Миодраг Милановић: Српски стари век (Изводи из књиге)
Садржај Сармати – преци модерних Срба Велика сеоба Срба Порекло имена српског народа Да ли су Срби Словени Срби – моћни и ратоборни Трибали
1 5 8 11 12
Римски крвави поход на Србију Прва балканска сила у XI веку Сеоба Срба са Балтика и рушење Римског царства Први храмови и црквени центри Обред и жртва
13 14 16 18 21
Сармати - преци модерних Срба До почетка хришћанске ере, у старим писаним споменицима, назив Белосрбија, односно Сарматија, заменио је име Скитија, којим се раније означавао источни део Европе. Он је био изведен од имена Сармата, народа који је дошао на место Скита у степама северно од Црног мора. Сармати (Сауромати, Сауробати, Сарбати) збиран је назив за бројна српска племена, која први пут помиње Херодот у петом веку пре н. е. под називом Сауромати. Име Србин доцније помиње Плиније у I веку, Птоломеј у III веку, бројни римски историчари и византијски хроничари (Псеудо-Скилакс). Срби су припадали индоевропским народима са иранске висоравни и били су у сродству са Скитима, Међанима, Парћанима и Персијанцима; њихов првобитни језик био је сродан Авести. Херодот каже да су се они служили скитским језиком, “али су га говорили искварено“. Ни један од писаних текстова Сербоа (како их назива Птоломеј), није сачуван, изузев извесног броја личних имена, обично владарских. Али, говор данашњих Срба из Србије и Осета, из средњег дела Кавказа, који се развио из сарматско-аланских дијалеката (од Алана данашњи Срби из Србије воде директно порекло), може се сматрати модерним сарматским језиком. Одјек копита сарматске коњице. Када су почели да хуче таласи Велике сеобе народа, Сармати су се разлили преко западне Европе, допирући до њених најудаљенијих кутака. На крају су, са Пиринејског полуострва, прешли у северну Африку, основавши јако вековно царство. Како су за Сарматима остајале непрегледне области степе, где су се напасала стада њихових брзих и крајње плаховитих коња, тако се, полако, топило и растакало име Сармата, нестајући са историјске позорнице. Птоломејево дело је важан извор за ономастику везану за Србе; код њега налазимо: Сербинум, Сарбакум, Сирбонис (језеро), Саураниум, Сарвена; Сарбина, Сура, Саура, Сарвон, Сарба, Сарабис (река) и многе друге називе који потврђују присуство Срба на широком простору Азије, Европе и Африке. Очита је географска веза са иранском висоравни и облашћу Лугистана - Ларистана, српске прапостојбине, где се уочавају називи: Сарабенд, Сербендан, Сербенан, Сербистан и Сербас. Страбон у Ликији наводи град Сирбис, Сарапту, Сару... Саронас у Палестини, Сарус у Киликији, Суријум и Сарапану на Колхиди. У Плинијево време, око 79. г, у залеђу и око Азовског мора, живе српскосарматска племена: “Вали, Серби, Ареци, Зинги, Псеси“. Сва ова племена припадају Сарматима - Вали могу бити поморци, а Псеси или Пљеси они који су живели у мочварним пределима. О кавкаској, тзв. „лабо-српској“ земљи, Плиније каже: “Сав простор, од она ствар до Азовског мора, захватају Лабанци, после њих Иверци, које дели река Лазана, утичући у Куру. Одмах на граници Лабије, на свим врховима планинским, живи свирепи народ Силви (људи из шуме, Дрвљани или Дивљани), а ниже њих Љубени. По називима ових племена није тешко закључити да су у питању Словени. Непознати код осталог света. Апострофирајући да су Сауромати грчки, а Сармати римски назив, Плиније лоцира два сарматска подручја - једно у Азији, а друго у Европи. Он, следећи уобичајену представу својих претходника, Агрипе и Меле, о подели земље на три континента (Европа, Африка, Азија), ослања се на њихову процену да се територија од Истра до Океана простире дужином од 2.100 и ширином од 4.400 миља до реке Вистуле (Висла), те да припада пустоши Сарматије. У Натуралис Хисториа, он каже: „У Европи, сви које срећемо су Скити, премда разни народи заузимају приобаље; на једном месту Гети, које Римљани називају Даки, на другом Сармати, које Грци зову Сауромате и
2
Хамаксиоби или Аорси, њихова грана; потом, опет они скитске лозе и потомци робова, или Троглодити; а, после њих, Алани и Роксолани. Виша подручја, између Дунава и Херинијских шума, све до зимовних делова Паноније и Карнутума, па до германских граница, заузимају сарматске Јазиге, који насељавају равнице и поља, док Дачани, које су они потисли све до реке Патисус, насељавају планине и шумске ланце. Даље од реке Марус, према току Дурије, која их раздваја од племена Суева и краљевства Ваниус, налазе се Бастарани, а после њих друга племена Германа, која заузимају супротну страну“. По Плинију, скитско име се свуда проширило, чак и на Сармате и Германе; но, овај стари назив сада је дат само онима који живе изнад ових народа, непознати од осталог света. Песникова опчињеност. Овидије, чувени римски песник, био је прогнан у Сарматију, где је научио да говори „гетски и сарматски језик“. По њему, Сармати живе крај Понта и Дунава, као први суседи Рима, у земљи која се простире од Карпата и северно од Црног мора. Боравећи у Томи (Томис), Овидије описује Сармате као дивље племе из планина које за превоз користи кола, што је песника очито фасцинирало. Хипократ (око 400. г. пре н. е.) Сауромате смешта у Европу: “У Европи постоји скитски народ, зван Сауромате, који су насељени око Меотског језера. Они се разликују од свих других, по томе што се и њихове жене боре против непријатеља“. Знатно раније, пре Херодота или Хипократа, срећемо се са именом Сармата, у Скилаковом водичу за морепловце, где он описује обале, луке и реке. Скилак из Карианда је живео у VI веку пре н. е. а од његових записа остали су само фрагменти: Индица и Периплус, где помиње Сурмате који обитавају у Европи, источно од Скита, према Танаису, који је граница Европе и Азије. Он каже да су на другој обали Танаиса, где почиње Азија, први народ на Понту су Сауромати, „којима жене владају“ (тзв. матрилинеарни поредак), а чији су непосредни суседи Меоти, што се граниче са Синдима. Назив Сурмати (Сурматаи), користи и Еудокс из Кинда који, под утицајем Плинија, спомиње Сармате око Каспијског мора (Каспија), у Азији, где налази и Аорс(к)е, Дрибике, Бактре и Сарпаре. Аристотелов ученик Теофраст (370- 287. пре н. е.), у делу „О водама“, спомиње земљу Сарматију, а код Посејдонија, који је утицао на Маринуса и Птоломеја, Сарматија се простире изнад Танаиса и Бористена, испод Хиперборејског океана, повезујући Европу и Азију. Са запада се граничи Германијом, а на истоку Скитијом. Страбон, у „Географији“, као и Полибије у својим рукописима, спомињу Сармате јужно од Скита; потом, Аорсе и Сираке, све до Кавказа. По Страбону, Сарматија је први део северног дела Азије и нека је врста полуострва. Несуђени мир у својој земљи. Сауроматима није било суђено да мирно живе у својој земљи. Селили су се, с времена на време, све док Александар Велики није срушио ахаменидско царство у Персији, 331. г. пре н. е. Птоломеј сведочи да су „Сербои“, односно „Сирбои“ живели на Волги, Азовском мору и на реци Дон. Гвидон Равенски (Аноним, +880) доводи у везу Србе, Словене и Ските, назначава да су се житељи старе Сарматије називали Србима - Сармати, народ српски. Врло је важно овде истаћи да су се монаси, који су овим територијама ширили хришћанство, називали Сарабитима (Сарабаитае), Србима. За земљу Сауромата Херодот каже да се налазила „на три дана хода“, источно од Дона и северно од Азовског мора. Археолошка истраживања су показала да су они живели у пространој травној равници, на граници између Европе и Азије, која је обухватала територију, источно од Дона, скоро до реке Урал, а на северу се пружала уз Волгу до Саратова. Били су мешовитог порекла и у њиховој култури се запажају разни елементи народа позног бронзаног доба, нарочито Меота и Скита, с којима су Сауромати одржавали блиске везе. Нису имали сталних насеља; живели су на коњу, а њихова боравишта су била кола у која су упрезали волове. Опанци и шајкача. По ношњи, обичајима и култури, нису се разликовали од Скита. Носили су опанке, чакшире и специфичне капе (шиљате), које су се, временом, трансформисале у шајкаче. Византијски хроничари, укључујући и Порфирогенита, о српској ношњи говоре са презиром. Овај презир вуче порекло од политичке нетрпељивости Византинаца спрам Срба и њихове бунтовне природе. Српске жене задржале су стари, „амазонски начин“ живота - придруживале су се својим мужевима у лову и рату, те носиле исту одећу као мушкарци. Ни једна девојка није могла да се уда док не убије бар једног непријатеља. Међутим, Сауроматима није било суђено да мирно живе у својој земљи. Селили су се, с времена на време, у потрази за новим пашњацима за своју стоку, све док Александар Велики није срушио ахаменидско царство у Персији, 331. г. пре н. е. Збивања у средњој Азији, у IV веку пре н. е. имала су великог утицаја на даљи развој Срба, јер је Александар Македонски, у следеће две године, успео да подјарми Хороазме и Масагете, народе који су живели даље, на северу. Његова освајања су имала за последицу стварање чврстог савеза та два народа, тако да су они загосподарили свим номадским племенима средње Азије; чак су и Хуни морали да признају њихову власт.
3
Култура Масагета била је типично степска, мада се у њој запажа јак утицај ахаменидске цивилизације Персије. Проширење њихове власти стога је значило и распростирање ахаменидске културе и идеја. Срби су били један од народа на које су та култура и цивилизација извршиле дубок утицај. Масагетскохороазматска владавина, или нека врста политичке подређености, оставила је дубоког трага на старој сарматској култури. Краљевство на Босфору. Сибир своје име дугује Сербоима-Сирбима; српско име Сибин односи се на становника Сибира - Сибирна, Србина. Овде је, судећи по разноликости гробова, постојала заједница подељена на друштвене слојеве и класне групе. Гробни прилози су већином иранског, средњоазијског или оријенталног порекла; у западном делу овог подручја, нађени су и грчки импорти (керамика, фибуле). Жене су често сахрањиване с оружјем, што неки аутори (Томсон, Вернадски, Граков) сматрају остатком „амазонске традиције“. У богато опремљеним гробовима често је проналажено цело тело овце или коња, али увек без главе. До 338. г. пре н. е. Срби су прешли преко Дона. Ово је познато из грчких историјских записа и археолошких налаза. У IV веку пре н. е. у области западно од Дона, живели су Скити, који су подигли величанствене краљевске гробнице у кубанској долини (северозападни део Кавказа). Крајем истог века, они су нестали са Кавказа и њихови трагови су нађени много даље, на западу, с друге стране Дњепра. То би могло да значи да их је на запад потиснуо први талас Сармата, који су, несумњиво, били под притиском других сарматских племена, још даље, пристижућих са истока. До 300. г. пре н. е. они су своју власт проширили на целу област између Дона и Дњепра. Једини делови, који се могу повезати са краљевским Србима, су остаци коњске опреме и прибора за јело (виљушке, кашике од злата или позлаћеног сребра), фелере, које потичу из II века пре н. е. Сви, одреда, имају рељефне орнаменте, с геометријским или животињским мотивима, који подсећају на стари асирски или јонски стил, али су тесно повезани са грчкоиндијском уметношћу. Краљица Мага. Ови, западни Срби, били су уједињени под јаком централном влашћу. У писаним споменицима називају се „краљевским Сарматима“. Скити, из једног огранка који се повукао у кримску област, постали су њихови вазали, а Олбија, грчки град на ушћу јужног Буга, плаћала им је данак. Један од њихових краљева, Галатије (Галат), помиње се у мировном уговору који је краљ Понта (у Турској, јужно од Црног мора), закључио око 180. г. пре н. е. а једна краљица, по имену Мага (успешно се бавила врачањем и магијом), јавља се у записима неколико деценија касније. Виљушке за јело, тог типа, нађене су на једанаест локалитета, углавном на територији где су живели краљевски Срби. Две су нађене ван те области, једна у Трансилванији и друга у бугарском Подунављу. Ова друга може да се повеже с једним другим огранком краљевских Срба, који је морао да се повуче даље на запад, под притиском других сарматских племена. Од тог времена, моћ Краљевских Срба ближила се крају - највећи део становништва чинили су дошљаци, док су нека племена, настојећи да сачувају своју самосталност, кренула даље, на запад. Династија српско-трачког порекла. Срби, који су у IV веку пре н. е. ушли у понтску степу (област између Дона и Дунава), први су ступили у контакт са једним делом „класичног света“- Босфорским краљевством. Почеци овог краљевства падају у VI век пре н. е. када су Грци основали неколико колонија на северној обали Црног мора. У V веку пре н. е. у састав Босфорског краљевства улазиле су све колоније на обали Азовског мора (Палус Маеотис, блато Меотско; Азовско море се још звало Палус Сарматиае, сарматско блато; Кимеријско блато; скитски спрудови и Понти Еуџини матер - мајка Црног мора). Прво је овај крај био негостољубив, па је у складу с тим носио и име Понтус, дивљина; када су га цивилизовали Грци-Јоњани, прозвано је гостопримљивим - Еуџинус), као и широк појас земље, дуж источне обале, на којем су живела најпре меотска, а касније српска или сарматизована (посрбљена) племена староседелаца. Циљ државе на Босфору је био да грчке градове штити од степских номада, али Скити и, после њих Срби, нису нападали грчке градове - мудро су их користили као посредничке, трговачке центре. Током сарматског периода, грчки градови су очували свој положај производних и извозних средишта. Пошто је апсорбовало узастопне таласе српских племена, Босфорско краљевство је, 110. г. пре н. е. пало под власт понтског владара Митридата, који га је увукао у рат са Римом. Срби – Босфорци. Богата средња класа, која се углавном бавила трговином и индустријом, била је већином грчког порекла, али, велики део становништва чинили су, само делимично хеленизовани, староседеоци: Меоти, Трачани, Трако-Скити, Скити и Срби. Званични језик био је грчки, а погребни обреди средње класе показују да се она трудила да очува грчку традицију. Али, Босфорци, какви су приказани у античким описима градова у северном Понту, на надгробним стелама са вајаним фигурама (нарочито на сликама у гробницама), очигледно изгледају као Птоломејеви „Сербои“.
4
У време владавине Фарнака, Митридатовог сина, који је био на челу краљевства кад и Помпеј у Риму, дакле око 70. г. пре н. е. Страбон описује Сармате из ових крајева. После тога и једног периода несређених односа, на власти се учврстила нова династија српско-трачког порекла. Она је владала све до доласка Гота у III веку. Припадници ове династије имали су, углавном, трачка или сарматска имена, а једно од честих владарских имена било је Ауроматон. Врховну власт над њиховом државом имао је, номинално, Рим. Ево шта пише Страбон: „У западној Азији до Кавкаских планина живе Срби и Брђани (Аорси), јер где су год Срби, ту су и Аорси, као племе српско, или људи који живе по планинама и који се одликују својом русом косом, плавим очима итд. Једни се скитају, други живе под салашима, а трећи раде земљу“. Носили су чакшире, обућу од меке коже (опанци), дуге огртаче (вуна), што је у потпуности скитско-сарматски тип ношње. И њихов оклоп био је сарматски. Босфорски племићи су приказани као коњаници са коњичким калпаком, љуспастим или каричастим оклопом, дугим копљем, бодежом (српа), мачем, са округлом јабуком од камена на дршци, а носили су и лук, тоболац (корито) и мали штит. Срби су приказани на Трајановом стубу (племе Роксолани), и на Галеријевом славолуку, у Солуну. Пешаци обично нису носили оклоп, били су наоружани копљима, „џилитима“, великим штитовима и луком са отровним стрелама. Војска од 100.000 стрелаца. Најпознатији Сармати, из средњег периода, су они који су прешли преко Дњепра и почели да „притискају“ границе Рима. Аорси, који су живели углавном источно од Волге, били су најудаљенији. После пораза Масагета, они су ојачали и постали моћно племе. Њих помињу кинески летописци из 130. г. пре н. е. где кажу да су имали војску од сто хиљада стрелаца. Копља и џилити јављају се само изузетно. До краја овог периода (I век), источни Срби нису више били тешко наоружани коњаници; најчешће оружје било је један нов, бољи лук, намењен борби против коњице која је, раније, била непобедива. Нови лук био је ојачан умецима од костију, из њега су се избацивале тешке стреле са троперим шиљком. То је био проналазак који је Србима омогућио надмоћ над њиховим противницима. Ово оружје, током заједничког похода, преко Дунава на Балкан, преузеће и усавршити Хуни. Грчки географ Страбон (I век) каже да је преко њихове територије ишао важан трговачки пут и да су били довољно богати да носе златан накит. Један огранак Аорса (бегунци из главне групе) населио се западно од Волге, око доњег тока Дона. На том подручју, код Новочеркаска, откопан је 1864. г. најраскошнији од свих српских гробова из средњег периода. Био је то гроб неке жене, вероватно племенске поглаварке или краљице. У њему је нађено око сто тридесет златних предмета, већином декорисаних животињским мотивима и украшених драгим камењем - тиркизом, аметистом и коралом. Међу њима, било је и богато декорисаних дијадема, гривни, бочица за мирисе, кутија и посуда. Једна посуда имала је дршку у облику јелена, истог типа као крчази из обичних српских гробова. Осим тога, било је на стотине украсних плочица пришивених на одећу. Потомци краљице Роксанде. Јазигама за петама ишли су Роксолани. То је било следеће велико племе Срба које је дошло на запад, прешавши Дунав средином II века п. н. е. Када су се српска племена Сармата, у I веку наше ере, сручила на границе Римског царства, она су већ била разбијена на групације са посебним именима и римски историчари их, обично, под тим именима и помињу. Најчувенија су племена Јазига, Роксолана и Алана. Њихови међусобни односи и сукоби са Римом сада су прилично познати, али пре него што подробније размотримо њихову историју, било би корисно да у главним цртама прикажемо велика миграциона кретања у источној Европи. Сарматска историја је повест о низу таласа који су се кретали од истока на запад, потискивали и бивали потискивани, све док не би ударили о границе Рима и ту се разбијали на још сложеније валове и унакрсне струје. Први талас - српску претходницу - чиниле су Јазиге. У II веку пре н. е. они су живели северозападно од Азовског мора, између река Дњепра и Дона. Иза њих, на истоку, били су Роксолани, а испред њих, један несрпски народ, Бастарни. Порекло њиховог имена у вези је са говором (јазик - језик - Јазиге) и невероватном храброшћу. Веза између Јазига и јаја је метафорична - и данас се, у Србији, за некога ко је изузетно смеон, каже да „има јаја“. Најстарија историја Јазига није нам позната. Истраживач Т. Сулимирски каже да су они били исто што и „краљевски Сармати“. Почетком нове ере, Страбон, а затим и Тацит, помињу их као народ који, живећи између Дњепра и Дњестра, влада једним келтским народом, званим Бастарни. О Бастарнима, Тацит каже: “Услед честих бракова између њихових угледних породица и породица Сауромата, они су прихватили неке обичаје те земље“. У понтској области нису нађени никакви археолошки остаци Јазига, иако су они, у области близу Азовског мора, живели бар два века, у степема западно од Дњепра. Притисак Роксолана одбацио је Јазиге преко Дњепра и Дњестра, почетком првог века нове ере, све до делте Дунава и римске границе. Прва борба између Сармата и Римљана, о којој имамо помена у историјским вестима, вођена је 78. г. пре н. е. До 20. г. н. е. Јазиге су прешле Карапате и населиле се у мађарској равници. Овде се ратовање са Римом наставило у наредна четири века. Јазиге су ратовале и уз
5
Рим, као савезници. Са њима су били удружени у борбама са, касније придошлим, Србима. У ово време, Јазиге ће се населити и у централној Босни, где су основали, већ поменути, изузетно добро утврђени град Јајце. Затим, они нестају са позорнице историје, потиснути у заборав силама сувише снажним да би им се могли одупрети. Јазигама за петама ишли су Роксолани. То је било следеће велико племе Срба које је дошло на запад, прешавши Дунав средином II века пре н. е. Они су најпре опустошили земљу, а затим су се населили северно од Јазига, у степама између Дона и Дњепра. Роксолани су делимично покорили „краљевске Сармате“, местимично их потиснувши западно од Дњепра. Велика сеоба Срба Отишли су у подручје између Дњепра и делте Дунава и ту се настанили, потиснувши Јазиге, који су тамо живели пре њих. Највећи део кренуо је даље на југ и, до 62. г. н. е. стигао у равницу јужне Румуније. Роксолани су били српско племе Алана, названо по Роси или Роксанди, „амазонској“ краљици од које су, како Страбон бележи, водили порекло. Око 110. године п. н. е. они су се укључили у политичке борбе у црноморској области; најпре су се придружили Скитима у њиховој борби против босфорског савеза, а затим, пошто их је потукао понтски владар Диофант, помогли су понтској војсци да освоји Босфорско краљевство. Њихов пораз у првом рату описао је Страбон. Имали су војску од педесет хиљада људи и уживали су глас добрих бораца, али су били лако наоружани и нису се могли одупрети тешко наоружаној фаланги. Њихови калпаци и оклопи били су од сирове коже, а од оружја су имали штитове од уплетеног прућа, копља, лукове и мачеве. До средине I века н. е. Роксолани су били захваћени једном много већом сеобом племена и прешли су у област западно од Дњепра. Одавде су неки отишли у подручје између Дњепра и делте Дунава и ту се настанили, потиснувши Јазиге, који су тамо живели пре њих. Највећи део кренуо је даље на југ и, до 62. г. н. е. стигао у равницу јужне Румуније. Ратници, а не разбојници. У рат су ишли само ради данка који им припада. Они своју земљу дају свакоме ко жели да је обрађује (најчешће су то били Словени) и задовољни су ако им се за то плаћа скромна надокнада. Али, ако закупци не плате данак, они полазе у рат на њих. Њихови коњи, слично скитским, били су изванредно брзи и плаховити, па су их зато кастрирали. Они су се бавили ловом; у мочварама су ловили јелене и дивље вепрове, а у степама дивље магарце и срне. Код Страбона налазимо један опис Роксолана из тог времена (17-23. г. н. е.), у којем их назива „људима који станују у колима“. Њихови шатори од пусте били су причвршћени за кола у којима су, попут већине Сармата, проводили цео живот. Око шатора су била крда стоке, од које су добијали млеко, сир и месо. Ишли су за стадима селећи се, с времена на време, на нова места где има траве. Страбон пише: “Они су ратници, а не разбојници“. По њиховим гробним прилозима знамо да су користили гвоздене мачеве, стреле са малим металним шиљком и тоболце од брезове коре, што представља оружје лаких стрелаца на коњима. Стари записи нам кажу да су се, у борбама, понекад, користили и ласом. У свом полазном положају (I век пре н. е.), Роксолани су живели источно од Дона. Њихова кретања следе кретања Јазига - преко Дњепра (почетком I века н. е.), све до сукоба са Римом (62. г. н. е.). После тих великих преокрета, наступио је предах, места Јазига и Роксолана, у северним степама, попунили су Аорси и кубански Сиријаци, који су били на високом цивилизацијском степену и нису одмах кренули за својим сународницима на запад. Струјање, међутим, није престало. У I веку наше ере њих је покорило једно ново племе из области источно од Дона - Алани. Има их свуда - од Волге до Шпаније. Алане први пут помиње Јосиф Флавије, око 37-101. г, у Јеврејским ратовима, као скитско племе насељено око Танаиса (Дон) и језера Меотис. Оно је, око 73. г, опљачкало Јерменију и Медију. Алане, источно од Урала, помињу кинески извори. Историја млађе династије Хан (Хон Хан Сху, 25-220. г): “Краљевство Јентсаи (Широка степа), променило је назив у краљевство Аланлиао. Главни град им је Ди. Зависни су од Кангју. Начин живота и одећа су им исти као у Кангју“. Кинески извори нативају Алане „Јентсаи“ или „Антсаи“, што се поистовећује са каснијим „Анти“. Амијан (330-395), помиње Алане у делу Рерум гестарум. Он их најприје налази око Азовског језера где запажа:“... мноштво народа различитих по језику и обичајима. Иза ових су други народи, који су нам непознати, јер живе још даље, у дубини континента“. Алани су и на левој обали Еуксина, према трачком Босфору: „тамо, где се завршавају Рифејске горе, живе мирољубиви Аруимфеји. Ту земљу запљускују реке Хрониј и Висла (Цхрониус ет Вистула). Њихови суседи су Алани и Саргети, као и многи непознати народи, чија имена и обичаје не познајемо“. Иза Дњестра Амијан помиње тзв. европске Алане, Костобоке и многобројна племена Скита, чија се област простире до земаља чије границе он не познаје. Већином, Алани су номади, а само мали број се бави земљорадњом.
6
Овај историчар говори и о пореклу Алана. По њему, они су древни Масагети, чије име потиче од планина око којих су живели; покорили су околна, разна племена и наметнувши им своје име, асимирали су их. Међу њима су: Нерви, Аквилони, Видини, Гелони и Агатирси. Алани обитавају у два дела света (Европа и Азија), живот им је сличан хунском али „нису толико сурови“. Амијан бележи ратове Хуна и Алана, те потоње савезе. Новији истраживачи разилазе се са Амијаном кад се говори о пореклу Алана. Три тезе су и даље у „игри“: да су Алани источни Скити, да су „настали“ од Сауромата, тј. да је у питању сарматско племе (као што су то и Аорси, Сирбијаци-Сиријаци или Роксолани) и да су пристигли из централне Азије, при чему се као њихови директни преци узимају Масагети и Јужни Тохари. Наш став је овде јасан - у питању је сарматско племе чија се култура, што потврђују сви досадашњи археолошки налази, везује за средњосарматску културу на простору од Волге до Дњепра. Данашњи директни потомци Алана су Срби из Србије и Лужички Срби из Немачке. До средине I века н. е. Алани (који су себе звали Сербоима), стекли су водећи положај међу источним сауроматским племенима. Године 68, они су се налазили, како се из једног записа види, у близини Азовског мора а, до почетка II века, загосподарили су целом територијом, коју су раније држали Аорси и Сиријаци. Један део Аорса преселио се на запад; остали су прихватили власт Алана и, стопивши се са њима, постали су Сербои. Украјинске степе под влашћу Срба. Освајање степе и заузимање скоро потпуно србизованог (сарматизованог) Босфорског краљевства имало је дубоког утицаја на културу Острогота и довело је до усвајања многих сарматских елемената Први покушаји Алана - Сербоа да се прошире били су усмерени на римску предњу Азију. Оба напада била су одбијена. Након Партије (123. г. н. е.), нападнута је и Медија, десет година касније. Напади су извршени после успешног проласка кроз Дербентски пролаз. Историчар Јосиф оставио нам опис Алана у борби: „Они су дошли у великом броју, изненада се сручили на Међане и опљачкали њихову земљу без отпора. Међански краљ Пекор је побегао и све им препустио. Своју жену и наложнице спасао је тако што им је за њих платио откуп од сто таланата“. Алани су, затим, ушли у Јерменију, где им се супротставио краљ Тиридат. У борби је један Алан ласом ухватио краља, који није успео мачем да пресече уже, тако да га је он привукао себи и убио. Сербои су после тога опустошили земљу, а велики број људи и много другог плена, из оба краљевства, потерали су са собом у своју земљу. Украјинске степе, источно од Дњепра, такође су пале под власт Срба. Али, пре него што су могли доћи до Дакије и појачати већ постојећи притисак на римске границе, они су морали да се суоче са једним новим непријатељем са севера - Готима. Пут Дњепра до Балтичког мора. Почетком III века н. е. појавила се нова опасност - са Балтика, према Црном мору, пробијали су се Готи. Године 332. они су заузели „србизовано“ Босфорско краљевство; касније су се и они прикључили походу на Рим. Стручњаци се не слажу потпуно у погледу времена када су Готи стигли у област Црног мора. Раздобље око 230. г. н. е. чини се највероватнијим, а по једној претпоставци, коју потврђују археолошки налази, они су, из своје раније постојбине, на обали Балтичког мора, дошли крећући се дуж Дњепра. Око 250. г. н. е. готска племена су заузела Олбију, град под римском заштитом, на ушћу јужног Буга. Босфорско краљевство, још увек под номиналном заштитом Рима, било је покорено; 332. г. престало је ковање босфорског новца. Последњи босфорски краљ био је Рескупор IV, који је умро 362. г. Обично се сматра да се источни огранак Гота, или Остроготско царство, налазило на Дону. Археолошки подаци показују да се оно пружало само до Дњепра, или до степа нешто источније од те реке, а да је, северно од Азовског мора, Готима припадао само сразмерно узак појас. Освајање степе и заузимање скоро потпуно србизованог (сарматизованог) Босфорског краљевства имало је дубоког утицаја на културу Острогота и довело је до усвајања многих сарматских елемената. Босфорске радионице почеле су снабдевати многе купце, прилагођавајући старе сарматскобосфорске облике накита укусу својих нових господара, додајући неке нове елементе које су донели дошљаци. Нова готска уметност, која се тако развила, касније се проширила по целој западној и средњој Европи, где су је донели и неговали Готи и други народи, укључујући и Србе, који су се повлачили пред Хунима. Високи и лепи, светле косе. За Алане Марцелин вели да робове нису имали, јер су сви племенитог рода. Алани су морали чинити владајућу класу, пошто су писци тог времена ову земљу помињали искључиво као Аланију или Белосрбију. У време готских најезди, најзападнији огранак Алана-Сербоа живео је у северној половини Бесарабије и у суседном делу Молдавије, на другој страни реке Прут (Аланска река). У овој области, становништво је углавном било словенско, али Алани су морали чинити владајућу класу, пошто су писци тог времена ову земљу помињали искључиво као Аланију или Белосрбију, а Прут, како рекосмо, називају Аланском реком (Аланус флувиус). Ова група Алана може се скоро сигурно поистоветити са Антима, народом који је, како је записано, живео у тој области у IV
7
веку н. е. Амијан Марцелин, писац из IV века н. е. оставио је један занимљив опис Алана, који је скоро истоветан са Херодотовим приказом Сауромата, написаним осам стотина година раније. Начин живота и навике степских номада нису се, изгледа, столећима мењале. Амијан Марцелин каже: “Алани пију велике количине млека. Колиба немају, већ бораве у колима, с крововима од коре. Они путују преко великих пространстава и на местима богатим травом постављају своја кола у круг и ту остају док има хране за стоку, а затим се опет селе.“ Бронзана огледала. Алански гробови у Бесарабији и Молдавији садрже типичне сарматске прилоге: бронзане прстенове и други лични накит, огрлице са перлама од стакла или карнеола, понеки гвоздени мач, а у једном случају и један стаклени пехар, римске израде. Од нарочитог су значаја бронзана огледала и једна камена плоча, са угравираним знацима “тамга“, која показује да се ранија постојбина тих Сармата налазила у суседству Босфорског краљевства. Кола су њихова стална боравишта; у њима они живе и у њима се њихова деца рађају и расту. Где дођу, они то место сматрају својим домом. Мушкарци се од најранијег детињства навикавају на јахање, а пешачење сматрају недостојним“. „Скоро сви Алани“, наставља даље Марцелин, „високи су и лепи, а коса им је обично светла; од њиховог страшног погледа човека подилази језа. Они су вешти и окретни у руковању оружјем. По начину живота и обичајима, они су мање дивљи од Хуна.“ (Занимљиво је да су Готи и Данци веровали да су Хуни били Срби, као што се каже у саги Херврар: “Под именом Хуна, наши су стари сматрали Србе и балтичке Словене, а ту су од искона живели само као Срби, понекад Саксонци, које доцније називаху Виндима или Вендима“. Или, на другом месту: “У лето је краљ Хајдрек отишао у рат и дошао са војском својом у земљу српску - хунску, којом владаше краљ Хлум (или Хум) и у ког беше кћи Слава“.) Уживају у опасностима и ратовањима. Човека који погине у борби сматрају срећним, док оне који остаре и умру природном смрћу нападају и прекоревају као слабиће и кукавице. Они се поносе ако убију било кога и као славни плен откидају главе противника, деру кожу с њих и вешају их, као украс, на своје коње“. „Као своје божанство рата“, истиче историчар Марцелин, „они су обожавали голи мач пободен у земљу. Они предсказују будућност на занимљив начин. У одређено време скупљају потпуно праве врбове гранчице и размештају их, певајући неке бајалице и, тако тачно погађају шта ће се десити“. Овај тип прорицања задржао се у Србији све донедавно и из њега је настао празник „врбице“, а очуван је у елементима певања, играња и кићења врбовим прућем. За Алане Марцелин вели да робове нису имали, јер су сви племенитог рода. Пустошење римске територије на Балкану. Године 378. аланска коњица одиграла је одлучујућу улогу у чувеној бици код Хадријанопоља, у којој је римска војска била натерана у бекство, а цар Валенс убијен. Две године касније, Алани су, заједно са Остроготима и хунским одредима, кренули на север, ушли у Панонију и ту се населили. Судбина Алана, који су се пред Хунима повукли на запад, сложена је и често патетична, како каже Т. Сулимирски. Историја једне аланске групе може се пратити у појединостима. Тај бројни одред прешао је Дунав 337. г. Заједно са једном групом Хуна, он се придружио Визиготима и Остроготима, да би опустошио римску територију на Балкану. Године 378. аланска коњица одиграла је одлучујућу улогу у чувеној бици код Хадријанопоља, у којој је римска војска била натерана у бекство, а цар Валенс убијен. Две године касније, Алани су, заједно са Остроготима и хунским одредима, кренули на север, ушли у Панонију и ту се населили. Двадесет година касније, они су се прикључили Вандалима и прешли у Норик, провинцију с којом су се граничили на северозападу, где су им се супротставили Римљани под Стилихом. Он им је дао нека подручја, под условом да служе у римској војсци. Тако су они, од 402. до 405. г, узели учешћа у заједничкој борби против Визигота. Са савезницима у Шпанију. Завојевачи су кренули преко Мајнца и Трева (Ремса, Турнеа, Араса, Амијена), према Паризу, Орлеану, Туру, Бордоу и Тулузу. Овде није било римске војске која би им се супротставила. Пошто су две године угњетавали Галију, Алани су са својим савезницима прешли у Шпанију, опустошили цело полуострво и најзад се зауставили у Лузитанији, данашњој Португалији. Али, 406. г, Алани су, заједно са Вандалима и Свебима, кренули у поход на Галију. Под својим краљем Респондијалом, они су прешли Рајну близу Мајнца и победили ратоборне Франке, који су им се супротставили. Онда је један део Алана, под краљем Гаораном (Гораном, не треба га мешати са истоименим краљем Роксолана), прешао у службу Рима, а главнина је, под Респондијалом, кренула са два теутонска народа у поход на Француску, разарајући и пустошећи све што би јој се нашло на путу. Године 418. Алане су потукли Визиготи који су, у име римских императора, протеривали „варваре“. Алански краљ Адакије био је убијен, а остатак групе побегао је у Галицију, где се прикључио Вандалима. Вандалски краљ Гундерих усвојио је назив „краљ Вандала и Алана“, који су његови наследници задржали све до пропасти вандалског краљевства у Африци 533. г.
8
Тако се завршила историја овог огранка Алана који су, за четрдесет година, од када су напустили своју степску постојбину, прешли преко целог једног континента. Али, чак ни то није био крај њихових лутања. Постепено, стапајући се са староседеоцима, уједињени Вандали и Алани, напустили су Галицију и прешли у јужну Шпанију 422. г, а одатле у Африку 429. г. То нису били једини Алани који су стигли до Француске. Група под краљем Гораном, била је, у разна времена, у савезу са Визиготима и Римљанима. То су највероватније били Алани који се, 416. г, помињу у Нарбони, касније и у Орлеану. Они, изгледа, нису Хунима пружили отпор 451. г, али су их, 475. г, покорили Визиготи. Други алански краљеви (Беог, оснивач Београда, „реџ Аланорум“ 464. г. и Еохар, „фероциссимус Аланорум реџ“ - силовити краљ Алана, 440. г.), помињу се као учесници у општим борбама на почетку мрачног доба. Порекло имена српског народа У старим изворима се назив Срба појављује у разним варијантама: Серби, Сербои, Серви, Сарби, Сорби, Сораби, Србљи... У српским изворима, овај етноним се налази у Летопису попа Дукљанина и Лаврентијевом препису Нестора, први пут у XI веку Назив Србин јавља се код Птоломеја, у III веку, као име једног источноаланског народа (ово је потребно уочити, јер су данашњи Срби из Србије њихови директни преци), који је пребивао у степама доњег Поволожја, све док га у IV веку нису покорили Хуни. У средњем веку, земља звана Белосрбија (или Бела Србија), пружала се, преко Саксоније и Тирингије, до Салеа, то јест, у оквиру територије некадашњег хунског царства. Може се претпоставити да се одред хунске војске, који је стекао власт у тој области, састојао углавном од источних Алана-Сербоа. После Атилине смрти, 453. г, они су стекли независност и сами владали пространом земљом. Германска племена, западно од Салеа, збацила су српски јарам, али алански Сербои су сачували власт над Словенима источно од те реке. Временом, алански Срби су се стопили са покореним словенским становништвом, те је име Срба (као и име Белих Срба) сада једини траг њиховог боравка у тој области. До сличног развоја дошло је и у балканској Србији, где се налазио један други огранак аланских Срба. Помињу се у најдревнија времена. Многе су претпоставке о пореклу и значењу српског имена. Неки доказују да значи сродник, други „суработник“, друг у раду, работи. Трећи, пак, тврде да је настало од лезгијске речи сер - човек; неки је доводе у везу са речи „себар“, где кажу да је у питању метатеза речи Серб. Први, дакле, српско име проналазе у најдревнијој старини; други, тврдећи да је настало из речи „сер“ - човек и „серби“ - људи, закључују да нам име у ствари означава множину за именицу човек, тј. људи или народ. Данашњи кавкаски Анти, који говоре лезгијски, остатак су оних Анта који су били у дугој вези и симбиози са источним Словенима, па доиста може бити да је једно антско племе, именом српско, нека словенска племена организовало у државице, а затим, утопивши се у њих, оставило им име, као што је било и у случају кад су германски Франци Французима оставили име, а нормански Руси и монголски Бугари - Словенима. Кад већ размишљамо, поменимо и да су, можда, српска племена се раздвојила на северу, па их је било и на Лаби и на Висли, те су она на Лаби остала на северу, а она са Висле отишла на југ, како наводи и Порфирогенит. Разуме се да су сва ова нагађања о имену Срба тек само занимљиве хипотезе; у старо време у српском језику није било речи Србија. Тако су Србе звали странци: Сервија, Сурбија, Сербија, па нам је од њих дошао тај облик, са латинским и грчким наставком „ија“. Срби су, најпре, своју отаџбину називали Србје, па, нешто доцније, Србље. Име Срби несловенског порекла. Потврда овога може да се нађе у томе што словенски племенски називи указују на област у којој је племе живело, или на припадност некоме или нечему. Стари Словени нису практиковали племенске називе на: „би“, „арби“ или „орби“ У Душановом законику се каже: „Сабора Серброва да не буде. Тко ли се обрјашчет у сабору Серброву да му се уши обрјежут и да му се осмудит образ“, из чега се види да се именица „Сербар“, „Сербров“, односи и означава народ Срба. Руска реч „себро“ значи породицу, род, народ. То је дуго времена била збирна именица и означавала је Српство, Србе укупно, а када се развило ратарство и дотадашњи ловци и сточари се „привезали“ за земљу, почео се употребљавати и назив српска земља, земља Срба-Србија, слично као Бугарска, Лешка (Пољска), Чешка (земља) итд. Тако, у називу области Семберије, се означава земља Срба, Серберија. Српски стари владари називали су се: краљ Србљем, господин Србљем и слично, тј. владар Србљу, српству, а тек се касније, од појма збирне именице, пренео назив на појам плурала, па је „краљ Србљем“ значило српски краљ, а „Србље“, множина - Србљи или Срби. Транспарентност племенских назива. У старословенским називима јасно се виде два дела: основа и одговарајући словенски формант. Уз неке изузетке, словенски племенски називи су и данас етимолошки
9
транспарентни. На пример, Пољани су народ који живи у пољу (Пољаци), а Деревљани (Дрвљани), они који обитавају у шуми. Након свега, оправдано је допустити несловенско порекло речи Срби. Овај назив је изронио из вира Велике сеобе народа, а његовом ширењу су допринели околни народи: Балти, Германи и Трачани. Алексеј Собљовски (1856-1929), дописни члан САНУ и професор на универзитетима у Кијеву и Петербургу, сматрао је најстаријом формом етнонима Србин - Србаљ (Србљи), јер може да се нађе на великом простору, од Велике Немачке (Германиа Магна), преко Баварске и Чешке, базена реке Сале (Заале), у Галицији, Волинији, па чак и близу Микене у Грчкој, до Азије... Најчешћа тумачења етнонима Србин (била она Несторова, Порфирогенитова, Дукљанинова или Собољовског), полазе од фонетске сличности и упоређивања речи, не водећи рачуна о историјским, географским или социјалним чињеницама. Са брзим развојем палео и компаративне лингвистике, започела су, у XIX веку, темељна истраживања. Једно је већ сада сигурно - порекло српског етнонима није словенско. Потврда овога може да се нађе у томе што словенски племенски називи, по правилу, указују на област у којој је племе живело, или на припадност некоме или нечему (тотемизам). Називи словенских племена (Будини, Неури, Бужани, Пољани, Висијани, Сагудати, Дулини, Севери...), по правилу се граде уз помоћ форманта: ни (и), ти, ри. Што се тиче назива Срби, он се очигледно не уклапа у овај етнонимички тип; стари Словени нису практиковали племенске називе на: „би“, „арби“ или „орби“. Рецимо и ово: иако се, одскора, према старословенском изговору, говорило Сербин и Сербија, Л. Нидерле, чешки историчар и лингвиста, указује да, баш у старословенском језику, овај назив можемо да нађемо без вокала „е“, односно, као: Србин, Србљи. Да ли су Срби добили име по Карпатима? „Карпатска хипотеза“ је, на први поглед, убедљива: Бели Срби су живели на Карпатима, а стари Словени су се, према сведочењу Нестора и Лаврентија, називали по месту свог географског положаја, који је означавао њихово порекло. Више научника је заступало мишљење да етноним Срби долази од назива Карпата, означавајући његове житеље. При томе, назив је различито тумачен. В. Рудељев је понудио следећу хипотезу - пре него што су Словени названи Венедима, звали су се Карбони - од имена Карпата. За племе са овим називом зна Птоломеј, још у II веку; Карбони су, касније, прозвани Карпима, Карпидима или Крпјанима. Овај руски научник сматра да је из корена речи „карб“ настао назив Сарб (Серб) који се, касније, променио у Сорб. Савремене Лужичке Србе Немци и данас зову „Сорбен“. Тезу о сродности назива Карбони и Сарбони (Сарби) подржава и О. Стрижак, који данашње Србе, преко Карпида (Карбона), доводи у везу са скитским Калипидима, о којима бележи вести још историчар Херодот у V веку пре н. е. Овај руски историчар мисли да су Калипиди, у ствари, Карпиди. Иначе, Калипиди су живели у доњем току реке Дњестар, близу Црног мора, и нису имали везе са Карпатима и Карбонима. Уосталом, само име Калипида није скитско, већ грчко. Но, „срећу квари“ чињеница да име Срба није словенско, са чиме се слаже и Ватрослав Јагић (18381923), професор универзитета у Берлину, Петербургу и Бечу, најпознатији слависта који је много писао о руском и српском језику, те, најпосле, о књижевности Срба и Руса. Придружио му се и пољски слависта Александар Брикнер (1856-1939), његов наследник на Берлинском универзитету, који пише да, када би велика етничка група, као што су то били Бели Срби, добила назив по Карпатима, онда би и сам назив овог планинског венца био раширен у околној, пре свега источнословенској средини, па би тако доспео и у историјске списе. Порекло етнонима Карпата, више истраживача тражи и заговара у иранским, односно, скитскосарматско-аланским (српским) језичким оквирима. Епоха Сармата у Украјини, траје више од 600 година, од II века пре н. е. до IV века и у историји, не само овога краја, оставља дубок траг. Као што смо већ рекли, назив Сарматије се односио на простор од Урала до Висле; од Сене, Лабе и Дунава, све до Црног и Балтичког мора. Украјину су и у XVII веку још увек, традиционално, називали Сарматијом, а велможа Ј. Хмељницки је, све до 1685. г, носио поносно титулу сарматског кнеза. Сматра се да су управо Сармати дали називе за реке Дњепар и Дњестар (Даноприс и Данастрис). У Прикарпатју се Сармати појављују у I веку, а већа аланска група племена је тада живела на територији данашње Румуније, вршећи притисак на границе Римског царства. Снажно краљевство Срба са Кавказа. У VIII веку цела област, северно од Кавказа, назива се Аланијом. Ово краљевство је било на врхунцу своје моћи од XII до XIII века, када се одупрло монголско-татарској најезди, а Порфирогенит у свом летопису пише да је припадало Белим Србима. Од око 300.000 Сармата који су, напуштајући раније територије око Црног мора, пред најездом Гота, кретали на запад, њих скоро трећина је остала у неприступачним карпатским планинама. Дакле, присуство сарматског елемента у области Карпата је било извесно и сва та племена, ма како се називала (Сармати, Алани, Бели Срби...), припадала су истом етникуму. Што се тиче Словена на овом простору, антички и римски извори их знају као суседе Сармата. Тацит Публије Корнелије (55-117), уз Цезара,
10
Ливија и Плинија, најзначајнији римски историчар, пише да су Венеди (Словени) позајмили много сауроматских обичаја. Каже, на пример, да се због мешовитих бракова изглед Словена квари, тако што постају налик Сарматима (Србима). Овако тесни и изузетно блиски контакти Словена и Сармата највише су вероватни у областима око горње Висле и западног Прикарпатја, односно на простору где су се касније појавили Бели Срби мешавина Сармата и Словена. Епитет „бели“ код Срба са Карпата несумњиво има аланску традицију. Они су, у овој планинској области, покорили словенско становништво, али су их, касније, ти исти Словени асимилирали. Но, назив Алана - Сербоа (Срба) задржао се код потомака који су, словенизовани, населили Балкан. Сербои са Кавказа основали су снажно краљевство, које се, у неком облику, одржало пуних осам векова. Оно је, на том простору, надживело најезде Хуна, Авара и Турака, што сведочи о њиховој виталности. У VIII веку цела област северно од Кавказа назива се Аланијом. Ово краљевство је било на врхунцу своје моћи од XII до XIII века, када се одупрло монголско-татарској најезди. Неке групе Срба у Украјини су успеле да преживе хунска разарања. Овде мислимо на оне групе које су одбиле савез са Хунима. У доњем току Дњепра нађено је много аланских гробова из V и VI века. За ову групу карактеристични су тзв. речни гробови - равни, без хумке и ископани на најнижим речним терасама које се, за време високог пролећног водостаја, налазе под водом. У њих су сахрањивани ратници, понекад с коњима и богатим гробним прилозима, у које је спадао и златан накит, оружје и китњаста коњска опрема. Друге, мање групе Срба, живеле су следећих векова у разним деловима Европе и Азије. На Криму се, у XVII веку, помиње једна група која је још увек чувала своју традицију и језик. Једна мања заједница, живела је 462. г. у Бесарабији, а алански најамници служили су у византијској војсци, у ратовима против селџучких Турака. Најзанимљивија од свих је заједница, са отприлике 30000 православних Срба, која је, како је брат Пелегрини, бискуп Зејтуна у Кини, записао 1318. г, живела са својим породицама на кинеској обали, преко пута Формозе. Срби - народ назван по оружју. Историчар Нико Жупанич, налазећи код кавкаских народа речи „сер“ и „сур“, истиче да се називом оружја именовао онај ко га носи. А Срби су, одувек, били ратнички народ. Амијан Марцелин, римски писац и хроничар из IV века, писао је о сарматском племену Алана - Сербоа као о еминентно ратничком. Како настаје и шта значи реч Србин? Више од два миленијума, на врло широком простору, овај појам има различита значења. Најбитније је, када је реч о односу српског према класичним језицима, грчком и латинском, непостојање почетне „ср“ групе у фондовима тих језика. Стога, код бележења имена, нарочито топонима, како примећује историчар Р. Дамјановић, класични језици једноставно нису прибележили иницијални „ср“ тип, нити остале стандардне облике српских речи. Птоломејев „Атлас“ (II век), и Појтингерова „Табла“ (римски итинерер из IV века), бележе иницијалну групу као: „сар“, „сур“, „сор“, „сер“, „сир“, односно, зависно од топонима, употребом свих самогласника. Са другом иницијалном групом („рг“) је слична ситуација - она је у многим основама, али је најкарактеристичнија у речима „рог“ и „грб“. Од рога долази реч оружје (орожје), као и првобитне врсте алата, израђене од животињских рогова. Из ове групе настају многе речи, везане за поступке у лову или борби. На пример, ту је реч ругло - у првобитном облику, односила се на гадне, тешке ране - и, ругање, поспрдан однос према непријатељу, коме се Сармати ругају (рогају - показују му „рогове“), односно, исмејавају га, у циљу властитог храбрења. Руковање оружјем направљеним од рога подразумевало је гребање, грабљење или, једноставно, њиме се нешто „ргало“ (комадало). Врло је могуће да је носилац тог оруђа или оружја од рога и добио име по њему, са придодатим иницијалом који подразумева само сечење (сек!), те је кроз „срг“ постало „Срб“. „Срб“ би, дакле, било првобитно сечиво што сече и рга (кида, гребе или комада). Након ловачке фазе, у следећој, пољопривредној, ово оруђе постаје срп којим се „рби“ - коси жито (и данас се користе изрази: одрубити или порубити); током времена, од српа ће постати оружје, српа или срба. Већ смо истакли да и неки европски језици баштине, у свом називу за сабљу, речи српа или срба справу која може да одрубљује, сече. Прва претпоставка. Претпоставку да је етноним „Срби“ у вези са појмом оружја први је изнео Александар Потебња (1835-1891), руски лингвиста и професор универзитета у Харкову, познат као оснивач „психолошког правца“ у руској лингвистици. Ову хипотезу су прихватили Гајтлер, Хајмлерс и Брикнер. Историчар Нико Жупанич, налазећи код кавкаских народа речи „сер“ и „сур“, истиче да се називом оружја именовао онај који га носи. Амијан Марцелин пише: “Друга новина било је усвајање нове тактике ратовања и нове врсте оклопа (односи се на сукобе Алана са Римљанима). Оклоп се састојао од коже или тканине на коју су пришивене мале бакарне или гвоздене плочице; коњи су били оклопљени
11
на исти начин. Главно оружје су били дуги, закривљени мачеви и дуга, тешка копља, ношена о гвозденој куки, причвршћеној коњу за врат. Овако опремљени коњаници ишли су у борбу у густо збијеним редовима и ни један непријатељ им се није могао одупрети. Ова нова тактика довела је до реорганизације свих војски на Истоку, укључујући хунску и кинеску. Лаки одреди стрелаца на коњима били су замењени оклопљеним коњаницима, који су касније чинили главнину аланске војске. Чак су и Римљани били, на крају, приморани да неке своје одреде опреме на исти начин“. Да ли су Срби Словени Срби су се од осталих Словена разликовали по многим особинама, како је остало записано у делу путописца и историчара Масудија. Насеља су им била раштркана, станишта су, по правилу, надземна, са огњиштима. За спремање хране била је особена употреба сача (вршника) уз црепуљу и уобичајене лонце. Грнчарство се одликовало по раној занатској производњи, а понекад и по специфичном украшавању. Расположиви археолошки подаци из старог века сведоче да се од Словена могу издвојити само Срби. Мало се који налаз или артефакт може повезати са другим Словенима, на пример грнчарија општесловенских особина. Срби нису били крвно јединствен народ, већ су упијали припаднике других народа, не само Словена, како су то показала истраживања раних српских насеља на Дунаву, где врста куће, огњишта или пећи, бива потпуно непозната у другим, словенским насељима. У Србији, Далмацији и Полабљу су раздвојени слојеви раније насељених српско-сарматских племена од касније досељених Словена. Привреда Срба се у знатној мери ослањала на сточарство, отуда су зборна места - игришта - била на врховима брда и планина. Сточарење је омогућавало лаку покретљивост и честе сеобе. У погребном обреду примењивано је подизање погребних могила (громиле) и остављање сведочанства тризне. Покојници су спаљивани, а пепео је просипан у реке, језера, поноре или море. Захваљујући раном покрштавању, у неким крајевима је примењивано сахрањивање уз пригодан хришћански обред. Такви су монашки гробови из Тврдоша, Каменог, Шипова или у Пљеви. Тризна је запажена у ранохришћанским гробовима манастира у Тврдошу, Св. Николи (Топлица) и Петро-Павловом манастиру код Требиња. Траг сеобе Срба. Посредно сведочанство присуства Словена (уопште) и Срба, одређеније, јесу тризништа и широка употреба сачева на простору целе римске северне Илирије. Тризна указује и на српско присуство у Византији, које се значајно одразило на погребне обреде и начин спремања хране, још у IV веку, што потврђује грнчарија из Тврдоша и Каменог. Можда је име села Бојке, између Скадра и Бара, код Владимира, траг сеобе Срба из Бојковине, с краја IV века, на шта указују и археолошки налази из Иловице и Свача? Пратећи траг грнчарије, начина грађења утврђења и врсте коришћења станишта, Срби су се, из предела око Беча, у римском Норику и око ушћа Мораве, расељавали према Лаби и деловима римске Далмације, како то показује и распоред њихових громила. Громиле, на простору између Дрвара, Грмеча и Коњица, те оних изнад Херцег Новог, око Дурмитора, Пљеваља, Бијелог Поља и у долини Зете, везују се за Србе досељене са Карпата. Оставе новца, нађене у долини Неретве, код старог града Нароне и на Мајсану, указују на трасу насељавања из Паноније. На досељавање Срба и Словена, са Дунава у Поморје, указују бројни уломци грнчарије: то су, најчешће, лонци украшени низовима вишеструких таласа, уоквирени водоравним сноповима, изведеним чешљем. Рађени су на витлу и такве украсе, како наводи археолог Ђ. Јанковић, у југоисточној Европи, у континуитету, примењују само Срби. Српски владари са Кавказа. Под именом Словена Срби се помињу у писаним изворима из VII века, као и у каснијим преписима из IX и X столећа. За Франке, Словени су Срби и њихови анали бележе да држе велики део Далмације. Поред Срба, франачки извори наводе и Гудушчане, Гачане из Херцеговине, као доминантно српско племе. Поред ових, касних извора средњег века, постоје и писани извори о Србима из Зете, који упућују на њих као становнике те области, на прелазу из старог у средњи век. У „Летопису попа Дукљанина“ за Србе је забележен назив Моровласи, односно, Црни Латини, “Нигри Латини“. То потврђују и италијански извори, те план Београда из 1683. г, где је једина православна црква обележена као: Chiesa deli Seismattici, Morlachi, Valachi e Greci. По Алберту Фортису, Морлаци (Мауровлахи, Морлаццхи), себе називају Власима, што значи угледни, моћни, тј. „као што Словен значи славан“. К. Јиречек каже да су Морлаци, Мурлаццхи, становници копна од Велебита до Бара и наводи да се, пре тога, у Дубровнику, помињу Моровласи (Мороулаццхи, Мороблацхи), који су живели у пределима између Хума и Неретве. Исти аутор бележи да се Молдавија, у XIV веку, назива земљом Моровлаха. За
12
Дубровчане, Морлаци су били слични Власима - слободни људи који су, повремено, за њихов рачун, ратовали и обављали разне друге послове који су укључивали ризик и опасност. Црни Латини. Реч је о српским владарима - архонтима из области Кавказа, где су Срби јасно изједначени са „ Магра паидиа“, што би могло значити „архонт Срба званих црна омладина“. Синтагма „црна омладина“ може се схватити у значењу простог народа, како се понекад користи овај израз, који се надовезује на значење речи „омладина“, „отроци“ обележавајући сталеж завистан од властеле. По свој прилици су називи Моровлах и сл. превод са српског, „црни Власи“, у смислу „прости Власи“, што је, касније, Дукљанин записао као „црни Латини“. Сходно реченом, земљу Моровлаха из „Летописа“ треба тражити западно од Дубровника, где су живели Срби, у области Неретве, где се на целој територији користио назив Маронија (Марониа ет Цхулние). Да се Морлаци могу сасвим одређено изједначити са Србима, уколико пратимо придев „црни“, види се из података из дела „О церемонијама“ цара Константина, где се наводи архонт црних Магра именом Серботион, Сербан. Индикативно је да Б. Ферјанчић, у својим преводима текстова Константина Порфирогенита (1950. г.), места где се спомињу српски архонти избацује из рукописа, јер, забога, Порфирогенит пише о јужним Словенима (сиц!). Срби - моћни и ратоборни Трибали Већ смо истакли да се као најранији становници Србије, етнички и народносно формирани, помињу у историји моћни и ратоборни Трибали. Трибалима антички историчари именују племена Скита, ТракоСкита, Сигина или Синга и, понекад, Трако-Кимбера, Агатирса-светих Тирсена, који насељавају ердељску равницу. Све њих Херодот сврстава у азијске Сауромате (Сармате, Србе). Они се, у времену од XII века пре н. е. у различитим временским интервалима, насељавају и учвршћују на простору данашње Србије. Херодот описује две српске реке: Ангрос, Западну Мораву са Ибром и Бронгос (Страбонов Баргос, римски Маргус), Јужну и Велику Мораву; Морава је сарматски назив и изведен је од имена за море и Морану (Моран (а), Морена, Водан), божанство смрти које обитава у води. Овде је реч о бићу из митологије, које је прихваћено од свих Срба и Словена. Етимологија ове речи указује на „мору“ (муру), ноћног лептира који притиска прса и сише крв. Аугментатив „морина“ значи вештичина, неудата жена, која ноћу мори (убија) чељад; „моруштина“ значи имати муку од море. Простор око обеју Морава звао се Трибаликон, трибалска равница. Тукидид пише да је краљ племена Одриза, Ситалк, покушао да освоји Трибаликон, али је у борби са Србима погинуо. По Страбону, земља Трибала се простирала на 15 дана хода од Горње Струме до Дунава. Доцније, Трибали ратују са македонским краљем Филипом II и његовим сином Александром; 334. г. пре н. е. трибалски краљ Сирмос се морао покорити Александру, признати његову надмоћ, а његов поход на Персију помоћи одредом коњице. Света места. Трибале су покорили Келти, односно њихово племе Скордиска. После римских освајања, један крај у Бугарској, на западу, звао се Требалија, где географ Птоломеј, на ушћу Дунава, ставља град Ескус (Осијек), као насеље Трибала. Главни градови и утврђења Трибала били су Сингедон, на месту данашње београдске тврђаве, Капедун, данашње Ужице, Несас, Ниш, Достиник, Пријепоље и Бела Паланка. Од светих места, где су се упражњавали култови, треба поменути Требиње и утврђену градину, на врху планине Требевић, изнад Сарајева, која археолошки није испитана ни до данашњег дана!? На Рајни и Дунаву Римљани су привремено зауставили сеобу народа, која је почела почетком I века. Ирански пастирски и коњанички народи, са црноморске степе, полако су се помицали на запад; последњи су били Сармати, који су насељавали просторе од Дона до Волге. Сармате су, како смо навели, чинила племена Анта, Јазига, источних и западних Алана, Роксолана и Аорса (Арса или Раша). Именице: Анте, Алани и Јазиге су синоними, јер се на староруском језику Алани називају Јазигама (Јазугес, Јазигес), односно, Јазима, Јасима. Сармати се, у новој ери, први пут спомињу у античким списима, када су запосели равницу између Дунава и Тисе, у доба цара Клаудија (41-54. г.). Срби вековима на Балкану пре Словена. Од словенских група у VI веку јављају се следећа племена: Дуљеби, Бужани, Волињани, Смољани, Пољани, Древљани, Радимичи, Вјатичи и Хрвати (на Крконошама). По Прокопију, над Словенима и Антима не влада један човек, него они од давнина живе у демократији, где се о врло важним и одлучујућим питањима заједнички саветују чланови племена. Код Псеудо-Цезарија јављају се Словени као аутономни и без вођа. С друге стране, од V века, бележимо имена аланских краљева, које признају Рим и Ватикан: Боза, Беука, Бабаја, Беога и Гаорана. Сви они имали су титуле „реџ форциссимус“ или „реx Вандалорум ет Аланорум“. Индикативно је да нема ни једног описа Словена из Илирика, пре VII или VIII века. Читава унутрашњост полуострва, између Задра, Солуна и Родопе, звала се земља Сурбина или Српска Склавенија-Славинија. Михајло Ретор, из Солуна, назива их Србима - Славинима, а Никита Акомината
13
- Далматинцима. Иначе, Грци из времена Комнена Србе искључиво зову Далматинцима. У позној Византији Србе опет називају као и раније - Трибалима. По опису Константина Порфирогенита, у унутрашњости полуострва се простирала област „првобитних, правих Срба“. То је земља Серблија, у којој станују Серблои. Доцније, црквене хронике Дубровника је помињу као „регнум Сервилие“ - краљевство Срба. На југу је њихова земља, краљевина, била ограничена извором Лима и обронцима Проклетија; источну границу обележавао је утврђени град Рас (Расон, Расе), на реци Рашка, код данашњег Новог Пазара. Градишка, насеље из I века. Најстарије језгро Градишке налази се на простору данашњег парка и болничког круга. Приликом копања темеља за зграду болнице, након Другог светског рата, утврђени су следећи археолошки слојеви: преисторијски, античко-римски, раносредњовековни, касносредњовековни и турски. Археолошки налази, остаци римске архитектуре, откривени су и на ширем простору града. Кроз цело постојање преисторијског насеља у Доњој долини (XII век пре н. е.), које су основали Сигини, постојало је и насеље у данашњој Градишки. Римљани су га изабрали као раскршће двају магистралних путева, те као средиште римске савске флоте. Ово насеље се, као кастел Јазига, помиње од I до V века. На северу су се граничили са Аварима, који су дуго држали Срем и некадашњу Горњу Мезију. Према томе, „област првобитних Срба“, док се нису стопили са Словенима, обухватала је крајеве на Лиму, горњи ток Дрине (са Пивом и Таром), долину Ибра и горњи ток реке Мораве. Главни град је био Достиник. Важнији градови су били још: Самобор, Горажде, Соко (на споју Пиве и Таре), Брсково, Брезница, Сјеница, Будимље, Градац (Чачак) и, једно од најстаријих насеља, Градишка, у садашњој Републици Српској. Њу су основале Јазиге да би контролисали преласке преко Саве, као и град Јајце (Јаизе), који је контролисао улаз у централну Босну. На примеру Градишке, чија је старина недвосмислено утврђена, доказује се, између осталог, помињање српског имена на овом простору, вековима пре словенског, те тиме отпада флоскула, „бечко-берлинске“ школе, о тобожњем досељавању Срба на Балкан током VI и VII века. Римски крвави поход на Србију Зашто су, уопште, Римљани кренули у свој крвави поход по Србији, кад за то није било стварних повода? Делимично објашњење даје већ поменути Дион Касије: “Цезар Август, 32 године пре Христа, заповедио је војскама да ударе на Панонију, немајући никаква повода или увреде од стране Панонаца; но, он је ово једино зато учинио да обучава војнике и да их исхрани на рачун туђ, јер је рачунао да у допуштена и праведна дела, пристаје нападати на све оне, без икаквог узрока, само који су били од њега слабији и нејаки. Но, с обзиром да су становници равних места ова напустили, он, император, задржи војнике од грабежа, надајући се тиме приволети их к себи; али, дошавши до њиховог града Сиска (Сисциа), искусио је њихово непријатељство, због уништених им усева и попаљене хране и имања“. У другој половини првог века, за време владавине императора Доменцијана, сарматска племена (највероватније Анта), у снажном продору ка унутрашњости Србије, разбила су легије под заповедништвом Ација Сабина и Фукса. На њиховом челу био је цар Диковал, коме је император Трајан плаћао данак. Диковал је тријумфовао над Империјом - Decabelus, Traianus Caesar victo - али накратко, јер је понижени император, како сведочи Плиније, спремао велики поход на Дакију, преко Паноније. Плиније каже: “Срби су народ који никада и ни од кога није био побеђен, до Трајана“. Тиранска власт. По Тациту (Агрицол.30), “... римска власт је била тиранска“, што је значило:“ пљачкати, отимати, убијати; робити, палити; а мир и тишина, у завојеваним областима, само се је тада повраћала, кад су покорени бивали сасвим утамањени или остављали своју бившу земљу“. Тек, од друге половине III века римска моћ ће опасти, што ће довести до утврђења сарматских племена на овом простору. Од 100 до 104. г. трајала је Трајанова борба против Сармата (тзв. „дачки ратови“), у којој је узело учешћа 10 римских легија са 73.880 војника, којима треба додати и око 150.000 савезничких војника, међу којима су била и сарматска племена Јазига и Роксолана, раније насељена око данашњег Новог Сада и Петроварадина. Године 106. Трајан је покорио Дакију, поставши „Сарматикус“. „Ја сам уништио Сармате“, тријумфује император,“ који су били најхрабрији од свију смртних, не толико по својим огромним и прејаким телесима, колико због своје моралности, јер они, по учењу Самовом, верују у бесмртност душе. Стога је у њих страшна решеност при јуришању и несрећама јер су уверени да душа не умире, но се само пресељава у вечни живот, те не жале овај садашњи“. Трајан је Диковала погубио, опљачкавши његову импозантну ризницу. Еутроније (Етроние) сведочи да је Трајан опустошену Дакију и Панонију населио многим Римљанима, смештеним у колоније, од којих су биле најпознатије: Colonia Zernensis i Zernigevethusa (Carosedua, тј. Цариград), где је било и Диковалово седиште. По њеном разарању, овде је
14
прво био римски логор - Улпиа Траиана. Поред ових, чисто римских колонија, а било их је десетак, налазиле су се и сарматске. Прва балканска сила у XI веку После 548. г. појачали су се напади Словена и, како пише Прокопије: „Победише Славини и Анте“. Приликом словенске опсаде Солуна 568. г. Римљани су на своју страну придобили Анте, који нападоше на земљу Словена и опустошише је. Још једно савезништво Анта са Римљанима против Славина бележи се 601. г. Војску Анта предводио је војсковођа Петар и подвојвода Гудујин. Прокопије говори о одредима Анта у плаћеничкој римској војсци. Тако се помиње извесни Велизар, који је оперисао у италијанској Луканији, са одредом од 300 људи, „вешт у четничком ратовању“. Агатије помиње таксијарха (подвојсковођу) Даброгезу, приликом бојева са Персијанцима, од 549. до 556. г. Његов син Леонтије се, са војсковођом Сваруном, борио против кавкаских Мисимијана. Исти историчар бележи и неког Татомира, као заповедника једног римског одреда на Дунаву. Јован Ефески пише о римским победама над словенским кнежевима Радогостом и Пирогостом. Од VI до VIII века траје словенска колонизација Балканског полуострва, кад Сармати бивају све више асимиловани, све до тренутка када у провинцији Далмацији нису основали своје прве, српске државе. Један једини извор говори о овом „мрачном добу“ Србије и величини (обиму) ове словенске колонизације, својеврсном балканском прокључалом „мелтинг поту“. То је „Географија“, састављена на јерменском језику, око 670. г, а приписује се хроничару Мојсеју Хоренском. Он пише: “Отидоше Словени преко Дунава, стекоше друге земље у Тракији и Маћедонији и продреше чак у Ахају и Далмацију“. Продор је вршен из Румуније и ердељске области, те суседних делова Угарске“. Непрекинут ланац. Модерно језичко испитивање Ватрослава Јагића потврђује Мојсеја, јер српскословенски дијалекти чине један непрекинути ланац, од Црног мора па до источних Алпа. Њиме се могу констатовати прастаре везе са некадашњим суседима северне сарматске области, од којих их сада деле велики простори. Сармати, сада Срби-Склавини, праве српске државе (ни у каквом документу се не помињу словенске државе, што значи да су се пристигли Словени осећали Србима), а цар Константин помиње низ српских владара са Вишеславом (око 780. г.) и његовим сином Радославом. Цар не даје никакве ближе податке о владарској лози Дукљана; међутим, нађен је један оловни печат кнеза Петра од Дукље из VII века, па се може претпоставити да српске државне формације настају нешто раније, на прелазу из старог у средњи век и да су, по организацији, најсличније античким полисима. Порфирогенит помиње и жупана Крајину (Травунија) и његове наследнике Хвалимира и Цуцимира. Временом, код Срба ће се створити два средишта, са две династије. Једна је кућа Стефана Војислава, која је владала у приморју покрајинама Дукља, Травунија и Захумље. У именима владара овде се јавља више пута име Михајло, па би се могло помислити да оно води порекло од кнеза Михајла Захумског (912-948), међутим, у питању је, највероватније, династ истог имена из VII века. Како је ова област срећно одбила нападе Византије, постала је у XI веку прва балканска сила. Поход Сармата на Римско царство. Јазиге су, још пре Констанцијевог доласка, под плаштом пријатељства (Лимиганат је уживао статус римског федерата), намеравале да, за време оштре зиме, упадну и опљачкају Панонију, док се Дунав још могао прећи брзим чамцима и скелама. Неколико хиљада Јазига налазило се утаборено на римској обали Дунава, где су, у близини Сланкамена, ишчекивали Лимиганатове преговоре са Констанцијем II. Римски император је наредио да се у близини утврда подигне земљани трибунал, на коме је сместио царски престо, да би седећи на њему, примио посланике Јазига. Тражећи од Лимиганата разлоге за незадовољство и напуштање додељених му територија, Констанције II није ни слутио да Сармат, у ствари, припрема директан напад на њега. Пре састанка, царев планер, Иноћентије (Инокентиус), захтевао је да лађе римске дунавске флоте плове реком и спрече сваки могући покушај преласка Дунава од стране Сармата, са територије Бачке и Баната. Иако добро смишљен и разрађен, Иноћентијев план није претпостављао могућност да ће се Лимиганат усудити да изврши напад са људством које се већ налазило на римској обали Дунава. Погнутих глава, Лимиганат и његове поглавице мирно су слушали благи царев говор и прекоре, док није куцнуо повољан тренутак. Видевши да се Констанције II, заједно са својим војсковођама, потпуно опустио на свом трибуналу, слушајући досадан и монотон Лимиганатов одговор (који се беше поприлично одужио, украшен безбројним фразама упућеним славном римском оружју) један од Лимиганатових пратилаца је скинуо опанак и бацио га према трибуналу. Овај гест је збунио цара и пратњу, која није имала времена да објасни ову неуобичајену и безобразну увреду, кад су их заглушили бојни покличи Јазига: “Марха! Марха!“ (у смислу: Смрт! Напред марш, јуриш). Иза Лимиганата су се развиле ратне заставе, пре тога скривене испод одеће и сви Сармати јурнуше у правцу трибунала и запрепашћеног Констанција II. Гледајући са висине, он је видео блиску опасност од надируће руље „варвара“, који су витлали
15
мачевима и копљима. Судар је био страховит. Скочивши са трибунала, цар се нашао у колоплету својих и непријатељских војника који су хтели да га заробе. Но, Констанције II је успео да са својом пратњом умакне потери Јазига. Неми сведок нечувене дрскости. Малобројнији Римљани нису могли да одоле Лимиганатовим борцима и, после краћег окршаја, видевши да се цар спасао, већина војника се предала тражећи милост од вође Јазига, одбацивши оружје. Но, Јазига се није пуно обазирао на побеђене - он се докопао императоровог престола, украшеног златним јастуцима, а да му се нико честито није ни супротставио. Формиравши одбрамбене кордоне, кренуо је у повлачење, јер се убрзо очекивао удар римске причуве која је, са одбрамбених копова Сланкамена, била неми сведок нечувене дрскости овог српског племена. Владавина породице Константина Великог. Унутар сланкаменских зидина брзином пожара се ширио глас о томе да је Констанције II био доведен у опасност; војска, предвођена трибуном Скутаријем Целом (пореклом Скит), хитала је да му што пре буде од помоћи. Цела је сматрао да је цар, због своје храбрости, био доведен у незавидну ситуацију. Римљани су јурнули на Јазиге, многи нису стигли ни честито да притегну оклопе, или ставе кациге. Чувена „ватрена чета“ римских легионара, која је прва кренула да спере срамоту, газила је све пред собом, не штедећи ни већ погинуле, рањене, или Јазиге што одбацише оружје и немо стајаху. Храбри трибун Цела крајњим напором је покушао да поврати престо, али је пао прободен копљима. Иако је римска војска разбила Јазиге и повратила углед, Лимиганат је царске регалије успео да пребаци на другу обалу Дунава и ту им се губи сваки траг. Међутим, несрећне околности су и даље пратиле Констанција II, као, уосталом, и све припаднике Константинове породице. Убрзо се, због губитка инсигнија, схваћеног и као губитак части, побунио Јулијан Апостата, цезар Галије - ову непослушност пратила је и побуна у Азији. Констанције II је прво хтео да реши азијски проблем, али га је изненадна смрт затекла 8. новембра 361. г. у градићу Мопсукрене, близу Тарса у Киликији. Његов усуд делила је и његова ћерка Флавија (Максима Фаустина), прозвана Констанцијом. Била је супруга цара Грацијана. Она је пуким случајем избегла заробљавање од стране германских Квада, бежећи двоколицом из царске виле Пистрензије (Пистренсис) код Шида, ка Сирмијуму. Да су је ратоборни Квади стигли, била би то прва заробљена римска принцеза у историји. Легенда о златном јастуку. Око вредног плена испредено је много легенди - једна говори да се инсигнија докопао други сарматски краљ, Радогост, а друга приповеда да је Беог, краљ Алана, спавао на златном царском јастуку. Можда су приповетке и легенде о том престолу и богатству украса и израде потпиривале машту сарматских племена у нади да их иза римских граница очекује неслућен плен. Сигурно је - Лимиганатово хвалисање није изостало, и можемо само да претпоставимо какве је ефекте код Сармата изазвала несмотреност једног, иначе сасвим присталог, римског императора. Задржаћемо се на владавини породице Константина Великог, чија су тројица синова поделила царство, а да мира између њих није никада ни било. Римско царство подељено је 317. г. у Виминацијуму, градићу на Дунаву. Из Сирмијума је стигао најмлађи син почившег цара Константина Великог, Август Констанс. Са запада, из Тријера на Рајни, дошао је најстарији преживели Константинов наследник, Константин II. Са истока, из Константинопоља, приспео је средњи син, Констанције II. Константин Велики, уверен у своју јединствену величину, ближећи се смртном часу, све је мање сматрао да би уопште неко могао да га достојно наследи. Тако је, за живота, након погубљења најстаријег сина Криспа, постепено повећавао број могућих наследника, проширивши број кандидата и на своја два синовца која су, такође, носила цезарске титуле. Вандали - племе Лужичких Срба. Констанције II је, на пољу код града Мурса Маиор (данашњи Осијек), био учесник једне од најкрвавијих битака, вођених између две римске војске, у историји, у којој такви сукоби нису били нека посебна реткост, већ пре правило. Битка између Магненцијеве армије са Рајне и Констанцијевих легија из Србијеж трајала је цео дан, са променљивим успехом. Превагу је однела Констанцијева коњица, под заповедништвом Ветранија, коју су чинили искусни коњаници Јазиге. Они су успели да разбију десно крило супарничких легија и, као много пута пре тога, однесу одлучујућу победу, а узурпатор Магненције је, након бекства и тешког пораза, извршио самоубиство 535. г. Рачуна се да је на крвавим пољима код Мурсе живот изгубило преко 50.000 легионара, што је драматично погоршало способност римских армија да бране границу од надирућих племена Сармата, која нису била савезници Рима. С друге стране, на свом путу ка Дунаву Хуни су, са својим стадима и крдима, женама и децом, вазалима и савезницима, прво прешли реку Волгу на западу и смело кренули у освајање земаља српских племена: источних и западних Алана. Алани су заузимали пространу област Сарматије, између Волге и Танаиса, али су се њихови обичаји и понашање пренели широким пространствима српских освајања. У вазалном односу према њима била су друга српска племена: Анта, Роксолана, Агатирса и делови словенских племена Неура и Будина. У IV веку део источних Алана населиће Панонију и данашњу Србију, а западни Алани ће, са Хунима и Свевима, стићи чак до
16
Хиспаније и Африке. И источни и западни Алани су себе називали, да поновимо, Србима-Сербоима (Птоломеј). На северу Алани су продрли чак до Сибира, а њихови јужни походи завршавали су се на границама Персије и Индије. Алани су се радо мешали са племенима Вандала, а њихов чврст савез ојачали су заједнички краљеви. Још увек у историји влада спор јесу ли Вандали германско или српско племе. По правилу, Германи се са Србима нису мешали, а историја, како савремена, тако и она древна, пуна је примера међусобних крвавих сукоба, често до истребљења. Ако су се Вандали радо мешали са Аланима, ратујући и против Германа, онда су изузетак; но, пре ће бити да су Вандали били једно од племена Лужичких Срба јер, Адам Бременски тврди да су Вандали били српско племе. С њим се слаже и Вамбецијус и каже: “Српски језик у Хамбургу зове се вандалски“. Српска коњица гази све пред собом. Власт Гота Херманариха протезала се од Балтичког до Црног мора када су на њега ударили Хуни и алански Срби. Гледајући како њихова поља, села и градове гута пламен и сатире покољ свега живог, запрепашћени Готи су осетили на својој кожи бројност, снагу и хитрину, те неумољиву свирепост Хуна. Страх, изненађење и гнушање довели су до поређења Хуна са животињама и до тога да им се припише фантастично порекло. Готи, у предањима, тврде да су се српске вештице, протеране из аланске заједнице због нечасних и смртоносних послова, спариле у пустињи са пакленим духовима; Хуни су потомци, рођени у овој гнусној вези. Лаковерна мржња Гота прихватила је ту бајку, али, док је задовољавала мржњу, повећавала је њихов страх, јер се, здраворазумски, могло очекивати да је потомство вештица и демона непобедиво. Вештина аланске коњице ништила је војнике готског заповедника Атанарика и десетковала трупе које су браниле обале Дњестра, под заповедништвом војсковође необичног имена - Судија. Храброст и непобедивост Алана из Сарматије натерала је Херманариха да, у договору са Римом, постави одбрану на Дунаву, под заповедништвом искусних војсковођа Фритигерна и Алавива. Српска коњица дуговала је своју непобедивост дугачким копљима и оклопима; уз коњицу је увек ишла пешадија са изврсним стрелцима, чије су стреле, умочене у отров, биле смртоносне. Готи и Римљани били су лак плен одлично опремљених Срба, чије су стреле засипале непријатељске незаштићене главе и прса. Губитак војски, уништење градова и срамоћење римског имена од наследника цара Грацијана изискивали су да се пешадији врате шлемови и оклопи. То је, са извесним закашњењем, и учињено. Јуриш на границе Германије. Северну Европу је ускомешала најезда бегунаца из Сарматије, западних Алана и Вандала. Предводио их је Радогост (358-408), који се дичио са две титуле: био је“ Реџ Сарматицус“ (краљ Срба) и „Реџ Аланорум ет Вандалорум“ (краљ Алана и Вандала). Његове трупе свом силином су притисле границе Германије, ставивши њене становнике пред не баш пријатан избор: да се пред њим уклоне, бежећи у непроходне планине, или да му се придруже. Свеви и Бургунђани су изабрали ово друго. Према сведочењу неоплатоновца, песника и беседника, Синезија из Кирене (370413), Радогост је ипак дочекан гостољубиво, са „хлебом и сољу“ на новоосвојеној територији. Алани и Хуни су 392. г. прешли Дунав, у јануару, возећи своја тешка кола преко залеђене реке. У наредним месецима Дунав ће оставити иза себе преко милион људи - претходницу, коњицу и пешадију пратиле су жене, деца, старци и огромна крда стоке. Разне војске варвара, које су се дичиле готским именом, у нереду су се раштркале од шумовитих обала Далмације до бедема Цариграда. Велика сеоба Срба са Балтика Претходница западних Алана била је састављена од 12.000 ратника, који су се од осталих издвајали племићким пореклом (тзв.“сребрени Срби“) и јуначким делима. Иза претходнице ишла је армада од 200.000 ратника, коју је пратило више стотина хиљада жена, деце и стараца, натоварених у дугачка, тешка кола, која су вукли волови. Ова огромна сеоба кренула је из балтичке области која је, после њиховог одласка, остала обележена остацима њихове величине: дугачким бедемима и дивовским насипима. Током неколико следећих векова, бивша домовина Срба-Сармата била је једна непрегледна суморна пустош, док празнину није попунио прилив нових становника - Словена. Ако је Радогост био драг и рад гост код неких Германа, код Римљана то свакако није био. Одбрана Италије била је у рукама Стилиха, намесника цара Хонорија. Али, царство је било тако исцрпљено да је било немогуће обновити утврђења порушена у рату са Готима и спремно дочекати Радогостову најезду. Стилих, одличан и мудар војсковођа, напустио је одбрану провинција и концентрисао се на одбрану Италије и Рима. Стилих је убрзао регрутацију обећавши својим робовима, који буду ступили у војску, слободу и два златника. На једвите јаде, иако је користио најделотворнија средства за привлачење нових снага, војсковођа је уновачио тек 40.000 регрута које би, у срећнија времена, сакупио само у Риму. Тридесет његових легија појачала је велика скупина варварских помоћних јединица. У том тренутку то није било довољно да би се озбиљно супротставио аланском краљу у директном сукобу. Стилих је морао да тактизира.
17
Замке. Стилих, свестан да заповеда последњом војском Римског царства, није хтео да се на отвореном пољу супротстави Радогостовој коњици; он је Алане и Вандале навео да уђу у систем фортификационих, одбрамбених и опсадних линија, које је, већ два пута пре тога, успешно употребио у борби против Гота. Опсадну линију, већ раније припремљену, у коју је безглаво упао алански краљ, чинила су 24 замка, повезана непрекидним шанцем и бедемима дугачким око 30 км. Напади на ова утврђења показали су се неделотворним, а затечену силесију коња и људи постепено је сатирала глад, више него мач из ситних чарки са Римљанима. Радогост је, без и најмањег римског отпора, прешао Алпе, набујалу реку По и Апенине, директно се упутивши, са претходницом и једним делом војске, ка Фиренци. На једној страни оставио је неприступачну Хоноријеву царску палату, скривену усред равенских мочвара, а на другој страни Стилихов логор, који је, заједно са штабом, био утаборен на две локације, крај Павије и Тицина. Римљанин је мудро избегавао директан конфликт одлажући главни бој, све док његове удаљене снаге не буду прикупљене. Удружени Алани и Вандали опљачкали су и разорили многе италијанске градове на путу до Фиренце. Радогостова опсада овога града представља један од најранијих догађаја у историји те славне државе, чија је одлучност зауставила и задржала поход Срба. Срби срушили Римско царство. Улазак аланских Срба, Вандала, Свева и Бургунђана, који се више никада нису повукли, може се сматрати узроком пада Римског царства, у земљама с оне стране Алпа; од тог кобног тренутка сравњене и избрисане су све препреке које су тако дуго одвајале „дивље“ и цивилизоване народе света. Док је трајала опсада Фиренце, Стилих је склопио савез са готским краљем Аларихом и дао му на управљање римске провинције у Илирику. Извршење овог амбициозног плана (римско-готског царства) допрло је и до Радогоста који је желео, по сваку цену, да се обрачуна са Стилихом, како би припремљен дочекао Алариха. Наравно, у питању је била само мудра политичка игра препреденог Гота, који ни са ким није желео да дели власт, а понајмање са уплашеним царем Хоноријем, који је своју судбину и судбину целе посрнуле Империје ставио у Стилихове руке. Аларих је имао само један циљ - рушење и пљачку Римског царства. Фиренцу су опхрвале, наизглед, нерешиве невоље, а малаксалу храброст грађана бодрио је ауторитет светог Амброзија који је, у сну свог савременика Орозија, најавио обећање брзог избављења. Како пише Августин, са зидина су видели долазак Стилихових ратника. Сукоб две војске одиграо се на оштром и голом планинском гребену брда Фезуле, које се уздиже над Фиренцом. Као победник је изашао Стилих, а његов успех Августин приписује божјој вољи. Радогост се предао, тражећи милост од римског војсковође. Није је добио и срамно му је одрубљена глава, на централном фирентинском тргу. Августин пише да је смрт заробљеника краљевске крви бацила љагу на римску победу и победу хришћанства; брзина његовог погубљења била је довољна да победника жигоше кривицом хладне и смишљене свирепости. Изгладнели Срби, који беху умакли гневу помоћних јединица, продати су као робље по изузетно ниској цени, од једног златника по глави. Стилих је тријумфално известио Хонорија и Сенат о свом успеху и по други пут је заслужио почасни назив - ослободилац Италије. На чело аланско-вандалске војске и њихових савезника, Свева и Бургунђана, долази Бабај, који није ни покушао да освети Радогостову смрт. Уместо да оснажи пољуљани морал војске, кренуо је на Франке. Они су, након што је краљ Годегисал у силовитом ратничком судару нашао смрт са још 20.000 својих војника, признали аланску власт. Ескадрони српске коњице били су фатални за франачке фаланге. Бабај је наставио поход, осокољен великом победом и без отпора је ушао у незаштићене римске провинције у Галији. Стилих је пре тога олакшао повлачење аланске војске повукавши своје трупе, сматрајући безбедност Рима и Италије својом главном бригом, сувише равнодушно жртвујући богатство и мир далеких провинција. Ширење Сармата до Атлантског океана. Призори галског мира и обиља изненада су се претворили у сцене пустоши, разарања и рушевина. Бабај је редом покорио следеће градове: Мајнц је изненада нападнут и уништен, док је више хиљада хришћана нељудски побијено у цркви; Вормс је страдао после дуготрајне опсаде, а затим су Стразбур, Шпајер, Арас, Ремс, Турнеј и Амијен искусили убитачно сурову ефикасност аланске коњице. Галија, богата и пространа земља све до океана, Алпа и Пиринеја, била је остављена на милост и немилост Бабаја и његових трупа. До 449. Галија и Шпанија су биле у рукама освајача из далеке Сарматије. Аларих, видећи шта се дешава у суседству, окренуо је ћурак наопако и, до јуче римски савезник, напао је изненађено царство свом снагом. Ускоро се Италија и Вечни град нађоше у његовим рукама, а лукави Гот још једном је уморном Риму показао своју превртљиву ћуд, изјавивши да му је давнашња жеља одувек била да га сви сматрају пријатељем мира и Римљана! Бабаја је на челу Алана убрзо сменио Гоаран (Горан), који је муњевито поробио Шпанију, која, истини за вољу, није ни пружила неки значајан, иоле вредан помена, отпор. Историчар западноготског порекла Јорданис, бискуп из Италије, писац „Историје Римљана“, каже о овим догађајима следеће: „После упада тих народа, следиле су најгрозније недаће, јер су варвари, не бирајући, испољавали окрутност и према
18
Римљанима и према Шпанцима, а са подједнаким бесом пустошили су и градове и незаштићена села. Ширење глади натерало је бедне становнике да се хране месом ближњих; чак су и звери у дивљини, које се неконтролисано беху намножиле, побеснеле од укуса крви и, раздражене од глади, дрско су нападале и прождирале свој људски плен. Ускоро су се појавиле и болештине, ти нераздвојни пратиоци глади, односећи велики део народа, док су јауци умирућих, у њиховим преживелим пријатељима, само будили завист. Коначно, заситивши се клања и пљачке, навукавши заразну пошаст коју су сами донели, варвари су засновали стална станишта, у земљи која је остала без становника“. Пљачка вечитог града. Шпанију је под окриље Рима вратио готски војсковођа Валиј, који је у боју убио аланског краља, а онда савладао Свеве и Вандале. Готи, Бургунђани и Франци стекли су пребивалиште и власт у галским провинцијама. Део Алана и Вандала прешао је у Африку, где је основано краљевство које се пружало од Тангера до Триполија. На челу ових племена био је изузетно способан Вандал Гензерих, који ће 455. опљачкати Рим и постати његов регент. Пљачка Вечитог града трајала је непрекидно 14 дана и ноћи. Од 447. владар потпуно посрнуле римске империје биће Гот Рицимер. Древну Галицију и Кастиљу поделили су Свеви и Вандали, а алански Срби су се раштркали по провинцијама Картахене и Луситаније (данашњи Португал, коме су Срби дали име по својој прадомовини Лугистану, земљи лугова на иранској висоравни Саброс). Тако су се сарматска насеља раширила од Средоземног мора до Атлантског океана. Први храмови и црквени центри С обзиром на намену, у старовековној Србији подизане су следеће врсте храмова: базилике, једнобродне цркве са бочним просторијама, цркве са три и више конхи и цркве са крстообразном основом. Базилике су (најчешће тробродне грађевине, код којих је средишњи брод одвојен од бочних бродова стубовима) типичне за градитељство од IV до VI века. Граде се и касније, све до XII века. Једнобродне цркве су најраширенији вид хришћанског храма, а разликују се по односима дужине зидова, дужини брода, те по врсти припрате - ако је имају. Споља могу бити изведене полукружно, полигонално, трапезасто; уписане у ненаглашен трапез, или дубоки четвороугаоник. Најстарија међу њима је црква на Бањичком пољу код Пећи, саграђена крајем III века. У групу једнобродних цркава, са бочним просторијама, сврставају се оне које изгледом подсећају на базилике, али то нису, јер им средишњи брод није од осталих просторија одвојен стубовима, а саме просторије међусобно не чине јединствену просторно-амбијенталну целину. Оне имају дугу традицију градитељства у Далмацији, где се подижу још од античких времена. На подручју Превале, најстарија је црква Пречисте Богородице Крајинске и једна, непознатог имена, откривена у Бару. Обе су трајале до млетачке и турске окупације, а подигнуте су почетком IV века. Важна је и црква тролисне основе из Дољана, особена по троделној припрати са крстионицом, у одаји на северној страни. Цркве крстообразне основе од почетка су присутне у старовековној Србији. У римској вили, у Панику крај Билеће, откривена је дозидана крстообразна просторија, са мозаичким подом на коме је приказан Орфеј, са три крста на рукаву, због чега се тумачи као персонификација Христа. Ова црквица датирана је у III век и једна је од најстаријих. Орфеј је трачки пророк из VI века пре н. е. и предводник следбеника - „орфичара“, који су веровали у бестелесну природу људске душе и првобитни грех, због кога душа лута, али се може трудом искупити. Свети Гамалаил, учитељ апостола Павла, такође је имао одежду ишарану златастим крстовима, како кажу Житија светих. Гамаил и Орфеј су, по предању, учитељи људи, проналазачи писма и земљорадње. Орфеј је могао да буде схваћен као Христов пророк међу незнабошцима. После Паника, најстарија крстообразна црква је она из Петро-Павловог манастира, код Требиња. Овај храм је запустео почетком ВII века, али је његов изглед утицао на грађење свих потоњих храмова рановизантијског доба, као и на позносредњевековне храмове. За сличан храм у Тврдошу везано је предање о апостолу Павлу. Хришћански храм из доба апостола. Неиспитана црква Светог Атанасија у манастиру Лешку, коју су Албанци, под НАТО окриљем, разорили, имала је апсиду уписану у дубоки трапез и крстообразни план, али са бочним пиластрима који су носили куполу. Сличну апсиду имала је и црква Самодрежа и она у Сјарини, обе саграђене на прелазу V и VI века. Цркве, још сажетије крстолике основе, сведене само на поткуполни простор, јављају се у Диногенцији, Пернику, Врању, Звечану и Дубровнику. Њихова изградња пада у време између X и XII столећа. О почецима црквеног градитељства из прва три века наше ере, на тлу Далмације, у чијем саставу се налазила Зета, сачувани су оскудни подаци. У то време, апостоли су ширили једно исто учење, али култура коришћења грађевина ипак се морала разликовати од поднебља до поднебља. Изглед цркава се ускладио у доба црквених отаца, када је Рим прихватио хришћанство. Ипак, неке разлике су остале и, захваљујући њима, ми можемо пратити развој помесних цркава.
19
Доступни подаци откривају да је један од најстаријих храмова успостављен на Превлаци, где је у олтару откривен гроб великомученика из Диоклецијановог доба. Ту је образована хришћанска црква још у доба апостола. За време императоровог прогона хришћана, саграђен је храм у Павловој пећини код Требиња. У III столећу озидана је црква крстообразне основе у Панику код Билеће, како смо раније истакли. Њима треба придружити цркву у Ораховцу (Бока), чији зидови су презиђивани у V и VI веку. Она је подигнута на високој стени, где је, у подножју, пронађено мноштво грнчарије из III и IV века. Древне испоснице. Сви налази указују на пустиножитељско место, још од најстаријих времена. Врло ране испоснице нађене су код Пећи, Призрена и Ораховца, где се налазила црква Св. Ђорђа. Испод стена нађено је мноштво античке грнчарије, која указује да је ова испосница била место подвизавања. Пећка патријаршија је утемељена на цркви из раног IV века, кад и Студеница Хвостанска. У њиховој близини истражена је црква на бањичком гробљу, поред Пећке бање, која је страдала око 380. г. за време велике сеобе народа. Следеће храмове можемо са сигурношћу датирати у III, IV век: велика базилика из Дукље, црква триконхалне основе из Бара, храм Пречисте Богородице Крајинске и базилике у Дољанима, код Подгорице и Бара. Ове цркве коришћене су у континуитету током средњег века, као и испоснице, обично смештене у планинским пећинама. Испод врха на Старчевој горици налази се неистражена мања пећина, уз коју је озидан храм Пресвете Богородице. „Летопис попа Дукљанина“ наводи неке цркве које су подигнуте у средњем веку, на темељима оних насталих 3 до 4 века раније. У њима су се сахрањивали српски краљеви. То су: црква Пресвете Богородице у Диоклеји (Светопелек), са мањом базиликом; црква блаженог апостола Петра (крај Калдане), где је било епископско средиште (Прелимир); црква Светог Михајла код Требиња (Бело); црква Свете Марије у Газени (Петрислав), црква Свете Марије у Крајини (Јован Владислав и Косара) и, црква Светог Гаврила у Котору, где су убијени Драгомир и наследник краља Владислава. Српска крстионица у Сплиту. Знаменита црква Пречисте Богородице Крајинске, у којој је био сахрањен св. Јован Владимир, много пута је током своје историје оправљана, обнављана и проширивана. Првобитно, то је била једнобродна грађевина, са бочно прислоњеним апсидама, налик триконхосима у Бару, Тепљуху и Клисури. Подигнута почетком IV века, куполу је добила у X. У Свачу су постојале најмање две једнобродне цркве, о којима сведоче остаци темеља и део прероманичког стубића. Слична ситуација је и са Улцињем где је, као и у Свачу, морало бити више цркава, али се зна само за једну малу једнобродну цркву, сачувану у висини пода. У апсиди је било постоље за часну трпезу, на четири ноге, што упућује на коришћење грађевине између IV и VI века. У улцињском музеју чувају се делови богато украшене парапетне плоче, на којој се разабире натпис „серицорди“. Стари Бар су основали, како рекосмо, Анти (Антибари), а свој пун успон доживео је у рановизантијско доба, о чему сведоче остаци мозаика нађеног у рушевинама базилике, која се повезује са црквом Светог Теодора. У манастиру гроб са три лобање. Сасвим је особена црква Св. Томе у Прчњу, сада у рушевинама, са основом у облику четвороугла, из којег се шире, на исток, бочно уписане апсиде. У VIII веку изграђена јој је купола, а њени венци и бифоре подсећају на оне триконхосе у Петро-Павловом манастиру код Требиња, са апсидама уписаним у трапезе, што је датира у прву половину V века. У југоисточном углу, проскомидији, испод плочника, налазио се гроб окренут од југа ка северу, сачињен од камених плоча којима је био покривен, у коме су нађене три лобање са помешаним костима. Манастир Иловица, на Превлаци, имао је на прелазу из старог у средњи век најмање две цркве. У мањој, храму Св. Тројице, озиданој опеком, нађен је натпис посвећен светом Петру и Павлу. Овај храм је обновљен у доба кнеза Вишеслава. Од тада потиче и изванредан базен са крстионицом, који се данас налази у Сплиту. Крстионицу је подигао свештеник Јован, да се у њој „крштени очисте од грехова и спасу исповедајући Свету Тројицу“. На крстионици се, поред молитве, налази и записано име Вишеслављево као „двци Ввиссасцлаво“, кнез, дука, Вишеслав. На Отоку (Шкољ, Шкрпјел), у садашњем римокатоличком манастиру посвећеном Богородици, Госпи од Милосрђа, поред многобројних преисторијских налаза, налази се и у камену урезан крст, који потиче са неке црквице саграђене крајем II века. Задужбинар - српски краљ Петар. Присуство епископа Котора први пут је забележено на Петом васељенском сабору, одржаном 787. г. у Цариграду. Постоје претпоставке да неке цркве у овом градићу припадају епохи касне антике. На првом месту, то је саборна которска црква из IV века, која пропорцијама и величином подсећа на основу цркве Светих апостола из Пећи. У Котору су делимично откопане и две троброде базилике, са зиданим ступцима. У суседном Рисну, испод пода садашњег Саборног храма Светих апостола Петра и Павла, откривени су темељи цркве полукружне апсиде која, највероватније, потиче с краја III века. Што се тиче Дубровника, површна (и често тенденциозна) истраживања указују да је у њему могло бити изграђених храмова у другој половини V века. Црква светог Стефана садржи, у својим темељима, мању једнообразну цркву, са споља петоспратном апсидом.
20
Да ли је постојала и где се налазила градска базилика, може само да се нагађа. Колико се може реконструисати развој града, могла би бити испод цркве, данас посвећене Св. Игњацију, испод Рупа, или православне цркве. Храм, посвећен Светој Магдалени, велика је једнобродна античка црква, која је уграђивањем стубова подељена на три брода и преправљена у грађевину сличну базилици. Преградама је сужена, као и уградњом исповедаоница, чиме је добила извесну владарску намену. По средишњем положају проповедаонице, може се упорeditи са Округлом црквом у Преславу и срушеном црквом у Жрнову. Нарочито је занимљива црква Светог Петра, састављена из две просторије, од којих јужна има сразмерно велику апсиду у односу на брод, док је северна, правоугаона просторија, једнаке дужине са бродом цркве. На оближњем отоку Шипану установљена је античка црква саграђена почетком IV века. Она је преправљана уграђивањем пиластра са три травеја; кад се то десило тешко је утврдити, али, црква је била у употреби током целог средњег века. У Стону је било старо средиште епископије, до сада неистражене прошлости. Ту је откривено неколико цркава, утемељених још у античко доба. Међу њима су цркве Светог Стјепана, Магдалене и Петра, презиђиване у средњем веку. Црква светог Стјепана (Стефана), изграђена је над олтарским простором великог храма, једноброде грађевине из касног III века, накнадно је проширена дозиданом просторијом на северној страни. Такво устројство храма је особено у Далмацији. Црква је опустела у XI веку. На брежуљку Суђурађ (Св. Ђорђе), између Јањине и Попове луке, постојала је црква где су пронађени многобројни антички налази, укључујући натписе, опеке и амфоре. Црква се одржала до XI века, а из X се помиње натпис да је задужбинар био српски краљ Петар (891-918). Око цркве је нађено мноштво археолошких налаза отпадничке, богумилске цркве. У селу Баћина, крај Неума, у месту Салинац, делимично су истражени остаци цркве Светог Андреје. У питању је једнобродна грађевина, са пространом полукружном апсидом, на јужној страни спојеном са две мање просторије. Олтарски простор је уздигнут, садржи раку за мошти на месту часне трпезе и саркофаг, на јужној страни. По томе, ова црква подсећа на ону, недавно откривену, на Великом Пијеску код Бара. Епископско средиште у старом веку. На темељима цркве из IV столећа изграђена је базилика у VI веку, на подручју старе Превале, у Призрену, посвећена Богородици, чувена Богородица Љевишка. Приликом сондажних истраживања, откривен је камени украс цркве из периода IV-VI века. На падини, јужно од Дечана, налазе се давно конзервиране рушевине неиспитане цркве светог Николе, или Света Три јерарха, с обзиром на то да се оба имена помињу у посветама. Несвакидашњи положај ове цркве указује да су сами Дечани, подигнути на месту неке старије богомоље, знатно веће површине од ове цркве четворолисне основе и, њој припадајуће, матичне цркве. У Пећкој патријаршији прва црква је саграђена око 300-340. г. на шта указују римски надгробни споменици и оближња мала црква са криптама, код Пећке бање. Данашњи средишњи храм, посвећен Светим апостолима, изграђен је презиђивањем и доградњом источног дела старије цркве; истраживања су показала да се на њега надовезују две издужене бочне просторије, као и да се грађевина настављала на исток. На храм су, у то време, биле прислоњене и друге грађевине. Без обзира на реконструкцију овога храма, очигледне су његове особености - величина храма, укупне дужине 30 и ширине 15 м, указује на његов посебан значај - ту је морало бити епископско средиште Српске помесне цркве, с краја старог века. Црква са три олтара. Студеница Хвостанска је много пута разаран манастир, седиште је епископије од 1219. г. живела је током целог средњег века, а срушена је на прелазу из XVI у XVII столеће. На овај манастир је први привукао пажњу Милош Милојевић 1872. г. запазивши крстообразну цркву са три олтара, са преко 16 камених стубова и два надгробна натписа на латинском језику. Натписи су били из доба латинске службе, а ископавања у другој половини XX века доказала су и велико присуство грнчарије из два периода: IV, VI века и XV и XVI. Студеница Хвостанска је била манастир у VI столећу, саграђен на темељима цркве из IV века, унутар зидина које су опасиване и наредна два века, што се види из грађења у више фаза. Храм је био базилика која, на бочним странама, има припрате, слично базилици из Диоклеје. Испод олтара налазила су се крипта за мошти мученика. На западној страни био је атријум. Приликом ископавања су делови натписа и надгробних плоча затечени уграђени у оближње џамије Албанци су, већину стубова, плоча и осталог, припадајућег материјала, искористили као грађу приликом подизања својих насеља или су их, једноставно, уништили. Решење градње стилобата овога манастира примењено је на низу базилика у Дукљи, Дољанима, Будви... Ово је важно јер су стари зидови условљавали потоње обнове и преградње. У средини олтарског простора налазила се крипта, са улазом на источној страни, у којој су биле мошти или делови моштију једног или више светитеља. Та крипта, потом, није била у оси млађих цркава. Античке сполије указују да се овде могао налазити
21
хришћански храм и пре него што је изграђен манастир. На ближе време указује гробна црква, из IV столећа, са Бањичког гробља, удаљена неколико километара јужније. Култови раних хришћана у Србији. Религијска пракса започиње култом Херакла из Хераклеје, а наставља се синергијом Вида, Перуна и Трачког коњаника, са Аполоном, Јупитером, Јуноном и Драценом (Хигијом). Овде је изузетно значајан култ Херакла, јер он, получовек-полубог, побеђује смрт, мрачне силе Хада и његовог чувара Кербера. Занимљив је и култ Трачког коњаника, који своје порекло вуче из скитске митологије; он је ловац из подземља, обожени покојник кога непосредно везују за грчко-римске култове Силвана, Плутона и Херакла. На њега се, у Србији, надовезује култ Св. Теодора, који преовлађује на прелазу старог у средњи век. Била су два узора за прокреацију Светог Теодора и оба су били војници - Стратилат, родом из Евхаите, био је заповедник и посечен је српом 8.2. 319. г. Тирон из Амасије је 17.2. 306. г. спаљен. Веома брзо, њихов култ је, преко мартиријума Стратилата у Евхаити, пренет по целом хришћанском свету, а сви већи хришћански центри сазидали су њима посвећену цркву. Покретач је био учени теолог Григорије Нински (335-395), који је, на гробу мученика Стратилата, изговорио похвалу која је била основ за ширење култа. Но, за ширење култа заслужнија је легенда која приповеда да је Св. Теодор наредио да се скува кољиво пошто је римски цар, Јулијан Отпадник (361-363), хтео да жртвеном крвљу оскрнави све намирнице које су биле предвиђене за почетак поста. Ова легенда је ушла у хришћански календар као кување несамлевене пшенице, за прву недељу Великог поста. Овај обичај кувања пшенице (кољива) од тада се шири и учвршћује у Србији, а Теодор-Тодор, Теодора, постају омиљена имена код Срба. Обред и жртва Данило је праслика Исуса и обично се приказује између два лава - његово спасење, из јаме са овим зверима, симбол је васкрсења Христовог, који се верницима приказује на Васкрс. Данилов боравак у рову са лавовима и неке друге сцене из његовог живота, приказане на ранохришћанским иконама, означавају еухаристију као обред и жртву. Данила је из рова од сигурне смрти спасао Христос, а верницима се, у тајни причешћа, предаје истинско тело и крв Христова, ради опроста грехова и задобијања вечног живота, који ће им он дати на дан свог другог доласка, када ће достојне васкрснути на живот вечни. „Онај који је васкрсао Лазара“, говори се у апостолским списима, из првих векова хришћанства и, мисли се на Христа „који је Јону извукао живог и неповређеног из утробе морског чудовишта после три дана, спасао три младића из ужарене пећи и Данила из рова са лавовима, тај има силу да нас поврати у живот“. Пророк Данило, изузетно омиљен у раној хришћанској уметности на тлу Србије, сећање је на Христов тродневни одлазак у Ад, након распећа. Данило је васкрсао у лављој пећини, где је пећина метафора за подземни свет, а лав има значење телесне смрти и Сатане. Заступање Срба пред Страшним судом. Следећи велики култ ранохришћанске Србије се односи на Светог Михајла. Етимолошко порекло речи Михајло (Михаел), судећи према изворима из јеврејског језика, значи: онај који је као Бог, подобан Богу, налик Богу; из ове основе произилази да је Михајло био заштитник целог израелског народа. С обзиром на то да су Срби, из Босфорског краљевства, примили хришћанство у апостолским временима, не чуди што је код њих Михајло налик судији и што заступа Србе пред Богом, на Страшном суду. Један други извор везује Михајла за животворну воду и исцељења болесника, а други приказује свеца као Божјег изасланика и опуномоћеника, док, његово значење произилази из везе са подземним светом, где је стекао улогу водитеља душа, психопомпа, у свет мртвих. Епиграфска грађа, из I и II века, у Малој Азији, говори о изједначавању Михајла - анђела са именом Бога, што значи да је он постао заједничка именица за већи број богова из зороастричке и вавилонске религијске традиције, која је блиска аријевским, индоевропским митовима и легендама. На територији Србије нађено је двадесетак икона са представом Светог Михајла из ранохришћанског периода. Кад томе додамо налазе са осталих, блиских локалитета, суочени смо са изузетно раширеним култом. Ова, изузетно велика, производња икона проистекла је из два извора: класичне грчке традиције и моћног утицаја Мале Азије. Култ је пренесен на Балкан и тле Србије, јер се управо на овом простору вековима водила битка за опстанак и спас царства, на прелазу из старог у средњи век. Скоро сви хришћански извори, од III века, говоре да су битку против иновераца могле да добију само мошти светитеља који су, својим хришћанским агоном, досегли светачку врлину и тако доспели до хришћанског идеала коме теже сви. Вечна будност и приправност. Михајло је на српским, ранохришћанским, иконама приказан са одећом, крилима и одличјима ловоровим венцем и штапом, што одговара представи грчке богиње Нике, која је била гласник богова, а која је, од њих, преносила глас о победи у рату или такмичењу. Арханђео
22
Михајло, често на иконама добија словно шифриран знак ...Р, који се односи на његову вечну будност и приправност. У обликовању Михајлове иконографије ишло се у два правца. Један је локални, иконографско догматског склопа, везан за традиције овог простора, време Александра Македонског и његових ратова против српских Трибала (Скита, Тракокимбера и Тракоскита), и, други, везан за историјску ситуацију раног хришћанства. Приликом тумачења ових, касноантичких традиција, увек треба имати на уму уношење малоазијског хришћанског (светачког) елемента у топографску номенклатуру Србије. Наиме, још је К. Јиречек јасно утврдио да је фригијски, малоазијски град Колоса пресељена у Велбужд (Ћустендил), некадашњу античку Пауталију. Колоса је после преименована у Хону, па се тај чувени подвиг, везан за пресељење, дело арханђела Михајла, зове и „чудо из Хоне“. Најстарија икона на свету. Икона, која приказује јелена како пије воду из кантара (Виница), најстарија је икона на свету са овим хришћанским садржајем (везаним за псалм 42). Ранохришћанска порука јелена је, како каже псалм 42: “Као што кошута тражи своје потоке, тако душа моја тражи тебе, Господе Боже“. Током векова, код Срба су се развила три култа везана за животиње - у питању су бик (во), јелен, лав и орао. Прва три вуку своје корене из праисторије, док је симбол орла везан за средњи век и успостављање српске државности. Култ јелена. Да се култ јелена одржао у Србији до данашњих дана, сведочи народни обичај са Петрове горе, из Јабланичког округа, који се одржава сваке године 2. јула; у питању је земљораднички култ, кад се на камени жртвеник приноси жртва и камен се прска крвљу тек заклане животиње. У старини је био жртвован јелен, а данас се, као његова замена, обично користи овца. Управо, смисао савременог жртвовања на Петровој гори показује да је посредник до божанства плодности крв - крв жртвованог посредника. Цртежи јелена су се појавили још у старије ледено доба, изведени техником урезивања у зидне камене површине; култ јелена и јеленских рогова треба посматрати кроз еволуционе промене хтонско-ловачких култова (зоолатрија) и преко аграрних култова антропоморфног политеизма. Ово ћемо илустровати примером једног жртвеника, са представом јелена, са локалитета Рудна глава (Неготинска крајина), из петог миленијума пре н. е. Рудна глава је био, како му само име каже, рудник бакра из винчанског периода. У његовим подземним ходницима пронађен је керамички олтар у облику фигуре јелена, а уз њега су нађени јеленски рогови од којих је начињен алат за скупљање и уситњавање руде. Којој намени би могао послужити јеленски жртвеник, пронађен дубоко скривен у ревиру рудника? Чини се да је некадашња функција јелена, као душе племена или рода, измењена и да он сада, у време раног бакарног доба вишег неолита, добија функцију посредника и преносиоца (путовође) покојника у свет заборава и дубине смрти. Али, на жртвенику из нашег рудника није у питању само покојник, већ, пре свега, добробит рудника и успешан рад рудара. Култ јелена прихватила је и келтска група Меза и Скордиска са Дунава, који су јелена поистоветили са богом Кернуносом, који је био рогато јеленско отелотворење, господар свих животиња и њему се жртвовало ритуалним потапањем у тзв. ритуалне казане. Ритуалне жртвене казане су имали Сармати, а Келти су преузели овај њихов „изум“. У религији Скита и Сармата јелен је најчешће приказивана животиња, често у фантастичним алегоријама, чије значење није лако открити. Због обиља јелена и лавова (и других животиња), цела скитско-сарматска уметност се уобичајено назива „животињском“. Култ царице мајке. Шаркамен је царски маузолеј, а не пука утврда источних граница Римског царства на путу од Аљуе (Прахово) и Талијате (Д. Милановац) до Дунава, правцем којим се злато и сребро, из борског и мајданпечког базена, транспортовало Налази из Шаркамена и Гамзиграда управо сведоче о култу царице мајке. Шаркамен је, као и већину археолошких локалитета у Србији, први регистровао аустријски археолог и путописац Феликс Каниц. Он је крајем XIX века направио план и цртеже велике тврђаве, да би потом, све до 1975, локалитет прекрио заборав, као и претходних 16 векова. Истраживања настављају Владимир Кондић, Мајкл Вернер и Ђоко Јовановић, али га не довршавају, нити публикују евентуалне резултате (вероватно, јер су они у супротности са „досезима“ германске историјске школе). Тек од 1994. Драгослав Срејовић и Одбор за археологију САНУ започињу систематска истраживања локалитета Шаркамен, долазећи до значајних налаза. Најважнији је да је Шаркамен царски маузолеј, како је већ речено. Ранохришћански центри. Од Гамзиграда Шаркамен је удаљен 50 км ваздушне линије, северно. Близу је села Штубик, на падинама планине Дели Јован; у очи пада истоветна амбијентална целина: као и Гамзиград, Шаркамен је скривен између брежуљака, готово као да је намерно затурен, ван главних путних траса. Разлог те „затурености“ је природа ових грађевина - били су нека врста ранохришћанских центара. Изградња величанственог маузолеја, датирана је у период између 305. и 311. а од налаза се, поред подних мозаика и фрески, истиче део сета златног накита и вотивне плочице. Укупно је на светло дана
23
извучено 38 златних налаза који потврђују да је у маузолеју сахрањена женска особа. На једној од вотивних плочица читљив је само крај натписа: “Минус пиус фелиџ аугустус“. „Минус“ може бити део имена Максимина Даје или Галерија. Да ли је то Галерије поклонио својој сестри (мајци Максимина Даје) маузолеј, или је Даја наменио грађевину својој мајци, односно Галеријевој сестри, тренутно није толико битно. Налазак изузетно лепог и драгоценог накита, поткрепио је причу, раширену и данас међу становништвом тога краја, да је грађевина подигнута због римског цара који је у њој живео, те да су се ту налазили рудници злата и ковница новца. Обронци планине Дели Јован, Бор, Мајданпек, као и цела та област, заиста су и били за злато, као што су Космај, Рудник и Копаоник били за сребро и олово неисцрпна налазишта, ризнице. Поменути маузолеј је квадратне основе 10,8 х10,8 м, јако добро очуван, рађен од великих квадара гранита - пешчара. Великодостојница, која је ту сахрањена, претходно је спаљена ван маузолеја, у ритуалу на ломачи; остаци тела, похрањени су у маузолеју. Утврђење Шаркамен веома много личи на Гамзиград; по облику кула, положају и квалитету грађевина, такође веома наликује гамзиградском маузолеју цара Галерија. Србија центар империје. За време тетрархије (четворовлашће у Риму, на прелазу из III у IV век), простор Србије је изузетно значајан. У Сирмијуму, Ромулијани (Гамзиград) и Наису (Нишу) рађају се и столују цареви који владају огромним европским простором, од Британских острва до Мале Азије, од Дунава, Рајне и Мајне, до северне Африке. Максимијан (чувени Херкул), Констанције Хлор, Галерије, Лициније и Константин у неколико деценија своје владавине учинили су Србију средиштем Империје, саградивши у њој градове, палате, виле и безбројне грађевине равне онима у дотадашњим центрима античког света. Неке од њих су нам добро познате, друге се тек истражују, а откривају се и нове. Изузетно важан центар био је Ниш, град у коме је рођен и васпитаван цар Константин Велики, који је, како наводе цареви биографи, „свој родни град величанствено украсио“. Велелепне грађевине, чије је истраживање започето 993. г. биле су монументалне античке терме, откопане испред тзв. београдске капије. Иначе, читав плато доње нишке тврђаве био је густо насељен, све до позног средњег века. Распоред и планови откривених просторија, уз познати систем подног грејања на стубићима (хипокаусти), оловним цевима за довод и одвод воде, канализацијом, потврдили су да је реч о античком купатилу, термама, чији су поједини делови служили за обред крштавања, на шта указује „покретни материјал“ откривен за време истраживања. Терме су коришћене током III и IV века. Градина – важан локалитет. Шездесетих година XIX века Јанко Шафарик, пионир српске археологије, и Феликс Каниц, истраживач римских старина и путописац, затекли су сачуване остатке зидина унутар градског бедема и кула. Каниц је сачинио прву и једину скицу Градине: основу утврђеног комплекса, темеље грађевина и фортификациони зид. Он је скицу публиковао и тако јавности скренуо пажњу на Градину као важан археолошки локалитет. Како је изгледала ова монументална грађевина? Њен источни део, који је истражен, указује на низ већих просторија, на чијим подовима су мермерне плоче. Почиње широким улазима, смештеним са јужне и источне стране. Веће просторије, без преградних зидова, очевидно припадају репрезентативним местима која су коришћена као вежбалишта (палестре) и места за сусрете и разговоре (аподитеријум). Треба имати на уму да су купатила у римско доба била омиљена састајалишта патриција, којима су на располагању стајале просторије за одмор и разоноду, као и топле каде и базени са хладном водом. Два таква базена, откривена у централном делу терми, обложена су мрамором и плочама од разнобојног скупоценог камена, у форми мозаика. Други, не мање важан, ранохришћански центар Србије затичемо на једном од висова планине Јелице, са кога се пружа поглед на долину Западне Мораве, Чачак, рудничке планине и драгачевски крај где је било, у старом и раном средњем веку, смештено јако црквено, војно и политичко упориште хришћанске цивилизације. Страдање сирмијумских мученика. Ранохришћанска, старовековна, путна траса кроз Косово и Метохију до Качаника, готово да и није проучавана, иако је била најкраћа маршрута која је повезивала и повезује два мора: Јадранско и Егејско. Она је спајала јадрански град Љеш (Лиссум), Скопље (Сцупи), и потом на југу Солун (Тхессалоники). Тако је ова трансверзала: Љеш - Теранда - Скопље повезивала три римске провинције: Епир, Дарданију (Горњу Мезију) и Македонију. Ова саобраћајница је била спојена са многим локалним путевима, паралелним са трасом преко Егнацијума, који су постављени и изграђени много северније од пута Драч – Солун - Цариград. Прокопијев списак из IV века о урбанизацији Балкана: Де аефендис даје чак 17 локалитета у којима су се налазиле ранохришћанске цркве или манастири, међу којима је и локалитет Беревца. То су: Кесијана, Келеријана, Еутихијана, Викторијана, Дурвулијана, Валенсијана, Веринијана, Весијана, Весена, Маркелијана, Примонијана, Манијана, Генсана, Туцијана, Усијана и Ад Љуинтум. Ови локалитети потврђују Косово и Метохију као ранохришћански територијални центар Србије.
24
Један од најважнијих ранохришћанских центара Србије био је Сирмијум, данашња Сремска Митровица, нераскидиво повезан са прогонима хришћана и мучеником светим Димитријем. Захваљујући практичности римске управе, за већину догађаја у Царству дознајемо из званичних судских и административних списа; о догађајима везаним за прогоне хришћана, римски прокуратори и њихови потчињени водили су званичне записнике са судских процеса - такав је случај и са страдањем већине сирмијумских мученика, укључујући и Димитрија. Фрушкогорски каменоресци. Највећи сирмијумски прогон хришћана догодио се у првој деценији III века, а један анонимни савременик их је описао овим речима: “26. фебруара 305. г. погубљена су 72 хришћана, 28. и 30. марта 305. г. њих 50, у јулу исте године 30, а у августу 308. г. преко 200 хришћана“. Једна од најпознатијих прича о страдању хришћанских мученика у Сирмијуму је она о четворици фрушкогорских каменорезаца, сачувана у многобројним рукописима, који се данас налазе у Ватикану, Верони, Берну и Минхену; на ову тему постоје и други списи, међу којима је и један грчки из XII века. Легенда каже да је император Диоклецијан имао велике каменоломе на Фрушкој гори који су за палате, тргове, храмове и друге грађевине, у Сирмијуму и широм Срема давали квалитетан камен: црвени порфир и једну врсту мермера, сличну мермеру са Тасоса. У једном обиласку каменолома допала му се једна врста црвеног порфира, па је наредио да радници и мајстори исклешу кип бога Сунца са четири коња и то само од једног јединог монолита. И надзорници и радници, њих 627 на броју, нашли су се у приличној невољи, јер је било тешко пронаћи тако велику и богату жицу камена. Али, међу радницима су била и четири потајна хришћанина (Клаудије, Касторије, Симпронијан, Никострат), којима се придружио и млађи помоћник Симплиције; они су, уздајући се у своју веру, брзо пронашли одговарајући блок и савршено и прецизно израдили поручени кип, висок 25 стопа (7,5 м). Погубљење сирмијумског епископа. Званични записник је регистровао и мученичку смрт ђакона Димитрија, који је погубљен 9. априла 304. г. заједно са пет девојака. Након три дана погубљен је и најчувенији сирмијумски епископ Иринеј, наследник епископске столице коју је основао свети апостол. Петар Диоклецијан је био задовољан обављеним послом и поделио је радницима богате дарове. Успут, наредио је да се на месту каменолома, тзв. Дебелом брегу, сагради један храм и у њега смести позлаћени кип бога Сунца. Иста група добила је задатак да изради камене стубове и капителе за храм, шкољке за чесму и базен, украшен уметничким статуама. Кад је цар видео готова дела, обрадовао се и, очаран њиховом лепотом, рекао: “Срећан сам што сте тако вешти, али зашто нисте израдили, како сам заповедио, бисту Ескулапа, бога сваког здравља?“ Уз Ескулапов кип, император је наручио и лавове, орлове, јелене и многе друге животиње. Каменоресци су се дали на посао и за четири месеца израдили све осим Ескулапа. Пред долазак цара сви кипови су били поређани на једном пољу. Окружен радницима и надзорницима, Диоклецијан је узалуд тражио бога здравља, а тада су му надзорници, већ љубоморни на успехе хришћанске групе, открили њихову тајну. Испрва је цар показао велику благост, очекујући да ће се хришћани покорити његовим захтевима, али је касније, изненађен њиховом упорношћу, а подстицан од надзорника, наредио да морају јавно принети жртву богу Сунца, према старом обичају, или ће бити уморени тешким мукама. Заштитници слободних зидара. У средњем веку, каменоресци из Сирмијума уживали су велику славу. Њима су биле посвећене многе цркве у Енглеској, Белгији, Француској и Италији. Удружења каменорезаца сматрала су их својим заштитницима и то поштовање се у неким земљама одржало до данашњих дана. У Риму, Фиренци, Арецу и другим местима налазе се њихови ликови на каменим споменицима, где су приказани као патрони каменорезачке вештине. Потом су постали заштитници слободних зидара, нарочито у Енглеској. Кад нису помогла никаква наговарања, клесари су ишибани и затворени у оловне сандуке. Сандуци су бачени у реку Саву. Касније су сирмијумски верници извадили сандуке и положили их у мартиријум, који се налазио на тадашњој ади Карбонарији; сада је то локалитет Ширинграда у Мачванској Митровици. Званични записник је регистровао и мученичку смрт ђакона Димитрија, који је погубљен 9. априла 304. г. заједно са пет девојака. Сирмијум - престоница на Сави. У Сирмијуму су многе осуде против хришћана биле извршаване на Артемидином мосту; друго место био је величанствени хиподром. У спису Пасио санцти Деметр II наводи се да је Нестор, пријатељ Св. Димитрија, победио гладијатора Лаја, омиљеног борца цара Максимијана - Херкула, баш на месту хиподрома, мада се у Житију Димитријевом као место борбе помиње солунски отворени театар. Хиподром у Сирмијуму, који има истакнуто место у ранохришћанским списима, био је широк 100, а дугачак 521 м, што је приближно димензијама Калигулиног Циркуса Максимуса капацитета 100.000 места. На основу величине сирмијумског хиподрома лако можемо увидети значај и величину овога града. Да град није имао значаја, чему и коме би Царство зидало циркус оволиког гледалишног капацитета?!
25
Прећуткивање историје. Историјски је прећутан (из разлога знаних само „минхенско-бечким специјалцима“) круцијални значај Сирмијума - античког града у хришћанском свету и ранохришћанског центра. Пошто је град пре оснивања Константинопоља заузимао равноправно место са Римом у хришћанској хијерархији, можемо претпоставити какав је значај тада заузимао римски епископ - онда само епископ града Рима (чак није носио ни титулу митрополита); на Никејском сабору, сирмијумски епископ је потписан као митрополит: Доминиус метрополитанус. Истраживања су утврдила да је хиподром у Сирмијуму био други по величини спортски објекат у Римском царству. Међународна археолошка екипа, састављена од стручњака Музеја „Срем“ и Института „Смитсонијан и Денисон“ (САД), открила је остатке хиподрома, простора за гледаоце (трибине), тркачке стазе и централне спине украшене египатским обелиском, који је откривен 1939. г. Датирање хиподрома је врло прецизно утврђено у време владавине императора Лицинија, негде око 313. г. Међутим, постоје и нека открића која Лицинију само приписују обнову и доградњу хиподрома, а сам почетак радова смештају у време цара Галерија, тетрархијског владара, којем је Сирмијум био престоница. Ово, релативно касно датирање, не значи да Сирмијум није имао простор за игре и раније; на стубу цара Трајана у Риму истраживачи (С. Фрер и Ф. Лепер) су утврдили да на једном рељефу постоји карта Сирмијума и његове ратне луке, а на периферији утврђења је приказан велики амфитеатар. Томе у прилог говоре и сцене на римским опекама и каменим споменицима, пронађене у Сремској Митровици, које приказују гладијаторе и њихове борбе. „Трајанова врата“ - брана царства. Други, изузетно важан податак за рано хришћанство у Србији, односно Србији – Македонији, тзв. старој Србији, како се некада овај простор звао, је Хијероклова Транупара. Транупара је познато археолошко налазиште у Српској Каменици (данас преименована у „македонску“), насељу-градини, која је била кључна за одбрану и сигурност целе Кочанске котлине, смештена на обронцима Осоговских планина. Истраживач овог простора, Б. Алексова, ово име, Транупара, етимолошки тумачи као симбиозу латинске речи транс и грчке пара што би, удружено, значило прелаз преко нечега. Наравно, ово је бесмислено, у питању је полатињено српско име етимолошко значење речи, Транупара, лежи у околностима географског рељефа и пре означава српско „трапање“, односно опрезан ход преко неравних, каменитих површина; одатле и назив овог локалитета Српска Каменица. Градина на ушћу Злетовске реке. Хијерокле, у Актима V екуменског сабора из 533. г. спомиње град Запару. Запара је потпадала под јуридиксцију Јустијане Прима, а територијално, средоземној Дакији. Ова градина се налазила на ушћу Злетовске реке у Брегалницу, на локалитету Крупиште, где су нађени многобројни остаци из ранохришћанског периода. Српска Каменица налази се на ушћу Каменичке реке у реку Брегалницу, на брду Калата. Градина је са три стране била заштићена планинама, које су се усецале чак до речних корита. На врху Калате био је заравњен плато коме је, једино са северне стране, био могућ приступ. Каменица је била ограђена одбрамбеним зидинама размера 35 са 80 метара, са ровом издубљеним у стени. С обе стране рова, древни градитељи су поставили зидове. И, овде се може објаснити, латинско- грчко, Транупара као српско“трапање“ јер приликом изласка или уласка у град, увек се морало прећи преко два зида и издубљеног одбрамбеног рова, што је захтевало опрезан ход - трапање. На овом локалитету, биле су ископане две значајне црквене грађевине: 400 м западно од ушћа реке Каменице у Брегалницу, у месту Беогов Дуб (касније, исламизацијом, преименован у Бегов (!?)), нађена је једноброда базилика, а, на локалитету Керамидница, нађена је велика, троброда, базилика са остацима септума и синтроноса. Само име, Беогов Дуб (храст), указује на сарматско порекло назива; многи алански краљеви носили су ово име, а храст је био свето дрво Срба. Хијерокле каже, да је између Транупаре и Пауталије (паланке, у питању је Крива Паланка), раздаљина 50 миља. Значај Каменице - Транупаре за Кочанску котлину је и у томе што је одавде ишла најкраћа саобраћајница за Криву Паланку, а са друге стране, овај добро брањен пролаз преко Осоговских планина, штитио је пробој у јужне провинције Римског царства. Ово су била „Трајанова врата“- брана царства. Срби - носиоци цивилизације. За Србе, као народ ранохришћанске цивилизације, црквена здања су од немерљивог културног значаја, јер, по ко зна који пут, указују на Србе као носиоце цивилизације, а не, као што годинама „гусла“ „бечко-берлинска“ историјска школа, на варваре који су „огњем и мачем“ христијанизовани Град Крупиште, Запара или Ћапар, имао је остатке античког насеља, неколико утврђених објеката и три цркве. Судећи према историјским изворима, Ћапар је био јако црквено средиште, о чему сведоче остаци две базилике и кружни мартиријум. Тробродна базилика нађена је испод цркве св. Николе, а једна крстообразна базилика је откопана на потезу Кале. Западно од Крупишта, на локалитету Клетовник, нађена је једна кружна грађевина, највероватније поменути мартиријум. Крупиште је било природни мостобран, на левој обали реке Брегалнице, док је Баргала
26
била са њене леве стране. Постављање Крупишта преко пута Баргале било је војна потреба, али и мера опреза. Три црквене грађевине биле су заштићене са три утврђене грађевине. Ћапар је штитио мостобран преко реке Брегалнице, а, што је још значајније, одавде је кретао у старом веку пут за Криву Паланку, који је као трансверзала пресецао реку Брегалницу. Прва епископија. Између локалитета Баргале и Виничко кале треба поменути локалитет Мородвиза, који има остатке базилике, подигнуте концем старог века. И у овом граду су пронађени остаци касноантичке одбрамбене утврде. Значај Мородвиза огледа се у томе што је, на прелазу IX у X век, постао једна од првих средњевековних српских епископија. Жилу куцавицу и упоришну тачку овог одбрамбеног система чини град Кључ, често име за градине сарматских Јазига и Анта; такође, многи етрурски градови су носили ово име. Он се налазио на два брда изнад Козјачке реке. Грчки Коленидин, латински Клузиј и турски Калаузлија (како је, временом, градина мењала име) имају исто значење речи - кључ. Идеја онога ко је замислио упоришноодбрамбени систем Баргале била је смештање града Кључа на југ, у брда Плачковице, и он је за творца одбране стварно био „кључ“ целог система - коначно прибежиште у које би се повукло становникштво Баргале и околних места, после евентуалне потпуне пропасти целокупног упоришног система кружне одбране. Налазиште Виничко кале (кале на турском значи тврђава) и градине Виница, географски, леже као пресечени истоименом реком. На истоку се пружају планине Обожна и Голак које се, идући на север, поступно повезују са масивом Осоговских планина, које затварају целу Кочанску котлину, као у неки природни казан. Подухваћен с југа планином Плачковицом, с истока планинама Обожном и Голаком, с надморске висине од 1.500 м, локалитет степенасто пада ка надморској висини од 500 м, да би се, идући на север, спустио на ниво Кочанског поља и реке Брегалнице. Овако велико груписање црквених здања, на малом ареалу од двадесетак километара, значајно је због две ствари: епископи и црквена организација су имали истакнути положај у овим градовима и, целокупан урбани систем је служио као центар одбране унутрашњости Римског царства и Византије, а потом и Србије. Хришћанско „свето тле“ Србије. Папа Јован X (914-929), писао је српском жупану Михаилу у Захумље: “Ко сме и може сумњати да се црква у краљевству србо-хрватском не сврстава у ону коју су још први апостоли основали и која се сматра првобитном васељенском црквом? Она је, као рану проповед апостолске цркве, с млеком вере примила, како су је и Саксонци примили у најновије време, а под мојим председатељством благе успомене на папу Григорија...“ Географско-историјско тле Србије, виђено очима касног старог века, представља „свето тле“ које је непрекидно, из века у век, градило своју духовност. Охридско-српска патријаршија била је једно време смештена у Сирмијуму, легендарно основана од светих апостола Петра, Павла и Јакова. Први патријарси су били Епенет, Андроник и Иринеј. Развој хришћанства. Разлог за овај релативно брз развој хришћанства и култне архитектуре лежи у чињеници да је овуда, у антици, пролазио важан саобраћајно-рударски пут, који је, са обала Јадрана и града Леса (Лештане, Љес, који се тада налазио у римској провинцији Превалис), ишао до града Улпијане (Липљан), у римску провинцију Дарданију, преко Ниша, који се, у касној антици, налазио у римској провинцији Дакији Мeditеранији, до главног града провинције Дакије, Рипензис Рацијарије (Рипенсис Рациариа, данашњи Арчар). Летописац Нестор, као и Јован X, каже да су Срби примили хришћанство од апостола Павла и Андрије. Вук Караџић наводи епску народну песму у којој се на једном месту каже: “До у Сријему, у то мјесто жупно/ е се купе сријемски главари/ на сакупу пред бијелом црквом/ ту дођоше многи свештеници...“ У V веку, патријаршија је из Сирмијума пренета у Митровицу на Косову, а потом је, све до 535. г, лутала од „немила до недрага“. Сирмијум је био један од највећих градова римског царства, познат као „друга престоница“. Овде је умро Марко Аурелије 180. г. и Клаудије II. Ту су рођени многи императори попут Максимијана, званог Херкул, Проба, 232. г. Констанса II, 317. г. и Грацијана 359. г. У Будалији, недалеко од Сирмијума, рођен је император Деције. Код Петоцрквја рођен је император Максимин. Немања, велики жупан Србије, нимало случајно, гради своје прве црквене грађевине на темељима ранохришћанских базилика. Тако у близини Куршумлије на левој обали Топлице, подиже Богородичину и цркву св. Николе, пре него што ће постати једини господар Рашке. Богородичина црква је подигнута на темељима базилике, а крај цркве светог Николе пронађени су касноантички гробови из IV века. Ово није стицај околности, него миленијумска трајност сакралног простора, од касне антике па све до наших дана. Како је утврђено, читав овај немањићки простор Куршумлије и њене ближе околине доживео је, од IV века, изузетан процват у области хришћанске култне архитектуре. Агер данашњег града Куршумлије припадао је античком граду Нишу (Наисус), његовом југозападном периферном краку, па Куршумлија
27
(Ад Финес), као последњи град римске провинције Дакије Мeditераније, није случајно у антици добила назив „на крају“- ад финес. Кадионица пореклом из Јерусалима. Половином XX века у селу Пељевцу, недалеко од Куршумлије, пронађена је кадионица која потиче из Јерусалима. На овој реликвији приказано је шест сцена из Христовог живота: благовести, рођење Христово, сусрет Марије и Јелисавете, јављање пастирима, крштење и распеће. Ове сцене указују на блиску везу кадионице са литургијом и оним њеним делом који се односи на катихумене. Када би одређен одељак био прочитан, ђакон би, узевши благослов од свештеника, узимао кадионицу и, уз молитву, почињао да кади часну трпезу са четири стране - горњи престо, жртвеник, иконостас и део храма са солеје. Након тога свештеник говори: „Мир теби“, а одговор је: „И духу твоме“. Свештеник је на то казивао: „премудрост“ и певало би се „Алелуја“. Тада би ђакон опет почињао да кади целу цркву, означавајући да се „дар Духа свјатаго“ раширио, читањем Јеванђеља, по свим крајевима света. Изузетно важан ранохришћански центар био је и Новиград, данашњи Херцег Нови, незаобилазна станица на путу легионара (виа адриатица, јадрански пут), од Епидауруса (Цавтат) до Скодре (Скадар). У његовој околини, од рта Оштро па све до Кривошија и Субре на Орјену (нмв 1680 м), евидентирано је и снимљено 89 црквених локалитета. Ови локалитети још су у фази истраживања; бројне ископине наговештавају постојање светиња које су затрли освајачи или неумитни ход времена. Од XVI века, много цркава је обновљено, а највећа концентрација се налази на полуострву Луштица, у месту Жањице. На темељима базилике. У индиректној вези са налазима кадионице (на територији Србије пронађено их је седам) јесте и налаз керамичког жишка-лојанице, који је пронађен у темељима београдске Патријаршије, у улици С. Марковића, приликом ископавања и припреме темеља. И Патријаршија је подигнута, као и Немањине цркве и цркве на Косову и Метохији, на темељима базилике из старога века. Етимологија српске речи кадионица у вези је са грчком речи која значи кадити, жртва паљеница; одговарајућа реч у латинском је „инцесориум“ (палити, запалити), мада је уврежена и реч „тхурибулум“, што долази од назива за тамјан. Давање жртве кађењем вуче порекло са иранске висоравни Лугистана, где је пронађан огроман број кадионица истоветних онима из Белане и Костола (Нубија, Египат), простора који су насељавала племена Скита све до III века. Обичај давања жртве кађенице описао је и Херодот у својој „Историји“ пошто је присуствовао „свечаностима кандила“ у култном месту Египта - Бубастиди, градини на хуму, подигнутој у част богиње Бубастије, грчке Лугодесме, односно сарбске Лужице. Овај обичај ушао је у живот хришћанске цркве најпре на Истоку, где је коришћен за одавање почасти царевима, а касније је, из империјалне праксе, уведен у литургијски обред. Запад је увео литургијске радње са кађењем као део мисе тек у VII веку. Свети Ђорђе префигурација Исуса Христа. Керамички жижак на средишњој розети, класичног античког облика, има схематски приказ помоћу којег смо у стању да објаснимо многобројне археолошке налазе из Србије, пре свега крстове, потом камени црквени „намештај“ и керамичке опеке, које су пронађене како на територији Београда, тако и на простору целог српског Подунавља. Архаична иконографска представа на београдском жишку, са женском и мушком фигуром са крстом у руци, и другим на мандорли (изнад главе), нема пандан у касноантичној уметности од III до VII века. Она је указала на то да је жижак начињен за један одређен историјски тренутак и сасвим прецизан датум у византијској држави. На њему су представљени цар Константин I и царица Јелена, а ова поставка има паралелу у средњевековном представљању Мајке Божје и светог Ђорђа - победоносца. Византијски цареви су корак по корак ширили и бранили своје царство, стављајући на реликвијаре култне слике. Раније је уочено да је, у том случају, свети Ђорђе префигурација Исуса Христа и његово опредмећење је везано за део војничке победе, коју он задобија божанском промисли. Да не би приказивали лик Христоса, цареви су увели на аверсе својих крстова лик св. Ђорђапобедоносца, који је тако постао не само јамац војничке победе, већ и подсећање на то да само Христова божанска природа може бити спасоносна. Кад се ово објашњење везано за св. Ђорђа сагледа у потпуности долазимо до Константина, његовог крста и словне формулације: „Овим оруђем крста побеђуј“, који је био војничка застава Римског и Византијског царства, већ од 313. г. Баптистичка формула. Сродност зооморфне композиције пронађена је на прстењу са натписом „паџ“, које је пронађено у гробовима на територији Подунавља, Косова и Метохије, Жмиња, Лопушке Главице, Мајса, Печуја, Голупца и Прчева. Близак однос тимпана са Калемегдана и мисионарског прстења са локалитета Голубац и Прчево (Србија) даје прави смисао баптистичкој формули, везаној за обреде крштења. У оба случаја (тимпан, прстење) имамо сучељене лавове, али се на тимпану у средини налази крст, а на прстењу се налази натпис „пах“. Мноштво крстова-реликвијара, сиријскопалестинског типа, у својој иконографији има слику Богородице, која је на исти начин представљена
28
као Јелена на београдском жишку. Ова представа се касније повезује са иконоборачким царевима и њиховим ратовима са арапским освајачима. У Београду је нађен још један изузетно важан ранохришћански налаз. Реч је о тимпану, са представама лавова и крстом, на београдској тврђави Калемегдан. На бочном зиду улазне капије из XIV века, с унутрашње стране, пронађена је сполија из средњег века. Ова сполија је била у облику правоугаоног рељефа који је био део тимпанона, димензија 20 са 40 цм. На њему је представа сучељених лавова и средишњег, разделног крста, налик крсту са Голготе. Овај тесаник највероватније је био функционални део олтарне камене преграде ранохришћанске цркве која се налазила у близини, па је знатно касније, у времену Деспота Стефана (Лазаревић), узидана унутар утврђења. Мисионарско прстење из Србије. На мисионарском прстењу из Србије, крст је замењен поруком „паџ“, која је део чина полагања руку, сакрамент потврде катихумена и знак да је онај, који тај прстен носи, већ хришћанин и да има удела у Христосу, успевши се свим степеницама иницијације, као и Исус Христос, син Бога и син Богородице, по људском телу. Да би се у потпуности схватила сврха лавова, крста и натписа „паџ“ (мир), требало би узети у обзир значајно дело Хиполита Римског из 222-233. г. „Ускршњи канон“ и „Спис о крсту“, Квинта Тертулијана. Укратко, Хиполит захтева да се кандидати за крштење, на велики ускршњи четвртак, окупају, посте на ускршњи петак, а на ускршњу суботу да се скупе око епископа, да се клечећи моле и да се над њима почини егзорцизам. Цела ноћ се проводи у слушању и читању поука. У поноћ, кад наступи ускршња недеља, освећује се вода крштења (уље благодарности), као и уље егзорцизма. Затим долази одрицање од Сатане, помазање уљем егзорцизма и сам чин крштења. Сатана, аутор греха и непосредни узрок смрти, у раном хришћанству, је увек представљен у зооморфној хипостази лава. Следствено томе, Сатана - лав, је сам кнез смрти, њен узрок, разлог Христовог силаска у Ад, на Велики петак; његовим убиством, лављом смрћу, омогућава се поништење Адамовог греха и будуће васкрсење, што се домашује светом тајном крштења. Тертулијан пружа и целокупан смисао чина полагања руку, који је узроковао крсну догматску формулацију „паџ“ на мисионарском прстењу. Центар повезаних збивања На Србију, као земљу раног хришћанства, упућује и мноштво налазишта на северним обронцима Фрушке горе. Један од најзначајних, и не мање загонетних, је комплекс локалитета у селу Раковац, где је центар многих, просторно и временски повезаних збивања - насеље Градина. Прве податке, о предметима из Градине, срећемо у литератури с почетка XX века (Бруншмид, 1903-1912), где се говори о каменим плочама ископаним у виноградима извесних Љ. Седлачека (локалитет Стручица) и Н. Фекетеа:“... а крај оба се налазе, још и сада, у земљи, развалине неке старе цркве или манастира“. Прве слике Христовог крштења, у III и IV веку, на реци Јордан, сажето су представљале целокупни обред крштења. Христос, на тим сликама, својом доњом половином тела, стоји у води крштења, док му Св. Јован Крститељ, из мале посуде, патере, на главу излива помазујуће уље; изнад, у врху сцене, налазила се голубица - Свети дух - као круна композиције, која је увек означавала да је обред „полагања руку“ окончан и да Свети дух-голубица, доноси Божији мир - „паџ“ - и смирење небеске срџбе. Значи, ако се узме у обзир горе речено, пар сучељених лавова на калемегданском тимпану, као и на мисионарском прстењу из Србије, имају значење смрти старе људске природе, указујући на обред полагања катихумена у воду, који је кључни део свете тајне крштења. На то упућује и крст, који се уздиже са брега Голготе, у средини композиције. На мисионарском прстењу из Србије, крст је замењен поруком „паџ“, која је део чина полагања руку, сакрамент потврде катихумена и знак да је онај, који тај прстен носи, већ хришћанин и да има удела у Христосу, успевши се свим степеницама иницијације, као и Исус Христ, син Бога и син Богородице, по људском телу. Докази о сарматским гробовима. Изузетно су занимљиви налази, из римских некропола, где су пронађене оставе са правоугаоним иконицама св. Ђорђа, медаљони и фризови са животињским фигурама, што упућује на сарматске гробове. На иконицама се налазе текстови написани грчким језиком. Ове рушевине, каснији истраживачи (Р. Веселиновић, И. Чанки, Ш. Нађ), повезују са средњовековним градом сремских бискупа, под називом Думбово, Домбо, који је никао, као по неком правилу, које је владало у Србији, на старовековном локалитету. Наиме, досадашњим ископавањима је, на Градини, утврђен преисторијски културни слој, затим период римске градње, романичка и готичка црквена архитектура, а евидентиран је и средњовековни период адаптације манастира у утврђење (XIV, XV век). За манастир Домбо (опатија светог Ђорђа, код Думбова), знало се само толико да се налазио негде у Срему, на обали Дунава, поред Думбовачког потока, где се налази и потез Думбово, односно, брег истог имена. Међутим, источно од Думбовачког потока, удаљен 2,3 км, у брду, односно на потезу Стручица, налази се локалитет Градина и, новоподигнуто село, Раковац. Истраживања су потврдила да се баш на том локалитету налазио манастир. Римски период је, поред покретног археолошког материјала (новац, накит, посуђе, опеке), утврђен и остацима хипокауста неке римске грађевине, која је, већим делом, изван габарита цркве. Досадашњи
29
радови омогућавају да, са доста сигурности, издвојимо ранохришћанске архитектонске фазе, на које су указали истраживачи С. Недвидек и В. Бунарџић. Зидови на колском путу. Поред Градине, са црквом и манастирским комплексом, до сада су евидентирани следећи старовековни локалитети: Црквина, на потезу од Клиса, затим, сеоске улице, где је нађена остава са иконицама и некропола, водовод, те некропола с почетка нове ере; југозападно од Градине, нађени су зидови на колском путу итд. То су романичка тробродна базилика и готска црква. Тробродна базилика је црквена грађевина која се прилично ретко среће на овим просторима: апсиде, под којима је нађена и крипта, полукружног су облика. Готска црква, која делимично лежи и на темељима романичке, имала је тространу апсиду и контрафоре. Западни делови цркве су делимично откопани, но општи изглед указује на постојање правоугаоних кула, присутних у обе грађевинске фазе. Грађевински материјал је римски, а зидови готске цркве имају и сполије романичке камене пластике, која је, најчешће, рађена у пешчару, кречњаку и мермеру. Ова, прероманичка и романичка скулптура, украшавана маштовотим двочланим и трочланим преплетима, лозицама и палметама, најзанимљивија је међу налазима из Градине. Фрескосликарство је очувано у мањој мери - делимично су сачувани остаци некада осликане романичке крипте. Изузетно су занимљиви налази, из римских некропола, где су пронађене оставе са правоугаоним иконицама св. Ђорђа, медаљони и фризови са животињским фигурама, што упућује на сарматске гробове. На иконицама се налазе текстови написани грчким језиком, а њих је растумачио Фрањо Баришић (Зборник Филозофског факултета, књига X-1, Београд 1968.). Приморска Србија - утемељена у вери. Предања о апостолу Павлу, дуж римског пута кроз Далмацију за Италију, сачували су Срби, а не Латини приморских градова. То указује на лако и брзо стапање новопридошлих Срба са нелатинизираним сународницима Срби, насељени на подручју Далмације, која је била под номиналном римском управом, успели су да успоставе кнежевине, а потом и државу која је опстала и током средњег века. То, нажалост, нису успели Срби насељени на Лаби, а они, насељени у пределима Кавказа, одржали су се до X столећа да би, потом, нестали у вртлогу бурних историјских догађаја. Основ за опстанак Срба на овом, балканском, простору лежи у њиховом утемељењу живота за веру и предање које је старозаветно и новозаветно. Прво се заснива на култу предака, којим се народ бранио од потчињавања другим културама, а друго се темељи на предању прихваћеном од апостола. Тако је успостављена спрега која је, са једне стране омогућила одбрану националног бића, а са друге, наметнула потребу устројавања државе. То никако није било лако, јер је народ, по својој природи (видљивој и данас!), био подељен. Досељеници, поред Латина у градовима, затичу нелатинизиране домороце и са њима се, обзиром на племенску сродност, лако и брзо стапају. Налази грнчарије из доба сеобе народа, са Дрине и околине Вишеграда, допуњени мноштвом налаза из Комина и Коловрата, указују на много веће српско учешће у месној култури касноантичког доба, које раније није ни претпостављано. Ту се може наслутити извесна нетрпељивост домородаца према носиоцима римске културе. Она се, у провинцији Далмацији, огледа у брзом нестанку особина свакодневне римске материјалне културе у IV столећу, иако та провинција није претрпела тако велика разарања у време Јазига и Анта, као Прва или Друга Мезија. Покрштавање, тада досељених Срба, морало је брзо започети, уједно са прихватањем неких тековина античке културе. То наравно не значи да су сви постали хришћани, баш као што не значи и да су све придошлице биле некрштене. Масуди преноси изванредно важан податак о спаљивању Срба, заједно са коњем (типично за Сармате), који се одржао, на појединим територијама, све до VII века, што свакако није хришћански обичај, али не искључује прихваћање хришћанске догме. С друге стране, одсуство топонима у Приморју, који одражавају стара веровања и спаљивање покојника, указује да су Срби у Превали (Зета), као и у Травунији и још неким местима, одмах и потпуно, прихватили хришћанство. Предања о апостолу Павлу, дуж римског пута кроз Далмацију за Италију, сачували су Срби, а не Латини приморских градова.
