неодређено време дао Аустрији, да их, тобож, уреди. Ускоро је Енглеска заузела острво Кипар и потом окупирала Мисир. Овако последице берлинскога конгреса растуре троје-царски савез, али наскоро главном силом поста тројни савез од Немачке, Аустрије и Италије (1883), око којега се почну скупљати државе другога ступња. На тај начин остану усамљене Русија и Француска, те оне доцније закључе двојни савез (1891), као супарништво тројном савезу. Нешто доцније, по предлогу рускога цара, у Хагу се састала међународна конференција од изасланика свих држава, која је усвојила неке погодбе за решавање односа мирним путом између појединих држава (1899). Ова се међународна конференција — договор — и по други пут занимала овим питањем, али је све остало без успеха због себичних рачуна великих сила. Пред балкански је рат и Енглеска пришла Русији и Француској, те је тако постао тројни споразум, чиме се, ваљда, тежило некој равнотежи, али је и поред оваких односа био талијанско-турски рат, балкански рат и отпочео светски рат између тројнога савеза и тројнога споразума. Србија и друге земље српске. — У Србији се после берлинског конгреса десило доста знатних догађаја: задобивање црквене самоуправе (1879), проглас краљевине (1882), зајечарска буна (1883), неуспешан рат с Бугарима (1885), који место прогнатога Батемберга, за чије владе успешно сврше рат са Србијом и присаједине Источну Румелију, изаберу за кнеза Фердинанда Кобурга (18871918), који се у проглашеној самосталној Бугарској назове царем (1908); одрицање престола краља Милана и увођење новога устава (1889),
састављенога од уставотворнога одбора и једногласно примљенога по краљевој жељи од велике народне скупштине, узимање владе краља Александра од намесништва (државни удар 1893), укидање новога устава и враћање старога (1894), женидба краља Александра с удовицом инжињера Машина (1900), објављивање устава с два дома (1901), за неуставне владе укидање и овог устава с обуставом неких закона, убиство краља Александра и краљице Драге од завереника официра и грађана (ноћу између 28 и 29 маја 1903), избор за краља Петра Карађорђевића (2 јуна 1903), и његово крунисање у Београду (1904). Ну и поред ових догађаја, различних страначких међусобица, незаконитости појединих влада и царинскога рата с Аустријом, Србија је за последњих година тако привредно и просветно напредовала, да је у овом погледу заузела прво место међу балканским државама. Аустроугарско присвајање Босне и Херцеговине без питања народа и великих сила, потписница берлинскога уговора (1908), изазва велико незадовољство не само код целокупнога српскога народа, него и код свега поштенога мњења европскога. Ну после једнодушности, слоге и спремања за рат и Србије и Црне Горе, цар Вилхелм II брзојавно извести Русију да ће Немачка у случају напада бранити свога савезника, те велике силе одобре присвајање (анексију) Босне и Херцеговине, у којој је по имену од Аустроугарске уведен неки устав са сабором (1910), док је све остало по старом. Стање је, међутим, српскога народа у Старој Србији и Македонији несумњиво било најгоре, где је био изложен нападима и Турака, и Бугара, и Арнаута, и Грка. Деведесетих се година прошлога столећа почело са установљавањем српских заступника, епископа, основних и средњих школа, а после се бугарских чета, јавише и српске чете — комите — те тамо доста Срба из свих крајева јуначки и скоро узалуд изгибе. С проглашењем уставности у Турској (1908) преста четовање, и се српско стање тим не поправи. Шта више неке су и школе затворене; јер се у ослабљеној Турској дешаваху побуне и нереди због рђаве управе и поред покушаја на реформама помоћу туђинаца и проглашене уставности. Балкански рат. — После побуне у Цариграду (1909) турско народно представништво одлучи: да се Абдул Хамид свргне и да се за калифу и султана прогласи његов брат Мехмед V. Када је Турска била у рату с Италијом,
хришћанске су се балканске државе почеле договарати и спремати за рат против Турске ради ослобођења својих саплеменика. Између Србије и Бугарске, после састанка владалачкога, склопљен је и уговор с неким погодбама за заједнички напад, а њима приђе Црна Гора и Грчка, те тако поче балкански рат (у јесен 1912). Истина, Талијани због неодлучног ратовања и жудње за већом добити одмах ступе у преговоре и закључе мир у Швајцарској (1912), али су савезници одлучно и с необичном храброшћу напали целу турску границу на Балкану а Грци и лађама на мору. По објави рата (5 октобра) српска је војска свуда брзо напредовала и по освојењу се утврђења на Рујну наишло на велику непријатељску војску код Куманова, где Турци у тродневној крвавој борби (9, 10 и 11 окт.) бејаху тако потучени, да је српска неодољива војска, која је тек на делу осетила своју снагу, наскоро ушла у Скопље (13 окт.). У ово су време Црногорци, који први и почеше борбу, заузели неколико места, састали се са српском војском близу Сјенице и опколили тврђаву Тарабош код Скадра. Бугари су, по заузимању неколико места, напредовали заједно са Србима Струмом ка Серу и Солуну, на који су ишли и Грци. Друга су бугарска одељења заузела више места и упутила се Једрену. Грци су деловали и морнарицом, заузели неколико острва с Критом и кроз Епир пошли на Јањину, По успешном су напредовању у свима правцима Срби око Прилепа савладали Турке, разбили их на Бакарном гумну после упорне борбе (24 окт.) и одржали вишедневну најтежу борбу код Битоља (крајем окт. и почетком нов) с искупљеном турском војском и њеним добровољцима од надмоћнијега броја, поред ужасних тешкоћа и природних непогода, где је још више пало Турака и разноврснога плена. По освојењу су Битоља Срби заузели Охрид и Ресан с другим местима, а остатак се разбијане турске војске бежећи повукао у Албанију, преко чијих су кршевитих планина српска два одељења прешла с највећим тешкоћама, стигла до Јадранскога мора и ушла у Драч (16 нов.) и друга места. Међутим Грци, и ако једном бејаху прилично страдали, српским су се успесима опоравили (повраћено им дванаест отетих топова) и вешто успели да им Турци предаду Солун, у који су одмах и други савезници стигли (26-X-1912). Међутим, у Солуну (1913) од једнога грчкога незадовољника изненадно је при шетњи убијен грчки краљ Ђорђе I, којега наследи син Константин XII. Још је раније (у половини октобра), по
бугарском тражењу, цела једна српска војска преко Бугарске отишла на веома утврђено Једрене, те су Турци после дуге зимске опсаде и силне туче, нагнани на предају града (13 марта 1913). Док су Бугари били сасвим заустављени на бојишту Чаталџа-Булаир од јаких турских утврђења, Срби су и Црногорци силним нападима нагнали Есад-пашу да Скадар преда црногорском наследнику (12 априла), одакле се, под нарочитим погодбама, повукао с остатком војске у Албанију, чиме је у ствари свршен рат с Турском, а после су закључивана примирја. Велике се силе по договору нису мешале у ратна предузећа, која су због савезничких брзих успеха задивела цео свет; али, стога немоћна, Аустроугарска, ради својих старих тежња на Балкану, скупи повећу војску према српској граници, нарочито због српскога напредовања, и захте, хватајући се неправедно за стару изреку: „Балкан балканским народима“, да Албанија постане самостална држава, што су јој затим и друге силе одобриле, а Италија и помогла, на велико изненађење узбуђенога српскога народа. Међутим су велике силе посредовале да се још у првој ратној години (3 декембра 1912) састану у Лондону савезнички изасланици с турским на договор ради закључивања мира; али се они, и ако су долазили до неке сагласности, нису могли задуго споразумети, нарочито због турскога непристанка, нити су лондонски посланици великих сила с енглеским управником спољашњих послова, који су се ради тога и почели састајати, хтели озбиљно утицати на брже закључивање мира из својих рачуна. И тек када су за савезнике настале повољније прилике предајом Јањине, Једрена и Скадра, онда су се балкански изасланици поново састали (5 маја 1913)и ускоро посредовањем поменутих представника великих сила потписали мир у Лондону, по којем, у ствари, због непотпуности, није обезбеђен мир, јер је савезницима уступљено неподељено све освојено турско земљиште од пруге Енос-Мидија; али су исти представници још раније радили и учинили да се по предлогу аустроугарском установи Албанија и да јој поред осталих освојених места припадне и Скадар, престоница првих српских краљева, што је српска војска, присиљена и морнарицама великих сила, морала напустити. По сагласности је великих сила Албанија добила из Немачке кнеза Вида, кога су Албанези ускоро отерали (1914). Због створених је прилика овим ратом био установљен у Паризу
нарочити међународни одбор за решавање новчаних питања, али ништа није свршено. Међутим, чим је лондонски мир закључен Бугари затраже од Србије по утврђеном уговору (у фебруару 1912) и Грка, с којима су већ долазили у оружани сукоб због неодређенога договора, да им уступе неке делове Старе Србије и целу Македонију. Грци не пристану на неправичну поделу освојених земаља као и Срби и због велике војне помоћи у Тракији, о чем су постојале и нарочите погодбе између српске и бугарске владе. И док су преговори вођени о спору и пресуди рускога цара, војске су савезничке, на велику жалост, већ биле постројене за борбу, више у смеру правилне поделе бар са српске стране; али Бугари, и после једнога другарскога састанка српских и бугарских официри, ноћу око два часа (између 16 и 17 јуна) мучки, без објаве рата, нападну српске страже и поспалу војску прво код Штипа па потом на свима положајима и Грке и Србе од Егејскога Мора до Дунава. Бугари су испрва успели да пробију српске редове на неколико места као и грчке, те су то већ објавили као своју победу; али је нарочито српска војска успела да их за неколико дана снажно сузбије и да одржи најсјајнију борбу на Брегалници („За Косово — Куманово, за Сливницу — Брегалница“), те су потом и Грци почели нешто успевати. Овим су се користили и Турци, који заузму нека места с Једреном, и Румуни, који из своје користи још раније преговараху с Бугарима, а сада по објави рата, са суха и преко Дунава и без борбе дођу скоро до Софије, те Бугари затраже примирје и потом мир, који је потписан од изасланика зараћених страна после краћега договора у Букурешту (28 јула 1913). Србија је овим ратом скоро удвојена, Црна Гора поста два пута већом, Бугарска ипак доби излаз на Егејско море, Грчка највише доби и копна и острва, Румунија прилично земљишта од старе Бугарске у Добручи, а Турска нешто више преко пруге Енос-Мидија с Једреном. Савезници су затим посебно с Турском склапали уговоре. Српска је војска потом морала савладати и арнаутску побуну, већином подстакнуту од Аустријанаца.
Ширење европских народа Заузимање скоро свих делова света. — Европљани су мало по мало загосподарили скоро свима деловима света. Последица је њихова ширења: да и државна, и привредна, и просветна повесница сасвим добије светски изглед. Већ су одавно међународни односи почели донекле зависити од насеобинских огромних прихода. Сами су велики ратови европски за последња три столећа, а нарочито светски рат, праћени такмичењем око насеобина. У најновије су време узајамни односи између Русије и Енглеске већином зависили од њихова ширења у Азији. Пошто су заузели Америку и Аустралију, Европљани су почели између себе договорно делити и Африку с стрвима.
насеобине. Шпанске и португалске насеоб ине. — У средини су XVI столећа Шпанци заузимали целу источну Индију, средњу Америку, обале јужне Америке, осим Бразилије, а у Северној Америци цео јужни крај до Калифорније и горњега тока реке Колораде и Рио-Гранде; Мексико с Флоридом такође. Осим тога, Шпанији су припадала многа острва на океанима. Ну мало по мало Шпанија изгуби скоро све своје насеобине; јер су и Сједињене државе исто тако отпочеле насеобинска завојевања и после су победоноснога рата са Шпанијом за-узеле многа острва на Атланском и Великом океану (1898, Кубу и Филипинска острва), а од шпанских се насеобина основаше самосталне републике: Мексико, Гватемала, Салвадор, Хондурас, Никарагуа, Коста-Рика, Колумбија, Венецуела, Екватор, Перу, Боливија, Чиле, Аргентина, Парагвај који је био неко време држава шпанских језуита, и Уругвај. Иста је оваква судбина постигла и већину португалских насеобина. Одвојеном је Бразилијом (1822) завладао Дон Педро I, син Јована VI, као цар, кога је по одласку у Португалију наследио син Дон Педро II, последњи цар, јер се Бразилија прогласила републиком (1889). По смрти Јована VI Браганца, (1826) Португалијом завлада његов рођак Мигуел, кога Дон Педро I протера и остави престо својој кћери Марији Де Глорији (183453); њен је унук Карло (1889-1908) убијен од завереника, а Карлов је други син Мануел протеран и Португалија постала републиком, у којој се врло често дешавају нереди између монархиста и републиканаца. Холандске, француске, талијанске и немачке насеобине. — Једно је време и Холандија напредовала с насеобинама, али су и њене насеобине заузели
Енглези или су саме основале републике, као Оранж и Трансвал у јужној Африци, које Енглези потчине у бурском рату (1899-1902). Сада Холандији припадају низоземска источна Индија са Сундским и Молушким острвима, Гујана у Америци и Нова Гвинеја у Аустралији. Француска је доцније почела заузимати насеобине, од којих је већи део у средини XVIII столећа изгубила у рату с Енглезима, те поче то у XIX столећу надокнађавати заузимањем у Африци: Алжира (1830), Сенегамбије, дела Конга, Мадагаскара и др. са заштитом Туниса и у Азији: Сајгона, Кохинхине са заштитом Анама и Тонкинга. Осим тога, Француска има још насеобине у Америци: део Гујане и острва Хаити, где су републике Хаити и С. Доминго, и у Аустралији: Таити, Нова Каледонија и др. Италија и Немачка почеше заузимати насеобине после свога уједињења. Италији припада јужна обала Црвенога мора и нешто обала Индиског Океана. Када је Италија добила нешто земљишта на црном копну, хтеде заузети Абисинију, али је поражена од Абисинаца код Адуе (1896). Пред балкански је рат отпочела доста тежак рат с Турском у северној Африци, али чим савезници нападну Турску, она похита и закључи мир с Турцима (1912), добивши под нарочитим погодбама Триполис, а мирним је путем доцније заузела и Либију (1914). Главна су завојевања немачка била: североисточна Гвинеја, Камерун и Того с делом источне и југозападне Африке и неким острвима. Од Енглеске за неке уступке доби Хелголанд, од Кине узе под закуп Киаучау, од Шпаније купи Маријане, Каролине и нека острва, а са Сједињеним државама подели Самоа — острва (1900). Нешто насеобина има Данска. У средишту је полутарске Африке (1885) основана, по међународној сагласности европских држава, независна држава Конго, која је дана у неограничену власт белгиском краљу, али он та права преда самој Белгији. Енглеске насеобине. — Ниједна европска држава није достигла моћ заузимања и одржавања насеобина као Енглеска. Она не само да има највише насеобина, него има и доста знатних морских станица и војничких тачака, као што су: Гибралтар, Малта, Кипар, Перим, Аден и др. Енглеска у Америци има Канаду, скоро независну, Лабрадор, Њу-Фундленд, острво Јамајку и део Гујане. У Азији је најзнатнија владавина енглеска Британска Источна Индија, коју је потпуно подвластила од тамошњих раџа, Француза и Холанђана. Краљица је Викторија проглашена за индијску царицу. У рату је с Кином, због трговине опијумом,
добила Хонкгонг, затим Пенџаб и Доњу Бирму, а учвршћивала је свој утицај у другим земљама већином у договору с Русијом. У Африци има готово сав Јјужни крај, источни крај око полутара, полуострво Сомали и многа острва. Уз то је она заузела Мисир (1882), углавном не дирајући месну управу као и свуда, те је у ствари и Суецки канал у њеним рукама. Мисир је (1922) проглашен краљевином. Осим тога, Енглеској припада цело копно аустралиско, јужни крај Нове Гвинеје, Тасманија, Нови Селанд и друга мања места. Ну Аустралија углавном само трговачки зависи од Енглеске, јер тамо постоје Сједињене
државе аустралиске или Аустралијанске републике, које се одликују великим слободама и којима је тако уређење признао и енглески парламенат (1900). Ширење Русије. — Док су се западне државе шириле морем, Русија се ширила копном заузимањем огромних просторија у Азији. Зна се да она при крају XVI столећа поче освајати Сибир; у средини XVII столећа већ дође до Охотскога и Берингова мора, а у средини се XIX утврди на доњем току реке Амура. Даље, у првој половини XIX столећа завлада Кавказом, где се срете с Турцима и Персијанцима. Најзад, у другој половини истога столећа завлада великим делом средње Азије. Једно је време имала и Аљаску, коју продаде Сједињеним државама америчким (1867). Ово ширење европских народа доведе под утицај великих сила све друге државе и народе. Турска је у последње време била под утицајем истих сила и зна се како се тај утицај мењао по јачини појединих сила. Персија је још више зависила од Русије и Енглеске по њихову договору, а зна се како су ове силе поступале и с Кином.
Светски рат Узроци рату. — Поред рада на мирољубивости цара Николе II (на предлог његов хашке конференције нису успеле због неискрености, особито немачке), неких државника, научника, књижевника, странака, повремених састанака скупштинских изасланика свих држава, покушаја искрених пацифиста за међународни мир и захтевања слободнога развитка и малих народа, ипак се по непрестаном наоружавању и спремању нарочито великих сила догледао светски рат, којем је збиља непосредан узрок убиство у Сарајеву
аустроугарскога наследника са супругом (на Видовдан 1914). Немци су се и Мађари, и ако им је опасност за наследника предочавана, у први мах изненадили, осули грдње с претњама на Србију, балканским ратом преуморену, и помислили да ће се овим случајем одложити намеравани рат, чији су главни узроци врло изукрштани, а највећи кривци аустриско-германски Немци и Мађари, јер су и раније јавно претили Србији и Црној Гори ради продирања на Исток. Овом су по свачем најгрознијем и највећем рату удаљенији или главни узроци: неосноване тежње или прекомерни прохтеви великих сила за што већим производним и трговачким просторима, копненим и воденим, нарочито Немачке и Аустроугарске с погледом на њихов рђав и застарео склоп државни и друштвени, чему треба додати недопуштену утакмицу с лажним жиговима и жељу за слободом потлачених народа као и супарништво француско-немачко, јер се по говору председника Поенкареа (1913-20) побуђена Француска (од 1870) поступно дизала повећањем војске (пред рат заведена обвезна трогодишња служба), новчаним сређивањем, увећавањем азиских и афричких насеобина и посвећивањем великим научним и друштвеним питањима, а поред тешке ране, изазивања и непосреднога дражења, мирно, мудро и достојанствено чуваше своје само одбранбено држање и, усамљена, затражи руски савез и потом енглеско пријатељство једино ради безбедности против напада с непрестаним претњама, пазећи четрдесет и четири године на речи, покрете свога даха, своје мисли и најмање куцање срца, — док Немачка победоносна, несавесна, опијена снагом и богаством, нагоном за ширење и освајање према свом пруском начину и вером да је божанским избором и племенском судбином позвана да господари, непрестано истицаше себе изнад целога света не само умном надмоћношћу него и државном владавином, што утврђиваху њени и научници, и повесничари, и војни писци, разуме се, вешто се служећи и претпоставкама, које су населе. Међутим, и ако наста нападање и гоњење Срба у Босни и Херцеговини одмах по сарајевском убиству, неколико се дана држало да неће доћи до рата; али се нису могли сакрити договори бечко-пештанске и берлинске владе, преписка Вилхелма II и Фрање Јосифа I, који је истицао опасност по монархију од српске „пропаганде“ и непоузданост румунскога краља, као ни скупљане аустроугарске и немачке војске, а главни се кривци издадоше одмах после првих неочекиваних неуспеха бацањем кривице
на Србију, затим на Русију због скупљања војске на границама из принудних мера, онда због помоћи Белгији на Енглеску, молећи се да је казни Бог с нагонском плашњом, и најзад на Француску због „реванша“, на што им је и одговарано. Објаве рата. — Двадесетпетога је дана (22-VIII у шест часова увече по новом) аустроугарска влада поднела српској влади представку с недостојним захтевима једне велике силе и оставила рок од четрдесет осам часова, стављајући у изглед прекид односа, ако не би добила задовољење. Српска је влада, одговарајући жељи народној и потреби мира, коју је осећала не само Србија него, по уверењу, и цела Европа, изашла у сусрет царско-краљевској влади до крајњих граница попустљивости, преко којих није могла ићи ни једна независна држава, и надала се да ће се сукоб свршити мирно; али је аустроугарски посланик одмах по истеку рока (25-VII у вече) изјавио у име своје владе: да није задовољан одговором и да коначно прекида односе. У Србији се већ дознало за скупљање аустроугарске војске на граници, те је истога дана наређено скупљање српске војске и прекинут сваки рад за изборе народних посланика. Ускоро аустроугарска влада поуздано надајући се на немачку помоћ, али лакомислено на прилике из времена анексије, објави рат Србији (28-VII) и запрети да ће је олако и брзо прегазити. Одмах по предаји аустроугарске представке — ултиматума — преко усрдне енглеске владе настану преговори за посредовање и измирење, али је све одбијено од немачке и аустроугарске владе, те поче узајамно објављивање рата и наста узбуна по целој земљи. У првој (1914) години објави рат: Немачка Русији (1-VIII), Француској и Белгији (3VIII), Енглеска Немачкој (4-VIII), Аустроугарској (13-VIII) и Турској (31-X), Аустроугарска Русији (6-VIII), Јапану (24-VIII) и Белгији (25-VIII), Црна Гора Аустроугарској и Немачкој (7-VIII), Србија Немачкој (11-VII) и Турској (7-X), Јапан Немачкој (22-VIII), Русија, изазвана, Турској (31 -IX), Француска Турској (31-IX), и Белгија Турској (7-X). У другој (1915) години: Италија, пошто је објавила неутралност (2-VIII-1914) и није се могла погодити, Аустроугарској (23V), Турској (20-VIII) и Бугарској (18-X), Бугарска Србији (14-X), Енглеска Бугарској (15-X), Француска Бугарској (16-X) и Русија Бугарској (22-X). У трећој (1916) години: Немачка Португалији (9-VIII), Италија, после дугога оклевања и својих рачуна, Немачкој (27-VIII) и Румунија, по обећању великих уступака од
споразумника, Аустроугарској (27-VIII), а Румунији ускоро Немачка, Бугарска и Турска. После потопљавања и америчких лађа, опомена председника Вилсона, захтевања човечнијега ратовања и безуспешнога предлога за мир, и Сједињене су америчке државе прекинуле односе с Немачком, потом с Аустроугарском, и у име истине и правде а против мрскога империјализма и милитаризма објавиле им рат с погледом и на захвалност Французима за помоћ при ослобођењу (5-IV1917); а затим су, с истих разлога, четврте године против Немачке и њених савезника ступиле у ратно стање и ове државе: Нови Селанд, Боливија, Бразилија, Кина, Куба, Екватор, Грчка, Гватемала, Хеџас, Хонго, Кондурас, Либерија, Никарагуа и Панама. Тако се нађоше ови споразумници или савезници против савеза немачко-аустроугарско-турско-бугарскога. Свуда су пак споразумници имали напредније мисленике уза се; јер су истакли тежњу да се боре и за право слабијих. Начин ратовања. ратовања. — Поред борби на морима и с ваздуха, рат је већином вођен с утврђених положаја, опкопа — ровова, мање у покрету, и то најразноврснијим оруђима: брзометним и машинским пушкама, топовима разноврсне величине, бацачима бомба и мина, челичним нападним колима (tank), сабљама, копљима, отровним гасовима (образине) и пламеновима; а свуда су отворене и нове радионице и скупљано на хиљаде лица за израђивање свега овога поред праскавих предмета. Старешине су главних станова или врховних заповедништва (команди) руковале борбом с великим бројем помоћника, а војсковође су издавале извршне заповести, али се опазила, нарочито у овом рату, и јача саморадња појединих оделења и храбријих војника у првим редовима борбеним. Највише се пак дејствовало артиљеријом и митраљезима. По установљавању се пак и министарства за муницију код великих сила види убилачки смер у овом рату. Одмах су по прекиду веза и почетком рата туђи поданици затворени или стављени под надзор, а с њима се општило преко Црвенога Крста као и са заробљеницима. Пошто су употребљаване и насеобинске војске, у овом су рату учествовале све људске расе, а како су у појединим државама позивани и старији људи, па и жене и деца, на бојишта су извођене тако огромне количине, да су се у ствари четири године и неколика месеца борили народи против народа. Треба имати на уму да је Србија од два милиона и неколико стотина хиљада становника у балканском рату имала
492.000 војника, те се може знати колико су велике силе могле имати милиона у овом рату, а противници су били скоро једнаки бројем, само је Немачка, нарочито испрва, располагала бољом спремом. Српска бојишта. — Српска се војска за две седмице окупила на границама, али су већ ноћу по објави рата непријатељски топови пуцали на пограничне отворене градове, рушили грађевине и убијали становништво; ну ипак су и мање одбране сузбиле прве аустроугарске покушаје („штраф-експедиције“). Поред одвођења велике војске на руску границу, Аустро-Мађари су затим прешли у великим одељењима преко Саве и Дрине (у августу), заузели Шабац и Лозницу с још неким мањим местима и почели се хватати узвишења. Испред много јачега непријатеља једна српска војска, храбро се борећи, лагано се повлачила, и тако се непријатељ докопао Цера с другим висовима; али друга српска војска ноћу изненада нападне непријатеља с бока и позади, те га после јаке дводневне борбе Срби на Церу разбију тако, да се морао повући преко Саве и Дрине, остављајући на хиљаде војника, много топова с другим оружјем, болница и разних ствари. Ова је српска и прва савезничка сјајна победа изненадила и пријатеље и непријатеље, а стала доста жртава и српску војску, која је затим прелазила у Срем и осујетила мање непријатељске покушаје код Смедерева и Текије. Због овога пораза и поруге пред светом, Аустроугарска је почела према Србији и Црној Гори, која се такође храбро борила, спремати нову и већу војску и нападати, јер се служила бољим саобраћајним средствима, као и заптом над својим различним народностима, те је српска војска водила огорчене борбе нарочито око Дрине и Саве, док се Аустро-Мађари не покренуше још у већем броју (при крају октобра). Истина, због велике непријатељске навале и оскудице у муницији, Срби напусте неке положаје и, борећи се, почну се правилно повлачити, те су непријатељи опет заузели Шабац, Лозницу и Крупањ с другим местима. После је омањих борби напуштено Ваљево и Београд, а српска војска се прикупила по згодним положајима све до Рудника и када је била добро снабдевена, из главнога је стана, који се налазио у Крагујевцу, наређено нападање по најрђавијем времену (3-XI). Лево је крило српске војске одмах задало непријатељу тако силан ударац на Сувобору, да је цео био поколебан, те се могао само нешто одупрети на Колубари и Торлаку, потом је претеран
преко Саве и Дрине. Ова је српска победа задивила цео свет, а непријатељ, и због рђавог снабдевања и земљишта, остави много више него раније: мртвих, заробљених, оружја и разних ствари. Међутим, народ се негде испред војске повлачио чак у јужне крајеве а негде за војском, те је доста страдао, а затим поумира много света па и лекара од неминовне заразе, коју непријатељ проузрокова. Српска је војска продирала до Романије и заједно с црногорском у гранична места херцеговачка и приморска, а неколико су месеца (1915) трајали гранични сукоби, испади с летелицама и чарке, те се српски народ почео нешто опорављати. Ну док су Немачка и Аустроугарска нудиле мир малој Србији, немачки су изасланици исте зиме походили Софију и закључили уговор с бугарском владом, на којем је нарочито радио краљ Фердинанд, који након букурешкога уговора запрети својим пређашњим савезницима. По софијском је уговору и доцнијој војничкој погодби (у септембру 1915) Бугарска добила велики део српске државе и зајам од Немачке ради заједничке сарадње против Србије, што је нарочито било потребно средишним силама да би направиле пролаз преко Србије за Турску, приличан извор и војнички и стварни. Српска је влада одмах у почетку рата нудила нешто земљишта Бугарима, а сада (лети 1915) велики део Македоније по савету својих савезника, који лакомислено увераваху Србе да их неће Бугари смети напасти све до опет великога мучкога напада (у почетку октобра), поред првих мањих. Бугари су одбијали сваки споразум, јер су их главни чиниоци немачко-аустроугарски уверавали о поузданој победи, као и своје народе све до почетка очитога губитка. Док се овако договарало с Бугарима, немачке су се и аустроугарске војске гомилале и спремале против преуморене Србије најсавременијим оружјем и другим средствима у Срему и Банату, где им бејаху и погодне прилике за исхрану. Ове је године и грамжљива Италија почела траљаво ратовати против спремне Аустроугарске, а по свима се бојиштима већином ратовало с утврђења; Бугари се бејаху с Турцима договорили и за исправку границе, грчки краљ, Вилхелмов зет по сестри, са својим присталицама, и Румунија, пропуштајући оружје за Турску, оста мирна, те у овако повољним приликама за се немачко-аустроугарске и бугарске војске нападну Србију.
За првих су напада непријатељи с друге стране, особито дунавске, бомбардовали топовима од 150, 190 и 300 милиметара на одстојању петнаест километара, а Срби су добацивали једва до шест, чија се многа одељења већ морала журити на Бугаре, те се може замислити каква су средства употребљена и колики је број свих непријатеља. Ипак су немачке и аустроугарске војске с тешком и крвавом борбом прешле Дунав и Саву и већ тражиле појачања, а Срби су се први пут сударили с охолим Немцима, прса у прса, по београдским улицама (7-IX); али се морало испред многобројних непријатеља одступити с положаја на положај у непрестаној борби и са завијеним заставама. У очајној и огорченој борби, а осетном храброшћу за најмоћнијега непријатеља, Срби су га понегде тукли и заробљавали поред непрестанога појачавања и већ рђавога времена а најзад код Параћина, Чачка, Крушевца и Рашке, после чега насташе само заштитничке борбе па и на црногорском бојишту, где такође непријатељ поче јаче нападати. По себи се разуме да су негде и рањеници склањани испод паклене ватре. Ну док је овако наваљивала немачка и аустроугарска војска, Бугари несразмерном количином нападну на целу границу, састану се с Немцима у североисточној Србији, заузму железничку пругу од Врања до Велеса и Ниш после очајне борбе, те тако пресеку одступање ка Солуну. Истина, непријатељима је био смер: да војну снагу српску потпуно униште, али су Срби на неким положајима, нарочито код Качаника, где је била с Бугарима најдужа и најжешћа борба, тако осујетили то, да је српска јужна војска у надчовечанској борби очекивала на Косову и околини пристизање северне одступне војске, савезничку помоћ и одлучно одупирање свима непријатељима. Повлачење и прибирање српске војске. — И поред одлуке заповедника трију српских војсака (29-XI у Пећи), великих непријатељских жртава и по мишљењу доста повољних прилика, ово се не изврши, те се велики број искупљене војске и народа крене преко Албаније и Црне Горе Јадранском мору. Још су пре напада савезници обећали Србима помоћ и Ниш је био спремљен и окићен заставама за дочек; али због брзога напредовања непријатељскога, даљине и тешкога саобраћаја, савезници су, Французи и Енглези, довезли и нешто војске с галипољскога бојишта у Солун, која је стигла у помоћ остатку српске војске до Валандова, Црне реке, Криволака и Дојрана. Када су се ова мања одељења
успешно почела борити већ с пристиглим непријатељима, Бугари преко Бабуне заузму Прилеп, Битољ и друга места, те се и ово нешто српске војске с последњих делова србијиних повуче са савезницима ка Солуну, око којега су подигнута утврђења и заустављени непријатељи на грчком земљишту (при крају 1915). Уз повлачење се српске војске само мањи део црногорске кренуо; али су надмоћнији непријатељи поред упорнога отпора почели савлађивати и Црну Гору. Тада су пронесени гласови да краљ Никола ради на миру с Аустроугарском, одакле се тврдило да ће се Црна Гора одвојити од споразума. Међутим, по заузимању Ловћена (11-I-1916), неповољном одговору за мир и повлачењу црногорске војске ка Подгорици, непријатељи су навалили и заузели поред осталих места и Скадар. У том се бејаше краљ Никола с породицом, осим сина Мирка, већ склонио у Италију, што је раније учинио и наследник Данило са женом на другу страну. Набрзо је потом настала предаја лукавим непријатељима вековима славом увенчане црногорске распуштене војске по извесном уговору, који су потписали и неки Црногорци, након краткога примирја. Са одступном су војском ишли краљ Петар и наследник Александар као намесник (од 1914), а врховно се заповедништво кренуло из Крагујевца и саопштења су вршена већином помоћу коњаника. Уз војску се из Ниша, где све бејаше од почетка рата, кренула влада, већина народних посланика, посланици појединих држава и много разних чиновника с породицама. С војском се кренуло доста и народа, већином из градова; али је већ са средине Србијине, а даље још више, почело смањивање и војске, предајом и бежањем кући, и народа, од рђава времена, непријатеља и оскудице у свачем. Раније су се избеглице олако спасле солунском железницом; али је кроз тешко пролазну Албанију на хиљаде страдало, нарочито новака и младића из последње одбране од рђавога путовања, старешинске небрежљивости, изгладнелости и напада дивљих Арбанаса. Поред остављања, закопавања и спаљивања многога оружја и оруђа, повлачило се у ствари по гомилама, с нешто кола и коња, и већином како ко може, све до приморских градова албанских. И ако су сметале непријатељске летелице и подморнице, ипак се успело да савезничке морнарице, нарочито француска, у споразуму са српском владом, пренесу српску војску (150.000) и власти с избеглицама, међу којима је било и деце од
различних година и пола, на Крф (од 19-I до 23-II-1016), нешто у Африку, на Корзику, у Француску, Швајцарску и Енглеску мањи број, где су деца и школована. На изнурене је напала и зараза, те је на острву Виду покопано на хиљаде, а уз пут је нешто бачено и у море. Избеглице су лепо примљене од савезника, а француска су и енглеска санитетска одељења брзо опоравила изнурене војнике у Бизерти и на Крфу, где је одмах предузето скупљање, преуређење, одевање и наоружање растројене српске војске. На Крфу је остала српска влада са скупштином и осталим установама, где су предузети, као и у Бизерти, чак и штампарски послови. Савезничке су морнарице без икакве опасности (од 21-IV до 21-VI-1916) пренеле извежбану, опремљену и прегледану српску војску у Солун, где је већ био главни стан источне војске од Француза и Енглеза. Ова је војска доцније попуњена Талијанима, Русима, прво грчким добровољцима и потом редовном грчком војском, и тако званом „Југословенском дивизијом“, већином од добеглих и пуштених заробљених Срба и добровољаца; а Немци су према овој војсци привукли и Турака. Дуго су ову војску ометали Грци помоћу своје војске, од које се један део предао Немцима, краља Константина и грчких германофила, који су учинили да се смени председник Венизелос и да у ствари Грчка изда Србију; а тек када су савезници морали и војску употребити и Константина нагнати на уступање престола сину Александру (1917), онда су могли мирније ратовати с доста рђавом грчком помоћу. Припремање напада и успех. — По преносу је српска војска распоређена између савезничких одељења према већ утврђеним положајима непријатељским, а када је ово довршено (у јулу 1916), отпочето је чаркање и померање на целом бојишту. Најзад је прва војска српска извршила и већи напад (12-IX) на левом крилу (Кајмакчалан), те Срби за два месеца, преко дубоких вода и високих планина, затим по киши и снегу, надчовечанском борбом и с моћним савезницима заузму доста знатних положаја и Битољ (19-IX16), проширујући бојиште до Црне реке, Ђевђелије и Дојрана. Овај српски замах стаде много жртава и Немце, да почеше доводити појачање с других бојишта и митраљезима нагонити Бугаре у борбу; али савезници у овај мах не помогну довољно напредовање, а неискрене Румуне, који тек треће године ступе у рат, после првих успеха (у августу и септембру), нападну непријатељи из Угарске и
преко Дунава, тако, да изгубе и Букурешт (при крају новембра 1916), те балканско бојиште за скоро две године спаде на чаркања, омање борбе и незнатне успехе. Истина, и овом се приликом овековечи српска војска, чије прикупљено одељење с добровољцима у Одеси показа непримерну борбу у Добручи и кроз надмоћнијега се непријатеља склони у Русију, а ово време само тако очеличи и усаврши српску војску, да у петој години ратној отпоче и срећан свршетак светском рату. После громовите топовске ватре првога дана (14-IX-18), српска војска под заштитом и борбом савезничких одељења другога дана продре две и по године чврсто утврђене положаје (Ветерник, Добро Поље, Соко и друге) и зада такав ударац нарочито бугарској војсци, истина већ нешто поколебаној с унутрашњих прилика, исцрпености од Немаца и оскудевања у свачем, да је ускоро преполовљена нападом преко Вардара и да се непријатељи нису више могли прибрати. Одмах је настало гоњење с неописаном брзином, заузимано место за местом и заробљаване велике количине војске, особито бугарске, стоке оружја и других ствари. Бугарска је војска и при овом поразу чинила зверства, палила и пљачкала; а бугарска је влада морала затражити што брже примирје, које је и потписано у Солуну (29-IX-18), с погодбама: да напусти освојене крајеве, да распусти одређени број војске и да јој се стави саобраћај под савезнички надзор. Аустроугарске и немачке војске запрете заустављањем од Ниша до Качаника, али су успешно тучене и сузбијене, као и од Ражња и још неких места, а последњи их туповски пуцњи испратише преко Дунав на бугарској граници, те је тако очишћена Србија (3-X), Албанија и Црна Гора, чему доста помогну и српски устанци с добровољцима. И ове су војске при узмицању и бежању починиле понегде гора зверства и од Бугара пљачкањем и уништавањем нарочито саобраћајних предмета, пруга, мостова и др. Истина, преврат у Аустроугарској (у октобру 1918) учини да српска војска поче успешно прелазити и у крајеве под аустроугарском влашћу, те и мађарска влада похита за примирје, које је закључено у Београду (13-XI с погодбом, поред осталога, да српска војска заузме пругу од Оршаве на северо исток иза Темишвара, затим на запад до Сегедина и иза Печуја до на Драву, те је српска војска (у новембру) ушла у Банат, Срем, Барању, Славонију, Босну, Херцеговину, Далмацију Хрватску и Словенију. У овом је гоњењу разбијених непријатеља одлично
дејствовала и коњица, а слом је на Балкану доста утицао на сва бојишта и преврате. Западна бојишта. — Почетком су августа прве ратне године већ с огромним гомилама војске отпочете борбе на западном бојишту према Француској и Белгији, чију уздржљивост од рата није хтела поштовати Немачка. Нарочито са своје границе, потом преко Луксембурга, који прођоше без борбе, и преко Белгије, која бејаше прекомерном надмоћношћу брзо савладана и чија се влада и војска склони на француско земљиште и ка мору, Немци су навалили највећим силама на Француску и запретили Паризу; али ипак бејаху одлучним одупирањем и умешним повлачењем француским задржани према најутврђенијем положају Белфору, у Шампањи на Марни, утврђеном Вердену и на доњој Соми. У том ступе и Енглези у рат због нападнуте Белгије и с најамничком се и добровољачком војском искрцају у северну Француску и Белгију, где Немцима с бока зададу такав удар, да су се, на Марни потучени од савезника, морали повући (5-10-IX). Ну и ако су Немци били одлично спремљени за рат, располагали савршеним саобраћајним средствима, брзо довлачили војску и ратни прибор, ипак су се после овог великога пораза морали утврђивати у североисточној Француској и Белгији према њеној приморској узини и спасти на ратовање с положаја, те је с омањим успесима и с једне и друге стране овде ратовано и преко целе зиме (1914-15). У другој се ратној години борило око извесних места од Белфора до Остенде, а у трећој су години настале јаче борбе, када Енглеска заведе сталну војску (1916) и дођу Французима у помоћ Руси, Талијани и Португалци. У овој су години после најсилнијега напада на Верден потиснути с неколико положаја из Француске и Белгије, а Французи су заузелу нешто од јужнога Елзаса. Када су најзад и Сједињене америчке државе објавиле рат, почну спремати и превозити војску, свачим одлично снабдевену (чак и спортским стварима), тако пажљиво, да и поред претња и напада немачких подморница није ништа оштећена; она је добила засебне положаје и достигла при крају рата до два милиона. Већ по првом учешћу американске војске, савезници су предузели веће нападе скоро на целом западном бојишту (у пролеће 1917) и у току су године доста потисли Немце с најутврђенијих и надземних и подземних положаја францускобелгиских (Сен-Кантен, Ноајон, Хам, Бапом, реке Сома и Арас). Поодавно су
прво Немци почели употребљавати отровне гасове и пламенове, али су у овај мах енглески танкови учинили најстраховитије дејство, те је с погледом на борбе с положаја и напоменуто да се оруђа бију против оруђа, којима само рукују људи; а Немци су потом поред подморница и цепелина, почели претити и даљнометним топовима (135 км., метак 150 кгр.), у чему су такође насели. На западном бојишту прође и четврта зима ратна у омањим борбама, а када се Немци и сувише користише руским превратом, нарочито после брестлитовскога мира, почну већ с ослабљенога рускога бојишта прикупљати војску на западно бојиште, те и са аустроугарском овећом помоћи стану претити коначном победом и навале огромним силама на Французе и Енглезе у намери да их разбију и раставе (у марту 1918); али и ако су у тродневној огорченој борби успели да продру и на Марну и још нека стара места, ипак су заустављани и губили огромне жртве. Сада су, од пролећа па све скоро до зиме, настале велике борбе нарочито у Белгији, на Марни (најдаље продрли до Шато-Тиери-а) и Соми, с немачким испадима и јачим сузбијањем од савезника, али непрестано с већим и већим немачким губитцима, те су трезвенији Немци почели увиђати да треба тражити частан мир. Немачких је главних чинилаца ратних, истина, била последња претња: да ће с утврђења, с њиховим именима, ослабити непријатеље и нагнати их на мир; али су савезници с врховним заповедништвом ђенералисима Фоша испадаче вешто с бокова и с лица нападали и тукли, а с успехом рушили и засипали утврђења за утврђењима и ломили танковима. У том се деси слом на бојишту солунском и преврат у Немачкој, те Немци похиташе за примирје, које је закључено (11-IX-1918) с погодбама: да се напусти заузети део Француске и Белгије и Елзас Лотарингија све до Рајне и с неколико километара са Сарским поречјем, да се пусте заробљеници и да се преда савезницима огроман број предмета оружја и саобраћаја. И крилатице су с немачким цепелинима биле опасне у овом рату: бацали бомбе, извиђале непријатеља и показивале мету. Немци су, поред осталих места, нападали Париз и Лондон, а савезници су такође нападали немачка погранична и унутрашња места. Руска бојишта. — И на источном су бојишту од румунске границе до приморја источне Пруске, одмах (почетком августа 1914) почеле веће битке. Руси су успели да продру у источну Пруску, Галицију и Буковину и да се дохвате
Карпата. Они су у источној Пруској одржали више битака (при крају августа) и запретили Берлину, те су Немци похитали с већим силама и почели их заустављати, с чега су на Марни успели Французи. Како су Немци и Аустријанци имали бољи саобраћај, нагомилали су толику спремну војску, да су почели понека руска оделења сузбијати и састављени су продрли у руску Пољску. За највеће борбе Руси, Енглези и Французи почну нападати и Турску (у октобру), али ближи Руси морадоше спремити већу војску за турско бојиште од Персије до Црнога мора, те се пред зиму већ осети нешто руске слабости на целом бојишту. Истина, Руси опколе јако утврђени град галициски Премисл (22-III1915) и по дужој борби заузму поред осталих градова; али Немци навале великом силом на Русе у источној Пруској и, користећи се зимом, масурским мочарима и руском издајом, сузбију Русе одатле, из Пољске руске с Аустријанцима, Галиције, где довукоше и Турака, и Буковине, те насташе борбе с положаја, око река и с испадима, што чинише нарочито Козаци, дохватајући се и неких места у источној Мађарској. 'Тек при крају друге и почетком треће године ратне Руси учине сјајан напад, особито средином и левим крилом своје војске под ђенералом Брусиловом, и заузму, поред других места, више пролаза на Карпатима и скоро целу Буковину, заробе на хиљаде војника с официрима и заплене доста разнога оружја, оруђа и хране; али у јесен (1916) заста и ово руско напредовање с погрешке врховнога заповедништва, недовољнога снабдевања огромне војске и унутрашњих неприлика, те опет настану месне борбе, већином топовске и крилатичке. Тако је у рату настала и трећа зима, коју Руси јуначки сносише, нарочито по Карпатима, где је хладноћа достизала 25—30 степена испод нуле. Потом је у Русији извршен преврат од врло рђавога утицаја по све (марта 1917): свргнут је цар и састављена привремена влада. Ипак у заљуљаној држави и прилично одржаној војсци, која призна привремену владу, али коју почеше кварити главни чиниоци у преврату и завођењем тако званих војничких савета или одбора у свима јединицама, за неко време преовлада жеља да се продужи рат до победе и почне се под хетманом Корниловом успешно нападање непријатеља. Ну утицајем истих чинилаца, који већ почну захтевати општи мир без освајања и одштета, наста непослушност појединих оделења руске војске па и убијање
неких заповедника, а увиђајући опасност од расула и хотећи најоштријим средствима завести ред, упути се с извесним одељењима на Петроград, одакле потицаше све зло; јер се овде прикупљана војске за бојишта бејаше удружила с олошем, који у ствари и завлада Русијом, а притом је, разуме се све с рачуном, отпочело и „братимљење“ на понеким местима између непријатељске и руске војске. Корниловљев је покушај осујећен и привременом владом, а овим се нередима обилато користила немачка и аустроугарска војска и почела напредовати без већега одупирања, те су олако падали положаји за положајем у непријатељске руке толике године чувани. Тако су непријатељи продрли у граничне покрајине руске (у августу). Поред нешто држања војске и народа против спољашњих непријатеља, унутрашњи су непријатељи и даље кварили све, те се продужи мењање привремене владе и распадање Русије, у којој је најзад завладају они за мир по сваку цену (у октобру 1917) и предложе свима зараћеним државама: да одмах отпочну преговоре за закључивање праведнога и демократскога мира без освајања и ратних оштета. Средишне државе једва дочекају овакав предлог, а споразумници га одмах одбију. По закљученом примирју (10-XII), састали су се у Брест-Литовском (тврђава) пуномоћници средишних држава {главни државници и војне старешине) и руски (неколико стручњака, један руски Јеврејин, као главни, Немац, жена и ђенерал, који се убио, видев у каквом се друштву налази). При преговорима су руски изасланици изјавили да хоће мир на основици народнога самоопредељења и да се напусте освојена земљишта, а противнички изасланици, особито немачки, осећајући се јачим, охоло захтеваху таке погодбе, да руски изасланици не могоше пристати и предлагаху Стокхолм за место преговора. Преговори су прекинути, а Русија је падала све у горе растројство и неприлике, те су преговори настављени друге године и закључен је срамни мир брестлитовски (3-III-1918), по којем се непријатељска војска задржа у заузетим крајевима. Турској допадоше старе кавкаске покрајине руске, а Руси платише и оштету у чистом злату. Да се овакав мир закључи, доста су учинили одметнути Украјинци (Мало-Руси), који бејаху установили засебан савет (раду) и који истовремено закључише посебан мир с непријатељима уз повољније им повластице, те немачке и аустроугарске војске с њима стигну кроз јужну Русију
на Крим, у тежњи да се обилно користе намирницама и да се тако састану с Турцима, а одавде су се повукле само због преврата у Немачкој и Аустроугарској. И Румунија је, по примирју, морала затим склопити мир под тешким погодбама, па чак и са исправком старе границе према Угарској и неком заштитом средишних држава у Добручи с њиних посебних тежња. Турска бојишта. — Рат је с Турском почет нападом турских морнарица на рускоцрноморску обалу; али су главне борбе копнене водили Руси око Кавказа, Енглези по Месопотамији, Арабији и око Суецкого канала ради одржања везе са Западом, а Французи по Сирији и с мора. Енглези су и Французи заједно напали Цариград, који је по уговору додељен Русима и који су Турци с Немцима тако бранили, да их ови после дуже и огорчене борбе са Галипоља нису могли савладати, него су се морали повући. Како је Немачка с нешто аустроугарске помоћи успела да скупља, уређује, води и снабдева турску војску с појединим полудивљим одељењима, нарочито од Курда, доста се тешко ратовало против Турске; али се ипак поред једнога мањега пораза енглескога код Кутеламаре у Месопотамији, поступно напредовало са свих страна, особито када су Руси, по заузимању Ерзерума (1916), напредовали копном и морем и после се свргнућа царева састали с Енглезима, који заузеше Багдад (1917). Истина, после су се Турци прилично користили руским унутрашњим недаћама, али су се остали савезници опет добро држали, напредовали и освојили Јерусалим (11-XI-1917) с другим местима. Савезничко је напредовање продужено све до бугарскога слома, те су ускоро и Турци, сами остављени, морали закључити примирје. Ну и ако је савезничка војска ушла у Турску и њине морнарице у њене воде, ипак је Турска и даље показивала своје дивљаштво према Јерменима и Грцима. Од спореднога су значаја талијанско-мусломански сукоби у Африци. Талијанско бојиште. — Споразумници су полагали велику наду на успех талијанског оружја и због талијанске многобројности и њихова хвалисања; али се одмах после првих напада настале борбе с утврђења на аустрискоталијанској граници од Швајцарске до Јадранскога мора, где се Аустријанци на кривудавој планинској површини бејаху чврсто утврдили. Стога се на талијанском бојишту преко две године борило и заборављало с променљивим успехом. Истина, Талијани једном навалише с већим силама и продреше на неколико места скоро до Трста; али су за-устављани и сузбијани све до великог
заједничкога напада аустроугарског-немачкога, када су довучене велике гомиле војске с рускога бојишта (IX и X-1917). Заједничка је војска преко планина, река и долина продрла у венецијанску област и почела претити Ломбардији. Ну одмах су прискочили Талијанима у помоћ Французи и Енглези, направили нова утврђења и стали сузбијати охоле непријатеље, који претрпеше највећи пораз на надошлој Пијави. Ипак се потиснута немачко-аустроугарска војска скоро на иста бојишта с мањим борбама држала све до слома на бојишту солунском и преврата у Аустроугарској, чије војске почну попуштати и слабити, а савезници стану олако напредовати, заробљавати и пленити тако, да је ускоро закључено примирје у ствари само с Аустријом (3-XI-1918), по којем је повучена пруга, једино у корист Италије, преко једнога дела Аустрије, иза Истре и једнога дела хрватско-српска приморја, што заузе углавном талијанска војска. Поморске и насеобинске борбе. — Споразумници су имали много више морнарица, али нису предузимали ниједну већу поморску борбу; њихове су морнарице већином чувале обале, стражариле и спроводиле различне превозе. Ипак су се сукоби дешавали по свима морима, а и Немци чинили испаде из својих лука, нарочито у Балтичком мору, где су се у два маха похвалили великом победом (код Скагерата) и ако су се повукли с великим губитцима. Јапанци су одмах у почетку рата пристали уз атант — споразум — и у Тихом су океану разоружали неколике лађе немачке и заузели њихове насеобине. Стога су се немачке па и аустроугарске лађе морале склањати у луке незараћених држава или су биле похватане; а које су државе објавиле рат или прекинуле односе, Немцима су и њиховим савезницима одузимале лађе и имовину. По себи се разуме да су средишне државе биле опкољене и да су им ускраћене многе намирнице и други предмети, али су и оне прилично деловале својим подморницама, да би оштетили промет, а Немци су једном чак и запретили да ће изгладнети и натерати на мир савезнике својим подморницама, за што су изнели и нацрт како су их опколили. Потом су, поред супротнога рада и подморница споразумних сила, заједно са својим савезницима почели збиља нападати подморницама по морима и океанима све колико су и што су могли, па чак и превозе са заставама Црвенога Крста и лађе незараћених држава. Овим су се непрестано хвалисали до закљученога примирја, износећи баснословне и лажне бројеве потопљених тона, што је изазвало мржњу целога
просвећенога света и сукобе с другим државама, нарочито са Сједињеним државама америчким (потопљена Лузитанија 7-V-1915). Од лако заузетих тихо-океанских насеобина немачких нешто је враћено Кини, нека су острва заузели Јапанци, нека Енглеска а нека енглеско-аустралиски доминиони; али су Енглези с Бурима, Французи, Белгијанци и Португалци тек после дуге и тешке борбе против немачких дошљака и оружаних урођеника могли заузети (коначно 1918) све немачке насеобине у Африци, које су распоређене између савезника и неке стављене под заштиту Међународног савеза (друштва). Руски преврат. — У Русији је преврат одавно спреман, а наговештен је за рускојапанскога рата и спречен од цара потписаним указом за установу думе (1905 г.). Главни су узроци руском преврату — револуцији — у овом светском рату врло различни и унутрашњи и спољашњи ; унутрашњи су доста од неумешности старе управе и понајвише од рђавога рада многих људи, одавно спреманих за овај преврат и у самој земљи и на страни, с туђим утицајем, а спољашни су из суревњивости и плашње других великих сила од руске превласти, што се годинама испољавало при сваком руском успеху, нарочито од Немаца и Енглеза. И ако су првих ратних година Немци углавном побеђивали, њихове су вође предосећале пропаст, те су помоћу својих људи, особито Јевреја (по попису од 1911 у Русији шест и по милиона Јевреја), вешто убацили мисао, као што Руси пишу, у гомиле рускога народа, да је тада најзгоднији тренутак доћи до потпуних грађанских слобода без крви и великога потреса. Ови су се људи здружили с неколицином вођа из свих друштвених слојева руских: племића, наставника, лекара, инжињера, правозаступника, ђака, трговаца, поглавито грађана — „интелигенције“ — који су и раније водили главну реч о промени државнога облика, слободи штампе, вероисповести и зборова, о тарифама, одвајању цркве од државе, потрошачким задругама, уништењу личне својине, заједничкој производњи, подели добити итд. — све по обрасцу застарелих и несређених Западњака, а скоро ништа према приликама руским и потребама народним. Онда није ни чудо што су и руске владе по западњачком начину сузбијале ове проповеднике, прогањале, затварале и забрањивале скупове, књиге, новине и оснивање тајних друштава; а због заустављања поправака управних и друштвених и оваких оштрих мера погибе
Александар II од оваких занешењака. Његов изврсни и одлучни син Александар III сачува Русију истим мерама, а владе су његова слабога сина Николе II ипак почеле нешто поправљати рђаво наслеђено унутрашње стање. Радило се на преуређењу судства, виших и средњих училишта, унутрашње управе, државних прихода, месних самоуправа — земства итд. После ослобођења земљорадника, земља је у Русији по савету заражених западним романтизмом и социализмом већином оглашена као својина сеоских општина и дељена на рокове према потреби и радној снази њених чланова, који су је слабо и небрежљиво обрађивали, те је тако падала огромна већина у сиротињу и беду. Доцкан се увидело да и најплоднија поља овако заједничким — колективним — радом постају скоро пустиње, а да домаћини од својега имања праве дивне градине, те најзад Никола II изда указ (1906) и дума одобри: да сваки земљорадник деобом и откупом може постати власник. Најозбиљније се ово почело приводити у дело и јављати власничке куће у средини лепо обрађеног имања по целој Русији; али поред тога и побољшања радничкога стања државном помоћу, што су неки великопроизвођачи почели засебно чинити из својих рачуна, а и сазивање и четврте думе, — у Русији је и даље постојао и „црни терор“, који се служио тајном полицијом („полициски социјализам“) и „црвени терор“, који се служио убиствима и чије су жртве многе угледне личности (министар Столипин и др.). Уз раније пак многе различне злоупотребе, за време их се овога рата јави и више, издајства, рђава дела неких банкара, министра војнога Сухомлинова, верскога занешењака Распућина, који је убијен, итд. Све се ово износило и у четвртој думи, којој је најзад на помолу преврата запрећено распуштањем и у којој се говорило о неумешном вођењу рата, недовољним саобраћајним средствима, рђавом снабдевању војске и о другим тадашњим неприликама. Још се прве ратне године јављаху изгреди, што је појачано друге године ометањем рада по творницама, те се почео ратни прибор набављати из Јапана и Америке, а треће су године повећане сплетке из туђине и по земљи, кварена војска нарочито у позадини и придобиване и грађанске странке за преврат, многи чланови думе с председником, па и неке војсковође, све с чврстом надом да ће настати боље прилике. Међутим, главни превратни завереници бејаху из редова терориста, разних социјалиста и анархиста, помешани с Јеврејима и
Немцима, чије вође на неколико месеца раније, поред златних обећања уз мир и земљу, говорише: да треба не само најурити цара, већ уништити и клицу његове породице; ако то не учине, изгубиће рат! Овим су задобивене гомиле лаковерних радника, војника и сељака, којима приступише и многи службеници, па и железнички и поштанско-телеграфско-телефонски. Најзад су избили нереди и борбе, прво у Петрограду, између задобивене војске, којој се придружи доста народа и присталица старога поретка (у марту 1917), што је свршено за осам дана без великих жртава. Када су бунтовници осетили успех, одмах су неколицина изабраних с председником думе и једним царским доглавником похитали да изврше главни смер преврату — свргнуће Николе II, који се тада налазио на бојишту као врховни заповедник војске према Немачкој и Аустроугарској и којем је у Пскову (15-III-1917) поднесена на потпис оставка на престо у корист сина. Запрепашћени је цар убрзо схватио зло стање, али је био толико присебан, да је у изјави скренуо пажњу народу на то и да се није хтео одвојити од сина, чиме је наследство прешло на царева брата Михаила, који изјави да неће примати власт без одобрења уставотворне скупштине (16III-1917). Све је ово насилно извршено, а из доцнијих се догађаја виде главни извршиоци, у ствари са смером уништења јединства и моћи Велике Русије. У том је састављена привремена влада од људи из грађанских и револуционарносоциалистичких странака, а у думи је изабран извршни одбор, који није могао ништа утицати, и по том је дума растурена. Узевши врховну власт у своје руке, влада је одмах издала проглас народу, у којем се саопштава: да се родила нова Русија, да је рат затекао земљу у наравственом опадању, да су старе власти подле, порочне и кочиле полет духа рускога народа уз толика пожртвовања и да ће се удесетостручити снага и убрзати победа Русије и њених храбрих савезника ради општега мира и бољега рада. Војне су старешине признале нову владу и издале проглас војсци с напоменом: да се чува од неродољубивих покрета, а земства су сменила унутрашњу стару управу. Споразум је са својим савезницима такође признао привремену владу као и остале државе. И док су неки делови војске с народом викали и говорили: „Доле с Германијом, рат до коначне победе; ми се обраћамо Немцима с пушком у руци и пре него што бисмо преговарали о миру, предлажемо да се свргне Вилхелм II“, а многи
понели црвену заставу и певали марсељезу, — немачки и јеврејски агитатори и „провокатори“ с руским пропалицама и олошем, од којих је неке Немачка из незараћених држава пустила у Русију, ускоро су се размилели по бојиштима и касарнама као интернационалисти и комунисти и уверавали војнике: да рат није потребан, да се продужава само у корист капиталиста, спекуланата, буржоазије и бирократије, народних пљачкаша, да ће се мир закључити без анексије и контрибуције, те ће се тако брзо доћи до земље, заједничкога рада и праведне поделе добити. Тада су радом ових проповедника и основани раднички, војнички и потом сељачки савети (већа, одбори, украјинске раде) са својим повереницима (комесарима), што се ускоро изврши по свима местима и у војсци, а што је било од великога значаја за растројство руско. У саветима ускоро завладаше присталице највећих захтева комунистичких и с тога се руски назову
бољшевици (максималисти); још од 1903 они се јавише као противници свих грађанских, социјалистичких (мењшевика — минималиста) и анархистичких странака и отпочну борбу противу њих и привремене владе с обарањем месних власти и установљавањем саветске управе. Оваким уређењем бољшевици стану добивати северозападне градове руске и сувоземну и поморску војску. После мањега пак успеха на бојиштима и за привремене владе почеше велике гомиле војске враћати се кући, што је и раније вршено у мањој мери по држању једнога збора у Петрограду, на којем присуствоваху и неке војсковође с бојишта и којем председаваше „друг“ с пушком о рамену. Док су непријатељи, користећи се приликама, напредовали с војском и свима средствима радили на сплеткама, бољшевици су све више јачали и својим „совјетима“ и повереницима утицали на државни и друштвени живот, о чем су вођене дуге и бескорисне препирке, те најзад у ствари наста грађански рат с убиствима, пљачком, крађама и уништавањем свих знакова пређашње владавине. У нередима је ипак састављен одбор за изборе уставотворне думе, али после неколико месеца Лавов, први председник привремене владе, одступи због неслагања у питању о својини земље, те га заступи Керенски, вођа пређашњих трудовика, који су се придружили револуционарним социјалистима. Нова је влада била састављена већином од социјалиста, неких враћених револуционара из туђине и кадета (народне демократске странке), који мораше
ускоро одступити (у јулу). Нови председник обиђе сва бојишта и својим говорима само више поколеба војску пред онај мали успех, те је, као што је напоменуто, војсковођа Корнилов заптом хтео завести ред и у војсци и у држави после свога успеха на бојишту; али како је он био потиснут и свргнут са заповедништва, тако су раније и доцније свргнуте већ чувене војсковође руске: велики кнез Николај Николајевић, Алексијев и Брусилов, а неки су дали оставке, као: Руски, Драгомиров, Верковски и други због великог утицаја бољшевика, који умало не оборише ову владу (у јулу). И ова је влада била нестална и њени су чланови мењани, а потом су настали таки нереди у земљи због разних тежња и привођења у дело бољшевичких захтева или других странака, да је неко време била затворена руска граница (од 31-VII до 15-VIII) и председнику је давана неограничена власт, који се мораде с владом од немачке навале преместити у Москву. У овако опасним приликама Америка и Јапан обећају помоћ у намирницама и саобраћају, гоне се и затварају немачки и аустроугарски агенти, оснива се републиканско-демократско друштво „Слободна Русија“, захтевају неке војсковође да се силом заведе ред и поштовање старешина и власти, држе зборове стручна удружења за одбрану отаџбине и састаје се привремено представништво (од 555 чланова), којем при отварању председава Брешковска, „мати револуцији“. Бољшевичка влада. — Ну већином у овом представништву завладају бољшевици, те је распуштено, а за уставотворну је думу одлагано бирање, на којем је и војска учествовала, и састанци неколико пута, и када су се изабрани чланови хтели састати, такође су растурени. Међутим су бољшевици најзад свуда завладали под руковођењем војничкога савета, притворили привремену владу (25-X-17), чији је председник побегао, заузели извештајну станицу, саставили владу од четрнаест народних повереника. од којих је за спољашње послове био Јеврејин (Троцки) који је радио и на брест-литовском миру, заузели главни војни стан и поставили свога заповедника. Средишне су се државе испрва зарадовале овој промени, а споразумне силе не признаше бољшевичку владу и мада се доцније покушало неко зближење, није се успело, те њихови представници напусте бољшевичку Русију. Бољшевици су закључили брест-литовски мир, који је скуп изасланика свих савета већином примио, јер им је главни вођа (Лењин) предложио да га усвоје
као пролазну невољу и да чекају час притицања у помоћ европскога пролетаријата (у марту 1918). Нешто је борбом а нешто убеђењем и до бољшевичке владе задобивена народносна самоуправа, грађанска једнакост, равноправност жена с људима, обавезна настава и друге слободе; али и ако задобивањем појединих војних одељења и појединаца у војсци извршише државни удар без крви, начином својих саветских управа и наредбом да се сва земљишта за обрађивање и творничке производње предаду на руковање повереницима њихових савета, бољшевици зауставе правилан и поступан развитак и у ствари продуже још несрећнији грађански рат, јер су насиљем и страхом почели уводити своја комунистичка дела. Бољшевици су, истина, прогласили Руску саветску републику, а једни су хтели савезну републику од целе пређашње Русије, којој су други желели ослобођење и од спољашњега и унутрашњега непријатеља с уређењем по уставотворној думи, док су неруске народности, користећи се нередима и прогласом о самоопределењу народном, почеле пристајати уз непријатеље и стварати засебне целине. Чим су Немци ушли у балтичке покрајине руске, силом и милом гонише помешано становништво с немачким живљем на пристанак уз Немачку или да бира немачке кнезове за своје владаоце, што је безуспешно покушано и с Финском. Међутим, ускоро се по склопљеном миру брест-литовском растурила огромна војска руска са свих бојишта, од које су неки делови пристали уз бољшевике, неки се разишли кућама, неки се састали с појединим војсковођама против бољшевика, а неки отишли у своје покрајине, као Финци и Украјинци, који су заједно с Немцима стигли, после омањих отпора од заостале војске и становништва, чак на Крим, те су Немци постављали своје војне заповеднике по руским градовима. Још су се почетком преврата јавиле радничке црвене гарде (страже) само по имену народне гарде из прве француске револуције; али су бољшевици, да би се одржали на влади, те гарде или народну војску обновили по свима градовима (наредбом од 12-XI-17) и потом уредили као црвену војску с великом платом од чета, батаљона, пукова, бригада, дивизија и армија с командантима и комунистичким комитетима (одборима) и од простих војника. Војник се радничке и сељачке црвене војске заклињаво да ће увек извршивати све заповести и наредбе постављених старешина од радничке и сељачке владе и да неће штедети своје силе па ни сам живот у борби за руску
совјетску републику, комунизам и братство народа. Целом је пак овом војском почео ускоро заповедати онај исти Јеврејин који је закључио брест-литовски мир, а била је састављена од беспосленика, пуштених затвореника, немачких и аустроугарских заробљеника, међу којима је било и доста официра као „инструктора“, од кинеских радника и различних народности и тек је доцније насилно попуњавана и од Руса. Бољшевици су оваком војском, пљачкајући и убијајући, почели уводити свој комунизам на незгодном земљишту руском и борити се и с унутрашњим противницима, од којих су више пута освајана иста места, и с околним покрајинама, које су желеле друкчију управу и које су помагале споразумне силе. Истина, бољшевичка је влада и по миру оштро негодовала против немачког надирања и насиља приликом одузимања намирница узнемиреном народу и у свом се прогласу жалила како Немци помажу присталице старе владавине, позивајући раднике и сељаке да се боре, да уништавају намирнице, да убијају противнике новога поретка, да стрељају потстрекаче, разбојнике, пљачкаше, смутљивце и потказиваче; а оваки су се баш међу бољшевицима јавили у највећем броју и јавно се и тајно држали с Немцима, јер је требало унутра савлађивати побуњене незадовољнике, везати одметнуте покрајине и подстрекавати за онакав рад и по туђим земљама, због чега одмах почеше пуштати гомиле немачких и аустроугарских заробљеника, чије државе озбиљне мере употребише против ширења бољшевизма и пуштаху с времена на време омање гомиле руских заробљеника а задржаше већину. Док су бољшевици и Немци изазивали побуне, нарочито у јужној Русији, по неким крајевима грађани установе беле гарде — белу војску. Јапанци заузму Владивосток а Кинези Харбин ради одржања реда. На Дону устану Козаци, који су због издаје побеђени од бољшевика, и неке руске војсковође скупе од заробљеника Чехо-Словака с њиховим вођама велики одред војске, која се преко Сибира успешно борила до разиласка против бољшевика и немачкоаустроугарских заробљеника, за коју је споразум држао да ће обновити источно бојиште и признао као савезницу. Међутим је немачка влада послала свога посланика у Москву, који је од руских незадовољника набрзо убијен, као и један заповедник у Кијеву, што је свргнуо украјинску владу и предао власт једном хетману, свом пријатељу. Ове су појаве убистава врло јасне због стања, до
којега се дошло споразумом из властитих користи између два неоснована противника — немачкога империјализма и рускога натуренога бољшевизма. За убиства Немци нису могли тражити никаква задовољења, а убрзо се вратио из Москве и нови заступник, који берлинску владу увераваше да се неће моћи користити онаком Русијом како се држало. Ипак је Немачка затим почела помагати руске бољшевике. Турци су по брест-литовском уговору олако заузели Карс и Батум с још неким местима након омањих сукоба са заосталом војском руском и становништвом; румунска је војска самовласно ушла у Бесарабију, а неке су се заштитне руске области у Азији одвојиле с већином мусломанском. У Архангелску помогоше савезници Русима с придошлим оделењем српске војске чак из Добруче да учини отпор бољшевицима, што је престало после дуже борбе и по Мурману повлачењем енглеске и заостатка српске храбре војске (тек 1919); али су ипак на северозападу неки Руси, с нешто сарадње из Финске и других балтичких области, где се такође од грађана јавише беле страже или војске с тежњом за самосталношћу, продужили борбу против бољшевика с наизменичним успехом, што је ометано мешањем немачке војске. Поред непријатељске и украјинске војске за одржање реда и Украјином завлада грађански рат. Сви су били против Немаца и Аустријанаца, али једни беху за чување својине и независности, други — бољшевици, којима приђе и већина црноморске морнарице, за савезну републику и трећи за уједињену Русију. Када се пак закључи примирје с Бугарском и Турском и наста преврат у Немачкој и Аустроугарској, непријатељска војска отиде само из јужне Русије, а у црноморским се пристаништима појави нешто савезничких морнарица, те споразум ступи у преговоре с Украјином и обећа помоћ са захтевом да ради против бољшевика. Све је ово било без великога дејства и тек се доцније у јужној Русији поче борити против бољшевика ђенерал Дењикин, у ствари с добровољачком војском и стварном помоћи савезничком, што је још раније почео адмирал Колчак, после неуспелих покушаја од других, опет помоћу савезника у Сибиру, нарочито када је у Омску (4-XI-18) састављена сверуска влада и призната од савезника. Међутим, због побуна у позадини и неозбиљнога помагања противбољшевичких војска од споразумних сила, још с империјалистичким тежњама и нехотењем истинскога васпостављања целе Русије, и ако се стога
осећала свуда поремећеност, до свршетка је прве четврти 1920 руска совјетска влада с црвеном војском и помоћу немачких одељења прво сузбила северозападну војску под ђенералом Јуденићем, затим Колчака до Иркуцка, где је од побуњене позадине и убијен (7-II-20) и најзад Дењикина на југоисток, те је завладала скоро целом Русијом, осим побалтичких и кавкаских државица с нешто остатка с добровољачком војском и земствима. Бољшевици потом с великом војском навале на Пољску (у пролеће 1920) и запрете Варшави, али споразумници, нарочито Французи, ратном спремом и вештином помогну војску пољску тако, да их успешно потисну, те се почело радити на миру; а затим бољшевичка војска олако сузби из јушне Русије и Крима појачане остатке Дењикинове војске и Козацима под ђенералом Врангелом, издржаване такође од споразумника и једнога трговачко-произвођачког удружења францускорускога. Поред на хиљаде ранијих избеглица војних и грађанских с породицама по свима државама, сада се преко стотину хиљада на лађама развукло већином по Балкану, јер се неозбиљно борило. Тако је пространа Русија (при крају 1920) била растргнута на: већи део европске Русије с московском совјетском владом, Сибир без скоро икаквих веза и управе, Украјину под бољшевичким утицајем, Финску, Естонску, Летонску, Литву, Ђурђијанску, Азербејџан, Туркестан и Бесарабију под Румунијом, и то све с наметнутих, мешовитих и неодређених управа и разних побуна а и због несвесности и незнања већине рускога народа о значају и бољитку велике и сређене државе. Само су неки спаразумници нарочито Енглези за све ово време преговарали већином преко руских Јевреја за трговинске везе са совјетском владом руском због опште поремећености привредне, у чему су и успели нешто. Ратне последице. — Одмах се прве године осетило смањивање производње, оскудица и поскупљивање предмета, што је годинама само повећавано до невероватности, а чиме су се доста користиле незараћене државе и што је изазвало одређивање потрошње и цене прво намирницама и затим другим потребама. Поскупљивање је пак нагнало поједине државе да издатке повећају на милијарде ради повишице плата и дневница. Уз ово су се јавиле различне злоупотребе, мешање шкодљивих предмета у брашно, сувише воде у млеко, скидање црквених звона и других ковова за ратне сврхе, нарочито по освојеним земљама, грозан поступак с лешинама у Немачкој, ратна производња од
слабога градива итд. Истина, како је било код обе противничке стране на милионе заробљеника, по задржавању у нарочитим стаништима, где их је много страдало, почето је распоређивање на различне послове радне снаге заробљеничке, испрва с војничком платом а доцније с већом наградом, што је производњу доста поправљало. По себи се разуме да је одвајањем од куће и нередовним приликама појачана друштвена поквареност већим женским преварама, отмицама, крађама и др. У сваком су се рату јављале различне болести, али се сада, поред разних зараза, појави у Европи, прво у Шпанији, врста јаче грознице (шпанска болест, грипа), која убрзо покоси на хиљаде жртава по свима земљама; а може се рећи да су у борби милиони изгинули и нестали (око десет милиона), када је само Србија изгубила преко 368.000 својих драгоцених синова, и да је на хиљаде остало без очију, руку, ногу итд. И многе су женске учествовале у рату, већином као болничарке, а у Русији бејаху основале почетком преврата и одред за борбу, што је кратко трајало, али их доста ступило и у јавне службе. У свима су ратним земљама непријатељи убијали и одводили становништва и уништавали грађевине, усеве и шуме, нарочито по целој Србији, већем делу Белгије и у северо-западној Француској. Освојена је Србија и Црна Гора тако подељена између непријатеља да је по договору припало Бугарима све до Велике Мораве, већи део Старе Србије и цела Македонија с гувернером у Нишу, а остало Аустроугарској с гувернером у Београду и на Цетињу. Многи су Срби због свога родољубља страдали по свима српским земљама у Аустроугарској и ако су им синови, браћа, унуци и рођаци гоњени у рат: вешани су, стрељани, бацани у воду, спаљивани око сена, нагоњени да себи копају раку и одвођени у Аустрију и Мађарску, где су скапавали по затворима од глади. Овако је скоро исто рађено и са заосталим народом у освојеној Србији и Црној Гори због проналажења скривенога оружја, веза с мањим устанцима и опорочавања власти. Судије и извршиоци ових злочина бејаху већином Јевреји, Мађари, Немци и Хрвати. Бугари су још на грознији начин тлачили народ и хтели га побугарити: убијањем особито свештеника и отреситијих људи, одвожењем многих у Бугарску, спаљивањем српских књига, пљачкањем и наметањем ов српском презимену.
Последице рускога преврата. — Бољшевичка је владавина од тешких последица и за Русију и за друге државе, а нарочито због дугог онемогућавања рускога суделовања при општим пословима народних и привредних неприлика. Бољшевичка влада или средишни савет руске савезне социјалистичке републике у Москви управља без икаквих закона својим прописаним наредбама, које извршују месни савети као управне, судске и извршне власти, а чији су чиновници већином недоучени и мушки и женски; али је било доста случајева да се наредба тачно не изврше, јер нема јаке везе између средишнога савета и покрајинских савета. Председнику су († 1923) средишнога савета главни помоћници Јевреји с руским именима и Немци (неке новине тврде да је и он пореклом Јеврејин), а Јевреја има и по месним саветима. Наредбе су прописане за одузимање имања, слободу вероисповести, нови календар, издржавање радника, гоњење противника и др. Поред средишне владе и страначких савета постоје врховни одбори (комесаријати) за сваку струку: за просветну, привредну и др. Оваке су установе с многобројним чиновницима прожеле целокупан живот. Чак су додирнути и научници; они по искључењу из државних послова могу слободно радити на научном пољу. Само су за преко две године скоро сва училишта затворена, а што су бољшевици према свом нахођењу радили на народном просвећивању, ни од какве је опште вредности, па и за огромну већину неписменога и склонога пићу народа, који су и могли привући. Творнице су и велики поседи „социализирани“, а мали су остављени власницима; али су због непрестанога ратнога стања неки радници нагнани у војску, многе творнице затворене, а заостале израђују само најпотребније предмете, што је случај и у заједничкој земљорадњи, те се за исхрану велике војске одузимају намирнице малим поседницима, чиме су приморани на слабији рад и побуне. Стога је и наређено доцније да се ради дванаест часова дневно, јер се радници, по званичном извештају, нису придржавали осмочасовнога рада, него су шест часова радили, а десет се коцкали и пијанчили. С благотворних је друштава пренето на државу издржавање болесних, неподобних, старих и деце, нарочито изгинулих родитеља од противника. Бољшевичке су се вође и чиновници настанили по палатама царским, кнежевским, племићским и богаташким и почели раскошно живети. Председник
је средишне владе живео као прави источни владалац, а неки повереници приређују пијанке и возе се у дивним колима, док сиротиња нарочито великих градова, чије је становништво веома смањено, скапава од глади, нечистоће и болести. Сељацима се обећало да ће живети у свили и кадифи, а „буржоазији“ је прећено да ће је презати у кола и неки су, збиља, власници намештани за вратаре својих кућа. Наредбом у име слободне љубави месни савет одређује мушкињу и женскињу по дорасту ступање у брак, а деца су државна својина и слобода је развода брака неограничена. Бољшевици су грађанима забранили зборове и новине, јер би, веле, то било средство да се обмањује народ. Они су објавили све међународне уговоре и преписке, о чем се углавном знало. Осим новинарских извештаја, већ има и књига о таким бољшевичким делима или неделима у име комунизма и човечанства и одмазди њихових противника у име правде и Велике Русије, да је немогућно веровати, што се и помишља због руске одвојености од света. Још прве је године у међусобицама изгинуло и позатварано много лица, владиних чланова, официра, чиновника и грађана; јер су извршиоци октобарскога удара одмах издали својим људима наређење: да се без милости поступа са свима, који се буне и не признају њихове наредбе. Убијање је и пљачкање продужено и друге и треће године. Описани су грозни поступци према осуђеницима, таоцима и затвореницима, који су се и Кинези, извршиоци, грозили, а што су већином вршили Јевреји, и мушко и женско, нарочито према свештеницима и неким војсковођама (Руски и др.). Само су православне цркве пљачкане, узимане за друге потребе и рушене; на литије се пуцало митраљезима а скрнављене су и уништаване црквене утвари, народне књижнице, споменици и државна акта. Разуме се да је за многе настало рђавије доба од старога, што се испољавало различним знацима и певањем руске химне, те је у другој години, после задржавања и вођена са стражом по разним местима, и цар Никола II, који је председнику друге привремене владе рекао: „Ако је моја глава потребна за спас Русије, узмите је!“ осуђен заједно са царицом и децом од обласног уралскога совјета радника и сељака а по саопштењу средишном совјету на грозан начин сви погубљени (у Јекатаринбургу ноћу 17-VII-1918). Русија је за царства савезницима много помогла и привлачењем већих непријатељских снага, а бољшевици су без спорења доста убрзали свршетак
светскога рата подстицањем преврата у Немачкој и Аустроугарској преко пуштених заробљеника из Русије. Ну последице су се бољшевичкога рада осетиле и у западним државама, суседним азиским земљама, па и у Америци, где су нарочити закони донесени против њих и анархиста. Све је чињено њиховим подстрекачима и присталицама од крајњих социјалиста и задобивених радника под зависношћу наметнутих вођа, већином бивших радника, које бољшевици непрестано зваху у помоћ и дражише оваквим упуством (из Москве XI-18): изазивати и народносне сукобе, убијати и сумњичити лица од положаја и утицаја, обустављати рад, уништавати саобраћајна средства и војна слагалишта, спречавати снабдевање градова храном, придобивати и уходити војску, изазивати новчане неприлике и распростирањем лажнога новца и јачати пролетерски покрет. Стога се о њима као о друштвеној зарази много говори и пише у свима земљама и помињу речи бољшевик и совјет; јер збиља има свуда присталица — бескућника, који би се хтели дочепати имања и који проповедају, по покрштеном Јеврејину Марксу, диктатуру пролетеријата, чему се противи поседничка већина и пристаје на сарадњу у државној управи свих друштвених занимања и на правилнију поделу поседа. Велике су и посредне последице рускога бољшевизма. Како су по свршетку светскога рата настале свуда несређене прилике и нередовни радови, нарочито у Русији, одакле су добивене многе сировине и намирнице, оскудева се у многим предметима, саобраћај је рђавији и скупоћа већа него и за ратних година. Заратни и поратни догађаји. — Султановом се смрћу и ступањем на престо новога султана Мехмеда VI (који је умро у изгнанству 1926) у Турској није десила никаква промена, а доласком на престо Карла I—IV (1916-18), рођака умрлога цара и краља, осетио се нешто слободнији живот у Аустроугарској. Међутим, убиство председника аустриске и бившег председника мађарске владе није било ни од каква утицаја, а ступањем краља Фердинанда (19141927), рођака умрлога Карла, и поред родбинских веза с немачким царем и политичких обавеза према Аустроугарској, званична Румунија поче из властитих рачуна припремати рат против Аустроугарске. Меснога је пак значаја и по други пут установљење кинеске републике унутрашњом борбом, као и немири у Мексици и Ирској, подстицани чак и Немцима, Јевреји су, социјалисти и затим бољшевици, поред других догађаја, највише узнемиравали свет и доста
наудили. Јевреји су као грађани већином служили у позадини или се откупљивали, вршили набавке често с преварама и трговали чак и с новцем, које су све државе правиле од папира у сувишним количинама од мање и веће вредности с врло малом подлогом или без подлоге, што је, можда, и продужило рат, а од чега се већ осећају врло рђаве последице. Јевреји су пристајали на све покрете за које су држали да ће успети и ако би их неко хтео гонити, сви би завикали преко јавности и тако се сачували; јер су једини новцем успели задобити особите повластице од свих влада, место да се сматрају поданицима дотичне државе као и други народи у туђим државама, а овога су рата у Немачкој издали књигу о својој будућности, слали предлоге за светски мир социјалистичком састанку у Стокхолму и за своје повластице париској конференцији. Стога је безначајно указивање једнога енглескога државника на јеврејску поквареност у овом рату, када им иду на руку све владе, нарочито великих сила. Социјалисти, и ако су сви против рата бејаху углавном подељени на народњаке и међународњаке, а по негде су као председници или чланови владе и посланици, нарочито у Немачкој одобравали ратне буџете, писали против рата и предлагали мир, те су се њихови представници тога ради састајали у Швајцарској и доцније у Стокхолму посредовањем немачке и аустроугарске владе, што је помагано из престоница и од њихових људи из Лугана, Хапаранде и других места, одакле су проношене намерне лажи и о догађајима и о личностима; али пошто су споразумне силе биле противне, остало је без успеха, а отказивања је рада бивало понегде у Аустроугарској и Немачкој само због несташице у намирницама. У Мађарској и Хрватској, где владу прими као саборска већина српско-хрватска коалиција, непрестано су радили сабори и одобравали војне буџете, а у Аустрији је сазван рајхстаг (1917) после вишегодишњега распуста, где се Словени покажу мало живљим и неки почну говорити матерњим језиком; али су и они одобравали војни буџет и тек се доцније, према народном расположењу, поче радити на савезу — федерацији — аустроугарских земаља и ако се нешто раније и особитим грбом учврстило двојство (дуализам) Аустроугарске, те главнији посланици словенски, немачким позивом на сарадњу, вешто изјавише: да не пристају на израду новога устава и да ће о њиховим народима решавати међународна конференција за општи мир. У том је настало мање
узнемиравање од враћених заробљеника из Русије и војничких одбеглица у шуме — „зелени кадар“. И ако је на њих оштро пажено, они су са задобивеним присталицама припремали земљиште за преврат и нападали и пљачкали с народним олошем војна слагалишта; али је ово све угушивано, као и побуна 79 хрватскога пука на Реци, и тек успешним надирањем савезничке војске на Балкану поче преврат у Аустроугарској и потом у Немачкој (X-18). Срби су из Србије и Црне Горе, као и њихови савезници почетком и током рата веровали у друкчије понашање аустроугарских Словена, те су на страни онако усрдно примали и радили с Југословенима, избеглим и заробљеним, на Крфу израдили договор за уједињење Срба, Хрвата и Словенаца с Карађорђевића лозом (26VII-17), па чак наименовали Југословенску дивизију од огромне већине Срба и њихових старешина. Међутим се тек у последње време јавише с изјавама и нешто рада у споразумним државама, нарочито Чехо-Словаци, који су се највише предавали и саставили у Француској свој борбени одред и потом неку врсту владе њеном помоћи; а када наста промена бана у Хрватској, владе у Бечу и Будим-Пешти, крађе и пљачкања од војника и саобраћајних службеника, што је, на несрећу, доцније свуда продужено, и колебање позадне војске, у Загребу се састави Народно веће од представника свих српских, хрватских и словеначких странака (19-X-18), које изјави: да предузима вођење народних послова, да тражи уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, да буду својим изасланицима заступљени на мирској конференцији међународној и да не пристаје на решење њихова народнога питања према царском прогласу (од 16X-18), по којем је у ствари и зачетак распадања Аустроугарске; јер се ускоро почеше састављати војнички и месни савети по свима покрајинама, па и у Бечу и Будимпешти као главни савети поред владе, затим бацање царскокраљевских значака и већи нереди с међусобицама, те су прво Чехо-Словаци објавили своју засебну државу (28-X-18) и потом су у хрватском сабору изјавили: да се сви досадашњи државно-правни одношаји краљевине Хрватске, Славоније и (хрватске) Далмације разрешавају с краљевином Угарском и царевином Аустријом (29-X-18). Владаоци су немачки и аустроугарски, из својих рачуна, после ратних успеха озваничили самосталност целе Пољске; међутим, они, поред своје војничке управе, означише неку владу само у заузетом делу
руске Пољске, те се Пољска тек после преврата уједини и прогласи републиком, као и Чехо-Словачка. Када пак српска војска заузе све српске земље, Хрватску и Словенију, народ свуда изјави присаједињење Србији, што српски намесник Александар прогласом објави народу (1-XII-18), а потом је састављена заједничка влада и сазвано привремено представништво народно, те поче врло тешко сређивање уједињене државе и уз то сметња од савезнице Италије заузимањем неколико места у приморју и од цара уступљене аустроугарске морнарице новој држави, чиме је узнемирен народ и ометан морски саобраћај. Овакав талијански рад савезнице не спречише, а Румунима помогну да, преко означене пруге примирјем, заузму већи део Баната (1919), који су Срби морали напустити. Уставотворна је скупштина после израдила објављени устав на Видовдан (1921), а исте је године Александар ступио на престо по смрти свога оца Петра I. У смањеној је Аустрији за дужих унутрашњих међусобица нагнан цар на одрицање престола у обе пређашње државе и после му је допуштен одлазак с породицом у Швајцарску а потом је у Бечу састављена републиканска влада од социјалистичких странака (1919). У Мађарској је после заједничке владе настао грађански рат и у Будимпешти завладао с друговима један Јеврејин као пријатељ руских бољшевика, чиме су се Румуни користили с одобрењем својих савезника и продрли с великом војском у мађарску престоницу, те су сужену Мађарску напустили тек опоменом истих савезника после нечувене пљачке и градова и села. Посредовањем је једнога енглескога изасланика заведен ред у Мађарској (у јесен 1919). Чим је у Немачкој почео преврат с међусобним борбама по свима државама, цар је Вилхелм II с престолонаследником пребегао у Холандију, а остали су немачки владаоци нагнани на оставку или су се сами повукли (1918), те после доста крвавих борба, нарочито по већим местима, између немачких комуниста, који су и овде прозвани бољшевицима (спартакисти у Пруској) и других странака, ипак се саста велика народна скупштина у Вајмару, која учврсти савезну немачку републику (1919), чија је влада већином од умерених социјалиста угушивала комунистичке покрете.
Рад на миру. — Одмах се после великих битака зажелео општи мир, нарочито од средишних држава, али су тек после дужега ратовања потекли предлози за мир, поред покушаја за посебни мир с понеким државама, доцнијега брестлитовскога мира и социалистичкога рада. Када су пак средишне државе с Немачком на челу, после својих успеха нарочито према Румунији, предложиле без икаквих погодаба преговоре за мир (при крају 1916), споразумне су силе захтевале: санкције, репарације и гаранције с додатком о установи међународнога савеза (Друштва народа) за безбедност мира, те се није дошло до споразума. Поред Вилсонових опомена Немачкој, краћега предлога и четрнаест тачака с доста одређеним погодбама и за самоопредељење народа, објављено је и писмо аустрискога цара његову шураку за посредовање преко француске владе за мир (1917, па и друго од исте године) и најзад исте године папин предлог свима зараћеним државама с извесним погодбама; али је све остало без успеха, као и покушаји бечке и нарочито берлинске владе, којој је из Америке дано на знање да ће се моћи само с демократском Немачком преговарати, а не с Вилхелмом II и његовом милитаристичком околином. И немачки су државници збиља почели овлаш радити и нешто на демократисању, али су у том настали ратни неуспеси и преврати, те су приморани на закључење примирја. После су потписанога примирја с Немачком почети договори између Француске, Енглеске, Италије, Сједињених држава америчких и Јапана, и ако с омањом помоћи ратном, као великих сила за израду уговора општега мира, без учешћа Русије због растројства и унутрашњих борби; а због плашње је од бољшевизма достављено Немачкој, Аустрији и Мађарској да неће с изасланицима такође учествовати при заједничком раду, те стога није позвана ни Бугарска ни Турска на сарадњу. У ствари су се о пословима договарали владини председници, министри спољашњих послова и посланици ових сила, а по свом доласку у Париз (XII-1918) и Вилсон је преговарао с њима, ради чега обиђе и Лондон и Рим, свуда захтевајући да се уговор начини с погледом на ослобођење свих народа. Тада стигоше у Париз по три, два или један изасланик ратних савезника с гомилом стручњака и састављени су нарочити одбори: за утврђивање граница, ратну оштету, радничко законодавство, међународни савез и др. Ну пре састанка париске конференциије (18-I-1919; око 70 чланова у
спремљеној дворници министарства спољних послова), коју је отворио председник француске републике, место међународнога конгреса, с договора су двојице, тројице, четворице или петорице државника савезних сила већ саопштаване знатније одлуке, а потом и послови кратковременога врховнога савета војничкога у Версаљу и појединих одбора, што је конференција мира претресала, и усвајала, саслушавајући само с времена на време жеље изасланика малих држава, чиме је повређена међународна правичност и учињена велика штета (ометање воденога саобраћаја, Талијани у приморју и Румуни у Банату) највернијем савезнику — српском народу и његовим новим суграђанима, чији се изасланици показаше неодлучнији од талијанских и румунских, којима се ишло на руку, и ако и злоупотребама и преко новина бранише неправедно закључене уговоре о Далмацији и Банату с Французима и Енглезима пред ступање у рат. Они и тиме одуговлачише послове, овако распоређене: мир с Немачком, сузбијање бољшевизма, стварање пољске и чехо-словачке државе, уређење дунавскога, јадранскога и балканскога питања, рускога и балтичких покрајина, азискога и афричкога, ликвидирање Турске и установа Међународнога савеза — друштва народа (La Sosiété des Nations). Мир с Немачком и главне погодбе версаљскога уговора. уговора. — После овако дужега рада на састављању уговора, разуме се споразумно са скупштинама и сенатима, и утишавања немачких унутрашњих нереда, позвани су немачки изасланици и у Версаљу им је саопштен (7-V-1919) израђен уговор, на који су они одговорили противпредлозима, те су га с малим изменама потписали други представници немачки поред пуномоћника савезних и придружених држава (на Видовдан), осим кинеских због уступања области Шантунга Јапанцима. Велики уговор садржи: установљење Међународнога савеза или Друштва народâ, одређење граница Немачкој, погодбе за Белгију, Луксембург, леву обалу рајнску, Сарски слив, Алзас-Лорен, Аустрију; Чехо-Словачку, Пољску, источну Пруску, Мемел, слободни град Данциг с околином, Шлезвиг, Хелголанд, Русију, немачке насеобине, Кину, Сијам, Либерију, Мароко, Мисир, Турску, Бугарску и Шантуг, којима Немачка признаје заведено стање од савезника с извршеним плебисцитом у неким областима под савезничким надзором; погодбе за војску, поморство са свођењем и надзором наоружања, за заробљенике, стављање под народни суд Вилхелма II и других ратних криваца, поправке, финансије,
привреду, пристаништа, водене и железничке путове и рад, за што су позивани нарочити изасланици на договор у Вашингтон, потом у Париз и Женеву. Овим је уговором намењено Међународном савезу развијање међународне сарадње и обезбеђење мира и безбедности помоћу заједничке скупштине, савета и суда од представника удружених држава — потписница и незараћених, на одређени приступ без погодаба, као и сваке друге државе, доминија и насеобина, па и Немачке, али примањем у Међународни савез од две трећине свих чланова уз давање стварног јемства за поштовање међународних обавеза и уништење свих ранијих уговора и повластица, противних овом уговору. Насеобине су с још неподобним мештанима за управљање предане под заштиту најпозванијим народима према њиховом земљописном положају. Немачка је уговором обавезна вра-тити, поправити и платити све узето, учињене штете и наметнуте дугове савезним државама и појединцима лично, имовно и стварно. Исплата и начин одређени су на рокове у више милијарди златних марака (франака), као и број потопљених тона, справа, животиња, хемикалија, лекова, угља и др. Уз ово је све одређено за трговачке односе и уговоре, произвођачку својину, добра, поданике итд. Немачки су подморски каблови припојени савезним и вредност им урачуната у оштету. Одбор за „репарације“,. састављен од представника Сједињених држава америчких, Британије, Француске, Италије и пригодом Јапана, Белгије или Србије, са седиштем у Паризу, повремено је почео испитивати могућност немачкога плаћања и одређивати количину и начин. Овим су уговором савезне силе истакле своју надмоћност с тежњом да за свагда онемогуће Немачку за напад. Немачка је чинила велике тешкоће извршењу погодаба версаљскога уговора, који је сенат Сједињених држава америчких по првом одбитку (1920) одобрио тек доцније. Мир с осталим државама. — На исти су начин израђени уговори за Аустрију и Бугарску, чијим су изасланицима доцније, понаособ саопштени и који су такође у договору са својим владама подносили противпредлоге; али је с нешто измена за Аустрију потписао њен канцелар (у Сен-Жермену 10-IX-1919) поред савезничких пуномоћника, осим румунских и српско-хрватско-словеначких због незгодне одредбе за право народне мањине туђих народа у државама и недовољне оштете Србији, а за Бугарску њен нови председник министарскога
савета (у Неију 27-IX-1919) поред, разуме се, савезничких пуномоћника. Оба су уговора с неким олакшицама доцније потписали пуномоћници српско-хрватскословеначки и румунски с нарочитим додацима. Од Аустрије је дано више земљишта Италији и одвојене су смањене словеначке земље, а за Целовац је наређен плебисцит, који је извршен (1920) у корист аустриске републике. Према Мађарској и Чешкој остале су старе управне границе. Према Бугарској је тако исправљена граница, да је Србија, уз друга земљишта, добила Цариброд, Босиљград и Струмицу. Одређен је начин и отплата штете у новцу и стварима, али је Србији намењена мала накнада сразмерно према учињеној штети и према налогу да присаједињени крајеви од Аустроугарске плате предратни дуг, а уз то су преко Србије, Хрватске и Словеније дате Аустрији повољне саобраћајне и трговачке повластице, што је требало оставити новој држави да сама уговара. После се потписа уговора с Немачком, Аустријом и Бугарском, исти државници с новим председницима талијанске и француске владе почеше састајати у
Врховни савет и одлучивати за многа међународна питања, што продуже и особитих разлога у разним местима (Лондон, Сан Ремо, Хити, Булоњ, Спа, Брисел и др.), занимајући се и о немачком отежавању исплаћивања штете и смањивању војске. Тако су се исто састајали чланови Међународнога савеза за важнија питања у неким местима и најзад у Женеви (1920), где су примљене неке државе у савез и установљен Врховни суд међународни. За овога је времена потписан уговор с Мађарском у версаљском Тријанону (4-VIII-20), по којем јој је уступљен део Барање и одређене привредне и новчане погодбе, и уговор с Турском у Севру код Париза, (10-VIII-20), по којом је Турској остављен Цариград с околином и већим делом Мале Азије, а утврђена је независна Јерменска; Сирија је стављена под заштиту француску с још неким крајем, Палестина је углавном под заштитом Енглеске као и Месопотамија и Арабија с владаоцима арабљанским; Грчкој је, поред неких острва, уступљена скоро цела Тракија с мањим делом М. Азије и Смирном. Овако је с Турском поступљено углавном због неспоразума Енглеске и Француске. Најзад је после двогодишњега одуговлачења потписан уговор између талијанских и српскохрватско-словеначких изасланика у Рапалу (12-XI-20), по којем је граница нашој држави повучена од тромеђе талијанско-аустриске и српско-хрватско-
словеначке на вис Пеш, Јеловац, Триглав, падине Мосића, Бевка, Јаворника и Плеке Горе до Гризе и слободне речке државе; затим је Задар с околином припао Италији као и многа острва и скоро цела Истра према повученој граници, а Река је с повећом околином призната за независну државу. Овај је уговор закључен на штету Србије, Хрватске и Словеније, којима је одузето доста земљишта и становништва. Савремени догађаји. — У току од 1922 до 27 године, поред знатних догађаја у појединим државама, споразумне су силе са својим мањим савезницима поглавито радиле на питању о наплати ратне штете (репарације) од Немачке. Како је Немачка на сваки начин ометала исплату, и ако је досад прилично дала и у новцу и разним стварима, чиме се нешто користила и наша држава, најзад је француска и белгијска војска поред ранијих крајева рајнских. окупирала рударску област Рур (11-I-1923), да би под војним надзором добивали више нарочито угља. По себи се разуме да је ове државе окупација стала доста и новаца и жртава, као и непријатеља, због месних побуна и отказивања рада, за што су на срамоту просвећенога света, употребљаване оштре мере. Стога се почело радити и другим начином с посредовањем Енглеске, чија влада није била сагласна за овај корак, те је, поред других, састала се (1924) у Лондону конференција енглеског и француског председника владина с осталим изасланицима и усвојен је један лични предлог за извршење међународних економских и финансијских питања и напуштање окупираних крајева; јер поред других, и ранија ђеновска конференција (1922), у којој су по рату учествовали први пут и руски изасланици, није успела ништа за сређивање међународних односа. Истина до овога се не може доћи без ступања Русије у редовне односе са свима државама, а има наде за ово, пошто су њени управљачи већ неколико одступили од немогућнога бољшевизма и обновили везе с неким државама, као с Италијом, Грчком, Турском и др. За овога су се времена десили знатни преврати у Италији, Шпанији, Грчкој, Турској и Бугарској, а под неким су погодбама признате за слободне државе Ирска и Мисир као краљевина, У Италији су завладали уређени и оружани
фашисти (од речи сноп) као народна странка против комуниста, социјалиста и свих грађанских странака, на изборима су добили огромну већину за сенат и скупштину, упростили су управу и смањили државне расходе; али прете својим
империализмом. У Грчкој је краљ Александар (1920) умро од мајмунова уједа, а потом је Константин народним гласањем поново доведен на престо без званичнога признања осталих држава. Константин је с војском у Малој Азији хтео остварити севрски уговор, али грчка војска би поколебана деобом на венизелосте и константиновце, те оваку за непуну седмицу разбију Турци, већину заробе и остатак нагнају у Европу. Константин је приморан отићи у иностранство, где је ускоро и умро (1923), а престо му је заузео син Ђорђе II. Турци су ово могли учинити, јер су их штитили Французи с Талијанима, пошто су основали засебну државу ангорску договором и повећали на рачун Месопотамије, док су Енглези с нашом државом били уз Грке. За овај су свој пораз Грци осудили и стрељали својих шест министара и једнога ђенерала, пошто је, истина војска узела владу у руке, а потом је на изборима добила већину републиканска странка и одлуком уклонила из земље Ђорђа II с краљицом, да се без утицаја плебицистом реши владавински облик, што је и учињено (1924), те је сада Грчка република. У Турској је ангорска скупштина још раније прогласила републику, укинула султанат а потом (1924) и калифат, чија су припадања пренета на ангорску републику. После је грчкога пораза морнарица француска и талијанска напустила воде Ближега Истока, што је потом учинила и енглеска, а затим је закључен лозански уговор (1923), по којем је Грчка изгубила Источну Тракију и поседе у Малој Азији. Неке су погодбе утврђене и за источне мороузе, а овај уговор нису потписали наши изасланици због раније утврђених економско-финансијских питања с Турском. У Шпанији је без великих трзавица управу предузео један ђенерал, а у Бугарској су помоћу војске завладале грађанске странке по убиству председника владе и вође земљорадничке странке, који се пријатељски понашао према нашој држави. Договором је пак наше владе и талијанске (1924) у Риму признат суверенитет Италији над речким градом, с пристаништем и околним земљиштем а нашој држави над пристаништем Барошем и делтом. Од приличнога је значаја и вашингтонска конференција споразумних сила о утврђењу правнога поретка у Тихом океану за десет година на поштену реч и добру веру, на којој је говорено и о смањивању војске у свима државама. Истина, Америка се јавља само као посматрач при свима знатнијим преговорима и у Европи, али је и она доста
крива још за несређене међународне односе и због свога капиталистичкога империјализма.
Преглед просвећености Привреда и трговина.— трговина. Проналасци су вештачких справа — машина — и различни научни успеси учинили огроман преврат у производњи и саобраћају. Ови проналасци с једне стране увеличају намирнице за живот, а с друге стране смање им цену. Испрва само Енглеска поче извозити своје прерађевине, а потом и друге државе. Ово нарочито узе веће размере када је израђен
пароброд (Фултон 1807 у северној Америци) и железница (Американац Стефенсон 1828). Знатне услуге саобраћају и уопште јавном животу учини проналазак телеграфа — брзојава (између 1833 и 1838), а осим овога, у новије су време учињени толики проналасци, да је у грдним размерама увеличена човечја снага поред природне, као што су: фотографија (Дагер 1839), различне ручне, водене, парне и елекричне справе, трамвај, аутомобил, фонограф, кинематограф, телефон, телеграф без жица, ваздушне летелице — крилатице — и др. Поред ових проналазака, којима се Америка необично одликује, непрестано се усавршавало оружје, од чега су се тешко осетиле незапамћене последице у овом светском рату. У последње се време пољопривредници успешно помажу различним вештачким оруђима и оснивањем земљорадничких
задруга, којих има поред кућевних свуда и у Срба (прва 1894), ради заједничкога куповања привредних справа и помагања новцем. Већ од проналаска Америке с новим путовима и подизања насеобина трговина узе велике сразмере. Огромна производња и нова саобраћајна средства уздигоше трговину на таку висину, на каквој никада није била. Подизање железничких путова од четрдесетих година прошлога столећа, усавршавање пароброда, прокопавање канала (Сујецки канал 1869 — Француз Леспес) тражење нових природних производа, задобивање нових насеобина итд. — све то учини да трговина, а с њом и целокупан привредни живот, добије светски изглед, јер су између појединих земља свих делова света на тај начин створене
тешње везе. Како у погледу насеобина, тако и у погледу трговине Енглеска стоји на првом месту. Трговину пак помажу банке, берзе (обадвоје на рђавој основи) и различна трговачка удружења, као и трговачки уговори између појединих држава. Да се производња и трговина боље унапреде и да народи долазе у тешње везе, доста су доприносиле и изложбе разних производа, које су се почеле све чешће приређивати (париска изложба 1889 имала више од 28 милиона походилаца), а немогућно је саопштити веома огромну штету у производњи, уметности и трговини за овога светскога рата, па и број предметних и људских жртава, нити се може описати учињени назадак, ни догледати време поправљања свега овога. У последње време, због великих злоупотреба у трговини, којим се у ствари већином богате незаслужни препродавци и посредници, почело је удруживање у потрошачке задруге, чиме се тежи стати на пут готовинама. Радничко Радничко питање. — За Француске је револуције проглашено начело слободног
рада и поступно је законима утврђивано у свима просвећеним државама. Учење се о потпуној слободи рада назива либералном школом (менчестарском, ортодоксном) и тражи да се друштво, остављено само себи, природно уређује тако, како ће бити најкорисније за све чланове. Односи између радника и послодаваца треба да се уређују међусобно, сами без мешања државне власти, само по сили природних закона, слободне утакмице, понуде и тражње. Друштвенога питања и нема, него само привредних питања. Међутим се увидело да је потпуна слобода рада немогућна, да се дешавају велике злоупотребе и да је договором чак и утакмица изиграна, те стварна или
повесничка школа, с погледом на искуство и посматрање, тврди да потпуна слобода рада има последицу стварања сиромаштине, изазивања себичности и мржње између сталежа због гомилања богаства код појединаца, а богаства још има толико, да нико не би трпео оскудицу, и тешкоћа је само у рђавом распореду. То је друштвено питање и може бити решено помоћу закона, те су неки писци препоручили владама да се умешају у односе између послодаваца и радника и уопште да се постарају о заштити привреднога рада. И да би се помогло радничком сталежу, многе државе почеше доносити законе о радњама и тако зване радничке законе о заштити радника и њихових породица; али се ни овим законима, с погледом на недирање застарелих остатака, није постигао
жељени смер, те су се дешавали различни привредни и друштвени потреси: побуне, обуставе рада, одуговлачење итд. Истина, и послодавци су и радници почели одавно оснивати удружења ради узајамне помоћи, а што је и последица великога развитка производње и трговине, јер у неким западним државама има читавих градова од разноврсних творница, што је у ствари и отежало тако звано радничко питање и донело прекомерну производњу. Поред ранијих удружења од ситних послодаваца и њихових помоћника са смером узајамне помоћи у болести, беспослици, изнемоглости и смрти, богати су послодавци — капиталисти — међусобним уговорима: синдикатима, картелима и трустовима завладали производњом и трговима, одређујући по својој вољи цену не само производима него и радној снази. Они су састављали картеле и при одупирању радничким захтевима непотписивањем радничке тарифе и непримањем у посао организованих радника, и локауте — обуставу рада. Сами су пак радници почели оснивати своја удружења прво у Енглеској још при крају XIV столећа, али су тек у XVIII столећу успели основати стална удружења. Ну одмах су против ових удружења устали послодавци, а њима на сусрет изађе и државна власт, те се донесе и први закон против радничких удружења (1799), који би пооштрен одмах друге године. Од овога су доба радници потајно помагали (до 1824). Нешто покретом самих радника, нешто заузимањем племенитих људи а нешто и радом самога племства против капиталиста би најзад допуштена радницима слобода зборова и удружења, али је закон ускоро био обустављен због злоупотреба, те у савременом облику радничка удружења
(тред-унион) енглеска бише основана доцније (1850) и законом призната (1859 а нарочито 1871 Тред-унион актом, чије су знатније измене од 1895); али у Енглеској постоји и стална парламентарна комисија. која се брине о радничком законодавству (од 1868). По себи се разуме да су у погледу уређења најсавршенији енглески тред-унион и да су се на њих угледала француска и немачка удружења, а ова опет служе за углед радничким удружењима осталих земаља па и српским. Радничким је удружењима поглавити задатак: да задобију утврђеним погодбама с послодавцима већу награду и скраћено радно време, а уз ово: да помажу своје чланове у болести, старости, у несрећним случајевима, као и у случају
смрти и нарочито њихове породице; да помажу савезне чланове у беспослици, при путовању, нахођењу рада итд., а обраћају пажњу и на здравствено, наравствено и стручно знање својих чланова. Међутим, по свима државама, поред повољних закона за раднике, има друштава за помагање изнемоглих и болесних, болница, уточишта и других помоћних средстава, као и потрошачких задруга, па се ипак дешавају сукоби између радника и послодаваца, при чему се радници служе: прекидањем рада (штрајком), забраном рада и куповања предмета код назначених послодаваца (бојкотом) и оклевањем у раду (резистенцијом, саботажом). Нека су радничка удружења остала на миру, а нека су свуда наведена од наметнутих вођа и примила учења социјалистичка, комунистичка и анархистичка, нарочито у Немачкој и Русији. Скоро у свима земљама има радничких и других удружења, којима је смер само имовно, безбедно, просветно и наравствено побољшање. Женска равноправност. — Последњих је година осећањем и тежњом за изједначењем у друштвеном и привредном погледу изазван и покрет у корист жена. Свуда су оне, негде више негде мање, запостављене људима. Оне нису имале права да учествују у државним пословима, и ако су негде биле и владарке, и да се занимају истим радовима као и људи. Уз то су удате жене још запостављеније и оптерећеније. Постојала је читава странка која је тражила равноправност — еманципацију — жена, а свака је друга странка прихватила на свој начин ово женско питање, те су им захтеви врло различни. Једни хоће потпуно изједначење жене и човека у свима правима, па и у политичким. Други су тражили једнакост друштвену и привредну као и за човека осим политичких права, а понеки су предлагали неку средину с погледом на занимање. Последице су овога тражења: да се женске већ примају по свима свеучилиштима, да добивају различна занимања и да у неким државама учествују и у државним пословима, што им је скоро свуда проширено после овога светскога рата, у којем су и оне доста повукле по различним пословима и попустиле у наравствености. Свакојако се и женскињу допушта потпуно развијање, али се ипак увидело разликовање од човека и телом, и осећањем, и нежношћу, те се ова сразмерност између човека и жене показује и у њиховим различним дужностима, нарочито с погледом на материнске дужности. Неки увиђају да је
штетно по саму жену с онаким саставом да се излаже људском напору и да се, тако рећи, хрве с човеком на свима тачкама савременога живота, јер је, поред других последица, телесна и умна изможденост опасна за лепи пол, што су неке жене и саме већ осетиле. Странке и управе. — Из целе се опште повеснице зна каквих је било друштвених подела по сталежима, занимању и странкама и од којега су времена савремене такозване државне или политичке странке, па и верске и народне. Некима се по имену познају начела (консервативна, клерикална, либерална, радикална, демократска и др.), а неке код непросвећенијих народа носе име свога вође итд. Негде су основане странке по занимању (радничке и сељачке), од којих се осећа штета по заједнички, државни развитак, последњих година ометан сукобом јеврејско-капиталистичких власника и комунистичких вођа, који им прете пролетарском диктатуром, а уз њих се јавише и самозвани интелектуалци — сви на рачун радне златне средине народне. Грађанске странке чувају државни поредак ради саме државе, као и савремене друштвене односе и начелно се одликују према ступњу својих напредних тежња. И
социјалистичке су странке за одржавање државе, али својим захтевима обухватају и друштвено уређење, те хоће да измене савремене односе друштвене с погледом на својину, породицу и веру. С обзиром на својину, социјалистичке се странке деле на колективистичку и комунистичку. Колективисти су противни само капиталистичкој својини и траже заједницу средстава за производњу, а комунисти желе уништење сваке личне својине. Поред ове друштвене тежње, колективисти траже и демократски облик државне управе, а то је у ствари програм социјалдемократске странке (прво основана у Немачкој 1866), која се у неким државама уједињавала с грађанским странкама само ради власти. Средину ових грађанских странака и социјалистичких чине
радикални социјалисти (нарочито у Француској), који желе изједначење између богатих и сиромашних, односно новца и рада, али на основама савремених друштвених односа. Има у државама европским и у Америци анархиста, који не износе никаквих рефорама и теже да сруше и данашњу државу и данашње друштво. Они су у Русији прозвани нихилистима, а вођа им је био Бакунин, оснивач Светскога савеза.
Једном на светској изложби у Лондону (1862) искупљени радници истакоше тежњу о савезу између свих радника различних земаља и ускоро би основана
Интернационална асоцијација радника (1866) или краће Интернационала. Испрва је Интернационала имала за смер само радничко уређење ради побољшања њихова стања, али доцније, када нагло порасте број њених чланова, интернационалисти или у ствари њима наметнуте вође из личних користи почеше износити и социјално-политичке тежње, од чега се државне управе стану плашити и доносити законе против социјалиста. Ну после неколико конгреса и заваде међу вођама (отеран с конгреса Бакунин 1872), Интернационала би растурена (1874); али су у овом духу радничку интернационалу прихватили социјалдемократи, чиме су се највише користили у Немачкој, а за овога се рата јави Трећа интернационала комунистичка. И српски је народ подељен по западњачком угледу на странке, већином с туђим именима и од штетних последица, што се показало и после уједињења Срба, Хрвата и Словенаца, нарочито састављањем старих странака у нове; а у Србији је, као и другим крајевима, основана (1903) социјалдемократска странка по немачком обрасцу без обзира на раније и спремније утописте (Св. Марковића и др.); а потом се већина преуреди у југословенску социјалистичку странку комунистичку (1919). У српским земљама преовлађује ситна својина и производња, те се овим туђиначким наметањем само смета раду, зашто су власти предузеле законске мере. Зна се где је зачетак овој друштвеној болести — комунизму и анархизму — и какве су нереде с огромним штетама проузроковале у ствари вође ових неоснованих покрета; али су се главни покретачи јавили у Немачкој. Два су немачка Јеврејина, Маркс и Ласал, не позиваху на човечност и правду, већ на „политичку и статистичку“ економију (отуда у Немачкој: Друштвено је питање — питање желуца) и писаху: како радници, место награде, треба да поделе добит од производње или како новац треба да служи раду, а радници да добивају плодове свога рада. Не рачунајући да се цена утврђује по каквоћи а не по тежини рада и држећи да је отаџбина где је добро, они су говорима и писањем и могли задобити лакомислене радничке гомиле, нарочито бескућнике, који круже по свету за парче хлеба и сметају мештанским радницима, а уз то је у многим земљама, поред рђавих остатака средњовековних, лична непокретна
својина насилно и зеленашки распоређена и влада је или управа свуда на основици милитаризма и бирократизма уз народна представништва већином неправилно бирана и постала господарем у држави. Данас је свуда државни облик: монархија или република с владаоцем или председником на челу, што у ствари представља државно јединство; а зна се како се владало до свршетка светскога рата у свима државама, те се, осим установљавања више република, у ствари начин владавине још није изменио. Управа је свуда гломазна и скупа, а нигде не представља истинску народну управу према савременим државним и друштвеним приликама; јер и после толикога просвећивања свет није измислио прилагодну управу. Због злоупотреба верских чинилаца и престарелости свих различних вера а на основици нелагодних и лажних прича, неке су државе узакониле слободу вероисповести, неке су оделиле цркву од државе (у Француској 1906) и завеле грађанске бракове; неки су без икаква верског осећања, а неки проповедају: да вера буде лична ствар, што је у ствари бесмислица с погледом на истинско народно обожавање природних сила или рада и реда васељенских тела с њиховим и данас загонетним и чудноватим особинама по вечитим законима природним, као и веровање у наду, срећу, оздрављење и бољу будућност или напредак, што је за свакога исто, као што је и морал исти. Наука, књижевност и уметност. — Науке су XIX и почетком XX столећа тако развијене, да су и корисно примењиване. Научни су проналасци XIX столећа, што је напоменуто, учинили читав преврат у производњи, земљорадњи и саобраћајним средствима. Научни су пак напретци толики, особито природних наука, да се овде не могу ни избројати, а све се о том може дознати из повеснице појединих наука. Природне су науке унапредили: Шведац Шеле (1742-86), Французи Лавоазије (1743-94), Лаплас (1749-1827) и Кивије (17731838), Енглези Пристлеј (1773-1804), Дарвин (1808-82), који према многобројном посматрању, Постанком фела природним одбирањем и другим својим делима изложи учење о природним променама (дарвинизам) и др. У XIX столећу први пут почиње тачније изучавање свих појава човечијега ума: језика, установа, закона и свих творевина људских, а помогло се и упоредним наукама и у изучавању појединих народа. Повесница тек у прошлом столећу постаје правом науком по употреби оцењивачкога и упореднога начина, а овај се начин
поче употребљавати и при проучавању друштвених прилика. Философија, у коју спада и наука о душевним особинама (ум, осећање, воља) — психологија, логика и педагогика — и данас се обрађује углавном по обрасцу из XVIII столећа, али више преовлађује испитивачки, природни правац, и код ових наука. Вредно је напоменути да су неки научници немачки у светском рату почели и науку злоупотребљавати ради одбране своје војничке силе. Лекарско је изучавање такође доста унапређено, нарочито у средствима за лечење и спречавање зараза. Књижевност је, у ужем смислу, постигла огроман напредак. Она се прво развила у такозваном романтичном а доцније и у реалистичном правцу, од којега се у новије доба нешто издваја натуралистички правац. У последње се време јавио и сецесионистички правац, који устаје против утврђених правила, а по рату футуризам, кубизам и друго, што је само последица недоучености; јер је лепота сваке књижевности и уметности једино у тачности, складности, сразмери и јасности. Књижевност је обрађивана у свима облицима. Најзнатнији су књижевници у Руса: Гнедич, Крилов, Гогољ, Жуковски, Пушкин, Љермонтов,
Гончаров, Тургењев, Достојевски, Толстој и др.; у Пољака: Сјенкијевић; у Немаца: Гете, Шилер, Уланд, Хајне, Судерман, Фрајтаг и др.; у Норвежаца:
Ибзен; у Енглеза: Бајрон, Шелеј, Дикенс, Текерај, Скот, Елиот, Едгар По и др.; у Француза: Иго, Ламартин, Мисе, Балзак, Зола, Доде и др., у Талијана:
Леопарди, Мацони и др. Најчувенији су критичари — књижевни оцењивачи — Рус Бјелински, Енглез Маколеј и Француз Тен. О књижевницима јужних Словена, нарочито Срба, има у повесници српске књижевности. — Треба напоменути да многи књижевници и најпросвећенијих народа већином не бирају ни добар предмет нити довољно пазе на обраду; те и рђаво утичу на друштвено васпитање; јер су многи склони да пре приме зло него добро, што се доказало и за светскога рата. У новије се време и разноврсна уметност нагло. развијала. Музеји и галерије слика и ликова већих градова, јавне зграде и богаташки домови све се више украшују уметничким творевинама, а велики се градови, тако рећи, такмиче у подизању различних грађевинских облика. И у овим се уметностима јавила сецесија — одвајање.
Музика је тако напредовала у XIX столећу, да је успехом превазишла сва ранија столећа. Њу су особито развили Талијани: Белини, Даницети, Росини и Верди; Немци: Бетовен, Мозарт, Вебер, Шуберт, Шуман и Вагнер и Французи: Халеви,
Мајербер и Гуно. Ниједно се узорно дело ма које струке не појави за време светскога рата.
