Samo fantastika ima večnu mladost. Ono što se nije dogodilo nigde i nikada, ne može da ostari. Schiller
Almanah fantastike MONOLIT knjiga 9 Izdavač FLAMARION, Beograd Za izdavača ANABEL KNEŽEVIĆ Recenzent PREDRAG VUKOVIĆ Saradnici MIODRAG MILOVANOVIĆ UUBOMIR DAMNJANOVIĆ GORAN SKROBONJA IGOR KNEŽEVIĆ Naslovna strana D. BOB ŽIVKOVIĆ Tehnički urednik IVAN PEJKIĆ Obrada teksta MARINA ILIĆ NENAD MIJATOVIĆ Štampa i povez Štamparija “Jovan”, Beograd Tiraž 222 primeraka
MONOLIT 9 ALMANAH FANTASTIKE KNJIGA DEVETA
Priredio OTO OLTVANJI
Beograd, 1995
© (Originalni naslov dela, ime autora, godina prvog objavljivanja i ime prevodioca na srpski jezik) LAND OF LAUGHS, Jonathan Carroll, 1993, 1981, AB. Goran Dimitrijević MEPHISTO IN ONYX, Harlan Ellison, Nedeljković DANCING ON AIR, Nancy Kress, 1993, A.B. Nedeljković PAVILLION OF FROZEN WOMEN, S.P. Somtow, 1991, A.B. Nedeljković ANIMA, M. John Harrison, 1992, Goran Dimitrijević MURDER MYSTERIES, Neil Gaiman, 1992, Oto Oltvanji THE ERL-KING, Elisabeth Hand, 1993, Uroš Anđelković THIS YEAR'S CLASS PICTURE, Dan Simmons, 1992, Goran Skrobonja REPLACEMENTS, Lisa Turile, 1992, Jasna Martinović HERMIONE AND THE MOON, Clive Barker, 1992, A.B. Nedeljković IT COMES AND GOES, Robert Silverberg, 1992, Goran Skrobonja OUR LADY OF THE HARBOUR, Charles de Unt, 1991, AB. Nedeljković THE MAN WHO ROWED CHRISTOPHER COLUMBUS ASHORE, Harlan Ellison, 1992, AB. Nedeljković THE CUT MAN, Norman Partridge, 1991, Oto Oltvanji RED REIGN, Kim Newman, 1992, Vaša Ćurčin HOME BY THE SEA, Pat Cadigan, 1991, AB. Nedeljković SANTA'S WAY, James Powell, 1991, AB. Nedeljković ENGLAND UNDERWAY, Теrrу Bisson, 1993, AB. Nedeljković RATBIRD, Brian Aldiss, 1992, Predrag Vuković A LITTLE NIGHT MUSIC, Lucius Shepard, 1992, Uroš Anđelković PETER, Pet Murphy, 1991, AB. Nedeljković NIGHT SHIFT SISTER, Nicholas Royle, 1992, Oto Oltvanji ALICE IN PRAGUE, OR CURIOUS ROOM, Angela Čarter, 1992, Uroš Anđelković THE LAST FEAST OF HARLEQUIN, Thomas Ligotti, 1990, Jasna Martinović
AN AMERICAN CHILDHOOD, Pat Murphy, 1993, AB. Nedeljković THE GHOST VILLAGE, Peter Straub, 1992, Oto Oltvanji
SADRŽAJ Jonathan Carroll, ZEMLJA SMEHA Harlan Ellison, MEFISTO U ONIKSU Nancy Kress, PLES U VAZDUHU S. P. Somtow, PAVILJON ZAMRZNUTIH ŽENA M. John Harrison, ANIMA Neil Gaiman, KRIMINALISTIČKE ZAGONETKE Elizabeth Hand, ERL-KING Dan Simmons, OVOGODIŠNJA SLIKA RAZREDA Lisa Tuttle, ZAMENICI Clive Barker, HERMIONAI MESEC Robert Silverberg, SAD JE IMA, SAD JE NEMA Charles de Lint, NAŠA DAMA OD LUKE Harlan Ellison, ČOVEK KOJI JE IZVESLAO KRISTOFERA KOLUMBA NA OBALU Norman Partridge, ČOVEK ZA REZOVE Kim Newman, VLADAVINA KRVI Pat Cadigan, DOM PORED MORA James Powell, DEDA MRAZOV NAČIN Теrrу Bisson, ENGLESKA JE KRENULA Brian Alldiss, RATBIRD Lucius Sheperd, MALA NOĆNA MUZIKA Pat Murphy, PETAR Nicholas Royle, SESTRA IZ NOĆNE SMENE Angela Čarter, ALISA U PRAGU, IU ČUDESNA SOBA Thomas Ligotti, ARLEKINOVA POSLEDNJA GOZBA Pat Murphy, JEDNO AMERIČKO DETINJSTVO Peter Straub, SELO DUHOVA
Reč dosadašnjeg urednika: ZAŠTO ODLAZIM, AKO ODLAZIM; I ZAŠTO JOŠ NE ODLAZIM POTPUNO Kažu da je ishrana ključ zdravlja; a najbolja ishrana je umerena ishrana, što se postiže vrlo jednostavno: ostavljate hranu kada je najslađe. Meni to baš i ne uspeva, ali pokušaću da u ovome što je mnogo važnije za vas, dragi ljubitelji fantastike, to održim. Naime, otprilike ovih dana je tačno dvanaest godina kako sam kao urednik prisutan na jugoslovensko-srpskom SF&F nebu. Monolit 1, a posebno broj 2 potpuno su izmenili sliku koju su domaći čitaoci imali o SF-u. Uvedene su nove vrednosti, postavljeni novi standardi, predstavljeno mnoštvo nama nepoznatih autora... Sa manje ili više uspeha, sve to je nastavljeno i u godinama koje su sledile, potpomognuto časopisom Alef i nekim knjigama edicije Znak sagite, a zatim i istoimenim časopisom. Mada je ostvareno mnogo: četrdesetak romana i više od 500 pripovedaka i novela u 13 antologija na preko 10000 stranica, verovatno je moglo i još više, ili bar bolje. Poslednja četiri Monolita (izuzimajući romane u njima) pružila su gotovo najbolji mogući prikaz savremenih svetskih tokova SF-a i tvrde, žanrovske fantastike. Naizgled, ništa nije stajalo na putu da se tako nastavi; međutim, ono čega se ja bojim možda jeste samo moj iracionalni strah da ću ponoviti grešku nekih drugih urednika (svih!) koji su pre mene vedrili i oblačili kod nas, a koji su, u jednom trenutku, zastranili i počeli da cede određene autore i određene priče do te mere da su se i vrapcima ogadili. Hteli mi to ili ne, dopadalo nam se to ili ne, dolaze neki novi klinci. Ja bih zauvek čitao Silverberga, Zelaznija, Dika, Dilenija, Martina, Tiptrijevu, Farmera... možda na najbolji način i ne razumem nova kretanja, možda i ne želim da ih prihvatim... možda, ali nije Monolit mesto gde to treba da proveravamo. Monolit ima svoj kutak u vašim srcima ispisan zlatnim slovima, on je vesnik promena, novina i svežine. On je vesnik mladosti i onoga što dolazi. U ime toga i u slavu toga, ja moram da se pomerim. Mada je upravo sada najslađe. Ima jedna sjajna, poučna pitalica (anegdota, vic?) o optimisti, pesimisti, realisti i đevreku. Prvi vidi telo đevreka, drugi samo rupu, a realista ga pojede. Ja nisam uvek bio realista, mada bi bilo bolje, i za vas i za mene, da
jesam. Svejedno, učinjeno je učinjeno, zato uživajte u čitanju, pojedite đevrek, čak i ako vam se ukus ne bude dopao u prvom trenu. Kada ga svarite, osetićete svu blagodet koju nosi sa sobom. Ovo je, naravno, teorija. U praksi, Monolit koji je pred vama predstavlja čist eksperiment. Ukoliko bude dovoljno preživelih, možda ga i ponovimo. Boban Knežević novembar 1995.
Reč urednika: O EVOLUCIJI I DEVEDESETIMA, ILI KO DANAS ČITA (I PIŠE) FANTASTIKU? Većina najboljih pisaca je inspirisana svakojakim tekstom, prozom, onim što su čitali u detinjstvu, glavnotokovskim piscima, otkačenjacima koje ja lično volim. Mislim da su neki od mojih omiljenih pisaca naučne fantastike inspirisani glavnim tokom i mislim da se na taj način dopire do šire publike, ako je to ono što želite. Ako želite malu publiku obožavalaca naučne antastike, tada je to okej, čitajte samo naučnu fantastiku čitavog svog života. Ali ne radi se samo o tome. To je dosadno i vaše stvari će postati dosadne. Tako je Elen Detlou, urednica Omnija, najbolje plaćenog časopisa na tržištu Sciencenaučnofantastične Fiction Еуе,avgustapriče 1988.u Americi, savetovala pisce u intervjuu za Ako pronađete prethodne tomove ovog istog almanaha, ustanovićete da svaki na koricama nosi naziv almanah naučne fantastike. Gde se sada delo ono “naučna”? U poslednje dve godine, koliko je proteklo od Monolita 8, došlo je do velikih promenau razvoju savremene američke i britanske naučne fantastike. Proces koji je započeo mnogo ranije, pominjan u predgovorima prethodnih izdanja ovog almanaha, u devedesetima se zahuktao do te mere da više ne može da se ignoriše. Vizije pisaca, suočene sa nezaustavljivim razvojem nauke i tehnologije, naglo lišene bilo kakvih realnih osnova, morale su da izgube bitku. Neki su spas pronašli u hiper-realizmu, u gotovo dokumentarističkom postupku opisa raznih svemirskih programa. Pisci kao što su Ben Bova, Kim Stenli Robinson i Greg Ber oživeli su interesovanje za kolonizaciju Marsa zasnovanu na stvarnim činjenicama. Drugi su ideje potražili na drugoj strani mnogo pre nego što je “zagustilo”. Džek Vomek piše složene studije društva neposredne budućnosti, budućnosti prepoznatljive i mračne. Udarna teksaška trojka Nil Baret Junior, Hauard Valdrop i Luis Sajner najefektniji su u svojim književno jakim alternativnim istorijama.
Fantastika je tako postao neophodni širi termin kojim bi se obuhvatili svi dalji pravci razvoja i interesovanja ljudi koji pišu književnost sa elementima natprirodnog. Nekada davno, naučnu fantastiku su čitali samo pomenuti zagriženi ljubitelji. Oni povremeno zainteresovani, oslobođeni predrasuda, nisu činili razliku. je naučna fantastika geto inipodaštavana tako uništila svoje književneVremenom ambicije. Obožavana od strane postala onih iznutra, —u najboljem slučaju ignorisana — od strane onih spolja. Onda je evolucija postala primetna. Počeo je da se pojavljuje sve veći broj samosvesnih pisaca, nezadovoljnih postojećim, pisaca željnih da zaintrigiraju i istraže nove teritorije. Postojalo je vreme kada su kod nas mesečne publikacije iz ove oblasti bile sasvim normalna pojava. Međutim, odjednom više nema nikoga da proprati promene. Evolucija se odigrala mimo nas. Čak i kada se danas pojavi neki zanimljivi roman iz novijeg perioda u domaćim knjižarama, više kao rezultat neverovatnog spleta okolnosti nego kao smišljena popularizacija fantastike, čitalaštvo i dalje ostaje bez onog najvažnijeg — pripovetki. Na području kratke forme oduvek su se borile najvažnije bitke, baš kao što se to radi i danas. Možda će tvrdnja daje žanrovska kratka priča u Americi održala formu u životu zvučati pereterano. A stvari stoje baš tako. Dakle, fantastično. Literatura fantastičnog. Po piscu Klajvu Barkeru: antastique. Sve što je srodno nekadašnjem žanru tzv. “čiste”, “tvrde” ili “tradicionalne” naučne fantastike. Spekulativne proze okrenute onom “naučnom”. Ali i sve što zanima isti, najširi mogući krug poklonika književnosti koja u sebi nosi elemenat fantastičnog. Sve najluđe tržišne etikete i nazivi podžanrova koji su se u međuvremenu namnožili, a koje termin fantastika zapravo obuhvata: naučna fantastika (Science fiction), fentezi ili epska fantastika (fantasy), mračna fantastika ili horor [dark fantasy or horror), magični realizam (magic relism), pa čak i omladinska fantastika (young adult fantasy). I odmah nailazimo na prvi znak da sve više nije tako jednostavno. Kako definisati? Kako klasifikovati? Gde povući granice? Kojim se kriterijumima služiti pri određivanju tih granica? Mnogo pitanja bez odgovora. Pisci, koji su sve vreme samo pisali, uopšte nisu bili od pomoći. Štaviše.
Čak i oni koji su u početku pitomo dopuštali da ih se olako svrsta u gore navedene kategorije, vremenom su postajali “problematični”. Opus istog autora počeo je da šeta među podžanrovima od knjige do knjige, da bi se završilo sa (o užasa!) šetanjem među podžanrovima između korica jedne knjige istog autora. Na svu sreću, pisci su prvi shvatili. Nema granica. Zašto ih onda i tražiti?kako Teoretičari i recenzenti su,ispašta pre ili kasnije, morali da se priklone. Urednici, koji. Tržište još uvek zbog zbrke s klasifikacijom. A najviše dobijamo mi. Obični čitaoci. Stadijum do koga smo stigli, i koji sada bliže posmatramo, čiste su devedesete. Sve ono na šta ste navikli i na šta se još uvek navikavate u savremenom životu, naćićete i u savremenoj fantastici. Pisci i čitaoci su jedna velika porodica, za razliku od male, koja su nekada bili. Fantastika se razlikuje od stare “fantastike” po tome što prihvata goste i van porodice, a to je ujedno i najvažnija novina. Čitaoci koji nisu đeklarisani ljubitelji naučne fantastike, nenaviknuti na ovakve knjige, čak žanrovske knjige uopšte, nalaze da su nove priče zanimljive. Kada jednom pobede predrasude stvorene getoovskom prirodom žanra, i oni se rado priključuju otkrivanju novog. Naučnofantastični geto je mrtav, koliko god to smetalo ljudima opsednutim “polusirovim fantazijama o moći i ostvarivanju želja” (Brus Sterling, “Slipstream”, Science Fiction Еуе, July 1989), onima koji su održavali geto u životu duže nego što je to bilo neophodno. Geto radi samog geta nikada nije bilo rešenje. Današnja fantastika je konačno sazrela. Locus, najvažniji američki mesečnik na ovom polju, koji kataloškom preciznošću dokumentuje svaku novu knjigu iz književnosti fantastičnog na engleskom jeziku (bez obzira na poreklo srcinala), i koji se godinama uporno opirao ovim promenama pokušavajući da očuva zatvorenost žanra, sada je primoran da bude maksimalno otvoren za predstavljanje svake vrste knjiga. Vrlo često se dogodi da obrati pažnju i na delo koja nema gotovo nijedan eksplicitno fantastični elemenat, ukoliko ju je napisao čovek poznat po značajnim dostignućima iz domena žanra (takvi radovi se karakterišu kao associational). Isto tako, ponekad lako uvrsti knjige koje imaju vrlo problematičnu fantastičnu premisu. Da ne govorimo o tome koja se količina dela o kojima govorimo našlo na stranicama prikazima tzv. “ozbiljnih” časopisa i tu se odomaćilo.
Kao dobar pokazatelj aktuelnih dešavanja u savremenoj fantastici mogu da posluže antologije koje sakupljaju najbolje priče tokom jedne godine. Gardner Dozois, inače urednik dobrog ukusa i visokih standarda, ne proširuje svoje vidike. Gardner Dozois j e jedan od onih koji održavaju smešne getoovske nazore u životu. Njegov mesečnik Asimovs otvoren je uvek samo za istu grupu pisaca, od kojih su neki istina sjajni, ali veći deo odavno nema šta novo da kaže. Da stvar bude gora, Asimovs mu služi i kao najveći izvor za njegovu Godišnju zbirku najboljeg SF-a, koja se već dvanaest godina uzastopno smatra najverodostojnijim barometrom stanja u klasičnoj naučnoj fantastici, naročito od gašenja odlične dopune u vidu Orbitovog godišnjeg izbora najboljih SF priča. Potpunu suprotnost predstavlja nešto mlađa antologija iste matične izdavačke kuće (St. Martin's Press), Godišnja zbirka najboljeg fentezija i horora, koju poslednjih osam godina uređuju Elen Detlou i Teri Vajndling. One svoj izbor crpe iz tako različitih izvora kao što su antologije srcinalnih priča i zbirke pojedinačnih glavnotokovski, žanrovski i izdavača. književni časopisi, podjednako; knjižiceautora; i tzv. mali časopisi specijalizovanih Njihove priče, pored tendencije da budu tematski što raznovrsnije, naginju ka dva pola iz naslova. Fentezi inspiraciju crpi iz bajki i narodnih priča, bilo da su one satirične, savremene obrade već postojećih ili potpuno srcinalne; tako Tim Pauers u Poslednjem pozivu, jednoj od svojih najboljih knjiga, uspešno kombinuje arturijansku legendu i milje kockarskog Las Vegasa za svoje potrebe. Elizabet Hend opet koristi istovremeno priče iz narodnih predanja i dešavanja oko Endija Vorhola iz šezdesetih. Horor nastupavsa sličnim stavom prema dobro poznatim motivima. Vanserijski pisac Lušes Separd u svom poslednjem projektu Zlatna preispituje fenomen vampira koristeći se u jednakoj meri magijom kao i klasičnim SF premisama. Isto tako, sve je veći broj priča o ekscesivnom ponašanju ljudi u ekstremnim situacijama i stoga najčešće bez elementa natprirodnog. Urednice Detlou i Vajndling takođe se trude da pomute granice između dva grubo odeljena sadržaja svog godišnjaka, pa tako često izbor Vajndlingove naginje ka mračnoj fantastici, a izbor Detlouove sadrži mnogo poetskih momenata kakvi mogu da se nađu u modernim bajkama. Jedan od
savršenih primera za ovo jeste svakako Nil Gajmanova priča iz ovog Monolita. Ostali cenjeni godišnjaci, koji pouzdano sumiraju najbolje tokom godine, posvećeni su isključivo hororu, najviše zato što horor najbolje neguje antologije sa srcinalnim pričama, ali i zato što su se mračne tendencije nepovratno uvuklenovi u sve vrsteurednika dela. Jedan godišnjak dolazi iz Britanije pod imenom Najbolji horor, Stivena Džonsa i Remzija Kembela, raznovrstan je koliko i izbor Detlouove i Vajndlingove, ali je žanrovski jasnije definisan. Drugi, Godišnji najbolji horor, ugašen ove godine posle dvadeset i dva toma zbog iznenadne smrti urednika Karla Edvarda Vagnera, posvećivao je pažnju vrednim pričama amatera i manje poznatih autora iz opskurnih publikacija. Ne zavaravam se da ćemo predstavljanje svega propuštenog nadoknaditi samo jednom knjigom, ma koliko debela ona bila. Ali uložen je izvestan napor da se prikaže što reprezentativnija slika na ovako skučenom prostoru. Iako je Monolit do sada bio poznat po tome što se uglavnom orijentiše na novele, smatrao sam da je, u nedostatku regularnih publikacija, neophodno da budu zastupljena dela svih dužina. Priče potiču iz najrazličitijih izvora. Ilustruju žestoke oscilacije na skali “učešća fantastičnog elementa” — od krajnje prikrivenog, do sveprisutnog. Mnoge vešto demonstriraju multižanrovske mešavine. Većina dolazi iz pera vrlo mladih pisaca, a čak i one starijih majstora neke su od njihovih najboljih dela. Podjednako su zastupljeni pisci i spisateljice. Sva dela streme visokim književnim kvalitetima. Eto nečega na šta stari dobri geto nije bio navikao. Iskreno se nadam da će novim čitaocima ponuđeno biti dovoljno intrigantno, baš kao da će starima prijati osveženje. Priloženi su šturi biografski podaci o piscima i komentari koji, ako nisu od koristi, bar mogu da vas zabave. A možete i da izaberete da ih ignorišete. Sve što je prisutno jeste iz “perioda zatišja”, od 1990. godine pa nadalje. Osim romana. Roman je ove tendencije najavio još daleke 1981. Što mu je ujedno i najbolja preporuka. Prijatno čitanje. Zahvalio bih se nekim ljudima, bez kojih...
Rad na ovoj knjizi odužio se iz najrazličitijih razloga. Nisu toliko zanimljivi da bi se pominjali. Bio je to posao koji je ponekad predstavljao kosmičko zadovoljstvo (slučajna igra reči), a ponekad paklene muke (ne naročito slučajna igra reći). Saveti su dolazili sa dva različita pola stalnog i najpoverljivijeg izvora (Zveka i Smido), za šta sam im zahvalniji nego što mogu da pretpostave. Hvala svim prevodiocima, naročito Goranu D. Hvala Bobu, koji je, kao i uvek, nepogrešivo osetio kakva ilustracija ide uz jednu ovakvu knjigu. Veliko hvala svim ljudima koji u proteklih godinu dana nisu prestajali da me pitaju: “Kad će već taj Monolit?” Kod mene u Subotici postoji masa ljudi koja me podseća na izgladneli čopor vukova. Njima ponestaje strpljenja. Oni nemaju šta da čitaju. A bez koga svega ovoga stvarno ne bi bilo? Bez Vesne, naravno. I ne samo da ne bi bilo ovoga. Bez nje i njene dobre volje (već više od tri godine) u potrazi za svim ovim blagom po specijalizovanim i opskurnim londonskim knjižarama, moj život bi krenuo jednom od siromašnijih, nebrojenih staza alternativne budućnosti koja nema nikakvog dodira sa ovom stvarnošću. A ja ne bih znao šta propuštam. Thanks. Naravno, ni bez Bobana. Kakvu mi je samo priliku pružio... Kao i Anabel. Moj prvi čitalac za sva vremena. Oto Oltvanji Beograd, novembar 1995.
Džonatan Kerol je jedan od onih pisaca koji voli da se o njemu ne zna mnogo. Pre nego što je postao profesionalni pisac, predavao je svetsku književnost na univerzitetu. Proveo je dvadesetak godina u Evropi, a trenutno živi u Beču sa porodicom. Autor je mnogih hvaljenih romana: Glas naše senke (1984), Kosti meseca (1987), Spavanje u plamenu (1988), Dete preko neba (1989), Izvan psećeg muzeja (1991). Nedavno mu je izašla prva zbirka priča, Ruka panike (1995). Roman koji imate priliku da čitate Kerolov je prvenac. To je jedinstvena mešavina humora, fantastike i horora, njegov prepoznatljivi zaštitni znak. Svaki Kerolov roman naginje književnosti glavnog toka, tako da ne iznenađuje što je Posle tišine iz 1993. objavljen u nežanrovskoj ediciji. Poslednjim romanom Iz zuba anđela (1994) vratio se mračnijoj fantastici i bio nominovan za SVETSKU NAGRADU ZA FANTASTIKU i STOKERA.
Jonathan Carroll ZEMLJA SMEHA Za Džun, najbolju od svih Novih lica i za Beverli — Kraljicu Svega U životu budi pristojan i uredan kao buržuj, da bi u poslu mogao da budeš silovit i srcinalan. Flober
PRVI DEO 1 “Znaš šta Tomase, ja znam da su ti ovo pitanje postavili verovatno milion puta do sada, ali kako je izgledalo biti sin...” Ebija?” Ah, Ebi, večito majciOvoga sam nedavno da se“Stivena ja ne zovem Tomas većpitanje.Svojoj sin Stivena Ebija. puta sam rekao samo uzdahnuo i odgurnuo tanjir sa ostacima pite sa sirom. “Teško je nešto reći o tome. Sećam se da je bio prijatan i ljubazan. Možda je jednostavno sve vreme bio urađen.” Oči su joj naglo zasijale. Gotovo da sam mogao da čujem kloparanje točkića u njenoj glavi. Znači, zaista je bio ovisnikl I to je došlo iz usta njegovog sina. Pokušala je da prikrije svoju ushićenost i dala mi šansu da promenim temu ako želim. “Možda i jeste bio, kao i svi ostali. Uvek sam mnogo čitala o njemu. Ali nikad ne znaš da li ti novinski članci govore istinu ili ne.” Nije mi se više pričalo o tome. Većina priča o njemu je verovatno prilično istinita. One koje sam ja čuo ili pročitao jesu.” Srećom, naišla je konobarica, tako da sam mogao lako da se izvučem iz neprijatnosti dok sam uzimao račun, pregledao ga, plaćao — sve samo da prekinem razgovor. Izašli smo napolje, na hladan decembarski vazduh, koji je mirisao na neku hemikaliju, na rafineriju ili na čas hernije u srednjoj školi kada se otkrivaju tajne svih smradova. Uhvatila me je pod ruku. Nasmešio sam joj se. Bila je lepa — kratka crvena kosa, zelene oči uvek širom otvorene i
pune nekog srećnog oduševljenja, lepo telo. Nisam mogao a da se i ja ne nasmešim, i prvi put te večeri bio sam zadovoljan što je ona pored mene. Put od restorana do škole bio je nešto duži od tri kilometra, ali je ona insistirala da pešačimo u oba smera. Hod pri odlasku će nam povećati apetit, a pri povratku će pomoći da svarimo ono što smo pojeli. Kad sam je upitao kod kućemoj sama čepa drva za potpalu, nije se nasmešila. Ljudi čestodanelirazumeju humor. Dok smo se vraćali u školu, prilično smo se zbližili. Nije više postavljala pitanja o mom ocu i uglavnom mi je pričala smešnu storiju o svom ujaku s Floride koji je peder. Vratili smo se u Faumders Hol, remekdelo neonacističke arhitekture i primetio sam da sam nehotice zastao pred samim ulazom u školu. Na to je njena ruka jače stegla moju, pa sam pomislio daje to baš pogodan trenutak da pitam. “Da li bi želela da vidiš moje maske?” Zakikotala se kikotom koji je zvučao kao oticanje vode iz sudopere. Zapretila mi je prstom u stilu no-no, nevaljalče! “Ne misliš valjda na neke tvoje rezbarije, zar ne?” Nadao sam se da je ona bar upola ljudsko biće, ali ovaj prljavi komentarčić u fazonu Beti Bup raspršio mi je iluziju. Zašto žena bar jednom ne može biti očaravajuća? A ne zbunjena, suviše samosvesna, isprazna... “Ne, zaista imam tu kolekciju maski i...” Ponovo mi je stegla mišicu i gotovo mi prekinula cirkulaciju. “Samo se šalim, Tomase. Volela bih da je vidim.” Kao i u svim školama s gvozdenom disciplinom u Novoj Engleskoj, i ovde su stanovi koji su dodeljivani nastavnicima, naročito neoženjenim, bili užasni. Moj stan se sastojao od sićušnog hodnika, radne sobe koja je nekada davno bila obojena u žuto, spavaće sobe i kuhinje u kojoj nisam ni pomišljao da bilo šta kuvam, jer bih pre svega morao da platim kompletne troškove popravke. Ali, ipak sam se isprsio za nekoliko litara vrhunske boj e, da bi bar zid na kome je kolekcija izgledao iole pristojno. Jedini ulaz u stan je bio iz hodnika, tako da je moj dolazak sa njom bio neprimetan. Bio sam nervozan, goreo sam od želje da vidim kako će
reagovati. Smejuljila se i izmotavala sve vreme, ali kada smo skrenuli ka mojoj dnevnoj sobi: “Gospode Bože! St?... Gde si nabavio?...” Glas joj se izgubio dok se primicala da bi bolje videla. “Gde si nabavio, uh, njega?” “U Austriji. Zar nije sjajan?” Seljak Rudi je bio taman i preplanuo, divno izrezbaren u gotovo opuštenom maniru, što je davalo dodatni kvalitet njegovom grubom, svinjski debelom, pijanom licu. Uz to se i sjajio, jer sam baš tog jutra eksperimentisao sa novom vrstom lanenog ulja koje se još nije osušilo. “Ali, ovo je... ovo je skoro stvarno. On šija!” Tog trena moje nade su počele da rastu, rastu, rastu. Da li je osetila strahopoštovanje? Ako jeste, opraštam joj. Nema mnogo ljudi koji bi osetili strahopoštovanje prema maskama... Kada to osete, dobijaju mnogo poena kod mene. Nije mi smetalo kad je posegla rukom da dodirne neke od njih dok ih je razgledala. Čak mi se dopao njen izbor onih koje će dodirnuti: Vodeni Bufalo, Piero, Krampus. “Počeo sam da ih kupujem još dok sam bio na koledžu. Kada mi je umro otac, ostavio mi je nešto novca, pa sam otputovao u Evropu”. Prišao sam Markizi i nežno dodirnuo njenu ružičastu bradu. “Ovu, Markizu, video sam u jednoj radnji u sporednoj uličici. Ona je prva koju sam kupio.” Moja Markiza, sa svojim češljevima od kornjačinog oklopa, prevelikim i previše belim zubima koji su mi se smešili već skoro osam godina. Markiza. “A koja je ova?” “То je posmrtna maska Džona Kitsa”. “Posmrtna maska?” “Da. Ponekad kad poznati ljudi umru, uzme im se otisak lica pre nego što ih sahrane..Onda se liju kopije...” Prestao sam da govorim kada me je pogledala kao da sam Carls Menson. “Ali one su tako jezivel Kako možeš da spavaš ovde sa njima? Zar te ne plaše?”
“Ne više no što me ti plašiš, draga moja.” To je bilo to. Otišla je pet minuta kasnije, a ja sam nastavio da stavljam laneno ulje na drugu masku.
2 Kad god bi završio snimanje nekog filma, moj otac bi obično rekao da to više neće raditi dok je živ. To je bilo sranje, kao i sve ostalo što je govorio, jer bi nakon par nedelja odmora i novog unosnog ugovora koji bi mu obezbedio menadžer, jurnuo nazad pod reflektore po četrdeset i treći put. Posle četiri godine nastavničkog rada i ja sam govorio isto. Dojadili su mi maturski radovi, nastavnička veća, treniranje srednjoškolskih košarkaških timova. Imao sam dovoljno novca od nasledstva da mogu da radim šta god hoću, ali da budem iskren, nisam imao pojma šta bih radio umesto svog sadašnjeg posla. Ispravka: imao sam veoma određenu ideju, ali bio je to samo pusti san. Nisam bio pisac, nisam ništa znao o istraživanju, čak nisam ni pročitao sve knjige koje je on napisao — mada ih i nije bilo baš mnogo. Moj san je bio da napišem biografiju Maršala Fransa, vrlo tajanstvenog, izvanrednog autora najlepših knjiga za decu na svetu. Knjige kao što su Zemlja smeha i Udruženje zvezda pomogle su mi da održim zdravu pamet tokom svih ovih trideset godina. To je bila jedina zaista lepa stvar koju je otac učinio za moj rođendan. Za moj deveti rođendan — značajan dan — poklonio mi je mali crveni auto sa pravim motorom koji sam na prvi pogled zamrzeo, loptu za bejzbol kojojtekjereda pisalo: najvećeg obožavaoca tvoga oca, Mikija Mentla i nana kraju, radi,OdSejver-Lambertovo izdanje Zemlje smeha sa Van Valtovim ilustracijama. Još uvek imam tu knjigu. Sedeo sam u svom automobilu, jer sam znao da otac to želi, i prvi put pročitao knjigu od korica do korica. Kada sam i posle godinu dana odbio da je ispustim iz ruku majka je zapretila da će pozvati dr Kintera, kućnog psihijatra koga smo plaćali sto dolara na minut, i da će mu reći da ja ne surađujem. Ja sam majku, kao i inače tih dana, ignorisao i nastavio da čitam. “Zemlju smeha su osvetljavale oči koje vide svetlost koju niko nije video.”
Očekivao sam od svakog na ovom svetu da zna tu rečenicu. Stalno sam je pevušio sam sebi, kao što deca inače pevaju i pričaju sama sa sobom kada su sama i srećna. Pošto nikad nisam imao potrebu za ružičastim zekama i plišanim medama i kućama da bih noću oterao duhove ili razna čudovišta kojih se deca plaše, majka je konačnotodozvolila knjigu svuda nosim sa sobom. Mislim dajumi je povredilo što nikadda nisam tražio od nje da mi čita iz knjige. Postao sam toliko sebičan po pitanju Zemlje smeha, da nisam želeo da je delim čak ni sa nečijim glasom. U potaji sam napisao pismo Fransu, jedino pismo u životu koje sam napisao kao nečiji obožavalac. Bio sam u ekstazi kada mi je odgovorio: Dragi Tomase, Oči koje osvetljavaju Zemlju Smeha te vide i namiguju ti u znak zahvalnosti.
Tvoj prijatelj, sam Maršal Taj odgovor daoFrans da se urami kad sam bio srednjoškolac i još uvek ga gledam kad god mi treba doza unutrašnjeg spokoja. Rukopis je bio neka vrsta vijugavog kurziva sa slovima “ј” i “g” spuštenim daleko ispod linije i mnogim nepovezanim slovima. Koverat je nosio poštanski žig Gejlena u Misuriju, gde je Frans proveo veći deo života. Malo sam znao o njemu. Nisam mogao da odolim, a da ne istražim amaterski ponešto i sam. Umro je od srčanog udara u četrdesetčetvrtoj godini života, bio je oženjen i imao je kćerku po imenu Ana. Mrzeo je publicitet, i posle uspeha svoje prve knjige Tuga zelenog psa, gotovo je nestao sa lica zemlje. Neki časopis je objavio članak o njemu sa slikom njegove kuće u Gejlenu. Kuća je bila jedno od onih starih, čudovišnih viktorijanskih zdanja, tipičnih za srednju Ameriku. Kad god bih video neku takvu kuću, setio bih se očevog filma o momku koji se vraća kući iz rata samo da bi na kraju umro od raka. Pošto se veći deo radnje odvijao u dnevnoj sobi i na terasi, moj otac je taj film zvao Kuća raka. Film je zaradio pravo bogatstvo i bio nominovan za Oskara. U februaru, mesecu kada mi samoubistvo uvek izgleda kao dobro rešenje, držao sam predavanje o Pou, što mi je pomoglo da se konačno
odlučim i zatražim odmor do jeseni, pre nego što se mom mozgu nešto desi. Tipični šupljoglavac, po imenu Dejvis Bel, trebalo je da pročita svoj rad o priči: “Pad kuće Ašerovih”. Izašao je pred nas i rekao sledeće, 1 citiram: “Pad kuće Àšerovih od Edgara Alana Poa, koji je bio alkoholičar i koji je oženio svoju mladu rođaku.” To sam im inače ja rekao neki dan pre toga, u nadi da ću im probuditi radoznalost. Da nastavim: “... gženio svoju mlađu rođaku. Ova kuća, mislim ova priča, je o kući sprovodnika...” “Koji padaju”, uskočio sam, rizikujući da odam zaplet ostalima iz odeljenja, koji takođe nisu pročitali priču. “Ра da, koji padaju”. Vreme je da se ide odavde. Grantam me je obavestio da je moj zahtev odobren. Kao i uvek, smrdeo je na kafu i prdež, stavio mi je ruku na rame, i dok me je gurao ka vratima upitao me je šta ću raditi za vreme svog kratkog odmora. “Razmišljao sam o tome da napišem knjigu.” Nisam gledao u njega jer sam se bojao daje izraz njegovog lica isti kao izraz koji bih ja imao kad bi mi neko rekao da će napisati knjigu. “То je sjajno, Tomel Biografija tvog tate možda?” Stavio je prst na usta, dramatično gledajući levo-desno kao da nas i zidovi prisluškuju. “Ne brini za mene. Obećavam da neću reći nikom živom. Te stvari su vrlo in ovih dana, znaš. Kako je to izgledalo iznutra i tome slično. Ipak, ne zaboravi, želim potpisani primerak kada knjiga bude izašla.” Zaista je bilo vreme da se ide odavde. Ostatak tromesečja je brzo prošao, Uskršnji raspust je došao skoro prerano. Tokom raspusta nekoliko puta sam pao u iskušenje da odustanem od svega, jer upuštanje u nepoznati projekat koji nisam umeo ni da započnem, a kamoli da završim, nije bilo baš inspirativno. Ali, u školi su mi već bili našli zamenu, već sam kupio auto-karavan za put u Gejlen, a i deca iz škole me sigurno neće vući za rukav da ostanem. Ma šta bilo, mislio sam da će mi biti bolje ako pobegnem od Dejvisa Bela, Grantama Prdeža i njima sličnih. Onda su se dogodile neke čudne stvari.
Jednog popodneva, dok sam razgledao štand u jednoj prodavnici retkih knjiga, ugledao sam izdanje kuće Aieksa — Fransovu U senci breskve sa srcinalnim Van Valtovim ilustracijama. Knjiga iz nekog razloga godinama nije doštampavana i ja je nisam bio pročitao. Nagnuo sam se preko tezge, obrisao ruke o pantalone i sa strahopoštovanjem uzeo knjigu. Primetio sam kako me iz ugla prodavnice posmatra figura tro!a, belog kao da je bio posut puderom. “Zar taj primerak nije izvanredan?" To je rekao neko ko se niotkuda pojavio i stao iza tezge. Govorio je južnjačkim akcentom i podsećao me je na tipa koji živi u oronuloj kući sa lešom svoje mame i spava ispod mreže za zaštitu od komaraca. “Odličan je. Koliko košta?” “Ра, znate, već je prodat. To je retka knjiga. Znate li zašto je više nema u prodaji? Zato što se Maršalu Fransu nije dopadala, pa je odbio da odobri doštampavanje tiraža. Taj gospodin Frans je bio čudak.” “Možete li mi reći ko ju je kupio?” “Ne, tu devojku ranije nisam viđao, mada imate sreće jer je rekla da će doći po knjigu”, pogledao je na sat, primetio sam daje to zlatni kartije, “otprilike sada, oko jedanaest, rekla je.” Ona. Morao sam imati tu knjigu i ona će mi je prodati, bez obzira na cenu. Pitao sam ga da li mogu da prelistam knjigu dok devojka ne dođe i on je rekao da ne vidi razlog zašto ja to ne bih mogao. Kao i u sve što je Maršal Frans napisao, prosto sam utonuo i u ovu knjigu, napustivši ovaj svet na neko vreme. Reči! “Tanjiri su mrzeli srebrnariju, a ova je za uzvrat mrzela staklariju. Pevali su okrutne pesme jedni o drugima. Ping. Klang. Ting. Takva zloba tri puta dnevno.” Svi likovi su bili potpuno novi, ali kada ih jednom sretnete, pitate se kako ste uopšte mogli bez njih u životu. Kao poslednji delići slagalice koji se uklapaju tačno u sredinu. Dovršio sam čitanje i brzo se vratio na delove koji su mi se naročito dopali.Bilo ih je mnogo, tako da sam, kada se začulo zvonce kao znak da neko ulazi u radnju, ignorisao pridošlicu, ma ko to bio. Ako je to bila ona, možda će se sve završiti tako što neće hteti da mi proda knjigu. Onda tu
knjigu više neću videti, pa sam zato želeo da progutam što više reči pre no što se suočim sa njenim vlasnikom. Već par godina sakupljam naliv-pera. Kad sam bio na nekoj buvljoj pijaci u Francuskoj, ugledao sam čoveka ispred mene kako uzima penkalo sa jedne od tezgi i razgleda ga. Odmah sam po šestokrakoj zvezdi na poklopcu prepoznao marku Monblan. sam ukopao počeo da recitujem bajalicu u sebi: SPUSTINa TO,mestu NEMOJ DAse KUPIŠ! Nijei vredelo —tip je nastavio još podrobnije da gleda u penkalo. Tada sam poželeo da taj čovek umre tu na licu mesta, tako da bih mogao da uzmem naliv-pero iz njegove mlitave ruke i kupim ga. Bio mi je okrenut leđima, ali je moj prezir bio toliko snažan da ga je sigurno na neki način žacnuo, jer je iznenada uplašeno pogledao preko ramena u mene, spustio nalivpero i žurno se udaljio. Prvo što sam ugledao kada sam podigao pogled sa Fransove knjige bila je iepa ženska guza u suknji od džinsa. To mora da je ona. — SPUSTI TO, NEMOJ DA KUPIŠ! Pokušao sam da probijem džins pogledom i doprem do njene duše, gde god bila. ODLAZI, GOSPOĐICE! NAREĐUJEM TI DA ODEŠ I TU KNJIGU OSTAVIŠ OVDE, OVDE, OVDE! “Onaj gospodin tamo je upravo prelistava. Mislio sam da nećete imati ništa protiv.” Odjednom sam počeo da gajim romantičnu nadu da će ona biti ljupka i nasmejana. Ljupka i nasmejana zato što je imala najbolji ukus za knjige na svetu. Ali, ništa od toga. Osmeh je samo delimično bio na njenom licu — mešavina zbunjenosti i rastuće ljutnje — na licu koje je lepo i sasvim obično. Zdravo, rumeno lice nekog ko je odrastao na farmi, ali nije previše boravio na suncu. Ravna smeđa kosa, malo uvijena na krajevima, kao da se plašila dodira ramena. Jedva, jedva primetno pegavo lice sa pravilnim nosem i krupnim očima. Više obična nego nešto naročito lepa što je duže gledaš, mada mi se reč zdrava i dalje motala po glavi. “Volela bih da to niste uradili.” Nisam znao kome od nas dvojice se obratila. Prosto je domarširala do mene i istrgla knjigu iz mojih ruku, kao moja majka kada bi me uhvatila da čitam bezobrazne časopise. Dva puta je prešla rukom preko svetio zelenih korica i tek tada je pogledala u mene. Imala je tanke,
povijene obrve boje zarđalog metala, tako da i kada se mrštila nije izgledala previše besno. Prodavač je doskakutao i uzeo moju dragu knjigu iz njenih ruku uz ono “Mogu li?” i vratio se za tezgu, gde je počeo da je umotava u papir bež boje. “Držim radnju već dvanaest godina i svojevremeno sam imao nekoliko Fransovih dela. Inače, što se tiče dela,prvo vladaizdanje suša, prava pustinjska suša. Svakako, prilično je njegovih lako pronaći Zemlje smeha jer je Frans već tada bio popularan, ali pronaći prvo ili bilo koje drugo izdanje Tuge zelenog psa je isto što i pronaći Hidrin zub. Čujte, mislim da imam Zemlju u magacinu, ako je neko od vas zainteresovan.” Gledao nas je trepćući, ali ja sam već imao prvo izdanje koje sam za ogroman novac nabavio u Njujorku. Moja suparnica je kopala po svojoj tašni, pa je prodavač samo slegnuo ramenima i nastavio da pakuje knjigu. “То će biti trideset pet dolara, gospođice Gardner.” Trideset pet! Ja bih platio... “Uh, gospođice Gardner! Hm, hoćete li da prodate meni knjigu za sto dolara? Mislim, mogu odmah da vam platim, u gotovom.” Prodavač je stajao iza nje kada je čuo ponuđenu cenu i video sam kako mu se usne pomeraju gore-dole kao dve zmije koje se muče. “Sto dolara! Dali biste sto dolara za ovo?” Bila je to jedina Fransova knjiga koju nisam imao, i to prvo izdanje, a kada sam čuo njen glas osećao sam se kao truli bogataš. Ali samo na tren, samo na jedan tren. Kada je Maršal Frans bio u pitanju, učinio bih sve samo da dobijem knjigu. “Da. Hoćete li da je prodate?” “Ne bi trebalo da se mešam, gospođice Gardner, ali sto dolara je izuzetna cena, čak i za ovu Fransovu knjigu.” Ako se dvoumi i ako joj knjiga znači koliko i meni, onda joj nije lako. Gotovo da mi je bilo žao. Konačno, pogledala me je kao da sam joj učinio nešto loše. Znao sam da će pristati na moju ponudu. “U gradu postoji mašina za foto-kopiranje u boji. Želim prvo da je iskopiram, a onda... onda ću je prodati vama. Možete sutra uveče doći po nju. Moja adresa je Brodvej 189, drugi sprat. Dođite... ne znam... dođite u osam.”
Platila je i otišla ne rekavši više ništa. Kada je izašla, prodavač je uzeo karticu koja je do tada bila u knjizi i rekao mi da se devojka zove Saksoni Gardner i da mu jevrekla da joj osim Fransovih, uvek ostavlja i svaku staru knjigu o lutkama. Živela je u delu grada u koji čim uđete zatvarate prozore na kolima. Njen stanukrasa je bio ui ogromna velikoj kući kojapokrivali je nekadasusigurno bila luksuzna — mnoštvo terasa ćelu prednju stranu tog zdanja. Ali sada, sve na šta se pružao pogled iz kuće sa te strane bila je olupina nekog davno izgorelog Korvera sa koga je bilo skinuto sve osim retrovizora. Stari crnac, u sivoj majici sa kapuljačom, sedeo je na terasi u stolici za ljuljanje, i pošto je bio mrak, trebalo mi je par trenutaka da primetim da mu u krilu leži crna mačka. “Kako ide, drugar?” “Zdravo. Da li ovde živi Saksoni Gardner?” Umesto da odgovori, prineo je mačku sebi do lica i promuklo zapevušio: “Mac-mac-maaac”, obraćajući se mački, ili samo pevušeći u njenom pravcu, ili tako nešto. Nisam baš ljubitelj životinja. “Uh, možete li mi reći da li?... “Da. Evo me.” Vrata sa mrežom su se raskrilila i ona se pojavila. Prišla je starcu i dodirnula ga palcem po glavi. “Vreme je za krevet, čika Leonarde.” Nasmešio se i dao joj mačku. Ispratila gaje pogledom, a meni je pokazala da sednem na njegovu stolicu. “Svi ga zovu čika. On je dobar čovek. Živi sa svojom ženom na prvom spratu, a ja sam na drugom. Ispod ruke je držala nešto, što je sada izvadila i pružila mi. “Evo knjige. Nikada vam je ne bih prodala da mi novac nije potreban. Vas verovatno nije briga za to, ali htela sam da to znate. Na neki način vas mrzim, ali sam vam istovremeno i zahvalna.” Počela je da se smeši, onda je prestala i prošla rukom kroz kosu. Bila je to čudna osobina na koju je teško privići se — retko je radila više od jedne stvari u isto vreme. Ako vam se smešila, ruke su joj mirovale. Ako je želela da pomeri kosu s lica, prekidala je smeh. Kad sam uzeo knjigu, primetio sam daje bila uredno upakovana u papir koji je ličio na nekakvu staru rukom pisanu notnu partituru. Ali, sve
što sam ja želeo u tom trenutku bilo je da pocepam to pedantno pakovanje i da ponovo počnem da čitanjem. Znao sam da bi to bilo nepristojno, pa sam zamišljao kako ću to uraditi kad se vratim kući. Napraviću malo slatkog pirea, pristaviti dobru kafu, a onda se zavaliti u veliku stolicu pored prozora gde je svetlost za čitanje najbolja... “Znam da me se ne tiče, ali zašto biste platili čitavih sto dolara za tu knjigu?” Kako da objasnim opsesiju? “Zašto biste vi platili trideset pet? Na osnovu onoga što ste sada rekli, vi toliko sebi ne možete priuštiti.” Naglo se odmakla od stuba na koji je do tada bila naslonjena i prkosno isturila bradu. “Otkud vi znate šta ja sebi mogu da priuštim a šta ne? Ne moram da vam je prodam, da znate. Još uvek nisam uzela vaš novac niti bilo šta drugo.” Ustao sam sa Leonardove stolice i posegnuo u džep za novčanicom od sto dolara koju uvek nosim u skrivenoj pregradi svog novčanika. Ta devojka mi nije bila potrebna i obratno, a osim toga, bivalo je sve hladnije i želeo sam da odem iz tog kraja pre nego što neko uz zvuke bubnjeva ne zaigra svoj plemenski ples na haubi mog Korvera. “Ја, ovaj, zaista moram da idem. Evo vam novac, i izvinite ako sam bio grub prema vama.” “Bili ste. Jeste li za šolju čaja?” Mahao sam ganc-novom novčanicom ispred nje, ali je ona nije uzela. Slegao sam ramenima i prihvatio ponudu za čaj, a ona me je uvela u Kuću Ašerovih. U hodniku, ispred vrata koja su verovatno vodila u čika Leonardovu sobu, sijala je slabašna Očekivao sammiris da ovojemesto zaudarai kao obala zamala vreme oseke,sijalica. ali nije. Zapravo, bio sladak egzotičan; siguran sam da je to bila neka vrsta tamjana. Stepenište se nalazilo odmah iza vrata. Bilo je toliko strmo da sam pomislio da vodi u zlokobne odaje Plavobradog. Ipak sam uspeo da je zapazim kako ulazi na jedna vrata, rekavši mi nešto preko ramena što nisam uspeo da čujem. Verovatno je rekla “pazi glavu”, pošto je prva stvar na koju sam naleteo u sobi bila ogromna masa paučine zbog koje umalo nisam dobio srčani udar. Ispostavilo se da su to konci za lutke koje su visile po celoj
sobi u smišljeno što jezivijim pozama i podsećale me na mnoge košmarne snove. “Molim vas, nemojte ih zvati lutkama. Sve su one marionete. Kakav čaj volite, od jabuke ih kamilice?” Iz njenog stana je dopirao prijatan miris,i bio je to tamjan. Video sam nekoliko štapića kako gore malim zemljanim posudama, punim sitnog belog peska. Na istom stoluu nalazilo se i nekoliko svetiih kamenova za koje sam pretpostavljao da su glave marioneta. Kad je ušla u sobu, zatekla me je kako ih razgledam. Nosila je čaj i veknu hleba od banana brašna koji je sama ispekla. “Da li znate nešto o njima? Ta koju držite je kopija zloduha Nata iz burmanskog Marionetskog Teatra.” “Da li od toga živite?” Pokazao sam rukom preko sobe i zamalo ispustio Nata na hleb od banane. “Da, ili bar jesam dok se nisam razbolela... Čaj sa medom ili šećerom?” Ono razbolela nije izgovorila tako da bih morao da upitam za vrstu bolesti, niti da li joj je sada bolje. Bar se nadam. Pošto sam popio ono što je bila sigurno najodvratnija šolja vruće tečnosti koju sam ikada uneo u sebe —jabuka ili kamilica? — povela me je u razgledanje sobe. Govorila je o Ivu Puhoniju i Toniju Sargu, Vađang figurama i Bunrakuu kao o opšte poznatim pojmovima. Dopadalo mi se uzbuđenje u njenom glasu i neverovatna sličnost između lica nekih lutaka i mojih maski. Kad smo ponovo seli, već mi se dopadala sto puta više nego u početku, je, sobu uz to,irekla dase ćenoseći mi pokazati nešto što ćefotografiju. mi se svideti. Otišla je ua ona drugu vratila neku uramljenu Do tada sam video samo jednu Fransovu fotografiju, tako da nisam znao o čemu je reč dok nisam video njegov potpis u donjem levom uglu. “Blagi Bože! Odakle vam ovo?” Uzela je sliku i posmatrala je pažljivo. Kad je progovorila, glas joj je bio tih i razgovetan. “Kad sam bila mala, igrala sam se sa decom pored gomile zapaljenog lišća. Nekako sam se spotakla i pala u vatru. Opekotine su bile tako teške da sam morala godinu dana da budem u bolnici. Majka mi je donela njegove knjige i ja sam ih čitala dok se korice nisu raspale.
Knjige Maršala Fransa i knjige o lutkama i marionetama.” Tada sam se zapitao da li Fransove knjige utiču samo na uvrnute čudake poput nas: devojčice u bolnici opsednute lutkama i dečake koji su podvrgnuti psihoanalizi od svoje pete godine, koji imaju očeve čija je senka veća od njihove vlastite. nabavili ovo? Ja sam video samo jednu njegovu sliku, i to kada“Gde je bioste mlad, bez brade.” “Mislite na onu iz Tajmat?” Ponovo je pogledala u fotografiju. “Sećate se da sam vas pitala zašto biste potrošili toliko novaca na knjigu Usenci breskve? E pa, znate li koliko sam ja dala za ovu Jiku? Pedeset dolara. I ja nekome nešto kažem, zar ne?” Pogledala me je i progutala pljuvačku tako snažno da sam jasno čuo ulp iz njenog grla. “Da li volite njegove knjige koliko i ja? Mislim...od toga što treba da vam dam knjigu steže mi se u stomaku. Godinama tražim taj primerak.” Prešla je rukom preko čela. Bila je bleda. “Možda treba da je uzmete sada i jednostavno odete.” Smesta sam ustao sa kauča i stavio novac na sto. Pre nego što sam otišao, napisao sam svoje ime i adresu na parčetu papira. Dao sam joj papir i šaljivo joj rekao da može da dođe u posetu knjizi kad god hoće. Sudbonosni potez.
3 Jedne večeri, oko nedelju dana kasnije, ostao sam do kasno da bih dovršio čitanje neke knjige. Konačno sam se jednom osećao prijatno što sam u svom stančiću, ma kako ružan on bio. Napolju je besnela jedna od onih zimskihAli,oluja kada vlažan sneg vremena i jaka ukiša neprekidno nadigravaju. oduvek samsevoleo promene Konektikatu, za razliku od Kalifornije u kojoj sam ranije živeo, i gde je svaki dan sunčano isti. Oko deset sati se začulo zvono na vratima i ja sam ustao da otvorim. Pomislio sam daje verovatno neki klovn izvalio umivaonik u muškom WC-u ili izbacio svog cimera kroz prozor. Život u spavaonici internata je možda treći ili četvrti krug pakla. Otvorio sam vrata sa već spremnim podrugljivim komentarom na usnama. Nosila je crni pončo koji joj je prekrivao glavar i spuštao se sve do
kolena. Podsećala me je na sveštenika inkvizicije, samo što je njena odora bila od gume. “Došla sam u posetu. Da li smetam? Donela sam neke stvari da vam pokažem.” “Sjajno, sjajno, uđite. Pitao sam se zašto je knjiga U senci breskve bila tako uzbuđena danas.” Upravo je skidala kapuljaču kad sam to rekao. Zastala je i nasmešila mi se. Prvi put sam shvatio koliko je zapravo niska. poređenju sa crnim, pokislim pončom, njeno liceje sjajilo vlažnom belinom. Čudno, ružičastobelo lice, ali lepo i nekako bebasto u isto vreme. Okačio sam njen mokri pončo i uputio je ka dnevnoj sobi. U poslednjem trenutku sam se setio njenih lutaka i toga da ona još nije videla moje maske. Setio sam se poslednje žene koja je došla da ih vidi. Saksoni je napravila par koraka ka unutrašnjosti sobe i stala. Bio sam iza nje, tako da nisam uspeo da vidim prvi izraz na njenom licu. Voleo bih da jesam. Posle nekoliko sekundi je krenula ka njima. Stajao sam na vratima, pitajući se šta će reći, pitajući se koje će maske želeti da dodirne ili skine sa zida. Nijednu od njih. Dugo je razgledala i čak jednog trenutka pružila ruku da dotakne crvenog Meksičkog đavola kome velika plava zmija vijuga oko nosa i ulazi u usta, ali ruka se zaustavila na pola puta i spustila se u pređašnji položaj. Još uvek okrenuta leđima meni, rekla je: “Znam ko si ti.” Nabacio sam jedan od svojih najboljih izraza lica u pravcu njenih donjih leđa. sam 'Večernji ja? Misliš,Sou' znaš je moj otac. To i nije neka tajna, ako bilo“Znaš kadako gledaš nako televiziji.” Okrenula se i stavila ruke u male prišivene džepove na istoj onoj haljini od džinsa koju je nosila u knjižari. “Tvoj otac? Ne, mislim na tebe. Znam ko si ti. Zvala sam školu pre neki dan i raspitala se o tebi. Rekla sam im da sam novinar i da pravim priču o tvojoj porodici.Onda sam u jednom starom izdanju knjige Ko je ко i još nekim knjigama potražila podatke o tebi i tvojoj porodici.” Sa dva prsta je izvadila parče hartije iz džepa i razvila ga. “Imaš trideset godina i brata koji se zove Maks, sestru Nikol, i oboje
su bili stariji od tebe. Poginuli su u istoj avionskoj nesreći kad i tvoj otac. Majka ti živi u Ličfildu, u Konektikatu.” Bio sam iznenađen kako činjenicama tako i njenom otvorenošću da prizna šta je radila. “Školska sekretarica mi je rekla da si pohađao Frenklin i Maršal koledž i da si diplomirao 1971. Ovde predaješ četiri godine, a jedan od učenika sa Ponovo kojima je sam razgovarala dagasiumanje-više u redu kao nastavnik.” presavila papir ikaže vratila džep. “Čemu ta istraga? Da li sam sumnjiv?” Držala je ruku u džepu. “Sviđa mi se kad znam ponešto o ljudima.” “Stvarno? I?” “I ništa. Kad si bio spreman da daš onoliki novac za knjigu Maršala Fransa, poželela sam da saznam nešto više o tebi, to je sve.” “Nisam navikao da ljudi prave dosije o meni, znaš.” “Zašto napuštaš svoj posao?” “Ne napuštam. To se zove odsustvo. Uostalom, šta to tebi znači?” “Vidi šta sam donela da ti pokažem.” Izvukla je nešto ispod džempera. Dala mi je to i uzbuđeno rekla: “Znala sam da postoji, ali sam mislila da nikada neću imati sreće da pronađem neki primerak. Našla sam ga u Gotamu, u Njujorku. Lovila sam ga godinama.” Bila je to mala, veoma tanka knjiga, štampana na lepom, debelom, grubom papiru. Po ilustraciji na omotu (Van Valt, kao i uvek) znao sam da je to nešto od Fransa, ali nisam imao pojma šta. Naslov je bio Noć juri u Anu, a ono što me je prvo iznenadilo bilo je to što, za razliku od drugih Fransovih knjiga, nije bilo ilustracija u samoj knjizi, već samo na omotu. Jednostavna crno-bela sličica devojčice u farmerskom kombinezonu koja ide ka železničkoj stanici u sumrak. “Nikad nisam čuo za ovo. Šta... kad je napisana?” “Nisi? Stvarno? Nikad nisi?...” Nežno je uzela knjigu iz mojih pohlepnih ruku i prešla rukom preko korica kao da čita Brajovu azbuku. “То je roman na kome je radio kad ga je smrt prekinula. Zar to nije neverovatno? Roman Maršala Fransa! Navodno ga je završio, ali njegova kćerka, Ana, ne dozvolj ava da se obj avi. Ovo — Ijutito j e rekla, optuživački lupivši prstom po omotu — ovo je jedini deo koji je ikada
objavljen. Ovo nije dečja knjiga. Gotovo da ne možete poverovati da ju je on napisao, jer je tako različita od svih drugih dela. Tako je sablasna i tužna.” Uzeo sam je nazad i nežno je otvorio. “То je samo prvo poglavlje, vidiš, ali čak i takvo je zaista dugo — skoro četrdeset strana.” “Imaš li, uh, nešto protiv da je ja sam pogledam koji minut?” Prijatno se nasmešila i klimnula glavom. Kada sam ponovo podigao pogled, ulazila je sa tacnom krcatom šoljama, mojim čajnikom koji se pušio, i svim engleskim krofnama koje sam nameravao da jedem za doručak naredna dva jutra. Stavila je poslužavnik na pod. “Је L’ smem ovo da?... Ćitav dan nisam ništa jela i umirem od gladi. Ove kifle sam videla tamo...” Zatvorio sam knjigu i ispravio se na stolici. Gledao sam je kako proždire moje ikifle. mogao a daplan se ne Onda sam, ni sam ne znam kako zašto,Nisam u glavi skicirao zanasmešim. Fransovu biografiju. Znao sam da ako ikada nekome budem pričao o tome, to će biti ona. Ipak, kad sam joj ispričao, bilo mi je neprijatno zbog tolikog entuzijazma. Ustao sam i otišao do zida sa maskama, pretvarajući se da nameštam Markizu. Ništa nije rekla, i još uvek ništa nije rekla, dok se ja konačno nisam okrenuo ka njoj. Ali njene oči su skliznule sa mene, i prvi put od kada smo se sreli progovorila je gledajući u stranu. “Mogu li da vam pomognem? Mogla bih da istražujem za vas. Jednom sam to već radila za jednog profesora na koledžu, ali sada je mnogo zanimljivije, jer se istražuje njegov život. Život aršala Fransa. Radila bih to za mali, zaista mali novac, minimalna plata — koliko je to, dva dolara po satu?” Oho! Vrlo prijatna devojka, kako bi rekla moja majka kad bi mi predstavljala još jedno od svojih otkrića, ali meni niko nije bio potreban za ovaj posao, čak i ako taj neko zna o Fransu mnogo više nego ja. Ako sam zaista želeo da se bacim na istraživanje, šta će mi još neko o kome bih morao da brinem? Naročito žena koja će mi prebacivati da sam sebičan, da se ponašam kao gazda ili, u najgorem slučaju, da sam ćudljiv. Dobro, imala je ona i dobrih strana, samo što ih je ispoljavala u pogrešno
vreme na pogrešnom mestu. Promišljeno sam klimao glavom uz povremeno “hmm” i “haaa” i okolišao neko vreme, ali je ona, hvala Bogu, ubrzo shvatila. “Vi zapravo ne pristajete.” “Ја... u stvari... u pravu ste.” Prekrstila je ruke i gledala u pod. “Jasno mi je.” Sedela je tako koji minut, a onda ustala, uzela. Fransovu knjigu i krenula ka vratima. “Hej, to ne znači da morate da idete.” Pred očima mi je bila užasna slika knjige koja nestaje ispod njenog džempera. Sama pomisao na tu vunu oko knjige mi je slomila srce. Ruke su joj bile podignute da bi preko njih na sebe nabacila još uvek vlažni pončo. Na trenutak je izgledala kao gumeni Bela Lugoši. U stvari, držala je ruke u tom položaju kada je rekla: ukoliko ozbiljno želite da pišete tu knjigu. Ja bih vam “Mislim stvarno da bilagrešite, od pomoći.” “Znam da... ovaj, ja...” “Mislim, zaista bih vam pomogla. Ne vidim zašto... Ma, zaboravite.” Izašla je i tiho zatvorila vrata za sobom. Par dana kasnije, kada sam se vratio kući sa časova, našao sam poruku na vratima. Bila je napisana markerom i rukopis mi nije bio poznat. URADIĆU TO BEZ OBZIRA NA SVE. TO NEMA VEZE SA VAMA JAVITE MI SE KADA SE VRATITE — PRONAŠLA SAM NEKE INTERESANTNE STVARI. SAKSONI GARDNER Samo mi je još trebalo da neko od mojih dragih učenika pročita tu poruku i ono stvari odmah protumači kao droge i počne da širi glasine o gospodinu Ebiju i njegovim ludorijama iza zatvorenih vrata njegovog stana. Nisam znao Saksonin broj telefona niti sam imao nameru da ga potražim u imeniku. Međutim, zvala me je to veče i zvučala ljutito tokom celog razgovora.
“Znam da ne voliš što ovo radim, Tomase, ali trebalo je da me pozoveš. Dugo sam bila u biblioteci da bih pronašla sve ovo za tebe.” “Zaista? Pa, hvala ti. Stvarno hvala.” “Zato bolje uzmi olovku i papir, jer ima puno toga.” “Nastavi. Imam olovku.” Ma kakav bio njen razlog za ovo što radi, nisam nameravao da isključim Radio Besplatnih Informacija. “Океј. Pre svega, njegovo pravo ime nije Frans nego Frank. Rođen je kao Martin Emil Frank u Ratenbergu, u Austriji, 1922. godine. Ratenberg je planinski gradić, udaljen oko šezdeset kilometara od Inzbruka. Otac mu se zvao David, a majka Hana.” “Секај malo. Dobro, nastavi dalje.” “Imao je starijeg brata, Isaka, koji je stradao u logoru Dahau 1944. godine.” “Bili su Jevreji?” “Bez sumnje. Frans je stigao u Ameriku 1938. godine i ubrzo se nastanio u Gejlenu, u Misuriju.” “Zašto baš u Gejlenu? Jesi li to pronašla?” “Ne, ali još uvek tražim. Sviđa mi se sve ovo. Zabavno je raditi u biblioteci i pronalaziti podatke o nekome koga voliš.” Nakon što je prekinula vezu, još nekoliko trenutaka sam stajao pokraj telefona i slušalicom češkao glavu. Nisam znao da li mi se dopada ili ne to što će me ona pozvati kada bude pronašla još nešto. Saksoni je rekla (par dana kasnije), da je Frans otišao u Gejlen zato što je njegov stricčitavih Oto tamo imao malu štampariju. pre nego nekog što je otišao na zapad, godinu i po dana je živeo uAli Njujorku.Iz razloga, Saksoni još uvek nije mogla da otkrije šta je radio za to vreme. Bila je nervozna zbog toga i zvučala je sve ljuće i ljuće. “Ne mogu da pronađem. Ooo, izluđuje me!” “Polako, Saks. Ako nastaviš tako da kopaš kao do sada, sigurno ćeš pronaći.” “Oh, nemoj da se praviš pametan, Tomase. Zvučiš baš kao tvoj otac u filmu koji sam sinoć gledala. Stari Džejms Vanderberg, dobrodušni farmer.”
Oči su mi se suzile i čvršće sam stegao slušalicu. “Znaš šta, Saksoni, ne moraš da vređaš.” “Ја nisam... izvini.” Prekinula je vezu. Odmah sam je pozvao, ali nije se javljala. Pitao sam se da nije možda zvala iz neke govornice negde u nedođiji. Ta pomisao me je toliko dirnula da sam otišao u cvećaru i kupio joj japansko bonsai drvo.stana. Uverio sam se da nije kod kuće, a onda ostavio drvo ispred vrata njenog Pomislio sam da je vreme da uradim nešto konkretno, a ne da ona sama jurca i traži unaokolo. Krajem aprila, škola je imala raspust od nekoliko dana, i ja sam odlučio da idem u Njujork kod Fransovih izdavača da bismo popričali o pisanju biografije. Nisam ništa rekao Saksoni o svom odlasku sve do dana pred sam polazak, zapravo ona je mene pozvala, sva ushićena. “Tomase! Našla sam! Našla sam šta je radio u Njujorku dok je tamo živeo.” “Sjajno! Šta?” “Pazi sad ovo! Radio je za nekog Italijana, pogrebnika, po imenu Lućente. Bio je pomoćnik ili tako nešto.Međutim,ne kaže se šta je tačno radio.” “Lepo je što znamo i toliko. Sećaš se. scene iz Zemlje smeha kada Mesečeva Luda i Uljana Dama umiru? Morao je da zna nešto o smrti da bi napisao taj deo.”
4 Kad god idem u Njujork, imam isti osećaj. Ima jedan ružan vic o čoveku koji je oženio prelepu ženu i jedva je čekao prvu bračnu noć. Ali tada, žena je skinula plavu periku sa svoje ćelave glave, odvrnula drvenu nogu i izvadila veštačke zube koji su joj davali zavodljivi osmeh. Okrenula se sramežljivo prema svom mužu i rekla: “Spremna sam, dragi.” U takvim odnosima smo Njujork i ja. Kad god dođem — avionom, vozom ili kolima —jedva čekam da stignem. Velika Jabuka! Predstave! Muzeji! Knjižare! Najlepše žene na svetu! Sve najednom mestu i čeka na mene. Izjurim iz voza i tu je stanica Grand Central ili Port Otoriti ili aerodrom Kenedi — tu sve počinje. Srce mi lupa u ritmu kongi: pogledaj tu brzinu! Žene! Volim ovo! Sve! Ali baš tu počinju nevolje. Ono sve uključuje i
beskućnika koji se tetura ulicom i povraća, zatim užasnog klinca, Portorikanca, u čizmama s ogromnim providnim štiklama, koji mi preti i traži dolar. I tako dalje, i tako dalje. Nema potrebe da to detaljnije izlažem. Mada, tih stvari se nikada ne setim kad dolazim u grad, jer tada maltene očekujem Frenka Sinatru da dopleše do mene pevajući “Njujork, Njujork”, koji Grand je pomalo ličio na Sinatruu ionom jeste mornarskom plesao poredodelu. mene Doduše, jednom čovek na stanici Central. Prošao je pored mene plešući, a onda se popišao na zid. O svemu tome imam. svoj lični naučni princip. Iz voza izlazim odlično raspoložen. Onda intenzivno uživam u lepotama i čarima grada, sve dok se ne dogodi nešto ružno. Već kod prve neprijatne stvari dajem oduška svom besu i razočaranju, a zatim mirno idem dalje svojim poslom. Ovoga puta, to je bio taksista. Izašao sam iz stanične zgrade, mahnuo mu da stane, i dao mu adresu izdavača u Petoj aveniji. “Na Petoj je parada danas.” “Da? Pa?” Na njegovoj radnoj dozvoli je pisalo Franklin Tuto. Pitao sam se kako li se to ime pravilno izgovara. Primetio sam u retrovizoru oči koje su me odmeravale. “Moraću d' idem oko parka.” “Nema problema. Izvinite, da li se vaše ime izgovara Tuto ili Tato?” Istog trena prostrelio me je pogledom u retrovizoru. “Zašto je vama to bitno, a?” “Ма nije. Onako me zanima.” Koja sam ja budala, hteo sam da budem duhovit. “Mislio sam da ste možda u nekoj vezi sa egipatskim Tutima.” “Đavola ste mislili. Proveravate me, zar ne?” Ljutito je odmahnuo rukom i svoju crno-belu golf-kapu još više navukao na čelo. “Ne, ne, stvarno, video sam vaše ime na kartici i...” “Vi ste još jedan od onih inspektora! Prokleti da ste! Već sam platio produženje radne dozvole, i šta kod vraga još hoćete od mene, krv možda, a?” Zaustavio je auto i rekao da izađem iz njegovog jebenog taksija, damu mogu oduzeti dozvolu za rad ako hoću, ali mu je dosta nas. I tako smo mi izašli iz njegovog taksija, mahnuli mu dok je uz škripu guma nestajao sa vidika, uzdahnuli i zaustavili drugi taksi.
Vozač se zvao Kodel Svit. Ja sam inače veliki ljubitelj čitanja imena taksista. Krajolik kroz koji prolazimo mi je obično dosadan. Ovaj taksista je nosio smešni, crni somotski šešir, koji je izgledao kao nešto što je palo s neba na njegovu glavu i odlučilo da tu i ostane. Utoliko je bolje (ili možda gore) što tokom celog puta nije izustio ni reči, osim onog “u redu” kada mu rekao dao adresu izdavača ikod kogaje sam išao. Ipak, kada sam izlaziosam iz kola, mi je “Prijatno” zvučao iskreno. Zgrada je bila sva u staklu, u stilu Vrlog novog sveta i ličila na uspravljeni bazen iz koga ne ističe voda. Takvu arhitekturu volim samo kada je sunačno vreme, pa kada milioni prozora odbijaju svetlost na sve strane. Iznenadilo me je to što je nekoliko spratova pripadalo izdavaču kod koga sam išao. Spratovi i spratovi, puni ljudi koji rade na knjigama. To mi se dopadalo. Dopalo mi se i što mi je Kodel Svit poželeo prijatan dan. Lift je lepo mirisao... na neki ženski seksi parfem... Njujork je okej. U liftu sam osetio čudno probadanje u stomaku zbog činjenice da ću za nekoliko minuta razgovarati sa nekim ko je lično poznavao Maršala Fransa. Mene su celog života gušili pitanjima o mom ocu, što sam mrzeo, ali sam sada ja imao pedeset miliona pitanja u vezi sa Fransom. Taman sam se setio još jedno milion pitanja, kada su se vrata lifta otvorila i ja sam krenuo u potragu za kancelarijom Dejvida Luisa. Luis nije bio Maksvel Perkins, ali je bio dovoljno poznat da biste tu i tamo mogli čuti za njega. U jednom članku pročitao sam daje Luis jedan od retkih ljudi sa kojima je Frans održavao kontakt dok je bio živ. Luis je bio izdavač svih Fransovih knjiga i izvršilac njegovog testamenta. Nisam znao ništa o izvršavanju testamenta (kad mi je umro otac, bio sam izolovan i usamljen i čekao sam da se sa bojnog polja pokupe leševi i olupine), ali pretpostavljao sam da je Luis nešto značio Fransu čim mu je ovaj dodelio ulogu konačnog nadzornika. “Izvolite?” Sekretarica je na sebi imala — kunem se — zlatno-sjajnu majicu na kojoj je još sjajnijim slovima bilo ispisano VIRDŽINIJA VULF preko sredine njenih, inače tepih, grudi. Na njenom stolu se nalazio primerak časopisa Superseks, sa naslovnom stranom okrenutom nadole.
“Imam zakazan sastanak sa gospodinom Luisom.” “Da li ste vi gospodin Ebi?” “Da.” Skrenuo sam pogled na drugu stranu jer se bljesak u fazonu “Da li ste vi...” ponovo pojavio u njenim očima, a ja nisam bio raspoložen da odgovaram na njena pitanja. “Samo trenutak, da vidim.” Uzela je slušalicu i okrenula neki broj. Na zidu je bio postavljen izlog sa knjigama koje su nedavno izdate. Pogledom sam tražio naslove romana i zbirki priča, kada mi je jedan drugi naslov privukao pažnju. Ogromna knjiga pod imenom Svet lutaka. Koštala je dvadeset pet dolara, a delovala je tako debelo kao da su u nju stavili sve fotografije drvenih glava i konaca koje postoje. Odlučio sam daje kupim i poklonim Saksoni, zbog truda koji je uložila. Znao sam da će joj poklon značiti nešto više nego što sam hteo, ali baš me briga. Zaslužila je. “Gospodin Ebi?” Okrenuo sam se i ugledao Luisa. Bio je nizak i zdepast, začešljan,i imao je oko šezdeset, šezdesetjednu godinu. Nosio je besprekorno kicoško odelo sa širokim reverima, kao more plavu sitno kariranu košulju i tamnocrvenu maramu oko vrata, umesto kravate. Srebrni okviri naočara davali su mu izgled nekog francuskog filmskog režisera. Onako polućelav, polumrtvo se rukovao sa mnom. Uveo me je u svoju kancelariju i pre nego što je zatvorio vrata, čuo sam kako sekretarica cokće ustima. Kancelarija je bila doslovno pretprana knjigama, i samo letimičan pogled na imena nekih autora bio je dovoljan shvatim koliko važan mora da je bio gospodin Luis, ukoliko je onda izdavač makar pola od tih naslova. Blagonaklono se nasmešio i stavio ruke u džepove. “Mogu li da vam se pridružim tu na kauču? Izvolite, molim vas, sedite. Povredio sam kičmu prošle nedelje dok sam igrao reket-bol, i više nije kao pre”. Odelo Ted Lapidus, nalickana sekretarica, reket-bol... Sviđao mi se njegov stil ili ne, on je trenutno bio moja najbliža veza sa Maršalom Fransom. “Rekli ste da želite da razgovaramo o Maršalu, gospodine Ebi.” Smeškao se nekako umorno, rekao bih. Ranije je več imao slične razgovore? “Interesantno je da otkako se na koledžima krenulo sa
tečajevima književnosti za decu, ljudi kao što su Džordž Mekdonald i braća Grim postaju deo takozvane standardne književnosti, a interesovanje za Fransova dela ponovo raste. Doduše, njegove knjige su se uvek dobro prodavale. Samo što ih sada mnoge škole stavljaju na spisak obavezne lektire.” Sledeće što će mi reći bilo je da dvanaest ljudi biografiju sledećeg meseca. Nisam imao hrabrosti daobjavljuje pitam, ali Fransovu sam znao da moram. “Zašto onda niko nije napisao njegovu biografiju, kada je već sazrelo vreme za to?” Luis se lagano okrenuo ka meni. Do tada je bio zagledan u jednu tačku na podu ispred sebe. Nisam mogao dobro da mu vidim oči, jer su stakla njegovih naočara odbijala svetlost koja je dolazila kroz prozor, ali je ostatak njegovog lica delovao bezizražajno. “Jeste li zbog toga došli, gospodine Ebi? Želite da pišete biografiju?” “Da. Želeo bih da pokušam.” “U redu.” Duboko je uzdahnuo i ponovo se zagledao u pod. “Onda ću vam reći ono što sam rekao i ostalima. Ja bih, što se mene lično tiče, voleo da neko napiše biografiju tog čoveka. Koliko znam, on je imao fascinantan život. Ne baš toliko zanimljiv kasnije, kada je ostario i živeo u Gejlenu, ali svaki ugledan čovek od pera zaslužuje životni portret. Kada je Maršal Frans postao poznat, zamrzeo je sve što slava nosi. Oduvek sam bio uveren da ga je baš to u velikoj meri i ubilo tako rano — ljudi sa raznih strana progonili su ga i on to nije mogao da podnese. Ni malo. Međutim, njegovaAna, kćerka...” Zastao žena. je, prešao prekoostatku usana. “Njegova kćerka, vrlo je čudna Nikadajezikom nije oprostila sveta preranu smrt svoga oca. Imao je samo četrdeset četiri godine kad je umro, znate. Ona sada živi sama u toj velikoj ružnoj kući u Gejlenu i odbija da o svom ocu priča sa bilo kim. Znate li samo koliko dugo sam pokušavao da izmamim od nje rukopis njegovog romana? Godinama, gospodine Ebi. Znate za njegov roman, zar ne?” Klimnuo sam potvrdno. Učeni biograf. “Ра, dobro je što znate. Osim što bi joj taj roman doneo pravo malo bogatstvo, ipak nije samo novac u pitanju. Mislim da treba štampati sve
što je taj čovek napisao i omogućiti ljudima da to pročitaju. On je bio jedini pravi, čisti genije kojeg sam sreo u životu, možete mi verovati na reč. Tako mi svega, njegovi obožavaoci su mu beskrajno odani. Jedan prodavač knjiga mi je pre neki dan rekao da je prodao primerak U senci breskve za sedamdeset pet dolara.” Ehm. “Ne, ona neće ni da čuje. Ne sluša ni mene niti bilo koga drugog, gospodine Ebi. Maršal joj nikad nije rekao daje roman završen, mada je, u pismima koja mi je pisao, nagoveštavao da gaje završio. Ali za nju, knjiga je nedovršena, tj. nije za objavljivanje. Molio sam je da dozvoli da knjigu izdam sa krupnim natpisom na omotu, gde bih naznačio da je reč o nedovršenom delu, ali ona je na to samo zatvorila svoje krupne okice i ponovo utonula u svet male Ane Frans. I kraj priče... Moram vam reći da Maršal nikada nije želeo da napišu njegovu biografiju, što njegova kćerka poštuje, naravno. Ponekad mi se čini da ona sakuplja iz celog sveta sve što ima veze s njenim ocem. Verovatno bi pokupila sve njegove knjige sa polica knjižara, samo da može.” Počešao se po svojoj kosi, čvrstoj poput čelične vune.— Ali zaista — ne objaviti roman, ne dozvoljavati pisanje biografije, nikada ne razgovarati sa novinarima koji su išli tamo da bi pisali članke o njemu... Ona pokušava da ga sakrije od ostatka sveta, za ime Boga.” Zavrteo je glavom i pogledao u plafon. I ja sam pogledao u istom pravcu, ali nisam ništa video. Atmosfera je bila tiha i ugodna, i obojica smo razmišljali o tom izuzetnom čoveku koji je bio toliko bitan u našim životima. “Da li je moguće napisati biografiju koja ne bi bila autorizovana, gospodine Luis? Mislim, mora da postoji neki način da se saznaju činjenice iz njegovog života bez obraćanja njoj. Ani.” “Oh, bilo je pokušaja. Pre par godina, kod mene je svratio jedan ambiciozni diplomac sa Prinston koledža, koji je bio krenuo u Gejlen.” Tajanstveno se nasmešio i skinuo naočare. “Bio je neverovatno uobražen, ali to meni nije smetalo. Interesovalo me je kako će se snaći prilikom susreta sa famoznom Anom. Zamolio sam ga da mi piše ako se bilo šta dogodi tamo, ali ništa nisam čuo o njemu posle toga.” “I šta je Ana rekla?”
“Ana? Oh, kao i obično. Poslala mi je pismo otrovnog sadržaja u kome traži da više ne šaljem njuškala koja rovare po životu njenog oca. Ništa novo, verujte mi. Ja sam u njenim očima još uvek onaj njujorški Jevrej koji je njenog oca eksploatisao do smrti.” Raširio je ruke i slegao ramenima. sam dana ćekojoj još nešto reći, ali on je zaćutao. Dlanovima trljaoOčekivao presvlaku sofe sam sedeo i razmišljao šta bih još mogaosam da pitam. Ovo je čovek koji je poznavao Maršala Fransa — razgovarao sa njim, čitao njegove rukopise — pa, gde su nestala sva ona silna pitanja koja sam imao u glavi? Kako to da sam najednom ostao bez reči? “Reći ću ti još neke stvari o Ani, Tomase. Tek koliko da imaš predstavu s kim ćeš imati posla, ako budeš pokušao da napišeš knjigu. Daću ti samo jedan primer u kakvoj smo ljubavi oduvek bili ja i ta ljupka Ana.” Ustao je i prišao svom stolu. Otvorio je malu crnu ispoliranu kutiju — kakve se obično viđaju po ruskim prodavnicama suvenira — i izvadio cigaru koja je oblikom podsećala na koren nekog drveta. “Рrе nekoliko godina, otišao sam u Gejlen da razgovaram sa Maršalom o knjizina kojoj je tada radio. Ispostavilo se da je to Noć juri u nu i da je Frans negde na polovini posla. Pročitao sam ono što je već bio napisao i dopalo mi se, mada je bilo delova kojima je bila potrebna dorada. On nikada do tada nije napisao roman, i izgledalo je da će to biti njegovo najozbiljnije delo.” Povukao je dim i posmatrao kako vrh cigare poprima narandžastu boju. Bio je jedan od onih ljudi koji vole da pričaju sa prekidima i pauzama — prekidao je kada je bilo najzanimljivije, znajući da slušalac jedva čeka nastavak. Ovoga puta prekinuo je posle onog najozbiljnije delo, ali koje treba doraditi. “Da li mu je smetalo da čuje tako nešto?” Promeškoljio sam se na sofi i pretvarao se da na odgovor mogu čekati ceo dan, ako treba. U glavi sam već imao deo buduće biografije gde ću reći: “Na pitanje da li su Fransu smetale sugestije izdavača, njegov dugogodišnji izdavač i prijatelj, Dejvid Luis, kroz dim svoje cigare kaže...” Puf. Puf. Puši i gleda kroz prozor.Poslednji put je pogledao cigaru u svojoj ispruženoj ruci,a onda je istresao pepeo cigare u pepeljaru na stolu i rekao: “Da li mu je smetalo? Mislite, kako je prihvatio kritiku? Apslutno je nije prihvatio. Uopšte. Ne znam koliko je obraćao pažnju na ono što ja
kažem, ali znam da nikada nisam oklevao da mu ukazem na sve za šta sam smatrao da nije dovoljno dobro.” “Da ii se to često događalo?” “Ne. Njegovi rukopisi su meni stizali uvek kao gotovi proizvodi. Već od prve knjige nadalje, nismo vršili gotovo nikakve lektorske, a kamoli stilske promene u njegovim delima. Ispravljali smo Da samo greškenau interpunkciji i ponekad, red reči u rečenici i ništa više. se vratim njegov roman. Dok sam bio tamo, odvojio sam par dana da pažljivo pročitam napisani deo i pribeležim sve sporne momente. Ana je tada imala oko... dvadeset, možda dvadesetdve godine. Tada se upravo bila vratila izOberlina i najveći deo vremena je provodila kod kuće, u svojoj sobi. Kako mi je Maršal rekao, ona je išla u Oberlin zbog muzičke škole, jer je želela da postane pijanista. Međutim, posle izvesnog vremena je odustala i zbrisala kući.” Teško je bilo opisati ton njegovog glasa dok je ovo govorio — nepristrasan sa primesom ljutnje. “Ono što je zanimljivo jeste to da je Ana bila umešana u neke čudne događaje na koledžu, nešto nije bilo u redu ili je neko...” Protrljao je uvo i ugrizao se za usnu. “Tako je! Neko je poginuo. Njen momak? Mada, nisam siguran. Prirodno, Maršal nije ulazio u detalje kada mi je to pominjao, jer ipak, u pitanju je bila njegova rođena kćerka. Uglavnom, činjenica je da se ona prvim vozom vratila kući... Za sve vreme mog boravka u njihovoj kući, viđao sam je kako defiluje kroz sobe u svojoj svilenoj haljini sa kosom puštenom niz leđa. Uvek bi sa sobom nosila neku Kafkinu ili Kjerkegardovu knjigu priljubljenu uz grudi. Imao sam utisak da namerno ističe naslov knjige, tako da bi svako mogao videti šta ona čita... Maršal je imao tri mačke po imenu Jedan, Dva i Tri. Tada ih je tek bio nabavio, ali one su ubrzo kuću uzele pod svoje. Setale su mu po stolu dok je radio, skakale oko tanjira dok smo jeli. Nisam znao koga više voli, Anu ili njih. Njegova žena, Elizabet, umrla je koju godinu pre toga, pa su samo njih dvoje i te tri mačke živeli u onoj čudovišnoj staroj kući... Jedne večeri, pošto smo večerali, sedeo sam na terasi ispred kuće i čitao. Izašla je i Ana, noseći po jednu mačku ispod svake ruke.” Luis je ponovo ustao sa kauča i seo na ivicu svog stola, okrenut meni, udaljen nešto više od dva metra. “Moram ovo da ti odglumim da bi stekao pravi utisak. Znači, ja sedim
gde si ti, Tomase, a Ana stoji ovde gde sam ja, razumeš? U rukama drži dve mačke i svo troje čkilje u mene. Pokušao sam da se nasmešim, ali nisu reagovali,pa sam se vratio čitanju knjige. Odjednom, mačke su počele da frkću i da se kostreše. Podigao sam pogled. Ana me je gledala kao da sam gubavac. Oduvek sam je smatrao ekscentričnom, ali ovo je bilo pravo ludilo.” Ruke se. je stavio u položaj kao da nešto nosi. Zubima je stegao cigaru i namrštio “Onda mi je prišla i rekla nešto kao 'Mrzimo vas! Mrzimo vas!'“. “I šta ste vi uradili?” Pepeo cigare mu je pao na rever i on ga je ravnodušnim pokretom obrisao. Lice mu se opustilo. “Ništa, što je najčudnije. Primetio sam da Maršal stoji pored pokretnih vrata. Očigledno je sve čuo i video.Prirodno, nastavio sam da gledam u njega u nadi da će učiniti nešto. Ali on je jednostavno stajao tako još koji minut i vratio senazadukuću.” Nakon te čudne pričice, Luis me je ponudio kafom. Devojkasa VIRDŽINIJA VULF majicom je ušla i izašla, a mi smo nastavili da ćaskamo o svakodnevnim sitnicama. Njegova priča o Ani je bila toliko čudna i neverovatna da neko vreme nisam znao šta da pitam. Dobro mi je došla ta kafe-pauza. “Ко je Van Valt?” Sipao je malo meda u kafu. “Van Valt. Van Valt je još jedna od zagonetki vezanih za Maršala Fransa. Po njemu, reč je o usamljeniku koji živi u Kanadi i ne želi da ga iko uznemirava. Maršal je bio kategoričan oko toga i mi smo se složili, tako da smo sa Van Valtom komunicirali preko Fransa.” “Samo tako?” “Samo tako. Kada važan pisac kao što je Frans kaže da nekog ostavimo na miru, mi to poštujemo.” “Da li je ikada pričao o svom detinjstvu, gospodine Luis?” “Molim te, pređimo na 'ti', ja sam Dejvid. Ne, retko je govorio o svojoj prošlosti. Znam da se rodio u Austriji. U gradiću po imenu Ratenštajn.” “Ratenberg.”
“Da, tako je, Ratenberg. Svojevremeno me je to jako zanimalo, pa kad sam jednom bio u Evropi, otišao sam tamo... Grad se nalazi na obali reke, a Alpi su u pozadini. Sve je vrlo gemutlich.” “Šta je sa njegovim ocem? Da li je ikada nešto rekao o svom ocu ili majci?” “Ne,baš ništa. Bio je vrlo tajanstven čovek.” “А o bratu, Isaku — onom koji je stradao u logoru Dahau?” Kad sam to rekao, Luis je hteo da povuče dim, ali je cigaru zadržao nekolio centimetara od usana. “Maršal nije imao braću.Bar to sigurno znam. Ni braću, ni sestre. Dobro se sećam da mi je rekao da je jedinac.” Izvadio sam svoju malu džepnu beležnicu i prelistao je sve do mesta gde je bio zapisan podatak do koga je Saksoni došla. “Isak Frank je stradao u...” “Isak Frank? Ko je Isak Frank?” “Vidite, osoba koja za mene vrši istraživanje — znao sam da bi me Saksoni ubila kada bi čula kako je nazivam — otkrila je da mu je prezime bilo Frank, ali ga je on promenio u Frans kada je došao u Ameriku.” Luis se osmehnuo. “Neko te je zaveo na pogrešan put, Tomase. Ja sam tog čoveka poznavao verovatno bolje nego iko drugi, van najuže porodice.I on se oduvek zvao Maršal Frans” Zavrteo je glavom. “Nije imao braće. Zao mi je.” “Da, ali...” je daoMožeš znak ostatak da prekinem. “Zaista. To ti kažem ako da ne bi gubioRukom vrememi uzalud. života provesti u biblioteci želiš, ali nećeš pronaći to što tražiš, sasvim sigurno. Maršal Frans je uvek bio Maršal Frans i bio je jedinac. Zao mi je, ali jednostavno je tako.” Pričali smo još malo, ali se njegova očigledna neverica po pitanju onoga što sam rekao osećala i u ostatku razgovora. Nekoliko minuta kasnije bili smo na vratima. Pitao me je da li i dalje nameravam da pokušam sa pisanjem knjige, bez obzira na sve. Potvrdno sam klimnuo glavom, ali on na to nije ništa rekao. Preko volje mi je poželeo sreću i rekao da mu se javim ponekad.
Koji sekund posle toga, već sam se spuštao liftom i zurio u prazno, razmišljajući o svemu. O Fransu/Franku, Dejvidu Luisu, Ani... Saksoni. Gde li je dovraga samo našla ono o Martinu Franku i poginulom bratu koji zapravo nije ni postojao?
5 “Misliš li da lažem?” “Naravno da ne mislim, Saksoni. Stvar je u tome da je Luis bio krajnje kategoričan u tvrdnji da nije bilo nikakvog brata, i da Fransovo ime nije bilo Frank.” Nalazio sam se u Sezdesetčetvrtoj ulici, u govornici koja nije imala vrata i koja je sumnjivo mirisala na banane. Pozvao sam Saksoni preko međugradske, pošto sam u obližnjoj prodavnici nabavio jedno četiri hiljade komada metalnog novca.Mirno je saslušala moju avanturu sa Luisom.. Nije se naljutila kada sam nabacio mogućnost da su njene informacije bile čisto sranje. U stvari, izgleda da je odahnula. Govorila je novim, mekim, seksi glasom. Bio sam malo podozriv prema toj njenoj smirenosti. Dugo smo ćutali, a ja sam gledao u nekog taksistu koji je izbacio novine kroz prozor kola. Kada je ponovo progovorila,glas joj je bio još tiši. “Postoji jedan način da proveriš to za Martina Franka, Tomase.” “Koji?” “Pogrebnik za koga je radio — Lućente. Još uvek se bavi tim poslom, tu negde u centru grada. Pre par dana sam proverila u telefonskom imeniku za Menhetn. Zašto ne odeš i pitaš ga za Martina Franka? Vidi šta će ti on reći.” Glas joj je bio tako blag i samouveren, da sam poslušno, poput dobrog dečačića, zatražio Lućenteovu adresu od nje, a zatim prekinuo vezu. Filmovi kao što su Kum ili Smrt na američki način stvaraju utisak da je vrlo unosno biti pogrebnik, ako ne i ugodno, ali samo jedan pogled na “Pogrebnu ustanovu Lućente i sin” dovodi vas u nedoumicu. Nalazila se na samom kraju kvarta, uvučena nedaleko od Male Italije. Odmah do nje bila je prodavnica fluorescentnih statua Bogorodice i kamenih svetaca, onih koje stavljate u svoje dvorište da biste dočarali
atmosferu Italije. Kada sam prvi put prošao pored Lućenteove radnje, nisam je ni primetio, jer su ulazna vrata bila mala, a naziv porodične delatnosti bio je ispisan sitnim slovima u uglu prozora. Kad sam otvorio vrata, čuo sam kako neki pas laje u dvorištu iza zgrade, a prostorija je bila osvetljena žutom svetlošću koja je dolazila kroz na do povučenom venecijaneru. metalni sto i stolicaproreze — kakvi se pola viđaju po vojnim regrutnim Zeleni, centrima — zatim prošlogodišnji kalendar koji pokazuje avgust, sa reklamom za naftnu kompaniju ARTUR SIGEL iz Njujorka — i to je sve. Nije bilo nežne muzike za ožalošćene, niti debelih orijentalnih tepiha koji prigušuju bat koraka, niti hladnokrvnih profesionalaca koji se muvaju okolo i žele da se osećate ugodnije. Svega toga sam se sećao sa sahrane svoga oca. “Ah! Zito!” Otvorila su se jedina sporedna vrata u prostoriji, na kojima se pojavio starac, sav u žurbi. Raširio je ruke, preko ramena bacio pogled u sobu iz koje je upravo bio izašao i nogom zalupio vrata. “Šta mogu da učinim za vas?” Na trenutak sam se zapitao kako bih se osećao da mi je upravo umrla majka i da sam ovde došao da bih sredio sve što treba za sahranu. Ludi starac koji izleće iz sobe, psuje... Baš neki lep pogrebni zavod. Mada, kada sam kasnije razmišljao o tome, morao sam da priznam da mi se to na neki način i dopalo. Nije bilo one veštačke, udvoričke atmosfere. Lućente je bio nizak i koščat. Lice mu je bilo smeđe kao duvan i imao je sedu i gotovo do glave ošišanu kosu. Ništa neobično. Plave oči su bile uokvirene krvavim beonjačama. Mora da je imao između sedamdeset i osamdeset godina, ali je izgledao krepko i snažno. Pošto sam ja ćutao, počelo mu je bivati neprijatno. Seo je za sto. “Želite da sednete?” Seo sam i neko vreme smo se ćutke posmatrali. Položio je ruke na sredinu stola i zamišljeno vrteo glavom, ne zbog mene, več onako za sebe. Gledao sam ga u oči i shvatio sam da su bile premale da bi obuhvatile celokupan život koji su imale iza sebe. “Ра, gospodine, šta mogu da učinim za vas?” Odškrinuo je fioku i izvadio list žutog papira i Bik olovku sa crnim zatvaračem.
“Ništa, gospodine Lućente. To jest, ovaj, mislim, niko mi nije umro. Došao sam da bih vam postavio nekoliko pitanja, ako mi dozvolite. O nekome ko je nekada radio za vas.” Skinuo je zatvarač sa olovke i počeo da iscrtava krugove po papiru, jedan preko drugog, čisto da bi zaposlio ruke. “Pitanja? Želite da me pitate nešto o sam nekome je radio za mene?” Uspravio se uko stolici, a nisam mogao da nađem oslonac za ruke. “Ра da, znate, otkrili smo da je čovek po imenu Martin Frank radio za vas pre mnogo godina. Negde oko 1939. ili tu negde. Znam daje prošlo mnogo vremena, ali sam mislio da se vi možda sećate njega ili nečega u vezi sa njim. Ako vam je od neke pomoći, on je kasnije promenio ime u Maršal Frans i proslavio se kao pisac.” Lućente je prestao da crta krugove i počeo da lupka olovkom po papiru. Podigao je svoj bezizražajni pogled, okrenuo se u stolici i preko ramena viknuo: “Hej, Violeta!” Pošto nije bilo odgovora, progunđao je nešto, bacio olovku na sto i ustao. “Moja žena je toliko stara da ne čuje kako voda teče. Gotovo uvek moram da zatvaram slavinu za njom. Sačekajte trenutak.” Odgegao se do vrata i primetio sam da na nogama ima plave, pamučne kućne papuče. Otvorio je vrata, ali nije ušao u sobu. Samo je ponovo glasno pozvao Violetu. Mekano-unjkavi glas je konačno odgovorio, “Šta? Šta 'oćeš?” “Sećaš se Martina Franka?” “Martina... koga?” “Martina Franka!” “Martina Franka? Ah ha ha ha!” Lućente se široko osmehnuo i ponovo se okrenuo ka meni. Prstom je pokazr u pravcu prostorije koja je bila u mraku i zatresao ruku kao da se opekao na neš “Martin Frank. Da, svakako, sećamo se Martina Franka.”
6 Dugo putovanje vozom u povratku dalo mi je vremena da razmislim
o Lućenteovoj priči. Violeta, koja je verovatno njegova žena, uopšte nije izlazila iz sobe, ali to je nije sprečavalo da se dovikuje sa starcem. “Pričaj mu za ona dva kepeca i vozove!... Nemo' da zaboraviš leptire i onaj kolač!“ Kada je Lućenteovom radniku bio prvi dan na poslu, Lućente je dopremio koji je pogrebnikovim skočio sa zgrade pa sunjgaegov lopatom sakupili u nekog jednu jadnika kutiju. Prema rečima, novi radnik j e pogledao ostatke tela i odmah počeo da povraća. Isto je reagovao i u sledećih nekoliko prilika. Ipak, pošto je gospođa Lućente invalid, uzeli su ga za poslove u kući, kao što su čišćenje, kuvanje i pranje rublja. Naravno, bilo mi je prilično neprijatno da čujem kako autor moje omiljene knjige nije bio otpušten samo zato što je umeo da pravi lazanje. Ali jednog dana, Lućente je radio na predivnoj devojci koja je umrla od prevelike doze pilula za spavanje. Bio je na pola posla kad je došlo vreme ručka. Kada se vratio, ruka devojke je bila na njenom stomaku, a u šaci joj se nalazilo parče čokoladnog keksa. Do nje, na stočiću, stajala je čaša mleka. Lućente je to smatrao dobrom šalom — ta vrsta crnog humora bila je uobičajena u pogrebničkom poslu. Nekoliko nedelja kasnije, jedna pakosna starica iz susedstva je umrla u snu. Doneta je u pogrebni zavod i prvo jutro je dočekala sa crno-žutim leptirom zalepljenim na nos. Lućente se ponovo nasmejao dok je ovo pričao, ali ja sam imao nešto drugačiji osećaj: možda je Maršal Frans tada stvarao svoje prve likove. Novi šegrt ne samo da se bio izlečio od gadljivosti, već je ubrzo postao i vrlo koristan pomoćnik. Kupio je Grejovu Anatomiju i pomno je proučavao. Lućente kaže daje Frank posle šest meseci usavršio svoju neverovatnu sposobnost da licu mrtvaca da najživotniji mogući izraz. “То je najteže, znate. Napraviti da izgledaju kao da su živi najteža je stvar koja postoji. Jeste li ikada zavirili u kovčeg? Naravno, već na prvi pogled vam je jasno da je reč o mrtvom čoveku.Jaka stvar. Ali Martin je imao žicu za takve stvari, ako znate na šta mislim. Čak sam i ja ponekad bivao ljubomoran na njega. Kada biste videli neki od njegovih radova, zapitali biste se zašto uopšte taj čovek leži u tamo.” Dok je boravio u Njujorku, Frank je vreme uglavnom provodio sa Lućenteovima, na poslu ili u njihovom stanu iza samog pogrebnog
preduzeća. Ali, svake nedelje bi izlazio sa Turtonovima. Turtonovi su bili kepeci. Upoznao ih je u njihovoj prodavnici slatkiša. Pošto su i on i oni voleli vozove i piletinu, svake nedelje bi otišli na pečenu piletinu u neki restoran, a onda bi sa Grand Centrala ili stanice Pen uhvatili voz za neko od okolnih mesta. Lućenteovi nikada nisu išli sa njima na te izlete, ali Frank bi im uvek po povratku suje biliFrank i šta su videli. Lućenteu nikada nije bilopričao jasno gde zašto dao otkaz. Izgledalo mu je da je Frank bivao sve više fasciniran poslom što je duže radio, međutim, jednog dana je došao i jednostavno rekao da krajem tog meseca odlazi... da ide na Srednji zapad da živi sa stricem. Jedan od učenika je stajao pred vratima mog stana kada sam stigao kući. “Neka žena je u vašem stanu, gospodine Ebi. Mislim da ju je uvela gospođa Rozenberg.” Otvorio sam vrata i svoju akt-tašnu bacio na pod. Nogom sam zalupio vrata i zatvorio oči. Ceo stanje mirisao na kari. Mrzim kari. “Zdravo!”, začuo se glas. “Zdravo. Ovaj... Saksoni?” Pojavila se iza ugla, držeći moju staru varjaču u ruci. Varjača je bila umazana pirinčem. Usiljeno se nasmešila i pocrvenela. Sto zbog kuvanja, što zbog nervoze, rekao bih. “Šta to radiš, Saks?” Prestala je da se smeši i polako spustila varjaču. Gledala je u pod. “Pošto si ceo dan proveo u gradu, u svoj toj jurnjavi verovatno nisi stigao da jedeš, pa sam mislila...” Glas joj je utihnuo, mada je ponovo podigla varjaču i počela da maše njome kao kakvim čarobnim štapićem. Kao daje htela da varjača dovrši rečenicu umesto nje. “Ма, naravno, nema problema. Baš lepo od tebe.” Oboma nam je bilo jako neprijatno, pa sam brže-bolje utekao u kupatilo. “Tomasel Da li voliš kari?” Tokom obeda, moj jezik je nekoliko puta signalizirao požarnu uzbunu, ali sam uspeo da suzdržim suze, klimam glavom, viljuškom
pokazujem na tanjir i par puta kažem: “Hmm... lepo je”. To je bio najgori obrok u mom životu. Prvo njen banana hleb, onda kari... Svojom milošću, Bog je uredio da ona za desert kupi čokoladni keks marke “Sara Li” koji je, uz tri čaše mleka, stišao požar u mojim ustima. Kada smo raščistili sto, počeo sam da joj pričam o događaju sa onim taksistom. sam za stigao momentau stranu. kada me je Tuto isterao iz kola, kad seTaman ona ugrizla usnudo i pogledala “Šta je bilo?” Zamalo da kažem nešto kao “Nadam se da ti ne dosađujem?”, ali sam na vreme shvatio da bi to bilo pogrešno i nepotrebno. “ Ja...” Gledala je čas u mene, čas u stranu. “Bila sam srećna ovog popodneva, Tomase. Došla sam ovde odmah posle telefonskog razgovora s tobom. Bilo mi je drago što sam ovde, što kuvam... Razumeš?” Njen polet je ponovo splasnuo i pretvorio se u griženje usne, mada me je i dalje pomno posmatrala. “Da, pa, naravno, Mislim, naravno da razumem... Goveče, onaj kari je bio izvrstan, Saksoni.” Kasnije, kada sam joj dao onu veliku knjigu o lutkama, bacila je jedan pogled na nju i počela da plače. Nije je uzela: ustala je sa stolice i došla do mene. Obavila mi je ruke oko vrata i dugo me grlila. Počeli smo da se milujemo i premestili smo se na krevet. Svlačili smo jedno drugo što smo brže mogli. Međutim, nedovoljno brzo, pa smo se razdvojili i sami se raskopčavali. Iako mi je bila okrenuta leđima, zastao sam da bih posmatrao kako skida košulju preko glave. Volim da gledam ženu dok se svlači. Bez obzira kroz na toprozor, da li nameravate da vodite ljubavi uzbudljivog sa njom ili jeu samo posmatrate uvek ima nečeg golicavog tome. Položio sam palac na njen vrat i polako joj ga spuštao niz prevoje duž kičme. Gledala me je preko ramena i složila grimasu. “Mogu li nešto da te zamolim?” “Naravno.” “Sramota me je da se svlačim pred nekim. Izvini, ali da li bi imao nešto protiv da zatvoriš oči ili da se okreneš na drugu stranu?” Nagnuo sam se preko kreveta i poljubio je u rame. “Svakako. I meni
je to neprijatno.” To je bilo savršeno. Mrzim da skidam pantalone pred ženom koju ne poznajem. Ovako je sjajno — okrenuću joj leđa, svući ću pantalone dok ona svlači svoje, u isto vreme ćemo uleteti pod pokrivač, ugasićemo svetio... ZZZvvrrrrrrr rrrrrr!! Taman sam skinuo bokserice i zazvonio je telefon. Mene niko nikada nije zvao, naročito ne u dvanaest sati noću. Telefon je bio na drugom kraju sobe pa sam, onako go, skočio da se javim. Saksoni je zbunjeno uzdahnula, a ja sam se nesvesno okrenuo prema njoj. Njene zelene gaćice su bile spuštene do kolena i po izrazu njenog lica se videlo da ne zna da li da ih svuče do kraja ili da ih vrati gore. “Ра gde si ti, Tomase? Danima pokušavam da te dobijem!” “Mama?” “Da. Do mogu da dođem u sred noći. Jesi li dobio pantalone kojetebe samjedino ti poslala iz radnje Blumingzdejl?” “Pantalone? Mama...” Rukom sam prekrio mikrofon na slušalici i pogledao u Saksoni. “Majka me pita da li sam dobio gaće koje mi je poslala iz radnje Blumingzdejl.” Saks je istog trenutka pogledala u gaćice koje je držala u ruci, a onda u mene. Oboje smo prasnuli u smeh. Prekinuo sam razgovor što sam pre mogao. Narednih nedelja smo sve više vremena provodili zajedno. Gledali smo pozorišnu predstavu u Nju Hejvenu, jedne večeri išli čak u Starbridž Vilidž na večeru, i jedno ludo olujno popodne proveli u letnjikovcu moje majke, na obali Roud Ajlenda. Jednog popodneva me je mazno pitala da li može da ide u Gejlen. “Da, ali samo ako obećaš da ćeš ići sa mnom.”
DRUGI DEO 1 “Saksoni, ne možeš poneti sve te kofere! Šta ti misliš, da je ovo Karavani”
Bio bi joj potreban brodski kontejner da spakuje sve što želi da ponese. Posebna žuto-crvena pletena korpa, glomazna, nabrekla, vreća, nabijena stvarima, zatim stari smeđi kožni kofer sa kopčama i ivicama od mesinga. Tome je dodala još nekoliko stvari koje su joj upravo bile pristigle sa hemijskog čišćenja, sve sa vešalicama i celofanom preko njih. Nabacila podrugljiv izraz lica i otišla gepek i ubacilajeprvu od svojih mnogih stvari.iza mog karavana Otvorila je “Ne zvocaj, Tomase. Imala sam užasno loš dan. Samo nemoj da zvocaš.” Lupkao sam prstima po volanu, u retrovizoru posmatrao svoju novu frizuru i razmišljao da li uopšte vredi da se svađam. Već nedelju dana joj pričam da želim da putujem sa što manje stvari. Kako smo svaki dan provodili zajedno još od mog povratka iz Njujorka, stekao sam utisak da ona ima samo tri košulje, dve haljine i jedan beli sako koji izgleda kao seljački gunj. Jednom sam čak hteo da joj kupim indijansku haljinu koja joj se mnogo svidela, ali mi nije dopustila, iako sam insistirao. “Još ne”, rekla je, ma šta to značilo. Pa šta je onda imala u tim torbama? Zgrozio sam se pri samoj pomisli — Namirnice i rešo!!! Kuvaće tokom čitavog puta do Gejlena! Banana hleb... kari... jabukov čaj... “Šta zapravo imaš u svim tim torbama, Saks?” “Nema razloga da vičeš!” U retrovizoru sam video kako se podbočila rukama. Pomislio sam kako su ti bokovi lepi bez odeće. “Dobro, izvini. Ali kako to da nosiš toliko stvari?” Cuo sam kako korača preko šljunka dok se nije zaustavila pored mojih vrata. Pogledao sam je, ali ona je bila zauzeta otvaranjem kopči na pletenoj korpi. “Evo, vidi.” Korpa je bila puna rukom pisanih beleški, isečaka iz novina, praznih listova papira, olovaka i onih velikih, reze gumica za brisanje, koje je ona volela da koristi. “Ovo je moja radna torba, da li smem da je ponesem?”
“Saks...” “U onoj platnenoj torbi je sva moja odeća...” “Čuj, ne kažem da...” “А u koferu su neke marionete na kojima upravo radim.” Nasmešila se i zakačila kopče na torbi. “То je nešto na šta se moraš navići, Tomase: gde god da idem, svoj život nosim sa sobom.” “Nadam se da nosiš.” “Zabavan si, Tomase. Tako si pametan.” Ceremonija dodeljivanja maturskih diploma obavljena je nekoliko dana pre toga i školsko dvorište je ponovo bilo zeleno i tiho, čak i pomalo tužno onog dana kad smo odlazili. Škole bez učenika mi uvek izgledaju neobično sablasno. Prostorije su preterano čiste i podovi su previše izglancani. Zvonjava telefona odjekuje po celoj zgradi, zvoni osam ili devet puta pre nego što nekome padne na pamet da se javi ili dok onaj koji ne shvati da nemadrveta nikogabukve i ne prekine vezu. smo mog zove omiljenog, ogromnog i shvatio samProšli koliko jošpored dugo neću ponovo sedeti ispod njega. Ispružila se i uključila radio. “Tomase, je l’ ti žao što odlaziš?” Poslednji deo “Неу, Jude” čuo se sa radija i ja sam se setio jedne devojke sa kojom sam se zabavljao kada se ta pesma prvi put pojavila, šezdesetih godina. “Žao? Da, malo. Mada sam istovremeno i prilično zadovoljan. Posle nekog vremena otkriješ da se ponašaš i govoriš kao da si u nekom transu. Znaš li da sam ove godine po četvrti put predavao Haklberi Fina? To je sjajna knjiga i sve je to u redu, ali ja sam došao do tačke kada me mrzi da to uopšte i čitam. Nisam više morao da čitam da bih predavao. To nije dobro.” Sedeli smo i odslušali pesmu do kraja. Verovatno je ta radio-stanica priredila retrospektivu Bitlsa, jer sledeća pesma je bila “Strawberry Fields Forever”. Prošli smo kroz rampu i izašli na auto-put. “Jesi li nekada poželeo da budeš glumac?” Sklonila je neki končić sa rukava moje košulje. “Glumac? Ne, ne posle mog oca. Ne, dođavola.”
“Sećam se da sam bila ludo zaljubljena u Stivena Ebija nakon što sam ga gledala u Početnicima.” Frknuo sam, ali nisam ništa rekao. Ko još nije bio zaljubljen u mog oca? “Nemoj da mi se smeješ — to je istina!” Zvučala je gotovo ogorčeno. “Kada samDobro prvi put bolnicu, su mi doneli mali portabltelevizor. se otišla sećamusvega. Bioroditelji je to onaj ciklus 'Filmovi koji su zaradili preko milion dolara', gde je jedan isti film išao svake nedelje. Gledala sam Početnike i Jenki Dudi Dendi svakog dana.” “Jenki Dudi Dendi?” “Da, sa Džemsom Kegnijem. Bila sam ludo zaljubljena u Džemsa Kegnija i u tvog oca dok sam bila u bolnici.” “Koliko dugo si bila tamo?” “U bolnici? Prvi put četiri, a drugi put dva meseca.” “I šta su ti radili — presađivanje kože i tome slično?” Nije rekla. Pogledao sam u nju, ali lice joj je bilo bezizražajno. Nisam imao nameru da kopam po njenoj prošlosti, i pošto se obostrano ćutanje nastavilo, osećao sam da treba da se izvinim, ali nisam. Oluja se spremala nad brdima. Uskoro smo ušli u nisku zavesu bisernih oblačića koji su ličili na dim. U retrovizoru sam video da sunce još uvek obasjava predeo kroz koji smo upravo prošli. Znao sam da većina tamošnjih ljudi nema pojma šta ih čeka kasnije tog popodneva. “Kad si prestala da budeš zaljubljena u mog oca?” “Tomase, da li te stvarno interesuje kako mi je bilo u bolnici? Nikada nisam volela da pričam o tome, ali ako zaista želiš da znaš, reći ću ti.” Rekla je to tako ubedljivo da nisam znao šta da odgovorim. Pre nego što sam dobio šansu da išta kažem, nastavila je. “Prvi put je bilo užasno. Potapali su me u one njihove kade, da bi mi spržena koža otpala, a zdrava izrasla. Sećam se jedne glupave medicinske sestre, gospođe Rasmusen, koja je bila zadužena za mene i koja je sa mnom razgovarala kao sa moronom. Ne sećam se više ničeg posebnog, osim da me je bilo strah i da sam mrzela sve oko sebe. Mislim da sam imala neku vrstu mentalnog bloka. Drugi put su me podvrgli opsežnoj
terapiji i svi su bili nekako fini prema meni. Verovatno zato što su znali da ću opet prohodati. Dok sam bila tamo, primetila sam da se ljudi prema tebi ophode... ne znam, humanije, ukoliko vide da ćeš se sigurno oporaviti.” Dugačka žuta, zmijolika munja je zaparala nebo, a za njom je usledio jedan od onihbili. oštrih koji da poskočite, mapadaju kako pripremljeni Radioprasaka je krčao, pa vas samnateraju ga isključio. Počele su da krupne kapi kiše, ali sam brisače uključio tek u poslednjem momentu. Prozor sa moje strane je bio spušten, tako da sam osećao ubitačnu vrelinu i omorinu u vazduhu. Zamislio sam malu Saksoni Gardner kako sedi u bolničkom krevetu, sa nogama potpuno uvijenim u zavoje. Taj prizor mi je bio tako simpatičan i sladak, da sam morao da se osmehnem. Kad bih ja imao dete u takvom stanju, ugušilo bi se pod igračkama i knjigama koje bih mu kupovao. “Kako je izgledalo biti sin Stivena Ebija?” Duboko sam uzdahnuo, čisto da odložim odgovor. Sve ovo vreme koliko smo zajedno, retko mi je postavljala pitanja o mojoj porodici, što mi je bilo izuzetno drago. “Moja majka ga je zvala Punč. Ponekad bi usred dana napustio snimanje, došao po nas i odveo nas na farmu Not Beri ili na plažu. Trčkarao bi oko nas i kupovao nam koka-kolu i hot-dog, i svaki čas nas pitao da li se dobro provodimo. Ponekad je manijački preterivao u tome, a nama se sve to dopadalo. Kad god bi se tako razludeo, majka bi mu rekla 'Smiri se, Punč', a ja sam je mrzeo zbog toga. Uvek je morao da bude centralna figura na svakom porodičnom skupu, a kako su ti skupovi bili retki, prosto smo se topili od sreće zbog njegovog prisustva.” Kiša se obrušavala u slojevima providnih zavesa i čulo se kako točkovi šušte. Išao sam trakom za sporu vožnju, i kad god bi neko prošao pored nas, zasuo bi nas tolikom količinom vode da jadni brisači nisu stizali da je obrišu. Grmljavina se sada čula u istim trenucima kada su se videle i munje i znao sam da se nalazimo u središtu oluje. “Jednom me je poveo u studio, za vreme snimanja Požara u Virdžiniji. To bio jedan od najlepših dana u mom životu, rekao bih. Sećam se samo da me je svaki čas neko pitao da li hoću sladoled, da sam kasnije zaspao i da su me odneli u njegovu garderobu. Kada sam se probudio, stajao je
nagnut nada mnom, poput neke bele planine, sa onim svojim čuvenim osmehom na usnama. Na sebi je imao potpuno belu košulju i veliki panama šešir krem boje, sa crnom trakom.” Zavrteo sam glavom i lupkao po volanu u ritmu neke pesme da bih odagnao sećanja. Pretekao nas je neki šleper sa natpisom “Grand Union”, a njegova silueta je prolebdela pored naslikao u usporenom “Jesi ga voleo?” Glas jojsnimku. je bio uzdržan i tih, pomalo uplašen, rekao bih. “Ne. Da. Ne znam — kako možeš da ne voliš svog oca?” “Vrlo lako — ja svog nisam volela. Njemu se najveći san u životu ispunio kada je jedan od njegovih učenika bio primljen na Harvard.” “Hoćeš da kažeš — da je tvoj otac bio nastavnik?” “Aha.” “Nisi mi to do sada pomenula.” “Da, bio je. I on je predavao engleski.” Na tren sam bacio pogled ka njoj i video daje tako nadula obraze da je ličila na vevericu sa ustima punim lešnika. “Možda ne bi trebalo da ovako pričam, ali on je stvarno bio užasan, po svemu čega se sećam.” Rukama je dobovala neki afrički ritam po plastici ispod vetrobrana. Dok je to radila, nastavila je da priča. “Imao je običaj da jede ananas isečen na kriške i da za to vreme meni i mojoj majci čita Hijavatu.” “Hijavatu? 'Na obali Ciči Gami /jezero je kao san/ Hijavata i drugovi/ kartaju, se čitav dan'.” “Coveče, mora da i ti predaješ engleski.” Neboje bilo tako tamno da sam uključio poziciona svetla i usporio na šezdeset. Cesto sam se pitao kakva je bila kao dete. ОУО isto bledo lice, samo umanjeno. Mogao sam da zamislim kako se igra sa svojim marionetama u mračnom uglu nekakve mračne dnevne sobe sve do devet sati, kada bije majka poslala na spavanje. Zarozane bele čarapice, i crne sandalice sa zlatnožutim kopčama. “Znaš, Tomase, kad sam bila mala, jedina zanimljivost je bio odlazak na jezero Pič preko vikenda, leti. Cesto sam dobijala opekotine od sunca.”
“Stvarno? Meni je bilo interesantno samo kada sam čitao Zemlju smeha i kada sam pio hajers pivo, i to iz flaše. Zašto više nema hajers piva u onim velikim flašama?” “Ма hajde, nemoj mi reći da ti život nije bio lep u društvu svih onih slavnih ljudi. Ne moraš da me tešiš.” “Da teVeruj tešim? ne radi o tome. otaci biti je bar normalan. mi,Uopšte biti sinseStivena Ebija je bilo Tvoj isto što pticabiou kavezu. Nisi mogao da zineš, a da se ne pojavi neko vko je lažno fin prema tebi ili neko ko ti priča o tome koliko voli 'tatine filmove'. Šta me je kog vraga bilo briga za njegove filmove? Bio sam dete, za ime Boga. Sve što sam želeo bilo je da vozim svoj bicikl.” “Nemoj da vičeš.” “Ne moram da...” Hteo sam da dodam još nešto, ali sam ugledao restoran pored puta i odmah skrenuo na parking. Dok sam polako prolazio kroz izlaznu rampu, napolju je bilo mračno kao daje noć. Parking je bio pun kamp-prikolica i automobila sa prtljagom na krovovima. Mnogi od njih nisu bili pokriveni, pa su koferi, dečja kolica i bicikli bili izloženi kiši, natopljeni i klizavi. Neki beli flat sa tablicama Oklahome umalo me nije zakačio dok je odlazio sa mesta na koje sam se ja posle parkirao. Ugasio sam motor i oboje smo nepomično sedeli, dok je kiša dobovala po krovu. Ruke su joj bile na krilu, a moje su još uvek stezale volan. Bilo mi je došlo da ga iščupam i pružim ga njoj. “Ра dobro, hoćeš li da nešto jedeš ili ne?” “Da jedem? Zašto? Putujemo tek sat vremena.” “Е pa, žao mi je, draga — ne treba da budem gladan, jel'da? Ne smem da jedem ako ti ne jedeš, a?” Zvučao sam kao klinac koji je upravo otkrio sarkazam, ali još uvek ne zna kako da ga upotrebi. “Dobro, Tomase, zaveži! Izađi i kupi fišburger ili tako nešto ako hoćeš. Nije me briga. Nisam zaslužila da se ljutiš na mene.” Nije mi preostalo ništa drugo nego da izađem. Oboje smo znali da ja sve više i više pravim budalu od sebe, ali nisam znao kako da se zaustavim. Da sam bio na njenom mestu, bilo bi mi smrtno dosadno sa mnom. “Želiš nešto da ti?... Sranje, brzo se vraćam.”
Otvorio sam vrata i ugazio pravo u ogromnu baru, kompletno smočivši patiku i čarapu u jednom potezu. Okrenuo sam se da vidim da li ona gleda, ali njoj su ruke i dalje bile sklopljene u na krilu, a oči zatvorene. Stavio sam i drugu, suvu nogu u baru i stajao tako sve dok nisam osetio da mi je voda došla do same kože. Onda sam počeo da gacam po svojoj novoj kupki za noge. Pljus, pljas. “Šta... to... radiš?” Pljus, pljas. “Tomase, ne radi to.” Počela je da se smeje. Njen smeh je zvučao bolje nego kiša. “Ne budi ludi Zatvori vrata.” Osetio sam kako me je s leđa zgrabila za duks. Smejala se još glasnije i jako me povukla. “Hoćeš li, molim te, da se vratiš unutra? Šta to radiš?” Pogledao sam u nebo, a kiša je bila toliko jaka da sam morao da zažmurim. Kazni Ebija. se! Celog jebenog života me ljudi pitaju kako je izgledalo“Kazni biti sinse! Stivena Svaki put kad pokušam da odgovorim, zvučim sve gluplje i gluplje.” Prestao sam da gacam. Bio sam tužan; kao neki idiot. Hteo sam da se okrenem i pogledam u nju, ali nisam mogao. “Izvini, Saks. Da postoji nešto što bih mogao da ti kažem, Bog zna da bih ti rekao.” Vetar mi je kišu nosio pravo u lice. Neka porodica je prolazila i zgranuto me posmatrala. “Nije me briga, Tomase.” Vetar je ponovo dunuo i naterao me da zatvorim oči. Nisam bio siguran šta je rekla. “Šta?” “Kažem da me nije briga za tvog oca.” Dodirnula mi je leđa dlanom, a glas joj je bio snažan, odlučan i pun ljubavi. Okrenuo sam se i zagrlio je mokrim rukama. Poljubio sam njen topli vrat, a ona je poljubila moj. “Zagrli me, ti matori sunđeru, ionako si me već iskvasio.” Stegla me je još jače i ugrizla za vrat. Nisam mogao da se setim ničeg što bih rekao u tom trenutku, osim rečenice iz Fransove knjige Tuga zelenog psa: “Saltin glas je voleo Kranga.
Kad je on bio sa njom, njen glas se pretvarao u šapat”.
2 Planirali smo da naš put traje dva dana, ali svratili smo u tržni centar pored puta da kupimo praline, pa u Frontier Taun, pa u Santa Kloz Vilidž, pa u Reptajl Siti i svuda gde smo videli reklamu za čokoladne slatkiše, ili gde bismo zbog bilo čega želeli da stanemo. “Čekaj, da li želiš da vidiš... recimo... mesto gde se odigrala bitka kod Grin Rivera?” “Ne znam. Naravno. Iz kog rata je ta bitka?” “Kakve veze ima? To je osam kilometara odavde. Saks, koja Fransova knjiga ti je najomiljenija?” “Morala bih da bacam novčić da bih se odlučila između Udruženja zvezda i Zemlje smeha.” “Udruženje zvezda? Stvarno?” “Da, moja omiljena scena je iz te knjige. Ona u kojoj devojka noću siđe na plažu. I onda ugleda starca i belu pticu kako skupljaju one plave rupe po okeanu.” “Uh, ja ne bih mogao da kažem koja scena je meni najdraža. Sigurno neka iz Zemlje smeha. Definitivno. Samo, teško bih se odlučio između smešnih i scena sa čarolijama. Sada mnogo više volim smešne scene, ali kad sam bio mali, one bitke između Reci i Tišine... ih!” “Tomase, ne skreći sa puta.” Ponekad bismo stali na parking pored puta, seli na vruću haubu, i gledali ko sve prolazi putem. od nas ne bi prozborilo ni reči, nismo žurili, nije nam bilo hitnoNijedno da stignemo tamo. Prvu noć smo proveli u gradiću nedaleko od Pitsburga. Vlasnici motela u kojem smo spavali uzgajali su crno-bele jazavičare, pa smo posle večere izveli nekoliko štenadi u dvorište i igrali se s njima puštajući ih da nas grizu. “Tomase?” “Aha. Hej, drži ga da ne pobegne.” “Slušaj me, Tomase, ozbiljno ti kažem.” “Океј.”
“Znaš li da mi je ovo prvi put da budem sa nekim u motelu?” “Је li?” “Aha. I znaš šta? Baš mi je drago.” Dala mi je štene u ruke i ustala. “Dok sam bila mlađa, razmišljala sam o svojim opekotinama i mislila sam da nijedan muškarac nikada neće hteti da ide u motel sa mnom, s obzirom na to kako sam tada izgledala.” Sledećeg jutra, dok smo se spremali da krenemo, došla je žena iz uprave motela i dala nam lanč-pakete, pivo i Milky Way čokolade. Nešto je došapnula Saksoni, a onda se vratila u kancelariju. “Šta je rekla?” “Rekla je da si suviše mršav i da treba da ti dam svoju čokoladu.” “I treba.” “Ne bi ti pomoglo.” Tokom celog puta bilo je tako — sve same lepe stvari jedna za drugom — kada smo stigli u Sent Luis i videli Sarinenov Luk, počeli smo pomalo da žalimo što smo prešli toliko veliki deo puta. Zadržali smo se u Pacifiku, malom mestu u Misuriju, i dobar deo dana proveli u tamošnjem parku. Uveče smo se vratili u našu motelsku sobu sa klima-uređajem, i vodili ljubav. Neprestano je ponavljala moje ime. Nikad pre toga nisam bio sa nekim ko to radi. Sada je sve bilo tako lepo. Proučio sam sve mračne kutke svog života, pitajući se da li se negde krije neko iznenađenje... Bez uspeha. Nisam ni očekivao da ću nešto pronaći.
3 Zaustavili smo se na “Sanolkovoj” benzinskoj pumpi i zgodna plavuša se pojavila na vratima garaže. Imala je kapu sa logotipom bejzbol tima “Cardinals” iz Sent Luisa. “Napunite ga do vrha. Još nešto, molim vas, koliko ima do Gejlena?” Savila se do prozora, rukama oslonjena na kolena. Primetio sam da su joj nokti na rukama kratki, a dva su bila potpuno pocrnela. Podlivi su bili veliki, kao da su ti nokti pretrpeli veoma jak udarac. “Gejlena? Oh, oko šest kilometara. Idite ovim putem samo pravo, sve do raskrsnice, onda skrenite desno i za nekoliko minuta ste tamo.”
Nastavila je da toči gorivo i ja sam pogledao Saksoni. Smešila se, ali bilo je očigledno da je nervozna kao i ja. “Ра...” Zbunjeno sam odmahnuo rukom. “Ра...” Klimnula je glavom misleći isto što i ja. “Ра, mala, skoro da smo stigli.” “Da.” “U Zemlju smeha. “ “U zemlju Maršala Fransa.” Na putu je bilo mnogo uzbrdica i nizbrdica, što je bila prijatna promena posle jednoličnog, ravnog auto-puta. Prošli smo pored pravog pravcatog vagon restorana pretvorenog u drumsku kafanu, zatim pored nekog stovarišta drvne građe gde nam je miris sveže isečenog drveta na trenutak ispunio automobil, pa pored neke veterinarske ordinacije odakle je dopirao frenetični lavež bolesnih i uplašenih pasa. Na raskrsnici smo stali ispred znaka STOPbio na kome su senarandžastu razaznavale boju. rupe od metaka oko iskrivljenog kojih je zarđali metal poprimio Neki klinac je stajao pored znaka i stopirao. Izgledao je bezopasno, mada moram da priznam da mi je par scena iz filma Hladnokrvnost proletelo kroz glavu. “Gejlen.” Rekli smo mu da baš tamo i idemo, i da može sa nama. Bio je crvenokos i imao je Afro frizuru; svaki put kad bih pogledao u retrovizor uhvatio bih njegov pogled ili bi mi crvena krošnja na njegovoj glavi zatvarala vidik. “Idete u Gejlen? Po tablicama vidim da ste iz Konektikata.” Čudno je akcentovao reč Konektikat. “Niste valjda potegli toliki put samo da biste došli u Gejlen, zar ne?” Zadovoljno sam klimnuo glavom i pogledao ga u retrovizoru. Tek koliko da uspostavim bilo kakav vizuelni kontakt. Stara fora sa gledanjem sagovornika pravo u oči. “Da, došli smo samo zbog toga.” “Uh jeee... Od Konektikata do Gejlena”, sarkastično je rekao. “То se zove putovanje.” U svom razredu u školi imao sam mnogo mangupa kao što je ovaj,
tako da mi njegov bezobrazluk nije smetao. Tipični priglupi hipik. Samo su mu falile gaće koje vire iznad farmerki i majica sa natpisom KISS, i bio bi kompletan. Saksoni se okrenula ka njemu. “Је l' ti živiš tamo?” “Aha.” “Da li poznaješ Anu Frans?” “Gospođicu Frans? Naravno.” Ponovo sam ga pogledao u retrovizoru. Njegov pogled je još uvek bio uperen u mene, samo što je ovoga puta ravnodušno grickao nokte. “Došli ste zbog nje?” “Da, moramo da razgovaramo sa njom.” “Stvarno? Ona je okej.” Šmrknuo je i promeškoljio se na sedištu. “Ona je strava žena. U fazonu je, razumete?” I tada smo stigli. Išli smo blagom uzbrdicom i prošli pored velike bele kuće sa dva tanka stuba, ispred koje je stajala tabla sa nazivom zubarske ordinacije smeštene u kući. Sledila je baraka od plvičastog lima na kojoj je pisalo DAZENEOV SERVIS ZA KOSAČICE, zatim prodavnica, pa vatrogasni dom kroz čija širom otvorena vrata nisu mogli da se vide vatrogasni kamioni, pa radnja sa stočnom hranom ispred koje je visila reklama za novu vrstu pseće hrane. To je bilo to. Ovde je on napisao sve svoje knjige. Ovde je jeo, spavao, šetao i poznavao ljude. Ovde je kupovao svakodnevne stvari kao što su novine, krompir ili benzin za automobil. Većina ovdašnjih ljudi ga je poznavala. Lično poznavala Maršala Fransa. Najveći deo grada nalazio se sa druge strane nekakve pruge. Dok smo se približavali pružnom prelazu, rampa je počela da se spušta. Začulo se zvono upozorenja. Malo mi je laknulo. Svaka stvar koja bi mogla da odloži naš susret sa Anom Frans bila je dobrodošla. Oduvek sam voleo da stanem i posmatram vozove kako prolaze. Setio sam se izleta na koje me je majka vodila, obično u obilazak studija “Tvventieth Century Fox”, dok je bila udata za mog oca. Kada smo prišli do same rampe, ugasio sam motor i prebacio ruku preko Saksoninog sedišta. Bilo je vrelo i lepljivo. Izgleda da je to bilo jedno od onih leta kada je vazduh težak kao olovo, a oblaci se neprestano
dvoume da li da prospu svoj teret ili da produže dalje. “Ovde mi odgovara da izađem.” “Možeš li da nam objasniš gde živi gospođica Frans?” Provukao je svoju mršavu ruku između naših sedišta i pokazao prstom niz ulicu. “Idite do kraja ovom ulicom. To vam je tri raskrsnice odavde. Onda skrenite desno u Konoli Strit. Broj osam u toj ulici je njena kuća. Ako ne uspete da je pronađete, slobodno pitajte bilo kog prolaznika. Pokazaće vam. Hvala na vožnji.” Izašao je iz kola, i dok je odlazio primetio sam da ima šarene zakrpe na zadnjim džepovima pantalona. Jedna je bila u obliku pesnice sa ispruženim srednjim prstom, a druga takođe u obliku pesnice ali sa prstima u obliku pobedničkog slova “V”. Obe zakrpe su bile crveno-beloplave, a prsti oivičene zvezdama. Voz je prolazio sporo, kao daje u pitanju teretnjak sa 200 vagona. Niz vagona sa svakakvim natpisima... Ohajo, Pomorski transport, Cezpik kompanija... Glasno, ujednačeno kloparanje točkova imalo je različit tonalitet kod svakog vagona. Na kraju je prošao i vagon u kome je smešteno obezbeđenje voza, sa momkom naslonjenim na mali četvrtasti prozor. Momak je čitao novine i pušio lulu, ne obraćajući pažnju ni na šta oko sebe. Ćela ta scena mi se jako dopala. Kada je voz prošao, crveno-bela rampa je počela da se diže polako, kao da je umorna i da nema volje da se podigne. Upalio sam kola i krenuo preko šina. U retrovizoru sam video da iza nas nema nikoga. “Vidiš? To je ta razlika između istoka i ovog mesta.” “Kakva razlika?” “Na rampi smo stajali nekih sedam, osam minuta, je l' tako? Na istoku bi se stvorio red od petnaest kilometara za duplo kraće vreme. A ovde... pogledaj iza nas.” Pogledala je, ali nije ništa rekla. “Vidiš? Nema nijednih kola. Jednih jedinih. U tome je razlika.” “Aha. Tomase, shvataš li gde smo mi? Da li shvataš da smo zaista ovde?” “Još uvek pokušavam da ne razmišljam o tome. Steže me u želucu.” Najblaže rečeno. U stvari, bio sam užasnut činjenicom da ću razgovarati sa Anom Frans, samo što nisam hteo da Saksoni to primeti. Razmišljao
sam o svakoj reči koju mi je Dejvid Luis rekao o njoj. Veštica. Neurotična. Spustio sam prozor i duboko udahnuo svež vazduh, čisto da izbegnem svaki dalji razgovor. U vazduhu se osećao miris tople prašine i još nečega. “Saks, vidi, roštilj! Hajde da pojedemo nešto.” Velika nadstrešnica bila je postavljena na otvorenom prostoru između nekakvog i prodavnice Dvadesetak ljudi osiguravajućeg je sedelo za zavoda crvenim, drvenim sportske stolovimaopreme. ispod nadstrešnice, jelo i razgovaralo. Istaknut je bio rukom ispisani natpis koji je govorio da je reč o godišnjem roštilju nekog “Kluba Lavova”. Parkirao sam se pored jednog kamioneta i izašao iz kola. Vazduh je bio ispunjen mirisom ćumura i pečenog mesa. Duvao je blagi povetarac. Protegnuo sam se šireći ruke, ali sam se ukočio na pola pokreta. Gotovo svi su prestali da jedu i zagledali se u nas. Svi osim jedne zgodne žene sa kratkom crnom kosom koja je nosila nekoliko zapakovanih hamburgera i odlazila svojim poslom. Ostali su bili jednostavno zaleđeni u svojim dotadašnjim položajima — debeljko sa slamnatim šeširom koji drži krmenadlu prinetu otvorenim ustima, žena koja sipa koka-kolu u već punu čašu, dete koje drži ružičastog plišanog zeca iznad glave... “Šta je ovo, Oda grčkoj vazi?” promrmljao sam sebi u bradu. Video sam kako žena sa hamburgerima viljuškom otvara jedno od pakovanja. Ostali su bili u zamrznutom kadru još nekih desetak sekundi, a onda je brujanje nekog kamiona koji je prevozio konja prekinulo čaroliju. Jedan od ljudi za roštiljem nam je mahnuo zamašćenom viljuškom. “Izvolite, ima za sve. Dođite i uveličajte proslavu Gejlenskih Lavova.” Prišli smo, a čovek je klimnuo glavom u znak odobravanja. Jedna od klupa bila je slobodna i Saksoni je sela, a ja sam otišao do samog roštilja. Moj novi poznanik je strugao masnoću sa rešetke i preko ramena doviknuo da mu donesu još krmenadli. Onda me je pogledao i počeo ponovo da straže rešetku. “Konektikat, a? Došli ste čak odande samo da biste probali moje krmenadie, a?” Na rukama je imao debele, bele kuvarske rukavice, izmašćene na dlanovima. Glupavo sam se iskezio i nasmejao kroz nos. “Vidite, ja sam zadužen za krmenadle, a onaj tamo, Bob Skot, zadužen je za pljeskavice. Ipak, da sam na vašem mestu, ne bih probao
njegove pljeskavice. On je, znate, lekar, pa bi mogao da vas otruje da bi kasnije imao nove mušterije.” Izgleda da je to bila najbolja šala koju je Bob ikada čuo. Okrenuo se unaokolo da vidi da li se još neko smeje tako glasno kao on. “А sada, uzmite krmenadle i videćete šta je dobro. Meso je veoma sveže, skinutojesa kamiona. Sto sekoje krmenadli moje su najbolje gradu.”tek Pokazao prstom na meso se peklotiče, iznad žeravice. Bilo jeu preliveno crvenim sosom i ispuštalo je belu mast na ćumur koji je cvrčao. Sjajno je mirisalo. “Naravno, Dene, naravno. I sam znaš da su ti to one od prošle nedelje koje nisi uspeo da prodaš.” Pogledao sam Saksoni preko ramena da vidim kako reaguje na prepucavanje ove dvojice i iznenadio se kada sam video da se smeje. “Nas dva kretena vas sprečavamo da jedete, prijatelju. Šta biste vi i vaša gospođa želeli?” Najpričljiviji od svih, Den, bio je gotovo blistavo ćelav, ako se ne računa nešto malo kose iznad ušiju. Imao je crne, dobroćudne oči, duboko usađene u debelom, crvenom, zajapurenom licu koje je jasno pokazivalo da je u životu pojeo dosta krmenadli. Nosio je belu majicu, izgužvane tamne pantalone i crne radničke čizme. Svojom pojavom podsećao me je na Đžonija Foksa, glumca koji je umro pre par godina, ozloglašenog po tome što je besomučno tukao svoju ženu. A koji je, inače, uvek igrao uloge beskičmenjaka u kaubojskim filmovima, obično nekog trgovca ili gradonačelnika. Onog koji se plaši da se suprotstavi Daltonima kadaMoj dođu u grad i zaprete da će uništiti živo. otac je često dovodio kući tipovesve kao što je bio Džoni Foks. Uvek su bili oduševljeni činjenicom da ih je on pozvao kući na večera. Otac bi još sa vrata pozvao Ester, našu kuvaricu, i rekao joj da ćemo imati gosta na večeri. Majka bi na to redovno zaškrgutala zubima i pogledala u plafon, kao da su na njemu bili napisani odgovori na sva njena pitanja. Obično bi rekla: “Tvoj otac je doveo još jedno čudovište”, i ustala sa stolice da makar ne sedi kada se otac pojavi na vratima sa svojim novim drugarom. Izgledajući nevino i robusno u isto vreme, otac bi uleteo u sobu:
“Meg, vidi ko je došao na večera, Džoni Foks! Sećaš se Džonija, zar ne?” Džoni bi onda na prstima prišao i rukovao se sa majkom kao da je ona električna jegulja koja će ga oprati. Svi su bili skamenjeni od nelagodnosti u njenom prisustvu i, uprkos njenoj ljubaznosti, osećali su da ih smatra nepoželjnima, posebno na večeri. Mada su ti susreti obično proticali najboljem redu. Oni bi razgovarali o filmovima koje trenutno snimaju, utračarili i uopšte pričali o događajima iz svog sveta. Onda bi Džoni (ili neko drugi) žurno ustao od stola i krenuo ka vratima, ponizno se zahvaljujući majci na izvrsnoj večeri. Tako je jedan kamerman, po imenu Vajti, pao preko otirača i iščašio zglob na nozi. On je, inače, svojevremeno udario svoju ženu tosterom po glavi i zbog toga odležao trideset dana. Kad bi se gosti razišli, moji roditelji bi prešli u dnevnu sobu. On bi zapalio svoju “montekristo” cigaru, a ona bi zauzela svoju stalnu poziciju pored prozora, leđima okrenuta ocu, i otpočela bitku. Ona bi počela sa: “Zar to nije onaj što je tukao svoju ženu (opljačkao restoran, uzgajao krvoločne pse, prebacivao Meksikance preko granice)”. On bi izbacio kolut gustog dima i pogledao u vrh cigare, kao pravi srećan čovek. “Jeste, u pravu si. Izašao je iz buvare pre samo dve nedelje. Brajson se bojao da ćemo morati da nađemo nekog drugog ko bi igrao gradonačelnika. Sva sreća je da njegova žena nije htela da podnese tužbu.” “ Je l’ tako?” pokušala bi da ubaci ciničnu primedbu, ali kako po prirodi nije bila cinična, na kraju bi uvek ispalo da joj je drago zbog Džonija. “Interesantan momak. Interesantan momak. Pre pet godina smo zajedno radili na jednom filmu. Sve vreme snimanja je ili pijančio ili zajebavao ružnu devojku koja je vodila knjigu snimanja.” “Divno. Družiš se sve sa samim anđelčićima, Stivene.” Nastavili bi u tom stilu sve dok on ne bi popušio cigaru. Onda bi on došao do nje i obgrlio je rukama oko struka ili bi jednostavno izašao iz sobe. Kad god bi to uradio, ona bi se okrenula i dugo gledala u pravcu vrata. “Krmenadlu ili pljeskavicu?”
“Molim? Ah, krmenadle! Da, može.” Den je nekoliko cvrčećih komada stavio na veliku tacnu i dodao dve vekne hleba. Mast se sa krmenadli slivala na hleb. “Dva dolara i pedeset centi, zabavu ne naplaćujemo.” Uzeo sam i dve koka-kole i vratio se za sto. Seda starica, upalih obraza i sa pocrnelim prednjim zubom, sedela je pored Saksoni i pričala potmulo i brzo. Delovala mi je nekako čudno, mada ju je Saksoni pomno slušala i nije se uopšte pomerila čak ni kada sam došao i doneo hranu. Pomalo ljut zbog toga, dohvatio sam jednu krmenadlu ne čekajući Saksoni. Vratio sam je na tacnu brže nego što sam je uzeo, jer je bila vrela. Tačnije, ispustio sam je jer je bila vrela. Bio sam siguran da to nije bilo nimalo bučno, ali kada sam podigao pogled, svi su ponovo zurili u mene. Bože, kako mi to ide na živce. Ja sam inače tip čoveka koji kad naruči biftek, a dobije ribu, ćuti i jede, jer ne želi da pravi scenu. Mrzim javne prepirke, rođendanska slavlja u restoranu, saplitanje, prdenje ili bilo šta drugo što ljude može naterati da netremice zure u vas nekoliko sekundi dugih kao večnost. Složio sam facu u stilu “ Je 'l možda igra mečka”, ali nije vredelo. Gledali su i gledali... “Tomase?” Stara dobra Saksoni me je izvadila iz neprijatne situacije. “Dal” Odazvao sam se tako glasno da sam imao osećaj da su se stolovi zatresli. Uzela je moju krmenadlu i vratila je tačno na mesto gde je bila ranije, na sredinu tanjira. “Ovo je gospođa Flečer. Gospođo Flečer, ovo je Tomas Ebi.” Starica je pružila ruku i čvrstim stiskom se rukovala sa mnom. Imala je blizu sedamdeset godina. Izgledala je kao neko ko radi u pošti, prodaje kokice ili semenke i slatkiše u bioskopu. Nije imala onu isušenu, zmijsku kožu, karakterističnu za stare osobe koje su ceo život provele u prirodi. Njena koža je bila bleda, kao kod nekog ko vreme provodi isključivo u kući, toliko bleda da je već poprimila sivu boju, kao stara razglednica. “Drago mi je. Čujem da ćete možda ostati ovde neko vreme?” Pogledao sam u Saksoni, pitajući se šta li je sve rekla, gospođi Flečer. Namignula mi je između dva zalogaja. “Možda želite da iznajmite stan?”
“Ра, da, možda. Stvar je u tome što ne znamo koliko ćemo biti ovde, znate.” “Nema veze. Imam toliko prostora u prizemlju da ga mogu izdati kao dvoranu za kuglanje. Kao dve dvorane.” Iz tašne je izvadila crno-zlatnu kutiju. Uzela je jednu od onih dugih, 100's cigareta i pripalila je “kriket” upaljačem. Snažno je povukladok prvi dim i vrh cigarete seotresala. pretvorio u pepeo, koji joj se nagomilavao je govorila ali ga ona nije “Dene, ove krmenadle dobro izgledaju. Mogu li dobiti jednu porciju?” “Naravno, Guskice.” “Primećujete da me zovu Guskica? Svi prijatelji me zovu tako.” Klimnuo sam potvrdno i nisam znao da li bi bilo neprijatno da počnem da jedem dok ona govori. “Ukoliko niste venčani, nema problema, što se mene tiče.” Posebno je pogledala svakog od nas dvoje i dodirnula prsten na svojoj levoj ruci. stvari nikadaDa nisususmetale. Volela bih davremena, su ljudi onakvi kakva sam “Те ja bila kaomimlada. onda bila ovakva ludo bih se zabavljala, verujte.” Očekivao sam da će Saksoni reći nešto, ali je ona i dalje gledala u gospođu Flečer. Starica je zastala kao da je htela nešto da kaže, dok su joj prsti dobovali po stolu. “Iznajmiću vam svoje prizemlje... iznajmiću vam ga za tridesetpet dolara nedeljno. Tako povoljnu cenu nećete naći ni u jednom motelu u okolini. Uz to, na raspolaganju vam je i zasebna kuhinja.” Taman sam hteo da joj kažem kako ćemo tek da razmislimo o ponudi, kad je stigao Den sa njenom porcijom. “Šta misliš, Dene? Da l' da izdam prizemlje za tridesetpet dolara nedeljno?” Prekstio je ruke i udahnuo kroz zube. Zvučao je kao parni kotao. “Mislite da ostanete u Gejlenu neko vreme, zar ne?” Nisam znao da li je to samo moja paranoja, ali imao sam utisak da mu je glas dobio manje prijateljski ton. Saksoni je progovorila pre nego što sam stigao davkažem bilo šta. “Pokušaćemo da razgovaramo sa Anom Frans. Želeli bismo da
napišemo knjigu o njenom ocu.” Usledila je grobna tišina. Pažnja svih ljudi usmerila se ka nama kao dim kroz vlažan vazduh. “Sa Anom? Kažete da želite da pišete knjigu o Maršalu?” Denov glas se uzdigao iznad sve te hrane, stolova, tišine, povetarca koji je duvao niotkuda i isto tako naglo nestajao. Bio sam besan na Saksoni. Nameravao sam da njuškam po gradu najmanje nekoliko dana pre nego što nekome kažem zašto smo ovde. Nedavno sam pročitao članak u novinama, o mladom i sve popularnijem piscu koji je takođe živeo (i još uvek živi) u gradiću u provinciji, ali u državi Vašington. Ljudi iz grada, njegovi susedi, uopšte ne žele da razgovaraju o njemu sa došljacima. Zato što ga vole i poštuju njegovu privatnost. Iako je Maršal Frans bio mrtav, sve vreme sam bio siguran da ljudi neće tek tako da pričaju o njemu. To je bila prva zaista velika glupost koju je Saksoni napravila. Jedino objašnjenje za takvu nepromišljenost nalrzio sam u njenoj nervozi zbog samog boravka u Gejlenu. Den se okrenuo i zabrundao jednom od svojih ortaka: “Ovaj čovek ovde želi da piše knjigu o Maršalu Fransu.” “P Maršalu?” Žena koja je nosila farmerke i mušku košulju nagnula se preko stola u našem pravcu i zapištala: “О Maršalu, rekli ste?” Bilo mi je došlo da se popnem na klupu i kažem kroz megafon: “DA, NARODE! JA ŽELIM DA NAPIŠEM KNJIGU O MARŠALU FRANSU. IMATE LI NEŠTO PROTIV?” Ali nisam to uradio. Umesto toga, samo sam otpio gutljaj koka-kole. “Ana?” Nisam bio siguran da li sam ga dobro čuo. Glas mu je zvučao kao da se nekome obraća, a ne kao konstatacija. “Da?” Glas je došao iza mojih leđa i osetio sam kako nešto počinje da kuva u mom stomaku. Sa Anom Frans iza leđa, upravo sam prolazio kroz onaj trenutni limbo koji prethodi svakoj drastičnoj promeni u životu. Hteo sam da se okrenem, ali nisam se usuđivao. Kako li izgleda, kakav li joj je glas, oči,
pokreti? Shvatio sam da sam se približio Maršalu Fransu više nego ikad u životu i to saznanje me je doslovno paralizovalo. “Mogu li da vam se pridružim?” Glas je izvirao iznad samog mog ramena. Ako bih pružio ruku iza sebe dodrinuo bih je. “Naravno da možeš, Ana. Ovi ljudi žarko žele da te upoznaju, kako kažu, došli su čak iz Konektikata.” Čuo sam kako se Saksoni pomera da bi joj napravila mesta na klupi. Razmenile su po “zdravo”. Morao sam da pogledam. Bila je to ona žena koju sam video kako nosi hamburgere. Imala je kratku, crnu, sjajnu kosu koja joj je padala preko ušiju, mada su joj se ušne školjke jasno videle. Lep, mali, pomalo prćast nos i oči gotovo orijentalnog oblika, koje su imale neku čudnu sivu ili tamno zelenu boju. Usne su joj bile ružičaste i pune, i bio sam siguran da je to njihova prirodna boja, iako su izgledale kao da je upravo pojela neki slatkiš od grožđa. Na sebi je imala svetao radnički kombinezon, crnu majicu, crne gumene papuče i nije nosila nikakav nakit. Sve u svemu, što se po izgledu da zaključiti, bila je to čista, dobrodržeća, zgodna domaćica sa Srednjeg zapada. Nigde nisam video onaj čudovišni lik koji mi je opisao Dejvid Luis. Ova žena je izgledala kao da je upravo oprala porodični kombi na šelovoj benzinskoj pumpi. Pružila mi je ruku. Bila je meka i hladna, a ne znojava, kao moja. “Jeste li vi Tomas Ebi?” Nasmešila se kao da je već znala da sam to ja. Nije mi puštala ruku. Umalo je nisam istrgao kad je izgovorila moje ime. “Da, ovaj, zdravo. Kako znate da?...” “Dejvid Luis mi je pismom javio da dolazite.” Namrštio sam se. Zašto je to uradio? Ako je ona zaista onakva Meduza kakvom ju je predstavio, sada kada zna zašto sam ovde, sakriće sve izvore podataka o svom ocu, na koje bih možda nabasao kada bih inkognito švrljao po gradu. U sebi sam se zakleo da ću prvom prilikom Luisu poslati pismo na deset strana, puno mržnje. Nije ni čudo što nijedan biograf nije imao sreće. Sa Luisom kao posrednikom, nisu imali nikakve šanse da bilo šta saznaju. “Mogu li da sednem? Ceo dan sam na nogama, po ovoj vrućini...” Zavrtela je glavom, a njena lepa kratka kosa se zalelujala kao suknja
od trave. Setio sam se da joj nisam predstavio Saksoni. “Gospođice Frans, ovo je moja koleginica, Saksoni Gardner.” Koleginica? Ne sećam se kada sam poslednji put upotrebio tu reč. Obe su se nasmešile dok su se rukovale, ali sam primetio da su im se ruke jedva dodirnule. “Jeste li vi pisac, gospođice Gardner?” “Ne, ja se bavim istraživanjem, a Tomas će se baviti pisanjem.” Zašto nije rekla “Tomas se bavi pisanjem”, nego je to stavila u buduće vreme? Zvučalo bi mnogo profesionalnije. Posmatrao sam njih dve, i nisam mogao da se otmem utisku da je Ana ljupka, a Saksoni samo “zdrava”. Možda je to bila samo moja trenutna ljutnja zbog onoga što je Saks rekla pre toga. “Želite da napišete knjigu o mom ocu? Zašto?” Mislio sam da je najbolje da joj iskreno odgovorim i vidim kako će reagovati. “Zato što je bio najbolji, gospođice Frans. Jedino kad sam čitao njegove knjige, potpuno sam se uživljavao u priču. Ja, inače, predajem engleski u srednjoj školi, i verujte da nijedan od takozvanih 'klasika' nije uticao na mene kao što je uticala Zemlja smeha. “ Izgledalo je da joj prija kompliment upućen njenom ocu, ali podigla je pogled i ovlaš mi dodirnula ruku. “Nemojte preterivati, gospodine Ebi.” Osmehivala se kao samozadovoljna devojčica. Zbog tog veselog tona njenog glasa i osmeha, bila mi je sve simpatičnija. O čemu li je dovraga Dejvid Luis govorio kada mi je pričao o iskompleksiranoj, ekscentričnoj lujki, koja nosi crnu haljinu i hoda unaokolo sa svećom u ruci? Bila je zgodna i zabavna, nosila je simpatični radnički kombinezon i koliko vidim, svi u gradu je poznaju i vole. “Zaista je tako, gospođice Frans.” Saksoni je to izgovorila tako naglo i glasno, da smo Ana i ja zbunjeno pogledali u nju. “Da li vam je Dejvid rekao šta ja mislim o pisanju biografije mog oca?” Saksoni je odgovorila. “Rekao je da vi ne želite da se tako nešto napiše.” “Ne, nije baš tako. Protivim se tome jer su svi koji su dolazili u naš
grad, bili iz pogrešnih pobuda. Svi oni su želeli da postanu nekakvi eksperti za život i delo Maršala Fransa. Kad popričate sa njima, odmah vidite da ih uopšte ne interesuje kakav čovek je moj otac stvarno bio. On je za njih samo književna ličnost.” Glas joj je bio ispunjen blagom gorčinom. Bila je okrenuta prema Saksoni, tako Kad da sam joj video samo profil. Brada joj pojavili je imalai stvorili oštre i pravilne crte. bi progovorila, beli zubi bi se na tren upečatljiv kontrast sa njenim punim usnama, a onda bi iščezli čim bi prestala da priča. Imala je duge, izvučene trepavice. Vrat joj je bio dug, beo i nežan, i jedino se na njemu moglo videti koliko otprilike ima godina. Trideset i nešto, najviše četrdeset, rekao bih. Sve na njoj izgledalo je zdravo i vitalno, sticao se utisak da će doživeti duboku starost. Osim, ukoliko nema slabo srce, kao njen otac. Okrenula se ka meni, igrajući se viljuškom koju sam dobio uz hranu. “Da ste poznavali mog oca, gospodine Ebi, razumeli biste zašto sam toliko osetljiva po tom pitanju. On je bio veoma povučen čovek. Jedini pravi prijatelji koje je imao, ne računajući moju majku, bili su gospođa Li i Den — uz još svega nekoliko ljudi iz grada.” Nasmešila se i pogledala u čoveka pored roštilja; on je slegao ramenima i skromno pogledao u tlo. “Svi su ga poznavali i voleli, mada je on mrzeo bilo kakvo eksponiranje u javnosti i svim silama se trudio da to izbegne.” Onda je Den progovorio, obraćajući se Ani, ne nama: “Najviše je voleo da dođe u moju radnju i da sedne na onaj drveni panj iza frižidera sa mesom. Ponekad bi čak radio na kasi, kad neko od mojih radnika trenutno nije bio tu.” Kakav sjajan početak za moju biografiju] Da je započnem sa Fransom kao radnikom na kasi u prodavnici u Gejlenu... Čak i ako ne budem u prilici da pišem tu knjigu, bilo je pravo zadovoljstvo sedeti i pričati sa ljudima koji su igrali vrlo važnu ulogu u Fransovom životu. Zavideo sam im. “Tačno sam znala da je on kod tebe u radnji, Dene. Kad god bi on bio tamo, nikoga nije bilo pored povrća ispred radnje.” Den nam je namignuo i počešao se po glavi. Jedna stvar mi nikako nije izlazila iz glave. Ovaj simpatični, punački čovečuljak proveo je mnogo
godina družeći se sa mojim herojem. O čemu su njih dvojica mogli da razgovaraju? O bejzboiu? O ženama? O tome ko se prošle noći napio na igranci u vatrogasnom domu? Možda sam ja arogantni snob, ali zašto neko kao ja nije mogao makar jedno popodne da provede s tim čovekom, kao što je mogao jedan obični piljar? Samo jedno popodne s Maršalom Fransom, kada bismo pričali o knjigama, pričama... o likovima iz njegovih knjiga. “Hej, Maršal, odakle ti ideja za lik (popuniti prazninu)?” A on bi se oslonio na neki jagnjeći but i rekao nešto kao: “Znaš, Tomase, kad sam bio mali, video sam jednog gutača mačeva...” Onda bismo uključili radio i slušali prenos bejzbol utakmice, u onom opuštenom i pospanom raspoloženju u kakvom su obično muškarci posle dugog razgovora. Komentarisali bismo udarac nekog igrača ili pričali o Fredovom novom traktom... Zaneo sam se u svoj umišljeni razgovor sa Fransom, kada sam čuo da Saksoni kaže nešto kao “bla-bla-bla, Stiven Ebi”. Tò me je definitivno vratilo u stvarnost, i kad sam se pribrao, zapazio sam da gospođa Flečer zuri u mene otvorenih usta. “Stiven Ebi je bio vaš otac?” Slegao sam ramenima i zapitao se zašto li je Saksoni i to iznela na videlo. Pa, porazgovaraću sa njom kasnije. Bio sam van sebe od besa. Začuo se plač neke bebe u daljini, što je popunilo nelagodnu pauzu u razgovoru. “Ovaj čovek je sin Stivena Ebija.” To je bilo to. Pogledi su se podigli, pljeskavice su se spustile, beba je prestala da plače. Uputio sam Saksoni ubilački pogled. Pognula je glavu i okrenula se u stranu. Pokušala je da se izvuče i rekla je Ani kako ona i ja sigurno imamo mnogo toga zajedničkog, pošto smo oboje imali slavne očeve. “Ako je to tačno, onda moj otac ipak nije bio u rangu Stivena Ebija.” Ana me je gledala pravo u oči kad je ovo rekla. Oči su joj prelazile preko mog lica. Takvo ispitivanje delimično mi se dopalo, delimično ne. “Znači, ipak je to tačno. Stiven Ebi je vaš otac?”
Uzeo sam krmenadlu i odgrizao jedan zalogaj. Hteo sam da odložim svoj odgovor što je više bilo moguće. Pomislio sam kako je za početak dobro da govorim ustima punim mesa. “Da.” Mljac, mljac. “On mi je otac.” Hipnotisano sam zurio u krmenadlu i svoje umašćene prste. Bilo je lako žvakati, ali gutati je bilo mnogo Uspeo sam nekako da progutam zalogaj uz pomoć pola limenketeže. koka-kole. “Sećaš li se, Ana, kad smo te tvoj otac i ja vodili da gledaš Početnike?” “Stvarno? Vodili ste me?” “Kako misliš Vodili ste me'? Naravno da smo te vodili. Bili smo u onom bioskopu u Hermanu, svaki čas si išla u toalet.” “Kakvo je bilo vaše detinjstvo, gospodine Ebi?” “Pričajte vi meni o svom detinjstvu, gospođice Frans.” Uputio sam joj drski pogled koji je ona odmah prihvatila i uzvratila mi istom merom. “Dvoje ljudi kojirukama, imaju slavne očeve sede zana našim stolom.” Gospođa Flečer je pljesnula a onda ih stavila sto kao da želi da ih počeše. “Ana, treba mi još veknil” Ustala je, pogledala u svoj kombinezon i otresla nekoliko mrva. “Zašto ne bismo još malo razgovarali o ovome, a? Da li biste vas dvoje danas došli kod mene na večeru? Oko pola osam? Edi vam je rekao adresu i kako da dođete do tamo, zar ne?” Zapanjio sam se. Rukovali smo se i ona je otišla. Večera u kući Maršala Fransa? Edi? Mali hipik koga smo povezli? Nije bilo načina da on stigne do ovog roštilja pre nas. Odvezli smo gospođu Flečer do kuće, koja se nalazila na kraju grada. Bilo je sjajno. Da biste stigli tamo, morate proći kaldrmom između bašta sa suncokretima visokim dva metra, ogromnim bundevama, lubenicama i vrežama paradajza. Očigledno je gospođa Flečer bila jedna od onih koji smatraju da je jedina dobra bašta ona koju možete pojesti. Nije volela ruže i slično cveće, ma kako dobro mirisalo. Četiri drvena stepenika vodila su na trem koji je bio kao stvoren da na njemu popijete ledeni čaj po avgustovskoj vrućini. U stilu Normana
Rokvela. Pod tremom bila je razapeta ležaljka dovoljno velika da se u nju smesti desetoro ljudi, tu su bile i dve stolice za ljuljanje sa zelenim jastučićima, i jedan potpuno beli pas koji je ličio na prase. “Ovo je Ekser. On je bul-terijer, ako se ne razumete u rase pasa.” “Ekser?” “Da... zar mu glava ne liči na stolarski ekser? Maršal Frans mu je dao to ime.” Nikada nisam bio lud za psima ili mačkama, ali u Eksera sam se zaljubio na prvi pogled. Bio je tako ružan — nizak i gladak, nalik na kobasicu koja je gotova da probije svoj omotač. Oči su mu bile jako razmaknute, kao kod guštera. “Da li ujeda?” “Ekser? ma kakvi. Ekser, dođi, mali!.” Ustao je i protegao se, a koža mu se još više zategla. Trapavo se dogegao napora. do nas i odmah legao kao da ga je taj pokret koštao mnogo “U Engleskoj ove pse uzgajaju za borbu. Stave ih zajedno u kavez ili jamu i puste da se međusobno pocepaju. Ljudi svašta rade, zar ne, Ekser?” Lice psa je bilo bez ikakvog izraza, mada su oči pratile svaki pokret. Oči crne kao ugalj, usađene duboko u lice belo kao sneg. “Slobodno ga pomiluj, Tome. On voli ljude.” Pružio sam ruku i potapšao ga po glavi nekoliko puta, kao da je to zvono na recepciji nekog hotela. Podigao je njušku i gurnuo je u moju otvorenu šaku. To me je toliko oduševilo da sam spustio torbu, seo na pod pored njega i počeo da ga češkam iza ušiju. Pas mi se popeo u krilo. Saksoni mije dodala svoju pletenu korpu i otišla da razgleda vreže paradajza. “Hoćete li da ostanete ovde par minuta, dok ja pospremim sobu?” Gospođa Flečer je ušla u kuću. Ekser je podigao glavu, ali je odlučio da ostane sa mnom na tremu. Pošto je Ana otišla, odmnajmiti njeno “prizemlje” na par dana, a da ćemo posle toga odlučiti koliko ćemo
tačno ostati. Pristala je i ponovila da joj ne smeta što nismo venčani. Dao sam joj četrnaest dolara unapred. Odmah do njene zgrade nalazila se zgrada koja je, po natpisu na dovratku, delovala kao neka stara ledara. Mada trošna, bila je prijatna za oko. Izgledala je vrlo čvrsto i stabilno, pomalo neobično, čak i za tako zabačeno mesto štoStarica je Gejlen, uvek koristili ima slatkiša koji koštaju jedankao cent. namujekome reklasigurno da su tujoš zgradu kao skladište do pre par godina, kada se srušilo nekoliko polica, nanevši smrtonosne povrede dvojici radnika. Posle toga, dvojica “pedera” iz Sent Luisa, kako ih je starica nazvala, su se raspitivala da ii bi bilo moguće da oni tu lepu staru zgradu pretvore u antikvarnicu. Žitelji Gejlena to nisu dozvolili, jer nisu želeli da njihova nekadašnja ledara postane bilo šta drugo. Sto se tiče mog odnosa sa Saksoni, bio sam previše zbunjen svim stvarima koje su se dogodile, da bih se uopšte i setio daje pitam zašto je odjednom otkrila toliko podataka ljudima iz Gejlena. Ali dok sam tako sedeo i milovao Eksera, sumirao sam šta smo do sada postigli i morao sam da priznam da je to mnogo više nego što sam mislio da je uopšte moguće. U toku samo jednog popodneva smo: našli smeštaj, upoznali neke od stanovnika Gejlena i Anu Frans u jednom potezu i kao vrhunac — čudo nad čudima — pozvani smo na večeru kod Ane Frans. Da li je onda Saksoni negde pogrešila? Ili nas je jednostavno pratila sreća otkako smo kročili u Zemlju Maršala Fransa.
4 “Ovo je slika mog muža, Džoa. Nadam se da vam ne smetaju slike umrlih ljudi oko vas. Mogu ih skloniti, ako želite.” Gospođa Flečer se podbočila rukama i prezrivo posmatrala sliku. Mogu da zamislim kakav brak su ona i Džo imali. “Ovo je bila njegova radna soba, dok j e bio živ. Zato ovde držim nj egovu sliku. Tu je njegov mali TV, radio, radni sto na kome je pisao sva svoja pisma i polise...” Mahnula je rukom i pokazala nam TVj radio i sto. Na zidu su bile okačene diplome, njegove slike iz ribolova, slike sa maturske večeri njihovog sina... Na zelenoj polici uz sam zid stajala je gomila časopisa, a najviše Reader's Digest, Popular Mechanics i Boy's Life.
Bilo je i nekoliko knjiga. Jedno od uramljenih priznanja na zidu bilo je za zasluge u pokretu izviđača. Crveno-zeleni tepih kružnog oblika prekrivao je veći deo poda, ali Ekser je legao na uzani nepokriveni deo. On i ja smo počeli odlično da se slažemo. Još jedna, po svoj prilici udobna stolica, stajala je pored prozora. Video sam da će mi u toj sobi biti ugodno. Prozor je gledao na baštu, je još uvek obasjavalo Osim te radne, bilo sukoju još tri sobe. Spavaća soba,sunce. sva u belom poput glečera, mirisala j e na lavandu; salon pun depresivnog viktorij anskog nameštaj a i, na kraju, dnevna soba s kuhinjom. Inače, dnevna soba je bila toliko velika, da se u njoj mogla održati godišnja Skupština Demokratske Stranke. I sve to za samo tridesetpet dolara nedeljno. Pitao sam se. da li lokalnoj školi možda treba nastavnik engleskog. Uselim se ovde sa Saksoni, overim diplomu za državu Misuri, preko nedelje predajem u školi, a u slobodno vreme pišem biografiju, ukoliko s Anom ne bude problema... Ekser je stavio glavu na moju nogu i vratio me u stvarnost. Dok sam tako sanjario, bio sam zagledan u vitrinu s knjigama. Najednom sam shvatio u šta sam sve vreme nesvesno gledao. Gotovo da sam skočio do police i zgrabio knjigu. “Saksoni! Pogledaj! Noć juri u Anu!” Držao sam knjigu, okretao je i zagledao sa svih strana. “Hej, hej, vidi ovo! Ima tri poglavlja više nego u izdanju koje si ti nabavila, Saks!” Dotrčala je. Zgrabila je knjigu iz mojih ruku. “U pravu si, ali mi nije jasno kako je to moguće.” Okrenula se da bi pitala gospođu Flečer, ali starica je bila otišla. Gledali smo jedno u drugo, a onda sam ja pogledao kroz prozor, preko Saksoninog ramena. Povijena između lelujavih stabljika suncokreta, naša nova gazdarica je stajala u bašti. Gledala je u pravcu prozora, prema nama. Saksoni je sela na veliki beli krevet u spavaćoj sobi, i zbacila papuče s nogu. “Mogu li ja prva da pročitam? Brzo ću.” “Naravno. Ja idem da se tušnem.” Ali nije bilo tuša. Postojala je samo jedna od onih ogromnih kada sa slavinama u obliku lavljih čeljusti. Nisam imao ništa protiv ni da se potopim celim telom u mlaku vodu — štaviše, posle svega što se danas
dogodilo, to je zvučalo sjajno. Sapun u kupatilu bio je potpuno nov, a pored kade nalazio se veliki, čisti peškir. Kada je ona ušla, ja sam sapunjao glavu i pevao neku pesmu Rendija Njumena. Sa knjigom u ruci, bez reči, sela je na korpu za rublje. “Је l' sve u redu, Saks?” “Da. Jednostavno mi se ne čita. Mislila sam da mi se čita. Jesi li ti ljut na mene; “Ne. Da. Da, mislim da sam bio ljut ranije, ali sve je ispalo tako dobro na kraju da ne mogu biti ljut.” “ Je l' to zato što sam pomenula tvog oca?” “Delimično. Delom zbog toga, a delom što si pomenula biografiju.” Ustala je sa korpe i prišla kadi. Pogledala je u svoj odraz u ogledalu. “Tako sam i mislila. Jesi li uzbuđen zato što ideš na večeru kod nje?” Glas joj je odisao čudnom monotonijom na koju nisam bio navikao. Obično je imala poseban ton za svako raspoloženje i bilo je lako pogoditi da li je vesela ili tužna. Međutim, otkako je ušla u kupatilo, zvučala je kao mašina koji govori. “Naravno da sam uzbuđeni Da li si svesna da ukoliko nas ona 'prihvati', pola posla je već gotovo.” “Da, znam. Kako ti izgleda ovaj grad?” “Saksoni, hoćeš, molim te, da mi kažeš šta nije u redu? Zvučiš mi kao da si došla iz Noći živih mrtvaca. Jesi li u nekom polusnu, šta ti je? Izgleda da tebi nije jasno da mi večeras idemo na večeru kod Ane Frans, one amozne Ane Frans.” Mislim da sam bio ljut, što se i videlo po mom glasu. Uhvatio sam joj pogled u ogledalu i ona mi se blago nasmešila. Zatim se okrenula i pogledala me, a ja sam se osećao kao budala, sa kolenima ispod brade i kosom punom sapunice. “Znam.” I dalje je gledala u mene i ponovila, “Znam.” Otišla je do korpe, uzela knjigu i izašla iz kupatila. “Šta bi, dođavola, to trebalo da znači?” upitao sam kadu. Sapun mi je iskliznuo iz ruke i bućnuo u vodu. Dovršio sam kupanje gotovo u bunilu, jer sam sve vreme pokušavao da dokučim šta se dešava. Kad sam konačno bio gotov i kad sam uz obilno slivanje vode po podu otišao u
spavaću sobu, ona je bila u onom istom/aspoloženju, pa sam zaključio daje bolje da ćutim. Zeleli smo da idemo pešice do Fransove kuće. Gospođa Flečer je sedela na tremu, u jednoj od onih stolica za ljuljanje i krunila kukuruz. Ekser je ležao pored njenih nogu i čuvao neku kost, koju očigledno nije hteo jede. nam jeotprilike preciznošest objasnila kako da dođemo do Anine kuće,da koja je Starica bila udaljena raskrsnica. Dok sam silazio niz stepenice, bio sam siguran da gospođa Flečer pomno prati svaki naš korak, ali se nisam okrenuo da proverim. Bilo bi očigledno da baš zbog toga gledam, a ja nisam hteo da se zameram toj ženi. Ako budemo odlučili da ostanemo u gradu, njena kuća je bila suviše udobna (i jeftina) da bih se posvađao s njom samo zato što ona voli da zabada nos u tuđa posla. Sunce je zalazilo iza bivše ledare, ali je izgledalo bledo prema limunžutoj boji te zgrade. Na zidu su se nazirali obrisi siova koje nismo primetili kad smo prvi put prolazili. “Hej, vidi ovo! FLEČER I PORODICA. Zašto nam nije rekla da je ona vlasnik ove zgrade?” “Možda joj je bilo neprijatno da naglašava da je bogata?” Saks je pogledala, mršteći se zbog sunca. “Ма kakvo bogatstvo? Izdaje sobe u svojoj kući i poseduje odavno zatvorenu ledaru? Mislim da nije htela da pomene daje posedovala zgradu u kojoj su radnici stradali zbog nebrige vlasnika.” To nam je bilo zadovoljavajuće objašnjenje narednih nekoliko minuta, koliko smo razmišljali o tome. Padao je sredine. mrak i nebo boju, sa tragom aviona preko Začulojesedobijalo brujanjekobaltno kosilice iplavu do nas je dopro miris tek pokošene trave, a zatim i miris benzina, kada smo se približili Eksonovoj pumpi. Neki čovek je sedeo ispred prostorije za radnike, na stolici za plažu, a limenku piva je stavio na gomilu oštećenih automobilskih guma, na dohvat ruke. Još jedna tipična slika Normana Rokvela. Ova bi se zvala “Benzinska pumpa u junu”. Neki beli, novi folksvagen, zaustavio se na pumpi. Vozač je spustio prozor i isturio glavu. “Lari, mrdni dupetom! Je l’ te plaćaju da piješ pivo ili da radiš?” Lari je napravio grimasu, pre nego što je ustao, i pogledao u nas.
“Svaki tip koji kupi švapska kola odmah umisli da je Hitler, znate.” Prošli smo pored piljamice koja je bila zatvorena, a u izlogu je imala istaknut cenovnik robe. Primetio sam da su cene niže nego u Konektikatu. Iza piljarnice se nalazio “drajv-in” sa hamburgerima, sav u narandžastoj odakle se čula rok šezdesetih. muzika. Jedini autosam na parkingu je bioboji, jedan ševrolet, modelglasna iz kasnih Primetio da su svi ljudi u kolima jeli sladoled u kornetu. Stigli smo do Anine ulice, a da to nismo ni znali. Moj želudac, koji je do tada mirovao, signalizirao je ostatku organizma i nekoliko milisekundi kasnije, uhvatila me je panična nervoza. “Tomase...” “Hajde, Saks, idemo. Prebrinimo i to.” Prikupljao sam snagu siguran da moram krenuti ili će noge početi da mi se tresu i neću moći da progovorim ni reč. “Tomase...” “Hajde, idemo!” Uhvatio sam je za ruku i doslovno je povukao niz ulicu. Verovatno su svi stanovnici ove ulice upravo večerali ili nisu kod kuće, jer na ulici nije bilo žive duše. Gotovo sablasni prizor. Kuće su bile uglavnom okrečene u belo, u tipičnom stilu Srednjeg zapada. Aluminijumske ograde i poneka statua na travnjaku. Poštanski sandučići sa prezimenima kao što su Kalder ili Srajner, čak i biseri tipa “Supružnici Bob i Leona Berns”. Mogu samo da zamislim kako izgledaju božične jelke u ovim dvorištima. Fasade kuća prekrivene svetlećim lampicama i plastični Deda Mrazevi na krovovima. Konačno, bili smo tu. Nije bilo teško prepoznati kuću, jer sam je dovoljno puta video na onoj fotografiji iz časopisa. Ogromna, tamna, viktorijanska, optočena izrezbarenim drvetom, zatamljenih stakala na prozorima. Živa ograda ispred kuće bila je uredno podrezana. Iako je kuća bila tamna kao kakao, izgledalo je da je nedavno obojna. Moja baka je živela u takvoj kući u AJovi. Doživela je devedesetčetvrtu godinu uporno odbijajući da gleda bilo koji film svog sina. Kada su, pošto je umrla, pregledali njene lične stvari, našli su
jedanaest ukoričenih svezaka sa novinskim člancima o mom ocu, počev od njegovog debitanskog filma. Želela je da joj sin postane veterinar. Držala je brojne životinje na svom imanju, uključujući magarca i kozu. Kad god bismo joj došli u posetu, magarac bi me ugrizao i posle toga njakao od sreće. “... krenemo?” Saksoni mi je stezala mišicu i natremice gledala u mene. “Molim?” Pocrvenela je i video sam da je nervozna kao i ja. “Zar ne misliš da treba da krenemo? Mislim, vreme je, zar ne?” Bacio sam letimičan pogled na sat i klimnuo glavom, iako nisam ni video koliko je sati. Prešli smo preko ulice i krenuli ka kući. Vrata sa mrežom, drveno poštansko sanduče (u koje je nekada pristizala gomila pisama), i veliki prekidač za zvonce. Pritisnuo ga i začuo potmuli pisaksam negde u unutrašnjosti kuće. Na kratkosam je zalajao nekisepas. Pogledao pod ispod sebe i video da na smeđem otiraču piše ODLAZI. Gurnuo sam Saksoni laktom i pokazao joj otirač. “Da li to važi i za nas?” Samo mi je to trebalo. Isprva mi se ovo sa otiračem činilo kao dobar fazon, ali posle ovih reči počeo sam da sumnjam. Šta ako Ana zaista nije želela da mi... “Zdravo. Uđite. Bolje da se ne rukujemo, ruke su mi masne od piletine.” “Hej, vidi, eno ga Ekserl” I stvarno je bio tamo. Beli bul-terijer je provukao glavu između Aninih nogu i posmatrao nas svojim veselim iskošenim očima. Ana gaje pritegla nogama. Pas se nijepomerio, ali je neprestano vrteo repom. “Ne, ovo je Latica, Ekserova devojka.” Ana gaje pustila i pas je prišao nama. Miran kao buba. Do tada nisam imao prilike da vidim bul-terijera, a onda sam video dva u jednom danu. Sto se tiče drugog psa, logično je da osim Eksera postoji i ženka.
Široki hodnik je vođo ka stepenicama. Na polovini stepeništa, kod odmorišta, dva velika vitraža su usmeravala raznobojnu svetlost na kraj hodnika. Zidovi su bili beli. Odmah levo od ulaza, bilo je okačeno ogledalo sa pozlaćenim ramom i drveni čiviluk sa dva muška šešira. Njegova šešira? Da li je Maršal Frans uopšte nosio šešire? Uramljene fotografije balona i cepelina bile suilustracije desno od za čiviluka. Do njih,knjige. što meNisam je iznenadilo, uramljene Van Valtove sve Fransove hteo da ostavim utisak da sam njuškalo, pa sam prestao da zurim u slike. Možda neki drugi put (ako uopšte bude bilo drugog puta). Igrao sam se sa Laticom koja je skakutala u hodniku. Škočila mi je u krilo. “Ovi psi su neverovatni. Nisam imao nikakvo iskustvo sa njima, a sada mislim da želim da imam jednog takvog.” Videćete ih mnogo po gradu. Mi smo neka vrsta enklave za bulterijere. Moj otac je voleo samo tu rasu pasa. Ako vam Latica dosađuje samo je blago odgurnite. Oni su inače najbolji psi na svetu, mada nekad znaju da polude. Dođite, idemo u dnevnu sobu.” Pitao sam se kakva li je u krevetu. Brže-bolje sam potisnuo takve misli, jer sam takvo razmišljanje o kćerki Maršala Fransa smatrao svetogrđem. Ma kog vraga... bila je seksi, imala je divan glas i nosila je farmerke i majicu koji su isticali njenu zgodnu foguru. Dok sam ulazio u dnevnu sobu, mogao sam jasno da zamislim Anu kako pozira nekom ludom ruskom slikaru u pariškom ateljeu. Slikar bi ličio na Raspućina i vođo bi ljubav sa njom pedeset puta dnevno, a u pauzama bi slikao njen akt i pio pelinkovac. U impozantnoj Fransovoj dnevnoj sobi moje zadivljeno oko zabeležilo je sledeći inventar: drvena figura Pinokija ručne izrade, lutka iz izloga visoka dva metra koja je ličila na Džin Harlou sa skupljenom kosom, i poticala iz dvadesetih gođna ovog veka. Zatim Navaho tapiserija, lutke i marionete. Maske! (Uglavnom japanske, južnoameričke i afričke, kako bih rekao na prvi pogled). Grnčarija iz koje vire paunova pera. Japanske grafike (Hokusai i Hirošige). Polica krcata budilnicima raznih boja i oblika. Knjige u kožnom povezu. Tri šangajske kutije za čaj, od graviranog drveta, sa izrezbarenim slikama oveća i žena, u žutoj, crvenoj i crnoj boji. Sa nekog skrivenog stereo uređaja dopirala je naslovna tema iz Kabarea. Drveni ventilator na plafonu bio je nepokretan.
Stajali smo na vratima i bez daha posmatrali. On je pisao knjige, a ovo je njegova soba. Sve se logično uklapalo. “Ljudi se obično zaljube u ovu sobu čim uđu, ili se odmah prestrave.” Ana se progurala između nas i ušla u sobu. Mi smo i dalje stajali na vratima kao skamenjeni. “Moja majka je bila vrlo konzervativna. Volela je stolnjake, i poklopce čajnike. Sve njenePretvorili stvari su na tavanu, jer smo otac isalvete ja preuredili sobu,začim je ona umrla. smo je u ono što smo godinama želeli. Čak i kad sam bila sasvim mala, volela sam iste stvari kao i on.” “Sjajno je! Kad se setim svih knjiga i svih likova iz njih...” Raširio sam ruke i pokazao oko sebe. “Sve ovo savršeno ide uz njega. Ovo je Maršal Frans.” To joj se dopalo. Ponosno je stala na sredinu sobe i rekla nam da uđemo. Kažem “rekla” jer je svaka njena reč zvučala kao neopoziva tvrdnja ili naredba. Bila je vrlo sigurna u sebe. Saksoni je odmah prišla lutkama na zidu. “Smem li da probam?” Pomislio sam kako to nije baš najučtivije pitanje, mada je Ana odgovorila potvrdno. Saks je htela da uzme lutku, pružila je ruku i — skočila kao oparena. “Ра to je Kle!” Ana je bez reči klimnula glavom. Pogledala me je i podigla obrvu. “Neverovatno, ovo je srcinalan Pol Kle!” Saksoni je oduševljeno pogledala u Anu i mene. “Otkud vam?...” “Sjajni ste, gospođice Gardner. Malo ljudi zna kolika je ta lutka retkost.” “Ona je lutkar.” Pokušao sam i ja da učestvujem u razgovoru. “Ali, ovo je stvarno Kle!” Pitao sam sejel' to ona pokušava da imitira papagaja. Pažljivo je skinula lutku sa zida, kao da je Sveti Gral u pitanju. Počela je da priča, ali veoma tiho, kao da priča sama sa sobom, ili sa lutkom. “Saks, šta to pričaš?” Podigla je pogled. “Pol Kle je napravio pedeset ovakvih lutaka za
svog sina Feliksa. Ali, dvadeset ih je uništeno za vreme rata, kada je Desau bio bombardovan. Ostale se, koliko znam, nalaze u jednom švajcarskom muzeju.” “Da, u muzeju u Bernu. Moj otac i Kle su se dopisivali godinama. Kle mu je prvi put pisao da bi mu rekao koliko ga je oduševila Tuga zelenog
psa. Kada je otac kasnije pisao i pomenuo mu svoju kolekciju, Kle je poslao ovumu lutku.” Meni je ta lutka izgledala kao rad nekog osnovca, na času likovnog. Saks je sela u obližnju kožnu fotelju i nastavila da razgovara s lutkom. Pogledao sam Anu i osmehnuo se, a ona je pogledala u mene i učinila isto. Na nekoliko sekundi je izgledalo kao da Saksoni nije s nama u sobi. Na nekoliko sekundi sam pomislio kako bi bilo lepo postati Anin ljubavnik. Misli su otišle, ali njihov odjek je ostao. “Dakle, ko ste vi, gospodine Ebi? Osim što ste sin Stivena Ebija?” “Ко sam ja?” “Da, ko ste vi? Odakle ste, čime se bavite?...” “А, to. Pa, predajem u jednoj srednjoj školi u Konektikatu i...” “Predajete? Pīoćete reći da niste glumac?” Duboko sam udahnuo i prebacio nogu preko noge. Deo moje dlakave noge ukazao se između čarape i ivice nogavice, pa sam stavio ruku preko njega. Pokušao sam da se nasmejem na njeno pitanje. “На, ha, ne, jedan glumac u porodici je sasvim dovoljan.” “Da, naravno. Slažem se. Ni ja nisam nikada mogla da postanem pisac.” Posmatrala me je blagim pogledom. Ponovo j e blesnula ona ista, neizgovorena intima. Di sam ja to samo umišljao? Primetio sam da mi je pertla na cipeli odvezana i sagnuo sam se da je zavežem, kad je rekla: “Koja od očevih knjiga vam je najdraža?” “Zemlja smeha. “ “Zašto?” Uzela je kartonski podmetač za čaše i igrala se njime u ruci. “Jer se niko drugi nije toliko približio mom svetu.” Spustio sam nogu i naslonio se laktovima na kolena. “Čitanje knjige za mene predstavlja putovanje u drugi svet. Ako je u pitanju zaista dobra knjiga, uvek me
interesuje kako će se događaji dalje odvijati, šta se krije iza sledećeg ugla. A ako je u pitanju petparačka knjiga, imam osećaj kao da se vozim kroz najgore kvartove Nju Džersija — unaokolo sve smrdi i morate da podignete prozore na kolima i dišete na usta sve dok ne izađete iz kvarta.” Nasmejala i savila se da pomiluje Laticu koja jojdojekraja?” prišla do nogu. “Hoćete reći da se svaku knjigu koju započnete, pročitate “Da, to mi je loša navika. Čak i ako je to najgora knjiga ikada napisana, ne ispuštam je iz ruku dok ne saznam šta je bilo na kraju.” “Interesantno, moj otac je bio isti. Čim bi se dohvatio nečega — makar to bio telefonski imenik — uvek bi to pročitao do kraja.” “Zar nije snimljen strašan film o tome?” “О čemu?” “О telefonskom imeniku.” Znao sam daje to glupa šala onog momenta kadabudućih sam je izustio se nije Nadao se da njena procena biografai Ana ne zavisi od nasmešila. njihovog smisla zasam humor. “Izvinite na trenutak, moram da pogledam večeru.” Ostavila nas je same u sobi. Latica je samo mahnula repom i ostala na svom mestu. Naravno, skočio sam da pronjuškam po sobi. Frans ili neko iz kuće očigledno je voleo biografije, jer ih je bilo na hrpe u sobi, sve sa podvijenim stranicama i podvučenim redovima. Začudio me je izbor — Magični tepih od Ričarda Holibertona, brošure Maksa Friša (na nemačkom), Alister Krouli, Susreti sa izuzetnim ljudima Gurđijeva, knjiga o francuskom svešteniku koji je za vreme Drugog svetskog rata radio za pokret (na nemačkom), beleške Leonarda Mein Kampf Da Vinčija, Trojeotpora, na jednu četkicu za zube od Džeka Para. Kartonska kutija za cipele sa slikom Bastera Brauna na poklopcu, u kojoj su bile neke stare razglednice. Prebirao sam po njima i video da većina potiče sa raznih železničkih stanica u Evropi. Naišao sam na razglednicu sa slikom bečkog Westbahnhofa i kad sam ugledao ime pošiljaoca, prošli su me žmarci. Potpis je glasio: Isak. Taj i taj datum godine 1933-će. Poruka je bila na nemačkom i nisam je razumeo, ali sam ozbiljno došao u iskušenje da ukradem razglednicu i pošaljem je Dejvidu Luisu. “Dragi gospodine Luise: Mislim da biste želeli da vidite razglednicu
koju je Maršalu Fransu poslao njegov nepostojeći brat, Isak”. “Večera je postavljena. Sedite i jedite pre nego što se ohladi.” Nisam ni znao koliko sam zapravo bio gladan sve dok nisam ušao u trpezariju i ugledao ovale pune pečene piletine, graška i krompir-pirea. “Pošto ste prvi put ovde, rešila sam da vam spremim omiljeno jelo mog oca. Uvek bi se ljutio ukoliko ovo jelo ne bi bilo na trpezi bar jednom nedeljno. Da se on pitao, to bismo jeli svaki dan. Izvolite, sedite.” Sto je bio mali, a tri stolice su imale tanke jastučiće za sedenje. Seo sam desno od Ane, a Saksoni levo. Miris hrane me je izluđivao. Ana mijeutanjir stavila dva velika pileća bataka, gomilu graška i brdo pirea. Taman sam počeo da oblizujem usne spreman da se bacim na hranu, kad mi pogled pade na viljušku i nož. “Ufff!” Ana me je gledara, smešeći se. “Čekala sam da vidim kako ćete reagovati. Zar nisu šašavi? To je očev pribor za jelo. Dao je da se napravi kod jednog njujorškog zlatara.” Moja viljuška je bila u obliku srebrnog klovna. Glava mu je bila povijena unazad i zupci viljuške su mu izlazili iz usta. Nož je bio u obliku mišićave ruke koja drži palicu. Palica je bila široka, ali ne u stilu reketa za ping-pong ili tako nečega — već je izgledala zlokobnije, kao palica kojom deci udaraju packe u engleskim državnim školama. Saksoni je podigla svoj pribor, koji je bio sasvim drugačiji od mog. Njena viljuška je bila u obliku veštice koja sedi na metli. Drška metle je bila istovremeno i drška viljuške, a deo koji na metli služi za čišćenje, služio je za nabadanje hrane. “Neverovatni su!” “Imam kompletne pribore za šest osoba. Posle večere ću vam pokazati ostale.” Cim sam počeo da jedem, shvatio sam da će večera potrajati. Zašto li sam osuđen na odvratnu hranu iz ruku meni zanimljivih žena. Pošto smo otpili po nekoliko gutljaja neizrecivo bljutave kafe, spustila je salvetu na sto i počela da govori o Fransu. Povremeno bi u ruku uzela viljušku i okretala je prstima, igrajući se njome kao kakvim čarobnim štapićem. Sve vreme je gledala u svoju ruku, s vremena na vreme hvatajući izraze na našim licima, da bi proverila da li razumemo o čemu govori.
“Moj otac je voleo da živi u Gejlenu. Roditelji su ga poslali u Ameriku još pre rata, pošto su bili Jevreji i plašili su se Hitlera. Moj stric, Isak, ubijen je u koncentracionom logoru.” “Dejvid Luis mi je rekao da je vaš otac bio jedinac.” “Da li govorite nemački, gospodine Ebi? Ne? E pa, u nemačkom jeziku postoji koja savršeno Luisu. mit zwei augen. Znate liizreka šta to znači? Đubrepristaje sa dvaDejvidu oka. Neko bi Dreck to preveo kao Govno sa dva oka, ali ja neću, jer sam večeras milosrdno raspoložena.” Viljuškom je trljala ivicu stola. Do tada je njen ton bio smiren i uzdržan, ali reč govno je to prekinula. Nije mi izgledala kao žena koja često psuje. U sećanje mi se vratila slika Dejvida Luisa koji sedi na kauču i priča mi bizarne priče o Ani i njenim mačkama koje frkću i šalju poglede pune mržnje. Njene mačke. Ovde nema nikakvih mačaka. Mislio sam da će jedno tako bezbolno pitanje dobro doći posle nelagodnosti koju je iza sebe ostavila reč govno. “Da li držite mačke?” “Mačke? Ne, nikada ih nismo imali. Mrzim mačke.” “Da li je vaš otac imao neku mačku?” “Ne. Mrzeo j e većinu životinja. Bul-terijeri su j edine životinje sa krznom koje je mogao da podnese.” “Stvarno? Kako je onda tako dobro poznavao životinje? To znanje se jasno vidi u njegovim knjigama.” “Želite li još malo kafe?” Odmahnuo sam glavom tako snažno da mi je gotovo spala sa ramena. Nije ponudila Saksoni čajem. Počinjao sam da mislim da nije baš oduševljena Saksoni. Da li je to imalo veze sa Saksoninom ličnošću ili sa činjenicom da je Saksoni takođe žena? Konkurencija u osvajanju mene? Bojim se da nije. Ponekad vam se desi da upoznate osobu i osetite trenutnu antipatiju još dok se rukujete s njom. ī obratno. Ta osoba može biti sjajna, privlačna, seksi, ali vam se jednostavno ne dopada. Ako je to sada bilo u pitanju, stvari će biti znatno komplikovanije. Odlučio sam da ne razbijam time glavu sve dok nam Ana ne dozvoli da pišemo biografiju. Ustali smo i Saksoni je prva krenula ka drugoj sobi. Jedina svetlost u sobi je bila ona koja je dopirala kroz prozor sa osvetljene ulice. Maske su
bile u polusenci i sve je bilo sablasno, najblaže rečeno. Ana je stala ispred mene, sa rukom na prekidaču, ali nije palila svetio. “Otac je voleo kad je soba bila ovakva. Viđala bih ga kako stoji na vratima i sve ove stvari posmatra mačijim očima.” “'Mačije oči', a? To je iz Tuge zelenog psa, zar ne?” “Tako je. Izgleda da dobro poznajete Fransa.” Upalila je svetio i stvari na koje smo se saplitali u mraku ukazale su se pred nama, na svu sreću. Ne volim: horor filmove, horor priče, noćne more i mračne stvari. Predajem Poa samo zato što mi je to naredio šef katedre i redovno mi treba dve nedelje da se oporavim posle svakog čitanja Izdajničkog srca. Dobro, volim maske i ostale pomalo fantastične stvari, ali uživati u nečemu gotovo stvarnom i plašiti se čudovišnog su dve različite stvari. Ne zaboravite, ja sam ipak kukavica. Saksoni je sela na kauč i prekrstila noge. Latica je svoju šapu naslonila na njenu nogu, pogledom tražeći dozvolu od Ane. Pošto nije čula nikakvu naredbu, Latica je to shvatila kao odobravanje i polako se popela kod Saksoni. “Kada je stigao u Njujork, zaposlio se kod jednog pogrebnika. Oh, zaista se izvinjavam — želi li neko od vas možda brendi ili neko drugo piće? Kalu ili Tia Maria? Imam svakakve vrste pića. Oboje smo odbili i ona se ponovo zavalila u stolicu. “Mada, to je velika tajna, znate. Jako malo ljudi zna za taj prvi posao mog oca. Pogledao sam u Saksoni, ali ona je gledala u Anu. Onda je progovorila, prvi put od završetka večere: “Koliko dugo je radio za tog pogrebnika?” Nepotrebno pitanje, pošto mi je Lućente već dao tu informaciju prilikom našeg susreta. Devet meseci. “Dve godine.” Ponovo je u ruku uzela držač za papir i dokono ga vrtela prstima. Pogledao sam u Saksoni, ali ona je i dalje netremice gledala u Anu. “Šta je konkretno radio kod tog pogrebnika?” “Radio?” Ana je slegla ramenima i nasmešila mi se kao da je pitanje
sasvim suvišno, ili kao da je moja prijateljica tupava, čim pita tako nešto. “Ра, nije radio uobičajene poslove jer bi mu se smučilo kad god bi video leš. Zaista! Pričao mi je da je uvek trčao u kupatilo kad god bi ga pozvali u prostoriju gde se nalazio leš. Jadni tata, nije on bio za takvu vrstu posla. A znate li šta je radio? Kuvao je. Bio je zadužen za kuvanje i spremanje “Znači kuće.” nikada nije radio u samoj pogrebnoj radnji? Zar ni posle nekoliko meseci boravka?” Blago se osmehnula i odmahnula glavnom. “Nikada. Moj otac je jedva podnosio prizor mrtve životinje na putu. A sada ću vam ispričati zanimljivu pričicu za vašu biografiju, gospodine Ebi. Otac bi ponekad išao sa ostalima iz radnje kada je trebalo preuzeti telo, pošto je znao da vozi kamion. Jednom je trebalo preuzeti telo čoveka čija je porodica živela na šestom spratu zgrade koja nije imala lift. Kad su se popeli, videli su daje reč o telu teškom skoro stopedeset kilograma.” “Stopedeset? Kako su ga izneli odande —viljuškarom?” Iako je i ovo po svoj prilici bila laž, sama ideja me je fascinirala. Dopalo joj se ovo sa viljuškarom. Zasmejala se i lupkala rukom po kolenu. “Ра, ne baš. Poslali su mog oca u prizemlje da pazi da neko ne uđe u zgradu. Kada im je odozdo doviknuo da nema nikoga u blizini, odmah je požurio gore da bi im pomogao. Onda je čuo neki tup udarac. Zatim seriju tupih udaraca. Pogledao je gore i video ih kako nogama guraju telo niz stepenice. Zamislite? Zamislite da ste ušli u tu zgradu i ugledali telo teško stopedeset kilasekako se kotrlja ka vama.“ “Mora da šalite.” Podigla je desnu ruku i ispružila tri prsta, odmaknuvši glavom. “Časna izviđačka reč.” “Kotrljali su ga niz stepenice? Svih šest spratova?” “Baš tako.” “Ра dobro, šta su radili sa telom kad su došli do prizemlja? Zar nije bilo oštećeno?” “Naravno da jeste, ali su ga odneliu svoj pogrebni zavodi sve sredili uz pomoć šminke i ostalih stvarčica. Sledećeg dana, na sahrani, leš je
izgledao kao da je živ, kako mi je otac rekao.” Izmišljotina ili ne, bila je to dobra priča iza koje se nazirao pripovedački talenat njenog oca. Spustila je držač za papir. “Hoćete da vidite njegovu radnu sobu? Mislim da će vas interesovati da je vidite.” “Gospođice Frans, nemate pojma koliko bih želeo da vidim njegovu radnu sobu!” Već sam ustajao sa stolice. Ana je pošla prva, zatim Latica i Saksoni, pa tek onda ja. Džentlmen kao i uvek. Kao dete, sa bratom i sestrom često sam sedeo u vrhu kućnog stepeništa koje je bilo prekriveno crvenim tepihom i gledao kako se roditelji spremaju za večernji izlazak. Bili smo u pidžamama i papučama sa slikom Roj Rodžersa i stajali smo u senci hodnika. Roditelji su bili predaleko da bismo čuli ali Jedino nama tada je ionako bilo bio ugodno toplo. Roditelji su uvek bilišta lepipričaju, i picnuti. mi je otac neštoi više od običnog “ćaleta”, koji uglavnom nije bio kod kuće i koji bi preterivao u izlivima ljubavi kad god bi našao vremena za nas. Godinama nisam razmišljao o tome. To je jedno od onih prustovskih sećanja koja obično potiskujete, ali vam je ipak drago što su deo vašeg života. Dok smo se peli stepenicama ka Fransovoj radnoj sobi, uhvatila me je neobjašnjiva želja da sednem i osvežim. sećanje. Pitao sam se da li je Ana radila nešto slično sa svojim roditeljima. Vratio sam se u stvarnost pre nego što sam došao do vrha stepenica. Pogledom sam uhvatio Saksoni i Anu kako zamiču za ugao. Začuo se glas. “Ideš li?” Ubrzao sam korak i odgovorio. “Da, da, evo me!” Pod je bio žut, drven i lakiran i podsećao me je na kuće u Skandinaviji. Nije bilo stolova i stolica, niti bilo kakvih vitrina. Spratovi u kući su ličili na dve odvojene ličnosti: gornji nevin i čist, donji lud i otkačen. Skrenuo sam za ugao i uočio tanku traku svetlosti koja je dopirala kroz odškrinuta vrata. Iznutra se nisu čuli glasovi, niti pokreti. Ušao sam i odmah sam se razočarao. U sobi nije bilo ničega osim masivnog radnog stola od hrastovog drveta i kancelarijske stolice na
okretanje. Na stolu se nalazio upijač za mastilo, a do njega parker nalivpero. Ništa više. “Kako je samo prazna.” “Da, jako se razlikuje od dnevne sobe. Otac je govorio da mu sve smeta dok radi i da želi ovakvu sobu.” Zazvonio je telefon, koji se nalazio iza samih vrata, a Ana namnjse izvirila i podigla slušalicu. Saks je prišla stolu i rukom prešla preko ega. “Oslepeol Kako misliš oslepeo? Nemoguće. Kako se to desilo?” Pogledao sam u Saksoni i shvatio da oboje prisluškujemo razgovor. Anino lice se zateglo i pogledala je u pod. Izgledalo je da je više ljuta nego uznemirena. “Dobro, dobro. Budi tu i dalje, doći ću što pre budem mogla. Šta? Ne, ostani tu!” Spustila je slušalicu i prošla rukom kroz kosu. “Izvinite, jedan od mojih prijatelja je doživeo nesreću. Moram odmah u bolnicu. Odbaciću vas dolikuće.” “Zao mi je. Možemo nekako da pomognemo? Vrlo rado ćemo to učiniti.” Odmahnula je glavom i pogledala kroz prozor. “Ne. Ne postoji ništa što biste mogli da uradite.” Ugasila je svetio i žurno sišla niz stepenice, ne čekajući nas.
5 “Jesi li budan?” Blago me je dodirnula prstom po ramenu. Okrenuo sam se prema njoj. Mesečina je bacala šare sa prozora na njenu kosu i plavu spavaćicu. Iako sam bio pospan, njena kosa mi je ličila na poluosvetljene maske u Fransovoj sobi, pre no što je Ana upalila svetio. “Budan? Saks, ne samo da sam budan, već sam...” “Ne zbijaj šale sa mnom, Tomase. Nisam raspoložena za šale, važi? Molim te.” Nisam mogao jasno da joj vidim lice, ali sam po tonu njenog glasa mogao da zamislim kako izgleda. Ravnodušan pogled, spušteni krajevi usana i uskoro će početi ubrzano da trepće. To je bio njen nemušti mak da želi daje zagrlim. I čim bih to učinio, duplo jače bi me stegla i to bi me uvek rastužilo. Tada bih se zapitao da li imam dovoljno snage za oboje —
baš ono što ona tada i želi da oseti. “Jesi li dobro, mala?” Pomilovao sam je i osetio mekoću njene kose. “Da, ali nemoj sada da govoriš. Zagrli me, molim te, аћ samo nemoj da govoriš.” To se događalo i ranije. Ponekad se budila u toku noći, bespomoćna i uplašena, ubeđena da će sve lepe stvari u njenom životu iščeznuti i da ona to ne može sprečiti. Ja sam to zvao “noćni strahovi”. Ona sama je otvoreno priznavala da su ti strahovi glupi i da je to čist mazohizam, ali nije mogla da ih spreči. Rekla je da je najgore od svega to što je takvo raspoloženje hvata ili kada je potpuno srećna ili kada je beskrajno tužna. Dok sam je držao u naručju, pitao sam se da li sam možda ja ovoga puta nekim svojim postupkom podstakao njene strahove. Za dve sekunde samu glavi premotao snimak večerašnjeg boravka u Aninoj kući. Auu! Anina hladnoća. Užasna hrana. Nedefìnisan odgovor u vezi sa biografijom. Povremeni flert između mene i Ane. Koji sam ja kreten. Jače sam je prigrlio i poljubio je u čelo. Od svog tog dodirivanja, maženja i osećaja krivice, jako sam je poželeo. Nežno sam je okrenuo na leđa i skinuo joj spavaći cu.
6 Sledećeg jutra, sunce se krišom uvuklo u sobu oko sedam sati. Sijalo mi je pravo u lice, što me je i probudilo. Mrzim da ustajem rano kada ne moram, pa sam se prevrtao po krevetu, tražeći senku. Ali, pokreti su mi bili otežani, jer se Saksoni obmotala oko mene kao skoč-traka. Povrh svega, vrata su se uz škripu otvorila i Ekser se dogegao i uskočio u krevet. Imao sam utisak da sam na splavu za spašavanje u sred okeana, jer je nas troje ležalo na malom prostoru i svako se pribijao uz sebi najbliže telo. Nisam pomenuo svoj problem sa klaustrofobijom do sada, ali ovo... Stešnjen između dva topla tela, sunce mi bije u oči, čaršav mi je obmotan oko nogu... Odlučio sam da je vreme da ustanem. Potapšao sam Eksera po glavi i malo ga gurnuo u stranu. Zarežao je. Pomislio sam daje to samo obična jutarnja nervoza, pa sam ga ponovo blago gurnuo. Zarežao je još glasnije. Gledali smo jedan drugog preko ružičastog ćebeta, ali bul-terijeri nemaju apsolutno nikakav izraz na licu, tako da nikada ne znate kako su raspoloženi. “Miran, Ekserel Taaako!” “Zašto reži na tebe? Šta si mu uradio?” Saksoni se privila uz mene tako da sam osećao njen dah na svom vratu. “Ništa. Samo sam ga malo odgurnuo da bih mogao da ustanem.” “U jeee... Misliš da bi smeo to da ponoviš?” “Otkud znam? Kako da znam. da me neće ujesti?” Pogledao sam je i ona je zatreptala. “Ne, Tomase, mislim da neće. Ti mu se dopadaš. Sećaš se onog juče?” Zvučala je kao da je uverena u to što kaže. “Ма nemoj? E pa, danas nije juče, a osim toga, briga tebe, tvoja ruka nije u opsanosti.” “Da li planiraš da ostaneš ćelo jutro u krevetu?” Nasmešila se i dlanom protljala nos. Hvala Bogu da se oporavila od onog sinoć. “Tomi je kukavica...” Gledao sam u Eksera i on je gledao u mene. Ispod oka. Njegov nos nalik na suvu šljivu, pomolio se između šapa. “Gospođo Flečer!!!”
“Ма daj, Tomase, nemoj da je zoveš! Šta ako žena još uvek spava?” “Šta mogu. Neću da me ovaj ovde ujede. Miraaan Eksi, dobra kuca! Gospođo Flečeeer!” Začuo se bat koraka i koji sekund kasnije gospođa Flečer je provirila u sobu. Ekser je skočio sa kreveta da bi je pozdravio. Saksoni je prasnula u smeh i lice sakrila iza jastuka. “Da? Dobro jutro.” “Dobro jutro. Mislim, ovaj, znate Ekser je ležao na krevetu, a ja sam hteo da ustanem i malkice sam ga gurnuo. On je tada, mislim zarežao. Uplašio sam se da možda misli ozbiljno.” “Ко, Ekser? Ma neee. Vidite ovo.” Pasje stajao pored nje, ali je i dalje gledao u nas. Podigla je nogu i blago ga udarila u slabinu. Zarežao je ne skrenuvši pogled. I daljeje vrteo repom. “Šta želite za doručak, vas dvoje? Pošto ste ovde tek jedan dan, odlučila sam da nisi vamišla spremim neštozar za ne?” jelo o svom trošku. Saksoni, ti sigurno još uvek u kupovinu, Ustao sam i prošao prstima kroz kosu. “Ne morate da se bakćete oko toga. Nama nije problem da...” “Naravno da ne moram, ali želim. Šta biste hteli da jedete? Pravim dobre slane palačinke sa mesom. Zašto ne biste probali moje palačinke sa mesom?” Odlučili smo da jedemo njene palačinke sa mesom. Izašla je iz sobe i Ekser je ponovo skočio na krevet. Prešao mi je preko nogu i ugnezdio se pored Saksoninog stomaka. “Jesi li danas dobro, mala?” pitao sam. “Da. Ponekad poludim u toku noći. Obuzmu me misli o tome kako ništa neće ispasti dobro, ili kako ćeš me ti uskoro napustiti... i slično. To mi se oduvek dešava. Ovoga puta, mislim da je glavni uzrok to što sam premorena. Obično mi je bolje kad se naspavam.” “Ti u sebi imaš neku vrstu dvostruke ličnosti, a?” sklonio sam joj pramen kose sa očiju. “Da. Svesna sam svega što se događa, ali to ne mogu da sprečim”. Malo je zastala, a onda me uhvatila za ruku. “Misliš li da sam luda,
Tomase? Da li me mrziš u takvim trenucima?” “Saks, ne budi smešna. Valjda me dovoljno poznaješ — da sam te mrzeo, već bih te odavno napustio. Ne razbijaj glavu time.” Stegao sam joj ruku i isplazio joj se. Ponovo je glavu sakrila pod jastuk i Ekser je pokušao svoju glavu da uvuče do njene. sam kroz prozor, bašta je voćki, bila okupana suncem biljke su seBacio njihale napogled vetru. Pčele su obletale oko a neka ptičica je isletela na ogradu terase. Rano jutro, Gejlen, Misuri. Zevao sam, a nekoliko automobila je protutnjalo ulicom pored kuće. Video sam nekog klinca kako liže sladoled i drugom rukom pipka vrhove ograde ispred kuće gospođe Flečer. Tom Sojer sa zelenim kornetom u ruci. Dok sam ga sanjivo posmatrao, čudio sam se kako neko može da jede sladoled u osam sati ujutro. Bez gledanja levo ili desno, momak je krenuo preko ulice, gde ga je istog trenutka udario kamionet i bacio ga visoko u vazduh. Kamionet je bio u punoj brzini, tako da je momak odleteo van mog vidokruga. Nestao mi je iz vida dok je još bio u uzlaznoj putanji. “Uh, jebotel”, zgrabio sam pantalone sa stolice i potrčao ka vratima. Cuo sam zbunjenu Saksoni kako me zove, ali se nisam zaustavljao da bilo šta objašnjavam. To mi je bilo drugi put da vidim kako nekog udaraju kola. Prvi put je bilo u Njujorku, kada je udarena osoba razbila glavu o asfalt. Dok sam trčao niz stepenice, pomislio sam koliko su samo nestvarne te proklete nesreće. Prvo vidite neku osobu kako najnormalnije razgovara sa prijateljem ili jede sladoled. Sledećeg trenutka čujete tup udarac i vidite telo koje leti kroz vazduh. Vozač kamioneta je stajao na ulici, nagnut nad telom dečaka. Prvo što sam ugledao bio je zeleni sladoled pomešan sa prašinom, koji je već počeo da se topi na asfaltu. Nikog drugog nije bilo u blizini. Prišao sam čoveku i sa nevericom provirio preko njegovog ramena. Smrdeo je na znoj. Dečak je ležao na boku, sa rastavljenim nogama, kao da je trčao pa su ga uhvatili zamrznutim kadrom. Oči su mu bile širom otvorene i iz usta mu je tekla krv. U stvari, jedno oko mu je bilo širom otvoreno; drugo tek poluotvoreno, dok je očni kapak drhtao.
“Mogu li nekako da pomognem? Da zovem hitnu pomoć? Mislim, vi ostanite ovde a ja odoh da zovem hitnu pomoć?” Covek se okrenuo prema meni i ja sam ga prepoznao. Jedan od kuvara sa roštilja. Jedan od onih velikih šaljivdžija. “Ovo uopšte ne valja. Tačno sam znao. Da, svakako, zovite hitnu pomoć. zaista ne znamuplašen, šta da kažem.” njegovomton zajapurenom licu videlo seJada je stravično ali me jeNaiznenadio njegovog glasa. Pola ljut, a pola samosažaljevajući. Nije pokazivao nikakav strah. Niti kajanje. Mora da je bio u šoku: kada se ljudima dogode užasne stvari, počinju da se ponašaju otkačeno i da govore sulude stvari. Ovaj jadnik je po svoj prilici shvatio da mu je budućnost potpuno zamračena, bez obzira na to šta će biti sa dečakom. Sledečih pedeset godina će morati da nosi na savesti smrt jednog deteta. “Džo Džordane! To nije trebalo da budeš ti!” Prišla nam je gospođa Flečer, sa ružičastom krpom za sudove u ruci. “Znam, dođavola! Koliko će još stvari da ode u kurac pre nego što sve bude kako treba? Jeste l' čuli za ono od sinoć? Koliko puta se to dogodilo do sada, četiri? Pet puta? Niko više ništa ne zna, ništa!” “Smiri se, Džo! Sačekajmo, pa ćemo videti. Molim vas, gospodine Ebi, pozovite hitnu pomoć. Broj je jedan-dva-tri-četiri-pet. Samo okrenite prvih pet cifara. To je broj za hitne slučajeve.” Dečak je počeo da krklja i nekontrolisano trese nogama, kao žaba kada je dodorinu elektrodom tokom biološkog eksperimenta. Pogledao sam Džordana, ali on je i dalje posmatrao dečaka i vrteo glavom. “Kažem ti, Guskice, nije trebalo da ja budem umešan u sve ovo!” Dok sam išao ka kući da telefoniram, do ušiju mi je dopro glas gospođe Flečer, “Dobro, smiri se i čekaj”. Svojim bosim nogama osećao sam topi otu pločnika, a krajičkom oka još uvek sam gledao razliveni sladoled. Protrčao sam pored Saksoni koja je stajala na terasi i držala Eksera za povodac. “Је ‘l mrtav?” “Još nije, ali je u jako lošem stanju. Moram da pozovem hitnu pomoć.” Ambulantna kola su stigla i već se okupilo podosta ljudi koji su došli
da vide šta se dešava. Bela policijska kola su stala na sred ulice sa uključenim rotacionim svetlima. Iz kola su dopirali glasovi sa policijskog radija pomešani sa glasnim krčanjem koje je paralo uši. Stajali smo na terasi i gledali kako bolničari nežno podižu dečaka i unose ga u kola. Kad su se kola udaljila, Džo Džordan i policajac su ostali ispred kuće i nastavili razgovor. Džordan se neprestano češkao po glavi, a pandur je palčeve zataknuo za svoj crni opasač. Gospođa Flečer se izdvojila od ostalih posmatrača i prišla dvojici ljudi. Razgovarali su nekoliko minuta, a onda su Džordan i policajac ušli u kola i otišli. Gospođa Flečer ih je posmatrala. Posle nekog vremena, okrenula se i mahnula mi da priđem. Sišao sam niz stepenice i prešao preko tople dvorišne staze. “Tome, ti si sve video, a?” “Da, na žalost. Kakva grozota.” Sunce je bilo tačno iznad njenog ramena, pa sam morao da žmirkam da bih je dobro video. “Da li se momak smejao neposredno pre nego što je udaren?” “Smejao? Kako to mislite?” “Smejao. Smejao, razumete? Jeo je sladoled, ali da li se smejao?” Zvučala je sasvim ozbiljno. Kakvo joj je to pitanje? “Koliko se sećam, nije.” “Jeste li sigurni? Potpuno ste sigurni da se nije smejao?” “Ра, mislim da sam siguran. Jeste da sam ga posmatrao pre nego što ga je kamionet ali nisam toliko obraćao pažnju. Ali, siguran sam da seudario, nije smejao. A zašto je to detaljno toliko važno?” “Ali dodirivao je ogradu rukom, zar ne?” “Da, dodirivao je ogradu. Dodirivao je vrh ograde slobodnom rukom.” Gledala me je. Zbunio sam se i bilo mi je neprijatno. Skrenuo sam pogled i primetio da me svi posmatraju onako kao što su me posmatrali kod roštilja prethodnog dana. Stari farmer u zarđalom crvenom korveru, tinejdžer sa zembiljem u ruci, punačka žena sa ružičastim uvojcima i cigaretom u ustima. Svi me
gledaju tako čudno... Sat vremena kasnije, Saksoni i gospođa Flečer su otišle u kupovinu. Rekle su da će se vratiti u toku popodneva. Zeleo sam da pođem sa njima, ali me one nisu pozvale. Pošto nemam običaj da se sam osećam pozvanim, ostao sam kod kuće. Uostalom, i onako sam mislio da bi bilo dobro da neko budemo Hteo sam vreme da poradim na razdvojeni. nekim stvarima koje su mi se motale po glavi otkako smo došli u Gejlen. Prvi utisci i tome slično. Uz to, želeo sam da pročitam neke od književnih biografija koje smo doneli, da bih video kako sve to treba da izgleda. Presvukao sam se u crveni šore i majicu, obuo papuče i skuvao sebi kafu. Ekser je svuda išao za mnom, ali sam se već navikao na njega. Neopozivo sam odlučio da kupim takvog psa kada se vratim u Konektikat, ma šta se dogodilo sa pisanjem biografije. Možda ću već ovde da ga kupim, tako da ću posedovati rođaka Fransovih pasa. Ako već nemam pravo da pišem biografiju, imam pravo da posedujem bulterijera. Seo sam u jednu od stolica za ljuljanje i šolju sa kafom spustio na pod tako da mi bude na dohvat ruke. Ekser je onjušio moju kafiću, ali je dobio blag udarac po glavi, tako da je odustao i mirno legao pored mojih nogu. Otvorio sam knjigu i počeo da čitam. Stigao sam do polovine prve stranice kada mi je pred oči ponovo izašla slika dečaka koji leži na ulici, potiskujući sve drugo. Pokušao sam da mislim na Saksoni, na Saksoni u krevetu, na ono što piše o Rejmondu Cendleru u knjizi koju držim, na to kako bi bilo lepo otići u krevet sa Anom Frans... ali slika beživotnog momka mi uporno nije izlazila iz glave. Ustao sam i rukama se oslonio na ogradu terase, upinjući se da vidim mesto na kome je jadni momak nastradao. Da vidim da li još uvek ima krvi na mestu pored koga smo stajali pre sat vremena i gledali kako dečko umire. Setio sam se da sam isto tako stajao na terasi kada sam čuo da mi je otac poginuo. Veče pre toga, bio sam na podu u kući Emi Fišer, sa dotičnom Emi u zagrljaju. Na televiziji je bio film Gospodin i gospođa Tajm, sa mojim ćaletom u glavnoj ulozi. Mnogo me je više interesovalo da svu čem Emi, nego da gledam film. Ionako sam ga gledao bezbroj puta. Pošto joj roditelji nisu bili kod kuće, Emi je dozvolila da joj radim šta
hoću. Sve vreme sam slušao njegov glas, čak sam se i nasmejao par puta, jer mi je bilo neobično da se tucam sa nekim pred ćaletovim očima. Crnobela šarada je padala preko naših tela i kada smo bili gotovi, legli smo jedno pored drugog i odgledali film do kraja. Ujutro, Emi je predložila da doručkujemo na terasi. Zajedno smo postavili sto, a ona je čak iznela i tranzistor, da odbismo slušali muziku dok jedemo. Sa radija čuo “Masačusetc” Bi Džiz, ja sam spokojno ležao sklupčan na se visećoj ležaljci, kada je voditelj prekinuo program zbog važnog obaveštenja. Upravo im je bila pristigla vest da se avion Stivena Ebija srušio u Nevadi i da po svoj prilici nema preživelih. Nisam ni mrdnuo sa svog mesta čak ni kada je ponovo krenula muzika. Emi je izašla iz kuće, noseći tiganj pun kajgane sa slaninom. Pozvala me je za sto. Ona još uvek nije bila čula vesti, i kao što sam pomenuo, ljudi rade čudne stvari kada im se dogodi nešto užasno. Šta sam ja uradio? Seo sam za sto i smazao svu hranu iz tanjira—jaja sam zbrisao za nekoliko sekundi. Kada sam završio sa jelom, spustio viljušku pored prazne za sokbilo i rekao: “Otac mi jesam upravo poginuosam u avionskoj nesreći.” Točaše je inače vreme kada bio srednjoškolac i kada mi je svaka druga reč imala ciničan prizvuk, tako da je slatka Emi Fišer samo zavrtela glavom i čudila se kako mogu tako glupavo da se šalim. Kad god vidim Gospodina i gospođu Tajm na televiziji, setim se Eminog izraza lica i toga kako je mirno nastavila da jede svoju kajganu. Trebalo mi je nekoliko sekundi da primetim da su se neka kola zaustavila ispred kuće. Nisam mogao da razaznam vozača, ali sam jasno video nešto belo što je pritislo svoj nos na staklo. Kola su bila beli dodž, nalik na onaj iz Prepustite to Biveru, kojim je majka vozila porodicu na izlet. Pokušavao sam da vidim ko je vozač, a onda sam ugledao belog bulterijera koji je skakao sa prednjeg na zadnje sedište i zaključio da su to Ana i Latica. Vrata sa vozačeve strane su se otvorila i ona lepa glavica se ukazala iznad linije krova auta. Rukom je zaklonila oči od sunca i gledala u pravcu kuće. “Zdravo!” Podigao sam knjigu u znak pozdrava i osetio se pomalo neprijatno jer sam bio u šorcu i majici. Ne znam zašto, pošto sam odavno prevazišao svoju dečačku sujetu i
obično me nije bilo briga šta ljudi misle o mojoj odeći. Stala je pored kola i viknula: “Došla sam da vidim kako ste vas dvoje podneli ono sinoć. Zao mi je što sam morala onako da odem.” Latica je priljubila nos uz staklo i počela da laje. Ekser je istog momenta načuljio uši, ali nije izgledao previše zainteresovan za ono što čuje. Nije se mrdnuo sa mesta. “Nema problema. Bilo je to lepo veće, Ana. Hteo sam da te pozovem i da ti se zahvalim za sve.” Za piletinu svezu kao Kumranski rukopis, za najurivanje iz kuće kao da smo skitnice... “Ра, ako je tako, onda se ne osećam krivom. Nadam se da to stvarno i mislite.” Latica je nestala sa prozora, a Ana je ušla u kola. Začulo se neko komešanje i prigušeni govor, a onda je pas izleteo kao strela iz kola i pojurio preko dvorišne staze. Pokušao je da preskoči nekoliko stepenica odjednom i pao, ali je brže-bolje ustao i pojurio dalje. Dve sekunde kasnije, Latica je bila pored svog dečka. Ekser je odjednom prestao da bude onako ravnodušan i oba psa su odskakutala niz stazu uz razdragano cijukanje i kevtanje. Lajali su, grizli jedno drugo i padali posle svaka tri metra. “Latica otkida za Ekserom. Gospođa Flečer i ja ih često vodimo na srednjoškolsko fudbalsko igralište i puštamo ih da se slatko istrče.” Stajala je u dnu stepenica i prodorno me gledala. Nosila je crvenu majicu sa natpisom KODASKO. Primetio sam da ima mnogo veće grudi nego što sam do tada mislio. Imala je izbledele leviske, uske i seksi, a na nogama plave teniske patike koje su izgledale udobno. Taman sam hteojda joj uputim kompliment da dobro izgleda, kada je ona uperila prst u mene. “Šta znači to na tvojoj majici?” Odmah sam nesvesno spustio pogled na natpis na mojoj majici. “Uh, 'Virdžinija je mesto za ljubavnike'. Ja, ovaj, to je poklon od jednog prijatelja”. Ruke je stavila u zadnje džepove farmerki. “Znači, ti si nekakav ljubavnik, a?” To je propratila tako bezobrazno-provokativnim smeškom, da sam počeo da rast em kao kvasac. “Da, i to čuveni ljubavnik. Ime mi je upisano u Riplijevu Verovali ili
ne.” “Ne.” Razvukla je usta u još širi osmeh. “Šta, ne?” Ja sam skupio usta. “Ne verujem.” Naravno, Ekser je baš tada odabrao trenutak da zaskoči Laticu, i mada mi je bilo neugodno zbog tog prizora, bilo mi je drago što je nastupila pauza u razgovoru. Odgurnuo sam Eksera i on je zarežao. Mislim da su oboje zarežali. “Gde je Saksoni?” “Otišla je u kupovinu sa gospođom Flečer.” “Baš šteta. Htela sam da vas pozovem na plivanje. Danas će biti veoma vruće.” “Pravo da ti kažem, nije mi do plivanja. Jesi li čula šta se jutros ovde dogodilo?” Knjigom sam pokazao u pravcu ulice. “Mali Hejden? Znam. Strašno. Jesi li ti to video?” “Da, sve.” Spustio sam knjigu na ogradu terase i prekstio ruke na grudima, psi su se srušili od iscrpljenosti jedan pored drugog i brektali kao parne lokomotive. “Zašto onda ne pođeš sa mnom da se provozamo? Siguran sam da će ti to pomoći da središ misli. Povešćemo i pse.” Oba psa su istovremeno ustala, kao da su razumeli. “Vrlo rado, to bi bilo baš lepo. Hvala ti, Ana.” Ušao sam u kuću, uzeo novčanik i ključeve i napisao poruku Saksoni. Nisam znao kako će reagovati kada vidi da nisam kod kuće, pa pošto nisam hteo da dolivam ulje na vatru, nisam pomenuo Anu. Napisao sam joj da sam otišao da se prošetam sa Ekserom. Na kraju krajeva, zašto da ne? Zašto bih osećao ikakvu krivicu? Zar nismo došli ovde da bismo napisali biografiju Maršala Fransa? Zar nije koristan svaki kontakt sa njegovom kćerkom? Do kurca — osećao sam krivicu jer sam bio uzbuđen što bilo gde idem sa Anom Frans jer je dobra riba, a ne zato što je Maršal ova kćerka. Kola su bila prepuna stvari. Prazne kartonske kutije, žuto baštensko crevo, stara fudbalska lopta i sanduk pun hrane za pse. Psi su uskočili u
gepek i Ana im je raskrčila stvari da bi imali što više prostora. “Mislim da je broj žitelja Gejlena uvećan za deset stanovnika u poslednjih nekoliko godina.” Izvadila je žvake iz džepa i poslužila me. Odmahnuo sam glavom i ona je počela da odmotava jednu za sebe. “Poljoprivreda je jedini posao kojim ljudi ovde mogu da se bave, ali kao i svuda, ne žele da budu poljoprivrednici. odlaze uklinci Sent Luis, u susret svetlima velegrada.” Čim dovoljno odrastu, “Ali, ti si ostala.” “Da. Ne moram da radim jer je naša kuća odavno otplaćena. Prihodi od očevih knjiga su više nego dovoljni za podmirenje svih ostalih računa.” “Је l’ još uvek sviraš klavir?” Ustima je napravila balon od žvakaće gume, koji je gotovo odmah pukao. “ Je l' ti to Dejvid Luis rekao? Da, sviram povremeno. Svojevremeno sam se ložila na to, ali kako sam starija...” Slegla je v ramenima i napravila još jedan balon. Žvaku je žvakala kao neko derište — otvorenih usta, mljackajući i plješćući tako glasno da sam hteo da poludim. Žene izgledaju odvratno kada imaju žvaku u ustima. Sve žene, bez izuzetaka. Na svu sreću, izvadila j e žvaku i bacila je kroz prozor. “Ne volim žvaku kada izgubi ukus. Da li ti je Dejvid pominjao jednog drugog tipa koji je dolazio ovde zbog biografije moga oca? “Da, momka sa Prinston koledža.” “Da, kakav debil. Pozvala sam ga na večeru, a on mi je ćele večeri pričao o tome koliko je Zemlja smeha heurističko delo.” “Šta to znači?” “Heurističko? Ti si profesor jezika, trebalo bi da znaš.” “Ма 'ajde! Ja ne znam ni šta je glagolska imenica, a kamoli to.” “Zar to nije strašno? Na šta li liči naš obrazovni sistem?” Spustio sam prozor sa svoje strane i posmatrao krdo krava koje su svojim repovima razgonile muve. U daljini iza njih, traktor je išao preko neke njive, a poljoprivredni avion je kružio iznad svega. “Stići ćemo za nekoliko minuta.”
“Gde? Smem li da pitam gde mi to idemo?” “Ne, videćeš. To je iznenađenje.” Vozili smo se još nekih šest ili sedam kilometara, a onda smo bez davanja migavca skrenuli levo na makadam. Ušli smo u neku gustu šumu. Vazduh u kolima je postao svežiji i nozdrve mi je ispunio miris drveća. Put je bio usve neravniji i mogao sam da osetim i čujem udaranje kamenčića blatobrane automobila. “Nisam imao predstavu da je Misuri ovako šumovit,” Sunce je povremeno provirivalo kroz krošnje. Neki jelen se na trenutak ukazao pored puta, ali je odmah iščezao u šipražju. Ushićeno sam pogledao Anu, da vidim da li ga je i ona primetila. “Ne brini, skoro smo stigli.” Kad smo se zaustavili, bacio sam pogled unaokolo ali nisam video ništa. “Da pogađam: tvoj otac je posadio sve ovo drveće, je l' tako?” “Ne.” Ugasila je motor i ključeve bacila na pod kola. “Hmmm... šetao je ovuda?” “То je već bliže istini.” “Sve svoje knjige je napisao na onom panju?” »Ne.” “Predajem se.” “Nećeš da se potrudiš. U redu. Mislila sam da bi voleo da vidiš gde je živela Kraljica Ulja.” “Gde je živela? Kako to misliš?” “Zar ljudi ne pitaju pisce odakle im ideje za neke likove? Otac je za lik Kraljice Ulje bio inspirisan ženom koja je živela u ovoj šumi. Dođi, pokazaću ti.” Dok sam izlazio iz kola, u glavi sam sklapao čitav pasus svoje buduće biografije. “Put koji je vodio ka kući Kraljice Ulja, vijugavo je nestajao u gustoj šumi. Frans je otkrio glavni lik za svoju Zemlju smeha u tom nestvarnom okruženju.” Ćoveče, to je baš bezveze. Dok je Ana zamicala u šumu ispred mene, pokušao sam da sročim neku drugu varijantu pomenutog pasusa ali nije
išlo. Psi su jurcali unaokolo. Ana je išla oko tri metra ispred mene, tako da sam povremeno gledao kuda idem, a povremeno sam bacao pogled na njenu lepu zadnjicu. “Očekujem da sretnem Ivicu i Maricu.” “Njih nećeš sresti, ali ćeš zato možda sresti vukove.” Setio sam se svog oca i njegovog lova sa Hemingvejem u Africi. U lovu je proveo dva meseca i kada se vratio, majka mu nije dozvolila da uđe u kuću sa svim tim glavama nosoroga i zebrinim kožama i ko zna čime još što je doneo iz Afrike. “Stigli smo.” Ako sam očekivao kućicu od čokolade sa dimnjakom iz koga izlazi dim koji miriše na kolače, nisam bio u pravu. Ta kuća, ako se to uopšte moglo nazvati kućom, bila je sva od grubo tesanog drveta i pognuta na jednu stranu, kao da se neki džin naslonio na nju. Ako je nekada i bilo stakla na prozorima, sada ga nije bilo, pošto su na prozorima bile zakucane borove daske. Ispred kuće je postojala grubo napravljena terasa na kojoj je nedostajalo nekoliko dasaka. Stepenik kojim se pelo na terasu bio je rascepljen na pola. “Pazi kuda ideš!” “Rekla si da ovde sada niko ne živi, je l’ tako?” “Tako je. Ali ovo mesto je izgledalo isto ovako i u vreme dok je ona bila živa.” “Ко ona?.” “Sačekaj malo, pokazaću ti.” Izvadila je iz džepa jedan od onih staromodnih ključeva i stavila ga u zarđalu bravu. “Treba ti ključ da bi ušla?” “Ne treba mi, ali je ovako lakše.” Pre nego što sam stigao da je upitam šta je time mislila da kaže, gurnula je vrata i zapahnuo nas je miris vlage i truleži. Zakoračila je unutra, ali je iznenada zastala i okrenula se ka meni. Bio sam iza nje, tako da smo se našli licem u lice. Odmakla se pola koraka. Srce mi je zastalo kad sam ukapirao koliko smo bili blizu jedno drugom tih pola sekunde.
“Sačekaj dok upalim lampu. Pod je pun rupa i opasan je za hodanje. Otac je jednom uganuo gležanj tako gadno da je morao da ide u bolnicu.” Pomislio sam na rupe u podu, zmije i pauke i počeo sam da zevam. Obično zevam kad sam nervozan, a ljudi misle da sam ili ludo hrabar ili užasno glup. Ponekad jednostavno ne mogu da prestanem da zevam. Kad sam shvatio šta radim, mi je nebulozno: jedan od trenutaka u mom životudelovalo — sa kćerkom Maršala Fransa samnajvažnijih došao na mesto gde je on dobio ideju za glavni lik moje najdraže knjige... a ja sam zevao. Pre toga sam bio uplašen, a pre toga sam mislio na njeno dupe. Ne na Anu Frans, kćerku... već na Anino dupe. Kako su svi ti biografi samo uspevali da se distanciraju od predmeta svojih proučavanja? “Tomase, možeš da uđeš, sve je u redu.” Po zidovima su bile izlepljene novine požutele od vlage. Kerozinska lampa i svetlost spolja stvarali su utisak da po novinama gamiže čitava kolonija nekih buba, a to su bila slova. Sećam se nekih fotografija Vokera Evansa na kojima se vidi dà Južnjaci ukrašavaju zidove na taj način, ali kada se u stvarnosti suočite s tom pojavom, izgleda vam još tužnije i jadnije. Grubi drveni sto stajao je na sredini sobe sa još dve trošne stolice. U uglu je bio krevetac sa složenim ćebetom u donj em delu i tankim j astukom u gornjem. I to je bilo to — nema umivaonika, nema peći, tanjira, odeće na čiviluku, ničega. Bio je to dom neke usamljenice koja je držala žestoku dijetu, ili neke lude žene. “Žena koja je živela ovde...” Neki je zagrmeo spoljaAko kao ste probijanje zvučnog zida. “Ко jeglas to unutra, dovraga! to vi, bubuljičavi govnari, i ako ste opet razbili katanac, prebiću vas kô pičke!” Začuo se bat koraka preko drvenih dasaka na terasi. Na vratima se pojavio čovek sa dvocevkom u rukama kao da je to običan cvetić usput ubran. “Ričarde, to sam ja!” “Majku vam jebem klinačku...” Upravo je podizao pušku kada mu je do mozga dopro Anin oštar glas. “Ana?”
“ Ja sam, Ričarde! Zašto ne pogledaš ko je unutra pre nego što počneš da psuješ? Ovo ti je već treći put da radiš tako nešto. Jednom ćeš stvarno da ubiješ nekoga.” Bila je ljuta i to je trenutno uticalo na njega. Kao kada ogromni pas čuvar zareži i gazda ga udari, pa on najednom postane pitom kao ovčica. Iako je da u kolibi bilo previše mračno da bih bio siguran, mogao sam se zakleti je pocrveneo. Zacvileo je u svoju odbranu. “Pobogu Ana, kako sam mogao da znam da si ti unutra? Znaš li samo koliko puta su oni prokleti klinci ulazili ovde i...” “Da si samo pogledao Ričarde, video bi da su vrata otključana. Koliko puta treba to da ti ponavljam? Zbog toga ja uvek namerno otključavam vrata.” Uhvatila me je za rukav i izvela napolje, na terasu. Čim smo izašli, pustila mi je ruku. Kada je i on izašao, prepoznao sam ga. Takođe sa onog roštilja. Rumeno, seljačko lice sa podlim izrazom. Imao je frizuru po principu “sam-svoj-majstor” koja mu je lelujala oko ogromne glave, buljave oči i veliki nos. Pitao sam se kako li su izgledali njegovi roditelji kada je on ovako ružan. “Ričard Li, ovo je Tomas Ebi.” Odsutno je klimnuo glavom, ali nije pružio ruku. “Vi ste bili kod roštilja juče, zar ne?” rekao je hladno. “Da, bio sam.” Nisam znao šta bih mu još rekao, mada sam hteo. “Ričardova majka je bila Kraljica Ulja.” Pogledao sam Anu u stilu “zezaš me”, ali je ona klimanjem glave potvrdila to što je upravo rekla. “Dorotì Li. Kraljica Ulja.” Ričard se nasmešio i pokazao kolekciju savršeno belih zuba. “Tako je”. Izgovorio je to kao “tko je”. “Da nisam tako dobro poznavao tvog oca, Ana, pomislio bih daje nešto mutio sa mojom kevom. Znaš na šta mislim — njih dvoje su provodili vreme u ovoj kućici više nego bilo ko od nas.” “Dok je pisao Zemlju smeha, otac je dva ili tri puta nedeljno pešačio dovde da bi se video sa Doroti. Obuo bi svoje crne patike i hodao pored
puta. Niko mu nije nudio vožnju, jer su svi znali koliko je voleo da pešači.” Ričard je pušku naslonio na zid i počešao se po svojoj kruškastoj bradi. “Moja mama je uvek tačno znala kada on dolazi. Poslala bi nas da joj naberemo punu zdelu borovnica, koje bi ona posle izgnječila i posula šećerom u prahu. Kad bi on stigao, njih dvoje bi seli na terasu i pojeli ćelu zdelu, je zar l’ tako, Maršalu, ne?” Ana?... Hej, pa ti si onaj što želi da napiše knjigu o “То sam baš htela da ti kažem, Ričarde. Zbog toga sam ga i dovela da vidi kolibu tvoje majke.” Okrenuo se ka vratima. “Moj ćale joj je ovo napravio da bi mogla povremeno da boravi u šumi. Rekla je da joj treba takvo mesto, jer želi da se odmori od toliko dece u porodici. Ja sam je razumeo. Imam tri sestre i brata. Ja sam jedini koji još uvek živi u Gejlenu.” Pogledao je u Anu. “Tomase, izvini, ali za pola sata imam važan sastanak u gradu. Hoćeš li da ostaneš ovde ili ideš sa mnom?” Nije mi padalo na pamet šta bih mogao da radim ovde sa Ričardom, iako sam znao da ću sigurno razgovarati sa njim ukoliko Ana ikada dozvoli pisanje biografije. Još od večere u njenoj kući, imao sam osećaj da će dozvoliti da pišem, ali još uvek nije rekla ništa konkretno, a ja nisam smeo da je pitam. “Mislim da je bolje da se vratim sa tobom, u slučaju da se Saksoni vratila.” “Bojiš se da se ne brine gde si?” Glas joj je imao prizvuk podbadanja. “Ма ne, ne. Ja...” “Bez brige. Vratićemo se na vreme. Taman ćeš se vratiti u vreme čaja. A ti, Ričarde? Je l’ ti treba prevoz?” “Ne, Ana, došao sam svojim kamionom. Moram da obavim još neke sitnice ovde. Videćemo se kasnije.” Pružio je nogu kao da će krenuti u kolibu, ali je stao i dodirnuo Anin rukav. “Ono sa malim Hejdenom je strašno, zar ne? To je već četvrta stvar koja nije ispala kako treba. Sada se to baš često događa i...” “Razgovaraćemo kasnije, Ričarde. Nemoj sada da brineš o tome.” Glas joj je bio stišano hladan. “Da ne brinem? Kako dovraga da ne brinem? Usro sam se kad sam
čuo. Ta jadna budala, Džo Džordan, upao je u veliko sranje.” Dok j e govorio, posmatrao sam izraz Aninog lica i video da j e sve ljuća i ljuća. “Rekla sam da ćemo kasnije razgovarati o tome, Ričarde. Kasnije.” Podigla je ruku kao da će ga odgurnuti. Skupila je usne. Zaustio je da kaže još nešto, ali je zanemeo, otvorenih usta i pogledao u mene. Onda je zatreptao kao da mu je nešto odjednom postalo jasno. “Ah, dal Guj ti mene i moj dugački jezik!” Nasmešio se i zavrteo glavom. “Izvini, Ana. Pazi se prijatelju, Ana zna da bude baš prgava ponekad.” “Hajdemo. Tomase. Do viđenja, Ričarde.” Staza je bila dovoljno široka da idemo jedno pored drugog. “Ana, neke stvari mi nisu jasne”. Nije zastala i nije me ni pogledala. “Koje stvari? Misliš na ovo što je Ričard pomenuo?” Prstima je prošla kratku i otkrila oznojeno čelo. Volim da vidim znojkroz na svoju ženama. To kosu je jedna od najerotičnijih i najizazovnijih stvari na njima. “Da, to što je rekao Ričard. Osim toga, gospođa Flečer me je zapitkivala da li se mali Hejden smejao pre nego što gaje udario onaj kamionet.” “Ima li još nešto što vam nije jasno?” “Ima. Onaj čovek koji je vozio kamionet, Džordan? Džo Džordan? Nekoliko puta je ponovio kako to nije trebalo da bude on i kako niko više ništa ne zna.” Nisam hteo da navaljujem da mi odgovori, ali sam zaista želeo da znam šta se dešava. Usporila je i šutnula neki kamenčić sa staze. Taj kamnečić je odleteo u grmlje, stvarajući praskavi zvuk dok je udarao u grančice. “U redu, reći ću ti. Neke strašne stvari su se dogodile u ovom gradu u poslednjih šest meseci. Jednog čoveka je ubila struja, vlasnik prodavnice je stradao tokom pljačke, jedna starica je oslepela juče i onda ovo sa klincem danas. Shvataš Tomase, Gejlen je oduvek bio tipičan pospani američki gradić. To si sigurno i sam primetio. Ovde se apsolutno ništa nije događalo. Naši ljudi zbijaju šale vezane za seno i žetvu. Znaš ono: 'Kako se vi ovde zabavljate? Oh, bavimo se ilegalnim ribolovom i pravimo sedeljke u
berbernici.' I onda odjednom, sve ovo.” “Ali, štaje Džo Džordan mislio kada je rekao da to nije trebalo da bude on?” “Džordan je Jehovin Svedok. Znate li nešto o njima? Oni misle da su odabrani od Boga. Nekom od njih tako nešto ne srne da se desi, a uostalom, šta bi ti rekao da si kolima usmrtio dete?” “Šta, mali je umro?” “Nije, ali će umreti. Mislim, verovatno će umreti, kako stvari stoje.” “Dobro, to ima nekog smisla, ali zašto me je gospođa Flečer pitala ono za smejanje pre nesreće?” “Guskica Flečer je mentalno obolela žena. Sigurno ste to primetili do sada. Svakome izdaje naređenja i postavlja nebulozna pitanja, a to u njenoj jadnoj glavi izgleda sasvim normalno. Nakon smrti muža, provela je tri godine u ludnici.” Došli smo kola i ona je otišlaDa, pozadi da bi psezašto unutra. je zvučalo vrlo do razložno i ubedljivo. zvučalo je pustila sjajno. Pa samSve se onda nesvesno okrenuo ka šumi i nekoliko sekundi j e pažljivo osmatrao? Zato što sam imao čudan osećaj da je sve što je rekla čisto sranje. Ekser i ja smo izašli iz kola ispred kuće gospođe Flečer. Ana je rekla da će me pozvati telefonom za dan-dva. Nije bila hladna, ali ni srdačna. Gim sam kročio na terasu, Saksoni se stvorila ispred mene. “Draga, izgledaš sjajno!.” “Jesi li bio sa Anom?” “Sačekaj trenutak.” Skinuomesam kaiš Kraljice i on je legao pored mojih nogu. “Da. Odvela je daEkseru vidim kuću Ulja.” na pod “Šta?” Prišla je sasvim blizu mene. “Da. To je kuća neke starice po imenu Doroti Li, koja je navodno inspirisala Fransazalik Kraljice Ulja. Zivelaje u kolibi koja se nalazi u jednoj ogromnoj šumi na oko šest ili sedam kilometara od grada. Ana je došla ovde i pitala me da li hoću da vidim to mesto. Razgledali smo sve dok nije naišao sin te Doroti Li, i umalo nas nije ubio zbog narušavanja privatnog poseda. Ričard. Podsetio me je na Lona Cejnija Juniora iz knjige O miševima i ljudima. 'Pričaj mi o zečevima Džordž', jedan od takvih
momaka, razumeš?” “Kako izgleda kuća?” “Nikako. Trošna straćara iznutra oblepljena starim novinama. Vrlo neinspirativno.” “Da li ti je Ana pomenila biografiju?” “Ne, dovraga. Mislim da nas namerno drži u neizvesnosti, znaš. Kad god mi priča o svom ocu, uvek to počne frazom 'Evo još nečega za tvoju knjigu.' Ali još uvek nije konkretno rekla da li će dozvoliti da je pišem ili ne.” Saksoni je promenila položaj u kom je stajala i pokušala da zvuči nonšalantno. Dopao mi se taj njen providni postupak. “Šta misliš o Ani? Mislim, onako lično.” Uspeo sam da uzdržim osmeh i pomilovao sam je po obrazu. Primetio sam da je malo preplanula u licu dok je bila u kupovini. Svojom rukom je stvarno, pomilovala moju.daNisam više mogao osmeh.i “Tomase, nemoj se smeješ. Znam da suzdržavam je smatraš lepom zgodnom, zato nemoj da lažeš”. “Zašto bih lagao? Ona svakako nije ono što nam je Dejvid Luis nakenjao. Bože, uveravao me je da ću se susresti sa novom Lizi Borden.” “ Je l’ ti se sviđa?” I dalje je držala moju ruku. “Da, za sada.” Slegao sam ramenima. “Ali, da ti kažem nešto, Saks. Mislim da se ovde događa nešto jako čudno i to mi se uopšte ne dopada.” “Šta na primer?” “Na primer, da li si znala da...” U poslednjem trenutku utišao sam glas i nastavio šapatom. “Da ii si znala da je Guskica Flečer tri godine provela u dilkarnid?” “Da, danas mi je to rekla kad smo bile u kupovini.” “Rekla ti je?” “Aha. Pričale smo o filmovima, nešto u vezi sa tvojim ocem, i ona me je pitala da li sam gledala Let iznad kukavičjeg gnezda. Potvrdila sam, a onda je ona rekla da je i ona bila u ludnici. Pomenuča je to kao najnormalniju stvar.” “Hmmm.” Vrteo sam pseći kaiš u ruci.
“Ра, šta s tim?” “Jeste li kupile nešto za jelo?” “Da, svašta. Gladan si?” “Umirem od gladi.” Ja inače pravim najbolje sendviče na svetu. Dok sam ìeteo po kuhinji i spravljao nam klopu, pričao sam joj o svojoj šumskoj idili sa Anom. “Super, kupila si beli hleb! Taaako, a sada malo maslaca...” “ Je l’ stvarno misliš da bi Ričarđ Li pucao u tebe?” “Saksoni, ne samo da mislim, nego sam se sav preznojio od straha. Čovek se uopšte nije zezao.” “Tomase, rekao si mi kako ti je Dejvid Luis pričao da ga je Ana isterala iz svoje kuće i da mu je slala pisma puna mržnje kad god bi poslao nekog ko želi da piše o njenom ocu.” “Luis nije nikoga slao ovamo, Saks, samo je odgovarao na pitanja. Svi istraživači Fransovog života su sami došli ovamo, isto kao mi.” “Dobro, sami su došli. Ali zar Luis nije rekao da mu je Ana slala pisma u kojima je krivicu svaljivala na njega i govorila kako on nema prava to da radi?” Klimnuo sam glavom i bacio viljušku na sto. “Dobro, onda mi reci ovo: zašto je ona tako dobra prema tebi? Ako toliko mrzi biografe, zašto nas je pozvala na večeru i tebe odvela u kuću Kraljice Ulja?” “То je jedna od čudnih stvari koje sam ti pomenuo, Saks. Ili je Dejvid Luis u glavu, se ili kao zbogpotpuno nečega pogrešno.” mrzi Anu Frans. Sve što je rekao u vezi sudaren njom pokazalo “Ali, lagala je par puta za vreme večere, sećaš se?” Glas joj je zvučao trijumfalno. “Da, lagala je. Oberučke nas je prihvatila, a onda počela da laže o svom ocu.” Bacio sam kašiku uvis i uhvatio je za dršku. “Nemoj ništa mene da pitaš o tome, draga moja, ja samo radim ovde.” “То je baš interesantno, znaš?” Uzela je dva tanjira sa police. “Aha.” Izvadio sam sendviče iz tostera taman na vreme i umotao ih u salvetu da bih pokupio suvišnu mast. To je tajna svakog dobrog toplog
sendviča sa sirom.
7 Sledećih nekoliko dana ništa posebno se nije događalo. Švrljao sam po gradu i pričao s ljudima. Svi su bili ljubazni, ali mi niko nije rekao nešto što već nisam znao. Maršal Frans je bio čovek kao i svi drugi, voleo je da šeta po okolini i uopšte, ponašao se kao svaki normalan smrtnik. Nije voleo što je bio slavan, nikako: bio je običan porodični čovek koji je možda malo više razmazio kćerku, ali koliko takvih očeva ima na svetu? Otišao sam u gradsku biblioteku i ponovo iščitao sve njegove knjige. Bibliotekarka je bila starija žena sa ružičastim naočarima od slonovače i bucmastim, rošavim obrazima. Muvala se po prostoriji kao da ima bogzna koliko posla, a bilo je očigledno daje to muvanje zapravo bilo jedini posao i da bi ona najradije sedela za svojim stolom i čitala, samo kad bi mogla. Nekoliko klinaca je prepisivalo delove iz Enciklopedije svetske književnosti, a neka lepa mlada žena je prelistavala prošlomesečni broj časopisa Fopvlar Mechanics. Detaljno sam proučio sve Fransove knjige i pokušao da nađem neku paralelu sa ljudima iz Gejlena, ali bez uspeha. Došao sam do zaključka daje Frans uzimao realne ličnosti samo kao osnovu, a onda ih u knjigama drastično menjao i stvarao potpuno srcinalne likove. Tako je i gospođa Ii bila samo model, od koga je on izgradio slojeviti lik Kraljice Ulja. Kad sam završio tu malu istragu, zavalio sam se u stolicu i rukama protrljao lice. Sedeo sam u prostoriji gde su bili smešteni časopisi i iznenadio izuzetno širokod izbor književnih publikacija na policama. Ustao samme da jebih uzeo jedan brojeva Antaeusa. Bibliotekarka me je opazila i prstom me pozvala da dođem do njenog stola, kao da sam ja neki klinac koji je bio previše bučan. “Vi ste gospodin Ebi?” prošaptala je tajanstveno. Klimnuo sam glavom i nasmešio se. “Izdaću vam privremenu člansku kartu, ako hoćete. Onda ćete moći da ponesete knjige kući, umesto da ih čitate ovde.” “Nema problema oko toga, ipak, hvala vam. Ovde je vrlo prijatno.” Nadao sam se da će joj moj šarm izmamiti makar osmeh, ako ništa
drugo, ali ona je ostala zvanična. Imala je one vertikalne linije ispod nosa, kao posledicu dugogodišnjeg pućenja usana. Sve stvari na njenom stolu bile su uredno složene. Ruke su joj bile prekrštene na grudima i nije ih klatila niti drmala dok govori. Kladio bih se da bi ubila svakog ko vrati knjigu na pogrešnu policu. “I ranije su dolazili ljudi koji su hteli da pišu o Maršalu, znate?” “Da?” “Ani se niko od njih nije dopao, naročito onaj što je hteo da piše biografiju. Bio je tako drzak...” Zavrtela je glavom i pucnula jezikom. “Da li je taj čovek bio sa Istoka? Sa prinstonskog univerziteta?” “Da, taj je hteo da piše biografiju. Zamislite samo? Rekli su mi da je Prinston dobar univerzitet, ali ako su im svi diplomci kao što je bio onaj, teško njima.” “Da li se slučajno sećate imena tog čoveka?” Malopogled je nakrivila glavu i prstom počela da lupka po bradi, ne skidajući sa mene. “Imena? Nikada ga nisam pitala kako se zove, niti se on ikada predstavio. Nadmeno je ušao u biblioteku, kao da je princ na belom konju, i zasuo me lavinom svakakvih pitanja.” Da je ova žena slučajno bila ptica, sada bi počela da se šepuri. “Kako sam čula, tako se ponašao prema svima u gradu. Uvek sam govorila da neko može biti grub ako hoće, ali ne i u mojoj kući.” Tačno sam mogao da zamislim tog ljigavca sa Prinstona, sa aktovkom, Sonijevim magnetofonom i utvrđenim rokom za izradu diplomskog rada, kako saleće ljude hrpom bezveznih pitanja i ne postiže ništa jer ljudi ne vole da ih bilo ko maltretira. “Da li biste želeli da vidite jednu od Maršalovih omiljenih knjiga, gospodine Ebi?” “Vrlo rado, ako vam to ne predstavlja problem.” “Ni najmanje, posao mi je da pronalazim knjige za ljude.” Zaobišla je sto i prišla policama. Mislio sam da će krenuti ka odeljku sa dečijim knjigama, ali sam se iznenadio kada je prišla polici sa natpisom ARHITEKTURA. Oprezno je bacila pogled unaokolo da vidi da li
ima nekog u blizini. “Među nama rečeno, gospodine Ebi, mislim da će vam ona dozvoliti da pokušate. Prema onome što sam čula, dozvoliće vam.” “ Je li?” Nisam bio sasvim siguran o čemu govori. Glas joj se ponovo pretvorio u šapat. “Mislite na Anu?” “Da, da. Molim vas, govorite tiše. Mogu da se kladim da će vam dozvoliti da pokušate.” Bila je to ohrabrujuća vest, iako je dolazila iz čudnog izvora. Samo nisam razumeo zašto smo morali da dođemo iza police da bi mi to rekla. Neko je naišao iza ugla i pogledao u nas. Bibliotekarka je posegla rukom i skinula sa police neku knjigu o železničkim stanicama. “Ovo je ona koju sam tražila. Izvolite.” Otvorila je prvu stranu i bilo je očigledno da je Frans uzimao knjigu pet-šest puta. Gotovo da nije bilo drugih kartici.o Kada je novopridošla osoba uzela željenu knjigu i otišla,imena žena jenaknjigu železničkim stanicama stavila meni pod mišku. “Ovako je iznesite. Tako niko neće posumnjati šta smo razgovarali ovde.” Provirila je da vidi da li ima nekoga na prolazu između polica. “Ana je tako odlučila i to je sve što znam. Svi to znamo. Ali, teško je biti strpljiv. Još od...” Zvuk koraka ju je prekinuo u pola rečenice. Razgovoru je očigledno bio kraj, jer nam je prišla žena koja je vodila devojčicu za ruku i tražila neku knjigu o čuvanju zlatnih ribica, koju nikako nije mogla da pronađe. Svoju knjigu sam odneo nazadu sobu sa časopisima i počeo daje prelistavam. je puna slika raznih američkih železničkih stanica. Pisac knjige je maloBila preterivao u epitetima tipa “grandiozno” i “remek-delo” za nekakve stanice u državi Misisipi, čija je glavna karakteristika bila da imaju tri šaltera, a ne jedan. Neko vreme sam intenzivno razgledao knjigu, jer sam zamišljao Fransa kako radi to isto. Setio sam se da je Lućente rekao kako je Frans nedeljom uvek negde išao vozom, i toga da u Fransovoj kući ima puno razglednica sa fotografijama železničkih stanica. Prilikom trećeg prelistavanja, zadržao sam se kod stanica u gradu Dereku, u Pensilvaniji. Pola sekunde kasnije, razrogačio sam oči i počeo mahnito da prelistavam unazad, plašeći se da je nestalo ono što
sam bio ugledao. Nije nestalo. Neko je ispisao obimne beleške pored margine na stranici. Fransov rukopis sam video svega par puta, i to je bilo to. Ona ista izdužena slova. Beleške uopšte nisu govorile ništa o gradu Dereku, niti o njegovoj železničkoj stanici. Izgleda da je moj heroj iznenada dobio inspiraciju i zapisao je na prvom parčetu hartije koje mu je došlo maniru pravog umetnika. Bio pod je toruku, opis ulika po imenu Inkler. Nisam uspeo da razaznam neke reči, ali sam razumeo da je Inkler bio Austrijanac koji je odlučio da prepešači Zemljinu kuglu. Fotografìsao se sa bul-terijerom i napravio razglednicu sa tom slikom, da bi njihovom prodajom obezbedio novac za put. Ispod slike su stajali podaci o Inki eru: ko je, odakle je, za šta mu treba novac, koju razdaljinu namerava da pređe (60.000 kilometara) da mu za to trebaju četiri godine, i da tom razglednicom kupac doprinosi fìnansiranju putovanja. U beleškama je opisan Inklerov spoljašnji izgled, ime i opis psa, popis mesta kroz koja će proći i grubi nacrti nekih avantura na putu. Napisan je i datum zapisivanja beleške, 13. jun 1947. godine. Sve sam prepisao u svoju svesku. Prvi put sam osetio da sam naišao na skriveno blago. U Fransovim knjigama nije bilo nikakvog Inklera, i ja sam sigurno bio jedan od retkih ljudi koji su znali za ovu njegovu kreaciju. U trenutku sam, iz sebičnosti, počeo da se dvoumim da li da obavestim Saksoni o ovome ili ne. To je pripadalo samo meni i Maršalu Fransu. Maršalu Fransu i meni... Ali dobrota je prevladala i rekao sam joj. I ona je bila ushićena, tako da smo ceo naredni dan proveli proučavajući ostale knjige koje je Frans voleo, prema bibliotekarkinim rečima. Više ništa nismo otkrili, ali je i naš mali drugar Inkler bio sasvim dovoljan. Sledećeg dana, dok smo bili u kuhinji, glasno sam se zapitao gde li je to Frans nalazio imena za svoje likove. To je stvar koja mi se posebno dopadala u njegovim knjigama. Saksoni je upravo gutala zalogaj hleba umočenog u marmeladu. Zagrizla je još jednom i punim ustima promumlala: “Groblje”. “Šta si rekla?” ustao sam i sipao sebi još jednu šolju odvratnog čaja od kamilice koji je ona jutros kupila. Moja majka je prala noge čajem od kamilice. Nažalost, morao sam da biram između tog čaja i još odvratnije kafe bez kofeina, koju je Saksoni kupila po preporuci gospođe Flečer.
Protrljala je ruke i kiša mrvica od hleba se razletela po stolu. “Da, sa ovdašnjeg groblja. Pre neki dan sam se malo prošetala, čisto da upoznam okolinu. Tamo iza pošte ima jedna vrlo lepa crkva, koja me je podsetila na one crkvice sa razglednica Engleske. Znaš na kakve crkve mislim — tamne i dostojanstvene, opasane kamenim zidom... To me je zaintrigiralo, pa procunjala unaokolo i uočila malo groblje izanatpise crkve. iGroblja mesam uvekmalo interesuju, jer sam kao klinka često preslikavala crteže sa spomenika grafìtnom olovkom na papir.” Sedeo sam za stolom i mrdao obrvama gore-dole kao Piter Lor. “Hi... Hi. Hiiii! Takav sam ti ja, draga moja. Pacovi i pauci’ Pauci i pacovil” “Prekini, Tomase. Zar ti nikada nisi preslikavao natpise kao klinac? To je sjajno. Tomase, hoćeš li prestati da se kreveljiš? Dobar si imitator, dovoljno je. Sjajno izgledaš kao vampir. Želiš li da ti pričam dalje ili ne?” “Da, draga.” Stavila je još dva parčeta hleba u toster. Kako je halapljivo jela, ponekad bih se zapitao da nije gladovala u prethodnom životu. “Setala sam tako po groblju i nisam mogla da se otmem utisku da nešto nije u redu, da nešto ne valja, da nešto nije kako treba. Onda sam shvatila šta mi to bode oči. Sva imena na spomenicima, ili gotovo sva, bila su ista kao imena likova iz Noć juri u Anu.” “Stvarno?” “Jeste. Lesli Barker, Dejv Miler, Ajrin Vajgel... Svi su bili tamo.” “Šališ se?” “Ne. Prvo sam htela da se vratim po beležnicu i prepišem sva imena, ali sam se setila da bi to možda tebe interesovalo, pa sam sačekala.” “Saksoni, to je fantastično! Zašto mi to nisi ranije rekla?” Pružila je svoju ruku preko stola i uhvatila moju. Što smo duže bili zajedno, izgleda da je sve više želela da je grlim i očinski dodirujem. Ponekad je želela ljubavni zagrljaj, a ponekad samo bilo kakav kontakt. Taj kratkotrajni električni impuls koji ti daje do znanja da je onaj drugi tu. To se i meni dopadalo. Ali, posao je posao, i požurio sam je da proguta zalogaj koji je žvakala, da bismo što brže otišli na groblje. Petnaest minuta kasnije, stajali smo ispred crkve Svetog Josifa. Kao
klinac, imao sam puno prijatelja katolika koji bi se uvek prekrstili kad god bi prošli pored crkve. Nisam hteo da budem izuzetak, pa sam tražio da i mene nauče kako se krsti. Svi bismo se prekrstili kad bismo prolazili pored katoličke crkve. Jednog dana sam sa majkom išao negde kolima. Prošli smo pored crkve Svete Marije i ja sam se odmah prekrstio kao svaki dobar katolik, što inače nisam bio,pokušavao na užas moje protestanta. Kućni psihoanalitičar je nedeljama damajke, iskopa iz mene informaciju odakle mi ta navika. Dok smo Saksoni i ja stajali tamo, vrata na crkvi su se otvorila i pojavio se neki sveštenik. Žurno je krenuo stazom, formalno klimnuvši glavom kada je prošao pored nas. Okrenuo sam se za njim i video da ulazi u tamnocrveni oldsmobil. Saksoni je krenula ka crkvi, a ja za njom. Dan je bio izuzetno prijatan. Vazduh je bio prohladan i vetar je ljuljao krošnje drveća, podižući oblake prašine. Na nebu oblaci su leteli kao na ubrzanom snimku. Sunce je ličilo na pečat utisnut na sredinu kobaltnoplavog koverta. “Ideš li? Ne boj se, čike koje leže u grobovima neće te ugristi.” “Da, gospođice.” Stigao sam je i uhvatio je za ruku. “Vidi!” Nogom mi je pokazala jedan grob. “Ah! Brajan Tejlor. Šta kažeš na to? A vidi ovo — En Medžibau. Coveče, svi su tu. Saks, prepiši sva ova imena, a ja ću malo da bacim pogled unaokolo.” Da budem iskren, nisam baš bio oduševljen ovim otkrićem. Možda sam previše romantičan, ali od svojih omiljenih pisaca očekujem da sve ideje iz vlastite inspiracije. Priče,sam mesta, likovi... Želeoizmisle, sam daa sve to bude crpu potpuno njihova kreacija. Zeleo da to oni sami ne da pokupe sa groblja, iz telefonskog imenika ili novina. Ovo je Fransa činilo previše običnim, ljudskim. S vremena na vreme, neki ludi obožavalac mog ćaleta uspeo bi da prođe obezbeđenje i dođe do naših kućnih vrata. Cale je često pominjao “Onu što je zvonila”, kako je on to nazivao. Ta žena je toliko dugo zvonila na vratima da je otac pomislio da je u pitanju nešto važno i hitno. On obično nije hteo da otvara vrata, ali tog puta je napravio izuzetak. Žena, koja je u ruci držala ogromnu fotografiju svog idola, zateturala se unazad.
“Ali, zašto ste tako niski?” zacvilela je i pobegla, sva u suzama. Saksoni je bila u pravu što se tiče spomenika: delovali su interesantno i tužno u isto vreme. Natpisi su zračili bolom — bebe rođene drugog avgusta, umrle četvrtog avgusta. Muškarci i žene čija su deca umrla pre njih samih. Bilo je lako zamisliti stari bračni par koji sedi u nekojnasivoj sobi, bez ikakvog razgovora, slikama umrle dece ormaru. Žena je međusobnog verovatno svog muža saoslovljavala sa “gospodine” sve vreme braka. “Tomase?” Popravljao sam pehar sa cvećem na uzglavlju nečijeg groba, kada me je Saksoni pozvala. Cveće u mojoj ruci je ličilo na sasušene loptice krep papira, a nekada je verovatno bilo sveže i mirisno. “Tomase, dođi ovamo.” Bila je u dnu blage nizbrdice, na ivici groblja. Čučala je pored jednog groba, pridržavajući se rukom za tlo. Ustao sam iz svog čučećeg položaja i kolena su mi krenula. Baš sam u kondiciji. “Ne znam koliko će te ovo obradovati. Evo tvog prijatelja Inki era.” »Oh, ne.” “Da. Gert Inkler. Rođen 1913, umro 19...,Čekaj malo!” Rukom je protrljala spomenik i obrisala prašinu. “Umro '64. Nije bio toliko star.” “Tako ti je to kad hoćeš da prepešačiš ceo svet. Dovragal Bio sam siguran da smo došli do velikog otkrića. Do Fransovog lika koga nema ni u jednoj njegovoj knjizi. Sada ispada da je to neki običan leš na lokalnom groblju.” “Zvučiš kao Hemfri Bogart, kad koristiš te metafore. 'Običan leš na lokalnom groblju.'“ “Ne pokušavam namerno da zvučim kao on, Saksoni. Izvini što sam bio nesrcinalan. Ne može svako da bude veliki stvaralac, znaš.” “Daj, ćuti, molim te. Ponekad izazivaš čarku samo da bi video da li ću zagristi mamac.” “Ора, dvostruka metafora.” Ustao sam i obrisao ruke o pantalone. “Izvinite, gospodine profesore.”
Razmenjivali smo poluuvredljive opaske sve dok ona nije videla nešto iza mene i ućutala. U stvari, ne samo da je ućutala, nego se sva primirila kao aerodrom za vreme snežne oluje. “Ovo je baš lepo mesto za izlet.” Znao sam ko je to. “Zdravo, Ana.” Ovoga puta je nosila belu majicu, svetiosive pantalone i iste one patike: prava lutkica. “Otkud to da ste vas dvoje došli ovamo?” Kako je znala da smo ovde? Slučajno? Koliko znam, jedina osoba koja nas je videla je sveštenik, i to pre par minuta. Čak i da smo joj mi rekli kuda idemo, kako je uspela da stigne tako brzo — raketom? “Istražuj emo nešto. Tomas j e otkrio odakle j e vaš otac uzimao imena za likove iz Noć juri u Anu, pa me je doveo da vidim.” Glava mi se klatila kao glava Linde Bler u Isterivaču đavola. Ja sam otkrio? “Jeste li se iznenadili?” “Iznenadili? Ovim ovde? Da. Ne. U stvari, mislim da jesmo.” Pokušavao sam da prokužim zašto je Saksoni lagala. Da li je želela da me podigne u Aninim lepim očima? “Kome ste došli u posetu? Gertu Inki eru? Otac ga nikada nije pomenuo u knjizi.” “Da, znamo. Čovek koji je prepešačio svet. Da li je to stvarno uradio?” Osmeh joj je nestao sa lica. Bože, kako njene oči mogu opasno i podlo da izgledaju. ste to čuli?” .Američke“Gde železničke stanice” Moj odgovor nije ništa promenio. Njen pogled me je podsetio na pogled koji je uputila Ričardu Liju juče, kada je umalo pucao na nas. Nije to bio baš onaj bes o kom nam je pričao Dejvid Luis, ali bila je to neka mešavina ljutine i hladnoće. “Bibliotekarka mi je dala knjigu koju je tvoj otac voleo. Onu o železničkim stanicama? Prelistao sam je i pronašao opis Inklera na jednoj od margina. Imam to kod kuće, ako želiš da pogledaš.” “Vas dvoje ste baš revnosni u izradi svojih domaćih zadataka? Ali, šta
ako ja ne budem htela da autorizujem biografiju?” “Ako ne želite to da nam dozvolite, zašto ste onda tako dobri prema nama sve ovo vreme? Dejvid Luis je rekao da ste vi čudovište.” Stara dobra Saksoni. Puna takta, pažljiva, uvek uputi pravi kompliment u pravo vreme. Rođeni diplomata. Taman sam bio spreman da stavim ruke na uši i tako zaštitim sebe od bujice reci koja će poteći sa obe strane, ali ništa se nije dogodilo. Umesto toga, Ana je šmrknula, stavila ruke u džepove i klimala glavom kao dečija lutka. Gore-dole, gore-dole... “U pravu si, Saksoni. Moram priznati da ponekad uživam u provociranju ljudi. Čekala sam da vidim koliko dugo ćete izdržati pre nego što otvoreno pitate da li smete da pišete tu knjigu “Ра dobro, smemo li?” Zeìeo sam da ovo moje pitanje zvuči odlučno i oštro, a zapravo je zvučalo kao da sam se usro od straha. “Da, možete. Slobodno pišite knjigu,sam ako da želite. niste suviše na mene, mogu vam i pomoći. Sigurna vamAko ja mogu pomoćiljuti na mnogo načina.” Obuzeo meje osećaj trijumfa. Okrenuo sam se da vidim izraz na Saksoninom licu. Smešila se i podigla sa tla kamenčić kojim me je šeretski gađala. “Ра, mala moja?” “Šta?” Uzela je još jedan kamenčić. “Ра, mislim đa smo spremni za posao.” Uhvatio sam je za ruku. Stegla me je i osmehnula se. Onda se okrenula i nasmešila se Ani. Fransova kćerka je samo mirno stajala, u svoj svojoj lepoti, a ovaj trenutak je pripadao samo Saksoni i meni. Zeleo sam da Saksoni primi k znanju koliko mi je drago što smo uspeli i što je ona sa mnom.
8 “Pazite da ne polomite vrat dok silazite niz te stepenice. Otac je često obećavao kako će ih popraviti jednog dana.” Ana je nosila baterijsku lampu, za njom je išla Saksoni, a za njom ja. Zbog toga, sve što sam video bio je tanak zrak svetlosti, zaklonjen njihovim telima.
“Zašto svi podrumi mirišu isto?” Naslonio sam se na zid da bih zadržao ravnotežu. Zid je bio vlažan i klizav. Miris mi je ličio na onaj iz kuće Ričarda Uja u šumu “Šta ovo miriše?” “Kao svlačionica nakon tuširanja čitavog tima.” “Ne, to je miris čistoće. Podrumi imaju neki tajanstveni, nejasni miris.” “Tajanstven? Kako nešto može imati tajanstveni miris?” “Ра dobro, znam samo da ne miriše kao svlačionica.” “Čekajte, evo prekidača za svetio.” Nešto je škljocnulo i bledunjavlo, pišaćka-žuto svetio obasjalo je veliku sobu u kojoj smo se nalazili. “Pazi na glavu, Tomase, ovde je plafon vrlo nizak.” Sagnuo sam se i pogledom obuhvatio sobu. U uglu se nalazila velika vojnička peć. Pod je bio prašnjav. Nije bilo nekih posebnih stvari, osim svežnjeva nekakvih časopisa: Pageant, Coronet, Ken, Gentry. Nikada nisam čuo ni za jedan od njih. “Šta je tvoj otac radio ovde?” “Sačekaj trenutak i pokazaću vam.” Kad se pomerila primetio sam prolaz koji vodi u neku drugu sobu. Ponovo šklj ocanj e prekidača i ušli smo unutra. Na zidu je stajala školska tabla, oko dva metra dugačka i metar visoka. Na kraju table bio je pričvršćen držač za krede, pun novih neupotrebljenih kreda. Momentalno samgramatičku se osetio kao kod kuće. Jedva sam obuzdao nagon da priđem i napišem šemu rečenice. “Ovde je započinjao sve svoje knjige.” Ana je uzela komad krede i počela da crta nešto na sredini table. Grubu verziju Snupija iz čuvene epizode Kikiriki. “Mislim da si rekla da je radio gore na spratu?” “I jeste, ali tek nakon što bi sve likove skicirao i razradio ovde na ovoj tabli.” “Је l' to radio za svaku knjigu.” “Da. Sakrio bi se ovde na nekoliko nedelja i stvarao svoj novi
univerzum.” “Kako? Na koji način?” “Rekao mi je da uvek ima glavni lik na umu. Za Zemlju smeha na primer, to je bila majka Ričarda Lija, odnosno Kraljica Ulja. Stavio je njeno ime na vrh table, a ostale likove je nizao ispod nje.” “Imena stvarnih ljudi ili imena izmišljenih likova?” “Stvarnih ljudi. Govorio je da ako razmišlja o stvarnim osobama i njihovim osobinama koje želi da iskoristi, brže dolazi do ideje za likove u knjizi.” Napisala je “Doroti Li” na tabli, a onda “Tomas Ebi” ispod toga. Povukla je strelice nadesno od oba imena. Iza prve strelice je napisala “Kraljica Ulja”, a iza druge “Očev biograf”. Rukopis joj uopšte nije ličio na očev. Bio je razvučen i nečitak. Takve rukopise obično oštro kritikujem kad pregledam pismene sastave učenika. Ondaoca, je Profesor ispod onog “TomasPametan, Ebi — Nesiguran Očev biograf” napisala: Ima čuvenog engleskog, u sebe, Uliva nadu, Moć? Namrštio sam se. “Šta ti znači ovo 'Moć'?” Odmahnula je rukom. “Sačekaj. Radim ovo kao što je on radio. Stvari koje nije. znao ili nije bio siguran da li će ih koristiti, obeležavao je znakom pitanja.” “Jesu li i ostali natpisi oznake mojih osobina? Nesiguran, uliva nadu?...” “Da sam ja na očevom mestu, napisala bih tvoje osobine koje smatram interesantnim ili koje želim da koristim u knjizi. Ove osobine su samo moji lični utisci. Nisi valjda ljut na mene zbog toga, zar ne?” “Ко, ja? ma neee. Uopšte. Neeee. Nimalo ne...” “Dobro, Tomase, jasno nam je šta hoćeš da kažeš.” “Neee. Uopšte se ne Iju “ “Tomas eV Ana je pogledala u Saksoni. Mislim da mi nije verovala. “ Je l’ on ljut na mene?” “Ne. Mislim da ga je žacnulo samo ono 'nesiguran' i ono 'ima čuvenog
oca'.” “Moraš imati na umu da ja nisam moj otac i da bi on ovde sigurno napisao neke druge, njemu upadljivije, tvoje osobine.” “Ozbiljno Ana, mislim da će to biti sjajan početak moje knjige. U prologu, jednostavno ću opisati tvog oca kako silazi niz one škripave stepenice ovu sobu gde na tabli Prvih crta shematski prikaz karakternihi dolazi osobinau svojih budućih likova. nekoliko strana biografije biće zapravo počeci i njegove i moje knjige. Šta misliš o tome?” Ostavila je kredu i dlanom obrisala crtež Snupija. “Ne dopada mi se.” Ja mislim da je to sjajna ideja, Tomase.” Ne znam da li je Saks to rekla zato što stvarno tako misli ili samo da bi prkosila Ani. “Ali se tebi ne dopada, Ana.” Okrenula se ka nama i otresla belu prašinu sa ruku. “Još uvek ništa ne znaš, Tomase, a već bi hteo da praviš nacrt...” “Nisam hteo da pravim nikakav nacrt, Ana, samo sam...” “Dozvoli da završim. To što sam ti dozvolila da pišeš tu knjigu znači da moraš da je napišeš pažljivo i besprekorno. Znaš li koliko sam samo loših biografija pročitala, koje ni ne pokušavaju da ožive predmet o kome govore, a kamoli da ga nešto više približe čitaocu. Nemaš pojma koliko je važno da knjiga bude dobro napisana. Sigurna sam da je i tebi stalo do toga i da želiš valjano da obaviš taj posao. Zato ne dolazi u obzir da se unapred praviš pametan. Ne srne biti nikakvih skraćivanja niti pasusa koji počinju sa 'dvadeset godina kasnije'. Tvoja knjiga mora imati sve podatke o njemu, inače on neće...” Njena tirada reči je bila tako glasna, spontana i zdušna da sam bio uhvaćen na prepad kada je prekinula rečenicu na pola. Progutao sam pljuvačku. “Ana?” “Da?” Saksoni je pitala. “Ana, jesi li sigurna da želiš da Tomas napiše tu knjigu? Jesi li potpuno sigurna?” “Da, jesam. Sada sam potpuno sigurna.” Duboko sam udahnuo i glasno izbacio vazduh, nadajući se da će to nekako otkloniti napetost koja je dostigla nivo atomske eksplozije.
Saksoni je otišla do table i počela da crta nešto pored mog imena i imena Doroti Li. Znao sam da je dobar crtač, jer sam video neke njene skice, ali ovoga puta je prevazišla samu sebe. Kraljica Ulja — vrlo dobra kopija Van Valtove ilustracije — i ja, stojimo pored groba Maršala Fransa. Iznad nas, Frans je upravljao koncima za lutke sedeći na oblaku, a konci su bili pričvršćeni za naše ruke i noge. Crtežreči. je bio dobro urađen, ali je delovao uznemirujuće nakon onakvih Aninih “Mislim da nisi sigurna, Ana.” Saksoni je završila crtanje i odložila kredu. “Misliš?” Anin glas je bio tih. Prodorno je gledala u Saksoni. “Mislim. Mislim da je biografija zapravo slobodna interpretacija samog autora i njegovo viđenje čoveka o kome knjiga govori. Mislim da knjiga ne treba da bude samo 'uradio je to, a onda je uradio ovo' i tome slično.” “Da li sam ja rekla da treba da bude takva?” Anin glas više nije bio onako napet, već nekako... veseo. “Nisi, ali si vrlo jasno rekla da želiš da se u knjizi pomene svaki, pa i najsitniji detalj. Stičem utisak da želiš da Tomas napiše tvoju, a ne svoju verziju života Maršala Fransa.” “Dobro, Saks, ne moraš sada...” “Ne, ti ne moraš, Tomase. Dobro znaš da sam u pravu.” “Nisam ništa rekao.” “Nisi, ali si nameravao.” Oblizala je usne i protrljala rukom nos. Nos je uvek zasvrbi kada je ljuta. “То je prilično grubo od tebe, Saksoni, s obzirom na to ko sam ja i koliko to meni lično znači, zar ne? Naravno da sam pristrasna. Zaista mislim da knjiga treba da se napiše na odgovarajućem nivou...” “Šta sam ti rekla?” Saksoni me je tužno pogledala. “Nisam tako mislila. Nemoj da izvrćeš moje reči.” Obe su prekrstile ruke na grudima i zauzele neku vrstu garda. “Hej, dame, 'oladite malo. Nisam još uvek napisao ni jednu jedinu rečenicu, a vi ste već stavile oružje na gotovs.” Nijedna me nije pogledala, ali su obe slušale šta govorim. “Ana, ti želiš da se u knjizi nađe svaka
sitnica. I ja to želim. Saks, ti želiš da pišem po svom nahođenju. I ja to želim. Zato, hoće li mi neko reći u čemu je toliki problem? A? U čemu?” Dok sam to govorio, pomislio sam da bi ovu scenu moj otac maestralno odigrao. Možda ovo nije bilo baš u njegovom fazonu, ali je uspelo da zaustavi rasplamsavanje borbe. Pazite,Ana, imam jedan Mogukoje li dasustanem tu ispred vas? “Dobro. Da? Ovako: želim svepredlog. informacije mi potrebne za pisanje prvog poglavlja na moj način. Koliko god dugo da ga pišem, ne smeš da čitaš, dok ga ne završim i budem zadovoljan njime. Kad budem završio, daču ti ga i s njim možeš raditi šta god hoćeš. Da skraćuješ, da prepravljaš ili potpuno da ga odbaciš... Ko zna, možda će ti se čak i dopasti. Ipak, ako ti se ne bude dopalo, obećavam da ću ostatak knjige pisati u tesnoj saradnji sa tobom, u meri u kojoj ti budeš želela. Neću snimati nikakve izjave i biće to zajednički rad nas troje. Iako znam da je takav pristup sasvim neprofesionalan, i da bi svaki izdavač počupao kosu sa glave kad bi čuo ovo, nije me briga. Ako ti misliš da je ovo dobra ideja, tako će i biti.” “А šta ako mi se dopadne prvo poglavlje onako kako ga ti budeš napisao?” “Onda ću i ostatak knjige samostalno da napišem i doneću ja tebi na uvid kada budem završio.” Bio sam vrlo fer. Ako joj se ne svidi moje prvo poglavlje, ostatak ćemo napisati zajedno. Ako joj se konačna verzija ćele knjige ne bude dopala, ima pravo da je — gulp — odbaci i da mene ili nekog drugog uputi na ponovno pisanje. Nisam hteo da razmišljam o tome. “U redu.” Uzela je veliki crni sunđer i obrisala Saksonine crteže u dva poteza. “U redu, Tomase, ali moram da ti odredim krajnji vremenski rok. Mesec dana. Mesec dana ćeš potpuno sam pisati, i za to vreme moraš završiti prvo poglavlje. Nema vremena za gubljenje.” Saksoni je progovorila pre nego što sam ja dobio šansu da bilo šta izustim. “U redu. Ali, morate nam dozvoliti pristup svim izvorima podataka. Nema više skrivanja činjenica i nema više laganja.” Na ovo poslednje, Ana je samo podigla obrvu. Nisam znao da li da se
divim Saksoni zbog njene otvorenosti, ili da se bacim u očaj iz istog razloga. “Ukoliko želite događaje da pratite hronološki... a mislim da želite, daću vam sve informacije o ocu pre njegovog dolaska u Ameriku. To će i biti tema vašeg prvog poglavlja.”
9
I to je bilo to. Dobili smo gomilu knjiga, dnevnika, pisama i razglednica, kao što je Ana i obećala. Prvo smo morali da razvrstavamo sav taj materijal, pa tek onda da krenemo sa proučavanjem. Frans je očigledno uspeo da sačuva sve sitnice i predmete iz svoje prošlosti, ili je to neko drugi sačuvao, pa mu to kasnije poslao. Bio je tu neki požuteli koverat sa nekakvim dečjim crtežima. Stoji beleška da su to Fransovi crteži iz vremena kada je imao četiri godine. Zatim knjiga sa suvim, presovanim cvetovima između stranica, koji su ispadali kako god da uhvatiš knjigu. Imena svih cvetova su bila napisana na nemačkom. Neka kutija za cipele bila je puna praznih kutija za cigarete, šibica i putničkih karata za vozove i brodove. Druga kutija je bila krcata razglednicama, koje je izgleda mnogo voleo. Na većini razglednica, bile su slike planina, sa onim huttes u kojima su planinari obično spavali. Inače, ljudi su na tim slikama nosili vrlo zanimljivu odeću — žene su nosile one duge haljine u stilu Dejzi Miler i šarene šešire, a muškarci široke pantalone od tvida i one smešne tirolske šešire sa zataknutim paunovim perima. Svi su u foto-aparat gledali sa manijačkim osmehom, a ako se nisu smešili, to je bio izraz “žena mi je upravo umrla, pa sam tužan”. Nema nijednog spontano snimljenog prizora, kakvi se mogu videti na današnjim fotografijama. Ana kaže da su mu te razglednice slali rođaci i prijatelji. U kutiji sa razglednicama bila je i neka školska sveska, za koju se kasnije ispostavilo da predstavlja katalog svih razglednica. Interesantno, s obzirom na činjenicu da je evidenciju vodilo dete od nekih osam-devet godina. Zapisani su svi podaci: od koga, odakle, datum čak i mesto u kome se nalazio kada je dobio razglednicu. “Ana, zašto je promenio svoje ime od Martin Frank, u Maršal Frans?” “Zar nisi video adresu na nekim razglednicama, naročito ime na koje
su upućene? Martin Frank, za Maršala Fransa, vidiš? Kad je imao osam godina, izmislio je lik kojem je dao ime Maršal Frans. Taj lik je bio neka mešavina D'Artanjana, Don Kihota i Džordža Vašingtona. Pričao mi je kako je kao klinac godinama samo to ime priznavao kao svoje. Svi su morali tako da ga oslovljavaju, inače se ne bi odazivao.” Zakikotala se. “Bio “Dobro, je baš uvrnut dečkić,alizar ne?”je baš to ime ozvaničio kao svoje čim je to je jasno, zašto stigao u Ameriku?” “Pravo da ti kažem, Tomase, ni ja tačno ne znam zašto. Moraš imati na umu daje on bio Jevrej koji je bežao od nacista. Možda je mislio da će biti sigurniji ako nosi tipično anglo-američko ime i prezime, ukoliko se desi da Nemci dobiju rat.” Savila se da bi vezala pertlu. Jedva sam čuo šta govori. “Šta god daje pravi razlog, ovo tebi savršeno odgovara, zar ne? Pretvorio se ujedan od svojih likova, je l' tako? Vrlo simbolično, a?” Mahnula j e rukom u znak pozdrava i dodala da ćemo se videti neki drugi dan.
Saksoni i ja smo proveli gotovo ćelu nedelju u pregledanju materijala. Razgovarali smo o svemu što smo našli, i pored nekih manjih neslaganja u mišljenju, a oboje smo se složili daje Frans bio vrlo čudno dete. Razmatrali smo koji bi način bio najbolji za započinjanje prvog poglavlja. Na koledžu, moj profesor kreativnog pisanja je na prvi čas doneo dečiju lutku. Podigao ju je tako daje svi vidimo i rekao da bi većina ljudi tu lutku opisala onako kako je vidi. Rekao nam je da zamislimo liniju između njegovog oka i lutke. Onda je dodao da dobar pisac mora lutku da opiše iz različitih, mnogo zanimljivijih uglova — odozdo, odozgo — i da odatle počinje svaki kreativni pristup. Ispričao sam to Saksoni i dodao da ja upravo tražim neki od tih, zanimljivih, uglova. Složila se sa mnom, ali smo se na kraju posvađali oko toga koji ugao treba uzeti kao polaznu osnovu. Rekla je da bi ona, kad bi bila biograf, knjigu počela opisom dečaka koji sedi u svojoj sobi, u kući u Alpima. Dečak pažljivo pravi spisak razglednica i crta krave u svesci. Zatim izlazi na livadu i skuplja cveće za svoj herbarijum. Takav pristup bi na posredan način odmah ukazao da je reč o osobi koja je bila ekscentrična i nepredvidiva od najranijeg detinjstva.
Mislio sam da je to jako dobra ideja, ali s obzirom na to da je Ana popljuvala moju verziju sa silaženjem niz stepenice i skiciranjem na tabli likova za Zemlju smeha, pribojavao sam se da će i ova ideja biti torpedovana na isti način, jer polazi od činjenica “uzetih zdravo za gotovo”. Saks se malo bunila, ali se ipak složila da bi takav pristup bio “previše slobodan” za Anu. Sledećih nekoliko dana sam bio potpuno smeten, frustriran i umoran. Saksoni se držala podalje od mene i vreme uglavnom provodila sa gospođom Flečer u bašti. Saks je volela tu staricu mnogo više nego ja. Ono što je za Saksoni bilo staračko poštenje, za mene je bila tupa zaostalost. Nismo razgovarali o starici, jer smo znali da bi odmah došlo do svađe. Baš zato je važno da napomenem da mi je baš gospođa Flečer dala ideju za prvu rečenicu biografije. Jednog jutra sam tako bezidejno sedeo na terasi i posmatrao njih dve u bašti kako se petljaju oko nekih sadnica paradajza. Pritisla je bila neka omorina i iskreno sam se nadao da će uskoro nastupiti strašna oluja i ceo svet sravniti sa zemljom. Stari dobri Ekser je dotrčao i legao pored mene. Bio je zadihan. Pomilovao sam ga po njegovoj kamenoj glavi. Bul-terijeri imaju kamen umesto glave; samo se pretvaraju da imaju kožu i kosti. “Tomase, da li voliš paradajz?” “Molim?” “Pitam je l'voliš paradajz?” Gospođa Flečer se polako uspravila i pogledala ka meni i Ekseru. “Paradajz? Da, jako ga volim.” “Е pa, znate šta? Maršal ga je mrzeo. Pričao mi je da ga je kao malog otac terao da jede paradajz svaki dan, i od tada nije mogao ni da ga proba. Nije okušao ni kečap, ni paradajz sos, ništa.” Ubacila je nekoliko velikih crvenih plodova u košaru koju je držala Saksoni. Odjednom, došao sam na ideju kako ću pisati prvo poglavlje. Saksoni je, sat vremena kasnije, došla u spavaću sobu i obavijajući mi ruke oko vrata, pitala šta radim. Iako je to bilo teatralno i nepotrebno, istrgnuo sam stranicu iz sveske i dao je Saksoni, ne prekidajući škrabanje.
“'Nije voleo paradajz.' To će biti početak tvoje knjige?” “Čitaj dalje.” Nisam prekidao pisanje. “'Nije voleo paradajz. Sakupljao je razglednice sa slikama železničkih stanica. Imena za svoje likove nalazio je na malom groblju u Misuriju. Pisanje svojih knjiga započinjao je na maloj tabli u svom vlažnom podrumu. Čuvao je lika sve koji stvari iz svogjošdetinjstva, kada je vreme stigao jeu Ameriku uzeo je ime je stvorio kao dete. Ui slobodno radio kao kasir u maloj piljarnici...'“ Stala je, i nakon pauze duge kao večnost, prestao sam da se pretvaram da pišem. “Shvataš li šta pokušavam? Hoću da jednim potezom ispucam sve pred čitaocima. Tek onda ću, polako, u narednim poglavljima, detaljno da razrađujem ono što sam nabacio kao okvir. Ispričaću to Ani, ali zašto knjiga ne bi odmah zgrabila čitaoca i prosto ga naterala da uroni u Fransov život? To sve vreme izbegavamo, Saks. Dobro, rekli smo da je bio čudak kao dete, ali je još veći čudak bio kao odrastao čovek! On je savršeni primer ekscentričnog umetnika. Pogledaj kakva mu je kuća, gradić koji je voleo, prijatelji. Izbegavali smo da to sagledamo u pravom svetlu jer nismo hteli da prihvatimo notornu činjenicu da je naš čovek bio uvrnut čudak. I to kakav čudak!” “Šta misliš, kako će Ana reagovati kada bude čula da joj oca nazivaš čudakom? Ona bi njega stavila na vrh Olimpa, samo da može.” “Znam to, ali mislim da ako sve obrazložim na pravi način, postoji šansa da shvati šta pokušavam da postignem.” “Ići ćeš na rizik?” “Hej, Saks, zar nisi upravo ti rekla da knjiga treba da predstavlja isključivo moje viđenje Fransovog života?” “Tako je.” “Е pa, ovo je moje viđenje. Odlučio sam da knjigu pišem na ovaj način.” “Da, sve dok je Ana ne bude videla.” “Daj, Saks. Mogla bi da mi pružiš bar malo podrške, a?” Oluja koju sam priželjkivao konačno je stigla razvlačeći se u
nedogled. Kiša je čas počinjala, čas prestajala čitave naredne nedelje. Saksoni je iz biblioteke donela puno naručje čuvenih dečijih knjiga. Rekla mi je da mi je bibliotekarka poručila “ Je l' sam vam rekla da će vam dozvoliti?” ili tako nešto. Odlučili smo da pročitamo sve klasike dečije literature radi eventualnih poređenja ja nazivao Fransa. Hobit, Lav, Veštica sa iz delima ormara,Kralja, Zemljakako iza sam ogledala... Mnogo vremena proveli smo čitajući knjige na terasi kuće gospođe Flečer. Kiša je bila slaba i prijatna, vazduh je bio čist, a trava osveženo zelena. Naša gazdarica je sigurno zapazila da smo veoma zauzeti, pošto je namerno izbegavala da nam smeta na bilo koji način. Ni Ana nas nij e ometala u radu, tačnije, nismo je ni videli od onog dana kada nam je predala materijal o svom ocu. Rekla mi je da joj se javim ukoliko nam je potrebna, ali je ja nisam zvao. Uz sve to čitanje, pisanje, kišu, i nežnost sa Saksoni (rekla je da za vreme kiše dobija jaku želju za seksom), dani su prolazili ekspresnom brzinom. Detaljno sam pročitao Kuću na Puovom uglu, Carlija i fabriku čokolade, Kralja zlatne reke i napravio nacrt prvog poglavlja biografije. Bilo mi je potrebno dve nedelje da završim sav taj posao. Saks i ja smo završetak prvog dela posla proslavili uz ukusnu večeru, bocu Mateus rože vina i TV program. Emitovali su Putovanje vozom kroz Nemačku, sa mojim ocem u glavnoj ulozi, koja je bila jedno od njegovih boljih ostvarenja. SIedećeg jutra osećao sam se tako dobro, da sam se odmah po ustajanju bacio na pod i uradio dvadeset sklekova. Prvi put nakon dužeg vremena, nije mi bila potrebna mapa da bih video kuda ću ići. Osećao sam se sjajno. Nakon sklekova, seo sam za radni sto i upalio lampu koju sam bio kupio u jednoj radnji u gradu. Posmatrao sam stranice. Moje stranice! Znao sam da ću ih kasnije prepravljati bar desetak puta, ali to mi sada nije bilo važno. Radio sam tačno ono što želim, s kim želim, i možda, ali samo možda, Ana Frans neće imati primedbe i onda... Dalje nisam hteo da razmišljam. Hteo sam prvo da završim posao. Začulo se njuškanje sa druge strane vrata. Odškrinula su se i ušao je
Ekser. Skočio je na krevet i legao. Obično je ujutro dolazio kod nas da još malo dremne pre nego što se sasvim probudi. Gospođa Flečer mu je inače namestila posebno mesto u hodniku gde bi on trebalo da spava, ali je on u poslednje vreme sve češće dolazio kod nas. Jedne večeri, taman kada smo hteli da vodimo ljubav, uskočio je u krevet i prislonio svoju vlažnu njušku nasmeha. moju nogu. Moja erekcija je nestala negde između besa i luđačkog Jednom se popeo na Saksonine grudi. Ona se nasmejala i pokušala da ga skloni, ali on ni makac. Zatvorio je oči, Otišao je u svet snova. Ustao sam od stola i došao do kreveta. “Lepotica i zver, a?” Potapšao sam ga po glavi. “Zdravo lepi.” “Ala je smešno. Šta si se ukipio. Smrviće me!” “Možda je on seksualni manijak i upravo te miluje na neki pokvareni pseći način.” “Tomase, hoćeš li molim te da ga skineš sa mene? Hvala.” Pošto sam ga gurnuo na moju stranu kreveta, on je mirno smestio glavu na moj jastuk. Saksoni je stavila ruke ispod glave i pogledala u mene. “Znaš šta sam razmišljala?” “Ne znam, petunijo moja, šta si razmišljala?” “Kad završiš ovu knjigu, treba da napišeš biografiju tvog oca.” “Mog oca? Zašto bih ja pisao njegovu biografiju?” “Mislim da treba da je napišeš.” Pogled je skrenula ka plafonu. “Nema razloga za tako nešto.” Ponovo me je pogledala u oči. “Da li stvarno želiš da ti to kažem?” “Da, naravno da želim. To mi do sada nisi pominjala.” “Znam, ali u poslednje vreme sam razmišljala o tome koliko je on bitan u tvom životu, ma koliko ti to priznavao ili ne. Imaš li ti pojma koliko puta ga pominješ?” Podigla je ruku da bi me sprečila da bilo šta kažem pre no što završi. “Znam, znam, — jako te je nervirao i uglavnom i nije bio kod kuće. U redu. Ali, on je u tebi, Tomase. Više nego što je bilo koji drugi roditelj prisutan kod bilo kog deteta koga znam. Sviđalo se to tebi ili ne, on je bio izuzetno važna osoba u tvom životu i mislim da bi trebalo da pišeš o njemu. Nije važno i ukoliko se ta biografija pretvori u
tvoje lične memoare...” Sedeo sam na ivici kreveta, leđima okrenut njoj. “Kome to treba u životu?” “Ра, ni ja nisam mnogo toga razumela što se tiče moje majke, znaš? Već sam ti jednom spominjala to, sećaš se?” “Sećam se, rekla si daje bila u stanju da stvori osećaj krivice kod bilo koga.” “Tačno tako. Onda mi je otac jednog dana rekao da je mamina mama izvršila samoubistvo. Znaš li koliko mi je stvari tada postalo jasno? Koliko toga je dobilo smisao? Doduše, nisam je zbog toga nešto posebno zavolela, ali sam je mnogo bolje razumela. “I misliš da ću bolje shvatiti očev odnos prema meni ako detaljno proučim njegov život?” “Možda hoćeš, možda nećeš.” Ispružila se i stavila ruku na moju nogu. “Ali uverena da iima nerazjašnjenih koje su da te nagnale dasam ga istovremeno volišmnogo i mrziš. Ako se zaista stvari, posvetiš tome saznaš ko je on stvarno bio, mnoge stvari će ti postati jasnije. Razumeš šta hoću da kažem?” “Mislim da te razumem. Ne znam, Saks. Ne želim da razmišljam o tome. Imam suviše drugih poslova ovih dana.” “Dobro, ja i ne kažem da treba da prekineš sa ovom knjigom i odmah počneš da pišeš o ocu. Nemoj pogrešno da me shvatiš. Jednostavno mislim da treba da razmotriš to kao mogućnost.” “I hoću. Sigurno.” Ekser ju je njuškom lupio po vratu, što ju je nateralo da brzometno ustane iz kreveta. Bilo mi je drago što se razgovor o tome završio. Sunce je izašlo, pa smo nakon doručka odlučili da se prošetamo po gradu. Još uvek je bilo rano, i sve se presijavalo od rose i ostataka kiše. Sada smo već poznavali nekoliko ljudi — vlasnike radnji i još neke — i svi su nam mahali kad god bi nas videli. To je bilo tipično obeležje malog grada: nema vas mnogo, tako da ne smete nikoga ignorisati, pošto ćete možda morati tu istu osobu sutra da zamolite da vam proda kupus ili da vam popravi auto. Kad smo stigli do biblioteke, ugledali smo moju prijateljicu “Је l’ sam
vam rekla”, koja je verovatno i sama tek dolazila na posao. “Qh, to ste vit Sačekajte trenutak!” Pre nego što nam je prišla, pažljivo je bacila pogled na obe strane, kao da prelazi auto-put za San Diego. Pored nas je protutnjala neka tojota kojom je upravljala jedna mlada žena koju nisam poznavao, ali sam je često viđao u gradu, pa nam je i ona mahnula. “Imam još neke knjige za vas, gospodine Ebi. Hoćete li da ih uzmete?” Rumenilo na njenim obrazima me je rastužilo, ne znam zbog čega. “Tomas još nije pročitao Vetar u vrbaku, gospođo Emden. Čim pročita, vratiću vam sve one knjige i uzeći nove.” “Vètar u vrbaku mi ionako nikad nije bila posebno zanimljiva knjiga. Kako jedna sluzava žaba može biti glavni lik?” “ Pokušao sam da se našalim. Ozbiljno me je pogledala i zavrtela glavom. “Tako je. Žabe, stvorenja sa dlakavim nogama, poput goblina... Znate li šta je Maršal obično govorio? 'Najgora stvar koja se u bajci može dogoditi čoveku jeste da bude pretvoren u životinju. Ali najveća nagrada za životinju jeste da bude pretvorena u čoveka.” Ja delim to mišljenje. “Nego, ja sam se raspričala. Kako napreduje pisanje knjige?” Sto smo duže razgovarali sa njom bilo nam je sve očiglednije da u ovom gradu svako zna sve o svakome: bibliotekarka je znala za probno prvo poglavlje, koliko informacija smo dobili i znala je za jednomesečni rok za pisanje. Čemu sve to? Dobro, jasno mije da ljudi iz grada polažu izvesno pravo na Fransa, jer im je bio sugrađanin i lično su ga poznavali. Ali, da li im je Ana sve prenela samo zbog toga ili postoji još neki, meni nepoznati razlog? Odmah sam u glavi stvorio sliku — Ana, gola, vezana za šipku u nečijem mračnom podrumu. Bičuju je i muče dok ne prizna staje sve odala meni i Saksoni. Okružena surovim gejlenskim facama, bespomoćna. “Jesi li mu dala i razglednice?” “Ne, nisam. Aaah, da, da, jesam, dala sam mu sve!” A onda, vrata podruma se raspadaju u paramparčadi ulećem JA, u stilu Brusa Lija, u ruci spretno držim lanac i okrećem ga brzinom avionskog propelera. I tada... “... u kući?”
“Tomase!” Došao sam sebi i video da obe žene očekuju nekakav odgovor od mene. Saksoni me je prekorno pogledala i žestoko me uštinula za ruku. “Izvinite, molim vas. Šta ste rekle?” “On je baš pravi pisac, zar ne? Lebdi u oblacima... isto kao Maršal. Znate li da mu je Ana oduzela ključeve od kola par godina pre no što je umro? Stalno je udarao u drveće ili ogradu. Sanjario je. Sanjario je tokom vožnje.” Svi su imali bar deset priča vezanih za Maršala Fransa. Maršal za upravljačem, Maršal za kasom, Maršal i mržnja prema paradajzu. Bio je to pravi raj za jednog biografa, ali sam počeo da se čudim zašto su ljudi toliko obraćali pažnju na Fransa. Pomislio sam na nobelovca Foknera, koji je živeo u gradiću Oksfordu, u državi Misisipi. Prema onome što sam pročitao, svi žitelji tog gradića su ga poznavali i bili on njihov sugrađanin, ali proslavljen njima to nijekao bilopisac neobično — on jeponosni za njih što biojejedan od komšija, doduše, ali ništa više od toga. Ali prema onome što su ljudi u Gejlenu pričali o Maršalu Fransu, stiče se utisak da je on bio neka vrsta lokalnog Boga, ili bar svačiji najbolji prijatelj. Odlučili smo da ne svraćamo u biblioteku, jer se meni nisu čitale knjige tog jutra, a i zato što sam želeo da posetim neka mesta koja nisam stigao da vidim u prvih nekoliko dana. Poveo sam Saksoni u turističko razgledanje Gejlena. Počeli smo od autobuske stanice i belih lakiranih klupa u čekaonici. Red vožnje je bio istaknut iznad samih klupa tako da ste morali da se uvalite nekome u krilo da biste videli kada kreće, na primer, prvi autobus za Sent Luis. Debela, simpatična žena je sedela iza šaltera i prodavala karte. Koliko je samo filmova počinjalo scenom na pršanjavoj autobuskoj stanici kao što je ova? Grejhaindov autobus polako ide glavnom ulicom, prolazi pored kafane i staje na peron. U dnu vetrobrana stoji oznaka da taj autobus ide za Hjuston ili Los Anđeles. Ali, stao je na usputnoj stanici u Tejloru, u Kanzasu (u ovom slučaju, u Gejlenu, u Misiriju), i vi se pitate zašto. Prednja vrata ce otvaraju uz šištanje i pojavljuje se Spenser Trejsi ili Džon Garfìld.
Ili u ruci ima pohabani kofer i izgleda kao skitnica, ili na sebi ima otmeno, gradsko odelo. Ali, ma kako bilo, čekate da vidite otkud on ovde, u ovoj bestragiji... Mesto broj dva na našoj maršuti bila je izvesna radnja izvesnog Italijana, odmah pored stanice. A u radnji, na stotine sablasnih gipsanih statua: Venera, Mikelanđelov David, Stanlio i Olio, Caplin, džokeji Apolon, sa palcem podignutim na gore... Božični venčići bili Carli su nanizani pored tezge i čekali kupce. Vlasnik je sve to izrađivao u dvorištu iza radnje i retko je bio za tezgom kada biste došli da kupite nešto. Njegove radove sam video svega na nekoliko mesta, u dvorištima nekih gejlenskih kuća, ali pretpostavljam da je zarađivao dovoljno za život. Ono što mi je najviše upadalo u oči, bila je sveopšta belina. Kada biste ušli u radnju, imali biste osećaj da ste kročili među oblake, samo što su ovi oblaci bili u obliku Džona F. Kenedija i Isusa Hrista. Saksoni je mrzela to mesto i uvek bi otišla u susednu radnju koja je imala dobar izbor novih knjiga. Sto se mene tiče, zakleo da sam ću pred odlazak Gejlena kupiti neku statuu od ovog tipa, čistosam zatosešto mnogo putaizsamo razgledao, ne kupivši ništa. Kad god sam svraćao, u radnji nije bilo nikoga osim mene i prodavca. “Hej, gospodine Ebi! Nadao sam se da ćete svratiti ovih dana. Napravio sam nešto specijalno samo za vas. Sačekajte.” Prodavač je ušao u radionicu i posle nekoliko sekundi se vratio sa divnom malom statuom Kraljice Ulja. Za razliku od ostalih, ova statua je bila obojena, da bi odgovarala ilustracijama iz knjige. “Fantastično! Predivna je! Kako ste...” “Neee, ne zahvaljujte mi. To je bilo po narudžbi. Ana je bila ovde pre nedelju dana i rekla mi da napravim tu figuru za vas. Ako već želite nekome da zahvalite, zahvalite se njoj.” Stavio sam figuru u džep i lukavo odlučio da je za sada ne pokazujem Saksoni. Nisam bio raspoložen za raspravu. Imao sam još par minuta na raspolaganju pre sastanka sa Saksoni ispred radnje, pa sam ušao u govornicu i pozvao Anu. “Frans.” Glas joj je zvučao kao udarac čekića u nakovanj. “Halo, Ana? Ovde Tomas Ebi. Kako si?”
“Zdravo, Tomase. Dobro sam. Šta je s tobom? Kako ide knjiga?” “Dobro. Završio sam nacrt prvog poglavlja i mislim da je dobro ispalo.” “Svaka čast! Veličanstveni Tom, a? Dobro napreduješ. Ima li nekih nepredviđenih stvari?” Glas joj je najednom izgubio oštrinu i postao sramežljiv. “Da... Ne znam. Mislim da ima. Upravo sam bio kod Maronea. Dao mi je tvoj poklon. Jako mi se dopada, ideja je sjajna. Hvala ti puno.” “Šta Saksoni misli o poklonu?” Glas joj je ponovo promenio boju. “Ра, ovaj, da budem iskren, nisam joj ni pokazao.” “Pretpostavila sam da joj nećeš pokazati. Zašto joj ne kažeš da je to poklon za oboje? Reci joj da je to mali znak pažnje, jer ste završili prvo poglavlje. Neće se valjda naljutiti na tebe zbog toga, zar ne? “Zašto bih joj pokazao? Ti si to meni poklonila, zar ne?” “Jesam, ali molim te, nemoj to pogrešno da shvatiš.” Zaćutala je, a glas joj je lebdeo negde u vazduhu. “U redu, ali znaš, ako si mi to dala kao poklon, ne pada mi na pamet da ga delim sa bilo kim.” Gim sam to izgovorio, shvatio sam da sam zvučao uvređeno. “Ali, to što ćeš reći Saksoni ne znači da ćeš ga deliti. Ti i ja znamo da...” Nastavili smo raspravu. Poenta je u tome što sam ja bio razočaran. Možda je taj poklon ponovo pokrenuo sve one Ana-i-ja kombinacije u mojoj glavi. Kada sam čuo da ona to 'ladno otpisuje kao budalaštinu, osećao sam se kao poliven hladnom vodom. Pomenula je da Latica mora na vakcinaciju kod veterinara, tako da je ostatak razgovora bio veoma kratak. Na kraju je ponovila da će nam i ubuduće rado izlaziti u susret i okončala razgovor. Spustio sam slušalicu, ali sam još neko vreme zadržao ruku na telefonu. Šta ja to radim, dovraga? Čitavog jutra sam se osećao dobro i raspoloženo, a sada se ljutim jer ne mogu da smuvam Anu Frans. Kreten. Izašao sam iz govornice i krenuo ka radnji. “Hej, Saks, šta radiš?” “Tomasel Auu, nije trebalo da vidiš ovo.”
Ćovek za tezgom se šeretski smejao. U ruci je držao nekoliko vrsta maškara. “Od kada ti koristiš maškaru?” “Samo probam, nemoj da paničiš.” Hteo sam da joj kažem kako mi se njene oči sviđaju onakve kakve jesu, ali nisam hteo da zvučim kao onaj tip iz filma Moja mala Mardži. Prodavač je na reveru nosio pločicu sa imenom. Melvin Parker. Podsećao me je na one mormone koji vam zvone na vrata i propovedaju jevanđelje. Nešto je lupilo iza nas, okrenuo sam se i ugledao Ričarda Lija kako ispija limenku koka-kole, gužva je u šaci i baca sa strane. Seljačina. “Zdravo živo, Mel. Kako je, Ebi? Kako ste?” Ovaj poslednji pozdrav je bio upućen Saksoni, i to vrlo galantno, tako da sam na trenutak osetio ubod ljubomore. “Mel, 'oćeš da dođeš na sekund?” Li su secrveno-belu odvojili u ugao radnje. Mel je zavukao ispod tezgeProdavač i izvukaoi veliku kutiju punu kondoma markeruku Trojan. Li ni jednom rečju nije pokazao šta želi. Ne želim da zvučim kao neki elitista, ali Trojan kondomi su oni koje možete držati u novčaniku tri-četiri godine, a da se ne oštete. Pričalo se da su neuništivi. Jaki su i debeli, ali kada dođe strasni trenutak, imate osećaj da tucate cepelin, a ne ženu. Li se nagnuo i nešto šaputao Parkeru na uvo. Pokušao sam da ne obraćam pažnju, ali morao sam da biram između njihovog razgovora i posmatranja Saksoni ispred ogledala kako zagleda trepavice. “Е kad bih još mogao da pronađem ključeve od prokletog buldožera, oboje bismo otišli odavde!” Zaključio sam da je to bila poenta nekog masnog vica, jer je Li zaurlao od smeha. Obojica su se slatko nasmejali, mada je Lijev smeh bio glasniji i duži. Kondomi su nestali u džepu i prodavač je dobio prljavu novčanicu od dvadeset dolara. Li je uzeo kusur i okrenuo se ka meni. Imam lošu naviku da ljude procenjujem po prvom utisku koji ostave na mene. Nažalost, često grešim. Tvrdoglav sam, što znači da ako mi se neka osoba odmah ne dopadne — makar to bio prerušeni anđeo — treba mi užasno mnogo vremena da promenim mišljenje. Nije mi se dopadao Ričard Ii. Delovao je
kao neko ko se uglavnom po kući šeta u gaćama i kupa četvrtkom. Oči su mu bile toliko krmeljive da se od njihovih izlučevina mogla izliti zlatna poluga u prirodnoj veličini. Bilo mi je došlo da pružim ruku i očistim mu oči. Kao kad neko ima mrvice od hrane na bradi, a ne primećuje. “Čujem da vam je Ana dozvolila da pišete knjigu. Čestitam.” mi jeskamenilo na trenutak omekšalo je pružio šapu da se pozdravi, ali seSrce ponovo kada je počeokada da bulji u Saksoni. “Zašto vas dvoje ne dođete večeras kod mene? Pokazaću vam slike moje majke. Dođite na večeru. Biće dovoljno hrane za sve nas.” Pogledao sam Saks i ponadao se da će pružiti neki izgovor za večeras. Mada sam znao da pre ili kasnije moram da razgovaram s tim čovekom o njegovoj majci, nisam želeo da to bude baš večeras. “Može, što se mene tiče. Šta kažeš Tomase? Nemamo nikakve obaveze koliko se sećam.” “Ne. Da. Danas To je sjajno. Hvala na pozivu, Ričarde.” “Dobro. popodne idem u ribolov, i ako budem bio srećne ruke, imaćemo ribu za večeru.” “Hej, izvanredno. Sveža riba.” Pokušavao sam da delujem radosno, a ako nisam dobro glumio, razlog treba tražiti u činjenici da mrzim rečnu ribu. Otišao je, a Saksoni je odlučila da kupi Maks Faktor. Prišao sam tezgi da bih platio. Dok je zavijao maškaru, prodavač Mel je zavrteo glavom. “ Ja nikada nisam voleo rečnu ribu. Znate zašto su rečne ribe debele? Zato što jedu sve što nađu u reci, pravi pokretni kontejneri za smeće. To će vas stajati dva dolara i sedam centi, gospodine.” Krstovi su bili prekriveni drugim krstovima. Isus je krvario po cei oj sobi, sa hiljadu strana, uvek pokazujući neku drugu vrstu agonije. Ćela kuća je smrdela na prženu ribu i paradajz, osim kauča na kom sam ja sedeo, koji je smrdeo na pseći izmet i duvanski dim. Lijeva žena, Seron, imala je nevino rumene, ali ipak čudne obraze, onakve kakvi se mogu videti kod kepeca. Nije prestajala da se smeši, čak ni kada se spotakla o bulterijera, Badija, i zamalo pala. Kćerke, Midži i Rut En, ponašale su se sasvim suprotno. Vukle su se po kući kao da im je i vazduh težak.
Ričard nam je pokazao svoju kolekciju pištolja, svoju kolekciju štapova za pecanje i svoj novčić sa likom Indijanca. Seron je iznela porodični fotoalbum, ali većina slika je pokazivala pse koje su imali prethodnih godina i članove porodice sa zavojima na telu. Ričard koji se kezi sa nogom u gipsu, Midž, koja rukom pokazuje svoje poplavelo oko, Rut En kojašta ležiseuovde bolničkom krevetu sa bolnim izrazomsliku na licu. “Bože, dogodilo?” Prstom sam pokazao sa Rut En. “Kad je to bilo? Čekaj da se setim. Rut En, je l' se sećaš kad sam te ovo slikao?” Rut En je doskakutala i nagnula se iznad nas, dišući meni u vrat. “То je bilo onda kada sam se povredila u gimnastičkoj sali, tata. Sećaš se?” “Jeste, Ričarde, to je ono kada je ispustila disk u sali.” “Tako je, majku mu. Ta bolnica me je koštala preko trista dolara. Ali, ipak sam platio, zar ne, Rut En?” Zvučalialisuje kao su došlidaizsefilma Road (a tako izgledali), bilo da očigledno jako Tobacco vole međusobno. Ričardsujei neprestano grlio svoje kćerke i ženu. Njima se to dopadalo; kad god bi on pružio ruku, one bi se privile do njega, sa radošću u očima. Bilo je vrlo bizarno posmatrati ih nadvijene nad slikom povređene Rut En, ali mora se priznati da nema mnogo porodica u kojima vlada očigledna ljubav, kao u ovoj. ,Večera je gotova.” Kao počasni gost, ja sam dobio najveću ribu, čija su usta bila otvorena, verovatno još od skidanja sa udice. Paradajz čorba i zelena salata su takođe bili na stolu. Bez obzira na to koliko sam pokušavao da isečem ribu i komade uguram u salatu na ivici tanjira, nije vredelo. Ćelu ribu nisam mogao da sakrijem i znao sam da ću morati da pojedem bar jedan deo. “Jeste li daleko odmakli sa knjigom?” “Ne, u stvari, tek smo počeli. Verovatno će biti potrebno dosta vremena da je završimo.” Lijevi su se značajno pogledali preko stola i nastupila je pauza od nekoliko sekundi. “Pisati knjigu. To je nešto što nikad ne bih radio. U školi sam
ponekad voleo da čitam,” “Ti i sada čitaš, Ričarde. Kako možeš to da kažeš? Pretplaćen si na sve živo.” Seron je značajno klimala glavom da bi potvrdila ono što je upravo rekla. Nijednom nije prestala da se smeje, čak ni kada je žvakala. “Maršal je baš dobro znao da piše, a? Taj čovek je imao više priča u malom prstu nego...” Zavrteo glavom i uzeo paradajz kojitoliko se cedio tanjir. “Mislim da čovek morajeda postane pisac kad ima pričanai ludih ideja u glavi. Eksplodirao bi. ako ih ne bi negde zapisao. Šta ti misliš, Tome?” Stavio je ceo paradajz u usta i nastavio da mumla. “Neki momci su puni priča i sve što treba da urade jeste da ih pričaju, da ne bi eksplodirali. Ispričaju priču i onda se osećaju dobro. Kao Bob Fumo, je l' tako, Seron? Taj momak vam je bio u stanju da priča najluđe priče ćelu noć, a ujutro kad se probudi, mogao je da ispriča još najmanje sto. Ispriča ti priču i lakše mu je. Momcima kao što si ti to verovatno teže ide, a?” “I sporije.” Nasmešio sam se i pokušao da odgurnem još jedan komad ribe. “Dobro je kad je sporo. Sto je brzo to je kuso. A koliko mislite da će vam trebati vremena da završite tu knjigu o Maršalu?” “Teško je reći. Ja nikada do sada nisam pisao nikakvu knjigu i postoje stvari koje moram da znam da bih nastavio sa radom.” Ponovo je nastupila pauza u razgovoru. Seron je ustala i počela da skuplja sudove sa stola. Saksoni je ponudila pomoć, ali je uz osmeh odbijena. “Znate li da je umro onaj momak koga su udarila kola pre neki dan?” Ričardovo lice je bilo bezizražajno dok je ovo govorio. Bez sažaljenja, nezainteresovano. Ali ja sam osetio probadanje u stomaku, ne samo zato što sam ja to video, već zbog same činjenice da je u pitanju dete koje je u jednom trenutku bilo srećno i bezbrižno, a tren kasnije prosuto po putu. “Kako su njegovi roditelji to primili?” Protegnuo se i bacio pogled ka kuhinji. “Dobro. Kada se takva stvar desi, ništa ne možete da promenite, znate?” Kakvi sve ljudi postoje? Kada dečak pogine, kako to da ne požele da razbiju nešto ili bar da zaprete Bogu pesnicom? Naravno, seljaci su ljudi
drugačijeg soja, znam, oni od malena gledaju smrt kao normalnu poj avu, ali ljudsko biće j e ljudsko biće, Boga mu. Kako može da vam ne bude žao kada strada neko dete? Nadao sam se da je Ričard Ii samo oguglao na takve stvari, a ne nešto gore. “Coveče, zaboravio sam da vam kažem nešto. Ana mi je rekla da će dečko umreti. koja Zar tojenije čudno?”svoju ribu i svu salatu, odmahnula je Saksoni, smazala kašikom. “Kako to misliš, rekla ti je? Kako je mogla da zna da će dečko umreti?” “Nemoj mene to da pitaš, Saks. Znam samo da mi je rekla da će dečko umreti. U stvari, tu i nije bila potrebna neka crna magija — momak je bio u izuzetno lošem stanju.” “Tome, misliš li da je Ana nešto kao onaj Veliki Kreskin? Jesi li ga gledao kada je bio gost kod Džonija Karsona? Mađioničar? Nećeš verovati šta je taj čovek radio u studiju...” Vrata kuhinje su se otvorila i pojavila se Seron sa vrućom pitom na crnom poslužavniku. Tada. Opisaću šta sam video, a vi sami donosite zaključke. Ali, j a sam to zaista video. Ne, Saksoni to nije videla. Kasnije kada sam joj pričao, mislila je da sam lud; posle se iskreno zainteresovala jer sam ja insistirao da je ono što sam video istina. I bila je istina. U knjizi Tuga zelenog psa postoji lik po imenu Kreng. Kreng je ludi papirni zmaj koji vetar smatra svojim najvećim neprijateljem. On žudi za tim da se popne što više u visinu, da bi nastavio borbu na nebu, svom večnom bojištu. Zeleni Pasuse zaljubljuje lice svim nacrtano na zmaju. Pas bezi od svog gazde, iz kuće kojoj 'dosada uvlada stvarima koje ljudi smatraju svojim' i krade Krenga iz ormara. Kanap vezuje za svoju ogrlicu i zajedno odlaze u svet. Kada je Seron Li izašla iz kuhinje, to sam i video. Seron Li. Trepnuo sam, i kada sam pogledao ponovo, video sam Krenga kako nosi pitu na poslužavniku. Van Valtova ilustracija: velike isprazne oči i razvučeni, srećni osmeh. Crveni obrazi, crvene usne, žuta faca... Prvo mi se učinilo da je to neka maska koju lijevi poseduju. A ja sam mislio da su tupavi? Neko ko je imao takvu masku, još je pokazao u tako dobro odabranom
trenutku, jednostavno mora biti genije. Ćaknuti genije, ali ipak genije. Kao Felinijev film ili noćna mora, kada ne želite da se vratite u realnost iako vas takav san plaši. “Seron, ovo je neverovatno!” Izgovorio sam to bar deset puta zaredom. Pogledao sam Saksoni da vidim kako se njoj svidelo. Prekorno me je“Šta gledala. je neverovatno?” “Seron! Saks, pa to je fascinantno!” Pogledala je preko mene u Krengovom pravcu. “Da, da!” procedila je, a onda dodala kroz zube, “Ne preteruj, Tomase, to je samo obična pita.” “Da, pita, ha, ha. Ko pita ne skita, ha, ha. Sjajno.” “Tomase...” Osmeh joj je nestao sa lica i glas joj je zvučao upozoravajuće. Nešto nije bilo u redu. Okrenuo sam se i video staru dobru Seron kako seče pitu. Nigde nema Krenga. Nema nikakvog Krenga u kući. Nema nikoga osim Seron i njene čuvene vruće pite od kajsija. “Rekla bih da Tom želi veliko parče, a Ričarde?” “Mislim da je to najžešća pohvala piti koju sam ikada čuo. Trebalo bi ćelu pitu da daš njemu, a nama da napraviš kokice.” Svi su se nasmejali i Seron mi je u tanjir stavila ogromno parče. Zinuo sam. Dođavola, to jeste bio Kreng. Potpuno isti kao na Van Valtovoj ilustraciji. Proverio sam kasnije da li je isti. Proverio sam bezbroj puta. Nije bilo nikakve maske. Bila je to Seron, pa onda Kreng, pa Seron, pa Kreng. Ja sam jedini mogao da vidim te neprestane promene. Niko drugi, samo ja. Da sam kojim slučajem danonoćno radio na biografiji, sve bi se moglo razumno objasniti: biograf A uroni u život pisca B i postane toliko opsednut, da počinje da viđa likove iz dela pisca B svuda oko sebe. Dobro, dobro, to je čuveno objašnjenje. Ali, ja knjigu nisam pošteno ni započeo... Posle nekoliko dana, Saksoni je opet bila u kupovini sa gospođom Flečer a ja sam otišao na ručak kod Ane. Ispričao sam joj svoj doživljaj uz neskriveni samokritički smešak. “Kreng? Samo Krenga? Nikog drugog?” Dodala mije tanjir sa kajganom.
“Samo Krenga? Pobogu, Ana, kako sam počeo, sledeće nedelje ću da vidim sve likove kako jašu Eksera.” Latica je čula da se Ekser pominje i par puta zavrtela repom. Sedela je do Aninih nogu, iščekujući ostatke našeg ručka. Ana je uzela malo slatkog sosa i kroz smeh dodala, “Rekla bih da Seron Ii baš i ne liči na Krenga, zar ne?” “Malo. Jedina stvar koja mi je zajednička jeste onaj isprazni osmeh.” “Reći ću ti nešto, Tomase, što će te odobrovoljiti. Da li si znao da su Van Valt i moj otac ista osoba?” “Van Valt je... Hoćeš da kažeš da je tvoj otac sam ilustrovac svoje knjige? Ono su njegovi crteži?” “Pravi Van Valt je bio tatin prijatelj iz detinjstva koga su ubili nacisti. Otac je uzeo njegovo ime kada je počeo da crta ilustracije za svoje knjige.” “Zato, hipotetički, Seron Li je možda zaista i bila inspiracija za lik Krenga, zar ne?” “Sasvim moguće. I sami kažete da imaju isti osmeh.” Salvetom je obrisala usne i spustila je pored tanjira. “Ја lično mislim da je to dobar predznak za tebe. Moj otac je postao tvoj duh i proganjače te sve dok ne završiš knjigu o njemu.” Posmatrao sam je preko snežno belog stolnjaka. Prevrnula je očima, nasmejala se i dala Latici komad kuvanog jajeta. Sledećeg trenutka sam shvatio da mi je njen pogled izazvao strahovitu erekciju. Daje ova priča neki film iz četrdesetih, sledeća scena bi bila. slika kalendara sa koga otpadaju stranice. Tako vam fì lmadžij e vob j ašnj avaj u da prolazi vreme. Radio sam kao pas, čistio, skraćivao i dopisivao. Čas sam bio jako zadovoljan, čas sam bio u stanju sve da spalim i počnem ponovo. Jednom sam ustao usred noći, nakon dugog vođenja ljubavi sa Saksoni, i prišao radnom stolu. Zurio sam u rukopis kao neki idiot, a onda se vratio u krevet bez osećaja nekog olakšanja. Želeo sam da rad bude dobar — bolji od bilo čega što sam ikada sanjao da ću uraditi u životu. Na neki način, potajno sam znao da mi je to poslednja šansa. Ako ne budem dao sve od sebe, bolje da se spakujem i vratim se u Konektikat i predajem književnost debilima do kraja života. U međuvremenu, pored naših stalnih diskusija i dogovaranja u vezi s
biografijom, Saksoni je našla vremena da započne rad na novoj marioneti. Moram da priznam, nisam previše obraćao pažnju. Ustalili smo dnevnu šemu: ustajemo rano, nešto malo doručkujemo i svako se bavi svojim poslom do ručka. Potpuno sam završio posao dva dana pre isteka jednomesečnog roka. svoje Stavio Mon Blan zatvorioi pogledao sam svesku spustioZatvorio je poredsam penkala. sam penkalo, ruku na svesku krozi prozor. Nije mi se plakalo od sreće. Nije mi se ni igralo po sobi. Osmehnuo sam se i zagledao svoje Mon Blan penkalo. Crno, sjajno i teže od bilo kog drugog prosečnog penkala. Njime sam ispravio bar milion đačkih pisanih sastava, a sada sam njime napisao i prvo poglavlje svoje knjige. Stari dobri Mon Blan. Jednog dana će stajati ispod stakla u nekom muzeju, a bela strelica će pokazivati: “Ovim penkalom je Tomas Ebi napisao Fransovu biografiju.” Osećao sam se kao da bih mogao da lebdim iznad stolice. Mozak konačno može malo da odmori. Pogledao sam u nebo i shvatio sam da se osećam dobro. Đavolski dobro. “Stvarno si gotov?” “Stvarno.” “Kompletno i potpuno?” “Sve, Šaksolina, sve.” Slegnuo sam ramenima i opet imao osećaj da sam težak dva-tri kilograma. Sedela je na visokoj hromiranoj stolici, šmirglajući nešto što je ličilo na veliku drvenu šaku. Ekser je ležao ispod stola i njuškao veliku kost koju smo mu dali prethodnog dana. “Sačekaj trenutak”. Ostavila je drvenu šaku i sišla sa stolice. “Izađi iz kuhinje na trenutak. Pozvaću te kada budem želela da uđeš.” Ekser i ja smo izašli na terasu. Spustio je kosku i legao na nju. Posmatrao sam nepomičnu baštu i tihu ulicu. Doslovno nisam imao pojma koji je danas dan. “Dobro, Tomase, možeš da uđeš.” Iako mu nisam ništa rekao, Ekser je podigao kosku i ušao unutra. Kako li je samo razumeo? Ekser — čudo od psa. “Još je nisam doradila, ali sam želela da ti je dam danas.” Gledajući jednu od fotografija Maršala Fransa, napravila je
neverovatno vernu masku njegovog lika. Izraz lica, boja očiju, koža, usne... sve je bilo strahovito stvarno i verno. Držao sam je i okretao u rukama, posmatrajući je iz svih mogućih uglova. Izgledala je dražesno i sablasno u isto vreme. Dobio sam Kraljicu Ulja od Ane, Maršala Fransa od Saksoni, završio sam doba.poglavlje knjige, a jesen tek što je počela — moje omiljeno godišnje Ani se dopalo prvo poglavlje. Dao sam joj rukopis i sat vremena proveo drhteći, poskakujući i šetkajući po njenoj dnevnoj sobi. Bio sam siguran da joj se uopšte neće dopasti i da će me poslati kući u Konektikat prvim teretnim vozom. Kada se vratila u sobu sa rukopisom ispod miške, kao da je reč o novinama, znao sam da mi je odzvonilo. Ali, nije. Prišla mi je, dala mi rukopis, i sočno me poljubila u oba obraza, kao što to rade Francuzi. “Wunderbar!” “Misliš?” Smešio sam se, mrštio se, pa onda se ponovo smešio. “Da, po svoj prilici jeste. Kada sam počela da čitam, nije mi bilo jasno šta hoćeš da kažeš, ali onda se sve otvorilo kao ono japansko kamenje koje baciš u vodu i ono postane cvet. Razumeš?” “Mislim da razumem.” S mukom sam progutao. Sela je na kauč i uzela svileni jastučić u ruku. “Sve vreme ste bili u pravu. Knjiga se mora otvoriti kao paunov rep — ooopal Bilo bi pogrešno početi knjigu događajima u Ratenbergu. 'Rođen je u Ratenbergu'. Ne, nikako. 'Nije voleo paradajz'. Savršeno! Savršeni početak. Otkud si to znao? Mrzeo je paradajz. Pukao bi od smeha daje znao da će njegova zvanična biografija počinjati tom rečenicom. Sjajno, Tomase.” “Stvarno to misliš?” “Prestani sa tim 'Је l' stvarno.' I sam znaš da je tako. Našao si pravu žicu, Tomase. Ako i ostatak knjige bude bio ovako dobar” — mahnula je rukopisom i poljubila ga — “on će ponovo živeti zahvaljujući tebi. Neću ti ni jednom rečju prigovarati i zvocati o tome kako treba da pišeš.” Daje to bio kraj filma, mladi Tomas Ebi bi uzeo svoj rukopis iz ruku zanosne Ane Frans, izašao iz kuće i krenuo putem ka slavi i svojoj vernoj ženi. Holivudska produkcija. Kraj.
Ali umesto toga, dva dana kasnije, zakasneli letnji tornado je prošišao Gejlenom i napravio džumbus u gradu. Jedna od retkih ljudskih “žrtava” bila je Saksoni, koja je slomila levu nogu i morala da ode na bolničko lečenje. Žitelje grada tornado i nije posebno uzbudio, iako je praonica rublja sravnjena savrsta zemljom, kao izapadnjačkog delovi osnovne škole i pošte. Ne znam da nije li je to bila neka tipičnog stoičizma, ali niko u gradu dizao frku oko toga. Ljudi su govorili da je to normalna pojava u ovim krajevima. Nedostajala mi je Saksoni, tako da sam se par dana vukao po kući ne radeći ništa. Onda sam pokušao da napravim sebi dnevni raspored koji će mi obezbediti kreativan i ugodan dan. Ako ni zbog čega drugog, uradio sam to zbog Saksoni, koja bi sigurno vikala na mene da kojim slučajem zna da lenčarim dok je ona u bolnici. Ustajao sam oko osam, doručkovao i zatim radio na knjizi sve do jedan popodne. Onda sam pravio nekoliko sendviča, odlazio u bolnicu i opušteno obedovao zajedno sa Saksoni. To je trajalo do tri-četiri sata popodne, a onda sam se vraćao kući i radio još malo na knjizi ili polako pripremao svoju momačku večeru. Gospođa Flečer se ponudila da kuva i za mene, ali to bi značilo da moram da večeram s njom. Uveče bih obično kucao na mašini ono što sam napisao u toku dana, a zatim nešto čitao ili gledao TV. Drugo poglavlje je išlo znatno sporije. U njemu sam morao da zađem u konkretne detalje Fransovog života. Znao sam da je najbolje da počnem od njegovog detinjstva, ali pitanje je bilo od kog trenutka u njegovom detinjstvu? Da li da počnem od samog početka, od malog Fransa koji vrišti u kolevci? Ili od dečaštva, kada je sakupljao razglednice, kako je Saksoni predložila? Zapisao sam tri-četiri moguća pristupa i pročitao sam ih Saksoni u bolnici. Složili smo se da nijedan ne valja. Odlučio sam da promenim taktiku pisanja — jednostavno ću početi da pišem, pa ću videti kako će dalje ići. Priča će se vrteti oko njegovog odrastanja u Ratenbergu, ali ako me ideje odvuku na neku drugu stranu, nije bitno, pustiću priču da sama teče. Ako se to pretvori u besmislicu, uvek mogu da zgužvam papir i sve bacim kroz prozor. Uveče, između gledanja novih epizoda Ulica San Franciska i
Carlijevih anđela, razmišljao sam o eventualnom pisanju biografije mog oca. Od kako mi je Saksoni to nabacila, počeo sam da uviđam koliko ga često pominjem. Doslovno svakog dana, neka vrsta ektoplazme Stivena Ebija dobijala je svoj materijalni oblik. Bila je to anegdota, neki od njegovih filmova na TVj ili neka njegova osobina koju bih prepoznao kod sebe. Hoću li isterati đavola uKako obliku Stivena Ebijadaizreaguje? sebe, ukoliko budem napisao knjigutog o njemu? će moja majka Znao sam da je bila zaljubljena u mog oca još dugo pošto ju je oterao od sebe svojom glupošću. Ako bih pisao o njemu, pomenuo bi sve čega se sećam, kako lošeg, tako i dobrog. To ne bi bilo ono klasično pisanije koje većina dece poznatih objavljuje, i koje je ili ljigavi hvalospev ili besprimerna pljuvačina. Pozvao sam majku da bih joj čestitao prvi septembar (to je naša mala interna tradicija), ali nisam imao hrabrosti da joj pomenem biografiju. Sedeo sam za kuhinjskim stolom i zapisivao neka svoja sećanj a, kada se sam. začulo zvono na svoje vratima. Sasveske uzdahom sam zatvorio penkalo. Ispunio četiri strane velike i imao sam osećaj da nisam ni počeo da pišem. Zurio sam u svesku i vrteo glavom. Tomas Ebi, “Život sa ćaletom”. Ustao sam da otvorim vrata. “Zdravo, Tomase, došla sam da te vodim na ponoćni izlet.” Bila je sva u crnom, kao da je član odreda komandosa. “Zdravo, Ana. Izvoli, uđi.” Vrata sam držao otvorena, ali se ona nije ni pomerila. “Ne, kola su spremna i moraš odmah da pođeš sa mnom. I nemoj da mi skrećeš pažnju da je sada jedanaest uveče. To je pravo vreme za ovakve izlete.” Mislio sam da se šali. Kad sam shvatio da misli ozbiljno, uzeo sam jaknu i pogasio svetla. Dani su bili sve svežiji, a noću su vladale prave jesenje hladnoće. Kupio sam jarkocrvenu jaknu u lokalnoj prodavnici. Saksoni mi je rekla da u toj jakni predstavljam proizvod ukrštanja Freda Kremenka i semafora. Mesec je izgledao kao u filmovima o vukodlacima — pun, beo kao šljunak — i kao da je bio svega nekoliko stotina metara od nas. Nebo je
bilo okićeno zvezdama, ali Mesec je nesumnjivo igrao glavnu ulogu. Zastao sam ispred kola i posmatrao nebo, dok sam zakopčavao jaknu. Vazduh je bio prohladan i iz usta mi je izlazila para. Ana je bila s druge strane, naslonjena laktovima na krov kola. “Nikada se neću privići na ovo neobično vedro nebo. U vazduhu nema“Nebo nikakvih nečistoća.” u Misuriju. Devedesetdevet procenata apsolutne vedrine.” “Tačno tako.” “Hajdemo. Hladno je.” Kola su mirisala na jabuke. Okrenuo sam se i video dve korpe pune jabuka, na zadnjem sedištu. “Smem li da uzmem jednu jabuku?” “Da, ali pazi na crve.” Odlučio sam da ne uzmem jabuku. Nasmešila se. U plavičastoj tmini u kolima, zubi su joj izgledali kao puna linija na putu. “Šta je to 'ponoćni izlet'?” “Nije ti dopušteno da postavljaš bilo kakva pitanja. Sedi i uživaj. Videćeš kad budemo stigli.” Poslušao sam je. Naslonio sam glavu na sedište i preko nosa pratio kako promiče drveće pored puta. “Ovde čovek mora da pazi kada vozi noću. Svaki čas može da vam istrči krava, pas ili rakun. Jednom sam udarila ženku oposuma. Izašla sam iz kola i otrčala do nje, ali već je bila mrtva. Što je najgore, nekoliko mladunaca bili slepi.” je počelo da izlazi iz torbe na njenom stomaku. Još uvek su “Baš lepo.” “Bilo je užasnol Osećala sam se kao ubica.” “А, kako je Latica? Ekser joj šalje pozdrave.” “Ima teranje, pa moram da je držim u kući naredne dve nedelje.” Put je zavijao nalevo, pa nadesno, pa gore, pa dole. Bio sam umoran, a topao vazduh koji je sa grejača išao pravo meni u lice stvarao je osećaj da su mi očni kapci teški kao somotske zavese. “Tomase, mogu li nešto da te pitam?”
“Naravno. Je l' mogu da isključim grejanje?” “Da, pritisni to dugme u sredini. Da li smem da ti postavim jedno lično pitanje?” Pritisnuo sam pogrešno dugme i ventilator je počeo luđački da radi. Ispružila je svoju ruku preko moje i pritisnula pravo dugme. Ventilatora je utihnuo i prvi put sam mogao da čujem zvuk motora. “Da čujem to lično pitanje.” “U kakvom ste odnosu ti i Saksoni?” Tu smo znači — Saksoni je udobno smeštena u bolnici, a moj mali crni komandos je tu pored mene... Mogao sam da dam razne odgovore. Šta sam želeo da ona pomisli — da sam srećno neoženjen? Da samo ubijam vreme sa Saksoni dok se ne pojavi ona prava? Da želim da Ana bude ta prava, iako bi to bilo preterano? “Odnosu? Misliš, da li je volim?” Sami smo. Ako se bilo šta desi između nas večeras, to niko neće znati. Saksoni nikako ne može biti povređena, ukoliko je malkice slažem. Nemoguće. Bilo je jedanaest sati uveče, Ana je bila tu, ja sam bio tu, a Saksoni nija bila tu... i šta sam ja na kraju rekao: “Da, Ana, volim je”. Uzdahnuo sam. A šta sam drugo mogao da kažem? Da lažem? Da, mogao sam da lažem, ali nisam. Zar nisam duša od čoveka? “А da li ona tebe voli?” Ruke su joj bile na volanu i gledala je na put ispred sebe. “Mislim da me voli. Bar tako kaže.” Kad sam to izgovorio, kao da se nešto u mom telu ispumpalo. Bio sam smireniji i manje napet. Kao da se neki unutrašnji ventil otvorio i ispustio svu moju energiju pošto mi te večeri više neće trebati. “Zašto me to pitaš, Ana?” “Zainteresovana sam za tebe. Zar je to toliko čudno?” “Zavisi. Jesi li zainteresovana lično ili profesionalno?” “Lično.” I to je bilo sve. To je bilo sve što je rekla onim svojim dubokim glacom a là Lorin Bekol, u stilu “ako-ti-nešto-treba-samozvizni”. Nisam se usuđivao da je pogledam. Zažmurio sam, a srce je htelo da mi izađe na nos. Pitao sam se da neću možda jednog dana umreti od
srčanog udara. Da nije ovo sada moždavpredznak srčanog udara? Pre dve sekunde, umalo nisam zaspao. “Šta bi ja, ovaj, trebalo da kažem na to?” “Ništa. Ne moraš da kažeš baš ništa. Samo sam odgovorila na tvoje pitanje.” “А, to.” Duboko sam udahnuo i pokušao da svoju dva metra dugu erekciju namestim u bolju položaj. Prilično sam nespretan u zavođenju žena. Godinama sam mislio da je u takvim situacijama najbolje da razvučeš srceparajuću priču od tri sata, a onda priču završiš tako što ribi kažeš da želiš da ideš u krevet s njom. Takva šema nije baš uvek palila, naročito nij e palila na koledžu, gde većina devoj aka glumi nekakve “intelektualke” i sa sobom nosi Stranca ili nešto od Kejt Milet, a na vrata sobe u studentskom domu lepi razglednicu sa reprodukcijom. Renoara. Problem je bio u tome što sam ja u to vreme pio ogromne količine jake crne kafe, da bih postigao što muževniji imidž i kada bi došlo do muvanja sa nekom ribom, prvo sam morao da odem u WC da se ispišam. Mnoge devojke sam ugušio svojim dosadnim pričama, tako da mi je jedna od njih otvoreno rekla, “Prestani da sereš i uzmi me!” To mije bila dobra lekcija, mada sam i posle toga uglavnom bio neuspešan u muvanju riba. Gak i sada, toliko godina kasnije, nikada nisam siguran: 1) da li me žena želi ili ne, 2) ako me želi, kako ja to treba da je “uzmem”, 3)... Nije važno, pošto mislim da je sve već dovoljno jasno. Na svu sreću, sa Saksoni je želja bila obostrana — i bio sam zahvalan Bogu za to. Ali Ana? Ana Frans, slatka kćerkica mog heroja? Da li je to ona upravo rekla da me želi ili je to samo bio probni flert, pa ako se “primim”, ona će da me pokopa? “Ana?” “Tomase?” “Ne znam šta želiš da uradim. Ne verujem da si zaista rekla ono što sam čuo. Razumeš?” “Da, mislim da razumem.” Ruka mi se tresla dok sam je podizao ka njoj. Bila je to leva ruka. Namerno sam pružio tu ruku, jer ako me odbije, lakše i brže ću se vratiti u normalan položaj. Podigao sam ruku, a još uvek nisam znao gde sam se
zapravo uputio. Na njeno koleno, na njene grudi ili njenu ruku? Ali, ruka je sam pošla ka licu. Polako, drhtavo, konačno sam dodirnuo njen topli obraz. Svoju ruku je stavila preko moje i moje prste prinela svojim usnama. Blago mi je stisla šaku, a onda je spustila na svoje koleno. Mislio sam da će mi glava eksplodirati. U tom položaju smo nastavili vožnju, sve do mesta našeg “izleta”. Najbolji opis onog što je sledilo bio bi kad bih rekao da mi se Ana potpuno predala. Pod tim ne smatram nekakvu perverziju, već to da sam odmah osetio kako bi Ana u tom trenutku, dok smo vodili ljubav, učinila sve za mene, a i ja za nju. Nije skakala unaokolo, niti je izazvala neki požar, ali je bila tako predana da sam želeo da kroz nju prodrem do poda automobila. Izgledalo je da smo oboje nezasiti. Kasnije, kada sam je pitao da li je to bio pravi razlog odlaska na 'piknik', rekla je da jeste. Gak sam je naterao da još nešto kaže o sebi. Vođenje ljubavi je uklonilo neke barijere i ujutro (prenoćili smo u vreći za spavanje za dvoje) smo bili dovoljno bliski da znam da je u životu imala mnogo neprijatnosti zbog svog slavnog oca. Stalno je ponavljala kako njená iskustva nisu ista kao moja, ali sve njene priče o školskim drugovima, odnosu ljudi prema njoj i ostalo, toliko su me podsećale na moje detinjstvo, da sam sve vreme frenetično klimao glavom. Pričao sam joj o sebi i nisam se osečao neobično niti mi je bilo neprijatno. Otišli smo na klopu u restoran pored auto-puta i oboje smo naručili omiljenu hranu svih kamiondžija — palačinke sa jajima, kobasice, tost i mnogo kafe. Umirao sam od gladi i sve sam smazao. Video sam da je i ona počistila i omazala svoj tanjir. Stavila je ruku na moje koleno i zamolila Mili, konobaricu, da nam donese još kafe. Zeleo sam da svi gosti u restoranu znaju daje Ana Frans sa mnom i da smo pre par sati ponovo vodili ljubav, na brdu, četiri kolometra odavde. Bio sam iscrpljen i srećan i uopšte nisam mislio na Saksoni. Posle toga, sve dok se Saksoni nije vratila iz bolnice, svaki dan sam po nekoliko sati provodio kod Ane. Ili bi ona spremala večeru (ne daj Bože!), ili bih ja došao nešto kasnije uveče i onda bismo razgovarali ili gledali TVj ali bismo na kraju uvek završili u krevetu. Zatim bih se ja izvukao iz kreveta i oko jedan-dva ujutro išao kući, smrzavajući se u
svom automobilu. U početku, bio je to neverovatan ego trip. Dražesna, zanosna Ana Frans me je želela. Privlačna kćerka Maršala Fransa je želela mene, mene, a ne sina Stivena Ebija. To je inače bila normalna stvar u mom dotadašnjem ljubavnom životu — čim bi žena saznala ko sam, kao daje neko prekidač u njoj: ako nesemogu da imam oca,znate zaštodanetobih imala pritisnuo sina? Znate li kako izgleda tucati sa nekim za koga ne radi sa vama, već sa nekim koga vi predstavljate? Sto se tiče Ane, ako je i postojao neki skriveni razlog za njeno muvanje sa mnom, to je bila činjenica da sam ja biograf njenog oca i ovako je želela da me ohrabri da nastavim sa radom. Biću okrutno ciničan ako kažem da mi je njeno telo bilo neverovatno dobar podstrek da nastavim da pišem još predanije i ozbiljnije. Nisam želeo da razmišljam o svim komplikacijama koje će neumitno uslediti. Prepodne sam radio, i to žestoko, popodne sam išao u bolnicu, a uveče sam odlazio kod Ane. Lekari su morali da stave neku specijalnu pločicu na Saksoninu nogu, što je produžilo njen boravak u bolnici. To ju je bacilo u depresiju i ja nisam mogao nikako da joj pomognem. Doneo sam joj sve što sam do tada napisao i zamolio je da pročita, izvrši prepravke i predloži eventualne promene. Ispisala mi je svoje komentare svuda po rukopisu. Izrasla je u odličnog lektora, utoliko boljeg ukoliko su nam se mišljenja više razlikovala. Sedela je u krevetu, sa nogom u gipsu koja je virila ispod čaršava i čitala mi svoje beleške. Ja sam njene ispravke i predloge beležio u svoju svesku, mada ne tako često koliko je ona to od mene tražila. Ne znam da li se ona osećala bespomoćnom tamo u bolnici ili je jednostavno naslutila da se kod mene nešto promenilo. Šta god da je, komentari su joj bili sve kraći i bezvoljniji i bila je ranjivija nego ikad. Zbog toga sam je još žešće zavoleo, ali ta ljubav me nije mogla odvojiti od Ane. Nikada u svom životu se nisam osečao tako dobro i raspoloženo. Svaki, baš svaki dan je imao svoj smisao. Kad bih uveče otišao na spavanje, dugo ne bih mogao da zaspim — iako sam bio umoran —jer bi me razmišljanje o sutrašnjem danu držalo budnim. Obožavao sam sva četiri života koja sam vodio — pisac, istraživač, Anin ljubavnik, čovek za
Saksoni. Ali, bio sam svestan da se taj savršeni mozaik mogao raspustiti svakog trenutka i da bih u tom slučaju ja trčao kao muva bez glave, pokušavajući da spasem što se spasti može. Ipak, ako me pitate koji je deo mog života meni bio najlepši, uvek ću vam reći da je to ona jesen u Gejlenu, pre nego što je nastupila zima i sveopšte mrtvilo.
TREĆI DEO 1 La-de-da-da — u ritmu valcera sam koračao ka Aninoj kući jedne večeri, nešto ranije nego što sam se najavio. Saksoni je trebalo da izađe iz bolnice za dva dana, ali nisam hteo pre vremena da brinem o tome. Došao sam do same kuće i video sam da je upaljeno svetio na terasi, a vrata otvorena. Izašla je sa Ričardom Lijem. Smejali su se, a njena ruka je bila na njegovom ramenu. On je bio licem okrenut na suprotnu stranu, ali se okrenuo ka njoj i zagrlio je. Ljubili su se tu, na svetlu. To je trajalo i trajalo. Pobogu Li! zbog Kadanečeg su se što razdvojili, stavioPrinela je obe ruke naRičardli. njene grudi i ona—Ričard se smejala je on pričao. je njegovu ruku svojim ustima i poljubila je. Okrenuo se i sišao niz stepenice sa terase. Latica je išla za njim sve do kamiona, koji je bio parkiran pred samom kućom. “Znači, dogovorili smo se za sutra, Ana?” viknuo je iz kamiona. Klimnula je glavom i nasrnešila se. Lupio je rukom po krovu kabine kamiona i ostavio crni trag na asfaltu kada je krenuo. Kad sam ja “stigao” par minuta kasnije, ponašala se kao da joj je drago što sam došao ranije nego što smo se dogovorili. Bila je crvena u licu. Odvukao sam je u spavaću sobu i vodio ljubav sa njom kao daje gumena lutka. Kad smo završili, napravio sam pauzu od nekoliko sekundi, a onda navalio još žešće. Retko smo bilo šta govorili za vreme karanja, ali ja sam je ovoga puta pitao da li to radi i sa drugim muškarcima. Uvijala se i stenjala ispod mene, štipajući me po ćelom telu. Oči su joj bile zatvorene, a usta razvučena u senzualni osmeh. “Da. Da. Da.” Čvrsto mi je stegla vrat i stenjala mi je na uvo. Nije otvarala oči, ali se i dalje smešila. Znam to, jer sam gledao. “S kim?” Ruke su mi bile na njenim grudima, dok sam joj prstima
trljao bradavice. Nisam znao da li želim da je to boli ili želim daje tucam dok ne crkne ili da pobegnem odatle. “Da. Da. Da.” Uvijala se, klimala glavom i govorila u isto vreme. Reci su ojekivale u ritmu kretanja njenih kukova. “S kim?” “Sa Ričardom Lijem.” Oči su joj i dalje bile zatvorene. “Sa tobom i Ričardom. Oooh! Sa tobom i Ričardom!” Zašto sa njim dođavola? Zašto je odabrala baš tog ljigavca sa bejzbol kapom? Da li je onda kupio sve one kurtone da bi ih iskoristio sa Anom? Sto jeftinih kurtona koji prodiru u nju? Ništa više nije rekla, ali sam siguran da bi odgovorila na bilo koje moje pitanje u vezi sa “drugima”. Njena otvorenost me je još više zbunila. Tada sam prvi put proveo ćelu noć u njenoj kući.
2 “Napokon kod kuće! Jesi li na sedmom nebu?” Išla je sa štakama. Lice joj je i dalje bilo bolnički bledo. Doteturala se do kreveta, spustila štake i teškom mukom sela, uz prodornu zveku i škripu federa. “ Je 'l mogu da dobijem čašu vode? Eksere, hoćeš li, molim te, da prestaneš?” Ekser je skakutao po sobi otkako je ona ušla. Prvo joj je bilo drago što joj se pas raduje, a onda se to pretvorilo u strahovitu ljutnju, jer joj je pas smetao dok je hodala. Ništa joj nisam rekao, iako sam mislio da preteruje oko svega toga. Pas nije mogao a da ne bude srećan. “Kupio sam ti sok od paradajza, Saks. Hoćeš li da ti napravim 'Virgin Маrу? Ostalo nam je malo Vusteršajr sosa i bibera.” “Već sada se osećam jako umorno. Bože, kako je to bezveze! Tek što sam izašla iz bolnice, a već bih mogla da se skljokam.” Prišao sam i seo do nje. Ruku sam stavio na gips u predelu njenog kolena. “Hej, to se dešava uvek kada neko dugo leži u krevetu. Telo ti je naviklo na horizontalni položaj. Nije to ništa strašno. A šta bi ti htela, da trčiš na bostonskom maratonu, a?” “Ма nemoj? Misliš da ne znam kako je to biti dugo u bolnici? Pola
svog prokletog života provela sam po bolnicama.” “Dobro, Saks, smiri se. Dobićeš trombozu, ako budeš toliko nervozna.” Čim sam ugrabio priliku, izašao sam iz sobe, a Ekser je pošao za mnom. Ovako nervozna bila je samo onog dana kada smo se upoznali, kada sam hteo da kupim knjigu od nje. Kuhinja je bila potpuno obasjana suncem. Napolju je bilo strašno hladno, ali je u našem stanu bilo toplo i ugodno, a sunce je samo upotpunjavalo ugođaj. Izvadio sam čašu i podigao je daje bolje zagledam; Saksoni je prezirala prljave čaše, tanjire i escajg. Čaša je zadovoljila moje kriterijume i prišao sam frižideru, da bih uzeo limenku soka od paradaj za — nj enog naj omilj enij eg pića svih vremena. Klap-klap-klap, začulo se iz druge sobe, a onda se ona pojavila na vratima, s mukom se oslanjajući na štake. “Tomase?” “Da, mali moj?” Nožem sam otvorio limenku tako snažno, da umalo nisam probio rupu i na drugoj strani. “Mrzim što sam bila u toj prokletoj bolnici. Izvini što, sam nervozna i što se ponašam glupavo, stvarno mi je drago što sam ponovo ovdé sa tobom i Ekserom. Izvini, ponela sam se kao prava kučka.” Spustio sam nož i pogledao sam je. Okvir vrata je izgledao kao ram slike, na kojoj je bila ona u svojoj zelenoj haljini. Lice joj je delovalo umorno i molećivo u isto vreme. Na momenat mi je pred očima zatitrala slika Ane, gole, ispod Ričarda lija. “Saks, da li želiš da vodimo ljubav? Mislim, hoćeš li se tada osećati bolje? Opuštenije? Možda je to najbolji način da probijemo led. Da više ne prozborimo ni reči, jednostavno odemo u krevet i istresemo svu napetost iz sebe.” “Možeš li da radiš to sa mnom bez obzira na ovo čudo na meni? Neće biti problema? I oko toga sam brinula dok sam bila u bolnici.” Zavrtela je glavom i zagledala se u pod. “Kad imaš previše vremena za glupa razmišljanja, sam sebi stvaraš nove brige. Bojala sam se da nećemo moći mesecima da se zezamo u krevetu, zbog ovog mog
prokletog gipsa.” Uzeo sam kašiku i stavio je među prste, kao da je cigara. Pomerao sam obrve gore-dole kao Gručo Marks. “Maslačku moj mali, glavni problem će ti biti da me držiš dalje od sebe, kada tango bude počeo!” Mrdao sam obrvama i tresao pepeo sa cigare. Nisam imao želju da vodim ljubav. dolara!”“Izgovori čarobnu reč i doa će pritičica koja će ti dati pedeset Prišao sam, malo se savio, i podigao je na rame. Bila je topla i meka, amirisala je na čisto rublje. Zaurlao sam u stilu Tarzana i posrćući povremeno, odgegao sam se u spavaću sobu. I kako je bilo? Okej. Dobro. Fino. Ne, najtačnije bi bilo reći da je bilo u redu. Sasvim u redu. I gips nam uopšte nije smetao.
3 Odjednom, svi u Gejlenu su bili ljubazni prema meni. Nisam znao da li jeznali to zato su bio znaliAnin da seljubavnik Ani dopalo prvo poglavlje knjige ili zato što su dašto sam (tačnije, jedan od ljubavnika). U svakom slučaju, bio sam siguran da je gospođa Flečer znala šta se događa između Ane i mene, pošto je više puta namerno namestila situaciju koja je bila pogodna za moj odlazak kod Ane. Starica i Saksoni su mnogo vremena provodile zajedno. Cesto sam ih viđao da se dodiruju ili smeju na način kako to rade majka i kćer. Saksoni je njoj držala časove rezbarenja drveta, a ova je zauzvrat podučavala Saksoni kuvanju “domaće hrane”. Sto se tiče tog njihovog odnosa, bio sam razapet između ljubomore i olakšanja. Ali, Guskica i Saks su se smejujile i kikotale kao sam dve za devojčice, kojejer u čošku igraju često neku svoju tajnu igru. Znao takve igre sam u sobe detinjstvu špijunirao svoju sestru i njene drugarice. One bi se zaključavale u sobu i ne bi mi dozvoljavale da se igram sa njima. Ja bih virio kroz ključaonicu i pretio im da sam sve video i da ću ih tužiti roditeljima. Iako zapravo nisam imao pojma šta su one radile tamo u sobi. U međuvremenu, na drugoj strani grada, Ana mi je dala na uvid Fransovu ličnu dokumentaciju, tako da sam često provodio po čitavo popodne proučavajući njegove rane radove, beleške, crteže... Postepeno, iza ćele te gomile reči, počeo je da izranja stvarni lik
Maršala Fransa. Sve ono što sam do tada znao o njemu, pokazalo se kao nebitno. Saznao sam brdo novih podataka... Gde se tačno rodio, čime se bavio 1927. godine, gde je njegova porodica provodila odmor... Sve sam to revnosno beležio i počeo sam da razmišljam o takvim detaljima kao što su njegov izgled i odeća, jer sam želeo da zađem ispod površine i osetimsasamu dušu tog Želeo sam dasugamu upoznam tako dobro da mogu sigurnošću da čoveka. pretpostavim kakva bila razmišljanja kada je imao dvanaest, dvadesetpet ili četrdeset godina. Da li sam želeo da budem on? Ponekad. Pitao sam se da li je to slučaj sa svim biografima. Kako možete potpuno da zaronite u nečiji život, a da bar na trenutak ne poželite da ste vi ta osoba? Šta me je to oduševljavalo kod Maršala Fransa? Njegova vizija. Njegova sposobnost da stvara jedan svet za drugim. Svaki od tih svetova bi vas opčinio, uplašio, proširio vam vidike, naveo vas na razmišljanje, naterao da pokrijete oči od straha ili da pljesnete rukama od ushićenja. I to u svakom svom između delu. Jednog samoca to rekao Ani,dobrog a ona mejejepostizao pitala kakva je razlika knjigadana njenog i nekog filma, pošto oba mogu da postignu sličan efekat. Na izvestan način, bila j e u pravu, samo što j a nisam video film koji bi mi i približno ovoliko dodirnuo osećanja koliko su to učinile Fransove knjige. Frans je 'ladno mogao da bude moj lični psihoanalitičar, najbolji prijatelj ili ispovednik. Znao je kako da me nasmeje, kako da me uplaši, znao je svaku priču da završi na najbolji način. Bio je kuvar koji je znao koje začine najviše volim da osetim u hrani. Kada shvatite da ima na stotine hiljada ljudi koji osećaju to isto, tek onda imate predstavu šta je taj veliki čovek uspeo da postigne. Ponekad, kada bih došao kući, Saksoni ne bi bila tu. Nikada je nisam pitao gde je bila, ali sam pretpostavljao daje bila sa gospođom Flečer. Kuća je tada bila hladna i siva, a nameštaj je bio obasjan samo oskudnom, tužno-sivom oktobarskom svetlošću koja je dopirala kroz prozore. Tada sam se uvek osećao tužno. Mahnito bi išao po kući i palio sva svetla. Nije mi se dopadalo što ona nije tu, ali sam tada sam sebe hvatao u licemerstvu. Naročito onda kada bih se vratio kući nakon rada na biografiji i vođenja ljubavi s Anom. Bilo j e mnogo seksa tih dana. Nisam znao da li sam želeo da kaznim
Anu zbog njene veze sa Ričardom Lijem ili sam samo hteo da joj pokažem da sam bolji od njega. Ričarda sam počeo da doživljavam kao neku senku, koja pruža ruke iz tame. Ono što mi je najviše smetalo je njeno uzvraćanje. Njeno stenjanje, uvijanje i dahtanje ispod njega. To bi me probolo kao nož kad god bih pomislio na nju. BašAna za vreme jednog tužnog popodneva, sam istinu o Ekseru. i ja smo se togtakvog dana razbijali od tucanja. saznao Orgazam je bio vrlo žestok, ali pošto u toku dana nisam nimalo radio na knjizi, bio sam deprimiran i umoran. Jedva sam čekao da veče provedem sa Saksoni. Gledaćemo klasik Ronalda Kolmana na televiziji, što smo očekivali ćele nedelje. Kao iznenađenje, usput sam kupio sve potrepštine za pripremanje mojih čuvenih toplih sendviča. Dok sam se peo na terasu, primetio sam da su u našem delu kuće svetla pogašena. Napravio sam grimasu i čvršće stegao kesu sa namirnicama. Dok sam išao kolima iz grada, isplanirao sam jednu priglupu scenu koju ću da napravim čim stignem. Naglo ću da otvorim vrata i da otrčim kod Saksoni, ma gde ona bila. Reći ću joj da prekine svaki posao, jer je “Veliki Tomas” stigao. “Blago sa Dalekog istoka, gospođice”. I izvadiću mlevene lešnike.”Miomirisi iz zanzibarskih pećina”, i marele bi bile na stolu. Onda ću izgovoriti još neku glupu rečenicu — “créme de la créme” ili nešto slično — i izvadiću slatki sos na sto. Obišao sam nekoliko radnji dok nisam pronašao vrstu sosa koji ona voli. Sve je palo u vodu, jer ona nije bila kod kuće. Otvorio sam ulazna vrata i tiho ih zatvorio za sobom. Kuća je mirisala na prašinu koju je sa poda podigla toplota radijatora, što je normalna pojava za vreme zimskih dana. Počeo sam da tražim prekidač da bih upalio svetio, kada sam začuo mrmljanje i šaputanje iz spavaće sobe. Ah ha! Saksoni je ipak bila kod kuće, ali je otišla malo da dremne. Ponovo sam čuo mrmljanje i na prstima sam krenuo ka spavaćoj sobi. Glas mi je bio nepoznat. Bio je previše piskav i nepovezan da bi bio njen. Otvorio sam vrata što sam mogao tiše, da ne bi škripnula. Senke predmeta, padale su duž ćele sobe. Na krevetu je bila bela, dlakava, dobro poznata silueta, leđima okrenuta vratima. Ekser. Simpatično, ali slaba uteha za odsustvo Saksoni.
Noge su mu delovale kruto. Žmirkao je i čeljustima “ujedao” vazduh. Pomislio sam da drema, kao i obično. Onda je progovorio. “Krzno. To je to. Disati kroz krzno.” Hladan znoj me je potpuno oblio. Jebeno kuče govori! Prokleto, jebeno kuče govori! Stao sam kao ukopan. Hteo sami ponovo da ga čujem, hteo sam da pobegnem bestraga. Šarao sam pogledom po sobi. Bili smo sami. Ja sam bio sam. Zapisi Vilija Morisa o Džejmsu Džonsu su stajali na stočiću pored kreveta, a moje patike ispred ormara. “Tomase! Da, Tomase.” Ciknuo sam. Nisam poskočio kada me je pozvao po imenu, ali grč me je ščepao čim sa ciknuo. Pokrenuo se, oštro zalajao par puta, ustao i okrenuo se ka meni, vrteći repom. Izgledao je kao normalni, stari dobri Ekser. “Ćuo sam te!” Iako sam bio uplašen, osećao sam se kao idiot što ovako pričam sa psom. I dalje je vrteo repom. Kad sam progovorio, rep je malo usporio, ali se posle pola sekunde ponovo prebacio u brzinu brisača na vetrobranu. “Nemoj da se zajebavaš sa mnom, Eksere! Kažem ti — čuo sam te!” Šta ja to radim, dođavola? Namestio je tipičnu pozu prekorenog psića: rep je spustio nadole, a uši pribio uz glavu. “Dovraga, dovraga i ti prokleti psu! Sve sam čuo! Nemoj da me zajebavaš! Čuo sam šta si rekao. Disati kroz krzno.” Hteo sam da kažem još nešto, ali je on tada uradio čudnu stvar. Zatvorio je oči i seo na zadnje noge kao žaba. Delovao je potišteno. “Ра? Šta je? Kaži mi još nešto. Hajde. Nē zezaj se više!” Zaista nisam znao šta to govorim. Otvorio je oči i pogledao pravo u mene. “Stigle su kući”, rekao je. “Ući će za koji trenutak.” Glas mu je bio jasan i razumljiv, ali je zvučao kao glas patuljka, tanak i piskav. Ali, bio je u pravu. Začulo se lupanje vrata na kolima i govor u daljini. Pogledao sam ga i on je opet počeo da trepće. “Ali, ko si ti?” Nije više ništa rekao. Ulazna vrata su škljocnula i kuća se ispunila
kesama punih namirnica, hladnim obrazima i Ekserovim lavežom. Hteo sam da kažem nekome, ali svaki put kad bih skupio hrabrost da se obratim Saksoni, setio bih se Džejmsa Terbera i njegove priče o jednorogu u bašti. Prvo je ispričao svom monstrumu od žene, sve što je video. Ona se na to nasmejala, kao i na sve što bi joj on rekao. Jednorog i dalje dolazi u posetu, ali samoi njemu. On i dalje sve mantilima to priča svojoj rospiji. Konačno, ona popizdi zove momke u belim koji ženinose mrežu za hvatanje luđaka. Priča teče dalje i na kraju nju odvode u ludnicu. Ali, meni je dotadašnji tok priče bio bitan. Muž toliko često priča ženi o j ednorogu, da ona mora da uzme imenik i potraži broj ludare. Ako neću reći Saksoni, sigurno neću reći ni Ani. Dovoljna mi je bila blamaža sa Krengom na licu Seron Li. Samo mi je falilo da dodam i Eksera, psa koji govori, i moja karijera Fransovog biografa ode u kurac. Ekser se držao podalje od mene. Ujutro nije dolazio u našu sobu, niti je išao za mnom po kući. Vrebao sam ga kao jastreb, kad god bismo se zatekli u istoj sobi, ali njegovo odsutno lice nije pokazivalo ništa osim običnog psećeg pogleda i jezika ružičastog kao žvakaća guma. Ponašao se kao pravi pas. Papagaji govore, zar ne? Zar nisu nedavno otkrivene neke artikulisane reči kod majmuna? A ona žena u Africi, po imenu Godal? Šta je onda tako čudno ako i pas govori? Ove i još neke razložne verzije su mi se motale po glavi. Prisustvovao sam jednom od najvećih svetskih čuda, a ipak sam se pitao da li svi luđaci počinju ovakvo. Likovi sa papirnih zmajeva na licima žena, psi koji govore... Sve neverovatne stvari iz mog okruženja su ustale, poklonile se i otpočele svoj ples po mom mozgu: moja preterana ljubav prema maskama, moje često pominjanje oca i slične stvari... Ekser je poginuo četrdesetosam sati kasnije. Svake večeri, gospođa Flečer ga je hranila i puštala napolje. U Gejlenu nije bilo zakonski obavezno držati pse vezane. Psi koji se slobodno šetaju ulicom bili su uobičajena pojava. Te noći, spustila se gusta zimska magla, a svi zvuci sa ulice su bili prigušeni. Saksoni je radila na novoj marioneti, a ja sam prekucavao jedan deo trećeg poglavlja Fransove biografije, kada je neko pozvonio na vratima. Viknuo sam da ću ja otvoriti, stavio poslednju tačku na papir i
ustao sa stolice. Lepa devojka koju nikada do tada nisam video, stajala je ispred vrata. Izgledala je srećno. “Zdravo, gospodine Ebi. Da li je gospođa Flečer kod kuće?” “Gospođa Flečer? Mislim da jeste.” Otišao sam na sprat da je pozovem. Izašla je u spavaćici i papučama. “Zdravo, Tome. U čemu je stvar? Upravo gledam novu epizodu 'Kodžaka.'“ “Traži vas neka devojka.” “U ovo doba noći?” “Da. Dole je ispred vrata i čeka.” “Ро ovakvom vremenu? Dajte mi ruku, da ne slomim nogu niz ove stepenice.” Kad smo sišli, devojka je stajala na istom mestu kao i pre. “Kerolajn Kortl Šta te dovodi u ova doba?” Počela je da prebira po džepovima i konačno je izvadila naočare. Izgledale su prilično krhke. Iskoračila je napolje. “А?” Kerojaln Kort se nasmešila i uhvatila staricu za ruku. Razdragano je gledala levo-desno. Na trenutak sam pomislio da je ona Jehovin Svedok ili nešto slično, i da je odlučila da usred noći preobraća nevernike. “Gospođo Flečer, nećete verovati. Ekser je upravo poginuo! Pregažen je u magli!” Zatvorio sam oči i protrljao bradu. Osećao sam kako mi magla ulazi u nozdrve, gotovo da sam se zakašljao. Oči su mi još uvek bile zatvorene kada“Šta je starica progovorila. Glasšto joj treba je bio da žustar i uzbuđen. je danas? Da li je ono bude, Kerolajn? Ne mogu da se setim?” Cuo sam veseli kikot i otvorio sam oči. Kerolajn je razvukla kez od uva do uva i klimala je glavom. “Tačno je ono što treba, Guskice! Danas je 24. oktobar!” Pogledao sam gospođu Flečer. I ona se smejala, istom žestinom kao i Kerolajn Kort. Stavila je ruku na usta. Osmeh joj se izmigoljio ispod šake i nastavio da se širi. “Ко je to uradio, Kerolajn?”
“Sem Doris! Kao što treba!” “Hvala Bogu!” “Da. A Tìmi Bendžamin je slomio prst dok je igrao fudbal sa svojom braćom!” “Mali prst? Slomio je mali prst?” Gospođa Flečer je zgrabila devojku za rukav. “Da, da, mali prst na levoj ruci.” Bile su oduševljene. Grlile su se i ljubile kao da se upravo završio neki svetski rat. Gospođa Flečer me je pogledala, a oči su joj se napunile suzama. Ćela situacija je delovala iščašeno. “Ti mora da si onaj pravi, Tome! Sada je sve kako treba da bude.” Lice joj je sijalo. Upravo su joj pregazili psa, a njeno lice je sijalo od rasosti. “Smem li da vas poljubim, gospodine Ebi? Mislim, ako mi dopuštate.” Kerolajn me je cmoknula u obraz i odskakutala u maglu. Nisam znao da li je jezivije bilo biti u toj magli ili na samoj terasi. Gospođa Flečer me je još jednom ushićeno pogledala. “Otkako ste počeli da pišete knjigu, Tome, sve je ponovo postalo onako kako treba da bude. Ana je znala šta radi.” Obema rukama je stegla moju. “Ali, Ekser, gospođo Flečer? Upravo je pregažen. Mrtav je.” “Znam. Videćemo se ujutro, Tome.” Mahnula nam je još jednom sa vrha stepenica, a onda za sobom zatvorila vrata koja su njen svet odvajala od našeg. Ja samTotakođe otišao sobu. bilo Ekserloše je bio koji govori je poginuo. je samo pou sebi (ilimrtav. dobro,Pas zavisi kako to posmatrate), ali ona radost na licima te dve žene... Ništa nisam shvatao, ali mi je na pamet pao deo iz Zemlje smeha u kome Kraljica Ulja kaže svom detetu: Opasnost leži u pitanjima. Ostavi ih na miru i ona će spavati. Postaviš li ih, probudiš li ih, saznaćeš više nego što si ikada očekivao. “Tomase? jesi li to ti? Šta se dogodilo?”
Video sam odsjaj svetla iz kuhinje i čuo Saksonin radio sa kog je odjekivala nova rok pesma koja je tada bila aktuelna, “The Chinese Water Torture Song.” Kad sam ušao, ona je podigla pogled sa marionete koju je upravo rezbarila i ravnodušno me upitala: “Oko čega je tolika frka?”
4 “Ana?” Sklonila je kosu sa očiju i stavila ruku ispod glave. “Da?” “Jesi li čula za psa gospođe Fiečer?” Gledao sam njene grudi. Male bradavice su još uvek bile čvrste i uspravne u hladnoći spavaće sobe. “Da, čula sam da su ga sinoć pregazila kola. Tužno, zar ne?” Glas joj nije zvučao tužno. Kada sam joj postavio sledeće pitanje, nisam bio siguran da li želim da joj vidim lice. Spavaća soba je bila hladna i puna senki. Mirisala je na seks i stari nameštaj. Bio je to prvi put da sam osetio taj miris, koji rpi se inače nije dopadao. “Bio sam prisutan kada je čula.” Dva prsta su mi nemirno tapkala po ivici ćebeta kojim smo bili pokriveni. “Hmmm?” “Kažem, bio sam prisutan kada je čula da joj je pas stradao. I znaš šta je uradila?” Polako je okrenula glavu ka meni. “Šta je uradila, Tomase?” “Nasmejala se. Bila je presrećna. Izgledalo je kao da je to bila najlepša vest koju je čula poslednjiih godina.” “Ona je jedna bolesna, luda starica, Tomase.” “Znam. Stalno mi to govoriš. Ali, Kerolajn Kort nije luda, zar ne?” “Kakva Kerolajn Kort? Otkud ti nju poznaješ?” Zvučala je zatečeno. “Ona je bila ta koja je došla da obavesti gospođu Fiečer. I ona se smejala. Poljubila me je pre nego što je otišla.” Ivicu ćebeta sam zgužvao u šaci. “Proklete bile!” Uspravila se i pružila ruku da dohvati duks i farmerke sa poda. Nisam znao da li da se i ja obučem ili da ostanem tu gde sam bio. Nije bilo poželjno stati Ani na put, kada je ljuta. Obukla se za dva minuta. Stala je pored kreveta i prodorno me gledala. Na trenutak sam pomislio da će me udariti ili nešto slično. “Latice!” Zurila je u mene dok je pozivala psa, urlikom koji nije bio tipičan za nju. “Latice, dolazi ovamo!” Gledali smo jedno u drugo i čekali. Začulo se grebanje po drvenim stepenicama, a zatim po tepihu, u
hodniku. Ana je otišla i otvorila vrata sobe. Latica j e ušla, gnevno me pogledala, prišla Ani i sela ispred nj enih nogu. “Latice, kaži Tomasu ko si ti.” Pas ju je ravnodušno gledao. “Hajde, reci mu! Sve je u redu... vreme je. Vreme je da mu kažemo.” Pas je zacvileo i podvio rep. Podigao je šapu, kao da želi da se rukuje. “Reci mu!” “Vil... Vilma Inkler.” Polako sam se pridigao i stao pored kreveta. Glas je bio isti kao Ekserov. Glas patuljka Ш kepeca, samo što je ovaj bio jeziviji i perverzniji, pošto je bio izrazito ženski. Žena je bila negde unutra. Kepec ili bulterijer, ipak je to bio jasan i očigledan ženski glas. “Reci mu kako je Ekseru bilo pravo ime.” Pas je zatvorio oči i uzdahnuo kao da upravo trpi veliki bol. “Gert Inkler. On mi je bio muž.” “Jebem ti!... To je onaj tip iz knjige o železničkim stanicama! Tip koji je prepešačio Zemljinu kuglu!” Razgovarao sam sa psom. “Је l’ sam ja to sasvim skrenuo? Obraćam se običnom, prokletom psu!” “Ja nisam pas! Sada jesam, ali od danas više ne! Gotovo je! Kraj! Zauvek!” Latica je bila ogorčena. lice joj je i dalje bilo bezizražajno, ali glas joj se pojačao i povisio. Ne pitajte me šta se meni tada motalo po glavi, jer ne bih mogao da objasnim. Sedim go u krevetu Ane Frans i razgovaram bulterijer. sa bulterijerom koji kaže da od tog dana više neće biti “Vilma, izađi na tren i pusti nas da popričamo nasamo. Pozvaću te za nekoliko minuta.” Gledao sam kako odlazi. Osećao sam kako mi se razmotava veliko klupko u glavi. Očekivao sam da će mi se zavrteti u glavi kad budem ustao, ali nije. “Da li sada razumeš, Tomase?” Seo sam na krevet, totalno poražen. Sto se oblačenja tiče, nisam stigao dalje od gaća.
“Šta da razumem, Ana? Da poseduješ pse koji govore? Ne. To da si unapred znala da će onaj dečko umreti? Ne. To što ovdašnji ljudi slave kada psa pregaze kola? I to psa koji govori, uzgred budi rečeno. Ne. Imaš li još neko pitanje? Odgovor će biti: ne!” “Otkud znaš za Eksera?” “Razgovarao je sajemnom nego što je poginuo. Sasvim slučajno — uhvatio sam ga kada pričao pre u snu. “Da li se plašiš?” “Da. Gde su mi pantalone?” “Ne izgledaš uplašeno.” “Ako budem prestao da se pokrećem, dobiću napad grčeva. Gde su mi proklete pantalone?” Skočio sam i počeo mahnito da se muvam po sobi. Usrô sam se od straha, bio sam umoran od tucanja, a radoznalost me je razjedala do ludila. Zgrabila me i privukla k sebi. “Da li želiš da ti sve objasnim?” “Šta da mi objasniš, Ana? Pusti me, molim te. Šta tu dođavoia ima da se objašnjava?” “Gejlen. Moj otac. Sve.” “Hoćeš da kažeš da ništa od onog što si do sada pričala nije istina? Divno. Sranje, gde mi je prokleta košulja?” “Stani malo, Tomase, molim te. Sve što si saznao do sada je istina, ali to je samo deo celokupne istine. Molim te, prestani da se vrtiš po sobi. Želim sve da ti kažem, jer je jako važno.” Ugledao rukav košulje je virio ispod jednog od jastuka, nisam prišao sam krevetu. Neka starakoji stolica je bila pored kreveta, pa sam ali se strovalio na nju. Nisam želeo da me Ana dodiruje dok priča. Gledao sam svoje bose noge i osećao kako mi hladnoća poda prolazi kroz tabane. Nisam želeo da gledam u Anu. Nisam znao da li sam uopšte u stanju da gledam u nju. Začuo se zvuk automobilske sirene. Možda to stari dobri Ričard Li dolazi da nam se pridruži. Pitao sam se šta li je Saksoni tada radila. Ana je otišla do ormara koji je mene inače uvek podsećao na “gvozdenu devicu”, srednjovekovnu spravu za mučenje. Otvorila je ormar i polovinom tela se
zabila unutra. Nisam se potpuno okrenuo ka njoj sve dok se nisam uverio da ne gleda u mene. Odelo i cipele su bili neuredno razbacani. Izbacila je neku sandalu, a za njom i drvenu vešalicu. Posle nekog vremena, izvadila je oveću sivu metalnu kutiju, veličine prosečne pisaće mašine. Otvorila je kutiju i izvadila plavu svesku. Počela je da lista stranice. evo ga.” jednom je Čitaj bacilaodpogled na svesku, a onda je pružila meni.“Da, “Stranice suJoš numerisane. četrdesete.” Počeo sam da čitam i ponovo ugledao poznati nakrivljeni, razvučeni rukopis. Na stranicama nije bilo datuma. Nije bilo crteža ni skica. Samo opisi Gejlena, u Misuriju. Gejlen sa istoka, Gejlen sa zapada, Gejlen sa svih strana. Svaka prodavnica, svaka ulica, imena ljudi, njihova zanimanja, rođaci, međusobni odnosi, deca. Mnoge od njih sam i sam poznavao. Opisi pojedinaca su ponekad zauzimali i po deset-dvanaest strana. Sadržali su opis svakog detalja na obrvi muškarca ili usni žene. Prelistao sam ostatak sveske i video da je ćela pisana u tom stilu. Frans je napravio inventar celog grada, koliko god je to bilo moguće. Sumnjičavo sam okrenuo poslednju stranicu. Na samom dnu strane, bilo je napisano: “Druga knjiga”. Pogledom sam potražio Anu. Bila je okrenuta leđima i gledala je kroz prozor. “Koliko ima ovakvih knjiga?” “Getrdesettri.” “I sve su ovakve? Nabrajanja i opisi?” “Da, u Prvoj seriji se nalaze samo nabrajanja i detaljni opisi.” “Kako to misliš, u Prvoj seriji?” “Prva gejlenska serija. Tako ih je on zvao. Znao je da ako želi da pokuša pisanje Druge serije, prvo mora da napravi neku vrstu gejlenske enciklopedije. Da opiše čitav grad onako kako ga vidi. Trebalo mu je pune dve godine da završi.” Spustio sam svesku na krilo. U sobi je bilo hladno, pa sam ipak izvukao košulju ispod jastuka i obukao je. “Ра dobro, a šta je Druga serija?” Govorila j e kao da uopšte nij e čula šta sam pitao. “Prekinuo j e rad na romanu Noć juri u Anu i sve svoje vreme posvetio tome. Dejvid Luis je
želeo da se preprave mnogi delovi romana, ali mog oca ta knjiga više nije interesovala. Jedina bitna stvar vezana za tu knjigu su mačke.” “Čekaj malo, Ana, stani. Nešto smo preskočili. Kakve mačke? Kakve veze mačke imaju sa svim ovim?” “Jesi li ti čitao Noć juri u Anu?, verziju koju ljudi u Gejlenu imaju?” “Da, dužu verziju.” “Osamdeset četiri strane. Da li se sećaš šta se događa pri samom kraju?” Nisam se sećao. “Ona starica, gospođa Mala, umire. Ali, na samrti ona svojim trima mačkama kaže da nakon njene smrti odu kod njenog najboljeg prijatelja.” Počeo sam da se prisećam. “Tako je. I kad je umrla, mačke prelaze preko ulice i odlaze u kuću njenog prijatelja. Tačno su razumele šta im je starica rekla.” Kiša je dobovala po krovu. Svetiljka na banderi je žmirkala i kroz prozor sam jasno video kako se voda sliva niz nju. “Otac je tu scenu napisao onog dana kada je umrla Doroti Li.” Zastala je i pogledala me. “U knjizi, on je promenio Dorotino prezime u Mala. Junakinja knjige se zove Doroti Mala.” Ponovo je zastala. Čekao sam nastavak, ali jedino što sam čuo bilo je dobovanje kiše po krovu. “Napisao je tu scenu na dan njene smrti? Bože, kakva koincidencija.” “Ne, Tomase. On je napisao njenu smrt.” Ruke su mi se zaledile. Kiša je u dijagonalnim mlazevima udarala u prozor. “Napisao je njenu smrt i posle nedelju dana mačke su došle kod nas, baš kao u knjizi. Tada je otkrio šta se događa. Oula sam mačke i otvorila sam vrata. Stajale su na pragu, sa zlatnim sjajem u očima. Znala sam da otac mrzi mačke, pa sam pokušala da ih oteram ali one nisu htele da odu. Počele su da mjauču i zavijaju tako da ih je on čuo i sišao iz svoje sobe da bi video kakva je to buka. Ugledao je mačke koje su frktale i mjaukale i istog momenta mu je sve bilo jasno. Seo je na stepenice i počeo da plače, jer je shvatio daje on ubio Doroti. Sedeo je, a mačke su mu se popele u krilo.”
Sedeo sam na ivici stolice i trljao dlanove. Napolju je duvao vetar i udarao u krošnje drveća. Kiša je prestala isto onako naglo kao što je i počela. Nisam hteo da razumem, ali sam razumeo. Maršal Frans je otkrio da kad napiše nešto, to se stvarno dogodi, postane normalno i realno. Samo od sebe. Nisam sačekao da nastavi priču. “То je smešno, Anal Ma, nije negol Sve je to sranje!” Naslonila se na zid i ruke zavukla ispod dukserice da bi ih zagrejala. Na trenutak mi je pred oči izašla slika njenih golih grudi. Trljala je kolena jedno o drugo. Nije prekidala da ih trlja ni kad je počela da govori. “Otac je znao da se u njemu nešto promenilo čim je dovršio Zemlju smeha. Majka mi je pričala da je bio na ivici nervnog sloma, koliko je bio napet. Posle te knjige nije napisao ni reč, čitave dve godine. Onda je mama umrla i to gaje dovelo na ivicu ludila. Knjiga je izašla i postala vrlo cenjena i popularna, a on je mogao da postane slavna medijska ličnost, samo što nije hteo. Umesto toga, radio je u samoposluzi i povremeno odlazio u Sent Luis i na jezero Ozark.” Hteo sam da joj kažem da ne sere i da mi odgovori na pitanja, ali sam shvatio da ću pre ili kasnije ipak doći do odgovora. “Ја sam tada bila na koledžu. Zelela sam da postanem koncertni pijanista. Ne znam da li sam bila dovoljno dobra u tome, ali znam da sam imala volju. To je bilo neposredno posle majčine smrti i osećala sam izvesnu krivicu što je otac sam u Gejlenu. Ali, kad bih mu to pomenula, nasmejao bi se i rekao da ne budem smešna.” Odmakla senastavila od zida ida prišla Pokušao daravnodušan. ne cvokoćem zubima. Kada je priča,prozoru. glas joj je postao sam manje “Svojevremeno sam se zabavljala sa dečkom po imenu Piter Meksiko. Zar to nije smešno ime? I on je bio pijanista, samo mnogo bolji od mene, veliki talenat. Nije nam bilo jasno zašto je još uvek u Americi. Covek njegovih kvaliteta trebalo je da bude u Parizu, u klasi profesora Bulanžea, ili u Beču, kod Vebera. Bili smo nerazdvojni od trenutka kad smo se sreli. Znali smo se tek nedelju dana, kada smo počeli da živimo zajedno. Imaj na umu da su to bile rane šezdesete, kada to nije bila obična stvar, kao danas.
“Bili smo ludi jedno za drugim. Imali smo viziju da ćemo jednog dana živeti u nekom ateljeu u potkrovlju sa Bôsendorfer klavirom u uglu.” Okrenula se i prišla mojoj stolici. Sela je na ivicu i stavila mi ruku na rame. Glas joj je odjekivao u tami. “Živeli smo u malom stanu koji smo jedva uspevali da plaćamo. Oboje smo imalismo sobe studentskom domu, taj stan je biodanaše tajno utočište. Tamo išliu posle časova, kad godalinismo morali vežbamo sviranje. Po ceo vikend smo provodili u tom stanu. Nismo imali nikakav nameštaj. Kupili smo dva vojnička kreveta na otpadu i spojili ih u jedan veliki. “Jednog jutra sam se probudila i Piter je bio mrtav.” Znate li kakav glas ima spiker na aerodromu ili železničkoj stanici? Apsolutno monoton. “Voz je postavljen na sedmom koloseku.” E, tako je zvučao Anin glas. “Policija je došla i sprovela svoju glupu istragu i zaključila da je umro od srčanog udara. “Otac je došao odmah posle sahrane i odveo me nazad u Gejlen. Vreme sam provodila u svojoj sobi, čitajući teško štivo — Proces, Srce tame, dileme Raskoljnikova...” Nasmejala se i stisnula mi rame. “Tih dana sam bila u potpuno egzistencijalističkom fazonu. Stranca sam pročitala bar deset puta. Jadan tata. Tek što je izašao na kraj sa svojim nervnim rastrojstvom, a došla sam ja i donela svoje probleme... Ali, on je bio pravi anđeo. Uvek se ponašao kao anđeo kada su bile takve stvari u pitanju."' “Šta je uradio?” “Šta sve nije? je kuvao, kuću i strpljivo kako ja kukam da je svetSam okrutan i da pospremao život nema smisla. Čak mi jeslušao dao novac da kupim crnu garderobu. Znaš kako izgledaju radovi Edvarda Gorija?” “Nečujna harfa?” “Jeste. E, ja sam izgledala kao jedna od Gorijevih mračnih žena koja stoji usred polja u sumrak i zuri u daljinu. Bila sam otkačen slučaj, veruj mi.” “Ali, ništa nije moglo da me oraspoloži, pa je otac iz očaja počeo da piše Noć juri u Anu. To je trebalo da bude nešto sasvim drugačije od svega što je do tada napisao. Ja sam bila glavni lik, ali je radnja knjige
trebalo da bude mešavina stvarnih i izmišljenih događaja. Pričao mi je da mi je svojevremeno kao detetu često pričao priče kad ne bih mogla da zaspim. Mislio je da će ponovo postići sličan efekat, ako bude napisao priču specijalno za mene. Bio je jako dobar čovek... Onaj tupan, Dejvid Luis, stalno ga je pritiskao da napiše nešto novo. Kad je čuo da je otac započeo novoj knjizi, rekao je dase želi da da dođe u Gejlen ono što jerad dona tada napisano... Namestilo tako je on stigao iupročita Gejlen dva dana posle smrti Doroti Li. Možeš da zamisliš koliko nam je smetao u to vremel” “Ana, sve je to nemoguće. Hoćeš da kažeš da je tvoj otac bio Bog? Ili doktor Frankenštajn, a?” “Da li mi veruj eš?” “Ма daj, šta bi trebalo da ti kažem, a?” “Ne znam, Tomase. Ne znam šta bih ja rekla da sam na tvom mestu. Znam da zvuči ludo, ali to je to.” “Da. Jeste. Rekao bih da mi je malo jasnije.” “Hoćeš još dokaza? Latice!. Latice, dođi!”
5 Kad sam te večeri otišao iz Fransove kuće, sve mi je bilo potpuno jasno. Video sam knjige, dnevnike i opise. Latica je pričala o svom “Prethodnom životu”, u kome je bila ljudsko biće po imenu Vilma Inkler. Zamislite to? Sedite na stolici, a pored vaših nogu sedi pas koji vas gleda pravo u oči i govori nekim škripavim, ozbiljnim glasom. A vi slušate i klimate glavom kao da vam se to događa svaki dan. Doktor Dulitl u Gejlenu. Doktor Dulitl u svetu luđaka. To mu dođe na isto. Jedno vreme predavao sam kreativno pisanje u školi. Klinci su obožavali da pišu priče pune silovanja, drogiranja i odsecanja glava. Na kraju svih tih priča, jedini način da se “autor” izvuče iz završnog krvavog prizora obično je glasio: Kit se okrenuo u krevetu i pod prstima je osetio svilene vlasi Dijanine kose. Hvala Bogu, sve je to bio s amo san. Psi koji govore, moderni Prometej koji koristi narandžastu olovku umesto gline, njegova seksipilna kćerka na koju vam se kita diže čak i kad
je posmatrate kako pere zube, ta ista kćerka se tuca sa tipom koji liči na Elmera Fadsa i uz to, možda jeste, a možda i nije izazvala srčani udar svog bivšeg dečka. “Tomas se okrenuo u krevetu i pod prstima osetio svilenu dlaku bulterijera koji kaže: To je bio samo san, dragi moj.'“ A šta je trebalo da uradim? Da nastavim sa istraživanjem za knjigu? Da nastavim da glavu. je pišem? Već sam bio u kolima kada je sve to počelo da mi prolazi kroz “Šta sad da radim, dovraga?” Besno sam lupio dlanom u volan i skrenuo ka benzinskoj pumpi ispred koje je bila telefonska govornica. “Аnа?” “Tomase? Zdravo.” Pitao sam se da li je Ričard kod nje. To bi bilo savršeno. “Ana, šta ja sad da radim? Sada kad znam sve. Šta želiš da uradim?” “Kako šta? Pa da nastaviš da pišeš knjigu, naravno.” zašto?dobra Ti ne želiš daobjavljena, iko sazna za sve ovo.ćeČak i ako moja knjiga bude“Ali, dovoljno i bude ceo svet se zaprepastiti kada bude pročitao o svemu ovome. Vaš lepi Gejlen će se pretvoriti u... ne znam... Meku za ćaknute tipove. Praviće viceve na račun tvog oca, pošto niko neće verovati. A oni koji budu poverovali, uopšte neće biti dobronamerni.” “Tomase?” Glas j oj j e bio kao sa druge planete. Topi ota mog tela j e počela da zamagljuje stakla na govornici, a na osvetljenom satu sa reklamom za Pepsi ispred pumpe, kazaljke su pokazival četiri i deset. “Da?” “Tomase, ima još mnogo toga što moram da ti ispričam u vezi sa svim ovim.” Stavio sam ruku na čelo. Josi Šta tu ima još da se kaže, Ana?” “Ima. Najvažnija stvar. Pričaću ti sutra. Već sada dosta kasniš, zato idi kući, pričaćemo sutra o tome. Lepo spavaj, prijatelju moj. I još nešto, Tomase! Ne brini, sve će biti u redu. Ti već znaš najšokantnije delove. Sve ostalo spada pod 'P.S.'. Videćemo se sutra ujutro.” Magla je postajala sve gušća. Dok sam spuštao slušalicu, kola puna klinaca su prošla pored govornice. Jedan od njih je izbacio kroz prozor ruku kojom je držao bocu nekog pića i mahnuo ka meni. Iprekidani mlaz
penušave tečnosti je poleteo kroz vazduh i raspao se na hiljade kapljica pre nego što je dosegao do mene. “Tomase, znam šta se događa između tebe i Ane.” Upravo sam pekao kestenje u pećnici. Pretvarao sam se da žvačem kestenpire, ali onda sam se setio da se pire ne zvaće, već se samo promulja u ustima odmah proguta. tanjira, pazeći da toine uradim bučno.Spustio sam viljušku na ivicu žutog Uzela je kiflu iz korpe za hleb i presekla je po dužini. Na jednu polovinu je namazaia pire. Vladala je mrtva tišina. Ona od koje poželite da zapušite uši i zatvorite oči. Polako se spremalo. Nešto žestoko. Drugom polovinom kifle je pažljivo cmazala tanjir, smirenim pokretima. “Zar si mislio da ne znam?” Srce mi je glasno zadobovaio. “Ne, ne znam, Saksoni. Nikada nisam bio dobar tajni agent.” “NiStvarno. ja, ali znaš, znala sam je u pitanju gotovo odmah kada se desilo. Da li veruješ u to?šta Stvarno ti kažem.” “Da, znam. Verujem. Moja majka je uvek znala da moj otac... krije nešto. Kada nekoga dobro upoznaš, nije teško da primetiš svako čudno ponašanje.” “Tačno tako.” Srknula je “7 Up”. Tek tada sam skupio hrabrost da je pogledam. Lice joj je bilo pomalo rumeno, verovatno zbog zagušljive sobe. Pretpostavljam da je moja faca ličila na lice masovnog ubice na suđenju. “Da li je voliš?” Držala je čašu u ruci. Prislonila ju je uz obraz, tako da sam jasno video mehuriće unutra. “Oh, Saks, ne znam. Sada je sve tako bezvezno. Ne pokušavam da se izvinjavam, shvati me, molim te. Ponekad se osećam kao beba i žena u menopauzi u isto vreme.” Spustila je čašu i odgurnula je do sredine stola. “Jesi li zbog toga išao kod nje?” “Ne, ne, išao sam jer sam je želeo. Nikoga ne krivim osim sebe samog.” “Baš lepo od tebe.” Osetio sam otrovnu žaoku u njenom glasu i bilo mi je drago zbog toga. Do tada je bila hladnokrvna i objektivna.
Prisustvovao sam poslednjoj svađi mojih roditelja pre nego što me je majka odvela sa sobom u Konektikat. Sve je bilo smireno i tiho... Kao da su razgovarali o stanju na berzi. “Šta želiš da uradim, Saks? Da li želiš da odem?” Trepnula je i prešla prstom preko stolnjaka. “Radi šta god hoćeš, Tomase. Nisi moje vlasništvo.” “Ne, ozbiljno te pitam. Šta bi ti htela da ja uradim?” “Šta bih ja htela? Kakvo ti je to pitanje? Želela sam te, Tomase. Još uvek te želim. Ali, to sada nema nikakve veze.” “Da li želiš da ostanem ovde sa tobom?” Zgužvao sam salvetu i gledao u svoje prste. Saksoni je volela da koristi platnene salvete prilikom svakog obroka. Prala ih je ručno i peglala svake nedelje. Kupila je dve zelene, dve plave i dve cigla-crvene. Menjala ih je iz ručka u ručak. Osećao sam se kao govno. Podigao sam pogled da ona gleda u mene. Oči su joj bile pune suza. Jedna sei video skotrljala niz netremice rumeni obraz. Prinela je salvetu očima i ponovo me pogledala. Nisam smeo da se suočim sa njenim pogledom. “Nemam prava da te prisiljavam na bilo šta, Tomase.” Disala je duboko i neravnomerno. Zaustila je da kaže nešto, zagrcnula se i zaćutala. Pokunjila se i gledala u pod. Ponovo je salvetom obrisala oči i uzdahnula: “Sranje!“. A ja sam po ko zna koji put razvijao i savijao svoju salvetu, dobujući po stolu prstima druge ruke.
6
Vrata mi je otvorila neka žena. Smešila se, i zgrabila mi ruku. “Uh, zdravo, kako ste?” “Vi ne znate ko sam ja, zar ne?” Osmeh joj je imao izvesnu luđačku crtu. Pitao sam se gde li je Ana. “Ne, žao mi je, ali stvarno ne znam.” Pokušavao sam da nabacim osmeh ali bez uspeha. “Av-av. Vauuul” Zagrlila me je. “Latice?"
“Da, Latica. Ali u nešto drugačijem obliku, zar ne?” “Blagi božel Hoćete da kažete da ste zaista...” “Da, Tomase. Rekla sam vam da je gotovo. Ponovo sam ona stara. Ja. Ja. Ja.” Potapšala se po grudima. Sva je sijala od sreće. “Ne znam... Bože, ne znam šta da kažem. Mislim, ovaj, čestitam, stvarno mi je drago zbog vas. Ja...” “Znam, znam. Uđite. Ana je u dnevnoj sobi. Želela je da vas ja sačekam i da to bude iznenađenje.” Progutao sam knedlu i pročistio grlo. Glas mi je zvučao kao kreda koja uz škripu prelazi preko školske table. “То je... to je baš bilo iznenađenje.” Ana je sedela na kauču i pila kafu iz masivne porcelanske šolje. Pitala je da li i ja hoču kafu, i kada sam prihvatio, pogledala je u Laticu, odnosno Vilmu, koja je odmah veselo odskakutala ka kuhinji. “Da li se još uvek brineš zbog onog što sam ti juče rekla?” “Ana, Saksoni zna za nas.” Seo sam na stolicu do kauča. Ponovo je uzela šolju i sa dve ruke prinela ustima. Gledala me je preko porcelanskog oboda. “Kako je reagovala?” “Ne znam. Kao što se moglo i očekivati. Delom dobro, delom pokislo. Počela je da plače, ali nije digla nikakvu posebnu dreku. Čvrsta je.” “А kako se ti osećaš?” Pijuckala je kafu, ali pogled nije skidala sa mene. Prozirna para iz šolje dizala se ka njenoj bradi. “Kako se ja osećam? Kao govno. A kako bi trebalo da se osećam.” “Niste venčani.” Napravio sam grimasu i počeo da tapkam prstima po naslonu stolice. “Nismo, znam... nismo u braku, nemam nikakvu obavezu prema njoj, svi smo mi slobodni strelci... Sve sam to premotao u glavi, ali se i dalje osećam kao govno.” Slegnula je ramenima i liznula rub šolje. “Dobro, samo sam mislila...” “Slušaj, Ana, nemoj ti da brineš o tome, važi? To je lično moja stvar i ja ću da je sređujem.” “То je jednim delom i moja stvar, Tomase.” “Dobro, to je naša stvar, ali pustimo sad to, važi? Celu noć sam
razmišljao o tome i danas ne želim time da razbijam glavu. Važi?” “Važi.” Nismo više razmenili nijednu reč sve dok nije stigla moja kafa. Onda sam shvatio da je žena koja me je posluživala prethodnog dana bila pas. Kada mi je prinela šolju, diskretno sam šmrknuo da bih proverio da li još uvek ima pseći miris. Ana je rekla nešto što nisam uspeo da čujem. Prestao sam da šmrkćem i okrenuo sam se ka njoj. “Molim?” Gledala je u Vilmu. “Ostavi nas malo nasamo, Vilma.” “Naravno, Ana. Ionako moram da spremam večeru. Ne mogu da ti opišem kako mi je zabavno što mogu ponovo da kuvam. Mislila sam da tako nešto nikada neću reći.” Otišla je, a zvuk njenih štikli podsetio me je na tapkanje psećih šapa po drvenom podu. “Ana, je l’ to stvarno jeste istina? Ovo za Vilmu?” Moj otac je bio stravično na Inkierove, su jemaltretirali svoju“Da. decu. Nije podnosio ljude koji ljut maltretiraju decu. jer Kada saznao da oni tuku svog sina, pretvorio ih je u pse. Ne gledaj me tako sumnjičavo, Tomase. On ih je stvorio — mogao je da radi sa njima šta je hteo.” “Znači, pretvorio ih je u bulterijere?” “Da, i trebalo je da ostanu psi, sve dok Gert Inkler ne umre. Onda je trebalo da se Vilma ponovo pretvori u ženu. Otac nije želeo da oni hodaju po Gejlenu u ljudskom obliku. Nije ga bilo briga ako su bili pseći par. Mrzeo je pse.” Protegla se šireći ruke. “Jesu li sve životinje u Gejlenu zapravo ljudi?” “Mnoge od njih. Ali su Ekser i Latica bile jedine životinje koje su mogle da govore. Otac im je namerno ostavio tu sposobnost. Imaj na umu da psi lutaju svuda i mogu da rade mnoge stvari koje ljudi ne mogu. To je jedan od razloga zašto je Ekser živeo u kući Guskice Flečer u vreme kada si ti došao u grad. Inače, oba psa su živela kod mene u kući. Nisi imao pojma da vas je Ekser špijunirao.” Setio sam se svih dana kada je Ekser dolazio u moju sobu ujutro, kada je spavao na mom krevetu, bio u sobi kada smo Saksoni i ja vodili ljubav...
“Svi bulterijeri u gradu su ljudi. Otac je mislio da je ta rasa najmanje uvredljiva, pošto izgleda komično. Čak je rekao da je možda dobro imati više vernih pasa u komšiluku.” Stavio sam ruku na čelo. Bilo je hladno kao led. Hteo sam da kažem neke stvari, ali nisam mogao. Otpio sam gutljaj kafe i to mi je malo povratilo glas. ako nije voleo te ljude, zašto ih nije jednostavno izbrisao? “Ра dobro, Zašto nije izvadio brisač mastila i završio sa njima zauvek? Isuse, šta ja to govorim? Zašto si koji kurac poslala džukelu da me špijunira?” Skočio sam sa stolice i otišao do prozora. Neka devojčica u žutoj haljinici je prošla na biciklu. Pitao sam se šta li je ona bila do juče — kanarinac? karburator? Ili je oduvek bila obično dete? “Tomase?” Bicikl je nestao iza ugla. Nije mi se pričalo sa njom. Zeleo sam da dremnem, i to na dnu nekog okeana. “Tomase, da li me čuješ? Da li znaš zašto ti dozvoljavam da radiš sve ovo? Zašto sam ti dozvolila da pišeš biografiju? Zašto ti dajem sve ove informacije o svom ocu?” Okrenuo sam se i pogledao u nju. Zazvonio je telefon i stvorio krajnje nelagodnu situaciju. Nije se javila. Zvonio je pet-šest puta i konačno ućutao. Pitao sam se da to možda nije bila Saksoni. “Tamo na mom stolu je jedna crna sveska. Uzmi je pogledaj stranu pod brojem 342.” Sveska nije bila ista kao ona od prethodne večeri. Bila je ogromna. Imala je najmanje petsto-šeststo strana i bila je duga bar trideset santimetara. Prelistavao sam je od kraja ka početku i video da su sve stranice gusto popunjenje Fransovim rukopisom. Palac mi se zaustavio na tristadrugoj strani, pa sam morao da listam nazad. Knjiga je pisana mastilom različitih boja. Strana sa brojem 342 je bila drečavozelena: “Sve što sam stvorio u Gejlenu je možda samo deo moje mašte, i to je glavni problem. Ako ja umrem, da li će i oni umreti jer su deo moje mašte? Interesantna i užasna pomisao. Moram razmotriti i tu mogućnost i
moram da se obezbedim na vreme. U protivnom, ništa neće valjati.” Zatvorio sam knjigu, zadržavajući kažiprst na odgovarajućoj stranici. “Plašio se da će Gejlen da nestane nakon njegove smrti?” “Ne, ne u fizičkom obliku — samo oni ljudi i životinje koje je on stvorio. On nije stvorio grad, već samo ljude.” “Znači, ipak nije bio u pravu, zar ne? Mislim, svi su još uvek živi.” Negde u daljini, čuo se voz. “Da, ali ne u potpunosti. Do smrti, otac je uspeo da napiše istoriju grada do tri hiljade i...” “Tri hiljade?” “Da, do tri hiljade četrnaeste godine. Smrt gaje prekinula usred posla. To je došlo sasvim neočekivano. Jedno popodne je otišao malo da prilegne i umro je. Bilo je užasno. Svi su bili prestravljeni, očekujući da će nestati zajedno sa njim. Kada smo videli da je sve kao i ranije, umrli smo, ali od sreće.” “Ana, jesi li čitala Borhesovu priču 'Kružne ruševine'?” “Ne.” “Tu jedan tip hoće da stvori čoveka uz pomoć snova, ali ne neko ljudsko stvorenje iz sna, već pravog čoveka od krvi i mesa.” “Da li mu polazi za rukom?” Rukom je prešla preko prekrivača na kauču. Postoji tačka do koje sunđer može da upija vodu, onda nastupa zasićenje. Previše novih stvari, previše toga se dogodilo odjednom, i sve je potpuno neverovatno, šah. ali sve tako naglo ulazi u moj um — mozak mi je igrao petodimenzionalni Lupila je po jastuku koji je stajao na krevetu do nje. “Dođi, Tomase, dođi sedi kod mene.” “Mislim da to sada ne želim.” “Tomase, želim sve da ti kažem. Želim da budem potpuno iskrena. Želim da znaš sve o meni, Gejlenu, ocu, sve, razumeš?” “А znaš zašto?” Sasvim se okrenula ka meni koji sam stajao kod prozora, iza sofe. “Рrе par godina, sve je bilo onako kako je otac propisao u knjizi. Ako je neko trebalo da dobije sina u petak, devetog januara, to se
i dogodilo. Sve se dešavalo onako kako je i napisano u Gejlenskom žurnalu. Prava Utopija...” “Utopija? Ma daj? A staje sa umiranjem? Zar se ljudi ovde ne boje umiranja?” Zatvorila je oči i zavrtela glavom. Glupi student je ponovo postavio glupo pitanje. “Ne, nimalo, jer smrt nije ništa.” “Ne zezaj, Ana. Nemoj da mi trabunjaš o religijskim i ostalim filozofskim temama. Odgovori mi na pitanje.” “Ne, Tomase, nisi me razumeo. Imaj na umu da kada neko od njih umre, to nije isto kao kad umre normalna osoba. Kada mi normalni umiremo, postoji šansa da odemo u nešto što se zove raj ili pakao. Ovi ljudi to pitanje nemaju u glavama, jer otac nije stvorio njihov život posle smrti. Oni jednostavno nestaju. Puf!” Naglo je podigla i raširila ruke, dočaravajući eksploziju. “Raj za jednog egzistencijalistu, zar ne?” “Da, a pošto znaju da za njih nema ničega posle smrti, ne vbrinu o tome. Ne izlaze ni pred čiji sud i niko ih neće baciti u užareno grotlo. Žive i umiru. Zato većina njih pokušava da bude što srećmja za života.” “Ali, zar se niko ne buni? Zar makar neko od njih nekada ne poželi da živi duže nego što piše u knjizi?” “Naravno, ali to nije moguće. Moraju se navići na to.” “I niko se ne žali? Niko ne pokušava da pobegne?” “Svaki stanovnik Gejlena koji pokuša da ode, umire.” “Oho, čekaj se malo....” Nasmejala i odmahnula rukom. “Ne, ne, ne mislim na to. To je takođe deo očevog sigurnosnog sistema. Dok su ljudi u Gejlenu, sve je u redu. Ali ako pokušaju da napuste grad, tačnije ako van grada borave duže od nedelju dana, ubrzo umiru od srčanog udara, akutnog hepatitisa, cerebralnih poremećaja...” Ruka joj je ponovo pala na kauč. “Glupo je to reči, ali niko i ne pokušava da ode jer to nije zapisano.” “Zapisano! Zapisano! Pa dobro, gde je to njegovo svemoćno proročanstvo?” ,yidećeš ga uskoro, ali prvo moraš da znaš ćelu priču da bi bolje
razumeo ono što budeš pročitao.” “На! Slaba posla. Već sada ništa ne shvatam.” Anina priča je bila totalno otkačena i fantastična, uključujući i brojne digresije. Gotovo sat vremena pažljivo sam slušao i najzad sam seo na kauč pored nje, pošto mi se dupe usijalo od radijatora na koji sam bio naslonjen. Maršal Frans je započeo pisanje knjige Noć juri u Anu da bi razveselio svoju depresivnu kćerku. Jedan od glavnih likova u knjizi bila je njegova prijateljica Doroti Li, samo joj je ime promenjeno u Doroti Mala. Kada je slučajno “ubio” svoju junakinju i kada su mačke došle, shvatio je kakvu sposobnost ima. Prestao je da pi šeNoć juri u Anu i počeo da piše Gejlenski žurnal. Mesecima je istraživao, pisao i prepravljao. Pošto je bio perfekcionista ponekad je pravio i po dvadeset nacrta pre nego što bi se odlučio za definitivnu konačnu verziju. Nije teško zamisliti koliko detaljno se spremao za svoj opsežni posao. Prva osoba koju je stvorio posle Doroti Li bio je izvesni Karl Tremel. Dobroćudni vodoinstalater iz Njujorka, Tremel, došao je sa porodicom u Gejlen. U Gejlenu godinama nije bilo nijednog vodoinstalatera. Onda je došao berberin po imenu Silman, zatim pogrebnik po imenu Lućente (pokušao sam da se nasmejem na ovo, ali nisam uspeo)... i dalje je tekla plejada likova Maršala Fransa. Ziveli su tihim i povučenim životom, osim poštanskog službenika po imenu Bernard Stekbaus, koji se jedno veče napio i slučajno se ubio puškom. I tako dalje, i tako dalje.ljudi. MalaPožar fabrika nedaleko grada je nekada zapošljavala oko pet stotina je izbio usredod noći i naneo veliku štetu. Nakon izmirenja svih obaveza oko osiguranja, vlasnici su odlučili da fabriku premeste stotinjak kilometara bliže Sent Luisu. “Nekoliko godina kasnije, u gradu smo ostali samo otac, ja, Fdčard i 'očevi ljudi'.” “Zašto je Rìčardu dozvolio da ostane?” “Za svaki slučaj, ukoliko bi se nešto nepredviđeno dogodilo i ako bi neko morao da obavi neki posao van grada. Ne zaboravi, svi drugi umiru ukoliko su van grada duže od nedelju dana.”
“Kako je ostale 'normalne ljude' nateiao da se odsele? Mislim na one koji nisu radili u fabrici.” “Otac je sve napisao tako — da su sami poželeli da odu. Jedan je bio ubeđen da mu je kuća puna duhova, drugom je eksplodirao rezervoar prirodnog gasa, pa se čovek odselio u Ilinoi... Hoćeš još neki primer?” “I niko od tih ljudi nije ništa posumnjao?” “Ne, naravno. Otac je sve udesio tako da izgleda prirodno i normalno. Nije želeo da bilo ko postavlja neprijatna pitanja.” “Da li je nekada?...” Smrknuto sam je pogledao. “Da li je nekada upotrebio, hm, nasilje?” “Ne. Kada se fabrika upalila, niko nije bio povređen. Ali, sve zavisi šta smatraš nasiljem. Otac jeste izazvao požar i jeste udesio da eksplodira onaj rezervoar, ali nikada nikoga nije povredio. Nije morao nikoga da povredi, Tomase. Mogao je da napiše šta god je poželeo.” Frans je nastavio da stvara, znao koliko će to trajati.jeZato mi je Ana i dala da pročitam baš tajiako deonije u svesci. Na kraju, odlučio da što detaljnije opiše svoje likove i da dopre do što dalje budućnosti. Nadao se povoljnom razvoju događaja nakon svoje smrti. “Znam da to piše u knjizi, Ana, ali koliko je on zapravo uticao na živote tih ljudi? Mislim, da li ih opisuje u stilu, 'U sedam i dvanaest minuta, Džo Smit se probudio i zevao tri sekunde. Zatim je...” Odmahnula je glavom. “Ne, ne. Glavninu sporednih događaja je prepustio samim ljudima. Otac je odlučivao samo o bitnim stvarima, značajnim događajima: s kim će se venčati, koliko će dece imati, kada i kako će umreti... Želeo je da oni sami imaju...” “Nemoj mi samo reći da je želeo da imaju slobodnu volju.” “Neću, mada je to na neki način istina. Pogledaj šta se desilo sa Gertom i Vilmom Inkler: dozvolio im je da sina vaspitavaju kako hoće. Kada su preterali, pretvorio ih je u pse.” “Ора, naš Bog je ljubomoran Bog, a?” “Nemoj tako, Tomase.” Oči su joj dobile čudan sjaj. “А kako? Da to ne smatram poigravanjem tuđim životima, a? Nemam nameru da pljujem po svemu tome, Ana, ali ako je to stvarno istina, onda
je tvoj otac bio najve...” Pokušao sam da se setim najprikladnijih reči, ali nisu mi padale na pamet. “Ne znam... bio je najčudnije ljudsko biće koje je ikada hodalo Zemljom. Ne mislim na njega kao umetnika. Mislim na njega kao čoveka koji je potezom olovke stvarao prave žive ljude.” Primetio sam da sam to govorio više sebi nego Ani, ali me nije bilo briga. “Ne, to je apsolutno Ta misao metoje idiot najednom obuzela i potpuno mi se zalepila zanemoguće.” mozak. Kakav sam ja kad sam poverovao u takva sranja? Ali, Ekser je stvarno govorio. Latica je zaista govorila. A ono malo što sam stigao da pročitam iz Fransove sveske, potpuno je odgovaralo stvarnim događajima. Osim toga, Ana je znala da će dečko koga je udario kamionet sigurno umreti... “Zašto je ljudima bilo toliko važno da znaju da li se onaj dečko smejao? Kako se to uklapa u sve ovo?” “Zato što je i trebalo da on pogine tog dana. Trebalo je da bude srećan i da se smeje sve do samog momenta smrti. Problem je bio u tome što kamion nije vozila prava osoba. Zbog toga su Džo Džordan i ostali bili onako uznemireni. Dečko se nije smejao i ubio ga je pogrešan čovek.” Dok su stvari išle po Fransovom planu, Ana i ostali iz Gejlena nisu komunicirali sa ostatkom sveta. Ponekad bi neko od njih otišao u bioskop ili kupovinu u neki od susednih gradova, a kamioni iz Sent Luisa i Kanzas Sitija su redovno snabdevali gejlenske prodavnice. I to je bilo sve. Radi dekoracije, u Gejlenu je postojala firma za promet nekretnina, ali ona nije nudila nijednu lokaciju u gradu, već samo posede na teritoriji drugih, okolnih gradova. Ono što nije bilo u privatnom vlasništvu pripadalo je skupštini grada. Ništa u Gejlenu nije bilo na prodaju. Niti za iznajmljivanje. “А kuća gospođe Flečer? Šta je sa...” “Ti i Saksoni ste prvi novi stanovnici Gejlena otkako je otac umro.” “Zbači, zato joj nije smetalo što Saksoni i ja nismo venčani! To nam je rekla bar deset puta. To je bila tvoja nameštaljka, zar ne, Ana? Sve je bilo deo plana!” Klimnula je glavom. “Čim sam čula da dolazite, pozvala sam Guskicu Flečer i rekla joj da se preseli na gornji sprat svoje kuće. Onda sam poslala Eksera kod nje.”
“А ja mislio da nam je gajbu izdala zbog novca.” “Guskica je jako dobra glumica.” “Da li je zaista bila u duševnoj bolnici?” “Ne.” “Samo to? Zar tu nema još nešto?” “Tomase, kako je mogla da bude u duševnoj bolnici kada je i ona jedna od 'očevih ljudi? Čim budeš počeo da čitaš očevu knjigu, sve će ti biti jasno.” Bio sam u pravu za onog biografa sa Prinston koledža, kada sam rekao da se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Gejlen je čvrsto čuvao svoju tajnu. Taj momak je ovde ostao par nedelja, ali niko nije ništa rekao o bilo čemu što je on hteo da zna. Momak je odmaglio za Kaliforniju, gde je kasnije izjavio da namerava da piše biografiju R. Kramba. A onda je počelo. poslednje dve stvari u Gejlenu su krenule naopako. Jedan čovek U koji je trebalo dagodine, doživi devedesetu i mirno umre u krevetu, iznenada je stradao kada se otkačio električni vod i pao na njega. Čovek je imao četrdesetsedam godina. Dete koje je po knjizi obožavalo kačamak, u stvarnom životu nije moglo ni da ga pogleda, a da ne povrati. Žena koja je pretvorena u bulterijera se iznenada okotila i na svet donela devet mladunaca. Frans nije napisao da takvi psi mogu i da se razmnožavaju. Stavio sam ruke ispod miški, da bih ih nekako zagrejao. Zevnuo sam po ko zna koji put. “Ра dobro, šta nije valjalo?” Ana je noktima lupkala po praznoj šolji. “Očeva moć je počela da slabi. Da nestaje. U knjizi on spominje i tu mogućnost. Pročitaćeš to, ali ću ti sada reći samo suštinu. Rekao je da se posle njegove smrti mogu dogoditi dve stvari. Prva je da će sve nestati onog momenta kada on bude umro.” “Pročitao sam taj deo.” Knjigu sam držao u ruci i podigao sam je. “Da. Druga mogućnost je bila da će sve biti u redu i posle njegove smrti, jer je on svoje ljude ispunio takvim...” Skupila je usta i oklevala trenutak. “Ispunio ih je tako životnim duhom da će oni nastaviti da funkcionišu i posle njegove smrti.
“I jesu funkcionisali, zar ne?” “Jesu, Tomase, do pre dve godine, jesu. Sve je išlo kao podmazano. Onda je krenulo naopako — rekla sam ti već. Ali je otac predvideo i tu mogućnost. Sve to imaš u knjizi koja ti je u ruci.” “Reci mi ti, trenutno nisam baš raspoložen za čitanje.” “U redu.” Gledala je u šolju, kao da nije znala otkud joj ona u rukama. Spustila ju je na stočić i odgurnula od sebe. “Bio j e ubeđen da nakon njegove smrti, neko može ponovo da ga stvori, kao što je on stvorio ljude iz Gejlena.” “Šta?” Kao da su mi gušteri gmizali po leđima. “Da, verovatno je da ako njegov biograf...” — Značajno je podigla obrve na ono njegov biograf— “ako njegov biograf bude dovoljno dobar, imaće moć da vrati oca u život. Uslov je da biograf očev život opiše na pravi način.” “Isuse,biser Ana, daješ hoćešsvinji! da kažeš samjetobio... ja? Ti svinji da kažem, Tvojdaotac bio... Ne daješ znam,biber! neka Hoću vrsta Boga. Ko sam ja, dođavola?” “Zar ne znaš zašto sam ti dopustila da dovde.stigneš sa pisanjem?” “Ne znam da li želim to da znam. Dobro, dobro, zašto si mi dozvolila?” “Zato što pre svega imaš jednu osobinu za koju je otac rekao daje neophodna: opsednut si Maršalom Fransom. Neprestano pričaš koliko su ti njegove knjige važne u životu. Njegov rad je tebi važan gotovo koliko i nama.” “Čekaj, Ana, to nije isto.” “Stani, Tomase.” Podigla je ruku kao saobraćajac. “Ti verovatno ne znaš, ali otkako si ti napisao ono prvo poglavlje, sve u Gejlenu je onako kako treba da bude. Sve se događa po knjizi, kao pre dve godine. Sve — Ekserova smrt je jedna od tih stvari.” Zurio sam u nju otvorenih usta. Upravo sam dobio najveći kompliment u životu. Mozak mi je bio zaglavljen između paničnog straha i luđačkog ushićenja. Za ime Boga, šta ako je Ana u pravu?
7
Nastavio sam sa radom, samo što sada Saksoni nije imala nikakve veze sa biografijom. Rezbarila je tri marionete, a kada nije to radila, čitala je Edisonovu knjigu Crv sa Ouroborosa. I dalje sam odlazio kod Ane, ali samo preko dana i to najdalje do pola šest. Onda sam pakovao svoju malu aktovku i žurno odlazio kući. Jedan od najvećih problema je taj da da kažem Saksoni da za pravo lice Gejlena i Maršala Fransa.bio Ponekad samli dolazio u iskušenje joj kažem, jer me je peklo to što bilo šta krijem od nje; međutim, setio sam se da ljudi završavaju u ludnici i za mnogo bezazlenije priče, pa sam sve ostavio za kasnije. Snežna oluja je protutnjala kroz grad i sve prekrila debelim slojem belog pokrivača. Jednog popodneva izašao sam u šetnju i naišao na tri mačke. Veselo su se igrale, tako da sam zastao i posmatrao ih. Skakale su jedna preko druge par minuta, sve dok me jedna od njih nije opazila i stala kao ukopana. Sve tri su pogledale u mom pravcu i ja sam nesvesno podigao ruku da bih im mahnuo. Veoma tiho i šaputavo mjaukanje je doprlo do mojih ušiju. Trebalo mi je nekoliko sekundi da shvatim da je to njihov način otpozdravljanja. Svi u gradu su bili mnogo otvoreniji prema meni. Ono što su mi pričali nateralo bi me pre u besomučan beg samo par meseci, a sada sam samo klimao glavom i mirno jeo ponuđene domaće kolače. Sve izjave su se mogle svrstati u dve glavne grupe: optužbe i molbe. “Bolje požurite sa pisanjem proklete knjige da se ne bi desila još neka glupost” ili: “Hvala Bogu što ste se pojavili i počeli da pišete knjigu”. Zavisno od dana i konkretne osobe, osećao sam se kao mesija ili kao majstor za popravku telefona. Da li sam u stanju da oživim Maršala Fransa? Klikeri i zupčanici u mojoj glavi radili su punom parom. Ponekad sam stajao ispred ogledala i umirao od smeha, jer mi je sve izgledalo daleko i apsurdno. S druge strane, ponekad bi me spopali takvi napadi straha, da sam imao želju sve da zaboravim. “Uh, Lari, kakav je osećaj biti... stvoren?” Lari je glasno prdnuo i pogledao me. “Stvoren? Kako to misliš, stvoren? Napravio me je ćale i to je to, a?” Klimnuo sam glavom i slegnuo ramenima. “Da, ali ja sam stvoren na drugi način. Može još jedno pivce?”
Ketrin je milovala svog sivog zeca kao da je bio napravljen od stakla. “Stvorena? Hmm. To je smešna reč. Stvorena.” Ponovila je nekoliko puta, ne prekidajući da miluje zeca. “Ne razmišljam o tome, Tomase. Imam mnogo prečih stvari.” Ako sam očekivao odgovore od ljudi iz 'grupe stvorenih', nisam ih dobio. Gejlena su pripadali srednjoj klasi, uveče išli su Stanovnici na kuglanje, obožavali serijunižoj Bionička žena, jelisredom sendviče sa šunkom i štedeli novac da bi kupili novi model motokultivatora ili kućicu pored obližnjeg jezera Tekavita. Najinteresantnija anegdota u gradu bila je vezana za jednog momka koji je sasvim slučajno pucao u syog brata. Okidač je povučen, pištolj je opalio, dim, prasak... ali bratu nije falila ni dlaka sa glave, iako je dobio metak u facu, sa razdaljine od dva metra. Dim se razišao, a bratu ništa nije falilo. Baš ništa. Ljudi su pričali i pričali. Sada kada sam postao “jedan od njih”, počeli su da mi pričaju svakakve stvari — njihove bolesti, seksualni život, omiljene recepte za pripremanje ribe. Većina tih stvari nije imala nikakve veze sa mojim istraživanjem, ali sam im ja bio dobrodošla novina kao sagovornik za teme koje su oni međusobno odavno prestali da pretresaju. “Znaš šta mi se trenutno ne sviđa u Gejlenu, Ebi? To što se ništa ne zna. Nekad sam mirno šetao ulicom i nisam brinuo da li će mi se neki avion srušiti na glavu. Razumeš? Kada znaš, onda znaš. Ne moraš da brineš ni o čemu. Vidiš šta se desilo onom, kako se zvaše, Džou Džordanu. Pošao je da kupi običnu jebenu kutiju cigareta i šta se onda dogodilo — pregazio je dete. Neka hvala, ali ja želim da znam kada će meni kucnuti čas. Tako da neču morati nimalo da brinem dok ne bude vreme za to.” “А šta ćeš onda? Kada tebi kucne čas?” “Usraću se od straha!” Starac se smejao svojoj šali. Sto sam više razgovarao s ljudima, sve više sam bio uveren da se većini stanovnika sviđao Fransov “stvaralački postupak” i da su bili prestravljeni kada je njihovim životima počela da upravlja neizvesna igra slučaja. Ali, bilo je i nekih koji nisu želeli da znaju svoju sudbinu, što je bilo
sasvim u redu. Stvar je inače funkdonisala tako što je Frans najstarijem članu svake porodice davao kopiju sa detaljno izloženom budućom sudbinom svakog od članova. Svaki punoletni član porodice koji je hteo da zna, mogao je da se raspita kod “glave” porodice. Covek koji radi u samoposluzi gledao me je kao da sam lud kada sam ga upitaoinače da lidodelio. bi želeo da doživi više od pedesetjedne godine, koliko mu je Frans “Zašto? Sve što želim, mogu da ostvarim već sada. Šta je to što čovek ne može da postigne za pedeset godina?” “Ali, taj period je tako.., tako ograničen. Ne znam, deluje mi klaustrofobično.” Svojom rahitičnom rukom izvadio je češalj iz džepa svog mantila i provukao ga kroz gustu, crnu kosu. “Nije, Tome. Vidiš, ja imam tridesetdevet godina. Znam da sigurno pred sobom imam još dvanaest godina života. Uopšte ne brinem o tome — mislim, na umiranje i tome slično. Ali, ti razmišljaš o tome, zar ne? Verovatno se ponekad probudiš ujutro i pomisliš, 'Danas je možda dan kada ću umreti', ili 'Danas ću ostati bogalj'. I tome slično. Mi nijedne sekunde ne razmišljamo o takvim stvarima. Ja imam problema sa blagim oblikom rahitisa i umreću od raka u pedesetprvoj godini života. Pa ti vidi kome je bolje, meni ili tebi? Ali, budi iskren.” “Mogu li da ti postavim još jedno pitanje?” “Naravno, da čujem.” “Pretpostavimo da sam i ja stanovnik Gejlena i da sam saznao da ću umreti sutra, jer ćeš me V pregaziti kamionom. Šta ako odem kući i sutra uopšte ne izađem na ulicu? Šta ako se sakrijem u svoj ormar u kući i ti nikako ne možeš da me pregaziš kamionom?” “Umrećeš u ormaru onog istog trenutka kada je trebalo da te ja pregazim kamionom.” U očevom filmu Café de la Раrхima jedna scena koja mi se uvek dopadala i koja mi je često padala na pamet dok sam švrljao po Gejlenu. Ričard Eliot, alias Šekspir, najopasniji je saveznički tajni agent u Francuskoj koja je pod nemačkom okupacijom. Saznao je da je otkriven i da mu je Gestapo za petama. Uspeva da svoju ženu metroom pošalje na
sigurno mesto, a onda mirno odlazi u Café de la Paix da sačeka Švabe da dođu po njega. Naručuje café créme, vadi neku knjigu iz džepa i počinje da čita. Kafa stiže, a konobar je ostavlja brzim pokretom i munjevito odlazi jer zna šta će se uskoro dogoditi. Ulica je prazna, samo vetar nosi lišće duž trotoara. Režiser je genijalno objavio svoj posao, jer se narednih tri minutakoji apsolutno događa. konačno crni mercedes uz škripuništa gumanestaje ispredKada kafea,segledalac većukaže čupa kosu sa glave i oseća zadovoljstvo što su Nemci konačno stigli. Čuje se lupanje vratima, a kamera prati dva para izglancanih oficirskih čizama čiji vlasnici prelaze ulicu. “Неrr Eliot?” Nemački oficir je jedan od onih dobrih/loših momaka (mislim da ga je igrao Kurt Jurgens) koji je bio dovoljno pametan da razotkrije Šekspira, ali koji je vremenom počeo da poštuje svog ništa manje inteligentnog protivnika. Moj otac diže pogled sa knjige i osmehuje se. “Zdravo, Fuhs.” Drugi nacista prilazi i hvata S ekspira za revere, ali ga Fuhs sprečava i naređuje mu da se vrati u kola. Otac plaća račun i njih dvojica polako kreću preko ulice. “Da si uspeo da obaviš zadatak do kraja, Eli ote, šta bi radio kad se vratiš kući, u Englesku?” “Šta bih radio?” Otac se smeje i baca pogled ka nebu. “Ne znam, Fuhs. Razmišljao sam o tome i toga sam se više bojao nego što sam se bojao da mogu biti uhvaćen. Zar to nije smešno? Možda sam se u dubini duše potajno nadao da će se ovo desiti, tako da neću morati da se brinem o svojoj budućnosti. A jesi li ti ikada razmišljao šta ćeš raditi nakon što Nemačka izgubi rat?” Koliko li sam samo noći proveo objašnjavajući cimeru ili devojci u studentskoj sobi šta je to život i gde mu je smisao? Tako bih se upleo u mrežu teoretskih mogućnosti da bih uvek završio odlaskom na spavanje ili tucanjem a da nisam imao pojma o čemu sam govorio. Stanovnici Gejlena nisu imali taj problem. Njihov život je bio najčistija verzija kalvinizma, samo što oni nisu morali da brinu šta ih čeka posle smrti. Znali su kada će izaći na poslednji, životni ispit i koju ocenu će dobiti. To je jedino što ih interesuje, a njihov svakodnevni život
nema dodirnih tačaka sa tim. Saksoni je konačno skinula gips i mada je još neko vreme skakutala jer joj je noga bila slaba, raspoloženje joj se vidno popravilo. Ulice su bile prekrivene opalim lišćem. Dani su bili kratki, oblačni i kišoviti. Gejlen se povukao u domove. Košarkaški tim je počeo da igra svakog petka i idvorana je bilajeprepuna. Bisokop, prodavnice... što je bilo pokriveno toplo ponovo postalo popularno. Po kućama sve se osećao miris masnih, teških zimskih jela, vunenih kaputa i čarapa i rukavica koje se suše na radijatorima. Pomislio sam na stanovnike sličnih gradića širom Amerike i sveta koji se takođe pripremaju za zimu: lanci za gume, antifriz, nove sanke, hrana za ptice oko kuće, dupli prozori, kamena so za posipanje puteva... I oni su se pripremali na potpuno isti način kao ljudi u Gejlenu. I tamo negde, čovek ulazi u kola da bi otišao u neku prodavnicu. Samo što taj čovek ne zna da li će možda sleteti sa puta i poginuti. Njegova žena satima ne bi znala šta se dogodilo. Onda će možda neko od njegovih prijatelja otkriti olupinu, tako što će slučajno videti stub dima iz auspuha kako izlazi iz gomile prljavog snega nedaleko od puta. Isto tako, možda neki starac u Mejnu upravo oblači džemper i pantalone spremajući se za šetnju, a nema pojma da će za dva sata dobiti srčani udar dok bude odvezivao kaiš svom irskom seteru. Gospođa Flečer je saznala da mi je rođendan i umesila mi ogromnu tortu. Dobio sam takođe i mnogo poklona. U koju god kuću da sam ušao, svi su imali ili tortu ili neki poklon. Dobio sam prepariranog jazavca, plovke za pecanje, prvo izdanje niko nedošao usudikući, da Saksoni to nazove izdajom i mnoge druge stvari. KadaNeka sam se popodne je stajala na vratima i vrtela glavom, pre nego što sam joj pokazao bilo šta od poklona koje sam dobio. “Postao si pravi hit u ovom gradu, zar ne?” Uzela je iz mojih ruku maketu broda koju sam dobio od Barnija i Telme. “Hej, pazi, ta maketa puno košta, Saks. TÌ ljudi su se prilično potrošili da bi mi to dali.” “Ne primaj to previše k srcu, Tomase. Samo kažem da je verovatno lep osećaj biti voljen i tražen.”
Nisam znao dali me zajebava ili je ozbiljno, ali morao sam tada da joj odgovorim, otvoreno bih rekao — da to jeste bio lep osećaj. Naravno, dobro sam znao zašto me većina građana Gejlena voli — toliko naivan nisam bio — ali konačno sam i ja osetio kako je to kad te ljudi vole, poštuju i smatraju značajnom osobom. Ipak, to je samo delić onog osećaja kojijesu iz mojLiverpula otac i Maršal Frans imali celog života. brodom Artur Frans u Njujork došao teretnim Belingam. Tokom putovanja, upoznao se sa jednim jevrejskim bračnim parom i imao kratku romansu sa njihovom devetnaestogodišnjom kćerkom. Kasnije je u Njujorku neko vreme izlazio s tom devojkom, ali od te veze nije bilo ništa. Zaposlio se kod Lućentea i iznajmio sobu u pansionu nedaleko od pogrebnog preduzeća. “Ana, zašto si lagala kada sam te pitao koliko dugo je tvoj otac radio kod Lućentea?” Jela je kukuruzne pahuljice sa jogurtom i čuo sam glasno bućkanje iz njenog tanjira. “Ne želim da od toga pravim nikakvu temu za diskusiju... samo želim da znam zašto si nas onda slagala.” Progutala je ono što je imala u ustima i usne obrisala salvetom. “Htela sam da proverim kakav si pisac pre nego što ti dopustim da nastaviš sa radom na biografiji. To je jasno, zar ne? Zato sam ti dala materijal o ocu koji se odnosio na njegov život pre dolaska u Ameriku. Ako si dobar pisac, to će se videti već u prvom poglavlju koje budeš napisao. Ako si loš, reći ću ti da pakuješ stvari. Da nisi dobro napisao prvo ja bih te vratila odakle si i došao i ti nikada ne bi saznao za svepoglavlje, ovo. Prosto.” Ponovo je kašikom zahvatila pahuljice i nastavila da čita časopis koji je do tada čitala. “Ana? Još jedno pitanje: zašto nikada ne pričaš o svojoj majci?” “Moja majka je bila ljupka, povučena žena sa Srednjeg zapada koja me je učlanila u Poletarce kad sam bila mala, a u Izviđače kad sam malo porasla. Predivno je kuvala i mom ocu je ulepšavala život. Mislim da ju je on voleo i da je bio srećan sa njom jer je ona bila njegova suprotnost — sve je kod nje bilo realno i ovozemaljsko. Divila se ljudima koji su imali
moć mašte i umetnički potencijal, ali mislim da joj je bilo drago što ona ne poseduje ništa od toga. Jednom mi je u potaji rekla da misli da su tatine knjige luckaste. Zar to nije prava reč za njih? Luckaste!” Fransov stric, Oto Frank, nikad nije bio uspešan kao štampar. U Gejlen se preselio iz susednog Hermana, jer mu se grad dopadao i štamparija bila na prodaju, pristupačna. pozivnice za svadbe, je poslovne brošure ai cena postere za vašare.Štampao Gak je je planirao da pokrene lokalne novine (zato je pisao bratu u Austriju i rekao mu da pošalje jednog od sinova), ali nije imao dovoljno novca, a nije ni uspeo da pronađe nikoga ko bi finansijski podržao njegove planove. Martin je stigao (u to vreme se već zvao Maršal Frans, na stričevo zaprepašćenje) i stric ga je odmah uzeo za šegrta u štampariji. Očigledno se taj posao dopadao Fransu, pošto je nastavio njime da se bavi sve do 1945, godine izlaska knjige Udruženje zvezda. Knjiga nije zabeležila nikakav uspeh, ali se izdavaču dovoljno svidela i Fransu je ponuđeno hiljadu dolara unapred za narednu knjigu, takođe komercijalno neuspešnu U senci breskve. Ipak, izvesni kritičar po imenu Carls Vajt napisao je opširan članak o Fransu u mesečniku Atlantik. Uporedio gaje sa Luisom Kerolom i Lordom Dansenijem i taj članak je naglo uvećao Fransovu reputaciju. Ana ima gotovo sva pisma koja su ikada stigla na njihovu adresu, kao i kopije Fransovih odgovora na ta pisma; on nije imao pojma za Vajtov članak, a kada je posle nekoliko meseci saznao otkud toliko naglo interesovanje za njegova dela, napisao je pismo Vajtu i srdačno mu se zahvalio. Njih dvojica su nastavili redovno da se dopisuju sve do Vajtove smrti. Dve godine nakon U senci breskve, pojavila se Tuga zelenog psa i gotovo odmah postala bestseler. Vajt je povodom toga poslao Fransu duhovito pismo koje ovako počinje: “Dragi gospodine Frans, nikada nisam lično upoznao nijednog slavnog pisca. Da li ste vi sada postali slavan pisac? Ako jeste, želeo bih da mi pozajmite sto dolara. Ako niste, hvala Bogu...” Ubrzo su prve dve knjige doživele nova izdanja, izdavač je od Fransa zatražio da priredi antologiju svojih omiljenih priča drugih autora, Volt Dizni je pravio ozbiljne planove da napravi dugometražni crtani film po knjizi U senci breskve... Maršal Frans je postao krupna zverka.
Međutim, Frans je napisao pismo Dizniju i rekao mu da nikakvo fìlmovanje ne dolazi u obzir. Isto je uradio i sa izdavačem predložene antologije. Odbijao je svaku ponudu i posle nekog vremena je prestao i da odgovara na pisma koja su sadržala bilo kakvu komercijalnu ponudu. Gak je štampao i hrpu jednoobraznih letaka na kojima je pisalo: “Maršal Frans se ljubazno zahvaljuje, ali nažalost...” linija na koju bi Anavam dodala konkretno ime i prezime i pismoi sledila sa tim je letkom poslala pošiljaocu komercijalne ponude. Ti leci su ličili na narudžbenice iz nekog časopisa. Ana mi je jedan takav poklonila za rođendan. Na poleđini se nalazila skica bulterijera koju je Frans svojeručno nacrtao. Tokom godina, na njihovu adresu je stizalo na stotine svakakvih ponuda. Neke firme su htele da prave seriju gumenih lutki sa likovima iz Zemlje smeha, olovke sa likom Zelenog Psa, radio prijemnike dizajnirane po uzoru na Radio Oblak iz U senci breskve. Mnoge od tih kompanija su počele sa proizvodnjom i plasmanom tih proizvoda iako ih Frans nije odobrio. mi je učešće rekla dau jebilo njen otac izgubio jer nije hteo Ana da uzme kakvoj sudskojstotine parnicihiljada protiv dolara, bilo koga. Dejvid Luis je imao već sprerr. e advokate koji bi na sudu uništili svaku od tih kompanija i Fransu doneli ogroman novac na ime odštete, ali je pisac i to odbio. Nije želeo'gužvu, nije voleo da ga bilo ko uznemirava, nije voleo slavu, nije želeo da ode iz Gejlena.'Na kraju je i Luis prestao da mu dosađuje, ali mu je za osvetu neprestano slao piratske primerke tih lutkica, privezaka i ko zna čega, čisto da mu da do znanja koliko gubi. Ana i ja smo ćelo jedno popodne proveli razgledajući sve te predmete u podrumu. “Kad bi Dejvid Luis znao za ovo, poludeo bi.” Izvadila je slikovnicu za bojenje, na čijoj naslovnoj strani je bio Zeleni Pas. “Sve ove stvari su meni služile kao igračke dok sam odrastala.” Otvorila je slikovnicu i okrenula je prema meni. Bila je to slika Krenga i Zelenog Psa koji idu zajedno vetrovitom ulicom; Krengov kanap je privezan za ogrlicu Zelenog Psa. Međutim, pas je bio obojen u plavo, Kreng u zlatnožuto a ulica u crveno. “Šta bi ti otac rekao da je video da si psa obojila u plavo?” “То je ionako bila njegova greška! Dobro se sečam. Pitala sam ga da li je Zeleni Pas nekada bio druge boje. Rekao mi je da je pas bio plav pre nego što je knjiga bila napisana, pa je tek onda pozeleneo, ali da to
nikome ne smem da pričam, pošto je to velika tajna.” S ljubavlju je dodirnula plavog psa, kao da želi da ga pomiluje ili da se priseti svog oca. Pogledao sam je i zapitao se šta li će biti sa nama. Imala je tridesetšest godina (jednog dana sam skupio hrabrost i pitao je; odgovorila mi je bez oklevanja) a ja sam imao trideset jednu, što imorao nije bila razlika. Ako samZar je zaista želeo,loše? ondaMogao sam ostatak da neka provedem u Gejlenu. bi to bilo bih da života pišem knjige — sledeća bi bila o mom ocu, na primer — predavao bih engleski u gejlenskoj srednjoj školi i s vremena na vreme putovao van grada. Uvek bih morao da se vratim ovde, ali ništa strašno. Ziveo bih u kući svog heroja, vodio ljubav s njegovom kćerkom i definitivno postao jedan od stanovnika ovog grada, pošto ću ionako možda postati njihov spasitelj. “Tomase, znaš da će Saksoni morati da ode uskoro.” Prekinula me je u razmišljanju tako naglo da sam se zakašljao. U podrumu je bilojaladno i vlažno, a ja sam džemper ostavio gore u sobi. “Šta? Kako to misliš?” “Kažem da uskoro mora da ode odavde. Sada kad znaš sve o nama, ostaćeš ovde i pisaćeš knjigu, a ona više nema nikakve veze s tim. Mora da ode.” Glas joj je bio tih i ravnodušan. Izgovorila je to dok je prelistavala slikovnicu. “Zašto, Ana?” Zacvileo sam. Zbog čega sam kog vraga cvileo? Bržebolje sam dodao ogorčeno: “Ма nemoj?” Lutkicu koju sam držao u ruci, zavitlao sam nazad u kartonsku kutiju. “Tomase, to sam ti već rekla: ovde ne živi niko sem 'očevih ljudi'. Sve je u redu što se tiče tvog boravka u gradu, ali ne i Saksoninog. Ona više ne pripada ovde.” Dramatično sam trznuo glavom i pokušao da se nasmejem na Anine reči. “Ма daj, Ana, zvučiš kao Bet Dejvis u Tiše, tiše, draga Sarlota.” Nabacio sam glupavi južnjački akcenat. “Žao mi je, Džilberte, ali Žanet mora da ode.'“ Ponovo sam se nasmejao i složio facu umno poremećenog čoveka. Slatko mi je uzvratila osmeh. “Hej, Anal O čemu ti to pričaš? Šališ se, zar ne? A? Zašto, pobogu? Kakve veze ima da li je ona u gradu ili ne? Ništa joj nisam rekao, znaš to.”
Vratila je slikovnicu u kutiju i ustala. Zatvorila je kartonskim poklopcem i prelepila je lepljivom trakom koju je ponela sa sobom. Nogom je počela da gura kutija nazad u ugao podruma, ali onda sam ja prišao i uhvatio je za zglob iznad šake. “Zašto?” i sam, Tomase. Nemoj da mi oduzimaš vreme postavljajući tako“Znaš glupa pitanja.” U očima j oj j e bij esnuo onaj isti bes koji j e pokazala prema Ričardu liju, onpg dana u šumi. Šlag na torti bilo je to što mi je desetak minuta kasnije rekla da idem kući jer ona mora da se vidi sa Ričardom. Cim sam došao kući, opasno sam se posvađao sa Saksoni. Svađa je izbila zbog neke idiotske sitnice koju sam zaboravo da kupim, a obećao sam. Prirodno, luđački bes koji smo oboje izlili poticao je od problema koje smo dugo potiskivali u sebi. Saksoni je pocrvenela kao bulka, a ja sam gnevno stiskao pesnicu, poput ljutog supruga u sapunskoj seriji. “Stalno ti pričam, Tomase, ako ti ovde nije dobro, idi kod nje.” “Saksoni, stani. Nisam rekao da...” “Jesi, rekao si. Ako ti je tamo toliko dobro, idi! Misliš da mi se dopada da stalno defiluješ tamo pa ovde, ovde pa tamo, a?” Prekomc sam je gledao, ali u tom trenu nisam imao petlju da uđem u sukob jedan-na-jednog sa njom. Pogledao sam u stranu. Njena ljutnja je još uvek tinjala. “А šta bi trebalo da radim, Saks?” “Prestani to da me pitaš! Zvučiš tako bespomoćno. Hoćeš da ja odlučim umesto tebe, što ja neću. Hoćeš da te isteram napolje ili da te molim da je ostaviš i vratiš se meni. E pa, neću, Tomase! Ti si kriv za sve ovo. Sam si to želeo, pa sada sam odluči kako ćeš da izađeš na kraj sa tim. Ja te volim i ti to dobro znaš. Ali ovo neću moći dugo da podnosim. Mislim da ćeš morati što pre da se odlučiš.” Ovu poslednju rečenicu je gotovo prošaputala, tako da sam morao da se nagnem napred da bih je čuo. Međutim, sledeća rečenica je odjeknula kao grmljavina, tako da sam ustuknuo korak unazad. “Ne mogu da shvatim kako možeš da budeš tako glup, Tomase! Dođe mi da te zadavim! Kako si samo tupav! Nas dvoje
bismo mogli sjajno da se provodimo. Kad završiš knjigu, mogli bismo da odemo negde i živimo na hiljadu različitih načina. Zar ne vidiš šta ti Ana radi? Naterala te je da klečiš pred njenim ličnim oltarom posvećenom njenom ocu...” “Hej, čekaj, i ti se interesuješ za Frans...” “Znam, znam,Nei ja samdasebudem interesovala. Ali, nikakve ja više ne želimiliMaršala Fransa, Tomase. želim ljubavnica knjige drvene lutke. Želim da budem tvoja ljubavnica. Sve ostalo možemo raditi u slobodno vreme, ali poenta je u nama. Čekaj! Sačekaj sekund!” Skočila je u kuhinju i posle dve sekunde se vratila sa dve marionete u ruci. “Vidiš! Znaš zašto sam ih rezbarila? Da bih se smirila. To je jedini razlog. Izgledala sam patetično dok sam ćelo popodne rezala-rezala-rezala pokušavajući da ne mislim gde si i šta radiš, Tomase. Dok smo dolazili iz Konektikata ovamo, prvi put u životu nisam radila svaki dan. I to mi se dopadalo! Nije me bilo briga za lutke. Bilo je toliko toga što je trebalo raditi sa tobom. Znam koliko ti je važna knjiga koju pišeš, Tomase. Znam koliko je važno daje završiš...” “Ne znam o čemu govoriš, Saks.” “Dobro, pazi! Sećaš se onog dana kad smo došli ovamo? Onog roštilja u centru grada?” Zagrizao sam usnu i klimnuo glavom. “Sećaš se daje prvo što sam rekla Guskici bilo to da želiš da napišeš knjigu?” “Naravno da se sećam. Tada sam hteo da te ubijem. Zašto si to uopšte uradila iako si znala šta smo pre toga razgovarali?” Spustila je lutke na kauč i obema. rukama prošla kroz kosu. Tada sam primetio koliko joj je kosa izrasla za sve ovo vreme. Nikad joj nisam rekao da ima lepu kosu. “Jesi li nekad čuo za žensku intuiciju? Nemoj da praviš grimasu jer to zaista postoji. Obično tu zaista ima nečega. Rekla sam ti da sam znala da si počeo da spavaš sa Anom, sećaš se? Verovao ili ne, čim smo stigli osetila sam da će se stvari između nas dvoj e pogoršati, ukoliko počneš da pišeš tu knjigu. Pokušala sam da ih isprovociram da nas oteraju odavde još prvog dana. Žao mi je, ali to je bilo jače od mene. Mislila sam da ako im odmah kažem zašto smo došli, nećemo imati šanse
ni da vidimo Anu Frans, a kamoli da razgovaramo s njom.” “Sabotaža.” “Tako je. Pokušala sam da sabotiram ćelu stvar. Nisam htela da odnosi između nas dvoje zahladne, nakon onako divnog početka. Znala sam da će sve poći naopako ako ostanemo ovde. I bila sam u pravu, zar ne?” Pokupila je svoje lutke i izašla iz sobe. Te večeri više nismo razgovarali. Dva dana kasnije, ispred samousluge naleteo sam na gospođu Flečer. Nosila je kesu krompira i nekoliko flaša soka od šljiva. “Hej, zdravo stranče. Nema te u poslednje vreme. Imaš puno posla?” “Zdravo, gospođo Flečer. Da, puno radim.” “Ana mi kaže da knjiga dobro napreduje.” “Da, dobro ide.” Razmišljao sam o hiljadu drugih stvari i nije mi se ćaskalo sa njom. “Uskoro ćeš morati da se pobrineš da Saksoni ode odavde. Jesi li svestan toga, Tome?” Neki pas je zalajao, a čuo sam i zvuk automobilskog motora u daljini. Talas ljutnje i očaja krenuo mi je iz želuca i zaustavio se u grudima. “Kakve veze ima da li će ona da ostane ili ne, dođavola?” Blagi Bože, dojadilo mi je da mi drugi pričaju šta treba da radim. Kakve veze ima ako Saksoni ne ode iz grada, dođavola? Prestala je da se smeši. “Ana ti nije rekla?” Stavila mije ruku na rame. “Zaista ti ništa nije rekla?” Ton to reklasume je nas uplašio. “Ne, po nije. U čemu je stvar?” Kolakojim i ljudijemigoljili oko kao ribe akvarijumu. “Da li si video?... Ne, nisi ni mogao da vidiš. Znaš, Tome, ako ti kažem nešto o tome mogu da nadrljam. Ne šalim se. To je jako opasno. Ali, reći ću ti samo ovoliko...” Dok je govorila, pravila se kao da prebira po kesi sa namirnicama. “Slušaj, ako Saksoni ne ode odavde, razboleće se. I umreće od te bolesti. To je po knjizi. Na taj način je Maršal štitio Gejlen od nepoželjnih došljaka.” “А ja? Zašto se ja ne razbolim? I ja sam došljak.” “Ti si biograf. Ti si zaštićen. Maršal je tako napisao. To se ne može
promeniti.” “Ali, gospođo Flečer, kako to može biti po knjizi? Ovde se stvari odavno ne događaju po knjizi. Sve je poremećeno.” “Ne, nisi u pravu, Tome. Stvar je u tome da je sve ponovo u redu, otkako si ti počeo da pišeš.” Obrisala je usta rukom. “Moraš je poslati negde od Gejlena. Čakovde. i akoTo knjiga ne bude Saksonidaleko se ne razboli, Ana Poslušaj ne želi dame. je vidi najviše treba uticala da imaši na umu. Ana je jaka žena, Tome. Sa njom nema igranja.” Žurno se udaljila i još dugo sam čuo škripu točkica njenih piljarskih kolica. “Imaš li malo vremena?” Seckala je salatu na maloj kuvarskoj dasci koju sam joj svojevremeno kupio. “Izgledaš bolesno, Tomase. Jesi li dobro?” “Da, sam, Saks. ovome, Ne želim da te lažem. Želim iskreno da ti kažem štadobro mislim o svemu paviše ti onda odluči.” Spustila je nož i otišla do sudopere da opere ruke. Vratila se za sto brišući ruke nekim žutim peškirom koji nikada ranije nisam video. “U redu. Da čujem.” “Saks, ti si mi izuzetno važna. Ti si jedina osoba od svih sa kojima sam bio koja na svet gleda gotovo isto kao ja. Tako nešto nisam osetio dok nisam tebe sreo.” “А Ana? Zar ona nema iste poglede kao ti?” “Ne, ona je potpuno Moj odnos je potpuno drugačiji. Mislim da znam drugačija. šta bi se desilo ako ti isaja njom ostanemo i dalje zajedno.” Brisala je ruke polako, pažljivo. “А je l’ ti želiš da se to desi?” “То je ono što ne znam, Saks. Mislim da želim, ali nisam siguran. Siguran sam samo da želim da završim knjigu. Neverovatno je kako sam u isto vreme naišao na dve stvari koje su mi tako bitne u životu. Voleo bih da se to dogodilo na drugi način, ali nije. Sada moram da pokušam da postupim kako treba, čak i ako to na kraju ispadne pogrešno i glupo. “Dakle, odlučio sam da ti predložim sledeće: želeo bih da odeš iz
Gejlena na neko vreme dok ne završim knjigu i dok ne raščistim situaciju sa Anom.” Zatreptala je i spustila peškir na sto. “А šta će biti ako ne raščistiš sa Anom, Tomase? A? Šta onda?” “U pravu si, Saks. Ne znam šta će biti onda, ali znam da ovako ne ide. Ovakvo stanje svakog od nas jebe u zdrav mozak i sve troje smo ljuti i zbunjeni. Znam da sam ja iz kriv za sve.obmotavao Sve ja to znam, ali život mora da ide dalje, inače...” Peškir sam nervoze oko šake. “Inače šta?. I šta to mora da ide dalje — pisanje knjige ili tucanje sa Anom?” “Da, oba. Obe te stvari moraju da se nastave ako...” Ustala je. Zgrabila je struk salate i stavila ga u usta. “Želiš da odem da bi ti mogao da dovršiš knjigu i navodno 'raščistiš' sa Anom. To je ono što želiš, je l'tako? Dobro. Otići ću, Tomase. Idem u Sent Luis i biću tamo naredna tri meseca. Moraćeš da mi daš nešto novca pošto ga više nemam. Ali kad prođu ta tri meseca, odlazim. Toliko si zaslužio, mada si običan seronja. Ipak, drago mi je što si konačno doneo bilo kakvu odluku.” Izašla je iz sobe. Onog dana kada je otišla padao je sneg. Probudio sam se oko sedam i pospano bacio pogled kroz prozor. Sunce još nije bilo izašlo, ali je bilo dovoljno svetlosti da se napolju sve oboji u plavičasto sivo. Kad sam shvatio šta se dešava, nisam znao da li ću biti srećan ili tužan ako Saksoni ne bude mogla da otputuje zbog mećave. Oteturao sam se do samog prozora da bolje pogledam i video koliko je visoko sneg napadao. Još uvek je padao, a pahulje su bile krupne i sporo su klizile kroz vazduh. Setio sam se da tamo negde, u normalnom svetu, to znači da će sneg uskoro prestati da pada. U kući se sneg još uvek nije osećao — pod ispod mojih nogu bio je topao i nije mi bilo hladno, iako sam na sebi imao samo gaće i majicu. Sneg. Moj otac ga je mrzeo. Jednom je morao da snima film tokom zime u Švajcarskoj i nikada više nije uspeo da se oslobodi zimogrožljivosti. Voleo je tropske krajeve. Udesio je da se voda u našem bazenu u dvorištu zagreva do trideset stepeni. Doživeti toplotni udar usred amazonske džungle za njega je značilo ući u raj. Saksoni je spakovala samo jedan kofer; sve ostale stvari — beleške,
marionete, njene knjige — ostale su sa mnom u Gejlenu. Nije htela da mi kaže šta će raditi u Sent Luisu, ali sam se zabrinuo zašto je lutke i alat za rezbarenje ostavila u ormaru, umesto da ih spakuje i odnese. Torba sa knjigamaje i dalje bila na podu pored prozora. Šta li će se sve desiti za ta tri meseca? Šta će biti sa mojom knjigom? SaGejlenom? Sa Anom? Sa svim ostalim stvarima? Dobro, jedno je bilo sigurno — Ana će i dalje biti u Gejlenu. Saksoni je još uvek spavala kad sam ja krišom uzeo svoje odelo sa stolice i iskrao se do kupatila. Zeleo sam da joj pripremim lep oproštajni doručak, pa sam još prethodnog dana nabavio sočni, veliki grejpfrut, ubran na Floridi. Kobasice, kajgana sa kečapom, svezi beli hleb i grejpfrut. Sve to sam poredao na sto kao limene vojnike. Saksonin doručak. Do podneva, ona će otići. Neće više biti dugačkih dlaka u lavabou, neće više biti svađa zbog Ane, neće više biti gledanj a dosadnih tinejdžerskih serija na TV Bože, kako lupetam. Počeo sam da spremam doručak frenetičnom brzinom samo zato što sam osećao da mi Saksoni već nedostaje, iako još nije bila ustala iz kreveta, a kamoli otišla. Kada je ušla u kuhinju, nosila je isto ono odelo koje je nosila onog dana kada smo se upoznali. Tri kobasice su mi zagorele. Zamolila me je da pozovem autobusku stanicu i pitam da li su polasci za Sent Luis možda otkazani zbog snega. Sišao sam u prizemlje i sa telefona iz hodnika pozvao stanicu. Gledao sam napolje kroz zastakljeni deo vrata. Sneg je prestao da pada. “Prestao je snegl” “Vidim. Srećan si, a?” Napravio sam grimasu i počeo nervozno da tapkam nogom. “Autobuska.” “Zdravo, ovaj, hteo bih da znam da li autobus za Sent Luis saobraća normalno?” “А zašto ne bi saobraćao?” Ko god bio sa druge strane žice, zvučao je kao Indijanac koji prodaje cigarete. “Ра, mislim, sneg i ovo vreme i...” “On ima lance na gumama. Autobus uvek saobraća. Neki put kasni,
ali linija je apsolutno redovna, prijatelju.” Saksoni je izašla u hodnik, sa grejpfrutom u jednoj, a kašikom u drugoj ruci. Rukom sam prekrio mikrofon slušalice i rekao joj da autobusi rade normalno. Prišla je vratima i posmatrala sneg. Spustio sam slušalicu i dvoumio se da li da se vratim u kuhinju ili da se pridružim Saksoni. Popišmanio sam se i otišao u kuhinju. Kajgana je još uvek bila topla, pa sam dodao malo kiselog sosa u tanjir i počeo munjevitom brzinom da jedem. “Saks, zar nećeš da doručkuješ? Put do Sent Luisa nije baš kratak.” Nije odgovorila i mislio sam da je najbolje da je ostavim na miru. Dok sam jeo, zamišljao sam je kako stoji naslonjena na vrata i gleda sneg. Ispio sam kafu i već počeo da brinem što je nema. Njen tanjir je stajao nedirnut, a šolja je bila do vrha puna. “Saks?” Bacio sam salvetu na sto i ustao. Nije jeodbilogrejpfruta u hodniku,stajale a nije bilo ni njenog kaputa i kofera. Kašika i kore su na radijatoru. Skinuo sam svoj kaput sa čiviluka i krenuo ka vratima. Zazvonio je telefon. Opsovao sam i podigao slušalicu. “Da?” “Tomase?” Bila je to Ana. “Ana, ne mogu da pričam s tobom. Saksoni je upravo otišla i moram da je stignem pre nego što ode iz grada.” “Šta? Nemoj da si smešan, Tomase. Čim je otišla bez pozdrava, očigledno je da ne želi da razgovara sa tobom. Ostavi je na miru. Nema ona šta da ti kaže. To je razumljivo, zar ne?” To me je razbesnelo. Bio mi je pun kurac Aninih bisera mudrosti i imao sam još nešto da kažem Saksoni pre nego što ode. Rekao sam Ani da ću joj se javiti malo kasnije i tresnuo slušalicu. Hladnoća mi je isisala svu toplotu iz tela dok sam još bio na terasi i kad sam izašao na ulicu, već sam cvokotao zubima. Neka kola su polako prošla ulicom, lanci na točkovima su tandrkali, a sneg je prštao oko blatobrana. Počeo sam da trčim, iako sam znao da ima još sat vremena do polaska autobusa. Na nogama sam imao kožne vojničke čizme koje su, po
rečima prodavca iz radnje, pružale zaštitu od mraza do trideset ispod nule. Ali, trčanje u njima izgledalo je kao usporeni snimak džoginga. Nisam poneo rukavice pa sam trčao sa rukama u džepovima; nisam poneo ni vunenu kapu i mislio sam da će mi uši otpasti od mraza. Kada sam je konačno ugledao, prestao sam da trčim. Znao sam da neštoMora moram ali nisam znao šta.kad sam joj prišao iza leđa. da da mejoj je kažem, čula, pošto se okrenula “Bolje da nisi dolazio, Tomase.” Bio sam zadihan, a oči su mi bile puna suza zbog hladnoće. “Zašto si otišla tek tako, Saks? Zašto me nisi sačekala?” “Da li uopšte smem da uradim nešto kako ja hoću? Mogu valjda da odem iz ovog grada onako kako ja hoću?” “Čekaj malo, Saks...” Ljutnja je nestala iz njenih očiju. Zažmurila je, a kada je počela da govori, očimi sustvaraš joj još još uvek biletegobu. zatvorene. je teško, Tomase. Nemoj da veću Vrati “Ionako se kući imi nastavi sa radom. Ja sam dobro. Ponela sam knjigu i čitaču na stanici dok autobus ne dođe. Važi? Javiću ti se krajem nedelje. Važi?” Nervozno mi se nasrnešila i ponovo podigla torbu. Nisam čak ni pokušao da izvadim ruke iz džepova. Čvršće je stegla ručku na torbi i ubrzala korak. Nije se javila do kraja nedelje. Namerno sam svako veče bio kod kuće, ali telefon nije zvonio, a i ako je zvonio, to nije bila ona. Nisam znao da li je to dobro ili loše, bezobrazno ili nemarno ili ko zna šta. Pošto ona nije osoba koja zaboravlja tako nešto, postajao sam sve nervozniji. Zamišljao sam je kako tegli torbu uz stepenice nekog jeftinog pansiona. Pokucala je na vrata i otvorio joj je neki siledžija ili serijski ubica i pozvao je na čaj. Ili, još gore, otvorio joj je zgodni, preplanuli momak od dva metra. Osećao sam se beznadežno. Kad bih spavao u našoj spavaćoj sobi, krevet mi je delovao ogromno i hladno, kao okean. Kad bih spavao kod Ane, stalno bih mislio na Saksoni. Naravno, znao sam da bi moja želja za njom bila mnogo manja kad bi ona bila ovde, ali ovako, jako mi je nedostajala. Jako.
Zvala je u utorak uveče. Bila je ushićena, uzbuđena i puna novosti. Svojevremeno je na fakultetu imala prijatelj a koji je tada živeo u Sent Luisu. Ispostavilo se da još uvek živi tamo. Čak je i posao našla: privremeni, u nekom dečjem vrtiću. Dva puta je išla u bioskop. Gledala je novi Altmanov film. Njen prijatelj se zvao Džef Vigins. Progutaosasam knedlu. nasmejao, ne razgovaram Saksoni, već Luđački sa ko znasam kim.sePitao sam je kao ko jedaDžef. Profesor arhitekture na fakultetu u Sent Luisu. Da li živi u njegovom stanu dok ne nađe svoj? Ne, ne, divno je što ju je pozvao da ostane koliko god želi. Sa njimmmm... Dala mi je Džefovu adresu i broj telefona i onda sam pokušao što nonšalantnije da završim razgovor, ali znam da mi je glas bio mešavina kompjutera Hala i Pere Detlića. Kad sam konačno spustio slušalicu, osećao sam se neverovatno bedno. Dobio sam pismo od jednog od svojih učenika. Kad sam na poleđini koverta video ime pošiljaoca, šokirao sam se, ali me je sam sadržaj pisma potpuno oduševio. Dragi gospodine Ebi, Kako ste? Pretpostavljam da vam je drago što ove godine niste sa nama. Verovali ili ne, ja ću diplomirati u junu. Odlučio sam da probam da položim prijemni na Hobart koledžu, mada još uvek ne razbijam glavu oko toga, jer ima vremena. Pročitao sam neke od knjiga za koje ste nam vi rekli da bi bilo dobro da ih pročitamo. Od onih koje sam do sada pročitao, najviše mi se dopadaju Mladi
lavovi (od īrvina Soa), Metamorfoza (od Franca i Pogledaj dom svoj anđele (od Tomasa Vulfa). Mislim da će Kafke] vam biti jasno zašto pišem ovo pismo, ako vam budem rekao još nešto u vezi s knjigama. Četiri godine idem u ovu školu i imao sam prilike da slušam sve nastavnike književnosti koji ovde predaju. Pre neki dan sam zaključio da ste vi ubedljivo najbolji. Znate i sami da ja nisam neki odlikaš i da sam bio nemiran na vašim časovima, ali verujte da književnost znam bolje nego bilo koji drugi predmet. I to zahvaljujući vama. Vaše diskusije su uvek bile zanimljive. Kada bih nešto pročitao i to mi se ne bi dopalo, nakon vaših obj ašnj enj a to
delo bi počelo da mi se sviđa. A ako mi se ni tada ne bi svidelo, sigurno bih makar shvatio šta je pisac hteo da kaže. Na primer, kada smo obrađivali Voldena, knjiga mi se uopšte nije dopala, to vam priznajem. Kada ste nam je na času detaljnije analizirali, shvatio sam šta je pisac želeo da kaže, mada knjigu ni do danas nisam zavoleo. Ove godine mi predaje (upravoslabiji radimo Kralja Lira), ali moram da priznam da jeStivenson on neuporedivo predavač od vas. Pola časa prespavam, a pola provedem žvrljajući po svesci. Dobro, i na vašim časovima sam žvrljao po svesci, ali uvek sam budno pratio sve što ste govorili. Vi ste, po mom mišljenju, najjasnije objašnjavali pripovedačke postupke i ideje u književnim delima. Nadam se da ste dobro i zdravo. Možda ćete se vratiti na vreme da prisustvujete ceremoniji u junu, tako da ćete se slatko smejati kada mi budu uručivali diplomu. Ha, ha, ha. S poštovanjem Tom Raskin Tom Raskin je bio jedan od onih momaka koji izgledaju kao jegulje. Visok i pogrbljen, sa dugom, masnom kosom, pocepanim farmerkama i naočarima debelih stakala. Oduvek sam znao da dečko nije glup, samo nema nikakvu motivaciju. On je bio jedan od onih pametnih klinaca koji su u stanju da samo prelistaju knjigu dan pre pismenog i da dobiju najmanje trojku. Odmah mi je na pamet pala još jedna vizija moje budućnosti: završiću rad na biografiji i vrati ću se na Istok sa Saksoni. Par puta nedeljno ću predavati u nekoj školiću(možda čaku pisanju. i u onojKupiću istoj, posle ovakvog pisma], a ostatak vremena provoditi kuću sa ogromnim prozorima i kvakama od mesinga, dovoljno veliku da oboje imamo svojé posebne radne sobe. Ne znam da li je Džef Vigins bio uzrok, ali posle onog telefonskog razgovora, počeo sam užasno mnogo da mislim na Saksoni.
8 “Gospođo Flečer, da li je neko ikada napustio Gejlen? Neko od Maršalovih ljudi?” Jedne večeri pozvala me je na organički kakao, ma šta to bilo. Ukus
nije bio loš. “Napustio? Dokle si stigao sa čitanjem ZumcdaV “Do januara 1964. godine.” “Sezdesetčetvrte? Znaš, ovde je živela devojka po imenu Suzi Dažen, ali o tome ćeš i sam da čitaš u svesci za šezdesetpetu godinu. Mogu i ja sada da ti ispričam ako hoćeš.” “Naravno, samo napred.” “Suzi je bila naprasita devojka. Ona je bila jedna od onih za koje si ti pitao da li uopšte postoje — od onih koji ne žele da znaju svoju sudbinu. Govorila je da se oseća kao nakaza koju pokazuju u cirkusu i da će otići odavde jer ne veruje da je neko unapred odredio njenu sudbinu. Ti sve znaš što se toga tiče, Tome, zar ne? Mi našu decu odmalena učimo ko su, šta su i zašto su tako posebni. Deci ne pričamo ništa više sve dok ne postanu punoletna, ali neke stvari se još u detinjstvu moraju razjasniti, da nekome neka glupost ne bi pala na pamet, kao bežanje od kuće, na primer.” “Da, sve to znam ali pričajte mi dalje o Suzi.” “Bila je sjajna: zgodna i pametna. Svi smo je voleli, ali nije bilo načina da je sprečimo da ostvari svoj naum. Spakovala je stvari, sela na autobus za Njujork i nije se više vratila. Jadno dete — nije sastavila ni dva dana u Njujorku, a već je umrla.” “Ali, Maršal je bio živ u to vreme. Zašto je on nije zaustavio? Mogao je, samo da je hteo.” “Tome, Tome, uopšte ti ne radi mozak. Da, Maršal je bio živ i mogao je da je spreči da ode.” “Ali nije!” “Ne, nije. Razmisli malo, Tome. Šta misliš, zašto je nije sprečio?” “Jedini mogući razlog koji mi pada na pamet jeste da je ta devojka poslužila kao primer ostalima. Želeo je ljudima da pokaže da se bežanje ne isplati.” “Tačno. Pun pogodak. Ali, čemu ta zaprepašćena faca, Tome?” “Kako čemu? On je namerno napisao tako da ona odmalena ne veruje u svoju predodređenu sudbinu, a onda je napisao da će ona
napustiti Gejlen i umreti posle nedelju dana. Zar to nije stravično?” “Od tada, niko nikad nije pokušao da ode, Tome. A ona je bila srećna. Mislila je da će pobeći. I pobegla je.” “Ali, on je tako napisao. Ona nije imala izbora!” “Umrla je radeći ono što želi, Tome.” Fil Mun i Lari Stoun su zajedno radili u pošti. Bili su prijatelji i pre nego što su se oženili sestrama Gendler, ali nakon toga postali su još prisniji. Kuglanje je bila njihova strast. Obojica su posedovala skupe brunsvik kugle. Svake srede i petka, išli su na kuglanje u susedni grad, Frederik. Delili su troškove za benzin po pola. Ponekad su i supruge išle sa njima. Ali, pošto su znale da njihovi muževi u tim prilikama vole da budu isključivo u muškom društvu, vreme su ubijale po prodavnicama u Frederiku. U taj na gradprvom su vodila dva Isto puta.tako, Moglimogli ste izači a zatim se isključiti izlazu, ste na daauto-put, vozite prašnjavim putem, koji je bio gotovo paralelan sa auto-putem, sve do petlje ispred samog Frederika, gde ste mogli da birate kuda ćete dalje. Oni su uglavnom išli tim prašnjavim putem, jer su jednom izračunali da se tuda brže stiže. U pitanju su bila četiri minuta razlike. Sve ovo znam jer sam jednom išao na kuglanje s njima, pa su mi za vreme puta sve to sami ispričali. Onog dana kada su imali udes, koristili su auto-put. Lari se prebrzo približio izlaznoj rampi. Naleteo je na led i kola su se zanela na levu stranu kolovoza. Neki šleper je naleteo na njih i odbacio ih gotovo pedeset metara. Lari je imao nekoliko preloma i pravo je čudo što nije izgubio život. Njegova žena je slomila obe noge i levu ruku. Fil je imao potres mozga, a njegova žena je slomila ključnu kost. Prema žurnalima, ništa od toga nije trebalo da se dogodi. To sam čuo od Ane, pošto me je zvala iz bolnice. Odmah mi je rekla šta se dogodilo. Zvučala je zastrašujuće. Nisam razumeo zašto, ali ona me je odmah podsetila. “Ne znam šta sve ovo znači, Tomase.” IJ pozadini se čuo žamor ljudi,
prozivanje bolesnika i šuštanje papira. “Koje sve!” “Ovo je prvi put daje nešto krenulo loše otkako si počeo da pišeš biografiju. Ne razumem šta se događa.” “Ana, to ništa ne mora da znači. Knjiga mora da bude napisana da bi se stvari potpuno popravile. A još nije napisana.” Sekund kasnije, shvatio sam kako sam zapravo zvučao uverljivo. Odjednom mi je došlo do mozga da će se Maršal Frans pojaviti čim knjiga bude bila gotova. Dići će se iz mrtvih. Dok sam čekao na Anin odgovor, čuo sam kako pozivaju nekog dr Bredšoa. “Ana? Da li je neko sa tobom?” “Ričard.” Spustila je slušalicu. Postao sam ospednut radom. Dve, tri, četiri stranice ujutro, istraživanje popodne, pa onda još tri-četiri stranice uveče. Nikada nisam uspeo da situaciju u Gejlenu prihvatim kao nešto normalno, mada sam se privikao do izvesne mere. Ja sam bio leptir, a grad je bio svetiljka. Besciljno sam se vrteo u krug. Nije mi ništa drugo preostajalo nego da nastavim sa pisanjem. Ziveo sam usred najveće umetničke tvorevine na svetu. Radio sam na biografiji čoveka koji je zaslužan za tu tvorevinu. Ako ga biografija vrati među žive... Ne, ne, to nije istina. Hoću da kažem da me nije briga da li će ga moje pisanje oživeti ili neće, ali meni je sve ovo sa biografijom ličilo na jedno veliko sranje. On je rekao da je tako nešto izvodljivo, a onda je njegova kćerka odabrala mene kao čoveka koji će se upustiti u taj poduhvat. Zbog toga sam i najurio Saksoni na neko vreme. Naravno, Ana je takođe bila jedan od razloga, mada posle onog saobraćajnog udesa nismo često vodili ljubav. Pretpostavljao sam da se i dalje redovno kreše sa Ričardom, ali nisam razmišljao o tome, pošto mi je sva energija — sva — odlazila na pisanje knjige. Normalno, od početka sam potajno želeo da znam zašto se Ana tuca sa onakvim ljigavcem kakav je Ričard Li. Sada sam naslućivao pravi razlog. Pretpostavimo da Ričardu dosadi da živi u Gejlenu. Budući da su on i Ana jedini “normalni” u gradu, kako ona može da ga zadrži? Jednostavno: da spava sa njim. Neko kao on ni u snu ne
može imati takvu ribu kao što je Ana Frans. Na taj način, dokle god ga ona zanima i pali mu strast, on je njen. I ostaje u Gejlenu. Pitao sam se da li Ričardova žena ima pojma o svemu tome. Retko sam izlazio iz kuće. Gospođa Flečer mi je spremala jelo, a Ana je povremeno svraćala da vidi kako napreduje pisanje. Saksoni se javljala par ali suViginsa, ti razgovori suvi Bio i bezvezni. Nisam je ništa pitaoputa, za Džefa a onabili nijeformalni., pitala za Anu. sam suviše umoran da bih joj ispucavao svoje verbalne igrarije, pa joj nisam ni pominjao da živim, što se seksa tiče, monaškim životom. Uz to, ona je jednom izjavila da sam se pretvorio u dosadnog tripera i spustila slušalicu. Izvesna Džoan Kolins (iz Gejlena) trebalo je da rodi sina, a rodila je kćerku. Ana je odmah došla i zahtevala da vidi moje rukopise. Zadivio sam sam sebe kada sam odbio da joj pokažem. Otišla je, ne baš presrećna. Saksoni je nazvala i pitala me da li sam svestan činjenice da je prošlo već mesec dana otkako je otišla. Napisao sam pismo Toniju Rankinu i rekao mu da ću se potruditi da prisustvujem uručenju diploma u junu. Dobio sam pismo od majke i bilo mi je krivo što joj se nisam javio još od septembra, pa sam je pozvao telefonom i ispričao se sa njom. Jednog jutra, u kuću je ušla Džoan Kolins sa svojom bebom. U dečijim kolicima ugledao sam usnulog bulterijera, starog tri nedelje. Bio sam jako umoran i odlučio sam da tog dana više ništa ne pišem. Otišao sam u kafanu na piće. Bilo je devet sati uveče i sve je bilo tiho. Sneg na ulicama pretvorio ali je noć. na trotoarima uvek bio tvrd iseutaban. Nečujni vetar ujelapavicu, brijao kroz Duvao je još u naletima; taman kad biste se malo raskravili, ledeni vazduh bi vam zapljusnuo lice i uvukao vam se u kosti. Ledenice su visile sa telefonskih žica, a kada bi dunuo vetar, komadići leda bi padali na ulicu. Kad sam stigao nadomak kafane, znao sam daje bilo bolje da sam ostao kod kuće ili da sam bar pošao kolima. Bilo je jako hladno. Ulazna vrata bila su napravljena od masivne hrastovine, tako da ste morali da ih gurnete ramenom da biste ušli unutra. Zapahnuo me je ustajali topao vazduh, dim cigareta i glas Džordža Džonsa koji je dopirao
iz džuboksa. Kafanski pas — pravi pas, koliko znam — prišao je vrteći repom. Zvanična dobrodošlica. Skinuo sam rukavice i potapšao psa po toploj i vlažnoj glavi. Pošto sam upravo došao sa mračne ulice, nije mi trebalo mnogo vremena da se priviknem na tminu kafane. sam poznavao većinu ljudi Marti. koji su sedeli u kafani: Jan Fend, DžonLično Esperijan, Nil Bul, Vins Flin, Dejv “Kako si, Tome?” Okrenuo sam se i žmirkavo pogledao u tamu iza sebe. Ričard Li, ustavši od stola u uglu, priđe. “Šta piješ, Tome?” Smrknuo sam, pošto mi je nos procureo od hladnoće. “Ја bih pivo i viski.” “Pivo i viski. Dobra ideja. Džoni, dva piva i dva viskija.” Nasmešio se i prišao mi bliže. Drugarski me je udario u rame i zadržao ruku u tom položaju. “Dođi za moj sto, Tome. Jebeš ove barske stolice.” Skinuo sam kaput i okačio ga na drveni čiviluk pored vrata. Sada sam već osećao i druge mirise: parfem, sok od paradajza, pokisla koža. “Ра, momče, kako ti je kod Guskice? Ah, stiže piće. Hvala, Džoni.” Otpio sam malo piva i uzeo jedan gutljaj viskija. Pivo je bilo gorko, a viski mi je napravio požar u stomaku. Sve bolje od boljeg. Ali, posle onakvog smrzavanja napolju, piće mi je prijalo. “U se jedno sam prijatelju. Ana nije baš zadovoljna s tobom otkako desilo onosiguran, na auto-putu, zar ne?” “U pravu si.” Otpio sam još malo viskija. “Znao sam. Jesi li čuo za bebu koju je rodila Kolinsova?” “Da. Je l' još uvek... pas?” Li se nasmešio i ispio ostatak piva. “Mislim da jeste. Bar je juče tamo bio pas. Stvari se neverovatno brzo menjaju u poslednje vreme.” Otpio je malo viskija i prestao da se smeši. “Znaš šta, prijatelju, to me strašno plaši.” Nagnuo sam se preko stola i pokušao da govorim što sam mogao
tiše. “Zašto, Ričarde? Razumem zašto se ostali plaše, ali ti si normalan.” Ovo poslednje sam izgovorio šapatom. “Kurac normalan! Ja jesam, ali moja žena nije! Moja deca nisu! Znaš šta se u poslednje vreme dešava sa mojom Seron? Jedno jutro, kad sam se probudio, ugledao sam jebenog Krenga pored sebe! Zamisli to!” Ništa nisam rekao, ali sam se, znaoTomase. kako to Odjednom izgleda. Svojim očima samiztoMaršalovih video. “Ne zajebavam su svi likovi knjiga počeli da se mešaju sa stvarnošću. Ništa od toga nije zapisano u žurnalima. Tì likovi se potpuno haotično pojavljuju i nestaju. Ono dete koje je rodila Kolinsova: čas je prava beba, čas je jebena džukela.” Zgrabio je moju čašu viskija i ispio je jednim gutljajem. “Šta čovek u takvoj situaciji treba da radi, a? Ne smem nijednog trenutka da pogledam nikoga iz moje porodice bez straha da će se on pretvoriti u nešto drugo. A šta ako jednog dana oni potpuno postanu nalik na te likove iz knjiga?” “Kako oni podnose sve to?” “А šta misliš? Usrali su se od straha, naravno.” “Koliko ljudi ima takve probleme?” Zavrteo je glavom i prevrnuo čašu naopako. “Ne znam. Nema ih mnogo za sada, ali se svi pribojavaju da bi oni mogli biti sledeći. Ono što želim da znam jeste to kada ćeš da završiš tu prokletu knjigu?” Džuboks je svirao, ali svaki razgovor oko nas je zamro. Očajnički sam poželeo da nestanem odande. “Dosta sam već napisao. Ali, ima još puno toga što treba tek da se napiše. To moram da ti kažem.. Ne želim da lažem.” “То nije odgovor na njegovo pitanje, Ebi.” “А šta da vam kažem? Šta biste vi hteli da vam kažem? Da ću biti gotov za desetak minuta? Ne, neće biti gotovo za desetak minuta. Svi vi hoćete da knjiga bude napisana kako treba, ali želite da bude danas završena. E pa, to je malo kontradiktorno, zar ne?” “Jebi ti tvoju kontradikciju, govnaru!” “Dobro, jebeš kontradikciju! Jebeš sve to! Lako je vama da pričate tako kada vi ne pišete tu knjigu. Ako se nešto zajebe u toku pisanja, ništa se neće promeniti. Zato je Frans bio tako veliki, razumete? Zato ste svi vi
ovdel Frans je pisao bolje nego bilo ko drugi na svetu. Zaboga, shvatite to
već jednom! Ko god da se prihvati pisanja ove knjige mora pisati isto kao on... možda čak i bolje od njega... Žurnale, sve, sve. Sve mora da bude bolje. Mora.” Začuo se još jedan glas iz tmine u uglu kafane. “Zajebi to hvatanje na buku, Ebi! Gledaj da tu knjigu završiš uskoro, inače ćemo da te sjebemo kao iVrata onog drugog biografa.” su se otvorila i pojavio se neki debeljko sa ženom. Nikada ih nisam video do tada i pretpostavio sam da nisu iz Gejlena. Normalni. Muškarac je lupio šeširom po nozi. “Ne znam kako se zove ovaj grad, Doli, ali čim imaju piće za mene, to je prijateljska teritorija. Kako si, prijatelju? Napolju je vazduh hladniji od šinterovog srca, a?” Seli su na barske stolice. Bio sam tako srećan što su došli da mi je došlo da ih izljubim. Ustao sam i krenuo ka čiviluku. Ričard se igrao praznom čašom. Posmatrao me je dok sam ustajao, ali ništa nije rekao. Skinuo sam kaput sa čiviluka. Bacio sam pogled prema šanku i video da debeli bračni par veselo ćaska sa barmenom. Kad sam izašao napolje, ledeni vetar me je živog proždrao, ali je delovao kao ambrozija. Neki ford je upravo ulazio na parking. Princ Pauk, lik iz Zemlje smeha, izašao je iz kola. Ugledao me je i mahnuo mi. “Zdravo, Tomasei Kako ide knjiga?” Ušao je u kafanu, bez ikakve promene spoljnog izgleda. Užas. Ukopao sam se u mestu i čekao da vidim šta će se desiti. Da debeli par nije bio unutra, sve bi bilo u redu, ali par jeste bio unutra. Ko će im objasniti ono što vide i kako? Vrata su se otvorila i izašla su dvojica muškaraca, držećičuti Princa Pauka. Vrata su naglo se uz tresak zatvorila i jedini zvuk koji se mogao bilo je koračanja po raskvašenom snegu. Taman su stigli do kombija, kada me je Mekdugan ugledao i zastao. “Završavaj tu jebenu knjigu, Ebil Završavaj je ili ću da ti otkinem muda!” Pogledao sam program u novinama da bih video koji filmovi će biti na televiziji. Opa, Café de la Paix u 11:30. U tom trenutku je bilo 11:25, pa sam uzeo koka-kolu i čips koje sam tog popodneva kupio u samousluzi. Televizor je bio marke filko, crno-beli, sa drvenim kućištem. Dobro je
grejao sobu za vreme hladnih noći. Namestio sam stolicu za ljuljanje, koka-kolu i čips stavio na stočić, a nogu naslonio na ivicu stočića. Počela je muzika — mešavina Marseljeze i pesama “Rule Britannia” i “Tis o thee.” Imajte na umu da je film sniman 1942. godine. Prvi kadar: Ajfelova kula. Kamera se spušta ka Jelisejskim poljima. Svuda su okačene nacističke zastave. Rez novine i novi kadar: trafika u kojoj radi debeljko sa beretom na glavi. Prodaje nekom klincu, cigarete nekom starcu, a onda ispod tezge vadi hrpu časopisa i daje ih ruci koja ih preuzima, ali ih ne plaća. Prodavčevo lice u krupnom planu. Izraz divljenja prema osobi kojoj daje časopise. On kaže „Merci”. Kamera se polako podiže — ruka, rame, lice. Njegovo lice. On namiguje i odlazi sa časopisima pod miškom. Taman sam hteo da ubacim novi komad čipsa u usta, kad sam najednom počeo da plačem. On polako ide ulicom. Tipu se ne žuri. Tenkovi tutnj e pored nj ega. Motocikli na kojima su Nemci u besprekornim uniformama. Ustao sam sa stolice i smanjio ton na televizoru. Zeleo sam samo da gledam njega. Nisam želeo da razmišljam o filmu, radnji, zapletu. Zeleo sam da gledam oca. Svetio u sobi bilo je ugašeno. Samo se svetlost sa crno-belog ekrana razlivala po prostoriji. “Ćale?” Znao sam da je to bila čista ludost, ali sam se obratio ekranu, njemu. “Ćale, šta da radim?” On je upravo ušao u neku pekaru i pokazao prstom na tri paštete u izlogu koje je želeo da kupi. “Cale, šta da radim, dođavola?” Zatvorio sam oči i stisnuo kapke. Suze su mi besomučno tekleminiz Dlanovima samjepritisnuo oči i hiljade različitih boja jeobraze. zaigralo“Bože.” u centru za vid. Kad pritisak počeo da stvara bol, sklonio sam ruke sa očiju i nastavio da gledam u ekran, kroz ostatke šarene izmaglice. On je već bio u pomoćnoj prostoriji pekare i ulazio je u neki podrum. Pre nego što je ušao, zastao je i skinuo šešir. Nije bilo tona, ali sam svaku rečenicu filma znao napamet. Otac je tada rekao: “Pričuvaj mi šešir, Roberte. Upravo mi ga je poklonila za rođendan i ubiće me ako ga isprljam!” “Jebi se! Jebi se, ćale! Tebivsve uvek dobro ide! Tvoj jebeni novi šešir ne srne da se isprlja i svi živi te vole! Cak ne umeš ni da umreš spontano,
nego moraš onako kako treba! Jebi se! Jebi se! Jebi se!” Isključio sam televizor, strovalio se u stolicu i gledao kako ekran postaje siv, sivo-mrk, crn. Otvorio sam oči i shvatio da sam potpuno budan. Pogledao sam na sat i video da je pola četiri ujutro. Kad god se tako naglo probudim noću, dugo ne mogu da zaspim. sam ruke ispod glave zurio u vetra tamu nada mnom. Jedini zvuci biliStavio su kucanje mog ručnog sata ii brujanje spoìja. A onda još nešto. Napolju. Napolju na vetru. Okrenuo sam se ka prozoru. I on je bio tamo. lica i šapa priljubljenih uz prozorsko staklo. Telo mu je bilo belo kao parafìnska sveca. Čim sam čuo daje gospođa Flečer ušla u kola i otišla u kupovinu, počeo sam da vadim svoje košulje i džempere iz ormara i da ih trpam u kofer. Poneću samo jedan kofer. Ne treba mi više. Jedna od Saksoninih suknji mi je pala na glavu. Pocepao sam je i bacio na pod. Govorio sam sebi: “Samo mimo, staloženo, ona se neće vratiti bar za sat vremena.” Samo mimo. Mogu da se spakujem i odem odavde za drka petnaest minuta, samo ako se dobro organizujem. Zastao sam da se nadìšem vazduha. Zvučao sam kao pas za vreme parenja. Šta čovek treba da ponese kada bezi? Kada shvati da su sve noćne more koje je ikada imao najednom postale stvarnost. Stvari. Tada besomučno ubacujete svašta u kofer i zatvarate ga grozničavim pokretima. Uopšte ne razmišljate, jer vam za to treba vremena, a vi ga nemate. Zazvonio je telefon. Pomislio sam da je najbolje da ga ignorišem. Onda mi je sinulo da svi znaju da sam u ovo vreme kod kuće; Ana je znala da sam kod kuće, a ja sam želeo da sve izgleda sasvim normalno sve do trenutka kada budem ušao u kola. Zazvonio je po peti put kada sam podigao slušalicu. I to je već bilo sumnjivo, jer su svi znali da se ja javljam već posle prvog-drugog zvonjenja. Pročistio sam grlo pre nego što sam progovorio. “Halo?” “Oh, Tomase, ipak si kod kuće! Ovde Saksoni. Trenutno sam na autobuskoj stanici. Ovde sam. Ovde sam, u Gejlenu.” “Оh, Isuse.” “Baš ti hvala Izvini ako sam...”
“Umukni, Saks, umukni. Slušaj, uh, slušaj... dolazim za deset minuta. Čekaj me. Budi ispred stanične zgrade i čekaj me. Ne mrdaj nikuda.” “Šta ti je? Šta...” “Uradi onako kako ti kažem. Ostani tu gde si.” Mora da je osetila strah u mom glasu, pošto je odmah rekla: “Dobro. Biću na stanici.” I spustila slušalicu. Kofer sam uvio u zeleno ćebe i poneo sam ga kao da nosim neku kutiju. Ako neko gleda, neka pomisli da nosim paket ili stvari na hemijsko čišćenje. Nabacio sam veštački osmeh i ležerno krenuo ka kolima. Okliznuo sam se na zaleđenoj stazi i zamalo pao. Kad sam povratio ravnotežu, bio sam siguran da me stotine očiju posmatra sa svih strana. Zurio sam ispred sebe. “Ebi je upravo izašao.” “Šta radi?” “Nosi neki paket ili tako nešto?” “Ne nosi valjda kofer?” “Mislim da ono nije kofer. Više liči na... Ne, ne znam na šta liči. Možda je bolje da sam pogledaš.” “Ili je možda bolje da obavestimo Anu?” Dok sam nespretno petljao ključevima pored vrata kola, očekivao sam da ću svakog momenta ugledati rulju koja trči prema meni. Konačno sam uspeo da otključam kola i nehajno sednern za volan. Umotani kofer bacio sam na zadnje sedište. Okrenuo sam Uvek ključ. Vruuum. Morao sam da sačekam par minuta da se kola zagreju. ujutro zagrevam kola, a sve mora izgledati normalno. Očima sam nervozno šarao čas u retrovizor, čas kroz vetrobran ispred sebe, napeto očekujući da ugledam Anin beli dodž ili crni rembler gospođe Flečer. Točkovi su počeli da šlajfuiu dok sam izlazio na glavnu ulicu, ali odmah sam uspeo da se dokopam suvog deia kolovoza. To je bio prvi u nizu srčanih udara koje sam dobio tokom puta do stanice. Prvo sam mislio da sam ugledao crni dodž. Posle su kola počela da se zanose na pojedici i umalo se nisam prevrnuo. Zatim sam na pružnom prelazu
morao da čekam dok ne prođe teretna kompozicija od 768 vagona. Dok sam čekao, neki mali mangup je zavitlao grudvu snega i pogodio prozor kola. Luđački sam se trgnuo i unezvereno zverao oko sebe, očekujući da će neko da me pojede. Uspeo sam da vidim tog malog bubuljičavog kako bezi niz ulicu. Konačno jesu prošao i poslednji vagon testanice. beskrajno spore kompozicije. Dve raskrsnice me delile od autobuske U glavi, sam imao plan: pokupiću Saksoni na stanici i odmah ću izaći na auto-put, a onda ću punom brzinom da raspalim što dalje odavde. Prva dva sata uopšte neću da se zaustavljam. Ona je razgovarala sa gospođom Flečer. Stajale su pored same autobuske stanice. Dok su govorile, iz usta im je izlazila para nalik na dimne signale. “Ра, šta kažeš na ovo, Tome? Taman sam izašla iz prodavnice i ugledala sam je da stoji ovde. Došla je jutarnjim autobusom.” Saksoni je pokušala da se nasmeši, ali bez uspeha. “Neću više da vas zadržavam. Idem kući. Vidimo se.” Dodirnula je Saksoninu ruku, meni uputila prekoran pogled i ubrzo zamakla za prvi ugao. “Dođi.” Uzeo sam njen kofer i krenuo preko ulice. Zakašljala se. Bio je to teški, duboki kašalj. Jedva je uspela da izgovori, “Stani malo!” Okrenuo sam se i video da se presavila sa jednom rukom na stomaku, a drugom na ustima. “Је l’ ti dobro?” Nastavila je da kašlje i odrično je zavrtela glavom. Zagrlio sam je i privio uz sebe. Naslonila se na mene, duboko dišući. Odveo sam je do kola i otvorio joj vrata da uđe. Sela je i zavalila se u sedište. Prestala je da kašlje, ali su joj oči i dalje bile pune suza. “Bolesna sam, Tomase. Razbolela sam se čim sa otišla odavde. Osećam se sve lošije.” Umornim pokretom se okrenula prema meni. “Sranje.” Zatvorila je oči i ponovo počela da kašlje. “Ništa. Tu ništa ne može da se promeni.” “Ana, za ime Boga, nemoj tako!. Nemoj da si tako okrutna!”
Odveo sam Saksoni kući i stavio je u krevet. Na svu sreću, odmah je zaspala. Čim sam mogao, ugrabio sam priliku da dođem kod Ane. “То nema veze sa mnom, Tomase. Tako je po knjizi. To je napisano. To mora biti tako.” “Ali, sve ostalo je sjebano, iako je i to po knjizi! Zašto nećeš da dozvoliš da se i ovo sjebe? Otišla je, zar ne? Uradila je ono što si ti želela.” “Nije trebalo da se vrati.” Glas joj je bio leden. “Ona ništa ne zna, Ana. Ništa joj nisam rekao. Strašno je uplašena. Zaboga, imaj malo samilosti bar jednom u životu!” “Tomase, žurnali kažu da će se nepotrebni ljudi razboleti i umreti, ukoliko ostanu u Gejlenu. Ako odu iz grada, ozdraviće. Saksoni nije bila bolesna onda kada je otišla, zar ne? Sam si to rekao. To znači da su žurnali sada potpuno razjebani. Ona se razbolela, iako je otišla iz grada. A trebalo bi obratno. Izgubila sam svaku kontrolu nad tim stvarima.” Raširila je ruke i prvi put u životu je izgledalo kao da joj je stvarno žao zbog nečega. Ja sam pre svih shvatio da S aksonino prisustvo, redaktura mojih rukopisa ili naše zajedničko prisustvo predstavljaju ono što će normalizovati situaciju u Gejlenu. Čim se malo odmorila, pročitala je sve što sam napisao otkako je ona otišla — i rasturila me kritikom. To i to nije valjalo. Zašto sam govorio o ovome, a trebalo je da nastavim o onome? Ovo guši, ono je previše sažeto, ove dve stranice treba izbaciti... Rekla mi je da dve trećine rukopisa ne liči ni na šta. Četiri dana nakon što sam počeo da pišem po Saksoninim preporukama, gospođa Kolins je otišla u kuhinju da bi nahranila bulterijera i zatekla devojčicu kako spava na prostirci od novina predviđenoj za psa. Seron Li je ponovo počela normalno da ide u kupovinu. Do tada nije uopšte izlazila iz kuće, kao i mnogi drugi ljudi, uključujući onog Princa Pauka. Sada je Seron blistala od sreće, kao da je dobila premiju na državnoj lutriji. Saksoni je prestala da kašlje. Rekao sam joj da više ne spavam sa Anom, ali joj nisam rekao ništa više od toga.
Kada sam shvatio koliko je Saksonino prisustvo bitno za uspeh knjige, jedno jutro sam proveo sa Anom, pokušavajući da je ubedim u stvarno stanje stvari. Pažljivo me je saslušala, ali je rekla da mora sama da seuveri. Posle onoga sa bebom Kolinsove, složila se sa mojim mišljenjem. Dogovorili smo se da ništa ne kažemo Saksoni, već da joj prećutno dopustimo ostane. U Gejlenu se višeda nisu događale neočekivane stvari.
9 Začulo se šuštanje njenih kožnih papuča, koje sam joj ja kupio. Obično me nikada nije prekidala dok sam radio, pa sam se znatiželjno okrenuo prema vratima. Sada je bolje izgledala. Obrazi su joj ponovo dobili boju, a i apetit joj se vratio. U ruci je držala komad čokoladnog keksa. Moja malenkost je umesila taj keks. “Dokle si stigao?” “Tamo onaj sam deo gdekada samFrans bio i ulazi pre. uDo sam prepisivao. prepisujem vozsad da bi došao u Gejlen. Upravo A zašto pitaš?” Bacila je keks u korpu za otpatke i pogledala me. Ja sam pogledao u korpu za otpatke, u keks, u mojih ruku delo. “Moram nešto da ti kažem, Tomase. Vratila sam se u Gejlen zbog dve stvari. Ali, kada sam stigla, dvoumila sam se da li sam pogrešila ili ne. Onda mi se smučilo... Ali moram da ti kažem.” Sela mi je u krilo. To ranije nije radila. “Da li ti ime Sidni Svajer znači nešto?” “Sidni... kako? Zvuči kao ime nekog engleskog glumca.” “Sidni Svajer je onaj momak sa Prinstona koji je dolazio ovde da bi radio na Fransovoj biografiji.” “Stvarno? Odakle si to iskopala?” Saksoni je bila apsolutno kraljica u veštini pronalaženja podataka o nekome. To sam znao odavno, ali ovoga puta sam bio totalno zaprepašćen. “То je bio jedan od razloga mog odlaska u Sent Luist. Nije važno kako sam to saznala.” Migins?” Značajnim pokretom sam se zavalio u stolicu. “Ма daj, Tomase, nemoj molim te. Ovo je jako važno! Sidni Svajer je
došao u Gejlen na dve nedelje. Kada je otišao iz grada, navodno se zaputio u Kaliforniju, jer mu je brat živeo u Santa Klari.” Liznula je usne i pročistila grlo. “On nikada nije stigao tamo. Na putu, u gradiću Roli, izašao je iz autobusa i nestao sa lica zemlje. Niko ga više nikada nije video. Čak ni njegov brat.” “Šta timeje.hoćeš da kažeš?” Kao da mi je gušter gmizao uz kičmu. “Nestao Bez ikakvog traga.” “А njegov brat? Je l’ nešto preduzeo?” Blago sam je odgurnuo i ustao. “Svajerova porodica je pozvala policiju, ali ništa nisu otkrili. Onda su angažovali privatnu detektivsku agenciju koja je šest meseci istraživala i opet ništa.” “Baš zanimljivo.” Pogledao sam je. Nije se smešila. “Još jednu stvar sam otkrila. Molim te, nemoj da se ljutiš zbog toga. Da li ti je Ana ikada pominjala čoveka koji se zvao Piter Meksiko?” sam seo. “Da, on je bio njen ljubavnik dok je bila na koledžu. UmroPonovo je od srčanog udara.” “Ne, Tomase, nije od srčanog udara. Ana i Piter Meksiko su se nalazili na stanici metroa u Londonu i Piter je pao na šine, pravo pod voz.” “Šta?” “Da. S provedena j e istraga, ali neke stvari nikada nisu razj ašnj ene. Osim njih dvoje, na stanici je bio samo neki pijani klošar.” “Ana, šta se desilo sa Sidnijem Svajerom?” “Sidnijem Svajerom?” Nasmešila se i zatreptala. Simpatično i slatko, kao i uvek. Sidni Svajer je otišao odavde i hvala Bogu, niko ga više nije videp.” “Šta to znači?” Pokušao sam da zvučim radoznalo, a ne uplašeno. “Nestao je. Puf. Otišao je, seo u autobus i nestao. Policija je danima njuškala unaokolo i ispitivala nas. Hvala Bogu što nije živeo u gradu u vreme kada je nestao. To bi nam stvorilo velike nevolje.” “Zar ti to sve nije smetalo?” “Ne, nimalo. Taj čovek je bio jedna uobražena budala i bilo mi je drago kada je otišao.” “Prilično je ružno govoriti tako o čoveku koji je sada verovatno
mrtav.” “Ра šta? Treba li da kažem da mi je žao? Nije mi žao. Bilo bi ti dovoljno da ga samo jednom vidiš, pa da ti bude jasno da on ne može da piše očevu biografiju.” Kao iznenađenje, odlučio sam da joj dam kopiju onog što sam do tada napisao. nacrti japrvog knjige je da gotov i hteo sam da ona vidi dokle smoGrubi Saksoni stigli.dela Time sambio hteo osiguram i potvrdim Aninu dozvolu da Saks ostane u gradu. Bilo je toliko mnogo posla oko pisanja biografije, da do tada uopšte nisam razmišljao šta će biti sa nama kada posao bude gotov. Znao sam da postoji mnogo opasnih mogućnosti, ah su one tada bile daleke, iako su delovale zloslutno i mučno. Naravno, znao sam da biografija nikada neće biti objavljena. Da se objavi, pa da buljuci ljudi nagrnu u Gejlen da bi videli gde je i kako živeo veliki pisac? Ne, biografija je imala samo jedan cilj. Svi smo to znali. Osim Saksoni. A šta će se desiti ako ne uspem? Šta će Ana uraditi sa nama ako ne uspemo da obavimo zadatak? Naterati nas da ostanemo i živimo u Gejlenu? Učiniti da nestanemo kao Sidni Svajer? Ubiti nas? (Dobro se sećam šta je rekao onaj tip u kafani, o nečemu što su uradili s drugim biografom.) Sve to sam imao na umu, ali tada je sve to bilo jako, jako daleko. Mesecima daleko. Sve u svoje vreme. Saksoni se potpuno oporavila, a ideje za knjigu su izlazile iz mene poput Nijagarinih vodopada i više nije bilo nikakvih Krengova po gradu niti stvorenja koja noću gledaju kroz prozor u moju sobu... Ana mi je dala kolačić. Austrijski gugelhupf, tačnije. To je bila jedina vrsta kolača koju je znala dobro da umesi. “Tomase, koliko vremena ti je potrebno da napišeš scenu tatinog dolaska u Gejlen?” “Koliko vremena? Ta scena je već pri kraju. Ja sam je inače već bio napisao, ali je Saks rekla da nije dovoljno dramatično obrađena. Rekla je da ta scena mora da igra ključnu ulogu u drugom delu knjige.” “Da, ali kad će biti gotova?” Gricnuo sam malo kolača. “Ne znam. Šta je danas? Utorak? Do petka
će biti gotovo.” “А je l' bi mogao?...” Nasmešila se i stidljivo se zagledala u pod, kao da namerava da zatraži nekujiemoguću uslugu. “Šta? Da li mogu... Šta?” Bila je prava retkost videti Anu onako stidljivu i sramežljivu. “Је l' misliš da bi mogao da završiš pisanje do pola šest popodne?” “Naravno. A zašto?” “Sujeverje. Znaš, on je i pre mnogo godina stigao tim vozom u pola šest i... Ne znam.” Slegla je ramenima. “Sujeverje.” “Ne, ne, potpuno te razumem, Ana. U ovom gradu sve moram da razumem!” “Dobro, misila sam da vam uopšte ne kažem, ali nameravam da napravim slavlje u vašu čast, a i u čast očevog dolaska.” “Onda je bolje da sačekaš još jedno šest meseci da nam za to vreme držiš palčeve,” “Ne, želim to simbolično da uradim. Gim sam videla koliko si odmakao sa pisanjem, pala mi je ta ideja na pamet. Da napravim proslavu onog dana kada ti budeš dovršio scenu očevog dolaska. Nisam mogla da izdržim, a da ti ne kažem, iako bi to trebalo da bude iznenađenje. Zato, kada svi budu počeli da trče ka tebi, pretvaraj se da si iznenađen.” “Planiraš da pozoveš ceo grad na to slavlje?” Šalio sam se, ali ona je uzela obe moje ruke i položila, ih na kauč pored sebe. “Evo ovako! Ispričaću ti sve, da unapred znaš šta mi je naumu. Ovako sam mislila: ti upravo pišeš scenu njegovog dolaska, je l’ tako? Ali, moraš mi reći tačno vreme kada ćeš završiti pisanje, važi? Onda svi mi ćemo tog dana otići dole na železničku stanicu tačno u pola šest i pretvarati se kao da otac zaista dolazi.” “Ali, putnički vozovi već godinama ne staju u Gejlenu, zar ne?” “Tako je, ali ovo je imitacija dočeka. Zar nije sjajna ideja? Biće to pravi mali festival. Desetak minuta posle tog dočeka svi ćemo doći kod vas na večeru.” “Kod nas kući?” “Da! Ti i Saksoni ćete biti ljudi koji će ga vratiti u život. Zato ćemo
vam doneti poklone. Poklone našim Bogovima Pisaće Mašine!” Privukla me je i poljubila u obraz. Shvatio sam koliko dugo nisam vodio ljubav s njom. “Zar to neće biti divno? Biće kao prava bakljada. Ti i Saksoni ćete biti u kući, a onda ćete ugledati gomilu ljudi koji nose baklje i hranu i idu ka vašoj kući. Božanstveno!” “Zvuči kao miting KjuliKluks Klana, da štone se budeš mene tiče.” “Oh, Tomase? Možeš bar jednom ciničan?” “Izvini. Ali, zašto i mi ne bismo došli na stanicu? Mislim, pošto smo mi zaslužni za njegov budući povratak, kao što si sama rekla.” Ugrizla se za usnu i spustila pogled. Znao sam da će da odbije moj predlog. “Hoćeš da ti kažem istinu? Razgovarala sam sa ostalima o tome i zaključili smo da je bolje da dopustite da samo mi budemo tamo. Možda sam grozna, ali to je istina. Nadam se da vam to ne pada baš toliko teško, a?” Da, padalo nam je teško, ali sam je razumeo. Bez obzira koliko smo mi bili važni za povratak Maršala Fransa, mi nikada nećemo biti deo Gejlena. Nikada. “Nema problema, Ana. Jasno mije.” “Stvarno? Zaista vam to nije problem? Nemojte da mislite da...” “Ne, nema problema. Potpuno razumern situaciju. Bićemo kod kuće i sačekaćemo da stigne povorka.” Nasmešio sam se i uštinuo je za obraz. “Obećavam da će scena biti napisana do pola šest, u petak.” Saksoni se dopalo sve u vezi sa “Fantomskim povratkom”, kako ga je ona nazvala, osim činjenice da će i Ana biti tamo. Nije želela da vidi Anu. Čak ni u gomili drugih ljudi. Do tada, njih dve su se uspešno izbegavale, ali samo zato što je Saks uglavnom bila u kući. Na kraju sam uspeo daje ubedim da čak i ako Ana bude prisutna, biće toliko drugih ljudi da će moći lako da izbegne svaki susret s njom. Čitavo popodne proveo sam u proučavanju gejlenske železničke stanice, da bih bio u stanju da što detaljnije da opišem Fransov dolazak. Stanica je izgrađena 1907. godine, ali je zub vremena ostavio svoj trag, pa je delovalajoš starije. Izašao sam na peron i bacio pogled niz prugu, na obe strane. Ništa. Nije bilo čak ni staničnih vagona na sporednom koloseku. Ostaci snega još uvek su se nalazili svuda okolo.
Ali, Maršal Frans je nekada stigao na ovu stanicu. Zato je i bio fasciniran stanicom i železnicom uopšte. Dolasci i odlasci. Počeci i krajevi, i on između njih. To je on sam rekao u svojoj knjizi, to nisam ja izmislio. Dok sam tako stajao pored srebrnastih šina, razmišljao sam kako ću da napišem biografiju i podesim je takou da on natačnije, kraju izlazi ne umre od srčanog udara, već se pojavljuje na stanici Gejlenu, iz voza u Gejlenu... Imaće srčani udar, ali će preživeti? Otići će negde, pa će se onda vratiti u grad? Nisam znao šta ću da napišem. Razmišljaću o tome kad bude vreme, za šest meséci. Zavrteo sam glavom i vratio se u kola. Čitav Gejlen je bio u pokretu. Radnje su bile pune ljudi, svaki prolaznik je izgledao kao da žuri na neki važan posao, čak su i pripadnici dobrovoljne vatrogasne brigade isterali svoja vozila i prali ih zbog predstojeće parade. Svuda je vladala neka vrsta predbožićne atmosfere i bilo je zabavno šetati unaokolo i jednostavno upijati sve to veselje, naročito što sam znao da sam ja bio razlog svemu tome. Ja. “Gde si, Tome? Jesi l’ spreman za petak? Biće slavlje!” “Tomi, ti samo završi svoje, a ostalo prepusti nama.” U kafani konobar nije hteo da mi naplati piće. Tih dana sam se osećao kao heroj. S vremena na vreme poneko bi se čudno zbunio kad bih im prišao na ulici. Ljudi su ili brže-bolje zatvarali prtljažnike kola i rukama prekrivali ono što su imali u kesi koju su nosili. I sve to čim bi me ugledali. Zaključio sam da ne žele da vidim koje poklone pripremaju za petak. Završio pisanje u deset prenapodne, u petak. Bilakorekciju. je duga j edanaest i posam strana. Daoscene sam je Saksoni uvidi eventualnu Dok je čitala, stajao sam u uglu sobe. Podigla je pogled i profesionalnim pokretom klimnula glavom. “Ovako je dobro, Tomase. Ovo mi se dopada.” Obavestio sam Anu. Bila je oduševljena i rekla mi je da sam završio u pravo vreme, pošto je upravo došla iz prodavnice sa hiljadu kesa s brašnom, voćem i svim ostalim namirnicama i kako upravo počinje da pravi testo za gugelhups. Podsetila me je da kažem Saksoni da se ne približava šporetu — neka sve prepusti njima.
Pred ručak sam izašao malo da se prošetam, ali ulice su bile gotovo potpuno prazne. Atmosfera iščekivanja velikog događaja lebdela je u vazduhu — mogao sam da je osetim — ali ulice su bile puste, ne računajući povremene munjevite prolaske kola. Vratio sam se u kuću. Miris nekog ukusnog pečenog mesa dopirao je iz kuhinje gospođe Flečer. Iakoželjno samsam prezirao slavlja i sve druge oblike društvenog okupljanja, iščekivao to veče. Oko četiri, Saksoni je prestala sa radom na svojoj novoj marioneti — ništa manje, nego bulterijeru — i zabarikadirala se u kupatilu, uranjajući u svoje šampone i sapune. Pokušavao sam da čitam Betelhajmovu Upotrebu čarolija, ali bez uspeha. Pitao sam se da li je Saksoni spavala sa Džefom Viginsom. Onda sam pokušao da prokljuvim koje jelo se sprema u kuhinji gospođe Flečer. Oko 4:45, gospođa Flečer je izašla iz kuće bez pozdrava i uputstava šta da radimo sa jelom koje se još uvek krčkalo u rerni. Ispratio sam je pogledom dok je odlazila niz ulicu i shvatio da više od svega na svetu želim da budem na stanici sa ostalima. Imao sam svako pravo da budem prisutan tamo. Trebalo je da pozovu i nas, dovraga! Ustao sam i prišao vratima kupatila. Oklevao sam par sekundi, a onda sam ušao. Bilo je puno tople vodene pare i momentalno sam počeo da se preznojavam. “Saks?” “Da?” Isturila je glavu kroz prorez na zavesi oko tuš-kabine. “Saks, ja ću ipak da odem krišom na stanicu. Prikrašću im se. Moram da vidim šta će da rade.” “Oh, Tomase, nemoj. Ako te neko vidi, svi će da polude od besa i...” “Ne, ne, niko me neće videti. Iskrašću se oko pet i petnaest, tako da ću imati sasvim dovoljno vremena da se vratim. Biće sjajno, Saks.” Prstom mi je pokazala da priđem bliže. “Volim te, Tomase. Dok sam bila u Sent Luisu, sve vreme sam mislila na tebe. Molim te, pazi da te neko ne vidi tamo. To bi ih jako razbesnelo.” Stavila je svoju mokru ruku oko mog vrata i dok mi je voda curila niz leđa, privukla me je i strasno poljubila.
Mrak je pao gotovo pola sata pre nego što sam, hodajući na prstima, napustio kuću poput jednog od Ali Babinih razbojnika. Činilo mi se da će sneg ponovo početi da pada. Nije bilo hladno kao prethodnih dana. Sve je bilo tiho, a nebo je bilo iste boje kao mlečna čokolada, kao i uvek pre nego što sneg počne da pada. Trebalo mi je više od tri godine10 da shvatim zašto tada nisam ubacio Saksoni u kola i zbrisao iz Gejlena, još dok su svi oni bili na stanici zbog “dočeka”. On me je to pitao jednog dana, dok smo bili u Grindlvaldu, i sedeli u bašti jednog restorana u centru grada. Zmirkavo sam ga gledao, sunce mu je bilo tačno iznad ramena, pa sam morao da skrenem pogled. “Bog mi je svedok, trebalo je to da uradim. Isuse, to je bilo tako lako izvesti! Ali moraš da shvatiš šta sam ja tada mislio: do tada nisam sebe smatrao apsolutno nikakvim umetnikom. Odjednom, postao sam... kao... Ne znam, kao Prometej ili tako nešto. Ukrao sam vatru bogovima. Kroz moju umetnost, kroz našu umetnost, tačnije, oživljavali smo ljudska bića. Ja i moja devojka! Osoba za koju sam znao da želi da bude sa mnom do kraja života. I neke druge stvari su uticale. To se uvek događa. Stanovnici Gejlena su me ponovo obožavali, i naravno, upao sam u neviđeni ego trip. Čak je i Ana radila ono što sam joj rekao... Kada se Saksoni vratila, stvari su naglo prestale da odlaze u kurac, doslovno odmah. Mislio sam da sam neranjiv. Sve dok smo zajedno, ništa nije moglo da nam se desi. Â kako bi se desilo? Mi smo bili novi Maršal Frans, razumeš? Imali smo njegovu moć. Kontrolisali smo ceo jebeni grad.” “I nisi nijednom, pomislio da...” Gledao je u svoju solju sa kafom da meni ne bi bilo neugodno. “Ма kakvi. Ni u snu.” Podigao sam kašicicu za espresso i stavio je u solju. Sa obe strane ulice, kuće su bile ukrašene i osvetljene, ali bez ikakvih znakova života. Svi stanovnici grada nalazili su se na železničkoj stanici, zajedno, na proslavi koja predstavlja neku vrstu generalne probe ža budući, stvarni, doček Maršala Fransa, čoveka koji će posle toga preuzeti kontrolu nad njihovim životima.
Miris borovine i automobilskih gasova pratio me je dobro poznatim putem do stanice. Tuda sam prolazio bar sto puta. Pogledao sam na sat. Bilo je 5:21. Išao sam ulicom koja je bila paralelna sa prugom i trebalo mi je pet minuta da stignem do stanice. Stići ću tačno u minut, ali to je još uzbudljivije. Srce mi je snažno lupalo. Skrenuo sam desno, Hemond Strit, povremeno gotovosam trčećim korakom. Trotoari još uveku nisu bili potpuno očišćeni i osećao sneg ispod nogu — kao da sam hodao po oštrom sitnom kamenju. Teško sam disao, užurbano mahao rukama i grabio napređ. Šta li će to da rade na stanici? Šta će da urade tačno u 5:30? Šta će?....A onda sam ga čuo. Sirena lokomotive se oglasila sa dva piska. Zatim još jedan dugi pisak, koji je visio u vazduhu nalik na ljubavni zov neke egzotične životinje. Pretrčao sam preko ulice. Ponovo sirena. Voz je sada već bio vrlo blizu, gotovo na stanici. Ali, putnički vozovi više ne staju na gejlenskoj stanici... Ulica se završavala polukružnom trakom, ali sam ja preskočio niski kameni zid i nastavio da trčim. Ugledao sam stanicu. Bila je tako dobro osvetljena, da biste pomislili da se tu snima neki film. Ali, odakle je dolazila ta svetlost? Na stotine ljudi se komešalo na peronu. Bio sam predaleko da bih mogao nekoga da prepoznam, ali je do mene jasno dopirao žamor gomile. Onda je neko viknuo, “Eno ga! Eno ga!” I glasovi su utihnuli. Iz tame, sa strane suprotne onoj na kojoj sam ja bio, iz pravca Istoka, Njujorka, Atlantskog okeana i Austrije, ukazala se lokomotiva. Stao sam kao ukopan. Tresao sam se celim telom. Lokomotiva je bila crna, stara i para je šištala na sve strane. Polako je ušla u stanicu, vukući za sobom vagone i postavljajući ih tačno pored perona. Stala je. Sve je bilo tiho, osim šištanja i kloparanja lokomotive. Jedva sam uspeo da vidim konduktera i masu koja se okupljala oko jednog vagona. Onda je talas neverovatne toplote prohujao kroz vazduh. Mogao sam da vidim kako dolazi, a kada je bio iznad mene, imao sam osećaj da je dunuo topli letnji povetarac. Ovaj talas je bio baš takav. Ugodan. Sećam se da sam tada mislio da je ugodan. Ljudi su počeli još gušće da se zbijaju oko voza. Ponovo opšti žamor. A onda je iza mene odjeknula eksplozija. Strahoviti prasak zaparao je
tišinu i ja sam se mahinalno okrenuo. Ogroman plameni oblak se rascvetao iznad krovova. Pojedinačni plamenovi su izbijali sa nekoliko strana na horizontu. Ponovo sam se okrenuo prema stanici i video sam da se ljudi okupljaju oko nečeg na peronu. Niko se nije obazirao na eksploziju. Voz je jošPonovo dva puta zapištao polako počeo sam bio u iHemond stritu,daukreće. trku ka kući. Iza mene sirena voza, ispred mene plamen. Voz je ubrzavao i bio je tačno iza mene kada sam skrenuo levo, u svoju ulicu. Video sam plamen, sada sam znao i iz koje kuće dolazi. Hteo sam da zastanem na sekund i vidim šta se zapravo dešava. To pravo ima svaka osoba kojoj gori kuća, čija je žena ubijena ili čije su dete pregazila kola. Pravo prokletog da vidi svoju sudbinu. Ali ja nisam zastao. Čuo sam da voz prolazi iza mene, ali nastavio sam da trčim. Kuća je ličila na ogromnu novogodišnju prskalicu.
“Anaaaal Anaaaal Jebeno si lukava! Bila si tako lukava, kučkol” Samo to je i bilo neophodno, zar ne? Da nas natera da napišemo prvo poglavlje i opšti nacrt, koji su toliko dobri da nikakve ispravke nisu potrebne. Istim literarnim stilom onda treba obraditi Fransov dolazak. Zatim treba otići na stanicu i sačekati... čisto da se vidi da li stvar funkcioniše, da li će stvarno doći u 5:30... Ako ne dođe, ne gube ništa. Ako dođe, onda još samo treba da se oslobode pisca, dokaznog materijala. Dvoje biografa im više nisu potrebni. Otac se vratio kući. Sa suprotne strane ulice posmatrao sam kuću koja je gorela. Zbog toplote nisam neki mogao bliže.jastuk, Ostacistolica, predmeta su bili razbacani na sve strane, su da još priđem uvek goreli: knjige. Pored kapije, nalazio se deo ljudskog tela. Na njemu je bio komad crvenog ogrtača koji sam svojevremeno kupio ovde u Gejlenu. Nisam znao koliko mi je vremena preostalo, ali znao sam da moram iskoristiti svaki tren. Kola su mi bila parkirana u neposrednoj blizini. Vatra je progutala kuću. Bio sam u kolima, odsj áj vatre je svetlucao na instrument-tabli. S ećam se da nisam uključio svetla, pošto je ulica, usled velikog požara, delovala osvetljeno kao usred dana. Ubacio sam u prvu i polako krenuo. Kad sam stigao do sredine ulice, odjeknula je još jedna
eksplozija. Bojler? Neki zaostali štapin dinamita? U retrovizoru, video sam da predmeti odleću u vazduh i da, kao u usporenom snimku, lebde iznad kuće. Epilog Pre neki dan video sam bulterijera. To nije bio prvi kojeg sam video od onda, je biopegama prvi kojii podsetio me nije naterao da psa vrisnem ili komedije pobegnem.Naša Bio je beo saali crnim me je na Pita iz družina. Sedeo sam ispred kafea, za malim stolom od livenog gvožđa. Ispijao sam pastis i pisao svoj dnevnik. Pukla mi je osovina na kolima, ali na svu sreću, u gradu je postojao servis za Citroenova vozila: držao ga je momak sa plavom beretom i večitom cigaterom “žitana” u ustima. Gradić je bio odličan da se u njemu čovek odmori nekoliko dana. Oluja nas je pratila tokom čitavog puta od Strazbura dovde, tako da sam uglavnom ja vozio. Ali, čim smo ušli u Bretanju, sunce nam je prostrlo tepih dobrodošlice. Pas se zvao Bobo i pripadao je vlasniku kafea. Posmatro sam ga neko vreme, a onda sam se vratio dnevniku. Od onih dana u Gejlenu, postao sam prilično dobar u zapisivanju onoga što mi se događa. Svesku sam kupio u Berku, u Mičigenu. Prvi zapisani tekst je zauzeo mnogo stranica. Nepovezan, zbrkan, paranoičan. Mnogo stvari u stilu: “Dolaze po mene!!!” Naravno, još uvek sam' imao tu paranoju, ali posle tri godine, čovek se navikne na svakakve stvari, pa i na to. Ne znam koliko im je trebalo da skontaju da nisam poginuo u eksploziji, alijedno je sigurno: čim ukapiraju, doći će po mene. Zato usam zbrisao. Detroitu pasoš, a ondaStupio sam odmaglio Kanadu. NekoU vreme samsam radioizvadio u knjižari u Torontu. sam u kontakt sa svojom bankom, u Americi i uredio da se sav moi novac prebaci u Kanadu. Kad su stigle pare, dao sam otkaz u knjižari i avionom otišao u Frankfurt. Moja dalja maršuta? Frankfurt, Minhen (taman u vreme Oktoberfesta), Salczburg, Milano, Streza, Cermat, Grindlvald, Cirih, Strasbur... Moja majka još uvek nema pojma šta se događa, ali pošto je dobričina, ništa me ne pita. Kao grom iz vedrog neba stigao joj je telegram od mene u kome sam tražio da mi pošalje svaki biografski
materijal o mom ocu, koji može da nađe. Dve nedelje kasnije, lepo upakovana pošiljka je stigla na post restant male pošte u Altenštajgu, Bile su to knjige, članci iz novina i filmske brošure. Mora da ih je godinama skupljala i čuvala. Knjigu sam započeo još u Nemačkoj i pisao sam je uglavnom u malim planinskim, u kojimaPlakao nije bilo mnogo turista. Samo sam pisao, nisamgradovima mislio na Saksoni. sam, proklinjao sebe što dok je nisam spasao. Jako mi je nedostajala. U stvari, mislim da mi ona sada više nedostaje nego što sam je ikada voleo. Ako ova fraza zvuči čudno, žao mi je, ne umem. bolje. Knjigu sam započeo i zato što sam morao nešto da radim dok ne odlučim šta da radim sa svojim životom. Jedina stvar koju sam sigurno znao je da ću, kad-tad, u Holandiji ili Grčkoj, ugledati neko poznato gejlensko lice kako se zlokobno kezi. Koliko dugo će me tražiti? Zauvek? Ili samo dok ne budu sigurni da ne nameravam da se svetim za Saksoninu smrt? Počeo sam da pišem biografiju svog oca da bih pobegao od svakodnevnih strahova, zato što je Saks rekla da treba da je pišem i zato što sam to i sam želeo. Te godine j e bilo nekoliko dugih poglavlj a u mom dnevniku. Ali bilo j e mnogo više kratkih utisaka, depresija i ushićenja koje bih uspeo da zapišem kad ne bih bio zaokupljen životom Stivena Ebija, filmske zvezde. Taman sam obrađivao deo u kome moj otac iz Severne Karoline dolazi u Njujork da bi se okušao na Brodveju, kada sam u lokalnog pošti ugledao paket adresiran na Ričarda Lija, odnosno na pansion Gasthaus Stajnbauer, gde je Li verovatno odseo. Paket je stajao na stolu iza poštanskog službenika. Hvala Bogu što je udesio da pošte u evropskim gradićima budu tako male. Sve sveske i knjige su mi stajale u kolima, tako da sam nekoliko sekundi kasnije bio za volanom, na putu za ko zna gde. U Strezi sam proveo tri meseca jer nije bilo mnogo gostiju, a vreme je bilo divno, a i zato što su se tu odmarali poručnik Henri i njegova Ketrin, pre nego što su čamcem prešli u Svajcarsku, preko jezera Mađore. Bilo je glupo što su poslali Ričarda Lija, ali je i to možda imalo svoj razlog. Sada, kada se on vratio, možda žele potpuno da očiste Gejlen — da više nema pravih, normalnih ljudi u Gradu Maršala Fransa. Bar Ana više neće morati da se tuca sa Lijem. Da, možda će i sama Ana biti sledeća, ko
zna? Njen otac može ponovo daje stvori. Novi, još bolji model Ane. Nikada neće da ostari, daše razboli. Možda su zbog toga poslali Ričarda — ako se njemu nešto desi, gospodar će jednostavno stvoriti drugog. Svejedno. Sačekali smo ga u Cermatu i ubili ga u jednoj sporednoj uličici, u gluvo doba noći. “Zdravo, Ričarde!” “Tom, Tom Ebi? Vidi ti to!” Čvrsto je stezao dugački nož. Nasmešio se i pogledao oko sebe, da bi video da slučajno nemam još nekog prijatelja u blizini. Kada je Ričard prišao na par metara od mene, Cale je iskoračio iz mrklog mraka iza mojih leđa, nagnuo mi se preko ramena i tiho rekao: “Hoćeš da ti pridržim šešir, mali?” Vrisnuo sam od smeha i pucao pravo u Ričardovo tužno, zbunjeno lice.
Harlan Elison je jedan od najvažnijih i najkontraverznijih američkih pisaca, koji veličinom svoga dela prevazilazi okvire svih žanrova. Rođen je 1934. u Obaju, a 1962. se preselio u Los Anđeles, gde je ostao do današnjih dana. Poznat kao prevashodno autor kratkih priča (napisao ih je više od 1300!), njegova dela, proza i esejistika, sakupljena su u šezdesetak knjiga. U svom vlasništvu ima više nagrada Hugo i Nebula od bilo kog drugog pisca, a između ostalog dobitnik je i Svetske nagrade za fantastiku, Britanske nagrade za fantastiku, Nagrade pisaca krimića Amerike — Edgar, nagrade PE.N. za novinarstvo. Dve Poslednje knjige su mu Snovi oštrih zuba i Polja uma (ova druga u saradnji sa Poljskim slikarom Jacekom Jerkom). Novela koja sledi prvi put je objavljena u časopisu Omni 1993., a nedugo zatim u neznatno dužoj verziji (koju objavljujemo ovde) i u prelepom tvrdoukoričenom izdanju Marka V. Zisinga (sa omotom i predgovorom poznatog autora crtanih romana Frenka Miiera), i predstavlja prvo Elisonovo duže ostvarenje u poslednjih petneast godina. Isto tako, neobično je i to što “pozajmljuje” neke centralne motive svojih omiljenih pisaca i prijatelja, kao što su Robert Bloh (kome je priča posvećena), i Den Simons, a neki elementi priče slični su onima u kratkom romanu Stivena Galagera Dolina svetlosti iz 1987. I pored toga, Elison je dokazao da još uvek može da se meri sa današnjim veličinama, i da napiše uzbudljivu, dramatičnu priču koja je u isto vreme SF, horor, krimić i ljubavna priča.
Harlan Ellison MEFISTO U ONIKS Jednom. Spavao sam s njom samo jednom. Jedanaest godina prijatelji — i pre i posle — a iznajmljene desilo se “onako”, na ludo: novogodišnje veče,izaći nas dvoje sami, gledamo kasete braće Marks da ne bi morali sa gomilom idiota i galamiti i glumiti da se dobro provodimo iako se provod sastoji samo u tome da se napijemo, podvriskujemo kao moroni, povraćamo na sporohodne strance, i trošimo više para nego što imamo za razbacivanje. Pa smo popili malo više onog jeftinog šampanjca; od silnog smejanja Harpou, pali sa sofe nekoliko puta previše; našli se na podu istovremeno; u sledećem trenutku već lepili lice za lice, i ja joj zavlačio ruku pod suknju, a ona zavlačila ruku u moje pantalone... Ali to se dogodilo samo jedan jedini put, zaboga i pobogu! Pa zar je to nametanje Uostalom,nikakav ona je drugi znala način da se ja petljam uradi tuđuseksualnog svest samoiskorišćavanja! kad nemam apsolutno da zaradim kintu. Ili kad se zaboravim, pa to uradim u trenutku ljudske slabosti. Uvek je odvratno. Ubaci se u misli najboljeg čoveka koji je ikada živeo, čak i Svetog Tome Akvinskog, vođen željom da sagledaš jednu apsolutno divnu osobu čiji je um toliko čist da možeš sa njega da jedeš (da parafraziram reči moje majke), i kad budeš izlazio, poželećeš — veruj mi na reč da je tako, poželećeš — da se dugo i žustro tuširaš kiselinom za pranje WC-a. Verujte mi kad kažem: ja uskačem u pejzaž drugih ljudi samo kad ništa drugo ne preostaje, kad nema drugog rešenja... ili se zanesem, i uradim to u trenutku ljudske slabosti. Recimo, kad mi gori pod nogama zbog poreskog odeljenja; ili mi upravo predstoji da budem napadnut na ulici i opljačkan, možda i ubijen; ili kad moram da saznam da li je određena ženska, sa kojom sam krenuo, bila upotrebljavala tuđe prljave igle ili spavala sa kojekakvima bez ekstra anti-AIDS predostrožnosti; ili kad kolega ili koleginica na poslu uvrti sebi u glavu da mi namesti caku kako bih se blamnuo pred gazdom i još jednom se našao u redu ispred Biroa za zapošljavanje; ili...
Nedeljama posle ne mogu da se saberem. Uđeš u nečiji pejzaž samo da bi našao nekoliko sitnih podataka o poslovnim tajnama firme, dve-tri kockice informacija iznutra, a izađeš sa vrlo malo rezultata, ali sav blatnjav od neverstava tog čoveka; posle toga, danima ne mogu da pogledam pristojnoj ženi u oči. U motelu, tip na recepciji ti kaže da sujoš svepedeset sobe popunjene i da je stvarno strašno žaou ali moraćeš da voziš kilometara domu slobodne sobe, uskočiš njegov um a tamo upaljeni neonski znaci sa prečestom pojavom reči crnčuga na njima, pa ga tresnem tako jako da i njegovoj babi prokrvari nos, ali posle toga obično moram da se skrivam od sveta jedno tri ili četiri nedelje. Autobus upravo treba da ti pobegne ispred nosa, uskočiš u pejzaž šofera samo da saznaš njegovo ime da bi mogao povikati, hej, čekaj malo Tome, ili Džordže, ili Vili, pa kad me direktno u mozak zapahne sav onaj beli luk koji je tip žvakao poslednjih šest meseci zato što mu je doktor rekao da je to dobro za njegov sistem, istog trenutka se presamitim da povraćam suvo, iispadnem pejzaža, i ne prljavom samo da propustim autobus, nego na moram da sedimiz na odvratno ivičnjaku dok mi se žuč ne staloži u stomaku. Uskočim u potencijalnog poslodavca, da vidim da li pokušava da mi zakine na plati, i saznam da učestvuje u masovnoj, prikrivenoj industrijskoj malverzaciji, zbog čega je već na stotine ljudi izgubilo život kad je nekakva jeftino napravljena štangla ili cangla popustila tako da su duše tih jadnika vrišteći pale u bezdan uništenja. E, probaj ti posle toga da prihvatiš to radno mesto, čak i ako znaš davećmesec dana kasniš sakirijom. Nema šanse. Apsolutno: oslušnem pejzaže u nečijoj glavi samo kad neko gurne moje noge u ognjište, i drži ih tamo; kad ona senka koja me prati neumoljivo skreće u svaku sledeću uličicu za mnom; kad keramičar koga sam angažovao da popravi štetu nastalu zbog curenja mog tuša isporuči za to malo pločica račun, uz glupav osmeh, za tri stotine i šezdeset dolara iznad procene. Ili u trenutku ljudske slabosti. Ali posle toga nedeljama ne mogu da se saberem. Nedeljama. Zato što ne možete, ali zaista, naprosto i apsolutno ne možete znati kakvi su ljudi stvarno i uistinu, dok ne uskočite u njihov pejzaž. Da je Toma Akvinski imao moju sposobnost, vrlo brzo bi otišao da živi kao pustinjak, i samo bi ponekad posetio um neke ovce ili nekog ježa. U
trenucima ljudske slabosti. Zato je u toku celog mog života — a ovo, koliko mogu da se setim, radim od svoje pete, ili šeste godine, možda još od pre — samo jedanaestoro, možda dvanaestoro ljudi, od svih onih koji znaju da ja umem. da “čitam misli”, dobilo priliku da mi se približi. Od tog broja, troje nikada nisu kad pokušali da iskoriste to saznanje mene, me iskoriste ili ubiju ne pazim. Od tih troje, dvoje suprotiv bili moj otac da i moja majka, dvoje slatkih matorih crnčuga koji su me usvojili, mene, pozno rođenu bebu, i koji su odavno mrtvi (ali se verovatno brinu za mene i sad, na Drugoj strani); oni mi i sad mnogo nedostaju, naročito u ovakvim trenucima. Ostalih osam, devet bilo je toliko zgađeno saznanjem da su se pobrinuli da im ne prilazim na kilometar —jedna ženska se odselila čak u drugu državu, samo da bude bezbedna, mada su njene misli bile mnogo dosadnije i nevinije nego što je sama verovala da jesu — ili su sačekali trenutak moje nepažnje i pokušali da me udare nečim teškim u glavu — imam iščašenje otkidaneku dva dana kišu Nemajući — ili su pokušali da me ramena iskoristekoje da me zaradim kintu pred za njih. dovoljno zdravog razuma da se zapitaju: ako sam već sposoban da zaradim ogromne sume novca, zašto, do vraga, živim “od danas do sutra” kao neki omatoreli postdiplomac koji se plaši da jednom već ode sa univerziteta i postane odrastao čovek? Dakle, vrlo glupi govnari. Treća osoba, uz moju kevu i ćaleta, koja nikad nije pokušala da zloupotrebi znanje o mojoj sposobnosti, bila je Alison Roše. Koja je sada sedela na barskoj stolici pored mene, u sred maja, u sred jedne srede popodne, u sred Klantona u Alabami, cedila kečap n& Ali-American hamburger, kvarno me podsećala na onaj naš prokleti, jedini, novogodišnji seksualni interludij uz Harpoa i njegove burazere; bili smo sami, nas dvoje i kuvar. A ona je čekala moj odgovor. “Ра, radije bih da mi tvor poprska nogavicu”, odgovorio sam. Izvukla je papirnu salvetu iz hromirane kutije i obrisala crvenilo koje je iscurilo iz zemičke i redekorisalo površinu stola od formike. Pogledala me je ispod gustih, strasnih trepavica; pogledom nestrpljenja i ljubičastim očima koje mora da su strava delovale na ratoborne svedoke odbrane. Alison Roše bila je prvi zamenik javnog tužioca za oblast
Džeferson, a njena kancelarija bila je u Birmingemu, u Alabami. Blizu koga smo i sedeli, u Klantonu, na ovom tajnom sastanku, uz All-American hamburgere; tri godine posle onog našeg uletanja u preveliku količinu šampanjca, u crno-bele komedije iz 1930-tih na iznajmljenim video kasetama, i crno-beli seks. Jedne naročito glupave novogodišnje večeri. Prijatelji jedanaest godina.ljudske I jednom, samo kaonije dobar primer šta se dešava u trenutku slabosti. Stojednom; ne znači da bilo strašno dobro, jer, bilo je; bilo je nepojamno dobro; ali nikad više to nismo uradili, niti čak i pomenuli, posle onog jutra-posle kad smo oboje otvorili oči, i pogledali jedno drugo kao što čovek gleda naduvenu konzervu sardina koja samo što ne eksplodira, i rekli uglas Oooo, Isssuse. Nikad to više ni pomenuli nismo, sve do ovog izuzetnog popodneva u masnoj hamburgernici gde sam se pridružio Alison, pošto sam prethodno vozio od Montgomerija dovde, da je susretnem na pola puta, posle njenog neobičnog telefonskog poziva. Ne mogu reći da je kuvar bio mnogo zadovoljan zbog rasporeda pigmentacije za njegovim šankom. Ja sam, ipak, ostao izvan njegove glave i pustio ga da misli šta god hoće. Vremena se menjaju spolja, ali unutrašnji pejzaž ostaje zagađen. “Ja samo tražim da odeš i popričaš s njim”, reče ona. Pogledala me je onim pogledom. Poprilično me je mučio taj njen pogled. Nije sasvim pošten, niti sasvim nepošten. Igra na uspomenu one noći kada smo završili u krevetu. I dovoljno je nepošten, jer kao da nabraja da je bilo na podu, na sofi, na stočiču između trpezarije i kuhinjice, u kadi, i najzad onih devetnaest minuta na gomili cipela, bezbroj pari cipela, u njenom plakaru za odeću koji je jako mirisao na kedrovinu i devičanstvo. Sada mi je uputila jedan takav pogled, i nije u njemu izostavila ni jedan deo zapamćenog. “Ja ne želim da popričam s njim. Osim što je on jedno živo ljudsko govno, i osim što imam druga posla a ne da idem u Atmor i skočim u bolesni um tog ludog kučkinog sina, mogu li da te podsetim da je od sto šezdeset, moždavsto sedamdeset ljudi koji su ciknuli u električnoj stolici tamo, računajući i staru Žutu Mamu koja je 1990. bačena u staro gvožđe, bilo nekih sto trideset gospodina obojene kože, pri čemu ne mislim ni na jednu boju svetliju od te šolje kafe koja ti stoji pored leve ruke, iz čega
proističe da ja, kao izuzetno dobro obrazovani Afro-Amerikanac koji ceni svu živu crnoću svog tela, nisam toliko lud da idem u rasističku 'korektivnu ustanovu' kao što je zatvor Holman, neka, hvala lepo.” “Jesi li završio?” reče ona, brišući usta. “Aha. Završio. Slučaj završen. Nađi nekog drugog.” Ovo joj se nije dopalo. “Ne postoji niko drugi.” “А, mora biti da postoji, Negde. Idi pretraži istraživačke dosijee na Univerzitetu Djuk. Zovi Forteansko društvo, Mensu, Jeopardy. Zovi astrologe vidovnjake na telefonski broj koji počinje sa 900. Zar ne postoji neki polusenilni senator sa asistentom u punom radnom odnosu, koji već pet godina pokušava kroz jedan od skupštinskih domova da progura neki zakončić o osnivanju fonda za istraživanje te vrste koještarija? A Rusi? Sad kad se srušila Imperija Zla, trebalo bi da možeš da saznaš nešto o njihovim rezultatima sa Kirilijanovim aurama, ili šta su već muvali ti smradovi. Ili...” Viknula je iz sveg glasa. “Rudi, prestani! ” Kuvaru ispade iz ruke lopatica kojom je strugao roštilj. On je podiže, pogleda nas, a lice mu je govorilo (um nisam čitao), ako ova bela fufa jos ednom drekne ovako, ja zovem muriju. Uputio sam mu pogled koji on nije želeo; vratio se svom poslu, spremanju lokala za gomilu koja će da navali posle radnog vremena. Ali napetost njegovih leđa i ugao njegove glave govorili su mi da ne namerava dopustiti da ovo prođe tek tako. Nagnuo sam se prema njoj, uozbiljio se koliko sam mogao, i rekao ovako tiho i nežno: “Alison, drugarice dobra, slušaj me. Već dugo spadaš u onaj mali broj prijatelja na koje mogu da računam. Imamo zajedničku istoriju. I nikada se, nijednom, pored tebe nisam osećao kao čudovište. Zato, okej, imam poverenje u tebe. Poverio sam ti nešto o sebi što mi stvara neizmeran, usrani bol. Nešto što bi moglo glave da me košta. Nisi me nijednom izdala, niti pokušala da me iskoristiš. Do sada. Ovo ti je prvi put. A moraš priznati da nije čak ni toliko razumno kao što bi bilo priznanje da si, recimo, prokockala sve do zadnje parice i da duguješ mafiji milion dolara i kao da li bih ja odšetao do Las Vegasa ili do Atlantik Sitija i uskočio u umove nekih bogatih pokeraša, zaradio milion dolara, i
dao ih tebi, da te ne upucaju njihovi strelci. Čak bi i to, koliko god ljigavo bilo da mi ti tako nešto kažeš, još uvek bilo shvatljivije od ovoga]” Izgledala je izgubljeno. “Ne postoji niko drugi. Rudi. Molim te.” “Ama, o čemu se uopšte radi, jebote? 'Ajde, kaži mi. Nešto kriješ, ili ne kazuješ sve, ili me lažeš.”
“Ne lažem!” Po drugi put je bila neočekivano, totalno, užasno ljuta na mene. Njen glas se odbio o zidove obložene belim pločicama. Kuvar se hitro okrenuo i zakoračio ka nama, a ja sam uskočio u njegov pejzaž, zagladio ustalasani astro-pod, ispraznio olujne oblake, i sugerisao mu da ode iza lokala, na jednu cigaret-pauzu. Na sreću, nije bilo drugih gostiju u All-American pljeskarnici u to popodne; te on ode. “Smiri se malo, koji ti je?” rekoh ja. Bila je zgužvala papirnu salvetu u lopticu. Jasnodajetobilo da me Čekao laže, krije kazujesasve. Nisi morao biti telepata skontaš. sam,nešto, gledaoneAlison sporim i pažljivim podozrenjem, a ona konačno uzdahnu, i ja pomislih, evo, sad će. “Da li mi čitaš misli?” upita ona. “Ne vređaj me. Predugo se poznajemo.” Izgledala je razočarano. Ljubičasta boja njenih očiju se produbila. “Izvini.” Ali nije nastavila. Nisam hteo da joj dozvolim da me izigra. Čekao sam. Posleu njega. nekog Znam vremena, je tiho, “Mislim da sam se zaljubila da murekla verujem kad vrlo kaže tiho: da je nevin.” Ovo nisam očekivao. Ostadoh bez teksta. Bilo je neverovatno. Jebo te, neverovatno. Ona je, Glavna zamenica državnog javnog tužioca, bila ta koja je protiv Henrija Lejka Speninga podigla optužbu za ubistvc! Ne samo za jedno, i ne za neko nasumično ubistvo, nešto impulsivno u subotu uveče zbog čega se počinilac iskreno kaje u nedelju ujutro, ali svejedno biva kažnjen električnom stolicom u suverenoj državi Alabami; već zbog serije najgnusnijih, najogavnijih ubistava u istoriji Alabame, u i storiji Slavnog Juga, u i storiji Sjedinjenih
Država. Možda čak i u istoriji celog, jadnog i bednog, ljudskog univerzuma, koji inače do pojasa gazi kroz besmisleno prolivenu krv nedužnih muškaraca, žena i dece. Henri Lejk Spening bio je čudovište, hodajuća bolest, mašina za ubijanje, bez savesti ili ikakve sličnosti sa nečim što bismo mogli da nazovemo ljudskim. Speninggde je iskasapio sebi put kroz šest pristojno država. Sustigli suHenri ga uLejk Hantsvilu, je u ogromnom kontejneru za smeće, iza jednog supermarketa, radio nešto tako sumanuto i neljudsko sa ostacima leša jedne šezdeset pet godina stare penzionisane čistačice da čak ni bulevarska štampa nije mogla da kaže ništa više osim neizrecivo; ali je uspeo nekako da pobegne murijašima i nekako da isklizne iz mreže potere; i nekako da sazna gde stanuje policijski poručnik koji je rukovodio poterom; i nekako da se uvuče u to predgrađe dok je poručnik postavljao blokade na drumovima — i prospe utrobu žene tog čoveka, i njegovo dvoje dece. I raspori im čak i mačku. Onda je ubio putaukebali, u Birmingemu totalno poludeo da sujošganekoliko još jednom ali ovogi Dekaturu, puta su gai tako i zadržali u šakama, i izveli na suđenje. A Alis je bila ta koja je krivično gonila ovo nakazno čudovište. A kakav se tek cirkus od toga napravio. Iako je posle tog drugog hvatanja i zadržavanja u ćuzi ostao u rukama vlasti, u pokrajini Džeferson gde je obavio tri najgnusnija posla, tip je ubijao (sa tako odvratno podudarnim m.o. da je bilo sasvim jasno daje on počinilac] u dvadeset dve od ukupno dvadeset šest pokrajina Alabame, i svaka pojedina pokrajina je insistirala da se suđenje održi u njoj. A kasapio je i u pet drugih saveznih država, tako da je ukupan zbir leševa iznosio pedeset šest. Svaka od njih je tražila da im se izruči. Dakle, evo koliko je pametna, brza i profinjena tužiteljka Alison: nekako je uspela da se dodvori glavnom državnom tužiocu Alabame, da utiče tim ljubičastim očima na njega, da ga ubeđuje dovoljno dugo, da on, smuvan, pristane na jedan zakonski presedan. Naime, glavni državni tužilac države Alabame dozvolio je Alison Roše da konsoliduje ceo biznis, a to znači, da Spening bude izveden na suđenje istovremeno u sve dvadeset i dve pokrajine gde je, u Alabami, izvršio svojih dvadeset devet ubistava. Pomno je dokumentovala najvišim sudovima u državi da Henri
Lejk Spening predstavlja tako jasnu i neposrednu opasnost za društvo, daje tužilaštvo spremno da ide na rizik (veliki rizik!] i spoji sve optužnice u jednu, nadajući se da će sva ubistva biti i dokazana. Onda je nekako zagladila perje tužilaca u onoj preostaloj dvadeset jednoj pokrajini, i izgradila optužnicu koja je zasenila svakoga, pa i Speningovog branioca, koji je, inače, vrištao o nelegalnosti trenutka kad je ona to prvi put pomenula.takve ujedinjene optužnice od Dobila j e brzu presudu porote za svih dvadeset devet tačaka optužnice. Onda je stvarno zablistala, iako je trebalo samo još odrediti kaznu, i dokazala da su i preostalih dvadeset sedam ubistava njegova dela, pa je tek tada Spening osuđen, u suštini za svih pedeset šest ubistava odjednom, da bude postavljen na novu Žutu Mamu. Dok su političari i politički mešetari širom Alabame mrmljali Alisonino ime u vezi sa još višim državnim funkcijama, Speningu je zakazano sedanje u tu novu električnu stolicu u zatvoru Holman, stolicu koju je proizvela firma “Fred A. Lojhter i ortaci” u Bostonu, u Masačusetsu, u stolicu koja te rokne sa 2.640 volti čiste iskričave smrti već u prvoj dvestačetrdesetinki sekunde, što je šest puta brže od jedne četrdesetinke koja je potrebna mozgu da oseti da se nešto desilo; i onda te dalje drma; način odlaska sa ovog sveta (ako mene pitate] daleko previše human — imajući u vidu da je i 700 volti dovoljno da uništi mozak — za vreću gnoja kao što je Henri Lejk Spening. Ali, ako budemo imali sreće — a zakazani dan odlaska bio je vrlo blizu — ako postoje Bog, Pravda, prirodni poredak stvari, i sve ono što je dobro, Henri Lejk Spening, ta gnjila ogavnost, ta stvar koja živi samo da bi nanosila zlo — završiće pretvoren u hrpu jebenog pepela, kojim bi neko mogao da pospe svoj cvetni vrt, i na taj način da šansu toj aveti da po prvi put bude od neke koristi ljudskom rodu. E, to je bio tip sa kojim je Alison Roše sad želela da ja “popričam” u zatvoru Holman u mestu Atmor, u Álabami. Tamo, gde sa ostalim osuđenicima na smrt čeka da mu tonzurišu njegovu poludelu glavu, da mu raseku nogavice pantalona, da mu se jezik ispeče i pocrni kao unutrašnjost ovčijeg želuca... eto, tamo, u taj zatvor Holman je moja drugarica Alison želela da ja otputujem, na malo ćaskanje sa jednim odnajjezivijih stvorova za ubijanje posle nastanka čekićaste ajkule, koja,
inače, ima neizmerno veću ljudsku pristojnost nego što je Henri Lejk Spening ikada pokazao. Malo o-gde-si, kako-si, a onda skoči u taj um, gospodine telepato, pročitaj mu misli, upotrebi svoju čudesnu mitsku moć ekstrasenzorne percepcije; tu zgodnu, sjajnu sposobnost zbog koje sam proveo ceo život kao propalitet, dobro, ne baš kao propalitet: imam pristojanAlgrena stan i da solidne, nepostojane, prihode; primenjujem savet Nelsona nikad ali ne treba da se petljaš sa ženom čije su nevolje veće od tvojih; ponekad posedujem čak i automobil, mada to u ovom trenutku nije bio slučaj, moj kamaro su zaplenili, ali ne Hari Din Stenton, niti Emilio Estevez, odmah da vam kažem; ali propalica, u smislu da — kako to Alison kaže? — ah, da — “ne ostvarujem svoj puni potencijal punom snagom” — propalica u smislu da ni na jednom radnom mestu ne ostajem dugo, a osim toga svaki put dobijem da radim nešto bedno, uprkos mojoj diplomi na Rods univerzitetu, kojom sam toliko daleko nadmašio ono što bi se od siromašnog crnog momčića moglo očekivati da bi gospodin Rods bio jeste, stao biuglavnom uspravno uprkos i isprsio tom se i bioi sam prokleto ponosan na ponosan, mene. Propalitet, izuzetnom učenjačkom obrazovanju na Rodsu, uprkos činjenici da sam imao roditelje koji su bili dobri, pametni i puni ljubavi — čak i za usvojitelje — jebi ga, naročito za usvojitelje — koji su umrli donekle tužni što će njihovo jedino dete provesti život kao lutajuća nakaza, nesposoban da sebi obezbedi udoban život, ili da ima normalan brak, ili da gaji decu bez straha da na njih prenese taj svoj posebni lični užas... tu zapanjujuću sposobnost, u pesmama opevanu, u legendama prepričavanu, koju ja imam... i koju, izgleda, niko drugi nema, iako znam da je moralo biti i drugih, nekada, negde, nekako! Pođi, Čudesni, blistavi crni Kaljiostro modernog sveta, pođi. sa tomgospodine zgodnom, sjajnom sposobnošću čije postojanje već najmanje pedeset godina pokušavaju da dokažu razni lakoverni idioti i napaljenici na leteće tanjire, ali uzalud, jer nisu uspeli da je “izoluju” onako kako sam ja, ja, jedini ja, izolovan, a mogao bih da vam pričam o izolaciji, braćo moja; eto, tu sam se našao, ja, Rudi Pairis, gospodin čitam Vam Misli, suočen sa zahtevom da otputujem i ušetam u um jednog ubice koji je uplašio polovinu stanovništva sveta. A od mene to traži verovatno jedina osoba na svetu kojoj ne mogu da odbijem. Samo, da se dobro razumemo: hteo sam da odbijem. Odbijao sam, štaviše, svakom sledećom rečenicom
iznova. I šta sad? Hoću li ipak otići? Aha, nego šta ću, otputovaću dole u Holman i prošetati kroz krajolik u glavi tog bolesnog gada. Znate već kako ću. Imate dve šanse: minimalnu i nikakvu. Sve to se događalo u toku jednog masnog duplog čìzburgera i dve šolje kafe. Najgore od fufa... svegaveć biloAlis. je što se Alison nekako spetljala s njim. Alison! Ne neka obična Nisam mogao da verujem. Nije, zapravo, redak slučaj da se žene zalepe za robijaša, padnu pod njegove “čini”, počnu se dopisivati s njim, posećivati ga, nositi mu slatkiše i cigarete, zatim dolaziti u ljubavnu posetu; one postanu i “magarice” koje im donose drogu, švercujući je na mestu gde tampon nikad ne šija, zatim pišu pisma koja postaju sve egzotičnija, intimnija, vrelija, sa sve većom emocionalnom zavisnošću. Nije to neko veliko čudo; čitave psihijatrijske disertacije su napisane o tom fenomenu; kao i o ženama koje se pale na murijaše. Stvarno nije veliko čudo; stotine žena svake godine počinju da pišu tipovima u zatvorima, onda posećuju te momke, zidaju dvorce snova s njima, pa se tucaju sa tim momcima, i glume, glumataju, da kao postoji neka šansa da jednoga dana čak i najgori od njih, silovatelji, premlaćivači žena, napasnici dece, pedofili u povratu i to oni najgori, čiravi, ubice, ulični pljačkaši koji zdrobe lobanju nekoj babi da bi joj oteli markice za hranu, teroristi, i banko-baroni... da će jednog sunčanog aha-sad-će, evouskoro-će dana, kad naiđu ružičasti oblaci, ti poremećeni gmizavci izaći iz prostora okruženog zidinama, vratiti se u kolotečinu, i postati uspešni od-devet-do-pet vitezovi Galahadi okruglog “Braća Bruks” stola. Svake godine stotine žena se uda za takve momke, što znači da u jednoj vrućoj sekundi oko njih ostane stegnuta omča podmuklog, dvoličnog, posranog, lažljivog, ljigavog ponašanja tipova koji su proveli svoje sporadične godine, one povremene izvan zatvora, nabacujući baš takve omče: vezujući narod konopcima, izrabljujući ga, ispijajući krv svojim žrtvama do poslednje kapi; navlačeo ljude da se ponašaju kao slepi kod očiju, dok ne ostanu bez i j edne parice, bez svog srećnog doma, bez zdravog razuma, bez sposobnosti da ikad više u ma koga imaju poverenja ili da ma koga vole. Ali ovo nije bila neka jadna, nepismena, naivna, infantilna žena. Ovo je bila Alison. Žena koja je ostvarila jedan gotovo nemoguć zakonski
manevar, po samom rubu poništenja slučaja zbog bizarnog načina podizanja optužnice, tako što je glavne državne tužioce u pet drugih saveznih država uvela u tako pomirljivo raspoloženje da su, manje-više, možda, pristali da se njena optužnica konsoliduje preko državnih granica! To nikada ranije niko nije uradio, a najverovatnije niko, u budućnosti, i neće. j e, j edva, uspela izvede sve greben! to. Ako nisi kamena sudska ptica,Ona ne možeš da znaš kakavda je to planinski I ta Alison meni priča ova sranja. Alison, moja najbolja prijateljica, koja mi je sto puta pomogla; ne neka picićka, nego šerif Tvrde Gudure, čeličnog pogleda; koka od četrdeset-plus godina, daleko od doba nevinosti, žena kod koje gluposti ne prolaze, žena koja je videla sve i postala čvrsta, ali ne cinična; tvrda, ali ne i zla. “Mislim da sam se zaljubila u njega.” To su bile njene reči. “ Ja znam da mu verujem kad kaže da je nevin”. I to su bile njene reči. Pogledah je. Nije prošlo nimalo vremena. Još uvek je bio onaj tren kad je univerzum odlučio da legne i umre. Ja rekoh: “Ра ako si tako sigurna da taj uzor vrline nije počinio pedeset šest ubistava — za koja znamo, a jebem li ga, koliko još za koja ne znamo, jer on to, izgleda, radi od svoje dvanaeste godine — sećaš se onih par noći kad smo sedeli dugo i kad si mi pričala sve to sranje o njemu, i dok si govorila, koža ti se ježila, sećaš se? — ako si tako prokleto sigurna da tip čijem si upućivanju na električnu stolicu posvetila jedanaest nedelja truda u sudu nije kriv za kasapljenje pola planete — onda šta ću ti ja, zašto da se vozam čak do Atmora, ulazim u Holman, samo da bih se nagledao tog sjajnog dobričine? Zar ti nije dovoljno što ti 'ženska intuicija' javlja da je čist kao suza? Zar 'istinska ljubav' ne navodi tvoj slatko mlado dupe nepogrešivom putanjom kroz vrt ruža?” “Nemoj da se praviš pametan!” prasnu ona. “Molim?” rekoh ja, ne verujući, da ga jebeš. “Rekla sam: nemoj da zajebavaš sa tim tvojim nekim verbalnim bravurama!” Sad je meni. pukao film. “Ne, neću biti pametnjaković: biću tvoj poni, tvoj cirkuski psić, tvoja mala nakaza sa vrećom trikova koji ume da pročita misli! Vozi se svojim kolima, Rudi Pairis, u Holman; uđi međ'
Seljačine iz pakla; spusti dupe na klupu pokraj drugih crnčuga osuđenih na smrt, i popričaj sa jedinim belim dečkom tamo, koji već jedno tri godine čami u toj ćeliji; sedi, dakle, fino sa kraljem jebenih vampira, uklizi u to njegovo đubrište od mozga — a kakva će to radost biti, ne mogu da verujem da to tražiš od mene — pročitaj, dakle, ta kuvana govna koja on naziva Jesam mozgom, i vidiproniknuti da li te zajebava ne. To se od mene očekuje, tačno? li uspeo u suštinuilitvojih misli, drugarice moja?” Ustala je. Nije rekla čak ni Jebi se, Pairis! Opalila mi je šamarčinu iz sve snage. Onako dobru, preko usta. Osetio sam kako se gornji zubi zabijaju u donju usnu. Okusio sam krv. Glava mi je zazvonila kao crkveno zvono. Pomislio sam da ću pasti sa usrane stolice. Kad sam uspeo da izoštrim pogled, video sam da ona naprosto stoji tamo, i da izgleda u isto vreme kao da se stidi svog postupka, i kao da je razočarana, i prokleto besna takođe, ali i zabrinuta da mi nije odvalila mozak. Plus, kao da sam polomio njen ču-ču vozić. “U redu”, rekao sam umorno i završio uzdahom koji se protegao sve do zadnjeg džepa na mojim pantalonama. “Dobro, smiri se. Ići ću kod njega. Uradiću to. O'ladi malo.” Nije sela. “Nisam te povredila?” “Naravno da nisi”, rekoh ja, ne uspevajući da oblikujem osmeh koji sam hteo da nabacim. “Kako bi i mogla da povrediš nekoga prosuvši mu mozak u krilo?” Stajala je tako, nadneta nad mene, dok sam se ja nesigurno držao za rub šanka, poluokrenut silinom udarca; loptica od tvrdo zgužvane papirne salvete bila joj je u pesnici, a na licu izraz koji je govorio da od nje niko ne može da pravi budalu, i da se mi već odavno znamo, i da ona nikad dosad nije zatražila takvu uslugu, da ću ja, ako smo stvarno drugari i ako je stvarno volim, videti koliko ona duboko pati, kakvi je unutrašnji konflikti razdiru, i koliko je njoj potrebno da zna, da stvarno, bez ikakve sumnje, zna istinu, pa da ću u ime Boga — u koga ona veruje, a ja ne, ali u svakom slučaju to nije bitno — uraditi to za nju, naprosto uraditi posao bez ikakvog daljeg suvišnog zujanja.
Zato sam slegnuo ramenima, raširio ruke kao čovek koji nema kuda da pođe, i rekao: “Kako si se uvalila u ovo?” Ispričala mi je prvih petnaest minuta svoje tragične, srceparajuće i smrtno ozbiljne istorije, još stojeći. Posle petnaest minuta rekao sam: “Za ime Hrista, Alison, bar sedi! Izgledaš kao prokleta budala dok stojiš tako sa masnom u šapi. Naš kuvar sa četiri zvezdice bio je već Ušlo jesalvetom dvoje tinejdžera. posisao svoju cigaretu iza zgrade i sad je, ospokojavajuće, ponovo zauzimao svoje mesto, šetkao se po daskama iza šanka, spreman da isporuči velike količine All-Americanovog zakrčivača arterija. Ona je dohvatila svoju elegantnu akten-tašnu i bez ijedne reči, samo sa klimnućem glave koje je značilo “daj da sednemo što dalje od ovih” pošla, a ja za njom, do stola sa dve stolice, kod prozora, da nastavimo našu diskusiju o opasnostima koje prete neobazrivom i zadrtom gospodinu obojene kože ako dozvoli da ga u pravcu socijalnog samoubistva povede, svojim upornim nagovaranjem, prepredena i pametna, puna znanja i erotična, dama potpuno druge boje kože. E, sad, postoji ovo: Osmotrite dobro tu akten-tašnu. Želite li da znate kakva je ženska ova Alisa? Evo kakva je. U Njujorku, kad se neko ko puca na poziciju mlađeg izvršnog službenika u reklamnoj agenciji konačno nacmače dovoljno dupeta da mu dobace kosku u vidu nekakvog unapređenja, pa kad želi da se razmahne zastavom, da pokaže koje on, da demonstrira da ima šljifa, prvo štokupi uradi je dakaput, se odvuče “Kod Barnija”, na uglu Zapadne 17-te i Sedme, Burberi namesti opasač nehajno natraške, ostavljajući otkopčan kaput da vijori, i onda, takav, plovi kroz kancelarije u krug. U Dalasu, kad žena glavnog direktora pozove šest ili osam bračnih parova iz gornjih funkcionerskih slojeva, na večeru koja će biti intime, aux-nemarna, bez kartica sa imenom na mestu gde ko treba da sedne, bez entreé viljuške, bez cérémonie, a ovde je reč o ženi koja će uzeti kartu za Virdžin Er a ne za Konkord, ona toliko vlada situacijom, da neće upotrebiti Orefors, nego će isturiti Košta Bodu i reći ko ga jebe. Osoba koja toliko vlada situacijom, znate, koja je toliko neopterećena
sumnjama u sebe, čak i ne mora da se smeje tvom jadnom, šepurećem, glupom Armanijevom odelu, niti tvojoj spavaćoj sobi “Laura Ešli”, niti činjenici da provodiš radno vreme pišući člančiće za TV vodič. Je l’ vidite šta vam govorim? Alison Roše vam je takva vrsta osobe daje dovoljno da pogledate tu aktovku i ona će vam reći sve o tome koliko je jaka, jer radi se o “Atlasu”. o “Hartmanu”. Shvatite: ona ima para iz daKanade, kupi i Hartmanku, onuNe predivnu kožu vrhunskog kvaliteta uvezenu sa preklopnim kaišem, negde oko devetsto pedeset dolara skupu, u istoj kategoriji sa Oreforsom, sa Burberijem, belim mesom od koke biserke, ili vinom Muton Rotšild iz 1492, ili 1066, ili koja god da je već godina najskuplja, i rolsom umesto bentlija, iako je jedina razlika u prednjoj rešetki... ali njoj nije potrebno da pokazuje ko je, nema razloga da vijori, zato je kupila “Atlas”. Ne, dabome, neko glupavo pileće govance kao što je “Lui Viton” ili “Маrк Kros” — akten-tašne kakvima se služe razvedene dame u biznisu sa nekretninama; ne, nego “Atlas”. Irska, ručno rađena Stavljena koža.IRA Kravlja, zanatski obrađena nezaposlenih bombaša. Vrlo otmeno.i obojena. Samo zaU Irskoj, nijansurukama ispod raskošnog. Vidite tu akten-tašnu? Je l' vam sad jasno zašto sam pristao? Podigla ju je sa mesta gde ju je bila zavukla, a to je uz sam šank, ispred njenih nogu, pa smo prešli za taj sto pored prozora, daleko od kuvara i tinejdžera, onda je ona zurila u mene dok se nije uverila da sam u pravom duhovnom stanju, i nastavila gde je stala. Sledeća dvadeset tri minuta, prema velikom masnom zidnom časovniku, pričala je u sedećem položaju. Tačnije, u seriji sedećih položaja. Neprestano je premeštala stolicu, kao neko kome se ne dopada slika sveta viđena kroz taj prozor, neko ko se nada nekom slađem horizontu. Priča je počela sa grupnim silovanjem kad joj je bilo trinaest godina i nastavila se bez zastoja: dve porodice koje su je usvojile razvele su se, obojica surogat-tata su je usput malo pomazili; intenzivno učenje i savršene ocene u školi, kao zamena za sreću; zarađivanje za život uzgrednim poslovima, dok je studirala pravne nauke u koledžu “Džon Džej”; pokušaj bračne sreće u poznim dvadesetim, brzo prekraćen; i najzad, dugi drum ljudskih jada, od jednog do drugog tužilačkog uspeha, koji ju je doveo u Alabamu. Mogla je i na gora mesta da dospe. Poznavao sam Alison dugo, provodili smo ukupno nekoliko nedelja
ili meseci družeći se. Da i ne pominjem onu novogodišnju noč i braću Marks. Ali od ove priče nisam mnogo čuo do sada. Nisam uopšte. Smejurija jedna. Jedanaest godina. Čovek bi pomislio da sam ja za sve to vreme morao nešto da naslutim, ili posumnjam, ili već tako nekako. Odakle nam, do vraga, ideja da smo bilo kome prijatelji, kad u suštini baš ništa o tim osobama? Štanejeznamo to, hodamo li mi kroz život spavajući? Sto će reći: o čemu, uopšte, jebo te, razmišljamo?! Moglo se lako dogoditi da se nikada i ne pojavi razlog da čujem išta od toga, išta o ovoj Alison koja je prava Alison; međutim, zatrebalo je, zato što mi je postavila zahtev da idem na mesto na koje neću da idem, i da radim nešto čega sam se užasno plašio, pa je ocenila da treba da budem što kompletnij e informisan. Svanulo mi je da ni ona, tokom ovih jedanaest godina između nas, nije stekla pun, laserski oštar uvid u razna “zašto” i “kako” Rudija Pairisa. Mrzeo sam sebe zbog toga. Prikrivanje, nekazivanje, ili kazivanje samo delića, zloupotreba šarma u trenucima kad bi pošten odgovor zaboleo. Bio sam snalažljiv, a učio sam vrlo brzo; zatrpao sam duboko sve moje ekvivalente Alisoninih muka i nevolja. Mogao sam da joj ispričam, u proporciji jedan prema jedan, razne sive, tamne — recimo otvoreno — stvari iz mog života crne poput crnca. Ali sam se plašio da ću u tom slučaju izgubiti njeno prijateljstvo. Nikad nisam uspeo da poverujem u mit o bezuslovnom prijateljstvu. Ono suviše nalikuje na stajanje u brzoj, ledenoj reci. Stajanje na klizavom kamenju. Njena priča je stigla do tačke kad je podigla optužnicu protiv Speninga; nagomilala, prosejala i kategorizovala dokaze tako temeljito, tako promišljeno, tako nepogrešivo; orkestrirala ceo taj sudski proces tako brilijantno, da je porota donela presudu “kriv” za svih dvadeset devet, a uskoro — u fazi kažnjavanja — svih pedeset šest ubistava. Ubistvo sa predumišljajem i pod specijalno ružnim okolnostima, u svakom pojedinom od dvadeset devet. Trebalo im je manje od jedan sat za sve to. Nije bilo vremena čak ni za pauzu za ručak. Pedeset jedan minut da ga proglase krivim za sve za šta je optužen. Manje od jednog minuta po ubistvu. Alison je to postigla. Njegov advokat je tvrdio da nije uspostavljena nikakva direktna veza
između pedeset šestog ubistva (a to je zapravo bilo njegovo dvadeset deveto u Alabami) i Henrija Lejka Speninga. Ne, nisu ga uhvatili kako kleči i vadi utrobu iz rasporenog tela njegove poslednje žrtve — desetogodišnje Gunile Ašer, devojčice koja je išla u lokalnu parohijsku školu, zakasnila na autobus i ušla u čika-Speningova kola, na kilometar i po od svogsadoma u Dekatuiu, daje tajjoš čika poveze — ne,lepljivim nije uhvaćen na kolenima, otvaračem za konzerve uvek u svojim crvenim rukama, ali je m.o. bio isti, a Spening prisutan baš tada u Dekaturu, jer je tamo pobegao od onoga što je uradio u Hantsvilu, od onoga u čemu je uhvaćen u Hantsvilu, a što je uradio onoj staroj ženi, u onom velikom kontejneru za smeće. Dakle, nisu mogli da dokažu da je zavlačio svoje glatke, vitke ruke u Gunilino mrtvo telo koje se još uvek pušilo. Nisu, pa šta? Ipak su bili sto posto sigurni da je on taj serijski ubica, to čudovište, taj razbesneli košmar čiji su postupci bili toliko gnusni da novine nisu ni pokušale da mu nađenu neko mudrijaško ime kao što je Davitelj ili Kasapin-iz-zadnjeg-dvorišta. se vratila u rokuljudi od pedeset minuta, sa izrazima mučninePorota na licu, sa izgledom koji će jednog večno pokušavati da izbrišu iz svojih sećanja to što su videli i čuli, ali znaju da nikad neće uspeti, i svakako žale što ovaj put nisu uspeli da se izvuku sa obavljanja svoje građanske dužnosti. Vratila se porota, vukući noge, i rekla otupelom sudu: hej, stavite ovog ljigavog crva u onu stolicu i kuvajte njegovo dupe dok ne bude pogodan da se servira za doručak na prepečenom cimetnom hlebu. E, za tog tipa mi je Alison rekla da se zaljubila u njega. I da sada veruje da je nevin. Ozbiljno ludilo, dakle. “I kako si se, ovaj, kako se desilo da...” “Da se zaljubim u njega?” “Da, da. To.” Sklopila je oči na nekoliko trenutaka, skupila usne kao da joj je pobeglo jato neposlušnih reči pa sad ne zna gde da ih traži. Oduvek sam znao da je sklona intimi, da najvažniju istoriju čuva za sebe —jebote, do sad nisam pojma imao za ono silovanje, niti za ledenu planinu između njenog oca i majke, ni za detalje o tom braku od sedam meseci — znao sam da je postojao muž, ali samo na kratko; ali ne šta se desilo; znao sam
da su je kao siroče dvaput usvojili; ali, opet, ne kako je odvratno prošla u obe porodice — pa ipak, izvlačenje ovog komada vrelog ludila iz nje bilo je daleko teže, kao da pokušavaš zubima da izvučeš klinove iz ruku i nogu Isusa Hrista. Najzad je progovorila. “Preuzela sam taj slučaj kad je Carli Vilborg doživeo moždani “Sećam se.” udar...” “Bio je najbolji parničar u našem tužilaštvu, i da nije 'рао' dva dana pre nego što su uhvatili...” zastala je, pomučila se sa imenom, nastavila. “...Speninga u Dekaturu, i da pokrajina Morgan nije bila toliko zabrinuta zbog veličine slučaja, i da nam nisu prebacili Speninga iz Birmingema... a sve se to odvijalo tako brzo da nisu imali vremena ni da razgovaraju s njim... Ja sam bila prva koja mu se uopšte približila, svi su ga se toliko prokleto plašili, plašili su se onoga što su mislili da on jeste...” “Sopstvenih halucinacija...” rekoh ja, mudrosemo. “Zaveži. “Kancelarija je, posle tog mog prvog razgovora sa njim, uradila glavninu magarećeg posla. Tu je ležala moja velika šansa, koja se začas pretvorila u opsesiju. Ali, vidiš, posle tog prvog 'intervjua', nisam provodila mnogo vremena oči u oči sa Spenkijem, nikad se nisam zbližila s njim, nisam se uverila kakav je to čovek zaista...” Rekoh: “Spenki? Ko ti je, jebote, 'Spenki'?” Pocrvenela je. Krenulo je odivicanjenihnozdrva, u levui desnu stranu, preko obraza, sve do ušiju, a onda se popelo do linije kose. Video sam takvo Alisonino rumenilo samo dva puta za jedanaest godina; jedan od ta dva slučaja bio je kad je prdnula u operi, hučija od Lamermura. Ponovio sam: “Spenki? Zezaš me, a? Zoveš ga Spenki?” Crvenilo se produbilo. “Tako se zvao onaj mali debeli klinac u 'Malim vragolanima'... e dagajebeš, ne mogu da verujeml” Zapiljila se besno u mene. Osetio sam nailazak smeha. Moje lice poče da podrhtava. Opet je ustala. “Zaboravi. Naprosto zaboravi sve, okej?” Načinila je
dva koraka od stola, ka izlaznim vratima. Dočepao sam je za ruku i povukao je nazad, nastojeći da se ne raspadnem od smeha, i rekao: “U redu u redu u redu... izvini... Stvarno to iskreno i pošteno kažem, majke mi, neka me udari 'Spejsleb' u padu ako nisam 100% apsolutno iskren... al' mora priznaš... tako si me iznenada... mislim, 'еј, Alis.” Spenki? lipa koji je olešio bar pedeset ti zoveš nezaMiki, Žabac, Alfalfa?... Jasno mi je šest zaštoljudi ga ne zoveš Spenki? Crle, to Zašto sačuvaj mene, ali, Spenki???” Sledećeg trenutka sitni trzaji proleteli su i njenim licem; osmeh, protiv koga se borila uzmičući mikron po mikron; smeh na sav glas — počela je i da pljeska slobodnom rukom po meni kao po komarcu; otrgla je drugu ruku od mene, ali je samo stajala i kerebečila se; minut posle toga opet je sela. I gađala me papirnom lopticom. “То je iz njegovog đetinjstva”, reče ona. “Bio je debeli mali buconja, pa su ga zezali. Znaš kakva su deca... Od prezimena Spening napravili su Spenki zato što su se tad na TV prikazivali 'Mali vragolani'... daj prestani, Rudi!” Konačno sam se smirio i počeo rukama da dajem signale pomirenja. Gledala me je neko vreme ogorčeno i s opreznošću, pa kad se uverila da više neće biti nikakvih glupih šala na njen račun, nastavila. “Kad mu je sudija Fej izrekao presudu, ja sam dalje rukovala Spe... Henrijevim slučaj em iz naše kancelarije, sve do molbi za pomilovanje. Pisala sam predstavke protiv pomilovanja kad su Henrijevi advokati izneli svoju molbu pred Jedanaesti krug u Atlanti. Kad je Apelacioni sud odbio odlaganje izvršenja sa tri-nula, spremila sam sledeće pismo. Oni su se obratili Vrhovnom sudu Alabame, mi smo poslali to posiednje pismo, Vrhovni sud je odbio da razmatra njihov zahtev — to je bilo pre tri nedelje — i tad sam pomislila da je sve gotovo. Njima više nijedan potez nije preostao, osim možda obraćanja guverneru, ali ni od toga ne bi imali ništa, dakle, kraj. “Izvršenje je zakazano za subotu. Međutim, ja dobijem pismo od njega. Nije mi bilo jasno zašto hoće da razgovara sa mnom.” Rekoh: “Pismo... stiglo je do tebe kako?” “Preko jednog od njegovih advokata.”
“А ja mislio da su oni digli ruke od njega.” “Ра to sam i ja mislila. Dokazi su bili tako neodbranjivi; šest drugih advokata našlo je načina da se izvuče sa te dužnosti svakojakim izvinjenjima; nije to slučaj koji bi ijednom braniocu doneo pozitivne medijske poene. Koliko je samo bilo očevidaca na onom parkingu VinDiksija u Hantsvilu... barupedeset, I svi su videli isto, i svaki od njih je identifìkovao Henrija redu za Rudi. osumnjičene; dvadesetero, tridesetoro svedoka, mogli smo da dovedemo svih pedeset da smo imali potrebu za takvom paradom. A i sve ostalo...” Digao sam šaku. Znam, znam, rekao je taj moj uspravljeni dlan. Već ranije mi je ispričala sve to “ostalo”. Svaki gnusni detaìj, tako da mi se povraćalo. Umela je da priča tako živopisno, da su svi ti prizori iskrsavali pred mojim očima kao da sam ja počinilac. Tako da je moja mučnina pri uskakanju u tuđe pejzaže bila, u poređenju s time, prijatna. Krvave grozote, toliko odvratne, da nisam mogao ni da razmišljam o njima. Čak ni u trenutku ljudske slabosti. “Znači advokat ti doneo pismo...” “Mislim da znaš tog advokata. Lari Borlan; svojevremeno je bio u ACLU; pre toga je bio stariji savetnik za legislaturu Alabame, sve do Montgomerija; nastupio je dva puta, ili bese tri puta?... pred Vrhovnim sudom. Odličan momak. Njega nije lako prevariti.” “I šta on misli o ovome?” “Misli da je Henri apsolutno nevin.” “Da nije nimalo kriv, ni zajedno od svih tih...?” “Ni za jedno.” “Ali pri jednom od tih ubistava našlo se pedeset nezainteresovanih slučajnih očevidaca. Pedeset, sama si rekla. Pedeset, mogla si napraviti paradu. Svaki pojedini ga je zakucao 'lađno, bez dvoumljenja. Ubistvo u istom stilu kao preostalih pedeset pet, računajući i onu učenicu iz Dekatura nad kojom je konačno uhvaćen. I Lari Borlan misli da Spening nije on? Je l’ tako?” Klimnula je glavom. Prvo jedno od onih njenih komičnih skupljanja usana, pa sleganje ramenima, pa klimanje glavom. “Nije on.” “Znači ubica je još i sad tamo negde napolju?”
“Tako Borlan misli.” “А šta ti misliš?” “Slažem se s njim.” “Isss-use. Alis, tako mi mojih bolnih čizama i moga sedla! Jasno je da si otkačila! Ubica je, kao, još na slobodi, pomešan sa narodom, a nije se dogodilo ni jedno j edino novo ubistvo te vrste u ove tri godine otkad Spening sedi iza rešetaka! Kako to tumačiš?” “Tumačim tako da ko god daje stvarni počinitelj, taj je danima pametniji od svih nas ostalih, pa je namestio savršenu ovčicu koja će biti osuđena umesto njega, i sada je ili negde daleko i nastavlja posao, ili sedi upravo ovde u državi Alabami, gleda i čeka. I smeška se.” Njeno lice se otromboljilo od jada. U očima, nakupljanje suza. “Kroz četiri dana može da prestane da se smeška.” Subota veče. “Океј, polako. Reci mi do kraja. Borlan dođe, preklinje te da pročitaš Speningovo pismo, i...?” “Nije preklinjao. Samo mi je predao pismo, izjavio da nema pojma šta je Henri napisao, ali da me poznaje već dugo, i da sam po njegovom uverenju pristojna osoba koja se postavlja fer, i da bi veoma cenio, u ime našeg prijateljstva, kad bih ja pročitala to pismo.” “I ti uzmeš i pročitaš.” “Pročitam.” “Prijateljstvo. Ti i on ste izgleda bili dobri prijatelji. Možda na isti način na koji smo ti i ja bili dobri prijatelji?” Pogledala me je zapanjeno. Mislim da sam i ja samog sebe pogledao zapanjeno. “Odakle li je, kog vraga, to izletelo?” rekoh. “Aha, stvarno”, uzvratila mi je istog trenutka. “Odakle li je, kog vraga, to izletelo?” Uši su mi bile vruće i malo mi je falilo da se upustim u objašnjavanje da ako ona ima pravo da koristi našu braća-Marksističku nesmotrenost kao polugu, onda zašto ne bih i ja bio malo nadrkan po tom pitanju? Ali, oćutao sam; i, bar jednom u životu, bio dovoljno pametan da “produžim dalje”. “То je moralo biti pismo, i po.”
Cutala je dugo, odmeravajući koliko će grozno da mi naplati, u budućim danima i godinama, ovu glupu primedbu koju sam maločas provalio; pošto je, u glavi, sagledala da će postići ravnotežu, počela je da priča o pismu. Bilo je savršeno. Jedina vrsta poziva koji je mogao da primami osvetiteljku ga reklo je većjestrpala električnu stolicu. mnogo Pedesetnerešenih šest nije magični brojkoja smrti, pismo.uBilo je još mnogo, slučajeva u mnogo, mnogo drugih saveznih država; izgubljena deca, begunci, neobjašnjeni nestanci, starci i starice, studenti koji su stopirali da bi stigli u Sarasotu na neku prolećnu proslavu, vlasnici prodavnica koji su odneli dnevni pazar u banku, ali se nikada nisu vratili kući na večeru, prostitutke ostavljene u Hefti vrećama po ćelom gradu, i to u svakoj vreći po jedno parče, i smrt smrt smrt nebrojena i bezimena. Pedeset šest, reklo je pismo, to je bio samo početak. Pa ako ona, ona lično, niko drugi, Alison Roše, moja prijateljica Alis, hoće da dođe u Holman i razgovara s njim, Henri Lejk Spening će Osvetiteljka joj pomoći da zaključi Velike sve te otvorene slučajeve. Nacionalna reputačija. nerešenog. misterije razotkrivene. “I ti pročitaš pismo, i odeš... “Ne tek tako. Ne odmah. Bila sam sigurna da jeste kriv, i u tom trenutku prilično sigurna, posle više od tri godine rada na tom slučaju, da, ako on tvrdi da može popuniti sve te praznine, onda stvarno i može. Ali, naprosto mi se nije dopadala ćela stvar. U sudnici, uvek sam se nekako trzala kad sam prilazila blizu njega i optuženičke klupe. Te njegove oči, ni za trenutak ih nije skidao sa mene. Plave su, Rudi, jesam li ti to rekla...?” “Možda jesi, ne sećam se. 'Ajde dalje.” “Najplavlje plavo koje si ikad video... dobro, da kažem istinu, ja sam se naprosto plašila tog tipa. Toliko sam silno želela da pobedim u tom slučaju, Rudi, neopisivo... ne samo radi sebe, moje karijere, niti zbog same ideje pravde, ni zbog toga da on plati što je pobio toliko ljudi, nego prosto zbog pomisli da bi on mogao ponovo da izađe na ulicu. Sa tim plavim očima, tako plavim, nije prestajao da gleda u mene od samog početka suđenja... Pomisao na njega na slobodi navela me je da gonim taj slučaj poput podivljalog konja. Morala sam da ga spakujem u zatvori “ “Ali si savladala svoj strah...”
Nije joj se dopadala oštrica podsmeha na sečivu te primedbe. “Tačno. Najzad sam 'savladala svoj strah' i prihvadila da odem kod Speninga u posetu.” “Ра si razgovarala s njim.” “Jesam.” “А on pojma nije imao ni o jednom od drugih ubistava, je l' tako?” “Tako.” “Ali je pričao dobre priče. A oči su mu bile plave, oh, tako plave.” “Jesu, Rudi, svinjo jedna.” Nasmejao sam se tiho. Od svakoga neko na kraju pravi budalu. “Е, sad, ovo da te pitam — ali pitaću vrlo pažljivo, da me ne tresneš opet: u trenutku kad si ustanovila da te zamajava, da laže, da nema nikakav dugi spisak zločina koje bi rasvetlio jedan po jedan, zašto nisi ustala, potrpala papire u svoju akten-tašnu i otišla?” Njen odgovor bio je prost. “Preklinjao me je da ostanem neko vreme.” “То je sve? Preklinjao te je?” “Rudi, on nema nikog. On nikad nije imao nikog.” Sad me je gledala kao da sam napravljen od kamena, kao da sam bazaltni predmet, statua od oniksa, figura izdeljana od melanita, tovar čađi i pepela stopljen u monolitni blok. Plašila se da ne može, nikako, ma koliko se tužno ili hrabro izrazila, da probije moju kamenu površinu. Onda je rekla nešto što nikad nisam želeo da čujem. “Rudi...” Onda je rekla nešto što nikad nisam mogao ni zamisliti da će reći. Ni za milion godina. “Rudi...” Onda je rekla onu najgoru stvar koju je mogla meni da kaže, ono što je bilo gore čak i od priznanja da se zaljubila u serijskog ubicu. “Rudi... uđi... pročitaj mi misli... hoću da znaš, da shvatiš... Rudi...” Izraz njenog lica mi je slomio srce. Pokušao sam da kažem ne, o Bože ne, ne to, molim te, ne, ne to, ne
traži od mene da to radim, molim te molim te ne ide mi se unutra, nas dvoje toliko značimo jedno drugome, neću da znam kakav je tvoj unutrašnji pejzaž. Ne teraj me da se osećam odvratno, nisam voajer, nikad te nisam špijunirao, nikad krišom pogledao kad si izlazila ispod tuša, ili se skidala, ili radila nešto seksi... nikad nisam upadao u tvoju intimu, ne ne bihželim ja takounutra. nešto učinio... nije potrebno daput ja sve to znam, Mogu uprijatelji svakog smo, da uđem, ali svaki je grozno... molim te ne teraj me da tamo vidim stvari koje mi se možda neće dopasti, ti si moja prijateljica, molim te nemoj to ukrasti od mene... “Rudi, molim te. Uradi to.” O Isuseisuseisuse, opet je to rekla! Sedeli smo tako. I sedeli. I još malo sedeli. Rekao sam, promuklo, pun straha: “Zar ne možeš naprosto... naprosto da mi ispričaš.” Njene oči pogledaše stenu. Coveka od kamena. Dovodila me je u iskušenje da olako uradim ono što mogu da uradim. Na isti takav način je Fausta u iskušenje dovodio Mefìsto, Mefìstofeles, Mefìstofele, Mefostofìlis. Crna stena, doktor Faust, koji poseduje magičnu moć da čita misli; na zlo ga navode guste seksi trepavice, i ljubičaste oči, ijedno prelamanje glasa, i molećivi pokret šake ka licu, i tužno naginjanje glave, i prosjački rečeno molim, i sva ona krivica koja leži između nas, a koja je samo moja. Sedam glavnih demona. Od kojih je Mefìsto bio onaj koji “ne voli svetio”. Znao sam da je ovo kraj našeg prijateljstva. Ali ona mi nije ostavila nijedan prolaz za bežanje. Mefìsto u oniksu. Zato njen pejzaž. Ostaosam samuskočio unutraumanje od deset sekundi. Nisam želeo da znam sve što sam saznati mogao; svakako nisam želeo da znam ništa o tome kako je ona sagledavala mene. Ne bih podneo da vidim karikaturu crnčuge, izbuljenih očiju, debelih usana, tromog hoda, koju bih unutra video. Mandingo čovek. Skakutavi majmun na tremu, Rudi Pai... Bože, šta sam to mislio! Nije bilo ničeg sličnog tamo. Ničeg! Alisa ne bi ni trpela takve misli u svojoj glavi. Počeo sam da ludim, da postajem apsolutno jebeno blesav, tamo unutra kod nje, zato sam se i povukao posle manje od deset
sekundi. Želja mi je bila da blokiram to što tamo postoji, da to izbrišem, likvidiram, smrvim, spičkam, razorim, odbacim, da ga nema, da je uništeno, da ga zatamnim, ugasim, da bude kao da nikad ni postojalo nije. Kao onaj trenutak kad uđete u sobu i iznenadite mamu i tatu koji se jebu, a želeli ste da to nikad ne saznate. Ali sam, bar, razumeo.Alison Roše, video sam kako je njeno srce Unutra, u pejzažu reagovalo na tog čoveka koga je nazivala Spenki, a ne Henri Lejk Spening. Nije ga, u sebi, nazivala ni čudovištem, nego ga je zvala imenom dragog. Ja nisam znao da li je on nevin ili nije, ali je ona znala da je nevin. U početku je reagovala samo na nivou razgovora sa njim, a on je pričao (i nailazio na njeno razumevanje) kako je odgajanu sirotištu, tretiran kao rob, kako su mu oduzeli svako dostojanstvo, naterali ga da živi u strahu bez prestanka. Ona je znala kako je to. I uvidela da je on oduvek bio bez igde ikog. Kako je bežao. Kako je hvatan kao divlja zver, i stavljan u ovu ili onu porodicu, popravni dom ili sirotište, “za njegovo dobro”. Kako je ribao kamene stepenike: limena kofa puna sive vode, četka od konjske dlake, komad sapuna od lužine, pa ribaj i ribaj, sve dok nežni prevoji kože između prstiju ne postanu žestoko crveni i toliko bolni da ne možeš da stegneš pesnicu. Pokušala je da mi objasni kako je njeno srce reagovalo, jezikom koji još nije izmišljen za taj posao. Saznao sam onoliko koliko mi je bilo potrebno, tamo u njenom tajnom pejzažu, da bih znao da je Spening živeo nesrećnim životom, ali da je nekako uspeo da postane pristojno ljudsko biće. Videlo se u dovoljnoj meri, kad je pričala s njim oči u oči, bez optuženičke klupe između njih, bez postavljanja na dve suprotne, zaraćene strane, bez napetosti sudnice i publike i onih parazitagmizavaca iz žute štampe koji se šunjaju okolo i pokušavaju da fotografišu, da se identifikovala s njegovim bolom. Bol njenog života bio je sličan, ali ne isti; iste vrste, ali ne jednako intenzivan. Upoznala je Speninga, bar malo. Došla je ponovo, na novi razgovor. Ljudsko saosećanje. U trenutku ljudske slabosti. Sve dok, konačno, nije počela da preispituje sve dokaze koje je prikupila protiv njega, konačno pokušala da razume i njegovu tačku
gledišta, konačno čula i njegova objašnjenja o sticajima okolnosti. Tu su postojala nepodudaranja. Sad ih je videla. Sad nije, na način tužioca, odvraćala pogled od njih, niti sve okretala na način koji će naneti maksimalnu štetu Speningu; sad je dopuštala bar najminimalniju mogućnost da on govori istinu. I već slučaj nije izgledao tako nesporan. Do tad kvalitet se, morala je to sama sebi dada prizna, zaljubila u njega. Taj Speningov blagosti nije mogao bude već glumljen; lažne dobrote se ona, u svom profesionalnom radu, dovoljno nagledala. Odahnuo sam kad sam izašao iz njenog uma. Eto: bar sam shvatio. “А sad?” reče ona. Da, sad. Sad sam razumeo. Naprslo staklo u njenom glasu mi je reklo. Njeno lice mi je reklo. Način na koji je, u iščekivanju, razmakla usne, željna da sazna koji sam deo istine doneo na povratku sa magičnog putovanja. Dlan prislonjen na obraz. Sve to mi je govorilo. Zato rekoh: “Da.” Onda, tišina, između nas. Posle nekog vremena rekla je: “Ništa nisam osetila.” Slegao sam ramenima. “Nema tu šta da se oseti. Bio sam nekoliko sekundi unutra, i to je sve.” “Nisi video sve?” “Nisam.” “Zato što nisi hteo?” “Zato.” Osmehnula Ma nemoj? se. Ti“Shvatam, sad kao Rudi.” razumeš, a? Baš fino. Začuh sebe kako govorim: “Jesi li se već kresnula s njim?” Da sam joj otkinuo ruku iz ramena, manje bi je zabolelo. “То je već drugi put danas kako mi postavljaš pitanje te vrste. Nije mi se osobito dopalo prvi put, a sad mi se dopada još manje.” “Sama si tražila da ti ulazim u glavu. Nisam kupovao kartu.” “Dobro, bio si unutra. Nisi li dovoljno razgledao da sam otkrij eš?” “Nisam tragao za 'tim'.”
“Kakav kukavički, mizeran, jadan, jadarski...” “Nismo čuli odgovor, savetnice. Molim vas da ograničite vaše odgovore na jednostavno 'da' ili 'nе'.” “'Ajde ne budi blesavi Pa čovek je osuđen na smrt!” “Ima načina.” “Т kao znaš za njih?” “Imao sam prijatelja. Gore u San Rafaelu. Ono što zovu Tamal. Preko mosta od Ričmonda, severno od San Franciska.” “То je Sen Kventin.” “Е, jest, tačno tako.” “Mislila sam da je tvoj prijatelj u Pelikanovom zalivu?” “Drugi prijatelj.” “Izgleda da imaš mnogo starih drugara po ćuzama u Kaliforniji.” “Rasistička nacija, šta ćeš.” “То sam već čula.” “Ali Kventin nije Pelikanov zaliv. Dve potpuno različite stvari. Коl’ко god da je gadno u Tamalu, još je gore u Gradu Polumeseca. U Suu.” “Nikada nisi pominjao 'prijatelja' u Sen Kventinu.” “Mnogo raznog sranja ja nisam pomenuo, аl’ to ne znači da ga ne znam. Ja sam sam velik, sadržim mnoštvo.” Sedeli smo i ćutali, nas troje. Ja, ona i Volt Vitman. Mi se svađamo, pomislih. Nije ovo rasprava o nekom filmu koji smo gledali, kobajagi žestoka, ja kao mislim jedno a ti drugo; ne, ovo je bilo gadno. Do kosti ozbiljna, ona koja se pamti. Niko nikad ne zaboravi ovu vrstu svađe. Može da postane prljava za sekundu, izgovori ćeš neko đubre koje više nikada nećeš moći da povučeš, nikada nećeš moći da oprostiš, stavićeš snet na ružu prijateljstva za sva vremena, nikada više ništa neće izgledati isto. Čekao sam. Nije rekla ništa više, direktan odgovor nisam dobio, ali bio sam prilično siguran da je Henri Lejk Spening otišao s njom do samog kraja. Osetih trzaj neke emocije koju nisam želeo ni da pogledam, a kamoli da analizujem, seciram, imenujem. Ako, n eka, pomislih. Jedanaest godina. Jednom, samo jednom. Neka ta misao ostane da leži, i neka ostari i sparuši se i umre pravom smrću, kao što sve ružne misli i treba da umru.
“U redu”, rekoh ja. “Odvezem se, dakle, u Atmor. Pretpostavljam da ti to planiraš za vrlo blisku budućnost, jer tip treba da se dinsta kroz četiri dana. Vrlo blisku: na primer, danas.” Klimnula je glavom. “А kako da uđem? Kao student pravnog fakulteta? Reporter? Da se lažno predstavim kaosam novijaslužbenik Larijaprijatelj, Borlana?ujedno Ili treba da uđemo zajedno, ti i ja? Šta tu, porodični nadzornik iz Odeljenja za kaznenopopravne ustanove države Alabame? Možda ću se provući kao borac za, zatvorenička prava zatvorenika, učlanjen u Projekt Nada?” “Mogu ja to mnogo bolje”, reče ona. Onaj osmeh. “Mnogo bolje.” “Aha, ne sumnjam da možeš. Zašto me to, onda, brine?” Još uvek sa tim osmehom, podigla je “Atlas” u krilo. Otključala ju je, izvadila jednu malu kovertu od smeđeg pak-papira, nezalepljenu ali zatvorenu uz pomoć spajalica; kliznula ju je preko stola do mene. Poskidao sam spajalice i istresao sadržinu. Pametno. Veoma pametno. Sve obavljeno, sa mojim fotografijama na odgovarajućim mestima, dozvole ulaska sa sutrašnjim datumom, za četvrtak ujutro, apsolutno autentično i punovažeće. “Daj da pogađam”, rekoh ja. “Četvrtkom ujutro robijaši osuđeni na smrt mogu da prime svoje advokate u posetu?” “Osuđenicima na smrt, porodične posete su ponedeljkom i petkom. Henri nema porodicu. Advokatske, sredom i četvrtkom, аћ nisam mogla pouzdano da računam na današnji dan. Trebalo mi je nekoliko dana da se probijem do tebe...” “Bio sam zauzet.” “... ali, robijašu mogu da dođu savetnici u posetu sredomi četvrtkom ujutro.” Kuckao sam prstom po hartijama i plastičnim karticama. “Ovo je veoma lukavo. Primećujem da su moje ime i moje zgodno lice već tu, već zatopljeni u plastiku. Od kad imaš spremne ove stvari?” “Od pre nekoliko dana.” “А šta da sam istrajao u odbijanju?”
Nije odgovorila. Samo je opet nabacila onaj pogled. “Još jedna stvar, na kraju”, rekoh. Nagnuo sam se vrlo blizu nje, da joj bude sto posto jasno kako sam smrtno ozbiljan. “Vreme izmiče. Danas je sreda. Sutra je četvrtak. Oni će da okrenu ona dva kompjuterski kontrolisana prekidača u subotu unoć, u ponoć. Šta ako ja uskočim u tipa, ime vidim da si uŽestoko pravu, da je apsolutno nedužan? Šta onda? Hoće neko da sasluša? govorljivog verbalno-akrobativnog malogli crnca sa magičnim sposobnostima čitanja misli? Mislim da neće. Dakle, Alis, šta onda biva?” “Prepusti to meni.” Njeno lice bilo je tvrdo. “Kao što si rekao: ima načina. Postoje putevi, a i puteljci, pa čak i munje nebeske mogu da se kupe, ako znaš gde je prodavnica. Sudska vlast je vrlo moćna. Izborna godina se bliži. Razne stare usluge mogu da se naplate.” “А tajnama može da se leluja ispod nečijeg nosa, da oseti miris?” “Samo se ti vrati i reci mi da Spenki govori istinu”, nasmešila se kada sam počeo da se smejem, “ра ću tim brigama da se pozabavim u nedelju ujutro, minut posle ponoći.” Ustao sam, ćušnuo papire nazad u kovertu i poneo je. Spustio sam pogled na nju i osmehnuo se što sam nežnije mogao, i rekao: “Ubedi me da nisi unapred namestila igru protiv mene i rekla Speningu da čitam misli.” “Ne bih ja to uradila.” “Reci mi da nisi.” “Nisam mu rekla da ti čitaš misli.” “Lažeš.” “Da li si...?” “Nisam čak ni morao. Vidi ti se na licu, Alisa.” “Da li bi smetalo, ako bi on to znao?” “Ni najmanje. Ja tog kurvinog sina mogu da pročitam i na 'ladno i na vruće, znao on ili ne znao. Tri sekunde unutra, i ja ću znati da li je on počinilac svega toga, ili samo jednog dela, ili nijednog.” “Mislim da ga volim, Rudi.” “То si mi već rekla.”
“Ali ne bih te nikad izigrala. Samo mi je potrebno da znam... i zato te molim da uradiš ovo.” Nisam odgovorio. Samo sam joj se nasmešio. Rekla mu je. On zna da ću doći. Ali to je baš super. Da mu nije rekla, ja bih zatražio da ga zove i da mu kaže. Što više bude svestan šta mu predstoji, to ću lakše da mu popalim čitavučim, pejzaž. Ja brzo ja sam kralj brzih učenika: srednjevekovni narodni latinski, za nedelju dana; standardna apotekarska farmakopeja za tri dana; bas gitara Fender za jedan vikend; raspored igara “Atlanta Falkonsa” za jedan sat; i, u trenutku ljudske slabosti, kako je to imati menstruacioni period sa grčevima i obilatim odlivom, za tačno dva minuta. Tako da, uistinu, što jače neko pokušava da prikrije usključale jame krivice i raspeta tela srama, utoliko se brže ja prilagodim njegovom pejzažu. Kao kad tip na detektoru laži počne da se nervira, da se znoji, skače mu galvanski odgovor kože, pokušava da vrda i izbegava, oseća se nezgodno, nezgodnije i najnezgodnije tako da na kraju može sa svoje gornje usne da navodnjava baštu... tako isto, tip koji se upinje da nešto prikrije od mene, samo otkriva još više, omogućuje mi da uđem još dublje. Ima jedna afrička poslovica: Smrt dolazi bez lupanja u bubnjeve. Pojma nemam zašto mi je baš to baš tad palo na pamet. Poslednje što biste očekivali od zatvorske administracije jeste dobar smisao za humor. Ipak, baš to imaju u robijašnici “Holman”. Obukli su prokleto čudovište kao devicu. Bele patkaste pantalone, bela košulja sa kratkim rukavima zakopčana do grla, bele čarape. Smeđe brogan-cipele do zglavaka, verovatno od neoprena, sa donovima od krepa. Nisu bile u neskladu sa bledim, devičanskim prikazanjem koje je došlo kroz sigurnosna vrata, u pratnji jednog krupnog crnog brata u uniformi Uprave zatvora države Alabame, koji je stupao za njim i držao ga za desni lakat. Nisu bile u neskladu, te radne cipele, a nisu se ni čule, na podu od belih keramičkih pločica. Kao da je lebdeo kroz vazduh. O, da, rekoh ja sebi; o, da, zaista, jasno mi je kako je jedna ovakva mesijanska figura
mogla da smuva tako tvrdu žensku kao što je moja Alisa. O, da. Na sreću, napolju je padala kiša. Inače, da je sunčev sjaj strujao kroz staklo, tip bi nesumnjivo imao i oreol. U tom slučaju bih ja otkačio. Na licu mesta dobio bih napad smeha koji nikada ne bi prestao. Srećom, padala je baš jaka kiša. Zbog koje moja vožnja od Klentona dovde nije imala šanse da se nađe, na mojoj samrti, na spisku “Najboljih i najlepših trenutaka mog života”. Voda je padala u čaršavima koji su ličili na aluminijumski lim; voda, gusta kao jad; pljusak kroz koji, čini se, možeš da voziš čitavu večnost i nikad stvarno ne prodreš u njega. Pet, šest puta sam sklizavao u jarak pored autoputa 1-65. Zašto nijednom nisam ostao tamo do osovine ukopan u usisavajuće blato kojeg je jarak bio prepun, nikad neću shvatiti. Ali svaki put kad sam sleteo sa međudržavnog puta, čak i u ona dva slučaja kad je to bilo praćeno okretanjem za gotovo trista šezdeset stepeni i umalo prevrtanjem mog starog ferlejna pozajmljenog od Džona K. Hepvorta, svaki put sam samo navaljivao na volan i na gas, krivio se kao u epileptičnom napadu, napadao iskosa, i pravo, i krivo, i uspevao da izvedena kola prvo na travu i korov (ostavljajući iza sebe crveno blatište Alabame koje se krvnički upinjalo da me usisa), a onda izlazio na drum i jurio dalje po tom dugom crnom nakovnju, po kome je kiša tukla tvrdo kao paljba eksera za zakivanje krovnih greda. Shvatio sam to tada, a shvatam i sada, kao poruku da Sudbina neće dopustiti da me zajebe nešto tako trivijalno kao što je protivna volja Neba i Zemlje. Imao sam zakazan sastanak i Sudbina nije dozvoljavala da joj bilo šta izmakne kontroli. Pa ipak, iako svestan da živim nekim magično zaštićenim životom, sišao sam sa 1-65, nekih sedam kilometara daleko od Atmora, i to izlazom 57 pa levo na 21, i parkirao ispred motela “Best Vestern”. Nisam imao nameru da prenoćim tako daleko na jugu — mada znam jednu mladu žensku sa odličnim zubima, dole u Mobilu — ali kiša je prosto čekićala, a ja sam samo želeo da obavim svoj posao i odem na spavanje. Nakon tako duge vožnje, poguren nad volanom nečeg tako sakatog kao što je taj ferlejn bio, piljenja kroz kišu... a sa Speningom ispred sebe... želeo sam samo da sve prestane. Malčice dobrog, starog zaborava. Uzeo sam sobu, stajao pod tušem pola sata, preobukao se u poslovno odelo koje sam bio poneo, a onda telefonirao recepcionisti i pitao kako se
stiže do zatvora Holman. Dok sam vozio do tamo, desio mi se jedan sladak trenutak. Poslednji takav, poslednji u jednom dugom periodu koji je usledio; sećam ga se kao da se još i sad dešava. Čvrsto ga se držim. U maju, i početkom juna, cvetaju žute gospine papučice. U šumama, i na močvarnim terenima unutar šuma, ove čestožute i na nekoj poorhideje svemu drugome neupadljivoj kosini ili strmini, i purpurne pojavljuju se iznenada. Vozio sam. Nastao je kratkotrajni zastoj kiše. Kao oko uragana. Jedan trenutak, čaršavi vode, sledeći trenutak, apsolutna tišina, pre nego što će cvrčci, žabe i ptice početi da se žale; svuda tama, samo moji drveno kruti, idiotski farovi koji uranjaju u ništavilo; sveže kao u bunaru; a ja spustio prozor da ne zaspim, da mogu proturiti glavu napolje kad počnu oči da mi se sklapaju, vozim, i odjednom osetim delikatni parfem slatke gospine papučice. Negde levo od mene, u mraku, na nekom nagibu brdovitog terena, ili duboko među šumarcima nevidljivog drveća, Cypripedium calceolus je ulepšavao noćni svet svojim mirisom. Nisam usporio, niti pokušao da zadržim suze. Terao sam dalje; prepun žalom za samim sobom, iz nekog meni nedokučivog razloga. Duboko, duboko dole — maltene na samom onom severozapadnom pravouglom ćošku administrativne granice Floride, oko tri sata vožnje južno od poslednjeg stvarno carskog roštilj a u tom delu sveta, a taj j e u Birmingemu — stigao sam u gradić Atmor, i u robijašnicu “Holrnan”. Ako nikad bilikao u toj buvari, što ću sada reći odjeknuće rezonancijom onakoniste jasnom kad čitateovo Cosera dobrim Tasadejcima. Kamenje doziva. Poznata institucija za poboljšavanje ljudskog roda, Organizovana crkva, ima ime za to. Oni fini drugari koji se bave katoličanstvom, luteranstvom, baptizmom, judaizmom, islamizmom, druidizmom... izmizmom... oni koji su vam darovali Torkvemadu, nekoliko aromatičnih vrsta Inkvizicije, praroditeljski greh, sveti rat, obračune gradskih verskih milicija, i nešto zvano “pro-lajferi” što podmeću bombe, pucaju i sakate... smislili su zvučnu frazu “prokleta mesta”.
To je tako lako izgovoriti, kao Bog je na našoj strani, zar ne? Prokleta mesta. Kao što na latinskom jeziku kažemo, situs raznih zlonamernih sranja. Obitavalište zlih dešavanja. Lokacije zauvek pod crnim oblakom, kao kad stanuješ u stanu zgrade kojom upravlja Džesi Helms ili Strom Turmond. Velike apsane takva mesta. Dejnmor, Atika, Državni Ravej u Džersiju, pa onasu paklena jama uDžoliet, Luizijani po imenu Angola, pa stari Folsom — ne novi, stari Folsom — Kventin i Osining. Samo ljudi koji su čitali o njemu zovu ga Sing-Sing. Unutra, robijaši ga zovu Osining. Pa Državni Ohajo, u Kolumbusu. Livenvort u Kanzasu. Oni mardelji o kojima robijaši razgovaraju između sebe, kad razgovaraju o teškom robijanju. Su, pri Državnom zatvoru Pelikanovog zaliva. Tamo, u tim prastarim zgradurinama koje su malterisane krivicom, izopačenošću, nepoštovanjem ljudskog života, i najobičnijom zlobom obeju strana, kako bandi tako i pendrek-majstora, tamo gde su zidovi i podovi upijali sav bol i svu tugu miliona muškaraca i žena, decenijama, tamo kamenje doziva. Prokleta mesta. Osetiš to dok prolaziš kroz kapiju, pa kroz detektor za metal, pa izručuješ sve iz džepova na pult, i još otvoriš akten-tašnu da bi debeli prsti preturali po tvojim papirima. Osetiš. Ječanje i bacakanje ljudi koji znaju da pregrizu vene na svojim zglavcima da bi iskrvarili i umrli. Ja sam to osetio gore nego iko. Blokirao sam, koliko god sam mogao. Pokušavao sam da se držim uspomene na miris onih orhideja u noći. Poslednje što bih želeo bilo bi uskakanje u nečiji pejzaž slučajno, nasumično. Upadneš, pa saznaš šta je sve uradio, šta je pravi razlog što se našao ovde, za razliku od onoga za šta je formalno suđen i osuđen. Ne govorim ja to o Speningu; govorim o svima njima. Svaki dasa koji je na smrt premlatio svoju devojku zato što mu je donela bratvurst-kobasice, a ne začinjene kejdžun-kobasice. Svaki bledi, crvljivi umobolnik koji zna Sveto pismo napamet i koji je kidnapovao; jebao u dupe, i iskasapio nekog malog dečaka iz crkvenog hora, zato što su mu “tajnoviti glasi kaz'li da to učinit' mora”. Svaki amoralni narkos koji je upucao penzionerku i maznuo joj markice za hranu. Da sam samo za sekund popustio, da nisam držao štit podignut, mogao sam podleći iskušenju da pošaljem iz sebe iskricu i dotaknem
nekoga od njih. U trenutku ljudske slabosti. I tako, išao sam za poverenikom, sve do kancelarije Upravnika, gde je njegova sekretarica pregledala moje papire, i plastične kartice sa mojim licem na njima; i nastavila da gleda to lice dole, pa moje lice gore, pa opet moje lice dole, pa ono lice gore ispred nje, i kad više ni jedan sekund nije mogla da se za uzdrži, rekla: “Očekivali smo vas, gospodine Pairis. Ovaj. Vi zaista radite Predsednika Sjedinjenih Američkih Država?” Osmehnuo sam joj se. “Nas dvojica idemo na kuglanje zajedno.” Prihvatila je to sa punim poštovanjem, i ponudila da me odvede do konferencione sale u kojoj ću se sresti sa Henri Lejk Speningom. Zahvalio sam se, na način na koji se lepo vaspitani, obojeni gospodin zahvaljuje državnoj službenici koja bi mogla da mu olakša ili oteža život; pošao sam za njom, kroz hodnike, kroz čuvana vrata sa čeličnim rešetkama, kroz kancelarijsko krilo, kroz “segregacionu” sobu, kroz glavnu salu, sve do sale sa zidovima koje čine smeđi paneli od bojenog leskovog drveta i belo draperije pušteno da vise preko toga, sa belim podnim pločicama postavljenim preko cementa, sa rešetkastim metalnim bezbednosnim roletnama na prozorima, sa okačenim plafonom od akustičnih celotekskvadrata debelih pet centimetara, u kojoj nas je sačekao jedan oficir bezbednosti. Ona mi je poželela srdačno zbogom, još uvek ne sasvim uverena da je neko kao ja mogao doći tog jutra kod njih pravo sa aviona Er Fors 1, u kome se jutros nalazio i Predsednik. Bila je to velika sala. Seo sam za konferencioni sto; nekih četiri metra dug, metar i dvadeset širok; polirano leskovo ili hrastovo drvo. Stolice sa uspravnim naslonima, napravljene izvijanjem metalnih cevi, sa svetložutim, mekim sedištem. Svuda tišina, osim zvuka bračnog pirinča koji masovno dobuje po limenom krovu. Kiša nije popustila. Negde napolju, na domak druma 1-65, neki nesrećnik upravo je tonuo u žitku, crvenu smrt. “Doći će on”, reče oficir za bezbednost. “Baš lepo”, rekoh ja. Pojma nisam imao zašto mi je to rekao, imajući u vidu da sam prvenstveni zbog toga i bio prisutan. Zamišljao sam ga kao one ljude za koje strahuješ da u bioskopu ne sednu iza tebe, jer će sve da objašnjavaju svojoj ženski naglas. Kao bracero fizički radnik koji ima
važeću zelenu kartu i koji prepričava film Vudija Alena, svaku izgovorenu rečenicu, svom ilegalno useljenom rođaku Humbertu, koji je pre tri nedelje uspeo da se provuče preko granice iz Matamorosa. Kao jedan od dvoje osamdesetogodišnjih avanturista utegnutih u pojaseve protiv kile, koji su uspeli da šturnu iz svog staračkog doma na jedno ludo subotnje popodne u trgovačkom centru, završili u trećerazrednom bioskopu, i sad jedan od njih dvojice objašnjava čije će dupe Klint Istvud da praši, i zašto. Iz sveg glasa. “Jeste li gledali neki dobar film u poslednje vreme?” pitao sam ga. Nije imao priliku da odgovori, a ja nisam uskočio da saznam, jer su se u tom trenutku otvorila čelična vrata na udaljenom kraju sale, drugi oficir bezbednosti j e promolio glavu unutra i doviknuo oficiru po imenu “Dozvol'te mi da vam kažem očigledno”: “Mrtvac nailazi!” Oficir Očigledni mu uzvrati klimanjem glave, onaj drugi povuče glavu nazad kroz vrata, vrata se zalupiše, a moj drugar mi reče: “Kad dovodimo nekog od osuđenih na smrt, on mora da prođe kroz kancelarijsko krilo, kroz segregaciju i glavni hodnik. Zato se sve redom zaključa. Svako je u svojoj ćeliji. A za to treba vremena, znaš.” Zahvalio sam mu se. “Znači istina je da ti radiš za Predsednika, a?” Pitao je tako učtivo, da sam. odlučio da mu odgovorim istinito; do vraga sa svim tim lažnim dokumentima koje je Alisa spremila. “Aha”, rekoh, “on i ja smo u istom timu za igru koja se zove boćanje.” “А je l’ tako?” reče on, oduševljeni pratilac sportskih statistika. Malo italijanskog je nedostajalo da počnem da objašnjavam kako ključa je Predsednik, zapravo, porekla, ali tada začuh okretanje u bravi bezbednosnih vrata, i ona se otvoriše prema spolja; uđe mesijanska prikaza u belom, koju je vodio stražar sa po dva metra u svim pravcima. Henri Lejk Spening, bez oreola, sa okovanim šakama i stopalima, i lancima zavarenim za široki opasač od hromiranog čelika, zatetura se prema meni; donovi od neoprena nisu proizveli nikakvu uznemirujuću kakofoniju na belim keramičkim pločicama. Posmatrao sam ga kako hoda dugom putanjom kroz salu, a on je uzvraćao pogled, i ja rekoh sebi, Aha, rekla mu je da umem da čitam misli.
Pa, da vidimo kako ćeš da me sprečiš da uđem u tvoj pejzaž. Ali po njegovom spoljašnjem izgledu, po načinu na koji je vukao noge i gledao me, nisam mogao da zaključim da li je jebao Alisu. Međutim, znao sam da se i to moralo dogoditi. Nekako. Čak i pod velikim ključem. Čak i ovde. Zaustavio se naspram mene, tačno kod suprotne tačke stola, oslonio šake nakoji naslon ali nijeodrekao reč, samo imi je uputio osmeh samstolice, ikad dobio ikog,niračunajući moju mamu.najlepši O, da, razmišljao sam, o moj Bože, da. Henri Lejk Spening je ili najharizmatičnija osoba koju sam ikada sreo, ili prevarant-šarmer toliko prevejan da je 'ladno mogao u svakom trenutku da svali preklano grlo na davitelja. “Možete da ga ostavite”, rekao sam velikom, crnom, čudovišnom bratu. “То ne mogu, gospodine.” “ Ja ću preuzeti punu odgovornost.” “Zao mi je, gospodine; rečeno mi je da neko mora da bude ovde u sobi, sa sama i sa njim, čitavo vreme.” Pogledah onoga koji je od početka čekao sa mnom. “Znači li to, i ti?” Odmahnuo je glavom. “Samo jedan od nas, rekao bih.” Namrštio sam se. “Potrebna mije apsolutna privatnost. Šta bi bilo da sam ja zvanični advokat ovoga čoveka? Zar tada ne biste morali da nas ostavite nasamo? To se zove privilegovana komunikacija, zar ne?” Pogledali su se, ovaj par oficira za bezbednost, pa su onda pogledali mene, i ništa nisu rekli. Odjednom gospodin zvani “Očigledno kao nos na tvom licu” nije imao ništa vredno da ponudi, a sekvoja sa bicepsima je “imala svoja naređenja”. “Jesu li vam rekli za koga ja radim? Jesu li vam rekli ko me je poslao ovamo da razgovaram sa ovim čovekom?” Pozivanje na autoritet često pali. Promrmljali su da, gospodine, da, gospodine par puta, ali njihove face su ostale apsolutno neizmenjene, tačno na poziciji žao nam je, gospodine, ali mi ne smemo ostaviti nikoga nasamo sa ovim ovde. Ne bi pomoglo ni da sam doleteo u avionu Jehova 1. Zato sam rekao sebi jebi ga eto šta sam rekao sebi, pa sam kliznuo u njihove misli, i uz malo prekopčavanja telefonskih žica i preusmeravanja podzemnih kablova, odjednom je pritisak na njihove mokraćne bešike
postao neizdrživ. “S druge strane...” reče prvi. “Ра, možda bismo i mogli...” reče div. Kroz možda minut i po, manji je potpuno nestao, a veći je izašao i stao s one strane čeličnih vrata; njegova leđa ispunjavala su bezbednosni prozor sa dva sloja stakla i žičanom mrežom zavarenom za prozorski okvir. On je, u suštini, sasvim zaprečio jedini mogući izlaz i ulaz; kao kad su tri stotine Spartanaca stali na Vruću Kapiju, pred Kserksovu armiju od više desetina hiljada vojnika. Henri Lejk Spening je stajao i ćutke me gledao. “Sedi”, rekao sam. “Raskomoti se.” Povukao je stolicu, obišao oko nje i seo. “Sedi bliže stolu”, rekoh. To mu baš nije bilo lako, sa rukama tako u lancima, ali je dohvatio prednju ivicu stolice i vukao napred dok stomakom nije dotakao sto. Bio je zgodan, čak i za belca. Lep nos, jake jagodične kosti, oči boje vode kad u WC ubacite tabletu “2000 povlačenja”. Vrlo zgodan čovek. Naježio sam se. Da je Drakula izgledao kao Sirli Templ, niko mu ne bi zakrkao kolac u srce. Da je Hari Truman izgledao kao Fredi Kruger, nikad ne bi pobedio Toma Djuija na predsedničkim izborima 1945. Džo Staljin i Sadam Husein izgledali su kao slatki, ujački prijatelji porodice, stvarno zgodni i prijatni momci — koji su sasvim slučajno pobili milione muškaraca, žena i dece. Ejb Linkoln je izgledao kao ubica sa sekirom, ali je imao srce veliko kao Gvatemala. Henri Lejk Spening je imao onu vrstu lica kome odmah poverujete čim ga ugledate na nekoj TV reklami. Muškarci bi rado pošli na pecanje s njim, žene bi mu rado stisnule guzu. Bakice bi ga bez dvoumljenja zagrlile čim bi ga ugledale, dečica bi bez oklevanja pošla za njim u otvoreno grotlo peći. Kad bi umeo da zasvira u pikolo, pacovi bi plesali gavotu oko njegovih cipela. Ej, kakve smo mi budale. Lepota je nešto površno. Ne ceni se knjiga po koricama. Nije zlato sve što šija. Ođelo ne čini čoveka. Ej, kakve smo mi budale.
Šta je onda moja drugarica, Alison Roše? I zašto, do vraga, nisam naprosto kliznuo u njegove misli i proverio kakav mu je pejzaž? Zašto sam odugovlačio? Zato što sam ga se plašio. Na sto dvadeset centimetara od mene sedelo je pedeset šest verifìkovanìh, grozomornih ubistava, i gledalo pravo u mene plavim očima, ispod nežne, svetloplave kose. Ni Hari, ni Djui ne bi imali šansinu šansu. Zašto sam se onda plašio? Zato; eto zašto. Bilo je to prokleto nerazumno. Svo naoružanje je bilo kod mene, on je bio sav u okovima, a ja ni za sekund nisam poverovao da je on ono u šta je Alisa verovala da je: nevin. Jebote, pa uhvatili su ga, u najbukvalnijem smislu reči, sa krvavim rukama. Bile su mu, zaboga i pobogu, krvave do ramena. Nedužan, moj kuracl O kej, Rudi, pomislio sam,Osmehnuo ulazi i razgledaj. Ali nisam.blagim Čekao sam da tip kažemalim nešto. osmehom, i se oklevajući, i nervoznim rekao: “Alis me je zamolila da se sastanem s tobom. Hvala ti što si došao.” Gledao sam ga, ali ne u njega. Izgledao je kao da mu je nelagodno što sam se ja zbog njega toliko potrudio. “Ali ne verujem da možeš nešto da popraviš, ne u roku od samo tri dana.” “Је l' se plašiš, Spening?” Njegove usne su zadrhtale. “Da, plašim se, gospodine Pairis. Plašim se verovatno onoliko koliko čovek uopšte može da se uplaši.” Oči su mu bile vlažne. “Onda verovatno imaš neku predstavu o tome kako su se tvoje žrtve osećale, š'a kažeš?” Nije odgovorio. Oči su mu bile vlažne. _ Jpš, trenutak je naprosto gledao u mene, onda je grubo zagrebao stolicom unazad, i ustao. “Hvala na dolasku, gospodine. Zao mi je što je Alis trošila vaše vrème.” Okrenuo se i počeo da se udaljava. A ja uskočih u njegov pejzaž. O Isuse Bože, pomislih. Tip je nevin.
Ništa od onoga nije počinio. Ništa. Apsolutno bez sumnje, bez senke sumnje. Alisa je bila u pravu. Video sam svaki delić tog pejzaža u njemu, svaki prevoj i nabor; svaku rupu za bežanje, svaki pacovski tunel; svaku jarugu i vododerinu; ćelu njegovu prošlost, unazad unazad unazad sve do njegovog rođenja u Luistaunu, u Montani, blizu Velikih vodopada, pre trideset šest svakiiznad dan njegovog života do minuta kad ga uhapsili zato godina; što se našao rasporenog lešasve te čistačice koju je su pravi ubica bacio u kontejner. Video sam svaki sekund njegovog pejzaža; video sam ga kako izlazi iz Vin-Diksi samoposluge u Hantsvilu; gura kolica puna vreča sa namirnicama za vikend. Video sam ga kako zaokreće prema parkingu, u pravcu gomile kontejnera, pretovarenih pokidanim kartonskim kutijama i sanducima od voća. I čuo sam poziv u pomoć iz jednoga od njih; i video Henri Lejk Speninga kako staje i osvrće se, nesiguran da j e išta čuo. Zatim sam ga video kako polazi ka svojim kolima, parkiraaim tu na samoj ivici parkinga štosamoposluge; je petak i svako se snabdeva za vikend, i nema praznih mestazato ispred a onda novi poziv u pomoć, ovaj više put tiši, jadan poput osakaćenog mačeta; i Henri Lejk Spening se zaustavlja kao okamenjen, i osvrće se; obojica vidimo krvavu šaku kako se izdiže iznad prljave, zelene čelične ivice kontejnera. I video sam ga kako napušta svoju robu, ni ne pomišljajući koliko ga je to koštalo ili kako bi neko lako mogao da odnese njegovu hranu ako je ostavi samo tako, ili da mu je na tekućem računu ostalo samo jedanaest dolara, tako da, u slučaju da mu pokradu ovu hranu, neće jesti ništa sledećih nekoliko dana... i gledao sam ga kako pritrčava kontejneru i zaviruje u brdo smeća... i osetio kakva je muka stomaku je video tu jadnicu,i ono štosam je od nje mu ostalo... i biousam s njimpripala dok sekad penjao na kontejner uskakao unutra da pomogne, koliko god može, toj masi isečenog i razderanog mesa. I zaplakah s njim kad je poslednji put jeknula, s mehurom krvi koji se rasprsnuo u njenom presečenom grlu, i umrla. Ali iako samja čuo krik nekoga koje naišao iza ugla, Spening nije; i tako je on još uvek bio u kontejneru, oberučke držeći tu bednu masu odrane kože i crne krvave odeće, kad su pajkani zaškripali kočnicama na tom parkingu. Tek je tada, Henri Lejk Spening, kriv jedino za pristojno i izuzetno saosećajno
ponašanje, počeo da shvata kako čitav prizor izgleda onoj sredovečnoj hausfrau koja se šunjala okolo da bi uzela i odnela kući neku praznu, zgodnu kartonsku kutiju, i koja misli da vidi ubicu koji ubija staricu. Bio sam sa njim, tu, u tom pejzažu njegovog uma, dok je bežao i bežao, skrivao se i skrivao.. Sve dok ga nisu uhvatili u Dekaturu, deset kilometara leša Gunile Ašer. uhvatiliasusve ga iostalo identifikovali, jer su na ga dobro videliodna kontejneru u Ali, Hantsvilu; je bilo samo osnovu podudarnih okolnosti, nategnuto i navučeno od strane jednog bolesnika vezanog za krevet, Ćarlija Vilborga, i osoblja u Alisinoj kancelariji. Na hartiji je izgledalo ubedljivo, toliko ubedljivo da mu je Alisa uspešno pripisala svih dvadeset devet, a potom i svih pedeset šest ubistava, manijakalno ogavnih. A sve neistina. Ubica je još uvek bio na slobodi. Henri Lejk Spening, koji je izgledao kao pristojan i dobar momak, upravo je to i bio. Pristojan, dobar, dobrodušan, ali nadasve nevin momak. Možeš da prevariš porote, detektore laži, sudije, socijalne radnike, psihijatre, svoju mamu i svog tatu, ali nikako Rudija Pairisa, koji redovno putuje na mračna mesta na koja možeš da odeš, ali sa kojih se nikada ne vraćaš. Ovi će spržiti nedužnog čoveka kroz tri dana. Morao sam nešto da preduzmem po tom pitanju. Ne samo zbog Alis, mada je to već bio dovoljan razlog; već i zbog ovoga čoveka, koji misli da je beznadno osuđen na propast, i koji, iako sav zgromljen strahom, ne dopušta da mu tu nešto sere neki pametnjaković kao što sam ja. “Gospodine Spening”, pozvah ga. Nije se zaustavio. “Molim vas”, rekoh. Prestao je vući nogu pred nogu, i lanci su prestali cilikati kao magične brazletne, ali se nije okrenuo. “Verujem da je Alis u pravu, gospodine”, rekoh. “Verujem da su uhvatili pogrešnog čoveka; i verujem da je sve ovo vreme, koje ste ovde odsedeli, pogrešno; takođe verujem da ne treba da umrete.”
Onda se okrenuo polako i zapiljio u mene, pogledom psa koga mame koskom, ali mu je ne daju. Njegov glas pretvorio se u jedva čujan šapat. “А zbog čega, gospodine Pairis? Zašto vi meni verujete, kad mi niko osim mog advokata i Alis nije poverovao?” Nisam rekao ono što sam mislio. A mislio sam da znam zato što sam proveo izvesno i uverio se Alison da je tip nedužan. Staviše, uverio sam se da vreme iskrenounutra, voli moju ortakinju Roše. A nema mnogo stvari na svetu koje ja ne bih uradio za Alisu, Zato rekoh: “Znam da ste nevini, jer znam ko je kriv.” Njegove usne se razdvojiše. Nije to bio jedan od onih velikih pokreta lica, gde se nečija usta razjape od zaprepašćenja; bilo je to samo obično razdvajanje usana. Ali bio je zaprepašćen; znao sam to, baš kao što sam znao da je jadničak već suviše propatio. Vratio se, vukući stopala, i opet seo. “Nemojte miNe se želim rugati,dagospodine molim vas. Ja bojim,abaš kao što ste rekli. umrem, aPairis, naročito ne želim dase umrem, da svet misli da sam ja počinio... te stvari.” “Nema zezanja, šefe. Znam ko treba da gori zbog svih onih ubistava. Ne u šest država, nego u jedanaest. Ne zbog pedeset šestoro mrtvih, već zbog okruglo sedamdeset. Od kojih su tri male devojčice u jaslicama, zajedno sa ženom koja ih je pazila.” Zurio je u mene. Užas se ocrtavao na njegovom licu. Poznavao sam taj izraz lica veoma dobro. Video sam ga bar sedamdeset puta. “Znam da si nevin, šefe, zato što sam;'a taj koga oni traže. Ja sam tip koji je smestio tvoje dupe u ovu buvaru.” U trenutku ljudske slabosti. Video sam sve. Sve ono što sam otpremio na mračno mesto na koje možeš da odeš, ali sa koga se nikada ne vračaš. Zidni sef u mojoj dnevnoj sobi. Kriptu sa zidovima debelim metar i po, obloženim armiranim betonom, pa uronjenim kilometar i po u granit. Grobnicu čiji su mešoviti lamelirani zidovi, sa mudro odabranim nagibima i zaobljenjima od debelih slojeva čelika i plastike, ekvivalent šesto do sedamsto milimetara maksimalno tvrdog oklopa od kristalgvožđa, onog gvozda koje se odgaja sa perfektnom kristalnom strukturom i sa pomno kontrolisanim količinama određenih primesa
koje na modernom jurišnom tenku zbacuj e sa sebe kumulativne mine kao španij el kapljice vode. Moj a kineska kutija-zbunjivalica. Skrivena odaja. Lavirint moga uma, u koji sam poslao svih sedamdeset da umru, isponova i isponova i isponova, da ne bih slušao njihove krike, niti gledao konopce krvavih žila, niti zurio u gnjecave očne duplje u kojima su im se nalazile oči. u taj zatvor, bio sam totalno zakopčan. Bio sam Kadmolećive sam ulazio bezbedan i zaklonjen, ništa nisam znao, ničeg se nisam sećao, ništa nisam podozrevao. Ali čim sam ušetao u pejzaž Henrija Lejka Speninga, i video da ne mogu da lažem sebe kako je on počinilac, osetio sam kako zemlja puca. Osetio potrese i talasavo uzdizanje kopna, pukotine su počele da se otvaraju pod mojim nogama i da jure, sve do horizonata; lava je proključala i potekla. I čelični zidovi se rastopiše, beton se pretvori u prašinu, rasplinuše se barijere; i ja sam gledao pravo u lice čudovišta. Nije ni čudo što me je hvatala mučnina kad mi je Alis pričala o ovom ili onom ubistvu koje je navodno počinio Henri Lejk Spening, čovek protiv koga je podigla optužnicu za dvadeset i devet ubistava koja sam ja počinio. Nije ni čudo što su mi pred oči spremno izlazili svi detalji kad je ona samo najsažetije opisivala prizor sa mesta zločina. Nije ni čudo što sam se toliko opirao dolasku u Holman. Unutra, u Speningovom umu, kada mi se njegov pejzaž otvorio, ugledao sam njegovu ljubav prema Alisi Rose, mojoj prijateljici i ortakinji sa kojom sam se. jednom, samo jednom... Nemojte ni pokušati da mi pričate kako Moć Ljubavi može da otvori onakve rasprsline. Ne želim da slušam ta sranja. Ja ću vama reći da se radilo o kombinaciji, o gomila stvari koja me je otvorila, a nešto od toga možda je bilo i to što sam video među njima. Ne znam baš toliko. Učim brzo, ali ovo je bilo trenutno. Prasak sudbine. Trenutak ljudske slabosti. Ovako sam to objasnio sebi, u onom delu mene koji se odvažio da uđe na to mračno mesto: uradih šta uradih, u trenucima ljudske slabosti. I upravo zbog tih trenutaka, a ne zbog mog “talenta” ili moje crnoće, postao sam gubitnik, čudovište, lažov kakav jesam.
U trenutku kada sam shvatio, nisam mogao da poverujem. Ne ja, ne dobri stari Rudi. Ne simpatični Rudi Pairis, koji celog života nije naneo nikakvo zlo nikome osim samom sebi. Sledeće sekunde poludeo sam od besa, silno ljut na tu odvratnu stvar koja je sve vreme živela u jednoj polovini mog rascepljenog mozga. Zeleo sam da potrgam deovlažno svog lica, da kroz tu rupu iščupam to ubilačko, i gnjilo, i zgnječim ga uzavučem kašu. ruku unutra i Sledeće sekunde bila mi je muka, zaista sam imao žestoku potrebu da se presamitim i ispovraćam, jer sam video sve trenutke onoga što sam učinio, neskriveno, neublaženo, pred očima ovog Rudija Pairisa koji je pristojan, razuman I pokoran, mada, priznajmo, zapravo samo jedan visoko obrazovani sjebanko. Ali ne ubica... povraćalo mi se. Onda sam, napokon, prihvatio ono što nisam mogao da poreknem. Jer ja više nikada neću kliziti kroz noć sa mirisom razbeharanih žutih gospinih papučica oko sebe. Tek sam sada prepoznao taj parfem. To je miris koji se diže iz rasporenog ljudskog trupla, kao iz mračnih, zjapećih usta. Onaj drugi Rudi Pairis je napokon stigao tamo gde mu je mesto. Ni pola minuta brige za njih. Seo sam za mali drveni pisaći sto u sobi za saslušanja u kancelariji javnog tužioca pokrajine Džeferson, i nacrtao grafikon sa imenima, datumima i lokacijama. Sva imena, od to sedamdesetoro, koja sam zapravo znao. (“Mnogi od njih su bili samo na drumu, ili u muškom WC-u, ili su se kupali u kadi, ili sedeli udobno zavaljeni u zadnjem redu bioskopa, ili podizali gotovinu iz ATM-a, ili prosto sedeli negde i ništa ne radili osim što su čekali da dođem i otvorim ih, možda otpijem malo od njih, ili možda i prezalogajim neki delić... i produžim dalje.) Datumi su bili laki, jer ja imam strašnu memoriju za datume. I za mesta gde su našli onih četrnaest za koje dotad nisu znali, m..o. je bio isti kao kod pedeset šest već poznatih, između ostalog i onaj starinski ručni otvarač za konzerve, moraš ga potezati ka sebi da bi njime sekao, kojim sam otvorio malu katoličku brojačicu zrna na brojanici, Gunilu Kakoseonozvaše, koja je mrmorila “Hvaljen Jezus i Marija” sve vreme dok sam joj to radio, čak i pred kraj, kad sam pred njenu facu
podigao delove njene utrobe da ih i ona možda malo lizne, što nije stigla jer je pre toga umrla. Ma, nije bilo ni pola minuta brige za državu Alabamu. U jednom jedinom maestralnom zamahu ispravili su tragičnu grešku pravde, skembali jednog manijakalnog ubicu, rešili četrnaest slučajeva više nego što su računali (u pet dodatnih država, zbog čega su policije pet dodatnih država bilei izuzetno zadovoljne službama reda i mira suverenesaveznih države Alabame), probili se na prvo mesto na udarnim večernjim vestima na sve tri glavne televizijske mreže, CNN da i ne pominjem, gde su se i zadržali nekoliko uzastopnih dana. Čak je i Bliski Istok pao na poziciju br. 2. Ni Hari Trurnan, ni Tom Djui ne bi imali šanse. Àlis se, dabome, povukla u izolaciju. Koliko sam čuo, zapalila je negde dole na obalu Floride. Ali posle suđenja i presude, posle Speningovog oslobađanja i mog ulaska, i tome slično, što kažu, opa-cupa tako to ide, stvari su došle na svoje mesto. Sat cito si sat bene, na latinskom: “Ako Starijeg. je urađeno dovoljno brzo, urađeno je dobro”. Omiljena uzrečica Katona. A ja sam tražio samo jedno, samo jednom sam molio, a to je da Alis i Henri Lejk Spening, koji se vole i koji zaslužuju jedno drugo, i koje ja zamalo carski da zajebem, da njih dvoje, dakle, budu prisutni kad moje umorno crno dupe bude vezano u novu električnu stolicu u Holmanu. Molim vas, dođite, preklinjao sam ih. Nemojte me ostaviti da umrem sam. Čak ni govno kao što sam ja. Ne puštajte da pređem u tamu, u koju može da se uđe, ali ne i da se vrati iz nje — bez prijateljskog lica. Makar to bilo i lice bivšeg prijatelja. A što se tebe tiče, šefe, pa dobro, zar nisam spasao tvoj život, da bi ti sad mogao uživati u društvu žene koju voliš? Najmanje što možeš da uradiš za mene. Hajde sad; pojavi se, nemoj da. me razočaraš! Ne znam da li ju je Spening nagovorio da prihvati ovaj poriv, ili je ona nagovorila njega; ali, jednog dana, nekih sedam dana pre dinstanja Rudija Pairisa, čuvar je zastao ispred mog komotnog boravišta među osuđenicima na smrt i dao mi do znanja da će u vreme roštilja biti prisutno i moje društvo, što znači moja drugarica Alis i njen momak, bivši stanovnik istog ovog stana u selu Mukotrpu. Šta sve čovek neće učiniti za ljubav.
Da, da, to je presudilo. Zašto bi jedan vrlo pametan igrač, koji se izvukao, sve do samog kraja ostao slobodan i čist, zašto bi jedan tako pametan igrač odjednom izblebetao teatralno priznanje, kao u lošim sudskim filmovima, “ја sam to uradio, ja sam to uradiol” i praktično samoga sebe vezao u električnu stolicu? Jednom. Bio sam sa njom samo jednom. Šta sve čovek neće učiniti za ljubav. Kad su me poveli u komoru smrti, iz pripremne ćelije u kojoj sam proveo prethodnu noć i čitav taj dan, i u kojoj sam pojeo svoj poslednji obrok (dobio sam vrući sendvič od belog prepečenog hleba sa pečenom govedinom, dupla količina mesa, i sa vrlo krto prženim krompirićima, sve zaliveno smeđim masnim sosom; uz ovo, sos od jabuka, i činiju sa grožđem sorte konkord), u kojoj se pojavio predstavnik Svete Rimske Imperije i pokušao da nadoknadi štetu koju su njegovi drugari počinili kad su satrli većinu bogova, verovanja i kultura mojih crnih predaka, pridržavali su me oficiri bezbednosti, po jedan sa svake strane, ali nijedan od njih nije bio u pratnji kada sam prvi put posetio Henri Lejk Speninga u ovoj istoj popravnoj ustanovi pre nešto manje od godinu dana. Nije to bila loša godina. Odmarao sam se do mile volje; stigao sam da pročitam neke knjige, stigao i do Prusta i Lengstona Hjuza, stidim se da priznam da se to dogodilo tek sada, pred kraj igre; oslobodio sam se nekoliko suvišnih kilograma; vežbao sam u teretani; prestao sam da jedem sir; smanjio sam količinu holesterola u krvi. Nije to ništa teško, treba samo malo truda. Čak sam i skoknuo u tuđe pejzaže jednom ii' dvaput, ii' desetak puta. Sto da ne. Nikuda nisam išao, a ni oni. Počinio sam groznija nedela nego najgori od njih; zar nisam i sam priznao daje tako? Znači nije bilo mnogo toga što bi moglo da me zgrozi, pošto sam jednom kapitulirao i pustio svh sedamdesetoro iz svoje podsvesti, gde su već godinama trunuli u plitkim grobovima. Pa i nije ti neka promena, brale. Doveli su me, pritegli me kaiševima u stolicu, priključili me. Pogledao sam svedoke kroz staklo. Tu su sedeli Alisa i Spening, sredina prvog reda. Dva najbolja sedišta
u pozorištu. Ona sva pretvorena u oči, i to plačne oči: gleda al' ne veruje daje do ovoga došlo. Pita se kada, kako, i na koji način se sve srušilo a da ona ništa nije primetila. A Henri Lejk Spening sedi stisnut uz nju, njihove šake su spletene u njenom krilu. Istinska ljubav. Pogledao sam Speninga u oči. Uskočio u njegov pejzaž. Ne, nisam. Pokušao sam, ali nisam mogao da se provučem. Već trideset godina, možda malo manje, radim to od svoje pete ili šeste godine; bez zapreke, sam sam jedini na svetu sposoban za taj trik, za zavirivanje u tuđu glavu; i sada, po prvi put, sprečen. Apsolutno nikakve jebene šanse da uđem. Podivljao sami Pokušao sam da se zatrčim u njega svom snagom, i naleteo na nešto kaki boje, kao pesak na plaži, koje popušta samo malo, nije tvrdo, ali te ipak zaustavlja. Baš kao da sam u papirnoj vreći, petnaest metara u prečniku i trideset metara visokoj, poput vreće iz supermarketa, od onog krutog mesarskog papira, tačno te boje, kao da sam upravo u takvoj i tolikoj vreći, pa se zalećem i mislim, procepaću je i istrčati napolje... ali vraga, vreća svaki put odoli i baci me nazad. Nije tvrda, nije kao trambolina, ali, smakne me ustranu, kao kad povetarcem nošeni padobrančići od prezrelog cveta maslačka naleću na staklena vrata. Nevažni su. Kesa je i dalje kaki boje, a i ne primećuje da joj nešto smeta. Zapeo sam da, kao, pogodim zapreku munjom čiste mentalne energije, kao u Marvelovim stripovima, ali koješta, uplitanje u tuđi um ne funkcioniše na taj način. Ne možeš da provaljuješ psihičkim ovnom za probijanje tvrđavskih kapija. To su one arogantne gluposti koje ponekad izgovaraju izvesni neprivlačni ljudi sa TV ekrana, na svima dostupnim kablovskim kanalima, pa pričaju o Moći ljubavi, Moći uma i uvek popularnoj hopa-cupa Moći pozitivnog mišljenja. Sranje; ja na ta laprdanja ne padam. Pokušao sam da zamislim da sam unutra, kod Speninga, ali ni to nije uspelo. Pokušao sam da ispraznim svoj um, i da otplovim na tu stranu, ali slaba vajda. I u tom trenutku shvatih da ja zapravo ne znam kako uskačem. u pejzaže. Ja to jednostavno... uradim. U jednom trenutku sam ušuškan u intimu svoje sopstvene glave, u sledeéem sam preko puta, u
tuđem pejzažu. To je trenutno, kao teleportacija, koja je takođe nemoguća, kao i telepatija. Ali sada, pritegnut kaiševima za stolicu, dok su se pripremali da mi navuku na glavu kožnu masku da svedoci ne bi morah da vide kako dim izlazi iz mojih očnih duplji i kako zapaljene dlačice u nosu izgaraju u obilju kada usam hitno morao da uskočim u mislipristup. i pejzažE Henrijaiskrica; Lejka sada Speninga, potpunosti mi nije bio dozvoljen upravo tad, u tom trenu, ja sam se uplašio. Presto, nisam mu se ni otvorio, a on se stvorio tu: u mojoj glavi. On je uskočio u moj pejzaž. “Vidim da si pojeo lep sendvič sa pečenom govedinom.” Glas mu je bio mnogo jači nego pre godinu dana kad sam došao da ga vidim. Mnogo jači unutar moga uma. “Jeste, Rudi, ja sam ono za šta si znao da verovatno negde postoji. Još jedan. Svračak.” Zastao je.kasapin. Vidim daBilo ti to u pejzaž'. Ja sebe zovem svračak. Ptica kojzoveš e ime'uskakanje odgovara. Čudna stvar, zar ne: sve ove godine, a nikad nismo sreli još nekog? Mora da ih ima, ali ja mislim — doduše to ne mogu dokazati, nemam stvarne podatke, to je samo jedna moja dugogodišnja proizvoljna hipoteza — da oni ne znaju da imaju tu moć.” Zurio je u mene preko pejzaža, tim svojim divnim plavim očima, onima u koje se Alisa zaljubila gotovo netremice. “Zašto mi to ranije nisi saopštio?” Tužno se osmehnuo. “Ah, Rudi, Rudi, Rudi, Rudi; jadaro spetljana mala. Zato što mi je trebalo da se upecaš u zamku, mali. Morao sam da postavim zamku za medvede, i da je namestim da se sklopi oko tvoje crne noge, da te izruči na pravo mesto. Čekaj, da pročistimo atmosferu ovde...” I onda je izbrisao svu manipulaciju koju je pre godinu dana izvršio na meni, kada je tako lako prikrio svoje prave misli, svoju prošlost, svoj život, istinsku panoramu onog što se u njegovom pejzažu dešavalo — kao kad prođeš pored kamere za nadziranje, sa snimljenom trakom uvek istih, mirnih prizora dok neko uveliko provaljuje u objekat — i kad me je ubedio ne samo da je nevin, nego i to da je pravi ubica neko ko je sklonio sva ta ogavna ubistva od svog svesnog uma i ko živi u svakom drugom
pogledu uzornim životom. Prolutao je po mom pejzažu — a sve to za sekund ii' dva, jer vreme nema trajanje u pejzažu, kao kad u snu provedeš sate koji su u stvarnom svetu trajali samo trideset sekundi pred buđenje — i najzad je izbrisao i sve one moje lažne uspomene, sugestije i logičke strukture nizova događaja koje mi je takođe bio ugradio, i uskladio sa mojom stvarnom prošlošću, izmenjenom, unakaženom preuređenom, da bih poverovao da samalipočinio svih tih sedamdeseti jezivih ubistava... da bih poverovao, u jednom trenutku jezivog otkrovenja, da sam ja taj psihopata koji je besneo iz države u državu i ostavljao na svakoj svojoj stanici hrpe pocepanog mesa. Sve je on blokirao, sublimisao, potopio, prema potrebi. Dobri stari Rudi Pairis, koji nikad nikog nije ubio. Bio sam upravo ono žrtveno jagnješce čiji je nailazak Spening čekao. “Eto vidiš, mali. Vidiš šta je stvarno bilo? Ništa nisi uradio. Čist si kao nov sneg, crnjo. To je istina. Kako sam te divno našao. Nisam nikad ni pomislio da postoji drugi kaotamo, ja, sveti,dok nije došla da bela razgovara sa mnom posle Dekatura. A kad velikAlis i crn kao Velika nada, po sred sredine njenog uma. Zar nije dobra ženska, a, Pairis? Prava stvar za pod nož, a? Treba je raseći i otvoriti kao voćku koja se zagrejala na suncu, na polju, u leto, da se sva puši... Možda ćemo zajedno na izlet...” Zastao je. “Poželeo sam je od trena kad sam je ugledao. Znaš, mogao sam to da uradim aljkavo, mogao sam nabosti Alis na trn, kao svračak, još prvi put kada je došla kod mene na razgovor; samo da uskočim u nju, to mi je bio plan. Ali kakvu bi dreku napravio taj Spening u ćeliji, drečeći se da ubica nije muškarac, nego žena, zamenica državnog tužioca, Alisa Roše... suviše buke, suviše komplikacija. Ali mogao sam ja to, da skočim u nju. Ili u stražara, pa da sečem malu natenane, da je otvaram, nalazim delove sa kojih se diže para... Izgledate uznemireno, gospodine Rudi Pairis. Zbog čega? Zbog toga što ćete umreti umesto mene? Zbog toga što sam te mogao preuzeti pod svoju vlast u svakom trenutku, a nisam? Zbog toga što posle tolikog vremena koje si straćio živeći svojim jadnim i bednim životom, konačno nalaziš nekog sebi sličnog, ali nemamo, eto, vremena da proćaskamo? Pa, tužno je to, mali, jako tužno. Ali, nisi imao šanse.” “Jači si od mene, sprečio si me da uđem”, rekoh.
Tiho se nasmejao. “Jači? Misliš da se radi samo o tome? Jači? Ni sad ne kapiraš, a?” Tada njegovo lice postade užasno. “Ne r azumeš ni sad kad sam sve očistio i omogućio ti da j asno vidiš šta sam ti uradio? Šta misliš, da sam ostao u zatvorskoj ćeliji i trpeo ono suđenje i tako dalje, zato što mogaokao dasvračak se izvučem? Ti jadno drhturavo sala. Mogao samnisam da jurnem u svakom trenutku. Ali čimparče sam sreo tvoju Alis, video sam tebe.” Grčio sam se i povlačio. “Čekao si... mene? Toliko vremena si odsedeo u zatvoru, samo da bi se mene dočepao?” “Da, ali u trenutku kada ne možeš više ništa da učiniš, kada ne možeš da povičeš Mene je obuzeo neko drugi, ovo sam ja, Rudi Pairis, u telu Henrija Lejka Speninga, upomoć, upomoć! Zašto dizati ma kakvu galamu, kad je bilo dovoljno sačekati, pustiti da se Alis navuče i da te smuva.” Osećao sam se kao onaj ćuran, koji idiotski stoji na kiši i davi se, dok gleda gore otvorenog kljuna, a voda mu se sliva u grlo. “Ti možeš... da izađeš iz uma... iz tela... da preskočiš zauvek?” Spening se nasmejao podrugljivo, kao siledžija u školskom dvorištu. ,4Tri godine si sedeo ovde samo da preuzmeš mene?” Žmirkao je. Pametniji sam od tebe. “Tri godine? Misliš da je to meni mnogo? Ne zamišljaš, valjda, da bih mogao dozvoliti da se unaokolo vrzma neko kao ti, a? Neko sposoban da 'preskače' kao ja? Jedini drugi svračak koga sam ikad našao. Zar nije očigledno bolje da sedim ovde i sačekam da mi dođeš?” “Ali, tri godine...” “Ti imaš koliko, Rudi... trideset jednu, a? Jeste, vidim da je tako. I samo si ulazio, uskakao, pojavljivao se u tuđim pejzažima, i nikad nisi shvatio da nije dovoljno samo čitati misli. Može i da se promeni domaćin, crni dečače. Moguće je izaći iz kuće koja ima rđavu okolinu — kao što je recimo ta koju vidim, pritegnuta za stolicu — i nastaniti se u novoj, odličnom stambenom kompleksu sa stanovima od milion i po dolara, kao što je Alis.” “Ali moraš da imaš mesto gde će onaj drugi da ode, zar ne?” Rekao
sam to ravno, bez ikakvog naglaska, bez rečenične melodije. Nisam ni pomišljao na ono mračno mesto u koje se može ući... “Šta ti misliš, ko sam ja, Rudi? Šta, kog vraga, misliš, ko sam bio kad sam počinjao, kad sam učio da nabadam, i da se preseljavam u bolja staništa, kao što ti upravo pričam? Moju prvu adresu ti ne možeš da znaš. MojeAli poreklo prošlost. moguseže da daleko ti damuneke od mojih slavnijih adresa. Zil De Rez, Francuska, 1440; Vlad Tepeš, Rumunija, 1462; Elizabet Batori, Mađarska, 1611; Katerin De Sajez, Francuska, 1680; Džek Trbosek, London, 1888; Anri Dezire Landri, Francuska, 1915; Albert Fiš, Njujork Siti, 1934; Ed Gejn, Plejnfild, Viskonsin, 1954; Majra Hindli, Mančester, 1963; Albert De Salvo, Boston, 1964; Čarls Menson, Los Anđeles, 1964; Džon Vejn Gejši, Norvud Park Taunšip, Ilinois, 1977. Uh, kako samo ja trajem. I trajem. I trajem, i trajem, i trajem, Rudi, mali moj majmune sa trema. To ja radim. Trajem. I trajem, i trajem. Svračak svije gnezdo gde god hoće. Ako ne u tvojoj dragoj Aiisi Roše, onda u sjebanom mlitavom crnčiću Rudiju Pairisu. Ali, zar ne misliš da bi to bilo traćenje nečega, mali? Provesti ko zna koliko godina u tvom društveno neprihvatljivom telu, kad postoji ovako zgodan đavolak, Henri Lejk Spening? Kad te je Alis domamila meni, zar je pametno bilo da razmenimo mesta, pa da ti onda, raspolažući Speningovim telom, počneš da urličeš kako nisi Spening, da si crnački sin kome su ukrali glavu... možda čak i da počneš manipulisati pojedinim stražarima, ili upravnikom zatvora... Razumeš šta hoću da kažem, zar ne? Međutim, sad kad ti je ta maska dobro navučena na glavu, a elektrode prislonjene uz lobanju i levu nogu, i kad, evo, upravnik zatvora već drži ruku na prekidaču, šta drugo, spremi se mnogo da žvališ.” Okrenuo se da iskoči iz mene, a ja sam zatvorio perimetar. Pokušavao je da skoči, da se prebaci nazad u svoj um, ali ja sam ga držao u pesnici. Samo tako. Materijalizovao sam pesnicu i okrenuo ga da me ponovo gleda u lice. “Jebi se, Džek Trbosek. I popuši ga dvaput, Plavobradi. I trajno se jebi, i ti Mensone, i Bostonski davitelju, i bilo koje drugo izopačeno parče govna u kome si bio tokom godina. Sasvim sigurno imaš preporuke u vidu ukaljanih cipela, dečko.
Šta me boli za sva ta imena, Spenki brate moj? Zar stvarno misliš da ne znam za njih. Ja sam ti obrazovan dasa, gospo'n Trbuh sek'o, gospo'n Ludi bombaš. Propustio si neka. Je l' si takođe bio, da l' si zaposeo i Vini Rut Džad, i Carlija Starkvedera, i Ludog psa Kola, i Ričarda Speka, i Sirana Sirana, i Džefrija Damera... Ti bauče, odgovoran baš za svaku lošu stvar koju je ljudska rasa ikadbiblioteku, odsvirala? Ti si uništioVladavinom Sodomu i Gomoru, Veliku Aleksandrijsku upravljao teroraspalio dans Faree, organizovao Inkviziciju, kamenovao i davio veštice iz Salema, poklao nenaoružane žene i decu kod Ranjenog kolena, skinuo Džona Kenedija? Ne bih rek'o. Ne verujem čak ni da si bio blizu toga da podeliš pintu piva sa Džekom Trbosekom. Ako i jesi, čak i ako si bio svi ti manijaci, bio si samo sitna riba, Spenki. Najbezvredniji od nas ljudi šiša te triput dnevno. Koliko si omči zategao, m'sieur Landri? Koji ti je to kolosalan egoizam, tako te zaslepi da zamišljaš da si jedini, pa čak i kad otkriješ da postoji još jedan, ne prestaneš da razmišljaš na stari način. Odakle ti ideja da nisam znao šta umeš? Odakle ti ideja da te nisam od početka pustio da to uradiš, i onda sedeo ovde čekajući te baš kao što si ti čekao mene, sve do ovog trena kad više apsolutno ništa ne možeš? Toliko si prokleto pun sebe, Spenkčino, da nikad nisi ni za tren pomislio da bi neko drugi mogao da potegne brže od tebe. Znaš u čemu je tvoj problem, šefe? Mnogo si mator, stvarno mator, možda više stotina godina, koga boli kurac koliko. Аl' to ti je džabe, matori. Ostario si, ali se dozvao pameti nisi. Jednostavno si osrednji u onome što radiš. Preskakao si sa jedne adrese na drugu. Samo, nisi morao da budeš Semov Sin, ili Kain što ubi' Avelja, ili već koji si kurac bio... mog'o si da budeš Mojsije, ili Galilej, ili Džordž Vašington Karver, ili Harijeta Tabman, ili Saputnik Istine, ili Mark Tven, ili Džoe Luis. Mogao si da budeš Aleksander Hamilton i da učestvuješ u osnivanju Društva manumisije u Njujorku. Ili da otkriješ radijum, ìzvajaš planinu Rašmor, izneseš bebu iz zgrade u plamenu. Međutim, omatorio si brzo, ali nisi postao ništa pametniji. Nije ti ni trebalo da budeš pametan, zar ne, Spenki? Imao si sve
za sebe, ćelo to sranje sa 'svračkom', skoči tamo i skoči 'vamo, odgrizi nekome facu, nekome ruku, zato što si umorno, dosadno, ponavljajuće, nemaštovito, glupavo govno kakvo jesi. Aha, dobro si me sredio kada sam došao ovde da vidim tvoj pejzaž. Dobro si obmanuo Alisu. Ona me je uvukla, verovatno i ne znajući šta radi... si istražio njenu glavuovde i pronašao baš onu Ej, pravu tehniku kojomVerovatno je jedino mogla da me dovuče tebi nadohvat. čoveče; bio si sjajan. Ali ja sam imao godinu dana da mučim samoga sebe. Godinu dana da sedim ovde i mislim. O tome koliko ljudi sam pobio, koliko mi je bilo muka zbog toga, i malo po malo, izvukao sam se. Jer... tu je velika razlika između nas dvojice, tupane. Skontao sam šta se stvarno desilo. Trebalo mije vremena, ali shvatio sam. Ja učim! Ti ne. Postoji jedna stara japanska poslovica — iz mene poslovice samo šište na sve strane, Henri, čoveče moj — šta ću kad mnogo čitam — koja kaže: 'Nemoj upasti u grešku onoga zanatlije koji se hvali da ima dvadeset godina iskustva, a ustvari ima samo jednu godinu iskustva ponovljenu dvadeset puta.'“ Onda sam mu se iskezio. “Jebi se, glupane”, rekao sam u trenu kad je upravnikova šaka okrenula prekidač i preskočio odatle u pejzaži telo Henrija Lejka Speninga. Sedeo sam tamo jedan sekund orijentišući se; bilo je to prvi put da sam izveo nešto više od skoka... ovo je bilo... igrati se svračka; a tada je Alisa tiho zajecala za svojim starim drugarom, Rudijem Pairisom, koji se kuvao kaomoje, jastognjegovo, iz Mejna,lice; i kome dimzamirući izbijao ispod maske je pokrivala i čuojesam vrisakcrne onoga što koja je bilo Henri Lejk Spening i hiljade drugih čudovišta, od kojih su sva sada gorela, na dalekom horizontu mog novog pejzaža; i ja je obgrlih jednom rukom, privukoh bliže sebi, položih lice na njeno rame i zagrlih je sasvim; i čuo sam kako se vrisak prolama i traje, traje, i traje najduže što može, mislim daje bilo dugo, i najzad je ostao samo vetar... zatim ni to... a ja sam digao glavu sa Alisinog ramena, jedva sposoban da progovorim. “Sšš, u redu je, medena”, mrmljao sam. “Otišao je tamo gde će moći da okaje sve svoje greške. Nema bola. Tiho je, sasvim tiho tamo; i večna
samoća. I prohladno. I mrak.” Bio sam spreman da više ne trpim neuspehe u svemu, a krivicu za to pripisuje svemu i svačemu. Priznavši da sam se zaljubio, prihvativši neminovnost da je vreme da odrastem — a ne samo da budem đak koji uči brzo, ekstremno brzo, mnogo brže nego što je iko, iko mogao zamisliti da siroče mene može da da učivoli — Alisu zagrlio samjače Alisu čvrsto rešen da Henri Lejkpoput Spening odsad mora Roše i odgovornije nego iko ikoga ikad u istoriji sveta. Bio sam rešen da prestanem da trpim neuspehe. A biće to kudikamo lakše kad si beli momak sa krupnim plavim očima. Naime — kontajte sad ovo — sve moje neuspešne godine nisu prvenstveno proistekle iz crnaštva, ili rasizma, ili previsokih kvalifikacija, ili nemanja sreće, ili velike pričljivosti, pa čak ni iz prokletstva moga “talenta” za preskakanje, koliko iz nečeg sasvim drugog, istine koju sam spoznao dok sam čekao zatočen u svom sopstvenom pejazažu, čekao da Spening dođe i likuje nada mnom: Oduvek sam bio jedan od onih bednih tipova koji uvek najviše smetaju samima sebi. Što je značilo da sam konačno mogao da prestanem da sažaljevam tog jadnog crnju, Rudija Pairisa. Osim, možda, u trenutku ljudske slabosti.
Nensi Kres je rođena u Bafalu, u državi Njujork, a trenutno živi u Brokportu. Jedan je od najuzbudljivijih novih glasova u naučnoj fantastici i fenteziju. Napisala je brojne romane, a 1992. dobila je nagradu Nebula za novelu “Prosjaci u Španiji” (iz Monolita 8). Godinu dana kasnije objavila verziju proširenu u istoimeni roman, a usledio je i nastavak, Prosjaci i probirljivci (1994). U Monolitu 7 pronaći ćete i njenu novelu “Сеnа pomorandži”. Ova novela objavljena je prvi put u časopisu Asimovs 1993.
Nensy Kress PLES U VAZDUH Kad čovek počiniili grešku, bilo u vođenju poslova, u upravljanju državnim, u komandovanju vojskom,sopstvenih zar ne kažemo uvek: ili 'Taji-taj’ je načinio pogrešan korak? A može li pogrešan korak da proistekne iz bilo čega drugog osim iz nedostatka plesačke veštine? Molijer
1 Ponekad razumem reci. Ponekad ne razumem reci. Erik me izvodi na teren za vežbanje. Čovek i žena stoje tu. Čovek je visok. Žena je niska. Ona ima dugačko crno krzno na glavi. Ona miriše ljutite. Erik kaže: “Ovo je Anđeo. Anđele, ovo su Džon Koul i Karolina Olson.” “Zdravo”, kažem ja. “ Je l’ ja treba da razumem to rezanje?” kaže žena. “Kao da je na ruskom!” “Karolina”, kaže čovek, “obećala si...” “Znam ja šta sam obećala.” Ona odlazi. Miriše vrlo ljutito. Ne razumem. Moja reč je bila zdravo. Zdravo je jedna od lakih reči. Čovek kaže: “Zdravo, Anđele.” On se osmehuje. Ja njuškam njegove cipele i lajem. On miriše prijateljski. Uspevam da namirišem dve mačke, zemičku uličnimoramo katran i ovo kola.da Srećan sam.hajde Ja volim kola. Ženasaseviršlama, vraća. “Ako uradimo, onda da svršimo s tim, Isusa mu. Potpišimo papire i bežimo iz ove rupe.” Džon Koul kaže: “Advokati čekaju u Erikovoj kancelariji.” Erikova kancelarija miriše na mnogo ljudi. Ja idem na moje mesto pored vrata. Ležem na pod. Možda me neko posle odvede u kola. Neka žena gleda u mnogo papira i govori: “Ugovor između Biomodove pseće agencije za zaštitu, u daljem tekstu: prva stranka, i Njujorškog gradskog baleta, u daljem tekstu: druga stranka, u smislu ispunjavanja zahteva Kolumbijskog osiguravajućeg društva, u daljem tekstu: treća stranka,
a zahteva koji su iskazani u polisi 438-69, poglavlje 17, a odnose se na primabalerinu Karolinu Olson. Prva stranka će dati genetski modifìkovanu pseću zaštitu Karolini Olson pod sledećim uslovima, koji nisu jedini...” Reči su teške. Mislim, reći koje mogu da razumem. Moje ime je Anđeo. Ja sam pas. Ja čuvam. Erik mi kaže koga da čuvam. Onoga koga čuvam ne može da dotakne niko osim bezbednih ljudi. Ja volim ljude koje čuvam. Ja sada spavam. “Anđele”, kaže Erik iz fotelje. “Probudi se. Moraš da čuvaš.” Ja se budim. Erik mi prilazi. Seda pored mene. On stavlja svoj glas u moje uvo. “Ovo je Karolina. Moraš da čuvaš Karolinu. Niko ne srne da povredi Karolinu. Niko ne srne daje pipne, osim bezbednih ljudi. Anđele — čuvaj Karolinu.” Ja njušim Karolinu. Veoma sam srećan. Ja čuvam Karolinu. “Isuse Hriste”, kaže Karolina. Ona odlazi. Ja volim Karolinu. Ulazimo u kola. Mi idemo veoma daleko. Mnogo ljudi. Mnogo mirisa. Džon vozi kola. Džon je bezbedan. On srne da dira Karolinu. Džon zaustavlja kola. Izlazimo. Tu su mnoge visoke kuće i mnoga kola. “Jesi li sigurna da će s tobom biti sve u redu?” kaže Džon Koul. “Ра zaštitio si svoju investiciju, zar ne?” reži Karolina. Džon odvozi kola. Oovek stoji pored vrata. Oovek kaže: “'Broveče, gospođice Olson.” “Dobro veče, Sem. Ovo je moj novi pas čuvar. Društvo insistira da imam jednog, posle... onog što se dešavalo. Kažu daje osiguravajuće društvo paranoično. Šta da ti pričam. Ovaj pas mi je potreban koliko i povreda kolena.” “Da, gospođice. Doberman, a? Izgleda kao dooooobar pas. 'Еј, drugarčino, kako se zoveš?” “Anđeo”, kažem. Oovek skače i čini neki zvuk. Karolina se smeje. “Biološki je poboljšan. Super za moju intimu, a? Rovere, Sem je bezbedan. Jesi li me čuo? Sem je bezbedan.”
Ja kažem: “Moje ime je Anđeo.” Karolina kaže: “Možeš da se opustiš, Seme. Stvarno. Napada samo na zapovest, ili ako vrisnem, ili ako mu nisu rekli daje osoba bezbedna a ona me dodirne.” “Razumem, gospođice.” Sem miriše uplašeno. Gleda me ozbiljno. Ja laj em i mašem repom. Karolina kaže: “Hajde, Fido. Tvoja špijunska karijera je upravo započela.” Ja kažem: “Moje ime je Anđeo.” “Važi”, kaže Karolina. Ulazimo u kuću. Ulazimo u lift. Ja kažem: “Sem ima mačku. Osećam miris Semove mačke.” “Jebe mi se”, kaže Karolina. Ja sam pas. Ja moram da volim Karolinu.
2 Dva dana posle ubistva druge balerine, Majki Cou, stariji urednik časopisa Njujork danas i moj šef, pozvao me je u svoju kancelariju. Već sam znala šta hoće i već sam znala da ja to ne želim da uradim. Znao je i on. Oboje smo znali da to ništa ne menja stvar. “Ti si logični reporter za ovo, Sužen”, rekao je Majki. Sedeo je iza radnog stola, a to je uvek loš znak. Kadje smatrao da ću rado da prihvatim neki zadatak, uvek je ležerno stajao oslonjen o prednju stranu stola. Sto je bio pretrpan štampanim materijalom; potrošnim istražnim kasetama — na nekima od njih ekrani su još bili uključeni; slikama Majklove dece, njih šetoro. Šestoro. Sva nalik na Majkla: crna, ravna kosa, lica glatka kao oljušteno jaje. Na vrhu čitave hrpe nalazila se kopija članka iz Tajmsa od 03.00 popodne sa naslovom: AUTOPSIJA OTKRILA ZAHVATE BIOPOBOUŠANJA NA BALERINI “GRADSKOG”. “Imaš prolaz. Čak če i Anton Privitera da razgovara sa tobom.” “Neće o ovome. Već je održao konferenciju za štampu. Takvu kakvu je održao.” “I? Možeš dopreti do njega kao roditelj i krenuti odatle.”
Moja ćerka Debora bila je učenica Škole američkog baleta, dečje provincije u kraljevstvu Antona Privitere. On je već trideset godina vladao Njujorškim gradskim baletom kao miropomazani tiranin. Ponekad se činilo da bi mogao poreze da raspisuje i vojske da podiže, toliko je visoka bila njegova reputacija u svetu plesa, i toliko je bio uspešan njegov poslovni menadžer Džon Koul u prikupljanju fondova i pronalaženju sponzora. Plesači su u jatima dolazili u Gradski balet iz Evrope, Azije i Južne Amerike, iz ozbiljnih baletskih škola u patroliranim zonama umirućih gradova Amerike. Sve do biopoboljšanja, Njujorški gradski balet bio je neosporni sveti gral međunarodnog baleta. To se sada, naravno, menjalo. Privitera je bio otvoren prema štampi dogod smo mi bili zadovoljni onim što je on želeo da nam kaže. Nije bilo šanse da se navuče na diskusiju o ubistvu dve balerine, od kojih je jedna bila njegova. Pre mesec dana, Nikol Hejer, primabalerina u Američkom baletskom teatru, nađena je zadavljena u Central Parku. Pre tri dana, telo Dženifer Lang nađeno je u njenom skromnom stanu. Hejerova je bila biološki poboljšana plesačica koja je u ABT došla iz Štutgartskog baleta. Langova, sporedna solistkinja u Gradskom., bila je, dabome, prirodna. Ili se tako mislilo do autopsije. Samo tri nedelje pre ovih ubistava, ćela postava ABT-a je bioskenirana, rekao je štampi umetnički direktor Privitera, ali ti novi virostimulativi bili su izgleda tako usavršeni da uopšte nisu primećeni na skeniranju. Pitala sam se kako da nateram Majkla da shvati dubinu moje antipatije prema svemu ovome. “Nemoj da se baviš uobičajenom policijskom procedurom”, reče Majki, “niti naučnom pozadinom biopoboljšanja. Koncentriši se na ljudske aspekte koji ti tako dobro idu. Kako će ta ubistva da deluju na ostale plesače? Da li je već uticalo na njihovo plesanje? Da li je Privitera sada još jače privržen svojoj politici, ili ga je ovo potreslo toliko da ćejnožda razmotriti mogućnost da nešto promeni? Šta čini da zaštiti svoje plesače? Šta misle roditelji čija su deca u njegovoj baletskoj školi? Hoće li ih roditelji povući dok ubica ne bude uhvaćen?” Rekoh: “Majki, ti nemaš nikaka osećanja, zar ne?”
On mi tiho odgovori: “Tvoja devojčica ima sedamnaest godina, Sužen. Ako je ranije nisi uspela ubediti da napusti ples, nećeš ni sada. Hoćeš li da radiš ovu priču?” Još jednom sam pogledala rasute slike Majklove dece. Njegov najstariji sin je na Harvardu, studira prava. Njegov drugi sin je srećno oženjeni muž koga žena, on vaspitava svojerobije dece.uMajki ovo maksimalne treće dete, ćerka,izdržava trenutno gulii šest do desettroje godina Zatvoru bezbednosti Stenovitih planina, zbog oružane pljačke. Nije ulazilo u glavu. Rekoh: “Uradiću priču.” “Fino”, reče on, ne gledajući me. “Samo, uzdržavaj se metafora, Sužen. Još uvek si suviše sklona metaforama.” “Njujorku danas bi dobro došlo nekoliko metafora. Časopis sa studioznim člancima još uvek nije isto što i TV holo zalogaj.” “Ali nije ni umetnost”, uzvrati Majki. “Imajmo to na umu.” “Imaš sreće”, rekoh. “Sticajem okolnosti, nisam veliki ljubitelj umetnosti.” Nisam mogla da se odlučim da li da kažem Debori da sam pristala da pišem o baletu. Nimalo joj se ne bi dopalo da ja pišem o njenom ugroženom svetu. Sto to je bio razlog i za, i protiv. Septembarska vrućina borila se sa dugim, hladnim senkama na širokom trgu ispred Linkolnovog centra. Fontana je pljuskala, opkoljena turistima, studentima, šetačima i klošarima. Smatrala sam da je linkolnov centar ružan, građevina u obliku kutije za cipele oko nesimpatične kamenite ravni, koju nije vadilo ni pljuskanje ono malo vode u sredini. Majki je tvrdio da mislim tako samo zato što mrzim Njujork. Da je Linkolnov centar izgrađen u Kentakiju, govorio je, ja bih mu se divila. Na vreme sam se bila setila da od Debore uzmem elektronsku lozinku, koju je posle prvog ubistva Njujorški državni teatar menjao svake nedelje. Kasno popodne bilo je vreme mukotrpnih proba; kompanija je koristila pozornice baš kao i masu novih studija. Začula sam španski bolero iz drugog čina Kopelije. Debora je već nedeljama pokušavala da ga nauči. Uloga Svanilde, devojke koja glumi daje lutka, svojevremno je od briljantne Karoline Olson napravila superzvezdu.
Priviterina kancelarija bila je pretrpana plesnim programima, delovima kostima i kompjuterima. Naterao me je da čekam dvadeset minuta. Sedela sam i ponavljala u sebi sve što sam znala o biološki poboljšanim plesačima, sve osim činjenice da u Gradskom ne bi smelo da ih bude. Postojalo je nekoliko vrsta tzv. biopoboljšanja. Sva su bila eksperimentalna, sva ilegalna prestizala u SAD, i sva u stalnomEvrope, previranju novihi otkrića koja su se međusobno na tržištima Južnezbog Amerike Japana. Bila je to nova nauka, haotična i protivurečna, kao fizika na početku prošlog veka ili lečenje raka na početku ovog. Nijedno biopoboljšanje nije razvijeno namenski za baletske igrače, koji su brojčano beznačajan delić stanovništva. Ali evropski baletani i balerine podvrgavali su se eksperimentalnim varijantama, ako su imali dovoljno para da otputuju u Berlin, Kopenhagen ili Rio, i tamo plate veoma skupu privilegiju da se u njihova tela ubrizgaju sićušne, neproverene biološke “mašine”. Neke od tih nanomašina nosile su u sebi programe za pronalaženje i ispravIjanuje devijacija u tkivima, da bi svaki deo tkiva bio u skladu sa svojom okolinom. Ovo je ponekad omogućavalo povredama da brže zarastu, mada su se čula i mišljenja da deluje vrlo nepouzdano, ili da uopšte ne deluje — zavisi od toga kome ste verovali. Dženifer Lang je uzimala takve injekcije, u očajnom nastojanju da smanji broj povreda koje su, inače, sastavni deo baleta. A pošto su nanomašine bile vrlo eksperimentalne, niko nije znao kakav bi dugoročan efekat mogle da imaju, kakvi će da budu rezultati njihovog reprodukovanja u ljudskom telu i njihove interakcije sa ljudskom DNA. Proizvođači kostiju bili su jednostavniji, ali i opasniji. Bili su to izmenjeni virusi, reprogramirani da menjaju oblik ili gustinu kostiju. Eksperimentalni rad uglavnom je obavljan na staricama sa odmaklim stadijumom osteoporoze. Neke su, posle lečenja, imale gušće kosti, neke ne. U baletu se zahteva da noge rotiraju 180 stepeni u karličnim zglobovima — slavni “zaokret” koji je uništio kukove i kolena tolikim baletskim umetnicima. Kad bi kosti mogle da se preurede da se prirodno okreću za 180 stepeni kad god zatreba, zaokret bi dovodio do daleko manjeg broja iščašenja i oštećenja. Bile bi moguće i veće ekstenzije, što bi olakšalo izvođenje spektakularnih arabeski i grand battement zamaha nogom. Ako bi se izmenio oblik kostiju stopala, smanjio bi se broj povreda
stopala u neprirodnom plesu na vrhovima prstiju. Biološki poboljšani mišići nogu bili bi jači, omogućvali bi viši odraz, veću brzinu i izdržljivost. Sve što bi pomoglo metaboličkoj efikasnosti ili kapacitetu pluća, pomoglo bi i plesaču da istraje u svom kretanju. Pomoglo bi i da balerina ostane mršava, a da ne zapadne u anoreksiju, tajni porok baletskog sveta. Plesači u Evropi počeli su da isprobavaju mogućnosti biopoboljšanja. U početku obazrivo, krišom. Onda skandalozno. Sada otvoreno, sa ponosom. Balerina u britanskom Kraljevskom baletu, ili u Boljšoj teatru, ili u Holandskom Dans teatru, koja se ne poboljšava, smatrana je osobom koja nije stvarno odana kretanju. Balerina Njujorškog baleta koja se poboljšava smatrana je osobom koja nije odana umetnosti. Privitera je uleteo u kancelariju, bez ikakvog izvinjenja što je zakasnio. “Ah, tu ste. Šta mogu da učinim za vas?” Njegov akcenat je bio blag, ali su se ipak osećali muzikalni tonovi njegove rodne Toskane. Davali su njegovim rečima neku varljivu intimnost. “Došla sam zbog moje ćerke, Debore Anders. Ona je u klasi D SAB-a. Ona je ta koja...” “Jeste, jeste, jeste, znam koje. Znam ja sve moje plesače, pa i one vrlo mlade. Dabome. Ali, zar ne bi trebalo da razgovarate sa madam Aloaz? Ona je direktor naše Škole.” “Ali vi donosite sve važne odluke”, rekla sam, pokušavajući da se osmehnem simpatično. Privitera sede u fotelju. Mora da je bio već u svojim sedamdesetima, ali se kretao kao mladić: uspravna leđa, lagani pokreti. Njegove slavne čisto plave oči pronicljivo su se zagledale u moje. Njegova vitalnost i fizičko prisustvo na sceni načinili su ga svojevremno legendom pozornice; sada je bio samo legenda. Šta god da je odlučio da Njujorški gradski balet treba da postane, postao je. Nije mi se svideo. Apsolutna vlast mi smeta — čak i kad je to samo vlast nad umetnošću koju gleda samo delić ljudi koji inače prate fudbal ili ragbi. “Imam tri pitanja u vezi Debore, gospodine Privitera. Prvo — a sigurna sam da to stalno slušate — možete li bar približno da mi kažete kakve su njene šanse da postane profesionalna balerina? Morala bi da se upiše na
koledž ove jeseni, ako će uopšte da ide na koledž, iako ona želi samo da igra profesionalno, ali ako od toga nema ništa, moramo da mislimo na druge...” “Da, da”, reče Privitera, odbacujući ovo pitanje kao irelevantno. “Ali ples nikad nije sekundarni izbor, gospođo Anders.” “Metjuz”, rekoh ja. “Sužen Metjuz. Anders je Deborino prezime.” “Ako Debora ima u sebi ono što je potrebno da bi postala plesačica, to će i postati. Ako nema...” Slegnuo je ramenima. Ljudi koji nisu bili plesači, prestajali su da postoje za Antona Priviteru. “Zato i pitam. Ima li ona u sebi ono što je potrebno da bi postala profesionalna balerina? Njeni nastavnici kažu da ima sluha i osećaj za ritam, ali...” Stisnula sam ruke tako jako da su posivele. “Možda. Možda. Morate prepustiti da ja to ocenim kad za to dođe vreme.” to i kažem”, rekoh, nastojeći da zvučim što prijatnije. “Vreme fešte“Upravo došlo. Koledž...” “Ne možete požurivati umetnost. Ako je Debori suđeno da postane balerina, postaće. Prepustite to meni, draga.” Draga. Tako je govorio svakoj svojoj balerini. Uočila sam da mu je ovaj put to izletelo. Prepusti to meni, draga. Ja najbolje znam. Koliko puta je to rekao na času, na probi, tokom koreografske sesije, ili uoči predstave? Prigušeni tonovi Kopelije dopirali su kroz zidove. “Onda dozvolite da postavim drugo pitanje. Kao roditelj, prirodno je što se brinem za Deborinu sigurnost posle ovih groznih ubistava. Kakve je korake preduzeo Gradski da osigura sigurnost svojih učenika i plesača?” Te prodorne oči skupiše se u plave krhotine stakla. Međutim, uhvatila sam trenutak kada j e zaključio da roditelj ipak ima pravo da postavi to pitanj e. “Policij a smatra da učenici nisu u opasnosti. Taj... luđak, ta bestia, izgleda da napada samo odrasle balerine, solistkinje i primadone, i to samo one koje su pokušale da dosegnu umetnosti putevima medicine, a ne plesom. Niko u mojim plesačkim družinama niti u Školi nije biopoboljšan. Moji plesači veruju isto što i ja: umetnost možete da postignete samo talentom i radom, otvarajući se plesu, nikako ne mehaničkim pomagalima. Ono što rade u ABTu — to nije umetnost! Osim toga”, dodade on, naglo se okrenuvši praktičnoj
strani, “učenici ne mogu sebi da priušte bipoboljšanje.” Idealizam osnažen realizmom — sagledala sam kombinaciju zahvaljujući kojoj je Njujorški gradski balet neprestano bio uspešan, uprkos tehnički superiornim izvedbama biopoboljšanih konkurenata. Gotovo sam mogla da čujem jednoglasno mišljenje plesača i sponzora: Jedini pravi balet.” “Ples koji čuva neophodnu da su tela plesača i gledalaca fundamentalno ista. “Draga moja, toiluziju je naprosto divan čovek. On spasava onu dragocenu tradiciju koja je balet i načinila velikom umetnošću. Obećali smo mu daljih dvadeset hiljada dolara...” Odlučila sam da ga pritisnem. “Ali Dženifer Lang je očigledno našla načina da unese u sebe biološka poboljšanja koja...” “То nema nikakve veze sa vašom Deborom”, reče Privitera, ustajući jednom glatkim pokretom. Njegove plave oči bile su arktičke. “А sada, ako ćete da me izvinite, zovu me mnoga zaduženja.” “Ali niste mi rekli šta činite za sigurnost učenika”, rekoh, ne ustajući iz fotelje, trudeći se da zvučim kao da je moje interesovanje isključivo roditeljske prirode. “Molim vas, moram to da znam. Debora...” Jedva je suzdržao uzdah. “Pojačali smo sigurnost, gospođo Anders. Elektronski nadzor, kako u ŠAB-u, tako i u Linkolnovom centru, pojačan je detaljima o kojima ne mogu da pričam. Angažovali smo dopunsku pratnju za učenike koji imaju male profesionalne uloge i koji zbog toga moraju da idu kući iz Linkolnovog centra posle deset sati uveče. Stavili smo novi naglasak na vaspitni rad sa našim plesačima, kojima objašnjavamo koliko je važno, koliko presudno, da nauče svoje telo da pleše, a ne da se oslanjaju na droge i operacije koje mogu da im pruže samo jadnu imitaciju pravog umetničkog doživljaja.” Sumnjala sam da je Gradski balet uradio sve to: prošla su samo tri dana od ubistva Dženifer Lang. Ali Priviterina retorika mi je pomogla da postavim svoja poslednja pitanja. “Da li je neko od roditelja povukao dete iz SAB-a? I kad smo već kod toga, da li su profesionalci promenili svoje planove i rasporede izvođenja? Kako je ovo delovalo na kompaniju kao celinu?” Privitera me pogleda sa totalnim prezirom. “Ako me neki plesač — pa čak i đak plesač — napusti zato što neka bestia ubija izvođače koji rade
tačno ono što sam im ja rekao da ne smeju da radev— takav tobožnji izvođač i treba da ode. Takavplesač nema šta da traži u moj oj Školiimojoj kompaniji. Zar vam nije jasno, gospođo Anders — ovo je Njujorški gradski balet.” Izašao je. Muzika se jasno čula kroz otvorena vrata: još uvek španski ples iz Kopelije. Devojka koja se pretvorila u lepu lutku. Majki je u pravu. Zaista sam se predala metaforama. Dok sam odlazila hodnikom, palo mi je na pamet da Privitera nije pomenuo pojačano bioskeniranje. To bi svakako bilo najrazumnije — otkriti koji izvođači postižu svoje visoke skokove i jake developpése pomoću biopojačanja, a onda ih odstraniti iz čistote kompanije? Pre nego što to uradi neka bestia. Znala sam daje Debora na dopunskim časovima u Studiju 3. Ne treba da idem tamo. Ako pođem, samo ćemo se ponovo svađati. Gurnula sam vrata Studija 3. Sela na malu sa drugim baletskim majkama koje su čekale dasam se čas završi.tvrdu Znalastolicu sam da ne bi bilo pametno razgovarati sa njima. Sve su želele da njihove kćeri uspeju u baletu. Zagrevanja na šipci su se završila. Topli vazduh mirisao je na smolu iz čamovog drveta. Plesači su radili na sredini podijuma; kapljice znoja su odletale sa njihovih tela u pokretu. Boureé-i, piruete, antrešati. “Non, non!” vikala je nastavnica, penzionisana francuska balerina na čijem licu nikada nisam videla osmeh. “Kad skočiš, moraš to izvesti pomoću ruku. One moraju da te izvuku s leva na desno. Ovako.” Debora izvede korak pogrešno. “Non, non!” vikala je nastavnica. “Ovako!” Debora je i dalje grešila. Napravila je grimasu. Osetih kako mi se stomak steže. Debora pokuša ponovo. Još uvek pogrešno. Nastavnica joj pokaza ka zadnjem delu sale. Debora odšeta do šipke i poče sama da uvežbava korak, dok su ostale učenice nastavile sa svojim skokovima. Plié, relevé, zatim... Nisam znala imena ostalih koraka. Kako god da su se zvali, Debora je nastavila da ih izvodi pogrešno. Pokušavala je ponovo i ponovo; lice joj se krivilo. Nisam mogla da gledam. Kada je Debora imala četrnaest godina, pobegla je od kuće iz Sent Luisa
u ćumez njenog oca u Njujorku, tog istog oca koga nije videla od svoje treće godine. Izjavila je da želi da pleše za Antona Priviteru. Ja sam, međutim, zahtevala da je Pers, s kim sam se razvela zato što nas je napustio, pošalje nazad. On je to odbio. Debora se uselila u njegovu pacovsku jazbinu na Zapadnoj 110-toj, daleko izvan patrolirane zone Menhetna. Nije odustala zbog odsustva policijske zaštite, nije odustala zbog ogavnog klozeta do koga se moralo ići kroz hodnik zgrade, nije odustala zbog pogibije devetogodišnjaka koga su upucali dok je dilovao “sunčev sjaj” u susednom ulazu. Kad sam doletela u Njujork, ona je plakala, ali je odbila da ide kući. Želela je da pleše za Antona Priviteru. Ne možeš četrnaestogodišnju devojku fizički da nateraš da se ukrca u avion. Možeš da se raspravljaš sa njom, da urlaš, pretiš, moliš, plačeš, ali ne možeš fizički da j e pomeriš. Ne bez sudskog naloga. Podnela sam prijavu sudu, zbog remećenja starateljstva. Pers je povukao najefektniji potez koji možeš da povučeš u njujorškom sudskom sistemu: nikakav. Pošto je bio stalni stanovnik grada Njujorka na privremenoj socijalnoj pomoći, sud mu je odredio javnog branioca po službenoj dužnosti. Branilac je imao 154 sudska slučaja iza sebe. Tri puta je uzastopce tražio odgodu. Sudija je imao zakazane obaveze za šest meseci unapred. Za manje od godinu i po dana Debora je punila šesnaest godina, što bi joj dalo zakonsko pravo da ode od kuće. Otišla je na Priviterinu audiciju, a Škola američkog baleta ju je primila. Ubili su još jedno dete, ovo u podzemnoj železnici, stanicu pre Persove. Devojčica je imala dvanaest godina. Jednog dečaka su izboli nožem, jednu mladu majku silovali, u kućama su podmetani požari. Persov advokat je odustao od slučaja. Država je imenovala drugog, koji je odmah zatražio odlaganje. Dala sam ostavku u Sent Luis on-lajnu i doselila se u Njujork. Ostavila sam za sobom novo unapređenje, kuću koju sam volela i muškarca koji je upravo počeo da mi se dopada. Našla sam zaposlenje u Majklovom časopisu, sa pola privilegija i dve trećine plate, u gradu dvaput skupljem i triput opasnijem. Uzela sam dvosoban stan u Zapadnoj 75-toj, izanđao, ali pristojan, na krajnjoj periferiji patrolirane zone. Sa prozora dnevne sobe mogla sam da vidim varnice električne ograde kojom je ograđena zona. Iskričenje je naglo prestajalo i izostavljalo sve delove Central parka severno
od Sedamdesete. Kupila sam pištolj. Posle nekoliko napetih nedelja, Debora se doselila kod mene. Zivele smo okružene hrpama baletskih cipelica i zavoja od gaze; okružene tesnim kostimima i hulahopkama koje su se sušile na konopcu razapetom duž dnevne sobe; okružene gomilama primeraka časopisa Ples kupljenih iz treće ruke, koji upale će postati primerciligamente. kupljeni izZivele četvrte uz stalne otekline, mišićanečiji i istegnute smoruke; s Deborinom krivicom i mojim gnevom. Noću sam ležala budna na rasklopnom kauču, piljila u plafon, prisećala se dana kad je Debora pošla u zabavište, a ja otvorila fond za njeno fakultetsko obrazovanje. Sada je odbijala da razgovara o koledžu. Želela je da pleše za Antona Priviteru. Privitera je još nije bio pozvao da se pridruži njegovoj kompaniji. Upravo je napunila sedamnaest godina. Ovo je bila njena završna godina u Školi. Ako je ove godine ne pozovu da postane deo stalnog sastava, nije bilo šanse da postane balerina u Gradskom. S edela sam sa baletskim maj kama i gledala. Deborina ekstenzij a nij e bila tako visoka kao što su neke druge devojke postizale, nije uvek imala dovoljno snage da istraje u sporom a teškom pokretu. Tako je glamurozno! kreštale su baletske majke. Tako predivno! Tako je lepo kad tako mlada devojka zna šta hoće od života! Baletske majke izgleda nisu videle neprestane povrede, premor, rivalstvo zbog koga je svaka prijateljica postajala smrtni neprijatelj, nisu videle sužavanje mladalačkog sveta u kome na kraju ostaje samo jedna definicija uspeha: Da li ću plesati za Antona Priviteru? Sve drugo je neuspeh. Sa sedamnaest godina rešiće se: život ili smrt. “Ne znam šta ću ako moju Džini ne pozovu u kompaniju”, rekla mi je Džinina majka. “Biće to kao da smo obe umrle. Verovatno i bismo.” “Nisi fer, mama!” povremeno je Debora vikala na mene u skučenom stančiću. “Nikad ne vidiš dobru stranu plesa! Tako si protiv mene!” Pa zar je ne-fer nadati se da će tvoja devojčica biti istisnuta iz života koji može samo da joj slomi telo i srce? Iz života čija budućnost pripada onima koji su voljni da postanu žive epruvete za nehumane biološke eksperimente? Niko! Hejer, ubijena balerina ABT-a, po svemu sudeći došla je u SAD iz Nemačke zato što nije mogla protiv zasenjujuće uspešnih biopoboljšanih balerina u svojoj otadžbini. Dženifer Lang, obična devojka iz obične porodice
u Hjustonu, nije imala novca za velike eksperimente. Da bi fìnansirala svoje biopoboìjšanje u evropskim laboratorij ama, počela je da se prodaje kao glamurozna i skupa prostitutku. Jebati balerinu! Tako je ubica i ušao u njen stan. U svom ćošku Studija 3, Debora je napokon uspela da izvede tu sekvencu koraka valjano, ja sam vrelom videla daje nesigurna na kupatilo. nogama. Pridružila se ostalima. Sala ali se ispunila parom, kao tursko Učenice su trčale i skakale, ćelom dužinom sale, od ugla do ugla, u grupama po šest. “Grand jeté u trećoj arabeski”, povikala je madam. “Non, non, više ekstenzije, Lisa. Viktorija, brže — vite! Vite! Jedan, dva... sledeća grupa.” Debora je potrčala, skočila i lupila o pod. Ustadoh. Džinina majka je položila ruku na moju mišicu. “Ne možeš do nje”, reče sasvim obično. “То bi narušilo njenu disciplinu.” Madam je čvornovatim šakama prepipavala Deborin skočni zglob. “Lisa, pomogni joj da se skloni. Ninet, idi reci onima u kancelariji da pozovu doktora. Alors, sledeća grupa, grand jeté u trećoj arabeski...” Otresla sam sa sebe ruku Džinine majke i polako prišla mestu na kome je sedela Debora, lica zgrčenog od bola. “Nije ništa, mama.” “Ne pokreći ga dok doktor ne stigne.” “Kažem ti da nije ništa!” Radilo se o uganuću. Doktor je pritegao nogu zavojima i rekao da Debora ne srne da pleše nedelju dana. Kod kuće je othramala u svoju sobu. Sat kasnije zatekla sam je uz šipku. “Debora! Čula si šta je doktor rekao!” Oči su joj bile blistave od suza: Odeta kao umirući labud, Zizela u sceni ludila. “Moram, mama! Ne razumeš! Odrediće ekipu za Krčka oraščića iduće nedelje! Moram biti tamo i plesati!” “Debora...” “Mogu ja da preguram tu povredu i plešući! Ostavi me na miru!” Debora još nikad nije zaigrala u Priviterinom Krčku. Gledala sam je kako prenosi težinu, obazrivo, na povređeni. skočni zglob; sitan trzaj na njenom licu, i plié. Nije htela da sretne moj pogled u ogledalu.
Polako sam zatvorila vrata. Imale smo karte za to veće, za Kopeliju. Karolina Olson je klizila preko pozornice: činilo se da ne dotiče tlo. Njeni grand jeté-i izmamljivali su šumne, zapanjene udisaje sofisticirane njujorške baletske publike. U poslednjem činu, kad Svanilda pleše nežni pas de deux sa svojim ljubavnikom Francom, glave okrete u čitavom pozorištu, blagonjena otvorenih usta, kao videla da ne sam dišu.nepomične Franc je lagano u tečnoj arabeski; noga bila je nemoguće visoko, praćena piruetom. Svanilda se pretapala iz jedne poze u drugu, njene duge svilene noge činile su savršenu liniju sa telom: meso je postalo lagano, snažno i elegantno kao sama muzika. Pored sebe sam osećala Deborin očaj. 3 Karolina skače. Skače sa ispruženim zadnjim nogama. Jednom napred, drugom nazad. Ona trči u krug i ponovo skače. Dmitri je hvata. “Ne, ne”, kaže gospodin Privitera. “Ne tako. Promenade en couronne, attitude, arabesque affacé. I sad podižeš. Dmitri, nosiš je kao vreću žita. Ovako.” Gospodin Privitera podiže Karolinu. Moje uši se dižu. Ali gospodin Privitera je bezbedan. Gospodin Privitera srne da dira Karolinu. Dmitri srne da dira Karolinu. Karlos srne da dira Karolinu. Dmitri kaže: “То je zbog prokletog psa. Kako da naučim ulogu, kad on pilji u mene, spreman da me rastrgne na komade? Kako, do vraga, da se koncentrišem?” Džon Koul sedi do mene. Džon kaže: “Dmitri, nema šanse da te Anđeo napadne. Njegov biočip je najsevremenija vrsta programiranja. Već sam ti rekao. Ako si na njegovom spisku hezbednih', morao bi bukvalno da napadneš Karolinu da bi on stupio u akciju, a i tad samo ako mu Karolina ne bi rekla da ostane miran. Dakle, nema nikakve stvarne opasnosti, nema šta da ti kvari koncentraciju.” Dmitri kaže: “А šta ako je slučajno ispustim? Otkud znam da psu to neće izgledati kao napad na nju?” Karolina seda. Ona gleda u Džona. Ona gleda u Dmitrija. Ona ne gleda u mene. Osmehuje se. Džon kaže: “Ispuštanje nije napad. Osim ako Karolina počne da vrišti —
a svi znamo da nikad ne vrišti, čak ni kad se povredi —tako da nema opasnosti. Veruj mi.” “Ne veruj em ti”, kaže Dmitri. Svi ćute i miruju. Gospodin Privitera kaže: “Karolina, draga, daj da te ispustim. Ustani. Spremna — dižem.” Karolina miriše iznenađeno. Ona ustaje. Gospodin Privitera podiže Karolinu. Ona malo poskoči. On je diže iznad glave. Ona pada uz tresak. Moje uši se dižu. Karolina ne vrišti. Nije povređena. Gospodin Privitera je bezbedan. Karolina je rekla daje gospodin Privitera bezbedan. “Vidiš?” kaže gospodin Privitera. Zadihan je. “Nema opasnosti. Zauzmite stav, molim. Promenade en couronne, attitude, arabesque effacé, podiži.” Dmitri podiže Karolinu. Muzika postaje glasna. Džon kaže u moje uvo: “Anđele — da li je Karolina izlazila iz kuće prošle noći?” “Jeste”, kažem ja. “Gde je išla Karolina?” “Četiri ulice levo, jednu ulicu desno. Karolina dala pare.” “Aha, pekara”, kaže Džon. “Da li je Karolina išla na još neka mesta prošle noći, ili je išla kući?” “Karolina išla kući prošle noći.” “Da li je neko dolazio u Karolininu kuću prošle noći?” “Nikakvi ljudi nisu dolazili u Karolininu kuću prošle noći.” “Hvala ti”, kaže Džon. On me miluje po glavi. Ja sam srećan. Karolina nas gleda. Jedna žena vezuje dugačku krpu Karolini oko struka. Žena daje Karolini parče drveta. Juče pitam Džona šta je to drvo. Juče Džon kaže da ie to lepeza. Muzika počinje, brže. Karolina ne skače. Juče Karolina skače sa lepezom. “Karolina?” kaže gospodin Privitera. “Počni sada, draga.” Karolina skače. Ona još uvek gleda u Džona. Džon gleda u mene. Neka žena ovde miriše na jogurt i na ovčarsku kučku u vreme parenja. Karolina otvara vrata spavaće sobe. Izlazi. Nosi farmerice na zadnjim nogama. Nosi šešir na glavi. On pokriva svo njeno krzno. Ona odlazi do vrata.
Kaže mi: “Ostani tu, matora vrećo buva. Jesi me čuo? Ostani!” Ja odlazim do vrata. “Hriste.” Ona malo otvara vrata. Provlači se kroz otvor. Ja se provlačim jako za njom. “Rekla sam: ostani!” Karolina ponovo otvara vrata. Gura me. Ja ne ulazim unutra. Karolina ulazi unutra. Ja idem za Karolinom. “Klapa, drugi put”, kaže Karolina. Ona otvara vrata. Odlazi. Vraća se. Zatvara vrata. Otvara vrata. Zatvara vrata. Okreće se. Prolazi kroz vrata i zatvara ih jako za sobom. Vrlo je brza. Ja sam unutra sam. “Zajebala sam te, Fido!” kaže Karolina kroz vrata. Ja zavijam. Bacam se na vrata. Lajem i zavijam. Svetio se pali u mojoj glavi. Zavijam i zavijam. Uskoro Karolina ulazi na vrata. Jedan čovek je drži za ruku. On miriše na gvožđe. Govori u kutiju. “Subjekt je odlučio da se vrati u svoj stan, gospodine, radije nego da je ja pratim do njenog odredišta. Sada smo u stanu.” Karolina grabi kutiju. “Džone, govno jedno, kako se usuđuješ! Ugradio si biosignal u psa! To je zadiranje u moj privatni život. Ima da te tužim dok ti dupe ne otpadne, daću ostavku u kompaniji, ja ću...” “Karolina”, kaže Džonov glas. Ja gledam. Nema mirisa Džona. Džon nije ovde. Samo je Džonov glas ovde. “Nemaš pravnu osnovu za to. Ovom čoveku je, prema ugovoru o zaštiti koji si potpisala, dozvoljeno da te prati. Potpisala si ga, draga moja. Sto se tiče napuštanja Gradskog baleta... to je tvoja stvar. Ali dok plešeš za nas, Anđeo ide svuda sa tobom. Ako se on suviše uzbudi što te ne vidi, biosignal se uključuje. Gde si to, uzgred, krenula kad nisi htela da Anđeo ide s tobom?” “Da se prodajem po ćoškovima!” viče Karolina. “Kladim se da je u njega ugrađen i signal za odavanje lokacije, je l' da?” Ona miriše vrlo Ijutito. Ona je ljuta na mene. Ja ležem na pod. Stavljam šape na glavu. Ovde nije srećno. Covek kaže: “Izlazim iz stana, gospodine.” On odlazi. On odnosi malu kutiju. Karolina seda na pod. Njena leđa su naslonjena na vrata. Ona me gleda.
Sape su mi na glavi. Karolina miriše Ijutito. Ništa se ne dešava. Malo kasnije Karolina kaže: “Izgleda da ostajemo samo ti i ja. Tako su namestili. Vezana sam za tebe.” Ja ne pomeram šape. Ona još uvek miriše Ijutito. “Dobro, 'ajde da probamo drugi pristup. Razoružati protivnika iznutra. Psihološka sabotaža. Ti pojma nemaš o čemu ja pričam, je l’ tako? Šta su ti dali, koeficijent inteligencije petogodišnjeg deteta? Anđele...” Ja gledam u Karolinu. Ona kaže moje pravo ime. “... pričaj mi o Semovoj mački.” “Šta?” “О Semovoj mački. Prvog dana, kad si došao kući sa mnom, rekao si da na Semu, portiru, osećaš miris mačke. Da li ga i sad osećaš? Možeš li mi reći koja je to vrsta mačke?” Ja sam zbunjen. Karolina govori lepe reči. Karolina miriše Ijutito. Njena leđa su suviše ispravljena. Njeno krzno nije kako treba. “ Je li to mačor ili mačka? Možeš li ti to da odrediš?” “Mačka”, kažem ja. Pamtim taj miris. Mišići me svrbe. “Da li si poželeo da je pojuriš?” “Ја ne smem nikada da jurim mačke. Ja moram da štitim Karolinu.” Karolinin miris se menja. Ona Se naginje blizu mog uva. “Ali ti si poželeo da je juriš, Anđele? Da li si poželeo da se ponašaš kao pas?” “Ја želim da štitim Karolinu.” “Bato... Baš su te sredili, a?” Reči su suviše teške. Karolina još uvek miriše malo Ijutito. Ja ne razumem. “Nije to ništa u poređenju sa onim što rade u Južnoj Americi i u Evropi”, kaže ona. Njeno telo se trese. “Jesi li povređena?” kažem ja. Karolina stavlja ruku na moja leđa. Ruka je vrlo meka. Ona ništa ne govori.
Ja sam srećan. Karolina mi govori. Priča mi o plesanju. Karolina je plesačica. Ona skače i trči u krug. Ona stoji vispko na zadnjim nogama. Ljudi dolaze kolima da je gledaju. Ljudi su srećni kad Karolina igra. Setamo napolju. Ja štitim Karolinu. Idemo na mnoga mesta. Karolina mi daje kolače i hot-dogove. Ima mnogo mirisa.vPonekad Karolina i ja idemo za mirisima. Vidimo mnogo pasa i mnogo mačaka: Covek sa malom kutijom ide ponekad sa nama. Džon kaže daje čovek bezbedan. “А šta ako ja kažem Anđelu da ti nisi bezbedan'?” Karolina kaže čoveku. On ide sa nama u jednu dugu šetnju. “Šta ako mu ja naredim da te rastrgne na komade?” Ona opet miriše Ijutito. “Nemaš ti mogućnost da poništavaš njegov program. Biočip koji je ugrađen u njega kao dopuna njegovom biopoboljšanju veoma je specifičan, gospođice Olson. Ja sam učitan i ne mogu da me izbrišu.” “Kladim se da jesi”, kaže Karolina. “Da li je iko pitao Anđela želi li on ovakav život?” Covek se osmehuje. Idemo u Linkolnov centar svaki dan. Karolina tamo pleše. Ona pleše danju. Ona pleše noću. Noću je gleda više ljudi. Džon me pita gde idemo Karolina i ja. Svaki dan mu kažem. Niko ne pokušava da dira Karolinu. Jaje štitim. “Ne mogu to da uradim”, kaže Karolina jednom čoveku na uglu ulice. Ćovek stoji vrlo blizu Karoline. Ja tiho režim. “Stene, za ime Božije, ne dodiruj me. Pas. A verovatno i motre na mene.” “Da li ti je toliko stalo?” “Mogla bih da provalim čitavu nezvaničnu šaradu”, Karolina kaže. Ona miriše umorno. “Bez obzira u kakvim iluzijama Privitera živi. Ali onda bi propala naša šansa, zar ne?” “Hvala za vreme”, kaže čovek glasno. On se osmehuje. Odlazi. Kasnije Džon kaže: “S kim je razgovarala Karolina?” “Sa jednim čovekom”, kažem ja. “On nju pita za vreme.” Kasnije Karolina kaže: “Anđele, večeras idemo u posetu kod moje majke.”
4
Demonstranti su obojili fontanu kod Linkolnovog centra u krvavocrveno. Marširali su oko tih jezivih mlazeva vode, vičući i opirući se hapšenju. Potrčala sam preko trga, nastojeći da vidim na kojoj su strani pre nego što ih policija sve potrpa u marice. Već iz daljine mogla sam da ocenim da nisu plesači, ne tako JOŠ debeljuškasti. Elektronski transparenti su se pretapali iz parole KOLIKO MORA UMRETI OPIRUĆI SE EVOLUCIJI? u parolu OSLOBODITE MEDICINSKA ISTRAŽIVANJA OD DRŽAVNE LUĐAČKE KOŠULJE! pa onda u MOJE TELO PRI PADAMENJI Znači, demonstracij e u korist biopoboljšanja. Holografski projektor, koga j e jedan pajkan upravo pokušavao da ugasi, izbaci iz sebe tri metra visoku sliku Džejn i Džun Velš, sijamskih bliznakinja koje su uspešno razdvojene tek kad su nemački naučnici pomoću biopoboljšanja prinudili njihove organizme na krupne izmene pojedinih organa. Holo traka, koja se neprestano vrtela u krug, prikazivala je kako spojene bliznakinje vuku jedna drugu tamo-amo, a zatim kako, razdvojene, stoje i veselo mašu. Pajkan je nešto uradio, i Džejn i Džun su nestale. “One su umrle”, rekoh jednom demonstrantu, vitkom dečaku koji je nosio bedž OSLOBODITE MOJE TELO! “Njihova srca na kraju nisu podnela teret takvog biopojačanja.” Besno me je pogledao. “Njihovo je bilo da se odluče hoće li da prihvate taj rizik, zar ne?” “Sabrani kvocijenti inteligencije njih dve bili su manji od tvoje telesne težine. Kako su mogle da ocene rizik?” “Ovo je revolucija, gospođo. U svakoj revoluciji ima žrtava, koje...” Policajac ga zgrabi za ruku. Dečko iz sve snage zamahnu pesnicom na njega, a policajac mu pritisnu nervni pištolj na vrat. Dečko mirno pade, nasmejan. Odjednom se okupi još ljudi, neki od njih opakiji od tog dečaka. Demonstranti su stajali sa rukama na glavi i pevali parole. Medijske robokamere zumirale su sa neba; ljudske reportažne kamere stići će za nekoliko minuta. Na suprotnoj strani trga, ispred Meta, formirala se grupa kontra-demonstranata. Polako sam počela da uzmičem, držeći ruke na glavi, i ne pevajući — a onda sam na pola puta naglo zastala kao ukopana. Jedna starica u invalidskim kolicima sa motorom gledala je
demonstraciju, ali sa najnapetijim izrazom lica koji sam ikada videla. Bilo je to kao da gleda nekakavo užasno izvršenje smrtne kazne koje istovremeno vrednuje kao da je umetničko delo. Sa obe strane kolica stajao je po jedan telohranitelj. Na sebi je imala skupo bledoplavo odelo i krupne, savršeno ujednačene bisere. Njeno naborano, hladno lice bilo mi je poznato. Ovako će Karolina Olson izgledati kroz četrdeset godina, ako odbije bilo kakav kozmetički tretman. Videla je da je posmatram. Njen izraz lica nije se promenio. Pogledom je prešla preko mene kao da ne postojim. Rizikovala sam. “Gospođo Olson?” Nije poricala prezime. “Da?” “ Ja sam reporter časopisa Njujork danas i radim članak o Gradskom baletu. Zelela bih da vam postavim nekoliko pitanja o vašoj kćerki Karolini, ako nemate ništa protiv.” “Ne dajem intervjue.” “Slažem se, gospođo. Samo nekoliko neformalnih pitanja — sigurno ste jako ponosni na Karolinu. Međutim, da li ste zabrinuti za njenu sigurnost povodom nedavnih takozvanih 'ubistava balerina'?” Šokirala me je. Nasmešila se. “Ne, ni najmanje.” “Ne?” Zurila je u rasturanje demonstracije. “Da li znate šta se radi na telima baletana u Berlinu?” “Ne, ja...” “Onda nemate šta da intervjuišete bilo koga o toj temi.” Posmatrala je kako policajci odvlače poslednje demonstrante. “Gotovo je sa Njujorškim gradskim baletom. Budućnost te umetnosti leži u biopojačanju.” Sigurno sam ličila na ribu dok sam stajala, blenula u nju i nemo otvarala i zatvarala usta. “Ali, Karolina je primabalerina, njoj je tek dvadeset šest...” “Karolina je dobro izgurala svoje. Za jednu balerinu.” Dala je znak jednim imperatorskim pokretom ruke; jedan od telohranitelj a okrete njena invalidska kolica i poče da ih gura, udaljavajući se od mene. Pošla sam sitnim trkom naporedo sa kolicima. “Ali, gospođo Olson, kažete li da po vašem mišljenju vaša kći i ćela baletska družina treba da bude
zamenjena biopoboljšanim plesačima zato što oni postižu viša podizanja i spektakularnije zaokrete, a pri tom se manje povređuju...” “Ne dajem intervjue”, reče ona. Drugi telohranitelj se ispreči između nas. Zurila sam za njom. Govorila je o Karolini kao da je njena ćerka nekakav zastareli model bjuika. Tek posle nekoliko trenutaka s etil a sam se da izvučem svesku i izdiktiram joj šta mi je stara Olsonova rekla. Neko je izručio nešto u fontanu. Crvena boja je odmah nestala, a voda je nastavila da šiklja bistra. Jedan biopoboljšan pas je dokaskao do fontane i počeo da lapće vodu. Gazda je strpljivo držao kaiš dok se njegova ružičasta pudlica sa ogromnim očima nije napila vode. Nakon sat vremena provedenih na terminalu biblioteke u redakciji Njujorka danas, saznala sam da je Ana Olson jedan od glavnih sponzora Američkog baletskog teatra, ali ne i Njujorškog gradskog baleta za koji se opredelila njena kći. Karolinin otac je bio mrtav. Za sobom je ostavio udovicu u palati na Ist Sajdu, tri Renoarova platna i veliko bogatstvo investirano u peruanski šećer, japansku opremu za kontrolu vremenskih prilika i nemačku farmaceutsku industriju. Po tvrdnji Novosti u baletu, majka i kćer nisu pričale među sobom. Da bih doznala više od toga, morala sam da zatražim profesionalnu pomoć. Majki se usprotivio. “Nemamo mi para za tu vrstu istraživanja, Suzan. Da ne pominjem etičke aspekte.” “Ма hajde, Majki. Nije to ništa gore od upotrebe doušnika kriminalca za bilo koju drugu priču.” “Nije članke, ovo tvoj ne starizaboravi. novinarski Suzi. Mi smo časopis za ozbiljne studijske Neposao, koristimo doušnike, niti se bavimo istražnim novinarstvom.” Naslonio se na svoj sto, zabrinutog lica nalik oljuštenom jajetu. “Ne mora časopis ništa da istražuje. Samo ti meni daj broj. Znam da ga znaš. Da sam ove dve godine radila posao kako treba, umesto što sam se durila zato što mrzim Njujork, znala bih ga i ja. Samo ti meni daj taj telefonski broj, Majki. To je sve. Niko neće pominjati ni časopis, ni tebe.” Provukao je prste kroz kosu. Po prvi put sam primetila da mu se proredila. “U redu. Samo Suzan — nemoj da ti to postane opsesija. To ti
kažem za tvoje dobro.” Bacio je pogled na sliku svoje ćerke, robijašice u Stenovitim planinama. Pozvala sam Robina Huda i zakazala sastanak. Bio je mlad — svi su oni mladi — verovatno je imao samo dvadeset godina; operisao je iz jednog šugavog stana u Tribeki. Nisam mogla da ocenim kvalitet njegove opreme: ako se zanemari osnovno znanje, kompjuteri su, za mene, strani koliko i balerine. Kao i moje balerine, oni se koncentrišu na samo jedan aspekt ovog sveta, a sve ostalo odbacuju kao nevažno. Robin Hud mi je na uobičajeni način demonstrirao da je sposoban da se ubaci u privatne kompjuterske memorije i u državne banke podataka, i da njegovi prevodilački programi umeju da se snađu u internacionalnim aviokompanijskim memorijama. Obećao je rezultate kroz dva dana. Cena je bila astronomska, po mojim standardima, ali verovatno bedna po njegovim. Transferisala sam dogovorenu sumu sa mog štednog depozita, koji je ostao prazan. Rekoh: “Znaš li ti daje srcinalni Robin Hud delio plen besplatno?” On uzvrati, ne oklevajući ni delić sekunde: “Originalni Robin Hud nije morao da kupi Sajdman-Nuverov enkripter.” Zapravo nisam očekivala da će znati ko je pravi Robin Hud. Kad sam se vratila kući, zatekla sam Deboru klonulu preko kreveta kako spava, još uvek obučena za trening. Vrhovi nožnih prstiju na njenim hulahopkama bili su okrvavljeni. Novi par baletskih cipela ostao je zaglavljen između vrata i dovratka; ona je omekšavala prednji, tvrdi jdeo tako što je treskala vratima po njemu. Imala je tri elektronske poruke od SAB-a, ali ja sam ih izbrisala. Pokrila ponovo sam je, zatvorila njenasavrata, i ostavila je daDao spava. Dva dana kasnije, sam se srela Robinom Hudom. mi je svežanj isprintanih listova papira. “Evidencija o povredama u Gradskom baletu pokazuje dve povrede Karoline Olson u poslednje četiri godine, a stariji podaci se ne čuvaju. Jednom je imala naprslu cevanicu, a jednom istegnut ligament. Naravno, ako je imala druge povrede a odlazila kod privatnog lekara, to ne bi ušlo u njihove izveštaje. Ako je i išla kod nekog, to nije bio niko sa liste preporučenih lekara Gradskog baleta. Proverio sam.” “Dve povrede? Za četiri godine?“ “Tako kaže izveštaj. Ovo su snimci četvorogodišnjih bioskeniranja
Gradskog. Svi negativni. Ni kod koga nije primećeno biopoboljšanje, čak ni kod Dženifer Lang. A ovo su podaci o broju gledalaca koji su dolazili na predstave Gradskog tokom poslednjih deset godina, posebno grupisani na stalne pretplatnike i prodate karte pojedinačnih predstava.” Bila sam vrlo iznenađena; pad posećenosti tokom poslednje dve godine bio je dramatičniji nego što je to štampa prikazivala. “Ovo je poreska prijava gospođe Ane Olson za prošlu godinu. Sav taj prihod — i to ceo — potiče od investiranog kapitala i kamata, a ništa nije vezano u trustove niti obaveze. Ona kontroliše ćelu sumu novca, i može ćelu da spiska ako joj se prohte. Pitala si da li je bilo nekih neuobičajenih rasprodaja deonica u poslednjih deset godina: nije bilo nikakvih. Takođe ne postoji nikakav poverenički, niti štedni fond za Karolinu Olson. Ovo je Karolinina poreska prijava. U njoj je samo plata koju dobija od Gradskog, plus honorari kad negde nastupi kao gost. Dobro zarađuje, ali ni približno onom sa čim raspolaže stara gospođa. Ovo na kraju su vazduhoplovne stvari koje si tražila: Karolina u poslednjih šest godina nijednom nije letela nijednim komercijalnim letom u inostranstvo, osim na tri turneje sa Gradskim, a tad je bila manje-više neprekidno sa svojom grupom. Naravno, ako je htela u Rio, ili Kopenhagen, ili Berlin, mogla je da ide čarter letom, ili privatnim mlažnjakom. Nagađam da je u pitanju privatni aviončić. Oni ne moraju da prijavljuju vlastima svoje liste putnika.” Nije to bilo ono što sam se nadala da ću naći. Tačnije, bilo je samo pola od toga. Nema balerine sa tako malo povreda. To se, jednostavno, ne dešava. Dočarala sam sebi zapanjujuću ekstenziju Karoline Olson, njene skokove od kojih zastaje dah; ona gotovo da je dosezala visinu koja se očekuje od muških super-zvezda. A njena osakaćena jeza od majke raspolaže basnoslovnim količinama novca. “Karolina je dobro izgurala svoje.” Mogla sam da se opkladim u svojih nekoliko preostalih dolara daje Karolina Olson biopoboljšana, bez obzira na to šta su rezultati bioskeniranja pokazivali. I nalaz Dženifer Lang je bio negativan. Izgleda da su DNK hakeri uvek jedan korak ispred DNK kontrolora bezbednosti. Iako je bilo čudno što na tolikim pregledima nikada nije otkriven ni najmanji pokušaj biopoboljšanja ni kod jednog jedinog igrača, čak i ako uzmemo u obzir Priviterin fanatizam. Uvek se nađe neko kome je karijera važnije nego vera koju je od nekog primio.
Ali pretpostavila sam da bi Karolina morala da ide u druge zemlje. Laboratorije za biopoboljšanje su velike, pune skupocene, osetljive i neprenosive opreme, a u njima radi po nekoliko desetina tehničara. Nije ih lako sakriti. Policijski istražitelji otkrili su da rad na Dženifer Lang i Nikol Hejer potiče iz danskih laboratorija. Smatrala sam da takva ustanova ne bi mogla ilegalno da postoji u Njujorku. Možda sam se varala. Robin Hud me je proučavao. Na jutarnjoj svetlosti sa prozora, činilo se da nije stariji od Debore. Imao je gustu smeđu kosu, razvijena ramena. Zapitah se da li on ima svoj život izvan svoje laboratorije. Mnogi od njemu sličnih nisu ga imali. “Hvala”, rekoh. “Sužen...” “Da?” “Ne znamprijateljima. šta pokušavaš ovim Ali uradio sam Oklevao i ranije saje.Majklovim Ako sa misliš da informacijama. se ubaciš u nešto vezi sa ljudskim bi op ob olj š avanj em...” “Aha?” “Nemoj.” Napeto je pogledao svoju kompjutersku konzolu. “То spada u ligu iznad moje i tvoje. Reporteri časopisa su vrlo mali u odnosu na teška sranja sa velikim ulozima, kojima se ti ljudi bave.” “Hvala na savetu”, rekoh. Onda, vođena impulsom: “Da li bi, kojim slučajem, voleo kuvani ručak? Imam ćerku tvojih godina, sedamnaestogodišnju, ona je balerina...” Zurio je u mene sa nevericom. Odmahnuo je glavom. “Ti si klijent, Sužen. Osim toga, meni je dvadeset šest. I oženjen sam.” Još jednom je odmahnuo glavom. “I ako ne znaš da se jedan od Robin Hudova ne zove kući na ručak, onda zaista ne znaš dovoljno da bi mogla da se petljaš sa biopojačanjem. Te stvari su život ili smrt.” Život ili smrt. Dovoljno da bi korporacija koja se bavi biopojačanjem ubila dve balerine? Ali odbacila sam tu ideju. Uvek je suviše lako automatski zaključiti da su korporacije negativci. O tome se prave jeftini filmovi za holoviziju. Većina
korporacijskih tipova koje sam poznavala samo su se trudili da izbegnu poreznike. Rekoh: „Veći deo pitanja života i smrti potiče iz kuće.” Dok sam odlazila, osećala sam da on vrti glavom, ali se nisam okrenula.
5 Karolina i ja se vozimo taksijem. Kasna je noć. Vozimo se kroz park. Onda se još vozimo. Karolina izgovara reči kapiji. Covek otvara kapiju veoma velike kuće. Covek miriše iznenađeno. On nosi pidžamu. “Gospođice Karolina!” “Zdravo, Sikombe. Je l’ mi tu majka?” “Spava, naravno. Ako je nešto hitno...” “Nije hitno. Ali vodovodna cev u mom stanu je procurela, pa ću prenoćiti ovde. Ovo je moj pas, Anđeo. Anđele, Sikomb je bezbedan.” “Naravno, gospođice”, kaže Sikomb. On miriše vrlo nesrećno. “Samo...” “Samo imaš naređenje da me ne puštaš u kuću?” “Ne, gospođice”, kaže čovek. “Meni je naređeno da vas pustim u kuću kad god poželite. Samo...” “Nego šta”, kaže Karolina. “Moja majka želi da se ja puzeći vratim ovamo. Odavno to ona planira. Pa, evo me. Samo, ona je uzela pilulu za spavanje, i ostaće oduzeta do ujutru, je l' tako?” “Da, gospođice”, kaže čovek. On miriše vrlo nesrećno. Nema ni mačaka ni pasa ovde, ali ima miševa. Mišja balega miriše zanimljivo. “Spavaću u radnoj sobi u prizemlju. I, da, Sikombe, očekujem goste. Molim te, isključi elektroniku na kapiji. Oni će ući na zadnji ulaz, a puštaću ih ja lično. Nema potrebe da se ti gnjaviš oko toga.” “Meni nije teško da...” “Kažem, puštaću ih ja lično.” “Razumem, gospođice”, kaže Sikomb. On miriše vrlo, vrlo nesrećno. On odlazi. Karolina i ja silazimo niz stepenice. Karolina pije. Daje mi vodu. Ja osećam miris miša u ormanu. Moje uši se dižu. Ima ovde zanimljivih stvari. “Vidiš, Anđele, eto nas u kući moje majke. Pamtiš li ti svoju majku,
dečko?” “Ne”, kažem ja. Zbunjen sam. Reči su malo teške. “Neki ljudi će doći na zabavu. Oni su plesači. Kristina Mejers dolazi. Sećaš li se Kristine Mejers?” “Da”, kažem ja. Kristina Mejers igra sa Karolinom. One trče u krug i skaču visoko. Karolina skače više. “Mi ćemo da razgovaramo o igranju, Anđele. U ovoj kući je lepše razgovarati o igranju nego u mojoj kući. Ova kuća je dobra za žurku, i mi ćemo je održati. Moja majka mi dopušta da koristim njenu kuću za žurke. Zapamti to, dečko.” Kasnije Karolina otvara vrata. Neki ljudi stoje ispred. Mi ulazimo u podrum. Kristina Mejers je tamo. Ona miriše uplašeno. Neki muškarci su sa njom. Oni nose hartije. Oni govore dugo. “'Ej, Anđele, uzmi perec”, kaže jedan čovek. “Ovo je žurka.” Neki ljudiseigraju na muziku sa radija. Kristina ljutito i zbunjeno. Njeno krzno kostreši. Karolina joj govori reci.miriše Reči su teške. Reci su dugačke. Ja jedem perecu. Niko ne dira Karolinu. Ostajemo tu ćelu noć. Kristina plače. “Njen dečko ju je napustio”, kaže mi Karolina. Rano ujutro idemo kući. Idemo taksijem. Neko je povraćao u taksiju juče. Miriše ružno. Karolina spava. Ja spavam. Karolina ne ide na čas. Popodne idemo u Linkolnov centar. Kristina je tamo. Ona spava na kauču u predsoblju. Karolina igra sa Dmitrijem. Koul se saginje blizu mog uveta. “Bio si čitave prošle noći izvan kuće,Džon sa Karolinom.” “Da”, kažem ja. “Gde ste išli?” “Mi idemo u kuću Karolinine majke. Mi idemo na žurku. Karolinina majka je pušta da dovodi društvo u kuću na žurku.” “Ко je bio na toj žurci?” “Plesači. Kristina je na žurci. Kristina je bezbedna.” Džon gleda Kristinu. Ona još spava na kauču.
“Ко još je bio na žurci? Šta su radili?” Ja se sećam jako. “Plesači su na žurci. Jedemo perece. Pričamo o plesu. Ljudi igraju na muziku sa radija. Niko ne dira Karolinu. Svira muzika.” Džon ovo telo se opušta. “Dobro”, kaže on. “Okej.” “ Ja volim perece”, kažem ja. Ali Džon mi ne daje perecu danas. Karolina i ja se šetamo po parku. Ima mnogo dobrih mirisa. Karolina seda ispod drveta. Dugačko krzno pada sa njene glave. Ona me tapše po glavi. Daje mi kolačić. “Boli tebe briga, je li, Anđele?” kaže Karolina. Ja kažem: “Reči su teške.” “Voliš li što si pas? Biopoboljšan pas?” “Reči su teške.” “Jesi li srećan, Anđele?” “ Ja sam srećan. Ja volim Karolinu.” Ona me ponovo tapše po glavi. Sunce je toplo. Mirisi su dobri. Ja zatvaram oči. “ Ja volim da plešem”, kaže Karolina. “А mrzim što to volim.” Ja otvaram oči. Karolina miriše nesrećno. “Vrag da ga nosi, ipak volim taj ples. Zaista. Iako ga nisam ja odabrala. Nisi ni ti odabrao da budeš to što jesi, je li, Anđele? Nego su te, jebi ga, pretvorili u ono što je njima bilo potrebno. Pa ipak voliš to. Ali tebi ne stižu računi za naplatu.” Reči su suviše teške. Ja zavlačim nos u Karolinine prednje noge. Ona stavlja svoje prednje noge oko mene. Ona me drži čvrsto. “Nije/er”, šapuće ona u moje krzno. Karolina me ne drži juče. Ona me drži danas. Ja sam srećan. Ali Karolina miriše nesrećno. Gde je moje sreća ako Karolina miriše nesrećno? Ne razumem.
6 Deboru nisu uvrstili u postavu za Krčka Oraščića. Jedna od nastavnica SAB-a rekla joj je da bi sigurno više želela da se prijavi na audiciju neke od
regionalnih baletskih družina, pre nego Gradskog — a to je, sa Deborine tačke gledišta, osuda na smrt. Rekla mi je to tiho, bez ikakvog dramljenja, sedeći prekrštenih nogu na podu i prišivajući trake na jedan par baletskih patika. Ne želeći da kažem nešto pogrešno, nisam rekla ništa, zadovoljila sam se time da dodirujem njenu kosu, skupljenu na potiljku u balerinsku punđu. Dva dana kasnije, saopštila mi je da napušta srednju školu. “Nemam dovoljno vremena za plesanje”, rekla je. “TÌ to, mama, prosto ne razumeš.” Najgore od svega bilo bi da joj dopustim da me pretvori u neprijatelja. “Razumem, medena. Ali biće vremena za ples koliko hoćeš i kad završiš srednju. A ako je ne...” “Do kraja ima još godinu dana”. Ne mogu da protraćim toliko vremena. Moram da idem na više časova, jače da vežbam, i da budem pozvana u kompaniju. Ove godine. Zao mi je, mama, ali jednostavno ne mogu da gubim vreme na te beskorisne gluposti u srednjoj.” Čvrsto sam sklopila šake u krilu. “Ра, dobro, hajde da osmotrimo tu stvar razumno. Pretpostavimo da posle svega što učiniš da bi bila pozvana u kompaniju, oni... “Biću pozvana! Radiću tako mnogo da će morati da me pozovu!” “U redu. Onda ćeš plesati sa njima sve dok ne napuniš, recimo, trideset pet godina. U trideset petoj imaćeš više od pola života ispred sebe. Videla si šta se desilo Karli Kameri i Mauri Džons.” Karli se raspao kuk; Maura je zbog svoje petne žile morala da se povuče sa pozornice u trideset drugoj. Obe su sada radile u jednoj tekstilnoj radnji, za bednu platu. Balerina ne dobija penziju ako nije izgurala deset direktora godina ukoji istoj kompaniji, retka stvar u eksplozivnom svetu umetničkih imaju apsolutnu vlast, i koji često otpuštaju plesače samo zato što su se dosetili da baletskoj družini daju novi “izgled”. Insistirala sam na ovoj poenti. “Šta ćeš sa trideset pet, sa onesposobljenim telom, bez završene srednje škole?” “Držaču časove. Podučavaću mlade. Doškolovaću se. O, mama, otkud znam sad? To je decenijama daleko! Ja moram da razmišljam o tome šta mi je korisno za karijeru sada!” Nijedna majčinska ljubav ne može da prosvetli nijednu
sedamnaestogodišnjakinju tako da ova može da sagleda sebe sa trideset pet. Rekla sam: “Ne, Debora. Ne možeš da se ispišeš iz škole. Morala bih to da ti potpišem, a ja neću.” “Tata je već potpisao.” Pogledale smo se. Bilo je prekasno: ona me je već pretvorila u neprijatelja. Zato što joj je neprijatelj bio potreban. Onda je rekla, sa nenadanim izlivom strastvenosti: “Ne razumeš! Ti prema svom poslu nikada nisi osećala ono što ja osećam prema baletu! Nikad ništa nisi volela toliko da zbog toga napustiš sve ostalo!” Odjurila je u svoju sobu i tresnula vratima za sobom. Ja zagnjurih glavu u šake. Posle nekog vremena počela sam da se smejem. Nisam mogla da se suzdržim. Nikad ništa nisi volela toliko da zbog toga napustiš sve ostalo. Tačno. Pers mi nije bio na raspolaganju da se izderem na njega. Zvala sam šest puta. Ostavljala sam mu poruke, pojmazone da čak li čovek uopšte poseduje terminal. Zaputila sam se nemajući iz patrolirane do njegovog stana. Taj deo grada bio je u gorem stanju nego pre: staklo, polomljena mehanika, govna, odbačeni delovi narkomanskog pribora. Taksista je očigledno jedva čekao da šmugne odatle, ali ja sam ga naterala da čeka dok ja ne ispitam jednog klinca koji je izašao iz Persove zgrade. Dečko je imao oko osam godina i dugačku posekotinu koja mu se spuštala niz obraz, zagnojena i prekrivena krastama. “Znaš li kada Pers Anders obično dolazi kući? Stanuje u 2C.” Dečak me je bezizražajno pogledao. Taksista se nagnuo kroz prozor i rekao: “Još minut i ja odoh, gospo.” Izvukla sam novčanicu od dvadeset dolara i zadržala je uz sebe. “Kad Pers Anders obično dolazi kući?” “Odselio se.” “Odselio?” “Ostavio je svoje stvari. Rek'o je da ide na neko mesto bolje od ove govnaste rupe. Cuo sam kad je to reko. Nemoj sad pokušaš da me zajebeš slučajno, gospo. Daj pare.” “Znaš li njegovu adresu?”
Dočekao je to podsmehom koji je i zaslužilo. Dala sam mu pare. Debora je napustila školu, i provodila ceo dan i veliki deo noći u Linkolnovom centru. Na kraju sam otišla u SAB i pronašla je neposredno pre časa igre sa partnerom. Imala je blistavu maramu vezanu oko struka, preko plesnog trikoa, a oznojena kosa joj je u kovrdžama na više mesta bežala iz male punđe. “Debora, zašto mi nisi rekla da se tvoj otac preselio?” Izgledala je oprezno, brišući lice peškirom da bi dobila na vremenu. “Ра, mislila sam da te to ne interesuje. Ti ga mrziš.” “Dogod ga ti posećuješ, moram da znam gde je.” Razmotrila je ovo. Na kraju mi je rekla adresu. Bila je dobra: jedan od luksuznih novih stanova na mestu gde se nekada nalazila stara glavna biblioteka. “Otkud Persu pare za tako nešto?” “Nije rekao. Možda se zaposlio. Mama, imam čas.” “Pers je alergičan na poslove.” “Mama, ovaj čas drži gospodin Privitera lično!” Nisam ostala da gledam. Izlazeći, mimoišla sam se sa Priviterom, koji je pevušio nešto u sebi i hitao da usreći ili baci u očaj device u svome hramu. Policija nije objavila nikakve dalje informacije o ubistvima balerina. Predala sam redakciji članak o Njujorškom gradskom baletu. Činilo mi se da nije ni dobar ni loš; sve što je stvarno bilo važno ostajalo je van fokusa časopisa. Nije bilo previše metafora. Majki ga je pročitao bez komentara. Uradila sam televiziji. članak oGlasala kompjuterizovanom kockanju, izborima. i još jedan, o holografskoj sam na predsedničkim Kupila božične poklone. Ali svaki slobodan minut, čitave jeseni i rane zime, provodila sam na terminalima biblioteke našeg magazina, čitajući o ljudskom biopoboljšanju, pokušavajući da pogodim šta je Karolina Olson uradila sebi. Šta bi moglo jednog dana da sačeka Deboru, ako bude ostala ovako nerazumna. “Nemoj da ti to postane opsesija”, bile su Majklove reči. Literatura je bila teška za tumačenje. Nisam imala potrebno znanje iz bilogije, ali, koliko sam mogla da vidim, najnovija istraživanja bila su
haotična, svakojaka otkrića objavljivana jednog meseca, osporavana sledećeg. Svi eksperimenti izvođeni su u drugim zemljama, što je značilo da su i izveštaji o njima bili pisani na drugim jezicima, a ja nisam znala do koje mere su prevodioci pristrasni. Činilo se da su većinom naučnici iz iste oblasti. A oblast mi je izgledala kao kanu koji juri ka vodopadu: niko ne upravlja, oba vesla su izgubljena, kontrola nemoguća. Čitala sam o izvrsnim, “revolucionarnim” dostignućima u biološkoj nanotehnologiji, koja su nekako uvek bila u razvoju ili ne još sasvim izvodljiva u praksi, ili žestoko poricana od strane ljudi koji su postizali druge vrste revolucionarnih prodora. Čitala sam o genetičkom kalemljenju retrovirusa koji su potom puštani u ljudske organe da postignu potencijalno divne rezultate. Eliminaciju zaraznih bolesti. Savršeni metabolički rad. Besmrtnost. Svaka studija bavila se jednim, malenim, ezoteričnim aspektom naučnog rada, a odeljak pod imenom “Zaključak” često je uzletao u grandiozne, razmahane spekulacije. Čak sam naišla na nagoveštaje da bi se genetski sklop mogao menjati in vitro, umesto da se preuređuje odraslo telo. Neki naučnici su smatrali da je to čak lakše postići. Ali nigde na svetu nije bilo zakonito eksperimentisati sa embrionom kome ne predstoji abortus, sa embrionom koji će postati ljudsko biće doživotno izmenjeno nečijim proizvoljnim i neproverenim brljanjem po najosnovnijoj strukturi ćelija. Bebe nisu igračke — niti psi. Sporazum u Kopenhagenu, koji je pre dvadeset sedam godina potpisala većina tehnološki civilizovanih zemalja, postarao se da to bude jasno. Članci o genetskoj modifikaciji in mtro bili su pažljivo spekulativne prirode. Baš kao i većina drugih tekstova koje sam nalazila. Dokazi su se šetkali po nedostupnim stranim bolnicama, ili živeli u nedostupnim stranim gradovima — anonimnost subjekta eksperimenata se podrazumevala, zbog čega sam se povremeno pitala koliko njih su zapravo bili žrtve eksperimenata. Majki ne bi želeo članak baziran na tim praznim nagađanjima. Tužbe bi začas isplivale. Ali mene više nije bilo briga šta Majki želi. Doznala sam da će Peta internacionalna konferencija o ljudskom biopoboljšanju da se održi u Parizu krajem aprila. Nakon što sam isplatila Robina Huda, nisam imala dovoljno za put u Pariz. Majki je, dakle, morao da podnese troškove. Ja sam morala da mu dam neki razlog da to učini.
Jedne januarske večeri uradila sam nešto glupo. Otišla sam sama u Linkolnov centar i tamo ostala da čekam pored vrata kojima se izlazi sa pozornice Njujorškog državnog teatra. Karolina Olson je izašla u 11.30, obučena u farmerice i parku, samo u društvu ogromnog crnog dobermana, na vrlo simboličnom kaišu. Pošli su Brodvejem ka jugu i ušli u celovečernji restoran. Ja sam sela za susedni sto. Poslednjih nekoliko meseci, dobijala je loše prikaze. “Zbunjujućai razočaravajuća degeneracija”, pisalo je u Njujorkeru. “Tehnička aljkavost koju nismo navikli da povezujemo ni sa Olsonovom, ni sa Priviterom”, javljao je Magazin plesa. “Та devojka je u nevolji, a Anton Privitera bi morao da utvrdi u kakvoj i preduzme nešto da joj pomogne”, ocenjivao je Tajms onlajn. Karolina je j ela odsutno, hraneći psa komadićima, nesvesna mrštenj a pedantnog kelnera koji je nesumnjivo bio nezaposleni glumac. Dok sam je gledala izbliza, ona iluzija moći i lepote koju sam pamtila iz Kopelije, iščezla je. Karolina je izgledala kao bilo koja druga blago zgodna, samoj sebi dovoljna, mršava mlada žena. Glumac/konobar je ne bi dvaput pogledao da nije bilo psa. “Mi idemo sad?” reče pas. Počeh se daviti sendvičem. Karolina me odsutno pogleda. “Uskoro, Anđele.” Nastavila je da jede. Izašla sam, sačekala je i pratila do kuće. Ona i pas živeli su na južnoj strani Central parka, u luksuznoj zgradi čiji je elektronski sistem obezbeđenja pozdravio oboje nazivajući ih imenom. Taksijem Gradskog sam otišlačuva kući. Đebora nijednom nijeZnala pomenula da primabalerinu biopoboljšani doberman. je da sam napisala reportažu o ubistvima balerina. Ni Anton Privitera nije pomenuo psa, kad je držao konferenciju za štampu o bezbednosti balerina. Pitala sam se zašto nije. Dok sam se posvećivala iščuđavanju, nisam zaboravila ni pitanje kako je moguće da su bioskenira nj a u Gradskom tako retka, površna, i uvek negativna. Zar jedna baletska družina, koja se sva posvetila religiji “prirodne umetnosti”, ne bi morala revnosnije da vrši istragu j eretika? Osim, naravno, ako neko ne želi stvarno da sazna istinu.
Privitera? Ali bilo je teško uklopiti tako nešto u njegovu vatreno netrpeljivu iskrenost. Palo mi j e na um da nikada nisam videla kako igra balerina koja jasno i glasno priznaje daje biopoboljšana. Sve do te večeri, išla sam na dovršene predstave vrlo retko, pa i tad samo sa Deborom, koja je, naravno, sa prezirom govorila o takvim perverznim stvorenjima, uverena da od njih nema šta danauči. Nije bila kod kuće kad sam se vratila u naš stan. Činilo se da iz nedelje u nedelju ostaje sve duže van kuće. Čekajući njen povratak, zaspala sam.
7 Sneg pada. Hladno je. Karolina i ja idemo pešice u linkolnov centar. Jedan čovek uzima Karolininu torbu. On beži. Karolina kaže: “Sranje!” Onda kaže: “Anđele? Zaustavi ga!” Ona ispušta moj kaiš. Ja trčim i skačem na čoveka. On se dere. Ne povređujem ga. Karolina kaže zaustavi ga. Ona ne kaže napadni ga. Zato j_a stojim čoveku na grudima, režim, i malo ga gricnem za njegovu prednju nogu. Čovek vadi nož. Onda ga ujedam. On ispušta nož i opet se dere. Onda dolazi policija. “Bog te maz'o” kaže mi Karolina meni. “Zaista znaš to da radiš. Zaista znaš.” “Ја štitim Karolinu”, kažem ja. Karolina razgovara sa policijom. Karolina razgovara sa reporterima. Ja dobijam šniclu da je pojedem. Ja sam srećan. Sneg odlazi. Sneg je ovde mnogo, mnogo dana., ali na kraju odlazi. Mi idemo na još dve žurke u podrumu kuće Karolinine majke. U parku je toplo. Patke opet žive na vodi. Cveće raste. Karolina kaže da ne iskopavam cveće. Ja ležim iza pozornice. Karolina igra na pozornici. Džon i gospodin Privitera stoje pored mene. Oni mirišu nesrećno. Džonove cipele mirišu na katran, hranu, lišće, mačke i druge dobre stvari. Ja njuškam Džonove cipele. “Izgleda iscrpljeno”, kaže Džon. “Daje sve od sebe, ali to, jednostavno, nije to, Antone,” Gospodin Privitera ne govori reči. On gleda kako Karolina igra. “Vilijem Skoulz je ponovo napao u Tajmsu. Rekao je da je sad već bolno
gledati je — 'kao trska koja je postala kruta i lomljiva'.” “Razgovaraću роnоvо sa njom”, kaže gospodin Privitera. “Skoulztakođe kaže daje njeno izvođenje 'travestija'“, kaže Džon. Karolina dolazi iza pozornice. Ona hramlje. Briše lice peškirom. Ona miriše uplašeno. “Draga, voleo bih da popričam s tobom”, kaže gospodin Privitera. Mi idemo u Karolininu sobu za oblačenje. Karolina seda. Ona drhti. Njeno telo miriše bolesno. Ja režim. Karolina stavlja šaku na moju glavu. Gospodin Privitera kaže: “Kao prvo, draga/ imam vesti koje su dobre za sve nas. Policija je uhvatila onog nepojmljivog ubicu koji je ubio Dženifer Lang i plesačicu iz ABT-a.” Karolina seda malo uspravnije. Njen miris se menja. “Uhvatili!. Kako?” “Uhvatili su ga u hotelu 'Plaža' dok je provaljivao u sobu u kojoj stanuje Mari Darboa za vreme gostovanja u ABT-u.” “Је li Mari...” “S njom je sve u redu. Nije bila sama, s njom je bio njen ljubavnik ili tako nešto. Luđak je naprosto postao nepažljiv. Policija krije detalje. Mari je, naravno, još jedna od biopoboijšanih plesačica. Ne znam da li si je ikad gledala.” “Jesam”, kaže Karolina. “Smatrala sam daje predivna.” Karolina i gospodin Privitera se jako gledaju. Oni mirišu spremno za napad. Ali ne napadaju. Ja sam zbunjen. Gospodin Privitera je bezbedan. On srne da dira Karolinu. Gospodin Privitera kaže: “Treba svi da smo zahvalni policiji. A sad, moram o nečem drugom da raspravim sa tobom, draga.” Karolinina šaka se steže na mom krznu. Ona kaže: “Da?” “Želim da odeš na jedan dug odmor, draga. Ti znaš da se tvoja igra pogoršala. Kažeš mi da se ne drogiraš, i da ne radiš nemarno, i ja ti verujem. Ponekad plesačici pomaže ako se neko vreme odmara od nastupa. Ide na časove, jede kako treba, ojača. Ujesen, videćemo.” “Vi me to izbacujete sa letnje sezone u Saratogi.” “Da, draga.”
Karolina ćuti. Onda kaže: “Ništa mi ne fali. Samo mi je malo popustio tajming, to je sve.” “Onda iskoristi leto da poradiš na svom tajmingu. I na svemu ostalom.” Gospodin Privitera i Karolina se opet gledaju jako. Karolinina šaka još uvek vuče moje krzno. To malo boli. Ja se ne pomeram. Gospodin Privitera se naginje blizu Karolini. “Slušaj, draga. Dragulji su bili jedna od tvojih najboljih rola. Ali večeras... I ne samo Dragulji. Bila si nesigurna na nogama i posustajala si tokom celog Zvezdanog pejzaža. Tvoja Nikija u partiji 'Sеnке' u La Bajaderi bila je... blam. Nema druge reči. Plesala si kao da nikad nisi naučila korake. Kad smo imali gala, nisi uspela čak ni da dovršiš Don Kihotov pas de deux.” “Pala sami Balerine se stalno povređuju! Broj povreda koje sam ja imala, u poređenju sa...” “Izostajala si sa proba, pa čak i sa predstava”, kaže gospodin Privitera. On ustaje. “Žao mi je, draga. Uzmi ovo leto. Odmaraj se. Radi. Ujesen, videćemo.” Karolina kaže: “Aposlednje dve nedelje ove sezone?” Gospodin Privitera kaže: “Žao mi je, draga.” On odlazi do vrata. On stavlja ruku na vrata. On kaže: “Bar nećeš više morati da trpiš da ti taj pas bude na teretu. Sad kad je luđak uhvaćen, reći ću Džonu da javi agenciji za zaštitu da dođu i odvedu ga.” Karolina diže glavu. Ćelo njeno krzno se diže. Ona miriše ljutito. Uskoro ona trči kroz vrata. Gospodin Privitera nije tu. Ona trči u kancelarije. Ona viče: “Džone! Džone, gade jedan!” Hol ispod kancelarija je mračan. Vrata se ne otvaraju. Džon nije tu. Karolina trči uz stepenice koje vode prema kancelarijama. Ona pada. Ona pada niz stepenike i udara o zid. Ona leži na podu. Ona se drži za zadnju nogu i miriše povređeno. “Anđele”, kaže ona. “Idi nađi nekog da mi pomogne.” Ja idem u salon. Jedna balerina je tamo. Ona kaže: “Ohl Pardon, nisam znala da je iko... Anđele?” “Karolina povređena”, kažem ja. “Dođi. Brzo.” Ona dolazi. Karolina kaže: “Ко si ti? Ne, čekaj... Debora, je li tako? Iz
kompanije?” “Ne, nisam... Još nisam pozvana u kompaniju. Ja sam učenica u SAB-u. Samo puno vremena provodim ovde... Povređena si? Možeš li da ustaneš?” “Ustaću, ali mi pomozi”, kaže Karolina. “Anđele, Debora je bezbedna.” Debora pokušava da podigne Karolinu. Karolina pušta mali krik. Ona ne može da stoji. Debora dovodi Džona. On podiže Karolinu. “Nije to ništa”, kaže ona. “Nikakvi doktori. Samo ti meni zovi taksi... Dođavola, Džone, kažem ti da ne komplikuješ, nije ništa!” Ona jako gleda Džona. “Ti bi da mi oduzmeš Anđela.” Džon miriše iznenađeno. On kaže: “Ко ti je to rekao?” “Njegovo Veličanstvo, lično. I sada smatraš da moja izlaženja iz kuće, i sve drugo što sam privatno radila, više nisu važna. Je li?” “То je neka greška. Naravno da možeš da zadržiš psa. Anton ne shvata”, kaže Džon. On miriše ljutito. “Ne, kladim se da ne shvata”, kaže Karolina. “Mogli ste da smislite neki finiji način da mi kažete da sam sa Gradskim završila.” “Nisi, Karolina”, kaže Džon. Sad on miriše rđavo. Njegove reči nisu kako treba. On miriše kao čovek koji uzima Karolininu torbu. “Ма sigurno”, kaže Karolina. Ona seda u taksi. Debora ide jedan korak unatrag. Ona miriše iznenađeno. “Zadržaću psa”, kaže Karolina. “Znači, dogovorili smo se, je li tako, Džone? Dođi, Anđele. Idemo kući.” Idemo na čas. Karolina ne može da igra. Ona pokušava, pa prestaje. Ona sedi u ćošku. Gospodin Privitera sedizadnju u drugom gleda Deboru. Balerine dižu svaka po jednu nogu. ćošku. One seKarolina brzo vrte, pa skaču. Madam diže jednu ruku. Muzika prestaje. “Debora, da vidimo to još jednom, s'il vous plait. Sama.” Ostale balerine se sklanjaju. One gledaju jedna drugu. One mirišu iznenađeno. Muzika opet počinje i Debora diže jednu zadnju nogu vrlo visoko. Ona se brzo vrti, pa skače. Gospodin Privitera kaže: “Daj da vidim bolero iz Kopelije. Madam kaže da ga znaš.”
“Z-znam”, kaže Debora. Ona igra sama. “Vrlo lepa, draga”, kaže gospodin Privitera. “Ti si znatno napredovala.” Druge balerine ponovo gledaju jedna drugu. Sve igraju. Karolina gleda Deboru jako.
8 Deborino liceje izgledalo kao sva božična jutra na ćelom svetu. Ona me grabi za obe šake. “Pozvali su me u kompaniju!” Moj kofer je ležao na krevetu, otvoren, okružen odbačenim odevnim predmetima koje sam odlučila da ne ponesem na konferenciju biopoboljšanja u Parizu. Moja ćerka je zgrabila gomilu bluza od “paučinaste svile” i bacila ih u vazduh. Tanani, veštački materijal je plesao na blagom aprilskom vazduhu, koji je dolazio kroz otvoren prozor. “Ne mogu da verujem! Pozvali su me u kompanijul Ušla sami'‘ Zavrtela se kroz sobicu, dižući se na prste u običnim cipelama, smejući se i podvriskujući. Moje ćutanje ostalo je nezapaženo. Jednom arabeskom dobacila se do kreveta, a onda je sela, ćelom težinom, na moju najbolju haljinu. “Mama, zar te ne zanima šta je bilo?” “Šta je bilo, Debora?” “Dakle ovako, Privitera je došao da gleda čas, a madam zatražila od mene da ponovim onu varijaciju sama. Bože, mislila sam da ću da umrem. Onda je gospodin Privitera — ne madam — zatražio da izvedem bolero iz Kopelije. Nekoliko setim nijednog koraka, bilo je jezivo. Onda sam sesekundi setila, anisam on jemogla rekao da se je bilo vrlo lepo. I da sam mnogo napredovala.” Pohvale od samog kralj a. Ali j a sam, i tako otupela, videla da tu ima još nečega što mi ne govori. “Zar mi nisi rekla da kompanija ne bira nove balerine kad je kraj sezone blizu?” Odmah se otreznila. “Normalno ne. Ali otpustili su Karolinu Olson. Izostajala je sa proba i sa predstava, i nije se više uopšte trudila da sprema svoje uloge. Kritike u štampi su bile užasne.”
“Čitala sam ih.” Debora me pogleda oštro. “Pretpostavljam da je ego u pitanju. Karolina je uvek bila, na neki način, odvratna. Izgleda da su odlučili da je ne puste u Saratogu, jer, vidiš, Tìna Patrohova i jedna nova koja nam je došla na gostovanje podeliće između sebe njene uloge, a gospodin Privitera je rekao Džil Kerigan nauči de Tinin solo izpaUspavane prazno mestodau corps ballet-u, su izabralilepotice. mene!” Time je ostalo jedno Imala sam dovoljno vremena da nateram sebe da to kažem. “Čestitam, slađana.” “Kad poleće tvoj avion za Pariz?” Ovaj non sequitur — ako je to bio — vratio me je pakovanju stvari. “Večeras u sedam.” “I bi ćeš odsutna deset dana. Divno češ se provesti u Parizu. Kad sledeči put kompanija bude išla na turneju, možda ću i ja s njima!” Izjurila je iz sobe vrteći se kao čigra. Sela sam na ugao kreveta i uhvatila se za njegov stub. Kad je Debori bilo tri godine, navalila je da jaše na kamili. Iz nekog razloga to joj je postalo opsesija. Pričala je o kamilama u zabavištu, za vreme jela, pred spavanje. Crtala je kamile, izobličena stvorenj a sa ogromnom grudvom na leđima. Kamila nisu imali u izobilju u Sent Luisu. Ignoriši to, savetovali su me svi, deca zaboravljaju takve stvari, proći će je. Debora nikada nije zaboravila. Nije je prošlo. Pers nas je upravo ostavio, pa sam bila obuzeta brigama usamljenog roditelja. Najzad sam platila jednom prijatelju da veže veliku hrpu sena, pokrivenu ćebetom, na jednog vrlo starog konja sa vrlo povijenim leđima. Peruanska kamila, rekla sam mojoj trogodišnjoj ćerkici. Specijalna vrsta. Možeš dajejašeš. “Nije to kamila”, rekla je Debora, dižući nos prezrivo. “То je... soln!” Prošle nedelje pročitala sam u Svetu da su životinjski biotehničari sagradili kamilu sa slonovskom pokretnom surlom. Surla može da podigne do dvadeset kilograma tereta jednim pokretom i natovari ga na svoja leđa. Očekuje se da će biti korisna tovarna životinja u Sahari. Dovršila sam pakovanje za Pariz. Pariz u aprilu bio je neprestana siva kišica. Tezge sa knjigama i softverom duž Sene imale su uključene elektronske štitove protiv
vremenskih nepogoda, dajući im magloviti izgled napuštenih šupa po kojima se sliva otpadna voda. Gargojli na Notr Damu izgledali su bestelesni na kiši, beznačajni u poređenju sa kamilama sa surlama. Francuzi su, kao i obično, svi bili zaverenički spremni da nabijaju kompleks Amerikancima — naročito onima koji govore samo rudimentarni francuski — da su prostaci i varvari. Moja odećabila je pogrešna. Moja želja za obilnim doručkom bila je pogrešna. Peta internacionalna konferencija ljudskog biopoboljšanja izgubila je moje novinarske akreditive. Konferencija je oržana u jednom od ogromnih novih hotela u Neviliju, blizu Euro-Dizni Genet-Zoo-a. Nisam mogla da procenim da li je to bio pokušaj da nas zabave ili čista ironija. U hotelu se nagomilalo tri stotine naučnika i doktora, stotina novinara, i bar još toliko predstavnika industrije, plus grupiji. Naučnici su prezentirali svoje pisane radove; tipovi iz industrije većinom iz biotehničkih ili farmaceutskih preduzeća, držali su “info-forume”. Čim sam ušla, noseći privremene akreditive, osetila sam napetost, onu posebnu vrstuKrupno napetosti koju reporteri prepoznaju istog trena. Dešavalo se nešto krupno. i neoprijatno. Iz novinarskih razgovora za šankom saznala sam da je prezentacija koja ne srne da se propusti u četvrtak uveče, a nju će dati dr Zerar Telboa sa Pasterovog istraživačkog instituta, zajedno sa dr Gretom Erbland iz firme “Stekel i Osterhof”. Ovakvo udruživanje veoma važne naučno-istraživačke ustanove sa komercijalnom biotehničkom firmom bilo je normalna stvar u Evropi. Ponekad je poneka bolnica činila trijumvirat. Rukom pisani dodatak govorio je da ta prezentacija neće biti u Napoleonovoj sali, nego u Velikoj balskoj dvorani. Zavirila sam u dotičnu prostoriju: bila je veličine hangara za avione. Hotelski poslužitelji upravo su redali hektare stolica. Zamolila sam jednog “garsona” da mi pokaže ko je doktor Telboa. Bio je to visok, ćelav čovek sa svojih šezdesetak ili sedamdesetak godina, koji je izgledao kao da već danima nije ni jeo, ni spavao. U sredu veče otišla sam u Balet pariške Opere. Mokri pločnik ispred palate Opere presijavao se kao crna lakovana koža. Sa gostiju prosto su se slivali dijamanti i krzno. Majki je radi ove gala večeri fìnansirao moj put: pokazalo se da je moj prvi baletski članak urađen za Njujork danas bio popularan kod čitalaca, uprkos njegovoj bljutavosti. Ili možda zahvaljujući njoj. Noćas je ova proslavljena francuska baletska kompanija davala jedan
eklektički program, kao gosti su učestvovali pojedini baletski umetnici iz londonskog Kralj evskog i iz Kirova. Majki je želeo pet hiljada reči o najstarijoj baletskoj kompaniji na svetu. Gledala sam kako biopoboljšane britanske balerine izvode pas de deux u sceni venčanja u Uspavanoj lepotici sa slavnim “ribljim” skokovima; danske soliste u plesovima veka autora Žorža Balanšena; u najnovijim radovima dvadesetog njihovog brilijantnog koreografa Luja Difroa.francuske, Svi su igrali tako da čoveku zastane dah. U novim baletima, sa posebnom koreografijom za biopojačana tela, plesači su izvodili promišljene pokrete koje nijedno prirodno telo uopšte ne bi moglo da izvede, brzinom koja nikada nije delovala mehanički. Umesto da se pretvore u mašine, igrači su bili odbljesci svetlosti: laseri, optički signali, nervni impulsi koji lete iznad pozornice i aktiviraju centre zadovoljstva u mozgu zadivljene publike. Blenula sam u pas de trois u kome je baletan podigao dve devojke odjednom, držeći svaku na po jednom dlanu, i onda ih lagano vrteo punih devedeset sekundi. To nije bila atletska akrobacija. Bila je to kulminacija čežnje, lirski ples, nežan poput bilo kog plesa u velikim baletskim predstavama devetnaestog veka. Kad je spustio dve balerine na pod, obe su potekle kroz fouette de adage glatko kao da nemaju kostiju u telu. Niko od izvođača najavljenih štampanim programom nije zamenjen zbog povrede. Pokušavala sam da se setim kad sam poslednji put gledala predstavu Njujorškog gradskog baleta bez bar jedne zamene u poslednji čas. Tokom pauze, utonula u tešku depresiju, kupila sam čašu vina u holu. U vrtloženju gomile na trenutak je nastala oseka, i ja se nađoh licem u lice sa Anom Olson, koja je kraljevski sedela u svojim motornim kolicima, u pratnji svojih telohranitelja. Za ruku ju je čvrsto držala devojčica od pet ili šest godina, u svečanoj ružičastoj haljinici i ružičastim hulahopkama, sa velikim plavim očima i crnom kosom, dugačkog vitkog vrata. Karolina Olson je verovatno pre dvadeset godina izgledala tačno tako. “Gospođo Olson”, rekoh ja. Pogledala me je hladno, ne prepoznavajuči me. “Ја sam Sužen Metjuz. Srele smo se najednom privatnom prij emu za Antona Priviteru kod Zoržete Alens”, slagala sam. “Da?” reče ona, ali njene oči su derale po meni kao grabulje. Moja
haljina nije bila onakva kakva se viđa na zabavama za prikupljanje sponzornih fondova u kućama njujorških milijardera. Ne dadoh joj vremena da me provali. “Ovo mora da je vaša...” Unuka? Karolina je bila jedinica, a nijednom nije prekinula plesnu karijeru da bi rodila dete. Nećaka, dakle? Dete neke bliske rođake? “...štićenica?” Je m'apelle Marguerite”, reče dete žustro. “Nous regardons le ballet.” “Učiš li i ti balet, Margarita?” “Mais ouiì” reče mala prezrivo, ali Ana Olson je već dala znak i telohranitelji su se isprečili između mene i njih dve. Manevrišući po sali, uspela sam j oš j ednom, iz daljine, da bacim pogled na Margaritu. Ona je strpljivo čekala na red da se vrati na svoje sedište. Njena mala stopala u ružičastim baletskim patikama izvrnula su se u savršenu petu poziciju. U četvrtak popodne odvezla sam se u Pariz da iznajmim elektronskog prevodioca kako bih mogla da pratim prezentaciju Telboa i Erblandove. Prevodioci koje je je obezbedila konferencija bili su već odavno razgrabljeni. Ljudi su ih uzimali da bi održali svoju pozdravnu ili uvodnu reč, i onda naprosto zadržavali, da ne bi nešto propustili. Uz prezentaciju Telboa/Erbland bilo je predviđeno da se dele štampani rezimei na francuskom, engleskom, nemačkom, španskom, ruskom i japanskom, ali tek po završetku usmenog dela. Ni ja nisam želela da mi nešto promakne. Ali, nisam mogla pronaći nijednog elektronskog prevodioca marke u koju bih mogla da imam poverenja. Zato sam pristala da uzmem živog prevodioca po imenu Zan-Pol, iz jedne ugledne prevodilačke agencije. Bio je visok nekih metar imao smeđe oči i lice izborano fantastičnim pukotinama. Rekaoi po, mi je da je je tužne prevodio za Sarla De Gola u vreme alžirske krize. Poverovala sam mu. Izgledao je starije od Boga. Odvezli smo se nazad u Nevili po kiši. Rekla sam: “Zan-Pol, voliš li ti balet?” “Non”, reče on istog trena. “То je isuviše klizava umetnost za mene.” “Klizava?” “Ništa tu nije realno. Devojke su ili duhovi mrtvih, ili radosne seljanke, ili druge gluposti. Jesi li ti ikad videla prave seljake, Mademoiselle? Oni nisu radosni. A kad devojke lakše od vazduha doskoče na pozornicu čuje se
'tup'!” Ilustrovao je to tako što je udario dlanom po kontrolnoj tabli ispred sebe. “Onda, kao, muškarci umiru od ljubavi za takvim ženama. Niko ne umire od ljubavi. Ljudi umiru za pare, ili iz mržnje, ali ne od ljubavi. Non.” “Ali, zar umetnost nije nešto više od iluzije?” Slegnuo je ramenima. “Nije svaka iluzija vredna stvaranja. Svakako ne smešne iluzije. Igračice koje se vrte na vrhu nožnih prstiju... non, non.” Rekla sam obazrivo: “U Francuskoj balerine smeju otvoreno da se biopoboljšaju. U Sjedinjenim Državama to nije dozvoljeno. Za neke od nas umetnost postaje uzbudljiva na jedan sasvim nov način. Tehnički, ako ne i artistički.” Zan-Pol ponovo slegnu ramenima. “Svako može da se biopoboljša, ako ima para. Biopoboljšanje me samo po sebi ne impresionira. Moj unuk je biopoboljšan.” “Cime se bavi?” se okrenu ka meni sedištu automobila. “On JedanZan-Pol od najboljih na svetu“. Dana pratiš taj sport, znala bi ko jeje fudbaler! on. Klod Despro. Fudbal — eto iluzije koju vredi stvarati!” Istim tonom kao kad Anton Privitera govori o baletu. U četvrtak veče, neposredno preprezentacije, konačno sarnzateklaDeboru kod kuće. Njeno lice na videofonu bilo je otegnuto i namučeno. “Šta nije u redu?” “Sve je u redu, mama. Kako je u Parizu?” “Mokro. Debora, ne govoriš mi istinu.” “Sve je super! Samo... samo sam imala komplikovanu probu danas.” Od corps de bcdleta se retko kad zahtevaju komplikovane probe. Funkcija corpsa je da se graciozno kreću iza solista i glavnih plesača; retko kad im se dozvoljava da učine bilo šta što bi skretalo pažnju sa njihove virtuoznosti. Rekla sam oprezno: “Da li si povređena?” “Ne, naravno da nisam. Cuj, moram da idem.” “Debora...” “Čekaju me!” Ekran se isključi. Ko ju je to čekao? Pozvala sam ponovo, ali niko se nije odazivao.
Ušla sam u Veliku balsku dvoranu. Zan-Pol je od podneva čuvao naša dva loša sedišta. Prezentacija nije počela ni sat kasnije. Publika se vrpoljila; bila je napeta i čuo se žamor. Najzad je ušla jedna žena obučenau strogo odelo. Govorila je na nemačkom. Zan-Pol mi je prevodio na uvo. “Dobro veče. Ja sam Katja Vagenšauzer. Imam jedno saopštenje, pre nego što počnemo. Žao mi je što moram da vas informišem da se doktor Telboa neće pojaviti. Dr Telboa... On...” Ona najednom otrča sa pozornice. Žamor se pretvori u zapanjene povike. Na pozornicu izađe jedan muškarac. Publika se istog trenutka umiri. Zan-Pol je prevodio, sada sa francuskog: “Ја sam doktor Valoa iz Pasterovog instituta. Doktor Erbland će uskoro da počne sa prezentacijom. Ali sa žaljenjem moram da vas obavestim da se dr Telboa neće pojaviti. Dr Telboa je mrtav.” Zamor se naglo pojača i ponovo stiša. Čula sam reportere koji su šaputali, na šest raznih jezika, u svoje kamfone. “Kroz nekoliko minuta dr Erbland će da počne sa prezentacijom svog i dr Telboaovog rada. Molim vas za još koji trenutak strpljenja.” Posle izvesnog vremena neko nam je predstavio doktoricu Erbland; govorio je o njoj dugo i iscrpno. Tek tad je i ona izašla na pozornicu. Visoka, mršava žena šezdesetih godina, bleda, vidno potresena. Počela je objašnjenjima o razlikama između pojedinih vrsta biopoboljšanja u nameri, proceduri, i biološkom mehanizmu. Većina biopoboljšanja se primenjuje na odraslim ljudskim telima koja su prestala da se razvijaju. Manji broj, obično radi ispravljanja deformacija,bioinženjeringu vrši se na bebama. Te procedure su kudikamo bliže naslednih pravom genetskom — nije ih nazivala običnim “biopoboljšanjem” — pomoću kojih su se proizvodile nove životinjske vrste. Nauci je odavno bilo poznato da, kao i kod životinja, i kod ljudi može da se deluje na preembrionske gene na isti način, in vitro. U publici je zavladala mrtva tišina. Ali rad in vitro, tvrdila je dr Erbland, po svojoj prirodi daje manje orijentira i manje garancija za ishod. U genetskim informacijama prisutne su i mnogobrojne redundance, zbog kojih je teško predvideti sudbinu organizma na duži rok. Mapa ljudskog genoma, koja je baza svakog
genetskog intervenisanja, kompletirana je još pre četrdeset godina, ali “kompletirana” nije isto što i “shvaćena”. Telo ispoljava mnoga genetska ponašanja koja istraživači počinju da shvataju tek sada. Niko nije mogao da očekuje, kad se počinjalo sa genetskim inženjeringom samo kao sa eksperimentom, da će genetski identitet jedinke biti tako tvrdoglav. Tvrdoglav? bilo Ljudi jasnojedva timeda hoće da kaže. Izgledalo je da to ni drugima u publiciNije nijemi jasno. su disali. Eksperimentalna priroda embrionskih manipulacija na ljudima nije, naravno, zaustavila eksperimente, nastavila je Erblandova. Pre nego što je ta vrsta eksperimentisanja Kopenhaškim ugovorom proglašena nedozvoljenom, mnoge laboratorije širom sveta unapredile su nauku, koristeći saradnju dobrovoljnih subjekata. U potpunosti dobrovoljnih, rekla je ona. Ponovila je to tri puta. Pitala sam se kako to embrion postaje dobrovoljac. Ti dobrovoljni subjekti su preuređeni raznim varijantama istih onih tehnika koje su rezultirale in vitro biopoboljšanjima organizama drugih sisara. Njena kompanija je, u kooperaciji sa Pasterovim istraživačkim institutom, bila među pionirima takvog rada. Još pre trideset godina. Trideset godina. Pretražujući literaturu, nikad nisam naišla ni na šta iz tako daleke prošlosti. Bar ne u žurnalima koje sam mogla da dobijem preko standardne naučne mreže. Ako su takvi “preuređeni” embrioni bili pušteni da rastu i da se rode, onda je život takve dece započeo u vreme kad je čitava stvar bila još uvek legalna. Da li mi tu govorimo o embrionima ili o ljudima? Dr Erbland načini jednu neobičnu kretnju: podigla je obe ruke, ali samo savijanjem u laktovima, ih pustila da padnu. Kao dajenorme? ličilo naZašto molbu. Da li ona javno priznajei zatim daje kršila međunarodne pravne bi radila tako nešto? Tokom tako dugog vremena, nastavila je dr Erbland, ljudski genetski identitet, kodski zapisan u “pokretnim genima” na mnogo mesta gde se to ne bi očekivalo, ponovo je preovladavao. Upravo su se time bavili dr Telboa i ona. Na nesreću, posledice po organizam — niko ih nije očekivao — mogu biti biološki katastrofalne. Ovaj prvi grafikon prikazuje bazične DNK promene u preuređenom embrionu stvorenom pre dvadeset pet godina. Subjekat, muškarac, bio je...
Holograf je projektovao komplikovanu mapu gena u tri dimenzije. Naučnici u publici nagnuli su se napred. Nenaučnici su se samo zgledali. Kako se prezentacija nastavljala, sada zasnovana na grafikonima, formulama i holo-mapama gena, postepeno je čak i meni postajalo jasno šta dr Erbland govori. Evropski naučnici su eksperimentisali sa embrionima još pre trideset godina, i nikada nisu prestali. Dopustili su nekim od tih embriona da odrastu, da postanu ljudi. Kršili su međunarodni zakon, a nisu poznavali dugoročne efekte. Sada su, međutim, dugoročni efekti, kao stari neplaćeni računi, počeli da pristižu; tela tih ljudi su uništavala sama sebe na nivou gena. Konstruisali smo biopoboljšan rak, da zameni onaj prirodni koji smo pobedili. Tek posle nekoliko trenutaka primetila sam daje Zan-Pol prestao da prevodi. Sedeo je skamenjen, a njegovo zborano lice oteglo se od tuge. Publika je počela da zaboravlja da se nalazi na naučnoj konferenciji. “Koliko je ljudi preuređeno pre rođenja?” povikao je neko na engleskom. “Ukupno, u ćelom svetu!” Neko drugi je povikao: “Todos van a morir?” “Les lois intemationales...” “Der Sagt...” Dr Erbland otpoče dug, strastven govor, koji evidentno nije bio deo pripremljene prezentacije. Nekoliko puta sam ulovila reč “sagt”: zakon. Imala sam u vidu da dr Erbland radi za jednu komercijalnu biotehničku firmu, koju u potpunosti poseduje jedna farmaceutska kompanija. Ona ista u kojoj Ana Olson poseduje pravo bogatstvo u deonicama. Zan-Pol tiho reče: “Moj unuk. Klod. On je bio jedan od tih embriona. Rekli su nam da je bezbedno...” Pogledala sam starca, koji je sad sedeo sasvim pogureno. Nisam mogla nimalo da saosećam s njim. Ovo me je zgrozilo. Voljeni unuk... Ali pristali su, Klodovi roditelji su dali saglasnost da se zaigra ruski rulet sa životom njihovog deteta. Zato što su želeli superiornog fudbalera. “Fudbal — eto iluzije koju vredi stvarati. “ Setila sam se Ane Olson na demonstracijama kod fontane Linkolnovog
centra: “Karolina je dobro izgurala svoje. Za jednu balerinu.” Debora je rekla da su Karolinu Olson otpustili zato što je izostajala sa proba i predstava. Tajms je njen poslednji nastup nazvao “travestijom”. A sve zato što je njeno telo sada proždiralo sebe na genetskom nivou, neopaženo bioskenerima Gradskog baleta, pod pretpostavkom da novi DNK obrasci mogu da se uporede sa srcinalnima istog tela, koji se nikada sasvim ne izbrišu. Ali u Karolininom slučaju, upravo je srcinal u sebi nosio instrukcije za samouništenje. Već dvadeset šest godina. Vrhunska baletska majka napravila je Karolinu u skladu sa onim što je zaista želela da bude. Pa nek Karolina traje koliko traje. Onda sam se setila male Margarite, koja je izvrnula svoja stopala u savršeni peti položaj. Ustala sam i progurala se do izlaza. Morala sam da izađem iz te prostorije. Niko drugi nije izašao. Dr Erblandje, uplašena i potresena, pokušavala da odgovori na pitanja koja su joj ljudi dovikivali na šest jezika. Progurala sam se pored žene koja je pesnicama mlatila po čoveku pored sebe. Zandarmi su se stvorili kao da su mađioničarskim trikom izrasli iz poda. Možda će to biti sledeće. Na stolovima u holu su u urednim gomilama ležali “tvrdi” primerci srcinalnog rezimea doktora Talboaa. Uzela sam jedan primerak na engleskom. Izlazeći na ulicu, jasno sam čula da je jedan žandarm nekom rekao: “Om, ii s'a suicide, Dr. Taillebois.” Nisam želela da ostanem više ni tren u Parizu. Spakovala sam svoje stvari u hotelu i na Orliju promenila kartu. Dok sam letela kući u Ameriku, prinudila sam sebe da pročitam njihov rezime. Najvećim delom ga nisam razumela; ono što sam razumela delovalo mi je opsceno. Stalno mi je pred oči izlazila Margarita u ružičastim patikicama i Karolina kako se tetura po pozornici. Ako je moj nedostatak suosećanja za Telboaa i Erblandovu posledica neke moje urođene mane, neka ga. Po prvi put otkad je Debora pošla u Školu američkog baleta, uprkos zasenjujućem izvođenju koje sam videla u pariškoj Operi, počela sam da poštujem Antona Priviteru. Kad sam aterirala na Kenedi, blizu ponoći, na elektronskoj kapiji svetlela je poruka za mene. “Smesta se javite na ovaj broj. Hitno i bitno.” Broj nisam
prepoznala. Debora. Nesreća. Odjurila sam do najbližeg javnog telefona. Ali nisam dobila bolnicu, već nečiju advokatsku kancelariju. “Gospođica Sužen Metjuz? Ostanite na vezi, molim.” Na ekranu se pojavi čovekovo lice. “Ovde Džejms Bičer, gospođice Metjuz. Ja sam advokat Persa Andersa. On je u zatvoru, bez prava da bude pušten uz kauciju i biće mu suđeno. Ostavio je poruku za vas, vrlo hitnu. Poruka glasi...” “Suđeno? Za šta je optužen?” Ali, mislim da sam već znala. Dobro skrojeno odelo na tom advokatu. Preseljenje u skup deo grada. Pers je radio za nekoga, a nije bilo mnogo poslova koje je on umeo da radi. “Optužbe se odnose na dilovanje narkotika. Krivično delo prvog stepena. Poruka glasi...” “Sunčev sjaj, je li tako? Ne, to bi bilo suviše jeftino za Persa”, rekla sam ogorčeno. “Dizajnirani za ugradnju u centre “Poruka glasi: 'Nevirusi? gledajZrna u pećine Meseca.' To jezadovoljstva?” sve.” Ekran ostade prazan. Ipak sam zurila u njega. Kad je Debora bila još mala, u onom kratkom periodu pre milion godina kad smo Pers i ja još bili zajedno i odgajali je, imala je jednu svoju omiljenu igru. Sakrila bi svoju omiljenu igračku negde i povikala: “Ne gledajte u orman! Ne gledajte pod krevet! Ne gledajte u fìoku za čarape!” Igračka je uvek bila baš tamo gde nam je rekla da ne gledamo. Aza svoju spavaću sobu je smislila naziv “pećine Meseca”, ali tek mnogo kasnije, kad nas je Pers napustio, a pre nego što ga je pronašla u Njujorku. Do tog trenutka nisam znala da uopšte zna za to. Ne gledaj u pećine Meseca. Uzela sam helikopter od aerodroma do sletišta u Central parku o trošak časopisa. Poslednjih nekoliko ulica sam pretrčala, pored automatskih prodavnica koje nikad ne spavaju i noćnih ljudi koji su tek ustali. Debora nije bila kod kuće; mislila je da ću tek sutra da se vratim iz Pariza. Rasturila sam njenu spavaću sobu na komade i najzad pronašla ono što sam tražila u jednoj staroj torbi za plesnu opremu, uguranu između madraca i opruga. Nije baš iskusni kriminalac, moja Debora. Prah je bio rozlinkav, bez posebnog mirisa. Velika količina. Nisam imala
pojma šta je; verovatno neko jedinstveno hemijsko jedinjenje, sa jedinstvenim imenom, proizvedeno da utiče na neku funkciju mozga. Kakav je to otac, kad može sopstvenu ćerku da rabi kao kurira za taj hemijski skrojeni ponorni ponor? Da sam stigla dan kasnije, da li bi žace ovo pronašle pre mene? A da sam stigla samo sat kasnije? Sve sam bacila u klozet vodu, uključujući i torbu, iseckala na komadiće. Ondai povukla sam pretražila ostatak stana; a koju ondasam ga pretražila celog iz početka. Nije bilo nikakvih drugih droga. Niti novca. Nemoguće da je džabe prenosila ovako nešto za Persa. Ne Debora. Potrošila je pare na nešto. “Pozvali su me u kompaniju! On je rekao daje bilo vrlo lepo. I da sam mnogo napredovala!” Naterala sam sebe da sednem i razmislim. Bilo je jedan sat ujutro. Iinkolnov centar je sad sigurno zaključan i u mraku. Mogla bi da bude u restoranu sa drugim balerinama; ili možda noć provodi kod nekog prijatelja. Nazvala sam ostale učenice SAB-a. Svaka se javila pospano. Debora nije ovde. Nineta mi je saopštila da je Debora posle večernje predstave rekla da ide kući. “Ра, da, gospođice Metjuz, jeste delovala nekako napeto”, reče Nineta, prigušujući zevanje. Njena duga kosa bila je rasuta po ramenima spavaćice. “Ali to joj je tek drugo učešće u pravoj predstavi, pa sam mislila...” Njen mladi glas se izgubi. Nije mi bilo suđeno da saznam šta je ova devojka mislila. Očigledno sam samo bila majka koja se meša. Još kako sam bila takva majka. sledećih vremena. Debora se unije vratila sam Čekala taksi i sam odvezla se dosatstana Karoline Olson, zgradi na kući. južnojPozvala strani Central parka. Ovo je moralo da ima veze sa Karolinom. Ona je svakako znala da je sama biopoboljšana, a ja sam je videla kako igra, pre nego što je propala: potpunu prepuštenost baletu, radost. Možda je mislila da treba da pomaže i drugima da se biopoboljšaju, da im na taj način čini uslugu. Možda je pravila razliku — kao dr Erbland — između fatalnog preuređenja koje su njoj uradili in vitro i biopoboljšanja na evropskim plesačicama. Ili možda još nije povezala svoje naglo propadanje sa postupkom svoje majke koja ju je
genetski posvetila baletu. Ili možda jeste. Možda je znala daje njen meteorski uspeh sada ubija. Možda je baš toliko bolesna i besna da želi da uništi sve ostale balerine, da ih sve povuče sa sobom. Ako ona ne može da pleše do kraja svoje pune karijere, onda neće ni one. Ili možda misli da je vredelo. Kratak, ali briljantan život. Sve za umetnost. Većina plesača ionako završi sa raznim oblicima telesne onesposobljenosti, ali ih to sustiže znatno sporije. Velika Sužen Farel završila je sa plastičnim kukovima: silni preokreti uništili su njenu karlicu. Mihailu Barišnjikov je upropastila kolena. Miranda Mejnz već sa 28 godina nije mogla da hoda. Možda Karolina Olson smatra da za balet vredi žrtvovati sve, pa i život. Ali ne život moje Debore. Punih pet minuta pritiskala sam zvono bezbednosnog sistema na vratima Karolininog stana. Niko nije odgovorio. Najzad mi sistem učtivo reče: “Osoba koju pozivate se ne odaziva. Dalje zvonjenje je po zakonu uznemiravanje. Udaljite se sada.” Vratila sam se u taksi, grickajući palac. Osećalavsam onu vrstu očajanja za mislite da ga nećete preživeti: grize ti utrobu, guši te. Sofer je ravnodušno čekao. Kuda? Zaboga, pa one bi u Njujorku mogle biti bilo gde. Bilo gde, negde gde nikome ne bi palo na pamet da traži ilegalnu operacionu salu. Na bilo kom bezbednom, zaštićenom mestu, ali mestu gde balerine mogu lako da dolaze, a da to ne izazove ničije podozrenje. Dala sam vozaču adresu Ane Olson, koju sam zapamtila iz poreske prijave koju je nabavio Robin Hud. Onda sam prebacila pištolj iz tašne u džep. Mislim da nisam bila sasvim pri zdravoj pameti. 9 Karolina i ja se vozimo taksijem. Ja volim taksije. Proturam glavu kroz prozor. Ovaj taksi ima mnoge mirise. Mi stajemo ispred Deborine kuće. Karolina i ja idemo po Deboru. “Predomislila sam se”, kaže Debora. Njena vrata su samo malo otvorena. Ona stoji iza vrata. “Ne idem.”
“Ideš, ideš”, kaže Karolina. Debora kaže: “Nisi mi ti majka!” Karolina menja miris. Ona ima štap za hodanje. Ona se naslanja na štap. Njen glas postaje mekan. “Ne, nisam ti majka. I neću da navaljujem na tebe kao majka. Veruj mi, Debora, znam kako je to. Ali kao starija plesačica, zamoliću te da pođeš sa mnom. Spremna sam da te molim i preklinjem da dođeš. Toliko je važno. Ne samo tebi, već i meni.” Debora gleda u pod. “Nemoj da ti je nezgodno. Samo shvati da sam ozbiljna. Moliću, puzaću, ako treba. Ali prvo to tražim od tebe, kao starija članica kompanije.” Debora diže pogled. Ona miriše ljutito. “Šta tebe briga? To je moj život!” “Jeste. Tvoj i Priviterin.” Karolina zatvara oči. “Ti njemu nešto i duguješ. Ne, nemoj to uzimati u obzir. Dođi prosto zato što ja to od tebe tražim.” Debora i sad miriše ljutito. Ali polazi. Vozimo se taksijem do kuće Karolinine majke. Kažem: “Ima li žurke večeras?” Debora se smeje. To zvuči smešno. Karolina kaže: “Da, Anđele. Još jedna žurka. Sa muzikom, plesačima i razgovorom. A sobi ćeš i perece.” “Ја volim perece”, kažem ja. “Da li Debora voli perece?” “Ne”, kaže Debora. Ona sad miriše uplašeno. Ulazimo na zadnja vrata. Karolina ima ključ. Ljudi dolaze u podrum. Neko uključuje muziku. “Ne tako glasno!” kaže jedan čovek. “Neka, u redu je”, kaže Karolina. “Moja majka je još u Evropi, a dok ona nije tu, osoblje ima slobodne dane. Ćela kuća je naša.” Jedna žena mi donosi perecu. Ljudi razgovaraju. Karolina, Debora i dva čoveka govore u ćošku. Ja ne čujem reči. Reči na žurkama su vrlo teške. Ja gledam Karolinu, jedem perece i gledam kako dvoje ljudi plešu uz muziku. “Hriste”, kaže muškarac koji igra, “је li ova hinjena razonoda stvarno neophodna?” “Da”, kaže žena koja igra. Ona gleda ka meni. “Karolina kaže da jeste.” U uglu, dva čoveka pokazuju Debori neke papire. Karolina sedi pored njih. Debora počinje da plače. Ja gledam Karolinu. Debora može da dira Karolinu. Ali Karolina kaže da
su žurke srećne. Niko od ljudi ovde ne miriše srećno. Ja ne razumem. Zvono zvoni na vratima. Niko se ne pomera. Ljudi gledaju jedni druge. Karolina kaže: “Је l' kapija još uvek otvorena? Ne obraćajte pažnju. To su verovatno klinci. U kući nema nikog osim nas.” Zvono zvoni i zvoni. Onda prestaje. Karolina govori Debori. Vrata se otvaraju na vrhu stepeništa. Jedan čovek pored Karoline vadi malu flašu iz džepa vrlo brzo. On stavlja papire na pod i sipa nešto njih. Papiri nestaju. “Dobro, ljudi”, kaže on. “Ovo je žurka.” Koraci trče niz stepenice. Jedan glas viče: “Оекај! Ne smeš tamo dole! Mlada ženo! Ne smeš dole!” Glas je ljut. To je Karolinina majka. Ja idem do Karoline. Ona miriše iznenađeno. Jedna žena ulazi u podrum. Ona drži pištolj. Moje uši se dižu. Ja stajem uz Karolinu. “Niko da se nije pomakao”, kaže žena. Debora kaže: “Mama!” Karolina gleda ženu, onda Deboru, onda ženu. Ona kreče sa svojim štapom ka ženi. “Ostani gde si”, kaže žena. Ona miriše ljutito i uplašeno. Ja idem sa Karolinom. “Hriste, zvučite kao loš holo video”, kaže Karolina. “Vi ste Deborina majka? Šta kog vraga zamišljate da uradite ovde?” Sa vrha stepeništa Karolinina majka viče: “Karolina! Šta ovo znači?” Žena govori tvom vrlo brzo: činišali užasnu Biopoboljšanje će možda pomagati plesu“Debora, neko vreme, može grešku. i da te ubije. Konferencija o genetici u Parizu —izneli su naučne dokaze da jedna vrsta biopoboljšanja ubija, a ako tek sada saznaju o poboljšanjima od pre dvadeset pet godina, ko zna u kakav blesav rizik ulećeš sa nekom drugom vrstom? Ne trebe da mi veruj eš na reč, od jutros j e sve na vestima. Pers je uhapšen, proklet bio, a tvoju gomilu droge sam pronašla pre policije. Tako plaćaš za ovo, zar ne? Debi — kako si mogla da budeš tako glupa?” “Čekajte malo”, kaže Karolina. Ona se naslanja na štap. “Vi mislite da smo Deboru doveli ovamo da je biopoboljšamo?” Karolina počinje da se
smeje. Ona stavlja šaku na lice. “О Bože moji” Karolinina majka viče sa vrha stepenica: “ Ja zovem policiju.” Karolina kaže, vrlo brzo: “Džejms idi gore i donesi je ovamo. Moraš je dići iz tih kolica i nositi. Kit, ti donesi kolica.” Dva čoveka trče uz stepenice. Karolina se trese. Ja stojim pored nje i režim. Žena još uvek ima pištolj. Ona drži pjštolj uperen u Karolinu. Ja čekam da mi Karolina kaže napadni. Žena kaže: “Ne poriči ništa. Ti bi sve učinila za balet, zar ne? Svi vi Vi ste bolesni — ali nećete ubiti moju ćerku!” Karolinino lice se menja. Njen miris se menja. Osećam njenu šaku na mojoj glavi. Njena ruka se trese. Njeno telo se trese. Osećam ljutnju veću od drugih ljutnji. Ja čekam reč napadni. Debora kaže: “Sve si pomešala, mama“. Kao i uvek. “Zar ti ovo ovde izgleda kao laboratorija za biopoboljšanje? Zar izgleda? Ovi ljudi me ne poboljšavaju — oni pokušavaju da me nagovore da poništim svoje dosadašnje poboljšavanje! tipa sumog doktori, oni pokušavaš pokušavaju da da me 'deprogramiraju', baš kao Ova što dva ti celog života programiraš! Nikad nisi htela da ja plešem, oduvek si htela da me pretvoriš u urednu malu studentkinju na koledžu zato što je to bila tvoja potreba! Nikad nisi mislila šta je moja potreba!” Muškarci nose Karolininu majku i kolica Karolinine majke niz stepenice. Oni stavljaju Karolininu majku u kolica. Karolinina majka takođe miriše Ijutito. Ali Karolina miriše ljutitije od bilo koga drugog. Karolina kaže: “Zvuči li ti ovo poznato, draga majko? Ovo što Debora govori? Šta si ti saznala na konferenciji genetičara? Ono što ti ja govorim već mesecima, je li tako? Tvoj doprinos baletu je smrt. Zato što si htela primabalerinu po svaku cenu. Pa čak i ako sam ja ta koja će da je plati.” Karolinina majka kaže: “Voliš balet. Želela si da igraš, baš kao i ja. Bila si zvezda.” “Nikad mi se nije ukazala prilika da saznam da li bih to svakako postala! Nije to toliko nezamislivo, a? U tom slučaju sad bih još uvek plesala! Umesto toga, ja sam... napravljena. Ukalupljena, sašivena, deljana. Pretvorena u ono što je tebi bilo potrebno da postanem!” Deborina majka spušta pištolj. Njene oči su velike. Karolinina majka kaže: “Bila si zvezda. Dobro si izgurala. Bez mene bi možda bila niko i ništa.
Bezvredna.” Jedan čovek kaže: “Isuse Hriste.” Karolina se jako trese. Ja se plašim da će ona opet da padne. Njena ruka je na štapu. Štap se trese. Njena druga ruka je na meni. Karolina kaže: “Ћ bezdušna, egoistična kučko...” Devojčica trči niz stepenice. Devojčica kaže: “Tante Ana! Tante Ana! Où êtes-vous?” Ona staje posle najnižeg stepenika. Ona miriše uplašeno. “Qui sont tout ces gens?” Karolina gleda devojčicu. Devojčica nema cipele. Ona ima dugačko crno krzno na glavi. Njene zadnje noge se završavaju stopalima koja izgledaju kao kad Karolina igra. Nožni palci na njima izgledaju čudno. Ja ne razumem noge te devojčice. Karolina ponovo kaže: “Ti bezdušna, egoistična kučko.” Njen glas je sada blag. Ona prestaje da se trese. “Kad si naručila da naprave ovu? Pre pet godina? Šest? Novi model sa usavršenim delovima? Koji će se degenerisati još ranije?” Karolinina majka kaže: “Ti si jedna histerična glupača.” Karolina kaže: “Anđele — napadni! Sad!” Ja napadam Karolininu majku. Obaram njena kolica. Jaje grizem za prednju nogu. Neko viče: “Karolinal Za ime Božije! Karolinal” Ja grizem glavu Karolinine majke. Ja moram da štitim Karolinu. Ova osoba nanosi bol Karolini. Ja moram da štitim Karolinu. Puca pištolj i ja osećam bol bol bol... Ja volim Karolinu.
10 Gradić Saratoga Springs, u kome Američki baletski teatar izvodi svoju letnju sezonu, i nije ništa drugo nego jedna velika pozornica, sva u blistavim bojama. Gomile posetilaca guraju se oko hipodroma, oko novog Muzeja elektronike, oko istorijskih bojišta. Upravo na ovom mestu je, godine 1777, Benedikt Arnold sa svojim napola uvežbanim revolucionarima potukao britanske trupe pod komandom generala Džona Burgojna. Bila je to prva velika pobeda slobode nad starim poretkom. Sve do ove godine, Gradski balet Njujorka je ovde nastupao svako leto.
Međutim, Centar scenskih umetnosti odlučio je da ovog puta ne obnovi ugovor sa Gradskim baletom. I u samom Njujorku je broj prodatih karata prepolovljen u odnosu na onaj od pre nekoliko godina. Paviljon u Saratoga Springsu otvoren je prema okolnim livadama. Ljubitelji baleta zauzimaju mesta, šire ćebad po travnatim površinama koje se dižu postepeno uvisveć oko paviljona i gledaju plesače uz pratnju ne samo Gajkovskog i Sopena, i cvrčaka i crvendaća. U Saratoga Springsu, balet miriše na sveže košenu travu. Klasični “beli baleti” — Labudovo jezero, Silfide — ovde se pamte kao zeleni. Devojčice koje u Saratogi prvi put okuse balet, sanjaće do kraja života o baletskim patikama koje lete nisko iznad divljeg cveća. Zauzimam svoje mesto, pri kraju regularnih redova sedišta; maleni orkestar je pri kraju štimovanja i isprobavanja instrumenata. Ulazi dirigent i dobija uobičajeni gromki aplauz, iako niko od prisutnih ne zna njegovo ime, koje verovatno malo koga uopšte i interesuje. Ljudi su došli da gledaju plesače. Debisi plovi preko šumica i dubrava. Popodne jednog fauna: sporo se rastapa. Na gotovo goloj pozornici postoje samo ogledala i šipka za baletsku vežbu. Muškarac, obučen za vežbanje baletskih koraka, prilazi, proteže se, zagreva mišiće serijom sporih, ležernih pokreta. U ogledalu se pojavljuje devojka. To zapravo i nije pravo ogledalo, nego prazno mesto u kulisama. Ništavilo. I ona se proteže, zauzima iste poze, čini plié nekoliko puta. Oboje plesača gledaju ogledala. Toliko su zanetivsopstvenim odrazima, da tek postepeno postaju svesni prisustva onog drugog. Čak i tada, postoje jedno za drugo samo kao likovi uz koj e može da se vežba, društvo pogodno za ples. Na kraju će devojka da zakorači nazad u ogledalo i nestane. Ostaće utisak da ona, za ovog mladića nikada nije ni postojala, osim kao san. Ovo je Deborina prva glavna uloga u jednočinskoj baletskoj predstavi. Njena ekstenzija je visoka, izvrtanje savršeno, pokreti pouzdani i snažni, izvedeni do kraja valjano, prepuni radosti plesanja. Jedva mogu da izdržim da je gledam. Ovo je njena nagrada, ovo je sveti gral koga se ona dočepala, zato što je nastavila sa biopoboljšanjem. Ne pleše za Antona Priviteru, ali pleše. Godina i po biopoboljšavanja, kupljena legalno u Kopenhagenu, novcem koji je zaradila prodavši svoju priču željnoj štampi, rezultirala je
telesnim mogućnostima koje su sada jednake njenoj muzikalnosti, njenom ritmu, njenoj silnoj volji. Faun konačno dodiruje devojku, obrće je lagano en attitude. Debora se smeška. Ovo je njeno popodne. Voljna je da plati svaku cenu koju noć zahteva, iako nauka za sada pojma nema kakva se cena plaća za tretman kome se ona podvrgla. Privitera je morao da zna da su neki od njegovih plesača bili biopoboljšani. Neprimereno bioskeniranje u Gradskom, fenomalno niski broj povreda njegove primabalerine — Privitera je morao znati. Možda mu je osoblje pomagalo da zvaničnov”ne zna”, možda su prikrivali od njega sve dokaze o jeresu u njegovom taboru. Šuškalo se čak da je Džon Koul, Priviterin menadžer za poslovanja, nastojao da spreči Karolinu da “deprogramira” plesače koji su želeli biopoboljšanje. Glasine o Koulu nikada nisu dokazane. Međutim, kompanija je jedva opstala tokom prošle godine. Povukao se preveliki broj sponzora. Mistika prirodne umetnosti, kao i svaka druga mistika, ima ograničeno trajanje. Dobro je izgurala svoje. “Da si mogla da biraš, i da je to bio jedini način da stvoriš karijeru, da li bi pristala se da te preurede u embrionu?” bilo je jedino pitanje koje je Debora postavila Karolini u zatvoru kroz neprobojno staklo i elektronski sistem za razgovor, pod tvrdim pogledima matrona. Karolini, koja je čekala suđenje za ubistvo drugog stepena, čini se nije zasmetala Deborina robusna kratkoća razgovora, njena sebičnost. Karolina je dugo ćutala; njeno lice nije više bilo onako devojački jedro i okruglasto, kako sam ga ja zapamtila, već mršavo i izduženo. Onda je rekla Debori: “Ne.” “Ја bih”, rekla je Debora. Karolina ju je samo pogledala. Sada su ovde, Karolina i njen pas. Negde na travnatoj kosini, Karolina je u svojim invalidskim kolicima, a Anđeo hramlje na tri noge, koliko mu je ostalo posle mog metka. Karolinu su oslobodili zbog privremene neuračunljivosti. Nisu joj dozvolili da Anđeo bude uz nju tokom suđenja. Nisu mu dali ni đa svedoči, a bilo je izvodljivo, mada bi to bilo daleko od normalnog. I petogodišnja deca mogu pod izvesnim okolnostima da svedoče na sudu, a Anđeo u svom biočipu ima inteligenciju petogodišnjeg deteta. Možda i ne bi bilo abnormalno daje svedočio. Ili ćemo možda svi mi, ne
samo Anton Privitera, morati da izmenimo svoje definicije normalnog i nenormalnog. Petogodišnjaci znaju mnogo toga, Margarita je bila ta koja je povikala: “Vbus avez assassiné ma tante Anna!” Ona je znala u koga sam ja stvarno ciljala, iako to policija nikad nije saznala. Ali Margerita nije mogla znati koliko sam mrzela tu staricu koja je pokušala svoju ćerku svojim potrebama — baš kao što sam ja, iz ljubavi, da pravila učinim prema sa svojom. Na bini, Debora izvodi piruetu. Možda će se ipak pokazati da one tehnike biopoboljšanja koje su na njoj primenjene neće imati nikakve štetne posledice, iako doktori koji su na Karolininoj strani prikupljaju nove i nove dokaze u prilog svoje tačke gledišta. Kad su od inženjerisanih retrovirusa proizvedeni prvi lekovi za rak, neki pacijenti — oni očajni, umirući — tražili su da im se ubrizgaju bez dugotrajnog, višegodišnjeg testiranja koje Federalna agencija za lekove zahteva i sprovodi. Neki od tih pacijenata su umrli još brže, verovatno od leka. Neki su doživeli devedeset godina starosti. Ivica bilo čega je lutrija, a zaštita ne pomaže — čovek ne može da se zaštiti od promena, od luđaka, od pogrešnih procena. Ja štitim Karolinu, ponavljao je Anđeo kada sam pogodila, bolno zavijajući i nastavljajući. Ja štitim Karolinu. Debora prelazi u retiré, jednu nogu savija u kolenu i diže se enpoint. Lice joj šija. Partner je diže iznad glave i polako je okreće; njena stopala u baletskim patikama povijena su u savršene lukove dok pleše u vazduhu.
Pravo ime S.P. Somtoua je Somtou Sačaritkul i već ste imali priliku da čitate njegovu priču “Grafiti Malvorda” u Monolitu 4. Rođen je 1952. u Bankoku, ali je školovan u Evropi (na Itonu i Kembridžu), živeo u Japanu i Holandiji, a od nedavno je američki građanin. Vreme provodi u svojim domovima u Los Anđelesu i Bankoku. Autor je mnogih zapaženih SF, fentezi i horor romana (Zvezdani brod i haiku, Riverrun, Vampirska raskrsnica, Mesečev ples, Valentajn, Vanitas), a poznat je i kao avangardni kompozitor i režiser niskobudžetnih filmova. Sukob različitih kultura ne završava uvek idealnim spojem, kao Somtouvljev individualni slučaj, i to se ogleda u većini njegovih dela, pa i u priči koja sledi. Ovaj moćni fantastični krimić prvi put je objavljen 1991. u tematskoj antologiji Hladan znoj, posvećenoj užasima u zimskoj atmosferi.
S.P Somtow PAVILJON ZAMRZNUTIH ŽENA 1 Alles Vergāngliche Ist nur ein Gleichnis... Faust
Ležala je opušteno na kosoj steni prošaranoj žilicama, koja je stršala iz snega i šljunka, u kamenoj bašti na imanju dr Majuzumija. Jedna šaka je bila smerno preklopljena preko Venerinog brežuljka — Japanci se užasavaju stidnih dlaka, zbog čega su one vrhunski tabu njihove pornografije — a druga je bila bačena preko čela. Mlazić krvi vodio je od ugla njenih usana, niz njen vitki vrat, pored jedne dojke, dō barice kraj njene leve butine. Kad po sam stigla tamo beležnicom fotoaparatom, ljudikamenu su se vrzmali svetilištu koje sa je sa sve četiri i strane obuhvatalo baštu. Dah svakoga od njih lebdeo je u nepomičnom hladnom vazduhu, a telo još niko nije dotakao, čak ni policija. Nisam doputovala u Saporo da izveštavam o koljaču; došla sam na Snežni festival. U gradu sam provela tek par sati. Tek sam počela da raspakujem svoje stvari kada sam dobila telefonski poziv iz naše tokijske redakcije, tako da sam morala da zgrabim prvi taksi da bih stigla na ovo imanje na izlasku iz grada. Nisam stigla ni kaput da nabacim. Reći da je bilo hladno, nije ni blizu onome koliko je hladno bilo. Ali ja sam osećala takvu hladnoću još od kad sam bila samo vinčinčala u rezervatu na Borovom Brdu u Južnoj Dakoti. Zato sam sad stajala u “Benetonovoj” dukserici i “Ribokama” i izgledala kao neko kome tu nije mesto. Hladnoću sam ignorisala. Jedan policajac se obraćao novinarima. Nije to bilo kao kad navale novinari u Americi; postojala je hijerarhija koja se poštovala — ljudi iz “Jomiurija” i “Asahi Simbuna” dobijali su najbolja mesta, a oni iz malih, bulevarskih magazina stajali su u zadnjim redovima, pogureni, i govorili samo kad im se neko obrati — uozbiljeno, po redosledu, škrabajući svečano po svojim beležnicama. I svi su bili u tamnim odelima.
Imala sam japanski na Berkliju, ali sada nisam uspevala da pratim; zato sam naprosto stajala i zurila u leš. Svaka pojedina vlas plave vrpčaste kose bila je na svom mestu. Umetničko delo. Kosa me je prodrmala i po njoj sam se setila ko je ta osoba bila. Dakle, ovo ipak nije bila samo još jedna novinska priča. Snegnaje njenu počeokosu, da uništava umetnikovo delo ruku — Smejala snežni prah se spuštao prekrivao pege na njenom licu. se bila celim putem od San Franciska do aerodroma Narita. Još uvek sam imala njenu posetnicu u tašni. Napravila sam jedan snimak. Kad je blic sevnuo, svi se skameniše, a onda se svi odjednom okrenuše ka meni, poput mnogoglavog čudovišta. Stvarno je avetinjski kako oni to rade. Onda su se svi osmehnuli onim napregnutim, omalovažavajućim osmehom koji sam trpela još od kako sam kročila u Japan, pre nedelju dana. “Čujte”, rekoh konačno, “radim za Tribjun iz Ouklenda.” Odjednom sam shvatila da nema nijedne žene među toliko hijerarhijski postrojenih novinara. Zapravo, nigde ih na vidiku nije ni bilo. Osetih se još nezgodnije. Niko mi se nije obratio. Nije bilo važno što je moja odeća odskakala od opšteg belog-crnog-i-sivog kao paun u kokošarniku. Bila sam žensko; bila sam gaiđin; nisam postojala. Policajac tada nešto promrmlja. Svi se nasmejaše uglas i vratiše svome pisanju zabeležaka. Jedan reporter, koji se izgleda sažalio na mene, reče: “Američki konzulat će uskoro da stigne, li pričaj sa njima.” “Aha”, rekla sam na to. Nisam bila raspoložena ni za kakva tupljenja. “Slušajte, narode, vakarimašita? “ ja poznajem ovu ženu. Ja mogu nju da i-den-ti-fi-ku-jem, Mnogoglavo čudovište još jednom se okrete ka meni. Zgražanje iza tih zalemljenih osmeha. Osetih jasno da, po njihovom mišljenju, nijeu redu dajabilo šta kažem. U tom času stigoše ljudi iz konzulata. Jedan ćelavi sa aktovkom koji se držao kao da je jako važan, i jedna mršava mala crnkinja. Bijesnu nekoliko bliceva. Ni ta žena, kao ni ja, nije planirala da poseti Majuzumijevo imanje u snežno popodne. Bila je do škrga nacinculirana, verovatno se spremala da uleti na neki od tih diplomatskih prijema.
“Ја sam Esmeralda O'Nil”, reče ona policajcu. “Koliko sam shvatila, jedna američka državljanka je...” Ućutala je kada je ugledala leš. Policajac se obrati direktno ćelavku. Ćelavi je bio podređen Esmeraldi. Policajac nije mogao da skonta da je Esmeralda O'Neil šef tom ćelavku. “'Ej, slušajte”, rekoh ja. “Mogu da vam kažem ko je ona.” Ovog puta su na mene obratili više pažnje. Još nekoliko bliceva sevnu. Esmeralda se okrenu prema meni. “Ti si Mari, zar ne? Mari Ranjena Ptica. Rekli su nam da ćeš doći, i da se pobrinemo za tebe”, reče ona. “Nadala sam se da ću te upoznati na prijemu večeras.” “Nisu me pozvali”, rekoh razdražljivo. “Ко je ona?” reče Esmeralda. Žena sposobna da se brzo vrati u ravnotežu — prava diplomatkinja, zaključih ja. “Zove se Moli Dancig. Plesačica. Sedela je do mene u avionu od San Franciska Radi — 'Otani radila Prins je —Tauersa'.” u jednom karaoke baru ovde u Saporou —dovde. u sali na krovu “Znaš li još nešto o njoj, draga?” “Ne baš.” Ponovo je pogledala leš. “Isuse Bože. Jebote.” Okrenula se policajcu i počela nešto da mu govori na brzom japanskom. Onda se opet okrenula meni. “Slušaj, medena”, reče, “ovde će u roku od nula sekundi da nastane opšti haos; Si-En-En je već krenuo. Sto ne bi ti pošla na prijem s nama?” Onda me prihvati za ruku, primače se tako da njen asistent ne može da je čuje, i reče: “Nemaš pojma kako je ovde, medena. Mačizam dovde. Sve bih dala za jedan sat običnog devojačkog razgovora kao kod dobre stare kuće. Dakle — prijem?” “Nisam sigurna... Osećala bih se pomalo kao da bespravno zalazim na tuđi teren.” “Ма, ti si to već uradila, draga! Ovo gde smo sad, to je imanje Majuzumi... a prijem je, u stvari, dr Majuzumijevo otmeno veče za dobrodošlicu inostranim zvaničnim ličnostima koje su došle na Snežni festival.” Čula sam i pre toga nešto neodređeno o Majuzumiju. Tekstil, pivo, personalni kompjuteri. Zavukao je taj svoje prste u svaku pitu. Japanski reporteri su već počeli da se razilaze. Izlazili su po
redovima, počevši sa najuglednijim listovima, da bi završili sa tabloidima. Tek sam tada primetila čoveka sa beležnicom za crtanje. U prvi mah sam pomislila da mora biti Amerikanac. Čak i sa druge strane kamene bašte, videla sam da ima izvanredno prodorne plave oči. Klečao je pored svetilišne ograde. Uprkos hladnoći, nosio je samo farmerice sa kratkim ImaoAzijati je duguteško crnu da kosu bradu. Bioi majicu je dlakav... gotovorukavima. kao medved. sui gustu ikada dlakavi. Policajac zalaja neko naređenje na njega. On uzmače. Ali bilo je nešto u njegovom jeziku tela, nešto naporedo ponizno i prkosno, što ga je identifìkovalo kao pripadnika porobljenog naroda: neka vrsta beznadežnosti. Tako bolno dobro poznato da sam izgubila svoju pribranost i zablenula se u njega. Tako se moja mama držala svaki put kada dođe socijalni radnik. Ili sveštenik iz crkve Svetog Fransisa. Ili kad god dođu da odvuku mog tatu u zatvor za vikend zato što je popio suviše
mnivakana i onda dizao frku. Sve moje tetke i teče tako su se držali pred belcima. Jedino deda Mahtovašté nije. Ali samo zato što je bio suviše zauzet svojom komunikacijom sa medvedima da bi obraćao pažnju na stvarni svet. Deda me je vodio na prvo pri češće. Niko drugi nije došao. Kleknuo je pored mene i povikao iz sveg glasa: “Ovi prokleti sveštenici ne znaju šta ovaj ritual zaista znači.” Morao je da sačeka ispred crkve. Bože, kako sam mrzela svoje detinjstvo. I Južnu Dakotu. Čovek mi je sada zurio u mene sa ogoljenim interesovanjem. Ni to do sada nisam videla ovde. Ljudi te ovde nikad ne gledaju u oči. Bila sam se pretvorila u nevidljivu ženu. Pade mi na um da smo ovde oboje nevidljivi: i on, i ja. Prestala sam da slušam Esmeraldu, koja je nešto trabunjala o društvenom životu u gradu Saporo — objašnjavajući da nije sve samo pivo i kako su sjajne modeme kancelarijske zgrade i super-čiste ulice samo “spolja kalaj” — i naprosto se zagledala u tipa. Iako je gledao pravo u mene, nastavio je da skicira, bez ikakvog zastoja. “U svakom slučaju, medena, daću ti moju posetnicu... i... evo gde će prijem biti... 'Otani Prins Tauers'... na vrhu, raspamećujuće dobar pogled
na snežne skulpture dok ih završavaju.” Esmeralda krenu, a ja rekoh nešto ovlašno o tome da ćemo se uskoro videti. Onda sam dodala: “Znaš li ko je onaj?” “То ti je Išii, snežni vajar. Zar ti nisi došla ovamo da ga intervjuišeš?” To je pokazalo koliko sam se izgubila kad sam videla moju saputnicu mrtvu u snegu. Aki Išii je bio jedan od velikih majstora na mojoj listi ljudi koje treba posetiti; imala sam u fascikli njegovu fotografiju. Ali crno-belu. Nisam mogla da očekujem onakve oči. A on se već zaputio ka meni, dugom zaobilaznom putanjom oko bašte stena. On mi reče: “Prolaznost i divota...” Bio je to čovek nežnog glasa. “Prolaznost i divota su kamen temeljac moje umetnosti. Mislim da je Gete rekao da su sve prolazne stvari samo metafore... Da li da iskoristimo ovaj trenutak, gospođice Ranjena Ptico? Ili vreme još nije sazrelo za intervju?” “Vi zato me znate?” se, Čak neobjašnjivo, uplašila.a Možda što smorekoh. ostali Najednom samo nas sam dvoje... i leš su odneli, Amerikanci su se odgegali iz bašte. Temperatura pade još niže. Najzad sam počela da drhtim. “Znam vas, gospođice Ranj ena Ptico — možda ćeš dozvoliti da te zovem Mari — zato što je Tribjun bio tako ljubazan da mi pošalje pismo. Odmah sam znao ko si. Nešto u tvom jezikrr tela, tvoje osećanje da si na pogrešnom mestu; bila si takva čak i sa svojim zemljacima. Znaš, razumem to, zato što sam Ainu.” Narod Ainu... počelo je da dobije na smislu. Bili su to prastanovnici ovog ostrva, plavooki neolitski nomadi koje su Japanci, osvajači, svojom “manifestnom sudbinom” izgurali napolje, u hladnoću. Preostalo je još samo 15.000 čistokrvnih Ainua. Taj narod je kao Lak ote — kao moj narod. I oni i mi smo stranci u sopstvenoj zemlji. Pade mi na um da sam na tragu velike priče, važne. Oh, samo pokrivanje festivala bilo bi dovoljno interesantno; na ćelom svetu ne postoji još jedna takva priredba kao što je Snežni festival u Saporou, hektari i hektari snega koji je uzdignut u ogromne statue, samo da bi se rastopio pri prvom otopljavanju. Rekli su mi da je sve to nekakva potvrda lepote i prolaznosti, u zen-fazonu... a sad sam čula velikog majstora te
umetnosti kako izgovara te iste reči, nad poprištem seksualnog ubistva... reči koje su podjednako odgovarale i umetnosti, i stvarnosti. “Možda bih mogao da otpratim na taj prijem, Mari?” reče on. Iza njegovog japanskog akcenta postojao je nagoveštaj nekog drugog jezika, možda nemačkog. Činilo mi se da se sećam, iz dosijea o njemu, da je u mladosti studiraostarinski, u Hajdelbergu, je privlačno. imao stipendiju instituta. Pomalo ali na nekigde način Počeo jeGeteovog da mi se dopada. Zajedno smo napustili kamenu baštu. Imao je američka kola, mustang, parkirana pored kapije. “Znam da je volan na pogrešnoj strani”, reče on kao da se izvinjava, “ali, voziću pažljivo, obećavam.” Nije vozio pažljivo. Tih trideset kilometara do centra Saporoa bili su zastrašujući. Ljuljali smo se, glumili hidroavion, klizali smo se postrance, pored malenih hramova obgrnutih snegom, pored ružnih postmodernih stanova, pored redova kuća sa zidovima od pirinčanog papira zbijenih u poprečne uličice. Od snega su se grane drveća savijale do pucanja. Sunčev zalazak svetlucao je po krovovima od glatkih, sjajnih pločica, narandžasto i zeleno, ili kobaltno plavo. Bilo mi je drago što vozi tako raspušteno. Zahvaljujući tome, manje sam mislila na Moli Dancig, na ono kako se smejala pričajući o uspešnom šišanju budala u karaoke baru, kako je iznosila masne anegdote o muškarcima koje je upoznala, kako je stizala da proguta ogromne zalogaje avionske hrane između dva kikota... Moli Dancig, koja je u smrti postala deo jedne sređene elegancije koju nijednog trenutka nije ispoljila tokom onih dvanaest sati koliko sam sedela pored nje u avionu iz San Franciska. Prijem je, naravno, bio masovni spektakl. Ti ljudi zaista umeju da urede salu. Ceo gornji sprat hotela pretvoren je u reprodukciju onog zimskog čuda dole, izrađenu od plastike i stiro-pene. Trojica kuvara radili su kao manijaci iza suši-bara širokog dvadeset četiri metra. Na drugim mestima, kuvari u smešnim pseudofrancuskim uniformama sekli su francuska peciva na kriške, a pečenja na komade; supu sipali kutlačama iz činija u obliku labuda. Lusteri su svetlucali. Plastične snežne pahuljice padale su iz jedne mašine na plafonu. Mogao je da se fìnansira celovečernji film od prodaje odeće koja se našla naleđima tih gostiju — Gučijeva, Armanijeva, Diorova — nekoliko tih kimonoa od po 5.000
dolara. Iako je Aki nabacio šik crnu kožnu jaknu, j a sam se osećala beznadežno slabo obučena za takvu paradu. Nije pomoglo ni to što su nas svi pomno ignorisali. Činilo se da Aki i ja hodamo unaokolo u ličnom mehuru ravnodušnosti. Jedan zid je bio sav od stakla. Dole je mogao da se vidi park Odori, s druge strane metaraoblik. širokog glavnog trga Saporoa. skulpture su počele dasto dobijaju Kad festival počne, one Snežene će biti osvetljene reflektorima. Sad su bile avetinjske gromade koje su se pogrbljeno izdizale ka Mesecu. Ovogodišnja tema bila je “Drevna vremena”. Na jednom kraju parkam napola formiran Partenon, Koloseum na prostoru ispred njega, egipatski hram upotpunjen Sfìngom, vavilonski zigurat... svi od snega. Ogromna platforma ispunjavala je jedan kraj sale, a na njoj je stajaovneki korpulentan čovek i pijano otezao neku sentimentalnu pesmu u mikrofon. Činilo se disko-verziju “Stranaca u noći”. Orkestra nije bilo.
“Isuse!” rekla sam. “Ovog pevača treba ubiti.” “То baš ne bi bilo mudro”, reče Aki. “То je dr Majuzumi lično.” “Каrаоке?” rekoh ja. U ćelom Ouklendu ima samo jedan karaoke bar, ali ja ni u njega nisam nikada otišla. Međutim ovo ovde je odgovaralo opisu. Dr Majuzumi je sišao sa pozornice, praćen mlitavim aplauzom, a neko drugi je, uz buran smeh, izguran gore na pozornicu. Pokaza se da je to Esmeralda O'Nil. Poče da peva neku japansku pop-pesmu, sa erzacMotaun pokretima i plesnim koracima. “Oh”, reče Aki, “ра, ovo je klub gde je tvoja... prijateljica... radila. Gospođica... Dancig.” Izgovorio je njeno prezime Danđigu. “Da uzmemo mi jedno žestoko piće”, rekoh ja konačno. Otišli smo do suši-bara i tamo seli. Neko vreme smo pili vrući šake, a onda je Aki naručio hranu. Kuvar je izvukao jedan par živih, velikih škampa iz akvarijuma, nekoliko puta munjevito mahnuo nožem preko njih, i dao nam dva obezglavljena škampa na tanjiru. Repovi su im još mrdali. “Ovo se zove odori”, reče Aki. “Skampi koji plešu... teško ih je naći u Americi.”
Gledala sam njihove repove kako pulsiraju. Valjda nisu sposobne da osete bol. Mora biti da im je to samo refleks. Gušterov rep se trza i kad ga otkineš sa guštera. Aki promrmlja nešto. “Šta kažeš?” “Izvinjavam se škampu što mu uzimam život”, reče on. Dok je govorio lukavo je klizio pogledom oko sebe. “То mi Ainui radimo. Japosi ne bi razumeli.” Takve stvari je moj deda radio. “Jedi”, reče Aki, Oči su mu se caklile. Bio je neodoljiv. Dohvatila sam jednog pomoću mojih štapića za jelo i provukla ga hitro kroz tanjir pun sosa od soje, a onda ga ubacila u usta. “Šta osećaš?” upita on. “Teško je opisati.” Skamp je otišao niz moje grlo migoljeći se. Ali način na koji su svi ti ukusi eksplodirali odjednom, sos od soje, ren, neumrli sa teksturom paste za zubeui tome... svojim nešto pikantnim ukusom... postojalošrimp je nešto maltene sinestezijsko veselo... nešto nepristojno. “То je izrazito japanska specifičnost”, reče ainuski vajar snega. “Jedna maltene erotična potreba da se iz drugog biča isisa životna sila... Studirao sam to, Mari. Pošto nisam Japanac, ne mogu intuicijom sagledati tu pojavu; samo mogu da slušam iz senki, da sakupljam ono što oni ostave, i da se šunjam glatko pored njih, gledajući u zemlju. Ali tebe, Mari, mogu da gledam ovako, licem u lice.” To je i radio. Način na koji je izgovarao moje ime nagoveštavao je neke mračne intimnosti. Nisam mogla da odvratim svoj pogled. Još jednom je jezik tela ovoga čoveka probudio uspomenu na nešto iz mog detinjstva. Na mog oca, kako u zimskoj noći poseže ka meni, u spavaćoj sobi sa razbijenim prozorom, a njegov alkoholni dah lebdi u vazduhu obasjanom mesečinom. A ja ležim čvrsto žmureći, i prizivam Veliku Tajnu. Isuse, mrzela sam svog oca. Iako već deset godina nisam ni pomislila na njega, on je ostao jedini muškarac u mom životu. Osetila sam se odbojnom, ranjivom i zlostavljenom, sve u isti mah. I dalje nisam mogla da skrenem pogled. Onda Esmeralda doleprša do nas poput povetarca i spase me.
“Ti ni za trenutak ne prestaješ da radiš, je li, medena?” reče ona, i naruči dva odorija za sebe. Rekoh: “Šta je sa Moli Dancig? Da li se išta čulo o...” “Draga, što se opšteg utiska tiče, to devojče kao da j e nestalo iz univerzuma. Štampa ćuti. Ništa na TV-u. Čak je i CNN dobio instrukcije da ćuti o tome nekoliko dana. Totalni mrak... sve čak zbog je i konzulatu rečeno da nesledećih obaveštava odmah najbližu rodbinu... festivala, znaš. Da se ne kvari ugled.” “Zar te to ne tera da pobesniš?” “Ма, koješta. Ja sam ti diplomatkinja od karijere, koja nijedan čamac ne ljulja.” Zagrizla je ljuskara koji se migoljio sa uživanjem. “Mmmm, ovo je dobro.” Bezbojažljivosti, bez žaljenja. Osvrnuh se. Ostali gosti su nas i dalje obilazili širokim putanjama, ali mi se činilo da ponegde uočavam pogled, ili čujem sitno smejanje upućeno nama. Jesam li postala paranoična? “Ali svi znaju o tome, zar ne?” rekoh. “Znaju šta?” reče Esmeralda bezazleno. “Za to! Za ubistvo o kome se ne srne pričati! Zato me svi izbegavaju kao jučerašnju ribu; oni znaju da sam je poznavala. Smrdim na smrt te devojke.” “Samo ti se čini, medena.” Ona iskapi čašicu sakea. Aki me povuče za lakat. “Vidim da ti ovde postaje neudobno”, prošaputa on. “'Oćemo da zapalimo odavde —je l’ tako vi Amerikanci kažete?” Bilo mi je jasno u kom smeru to vodi. Osećala sam da me on privlači. Ali sam ga se i plašila. Morala sam da napišem priču, i znala sam da za dobru priču ponekad treba dati komad svoje duše. Ali koliki? Nisam još želela da popustim, pa rekoh: “Volela bih da vidim snežne kipove. Sada kada u parku nema nikoga, u sred noći.” “Tvoja želja je za mene zapovest”, reče on; nekako mi se činilo da sam ja ta kojoj se zapovedalo. Kao vampira, Akija si prvo morao da pozoveš pre nego što će da te napadne. Na mesečini prođosmo pored Sat-kule, jedine ruske zgrade koja je ostala na Hokaidu, prema TV tornju koji je dominirao istočnim krajem
Odori-Koena. Park je bio dug i uzan. Duž trotoara bile su nabacane planine snega. Doneli su dodatni sneg kamionima. U parku je ostalo nekoliko radnika prekovremeno; lopatama su raskrčivali staze i nabijali snežne ograde duž njih. Čovek na merdevinama je golim rukama oblikovao gornje ukrase Nisam na korintskom stubu. Magla uvijala i pružala pipkeimaju oko naših stopala. pitala Akija zašto park se i jelo od zombi-škampa isto ime; imala sam utisak da bi me odgovor suviše uznemirio. Šetali smo polako parkom, dugim kilometar i po, prema jednoj sceni sa ljudskim bićima, koj a j e bila Akij eva lična tvorevina — znala sam iz svojih beležaka da će to biti centralno delo ovog festivala, i da će, u stilu klasicizma, dočarati scenu u kojoj Pariš ocenjuje lepotu tri boginje. “Kako ti se sviđa Saporo?” upita me Aki najednom. “Pa...” “Ne moraš mi reći. Ružan grad. Sve je čisto, svuda su prodavnice i samoposluge, sve je ispolirano do sjaja, pa ipak to ostaje samo potpuno nov grad koji očajnički traga za nečim što bi mogao nazvati svojom dušom.” “Ра, Snežni festival...” “Osnovan 1950. Instant-drevna kultura. Diznilend japanskog senzibiliteta.” Nisam bila došla da bih to slušala. Polovinu članka sam napisala još pre ukrcavanja u avion. Zelela sam da govorim o tradiciji, o starom koje se ogleda u novom. Hodali smo dalje. Ljudi u Japanu rano odlaze na spavanje. Više se nije čuo gotovo nikakav saobraćaj. Duga kolona kamiona prepunih snega pružala se ćelom dužinom parka i dalje, skretala na sever, na kraju reke Sosei. Trebalo je tri stotine punih kamiona snega za jednu prosečnu skulpturu od snega. Sneg su donosili iz planina. Većini skulptura nije moglo da se priđe jer su bile zaštićene ogradom. Tu i tamo smo videli ponekog umetnika, koji bi se okrenuo od svog rada, naklonio mudro ka nama, i uzviknuo: “sensei”. Aki je išao ispred mene. Nismo se dodirivali. U Japanu se neraspoloženo gleda na bilo kakve javne izlive bliskosti između suprotnih polova. Laknulo mi je
kada sam to bila saznala. “Šteta za Danđigu devojku”, reče Aki. “Viđao sam je mnogo puta u karaoke klubu; Čini mi se da ju je Majuzumi prilično simpatisao.” Moli je pominjala neke debele, bogate biznismene. Poželela sam da promeni temu. “Pričaj mi o tvojoj umetnosti, Aki.” “ Je li ovo intervju?” Naši koraci su odjekivali. Na drveću je zveckao led. “Ра, već sam pričao o lepoti i prolaznosti.” “Jesi li zato skicirao Molin leš? Smatrala sam da je to na neki način... jezivo.” Osmehnuo se. Niko nas nije gledao. Njegova šaka se samo na sekund, u prolazu, očešala o moju. Opekla me je. Požurih nekoliko koraka ispred njega. “Dakle, za čime tragate u Vašoj umetnosti, gospodine Išii?” upitala sam ga svojim najboljim glasom mlade reporterke. “Za iskupljenjem”, reče on. “Zar ne i ti?” Nisam htela ni da pomislim za čime ja tragam. “Ponekad se pomalo osećam kao Faust”, reče on, “koji otrgne po koji kratkotrajni fragment lepote iz ništavila, a za uzvrat se odrekne... svega.” “Daješ dušu za lepotu? Baš romantično.” “Ма to je zbog svih tih prokletih Švaba: Gete, Šiler, smrt, transfìguracija, iskupljenje, weltschmertz — školovanje u Nemačkoj može zaista da napuni čoveka tevtonskom pompeznošću.” Morala sam da se nasmejem. “А to što si Ainu? Zar i to ne doprinosi tvojoj umetničkoj viziji?” “Ne bih o tome.” Bili smo, dakle, slični, večno smo bežali od svog identiteta. Sad je grabio s ciljem napred, a njegova senka bila je ogromna i talasava na svetlosti punog meseca. Zid snega dizao se u visinu ispred nas. Na pojedinim mestima videla sam urezane stepenike. “Pomoći ću ti da se popneš”, reče on. Već se peo po tom snežnom nasipu. Moje Riboke počeše da tonu u urezane snežne stepenike. “Ne brini”, reče on, “moji studenti će ih poravnati ujutro. Dođi.”
Stepenište je bilo strmo. Na dva-tri mesta morao je da mi pruži ruku i izvuče me gore. “Biće tu jedna rampa”, reče on, “ра će gledaoci moći da se gomilaju na drugoj strani.” Sad smo stajali na jednom ravnom proširenju i gledali dole, ka sceni koju je on stvorio. Ovde, na najvišoj tački parka, duvao je oštar povetarac. Sneg prestao da svetio pada i vazduhjebio čist,videti ali je nebo, jakihVeštačka svetlosti grada,jebilo odveć da bi se moglo mnogozbog zvezda. planina obavijala se oko nas sa tri strane; četvrta strana bila je poluizgrađena rampa za gledaoce; ceo prostor je bio nešto kao paviljon pod vedrim nebom. Aki reče: “Pogledaj oko sebe. Godina je 1200 pre naše ere. Nalazimo se na obroncima planine Ide, u mitološkoj zori. Gledaj — tamo preko, iza parka — kule Iliuma, bez vrhova.” A zapravo dvojna zgrada “Otani Prins Tauersa”, iskićena neonskim sjajem; virila je kroz svoje dve kule ka nebesima. Samo zahvaljući optičkoj iluziji — nasip visok ne više od devet metara, nenormalna perspektiva nametnuta silom okolnosti, mesečina, kovitlanje magle — čitav grad se nekako preselio u izmišljeni svet. “Hodi”, reče on, uze me za ruku, i mi počesmo da silazimo u dolinu. Razrušena rotonda izdizala se iz gomile krša. Satir je svirao u panovsku frulicu, a kentaur usnulo ležao pored razvaljenog zida. Bilo je teške poverovati da je sve to napravljeno od snega. Na zidu, u bareljefu, slika slavnog suda: Pariš, tinejdžerska verzija Rodenovog “Mislioca”, sedi na stani nagnut napred, tri boginje se doteruju, u dečakovoj ruci je od zlata jabuka. “А sad pogledaj iza zida”, reče Aki. Videh pećinu iskopanu u nasipu. Na ulazu je sedeo Pariš, u istoj pozi kao na bareljefu, ali ovde trodimenzionalan; iza njega, u pećini, nazirale su se tri figure čija su lica bila okrenuta na drugu stranu. “Ali...” rekoh. “Sa rampe se ovo ne vidil U najboljem slučaju neko će videti Parisov potiljak ili Atenin lakat. Jedino se vidi reljef na raspuklom zidu.” “Ali, u tome je suština ove skulpture, Mari”, reče Aki. Sada je govorio nešto brže, i usput gestikulirao. “Ја držim ogledalo ispred Prirode, a u tom ogledalu je još jedno, koje odražava već odraženu Prirodu koju sam stvorio... odrazi u odrazima... umetnost unutar umetnosti... istina se može
nazreti uz velik trud, i tad samo na tren... anajlepšeje ono što ostaje neviđeno. Hajde, Mari. li ćeš dobiti priliku da vidiš moj skriveni svet. Dođi. Dođi.” Uhvatio me je za ruku. Silazila sam naporedo sa njim. Konstrukcija od dasaka, prikrivena snegom, vodila je do pećine. Kao kakav dečko sa farmom mrava,njegovog Aki je postajao sve napetiji i svestigli nervozniji dok smo se bližili centru univerzuma. Kad smo do statue Parisa, uzvrpoljio se. Potpuno me je zanemario, otišao do kipa, preoblikovao jedan nabor na dečakovom ogrtaču, počeo da mu popravlja kosu. Ali Pariš još nije imao lice. Radoznala da vidim kako je veliki umetnik predstavio tri lepe boginje, okrenula sam mu leđa i pošla dublje u pećinu. Cim sam se odmakla od ulaza, postalo je hladnije. Tunel kao da se spuštao u beskonačnu tamu; možda još jedna iluzija, nekakva krivina, lažna perspektiva... osim ako to stvarno nije ulaz u lavirinte nekog podzemnog sveta. Ni boginje još nisu bile dorađene. Dve nisu imale lice. Samo je treća — Hera, boginja bračne vernosti i ortodoksije — imala lice Moli Dancig. Pomislila sam da mi se to sigurno pričinjava; varljiva mesečina, slabi nervi. Međutim, nije bilo greške. Priđoh bliže. Sličnost nezemaljska. Da je statua od snega počela da diše, ne bih se toliko prepala. A oči... od čega li su napravljene?... od nekog poliranog polu-dragog kamena uguranog u sneg... oči snegom ovlažene, koje kao da plaču... Osećala sam bubnjanje svog srca. Uzmakla sam. Pravo u Akijevo naruč.e. “Isuse”, rekoh. “Ovo je bolesno. Ovo je morbidno...” “Ра već sam ti objasnio o divoti i prolaznosti”, reče Aki blago. “Gledao sam tu malu još od kako je počela u karaoke klubu; njena nasilna smrt je, kako biste vi to rekli, fenomen podudarnosti. Možda žrtva, prineta da bi se mom delu udahnuo život.” Moli Dancig odmahnu glavom. Barem tako mislim. Oči joj zablistaše. Ili su samo obile mesečevu svetlost. Poče da diše. Ili je to možda bio vetar. Ili moj strah. Za trenutak sam bila previše uplašena da se pomaknem, a onda...
“Poljubi me”, šapnu on. “Zar ne razumeš da smo nas dvoje deo medveđeg naroda? Ti si prva koju sam sreo.” “Nel” Otrgla sam se iz njegovog zagrljaja, i pobegla. Ledenom stazom kroz park, gde me je vlažan vetar šibao po licu, pored Partenona, Koloseuma i Sfìnge. Pored nabacanih brda snega. Sneg mi je ulazio u patike sipio zanevrat. Opet je počeo da pada. Prešla sam ulicu. Drhtala sam. Odi strave, od zime. Bože, plaše me obične iluzije, rekoh sebi kada sam stigla do fasada “Otani” kula. Duboko udahnuh. Biti objektivna. Biti objektivna. Pogledah unaokolo. Nigde nikog. Stajala sam nekoliko trenutaka na stepeništu, pitajući se gde da nađem taksi u jedan izjutra. U tom času Esmeralda i njen glomazni pomoćnik izleteše kroz rotirajuća vrata i počeše da klize niz stepenice. Nosila je oko vrata neko uzano krzno, od one vrste zbog koje te spopadnu branitelji prava životinja ako pokušaš s njim da se pojaviš na ulici u Kaliforniji. Ona me vide i povika: “Mari, draga, da te odbacimo do hotela?” Tupo sam klimnula glavom. Limuzina stade pred stepeništem. Potrpasmo se unutra. Kad smo krenuli ulicom, ugledala sam ga ponovo. Stajao je na rubu parka. Zurio netremice u nas. I skicirao. Skicirao.
2 Das Unzulangliche Hier wird's Erreignis. Faust Medveđi Kad samnarod... bila dete, videla sam kako moj deda razgovara sa medvedima. Hotel u kome sam odsela bio je rуокаn druge klase, hotel tradicionalnog stila, zato što sam htela da osetim pravi ukus japanskog načina života. Miris tatamija. Mazohistički voajerizam zajedničkog kupanja. Prevrtala sam se i meškoljila po futonu i priželjkivala vodeni krevet iz San Matea. I huku talasa u daljini. Ali moji snovi nisu bili o Kaliforniji. U snu sam opet bila vinčinčala. U kolibi moga oca. Ponoć, ledeni vetar
cvili kroz razbijeni prozor. Izvijam se na madracu sa mrljama od mokraće. Možda negde plače beba. Vlažna šaka pokriva moja usta. “Moram obići bebu, até”, šapućem ja. “lgmu jelo”, kaže moj otac. To je samo mačka. Beba se razdire od urlikanja. Tata me steže butinama. Čak se i njegov znoj pretvara u led. Ja curim kroz njegove Jurim niz stepenište koje vodi dole dole dole dole kroz pećine doleprste. dole do... “Nemoj!” Sa zemljanog puta koji vodi pored smrznutog potoka, pored letnje kuće, vidi se jedna zakrivljena planina, na samom rubu Beđlendsa. Njen vrh je odsečen. Želim da sam tamo gore i gde ću da stojim gola na vetru, gledam vizije i znam sve što će biti, gde ću da stojim i postanem smrznuta žena kao drage žene koje su tamo stajale i sanjanjem pretvorile sebe u stubove od crvenog i žutog kamena. “Tunkašila!” vrištim. “Deda!” Bežim od vetra koji je dah mog oca prepun smrada mnivakana. Najednom znam daje čovek koji me juri medved. Ne osvrćem se, ali osećam njegovu senku koja se sve više spušta na mene, na snegu. Bežim svome dedi, jer znam da ću kod njega biti bezbedna, on će nacrtati krug na zemlji, pa će unutra sve biti toplo i daleko od opasnosti, a on će spustiti lulu u taj sveti krug i reći medvedu: Miran budi, sine moj, miran budi. Bežim od hladnoće, ali kao da bežim od same sebe. Biću smrznuta u planinu kao i sve ostale žene od danas, pa do nastanka univerzuma, žene koje plešu u sporom krugu oko zamiruće vatre. Trčim kroz tunel koji postaje... Tunel ispod mora. Vozim se superbrzim vozom na ostrvo Hokaido, u Japan koji niko ne poznaje, Japan širokih otvorenih prostora i pustih snežnih vrhunaca, i novih-novcatih gradova bez duše. Zurim napolje dok voz vrišti, zurim u betonsku pećinu. Vidim oči Moli Dancig i pitam se da li su prave, pitam se da li ih je Aki izvadio iz leša i ugradio u lice snežne žene. Zamrznuta žena odmahuje glavom. Njene su oči krugovi, duboki, krvlju nacrtani. “Ne, até, ne, até”, šapućem.
Miran budi, sine moj, kaže moj deda medvedu koji se uspravio na zadnje noge i nadneo nad paviljon zamrznutih žena. Deda mi daje med iz drvene kašike. Stavlja opet lulu u usta i duva kolutove dima ka medvedu, koji malo reži, a onda pokorno klizi nazad u snežnu šumu. Krugovi. Krugovi. Jurim u krugovima. Izlaza nema. Tunel se okrenuo u samoga sebe.Moli Pretvoriću u sneg. zgrada nekoliko ulica zapadno od Posetnica Dancig:sestambena pivare u Saporou. Oko petnaest minuta metroom od mog rуокаnа. Vazduh je bio zasićen mirisom ječma. Nanos snega je prekrio mašinu za koka-kolu sa vitkim japanskim konzervama. Na ćošku, robokap usmerava saobraćaj. Njegove metalne ruke je prekrio sneg. Kad sam prvi put videla jednu od tih stvari, pomislila sam da to mora biti neka šala; moj tokijski vodič mi je, pun sebe, rekao da ih imaju već dvadeset godina. Popodne beše sivo. Nebo i stambena zgrada, jedna ista mrtva nijansa, siva siva siva. Otišla sam liftom na deseti sprat. Ne znam šta sam očekivala da ću naći. Rekoh sebi, hej, sestro, ti si reporterka, možda stvarno postoji naređenje za ćutanje o ovoj priči, ali neće potrajati duže od nedelju dana. Za svaki slučaj, u tašni sam imala bočicu sa sprejom za napasnike. U holu: razbarušen tepih, pored lifta tupava moderna umetnost. Ova stambena zgrada mogla bi biti bilo gde. Raspored boja: nouveau “Poroci Majamija”. Sledila sam apartmanske brojeve niz hodnik. Njen apartman, 17A, trebalo je da bude poslednji. I, evo ga, vrata otškrinuta. Neki deda u radničkom kombinezonu ih farba. Prefarbava broj stana. Molino ime. Jedan potez četkom i od života ne ostaje ništa. Progurala sam se pored njega, u stan. Imala sam, pre toga, određenu predstavu kako će izgledati Molma gajba. Moli se uvek toliko smejala, pa sam zamišljala šokantne postere ili fanki nameštaj. Rado je pričala o muškarcima —ja ne — pa sam zamišljala neku ogromnu, napadno falusnu statuu u sred sobe. Ali uopšte nije bilo tako. Vladao je potpun mir. Prozori širom otvoreni, unutra hladnije nego napolju. Vetar je uzdisao kroz dnevnu sobu, a tatami-pod bio je pobiberen snegom.
Nikakvog nameštaja. Niti Cipendejlovih postera na zidovima. Vetar se malo pojačao. Snežne pahuljice počeše mi sletati na lice. Kuhinja: dve činije pune hladnog čaja na radnoj površini. Jedna ringla na štednjaku još upaljena. Ugasih je. Napola pojedeno parče sušija na plavo-belom tanjiru. Napravih nekoliko fotografija. Zapitah se da li je policija da popraši zdele da nada njima potraži otiske prstiju. Cuhdolazila neki zvuk. U prvi mah mizasečaj, učinilo je vetar. Duvao je još jače, a ja sam iza njegovog uzdisanja čula kako neko pevuši. Žena. Zakoračila sam u dnevnu sobu. Sneg mi se uvlačio u patike. Drhtala sam. Bio je to kontraalt, tajanstven, erotičan. Čula sam i kapanje vode. Iza vrata od šodži zastora. Pretpostavila sam da je to spavaća soba. Znala sam da ću morati da uđem. Stisnula sam petlju i gurnula šodži ustranu. Pahuljice snega u kovitlacima. Ovde je vetar zaista zavijao. Kroz prozor velikih razmera videla sam pivaru Saporoa i mrežu gradskih ulica i instalacija, pravilnu kao milimetarski papir, a iza toga, u daljinama, snegovite planine. Namirisala sam ustajalo pivo u snegu koji mi se spuštao na obraze. Pevušenje postade jače. Kupatilska vrata odškrinuta. Voda kaplje. “Moli?” Srce mi je bubnjalo. Naglim pokretom širom sam otvorila vrata kupatila. “Gle — Mari draga — tebe svakako nisam očekivala.” Esmeralda diže pogled ka meni, sapunjajući se lenjo u kadi. “Čitavo vreme si znala ko je ona”, rekoh. “Moj posao je da to znam, medena. Nema nešto mnogo američkih državljana u Saporou, što si već mogla da primetiš, ali oni koji su tu, u mojoj su evidenciji. Dobaci mi onu krpu za brisanje? Molim lepo?” Sva otupela, poslušah. Zašto me je pitala ko je ta mrtva žena, ako je to već znala? “Prešla si mel” “U diplomatskoj školi, Mari, nauče te da pustiš da sve što ima da se kaže, kaže neko drugi. A taj neko drugi često sebi iskopa jamu na taj način.”
“Ali, šta ćeš ti ovde?” “Ovo je moj stan. Moli Dancig ga je bila uzela u zakup. Imam apartman i u konzulatu, obično na kraju i završim u njemu, ali vruća voda u našoj zgradi nikad ne radi kako treba.” Posegnula je za peškirom i kliznula iz kade. Pušila se; bila je čvrsta i veličanstvena, i uspevala da izgleda sasvim suodeveno i gola; diplomatsko držanje, pretpostavila sam. Lakote skromančak narod. Bilo mi je neprijatno. “Veruj mi, ovo nije Sent Luis. Hoću reći, devojko”, reče ona, dohvatajući fen, “evo mene, na GS-ovom platnom spisku i dodacima do pupka, i posebnom nadoknadom za troškove stanovanja, i bez obaveze da hranim bilo koga... ali da nije svih tih prijema i besplatne klope na njima, stajala bih u redovima za čorbu ispred jebenih narodnih kuhinja. Hajde da zaboravimo ovo, Mari, i da naprosto odemo negde u kupovinu.” “Važi.” Nije mi bilo jasno na koju stranu bih krenula sa svojom reportažom kod ovog stadijuma. Imala sam tri ili četiri parčića, ali se nisu uklapali — možda čak nisu bili ni delovi iste slagalice. Možda je upravo trebalo da provedem jedno neopterećeno popodne kupujući suvenire. Esmeralda me j e odvezla do tržnog centra Tanuki-kodži, podzemnog lavirinta koji počinje negde ispod centra grada i zmijasto se pruža iznad i ispod, obuhvatajući železničku stanicu i podrumi “Otani Prinsovih” kula. Parkirala je u utovarnoj zoni (“Gaimušo tablice, draga — nas diplomate neće odneti pauk, ma nema šanse!”), i, iako je bilo popodne, sišle smo u svet neonske noći. Kad si uponekadjebazanjepo smetena i dovedenaprodavnicama do granice strpljivosti, kad malo fali da pukneš, j edini lek. Ja tikao klinka nikad nisam išla u kupovinu. Da, ponekad smo sedali u kamionet i drndali se do Belvedera ili Zida, gde si bar mogla da gledaš mehaničke “džekalope” za 25 centi ili bleneš u lažnog dinosaurusa visokog 25 metara kako se diže iz snega do kolena. Odlaženje u kupovinu je porok koji sam naučila od JAP-osa i WASP-ova u Berkliju. Ali sam ga naučila temeljito. Umela sam da kupujem pasionirano. Esmeralda, takođe. Tek posle sat-dva shvatila sam da je i za nju, kao i za mene, kupovina uglavnom odbrambeni mehanizam. Postale smo nešto toplije jedna prema drugoj, i ja sam sagledala da ona govori dva jezika, sa zasebnim
rečnicima gestova i izraza lica, međusobno različita kao engleski i lakotski, osim što su oba bila engleski; prebacivala se iz jednog u drugi lako i glatko. Išle smo iz jednog hodnika u drugi, pored malih štandova sa knedlama koji su imali male staklene sanduke plastične hrane ispred, pored radnji Kiti” i radnji za iznajmljivanje i prodavnica igračaka pod“Volim stražom mehaničkih Godzila, poredkimonoa prodajnih automata koji izbacuju uske konzerve piva iz Saporoa i ajs-kafu. Ljudi su prolazili pored nas, odlučno usmereni ka svojim odredištima. Betonskim poprečni prolazi bili su glatki od otopljenog snega. Drečavi neoni pretapali su se u kjaroskuro. Negde oko šest sati bile smo već natovarene torbama sa kupljenim stvarima. Većinom kojekakve gluposti — lepeze, hapi-ogrtači, orijentalije za moj stan u Ouklendu, razglednice na kojima se vide Ainui u njihovom narodnim kostimima, sa krznima, perlama i ritualnom tetovažom — mada nijedan takav folklorni Ainu nije mogao da se sretne u antiseptičnoj životnoj sredini Saporoa. “Šta znaš o Ainuima?” pitala sam Esmeraldu. “Divlji ljudi. Snežni ljudi, nešto poput Eskima — obožavaju medvede, imaju šamanističke rituale — samo za turiste — Japanci su ih naterali da govore j apanski, tako da oni više ne mogu da govore ainuskim jezikom.” Meni dobro poznata priča. Moj deda Mahtovašte mi je ispričao istu. “Umem da govorim sa medvedima”, govorio je, “zato što je mi je jednom, kada sam bio dečak, medved došao u san i dao mi ime.” Onda bi mi dao parče hleba umočeno u med, a ja bih rekla: “Tunkašila, učini da ja odem odavde... učini da sve ovo nestane.” “Ima tih Ainua više nego što bi čovek pomislio. Mnogi su stupili u mešovite brakove sa Japancima. Više ne izgledaju kao Ainui, ali... narod još uvek ima predrasude prema njima. Ne ističu oni na sva zvona da su Ainui, kao naš prijatelj Aki. Većina nastoji da se uklopi, da budu neprimetni. Izgubili bi položaj u društvu, uticaj, teže bi dobijali kredite...” Znala sam sve o tome. Ceo život sam provela bežeći i stapajući se sa okolinom. “Hajde”, reče Esmeralda, “vreme je za kafu.”
Zaustavile smo se u jednoj kafedžinici i ugurale se u dve majušne fotelje, zatim naručile po jednu “Plavu planinu” po ceni od 750 jena po šoljici. Uz malenu šolju kafe, visoka čaša izvorske vode. “Pomozi mi, Esmeralda”, rekoh. “Isuse, izgubila sam se.” “Ovo nije zemlja koju si očekivala.” Neonska plavo-ružičasta reprodukcija Hokusaijevog “Talasa” palila se i gasilavozova u izlogu. iza ostajala je u senci. Moglo se čuti hujanje podzemnih krozUličica New Age mjuzak i mrmljanje gostiju. Zapitala sam se da li je u gornjem svetu sunce već zašlo. “Očekivala si ljupke male gejše, ceremonije pijenja čaja, samurajske mačeve... slatke spravice... mase ljudi. A zapravo si na Hokaidu, koji uopšte nije pravi Japan, više liči na Ajdaho u januaru, gde su gradovi novi, a ljudi tragaju za novim dušama...” “Esmeralda, ponekad zvučiš kao taj skulptor.” “О, Aki. Jesi se već potucala s njim, medena? On je dobar jebač.” “ Ja nisam laka”, rekoh razdražljivo. A zapravo sam, u neku ruku, još uvek bila devica. O, Bože, setila sam se nas dvoje u pećini, setila sam se očiju Moli Dancig, setila sam se kako me je on uporno gledao u oči kao da pokušava da me ulovi. Rutavi čovek-zver. Glomazan. Grizli koji prati moje tragove u snegu. “Mari? Je li ti dobro?” Gucnula je svoju kafiću. “Ovde ne daju repete — pet jebenih dolara, a neće još jednom da ti dospu kafu u ovo.” Ispila je sve. “Ali, znaš, trebalo bi da ga upoznaš. Znaš li ti koliko je teško punokrvnoj američkoj devojci ovde da završi u krevetu? Ovaj narod čak ni ne zna da Crnci, smo mi tu. Mislim, sviAinui, su učtivi i to, svi ali, izgledamo znaju da mi nismo ljudska bića. Indijanci, belci, mi njima isto... svi smo mi za njih crnci. Osim toga, ovde svi znaju da svaki Amerikanac ima sidu.” “Sidu?” rekoh ja. “Ostani malo ovde, medena, pa ćeš saznati kako se Haićanin oseća kod nas u Americi. Jebo te, ja sam se potucala sa Majuzumijem jednom — ali mogla sam da budem i jedna od onih lutaka na naduvavanje. Nikakva razlika.” Nasmejala se, malo preglasno. Jedna školarica za susednim stolom se zakikotala i pokrila usta šakom. “Е, ali Moli Dancig... ona mu se
mnogo sviđala... ustvari, on je plaćao njenu kiriju, znaš. Voleo je da mu bude pri ruci kad god je trebalo da se prepusti svom tajnom grehu... Verovatno je smatrao daje to nešto kao bestijalnost.” “Moli je bila...” “Jebi ga, draga, pa sve smo mi kurve, na ovaj ili onaj način” dodala je. Osećala sam se kao da me neko sateruje u ugao. “Aki me plaši.” “Ма nemojl Ali to je jedini muškarac u celoj ovoj prokletoj zemlji koji je dovoljno pristojan da se ne prevali na drugu stranu i ne zaspi onog trenutka kad je svršio.” Neonski talas se palio i gasio. Odjednom, on se pojavio. Plavoružičasto svetlo sad je igralo preko njegovih životinjskih crta. “Evo ga!” šapnula sam. Akijeve oči su iskrile. U ruci je držao beležnicu za skiciranje. Ruka mu se neprestano pokretala, vrlo potezima. “Šta hoće?” rekoh. “Idemo mi malim, odavde,pomnim pre nego...” “Kako to misliš, medena? Pa, ja sam mu rekla da nas čeka ovde.” Aki je zaklapao beležnicu i ulazio u kafedžinicu. Jedna kelnerica je odmah skočila u stav mirno, naklonila se i izmandrljala ceremonijalni pozdrav, kao robot. Njegovpogled ni za tren nije sišao sa mog lica. “Ali — on je nju poznavao, zar ne shvataš? Poznaje i tebe... i mene... a sad je ona mrtva i jedna od one tri boginje u njegovoj statui ima njeno lice, a druge dve još uvek su prazne...” Esmeralda se nasmeja. Tad sam po prvi put izrekla tu sumnju naglas... pa čak i priznala samoj sebi da uopšte sumnjam na tako nešto. Shvatila sam koliko je blesavo moralo da zvuči. Postidela sam se. Skrenula sam pogled. Zagledala sam se u smeđi krug moje šoljičice sa kafom, kao da mogu da hipnotišem samu sebe i preselim se u zonu fantoma. Ali, začula sam njegove korake. Oprezne, lovačke. Zastao je nada mnom. Osećala sam njegov dah, koji je mirisao na med i cigarete. On reče: “Shvatam, Mari. Prilično je avetinjski tamo na mesečini. Nalaziš se u sred grada od milion ljudi, pa ipak, unutar mog snežnog paviljona ti se takođe nalaziš unutar mog dela, koje je izvajana
kreacija. Zastrašuje to.” Dodirnuo je moj vrat. Njegova vrelina projuri kroz mene. Trnci prođoše mojim telom. “Nije to imalo nikakve veze s tobom.” Shvatila sam da sam počela da govorim. “То je nešto drugo, iz moje prošlosti, što sam mislila da sam zaboravila.” “Ah”,kružnim reče on.pokretima. Umesto daNa podigne ruku, on poče da miluje mojotkida vrat, sporim, trenutak ugledah viziju kako mi glavu. Želela sam da se uspaničim, ali, umesto toga, primetih da se opuštam pod njegovim nežnim pritiskom... tonem u bunar mračnog erotizma... Sva sam drhtala. “Noćas, kultura!” reče Aki. “Specijalno izvođenje nove bunraku predstave, pod naslovom 'Sarome-sama', u organizaciji fondacije 'Majuzumi', za kulturno uzdizanje... inostranih dostojanstvenika.” “Bunraku?” Poslednja stvar na/vetu koju sam sad htela je idem u lutkarsko pozorište sa njim i Esmeraldom. Čula sam za bunraku na časovima japanske kulture na Berkliju —jodlovanje, okidanje žičanih instrumenata, i drvene figure u skupim kostimima koje kruto stupaju preko pozornice sa bolnom elegancijom. Ona, ni da čuje. “Draga, svi će biti tamo. A ovo je zaista otkačena nova vrsta predstave... jeste tradicionalni marionetski teatar, dabome, ali tekst je adaptacija Salome Oskara Vajlda, — preneta u srednjovekovni japanski ambijent — o, medena, nikad ništa slično nećeš videti.” “Ali vidi kako sam obučena...” rekoh. I sama sam počela da se osećam kao marioneta. “Devojko, čemu služe”, reče ona i podboči se obema rukama na bedra, “kreditnea kartice?” Reč “otkačeno” je blaga za ono što smo gledali u kulturnom centru “Bunka Kai-kan”. Uvrnutost je počela sa uvodnim govorima. Prvo je govorio dr Majuzumi, a zatim kulturni ataše nemačke ambasade koji je beskonačno tupio o koncepciji kulturnog sinkretizma i o ujedinjenju Istoka i Zapada. Ima li boljeg mesta za to od Hokaida, ostrva prebogatog međukulturnim rezonancama, čija je stanovništvo u jednakoj meri pod uticajem kako primitivne kulture enigmatičnih Ainua, tako i japanske, ruske i — u ovom modemom svetu — hm, eto, lanca “Makudonarudo
Hambagera”... Učtiv smeh; imala sam viziju Ronalda Mekdonalda kako đipa i vitla samurajskim mačem. Mislila sam da će ta uvodna govorancija brzo da se završi; ali, njoj nikad kraja. Međutim, obećali su posle neicrpni bife na teret fondacije “Majuzumi”. sam Majuzumija lično, u jednoj loži naodgornjoj galeriji, gde Videla sedi kao kralj. Esmeralda i jasamog bile smo u jednom prvih redova, blizu prolaza, a Aki je sedeo između nas. Obe smo imale na sebi “Наnае Mori” haljine koje smo po jezivoj ceni nabacile na sebe u podzemnom tržnom centru. Svetla su se postepeno gasila. Vazduh procepiše “tvengovi” šamizena; onda reflektor obasja jednog prastarog čoveka u crnoj odeći koji je pričao, pevuckao i izgovarao tekst svih likova u drami, hripavo i monotono. Zaista su rešili da nam uvale kulturni sinkretizam: Herodovu palatu u Judeji pretvorili su u japanski dvorac iz sedamnaestog veka, kralj Herod i njegova žena spletkašica postadoše šogun i gejša, a Saloma — princeza sa kosom do poda. Sveti Jovan Krstitelj, za koga će, u revizionističkom tekstu Oskara Vajlda, Saloma početi da se pali ilegalnom, a na kraju i nekrofilskom strašću, ovde ispade jezuitski misionar. Centralni deo pozornice zapremala je masivna podzemna ćelija, “cisterna”, u kojoj leži zatočeni Jovan Krstitelj. Sve u svemu, interpretacija toliko fascinantna da sam umalo zaboravila da sedim pored čoveka za koga naslućujem da je ubica. U bunrakuu, lutkari su obučeni u crno, ali ne pokušavaju da se sakriju dok upravljaju svojim likovima. Svakom od glavnih lutaka upravljala su po trojica lutkara. Posle samo nekoliko minuta lutkari su se stopili sa pozadinom... navede te to na zaključak da ipak postoji nešto u onim pričama o nevidljivosti ninđi. Junaci drame su lebdeli iznad pozornice, treptali, izvijali vratove, čak presavijali dlanove unazad, i nadasve cičali u paroksizmima emocija. Američka publika ne bi bila ovako tiha, pomislila sam. Avetinjski ritmovi su me uvodili u trans. Parajući zvuci šamizena, oštro i uporno jadikovanje flaute, šuplje tok-tok-tok drvenog bloka, ništa se nije stapalo u smirujuću, homofonu teksturu kao u zapadnoj muzici. Svaki zvuk je ostajao zasebna nit, tvrdoglavo disonantan. Narator je
pevao, ponekad i govorio, šuškavim falsetom. U jednoj sceni, kao Saloma, njegov glas je kreščendovao u strastveni krik koji kao daje bio esencija ženske žudnje, ženske uskraćenosti. Ovaj me zna, pomislih... ovaj je gledao kad sam bežala od oca, kad sam htela da se rasprsnem od užasa i ljubavi. Sada nisam mogla da poverujem da muškarac može da dočara takva osećanja. U zadnjim redovima partera, oduševljeni ljubitelji počeše bučno klicati i navijati. Po kontekstu sam zaključila da je to onaj trenutak kad Saloma zahteva da poljubi Jovana u usta, a on odbija, pa se u njenoj svesti prvi put začinje ideja da bi mogla zatražiti njegovu glavu na poslužavniku... jer se lutka Saloma bacila preko poda pozornice; trojica njenih upravljača radili su frenetično, da bi ona mlatarala i jurcala u divljoj imitaciji očajanja žene. Isuse, pomislih. Prošla sam to. Pogledala sam Akija i ustanovila da on gleda iza nas, gore, ka Majuzumijevoj loži. Aplauz se nastavljao, a Majuzumi je načinio jedan mali pokret desnim kažiprstom. Aki prošaputa nešto Esmeraldi u uvo. Ona reče: “Moram ići, draga — odmah se vraćam.” Njih dvoje kliznuše u prolaz duž sredine partera. Postoji li neki perverzni ljubavni trougao između njih? Mogla sam dočarati sebi Akija i Esmeraldu u koži, a Majuzumija skroz uvezanog — robovlasnika koji samo u igri prihvata da bude rob... Èsmeralda nije inhibirana kao ja. Možda su se toliko napalili da su se sad zavukli u jednu od onih zloglasnih kafedžinica koje imaju zatvorene privatne separee. Nisam želela mnogo da razmišljam o tome. Posle nekog vremena opet sam se udubila u predstavu. Nisam mogla da pratim japanski — sve je bilo arhaično — ali sam poznavala srcinal, a izvođenje je bilo tako usporeno da si imala puno vremena sve da shvatiš. Bio je i ples sa sedam velova — ne ona varijanta iz marokanskih restorana, nego zmijugavi balet uz pratnju bubnja i frule, u kome je jedan deo bio brži, kad su se glava i obrve trzale brže, a ruke opscenim pokretima milovale vazduh... sedam velova bili su sedam venčanih kimonoa od izvezenog brokata... postavljen je zahtev da se donese odsečena glava sveca, da bi bila zadovoljena strast Sarome-samae... egzekutor dolazi, njegova katana bljeska pod reflektorima, on silazi u
cisternu... progutala sam pljuvačku... kako mogu biti od vune i od krpa, kad ja osećam njihove gole emocije koje im se otržu? Poče da gruva bubanj, udar-korak, udar-korak, dok se glavoseča spuštao u ublijet. Kreščendo bubnjeva... flauta para prodornim vriskovima... šamisen reži... začuh vrištanje. Svoje sopstveno. Jedna glava je izletela iz cisterne, daleko uvis, prema pozornici... ljudska glava... Esmeraldina. U deliću sekunde videh i njeno telo koje je ispadalo iz cisterne. Iz presečenog vrata krv je šikljala u visinu. Natapala je kimonoe lutaka. Telo se trzalo i prskalo krvlju prve redove sedišta. Klika iz zadnjih redova poče da aplaudira. O Bože Bože ovo je stvarno... Glava sa tupim udarom pade na pozornicu. Njene beživotne oči zurile su gore u mene. Ja sam jedina vrištala. Mahnito sam se osvrnula. Ljudi su mi okretali leđa. Kao da sam kriva što sam vrištala. Počelo je neko saopštenje preko zvučnika. Nikakve panike nije bilo. Publika je izlazila polako, jedan po jedan red, u preciznim kolonama, kao mravi. Nikakve panike, ni vrištanja, niti histeričnog smeha. Paralizujuće. Isuse, pomislila sam, ovo su vanzemaljci, nisu u stanju da osete bilo koju emociju. Jedino strani gosti su izgledali uznemireno. Stajali su u zbijenim grupicama, i time ometali prolaz ostalima koji su učtivo curili oko njih. Scenski radnici su hitali preko pozornice, sklanjajući dekor. Lutka Salome udari o zid zamka sa vratom lutke uvrnutim pod nemogućim uglom. Pogledala sam gore ka Majuzuminoj loži. On je nestao. glava je nestala. Već su spirali krv sa pozornice. Čula sam Esmeraldina policijsku sirenu u daljini. Onda, na srednjim izlaznim vratima sale, između dve kolone odlazeće publike pojavio, ugledah Akija Išiija, koji kao da se pojavio u oblaku dima. Skicirajući. Skicirajući mene. Isuse Hriste — možda ju je on odmamio samo da bi je ubio!. Nisam mogla da obuzdam svoj bes. Počeh da se laktam kroz gomilu ka njemu. Publika mi se sklanjala s puta. O da. Svi mi gaiđini imamo sidu. Aki je
polako uzmicao ka ulaznim vratima teatra. U ruci je držao kesu za nabavku. Sva vrata stajala su širom otvorena, sneg je iza njega strujao unutra, a ja sam se tresla u mojoj “Наnае Mori” haljini, specijalno dizajniranoj, ali ne za sneg niti za serijske ubice. Izmakao je unatraške na ulicu. Gomila se razmakla. Ljudi sa nosilima utrčali lakim kasom u pozorište, policijska sirena je kričala. Počeh da mlatimsu pesnicama po Akiju. “Jesam li ja sledeća?” vrištala sam. “Jeli to? Isisavaš naše duše jednu po jednu radi tvog dela koje će do petka biti rastopljeno u bljuzgavicu?” On diže obe ruke. “Uopšte nije tako”, reče. Vetar je zavijao. Već sam postala histerična. Jebeš ti ovaj narod i njihovu pristojnost. Počeh se dernjati na policajca koji je prolazio: “Evo ga vaš prokleti ubica!” Pandur me je ignorisao. “Та torba za kupovinu! Glava je u torbi!” Pokušah da mu je otmem. Osećala sam nešto bljuzgavo unutra. Krv je bila na svemu. “Kako je moguće da toliko grešiš?” reče Aki. “Kako je moguće da me ne razumeš? Rekao sam ti istinu. Ne radim to ja — nego — nego...” Oči su mu se žarile. Opet miris meda i duvana... trgnuh se, pamteći gde sam ga ranije osetila. Na dahu mog dede. Nastavila sam da ga udaram pesnicama, ali moji udarci su bili slabi, ublaženi snegom i mojom sopstvenom zbunjenošću. Nemaš ti prava, mislila sam, nemaš prava da mi donosiš te zle snove... nemaš prava da me podsećaš... Dograbio me je za zglavke. Otimala sam se. Njegov blok za skiciranje odlete u sneg. Vetar poče prevrtati listove, i ja videh lica, jedno za drugim... lepe i usamljene... mojesesopstveno lice. “Moja umetnost”,divne reče žene... Aki. U njegovom glasu osećalo očajanje. “Izbacila si umetnost iz mog...” On me najednom pusti. Pojurio je za crtežima, a njegov crni ogrtač se zavijorio na vetru kao Drakulin. Konačno ga je pronašao. Povikao mi je kroz zavijenje vetra: “Oboje smo medveđi narod. Trebalo je da razumeš.” I on otrča u mrak. Nestade praktično istog trena, kao jedan od lutkara sa ninđa veštinama. Tek tad sam shvatila da je moja haljina natopljena krvlju. Već se zgrušavala na mom vratu, rukama. Istovremeno su vrištali vetar i sirene. Niko neće ignorìsati ovo ubistvo, pomislila sam. Konzularna
službenica... javno mesto... dobro poznati umetnik blizu poprišta oba zločina... Ali dok sam gledala publiku koja je nastavila da odlazi u urednim kolonama, dok sam gledala policajce koji su svečano diskutovali prigušenih glasova, shvatila sam da bi i ovo vrlo lako moglo da se završi opštim ignorisanjem. Morala sam poći nekome važnom. Nekom moćnom. Moć, to je sve što ovi ljudi razumeju.
3 Das Unbeschreibliche, Hier ist's getan... Faust Ponoć, a sneg nastavio da se nagomilava. Hodala sam. Sneg je razmazao krv na mojoj odeći. Hodala sam. Vrzmala mi se po glavi misao da nađem put do ryokana, telefoniram našoj tokijskoj kancelariji, možda čak i Ouklendu. Jedva sam mogla da vidim kuda idem. Medveđi narod... Na ulicama nigde žive duše. Vetar je zviždao. Suši-zastavice lepetale su o ulaze restorana. Udisala sam gorku hladnoću. Najzad ugledah farove... taksi. U dva ujutro našla sam se pred imanjem Majuzumija. Kapija od kovanog gvozda. Neko ju je ostavio otvorenu, a sneg je sa druma nedavno sklonjen lopatom. Taksista me ostavi pred ulazom u palatu. Jedna sluškinjame je, trljajući oči, pustila unutra, pokazala mi gde da ostavim i donela mi čiste papuče. Vrućim tapkala jecipele po mojim krvavim mrljama. Onda mi jenakvašenim dodala čistupeškirom yukatu i gledala me dok sam ja pokušavala da to navučem preko upropašćene haljine. Bilo je jasno da su mene — ili već nekoga — očekivali. Možda postoji lokalni gejša-klub koji radi po kućama. “Mayuzumi-san wa doko...?” počela sam. “Ano... o-furo ni desu.” Odvela me j e uz stepenište do foaj ea pokrivenog tatamijem. Povukla j e jedan šođi zastor u stranu, pa još jedan, i još jedan. Hodale
smo kroz nekoliko hodnika — naime, ja sam hodala, a sluškinja je samo klizila stopalima, majušnim nečujnim koracima, zastajući ponegde da petlja oko aranžiranog cveća u vazi ili da nakloni glavu ka statui Amide Bude. Iza jedne slike Bude bio je zastor od lakiranog drveta sa erotskim crtežima. Ona energično otkloni i taj zastor, i ja se nađoh lice u lice sa dr Majuzumijem... koji je sedeo, nag, u džinovskom kupatilu, dok ga je jedna mlada devojka uz pesmu metodično masirala i mesila kao testo. Bio je ogroman. Izuzetno dlakav, mogla sam sada da ocenim, kao i Aki Išii; oči kao sjajna dugmad, primaknute; osmotrio me je žmirkajući, kao kada medved odmerava košnicu. Iza dr Majuzumija šođi zastor bio je razmaknut. Iz kupatila se pružao pogled direktno na kamenu baštu u kojoj je nedavno ležalo Molino telo. Naleti snega smenjivali su se iza Majuzumija, a oblaci pare uvijali se kao pipci između mene i njega. “Ah”, reče on. “Mari Ranjena Ptica, zar ne? Izveštač. Mislio sam da ćemo se sresti u manje... neformalnom okruženju, ali, drago mi je što si tu. Tomičan! Hranu za našu gošćul Pridružićeš mi se u jednoj lakoj večeri”, reče mi on. Bilo je to naređenje. “Morate mi pomoći, doktore Majuzumi”, rekoh ja. “Znam ko je ubica.” On podiže jednu obrvu. Rukom mi mahnu da mu se pridružim u kupaćem bazenu. Bilo mi je poznato da Japanci ne smatraju mešovito kupanje razvratnim, ali nikad ranije nisam to radila; i sad sam bila protiv. Dve sluškinje priđoše i počeše da me svlače. Bile su učtivo uporne, a vrela voda je izgledala sve primamljivije, i sledećeg trenutka već su me ribale kamenom-plovućcem i vodile niz stepenište od keramičkih pločica... voda je bila toliko vrela daje pokretanje u njoj donosilo bol. Pustila sam je da mi natapa pore. Posmatrala sam ples snežnih pahuljica oko kamenog fenjera u svetilištu, na rubu kamene bašte. “Niko neće ništa da preduzme”, rekoh. “Ali, postoji obrazac. Žrtve su crnkinje i belkinje... osobe koje ne pripadaju rasi Jamato... možda zato niko od vas ne smatra da su ta ubistva značajna. Sve žrtve su podljudska bića... kao ja... a ja mislim da sam sledeća, vidite? One tri boginje... Parisov sud... a i ubica je podljudsko biće... Ainu.” “Šta to hoćeš da kažeš?” reče Majuzumi. “Ne pokušavaš valjda da
svališ krivicu na Aki Išiija, velikog majstora snežnog vajarstva?” Glasno sam uzela vazduh. “Sve vreme ste znali. I znali ste da ću doći ovamo.” Upravo kad je vrelina postajala nepodnošljiva, jedna služavka unese punu košaru snega. Kleknuvši na rub kupatila, poče me prskati snegom po licupred i vratu. Tresla sam se od i zadovoljstva. Druga služavka pruži mene poslužavnik odagonije lakiranog drveta i poče da me hrani pomoću dva štapića. Radilo se o salati od jastoga — jastog je zapravo još uvek bio živ, mada slomljene kičme; izvadili su mu meso iz repa, pomešali sa komadićima kiselih krastavaca, delikatnim soju i sirćetom, i vratili u člankovitu ljušturu sa raširenim krajem, sve tako umetnički da je jastog nastavio da se previja, blago zveckajući štipaljkama o porcelan, grčeći svoje antene, dramatično zureći očima na isturenim pipcima. Već sam žvakala punim ustima kad sam primetila da moja hrana nije sasvim mrtva. Ali bilo je odveć divno da prestanem. Saznanje da crpim životnu silu iz tog stvora samo je povećalo jezu. “Izvini”, šapnuh. “А”, reče dr Majuzumi, “izvinjavaš se jastogu što...” “Sto mu uzimam život”, rekoh. Zar nije Aki to rekao o onim škampima? “Kako nas dobro razumeš.” Bila sam svesna ogromne tuge u njemu. Nije to bio samo milioner sa prstima u svakoj piti. “Izvinjavam se i ja, Mari Ranjena Ptico.” Naredi služavki da odnese poslužavnik. “Međutim, nisi došla da jedeš, nego da optužiš.” “Da.” nadam se; sa ugledom gospodina Išiija niko ne može“Imaš olakodokaze, da optužuje. Bilačoveka bi ugrožena njegova reputacija... štaviše, reputacija celog festivala. Shvataš, dakle, zašto sam nastojao da ubedim štampu da se ne upušta u... hm... prerana razotkrivanja.” “Ali on ubija ljude!” “Gospodin Išii je veliki umetnik. On je nama veoma dragocen. Njegovi nestašluci...” Ustuknula sam. “Kako možete...” “U velikoj šemi stvari, u velikom krugu rađanja i preporoda, šta znače dva-tri života?” reče on. “Ali umetnost gospodina Išiija... ona znači
nešto. A sad si ti ovde, duvaš preko našeg krhkog sveta kao kamikaza, vetar bogova, neodoljiv i nezaustavljiv. Ti bi da nas rastopiš, kao što će prolećno sunce uskoro da rastopi predivna snežna vajarska dela koja će u sledećim danima razgledati 1,6 miliona turista.” Nisam mogla da verujem. Najotrcanije proseravanje na svetu. Natapam se vodom 44°C, gola golcata,gradonačelnik klopam žive životinje iste fazone koje uod“Ajkuli I” lupeta Ejmitija.i slušam A moj sopstveni život je sledeći na nišanu, za ime Božje! Setih se Akijevih očiju... kako je prelazio prstima preko mog potiljka... njegova duga crna kosa prošarana snegom... smirena nepetost kojom je govorio o divoti i prolaznosti, i pokazivao da se protivi japanskim osvajačima. Da li bi on stvarno mogao da bude jedan od onih Henri Li Lukas tipova? Znala sam da je vodio ljubav sa Moli i Esmeraldom. Znala sam da me je pratio. I skicirao. Skicirao. Mirišući na duvan i med, kao moj deda. Bože, kako sam ga želela i mrzela sebe zbog toga. Na tren, dok sam stajala u snegu okružena njegovom kreacijom i slušala ga — Isuse, mislim da sam ga volela. “Dođavola, mogu da dokažem”, rekoh. “Pokazaću vam jebene delove tela. Pokazaću vam očne jabučice ugrađene u sneg i skelete ispod leda.” Bila sam osuđena na to da ga izdam. “U redu”, reče dr. Majuzumi. “Plašio sam se da će doći do ovoga.” Limuzina je jurila ka centru Saporoa. Mi smo sedeli na zadnjem sedištu, svako zguren u svom ćošku. Snežilo je i dalje. Nismo progovorili dok se nismo našli na domak Odori parka. Konačno dr Majuzumi reče: “Zašto?” Rekoh: “Zaista ne znam, doktore Majuzumi. Možda šalje poruku japanskom narodu... o diskriminaciji, o načinu kako Japanci postupaju prema manjinama.” Nisam želela da sagledam Akija kao samo još jednog ludog ubicu sa nožekanjom. Imali smo previše zajedničkog da bih to dopustila. Ah, s druge strane bilo je previše dokaza koji su ga povezivali sa Moli i Esmeraldom... i sa mnom. Četiri manjine. Gubavci u jednoj državi gde se homogenost ceni više nego bilo šta drugo. Očajnički mi je bilo potrebno da ta ubistva sagledam kao politički akt... time ona, možda, ne bi postala opravdana, ali bih takva ubistva, bar, mogla da razumem.
Kao bitku kod Liti Big Homa... kao drugu opsadu Ranjenog Kolena. “Politika”, rekoh gorko. “Možda.” Nije me pogledao u oči. Sofer je parkirao na rubu parka. Krenuli smo pešice ka prizoru Parisovog suda. Doktor Majuzumi je brzo grabio preko mekanog snega na stazi; dah mu je pravio oblačiće oko lica. Upinjala sam se da održim korak s njim. Sve sam se više ljutila dok smo hodali. Došla sam kod njega sa informacijama, a sad ispalo je da je on od sve vreme znao, i da je njegovo dolaženje u park sa mnom samo odrađivanje jedne drame u kojoj je sve unapred poznato. Pun mesec je izdužio naše senke. Sad više nije bilo ni onih radnika koji su, ranije, lopatali sneg; prazni kamioni bili su parkirani u uredne redove, duž Odorija. Dr Majuzumi snažnim koracima prođe pored snežne Sfìnge i piramida Gize; gacala sam po snegu za njim, nespretna u kratkom kaputu koji mi je jedna sluškinja pozajmila. Bila sam rešena da mu ne dozvolim da vodi. Projurih pored njega. Sada sam se već razbesnela. Činilo se da je ceo ovaj grad izgrađen na lažima. Sneg je naletao i kovitlao se oko nas. Krhotine leda bockale su me u lice. Hodala sam. Oko mene su se uzdizale i spuštale snežne metropole. Nisam ih gledala. Pokušavala sam da suzbijem hladnoću čistim besom. Prođosmo pored stubova Posejdonovog hrama u Sounionu, pored ledenih stepenastih površina vavilonskog zigurata, pored jedne meksičke piramide na čijem vrhu je sedeo gargojl-bog, razdirao telo jednog bespomoćnog i vadio munekako srce. Mesečina nabacila dugine boje ka na ivice leda. Jesudeteta li ove građevine porasle?jeDa li se statue zbijaju stazi, sužavaju je, prete da se sruše na mene? Òdozgo se cerila planina u obliku lobanje. Optička varka, rekoh ja sebi. Zurila sam pravo napred. Patike su mi bile pune vode. Naposletku: planina Ida. Marširala sam uz nju. Neka poprave tragove kasnije. Dr Majuzumi se pentrao za mnom. Prešli smo i terasu sa klasičnim frizovima gde nimfe i pastiri gestikuliraju sa pusenovskom ležemošću. Sledećeg trenutka stajali smo u Išiijevom tajnom kraljevstvu, u
pećini koju publika nije mogla da vidi. U ogledalu ogledanih ogledala. Nako je još više radio na tunelu. Zidovi su sad bili osvetljeni reflektovanom mesečinom, a pećina kao da se protezala do večnosti u tamu, iako sam znala da je to samo iluzija. Kao Pera Kojot u sukobu sa Pticom Trkačicom, lako nasedamo na lažne putne oznake... na belu liniju na sred drumana koja vodi preko ruba u tunel kojida je samo naslikan podnožju planine odlitice... kamenazalećemo peščara. se Meni se činilo stojimo na ulazu u beskrajni lavirint. Dr Majuzumi izvuče baterijsku lampu i osvetli unutrašnjost pećine. Tri statue su bile tu. Moli Dancig, ispruženih ruku. Bila je to ona — ali, u smrti, nekako lepša, savršenija... Statua Atene imala je lice Esmeralde O'Nil. Silno ljuta: oličenje gneva. Tačno kao što sam zamišljala. Treća boginja još nije imala lice... kao ni mladi Pariš koji je morao da odabere najlepšu od njih. Mogla bih i ja da budem lepa, pomislih. Hladna i lepa. Nađoh se u iskušenju. Rekoh sebi: mrzim zimu. Mrzim svoje detinjstvo. Zato sam se preselila u Kaliforniju. Dr Majuzumi reče: “Pogledaj njihove oči... kao da su još žive... pogledaj ih.” Moline oči: svetlucanje plavog u polumraku. Zagledane pravo u mene. Esmeraldine su gledale kroz ulaz, u nešto napolju. Ta statua, Atene, držala je koplje i štit sa Gorgoninom glavom. Bože, bile su lepe, njih dve. Ali ja sam znala smrtonosnu tajnu njihove sličnosti sa srcinalom. “Koliko dugo hladnoća može da sačuva nekine ljudski na primer?” rekoh. “Zar ova lepota, ogrnuta snegom, skrivaorgan, smrt? oko, Reci mi da nema ljudskih kostiju ispod...” “Ti bi uništila ovo remek-delo?” Prekasno. Pre nego što je mogao da me zaustavi, zarila sam prste u Molino lice. Htela sam da izvadim te stvrdnute očne jabučice iz snega, da ih gurnem Majuzumiju u lice. Lice se udubilo i raspalo. U mojim pesnicama ne ostade ništa osim snega, koji se rasipao u pahuljice i grudvice, i već topio zbog topline mojih šaka. Onda, kad se stopio, ostadoše dve loptice od plastike i stakla.
Dva klikera. Pogledala sam dr Majuzumija. Njegov izraz ogorčenja pretvorio se u podrugljivi smeh. Sav moj otpor najednom eksplodira u meni. Krenuh pesnicama na statue moje dve prijateljice. Sneg poče ćelu da me natapa. Statue su se raspadale na komade. Nikakvih kostiju ispod, nikakvih gnjecavih organa. po Samo sneg. Suze mi navreše u oči i počeše da tope sneg koji mi se nalepio obrazima. “Jedna gaiđin materijalistkinja i sa glupom teorijom”, reče Majuzumi. Treskala sam rukama po praznom snegu, zakopavajući ih do lakata. Plakala sam, uviđajući da ništa nisam shvatila. Klikeri mi ispadoše iz ruku i odskakutaše po jednoj ledenoj površini. Osetih ruku dr Majuzumija na ramenu. Izvukao me je iz bljuzgavice. U njemu je bilo toliko tuge. “А ja sam mislio da si nas razumela...” Stegao me je čvrsto, i nije hteo da pusti. Njegove šake nisu donosile nikakvu udobnost. Njegovi nokti počeli su da se zabadaju u moje meso... kao kandže. “Mislio sam da si nas razumela!” hrapavo ponovi Majuzumi. Zubi su mu blistali u odraženom mesečevom svetlu... sjajni od pljuvačke... oči sužene... usta puna mirisa meda i duvana. Mislio sam da si nas razumela... Šta li je to trebalo da znači? I odjednom sam znala. Kad me je pozdravio u kupatilu, kad sam mumlala Izvini grčećem jastogu, zar nije rekao Kako nas dobro razumeš? To mi je do sada sasvim izmicalo... “I vi ste Ainu, ali ste uspevali da prođete kao Jamato”, rekla sam. “Stopili ste se sa Japancima... popeli se na moćnu poziciju skrivajući se od samog sebe... i zato ste poludeli!” “Izvini... o, izvini”, reče on. Glasom jedva ljudskim. Ali nije puštao. U toj pomrčini nisam mu videla lice. “Zašto se izvinjavate?” rekoh blago; “Treba mi tvoja duša.” Onda sam shvatila da će me ubiti. Baterijsko svetio osvetlilo ga je na trenutak. Lice se urušavalo samo u sebe. Tamne dlake su klijale iz kože. Čekinje iz dlanova: počeše me bockati po ramenima. Krvarila sam. Borila se. Njegov nos se rušio u
njušku... “Medveđi narodi”, šapnula sam. Nije mogao da govori. Samo se životinjsko rezanje ote iz njegovog grla. Postao je moj otac. Našla sam se ulovljena u sred onog istog košmara koji me prati još od mojih vinčinčala dana. Ritala sam se, vrištala, a on iskoristih je urlao. Dok se da njegovo telo,iz obuzeto trzajima, preoblikovalo, priliku iskliznem njegovogsilnim zahvata. Pećina se tresla, tutnjala. Sneg se poče u masama rušiti na ulaz. Ćula sam kako se gomila još snega. Pećina se stiskala kao materica. Ostadosmo zazidani unutra. Skvičanje vetra prestade. Baterijska lampa je klizila udalj. Bacih se naglavačke za njom. Počeh vitlati njome po vazduhu kao da je to svetlosna sablja. Taj zrak bio je naše jedino svetio. Preletao je preko njegovih očiju... zuba... Sad sam osećala truli zadah mesoždera. Počela da se gušim od njega. “Šta si ti?” povikah. Urliknuo je tako da su se zidovi zatresli, i ja uvideh da više nema moć ljudskog govora. On pode trapavo ka meni. Nikuda da se pobegne. Osim unazad... unazad u optičku varku, koja je dočaravala pećine unutar pećina, svetove unutar svetova... Uzmakla sam leđima do zida. Zid je pulsirao. Živ je, činilo se. Sam sneg je živeo, disao. Zid se pretvarao u finu izmaglicu, kao Alisino ogledalo... Ćula sam da negde divlja oluja... ali negde beskrajno daleko. Bila sam na rubu nagiba koji se protezao dole u mrak. Medveđe stvorenje, nekadašnji doktor Majuzumi, pade na sve četiri. Ilice. skoči meni. Spotakoh se videh: o nešto... kesa... čija sadržina mi se prosu u Prikabaterijskoj svetlosti Esmeraldina glava. Presečan dušnik zmijasto pružen u sneg. Bez očiju. Zagrizoh u ljudsku kosu. Zagrcnuh se da povraćam. Krv u grlu. Medveđi stvor se uspravi na zadnje noge. Vrisnula sam i zakotrljala se niz nagib, dole, dole... A onda se nađoh u ogromnoj pećini, i počeh da bežim od medvedodlaka, moga oca sa smrdljivim dahom i vetrom koji svira kroz polomljen prozor i... Mrak. Stala sam. Napela se da oslušnem. Zastao je i medved. Čula sam njegovo disanje, divljačno režanje na donjem pragu ljudskog sluha
od koga vibrira vazduh. Prošarah svetiljkom, videh... Kandže, oštre poput noževa, kandže dignute da udare i... Muzika. Potmuli udar bubnja. Cik bambusove frulice i “tveng” šamizena i... Skok medveda! Kandže mi zaparaše obraze. Gušila sam se u krvi. Padala sam i padala i padala, i na kraju mi usta zapuši sneg ja sva ukočena od hladnoće evo klizim niz nasip a medved se sa mnom poigrava kao mačka mišem ja vrištim ponovo i ponovo, vrištim i osećam ukus snega i krvi i... Čujem glas: Miran budi, sine moj. Glas mog dede. Iskliznula sam iz medvedovog zagrljaja. U krug hladne plave svetlosti. U krugu je stajao Aki Išii. Go. Telo sasvim prekriveno tetoviranim crtežima: neobični koncentrični crteži kao na neolitskoj grnčariji. Duga crna kosa lelujala je na vetru koji kao da je poticao iz njegovih usana i kružio oko njega; ali ja nisam osetiia nikakav vetar. Dim se dizao iz mangala, otežao od mirisa duvana i meda. “lunkašila...” promrmljala sam. Cetvoronoške sam pošla ka njemu, zgurila se pred njegovim stopalima i dohvatila ih molećivo. Medved se uspravio na zadnje noge, na ivici kruga. Prvi put sam ga videla u celosti na toj bledoj svetlosti. Njegovo lice još i sad je odavalo nešto od Majuzumija; telo sadržalo nešto od one trontave telesine bogataša; oči gorele onim čistim besom, bez učešća svesti, koji dolazi samo u snovima. “Budi miran”, reče Aki Išii. “Ne smeš ući u taj krug. Ja sam šaman medveđeg naroda. Ne možeš steći pravu moć uzimanjem ljudskih duša; moraš u jednakoj meri davati i svoju.” Onda sam videla reflektovane slike, kao priviđenja, Moli Dancig i Esmeralde O'Neil. Pola ljudska bića, pola pećinski crteži. I one gole, tetovirane po čitavom telu. Postale su Ainui, ali videh da su isto tako i moj narod... i grčke boginje takođe... Moli, koja je pobegla od svoje kuće, i od sebe tražila utehu u zagrljaju nepoznatih ljudi, sada inkarnirana kao uzor domaće smirenosti; a Esmeraida, čija je diplomatska karijera samo
prikrivala njenu ratobornu prirodu, kao boginja rata. Onda šta sam ja? Preostaje samo jedna boginja: ljubavi. Ali ja sam nesposobna za ljubav, zbog onog što mi je otac uradio. Mrzela sam ga, ali je ostao jedini muškarac koga sam ikad volela. Tri muzička instrumenta su se materijalizovala u dimu kadionice. Moli dohvati šamizen, domaćinski smiren,frula iz vazduha; Esmeraida, ratni bubanj. Ostade jedan, falusna bambusova čežnje. Uzeh je i prinesoh usnama. Ona poče da svira sama, melodiju uznemiravajuće, erotične slasti. I bubanj je gruvao, i šamizen se oglašavao... tri lične muzike koje se nisu mogle stopiti u jednu... dok se nismo sve tri suočile sa medvedom. “Sine moj”, reče Aki Išii blago, “ti sad moraš ubrati plodove svog gneva.” Medved je eksplodirao. Glava se rascopala preko sredine, a mozak pomešan. sa krvlju pokuljao uvis kao lava iz vulkana. Trbuh se rasprsnuo, a utroba se prosula nadole uvijajući se poput zmija. Ritam bubnja ušao je u sinkopu sa prskanjem medvedove kičme. Krhotine cevanične kosti cepale su meso njegovih potkolenica. Krv je pljuskala po tavanici. Sa zidova se slivalo crveno. Krv je kao kiša padala po nama. Svaki deo medveda proždirao je sebe, kao da se rastvara u kiselini. Dim iz mangala pretvorio se u maglu u nijansi krvi. A sve to vreme Aki Išii je stajao, nepomičan, njegovo lice maska tragedije i žaljenja. Nisam prestala da sviram sve dok i poslednja krpa krvlju natopljenog krzna nije bila prožderana. Sneg je već počeo da upija barice krvi. Slike mojih mrtvih prijateljica kovitlavo su zalazile u izmaglicu koja je bila medom prožet dah Akija Išiija, šamana medveđeg naroda. Ostala su samo dva oka, jedno uz drugo, na snežnom oltaru. Aki je klimnuo glavom. Ostavila sam flautu i onda gledala njeno rastapanje u vazduhu. Kleknula sam i podigla te oči. Tvrde kao kristal. Hladnoća ih je pretvorila u klikere. “Izvini”, reče Aki. Svetlost je popuštala. “Ubićeš me?” rekoh, znajući čemu prethode izvinjavanja. “Neću od tebe uzeti ništa što ti ne bi dala dobrovoljno”, reče snežni vajar. Uze me za ruku. “Rat između svetla i tame je večiti sukob. Doktor Majuzumi je želeo isto što i ja... ali njegova magija je magija prevare.
Zadovoljan je iluzijom moći. Da bi tu iluziju održavao, međutim, morao se hraniti pravim ljudskim životima. To nije ono kako, uistinu, postupa medveđi narod.” “Ove dve mrtve...” “Da. Ugradio sam deo tih žena u snežne statue. Vodili smo ljubav. Uhvatio sam deo radosti itri udahnuo ga Japanci snegu. Doktor Majuzumi ih je prožderao. Bilenjihove su pripadnice rase koje smatraju nižim, ali koje su, sve tri, uradile nešto što Ainui nisu — borile su se, odupirale — crnci i crvenokošci protiv belaca, belci protiv Japanaca samih. Zato je on besneo. Iz našeg naroda je ukradena duša. Kradući, sada, po jedan deo duše od sve tri žene, ili otržući silom u trenutku njihove smrti, mislio j e da sebi da dušu. Ali duša se ne može oteti od druge osobe; ona je poklon.” Dohvatio me je i za drugu ruku. I sad sam videla ono čega sam se toliko užasavala. Sto sam mislila da sam zaključala a ključ bacila, a ono je još uvek bilo prisutno... moju potrebu da budem voljena i da postanem ja. “А sad”, reče mi Aki Išii, “moraš osloboditi sebe, i mene.” Pružih mu medvedova dva kliker-oka. On uze jedno. Progutasmo ih ćela, odjednom. Bilo je bez ukusa. Bilo je kao pričešće. Onda me je poljubio. Vodili smo ljubav dok je svetio bledelo u pećini, a kad smo izišli iz ledenog zida, statue su opet bile ćele, a boginja ljubavi imala je moje lice; samo je Parisovo lice još uvek bilo prazno.
4 Das Ewig-weibliche Zieht uns hinanl Faust Festival je bio divan. Noću, nebrojene hiljade papirnih fenjera osvetljavale su prolaz masi od milion i po turista koja je pristizala u grad tokom prve nedelje februara. Smrt dve strankinje brzo je zaboravljena. Bizarno samoubistvo dr Majuzumija izazvalo je mnogo saučešća, ali tek kad je njegovo ainusko poreklo obelodanjeno; prirodna stvar, čovek na takvoj poziciji nij e mogao da se. izbori sa svojim korenima. Smrt velikog majstora Išiija neki su žalili, drugi su govorili daje dolično, čak jedino dolično da takav umetnik umre kad dovrši svoje
životno delo. Nađen je u pećini kako sedi, nag, i zuri u statue tri boginje. Statuu Parisa zamenio je samim sobom. Opšte mišljenje je bilo da je Išii žrtvovao svoj život da bi postigao kratkotrajnu epifaniju koja je shvatljiva samo drugim umetnicima, ili, može biti, drugim Ainuima. Nena mogu davelike, sam baš sve razumela. Da, ualijednom trenutku sam stajala rubureći neke vanvremenske istine, mi je izmakla. Festivala je bio divan, stvarno, ali za mene kao da više nije imao smisla. Bila sam tu, u plastičnom gradu pravouglih bulevara, u gradu koji je zemlji oteo dušu; gradu koji stoji iznad Ainu kostiju, podsmeva se mrtvima svojim igrarijama sa lepotom i ne trajnošću. Kao Rapid Siti sa svojim betonskim dinosaurusima... kao Dedvud sa mehaničkim kaubojima i Indijancima koji vode bitke, za 25 centi, za večnost... kao planina Maunt Rašmor, koja se zauvek ruga lepoti naših Crnih Bregova, time što one ljude koji su za nas okupatori uzdiže kao svece. Ne možeš razumeti kako je podjarmljenom narodu, ako nisi s time rođen. To j e nešto što neprestano moraš da nosiš sa sobom, kao prljav veš zavaren za kožu. Sada znam da nisam jedna od vas. Vi ste vlasnici mog tela, ali moja duša pripada planinama, vazduhu, potocima, drveću, snegu. Mislim da ću jednog dana da se vratim na Borovo Brdo. Možda će deda, pre nego što umre, da me nauči jeziku medveda. Mislim da ću čak otići da posetim i svog oca. Možda mogu da budem njegov anđeo iskupljenja, kao što sam, rekla bih, bila za Akija Išiija. Možda ću čak i da mu oprostim.
Majki Džon Harison je rođen 1945. u Ragbiju, u Engleskoj, a sada živi u Londonu. Započeo je svoju spisateljsku karijeru 1966. godine, tokom sedmogodišnjeg položaja urednika poznatog časopisa New Worlds. Njegov prvi roman Predani ljudi (1971) smešten je u Britaniju posle holokausta. Najbolje ga znaju čitaoci tentezija po raskošnom serijalu o Virikonijumu (iz koga je Pastelni grad objavljen i kod nas). Njegova najbolja kratka ostvarenja mračne fantastike sakupljena su u odličnu zbirku Ledeni majmun i druge priče (1983). Poslednja dva romana su mu hvaljeni Put srca (1992), jedinstvena mešavina savremene fantastike i prikrivenog horora, i glavnotokovski roman o planinarenju, Penjači (1989), koji je osvojio cenjenu britansku nagradu THE BOARDMAN TASKER, tom prilikom prvi put dodeljenu nekom proznom delu. Trenutno radi na dva nova romana. “Anima” je prvi put objavljena u časopisu Interzone. To je intrigantna i krajnje misteriozna studija karaktera — jedna od ubedljivo najboljih priča objavljenih te 1992. godine.
M. John Harrison ANIMA U utorak, pre dve nedelje, ćelu noć sam sanjao kako pokušavam da saznam se dogodilo koju volim. Bila je pijanista i pisac. Sreli Podsetila smo se u Njujorkušta kada je sviralaženi na koncertu američke i britanske muzike. me je da sam nekada umeo da plešem. Nešto kasnije došla je u Britaniju da me pronađe. Nije mogla da govori, već samo da plače. Kako je doputovala ovamo? Gde živi? Šta želi da mi kaže? Bio je to težak i nemiran san. Svi putevi istrage su bili blokirani. Bilo je ljudi koji su mogli znati nešto o njoj, ali i razloga zbog kojih ih ja nisam mogao pitati, ili zbog kojih nisu želeli da pričaju. Lutao sam ulicama, uzduž i popreko, a jedini trag koji sam imao bio je datum ponovnog izdavanj a leka koji je nekada bio zabranjen. Nikada nisam sanjao tako nešto pre nego što sam sreo Coi Eštona... Decembarsko subotnje veče, deset i deset, vikend kada je Buš razgovarao sa Gorbačovim na “Maksimu Gorkom” u vetrovitoj luci Valeta. Na istoku, vlade država su se odmeravale kao umorni srednjoteškaši — pognuto, zbunjeno, gotovo pomirljivo. Sedeo sam u baru na spratu novinarskog kluba u centralnom Londonu. Povod je bio rođendan referenta Douza, sa kojim sam nekada radio. Uskoro je trebalo da mu se uruči torta u obliku polovine fudbalske lopte na kojoj je šlagom ispisano: NA SEDMOM NEBU, ALI ČVRSTO NA ZEMLJI. U međuvremenu svi su jeli paštu. “Ovo je dve hiljade kalorija. Koliko još želiš? “Do sada sam pojela samo sir sa malo čega drugog, što je zanimljivo.” “Hoćemo li dobiti taj fetučini koji smo platili?” Žene su radile na televiziji: trenutno najjači kostimografi. Muškarci su se bavili pravljenjem reklame za sve živo, od igle do lokomotive. Bili oni muškarci ili žene, u voznom parku u Poland Stritu svi su imali rendžrovere i već su razmišljali da ih zamene nekim od novih modela mazde. Odmakao sam se od njih, otišao do prozora i zagledao se. Nebo iznad Trafalgar Skvera nagoveštavalo je olujno letnje popodne. Zgrade, sa strane osvetljene uličnim svetiljkama, stajale su suprotstavljene nebu i jedne drugima, kao da su bile
izrezane od kartona. Pratio sam nejasnu neonsku liniju. Niz sićušnih lampica duž ivice krova. Zatim automobile na raskrsnici Sen Martina kako idu tamoamo i izgledaju mnogo manji nego što zaista jesu. Nisam tu stajao ni čitav minut, kada mi je neko prišao s leđa i rekao: “Znaš šta, baš sam sada bio u klonji. Uključio sam aparat za sušenje ruku irekao: on je 'Coi, progovorio. veruj mi“. ja zaista Ozbiljno, volim da sušim tvojeStavio ruke.'“sam ruke pod aparat i on je Znao sam ga iz viđenja: ništa više. Bio je četrdesetih godina, nizak, žilav, pun energije, veoma kratko ošišan, sa minđušom koja bi pristajala mnogo mlađem čoveku. Leviske 501 su mu bile pocepane na kolenima. Uz njih je nosio duks Frenč Konekšna, koji je davao poseban izraz njegovom očvrslom i netipičnom licu, pocrvenelom kao da je nešto radio na otvorenom. “Da li ti se ikada dogodilo tako nešto? Ne zezam te, znaš. Obratio mi se.” Slegao sam ramenima. “Океј. Daj po pljugu, kad mi ne veruješ. A?” Zabavljalo ga je što je meni neprijatno. “Ne pušim”, rekao sam. “Ма daj”, tražio je, “svaka pizda puši. Douzi poznaje samo ljude koji puše. Daj po pljugu.” Ceo dan proveo sam sa osećajem da mi oči funkcionišu na različitim žižnim daljinama. Svaki čas su mi se stvari — naročito štampana slova — teturale tako daje delovalo da mi je jednom oku idealna razdaljina četrdesetak, dok je drugom odgovaralo nekih dvadesetak centimetara. Čoi Ešton je, izgleda, bio savršen predmet za tako iskrivljen pogled na stvari, ulazeći u moj vidokrug i izlazeći iz njega jednim delom svoje ličnosti oštrim i jasnim, a drugim neodređenim i nekako impresionističkim. Cime se bavio? Čiji je to prijatelj? Svaki pokušaj stvaranja cei ovite slike izazivao je veliko naprezanje, dok se mozak trudio da izjednači različite žižne daljine očiju. “Muka mi je od ovoga”, rekao je, “ај' zapalimo do Lajl Strita na kinesku klopu, a?” Uputio mi je divni, lukavi osmeh. Matori momak u jakni Frenč Konekšna. “Hajde, i sam znaš da ti se ide.”
I išlo mi se. Bilo mi je dosadno. Baš kada smo odlazili, uneli su tortu. Ljudi uvek deluju vrlo ljudski u ovakvim prilikama. Douz je nekoliko puta pokušao duvanjem da ugasi svećice, sve dok aplauz nije prestao, da bi na kraju polio vino po njima. Tada se dogodila čudna stvar. Svećice su — iako pocrnele, šušteći, pucketajući i kapajući gusti, obojeni vosak sa obe strane fudbalske lopte — ponovo počele da gore. Trepćući od sreće, Douz je to prihvatio kao metaforu sopstvene vitalnosti i već ih je polivao novom količinom vina. “Jesi li video ovo?” pitao sam Čoi Eštona. Ali on je već bio na pola puta do vrata. Prvo smo hodali žustro, bez razgovora. Pognute glave i ruku nabijenih u džepove jakne, Ešton je zastao samo da bi bacio pogled na ogromne neonske simbole raznih valuta iznad menjačnice na Ćering Krosu. “Eh, taj novaci” Ali čim je ugledao restoran “Kod Eda”, izgledalo je da mu prija da uspori i nastavi polako. Bila je to topla noć za decembar. Soho je bio pun ljudi obučenih u najpažljivije biranu odeću. Ešton me je povukao prema grupici koja je stajala ispred “Gručoa”, kako bi mogao da se divi njihovim modernim frizurama i njihovim divno izgužvanim pamučnim pantalonama. “Zar ne osećaš svetlost koja izbija iz njih?” upitao me je dovoljno glasno da i oni čuju. “Želim samo da uživam u njoj.” Nakon što je ovo rekao, na trenutak se činilo da oko njih zaista postoji svetlost — kao ona ugodna svetlost u filmu iz sedamdesetih, ili neka vrsta teškog oblaka koji ponekad vidiš kad gledaš kroz prozor dok pada kiša. Odvukao sam ga, ali je on nastavio da gleda u njihovom smeru, niz ulicu, smejući se. “Volim vas!” doviknuo im je očajnički. “Volim vas!” Bilo im je neugodno zbog njegovih povika i oni se pomeriše, kao stoka sa druge strane ograde. “Srednje klase su uvek na oprezu”, žalio se. Skrenuli smo, na kratko ušli u samački bar i pokušali da razgovaramo. Jedini slobodan sto bio je na nekoj vrsti međusprata na putu do ženskog toaleta. Tamo gore “bili ste u istom nivou sa ozvučenjem. Pijane devojke su se gurale pored nas, ili padale preko našeg stola. “Sve ih volim’” viknu Ešton. “Molim?”
“Volim ih!” “Šta, i njih?” “Sve što rade je divno!” Zapravo, samo su sedeli ispod reklama za “Šlic”, “Molson Kenedijen” i pili “Lovenbrau”: mladići u mekanim majicama sa po tri dugmeta i timberlajnkama, devojke u ručno šivenim jaknama i belim svilenim pantalonama. Nisam kapirao kako su došli ovamo iz Melinor Hausa ili Finzberi Parka, i svih tih dosadnih, trulih, zagađenih mesta duž Pikadilija; niti zašto su došli. Na kraju nam se smučilo da se nadvikujemo s muzikom, što nas je i oteralo nazad na Trg Kembridž. “Danas popdne sam bio ovde”, rekao je. “Učinilo mi se da čujem kako me neko zove.” “Neko koga poznaješ.” “Nisam video nikoga.” Na kraju smo završili u Lajl Stritu, u jednom onih restorana za koje je karakterističan nižerazredni dekor, jeftino posuđeodi neljubazno osoblje. Tu je bilo sedam stolova naguranih u prostor manji od prosečne kancelarije. Toalet — sa polomljenom kvakom na vratima i praznim držačem za papir — nalazio se na donjem spratu, pored kuhinje. Ispred njega je na pričvršćenoj stolici sedela konobarica koja je ljutito zurila u vas dok ste prolazili pored nje. Imali su i uslužni telefon: ali ako ste hteli da ga upotrebite, ili samovda uzmete svoj kaput sa čiviluka, morali ste da se nagnete preko nečije večere. Coi Ešton se, oduševljen, uputio pravo do niše u zidu, oblepljene krep papirom, i pokazao mi vazu sa plastičnim cvećem, crveno-zlatnu limenu kadionicu iz koje su virili ostaci iskorišćenih štapića tamjana, nalik na izgorele petarde, i dve kutije šibica. “Vidiš ovo? Poželi nešto!” Pažljivo je stavio sveži tamjan u kadionicu i zapalio šibicu. “Vòlim ovakva mesta...” rekao je. Seo je i protrljao ruke. “... ali mi je dosadilo 'ljuto i kiselo'.” Podigao je pogled sa jelovnika na industrijsku tavanicu, ukrašenu žutom lamperijom kroz koju su se još uvek videle žice, bitumen i kućišta ventilatora.
Nekoliko izbledelih traka od krep-papira, zaostalih od neke božične žurke, još uvek je visilo odozgo, kao da je neko u klaustrofobičnom napadu ludila razbacao rezance unaokolo. “Biće 'gorko i neispunjeno'“ viknuo je konobarici. “Ne. Sačekajte. Želim imitaciju Pajn Bord supe sa Lun Fangovim kalendarom. “Ali mora da bude sa slikom panda u kopulaciji.” Nakon toga smo počeli da pijemo pivo Cing Tao. Ambalaža tog piva, rekao je, bledo-siva osnova i zeleno-crveno-zlatna etiketa, podsećala ga je na nešto. Poredao je nekoliko praznih limenki na sto, između nas, i zamišljeno zurio u njih neko vreme, ali bez rezultata. Ne sećam se da smo jeli, mada smo naručili mnogo hrane. Kasnije je svoju opsesiju premestio sa Cing Tao etikete na odraz ulične neonke u ogledalu iznad šanka. SOHO. PIP-ŠOU. Slova su bila crvena, zelenkastožuta i ledeno plava. Treptanj e stroboskopa se naziralo kroz vrata na ulazu u pip-šou. U roku od dva minuta tuda je prodefilovalo šestoro ljudi. Dvoje od njih je izašlo gotovo odmah pošto su ušli. “Usrani seks, a? Zašto se uopšte trudimo?” Ešton me pogleda. “Kako ga samo mrzim”, rekao je. Iznenada je ustao i obratio se ljudima za obližnjim stolovima. “Neka ustane svako ko mrzi seks!” pokušao je da ih ubedi. “Jebeš seks.” Nasmejao se. “Jebeš jebanje”, rekao je. “Kapirate?” Konobarice su krenule prema nama. Ali došle su samo da bi donele račun i ponudile mu još jedno pivo. Nasmešio im se, raširio ruke isturenih dlanova i raširenih prstiju. “Ne, hvala”, rekao je stidljivo. “Račun je na kineskom!” povikao je. Radosno je mahnuo računom ostalim gostima. “Hej!” Pristao sam da ga odvezem kući. Prvih nekoliko minuta pokazivao je znake interesovanja za moj automobil. U to vreme sam imao Eskort RS Turbo. Ali po Eštonovom mišljenju nisam vozio dovoljno brzo, tako da je ćutao sve dok nismo prošli pored “Letećeg Holanđanina” u Kambervelu. lu me je nervoznim glasom upitao: “Još nešto. Zašto se ovaj pab uvek nalazi na istom mestu?” Ziveo je na drugoj strani Pekama, tamo gde počinje Dalvič. Trebalo mu je nešto vremena da pronađe pravu ulicu. “Tek sam se doselio.” Otpratio sam ga do gore i pogledao na sat. “Mislim da je bolje da prespavam
kod tebe na podu”, rekao sam. Ali on se već bio onesvestio. Stan je izgledao lepo, mada Ešton nije kupio mnogo nameštaja. Probudio sam se kasno sledećeg jutra. Deset sati. Padala je susnežica. Taksista je parkirao svoj Reno ispod prozora, ugasio motor i uključio Radio Kapital tako da sam jasno mogao da čujem predstavljanje nove stvari “Psychodelic Fursa”. Svakih bi legao na sirenu. seputa, žena koja gaje pozvala pojavila natrideset prozoru,sekundi na četvrtom spratu zgradeTada preko i zakreštala: “Е'о me odma'!” Biip. “Е'о me odma'“ Biip. “Е'о me odma'“ Biip. Biip. Biip. “Е'о me odma'! E'o me odma'!” Sa zadnje strane stan je imao pogled na bašte stanara. Bile su duge, uske i uglavnom neobrađene; neke od njih su bile tako zagušene korovom, travom i trnjem, da su podsećale na zarasle staze između trošnih, oronulih zidova. U onim najzapuštenijim su se celog dana igrali psi, neumorno poskakujući između otpadaka iz domaćinstava ili onih preostalih još od graditelja, ispod guste mreže konopaca za sušenje rublja. Bašta Coi Eštona je nekada bila bolje održavana. Ti je bilo dvorište popločano crnim i belim kamenim pločama, nalik šahovskoj tabli, i nekoliko ruža divljački potkresanih do same zemlje. Mali ribnjak je bio pun lišća. Odjednom sam ugledao lisicu kako njuška ogradu na kraju bašte. Prvo sam pomislio da je to neka vrsta mačke koju nikada ranije nisam video: dugih leđa, crvenkasta, malo prugasta u zadnjem delu tela, dugog repa. Kretala se skoro isto kao mačka, vijugavo i priljubljena uz zemlju. Nakon minut-dva, pronašla je ribnjak i dugo pila iz njega, svaki čas gledajući unaokolo, ali bila je previše umorna i pokisla, možda čak i bolesna, da bi bila nervozna ili oprezna. Gledao sam bez daha, plašeći se da se pomerim, iako sam bio s druge strane stakla, da me ne bi ugledala i pobegla. Coi Ešton je ušao u sobu. “U majku mu”, rekao je. “Još si tu?”
“Pssst, imaš lisicu u bašti.” Stao je pored mene. Dok je gledao, lisica se pomerila ka sredini zaraslog travnjaka, kopajući šapom i njuškajući zemlju. Zevnula je. Dole nisam video ništa što bi mogla da jede. Iznenada je sela i počela isprazno da zuri u susnežicu. “Ne vidim ništa.” Zagledao sam se u njega. “Coi, mora da si šlep...” Snažno mi je stegao ruku iznad lakta. “То boli”, rekao sam. “Ne vidim nikakvu jebenu lisicu”, tiho je rekao. Stajali smo tako nekih trideset ili četrdeset sekundi. Zato vreme lisica je polako obišla ceo travnjak, zatim prešla preko niskog zida od cigala u susednu baštu, gde jeviščezla u spletu korova, ogolelog žbunja i drveća jabuke. “Океј, Čoi.” Ljudi kao što je Coi se ponašaju kao moljci u restoranu tokom letnjih večeri. Udaraju u svetiljku za svetiljkom, a onda produžavaju pravo, onako ranjeni, leteći izlomljenom putanjom. Mi smo uzrok njihove zbunjenosti, ali ne i njihovog gneva. Oni uništavaju sebe iz čiste potrebe da budu više od onoga što zaista jesu, i bilo bi bolje ostaviti ih da to na miru i urade, ali ja sam već bio fasciniran. Zvao sam telefonom sve koji su bili na proslavi kod Douza. Niko nije znao ćelu priču, ali su se svi složili daje stariji nego što izgleda i da je pomalo smotan, štozaista se posla tiče.novinarskih Rodom je diploma bio sa severa Stekao je jednu od bar prvih vrednih — onuEngleske. iz Istočnog Saseksa — ali je nikada nije iskoristio. Radio je neki otkačeni dizajnerski projekat za jednu od malih agencija iz Vardor Strita. Uz to, radio je malo na filmu, i malo na reklamama. A ko nije? Interesantno je kako je proveo vreme pre nego što se pojavio u Sohou. Posle Istočnog Saseksa, vratio se na sever i našao posao na građevinskoj skeli; zatim se zaposlio u monterskoj firmi u Mančesteru. Radio j e u kamenolomima oko Bakstona, i na platformama u Severnom moru. Vratio se u London opsednut motociklima i pokrenuo jedan od prvih kurirskih poslova u vreme najveće Tačerkine vlasti. Nikada se nije duže bavio jednim poslom. Brzo ga je hvatala dosada. Privlačilo ga je sve što je naporno
i opasno, i priče koje sam čuo o njemu, istinite ili ne, ispunile bi ćelu knjigu. Neke od njih mi je kasnije i sam ispričao: Dok je strugao fasadni malter blizu vrha tridesetospratnice u Glazgovu, ustanovio je da radi na skeli koja je bila oko petneast metara iznad zaštitne mreže. Te spravice — zapravo nekoliko kvadratnih metara jake plastične mreže razapete na materijala. metalnom Kada ramupostoji — služe zaustave eventualni pad alatke ili zidarskog ta da mreža, nisu potrebni natpisi svuda unaokolo, niti čovek na ulici koji bi upozoravao neoprezne pešake. Ešton je brzo postao opsednut. Noću bi u svojoj iznajmljenoj gajbi ćelu noć razmišljao o mreži (svi ostali su gledali Zatvorenik ćelije u bloku H). Tokom dana, sve što bi palo u mrežu padalo je kao usporen snimak. Stvari u njegovom životu su takođe išle sporo. Jednog prohladnog, vetrovitog ponedeljka, deset minuta pre ručka, pogledao je ispod oka ostale šljakere na skeli. Onda je vrisnuo i skočio, dvaput se okrenuo u vazduhu i pao pravo na leđa. Izgubio je dah — buuf! Sve što je bilo na mreži poletelo je uvis i palo na njega — stare potporne cevi, komadi prozorskog okvira, parčići cigle. “Zaboravio sam na sve te stvari”, rekao je uz osmeh. “Jesi li se povredio?” “Hodao sam pomalo ukočen te nedelje.” “Је li bar vredelo?” “Bio je to pad i po.” Kasnije, prinuđen novčanom situacijom da prihvati posao u čeličani na duže vreme, odlučio je da od Londona do Roterhema putuje na trkačkom kavasakiju 750. Svaka radna nedelja bi mu počinjala ponedeljkom ujutro, kada još uvek autoputem bunovan odpoburnog svoje snažno, na sjajno zelenobi,čudovište mraku,vikenda, brzinompoterao od dvesta kilometara sat. Nikada ga nisu uhvatili, ali mu je sve ubrzo dosadilo. Zato se izvežbao da leži na Kavasakiju sa nogama na zadnjim pedalama. Diznu je držao otvorenu umetnutim komadićem šibice, tako da nije morao rukama da drži upravljač, već je mogao da zavija džoint u maloj zavetrini iza vetrobrana. Pri odgovarajućoj brzini, tvrdio je, mehanika Kavasakija je dovoljno dobra da mašini drži pravac. “Stvar je u tome”, rekao je, “da ne smeš da usporiš.” Nisam bio siguran, da je u pitanju samo dosada. Bila je to i neka vrsta
istraživanja, kao da je Coi Ešton želeo da sazna stvarne granice sveta, i to ne apstraktno, već iskustvom. Navikao sam se da prepoznajem zajedničku pozadinu tih priča — ono u čemu su se preklapale — a to je, verovao sam, Coiev mit o samom sebi, mit koji mu je davao energiju. Baš i nisam bio u pravu. Nije dozvoljavao da ga tako lako prozru. Ali to je postajalo očigledno tek kasnije. U međuvremenu, kad bi mi rekao: “Sedimo ti mi jednom na krovu za vreme večere, i ja odjednom polijem po sebi benzin za upaljače i zapalim se”, ja bih mudro klimnuo glavom i pomislio na Alistera Kroulija i njegovog prijatelja Rasela koji je otpušten iz američke mornarice nakon što je drmnuo četrdeset tableta kokaina iz medicinskih rezervi i pokušao da zapali komad stakla snagom svoje volje. “Uradio sam to samo da bih video kako će ljudi reagovati”, rekao je Coi. “Morali su rukama da gase plamen na meni.” Očigledno lažnim severnjačkim akcentom je dodao: “Niš' mene ne plaši.” A onda, normalnijim glasom: “Veruješ mi?” “Mislim da verujem”, rekao sam posmatrajući sa interesovanjem ranjenog moljca na njegovoj pravolinijskoj, divljoj putanji. Pogledao me je prezrivo. To ga nije sprečilo da se zeza ćele zime izmičući mi među sklopovima svoje komično kompleksne ličnosti — ali nikada predaleko: uvek bi me čekao da uhvatim korak s njim, ili da dođem do daha. Pijan po barovima predlagao bi da idemo na prvo veče izložbe fotografije, da vidimo novu postavku Joneskua, ili balet u Kraljevskoj operi; i u dogovoreno vreme bi se pojavio u besprekornom odelu, u širokim pantalonama i sa ogromnim naramenicama, i tada bi rekao: “Kavasaki mi je parkiran iza ugla.” “Da, Coi, znam.” “Ne veruješ da sam njime došao, zar ne?” I ponovo se obraćao ljudima u foajeu, koji su došli svojim BMW-ima: “Ova pizda ne veruje da sam došao motorom.” Da bih video dokle je spreman da ide, odveo sam ga na baletsku verziju Lepotice i zveri. Sve do pauze je mirno sedeo, opčinjen bojama i pokretima, potpuno nezainteresovan za odvratne kostime i ispranu sentimentalnost. Tada je glasno rekao: “Ovde je kao u posranom akvarijumu iz zubarske
ordinacije. Pogledaj ih samo!” Mislio je na publiku, koja je, izvanredno obučena i bezizražajno nasmejana, počela da defiluje po nepopunjenim prednjim ložama, kao svetlost mesečine ili neona među srebrnim sijalicama sa užarenim kiseonikom. Tihi, bez cilja, dekoracije radi, došli su da bi bili viđeni, baš kao i plesači. “Oni su malo samosvesniji od riba, Coi” “Jesu li?” Ustao je. “Hajdemo na pivo. Ovo mi je dosadno.” Dve ili tri nedelje kasnije, pošto je čuo da volim Turgenjeva, poslao mi je skupo, staro izdanje Lovčevih zapisa gde je svojim preciznim dizajnerskim rukopisom na prvoj stranici ispisao: “Tùrgenjev beleži kako su žene slale cveće — presovane margarete i nevene — deceubici Tropmanu u dane pred njegovo pogubljenje, kao da je Tropman da budemolbu: poslat'Založi u prošlost. Svakikoja buketić ili kitica je bio sećanje natrebalo prehrišćansku se za nas', je pratila žrtvovanje kralja ili njegovog zamenika. Još i više od toga, bila je to posebna molba: 'Založi se za mene'. Ove poruke, pažljivo upakovane, stizale su iz krajeva gde su ljudi skloni samoubištvu — iz gustih, praznih obalskih gradova, poljoprivrednih prostranstava, predgrađa industrijskih gradova. U koverte su ih stavljale bele ruke kojima je strpljenje isticalo između prstiju kao voda.” Pozvao sam ga telefonom. “Kakav uvrnut citat, Coi. Gde si ga našao?” “Ја nisam glup, znaš”, rekao je i spustio slušalicu. Sam ga je napisao. Dve nedelje je odbijao da govori sa mnom, i na kraju sam ga pridobio tako što sam obećao da ću ići u Tejt i provesti ćelo poslepodne sa Tarnerom. Drhtao je celim putem od stanice metroa kod Pimlikoa do obale gde je trebalo da se nađe sa mnom. Rukavi Frenč Konekšnove jakne bili su podvrnuti do lakata, otkrivajući vitke, ali snažne podlaktice na kojima su sve do iznad šaka bila istetovirana paunova pera u boji. “ Je l' ti se dopadaju? Nove su.” “Је l' mi se dopada šta, Coi?” Nasmejao se. Učio sam. U galeriji su bile izložene Tarnerove slike: Prolazak brodova sa dimom u daljini, iz otprilike 1845. godine. Venecijansko
sunce zalazi u more, iz 1843. godine. Sa poštovanjem je nekoliko trenutaka stajao pred njima. Tada su sevnule istetovirane ruke, i odvukao me je do slike Pilat pere ruke. “Ali ovo sranje ovdel Ovo nije mogao da naslika isti slikari” Gledao me je gotovo žalosno. “Zar ne?” Bezoblična, truleća lica. Osvetljenost slike koja nekako ističe i otkriva svoju suprotnost. “Izgleda kao Ensor.” “Izgleda kao jebeni Emil Nold. Haj'mo u zoološki vrt.” “Šta?” Pogledao je na sat. “Još uvek imamo vremena do mraka”, rekao je. “Haj'mo u zoološki vrt.” Na putu ka izlazu povukao me je ka Džon Singer Sardžentovoj Karanfil, ljiljan, ljiljan, ruža. “Zar nije neviđeno briljantno?” A kada sam okrenuo ka slici: “Ne, ne to, ovamo kurtonudaglupi, Nije li to najbriljantniji naslovglavu na svetu? Uvek dolazim bih ganaslov. pročitao.” Ridžents park. Zima. Drveće kao niz lepeza. Mali majmuni zelenkastogjcrzna se pentraju, skakuću, i beže ka svojim skloništima, uz prodorno cijukanje. Čudan urlik — osećajan, ali životinjski — dolazi iz dubine zoološkog vrta, kao da nešto signalizira. Coi me je odveo pravo do izvora urlika: kaveza sa gibonima. “Moja omiljena posrana životinja.” Ove tužne životinje boje krema, tamnih očiju i čvomovatih ruku, žive u dugom, visokom kavezu u obliku broda. Unutar kaveza, betonski blokovi i sanduci su davali utisak palube i brodskog mosta. Najviši blok je bio na pramcu, gde ste često mogli da vidite jednog gibona, samog, kako čuči i gleda u pravcu prostora sa nosorozima. “Gledaj ih samo!” reče Coi. Pokazao mi je kako giboni prekrste ruke kada ih ne koriste i kako im se i ruke i šake tačno uklapaju u krivinu na bokovima. Naslone bradu na kolena i tako skupljeni provode vreme na škrtom zimskom suncu, grickajući zelenu salatu sa gomile, ili se ljuljaju na konopcima svog broda, nekako odsutno i dremljivo. Ispuštaju krike, bolne i melodične. To je primitivni govor, govor neispunjenih želja i patnje. “Zar nisu savršeni?”
Gledali smo ih prijateljski nekoliko minuta. “Vidiš kako se kreću”, reče Goi iznenada. Onda: “Kad te neko voli, osećaš nekakvo divno poverenje u sebe. Zapravo, u svoje telo.” Ništa nisam rekao. Nisam shvatao kako su ta dva pojma povezana. Okrenuo je leđa kavezu i ljutito se zagledao prema parku gde su se bučno i veselo igrala neka deca. Prosto me je mamio da mu se nasmejem. Ali nisam, i on je odahnuo. “Osetiš se dobro u njemu”, rekao je. “Jer tada to nije samo vreća govana koja te nosi unaokolo. Ja...” “Da li zbog toga pokušavaš da se ubiješ, Coi?” Zagledao se u mene. “Е, jebeš ga”, rekao je iznureno. Iza nas, giboni su upravljali svojim čudnim brodom, uz vetar, ogromnim naprezanjem svoje volje. Pločica prikačena za mrežu kaveza objašnjavala je: “Glasnim krikom se ostalim gibonima navodi granica teritorije koja pripada onom koji krešti, naročito ujutro.” Mislio sam kako je to žalosno. Na proleće je napustio posao u agenciji i otišao na pučinu. “Treba mi novac”, rekao je. “Platforma je pravo mesto za to. Osim toga, volim zvuk helikoptera u letu.” Želeo je da provoza kavasaki po Evropi toga leta. “Ne može se bez novca, ako misliš da plaćaš kazne za prekoračenje brzine.” Na trenutak se zamislio. “Dopada mi se Evropa.” Zatim, kao da je hteo da sumira čitav kontinent: “Jednom sam preskočio psa u Svajcarskoj. Jednostavno je ležao na sred puta i spavao, a ja sam jurio sa stosedamdeset. Tip iza mene ga je prekasno ugledao i prešao je preko njega.” Nije ga bilo dva ili tri meseca, ali ništa nije zaboravio. Sve što mi je namenio, ostalo mu je jednako važno kao i onda kada me je odabrao na Douzovoj proslavi. Vratio se u sred leta i zakucao na moja vrata u Kamdenu. Nosio je leviske 620, novi martinke sa šesnaest rupa, izbledelu crnu majicu bez rukava i zlatnu minđušu. Prošetali smo između tezgi, ka Kemden Loku, gde je Goi, žmirkajući zbog sunca, posmatrao pokretni most koji se podiže iznad kanala. Ruke su mu bile pocrnele od sunčanja u Provansi i Samoniju, ali
su se paunova pera ioš uvek jasno videla, ljubičasta, zelena i plava, perjane oči; na njegovoj levoj podlaktici pojavila se sićušna ruža savršenog oblika, rumena i ružičasta. “Kako je bilo u Evropi?” pitao sam. “Strava”, rekao je odsutno. “Bilo je sjajno.” “Jesi li platio mnogo kazni?” “Mnogo, jebo te.” “Sviđa mi se nova tetovaža.” “Dobra je.” Ćutali smo neko vreme. Onda je rekao: “Želim nešto da ti pokažem.” “Šta?” “То bi uključilo jednu vožnju na sever.” Rešen da ovog puta ne počinim grešku, rekao sam: “Da li su dva dana dovoljna?” “Jesi li siguran da želiš ovo da saznaš?” Nisam bio siguran. Ipak sam pristao. Zapravo, on je bio slobodan tek za četiri, pet dana. Izmamio je od mene pristanak da on vozi. Jugozapadni vetar je šibao po mom automobilu dok ga je Coi gazio stoosamdeset na auto-putu. Sitne kapi kiše su se silovito lepile za vetrobransko staklo, tako da j e nama izgledalo da se sve što vidimo na putu, čak i najveći kamioni, kreće čudno postrance, kao na klizalištu. Posle Notingema, na deonici puta na kojoj su se vršili radovi sa mnogo blokiranih izlaza i zbunjujućih privremenih znakova, kišni oblak kroz koji smo vozili se iznenada proredio. “Vedro nebo!” reče Coi, naglo zakočivši iza jednog Kavalijera, a zatim prešavši na srednju traku da bi ga pretekao. Povijen napred preko volana, nosa gotovo priljubljenog uz staklo, čkiljio je u pravcu neba. “Vidim sunce!” “Hoćeš li, do kurca, gledati kuda voziš?” Sišao je sa auto-puta i poterao eskort vijugavim putem pored Vajt Pika, menjajući brzine tako žustro da je brojač obrtaja crvenom lampicom neprestano signalizirao preoptrećenje; kočio je samo kad bi se vetrobransko staklo ispunilo crno-belim strelicama sa branika, koje su se uvijale duž
nekakve nepovučene linije između volje i fizike. Trebalo je da se uplašim, ali leto je bilo u jeku, cveče se osvežilo posle kiše i sve što sam mogao da vidim bili su konji, do kolena u belim radama. Obodi livada su bili obrasli detelinom i divljim peršunom, Krasuljci su bili stasiti kao devojke. Veliki grozdovi sočnih cvetova zove su visili sa stabljika, i svuda unaokolo su se videle divlje ruže, treperavo crvenkaste i bele. Svako polje je bilo oivičeno crvenim cvetovima maka. To bi bilo dovoljno — polje crvenog maka! — ali među njima je na svakih petsto ili svakih hiljadu cvetova maka, bio i neki cvet sasvim drugačije boje, blago voštano žute, istina tamnije nijanse, ali vrlo lep. “Kako čudno! Jesi li video ovo, Coi?” “Ćuti.” Posle nekih dvadeset minuta, zaustavio je kola i ugasio motor. “Ovo je dovoljno blizu za sada.” Nalazili smo se na dugačkom parkiralištu za odmor na putu A6. Put se udaljavao od nas u blagoj krivini, sve dok nije iščezao u pravcu ravničarskijeg dela na severu i zapadu. U dolini se video grad — kuće za radnike iz kamenoloma, raskrsnica sa semaforima, visoki čelični dimnjak napravljen za to da ka nebu šalje dim pomućen vetrovima proleća i jeseni. “Kad sam bio dete”, reče Coi, “živeo sam nekoliko kilometara odatle.” Otkopčao je pojas i pogledao me: “Moraš da razumeš da je to obična, jebena selendra. Ima taj smrdljivi dimnjak, prodavnice Senzberija i Vulvorta, i jebenu autobusku stanicu.” Namestio je retrovizor tako da može da vidi svoje lice u njemu. “Mrzeo sam tu jebenu autobusku stanicu. A znaš zašto? Zato što je ona jedini način da odeš odatle i da se vratiš. Odlazio sam i vračao se jednim od tih autobusa dana ploče deset subotom godina, kad sam polagao ispite, išaojebenih da tražim posao, ilisvakog da kupujem popodne po kiši.” Vratio je retrovitor u odgovarajući položaj. “Jesi li nekada provodio vreme na autobuskoj stanici?” “Nikada.” “Nisam ni mislio da jesi. Da ti kažem nešto, stanice su ti neka vrsta poligona za mrtve. Samo društveno mrtvi ljudi koriste autobusku stanicu.” Sve toplokrvno se držalo podalje od takvih ljudi, pričao je. Životi su im propadali. Protraćeni. Morali su da gledaju čiste, srećnike, uspešno zaposlene kako izlaze iz automobila i ulaze u predvorje hotela. Ako su
mrtvaci ikada i bili u stanju da urade tako nešto, to više sigurno ne bi mogli. Nikada neće moći da se oblače po svom izboru ili jedu ono što žele. “Ili su stari, ili su bankrotirali, ili se su upravo vratili sa dugotrajne mentalne terapije. Sjebani su.” Širom severne Engleske, nastavljao je, ti ljudi su u deset uveče stajali i čekali poslednji autobus za mesta kao što su Cinli Kros, Farfìld, ili Peniston. Danju je bilo još gore. “Jer tada možeš da vidiš svako jebeno zabačeno selo kroz koje prolaziš. Autobus je razjeban i nikada ne postiže brzinu.” Uneo mi se u lice: “Smrdi na dizel i stare vunene kapute. I govnari koji se voze nose sa sobom sendviče.” Nasmejao sam se. “U principu, nema ničeg lošeg u nošenju sendviča”, rekao sam. “Želiš li ti da me saslušaš ili ne?” “Izvini, Cei.” “Mrzeo sam sve što se tiče jebenih autobusa, osim jedne stvari...” Imao je sedamnaest ili osamnaest godina. Bilo je to njegovo poslednje leto u gradu. Do septembra će se već nalaziti u Istočnom S aseksu. Biće slobodan. Izgleda da ga j e to samo činilo j oš nestrpljivijim. Žene su bile svuda, hodale su ispred njega ulicom, pravile gužvu u vegetarijanskim restoranima u vreme ručka, smejale se sedeći na klupama oko tržnih centara. Preplanule ruke, vratovi: osećao je njihove udove koji se pomeraju ispod letnjih haljina. Nije ih želeo. Noću bi se posvađao sa roditeljima, otišao gore u svoju sobu i divljački masturbirao nad slikama crvenokosih žena, isečenim iz neke knjige c slikarstvu. Jedva je razumeo samog sebe. Jednog popodneva, devojka njegovih godina je ušla u autobus na peronu osamneast. Bila je sasvim obična — niska i debela, nosila je džemper na zakopčavanje boje koju je opisao kao “hadersfìldsko rože” — sve dok se nije okrenula i on je zapazio daje imala neobično zelene oči. “Sve nijanse zelene su bile u njima.” Zelenilo trave, lovorovog lista, i bledo zelenilo ptičijih j aj a. Bile su duboko plavičastozelene, kao svi klišeizirani opisi mora koje je ikada pročitao. “I sve to istovremeno. Ne pod različitim svetlima ili različitih dana. Sve odjednom.” Oči sjajne, inteligentne, neljudske: oči ptice ili zveri. Kao da su postojale nezavisno od nje, kao da su posmatraìe svet u ime nekog drugog: kakva god da je inteligencija boravila u tim očima, bila je potpuno
drugačije prirode od inteligencije devojke. Oči su ga proučile na kratko. Tim pogledom, verovao je, “saznale je sve o meni. Ništa nije preostalo.” Skamenio se. Da ste se tada vozili autobusom kao odrastao v čovek, rekao je, mogli ste pomisliti da prerušeni anđeli putuju putanjom Х38 ka Sefìldu. “Ali ne putuju. Jebi ga, ne putuju.” Posle tog prvog popodneva, ona je često putovala autobusom sa perona osamneast. Bio je toliko oduševljen njome, da je jednog dana, kad je ona izašla iz autobusa na stanici kod mesta zvanog Džamblvud, i on izašao i krenuo za njom. Lep, srednjeklasni put je vijugao između suncem obasjanih bungalova. Iznad njih, na samoj ivici strme stenovite padine, počinjala je šuma, puna zelenog, bujnog, uglavnom neprohodnog žbunja, Devojka je prošla pored kuća i on ju je izgubio iz vidika: zato je skrenuo gore ka šumi. Sama šuma je bila manja nego što je očekivao, iznutra nekako čudno topla i nepomična. Na trenutak je seo, uspokojen zelenkasto-zlatnom svetlošću koja se probijala kroz krošnje hrastovau tminu ispod njih. Zatim je nastavio dalje i ubrzo se našao na obodu suve krečnjačke doline. Tu se nalazila bela stena, oivičena mahovinom i malim smrekama. Obod doline je bio obrastao travom, papratima i izdancima drveta sikamore. Oko Coievih nogu, ljubičasti ladoleži su obmotavali stabljike zelenkada kao najlonske niti. Oduševilo ga j e šumsko cveće, čisti art nouveau, sve te cvetne krunice blago zagledane u zemlju, povijene, sa svojim isturenim, šiljastim tučkovima. Tako nešto nije bio video nikada do tada; ili vresište načičkano orhidejama, ili sićušne živopisne šare koje kao da su bile urezane na svaku laticu ljubičice. Kada je ponovo podigao pogled, video je da se sunce probija u ovu usku dolinu sa njene jugozapadne strane, provlačeći svoju svetlost kroz poluprovidni splet krošnji okolnog drveća, menjajući oblik stenama i osvetlj avaj ući travnate padine — kao da svetlost dolazi iznutra — kao da bi ceo taj predeo mogao odjednom da se raspukne na pola, i izlije svoju vlastitu proždrljivu svetlost nazad na svetlost dana. “Dakle, šta se dogodilo, Čoi?” Umesto da odgovori, skrenuo je pogled sa mene na vetrobransko staklo, upalio motor i polako pokrenuo automobil putem nizbrdo, sve dok sa desne strane nisam ugledao natpis: DŽAMBLVUD. “Ako hoćeš”, rekao je, “prošetaćemo se do gore.”
Ne znam šta je želeo da vidim, osim istog ono što je video pre mnogo godina. Zatekao sam samo ono što je on već opisao — šumu, manju nego što biste očekivali, punu čestica prašine duž sunčevih zraka — i uz to, na samoj ivici geološkog raseda, malu, čudnovatu krečnjačku dolinu kojom je dominirala masivna stena nalik na nekakvu belu crkvu. “Moraćeš još malo da mi pomogneš”, rekao sam. Kleknuo je. “Vidiš ovo? Orlovi Nokti. Morao sam ime da im potražim u knjizi.” Ubrao je jedan i pružio mi ga. “Lep je. Čoi, šta se dogodilo ovde?” “Da li bi mi verovao kad bih ti rekao da se svet zaista rascepio na pola i otvorio?” Utučeno je pogledao u stranu. “Molim?” rekao sam. “Svetlost se nekako ogulila i preda mnom se ukazalo ono što je bilo unutra. Bila je to ona. Iskoračila j e iz svetlosti, sa onim očima u kojima j e bilo svo zelenilo ovog sveta.” Nasmejao se. “Da li bi verovao kad bih ti rekao da je bila gola i da je smrdela na seks, i da mi je dozvolila da je oborim na zemlju i potucam je tu na suncu. I da se onda vratila u taj svet, koji se sam zapečatio za njom, i da je više nikada nisam video?” “Čoi...” “Imao sam osamnaest godina”, rekao je. “Bilo je to moje prvo tucanje.” Iznenada mi je okrenuo leđa. “Bilo je to moje jedino tucanje”, rekao je. “Od tada to nijednom nisam radio. Šta god živi ovde, ono nas voli. Znam da nas voli. Ali, voli nas samo jednom.” Do Londona je vozio ćutke, parkirao eskort u Kamdenu i pešice otišao na metro. Zvao sam ga telefonom svakog dana tokom dve nedelje, a naredna dva meseca jedanput nedeljno. Uvek sam dobijao samo telefonsku sekretaricu. Na kraju sam odustao. Neko mi je rekao da se Coi preselio u Cizvik; sa druge strane sam čuo da je napustio Britaniju. Onda me je, jednog decembarskog dana, pozvao. Ziveo je u Grejvsendu. “Sve ono u vezi s Džamblvudom”, rekao je. “Sve sam to izmislio. To sam ti rekao samo da bih te razdrmao, razumeš.”
Rekao sam mu da bih ipak, bez obzira na sve, želeo da razgovaram sa njim. “Možeš li da dođeš ovamo?” Rekao sam da mogu i ugovorili smo susret. Tri ili četiri puta je zvao da bi ga odložio. Prvo je trebalo da se nađemo za šankom u baru po imenu “Lučka svetla”. Onda, ako dolazim kolima, u njegovom stanu. Konačno smo se dogovorili da to bude na glavnom parkiralištu oko jedan. Vozio sam tamo obalskim putem, pored kamp-prikolica, praznih lunaparkova i hemijskih postrojenja koja su zauzimala prostor između puta i mora. Vlažna susnežića je padala celog meseca, nijednom se ne pretvarajući u pravi sneg. Mogli ste čuti žene u samoposlugama kako likuju među sobom zato što su rođene na toploj obali, iako je zapravo tog popodneva u gradu bilo prilično zubato vreme. Zatekao sam Coia kako sedi na zidu pored parkirališta i lupka petama. Nosio je podvrnute farmerke ispod kojih su se videle bojom isprskane radničke čizme. Obrijao je glavu, a onda je pustio da mu izraste dva-tri milimetra kose, kroz koju se videla koščata lobanja koja je istovremeno izgledala i agresivno i ranjivo. Izgledao je kao da je usamljen i kao da mu je dosadno, kao da je tu sedeo čitavo jutro, dok mu je curelo iz nosa, a lice i ruke crveneli od jakog morskog vetra. Skočio je sa zida. “Dopašće ti se 'Lučka svetla'!”, obećao je, i mi smo krenuli kroz grad ka moru. Ubrzo, sve ga je ponovo uzbuđivalo: devojka koja izlazi iz novog automobila; blistavo obojeni delovi za skejtbordu izlogu prodavnice; reklama za film koji nije gledao. “Vidiš ovo! Strava!” Mahao je rukom. “А vidi one jebene kormorane tamo!” Verovatno misleći da im je bacio nešto, ptice su — a bili su to zapravo obični sivi galebovi — počele da se obrušavaju iz svog kružnog leta i okreću u vazduhu. “Mogle bi večno da čekaju!” “Velike su to i jake ptice”, složio sam se. Zagledao se u mene. “Užasno ih se bojim.” “Mislio sam da tebe niš' ne plaši.” Nasmejao se. Došli smo skoro do samog keja, i tu se nalazio bar “Lučka svetla”, ispred
koga se pružao pogled na zaliv gde je nekoliko jedriličara poskakivalo na talasima, a njihova sjajno zelena i ružičasta jedra su nas podsećala na protraćeno leto. “Treba da vidiš kakve su pite ovde”, reče Coi razdragano. “Sadrže u sebi mnogo nekakve crne mase. To je meso.” Ušli smo i seli. “Pričaj mi čime se sada baviš”, rekao je. Taman što sam otvorio usta i odmah me je prekinuo. “Pogledaj ovo mesto!” Mesto se nije razlikovalo od bilo kog drugog paba na obali, ali možda je on baš to i želeo da kaže. Uprava paba je zakačila imitaciju brodskog zvona za tavanicu; iz džuboksa su se čuli surf hitovi iz šezdesetih. Na jednom kraju dugačkog šanka bilo je nekoliko tacni za riblje specijalitete pokrivenih napuklim staklenim poklopcem, a na drugom kraju barmen je nekoj ženi u pocepanoj bundi govorio: “Odabrali ste pogrešan dan.” Žurno je otišao na suprotni kraj šanka, gde je seo i kao daje odmah zadremao. Žena se neodređeno nasmešila za njim, potom skinula jednu cipelu da bi proverila potpeticu. Mali, šareni pas, doveden do histerije njenim postupkom, dotrčao je do njenog golog stopala i počeo besomučnp da laje. Ostali gosti su se smejali i namigivali jedni drugima. Čoi ih je gledao sa netrpeljivošću. “Pristao si na sve ovo samo da bi imao o čemu da pišeš”, optužio me je. Izvadio sam svoju svesku i stavio je na sto. “Neko mora i tim da se bavi, Čoi.” Otišao sam do šanka po piće. “Onda napiši nešto o meni”, rekao je kada sam se vratio. “Hajde! Sad! Kladim se da možeš!” “Ne radim portrete, Čoi.” Laži koje su se nazirale iza ove izjave, gomilale su se u beskraj, kao i likovi u naspramnim ogledalima. Mora da ih j e osetio, j er umesto da mi odgovori, on j e ustao, okrenuo mi leđa, i pretvarao se da kroz prozor gleda bravure jedriličara u zalivu... Oni bi se sasvim primakli jedan drugom, tako da su ličili na jedinstvenu pokretnu celinu, kao jato patki na jezeru: onda bi jedan od njih, sa svojim neonski sjajnim jedrom, munjevito izleteo iz grupe i silovito jedrio preko
zaliva, poskakivao na talasima i iza sebe ostavljao oblak sitnih kapljica vode. Tokom takve vožnje, on se izgleda nije oslobodio samo ostalih jedriličara, već i Grejvsenda, zime, svega. Svaka struna njegovog tela napregnuta da bi se oduprla sili jedra — pričvršćenih stopala, povijen u kolenima, sa žutim sigurnosnim prslukom — sve kao da je bila reklama za neku drugu klimu. Pre ili kasnije, daska za jedrenje će skrenuti, iznenada usporiti, stati. Napušteno od strane vetra, drečavo jedro će, nakon što za sekund iznenada zastane, pokleknuti i pasti u vodu kao leptir u kadu, držeći se tog jednog trenutka samosvesti, suviše zbunjeno da bi bilo od bilo kakve koristi. To je nateralo Čoi Eštona da zadrhti i zamišljeno pogleda po baru. “Sve ove pizde su počinile samoubistvo”, rekao je. Bio je tako bled u licu da sam pomislio davće mu pozliti. “Budi fer, Čoi ”, rekao sam okrutno. “Ti voliš pitu.” “Neću dozvoliti da išta napišeš o meni.” “А kakoti misliš da me sprečiš, Čoi?” Slegao je ramenima. “Mogu da te prebijem k'o pičku”, rekao je. Napolju je nadolazila plima i bivalo je sve mračnije. Otišao sam u toalet. Jedna od nalepnica na vratima je nosila natpis: SPREČITE MAMURLUK— OSTANITE PIJANI. Kada sam izlazio, žena za šankom je zakopčavala kaput. “Stavila sam previše začina”, rekla je barmenu, “ali smo ipak morali sve da pojedemo.” Šareni psić se molećivo šetao od stola do stola, a Coi Ešton više nije bio tu. Našao sam ga napolju. Dvadeset ili trideset sivih galebova je kreštalo iznad njega dok ih je on mahnito gađao kamenjem. Primetio me je tek posle izvesnog vremena. Bio je zadihan. “Те pizde”, rekao je. “Mogu da čekaju doveka.” Protrljao je lakat. “Povredio sam ruku.” “Oni žive godinu ili dve, Čoi.” Uzeo je još jedan kamen. Galebovi su kreštali. “Ono sam pričao samo da bih te malo prodrmao”, rekao je. “Ništa od toga nije istina. Nisam čak nikad ni živeo tamo.” Nemam pojma šta se dogodilo Čoi Eštonu u Džamblvudu. Ma šta on
pričao o tome, verujem da se on tamo vraća svake godine, verovatno onog istog dana kada sam i ja išao, na godišnjicu njegovog prvog i jedinog seksualnog iskustva. To je njegov pokušaj da uveri sebe u vlastito postojanje, isto toliko koliko i da je devojka izašla iz unutrašnjosti sveta. Zamišljam ga kako stoji tamo ćelo poslepodne i gleda zlatnu svetlost koja se prelama pod različitim uglovima u dolini. Gledani kroz sjaj te obećavajuće svetlosti, izdanci sikamore dobijaju izuzetan značaj; gromađa liči na belu crkvu. Iza njegovih leđa, na šljunkovitoj strani geološkog raseda, šuma je topla, spokojna i puna insekata. Sa rukom na gruboj hrastovoj kori, on se obraća vremenu ili bilo čemu drugom što živi na tom mestu — “Vrati je. Vrati mi je.” — samo da bi ga nedostatak odgovora po ko zna koji put ponovo povredio. Razumem to. Razumem zašto bi to želeo da prikrije. Od mene. Od sebe. Ono što ne razumem je moj vlastiti san. Ja nikoga nisam izgubio. Moj život je savršena celina. Nikada nisam sanjao tako nešto pre nego što sam sreo Čoi Eštona. Tek od tada, ja ne mogu da prihvatim da svet nema svoj smisao, čak iako sam moram da ga izmislim.
Nil Gajman je rođen 1960. godine u Portčesteru, i Britanac je koji je nedavno emigrirao i sada živi na srednjem zapadu Amerike. Uz još jednog Engleza, Alana Mura, najznačajniji je inovator modernog stripa i zaslužan za scenarije nekih od najvažnijih naslova poslednjih godina. Stvorio je stripserijaie Sandman i Miracleman, kao i crtane romane Nasilni slučajevi, Crna orhideja, Signal za buku i Gospodin Panč. Povremeno uspešno objavljuje priče po različitim antologijama, kao što su Kucni o drvo, Gralovi, Snow White Blood Red. Objavio je vizuelno predivno uobličenu zbirku svojih priča, eseja i pesama pod imenom Anđeli i ukazivanja (1993), a zajedno sa Terijem Pračetom je napisao humorističi roman Dobra znamenja (1990). Priča koju imate priliku da čitate prvobitno je objavljena 1992. u antologiji najboljih priča nezavisnog časopisa Midnight Graditi, i govori, na Gajmanov predivni način ispunjen humanošću i lepotom, o predodređenosti, ubistvu i kazni.
Neil Gaiman KRIMINALISTIČKE ZAGONETK Ovo je istina. Pre deset godina, plus minus koja, našao sam se na prinudnoj stanci u Los Anđelesu, daleko od kuće. Bio je decembar i kalifornijsko vreme je bilo toplo i prijatno. Englesku je, pak, zahvatio talas magli i snežnih oluja, te avioni tu nisu mogli da sleću. Svakog dana bih nazivao aerodrom i svakog dana bi mi rekli da sačekam do sutra. I tako skoro čitavu nedelju. Tek sam izašao iz svojih tinejdžerskih godina. Kada se danas osvrnem na delove života koji su mi ostali iz tih dana, osećam se neprijatno, kao da sam dobio nekakav poklon, koji nisam tražio, od neke sasvim druge osobe: kuću, ženu, decu, poziv. Nema to nikakve veze sa mnom, mogao bih da kažem nevino. Ako je istina da svakih sedam godina sve ćelije umiru u čovekovom telu i bivaju zamenjene novim, tada sam zaista nasledio svoj život od mrtvog čoveka; nedela iz tih vremena su mi oproštena i sahranjena sa njegovim kostima. Bio sam u Los Anđelesu. Da. Šestog dana primio sam poruku od moje stare nazovi-devojke iz Sijetla: i ona se nalazila u L.A.-u, čula je od prijatelja da se muvam u okolini. Da li bih voleo da svratim? Ostavio sam poruku na njenoj telefonskoj sekretarici. Naravno. Te večeri: prišla mi je mala plavuša dok sam izlazio iz kuće u kojoj sam odseo. Već se bilo smračilo. Posmatrala me je, kao da je pokušavala da me uklopi u opis koji je dobila, i tada, oklevajući, oslovila me imenom. “Ја sam. Da li si ti Tinkina prijateljica?” “Aha. Kola su pozadi. 'Ajmo: ona jedva čeka da te vidi.” Devojčina kola bila su jedna od onih starih ogromnih primeraka što su ličili na lađu, koje si izgleda mogao da sretneš samo u Kalifomiji. Mirisala su
na ispucalu kožnu presvlaku. Odvezli smo se od gde god da smo to bili, do kuda god da smo to išli. Los Anđeles je tada za mene bio prava misterija; a ne mogu da kažem ni da ga sada znam nešto bolje. Razumem London, Njujork i Pariz: možete se šetati njima i shvatiti gde je šta nakon samo jednog jutarnjeg lutanja. Uhvatiti Ali se Losu Anđeles je bih savodlučio u fazonu kola. Tada uopšte nisam vozio; ni metro. dan danas Americi ne na vožnju kolima. Sećanja na L.A. za mene se sastoji od niza vožnji u tuđim kolima, bez ikakve predstave o obliku grada, o odnosima između ljudi i mesta. Pravilnost drumova, ponavljanje struktura i oblika učinili su da se moj pokušaj da ga zapamtim kao celinu svede na sliku nepovezanog obilja sićušnih svetala koje sam video jedne noći sa brda Grifitovog parka, kada sam prvi put išao u grad. Bila je to, sa te udaljenosti, jedna od najlepših stvari koju sam u životu video. “Vidiš onu zgradu?” reče moja plava šoferka, Tinkina prijateljica. Bila je to dekorativna građevina od crvene cigle, šarmantna, ali prilično ružna. “Da.” “Sagrađena 1930-tih” reče ona sa poštovanjem i ponosom. Rekao sam nešto pristojno, pokušavajući da shvatim grad u kome se trideset godina smatralo dugim periodom. “Тinк je stvarno uzbuđena. Kada je čula da si u gradu. Bila je toliko uzbuđena.” “Radujem se što ću je ponovo videti.” Tìnkìno pravo ime je bilo Tinkerbel (Zvončića) Ričmond. Bez zezanja. Bila je smeštena kod prijatelja u malom stambenom bloku, negde na oko sat vremena vožnje od centra L.A.-a. Ono što treba da znate o Tink: deset godina starija od mene, bila je u svojim ranim, tridesetima; imala je sjajnu crnu kosu, crvene usne oblika koji joj je davao zbunjen izraz lica, i vrlo bled ten, kao Snežana iz bajki; kada sam je prvi put sreo, smatrao sam da je najlepša žena na svetu. Tink je bila udata tokom jednog perioda svog života i imala je petogodišnju ćerku po imenu Suzan. Nikada nisam video Suzan — kada je Tink bila u Engleskoj, Suzan je ostala u Sijetlu sa svojim ocem. Ljudi koji se zovu Tinkerbel, nazivaju svoju decu Suzan.
Sećanje je veliki obmanjivač. Možda postoje neki pojedinci kojima pamćenje funkcioniše kao snimak sa trake, dnevni zapis njihovog života upotpunjen do najsitnijeg detalja, ali ja nisam jedan od njih. Moja sećanja su zakrpa dešavanja, isprekidanih događaj a koji su grubo prišiveni jedan za drugi: delova kojih se sećam, sećam se dobro, dok ostali kao da su potpuno iščezli. Ne sećam se kako smo stigli do Tmkine kuće, ni gde je njena cimerka otišla. Sledeće stvari koje se sećam je kako sedim u Tinkinoj sobi, pod prigušenim osvetljenjem; nas dvoje jedno do drugog, na sofi. Razgovor je bio običan. Nismo se videli možda godinu dana. Ali dvadesetjednogodišnji dečak ima malo toga da kaže tridesetdvogodišnjoj ženi i ubrzo, budući da nismo imali više ništa zajedničko, privukoh je k sebi. Priljubila se uz mene sa nekom vrstom uzdaha i napućila usne očekujući poljubac. Pod slabim svetlom njene usne bile su crne. Malo smo se ljubili, a j a sam milovao njene grudi kroz bluzu, na kauču; i tada ona reče: “Ne možemo se tucati. Imam menstruaciju.” “U redu.” “Ako želiš, mogu da ti popušim.” Klimnuo sam potvrdno, a ona mi je otkopčala farmerke i spustila glavu u moje krilo. Kada sam svršio, ona je ustala i otrčala u kuhinju. Čuo sam kako pljuje u slivnik i zvuk vode kako teče; sećam se da sam se pitao zašto li je to uradila kad već toliko ne podnosi ukus. Onda se vratila i tako smo sedeli jedno pored drugog na kauču. “Suzan je gore na spratu, spava”, reče Tink. “Ona mi je sve u životu. Da li bi voleo da je vidiš?” “Nemam ništa protiv.” Popeli smo se uz stepenice. Tink me povede u zamračenu spavaću sobu. Svuda po zidovima bili su dečiji creži — masnim bojicama nacrtane krilate vile i male palate — a mala svetlokosa devojčica spavala je na krevetu. “Veoma je lepa”, reče Tink i poljubi me. Njene usne su još uvek bile pomalo lepljive. “Na oca.”
Sišli smo u prizemlje. Nismo imali šta više da kažemo, nismo imali šta više da radimo. Tink upali najveće svetio. Po prvi put sam primetio tanušne bore u uglovima njenih očiju, neprimerene njenom savršenom licu Barbike. “Volim te”, reče ona. “Hvala ti.” “Da li želiš da te odbacim nazad?” “Ako ti ne smeta da ostaviš Suzan samu...?” Ona slegnu ramenima i ja je poslednji put privukoh k sebi. Noću, Los Anđeles je sav od svetala. I senki. Ovde nastupa praznina u mom umu. Jednostavno se ne sećam šta se dogodilo. Mora da me je odvezla do kuće u kojoj sam odseo — kako bih inače dospeo tamo? Ne sećam se čak ni oproštajnog poljupca. Možda sam samo čekao na trotoaru i gledao je kako odlazi. Možda. U svakom slučaju znam da sam, kada sam već stigao do kuće u kojoj sam odseo, ostao da stojim tamo, nemajući snage da uđem, da se okupam i legnem da spavam, a ne želeći da radim bilo šta drugo. Nisam bio gladan. Nije mi se pio alkohol. Nije mi se čitalo, niti ćaskalo. Plašio sam se da ne odšetam predaleko, u slučaju da se izgubim, začaran Los Anđelesovim ponavljanjem motiva, vozan u krug i usisan tako da više nikada ne nađem put do kuće. Centar Los Anđelesa mi ponekad deluje samo kao šema i ništa više — poput niza blokova koji se ponavljaju; benzinska pumpa, nekoliko domova, minijaturni trgovački centar (krofne, razvijanje fotografija, perionice, hamburgeri) i sve ponovo u krug, dok te ne hipnotiše; a male promene u minijaturnim trgovačkim centrima i redu kuća služe samo da osnaže efekat strukture. Mislio sam na Tinkine usne. Potom sam zavukao ruku u džep od jakne i izvukao kutiju cigareta. Pripalio sam jednu, povukao, i izduvao plavičasti dim u topao noćni vazduh. Ispred mog mesta boravka nalazilo se kržljavo stablo palme i ja odlučih da se prošetam, držeći drvo na oku, da popušim svoju cigaretu, možda čak i da razmišljam malo; ali osećao sam se isuviše iscrpljeno da bih mislio.
Osećao sam se bespolno i veoma usamljeno. Negde jednu raskrsnicu dalje niz put našao sam klupu i kada sam je dosegao, seo sam na nju. Bacio sam opušak cigarete na pločnik, jako, i gledao kako baca narandžaste iskre. Neko reče: “Kupujem jednu cigaretu od tebe, drugar. Evo.” Ruka, pred mojim licem, koja drži novčić. Podigoh pogled. Nije delovao matoro, iako ne bih mogao sa sigurnošću da kažem koliko je bio star. Možda u kasnim tridesetima. Ili u ranim četrdesetima. Nosio je dug, iskrzan kaput, bezbojan pod žutim svetlom uličnih lampi, i imao je tamne oči. “Evo. Dvadeset pet centi. To ti je dobra ponuda.” Odmahnuo sam glavom, izvadio kutiju Malboroa, ponudio ga jednom cigaretom. “Zadrži novac. Uzmi jednu. Besplatno.” Uzeo je cigaretu. Dodao sam mu kutiju šibica (imala je na sebi reklamu za telefonsku seks-liniju; toga se sećam), i on pripali cigaretu. Ponudio samo mi je šibice nazad, ali ja odmahnuh glavom. “Zadrži ih. Kad sam u Americi, gomilam kutije šibica.” “A-ha.” Seo je pored mene i u tišini pušio svoju cigaretu. Kada je stigao do pola, otresao je zapaljeni kraj o beton, ugasio žar pritiskom i smestio opušak za uvo. “Ne pušim mnogo”, reče on. “Ра ipak, šteta je baciti.” Automobil je izleteo na put, šetajući s jednog kraja na drugi. U vozilu su bila četiri mladića: obojica sa prednjeg sedišta su se grabili za volan i smejali se. Prozori su bili spušteni i jasno sam mogao da čujem njihov smeh, dvojicu na zadnjem sedištu (“Geeeri, životinjo! Na kakvim si to drogama, jebemti ćovečeee?”'), i pulsirajući ritam rok pesme. Nisam znao stvar. Kola zavrnuše za ugao i nestadoše sa vidika. Uskoro se izgubiše i zvuci. “Dužan sam ti”, reče čovek sa klupe. “Molim?” “Dužan sam ti nešto. Za cigaretu. I šibice. Nisi hteo pare. Dužan sam ti.” Slegnuo sam osećajući se neugodno. “То je samo cigareta, stvarno. Kontam, ako dam ljudima cigaretu, onda će možda i ljudi meni dati, kad
meni ponestane.” Nasmejao sam se da pokažem kako zapravo ne mislim tako, iako sam mislio. “Ništa ti ne brini.” “Mm. Hoćeš da čuješ jednu priču? Istinitu priču? Priče su uvek bile dobar način plaćanja dugova. Ovih dana... “ on slegnu ramenima, “... ne baš.” Naslonio sam se nazad, noć je bila topla, i ja pogledah na svoj sat: bilo je skoro jedan izjutra. U Engleskoj već je bio počeo novi ledenohladni dan: počinjao je radni dan za one koji mogu da se izbore sa snegom i stignu na posao; šačica starijih ljudi i beskućnika već je poumirala preko noći od zime. “Naravno”, rekoh čoveku. “Naravno. Ispričaj mi priču.” On se nakašlja, naceri svojim belim zubima — bljesak u mraku — i započe. “Prva stvar koje se sećam bila je Reč. A Reč je bila Bog. Ponekad, kada sam stvarno depresivan, setim se kako zvuči Reč u mojoj glavi, dok me stvara, oblikuje, daje mi život. Reč mi je dala telo, dala mi oči. Ja otvorih svoje oči i ugledah svetla Srebrnog grada. Nalazio sam se u prostoriji — srebrnoj prostoriji — i u njoj nije bilo ničega osim mene. Ispred mene je bio prozor, protezao se od poda do stropa, gledao je pravo na nebo, i kroz prozor sam mogao da vidim kule Grada, i na obodu Grada, Tamu. Ne znam koliko dugo sam čekao tamo. Međutim nisam bio nestrpljiv, niti bilo šta slično. Toga se sećam. Bilo je to kao da čekam da me pozovu; a znao sam da će me jednom pozvati. I ako je trebalo da čekam do kraja svega, i nikada ne budem pozvan, sa tim sam se takođe slagao. Ali biću pozvan, u to sam bio siguran. I tada ću saznati svoje ime, i svoju dužnost. Kroz prozor sam mogao da vidim srebrne kule, a mnoge druge kule takođe su imale prozore; u prozorima sam mogao da vidim druge poput mene. Tako sam znao kako izgledam. Ne bi to pomislio o meni, s obzirom na to kakvog me vidiš sada, ali bio sam prelep. Otada sam se prilično promenio. Tada sam bio viši i imao sam krila. Bila su to ogromna i moćna krila, sa perjem boje sedefa. Izrastala su odmah ispod mojih lopatica. Bila su tako dobra. Moja krila.
Ponekad bih video druge poput mene, one koji su napustili svoje prostorije, koji su već ispunjavali svoje dužnosti. Gledao bih ih kako jezde preko neba od kule do kule, izvršavajući za mene nezamislive naloge. Nebo nad gradom bilo je predivno. Uvek je bilo svetio, iako ga nije osvetljavalo nikakvo sunce — osvetljavao ga je, verovatno, sam Grad: ali kvalitet svetla se uvek menjao. Sada boje kalaja, onda mesinga, potom nežno zlatan, ili blage i neupadljive boje ametista...” Covek prekinu priču. Pogledao me je, sa glavom nagnutom na jednu stranu. U očima sjaj koji me je uplašio. “Znaš li šta je ametist? Vrsta purpurnog kamena?” Klimnuo sam. Osećao sam nelagodnost u preponama. Tada mi je palo na pamet da čovek možda i nije lud; to je bilo mnogo više uznemirujuće od prve varijante. ČovekAli ponovo priča. “Ne znam Tada kolikonije. samImali dugosmo čekao svojoj prostoriji. vremepoče ništada nije predstavljalo. sveu vreme ovoga sveta. Sledeće što mi se dogodilo bila je poseta Anđela Lucifera mojoj ćeliji. On je bio viši od mene, njegova krila bila su impozantna, njegovo perje savršeno. Imao je kožu boje izmaglice nad morem, kovrdžavu srebrnu kosu i te divne sive oči... Kažem on, ali moraš da shvatiš da niko od nas nije imao pol o kome bi moglo da se govori.” Pokazao je u pravcu svojih prepona. “Glatko i čisto. Ničeg ovde. Znaš.” Lucifer je sijao. Baš tako — sjaj je poticao iz njegove unutrašnjosti. Kao i kod svih drugih anđela. Oni su zapalj eni iznutra, a u moj oj odaji Anđeo Lucifer j e goreo poput oluje sa munjama. On me pogleda. I oslovi. “Ti si Rague!, reče on. 'Osveta Gospodnja.'” Naklonio sam se, zato što sam znao da je to istina. To mi je bilo ime. To je bila moja svrha. “Desilo se... nešto pogrešno”, reče on. “Prvo takve vrste. Potreban si. ” On se okrenu i otisnu se u prostor, a ja sam ga sledio, leteo sam iza njega preko Srebrnog grada, do oboda, gde Grad prestaje i Tama počinje; i tu sam, kada smo se spustili na ulicu, pod beskrajnom srebrnom kulom,
ugledao mrtvog anđela. Telo je ležalo, zgureno i slomljeno, na srebrnom pločniku. Njegova krila bila su slomljena pod njim i nekoliko slobodnih pera već je odletelo u srebrni odvod. Telo je bilo gotovo crno. S vremena na vreme svetio bi zasjalo u njegovoj unutrašnjosti, povremeni titraj hladne vatre u grudima, ili u očima, ili u bespolnim preponama, dok ga je zauvek napuštao poslednji tračak svetiosti života. Krv se spajala u male rubine na njegovim grudima i bojila njegovo belo perje sa krila u grimizno. Bio je prelep i dok je umirao. Da si mogao da ga vidiš, srce bi ti se slomilo. Lucifer mi se tada obrati: ”Moraš da pronađeš ko je odgovoran za ovo, i kako; i budi Osveta Imena onome ko je izazvao ovaj događaj. ” Zapravo nije morao ništa da mi kaže. Ja sam to već znao. Lov i odmazda: za toMahnuo sam bio stvoren, u samom to je onosešto sam bio. je krilima, jednom,Početku; jako, i uzdigao prema gore; nalet vetra podigao je slobodna pera mrtvog anđela i oduvao ih niz ulicu. Sagnuo sam se da proučim telo. Sada je već u potpunosti nestalo bilo kakve luminescencije. Bio je to taman stvor; parodija anđela. Imao je savršeno, bespolno lice, uokvireno srebrnom kosom. Jedan očni kapak je bio otvoren, otkrivajući nepomično sivo oko; drugi j e bio zatvoren. Nije bilo bradavica na grudima, a među nogama mu se nalazila samo glatka koža. Podigao sam telo. Anđelova leđa bila su unakažena. Krila su bila slomljena i iskrivljena; potiljak je bio probijen; kilavost leša mi je ukazivala da je i kičma slomljena. Anđelova leđa bila su sva u krvi. Jedini krvavi deo na prednj oj strani tela nalazio se na grudima. Dodirnuo sam ga prstom i prst uroni u telo bez teškoća. Pao je, pomislih. Ali bio je mrtav pre nego što je pao. I pogledah gore prema prozorima koji su se nizali ulicom. Pogledom sam obuhvatio Srebrni Grad. “Ti si ovo uradio, pomislih. Pronaći ću te, ko god da si. I biću ti Osveta Gospodnja..” Čovek skinu opušak sa svog uveta, zapali ga šibicom. Na kratko sam osetio miris pepeljare koji se širio od mrtve cigarete, oštar i grub; potom je
povukao do neizgorelog duvana, i izduvao plavi dim u noćni vazduh. “Anđeo koji je prvi otkrio telo zvao se Fanuel.“ Razgovarao sam s njim u Dvorani Bića. Bila je to kula pored koje je ležao anđeo. U Dvorani su visili... verovatno nacrti za ono što će biti... sve ovo. Mahnuo je rukom koja je držala kratku cigaretu, pokazujući prema noćnom nebu, parkiranim kolima i svetu. “Znaš već. Univerzum.” Fanuel je bio stariji graditelj; pod njim je radilo mnoštvo anđela sprovodeći u delo detalje Stvaranja. Gledao sam ga sa poda dvorane. Visio je u vazduhu ispod Plana, a anđeli su sletali do njega, pristojno čekali na red da mu postave pitanja, da provere stvari kod njega, zatraže mišljenje o njihovom radu. Na kraju ih je napustio i spustio se na pod. “Ti si Rague!”, reče on. Njegov glas je bio visok i pištav. “Cime ti ja to mogu pomoći? ” “Ti si našao telo?” “Jadnog veliki Karasela? Zaista jesam. sam jedan Dvoranu — trenutno izgrađujemo broj pojmova i hteo Napuštao sam razmotrim od njih, Kajanje se zove. Planirao sam da se malo udaljim od Grada — mislim, da letim nad njim, ne da odem u Tamu spolja, to ne bih nikada uradio, iako je bilo nekih govorkanja među... ali, da. Dakle, hteo sam da se izdignem i kontempliram. “Napustio sam Dvoranu i...” on zastade. Bio je malen, za anđela. Njegovo svetio bilo je prigušeno, ali su mu oči bile žive i bistre. Stvarno bistre. 'Siroma' Karasel. Kako je mogao to da uradi sebi? Kako?” “Ti misliš da je on sam izazvao svoje uništenje?” Delovao je zbunjeno — iznenađen da je moglo da postoji bilo kakvo drugo objašnjenje. 'Ра naravno. Karasel je radio poda mnom, razrađivao mnoštvo pojmova koji će postati suštinski deo Univerzuma, kada njegovo Ime bude bilo izgovoreno. Njegova grupa je uradila stvarno izvrstan posao na nekim od osnovnih stvar: — Dimenzija je bila jedna, a Spavanje druga. Bilo ih je još. Predivno urađeno. Neke od njegovih sugestija, koje su se ticale korišćenja individualnih tački gledišta da bi se defìnisale dimenzije, bile su zaista genijalne. U svakom slučaju, započeo je rad na novom projektu. Jednom od stvarno najkrupnijih — onih kojima bih obično rukovodio ja ili Zefkiel', on
baci pogled prema gore. “Ali Karasel je do sada radio tako savršen posao. I njegov poslednji projekat je bio tako besprekoran. Nešto tako očigledno trivijalno što su on i Sarakel uspeli da izdignu na nivo...” on slegnu ramenima. 'Ali to nije bitno. Ovaj sadašnji projekat ga je prisilio ná prelazak u ne-biće. Ali niko od nas nije mogao da predvidi...” “Na kom je to projektu trenutno radio?” Fanuel se zagledao u mene. “Nisam siguran da smem da ti kažem. Svi novi pojmovi smatraju se osetljivom materijom, sve dok ih ne sprovedemo u završni oblik u kome će biti Izgovoreni.“ Osetio sam da počinjem da se transformišem. Ne verujem da mogu to da ti objasnim, ali odjednom ja više nisam bio ja — bio sam nešto mnogo veće. Bio sam preobražen: postao sam svoja dužnost. Fanuel nije smeo da me pogleda u oči. “Ја sam Raguel, koji je Osveta Gospodnja”, rekao sam mu. “Služim neposredno Imenu. Moja je misija da otkrijem prirodu ovog dela, i da budem Osveta Imena onima koji su odgovorni. Na moja pitanja mora se odgovoriti.” Mali anđeo je zadrhtao i počeo brzo da priča. “Karasel i njegov kolega istraživali su Smrt. Prestanak života. Kraj fizičkom, pokretnom postoj anju. S ami su ga u potpunosti privodili kraju. Ali Karasel j e uvek išao predaleko u svom poslu — na primer, bio je nepodnošljiv dok je stvarao Uzrujavanje. Bilo je je to u vreme dok je radio na Osećanjima...” “Misliš da je Karasel umro da bi — da bi bolje proučio pojavu?” “Ili zato što gaje zaintrigirala. Ili zato stoje sprovodio svoja istraživanja previše temeljno. Da.” Fanuel je ukrstio prste i pogledao me svojim sjajnim, bistrim očima. “Pouzdajem se u tebe, Raguel, da ovo nećeš prenositi neovlaštenim licima.” “Šta si uradio kada si pronašao telo?” “Kao što sam rekao, izašao sam iz Dvorane, a Karasel je ležao tamo na pločniku, zureći uvis. Pitao sam ga šta radi, ali on nije odgovarao. Tada sam ugledao unutrašnju tečnost i shvatio da Karasel pre izgleda kao neko ko ne može da odgovori, nego kao neko ko ne želi. Uplašio sam se. Nisam znao šta da radim. Anđeo Lucifer mi je prišao s leđa. Pitao me je da li ima kakvih problema.
Rekao sam mu. Pokazao sam mu telo. I tada... tada mu se ukaza njegovo pravo Biće, i on razmeni nekoliko reči s Imenom. Plamtio je tako jarko. Zatim je rekao da mora da ode po onoga čija dužnost obuhvata događaje kao što je ovaj i otišao — da pronađe tebe, pretpostavljam. Pošto se sada neko već bavio Karasel ovom smrću i njegova sudbina više nije bila moja vratio posao, stekavši Kajanje. novi — pretpostavljam priličnoo vredanbriga, — uvid u sam načinsenanakoji funkcioniše Ozbiljno razmišljam tome da oduzmem Smrt paru Karasel i Sarakel. Mogao bih da ga predam Žefkielu, mom starijem saradniku, ako je voljan to da prihvati. On je stručnjak za kontemplativne projekte.” Do sada se već formirao red anđela koji su čekali da pričaju sa Fanuelom. Osećao sam da sam saznao gotovo sve što mogu dobiti od njega. “Sa kim je radio Karasel? Ko je bio poslednji koji ga je video živog?” “Mislim da treba da popričaš sa Sarakelom — bili su ortaci, na kraju krajeva. A sada, nećeš se ljutiti...” Vratio se roju svojih podanika: savetovao ih, ispravljao, predlagao, zabranjivao. Čovek zastade. Ulica je bila tiha, sada; sećam se tihog šapata njegovog glasa, šum zrikavca negde oko nas. Mala životinja — verovatno mačka, ili nešto egzotičnije, rakun, ili čak šakal —jurila je odsenke do senke među automobilima sa druge strane ulice. “Sarakel se nalazio u najvišoj od međuspratnih galerija koje su opasavele Dvoranu Bića. Kao što sam rekao, Univerzum je bio u središtu Dvorane, sijao je, iskrio i blistao. Dizao se uvis poprilično, takođe...” “Univerzum koji pominjete, bio je, šta, dijagram?” upitah, prekidajući ga po prvi put. “Ne baš. Neka vrsta. Recimo. Bio je to nacrt: ali u prirodnoj veličini, i visio je u Dvorani, a svi ti anđeli su sve vreme kružili oko njega i poigravali se njim. Radili su sa Gravitacijom, Muzikom, sa svim i svačim. Nije to zapravo bio univerzum, ne još. Ali je trebalo da bude, kada bude gotov, i kada dođe vreme da se Imenuje kako treba.” “Ali...” grabio sam se za reči da bih izrazio svoju zbunjenost. Covek me prekinu.
“Nemoj da brineš oko toga. Zamisli ga kao model, ako ti je tako lakše. Ili — kako se ono kaže? Prototip. Jašta. T Ford reprodukcija univerzuma.” On se naceri. “Moraš da razumeš, veliki deo stvari koje ti pričam, prevodim u hodu; stavljam ih u oblik u kome ćeš razumeti. Inače uopšte ne bih mogao da je ispričam. Da li želiš da je čuješ?” “Želim.”daNisam da li je priča istinita ili nije; bila je to priča koju sam morao čujemmario do kraja. “Odlično. Onda umukni i slušaj.“ Dakle, sreo sam Sarakela, na najvišoj galeriji. Nikoga nije bilo u blizini — samo on, neki papiri, i nekakvi mali, sjajni modeli. “Došao sam zbog Karasela”, rekao sam mu. Pogledao me je. “Karasel trenutno nije tu”, reče. “Očekujem da se ubrzo vrati.” Odmahnuo sam glavom. “Karasel se neće vratiti. Prestao je da postoji kao duhovni entitet”, rekoh. Njegovo svetio oslabi, a njegove oči se raširiše. “Mrtav je?” “Kao što rekoh. Da li imaš neku predstavu o tome kako se to dogodilo?” “Ја... ovo je tako iznenada. Mislim, pričao je o tome... ali nisam ni pomislio da bi...” “Samo polako.” Sarakel klimnu. Ustao je i prošetao do prozora. Sa njegovog prozora se nije mogao videti Srebrni grad Tama. — samo odraz sjaja nežno Grada je i neba iza Karasel nas, kako u vazduhu, i iza toga, Vetar iz Tame milovao ovuvisi kosu dok je govorio. Zurio sam u njegova leđa. “Karasel je... ne, Karasel je bio. Tako je pravilno, žarne. Bio. Uvekjebio toliko posvećen poslu. I kreativan. Ali tomu nikada nije bilo dovoljno. Uvek je želeo sve da razume — da iskusi ono na čemu je radio. Nikada nije bio zadovoljan samo stvaranjem — želeo je i da razume. Zeleo je čitavu stvar. Ranije, dok smo radili na materijalnim stvarima, to nije bio problem. Ali kada smo počeli da stvaramo neke od Imenovanih osećanja... Suviše se posvetio svom poslu.
A naš poslednji projekat bio je Smrt. Jedan od težih — pretpostavljam jedan od većih, takođe. Moguće je da će to postati atribut koji će defìnisati Stvaranje Stvorenima; da nema Smrti, oni bi se zadovoljili običnim postojanjem, ali sa Smrću njihovi životi će imati neki smisao — granicu koju živi neće moći da prekorače...” “Znači, ti misliš da se on ubio?” “Znam da jeste”, reče Sarakel. Prišao sam prozoru, i pogledao napolje. Duboko ispod, na velikoj udaljenosti, nazirao sam belu tačkicu. Bilo je to Karaselovo telo. Moraću da nađem nekoga da se pobrine za njega. Pitao sam se šta će biti s njim; ali sigurno će se naći neko ko zna, čija je dužnost da odstrani neželjene predmete. To nija bila moja uloga. To sam znao. “Kako znaš?” Slegnuo je ramenima. “Znam. Nedavno je počeo da postavlja pitanja — pitanja o Smrti. Kako da znamo da li je ispravno ili nije napraviti takvu stvar, postavljati pravila, ako je i sami ne iskusimo. Stalno je o tome pričao.” “Nije li ti to bilo čudno?” Sarakel se okrenu, po prvi put, da bi me pogledao. “Ne. To jeste naša dužnost — da raspravljamo, improvizujemo, da potpomognemo Stvaranje i Stvarane. Mi moramo sve da raščistimo sada, da bi, kada Počne, sve išlo kao podmazano. Trenutno radimo na Smrti. Znači, time se trenutno bavimo. Njenim fizičkim aspektom; emocionalnim aspektom; filozofskim aspektom... I shemama. Karasel je stekao utisak da ono što radimo ovde u Dvorani Bića, stvara sheme. Da postoje strukture i oblici koji odgovaraju bićima i događajima, i koje, jednom započete, moraju da se nastave dok ne stignu do svog kraja. Verovatno i za nas, kao i za njih. I tako je on smatrao da je ovologičnog bila jedna od njegovih shema.” “Da li si dobro poznavao Karasela?” “Onoliko koliko bilo ko od nas poznaje drugoga. Viđali smo se ovde; radili smo rame uz rame. Ja bih se povremeno povlačio u svoju odaju na drugom kraju Grada. Ponekad bi on to uradio.” “Pričaj mi o Fanuelu.” Njegova usta se iskriviše u osmeh. “On se nameće. Ne radi mnogo — podeli sve zadatke i na kraju pokupi zasluge.” Snizio je glas, iako nije bilo žive duše na galeriji. “Da ga čuješ kako priča, pomislio bi da je Ljubav bila samo
njegovo delo. Ali u svakom slučaju, uvek se potrudi da posao na kraju bude obavljen. Zefkiel je pravi mozak od dvojice starijih graditelja; ali on ne dolazi ovamo. On ostaje u svojoj odaji u Gradu i kontemplira; rešava probleme sa daljine. Ako moraš da pričaš sa Zefkielom, idi do Fanuela, a Fanuel će proslediti tvoja pitanja Zefkielu...” Prekinuo sam ga. “А Lucifer? Pričaj mi o njemu.” “Lucifer? Kapetan Vojske? On ne radi ovde... Posetio je zato Dvoranu par puta — da obiđe Stvaranje. Kažu da podnosi izveštaj direktno Imenu. Nikada nisam pričao s njim.” “Da li je on poznavao Karasela?” “Sumnjam. Kao što rekoh, bio je ovde samo dva puta. Ali viđao sam ga zato u drugim prilikama. Odavde.” Mahnuo je vrhom pera sa krila, pokazujući svet sa one strane prozora. “U letu.” “Gde je to išao?” Izgledalo je kao da če Sarakel nešto reći, a onda se predomislio. “Ne znam.” Pogledao sam kroz prozor, prema Tami van Srebrnog grada. “Možda ću želeti ponovo da popričam s tobom, kasnije”, rekoh Sarakelu. “Vrlo dobro.” Okrenuo sam se da pođem. “Gospodine? Da li znate da li će mi dodeliti novog ortaka? Za Smrti“ “Ne”, rekoh mu. “Bojim se da ne znam.” U centru Srebrnog Grada nalazio se park — mesto za razonodu i odmor. Tu sam pronašao Lucifera, pored reke. Samo je stajao i gledao protok vode. “Lucifere?” Nakrivio je svoju glavu. “Raguele. Da li napreduje posao?” “Ne znam. Možda. Moram, da ti postavim neka pitanja. Imaš li nešto protiv?” “Samo ti pitaj.” “Kako si naleteo na telo?” “I nisam. Ne zapravo. Video sam Fanuela kako stoji na ulici. Delovao je potreseno. Zapitao sam ga da li nešto nije u redu, a on mi je pokazao mrtvog anđela. I ja sam došao po tebe.”
“Shvatam.” On se nagnu napred, i pusti jednu ruku da mu uronu u hladnu vodu reke. Voda je prskala i uzburkavala se oko nje. “Da li je to sve?” “Ne baš. Šta si tražio u tom delu Grada?“ “Ne vidim zašto bi te se to ticalo.“ “I te kako me se tiče, Lucifere. Šta si tražio tamo?“ “Ја sam... šetao. Ponekad radim to. Samo šetam i razmišljam. I pokušavam da shvatim.“ On slegnu ramenima. “Šetaš ivicom Grada?“ Pauza, zatim: “Da.“ “To je sve što želim da Znam. Za sada.“ “Sa kim si još pričao?“ “Sa Karaselovim šefom i njegovim ortakom. Obojica veruju da se ubio — da je sam skončao sa svojim životom.“ “Sa kim ćeš još da pričaš?“ Pogledao sam nagore. Kule Grada Anđela izdizale su se iznad. “Možda sa svima.“ “Svima njima?“ “Ako budem morao. To je moja dužnost. Ne mogu se skrasiti dok ne budem shvatio šta se dogodilo i dok ne budem Osveta Imena onom ko je odgovoran, ko god to bio. Ali reći ću ti nešto što znam.“ “'Šta li je to?“ Kapljice vode padale su poput dijamanata sa savršenih prstiju Anđela Lucifera. “Karasel se nije ubio.“ “Kako znaš?“ “Ја sam Osveta. Da je Karasel umro od svoje ruke“, objasnio sam Kapetanu Nebeske Vojske, “uopšte ne bih bio pozvan. Zar ne?“ Nije odgovorio. Poleteo sam uvis, u svetlo večnog jutra. “Imaš li još jednu cigaretu kod sebe?” Izvadio sam crveno-beli paket i dodao mu cigaretu. “Zahvaljujem.”
Zefkielova ćelija bila je veća od moje. Nije to bilo mesto za čekanje. Bilo je to mesto za život, za rad, i za bivstvovanje. Bilo je ispunjeno knjigama, svidma, papirima, a na zidovima su se nalazili prizori i modeli: slike. Nikada ranije nisam video sliku. U centru prostorije nalazila se glomazna stolica i Zefkiel je sedeo na njoj, zatvorenih očiju i glave zabačene unazad. Kada sam mu prišao, otvorio je oči. Nisu gorele ništa svetlije od očiju bilo kog drugog anđela kojeg sam sreo, ali nekako su delovale kao da su videle više od drugih. Bilo je nečega u njegovom izgledu. Ne verujem da mogu to da objasnim. I nije imao krila. “Dobrodošao, Raguele“, reče on. Zvučao je umorno. “Ti si Zefkiel?' Ne znam zašto sam ga to pitao. Hoću da kažem, znao sam ko je ko. Pretpostavljam da je to deo moje dužnosti. Prepoznavanje. Znam ko si ti, na primer. jesam. Vidimnedazahteva si se zagledao, Raguele. IstinaOstajem je, ja nemam krila,“Zaista ali ni moja dužnost da napuštam ovu ćeliju. ovde i razmišljam. Fanuel me izveštava, donosi mi nove stvari, da dam svoje mišljenje. On mi donosi probleme, a ja razmišljam o njima i povremeno postajem koristan kada dam neku malu sugestiju. To je moja dužnost. Kao što je tvoja osveta.“ “Jeste.“ “Ovde si zbog smrti Anđela Karasela?“ “Jesam.“ “Ја ga nisam ubio.“ Čim je to izgovorio, znao sam daje istina. “Da li znaš ko je to uradio?“ “Tvoje je da znaš, zar ne? Da otkriješ koje ubio jadnička i da mu budeš Osveta Imena.“ “Jeste.“ On klimnu. “Šta želiš da znaš?“ Zastao sam, razmišljajući o onome što sam čuo taj dan. “Da li znaš šta je Lucifer radio u tom delu Grada, pre nego što su našli telo?“
Stari anđeo me je posmatrao. “Mogu da nagađam.“ “Da?“ “Šetao je u Tami.“ Klimnuo sam. Sada sam imao formiranu sliku u glavi. Nešto za šta sam skoro mogao da se uhvatim. Postavio sam poslednje pitanje. “Šta mi možeš reći o Ljubavi?“ I on mi reče. A ja pomislih kako je to sve. Vratio sam se do mesta na kome se nalazilo Karaselovo telo. Ostaci su bili uklonjeni, krv je bila oprana, slobodna pera skupljena i bačena. Nije bilo ničega na srebrnom pločniku što bi ukazivalo na to da je ono ikada bilo ovde. Ali ja sam znao gde se ono nalazilo. Digao sam se u vazduh na svojim krilima, leteo nagore dok se nisam približio vrhu kule Dvorane Bića. Tù se nalazio jedan prozor i ja uđoh. Sarakel je radio ovde, stavljajući čovekoliku lutku bez krila u malu kutiju. Na jednoj strani kutije nalazio se model malog smeđeg stvorenja sa osam nogu. Na drugoj strani nalazio se model belog cveta. “Sarakel?“ “Hm? O, to si ti. Zdravo. Pogledaj ovo: ako bi trebalo da umreš i, recimo, budeš posađen u zemlju u kutiji, šta bi više voleo da ti stave na gornji deo — ovog pauka ovde, ili ovaj ljiljan ovde?“ “Ljiljan, pretpostavljam.“ “Da, i ja tako mislim. Ali zašto? Voleo bih da...“ Podigao je ruku do svoje brade, zagledao se u dva modela, prvo je stavio jedan na vrh kutije, zatim drugi, probenaradi. “Tako je mnogo toga da se uradi, Mnogo da se postavi noge. A pri tom imamo samo jednu Raguele. šansu, znaš. Bićetoga samo jedan univerzum — ne možemo pokušavati dok ne uradimo kako treba. Voleo bih da mogu da znam zašto je Njemu sve ovo toliko važno...“ “Da li znaš gde je Zefkielova ćelija?“ upitao sam ga. “Znam. Mislim, nikada nisam bio tamo. Ali znam gde je.“ “Odlično. Idi tamo. On će te čekati. Srešćemo se tamo.“ On odmahnu glavom. 'Imam posla, ne mogu samo...“ Osetio sam kako me obuzima moja dužnost. Pogledao sam dole na njega i rekao: “Bićeš tamo. Idi sada.“
Ništa nije rekao. Odstupio je od mene, prema prozoru, zureći u mene; zatim se okrenuo, zalepršao krilima, i ja ostadoh sam. Odšetao sam do centralnog zida Dvorane i pustio da padnem, propadajući kroz maketu univerzuma; on je svetlucao svuda oko mene, nepoznate boje i oblici komešali su se i uvijali oko mene bez ikakvog smisla. Kada sam se približio dnu, zamlatarao sam krilima, usporavajući svoj pad, i koraknuo lagano na srebrni pod. Fanuel je stajao između dva anđela, od kojih su obojica pokušavali da mu privuku pažnju. “Ne zanima me koliko će to estetski biti zadovoljavajuće”, objašnjavao je jednom od njih. 'Jednostavno ne možemo da ga stavimo u centar. Pozadinska radijacija će sprečiti da bilo kakav životni oblik uopšte priđe; osim toga, previše je nestabilno.' Okrenuo se drugom. “U redu, da vidimo. Hmm. Znači to je Zeleno, zar ne? Nisam ga baš tako zamišljao, ali. Mm. Ostavi to meni. Javiću ti se.“ Uzeo je papir od anđela, odlučno ga presavio. Okrenuo se ka meni. Njegov nastup bio je odsečan i isključiv. “Da?“ “Moram da porazgovaram sa tobom.“ “Mm? U redu, samo neka bude brzo. Imam toliko toga da uradim. Ako se radi o Karaselovoj smrti, rekao sam ti sve što znam.“ “Radi se o Karaselovoj smrti. Ali neću ti se obratiti sada. I ne ovde. Idi do Zefkielove ćelije: on te očekuje. Srešćemo se tamo.“ Izgledalo je kao da će reći nešto, ali on samo klimnu i krenu prema vratima. Okrenuo sam se da pođem, kada mi nešto pade na pamet. Zaustavio sam anđela koji je radio na Zelenom. “Reci mi nešto.“ “Ako mogu, gospodine.“ Ta stvar', pokazao sam na Univerzum. 'Za šta će to da služi?“ “Služi? Pa to je Univerzum.“ “Znam kako se naziva. Ali kakvom cilju će to da služi?“ On se namršti. “То je deo plana. Ime tako želi; On zahteva to i to, po ovim dimenzijama, da sadrži te i te osobine i sastojke. Naša je uloga da to stvorimo, prema Njegovim željama. Ja sam siguran da On zna čemu će to da služi, ali mi On to nije otkrio.“ Ton mu je bio blago prekoran.
Klimnuo sam i napustio mesto. Visoko nad gradom, falange anđela su se okretale, kružile i ponirale. Svaki je držao plameni mač koji je ostavljao trag goruće svetlosti za sobom i zaslepljivao oko. Kretali su se nebom boje ružičastog lososa u potpunom skladu. Bili su veoma iepi. Bilo je to kao — znaš kada leti imaš čitavo jato ptica koje izvode svoj predivni ples kada na nebu? Ukršataju se i kruže, skupljaju ponovo razdvavaju, tako da taman pomisliš da si shvatio šemu po kojoji to rade, shvatiš da zapravo nisi, i da nikada ni nećeš. E, ovo je bilo tako, samo mnogo bolje. Iznad mene bilo je nebo. Ispod mene, blistavi Grad. Moj dom. A izvan Grada, Tama. Lucifer je lebdeo nešto ispod Vojske, posmatrajući njihove manevre. “Lucifere?“ “Da, Raguele? Jesi li otkrio svog zločinca?“ da jesam. ćešsve mida seobjasnim.“ pridružiti na putu do Zefkielove ćelije? Ostali“Mislim nas čekaju tamo, Da a jaliću Zastao je. Zatim: “Naravno.“ Podigao je svoje savršeno lice prema anđelima, koji su sada izvodili usporene obrtaje na nebu, svaki od njih krećući se kroz vazduh u savršenoj koordinaciji sa drugim, nikada se ne dodirujući. “Azazele!“ Jedan anđeo se izdvoji iz kruga; ostali se gotovo neprimetno prilagodiše njegovom nestanku, u trenutku popunjavajući prostor, tako da više nije moglo da se vidi gde je bila praznina. “Moram da odem. Sada ti zapovedaš, Azazele. Neka nastave da vežbaju. Još uvek ima mnogo toga što moraju da usavrše.“ “Razumem, gospodine.“ Azazel je lebdeo na Luciferovom mestu, proučavajući jato anđela, a Lucifer i ja smo se spuštali prema Gradu. “On je moj prvi potčinjeni“, reče Lucifer. “Bistar. Strastan. Azazel će svuda da te sledi.“ “Za šta ih obučavaš?“ “Za rat.“ “Sa kim?“
“Kako to misliš?“ “Sa kim će da se bore. Koga to još ima?“ Pogledao me je; njegove oči su bile čiste i iskrene. “Ne znam. Ali On nas je Imenovao da budemo Njegova Vojska. Stoga ćemo biti savršeni. Za Njega. Ime je nepogrešivo, i sve-pravedno i sve-mudro, Raguele. Ne može biti drugačije, bez obzira na...“ On zastade i skrenu pogled. “Hteo si nešto da kažeš?“ “Nije od veće važnosti.“ “Ah.“ Nismo razgovarali ostali deo spuštanja do Zefkielove odaje. Pogledao sam na sat: skoro tri. Hladan povetarac počeo je da duva ulicom L.A.-a i ja se stresoh. Govek je primetio i zastao sa pričom. “ Je l' sve u redu?” upita. “Jeste. Molim vas, nastavite. Fasciniran sam.“ On klimnu. “Čekali su na nas u Zefkielovoj ćeliji: Fanuel, Sarakel i Zefkiel. Zefkiel je sedeo na svojoj stolici. Lucifer je zauzeo mesto pored prozora. Prošetao sam do sredine prostorije. I započeo. “Zahvaljujem se svima što ste došli ovamo. Svi znate ko sam; znate moju dužnost. Ja sam Osveta Imena: ruka Gospodnja. Ja sam Raguel.“ Anđeo Karasel je mrtav. Ja sam zadužen da otkrijem zašto je umro, ko ga je ubio. To sam i učinio. Dakle, Anđeo Karasel je bio graditelj u Dvorani Bića. Bio je veoma dobar u tome, tako su mi bar rekli... “Lucifere. Reci mi šta si radio pre nego što si sreo Fanuela i leš.“ “Već sam ti rekao. Šetao sam.“ “Gde si to šetao?“ “Ne vidim zašto bi te se to ticalo?“ “Reci mi.“ Zastao je. Bio je viši od svih nas; visok, i ponosan. “U redu. Šetao sam po Tami. Šetam po Tami već jedno duže vreme. To što sam spolja, pomaže mi da sagledam Grad. Vidim koliko je lep, koliko savršen. Nema ničeg tako očaravajućeg kao što je naš dom. Ničeg toliko celovitog. Niko ne bi poželeo
da bude nigde drugde.“ “I šta radiš u Tami, Lucifere?“ Gledao je pravo u mene. “Šetam. I... javljaju mi se glasovi, u Tami. Slušam glasove. Oni mi obećavaju svašta, postavljaju mi pitanja, šapuću i mole. A ja ih ignorišem. Očeličim se i gledam Grad. To je jedini način na koji mogu da se testiram — stavljajući se pred bilo kakvu probu. Ja sam Kapetan Vojske; prvi sam među anđelima i moram da se dokažem.“ Klimnuo sam. “Zašto mi to nisi rekao ranije?“ On spusti pogled. “Zato što sam ja jedini anđeo koji hoda Tamom. Zato što ne želim da drugi hodaju Tamom: ja sam dovoljno jak da izazovem glasove, da testiram sebe. Drugi nisu toliko jaki. Drugi bi mogli da pokleknu, da padnu.“ “Hvala ti, Lucifere. To je sve, za sada.“ Okrenuo sam se sledećem anđelu. 'Fanuele. Koliko već dugo preuzimaš zasluge za Karaselov rad?“ Njegova “Dakle?“usta se otvoriše, ali nikakv zvuk se ne začu. “Ја... Ja nikada ne bih primio tuđu zaslugu.“ “Ali si je dobio za Ljubav?“ Trepnuo je. “Jeste. Dobio sam je.“ “Da li bi hteo da nam objasniš svima šta je to Ljubav?“ upitao sam. Pogledao je unaokolo s nelagodom. “To je osećanje duboke privrženosti drugom biću, često pomešana sa strašću i žudnjom — potreba da se bude sa drugim.“ Pričao je suvo, didaktično, kao da recituje matematičku formulu. “Osećanje koje osećamo Imenu, Stvoritelju je Ljubav... između ostalog. Ljubav će prema biti impuls koji našem će u jednakoj meri—datoinspiriše, kao i da uništava... Mi smo“', zastao je, zatim započeo još jednom — “mi smo veoma ponosni na nju.“ Počeo je da priča u prazno. Izgledao je kao daje izgubio svaku nadu da ćemo mu poverovati. “Ко je uradio najveći deo posla na Ljubavi? Ne, nemoj da odgovoriš. Dopusti mi da prvo pitam ostale. Zefkiele? Kada ti je Fanuel predao detalje o Ljubavi da bi mu ih ti odobrio, šta je rekao, ko je zaslužan za nju?“ Anđeo bez krila se blago nasmeši. 'Rekao mi je da je to njegov
projekat.“ “Hvala, gospodine. A sada, Sarakel: čija je bila Ljubav?“ “Moja. Moja i Karaselova. Možda više njegova nego moja, ali zajedno smo radili na njoj.“ “Ti si znao da ju je Fanuel prisvojio za sebe?“ “... Jesam.“ “I dozvolio si to?“ “On — on nam je obećao da će nam nakon završenog posla dati dobar projekat koji će biti samo naš. Obećao nam je da ćemo, ako budemo ćutali, dobiti još velikih projekata — i održao je svoju reč. Dao nam je Smrt.“ Okrenuo sam se ka Fanuelu. “Dakle?“ “Istina je da sam tvrdio da je Ljubav moja.“ “А bila je Karaselova. I Sarakelova.“ “Da.“ “Njihov poslednji projekat — pre Smrti?“ “Da.“ “To je sve.“ Otišao sam do prozora, pogledao srebrne kule, pogledao mrak. I počeo da pričam. “Karasel je bio izvrstan stvaralac. Ako je imao jednu manu, to je bilo zato što se suviše posvećivao svom poslu.“ Okrenuo sam im leđa. Anđeo Sarakel je drhtao, a svetla su treptala pod njegovom kožom. “Sarakele? Koga je Karasel voleo? Ko je bio njegov ljubavnik?“ On se zagleda u pod. Zatim podiže pogled, ponosno, agresivno. I nasmeši se. “Ја.“ “'Želiš li da mi ispričaš?“ “Ne.“ Sleganje ramenima. 'Ali pretpostavljam da moram. Dakle, vrlo dobro.“ Radili smo zajedno. I kada smo počeli da radimo na Ljubavi... postali smo ljubavnici. Bila je to njegova ideja. Otišli bismo do njegove ćelije, kad god bismo našli vremena. Tamo bismo se dodirivali, držali jedan drugog u
naručju, šaputali nežnosti i izjave večne odanosti. Njegovo blagostanje bilo mi je važnije od svog sopstvenog. Postojao sam za njega. Kada sam ostajao sam, ponavljao bih njegovo ime nagi as, i mislio samo na njega. “Kada sam bio sa njim...“ Zastao je. Spustio pogled. “...Ništa više nije bilo važno.“ Prišao sam Sarakelu; podigao sam njegovu bradu prstima, zagledao se u njegove sive oči. “Zašto si ga onda ubio?“ “Zato što nije hteo više da me voli. Kada smo počeli da radimo na Smrti on je — izgubio interesovanje. Više nije bio moj. Pripadao je Smrti. I ako ja nisam mogao da ga imam, imao ga je njegov novi ljubavnik. Nisam mogao da podnesem njegovo prisustvo — nisam mogao da izdržim da ga imam u svojoj blizini, a da znam da ništa ne oseća prema meni. To je najviše bolelo od svega. Mislio sam... Nadao sam se... da ako ga više ne bude bilo, ni ja više ništa neću osećati prema njemu — da će bol nestati. I tako sam ga ubio; ubo sam ga nožem i bacio sam ga sa našeg prozora na Dvorani Bića. Ali bol nije prestao.“ Bilo je to gotovo cviljenje. Sarakel posegnu nagore, odstrani moju ruku sa svoje brade. “I šta sad?“ Osetio sam kako počinje da me obuzima moje pravo Biće; osetio sam kako me moja dužnost zaposeda. Više nisam bio jedinka — postao sam Osveta Gospodnja. Prišao sam Sarakelu i zagrlio ga. Pritisnuo sam svoje usne na njegove, nagurao mu svoj jezik u usta. Poljubili smo se. On zatvori oči. Tada sam osetio kako se punim time: plamenom, svetlošću. Krajičkom oka video sam kako Lucifer i Fanuel skreću pogled sa mog svetla; mogao sam da Zefkielov I mojaprstiju, svetlost postade i sjajnija, sve dok nijeosetim izbila — iz mojihpogled. očiju, grudi, usana; bela,sjajnija živa vatra. Beli plamenovi gutali su Sarakela polako, a on se držao za mene dok je goreo. I na kraju od njega ne ostade ništa. Baš ništa. Osećao sam kako me plamen napušta. Još jednom sam se vratio u pređašnje stanje. Fanuel je jecao. Lucifer je bio bled. Zefkiel je sedeo na svojoj stolici i ćutke me posmatrao. Okrenuo sam se ka Fanuelu i Luciferu. “Obojica ste prisustvovali Osveti
Gospodnjoj“, rekao sam im. “Neka vam služi kao opomena obojici.“ Fanuel klimnu. “Jeste, služila je. O, kako jeste. Ja — moram da krenem, gospodine. Vratiću se dodeljenoj mi službi. Ako se slažete?“ “Idi.“ Zateturao se prema prozoru i, besomučno mlateći krilima, zaronio u svetlost. Lucifer je prišao mestu na srebrnom podu na kojem je stajao Sarakel. Kleknuo je, zagledao se u pod sa očajničkim izrazom lica, kao da se trudi da pronađe bilo kakav ostatak anđela kojeg sam uništio; delić pepela, ili kost, ili sprženo pero; ali nije bilo ničega. Zatim podignu pogled prema meni. “To nije bilo u redu“, reče. “To nije bilo pravično!“ Plakao je; suze su mu klizile niz lice. Možda je Sarakel bio prvi koji je voleo, ali je Lucifer bio prvi koji je ronio suze. Nikada to neću zaboraviti. Zurio sam u njega bezosećajno. To je bila pravda. Ubio je drugoga. I bio ubijen zauzvrat. si me zbog moje i ja sam Trebalo je ispunio. “Ali... on jeZvao voleo. Trebalo je da dužnosti mu se oprosti. je da mu se pomogne. Nije ga se smelo tek tako uništiti. To je bilo pogrešno.“ “Bila je to volja Njegova.“ Lucifer ustade. “Tada je možda Njegova volja nepravedna. Možda glasovi u Tami ipak govore istinu. Kako može ovo da bude ispravno?“ “Ovo jeste ispravno. To je volja Njegova. Ja sam samo obavljao svoju dužnost.“ On obrisa suze nadlanicom. “Ne“, reče on hladno. Odmahivao je glavom polako, s jedne na drugu stranu. Potom reče: “Moram da razmislim o ovome. Idem sada.“ Došao je do prozora, koraknuo prema nebu i nestao. Zefkiel i ja ostadosmo sami u njegovoj ćeliji. Prišao sam njegovoj stolici. Klimnuo mi je glavom. “Dobro si obavio svoju dužnost, Raguele. Ne bi li trebalo da se vratiš u svoju ćeliju do narednog slučaja kada budeš bio potreban?” Čovek na klupi se okrenu prema meni; njegove oči su tražile moje. Sve do sada izgledalo je — većim delom njegovog pripovedanja — kao da gotovo uopšte nije svestan mog prisustva; zurio je pred sebe, šaptao svoju priču
gotovo istim jednoličnim tonom. Sada je izgledalo kao da me je iznenada otkrio, i obraćao se samo meni, pre nego vazduhu, ili Los anđelesu. I on reče: “Znao sam da je u pravu, ali jednostavno nisam mogao tada da odem — čak ni da sam želeo. Moje Biće me još nije u potpunosti napustilo; nisam ispunio svoju dužnost u potpunosti. A onda se sve složilo; uspeo sam da sagledam čitavu sliku. I poput srebrni pod. 'Ne, Gospode', rekoh.Lucifera, 'Još ne.’“ja klekoh. Dodirnuo sam čelom Zefkiel se podiže sa svoje stolice. “Ustani, Ne priliči jednom anđelu da se tako ponaša pred drugim. Nije u redu. Ustaj!“ Odmahnuo sam glavom. “Oče, Vi niste anđeo“, prošaptah. Zefkiel ne reče ništa. Za trenutak, moje srce preskoči jedan otkucaj. Uplašio sam se. “Oče, zadužen sam da otkrijem koje odgovoran za Karaselovu smrt. I ja znam.“ “Sproveo si svoju osvetu, Raguele.“ “Vašu osvetu, Gospodaru.“ On tada uzdahnu i ponovo sede. 'Ah, mali moj Raguele. Problem sa stvaranjem stvari je da se one na kraju uvek ponašaju mnogo bolje nego što je to planirano. Da li da pitam kako si me prepoznao?“ “Ја... nisam siguran, Gospodaru. Nemate krila. Čekate u centru Grada, direktno upravljajući Stvaranjem. Kada sam uništio Sarakela, Vi niste skrenuli pogled. Znate previše toga. Vi...“ Zastao sam i razmislio. “Ne, ne znam kako znam. Kao što Vi kažete, stvorili ste me dobro. Ali shvatio sam ko ste i šta je značenje ove drame koju smo odglumili za Vas, tek kada je Lucifer otišao.“ “Šta si to shvatio, dete moje?“ “Ко je ubio Karasela. Ili bar, ko je povlačio konce. Na primer, ko je namestio da Karasel i Sarakel rade zajedno na Ljubavi, znajući Karaselovu osobinu da se u potpunosti posvećuje svom poslu?“ Obratio mi se nežno, gotovo podrugljivo, kao kada se odrastao čovek pretvara da vodi razgovor sa malim detetom. “Zašto bi bilo ko 'povlačio konce', Raguele?“ “Zato što se ništa ne dešava bez razloga; a svi razlozi su Vaši. Vi ste to namestili Sarakelu: da, on je ubio Karasela. Ali ubio je Karasela da bih ja mogao da uništim njega.“
“А da li si pogrešio što si ga uništio?“ Pogledao sam u Njegove stare, stare oči. “Bila je to moja dužnost. Ali ne mislim daje bilo pravedno. Mislim daje bilo potrebno da uništim Sarakela, da bi se Luciferu pokazala Božija Nepravda.“ On se tada nasmeši. “А koji bih ja razlog mogao da imam za tako nešto?“ “Ја... ja ne znam. Ne razumem — kao što ne razumem zašto ste stvorili Tamu, ili glasove u Tami. Ali jeste. Vi ste prouzrokovali sve ovo.“ “On klimnu. Tačno. Jesam. Lucifer mora da se zapita nad nepravdom Sarakelovog uništenja. I to će ga — između ostalog — naterati na izvesne radnje. Jadni dragi Lucifer. Nj egov put će biti najteži od sve moj e dece; zato što će morati da odigra ulogu u drami koja predstoji, a ta uloga je velika.“ Ostao sam da klečim pred Stvoriteljem Svih Stvari. “Šta ćeš sada da uradiš, Raguele?“ “Moram da se ivratim svojupočinioca ćeliju. Moja dužnost sada obavljena. Izvršio sam osvetu otkriousam zlodela. To jeje dovoljno. Ali — Gospodine?“ “Da, dete.“ “Osećam se prljavo. Osećam se obeleženo. Osećam se ukaljano. Možda je istina da se sve što se dešava, dešava u skladu sa Vašom voljom, i tako je dobro. Ali ponekad ostavljate krv na Vašem oruđu.“ On klimnu, kao da se slaže sa mnom. “Ako želiš, Raguele, možeš sve ovo da zaboraviš. Sve što se dogodilo danas.“ A odmah zatim, On dodade: “Međutim, nećeš smeti da pričaš o ovome drugim anđelima, bez obzira na to šta budeš odlučio.“ “Želim da se sećam.“ “To je tvoj izbor. Ali videćeš, ponekad je mnogo bolje ne sećati se. Zaborav ponekad može doneti neku vrstu slobode. A sada, ako nemaš ništa protiv“, On se sagnu dole, uze dosije sa hrpe na podu i otvori ga, “moram da nastavim sa poslom.“ Ustao sam i krenuo prema prozoru. Nadao sam se da će me pozvati nazad, da će mi objasniti svaki detalj Njegovog Plana, nekako učiniti da sve bude bolje. Ali On ne reče ništa i ja napustih Njegovo Prisustvo bez
osvrtanja. Covek tada ućuta. I ostade bez reči — nisam mogao da čujem ni kako diše — toliko dugo da sam postao nervozan, pomislivši da je možda zaspao, ili umro. A onda je ustao. “Eto ti, druškane. To ti je priča. Misliš li da je vredela par cigareta i kutije sa šibicama?” Pitao je kao da mu je stvarno važno, bez ironije. “Mislim da jeste”, rekoh mu. “Jeste. Vredela je. Ali šta se posle dogodilo? Kako ste... Mislim, ako...” Izgubio sam se. Sada je bilo mračno na ulici, sama ivica praskozorja. Jedna po jedna, ulične svetiljke su počele da gasnu, i njegova silueta se sada ocrtavala na jutarnjem nebu. Zavukao je ruke u džepove. “Šta se dogodilo? Nápustio sam dom, izgubio se, a ovih dana dom mi je veoma daleko. Ponekad uradiš neke stvari za kojima posle žališ, ali ništa više ne možeš da uradiš po tom pitanju. Vremena se menjaju. Vrata se zatvore za tobom. A ti moraš dalje. Je l' znaš? “I na kraju sam završio ovde. Kažu da niko zapravo ne potiče iz L.A.-a. Paklena istina, u mom slučaju.” I tada, pre nego što sam shvatio šta radi, on se nagnu napred i poljubi me u obraz, nežno. Njegove čekinje bile su grube i bockave, ali mu je dah bio iznenađujuće sladak. Šapnuo mi je na uvo: “Nikada nisam pao. Briga me šta drugi pričaju. Još uvek radim svoj posao, onako kako ga ja shvatam.” Moj obraz je goreo na mestu gde su ga usne dodirnule. On se ispravi. “Ali još uvek želim da se vratim kući.” Covek je otišao niz zamračenu ulicu, a ja sam ostao da sedim na klupi i da ga gledam kako odlazi. Osećao sam se kao da je uzeo nešto od mene, iako nisam mogao da se setim šta. I osećao sam da je nešto ostavljeno u zamenu — oprost, možda, ili nevinost, ali od čega, ili zbog čega, to nisam mogao da kažem. Prizor odnekud: naškrabani crtež, dva anđela u letu nad savršenim gradom; a preko crteža otisak dečije ruke, koji beli papir boji u krvavocrveno. Javio mi se u glavi nepozvan i nisam više znao šta predstavlja. Ustao sam. Bio je prevelik mrak da bih mogao da vidim sat na svojoj ruci, ali sam znao da neću moći da zaspim toga dana. Vratio sam se do kuće u kojoj sam odseo, do kuće pored zakržljalog stabla palme, da se okupam i da čekam.
Mislio sam na anđele, i na Tink; i pitao se da li zaista ljubav i smrt idu ruku pod ruku. Sledeći dan, avioni za Englesku su počeli ponovo da lete. Osećao sam se čudno — nedostatak sna me je doveo u ono jadno stanje u kom vam je sve svejedno; kada ništa više nije važno, i kada vam se stvarnost čini istanjena i pohabana. Vožnja taksijem do aerodroma bila je noćna mora. Bilo mi je toplo, bio sam umoran i razdražljiv. Nosio sam majicu sa kratkim rukavima po vrućini L.A.-a; kaput mi je bio spakovan na dnu prtljaga, gde je ostao za vreme čitavog mog boravka. Avion je bio krcat, ali nisam mario. Stjuardesa je došetala između redova sa hrpom novina, moglo je da se bira: Herald Tribune, USA Today i LA Times. Uzeo sam primerak Timesa, oči su mi preletale preko reči, ali ja nisam mogao da ih zadržim u glavi. Nisam zapamtio ništa što sam pročitao. Ne, lažem: negde pozadi nalazio se izveštaj o trostrukom ubistvu: dve žene i malo dete. Nisu objavili imena, tako da mi nije jasno zašto su uopšte uvrstili članak. Ubrzo sam zaspao. Sanjao sam da tucam Tink, dok joj krv sporo teče iz zatvorenih očiju i usta. Krv je bila hladna, lepljiva i ljigava, i probudio sam se na to da mi je hladno od klima uređaja u avionu, sa neugodnim ukusom u ustima. Usta i jezik su mi bili suvi. Pogledao sam kroz izgrebani ovalni prozor, zagledao se dole u oblake, i tada mi je palo na pamet (i to ne po prvi put) da su oblaci zapravo neki drugi svet, gde svi znaju šta zapravo traže i kako da se vrate tamo odakle su krenuli. Gledanje u oblake je jedna od stvari koju sam oduvek najviše voleo kod letenja. To, i osećaj smrti. Umotao sam seblizine u tanko avionsko ćebe i odspavao još malo; ako je i bilo novih snova, nisu ostavili utisak na mene. Mećava je započela nedugo nakon što je avion sleteo u Englesku i odmah oštetila napajanje energije na aerodromu. U to vreme nalazio sam se sam u liftu, odjednom je u njemu nastao mrak i on se zaglavio među spratovima. Upalilo se prigušeno svetio za slučaj nužde. Pritiskao sam grimizno dugme za alarm, sve dok se baterije nisu istrošile i ono prestalo da se oglašava; zatim sam počeo da drhtim u svojoj majici iz L.A.-a, u središtu svoje male srebrne prostorije. Gledao sam kako mi se dah pretvara u paru i
obgrlio sam se da bih se utoplio. Unutra nije bilo nikoga osim mene; ali i pored toga, osećao sam se sigurno, i na bezbednom. Uskoro će neko doći i razvaliti vrata. Na kraju će me neko izvući napolje; i znao sam da ću ubrzo posle toga stići kući.
Elizabet Hend je rođena 1957. godine i odrasla je u državi Njujork. Studirala je glumu i anrtopologiju. Svoju prvu priču “Princ cveća” objavila je u čaopisu Twilight Zone. Od tada je napisala četiri romana, Winterlong (1990), Festivalska plima (1992), Ikarus pada (1993) i Buđenje meseca (1994) koji je nominovan za Svetsku nagradu za fantastiku. Regularno piše otrovne prikaze knjiga za časopis Science Fiction Еуе. “Erl-King” je inspirisan narodnom legendom o zavodljivom stvorenju koje zarobljava ženske duše. Ova modema mračna bajka prvi put se pojavila u srcinalnoj antologiji Full Spectrum 4 (1993).
Elizabet Hend ERL-KING Kinkadžua nije bilo već dva dana. Hejli se plašila da je mrtav, da ga je ubio neki komšijskih pasai gde ili lisica sigurna da od je živ; čak je znala je. ili divlja mačka iz šume. Linet je bila “Carstvo nebesko”, rekla je, pokazujući lenjo svojom dugačkom rukom u pravcu komšijskog poseda. Spustila je i nasula šoiju mlakog čaja, naginjući je da ne bi prosula i klatila se napred nazad. Bio je njen red da legne u ležaljku. Učinila je to mlitavom uzvišenošću, nogu prekrštenih na dugačkom seljačkom kožuhu, tamne kose rasute po izbledelom platnu. Imala je više iskustva u tome od Hejli, s obzirom na to da je kuća bila Lmetina i da je Linetino bilo zaraslo dvorište okruženo šumom vretenastih mladih borova i breza što su ih razdvajali od Carstva Nebeskog. Hejli se namrštila, naslonjena na hrastovo drvo, i gurnula svoiu prijateljicu nogom. “Zašto ih onda jednostavno tvoja majka ne nazove ili nešto tako?” Hejli je volela kinkadžua i opravdano se plašila najgoreg. Egzotični ljubimci njene prijateljice su dolazili i odlazili, baš kao i posetioci urušenoj kolibi gde je Linet živela sa svojom majkom, Aurorom. Većina životinja bile su poklon Linetinog oca, ostarelog brodvejskog producenta čiji su uspesi plaćali iznajmljenu kolibu i Linetine povremene umetničke pokušaje (časove flaute, časove sitara, nezavršen kurs erbraša) kao i flaše Tankereja koje su oivičavale Aurorinu spavaću sobu. I, naravno, životinje. Iguanu čija se koža ljuštila poput buđavih tapeta; na kraju se izgubila (i nikad nije pronađena) u vlažnom podrumu, gde su devojke održavale tradicionalne seanse na Noć veštica. Zastrašujuće velikog molučkog kokatu koji je pobegao među drveće, terorišući prethodnog vlasnika Carstva nebeskog i goste njegove baštenske zabave tako što je kreštao melanholično na Gejliku. Zebe i vatrene tkače dovoljno male da vam stanu u šaku. Kvartet malenih koza, Hejlinih omiljenih dok nije bilo kinkadžua. Kokatu je počeo da smrdi sve više i više, sve do dana kada je bubnuo na dno svog čeličnog kaveza i umro. Zebe su pobegle kada je Linet ostavila vrata njihovog kaveza od bambusa otvorena. Koze su odbegle u šume koje su okruživale jezero Muskant. Priča se da i dalje tamo žive. Ali ovog leta Linet je
dolazila svaki dan da proveri da li je kinkadžu ima dovoljno hrane, da ga Linetine mačke ne terorišu; da Aurora nije pokušala da ga hrani sa creme de menthe kao što je uradila sa majmunom kapucinerom koji je ubrzo počinuo u njenoj sobi. “Ne znam”, reče Linet. Zatvorila je oči, balansirajua solju na stomaku. Kap prosulai sablasnog na pamučnu bluzu,očiju još jedna latica među izbledele flekečaja od se mastila prizora koje pala su ostale od prekinutog pokušaja pranja. “Mislim da mama zna tipa koji sada živi tamo, ne voli ga ili tako nešto. Pitaću oca sledeći put.” Hejli zaljulj a ležaljku vrbom patike. “Uskoro j e red na mene. Onda bi trebalo da odemo tamo. Uginuće ako noćas zahladi.” Linet se nasmešila ne otvarajući oči. “Jok. Još je leto”, rekla je, i zevnula. Hejli se namrštila. Pomerala je leđa gore-dole duž trupa hrastovog drveta, češući krastu koja se napravila prilikom njihovog odlaska na ostrvo Mandrak u potrazi za kozama. Bio je rani avgust, blizu je bio kraj njihovog poslednjeg leta pred polazak u srednju školu, period koji je Aurora nazvala “leto pre tame”. “Jadne moje devojčice”, Aurora je tugovala par mesci ranije. Tada je bio tek juni, dani još uvek dovoljno hladni pa su gradski bogataši bežali svakog vikenda u Kamensik Vilidž da se sakriju u šumama i prostranstvima svojih Viktorijanskih vikendica. Aurora je sedela sa Linet i Hejli na vrh bršljanom obrasle padine iznad puta, gledajući nedeljni egzodus limuzina, Poršea i Mercedesa kako idu ka jugu. “Uskoro ćete otići.” “Вrе, mama”, smejala se Linet. Venac od bršljana sprečavao je njenu dugu da padne na lice. Auroračašu je posegla za njim svojom rukom.kosu Drugom je oborila plastičnu punu džina. “Niko ne idenemirnom nigde. Ja idem u Foks Lejn” — to je bila državna srednja škola — “Čula si šta je tata rekao. Je li tako, Hejli?” Hejli je klimnula glavom i pogladila kinkadžua koji joj je spavao u krilu. Nikad ništa drugo nije ni radio osim što je spavao, ili bi otvorio svoje zlatne oči do polubudnog stanja oh tako kratko dok ne bi pronašao neko krilo ili jastuk da se ugnjezdi. Podsećalo ju je to na Linet, teške lenje oči njene prijateljice spremne da se zatvore, njene noge spremne da obgrle jastuk ili jastučiće na ležaljci ili izranjavljena kolena same Hejli. “Tako je”, reče Hejli, i
skupi svoje dlanove oko tople meke lopte što je bila kinkadžuova glava. Ležaljka je bučno zaškripala dok se Linet okretala na stomak, ispuštajući šolju na visoku travu. Hejli krenu, gledajući nadole ne bi li videla njene ruke koje su bile skupljene kao da drži nešto. Ako je kinkadžu umro nikada više neće razgovarati sa Linet. Srce joj je na tu pomisao zakucalo jače. “Mislim da treba da odemo tamo. Ako misliš da je tamo. I” — Hejli je zgrabila užad koja su držala ležaljku, i prodrmusavši ih napred-nazad tako da je Linet vrisnula, kose uhvaćene u preplet kanapa — “sada... je... red... na mene.” Išunjale su se te noći. Nebo je postalo bledozeleno, iste nijanse kao kristalna kugla u kojoj su plutale tri žabe stomaka boje slonovače, na ubogaljenom stolu. Da bi sprečila da sto padne, Hejli ga je poduprla drškom od metle što je zamenjivala četvrtu nogu — iako je mrzela žabe, naduvene stvorove sa providnim žutim očima. Nekim noćima kada bi prespavala, razbijale su joj san svojom pesmom, trio visokih glasova koji nije uznemiravao ni Linetino hrkanje u susednom krevetu, ni Aurorino mrzovoljno napijanje pod kosim krovom njenog krila kolibe. Bilo je sablasno, skoro prestravljujuće ponekad, s obzirom na to da ih nikada ništa nije uznemiravalo: ni umirući ljubimci, ni komunalije isečene zbog neplaćanja, ni neočekivane posete uskog kruga Aurorinih prijatelja, zvala ih je Narod iz Fabričkih dana. Podmlađeni narkosi ili pop zvezde sa novim karijerama, ili potrošene lepotice kao što je bila i sama Aurora Don. Svi oni naizgled zauvek prognani iz stvarnog sveta, sveta odraslih u kome su živeli Hejlini roditelji, bili su čarobno slobodni što je i sama Linet isprobavala, pića čudnog ukusa, čudne religiozne stavove i izgubljene umetnosti, u tamnim ćoškovim grada ili u skrovištu seoskog pribežišta nekog njihovog bogatijeg prijatelja. Uspavanih očiju od droge, trave ili amfetamina, leže po kolibi sa Hejli i Linet, nudeći gutljaje svojih pića, savetujući po pitanju popularnih muzičara i kontracepcije. Njihove kose već su bile prošarane sedim, ili obojene napadno svetoljubičasto, plavo ili zeleno. Nosili su duboke kožne čizme i odeću postavljenu perjem ili ogledalcima, i zvali su se imenima koja su zvučala poput imena skupih parfema: Liatris, Kopelia, Elektrik Velvet. Hejli je osećala ponekad da je zalutala u bajku, ili film. Lepoticu i zver možda, ili Tamni kristal. Naravno bili su to neki od Linetinih omiljenih; Linet je posedovala više mašte i osetljivosti nego Hejli. Vrsta filma u koji bi Hejli izabrala da odluta
imao bi brza kola pucnjavu u daljini, a ne ostarele begunce iz neke druge decenije, onesvešćene kraj kamina. Razmišljala je sada o tome, prolazeći kraj kugle sa žabama. Izašle su iz sablasne tame kolibe na čudan vlažni vazduh napolju. Uprkos toploti kasne letnje večeri, Hejli je drhtala dok je gledala unazad ka kolibi. Maleni bungalov mogao je da svetla ostaneda tu se nepromenjen, stotina hiljadu. Nije bilo bilo toplog žutog prosipa kroz pet prozore kaogodina, u njenoj kući. Nije mirisa večere dok se kuva, televizijskog ćaskanja. Aurora je retko kuvala, linet nikad. Nije bilo televizora. Samo lebdenje žaba u njihovom srebrnom svetu, i najslabašniji srp mladog meseca, kao list odbačen na površinu neba. Glavna kuća komšijskog imanja stajala je na širokom kosom travnjaku sa pogledom na šumu. Masivni hrastovi i sikamore okivali su zemljište, i uređenu baštu koja je bila mnogo bolje pažena od strane prethodnog vlasnika kuće, nedavno preminulog modnog kreatora iz Njujorka. Na korak od dugog puteljka tabla je nosila natpis na kome je srebrnim paučinastim slovima bilo napisano CARSTVO NEBESKO. U sobi na spratu Li Vagal se naginjao na simsu. Zurio je u isti onaj mladi mesec kao i Hejli i Linet dok su hodale kroz šumu. Đa je Li znao gde da gleda mogao je i njih da vidi; ali on je gledao kinkadžua koji je spavao u njegovom krilu. Pojavio se u vreme doručka dva dana ranije. Li je sedeo sa svojom babom na južnoj terasi, jedući Voćne Kolutiće i čitajući jutarnju poštu, Vol Strit Džornal i kvartalne izveštaje o tantijemam od BMI-ja. Njegova baba je zurila zlokobno u činiju mekinja, kao da u njima vidi neugodna saznanja o budućnosti. “Da li si popila svoj lek, Bako?” pitao je Li. List je otpao sa nadvijene grane u njegovu šolju sa kafom. Upecao ga je pre nego što je Baka mogla da ga vidi kao još jedan grozni koban znak. “Da li si ti popio svoj, Elija?” odvrati Baka. Pojela je svoje mekinje i posegla za svojom kafom, crnom i prošaranom cikorijom. Imala je osamdeset četiri godine i nadživela je svu svoju rodbinu i mnoge Lijeve prijatelje. “Znam da juče nisi.” Li je slegao ramenima. Još jedan list je pao na sto, propraćen pozdravom praska i pucketanja. Pogledao je prema zelenilu, i onda uperio
prst. “Pogledaj”, reče. “Veverica ili mačka, šta li je?” Njegova baba je zaškiljila, tresući glavom zlovoljno. “Ја ne vidim ništa.” Grane koje su se tresle, razdvojiše se da pokažu nešto mrko prikačeno za vitku granu. Boje meda, preveliko da bi bilo veverica, prilepilo se za granu koja je propadala sve niže i niže, lomeći se na krhotine. Li je pomerio svoju šolju sa kafom i skočio na noge, kada je palo, sletevši na najnoviji broj Nju Mjuzikl Ekspresa. Za trenutak pomislio je da ga je pad ubio. Samo je ležalo tu, nogui dugačkog repa povijenih bilo je nalik mravljoj kraljici kada se pravi mrtva. Onda je lagano otvorilo oči, pozdravilo ga mutnim zlatnim pogledom, i zevnulo, odvijajući jezik tako svetio ružičast kao daje namazan karminom. Ii se nasmejao. “Zaspalo je na drvetu! To je kako-se-zove, lenjivac.” Njegova babaraste je odmahnula lenjivac. Po njima trava.” glavom, nabijajući naočare na nos. “Nije to Li je ispružio prst i pažljivo mu dodirnuo rep. Životinja ga je ignorisala, sklapajući još jednom svoje oči i zavuče šape pod svoje sjajne grudi. Oko njegovog vrata neko je stavio ogrlicu, neku vrstu koža-štras ornamenta kakve su starije žene stavljale svojim pudlicama. Ii ju je oprezno okretao sve dok nije pronašao malu srcoliku pločicu od metala. KINKADŽU Ime mi je Valentin 764-0007 “Huh”, reče. “Neka sam proklet. Kladim se da pripada onim devojkama iz susedstva.” Baka je šmrknula i pokupila tanjire. Pored lijeve šolje za kafu, izpregađivani kontejner u kome se nalazilo nedeljno sledovanje njegovih lekova još uvek je bio pun. Životinja nije ništa radila do jela i spavala. Li je zvao radnju sa kućnim ljubimcima u gradu i saznao da kinkadžui jedu insekte, medi banane. Hranio ga je Voćnim Kolutićima, jogurtom i pahuljucama, moljcem koga je uhvatio jedne večeri u spavaćoj sobi. Noćas je ponovo spavao, i pogladio ga je, mrmljajući za sebe. Još uvek nije pozvao broj sa ogrlice.
Odavde je mogao da vidi samo kolibu, belu mrlju kroz mračno lišće i zamršeno rastinje. To je, u stvari, bila njegova koliba; nekada davno baštovan poseda živeo je u njoj. Modni kreator se svojevremeno družio u gradu sa sadašnjim stanarom. Poslednjih četrnaest godina, koliba je bila iznajmljena Aurori Don. Kada je saznao za to, Ii Vagal se samo kratko nasmejao, a agent za nekretnine je smatrao da time izražava nezadovoljstvo. “Mogli bismo da je iselimo”, rekla je spremno. “Stvarno, ona nije problem, samo jedna gradska pijanica, ali pošto ste vi preuzeli vlasništvo...” “Ni u snu.” Li se ponovo nasmejao, klimajući glavom bez objašnjenja. “Zamisli, imati Auroru Don za suseda, ponovo...” Njegov računovođa je sugerisao da prodaju kolibu, trenutno je vredela malo bogatstvo, ili da je pretvore u studio ili gostinsku kuću. Ali Li je znao šta je bila istina, njegov računovođa nije želeo da on ponovo provodi vreme sa Aurorom. Problemi; svi preživeli iz tog vremena bili su problem. Možda je baš to bio razlog zbog koga Li nije nazvao broj sa ogrlice. Nije video Aurora već petnaest godina, iako je često zapažao devojke kako se igraju u šumi. Više nego jednom polazio im je u susret, da se upozna, da ih dovede u kuću. Bio je usamljen ovde. Posetioci koji su se i dalje pojavljivali na Aurorinim vratima u četiri ujutru svojevremeno su se vukli po Lijevom stanu u gradu. Ali to je bilo pre mnogo vremena, pre onoga što je Li zamišljao kao Slom a Roling Stoun nazvao “dugim tragičnim klizanjem u ludilo jednog od svojevremenih force majeur andergraunda rok end rola.” A i njegov agent i njegov advokat ne bi mislili o njemu bog zna šta kad bi dovlačio decu u svoje šumsko gnezdo. Uzdahnuo je. Osećao je neko pomeranje u letnjem vazduh, možda svoju melanholiju, kinkadžu koji je spavao takođe je uzdahnuo, i zadrhtao tamo gde je ležao sklupčan između njegovih nogu. Lije podigao glavu da pogleda kroz otvoreni prozor. Napolju noć je ležala mirna i duboka preko šuma i travnjaka i male uspavane kolibe. Scena Maksfìlda Periša, zvezde rasute preko ultramarinskog neba, sijajući komadić meseca, tamo na ivici trave trio vunenorepih hranilo se u miru med maslačcima. U početku ga je privuklo ovo mesto zato što je tako izgledalo, kao neka od slika kakve je sakupljao. “Klinačka posla”, uzdahivao je njegov agent; “bajkovita pornografija.” Periš i Rekem i Nilsen i Klark. Tenielovi otisci Alisinog iskušavanja. DiFevrova slika
Erl-Kinga koja se nalazila na omotu Li Vagalovog drugog, fenomenalno uspešnog albuma. Prve dve nedelje nakon što se doselio nije radio ništa drugo osim tumaranja lavirintom hodnika, planirajući gde bi ih okačio, ovu sliku uz ovaj prozor, onu blizu druge. Po ceo dan, ćelu noć je tumarao; i uvek sam. istinuZato što se plašio da će njegov agent ili Baka ili neko od lekara saznati O Carstvu Nebeskom, razlog zašto je kupio ovo mesto. Primetio je to još prvi put kada mu je agent za nekretnine pokazao kuću. Komentarisala je broj prozora... “Okrenuti ka jugu, takođe, mesto je sto godina staro ali stvarno funkcioniše kao solarijum sa svim ovim prozorima. Pod popločan kamenom u zelenoj sobi ponaša se kao odvod toplote...” Ulepšavala je i dalje, ali Li ne reče ništa. Nije mogao da poveruje da ona nije primetila. Niko nije, ni Baka ni njegov agent ni mala legija ljudi dovedenih iz Stamforda koji su čistili pre useljenja. Bili su to prozori, naravno. Uvek su prvo dolazili do prozora. Prvi put kada ih je video bio je u Marakešu, pre skoro šesnaest godina. Prozor oblika srca naopačke, gledao je na nebo tako plavo da je izgledalo da kaplje; a napolju, uokvirenu teškim belim krivinama prozora, Li je video povijenu figuru mladog čoveka, presavijenog preko nekog predmeta koji je hvatao sunčeve zrake I blještao tako da je morao da pogleda u stranu. Kada je ponovo pogledao mladić je zurio u čudu dok je crvenkast dim kao prašina izbijao iz svetlećeg Dokdžoint je Li posmatrao dim jenagoreo poprimao ogromnog čoveka. U predmeta. tom trenutku koji je Li držao mu oblik je prste i on je viknuo, koliko zbog panike toliko i zbog bola. Kada je ponovo poglédao napolje figure su nestale. Od tada ih je video mnogo puta. Drugačiji oblici, ali uvek poznati, uvek brzi, i jakih boja poput malih ljudi iz marcipanskih jaja. Sinbad i Rok; mala sirena i njene sestre; hrabra mala figura koja nosi opasač na kome su izgravirane reči SEDAM JEDNIM UDARCEM. Postojani limeni vojnik i božično drvce koje će uskoro završiti u pepelu; psi sa očima velikim poput šolja, poput supenih tanjira, velikih kao mlinsko kamenje. Na turneji po Parizu,
Londonu, Minhenu, L.A.,uvek su bili tu, sa mogućnošću (ili nemogućnošću) da se pojave u hotelskoj sobi sa pogledom na otrcano sokače kao i u kristalnim potpornjima u spavaćoj sobi kakve naslednice. Nikada njihovo prisustvo nije dovodio u pitanje, ne nakon onog prvog usklika iznenađenja. Oni su bili narod, njegov narod; jedini kojima je mogao da veruje na onome što je brzo postajalo strogi i iznenađujući svet. Bilo je to samo par nedeljanakon prve njegove vizije u Marakešu daje otišao na tu sudbonosnu žurku; i par meseci nakon što je došlo do zapanjujućeg uspeha Erl-Kinga. A potom Slom, i sve ostalo. Bila su mu zbrkana sećanja na te godine. Čak i sada, kada se sećao tog vremena bio je to film sa mnogo oštrih rezova i bez dijaloga. Beskrajne serije žena (i muškaraca) koji se kotrljaju sa njegovog kreveta; mračni fragmenti nj ega samog u studiju kako snima Baba Yaga i The Singing Bone; nekoliko preosvetljenih sekvenci sa talasima masa koje vrište bezvučno u podnožju uske bine. Tokom tih godina njegovo viđenje tog naroda se promenilo. Prvo je njegov psihij atar bila jedino jako zainteresovana da čuje njima. I takodajepostaje tokom prvih par meseci to bilo o čemu je govorio, dokonije shvatio nestrpljiva. Bio je to poslednji put da ih je ikome pomenuo. Ali želeo je da može da razgovara sa nekim o njima; o tome koliko su drugačiji bili posle Sloma. U početku jedino je primećivao koliko su bili lepi, koliko nalik njegovim uspomenama na sve priče iz detinjstva. Mala sirena koja gleda neodoljivo u svog princa; dvoje dece u kolibi od slatkiša; devojka u staklenom kovčegu probuđena poljupcem. Tek posle Sloma setio se ostalih delova priča, delova zbog kojih u detinjstvu nije bilo moguće spavati nekim noćima i koji se sada, perverzno, vračaju da ga proganjaju u snovima. Veštica koja vrišti u rerni kada je bila na smrt ispečena. Zla kraljica primorana da igra u usijanim gvozdenim cipelama sve dok nije umrla. Princ male sirene kako se okreće od nje da bi oženio drugu, i mala sirena pretvorena u morski sunđer zbog njegove indiferentnosti. Ali otkada je došao u Carstvo Nebesko ova o'beshrabrujuća viđenja naroda su oslabila. Još uvek su bili tu, ali sve je bilo kao na samom početku, bezbroj simpatičnih stvorenja koja bi prhnula krozbaštu kao noćni leptiri u sumrak. Mislio je da je možda njegovo neuzimanje lekova tome doprinelo; i tako su se pune boce prepisanih lekova nagomilavale u kutiji u njegovoj sobi, sakrivene od Bakinih očiju.
Tako se on pobrinuo da narod ostane na Carstvu Nebeskom. Baš kao i u Marakešu: bili su u prozorima. Svaki se otvarao u različitu sablasnu scenu, vizuelni eho fantastičnih slika koje su zidove činile uzvišenim. Kupatilo je imalo pogled na sumračnu balsku dvoranu; kuhinja na pećinu crnog patuljka. Trpezarijska visoka prozorska krila otvarala su se na Stakleno Brdo. Sa malenog prozora ostave za veš na trećem spratu mogao je da vidi smrekovo drvo, a jednom je i flauta od blede kosti slala svoju sablasnu pesmu da pulsira kroz biblioteku. “Bako, čuješ li ovo?” prošaputao je. Ali naravno, ona nije čula ništa; bila je praktično gluva. U poslednje vreme izgledalo mu je da su dolazili lakše, češće. Osetio bi svrab u uglovima očiju, Zvončicina vilinska prašina, Sendmenovo seme. Onda bi se okrenuo, i spokojno prostranstvo sveže pokošenog travnjaka bi se iznenada pretvorilo u kvrgavo sablasno drveće pod iskeženim mesecom, zečevi se drže za ruke, trava nakvašena rosom koja je zadržavala otiske mnoštva igrajućih stopa. Znao je da postoje drugi koje nije mogao da vidi, vukovi i veštice i kosti koje igraju. I najstrašniji od svih — Erl-King, onaj koga je sreo na žurci; onaj koji je nekako pustio sve ovo u pokret i onda nestao. Lijev najveći strah bio je da će on jednoga dana da se vrati. Sada, iznenada, vidik pred njim se izmenio. Li je krenuo napred. Kinkadžu je poput klupka svile kliznuo sa njegovog krila i legao kraj njegovih nogu, još uvek dremljiv. Ispred drveća devojka je igrala valcer, bleda u svetlosti izmaglice. Nosila je suknju koja je jedva dopirala do njenih bosih nogu, belu bluzu niz koju je padao pramen duge crne kose. Zakoračivši na travnjak zastala je, okrenula se i zazvala ka šumi. Mogao je da joj čuje glas, ali ne i njene reči. Dečiji glas, iako se suknja talasala oko dugih nogu a mogao je i da joj vidi grudi nabujale u beloj bluzi. Ah, pomislio je, i pokušao da je imenuje. Jorinda, Gretel, Ašputel? Ali onda je još neko izleteo uz lomljenje mladica. Još jedna devojka, višlja i odevena u farmerke i korset, udarajući se po svojim golim rukama. Mogao je da čuje šta je ona govorila, psovala je glasno dok je prva pokušavala da je utiša. Nasmejao se, i lagano munuo kinkadžua na podu. Pošto nije reagovao sagao se da ga podigne i krenuo niz stepenice. “Mislim da nema nikoga kod kuće”, reče Hejli. Stajala je nekoliko koraka od zaklonjene mladice breze, osećajući se sumnjivo opkoljena ovim
prostranim travnjakom. Ubila je još jednog komarca i počešala se po ruci. “Možda je trebalo samo da nazovemo, ili da pitamo tvoju majku. Ako poznaje ovog tipa.” “Ne voli ga”, Linet je odgovorila sneno. Blaga izmaglica se pojavila u vrtlozima oko njih. Podigla je svoju suknju i napravila piruetu, pri čemu su njene bose nogemogle ostavile taman trag na isivom travnjaku. “А bilo bi još bolje da nikog nema, bismo da uđemo pronađemo Valentina i razgledamo naokolo. Kao u ukletoj kući.” “Kao provaljivanje u tuđu kuću”, Hejli reče mračno, ali je pratila svoju drugaricu u hodu na prstima uz obronak. Rosna trava j e bila hladna, vazduh topao i mirisao je na nešto slatko, pomorandže ili možda neku vrsta tamjana koji je isparavao iz ogromne kamene kuće. Hodale su uz travnjak, Linet je vodila. Rosa je natopila porube njene suknje i manžetne Hejlinih farmerki. Na vrhu brežuljka stajala je velika glavna zgrada, parodija Tjudorske fantazije od kamena, štukature i hrastovih balvana. Talasi bršljana i kremastih ruža rasipali su se sa gornjih streha; prastari bedemi trandovilja naslanjali su se na niži sprat. Odavde Hejli je mogla da vidi samo usamljeno svetio u prizemlju, mutni zeleni sjaj iza zavese bršljana. Na spratu, dijamantima uokvireni prozori bili su otvoreni, primoravajući zelenilo da napravi mesta i visi u mlitavim trakama, neke od njih skoro do zemlje. Miris prevrnute zemlje mešao se sa mirisom dima i pomorandži. “Hoćemo li na glavna vrata?” upitala j e Hejli. Videvši stražnji deo kuće ovako izbliza obeshrabrila se, od mirisa trulih stvari i zamračene kućne dishabille. Kao kad je svoju babu videla jednom bez lažnih zuba: poželela je da se okrene i pruži kući šansu da se pribere. Linet je zastala da počeše stopalo. “Jok. Biće lakše da se ušetàmo ako krenemo ovim putem. Ako nema nikoga kod kuće.” Uspravila se i zagledala se pravcem odakle su došle. Hejli se okrenula za njom. Prijao joj je povetarac na licu. Mogla je da namiriše vlažnost udaljenog jezera Maskant, da čuje kreketanje žaba i šuštanje lišća gde se jelen zaustavio kraj obale da pije vodu. Kada su se devojke ponovo okrenule ka velikoj kući svaka je napravila po korak napred. Tada im je zastao dah, Linet je zagrabila kroz vazduh u potrazi za Hejlinom rukom. “Tamo ima nekoga!“
Hejli je klimnula. Stegla je Linetine prste i povukla je napred. Pogledale su u stranu samo za tren. Ali to je bilo dovoljno dugo da se svetla upale, unutra i napolju, tako da su sada devojke žmirkale od svetlosti reflektora. Neko je pootvarao niz francuskih vrata koja su vodila ka nekoj vrsti patija ukrašenog čabrovima geranijuma i veoma starim pletenim nameštajem za verande, pleteno pruće se protezalo pretećim i zastrašujućim putanjama. Naspram blještavila, trandovilje se videlo u obrisima crne i grimizne. Dugačka bela zavesa povila se od francuskih vrata ka verandi. Hejli se zakikotala nervozno, i čula je Linet kako teško diše iza nje. Neko je zakoračio napolje, mala figura ne mnogo viša od Hejli. Držao je nešto u rukama, naherio je glavu na način koji je bio, ako ne baš sa dobrodošlicom, bar dovoljno neutralan da im da do znanja da priđu bliže. Hejli je progutala knedlu i pogledala u stranu. Pitala se da li bi bilo previše glupo jednostavno odjuriti nazad do kolibe. Ali iza nje Linet se sledila. Na njenom licu bio je isti izraz kao kad bi bila uhvaćena u prepisivanju na času, pogled koji je značio da će biti na Hejli da ih, po običaju, izvuče iz ovoga. “Hm”,reče Hejli, pročišćujući grlo. Covek se nije pomerio. Slegla je ramenima, pokušavajući da smisli šta da kaže. “Dođite gore”, glas je odzvonio; prilično visok nazalan glas pod uticajem teksaškog akcenta. Bio je to tako veseo glas, kao da su bile očekivani gosti, da ga na trenutak nije povezala sa strancem na verandi. “U redu je, vi tražite vašeg ljubimca, je li tako?” Iza nje Linet je uzdahnula još jednom, u olakšanju. Onda je Hejli ostavljena dokunazad, je njena prijateljica pogledavajući smejući se. ustrčala uzbrdo, držeći svoju suknju i “Dođi! Valentin je kod njega...” Hejli ju je pratila, namerno hodajući sporo. Iznenada osetila se čudno. Prejaka svetla na verandi koja je mirisala na zemlju i mandarine, zavesa koja se njihala napred nazad; dobrodošlica stranca koji drži Valentina. Od svega toga joj se zavrtelo, ostavilo je poprilično bez daha od slutnji; ali bila je i uplašena. Jedan dugi trenutak je stajala, pokušavajući da dođe do daha. Onda je požurila za svojom prijateljicom. Kada je stigla do vrha Linet je držala kinkadžua, pevušeći mu onako kako
bi to obično Hejli radila. Sama Linet mu nije poklanjala toliko pažnje otkada je stigao prošlog proleća. Hejli se zaustavila, dahćući, kraj pletene stolice, i sagla se da počeše svoj članak. Kada je ponovo podigla pogled stranac ju je posmatrao. “Zdravo”, rekao je. Hejli se nasmešila stidljivo i slegla ramenima, a onda pogledala ka linet. “Hej! Dobila si ga nazad! Rekla sam ti daje ovde...” Linet se nasmešila, smestila na pletenu stolicu sa Valentinom sklupčanim u naborima njene suknje. “Hvala”, rekla je meko, gledajući čoveka. “Rekao je da ga je pronašao pre dva dana. Ovo je Hejlj...” Covek je ponovo rekao zdravo, i dalje se smešeći. Bio je nizak, i nosio je crnu majicu sa kratkim rukavima i široke bele pantalone, nalik na bolničarske samo što su sašivene od skupe tkanine. Imao je dugu crnu kosu, proređenu na čelu ali dovoljno gustu da je mogao da veže konjski rep. Podsetio ju je na nekoga; nije mogla da se seti na koga. Ruke su mu bile prekrštene na grudima i klimao je glavom ka Hejli, kao da je znao o čemu je razmišljala. “Vas dve ste sestre”, rekao je; onda kad se Linet zakikotala odmahnuo je glavom, kroz smeh. “Ne, naravno, to je glupo: vi ste samo prijateljice, je li tako? Najbolje prijateljice, viđam vas sve vreme zajedno.” Hejli nije mogla da smisli šta da kaže, zato je zakoračila bliže Lineti i dodirnula kinkadžua po glavi. Pitala se šta se sada događa: da li će ostati tu sa neznancem na verandi, ili uzeti Valentina i otići kući, ili... Ali ono što je usledilo bilo je da se jedna veoma stara žena pojavila u francuskim vratima koja su vodila unutra. Kretala se brzo, kao da bi je, kada bi usporila samoili na časak, od onoga savlada ljude, možda artritis, san; i onasvladalo razgrnunešto nestrpljivo belušto zavesu kojastare se njihala napred nazad. “Elija”, reče ona optužujući. Imala je na sebi zelenu poliestersku bluzu i pantalone ukrašene ogromnim narandžastim kučićima, i moderne naočare sa veoma velikim zelenim okvirima. Njena seda kosa bila je pažljivo frizirana. Dok je stajala u dovratku njen pogled je leteo sa Linet i kinkadžua ka neznancu, pa nazad ka Linet. I Hejli je videla nešto na licu starice dok je gledala njenu prijateljicu i onda ponovo čoveka: izraz prave uzbune, maltene strave. Onda se žena okrenula i pogledala Hejli prvi put. Odmahnula je
glavom sasvim ozbiljno i nastavila da gleda Hejli vrlo bistrim pogledom, kao da su poznavale jedna drugu odnegde, ili kao da je brzo sagledala situaciju i shvatila da je od prisutnih još jedino Hejli osoba sa zdravim razumom, što je upravo izgledalo kao nešto što bi ovo starica mogla da pomisli. “ Ja sam Elijina baba”, rekla je najzad i veoma brzo prešla preko verande da bi stala pokraj stranca. “Zdravo”, rekla je Linet, gledajući je ispod talasa crne kose. Covek se nasmešio, gledajući staricu. Njegova ruka se pomerila veoma lagano ka Linetinoj glavi, kao da će da je dodirne po kosi. Hejli je očajnički želela da počeše ponovo svoj članak, ali bi je iznenada sramota da je neko vidi. Starica je nastavila da je posmatra, i Hejli se konačno nakašljala.. “Ја sam Hejli”, rekla je, a zatim dodala, “Linetina prijateljica.” Kao da je starica znala ko je Linet. Ali možda je i znala, zato što je vrlo blago klimnula glavom, gledajući ponovo Linet a onda čoveka za koga je rekla da joj je unuk. “Ра”, rekla je. Njen glas je bio jak i pomalo kreštav, ona jetakođe govorila teksaškim akcentom. “Uđite, devojke. Elija. Stavila sam vodu za čaj.” E, ovo je previše uvrnuto, pomisli Hejli. Starica odšeta preko verande, i zadrža se pokraj belih zavesa, čekajući ih da krenu za njom unutra. Linet je stajala, ljuljajući kinkadžua i mrmljajući mu. Uhvatila je Hejlin pogled i nasmešila se trijumfalno. Onda je krenula za staricom, dok joj je suknja lelujala oko nogu. Tako je ostavila Hejli i čoveka da stoje pokraj pletenog nameštaja. “Hejli, hajde unutra”, rekao joj je meko. Ispružio je jednu ruku prema vratima, veoma dugu i vitku ruku za tako niskog čoveka. Oko zgloba je nosio brojne tanke srebrno-i-zlatno-obojene narukvice. Ponovo se pojavio nadjačavajući miris pomorandži i sveže zemlje, i još nečega, dimljiv zadah nalik mošusu. Hejli je trepnula i uhvatila ravnotežu uhvativši se za ivicu jedne od pletenih stolica. “Hejli, u redu je...” Je li? pitala se. Pogledala je iza sebe, nizbrdo prema kolibi koja je spavala. Kada bi vikala, da li bi je Aurora čula? Da li bi iko? Zato što je sada bila sigurna da se nešto dešava, možda se već dogodilo i samo treba više vremena (као i obično) da Hejli to shvati. Iz šume na ivici jezera Maskant ponovo se čulo glasanje lisice, a vetar joj je doneo miris vode. Na trenutak je sklopila oči i pretvarala se da je tamo, sigurna među žabama i lisicama.
Ali čak i sa sklopljenim očima mogla je da oseti čoveka kako zuri u nju tim značajnim mračnim pogledom. Hejli je tada shvatila da je jedini razlog zbog koga je želeo da ona úđe taj što se plašio da će Linet otići, ako Hejli ode. Talas samoće ju je zapljusnuo, pri pomisli da je neželjena, daje čak i ovde i sada kao što je uvek i bilo: Linet biva prva izabrana u timove, za igranke, za tajne, a Hejli je čekala, čekala. “Hejli.” Covek joj je dodirnuo ruku, gest tako lagan da na trenutak čak nije bila sigurna ni da je to on: mogao je to biti povetarac, ili list koji pada preko njenog zglob. Pogledala ga je i njegove oči su je nagovarale, ali takođe se i izvinjavale; kao da je stvarno verovao da ne bi bilo isto bez nje. A ona je znala taj izraz lica — ma ko je tek tako zurio u nju, na koga li joj je ličio? Tek nakon što je krenula za njim preko verande, trupkajući da bi otrla travu sa svojih bosih stopala, kada je prešla preko praga Carstva Nebeskog, shvatila je da ju je podsećao na Linet. Čaj je bio Eri Grej, ista vrsta koju su pile u Linetinoj kuhinji. Ali ova kuhinja je bila ogromna: ćela koliba je praktično mogla da stane u nju. Zbog svega tog je povratila sigurnost, bile su tu sve normalne kuhinjske stvari koje bi i trebale da budu —mikrotalasna peć, frižider, otkucavajući sat-mačka čiji je rep klizio napred i nazad, napred i nazad. “Mleko i šećer?” Staričine ruke su se tresle dok je spuštala malu činiju na sto. Iza nje Li Vagal se smeškao, otvorio kredenac i izvadio zlatnu teglu. “Kladim se da voli med”, izjavio je, spuštajući teglu pred Linet. Ona se kikotala oduševljeno. “Kako ste znali?” “Da, kako ste znali?” reče Hejli kao eho, mršteći se pomalo. U Linetinom krilu kinkadžu se uspravio i zevnuo, i linet mu je spustila punu kašiku meda u usta. Starica je gledala stisnutih usana. Iza njenih naočara oči su joj se ukrštale sa Hejlinim, ali devojka je odvraćala pogled, stidljivo i sa nelagodnošću. “Samo osećaj sam imao, slučajan pogodak”, Ii Vagal je pevušio. Uzeo je šolju koja se pušila sa stola, ignorisao svoju babu kada je značajno pokazala na flašicu sa lekovima pored nje. “Devojke, da li biste sada želele da vas provedem po ostatku kuće?”
Bilo je to zadivljujuće mesto. Bilo je stolica od bakra i abonosa, stolica od rogova, stolica od neonskih cevi. Gorionici za tamjan u obliku zmija i slonova odašiljali su pramenove slakastog dima. Iz zida u dnevnoj sobi zurile su demonske maske, i grozna figura nalik motki koja je izgledala kao nešto čega se Hejli, zgrožena, prisetila iz Ujka Viglija. Bila je tu i staklena kugla koja je odašiljala zrake svetlosti kada se dodirne, i džuboks iz koga je svirala pesma o Sendmenu. I svuda su bile slike. Ne baš onakve kave očekuješ da zatekneš na ovakvom mestu: slike koje su bile ilustracije bajki. Mačka u Čizmama i Tri Bilijeve Zlovoljne Koze. Aladin i Kralj Majmuna i Mesec koji kaže laku noć. Čuvene slike, neke od njih — Hejli je prepoznala scene iz knjiga koje je volela kao dete, i uramljene crtane kadrove iz Pinokija i Snežane i Pepeljuge. Ove stvari bile su rasprostrte među ostalim čudima. Akvarijum visine čoveka naseljen piranama. Soba puna ničim drugim do pločama, hiljadama ploča. Zid sa zlatnim i platinastim pločama i uramljenim isečcima i Roling Stouna i NME-ja i Nju Jork Rokera. A u biblioteci serija Endi Vorholovih slika na svili, mladog čoveka sa veoma dugom kosom, po pola obojenom u zeleno i plavo, koje datiraju iz 1972. Linet su slike bajki bacile u trans. Prošla je tik pored Vorholovih radova da bi pažljivo pogledala akvarel malenog deteta sa vrapcem, i sanjivo je prevlačila rukom po ivici rama. Ii Vagal je zurio za njom, vrteći pramen kose oko prsta. Hejli se zadržala pred Vorholovim radovim i zamišljeno grickala palac. Nakon trenutka okrenula se ka njemu i rekla, “Znam ko ste vi. Vi ste, kao, ova stara rok zvezda. Ii Vagal. Imali ste neki album koji je moja bejbisiterka volela kad sam ja bila mala.” Nasmešio se i prestao da gleda Linet. “Da, to sam ja.” Hejli je trljala svoju donju usnu, zureći u Vorholove radove. “Mora da ste bili jako poznati, da bi vam on uradio ove slike. Kako se album zvao? Mauntin King?” “Erl-King.” Zakoračio je ka jako ukrašenom stolu od zlatne bronze prekrivenom papirima. Probrljao je po njima, i konačno izvukao sjajni pamflet. “Da vidimo...” Okrenuo se ka Hejli i pružio joj ga. CD katalog, otvoren na strani
naslovljenoj ROK END ROL ARHIVE koja je bila ispunjena reprodukcijama omota albuma. Pokazao joj je jednu, smanjenu kao i ostale na veličinu poštanske marke. Ilustracija je bila ponoćni pejzaž proboden munjom. U prednjem delu nejasno se videla zakukuljena figura, a u pozadini malene mrlje koje bi mogle da budu gruge figure ili drveće ili jednostavno greške u štampi. Erl-King, pisalo je u legendi koja se prostirala ispod slike. “Auh”, reče Hejli. Podigla je pogled da bi pozvala Linet, ali njena prijateljica je odlutala u susednu sobu. Mogla je da je ugleda kako stoji u zasenčenom podnožju stepenica koje su vodile na drugi sprat. “Zastrašujuće”, Hejli promrmlja, okrećući se ka Li Vagalu. Kako on ništa ne reče ona nespretno ispusti katalog na stolicu. “Hajdemo gore”, reče on, kada je već krenuo za Linet. Hejli sleže ramenima i krenu za njim, bacivši pogled na lica koja su buljila sa zida biblioteke. Ovde gore je više izgledalo kao da se neko tek uselio. Njihovi koraci zvučali su glasnije, a i vazduh je mirisao na svezu farbu. Bilo je kutija i torbi nagomilanih uz zidove. Pojačala i zvučnici i druga zvučna oprema nazirala se po ćoškovima, praćena kablovima i kalemovima žice. Samo su slike bile nameštene, uredno pokačene u hodnicima i pored prozora. Hejli je to smatrala uvrnutim, to kako su bile pored svih prozora: ne gde bi obično obesili slike. Postojala su i takva ogledala, pored ili između prozora, tako da je tama uzvraćala sliku noći, a ponekad i njenog bledog i iznenađenog lica. Našli su Linet na kraju dugačkog hodnika. Tamo su bila vrata, zatvorena, jako ukrašena antička vrata koja su očigledno doneta od negde drugde. Bila su od tamnog drveta, sa stotinama malenih figura u duborezu, životinja i ljudi i drveća, i postavljena ogledalcima i parčićima stakla. Linet je stajala i buljila u to, njima okrenuta leđima. Iz njene umršene kose virio je kinkadžu, trepćući uspavano dok joj je Hejli prilazila od pozadi. “Hej”, započela je. Pored nje Li Vagal se smešio i trljao svoje čelo. Ne okrećući se Linet je upitala, “Kuda vode?” “U moju spavaću sobu”, reče Li dok se ugurao između njih dve. “Da li bi želela da uđeš?” Ne, pomisli Hejli. “Naravno”, reče Linet. Li Vagal je klimnuo i otvorio vrata. Krenule su za
njim unutra, trepćući od napora da vide u pomrčini. “Ovo je moje unutrašnje svetilište.” Stajao je smeškajući se, njegova duga kosa pala mu je preko lica. “Vi ste jedini ljudi koji su ikada bili u njemu, stvarno, osim mene. Moja baba neće da uđe unutra.” U početku je mislila da je soba samo mračna, i čekala je da on upali svetio. Ali nakon trenutka Hejli je shvatila da su svetla upaljena. I shatila je zašto je baba nije volela. Ćela soba bila je okrečena u crno, uglačano crno kao mermer. Bila je to velika soba, ne ona koja je prvenstveno bila planirana za glavnu spavaću sobu. Nije bilo prozora. Istočnjački tepih prekrivao je pod svojim ljubičastim i plavim i skarletnim cvetovima. Uzan krevet je bio naslonjen na zid — tako mali krevet, skoro dečiji krevet — a na podu je stajalo nešto kao visoka lampa od mesinga, sa zmijolikim cevima što su izlazile iz nje. “Auu”, uzdahnula je Linet. “nargile.” “Šta?” zahtevala je Hejli odgovor; ali niko nije obraćao pažnju, Linet je hodala u krug, ispitujući nargile, slike na zidovima, policu za knjige ispunjenu izdanjima u starinskim kožnim povezima. U uglu je Li Vagal šuškao nečim. Nakon par trenutaka plafon postade išaran svetošću, male bele lampice za Božičnu jelku pojaviše se od ugla do ugla kao zvezde.. “Eto!” reče on ponosno. “Zar nije lepo?” Linet je pogledala gore i smejala se, a onda se vratila studiranju velike stare knjige sa crvenim omotom. Hejli joj je prišla sa strane. Morala je da zaškilji da bi videla šta Linet gleda — blistavo obojenu ilustraciju sa izbledelom crvenom i plavom i žutom bojom. Boje su probijale iz linija, a bila je tu i zdrobljena srebrna riba na dnunaoružan strane. Slika je ogromnih prikazivalamakaza malog dečaka kako vrišti dok dugonogi čovek parom odseca njegove prste. “Bljak!” Hejli je buljila otvorenih usta, a onda se naglo udaljila. Nacrtala se ispred izrezbarene drvene statue trola, veličine deteta. Njegove drvene oči bile su obojene u belo, bez ženica i dužica. “Goveče, ovo je neka vrsta uklete spavaće sobe.” Sa druge strane sobe Li Vagal ju je posmatrao, zabavljen. “То i Baka kaže.” Pokazao je na izdanje u Linetinim rukama. “Sakupljam stare dečije knjige. To je Struwwelpeter. Nemačka. To znači Nemarni Petar.”
Linet je okrenula stranicu. “Sviđaju mi se sve ove slike i stvari. Ali zar nije nekako mračno ovde?” Zatvorila je knjigu i odlutala do udaljenog kraja sobe gde je Hejli zurila u ogromnu sliku. “Mislim, nema prozora ili bilo čega.” Slegao je ramenima. „Ne znam. Možda. Meni se ovako sviđa,” Linet je prešla preko sobe da bi stala kraj Hejli ispred slike. Bilo je to ogromno platno, veoma staro, u pažljivo izrađenom pozlaćenom ramu. Hiljade malih naprslina tekle su kroz njega. Hejli je bila zapanjena da se odavno nije raspala u paramparčad. Lampa na gornjem delu rama ju je osvetljavala, malo previše za Hejlin ukus. Bilo joj je potrebno malo vremena da shvati daju je videla ranije. “Ovo je sa omota vašeg albuma...” Došao je iza njih i stajao tamo, posežući rukom da pomazi kinkadžua ispod brade. “Tako je”, rekao je meko. “Erl-King.” To ju je uplašilo. Zakukuljena figura u prednjem planu nadvijala se prema prema malenom obliku u daljini, sa raširenim rukama koje su se završavale šakama nalik kandžama. Postojala je mrlja bele da bi naznačila gde mu je lice, i dve tamne fleke na mestu očiju, kao da je neko izdubio boju prstima. U pozadini, izgledalo je kao da manja figura beži na konju. Munja je pogađala ćelu scenu iskrama plave svetlosti, tako da je jedva uspela da nazre da jahač drži manju figuru u krilu. Crni oblaci jurili su preko neba, a na pozadini na horizontu videla se velika kuća sa prozorima koji su sveti eli žutom i crvenom. Nekako, Hejli je znala da Jahač neće stići do kuće na vreme. Linet napravi grimasu. Na njenom ramenu kinkadžu je ponovo zaspao. Razmrsila je njegove šapekorak iz svoje kose i upitala, “Erl-King? Šta je to?” Li Vagal joj je prišao bliže. — 'Oh oče! Oče moj! Zar i dalje ne uviđaš? Erl-King i njegova ćerka čekaju na mene?' — 'Sram sad neka ti je, najdraže moje! Strah taj te učini slepim To viđaše ti tamne vrbe što talasaju na vetru.' Zastao je. Linet se tresla, gledajući u Hejli. “Auu. To je strašno — stvarno volite sve ove zastrašujuće stvari...”
Hejli proguta knedlu i pokuša da izgleda neimpresionirano. “То je bila pesma?” Odmahnuo je glavom. “То je poezija, u stvari. Samo sam otrgao par reči, to je sve.” Zapevušio je tiho. Hejli je jedva prepoznala melodiju i pretpostavila je da mora biti sa njegovog albuma. “'Oh oče, moj oče,'“ pevao je, i posegao da uhvati Linetinu ruku. Pridružila mu se stidljivo, a kinkadžu je pao sa njenog ramena preko njenih leđa. “Li!” Glas je naterao devojke da poskoče. Linet se prikačila za Lija. Kinkadžu je cvileo nesrećno. “Baka.” Lijev glas je zvučao negde između prekorevanja i razočarenja kada se okrenuo ka njoj. Stajala je u dovratku, klateći se pomalo i sa jednom rukom na ragastovu da bi održala ravnotežu. “Kasno Mislimposramljeno da bi devojkei rekla, trebale da sada kući.” Linet seje. kikotala, “Oh, mi nekrenu moramo...” “Da, pretpostavljam da bi”, Hejli je prekide, i krenu ka vratima. Li Vagal je zurio za njom, onda se okrenuo ka Linet. “Zašto ne biste ponovo došle sutra, ako želite da vidite ostali deo kuće? Tako neće biti suviše kasno.” Namignuo je ka Hejli. “А i Baka je ovde, tako da vaši roditelji ne bi trebalo da brinu.” Hejli pocrvene. “Njih nije briga”, slagala je. “Samo što je, nekako kasno i tako to.” “Tako je, da tako je”, rekla je starica. Sačekala je da svi oni izađu iz sobe, Lija koji je zastao da isključi Božične lampice, a onda je krenula za njima niz stepenice. Na verandi devojke su stale, ne znajući kako da se pozdrave. “Hvala vam”, najzad reče Hejli. Pogledala je ka starici. “Na čaju.” “Da, hvala”, začu se Iinetin eho. Pogledala je prema Li Vagalu koji je stajao u dovratku. Svetlost otpozadi napravila je od njega crnu senku, krajevi njegove kose kao dodirnuti zlatom. Klimao je glavom ka njoj, nije rekao ništa. Ali kada krenuše niz mesečinom osvetljeno brdo njegov glas se ću za njima sa blagi zahtevom.
“Dođite ponovo”, rekao je. Prošlo je još dva dana pre nego što se Hejli vratila kod Linet. Posle večere vozila je svoj bicikl uz dugu ugaženu zemljanu stazu, izbegavajući leptire kupusare i skakavce i gledajući u stranu ka Carstvu Nebeskom postavljenom na svom smaragnom brdu. Čak i pre nego što je stigla do kolibe znala je da linet nije tamo. “Hejli, uđi.” Aurora je stajala u dovratku, njena cigareta je ostavljala plavu arabesku u nepomičnom vazduhu kada je pozivala Hejli. Devojka je naslonila svoj bicikl na polomnjene stabljike suncokreta i delfìnijuma koji su rasli oko kuće i krenula za Aurorom. Unutra je bilo hladno i mračno, hladnoća kamena probijala je kroz donove Hejlinih patika. Pitala se kako je Aurora mogla da podnese da hoda bosonoga, a jeste: njena stopala behu mala i prljava, nokti na nogama obojeni u svetio rože. Nosila je kratku crnu pamučnu tuniku koja se zatezala oko njenih širokih kukova. Nekim danima joj je to bila i spavaćica i odeća preko dana; Hejli je pretpostavila da je ovo bio jedan od tih dana. “Čaj?” Hejli klimnu glavom, smeštajua se na staru kuhinjsku stolicu sa kožnim naslonom i pretvarajući se zainteresovanom za prastari broj Dejri Gout magazina. Aurora je hodala pomalo nesigurno od pulta do lavaboa pa do šporeta, konačno pružajući Hejli njenu šolju i tonući u prepunjenu fotelju pokraj prozora. Iz Aurorine šolje miris kleke je sekao kuhinjski miris pergama. Gucnula je svoj džin i pogledala Hejli poluzatvorenim očima. “Tako. Upoznale ste Ii Vagala.” Hejli sleže ramenima i zagleda se kroz prozor. “Kod njega je bio Valentin”, rekla je napokon. “I dalje je tamo — prokleto stvorenje je juče pobeglo tamo. Linet je sinoć krenula za njim i nije se vratila.” Hejli je osetila ubod izdaje. Sakrila je lice iza šolje koja se pušila. “Oh”, bilo je sve što je rekla. “Moraćeš da odeš po nju, Hejli. Zbog mene se neće vratiti, tako da od tebe zavisi.” Aurora se trudila da zvuči nezainteresovano, ali Hejli je prepoznala nategnutu i očajnu notu u njenom glasu. Pogledala je Auroru i
namrštila se. Ti si joj majka, ti idi po nju, pomislila je, ali je rekla, “Vratiće se. Otići ću tamo.” Aurora odmahnu glavom. Još uvek je nosila kosu preko ramena i ravnu kao igla; nije više bila plava, padala je išarana sedim i crnim linijama preko njenog lica. “Neće”, rekla je, i ispila veliki gutljaj iz svoje šolje. “On je ima sada, i neće hteti da je vrati.” Glas joj je drhtao i suze su pokuljale kroz maškaru na njenim trepavicama. Hejli se ugrizla za usnu. Navikla je na ovo. Ponekad kada bi Aurora. bila pijana, ona i Linet bi je nosile do kreveta, pokrivale je toplim flanelskim pokrivačem i brinule se o tome da joj cigarete i šibice budu van domašaja. Linet se pravila posramljenom, ali Hejli nije zamerala, kao što joj nije bilo teško da ponekad opere sudove ili da pravi tople sendviče sa sirom ili prženice za sve njih, ili da se odveze biciklom do Selingove prodavnice da donese još leda kada bi ponestalo. Posegla je preko pulta i potopila još jednu zlatnu nit meda u svoj čaj. “Hejli. Zelela bih nešto da ti pokažem.” Devojka je čekala dok je Aurora odšpartala kroz uzan hodnik u svoju spavaću sobu. Mogla je da čuje fijoke kako se otvaraju i zatvaraju, i konačno težak zvuk sanduka koji je stajao pored kreveta kako se otvara. Za par minuta Aurora se vratila, noseći oveću knjigu. “Da li sam ti ikada pokazala ovo?” Utabanala je u tešku tamu dnevne sobe, sa izlizanim ćilimima i polomljenim sitarom koji je kao neka razmrskana bundeva bio naslonjen na štukovani zid. Hejliujuvazduhu je pratila,u smeštajući se kraj nje.njihovi Pored vrata, žabe su visile sa nogama svojoj ružnoj kugli, bledi stomaci poprimili su boju jantara zbog zalazećeg sunca. Na podu ispred Hejli sijao j e romboid žutog svetla. Aurora je spustila knjigu u taj prostor i okrenula se ka Hejli. “Da li sam ti ovo pokazala?” pitala je ponovo, pomalo nestrplivo. “Ne”, slagala je Hejli. Li stvari videla je tu knjigu sa isečcima oko desetak puta tokom godina — plastični rože omot sa Dej-Glo cvetovima koji su se ljuštili sakrivajući isečke iz novina ili stranice iz časopisa meke kao krzno pod njenim prstima, kada joj ih je Aurora pružila. “On je unutra”, Aurora reče čvrsto. Hejli podiže pogled i vide da su
ženine oči svetio crvene iza razmazanih krugova maškare. Umršene u njenu tanku i lepu kosu bile su okrugle minđuše koje su dopirale skoro do ramena, a na jednoj strani vrata, gde bi ljubavni ugriz mogao biti, tetovaža ne veća od otiska prsta prikazivala je Egipatsko Oko Horusa. “Li Vagal — on i svi oni drugi...” Aurora je počela dapogleda prevrće na ukrućene plastificirane stranice, prebrzo da bi Hejli uhvatila više od fotografije i članke koji su se pojavljivali. U jednom trenutku se zaustavila, preturajući po džepu svoje tunike dok nije pronašla cigarete. OMLADINOTRES! pisalo je u uvodu. Pored je bila crno-bela slika devojke sa dugom belo-plavom kosom i ogromnim, jako našminkanim očima. Stajala je povijenih leđa, noseći na sebi neku vrstu bikinija naprevljenog od karata za igranje. MODEL AURORA DON, NAJBLISTAVIJA NOVA SVETLOST NA SUPERZVEZDANOM NEBU POP UMETNIKA. “Auu”, Hejli uzdahnu. Bila je neumorna u gledanju isečaka: bilo je to kao gledanje nemog filma, sa Aurorinim promuklim glasom koji intonira opasnost koja će zadesiti nesnalažljivu heroinu. “Nije to to”, reče Aurora, maltene samoj sebi, i poče da preskače stranice ponovo. Još njenih slika, a onda druge — muškarci sa dugom bujnom kosom kao Aurorinom; opasne žene kako puše cigare; bliznakinje ne starije od Hejli i Linet, koje se naslanjaju na leđa golom muškarcu dok ih drugi čovek u lekarskom belom mantilu ubada apsurdno dugačkom hipodermičkom iglom. Aurora u umetničkoj galeriji. Aurora na naslovnoj strani magazina Intervju. Aurora i neka blještava žena zatvorenih očiju i dugih, dugih nogu presvučenih ribarskom mrežom — žena je u stvari bila muškarac, transvestit rekla je Aurora; ali nije bilo načina da se to uoči samo nakon gledanja u njega. Dok je preletala preko slika Aurora je počela da ih imenuje, oblaci dima od cigarete plutali su nad stranicama. “Feri Pejgan. Ona je mrtva. “Džoi Fejs. On je mrtav. “Marleta. Ona je mrtva. “Prešes Bejn. Ona je mrtva. “D Venton Hasi. Ona je mrtva.” I tako, stranama i stranama, hrpe izbledelih lica, momaka u koži i
nojevom perju, devojke u minićima kako se propinju na leđima prepariranih slonova u F.A.O. Svarcu ili kako vrište u delirijumu dok se mlazevi šampanjca prosipaju sa stolova u stražnjim prostorijama barova. “Mis Klansi deVolf. Ona je mrtva. “Dajantus Kvin. Ona je mrtva. “Marki Frenč. On je mrtav.” Dok konačno isečci ne postaše manji i uži, slike mutne i teške za razaznavanje pod mrljama rastvorene štamparske farbe — gomile cvetova, uglavnom, i ukočenih lica zatvorenih očiju ispod podignutih poklopaca sanduka, i jedna fotografija, za koju je Hejli zaželela daje nikada nije videla (ali ipak nije zatvorila oči na vreme), žene iskasapljene na krovu kabrioleta ispred Celzi Hotela, glave zabačene toliko da je mogla da vidi gde je bila razdvojena od vrata pravilno kao brijačem. “Mrtvi. Mrtvi. Mrtvi”, pevala je Aurora, ubadajući ih prstom sve dok komadići papira ne poleteše u dim poput pepela; i onda iznenada se knjiga završila i Aurora je sklopi uz težak i mek zvuk. “Svi su oni mrtvi”, rekla je teško; za slučaj da Hejli nije shvatila poentu. Devojka se nagla unazad, kašljući u rukav svoje majice. “Šta se desilo?” pitala je, promuklim glasom. Znala je odgovore, naravno: droga, uglavnom, ili samoubistvo. Jedan je bio tako skoro da je mogla da se priseti da je čitala o tome u Dejli Njuzu. “Šta se desilo?” Aurorine oči su sijale. Njene ruke ostadoše na albumu kao da su na Ouija tabli, prstiju savijenih kao da traži nečije ime. “Prodali su svoje duše. Svako od njih. I svi su sada mrtvi. Edi, Kendi, Niko, Džeki, Andrea, čak i Endi. Baš svi. Mislili su da je to šala, ali pogledaj...” Maleni oblak prašine pojavio se kada je udarila po albumu. Hejli je zurila u njega a zatim u Auroru. Pitala se nesrećno da li će se Linet uskoro vratiti; pitala se, nekako posramljeno zato što je po prvi put, šta se desilo prošle noći na Carstvu Nebeskom. “Da li shvataš na šta mislim, Hejli? Da li sada razumeš?” Aurora je prstima dodirivala po licu. Njen dodir bio je leden i smrdeo je na nikotin. Hejli proguta knedlu. “N-nе”, rekla je pokušavajući da se ne trgne. “Mislim, smatrala sam da su svi, kao, OD-irali ili tako nešto.” Aurora je klimala glavom uzbuđeno. “I jesu! Naravno da jesu — ali to je
bilo kasnije — to je kako su platili...” Platili. Prodaja duša. Aurora i njeni uvrnuti prijatelji su pričali ponekad o tome. Hejli se ujela za usnu i pokušavala da izgleda zamišljeno. “Znači oni su, kao, prodali svoje duše đavolu?” “Naravno!” graknu Aurora trijumfalno. “Kako bi drugačije ikada dospeli dokle jesu? Superzvezde! Bogati i slavni! A iz kog razloga? Niko od njih nije imao ni malo talenta — niko od njih — ali završili su na TV-u, i u Vogu, i na filmu — kako bi inače to uspeli?” Nagla se napred toliko da je Hejli osetila miris njenog odvratnog, na jogode mirišućeg, karmina kako se meša sa džinom. “Svi su smatrali da su napravili strašan posao, ali pogledaj kako se sve završilo — poznati na petnaest minuta, onda pffftttt!” “Auu”, Hejli reče ponovo. Nije imala pojma, u stvari, o čemu je Aurora pričala. Za neke od ovih ljudi je čula, iz časopisa ili od Aurore i njenih prijatelja, ali uglavnom sva ostala imena su bila beznačajna. Gomila nikogovića za koje nikoga osim Aurore nikada nije bilo briga. Spustila je pogled na album i osetila neku oštru jezu u grudima. Brzo je pogledala ponovo ka Aurori: njeno uništeno lice, njene oči; njena tetovaža nalik izbledelom žigu na njenom vratu. Nešto iznutra nateralo ju je na uzdah bez daha... Zato što je u tome možda poenta; možda Aurora nije toliko luda, i možda su ti ljudi stvarno nekada bili čuveni. Ali ih se sada iz nekog čudnog razloga niko nije sećao; a sada su svi oni bili mrtvi. Možda su stvarno svi oni bili žrtve nekog prokletstva. Kada je podigla pogled Aurora je klimala blavom, kaožurci. da jeUmogla da joj čita misli. je sprženim glasom. “Slavili “Bilopolako, je to na Fektoriju”, započela smo premijeru Skega — to je bio prvi film koji je trebalo da bude distribuisan po celoj zemlji, osvojio je Srebrnu Palmu u Kanu te godine. Bila je to fenomenalna žurka, sećam se da je bila ta ogromna Lalik činija puna kokaina a u kupatilu je Doktor Bob davao svima fìks... “Oko tri ujutru većina novinarskih đžukela je otišla; i veliki broj novajlija je bio razvaljen i poonesvešćivali su se ili otišli u Maks. Ali Kendi je još bila tu, i Liatris, i Džeki i Li Vagal — svi glavni ljudi — A ja sam sedela pored vrata, stvarno sam bila u boljem stanju nego većina njih, ili sam bar tako mislila, ali
kada sam podigla pogled ugledala sam tog tipa koga nikada ranije nisam videla. I, kao, ljudi su tumarali napolje i unutra sve vreme, ništa bitno, ali sedela sam tačno pored vrata sa Džeki, mislim to je bila neka vrsta zezanja, tražile smo ljudima da pokažu pozivnice, terale smo otpatke, ali kunem se da nisam videla tog tipa da ulazi. Kasnije je Džeki rekla da ga je ona videla kako ulazi preko požarnih stepenica; ali mislim da je lagala. U svakom slučaju bilo je uvrnuto. “I tako mora da sam klatila neko vreme, zato što se iznenada trgnem pogledam oko sebe i eto ti tipa sa svima okupljenima oko sebe, kriveći se i smejući kao da je proricao sudbinu ili tako nešto. Tako je i izgledao, kao ciganin — nije da svi nisu tako izgledali tih dana, ali sa njim to nije izgledalo kao pretvaranje. Mislim, imao je tu dugu kovrdžavu crnu kosu i te zlatne minđuše, i duboke antilop čizme i somotske pantalone, sve crno i crveno i ljubičasto, ali kod njega izgledalo je kao da se uvek tako oblači. Bio je zgodan, ali na neki zlokoban način. Njegove oči su stajale vrlo blizu a obrve su srasle preko akcent. nosa — to su oznake vračeva, takve obrve — i imao je taj vrlomu tačan engleski “Tako da, očigledno sam nešto propuštala, onesvešćena pored vrata, i tako sam digla i odbauljala tamo da vidim šta se dešava. U početku sam pomislila da skuplja autograme. Imao je tu veoma finu kožom obloženu knjigu, kao knjigu autograma, i svi su se upisivali u nju. I pomislila sam, Bože, kako klinački. Ali onda me strefìlo da je to uvrnuto, zato što mnogi od ovih ljudi — ne Kendi, ona bi potpisala svašta — ali mnogi od ostalih, ne bi ih niko žive zatekao kako rade nešto tako malograđanski kao što je davanje autograma. Ali ovde su praktično svi kružili penkalo među sobom — lepo zlatno Kros penkalo, sećam se toga — čak i Endi, i pomislila sam, ovo je nešto što moram da vidim. “Tako sam se umuvala, i tada sam videla da su stvarno potpisivali svoja imena. Ali to uopšte nije bila knjiga autograma. Nije bila kao ništa što sam u svom životu videla. Bilo je nešto odštampano na svakoj strani, sa fantastičnim zlatnim i zelenim slovima, ali izgledala je vrlo službeno, kao kada vidiš neki staromodni dekret. I svi su potpisivali svoja imena na svakoj strani. Kao na crtanom filmu, razumeš, 'Potpišite ovde!’ I, mislim, svi su to i radili — Li Vagal je upravo završio i kada me je čovek video kako prilazim držao je knjigu visoko i prelistao je stvarno brzo, tako da mogu da vidim
njihove potpise...” Hejli se naslonila napred na kolena, ne obraćajući više pažnju na dim i Aurorine ogromne oči kako fiksiraju prazan vazduh. “Šta je to bilo?” devojka je dahtala. “Da li je to?...” “Bile su to njihove duše.” Aurora prošapta poslednju reč, i zabode svoju cigaretu u praznu šolju.,Većine njih, svakako — zato što, shvati, ko bi ikada želeo njihove duše? Bio je to klasičan ugovor — duša, mentalno zdravlje, prvorođena deca. Svi su mislili da je zezanje — ali vidi šta se desilo.” Pokazala je na album kao da je neoboriv dokaz u njemu. Hejli proguta knedlu. “Da li ste — da li ste vi potpisali?” Aurora odmahnu glavom i nasmeja se gorko. “Jesi li luda? Da li bih bila ovde sada da jesam? Ne, Nisam, i nekolicina drugih nisu — Viva, Liatris i Kopelia, Dejvid Vots. Mi smo sve što je od nas ostalo, ovaj — osim jednog do dvoje koji još nisu platili...” Onda drveće se okrenula i zagledala kroz prozor, tamo gde se voća preraslo jabukovo savilo od težine i prosulo svoje terete zelenog na kameni zid koji ih je razdvajao od Carstva Nebeskog. “Li Vagal”, Hejli najzad reče. Njen glas je zvučao promuklo kao i Aurorin. “Znači on je takođe potpisao.” Aurora ne reče ništa, samo je sedela zureći, njene žute ruke stiskale su tanko platno njene tunike. Hejli se spremala da ponovi, kada je žena počela da pevuši, tiho i u falšu. Hejli je već ranije čula tu pesmu — samo par dana ranije, gde beše? a onda reči izleteše iz Aurorinog grlenog kontraalta: 'Zašto dršće steže se u strahu?' 'Oh oče! Očemoja moj! draga? Erl-Kingzašto se približava! 'Erl-King, sa svojom krunom i rukama dugim i belimV 'Tvoje oči zavarahu se izmaglicom noći.' “Та pesma!” uzviknu Hejli. “On ju je pevao...” Aurora klimnu glavom ne pogledavši je. “Erl-King”, rekla je. “Snimio ju je samo par meseci kasnije...” Njen pogled pade nemarno na knjigu na njenom krilu. Prešla je prstima preko njene ivice, i onda kao daje dugo vežbala otvori je na stranu pri kraju.
“Evo ga”, promrmljala je, i pronašla okvir crno-bele fotografije, uredno ubačene ispod lista žute plastike. Bio je to Li Vagai. Kosa mu je bila duža, i crna poput mačke. Nosio je duboke kožne čizme, a na slici je pozirao tako da bi izgledao viši nego što jeste. Ali ono što se Hejli zgadilo i uplašilo je bilo je to što je bio našminkan — lica napuderisanog mrtvački belim, njegove očiI to caklile seda ispod bazena maškare i senki, nj egova usta kao skarletni cvet. nij esu bilo bi izgledao kao žensko (iako j este). Bilo je to tako da je izgledao identično kao Linet. Tresući glavom okrenula se ka Aurori, govoreći tako brzo da su joj zubi zveckali. “Vi — da li ona — da li on — da li on zna?” Aurora je zurila u fotografiju i odmahnula glavom. “Ne verujem. Niko ne zna. Mislim, ljudi su možda posumnnjali, sigurna sam da su pričali, ali — bilo je to pre mnogo vremena, svi su zaboravili. Osim njega, naravno...” U vazduhu između njih iscrta se iznenada slika čoveka u crnom i crvenom i ljubičastom, teške zlatne alke visile su mu sa ušiju. Hejlina glava je pulsirala i osećala je kao da se pod otvorio pod njom. U izmagličastom vazduhu svetleća figura se naklonila, svetlost je sijala iz neprekinute abonosne linije koja je išla oko njegovih očiju. Učinilo joj se da čuie glas kako joj šapuće, i osetila je hladne oštre nokte kako utiskuju male polumesece u meso njene ruke. Ali pre nego što je mogla da vrisne slike je nestalo. I dalje je tu bio mir vlažne sobe, i Aurora kako kaže: “... Duge vremena sam mislila da će umreti, sigurno — sva ta droga — i onda je naravno poludeo; ali onda sam shvatila da on ne bi sklopio takav ugovor. Li je bio shvataš; on jesteI Iiimao nešto talenta, njemuČak nijei trebalo nešto — oštrouman, ovakvo nešto da bi uspeo. sigurno nije bio budala. da je mislio da je zezanje, on je bio prestravljen od smrti, prestravljen od gubitka svoje svesti — njemu se već desio onaj slučaj u Marakešu — i tako je to ostavilo drugu opciju; i kako nikada nije saznao, ja mu nikada nisam rekla; mora da mu je to izgledalo kao siguran ugovor za sklapanje...” Ugovor. Hejlin stomak se prevrtao dok su Aurorine reci stizale do nje — standardan ugovor — duše, mentalno zdravlje, prvorođena deca. “Ali kako...” zamucala je. “Vremе je.” Aurorin šuplji glas odjekivao je kroz prohladnu sobu.
“Vreme je, to je sve. Šta god da je Li želeo, dobio je; a sada je vreme isplat e.” iznenada je ustala, stopalom kucnuvši foto-album. tako da je otklizao preko podnog kamenja, i oteturala se u kuhinju. Hejli je mogla da čuje zveckanje staklenih čaša dok je sipala sebi još džina. Tiho se devojka odšunjala preko poda i zagledala se još jednom u fotografiju Li Vagala. Onda je otišla napolje. Pomislila je da ode naruku biciklu doizranjaju Carstva Nebeskog, ali apsurdni strahovi — imala je vizije koščatih kako iz zemlje i hvataju točkove dok prolazi — nateraše je da ide pešice. Popentrala se uz kameni zid, praveći grimase zbog smrada trulih jabuka. Neprirodna hladnoća Linetine kuće naterala ju je da zaboravi na nemilosrdnu vrućinu kraja avgusta i težak vazduh napolju, nimalo hladniji iako je sunce zašlo i ostavilo nebo ofarbano kao unutrašnjost mušule. Sa udaljenog jezera stizalo je nesuvislo glasanje krastača. Kada je skočila sa zida na zemlju zgazila je na opalo voće, koje ju je zapahnulo sirćetnim zadahom. Hejli opsova u sebi i požuri uz brdo. Pod ultramarinskim nebom drveće je stajalo apsolutno mirno, svako vezano za mali krug svoje senke. Hodati između njih činilo je da Hejli zabole oči, idući od sablasnog sumraka do iznenadne tame pa ponovo u sumrak. Bilo joj je muka, od vrućine i od onoga što je čula. Bila je to ludost, naravno, Aurora je uvek bila luda; ali Lánet se nije vratila, a to je bilo tako zastrašujuće mesto, sve te slike, i starica, i sam Li Vagal koji šeta po hodnicima i smeje se... Hejli je udahnula duboko, zadigla svoju majicu da obriše znoj između svojih grudi. Bila je to ludost, to je sve; ali ipak, da ona pronađe Linet i dovede je kući. Na jednoj strani uskog kreveta Linet je čvrsto spavala, tiho hrčući, kose razbacane po obrazima poput osenčene čipke. Još uvek je nosila bleđo plavu seosku haljinu koju je imala noć pre, rubova zamazanih voskom sa sveća i vinom. Li se nagao nad nju sve dok nije mogao da namiriše, blagi neoprani mošus od znoj a i pmuka i nekog jeftinog parfema iz prodavnice, i preko svega toga miris marihuane. Lepljivi kraj džointa bio je na ivici stočića kraj kreveta, pokraj prazne boce vine. Li se smeškao, sećajući se devojčinog neznanja u pušenju džointa. I ovako je imala dovoljno nevolja sa vinom. Aurorina ćerka, u to nema sumnje. Proveli su veći deo dana u krevetu, stondirani i zaspali; veći deo prethodne večeri takođe, iako je bilo delića vremena kojih nije mogao da se
seti. Sećao se besa svoje babe kada je oko ponoći došla u spavaću sobu i zatekla devojku još uvek sa njim, a svuda oko njih dim i prazne flaše. Onda je bila neka rasprava sa Bakom, Linet se skupila u ćošak sa svojim kinkadžuom; i nakon toga još njihovog smeha i šunjanja po hodnicima. Li joj je pokazao sve svoje slike. Pokušao je da joj pokaže narod, ali iz nekog razloga njih nije bilo, čak ni tri sanjiva medveda u malom obrvastom prozoru u tavanskom polu-kupatilu. Napokon, kasno iza ponoći, zaspali su. Lijevi prsti zapetljali su se u Linetinu dugu kosu, čistu kao u mačeta. Njegovi lekovi su još odavno iz njega iscedili svaku seksualnu želju. Čak i pre Sloma, stalno se osećao nelagodno sa mladim devojkama koje su ga čekale iza bine posle koncerta, ili nekako uspevale da uđu u studio za snimanje. Zato su ga Bakine optužbe razbesnele... “Ona je prijatelj, ona je samo prijatelj — zar ne smem da imam ni jednog prijatelja? Zar ne smem?” besneo bi, ali naravno Baka nije shvatila, nikada ne bi. Posle je došla ta duga noć tišine, sa divnom rumenom devojkom zaspalom u njegovom naručju, a napolju vreli šuplji vetar je udarao o zidove. Sada se devojka pored njega okrenula. Nežno, li je prevukao prst preko nj enog obraza i nasmešio se kada se namrštila u snu. Imala je krupne oči na majku, majčine tanke kosti i mlečni ten, ali nimalo onih teškoća koje je povezivao sa Aurorom Don. Bilo je to tako čudno, pomisliti da do pre par dana nikada nije ni sreo ovo dete; možda nikada ne bi sakupio hrabrosti da se upozna, a sada nije želeo da je pusti da ode kući. Verovatno je to bila samo njegova usamljenost; to i njena lepota, njena sličnost sa svim onim svetlim likovima koji su ispunjavali njegove snove tako dugo. Naginjao se sve dok njegove usne ne dotakoše njene, a onda skliznu sa kreveta. Prešao je preko sobe polako, odlučan da dozvoli sebi da se potpuno razbudi. Ali u dovratku on se trže. “Sranje!” Preko zidova i plafona u hodniku ogromne senke su mahale i njihale se. Zujanje ispuni vazduh, zvuk malenih stopala kako udaraju o pod. Nešto dotače njegov obraz i on viknu, udarivši se po licu povukao je ruku lepljivu i vlažnu. Kada je pogleda osvoj dlan video žutu fleku i praškasti krhotine krila. Hodnik je bio pun insekata. Jelenci i šumski skakavci, bube i mrežokrilci i Prometejevi moljci veliki kao dve njegove šake, svi oni u luđačkom letu oko
svetala koja su sijala sa plafona i duž zidova. Neko je pootvarao sve prozore; nikad se nije potrudio da postavi šalone. Udarao je kroz vazduh besno, otirao ruke o zidove i mrštio se, pokušavajući de se seti da li ih je on otvarao; onda je pomislio na Baku. Vrućina joj je smetala više nego njemu — čudno, s obzirom na njenih sedamdeset čudnih godina u Port Arturu — ali ona je odbijala njegove ponude da uvede klima-uređaje. Hodao je niz hodnik, udarajući u oblake malenih moljaca koji su ličili na muve. Pitao se uzaludno gde li je Baka čitav dan. Bilo je to čudno što nije dolazila da ga obiđe; ali opet nije se baš dobro sećao njihove rasprave. Možda je bila tako besna da se zatvorila u svoju sobu iz inata. Bilo bi to prvi put. Zaustavio se ispred Kej Nilsenovog bakroreza iz Snežane. Unutar svog jednostavnog rama, slika je prikazivala zlu vešticu, lica grimiznog dok se teturala preko podijuma balsku dvorane, nogu zarobljenih u cipele od usijanog gvozda. Odvratio je pogled i zagledao se kroz prozor. Sunce je zašlo u pljusak zelene i duboko plave; na istoku nebo je svetlucalo bledo-ziatnom tamo mesec vriskali izlazio. Bilo neljudski tako vruće da suUzdišući, cvrčci i jelencigde na jeverandi svakije minut, kaovruće, da su u bolovima. podigao je ruke, gurajući svoju dugu kosu sa svojih golih ramena tako da bi dašak povetarca sa prozora mogao da rashladi njegov vrat. Bilo je previše vruće da bi se išta radilo; prevruće čak i da se legne u krevet, osim ako san traži svoje. Po prvi put je poželeo da posed ima bazen; onda se setio džakuzija. Nikada ga nije koristio; ali bila je tamo nebeska svetlost, tamo gde je svoj evremeno ugledao konj a kako poput meteora leti preko ponoćnog neba. Mogli bi da se okupaju u hladnoj vodi, da napune kadu kockicama leda. Možda bi Baku mogli nagovoriti da napravi malo limunade, ili pomislio je da možda ima još boca šampanjca u frižideru, poklon za useljenje od agenta za nekretnine. Smeškajući se, okrenuo se i otkoračao niz hodnik, mrežokrilci su formirali prelivajuću auru iznad njegove glave. Nije se okrenuo da vidi malu figuru uokvirenu jednim od prozora, devojku lepe kose u farmerkama i majici kratkih rukava kako grebe odlučno uz brdo prema njegovom domu; nije primetio ni senku koja je zamračivala još jedno prozorsko krilo, kao daje neko okačio tešku zavesu da bi zaklonio vidik na mesec. Napolju je. noć padala. Prve zvezde se pojaviše, nisu sijale toliko koliko su svetlucale kroz mutan vazduh, maleni srebrni pupoljci pokazivali su se
između nepokretnog granja iznad Hejline glave. Tamo gde je drveće prestalo Hejli je oklevala, njena ruka bila je na glatkoj grani mladog bršljana. Osećala se čudno i iznenađujuće nerada da ide dalje. Pred njom, na vrh svog ravnog i dubokog zelenila, Carstvo Nebesko presijavalo se kao neka šarena igračka: reflektori su osvetljavali verandu, narandžasta i žuta i bela su sijale iz prozorskih krila, široka mreža srebrne i zlatne prosipala se sa nekih od prozora na spratu, gde je verovatno Li Vagal priključio još Božičnih lampica. Na verandi francuska vrata su se klatila otvorena. Bele zavese su visile kao konopci do zemlje. Uprkos njenim strahovima vrat ju je zasvrebeo od pogleda: falili su samo ljudi da se kreću u zlatnoj svetlosti, ljudi i muzika... Kao daje odgovor na njene misli, iznenadni vrisak odjeknuo je nizbrdo, tako glasan i iznenadan u sumraku da se trgla i krenula u bekstvo. Ali skoro istog trenutka vrisak se utišao, pretvorio se u muziku — neko je pustio uređaje tako glasno i onda prilagodio jačinu. Hejli je mlatnula bršljan, posramljena svojom reakcijom, i krenula preko travnjaka. Dok je lagano hodala uz brdo prepoznala je muziku. Naravno, ta pesma ponovo, ona koju je Aurora pevala malo ranije. Nije mogla da prepozna ni reč, samo talas sintisajzera i čovečji glas, iznenađujuće dubok. Pod njenim stopalima trava je bila krhka, lomila se pod njenim koracima i ispuštala ljut i prašnjav smrad. Iz nekog razloga bilo joj je svežije što je bila dalje od drveća. Njena majica je teško padala od vlage niz njenu kožu, farmerke su joj se slepile za članke. Jednom se zaustavila i pogledala unazad, da pokuša da ugleda Linetinu kolibu iza njene žive ograde; ali nije je bilo. Videlo se samo drveće, nepomično i zlokobno pod zvezdama razmazanim nebom. Okrenula se i pošla uz brdo. Bila je sada dovoljno blizu da je mogla da namiriše onaj čudan vonj koji je preovlačtivao Carstvom Nebeskim, pomorandže i sveže prevrnuta zemlja. Muzika je zvonila čisto i slatko, podmukla melodija koja je jurila u suprotnosti sa pevačevim zlokobnim frazama. Mogla je sada da čuje reči, iako se pevačev glas spustio do detinjastog šapata... Oh Oče! Moj Oče! I zar ne ću sada i ti Reči koje Erl-King prošaputa mi u uši? Ćuti sada ti, moja draga, nek strah ti utihne. Sve što ću behu grane gde lahor zagori.
Par metara ispred nje počinjala je veranda. Žurila je preko tog poslednjeg komada travnjaka kada je nešto natera da stane. Čekala je, pokušavajući da otkrije je li čula neki upozoravajući zvuk — Linetin vrisak, Auroru kako vrišti za još leda. Onda je vrlo lagano podigla glavu i pogledala prema kući. Tamo je biloje.nekoga. Na jednom od prozora spratu, zurio je u travnjak i gledao Bio je apsolutno nepomičan, kao na da je lutka od kartona naslonjena na sims. Izgledao je kao da je gleda ćelu večnost. S a dosadnim osećanjem straha pitala se zašto ga nije primetila ranije. To nije bio Li Vagal, znala je to; niti je to mogla biti Iinet ili Baka. Izgledao je tako visoko da je morao da se zguri da bi je posmatrao, lica ogromnog, bledih očiju koje su je fiksirale. Njegova vilica bila je blago otvorena. To lice visilo je kao iz cme magle, ruke koje su stajale na grudima, prekrštene kao u staraca — ogromne ruke kao kandže paštmka, kao od voska i nadute. Cak i odavde mogla je da vidi meku svetlost koja se širila iz njegovih noktiju, i troglasti vrh njegovog jezika kao da mu gujina glava stoji u ustima. Za trenutak zapala je u grč, razmišljajući da pobegne u kolibu. Ali misao da okrene leđa prilici na prozoru bila je previše za nju. Umesto toga počela je da trči prema verandi. Jednom je podigla pogled: i da, još uvek je bio gore, nije se ni pomerio, oči mu se nisu ni mrdnule sa njenog pravca; izgledalo je možda samo da je otvorio usta malo više, kao da je zadihan. Bez daha, samo što nije pala na kameni pod verande. Na staklenim stolovima ostaci jutrošnjeg doručka behu nagomilani na svetio plavim tanjirima. Roj insekata polete da je prati dok je utrčavala kroz vrata. “Linet!“ Zatvorila je rukom sebi usta. Narano da ju je video gde je ušla; ali ova kuća je bila ogromna, sigurno bi mogla da nađe Linet i da bi mogle da beže, ili se sakriju... Ali prostorija je bila tako ispunjena odjekom uporne muzike da niko nije mogao da je čuje kako doziva. Sačekala je nekoliko otkucaja srca, i krenula dalje. Prošla je sve sobe koje su prošli pre samo par dana. U hodnicima gorionici tamjana bejahu ugašeni i hladni. Pirane su kružile uspaničeno u svom akvarijumu, a neonske skulpture šištale su kao kada nešto gori. U
jednoj sobi visile su desetine uramljenih naslovnih strana magazina Intervju, lica praznih očiju koja su buljila u nju. Izgledalo je da ih sada prepoznaje, mogla bi maltene da ih imenuje da je Aurora bila tu da joj pomogne... Feri Pejgan, Dajantus Kvin, Marki Frenč... Dok su joj stopala šaputala preko teškog tepiha mogla je da ih čuje kako izdišu za njom, mrtvi, mrtvi, mrtvi. Stigla je do kuhinje. Na zidu sat-mačka kucao je glasno. Osećao se miris spržene kafe. Bez razmišljanja prešla je preko prostorije i isključila automat za kafu, čije staklo beše uflekano, izgorelo i prazno. Vekna hleba ležala je na pultu, i poluprazna boca vina. Hejli proguta knedlu: u ustima je osećala ružan ukus. Zgrabila je bocu sa vinom i nagrnula puna usta, toplo i kiselo; onda je kašljua, pronašla stepenice. Li je odskakutao nazad u spavaću sobu, pevajući sam sebi. Osećao se smušeno, onako kao ponekad posle dugog perioda neuzimanja lekova. Kraj vrata se okrenuo i pritisnuo nekoliko dugmadi na muzičkim uređajima, praveći grimase kad muzika zaurla i brzo je utiša. Nikako nije mogla da spava nakon ovoga. Povukao je kosu unazad i napravio nekoliko plesnih koraka, da bi požurio taj osećaj koji ga je obuzimao kao spid. Ako želiš, oh moja draga, sa mnom onda pođi, Kćer moja lepo i veselo tebe će da pazi...' Zavrteo se tako da se manžetne njegovih širokih pantalona naduvaše oko njegovih članaka. “Hajde, draga, ustaj i budi se, vreme je za male kinkadžue da dobiju svoj medi mleko...” pevušio je. I prestao. Krevet je bio prazan. Na ivici stola cigareta — grebala se za cigarete od njega — izgorela u maloj bakrenoj tacni, nekih dva centimetra pepela držalo se na vrhu. “Linet?” Zavrteo se i otišao do vrata, pogledao levo i desno niz hodnik. Video bi je da je izašla napolje, ali gde je mogla da ode? Brzo je otišao da kupatila, otvorio je vrata vrata dozivajući njeno ime. Morala je da prođe pored njega da bi stigla dotle; ali prostorija je bila prazna. “Linet’” Požurio je nazad do sobe, ovoga puta otvarajući vrata širom dok je
ulazio. Ništa. Soba je bila premala da bi se u njoj neko sakrio. Nije bilo ni ormara. Ušao je unutra, šutirajući prazne kutije cigareta i odeću, jednu od Linetinih sandala, viseću srebrnu minđušu. “Linet’ Hajde, hajdemo dole...” Kraj daljeg zida se zaustavio, zureći u ogromno platno koje je tu visilo. Iz zvučnika iza njega muzika se talasala, njegov sopstveni glas kako odjekuje za njegovim uzvicima. Oče moj! Oče moji Oh, sada me čvrsto držil Vuče me, ranjava me, i najzad će me imati... Lijeve ruke počeše da se tresu. Zanjihao se malo u stranu, mašući kroz vazduh kao da ga je nešto dotaklo po obrazu. Erl-King je otišao. Slika je i dalje visila na svom stalnom mestu u svom teškom pozlaćenom ramu. Ali umesto napadne figure u prvom planu i malog konjića u bekstvu u pozadini, nije bilo ničega. Žuta svetla u mračnoj silueti kuće behu ugašena. A gde se zakukuljena figura nadvijala raširenih kandži, platno je bilo zacrnjeno i pougljenisano. Noćni leptir je bio zarobljen, spiralne antene slomljene, krila rastrešena na komadiće tinjca i prašine. “Linet.” Iz hodnika se ću tup lom, kao da je nešto palo niz stepenice. Izleteo je iz sobe dok je vilinska muzika i dalje rasla iza njega. U holu se zaustavio, dahćući. Insekti su se sporo kretali kroz vazduh, dotičući njegovo lice svojim hladnim krilcima. Još uvek je mogao da čuje muziku, iako mu se činilo da se sada još jedan glas pridružio njegovom, pevušeći reči koje nije razumeo. Dok je slušao shvatio je da taj glas nije dopirao iz zvučnika iza njega već od negde drugde — niže iz hodnika, gde je sada da vidi tamni oblik kako se kreče kraj jednog od prozora koji su gledalimogao na travnjak. “Linet”, prošaputao je. Počeo je da hoda, ne obraćajući pažnju na male stvorove koji su se uvijali pod njegovim nogama. Iz nekog razloga još uvek nije mogao da razazna figuru koja je čekala na kraju hodnika: što joj je bliže prilazio to je ova nestvarnije izgledala, to je teže bilo videti kroz oblak krilatih stvorenja koji su mu okruživali lice. A onda je njegovo stopalo prešlo preko nečega teškog i mekog. Zbunjen, odmahnuo je glavom i pogledao dole. Trenutka kasnije sagao se da pogleda šta je tu ležalo.
Bio je to kinkadžu. Zguren tako da je formirao savršen krug, njegove šape prevučene u zaštiti preko njegovog elfovskog lica. Kada ga je pogladio mogao je da oseti stegnutost ispod mekog krzna, kratke noge i dugačak rep već su bili ukočeni. “Linet”, rekao je ponovo; ali ovoga puta ime je prigušeno jer je Li posrnuo. Kinkadžu je kliznuo i blago bubnuo o pod. Na kraju hodnika mogao je da vidi, sasvim dobro sada, ogromnu glavu koja se klatila napred-nazad dok je pevala monotono bez reči. Iza njega vitka figura položena u ulegnuću bledo-plave tkanine tiho zapomaže. “Ostavi je”, Li se gušio; ali znao je da ga ne može čuti. Počeo je da se okreće, da otrči u drugom smeru nazad u spavaću sobu. Sapleo se jednom i sa vriskom šutnuo u stranu kinkadžua. Iza njega lagano zapomaganje prestade, iako je i dalje mogao da čuje taj grleni glas kako pevuši za sebe. Oteturao se još par koraka; a onda je napravio grešku i okrenuo se. Krivudavo stepenište bilo je tamnije nego što ga se Hejli sećala. Na pola puta do gore umalo nije pala kada je stala na staklo. Smrskalo se pod njenim stopalom; osetila je meki ubod tamo gde joj se krhotinausekla u članak. Sutnuvši gau stranu, krenula je dalje pažljivije, zadržavajući dah jer je pokušavala da čuje bilo šta osim muzike. Sigurno bi bar baba trebala da bude tu negde? Zastala je tamo gde su stepenice zaokretale, posežući da obriše krv sa članka, a onda sa jednom rukom na obloženom zidu otpuzala još par stepenika dalje. Tu je pronašla Baku. Na krivini odmorišta svetlost se prosipala sa vrha stepeništa. Nešto je ležalo preko stepenika, filigran beline pao joj je na lice. Pod Hejlinim stopalom nešto se smrskalo. Kada je spustila ruku dole osetila je zaobljeni ugao naočara, okrnjenu oblinu tamo gde ih je polomila. “Bako”, devojka je prošaputala. Nikada ranije nije videla nikoga mrtvog. Jedna ruka izvijena nagore i unazad, kao da se zaglavila u zidu kada je padala; njena haljina zadignuta iznad kolena tako da je Hejli mogla da vidi gde se krv izlila na sledeći stepenik, kao senka stopala. Njene oči bile su zatvorene ali su joj usta bila polu-otvorena, tako da je devojka mogla da vidi kako joj je ispala proteza i kako su joj lažni zubi visili na donjoj usni. U teškom vazduhu u prolazu bio je težak nezdrav miris, kao mrtvi karanfili. Hejli je začepila usta i naslonila se
unazad na zid, zatvorila je oči i tiho zakukala. Ali nije mogla tako da ostane. A nije mogla da ode, ne kada je Linet negde gore; čak i ako ta strašna figura čeka na nju. Bila je to ludost: kroz misli su joj prolazili svi oni filmovi koje je ikada gledala koji su bili upravo ovakvi, neka klinka-idiot ide uz stepenice ili u podrum gde je ubica čeka, i publika vrišti Ne!; ali ipak nije mogla nazad. Najteži deo bio je da preskoči preko lesa, pokušavajući da ga stvarno ne dodirne. Morala je da se protegne preko tri stepenika, i onda je zamalo pala ali se zadržala panično za zid dok nije uhvatila ravnotežu. Ostatak puta pretrčala je dok nije stigla do vrha. Ispred nje široki hodnik. Izgledalo je kao daje osvetljen nekom vrstom svetla koje se pomera, kao strobo ili ogledalo-kugla; ali onda je shvatila da je to zbog gomile moljaca koji su udarali u mirijade svetiljki koje su visile svuda po tavanici. Napravila je korak, srce joj je tako jako tuklo da je pomislila da će se onesvestiti. Našla j e vrata do Li Vagalove spavaće sobe; tamo svi prozori otvoreni, a pored njih slike. Hodala je na prstima, njene patike su se stapale sa debelim tepisima. Pred otvorenim vratima je stala, dah joj je zastajao u grlu. Ali kada je pogledala unutra, nije bilo nikoga. Izgorela cigareta u pepeljari pored kreveta. Pored vrata Li Vaglov muzički uređaj treptao je malenim crvenim i zelenim svetlima. Muzika je i dalje tekla, muzika zvona kao kaliopa ili staklena harfa. Nastavila je niz hodnik. Prošla je prvi prozor, onda i sliku; onda još jedan prozor i još jednu sliku. Nije znala šta ju je nateralo da stane i pogleda baš ovu; ali kada je pogledala ruke su joj se zaledile i pored ključale vrućine. Slika je bila prazna. Na maloj mesinganoj pločici pisalo je Snežna Kraljica; ali meki preliv akvarela prikazivao je samo bledo-plavi led, okrugli mesec poput suze na debelom papiru. Teturajući se, okrenula se da pogleda okvir iza sebe. La Belle et La Bete, pisalo je: stara fotografija, filmski kadar, ali tamo gde su dve figure staj ale ispod nakinđurenog kandelabra bila je samo beličasta fleka, kao kada je negativ oštećen. Otišla je do sledeće slike, i sledeće. Sve su bile iste. Svi pejzaži bejahu prazni, kao da čekaju umetnika da pažljivo postavi glavne likove između staklene planine i staklenog kovčega, srebrnih cipelica i čizama od sedam
milja. Od jedne do druge Hejli je hodala, ne zaustavljajući se izuzev neposredno pred suočenje sa tim okvirima-skeletima. I tada je videla da stiže do kraja hodnika. Tamo na desnoj strani bio je prozor na kome je videla onu groznu figuru; a tamo ispod njega, položena na pod poput neke ogromne životinje ili palog zraka, bila je tamna senka. Glava ičuje, njegova behu savijeni da glasno se hranidanad nečime. Moglai je da ga zvukramena kao laptanje mačeta,kao tako je čak potisnulo zamukli talas Ii Vagalove muzike. Stala je, jednom rukom dodirujući sims kraj sebe. Nekoliko metara ispred nje stvorenje je groktalo i šištalo; a sad je mogla da vidi daje nešto bilo prikačeno ispod njega. Prvo je pomislila da je to bio kinkadžu. Hodala je unazad, počela je da se okreće i da trči, kada je ogromno stvorenje veoma lagano podiglo svoju glavu i pogledalo ka njoj. Bilo je to isto ogromno lice koje je ugledala na prozoru. Usta su mu bila otvorena tako da j e mogla da mu vidi zube, oštre i zakrivljene kao kod psa, i tamnu mrlju na njegovoj bradi. Izgledalo je kao da nema oči, samo ogromne ružne rupe gde su oči nekada bile; a iznad njih protezao se neprekinuti greben crnila gde su mu obrve rasle uspravne i guste kao perje. Videla je kako pomera ruke, ogromne gromadne ruke koje su izgledale poput gomile trulog voća. Ispod njega mogla je da nazre belo lice, i tamnu kosu kako je kao šal štiti tamo gore gde joj je grlo bilo iščupano. “Linet!” Hejli je čula sopstveni glas kako vrišti. Čak i mnogo kasnije nakon što su ambulantna kola stigla još uvek je mogla da čuje ime svoje prijateljice; i još jedan zvuk koji je doveo sirene: muškarac kako peva, skoro jeca, plače za svojom kćerkom. Hejli je krenula u školu nekoliko nedelja kasnije. Njeni roditelji odlučili su da je ipak ne šalju u Foks Lejn, nego u parohijsku školu u Goldens Bridžu. Tamo nikoga nije poznavala i početku je nije bilo briga za to, ali njenog statusa neke vrste slavne ličnosti se bilo teško otresti. Njeni roditelji su joj zabranili da se pojavi na televiziji, ali se Aurora Don pojavljivala svako veče dobrih tri nedelje, patetično željna da govori o ubistvu svoje ćerke i Li Vagalovom očiglednom samoubistvu. Pominjala je Hejlino ime svaki put. Kaluđerice i predavači u srednjoj školi bili su pažljivi i puni razumevanja.
Savetnici su podučavali ostale učenike kako da se odnose prema nekome ko je preživeo takvu traumu, videti najbolju prijateljicu ubijenu i strahovito unakaženu od strane čoveka za koga se ispostavilo daje njen otac. Bilo je i uobičajenih priča o satanskim uticajima u rok muzici, i Li Vagalova posthumna karijera puno je obećavala. Sama Hejli je polako zavolela svojе novo mesto u adolescentskom rasporedu stvari, pola-mučenica i polaveštica. Čak se okušala i u školskoj predstavi, i dobila malu ulogu; ali to nije bilo pre proleća. Sa izvinjenjem Johanu Volfgangu fon Geteu
Den Simons je rođen — u Peoriji, u državi llinoja, a sada živi u Koloradu. Jedna od svakako najvažnijih pojava na polju fantastike, talentovan i svestran, Simons je svoj impresivni put uspeha započeo osvajanjem nagrade na konkursu časopisa Twilight Zone 1982. godine. Od tog trenutka kreće nezaustavljiva lavina: prvi roman, Pesma boginje Kali (1985), takođe i prvi debitantski roman koji je osvojio SVETSKU NAGRADU ZA FANTASTIKU ikada; Hiperion (1989) i PadHiperiona (1990), prvi nagrađen HUGOM, a oba LOKUSOVOM nagradom za SF roman; Šuplji čovek (1992); i poslednja zbirka pet novela iz 1993., Ljubavi smrt (sva nabrojana dela objavljena i kod nas, i sva toplo preporučena). Ostali njegovi romani su: akcioni SF horor, Lešinarska uteha (1989), nagrađen STOKEROM, BRITANSKOM NAGRADOM za fantastiku i LOKUSOVOM nagradom za horor; Faze gravitacije (1989), Leto noći (1991) STOKER i LOKUS; i Deca noći (1992). Poslednji roman mu je Rajske vatre iz 1994. Očekuje se Endimion, nastavak sage o Hiperionu. Simons je objavljivao kratku prozu na najraznovrsnijim mestima. Od antologija, do časopisa kao što su Playboy, OMNI, Asimov's, a dobar deo toga nalazi se u zbirci priča Molitve razbijenom kamenju (1991). Setičete se sigurno njegovih “Vani Fuči je živ i zdrav, eno ga u paklu” (Monolit 7), i
“Metastaza” (Monolite). Priča koja sledi potiče iz srcinalne antologije Knjiga mrtvih II: Još uvek mrtvi iz 1992. godine, posvećenoj Romerovim zombijima. Čisto da se ne iznenadite, nagrađena je STOKEROM i nagradom TEODOR STERDŽEN.
Dan Simmons OVOGODIŠNJA SLIKA RAZREDA Gospođica Gajs je gledala kako njen novi učenik dolazi prekoSpuštala igrališta jza prvačiće, sa osmatračnice na balkonu starog školskog zvonika. e cev svoj e puške “Ŕemington” kalibra 30-06, sve dok dete nije dospelo u središte krstića snajpera. Lik mu je bio sasvim jasan pri ranom jutarnjem svetlu. Bio je to dečak, njoj nepoznat, i činilo se da je imao devet ili deset godina kada je umro. Njegova zelena majica sa Tinejdžerskim Nindža kornjačama bila je prosečena po sredini i ivice iskrzane pukotine bile su isprskane sasušenom krvlju. Gospođica Gajs je mogla da vidi beli sjaj ogoljenih rebara. Sa oklevanjem, podigla je oko sa durbina kako bi videla kako mala figura posrče i sapliće se između ljuljaški i penjalica. Uzrast mu je bio odgovarajući, ali ona je već imala dvadeset dva učenika. Više od toga, znala je, razred će biti teško kontrolisati. A danas je bio dan za slikanje i nije joj bilo potrebno dodatno otežavanje situacije. Osim toga, izgled ovog deteta nalazio se na granici onoga što je bila spremna da prihvati u četvrtom razredu... naročito na dan slikanja. Nikada nisi imala taj luksuz pre Doba Iskušenja, prekorila je sebe. Ona ponovo prisloni oko uz plastični obod durbina i načini malu grimasu pomislivši na decu koja su bila “usmeravana” u njene osnovne razrede tokom godina: na gluvu decu, šlepu decu, decu na granici autizma, decu koja su patila od epilepsije, Daunovog sindroma, hiperaktivnosti, seksualnog zlostavljanja, napuštenosti, disleksije i petit mal napada... na decu koja su umirala od raka i decu koja su umirala od side... Mrtvo dete je prešlo preko plitkog jarka i približavalo se barijerama od bodljikave žice koje je gospođica Gajs razapela oko škole tačno tamo gde se šljunčano igralište za prvačiće graničilo sa asfaltiranim košarkaškim i kvadratnim terenima za četvrtake. Znala je da će dečak nastaviti dalje i probati da prođe kroz žicu bez obzira na to koliko komada mesa bude otkinuto s njegovog tela. Sa uzdahom, već umorna, iako školski dan formalno nije ni počeo,
gospođica Gajs spusti remingtonku, zakoči je i krenu niz merdevine zvonika kako bi susrela i pozdravila svog novog učenika. Zavirila je kroz vrata svoje učionice dok je išla ka ostavi na drugom spratu. Razred je bio nemiran, i dnevna svetlost i glad uskomešali su ih tako da su cimali lance i govzdene okovratnike. Mala Samanta Stjuart, tehnički previše mlada zagotovo četvrtibez razred, iscepala jeDžej haljinu tokom noćnog tako da je ostala nje. Sara i Sara zaplele su se jedna otimanja drugoj u lance. Tod, najkrupniji u grupi i nekadašnji razredni siledžija, ponovo je sažvakao gumenu oblogu svog okovratnika. Gospođica Gajs je mogla da vidi parčiće crne gume oko Todovih belih usana i znala je da je metalni okovratnik odrao meso njegovog vrata gotovo do kosti. Moraće ubrzo da donese odluku o Todu. Na drugoj oglasnoj tabli iza svoje katedre, mogla je da vidi trideset osam slika razreda koje je tamo postavila. Trideset osam godina. Trideset osam slika, sve snimljene u ovoj školi. Počevši od tridesetdruge godine, fotografije su postale mnogo manje, prešavši sa kamera velikog formata koje je koristio foto studio na školski Polaroid koji je gospođica Gajs prisvojila kako bi održala tradiciju. Takođe, razredi su bili manji. U trideset petoj godini, bilo je samo pet učenika u njenom četvrtom razredu. Sara Džej i Tod su bili u tom razredu — živi, ružičaste kože, mršavi i uplašeni, ali zdravi. U tridesetšestoj godini, nije više bilo žive dece... ali je bilo sedam učenika. Na pretposlednjoj fotografiji nalazilo se šesnaest lica. ove godine, danas, moraće da postavi kameru tako da uhvati svih dvadesetdvoje dec3 u okvir. Ne, pomisli ona, dvadesettroje s novim dečakom. Gospođica Gajs zavrte glavom i nastavi ka ostavi. Imala je petnaest minuta do trenutka kada je školsko zvono bilo programirano da se oglasi. Noseći hvataljku, klešta, policijske lisice, teške rukavice i gumenu kecelju iz ostave, gospođica Gajs požuri niz široko stepenište na prvi sprat. Kod ulaznih vrata ona proveri video monitore kako bi se uverila da su spoljno dvorište, staza i igralište za četvrtake prazni ako se izuzme novi dečak, priveza kecelju, okači remingtonku o rame, navuče rukavice, odbravi čelikom ojačana vrata, uveri se da su joj klešta i lisice na dohvat ruke u velikom džepu kecelje, podiže hvataljku i kroči napolje da sačeka svog novog učenika. Dečakovi majica i farmerke bili su još dronjaviji zbog bodljikave žice. Parčići beskrvnog mesa visili su mu s podlaktica. Kada je gospođica Gajs
stupila na sunce, on je podigao svoje mrtvo lice i tupo upravio oči ka njoj. Zubi su mu bili žuti. Gospođica Gajs zadrža dah dok je dečak posrtao i klimatao se ka njoj. Ne zbog njegovog smrada; navikla se na taj strvinarski smrad dece. Novi dečak bio je nešto gori od većine njenih učenika, ne baš toliko kao Tod. Pantalone su mu bile natoljene pozadaha. jarku na rubu školskog zemljišta i miris benzina benzinom maskirao jeposle malogacanja njegovog Zatekla je sebe kako zadržava dah, jer čak i posle svi ovih meseci... godina., shvatila je... još je postojala izvesna napetost pri susretu sa novim učenikom. Dečak je poslednjih nekoliko metara do nje prešao posrćući preko betona dvorišta. Gospođica Gajs se uspravi i podiže hvataljku. Svojevremeno je hvataljka bila motka od drveta i mesinga duga sedam stopa, i služila je za dizanje i spuštanje visokih gornjih prozora u staroj školi. Gospođica Gajs ju je modifìkovla tako što je na nju stavila pecarošku mašnicu sa namotanom izdržljivom sajlom, dodala okca da vode žicu i preuredila spravu na kraju tako da je tamo stajala omča dvostruke debljine. Tu zamisao dobila je posle gledanja Divljeg kraljevstva Omahe. Kako se ono zvaše onaj krupni, zgodni momak koji je sve radio... Džim... taj je koristio sličnu spravu za hvatanje zvečarki. Ovo jasno dete je smrtonosnije od zvečarke, pomisli gospođica Gajs. A onda se potpuno usredsredi na hvatanje. Nije bilo problema. Dete je jurnulo na nju. Gospođica Gajs mu je namakla dvostruku žičanu omčupreko glave, otpustila kvačicu kako bi omča zategla, i zakačila je.Žica je utonula duboko u dečakovo grlo, ali bila je previše debela da bi presekla meso. Dajedisao, omča bi ga zadavila, ali otome više nijetrebalo brinuti. Gospođica Gajs načini korak napred i dečak posrnu, zatetura se, zamahnu rukama i preturi se unazad, udarivši glavom o beton sa mučnim zvukom gnjile dinje. Učiteljica se osvrnu preko ramena da proveri da li su dvorište i igralište i dalje prazni, a onda prikova dete koje je mlataralo rukama, najpre ispruženom hvataljkom, a zatim i stopalom. Dečakovi nokti zagrebaše po debeloj koži njene visoke čizme. Uvežbanim pokretom, gospođica Gajs ispusti hvataljku, uhvati ručne zglobove deteta jednom šakom u rukavici, namaknu mu lisice slobodnom
rukom i sede mu na prsa, uvukavši pritom svoju haljinu od štampanog platna. Gospođica Gajs je bila teška osamdeset pet kilograma i detetovo bekstvo nije dolazilo u obzir. Kritički je osmotrila njegove povrede: rana na grudima bila je fatalna i činilo se da je nanesena satarom ili dugim nožem; ostale sekotine, ogrebotine, ujedi i jedna rana od metka visoko na detetovom ramenu pridodate su nakon njegove smrti. Gospođica Gajs klimnu glavom kao da je zadovoljna, povuče detetu usne naviše kao da pregleda konja i izvuče mu zube kleštima. Dečak nije jeknuo. Primetila je da su mu muve polegle jaja u uglove očiju i načinila mentalnu Selepku da se pobrine za to kasnije. Samo malo pomerivši težište, učiteljica se obrnu na dečakovim grudima, podiže mu sputane ruke i efikasno mu počupa kleštima nokte. Jedina krv nalazila se u sasušenoj i skoreloj supstanci ispod njegovih noktiju. Dete je pokušavalo daje ugrize kao gnevna kornjača, ali njegovi desni nikada ne bi uspeli da prodru kroz kožu, a kamoli kroz gumene “Velingtonke” gospođice Gajs i kroz somotske pantalone koje je nosila ispod haljine. Ona ponovo baci pogled preko ramena. Pre nekoliko meseci iznenadilo ju je njih pet — svi odrasli — koji su bez ikakvog zvuka prošli kroz žicu dok je ona posmatrala decu na odmoru, a u remingtonki je bilo samo šest patrona. Jedan pucanj u glavu zamalo je promašio, nanišanila je bolje kada se posrćući muškarac našao na jedva metar od nje, a adrenalin tog susreta primorao ju je da bude oprezna. Igralište je bilo proazno. Gospođica Gajs progunđa nešto, povuče novog dečaka na noge pomoću žičane omče, otvori vrata jednom rukom i gumu ga napred motkom hvataljke. Biće taman dovoljno vremena za čišćenje pre nego što se oglasi prvo zvono. Prva stvar tog jutra bilo je ispisivanje rasporeda na tabli. Gospođica Gajs je uvek to radila kako bi deci pokazala šta će tog dana raditi i učiti. Prva stvar u ispisanom rasporedu bila je Zakletva. Gospođica Gajs je rešila da krene s tim, a da novog dečaka predstavi posle toga. On je sada sedeo u trećoj klupi od poslednje, u redu do prozora. Gospođica Gajs mu je skinula lisice, stavila mu okove za noge prikovane za pod, obavila ga lancem oko pojasa, prikačila ga za drugi lanac koji se pružao duž klupa i namestila mu gvozdeni okovratnik. Dečak je mlatarao ka njoj, dok su mu mrtve oči na
sekund svetlucale nečim što je možda bila glad, ali detetove ruke su bile naprosto prekratke da bi nanele odraslom neku povredu. Gak i pre Doba Ispaštanja, gospođica Gajs se osmehivala dok je gledala filmove ili televizijske emisije u kojima su deca koristila džudo ili karate da bacakaju odrasle po prostoriji. Iz njenog mnogogodišnjeg iskustva, znala je da jednostavni mehanike određuju da udarac jednog obično bude bezazlen. zakoni Oni jednostavno nemaju masu, dužinu ruku deteta i uporište da nanesu neku veću povredu. Pošto je novom dečaku iščupala zube i nokte, gospođica Gajs je mogla da se ponese sa njim i bez hvataljke ili lanaca ako to poželi. Nije to želela. Tretirala je decu sa odstojanja, iz poštovanja prema zarazi kakvo je pokazala i prema svom jedinom HlV-pozitivnom detetu iz vremena pre Doba Ispaštanja. Vreme je za zakletvu. Ona pogleda svoj razred sa dvadesetpetoro dece. Nekoliko ih je stajalo i upinjalo se da pođe ka njoj, zveckajući lancima, ali većina je bila prućena po klupama ili se naginjala sa sedišta kao da bi mogli da umaknu puzajući po podu. Gospođica Gajs zavrte glavom i prebaci veliki prekidač na svojoj katedri. Šest baterija od po dvanaest volti bilo je poredano u nizu, a njihov kabl vodio je do grupnog lanca koji se pružao od klupe do klupe. Čak je ugledala varnice i osetila miris ozona. Elektricitet, naravno, nije mogao da im naudi. Ništa nije moglo da naudi ovoj deci. Ali nešto u naponu galvanizovalo ih je, prilično nalik na prvobitne Galvanijeve eksperimente koji su aktivirali žablje noge tako da se ritaju iako su odvojeni od tela. Učenici počeše da se grče i uspravljaju nezgrapno uz halabuku lanaca. Pridigoše se na nožne prste kao da pokušavaju da se izdignu iznad napona koji je doticao u niže delove njihovih tela. Šake su im se opružale i stiskale grčevito pred grudima. Neki su otvarali usta kao da nemo vrište. Gospođica Gajs spusti ruku na srce i okrenu se prema zastavi iznad vrata. “Ovim se zaklinjem zastavi”, započe ona, “Sjedinjenih Američkih Država...” Predstavila je novog dečaka kao Majkla. On sa sobom, naravno, nije imao ništa za identifikaciju i gospođica Gajs je bila sigurna da nije pohađao ovu školu pre Doba Ispaštanja, ali u razredu nije bilko drugog Majkla, a dečak
je i izgledao kao da bi mogao da bude baš Majki. Razred nije obratio pažnju na predstavljanje. A nije ni Majki. Matematika je bila prvi čas posle Zakletve. Gospođica Gajs je ostavila razred toliko koliko joj je bilo potrebno da siđe, proveri niz video monitora i uzme nagrade za učenje iz dugog niza otvorenih zamrzivača u hodniku u prizemlju. prošle godine pokupila u “Sejfveju”. Đoni joj je pomagao. Zamrzivače Gospođica je Gajs trepnu dvaput na pomisao o Doniju, svom prijatelju i bivšem upravniku. Đoni joj je pomogao oko toliko toga... bez njega nikada ne bi uspela da održi proizvodnju nagrada za učenje u fabrici pilećih uštipaka na rubu grada... ili da poveže video kamere i monitore iz “Radio Šupe”. Samo da se Đoni nije zaustavio da pomogne onom kamionu punom izbeglica koji se pokvario odmah na priključku za Međudržavni... Gospođica Gajs se prenu iz sanjarenja, podesi remen remingtonke i ponese kutiju nagrada za učenje u zbornicu. Podesila je mikrotalasnu na tri minuta. Miris podgrej anih mesnih uštipaka naterao j e učenike na zveketavo, posrćuće uzbuđenje kada je ona ušla u učionicu. Gospođica Gajs spusti kutiju sa nagradama na sto kraj svoje katedre i priđe tabli kako bi započela lekciju iz matematike. Hvala Bogu što je Đoni znao kako da održava opremu za proizvodnju pilećih uštipaka tamo, u fabrici, pomislila je dok je ispisivala brojeve od 0 do 9. Deca, naravno, ne bi pojela pileće uštipke. Deca, kako je već bilo sa svima koji su se vratili za vreme Doba Ispaštanja, smatrali su da je ukusna samo jedna stvar. Gospođica Gajs baci pogled na poslužavnik sa podgrejanim mesnim uštipcima. I protiv volje, pođe joj voda na usta. Negde u jednom od tih zamrzivača, znala je, bili su prepečeni i za uštipke pripremljeni ostaci gospodina Delmonika, bivšeg direktora, kao i najmanje još polovine bivšeg osoblja osnovne škole. Đoni je bio taj koji je shvatio d bujica samoubistava u malom gradu ne treba tek tako da se protraći; Đoni je bio taj koji se setio fabrike pilećih uštipaka i tamošnjih velikih zamrzivača. Đoni je bio taj koji je uvideo koliko bi čoveku koristilo da ima sa sobom malo uštipaka kada se sretne sa lutajućim čoporom gladnih neupokojenih. Đoni je rekao da su tako lopovi nosili sa sobom dobre bifteke kako bi odvratili pažnju pasa-čuvara.
Ali gospođica Gajs je bila ta koja je uvidela potencijal mesnih uštipaka kao nagrade za učenje. I po njenom skromnom mišljenju, oholi gospodin Delmoniko i ostali lenji pripadnici nastavnog osoblja nikada ranije nisu tako dobro služili obrazovanju. “Jedan”, reče gospođica Gajs i pokaza na krupnu cifru koju je ispisala na tabli. Ona podiže jedan prst. “Recite 'jedan'“. Tod je žvakao novi gumeni okovratnik kojim mu je gospođica Gajs obložila okovratnik. Kirsten se spalela o svoj ranac i prućila ničice preko klupe. Mala Samanta žvakala je svoju odeću. Džastin, još bucmast, deset meseci posle smrti, mljackao je po plastičnom naslonu sedišta ispred sebe. Megan je posrtala i vukla lance. Majki se izvio i okrenuo tako da je sada zurio u zadnji deo prostorije. “Jedan”, ponovi gospođica Gajs i dalje pokazujući ka tabli. “Ako ne možete to da odgovorite, podignite jednu ruku. Jedan. Jedan.” Džon je mljackao bezubim desnima u vlažnom, pravilnom ritmu. Iza njega, Ebigejl je sedela potpuno nepomična, ako se izuzme sporo plaženje i uvlačenje suvog jezika. Dejvid je iznova i iznova udarao licem o poklopac klupe. Sara je žvakala bele vrške kostiju koji su joj štrčali iz prstiju, dok je iza Sara Džej najednom podigla ruku, zabola jedan prst u oko i ostavila ga tu. Gospođica Gajs nije oklevala. “Vrlo dobro, Sara”, reče ona i požuri između klupa, ruku koje su posezale i ustiju koje su mljackale. Ona ubaci jedan uštipak u oklembešena usta Sare Džej i brzo odstupi. “Jedan”, reče gospođica Gajs. “Sara je podigla jedan prst.” Svi učenici zatezali su lance prema poslužavniku sa mesnim uštipcima. Sara Džej je još držala prst u oku. Gospođica Gajs ponovo priđe tabli. U dubini duše, znala je da je grčevita reakcija deteta bila slučajna. To nije važno, rekla je sebi. Posle dovoljno vremena i stimulansa, uočiće vezu. Pomisli samo na Helen Keler i njenu učiteljicu, Eni Saliven. I to sa potpuno slepim i gluvim detetom koje je samo nekoliko meseci poznavalo jezik pre nego što se na njega spustila tama. Ta jedna bebina reč — va-va — omogučila je Helen, godinama kasnije, da nauči sve. A ova deca su jezik poznavala godinama, i razmišljala pre... Pre nego što su umrla, dovrši gospođica Gajs. Pre nego što su im se
umovi, sećanja i ličnosti raspleli kao pletivo od trulog konca. Gospođica Gajs uzdahnu i dodirnu sledeću brojku. “Dva”, reče ona vedro. “Može li iko da mi pokaže... na bilo koji način... da mi pokaže dva?” Pošto je i sama ručala, dok su se učenici odmarali posle obroka, gospođica Gajs je nastavila da ruši kuće buldožerom. Isprva je mislila da je dovoljno da izoluje školsko zemljište jarkom i žicom, osvetli ga reflektorima noću i instalira monitore. Ali oni su se i dalje probijali. Na sreću, varoš je bila mala — manje od tri hiljade stanovnika — i gotovo šezdeset kilometara udaljena od pravog grada. Sad, pošto je Doba Ispaštanja razdvojilo brze od mrtvih, ovih prvih gotovo da više i nije bilo, a potonjih je u okolini ostalo malo. Nekoliko kola ispunjenih prestravljenim živim izbeglicama progrmelo je kroz varoš, ali većina ih uopšte nije skretala sa međudržavnog i u poslednjih nekoliko meseci, zvuk kola u prolasku gotovo da je sasvim nestao. Nekoliko njih se profìltriralo — sa sela, iz dalekog grada, iz groba — i reflektori napajani iz generatora privlačili su ih kao što plamen privlači moljce, ali debeli zidovi škole, zastori od žičane mreže i sredstva za upozoravanje držali su ih na odstojanju do jutra. A ujutro, remingtonka je rešavala problem. Ipak gospođica Gajs je želela da ima čistu vatrenu liniju — ono što je Đoni nekada zvao “beskompromisnom zonom ubijanja”. Podsetila je Donija da je termin “zona ubijanja” neodgovarajući, pošto nema šta da se ubija, već samo stvari vraćaju u normalno stanje. I tako se gospođica odvezla do barake blizu nedovršenog delai Međudržavnog i vratila seGajs sa kapislama za dinamit, detonatorima, fìtiljem buldožerom “Katerpilar D-7”. Gospođica Gajs nikada nije vozila buldožer, nikada nije aktivirala dinamit, ali u baraci su postojali priručnici, a u biblioteci Karnegi knjige. Gospođica Gajs je oduvek bila zapanjena ignoracijom ljudi o količini znanja i korisnih informacija koje se mogu naći u knjigama. Sada, kada joj je preostao još jedan sat pauze za ručak, ušla je u bočno otvoreni zaklon buldožera, sela na široko sedište, otpustila polugu, postavila birač brzine u neutralan položaj. gurnula glavne kontrole ka protivpožamom zidu, stala na desni volan i zaglavila ga u stalni položaj pomoću spone,
proverila da li je menj ač na leru i posegnula za kontrolama startera. Zastala je da proveri da li je remingtonka bezbedno uglavljena u sponu gde se nekada nalazio aparat za gašenje požara, kraj njene desne ruke. Vidljivost je bila bolja ovako, sa srušenim kućama u prečniku od tri bloka, ali je još bilo dosta temelja i hrpa krša iza kojih su stvari mogle da se kriju. Nije mogla da vidi ništa što bi se kretalo. Gospođica Gajs pomeri poluge za transmisiju i kompresiju u odgovarajući položaj, gumu kvačilo za paljenje motora, otvori ventil za gorivo, pusti rezu za ler, uključi prekidač za paljenje i povuče polugu koja je aktivirala električni starter. D-7 riknu i ožive, a crni dim dizela pokulja iz vertikalne izduvne cevi. Gospođica Gajs podesi gas, otpusti kvačilo i pokrenu samo desnu gusenicu tako da se masivni buldožer okrenu ulevo i krenu ka najvećoj gomili krša. Leš nekog odraslog čoveka izvuče se iz urušenog podruma s njene desne strane i zapuza po ciglama ka njoj. Kosa stvorenja bila je slepljena od bele prašine, zubi izlomljeni ali oštri. Jednog oka nije bilo. Gospođica Gajs pomisli daje prepoznala u njemu Todovog očuha — pijanicu koji je dečaka mlatio svakog petka uveče. Stvor podiže ruke i krenu ka njoj. Gospođica Gajs baci pogled na remingtonku, ali se predomisli. Prebaci pogon na levu gusenicu, vešto okrenu buldožer udesno i spusti veliko sečivo baš kada je dala gas. Donja ivica sečiva zahvati zateturani leš odmah ispod pojasa. Gospođica Gajs spusti sečivo jednom, dvaput, zaustavivši se kod trećeg puta tek kada je leš bio presečen napola. Noge su se beskorisno grčile, ali na prsti su se hvatali za čelik kao kandže i povlačili gornju polovinu stvorenja sečivo. Gospođica Gajs povuče poluge, ubaci mašinu u rikverc, vrati je u niži stepen prenosa, spusti sečivo i nagura pola tone krša preko obe polovine uskoprcanog trupla, nasuvši masu otpadaka natrag u podrum. Trebalo joj je manje od minuta da nagura još tonu krša preko rupe. Onda je krenula unazad, uverila se da više nijednog stvorenja nema u okolini i počela prilježno da puni podrum. Kada je završila, sišla je i krenula po tom delu; bio je ravan i gladak kao šljunčano parkiralište. Todov očuh se možda još trza i grebe kandžama tamo
dole, bar njegova gornja polovina, ali sa desetak tona krša utabanog iznad sebe neće moći da ode nikuda. Gospođica Gajs je samo želela da je mogla isto to da učini sa svim očevima i očusima pojanicama i zlostavljačima koje je upoznala tokom decenija. Obrisala je lice maramicom i pogledala na sat. Još tri minuta do početka časa čitanja. Gospođica Gajs osmotri poravnate gradske blokove, sa samo nekoliko preostalih gomila krša i urušenih temelja. Još nedelju dana i njeno vatreno polje biće bez prepreka. Zastavši da dođe do daha, osetivši svojih šezdeset i nešto godina u artritičkoj škripi zglobova, gospođica Gajs se ponovo pope na D-7 da bi ga preparkirala u njegovo sklonište za tu noć. Gospođica Gajs je čitala svom razredu naglas. Svakog popodneva, u zatišju posle svog ručka i hranjenja učenika, čitala je iz knjiga za koje je znala da su ih oni ili pročitali u svom kratkom životu, ili su im bile čitane: Laku noć, Meseče, Zeka Pet, Gorila, Hajdi, Bunikula, Superfadž, Crna lepotica, ABC Knjige Ričarda Strašnog, Zelena jaja sa šunkom, Toma Sojera, Životinjski zvukovi, Harold i purpurne olovke, Zec Piter, Polarni ekspres, Gde je divljina i Priča o četvrtom stepenu Ničega. I dok je gospođica Gajs čitala, posmatrala je i tražila i najmanji treptaj prepoznavanja, interesovanja... života u tim mrtvim očima. I nije videla ništa. Kako su prolazile nedelje i meseci, gospođca Gajs je čitala iz omiljenih dečijih serijala: knjiga o Radoznalom Džordžu, knjiga o Medlin i serijala Crni pastuv, knjiga o Ramoni, o Bemštajn medvedima i Klifordu, i — uprkos činjenici da su cepidlački, politički korektni bibliotekari pokušali da ih uklone sa polica javne dečje biblioteke malo pre početka Doba Ispaštanja — Bobsijevih blizanaca, Hardijevih dečaka i Nensi Dru. A učenici nisu reagovali. Kišnim danima, kada su oblaci visili nisko a duh gospođde Gejs još niže, ponekad bi im čitala iz Biblije, ili iz omiljenih Sekspirovih komada — obično iz komeđja, ali povremeno i iz Romea i Julije i Hamleta — a ponekad bi im čitala i svog omiljenog pesnika Džona Kitsa. Ali posle plesa reči, posle zamiranja i poslednjeg odjeka lepote, gospođca Gajs bi podigla oči i ne bi naišla niti na jedan inteligentan pogled. Bile su tamo samo mrtve oči,
oklembešena lica, otvorena usta, besciljno, bezumno meškoljenje, i blagi zadah užeglog mesa. Nije se to mnogo razlikovalo od gođna kada je predavala živoj deci. Tog popodneva, gospođca Gajs je čitala ono što je oduvek smatrala njihovim omiljenim štivom, Laku noć, Meseče, uživajući pritom u pevušenju i litaniji male ceremonije beskrajnog pozdrava za laku noć mladog zeca svemu u njegovoj sobi, u pokušaju da odloži neizbežni trenutak kada će zaspati. Gospođca Gajs je dovršila knjižicu i brzo đgla pogled, pokušavši, kao i uvek, da uhvati treptaj u oku, animaciju mišića oko ustiju ili očiju. Oklembešenost. Praznina. Imali su uši, ali nisu čuli. Gospođca Gajs uzdahnu tiho. “Рrе odmora rađćemo geografiju”, reče. Projektovani đjapozitivi bili su blistavi u zamračenoj sobi. Kupola Kapitola u Vašingtonu, Luk u Sent Luisu, Svemirska igla u Sietlu. Svetski trgovački centar. ruku kada ugledate grad koji poznajete”, rečeugledate gospođcanešto Gajs iznad“Podignite brujanja ventilatora đjaprojektora. “Pomerite se kada poznato.” Jezerska obala Gikaga. Denver sa planinama koje se uzdižu u pozađni. Ulica Burbon za vreme festivala Mardi Gra. Most Golden Gejt. Dijapozitivi su škljocali i prolazili u sjaju Kodahroma. Deca su se sporo meškoljila, počevši samo da reaguju na prvo javljanje obnovljene gladi. Niko nije podigao ruku. Kao da niko nije primećivao jarku sliku Bruklinskog mosta na platnu. Njujork, pomisli gospođica Gajs, setivši se septembarskog dana pre dvadeset sedam godina kada je napravila taj snimak. Prvi živahni lahori jeseni naterali su ih da nose džempere dok su ona i gospodin Famhem, naučni koordinator koga je upoznala na NEA konvenciji, hodali po pešačkoj stazi Bruklinskog mosta. Otišli su u Metropoliten muzej umetnosti, a onda šetali po Central parku. Suštanje svakog lista jasno se i izdvojeno čulo pred izoštrenim čulima gospođice Gajs tog savršenog popodneva. Umalo se nisu poljubili kada ju je ostavio u hotelu Barbizon te noći, posle večere u River Kafeu. Obećao joj je da će se javiti. Tek mesec dana kasnije čula je od koleginice iz Konektita da je gospodin Famhem oženjen već dvadeset godina. Deca su strugala lancima.
“Podignite ruke ako prepoznate grad Njujork na slikama”, reče gospođica Gajs umorno. Nijedna ruka se ne podiže pred jarkim snopom dijaprojektorske lampe. Gospođica Gajs pokuša da zamisli Njujork sada, godinama posle nastupanja Doba Ispaštanja. Svako ko je.tamo preživeo, mogao je samo da posluži kao hrana za storine hiljada, za milione nečistih, za mesom gladnih stvorenja koja su nasledila te prljave ulice. Gospođica Gajs brzo prođe kroz preostale dijapozitive: San Dijego, Kip Slobode, sveti luk plaže na Havajima, ostrvo Monhegan u jutarnjoj magli, Las vegas noću... sva ona mesta koja je posetila za vreme svojih čudesnih leta, sva ona mesta koja nikada više neće videti. “Za danas je dosta geografije”, reče gospođica Gajs i isključi dijaprojektor. Učenici su izgledali uzbuđeno u tami. “Odmor”, reče njihova učiteljica. Gospođica Gajs je znala da im fìskultura nije potrebna. Njihovi mrtvi mišići neće atrofirati ako ne budu korišćeni. Na blistavoj svetlosti prolećnog dana deca su izgledala samo još opscenije u svoji različitim stadijumima raspadanja. Ali gospođica Gajs nije mogla da zamisli da učenike četvrtog razreda drži bez prekida čitav dan u učionici. Izvela ih je napolje, i dalje privezane za njihova četiri robijaška lanca, i pričvrstila krajeve lanaca za gvozdene šipke koje je zabila u igralište od šljunka i asfalta. Deca su posrtala tamo-amo da bi se konačno zaustavila, zatežua svoje poveze poput malih, hrapavih balona u obliku dece koja čekaju početak Mejsijeve parade. Nijedno dete nije obraćalo pažnju na ostalu decu. nekoliko ih se naginjalo ka gospođici Gajs, mljackajući bezubim desnima u iščekivanju, ali ti prizori i zvuci bili su tako poznati da gospođica Gajs nije osećala ni pretnju ni zabrinutost. Odlutala je dalje preko igrališta za četvrte razrede, provukla se kroz zavojiti izlazni lavirint koji je ostavila u bodljikavoj žici, prešla preko šljunčanog igrališta za prvake i stala tek kada je stigla do jarka koji je iskopala oko malog gradskog bloka koji su zauzimali stara škola i njena igrališta. Gospođica Gajs je to nazivala jarkom; u priručnicima za vojni inženjering to je bilo poznato kao zamka za tenk. Ali specifikacije zamke za tenk zahtevale su jendek dubok najmanje dva i po metra i širok deset, sa nasipima koji se uzdižu pod uglom od 45 stepeni. Gospođica Gajs je upotrebila D-7 da iskopa
jarak upola dubok i širok, sa zidovima koji su sporo erodirali, pod uglom ne većim od 20 stepeni. Kako god mrtvi došli po nju, mislila je, najmanje je verovatno da će voziti tenkove. Benzin je nešto što je našla u starom članku o iračkoj odbrani za vreme Rata u Zalivu. Nije joj bio problem da pronađe benzin — Deni je dovezao veliku cisternu kako koji bi pozajmio gorivo iz podzemnih tankova pokrenuo generator su ona i on postavili u školi — Teksako ali gospođica Gajsi nije mogla da resi kako da benzin ostane u jarku a da ga ne upije zemljište, sve dok se nije setila ogromnih folija od crnog poliestera ostavljenih u stovarištu gradilišta autoputa. Sada je spustila pogled na ustajali jarak s benzinom, pomislivši koliko je glupava bila ta mera predostrožnosti... poput reflektora na školi ili video kamera. Ali, bar je imala šta da radi. Kao što se pravi da podučava ove jadne izgubljene duše? Gospođica Gajs se otrese te misli i krenu natrag ka igralištu, prinevši pištaljku usnama kako bi označila kraj odmora. Nijedan učenik nije reagovo na pištaljku, ali gospođica Gajs je svejedno održavala tu tradiciju. Odvela ih je u kabinet za likovno kako bi snimila fotografije. Nije znala zbog čega je studio ovde snimao — boja bi bila beskrajno bolja da su decu izvodili napolje — ali koliko god je bilo ko mogao da se seti, fotografije su se snimale u kabinetu za likovno, sa postrojenim učenicima — najniži u prvim redovima, iako su prvi redovi klečali — i svi su pozirali ispred ogromne keramičke mape Sjedinjenih Država, gde je svaka država bila načinjena od pečene, smeđe ilovače, da bi ih sve uglavio na odgovarajuća mesta neki vešti razred pre jednog veka ili više. Uglovi keramičkih država podvili su se izvan mape, kao da neki seizmički događaj rascepljuje naciju. Teksas je ispao pre osam ili devet godina i parčići su prilepljeni sa puno pažnje, tako da je država izgledala kao sastavljena od više pokrajina. Gospođica Gajs nikada nije volela Teksas. Ona je bila devojčica kada je Kenedi ubijen u teksasu i, po njenom mišljenju, stvari su u zemlji od tada otišle dođavola. Uvela je decu unutra, red za redom, namakla kraj njihovog robijaškog lanca preko radijatora, stavila podgrejajji pleh sa nagradama za učenje na
pod između kamere i razreda, proverila da li je film odgovarajuće ubačen, podesila tajmer, pomerila se brzo kako bi stala kraj Toda — koji se upinjao, kao što su se upinjali i ostali učenici, da dohvate uštipke — i pokušala da se osmehne kada je tajmer zašištao, a zatvarač kamere škljocnuo. Snimila je još dva polaroid snimka i samo bacila pogled na njih pre nego što ih jedovoljno. spustila u džep kecelje. Većina dece je gledala napred. To je bilo sasvim Kada je uspela da ponovo zaveže razred za mesta, ostalo je još deset minuta školskog dana, ali gospođica Gajs nije mogla da natera sebe da krene na pravopis, ili da ponovo čita naglas, pa čak ni da im na silu smesti olovke u ruke i raširi mesarski papir pred njima. Sedela je, zurila u njih, i osećala premor i beskorisnost kao veliki teret na plećima. Učenici su zurili ka njoj... ili bar ka plehu sa mesnim uštipcima koji su se hladili. U tri popodne zazvonilo je za kraj nastave, gospođica Gajs je krenula širokim prolazom dobacujući deci uštipke, a onda pogasila svetla, namakla rezu na vrata i napustila učionicu za taj dan. Jutro je, puno bogatog svetla koje gospođica Gajs godinama nije primećivala. Dok prilazi tabli da ispiše obaveze za razred odmah do rasporeda časova koji je tamo ispisan kredom, primećuje da je mnogo mlađa. Nosi haljinu koju je nosila onog jutra kada su ona i gospodin Farnhem šetali preko Bruklinskog mosta. “Molim vas, izvadite svoje čitanke”, reče ona tiho. “Grupa koja ima Doba zelene salate, neka stavi knjige i listove sa pitanjima o razumevanju teksta sebe.završimo. Tajanstvena šunjala,molim pogledaću reci prepišete koje ste vadili za rečnik ispred čim ovde Sprintovci, vas da zadatke izvežbanke i da se spremite da u deset i petnaest odgovarate na tabli. Svako ko završi ranije, može da dobije Paket Izazova iz centra za interesovanje učenika.” Deca se tiho razilaze da izvrše svoje zadatke. Grupa za prednjim stolom čita sa gospođicom Gajs i odgovara na pitanja tiho dok ostala deca rade uz onaj tihi šum, gotovo ispod praga svesti, koji predstavlja univerzalnu zvučnu podlogu dobre učionice. Dok grupa koja ima Doba zelene salate piše odgovore na pitanja na
kraju priče, gospođica Gajs šetka među ostalim vučenicima. Sara nosi maramu umesto kape. Čvorovi štrče kao majušne zečje uši. Obično, gospođica Gajs ne dopušta da se u učionici nose kape ili amrame, ali Sara je bila podvrgnuta hemoterapiji i ostala je bez kose. Razred je ne zadirkuje zbog toga, čak ni Tod. Sada se Sara naginje iznad Vežbanke i viri u pitanja koja se tamo nalaze. Povremeno žvaće gumicu na kraju olovke. Devet joj je godina. Oči su joj plave, a ten mlečno proziran poput krhotine skupog porcelana. Obrazi kao da su joj osetili dodir zdravog rumenila, i tek kada se pogleda podrobnije, može da se uoči da je to zapravo blaga šminka koju joj je stavila majka i daje Sara još bleda i izmoždena od bolesti. Gospođica Gajs zastaje kraj klupe deteta. “Problem, Sara?” “Ne razumem ovo.” Sara pokazuje prstom na red sa uputstvom. Nokti su joj izgrizeni poput gumice na olovci. piše dagospođica treba da pronađeš odgovarajući da ga staviš ispred reči”,“Tu šapuće Gajs. Napred, Kirstenprefiks oštri i olovku uz glasno struganje. Razred diže pogled dok Kirsten duva ostatke posle rezanja u korpu za otpatke, pažljivo pregleda zašiljeni vrh, pa ponovo počinje da zarezuje. “Šta je to prefiks?” uzvraća Sara šapatom. Gospođica Gajs se naginje bliže. Njih dvoje su privremeno spojeni zaverom koju izaziva njihova blizina i hipnotički šum aktivnosti učionice u pozadini. Gospođica Gajs možda da oseti toplotu obraza devojčice blizu svog. “Sećaš se šta je prefiks” kaže gospođica Gajs i počinje da pokazuje devojčici. Vraća se do prednjeg stola baš kada Doba zelene salate, njena najbolja grupa, odlazi ka svojim klupama, a Sprint, njena mala grupa za popravni, istupa napred. U Sprintu ima samo šestoro učenika, a od njih četvorica su dečaci. “Dejvide”, kaže ona, “da li možeš da mi kažeš kako je delfin dečaku i pomogao i naudio?” Dejvid se mršti kao da duboko razmišlja i žvaće drvo svoje olovke. Stranica u njegovoj Vežbanci je prazna.
“Tod”, kaže gospođica Gajs, “možeš li ti da nam kažeš?” Tod okreće grozničave očivka njoj. Dečak uvek izgleda rastrojeno, kao da se sa nekim ljutito svađa u sebi. “Šta da vam kažem?” “Reci nam kako je delfin i pomogao i naudio dečaku.” Tod počinje da sleže ramenima ali izbegava taj pokret u poslednjem trenutku. Gospođica Gajs ga je odvikla od te navike strpljivim i pozitivnim pristupom — hvalom, dodatnim dužnostima u učionici ako uspe da čitav dan ne slegne ramenima, Potvrdom o primemom učeniku koji može da odnese kući na kraju nedelje. “Spasao ga je”, kaže Tod. “Vrlо dobro”, kaže gospođica Gajs s osmehom. “Spasao ga od čega?” “Od ajkule”, kaže Tod. Kosa mu je neočešljana i neoprana, vrat prljav, ali oči su mu svetloplave i ljutito-žive. “А kako nije umalo naudio dečaku?” pita gospođica Gajs, dok kruži pogledom po maloj grupi kako bi videla koga sledećeg da uključi. “Dolaze, gospođice gajs”, kaže Tod glasno. Ona baca pogled ka svom najkrupnijem učeniku, spremajući se da ga upozori da je ne prekida, ali od onoga što vidi, zaledi se pre nego što uspe da progovori. Todove oči su najednom prazne, utonule i zamagljene belom skramom. Koža mu je poprimila boju i teksturu trbuha mrtve ribe. Zubi su mu nestali, a desni su mu suve i modre. Tod razjapljuje usta i najednom to više uopšte nisu usta, već samo obična rupa iskopana u licu mrtve stvari. Glas koji se pomalja uzdiže se iz stomaka stvorenja kao plehani snimak koji odjekuje u nekoj opscenoj lutki. “Brzo, gospođice Gajs, dolaze da nam naude, probudite se!” Gospođica Gajs sedi na krevetu, zahuktalog srca, gutajući vazduh. pronašla je naočari na noćnom stočiću, stavila ih na mesto i obazrela se po sobi. Sve je bilo u redu. Jarka svetlsot spoljnih reflektora dopirala je kroz kapke visokog prozora i slikala bele pravougaonike na podu učionice na spratu koji je ona preuredila u svoju dnevno-spavaću sobu. Gospođica Gajs napregnuto oslušnu kako bi potisnula bubnjanje svog bila, ali ne ću ništa neobično iz učionice ispod nje. Spolja nisu dopirali nikakvi zvuci. Nemi niz
monitora blizu njenog ležaja pokazivao je prazne hodnike, svetlom okupano dvorište, prazna igrališta. Najbliži monitor pokazivao je mračnu učionicu: učenici su stajali, ležali, naginjali se i zatezali lance. Svi su bili na broju. Običan san, reče gospođica Gajs sebi, Natrag na spavanje. Umesto toga, ona ustade, navuče vatirani kućni ogrtač preko flanelske spavaćice, preko toga priveza gumenu kecelju, obu čizme, podiže remingtonku, pronađe glomazne naočari za noćni vid koje je Đoni doneo iz gradske prodavnice vojnih viškova, pa ode da se popne širokim merdevinama na zvonik. Gospođica Gajs stupi na usku platformu koja se pružala oko zvonika. Mogla je da gleda na sve četiri strane i samo je mali deo istočnog igrališta bio zaklonjen prednjim zabatom. Reflektor je dosezao preko igrališta i jarka i osvetljavao prve redove buldožerom nagomilanog krša tamo gde su se nalazile okolne kuće. Ništa se nije pomeralo. Učiteljica zevnu i zavrte glavom. Noćni vazduh je bio hladan; mogla je da vidi sopstveni dah. Već sam previše stara da bih sebe plašila na ovaj način. Veća pretnja su bande izbeglica nego odrasli mrtvi. Ona se okrenu da siđe niz merdevine, ali u poslednjem trenu stade kraj razvodne kutije koju su ona i Đoni tu postavili. Uzdahnuvši tiho, ona prebaci prekidač koji pogasi reflektore, a onda zapetlja oko naočara za noćni vid. Bile su glomazne, nezgrapno su joj prijanjale uz glavu i ispod njih nije mogla da nosi sopstvene naočari. Osim toga, oduvek je smatrala da izgleda kao idiot sa time na glavi. Opet, Đoni je rizikovao odlazak u grad kako bi ih doneo. Ona pomeri svoje naočari gore, na čelo, pa navuče one za noćni vid. Okrenu se i je ukoči. Stvorenja su se pomerala zapadu, neposredno iza mesta do koga dopirao sjaj reflektora. Bleda na obličja kretala su se tamo kroz krš, izlazila iz podruma i pukotina na placevima posutim kršem. Gospođica Gajs je mogla da zaključi da su mrtva po načinu na koji su se saplitala i ponovo ustajala, padajući preko prepreka, ali i dalje nastavljajua napred. Bilo je dvadeset... ne, najmanje trideset visokih figura koje su se kretale prema školi. Ona se okrenu ka severu. Još trideset ili više figura kretalo se tamo, gotovo na samoj ulici. Na istoku, kretalo ih se još, već na domašaj kamena od jarka. Bilo ih je i na jugu.
Više od stotinu mrtvaca približavalo se školi. Gospođica Gajs strgnu noćne naočari i sede na rub merdevina, spustivši glavu gotovo do kolena, kako bi joj crne tačkice pred očima nestale i kako bi ponovo mogla da diše. Nikada se nisu ovako organizovali. Nikada nisu došli svi odjednom. Oseti kako joj srce zastaje, drhti, a onda ponovo poče da kuca. Nisam ni pretpostavljala da ih je ovde ostalo toliko. Kako... Deo njenog uma vrištao je da prestane da teoretiše i da učini nešto. Dolaze po decu! To nije imalo nikakvog smisla. Mrtvi su jeli samo živo meso... ili meso stvorenja koja su donedavno živela. Trebalo bi da dolaze po nju. Ali strašno ubeđenje je ostalo: oni žele decu. Gospođica Gajs je štitila svoju decu trideset osam godina. Štitila ih je od najgorih oštrica života, dopuštajući im da provedu najbezbednije i najproduktivnije godine koje je ona mogla da im priušti. Štitila je decu jednu od drugih, od siledžija zlobnika iz njihovihloše redova; štitila ihnastavnog je od oguglalih, glupih upravnika; štitilai ih je od ćudljivosti oblikovanog plana i trenutno modernih lokalnih filozofija. Gospođica Gajs je, koliko god je to bilo u njenoj moći, štitila svoje četvrtake od tiranija preranog odrastanja i vulgarnosti društva isuviše zadovoljnog vulgarnostima. štitila ih je — svim svojim sposobnostima i snagom volje — da ih ne tuku, kidnapuju, emocionalno zapostavljaju ili seksualno zlostavljaju monstrumi koji su se krili u obličjima roditelja, prirodnih ili zakonskih, stričeva i prijaznih stranaca. A sada su mrtva stvorenja dolazila po njenu decu. Gospođica Gajs siđe niz merdevine uz lepet kecelje i kućnog ogrtača. Gospođica Gajs nije imala pojma zbog čega se u stovarištu na autoputu, u prostoriji odmah do one gde je pronašla kapsule za eksploziv nalazio pištolj sa signalnim raketama, ali uzela ga je. Tamo su bile samo tri rakete, teške stvari koje su ličile na prevelike patrone za sačmaricu. Nikada nije ispalila nijednu. Sada je požurila natrag na zvonik sa pištoljem u ruci i sa tri rakete u džepu kecelje. Takođe je dograbila četiri kutije patrona za remingtonku. Neki mrtvaci su još bili stotinjak metara od igrališta, ali drugi su već gacali po jarku. Gospođica Gajs izvuče raketu iz kecelje, otvori pištolj i zapetlja oko
ubacivanja u cev. prisili sebe da stane i udahne. Noćne naočari visile su joj oko vrata, teške kao albatros. Ali gde su moje naočari? Šta sam uradila sa svojim naočarima? Diže ruku do kose, spusti biofokalne naočari, udahnu još jednom, pa ubaci patronu sa raketom u pištolj. Zatvori ga i uključi prekidač za reflektore, zapljusnuvši igralište belim svetlom. Tuce ili više stvorenja prešlo je jarak. Na desetine ih je prilazilo sa svih strana. Gospođica Gajs podiže signalni pištolj obema rukama, zatvori oči i pritisnu okidač. Raketa načini luk previše visok i pade desetak metara iza j arka. Zaplamtela je crvenom bojom na šljunku. Goli leš sa ogoljenim blistavim potkoleničnim kostima kroči preko rakete i nastavi da posrče prema školi. Gospođica Gajs napuni ponovo, nacilja niže i ispali ka zapadu. Ovoga puta raketa udari o utabano blato sa druge strane jarka i nestade sa vidika. Crveni sjaj tinjao je sekund, a onda zgasnuo. Još desetak bledih obličja gacalo je po plitkoj barijeri. Gospođica Gajs ubaci poslednju raketu. Najednom se začu šum nalik na vetar koji je dunuo niotkuda i deo zapadnog jarka buknu u plamen. Nastade mala pauza, a onda plamen sunu ka severu i jugu, obilazeći oko ugla kao vesto priređeno obaranje domina. Gospođica Gajs pređe na istočnu stranu platforme oko zvonika da posmatra kako vatra poskakuje duž jarka sve dok škola nije postala središte džinovskog pravougaonika od plamena visokog gotovo deset metara. Čak i sa udaljenosti od pedeset metara mogla je da oseti vrelinu na licu. Ona spusti signalni pištolj u veliki džep kecelje. Dvadesetak prilika koje su već teturalo se po igralištu. Nekoliko ih je palo u bodljikavu žicu,prešle ali se preko otrglojarka i nastavilo dalje. Gospođica Gajs pogleda svoje ruke. Više se nisu tresle. Ona pažljivo napuni remingtonku do vrha magacina. Onda podesi remen puške onako kako je pisalo u knjigama, osloni čvrsto laktove na ogradu, duboko udahnu i prisloni oko na snajper. Uz plamen koji je buktao, reflektori joj nisu bili potrebni. Ona pronađe prvu pokretnu figuru, postavi krstič na slepoočnicu i lagano stisnu okidač. Onda pomeri nišan ka sledećem obličju. Na rubu igrališta, druga stvorenja prelazila su jarak uprkos plamenu. Izgleda da se nijedno nije okrenulo i vratilo. Neverovatno, ali nekolicina ih je
prošla samo oprljena; većina je ipak izašla plamteći kao baklje sveže natopljene gorivom, sa plamenom koji je trepereo oko njihovih obličja u paralelnim talasima narandžastog i crnog. Nastavljali suvnapred dugo pošto su im trula odeća i trulo meso sagoreli gotovo do kostiju. Čak i poluzaglušena pucnjevima remingtonke, gospođica Gajs je mogla da čuje udaljeno pop kada moždana u paru zahvaljujući buktećem lešu ispodbinje, raznelatečnost, lobanjusuperzagrejana poput rasprskavajuće granate. Onda bi se priliki srušila i svojom lomačom dobrinela osvetljenju. Gospođica Gajs je pomerila nišan, okidala, proveravala kroz snajper da li je stvorenje palo i ostalo na tlu, pronalazila novu metu, ponvo okidala. Posle tri hica, pomerila bi se duž balkona do drugog kvadranta, zauzela stav i birala nove emte. Pet puta je punila magacin. Kada je završila na igralištu je ležalo preko stotinu obličja. Neka su još tinjala. Sva su bila nepomična. Ali ona je mogla da čuje udaranje i zveketanje žičane mreže gde se još stvorenja probilo, naročito na istočnoj strani škole. Tamo joj je zabat zaklanjao liniju vatre. Trideset ili više stvorenja stiglo je do škole i grebalo je po mrežicama prozora i ojačanim vratima. Gospođica Gajs podiže okovratnik kućnog ogrtača i obrisa lice. Tamo je bilo čađi od dima i ona se iznenadi kada vide da joj oči suze. Okačivši remingtonku o rame, sišla je niz merdevine i otišla u svoju sobu. Donijev automatski pištolj brauning kalibra 9 mm nalazio se u floci gde ga je ona stavila istog dana kada je kremirala Donija. Bio je pun. Takođe su tu bila i dva dodatna šaržera i žuta kutija dodatnih metaka u floci. Gospođica Gajs stavi na kutiju šaržere u džep košulje, podiže pištolj, pa siđe širokum stepeništem prvi isprat. Na kraju, umalo je nije ubila iscrpljenost. Ispucala je sva tri šaržera, napunila još jednom, i bila sigurna da nije ostalo nijedno stvorenje kada je sela na prednju stazu da se odmori. Poslednji leš bio je visoki muškarac sa dugom bradom. Naciljala je brauningom sa udaljenosti od metar i po i poslednjim metkom prosvirala stvorenju levo oko. Stvorenje se složilo kao da mu je neko presekao konce. Gospođica Gajs se i sama sruči svom težinom na pločnik, previše iscrpljena i zgađena čak i da bi ušla natrag na prednja vrata.
Plamen u jarku sada je goreo ispod nivoa tla. Manje hrpe dodavale su svoj dim i sjaj vazduhu već ispunjenom tamnom koprenom. Dvadesetak prućenih obličja bilo je raštrkano po prednjim stepenicama i pločniku. Gospođica Gajs je želela da zaplače, ali bila je previše umorna da učini bilo šta osim da spusti glavu i duboko, lagano diše, pokušavajući da profiltrila zadah sagorele strvine. Bradati leš pred njom trže se i podiže, pa zastruga preko pločnika ka njoj, prstiju savijenih u kandže. Gospođica Gajs je imala vremena da pomisli: Metak je udario u kost, promašio mozak, a onda joj stvorenje izbi pištolj iz ruke i gurnu je natrag, prikovavši pušku ispod nje. Naočari joj spadoše s lica, a hladni prsti stvorenja zamahnuše da je razderu. Njegova usta počeše da se spuštaju, kao da nude otvoreni poljubac, bez usana. Desna ruka gospođice Gajs bila je prikovana, ali leva joj je bila slobodna; ona zapetlja po džepu kecelje, rasuvši metke, pronađe i odbaci klešta, da bi konačno izvukla nešto teško. Mrtvac se baci napred da joj odgrize lice i žvakanjem prodre do mozga. Gospođica Gajs mu stavi u usta cev signalnog pištolja široku kao u crtaćima, nape udarač i pritisnu okidač. Vatre su mahom zgasnule do osvita, ali vazduh je smrdeo na dim i raspadanje. Gospođica Gajs se odvukla niz hodnik, skinula rezu na vratima učionice i stala, zagledana u razred. Učenici su bili neuobičajeno tihi, kao da su nekako bili svesni noćnih događaja. Gospođica Gajs to nije primećivala. Dok je osećala kako je iscrpljenost zapljuskuje u talasima, petljala im je oko kopči,naoslobodila im poveze oko vrata i struka, da bi ih konačno izvela napolje lancu. Provela ih je kroz prolaze u bodljikavoj žici kao da vodi čopor slepih i nespretnih pasa. Na rubu igrališta, otključala im je gvozdene okovratnike, odvezala ih sa robijaških lanaca, a lance spustila na šljunak. Mala obličja teturala su se unaokolo kao da traže ravnotežu na rubu svojih okova. “Raspust”, reče gospođica Gajs umorno. Sunce koje se uzdizalo bacalo je duge senke i vređalo joj oči. “Idite”, šapnu ona. “Idite kućama.” Nije se ni osvrnula dok se probijala kroz žicu i ulazila u školu. Učiteljica je dugo sedela za svojom katedrom, previše umorna da bi se
pomerala, previše umorna da bi se popela i legla da spava. Učionica je izgledala prazno, onako kako to može da bude samo prazna učionica. Posle nekog vremena, kada se sunce prikralo preko lakiranog drvenog poda gotovo do njene katedre, gospođica Gajs krenu da ustane, ali zasmeta joj glomazna kecelja. Ona skide kecelju i isprazni džepove na ploču stola: klešta, sa mecima, 9 mm koji je bilatriponovo uzela, lisice koje ježuta jučekutija skinula Majklu, brauning još raštrkanih metaka, Polaroid snimka. Gospođica Gajs okrznu prvi snimak pogledom, a onda naglo sede. Podiže fotografiju na svetio, pogleda je pažljivo, a onda učini isto i sa ostale dve. Tod se osmehivao pred kamerom. Nije bilo nikakve sumnje. Nije to bila grimasa niti grč, ili slučajni trzaj mrtvih usana. Tod je zurio pravo u kameru i osmehivao se — pokazujući samo desni, istina — ali se osmehivao. Gospođica Gajs pogleda pažljivije i shvati da Sara takođe gleda u kameru. Na prvom snimku gledala je u mesne uštipke, ali na drugoj fotografiji.... Začu se neko klizanje, grebanje u hodniku. Bože, zaboravila sam da zatvorim zapadna vrata. Gospođica Gajs pažljivo spusti fotografije i podiže brauning. Saržer je bio pu, a metak u cevi. Grebanje i klizanje se nastaviše. Gospođica Gajs spusti pištolj u krilo i sačeka. Tod uđe prvi. Lice mu je bilo oklembešeno kao i uvek, ali u očima je imao... nešto. Sara uđe sledeća. Kirsten i Dejvid odmah za njima. Jedno za drugim, vukli su noge i ulazili u učionicu. Gospođica Gajs je bila suviše umorna da podigne ruke. Znala je da bi je, uprkos njenom stavu o neefikasnosti dečjih šaka i ruku kao oružja, njih dvadeset troje jednostavno preplavilo kao plima. Nije imala dvadeset tri metka. Nije bilo važno. Gospođica Gajs je znala da nikada ne bi naudila ovoj deci. Ona stavi pištolj na sto. Deca nastaviše sa upinjanjem da uđu u učionicu. Sara Džej je ušla posle Džastina. Majki je bio na začelju. Svih dvadeset troje bili su tu. Muvali su se, posrtali i laktali. Nije bilo lanaca. Gospođica Gajs sačeka.
Tod prvi pronađe svoju stolicu. Sruči se na nju, a onda uspravi. Ostala deca su se saplitala i sudarala, ali konačno i ona pronadoše svoja mesta. Oči su im kolutale, pogled im je lutao, ali sva su gledala otprilike napred, više ili manje ka gospođici Gajs. Njihova učiteljica sedela je tamo još jedan dugi trenutak, ne govoreći ništa, ne pomišljajući ništa, jedva se usuđujući da diše kako ne bi razbila taj trenutak i ustanovila da je sve to samo iluzija. Trenutak se nije razbio, ali jutarnje zvono jeste zazvonilo, odjeknuvši dugim hodnicima škole. Poslednja učiteljica sedela je tamo još jedan tren, prikupljajući snagu i odupirući se želji da zaplače. Onda gospođica Gajs ustade, priđe tabli i svojim najlepšim pisanim rukopisom poče da ispisuje raspored kako bi im pokazala šta će raditi i učiti u danu koji je bio pred njima.
Lajza Tati rođena je 1952. godine u Teksasu, ali od 1980. godine živi u Škotskoj. Osvojila je nagradu DŽON KEMBEL 1974. za najboljeg novog pisca naučne fantastike. Prva knjiga, Windhaven, kolaboracija je sa Džordžom R.R. Martinom, a njena ostala tri solo romana su Familiar Špirit, Gabrijel, i Izgubljene budućnosti. Ovaj poslednji, objavljen 1992. u ediciji Dell/Abyss, govori o alternativnim stvarnostima pojedinaca i putevima “kojima se nije išlo”, i nominovan je za nagradu ARTUR C. KLARK. Objavila je i tri zbirke priča, Svemirski brod od kamena, Gnezdo noćnih mora i Sećanja tela, a 1990. bila je urednik srcinalne antologije ženske horor proze, Koža duše. Proza Tatlove često se bavi odnosima među polovima, pa tako i u priči koju ćete pročitati, jezivoj i srcinalnoj obradi muškarčevog straha od zapostavljanja nakon rođenja deteta. Priča je prvi put objavljena 1992. u antologiji Metahoror.
Lisa Tuttle ZAMENIC Dok je hodao prema stanici metroa kroz sive ulice severnog Londona, mučen osećanjem krivice nije dopustio da gasvađu, odveze na posao, ipak zadovoljan zato što ješto izbegao još jednuDženi besciljnu Stjuart Holdera pogleda na pločnik pokriven morem kutija i belih papirnih kesa iz jeftinih restorana i usred psećeg izmeta, pivskih konzervi i bačenih opušaka ugleda nešto odvratno. To stvorenje, otprilike mačje veličine i ogoljenog izgleda, imalo je debelu kožu bez ijedne dlake i mršave, šiljaste udove naizgled suviše slabe da nose njegovo okruglasto, nezgrapno telo. Lice tog stvora, sa sitnim sjajnim očima i ustima koja su ličila na vlažni prorez, podsećalo ga je na lice nekog zlog majmunčića. Ono ga vide i pokrenu se uz trzaj, nalik kakvom bogalju. svoje udove prema njemu pustilo je drhtav, Taj zvuk Pružajući bio je vrlo neprijatan, kao kad metal dodirne zube,prigušen a pojavašum. tog stvora, njegovo prenemaganje, napadi gušenja i čeprkanje po đubretu orožalim kandžama koje su se grčile i uvijale izazivali su u njemu gađenje i užasnutost. Nije patio ni od kakvih fobija, insekte je smatrao očaravajućim i redovno je bez straha uklanjao pauke, ose i vodene mušice zbog kojih bi Dženi vrištala ili bespomoćno drhtala. Ali ovo je bio poseban slučaj. To biće nije predstavljalo nekakav retki primerak slepog miša bez krila koji je utekao iz zoološkog vrta, njegovu sliku nije bilo moguće naći ni u jednom leksikonu. To stvorenje bilo je nešto što ne bi trebalo da postoji, neka greška, nešto strano. Ono nije pripadalo ovom svetu. Stjuart tiho zastenja i podiže nogu, spustivši je svom snagom. Kratak, piskav krik zagluši mu uši dok je mrvio stvorenje svojom cipelom, ostavljajući prljav trag na asfaltu. Malo zatim, dok je čistio đon svoje cipele o ivicu pločnika, savlada ga mučnina. On se naže i bespomoćno povrati u crveno belu kutiju ispunjenu pilećim kostima i izgužvanim papirom. Drhtavo se ispravio i više puta obrisao usta svojom džepnom
maramicom. Pitao se da li ga je neko video i krišom se osvrnuo oko sebe. Kola su milela niz ulicu kao i obično. S druge strane puta gomila devojčica dokoličila je blizu muškarca koji je pušio ispred novinarnice, ali na ovoj strani restoran sa pečenom piletinom i radnja za sanitarnu opremu trebalo je tek da se otvore, a najbliži pešaci nalazili su se više od stotinu metara daleko. Sve do togkomaraca trenutka Stjuart u životu nijedruge ništa insekte, ubio. Potamanio naravno, puno i muva,nikada verovatno i neke jedanputje, je razorio gnezdo stršljenova, ali to je bilo sve. Nikada nije voleo lov, niti je ikada živeo na selu. Setio se kako je njegov otac ostavljao otrovanu hranu pacovima, setio se takođe kako je iste te štetočine uplašeno gađao ciglama na jednom napuštenom placu gde se igrao kao dečak. Ali pacovi nisu bili nalik drugim životinjama; nisu pobuđivali nimalo sažaljenja. Neka stvorenja su morala da umru ako ih je bilo nemoguće oterati. Prisilio je sebe da proveri da li je stvorenje zaista umrlo. Ništa nije valjalo ostaviti da se muči. Ali njegova peta beše potpuno smrvila lice stvora, koji je nesumnjivo bio mrtav. Dok je odlazio osetio je umirujući talas olakšanja i zadovoljstva, smesta praćen zakasnelom nesigurnošću, neminovnim osećanjem krivice. Da li je postupio pravilno kada ga je ubio, da li je smeo da posluša jedan divalj, nerazuman impuls? Nije čak znao ni šta je to biće. Možda je to bio nečiji kućni ljubimac. Sramota i samopregor preplavili su ga. Zastao je na uglu uz pet ili šest ljudi koji su takodje čekali zeleno svetio i pošto nije želeo da ih osmotri spustio je pogled. Tamo je stajao onaj stvor, nanovo živ. Uspeo je da priguši krik. Ne, naravno da to nije bio onaj isti, već jedan drugi nalik njemu. Noga mu se trže; osetio je pomamnu želju da ga ubije, a ta želja ga užasnu. Tanke vlažne usne pomerale su se kao da hoće nešto da kažu. Na dosadan pisak semafora otrgao je oči od stvorenja koje se previjalo pred njegovim nogama. Svi ostali već su prelazili ulicu, očiju i misli upravljenih negde đrugde. Samo je jedna osoba zastala. Doterana žena u poslovnom odelu ukipljeno je stajala na pločniku spuštenog pogleda, a na licu joj se ogledao bolestan zanos. Dok ju je posmatrao kako pilji u to stvorenje pade mu na pamet da bi
zarad nje trebalo da ga ubije, da učini jedno viteško, zaštitničko delo. Ali ona to ne bi videla na taj način. Zgadila bi je njegova nasilnost. Nije želeo da ga ta žena smatra čudovištem. Nije želeo da bude čudovište koje se radovalo lomljavi nejakih kostiju, uživalo u stapanju mesa i utrobe u bezličnu masu pod svojom cipelom. Naterao da odvrati pogled, pređe ulicu i poštedi tuđinčev život. Međutim, dokjejesebe prelazio ulicu, pitao se da li je ispravno postupio. Stjuart Holder radio je kao redaktor u jednom izdavačkom preduzeću čije su prostorije bile nedaleko od katedrale Svetog Pavla. Dženi je tamo radila kao sekretarica pre pet godina, kada su se i upoznali. Sada je, međutim, ona imala prilično uticajan položaj u jednom drugom izdavačkom preduzeću koje se nalazilo južno od reke, a nedavno su joj dali i kola na upotrebu. On je oduvek podržavao njene ambicije, podržavao je u učenju vožnje i ponosio se svim njenim uspesima, a ipak, iako o tome nikad nije govorio, osećao je neku nelagodnost zbog tog njenog uspeha. Jedan maleni, sebičan, nesiguran deo njegove ličnosti plašio se da će ona jednoga dana shvatiti da joj on više nije potreban. Zbog toga joj je stavljao zamerke i preispitivao njene odluke kada je ona bila za volanom, a on sedeo do nje. Dok je žustro koračao kroz prepune ulice prema svom radnom mestu priznao je to samom sebi i odlučio da se popravi. To je bilo neophodno. Ako bi ih nešto razdvojilo, to bi najverovatnije bilo njegovo ponašanje, a ne njena karijera. Zažalio je što nije prihvatio njenu ponudu da ga tog jutra odveze na posao. Radije bi patio od razniih posledica beznačajnih bračnih nesuglasica nego od neizbrisive uspomene na ono sićušno lice sa iskrivljenom grimasom smrti koju je on izazvao. Pošto je ušao u zgradu potajno je obrisao đon svoje cipele o tepih. Na gornjem spratu dve urednice i jedna telefonistkinja stajale su oko stola njegove sekretarice; po njegovom ulasku okrenule su se sa odbrambenim izrazima i žena krivih što su raspravljale o tajnama koje muškarci ne treba da znaju. Osetio je kako se i u njemu budi podjednako snažan odbrambeni nagon i osmehnuo se. “Devojke, hoće li koja od vas da joj donesem šoljicu kafe?” “Izvinite, Stjuarte, hteli ste nešto...?” Društvo se polako ućutalo, a njegova sekretarica sklonila j e sa stola tešku kesu odbelog papira sa natpisom “SLEDECI”.
“Sala, Frenki, bila je to obična šala.” On je uvek sam odlazio po svoju kafu pošto je voleo da ima izgovor da odluta i večito je morao da uverava svoju sekretaricu kako uspešno obavlja svoje dužnosti. Pitao se da li je “SLEDECI” bila radnja koja prodaje seksi donji veš i zaključio da bi bilo neprijatno da je dalje začikava. Osetio je silnu i kaže joj šta ne mupreko se desilo, iako je znao da ne bi biopotrebu u stanjuda da.nazove joj to Dženi objasni, pogotovo telefona. Sam zvuk njenog glasa predstavljao bi za njega utehu i izvor razuma, ali suzdržavao se sve do malo posle podneva, kada ju je obično zvao svakog dana. Njena sekretarica rekla mu je da je ona na sastanku. “Kažite joj da je zvao Stjuart”, odgovorio je, siguran da će ga ona nazvati kasnije, kao što je običavala. Ali toga dana to se nije desilo. Najzad, u pet do pet, Stjuart je nazvao kancelariju svoje supruge i saznao da je ona već otišla. Bilo je nezamislivo da Dženi ranije ode s posla, podjednako nezmislivo kao i to da mu ne uzvrati poziv. Upitao se da li je bolesna. Iako je obično ostajao u kancelariji do posle šest, ovog puta strpao je jedan rukopis u svoju torbu i izašao da se izbori sa saobraćajem u špicu. Pitao se da li je ljuta na njega. Ali Dženi se obično nije durila. Ako je bila ljuta to bi i rekla. Oni se nisu lagali, niti se igrali jedno s drugim i pretvarali se da nisu tu, ili “zaboravljali” da uzvrate telefonske pozive. Dok je izlazio iz podzemnog prolaza kod stanice u svom kraju Stjuart se osećao pun zebnje. Očima je prešao preko pločnika i slivnika i jednom ili dvaput je poskočio zbogodnekoliko listova leteliTelo na vetru, aliskoro nigdedanije bilo ni znaka stvorenja koja papira je videokoji togsujutra. onog kojeg je ubio nestalo je; možda ga je pojeo neki pas lutalica, a možda se vratilo u onu čudnovatu dimenziju iz koje se i izrodilo. Pre nego što je skrenuo s glavne ulice primetio je da i drugi pešaci takođe posmatraju pločnik pažljivije neko inače, a to mu je na neki način davalo za pravo. Pošto je londonski saobraćaj po običaju bio zakrčen, kući je stigao pre Dženi. Dok je očekivao zvuk ključa u bravi, pripremio je sebi šolju čaja, opsovao, prosuo je u slivnik i umesto toga popio jedan viski bez leda. Upravo je ispio piće i osećao se mnogo bolje kada je čuo otvaranje ulaznih vrata.
“Ohl” Izraz njenog lica neprijatno gaje podsetio na one žene iz kancelarije i naveo ga da se oseti kao uljez u svom vlastitom domu. Tada se Dženi osmehnu, ali već je bilo kasno. “Nisam očekivala da budeš tu ovako rano.” “Ni ja. Pokušao sam da te nazovem, ali su mi rekli da si već otišla. Brinuo sam se da li si dobro.” “Dobro sami” “Dobro i izgledaš.” Njen dobro poznat lik istopio je njegovu ljutnju. Sviđao mu se njen izgled: mršava, dečačka figura, kratko podšišana, kovrdžava kosa, bledi ten i svetio plave oči. Obraze joj tada preplavi grozničavo rumenilo. Zagrizla je donju usnu i dobro ga odmerila pre nego što mu je otvoreno priznala šta joj je na umu. “Šta bi rekao na predlog da uzmemo kućnog ljubimca?” Stjuarta nadvlada stravično uverenje da nije govorila o psu ili mački. Upitao se da li mu je to viski popijen na prazan stomak izazvao osećaj vrtoglavice. “Stajala je ispod mojih kola. Da nisam slučajno primetila da se nešto pomerilo ispod auta mogla sam je pregaziti.” Slegla je ramenima uz nežan drhtaj. “Za ime Boga, Dženi, nisi je valjda donela kući?” Izgledala je gnevno. “Ра naravno da jesam! Nisam tek tako mogla da je ostavim na ulici — neko drugi mogao ju je pregaziti.” Ili stati na nju, pomislio je on i tada shvatio da nikada neće moći da kaže Dženi šta je uradio. Zbog toga se osetio još gore, ali je ipak još uvek bilo moguće da nije bio u pravu. Možda je životinja koju je spasila bila obična mačka. “А kakva je to životinja?” Nasmejala se neprirodno i uzbuđeno. “Ne znam. Mislim da je nešto vrlo retko. Evo, pogledaj.” Skinula je s ramena veliku pletenu torbu, otvorila je i pružila je prema njemu. “Vidi. Zar nije slatko?” Kako je bilo moguće da dvoje ljudi koji su bili tako bliski, tako nalik jedno drugom, vide jednu istu stvar na tako različit način? On je, čak i tada, jedino želeo da ubije to stvorenje, dok se ona očito zaljubila. Brižljivo je zadržao ravnodušan izraz lica iako nije mogao a da se ne trgne posle onoga
što je rekla. „Slatko?” Srce mu se steglo kada je video na koji je način uzmakla od njega, zaštitnički privukla torbu sebi i kazala: “Ра, svesna sam da ono nije lepo, ali kakve to ima veze? I meni je na prvi pogled gnusno izgledalo...”Lice joj se smračilo, kao da nije mogla lako da se priseti svog prvog utiska ili da mu poveruje, a glas joj je blago “Ali zatim, sam shvatila koliko je ono bespomoćno. Bila samzadrhtao. mu potrebna. Nijezatim njegova krivica što tako izgleda. Uostalom, ne podseća li te pomalo na Psamida?” “Na šta?” “Psamida. Znaš, iz knjige Petoro dece i stvor?” Naslov mu je bio poznat, ali nije sa njom delio strast za starinskim knjigama za decu. Nestrpljivo je odmahnuo glavom. “То stvorenje nije izašlo iz knjige, Dženi. Našla si ga na ulici i ne znaš ni šta je ni odakle dolazi. Možda je opasno, možda ima nekakvu boleštinu.” “Opasno”, ponovi ona ubistvenim tonom. “Ti to ne znaš.” “Provela sam s njim ceo dan i nije povredio ni mene, niti ikog drugog na poslu, savršeno je srećan kad ga drže i voli da ga češkaju iza ušiju.” Nije mu promakla naprasna izmena pola u njenom govoru. “Možda ima besnilo.” “Ne budi lud.” “Ti ne budi luda — ne može se baš reći da je rodom odavde, zar ne? Možda nosi ko zna kakve gadne parazite iz Južne Amerike ili Afrike, ili ko zna koje zemlje.” “Sad se ti ponašaš kao rasista. Neću više da te slušam. A i pio si.” Izjurila je besno iz sobe. Da je još uvek držao čašu u ruci, možda bi je bacio. Zatvorio je oči i usredsredio se na ravnomerno disanje. Ovo je bila najgora od svih njihovih dotadašnjih svađa, jedina presudna nesuglasica u njihovom braku. Dženi je o mnogim stvarima imala snažnije stavove od njega, tako da su njene želje obično preovladavale. To mu nije smetalo. Ali ovaj slučaj je bio drugačiji. To stvorenje nije moglo ostati u njegovom stanu. Morao je da je natera da se u tome s njim složi.
Iz nužde je umirio uzavrelu krv. Kada mu se supruga vratila, ponovo je vladao sobom. “Zao mi je”, reče, iako je ona ustvari trebalo da se izvini. Očito još uvek kivna, slegla je ramenima i izbegla njegov pogled. “Hoćeš li da večeras izađemo negde na večeru?” Odmahnula je glavom. “Radije ne bih. Imam neka posla.” “Hoćeš li nešto da popiješ? Vodim samo za jedan viski, časna reč.” Ramena joj se opustiše. “Izvini. Bio je to nizak udarac. Da, naspi mi jednu čašu. I još jednu sebi.” Sela je na kauč, a torbu stavila pred noge. Nagla se i posegavši unutra zagugutala: “Ко je moj mali šećerko?” U normalnoj situaciji on bi seo pored nje. Ovog puta je, međutim, odmerio pogledom bledu, nakaznu masu u njenom krilu i, pošto joj je dodao čašu, povukao se u drugi kraj sobe. “Ne ljuti se, ali nije li držanje kućnog ljubimca jedna od onih stvari o kojima se unapred razgovara i složi?” Primetio je da se napetost ponovo vraća u njena ramena, ali ona nastavi da miluje stvora, ostajući i dalje smirena. “Obično, da. Ali ovo je poseban slučaj. Ja nisam ništa isplanirala. To se jednostavno desilo, i sada je moja dužnost da se staram o njemu. Ili njoj.” Zakikotala se. “Ne znamo čak ni kog si pola, zar ne, zlato moje?” On pažljivo reče: “Jasno mi je da si morala nešto da učiniš kad si ga našla, ali odluka da ga zadržiš možda nije bila najbolja.” “ Ja ga neću vratiti nazad na ulicu.” “Ne, ne, ali... zar ne misliš da bi bilo dobro da pustimo nekog stručnjaka da ga pogleda? Odvedi ga kod veterinara, neka ga pregledaju... možda treba da primi vakcine ili tako nešto.” Uputila mu je ubistven pogled i on se za trenutak pokoleba, ali se potom nanovo pribra. “Hajde, Dženi, budi razumna! Ne možeš tek tako da dovučeš nekakvu čudnovatu životinju sa ulice i zadržiš je, samo zato što ti se tako prohtelo. Ne znaš čak ni čime se hrani.” “Dala sam mu malo voća posle ručka. Pojelo gaje. Ustvari, isisalo je sok. Ne verujem da je u stanju da žvaće.” “Ali nisi sigurna u to, zar ne? Možda je sok voćke bio samo aperitiv, možda treba svakoga dana da pojede polovinu svoje telesne težine u živim insektima, ili malim, živim sisarima. Da li zaista misliš da bi bila u stanju da ga svake neđelje hraniš miševima ili zečevima tek kupljenim u radnji za kućne ljubimce?”
“Ah, Stjuarte.” “Dakle? Hoćeš li ga bar odneti do veterinara? Tek da se proveri da li je zdravo? Hoćeš li bar to da učiniš?” “А mogu li ga posle toga zadržati? Ako veterinar kaže da mu ništa ne fali i da ne mora da jede ništa suviše komplikovano?” “Onda možemo o tome da razgovaramo. Hej, nemoj da se duriš; ja ti nisam otac, ne pokušavam da ti kažem šta da radiš. Mi smo supružnici, a supružnici ne prave jednostrane odluke o stvarima koje se tiču njih oboje; supružnici razgovaraju o stvarima i prave kompromise i...” “Oko ovoga ne može biti nikakvog kompromisa.” Osetio se kao da ga je neko polio ledenom vodom. “Šta?” “Ili ću ja pobediti i zadržati ga, ili ćeš ti pobediti, a ja ću morati da ga se odreknem. Gde je u tome kompromis?” Zbog ovoga su se vodili ratovi, pomisli Stjuart, ali je to prećutao. Pretvorio u oličenje slatkog razuma, joj kao da i sam u to verovao: se “Kompromis je u tome daobjašnjavajući zajedno pokušamo dajerazumemo gledište onog drugog. Ti ćeš odvesti životinju na pregled i proveriti je li zdrava, a ja ću bez ikakvih predrasuda razmisliti o držanju kućnog ljubimca i videti da li će mi se... on vremenom dopasti. Da li si mu već dala ime?” Ona zatrepta očima. “Ne... možemo ga kasnije izabrati zajedno. Ako ga zadržimo.” Još uvek se osećao smireno, i iako nije znao zašto, bio je siguran da gaje lagala. Te noći u krevetu Stjuartu se, dok je pokušavao da zaspi, neprekidno priviđalo sićušno, gadno lice stvora koji je vrištao ispod njegove podignute noge. Taj trenutak slepog, ubilačkog besa nije mu bio svojstven. Nije mogao da ospori taj svoj čin, niti da porekne kako se nakon toga osećao, ali sada, dok je Dženi nevino spavala uz njega, dok je stvorenje koje je spasla, brat blizanac njegove žrtve, čučao živ u kupatilu, pokušao je drugačije da se priseti tog događaja. U mašti, zaustavio je svoju nogu, obuzdao svoj bes i zagledan u sliku te strane životinje uz napor je pokušao da vidi dalje od svoje ljutnje i straha, da prevaziđe ta gnevna, muška osećanja i nađe put do ženske samilosti koju je pokazala Dženi. Možda je njegova intuicija bila pogrešna, a njena nije.
Možda bi, da je samo sačekao još koji trenutak, da nije tako prenagljeno reagovao, uvideo koliko je neosnovan bio njegov strah. Jadni maleni stvor, jadni maleni stvor. Bespomoćan je, potreban sam mu, on mi ne može nauditi, pa neću ni ja njemu. Polako, u mašti, približavao se tom osećanju, njenom osećanju, a onda, iznenada, uspeo je da kroz gnev, kroz strah, kroz mržnju dođe do... ne baš ljubavi, već samilosti. Toplo i srdačno sažaljenje ispunilo mu je srce i preplavilo vene, otapajući iz njih led i odnoseći ga u more sna i snove u kojima se Dženi smeškala, i volela ga, i između njih nije bilo mesta za nesporazume. Probudio se usred noći sa strahovitom potrebom da mokri. Već je izašao iz kreveta u mračni hodnik kad se prisetio šta ga čeka u kupatilu. Nije se mogao vratiti u krevet neobavljene nužde, ali je kolebljivo ostao pred vratima kupatila, s rukom iznad prekidača za svetio, plašeći se da ga uključi, otvori vrata i uđe. Shvatio je da u pitanju nije bio strah od bića koje je bilo manje od fudbalske lopte i znatno bezopasnije od iste; plašio se ustvari da će on povrediti to stvorenje. Bila je to snažnija varijanta onog naglog naleta vrtoglavice koji je ponekad osećao na visokim mestima, kada ne bi strahovao od toga da će pasti, već da će sam skočiti, izgubiti kontrolu i predati se samoubilačkim nagonima. On nije želeo da ubije tog stvora — čak i da se njegova vlastita osećanja nisu tako silno promenila, ljubav koju je Dženi osećala prema tom biću bila je dovoljna da ga zaustavi — ali nešto, neki mračni nagon jači od njega, mogao gaje prisiliti da to učini. Na kraju je sišao sve do kraja hodnika i izašao na blatnjav komad zemlje zarastao korovom koji je trebalo da predstavlja zajedničko dvorište i u kojem su iz nužde držane kante za smeće, i podrhtavajući u svojoj tankoj pamučnoj pidžami na vlažnom, studenom vazduhu, pomokrio se na bolešljivu rorsajtiju, kako se valjda zvala biljka koju je Dženi tako optimistički zasadila prošle zime. Kada se vratio unutra, osećajući se još nelagodnije nego ranije, video je da je u kupatilu upalj eno svetio, a kada se približio poluotvorenim vratima čuo je Dženi kako tiho i umirujuće govori: “Dobro, dobro. Niko te neče povrediti, obećavam ti. Ovde si bezbedan. Sada slobodno spavaj. Slobodno spavaj.”
Prošao je pored vrata bez zaustavljanja, siguran da bi ga inače smatrala uljezom, i vratio se u krevet. Zaspao je, uljuljkan u san njenim besmislenim šapatom, još uvek je očekujući da mu se pridruži. Stjuart nije običavao da sumnja u Dženi, ali kada mu je kazala daje bila kod veterinara i da je on njenom novom ljubimcu dao zdravstveno uverenje nije joj poverovao. Upitao je ravnodušnim glasom: “Da li je kazao koja je to vrsta životinje?” “То nije znao.” “Nije znao šta je, ali je bio siguran da je životinja savršeno zdrava.” “Bože, Stjuarte, šta više hoćeš? Svima osim tebi očigledno je da je rnoj mali prijatelj zdrav i zadovoljan. Šta bi još hteo, njegovu krštenicu?” Pogledao je njenog “prijatelja”, koji je, stešnjen u njenom naručju, izgledao prignječeno i jadno. “Kako to misliš svima?.” Slegla je ramenima. “Svima na poslu. Svi su oni krajnje ljubomorni.” Poljubila je šiljastu glavu stvora. Onda je pogledala Stjuarta, koji je shvatio da njega nije poljubila kada je ušao, kao što je običavala. Sedela je i stezala to stvorenje sve ovo vreme. “ Ja ću ga zadržati”, tiho je kazala. “Ako ti se to ne sviđa, onda...” Njena pauza naizgled je prerastala u čvrst, nevidljivi zid izmedju njih. “Onda mi je žao, ali ćeš morati s tim da se pomiriš.” Evo šta znači veza zasnovana na jednakosti, pomisli on. Evo šta znači zajedništvo. Smrtno ranjen, odlučio je da se pravi kao da se ništa nije desilo. “Hoćeš li da večeras izađemo u indijski restoran?” Odmahnula je glavom, okrenuvši mu leđa. “Hoću da ostanem kući. Ima nešto dobro na televiziji. Ti slobodno idi. Mogao bi mi doneti nešto, ako ti nije teško. Bahdži sa spanačem i nekoliko???? bili bi mi dovoljni.” “А treba li nešto... tvom malom prijatelju?” Tajanstveno se osmehnula. “On je dobro. Već sam ga nahranila.” Onda ga je pogledala u oči i nagradila njegov pokušaj. “Hvala.” Izašao je i oboma kupio gotova jela za poneti, a zaustavio se i u prodavnici alkoholnih pića da bi uzeo meksičko pivo koje je Đženi najviše volela. Radio u prodavnici svirao je neku sentimentalnu pesmu o ljubavi koje se Stjuart sećao još iz svog ranog detinjstva: njegova majka često ju je
pevala. Zaprepašćeno je primetio da su mu u očima bile suze. Te noći Đženi je stavila posteljinu na sofu u gostinjskoj sobi i objasnila mu: “On ne može da ostane u kupatilu — to jednostavno nije dovoljno dobro, znaš i sam da je tako.” “Potreban mu je krevet?” “Ne njemu, već meni. On je zbunjen, sve mu je tako novo i različito, ja sam jedina na koju se može osloniti. Moram da ostanem s njim. Potrebna sam mu.” “Potrebna si njemu? A šta će biti sa mnom?” “Oh, Stjuarte”, reče ona nestrpljivo. “Ti si odrastao čovek. Možeš da spavaš sam jednu ili dve noči.” “А taj stvor ne može?” “Ne zovi ga tako.” “А kako bi trebalo da ga zovem? Slušaj, ti nisi njegova majka — nisi mu potrebna onoliko koliko bi želela da veruješ. Bilo mu je savršeno dobro sinoć u kupatilu — biće mu dobro i ovde čak i ako je sam.” “Је li? A šta ti o tome znaš? Voleo bi da ga ubiješ, zar ne? Priznaj.” “Ne”, reče on, užasnut činjenicom da je pogodila istinu. Da je znala kako je ubio jedno od tih stvorenja nikada mu ne bi oprostila. “То nije tačno, ja nisam — ja mu ne bih mogao učiniti ništa što ne bih učinio i tebi.” Njeno liceje omekšalo. Poverovalamu je. Nije bilo važno šta je osećao prema stvorenju. Ako bi ga povredio, uprkos tome što je znao kako se osečala, bilo bi to kao da je napao i nju, a oboje su znali da to nikada ne bi učinio. “Samo nekoliko noći, Stjuarte. Samo dok se ne privikne.” Morao je s tim da se složi. Jedino mu je ostalo da čeka i nada se da ga ona još uvek voli i da ovo neće večno trajati. Dani su prolazili. Dženi više nije nudila da ga vozi na posao. Kada ju je zamolio da to učini kazala je da joj to nije usput, a pošto je saobraćaj bio tako loš sigurno bi zakasnila na posao zbog nekog nepotrebnog skretanja. Rekla je da je glupo da ga vozi do stanice, pošto je ova tako blizu i nigde u njenoj okolini nije mogla da stane i pusti ga da izađe, a šetnja bi mu ionako godila. To su sve bili dobri razlozi, koje je ranije i on sam koristio, ali njena opravdanja silno su ga zabolela kada se setio kako je nekada bila željna
njegovog društva, spremna da zbog njega uvek skrene s puta. Njen novi ljubimac bio je uz nju svuda, pa čak i na poslu, šćućuren u malenom gnezdu koje je za njega napravila u jednoj pletenoj torbi. “Naravno da su sada stvari drugačije. Ali nisam prestala da te volim”, kazala je kada je pokušao s njom da razgovara o raspadu njihovog braka. “Nisam našlane nekog muškarca. Ovo je nešto sasvim drugačije. Tebi samom ništa preti;drugog ti si i dalje moj muž.” Ali njemu je bilo jasno da muž više nije bio nešto što je naročito cenila. Počeo je da mašta o smrti tog stvorenja. Ovog puta to ne bi učinio zaslepljen gnevom, već kao deo pažljivo osmišljenog plana. Mogao ga je otrovati, ili ga nekako u tajnosti odneti i pretvarati se da je pobegao. Pošto bi ga sklonio s puta, nadao se da bi ga Dženi zaboravila i vratila mu se. Ali nijednom mu se nije pružila prilika. Dženi je bila izuzetno zaokupljena stvorom, kao da je suviše dragocen da ostane nečuvan i jedan jedini minut. Čak i kada bi odlazila u kupatilo, stvorenje je bilo sa njom iza zaključanih vrata. Kada joj je ponudio da ga pričuva na nekoliko minuta, samo se osmehnula, očigledno smatrajući tu ideju smešnom, a on se nije usudio da istraje. Tako je on odlazio na posao, išao sa kolegama na piće i provodio koliko je god vremena mogao sa Dženi, iako nikad nisu bili sami. Nije se sa njom svađao, mada mu nije bilo ispod časti da pokuša da u njoj pobudi sažaljenje. Pravio je naizgled uzgredne opaske kojima je želeo daje uveri kako su se njegova osećanja izmenila, tako da bi najzad, kroz nekoliko nedelja ili meseci, počela da mu veruje i ostavila to stvorenje s njim — a onda, posle toga, možda se njihov brak mogao oporaviti. Jednog podneva, posle poduže pauze za ručak, Stjuart se vratio u kancelariju i tamo zatekao jednu od veoma uticajnih urednica kako čuči na podu pored praznog stola njegove sekretarice i šapuće i kikoće se za sebe. Nervozno se nakašljao. “Linda?” Trgla se i nespretno ustala, oslonivši se na pete. Kada se okrenula, pocrvenela je i pognula glavu, što je bilo vrlo neobično za tako samouverenu ženu. “Oh, uh, Stjuarte, samo sam — “ Frenki uđe u kancelariju, unoseći gomilu isfotokopiranih listova. “Aaah”, reče ona glasno.
Lindino lice još više se zacrvene. “Moram da idem”, promrmljala je i pobegla. Pre nego što je mogao išta da kaže Stjuart je na podu, kraj otvorene donje fìoke sekretaričinog stola, spazio ono stvorenje, još jednog obogaljenog slepog miša bez krila. Ono podiže pogled prema njemu, otvori usta kojadrvce su podsećala na prorez i tužno, zašišta. Oko jedne tanke kao pali nosilo je lep zlatan lanac kojitiho je na drugom kraju bionoge pričvršćen za fioku. “Neki ljudi ukrali bi sve što nije zakatančeno”, kaza Frenki zlokobno. “Ljudi u koje ne biste ni posumnjali.” Buljio je u nju,vdopuštajući joj da vidi njegovo neodobravanje, ozlojeđenost, pa čak i gnušanje. “Životinje se po ugovoru ne mogu držati u kancelariji, Frenki.” “То nije životinja.” “А je onda?” “Nešta znam. Recite mi vi.” “Šta god da je, ovde ga ne možete držati.” “Ne mogu ga ostaviti kući.” “А zašto?” Okrenula mu je leđa i počela da slaže gomile papira koje je donela. “Ne mogu da ga ostavim samog. Može mu se nešto desiti. Možda pobegne.” “То bi verovatno bila dobra stvar.” Ona ga prostreli pogledom, a on je bio uveren da je znala da to nije rekao za njenog ljubimca. On upita: “А šta tvoj dečko misli o njemu?” “ Ja nemam dečka.” Zvučala je kivno, ali je zatim, naprasno, ljutnja iščezla, a ona se izveštačeno osmehnula. “Ne moram valjda da ga imam?” “Tu životinju ovde ne možete donositi. Šta god da je. Moraćete da je odvedete kući.” Digla je svoje guste obrve. “Ovoga časa?” Pao je u iskušenje da kaže da, ali je pomislio na neposlane rukopise, neotkucana pisma, sva odlaganja i zbrke, i uzdahnuo. “Samo nemojte više da ga donosite. U redu?” “Važi, šefe.”
Osetio se vrlo umorno. Mogao bi da joj kaže šta treba da radi, ali ga ona sasvim sigurno neće poslušati, baš kao ni njegova žena. Doneće ga opet sutradan i nas ta viče da ga donosi, skrivajući ga ili ne, sve dok ga ne primora da se preda ili je on otpusti. Ušao je u svoju kancelariju, zatvorio vrata i spustio glavu na sto. Te večeri zatekao je svoju suprugu kako hrani stvorenje svojom krvlju. Odmah je bilo očito da se to dešavalo sve ovo vreme. Stvorenje je možda bilo nekakav vampir — to je bar bilo očito — ali njegova žena nije predstavljala običnu bespomoćnu žrtvu. Bila je sasvim svesna i vladala je situacijom, a stvorenje je čvrsto držala, puštajući ga da se hrani iz jedne vene na njenoj ruci. Trgla se kao da je očekivala povik, ali on nije bio u stanju da progovori. Posmatrao je šta se dešavalo, ne pokušavajući da se umeša, a ona se opet postepeno opustila, kao da on nije ni bio tu. Kada se stvor zasitio i pustio venu, jednom rukom je nastavila da ga Ijuljuška u krilu, a drugom je posegla za dezinfikacionim sredstvom i vatom koji su stajali na stolu i navlažila komadić vate, koji je pritisnula na sićušnu ranu. Tada je, napokon, pogledala svog muža u oči. “On mora da jede”, rekla je razborito. “Ne može da žvaće. Treba mu krv. Ne baš u velikim količinama, ali...” “I to baš tvoja? Zar ne možeš...?” “Ne mogu mu nikako držati nekog sirotog uplašenog zeca ili psa dok se ne zasiti.” Izgledala je zgroženo. “Ра, stvarno, razmisli o tome. Znaš i sam koliko sam gadljiva. Ovako je mnogo lakše. Uopšte me ne boli.” Ali boli mene, pomisli on, ali to nije bio u stanju da kaže. “Dženi...” “Oh, nemoj molim te da počinješ,” reče ona naprasito. “Neću od njega dobiti nikakvu bolest, a onoliko malo krvi koliko on uzme ne može da mi škodi. Meni se to čak i sviđa. Sviđa nam se oboma.” “Dženi, nemoj molim te. Molim te. Zbog mene. Prekini s tim.” “Ne.” Privukla je sebi suvonjavo, ružno stvorenje, a Stjuartu je uputila pogled ravnodušnog krvnika. “Zao mi je, Stjuarte, zaista mi je žao, ali tu ne može biti nikakvih ustupaka. Ako ne možeš to da prihvatiš, bolje bi ti bilo da odeš.”
Ovo su bile njene završne reci, neminovan kraj koji je izbegavao. Pokušao je da nanovo sabere svoje argumente, a onda je shvatio da je dalja priča nepotrebna. Ona je sve rekla. Već je bila napravila svoj izbor i tu nije moglo biti nikakvih ustupaka. Tada, dok ju je gledao, shvatio je takođe da, iako ga je podsećala na ženu koju voli, nije mogao da živi s onim što je postala. Mogao je da odbije da ode. Posle svega, on ne beše učinio ništa loše. Zbog čega bi trebalo da se odrekne svog doma, tog stana čija mu je polovina pripadala? Ali nije mogao da istera Dženi na ulicu i ostavi je bez krova nad glavom; još uvek je smatrao da je za nju odgovoran. “Idem da se spakujem i obavim nekoliko telefonskih poziva”, reče on tiho. Na poslu je znao nekog kome treba podstanar, a u slučaju da mu ništa ne uspe, njegov brat imao je jednu praznu sobu. U mislima je već bio negde drugde. Pošto su podelili imovinu i zvanično se razveli, našao se u jednom stanu odmah uz Holvejski put, blizu Arčveja. Ako bi joj se prohtelo da ga poseti Dženi se dotle mogla lako došetati, ali to nije nikad činila. On bi ponekad odlazio do nje, ali teško mu je padalo da se oseti kao nezvani gost u domu koji su nekad delili. Nije bio prinuđen da otpusti Frenki — ona sama je dala otkaz posle nedelju dana, kazavši mu da su joj ponudili posao urednika u “Ženskoj štampi”. Pitao se da li je tamo ugovorom bilo dozvoljeno da se kućni ljubimci donose na posao. Nikada nije otkrio da li su ta stvorenja imala imena. Nikad nije saznao odakle su došla i u kom broju. Da li su se pojavili samo u Ajlingtonu? (Frenki je imala stan negde kod Gornje ulice.) U vestima nikad nije video ništa o njima, niti je ikad pročitao neku zvaničnu potvrdu njihovog postojanja, ali je bio svestan da su se povremeno u nekim tekstovima pojavljivale uzgredne aluzije na njih, date tek kao površni nagoveštaji. Jedne večeri, dok se vraćao kući metroom, zagledao se u ženu koja je sedela preko puta njega. Bila je otprilike njegovih godina, verovatno u ranim tridesetim, sa smeđe plavom kosom, zelenim očima i skoro prozračnim tenom. Upadljivo obučena, nosila je velike čizme od mekane kože, dugu crnu vunenu suknju i kašmirski ogrtač boje ribizle koji joj je prekrivao telo. Tik uz grlo ogrtača, desno od vezice na vratu, stajao je jednostavan, okrugao zlatan
broš. Primetio je da je za njega prikačen veoma tanak zlatan lančić koji je nestajao u ogrtaču, kao lanac džepnog sata. Dokono ga je posmatrao, siguran da je tako nešto već viđao na drugim ženama, svestan da ga je to na nešto podsećalo. Voz je stigao u Arčvej, i kada je ustao i spremio se da izađe, ustala je i zavodljiva žena. Njen korak odgovarao Bilo što je vrlo zajedno izađuizgovora iz stanice. Pokušao je je danjegovome. se seti nečega bi jojmoguće mogaoda reći, nekakvog da započne razgovor. Posle svega, on je ponovo bio samac, a i ona je mogla biti neudata. Već je bio zaboravio kako su usamljeni ljudi u Londonu kovali planove da nekog sretnu. Ponovo ju je pogledao, ovog puta iskosa, u nadi da će i ona okrenuti glavu i pogledati ga. Mršavom rukom igrala se svojim zlatnim lančićem. Dok je hodala, ogrtač joj se neznatno otvorio i on je na trenutak opazio stvorenje koje je nosila ispod njega, tik uz telo, privezano tankim zlatnim lancem. Zaustavio se i pustio je da odmakne. Morao je malo da se odmori pre nego što je bio u stanju da se popne stepenicama do ulice. Tada se već pitao da li je zaista video to što je mislio. Bio ju je pogledao tek na jedan trenutak. Međutim, ono što je video ili umislio da je video duboko ga je potreslo, tako da je posle izlaska sa stanice skrenuo na pogrešnu stranu. Kada je to najzad shvatio, nalazio se na uglu ulice u kojoj je živela Dženi, a nekada i on s njom. Umesto da se vrati istim putem, odlučio je da skrene i prođe pored njene kuće. U sobi koja je gledala na ulicu sijalo je svetio, a zavese su bile navučene zbog rane zimske tame. Sto se više približavao sve je više usporavao hod. Osetioje silnu čežnju da bude unutra, u svojem domu, tamo gde pripada. Pitao se da li bi se imalo obradovala da ga vidi. Pitao se da li se ikad osećala usamljeno kao on. Tada je između zavese i prozora primetio malenu, mračnu priliku. Stvorenje je stajalo ispred stakla raširenih udova i uzaludno grebalo po prozoru — unutra, čeznulo je da bude napolju. Dok je posmatrao razrogačenih očiju, saosećajući s njim, zavese su se zanjihale i malo razmakle, a nekakva ljudska prilika provukla se između njih. Video je da žena pruža ruke i odvlači stvorenje od stakla, odnoseći ga sa sobom nazad u toplu, osvetljenu sobu, a zavese su se nanovo zatvorile,
ostavljajući njega napolju.
Klajv Barker je rođen 1952. u Liverpulu, i započeo je svoju karijeru kao ilustrator i pisac pozorišnih komada. Sredinom osamdesetih munjevito je osvojio horor žanr sa svojih šest žestokih Knjiga krvi. Usledili su Utkani svet (1987), Kabal (1988) Velika i tajna predstava (1989), i Evervil (1994). Sa izuzetkom njegovog romana prvenca Igra prokletstva (1985), i romana Imedžika (1991), sva njegova dela su prevedena i objavljena i kod nas. Barker je od svojih prvih, čistokrvnih horor dana, u međuvremenu evoluirao u pisca knjiga epskih razmera, kako po obimu tako i sadržaju. Poput njegovog britanskog kolege i prijatelja Nila Gajmana, preselio se u Ameriku i sada živi u Los Anđelesu; jedan od razloga za to je svakako i njegov uspeh kao režiser filmova Helrajzer — Gospodari pakla, Noćni soj i Gospodar iluzija. Trenutno je jedan od natiražnijih pisaca, rame uz rame s Stivenom Kingom, Dinom Kuncom, Denom Simonsom i Piterom Straubom. Priča koja sledi je po svojoj dužini i tonu u potpunoj suprotnosti sa onim što Barker trenutno radi: to je nežna, praznična minijatura objavljena, verovali ili ne, u dnevnim novinama Njujork Tajms, od 30.10.1992.
Clive Barker HERMIONA I MESE Da slikari nisu jedini veliki poznavaoci svetlosti, Hermiona je saznala tokom prva tri danaOna posle svetlost odlično znaju i oni bratstva koji moraju da je izbegavaju. je svoje sada smrti; bila pripadnica tog nervoznog — fantom u svetu mesa — i ako se nadala da se ovde dugo zadrži, morala je da izbegava sunčev poklon jednako pomno kao kaluđerica greh, i iz manje-više istog razloga: on prlja i kvari dušu, i na kraju je otera u zagrljaj nestanka. Nije bila naročito nezadovoljna što je mrtva. Omanula je u ljubavi, omanula u braku, omanula u prijateljstvu, omanula u materinstvu. Ovo poslednje bolelo je najjače. Kad bi mogla da zaroni nazad u život da promeni samo jednu stvar, ostavila bi komadiće svojih polupanih ljubavi netaknute, ali bi otišla svom šestogodišnjem sinčiću Finu, i rekla mu: pouzdaj se u svoje snove i ne uzimaj svet za ozbiljno, jer on ne znači ništa, čak ni kad ga gubiš. Ova setna razmišljanja podelila je samo sa jednom osobom. Njegovo ime je bilo Rajs — večiti nomad, kao i ona, koji je umro sav iskopneo i poludeo od kuge, ali kome se sad, u smrti, vratila korpulentnost i duhovitost. Zajedno su provodili taj treći dan iza roletni njegovog izbegavanog apartmana, osluškujući brbljanja, sa ulice i razmenjujući sitne poslastice. Predveče se njihova konverzacija usmeri na temu svetlosti. “Nije mi jasno zašto je sunce štetno po nas, a mesečina nije”, raspravljala je Hermiona. “Mesec je reflektovana sunčeva svetlost, zar ne?” “Ne budi toliko logična”, uzvrati Rajs, “niti toliko prokleto ozbiljna.” “А i zvezde su mala sunca. Zašto nam zvezdana svetlost ne smeta?” “Nikada nisam voleo da gledam zvezde”, odgovori Rajs. “Od toga sam se uvek osećao usamljeno. Naročito pred kraj. Pogledam gore, vidim svu tu ogromnu prazninu, i...” Zaustavio se u sred rečenice. “Slušaj me, ženo! Ima da izađemo odavde i ludujemo.” Ona dolebdi do prozora. “Dole?” upita ona. “Dole.” “Da li će nas videti?”
“Ne, ako idemo goli.” Bacila je pogled na njega. Počeo je da otkopčava košulju. “Ја te vidim savršeno dobro.” “Ali ti si mrtva, draga. Živima je to mnogo teže.” Svukao je košulju i pridružio joj se kraj prozora. “Hoćemo li da rìzikujemo sa ovim sumrakom?” upita je, i odmah, ne čekajući odgovor, podiže roletnu. U svetlosti je ostalo taman još toliko snage da oboje osete blagu opijenost. “Mogla bih da postanem zavisna od ovoga”, reče Hermiona skidajući haljinu i puštajući da ostaci dana očešavaju njene grudi i stomak. “Sad pričaš kako valja i treba”, reče Rajs. “'Oćemo li vazduhom?” Do večeri Svih svetih ostao je još samo jedan dan, još samo jedna noć jednu, i svaka prodavnica na Mej n Stritu nosila j e poneki znak godišnj eg doba. Ovde j ato papirnih veštica, tamo kartonski kostur. “Jadno”, reče Rajs, dok su prolazili pored jednog gnezda gumenih slepih miševa. “Trebalo bi da protestujemo.” “То je samo radi malo zabave”, reče Hermiona. “То je naš praznik, draga. Gozba mrtvih. Osećam se kao... kao Isus na nedeljnoj propovedi. Kako se oni usuđuju da me pojednostavi]uju na ovaj način?” On poče da mlati pesnicama o staklo. Ono se zatrese, a udaljeno zvečanje Rajsovih udaraca dopre do ušiju jedne porodice koja je upravo prolazila, i čiji svi članovi pogledaše zvečeći prozor, ne videše ništa, i onda, pouzdajući se u svoje oči, odoše niz ulicu. Hermiona je zurila za njima. “Hoću da odem da vidim Fina”, reče ona. “То nije mudro”, odgovori Rajs. “Mani se ti mudrosti”, reče ona. “Hoću da ga vidim.” Rajs je već znao da se s njom ne vredi ubeđivati, zato pođoše uz brdo, prema kući njene sestre Eléne, zato što je ona pretpostavljala da se dečak posle njene smrti tu nastanio. “Trebalo bi nešto da znaš...” reče Rajs dok su se penjali. “О tome kako je biti mrtav.” “Reci.” “Teško je to objasniti. Nije slučajno što se osećamo bezbednim pod
mesecom. Mi smo kao Mesec, reflektujemo svetlost nečeg živog, nečeg što nas voli. Da li to zvuči iole razumno?” “Ne baš.” “Onda je verovatno istinito.” Zastala je u penjanju i okrenula se njemu. “Је l’ to treba da je nekakvo upozorenje?” “Da li bi se šta promenilo da jeste?” “Ne mnogo.” Nakezio se. “ Ja sam bio isti takav. Svako upozorenje meni je bilo pozivnica.” “Kraj diskusije?” “Kraj diskusije.” Lampe su gorele u svakoj sobi Elenine kuće, kao da treba odagnati noć i sve što noć prikriva. Kako je tužno, pomisli Hermiona, živeti u strahu od senki. Međutim, zar dan sada za nju nije jednako pun strahota kao noć za Elenu? Najzad, činilo se, posle 31 godine sestrinskog odnosa uz puno problema, ogledala koja su njih dve držala jedna drugoj — do ovog momenta zamagljena — sada su bistra. Oseti žaljenje za propuštenim, žaljenje što nije bolje poznavala ovu usamljenu ženu kojoj je toliko zamerala nedostatak saosećajnosti. “Ostani ovđe”, reče ona Rajsu. “Hoću sama da ih vidim.” Rajs odmahnu glavom. “А, ja ovo ne propuštam”, reče on, i krete stazom za njom, preko travnjaka, ka prozoru trpezarije. Iznutra nisu dopirala dva glasa, već bilo tri: jedne žene, jednog dečaka, jednog muškarca čije je brujanje glasa tako prepoznatljivo da Elenai stade kao ukopana na svojoj nevidljivoj putanji. “Tomas”, reče ona, “Tvoj bivši muž?” promrmlja Rajs. Klimnula je glavom. “Nisam očekivala da...” ,yiše bi volela da on nije došao da te ožali?” “Ovo meni ne zvuči kao ožaljivanje”, uzvrati ona, I nije zvučalo tako, Sa svakim korakom bliže prozoru, čuli su više veselja.
Tomas je pričao viceve, a Fin i Elena su oduševljeno gutali njegovu predstavu. “Kakav klovnì” reče Hermiona. “Slušaj ga samo.” Stigoše do prozorskog praga i zaviriše unutra. Bilo je gore nego što je očekivala. Tom je držao Fina na kolenu, i još je obe ruke obavio oko njega. Upravo je šaptao nešto Finu na uvo; sledećeg trenutka na dečakovom licu se pojavio široki osmeh. Hermiona se nije sećala da su je ikada ranije obuzela osećanja toliko protivurečna. Radovala se što nije zatekla svog slatkog Fina u suzama — nema mesta suzama na tom nevinom licu. Ipak, zar on mora da bude baš toliko zadovoljan, baš toliko da zaboravi njen nestanak? A što se tiče Toma, klovna, kako je moguće da on tako brzo nađe put povratka do naklonosti svoga sina, on koji je pet godina bio odsutan otac? Kakvim podmićivanjem je on, majstor praznih obećanja, uspeo ponovo da pridobije Fina? “Možemo li da se igramo maskarade sutra uveče?” upita dečak. “Naravno da možemo, partneru”, reče Tomas. “Nabavićemo za tebe masku, i ogrtač, i...” “I za tebe”, reče Fin. “Moraš i ti da dođeš.” “Kako god ti kažeš.” “Podlac”, reče Hermiona. “Od sad, pa nadalje...” “On tom dečku nijednom nije čak ni pisao dok sam ja bila živa.” “... sve što ti kažeš.” “Možda oseća ona krivim”, sugerisao je po Rajs. “Krivim?”sezašišta i poče da grebe staklu, čeznući da stegne prste oko Tornasovog lažljivog grla. “Nema on pojma šta znači ta reč.” Njen glas se pojačao i povisio, i Elena — uvek tako neosetljiva za nijanse — kao da je čula njegov eho. Digla se od stola i uznemireno pogledala ka prozoru. “Idemo mi odavde”, reče Rajs i dohvati Hermionu za mišicu ruke. “Da se ovo ne bi završilo rđavo.” “Baš me briga”, reče ona. Njena sestra je prilazila prozoru, a Tomas je ustajao i pritom kliznuo Fina
niz koleno; na Tomasovim usnama bilo je pitanje. “Neko... nas posmatra”, promrmlja Elena. Osećao se strah u njenom glasu. Tomas je stao uz nju i obuhvatio je rukom oko struka. Hermiona ispusti nešto za šta je ona mislila da je samo jedan drhtav uzdah, ali od tog zvuka prozor pršte u paramparčad: kiša krhotina koja natera čoveka, ženu i dete da uzmaknu od prozora. “Odlazimo!” reče Rajs oštro, a ona, ovog puta, posluša; pođe sa njim, preko travnjaka na ulicu, kroz noćni grad i najzad kući u hladni stan, u kome je mogla da isplače svoj bes i uskraćenost. Suze joj se nisu osušile do zore; čak ni do podneva. Plakala je iz premnogo razloga. Naposletku, ipak, njena nesreća pronađe sebi melem. “Hoću da ga dodirnem jedan, poslednji put”, reče ona Rajsu. “Fina?” “Naravno Fina.” “Uplašiće se do besvesti.” “Neće znati da sam to ja.” Imala je plan. Ako je nevidljiva kad je gola, obući će se, pokriće svaki deo svog tela, staviće masku na lice, i pronaći će ga na ulici dok se bude igrao. Zagladiće dlanom tu njegovu finu kosu, ili će dotaći prstima njegove usne, a onda će otići, zauvek, iz države Ajdaha, i iz stanja življenja u smrti. “Upozoravam te”, reče ona Rajsu, “ti ne treba da dođeš.” “Baš ti hvala na pozivu”, odgovori on pomalo žalosno, “prihvatam.” Njegova odeća bila je složena u kutije i tako je čekala da bude uklonjena. Njih dvoje potrgaše lepljivu traku sa kutija i počeše šaroliko da se oblače. Pocepali su karton i napravili grube maske — za njega sa rogovima, za nju sa vilenjačkim šiljastim ušima. Kad su se spremili za ulicu, noć Svih svetih već se spustila na grad. Hermiona je vodila ka Eleninoj kući, ali ležernim korakom. Na neizbežne susrete ne mora da se žuri, a ona je bila sigurna da će naići na Fina samo ako dopusti da je njen instinkt vodi. Bilo je dece i dece, na svakom ćošku, maskirane za noćni posao. Zlodusi, zombiji, i đavoli, sa maskama i mrakom koji su im dozvoljavali da budu
surovi, kao što je njoj bilo dozvoljeno da voli. Još jedan, poslednji put, a onda, na daleki put. “Evo ga, dolazi”, začula je Rajsov glas, ali je već prepoznala Finovo poskakivanje. “Ti zadržavaj Toma”, rekla je Rajsu. “Biće mi zadovoljstvo”, stiže odgovor, i učesnik u karnevalu istog časa se odvoji od nje. Tom ga je video kako mu se približava i oseti da nešto nije u redu. Pruži ruku da dočepa Fina, ali Rajs se odgumu i sudari sa čvrstim telom, njegov eter dovoljno snažan da sruši Toma na trotoar. Tom masno opsova, skoči na noge i dohvati Raj sa. Mogao je i da ga udari, ali vide Hermionu kako se ustremila ka Finu, i umesto toga se okrete i ščepa joj masku. Maska mu ostade u ruci; izgled njenog lica izmami iz njega užasnuti krik. On uzmače jedan korak, potom još jedan. “Isuse... Isuse...” reče.a Rajsovo upozorenje odzvanjalo je u njenoj glavi. Krenula je ka njemu, “Šta vidiš?” upita ona. Umesto odgovora, on izbljuva svoju večeru u ulični slivnik. “Vidi raspadanje”, reče Rajs. “Vidi trulež.” “Mama?” Čula je Finov glas iza sebe; osetila kako je cima za rukav. “Mama, da li si to ti?” Toliko je želela da se okrene, da dodirne njegovu kosu, njegov obraz, da ga za zbogom. isto,poljubi ili još nešto gore. Ali, Tom je u njoj video trulež. Možda će dete videti “Okreni se”, molio je on. “Ne... mogu... Fine.” “Molim te.” I pre nego što je mogla da se zaustavi, već se okretala, već je spuštala šake sa lica. Dečko je žmirnuo. Onda se osmehnuo. “Tako sijaš”, reče on.
“Zar?” Činilo joj se da vidi sopstveno blistanje u njegovim očima dok je dodirivala njegove obraze, usne, čelo. Znači, ovako se osećaš kad si mesec, pomisli ona, kad reflektuješ životnu svetlost. Bilo je to lepo stanje. “Fine...?” Tom je pozivao dečaka da pređe kod njega. “On te se plaši”, objasni Fin. “Znam. Biće bolje da idem.” Dečko uozbiljeno klimnu glavom. “Hoćeš li mu objasniti?” upita ona. “Hoćeš li mu reći šta si video?” Dečak još jednom klimnu glavom. “Neću zaboraviti”, reče on. Samo joj je to i trebalo. Ostavila ga je sa njegovim ocem i dopustila daje Rajs odvede kroz mračne uličice i prazna parkirališta, do ruba grada. Usput su se oslobađali delova svojih kostima. Dok su stigli do glavnog puta, bili su opet goli i nevidljivi. “Možemo malo da lutamo”, predloži Rajs. “Da odemo dole, na Jug.” “Važi”, reče ona. “Zašto da ne?” “Za Božić, u Ki Vestu. Za Masni utorak, u Nju Orìeansu. Možda se nagodinu vratimo ovamo, da vidimo kako se stvari odvijaju.” Odmahnula je glavom. “Fin sada pripada Tomu”, reče ona. “Pripada životu.” “А kome pripadamo mi?” upita Rajs, sa malo sete. Ona diže pogled. “Ti to vrlo dobro znaš”, reče, i uperi prst ka mesecu.
Robert Silverberg je rođen 1936, godine. Tokom svoje
četrdesetogodišnje karijere objavio je ogromnu količinu knjiga raznovrsne tematike. Neki od njegovih najznačajnijih romana su: Umiranje iznutra, Knjiga lobanja i Vreme promene (svi objavljeni kod nas). Prisutan je u Monolitima 1-6. Jedna od poslednjih velikih knjiga mu je Kraljevine zida, a trenutno sa Karem Haber priređuje seriju antologija orginalnih priča Univerzum, koju je nasledio od pokojnog Terija Kara. Priča koja sledi nosi elemenat nespokoja, toliko prisutnog u Silverbergovim delima. Prvi put je objavljena u časopisu Playboy 1992.
Robert Silverberg SAD JE IMA, SAD JE NEMA Kuće sad ima, sad nema, sad je ima, sad je nema, a niko kao da to ne zna niti samo za to mari. Takavbitne je to za kraj.tvoje Glavalično ti je stalno pognuta; pažnju na stvari blagostanje; sveobraćaš ostalo odstranjuješ kao nevažno, besmisleno ili potencijalno preteče. To je vrlo obična kuća, stara 30 ili 40 godina, jevtina, jednospratna građevina sa belim gipsanim malterom, na samom uglu, sa možda šest soba: zeleni kapci na prozorima, zarastao travnjak, uska, loše popločana staza koja od ulice vodi do prednjih stepenica. Ispred običnih vrata nalaze se vrata sa mrežicom. Levo i desno od ulaza ima nešto neodržavanog žbunja, oko kog su razbacane zarđale drangulije — kanta za đubre, stari roštilj, takve stvari. Sve kuće u okolini izgledaju vrlo slično; u ovom kraju nema neke velike arhitekstonske raznovrsnosti. Samo redovi običnih, malih kuća koje se uklapaju u tako obično mesto, ni siromašan kraj, niti nešto bogzna koliko poželjno; vremešne kuće nastanjene nasukanim ljudima koji ne mogu da krenu naviše i koji su dovoljno sređeni da su prestali da klize naniže. Čak su i imena ulica u skladu sa stereotipnim standardom malih gradova, tako da se smesta zaboravljaju: Javorova, Hrastova, Smrčina, Borova. Teško je razlikovati jednu ulicu od druge, a obično, za tako nešto nema ni razloga. U stanju si da prepoznaš sopstvenu, a ostale — izuzev Orahove, gde se nalaze prodavnice — samo su tu kao popuna. Znam kako da dođem od svog stana do bele kuće sa vratima sa mrežicom — skrenem desno, dođem do ugla, pa opet desno, dijagonalno levo preko ulice — ali ni sada. ne bih mogao da tvrdim da je to ugao sa Smrčinom, ugao sa Hrastovom, Borovom ili Javorovom. Naprosto znam kako da stignem tamo. Kuća ostane tu pet-šest dana zaredom, a onda, jednog jutra, izađem, a plac bude prazan, i tako ostane deset dana ili dve nedelje. A onda se ponovo pojavi. Pomislili biste da bi ljudi tako nešto primetili, pomislili biste da bi o tome pričali; ali svi oni verovatno drže pognute glave. I ja držim pognutu glavu, ali ne mogu da ne primećujem stvari. Sto se toga tiče, ne pripadam ovom delu grada. Sto se tiče većine drugih stvari, verovatno pripadam, jer, na kraju krajeva, tu sam.
Prvi put sam ugledao kuću jednog kišnog ponedeljka, na rubu između zime i proleća. Sećam se daje bio ponedeljak zato što su ljudi išli na posao, a ja nisam, i to je za mene još bio novi koncept. Sećam se da je to bilo na rubu između zime i proleća zato što je na severnoj strani ulice bilo još nekoliko uvojitih staza od prlj avog snega, preostalih posle oluj e s početka marta, ali muškatle i šafrani cvetali su u vrtovima na južnoj strani. Hodao sam ka piljarnici u Orahovoj ulici kako bih uzeo jutarnje novine. Dnevna šetnja, bila kiša ili sunce, meni je veoma važna; ona je deo režima mog oporavka, a po novine sam išao zato što sam se u to vreme još bavio izučavanjem malih oglasa u kojima se nudio posao. Dok sam išao Smrčinom ulicom [ili je to možda bila Borova), pogled mi je privuklo nekakvo kretanje na vratima preko puta, tako da sam pogledao naviše, preko. Bio je to blesak puti. Žena koja se okretala pred vratima. Naga žena, tako je izgledalo. Moj pogled je bio brz, sa strane, zamagljen i nejasan zbog vrata sa mrežicom i sive svetlosti oblačnog jutra, ali bio sam siguran da sam ugledao blistavu, zlatnu put: golo rame, obli bok, dugo bedro i butinu, guz i list, možda i malo svetiog stidnog runa. A onda je nestala i ostavila usplamtele tragove u mom umu. Ukopao sam se u mestu i ostao tako da zurim prema tami ulaznih vrata, očekujući da se ona ponovo pojavi. Nadajući se da će to učiniti. U stvari, moleći se da bude tako. Nije to bilo zbog moje očajničke potrebe za besplatnim spektaklom, već zbog moje želje da ona bude stvarna. Ne naprosto halucinacija. Bio sam čist tog jutra, baš kao i čitav mesec i po pre njega, tako da nisam želeo da pomislim da i dalje imam halucinacije. Ulazna vrata ostala su tamna. Nije se ponovo pojavila. Naravno da nije. Nije ni mogla ponovo da se pojavi, zato što zapravo nikada nije ni bila tamo. Ono što sam video bila je iluzija. Zar je uopšte moglo da bude stvarno? Stvarne žene ovde ne isturaju gole guzove pred vratima u devet ujutro po hladnom i kišnom danu, niti imaju takve kukove, butine i noge. Ali, naterao sam sebe da se oslobodim te udice. Najzad, bio sam čist. Čemu prizivanje nevolje? Bila je to igra svetiosti rekao sam sebi. Ili možda, možda, neobičan skok mog preopterećenog uma. Čudnovata mentalna
smicalica. Ali, u svakom slučaju, ništa što bi trebalo da se shvati ozbiljno, ništa što bi bilo simptom značajnog cerebralnog sunovrata ili kolapsa. Nastavio sam dalje do piljarnice u Orahovoj ulici, kupio jutarnju Poštansku zvezdu i potražio među malim oglasima onaj koji je glasio: AKO STE INTELIGENTNO, SPOSOBNO, MARLJIVO LJUDSKO BIĆE KOJE JE IMALO TEŽAK PERIOD U ŽIVOTU, ALI SE SADA OPORAVLJA I ŽELI DA SE PONOVO VRATI U VELIKU IGRU ŽIVOTA IMAMO POSAO BAŠ ZA VAS. Nije bio tamo. Nekako, nikada se nije pojavio. Na povratku kući, pomislio sam da malo pogledam belu kuću na uglu, samo za slučaj da se prikazuje nešto zanimljivo. Nije bilo ni kuće. Zovem se Tom i hemijski sam zavisan. Zovem se Tom i hemijski sam zavisan. Zovem se Tom i hemijski sam zavisan. Kažem to tri puta zato što je ono što kažem tri puta istina. Ako je bilo šta u vezi sa mnom istina, onda je to upravo ovo. Takođe je istina da imam 40 godina, da sam imao uspešnu karijeru u reklami, odnosima sa javnošću, promocijama putem poštanskih narudžbenica i u još nekoliko profesija gde se barata rečima. Svaka od tih uspešnih karijera okončala se neuspehom. Napisao sam takođe i tri romana i gomilu kratkih priča. Au razdoblju od svoje 29. i 39. godine, konzumirao sam veliku količinu kokaina, marihuane, LSD-a, dizača, spuštača, crvenih, belih, ljubičastih i drugih probranih pilula iz podzemne farmakopeje u čije postojanje normalni ljudi teško mogu da poveruju. Koristio sam i neke stvari za koje normalni ljudi nikada nisu čuli. Pretpostavljam da bih prešao i na druge droge, još neizumIjene, čim postanu dostupne, zato što sam neprestano težio tome da dostignem neki novi vrhunac ili da izbegnem neki novi pad, i tako dalje i tako dalje, a to sam mogao, saznao sam, pomoću hernije. Na svoj 40. rođendan konačno sam preduzeo neophodan korak, odnosno priznao da su droge preveliki monstrum da bih se sa njime dalje hvatao u koštac i da je moj život postao nepodnošljiv. I da sam voljan da se okrenem Sili višoj od moje, snažnijoj čak i od monstruma droge, da bih skrušeno zamolio da ta sila povrati moje duševno zdravlje i pomogne mi da se branim od svog neprijatelja. Sada živim u maloj, nameštenoj sobi u malom gradu tako dosadnom da ne možeš da upamtiš ni imena ulica. Uključen sam u program i odlazim na
sastanak tri ili četiri puta nedeljno, da bih pričao ljudima čija prezimena ne znam o svojim manama (koje dragovoljno priznajem) i vrlinama (koje takođe imam), kao i o svojoj jednoj velikoj slabosti. Onda mi oni pričaju o svojima. Zovem se Tom i hemijski sam zavisan. Ide mi prilično dobro od sedmog februara. Halucinacije su poslednje što bi mi trebalo u ovom periodu oporavka. Već sam ih imao dovoljno. U tom trenutku nisam shvatio da je kuća nestala. Ljudi obično ne misle o stvarima kao što je nestajanje kuča, ne kada su im glave u redu, a ja sam, kao što sam već pomenuo, bio veoma voljan da verujem kako mi je, posle sedmog februara, glava u redu, kao i da će takva ostati. Ne, pomislio sam jednostavno da sam sigurno do piljarnice otišao jednom ulicom, a vratio se drugom. Pošto sam bio čist, i to već mesec i po, nije postojalo drugo racionalno objašnjenje. Otišao sam kući, obavio rezultatom. nekoliko telefonskih potencijalnim poslodavcima, sa uobičajenim Gledao sampoziva malo televiziju. Ako nikada niste ostali kod kuće radnim, danom ujutro, nemate pojma kakva je televizija u to doba dana, uglavnom. Posle izvesnog vremena, zatekao sam sebe kako tražim kanal za kupovinu iz kuće, zbog čistog uzbuđenja koje donosi. Pomislio sam na blesak puti na vratima sa mrežicom. Pomislio sam i kakav bi u meni bio učinak lepe male linije belog praha posutog po ogledalu. Nikada ne prestanete da misliš o takvim stvarima, o izgledu ogledala, tehnici pravljenja malih belih linija na njima, o ukusu u nozdrvama i učinku te supstance. Naročito o učinku te supstance. To ne proterate iz glave, baš naprotiv, a kada ne mislite o ukusu u nozdrvama ili učinku supstance, mislite o uvrnutim perifernim stvarima, kao što je oblik ogledala. Verujte mi, tako je. Kiša je padala tri ili četiri dana, kiša bez prestanka, a ja nisam radio ništa naročito. Onda sam konačno ponovo izašao napolje, desno, pa ponovo desno, onda pogled levo preko puta, kad tamo eno bele kuće, svetle na prolećnom suncu. Veoma nonšalantno, bacio sam pogled ka njoj. Ovog puta nije blesnula nikakva put. Ali, ugledao sam nešto mnogo čudnije. Smotani primerak jutarnjih
novina ležao j e na travnjaku susedne kuče sa mrkim crepovima. Neki pas j e njuškao oko toga, neupadljivi beli džukac blesave njuške, dugih nogu i crne glave. Naglo, pas pokupi novine vilicama, kako to već psi rade, pa se okrenu i otrča okolo, pred belu kuću. Vrata sa mrežicom se malčice otvoriše. Nisam video nikoga ko bi ih otvorio. otvorena.Ostala su odškrinuta. Drvena vrata iza kao da su takođe bila Pas je stajao tamo, obazirao se, tresao glavom s jedne strane na drugu. Izgledao je zbunjeno. Dok sam posmatrao, ispustio je novine i počeo da dahće, j ezika isplaženog kao da j e sredina jula, a ne kraj marta. Onda ponovo uze novine, pognuvši se po njih na čudan način, kao robot. On diže glavu, okrenu se i zapilji pravo u mene, kao da me moli da mu pomognem. Oči su mu bile staklaste, a uši naćuljene i nemirne. Leđa su mu se povila u luk kao kod mačke. Rep mu se digao uspravno pozadi. Začuo sam promuklo rezanje. Tada, naglo, pas se vidno opusti. Spusti uši, a nešto nalik na olakšanje pojavi mu se ponovo u očima i njegov stav ponovo postade prikladan za jednog starog, malaksalog psa. On poče da pomera ramena gotovo kao da se igra. Zamaha repom. I odgalopira kroz vrata sa mrežicom, poskakujući i ritajući se onako glupavo kako to psi već rade, visoko držeći novine. Vrata se zatvoriše za njim. Ostao sam tu neko vreme. Vrata su ostala zatvorena. Pas nije izašao. Zapitao sam se u šta bih radije poverovao: u to da sam video kako se vrata sama otvaraju da bi pustila psa unutra, ili u to da sam zamislio da sam video kako se vrata sama otvaraju da bi pustila psa unutra? Onda se dogodilo ono sa mačkom. Bilo je to dan-dva kasnije. Bio je to žućkastomrki mačor oklembešenih ušiju. Već sam ga viđao ranije. Ja volim mačke. Ovog mačora sam naročito voleo. Umeo je da preživi, tip koji poznaje ulični život. Nadao sam se da ću naučiti ponešto od njega. Nalazio se na travnjaku bele kuće. Vrata sa mrežicom ponovo su bila odškrinuta. Mačor je zurio ka njima i izgledao je apsolutno razjareno. Krzno mu je bilo potpunovnakostrešeno, a rep mu je šibao kao bič, dok su mu uši bile spljoštene uz glavu. Sištao je i režao istovremeno, a režanje je bilo ono jezivo stenjanje zloduha koje vas podseti kakva su i dalje stvorenja
mačke iz džungle. Drhtao je kao da u sebi ima elektrode. Video sam kako mu se mišići silovito mreškaju duž bokova, a snažni grčeviti drhtaji spuštali su mu se duž kičme. “Hej, momak, polako!” rekao sam mačoru. “Šta je bilo? Šta je u pitanju, drugar?” U pitanju je bilo to da njegove noge kao da su želele da krenu prema kući, a njegov mozak nije. Opirao se pri svakom koraku. Kuća ga zove, pomislio sam iznenada, zapanjivši sebe tom idejom. Kao što je zvala psa. Ako dovoljno dugo zoveš psa, njegovi instinkti na kraju preuzmu komandu i on dođe, bez obzira na to da li mu se dolazi ili ne. Ali mačku ne možete da naterate da uradi bilo koju jebenu stvar protiv njene volje, ne bez borbe. Borba je upravo bilo u toku. Stajao sam tamo, posmatrao to i osećao pravu nelagodnost. Mačor je izgubio. Borio se sa zaista očajničkim besom, ali svejedno je nastavio da se približava vratima. Uspeo je da se zadrži na tren baš kada je stigao do prvog stepenika i pomislio sam da će uspeti da se otme od onoga što ga je vuklo. Ali tada njegovi mišići prestaše da drhte, krzno mu se vrati u normalno stanje i čitavo telo mu primetno klonu; a on se uspuza preko praga, patetično, poraženo. Na sastanku te večeri, želeo sam da pitam ostale znaju li išta o beloj kući sa vratima sa mrežicom. Oni su svi odrasli u ovom mestu; ja sam tu živeo samo par meseci. Možda je bela kuća imala reputaciju čudnovatosti. Ali nisam bio siguran u kojoj se ulici nalazila, a čovek okruglog lica po imenu Edi jedva je izbegao da zavije travu posle ružne svađe sa ženom i bilo mu je potrebno da o tome govori. Kada se to završilo, svi smo sedeli za stola i raspravljali o plej-ofu gimnazijske košarke. Gimnazijska košarka je velika stvar u ovom delu države. Nekako, nisam sebe mogao da nateram da kažem: “Imate li nešto protiv da promenimo temu, drugari? Pošto sam video nekoliko blokova odavde jednu kuću kako proždire psa, a zatim mačku, kao nekakva zamka za gamad.” Pomislili bi da sam se ponovo upustio u zloupotrebu protivzakonitih supstanci, pa bi se luđački uzmuvali ne bi li mi pomogli da se ponovo dovedem u red. Vratio sam se tamo nekoliko dana kasnije i nisam mogao da pronađem kuću. Samo prazan plac sa prosedom smeđom travom s kraja zime, nikakav
popločani prilaz, nikakve stepenice, nikakvu kantu za đubre, ništa. Ovaj put, znao sam da nisam slučajno išao nekom drugom ulicom. Kuća do bele još je bila tamo, ona sa mrkim crepovima, gde je pas pronašao novine. Ali, bele kuće nije bilo. Šta kog đavola? Kuća koje čas ima, čas nema? Preplavio me je znoj. Zar je bilo moguće halucinirati sa toliko ubedljivih detalja kada sam već par meseci bio čist? Kada koristiš te stvari, sklon si halucinacijama, pošto težak korisnik obično spava ukupno šest sati nedeljno — ne za noć, već nedeljno — a nedostatak sna počne da dejstvuie pre ili kasnije pa počneš da viđaš bube po zidovima, pacove na podu, ljude koji nisu tu kako te posmatraju kroz špijunku u plafonu, koja takođe nije tu. Ali tih dana sam spavao mnogo, i uprkos tome, gledaj samo šta se dešavalo. Prvo sam bio uplašen, a onda ljut. Ja to nisam zaslužio. Ako kuća nije bila halucinacija, a ja nisam ozbiljno mislio da jeste, šta je onda bila? Mučio sam se da prikupim parčiće svog života i imao sam pravo na to da stvarnost oko mene ostane stvarna. Polako, pomislio sam. Polako. Nemaš ti pravo ni na šta, drugar. Ali, bićeš okej, dok god shvataš da niko od tebe ne traži da objašnjavaš misterije koje ne možeš ni da razumeš. Samo polako, pusti stvari da idu svojim tokom i ostani miran, ostani miran, ostani miran. Kuća se vratila četiri dana kasnije. I dalje nisam sebe mogao da nateram da o tome pričam na sastancima, iako bi to verovatno bila dobra stvar. Nisam imao nikakvih problema da javno priznam da zloupotrebljavam droge, daleko bilo. Bar ne u prostoriji ispunjenoj drugima iz moje vrste. Ali, da ustanem i kažem svima da sam poludeo, to je već bilo nešto sasvim drugo. Stvari su postale još bizarnije. Jednog popdneva, nalazio sam se ispred kuće, a neki dečji tricikl naišao je ulicom sam od sebe, kao da ga vuče nevidljivo uže. Prošao je tik kraj mene, skrenuo iza ugla i ja sam ga posmatrao kako ide stazom, preko travnjaka bele kuće, da bi se popeo uz stepenice bele kuće i nestao unutra. Nekakvo magnetsko privlačenje? Radio talasi? Pola minuta kasnije, naišao je i vlasnik tricikla, zadihan, bucmasti dečak od nekih pet godina, u plavim dokolenicama. “Moj bajsl” drao se. “Moj bajsl”
Zamislio sam kako i on trči stazom da bi nestao u kući, kao pas, mačor i tricikl. Nisam mogao da dozvolim da se to dogodi. Ali nisam tek tako mogao ni da ga zgrabim, ne u vreme kada odrastao muškarac koji se jednostavno osmehne detetu na ulici vrlo lako može da bude priveden. Zato sam učinio drugu najbolju stvar i stao na početak staze koja je vodila preko travnjaka bele kuće. Klinac je naleteo na moj e cevanice i srušio se. Digao sam pogled uz blok i ugledao ženu kako prilazi, njegovu tetku, možda, ili baku. Učinilo mi se bezbednim da pomognem malom da ustane, pa sam to i učinio. Onda sam joj se osmehnuo i rekao: “Stvarno bi trebalo da gleda kuda ide.” “Moj bajsl” kukao je dečak. “Gde je moj bajs?” Žena me je pogledala i rekla: “Da li ste videli nekoga kako uzima dečji tricikl?” “Plašim se da nisam, gospođo”, odgovorio sam, slegnuvši ramenima na svoj najprijatniji način. “Dolazio sam iza ugla, a dečak je naleteo na mene u punom trku. Ali nisam video nikakav tri ciki.” Šta sam drugo mogao da joj kažem? Video sam ga kako se sam od sebe penje uz stepenice i u kuću? Ona me pogleda podozrivo. Ali ja očigledno nisam sakrio tricikl u džep kaputa, a verovatno i nisam izgledao kao neko čija je specijalnost otimanje stvari od dece. Pas. Mačor. Tricikl. Okrenuo sam se i otišao. Javorovom do Klekine, Klekinom do Bukvine, pa iz Bukvine levo u Lešnikovu. Ili je to možda bilo Hrastovom do Jeline, a onda do Bagremove i Orahove. Javor, Hrast, Lešnik, Orah — zar tu ima ikakve razlike? Sve je to bilo isto. kraju od sam se vratio tamou odakle sam i džemperu pošao, taman vidimNa dečaka nekih 14 godina zelenožutom kakona trčivreme ulicomdai prebacuje fudbalsku loptu iz ruke u ruku. Dok je prolazio pored bele kuće, vrata sa mrežicom zanjihala su se i otvorila, unutrašnja vrata su se povukla, a klinac je zastao, okrenuo se i glatko ubacio loptu kroz njih, u visokom, tesnom luku. Vrata su se zatvorila. Klinac j e stajao nepomično na ulici i zurio u svoju ruku kao da je nikada ranije nije video. Izgledao je zapanjeno. Onda, trenutak kasnije, prenuo se iz omamljenosti i krenuo stazom
prema kući. Zeleo sam da mu doviknem da je se kloni, ali nisam mogao da ispustim nikakav zvuk, a ionako nisam bio siguran šta bih mu rekao. Pozvonio je na vratima. Sačekao. Zadržao sam dah. Vrata počeše ponovo da se otvaraju. Pokušavši da ga upozorim, uspeo sam da se oglasim nekakvim hrapavim, prigušenim zvukom. Ali klinac nije ušao. Stajao je na trenutak i virio unutra, a onda se okrenuo i zaždio, po travnjaku i preko živice, pa niz ulicu. Šta je to video? Potrčah za njim. “Hej, mali! Mali, čekaj!” Trčao je tako brzo da nisam mogao da poverujem. U svoje vreme bio sam i sam prilično dobar trkač. Ali moje vreme je, pre izvesnog vremena, prošlo. Umesto da te večeri odem na sastanak, otišao sam da izvidim kuću. Skriven tamom, šunjao sam se po žbunju kao pravi pravcati rašomonac, pokušavajući da zavirim kroz prozore. Da li sam se plašio? Usrao sam se od straha, jesam. Zar vi ne biste? Da li sam poželeo da ušmrknem? Ne budite naivni. Ja uvek želim da ušmrknem, i to ne samo jednom. Svakako da sam tada poželeo jedno žešće šmrkanje. To bi mi dalo fantastičnu energiju, dalo bi mi uzvišeno samopouzdanje, dalo bi mi nepobedivo znanje samog Serloka Holmsa. Ali, ja se ne bih zaustavio kod jedne male linije. Zovem se Tom i hemijski sam zavisan. Šta sam video? Video sam ženu, vrlo verovatno istu onu koju sam načas ugledao na vratima tog prvog, kišnog ponedeljka ujutro. I sada sam je video samo načas. Kretala se iz sobe u sobu, tako da nisam imao priliku da je vidim jasno, ali ono što sam video bilo je veoma impresivno. Visoka, plava, vitka — u toliko sam bio siguran. Nosila je kućnu haljinu koja je dosezala do poda, izrađenu od neke sjajne, metalne tkanine koja je padala oko nje kao nekakvo tečno treperenje. Pokreti su joj bili graciozni i elegantni. Unutra izgleda da nije bilo nikakvog nameštaja, samo nekakve kutije i sanduci, koje je nosila tamo-amo. Sve čudnije i čudnije. Nisam video mačora, psa, niti tricikl. Sunjao sam se okolo od. prozora do prozora možda pola sata, u nadi da ću je dobro pogledati. Kretao sam se, po sopstvenom mišljenju, stvarno
vešto, pognut, skriven iza jorgovana ili šta je već to bilo i pridizao se oprezno do nivoa prozorskog praga kako bih brzo virnuo. Pretpostavljam da je neko mogao da me vidi sa ulice, ali noć je bila bez mesečine, a ljudi ovde obično ne izlaze u šetnju kada padne mrak. U kući kao da nije bilo nikog drugog. A nekih 15 minuta nisam video ni nju. Možda se tuširala, možda je legla. Biovsam u iskušenju da pozvonim. Ali zašto bih? Šta bih joj rekao ako bi mi otvorila? Šta sam uopšte radio tu? Odšunjao sam se unazad kroz žbunje, pomislivši da je vreme da odem. A onda, eto nje, uokvirene prozorskim ramom, kako gleda pravo u mene. Osmehuje se. Poziva. Dođi ovamo, Tomi moj mali. Pomislio sam na mačora. Pomislio sam na psa. Počeo sam da se tresem. Kao klinac sa loptom, okrenuo sam se i zaždio, u očajničkom sprintu kroz tihe ulice, savladan preteranom, nerazumnom prestravljenošću. Bližila mi se tačka kada ću poimisliti da bi me jedno malo ušmrkivanje primirilo. U starim danima, prva linija bi me uvek smirila. Ona je dizala teret, ublažavala bol, odgovarala na pitanja. Posle nje je pravljenje druge bilo vrlo lako. Druga je ukazivala na treću, treća je tražila četvrtu, četvrta zahtevala petu — i tako dalje, po čitav dan i čitavu noć bez pauze, u potrazi za tim čudesnim vrhuncem koji se u stvari nikada ponovo ne vrati, pravo do bledila, indiferentnosti, nesanice, povraćanja, gubitka težine, opadanja kose, krvarenja iz nozdrva, upalih očiju, lupanja srca, paranoje, izliva besmislica, praznih bankovnih računa, halucinacija, impotencije, drhtavice, jeze, vrtoglavice, posrtanja i svega ostalog. Nisam otišao da šmrknem. Umesto toga, otišao sam na sastanak, nervozan i zgranut. Rekao sam da se hrvem sa jednom misterij om. Nisam rekao sa kakvom. Neka sami popune praznine, kako god požele. Čak i bez detalja, znače ponešto o onome što sam preživljavao. I oni su se hrvali sa misterij ama. Da nije tako, zašto bi uopšte bili tu? Kuća je otišla na dve nedelje. Proveravao sam svakog dana. Proleće je stiglo u punoj snazi pre nego što se ona vratila. Drveće je ozelenilo, biljke su bile u cvatu, vazduh je postao topao i blag. Vratila se i žena, ona plavuša. Sada sam je stalno viđao, svaki put kada bih tuda prošao, a prolazio sam tuda svakog dana. Kao da je znala da
nailazim. Ponekad je bila na prozoru, ali obično je stajala tik iza vrata sa mrežicom. Bilo je dana kada je nosila crvenu elegantnu haljinu, bilo je dana kada je nosila zelenu. Imala je i drugu odeću, otmenu i donekle čudnovato dizajniranu — ramena previše široka, kroj previše uzan. Jednom — neverovatno, nezaboravno — došla je do vrata bez ičega osim sopstvene meke kože i zastala na tren u izvrsnoj predstavi, savršeno uokvirena dovratkom, sa suncem koje joj je blistalo na divnom telu. Uvek se osmehivala. Mora daje znala da sam ja bio taj koji je virio one noći i to kao da joj nije smetalo. Izraz na njenom licu govorio je: Da se malo bolje upoznamo, važi? Uvek taj topao, privlačan osmeh. Ponekad bi me načas pozvala vrhovima prstiju. Ni za živu glavu, sestro. Ni za živu glavu. Ali nisam mogao da prestanem da navraćam. Kuća, žena, misterija — sve me je to privlačilo kao magnet. Tada sam već imao dve teorije. Ona jednostavna glasila je da je ona bila usamljena, napaljena, da se dosađuje, da traži zabavu. Možda ju je uzbuđivalo da se tako igra sa mnom. U ovom tihom gradiću, gde je glavni uzrok smrti zasigurno dosada, ona je volela da živi opasno. Previše jednostavno, previše, previše jednostavno. Zašto bi žena koja izgleda tako živela usamljena, napaljena? Zašto bi uopšte bila u ovakvom mestu? Ta teorija nije objašnjavala dolaske i odlaske kuće. Ili ono što sam video da se dogodilo mačoru, psu, triciklu, dečaku sa fudbalskom loptom. Pas se vratio — onog dana kada sam prisustvovao toj kompletnoj frontalnoj predstavi, on je sedeo na stepeniku odmah ispod vrata sa mrežicom, kraj starog narandžastog vrča koji je neko ostavio tamo — ali nikada se nije udaljio više od nekoliko jardi od kuće, a kretao se na čudan način, kao da je pretrpeo lobotomiju. Mačoru i triciklu nije bilo ni traga. Sto me je navelo na drugu teoriju, teoriju o zamci. Kuča dolazi iz budućnosti, rekao sam sebi. Oni izučavaju kraj 20. veka i žele da sakupe artefakte. Pa tako s vremena na vreme, šalju ovamo tu vremensku mašinu prerušenu u malu kuću sa belim gipsanim malterom, a ona sakuplja igračke, kućne mezimce, novine, sve što može da zgrabi. Najverovatnije u stvari i ne traže mačke ili pse, ali uzimaju ono što im dođe pod ruku. A sada pokušavaju da uhvate i pravog pravcatog čoveka s kraja 20.
veka. Mame ga onako kako se mami som, sa tom razlikom što koriste prelepu ženu — ponekad nagu — kao mamac. Luda zamisao? Svakako. Ali, ništa razumnije nije mi palo na pamet. Deset dana proleća, a kuće ponovo više nije bilo. Kada se vratila, nekih nedelju dana kasnije, žena kao da nije više bila u njoj. Možda su joj dali slobodne dane. I dalje se činilo da su zainteresovani da me namame unutra. Dolazio sam i zauzimao svoje mesto kraj ivičnjaka, a vrata su se nemo otvarala, iako se unutra niko nije mogao videti. I ostajala su otvorena, čekajući da pođem uz stazu i uđem. Bilo je to iskušenje. Osećao sam da me svakog dana sve jače i jače privlači, dok su moje ovde-i-sada, stvarno-životne svakodnevne opcije izgledale sve jadnije i jadnije. Nisam nalazio novi posao. Nisam stvarao korisne veze. Mog novca, koga i na samom početku nije bilo mnogo, sada je bilo sve manje. Sve što sam imao bili su program i ljudi koji su ovde bili njegov deo, i mada su to bili sasvim fini ljudi, sa njima nisam mogao da se zbližim u pogledu bilo čega što ne bi imalo veze sa programom. Zašto onda da ne krenem tom stazom i ne uđem u kuću? Čak i da me pokupe i odvedu u godinu 2999, čak i da za mene više niko nikada ne čuje, šta bih to imao da izgubim? Turoban život u nameštenoj sobi u gradu usred ničega, život od sve manj e ušteđevine, uz snove o belom prahu i ljubičastim pilulama, uz odlaske na sastanke gde se gomila žrtava iste bedne bolesti neprekidno upinje da održe svoje izbušene čamce na površini? Gde god da odem, biće bolje od toga. Možda nezamislivo bolje. Ali naravno, ja nisam znao da li bi me blistavi posetioci iz budućnosti odveli do zapanjujuće nove egzistencije u godini 2999. To je bilo samo moje blesavo nagađanje, moja divlja fantazija. Moglo bi mi se dogoditi bilo šta kada bih prošao kroz ta vrata. Bilo šta, kao da igram ruski rulet, a ne znam čak ni koliki izgledi stoje protiv mene. Jednog dana, prilepio sam parče hartije za gumenu loptu iz kioska i ubacio je kroz otvorena vrata. Na njemu sam napisao sledeća pitanja: KO STE VI? ODAKLE STE? ŠTA TRAŽITE? DA LI ME HOĆETE? ŠTA BIH TIME DOBIO? HOĆETE LI MI NAUDITI? Sačekao sam da napolje iskoči cedulja sa odgovorom. Ali, to se nikada nije dogodilo.
Kuća je otišla. Kuća se vratila. Žena i dalje nije bila tu. Izgleda takođe da tu nije bio ni bilo ko drugi. Ali, vrata su se sa iščekivanjem otvarala preda mnom, naizgled sama od sebe. Stajao bih i zurio, bez pokreta, a posle izvesnog vremena, ona bi se ponovo zatvorila. Kupio sam drugu loptu i ubacio drugu poruku kroz vrata. POŠALJITE MI PONOVO DEVOJKU. PLAVUŠU. HOĆU DA RAZGOVARAM SA NJOM. Kuća je ponovo otišla i dugo se zadržala — ovaj put gotovo čitav mesec — tako da sam već počeo da mislim da se nikada neće vratiti (a zatim i da ona nikada u stvari i nije bila tu). Bilo je dana kada se nisam ni trudio da prođem kraj praznog placa gde sam je viđao. Onda sam to učinio, a ona je bila tamo, sa ženom na vratima koja se osmehnula i rekla: “Hoćeš da uđeš da me posetiš, mornaru?“ Nosila je nešto prozračno i oslanjala se o dovratak sa rukom na kuku. Glas joj je bio meki, grleni kontraalt. je izgledalo iz četrdesetih. Možda je i bilo; moždaSve su to izučavali. kao scena iz nekog filma “Prvo mi reci ko si, u redu? I odakle si.” “Zar ne želiš da se malo provedeš sa mnom, drugar?” Nego šta nego želim, osetio sam u preponama, uzlupanim prsima, kolenima. Ovlažio sam usne. Pomislio sam na to kako je kuća uvukla u sebe onog Ijutitog, iskeženog mačora. Kako je uvukla tricikl uz stepenice. Osetio sam kako vuče i mene. Ali mora da sam bio sposobniji za borbu od jedne mačke. Ili tricikl a. Rekao sam: “Najpre moram dosta toga da saznam.” “Uđi i ja ću ti sve ispričati.” Meko. Promuklo. Neodoljivo. Gotovo neodoljivo. “Najpre mi ispričaj. Izađi ovamo i popričaj sa mnom.” Ona namignu i odmahnu glavom. “Nazdravljam, zbog toga što tebe gledam, maleni.” Izučavala je stare filmove, nego šta. Zatvorila mi je vrata pred nosom. Ono što ti utuve u glavu u tom programu jeste da možda misliš da si prilično žilav, ali kada sabereš svu aktivu i pasivu, istina je da nisi toliko
snažan kao što se praviš. Previše si slab da ne bi posegnuo za nekom vrstom droge kada se osećaš pomalo razdražljivo ili depresivno; tek kada priznaš koliko si slab i okreneš se drugima za pomoć, možeš da počneš da pronalaziš snagu koja ti je potrebna. Ja sam tu snagu pronašao. Nisam uzeo ništa sedmog februara, ni osmog, devetog. po dan, nisam uopšte sada sutra, se taj dan po ni dan sabrao Dan u četiri meseca i 11 dana,uzimao a kadadrogu, bude adošlo dodaću još jedan dan u nisku, tako da sam počinjao da osećam prilično samopouzdanje po pitanju pridržavanja istog režima do kraja života. Ali, kuća je ipak bila nešto sasvim drugo. Počinjao sam da u njoj vidim čarobnu kapiju prema Bog zna čemu, u dlaku isto što su za mene nekada predstavljale droge. Sada je bila tu, sada nije, a žena se osmehivala, pokazivala mi da uđem i grleno me pozivala i j a sam shvatio da sam sebi dozvolio da me to opseda i da ne mogu da se držim dalje od nje, tako da će, kada kuća sledeći put dođe, postojati dobri izgledi da se zagegam stazom i kroz vrata. Što je bilo ludo. Nisam se podvrgnuo čitavom tegobnom oporavku samo da bih uplesao kroz neka druga čarobna vrata, zar ne? Pogotovo kada nisam imao pojma šta možda čeka sa druge strane. Mislio sam o tome i mislio o tome i mislio o tome i zaključio sam da je najbezbednija i najpametnija stvar da odem odavde. Preseliću se u neki drugi grad gde nema kuća koje su sada tu, a sada ne, kao ni opuštenih, nagih plavuša koje stoje na vratima i pozivaju me unutra. I tako sam jednog pospanog julskog jutra kupio autobusku kartu za grad 40 milja udaljen od onog u kom sam živeo. Ovaj je bio otprilike slične veličine i imao je slično ime, izgledao je podjednako dosadno; a u ulici iza usamljenog bioskopa pronašao sam kuću sa znakom NAMEŠTENA SOBA zabodenim u travnj ak, zakupio sobu veoma sličnu onoj koju sam imao ranije (osim što je bila deset dolara mesečno skuplja). Onda sam otišao do lokalnog štaba za program — već sam u mom starom proverio imaju li ga tu, nego šta — i odabrao termine za sastanke. Tako. Bezbedno. Cisto bekstvo. Nikada više neću videti belu kuću.
Nikada više neću videti nju. Nikada se više neću suočiti sa tim misterioznim vratima i nikada više neću osetiti snagu njihovog privlačenja. A kada sam sebi sve to saopštio, bol zbog neopozivog gubitka probudio se u meni i tresnuo me iznutra, tako da sam pomislio da ću se srušiti. Našao sam se na autobuskoj stanici i čekao sam autobus za povratak, kako bih mogao da spakujem kofer, sredim stvari sa gazdaricom i oprostim se sa prijateljima, kakvi god bili, sa programa. Osvrnuo sam se, a ona je bila tamo, stajala je potpuno naga na vratima sobe za prtljag i osmehivala mi se na onaj njen prizivajući način. U stvari nije. Bila je to neka druga žena, nije bila plavuša, nosila je uniformu autobuske kompanije, pa čak nije ni gledala u mene. U stvari, to sam znao. Nisam halucinirao. Ali želeo sam da to bude ona druga, toliko da sam zamislio da je vidim. I shvatio sam koliko je duboka postala ta opsesija. Mora da sam je video 50 puta prilikom vožnje natrag. Mahala mi je sa početka seoskog puta kraj kog je autobus projezdio. Osmehivala mi se sa bicikla dok je vozila u suprotnom smeru. Vozila se pozadi u kamionetu koji je poskakivao ispred nas. Stajala je kraj druma i pokušavala da stopira. Njen lik me je proganjao gde god da sam pogledao. Sedeo sam tamo uzdrhtao i oznojen, video je kako me poziva na vratima i gledao kako se ta vrata zatvaraju i zatvaraju i zatvaraju iznova u mojoj glavi. Bilo je već veče kada je autobus stigao u grad. Bilo bi pametno da sam se istuširao i otišao na sastanak, ali umesto toga, otišao sam do kuće, a tamo je neko stajao napolju i zurio u vrata sa mrežicom. Bio je otprilike mojih godina, nizak tip sa pozamašnim trbuhom i neurednom, riđom kosom koja samo što je počela da sedi. Izgledao mi je neodređeno poznat. Upitao sam se nisam li ga možda jednom ili dvaput video na sastancima. Kada sam naišao, uputio mi je nelagodni pogled ispunjen krivicom, kao da smišlja nešto nedopušteno. Oči su mu bile bledoplave, veoma zakrvavljene. Prošao sam kraj njega, načinio desetak koraka, zastao, a onda se okrenuo. “Čekate nekoga?” upitao sam.
“Možda.” “Nekoga ko tamo živi?” “Šta te briga?” “Samo se pitam”, rekao sam, “da li možete da mi kažete ko živi u toj kući.” Slegnuo je ramenima kao da me nije sasvim dobro čuo. Plave oči postale su ledene. Zeleo sam da ga dignem i zavrljačim u susedni srez. Kako me je gledao, verovatno je i on isto osećao prema meni. Rekao sam: “Tamo živi jedna žena, zar ne?” “Odjebi, hoćeš li?” “Plavuša?” “Rekoh, odjebi.” Nijedan od nas dvojice nije se pomerao. “Ponekad prođem ovuda i ugledam jednu plavušu kako stoji na prozoru, ili na vratima”, nastavio sam. “Pitam se da li ste je i vi ponekad viđali.” Nije rekao ništa. Oči su mu gotovo nevoljno zatreptale natrag prema kući. Sledio sam taj pokret pogledom, a ona je bila tamo, vidljiva kroz prozor sa zelenim kapcima, sa desne strane ulaza. Nosila je jedan od svojih prozračnih velova, a kosa joj je blistala kao istkano zlato. Osmehnula se. Dala brzi znak glavom. Uđi, hoćeš li? Umalo nisam. Još pet sekundi, možda tri, i ja bih otrčao tom uskom, popločanom stazom poslušno kao pas sa novinama u vilicama. Ali nisam. Još sam se plašio onoga što bi moglo da me čeka iza. Ukočio sam se u mestu; a onda se riđi čovek pomerio. Prošao je kraj mene, uz stazu. Kao mesečar, kao zombi. “Hej — čekajte...” Uhvatio sam ga za mišicu. Obrnuo se oko ose, jarostan, za trenutak smo se hrvali tu, a onda se on otrgnuo, stavio mi obe šake na ramena i gurnuo me strahovito snažno u žbunje. Sapleo sam se o neki od onih raznovrsnih metalnih otpadaka koji su ležali blizu vrata, da bih se prućio na lice. Kada sam se iskobeljao, imao sam taman toliko vremena da vidim kako riđi
muškarac silovito cima vrata sa mrežom i utrčava unutra. Čuo sam kako su se unutrašnja vrata zalupila. A onda je kuća nestala. Iščezla je kao probušeni mehurić, odnevši sa sobom žbunje, kantu za đubre i ostale otpatke, a ja sam zhvatio da klečim u korovu na praznom placu i drhtim kao da me je udarila kap. Trenutak ili dva kasnije, nesigurno sam se uspravio i otišao do mesta gde se nalazila kuća. Ničega. Ničega. Ni traga. Nestala je kao da nikada nije ni bila tu. Par dana kasnije, vratio sam se u svoj stari stan. Činilo mi se da više nema mnogo rizika, a to mesto mi je nedostajalo, grad, momci na sastancima. Sada su već prošli meseci, a kuće nema. Retko preskočim dan da ne prođem kraj placa, ali on je i dalje prazan. Sećanje na kuću, na nju, proganja me. Tragam i za riđim muškarcem, ali nikada ga više nisam video. Jednom sam ga opisao na sastanku i neko je rekao: “Jah, liči na Rikija. Ziveo je nekada ovde.” Gde je sada? Niko nije imao pojma. Baš kao ni ja. Drugi put, osmelio sam se dovoljno da upitam neke od njih da li su ikada čuli za malu belu kuću koje, tako, sad ima, sad nema. “Sad je ima, sad je nema?” rekli su. “Šta kog đavola to znači?” Digao sam ruke od daljeg zapitkivanja, Osećam da je sve to bila neka vrsta testa i da ga možda nisam položio. Ne želim da kažem da sam propustio tu sjajnu ženu. Ona je bila samo mamac; dovoljno sam pametan da ne pomišljam da je bila stvarna, niti da bi meni ikada bila dostupna da jeste. Ali taj osećaj novog početka — drugog života, koliko god uvrnutog, iza horizonta — koji je za mene sada zauvek izgubljen, to jepostoji ono o čemu govorim. bolne? prožima duboko. Ali, uvek i druga prilika, Azar To ti kažu u programu, a ja to verujem. Moram. S vremena na vreme, ostavljao sam poruke na praznom placu: KADA SE SLEDEĆI PUT VRATITE, NE ODLAZITE BEZ MENE. SADA SAM SPREMAN. SIGURAN SAM. Kuće sad ima, sad nema. Sada je nema, ali vratiće se ona. Tu sam. Posmatrarn. Čekam.
Čarls de Lint je rođen 1951. godine u Holandiji, ali je odrastao u Jukonu, Turskoj i Libanu. Trenutno živi u Otavi, u Kanadi, lako je veoma produktivan i mnogostran pisac (fentezi, horor, priče za decu, poezija, esejistika), najpoznatiji je po tome što je među prvima počeo da piše tzv. urbani fentezi, koji spaja mitske i narodne motive sa urbanim kontekstom savremenog vremena. Pored pisanja (iza sebe ima impozantnu listu od preko dvadeset samo žanrovskih knjiga koje je potpisao svojim pravim imenom, od kojih su najpoznatije Mesečevo srce, Mala zemlja, Džek, ubica džinova), de Lint se bavi i tradicionalnom narodnom muzikom. Sa svojom ženom Meri En Heris, nastupa u keltskom bendu Jump at the Sun. Čarls de Lint uspešno piše i kratku prozu, veoma često se pojavljuje u velikim i važnim srcinalnim antologijama, a ova novela spada u njegov tzv. “Njufordski ciklus” priča smešetenih u istoimeni, izmišljeni kanadski gradić, i modema je obrada klasične Andersonove bajke Mala sirena. Prvi put je objavljena kao posebna knjižica specijalizovanog izdavača Aksolotl Presa iz Oregona.
Charles de Lint
NAŠA DAMA OD LUK Ljudi se ne ponašaju onako kako bi trebalo, već onako kako se ponašaju. Džim Boubien i Karen Cezar Sedela je na svojoj steni i gledala preko jezera, okrenuta leđima gradu od kula i svetlosti koji se iza nje uzdizao. Samo kilometar vode odvajao je njeno ostrvo od Njuforda, ali u ovakvim noćima, kad je Mesec visoko a voda glatka kao staklo, izgledalo je da je grad mnogo udaljeniji, da je na drugoj strani planete. Ove noći, duh màrchena preovladao je u zatamnjenim šumarcima i mesečinom obasjanim travnjacima ostrva. Tokom nebrojenih godina pre dolaska Didrika Van Jursa, koji je početkom devetnaestog veka doveo prve bele naseljenike u ovaj predeo, urođenici, Kikahe, nazivali su ovo ostrvo Mjingun. Početkom dvadesetog veka, ono je već bilo igralište za bogate; njegova vesela fasada nešto je posustala u doba Velike ekonomske krize, kad bogati zemljoposednici više nisu mogli da održavaju svoje letnjikovce; pred kraj Drugog svetskog rata, bilo je ruglo. Tek potkraj 1950-tih pretvoreno jeu park. Sada je većini ljudi bilo poznato samo kao “Vučje ostrvo”, što bi bio prevod njegovog indijanskog imena. Za Meta Kej šija, to je oduvek bilo njeno ostrvo. Statua od livene bronze koju je sada posmatrao stajala je, svojevremeno, u vrtu letnjikovca jednog poslovnog čoveka, doseljenika iz Danske; bila je verna reprodukcija dobro poznate statue sirene koja bdi nad vodama ispred Dančevog rodnog Kopenhagena. Kad je grad eksproprijacijom oduzeo njegovo zemljište da bi tu bio park, on je bio dovoljno velikodušan da skulpturu pokloni gradu; tako je ona ostala na ostrvu, već pedeset godina, nepomična, pogledom uvek budna. Mesečina je svetlucala na njenim bronzanim crtama lica i na vitkom telu. Prodoran pisak upozoravajuće sirene, znak da će poslednji feribot uskoro natrag ka gradu, prosekao je kontemplativno raspoloženje noći. Met
se okrete da pogleda suprotnu stranu ostrva, na kojoj se feribot još držao uz gat. Svetla na krivudavim stazama parka počela su da se gase, a za njima i svetla na jedinom restoranu na ovom ostrvu, i na drugim zgradama blizu gata. Sirena zatuli još jednom, poslednji put. Pet minuta kasnije, feribot se otisnuo od gata i počeo svoje poslednje dnevno putovanje nazad, ka njufordskoj luci. Iako su ostala i dvojica noćnih čuvara, Met je znao da će oni provesti ćelu noć buljeći u televizor i spavajući u kancelarijama uprave parka iznad prodavnice suvenira, tako da je ćelo ostrvo sada samo njegovo. Okrenuo se opet ka statui. Gutala je i sad, nepomična, zagledana u nedokučive vode jezera. Jedno popodne je proveo ovde gledajući matoru beskućnicu koja je hranila galebove parčićima hleba koje je verovatno trebalo da sačuva za sebe. Ovde su svi galebovi bili i presiti. Kad je potrošila hleb, prišla je kipu. “Naša Damo odluke”, rekla je. “Blagosiljaj me.” Onda se prekrstila, kao da je katolikinja koja stupa napred u “brod” svoje crkve. Iz jedne od svojih nabreklih kesa izvadila je maleni cvet od plastike i položila ga statui pred noge, a onda se okrenula i otišla. Taj cvetić je odavno nestao, odnet, sigurno, metlom neke od ekipa čistača; ali uspomena je ostala. Met sada priđe bliže statui, tako blizu da je mogao pritisnuti dlan na prohladni metal njenog tela. “Damo”, započeo je, ali nije mogao da nastavi. Met Kejsi je bio jedan od onih ljudi koje nije lako zavoleti. Živeo je samo za j ednu stvar, a to j e bila muzika. Njegova jedina komunikacija sa ljudskim društvom svodila se na razgovor sa članovima raznih bendova u kojima je svirao tokom godina, a ni on nije bio ništa posebno. Nikad nije uspeo da svira sa nekim ko bi pokazao spremnost da se koncentriše samo na muziku; ljudi su uvek želeli i da se druže, kao da su svi jedni drugima prijatelji, kao da su svi učlanjeni u nekakav klub. U njegovom životu, muzika je zauzimala mesto ljudi. Ona mu je bila prijatelj i ljubavnica, njegova poverenica i glas, njegovo ogovaranje i uteha. I gotovo uvek tako. Još od svojih najmlađih godina patio je od akutnog osećaja ksenofobije:
za njega je svako bio stranac. Svuda samo tuđini, za posmatrača zarobljenog u mesu, krvi i kostima sopstvenog tela. Toga nije bio svestan, ne u smislu da tu postoji neki njegov problem; naprosto je bio takav. Nikome nije verovao, možda zato što nikad nije naučio da ukazuje poverenje samome sebi. Njegove kolege muzičari smatrali su da je hladan, nadmen, ciničan — opisi u potpunom neskladu sa osećajnošću njegovog pevanja i toplinom koja je ležala u srcu njegove muzike. Ljudi sa kojima je svirao ponekad su dolazili na pomisao da njemu samo nedostaje prijatelj; ali on ih je lečio takvih ideja brzim odbijanjem svakog prijateljskog pristupa. Žene sa kojima je svirao ponekad su pomišljale da njemu samo nedostaje ljubavnica, i on je, zaista, spavao sa nekima od njih; ali je ostajao na takvoj distanci, da su se i najvatrenije posle nekog vremena hladile. Na kraju je uvek ostajala samo muzika. Za sve ostalo bio je autsajder. Odrastao je u severnim predgrađima, u porodici punoj ljubavi. Imao je starijeg brata i dve mlađe sestre, i svako od njih bio je na svoj način društvena i popularna osoba. Pošto se toliko razlikovao od njih, još od ranog detinjstva, roditelji su ga slali kod specijalista za decu i psihologa, ali niko se nije probio do njega osim njegovih nastavnika muzike — prvo u školskom orkestru, zatim privatnih nastavnika koje su roditelji spremno plaćali za njega. Videli su za njega neku budućnost u muzici, ali ne u onoj koju je izabrao. Zamišljali su da će studirati muziku na akademiji, da će ga uzeti pod svoje neki veliki majstor kada se konačno opredeli samo za jedan instrument, da će jednog dana svirati u koncertnim dvoranama, ići sa slavnim orkestrima na turneje po svetu. Umesto svega toga, sa šesnaest godina otišao je od kuće. Okrenuo je leđa formalnim studijama, ali ne i učenju; svirao je na ulicama. Proputovao je čitavu Sevemu Ameriku, potom otišao u Evropu i na Bliski Istok, da bi se napokon vratio kući da tezgari na ulicama Njuforda i svira u njegovim noćnim klubovima. Još uvek autsajder; možda više nego ikada ranije. Nije se postavljao neprijateljski prema ljudima; naprosto je ostajao neangažovan, živnuo bi samo u prisustvu drugih muzičara, pa i tad samo da bi raspravljao o raznim ezoteričnim i slabo poznatim stihovima, melodijama ili instrumentima, ili kad bi svirao. Nikad nije za sebe mislio da je usamljen, nego samo da je sam; nikada nije smatrao da se ne uklapa u društvo, ili da je
odbačen, već samo da je posmatrač jednog društvenog plesa čije su korake poznavali većina muškaraca i žena, a on je ostajao samo posmatrač koji se ne želi popeti na plesni podijum. Autsajder. Talentovani genije, nesumnjivo, što su spremno potvrđivali svi koji su ga čuli; ali svejedno autsajder. Gotovo uvek. U poznim sedamdesetima, njegov tadašnji bend zvao se “Sržne kosti”, imali su nastup za vikend u jednom folk-klubu u Donjem Krousiju, koji se zvao “Finijeva kujna” i bio popularno sastajalište studenata univerziteta Batler koji su jednako izbegavali disko i pank, kao i novi talas. Ekipu su činili Met sa uobičajenim buzukijem, gitarom i pevanjem, Niki Doji sa violinom, Džoni Rajan sa tenorbendžom, dublirajući na svom klasičnom “Gibson” mando-čelu za pratnju pesama, i Metova višegodišnja muzička družbenica Ejmi Skalan sa uileanskim gajdama i zviždaljkama. Svirao je već godinu i po dana s njima; bend je razvio svoj snažan, zbijen zvuk koji je nedavno doneo ponude za turneje po koledžima i festivalima širom zemlje. Ali, to se nikad neće ostvariti, pomisli Ejmi pritežući na sebe kaiševe gajdi, za niz “rilova” kojima će da završe prvi set za veče. Desiće se ono što se uvek dešavalo. Već je počinjalo. Slušala je kako Niki i Džoni pričaju o Metu danas popodne, kad su se njih troje i nekoliko njihovih drugih prijatelja sastali da malo sviraju za svoju dušu u “Harfi”. Nisu mogli da se pomire sa dihotomijom Meta na pozornici i van nje. Predvodeći bend, Met je projektovao sliku van druželjubivog, prijateljski momka koga bi svakošarmantnu rado upoznao; pozornice, bio je ćutljivnastrojenog i povučen, nezainteresovan za bilo šta drugo pored muzike. Ali to vam je Met, pokušavala je da im objasni. Nije mogao da se nađe bolji pevač niti muzičar za bend, a imao je i tu sposobnost da i najprostiju pesmicu upakuje u zadivljujući aranžman. Ali niko ne kaže da mora svakome da se dopadne. Niki je, međutim, samo odmahnuo glavom, pri čemu su se njegove smeđe lokne zanjihale. “Tvoj čovek se loži samo na sviranje u bendu.” Džoni je klimnuo glavom u znak saglasnosti. “То stvarno više nije
zabavno. Tokom dana jedva trpi da bude s nama, a na bini samo deli osmehe i šale. Ne znam kako ga trpiš.” Ejmi tada to nije znala da objasni, a nije znala ni sada, dok je gledala preko pozornice ka Metu, koji ju je uzvijanjem obrva pitao da li je spremna i namignuo joj kada je klimanjem glave odgovorila da jeste. Naprosto je tokom daviše, je njima zajednička samodrugog. muzika — i to odlična;godina ali ako naučila želi nešto mora dvoma to da potraži kod nekog Pomirila se sa tom situacijom, što večina drugih žena ne bi mogla niti htela. Ali, malo šta na svetu moglo je zbuniti Ejmi Skalan. Met je krenuo sa monotonim G-zujanjem na buzukiju. Nagnuo se bliže mikrofonu; na uglovima njegovih usana pojavila se samo naznak osmeha dobrodošlice kad je video da nekoliko plesača, iščekivajući šta će doći, već polazi ka malom drvenom plesnom podijumu ispred pozornice. Ejmi mu je dala pregršt akorda da učvrsti tempo, a onda se otisnula u prve visoke, praskave note “Druma ka Zapadu”, sa kojim su započinjali ovaj set. Ona i Met su dvaput odsvirali tu melodiju sami, a podijum se toliko prepunio da su ljudi mogli samo da plešu u mestu. Mnoštvo laktova i kolena su se češala jedni o druge. Nije baš more poskakujućih glava, razmišljala je Ejmi, gledajući odozgo sa pozornice. Pre jezerce, ili čak barica. Ova analogija navela ju je da se nasmeši. Krenula je sa piskutavim tonovima gajdi, a violina i tenor-bendžo joj se pridružiše u “Glen Alenu”. Oko sredine te druge stvari, Ejmi je opazila jednu mladu ženu koja je plesala tačno ispred Metovog mikrofona. kosom koja kaosafira da jenabila od zlatne a očima tako Malena, plavima vitka, da su sa svetlucale poput svetiosti kojapređe, se prelivala sa pozornice. Nj ene crte lica podsetile su Ejmi na lisicu — ušilj ene i zategnute kao u rakhamskog vilenjaka, ali svejedno veoma privlačne. Drugi plesači su joj se sklanjali kao trska na vetru, povlačeći se da joj daju prostora da zavrti suknjom svoje cvetne haljinice bez opasača; njena malena stopala u crnim kineskim papučama plela su komplikovani splet koraka. Pokreti su joj bili u isti mah i čulni, i nevini. Ejmin prvi utisak bio je daje to profesionalna plesačica, ali je pažljivijim gledanjem došla do zaključka da su devojčine tečne i graciozne kretnje više stvar urođenog
talenta, nego profesionalne vežbe. Netremični pogled ove plesačice ostajao je na Metu, bez obzira na to kako se u plesu okretala., gledala ga je prikovanom pažnjom kao da ju je začarao; na Ejmino iznenađenje, činilo se da je i Met jednako začaran. Kada su energično prešli u “Sihanov ril”, treću i poslednju stvar u ovom setu, Ejmi se učini da Metu malo nedostaje da siđe sa podijuma da pleše sa devojkom. “I ponovi!” uzviknu Met kad su se primakli završetku stvari. Ejmi nije imala ništa protiv. Nastavila je da pumpa meh gajdi, dugim prstima leteći preko svirala, savršeno spremna da svira ćele noći bez prestanka ako igračica može da izdrži. Ali stvar je stigla do samog kraja, bend ju je dovršio kitnjasto i sve se odjednom okončalo. Plesni podijum se raščistio, a devojku je progutala gomila. Kad je aplauz zamro, nekakva čudna tišina se spustila na ceo klub. Ejmi je skinula gajde sa sebe i osvrnula se, ali Meta više nije bilo. Nije ni primetila kada je otišao. Dohvatila je mikrofon postavljen ispred svirala gajdi i podigla ga do usta. “Narode, mi ćemo, ovaj, sada da napravimo malu pauzu”, reče ona na mikrofon. Njen glas kao da je tutnjao u tišini. “Posle toga”, dodala je, “vratićemo se da sviramo još, tako da nemojte otići.” Ovakav završni govor posle pesama po pravilu je bio Metov posao. Pošto je Ejmi smatrala da nema Metov prirodni scenski šarm, izvela je to na jednostavan način. Ona talasić dodatnog aplauza proprati osmehom. Odmah potom uključi se razglas kluba sa pesmom Džeksona Braunija, a Ejmi se okrenu prema Nikiju koji je stavljao violinu u kutiju. “Gde ode Met?” upita ona. Odgovorio joj je tako što je slegnuo ramenima, kao “baš me briga”, i dodao: “Verovatno za onom ribom koja je vrckala pred za vreme poslednje stvari.” “Ne zavidim joj”, reče Džoni. Ejmi je savršeno znala na šta misli. Poslednjih nekoliko meseci gledali su ranjene žrtve koje su se kao mušice skupljale na jarkom svetlu Met ove scencke privlačnosti, a onda spržile krila na plamenu njegove ravnodušnosti. Sarmom bi ih privukao u klub, ponekad i spavao sa njima, ali je na kraju ostajao samo sa jednom ljubavnicom, muzikom... Ejmi je to bilo vrlo
poznato. Jednom, davno... Glavom je otresla prošlost od sebe. Zaklonila je oči šakom od jakog scenskog svetla i osmotrila publiku, dok su se njih dvojica spremili da odu na pivo, ali nije uspela da pronađe ni Meta, ni devojku. Pogled joj se zaustavi na jednoj cmokosoj Kineskinji koja je sedela sama za stočićem nedaleko od ulaznih se kada joj je Kineskinja mahnula. Zaboravila je da je Lucijavrata; stigla osmehnula negde oko polovine prvog seta — uvek trendovski kasni — ali nije li se i ona devojka pojavila otprilike u to vreme? Možda su čak došle zajedno. Lucija Han je bila umetnica scenskih veština nastanjena u Gornjem Foksvilu i Ejmina stara poznanica. Kada su se upoznale, mnogi ljudi su upozorili Ejmi da je se čuva, jer je Lucija lezbejka i verovatno će pokušati da joj se nabaci. Ejmi je te priče naprosto ignorisala. Kao prvo, nije imala ništa protiv lezbejki, a sem toga, ubrzo je otkrila da su te neistinite glasine nastale zbog Lucijine sklonosti da radi samo sa drugim ženama. Sama Lucija joj je jednom prilikom objasnila: “Nema dovoljno žena u ovim veštinama na pozornici, pa ja gledam da pomognem svaku koja se odvaži da pokuša — naravno, ako je iole dobra.” Ejmi je savršeno razumela. Cesto je i sama priželjkivala da se više žena bavi sviranjem tradicionalne muzike. Dozlogrdilo joj je odlaženje na svirke gde je niko ne zna. Cesto je bila sama u grupi muškaraca i morala da svira daleko bolje od njih da bi dokazala da je jednako sposobna. Irski muškarci nisu baš poznati po svom slobodoumlju. Sto nije značilo da Ejmi i Lucija ne vole tu vrstu muškaraca. “Ou contraire”, govorila je Lucija svojim omiljenim, lažnim pariškim akcentom. “Ја ih i previše volim.” Ejmi se probi do šanka, naruči jedno pivo na crtu i provuče se nazad do Lucijinog stola, nastojeći da prospe što manje pene iz prepune krigle po svojim novim farmerkama. “Sto posto si mislila da neću doći”, reče Lucija, dok je Ejmi sedala sa relativno punom kriglom. Ono što se prosulo pridružilo se količini koju su drugi prosuli na lepljivi pod. Lucija je bila nekih šest ili sedam godina starija od Ejmi, što znači daje imala oko trideset pet. Večeras je nabacila ludu klinastu frizuru koja je
stršala u svim pravcima — nesumnjivo da postigne sklad sa pocepanom majicom i kožnim farmerkama. Pank pokret je tek počinjao da se širi preko Atlantika, ali je Lucija već bila njegov žustri pripadnik. Sa jednog njenog uva visilo je nekoliko zihemadli prikačenih jedna za drugu; na nekoliko strateških mesta iste su držale poderotine na njenoj majici. “Ne sećam se ni da sam ti rekla da sviramo”, reče Ejmi. Lucija nehajno mahnu rukom prema malom plakatu na zidu iza nje, kojim se oglašavalo da će ovog vikenda “Sržne kosti” svirati u “Finijevoj kuhinji”. “Ali sada ste slavni, ma chérie”, reče ona. “Kako da ne znam?” Ispustila je akcenat da bi rekla: “Sjajno zvučite.” “Hvala.” Ejmi osmotri površinu stola. Ispred nje bila je krigla, pored čaša belog vina, cigarete, šibice i do pola puna pepeljara. Ali sa strane se nalazila i prazna šolja za čaj, a pored nje mali, blistavi čelični čajnik ispod koga je bila tacna, a na njenom rubu upotrebljena papirna vrećica čaja. “Došla si sama?” upita ona. Lucija odmahnu glavom. “Došla sam sa nahočetom—ko zna otkuda. Verovatno si primetila kako Met i ona pilje jedno u drugo tokom vaše treće pesme.” Hitro je prinela šaku usnama. “О, pardon. Zaboravila sam da si ti imala nešto s njim.” “Istorija”, reče Ejmi. “Odavno sam se ja toga rešila. Met verovatno nije ni znao da se nešto dešavalo, kol'ko je meni poznato. Uglavnom, sve je u redu sa mnom po tom pitanju.” “Utoliko bolje.” “Definitivno”, Ejmi se složi. .Merovatno bi trebalo da upozorim moju malu prijateljicu da ga se čuva”, reče Lucija, “аТ znaš kakve su one u tim godinama — samo će još više da se napali.” “А ko je tvoja mala prijateljica? Kreče se kao daje rođena samo za ples.” “Mala je stvarno nešto, a? Srela sam je na Vučjem ostrvu pre jedno nedelju dana, baš pre odlaska poslednjeg feribota — bila je sva mokra k'o da je pala sa broda i isplivala na obalu. Nije imala na sebi nijednu krpicu, pa sam
pomislila na najgore, znaš? Da ju je neka svinja dovela na jednu nabrzaka, a onda naprosto šutnula.” Lucija zastade da pripali cigaretu. “I?” upita Ejmi. Lucija slegnu ramenima i izduva venac plavo-sivog dima. “Izgleda daje samo pala sa nekog broda, a onda se u vodi skinula gola daje odeća ne bi odvukla dole. Naravno, to sam kasnije izvukla iz nje.” Upravo tada ulazna vrata kluba se otvoriše iza Lucije i talas hladnog vazduha uhvati dim iz njene cigarete u v lagano derviško uvrtanje. Ejmi ugleda Meta i devojku kako ulaze za vetrom. Činilo se da živo diskutuju o nečemu — ili je bar Met diskutovao; znači, radilo se o muzici. Ejmi oseti je isti blagi nagoveštaj ljubomore kao i svaki put za vreme početka tih kratkih veza kada mu se devojka nabacivala u toku svirke. Iako je možda reč “veza” bila prejaka, pošto je bilo kakav vezanosti poticao samo sa jedneDevojka strane. se smejala nečemu što je Met upravo rekao — ali nečujnim smehom. Usta su joj bila otvorena, oči iskričave od veselog odobravanja, ali bez ikakvog zvuka. Ona poče brzo da nameša šake u razne položaje i Ejmi shvati da to radi na način na koji se gluvonemi sporazumevaju jezikom znakova. “Njen problem u tom trenutku”, govorila je Lucija, “sastojao se u tome da mora da pronađe nešto da obuče, da bi mogla u grad. Na sreću, imala sam na sebi svoj ogrtač — znaš, kad sam bila u Serđo Leone fazi — pa se umotala u to.” “Skinula je sve sa sebe dok je bila u vodi?” upita Ejmi, prenoseći pogled opet na svoju prijataljicu. “I donji veš?” “Valjda. Osim ako nije gola pala u vodu.” “Čudno.” “Sto, zar ti nosiš grudnjak sada?” “Znaš na šta mislim”, reče Ejmi i nasmeja se. Lucija klimnu glavom. “Dakle, popele smo se na feribot — platila sam joj kartu — i na kraju sam je dovela kući, jer se pokazalo da nema gde da ode. Nije poznavala nikog živog u gradu. Iskreno govoreći, u prvi mah nisam bila
sigurna da li uopšte zna engleski.” Ejmi pogleda ka vratima, gde je Met je upravo odgovarao na nešto što su mu devojčine ruke rekle. Gde li je naučio jezik znakova? pitala se. Nikada ga ranije nije pominjao, ali tada je Ejmi shvatila da tokom svih ovih godina zapravo ne zna mnogo o njemu, osim činjenice da je brilijantan muzičar i da je dobarsmatrao u krevetu; te dve aktivnosti bile su, možda, u nekoj vezi,izvesti. pošto je on sigurno i jedno i drugo za predstavu koju treba uspešno Mijau, pomisli ona. “Ona je gluvonema, a?” reče nagias. Lucija je pogleda iznenađeno — “Jeste nema, ali nije gluva. Otkud znaš?” “Upravo je gledam kako kod ulaza razgovara sa Metom rukama.” “Kad smo se upoznale nije umela ni to.” Ejmi opet prenese pogled na Luciju. “Kako to misliš?” “Srećom da ja znam taj jezik znakova, radila sam u Zavodu za gluve u ulici Grejsi kad sam izašla iz koledža — kad sam shvatila da je nema, odmah sam pokušala s tim. Međutim ona nije gluva — samo ne može da govori. U prvo vrerne nije ni pokušavala da komunicira. Mislila sam da je u šoku. Samo je sedela pored mene, gledajući preko vode, a njene oči su postajale sve zapanjenije kako smo se približavali luci... Kada smo uhvatile autobus ka mom stanu, činilo se kao da nikad ranije nije videla nijedan grad. Samo je sedela pored mene, izbuljenih očiju, a onda me je uhvatila za ruku — аl’ ne kao da se plaši, nego više kao da želi da podeli sa mnom čudnovatost prizora oko nas. Tek kad smo ušle u moj stan, zatražila je olovku i hartiju.” Lucija pantomimom pokaza kako je to izgledalo. “Sve je to pomalo misteriozno, zar ne?” reče Ejmi. “Ра jeste. U svakom slučaju, zove se Katrina Ludvigsen, rođena je u jednom od onih malih gradova na ostrvima, dalje niz jezero — u jednom od onih koji se nalaze dalje od ušća reke Dulfer, je l’ znaš?” Ejmi klimnu glavom. “Njena porodica je, inače, poreklom iz Norveške”, nastavi Lucija. “Bili su Laponci — ljudi iz Laponije — ali ne voli da je neko tako zove. Kažu da se, kao narod, zovu Šamiji.”
“Čula sam to”, reče Ejmi. “Nazvati ih Laponcima je zapravo uvreda.” “Upravo tako.” Lucija povuče poslednji dim iz cigarete i zgnječi opušak u pepeljari. “Kad mi se predstavila, zatražila je da je naučim jeziku znakova. Da li ćeš poverovati da je naučila sve za dva dana?” “Ра, ne znam”, reče Ejmi. “Је l’ to brzo?” “Ма chérie! To je fantastique!” “Dobro, i šta će ona ovde?” Lucija slegnu ramenima. “Rekla mi je da traži jednog muškarca — kao da mi ostale ne tražimo, ha ha — ali ne zna kako se on zove, samo zna da živi u Njufordu. Kad je videla Metovo lice na vašem plakatu za ovo ovde, skoro je pala u nesvest.” “Znači poznaje ga od pre.” “То mi ti kaži”, reče Lucija. Ejmi odmahnu glavom. “Samo Met zna ono što zna. Šta god to bilo.” “Katrina kaže da ima dvadeset dve”, Lucija nastavi, “ali, ako mene pitaš, mnogo je mlađa. Kladim se da je pobegla od kuće — možda se švercovala na nekom turističkom brodu, pa kad je videla da će da je ukebaju i vrate kući, skočila u jezero nedaleko od luke.” “I šta nameravaš da preduzmeš?” “Ama baš ništa. Mala je dobro dete, a osim toga”, dodala je tek kada su Katrina i Met prošli pored njihovog stola i otišli ka šanku, “imam. osećaj da neću još dugo ja biti odgovorna za njenu sudbinu.” “Ne računaj na to”, reče Ejmi. “Biće dobro ako uspe da ga zadrži do krajaAvečeri. možda i nije tako. Katrina je stvarno lepa i ume da igra, dakle postoji muzička veza, kao što je bilo i u njenom slučaju. Ejmi uzdahnu. Nije znala zašto je u ovakvim prilikama obuzimaju ovakva osećanja. Pa, ona čak ne bi ni želela da ponovo bude Metova devojka. Lucija pruži ruku preko stola i ovlaš stisnu Ejminu ruku. “Kako se nosiš sa ovim, Ejmi? Pamtim da si zbog njega jedno vreme bila prilično u haosu.” “Kontrolišem situaciju.” “Kako ono ti kažeš? Ne boli te lakat više zbog njega, a? Odlično, mada mi nije jasno kako možeš još uvek da sviraš sa njim posle svega.”
Ejmi se osvrte da pogleda šank gde je devojka upravo dobijala šolju čaja koju je Met naručio za nju. Ona požele da ovo bolno osećanje, ne ljubomore, već više povređenosti, što pre nestane. Ma strpljenja, reče ona sebi. Videla je Meta sa već ko-zna-koliko žena, svaka od njih luda za njim. Bolno osećanje potraje svaki put samo kratko — podsećanje je ona to. na loša vremena, nije povratak loših vremena samih. Prevazišla Uglavnom prevazišla. “Jednostavno promeniš način razmišljanja o nekome”, reče ona malo kasnije, nastojeći da ubedi koliko Luciju, toliko i sebe. “Izmeniš ono što ti je potrebno od nekog, izmeniš svoja očekivanja. To je sve.” “Kad tako kažeš, zvuči lako.” Ejmi se opet okrete svojoj prijateljici. “Nije lako”, reče joj tiho. Lucija joj stisnu ruku. Ta devojka je opijena Metom, uvide Ejmi. Nikako drukčije se ne može objasniti njeno ponašanje. Ostatak večeri gledala je Katrinu, koja je sedela sa Lucijom daleko od pozornice, glave oslonjene u šake, i slušala Metovo pevanje. Ne, nije samo slušala. Svaku pesmu je ispijala kao piće, gutala je ćelu. A kad god je bend otpočinjao plesne stvari, Katrina je bila na nogama, i odmah na najbližem delu podijuma; vijugava gracioznost njenih pokreta, njena okretanja i uzdizanja, brzo stepovanje njenih malih stopala, sve to joj je omogućavalo da savršeno uhvati svaku melodiju. Njenu pažnju Met je očigledno primao kao kompliment — ili je bar imao neko osećanje koje bi u njegovoj glavi bilo ekvivalent polaskanosti — a zašto i ne bi? Pored Lucije bila je najlepša žena u klubu večeras, ali Lucija, onako odevena, nije baš odašiljala nikakve signale “slobodne”. Met i Katrina su razgovarali između setova, popunjavajući dvadesetak minuta snimljene muzike i mnogobrojnih međusobnih razgovora gostiju pravom šumom svojih reči: njegovih izgovorenih, njenih pokazanih znacima, oboje jednako ignorišući okolinu, osim jedno drugoga. Možda će Katrina biti ona prava, pomisli Ejmi. Obično se, kada je uspela da savlada svoja osećanja, nadala takvom nečem. Znala je koliko je Met bezosećajan kad siđe sa pozornice, ali je ipak
verovala da će se naći neka žena koja će uspeti da ga preokrene i koja će onda umeti da se brine o njemu. Nije moguće da neko unosi u muziku toliko srca, a da je unutar sebe sasvim prazan. Bila je sigurna da i njemu treba neko — neko pravi. Pokazalo se da to nije bila ona, u redu. Ali negde sigurno postoji jedna koja će poslužiti kao katalizator i rastvoriti zidove kojima se on ogradio, i kroz koje se samo muzikom usuđuje da dodirne svet. Imajući u vidu koliko je pažnje posvećivao Katrini ćele noći, Ejmi je bila čvrsto uverena da će je on na kraju povesti u svoj stan; međutim, on ju je samo pitao za sutrašnji izlazak. U redu, razmišljala je stojeći pored Lucije, dok su Met i Katrina “razgovarali”. To je neki početak, i to možda dobar. Katrinine šake su odgovorile na Metovo pitanje. “Šta kaže?” šapnu Ejmi, naginjući se blizu Lucije. “Kaže da”, prevede Lucija. “I pita ga mogu ii da se voze feribotom zajedno.” “Onim koji ide na Vučje ostrvo?” šapnu Ejmi. “Tamo gde si je našla.” “Pssst”, reče joj Lucija. “Radićemo šta god ti želiš”, govorio je Met. Onda je Katrina nestala; pošla je za Lucijom napolje, bio je to još jedan, poslednji talasić njenog prisustva, onda ju je spoljašnji svet progutao i vrata sale su se zatvorila iza njih dve. Met i Ejmi su se vratili na pozornicu da spakuju svoje instrumente. “Pomišljao sam da odem do 'Harfe' i vidim da l' imaju svirku”, reče on. Osvrte se da pogleda preostalo troje članova benda. “Da li je iko raspoložen da pođe?” Ako je bilo dovoljno muzičara voljnih da učestvuju, vlasnik “Harfe”, Džo Brin, obično je posle fajronta zaključavao ulazna vrata i naprosto dozvoljavao da muzika teče dalje, sve dok i najistrajniji muzičar ne odustane; u tom pogledu, Brin se na ovoj strani Atlantika ponašao isto kao ranije u svojoj rodnoj Irskoj, gde je takođe imao kafanu. Džoni odmahnu glavom. “ Ja sam crk'o. Ja ću sad pravac krevet.” “Bila je duga noć”, saglasio se Niki. Niki je izgledao pomalo zlovoljan, ali koliko je Ejmi mogla da oceni, Met
to nije ni primetio. Samo je slegnuo ramenima i pogledao ka njoj. Pa, zašto da ne? pomisli ona. “Idem ja”, reče mu ona. Pošto su se ispred kluba pozdravili sa Nikijem i Džonijem, ona i Met su krenuli peške na sever, u predgrađe Rosiz, gde je u senci nadvožnjaka na ulici Keli stajala “Harfa”. “Katrina je delovala baš fino”, reče Ejmi posle nekoliko ulica. “Izgleda”, reče on. “Možda malo napeta.” “Mislim da se ona malo naložila na tebe. Met klimnu glavom potvrdno, bez imalo nelagodnosti. “Možda malo previše. AT kad pleše, rastura, a?” “Kao anđeo.” Razgovor je tad, kao i uvek, zamro. “Danas popodne dobila sam novu melodijsku liniju od Džordija”, reče Ejmi konačno. “Ne seća se gde ju je pokupio, ali uklapa se na kraj 'Kilavel džiga' kao da je za njega napisana.” Metove oči sinuše interesovanjem. “Kako se zove?” “Е pa to on ne zna. Neki naslov na galskom jeziku, zaboravio gaje. Аl' divna melodija. U G-duru, ali prvi deo ima neki modalni ukus, maltene kao daje sviran iz C. Na buzukiju bi sjajno zvučalo.” Preostali deo puta do “Harfe” konverzacija je ostala na muzici; na čvrstom tlu. U jednom trenutku Ejmi se setila kluba u kome su svirali nekoliko meseci pre toga, i priče koju je Met rekao publici kao uvod za pesmu naslovom te noći,pod i nikad više. “Otišao, otišao, samo to i ništa više” koju su odsvirali “Nije se mogao uzdržati”, rekao im je Met tada pričajući o violonisti iz pesme koji je odustao od svega jer je morao da sledi izvesnu melodiju. “Muzika može biti surova gospodarica, zahtevna i ljubomorna, ne sumnjajte u to. Postupajte po njenoj volji, pa će ona postupati prema vama kraljevski, i još bolje. Okrenite joj leđa, pa će vam ona sve oduzeti, isto tako lako kao što je dala. Moglo se lako desiti da ovaj violinista jednog dana ostane samo sa dronjcima melodije, pepelom pesme i to vam je Božija istina. Viđao sam to već.”
Onda se nasmejao kao da je samo zavlačio publiku, i njih četvoro su uronili u tu pesmu, ali Ejmi je videla više od smeha u njegovim očima dok je počinjao da peva. Zapitala se tada, kao što je i sada, nije li Met verovao, bukvalno, u tu sujevernu staru priču koju je negde čuo. Možda je u tome bilo rešenje zagonetke zvane Met Kejsi: možda je mislio izgubiti savnapisao svoj talenat ako“Otišao, srce da otišao, nekoj drugoj, umesto Moždada jeće čak on sam pesmu samo to i ništamuzici. više”, koju Ejmi, a ni preostala dvojica članova benda, sasvim sigurno nisu nikad i nigde ranije čuli. Met je tvrdio da ju je pokupio u Maroku, od “Divljih gusaka”, jedne od mnogih irskih grupa rasejanih po svetu, ali ona nije bila u to mnogo ubeđena. Jesi li je ti napisao? spremala se da ga sad pita, ali već su prilazili “Harfi”, pojavio se Džoe Brin, širom otvorio vrata i poželeo im dobrodošlicu, i pravi trenutak je promakao. Kad su došle u stan, Lucija je stavila čajnik na ringlu. Dok su čekale da čaj bude gotov, sedele su na sofi bez nogu koja je bila gurnuta uz jedan koso nagnuti zid u sobi koja je činila glavninu tavanskog stančića. Postojala je još mala spavaća soba i kupatilo. Kuhinjski prostor se nalazio u jednom ćošku glavne sobe bio je — rastureni frižider sa bojom oguljenom na mnogim mestima, sudopera, radna površina sa ormarićem za posuđe ispod i drveni kuhinjski sto sa pet različitih stolica oko njega. Niski stočić za kafu napravljen od jedne daske položene preko dva sanduka od jabuka nalazio se ispred kauča i bio je pretrpan časopisima i pepeljarama. Na suprotni zid bila su pričvršćena tri visoka stara ogledala sa četiri metra dugom horizontalnom šipkom za pridržavanje ispred njih. Ostali zidovi su bili ukrašeni plakatima za razne priredbe u kojima je Lucija učestvovala u proteklim godinama. Na dva plakata njeno ime je bilo najkrupnije — jedna od predstava bila je tradicionalni balet, a druga vrlo bizarni multimedijski događaj za koji je scenario i koreografiju pripremila njena prijateljica. Kad je čaj bio gotov, Lucija donese čajnik i dve šoljice do sofe i stavi ih na hrpu magazina. Nasu jednu šoljicu Katrini, drugu sebi. “Znači našla si ga”, reče Lucija sedajući opet na sofu. Katrina srećno klimnu glavom.
Izgleda točno onako kako sam ga zapamtila, rekoše njeni signali. “А gde si ga upoznala?” upita Lucija. Katrina je odgovorila stidljivim osmehom, i dodala: Blizu mog doma. Starao je. Blistavi plavi plamen njenih očiju rasplinuo se iz fokusa dok je pogledom lutala po sobi, ne videći malterisane zidove i postere na njima, već stenovitu jezersku obalu istočno od grada, blizu ušća reke Dalfer. Zašla je u prošlost, a prošlost je bila kao san. Bila je ispod površine, u jezerskim vodama, kad ju je zvuk njegovog glasa povukao na gore, iz mraka i hladnoće. Njoj, doduše, ni mrak, ni hladnoća nisu smetali, osim kao psihička teskoba; izronila je na mesečinu, zanjihala se na talasima sa belim krestama; slušala je, gutala te zlatne zvuke žica i njegovog glasa, gledala ga tako zgodnog i samog na obali. I tako tužnog. Čula je tugu u njegovoj pesmi, osetila brujanje usamljenosti u njegovom glasu. Oduvek ju je interesovao taj čudni narod koji se kretao obalom na svojim neobičnim, stubastim nogama, ali ovaj put se potpuno zaljubila. Doplivala je bliže, naslonila se laktovima na jednu stenu, a glavom na šake, gledala ga i slušala. Osvojila ju je njegova muzika, jer muzika je bila njena prva ljubav. Svaka od njene četiri sestre bejaše lepša od prethodne i svaka je imala glas koji je mogao da izmami mesečevu svetlost iz kamena, ili mleko iz device, ili duha iz hladnih i mračnih dubina; ali njen glas bejaše ponajbolji, zlatan poput njene kose, bogat i čist kao prva ševina pesma u zoru. Ali ako je očaranost započela njegovom muzikom, čini su bile dopunjene njim samim. Čeznulaalijenije da njegovom glasu pridodaJer svoj, da ga grli i bude u njegovom zagrljaju, izašla iz svog skrovišta. dovoljno je bilo da je on samo jednom pogleda, pa da pobegne: video bi da je prekrivena krljuštima, i da nema dušu, bar ne u onom smislu kako bića koja hodaju obalom imaju dušu. Nema dušu, nema dušu. Srce koje se čepa od želje za njim, ali ne i besmrtnu dušu. Prokletstvo rođenih u jezeru. Kad je konačno spakovao svoj instrument i otišao dublje na ostrvo, pod borove gde ona nije mogla da ga prati, dopustila je da se talasi opet sklope iznad njene glave i vratila se u svoj dom, ispod jezera.
Tri sledeće noći dolazila je do obale; u dve od tri noći on je bio tamo, sa glasom kao medom suprotstavljenim udaranju talasa koje je vetar natiskivao na obalu. I zavolela ga je još više. Ali četvrte noći nije došao, ni pete, ni šeste, i ona je očajavala, znajući da ga više nema, da je otišao u široki svet, da je za nju zauvek izgubljen. Njena porodica joj krljušti, nije mogla pomoći;obalom, niko joji bila nijejemogao pomoći. Čeznula je da se otarasi da prohoda spremna da za to plati svaku cenu, samo da bude s njim; ali jednako je mogla da moli sunce da ne izlazi ili vetar da zaustavi svoje večito kretanje. “Ро svaku cenu”, šaputala je. Suze su tekle njenim obrazima; plima tuge, bez oseke. “Maragrina”, odgovorilo je jezero, u trenu kad je vetar uzdigao jedan odtalasa da ga baci na obalu. Podigla je glavu, pogledala preko belih talasa, ka mestu gde su vode bile još tamnije, gde se ispod litica nalazila pećina jezerske veštice. Plašila se, ali je ipak pošla. Kod Maragrine. Koja joj uze krljušti i dade noge, gorkim napitkom sa ukusom veštičje krvi; zadovolji njenu nemoguću želju, ali zauzvrat uze Katrinin glas. “Sedam dana, i još jedan”, rekla joj je jezerska veštica pre nego što joj je uzela glas. “Imaš samo toliko vremena da ga osvojiš i stekneš besmrtnu dušu. Inače se vraćaš u penu.” “Ali bez glasa...” A upravo je pesmom mislila da ga pridobije, kada se njihovi glasovi udruže u harmoniju tako čistu njemu neće preostati ništa drugo osim da je zavoli. “Bez glasa...” “On mora svoju ljubav da izgovori prvi, inače ostaješ bez duše.” “Ali bez glasa...” “Imaćeš telo; to će biti dovoljno.” Popila je krv, gorku na jeziku; stekla noge, ali je svaki korak koji je napravila bio plameni bol, a tako će ostati sve dok ne stekne dušu; pošla je u potragu za njim, koji je imao njenu ljubav, za njim za čiju ljubav je platila toliku cenu. On će joj zasigurno reći te prave reči pre nego što protekne sedam dana i još jedan? “Dajem paricu za to što sad misliš”, reče Lucija.
Katrina se samo nasmešila i odmahnula glavom. Ona ne srne reći nikome. Reči moraju doći od njega, nezatražene, ili će sve propasti. Met je zakasnio kad je, u nedelju, dolazio po Katrinu. To se dogodilo delimično njegovom krivicom — zaneo se u učenje jedne nove pesme, sa trake koju mu je poslao prijatelj iz Kork Kauntija, pa je zaboravio na vreme — akako delimično zbog vizantijski uputstava kojima je Lucija opisala se stiže ido njenog stana uzamršenih Gornjem Foksvilu. Katrini kao da to nije nimalo zasmetalo; bila je naprosto srećna što ga vidi, njene šake su govorile, pokretima gracioznim poput kretanja celog njenog tela dok pleše. Nisi doneo gitaru, pokazala mu je. “Svirao sam ceo dan na njoj. Pomislio sam da je ostavim kod kuće.” Tvoj glas... tvoja muzika. To je poklon. “А, hm, pa da...” sena pozidovima tavanskom stančiću, prepoznao kojadrugih je već viđaoOsvrtao u gradu, u podzemnoj železnici ilidva-tri međuplakata mnoštvom nalepljenih reklama ispred restorana i prodavnica ploča. Ni na jednoj od tih predstava nije bio. Ples nije bio njegov fazon, naročito ne moderni ples ili scensko-izvođačka umetnost za kakve je Lucija bila stručnjak. Jednom ranije je video njen nastup. Tada je utrošila petnaest minuta na valjanje preko pozornice, umotana od glave do pete u stare, smeđe papirne kese za kupovinu u samoposluzi, uz tonsku pratnju koja se sastojala od zvukova kapanja vode, koji su davali monotoni ritam, i povremenih zvukova gaženja kroz slomljena stakla. Definitivno nije njegov fazon. Lucija nije nalikovala njegovoj ideji kreativnosti. U sebi ju je klasifikovao kao generalnu vrstu umetnika koja spada u perifernu grupicu otkačenjaka. Na sreću, Lucija je danas bila odsutna čitav dan. “Onda”, reče on, “је l’ idemo na ostrvo?” Katrina klimnu glavom. Ali ne odmah, dodale su njene ruke. Nasmešila mu se; duga kosa joj se spuštala kao povorka oblaka niz leđa. Na sebi je imala odeću pozajmljenu od Lucije: prevelike pamučne pantalone, pritegnute maramom provučenom kroz rupe za opasač i vezanom u čvor; majicu sa reklamom za neki muzički bend za koji Met nikada nije ni čuo i iste
crne kineske papuče od prethodne večeri. “Ра šta bi onda htela...” poče on. Katrina gaje uzela za ruke pre nego što je mogao da završi, i pritisnula njegove šake na svoje grudi. Bile su male i čvrste u njegovim rukama, a njeni otkucaji srca su odjekivali kroz tanko platno i golicali njegovu kožu. Njene šake se spustiše do njegovih prepona, jedna blago zahvatajući preko farmerki odozdo, a druga potežući patentni zatvarač nadole... Bila je puna nežnosti i ljubavi, svaki njen pokret bio je lišen izveštačenosti svojom nevinošću, i svakako dobrodošao; Met je ipak bio zatečen. “Čuj”, reče on, “jesi li sigurna da...?” Podigla je ruku i prislonila prst na njegove usne. Reči nisu potrebne. Samo dodiri. Njemu se digao, bolno sputan u tesnoći farmerica, ali je ona otkopčala i gornje dugme i izvukla ga napolje. Obuhvatila ga je malenom šakom, čvrstim prstima, i počela polagane pokrete rukom gore i dole. Govorila je bez reči, sva njena osećanja bila su sad ogoljena i položena pred Meta. Met je odvojio ruke od njenih grudi i svukao joj majicu preko glave. Pustio je da majica padne i obavio Katrinu svojim zagrljajem. Bila je kao tečnost uz njega, svetlucanje sastavljeno od kretnji i mekih dodira. Bez reči, pomisli on. U pravu je. Reči nisu potrebne. Dopustio joj je da ga povede u Lucijinu spavaću sobu. Posle svega u sebi je osećao takav mir, kao da je svet prestao da se kreće, kao da se vreme zaustavilo, kao da nije ostao niko sem njih dvoje, umotanih zajedno, ovde u večernjim senkama koje su lizale krevet. Pridigao se na lakat i pogledao dole na Katrinu. Činilo se da je napravljena od svetlosti. Nezemaljski sjaj anđeoski je počivao na njenoj bledoj koži; ali Met nije verovao da bi ijedan anđeo sa Neba mogao dati i primiti toliko zadovoljstva kao ona. Osim ako je Nebo sasvim drugačije nego što su njemu na veronauku pričali. Pogled u njenim očima obećavao mu je sve — ne samo telesna zadovoljstva, već i srce i dušu — i on za tren požele da joj se otvori, da joj da ono što je davao svojoj muzici, ali već sledećeg trenutka oseti da se neka debela kora čvrsto zatvara oko njega. Setio se razgovara na rastanku sa
jednom drugom ženom. Darlena Flet, rođena Darlena Džonson. Nasuprot svom umetničkom imenu (“Flet” = “ravna”), bila je izuzetno dobro i bujno građena pevačica u jednom od lokalnih kantri-bendova. Privržena sporom plesu na podu prekrivenom strugotinom, bolo-kravatama, jaknama sa resama, i, duže nego ijedna druga žena, njemu. “Ћ si šupalj čovekdaiznutra”, rekla na kraju. “Lažnjak. Živ si jedino na pozornici, ali nešto ti kažem, Met,mu ceojesvet je pozornica, samo treba da otvoriš oči i uvidiš to.“ Možda u Šekspirovo vreme, pomislio je on, ali ne sada, i ne ovde. U ovom svetu samo te povrede. “Kad bi samo deo one odanosti koju daješ muzici posvetio nekoj drugoj osobi, bio bi...” Nije saznao šta je Darlena mislila da bi bio jer ju je isključio. Zakoračio je iza zida i krenuo zakučastim tunelima jedne nove pesme na kojoj je tada radio. Ostao je tamo, sve dok Darlena nije konačno ustala i otišla iz njegovog stana. Ustala i otišla. Prebacio je stopala na pođi pogledom potražio odeću. Katrina ga uhvati za ruku. Šta nije u redu? signaìisala je. Šta sam to uradila? “Ništa”, reče on. “Nije ovo zbog tebe. Nije ni zbog čega. Ja samo... samo moram da idem, važi?” Molim te, signaìisala je. Bar mi kozi... Ali on se okrenuo da ne vidi njene reči. Obukao se. Zastao je na vratima spavaće sobe, gušeći se u rečima koje su pokušavale da se probjiju kroz zid. Ipak je zakoračio dalje i ostavio sobu. Stan. I nju, u suzama. Kada se kasnije vratila kući, Lucija je zatekla Katrinu na sofi, crvenih očiju, obučena samo u majicu sa kratkim rukavima, kako zuri u prozor, nesposobna ili nevoljna da objasni šta se desilo. Zato je Lucija pomislila na najgore. “Taj kučkin sin”, reče ona. “Nije se ni pojavio, a? Trebalo je da te upozorim kakav to glupi kurac ume da bude, taj Met.” Ali Katrinine šake rekoše: Ne. Nije on kriv. Ja suviše želim.
“Bio je ovde?” upita Lucija. Ona klimnu glavom. “Posvađali ste se?” Sleganje ramenima, koje je usledilo kao odgovor, reklo je: “na neki način” i Katrina poče opet da plače. Lucija je zagrli. Znala je da je to mala, hladna uteha, jer je i sama svojevremno provela izvesno vreme na tom usamljenom mestu gde se Katrina sad našla, ali ništa bolje nije mogla da ponudi. Met se našao na feribotu, koji je plovio od grada ka Vučjem ostrvu, kao da privodi kraju neki nedovršeni ritual, kome ni on ni Katrina još nisu sasvim odredili parametre. Stajao je uz ogradu na gornjoj palubi, sa vetrom u lice i puštao da mu kroz svest protiču reci nekih davno mrtvih balada, da ne bi morao da misli o ljudima, odnosima, komplikacijama, Katrini. Ali u večernjem nebu, i u talasnom tragu koji je lađa iza sebe pravila, a kasnije na ostrvu, u senkama koje su puzile preko travnjaka i u granama spletenim i pruženim ka nebu, video je samo njeno lice. Ni sve reči svih pesama koje je ikad naučio nisu ga mogle osloboditi tereta krivice koji se lepio za njega kao čičkovi za džemper dok se provlačiš kroz polja i šipražje u jesen. Zaustavio se pred statuom male sirene, i naravno, čak je i ona je imala Katrinino lice. “ Ja nisam ni tražio da bilo šta započinjemo”, rekao je on sklupturi, govoreći ono što je trebalo da kaže u Lucijinoj spavaćoj sobi. “Ра zašto bih se onda, do vraga, osećao toliko krivim?” Stare priče, uvide on. Sve i svi se upiru da prisvoje neki delič tvoje duše. Pa, ako ne uspeju da otkinu deo, primoravaju te da plaćaš cenu na drugi način, kroz osećaj krivice. “Nisam šupalj čovek”, reče on statui, govoreći ono što je trebalo da kaže Darleni. “Samo nemam ono što bi ti htela da ja dam.” Statua je samo gledala preko jezera. Suton se produžavao nemoguće dugim trenucima, onda je sunce sasvim potonulo iza horizonta, a lampe se upalile na stazama za šetače na ostrvu. Met se okrete i pođe ka mestu gde je feribot čekao da ga vrati u Njuford. Sledeća dva dana nije video Katrinu.
Izvini, bilo je prvo što su mu njene šake rekle, hitrim kretnjama, рrе nego što je stigao bilo šta da kaže. Stajao je u hodniku, ispred vrata Lucijinog stana, u sredu kasno popodne, ne baš siguran šta uopšte radi tu. Da li se izvinjava? Da li objašnjava? Možda samo pokušava da shvati. “Nije bila tvoja krivica”, reče on. “Nego, eto... sve se dogodilo suviše brzo.” Klimnula je glavom. Hoćeš li da uđeš? Met ju je gledao. Stajala je bosa, uokvirena ulazom u stan. Svetlost iza nje pretvarala je cvetnu haljinu u vilinu košiću, ocrtavala oblik njenog tela ispod nje. Kosa joj je bila boje mekog zlata. Setio se kako je izgledala u postelji, sjajna posle njihovog vođenja ljubavi. “Da li bismo mogli umesto toga da izađemo?” reče on. “Da se prošetamo?” Samo cipele.jezera i prošli su ćelu dužinu drvenih šetališta i Odveodajunađem je na obalu gatova, a onda, kad je guranje sa drugim šetačima postalo suviše dosadno, sišli do peska i seli blizu obale. Njene ruke i njegov glas su veći deo vremena ćutali. Kad su i progovarali, bilo je to da bi izmišljali priče o najsmešnijim prolaznicima sa kojima su delili plažu, oboje koristeći samo ruke da ih ne bi čuli, smejući se i nadmećući se ko će prevazići ovo drugo u ludim pretpostavkama o biografiji izvesne gospode. Gde si naučio znakovni jezik? pitala ga je u jednom trenutku. Imam glumi rođaku, signalisao je on, šakama koje su brzo postajale veštije, vraćale se davno zapamćenim položajima. Naši roditelji su bili prilično bliski, svi smo se često viđali, pa je ćela familija naučila. Večerali su u kafiću “Katarina”. Posle toga su otišli u “Noć sova”, još jedan od njufordskih folk-klubova; ovaj se, međutim, nalazio na samom kampusu univerziteta “Batler”, u studentskom centru. Garvi MakKoli je imao solo nastup, samo gitara i njegov hrapavi glas, većinom pesme koje je sam komponovao. Ti si mnogo bolji, signalisala je Katrina Metu posle prvih nekoliko pesama. “Samo sam drugačiji”, reče on.
Katrina se samo osmehnula i odmahnula glavom. Posle poslednjeg seta, Met ju je otpratio nazad u Gornji Foksvil i ostavio pred Lucijinim vratima sa samo jednim poljupcem u obraz. U četvrtak uveče gledali su predstavu u “Stendišu”, maloj dvorani koja je naizmenično davala koncerte i pozorišne predstave. Katrina je bila u transu. Nikad ranije nije videla glumce uživo, ali bilo je i tako mnogo drugih stvari koje nije znala o novom svetu u kome se našla, i još više onih koje nije doživela zajedno s Metom. Posle jedanaest sati vratili su se u stan. Lucija izašla da bi njih dvoje mogli imati mesto samo za sebe, ali kad ga je Katrina pozvala unutra, Met ju je zamolio da ovog puta ne ulazi. Promumlao je neko zbunjeno i nerazumljivo objašnjenje. Subotnja noć, konačni rok koji je postavila jezerska veštica, bližila se brzo, prebrzo. Kad se sagnuo da je poljubi kao prethodne noći, ona je podigla glavu tako da su im se usne srele. Bio je to poljubac koji je potrajao, u kome su se jezici uplitali. Pribila se čvrsto uz njega, milovala njegova leđa, ali on se izmakao sa zbunjenom panikom u očima. Zašto me se plašiš? želela je da pita, ali već je shvatila da se on ne plaši samo nje, nego svakog zbližavanja sa bilo kim. Plaši se odgovornosti, i, što je još važnije, naprosto je ne voli. Možda bi je zavoleo ako bi imao dovoljno vremena, ali tada bi već bilo kasno. Dani su promicali brzo; sati prava bujica, sustižu se, lete. Tužno mu se osmehnula i pustila ga; odslušala je njegove korake niz stepenište, onda polako ušla u stan i zatvorila vrata za sobom. Svaki njen korak, i svi koraci po suvom tlu otkad je izašla na kopno, bio kretanje je kao dabez joj se malikao noževi zabadaju u stopala. Pamtila je slobodu talasa, bolova, ali ona je odustala je od krljušti i vode. Sad je pripadala kopnu, spremna da prihvati njegovo i dobro i zlo. Ali te noći je ipak sanjala penu. Skupljala se uz obalu njenog doma, dok je vetar bacao jezersku vodu na oštro stenje. Njene sestre su plivale u blizini i plakale. Kasno u petak popodne, Ejmi i Lucija su sedele na klupi u parku Fichenri, gledajući kako saobraćaj prolazi Palminom ulicom. Pre toga su bile u “Ipsilonu” gde su plivale u krug po bazenu; sad su ispijale kafu kupljenu od
uličnog prodavca u maloj paradi tezgi sa točkovima koje su se pojavljivale duž trotoara rano svakog jutra. Nebo je celog dana bilo oblačno, sa mirisom kiše u vazduhu, ali uprkos mnogim upozorenjima meteorologa, nije pala toga dana. “Kako napreduje s Katrinom?” upita Ejmi. Izraz koji je bio više zbunjenost nego mrštenje dotače Lucijine crte lica. Ispila je još malo kafe, spustila je na klupu između njih dve i izvadila kutiju cigareta. “Ра, u nedelju su počeli vrlo burno”, reče ona. “Ostavio ju je u suzama.” “Bože, zar tako rano?” “Nije tako loše kako zvuči”, reče Lucija. Pripalila je cigaretu i izduvala obruč dima. Ejmi se zakašlja. “Izvini”, reče Lucija i premesti cigaretu dalje od Ejmi. “Nije to zbog dima”, reče joj Ejmi, podižući ruku da protrlja vrat. “Ceo dan me nešto golica u grlu. Nadam se da se neću razboleti.” Otpila je malo kafe i poželela da ima pri sebi pilule za lečenja grla. “Dobro, pa šta se desilo?” upita. “Nije se pojavio naredna dva dana, niti je zvao —valjda nije hteo da razgovara sa mnom, a? — ali je došao u sredu, i od tad je stvarno ljubazan. Vodio ju je da vidi vašeg prijatelja Mekkolija u 'Sovi', u četvrtak su išli da gledaju onu Lizinu predstavu u 'Stendišu', a danas su, prepodne, prosto lunjah po gradu, koliko ja znam.” “Njemu stvarno treba neko.” “Valjda. Ali znajući kako si ti prošla s njim, nisam sigurna da li ga želim u Katrininoj blizini.” “Bar nešto rade zajedno. On bar razgovara s njom.” “Ма da, ali danas joj je rekao da ovog vikenda neće biti u Njufordu.” “Tačno. Otkazao je probu koju imamo subotom ujutro, zato što nastupa u onom malom baru na Hartnet Pointu. Gde je problem u tome? To mu je posao. Ona bi morala to da shvati.” Lucija slegnu ramenima. “Ро mom mišljenju baš je mogao da je povede sa sobom kad je polazio ovog popodneva.” Ejmi saosećajno uzdahnu. “Met nije sklon da vodi svoju trenutnu malu u
lokale gde svira. Sećam se kako sam ja pizdela kad smo išli.” “Maloj je sada slomljeno srce što je nije pozvao. Rekla sam joj da otputuje sama — pojavi se tamo i potraži ga; čak sam ponudila da joj pozajmim pare za autobusku kartu — ali ona misli da bi se on naljutio.” “Ne znam. Izgleda da mu se dopao njen ples kad smo svirali kod Finija prošlog vikenda.” Ejmi zastade. “Dabome, on će tamo pevati sam. Neće biti uz šta da se pleše.” “Ona voli i njegove pesme”, reče Lucija. Ejmi se prisetila intenziteta sa kojim je Katrina slušala Metovo pevanje u “Finijevoj kuhinji” i bilo joj je sasvim jasno zbog čega je Met nije poveo. “Možda ih i preterano voli”, reče ona. “Met unosi mnogo toga u svoju muziku, i sama znaš kako je prokleto briljantan, ali je opet jako skroman kad neko počne da ga hvali. Verovatno je zaključio da bi ga izluđivalo kad bi ona sedela tamo i...” Njena ramena su se uzdigla a onda pala. “...ne znam, prosto gutala svaku pesmu.” “Ipak bih bila srećnija daje pokušao. Moraću da pomognem Seron oko nekih kulisa, znači Katrina će ostati sama u stanu ćele noći, samo da tuguje. Pitala sam je da pođe sa mnom, ali nije htela nikud da izađe.” “Dobro, mogla bih ja da navratim u tvoj stan.” Lucija se široko nasmešila. “Već sam pomislila da to nikada nećeš predložiti.” Ejmi je ovlaš udari pesnicom u rame. “Namestila si mi!” “Jesam još uvek majstor ii' nisam?” reče Lucija duvajući u svoje nokte. Ejmi se nasmejala; sledeah nekoliko sekundi provele su mahnito šamarajući jedna drugu po rukama, a onda im se od toga zavrtelo u glavi. Obe su se oslonile leđima o naslon klupe. “'Ajde da se kladimo da ću se ja bolje provesti”, reče Ejmi posle nekoliko trenutaka. “Pomagala sam ja Seron svojevremeno. Ako je ona ikad išta uspela da organizuje, to je bilo samo zato što je neko drugi radio umesto nje.” Lucija sumorno klimnu glavom. “Kao da ne znam.” Ejmi je otišla kući da se presvuče i da nešto prezalogaji, pre nego što se zaputi podzemnom na sever, ka Gornjem Foksvilu. Zureći u ogledalo dok se
šminkala, primetila je da je užasno bleda. Na pomisao da bi moglo da joj se povraća, ponovo oseti grebanje u grlu i zakašljase. Kad je pošla iz svog stana, usput je svratila u apoteku po pastile. Pomogle su njenom grlu, ali je zato počela da oseća blagu vrtoglavicu. Trebalo bi prosto da se vratim kući, pomisli ona, ali obećala je Luciji, a i saosećala je, htela — ne htela, sa Katrinom. Ostaće samo na kratko, to je sve. Već je padala noć kad je stigla do Lucijine ulice. Zastala je na uglu, jer je videla poznatu malu figuru kako iskoračuje iz zasvođene kapije Lucijine zgrade i odlazi niz ulicu. Malo je nedostajalo da pozove Katrinu po imenu; nešto ju je ipak zaustavilo. Radoznalost je pobedila i Ejmi je poče ćutke pratiti. Bilo je lako — Katrinin oblak kose blistao je ispod svake ulične svetiljke, šaljući ka nebu odsjaje kao zlato sa mat-površinom. Vodila je Ejmi niz Meknilovu ulicu, pa odatle ka zapadu. Koračala je odlučno, ne bez umora, ali uvek graciozno. Jadno dete, pomisli Ejmi. Nekoliko puta je krenula da požuri da bi sustigla Katrinu, ali svaki put se iz radoznalosti predomislila. Još samo malo strpljenja, govorila je sebi. Budući da Katrina ne poznaj e nikoga u gradu — niti, po Lucijinim. rečima, sam grad—nikako nije mogla da dokuči kuda se to ona zaputila. Tamo gde se Meknilova završila na raskršću sa Lijevom, Katrina je prešla ulicu i sišla još niže, ka obali reke Kikaha. Krenula je ozidanom obalom ka jugu i zastala na domak mosta Grejsi. Tamo su se u polumraku uzdizale ruševine stare pilane “L & N”, okružene ogradom od žičane mreže, jadno ili nikako osvetljene; svojom senkom davile su jedan dugi deo obale reke. Ozidani deo obale se nastavljao između pilane i vode, ali onaj ko bi tu išao bio bi gotovo nevidljiv za prolaznike i stanare iz okolnih delova grada. Sa druge strane reke bili su samo neki magacini, takođe bez igde ikoga. Ejmi opet pohita, najednom se piašeči da bi Katrina mogla sebi da naudi. Reka je ovde tekla brže, stvarala virove i brzake spuštajući se preko polomljenih betonskih ploča železničkog mosta koji se srušio pre nekoliko godina. Grad se potrudio da očisti sredinu reke od tog krša, ali je zato matica, sužena, tu bila još brža. Nije se jedna osoba tu udavila — i ne uvek
nesrećnim slučajem. Met ne vredi toliko, htela je da kaže Katrini. Niko ne vredi toliko. Pre nego što joj se dovoljno približila, Katrina se naglo zaustavi. Ejmi je prigušila kašalj koji joj se uzdizao u grlu i naslonila na uspravnu gvozdenu cev ograde, najednom obuzeta vrtoglavicom. Ali nije stala zbog pojačavanja simptoma gripa, nego zbog onoga što je videla da plovi u brzoj vodi. Svetlost je bila slaba, samo difuzni sjaj iz okolnih delova grada, ali je bila dovoljna da Ejmi razazna četiri bela oblika u tamnoj vodi, četiri lica iznad talasa. Žene, svaka vitka i graciozna kao Katrina, sa istom kosom od zlatnih niti, ali kratko ošišanom, zbog čega su se njihove lisičje crte lica još više isticale. Verovatno su im i oči jednako plave, pomisli Ejmi. Šta, zaboga, traže tamo? Ponese je novi talas vrtoglavice. Oslonjena na ogradu, počela je da klizi, tako da je najzad čučnula. Kasnije se sećala da je u tim trenucima pomislila da ako u tom položaju padne u nesvest bar neće padati daleko. Pridržavajući se za ogradu, ponovo pogleda ka reci. Katrina se sasvim primakla vodi i sada pridržavala ruke ženama. Kako ih je bolje razaznavala, Ej min puls je počeo da ubrzava, pošto vide da one nemaju noge. Imale su donji deo tela prekriven krljuštima i završen ribljim repom. Pojedina repna peraja probijala su površinu vode. Nije moglo biti dileme šta su. Sirene, pomisli Ejmi. Prestala je da diše. Ovo su sirene. To nije moguće. Kako je to moguće? Šta je onda Katrina? Prizor sirena počeo se mutiti pred njenim očima. U jednom trenutku ih je gledala kao kroz veo, sledećeg trena kao kroz dvoslojni prozor iskosa: umnožene slike, jedna preko druge. Stisnula je očne kapke jako. Podigla je ruku da protrlja oči, ali novi nalet slabosti sprečio ju je u tome; jedva se održala da se ne sruši u korov koji je rastao duž ograde. Žene u vodi sasvim su se primakle Katrini. Katrina je uzdigla kosu, pustila je da padne kao oblak, onda pokazala prstom ka njima. “Odsečena”, reče jedna žena.
“Nema je više.” “Dale smo je Maragrini.” “Za tebe sestro.” “Dale smo zlato za srebro.” Dok su sirene govorile, Ejmi je pokušavala da se pribije uz uspravnu cev jednog odstubova žičane ograde. Glasovi su, kroz vrtoglavicu, zvučali natprirodno izmenjeni. Pretvarali su se u hor, jedan je počinjao tamo gde se drugi stišavao, reči su se pretapale jedna u drugu, razlegale kao zvona, slatke kao med, tako čiste, prečiste. “Dala nam je ovo.” Jedna od žena pruži ruku iz vode, nudeći nešto srebrnasto, blistavo. Nož. “Probodi mu srce.” “Kupaj se u njegovoj krvi.” “Tvoje noge će ponovo da zarastu.” “Vratićeš nam se.” “О, sestro.” Katrina se spustila na kolena, na domak vode. Uzela je nož iz ruke sirene i obazrivo ga položila na butine svojih nogu. “Ne voli te.” ,tNikad i neće.” Žene su se zbile među sobom. Posezale su rukama iz vode, milovale nežnim rukama Katrinino lice i ruke. “Moraš to da uradiš — pre preksutrašnje zore.” “Ili pena bićeš.” “Molim te sestro.” “Vrati se onima koji te vole.” Katrina pognu glavu, ne odgovarajući. Jedna po jedna, žene zaroniše u dubinu reke i nestadoše. Ejmi se trudila da ustane iz svog skrovišta, znajući da će se Katrina ubrzo vratiti istim putem, i ne želeći da bude uhvaćena u špijuniranju; ali nije uspevala, iako je oberučke potezala uspravnu gvozdenu cev. A Katrina je ustala, odmakla se od vode i krenula ka njoj držeći nož u
jednoj ruci, kao da od njega zazire. Pogledale su se oči u oči. Novi talas vrtoglavice, sada kao cunami, potopi Ejmi. Za njegovim prolaskom, zemlja se potresla, ali to je bio samo njen pad u prljavštinu i korov. Sklopila je oči, dopuštajući da je mrak odnese. Probudila se kasno popodne, na sofi u Lucijinoj mansardi. Zbog takvog okruženja i zbog pogrešnog ugla popodnevne svetiosti, bila je zbunjena, dezorijentisana, ali nije više osećala mučninu u stomaku. Mora da se radilo o ojednom od onih virusa koji prođu za 24 sata, pomislila je, prebacujući noge na pod, a onda se ipak zavaljujući ipak, u meki naslon sofe. Lucija diže pogled sa časopisa koji je čitala za kuhinjskim stolom, ostavi ga, priđe Ejmi i sede pored nje. “Bila sam tres iznenađena kad sam se noćas vratila kući i videla te da tu spavaš”, reče ona. “Katrina kaže da ti je pozlilo, pa te je ostavila da spavaš na sofi, a ona je prespavala na podu. Kako se sad osećaš, ma chèrie?” Ejmi je pokuša da svari ovo što je upravo čula. Nije se baš uklapalo sa njenim nejasnim sećanjima o protekloj noći. “Рааа... dobro, valjda”, reče ona posle nekoliko trenutaka. Pogledom pređe po tavanskom stančiću. “Gde je Katrina?” “Pozajmila je pare za bus od mene i ipak otišla u Hartnet Point, Prava ljubav na kraju ipak pobedi, n'est ce pas?” Ej mi je razmišljala o sirenama koje plivaju u reci Kikaha, o Katrini kako kleči pored vode, o srebrnom nožu. “U jebo te”, reče ona. “U čemu je problem?” “Ја...” Ejmi nije znala šta da kaže. Ono što je videla nije se moglo razumno objasniti. Tada je bila obuzeta vrtoglavicom i mučninom, lako je moguće da je bila u delirijumu. Ali, izgledalo je tako stvarno. Prohodi mu srce... kupaj se u njegovoj krvi... Odmahnula je glavom. Nema šanse da se v išta od svega toga dogodilo. Ne postoje nikakve sirene. Ali, ako ipak postoje? Šta ako je Katrina ponela srebrni nožu taj lokal gde će Met svirati? Šta ako postupi po naređenju... onih sirena?
Moraš to da učiniš — pre preksutrašnje zore... Šta ako... Inače pena bićeš... ... to jeste bila stvarnost? Sagnula se i potražila cipele, našla ih pritisnute uz jedan od sanduka koji su podupirali stočić. Obukla ih je i ustala sa sofe. “Moram,da idem”, reče Luciji. “Kuda? Šta se dešava?” “Ne znam. Nemam vremena da objašnjavam. Pričaću ti kasnije.” Lucija ju je ispratila do vrata, “Ejmi, stvarno se čudno ponašaš.” “Dobro mi je”, reče Ejmi. “Časna reč.” Ali, nije se osećala sasvim normalno. Bila je slaba i nije želela da se pogleda u ogledalo da joj pogled ne bi uzvratila bela avet njenog sopstvenog lica. Ali smatrala je da nema nikakvog izbora. Ako je ono što je noćas videla bila stvarnost... Lucija nesigurno odmahnu glavom. “Jesi li sigurna da...” Ejmi je zastala samo da. da svojoj prijateljici jedan hitar poljubac u obraz, a onda je izletela na vrata. Nije bilo teško pozajmiti kola. Njen brat Pit imao je dvoja, i bio naviknut na njene iznenadne zahteve za transportne potrebe, čak srećan kad je saznao da ovog puta ne mora da bude pruža šoferske usluge zajedno s pozajmicom. U sedam sati već je bila na drumu, u ševroletu, automobilu poznatom po velikoj potrošnji goriva. Grabila je ka zapadu, starim drumom duž obale jezera. Stala je da bi večerala, u jednom kamiondžijskom restoranu na pola puta do njenog odredišta. Stigla je u Hartnet Point u vreme kad je trebalo da Met počne svoj prvi set. Parkirala se pored njegovog folksvagen-kombija — zadirkivala je Meta da je to vozilo “apsolutna antika”. Zgrada Marfìjevog bara, u kojoj je Mat večeras svirao, bila je šaroliko sklepana: zadnji zid, kraj koga se parkirala, bio je od uspravnih drvenih trupaca, a prednji zid od betona, ali naknadno prekrivenog malterom. Lokal je bio na hici malog rta, “pointa”, po kome je, kao i selo iza njega, dobio ime; fasada je bila okrenutak ka kopnu, zadnja strana i parking ka jezeru, a iza parkinga bio je dugi gat opružen u jezero. Duž
gata je bilo načičkano gusto mnoštvo privezanih i usidrenih čamaca. Obišla je oko zgrade i izbila spreda, gde je neonski natpis postavljen na pucketavu električnu instalaciju saopštavao ime lokala i širio narandžasti sjaj oko sebe, potom ušla unutra, u dobro poznati zvuk: Met je pevao “Svet prevrnut naopačke” od Leona Rozelsona. Publika je zaista slušala, što je, za ovako zabačenu provincijsku bilo veoma neobično. Ejmi sadržane pomisli dau verovatno ni trećina prisutnihkafanu, nije svesna socijalističke poruke pesmi. Zapravo je publika bila ravnomerno podeljena na klasične hipike koji su zapadno od sela imali svoje “organske farme”, svi u ŕarmericama i neizbeljenom pamuku, sa dugim kosama i cvetnim šarama na košuljama; na meštane, ljude koji su na Hartnet Pointu rođeni i koji će verovatno tu i umreti, inače ljubitelji dobre kapljice, takođe u farmericama, ali su pokazivali veću sklonost ka flanelskim košuljama, bejzbol kapama, majicama sa kratkim rukavima i radničkim čizmama; i na vlasnike vila i letnjikovaca koji na izmaku leta još nisu udarili ključ u bravu i vratili se u svoje gradove; oni su na sebi imali mešavinu golf-košulja i šarenog pamuka, kratkih suknjica i, da, našla se među njima i jedna tamnoplava kapetanska šapka, oivičena zlatastim gajtanom. Zaklonila je šakom oči i pogledom potražila Katrinu, ali je nije ugledala. Posle kraćeg vremena otišla je do šanka, uzela jedno pivo, i našla u uglu sto gde je, pored troje ljudi, bilo i jedno slobodno mesto. Tu su sedele dve Majke Zemlje i jedan visoki mršavko poluspuštenih kapaka; njegova kosa bila je duža od kose njegovih pratilja, povučena nazad i vezana u konjski rep koji mu se spuštao do pojasa. Upoznali su se i predstavili, a onda se zavalili u stolice da slušaju muziku. Metov period se,približavao završetku. Ejmi poče da se pita šta je, zapravo, rešila da uradi ovde. Caki kad je sklopila oči i koncentrirala se, jedva je uspela da dočara sebi, iole jasno, fantastične slike od prošle noći. Šta ako je to sve bio njen delirijum? Šta ako je došla u Lucijin stan, onesvestila se na sofi, i onda usnila sve to? Završivši period, Met dođe do njihovog stola. “Šta te dovodi ovamo, Skalan?” upita je on. Slegnula je ramenima. “Iskreno da ti kažem, samo sam došla da
proverim kako se snalaziš bez nas.” Dodir humora načini nabore oko njegovih očiju. “I šta je presuda?” “Dobro se snalaziš.” Upoznala ga je sa svojim društvom za stolom, a onda mu rekla: “Hoćeš malo na svež vazduh?” Klimnuo je glavom i pošao za njom napolje. Naslonili su se na zadnji deo nečijeg bronkoa, a pogledom lutali niz jednu od ukupno dve ulice koliko je to selo imalo. Ova je bila poprečna, pravcem sever-jug, od žbunovitog prostranstva do jezera. Druga je bila uzdužna: naprosto drum, koji je prolazio kroz selo. “Dobro, jesi li video Katrinu?” Met klimnu glavom. “Aha, šetali smo juče popodne po pijaci.” “Misliš, nije doputovala ovamo?” “Koliko ja znam, nije.” Ejmi uzdahnu. Toliko brige nizašta. Ali, ako je Katrina pozajmila pare od Lucije a nije došla ovde, gde je onda? “Sto se ti toliko zanimaš za Katrinu?” reče on. Ejmi zausti da kaže neki izgovor, ali pomisli: zajebi radnju. Neka bar neko od njih bude otvoren. “Brinem se za nju, eto.” On klimnu glavom. Poče šutirati šljunak koji su gazili, ali ne reče ništa. “Znam da to nisu moja posla”, reče Ejmi. “Tačno. Nisu.” Nije bilo zajedljivosti u njegovom glasu. Samo nekakav zamor.. “ Ja samo...” “Vidi”, reče on okrećući se ka Ejmi, “izgleda da je vrlo fina curica, i to je sve. Možda smo krenuli pogrešno, ali ja sada to pokušavam da popravim. Zasad bih samo da budem njen prijatelj. Ako se kasnije pojavi i nešto drugo, okej. Ali sad puštam da stvar ide nekim prirodnim tempom. Polako. Zar je to loše?” Ejmi odmahnu glavom. I onda uvide. Po prvi put se dešava da da nisu na pozornici i da ne rade na aranžmanu neke pesme, a da joj Mat zapravo posvećuje punu pažnju. Sluša njene reći i odgovara iskreno. Možda odbrambeni zidovi nisu sasvim srušeni, ali u njima svakako postoji breša.
“Mislim da te ona voli”, reče Ejmi. Met uzdahnu. “Zar ne misliš da je malo prerano za tako nešto? Ja bih rek'o da se samo zaljubila. I da će jednako brzo da se odljubi.” “Ра, ne znam baš. Meni se čini da ako ćeš biti iole fer, trebalo bi da pokažeš malo više...” “Nemoj mi pričati o odgovornosti”, reče Met, upadajući joj u reč. “Акo se neko zaljubi u tebe, to ne znači da ti time stičeš nekakve obaveze prema toj osobi. Ja ne mogu kontrolisati osećanja raznih osoba prema meni.” E, tu grešiš, pomisli ona. Kad bi bio samo malo ljudskiji, malo više ovakav... “... pa zato i neću usmeravati svoj život prema njihovim osećanjima i planovima. Ne pokušavam da zvučim kao egocentrik, nego samo da... ne znam. Da zaštitim svoju privatnost.” “Ali ako malo i ne popustiš, kako ćeš ikada saznati šta ti, možda, izmiče?” “Dati previše, prebrzo, samo znači posle biti ispaljen.” “Ali...” “U, jebo te”, reče Met, bacajući pogled na časovnik. “Počinje mi sledeći set.” Odgurnuo se od automobila. “Vidi, baš mi je krivo što nisam u skladu sa očekivanjima drugih ljudi, ali, takav sam kakav sam.” Zašto se nisi bar ovoliko otvorio kad si išao sa mnom? želela je da pita. Ali je samo klimnula glavom i rekla: “Znam.” “Ideš unutra?” Odmahnula “Ја moram.”je glavom. “Ne još.” “Ма znam.” Mahnula mu je rukom da ode. “Dabogda nogu slomio ili kako se već kaže.” Kad je ušao u zgradu, odvojila se i ona od bronkoa i pošla preko parkinga, po šljunku koji je krčkao pod njenim nogama, do travnate ivice; onda preko livade, pored zgrade, do obale jezera. Tu je stajala i slušala nerazgovetne zvuke Met ovog glasa i gitare koji su dopirali kroz otvoren prozor. Razgledala je mnogobrojne čamce i brodiće oko drvenog gata. Pažnju joj privuče jedan pljusak u vodi, na samom kraju gata: tamo je sedela
neka osoba, leđima okrenuta kopnu, koja je upravo bacila nešto u jezero. Ejmi je sad doživela jedan od onih trenutaka apsolutne jasnoče. Znala je odmah da tamo sedi Katrina, sa zlatnim oblacima kose opuštenim niz leđa i sa nogama u vodi, i da je hitnula nož u jezero. Gotovo je mogla da vidi i sam nož, kako tone i polako se prevrće u vodi. Tokom sledećih nekoliko dugih udisaja, oklevala je, i motrila hoće li se na površini pojaviti Katrinine sestre. Onda je polako pošla niz gat. Katrina je čula njene cipele na daskama gata, okrenula se, klimnula joj glavom jednom, i opet se zagledala u jezero. Ejmi sede pored nje. Posle još jednog oklevanja, zagrli je jednom rukom, utešno, preko malenih ramena. Sedele su dugo tako. Voda je šljapkala o drvene stubove. Sova se oglasila iz šume levo od njih, dugim tužnim huktanjem. Neko je zaustavio kamion na parkingu i ugasio motor. Društvo je izašlo iz automobila, zalupilo sva vrata, uzvijali su se glasovi i smeh, i ulazeći u bar, nestali. Katrina se pokrenula pored Ejmi. Počela je davati signale rukama. “Zao mi je”, reče Ejmi, odmahujući glavom. “Ne razumem.” Katrina odglumi da drži i okreče volan. Ejmi klimnu glavom. “Došla sam kolima mog brata.” Katrina pokaza kà sebi, pa ka Ejmi, pa opet pantomimom pokaza držanje i okretanje volana. “Da te odvezem negde?” Katrina klimnu glavom. Ejmi okrete glavu ka zgradi. “А Met?” Katrina odmahnu glavom. Sklopila je ispružene, uspravne šake ispred sebe, a i njene oči su, umesto glasa, jasno kazale. Molim te. Ejmi ju je gledala nekoliko dugih trenutaka, onda je polako klimnula glavom. “Naravno. Mogu da te povezem. Je l' hoćeš na neko određeno mesto?” Katrina je samo ustala i pošla nazad ka obali. Kad su se našle u ševroletu, pokazala je prstom ka pregradi za rukavice. “Uzmi slobodno.” Dok je ona palila motor, Katrina je izvukla nekoliko mapa drumova i
autoputeva. Počela ih je razgledati; posle nekog vremena pronašla je jednu na kojoj se videla ćela severna obala jezera. Raširila ju je i pokazala jednu tačku zapadno od Njuforda. Ejmi pogleda pobliže: ušće Dalfera. Vrh Katrininog malenog kažiprsta bio je uperen tačno u kamp koji se nalazio tamo, u državnom parku. “Isuse”, reče Ejmi. “Ра trebali bi nam sati vožnje do tamo. Biće dobro ako stignemo do praskozorja.” Katrina slegnu ramenima. Ejmi se tog časa priseti šta su prošle noći rekle Katrinine sestrice. Pre preksutrašnje zore. Večeras. Ovog jutra. Ili pena bićeš. Stresla se i pogledala Katrinu. “Reci mi šta se dešava”, reče ona. “Molim te, Katrina. Možda mogu da ti pomognem.” Katrina samo tužno odmahnu glavom. Odglumi još jednom da drži nevidljivi volan u rukama i okreće ga. Ejmi uzdahnu. Ubaci u prvu brzinu i istera auto sa parkinga. Katrina pokaza prstom ka radiju i upitno izvi obrve. Ejmi klimnu glavom, a Katrina ga uključi i poče polako pretraživati radio-stanice. Uskoro nađe njufordski WKPN-FM. Još je bilo rano za “Noćnu buku”, radio-šou koji je vodila Zoe B. Zato su slušale Maraju Keri, braću Von, i slične, dok su odmicale drumom ka istoku. Za vreme vožnje, ništa nisu govorile, Katrina zato što nije ni mogla, a Ejmi zato što je bila suviše deprimirana. Nije shvatala šta se zbiva, ali se osećala kao da je uhvaćena u neku grčku tragediju: priča unapred napisana, kraj poznat i predodređen, tako da ona tu više ništa ne može da učini. Samo je Met mogao nešto da učini, da je voleo Katrinu, ali Ejmi mu nije mogla ništa zameriti. Ne možeš terati nekoga da voli nekoga. Nije prihvatila njegovu teoriju o zaštiti privatnosti. Možda je na taj način izbegavao da bude povređen, ali je isto tako i izbegavao da bude živ. Jedno je, međutim, dobro rekao: nisi odgovoran za sudbinu onih koji sami izaberu da te vole. Prešle su reku Dalfer upravo kad se istočno nebo počelo rumeneti
zorom. Ejmi je uterala auto u kamp, a Katrina joj je prstom pokazala uski zemljani put koji je vodio do malenog privezišta za čamce, koje je bilo deo kampa. Nigde nikog. Ejmi je zaustavila ševrolet pored same vode i ugasila motor. Kad su izašle iz kola, oko njih su samo ćutke stajali borovi. Čula se ptičja pesma, ali neobično prigušena. Daleka, kao kroz gazu. Katrina je podigla ruku i dodirnula Ejmin obraz, onda pošla ka vodi, levo od privezišta, ka pločastim stenama koje su se kao neko prirodno stepenište spuštale u jezero. Ejmi je posle trenutka oklevanja pošla za njom. Katrina je sela na sam rub vode i rukama obgrlila kolena; Ejmi je sela pored nje. “Katrina. Molim, te reci mi šta je. Ja stvarno...” Poče preturati po tašni, tražeći hartiju i olovku. Olovku je našla, ali jedino po čemu se moglo pisati bila je poleđina njenih čekova. “Hoću da pomognem”, reče i pruži pisaljku i čekove svojoj družbenici, Katrina ju alijeje najzad gledalaipaknekoliko trenutaka, punim bespomoćnosti, uzela ponuđene stvari.pogledom Počela je da piše nešto na poleđini poslednjeg čeka. Pre nego što je vratila te dve stvari Ejmi, podiže se vetar. Borovi zadrhtaše, njihove iglice počeše da šapuću jedna uz drugu. Električno peckanje proširilo se preko svakog santimetra Ejmine kože. Dlake na potiljku su joj se nakostrešile, trnci prošli telom. Bilo je kao u onim trenucima pred oluju, kad je vazduh toliko jonizovan da se čoveku pričinjava da bi se moglo dogoditi bilo šta. “Šta...?” poče ona. Glas joj je zamro u grlu; vazduh oko njih se zgušnjavao. U njemu su se formirali oblici, bledi, vazdušasti, difuzni; oblici vitki, prozirni. Progovoriše, glasovima poput šumora vetra u borovima. “Dođi s nama”, rekoše, pokretima pozivajući Katrinu. “Budi jedna od nas.” “Možemo ti dati ono što nemaš.” Katrina je dugo zurila u magličasta priviđenja. Onda je ispustila olovku i čekove na stenu, ustala, i pružila ruke ka vazdušastim bićima. I njeno telo počelo je da gubi definisanost. Bila je paučina u obliku žene, vilina košića,
dim i izmaglica. Odeća je spala sa providne nje u spetljanu hrpu pored Ejmi. Onda je Katrina nestala. Vetar je zamro. Šapat u borovima utihnuo. Ejmi je otvorenih usta zurila u prostor sa koga je Katrina iščezla. Na steni su ostale samo olovka, svežanj čekova i Katrinina odeća. Ejmi pruži ruku i dotače odeću. Bila je vlažna. Ili pena bićeš. Ejmi osmotri nebo koje se rasvetljavalo. Ali Katrina se nije pretvorila u penu, zar ne? Pre toga je došlo nešto drugo i odnelo je. Ako je od samog početka išta bilo stvarno. Ako nisam totalno poludela. Začula je plač i spustila pogled na površinu jezera. Na zatalasanoj vodi dizale su se i spuštale četiri ženske glave. Kosa im je svima bila odsečena sasvim kratko i grubo, neujednačeno kao baštovanskim makazama ili nožem. Oči su im bile crvene od suza. Svaka od mogla je biti Katrinina bliznakinja. Videći da ih ona gleda, potonule su u talase, jedna po jedna, i Ejmi ostade Progutala je sapre naporom, onda čekove i glasno pročitala ono štosama. je Katrina napisala nego što su uzela je odnela bića koja su jedino mogla biti anđeli. “Imati dušu, je li to ovako? Ovaj gorki i slatki bol? Svejedno, radujem se što sam imala ove dane. Oni koji večno žive, ne učestvuju u plesu neminovnog primicanja smrti, ali zato i ne mogu razumeti svetost života.” Zvučalo je kruto, kao citat odnekud, ali Ejmi pomisli da nije čula kako bi zvučalo da je izgovoreno Katrininim glasom. Nikada nije čula nijednu njenu reč, ritam, boju glasa, izgovor. A nikad, i neće. Kasnije toga dana Met je pitao Ejminog brata Pita gde bi ona mogla biti i pronašao je tamo, pokraj statue male sirene na Vučjem ostrvu. Sedela je na klupi i zurila u jezero, neispavana i raščupana. “Šta je bilo s tobom noćas?” upita on. Slegnula je ramenima. “Odlučila sam da se provozam malo.” Met je klimnuo glavom kao da nešto razume, iako mu ništa nije bilo jasno. Za njega je kompleksnost ljudske ličnosti oduvek bila misterija. Seo je pored nje. “Jesi li videla Katrinu?” pitao je. “Išao sam kod Lucije, pitao za nju, ali
ona je reagovala baš uvrnuto...” što za nju nije nimalo čudno, dodade on u sebi “...i samo rekla da pitam tebe.” “Nema je više”, reče Ejmi. “Možda je u jezeru, možda na nebu, Nisam stvarno sigurna.” Met ju je zapanjeno gledao. “Šta kažeš?” reče konačno. I tad mu je Ejmi ispričala sve, ono što je videla pre dve noći kod stare “L & N” pilane, i o događajima od protekle noći. “Kao u onoj legendi o maloj sireni”, reče ona, završavajući priču, i pogleda ka statui pored njih. “U pravoj legendi, a ne u scenariju po kome je studio 'Dizni' napravio film.” Met odmahnu glavom. “'Mala sirena' nije legenda. To je samo priča, koju je smislio Hans Kristijan Andersen, kao i 'Carevo novo odelo' ili 'Ružno pače'. One sasvim sigurno nisu stvarne.” “ Ja ti samo kažem šta sam videla.” Met zausti da se raspravlja, ali odustade, i samo odmahnu glavom. Šta li je ušlo u ovu Ejmi, pomisli on; zašto li se ovako ponaša? Mogao bi očekivati takvu priču od Džordijevog brata, koji zarađuje za život izmišljajući fantastične pričice bez ikakve osnove, ali, Ejmi? Prateći njen pogled i on pogleda skulpturu. Setio se kako je, kad je poslednji put bio na ovom ostrvu — u noći kad je ostavio Katrinu — sve ličilo na nju. Ustade sa klupe i priđe bliže. Bronzane crte lica presijavale su se u sunčevom sjaju. “Da”, reče on. “Stvarno liči.” I ode. Bio je veoma uzvučen što mu je Ejmi sve to napričala. Na povratku u grad, neprestano je sumorno razmišljao o njenoj glupavoj izmišljotini. Imao je kod kuće primerak Andersenovih bajki. Cim je ušao u svoj stan, uzeo gaje sa police i ponovo pročitao priču. “Ма, sranje”, reče sklapajući knjigu. Priča kao priča. Katrina će se pojaviti i svi će se zajedno smejati kako ga je Ejmi zeznula. Međutim, Katrina se nije pojavila. Ni tog dana, ni sledećeg, ni do kraja sedmice. Iščezla je iz njegovog života isto onako misteriozno kao što se i
pojavila. Zeleo je da kaže Ejmi: eto zašto ne volim da se vezujem ni za jednu. Zato što one naprosto odšetaju iz tvog života, ako ne radiš po njihovoj volji. Naravno da se nije desilo to što Ejmi priča. Svejedno, počeo je da razmišlja kako bi to izgledalo biti bez duše. Počeo se, čak, pitati ima li i on sam dušu. U petak, bio je opet na ostrvu, uz kip male sirene. Na kamenoj ivici podloge ležala su dva pocepana plastična cvetića. Piljio je dugo u sirenine crte lica, onda se vratio kući i počeo da telefonira članovima “Sržnih kostiju”. “Nema frke, ja sam i očekivala ovako nešto”, rekla je Ejmi kad je i njoj telefonirao i saopštio da napušta i ukida njihov bend. “Samo, mislila sam da će prvo otići Niki, ili Džoni.” Sedela je na širokom ragastovu prozora koji je iz njenog apartmana gledao na zaliv jezera, leđima oslonjena na jednu, a podignutim nogama na drugu uspravnu stranu prozorskog okvira. Osećala se bolje nego pri susretu sa njim u nedelju, ali je u njoj i sad lebdela neka čudnovatost. Osećanje izgubljenosti, osećanje da se ispod njenih nogu svet pomakao i da su sva pravila izmenjena. Pošto on nije odgovorio, dodala je: “I šta ćeš sad?” “Malo na drum.” “Da sviraš ili samo da putuješ?” “Mislim da ću malo i jedno, i drugo.” Nastala je još jedna duga pauza. Ejmi se pitala da li on sad, možda, čeka da ona zamoli da povede i nju. Ali, preboleia gaje stvarno i definitivno. Odavno. Nije joj uopšte potrebno da bude nekome psihijatar, ili mama. Ili provodađžijka. “Ра, vidimo se”, reče on. “Bon voyage”, reče Ejmi. Spustila je slušalicu. Setila se onog razgovora s njim na Hartnet Pointu, kad joj se otvorio, zaista stupio u neki odnos s njom. A sad... Shvatila je: zbog ćele ove stvari sa Katrinom, zatvorio se čvršće nego ikada ranije. Dobro, sad će neko drugi morati da ruši te zidine oko njega, a ona tačno zna ko. Tip po imenu Met Kejsi.
Pogledala je opet kroz prozor. “Neka ti je sa srećom”, reče ona. Met je bio odsutan godinu dana. Kad se vratio, odmah je pošao na Vučje ostrvo. Ežugo je stajao pored statue, ne govoreći ništa, samo pokušavajući da ustanovi zašto je došao. To mu nije baš uspelo. Ni te godine, a ni sledeće, niti ijedne od nekoliko sledećih. Najzad, posle devet godina od dana kad je Katrina otišla — “odšetala” iz njegovog života i pretvorila se u baricu jezerske vode, otplovila kroz vazduh sa anđelima, svejedno šta — odlučio je da ostane ćelu noć na ostrvu, kao da će u samoći i tami videti nešto što je po danu skriveno od njega. “Damo”, rekao je, stojeći pred statuom, uronjen duboko u gustu tišinu noći. Nije doneo nikakav poklon statui — Našoj Dami od luke, kako ju je nazvala ona beskućnica. Naprosto je došao da bude tu, da traga za nečim što je ostalo zauvek nedohvatno. Nije više pokušavao da shvati Katrinu, niti Ejminu priču. “Zašto sam tako prazan iznutra?” upita on. “Ne mogu da verujem da ćeš ponovo da sviraš s njim”, rekla je Lucija kad joj je Ejmi ispričala o svom novom bendu, koji će se zvati “Skoči Džoni”. Ejmi slegnu ramenima. “Biće nas samo troje — Džordi će svirati violinu.” “Ali Met se ništa nije promenio. Ostao je onako isto... hladan.” “Ne na pozornici.” “А, da, to verujem”, reče Lucija. “Njemu izgleda ništa nije ostalo osim muzike.” Ejmi setno klimnu glavom. “Znam”, reče ona.
Druga priča predstavlja Elisona u sasvim drugom svetlu. Neke od važnijih napomena vezanih za ovu priču dao je sam autor u dodatku. Valja istaći još samo da je izabrana među više od 6000 američkih priča za pojavljivanje u Najboljim američkim pričama: 1993. Prvi put je objavljena u časopisu Omni, 1992.
Harlan Ellison ČOVEK KOJI JE IZVESLAO KRISTOFERA KOLUMBA NA OBAL Ovo je priča pod naslovom
ČOVEK KOJI JE IZVESLAO KRISTOFERA KOLUMBA NA OBALU LEVENDIS: U utorak, 1. oktobra, neočekivano obučen kao skautistraživač, u kratkim pantalonama iz kojih su se pružale dlakave nožurde, sa ešarpom za medalje zategnutom ukoso preko grudi i mnoštvom medalja za razne zasluge na njoj, pomogao je jednoj staroj artritičnoj crnkinji da pređe ulicu na zakrčenom uglu ulica Vilšajer i Vestern. Ona zapravo i nije ielela da pređe ulicu, ali on ju je napola vukao, napola teglio po tlu, a baba se kreštavo dernjala na njega, nazivajući ga “Pizdurinom kaki-boj e” pri svakom koraku. LEVENDIS: U sredu, 2. oktobra, prekrstio je noge pažljivo, dok je sedeo u kancelariji bostonskog psihijatra, i uverio se da su mu ispeglane ivice pantalona — na sebi je imao tradicionalni jutarnji sako i ambasadorski prugaste pantalone — besprekorno oštre. Rekao je Džordžu Aspenu Devenportu, doktoru medicine, doktoru medicinskih nauka, i članu FAPA (koji je studirao u istoj klasi sa Emstom Krisomi AnomFrojd): “Dabome, tako je, sad ste shvatili.” Dr Devenport je nešto upisao u beležnicu, lahko pročistio grlo, i drugačije formulisao stvar: “Vaša usta... iščezavaju? Sto će reći, usta, deo lica ispod nosa, ovaj... nestaju?” Potencijalni pacijent je hitro klimnuo glavom, sa zračnim smeškom. “Tačno tako.” Dr Devenport je ubeležio još nešto, nastavio da gricka unutrašnjost svog obraza, onda pokušao po treći put: “Mi sada govorimo — he-he, da zadržimo idiom — mi sada govorimo o Vašim usnama, ili o Vašem jeziku, ili o nepcima, ili o desnima, ili zubima, ili...” Pridošlica se nagnuo malo napred, vrlo ozbiljan, i odgovorio: “Govorimo o svemu tome, doktore. O ćelom, kompletnom, sveukupnom tom otvoru, i o svemu što je okolo, iznad, ispod i unutra. O mojim ustima, o totalitetu mojih usta. Ona iščezavaju. Koji deo Vam predstavlja problem?” Devenport je hmmm-ao trenutak-dva, rekao: “Da ja samo proverim nešto”, ustao, prišao
polici za knjige napravljenoj od tikovine i stakla, koja je stajala prislonjena uz udaljeni zid, pored prozora sa koga se otvarao pogled na živahni Boston Komon prepun ljudi, izvukao jednu pozamašnu knjigu i otvorio je. Nekoliko minuta ju je prelistavao, i konačno zastao na jednoj stranici u koju je upro prstom. Okrenuo se opet ka elegantnom, sedokosom gospodinu u fotelji za konsultacije, i rekao: “Iipostomija.” Potencijalni pacijent je nagnuo glavu na jednu stranu, kao pas kad očekuje komandu, i uzvio obrve u iščekivanju, kao da pita da? a Iipostomija je? Psihijatar mu je prineo knjigu, sagnuo se i pokazao mu definiciju. “Atrofija usta.” Sedokosi gospodin, koji je izgledao kao da j e na početku svojih šezdesetih, ali izuzetno dobro očuvan i zgodno građen, poče polako da odmahuje glavom, a dr Devenport obiđe svoj radni sto i opet sede. “Ne, ja ne bih rekao daje to. Ona se ne smanjuju, ona prosto, kako to drugačije da Vam kažem, ona prosto iščezavaju. Kao osmeh češirske mačke. Rasplinjuju se.” Devenport je sklopio knjižurinu, položio je na sto, sklopio šake preko nje, i osmehnuo se superiorno. “Zar ne mislite da bi to mogla bitimestu, Vaša samoobmana? Ja,ušli evo,u gledam u Vaša ustaNjegov sada, ipotencijalni ona su baš na svom isto kao kad ste moju ordinaciju.” pacijent ustade, uze svoj šešir marke homburg sa sofe, i pođe ka vratima. “Dobro je što umem da čitam sa usana”, reče on, stavljajući šešir na glavu, “jer, svakako mi nije potrebno da plaćam onako ogromne honorare kakve Vi tražite, samo da bi me neko ismevao.” Krenuo je do izlaznih vrata ordinacije, i otvorio ih da bi otišao, zastavši samo da popravi položaj homburga koji je skliznuo suviše nisko, zbog nepostojanja ušiju na njegovoj glavi. LEVENDIS: U četvrtak, 3. oktobra, pretovario je svoja kolica u samoposluzi okrom, plavim patlidžanom, gigantskim kesama “Kiblz i sitnositno-sitnice” i džambo-kesama “Hagija”. Pogurao ih je divlje između gondola samoposluge “Sentri Market” u La Krosu, u Viskonsinu, i namerno izazvao sudar između drugih dveju kolica, od kojih su jedna pripadala Kenetu Kalvinu, homoseksualcu starom 47 godina, koji je živeo sam još od smrti svoga oca pre trinaest godina, i Ane Gilen, 35 godina stare advokatske sekretarice koja nije bila uspela da nađe nikoga ko bi je odveo na matursku igranku, i čiji se društveni život nije bio poboljšao u decenij ama koje su protekle od te smrti nade. Počeo se demjati na njih, kao da su tu oni nešto krivi, i na taj način ih je udružio u savezništvo. Bio je izuzetno neučtiv u govoru, zasipao ih je svojim dahom u kome se osećalo vino od muskata, i na
kraju je besno odmarširao odatle, ostavljajući ih da zajedno razvrstaju svoje namirnice, ostavljajući ih da komentarišu njegovo ponašanje, ostavljajući ih da zapaze jedno drugo. Izašao je napolje, udahnuo miris reke Misisipi, i ispustio vazduh iz guma Ane Gilen. Biće potrebno daje neko odbaci do benzinske pumpe, Kenet Kalvin će joj reći da ga zove “Keni”, i njih dvoje će otkriti da je oboma najomiljeniji film “Začarana kuća u prirodi”, romansa iz 1945, sa Doroti Magvajer i Robertom Jangom u glavnim ulogama. LEVENDIS: U petak, 4. oktobra, naišao je na kamiondžiju koji vozi relacije između saveznih država SAD, kako izbacuje loše zatvorene kanistere fenazina u jednoj usamljenoj izletničkoj oblasti blizu Filipsburga, u Kanzasu; pucao mu je tri puta u glavu; i ugurao leš u jedno od velikih, gotovo praznih buradi za đubre nadomak klupa za izletnike. LEVENDIS: U subotu, 5. oktobra, obratio se auditorijumu od 250 predstavnika “kantri-vestern” muzičke industrije, u dvorani “Catanuga” nadomak balske dvorane “Tenesi” u hotelu “Oprilend”, u Nešvilu. Rekao im je: “Ne zapanjuje da ima toliko nesposobnosti, aljkavosti, osrednjosti i prosto-naprosto lošeg ukusa na svetu... ali jeste neverovatno da na svetu ima i toliko dobre umetnosti. Svuda.” Jedna od prisutnih žena digla je ruku i pitala: “Jesi li ti dobar, ili zao?” On je o ovome razmišljao manje od dvadeset sekundi, osmehnuo se, i odgovorio: “Dobar, nego šta! Postoji na svetu samo jedno pravo zlo: biti mediokriteti” Aplaudirali su škrto, ali učtivo. Međutim, malo kasnije, na prijemu, niko nije ni pipnuo švedske ćufte, a ni rumaki. LEVENDIS: U nedelju, 6. oktobra, položio je iskopane ostatke Nojeve barke blizu istočnog vrha jedne bezimene planine u Kurdistanu, gde će ih otkriti prvo sledeće, nasumično, infracrveno osmatranje iz satelita. Sa velikom pažnjom zasejao je raznovrsnim kostima okolne ćuvike, neposrednu okolinu barke, a izvestan broj kostiju je položio i u prepoznatljivo brodsko korito. Potrudio se da ih ostavlja u parovima: svaka zverka sa svojom sortom, stoka sa stokom, sve što puzi sa onim što puzi, sva perad sa peradi, svaka ptica sa pticom. Sve po dvoje. Takođe kosti jednog para grifona, jedncroga, stegosaura, tengusa, zmajeva, ortodonta, i 50.000 godina stare kosti, koje su još uvek mogle ugljenično da se datiraju, pomoćnog udarača bostonskih “Red Soksa”. LEVENDIS: U ponedeljak, 7. oktobra, ritnuo je mačku. Daleko. Prolaznicima koji su to videli, na ulici Galena u Aurori, u Koloradu, rekao je:
“Ја sam neograničena osoba koja na žalost živi u jednom ograničenom svetu.” Kad je domaćica, koja je nameravala da pozove policiju, povikala na njega sa prozora svoje kuhinje: “Ко si? Šta si?” on je sastavio šake u trubu oko usta da bi ga ona čula, i uzvratio vikom: “Levendìs! To je grčka reč.” Našli su mačku napola zabijenu u drvo. Drvo su isekli, prepolovili deo sa mačkom, pa je životinju uzeo da neguje talentovani taksidermist koji je nastojao da ublaži prestravljeno mjaukanje i povraćanje jadne životinje. Kasnije su mačku prodali kao podupirač za knjige. LEVENDIS: U utorak, 8. oktobra, pozvao je kancelariju državnog javnog tužioca u gradu Kadilak, u državi Mičigen, i prijavio da je plavi mercedes iz 1988. koji je udario i ubio dvoje dece koja su se igrala u jednoj stambenoj ulici u Hamtremku nešto posle zalaska sunca prethodne večeri, vlasništvo jednog kuvara pašte čiji je jedini klijent pezzonovante Koza Nostre. Dao je detaljne informacije o automehaničarskoj kasapnici gde je mercedes oteran da ga isprave, doteraju i prefarbaju. Dao je registarski broj. Objasnio je gde se, u udubini iznad levog prednjeg može uklapao naći komadić lobanje mlađe od te dve devojčice. Ne samo da setočka, taj komadić kao nedostajući deo u drvenu slagalicu, već su patolozi uspeli da obave neosporivi test koji bi odoleo svakom pokušaju obaranja na sudu: osim osnovnog utvrđivanja krvne grupe, A, B ili nula, urađeno je i pet dodatnih identifikacija krvi, i to Rh pozitivnosti, M-test, N-test (poznati i kao veliko-S-test i malo-s-test), Dafove grupe i Kidovi tipovi, kako A, tako i B; najzad su dokazali odsustvo faktora Jra, koji je prisutan u gotovo svim krvnim grupama, ali ga nema kod japanskih Havajaca i Samoanaca. Manja devojčica se zvala Seri Tualaulelei. Kad su inspektori iz odeljenja za ubistva saznali da su kuvar pašte, njegova žena i troje dece,i kad otišli napokažu godišnji odmor četiri dana prezagaženja devojčica, su uistiNjujork uspeli da ostatke pozorišnih karata parter, sredinu, sedmi red, pozorišta “Martin Bek”, gde su uživali u obnovljenoj predstavi “Momci i cure” baš u trenutku kada je mercedes pokosio decu, pozvana je jedinica za borbu protiv organizovanog kriminala, a istraga je proširena. Pogibija Seri Tualaulelei presudno je uticala na to da bude osuđen, i da trideset tri godine robije stvarno odleži, gazda pašta-kuvara, Sinio “Seli Konfor” Konforte, koji je bio “pozajmio” automobil da krišom poseti svoju ljubavnicu. LEVENDIS: U sredu, 9. oktobra, poslao je punu korpu voća Patriši i
Faustinu Evanđelisti, sredovečnom bračnom paru u Norvoku, u Konektikatu, koji su svom jedinom preostalom sinu dali pištolj kojim se njegov voljeni stariji brat bio ubio. Uz voće je priložio poruku na koj oj je pisalo: Tako treba, osećajna majko i osećajni oče! LEVENDIS: U četvrtak, 10. oktobra, proizveo je lek za rak koštane srži. Svako mogao dabeličasta ga napravi: sok od svežeg sirova je šargarepa, neprovidnia masa limuna, koja činipaučina, nokte nastrugana na nožnim prstima zvana lunula, i soda-voda. Farmaceutski kartel je hitro angažovao jednu prestižnu filadelfijsku firmu za odnose sa javnošću da organizuje medijsku kampanju osporavanja efikasnosti ovog leka; ali su AMA i FDA organizovale ubrzane testove, ustanovile da lek deluje, i to bez ikakvih štetnih nuz-efekata, i preporučile uvođenje u upotrebu odmah. Ovaj lek, doduše, nije nimalo delovao na sidu. Nije lečio ni običnu kijavicu. Za divno čudo, lekari su se pohvalno izrazili o činjenici da su odsada imali manje posla. LEVENDIS: U petak, 11. oktobra, ležao je u svojoj sopstvenoj prljavštini, na pločniku ispred britanske ambasade u Rangunu, držeći prosjačku činiju. Bio je blizu kapije, sa leve strane, jednim uglom visokog zida napola sakriven od vojnika koji su stražarili ispred. Žena pedesetih godina, koja je upravo izašla iz malenog “džitni” autobusa sa druge strane ulice, plativši kartu za vožnju i bakšiš od nekoliko rupija neophodan da bi se izbegle šoferove bučne grdnje, poravnala je na kukovima “peplum” završetke bluze od šantunga, i krenula marševskim, imperijalnim korakom prema kapiji ambasade. Kad se našla iznad propaliteta, on se pridigao na lakat i povikao njenim nožnim zglavcima: “'Ej, gospojal Pišem pesme za dolar zbog kojih maloletni prestupnici ostaju kući, pa ne pljuju na tebe! S'a misliš? 'Oćeš kupiš?” Matrona nije ni usporila, produžila je snažnim koracima do kapije, ali mu je odbrusila: “Ti si poslovan čovek. Nemoj tu da mi pričaš o umetnosti.” Ovo je priča pod naslovom
ODISEJEVA MARŠRUTA “Naći ćeš prizor lutanja Odisejevog, kad nađeš obućara koji je zašio vreću sa vetrovima.” Eratostenes, pred kraj trećeg veka pre Hrista
LEVENDIS: U subotu, 12. oktobra, pošto je učinio iskorak u stranu, dospeo je na mesto blizu Vajmara, u jugoistočnoj Nemačkoj. Nije primetio fotografa koji je upravo škljocao snimajući ceo prizor. Stajao je među leševima naslaganim poput cepanica. Vreme je bilo hladno za proleće u Nemačkoj; iako slojevito obučen, on se stresao. Krenuo je niz redove koščatih leševa, zavirivao u crne jame koje su nekada bile očne duplje, gledao beskrajni pileći ručak, kosti oglodane do čista, nabacane kao štapići na gomilu. Prepone muškaraca i žena, izgladnele do zategnutosti, kožne cirade razapete preko mesta gde je nekada strast budila iz dremeža i glatko prenosila u budno stanje. Prepleteni tako kavaijerski — evo žene sa tri ruke i deteta sa nogama sprintera tri puta starijeg. Žensko lice koje gleda gore u njega, čađ umesto vida, izuzetne jagodice na licu, visoke i divne, mogla je da bude glumica. Ksilofoni namesto prsa i torzoa, violinska gudala koja su maknula zbogom, grle unučad i dižu zdravice prolasku tradicija, sa zviždaljkom od tikve između usta i nosa. Stajao je među leševima naslaganim poput i nije mogao i sam da ostane samo instrument. Spustio se u čučeći cepanica položaj, zaplakao, glave zarivene u šake, a fotograf je samo škljocao, ponovo i ponovo, šansa kao od urednika poklonjena. On tada pokuša da prestane plakati, ustade, a hladnoća ga je sekla, skinu teški kaput i položi ga nežno preko tela dve žene i jednog muškarca koji su legli tako blizu i isprepleteno da im je jedan kaput bio sasvim dovoljan prekrivač. Stajao je među leševima naslaganim poput cepanica, 24. aprila 1945-te, u Buhenvaldu, a fotografija će se pojaviti u jednoj knjizi tek 46 godina kasnije, u subotu 12. oktobra. Fotograf je ispucao i poslednji kvadrat filma tren pre nego što je vitki mladi čovek bez kaputa zakoračio opet u stranu. Nije ni čuo kako mladić reči na serdca. možeuplakani se shvatiti kao daizgovara se odnosi duše.Na ruskom, serdca znači srca, ali LEVENDIS: U nedelju, 13. oktobra, nije uradio ništa. Odmarao se. Kad je razmislio o tome, počeo je da se nervira. “Vremе ne postaje sveto dok ga ne proživimo”, rekao je. A ipak je pomislio: do vraga s tim; čak se i Bog izležavao jedan dan. LEVENDIS: U ponedeljak, 14. oktobra, peo se kroz smrdljivo okno stepeništa jedne stambene zgrade u Baltimoru, stežua u rukama svesku, dišući na usta da bi ublažio smrad budi, smeća i urina, usresređujući misli na broj stana koji je tražio, naprežući vid kroz večernji sumrak i muljavu svetlost
jedine sijalice koja je visila negde gore i jedva obasjavala ovaj vertikalni tunel, peo se i peo, trudeći se da vidi cifre na vratima, dospevao j e sve više, uviđao da su stanari počupali broj eve sa svojih vrata da bi onemogućili njega i druge ljude iz humanitarnih ustanova poput njega, i sapleo se o nešto masno što je jecalo zgureno u ugao poslednjeg stepenika, pustio rasturenu stepenišnu ogradu, ali se uhvatio u poslednji čas, posle jednog trenutka zatočenosti u beznadnom zraku isprane svetlosti odozgo, razmahan na ivici pada, ali ponovo uspostavivši ravnotežu, onda je nastavio pun nade da ova primateljka socijalne pomoći čiji slučaj treba da preispita možda nije kod kuće, u kom slučaju bi njegov posao za danas bio završen a on slobodan da požuri na drugu stranu grada, kući, i istušira se, međutim, stižući na poslednje, najviše odmorište video je na ragastovu vrata ugreban broj, pokucao, ne dobivši odgovor pokucao ponovo, čuo prvo krik, zatim udarce teškim štapom po podu ili zidu, onda novi krik, pa još jedan tako brzo da su ta dva mogla biti jedan isti, i bacio se na vrata, koja su bila stara, ali koja ni na dan kad su ugrađena nisu bila tako sad otpala, su se sa svojih šarki uz samo jedan trulidobra, prasak, i ondasesunašao unutra,otkinula gde je jedna prelepa mlada crnkinja, najlepša koju je ikada video, pokušavala da otrgne pacove sa svoje bebe. Ostavio je ček na njen kuhinjski sto, nije se smuvao sa njom, nije video njen pad kroz prozor u dvorište šest spratova niže, niti je saznao da li se vratila iz mrtvih da bi pobegla od pacova koji su progrizali sebi put kroz nj en j eftin, drveni mrtvački sanduk. Nij e j e nikada zavoleo, i zato nije bio prisutan kad je ono u šta se ona pretvorila poteklo nazad, gore, kroz zidove stambene zgrade, i apsorbovalo ga, stopilo se s njim, ujedinilo s njim, dok je on spavao pokajnički na prljavom, podu najvišeg stana. Ostavio je ček, i ništa od toga seU nije desilo. LEVENDIS: utorak, 15. oktobra, stajao je u grčkom amfiteatru u mestu Aspendos, u Turskoj, u građevini podignutoj pre dve hiljade godina, akustički tako perfektnoj da se svaka reč izgovorena na pozornici čula jasno na svakom od trinaest hiljada sedišta, i obratio se dečkiću koji je sedeo visoko iznad njega. Rekao je reči grofa Fon Manfreda sa samrti, iz Sumanove uvertire, a Bajronove pesme: “Starče, nij e tako teško umreti.” Dete se osmehnulo i mahnulo mu. On je uzvratio mahanjem, potom slegnuo ramenima. Postali su prijatelji sa razdaljine. Bilo je to prvi put da neko ko nije njegova majka, koja je mrtva, prema ovom dečku postupa dobro. U
predstojećim godinama biće to podsetnik da postoji osmeh tamo negde, na vetru. Dečko je gledao niz mnogobrojne koncentrične redove sedišta: onaj čovek daleko dole maše mu da siđe kod njega. Dečko, čije ime je bilo Orhon, poče skakutati i skakutati, spuštajući se ka centru prstena najbrže što je mogao. Stižući do jezgra i hodajući kroz “ring” za orkestar, dečko je proučavao ovog čoveka. Vrla visoka osoba, trebalo bi da se obrije, a šešir mu ima silno širok obod, kao šešir onog Kila koji svake nedelje putuje u Ankaru, a nosio je dugačak kaput pretopao za ovakav dan. Orhan nije video očitog čoveka zato što je ovaj imao tamne naočari u kojima se odražavalo nebo. Orhan pomisli da čovek izgleda kao planinski razbojnik, samo što je bio još impresivnije obučen. Ne pametno, po ovakvoj sparini, ali impresivnije od Bildžana i njegovih ljudi koji upadaju u poljoprivredna sela. Kad je došao do visokog čoveka, oni se nasmešiše jedan drugom, a ova osoba reče Orhonu: “Ја sam neograničena osoba koja živi u ograničenom svetu.” Dete nije znalo šta da odgovori na to. Ali dopadao mu se ovaj čovek. “Zašto nosiš tako tešku vunu danas? Ja sam bos.” Podigao prašnjavo stopalo pokaže čiki,što ali mi se postideo prljave krpe uvezane okojepalca. A čovek mudakaza: “Zato treba bezbedno mesto za čuvanje ograničenog sveta.” Otkopča kaput, otvori jednu njegovu polovinu ustranu, i pokaza Orhanu kakvo ga nasledstvo čeka ako se bude jako trudio da ne postane despot. Prikačeni čiodama za tkaninu, svaki sa licem planete, bili su milioni ili više časovnika, svaki od njih Zemlja u različitom trenutku, i od svakog od njih je dopirao neujednačeni zvuk predenja kao od zadremalih sfingi. Orhon je stajao tu, na vrućini, dugo, i slušao kuckanje ograničenog sveta. LEVENDIS: U sredu, 16. oktobra, naišao je slučajno na trojicu skinheda u martinkama jeftinim crnim prebijaju na mrtvo ime i prezime jedani par različitih rasakožnjacima, koji je izišaokako sa kasne predstave iz bioskopa “La Sal” u Čikagu. On je stajao nemo, i gledao. Dugo. LEVENDIS: U četvrtak, 17. oktobra, naišao je slučajno na trojicu skinheda u martinkama i jeftinim crnim kožnjacima, koji su prebijali na mrtvo ime i prezime jedan par različitih rasa koji je zastao nešto da prezalogaji “Kod Hauarda Džonsona” blizu “Pruskog kralja” na Pensilvanijskom putu. Dohvatio je četiri centimetara debelu močugu, koja mu je uvek bila nadohvat ruke pokraj vozačkog sedišta, držeći je za šipku od šest i po centimetara u središnjem delu prislonjenu uz nogavicu da se ne vidi u polumraku parkinga,
prišao trojki dok je mlatila crnkinju i belca koji su ležali između parkiranih kola. Potapšao je najvišeg od te trojice po ramenu, a kad se dečko okrenuo — nije bio stariji od sedamnaest godina — on je uzmakao jedan korak, desnom rukom podigao, a levom čvrsto stegnuo šipku i zario je skinhedu u oko, kroz očnu duplju, u mozak, po kome je pročačkao. Momak se praćaknuo unazad, razmahnuo rukama, već mrtav, i udario svoje ortake. Dok su se oni okretali, on je zamahao močugom kružno, sve brže i brže, i kad je jači od preostale dvojice jurnuo na njega, ošinuo ga je ispod glave, pravo po grlu. Zvuk pucanja prasnuo je sa tog mesta, a odjek se odbio od mračnog brda iza restorana. Trećeg dečka je ritnuo u prepone, a kad se ovaj stropoštao na leđa, ritnuo ga je u grlo da bi mu otvorio usta; onda je stao iznad njega i oberučke mu iz sve snage zario drvenu šipku u usnu duplju, razbivši zube, i razneo zadnji deo lobanje u komadiće. Močuga je zagrebala po betonu kroz smrskanu glavu. Onda je pomogao čoveku i njegovoj ženi da ustanu, i primorao upravnika “Kod Hauarda Džonsona” da, ni manje ni više, pusti to Naručio dvoje u jesvoju i dozvoli da i tamo do dolaska policije. pun kancelariju tanjir prženih ostriga,imseo, jeo ihodleže sa uživanjem, sve dok panduri nisu bili uzeli izjavu od njega. LEVENDIS: U petak, 18. oktobra, poveo je pun autobus đaka, mormonske vere, do plićaka Velikog Slanog Jezera u Jutahu, da iskaže poštovanj e velikom skulptoru Smitsonu tako što će pokazati ovoj deci, koja o likovnoj umetnosti ništa nisu znala, njegovo delo “Spiralni gat”, neskladno veličanstveni nasip od zemlje i kamena pružen daleko preko vode, poput neke misli izgubljene u plimi. “Znate li šta je čovek koji je ovo napravio, prvo odsanjao a onda stvarno napravio, znate li šta je on jednom prilikom rekao?” Odvažili se da kažu ne, ne šta je taj vajar aSmitson a vozač njihovog suautobusa zastao je znamo radi dramske pauze, on je rekao, onda ponovio Smitsonove reči: “Uspostavljajte enigme, a ne objašnjenja.” Buljili su u njega. “Možda je trebalo da budete tamo”, reče on i slegnu ramenima. “Ко je za sladoled?” Otišli su do “Baskin-Robinsa”. LEVENDIS: U subotu, 19. oktobra, podneo je tužbu sa zahtevom za obeštećenje u iznosu od trideset miliona dolara, u ime svoje klijentkinje Alberde Žanete Cejmbers, devetnaestogodišnje levakinje, koja je umela da baci lopticu za bejzbol brzinom od 155 kilometara na sat; da izvede dipsidudl slajd i berel-rol; ERA-u od 2,10; koja je mogla da izvrši udarac sa obe
strane sa prosekom od 0,360; koja je ponekad nastupala i kao žestoki mali zaustavljač sa traperskom rukavicom koju je sama izradila; koju su odbili da prime na probnu igru skoro svi profesionalni timovi u SAD (i Japanu), počev od velikih, pa sve do Poni lige. Tužbu je podneo u Federalnom okružnom sudu u južnom delu države Njujork, i saopštio Tēdu Kopelu da će Eli Cejmbers biti prva žena, mulatkinja ili ne, koja će izboriti za sebe mesto u bejzbolskoj Dvorani slave. LEVENDIS: U nedelju, 20. oktobra, vozikao se ulicama Ralija i Durama, dva gradića u Severnoj Karolini, u iznajmljenom kombiju sa zvučnicima na krovu, i beskrajno je podsećao somnabulne pešake, i familije koje su ulazile u restoran čiče za jaja i griz (mnogi od tih odraslih zapravo su glasali za Džesija Helmsa, i sad su bili u opasnosti da izgube svoja serdca) da bi možda bilo dobro da zaborave na svoje Biblije danas, i da ponovo pročitaju priču Sirli Džekson, “Jedan običan dan, sa kikirikijem”. Ovo je priča pod naslovom
NARCISI KOJI UVESELJAVAJU LEVENDIS: U ponedeljak, 21. oktobra, učinivši onaj iskorak u stranu, lutao je kroz jedan kvart Njujorka poznat kao Tenderloin. Godina je bila 1892. Išao je 24. ulicom od Pete avenije do Sedme, onda je skrenuo prema gornjem delu grada i Sedmom avenijom polako otpešačio do 40. ulice. Grad oko njega bio je nabijen bordelima, njihova crvena svetla su se probijala kroz senke izazivajući bledo plinsko svetio uličnih lampi. “Edisonova i Svonova ujedinjena kompanija za električno svetio” je silno poboljšavala svoje poslovanje zahvaljujući prodajnoj gospodina sa imenom grčkog zvučanja, mudroj koji je pre samo petpolitici godina jednog obišao sve javne kuće zapadno od Brodveja, uporno nudeći instalisanje sijalica sa vlaknom, kakve su proizvodili gospoda Džozef Vilson Svon i Tomas Alva Edison: grimiznocrvene, okačene iznad zloslutno zevajućih vrata mnogih kuća lakog morala. Prolazeći pored jedne uličice koja se odvajala od 36. ulice, začuo je iz mraka glas neke žene koja se žalila: “Rek'o si da će' da mi daš dva dolara. Moraš prvo da mi daš pare. Prestani! Ne, prvo moraš da mi daš dva dolara!” Zakoračio je u sokak, pustio da mu se oči priviknu na tako gust mrak, pokušavajući da ne udiše smrad punim plućima; a onda ih je ugledao. Muškarac u poznim četrdesetim godinama, sa polucilindrom i kaputom
dugačkim do pola cevanica, sa astraganskim okovratnikom. Zvuk fijakera je zakloparao ulicom ispred sokaka, a čovek u astraganu je digao pogled prema ulazu u uličicu. Lice mu je bilo napeto, kao da očekuje da se otud pojavi devojčin saučesnik, neki lopov, siledžija ili podvodač koji bi joj pritekao u pomoć. Iz raskopčanog šlica virio mu je tanki, bledi penis; devojka je bila pritisnuta leđima uz zid uličice, čovek ju je držao levom šakom za gušu, a desnom je, prethodno zadigavši njenu pregaču, suknju i podsuknju, pokušavao da nađe put u njene gaće. Odgurivala ga je, ali uzalud. Bio je krupan i jak. Ali kad je video da neko drugi stoji na početku uličice, pustio je da njena odeća padne, ugurao svoj organ nekako u pantalone, ali nije gubio vreme na zakopčavanje šlica. “Еј ti! Voliš da gledaš bolje od tebe kako rade, a?” Čovek koji je bio iskoračio ustranu tiho reče: “Pusti devojku. Daj joj dva dolara, i pusti je da ide.” Čovek u polucilindru se pomeri korak bliže izlazu iz uličice, dižući pesnice u poznatom bokserskom stilu. Nasmejao se blago, više frknuo, ružno i podsmešIjivo: “Znači tako, zamišljaš da si neki Džon L. Salivan, a, šefe?sve Ај'bliže, da vidimo kako ćemo glomaznim ti i ja i markiz Kju da Kad se slažemo...” i poče plesati prilično ometen kaputom. se našao na dva rukodohvata od svog protivnika, mlađi čovek izvuče iz džepa svog kaputa električni pištolj i ispali ga iz neposredne blizine. Žicama vezene iglice zabodoše se bokseru u obraz i vrat; jačina električnog udara ga podiže sa zemlje i grunu leđima o zid tako jako da su se iglice istrgle iz njega, i potencijalni bludnik pade napred, očiju prevmutih ka nebu, i polomi tri prednja zuba u liniji sa desnima. Devojka htede da pobegne, ali sokak je bio šlepa ulica. Posmatrala je čoveka sa čudnim oružjem dok joj se približavao. Jedva je mogla da mu vidi lice, a pre koju godinu Džek Trbosek je pobio onolike u Londonu, i sada se pričalo je Džekbila ustvari Ameri radila i da se vratio u cure Njujork. Prestravila se. Zvala se PopidaSkumik, je siroče, je u gradu kao nekvalifikovana radnica u jednoj fabrici košulja. Zarađivala je dolar i šezdeset pet centi nedeljno, za šest dana mukotrpnog rada, od sedam ujutro do sedam uveče, što je bilo jedva dovoljno za stan u Baerovom bloku za iznajmljivanje. Zato je “dopunjavala” prihode šetnjom kroz Tenderloin, isključivo dvaput nedeljno, i molila se Bogu da i dalje izbegava onu ubilački nastrojenu gospodu koja se prvo popne na tebe pa te onda izmasakrira, da nastavi da izbegava podvodače i prijatelje koji bi hteli da ona radi za njih, da nastavi da izbegava saznanje da, iako još daleko od kurvarnica sa crvenim svetlom, nije više “pristojna” devojka. On ju je nežno prihvatio za ruku i
poveo iz uličice, pažljivo prekoračujući onesvešćenog zlostavljača. Kad su stigli do glavne ulice, i kad je videla koliko je zgodan, i kako je mlad, i kako skupo obučen, osmehnula se i ona. Ona je bila izuzetno privlačna, i mladi čovek nakrivi obod šešira ka njoj, i obrati joj se ljubazno, pitajući je kako se zove, gde stanuje, i da li bi volela da pođe s njim na večeru. I ona pristade, on pozva fijaker koji je prolazio ulicom, i odvede je u “Delmoniko”, gde je pojela najfiniju večeru u svom životu. Kasnije, mnogo kasnije, kad ju je doveo u njegovu kuću na gornjem, luksuznom delu Pete avenije, bila je spremna da uradi šta god on zatraži. Ali umesto toga, on je zatražio samo da mu ona dopusti da joj da sto dolara u zamenu za jedan sekund malog bola. Uplašila se, jer je znala kakvi umeju biti ovi bogataši. Ali sto dolara! Zato je pristala, on je zatražio da ona ogoli svoj levi guz, što je uradila stideći se, stvarno je usledio jedan sekund bola kao od uboda komarca, a onda je on protrljao, hladnom, mirisnom grudvicom vate, mesto gde joj je dao injekciju penicilina. “Da li bi volela da prespavaš ovde, Popi?” upita mladić. “Moja soba je dalje u hodniku, ali mislim će tigrozno, biti vrlonaudobno A ona plašila nekog da joj nije, možda, uradio da nešto primer,i udaovoj.” joj nije dao se injekciju stvarno gadnog otrova, ali nije osećala nikakvu promenu, a on je izgledao tako fini; zato je pristala, i rekla da bi to bio baš sladak način da provede noć, a on joj je uručio deset novčanica od po deset dolara, poželeo joj laku noć, i otišao iz sobe, spasivši joj život, jer se pre nedelju dana, ne znajući, zarazila sifilisom; u roku od godinu dana bila bi u nemogućnosti, već i samo zbog svog izgleda, da ulovi bilo kojeg muškarca na ulici; morali bi i u fabrici košulja da je otpuste; bila bi primamljena i prodata jednom od najgorih burdelja; još dve godine posle toga, bila bi mrtva. Ali ove noći spavala je dobro, između prohladnog čaršava i jorgana ručno čipkanim ivicama, a kadda je ustala sledećeg dana, on višesanije bio vezenim tu, a pošto joj niko nije rekao napusti kuću, ostala je danima, pa i godinama, najzad se udala i rodila troje dece, od kojih je jedno odraslo, sklopilo brak, i imalo svoje dete koje je odraslo i spasio živote mili ona nedužnih muškaraca, žena i dece. Te noći u 1892. ona je samo potonula u dubok, sladak, okrepljujući san bez snova. LEVENDIS: U utorak, 22. oktobra, poslao je kišu astmatičnih žabakrastača na Isalmi, gradić u Finskoj; kišu propagandnih letaka iz Drugog svetskog rata, u kojima se predlaže vojnicima jedne SS divizije da se predaju, na ostrvo Cejudo, blizu južne obale Koreje; udarni talas cveća zvanog forsitija
na Linares u Spaniji; i jedan potpuno rekonstruisani vatrogasni kamion marke “Arens-Foks”, model RK, na mali trgovinski centar u Klarksvilu, u Arkanzasu. LEVENDIS: U sredu, 23. oktobra, ispravio je svaku istorijsku knjigu u Americi, tako da dešavanja od 17. juna 1775. više nisu nazivale Bitkom kod Banker Hila, već Brids Hila,voditelja gde se sve zapravo odigralo. Takođe je obdario svakog radio i televizijskog sposobnošću da razlikuje “za momenat” i “momentalno”, što uopšte nije jedno te isto, a pogrešna upotreba toga ga je nervirala silno. Prvo se nalazilo u opisu njegovog radnog mesta, a drugo je bilo pitanje lične uvrede. LEVENDIS: U četvrtak, 24. oktobra, obelodanio je Londonskom Timesu i Paris- Matchu ime žene koja je toga dana u Dalasu stajala na travnatom brežuljku iza ograde, i ubila Džona F. Kenedija hicima iz puške. Ali niko nije poverovao da je Merilin Monro mogla da počini delo i pobegne neprimećena. Čak ni kada je priložio njenu oproštajnu poruku koja je sadražala priznanje čitavog slučaja i njenim sopstvenim rečima tragično govorila o tome kako su je ljubomora i zato što je dobila nogu naterali da unajmi tu lasicu Li Harvi Osvalda, i tu svinju Džeka Rubija, kako više nije mogla da podnese krivicu, i zbogom. Niko nije hteo da objavi priču, ni Star, ni The Enquierer, čak ni TV vodič. Ali je bar pokušao. LEVENDIS: U petak, 25. oktobra, podigao je inteligenciju svakog ljudskog bića na ovoj planeti za četrdeset poena. LEVENDIS: U subotu, 26. oktobra, snizio je inteligenciju svakog ljudskog bića na ovoj planeti za četrdeset dva poena. Ovo je priča pod naslovom
BAR PO JEDNO DOBRO DELO NA DAN, SVAKI BOŽIJI DAN LEVENDIS: U nedelju, 27. oktobra, vratio je jednoj porodici u Kalgurliju, u Jugozapadnoj Australiji, petogodišnjeg dečkića koji je bio kidnapovan iz njihovog doma u Bajonu, Nju Džersi, pre petnaest godina. Dečko nije bio ni dan stariji od vremena pre nego što je porodica emigrirala, ali je sada govorio isključivo jednim dijalektom etrurskog, kojim se na ovoj planeti nije govorilo već vekovima. Ali, pošto mu je preostao još skoro ceo dan
slobodnog vremena, potrudio se da poubija svih preostalih sedamnaest američkih vojnika koji su zadržani, kao “nestali u akciji” u jednom logoru u srcu Laosa. Ne rasipaj, pa nećeš oskudevati. LEVENDIS: U ponedeljak, 28. oktobra, još uvek razdragan zbog rada i truda prethodnog dana, izvukao je iz severno-vijetnamskih planina kapetana Judžina I. Grasoa, Ratnog vazduhoplovstva SAD, koga su tamo oborili pre dvadesetpripadnika osam godina. Vratio ga je njegovoj porodici u Enkoridžu, na Aljasci, gde j e nj egova žena, koj a se u međuvremenu preudala, odbila da ga vidi, dok j e nj egova ćerka, koju nikada nije video, pristala. Njih dvoje su se zaljubili jedno u drugo i počeli živeti zajedno u Enkoridžu, gde je njihova životna priča izazivala, kod sveštenstva nekoliko raznih religija, beskrajnu konfuziju. LEVENDIS: U utorak, 29. oktobra, uništio je do poslednjeg ostatka sve dokaze koji su mogli osvetliti misterije nestanka Amelije Irhart, Embrouza Birsa, Bendžamina Bathursta i Džimija Hofe. Kosti je oprao, i stavio ih u muzejske vitrine, kao deo jedne izložbe o ranim američkim rukotvorinama. LEVENDIS: U sredu, 30. oktobra, otputovao je u Nju Orleans, u Luizijani, gde je u jednom restoranu u Meteriju čekao bivšeg vođu Kju Kluks Klana, sada kandidata na izborima za jednu visoku državnu funkciju, da se pojavi na sastanku sa prijateljima. Kad je dotični iskoračio iz limuzine, pod pomnom zaštitom jednog telohranitelja levo i jednog desno od njega, putnik je ispalio protivtenkovsku LAWS raketu sa krova obedavaonice. Raketa je raznela bivšeg KKK gazdurinu, telohranitelje, i savršeno dobar kadilak “Eldorado”. Na taj način je izborno polje ostalo otvoreno, pred prosvećenim glasačima Luizijane, za trojicu preostalih kandidata: jednoga koji je, kao dete, pomagao u medicinskim eksperimentima dr Mengelea; drugog koji je svojevremeno promenio ime da ne bi bio uhapšen za zlostavljanje dece; i jednog nepismenog odgajivača močvarnog kupusa iz Baton Ruža čija je politička filozofija uključivala naglo odsecanje glava pekari svinjama i zagnjurivanje svog lica u mlazeve uskipele krvi koji šikljaju iz telesine. Ne rasipaj, pa nećeš oskudevati. LEVENDIS: U četvrtak, 31. oktobra, vratio je na presto Dalaj Lamu, i zatvorio planinske prolaze koji su omogućavali pristup Tibetu, i prouzrokovao kataklizmičnu snežnu mećavu koja ni najmanje nije uticala na vremenske prilike na tlu, ali je zato onemogućila svaki pristup Tibetu iz
vazduha. Dalaj Lama je narodu ponudio referendum: treba li da preimenujemo svoju zemlju u Sangri-La? LEVENDIS: U petak, 32. oktobra, obratio se jednoj konvenciji čitalaca jeftinih fentezi romana, govoreći: “Izmišljamo naše živote (i tuđe) dok ih živimo; ono što nazivamo životom zapravo je fikcija. Iz tog razloga, moramo se stalno(Njima truditinije da rekao proizvodimo dobru umetnost, apsolutno zabavnu prozu.” “ Ja samsamo neograničena osoba, koja na žalost živi u ograničenom svetu”.) Osmehivali su se učtivo, ali pošto je govorio na etrurskom, niko ga ništa nije razumeo. LEVENDIS: U subotu, 33. oktobra, iskoračio je ustranu i seo za vesla čamca kojim će se na obalu Novog Sveta prevesti Kristofer Kolumbo, kome su onda prišli predstavnici urođenika, i počeli da se smeju luckastoj odeći koju je veliki moreplovac imao na sebi. Svi su naručili po piću, a veslač se pobrinuo da se jedna venerična bolest brzo raširi, da bi, vekovima posle toga, mogao da izleći jednu mladu ženu injekcijom u levu stranu guza. LEVENDIS: U piltik, 34. oktobra, dao je svim psima sposobnost govora na engleskom, francuskom, mandarinskom, urdu, i esperanto jeziku; ali su oni samo recitovali najgoru vrstu poezije sa banalnim rimovanjem, koja se zato i zove dogerel. LEVENDIS: U skvajbe, 35. oktobra, stiglo mu je saopštenje iz Glavnog štaba da se odveć luksuzno zabavljao, a sve na teret Gospodara Parametara, daje smenjen, da se rad celog tog sektora isključuje, i da će, do daljeg, u zamenu, biti ucrtana samo pomračina. Ukoren je što je sebe nazivao imenom Levendis, što je grčka reč za nekoga ko je prepun životne radosti. Raspoređen je na novu, nižu dužnost, ali niko od pretpostavljenih nije primetio da je on u toj novoj ulozi nazvao sebe imenom Serdce.
Ovo je bila priča pod naslovom
PALA JE STRAŠNA ZAJEBANO JA Autor napominje da je osnovni naslov ove priče dobio Ijubaznošću gospodina Frenka P. Rejnoldsa, preko pokojnog Majka Hodela; autor napominje daje priča inspirisana kratkom pričom koju je napisala pokojna Sirli Džekson (pomenuta passim u tekstu priče); autor napominje da su u istraživačkom radu za ovu priču pomagali mnogi ljudi, totalno zbunjeni
prirodom pitanja koja su im postavljana, a među kojima nisu najmanje značajni: pokojni dr Isak Asimov, gospođa Kristin Ketrin Raš, i gospodin Len Vejn; autor napominje da je još od 1978. godine radio na ovoj priči; i konačno autor napominje da je napisao ovu priču za Roberta Silverberga, zato što je Robert Silverberg bol u autorovom dupetu. Bez namere da uvredimo. I nemojmo zaboraviti besmrtnog Horhe Luisa Borhesa.
Norman Partridž, rođen 1958, živi sa ženom En u okolini San Franciska i noviji je pisac koji je skrenuo pažnju na sebe poslednjih nekoliko godina objavivši veliki broj priča u svim najvažnijim antologijama fantastike i horora. Za sobom ima povoljno ocenjeni roman prvenac, Poniranje u mrak (1994). Odlikuje se dobrim književnim stilom, neobično svežim idejama i uspešnim poigravanjem sa čitaočevim očekivanjima. Za svoju prvu zbirku, Gospodin Foks i druge divlje priče (1992), dobio je nagradu BREM STOKER. Delo koje ćete pročitati govori o svetu boksa, kojim se fantastična literatura do sada gotovo uopšte nije bavila (a slobodno se može dodati — i književnost uopšte; retki poklonici ovog sporta su Norman Majler i Džojs Kerol Outs). Partridž kaže da je bio inspirisan Džesom Vilardom, Džinom iz Potavatomia, koji se, nakon što ga je 1919. Džek Dempsej nokautirao u devetoj minuti, nanovo i nanovo vračao boksu. Priča je prvi put objavljena u antologiji CopperStar, promotivnoj knjižici koja se pojavila samo na Konvenciji svetske fantastike 1991. Ovo je njegovo prvo objavljivanje na našem jeziku.
Norman Partridge ČOVEK ZA REZOV Zaboravio sam da je zvekir na Toritovim ulaznim vratima izvajan u obliku bokserske rukavice.dok Zasuo serijom udaraca limenu pločupoput nalik ljudskom licu i pričekao, mi sam je srce udaralo stakato ritmom, štektanja vreće za brzo udaranje, a praznina pustinje iza mojih leđa svakog trenutka bivala sve veća. Nije mi bilo jasno zašto je Torito živeo usred pustinje, umesto u Vegasu. Usnulo crno nebo koje se proteže u nedogled, suvi brijući povetarci koji se kovitlaju na sve strane poput neodlučnih duhova, talasi toplote koje otpušta auto-put usred noči — sve to bilo je jezivo. Ponovo sam pokucao i oslušnuo kroz uzano prskano staklo sa desne strane vrata. Upravo tada zombi otvori vrata, ona vrsta zombija koju viđate gotovo ovih dana očiju,sesive mršav momkaod iz bantam svuda kategorije. Stajao—je šupljih tako cereći bezkože, razloga, zubapoput žutozelenih zapuštenosti ili čudnog sjaja halogenskog svetla sa verande. Konačno mu oči izvedoše onaj mali fokusirajući trik i on me ugleda. “Ti nisi Vili”, promucao je. “Jes' don'o Vilijev heroin?” Odmahnuo sam glavom, zahvalan za jezgrovit način na koji mi je zombi objasnio situaciju. “Mislim da će Vili malo da kasni”, rekoh prikrivajući svoje gađenje da ne bih uznemirio džankija. “Došao sam kod Rozi.” Reski škljocaj odjeknu ulazom i sjajno sečivo nestade u zombijevoj šaci. On slegnu ramenima, okrenu se i odgega do podnožja spiralnog stepeništa od kovanog gvožđa. “Rozi!” podviknuo je, napinjući svoj hrapavi glas da bi bio jači. “Za tebe je!” Bez odgovora-odozgo. Zombi mi uputi još jedno umorno sleganje ramenima i odluta među senke. Kročio sam u hodnik, očešavši se o uvenulu paprat koja je stajala u ulazu poput stražara. Hladnoća se dizala sa mermernog poda koji je Torito postavio nakon meča sa Kalambejem u Napulju. Karara mermer. Mikelanđelov omiljeni. Zvuci sa TV-a su se razlegali kroz kuću i lebdeli nad glatkim belim kamenom. Pang pang pang.
Tipovao sam na tenis. Onda sam čuo poznati glas spikera ESPN-a i uverio se da sam u pravu. Mogli ste se mirne duše opkladiti da Torito nije bio taj koji gleda TV — mrzeo je tenis. Fudbal, košarku, bejzbol, takođe. Govorio je da su to igre za decu, igre koje se igraju, a on se nikada ni sa čim nije igrao. Činjenica je da nikada niste čuli nikoga da kaže “igrati” boks. Neko je šapnuo odozdo: “Vili, jesi li to ti?” Bronzano stopalo se pojavilo na spiralnom stepeništu, zatim lepo oblikovan članak, zlatan lančić obavijen oko njegovog nežnog obličja. Sledio je savršeni list, potom savršena butina. Ukaza se Rozin lepršavi negliže boje lavande koji je dosezao do polovine butina, ali ništa nije skrivao. Sa teškoćom progutah pljuvačku. Isečci senki su se otapali na Rozino lice. Njene oštre Navaho crte lica bile su zategnute preko kostiju. Prazne oči su joj žmirkale kroz ličnu izmaglicu, očni kapci premali i tamni u duboko upalim očnim dupljama. Nasmešila se; više iscerila. Osmehom zombija. “Ričiii”, reče ona. “Hvala Bogu da si došao!” “I to čak iz Atlantik Sitija”, rekoh, zvučeći poput srećnog ujaka koji je stigao u posetu. “Došao sam čim sam dobio tvoje pismo. Znaš, slabo stojim s poštom. Previše putujem. Ali konačno me je sustigla u Cezar su. Sef recepcije iz Tramp Plaze mi ju je poslao. Prvo sam pokušao da nazovem, ali niko nije odgovarao na vaš telefon...” Nije me slušala. Zagrlili smo se. Osetio sam previše kostiju, namirisao masnu kosu i previše En Klajn II. Pratio sam je uz stepenice i duž predsoblja. Cipele su mi uranjale u duboki, kao metvica zeleni tepih, i nervirao sam se što ih nisam obrisao. Rozi je bila veoma ponosna na svoj tepih i italijanski mermer. Nakon što je odrasla u kolibi u Novom Meksiku samo sa prašinom pod nogama, pretpostavljam da je morala da bude osetljiva po pitanju poda. U srećnija vremena, poslala je svog dekoratera po tepihe koji su bili identični onima u Cezars Tahou. Momak je izludeo. Torito mi je rekao da je dekorater na kraju podmitio neke tipove iz tehničke službe u Cezarsu da ukradu nekoliko stotina kvadratnih metara materijala. Nekada je sve to bilo lakše, pomislih. Sustigao sam Rozi kod vrata spavaće sobe. Uramljeni plakat meča sa
Barklijem nalazio se sa moje leve strane; sa desne je zjapio goli zid. Dok se Rozi petljala sa bravom, pomolio sam se da Torito ne čuva to mesto za još jedan plakat. Poslednja stvar na svetu koju sam želeo da vidim bio je povratak. Pre dve godine nije ostalo ništa od njega, sada je sigurno bilo još i gore. uvekGasov vrate.”glas: “Oni se uvek vraćaju. Ti to znaš, Riči. Kažu da neće, ali se Rozi je upalila svetio. Torito je sedeo u krevetu, buljeći u veliki ekran Micubišija koji je stajao sa desne strane vrata. Sasušena krv na postavljenom štitniku za glavu. Mrlje sveže krvi na gornjem delu Toritove svilene pidžame. Čim sam ušao u sobu zapahnuo me je smrad znoja i krvi. Težak, gori nego u klanici. Refleksno sam skrenuo pogled sa Torita na zelene tapete boje spanaća iznad njegovog kreveta; grupisane šare su se migoljile poput zmija, te obrisah oči i pogledah ponovo. Ovaj put ugledah drveno raspeće ugneždeno u mahovinasti somot nad Toritovom glavom, sa figuricom Isusa crvenom od boje ili Toritove krvi. v Zarđali ekser bio je probijen kroz Isusove grudi, pričvršćujući raspeće za zid, cepajući ikonu od grudne kosti do glave, ali staro drvo se tesno uvijalo oko njega kao da se pridržava. Rozi uze moju ruku. “Riči, moraš da popraviš stvari... Potreban si mi... Potreban si Toru...” Nije prestajala da priča, ali je nisam mogao čuti od treštećeg Micubišija. Urlao je: “ BARK-LI, BARK-LI, BARK-LI!” Torito me pogleda kroz natečene oči. “Pomozi mi, Riči”, reče jedva čujnim glasom. “Moraš mi pomoći... Ne vidim udarce.” Led u kofi se otopio na vegaškoj vrućini, ali j e Ensvelovo gvožđe j oš uvek bilo hladno. Gas ga je pritisnuo uz Toritov natečen obraz i molio ga da posle direkta nastavi dvostrukim krošeom u stomak. “Ne možeš zaustaviti Barklija ukoliko mu ne onesposobiš noge”, reče. Ja sam radio na posekotinama. Torito ni na šta nije ličio. Spasio sam mečeve mnogim momcima sa nežnim licima — uključujući Saada Muhameda i Antuoferma — ali u poređenju sa Toritom, ta dvojica kao da su imala kožu od gvožđa. Posle četiri runde, imao je duboke posekotine iznad oba oka i izdignutu kvrgu od nosa. Pokupio sam krv, pritisnuo štapić natopljen
adrenalin hloridom 1-1000 na posekotine, i naneo vazelin na Toritovu arkadu. Doktor iz ringa je laktanjem pokušao da se probije pored Gasa. “Dobro mu je”, Gas je uverevao čoveka, ne popuštajući ni za milimetar. “Ako želite da pogledate posekotine, idite proverite Barklija.” šta.
Gas je bio u pravu. Lice Ajrena “Sečiva” Barklija takođe nije ličilo ni na
Oglasio se zvižduk upozorenja. Gas se provukao između konopaca. Sledio sam ga, povlačeći stolac kada se Torito pri digao. “Zapamti, Barkli hoće da ti uzme titulu!” Gas je vikao, kao daje Torita uopšte trebalo podsećati. Peta runda. Torito je navalio kratkim direktima, zabijajući svoju pesnicu u Barklijev krvavi nos. Barkli se presavi u stomaku, ali ne da bi pao, već samo da bi se sklonio od udaraca, a onda se Torito okrenu i zada udarac para vredan — veliki levi kroše u rebra. I još jedan. Sečivo ispljunu krv i bolno uzdahnu, a onda navali sa obe ruke u frontalni napadi pošalje Toritoa na konopce. Probijajući se direktima do centra ringa, Torito se presavi i isporuči novi levi kroše, ali Barklijeva desnica je već krenula i zakačila Torita visoko pod čelo. Gejzir krvi prsnu iz Toritove arkade, poprska sudijinu belu košulju, i, dok je Torito teturao unazad, Barkli ga prikuca novom ubistvenom desnicom koja mu rasturi vilicu i posla ga dole na pod. Sudija se nije baktao sa brojanjem. “Vidiš zašto sam tražila da dođeš”, reče Rozi nevino. “Ne mogu nikog drugog da zovem. Ne dok je on u blizini... ne ovakva kakva sam.” Poslednji deo torbu je došao u oblikukože šapata, poput svoj priznanja. se, otvorio sam svoju od zmijske i postavio alat naOkrenuvši noćni stočić od orahovine. Onda sam isključio TV drhtavim rukama. “Kako dopuštaš da Torito gleda to?” upitao sam. “Теrа Tora da gleda sve vreme, zato što Toro sada krvari od samog gledanja. On kaže da je to jedini način da pronađe Torove slabe tačke.” Džankijevska logika. Nisam mogao da pratim, kao ni da zamislim zombija sa prizemlja kako tera Tora na bilo šta. Pitao sam Rozi da li o njemu govori, ali je ignorisala moje pitanje. “Moraš da požuriš”, rekla je. “Moraš da središ Tora i onda moramo da
brišemo odavde pre nego što se vrati. Otišao je da potraži drvo pre nekoliko sati. Verovatno se neće vraćati do jutra. To će nam dati veliku prednost. Samo da stignemo do Novog Meksika, do rezervata, moja porodica će nas sakriti.” “Rozi, o kome to, dođavola, pričaš?” “Pitaj samo Tora”, reče kliznuvši kroz ulaz. Toritova ruka se sklopi oko moje. “Ne želim da idem u Novi Meksiko”, šapnuo je. “Isuse, Torito, kako si mogao da se upetljaš u ovo sranje. Ko ti je ovo uradio? Da li duguješ neke pare ili...” “Nije ništa od toga. Hors, to je Rozina zanimacija. Ja se ne petljam s tim.” Zurio sam u njegovu natečenu arkadu, pokušavajući da mu vidim oči, pokušavajući da vidim da li laže. “Onježeli da Gasu mi pomogne, Kao kada što jesai rekaoToritov da će.stisak Sećašsese.pojačao. Još davno rekao da će miRiči. pomoći mnom bude svršeno... Gas ti je pričao o tome, zar ne?” Očistio sam Toritove posekotine i zašio ih. Nisam mogao da izvučem direktan odgovor od njega, ali nisam mogao ni da ga nateram da začepi. “Trebalo je da vidiš Gasa kada ga je prvi put sreo”, Torito se nasmeja, a njegove natečene usne se iskriviše u podbuli kez. “Znaš ti Gasa, sve po propisu i tako to. E pa, morao je da natera đavola da potpiše neke papire...” “Đavola? Nemoj više da kenjaš, Torito. Reci mi ko ti je ovo uradio?” Toritov glas je bio nestrpljiv: “Upravo to i radim.” Zatresao sam glavom. “Kako god kažeš, Toro.” “Okej. Ne mogu ti to ispričati kao Gas, ali bar mi dopusti da pokušam. Znaš, kada sam bio dečak, đavo je živeo u maloj straćari iza naše kuće. Čak i kada je moja majka umrla, a mi se odselili, on je još uvek živeo tamo. Voleo je da rezbari; mogao je da postidi Santerose. Naravno, đavo nije pravio svete stvari. Pravio je statue demona, mrtvačke kočije, kojote... čak i La Loronu. Davao ih je mojoj braći i meni, ali mi nismo voleli da se igramo sa njima, pá smo ih preko noći zaključavali u ormarić za cipele. U svakom slučaju, Gas nije želeo da putuje, zato što bismo morali da se
vozimo sve do Sangre de Kristosa, ali ništa nije mogao da uradi po tom pitanju, pošto je morao da ima đavolov potpis pre nego što će da me prijavi na Juniorsku olimpijadu u Kolorado Springsu. Znaš ti Gasa, žalio mi se čitavog puta. U rano popodne mi ti stižemo do stare straćare, ali đavo je već budan. Sedi napolju sa Pokajniku. kofom krajZnam stopala reckadanožem za smetati rezbarenje kojidok je maznuo gospo'n ti ja idobro ne smeš đavolu je zauzet, ali Gas mu prilazi bez problema i pita: 'Šta praviš?' Ma znaš Gasa, ne zna da drži gubicu zatvorenu. I tako ti đavo pruži ruku, dlanom prema gore. Prazna je. A onda okrene drugu stranu i Gas vidi kako je ovaj izrezao svoje nokte. Đavo gurne svoje krvave prste Gasu pravo pod nos. 'Pravim mene', kaže. Gas skoro da povrati. Tako je pozeleneo. Onda ti đavo pokaza na kofu, na male komadiće noktiju koji plutaju u ružičastoj vodi. Riči, trebalo je da čuješ đavola kako se smeje. A onda on reče: 'Kada ti moj dečko više ne bude valjao, donesi ga ovamo, pa ću popraviti i njega.'“ Počeo sam da se znojim. Nisam hteo da slušam ovakve priče i Torito je sasvim jasno video kako mislim da je lud. Njegove oči ispod natečenih arkada me sasekoše. “Ne veruješ mi, a? Samo ti potraži taj prvi ugovor, Riči. Naći ćeš mrlje od krvi na njemu.” Torito je tu zaspao. Potražio sam ubode na rukama, ali ih nisam našao. Imao je tri ožiljka boje trešnje na desnoj ruci i još jednu grupu na levoj podlaktici, ali otprilike veličine čavlića — što je bilo preveliko za ubode igle. Spakovao sam svojuheroinska opremu, pokušavajući damožda provalim ko jenije ovohteo uradio Toritu. Možda je Rozina veza presušila; Torito da prizna da ga je skembao obični kostolomac. Onda sam se setio da zombi očekuje tipa po imenu Vili. A i Rozi je pominjala Vilija, tako da posumnjah da postoji problem s vezom. Tako su ostali samo promoter i ljudi sa kablovske TV Oni su propustili priliku da se omaste kada se Torito povukao iz revanša sa Barklijem. I jedna i druga strana mu je pretila, istina bezazlene pretnje kakve očekujete od korporacijskih organizacija. Ali u ovom poslu čak i bezazlene pretnje znaju da postanu opasne. Ušao sam u Toritovo kupatilo da operem ruke i, pre nego što sam
mogao da upalim svetio, skoro se okliznuo o vlažan pod. Krvi je bilo svuda, razmazane po zelenim pločicama, ogledalu, ormariću. Da su Antuefermo i Saad Muhamed izdržali nekoliko rundi u malenoj prostoriji, ne bi izgledalo ništa bolje. Ali ogledalo nije bilo razbijeno. Peškiri su uredno visili na lakiranim držačima od tikovine. Nikakvih znakova borbe. Kao grašak zeleni umivaonik bio je poprskan skerletnom tečnošću — gusta, ijepljiva krv puna malih, tamnih mrlja. Dotakao sam mrlje četkicom, ne želeći da dodirujem nešto što nisam mogao da identifìkujem. Setio sam se Toritove priče o đavolu i iznenada shvatio šta je preda mnom. Parčići drveta, iverje i piljevina. I komadići mesa. Pokušao sam da sperem užas, ali je krvava voda oticala isuviše sporo, a parciči kože se nisu pomerali sa zelenog porculana kao da ih je neko zalepio za njega. Oribao sam umivaonik. Grlo mi je bilo suvo kao daje puno peska, ali odbijala me je pomisao da pijem sa česme. Procunjao sam po prostoriji. Kada je bila puna drveta, onog za potpalu: polomljeni kočevi za premeravanje, grančice zimezelenog drveta, izuvijane grane pustinjskog kaktusa, zdepasti komadi meskita. Na podu iza WC šolje pronašao sam čekič umrljan krvlju. Pored njega nalazila se limena kutija puna zarđalih eksera. Iznenada mi je pao na pamet Isus na zidu u spavaćoj sobi, raspolovljen po sredini. Odmeravao sam čekić u ruci. Da li ga je krv samo poprskala? Ili je Torito stajao pred ogledalom, gledajući se kao što sada ja gledam sebe, odmeravao čekić,I pitao se kako bi to bilo raspaliti ga po lobanji još jednom i još jednom. Posekotine suvse zalečile, bar one vidljive. Torito je izgledao dobro, vraški bolje nego Barkli. Čak i ja ću to priznati. U trening kampu za revanš, svi ostali su ignorisali znake upozorenja. Kada je Torito odbio da stavi štitnike za glavu, rekli su da hoće da bude maco. Ista priča kada je počeo da udara vreću bez zavoja na rukama. A kada je počeo da trči dvanaest kilometara, umesto uobičajenih šest, svi su govorili da Torito samo želi da poboljša svoju izdržljivost.
Rano jednog jutra, saznao sam istinu. Torito se šepajući vratio sa trčanja, jedva je stigao i do moje brvnare, koja se nalazila na samoj ivici kampa. Seo je na stepenice pred ulazom i skinuo svoje patike, ne znajući da ga posmatram. Njegova gola stopala bila su vlažna od krvi. Okrenuo je patike naopačke i udario po petama. Nešto crveno je poispadalo u prašinu, zatim je Torito ustao i odšepao. Izašao sam napolje. Zemlja je bila prošarana malim crvenim mrljama koje su ličile na bube. Zagrabio sam rukom i oduvao prašinu. Tvrdi, krvavi komadići borovine koji su preostali bili su još topli u mojoj šaci. Shvatio sam tada da je posle određenog vremena bol samo bol, i ništa više, i da ga ne možeš više nikada ponovo pretvoriti u slavu. Rekao sam Toritu šta mislim, i, iako je poricao daje namerno sebe ranjavao, odlučio je da odustane od revanša. Gas, promoter i ljudi sa TV-a su se žestoko svađali sa njim oko toga. Ali uz Rozinu pomoć, Torito je istrajao. Moje srce je bubnjalo. Pogledao sam svoj odrazu ogledalu poprskanom krvlju i ugledao oznoj enog matorca pred srčanim udarom. Dogodilo mi se to već j ednom, i nije bilo zabavno. Udahnuo sam duboko. Okej, faco. U pustinji si, miljama oko tebe nalaze se samo kaktusi, ružni gmizavci i ništa više. Moguće je da se u okolini muva i sadistički iznuđivač koji radi za mafiju. I šećerko po imenu Vili. Dovraga, možda su jedna te ista osoba. Društvo ti prave par džankija i mazohistički nastrojeni bivši šampion srednje kategorije koji trenutno ima neki nedefinisan problem i u govnima je do guše. Šta dalje? jedan:Broj Toritu pomoć, ali takva vrsta Upomoći nećejedan dići velikuBroj galamu. dva:treba Vegas nije moja teritorija. ovom koja slučaju, plus dva jednako je Gas. Govek je proveo mnogo vremena u Vegasu tokom minulih godina. Nije svetac, ali Torito je uvek bio “njegov dečko”. Prebirao sam po posetnicama iz novčanika i pronašao njegov broj u L.A.-u. Bilo je tiho u prizemlju. Ni traga ni glasa, ni od Rozi, ni od zombija. Upalio sam svetio u kuhinji, zapaiio jednu da prikrijem smrad skorene masti i buđavog španskog pirinča, i okrenuo Gasov broj. “Ко god da je, u vražiju mater, u ovo doba noći, bolje će mu biti da mogu da zaradim pare na njemu.”
“Nema para, Gas”, rekoh. “Ја sam, Riči.” “Ludi Italijan, čovek za rezove! Šta ima, žabaru?” Povukoh dim. Ukratko sam mu prepričao šta sam zatekao. “Zvuči gadno.” “Ма šta kažeš. A nije još ni gotovo. Rozi kaže da se neko vraća da dovrši posao. Želi da odvedem Torita u Novi Meksiko.” “Šta Toro kaže?” “Ne kaže mnogo. Barem ne nešto što ima smisla.” Gas ulete ne birajući previše reći: “Isuse, ovo je uletelo u jebeno pravo vreme. Veruješ li da sam danas pričao sa Barklijevim ljudima? Ludi kučkini sinovi žele da idu na plaćeni kablovski kanal. Nude dva miliona za Tora samo да osnovu vrednosti na tržištu. A još ih nisam ni pritis'o. Mislim, ako Duran, Herns i Leohard mogu da zarade pet do deset miliona, zašto ne bi i moj dečko?” “Gase, nema šanse. Klinac propada. Ovde se odvija nešto vrlo izopačeno i poslednj a stvar na svetu o koj oj bi sada trebalo da brinemo j e Torov ponovni ulazak u ring. To je suludo. Da samo možeš da ga vidiš...” “Kriste, zar je tako loše?” Po prvi put je zvučao iskreno zabrinut. “Ма da... možeš li da pošalješ nekog ovamo?” “Videću šta mogu da uradim. Znam neke Italijane tamo na Stripu. Nazvaću ih, reći im da je kolega špagetaš u nevolji.” “Hvala”, rekoh. “Moram da idem.” “Riči?” “Nemoj da mi se raspekmeziš. Trebaš mi jak, drugar. Računam na tebe da ćeš mi zaštiti investiciju.” Počeo sam da ga psujem, ali je Rozi vrisnula, i ja ispustih slušalicu i uputih se u mračni hodnik. Izbeljeno halogensko svetio prosipalo se kroz otvorena vrata, ocrtavajući Rozi i zombija. Neki čovek prekorači prag, sa mokasinama koje nisu proizvele nikakav šum na italijanskom mermeru. Sčepao je zombija za kosu i izbio mu noge pod njim. Zombi tresnu o pod. “Rekao sam ti da se više ne vraćaš”, reče čovek, šutnuvši zombijev bodež preko poda.
Nož udari u zid i otvori se uz reski zvuk. “Ne znaš ti ništa o sečivima”, reče čovek. “Ne znaš ti ništa o mojoj porodici.” Udario je zombijevim licem o hladni italijanski mermer i razbio mu prednje zube. “Odlazi sada, inače ću te malo podučiti sečivima.” Zombi cvileći ispuza napolje. Čovek zalupi vrata i pokupi bodež. “Izviniti što kasnim”, reče mršteći se na Rozi. “Sreo sam tipa po imenu Vili dole niz put, i morao sam da ga ispravim po nekim pitanjima.” On tada pogleda u mene, a mene nešto stegnu u grudima. “Rozi”, šapnu on, “da li je ovo čovek o kome si mi pričala?” Njene oči se ispuniše suzama. Pogledala me je. “Ја... ja nisam rekla.” “То što ništa nisi izgovorila ne znači i da nisi rekla.” On zaklopi sečivo i stavi ga u džep. “Onda, hoćeš li nas upoznati?” “Riči, ovo je Torov otac.” Pogledah u starčeve oči i nešto mi eksplodira u grudima. Došao sam sebi na stolici u Torovoj spavaćoj sobi. Prvo sam pomislio da mi je starac zario bodež u srce. Ali bol je bio poznat, nešto što sam iskusio ranije, i ja se potrudih da ga izbegnem pažljivim udisajima, boreći se za svoj život. Starac se nadvi nad mene. Njegova kosa je bila bela poput mermernog poda u prizemlju, a oči su mu bile blistavo, iskričavo smeđe. “Mislim da ćeš preživeti”, izgovorio je, a hladan dah mu je mirisao na pinjon. “Mislim da će sve biti u redu.” Seo je ispred kreveta, sa nožem za rezbarenje u jednoj ruci i parčetom meskita u obliku pesnice u drugoj. Torito ga je ćutke posmatrao s leđa. Starac je rezao, njegovo sečivo je šaptalo nad drvetom. Svako malo je podigao glavu i pogledao u mene, ili se zagledao u veliki Micubiši, koji je još uvek prikazivao Toritov meč sa Ajrenom Barklijem. “Čudno je to”, reče starac kada je Barkli saterao Tora uz konopce. “Kada je drvo živo, ono je jako. Možeš da zakucaš ekser u njega... nema veze, ono će nastaviti da raste. Ali mrtvo drvo, drvo koje je preživelo suviše godišnjih doba, to je već druga stvar. Zabij ekser prejako, mrtvo drvo će ti popucati.” Izrezano iverje mije padalo u krilo. “Posle nekog vremena, ne treba ti više ni ekser. Samo ostaviš to drvo na suncu, na istom suncu koje je videlo već milion puta, i ono istrune, i raspadne se.” Bacio je pogled na Torita, potom
na mene. “Shvataš.” Cuo se zvuk zvona. Torito se baci na stoličicu, zatvorenih očiju, sa posekotinama koje su polako oticale. Gledao sam sebe kako radim sa adrenalin hloridom 1-1000, sa Vazelinom, sa krvlju razmazanom po prstima. “Shvataš.” Pogledah u TV Torito prima udarce. Ovlaš osmotrih Toritoa, bespomoćnog na krevetu. Sav na arkadi mu se rastvori, a njegov obraz dobi boju trule šljive. Starac se nasmeši. “Shvataš. ТУ to ti je kao sunce.” Pesnica je počela da dobija oblik. Zadebljana na jednom kraju. Gotovo zašiljena na drugom. Starac je radio nožem kao dletom, rezbareći mrežu vena na gornjoj strani. Ponovo se oglasi zvono. Torito se podiže sa stoličice. Njegovo lice je bilo natečeno, sjajno, glatko od Vazelina. Na krevetu, Torito je zakrkljao i ispljunuo krv. “Dobro si obavio posao”, reče starac. “Је l' znaš, mogao si da naučiš da rezbariš.” Plitko sam udahnuo vazduh. “Torito kaže da ste vi đavo.” Flik flik flik. Starac je baratao nožem kao da mu je šesti prst. “Rozi kaže da hoćete da povredite svoga sina.” Iscerio se. “Greši. Ona ne želi da joj pomognem... ona ne želi da pomognem mom dečaku. Ona čak ni ne zna šta je on.” Vene su sada bile završene. Starac je započeo sa prstima. Ali oni su bili povijeni i artritični, savijali su se u pogrešnom pravcu, i završavali se kod prvog zglavka. Masa je vikala: “BARK-LI, BARK-LI, BARK-LI!” “Rozi samo želi drogu”, reče starac. “Ona se boji onoga što mogu da uradim za nju... i za Toritoa.” On pogleda u svoga sina i nasmeši se ponosno. “Torito se zato ne boji. On je hrabar. On želi da ostanem.” “BARK-LI, BARK-LI, BARK-LI!” Toritov levi kroše. “ BARK-LI, BARK-LI, BARK-LI!” Barkli je već zamahnuo... “BARK-LI, BARK-LI, BARK-LI!” Gejzir Toritove krvi pršti kroz vazduh... Krv poprska postavljeni štitnik za glavu.
Torito vrisnu. Gorki metalizirani ukus mi preplavi jezik. Stisnuo sam zube od sirovog bola. Starac je gledao svoga sina kako pada. “Bio je prelep kada je bio mlad. Jednog dana uzeo sam magarca i kola, i pravac u planine. Našao sam tamo veliko staro drvo sa korenjem koje je išlo tako duboko da ne poveruješ. Spalio sam ga, iskopao rov oko panja, oljuštio ga i odvukao zelenu srž niz planinu. Ostavio sam je pet leta da se suši.” Nasmejao se. “Onda sam se dao na posao. Posle godinu dana, imao sam sina.” Presavio sam se. Lice mi se približilo pesnici od meskita, i ja shvatih da to uopšte nije pesnica. Bila je prekrivena venama, ali ono što sam mislio da su prsti, bile su zapravo arterije. Starac me potapša po ramenu. “Imaš sreće što sam danas našao ovaj komad. Ne verujem da bi bilo šta drugo što imam upalilo.” Prešao je snažnom rukom preko glatkog drveta, i srce od meskita poče da kuca. Probudio sam se u drugoj sobi. Starac je stajao nad Rozi, koja je bez svesti ležala na niskom kauču. Slabo svetio probijalo se kroz teški zeleni abažur sa njene desne strane, kupajući njene oštre crte lica tečnim sjajem. On se odmaknu, brišući svoje krvavo sečivo belom maramicom. Rozina desna ruka bila je otvorena do kosti. Krv je kapala sa ostataka njenih prstiju na teški tepih, tepih iz Cezars Tahoa, i na glatku drvenu ruku koja je ležala u zelenoj senci. Starac vide da sam budan. “Biće joj dobro”, reče. “Morao sam prvo da isečem otrov, ali ona će uskoro biti spremna da ponovo bude ćela.” Odvratio sam pogled. Ignorisao je moje gađenje. “Osećaš li se bolje sada?” upita on. Besno sam ga odmerio. “Odlično. Možeš da mi pomogneš oko Torita.” Penjao sam se uz stepenice bez ičije pomoći. Grudi su me još uvek boleie, ali bol se smanjio na dosadno bockanje i otkucaji su bili ujednačeni i snažni. Nemam pojma koliko dugo sam ležao u nesvesti. Nadao sam se da sam ležao jako dugo, zato što sam računao da će tako Gasovi drugari iz
Vegasa pre biti tu da me spasu. Nisam znao kakav je to trik starac izveo sa srcem od meskita, ali sam bio siguran da ono što je uradio Rozi nije bilo priviđenje. Pratio sam ga niz hodnik, u znojavoj levoj ruci držeći moju torbu od zmijske kože. U njoj se nalazio brijač. Rozi se više nije moglo pomoći, ali vraški ću se pobrinuti da matori izvede istubrzstvar sa Toritom. rukuSledio u torbu izvadio ne brijač. Jedan rez preko vratne Zavukao žile i sve sam će bitidesnu svršeno. sami starca u spavaću sobu. Pištolj me snažno tresnu po zglobu i ja ispustih brijač. Koraci su šaptali po tepihu. Namirisao sam skupu kolonjsku vodu. “Vidi, vidi, ovo mora da je Riči.” Dubok glas, sa samo blagim nagoveštajem italijanskog naglaska. “Gas mi je ispričao sve o tebi.” Radilo se o zdepastom, sveže podšišanom čoveku sa atraktivno sedim slepoočnicama. Predstavio se kao Džimi Đeminjani. “I tako me moj prijatelj nazove”, reče prijatelj Đeminjani. “'Džimi', 'imamo problema kod Torita.Gas Jedan moj dobar je sada tamokaže i sveon je pogrešno shvatio. Bojim se da neko može biti povreden...'“ Krenuo sam da ustanem sa svoje stolice, ali Đeminjanijeve dve sirovine spustiše svoje velike ruke na moj a ramena i zaustaviše me. “Gledajte”, rekoh. “Ne znam šta vi znate, ali ako odete gore na sprat i bacite pogled na Toritovu ženu, videćete da ste se okomili na pogrešnog čoveka.” Pokazao sam na starca, koji je proučavao Toritovu natečenu arkadu. “Sklonite ga od Torita. Molim vas.” Toritovog oca kao da je zabavljala moja briga. “Ne slušajte ga. On još ne shvata.” Đeminjani klimnu. “Onda ga naterajte da shvati, pošto ja nemam mnogo vremena, a nema ga ni Gas. Njemu treba Torito za konferenciju za štampu sledeće nedelje.” Đeminjanijeve usne se iskriviše od gađenja. “А ne možemo ništa sa Torom u ovakvom stanju.” Starac zatresa glavom. “Nismo se tako dogovorili. Ja imam ugovor. Vrlo je precizan. Osim toga, niko mi još ništa nije platio.” “Dobićeš svoj novac”, reče Đeminjani kratko. “А sada, urazumi ovoga. Ako želimo da sve ovo uspe, trebaće nam njegova potpuna saradnja.” Toritov otac mi stavi brijač u desnu ruku, a onda mi podiže levu i postavi
mi je na srce. Osećao sam kako kuca... ...stakato ritmom, poput štektanja vreće za brzo udaranje. Osetio sam usnulo crno nebo koje se proteže u nedogled, suve brijuće povetarce koji se kovitlaju na sve strane poput neodlučnih duhova, talase toplote koje otpušta auto-put u sred noči. Starac u pustinji pronalazi parče meskita, ja kucam na Toritova lik flik. vrata. Starac se ceri. Ja zatvaram Toritove rane. Starac rezbari, flik Skoncentrisao sam se na zvuk noža. Posle nekoliko trenutaka, otkucaji moga srca bili su ujednačeni, stabilni. Pogledao sam u Toritovo uništeno lice. Pokušao je da se nakezi. “'Ajde, Riči”, reče on. “То je jedini način. Moraš mi pomoći.” Buljio je u TVj gledao sebe kako pada pod Barklijevim pesnicama. “Ne mogu da izađem onakav.” Đeminjanijeve sirovine se skloniše. Đeminjani mi lično preda moju torbu od zmijske kože. “Izgleda da svi to žele”, rekoh kao da sam zaboravio sve o Rozi. “Sada konačno razume.” Starac mi namignu. “Imamo dogovor, ti i ja. Zajedno smo u ovome. Tako to mora biti.” “U redu”, reče Đeminjani. “'Ajde da uradimo što se uraditi mora.” Zlobno nasmejani nosač otvorio je vrata limuzine, a Đeminjani mu je predao moju torbu i novčanicu od deset dolara. Nosač odjuri zviždeći, njegove crne uglačane cipele tiho su prelazile preko crvenog tepiha. Pljesnuo je po mermernom kolenu Herkulove statue i nestao kroz rotirajuća vrata. Za trenutak sam začuo zveckajuću muziku aparata za kockanje, a onda su se gumeni pragovi vrata zakopali u mestu i ja ne čuh više ništa. Vegas, Kada je u njemu bilo tiho, predstavljao je samo obično parče pustinje. Đeminjani me potapša po kolenu. Osetio sam njegovu burmu kroz tanke pantalone. Zeleo sam da mu odgurnem ruku, ali sam znao da bi to bila greška. “Nikada nisam video tako nešto”, reče on, s tračkom divljenja u glasu. “Nikada.” Izvadio sam cigaretu iz svoje jakne i postavio je između usana. “Nemamo rezervaciju na tvoje ime”, reče Đeminjani. “Samo reci
recepcioneru da te šalje Džimi Đ. Toritova konferencija za štampu biće u sredu u podne — imaš tri dana da se odmoriš. Obrati se šefu recepcije u sredu ujutro i on će ti saopštiti detalje.” Još jednom me je potapšao, a onda njegova ruka nestade. “Dobro radiš svoj posao, Riči. Drago mi je što si deo tima.” Izašao sam iz limuzine i prejako zalupio vrata; zvučalo je kao udarac čekića. Moje usne zadrhtaše i ja skoro ispustih cigaretu. Očekivao sam bolni vrisak, ali ga nije bilo. Potapšao sam se po džepovima, tražeći šibice. Đeminjanijev vozač ponudi upaljač, a ja sam se tresao tako jako da sam jedva potrefio plamen. Vozač kucnu prstima o moje grudi. “Ne približavaj se suviše. Čovek tvog zdravlja ne bi trebalo da se igra vatrom.” Dunuo sam mu dim u lice. Delovao je povređeno. “Samo jedan prijateljski savet”, reče on pružajući mi debelu “Evo jošbez koji: kloninasetoruleta, kada krupijekovertu. zove šesticom, obzira šta imaši nikada u ruci.”nemoj da pratiš Uzeo sam kovertu i krenuo uz stepenice prekrivene crvenim tepihom. Herkul, komad mrtvog mermera, posmatrao me je sa visine. Razmišljao sam o drvetu, mrtvom i isušenom, koje miriše na tkivo i krv. O čekićima i noževima za rezbarenje ukradenih od Pokajnika, o adrenalin hloridu 1-1000, Ensvelovom gvožđu i vazelinu. O svim trulim delovima Torita koje je starac odsekao i ubacio u WC šolju. O svim hirurškim koncima, krvavim šmirgl-papirima i zarđalim ekserima. O zarđalim glavama eksera koje blede u ožiljke boje trešnje. O iverju i piljevini koji se migolje i umiru na zelenim pločicama poput crva, o mojim prstima koji se grče dok pokušavaju da uhvate hiruršku iglu klizavu od krvi. Razmišljao sam o drvetu koje se čepa, o ljudima sa noževima, i o ljudima koji ne vide udarce. A onda više nisam hteo da razmišljam. Otkucaji moga srca bili su snažni i ujednačeni — meskit je vraški čvrsto drvo — a ja sam znao kako da ih održim takvima. Pustinja je šaptala iza mene, ali me je zato u unutrašnjosti hotela očekivala buka. Bacio sam cigaretu. Otvorio sam kovertu. Imao sam tri dana ničega pred sobom, novac za rasipanje i novu kucalicu koja zna kako se drži ritam.
Na ostalo ću se već navići. I neću se brinuti za ožiljke.
Kim Njumen je rođen 1959, godine i živi u Londonu. Pre prozne spisateljske karijere, proslavio se mnogim zanimljivim dokumentarističkim knjigama iz istorije žanra, kao što su knjiga naučnofantastičnih citata, iscrpne istorije horor filma i knjiga eseja najpoznatijih pisaca mračne fantastike pod nazivom 100 najboljih horor knjiga (koju je priredio sa Stivenom Džonsom). Seriju njegovih veoma uspešnih romana čine Noćni gradonačelnik (1989), Loši snovi (1990), Jago (1991), Quorum (1994) i najnoviji Krvavocrveni baron. Pored toga što svaki njegov roman, čak i kada je horor, ima jaku SF premisu, Njumen je poznat i po izuzetno multižanrovskom karakteru svojih dela, U njegovim pričama mešaju se citati sa omažima, poznate istorijske ličnosti sa isto tako poznatim ali izmišljenim, stvarna istorija sa alternativnom. Tako jedna od njegovih novijih priča, “Velika riba” kombinuje nasleđe H.P Lavkrafta i Rejmonda Čendlera u logičnu celinu. Takva je bila i priča o Supermenu koji je, umesto u Kaliforniju, sleteo u predratnu Nemačku (“Ùbermensch” iz Monolita 7). U noveli koju ćete upravo pročitati, a koja je poslužila kao polazište za njegov izuzetno uspešni roman Anno Dracula (1992), pronaći ćete sve nabrojane odlike Njumenovog pisanja. Stvarnost viktorijanske Engleske bitno je izmenjena, pošto na tronu sedi najpoznatiji vampir svih vremena, a tu se još vrzma sva sila poznatih likova... Imate priliku da čitate nešto doteraniju verziju od one koja se srcinalno pojavila u Mamutskoj knjizi vampira (1992).
Kim Newman
VLADAVINA KRV 1 Dnevnik Doktora Sjuarda (zabeležen fonografom)
8. Septembar, 1888. Noćas je bilo lakše nego prošle nedelje. Možda, uz vežbu, sve postaje lakše. Mada nikad lako. Nikad... lako. Izvinite. Nije lako držati misli sređenima, a ova naprava ne oprašta greške. Ne mogu precrtati prenagljene reći, zbrisati nedovršene misli, iscepiti upropaštenu stranicu. Moram biti precizan. Napokon, imam medicinsko obrazovanje. Ovaj zapis može biti od značaja za pokolenja. U redu. Predmet: žensko, sudeći po izgledu, u svojim dvadesetim. Skoro umrla, rekao bih. Zanimanje: očigledno. Mesto: Ulica Henberi, Vajtčepel. Blizu misije Vojske Spasa. Vreme: nešto pre pet ujutru. Magla je bilagustakao blato, takva je najbolja za moj noćni posao. Ove godine, magla je dobrodošla. Sto se manje Londona vidi, to bolje. Predstavila se kao Lulu. Nije bila Engleskinja. Po akcentu, rekao bih da je rođena kao Nemica ili Austrijanka. Slatka stvarčica, osobena. Svetlucave crne kose, kratko podsečene i lakirane na skoro kineski način. U magli i pri slabom uličnom svetlu, crvene usne su joj izgledale gotovo crne. Kao i sve ostale, suviše lako se osmehivala, otkrivajući oštre, male, biserne zube. Oblak eftinog parfema, mučno slatkast miris prikrivao je vonj truleži. Ulice su prljave u Vajtčepelu, otvoreni šahtovi poroka i ogavnosti. Mrtvi su posvuda. Smejala se melodično, kao nekakva naprava na navijanje, i mamila me e, rastvarajući iscepano perje oko svog grla. Lulin smeh podsetio me je na Lusi. Lusi dok je još bila živa, ne na onu pijavicu koju smo uništili na Groblju Kingsted. Pre tri godine, kada je samo Van Helsing verovao... Svet se promenio od
tada. Zahvaljujući Princu Supružniku. Van Helsing bi razumeo moj noćni posao. Da je još živ. I ostali. Bili smo kao porodica. Moj prijatelj, Artur Holmvud, Teksašanin Moriš, činovnik Harker, njegova žena. I Holandski doktor koji je brljao sa jezikom i žalio se na svoj teret. Samo sam ja ostao od porodice. Živ. Moram nastaviti sa borbom... Od one male, prošle nedelje u Boks Rou — Poli Nikols, rekle su novine da se zvala. Poli ili Meri En — naučio sam se da to obavim brzo i precizno. Grlo. Srce. Creva. Onda odrezati glavu. To sređuje stvari. Cisto srebro i čista savest. Van Helsing, obmanut predanjima i simbolizmom, uvek je govorio o srcu, ali bilo koji vitalni organ može da posluži. Najlakše je dopreti do bubrega. Pažljivo sam se pripremao. Pola sata sam sedeo u svojoj kancelariji, dozvoljavajući sebi da osetim bol u desnoj ruci. Luđak je mrtav — istinski mrtav — ali Renfild je ostavio tragove svoje vilice, polu-krugove dubokih ujeda, kraste su odavno otpale ali ovi nikad nisu u potpunosti zarasli. Sa Nikolsonovom, mozak mi je još bio otupeo od laudanuma koga uzimam protiv bolova i nisam bio precizan koliko umem da budem. Privikavanje na levorukost mi u tome nije pomagalo. Promašio sam glavnu arteriju i stvorenje je imalo vremena da zavrišti pre nego što sam joj prerezao vrat. Bojim se da sam izgubio kontrolu i postao koljač kada je trebalo da budem kirurg, spasilac. Sa Lulu je bilo bolje. Ona se isto tako očajnički držala života, ali čini mi se da je prihvatila moj poklon. Odahnula je, kada joj je srebro pročistilo dušu. Teško ga je nabaviti. Sada je valuta u zlatu ili bakru. Sačuvao sam zalihu starog novca kada je došla razmena i našao sam trgovca koji će mi obezbeđivati potrepštine. Imao sam kirurške instrumente još od dana u ludnici Parflit. Oštrice su sada dorađene, srž čelične snage obavijena smrtonosnim srebrom. Pre nego što sam se otisnuo u maglu, otključao sam svoj lični ormarić i zadržao se neko vreme posmatrajuči sjaj srebra. Ovog puta, odabrao sam post-mortem skalpel. Prigodno je, čini mi se, upotrebljavati spravu namenjenu za prčkanje po telima umrlih. Lulu me je pozvala u dovratak da obavi svoj posao i zadigla suknju uz svoje vitke, bele noge. Lagano sam joj otkopčao bluzu, da bi uklonio perje i okovratnik sa njenog neobeleženog grla. Upitala me je za moj patrljak od šake u rukavici, rekao sam joj da je to stara rana. Nasmešila se i prevukao sam joj srebrnu oštricu preko vrata, čvrsto pritiskajući palcem, duboko
zaranjajući u mrtvo meso. Držao sam je svojim telom, skrivajući svoje delo od pokojeg prolaznika, i zario joj skalpel kroz rebra, u srce. Osetio sam kako joj je ćelo telo zadrhtalo i onda se beživotno srušilo. Ali pošto znam kako žilavi mrtvi mogu biti, zadržao sam se da okončam posao, vadeći i režući srce, sekući nekoliko cevčica u stomaku, vadeći i delove zatim sam proširio ranu na glavu vratu dok se glava nijebubrege olabavila. Poštomaterice, sam otkrio pršljenove, cimao sam napred-nazad dok vratne kosti nisu pukle. Bilo je malo krvi u njoj. Mora da se nije hranila te večeri.
2 Odmarala se u svojoj maloj kancelariji u Tojnbi Holu. Bilo je to mesto zgodno kao i bilo koje drugo da provede nekoliko dana svakog meseca kada bi je obuzela malaksalost i kad bi utonula u san mrtvih. Visoko u zgradi, u sobu je prodirao samo tračak dnevnog svetla kroz tavanični prozor, a vrata su sa unutrašnje Služila je svojoj nameni, kao štose su mogla kovčezizamandaliti i grobnice služili onima odstrane. loze Princa Supružnika. Ona začu lupanje. Uporne, jednolične udarce. Buka prodre u njenu mračnu maglu. Meso i kost koji udaraju o drvo. U snovima, Ženevjev se vratila u svoje toplo devojaštvo. Kada je bila kćer svoga oca, ne Sandanjakov nakot. Pre nego što je bila preobraćena, pre nego što ju je Mračni poljubac načinio onim što je postala. Jezik joj je osetio usnule zube. Oči joj se otvoriše i ona pokuša da usredsredi pogled na mutno prozorsko staklo. Sunce još nije bilo zašlo. U njenom snu, lupanje je proizvodio malj koji je udarao jedan kraj prelomljenog štapa. Engleski kapetan je dokrajčio njenog oca-u-mraku kao leptira, prikivajući Sandanjaka za okrvavljeno tlo. Bila su to varvarska vremena. U trenu, snovi iščeznuše i bila je budna, kao da joj je kofa ledene vode bačena u lice. “Madmoazel Dijudon”, reče glas, “Otvorite.” Ona se podiže, zbacujući čaršav sa svog tela. Spavala je na podu, na ćebetu prebačenom preko grubih dasaka. “Desilo se još jedno ubistvo.”
Zenevj ev uze kineski svileni ogrtač sa kuke pokraj vrata i obmota ga oko sebe. Nije bilo baš po kodeksu nositi ga u društvu džentlmena, ali moraće da posluži. Kodeks, tako važan pre nekoliko kratkih godina, značio je sve manje i manje. Spavali su u kovčezima ispod zemlje u Mejferu, pijući iz vratova svojih sluga, tako da je ispravan oblik obraćanja biskupu teško mogao da se nazove važnim ove godine. Sklonila je reze, i lupanje prestade. Još joj se mutilo u glavi. Napolju, popodne je odumiralo. Dok noć ne bude oko nje, neće biti u punoj formi. Ona otvori vrata i ugleda niskog novorođenog, sa dugim kaputom nalik plaštu i polucilindrom u rukama kako stoji u hodniku. “Inspektore Lestrejd”, reče ona, uvodeći detektiva unutra. Njegovi iskrzani, nepravilni zubi nezgrapno su mu štrcali iz usta, neskriveni suvonjavim brkovima koje je puštao. Retke dlačice su ga samo činile sličnijim pacovu nego dok je bio živ. Nosio je tamne naočare, ali grimizne tačke iza stakala nagoveštavale su podozrive oči. Covek iz Skotland Jarda skide svoj šešir i spusti ga na sto. “Prošle noći”, poče on, užurbano, “u ulici Henberi. Bilo je to, jednostavno rečeno, klanje.” “Prošle noći?” “Izvinite”, on uze dah, prisetivši se njenog doskorašnjeg sna. “Danas je osmi. Septembar.” “Spavala sam tri dana.” “Mislio sam da će biti najbolje da vas probudim. Glave su se usijale. Topli postaju nemirni, baš kao i novorođeni.” “Dobro ste, uradili”, reče ona. Isčistila je krmelje iz očiju i pokušala da razbistri glavu. Čak i poslednje krhotine sunca, koje su se probijale kroz prljavi kvadrat stakla iznad nje, bile su kao ledene iglice na njenom čelu. “Kada sunce zađe”, rekao je Lestrejd, “na ulicama će nastati haos. Mogla bi da izbije još jedna Krvava nedelja. Neki kažu da se Van Helsing vratio.” “Princ Supružnik bi to voleo.” Lestrejd odmahnu glavom. “То je samo glasina. Van Helsing je mrtav. Njegova glava je još uvek na kolcu ispred Palate.”
“Proverili ste?” “Palata je neprestano pod stražom. Princ Supružnik ima svoje Karpatijance oko sebe. Naš soj neprestano mora biti na oprezu. Imamo mnogo neprijatelja.” „Naš soj?” „Neumrli.” Ženevjev se skoro nasmeja. Ја nisam od vašeg soja, inspektore. Vi ste od loze Vlada Tepesa, ja sam od loze Sandanjaka. Mi smo u najboljem slučaju rođaci.” Detektiv stegnu ramenima, i istovremeno frknu. Loza ništa nije značila londonskim vampirima, znala je Zenevjev. Bilo u trećem, desetom ili dvadesetom kolenu, svi su oni imali Princa Supružnika za svog oca-u-mraku. “Jesu li se vesti raširile?” “Brzo”, odgovori detektiv. “Sva večernja izdanja objavljuju priču. Do sada već ceo London Ima među onih izađu, koji nas ne bi vole, madmoazel Dijudon. Onizna. se raduju. A kadatoplima novorođeni mogla da nastane panika. Zatražio sam trupe, ali komesar Voren okleva da pošalje vojsku. Nakon one nezgode prošle godine...” Grupa toplih buntovnika, podstičući na ustanak protiv Krune, okupila je rulju na Trafalgar Skveru. Neko je proglasio Republiku i pokušao da organizuje anti-monarhističke snage. Ser Carls Vdren, komesar Skotland Jarda, pozvao je armiju i novorođeni poručnik naredio je svojim ljudima, mešavini vampira i živih, da pucaju na demonstrante. Tada je skoro započela revolucija. Da nije bilo intervencije same kraljice, Imperija bi eksplodirala kao bure baruta. “I šta bih ja mogla učiniti”, upita Zenevjev, “da pomognem Princu Supružniku?” Lestrejd je grickao svoje brkove, sjajnih zuba, sa kapima pene na usnama. “Možete da zatrebate, madmoazel. Hol je prepun. Neki ne žele da budu na ulicama dok je ovaj ubica na slobodi. Neki šire paniku i bunt, potpirujući bande osvetnika. Vi imate nekog uticaja...” “Imam, zar ne?”
“Zeleo... da vas najlepše zamolim... daupotrebite svoj uticaj da smirite situaciju. Pre nego što se dogodi neka nesreća. Pre nego što još ljudi bezrazložno izgine.” Zenevjev nije bila iznad uživanja u ukusu moći. Zbacila je svoj ogrtač, zaprepašćujući detektiva svojom golotinjom. Smrt i uskrsnuće nisu u njemu izmenili njegovog Dok jezakopčavajući Lestrejd pokušavao se skupi izapredrasude tamnih naočara, ona vremena. se brzo obukla, gomilu da sitnih kopči i dugmića spretnim pokretima svojih vitkih prstiju. Nakon svih ovih godina, osećala se kao da se kostim njenih toplih dana, složen i zamoran kao pun oklop, vratio da je progoni. Kao novorođena, sa olakšanjem je nosila jednostavne tunikei čakšire koje su nakon Jovanke Orleanke postale, ako ne moderne, ono bar prihvatljive, zaklevši se da nikad više ne dopusti da je umotaju u utegnutu formalnu haljinu. Inspektor je bio previše bled da pošteno pocrveni, ali crvene mrlje veličine novčića mu se pojaviše na obrazima i on se nerado naduri. Lestrejd, kao i mnogi drugi novorođeni, odnosio se prema njoj kao da je stara koliko izgleda. Imala je šesnaest godina 1432, kad joj je Sandanjak podario Mračni poljubac. Bila je starija, najmanje jednu deceniju, od Princa Supružnika. Dok je on kao novorođeni prikivao Turcima turbane na njihove glave i nabijao svoje zemljake na naoštrene kolčeve, ona je bila pravi vampir, nastavljajući lozu svog oca-u-mraku, učeći veštine koje su je sada činile jednom od najdugovečnijih u svom soju. Sa četiri i po veka za sobom, bilo joj je teško da se ne nervira kada bi se neki tek ustali mrtvac, jedva ohlađen, ponašao snishodljivo prema njoj. “Ovaj ubica mora biti pronađen i zaustavljen”, reče Lestrejd, “pre nego što ponovo ubije.” “Bez daljnjeg”, složi se Zenevjev, “ovo mi zvuči kao problem za vašeg starog saradnika, detektiva sa kojim ste se uvek konsultovali.” Mogla je svojim izoštrenim čulima, koja su joj saopštila da pada noć, da oseti jezu u inspektor ovom srcu. “Gospodin Holms nije na raspolaganju, madmoazel. On ima svojih nesuglasica sa sadašnjom vlašću.” “Hoćete reći daje uklonjen — kao toliki naši najbolji umovi — u one kaveze na Saseškim Bregovima. Kako ih ono novine nazivaju, koncentracioni
logori?” “Žalim njegovu kratkovidost...” “Gde je? U Đavoljem Jarku?” Lestrejdklimnu glavom, skoro postiđen. U njemu je ostalo još dosta čoveka. Mnogi novorođeni su se držali svojih toplih života kao da se ništa nije izmenilo, i Zenevjev se pitala koliko dugo će im trebati da postanu kao vampirske kurve koje je Princ Supružnik doveo iz zemlje iza planina, glad na nogama, bezumni lovci. Zenevjev završi sa rukavima i okrenu se ka Lestrejdu, malo ispruženih ruku. To je bila navika nastala u četiri i po veka bez ogledala, uvek tražeći nečij e mišljenje kako izgleda. Detektiv klimnu glavom, progunđavši nešto, i ona bi spremna da se suoči sa svetom. Navukla je plašt sa kapuljačom na ramena. Gasne svetiljke u hodniku van njene sobe već su bile upaljene. Iza niza prozora, viseća magla je istiskivala iz sebe poslednju krv umirućeg sunca. Jedan prozor je bio otvoren, propuštajući hladan noćni vazduh. Zenevjev je mogla da oseti život u njemu. Uskoro će morati da se hrani, za dva ili tri dana. Uvek je tako posle sna. “Moram da prisustvujem istrazi”, reče Lestrejd. “Možda bi bilo najbolje da pođete sa mnom.” “U redu, ali moram prethodno da razgovaram sa upravnikom. Neko će morati da se poštara za moje dužnosti.” Bili su na stepenicama. Zgrada se već vraćala u život. Bez obzira koliko se London promenio dolaskom Princa Supružnika, Tojnbi Hol je još bio potreban. Siromašnima i beskućnicima bilo je potrebno sklonište, hrana, medicinska nega, obrazovanje. Novorođeni, potencijalni besmrtni beskućnici, bili su tek u nešto boljem stanju od svoje tople braće i sestara. Ponekad se Zenevjev oseća]a kao Sizif, večno gurajući kamen uzbrdo, uvek se vraćajući dva metra kad bi prešla jedan. Lili je sedela na prvom odmorištu, sa krpenom lutkom u rukama. Jedna ruka joj je bila sparušena, kožna membrana nabrana ispod nje, odrpana haljina isečena da dopusti slobodu pokreta. Devojčica se nasmeši Zenevjev, zuba oštrih ali neujednačenih, sa mrljama tamnog krzna na vratu i čelu. Novorođeni nisu mogli pravilno da menjaju oblik. Ali to ih nije sprečavalo da
pokušavaju, i, uglavnom, završavaju u oblicima nalik Lilinom, ili još gorim... Vrata upravnikove kancelarije stajala su otvorena. Zenevjev je pomazila Lili po kosi i ušla unutra, kucnuvši na vrata u prolazu. Upravnik podiže pogled sa svog stola, zatvarajući fasciklu koju je proučavao. Bio je mlad čovek, još uvek topao, ali lica duboko izboranog i kose prošarane sedima. Mnogi koji su proživeli proteklih nekoliko godina izgledali su kao i on, stariji no što jesu. On klimnu glavom policajcu. “Džek”, reče ona, “inspektor Lestrejd želi da prisustvujem istrazi. Možeš bez mene?” “Dogodilo se još jedno”, reče upravnik, izričući činjenicu, ne postavljajući pitanje. “Novorođeni”, reče Lestrejd. “U ulici Henberi.” “U redu, Zenevjev. Druit može preuzeti tvoje dužnosti kad se vrati sa svog obilaska. Nismo te, ovaj, očekivali još par noći.” “Hvala ti.” je. Dođi kod mene kad se vratiš. Inspektore Lestrejd, “Ма dobro prijatno veče.” “Doktore Sjuard”, reče Lestrejd, stavljajući šešir na glavu, “laku noć.”
3 “Šta da se radi?” uzviknu novorođeni sa špicastom kapom. “Šta će zaustaviti ovog gada u ubijanju naših žena?” Vajn Bakster, postariji čovek gledstonske pojave, ljutito je pokušavao da sačuva kontrolu nad istragom. Za razliku od sudije visokog suda, nije imao čekić, pa je bio prisiljen da lupa po drvenom stolu golom pesnicom. “Još jedan ispad”, poče Bakster, namršten, “i biću prisiljen da uklonim posmatrače iz ove sudnice.” Novorođeni, nabusiti grubijan koji mora da je izgledao gladan još dok je bio topao, sede natrag na stolicu. Okruživalo ga je slično društvo. Imali su dugačke švalove, iscepane kapute, džepove istegljene knjigama, teške čizme i retke bradice. Zenevjev je poznavala njihov tip ljudi. Vajtčepel je imao najrazličitije republikanske, anarhističke, socijalističke i revolucionarne pokrete. “Hvala vam”, reče islednik, sređujući svoje zabeleške. Novorođeni nisu
voleli situacije u kojima je neko topao imao vlast. Ali čitav život puzanja kad bi neki važni starkelja zarežao, ostavio je navike. Bakster je takođe bio poznat tip čoveka, onaj koji se opire Mračnom poljupcu, noseći svoje bore i ćelu kao oznake ljudskosti. Doktor Levelin, lokalni lekar — dobro poznat u Tojnbi Holu — koji je prvi pregledao već Sen je dao svoju izjavu. se usvela na jednostavnu činjenicu datelo, je Lulu — Nemica, skoro Ona pristigla London i još skorije preobraćena — probodena kroz srce, rastrgnuta i obezglavljena. Trebalo je mnogo lupanja po stolu da se smiri graja koja je propratila otkrivanje metode ubistva. Bakster je sada slušao dokaze doktora Henrija Džekila, naučnog istraživača. “Kad god vampir strada”, objasni Lestrejd, “Džekil se pojavi. Čudan mi je nešto, ako shvatate na šta mislim...” Zenevjev je čoveka koji je davao detaljan i anatomski precizan opis grozota, smatrala pomalo naduvenim, ali je sa interesovanjem — sa više interesovanja od novinara koji su zevali u prvom redu — slušala ono što je izlagao. “...nismo još dovoljno razjasnili tačne promene u ljudskom telu koje prate takozvanu transformaciju iz normalnog življenja u stanje vampirizma”, reče Džekil. “Do tačnih podataka je teško doći, a predrasude se, poput londonske magle, nadvijaju nad ćelom stvari. Moja istraživanja su naišla na ravnodušnost javnosti, čak i neprijateljstvo. Istraživanje bi nam svima pomoglo. Možda bi podele koje dovode do tragičnih događaja kao što je smrt ove devojke tada nestale iz našeg društva.” Anarhisti su ponovo negodovali. Bez podela, njihov cilj ne bi imao smisla. “Previše onoga što verujemo o vampirizmu je zasnovano na narodnoj tradiciji”, nastavi Džekil. “Kolac kroz srce, srebrna kosa da odstrani glavu. Vampirski corpus jeste zaprepašćujuće otporan, ali ma koja veća povreda vitalnih organa prouzrokuje istinsku smrt, kao u ovom slučaju.” “Da li vi to nagoveštavate da je ubica bio upoznat sa funkcionisanjem čovekovog tela, bilo vampirskog ili ljudskog?” “Da, poštovani sudijo. Razmera povreda ukazuje na određenu izbezumljenost, ali same rane — moglo bi se skoro reći zaseke — naneo je
neko iskusan.” “Taj je jebeni doktor”, povika glavni anarhista. U sudnici ponovo izbi galama. Anarhisti, među kojima je bio otprilike jednak broj toplih i novorođenih, počeše udarati nogama i derati se, dok su ostali — gomila ispijenih, većinom neumrlih žena u šarenim haljinama koje su, sudeći po izgledu, bile koleginice pokojnice, šačica dobro obučenih lekara, neki Lestrejdovi uniformisani mladići, pokoji lovac na senzacije, novinari, sveštenici i socijalni radnici — samo međusobno glasno razgovarali. Bakster je povredio ruku udarajući o sto. Zenevjev uoči čoveka koji je stajao u zadnjem delu sudnice, posmatrajući metež sa hladnim interesovanjem. Pristojno obučen, sa ogrtačem i cilindrom, mogao bi proći za lovca na senzacije, da oko sebe nije imao određenu auru cilja. Nije bio vampir, ali — za razliku od islednika, ili, čak, doktora Džekila — nije pokazivao znake uznemirenosti što se nalazi među tolikim neumrlima. Oslanjao se o crni štap. “Ко je to?” upita ona Lestrejda. “Čarls Bjurgard”, odgovori novorođeni detektiv, podižući usnu. “Jeste li ikad čuli za Klub Diogen?” Ona odmahnu glavom. “Kada se kaže 'visoko društvo', misli se na njih. Važni ljudi počinju da se zanimaju za ovaj slučaj. A Bjurgard je njihov čovek.” Islednik je ponovo uspostavio red. Službenik se bio išunjao iz sobe i vratio sa još šest policajaca, svima novorođenima, i ovi su se poredali uza zidove kao straža. Anarhisti su se opet komešali, cilj im je očigledno bio da prouzrokuju dovoljno nemira da bi predstavljali smetnju, ali ne i dovoljno da im se zapišu imena. “Ako bih mogao da odgovorim na nepostavljeno pitanje koje je pokrenuo gospodin u drugom redu”, upita Džekil, na šta islednik klimnu glavom, “poznavanje rasporeda vitalnih organa ne ukazuje automatski na medicinsko obrazovanje. Ako niste zainteresovani da sačuvate život, mesar vam može izvaditi par bubrega isto tako precizno kao i hirurg. Samo vam je potrebna mirna ruka i oštar nož, a njih ima na pretek u Vajtčepelu.” “Da li možete da pretpostavite kakvim je oružjem izvršeno ubistvo?” “Nekakvim sečivom, očigledno. Posrebrenim.”
Reč izazva grupni uzdah. “Čelik ili gvožđe ne bi načinili takve povrede”, nastavi Džekil. Mampirska fiziologija je takva da se sve rane nanete običnim oružjem gotovo smesta zaceljuju. Tkivo i kost se obnavljaju, kao što gušterima izraste novi rep. Srebro zaustavlja ovaj proces. Samo bi srebrni nož mogao naneti tako trajnu, fatalnu štetu vampiru.” Bjurgard klimnu glavom. “Upoznati ste sa slučajem Meri En Nikols?” Džekil klimnu glavom. “Da li ste doneli neke zaključke poredeći ova dva slučaja?” “Jesam. Ova dva ubistva su nesumnjivo delo iste osobe. Levorukog čoveka, natprosečne visine i fizičke snage...” “Gospodin Holms bi mogao da kaže devojačko prezime njegove majke iz gomilice pepela cigarete”, promrmlja Lestrejd Zenevjev. “...dodao bih da, razmatrajući slučaj sa nepristrasnog stanovišta, sam ubica nije vampir.” Anarhist se našao na nogama, ali islednikovi policajci su se našli oko njega pre no što je stigao išta da poviče. Smešeći se sebi na sređivanju sudnice, Bakster zabeleži poslednju pretpostavku i zahvali se doktoru Džekilu. Onaj čovek, Bjurgard, otišao je, primetila je Zenevjev. Islednik je započeo svoj dugačak pregled situacije, da bi na kraju doneo presudu “ubistvo od strane nepoznate osobe ili osoba”, dodajući da je ubistvo Lulu Sen pripisano istom čoveku koji je, pre nedelju dana, ubio Meri En Nikols. Novinari, svi odjednom, počeše da postavljaju pitanja.
4 Bjurgard je šetao kroz maglu, pokušavajući da svari podatke koje je sakupio sa isleđivanja. Kasnije će morati da načini podroban izveštaj, pa je želeo da sredi stvari u glavi. Negde u blizini, ulični svirač je rasecao noć. Melodija je bila “Uzmi par grimiznih očiju”, iz Vampiri Venecije ili: Dama, Tama i Kama Gilberta i Salivana. To mu se činilo prigodnim. Dama — na određeni način — i kama su očigledno bili deo slučaja, a tama je bio ubica, skriven maglom i krvlju. Uprkos Džekilovom svedočenju, Bjurgard se poigravao mišlju da su
dosadašnja ubistva delo različitih ljudi, ritualna ubistva poput thuggee davljenja, činovi pobune protiv novih gospodara. Takvi događaji nisu bili neuobičajeni. Ali ova ubistva su bila drugačija, delo luđaka, ne revolucionara. Naravno, to neče sprečiti ulične bukače, kao što su oni koji su prekidali istragu, da prisvajaju ova bedna kasapljenja kao svoje pobede. Vampirska kurva u ulici Flauer Din se daimati ga načini besmrtnim za uncu ili dve njegove krvi.End Pitao se ponudila koliko će dugo snage da odoleva. U trideset petoj, već je bio svestan da zaostaje za događajima. U pedesetoj, šezdesetoj, hoće li mu se njegova odluka da ostane topao činiti smešnom, izopačenom? Čak grešnom? Da li je odbijanje vampirizma bio moralni ekvivalent samoubistva? Njegov otac je umro sa pedeset osam. Vampirima su bili potrebni topli, radi hrane i pomoći, da vode zemlju preko dana. Već je bilo vampira — ako ne u salonima Mejfera, onda ovde u Ist Endu — koji su gladovali kao što su to siromašni oduvek činili. Koliko će trebati pre no što “očajničke mere” koje je Lord Henri Voton stalno predlagao u Parlamentu — slanje još više toplih u logore, ne samo kriminalaca već svih zdravih primeraka, da služe kao stoka za vampire na visokim položajima, koji su bili neophodni zemlji — budu ozbiljno razmotrene. Iz Đavoljeg Jarka su dolazile priče od kojih se Bjurgardovo srce ledilo. Već sad је' definicija “kriminalca” obuhvatala mnoge valjane muškarce i žene koji jednostavno nisu mogli da se uklope u novi režim. Trebalo mu je vremena da nađe kočiju. Posle zalaska sunca, Vajtčepel se vraćao u život. Javne kuće i muzičke dvorane su se osvetljavale, ljudi su se gurali unutra, smejući se i vičući. I ulice su bile zakrčene. Trgovci su prodavali note, bočice “ljudske” krvi, makaze, kraljevske suvenire. Kestenje se peklo na uličnim tezgama u ulici Polumeseca, i bivalo prodavano novorođenima kao i toplima. Vampiri nisu imali potrebu za hranom, ali navike se bilo teško otresti. Ljudi bi primetili njegovu odeću i uglavnom se sklanjali sa puta. Bjurgard je bio svestan sata u prednjem džepu i novčanika u unutrašnjem. Svuda oko njega je bilo spretnih prstiju i oštrih kandži. Krv nije bila sve što su novorođeni želeli. Preteći je mahao štapom u hodu, terajući neprilike. Konačno je našao kočiju i ponudio kočijašu tri šilinga da ga odveze do Čejn Voka, u Ćelziju. Čovek dodirnu drškom biča vrh svog polucilindra i Bjurgard uđe unutra. Unutrašnjost je bila obložena crvenim plišom, kao kovčezi koje je video u izlozima prodavnica na Oksford Stritu. To je Bjurgardu
izgledalo isuviše luksuzno za ovaj deo grada i upita se da li su kočije dovezle par otmenih posetilaca iz Vest Enda u potrazi za ljubavnim avanturama. Po celoj četvrti bilo je javnih kuća za svačiji ukus. Žene i dečaci, topli i vampiri, bili su na raspolaganju za samo par šilinga. Kurve kao Poli Nikols i Lulu Sen davale su se za par bakrenjaka ili malo krvi. Bilo je moguće da ubica nije iz Vajtčepela, da je samo još jedan gospodičić koji upražnjava svoje sklonosti. U Vajtčepelu, govorilo se, možeš dobiti sve, bilo plaćajući ili uzimajući. Njegova služba, u onome što su nazivali Velikom igrom, odvela ga je i na gora mesta. Proveo je nedelje kao jednooki prosjak u Avganistanu, prateći kretanje ruskog izaslanika za koga se sumnjalo da huška brdska plemena. Tokom Boerske pobune, nastojao je da sklopi primirje sa Amahagerom, čija se zamisao večernje zabave sastojala od kuvanja glava zarobljenika u loncu. I, tokom mesec dana, maštoviti kineski mandarin zabavljao ga je u svojim naparfimisanim tamnicama. Ali svejedno, bilo je iznenađenje vratiti se, posle godina provedenih u tajnoj službi Njenog Veličanstva, i zateći London pretvoren u grad čudniji, opasniji i bizarniji od svih gradova koje je dotada video. Više nije predstavljao srce Imperije, več sunđer koji je upijao krv kraljičine zemlje sve dok se ne bude rasprsnuo. Točkovi kočije zazveketaše na kaldrmi, uspavljujući ga kao meki udari valova pod brodom. Dok je Bjurgard bio u inostranstvu, Princ Supružnik je zauzeo London. Zaprosio je i osvojio Kraljicu, prisilivši je da odbaci crninu, uveo vampirizam na Britanska Ostrva i preoblikovao najveću Imperiju na kugli zemaljskoj da bi je prilagodio svojim potrebama. Carls Bjurgard je još uvek služio svojoj kraljici. Dao je reč da smrt neće uzdrmati njegovu vernost Njenom Veličanstvu, ali kada je to rekao, mislio je da se to odnosi na njegovu smrt. Princ Supružnik, koji je za sebe uzeo i dodatnu titulu Lorda Protektora, vladao je sada Velikom Britanijom, dok mu je njegov nakot izvršavao sve želje i prohteve. Vampir, Lord Rutven, bio je premijer, a drugi, Ser Fransis Varni, potkralj Indije. Elitna Karpatska straža, odevena u uniforme koje kao da su bile uzete iz neke pozorišne predstave, patrolirala je Bakingemskom Palatom i celim Vest Endom, kao sveti užasi. Armija, mornarica, diplomatija, policija i engleska crkva su sve bile u raljama Princa Supružnika, novorođeni su bivali unapređivani iznad toplih u svakoj prilici. Iako je kraljevstvo u najvećoj meri funkcionisalo kao i ranije, bilo je i
drugih promena: ljudi su nestajali iz javnog i privatnog života, logori kao što je Đavolji Jarak iskrsavali su u udaljenim delovima zemlje, a vladin aparat — tajna policija, iznenadna hapšenja, uobičajena pogubljenja — podsećala su ga ne na kraljicu, već na careve i Tajpinga. Republikanske bande su izigravale Robina Huda u divljinama Škotske i Irske, a sveštenici su mahali svojim krstovima i večito pokušavali da obeleže novorođene provincijalne gradonačelnike Kainovim znamenjem. Nešto gaje iritiralo. Navikao je da veruje tom osećanju koje bi se povremeno javljalo. U nekoliko prilika spasio mu je život. Kočija se nalazila na Komeršal Roudu, idući ka istoku, ne ka zapadu. Mogao je da namiriše dokove. Bjurgard odluči da vidi šta će se dogoditi. Ovo je izgledalo zanimljivo i nadao se da kočijaš ne namerava samo da ga ubije i opljačka. Otpustio je kukicu na štapu i izvukao nekoliko centimetara blistavog čelika iz tela štapa. Mač će se lako izvući ako mu bude zatrebao. Ipak, to je bio samo čelik. Pitao se da li bi srebro bilo korisnije.
5 U Vajtčepelskoj Policijskoj Stanici, Lestrejd ju je predstavio inspektoru Eberlajnu, koji je bio zadužen za istragu u toku. Pošto je radio na slučaju Nikols, bez ikakvih rezultata, sada se bavio sa Lulu Šen, kao što će verovatnovi sa budućim ubistvima. Džekilovo svedočenje je samo potvrdilo ono što je Zenevjev već naslutila. Ovi užasi neće sami prestati. Covek sa srebrnim nožem će nastaviti dok ga ne uhvate ili ubiju. Lestrejd i Eberlajn se malo udaljiše da nešto popričaju. Eberlajn je bio topao, i svaki put — nesvesno? — kad bi mu se ukazala prilika da dođe u dodir sa vampirskim mesom, našao bi nešto drugo da radi sa rukama. Zapalio je lulu i slušao kako Lestrejd nabraja stavke na prstima. Zenevjev pređe pogledom preko čekaonice, koja je bila puna. Ispred stanice, bilo je nekoliko zainteresovanih skupina. Grupa Hrišćanskih Krstaša, noseći krst Sv. Džordža, podržavala je propovednika koji je prizivao Božji Sud na vampirski soj, proglašavajući Vajtčepelskog Ubicu za istinskog slugu Volje Isusove. Potpirivalo je ih par profesionalnih bundžija, neke od kojih je već videla u sudnici, a ismevalo ih je nekoliko našminkanih novorođenih žena, koje su nudile skupe poljupce i izmenjene živote.
Zenevjev je shvatala da su mnogi novorođeni platili da postanu plen neke ulične drolje, tražeći vampirizam kao izlaz iz svoje toplote. Narednik je puštao na slobodu neke od redovnih gostiju Stanice. Zenevjev je prepoznala većinu. Bilo je mnogo njih — i toplih i vampira — koji su provodili svoje živote između zatvorskih ćelija i Tojnbi Hola, u stalnom traganju za krevetom i besplatnim obrokom. “Gospođice Di”, reče žena, prepoznajući je, “Gospođice Di...” “Keti”, reče ona novorođenoj, “da li se dobro ophode prema vama?” “Ljubezno, gđice, ljubezno”, reče ona, smejuljeći se naredniku, “niš' drugo nego dom van doma.” Keti Edous je kao vampir izgledala jèdva nešto bolje nego dok je bila topla. Džin i suviše noći provedenih napolju su ostavili svoj trag na njoj, a crveni sjaj u njenim očima i na njenoj kosi nisu ispravljali izboranu kožu pod teškom šminkom. Kao mnogi u Vajtčepelu, Keti je još uvek razmenjivala svoje telo za piće. Krv njenih mušterija je verovatno imala u sebi alkohola koliko i džin na koji je navikla. Novorođena popravi svoju kosu, nameštajući crvenu traku koja je držala njene uske lokne podalje od njenog širokog lica. Na dlanu je imala otvorenu ranu. “Daj mi da vidim, Keti.” Zenevjev je viđala slične rane. Novorođeni su morali da budu pažljivi. Bili su jači, izdržljiviji od toplih. Ali veliki deo njihove hrane je bio bolestan. A bolest je j oš uvek predstavlj ala opasnost. Mračni poljubac j e činio nešto čudno — nešto što bi verovatno veoma zainteresovalo doktora Džekila — bolestima koje bi osoba prenela iz toplog života u neumrlo stanje. “Imaš li mnogo ovakvih rana?” Keti odmahnu glavom, ali Zenevjev je znala da to znači da. Bistra tečnost je curila ispod crvenog poveza na njenom dlanu, na Ketinoj utegnutoj odeći bilo je vlažnih fleka koje su nagoveštavale još rana. Nosila je šal na neprirodan način, prekrivajući vrat i gornji deo grudi. Zenevjev skloni vunu i namirisa trulež koji je svetlucao na Ketinoj koži. Zenevjev pogleda ženi u oči i ugleda strah. Keti Edous je znala da nešto nije u redu, ali se sujeverno plašila da otkrije šta je u pitanju.
“Keti, moraš doći u Hol večeras. Traži gospodina Druita, ili, još bolje, doktora Sjuarda. Nešto se može učiniti za tebe. Obećavam ti.” “Biću u redu, ljubavi.” “Nećeš, ukoliko ne potražiš pomoć, Keti.” Keti pokuša da se nasmeje, i istetura se na ulicu. Jedna štikla joj je nedostajala, pa je šantala poput igrača u muzičkoj dvorani. Podigla je glavu, obmotavši šal kao krzno ukradeno od vojvotkinje i, izazovno vrckajući, prošla pored govornika Hrišćanskih Krstaša, i nestala u magli. “Umreće u roku od godinu dana”, reče narednik, crvenooki novorođeni sa izbočinom posred lica nalik njušci. “Neće ako ja tu nešto mogu da uradim.”
6 Kočija ga je odvela do Fabrike tutkala, negde blizu Basena. Ovaj deo grada nije dobro poznavao, iako je nekoliko puta bio ovde u službi Njenog Veličanstva. Vrata se otvoriše pred njim i par crvenih očiju zasvetluca u mraku iza. “Izvinite zbog neugodnosti, Bjurgard”, preo je svilenkasti glas, muški ali ne sasvim muževan, “ali nadam se da shvatate. Nije lako...” Bjurgard siđe i nađe se u dvorištu jedne od mnoštva ulica u blizini dokova. Svuda oko njega bili su ljudi. Onaj koji je progovorio bio je Englez, vampir sa skupim kaputom i mekim šeširom, lica u tami. Poza mu je bila istovremeno opuštena i pripravna, bio je atleta i Bjurgard ne bi voleo da provede četiri runde sa njim. Ostali su bili Kinezi, sa perčinima i pogureni, ruku u rukave.goVećina su bili ali masivni tip poredzmaja vratai kočijezavučenih bio je novorođeni, do pojasa da topli, bi pokazao svoju tetovažu vampirsku neosetljivost na jesenju hladnoću. Englez iskorači i mesečina obasja njegovo mladoliko lice. Imao je lepe trepavice, nalik ženskim i Bjurgard ga prepozna. “Gledao sam vas kako postižete šest šestica od šest lopti '85-е”, reče on. “Gospoda i Igrači, MCC.” (Merilbounski Kriketski Klub, prim. prev.) Sportista skromno slegnu ramenima. “Oduvek sam govorio da morate da igrate s onim što vam bace.” Bjurgard je čuo ime novorođenog u Klubu Diogen, u vezi smelih pljački
dragulja. Pretpostavljao je daje umešanost sportiste u ovo očigledno kidnapovanje samo potvrđivala da je on zaista počinilac tih kriminalnih dela. “Ovuda”, reče provalnik-početnik, pokazujući na vlažni kameni zid. Novorođeni Kinez pritisnu ciglu i deo zida se podiže, otkrivajući prolaz. “Sagnite se ili ćete tresnuti glavu. Vraški su niski ovi kosooki.” Bjurgard je sledio novorođenog koji je u mraku video bolje od njega, a za njim je išlo nekoliko Kineza. Sišli su niz prolaz koji se strmo spuštao i on shvati da se nalaze ispod nivoa ulica. Sve je bilo vlažno i svetlucavo, nagoveštavajući da se podzemne odaje nalaze blizu reke. Vrata se otvoriše i Bjurgarda uvedoše u slabo osvetljenu sobu, opremljenu luksuznim nameštajem. Primetio je da nema prozora, samo chinoserie panela. U središtu sobe nalazio se veliki sto iza koga je sedeo prastari Kinez, dugih, čvrstih noktiju poput sečiva noža, položenih na radnu površinu. Bilo je i drugih u sobi, u udobnim naslonjačama poredanih u polukrug oko stola. Jedan od ljudi okrenu glavu; žar cigarete pretvarao mu je lice u Đavolju masku. On je bio vampir, ali Kinez nije. “Gospodine Bjurgard”, poče Istočnjak, “baš lepo od vas što ste navratili do nas bednih i nedostojnih.” “Lepo od vas što ste me pozvali.” Kinez zatapša rukama i klimnu glavom sluzi mrtvačkog lica, Burmancu. “Prihvati našem gostu šešir, ogrtač i štap.” Bjurgard bi oslobođen tereta. Kada je Burmanac bio dovoljno blizu, Bjurgard uoči njegovu minđušu i ritualnu tetovažu na vratu. “Dakoit?” upita on. “Dobro zapažate.” “Imam nekog iskustva sa svetom tajnih udruženja.” “То je tačno, gospodine Bjurgard. Naši putevi su se ukrstili tri puta, u Egiptu, u Kašmiru i u provinciji Šansi. Prouzrokovati ste mi neke male neugodnosti.” Bjurgard shvati sa kim razgovara. “Primite moja izvinjenja, doktore.” Kinez se naže napred, izvlačeći lice iz senki, zazveketavši noktima kad je odmahnuo na Bjurgardovo izvinjavanje. “Nemojte se opterećivati time. To
su bile trivijalne stvarčice, ni od kakve posebne važnosti.” Ovog čoveka zvali su “Đavolji doktor” ili “Gospodar čudnih smrti”, a govorilo se da je jedan od Saveta Sedmorice, vladajućeg tela Si-Fana, tonga čiji se uticaj protezao iz Kine na sve delove sveta. Provalnik-početnik uključi gasnu svetiljku i lica postadoše jasna, mračni uglovi sobe raščinjeni. “Posao”, zareza vampir vojničkog izgleda, “zapamtite, vreme je novac...” “Hiljadu izvinjenja, pukovniče Moran. Na Istoku su stvari drugačije. Ovde moramo da se povinujemo vašim Zapadnjačkim načinima, žurba i hitnja, zbrka i industrija.” Čovek koji je pušio ustade, otkrivajući vitku figuru sa koje je visio šinjel sa tragovima krede oko džepova. Pukovnik ustuknu pred njim i zakorači unazad, spuštajući pogled. Glava pušača se okretala sa jedne na drugu stranu kao gušterova, sa očnjacima koji su virili iz usta. “Moj saradnik je biznismen”, objasni on između dimova, “naš prijatelj kriketaš je diletant. Sajks nastavlja porodični posao. Ja sam matematičar, ali vi, dragi moj doktore, vi ste pravi umetnik.” “Profesor mi laska.” Bjurgard je čuo i za profesora. “Sa dva od tri najopasnija čoveka na svetu u sobi, moram se upitati gde bi treći mogao da bude?” “Vidim da vam naša imena i položaji nisu nepoznati, gospodine Bjurgard”, reče Kinez. “Doktor Nikola nije mogao da prisustvuje našem malom okupljanju. Mislim da istražuje neke potopljene brodove na obali Tasmanije. On više nije naša briga. Ima on svojih interesovanja.” Bjurgard pogleda ostale okupljene, one još nepredstavljene. Sajks je bio čovek prasećeg lica, topao, nizak, debeo i surov. Sa drečavim kariranim sakoom i jeftinim uljem u kosi, izgledao je tuđinski u ovako otmenom društvu. Jedini je on izgledao poput kriminalca. “Profesore, ako biste bili ljubazni da objasnite...” “Hvala vam, doktore”, odgovori čovek koga su zvali “Napoleon kriminala”. “Gospodine Bjurgard, kao što znate, niko od prisutnih u ovoj prostoriji — a tu računam i vas — nema ono što bismo nazvali zajednički cilj. Imamo svaki svoje puteve, a ako se oni ukrste... pa, često se to nesrećno
završava. U poslednje vreme, svet se izmenio, ali ma kakve lične metamorfoze prihvatili, naš poziv ostaje suštinski isti. Mi smo skrivena zajednica, oduvek smo i bili. Napravili smo neke ustupke. Kujemo zavere jedni protiv drugih, ali kada sunce izađe, povlačimo liniju i ne napadamo se. Nanosi mi veliki bol što ovo moram da kažem, ali ta linija izgleda da popušta...” “Bilo je policijskih racija svuda po Ist Endu”, prekide ga Sajks. “Godine krvničkog rada straćene u j eđnom danu. Kuće nam porazbij aše. Kockanj e, opijum, devojke: niš' im nije sveto. Naš posao je bio kupljen i plaćen, a prljave caje su prekršile dogovor.” “Ja nemam nikakve veze sa policijom”, reče Bjurgard. “Ne smatrajte nas naivnim”, reče Profesor. “Kao i svi članovi Kluba Diogen, nemate zvaničan položaj. Ali zvanično i stvarno su dve različite stvari.” “Ovo narušavanje naših poslova će se nastaviti”, reče Kinez, “dokle god je Vajtčepelski ubica na slobodi.” Bjurgard klimnu glavom. “Pretpostavljam daje tako. Uvek postoji šansa da će ubica biti pronađen u racijama.” “On nije jedan od nas”, zareza pukovnik Moran. “On vam je poma'nitali luđak, eto š'a je. Čujte, niko od nas nije baš nešto gadljiv — je l’ kapirate? — al' ovaj dasa ga pretera. Ako ti drolja nešto sere, isečeš joj lice, ne jebeno grlo.” “Dosad, koliko znam, niko nije pominjao daje bilo ko od vas umešan u ubistva.” “Nije u tome stvar, gospodine Bjurgard”, nastavi profesor. “Naše carstvo senki je poput paučine. Prostire se po ćelom svetu, ali je skoncentrisana ovde, u ovom gradu. Gusta je, složena i zaprepašćujuće osetljiva. Ako se dovoljno niti prereze, srušiće se. A niti se režu posvuda. Svi smo propatili otkako je Meri En Nikols ubijena, a neugodnosti su noćas udvostručene. Svaki put kada ubica javno udari, on udara i nas.” “Moje kurave neć' na ulicu, dok je on napolju. To sakati moje džepove.” “Siguran sam da će policija uhvatiti čoveka. Za informaciju je raspisana nagrada od pedeset funti.” “А mi smo raspisali nagradu od hiljadu gvineja, pa se ništa nije
dogodilo.” “Gospodine Bjurgard”, reče Kinez. “Želeli bi da pridodamo naše skromne mogućnosti onima vaše izvrsne policije. Zavetujemo se da će svaki podatak koji dopre do nas — kao što to tako često biva — biti direktno prosleđen vama. Zauzvrat, zahtevamo da se stvarno potrudite oko vaše istrage vezane za ovaj slučaj, za koji znamo da vam ga je Klub Diogen poverio.” Bjurgard pokuša da to ne pokaže, ali bio je duboko zaprepašćen da su unutrašnji poslovi Kluba Diogen na neki način bili poznati “Gospodaru čudnih smrti”. Lukavi Kinez je očigledno znao detalje uputstava koja su mu bila izdata pre samo nekoliko časova. “Ovaj prostak preteruje”, reče provalnik, “i bilo bi mu najbolje da se pokupi i zbriše negde.” “Nudimo hiljadu gvineja za informaciju”, reče pukovnik, “i dve hiljade za njegovu smrdljivu glavu.” “Da li smo se razumeli, gospodine Bjurgard?” “Jesmo, profesore.” Novorođeni se blago osmehnu, prelazeći očnjacima preko tanke donje usne. Jedno ubistvo je vrlo malo značilo ovim ljudima, ali podivljali kriminalac je predstavljao neugodnost koju nisu nameravali tolerisati. “Kočija će vas odvesti do Čejn Voka”, objasni Kinez, dok mu je osmeh obasjao oči i podigao brk. “Ovaj sastanak je okončan. Služite našem cilju i bićete nagrađeni. Izneverite nas i posledice... neće biti tako prijatne.” Kinez mahnu rukom i Bjurgard bi slobodan da ode. Dok ga je provalnik vodio nazad kroz prolaz, Bjurgard se pitao sa koliko će još Đavola morati da se uortači da bi ispunio svoju dužnost prema Kruni. Njegovi šešir, ogrtač i štap su ga čekali u kočiji. “Do viđenja”, reče kriketaš, sjajnih crvenih očiju, “vidimo se na stadionu.”
7 Kada je sunce izašlo, novorođeni su žurili svojim kovčezima i ćoškovima, a Zenevjev se šetala ulicama, ni ne pomišljajući da strahuje od sve bleđih senki, polako se približavajući Tojnbi Holu. Kao i Princ Supružnik, bila je
dovoljno stara da se ne sparuši na suncu kao što se to dešavalo osetljivim novorođenima, ali osetila je kako snaga, koja je poticala iz krvi tople devojke, iščezava sa prvim narandžastim svetlom zore koje se probijalo kroz uskovitlanu maglu. Prošla je kraj toplog policajca na Komeršal Roudu i klimnula mu glavom u znak pozdrava. On se okrenuo i nastavio svoju patrolu. U Vajtčepelu je čak i u ovo doba bilo više policajaca nego što će u narednih šest vnedelja promarširati na paradi u čast gradonačelnika Londona. U proteklih nedelju i po dana provodila je više vremena na slučaju Trboseka, nego na svom poslu. Druit je radio u dve smene, jedva izlazeći na kraj sa ograničenim brojem mesta u Holu, prvo zbrinjavajući one kojima je to najpotrebnije. Postavili su je u Građanski zbor, i prisustvovala je tolikim sastancima da su joj još i sada reći odzvanjale u ušima, kao što muzika odzvanja u ušima onih koji sede preblizu orkestru. Socijalisti Džordž Bernard So i Beatris Poter držali su govore širom grada, koristeći ubistva da bi skrenuli pažnjudobrovoljnih na životne uslove u Ist Tojnbi Hol je, uda ovom trenutku, primao toliko priloga daEndu. je Druit predložio potpomognu aktivnosti Trboseka da bi prikupili još pomoći, što nije nasmejalo ozbiljnog Džeka Sjuarda. Ni So, ni Poterova sami nisu bili vampiri, a So je u najmanju ruku bio povezan, koliko je Zenevjev shvatila, sa jednim Republikanskim ogrankom. Plakat na zidu konjušarevog dvorišta obećavao je najnoviju nagradu za informaciju koja bi dovela do hvatanja Džeka Trboseka. Na njemu se nalazila kopija pisma koje je primila Centralna novinska agencija, prekrivena paučinastim, crvenim škrabotinama. Niko još nije prepoznao rukopis, i Zenevjev je pretpostavljala da traganje za šaljivdžijom sa crvenim mastilom neće odvesti policiju ništa bliže Vajtčepelskom ubici nego što su sada. A sada nisu bili nimalo blizu. Suprotstavljene grupe toplih i novorođenih huligana krstarile su ulicama sa batinama i noževima, boreći se jedni sa drugima i obrušavajući se na sumnjivo nedužne prolaznike. Od poslednjeg ubistva, uličarke su počele da se bune, ne toliko zbog opasnosti od ubice, koliko zbog primetnog nedostatka mušterija od kako su huligani počeli da maltretiraju svakog ko bi došao u Vajtčepel tražeći ženu. Zenevjev je čula da kurve Sohoa i Kovent Gardena rekordno zarađuju i rekordno se hrane.
Neki luđak — skoro sigurno ne i ubica— pisao je Centralnoj novinskoj agenciji bulazneći crvenim slovima. “Namerio sam se na kurve i pijavice, i neću prestati da ih koljem dok me ne prikuju... Sačuvao sam nešto čestite crvene tečnosti u boci da bi njome pisao, ali se zgusnula kao lepak i neupotrebljiva je. Crveno mastilo je dovoljno prikladno, nadam se, ha ha... Moj nož je srebrn i oštar, i želim da se vratim poslu čim. dobijem priliku.” Pismo anonimnog šaljivdžije bilo je potpisano sa “iskreno Vaš, Džek Trbosek”, i ime se zadržalo. Zenevjev je čula da je Džek obućar, poljski Jevrej koji sprovodi ritualna ubistva, strani mornar, degenerik iz Vest Enda, duh Abrahama Van Helsinga, ili Carlija Piša. Bio je policajac, doktor, domaćica, sveštenik. Sa svakom novom glasinom još nedužnih ljudi bilo je prepušteno rulji. Obućar pod imenom Pizer bio je zaključan u policijskoj ćeliji radi sopstvene zaštite kada je nekome palo na pamet da napiše “Džekova koliba” na njegovom izlogu. Nakon što je govornik Hrišćanskih Krstaša izjavio da ubica može nesmetano da se kreće i ubijanapoulici kraju što jenapolicajac, vampirski pozornik je odvučen u dvorište Koukzato i nabijen šiljak od ograde. Zenevjev prođe pored dovratka na kom je Lili spavala. Novorođeno dete, koje će možda ostariti, ali nikad neće odrasti,vspremalo se za dan, umotavajući se u parčiće ćebadi koje su mu dali u Holu. Zenevjev primeti da je devojčicina polu-pretvorena ruka u još gorem stanju, neupotrebljivo krilo koje izvire od kuka do mišice. Pretvaranje je bio trik koji je Princ Supružnik čuvao za sebe, a unaokolo je bilo suviše nedovršenih nakaza. Lili je prislonila mačku uz svoje lice, sa ustima na vratu životinje. Životinja je jedva preživljavala. Eberlajn i Lestrejd su ispitali desetine ljudi, ali nikoga nisu uhapsili. Ispred policijske stanice su se bez prestanka okupljale suprotstavljene grupe demonstranata. Ženevjev jevčula glasine da su pozvani vidovnjački medijumi kao što su Lis i Karnacki. Ser Caris Voren je bio primoran lično da se opravda premijeru, a Rutven će uskoro dobiti komesarevu ostavku ako se nešto pod hitno ne preduzme. Gomila privatnih detektiva — Sekston Blejk, Maks Karados, August Van Dusen — motala se po Vajtčepelu, nadajua se da će nešto otkriti. Čak se i prečasni Hokšo ponovo aktivirao. Ali sa njihovim priznatim vođom u Đavoljem Jarku, entuzijazam detektivske zajednice znatno je opao, i rešenja nije bilo na pomolu. Kraljica, ponovo mlada i sveža,
izrazila je zabrinutost zbog “ovih strašnih ubistava”, ali Princ Supružnik se nije oglasio, za koga je Ženevjev prepostavljala da su mu životi nekolicine građana, pa bili oni vampiri ili ne, bili važni koliko i buvlji. Kako je postepeno shvatala koliko j e bespomoćna da utiče na ponašanje ovog nepoznatog manijaka, tako je počela da oseća i koliko važan ovaj slučaj postaje. da mrtve su svi umešani počinjali izjavljujući da nije samo reč oKao dve vampirske kurve.svoja Reč izlaganja je o D'Izraelijevim “dvema nacijama”, o žalosnom širenju vampirizma među nižim slojevima, o krhkoj ravnoteži izmenjenog kraljevstva. Ubistva su bila samo varnice, ali Britansko Carstvo je bila kutija šibica. Provodila je puno vremena sa kurvama — dovoljno dugo je bila izgnanik da bi osećala izvesnu identifikaciju sa njima — i delila je njihove strahove. Noćas, oko zore, pronašla j e toplu devojku u kući gospođe Voren na Raven Rou i nahranila se njom, iz potrebe, ne iz zadovoljstva. Posle toliko godina, trebalo bi da je naviknuta na život lovca, ali Princ Supružnik je sve toliko izopačio da se ponovo stidela, ne onoga što mora činiti da bi produžila svoje postojanje, već onih stvari koje su vampiri, odlože Vlada Tepeša, činili oko nje. Topla devojka je bila nekoliko puta ugrizena, bleda i krhka. Pre ili kasnije, pretvori će se. Ničiji nakot, moraće sama da pronađe svoj put u tami, i završiće bez sumnje nakinđurena kao Keti Edous, ili istinski mrtva poput Poli Nikols. Glava joj je bila pomućena od džina koji je topla devojka bila popila. Ceo grad joj se činio bolesnim. Zora je ubrizgala krv u maglu.
8 Dnevnik doktora Sjuarda
Septembar 28, 1888. Danas sam otišao na Kingsted da položim venac. Ima tri godine, u dan, od Lusine smrti. Njenog uništavanja, bolje rečeno. Na nadgrobnom spomeniku je datum njene prve smrti, i samo se ja — bar tako mislim — sećam datuma Van Helsingovog pohoda. Napokon, Princ Supružnik i Lord Protektor ne bi baš od toga pravio nacionalni praznik. Tada smo sledili starog Holanđanina, ne verujući zaista u ono što nam je ispričao o Lusi. Moj teret žalosti posle njene smrti je bio dovoljan i bez priča kako je ustala iz kovčega i počela ujedati decu oko Hempstedskog Brega. Još uvek sanjam Lusi, i to previše. Nekada sam se nadao da ću je uzeti za
ženu. Ali Arturovšarm — danepominjem njegovu titulu i bogatstvo — nadvladao je. Njene usne, njena bleda koža, njena kosa, njene oči. Mnogo puta su snovi o Lusi bili krivi za moje noćne izlaske. Vlažni poljupci i vlažni snovi... Lusi je bila prvi plen Princa Supružnika u Engleskoj i prva koja je bila uništena. Sada samo žalimkolac što je uArtur — Lordje Godejlming — imao čast da joj zarije drveni srce,Holmvud oslobađajući njenog neželjenog stanja. Pomogao sam da se obezglavi šišteći leš i napunio joj usta belim lukom. Da je Van Helsing samo bio dovoljno brz da nas odvede i do drugog novorođenog, trećeg, desetog, stotog. Postojao je trenutak, pretpostavljam, kad je Drakula mogao biti proteran sa ovih obala, oteran nazad u divljinu Transilvanije, propisno pogubljen drvetom, srebrom i čelikom. Ali ne znam kada je to moglo da bude. Odabrao sam da radim u Vajtčepelu jer je to najružniji deo kraljevstva Princa Supružnika. Ovde su tvorevine, koje po nekima čine njegovu vladavinu podnošljivom, najtanje. Sa vampirskim droljama na svakom ćošku, koje vrebaju krv, i iscrpljenim ili mrtvim ljudima na skučenim ulicama, može se videti pravo, crvima izjedeno, lice onoga što je nastupilo. Teško mi je da sačuvam kontrolu među tolikim pijavicama, ali inoj poziv je snažan. Nekada sam bio doktor, specijalista za mentalne poremećaje. Sada sam ubica vampira. Moja dužnost je da iščupam pokvareno srca grada. Magla koja obavija London u jesen postala je gušća otkako je Drakula došao. Čuo sam da se svakakva gamad — pacovi, divlji psi, mačke — namnožila i neki delovi grada prisustvuju ponovnom javljanju srednjovekovnih bolesti koje ovi donose. Kao da je Princ Supružnik zapenušana kanalizacija, rasipa poganost sa svog trona, cereći se vučjim osmehom dok se ova širi kraljevstvom. Magla znači da je sve manje i manje razlike između dana i noći. To uzbuđuje novorođene. Viđamo ih sve više kako polude na dnevnom svetlu, dok im mutno svetio prži mozak. Ostatak grada je mirniji, ali ništa bolji. Na putu za Kingsted, svratio sam u krčmu u Hempstedu na praseću pitu i pintu piva. U polumraku popodneva, gospoda su se šepurila na Bregu, blede kože, sjajnih crvenih očiju. Moderno e, shvatam, pratiti trendove koje su uveli kraljica i vampirizam — iako mu je odolevano nekoliko godina — sada je postao više nego prihvatljiv. Mlade, zgodne devojke sa škotskim kapicama, bodeža od slonovače namesto zuba
pažljivo skrivenih japanskim lepezama, roje se na Bregu oblačnim popodnevima, visoko podignutih debelih, crnih suncobrana. U suštini nema nikakvih razlika između njih i jeftinih krvopija kod “Deset zvona” i „Vlada IV” u Vajtčepelu. Kapije Kingsteda zjape otvorene, neodržavane. Otkako je umiranje izašlo iz mode,iako crkvena su slabo posećivana. Većina crkava je isto tako prazna, dvordvorišta ima svoje poslušne arhiepiskope, koji očajnički pokušavaju da pomire anglikanizam sa vampirizmom. Dok je bio stvarno živ, Princ Supružnik je poklao hiljade u odbrani vere, i još uvek se smatra hrišćaninom. Ulazeći na groblje, nisam mogao a da se ne setim... Lusine “bolesti”, njenog pogreba. Van Helsingove dijagnoze, leka. Uništili smo stvorenje, a ne devojku koju sam voleo. Prosecajući njen vrat, našao sam sebi poziv. Ruka me je užasno bolela, pulsirajuća masa tkiva. Znam da bih trebalo da odem na lečenje, ali mislim da mi je moj bol potreban. Daje mi odlučnost. Na samom početku, neki novorođeni su otvarali grobnice svoje pomrle rodbine, nadajući se da će ih nekom čudesnom osmozom povratiti u vampirski život. Morao sam da pazim gde stajem da bih izbegao rupe koje su ovi bezuspešni pokušaji ostavili u zemlji. Magla je ovde gore bila retka, zavesa od muslina. Bio sam u neku ruku zaprepašćen da vidim nekog ispred grobnice Vesterna. Mlada žena, vitka i mračna, u kaputu sa svilenim okovratnikom i slamnatim šeširom sa mrtvom pticom nasađenim na njenu čvrsto uvezanu kosu. Začuvši me kako se približavam, ona se okrenu i ja primetih sjaj crvenih očiju. Sa svetlom iza sebe, mogla je biti Lusi. “Gospodine?” reče ona, zatečena mojim upadom. “Ко bi to mogao biti?” Glas je bio irski, neobrazovan, blag. To nije bila Lusi. Ostavio sam šešir na glavi, ali klimnuh glavom. Nešto mi je bilo poznato kod novorođene. “Ali”, reče ona, “ра to je doktor Sjuard, iz Tojnbija.” Zrak poznog sunca se probi kroz maglu i vampirica se trgnu. Ugledah joj lice.
“Keli, žarne?” “Meri, gospodine”, reče ona, povrativši svoje držanje, prisetivši se da se ulizuje, smeši, cifra. “Došli ste da odate poštu?” Klimnuh glavom i položih venac. Ona je svoj spustila kod vrata grobnice, par cvetića za peni, sad zasenjeni mojim vencem od šilinga. “Da li ste poznavali mladu gospođicu?” “Jesam.” Artur me je porazio kod Lusi, kao što me je porazio sa maljem i kolcem. Lord Godejlming je i sam sada bio vampir, sečivo oštrog lica i začin svakog društvenog okupljanja. Pre ili kasnije, moraću da sateram svoje srebro u njegovo izdajničko, mrtvo srce. “Bila je lepotica”, reče Keli. “Prelepa.” Nisam mogao da zamislim nikakvu vezu u životu između moje Lusi i ove koščate kurve. Meri Keli — naši podaci kažu Meri Džejn, ali ponekad se nazivala Meri Zanet — svežija je od mnogih, ali ipak je samo još jedna kurva. Kao Nikolsova i Senova... “Ona me preobratila”, objasni Keli. “Zatekla me na Bregu jedne noći dok sam se vraćala kući iz doma jednog džentlmena, i podarila mi nоvi život.” Pogledah Keli malo pažljivije. Ako je zaista bila Lusin plen, potvrđivala je teoriju koju sam čuo po kojoj vampirov nakot počinje da sliči svom roditeljuu- tami. Neporecivo je bilo nečeg od Lusine prefinjenosti u tim malim crvenim ustima i malim belim zubima. “Ја sam njen nakot, k'o što je ona nakot Princa Supružnika. To me skoro čini članom kraljevske porodice. Kraljica mi je tetka-u-tami.” Keli se nasmeja, sjajnih očnjaka. Moja šaka u džepu je bila uronjena u plamen, čvrsto skupljena pesnica u središtu lopte bola. Keli mi se približi, tako blizu da sam osetio trulež u njenom dahu ispod sloja parfema, i pređe rukom preko okovratnika mog kaputa. “То je fini materijal, gospodine.” Ona mi poljubi vrat, brza kao guja, i srce mi se steže. Ni sada ne mogu da objasnim ili opravdam osećanje koje me je obuzelo. “Mogla bi' da vas preobratim, topli gospodine, da vas načinim
plemićem...” Telo mi je bilo kruto dok se pribijcda uz mene, upirući svojim kukovima, prelazeći rukama preko mojih ramena, leđa. Ja odmahnuh glavom. “Na vašu štetu, gospodine.” Ona se odmaknu. Krv mi je udarala u slepoočnicama, srce mi je jurišalo poput pobednika Veseks Kupa. Bio sam uznemiren prisustvom stvorenja. Da mi je skalpel bio u džepu, rasekao bih joj trbuh — odvratan izraz, delo nepoznatog šaljivdžije koji mi je podario “pseudonim”. Ali bilo je i drugih osećanja. Toliko je lišila na Lusi, na Lusi koja me je pohodila u snovima. Pokušah nešto reći, ali samo zastenjah. Keli shvati. Bila je iskusna. Pijamca se okrenu i nasmeši, ponovo se primjajući uz mene. “Nešto drugojačije, gospo'n?” Klimnuh glavom i ona polako poče da mi raskopčava odeću. Izvadila mi e ruku iz džepa i počela da je miluje, ližući krvavi povez uz drhtaje uživanja. Pogledah oko sebe. “Niko nas ovde neće uznemiravati, doktore, gospodine...” “Džek”, promrmljah. “Džek”, reče ona, zadovoljna zvukom. [Ko je pisac pisma? Džek ili Džon su uobičajena imena. Nije moguće da zna. Da zna, ja ne bih više bio živ.) U leji Lusine grobnice, pario sam se sa gnusnim stvorenjem, sa suzama na licu i užasnom vatrom u sebi. Meso joj je bilo hladno i belo. Nakon toga, uzela u usta sam i — joj sa novčić, izuzetnom, mučiteljskom pažnjom — Pogledala blago mi pustilame krv.jePonudio ali moja krv bila joj je dovoljna. me je sa nežnošću, gotovo sažaljenjem, pre nego što je otišla. Da sam samo imao svoj skalpel. Sada sam uznemiren, nervozan. Prošlo je suviše vremena otkako sam poslednji put udario. Vajtčepel je postao opasan. Ljudi sve treme njuškaju okolo, tražeći Trboseka u svakoj senci. Skalpel mi je na stolu, sjajno srebro. Oštar kao šapat. Kažu da sam lud. Ne shvataju moj cilj. Vraćajući se sa Kingsteda, priznao sam nešto samom sebi. Kada sanjam
Lusi, ne sanjam je onakvu kakva je bila dok je bila živa, dok sam je voleo. Sanjam Lusi kao vampira. Skoro je ponoć. Moram napolje.
9 Grad je goreo! Koliko je Zenevjev shvatila, Trbosek je udario dvaput protekle noći. U Dafild Jardu, pokraj ulice Berner, ubica je rasporio vrat novorođene kurve, ali ga je prekinuo prolaznik po imenu Dimšuc, pa je ovaj pobegao ne dovršivši posao. Nepun sat kasnije, napao je Ketrin Edous — Ketil — na Trgu Majtr, i izvršio pomnu disekciju, čak odsecajući uši i odnoseći neke unutrašnje organe. Dvostruki senzacija! Veče je provela u Holu. Upravnik joj je dodelio dežurstvo ove smene, pošto je Druit imao neka svoja posla. Lili je umirala i Zenevjev je bila sa njom. Devojčicino ljudsko telo bilo je besmrtno, ali životinja u koju je pokušala da se pretvori je nadvladavala, a životinja je bila mrtva. Dok se Lilino tkivo preobražavalo u uštavljeno, mrtvo meso, devojka je umirala malo po malo. Zenevjev požeie srebrni nož kao što je Trbosekov, da zada milosrdni udarac. Jedna od toplih sestara dala je Lili malo krvi, ali nije bilo pomoći. Zenevjev je pričala devojčici, pevala joj pesme svog davno iščezlog detinjstva, ali nije znala da li je Lili čuje. Jedan sat pre zore, stigle su vesti. Jedan od podvodača, ruke rasečene do kosti nečijom britvom, bio je doveden, a gomila koja ga je pratila imala je pet različitih verzija priče. Džek Trbosek je bio uhvaćen, i pritvoren u policijskoj stanici, identitet mu se držao u tajnosti zato što je posredi bio pripadnik kralj evske porodice. Džek je rastrgao tuce ljudi naočigled prolaznika i pobegao od potere preskočivši zid od sedam metara, zahvaljujući oprugama na čizmama. Lice mu je bila srebrna lobanja, ruke okrvavljene kose, dah sveta vatra. Džek je ubio. Ponovo. Dvaput. Pozornik joj je ispričao gole činjenice. Bila je zaprepašćena kad je čulazaKeti. Drugu ženu najverovatnije nije poznavala. “Sređuje i dve odjednom”, reče pozornik, “skoro da morate da mu se
divite, đavolku jednom.” Sada, pošto je sunce izašlo, Zenevjev je skoro zadremala. Umorila se od staranja o stvarima, dok Druit i Sjuard nisu tu. Gomila kurvi se motala po okolini, uglavnom u histeričnim suzama, preklinjući za novac pomoću kojeg bi pobegle iz mišolovke Vajtčepela. U stvari, okrug je bio mišolovka davno pre no što je Trbosek posrebrio svoje oštrice. Lili je bučno umrla. Zenevjev je umotala sitan leš u čaršav. Već je počeo da truli, i moraće da se ukloni pre no što miris postane neizdrživ. Kada god bi umro neko koga je poznavala, još jedno zrnce leda bi se prilepilo na njeno srce. Videia je kako je lako postati neosetljivo čudovište. Još nekoliko vekova i mogla bi biti takmac Vladu Tepešu, nezainteresovana ni za šta drugo osim moći i tople krvi u grlu. Dole, u sobama za primanje, zavlada metež — još jedan. Zenevjev je očekivala da tokom dana pristigne još povređenih. Posle ubistava, nastaće ulične tuče, povređeni demonstranti, možda čak i linčovanje na američki način... Četiri uniformisana vojnika su bila u hodniku, sa nečim teškim obmotamm u ćebe između njih. Lestrejd se nervozno šećkao, neuredne odeće. Policajci su morali da se probijaju kroz neprijateljsku gomilu. “Kao da nam se ruga”, rekao je pozornik, “huškajući ih sve protiv nas.” “Madmoazel Dijudon, ispraznite jednu sobu.” “Inspektore...” “Nemojte da se prepirete, već uradite što sam vam rekao. Jedna je još živa.” Ona smesta shvati i proveri svoje papire. U trenutku se setila da zapravo ima jednu praznu sobu. Pošli su za njom uz stepenice, negodujući zbog svog nezgrapnog tereta, i ona ih uvede u Lilinu sobu. Sklonila je mali zavežljaj sa kreveta, i policajci položiše ženu na njega, uklanjajući ćebe. “Madmoazel Dijudon, upoznajte Long Liz Strajd.” Novorođena je bila visoka i mršava, ruža namackanog na upalim obrazima, kose bele kao rogozina. Nosila je pamučnu bluzu, umrljanu crvenim od vrata do pojasa. Vrat joj je bio otvoren do kosti, rasečen od uha do uha, kao klovnov osmeh.
Krkljala je, dok su njena rasečena pluća pokušavala da dišu. “Naš Džeki nije imao dovoljno vremena da uradi sve kao i obično”, objasni Lestrejd. “Sačuvao se za Keti Edous. Topli gad.” Liz Strajd pokuša da se prodere, ali nije mogla dovesti vazduh iz pluća do usta. Promaja je šištala kroz njenu ranu. Zube nije imala, izuzev četiri oštra očnjaka. Pluća su joj se skupljala kao žablji bataci. Dva policajca su morali da je pridržavaju. Ruke su joj se tresle vkao drveće na oluji. “Neće preživeti”, reče mu Zenevjev. “Suviše je kasno za nju.” Neki drugi vampir bi možda i preživeo ovakvu ranu — sama je proživela i gore — ali liz Strajd je bila novorođena, i preobraćena suviše kasno u životu. Umirala je godinama, trujući se lošim džinom, primajući suviše udaraca. ,tNe mora da preživi, samo da da izjavu.” Zenevjev nije bila sigurna da li ima izgleda za to. “Inspektore, ne znam da li može da govori. Mislim da su joj glasnice prerezane.” Lestrejd stade žvakati svoje brkove. Liz Strajd mu je bila prva prilika da nađe Trboseka i nije želeo da odustane. Vrata se otvoriše pod naletom mase i ljudi počeše da naviru. Lestrejd se okrenu da im poviče “napolje”, ali zapovest mu zastade u grlu. “Gospodine Bjurgard”, reče on. Visoki, dobro obučeni čovek koga je Zenevjev videla na obdukciji Lulu Sen, uđe u sobu, sa doktorom Sjuardom za petama. Bilo je još ljudi — sestri, pomoćnika — u hodniku. “Inspektore”, reče visoki čovek. “Mogu li...” “Uvek mi je zadovoljstvo da pomognem Klubu Diogen, gospodine Bjurgard”, reče Lestrejd, glasom koji je nagoveštavao da bi mu veće zadovoljstvo bilo da sipa kaustičnu sodu u sopstvene oči. Bjurgard prođe između pozornika, elegantnim pokretom, uljudnim ali snažnim.. On prebaci ogrtač preko ramena da bi mu ruke imale veću slobodu pokreta. ,tBlagi Bože”, reče on. “Zar se ništa ne može učiniti za ovu nesrećnicu?”
Zenevjev je bila čudnovato zadivljena. Bjurgard je bio prva osoba koja je rekla nešto što bi navelo na pomisao da je Liz Strajd osoba za koju vredi nešto učiniti, umesto da je osoba sa kojom vredi nešto učiniti. “Prekasno je”, objasni Zenevjev. “Pokušava da se regeneriše, ali povrede su joj prevelike, a zalihe snage premale...” Rasečeno meso oko otvorenog grla Liz Strajd se migoljilo, ali nije uspevalo da se poveže. Grčevi su joj sad bili učestaliji. “Doktore Sjuard?” reče Bjurgard, tražeći profesionalnu dijagnozu. Upravnik se približi razmahanoj, izbezumljenoj ženi. Zenevjev ponovo uoči da se ovaj — mada to dobro skriva — zapravo gadi od vampira. “Bojim se da je madmoazel Dijudon u pravu. Jadno stvorenje, imam nešto srebrne soli gore. Mogli bismo joj olakšati muke. To bi bilo najmilosrdnije.” “Ne dok nam ne da neke odgovore”, upade Lestrejd. “Boga čoveče”, usprotivi se Bjurgard. “Ona je ljudsko biće, a ne običan trag mu, u istrazi.” Sjuard dotače čelo liz Strajd i pogleda je u oči, koje su bile crveni klikeri. On odmahnu glavom. Odjednom, ranjenu novorođenu obuze napad snage. Ona odbaci pozornika koji joj je držao ramena, i baci se na upravnika, čeljusti razjapljenih poput kobre. Zenevjev odgurnu Sjuarda sa puta i saže se da bi izbegla zamahnute kandže. “Ona menja oblik”, neko uzviknu. Tačno tako. Liz Strajd se prope, kičma joj se savi, zglobovi počeše da se uvlače. Vučja njuška joj iskoči iz lica, a pramenovi dlake prekriše joj kožu. Sjuard otpuza unazad do zida. Lestrej d reče ljudima da se izmaknu. Bjurgard je posezao pod ogrtač za nečim. Liz Strajd je pokušavala da postane vuk ili pas. Ali to je bio težak trik — kao i njen otac-u-tami pre nje, Zenevjev se nije mogla pretvarati — a to je zahtevalo i ogromnu koncentraciju, i snažan osećaj identiteta. Ne džinom natopljen um novorođenog u samrtnoj agoniji. “Grom i pakao”, neko reče.
Donja vilica Liz Strajd iskoči kao kod aligatora, postajući prevelika da bi stala u lobanju. Desna noga i ruka počeše da joj se suše, dok joj se leva strana nadula, uz slojeve mišića oko kostiju. Krvava odeća joj puče. Rana na vratu joj je zarasla, a obnovljeni, novi žuti zubi su sijali na mestima istrgnutih. Kandža zamahnu i zari se u uniformisane grudi toplog pozornika. Krv poteče. Polu-stvorenje je izbacivalo krike kroz čeljusti. Ona skoči, probijajući se kroz policajce i prizemlji se u čučanj, pohitavši preko poda, oštrica na šapi usmerenih ka Sjuardu. “Sklonite se”, naredi Bjurgard. Covek iz Kluba Diogen je držao revolver. Povukao je osigurač i pažljivo nanišanio. Iiz Strajd se okrenu i pogleda uvcev. “То je beskorisno”, usprotivi se Zenevjev. Liz Strajd skoči. Bjurgard povuče oroz. Metak je pogodio Liz Strajd u srce i odbacio je na zid. Ona pade, beživotna, na Sjuarda, pretvarajući se ponovo u svoj izvorni oblik, a zatimvu trulo meso. Zenevjev upitno pogleda Bjurgarda. “Srebrni metak”, objasni on, bez ponosa. Sjuard ustade, brišući krv sa lica. Drhtao je, jedva skrivajući gađenje. “Ра, okončali ste Trbosekovo delo, to je sigurno”, promrmlja Lestrejd. “Ja se ne žalim”, reče Votkins, ranjeni topli pozornik. Zenevjev se naže nad leš, i potvrdi smrt Liz Strajd. Iznenada, poslednjim naporom, njena ruka — još uvek vučija — polete i njene kandže stegnuše rub Sjuardove nogavice.
10 “Mislim da je pokušavala nešto da nam kaže”, reče on. “Šta”, odgovori vampirica, “ubica se zove... Sidni Pantalone.” Bjurgard se nasmeja. Ono što je Zenevjev rekla nije bilo posebno smešno, ali vampirski humor je bio neočekivan. Malo neumrlih je volelo da se šali.
“Ne bih rekao”, odgovori on. “Cizmić, možda.” “Ili Kožna Pregača. Kao onaj prodavač.” “Pizer je imao alibi za Poli Nikols. Osim toga, napustio je Vajtčepel pre nedelju dana.” Lestrejd se prihvatio da otpremi liz Strajdu mrtvačnicu. Bjurgard je odlučio da prepešači razdaljinu od ulice Berner do Trga Majtr, a vampirica iz Tojnbi Hola je pošla za njim. Zenevjev Dijudon se oblačila kao Nova žena, uski kaputić i jednostavna haljina, skromne čizme ravnih donova, beretka i ogrtač do pojasa. Da je Velika Britanija još uvek imala skupštinu, ona bi želela da glasa. I, pretpostavljao je on, ne bi glasala za Rutvena. Stigli su na poprište ubistva Ketrin Edous. Krvavu mrlju su čuvali topli policajci i gomila se držala podalje. “Trbosek mora da je sprinter”, reče ona. Bjurgard pogleda na sat. “Bili smo pet minuta brži od njega, ali mi smo znali kuda idemo. On je verovatno samo tražio devojku.” “I skrovito mesto.” “Ovde baš i nije skrovito.” Lica sa prozora u dvorištu su gledala dole. “U Vajtčepelu, ljudi su izvežbani da ništa ne primećuju.” Zenevjev je obilazila malo, ograđeno dvorište, kao da pokušava da oseti mesto. “Vi niste kao ostali vampiri”, primeti on. “Ne”, složi se ona, “Koliko...” “Četiri stotine pedeset i šest.” Bjurgard se zbuni. “Tako je”, reče ona, “ја nisam od loze Princa Supružnika. Moj otac-utami bio je Sandanjak, a njegova majka-u-tami bila je Ledi Melisa D'Akve, a...” “Znači, vi nemate nikakve veze...”, on zamahnu rukom “...sa svim
ovim?” “Svako ima veze sa svačim, gospodine Bjurgard, Vlad Tepeš je bolesno čudovište, i njegova loza širi svoju bolest. Ona žena jutros je ono što možete da očekujete od njegove krvnog srodstva...” “Vi radite kao lekar?” Ona slegnu ramenima, “Naučila sam mnoge veštine tokom godina, bila sam kurva, vojnik, pevačica, geograf, kriminalac. Šta god da je izgledalo ispravno. Sada mi se čini da je najkorisnije da budem doktor.” Bjurgardu se dopade ova drevna devojka. Nije bila nalik ni jednoj ženi — toploj ili neumrloj — koju je poznavao. Žene, bilo svojim izborom, bilo sticajem okolnosti, uvek su stajale sa strane, posmatrale, komentarisale, nikad ništa nisu preduzimale. Zenevjev Dijudon nije bila posmatrač. “Da li ovo ima neke veze sa politikom?” Bjurgard pažljivo razmisli. “Mislila zar samne?” na Klub Diogen”, objasni ona. „Vi ste neka vrsta vladine organizacije, “Ја služim Kruni, da.” “Ра, otkud to da ste vi zainteresovani za ovaj slučaj?” Zenevjev je stajala nad krvavom mrljom koja je bila sve što je ostalo odKetrin Edous. “Sama kraljica je izrazila zabrinutost. Ako ona tako zatraži, mi pokušavamo da uhvatimo ubicu, i onda...” “Trbosek bi mogao da bude nekakav anarhista”, pomisli ona glasno. “Ili okoreli neprijatelj Malo podalje vampira.” od trga, nalazila se grupa policajaca, među njima Lestrejd i Eberlajn, i mršavi čovek tužnih brkova sa svilenim šeširom na glavi. Bio je to Ser Čarls Уоrеn, koga su ubistva dovukla u ozloglašeni kraj njegovog grada. Bjurgard se odšeta do tamo, sa vampiricom uz sebe. Novorođeni pozornik je sklanjao kockasti sanduk od zida pored koga je ovaj ležao. Debeli pacov, tela velikog i nadutog kao ragbi lopta, izlete i projuri između komesarovih uglancanih cipela, skvičeći kao ispucali nokti na školskoj tabli. Lestrejd se malo pomeri da bi se ovi pridružili.
Pozornik otkri škrabotinu. VAMPIRCI NISU LJUDI KOJE NEĆE KRIVITI NIZAŠTA “Znači, vampire treba kriviti za nešto”, zaključi komesar oštroumno. “Da li bi Trbosek mogaovda bude jedan od nas?” upita otmeni novorođeni građanin koji je došao sa Ser Čarlsom. “Jedan od vas”, promrmlja Bjurgard. “Taj očigledno pokušava da nas zavede”, ubaci se Eberlajn, koji je još uvek bio topao. “То je obrazovan čovek koji pokušava da nas navede da mislimo da je nepismen. Samo dve gramatičke greške koje ni najgluplji mornar ne bi upotrebio.” “Kao pisma?” upita Ženevjev. Eberlajn razmisli, “Lično smatram da se to neki pametan raznosač vesti u Vajtčepèl Staru igra da bi pospešio prodaju. Ovo je napisano drugim rukopisom, a ovo jeste bio Trbosek. Preblizu je da bi bila slučajnost.” “Grafit nije bio ovde juče?” upita Bjurgard. “Pozornik se kune da nije.” Ovaj potvrdi. “Obrišite ga”, reče Ser Carls. Niko ništa ne učini. “Nastaće pobuna. Još nas je malo, a topli su brojni.” Komesar uze sopstvenu maramicu i poče da briše kredu. Niko se ne usprotivi uništavanju dokaza. “Eto”, reče Ser Carls, završivši posao. “Ponekad mi se čini da sve moram sam da uradim.” Bjugard uoči ograničenu impulsivnost koja bi mogla da prođe kao nesebična odvažnost u Rorks Driftu ili Laknau i uvide kako bi Ser Carls lako mogao da izda naređenje koje bi se okončalo masakrom. Dostojanstvenici se udaljiše, vrativši se svojim kočijama, klubovima i komforu. Policajci Ist Enda ostaše da sve počiste.
“U redu”, reče Lestrejd, “želim da ćelije budu pune do sumraka. Privedite svakog siledžiju, svaku kurvu, svakog pijanicu, svakog džeparoša. Pretite im čime znate. Neko mora nešto da zna, i pre ili kasnije neko će i da progovori.” Ovo se nimalo neće dopasti društvu u Fabrici tutkala, zaključi Bjurgard. Priđe, bio u pravu. Bjurgard dovoljno poštovao profesora njegoveLestrejd kolege nije da veruje da u slučaju da je ijedan kriminalac u Londonu znai bilo šta o Trboseku da bi mu to bilo direktno prosleđeno. U nedelju i po dana otkako se susreo sa njima, ništa nije dočuo. Zatekao se sam sa Ženevjev dok je sunce zalazilo. Ona skide svoju kapu. “Eto”, reče ona, puštajući kosu, “ovako je već bolje.”
11 Dnevnik doktora Sjuarda 22 Oktobar, 1888. Izdržavam Meri Keli. Ona je toliko nalik Lusi, toliko nalik onome što je Lusi postala. Platio sam joj stanarinu do kraja meseca. Posećujem je kad stignem, koliko mi to moj posao u Holu dopušta, i upuštamo se u našu čudnu razmenu fluida. “Dvostruka senzacija” — odvratan izraz — rastrojila me je, i mislim da ću prestati sa mojim noćnim poslom. Još uvek je neophodan, ali postaje ismdše opasan. Policija je protiv mene, a vampira ima svuda. Pored toga, učim od Keli, učim o sebi. Ona mi priča, dok ležimo na krevetu u njenom stanu na Milers Kortu, kako je napustila posao, kako ne viđa druge muškarce. Znam da laže, ali ne pravim scene oko toga. Otvaram njeno rumeno meso i zaranjam u nju, a ona mi nežno pušta krv, zarivajući svoje zube u mene. Imam ožiljke po telu, ožiljke koji bole kao rana koju mi je Renfild naneo u Parflitu. Odlučan sam da se ne preobratim, da ne popustim. Novac nije važan. Keli može da ima sve što mi preostane od mojih prihoda. Otkako sam došao u Tojnbi Hol, nisam uzimao platu i znatno sam pomagao kupovinu zaliha lekova i drugih potrepština. U mojoj porodici je uvek bilo novca. Titule nikada, ali novca uvek. Strajdova me je prepoznala kad ju je policija dovela u Hol i identifikovala bi me da je Bjurgard nije dokrajčio. Mora da su me i drugi videli te noći —
između Strajdove i Edousove. Trčao sam kroz Hice uspaničen, okrvavljen i sa skalpelom u pesnici — izašao je pristojan opis u Policijskoj Gazeti — Ima toliko priča o Trboseku —potpomognutih daljim glupim pisamcima štampi i policiji — da mogu neprimećeno da se krijem među njima, čak i ako povremena glasina bude neprijatno blizu istini. Jedan pacijent, neobrazovani imigrant pod imenom Kozminski, priznao mi jemoj da je Džek Trbosek, i ja sam ga ravnodušno predao Lestrejdu na ispitivanje. Ovaj mi je pokazao fasciklu punu sličnih priznanja. A negde napolju je i pisac pisama, koji se kikoće nad svojim idiotskim crvenim mastilom i neslanim šalama. Džordž Lask, predsednik Građanskog Komiteta, primio je pola ovčijeg bubrega uz pisamce naslovljeno “Iz Pakla”, tvrdeći da poklon pripada jednoj od ubijenih žena. “Drugo parče sam ispek'o i poj'o, bilo e fino. “ Brinem se zbogZenevjev. Ostali vampiri kao da imaju neku crvenu izmaglicu u svojim mozgovima, ali ona je drugačija. Pročitao sam u Lekarskom časopisu članak doktora Džekila — o vampirskim lozama, blago nagoveštavajući da možda ima nečeg nečistog u kraljevskoj krvi koju je Princ Supružnik uvezao. Toliki Drakulin nakot su izobličena, samoubilačka stvorenja, rastrgnuta između svog pretvarajućeg tela i svojih neobuzdanih želja. Naravno, poznato je daje kraljevska krv retka. A Džekil je “iščezao”. Lestrejd poriče da je odveden u Đavolji Jarak, ali mnoge koji su se usudili nešto reći protiv Princa Supružnika kao da je progutala magla. Znam da je ono što činim ispravno. Bilo je pravično spasiti Lusi odsecajući joj glavu, i bilo je pravično spasiti i ostale. Nikolsovu, Senovu, Strajdovu, Edousovu. Ja sam ispravan. Ali prestaću. Ja sam usamljen i Keli me je navela da skrenem pogled na sebe. Da li se moje ponašanje toliko razlikuje od ponašanja jadnog Renfilda, dok skupljam svoja sitna ubistva kao prosjak novčiće? Drakula je od njega načinio nakazu, a od mene je načinio čudovište. A ja jesam čudovište. Džek Trbosek. Svrstače me sa Svini To dom, Soni Binom, Džonatanom Vajldom, Bili Bonijem i biću beskrajno iskorišćavan u Policijskoj Gazeti i Čuvenim zločinima: Prošlim i sadašnjim — već su se pojavile petparačke priče o Sočnom Džeku, Crvenom Džeku, Springhild Džeku, Krvavom Džeku, Uskoro će nastati plesni pokreti, senzacionalističke
melodrame, voštana figura u Dvorani užasa u Madam Tiso. Hteo sam da uništim čudovište, ne da postanem jedno. Naterao sam Keli da mi priča o Lusi. Priča me, više me nije stid da prihvatim, uzbuđuje. Keli me sama po sebi ne interesuje, ali me interesuje zbog Lusi. Lusi koje se ja sećam je prevejana, prelepa i pristojno zavodljiva, pažljivo e ohrabrivala moja nastojanja, ali me je onda nespretno odbijala od sebe kada bi Artur mahnuo svojom titulom ispod njenog nosa. Negde između te nespretne, ali opčinjujuće devojke, i vrišteće pijavice čiju sam glavu smakao sa ramena, nalazila se novorođena koja je preobratila Keli. Drakulin nakot. Sa svakim prepričavanj em noćnog susreta na Bregu, Keli ubacuje nove detalje. Ili ih se priseća, ili ih izmišlja radi mene. Nisam siguran da me je briga koje je od ta dva. Ponekad, Lusin susret sa Keli je nežan, zavodljiv, zagonetan, sa toplim dodirima pre Mračnog poljupca. Drugi put to je brutalno silovanje, sa igličastim zubima koji paraju meso i mišiće, bol pomešan sa zadovoljstvom. Svojim telima oponašamo Keline priče. Više ne mogu da se setim lica mrtvih žena. Postoji samo Kelino lice. A i ono svake noći postaje sve sličnije Lusinom. Kupio sam Keli odeću sličnu onoj koju je Lusi nosila. Spavaćica koju nosi pre no što se parimo je veoma nalik na odoru u kojoj je Lusi sahranjena. Keli sada namešta kosu kao Lusi. Govor joj se popravlja, irski akcenat iščezava. Uskoro, oklevam da se nadam, Keli će postati Lusi. “Prošlo je skoro mesec dana,12 Carlse”, reče vampirica, “možda je završeno?” Bjurgard odmahnu glavom. “Ne, Zenevjev”, reče on. “Dobre stvari se završavaju, loše stvari se moraju zaustaviti.” “U pravu si, naravno.” Već se dobrano smrklo, i bili su u “Deset zvona”. Bjurgard se upoznavao sa Vajtčepelom kao što se upoznao i sa drugim čudnim teritorijama na koje ga je Klub Diogen slao. Provodio je dane spavajući u Celsiju, a noći u Ist Endu,
sa Zenevjev, loveći Trboseka. I ne hvatajući ga. Svi su počeli da se opuštaju. Grupe buntovnika koje su pohodile ulice pre dve nedelje, praveći nevolje i zlostavljajući nedužne, još uvek su nosili svoje ešarpe i batine, ali provodili su više vremena u pabovima nego u magli. Posle mesec dana dvostrukih i trostrukih smena, policajci su se lagano vraćali svojim redovnim dužnostima. Trbosek nije smanjio kriminal u drugim delovima grada. Prošle nedelje bila je otkrivena zavera protiv Princa Supružnika i, ispred Bakingemske Palate, Van Helsingova glava je dobila društvo. Tu su se našli socijalista, Šo, i mladi avanturista, Rasendil. Među zaverenicima je bilo jedno ili dvoje novorođenih, što je davalo novu boju političkom spektru. Od policije je zatraženo da sprovede odmazdu nad zaverenicima i njihovim porodicama. Đavolji Jarak bio je prepun agitatora i revolucionara. V. T. Steda, urednika koji je govorio protiv Princa Supružnika, izvukao je iz njegove kancelarije Karpatijanac vučjeg izgleda i rastrgnuo ga iz zabave. Sada ni Zenevjev ni Bjurgard nisu pili. Samo su posmatrali ostale. Pored pijanih bundžija, pab je bio prepun žena, pravih prostitutki ili prerušenih policajki. To je bio još jedan od planova koje su prvo ismejali u Skotland Jardu, da bi ga potom primenili. U Klubu Diogen, govorilo se o otvorenoj pobuni u Indiji i na Dalekom Istoku. Reporter Građanske i Vojne Gazete pokušao j e da ubije Varnij a za vreme službene posete Lahoru, i bio je — u najmanju ruku —još na slobodi i kovao zavere. Mnogi u Imperiji su prestali da priznaju kraljicu kao svog zakletog vladara, makar i samo zbog toga što su osetili da još od uskrsnuća nije istinski nosila krunu. Svake nedelje, sve više ambasadora bivalo je povučeno sa Dvora Sv. Džejmsa. Turci, čije je pamćenje bilo bolje nego što je to Bjurgard očekivao, zahtevali su odštetu od Princa Supružnika, za ratne zločine počinjene nad njima u petnaestom veku. Bjurgard pokuša da osmotri Zenevj ev a da to ova ne primeti, da mu ne prozre misli. Na svetlu, izgledala je apsurdno mlada. Morao je biti oprezan sa njom. Bilo mu je teško da zadržava svoje misli za sebe, a nemoguće da potpuno veruje bilo kom vampiru. “U pravu si”; reče ona. “On je još uvek na slobodi. Nije odustao.” “Možda je Trbosek otišao na odmor?”
“Ili je nečim ometen?” ,tNeki kažu da je morski kapetan. Možda je na putovanju.” Zenevjev dobro razmisli, onda odmahnu glavom. “Ne. Još je ovde. Osećam to.” “Zvučiš kao Lis, medijum.” “То je deo onoga što jesam”, objasni ona. “Princ Supružnik menja oblik, a ja osećam stvari. To ima veze sa našim lozama. Oko svega leži magla, ali mogu osetiti Trboseka tamo negde. Još on nije završio.” “Ovo mesto mi ide na živce”, reče on. “Hajdemo napolje da vidimo možemo li da uradimo nešto korisno.” Patrolirali su poput policajaca. Kad ne bi sledili jedan od bezbroj lažnih tragova koji su svakodnevno iskrsavali u slučaju, samo su lutali, nadajući se da će naići na čoveka sa velikom vrećom noževa i tamom u srcu. Kad se malo bolje razmisli, bilo je apsurdno. Volеlа bih da svratim u Hol. Džek Sjuard ima novu ljubavnicu, i zanemaruje svoje dužnosti.” Ustali su i on joj pomože da namesti ogrtač na ramenima. “Nehajan momak”, primeti on. “Ni najmanje. Samo je fanatik, opsednut. Drago mi je daje našao zanimaciju. Godinama se bližio nervnom slomu. Verujem da mu baš nije bilo najbolje kad je Vlad Tepeš prva put došao, mada ne voli o tome da priča.” v Prošli su kroz vitražom ukrašena vrata na ulicu. Bjurgard zadrhta na hladnoći, ali Zenevjev samo nastavi kroz ledenu maglu, kao da je ova lako prolećno sunce. Stalno je morao da je sekočija, podseća da ova britka para devojka nije ljudsko biće. Dole niz ulicu stajala konju je izlazila iz nozdrva. Bjurgard prepozna kočijaša. “Šta je bilo?” upita Zenevjev, primetivši naglu uznemirenost. “Skorašnji poznanici”, reče on. Vrata se otvoriše, kovitlajući maglu. Bjurgard je znao da su okruženi. Skitnica se šćućurio u sokaku preko puta, besposličar je obavio sebe rukama da bi se ugrejao, i jedan kojeg nije mogao da vidi u senci ispod duvandžijine prodavnice. Palcem je otkačio kukicu na svom štapu, ali nije se nadao da će moći istovremeno sve da ih savlada i pazi na Zenevjev.
Neko proviri iz kočije! pozva ih. Bjurgard, naizgled bezbrižno, pođe napred.
13 “Zenevjev Dijudon”, predstavi je Bjurgard, “Pukovnik Sebastijan Moran, bivši pripadnik Prve jurišne, autor Krupne divljači Zapadnih Himalaja i jedan od najvećih prevaranata koje još nisu obesili...” Novorođeni u kočiji bio je namršteni siledžija, nenaviknut na svoje večernje oaelo, narogušenih brkova. Dok je bio živ, mora da je imao rumeni ten “šake īnđža”, ali sada je izgledao kao guja sa otrovnim kesicama koje su mu se nadule pod vilicom. Moran promrmlja nešto što bi se moglo protumačiti kao pozdrav i naredi im da uđu u kočiju. Bjurgard je oklevao na trenutak, a onda se povukao jedan korak bi je propustio. Pametno je postupio, shvati ona. Ako Pukovnik ima zle namre, paziće na čoveka koga smatra za pretnju. Novorođeni ne bi poverovao da su njena četiri i po veka snažnija od njega. Ako bi došlo do toga, mogla bi i da ga rastrgne. Zenevjev sede preko puta Morana, Bjurgard se smesti pored nje. Moran lako udari po krovu i kočija pođe. Nakon pokreta, zavežljaj u crnom ogrtaču sa kapuljačom pored Pukovnika se pomeri napred, pa je ovaj morao da ga ispravi i vrati nazad. “Prijatelj?” upita Bjurgard. Moran frknu. Unutar zavežljaja nalazio se čovek, mrtav ili u nesvesti. “Šta biste rekli da vam kažem da je ovo Džek Trbosek?” “Pretpostavljam da bih morao da vas uzmem za ozbiljno. Koliko znam, lovite samo najopasniju divljač.” Moran se nasmeši poput đavola, sa tigrovskim zubima ispod brkova. “Lovit' lovce”, reče on. “То vam je jedini sport vredan pomena.” “Priča se da su Kvotermejn i Rokston bolji od vas sa puškom, a da je onaj Ruski general koji koristi Tartarski luk najbolji od svih.” Pukovnik odmahnu rukom. “Svi su oni još uvek topli.”
Moran je držao ispruženu ruku, pridržavajući nezgrapni zavežljaj. “Sami smo u ovom lovu”, reče on. “Ostali nisu uključeni u njega.” Bjurgard razmisli o ovome. “Prošlo je skoro mesec dana od poslednjeg slučaja”, reče pukovnik, “Sa Džekom je svršeno. Ali to nama nije dovoljno, zar ne? Da bi se poslovi vratili u normalu, svi moraju da vide svojim očima da je sa Džekom svršeno.” Bili su blizu reke. Temza je predstavljala oštar, truli zadah u vazduhu. Sva prljavština grada završavala je u reci i odlazila u sedam mora. Đubre Roterajta i Stepnija plovilo je do Sangaja i Madagaskara. Moran zgrabi crnu umotanu tkaninu i strgnu je sa bledog, krvavog lica. Zenevjev prepozna čoveka. “Druit”, reče ona. “Montag Džon Druit, ako se ne varam”, reče Pukovnik. “Vaš kolega, sa veoma osobenim noćnim navikama.” Ovo nije bilo u redu. Druitovo okrvavljeno levo oko se otvori. Bio je gadno pretučen, ali još uvek živ. “Policija je sumnjala na njega u početku istrage”, reče Bjurgard, na Ženevjevino iznenađenje, “ali se odustalo od toga.” “Imao je lak pristup”, reče Moran, “Tojnbi Hol je skoro presečna tačka poprišta ubistava. Uklapa se u poznati kliše, kicoš prevarant sa bizarnim hobijem. Niko — izvin'te me, madam — ne veruje da obrazovani čovek stvarno radi među kurvama i prosjacima iz Hrišćanskog milosrđa. I niko se neće bunit' ako Druit bude visio zbog ubistva par kurvi. On baš ne pripada plemstvu, šta kažete? Nema alibi ni za jedno ubistvo.” “Očigledno imate bliske prijatelje u Jardu?” Moran se ponovo nasmeši svojim sirovim osmehom. “Ра, da li onda da čestitam vama i vašoj prijateljici”, upita Pukovnik, “na hvatanju Džeka Trboseka?” Bjurgard se zamisli. Zenevjev je bila zbunjena, shvatajući koliko toga joj nije rečeno. Druit je pokušavao nešto da kaže, ali njegova razbijena usta nisu mogla oblikovati reči. Kočija je bila prepuna mirisa sveže krvi, a usta su joj bila suva. Predugo se nije hranila.
“Ne”, reče Bjurgard, “Druit se ne uklapa. On igra kriket.” “Kao i još jedna bitanga koju znam. To ga ama baš ništa ne sprečava da bude prljavi ubica.” “U ovom slučaju, da. Jutra posle drugog, trećeg i četvrtog ubistva, Druit je proveo na polju. Posle dvostrukog ubistva, postigao je pedesetku i uzeo dva viketa. Ne verujem da bi to mogao da je proveo ćelu noć jureći i ubijajući žene.” Moran nije bio impresioniran. “Počinjete da mi zvučite kao onaj prokleti detektiv. Sve sami tragovi, dokazi i zaključci. Ovaj tu Druit noćaske lepo počinjava samoubistvo, puni džepove kamenjem i ide na jedno plivanje u Tēmzi. Usuđujem se da pretpostavim da će telo bit' pomalo ugruvano pre nego što ga pronađu. Ali pre nego što to počini, za sobom će ostavit' priznanj e. A rukopis će izgledati' isti kao na onim usranim lažnim pismima.” Moran natera Druita da klimne glavom. “Neće upaliti, pukovniče. Šta ako pravi Trbosek opet počne da ubija?” “Kurve umiru, Bjurgard. To se često dešava. Našli smo jednog Trboseka, uvek možemo pronaći još jednog.” “Smem li da pogađam? Pedačenko, ruski agent? Policija je sumnjala na njega neko vreme. Ser Vilijam Gal, Kraljičin lekar? Teozofist, doktor Donstan? Pravobranilac, Soums Forsajt? Kreten, Aron Kozminski? Jadni stari Kožna Pregača Pizer? Doktor Džekil? Princ Edi? Volter Sikert? Doktor Krim? Nije teško staviti skalpel u nečije ruke i naterati ga da odigra ulogu. Ali to neće zaustaviti ubistva...” “Nisam mislio da ste tako izbirljivi, Bjurgard. Ne libite se da služite vampire, ni...” oštro klimnu glavom ka Zenevjev “... da se zbližavate sa njima. Možda ste topli, ali svakim satom ste sve hladniji. Vaša savest vam dozvoljava da služite Princa Supružnika...” “Ја služim Kraljicu, Morane.” Pukovnik se stade smejati, i — nakon što je britka munja sevnula u tami kočije — zateče Bjurgardov štap-mač pod svojim grlom. “I ja poznajem kovača srebra”, reče Bjurgard. “Baš kao i Džek.” Druit se sruši sa svog sedišta i Zenevjev ga prihvati. Bio je sav polomljen
iznutra. Moranove oči sijale su crveno u polutami. Posrebreni čelik je stajao nepomično, vrha prislonjenog na pukovnikovu adamovu jabučicu. “Preobratiću ga”, reče Zenevjev. “Suviše je gadno povređen da bi mu se pomoglo na bilo koji drugi način.” Bjurgard joj klimnu glavom, čvrste ruke. Ona se nežno ugrize za nadlanicu i pričeka da se krv nakupi. Ako Druit bude uspeo popiti dovoljno njene krvi dok ga ona bude ispijala, preobraćenje će započeti. Prošlo je mnogo vremena — vekova — otkako je imala nakot. Godine su je načinile opreznom, ili odgovornom. “Još jedan novorođeni”, frknu Moran. “Trebalo je da budemo izbirljiviji kada je sve počelo.” “Pij”, šapnu mu ona. Šta je zaista znala o Montagu Džonu Druitu? Kao i ona, bio je laički lekar, ne doktor, ali sa određenim medicinskim znanjem. Nije znala čak ni zašto bi čovek sa niskim prihodima i položajem želeo da radi u Tojnbi Holu. Nije bio fanatični filantrop, kao Sjuard. Nije bio religiozan, kao But. Zenevjev ga je prihvatila zdravo za gotovo kao koristan par ruku. Sada će preuzeti odgovornost za njega, možda i zauvek. Ako bude postao čudovište, kao Vlad Tepeš, ili čak kao Pukovnik Moran, onda će to biti njena greška. Ona će lično ubijati sve ljude koje Druit bude ubio. A on je bio osumnjičeni. Cak i ako je bio nedužan, bilo je nečeg u Druitu što gaje činilo mogućim Trbosekom. “Pij”, reče ona, isterujući reči iz usta. Nadlanica joj se prelivala crvenim. Ona približi ruku Druitovim ustima. Njeni očnjaci iskočiše iz svojih ležišta i ona nakrivi glavu. Miris Druitove krvi još joj je bio u nozdrvama. Druitovim telom prođe grč, i ona shvati da mu je potreba hitna. Ako odmah ne bude popio njenu krv, umreće. Ona dotače njegove izubijane usne svojom nadlanicom. On se trže, drhteći. “Ne”, promrmlja on, odbijajući njen poklon, “ne...”
Gađenje ga prože, i on umre. “Ne žele svi po svaku cenu da žive večno”, primeti Moran. “Kakvo traćenje.” Zenevjev pređe prostor između njih i ošamari pukovnika preko lica, odgurnuvši Bjurgardov štap. Moranove crvene oči se skupiše, i ona vide da je se on plaši. Nije mogla da pije Druitovu ukvarenu, mrtvu krv. Nije mogla piti ni Moranovu krv drugog ili trećeg čoveka. Ali mogla je olakšati svoju napetost, kidajući meso sa njegovog lica. “Opozovi je”, izusti Moran. Jedna ruka joj je bila na njegovom grlu, druga je bila zabačena, prstiju skupljenih u jednu tačku, oštrih noktiju spojenih u jedan vrh strele. Bilo bi tako lako probušiti rupu u Moranovom licu. “Ne isplati se”, reče Bjurgard. Njegove reči se nekako probiše kroz njen grimizni i ona je možda crv, ali ima prijatelje, Zenevjev. Prijateljegnev od kojih nezastade. bi želela “On da načiniš neprijatelje.” Njeni zubi se vratiše u svoje desni, a naoštreni nokti se opustiše. Još uvek je žudela za krvlju, ali ponovo je mogla da se kontroliše. Bjurgard klimnu glavom i Moran naredi kočiji da se zaustavi. Pukovnik, samouverenosti novorođenog iscepane u komadiće, drhtao je dok su ovi silazili. Tanak mlaz krvi mu je curio iz jednog oka. Bjurgard uvuče svoj štap u korice, a Moran obmota šal oko svog ubodenog vrata. “Kvotermejn ne bi zadrhtao, pukovniče”, reče Bjurgard. “Laku noć, i pozdravite mi Profesora.” Moran okrenu svoje lice u tamu i kočija se udalji od trotoara, jureći u maglu. Zenevjev se vrtelo u glavi. Bili su na mestu sa kog su krenuli. Blizu “Deset zvona”. Pab nije bio ništa mirniji nego kad su ga napustili. Žene su besposličarile pokraj vrata, šepureći se pred prolaznicima. Usta su je bolela, i srce joj je lupalo. Skupila je ruke u pesnice i pokušala da zatvori oči. Bjurgard stavi svoju nadlanicu ispred njenih usta.
“Evo”, reče on, “uzmi šta ti treba.” Od naleta zahvalnosti, članci joj popustiše. Skoro se zateturala, ali je smesta raščistila maglu u svom umu, koncentrišući se na svoju potrebu. Nežno ga je ujela i uzela tek onoliko koliko joj je bilo potrebno da umiri crvenu žeđ, Njegova krv joj je kapala niz grlo, umirujući je, dajući joj snagu. Kada je završila, upitala ga je da li mu je to prvi put, i on klimnu glavom. “Nije neprijatno”, prokomentarisa on, neutralno. “Može postati manje formalno”, reče ona. “Vremenom.” “Laku noć, Zenevjev”, reče on okrećući se. Ušao je u maglu i ostavio je, sa svojom krvlju još na njenim usnama. Ona uvide da o Čarlsu Bjurgardu zna koliko i o Druitu. Nikad joj nije rekao zašto je zainteresovan za Trboseka. Ili zašto je nastavio da služi svoju vampirsku kraljicu. Za trenutak, bila je preplašena. Svi oko nje su nosili maske, a iza maske je moglo biti... Bilo šta.
14 Ona je bila šta god da su odmje tražili da bude, šta god da su muškarci hteli da ona bude. Meri Džejn, Meri Zenet. Ili Lusi. Biće Elen Teri, ako bude morala. Ili Kraljica Viktorija. Sada je sedeo pored njenog kreveta. Ponovo mu je pričala kako je preobraćena. Kako je njegova Lusi izronila iz tame na Bregu zbog nje, i podarila joj Mračni poljubac. Samo sada mu je pričala kao da je ona Lusi, a Meri Džejn neka druga osoba, neka bezvredna kurva... “Bilo mi je hladno, Džone, bila sam tako gladna, tako nova...” Nije bilo teško znati kako se Lusi osećala. I sama se tako osećala kad se probudila iz svog dubokog sna. Samo se Lusi probudila u grobnici, propisno sahranjena. Meri Džejn je bila na kolicima, samo par minuta udaljena od jame za pravljenje tutkala. Jedna od bezimenih mrtvih. “Bila je topla, punačka, živa, krv joj je pulsirala u slatkom vratu.” Sada je slušao, klimajući glavom. Pretpostavljala je da je lud. Ali bio je
gospodin. I bio je dobar prema njoj, dobar za nju. “Deca nisu bila dovoljna.” Meri Džejn je bila zbunjena svojim novim željama. Trebalo je da prođu nedelje da se privikne. Rastrzala je pse radi njihovog soka. Nije znala da se treba kloniti sunca, i koža joj je bolno ispucala. Lusi.
Ali to je sad bilo kao san. Počinjala je da gubi sečanjaMeri Džejn. Bila je
“Bila mi je potrebna, Džone. Bila mi je potrebna njena krv.” Sedeo je pored njenog kreveta, uzdržani posmatrač. Kasnije će ga zadovoljavati. I piće ga. Sa svakim ispijanjem, bila je sve manje Meri Džejn i sve više Lusi. Mora da je bilo nečega u njegovoj krvi. Od njenog uskrsnuća, ogledalo u sobi bilo joj je beskorisno. Niko se nikad nije potrudio da naslika njenu sliku, tako da je lako mogla da zaboravi svoje Onjejezamišljala imao slikedaLusi, nalik devojčici obučenoj majke,lice. i ona njene oči maloj gledaju sa Lusinog lica. u odeću svoje “Namamila sam je da skrene sa puta”, reče ona, naginjući se preko hrpe jastuka na krevetu, lica blizu njegovog. “Pevala sam u sebi, i mahnula sam joj. Poželela sam da mi dođe i ona je došla...” Ona mu pređe rukom preko obraza i položi je na njegove.grudi. On nije disao, pomalo se znojeći, u neprirodnom položaju. Uskoro će početi da ga skida. “Ispred mene su sijale crvene oči i glas me je zvao. Skrenula sam sa puta i ona me je čekala. Noć je bila hladna, ali ona je nosila samo belu bluzu. Koža joj je bila bela pod mesečinom. Njena...” Ona zastade. Meri Džejn, reče ona u sebi, budi pažljiva... On ustade, nežno je odgurujući, i ode na drugi, kraj sobe. Zgrabivši šakama ivice njenog stočića, on se pogleda u ogledalu, pokušavajući nešto da pronađe u svom odrazu. Bila je zbunjena. Celog života, davala je muškarcima ono što su želeli. Sada je bila mrtva i stvari su još uvek bile iste. Ona mu priđe i zagrli ga sa leđa. On poskoči od njenog dodira,
iznenađen. Naravno, nije je video kako se približava. “Džone”, reče ona mazno, “dođi u krevet, Džone. Ugrej me.” On je ponovo odgurnu, ovog puta grubo. Nije bila priviknuta na svoju varnpirsku snagu. Još uvek zamišljajući sebe kao jadnu devojku, takva je i bila, trska koju je lako slomiti. “Lusi”, reče on, prazno, ne njoj... Bes joj se rasplamsa u glavi. “Ja nisam tvoj a prokleta Lusi Vesterna”, povika ona. “ Ja sam Meri Džejn Keli i ne tiče me se ko to zna.” “Ne”, reče on, posežući u kaputič za nečim, čvrsto stežući to nešto, “ti nisi Lusi...”
15 Njen dodir ga je izmenio. Bjurgarda su od te noći mučili snovi. Snovi u kojima je Zenevjev Dijudon, ponekad svog obličja, ponekad mačka šiljatih očnjaka, laptala njegovu krv. Pretpostavljao je da mu je to bilo suđeno. Kako su stvari stajale, vampir bi ga načeo pre ili kasnije. Imao je više sreće od većine, da je svoju krv dao voljno, umesto da mu je oduzeta na silu. Magla je noćas bila gusta. A novembarska hladnoća bila je kao milovanje britve. Ili skalpela. Zenevjev je uzela od njega, ali je dala nešto zauzvrat. Nešto iz sebe same. Stajao je ispred Tojnbi Hola, na granici da uđe. Bio je ovde pola sata. Ništa nije bilo tako hitno. Bila je unutra. Znao je to. Plašio se da će ona hteti ponovo da pije iz njega. Ne obično utoljavanje žeđi iz nadlanice, već pravi zagrljaj Mračnog poljupca. Zenevjev Dijudon je bila izuzetna žena po merilima bilo kog doba. Zajedno, mogli bi živeti vekovima. Bilo je to iskušenje. Drečavo obojeno dete, nesposobno da zatvori usta preko svojih novih
zuba, dotrča do njega i zadiže suknju. On je odgurnu i ona se, kunjajući, povuče. On se seti svoje dužnosti. Već dve nedelje, dužnost ga je držala podalje od Tojnbi Hola. Sada ga je dužnost dovela nazad. U Klubu Diogen, primio je kratko pismo izvinjenja od Profesora, kojim gaje ovaj obaveštavao da je pukovnik Moran ukoren zbog svojih nepromišljenih postupaka. To nije bila neka uteha Montagu Druitu koga je reka izbacila kod Deptforda pre nekoliko dana, sa licem koga su izjele ribe. Ali Moran je rekao nešto što je još odzvanjalo na dnu Bjurgardovog uma. Ženevjevine usne su bile hladne, njen dodir nežan, njen jezik grubo prijatan, kao mačji. Ispijanje njegove krvi, tako lagano i tako nežno, predstavljalo je izuzetan osećaj, veoma primamljujući... Tojnbi Hol je nazvan svomdaosnivaču filantropu. Došavši kao misija Vajtčepelu, Arnold Tojnbi jepoizjavio je Britancima Ist Enda hrišćanska nega bila daleko potrebnija nego neverničkim Afrikancima za koje se doktor Livingston toliko brinuo. Hol je bio središte mreže Trbosekovih ubistava. Konačno, Bjurgard nadvlada svoju malaksalu zbunjenost i natera sebe na pokret. Prešao je usku ulicu i ušao u Hol. Topla službenica je sedela za stolom za primanje, zaneto čitajući najnoviju knjigu Mari Koreli, Telma. Bjurgard je primetio da je, otakako je postala novorođena, stil proslavljene spisateljice je još više opao. Zenevjev je jednom rekla da vampiri nikad nisu previše kreativni, pošto im je sva pažnja usmerena na jednostavno produžavanje života. “Gde je Madmoazel Dijudon?” “Popunjava neke papire za upravnika. Trebala bi da je u kancelariji doktora Sjuarda.” “Hvala vam.” “Treba li da vas najavim?” “Nemojte da se trudite, hvala.” Službenica se namršti i u glavi dodade još jednu stavku na listi “Stvari
koje nisu u redu sa tom vampirušom”. Bjurgard je bio blago iznenađen što je osetio njene jasne i gorke misli, ali je odbacio primećeno dok se penjao ka upravnikovoj kancejariji na prvom spratu. Zenevjev se iznenadila kad gaje ugledala. “Carlse”, reče ona. Sedela je za stolom doktora Sjuarda, sa papirima raštrkanim oko sebe. Činilo mu se da je zatečena, kao da ju je našao negde gde ne bi smela da bude. “Gde si bio?” Nije mogao da joj odgovori. Prelazeći očima preko sobe, pogled mu se zaustavi na napravi pod staklenim zvonom za zaštitu od prašine. Sastojala se odbronzane kutije i velikog trubolikog dodatka. “Ovo je Edison-Belovfonograf, zar ne?” “Džek ga koristi za lekarske beleške. Ima pasiju za spravama i igračkama.” Ovn se okrenu. “Zenevjev...” Sada mu je bila blizu. Nije je čuo kako ustaje od stola. “U redu je, Garlse. Nisam mislila da te opčinim. Simptomi će iščeznuti za nedelju ili dve. Veruj mi, imam iskustva sa tvojim stanjem.” “Nije da...” Nije mogao jasno i racionalno da razmišlja. Misli su lepršale po njegovoj glavi kao leptiri koji se ne daju uhvatiti. Snagom volje, on se usredsredi na hitan slučaj Trboseka. “Zašto Vajtčepel?” upita on. “Zašto ne Soho, ili Hajd Park, ili bilo gde drugde? Vampirizam nije ograničen samo na ovaj kraj, kao ni prostitucija. Trbosek lovi ovde zato što mu je najpogodnije, zato što je on ovde. Negde, blizu...” “Pretraživala sam našu dokumentaciju”, reče ona, tapkajući rukom po gomili na stolu. “Sve žrtve su nekada bile ovde.” “Toliko tragova vodi Tojnbi Holu. Druit i ti radite ovde, Strajd je ovde
dovedena, ubistva čine prsten oko ovog mesta, sve mrtve žene su bile ovde...” “Da li je moguće daje Moran bio u pravu? Da li je to mogao biti Druit? Nije bilo novih ubistava.” Bjurgard odmahnu glavom. “Još nije gotovo.” “Da je samo Džek ovde.” On stegnu pesnicu. “Onda bi imali ubicu.” “Ne. Mislim na Džeka Sjuarda. On je pregledao sve te žene. On bi možda znao da li su imale nešto zajedničko.” Zenevjevine reči utonuše u njegov mozak i munja sevnu iza njegovih očiju. Odjednom, znao je... “Sve su imale doktora Sjuarda.” “Ali...” “Doktora Džeka Sjuarda.” Ona odmahnu glavom, ali video je da ona uviđa ono što i on, brzo dolazeći do zaključka. Oboje se setiše Elizabet Strajd kako grabi Sjuardov zglob. Pokušavala je nešto da im kaže. “Ima li ovde dnevnika?” upita Bjurgard. “Privatnih zabeleški, notesa, bilo čega? Ti manijaci često vole da čuvaju suvenire, uspomene...” “Noćas sam prošla kroz svu njegovu dokumentaciju. Sadrži samo uobičajene podatke.” “Zaključanih fijoka?” “Ne, samo fonograf. Voštani cilindri su osetljivi i moraju se štititi od prašine.” Bjurgard strgnu štitnik sa novotarije i otvori ladicu na postolju. Krhka brava puče. Cilindri su bili poredani u cevima, sa uredno ispisanim nazivima. “SIikols”, pročita on glasno, “Šen, Strajd/Edous, Keli, Keli, Keli, Lusi...” Zenevjev je bila pored njega, zaranjajući dublje u ladicu. “А ovi... Lusi, Van Helsing, Renfild, Lusina grobnica.” Svi su se sećali Van Helsinga, a Bjurgard je čak znao da je Renfild bio ludi
sledbenik Princa Supružnika u Londonu. Ali... “Keli i Lusi. Ko su one? Nepoznate žrtve?” Zenevjev je ponovo stala preturati po papirima na stolu. Govorila je dok je tražila. “Lusi je, čini mi se, Lusi Vestenra, prva Engleskinja Vlada Tepeša, prva od njegove loze ovde. Doktor Van Helsing ju je uništio, a Džek Sjuard je, ako se ne varam, bio jedan od ljudi Van Helsinga. A Keli... pa, imamo dosta takvih u našim knjigama. Ali samo jedna je po Džekovom ukusu. Evo.” Ona mu preda list papira sa detaljima tretmana pacijenta. Keli, Meri Džejn. Milers Kort 13.
16 “Jebem ti život”, reče Bjurgard. Zenevjev je morala da se složi s njim. Zadah mrtve krvi je udari u stomak poput pesnice i morala je da se uhvati za dovratak da se ne bi ōnesvestila. Videla je ubičina dela i ranije, kao i krvlju umrljana bojna polja, jame sa žrtvama kuge, mučionice i gubilišta. Ali Milers Kort broj 13 je bio najgori od svih. Doktor Sjuard je klečao posred crvene kaljuge jedva prepoznatljive kao ljudsko biće. Još uvek je radio, kecelje i rukava umazanih crvenim, srebrni skalpel mu se presijavao na svetiosti vatre dok je pravio nove, beskorisne rezove. Soba Meri Keli bila je tipično skučeno prebivalište. Krevet, stolica i kamin, sa jedva dovoljno poda da se obiđe oko postelje. Sjuardovo delo je rasprostrlo devojku po krevetu, podu i po zidovima do visine od jedan metar. Jeftine zavese od muslina bile su išarane mrljama veličine novčića. Iza rešetke, cepanica je još gorela, bacajući crveno svetio koje se zarivalo u Ženevjevine oči priviknute na noć. Sjuard nije izgledao mnogo zabrinut zbog njihovog upada. “Skoro gotov”, reče on, vadeći očnu jabučicu iz otvora oblika pite, koji je nekad predstavljao lice, i vešto sekući optičke nerve. “Moram biti siguran da je Lusi mrtva. Van Helsing kaže da se njena duša neće smiriti dok ne bude potpuno mrtva.”
Bio je miran, nije divljao. Bjurgard je izvadio pištolj i nanišanio. “Spusti nož i skloni se od nje”, reče on. Sjuard položi nož na pokrivač od kreveta i ustade, brišući ruke o već krvavu kecelju. Meri Keli je bila istinski mrtva. Ženevjev nimalo nije sumnjala u to. “Gotovo je”, reče Sjuard. “Pobedili smo ga. Pobedili smo Drakulu. Izopačena zaraza ne može dalje da se širi.” Ženevjev nije imala šta da kaže. Stomak joj je još uvek bio stegnuta pesnica. Sjuard kao da ugleda Ženevjev po prvi put. “Lusi”, reče on, videći nekog drugog, negde drugde. “Lusi, sve je ovo bilo za tebe...” On se saže da pokupi skalpel i Bjurgard opali u njega. U rame. Sjuard se okrete, prstima grabeći vazduh i udari o zid. Priljubio je ruku u rukavici o zid i skliznuo dole, sa kolenima koja su štrčala dok je pokušavao da skupivtelo. U zidu, grumen srebra sijao je na mestu gde je Bjurgardov metak ušao. Ženevjev zgrabi oružje sa kreveta. Srebrna oštrica je pekla, ali ga je uhvatila za emajliranu dršku. Tako mala stvar je počinila toliko štete. “Pucanj će uzbuniti ljude”, reče Bjurgard. “Moramo ga izvesti odavde. Rulja bi ga rastrgla.” Ženevjev uspravi Sjuarda i njih dvoje uspeše da ga izvedu na ulicu. Odeća mu je bila lepljiva i ljigava od sasušene mase odvratnog mirisa. Jutro se bližilo i Ženevjev odjednom obuze umor. Hladan vazduh joj nije uklonio pulsiranje u glavi. Prizor Milers Korta broj 13 urezao se u njen um poput fotografije na papiru. Činilo joj se da ga nikada neće zaboraviti. Sjuarda je bilo lako voditi. Išao bi sa njima u policijsku stanicu, i u pakao. Iz pakla, odatle su došla sva ona pisma.
17 Čim su izašli iz klanice, Bjurgard donese odluku. Žene su bile mrtve, a Sjuard lud. Nikakva pravda neće biti zadovoljena ako ga predaju Lestrejdu.
“Uspravi ga, Ženevjev”, reče on. “Uza zid.” Znala je šta namerava, i saglasi se. Sjuard je bio oslonjen na zid uličice. Lice mu je bilo izmoreno i lišeno svakog izraza. Krv mu je kapala iz rane. Bjurgard izvuče svoj mač. Zvuk preseče žamor noći. “Ujeo me je”, reče Trbosek, prisećajući se nekog nevažnog događaja, “luđak me je ujeo.” Sjuard ispruži svoju nadutu ruku u rukavici. Ženevjev klimnu glavom i Bjurgard prođe oštricom kroz Sjuardovo srce. Vrh udari o zid od cigala. Bjurgard izvuče mač i vrati ga u korice. Sjuard, očigledno mrtav, sruši se. “Princ Supružnik bi ga učinio besmrtnim, samo da bi mogao večno da ga muči”, reče on. Ženevjev se složi sa njim. “Bio je lud i nije bio odgovoran.” “А ko je onda”, upita on, “odgovoran?” “Stvorenje zbog koga je poludeo.” Bjurgard pogleda uvis. Oblak je prošao preko mesečevog lica i ovaj je sada sijao kroz retku maglu. Učinilo mu se da vidi šišmiša, velikog i crnog, kako maše krilima u stratosferi. Njegova dužnost još nije bila ispunjena.
18 kočija došla kroz je po prepune nju u Tojnbi HolVajtčepela. i nervozni kočijaš imenu NetliKraljičina polako se probijao ulice Netli jepoveć bio pokupio Bjurgarda u Klubu Diogen. Veliki crni konj i njegov impozantni teret osećače se slobodnije kada se budu našli na širim ulicama grada. Sada je kočija bila nalik panteru u Hempton Kort Mejzu, šunjajući se pre nego krećući se elegantno i brzo koliko je bila navikla. U noći, neprijateljski pogledi bili su upereni prema crnoj kočiji i grbu koji je nosila. Ženevjev primeti da je Bjurgard pomalo uzdržan. Videla ga je nekoliko puta nakon noći 9. novembra. Nakon Milers Korta broj 13. Čak su je primili u tajne prostorije Kluba Diogen, da svedoči na internom saslušanju na kojem je
Bjurgard izveštavao o smrti doktora Sjuarda. Razumela je tajne puteve vlasti i shvatila da se na ovom sastanku odlučivalo koje će se istine prikriti, a koje obelodaniti. Predsednik, stari, prijatni diplomata koji je preživeo mnoge smene vlade, upijao je sve, ali nije izricao presudu, jednostavno prikupljajući informacije, dok je svako zrnce istine oblikovalo politiku kluba koji je često bivao i više od kluba. Bilo je malo vampira u Klubu Diogen i Ženevjev se pitala ne bi li to moglo biti skrovište stubova аnciеn regime, ili gnezdo revolucionara. Lično su joj uručili ukrašenu pozivnicu iz Palate. Kao vršilac dužnosti upravnika, bila je zauzeta više no ikad. Novi oblik zaraze je harao među novorođenima Vajtčepela, aktivirajući njihove nekontrolisane sposobnosti menjanja oblika, stvarajući hordu izmučenih nakaza kratkog veka. Ali poziv od Kraljice i Princa Supružnika nije mogla da ignoriše. Pretpostavljala je da će biti pohvaljeni za svoj udeo u okončavanju karijere Džeka Trboseka. Lična pohvala, možda, ali ipak pohvala. Ženevjev se pitala da li će Bjurgard biti ponosan kad upozna svog vladara, ili će je njeno sadašnje stanje rastužiti. Čula je priče o situaciji u Palati. A o Vladu Tepešu je znala više od mnogih. Među vampirima, on je uvek bio “Čovek koji želi đa postane kralj.” Kočija prođe kroz Ulicu Flit — pokraj zamandaljenih i spaljenih prostorija najvećih novina u zemlji — i Stranda. Večeras nije bilo magle, samo ledenog vetra. U vladajućem kabalu Kluba Diogen dogovoreno je da se identitet ubice prikrije, iako su svi znali da je njegovim zločinima došao kraj. Postignuti su sporazumi sa Skotland Jardom, komesarova ostavka bila je zamenjena položajem sa druge strane okeana, a Lestrejdi Eberlajn radili su na novim slučajevima. Ništa se nije mnogo promenilo, Vajtčepel je sada progonio novog luđaka, surovog ponašanja i izgleda, po imenu Edvard Hajd, koji je izgazio malo dete, a zatim postao nešto ambiciozniji proburazivši polomljenim štapom za šetnju srce novorođenog člana Parlamenta. Kada ga budu zaustavili, doći će sledeći ubica, i sledeći, i sledeći... Na Trafalgar Skveru su gorele lomače. Crveno svetio je ispunjavalo kočiju dok su prolazili pored Nelsonovog spomenika. Policija se trudila da ugasi požar, ali revolucionari su ga opet potpaljivali. Ubacivali su komadiće drveta. Koristili su čak i delove odeće za potpalu vatre. Novorođeni su se, iz
predrasuda, plašili vatre i nisu voleli da joj se približavaju. Bjurgard sa zanimanjem pogleda lomače, poredane oko kamenih lavova. Prvobitno spomenici žrtvama Krvave nedelje, sada su imali novo značenje. Pristigle su novosti iz Indije, gde se dogodila još jedna pobuna, brojne tople Britanske trupe su se udružile sa starosedeocima. Ser Frensisa Varnija, mrskog vampirskog rulja jelomaču, izvukla iz njegovog skrovišta Red Fortu u Đelhiju i bacilapotkralja, ga na ovakvu spalila ga do pepela ui kostiju. Kolonija je bila u otvorenoj pobuni. A bilo je nemira i u Africi, i na Istoku. Gomile su se gurale oko vatri, jedan od Karpatske straže Princa Supružnika je razbacivao mladiće okolo, dok su vatrogasci, činilo se bezvoljno, pokušavali da smire svoje konje. Mahalo se plakatima i uzvikivali su se slogani. DŽEK JOŠ UVEK KOLJE, glasio je jedan grafit. Pisma su i dalje pristizala, žvrljarije crvenim mastilom potpisane sa “Džek Trbosek”. Sada su pozivala tople da se podignu protiv svojih vampirskih gospodara. Kad god bi neki novorođeni bio ubijen, “Džek Trbosek” je preuzimao odgovornost. Bjurgard ništa nije pominjao, ali Zenevjev je sumnjala da su pisma slata iz Kluba Diogen. Videla je da se u hodnicima tajne vlade igra opasna igra, struje su se udruživale jedne protiv drugih, sa uništavanjem Princa Supružnika kao krajnjim ciljem. Doktor Sjuard je bio lud, ali njegovo delo nije bilo potpuno uzalud. Čak i ako čudovište postane heroj, novi Gaj Foks, poslužiće cilju. Ona je bila vampir, ali ne od loze Vlada Tepeša. To ju je postavljalo, kao i uvek, na margine istorije. Nije mnogo marila, ma kako da ispadne. Prijalo joj je na kratko što ne mora da se pretvara da je topla, ali režim Princa Supružnika načinio je stvari neprijatnim za većinu neumrlih. Na svakog plemića vampira u njegovoj kući sa haremom voljnih krvnih robova, dolazilo je dvadeset Meri Keli, Lili ili Keti Edous, bednih kao što su uvek bile, sa vampirskim sposobnostima više kao hendikepima i rizicima, nego moćima i potencijalima. Kočija, konačno na otvorenom, spustila se niz Mal ka Bakingemskoj Palati. Vođe revolucije visile su na lancima sa krstova koji su oivičavali put. U protekle tri noći otvoreni okršaj besneo je između toplih i mrtvih.
“Gledaj”, reče Bjurgard, tužno, “eno glave Van Helsinga.” Ženevjev istegnu vrat i ugleda bednu gomilicu na vrhu koplja. Pričalo se kako je Abraham Van Helsing još uvek živ, u raljama Princa Konzorta, podignut visoko tako da bi mu oči mogle videti vladavinu Drakule nad Londonom. Priča je bila laž. Ono što je ostalo bila je šuplja lobanja, na kojoj su visile izlizane trake. Stigli su do Palate. Dva Karpatijanca u crnim ponoćnim uniformama ukrašenih grimiznim, otvorili su ogromne gvozdene vratnice kao da su svilene zavese. Spoljašnjost Palate bila je osvetljena. Britanska zastava se vijorila, kao i Grb Drakule. Bjurgardovo lice bilo je bezizražajno. Kočija se zaustavi kod ulaza i vojnik otvori vrata, Zenevjev prva izađe, Bjurgard za njom. Odabrala je pristajala. jednostavnu haljinu, nemajući ništa bolje i znajući dasvoj joj finoća nikad nije On je nosio svoje uobičajeno večernje odelo; plašt i štap predao je sluzi koji je uzeo njen ogrtač. Karpatijanac, lica poput maske krutih dlaka, stajao je sa strane posmatrajući ga kako predaje svoj štap. Predao je i revolver. Na srebrne metke se u Dvoru nemilo gledalo. Kovanje srebra bilo je kažnjivo smrću. Vrata Palate se malo-po-malo otvorile i čudno stvorenje — loše skrojeno šareno odelo samo j e naglašavalo stepen i užas izobličenosti nj egovog tela, izrasline veličine vekni hleba rasle su mu na trupu, velika glava bila mu je poput repe na kojoj su se ljudske crte lica jedva razaznavale — primi ih unutra. Zenevjev ophrvana sažaljenjem smesta uviđajući da je ovo toplobiljudsko biće, a ne plodprema nekogčoveku, katastrofalno neuspelog pokušaja menjanja oblika. Bjurgard klimnu glavom sluzi i reče: “Dobro veče. Merik, zar ne?” Negd e u nabreklim dubinama njegovog lica pojavi se osmeh i on uzvrati pozdrav, reči zamućenih usled suvišnih slojeva mesa oko usta. “I, kako je Kraljica večeras?” Merik mu ne odgovori, ali Ženevj ev se učini da je ugledala izraz na nečitljivoj mapi njegovog lica. Bilo je tuge u jednom otvorenom oku i turobnog izraza na usnama.
Bjurgard dade Meriku karticu i reče “Pozdravi iz Kluba Diogen.” Nešto zavereničko prođe između savršenom odnegovanog džentlmena-avanturiste i grozno deformisanog sluge. Merik ih povede niz hodnik, pogrbljen kao gorila, koristeći jednu dugačku ruku da podupre telo. Imao je ijednu normalnu ruku koja mu je beskorisno štrčala iz tela, prikovana velikim nabreklinama. Očigledno je Vlada Tepeša zabavljalo da drži ovo jadno stvorenje kao kućnog ljubimca. Uvek je voleo nakaze i izrode. Merik pokuca na vrata. “Zenevjev”, reče Bjurgard, glasa tek nešto glasnijeg od šapata, “ako ti ono što budem učinio nanese štetu, iskreno žalim zbog toga.” Nije ga razumela. Dok je njen um pokušavao da ga prati, on se naže i poljubi je, u usta, kao što to topli rade. Ona oseti njegov ukus i seti se. Deljenje krvi uspostavilo je vezu između njih dvoje. Poljubac se prekide i on se odmaknu, ostavljajući je zbunjenom. Onda se vrata otvoriše i oni behu primljeni u Kraljevsko Prisustvo. Ništa je nije pripremilo za štalu u koju se prestona dvorana pretvorila. Nezamislivo unakažena, nekad lepih zidova i slika, sad pocepanih i umrljanih, sa gustim smradom sasušene krvi i ljudskog izmeta u vazduhu, soba je bila slabo osvetljena izubijanim lusterima i puna ljudi i životinja. Smeh se nadmetao sa cviljenjem, a mermerni pod bio je prekriven ogavnim otpadom. Armadil projuri, zadnjice umrljane sopstvenom prljavštinom. Merik ih najavi, mučeći svoje nepce dok im je izgovarao imena. Neko načini grubu primedbu i smeh se zaori kroz galamu, da bi se zaustavio na pokret nadute ruke Princa Supružnika. Vlad Tepeš je sedeo na tronu, velik poput statue, lica neverovatno nabreklog, bogate crvene boje ispod sparušene sive. Smrdljivi brkovi pružali su mu se do grudi, a pocrnela brada mu je bila poprskana mašću poslednjeg obroka. Ogrtač boje lasice visio mu je na ramenima poput krila džinovskog šišmiša; izuzev toga, bio je potpuno go, tela prekrivenog debelom crnom dlakom, krv i prljavština taložili su mu se na grudima i udovima. Njegova bela muškost, vrha ljubičastog poput gujinog j ezika, ležala mu j e u krilu uvij ena kao zmij a. Telo mu j e bilo naduto, poput pijavice, a vene debele poput užadi vidljivo su pulsirale.
Bjurgard se tresao u njegovom prisustvu, miris gaje pogađao poput udaraca. Zenevjev ga pridrža i pređe pogledom preko sobe. “Nikad nisam sanjao...” mrmljao je, “nikad...” Topla devojka pretrča preko sobe, dok ju je jurio jedan od Karpatijanaca, uniforme u ritama. Oborio ju je zamahom svoje medveđe šape i počeo da joj čupa leđa i bok sa tri reda zubi, uzimajući i meso uz krv. Princ Supružnik se smešio. Kraljica je klečala uz tron, oko vrata imala je uzicu sa šiljcima od srebra, koju je masivni lanac spajao sa labavom narukvicom na Drakulinom zglobu. Nosila je bluzu i čarape, sa puštenom smeđom kosom i krvlju na licu. U ovoj zlostavljanoj devojci nije se mogla prepoznati nekadašnja punačka starica. Zenevjev se nadala da je poludela, ali se i pribojavala daje ova savršeno svesna šta se događa oko nje. Ona okrete glavu, ne gledajući Karpatijančev obrok. “Veličanstva”, reče Bjurgard, povijajući glavu. Vlad Tepeš se nasmeja, ispuštajući zvuk ogromnog prdeža iz svoje nazubljene gubice. Smrad njegovog daha ispuni sobu. Osećao se na sve mrtvo i trulo. Otmeno odeven mladi vampir, u sjajnom, crnom somotskom odelu iz koga je oko vrata izbijala čipka, objasni Princu Supružniku ko su gosti. Zenevjev prepozna premijera, Lorda Rutvena. “Ovo su heroji Vajtčepela”, reče engleski vampir, mašući maramicom ispred usta i nosa. Princ Supružnik se opako iskezi, očiju užarenih poput grimiznih pećnica, brkova pucketavih poput kožnih traka. “Dama i ja se poznajemo”, reče on, iznenađujuće ispravnim i ljubaznim Engleskim. “Upoznali smo se u domu Grofice Dolingen od Graca, pre nekih stotinak godina.” Zenevjev se toga dobro sećala. Grofica, snob i u smrti, pozvala je ono što je nazivala neumrlom aristokratijom. Karnstajnovi iz Stirije bili su tamo, bledi i nezanimljivi, kao i nekoliko Vlad Tepešovih transilvanijskih saradnika, Princeza Vajda, Grofica Batori, Grof Jorga, Grof Fon Krolok. Takođe i SenŽermen iz Francuske, Vilanueva iz Spanije, Duval iz Meksika. Na tom skupu, Vlad Tepeš se dojmio kao neotesani početnik, a njegov predlog vampirskog
krstaškog pohoda, radi potčinjavanja bednih ljudi njegovim merilima, ignorisali su. Od tada, Ženevjev se trudila koliko je mogla da izbegava druge vampire. “Dobro si nas služio, Englezu”, reče Princ Supružnik. Pohvala je zvučala poput pretnje. Bjurgard iskorači. “Nosim jedan poklon, veličanstva”, reče on, “uspomenu na našu istragu u Ist Endu.” Oči Vlada Tepeša zasijaše od pohlepe. U dubini duše, posedovao je sirovu lakomost pravog varvarina. Uprkos svojim zvučnim titulama, bio je jedva generaciju udaljen od planinskih siledžija koji su mu bili preci. Ništa nije više voleo od zgodnih stvari. Lepih, svetlucavih igračaka. Bjurgard izvadi nešto iz svog unutrašnjeg džepa i odmota tkaninu koja je obavijala tu stvarčicu. Srebro Svako uzasija. prestonoj dvorani umuknu. Vampiri su se bili hranili u senkama, glasno mljackajući meso mladića i devojaka. Karpatijanci su gunđali jedan drugome svojim prostim jezikom. Sve utihnu. Gnev izvi obrve Princa Supružnika, ali onda mu zadovoljstvo i razdraganost pretvoriše lice u iscerenu masku opscenog uživanja. Bjurgard je držao u ruci srebrni skalpel doktora Sjuarda. Uzeo ga je od Zenevjev te noći. Kao dokaz, mislila je. “Misliš da mi možeš naškoditi tom iglicom, Englezu?” “То je poklon”, odgovori Bjurgard. “Ali ne za vas.' Zenevjev je polako odmicala, nesigurna. Karpatijanci su zaboravili na svoju zabavu, i formirali su polukrug oko Bjurgarda. Nije bilo nikog između Bjurgarda i trona, ali, ako samo bude načinio pokret prema Princu Supružniku, stvoriće se neprobojni zid od vampirskog mesa i kostiju. ,tZa moju Kraljicu”, reče Bjurgard i baci nož. Zenevjev vide odsjaj srebra u očima Vlada Tepeša, dok se bes mračno rasplamsavao u zenicama. Onda Viktorija zgrabi zavitlani skalpel u letu... Sve je ovo bilo za ovaj trenutak, samo da Bjurgard dođe u Kraljevsko Prisustvo, samo da izvrši ovu dužnost. Zenevjev, osećajući njegov ukus u
ustima, shvati. Viktorija zari sebi oštricu ispod grudi, rasecajući bluzu do rebara, probijajući srce. Za nju, bilo je brzo gotovo. Sa izrazom trijumfa i radosti, ona pade sa svog mesta, dok joj je krv liptala iz smrtonosne rane, i skotrlja se niz stepenice, dok je lanac zveketao za njom. Vlad Tepeš — više ne Princ Supružnik — podigao se na noge, ogrtač je pucketao oko njega kao olujni oblak. Zubi poput kljova izbiše mu iz lica i šake mu postadoše hrpa sečiva. Bjurgard je, shvati Zenevjev, mrtav. Ali moći čudovišta bio je nanesen udarac od koga nikada neće moći da se oporavi. Carstvo koje je Vlad Tepeš uzurpirao, ustaće protiv njega. Postao je previše osion. Karpatijanci su već bili svuda po Bjurgardu, kandža i ustiju crvenih i razmahanih. Zenevjev pomisli da će i ona umreti. Bjurgard ju je pokušao zaštititi ne mešajući je u svoje planove. Ali ona je bila previše tvrdoglava, insistirala j e da bude ovde, da vidi Vlada Tepeša u leglu koje je sam načinio. Sišavši sa trona, pošao je ka njoj, sa odvratnom parom koja mu je izbijala iz usta i nozdrva. Ali ona je bila starija od njega. Manje zaslepljena neznanjem njegovih sebičnih maštanja. Vekovima, smatrao je sebe posebnim, višim bićem odvojenim od čovečanstva, dok je ona znala da je on samo kukavica odeven kožom toplih. Ona se provuče ispod njegovih ruku i skloni se pre nego što on izgubi ravnotežu i pade na pod kao posečeno drvo; mermer puče pod njegovim licem. Bio je spor za svoje godine, u svom nadutom stanju. Previše zadovoljstava. Previše izolacije. Vene na vratu mu prepukoše, štrcajući krv, da bi se ponovo povezale. Dok se Vlad Tepeš upinjao da se ispravi, ostatak njegovog dvora bio je u haosu. Neki su se vratili svojim krvavim užicima, neki su pali u nesvest. Nije mogla ništa da učini za Bjurgarda. Rutven je bio neodlučan. Posle kraljičine smrti, stvari će da se promene. Mogao je da joj prepreči put iz palate, ali je zastao — uvek političar — a onda se sklonio sa strane.
Merik joj je držao vrata otvorena i ona pobeže iz paklene vrućine i smrada prestone dvorane. On tada zatvori vrata za njom i nasloni leđa na njih. Bio je deo Bjurgardove zavere, takođe voljan da da život za svoju slobodu. Mahnuo je glavom ka glavnim vratima i ispustio dugi urlik, koji je mogao da znači: “idi”. Onavisoko. pozdravi i istrča iz Palate. Napolju, u noći, plamenovi su se uzdizali Vestčoveka će ubrzo početi da se širi. Varnica je pala na bure puno baruta.
Pet Kedigen je rođena 1953. u Škenektadiju, u državi Njujork, i sada živi u Overlend Parku, u Kanzasu, sa mužem i sinom. Brus Sterling rešava sve nedoumice oko jasnog definisanja njenog jedinstvenog pisanja, nazivajući ga, prilično precizno: “naučnofantastični fentezi horor”. Do sada je objavila tri romana, Mindplayers (1987), Synners (1991) — gotovo svi se slažu da je ovo kiberpank roman, ali nemojte misliti da na osnovu te informacije možete da imate blagu predstavu o dešavanjima u njemu — i Fools (1994); kao i tri zbirke priča: Obrasci (1989), Dom pored mora (1992), i Prljavi posao (1993). Više puta je nominovana za HUGA, NEBULU, STOKERA, Svetsku nagradu za fantastiku / memorijalnu nagradu FILIP K. DIK. Očekuje se njen novi roman Parazit, trenutno radi na naučnofantastičnom romanu zajedno s britanskom spisateljicom Storm Konstantin, i sama na horor romanu Žena u crvenom. Ideja za “Dom pored mora” nastala je na Svetskoj konvenciji za naučnu fantastiku 1990. u Hagu, u Holandiji, dok je Pet Kedigen jednog oblačnog dana sedela sa prijateljima i posmatrala sivi horizont. Pred vama je tako sada lična vizija kraja sveta, zbog toga ništa manje žestoka, jedna moguća apokalipsa naših dana. Priča je završila u srcinalnoj tematskoj antologiji Elen Detlou, Šapat krvi (1991), koja se bavi vampirizmom kao pojavom uopšte.
Pat Cadigan DOM PORED MORA Nije postojala linija horizonta na pučini. “limbo okean. Coveče, kako li smo samo to mrzeli kada sam bio komercijalni ribar”, reče čovek za stolom levo od mene. “Gore od magle. Ne znaš gde si.” Krišom sam pogledala njega i njegovo društvo. Taj prijatni glas dolazio je od lica koje bi očekivao da vidiš na poternicama za teroristom sa Bliskog Istoka, ali je u njegovoj intonaciji bilo nečega neodređeno germanskog. Tri Amerikanke s njim bile su sve od iste sorte, verovatno rođake. Grupa veoma normalnog izgleda, bez neuobičajenih rana ili oznaka. Pitala sam se otkad su u Seveningenu. Klonula sam u stolici, sklopila oči i digla lice u pravcu gde je, po mom mišljenju, trebalo da se nalazi sunce. Ali bilo je toliko zakriljeno da se nije primećivala čak ni topla tačka na nebu. Bez obzira na to, promenada je bila zakrčena, ljudi su besciljno lunjali gore-dole, verovatno glumeći, kao ja na primer, da su na godišnjem odmoru. Jednako je bilo prometno i noću, kad je svako izlazio da gleda zvezde kako trnu. Ma naravno da smo na odmoru, rekla je jedna žena prošle noći na jednoj od čudnovatih zabava koje su se uvek iznova zgrušavale u upropašćenim hotelskim salonima i galerijama. Ovo je bilo jedno od luksuznijih mesta, sa plafonima u stratosferi i ogromnim ukrašenim prozorima, tako da smo u svakom trenutku mogli virnuti napolje i videti umiranje zvezda. Ali na prinudnom odmoru. Zapravo je svet dobio taj odmor. Nemojte, nije tako, rekao je neko drugi, besprekornim britanskim akcentom. Uvek me je iznenađivao, mada ne znam zašto; Engleska nije bila tako daleko. Radi se o tome da je univerzum, znate, dao otkaz i prestao da radi svoj posao. Najbolji opis do sad, zaključih. Univerzum je dao otkaz i prestao da radi svoj posao. “Hej, Džes.” Čula sam kako se Džim sručuje u stolicu do moje. „Vidi šta
sam našao.” Otvorila sam oči. Držao je lepezu sačinjenu od sjajnih razglednica, kao da je dobitna kombinacija u pokeru. Nekadašnji izgled Seveningena i Haga. Uzela sam ih i pomno pregledala jednu po jednu. Gledajući ih, neko neinformisan bi pomislio da je to bio srećan svet. “Gde si ih našao?” “Malo sam se smucao”, reče, uz neodređeni gest rukom preko ramena. On se sad smucao često, spašavao koještarije i donosio mi ih kao mala, neprocenjiva blaga. To su možda i bili — suveniri jedne izgubljene civilizacije. Budući da sam sada zastupala školu “zašto se mučiti”, radije sam vegetirala u stolici. “Mali je imao ćelu gomilu toga. Trampio sam se s njim za onu konzervu piva koju sam našao.” On se pogladi po bradi, prstima sa rascvetalim vrhovima. “Možda će je trampiti za nešto korisno. Ako i ne može, možda napuni njom svoj vodeni pištolj.” A šta bi to bilo korisno, sad kad je univerzum dao otkaz? Pomislih da na poleđini jedne razglednice popišem spisak. Odeća. Sklonište. Nešto čime možeš da ubijaš vreme dok čekaš da se i poslednja zvezda ugasi — slagalica, možda. Ali Džim nikada nije doneo nijednu, a ja nisam bila dovoljno ambiciozna da sama krenem u potragu. Moja nekadašnja ličnost, koja je silovito jurila za karijerom, posmatrala bi ovu mlitavost sa izvesnom ironijom. Ali sada mi je bilo jasno da sva ona jurnjava nije mogla promeniti ništa. Udarao si pesnicom po univerzumu da bi na kraju ustanovio da ne samo da ga nisi bitnije izmenio, već ga nisi ni zagrebao. Začudo, ovo saznanje mi je donelo mir. Mir kao zavladao svuda okoTVmene. U Holandiji, u ovom delu Holandije, svedajejebilo tiho. Bilo kakvi ili radio talasi bili ili subar trajno prekinuti — kol'ko smo mi znali, ceo svet je mogao biti u plamenu, a da smo se mi jedini sasvim slučajno obreli u bezbednoj zoni. Pukim slučajem, zahvaljujući specijalnoj ponudi koju je naša turistička agencija nudila svojevremeno. Zbijali smo šale o tome: Otkud vi u Holandiji? Eto, dobili kupon, pa došli. Prošao je klinac noseći kasetofon sa koga je treštala suviše dobro poznata pesma o kraju sveta kakvog ga znamo i prijatnom osećaju zbog toga. Reakcija naroda za stolovima bila je spontana i jednoglasna. Počeli su da ga gađaju komadima cigala, šolja, konzervi, plastičnih flaša, šta god da se našlo
pri ruci, derući se na mnoštvu jezika da se gubi odatle. Mali se glasno nasmejao, povikao nešto nepristojno na holandskom, i otrčao šetalištem, stežući svoju treštalicu na grudima. Pošto su postigli svoj cilj, turisti su opet nabacili kisele izraze lica. Covek za susednim stolom, koji je bio samo napola ustao, sad sede cereći se pokajničkim osmehom. “Ја sam samo pitam gde je naš'o bih voleo da slušamhteo svojda CDgaplejer.” Uhvativši mojbaterije pogled,koje on rade. slegnuStvarno ramenima. “Ne bih ja njega povredio, je l’ tako?” Džim nije obraćao pažnju. Levu ruku je položio na sto, dlanom nagore, pa je ivicom jedne razglednice zasecao sopstvenu kožu, u korenu palca. Studiozno je pravio duboke, kose zaseke. “Vоlеlа bih da prestaneš to da radiš”, rekoh. “Fascinantno. Zaista fascinantno.” Vrhom prsta je pratio trag posekotine, jedne po jedne. “Ne boli, ne boli ni najmanje. A nema ni krvi. To nikako ne mogu da shvatim.” Pogledah okean bez horizonta. Sa mesta na kome sam sedela, jasno sam videla kulu na kružnom kraju keja, udaljenu nekoliko stotina metara, i ženu koja se obesila na metalnoj ogradi pri vrhu. Njeno golo telo se ležerno rotiralo, svedočeći o tome da se i planeta nastavlja okretati. Dok sam je tako gledala, ona diže jednu ruku i mahnu nekome na obali. “Ра da.” rekoh. “Šta da i očekuješ kad je kraj sveta?” “Stvarno ne bi trebalo da se unakažuješ”, rekla sam mu dok smo se šetali do hotela u kome smo sada boravili. Ako se to mesto uopšte moglo nazvati hotelom — niko ništa ne naplaćuje, niko ne usiužuje, niti postoje bilo kakve pogodnosti. “Znam ne boli,toga ali neće imaš tezatrajne posekotine, koje će sada,da pored što ni bašzarasti. nisu Sad privlačne oko, verovatno o svašta da zapinju.” Džim uzdahnu. “Znam. Bilo mi je dosadno.” “Jašta.” Nasmejala sam se. “Već mi dvadeset godina govoriš da ponekad moram naučiti da zastanem i pomirišem ruže, a sad se ti žališ da ti je dosadno jer nemaš šta da radiš.” “Kad čovek dugo miriše ruže, prestane osećati miris. Onda mora da potraži drugo cveće.” “Ра, jeste. Unakaziti samog sebe, to jeste nešto drugo, tol'ko ću ti
priznati.” Prođosmo pored mladića obučenog u kožu koji je imao nepravilno parče slomljenog ogledala zariveno u čelo. “Mada više i nije toliko drugo, jer izgleda da postaje sve popularnije. Šta, po tvom mišljenju, on trenutno miriše?” Džim ne odgovori. Stigli smo do kružnog dela kolovoza koji je ulicu ispred samog našeg pretvorio hotela, pretvarao i koji od prelazili nekadašnjeg parkinga motocikala u grobljeuzaćorsokak, motocikle. Doksesmo put, nagonski uzeh Džima za ruku. “Pretpostavljam da se radi o prirodi završetka vremena, ili šta je već ovo, a svet ni pre toga nije bio naročito sređeno mesto. Ali sad zaista ništa više nema smisla. Zašto još uvek imamo dan i noć? Zašto se Zemlja još uvek okreće?” “Kao igračka na navijanje. Polako se usporava”, reče Džon rasejano. “Nema razloga da se sve rasturi odjednom.” Zastao je na sred trotoara ispred hotela. “Slušaj.” U daljini se čuo nekakav meljući, metalni zvuk; teški točkovi na šinama. “Izgleda da su tramvaji opet krenuli”, rekoh ja. “Eto, ni to mi nije jasno — zašto na nekim mestima ima struje, a na nekim nema?” “Šta?” Džim žmimu prema meni, a onda baci pogled negde u pravcu tramvajskih garaža. “А, to. Nisam na to mislio. Hteo sam da te pitam nešto što me muči u poslednje vreme” — tramvaj bučno prođe poprečnom ulicom — “zašto se nas dvoje nikada nismo venčali?” Kad smo već kod stvari koje više nisu izgledale toliko važne — ovo nije prvi put da je tema isplivala na površinu. Godinama smo razgovarali o tome; ali pošto smo već osamnaest godina živeli zajedno, stvar je izgubila svaku hitnost koju je nekada imala, ako je uopšte nekada i bila hitna. Sada, pod praznim nebom, ispred hotela u kome su gosti postali skvoteri, činilo se da je brak najmanje važna od svih sena kojih je moj protekli život bio pun, kao što su društveni položaj, karijera i materijalne pogodnosti. Sad su mi vredele jednako kao da sam život provela kao divljakinja koja čuva neke svetlucave komade kamena. Nikada mi ništa nisu pružile, osim ponekih trenutnih zadovoljstava; a zapravo su mi mnogo više toga oduzele, u vidu truda, brige, napora koji sam uložila da ih obezbedim, zavolim i očuvam. Naročito status i karijeru. Dve stvari koje, očigledno, nisu sprečile da se svet okonča, jednako kao što ni naše venčanje ne bi sprečilo. Ali toliko sam dobro znala šta Džim želi da čuje, da sam praktično
osećala kako se reči formiraju u vazduhu između nas, i samo čekaju da ja obezbedim glas. Dobro, dragi, 'ajde da ulovimo nekog činovnika, i da se venčamo ovog trenutka. Dodaj glas, pa će mirni vazduh postati gušći. Onda... Onda šta? Pa mi nemamo nikakvu budućnost, ni zajedničku ni odvojenu. Okean nije imao čak ni horizont. “Mislim da jesmo muž i žena”, rekoh. “Mislim da su svako dvoje ljudi koji žive zajedno dovoljno dugo da isprate svet u nepostojanje, venčani na način koji dosad nije postojao.” Trebalo je da to budu prave reci. Međutim, zvučale su kao kad političar objašnjava da povećanje poreza ustvari nije povećanje poreza. Posle dvadeset godina, mogu ja i bolje, a ne sa tako saharinskim, lukavim reči. Bez obzira na to da li je kraj sveta, ili nije. Pa, kaži onda. Ono drugo, što on čeka da čuje. Kakva je razlika? Trebalo je prvo na to pitanje odgovoriti; pitanje na koje je možda Džina zapravo mislio. Osećala sam kako me po ruci grebu ivice posekotina koje je napravio. Kao škrge nekog podvodnog stvorenja koje traži da bude bačeno nazad, u svoje prirodno okruženje. Ne boli, ni najmanje. A nema ni krvi. Ne bih ja njega povredio, je l' tako? Baš tako. Kraj sveta kakvog ga znamo, a ja ne osećam ništa. Znači sad možemo da se otkačimo, da radimo sve ono što smo nekad smatrali opasnim. Da se sakatimo, ili da obavljamo rituale doživotnog vezivanja, bilo koju od starih kocki, svejedno. Džimove oči bile su kao staklo. “Požurite u hol, ako želite da vidite.” Rekla je “Avetinja Prošlih Života”; tako smo je Džim i ja nazvali. Stajala je na pristojnoj udaljenosti od nas, bolno mršava plavuša u prljavoj beloj “tutu” odeći i rože satenskim baletankama. Ono što je u njenoj pojavi najviše uznemiravalo nisu bile te smešne krpice na njoj, niti način kako je iskrsavala na svakojakim mestima, bukvalno bilo gde, nego njeno lice — sa dubokim borama nekoga ko je preživeo sedamdeset veoma teških godina. Koža oko usta imala je neku posebnu napetost, kao da je nekom silom zategnuta i razvučena.
“Raspeće, znate”, reče ona i kratko se zakikota. „Verovatno će ga uskoro dovesti, prema tome, ako želite da vidite, požurite.” Njen pogled odluta ka nečemu iza nas, i ona pođe dalje, kao da je čula da je neko zove. “Jesi raspoložen zajedno razapinjanje na krst?” rekoh vedro. Bilo je olakšanje imati nešto za razbibrigu. “Nisam, ako se može ikako izbeći.” Ali nije se moglo. Dok smo se gurali kroz omanju gomilu, nisi mogao da ne vidiš. Nejasno sam prepoznala čoveka prikucanog za zid — jedan od negdašnjih milonera iz onih apartmana na najvišem spratu. Bio je go, osim široke svilene marame omotane oko kukova, i nekakvog opasača ili pseće ogrlice sa nitnama omotane oko glave, sa unutrašnjom stranom okrenutom prema van, da posluži umesto trnove krune. Tip, dabome, nije krvario, ali se vraški trudio da odglumi bolove. “Bog”, šapnuh Džimu. “Nadam se da ovo nije trend.” Džon ispusti jedan kratak, zgađen dah. “Odoh ja gore.” Iz nekog razloga imala sam osećaj da on nije toliko zgađen razapinjanjem tog čoveka na zid, koliko nečim drugim. Mislila sam da pođem za njim, ali se odjednom osetih jednako zakucana za mesto kao taj tobožnji Hrist. Naime, nisam imala ni najmanju želju da stanem i gledam, ali šou nakaza me je ipak naprosto zadržao. Onoliko katoličko obrazovanje u mojoj mladosti, pomislih, najzad me sustiglo, aktiviralo u meni jedan uspavani apetit za prinošenje ljudskih žrtava. Kvazi-Hrist je gledao okolo i škrgutao zubima. “Vi treba da mi se rugate”, reče on, njegov ton najnormalnijeg razgovora šokantniji od klinova zateranih kroz njegove podlaktice. “Ovo neće uspeti ako mi se ne rugate.” “Kasniš jedan dan, a fali ti i nekoliko litara”, javi se neko iz gomile. “Neče uspeti ni ako ne pustiš krv.” Raspeti čovek razočarano tržnu licem. “Е, sranje.” Gomila se poče smejati iz sveg glasa. “Iz nekog razloga, nikad im to ne padne na um. Zaborave na krv.” Digoh pogled ka čoveku koji je progovorio. On mi se nasmeši sa visine, sa čoškastim licem, ali nekako veselo izvinjavajućim. Nisam mogla da se setim da sam ga videla ranije.
“Ovo je treće raspinjanje kojem prisustvujem”, reče on trgnuvši glavu prema čoveku na zidu. Ravna crna kosa pade mu na trenutak preko jednog oka, ali je on zabaci nazad. “Veliki gest, koji, na kraju, ne znači ništa. Zar ti ne ide to na živce, kad ljudi počnu da prave velike, riskantne gestove tek kad postane sasvim sigurno da time ništa, apsolutno ništa, neće postići? Zabrane sprejove sa fluoridima kad su već napravili onoliku rupetinu u ozonskom omotaču, traže alternativne izvore energije, ali kad nuklearni reaktori već uveliko rade. To je fatalna mana ljudskog roda — zatvaraju vrata štale tek kad konj pobegne. Čovek je jedino stvorenje u univerzumu koje ispoljava takvo ponašanje.” Po njegovom akcentu nisam mogla odrediti odakle je, štaviše nisam bila sigurna ni da li ima ikakav akcenat — postajala sam gluva za to. Nije mi ličio na Amerikanca, što nije značilo ništa. Svi Amerikanci su ovde dobijali evropski izgled, nakon što su postajali lokalno lice. “Jedino u univerzumu?” rekoh ja. “Tì mora da si se dobro naputovao.” Nasmejao se od sveg srca, što je zasmetalo kvazi-Hristu i njegovim preostalim simpatizerima. Odšetali smo iz te grupe, prema praznoj recepciji. “Ра, dobro, jedino u nama poznatom univerzumu. A u ovom trenutku možda drugog i nema.” Slegnula sam ramenima. “Nešto je pogrešno u toj tvojoj tvrdnji, a ja više nisam dovoljno kompulzivna da otkrijem šta. Međutim moglo bi biti utešno znati da ako u svemiru postoji pametnija vrtsa, verovatno pravi i veće gluposti, takođe.” “Utešno?” Ponovo se nasmejao. “Čini se da kada nema bola, nema potrebe ni za utehama.” Zaćutao je, kao da čeka da mu i to osporim, a onda mi pruži ruku. “Ја sam Sandor.” “Džes.” Toplina njegove neunakažene, neisečene šake bila je blagi šok. U našim ne-vremenima, fluktuacije telesne temperature jednako su nepostojeće kao i krv. Sto je i razumno, jer krv određuje temperaturu kože. Svi smo sada imali istu temperaturu, i upravo zato nismo mogli znati da li smo grozničavo vreli ili grobno hladni. Možda nisam dodirivala prave ljude. “Čudno, zar ne”, reče on, učtivo izvlačeći šaku iz moje. Osetih talas postiđenosti. “Hteli su da istraže to u bolnici, ali im nisam dao. Znaš li da ljudi odlaze tamo i dobrovoljno se nude za istraživačku hirurgiju i vivisekciju? A
doktori koji imaju dovoljno jaku petlju za taj posao, primaju ih dobrovoljno. Da. Iseku ih, te ljude, pa istražuju njihovu unutrašnjost. Ponekad izvade pojedine unutrašnje organe i zašiju ljude nazad da vide kako će se ovi snalaziti bez njih. I snalaze se dobro. Krvi nema, nimalo, samo se u telesnim šupljinama sakuplja neka čudna, vodenasta supstanca. “Negde bolnici sakrivenneaktivno, je i doktoralikoji nekojGlava ženi funkcioniše, odsekao glavu. Njeno telo jeusada, dabome, ne je trune. ali pošto ne može da potiskuje vazduh preko glasnih žica, ćuti. Kažu da ga gleda, a on joj govori. Priča se da pokušava daje nauči da komunicira s njim, tako što bi coktala jezikom, ali glava odbija da sarađuje. Ili ona odbija, ako više voliš tako. A onda imaš i dečije odeljenje sa jaslicama u kojima drže bebe. Te bebe...” “Prestani”, rekoh. Izgledao je ošamućeno, kao da sam mu udarila šamar. “Jesi ti lud?” Oprezno mi se osmehnuo. “Zar se ovde mentalno zdravlje uopšte postavlja kao zahtev?” “Mislim... tek smo se upoznali.” “Ah, da, baš sam neuviđavan.” Počeh se okretati od njega. Ta čudno topla šaka našla se na mišici moje ruke. “Ozbiljno kažem. Bilo je nepromišljeno s moje strane da izručim sve to pred nekog koga ne poznajem. Uz to još i strankinju u ovom gradu. Mora biti da ti sve ovo pada utoliko teže što si tako daleko od svog doma.” “Ра, ne znam.” Pogledala sam razapetog. “Sve je toliko uvrnuto, možda i ne bih želela da vidim kako se to dešava nekom meni dobro znanom mestu. Zaista ne volim da pomislim kako je sad u mom kraju.” Pokazah palcem preko ramena, ka tipu pribijenom na zid. “Na primer, radije bih da ono bude neko potpuno nepoznat, nego neki moj komšija.” “Da, shvatam. Mada, mora da je lakše kada si sa nekim bliskim.” Za trenutak je spustio pogled. „Video sam kad si ušla sa svojim pratiocem.” Dadoh mu poene za dobro zapažanje — većina ljudi misli da mije Džim muž. “Jesi li odavde?”
“Ne. Siguran sam da si to i sama zaključila.” “Ne baš.. Da li je Sandor poljsko ime?” Slegnuo je ramenima. “Moglo bi biti. Ali nisam ni odatle.” Nastade izvesno komešanje zato što je stigla policija; ili tačnije, neki ljudi obučeni u policijske uniforme. Ševeningen je održavao labavu gradsku vladu — Bog zna zašto, možda čisto iz navike — pa i dobrovoljni uniformisani kadar koji su delovali kao redari ili kao sportske sudije, uglavnom samo za strance. Lako su se progurali kroz proređenu gomilu i počeli da skidaju raspetog sa zida, ignorišući proteste da “još nije završio”, ili da “nije gotovo”, ili nešto slično. “Ite, missa est”, rekoh, gledajući. “Idite, misa je završena. Ili već tako nekako.” “Pamtiš latinske reči za taj obred. Impresioniran sam.” “Ponešto ostane.” Trgla sam se na zvuk slamanja kostiju u podlaktici kvaziHrista. zvučalo,Izgledaće čak i ako grozno. ga nije bolelo.” “А neće“Ružno mu nijezarasti. A i smetaće mu. Znaš da u bolnici im aju .Z aću ta . “Pardon. Kao što si sama re kla: ponešto ostane.” “Šta misliš, šta će sad sa njim?” pitala sam dok su ga odvodili. “Nema baš smisla stavljati ga u zatvor ili nešto slično.” “U bolnicu. Tamo nose sve osakaćene koji su u tako lošem stanju da ne mogu sami da se kreću. Ko voli sakaćenje, tamo ga može dobiti, u velikim količinama, pod boljim uslovima, iz boljih razloga, i bez ikoga ko bi ga gledao.” Konačno sam shvatila. “Već dugo radiš tamo?” “Dobrovoljac sam”, reče on, posle kraćeg oklevanja. “Više niko nije zaposlen u bolnici, svi su dobrovoljci. Tek da čovek nešto radi. Ostavio sam...” Slegnuo je ramenima. “Sedeće patke.” “Molim?” “Takav je vaš izraz na engleskom, zar ne? Za ljude koji mirno sede otvoreni prema neprijatelju? U ovom slučaju, bukvalno su otvoreni.” “Ako ih to ne boli, i ako ih ne ubija, i ako je ovo kraj sveta”, rekoh polako, “kako im iko može biti neprijatelj?” “То je stvar različite kulturološke perspektive.” Osmehnuo se.
Uzvratila sam mu osmehom. “Nisi mi još rekao iz koje si kulture.” “Mislim da bi moglo da se kaže da smo sada svi mi odavde. Ili je isto kao da jesmo. Postoji jedna stara izreka da je čovek iz onog mesta gde je umro, a ne iz onog gde se rodio.” “Nikad je nisam čula. A za sada još niko ne umire.” “Zato što se ništa ne dešava. Naime, šta god da se desi, ništa se ne dešava. Zar to nije pravi opis umirućeg sveta? Mada ti možda ne vidiš stvari na taj način. A ako ih ne vidiš, onda možda ti još ne umireš. Misliš li da ćeš da krvariš ako se posečeš? Da li je to uverenje koje tebe sprečava da iskasapiš samu sebe ili nekog drugog? Da li si se uopšte zapitala?” Osvrnula sam se oko sebe. “Osećam se kao da sam ovde pod opsadom.” Nasmejao se. “Zar se nisi zapitala? Zašto ljudi ne jurcaju ulicama u orgiji uništenja, razbijajući prozore, kola, i jedni drage?” “Ра, moja prva pomisao bila bi da nema mnogo svrhe raditi tako nešto.” Koraknula sam unazad od njega, “Tačno tako. Nema svrhe. Nema nagrade, nema kazne, nema zadovoljstva, nema bola. Ljudska familija je konačno prekinula međusobne zađevice, končano je zavladao svetski mir. Da su ljudi znali da če svetski mir moći da se uspostavi tek po ovu cenu, šta mislsiš da li bi se jače trudili da ga postignu?” “А da li ti stvarno misliš da je svuda u svetu ovako kao ovde?” Rekla sam, odmičući se od njega onako uzgred još jedan korak. “Ti ne misliš?” Raširio je ruke. “Zar ne osećaš?” “Zapravo, malo šta osećam.” Slegnula sam ramenima. “ A sad moram da idem da dovršim svoje čitanje.” “Cекај.” On me ščepa za ruku, a ja poskočih. “О, izvini”, reče on, i praktično istog trenutka me pusti. “Izgleda da grešim kada tvrdim da ne postoji zadovoljstvo i bol. Zaboravio sam na zadovoljstvo kad čovek ima s kim da priča. S kim da, da prostiš, deli svoje misli.” Nasmešila sam se. “Aha. Vidimo se.” Rukovala sam se s njim, ali ne iz učtivosti, već više da bih proverila ono što mi se učinilo da sam osetila malopre kad. me je onako zgrabio za ruku. I, zaista, koža mu je sad bila
primetno hladnija. Možda je on do maločas bio taj koji ne umire, a ja sam isisala poslednje ostatke stvarnog života iz njega. Samo uvrnuti opstaju, pomislih i krenuh uz stepenice. Šta god da se desi, ništa se ne dešava. Džim je ležao zgrčen na krevetu, nepomičan. Tišina u sobi bila je zlokobna. Spavanje je prekidalo naviku disanja, ako se uopšte radilo o “spavanju”. Jer snova više nije bilo, a niti odmora — više kao isključenje mašine. Još jedan apsurd kraja sveta. Bar ga nisam zatekla da se brijačem seče na komade, pomislih, dok sam prilazila hrpi knjiga na noćnom stoci ću. Ali šta god da me je navelo da pomislim da ću sačekati kraj sveta čitajući, nestalo je zajedno s mojom ambicijom.. Sad sam se knjiga doticala vrlo retko, samo da ih premestim sa jednog mesta na drugo. Dešavalo se da pogledam korice i da ne razumem reci na njima odmah, kao da je i moja sposobnost čitanja bledela polako, zajedno sa svim ostalim. Ovoga puta nisam ni pipnula knjige. Samo sam se opružila po krevetu, pored Džima. On se još uvek nije pomicao. Onog dana — ako je “dan” prava reč — kad se svet konačno ugasio, bili smo u ovoj sobi, u ovoj postelji, ležali jedno pored drugog ovako kao sada. Sigurna sam da smo se oboje probudili u istom trenutku, ili je čak možda bolje reći osvestili. Osećaj je bio kao prelazak iz nesvesti u svest, jer se nisam budila na onaj svoj uobičajeni način, lagano, izranjanjem iz dremeža, sa ogromnom željom da se prevalim nazad i odsapavam još nekoliko sati. Nikada se nisam dobro budila, kao da se moje telo uvek borilo protiv života punog posla, koji mu je um nametao. Ali tog “dana” naglo sam se probudila, bez prelaza, piljeći u plafon i duboko u sebi naprosto sam znala. U meni nije bilo nikakvog iznenađenja, nikakvog žaljenja, niti otpora. Samo pouzdano saznanje: Vreme je isteklo. Više nego što sam to znala, to sam bila. Svršena, skončana, istrošena, ispražnjena... ali ne sasvim nestala, kao što ni flaša ne nestaje kad se isprazni. Pomislila sam na Džima Morisona kako peva “The End” i osetila blago veselje što stvarni kraj nije ni blizu tako dramatičan. Već samo... isteklo je vreme. Kad sam najzad bila rekla: “Džime...?” on se odazvao. “А-ha, i ja sam osetio.” Kao što su i svi ostali. Pridigla sam se na lakat i pogledala gam ne misleći ništa. Onda sam ga
povukla za košulju i prevalila ka sebi. Seks je na kraju sveta bio jednako besmislen kao i bilo šta drugo, ili jednako nemoguć kao krvarenje, valjda zavisi od vaše tačke gledišta. Tela nisu mogla da funkcionišu, umovi nisu imali volju. Osećala sam blago žaljenje zbog toga, kao i zbog činjenice što ne osećam ništa osim blagog žaljenja. Ali još uvek je mogla da se iskaže nežnost — ili da se upusti u besmislenu predigru — i naći neku utehu u dodiru. Nije nam mnogo bilo do toga u toku ovog našeg postepenog zaustavljanja ne-vremena. Možda je strast bila samo jedan dug, prijatan san koji se okončao sa svim ostalim. Uvukla sam ruku pod Džimovu košulju. Njegova nepomična prsa bila su hladna kao leš. To je to, pomislih, sad umiremo zastvarno. Iščeprkala sam neko stravično olakšanje u pomisli da bar neću morati više da se brinem da li će se on i dalje sakatiti. Džimove oči se naglo, bez prethodne najave, otvoriše i on se zagleda dole, u moju šaku koja je još uvek ležala raširenih prstiju na njegovom stomaku, kao neka deformisana tuđinska morska zvezda koja je ispuzala iz rupe u drvenariji i popela se na njegov torzo. “Topla. si”, reče on, mršteći se. Istog časa izgubila sam se u uspomenama na ono osećanje strasti prema drugom ljudskom biću. Kako je bilo želeti, kad emocija postane fizička reakcija, kad se meso probudi iz mirovanja i dostigne takav nivo reagovanja da se granica između zadovoljstva i bola istanji sasvim, do tananosti jednog jedinog nervnog završetka. Skotrlj ala sam se s kreveta i otišla u kupatilo. Čula sam da se Džim, iza mene, prevalio u malopređašnji položaj. Očigledno nije hteo da zna ništa o mojoj neočekivanoj promeni temperature ukoliko ja sama ne želim da mu kažem. Na ploči pored lavaboa ležao j e odbačeni žilet. Ako ga uzmem i pređem prstom preko oštrice, hoću li videti kako krv navire, skuplja se u nepravilnu, blistavu kap? Nisam želim to da znam. Eksplodirajuća zvezda bila je plameni plavo-beli cvet na crnom nebu. Njena svetlost padala je na lica gomile sa šetališta okrenuta nagore, davala im mlečnu boju da bi se nekoliko sekundi kasnije ugasila. “Ovo je bolje od vatrometa”, čula sam kako nekoga.
“Koješta”, reče neko drugi. “То je nekakav trik. Zvezde su hiljadama i milionima svetlosnih godina daleko. Ako sada vidimo njihove eksplozije, to znači da se univerzum okončao pre mnogo miliona godina, ali da mi to tek sada primećujemo.” “Onda nije ni čudo što nikad nismo uspostavili kontakt sa razumnim bićima drugim planetarna”, prvi znači glas. “То se sav uklapa, zar ne? Ako se vasionanagasi poslednjih milion reče godina, da je vanzemaljski život nestao pre nego što smo stekli tehnologiju da ga potražimo.” Osvrnula sam se da vidim ko to govori i odmah ugledala nju. Avetinja Prošlih Života je stajala nadomak grupe, sama kao i obično, i posmatrala ljude umesto zvezda. Pre nego što sam uspela da sklonim pogled, ona me je pogledala pravo u oči, a onda je na stidljivo pokrila usne vrhovima prstiju, kao da hoće da zadrži diskretni kikot. Onda se okrenula i odšetala promenadom, pri čemu je njena “tutu” malo podskakivala; dok je na zapadu cvetala narandžasta zvezdana eksplozija. Da je Džim izašao sa mnom, razmišljala sam provlačeći se kroz gomilu, sada verovatno ne bih radila nešto tako očigledno glupo kao što je praćenje ove nesumnjive luđače. Ali on je ostao na krevetu, nepokretan, dugo posle spuštanja mraka, a ja ga nisam više uznemiravala. Samo sam sedela kraj prozora sa knjigom na krilu, ubeđujući sebe da zapravo čitam, a da ne blenem samo u stranicu dok mi ne dosadi isti raspored reči na hartiji, pa onda okrenem sledeću. Zato vreme, osećala sam da polako iščezavam. Bilo je to vrlo jasno osećanje, ono što sam mogla da osetim i kad se svet okončao, da sam tada bila budna. Avetinja Prošlih Života se nijednom nije osvrnula, ali ja sam bila sigurna da zna kako je pratim, baš kao što sam ja znala da je upravo to njena namera, i tako stigosmo sve do Kurhausa. Još izdaleka videh da su svetla upaljena. Još jedna zabava; šta je to u kraju sveta što navodi ljude da organizuju žurke? Možda neki zalutali instinkt zbijanja u grupe. Prošla sam pored čoveka koji je sedeo na razrušenom ciglenom zidu. Imao je eksere od desetak santimetara dužine, i čekić, i zakucavao ih sebi u prsa, sa izrazom dosade na licu. Ako sad okačimo poruke na te eksere, pomisila sam, i pošaljemo ga da se šetajao promenadi, dobićemo nešto nalik na poštansku službu spojenu sa novinama. Čujte i počujte, svet je još uvek mrtav. Ili neupokojen. Ili samo beživotan. Vasiona je i sad nezaposlena,
nakon što je dala ostavku na svoj stari posao. A da li je, zaista? Vrckajući pri hodu, Avetinja je prešla preko zadnjeg dvorišta Kurhausa; njene baletske cipelice su škripale po pločniku. Svetlost se rasipala iz visokih prozora, stvarajući gigantske, izdužene rombove svetla na kamenu. Na spratu iznad, videla sam mnoge ljude kako ukočeno vire sa prozora galerije i u nebo. Kad sunce, da li ćemou inoći mi konačno njim, ili će nasode ostaviti dapomislih gledamoiznenada, kosmički vatromet bez kraja?otići sa Podsećali su me na ptice u nacionalnom parku, ti ljudi koji su se vrzmali po holu. Ptice sa svojim najboljim perjem i najboljim ranama. Ćrnokosi mladić u skupom modelu kućnog ogrtača, stupao je po izgrebanom, prašnjavom podu nekoliko koraka ispred mene; dva kristala iz lustera zabijena u njegovo čelo iznad obrva odbijala su svetlost. Svileni šalovi lepršali su za njim iz rupa na ramenima. Opšte zezanje, pomislih. Ili je ovde Dan svih Svetih. Svaki dan. Bar je bio “ostrvo” sa policama na kojima je bilo mnogo flaša. Neko ih je koristio kao mete za svoje vežbe gađanja, pa je posvuda ležalo polupanog stakla poput razbacanog nakita. Ugledala sam j ednu ženu kako lenjim pokretom dohvata jednu krhotinu sa šanka, prinosi ustima i odgriza parče kao daje pomfrit. Covek u fraku, sa belom kravatom, prućio se po podu i razgledao oko sebe praveći zabeleške na stenografskoj beležnici. Odlutala sam do njega da vidim šta piše, ali bilo je nemoguće pročitati te njegove simbole, delom stenografske črčkarije, delom hijeroglifì. Nastala je buka iza mene. Neki ljudi su ispravljali jedan od prevrnutih koktel-stolova, i podizali sve neoštećene stolice koje su mogli naći. Bila je to ista ona grupa koja se tog dana našla i na šetalištu pored mene, jedan muškarac i njegove tri pratilje. Ćaskali su između sebe kao daje sve najnormalnije. Nisu imali nikakvih znakova sakaćenja na sebi, i činilo se da nisu ni svesni kakav se šou nakaza odigrava oko njih — napola sam očekivala da čovek ode do bara i pokuša nešto da naruči. Ili da neko prikupi nešto krhotina na poslužavnik i odnese im. Stigao je Sreće čas, izvol'te moliću fino, vaše predjelo. Avetinja se stvorila sa druge strane bara. Izgledala je još gore, ako je touopšte bilo moguće; kao da ju je pešačenje kroz mesto iscrpelo. Visoki muškarac s njene leve strane obraćao joj se nešto dok je prstom prelazio po mučeničkoj ivici njene donje vilice, dok je onaj s desne izložio filigranske
rezove nožem sa svog stomaka tako što je rastegao kožu i prikazao je poput čipkane pregače. Koža je gubila elastičnost; mlitave se obesila preko kanapa njegovog belog satenskog donjeg dela pidžame. Jasno se provideo sloj mišića u tamno smeđoj boji. Ponovo vratih svoju pažnju na grupu sa promenade, koja je i dalje ostala u nevidljivom normalnosti. Muškarac i osmehnu sesvom u znak pozdrava,mehuru ne prestajući da govori. Moždame se ugleda od mene očekuje mi da odaberem, pomislih najednom: pristupi nakazama ili pristupi normalnima. Pa ipak, činilo mi se da ću, ako se pridružim ovim poslednjima, ostati zaglavljena među njima i da više nikada neću uspeti da se vratim Džimu. Sad su svi upitno zurili u mene, i nešto u tim njihovim blagim pogledima govorilo mi je da me procenjuju. Jedna od žena se nagnu bliže ostalima i kaza nešto; bio je to znak da se njihova neopipljiva barijera ponovo podigne. Ili sam ih pustila predugo da čekaju, ili im se nije dopalo ono što vide; u svakom slučaju, odbacivanje je bilo tako jasno kao da se oglasilo iznad njihovih glava neonskim svetlom. Pođoh ka bočnim izlaznim vratima, rešena da nestanem odatle što brže mogu, ali odmah zastadoh kao ukopana. Dečak koji je stajao pored ulaza u kasino mogao je biti onaj koga su gađali zbog bučnog kasetofona, ali i nije morao — ko bi ga znao, ima toliko zgodnih plavokosih dečaka napolju — ali je čovek sa kojim je pričao van svake sumnje bio Džini. Nije se potrudio da promeni izgužvanu odeću, čak ni da se očešlja, pa mu je kosa još uvek bila spljoštena na onoj strani glave kojom je danas ležao na jastuku. Uglavnom je Džim govorio. Dečkovo lice je bilo namerno sasvim ravnodušno, ali je zato pažljivo slušao. Džim mu je pokazao šaku, a klinac ju je prihvatio, dodirnuo posekotine i klimao glavom. Nakon nekoliko trenutaka, klinac je obuhvatio Džima rukom oko ramena, i, ne ispuštajući njegovu šaku, poveo ga pored tihih, zatvorenih vrata liftova, do stepeništa. Posmatrala sam ih kako se uspinju. “Da li se pitaš šta je to značilo?” Nisam se okrenula davga pogledam. “Dakle. Gospodin Sandor Kako-seono- preziva, i Ko-zna-odakle. Covek koji i sada može da podigne živu u termometru, dok smo se mi ostali ustalili na sobnoj temperaturi. Ako počneš da pričaš o zanimljivim stvarima koje se rade u bolnici, zviznuću te nečim u
glavu.” Nacerio se tiho. “То je pravi duh. Sledeće pitanje: da li se pitaš kako je moguće da na nekim mestima ima struje, a na drugim nema?” “Pomalo.” “Hoćeš li da saznaš?” Klimnula sam glavom. Nije me dodirnuo, čak ni ovlašno, u prolazu, sve dok nismo stigli u njegovu sobu na četvrtom spratu. To je bio moj prvi odlazak iznad nivoa galerije. Svetla u hodniku su tinjala, trošećì ono malo struje što je preostajalo posle blistavog osvetljavanja dvorana ispod, a njegova ruka bila je kao vatra, kad me je uvukao iz hodnika u sobu. Njegovo telo bilo je meka obloga preko tvrdih mišića. Cepala sam odeću sa njega, da ga se domognem; nije imao ništa protiv. Kratkotrajni naleti svetla jod spolja omogućavali su mi da vidim, njegovo lice na tren, kao pod blicevima. god jedatosam radila, na licu je imao isti izraztajnu smirenog prihvatanja.Šta Možda postala njegova navika, da bi sačuvao svoje toplote — jer da smo mi ostali ljudi-mahune doznali daje on poslednje (?) živo biće na Zemlji, šta sve ne bismo učinili samo da se dokopamo tog osećaja života koje on može da pobudi? Već mu je telo postalo manje vrelo. To je zbog mene, pomislih, gurajući ga na krevet. Oduzimam mu je, ne mogavši da utičem na to. Ili je možda to nešto u prirodi samog življenja: sve hoće da se preseli tamo gde ga još nema. Čak i dok se postepeno hladio, nije gubio ništa. Primao je, regovao, ugađao mi —pod nečujnim bljeskovima umirućih zvezda, smiren, partner koji prihvatam, ali ne pasivno. Ja sam vodila naš pas de deux, ali on je znao kako treba i gde, gotovo pre mene i svaki put je bio spreman. Sad sam čak osećala i kako se to dešava, način na koji moje neživo meso isisava život iz njegovog tela. Uzimala sam mu. Čin uzimanja je vrlo jasno razaznatljiv; neko ko nikada ništa nije uzimao, uzimao bi ovako kao što sam ja Šandora. Davao se bez otpora, ali se nije predavao, ukoliko nije moguće predati se agresivno. Bilo je kao da ga želim zato što je njegova svrha postojanja da bude željen, a čekao je da ja naiđem, da naiđe neko ko će mu priuštiti želju, neko da ga želi do smrti. Kvazi-Hrist iz hotela sasvim pogrešno je pristupio
stvarima, nije moglo da mu uspe. Ljudi ne prinose sami sebe na žrtvu, nego ih neko prinosi; oni ne daju, žive samo kroz čin uzimanja... Nekako sam uspela, iako mi je glava sva gorela, da se otrgnem od njega. On se glatko nadovezao na moj pokret, kao olujni plimni talas. Borila sam se protiv upetljane gomile čaršava, toplim mesom uz hladno; nasilje je prijalo gotovo koliko i seks. Ako ne mogu da ga jebem barnadatepih, mu razbijem glavu, razmišljala sam nejasno. Skotrljali smo sedos smrti, kreveta izmakla sam mu, uletela u kupatilo i tresnula vratima za sobom. “Nešto nije u redu?” Začuđenost u njegovom glasu bila je toliko iskrena, da mi se od nje povraćalo. “Prestani. “ “Šta da prestaneAi?” “Zašto si mi dozvolio da ti to uradim?” Možda se i nasmejao. “Ti si nešto uradila meni?” Slabi bol zatitra mi kroz trbuh. Butine su mi bile mokre. “Upali svetio”, reče on. “Ti to možeš sada, je l' znaš. Tebi će uspeti, sada pošto ŽIVIŠ! Kvrcnula sam prekidač. Iznenadna blještavost je bila zaslepljujuća. Okrenula sam leđa sijalicama iznad lavaboa i ugledala sebe u ogledalu visine čoveka na unutrašnjoj strani vrata. Vlažnost na mojim butinama bila je krv. Moja krv? Ili njegova? Ponovo bol u trbuhu. “Džes?” “Odlazi. Hoću da se obučem i da odem odavde. Ne želim ovo.” “Pusti me unutra.” “Neću. Ako mi opet priđeš, uzeću još više od tebe.” Sad se čulo da se nasmejao. “А šta zamišljaš da si to uzela?” “Život. Šta god da je ostalo.. Ti si živ, a ja sam jedna od onih koji iščezavaju. Zbog mene ćeš nestati i ti.” “Interesantna teorija. Ti misliš da se to dogodilo?” “Т si iz nekog razloga j oš uvek realno živ. Kao što se i Zemlj a j oš uvek okreće, kao što još uvek postoje zvezde. Logično da nećemo iščeznuti svi
odjednom, mi ljudi. Neko će ostati živ. Možda do poslednje zvezde.” U tesnom kupatilu moj smeh je zvučao grubo i ružno. “Baš romantično. Dokle god bude zvezda na nebu, dotle ćeš i ti biti živ, tu, za mene. Odlazi. Ne želim da te povredim.” “А šta hoćeš da radiš?” upita on. “Da se vratiš u svoju beskrvnu sobu, svom beskrvnom muškarcu, nastaviš svoje beskrvno čekanje i vidiš kakav će biti kraj? Ništa ne vredi bez rizika, zar ne? Kada nema šta da se izgubi, ništa se ni ne poseduje. Nije li tako?” Brava je škljocnula i vrata su se otvorila. Stajao je u dovratku držeći se za oba ragastova. Cista glad u tim uglastim crtama pretvorila je njegovo lice u masku grabljivice, napetu, proždrljivu, nemilosrdnu. Uzmakla sam korak, ali nije se imalo kuda. Bacio se na mene, uhvatio me ispod ruku i podigao do visine svojih očiju. “Ludice jedna”, prošaputao je, a dah mu je mirisao na meso. “Nisam ja postajao hladniji, već ti hladnija.” Odgurnuo me je. Udarila sam o zid i skliznula do poda. Bol u mojim plećima i leđima bio je predivan, nejtoliko bol koliko čist osećaj, od koga su nežive, nemrtvi nervni završeci podivljali. Želela sam da mi to uradi još jednom, da me udara, ili miluje, ili seče, bilo šta što bi me da nateralo da osećam. Bol ili uživanje, svejedno. Želela sam da ga proživim, da se izgubim u njemu, da umrem od njega, i, ako sam već morala da umrem, da povučem i njega sa sobom. Nadvio se nad mene, sa najtanušnijim osmehom. “Počinješ da shvataš?” Uspravila sam se odupirući se o zid, pri čemu su mi šake klizile o zid pokriven pločicama i lepile se za njega. “Jašta”, nastavi on. “Mislim da počinješ. Mislim da nesumnjivo počinje da ti biva jasno.” Uzmače do lavaboa i podiže žilet sa njega. “А ovo?” Držao je žilet između dva prsta i pomerao ga napred-nazad, tako daje odbija svetlost. “Uvek je dobro za uzbuđenje. Tvom beskrvnom čoveku je već sada potpuno jasno. Kao i mnogima drugima. Šta misliš, gde on ide kada krene u svoju šetnjicu po promenadi, šta misliš šta radi kada te ostavlja da sediš i gledaš obešenu kako se uvija na kraju svog konopca?” Nasmejao se, ubacio žilet u usta i zatvorio oči u ekstazi. Potom je iskezio zube, a krv mu je potekla
preko donje usne, niz vilicu i počela da kapa na prsa. “Dođi”, reče. Žilet mu se video između zuba. “Dođi i poljubi me.” Nisam sigurna da li sam se ja bacila na njega, ili me je život u njemu privukao pomoću te gladi za čulnim osećajima. Uhvatio me je bez mnogo napora, držao me nekoliko sekundi na odstojanju, čisto iz zadirkivanja, a onda je dopustio da se naša tela sudare. Osećanje je bila eksplozija koja je pokuljala iz mene, i dok je kuljala konačno sam shvatila da sam sve bila pogrešno protumačila, ali bilo je prekasno da se bilo šta učini po tom pitanju. Jedini milosrdan postupak koji je učinio prema meni bilo je da dozvolio da se ugase svetla. Ili to možda i nije bila milost. Možda se to desilo samo, kada je iscrpeo sav život iz mene i uvukao ga ponovo u sebe, sve do poslednje trunčice bola, zadovoljstva i življenja. Sve vreme je držao žilet među zubima. Išao je njime svuda, ali me nijednom nije poljubio. U sobi je vladala takva tišina da sam pomislila kako je otišao. Ustala sam sa mesta na kome sam do tada ležala, do pola u kupatilu, razmišljajući o tome kako sada treba naći odeću i otići, pitajući se koliko ću dugo uspevati da prikrijem štetu od Džima — ako se uopšte radilo o šteti, pošto ništa nisam osećala — pitajući se da li ću završiti u bolnici, da li tamo već postoji krevet sa mojim imenom, ili ću ostati samo još jedno egzotično čudo za noćna ludovanja po Kurhausu. “Samo još jednu stvar”, reče on tiho. Skamenih se u pola koraka prema krevetu. Stajao je pored otvorenog prozora i gledao na ulicu. “Šta je?” rekoh. “Nisam ti dovoljno mrtva?” Nasmejao se, a sada je to bio nežan, gotovo saosećajan zvuk. Grabljivac koji se sažalio na plen. “Samo hoću da ti pokažem nešto.” “Ne.” Odvukao me je do prozora i silom mi izgurao glavu napolje. “Ipak ti pogledaj, samo još ovoga puta. Činim ti uslugu, zato što sam toliko zadovoljan.” Povukao mi je glavu za kosu tako da pogledam gore, u nebo. Noćno nebo, vrlo jednolično, vrlo crno, bez ičega na njemu, bez ijednog oblaka i bez ijedne jedine zvezde.
“Da, predstava sa magičnim svetiljkama”, reče on, kao da sam ja nešto rekla. “Mi smo postavili znamenja i čudesa na nebo, da ih gledate. Da ne biste videli ovo.” Potisnuo mi je glavu nadole, zarivajući mi prste dublje u kosu. Dole, u dvorištu, ljudi su lunjali između nasumično raspoređenih cilindričnih predmeta, ne videći ih. Bili su to blede stvari, tihe, nepokretne; dugi, konopčasti produžeci izranjali su iz svake i završavali duboko u pločniku poput kablova. Čak i na slaboj svetlosti videla sam da ti koren ovi pulsiraju. Dok sam posmatrala, na najbližem valjku se pojavi otvor. Stvor koji se izmigolji napolje, stade na tlo i poče da se proteže, bio je go, neodređeno ženskog izgleda, ali ne sasvim ljudskog. Protrljao je šake o površinu cilindra, pa o svoje telo. Ja se odgurnuh nazad od prozora. “Vidiš, to je ono drugo što se ima znati o tvojoj rasi, osim da činite premalo i prekasno”, reče on razgovorljivo, dok sam se oblačila. Ako uvučem košulju u gaćice, lakše ću da se saberem. “Previđate stvari. Slepi ste. Svi vi. Inače biste nas već odavno ugledali. Oduvek smo ovde, čekamo da nastupi vreme da se pozabavimo vama. Da nas je ugledao samo jedan jedini od vas, mogli ste da nas izbegnete. Možda ste čak mogli i da nas uništite. Umesto toga, svi ste se samo trudili da nastavite sa svojim živote. A sada ćemo mi nastaviti sa vašima.” Zaćutao je, možda očekujući da ja nešto kažem. Nisam ga ni pogledala, samo sam omotala košulju oko svog uništenog torzoa. “Ne brini. Ovo što sam ti pokazao, nikada više nećeš videti. Možda ćeš čak dok stigneš do kuće na sve i da zaboraviš.” Okrenuo se nazad ka prozoru. “Vidimo se na promenadi.” “Prvi put Prošlih je najgore.” Avetinja Života pošla je ukorak sa mnom, dok sam se vraćala preko šetališta. Izgledala je primetno gore, sasušena i izjedena. “Posle”, dodala je, “sve ti dođe kao prirodni poredak stvari.” “Ne poznajem te”, rekoh, “Ali ja tebe poznajem. Svi se mi uzajamno znamo, posle. Vrati se kući, svome mužu, pa će te.znati i on.” “Nisam udata.” “Pazi molim te.” Osmehnulami se, a lice joj se raspuklo u masu bora i šavova. “Znaš, moglo bi i gore da bude. Vole da gledaju kako me to pustoši,
kako puzi kroz mene i proždire me živu. Oni sipaju život u nas, može se reći: pozajme nam ga. Ali posle.ga i uzmu nazad, sa velikom kamatom. I fascinacijom. Oni se nama hrane, a mi se hranimo njima, ali uzimajući u obzir šta su, mi se zapravo hranimo sami,sobom. Možda će doći i vreme za istinski kraj. Jer, koliko dugo možemo da produžavamo svoje trajanje?” Ona od neočekivano i nestade nizvode. stepenište koje je vodilo ka jednome napuštenih skrenu restorana blizu same Dok sam prolazila pored kule, obešena žena mi je mahnula u znak pozdrava. Ni danas neće horizonta na okeanu. Mislila sam da će Džim znati čim me vidi, ali nisam znala šta da očekujem od njega. Gledao me je sa kreveta, sa rukama zabačenim iza glave. Kroz tanki materijal njegove košulje videla sam daje rasečen od grla do pupka. Izgleda da im je to najomiljeniji pravac zasecanja, ili možda uopšte nemaju mašte. I dalje je ćutao, a ja sam uzela jednu knjigu sa hrpe na noćnom stočiću i sela u fotelju pored prozora, leđima okrenuta sobi. Reči na stranicama izgledale su smešno, simboli nečega o.čemu pojma više nisam imala. Madrac je škripnuo kada je Džim ustao, čula sam ga kako se presvlači. Nisam bila voljha da pogledam — na kraju krajeva, više nije bilo nimalo važno šta ću videti. — pa ipak, nevoljno, ostavih nečitljivu knjigu i okrenuh se. Bio je rasporen vrlo primitivno, možda nekim oštrim komadom stakla. Želela sam da me taj prizor preplavi lošim osećanjima, želela sam da mi bude žao, da budem tužna, ljuta zbog tolikevštete, želela sam da osetim potrebu da mu pritrčim i utešim ga. Ali, kao što reče Sandor, kad nema bola, šta će ti uteha. Džim najednom slegnu ramenima i dovrši oblačenje, a ja shvatih daje čekao nešto, možda da mu pokažem moje. Ali ni tu želju za sada nisam imala. “Odohjamalo na šetalište”, reče on polazeći ka vratima. “Dođi i ti ako želiš.” Nije se osvrnuo da sačeka odgovor. Pre nego što je zakoračio u hodnik, čula sam sopstveni glas kako kaže: “Šta misliš, da li su oni svuda? Ili kad bismo samo uspeli da se domognemo našeg doma...”
“Džes.” Gotovo da se osmehnuo. “Ovo jeste naš dom.” Pratila sam ga iz daljine. Nije me čekao, pešačio je brzo ali bez žurbe, a ja se nisam trudila da ga sustignem. Nebo je izgledalo nekako tamnije, boja mu je bila zamućenija, a zvuci naroda na šetalištu bili su tiši, prigušeniji. Tramvaji nisu išli. Ostala sam napolju sve do noći. Predstava sav umiranjem zvezda bila je naročito spektakularna, pa sam je gledala sve dok se Sandor nije napokon smislio da ponovo dođe po mene.
Džejms Pauel je popularni pisac krimića, čije se priče redovno pojavljuju u Eleri Kvinovom magazinu misterije. U sklopu skorašnje tendencije časopisa da objavljuje što neobičnije priče, Pauel je napisao seriju kriminalističkih priča grube škole sa fantastičnim elementom. Božična priča koja sledi jedna je od njih. Prvi put je objavljena u EKMM-u decembra 1991.
James Powell DEDA MRAZOV NAČI Poručnik Fild se parkirao iza kombija Društva za zaštita životinja. Noć je bila hladna, zvezde tako blistave da jeobasjavala gotovo mogao da oseti njihovsobe ukus.s Toplija sazvežđa sijaličica na jelkama su mračne dnevne obe strane ulice. Fild podiže okovratnik kaputa. Onda pođe za otiscima stopa u snegu preko travnjaka do ulaznih vrata kuće, gde je jedan uniformisani policajac stajao i trupkao nogama u mestu da se zagreje. U holu zgrade kapetan Fontana je držao slušalicu i toliko se zaneo u slušanje da nije primetio Fildov ulazak. “Da, komesare”, reče on. “Razumem, gospodine komesare.” Onda poklopi mikrofonski deo slušalice šakom, pogleda u svetla na tavanici i zapita se: “Bože! Zašto ja? Zašto baš ja?” (Gradska policija je neraspoloženo gledala na slučajeve kad neki policajac na dužnosti razgovara sam sa sobom. sepoverio Fontanajeuvek obraćao ili predmetima na zidovima. MnogeZato stvari pisoarima. Svinameštaju pisoari su već znali koliko je nauđeno kapetanu Fontani.) On se okrete da isto pitanje postavi i čiviluku za šešire, i ugleda Filda. “Žao mi je što sam te izvukao baš ove noći, Roj”, reče on. Prstom pokaza ka dnevnoj sobi i reče tajnovito: “Idi pogledaj kamin. Važi?” Onda se ponovo posveti slušanju. Fild pređe do hladnog ognjišta. Sa njegovih zidova spuštali su se mlazevi krvi. Pepeo je bio ukrašen krupnim, crvenim, zvezdastim mrljama. Prigušeni ženski glas reče: “Ćula sam da neko silazi niz dimnjak.” Plavuša u poznim tridesetim godinama sedela je u fotelji u uglu; njeno lice bilo je zariveno u maramicu. Ona pogleda Filda svojim crvenim očima. “Nakon što sam vas pozvala, čak sam mu povikala da dolazite. Ali on je nastavio da silazi.” Kapetan Fontana je završio telefonski razgovor. Sa vrata dnevne sobe on reče: “Tako da je ova ovde gospođica Dorin Mur zavukla pištolj u dimnjak i počela da roka.” “Bam, bam, bam”, reče ona, nameštajući šaku u oblik pištolja i, po Fildovom mišljenju, veoma dobro imitirajući kako trza pištolj. Ipak mu suština situacije još uvek nije bila jasna sve dok se napolju, iz mraka ispred velikog prozora, ne pojaviše ljudi koji su pružali ruke gore da prihvate i
stabilizuju mrežu u kojoj je neko sa krova kuće spuštao osam majušnih severnih jelena. “О, nel” reče Fild. “О, da”, reče Fontana. “Hajde sam da se uveriš.” Fild pođe za njim na tavan, iznad trećeg sprata kuće, gde su se mrka lica iz Društva za zaštitu životinja, po obavljenom poslu, spuštali niz lestve sa otvora na krovu. Fild i Fonatana stajali su na kosom krovu pod zvezdama. Božična muzika dopirala je iz radio aparata ugrađenog u kontrolnu tablu sanki koje su mirovale na hrbatu krova, opkoračivši ga. U neposrednoj blizini bio je Deda Mraz, sa oba lakta oslonjena o otvor dimnjaka, i telom koje je ispod pazuha, zajedno sa većim delom brade, nestajalo u dimnjaku. Bio je sto posto mrtav. Jabuke na njegovim obrazima bile su “Greni Smits”, zelene i tvrde. Samo nedelju dana ranije Fild je gledao PBS-ov dokumentarac “Deda Mrazov način”. Završni minuti su mu još svezi u pamćenju. Deda u starom sakou od tvida sedi za svojim radnim stolom u Fabrici igračaka, a iza njega je prozor kroz koji se vidi unutrašnjost fabričke hale: patuljci žustro rade. Baka Mraz, sa očima na svom štrikerajskom radu, smeška se, klima glavom na njegove reči i ljulja se u stolici za ljuljanje. “Kad smo počinjali, materijalne mogućnosti su nam bile takve da smo svakom detetu mogli da ostavimo samo po jednu šećerlemu i jednu pomorandžu”, govorio je Deda. “Patuljci su proizvodili šećerleme, a na meni je bilo da negde isprosim ili pozajmim pornorandže. Jednog dana su ljudi iz 'Junajted Frutsa' rekli: 'Dobro, stari, podeli naše Cikita banane, dobijaćeš ih džabe od nas i još ćemo ti dati krupnu donaciju u fond za školovanje tvojih patuljaka.' Međutim, komercijalizovanje Božića nije Deda Mrazov način. Zato smo nekako izgurali sa pomorandžama. A pogledajte nas sad.” Skromno je pognuo glavu prekrivenu silnom belom kosom. “Radionica igračaka gura u tri smene, pravi sanke i lutke, i vaše kutije za bojice, sa žutim, plavim i crvenim. Novi teretni dirižabl omogućuje nam da snabdevamo sanke u letu.” Deda je tužnije pogledao u kameru. “Ali imajte na umu da postoji i ona druga, manje vesela strana”, priznade on. “Svojim površinskim kopovima uglja i sečom šuma zaista smo unakazili Severni pol, da bismo imali štapove i grumenje uglja za sve naše nevaljale male klijente. Naše akcije na berzi ne stoje onako dobro kao nekad, dodao bih. Pa ipak, kad bankari kažu: 'Zašto ne naplaćujete
nešto, bar simboličnu sumu za svaku igračku?' ja svaki put odgovorim: 'То nije Deda Mrazov način'.” Uznemiren glas iz radija na sankama prenu Filda iz prisećanja. “Prekidamo program zbog najnovijih vesti”, reče glas. “Deda Mraz je mrtav. Ponavljamo, Deda Mraz je mrtav. Veseli stari gospodin večeras je pogođen sa revolverskih u jednomUdimnjaku. opširniji izveštaji kadnekoliko nam detalji budu na hitaca raspolaganju.” ovo poznoDaćemo doba, svi dobri dečaci devojčice već su na spavanju. Inače bi, Fild je znao, spiker kazao “Dade Azmr je tavmr” i nastavio na latinskom. Fild je stajao tako tamo i snuždeno gledao dole, u dvorište, gde su ljudi iz Društva jurili jednog majušnog j elena koji j e pobegao kad su pokušali da ga utovare u kombi. Svetla su gorela u ćelom komšiluku, na prozorima su se pojavljivala mnoga lica. On posveti pažnju lesu. Ali Fontani je JDÌIO hladno. “Roj”, reče on nestrpljivo, “Deda se verao niz pogrešan dimnjak. Žena se uspaničila. Bam, bam, barri! Rešen slučaj.” Fild odmahnu glavom. “Krovovi su kao otisci prstiju”, reče on. “Ne postoje dva jednaka. Ne bi Deda Mraz počinio takvu...” Namrštio se i nagnuo bliže lešu. “Ne radi se samo o mirisu viskija na njegovim usnama, gospođice Mur”, reče Fild. “Nego, da je Deda Mraz silazio, vidite, brada bi mu bila povučena nagore, preko lica. Međutim, vidimo je da je uvučena u otvor. Gospođice Mur, kada ste ga upucali, Deda Mraz se penjao uz dimnjak.” Žena je gužvala maramicu između prstiju. “Ра dobro”, odseče ona. Zatim nastavi nešto tiše: “Ра dobro, Niki i ja imamo nešto dužu zajedničku prošlost. je se poslednja stanica isporuke. Ovo Kladim da to niste znali.”putanje kojom su išle njegove božične Fild je to već bio pogodio. Prošle godine, kad su se njegovi klinci zapitali zašto poslastice koje oni ostave na poslužavniku ispod jelke nikada ne budu ni pipnute, on je sugerisao da je Deda Mraz možda, dok ne stigne do njihovog doma, tako dobro zbrinut da je već sit. “U svakom slučaju”, nastavila je gospođica Mur, “Niki je imao običaj da svrati posle kod mene na pićence i da se malo nasmejemo, i onda, znate, jedna stvar vodi do druge. Ali, nije to bilo samo za jednu noć”, insistirala je. “Išli smo mi zajedno i na putovanja. Družili smo se kad god je on imao
slobodnog vremena. Govorio je da voli Baku Mraz, ali da je ona svetica. A ja nisam svetica i zato me voli; tako je govorio. A ja sam bila luda za njim. Međutim, noćas je pokuš'o da me ostavi. Pa sam ga izrešetala.” Fild začu policijski helikopter u daljini, koji je dolazio da ponese sanke sa krova u magacin zaplenjenih predmeta. Fontana reče: “Vodi gospođicu Mur u stanicu pre nego što ovde počne da vrvi od reportera. Ja ću da sačekam momke sa opremom za čišćenje dimnjaka.” Fild uključi radio u kolima da uhvati neku eventualnu kasnu vest. “О tanenbaum jelke, o tanenbaum jelke, kako divne su vam grane!” pevao je neki maleni hor. Vozili su se neko vreme ćuteći. Onda, niotkud, žena reče: “Znaš onu pesmu gde kažu da Deda Mrazov ima ogroman stomak al' je dobar momak'? To je bilo nečije jeftino rimovanje; Niki je pazio na sebe. Vežbao je. Džogirao. A imao je i taj sjaj u oku, takav da su mi čarape lepršale kad ga vidim.” “Cuo sam o sjaju”, priznade Fild. “Ali ispod svega toga bila je jedna duboka tuga”, reče ona. “Ne samo zbog problema oko navlačenja love za fondove, onog silnog potucanja od praga do praga svake godine sa šeširom u ruci da bi Severni pol nastavio sa radom. I ne samo zbog patuljaka, mada ni sa njima nije uvek bilo lako izaći na kraj. 'Umeju da budu zaista kratki, Dorin', rekao mi je jednom prilikom. A ja kažem, 'Ра jasno da su patuljci kratki, Niki, valjda toliko znam.' A on kaže: 'Ne, Dorin, mislio sam, nagli. Kratkog strpljenja.' “Pitala sam ga jednom što je tako deprimiran, a on kaže: 'Dorin, kad pogledam političare, bankare, magnate u oči, znaš li koga vidim kakosve mi te uzvraća pogled? Vidimadvokate, istu onu izlobnu derištad kojima sam nosao štapove i ugalj. Gde sam pogrešio, Dorin? Kako se dogodilo da oni na kraju upravljaju čitavom predstavom?' Znaš, pre nekog vremena Niki je došao na sjajnu ideju kako da se oslobodi ćele te petljancije. Rasprodao bi svoju operaciju i to svakoj državi posebno. Onda, na primer, američki Deda Mraz deli džabe igračkice američkim klincima, i tako dalje. 'А patuljci da se brinu o Baki Mraz', rekao je on meni. 'Oni nju vole. Pa, to je svetica. Sa parama koje ću dobiti, kupićemo jahtu, ja i ti, i otplovićemo. Zivećemo od procenta koji će nam stizati od
prodaje raznih artikala sa mojim imenom. Znaš, moj široki opasač, i snimak mog smeha po ceni od jedan dolar za jedno 'hol'“ Najednom glas na radiju reče: “Sada vas vodimo u Njujork, gde će Levijatan Kribidž, patuljački posmatrač pri Ujedinjenim nacijama, održati konferenciju za štampu.” Pisak mikrofonije, stišavanje, i jedan tanki ciktavi glasić: savetnašeg patuljaka zatražio od mene da saopštim sledeće: 'Iako ojađeni„Visoki ubistvom velikog vođe,jeDeda Mraza, spremni smo, da bi se održao spomen na tog čoveka i njegovo delo, da nastavimo proizvodnju i distribuciju igračaka u predbožićnu noć. Za uzvrat tražimo da se ubica našeg vođe, osoba za koju znamo da je u rukama policije, preda patuljačkoj pravdi. Ako ubica na bude u našim rukama u roku od dvadeset četiri časa, Fabrika igračaka na Severnom polu biće zauvek stavljena pod katanac.” Nagla graja u dvorani. “Da me izruče pravdi patuljaka?” Gospođica Mur se strese od užasa. “То ne zvuči baš mnogo veselo.” “Neće se dogoditi”, reče joj Fild tonom uverljivo, dok je parkirao kola. “Сак ni političar ne može da izmuva tako nešto i da se izvuče.” Četvorica detektiva bila su nagurana oko televizora u policijskoj stanici. Fild uvede gospođicu Mur u svoju kancelariju. Rukom joj pokaza da sedne, a sam sede za svoj radni sto i reče: “Dakle, gde smo ono stali?” “Kod dolara za svako pojedino 'Но!’ i kod toga što sam ja večeras čekala sa spakovanim koferima”, reče ona. “Siđe ti moj Niki niz odžak i veli: 'Dorin, imam samo minut vremena. Još neke isporuke moraju da se obave. Medena, rekao sam Baki Mraz o nama. Ona mi je oprostila, kao što sam i znao da hoće.JaAli, možemo više da se viđamo.' mune kažem: 'А rasprodaja operacije 'Deda Mraz' zakupcima?' 'Propala dibidus', kaže on. 'Svako je hteo licencu za Ameriku ili Nemačku. Niko neće da bude etiopski ili bangladeški Deda Mraz. Ludo, zar ne? Svako želi da natrpava još igračaka deci koja već imaju sve, iako je stvarno veselo samo kad daješ onima koji nemaju ništa.’ Onda me pogleda i reče: To me je navelo da razmišljam o onome gde sam pogrešio, Dorin. Možda je trebalo i rđavoj deci da dajem igračke. Možda u tom slučaju ne bi postala onako rđavi ljudi. Dakle, pokušaću po novom. Od sad sam Deda Mraz za svu decu, i dobru i zlu. Zbogom, Dorin' i okrene se da ode.
A ja ti potegnem ovaj moj revolver, koji uvek imam pri ruci zato što sam toliko često sama. Dozlogrdili su mi muškarci kojima je važnija karijera od žene. I zakunem se, glasno, da ću ga ubiti ako pokuša da me ostavi. Međutim, on samo reče 'Ho-ho-ho!' i uze mi pištolj iz ruke. Znao je da neću moći da pucam. Pošle su mi suze na oči. Onda me je uz'o u naručje i poljubio za zbogom. Izbacio je metke na tepih, pištolj odbacio ustranu i prišao kaminu. 'Ti si dobra devojka, Dorin', rekao je sa svetlucanjem u očima. 'Neka ti niko ne kaže drukčije.' Ali trenutak pre nego što je krenuo glavom pod svod kamina, videla sam kako na trenutak to njegovo svetlucanje jenjava.” “Jenjava?” upita Fild. “Kao da razmišlja da me nije možda pogrešno ocenio”, objasni ona. “Da neću možda ponovo da napunim. Pođe ti on uz dimnjak i zaista je brzo vuk'o dupe. Аl' ja sam već bila na kolenima i sakupljala metke nazad u revolver, besna što sam upropastila ceo svoj život samo da bi taj matori stvor u crvenom vunenom odelu sa nemoderno širokim kaišem mog'o da skine okovratnik i bude sa mnom kad god mu se svime, a onda da me šutne samo zato da bi podelio igračke, a ne ugalj i štapove, zloj derištadi. Sva sam se tresla od gneva. Ali kako mi koji metak ispadne, ja ga opet dohvatim i ipak uguram. Kad sam ih sve stavila unutra, prišla sam kaminu i ispraznila pištolj u odžak. Onda sam zvala vas.” Fildov telefon zazvoni. “Roj”, reče njegova žena,v”evo sad sam čula o Deda Mrazu. Ispod naše jelke nema nijednog poklona, Roj. Šta ćemo?” “Loiz, ne mogu sada da govorim”, reče Fild. “Ne brini. Smisliću nešto.” On vrati na mesto. Akoodse onih baci na posao i radi ćelu noć možda će moći da slušalicu sklepa neke igračke odbačenih komada drveta u podrumu. Fontana mu je sa vrata davao znake. Pored njega je stajala jedna mlada žena koja je delovala vrlo sposobno. Fild izađe iz kancelarije. “Roj, ovo je agentkinja Mauntin, iz federalnog programa zaštite svedoka”, reče on. “Рrе pola minuta sam se čuo sa komesarom. Neće biti podignuta optužnica.” “Kapetane, ovde se možda radi o ubistvu sa predumišljajem”, reče Fild i ispriča mu o ponovnom punjenju oružja.. Fontana slegnu ramenima. “'Oćeš suđenje? 'Oćeš da svi dobri mali klinci
saznaju da je Deda Mraz ubijen i zbog čega je ubijen? Nema šanse, Roj. Ova će da seta. AT ne možemo dozvoliti onim prokletim dokolenicama da je se dočepaju.” “Misliš patuljcima?” upita Fild, koji nikad ranije nije čuo da neko na tako pogrdan način opisuje patuljke. “Jes' vala”, reče Fontana. “Zbog toga je ovde agentkinja Mauntin, koja će gospođicu da preseli i da joj da kompletan novi identitet.” Agentkinja Mauntin mahnu Dorini Mur kroz vrata. “Сао, mače”, reče vedro. “Čini mi se da ćemo od sada ponovo biti crnka.” Fild je obukao kaput, izašao i zaključao kancelariju za sobom. U glavnoj sobi za detektive je zastao na nekoliko trenutaka pred TV-om. Neko iz Stejt Dipartmenta je govorio: “Piter, daj odmah da razjasnimo jednu zabludu. Patuljci nisu patuljasti iz genetskih razloga. Njihov telesni rast je u zaostatku zbog pušenja i drugih izopačenih radnji, što je u vezi sa njihovim perverznim životnim stilom. Možemo li dozvoliti da takva izopačena stvorenja drže u svojoj milosti i nemilosti sreću naše dece? Mislim da ne. Drugi deo tvog pitanja prenosim generalu Frostu.” Grmalj u belom kamuflažnom odelu postavio je na štafelaj ispred TV kamere mapu Fabrike igračaka na Severnom polu. “U slučaju vojnog udara na njih, patuljci nameravaju da razore fabriku pomoću eksplozivnih punjenja postavljenih ovde, ovde i ovde”, reče on dodirujući tri tačke vrhom štapa za pokazivanje. “U trenutku kad ja ovo govorim, naše vazdušno-desantne jedinice, u sadejstvu sa elitnim saoničkim odredima komandosa, već su stupile u akciju da neutralizuju...” Zazvonioreče je Fildov telefon. On požuri nazadrobe. u svoju kancelariju. “'Ej, poručniče”, neko iz magacina zaplenjene “Našli smo u Deda Mrazovim sankama poklone, a na nekima od njih ispisana su imena tvoje dece. 'Oćeš da navratiš po to?” Fild je ušao držeći poklone između podlaktice i donje vilice; tiho je zatvorio iza sebe. Njegova žena je nešto prčkala po kuhinji. Nije joj se javio da ne probudi decu. Svetlost iz kuhinje biće dovoljna da rasporedi poklone ispod jelke. Našao se, međutim, na pola puta kroz dnevnu sobu kad se upališe svetla. Njegova deca su ukočeno zurila u njega sa vrha stepeništa. Zek i Lezli, najstariji, izmenjaše mudre poglede. Sarloti je tek sedam. Ispao joj
je prvi mlečni zub danas popodne: u njenim zaprepašćenim ustima videla se praznina. Fild im se osmehnu. “Deda Mraz je zakasnio zbog saobraćajne gužve”, poče da laže. “Zato je imenovao vnekoliko nas da mu budemo pomagači i da isporučujemo njegove poklone.” Sarlota je ove površne gluposti primila sa raširenim, zabrinutim očima. Bilo je to prvi put da joj nešto kaže, a da mu ona istog trena ne poveruje. Pošto je naredio deci da se vrate u krevet, Fild ode u kuhinju. Loiz je na malom televizoru gledala okrugli sto sa temom “Život posle Deda Mraza”. On joj reče o poklonima iz magacina zaplenjene robe, a ona uzvrati: “Bože hvala ti.” Nije joj rekao šta se upravo dogodilo sa decom. Možda će jednog dana moći da sedne sa njima i saopšti im gorku istinu: postojao je jedan stvarno dobar momak po imenu Deda Mraz, koji je jurio unaokolo u sankama koje su vukli severni jeleni, i davao deci zato što ih je voleo tako da smo, naravno, morali da ga ubijemo. Uključio je čajnik da skuva sebi instant-kafu i seo pored svoje žene. Na ekranu je jedan proslavljeni ekonomista govorio: “Naravno, moraćemo da nađemo alternativni izvor energij e. Ćela naša industrijska baza oduvek se zasnivala na Deda Mrazovim isporukama štapova i uglja.” “Ali, kakva je to divna šansa da oslobodimo našu decu zavisnosti od besplatnih igračaka”, glasila je opservacija bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost. “Meni je to oduvek mirisalo na socijalizam. Deci treba da nauče da ničega nema džabe. Fabriku igračaka - privatizovati. Koliko čujem, industrijski kompleks 'Fon Klauzevic' zainteresovan je da se proširi na igračke.” “А distribucija?” upita neko drugi. “Možda bismo mogli da ubedimo robne kuće da prodaju igračke tokom sedam, ili četrnaest dana uoči Božića.” “Da prodaju igračke?” reče neko sa nevericom. Savetnik za nacionalnu bezbednost se nasmeši. “Ра nećemo valjda očekivati da ljudi iz 'Fon Klauzevica' prime te troškove na sebe. Ne, ne, igračke će morati da se prodaju. Ali, međuigra tržišnih sila doprineće da cene ostanu na...” Fild začu nekakav zvuk. Neko je na spratu otvorio prozor. Čuli su se
koraci koji su se uputili hodnikom ka dečjim sobama. Fild pojuri gore, grabeći po dva stepenika, na vrh stižući sa izvučenim službenim revolverom. Neko je stajao u mračnom uglu pored Sarlotinih vrata. Fild čučnu, nanišani i upali svetio. “Ni makac!” viknu. Žena se okrete i pogleda ga upitno. Na sebi je imala ogromna, ali tanana inalik prožima krila u obliku lastinog kojakamenja. su joj izranjala iz leđa, i haljinu na beli emajl svetlucavu odrepa dragog Nije ju prepoznao ispod hirurške maske sve dok nije skinula svoje gumene rukavice, izvadila sjajni novčić od 25 centi iz aparata za sitninu koji je imala na opasaču, i zakoračila u Sarlotinu sobu. Fild se polako diže iz čučećeg položaja. Vrati pištolj u futrolu i siđe u kuhinju. Isključi čajnik, pronađe bocu sa viskijem i drhtavom rukom nasu sebi jednu čašicu. “Loiz”, reče on, “umalo da ubijem Vilu Zubu.” “О, Roj”, prekore ga ona umornim glasom. Na TV ekranu neko reče: “Naravno, trebaće nam fond za igračke za decu one sirotinje koja to zaslužuje.” “Mislite valjda 'za onu sirotinjsku decu koja to zaslužuju'?” upita neko. “Deca koja to zaslužuju iz redova sirotinje koja to zaslužuje”, bila je sugestija sledećeg govornika. Loiz odmahnu glavom. “Kupovati igračke po robnim kućama, Roj?” upita ona. “Imamo da otplaćujemo hipoteku, i rate za kola, zubara za Leslija, treba štedeti za fakultet za svo troje. Kako da platimo još i igračke?” Dan mu je već bio dovoljno težak. Fild nije želeo da sad raspravlja još i o igračkama za sledeću Novu godinu. “Loiz, molim te...” poče on oštrim tonom. Ali program se prekide za reklame i jedan glas reče: “Hej, mama, hej, dečice, je li tata malo kratak? (I ne mislimo na strpljenje.) Zašto ga ne pošaljete kod nas, u Stedno-kreditnu zadrugu Tanenbaum'. Sve naše kancelarije su ukusno dekorisane za ovo doba godine. Jedna je blizu vas. Zato imajte na umu...” hor se ubaci i dovrši rečenicu umesto njega. “Pozajmо Tanenbaum, Pozajm-o Tanenbaum, kako divni su njihovi ogranci!”
Teri Bison živi sa ženom i šestoro dece u Njujorku, gde je radio kao urednik i lektor. Pisac je četiri romana, Wyrldmaker, Čovek koji priča, Vatra na planini, i Putovanje na crvenu planetu (1990), jedan od retkih prìmera ukrštanja humora i naučne fantastike. Kada je već objavio nekolicinu romana, ustanovio je da zna uspešno da piše i kratku prozu, tako da mu se ona sada nalazi sakupljena u zbirci Medevedi otkrivaju vatru i druge priče (1993). Naslovna priča iz te zbirke nagrađena je NEBULOM, HUGOM i nagradom TEODOR STERDŽEN. “Ide Engleska” objavljena je prvi put u časopisu OMNI 1993. godine i svojim sadržajem, smeštenim među Britance na njihovo ostrvo, predstavlja pomak u odnosu na uobičajenu narodsku poetičnost njegovog rodnog, ruralnog Kanzasa.
Теrrу Bisson ENGLESKA JE KRENULA Gospodin Foks uvide tek naknadno, sa onim trzajem iznenadnog prepoznavanja kod čoveka čašu vode saznaon satima ili čak godinamakao kasnije da je tokoji biodaje Napoleon, dajestrancu moždapa upravo prvi primetio pojavu. Možda. Ili se bar činilo da niko drugi u Brajtonu nije tog dana gledao na more. Obavljao je svoju neizbežnu dnevnu šetnju po Promenadi i razmišljajući o Lizi Justas i njenim dijamantima, jer su mu ljudi iz raznih romana postajali su sve stvarniji, a istovremeno ljudi u svakodnevnom (ili “stvarnom”) svetu sve udaljeniji, kada je primetio da su talasi nešto čudni. “Pogledaj”, reče on Entoniju, koji je s njim išao svuda, a to nije značilo ništa mnogo daleko, jer njegov uobičajeni svet bejaše omeđen sa juga Promenadom, sa istoka kućom gospođe Oldenšild, sa severa terenima za kriket, gostionicom “Prase čkalj', u kojoj držao sobu —tačnije rečeno, u kojoj jeasoba držala njega, joši od 1956. — sajezapada. “Vau?” reče Entoni, tonom možda upitnim. “Talasi”, reče gospodin Foks. “Izgledaju — nekako čudni, zar ne? Zbijeniji jedan uz drugi?” “Vau.” “Možda i ne. Mogla bi to biti samo moja imaginacija.” A zapravo su gospodinu Foksu talasi oduvek izgledali nekako čudni. Čudni, umarajući i zlokobni. Prijalo mu je na Promenadi, ali nikad nije hodao po samojveć plaži, ne samo zato što mu se nije dopadalo izmicanje peskazašto pod nogama, i zbog večitog kretanja talasa napred-nazad. Nije razumeo more mora tako da se bacaka. Reke ne prave toliko problema, a čak i idu nekud. Gibanje morskih talasa sugeriše da nešto muti stvari, tu odmah iza horizonta. Sto je bio razlog, gospodin Foks je osećao to u dubini svoje duše, zašto nikada nije otišao u Ameriku da poseti svoju sestru. “Moguće je da su talasi oduvek izgledali pomalo čudno, samo ja to nikad nisam primetio”, reče gospodin Foks. Ako je čudno prava reč za nešto toliko čudno. U svakom slučaju, bilo je već blizu pola pet. Gospodin Foks je otišao u
posetu gospođi Oldenšild i, sa čajnikom i tanjirom “šortbred” kolačića ispred sebe, počeo da čita svoju dnevnu količinu Trolopa — jer odavno je odlučio da pročita svih četrdeset sedam Trolopovih romana apsolutno istim onim redosledom, i približno istim tempom, kako su i pisani — a onda je zadremao nekih dvadesetak minuta. Kad se probudio (niko osim njega samog nije znao da je on zaspao) i sklopio knjigu, gospođa Oldenšild ju je sklonila na visoku policu na kojoj počiva dostojanstveno postrojen čitav komplet knjiga u štavljenoj koži. Onda je gospodin Foks prošetao do terena za kriket, da bi Entoni mogao da se istrči sa dečacima i njihovim zmajevima dok ne serviraju večeru u “Prasetu i čkalju”. Viski u devet sa Harisonom okončao je dan koji se u to vreme činio sasvim običan. Sledećeg dana počelo je ozbiljno. Probudivši se, gospodin Foks je začuo buku pojačanog saobraćaja, trčeće korake, nerazumljive povike. Za doručkom, kao i obično, nije bilo nikoga osim njega i Entonija, (i, dakako, Fina, koji je kuvao); ali kad gospodin Foks izađe, primeti da su ulice neobično prometne za ovo doba godine. Usput je nailazio na sve više prolaznika dok je napredovao ka centru grada, tako da se najzad utopio u pravo more ljudi. Bilo je tu svakojakih, čak i Pakistanaca i stranaca, kojih u Brajtonu izvan turističke sezone gotovo i nema. “О čemu se, za ime Božje, radi?” zapita se gospodin Foks glasno. “Ne mogu ni da zamislim.” “Vau”, reče Entoni, koji takođe nije mogao da zamisli, ali od njega se nije ni tražilo da zamišlja. Držeći Entonija u naručju, gospodin Foks poče da se provlači kroz gužvu na Kraljevoj esplanadi, sve dok nije stigao do ulaza na Promenadu. Žustro se pope uz dvanaest stepenika. Nervira čoveka kad njegov uobičajeni put šetnje zaprečavaju neznanci. Polovinu šetališta zakrčili su šetači koji uopšte nisu šetali, nego su se samo držali za ogradu i piljili u more. Misteriozno; ali navike većine ljudi oduvek su bile misterija za gospodina Foksa; u romanima se ljudi bar ponašaju u skladu sa svojim karakterom. Talasi su nailazili još zbijenije nego juče; prosto su se nagomilavali, kao da ih magnet vuče ka obali. Tamo gde se talas razbijao o obalu izgledalo je kao da se radi o jednom neprekinutom talasu visokom oko pola metra. Nivo mora se nije povećavao, ali je bilo primetno da je tokom noći porastao: voda
je pokrila pola plaže i dospela maltene do obalskog zida ispod Promenade. Vetar je bio prilično jak za ovo doba godine. Na levoj strani (na istoku) videla se jedna tamna linija na horizontu. Mogli su to biti i oblaci, ali izgledalo je nekako čvršće, kao da je kopno. Gospodin Foks nije mogao da se seti da je ikad ranije video tako nešto, iako je već četrdeset dve godine šetkao ovim šetalištem. “Pas?” Gospodin Foks pogleda levo. Pored njega je uz ogradu šetališta stao jedan krupan, moglo bi se reći ogroman, Afrikanac, sa alarmantnom frizurom. Nosio je kaput od tvida. Pitanje je postavila jedna engleska devojčica koja ga je držala za ruku. Bila je bleda, sa tamnom vrpčastom kosom, u glatkom, kišnom mantilu koji je izgledao mokar iako nije padala kiša. “Molim?” reče gospodin Foks. “Je l' to pas?” Devojčica je upirala prstom u Entonija. “Vau.” “Naravno daje pas.” “Zar ne može da hoda?” “Naravno da može. Samo što nije uvek voljan.” “Sanjaj, sanjaj”, reče devojčica. Frknula je neprivlačno i pogledala na drugu stranu. Nije baš bila devojčica. Imala je možda dvadeset godina. “Ne obraćaj pažnju na nju”, reče Afrikanac. “Nego, pogledaj kako naleću.” “Zaista”, Afrikancu reče gospodin Nije znao kako Bilo da shvati tu devojku, ali je bio zahvalan što jeFoks. započeo razgovor. je to teško ovih dana; godinama je postajalo sve teže. “Možda je oluja na pučini?” odvaži se on. “Oluja?” reče Aŕrikanac. “Izgleda da nisi čuo. Bilo je na TV-u pre sat vremena. Plovimo brzinom od oko dva čvora, ka jugoistoku. Oko Irske, pa u okean.” “Океаn?” Gospodin Foks se osvrte, pogleda Kraljevu esplanadu i zgrade iza nje, stamene kao i uvek. “Brajton je zaplovio po moru?” “Sanjaj, sanjaj”, reče devojka. “Ма ne samo Brajton, čoveče”, reče Afrikanac. Tek sad gospodinv Foks
primeti blago karipsko zanošenje u Afrikančevom izgovaranju rečenica. “Čitava Engleska je krenula.” Engleska krenula? Vrlo neobično. Čitavog tog dana gospodin Foks je zapažao osećanje, za koje je pretpostavljao da je uzbuđenje, na licima drugih šetača na Promenadi. Dok je odlazio na čaj, vetar je mirisao nekako slanije. Malo je nedostajalo da kaže vesti gospođi Oldenšild kad da mu prodru je doneia čaj i kolače; ali dnevna dešavanja, koja nikada nisu vesti uspevala do njene sobe za čaj, povukoše se u drugi plan čim je skinuo svoju knjigu sa police i počeo da čita. Ispostavilo se da se radi upravo o onom danu kada Lizi najzad pročita pismo gospodina Kemperdauna, porodičnog advokata familije Justas, pismo koje je već tri dana nosila sa sobom neotvoreno. Kao što je gospodin Foks i očekivao, u pismu se zantevalo da dijamanti budu vraćeni porodici njenog pokojnog muža. U odgovor na sve to, Lizi kupi sef. Te večeri, putešestvija Engleske bila su jedine vesti na BBBC-u. Kraljevina se kretala ka otvorenoj pučini Atlantika brzinom od 1,8 čvora, rekao j e reporter na te-veu u krčmisa “Prase i čkalj”, gde j e gospodin imaonaobičaj da popije po čašu viskija Harisonom, barmenom, pre Foks odlaska spavanje. Proteklo je šesnaest sati od trenutka kada je fenomen uočen; zato vreme Engleska je prevalila nekih šezdesetak kilometara, lučnom putanjom oko Irske ka otvorenom moru. “А Irska ne ide?” upita gospodin Foks. “Irska je nezavisna od 1921”, reče Harison, koji je često zlokobno nagoveštavao da ima rođake u IRA-i. “Teško da će Irska da juri Englesku preko sedam mora.” “А, šta je sa, znaš već...?” “Šest opština? Tih šest opština su oduvek bile deo Irske, i uvek će i biti”, reče Harison. Gospodin Foks učtivo klimnu glavom i dovrši svoj viski. Nije bio njegov običaj da se raspravlja o politici, naročito ne sa barmenima, i sasvim sigurno ne sa irskim barmenima. “Pretpostavljam da ćeš ti sada kući?” “А je l’ da, pa da ostanem bez posla?” Nekoliko narednih dana talas je, zadržavajući istu visinu, postao nekako ujednačeniji. Nije to bilo sustizanje i spajanje oštrih talasa, nego jedan glatki, tečni vodeni brežuljak duž obale, koji je označavao zaokret Engleske ka
zapadu. Tereni za kriket su opusteli jer su dečaci odložili zmajeve i pridružili se ostatku grada na obali u posmatranju talasa. Na Promenadi je bila tolika gužva da se nekoliko prodavnica, zatvorenih preko zime, ponovo otvorilo. Gospođa Oldenšild, međutim, nije imala više posla nego obično, pa je gospodin Foks mogao da nastavi čitanje knjige istim postojanim ritmom kakvim ju je gospodin Trolop pisao. Vrlo brzo dođe trenutak u kada lord Fon, zadržavajući ostatke dostojanstva u držanju i govoru, otkriva svoja osećanja mladoj udovici Lizi Justas i prosi njenú ruku. Ali gospodin Foks je dobro znao da će oko Lizinih dijamanata tek biti problema. Znao je i on ponešto o nasledstvima. Njegovu sobicu u potkrovlju “Praseta i čkalja” ostavio mu je sam vlasnik na doživotno raspolaganje, zato što je otac gospodina Foksa spasao život krčmaru tokom jednog nemačkog bombardovanja. Spašen život (govorio je krčmar, rodom iz Istočne Indije, ali hrišćanin, ne Indus) jeste dug koji nikada u celosti ne može da se otplati. Mnogo puta se gospodin Foks zapitao gde bi stanovao kad bi morao otići iz te gostionice i tražiti sebi neko drugo kaoživotu. što suToto toliki likovi uprikazana romanima morali.u Na kraju krajevaboravište, i u stvarnom veče na te-veu je panika Belfastu, dok su rtovi Škotske klizili pored njih i odmicali ka jugu. Zar će lojaliste ostaviti za sobom? Čekala se reč kralja, koji se povukao na zatvorene konsultacije sa svojim savetnicima. Naredno jutro na stočiću u hodniku prizemlja “Praseta i čkalja” našlo se pismo. Čim gaje video, gospodin Foks je znao daje peti u mesecu. Njegova nećaka Emili uvek pošalje pismo iz Amerike prvog u mesecu, i pismo uvek stigne u jutro petog. Gospodin Foks ga je, kao i uvek, otvorio odmah posle čaja kod gospođe Oldenšild. Pročitao je, kao i uvek, prvo kraj, da bi bio siguran da neće biti nikakvih iznenađenja. “Radovala bih se kad bi mogao da vidiš moju kćerku pre nego što poraste”, pisala je Emili; pisala je to svakog meseca. Kad je rođena sestra gospodina Foksa, Klara, emigrirala u Ameriku i rodila ćerku, uvek je izražavala želju da je on vidi. A kad je Klara umrla, Emili je preuzela refren svoje majke kao svoj, ali primenjujući ga na sledeću generaciju. “Tvoja rođaka uskoro će biti mlada dama”, pisala je ona, kao da to ima nekakve veze s njegovim aktivnostima. Gospodin Foks je žalio jedino za tim što je Emili, kad je njena majka umrla, zatražila da on dođe u Ameriku, jedinu stvar koju ne samo da ne može da učini, nego o tako nečem ne može da se
razmišlja; tako da nije mogao da dozvoli sebi čak ni tu pristojnost da je odbije preko pisma. Sada pročita pismo unazad, rečenicu po rečenicu, sve do početka (“Dragi ujka Entoni...”}, a onda presavi pismo više puta dok ne postade vrlo malo, pa ga, kada se to veče vratio u svoj sobičak, ubaci ga u kutiju sa svim ostalim pismima. Kadaujesmeđem u sišao uodelu devet, da jei zlatnom u baru prilična gužva. Na te-veu je bio kralj, sačinilo zelenom kravatom; sedeo je ispred zidnog časovnika, u studiju BBC-a. Čak je i Harison, koji nikad nije bio naklonjen monarhiji, ostavio poliranje čaša i saslušao Čarlsov govor u kome se potvrđivalo da se Engleska, zaista, kreće. Njegove reči značile su da je to sada službeno potvrđeno; trojica ljudi (dvojica od stranci) u najudaljenijem kraju bara povikaše učtivo “hip, hip, hura!”. Kralj i njegovi savetnici nisu mogli sasvim precizno da predvide kada će Engleska stići, niti, zapravo, kuda se zaputila. Škotska i Vels su, naravno, išli zajedno sa Engleskom. Parlament će po potrebi proglašavati podešavanja vremenskih zona. Njegovo Veličanstvo da alarmiranost. postoji razlog za zabrinutost oko Seveme Irske i ostrva Man, je alibilo ne isvesno razlog za Njegovo Veličanstvo, kralj Čarls, govorio je gotovo jedan sat, ali je gospodin Foks propustio veliki deo tog govora. Njegovo oko privukao je datum ispod časovnika na zidu iza Kraljeve glave. Četvrti u mesecu, a ne peti; dakle, Emilino pismo je stiglo dan ranije! Ovo je, više nego smešni talasi ili kraljev govor, ukazalo da se svet menja. Gospodina Foksa obuze iznenadno, ali ne i neprijatno, osećanje gotovo-vrtoglavice. Kad je prošlo, i kad se bar ispraznio, on predloži Harisonu, kao i uvek u vreme zatvaranja: “Možda bi mi se pridružio za jedan viski”, a Harison kao i uvek odgovori: “Ne bi' im'o ništa protiv.” Nasuo je dva Belsa. Gospodin Foks je primetio daje, kad bi neki drugi gost “častio” barmena i barmenova ruka samo preletela flašu i uzela pare, taj viski uvek bio Bušmilov. Jedino kad ga je gospodin Foks častio, u trenucima pred samo zatvaranje bara, Harison je stvarno pio, a tada obavezno samo Belsov skoč. “U zdravlje vašem Kralju”, reče Harison. “I tektonici ploča.” “Čemu, molim?” “Tektonici ploča, Fokse. Nisi slušao kad je vaš ljubljeni Čarls objašnjavao zašto se sve ovo događa? Kretanja u Zemljinoj kori, i tako to.”
“Tektonici ploča”, reče gospodin Foks. Podigao je čašu da sakrije osećaj nelagode. Zapravo je čuo te reči u Kraljevom govoru, ali je mislio da se odnose na planove da se zaštite trezori sa umetničkim blagom Bakingemske palate. Gospodin Foks nikada nije kupovao novine, ali je sledećeg jutra usporio pored kioska da pročita naslove. Na svim naslovnim stranama bila je slika Kralja Ćarlsa, prikazanog kako sa velikim samopouzdanjem gleda u budućnost: ENGLESKA PUTUJE BRZINOM OD 2,9 ČVOROVA ŠKOTSKA, VELS SLEDE MIRNO ČARLS ČVRSTO NA KRMI UJEDINJENOG KRALJEVSTVA pisalo je na “Dejli Alarmu”. “Ekonomist” nije bio toliko bezbrižan: ODLAŽE SE DOVRŠAVANJE KANALA HITNA SEDNICA EZ Iako je Severna Irska legalno, bez ikakve dileme, deo Ujedinjenog Kraljevstva, objasniše na BBC-u te večeri, u ovim događajima ostala je, iz nekog neobjašnjivog razloga, u jednom komadu sa Republikom Irskom. Kralj je zahtevao od svojih podanika u Belfastu i Londonderiju da ne padaju u paniku; u toku su aranžmani za evakuaciju svih onih koji žele da budu evakuisani. Kraljevo obraćanje naciji imalo je umirujući efekat, koji je potrajao narednih nekoliko dana. Na ulicama Brajtona opet je zavladao mir. Na Esplanadi i Šetalištu ipak se pojavljivala pokoja video-ekipa, tek toliko da kiosci za prodaju girica i čipsa imaju šta da rade; ali novinari nisu kupovali suvenire, pa se prodavnice poklona ponovo, jedna po jedna, zatvoriše. “Vau”, reče Entoni, oduševljen što na terenima za kriket ponovo nalazi dečake i njihove zmajeve. “Stvari se vraćaju u normalu”, reče gospodin Foks. No, da li, zaista? Ona mrljica na istočnom horizontu je Bretanja, po tvrdnjama novinara na te-veu; posle nje, biće samo pučina. Pomisao od koje
čovek zadrhti. Na sreću, postoji dobro poznato mesto, puno topline, kod gospođe Oldenšild, gde se Lizi povlači u svoj zamak u Ejru da bi izbegla porodičnog advokata Justasovih, gospodina Kemperdauna. Lord Fon (na insistiranje svoje porodice) ponavlja da se ne može oženiti njome ako ona ne preda dijamante. Iizin odgovor je sledeći: ona odnosi dijamante sa sobom u Škotsku, u prenosivom sefu. Kasnije te nedelje, gospodin Foks opet vide onog Afrikanca. Na starom Zapadnom keju bila je neka velika grupa ljudi i gospodin Foks je otišao, iako je počinjala kiša, do kraja keja; a tamo su istovarivali neki brodić. Vitak brod, hidrokrilac, a na njegovom pramcu grb kraljevske porodice. Dve video-ekipe su snimale kako mornari u kišnim kabanicama iznose sa broda na kej jednu staru damu u invalidskim kolicima. Dadoše joj kišobran i majušnog belog psa. Zgodni mladi kapetan hidrokrilca mahao je kapom, oivičenom zlatnim gajtanima, dok je posada pojačavala rad motora i odmicala brod od keja; okupljeni posmatrači povikaše “ura!” videvši da se brod uzdigao na svoje paukolike noge i silovito zaleteo u daljine, u kišu. “Vau”, reče Antonije. Niko drugi nije obratio pažnju na staru damu, koja je sedela u invalidskim kolicima, niti na kuče na njenom krilu, koje je, mokro od kiše, drhtalo. Ona je zaspala (ili možda čak umrial) i ispustila kišobran. Srećom kiša više nije padala. “То se sigurno umešao mladi Princ od Velsa”, reče poznati glas levo od gospodina Foksa. Glas onog Afrikanca. Po njegovom shvatanju (a činilo se da se razume u takve stvari) Engleska je, odlazeći, ostavila za sobom Kanalska ostrva i većinu ostrvljana. Na privatni trošak kraljevske porodice poslat je ovaj hidrokrilac na jedno od ostrva, Gernzi, da spase ovu staru damu, koja se u poslednjem trenutku predomislila; moždaAfrikanac, je želela upirući da umre u Engleskoj. pet je on u Portsmutu”, reče prstom ka već “Do dalekoj perjanici zapenušene vode. “ Je li već prošlo četiri?” zapita gospodin Foks. Uvide da uopšte ne zna koliko je sati. “Nema sat”, reče devojčica, izvirujući glavom iza Afrikančeve masivne pojave. Gospodin Foks nije znao da je odatle sve vreme vrebala na njega. “Nije mi, zapravo, ni bio potreban”, reče on. “Sanjaj, sanjaj”, reče ona.
“Tačno četiri i dvadeset”, reče Afrikanac. “Ne obraćaj pažnju na nju, drugar.” Gospodinu Foksu se nikada, niko, nije obratio rečju “drugar”. Bio je zadovoljan što ni posle svih ovih uzbuđenja neće propustiti čaj. Pohita kod gospođe Oldenšild, a tamo vide da lov na lisice upravo kreće kod Portreja, Lizinog dvorca u Škotskoj. On se smesti udobno, željan da čita o tome. Lov na lisice! Gospodin Foks je verovao da imena poseduju izvesnu moć. Vreme poče da se menja, postajući u isti mah toplije i neprijatnije. Na satelitskim slikama na te-veu iznad bara u “Prasetu i čkalju” Engleska je bila oblacima zamućena silueta, više nalik na nekakav crtež nego na fotografiju. Provukavši se između Irske i Bretanje, kao nemirno dete koje se istrže iz ruku svojih drevnih keltskih roditelja, zaplovila je ka jugu i zapadu, u otvoreni Atlantik. Sad talasi više nisu stizali ukoso, nego frontalno, pravo u obalni zid. Donekle i na sopstveno iznenađenje, gospodin Foks je u svojoj redovnoj šetnji sada uživao više nego ikad, jer je znao da svakog dana gleda drugi deo mora, bez obzira što ono uvek izgleda isto. Vetar mu je išao snažno i postojano u lice, a Promenada je bila Cak suostrva i novinari otišli kao — ui Škotsku, gde je tek sad primećeno da pusta. i Hebridska zaostaju, Orknijska i Setlandska. “Arktička ostrva sa svojom sopstvenom tradicijom, jezicima i spomenicima koji su svi izrađeni, na misteriozni način, od kamena”, objašnjavao je reporter, uživo iz Uiga, radiovezom. Slika je prikazivala poštara kako viče neke nerazumljive reči u vetar i kišu. “Šta on to govori?” upita gospodin Foks. “Da nije to možda na galskom jeziku?” “Zar bi se od mene moglo očekivati da to znam?” odgovori Flarison. Nekoliko večeri kasnije, jedna BBC-jeva ekipa Hajlendsima, u Škotskoj, uspela je da snimi poslednji pogled na obalu Bretanje, popevši se po vedrom i sunčanom danu na planinski vrh Ben Houp, visok 3.504 stope. “Dobro je”, našali se sledećeg dana gospodin Foks, obraćajući se Entoniju, “daje gospođa Oldenšild navukla veliku zalihu 'Hajsona'.” Bio je to njegov najomiljeniji zeleni čaj. Navukla je ona i veliku zalihu psećih biskvita za Entonija. Lizi je upravo krenula iz Škotske, u pravcu Londona, zajedno sa svojim poslednjim gostima, kad je njena hotelska soba opljačkana i sef odnet, kao što se gospodin Foks od početka plašio da će biti. Nedelju dana je padala kiša. Dugački, veliki talasi gruvali su u obalski zid. Brajton je bio maltene pust. Oni bojažljiviji otidoše u Portsmut, gde ih je ostrvo Vajt štitilo od vetrova i talasa
koji su naletali na ovaj region, za koji se sada s pravom moglo reći da je pramac Britanije. Gospodin Foks je šetao po Promenadi promišljeno i ponosito, kao kapetan po komandnom mostu. Vetar je dostizao olujnu snagu, ali je duvao postojano, pa se gospodin Foks ubrzo navikao na njega; samo je trebalo hodati nagnut na tu Iako stranu. Ograda njegovom šakom kao dana je vibriralai stajati od neke energije. je znao dapod su stotinama milja daleko moru, gospodin Foks se osećao bezbedno, jer je ćela Engleska nastupala za njim. Počeo je maltene da uživa u ključanju vode koja se bacala na obalski zid grada Brajtona. A grad je zaoravao sve dalje na zapad, u Atlantski okean. Južnom obalom, i to delom od Penzansa do Dovera, napred (to je dakle bio “pramac”), a vukući škotski Hajlends kao “krmu”, Velika Britanija je plovila postojanom brzinom od blizu četiri čvora; tačnije 3,8. “Skromna, ali dolična brzina”, rekao je kralj svojim podanicima, govoreći iz svojih odaja u Bakingemskoj palati, koje su od nedavno bile opremljene nautičkim mapama, osvetljenim globusom i srebrnim sekstantom. “Približno jednaka brzini velikih bojnih brodova iz Nelsonovog doba.” A zapravo, ispravio je kralja komentator BBC-ja, činjenica je da su bojni brodovi osamnaestog veka plovili znatno brže od 3,8 čvora. Ali, bilo je dobro što je tako, jer je Britanija, blago rečeno, tupa; procenjeno je da bi, sa samo pola čvora većom brzinom, mase vode nasrnule na Plimut i Egzeter tako silovito da bi uništile dokove. Začudo, najteže je bio pogođen London, iako se nalazio daleko od pramčanog vetra i čeonog udara vode. Naime, odlazeći talas morske vode, opružen od Margejta duž prostora gde je nekad bio kanal Lamanš, usisao je Temzu, čiji je nivo opao za oko dve stope; zato su duž Viktorijinog nasipa i ispod mosta Vaterlo ostale široke blatne ravni. Na vestima su prikazivani tragači za blagom, kako gacaju u gumenim čizmama po tim prostorima, po blatu koje “zaudara isto onako opako kao što su opaki i zločini iz drevnih vremena, o kojima se sada iz dana u dan pronalaze dokazi”, rekoše na BBC-u. Nije naročito patriotski rečeno, razmišljao je gospodin Foks. Okrenuvši se od te-vea, reče Harisonu: “Koliko znam, imaš rodbinu tamo.” “U Londonu? Teško bogami”, reče Harison. “Sve je to prešlo u Ameriku.” U doba kad je trebalo da škotski planinski vrhovi izdrže (ili je možda
prava reč da “uživaju u”, jer to su planine, pa još škotske) prve zimske snegove, dogodilo se da uživaju u (ili možda “izdržavaju”) prvim suptropskim kišama, jer je Velika Britanija plovila blizu Azorskih ostrva, i to sa njihove severne strane. Vreme je na jugu (sada zapadu) Engleske bilo prolećno, prijatno. Dečaci na terenima za kriket, koji su obično u ovo doba godine ostavljali svoje zmajeve, izlazili su svakodnevno, donoseći beskonačnu radost Entoniju, koji je sa jednostavnom, neupitanom radošću psa prihvatao činjenicu da je svet dobro snabdeven dečacima koji trče. Nova, popularna večernja emisija BBC-a, “Naš kapetanski dnevnik”, koja je počinjala i završavala se prizorima razbijanja pramčanog talasa o stene Kornvola, donela je i prizore sa klifova Dovera, gde su hobisti sa teleskopima i kamkorderima vikali “Kopno! Kopno!” i snimali daleke vrhove Azora. Stvari su se vraćale u normalu. Narod je (tvrdilo se na vestima) uvideo da ni na sredini Atlantika nema ničega naročito strašnog. Talas predviđene urbane morske bolesti nije se dogodio. Pri postojanoj brzini od 3,8 čvorova, Britanija se držala sasvim nije se ljuljala od najjačih talasa, ni pri najvećim olujama. Bilo je stabilno, to maltene kao da jeni konstruisana 2a putovanje, i za udobnost a ne brzinu. Nekoliko manjih škotskih ostrva se otkinulo i, alarmantno, potonulo; ali jedina dosadašnja stvarna šteta bila je na istočnoj (sada južnoj) obali, gde je strujanje morske vode u prolazu odnosilo komade mekane obale Norfolka, velike kao kuća. Kralj je viđen na TV-u, u blatnjavim čizmama do kukova, kako pomaže u zidanju brana protiv ovoga. U predahu kopanja, uputio je svojim podanicima reči uveravanja da će Ujedinjeno Kraljevstvo, kud god se zaputilo, ostati suvereno. Kad je reporter, šokantno drzak, zapitao da li to znači da Nj egovo Veličanstvo ne zna kuda ide Kralj evina, kraljispunjavanjem Carls je hladnokrvno odgovorio njegovi podanicidazadovoljni njegovim jedne uloge koja da je, su ipak, namenjena oni rado prihvate ono što jeste, a ne da oblikuju ili čak predskazuju ono što bi moglo biti. Onda je, bez ijedne reči izvinjenja što prekida razgovor, ponovo dohvatio svoju srebrnu lopatu sa kraljevskim grbom, i nastavio da kopa. U međuvremenu je, kod gospođe Oldenšild, ceo London uzbuđeno zujao o Lizinom gubitku. Ih navodnom gubitku. Jedino su Lizi (i gospoda Foks i Trolop) znali da dijamanti nisu bili u sefu, nego pod njenim jastukom. Pismo za gospodina Foksa od njegove nećake stiglo je još jedan dan ranije, trećeg u mesecu, i tako dokazalo, na svoj tihi način, daje Engleska zaista krenula na
put. Gospodin Foks je pismo pročitao unatraške, kao što mu je bio običaj; završavalo se alarmantnim rečima “unapred se radujem susretu sa tobom”. Unapred? On nastavi da čita unazad, i nalete na reči “zaplovila ka Americi”. Americi? To nikad nije palo na pamet gospodinu Foksu. On osmotri povratnu adresu na koverti. Pismo je bilo upućeno iz gradića sa zloslutnim imenom Vavilon. Lizi je umela da se drži. Iako su policajci (zajedno sa polovinom londonskog otmenog društva) podozrevali da je ona sama namestila krađu dijamanata da ih ne bi vratila porodici Justas, Lizi nije ni pomišljala da prizna da dijamanti uopšte nisu ukradeni. A i zašto bi? Knjiga je vraćana na policu, iz dana u dan, a gospodin Foks se divio snazi karaktera te osobe, koja je umela da ubedi sebe da ono što j este u njenom interesu, jeste i pravedno. Onda dođe jutro kad se na Zapadnom keju okupila velika grupa ljudi koji su mahali britanskim zastavama i pokazivali ka jednoj mrljici na horizontu. Gospodin Foks se nije iznenadio kad je među njima video poznato lice (i frizuru). “Bermudi”, reče Afrikanac. Gospodin Foks je samo klimnuo glavom; nije rekao ništa, da ne bi provocirao onu devojku, jer je naslućivao da ona stoji skrivena iza Afrikanca i čeka priliku za napad. Da li se njemu samo učinilo, ili je ta mrljica na horizontu bila zaista rože boje? Tokom te noći, i dve sledeće, gledao je na te-veu iznad bara najvažnije trenutke prolaska pored Bermuda. Ostrvo je jedva viđeno iz Brajtona, ali je prošlo na milju od Dovera, gde su hiljade ljudi izašle da vide kolonijalne policajce u crvenim kaputima postrojene navrh koralnih grebena; policajci su salutirali matici domovini dok je prolazila pored njih. Isti pozdrav upućivali su i onim delovima Engleske nad kojima se nije pojavio niko: niskim, širokim bregovima Norfolka, škriljastim klifovima Jorkšira, kamenitim rtovima škotske (bivše) severne obale. Ovo prolaženje i salutiranje potrajalo je gotovo nedelju dana, a gospodin Foks je smatrao da je dokazalo kako izdržljivost, tako i patriotizam stanovnika Bermuda. Tokom sledećih nekoliko sati, vetar je promenio pravac i počeo da popušta. Entoni je bio zadovoljan zbog toga; primetio je samo da dečaci moraju jače da trče da bi podigli zmajeve, i da im je lavež psa koji jurca uz njih potrebniji nego ikad. Ali gospodin Foks je znao da će dečaci, ako vetar još popusti, sasvim izgubiti interesovanje. Stanovnici Bermuda su se, po tvrdnjama BBC-ja, zadovoljili svojim kratkotrajnim viđenjem Matice; ostale
članice Komonvelta, međutim, bile su ogorčene što je Ujedinjeno kraljevstvo, nakon prolaska pored Bermuda, skrenulo oštro ka severu i produžilo pravcem koji bi ga mogao dovesti do Sjedinjenih Američkih Država. S druge strane gospodin Foks je bio umešan i u drugu krizu, nimalo neočekivanu, ali jednako katastrofalnu, mada u drugim, privatnijim okvirima: Lizini dijamanti su ukradeni — ali, ovog puta, zaista. Čuvala ih je u zaključanoj fìoci u svojoj sobi, u kući ogavne gospođe Karbankl. Ako bi sad prijavila krađu, time bi priznala da nisu bili u sefu koji je ukrade u Škotskoj. Njena jedina nada sad je bila da ni dijamanti, ni lopovi nikada ne budu pronađeni. SKANDAL U KOMONVELTU KARIPSKI ČLANOVI OŠTRO PROTESTUJU BRITONJE ĆE SE NABITI U VELIKU JABUKU? Na BBC-ju su upoređivali američku i britansku štampu. Dovedeni su eksperti za navigaciju, sa mapama i štapovima za pokazivanje; oni su proceniìi da će, u slučaju zadržavanja trenutnog kursa, jug (sada sever) Engleske da se ugura u njujoršku luku na mestu gde se susreću Long Ajlend i Nju Džersi, tako da će iz Dovera biti vidljiv urbani horizont Njuj orka. Očekivalo se da na kraju Plimut bude negde blizu Montoka, a Brajton negde u sredini, na prostoru gde, na satelitskim slikama, nema nijednog imena mesta. Harison je ispod svog šanka držao mapu pomoću koje su zaključivane opklade; kad ju je izvukao posle “Našeg kapetanskog dnevnika”, gospodin Foks je alarmirano (ali ne i iznenađeno) primetio da oblast Brajtona plovi tačno ka jednom gradiću koji svojim imenom izaziva slike odveć drastične da bi se zamisliti mogle: Vavilon. Na dan kad je Lizi prvi put posetio Skotland Jard, gospodin Foks je zapazio jednu iznajmljenu ribarsku lađicu koja je plovila naporedo sa obalom, ali za oko tri čvora brže. Bio je to brod “Džudi Džej” iz Islipa; duž ograde brodića stajalo je mnoštvo ljudi koji su mahali. Gospodin Foks im je mahnuo nazad, a mahnuo je i Entonijevom šapom za njega. Jedan avion j e nisko nadleteo plažu, vukua za sobom traku sa ispisanom parolom. Te večeri je gospodin Foks video na te-veu satelitsku sliku koja je pokazala da je Brajton već dospeo u zavetrinu Long Ajlenda; to je i bio razlog nedavnog popuštanja vetra. Na BBC-ju su prikazali odlomke iz filmova o King Kongu.
“Priprema se evakuacija grada Njujorka”, rekao je spiker, “zbog bojazni da će potres sudara sa drevnom Engleskom dovesti do preturanja slavnih oblakodera Menhetna.” Spiker je govorio kao da mu se takva mogućnost dopada; činilo se da j e takav stav i kanadskog eksperta za zemlj otrese, koga j e intervjuisao, kao i Harisonov. Njujorški gradski oci bili su kudikamo sumornije raspoloženi; oni su se više plašili panike nego samog sudara. Sledećeg jutra blizu obale se pojaviše dva čamca; predveče, pet. Talasi su dolazili pod određenim uglom; posle moćnih okeanskih talasa centralnog Atlantika, ovi ovde su izgledali sitni i neodlučni. U pet popodne, vreme za čaj, Skotland Jard je došao u drugu posetu Lizi. Ona da je izgubila neki deo svoje borbenosti, kao daje ostala bez živosti i energije. Bilo je drugačij e i nešto u vazduhu ispred sobe za čaj, ali tek kad su se on i Entoni primakli terenu za kriket, gospodin Foks je shvatio šta je to drugačije. Vetar. Sasvim je prestao. Dečaci su se mučili da podignu iste one zmajeve koji su pre samo nekoliko dana onako žustro leteli. Kako je koji dečak prestajao da trči, njegov zmaj je padao. Entoni je čilo juriopai divlje dakućama. priziva pomoć samog neba, ali dečacima se srnu su prelajao, mrakakao otišli Te noći je, posle večere, gospodin Foks za trenutak iskoračio iz zgrade “Praseta i čkalja”. U ulici je vladao onakav mir kakav je gospodin Foks uvek zamišljao je na groblju. Da li su svi otišli iz Brajtona, ili su se pozavlačili u kuće? Po tvrdnjama emisije “Naš kapetanski dnevnik”, očekivana panika u gradu Njujorku nije nastupila. Video odlomci su pokazivali jezive saobraćajne gužve, ali one su, po svemu sudeći, tamo bile normalne. Kralj je... ali upravo kad se BBC spremao da prikaže gledaocima Bakingemsku palatu, slika je zatreperila i nestala, a namesto nje se ubacio neki američki kviz. “...ко su bili Bitlsi”, rekla je mlada stajala na nalika ne na predikaonicu, ali jedna blistavih boja.žena Njenkoja ton je je kazivao da nečemu je to iskaz, pitanje. “Те-ve je stigao pre nas”, reče Harison, koji je isključio ton, ali ne i sliku. “Da proslavimo ovo jednim viskijem? Večeras ja častim.” Sobica gospodina Foksa, koju mu je ostavio gospodin Sing, prvobitni vlasnik “Praseta i čkalja”, nalazila se na mansardi, pod zabatom. Bila je majušna; on i Entoni su spavali u istom krevetu. Te noći ih je uznemirio jedan misteriozan, ali i muzikalan zvuk struganja. “Vau”, reče Entoni, u snu. Gospodin Foks je prestrašeno osluškivao; u prvi mah je pomislio da neko, a
to bi svakako morao biti lopov, izvlači klavir iz javnog salona u prizemlju. Onda se doseti da je klavir prodat pre dvadeset godina. Začu se neki dublji zvuk, kao tutnjava, iz veće daljine — a onda tišina. Na drugom kraju grada poče zvonjava. Zasvira sirena nekih kola; zalupiše se vrata. Gospodin Foks baci pogled na časovnik na fasadi ekspoziture jedne banke prekoputa (namestio je krevet u taj položaj da ne bi morao da kupi zidni sat): bilo je 4.36 ujutro, po standardnom vremenu istočne obale SAD. Nije više bilo nikakvih neuobičajenih zvukova, niti ikakve zvonjave. Entoni je već potonuo nazad u san, ali je gospodin Foks ležao budan, otvorenih očiju. Brižnost koju je osećao poslednjih nekoliko dana (pa i godina) čudesno je nestala, tako da je sada uživao u prijatnom osećanju iščekivanja, koje je za njega bilo sasvim novo. “Miruj”, reče gospodin Foks Entoniju, četkajući ga, i zakopča na njega odelce od tvida. Dani su postajali hladniji. Da li se to njemu samo činilo, ili je svetlost koja je dopirala kroz prozor iznad stola za doručak bila drugačija, dok mu ujenekoliko Fin servirala kuvano tost, marmeladu, čaj sa mlekom? Po prvi put nedelja bilo jejaje, maglovito. Ulica ispredi krčme bila je pusta. Kad je prošao Kraljevom esplanadom i popeo se uz dvanaest stepenika, gospodin Foks vide da je i Promenada gotovo sasvim pusta, sa samo dve-tri grupice ljudi koji su stajali uz ogradu i zurili u maglu kao u prazan ekran. Talasa nije bilo, kao ni talasnog traga od plovidbe; voda je samo zapljuskivala pesak nervoznim i besciljnim pokretima, kao stara dama prstom po šalu. Gospodin Foks zauze mesto kraj ograde. Uskoro magla poče da se diže; on vide da nedaleko od plaže, s one strane sive trake vode, izranja neka druga plaža, široka i ravna. Pojavila se kao slika na te-veu prilikom uključivanja. Blizu sredine plaže bila je prizemna, nevelika betonska zgrada za presvlačenje kupača. Na plaži su stajale grupe ljudi, zbijene, kao čvorovi; neke pokraj parkiranih automobila. Jedan od njih ispali puška u vazduh; drugi poče mahati prugastom zastavom. Gospodin Foks podiže Entonijevu šapu i mahnu njome nekoliko puta. Amerika (a to je jedino mogla biti Amerika) nije izgledala mnogo razvijena. Gospodin Foks je očekivao, ako ne oblakodere, ono bar veći broj zgrada. Jedan beli kamion doveze se do betonske zgradice na plaži i tu stade. Izađe čovek u uniformi, pripali cigaretu, pogleda kroz dvogled. Na kamionu je sa strane pisalo GOYA.
“Dobrodošao na Long Ajlend”, reče dobro znani glas. Bio je to Afrikanac. Gospodin Foks klimnu glavom, ali ne reče ništa. Video j e da s one strane Afrikanca stoji ona devojka, i da gleda kroz dvogled. Zapita se da li ona i čovek GOYA-e gledaju jedno u drugo. “Ako si očekivao oblakodere, oni su pedeset milja zapadno odavde, u Doveru”, reče Afrikanac. “Zapadno?” “Sad je Dover na zapadu, zato što je Engleska okrenuta naopačke. Zato sunce izlazi nad Gornjim Bidingom.” Gospodin Foks klimnu glavom. Pa naravno. Doduše on nikad nije video izlazak sunca, ali nije osećao ni potrebu da to kaže. “Svi su otišli u Dover. Može da se vidi Menhetn, kip Slobode, Empajer Stejt Bilding, sve iz Dovera.” Gospodin Foks klimnu glavom. Ohrabren devojčinim dosadašnjim ćutanjem, zapita šapatom: “Onda koje je ovo mesto; gde smo sada?” “Plaža Džons.” “Nije Vavilon?” “Sanjaj, sanjaj”, reče devojka. Gospodin Foks je bio iscrpljen, Dzi su gonili kao onu lisicu koju je ona sama lovila sa onoliko krvožedne radosti u Škotskoj. Major Mekintoš se sve više približavao, a Dzi kao da je uživala, na neki perverzan način, u beznađu svoje situacije, kao da stiče neku ranjivost koju nikad ranije nije imala, ranjivost koja joj je dragocenija od svih Justasovih porodičnih dijamanata. “Gospodine Foks?” upita gospođa Oldenšild. “Gospodine Foks?” Drmala ga je za rame. “О, sasvim mi je dobro”, reče on. Knjiga mu je ispala sa krila, a gospođa Oldenšild ga je uhvatila da spava. U ruci gospođe Oldenšild bilo je pismo za njega. (Pismo za njega:) Od njegove nećake, iako je tek deseti u mesecu. Šta da se radi, pismo mora da se otvori. Gospodin Foks poče, kao i obično, od kraja, da bi se osigurao da ne bude nikakvih iznenađenja, ali ovog puta je bilo. “Do tad”, pročita on iznad njenog potpisa. Čitajući odatle unazad, naiđe na reči “dva feribota dnevno” i stade; nije mogao dalje. Kako se ona dočepala adrese gospođe Oldenšild? Da li očekuje da on pređe u Ameriku? Presavi pismo i stavi ga u džep. Ne, ne može nastaviti da ga čita. Te večeri opet se emitovao BBC. Uživo su prikazana svetla Menhetna
viđena sa klifova Dovera, treperave u daljini kroz kišu (jer je Engleska donela kišu). Obe vlade su počele da daju jednodnevne vize, za koje se, međutim, čekalo u redovima dugim i po šest poprečnih ulica. Feribot iz Istočnog (sada zapadnog) Kenta, od Folkstona do Koni Ajlenda, bio je rasprodat za sledeća tri meseca. Počelo je da se priča i o nekakvom novom feribotu koji bi povezao Istborn i Brajton. Sledećeg jutra posle doručka, gospodin Foks se dugo zadržao nad čajem, proučavajući fotografiju svoje nećake koju je otkrio dok je u kutiju sklanjao njeno najnovije (i ponajviše alarmantno) pismo. Bila je to devetogodišnja devojčica, ozbiljnog izgleda, sa žutom trakom u svetlosmeđoj kosi. Njena majka, sestra gospodina Foksa, Klara, na slici je držala raširen kišni mantil, kojim je zaklonila i sebe i nju. Slika je načinjena pre trideset godina, ali je u Klarinoj kosi već tada bilo sedih vlasi. Finova poče da rasklanja posuđe: signal da gospodin Foks i Entoni treba da idu. Na Promenadi se blizu zapadnog kej a okupila poprilična gomila sveta; došli su da vide prvi feribot iz Amerike, koji je već stizao, pio veći punom parom, preko nevelikog moreuza. No, li je “punom parom” pravi izraz? Tu lađu verovatno pokreće neki novi tipda mašine. Službenici iz Odeljenja za imigraciju stajali su dokono u blizini, držeći u rukama beležnice, sklopljene da ih ne ošteti magla (jer je Engleska donela maglu). Gospodin Foks se iznenadi videći Harisona na kraju doka, u vetrovci, sa nekom papirnom kesom koja je verovatno sadržala hranu, jer je bila masna. Gospodin Foks nikada ranije nije video Harisona po danu, niti na otvorenom prostoru; zapravo, on nikada nije video ni Harisonove noge. Harison je na sebi imao prugaste pantaione; pre nego što mu se gospodin Foks mogao obratiti, kliznuo je ustranu, kao kraba, u gomilu. Feribot svojim udarom prodrma kej. Gospodin Foks ustuknu,a Amerikanci pokuljaše uz rampu kao vojska. Napred su išli tinejdžeri, razgovarajući između sebe kaoosvajačka vda ih niko drugi ne može čuti; za njima su stupali stariji, gotovo isto toliko glasni. Činilo se da nisu ništa gori od “Amera” koji i inače dolaze u Brajton svakog leta, osim što su malčice lošije obučeni. “Vаu, vau!” To je Entoni lajao preko njegovog ramena, na nekoga iza gospodina Foksa, i on se okrete, i vide jednu devojčicu sa svetlosveđom kosom i dobro znanom žutom trakom. “Emili?” reče on, prepoznajući svoju nećaku sa slike. Naime, pomislio je da je to ona. “Ujka Entoni?” dopre glas sa druge strane.
On se još jednom okrete i vide jednu damu u izbledelom Burberi kaputu. Vetar je raznosio poslednje ostatke magle i gospodin Foks po prvi put toga dana vide sumornu američku obalu iza te žene. “Ništa se nisi promenio”, reče žena. Gospodin Foks pomisli daje to njegova sestra, Klara, i da je ista danas kao pre trideset godina kad je dovela svoju ćerku u Brajton vidi. kojoj Ali, naravno, je umrla dvadeset godina, a ova žena je da bilagaEmili, je onda Klara bilo blizu deset,pre a sad blizu četrdeset godina; a ova devojčica je njeno dete (to je ta njegova rođaka, koja je neumoljivo rasla već godinama) kojoj je sada blizu deset godina. Izgleda da je deci gotovo uvek blizu nešto godina. “Ujka Entoni?” Devojčica je pružila ruke. Gospodin Foks se prepao, pomišljajući da ona namerava njega da zagrli; onda vide šta hoće i dade joj psa. “Možeš ga maziti”, reče on. “I on se zove Entoni, kao i ja.” “Stvarno?” “Pošto nas niko nikad ne zove u isti mah, nema zabune”, reče gospodin Foks. “А može li da hoda?” “Naravno da može. Samo nije uvek voljan.” Oglasi se pištaljka, i feribot se odmače, noseći tovar Britanaca za Ameriku. Gospodin Foks vide na pramcu Harisona, koji je jednom rukom držao masnu kesu, a drugom se držao za ogradu; izgledao je kao da mu je malčice muka, ili kao da sa strahom iščekuje predstojeće događaje. Onda povede nećaku i njenu ćerku u šetnju po Promenadi. Devojčica, Klara — dali su joj ime po babi —išla je napred sa Entonijem, a gospodin Foks i njegova nećaka Emili stupali za njom.. Ostali koji Amerikanci su otišliuusalone grad da restorane, svisuosim muških tinejdžera, su se nagurali zapotraže zabavu duž Esplanade, koji su se danas otvorili. “Ako neće breg Muhamedu, i tako dalje”, reče Emili tajanstveno, kad ju je gospodin Foks zapitao da li je prevoz preko vode bio prijatan. Njena smeđa kosa bila je prošarana sedim pramenovima. On sad prepoznade kaput na njoj: isti onaj kaput koji je nekada nosila njena majka, a njegova sestra, Klara. Gospodin Foks je pokušavao da se doseti kuda bi ih mogao povesti na ručak. U “Prasetu i čkalju” Fin služi prilično dobru pastirsku pitu, ali ne bi voleo da njih dve vide gde stanuje. Međutim, one se zadovoljiše i sa
ribom i krompirićima na Promenadi; Entoni je svakako bio zadovoljan dok mu je, jedan po jedan, stavljala u usta pržene krompiriće devojčica imenovana po sestri koju je gospodin Foks sreo samo dvaput u svom životu: jednom dok je bila studentkinja u Kembridžu (ili bejaše Oksford? Uvek ih je mešao), studentkinja kojoj je neposredno predstojao brak sa jednim brata. Amerikancem; i, jednom kad se sa svojom ćerkom vratila da poseti “Njen otac, tvoj deda, bio je redar u službi Civilne zaštite, zadužen da pomaže u vreme vazdušnih napada”, reče gospodin Foks Emili. “Poginuo je u akciji, kao što to obično biva, kad se jedna kuča srušila dok su spašavali stanovnike; a kad je, nedelju dana posle toga, njegova žena (dobro, nije mu bila baš venčana žena) umrla na porođaju, rodivši dvoje blizanaca, našli su se odmah usvojitelji za oboje, iz redova onih čije je živote spasao. Zivelo se u kući za iznajmljivanje, samo za neoženjene i neudate, tako da nije bilo načina, da, razumeš, to dvoje siročadi ostanu zajedno. Ou diar, bojim se da sam ovo sve ispričao zbrda-zdola.” “Nema problema”, reče Emili. “Uglavnom, kad je gospodin Sing umro, a njegova gostionica prodata, moja soba je ostala rezervisana samo za mene, in perpetuo, što znači: dokle god ostanem u njoj. Ali ako bih se ikud odselio, vidiš, izgubio bih tu svoju jedinu očevinu, u celosti.” “Aha”, reče Emili. “А gde je to mesto gde ideš na čaj?” I provedoše ćelo popodne, a pokaza se daje to bilo veoma kišovito i englesko popodne, u udobnom salonu za čaj, sa izbledelim purpurnim draperijama, u zapadnom (svojevremeno istočnom) delu komplet ulice Monkton, gde je gospođa Oldenšild na visokoj polici čuvala ceo Foksov Trolopovih romana, da gospodin Foks morao da ih nosi tamo-ovamo po svakoj akom vremenu. Klara je podelila svoj kolač sa Entonijem, a onda ga pustila da zadrema u njenom krilu, dok je gospodin Foks skidao lepe, debele knjige u štavljenoj koži sa police i pokazivao ih, jednu po jednu, svojim, rođakama. “Ovo je, uveren sam, prvo izdanje Trolopovih sabranih dela. Ovaj komplet je objavila kuča 'Cepmen i Но!’.” “Jesu li pripadale tvom ocu?” zapita Emili. “Mom dedi?” “О, ne!” reče gospodin Foks. “Pripadale su gospodinu Singu. Njegova
baka je bila Engleskinja, a njen ujak po dedi je radio u Irskoj, u istoj pošti gde je tada radio i autor, po kome sam, ako se ne varam, i ja dobio ime.” On pokaza Emili mesto u romanu “Dijamanti Justasovih” koje bi čitao to popodne da njih dve nisu došle “na ovaj”, reče on, “pomalo iznenađujuće divan porodični susret”. “Majko moja, kako je pocrveneo”, reče Klara. Bila je to izjava, a ne pitanje. Bilo je blizu šest sati kad Emili pogleda na svoj ručni časovnik — muški časovnik, primeti gospodin Foks — i reče: “Da se mi vratimo na kej, da nam ne pobegne feri.” Kiša se smanjila do magličaste kišice. Žurno su krenuli Promenadom, “Moram da se izvinim zbog našeg engleskog vremena”, poče gospodin Foks, ali nećaka ga zaustavi šakom na nj egovom rukavu. “Nemoj se hvalisati”, reče ona, osmehujući se. Primetivši da gospodin Foks gleda njen veliki čelični časovnik, objasni da je nađen među stvarima njene majke; oduvek je pretpostavljala da je bio dedin. I zaista, imao je nekoliko brojčanika i na prednjoj strani urezane reći: “Civilna zaštita, Brajton”. Videli su, kroz kišicu kao kroz čipkanu zavesu, da na drugoj strani zaliva šija sunce, obasjava pesak i parkirana kola. “Stanujete li vas dve još uvek u, znaš...” Nije znao kako daimenujeto naselje a da ne zazvuči vulgarno. Nečaka mu priskoči u pomoć. “Vavilonu? Da, al' samo još mesec dana. Čim se moj razvod ozvaniči, selimo se u Park jelena.” “Tako mi je drago”, reče gospodin Foks. “Park jelena. To zvuči toliko lepše, zbog deteta.” “Mogu li da kupim Entoniju poklon za rastanak?” reče Klara. Gospodin Foks joj dade engleski novac (iako su sve radnje primale i američki) i ona kupi fìšek krompiriča i dade ih sve, jedan po jedan, psu. Gospodin Foks je znao da će Entoni zbog toga danima imati gasove u crevima, ali to nije ličilo na nešto što bi se moglo reći nagìas. Feribot je pristao uz kej, i svi oni engleski turisti koji su posetili Ameriku na jedan dan sada su kao reka isticali iz njega, natovareni jeftinim poklonima. Gospodin Foks je pogledom tražio Harisona, ali ako je on bio među njima, neprimetno je promakao. Pištaljka zasvira dvaput, upozoravajući. “Bilo je lepo od vas što ste došle”', reče on. Emili se osmehnu. “Nijefrka”, reče ona. “Ionako ste vi obavili glavninu posla. Ja nikad ne bih dospela u Englesku da Engleska nije prvo doplovila
dovde. Ne putujem avionom.” “Ni ja.” Gospodin Foks pruži ruku, ali ga Emili zagrli pa i poljubi, a zatim poče insistirati da i Klara uradi isto. Kad je to bilo obavljeno, povuče časovnik sa svoje ruke (kaiš je bio rastegljiv) i namače ga na njegov mršavi šaćni zglob, sličan suvom štapu. “Ima ugrađen kompas”, reče ona. “Sigurna sam daje pripadao tvom ocu. Majka je uvek...” Poslednje upozorenje da se putnici ukrcaju proguta njene reči. “Možete biti sigurne da ću ga dobro čuvati”, doviknu gospodin Foks. Nije mu padalo na um ništa drugo što bi mogao reći. “Majko moja, kako plače”, reče Klara. Bio je to iskaz a ne pitanje. “Da nas dve pazimo gde koračamo”, reče Emili. “Vau”, reče Entoni, a majka i ćerka potrčaše nadole (jer je kej bio visoko, a brod nisko) po stazi za prelazak. Gospodin Foks je mahao sve dok feri nije uzmakao i okrenuo se, a svi putnici se povukli sa palube u unutrašnjost, jer je kiša počela jače da pada. Te noći, posle večere, on sa razočarenjem pogleda šank iza koga niko nije stajao. “Vide li iko Harisona?” upita on. Bio se unapred radovao trenutku kad će Harisonu pokazati časovnik. “Mogu ja da ti sipam piće, isto kao on”, reče Fin. Svoju metlu je nosila sa sobom i naslonila ju je na bar. Nasula mu je viski i rekla: “Samo nagovesti ako hoćeš još.” Ona je mislila da reč “nagovesti” znači “traži”. Na te-veu je bio kralj, koji je upravo ulazio u jedna dugačka kola zajedno sa Predsednikom. Naoružani ljudi stajali su svuda oko njih. Gospodin Foks ode na spavanje. Sledećeg jutra ustade pre Entonija. Poseta rodbine bila j e prij atna — uistinu, divna — ali je sad osečao potrebu da se vrati u normalu. Tokom svoje dnevne šetnje, posmatrao je dolazak prvog ferija i nadao se (donekle i na svoje iznenađenje) da bi mogao videti povratak Harisona; ali nije bio te sreće. Nisu se iskrcali ni Englezi, nego samo Amerikanci, a i oni samo u malom broju. Magla se valjala, dolazila i odlazila, kao da neko neprestano okreće jednu neke knjige. U vreme za čaj, gospodin Foks zateče Lizi kako priznaje (kao što je on od početka znao da će morati) da su dragulji sve vreme bili kod nje. Sad kad su zaista nestali, činilo se da je svima laknulo, čak i porodičnom advokatu Justasovih. Svet kao da je postao bolji bez tih dijamanata. “Jeste li čuli?”
“Molim?” Gospodin Foks diže pogled sa knjige. Gospođa Olđenšild je prstom pokazivala ka njegovoj šolji za čaj, koja je zveketala na poslužavniku. Negde daleko, napolju, zvonilo je zvono. Gospodin Foks obrisa knjigu, stavi je na visoku policu, obuče kaput, uze psa u naručje, i, pogurivši se malo, izađe kroz niska ulazna vrata zgrade na ulicu. Negde na drugoj strani grada, trubila je automobilska sirena. “Vau”, rečesluteći Entoni. je povetarac, po prvi put posle nekoliko dana. Znajući, ili bar štaPočeo će videti, gospodin Foks pohita na Promenadu. Talasi na plaži bili su poravnati, kao da neka sila odvlači vodu od obale. Odmicao se i feribot, sa poslednjima od onih Amerikanaca koji su došli sa namerom da u Engleskoj provedu ceo dan. Izgledali su razdražljivo. Vračajući se u “Prase i čkalj”, zastao je kod terena za kriket, ali od dečaka nije bilo ni traga, pošto je povetarac još uvek bio slab za zmajeve. “Možda sutra”, reče on Entoniju. Pas je, lišen sposobnosti da iščekuje budućnost, samo ćutao. Te večeri je gospodin Foks ponovo sam pio viski. Nadao da će Harison doći, ali i ove noći iza šanka se zavukla samo Fin sa metlom. Na te-veu se pokazao kralj Carls, zadihan; upravo je aterirao helikopterom, koji gaje poneo pravo iz jesenje Bele Kuće. Obećao je da će obezbediti prevoz za sve koji su zaostali na američkom tlu, a zatim je naredio (zapravo naložio) svojim podanicima da osiguraju kraljevinu za upravo započetu plovidbu preko Atlantika. Engleska je ponovo krenula. Sledećeg jutra vetar je bio žustar. Kad su on i Entoni stigli na Promenadu, gospodin Foks osmotri kompas i vide da se Engleska tokom noći okrenula i da je Brajton još jednom pramac, kao što i treba da bude. Uskoro je u pramac duvao stameni vetar, a plažu je zapljuskivao postojani sled dve stope visokih talasa. Long Ajlend je bio niska, mračna mrlja daleko na severu (dakle, levo). “Lepo pljuska.” “Molim?” Gospodin Foks se okrete i bi mu drago kad ugleda krupnog čoveka u kaputu od tvida, koji je stao uz ogradu. Uvide da se do maločas pribojavao da je i ovaj Afrikanac, kao i Harison, pobegao sa broda. “Izgleda da ovog puta guramo sa četiri čvora, ako ne i brže.” Gospodin Foks klimnu glavom. Nije želeo da ispadne neučtiv, ali je znao da će, ma šta da kaže, devojka uleteti sa svojim rečima. Bila je to dilema. “Pasati”, reče Afrikanac. Okovratnik mu je bio podignut, dredloci su se
prelivali kao puzavice. “U povratku ćemo biti brži. Čuj, je l’ ti je to novi časovnik?” “Hronometar Civilne zaštite”, reče gospodin Foks. “Sa ugrađenim kompasom. Ostavio mi gaje otac kad je umro.” “Sanjaj, sanjaj”, reče devojka. “Trebalo bi da se pokaže od koristi”, reče Afrikanac. “I ja bih rekao”, reče gospodin Foks, osmehujuči se u sveži, slani vetar; onda, salutiravši desnom rukom Afrikancu (i devojci), gurnu Entonija udobno pod mišku i ostavi Promenadu pod njihovom komandom. Engleska je postojano odmicala u pravcu jug-jugoistok, a bilo je četiri i dvadeset; skoro vreme za čaj.
Brajan Ûldis je rođen 1925. Uglavnom se vezuje za Novi talas, uticajni pokret naučne fantastike iz šezdesetih. Najpoznatiji je po književno jakim, eksperimentalnim naučnofantastičnim pričama i romanima (kao što su na primer, Bosonog u glavi i Drvo pljuvačke). Njegova trilogija o Helikoniji je objavljena i kod nas. Priča koja sledi je deiom SF, delom fentezi, a delom mit. Objavljena je u specijalnom broju obnovljenog časopisa New Worlds koji je uredio Majki Murkok.
Brian Aldiss RATBIRD ...Upozoriti i upozoriti: da jedne noći, nikada više Da nam svetli i greje, dole potonuće sablasno sunce Ispod mora, i niko Videti nas irise neće na ovoj strasnoj obali. Dezintegracija starog sveta? Lako. Izvešću ja to. Sve će se završiti ne sa praskom već šapatom — šapatom zadnjih reći. Reći. Tako je počelo. Tako će se završiti. Kada odrastem. Evo tu ležim na ovoj grimiznoj ekvatorijalnoj obali, daleko od mesta gde veliki elektronski grad rastapa samog sebe pod sopstvenim fotohemijskim smogom. Evo tu ležim, spreman da vam ispričam legendu o Drugoj Strani. Takođe spreman da pođem na putovanje samootkrivanja koje me mora dovesti nazad mojim počecima. Onoliko koliko ja imam kljove toliko je ovo ontologija kopita. Pa, da počemo s onim što je iznad. Sunce se sukobljava oko svog prava da vlada na nebu iznad. Svaki dan gubi bitku, svakog jutra ponovo počinje sukob. Hrabro, nikadneodustajuče sunce! Ležim pod velikim drvetom morskog badema izdžikljalog iz peska, gledajući gore u njegovo granje gde se svetio i senka sukobljavaju oko prava na teritorije. To se zove lepota. Svetio i senka koegzistiraju kao život i smrt, svako življi i jači zbog zastrašujuće prisutnosti onog drugoga. U ruci stežem... ... Ali veliki ozbiljni okean dolazi penjući se uz plažu. Eto još jednog večnog sukoba oko prava. Okean menja svoje boje dok klizi ka mestu gde ležim. Horizont purpuran, sred-more plavo, obalsko more zeleno, najzad zlatno. Neosujećeni brojem neuspeha talasi opet pokušavaju da mi pokvase noge. Hrabro, nemilosrdno more! (Šta bi legenda trabala da sadrži? Da li da bude o sreći ili tuzi? Ili da im
dozvoli da budu — opet ta reč — u sukobu?) — Ono što stežem u ruci je plod morskog badema. Nije veliki, odgovarajućeg je oblika ploda u tvrdoj ljuski, pokriven je finim ali čvrstim vlaknima nalik pubičnom runu. U stvari plod liči na devojačko spolovilo. Zašto ga inače stiskati? Zar ne leže sve priče tu, u glupoj i tupoj dolji ženskog pola? Stvaralačka moć priče leži sa organom stvaranja — i obožavanja. Uveravam vas, jer sve je to deo legende, prilikom čuda mog rođenja dođoh kad me moj otac pozva. On kucnu. Ja izađoh. Zvezda mi je gorela na čelu. Ja sam jedinstven. Mislite da ste vi jedinstveni? Ali ne, ja jesam jedinstven. U svojim bezbrižnim putovanjima preko svetova, bogovi stvaraju mirijarde svega, drveta badema, talasa, dana, ljudi. Ali postoji samo jedan Dišajiu, bez pupka i sazvezdom na čelu. I tako moje putovanje i priča upravo počinju. Znajući to, moji prijatelji, koji sa mnom se.de ili stoje pod drvetom, u tišini zure u more. Oni misle o sudbini, ostrigama ili seksu. Ja nosim majcu koja kaže: PERESTROIKA HOTS FAX. Udaljena zemlja. To je ono što je potrebno. Sreo sam starce koji nikada nisu išli na more. Ni ne znajući govore kao paukovi. Izgubili su nešto a ne znaju šta su izgubili. Kao svi mladi ljudi moram ići na putovanje. Sukob sveti a i senke se mora preneti drugde, talasi se moraju nadvladati, ženski polni organi se moraju otvoriti sa osmesima dobrodošlice, sudbina mora biti izabrana. Pre nego svet nestane. Svi moramo promeniti svoje živote. I takoZovu ustajem i idemPravo uz usijanu do mola uda vidim Starca Monsuna. ga Monsun. ime mu plažu je zaboravljeno ovim krajevima, čudni stari zbrkani hrišćanin kakav već jeste. Može da predvidi tačan čas kada će kiše doći. ī mnogo drugih stvari. Svojevremeno Monsun se zvao Krišna. Svojevremeno je posetio Drugu stranu, kao što ću ispričati. Video me gde dolazim i uspravio se u čamcu. Dobar je pripovedač. On kaže: “Šta je ljudska rasa, (istovremeno gledajvići iskosa moje kljove) do jedna fantastična priča?” Ispričana, mogao bi dodati, sa haotičnim brdom kiišea i opterećena umetnutim rečenicama, dok se čeka na poentu.
Prijatelji me prate do mola. Prvo u gomili a onda se razvlače, neki žureći, neki se gnjaveći, mada je udaljenost mala. Tako i sa životom. Monsun i ja se rukujemo. On nosi samo šore. Pocrneo je, skoro je crn. Njegova usahnula koža ga mumifikuje, mada su te stare Dokon dine oči zlatno-crno mirne. Ljudi govore o Monsunu da ima bogatsvo zakopano u pregorelom frižideru jednom od brojnih stoje onako do kolena duboko u moru. Ja u na to ne verujem. Dobro, ostrvaca verujem, što ali samo kao možete da simultano verujete i ne verujete. Kao Roleks satova iz druge vremenske zone. Pokazuje žute zube između sivih usana i kaže glasom iz koga je sva boja izbledela: “Zar nema dovoljno problema na svetu i bez mešanja mladih kao što si ti?” Sive usne, žuti zubi, a ipak bezbojan glas... Dobro, ne zadržavajmo se na ovim ljudskim paradoksima. Izmišljam nešto kao odgovor, “Izgubio sam svoju senku, Monsune, i moram je naći ako treba da idem do kraja Sveta. Možda možeš da predskažeš kada će biti kraj Sveta?” Kikoćući se pokazuje baricu tame kod mojih nogu, dizanjem obrve tražeći podršku mojih prijatelja. “Та senka nije moja”, govorim mu. “Ogrebao sam se za nju od momka koji će je tražiti uveče. Mora da je nosi na venčanju svoje majke.” Kada se popnem u čamac Monsun pali motor jednim trzajem starter konopca. To je kao potezanje vodice psa. Psina se probudi, zareži, rastrese se i praveći predstavu od žurbe, počinje da nas vuče ka četiri ugla velikog jutra. Brodica škripuće i mrlja za sebe, u sukobu sa vodama ispod njenog korita. A slatki zvuk talasa poigrava o stare daske. Neki idiot je rekao — okean je Božiji osmeh. Monsun hvata moju misao i iskrivljuje je. “Smešiš se kao mali bog, Dišajlu, sa tom zvezdom na čelu. Zašto uvek tako srećan? v” Zurim nazad u prijatelje na obali. Smanjuju se dok mašu. Sve postaje manje. Zuri, žuri, Dišajlu, pre nego se sama kugla skupi — u ništa. “Osmeh je takav da ne zarazi druge tugom. To je terapija — velika antibolna bolnica. Serum protiv virusa jada. Da li si ikada čuo za velikog belog filozofa Bertama Rasela?”
Đokonda oči su na horizontu ka kome nas naš čamac goni, ali Monsunu odgovor nikada ne nedostaje. “Da, da, naravno. Bio mi je prijatelj. On i ja smo svojevremeno zajedno plovili za Začinska ostrva da trgujemo vitaminskim pilulama i kauri školjkama. Ja sam bio u gubitku ali Bertra Maski je postao rupijski milioner. Sada, on živi u Singapuru u palati od nezamislivog betona i grandioznosti.” Sada prijatelji čine tek friz tanko namazan niz obalu, kao hleb na jezeru putera. Uskoro, uskoro, blještavost ih je obrisala. Moje pamćenje čini isto. Zao mi je, svih do jednog, ali legenda je počela. Razgovor je, naravno, još uvek potreban, pa kažem: “То je bio drugi čovek, Gale. Tip na koga mislim je rekao...” Ali te reči su takođe zaboravljene. “... Zašto bi se sećao šta je on rekao? Zar smo tek puževi, da vučemo ćelu kuću stvari prošlih? Ruke su mi se povlačile kroz vodu. Proza nije bila moja glavna briga. Monsun se za to uhvatio. “Bah. 'Kuća stvari prošlih...' Šta si ti, pesnik ih tako nešto? Nešto ili ništa? Gospod Isus je imao bolju ideju. Znao je da ništa ne umire. Čak i kad ga je ugasio na Golgoti znao je da će ponovo živeti.” “Lak trik ako si sin Boga.” Đokonda oči se razgoračiše na mene. “On je bio jedan frajer u milion. Ići svuda, raditi sve.” “ 'Imam misiju, putovaću.' “ Sve vreme draga voda kao progres ispod kobilice. “Rođen u Indiji, mislim, plovio je na Nojevoj barci jer nije bilo mesta na Indu.” Lice mu je uzelo izraz imbecilne blaženosti kakav religiozni ponekad imaju. “Isus je bio siromašan kao ja. Nije mogao da plati Noju ni jedan cent za putovanje. Noje je bio tvrd čovek. Dao mu je metlu i rekao mu da ide i čisti životinjsku balegu sa palube.” “I šta bi?” “Isus je čistio.” Zamci oblaka su odvojeno stajali na horizontu, gomoljasto nabrekli, kao idoli u očekivanju obožavanja.
Nešto u kretanju preko glatkog mora j e podsticalo Monsuna da čavrlj a. Jedva sam slušao dok je nastavljao svoj kroki portret Isusa. “Nije bio baš dobitnik ali je bio pošten i decentan na svaki način. Bar nam tako govore jevanđelja. I dobro je baratao parabolama.” Barčica je bila u pazuhu okeana. Unija obale iza nas bila je nejasna; mogla je da znači bilo šta — kao parabola. Ispred, dve male grbe ostrva ležale su ošamućene svetlošću. Počeo sam da osećam naboj udaljenosti, njenu moć ubeđivanja. Možda su ostrva bila nalik grbavim kitovima. Ali, svet je star. Sve je već bilo poređeno sa svačim. Stari reče: “Ti ćeš nas uskoro ostaviti. Neće nas više biti u tvom umu, i zbog toga ćemo malo umreti. Zato ću ti ispričati priču — možda parabolu — prigodnu tvom životnom putovanju.” I poče priču o pacovtici. Monsun nije govorio jednim glasom. Sažimam pripovest ovde, jer u danu ima samo onoliko samo sati koliko ima. Takođe sam uklonio njegove dalje opaske o Isusu, razređujući je. Ista priča, drugi pripovedač, dodano je samo kokosovo mleko. Postojao je taj beli čovek — dobro, dva bela čoveka ako uračunate i Herberta — koga je Monsun poznavao kao dečak pre nego što je bio Monsun. Taj beli čovek — dobro, on i Herbert — stigao je u tu luku na Borneu gde je Dečak Monsun živeo u katranisanoj kolibi sa Balbindorom. Kao i mnogi belci, Frederik Sigmoid je bio zaluđen samom predstavom džungle. Verovao je da su džungle mesta gde se ide radi otkrovenja. Na svoj tašti način polagao je istu veru u džungle koju su raniji belci polagali u katedrale ili parne brodove. Ali Frederik Sigmoid — doktor Sigmoid — bio je bogat. Mogao je da priušti ludilo. Tamo u Evropi, Sigmoid je lečio ljude sopstvenom metodom, sledeći učenja mistika zvanog Uspenski i dodajući seriju fizičkih pritisaka zvanu refleksologija. Sada je bio tu, u Simanggangu, sa svojim mrežama za moskite, dnevnicima, hronometrima, kompasima, barometrom, medicinskim kabinetom, puškama i jednim potomkom, napaljen da se izleći ili otkrije Novi Način Mišljenja, kojegod će izazvati najviše gužve u svetu ionako izmučenom prevelikom količinom verovanja. Tražite i naćićete. Nađite i verovatno ćete
zažaliti. Sa Sigmoidom je bio njegov bledi sin, Herbert. Monsun i njegov poočim Balbindor, unajmljeni su da prate dva Sigmoida u unutrašnjost Bornea. U lanac Houz, uglavnom neistražen, i oblast zvanu Bukit Tenga gde su živele brojne retke i nesakupljene vrste, uključujući pacovtice — do ovog životnog ukrštanja srećne u svom nesaklupljenom stanju. Životinje i insekti: svi su čestitali sebi što nisu uspeli da uđu u neku kembrdžsku enciklopediju. Balbindor je bio obalski malajac iz plemena Iban. Međutim, već je jedamput bio u unutrašnjosti u službi dvojce holandskih istraživača koji su, u maniru svih holandskih istraživača, umrli čudnom smrću; mada ne pre nego su izkomunicirali civilizaciji misterioznu poruku: “Valas i Darvin to nisu znali, ali postoje alternative.” Balbindor, metar i trideset osam visok, vrelih tabana je doneo reč na nazad obalu. Sigmoid je bio naoštreniji na alternative od svog sina Herberta. Conmeni, oni koji se služe igrom poverenja, uvek drže oko na ekstra izlazima. Trinaest dana u kišnoj šumi, vođeni Balbindorom i sinčićem, a doktor je ostao odlučniji od potomka. Noć pre nego su stigli do pritoke reke Balč koju su tražili, Balbindor je načuo značajnu razmenu između oca i sina. Herbert se žalio na vrućinu i napore, objavljujući da ono za čim najviše na svetu žudi su mermerno kupatilo sa toplom namirisanom vodom i mekim peškirima. Na šta mu je otac uzvratio da je Herbert tusti materijalista. Idući dalje, Sigmoid se zavukao u jedan os svojih mučnih napada čistoće, objavljujući: “Da postigneš čistu pobožnost, dečko moj, moraš se odreći svih posedovanja...” Herbert gorko odgovori: “Ја sam onaj posed koga se ti nikada nećeš odreći.” Da je ovo bila scena iz filma, sledili bi pucnji iz pištolja i, bez sumnje, ulazak smrtonosne zmije u šator Sigmoida. A Balbindor, pošto nikada nije video nijedan film, sa izuzetkom Moje pesme, moji snovi' (kome je dao trizvezdice), bio je lišen osećanja za dramatično. Otac i sin, prijavio je, su se poljubili kao obično i otišli na spavanje u njihove odvojene bivake. Ako moja priča onda ja priča. Ne neki drugi tip. Mnogo greške u sve priča pripada drugi tip. Ja Iban čovek, pravo ime ne Balbindor. Ja ne vidi 'Moje pesme, moji snovi' ikad. Samo vidi treiler jedan put, možda dva. Džuli Endrjus fina gospođa, ja oženi. Moj mali ja uzeo, Jane zove Monsun, Monsun kasnije ime. Mali, on došao iz Indija. Ja zovem Krišna. Moji sin, oni umro
kamp drvo-seci, sve isto mesto, tri puta. Premnogo piće, ja vrlo tužan, usvoji Krišna, On moj sin, dobar dečko. Specijal zlatno oko. Ja volim, OK. Ovaj Doktor Sigmoid i on-sin Herbert vrlo problem na put. Mi ide na Bale reka, čamac pliva dobro. Ćelo vreme, Herbert on žali. Beli Ijud ne znoji čisto, premnogo odeća. Ne skida odeća. Onda čamac pliva uz prireka Pute reka, čamac.ne pliva dobro. Voda, on ide put ispod čamac. Blato, on dođe, stane Mi sakrijem čamac, dalje nogama u džungla. Vrlo-puno žali Herbert i otac-on, oba. Oni ne razume džungla. Oni ne jesti buba. Buba jesti oni. Džunga mnogo drvo, mnogo-mnogo drvo. Neko drvo dobro, neko drvo loše, neko drvo nema važno. Ja kaže broj-tri. Tamarind drvo, on-plod gorak, utoli grlo-žeđ. Pomoć svaki dan. Sigmoid ne voli, boji otrov. Ja ne govori on. Sve-ista džungla maslina, dobro drvo. Mi pije smola-biljka, sve-isto kao majmun. Majmun oni dobar vodič. Krišna i ja mi puno voli majmun. Razume džungla. Budi rano, kad prvo svetio u džungla. Trag srna svež, možda uhvati srna uz duvaljka. Majmun budi rano, jede, peva, uz grane. Sigmoid ne voli budi rano. Dan svež. Ja voli budi rano, čini Sigmoiđi ustane. Ide tiho. Puzi uz, možda uhvati-ubije zmija za lonac. Mnogo mravi u Houz Lancu, veliki, mali, puno boja. Svi ide drugačiji put. Ja priča mravi, mravi priča meni. Idi ovaj put, idi onaj. Svaki list on padne, on znači nešto. Ja razume. Ja puno savi u džungla. Jedan sedmica, dva sedmica, tri sedmica, mi hoda u džungla, nekad gore, nekad dole. Za Sigmoiđi puno teško idenje. Oba miriše loše. Premnogo dah. Nema kontrola. Holand-ljud kontrola dah dobro. on Ja vrlo strah. Ne voli džungla, sve-isto dugo vreme. Ne-dobar čovek,Herbert psuje me. razume. Herbert on misli ja ne razume. Tri nedelje dođe vrlo blizu oblast Bukit Tenga. Sada sve staza idu gore, treba više pazi. Mnogo litica, mnogo kamen. Jedan pad, možda gotovo. Vodopad, on sipa loša voda, ja znam miris loša voda nos pripada moj. Krišna i dva nosač i ja, mi ne pije loša voda. Dolazi sa Druga Strana. Ja kaže Sigmoiđi ne pije voda dolazi sa Druga Strana. Oni ne briga, ne razume, oni pije loša vodopad voda puno-puno. Uzme loš duh. Ja razume. Ja viče mnogo, Krišna on plače sve isto dugo vreme. Herbert on viče ja, proba udari mali Krišna.
Ja kaše Herbert: “Ti pije voda pripada Druga Strana. Sad ti ima loš duh. Sad ti ne ide nazad Evropa. Ti gotov čovek.” Herbert ne savi. On puno bolest. Ja vidi njegov loš duh. On sisa njegov duša. Sad ja puno strah. Svaki dan više spor. Druga strana on dođe blizu. Nosač-čovek oni dva, oni ne žele ide više daleko. Ja čuje šta oni govori zajedno. Ja savi šta Orang Asli govori, ja kaže Dok Sigmoid. On psuje. Ne dopada ja. Oba Sigmoiđi ima groznica. Crno u lice, vrlo čudno, Miriše loše više. Veliki oluja dođe preko od Druga Strana, možda nada otera mi. Grom on udara uši, munja on slepi oči, kiša on šiba meso, vetar on smrzne koža. Mi sakrije ispod kiša-drvo, vrlo strah. Noć, ona dođe, veliki čarobnjak. Ja ne razume. Premnogo mrak. U noć, nosač oni pobegnu. Kradu zalihe. Ja vrlo tužan ja ne čuje. U jutro, zora-svetlo, ja kaže doktor, žao. Nosač oni strah, idu nazad žena. Doktor on psuje opet. Ja kaže, ne dobro psuje. Ko čuje psuje sa dobra-namera? Najbolje ostati na miru, ćuti. On ne voli. Pravi loše lice. Dan posle oluja mi dođe Druga Strana. Ja vidi kako majmun oni ne ide Druga Strana. Drugojaki majmun na Druga Strana, govori drugi jezik. Drugojaki drvo, raste drugi drugojaki list. Voće ono drugojaki, ne mudro jede. Isto-još jedan loš stvar. Ja vidi ljud pripada Druga Strana. Oni idu kao utvara ali ja vidi. Krišna on vidi, on pokaže. Puno oči u džungla pripada Druga Strana. Ne dopada. Druga Strana ljud oni mnogo drugojaki. Kako oni misli drugojak, ne dobro. Ja vidi, ja razume, Krišna on razume. Ja ne čini Sigmoidi razume. “Geologija”, ja objasni Ja govori onivreme. jezik dobro. “On drugojak, promeni. Drugojak zemlja počne sad Sigmoidi. od puno-puno staro Sve stvari drugojak vreme. Drugojak unutra vreme. Materica donosi drugojak stvar. Loše iči tamo, ne ići. Samo gleda jedan dan.” “Muda moja”, on kaže. Ja muka od otaj doktor. Ja čini govor: “Ја čuva moj muda pripada moj. Ti ide, i Herbert. Ja ne ide više jedan korak. Krišna, on ne ide više jedan korak.” Herbert on izvadi pištolj. Ja vrlo strah. Ja zna on lud sa loš duh. Ja kaže on: “Dva komada holand-čovek oni doći ovde. Puno-brzo oni gotovo. Zašto ti ne pamet? Dođi nazad kuća sa-ja, Krišna.”
On postane više lud. Zaista mi se zgadio ovaj idiot domorodac, Balbindor ili kako se već zove. A tu smo bili. Uz veliki trošak i napor, otac i ja smo najzad stigli na sam prag Bukit Tengaha, Srednje planine, a taj svojeglavi čovečuljak i njegovo crno klinače su odbijali da nastave. To prosto nije bilo racionalno. Ali od takvih ljudi se i ne mpže očekivati racionalnost. Ovi domorodci su putpuno u vlasti raznih sujeverja. Takođe, krivio sam ih zbog načina na koji su nas nosači ostavili. Imali smo popriličnu raspravu. Strašno sam se tresao od glave do pete. Krajnje neprijatno. Želim da kažem i ovo o ćelom incidentu. Balbindor je stalno tretirao oca i mene kao kompletne budale. Mogli smo uhvatimo da pokušava da nam kaže da smo stigli do neke vrste geološkog pomaka veoma nalik Valasovom diskontinuitetu istočno od Balija, gde se sreću dve tektonske ploče i flora i fauna su različiti na suprotstavljenim stranama. Znali smo to bolje od njega, pošto smo pre ekspedicije istražili materiju po knjigama, ali nismo vidieli nikakav razlog da budemo sujeverni zbog toga. Zapazili smo takođe da sa druge strane granice ima onih koji nas posmatraju. Otac i ja smo nameravali da uđemo pratili nas Balbindor i njegov sin ih ne. Uvideli smo potrebu da odmah impresioniramo novo pleme, jer čemo vrlo skoro imati posla sa njima. Zato sam ustrelio Balbindora na licu mesta. Prvenstveno zato da se predstavimo. Mali Krišna je pobegao u džunglu. Možda je mali idiot mislio da ću i njega da skočio. ustrelim. Pretpodstavljam da možda i bih. Pritisak mi je bio poprlično “Skloni revolver, budalo jedna”, Otac je rekao. To mi je sva hvala koju sam dobio od njega. Da li je ikada bio zahvalan? Pojma nismo imali šta da radimo sa Balbindorovim lešom. Najzad smo ga odvukli do vodopada i bacili u njega. Te noći smo spavali kraj vodopada a sledećeg jutra, sve mirno i po redu, prešli razdelnicu na Drugu Stranu (glupavo ime se nekako zadržalo). Dva dana smo putovali klroz gustu, stranu džunglu. Bilo smo svesni da u gustišu ima ljudi koji nas prate ali su majuni pravili najveće probleme. Nisu
bili veći od lisnatih majmuna, ali su imali crne kape i liniju crnog krzna oko očiju, što im je davalo čudno ljudski izgled. Otac je uhvatio jednog pomoću starog malajskog trika sa tikvom, i otkrio da ima samo četiri prsta na svakoj nozi i i sto toliko na rukama. Najzad smo došli do čistine stvorene masivnim izbojem kamena. Tu smo se odmorili besmisleno jer nas je obojcu svladala groznica. Gledalisasmo varvarski vidik unaokolo, razbacanu masu vegetacije svakim drvetom okovanim težinom lanaca epifita i penjačica. Nad njim su se mračno nadvijali gusto obrasli vrhovi planina, počešće umotavani brzim jutarnjim oblakom. Dok su napredovali ka nama ti oblaci su uzimali iznenađujuće đavoljske oblike. Možda je groznica bila ta koja je izazvala tu neugodnu iluziju. U bolesti mora da su prošli dani. Ne mogu da iskažem koliko nebično je bilo, kao neobično mrtav sam se osetio kad sam se probudio i otkrio da sam na izvesnoj udaljenosti od mog oca. Jezivo osećanje izolacije me svladalo. I još, hodao sam naokolo. Činilo se da mi stopala ne dodiruju tlo. Otkrio sam da ne mogu da se približim ocu. Kadgod se činilo da napreduje ka njemu, koraci bi mi na neki način skrenuli. Bilo je to kao da patim od optičke iluzije tako jake daje progutala preostala čula. Mogao sam samo da se šunjam oko njega. Otac je prekrštenih nogu sedeo kraj ostataka vatre na kojoj je ispekao nogu malog jelena. Ostaci su ležali kraj njega. Razgovarao je sa smežuranim čovečuljkom sa dugom kosom i povijenom koskom provučenom kroz obraze što je činilo da izgleda kljovat. Lice tog čoveka bilo je obojeno belo. Iz nekog razloga on me prestravljivao, a ipak ono što me najviše plašilo bila je minorna eksentričnost u oblačenju: čovek nije nosio ništa izuzev slošene marame ili trake ili pojasa od tkanine oko sredine tela. Nije ni pokušao da pokrije genitalije, koje su mu bile obojene belo kao i lice. Kružno životinjsko šunjanje je izgledalo sve za šta sam bio sposoban, pa sam nastavio da kružim oko tog mesta. Mada sam dozivao oca on nije obraćao pažnju čineći se potpuno obuzet razgovorom sa beliolikim čovekom. Tada sam zapazio da ovaj drugi na svakoj šaci ima samo tri prsta i palac i samo četiri prsta na savakom stopalu, u skladu sa majmunima na koje smo naišli u drugoj egzistenciji. Bio sam ispunjen takvom neprijatnošću i mržnjom da sam brbljao i
balavio i bio stvarno grozan. Iznova i iznova sam pokušavao da napredujem ka svom ocu. Tek tada sam shvatio da volim tog čoveka pod čijom vlašću sam bio celog života. Pa ipak on nije hteo — ili možda nije mogao — da obrati ni najmanju pažnju na mene. Nadigao sam strašnu vrisku da mu privučena pažnju. I dalje nije hteo da čuje. Oče, Oče, prizivao sam te celog svog života! Možda nikada nisi čuo, toliko si bio ušuškan u svoje snove i ambicije. Sad, po poslednji put molim te da se okreneš tvom jadnom Herbertu. Znam da imaš tvoju sopstvenu priču. Dozvoli meni da imam moju, u ime milosti! Bilo bi istinito reći, bez preuveličavanja, da sam tokom ćele zrelosti, u mojoj potrazi da transformišem čovečanstvo, tragao za Gospodinom Belolikim, kako sam mislio o njemu. (Odbio je da mi kaže svoje ime. To bi mi dalo moć nad njim.) Imam čvrstu veru u transedentalnu moć, za razliku od jadnog Herberta. Beloliki se materijalizovao niotkuda dok sam pio iz bare. Tamo — četveronoške za ime boga, digoh pogled — stajao je on u blizini, velik kao život. Nag izuzev trake oko stomaka; ipak nešto u njemu ga je odmah označavalo kao jedinstvenu ličnost.(Osećaj za procenu karaktera je jedan od mojih korisnijih talenata.) Izrazita karakteristika fizionomije Belolikog je bio par malih kljova (petnaest santimetara dugačkih) koje su probijale obraze i povijale se ka spolja. Moje znanje anatomije sugerisalo je da imaju koren u maksili. One su davale sigurni!mom novom poznaniku izvestan ratoboran izgled, možete u to biti Već mi je mnogo rekao. Proveli smo dva ćela dana od izlaska do zalaska sunca, u uznesenoj konverzaciji. Njegovi misaoni procesi su potpuno različiti od mojih. Pa ipak imamo mnogo zajedničkog. On je mudrac među svojima kao što sam ja, u Evropi, među mojima. Jeste da je musavi prljavko — on bez stida sere u mom prisustvu — pa ipak u njegovim mislima perceptiram daje profinjeno pedantan. Verovatno da mogu da adaptiram neke od njegovih ideja. Mnogo onoga što govori o razmeđima u ljudskoj psihi se u bledoj formi
odražava u svetim hindu knjigama, Upanišadama (što uopšte nije iznenađujuće, jer Bledoliki tvrdi da je svo znanje sveta o samom sebi emaniralo sa “Druge strane” u toku predzadnjeg ledenog doba, kada su “Drugostranaši” kao misionari išli po kugli zemaljskoj, dosežući čak do Hindustana). Ono što zaista—je nalazim da mi je teškovera da daje progutam — dugo smo raspravljali o tome neka njegova čudna svet imaterijalan i da čovečanstvo (ako sam tačno uhvatio) nije ništa više od izvesne vrste metafizičke konstrukcije koju projektuje priroda a za kontinuitet svoje egzistencije oslanja se na reci pre nego na telo. Možda sam pogrešno shvatio starog momka. Još uvek sam pomalo grozničav. Ili je on lud k'o šeširdžija. Samo je znanje dragoceno, kaže on. A znanje se stalno iznova gubi. Svet iz koga ja dolazim je u krizi. Gubi svoje instiktivno znanje. Instiktivno znanje otiče pod udarom kontinuirane urbanizacije. To verujem. Nije u sukobu sa mojim sopstvenim doktrinama. On misli da će naš svet uskoro umreti. Tada će Druga strana iznova kolonalizovati svet novom florom i faunom — i novim razumevanjem. (Njegovom vrstom razumevanja, naravno.) Želi da me ubedi da postanem njegov učenik i sledbenik, da idem i potičem smrtsveta da dođe brzo. Sa trećim danom naše diskusije počinjem sve više i više da shvatam koliko je poželjno da civilizacija kojoj pripadam bude u potpunosti uništena. Ipak, još uvek oklevam. Pijemo njegovu snažnu boku i odmaramo od intelektualne debate. Kako su stvari toliko drugačije ovde, pitam. On mi, kao odgovor, pokazuje pacovticu. Na izvesnoj stene na kojoj udubljeni raspravu — pravuudaljenosti konferencijuodo budućnosti sveta,smo ako sedeli to ne zvuči previšeu pretenciozno — bila je angsana, veliko tropsko drvo, grana punih ptica na koje nisam obraćao pažnju. Jedva da je potrebno da kažem da ptice nisu nikada bile neki od glavnih predmeta mog interesovanja. Gospodin Beloliki poče s nekom vrstom cvrkutavog zvižduka, prstiju usađenih u uglove usana. Skoro odmah ptice na angsani odgovoriše izletanjem u jatu, pokazujući nešto što sam ja procenio kao uznemirenost, tonući do zemlje a zatim se oštro opet dižući. Pri svakom spuštanju skupljale su se u grozd, izbacujući najzad jednu koja doleprša na zemlju i poče — kao
pod nekakvim pritiskom — hodati, ili tačnije, sitno trčkarati ka nama; na to ostale ptice pobegoše u sklonište svog drveta. Dok se ptica približavala Beloliki promeni melodiju. Ptica dopuzala između nas i leže nam kraj nogu u nimalo pticolikom maniru. Video sam da joj anatomija nije pticolika. Dve ružičaste noge su se završavale sa četiri napredupravljena prsta sa samo nagoveštenom petom za ravnotežu. Krila i telo bili su pokriveni sivim krznom. A lice je pripadalo glodaru. Po nekim osobinima ličila je na leteću lisicu, raširenu u celoj Maleziji, a po drugim ličila je na pacova; ali lakoća letenja i način hoda su je klasifikovali kao pticu. A sad, kad opet pogledah gospodina Belolikog videh da, ispod boje, lice mu ima nešto od konfiguracije pacova, sa oštrim, malim vilicama i ušiljenim nosem, nimalo nalik stanovnicima Saravaka, društvom tupih, širokih lica s kojim sam bio upoznat. Sledeći njegova uputsva ponudih ispruženu ruku životinji, nagore okrenutog ravnog dlana. Pacovtica se pope i poče da nezabrinuto da čisti krzno. Niko me neće kriviti ako kažem da sam se u datim okolnostima osećao veoma nelagodno. Činilo mi se da sam u gospodinu Bledolikom naabasao na evolucionu stazu koja je paralelna — i rivalska — onoj našoj, prihvaćenoj; da je ova staza potekla od malog sisara vezanog za tlo (možda sa kljovama] veoma različitog od arborealnog stvorenja nalik tarsieru od koga se homo sapiens razvio. Bio sam licem u lice sa... homo rodensom... Tokom mili ona godina njegovi fizički i mentalni procesi su tekli sopstvenim putem, paralelni ali strani našim. Šta više možda neskloni nama, u svetlu dugotrajnog neprijateljstva između čoveka i pacova. listajući, trzajem zgloba bacih pacovticu u vazduh. Ona me “zavrnula” i bukvalno se okrećući u vazduhu. Umesto da odleti, spustila mi se kraj nogu. Otkrih da nisam u stanju da hodam. Noge nisu htele da se pomere. Nekakva magija me uhvatila u zamku. U tom pogubnom trenutku setih se one misteriozne sentencije: “Valas i Darvin to nisu znali, ali alternative postoje.” Alternativa mi je razotkrivena; uz veličanstvene muke i napore usudio sam se na Drugu stranu; zar će i mene stići sudbina dvojce holandskih istraživača?
Gospodin Beloliki je i dalje sedeo prekrštenih nogu, zureći u mene, “kljovastog” lica potpuno nedokučivog. Svet sam video kroz staklo. Bio je nepokretan. Možda je onaj sklon raspravljanju, Balbindor, bio u pravu kada je rekao da nisam trebao da pijem sa vodopada koji izvire na Drugoj strani. To me ostavilo u rukama Belolikog. A bio sam neugodno svestan Herbertovog je glupavi momak umro od isvoje groznice —nesposoban da se duha. provučePošto kroz bolest kao ja, sa mojom superiornom fizičkom spremom i konstitucijom — njegov duh nije imao snage da pobegne. Kružio je sada oko mene, rzavo kukajući i vršteći krajnje nezdravo. Pokušah da ga ignorišem. Ali kako pobeći iz moje nevolje? Zurio sam naniže, u belo lice pacočoveka. Tada, iz dana provedenih kao hemičar, setih se formule za belilo, izbeljivač. Možda će magija nauke nadvladati ovo prezira dostojno veštičarenje (ili, šta god bilo to što me učinilo sužnjem). Najglasnije što sam mogao, recitovao sam formulu po kojoj se belilo stvara kada hlor reaguje sa rastvorom sodijum-hidroksida: “Cl2(g) + 2NaOH(aq) = NaCl(aq) + NaClO(aq) + H2O(l).” Već dok sam “čantao”, osetih povratak snage u mišiće. Veliki, razčupani svet oko mene poče opet da se kreće, da živi. Bejah slobodan. Zahvaljujući belilu i obrazovanju Zapada — i, naravno, izvrnosnoj memoriji. Sutnuh pacovticu koja odleprša. “Ne volim tvoju vrstu gostoljubivosti”, rekoh Belolikom. “Ра, prošao si moj ispit”, reče. “Nisi slabić a reći su ti jake. Za svakog od nas postoje dva odeljka koji formiraju naše unutrašnje radnje. Jedan deo je šlep, drugi vidi. Najvećim delom naših običnih života upravlja deo što vidi, koji je sposoban za obavljanje običnih zadataka. Taj deo je nelik živoj stvari koja izađe iz jajeta. Ali, postoji drugi deo, koji je šlep i nikada ne izađe iz jajeta. On znao samo ono što je nepoznato. On deluje u vreme nevolje. Razumeš?” “Možda govoriš u obliku parabole o dve polovine mozga. Ako je tako, onda verujem da te razumem.” (Nisam smatrao političi oportuno da izrazim svoju rezervisanost.) Pustio je kratak, suv smeh, otkrivajući oštre zube. “О, volimo da
verujemo da razumemo. A šta ako nikada nismo razumeli ni jednu jedinu stvar o svetu oko nas i u nama? Pretpostavi da smo Sveli u potpunoj tami i samo verovali daje tama svetlost?” “Sve stvari se mogu pretpostavljati. I šta onda?” On reče: “Onda, onog dana kada vstetlost zazori, za tebe će to biti kada da se iznenadna nerazumljiva tama spušta.” Posle ove užasavajuće izjave načinio je gest pozivanja i počeo da trči. Pošto je brzo krenuo ka šumi nisam imao mnogo izbora već da ga sledim. Ali od njegovih reći sam se ledio. Pretpostavimo zaista da smo ograđeni sa svih strana ograničenjima razumevanja koja ne možemo da razumemo? Pacovtica je već uzdrmala mnoga moja ubeđenja u vezi sa Svotom na zemlji i kako se razvio. Način napredovanja gospodina Belolikog kroz šumu bio je u suprotnosti s mojim prethodnim vodičem, Balbindorom, i njegovim metodom procedure, ali s druge strane, drveće, samo drveće kroz koje smo prolazili, beše drugačije. Njegova kora, ako to jeste bila kora, imala je visoko reflektivnu površinu, pa je kretanje napred značilo pratnju mnogobrojne armije distorSja samog sebe. (U ovom halucinantnom društvu morao sam se osećati neprijatno. Sklon “poskakivanju”, rečju.) Nisam razumeo kako je moguće naći put u takvoj džungli. Beloliki je, da se pretpostaviti, verovao svom drugom odeljku, “delu koji se nikada nije ispilio”, da ga vodi putem. U tom slučaju, šlepa stvar je bila neočekivano pouzdana. Posle dva dana iscrpljujućeg putovanja dođosmo do reke mračnog toka. Na daljoj obali stajalo selo “dugih-kuća”, koliba, istih kao one na obali, izuzev što se ujeove ulazilo kroz okrugla vratapraktično umesto normalnih pravougaonih. Kako sam se već osećao nelagodno u društvu Belolikog, bilo je opuštanja u samom osećanju dolaska. Obuzela me živahna ljubopitljivost da istražim ovaj kampong Druge strane — ona živahna ljubopitljivost koja me tako uspešno provela kroz život. Jedan faktor je i dalje doprinosio mojoj nelagodnosti. Duh mnog sina me i još uvek progonio, a njegova poluprovidna prikaza se reflektovala sa svakog stabla, tako da se povremeno pojavljivala ispred mene, kao i s obe strane. Herbert je dosadno mahao i vrištao na najočajniji mogući način
(zapanjujuće, pa ipak ovlaš je podsećao na svoje ponačanje u toku života). “Preći ćemo reku”, objavi Beloliki, stavljajući dva mršava prsta u uglove usta i zvišdeći da objavi našu prisutnost. “Hoće li Herbert preći sa nama?”, upitah, ne otkrivajući, verujem, moju nervozu. Odbacio je i samu pomisao. “Duhovi ne mogu preći vodu u pokretu. Samo ako su duhovi ljudi sa drvenim nogama.” Pošto je Beloliki signalizirao nekim ljudima na suprotnoj obali, uski, izdubljeni kanu je doveslan da nas pokupi. Dok smo pristali na klimavi molo izvestan broj stanovnika se okupio, stojeći oprezno odmaknuti i posmatrajući nas glava isturenih napred kao da su kratkovidi. Svi su imali kljove. Neko kljove su bile velike i povijene, ili ukrašene lišćem. Nisam mogao a da ne vidim da svi, muškarci, žene i deca na troskoj vrućini ne nose ništa do pojasa — kod žena je bio poprično ukrasno složen — oko sredine, ostavljajući sve ostalo nepokriveno. Grudi žena bile su male i nimalo razvijenije nego u muškaraca. (Žene su takođe imale kljove, pa sam se pitao da li se koriste za napad ili odbranu. Da se pretpostaviti da bi misionarska poza pri koitusu imala svoje opasnosti. Covek bio mogao biti proboden in medias res.) Bili su, u celini, čudna skupina, oštrih, kljunastih lica, sasvim različitih od malajaca na koje sam navikao. U njihovim pokretima bilo je neke uznemirenosti. Nekakav riktus je bio uobičajen. Shvatih da imam priliku za antropološku studiju koja, kad bude objavljenja napolju, može samo da doprinese mojoj slavi. Žudeo sam za pogledom u usta da vidim gde su te kljoveBeloliki ukotvljene. se obrati jednom broju ljudi jezikom brzog toka i visokih tonova. S poštovanjem su mu otvarali stazu dok me vodio kroz selo do duge kolibe postavljene odvojeno od ostalih. “Ovo je moj dom i ti si dobrodošao”, reče. “Ovde se moožeš odmoriti i povratiti od groznice. Duh tvog sina ti neće nauditi.” Sa očajanjem shvatih da je formula za belilo izčilela iz mog uma i ne da se prizvati. Da lije ovo značilo da sam i dalje pod u njegovoj (magijskoj) vlasti? I tako se sa izvesnim oklevanjem popeh uz rampu koja je vodila u dugu kolibu sa dve velike kljove iznad kružnog ulaza.
Jedva sam mogao da se uspravim na najvišem mestu unutra, jer sam za glavu i ramena bio viši od mog zloslutnog domaćina; i nije izbeglo mom zapažanju da je krov na najvišem mestu preplavljen paučinom, u čijim uglovima su sedeli veliki četvrtasti paukovi. Takođe, kad mi je pokazao da sednem na asure koje su pokrivale pod, nisam mogao a da ne primetim dve prilično sveže fbezkljove) lobanje iznad vrata kroz koja smo ušli. Hvatajući moj pogled, gospodin Beloliki upita: “Govoriš li holandski?” “А oni — sada?” upitah sarkastično. Ali, on je imao odgovor. “U noći punog meseca oni zaista govore. Ne mogu da ih ućutkam. TÌ ćeš ih čuti u svoje vreme i postati familijaran sa elokventošću smrti.” Zatim smo se bavili fìlosofskim diskursom, dok je sluškinja, drhteći dok nas je služila, donela tamni napitak nalik čaju u posudama od pečene zemlje koje su se zgodno uklapale između kljova gospodina Belolikog. Posle dvočasovne konverzacije, u toku koje me detaljno ispitivao u vezi Uspenskog, izvinio se što njegova supruga (upotrebio je drugu reč) nije prisutna. Činilo se da treba da rodi sina. Čestitao sam mu. “Već imam dvanaest sinova”, reče on. “Mada je ovaj specijalan, kao što ćeš možda videti. Čudesni sin koji će unaprediti naše najmoćnije ambicije, čarobnjak reći. Tako je zapisano. A sad razmislimo kako se kraj, zatvaranje i skraćivanje tvog sveta mogu izvesti, jer se slažemo da je takav cilj poželjan.” Mada sam bio manje spreman, nego ranije, da se složim da je takav cilj poželjan, ipak se nađoh u njegovim planovima. (Tamni napitak je delovao.) Planovi bili — bar bila za mene složeni i zbunjujući. Ali ugašen užasavajuća srž njegovihsuargumenata je da—homo sapiens može biti pomoću pantuna. Razumeo sam da je pantun oblik malajske poezije, i nisam mogao da shvatim kako bi ovo moglo da anihilira bilo šta; ali, kako je on nastavljao počeo sam da vidim — ili sam u tom zaslepljenom stanju mislio da vidim — da on veruje da svim ljudskim percepcijama vladaju reči, i da ih, šta više, iskrivljuju i, najzad, izdaju reči. “Izdaja” je reč koju je upotrebio. Ovo, rekao je, čini slabost homo sapiensa: reči su oslabile kontakt sa prirodom koji je garantovao egzistenciju čovečanstva. (Sve naše bolesti duha su dokaz ovog propadajućeg stanja stvari.)
Postoje načini kojima bi ceo homo sapiens mogao biti sveden — skraćen — na priču, neku vrstu pesme. Oni koji živeo od reči, od reči će poginuti. Tako je rekao. Mogli bi završimo kao stih pantuna. Ne mogu da svedem taj njegov plan u jasne reči. Nije mi prenešen jasnim rečima, već nekom vrstom škriputave muzike Druge strane kojom je potpomogao mogujednostavno da kažem je: tamo ućelu toj jezivoj kolibi, moje počehrazumevanje. da verujem daSve je što savršeno pretvoriti priču o svetu koji znam u svet priče. Dok smo ulazili u sredstva za to — i pili još one tamne tečnosti — služavka uđe u žurbi sa izvinjenjem i odskiča nešto. Beloliki ustader. “Dođi sa mnom”, reče. “Moja supruga (upotrebio je drugačiju reč) upravo porađa trinaestog sina.” “Da li će joj smetati moja prisutnost?” “Nimalo. U stvari tvoja prisutnost je esencijalna. Bez tvoje prisutnosti, ne možeš imati odsutnost, zar ne?” (Štagod je to značilo. Ako je to stvarno ono što je rekao.) I uđosmo, u zavesama odvojeno odeljenje na daljem kraju duge kolibe. Svo maglovito, sa gorećim mirisnim stvarima i zujavim instrumentima koje su svirali dva čoveka dugih kljova. Žena mu je ležala na podu, na asuri, u društvu dvorkinje. Stomak joj nije izgledao proširen. Bila je potpuno gola, bez ukrašenog pojasa oko sredine. Po prvi put videh — sa kakvim osećanjem šoka ni ne mogu da objasnim — da ona nije imala pupak. Niti je to bila neka vrsta aberacije. Sluškinja — možda zbog svečanosti trenutka — takođe je bila naga i bez uobičajene srednje trake.i Ona takođe nije imalaštopupak. Bio sam uzdrman nekom opscenošću, nespreman za ono je sledilo. (Kljove sam kao mogao da prihvatim; odsutstvo pupka je impliciralo drugačiji univerzum postojanja.) “Sada rođenje počinje”, reče gospodin Beloliki dok je njegova supruga dizala nogu, “i videćeš da će sve ići prema planu. Priča o tvojoj vrsti će postati neka vrsta Mebijusove trake, ali vi ćete makar imati ulogu u njoj, doktor Sigmoide.” Nikada ranije nije upotrebio moje ime. Znao sam da sam u njegovoj moći; kao nikada ranije osetio sam se nemoćan, mršavo, pupkom označeno stvorenje bez razumevanja. Verovao sam da su ovi čudni ljudi s Druge strane
daleki potomci neke vrste glodara-pretka. Ali to je bila naučna iluzija izgrađena termionologijom evolucije. Istina je bila drugačija, teža, manje svarljiva. Kada je žena podigla nogu jaje se pojavilo iz njene materice. Jaje ne od ljuske kao ptičije: kožnato, pre nalik kornjačinom. Jaje! Istinsko jaje, veličine nojevog. Strahovita urlajuća. buka me zgrabi. Duga koliba odlete. Bio sam okružen sjajem sunčane svetiosti, a ipak u totalnoj tami, kao što je predskazano. I još gore — daleko gore —ja nisam bio ja. Užas začudnosti, pravog razumevanja, promenio je sve. Ostalo je samo jaje. Sa osećanjem sudbine nagoh se napred i kucnuh ga nevidljivim prstom. Ono se rascepi. U trenutku čuda mog rođenja ja dođoh kad me moj otac prizva. Zvezda mi je bila na čelu. Ja sam jedinstven. Bogovi što prave svoja bezbrižna putovanja preko sveta, igrajući se sa naukom ili magijom kako im se hoće, stvaraju hiljade svega, morskih badema, talasa, dana — reči. Pa ipak samo je jedan Dišajlu. Bez pupka, i zvezda na sred njegovog čela. Rođen da šija u svetu priče.
Lušes Šepard je rođen 1947, u Linčbergu, u državi Virdžinija, a trenutno živi u Masačusetsu. Čovek koga je oduvek interesovalo šta može da se uradi više u okviru žanra, a onda i van njega, trenutno je jedan od najzrelijih i najvažnijih pisaca naučne fantastike, fentezija i horora, i verovatno će biti smatran jednim od najvažnijih pisaca ove dekade uopšte. Od 1985, kada je dobio svoju prvu nagradu, DŽON V. KEMBEL, za najboljeg novog pisca, nije bilo godine u kojoj nije ušao u najuži izbor bar za jednu prestižnu književnu nagradu. Za sobom ima romane: Zelene oči (1984), Život za vreme rata (1987) i Zlatna (1933), i više puta nagrađivane zbirke: Lovac na jaguare (1987) i Krajevi Zemlje (1991). Njegova poznata novela “Odsustvo” objavljena je u Monolitu 4, a “Krljuštolovčeva prelepa kći” u Monolitu 1. “Mala noćna muzika” je još jedan dokaz da Šepard trijumfuje u svakoj oblasti. Prvi put je objavljena 1992. u časopisu Omni.
Lucius Shepard MALA NOĆNA MUZIKA Mrtvaci ne sviraju džez. To jepoznatog istina koju shvatio sinoć nau premijernom svetskom nastupu kvarteta podsam imenom “Afterlajf” Vilidž Vangardu na Menhetnu. Znaju li oni da sviraju ili ne, u principu, sasvim je druga stvar, ali ja u Vangardu nisam čuo džez, bilo je to nešto tužnije i hladnije, nešto čiji su tonovi stvoreni od vekovima starog arktičkog leda i kamenja što nikada nisu videli svetlost dana, nešto što se odmotava iz dugog mračnog sna sa ukusom prljavštine u ustima, nešto što nije nastalo iz kreativnog impulsa već potrebe. Ali u suštini, bilo je vredno da se čuje. Sto se moralnosti tiče, pa, ostaviću.to vama, zato što j.e to u stvari prava suština, zar ne, muzikoljupci? Da li vam se dovoljno sviđa i da li ćete platiti dovoljno da zadržite pitanje morala vrućom temom za Donahju šou i van sudnica? Oni među vama koji su slušali sim-prenos preko WBAI verovatno su već formulisali mišljenje. Vi ostali moraćete da sačekate CD. Neću vam traćiti vreme pričanjem o tehnologiji. Ako je do sada niste shvatili, posle svih televizijskih specijalki i (omojbogženejošjedna) dubinskih diskusija između lokalnih suvo-naduvenih dnevničkih gmazova i njihovih omiljenih piskarala naučne fantastike, mora da ni ne želite da shvatite. Niti ja nameravam da izigravam pametnjakovića i da spekulišem na temu koliko toga baš ostane u čoveku nakon reanimacije. Jedini koji znaju su oni koji ne mogu da nam kažu, zato što izgleda da centar za govor ne upeva pod narkozom. Tako je i sa svakim delićem senzibiliteta koji bi želeo da komunicira. U stvari, izgleda da malo toga uspeva pod narkozom izuzev želje... ne, kao što rekoh, potrebe za sviranjem. A iz razloga koje samo bog ili neko drugi zna, sposobnost za sviranje je ranije bila nepostojeća. Može biti teško za progutati, to shvatam, ali ja sam tu da vam kažem, bez obzira koliko uvrnuto zvučalo, da je to izgleda istina. Po prvi put u istoriji, zavesa je postavljena preko pozornice Vangarda.
Pretpostavljam da je bilo nekih neugodnosti pri dovođenju muzičara. Pre no što je zavesa dignuta, Vilijem Dekster, genije iza celog posla, mali ćelavi čovek sa slušnim aparatom u oba uha, prijaznog, jednostavnog lica čoveka koga deca zovu po imenu, istupio je i rekao par reči o potrebama drastičnih rešenja za probleme rata i zagađenja, prerađivanju naših sistema nagrađivanja i vrednosti. Stvari više ne mogu da idu kao do sada. Reci su zvučale pomalo van konteksta, iako ih je uvek lepo čuti. Najzad je predstavio kvartet. Pretstavljanje je teklo uobičajeno, a ovako ukratko. “Muzika koju ćete upravo čuti”, Vilijem Dekster reče ravno, bez najmanje naznake uzbuđenja ili dahtanja, “izmeniće vam život”. I evo ih. Upravo na samoj sceni na kojoj je Koltrejn pretvorio uzvišenu ljubav u pesmu, na kojoj nam je Majls lepotom punom mržnje pevao o iglama i noževima i Votsu u groznici, gde je Mingus pošašavio u sedmo-četvrtinskom taktu, gde je Ornet pretvorila R&B Kanzas Sitija u umetnost buke, i gde su hiljade manje genijalnih sanjali i gotovo umrli i gde su se na naše oči pretvarali iz ljudi u trenutke toliko jake da tipovi kao ja mogu da zarađuju za život pišući o njima za ljude kao što ste vi koji žele da čuju šta smo mi osećali slušajući ih dok je slušanje bilo pravo. Dva belca, jedan crnac, jedan Hispano, rasna kvota za jedan sveamerički TV-šou, izloženi na blještavom ostrvu ofarbani plavo-belim reflektorom. Svi su nosili naočare za sunce. Rejbanke, čini mi se. Pitam se hoće li dobiti za reklamu. Pijanista je bio mlad i mršav, sa dugom smeđom kosom crne rokzvezde sa naočarima za sunce kojeklinac, su blještale sjajem i hladnoćom spoljašnjosti njegovog Boldvina. Hispano momak na basu nije mogao da ima više od osamnaest, a trubač, crnac, imao je oko dvadeset pet, najviše. Bubnjara, senku kratko ošišane kose i bledog lica, nisam video baš najbolje ali mogu reći da je i on bio mlad. Premladi, pomislićete, da bi imali šta da kažu. Mada možda vreme ipak teče sporije i mudrost srasta na svim nivoima... u zaživotu. Nijedan vidljivi signal nisu razmenili, ali su ipak zasvirali kao jedan.
Gudrik je posegao za svojim magnetofonom, misleći da treba da presluša nastup ponovo pre no što se unese u muziku, ali tada je shvatio da je preslušavanje nepotrebno — i dalje je mogao da čuje svaku blagoslovenu notu, Okean mračnih akorda na klaviru otvarao se preko zmijolikog, klizavog siktanja činela i nagomilane grmljavine iščupane iz duplog basa, a onda grešna alt linija, koja se poput muzike krotitelja zmija izdiže iznad olujnih munja i škljocajućih kandži, slivajući se u znak tugaljiv i poznat i neuhvatljiv poput zova mujezina. Hriste, primalo se poput džingla za Burger King... iako ništa u njoj nije bilo tako jednostavno. Izgledalo je kao da poseduje slobodu džeza, ipak u isto vrema odavala je osećaj teške ritualne muzike. Uvrnuto sranje. A prokleto se primalo. Ustao je od stola, zgrabio piće i odšetao do prozora. Obližnje zgrade određivale su crno nebo, redovi nadgrobnih spomenika upisani rukopisom četvorougaonih zvezda, geometrijskog rasporeda, sa linearnim rekama šapćuće svetlosti ispod, što teku duž niza provalija kroz visoravan Menhetna. Obično ga je ovaj pogled umirivao i skretao mu misli ka ugodnim obavezama, kao da je sama visina bila oblik sigurnosti, simbolička potencija koja vas oslobađa napetosti. Ali noćas je ostao bez efekta. Nebo i grad su izgleda izgubili svoj domašaj i veličajnost, da bi postali samo nastavak njegove dnevne sobe. Zverao je po apartmanu tražeći sat. Nije na trenutak mogao da ga pronađe u haosu sipki ođ svetlucavog hroma, blještavih crnih podova, uramljenih otisaka, i crnih plišanih sanduka koji su bili sofe. Nikad do tad to nije povezao, ali stan mu je ličio na mešavinu vežbaonice Nautilus i proklete mrtvačnice. Rejčelinom ukusu je potrebna prepravka. Pola tri ujutru... prokletstvo! Gde je ona dođavola? Obično ga je ostavljala nasamo posle predstave da napiše svoju rubriku. Odlazila je na piće sa prijateljima. Ipak, tri sata? Možda je pronašla pravog prijatelja. Možda je to razlog što je propustila da se pojavi večeras. U tom slučaju, bila je sa kopiletom već... šta? Skoro već sedam sati. Jebe se kao luda u nekom gradskom hotelu.
Kučka! Naseckaće je na sitno kada dođe kući. Eej, momčino, reče sam sebi. Uozbilji se. Rejčel je mnogo pametnija... neka to bude, bila je mnogo pametnija. Njene veze su bile umetničko delo, tako tiho i elegantno ih je sgrovodila da je bio spreman da ih potpuno porekne. Ovo nije bilo u njenom stilu. Cak i kad bi mu sve rekla u lice ne bi joj ništa uradio. poželeo bi on, poželeo bi danjena joj u tuče njenu prokletu glavu u ramena. Ali biO,samo sedeo i kezio se i gutao usrana objašnjenja. Ljubav, tako biste to nazvali, vrsta ljubavi gde pristajete na svaku uvredu, svaku povredu... iako bi možda preciznije bilo nazvati to pičkoželjom. Bilo je trenutaka kada je mislio da ne može više. Trenuci baš kao ovaj kada je u glavi osećao munje, na ivici da eksplodira i zapali sve oko sebe. Ali uvek je uspevao da zadrži svoj bes i proguta svoj ponos, da se isceri i izdrži, da se zadovolji prividnom vrednošću vođenja ljubavi sa njom, što je bila cena koju je plaćala da bi živela visoko i radila šta god hoće. Isuse, osećao se čudno. Previše šampanjca u Vangardu, verovatno je to bio problem. Ali izgleda da mu je nešto padalo na pamet. Nasmejao se. Na primer sredovečnost? Kao na primer oženjen-ribom-petnaest-godina mlađom paranoidni trip? Ipak, nekad se osećao bolje. Bez pravih simptoma, samo izolovanost, sporost, dosada, poteškoće sa koncentracijom. Završi rubriku, rekao je sebi, samo završi prokletu stvar, uzmi dva aspirina i onesvesti se. Raspravi sa Rejčel ujutru. Tačno. Raspravi sa njom. Donesi doručak u krevet, pitaj je kako se oseća, i šta je radila posle? Bože, voleo ju je! Ne voli je. Voli. Ne voli. Otkinuo je poslednju mentalnu laticu i odbacio stabljiku. Onda se vratio do stola i otkucao par redova o muzici u kompjuter i seo pročavajući ekran. Trenutak kasnije, nastavio je da kuca. Mnogi slepi ljudi svirali su u Vangardu, a svirali su i mnogi drugi ljudi koji su imali druge razloge da skrivaju oči, s obzirom da su funkcionisali pod
nekim čudom modeme hernije koje ih je činilo osetljivim na svetlost. Nikada nisam poželeo da im vidim oči — činjenica da su im bile skrivene govorila mi je sve što treba da znam o njima. Ali večeras sam želeo da vidim. Hteo sam da znam šta kvartet vidi, šta se nalazilo iza tih naočara za sunce koje su bile kao zvezde pod belim reflektorom, Senke, rečeno je. Ali koja vrsta senki? Nijanse sivog, kao što vide psi? Da li smo mi njima senke, ili oni vide senke tamo gde ih mi ne vidimo? Pomislio sam kad bi samo mogao da pogledam u njihove oči. Razumeo bih šta je izazvalo alt da zvuči kao piskavi alarm koji se oglasio zbog gmizanja pozadinske radijacije, zašto je jednog trenutka prizivao slike statičkih crvenih bljeskova usred pomeranja crnih planina, a zatim prizvao u svest modrosivu plavu prugu koja pulsira u ravnodušnoj tami, mineralni mesec na granitnom nebu. Uprkos izvanrednom kvalitetu muzike, nisam mogao da odstranim svoju znatiželju i jednostavno slušam. Šta sam ja na kraju krajeva slušao? Mudri salonski trik? Majstoriju na metafizičkom nivou? Da li su ovi momci stvarno svirali Death,s top forty, ili ukočena je gospodin Vilijemodređene Dekster uspeo da reakcije namagarči ceo svet i programira četiri da izvode mišićne do uzvišenog podražavanja? Smešna stvar je bila, pomisli Gudrik, što je sad mogao i da prestane da sluša tu prokletu muziku. U stvari, određene fraze postajale su toliko uporne, kružeći okolo naokolo u njegovoj glavi, da je imao problema da racionalno razmišlja. Uključio je radio, u želji da čuje nešto drugo, da sagleda svoju rubriku. Nema šanse. “Afterlajf” su svirali i na radiju. Bio je preneražen, zamišljajući neku bizarnu Zona Sumraka situaciju, ali onda je shvatio da je stanica koju sluša WBAI. Mora da repriziraju simprenos. Vrlo neuobičajeno za njih da posvećuju toliko prostora jednoj priči. Ipak ne dešava se svaki dan da se mrtvi vrate u život da bi odsvirali obrade pesama za vaše slušalačko zadovoljstvo. Prepoznao je prelaz. Mora da su upravo počeli emitovanje. Sranje, momci se još nisu ni zagrejali. He, he.
Ispratio je krivudave tragove alta koji je sekao tutnjanje i buku akorda ispunjavajući pozadinu, kao blještava traka zvuka koja se urezuje u grmljavinu, u silu i tamu. Trenutak kasnije pogledao je na sat i bio je zabezeknut otkrićem da je trenutak trajao dvadeset minuta. Pa, bio je malo opširan, pa šta? Imao je na to pravo. Imao je napornu ženu... život. Ženu. Reska reč kojom se oženio, dosadno meso, sirupasta krv, prćaste grudi, namazano lice koje je smatrao lepim. Žena mrtvog zvuka, žena čije reči izazivaju rak, čiji su poljupci ostavljali vlažne plesnjive fleke, čije... Srce mu je mlitavo kucalo, ruke su mu bile zgrčene, jagodice utrnule, a njegove misli bile su plačljiva, svetleća pukotina koja se prostirala dimljivim nebom poput spore munje. Osećajući tamnu crvenu emociju isuviše promišljenu da bi bila bes, otkucao je jedan pasus i zastao da pročita šta je napisao. Poenta u muzici je da ona prija. Nije umetnost, nije lepota, to je brojilo koje čita stanje duše, sveta. To je poenta za sva vremena. Registrovanje gmizavih osnova, poniranje u muziku najbednije istine, utvrđivanje neke beznačajne krajnje tolerancije, univerzalni alfa talas, Božji EKG, najnemogućnija muzika, apsolutni minimum zvuka, sve to je peostalo da se kaže, da se bude, za njih, za nas... možda zato tako prokleto prija. Otvara mogućnost samoubistva, mesto gde nema velikih neprilika, samo kapanje krvi kroz okamenjeno meso i pucketanje osnovne elektro poruke kroz mozak. Pa, pomislio je, eto protraćenog pasusa. Da ga stavi u rubriku, pa će tražiti posao preko nedeljnog supermarket vodiča. Hej, ko zna, možda i nije tako loše pisati o tkaninama na popustu, ćurećim dronjcima i mešanom mesu. Možda ga vrati korenima. Pokušao da se nasmeje a čulo se samo grgljanje. Prokleto se loše osećao. Ne loše, u stvari, samo... samo kao ništa. Kao da u njegovoj glavi nije bilo ničega sem muzike. Muzike i crnog mrtvog vazduha. Mrtvog života. Mrtve ljubavi. Otkucao je još par redova. Možda j e Dekster bio u pravu, možda vam ova muzika stvarno promeni
život. Đavolski je sigurno da jeizmenilamoj. Osećam se kao govno, moja cura je napolju sa nekim smrdljivim gmazom, a sve što uspevam da istisnem kao reakciju je blago zameranje. To je prokleta promena, to je sigurno. Mislim, možda je efekat “Afterlajf” muzike da smanji emocionalnu lakoumnost naše vrste, spustiti nas na nivo ukočenih koji je sviraju. To može da objasni Deksterovo mir-i-ljubav repovanje, da ga stavi u uzročni kontekst. Ljudi koji se osećaju kao ja ne bi imali energije za rat, zagađivanje, za bilo šta. Verovatno bi sedeli sve vreme, pokušavajući da nešto misle, nadajući se da će hrana ušetati na vrata... Isuse, šta ako muzika stvarno ima takav efekat? Pritisne neki hemijski prekidač i lagano vas gasi, neuron po neuron dok ne stignete na tri stepena ispod normale živahni kao medved u hibernaciji. Šta ako je to istina, i upravo u ovom trenutku se svuda po paklu emituje preko WBAI? Ovo je ludost, čoveče, rekao je sebi, ovo je stvarno blesavo. Ali šta ako su Deksterovi slušni aparati ustagvari čepovi za uši, šta ako sam kučkin sin nije čuo muziku? Možda je njegov govor više bio upozorenje. Šta ako je znao kako će muzika uticati na publiku, šta ako je nameravao da polovinu svih pretvori u zombije u ime boljeg sveta? I šta bi u tome bilo loše? Baš ništa. Čistiji vazduh, manje ratova, više hrane na korist... samo strpaj mračnjake u magacine i ostavi ih da nek vegetiraju, dok svi ostali počiste krš. Nema ničega lošega u tome... sve dok niste u onoj polovini koja sluša muziku. Od svetla su ga zabolele oči. Isključio je lampu i seo u tamu, buljeći u svetleći ekran. Provirio je kroz prozor. Odposlednjeg gledanja, činilo se da su tri četvrtine svetala u okolnim zgradama ugašena, tako da se činilo da su ostala svetla deo neke uvrnute šifre, sričući poruku zlatnih kvadrata na crnoj stranici. Nešto mu je milelo duž kičme, zamišljajući hiljade drugih Menhetnskih noćnika koji postaju spori, hladni i osetljivi na svetlost, sede u tamnim sobama, dok ih je jecajuća alt zmija ubadala u mozak. Ideja je bila kretenska — Dekster je samo lajao, ispaljujući gomilu belačkog liberalnog sranja. Niti je on bio ludi naučnik, niti je bio đevijantno malo čudovište sa velikim planom.
Ipak, Gudriku baš nije bilo do smejanja. Možda bi, pomislio je, trebalo da zove policiju... da zove nekoga. Ali onda bi morao da ustane, okrene broj, priča, a bilo mu je mnogo ugodnije samo da sedi i sluša statičke smetnje univerzuma, tužnu pesmu o svom ničemnalik životu. Setio se kako su umirujući “Afterlajf” bili, blede šake pijaniste plivale su preko dirki, kao jedrenje belih životinja, ostavljajući namreškan trag, a trubačeve oči prevrnute unutra, tako da se iza naočara videlo samo belo, okrenute ka nekom pacifičkom vidiku, i basista, sa prstima što mrljaju po žicama, a glava mu je zavaljena pala unazad, zijajući, sa pogledom na plafonu, kao da prati zvezde. Ovo se stvarno dešavalo, pomislio je, verovao je da se dešavalo, znao je, ali nije mogao da se uzbudi do paničenja. Ruke su mu se spustile na naslone stolice, i gutao je, i slušao. Još se svetala pogasilo u okolnim kulama. Ovo se jebeno stvarno događalo... i nije ga bilo strah. Zapravo, počeo je da uživa u tom osećanju. Kao mali odmor. Samo smanji gas i sarađuj, zavali se i pusti stari dobri mozak da mekša poput dozrevajućeg sira. Pitam se šta bi Rejčel rekla? Ma, bila bi oduševljena! Ona, na kraju, nije čula muziku, i bila bi srećna ko prokleto kuče i bila bi veoma brza, da ga postavi da sedi i trune dok ona dovlači strance da je krmače na tepihu dnevne sobe. Mislim, ne bi imao ništa protiv, zar ne? Možda mrtvaci vole da gledaju. Možda... Ruke su počele da ga svrbe, umrljane gradskom prljavštinom. Odlučio je da treba da ih opere. Biće to posao, ali morao je kad-tad da se pomeri. Nije mogao samo da sedi i sere se poUz samom velikisebi. napor, osećao se kao da ima dvesta kila, podigao se i odtumarao do kupatila. Bilo mu je potrebno, tako je izgledalo, par minuta da ga se dokopa, da napipa prekidač i pritisne ga. Svetlost ga je umalo oslepila, pa se naslonio na zid zaklanjajući oči. Cakljenje i svetlucanje odbijalo se od porcelana, hromiranih nosača, i pločica, kao šrapnel svetlosti koji je napadao njegove mrežnjače. “О, Isuse”, reče. “Isuse!”. Onda je ugledao sebe u ogledalu. Lice kao testo, jetreno, usne precrvene, krugovi oko očiju nalik modricama. Gospodin Zombi, reče sebi, je odeven u ugljeno sivo odelo sa Mediteranskim reverom Kalvina Svajna, njegova svilena rep kravata od Nekti
Partija, njegova koralna košulja pravljena je od svile i golubje krvi, njegove cipele su ustvari omotači smrdljive štrokave kože nabrane tako da liče na aligatorsku, a dodatni predmeti su bili od G. Mort U. Arija. Najzad je uspeo da skrene pogled. Odvrnuo je slavinu. Muzika je istrčala zajedno sa bistrom vodom, i kada je stavio ruke pod mlaz, nije osećao hladnu vodu, već samo magloviti utisak paučine na koži. Cimnuo je ruke unazad i zagledao se u njih, gledao ih je kako prosipaju blistave kapi alta i bubnja, basa i klavira. Momenat kasnije isključio je svetio i stupio u hladnu, blagoslovenu tamu, osluškujući zvuke alta u daljini koji ga je mamio sve niže i niže ka zlatnom, krivudavom tunelu koji vodi nikuda. Jedno je morao da prizna, kada vam se vitalnost spusti na niske grane odlično sagledavate ceo živi svet. Uzmimo Rejčel, na primer. Doći će svakog trenutka, sva blještava i nasmejana, mrdajući dupetom, munuće svoju tašnu i kaput negde, poljubiće ga nametljivo, pitaće ga kako ide rubrika... za sve to vreme njena seks mašina će se hladiti, otkucavajući poslednje stepene toplote kao što automobilski motor to radi u tišini garaže, neki ogavni sok će kapati iz nje. Video je to jasno, ceo spektar njene prevare, video ga je bez osećanja bilo bespomoćnog besa bilo frustracije, više ga je registrovao kao neodrživo stanje stvari. Nešto je moralo da bude urađeno. Bilo je to očigledno. Iznenađujuće je bilo da to nije shvatio ranije... možda ne toliko iznenađujuće. Bio je isuviše uzdrman, previše osećajan. Sada... sada je promena bila moguća. Morao bi da razgovara sa Rejčel, da postavi stvari drugačije. U stvari, pomislio je, razgovor ne bi bio neophodan. Samo malo slušalačkog iskustva, shvatiće njegov program. Mrzeo je napuštanje umirujuće tame kupatila, ali smatrao je da treba da dovrši rubriku... samo da poveže tekst. Vratio se u dnevnu sobu i seo za kompjuter. WBAI je završio emitovanje sim-prenosa. Mora da je dugo bio u klonji. Isključio je radio da bi mogao da čuje muziku u svojoj glavi. Sedim i slušam malu noćnu muziku, piskav mali šapat melodije koja curi iz pukotine na vratima smrti, i znate šta, niti mogu da čujem niti mogu da mislim o bilo čemu drugom osim o tom drhtavom iveru zvuka, koji je postao više vrlina nego prepreka, počeo je da postavlja svet na potpuno nov način.
Ovo ne moram da objašnjavam onima koji su slušali sa mnom, ali vama ostalima, baci ću nešto svetla na ostatak iskustva. Covek vidi... jasno, pretpostavljam da je to reč, ali to ipak nije sve. Oslobođen je zamršenosti zabrana, prolaznih emocija, i iako može da pojmi koliko je lako promeniti ljudski život, i na kraju, taj shvata koliko malo promena mogu da dovedu do umirujućeg savršenstva. Secneš ovde, podvrneš tamo, pa još malo sec-sec, i polako postaje očigledno da ništa nije preostalo, što znači da je pojedinac postigao krajnju harmoniju sa svojom okolinom. Ekran je sijao preblještavo da bi se gledao. Gudrik ga je zatamnio. Čak je i tama, shvatio je, imala svoj sopstveni čudan sjaj. Bizarno. Duboko je udahnuo vazduh... ili je samo pokušao, ali se njegova prsa nisu pomerila. Super, pomislio je, stvarno super. Nema pokretnih delova. Samo mirno, belo, mirno belo u crnom, crnom oklopu, i još malo popravki je preostalo. Samo otvrdla smirenost, bela, bela smirenost u crnom oklopu, preostalo je samo malo doterivanja. Bio je gotovo tamo. Šta god to tamo bilo. Hladni alt je kapao zadovoljstvom kroz brujanje noći. Ne mogu doživljaj da preporučim baš iz sveg srca. Na kraju, gotovo ničeg nije bilo preko glave, ni problematičnih želja, ni lošeg raspoloženja, ni mrskih navika... Klik — ulazna vrata se otvoraju, zvuk kao da je pojačao blještavost sobe. Koraci, a onda Rejčelin glas. “Vejd?” Mogao je da je oseti. Vrelu, lepljivu, meku. Mogao je da oseti uznojenu težinu grudi, zatezanje njenihi usana, muzika,njenih razuzdani končerto vitalnosti prevare.gibanje tetiva, kao svojevrsna “Tu li si!” reče veselo, linija vrelog zvuka, i priđe mu otpozadi. Nagla se, ruku na njegovim ramenima, i poljubila ga u obraz, uvojak smeđe kose rasproštro se preko njegovog vrata na prsa. Jedva je mogao da namiriše parfem, samo ga je naslutio. Savršeno. Natapala se u tome, i obično je imao velikih teškoća sa disanjem u njenom prisustvu, daveći se u cvetnom isparenju. “Kako ide rubrika” pitala je, odmičući se. Uperio je pogled ka njoj. To suzoliko dupe utegnuto u svilu, ta svest kao
kanalizacija kojom teče crni gnev, to srce poput pola kile crvenog sirovog otrovnog hamburgera. I ti slatki mali pupoljčići što skakuću spreda. Setio se kako je nekada nosila kosu podignutu u punđu, nosila pregaču, kao stara dobra Vilma Kremenko, kako je dolazio kući i pretvarao se da je preljubnik Barni Kamenko. Kako su se smejali, Jaba daba du. A sada je groznica njenog okaljanog tela zabljesnula sve. Čak je i vazduh sijao. Senke su bile crno blještavilo. “Dobro”, rekao je. “Skoro sam gotov.” ... samo beskrajno spori trenuci, spore misli poput pramenova dima, samo vreme, treptaj prisustva, samo savršena muzika koja ne postoji kao dim... “Ра kako je bilo u Vangardu?” Zasmejuljio se. “Da li si je uhvatila preko radija?” Pauza. “Ne, bila sam zauzeta.” Zauzeta, uh-huh. Bedra je poturila na zgužvanom čaršavu, sjajna od znoja, usta punih jezika, grudi debelo zaokruženih, veliko dupe se spljoštilo. “Bilo je to dobro za mene”, rekao je. Nervozni kikot, “Veoma dobro”, reče. “Bolje nego ikada.” Istraživao je svoja osećanja. Sve je bilo u redu, sve pod kontrolom... onoliko toga koliko je ostalo. Nekoliko komadića očaja, delić besa, nešto krhotina ljubavi. Premalo da bi bili bitni, premalo da utiču na rasuđivanje. “Jesi li dobro? Čudno zvučiš.” “Dobro sam”, reče on, osečajući gmizavo, (pritajeni)tajanstveni zveket zadovoljstva. “Hoćeš li da čuješ postavu iz Vangarda? Snimio sam ih.” “Naravno... ali zar ti se ne spava? Mogu da ih čujem i sutra.” “Meni je dobro.” Uključio je magnetofon. Ekran kompjutera blještao je kao samo sunce. ... prasak crne oluje, crvena nit vatre na udaljenoj steni, ceo svet
ponesen mističnom vibracijom, probuđeni metri mesa što postaju postaju hladni i laki, Beli Nil smirene svesti što teče na sve strane... “Sviđa ti se?” upitao je. Ona je odšetala ka prozoru i stojeći prema njemu, zurila napolje u grad. “То je... zanimljivo”, reče ona. “Ne znam da li mi se sviđa, ali je efektno.” Da li se to nazrela nadolazeća dosada u njenom glasu? Ili je to bila samo dekoncentracij a? Načulji te svoje uši dobro, bebice, i prepusti staroj dobroj crnoj magiji da učini svoje. ... samo slušaj, neka utekne, neka ispuni prazne prostore tvoga mozga gunđanjem, gomilom basiranih gluposti i iskrivljenom žicom bronzano crvene zmijske tečnosti, neka se razbaškari neka ti se uvrti u lobanju, zato što je to sve što znaš, Ameriko, sve što jebeno treba da znaš, Kitsovska lepota i istina jednostavno upakovani u čudnu malu melodiju... Rubrika nije mogla da mu zadrži pažnju. Ko će je kog đavola ionako čitati? Mesto mu je bilo kraj Rejčel, da joj pomogne kroz krizne tačke menjanja, konfuzije, nesređenih osećanja. Sa teškoćom, stao je na noge i odšetao do Rejčel. Stavio je ruke na njena bedra. Bila je napeta, ali se onda opustila uz njega. Onda je opet bila napeta. Pogledao je preko njene glave na Menhetn. Samo se par svetala videlo. Poruka je postajala sve jednostavnija i jednostavnija. Tačka, tačka, tačka. Stop. Tačka, tačka. Stop. Stop. “Možemo li da razgovaramo, Vejd?” “Slušaj muziku, bebice.” “Ne... stvarno. Moramo da razgovaramo!” Pokušala je da se odvoji od njega, ali držao ju je, njegovi prsti bili su zakačeni za njenu karlicu. “Preživeće do ujutru.” reče on. “Mislim da neće.” Okrenula mu se licem, fiksirala ga svojim zamršenim zelenim očima. “Odlagala sam ovo već predugo.” Njena usta se otvoriše kao da će nešto da kaže, ali onda pogleda u stranu. “Tako mi je žao”, reče posle značajne pauze.
Znao je šta se približavalo, i nije želeo to da čuje. Zar nije mogla da sačeka? Za par minuta počeće da shvata, da saznaje ono što je on znao. Hriste, zar nije mogla da sačeka? “Slušaj”, rečenom “Važi? Slušaj muziku a onda ćemo da razgovaramo.” “Bože, Vejd! Šta je s tobom i ovom glupavom muzikom?” Pokušala je da se otrgne, ali uhvatio je za ruku. “Ako im daš šansu, shatićeš na šta mislim”, reče on. “Ali potrebno je neko vreme. Moraš da im daš to vreme.” “О čemu ti pričaš?” “Muzika... stvarno je nešto. Ona radi nešto.” “О, Bože, Vejd! Ovo je važno!” Borila se sa njegovim stiskom. “Znam”, reče on, “znam da jeste. Ali učini prvo ovo. Učini to za mene.” “Dobro, dobro! Ako će to da te učini srećnim.” Ispustila je uzdah, učinila vidni napor da se usredsredi na muziku, glava joj se naginjala na stranu... ali samo par sekundi. “Ne mogu da slušam”, reče ona. “Previše toga mi je na pameti.” “Ne trudiš se.” “Oh, Vejd”, reče ona, brada joj je drhtala, primećivalo joj se u glasu. “Pokušavala sam, stvarno jesam. Ti ne znaš. Molim te! Daj samo da sednemo i...” Ispustila je još jedan uzdah. “Molim te. Treba da razgovaram sa tobom.” Morao je da je smiri, da se njegova smirenost generiše i razlije u njoj. Stavio joj je ruku za vrat, i prisilio je da spusti glavu na njegovo rame. Borila se, ali on je održavao čvrst pritisak. “Pusti me, prokletstvo!” reče ona, glas joj se gušio. “Pusti me!” Onda, nakon trenutka: “Daviš me.” Dopustio joj je da podigne glavu “Šta se sa tobom dešava, Vejd?” Bilo je zbunjenosti i straha na njenom licu, i on je želeo da je umiri, da otkloni svu njenu teskobu. “Ništa loše”, rekao je sa staloženom smirenošću sveštenika. “Samo želim da slušaš. Sutra ujutru ćemo...”
“Ne želim da slušam. Zar ne možeš to da shvatiš? Ne želim. Neću. Da slušam. Sada me pusti.” “Radim ovo zbog tebe, bebice.” “Za mene? Jesi li odlepio? Pusti me!” “Ne mogu, bebice. Jednostavno ne mogu.” Pokušala je ponovo da se oslobodi, ali on je odbio da je pusti. “Dobro, dobro! Pokušavala sam da izbegnem scenu, ali ako tako hoćeš!” Zabacila je kosu unazad, pogledala ga odlučno. “Napuštam te...” Nije mogao da joj dozvoli da to kaže i pokvari veće, nije mogao da joj dozvoli da poremeti proces isceljenja. Bez besa, bez gorčine, već više preciznošću i kontrolom nekoga ko kreše živu ogradu, bekhendovao ju je, zakucao joj uzbuđenje u vilicu svom snagom, gotovo joj otkidajući glavu. Poletela je snažno u debelo prozorsko staklo, zadnji deo njene lobanje udario je uz oštar lom, a onda se sručila na pod, glave izvrnute pod neverovatnim Sec, sec. uglom. Stajao je očekujući upliv žalosti i straha, ali osećao je samo poplavu ravnodušnosti opipljivu poput mlaza ledene vode, kao hladni zlatni prelaz na udaljenoj trubi. Sec. Okvir njegovog života bio je doteran. Rejčelin takođe. Ležala je tako, bleda, rastavljenih usana, lica isečenog i mlohavog, isceđenog od je požude emocija, bilajejeshvatio prelepa. gde joj je počinjala kosa vijugavo curelai krv, i Gudrik daTamo je ta putanja činila da alt linija odzvanja tačno, kao da je muzika isticala iz nje, ukazujući na minimalno nastavljanje njenog života. Nije bila mrtva, samo je pretrpela neophodnu redukciju. Osetio je nagao prasak njenih misli, poput isprekidanog pucketanja vatre koja se pretvorila u žar. “U redu je, bebice. U redu je.” Podvukao je ruku pod njena leđa i podigao je pridržavajući je oko struka. Onda ju je oteglio do sofe. Pomogao joj je da sedne, i seo kraj nje, sa rukom preko njenog ramena. Glava joj je visila oslonjena na njegovu,
mekoća njenih grudi utiskivala mu se u ruku. Mogao je da čuje muziku koja je dopirala iz nje, zajedno sa električnom zbrkom i kršem njenih misli. Nikada nisu bili tako bliski kao sada, pomislio je. Kao par srednjoškolaca na tajnom sastanku. Naslonjeni jedno na drugo, čuli su istu muziku, srca stalih, svesti podešenih na istu talasnu dužinu. Zeleo je da da govori, kaže nešto, kaže koliko ju je ivoleo, ali je shvatio da više ne može mišićida grlajojbili su mu mlohavi beskorisni. Pa, to je u redu. Rejčel je i ovako znala kako se osećao. Ali, kada bi mogao da govori, rekao bi joj daje oduvek znao da mogu da se dogovore, da su imali nekih svojih problema, da su stvoreni jedno za drugo... Hej, Vilma, rekao bi, jaba daba du. A onda bi počeli da istražuju novi i mirniji život, ovu čistoću muzike i svetlosti. Malo previše svetlosti, ako pitate njega. Svetlost je rasla usijana, kao da vas krajnje pojednostavljenje života uvodi u dimenziju blještave beline. Isticala je odasvud, iz radija, televizora, iz Rejčelinih razdvojenih usana, iz svake površine, izbeljujući vazduh, noć, izbeljujući nadu, istinu, lepotu, tugu, radost, ne ostavljajući mesta za išta osim muzike, koja je bujala u glasnosti, zagušujuća misao, postajući neka vrsta žedne prisutnosti u njemu. Bilo je na neki način šteta, rekao je sebi, da su stvari morale ovakve da budu, da nisu mogli da uspeju na uobičajen način, ali je onda pretpostavio da je verovatno ovako najbolje, da na ovaj način nije bilo šanse da se nešto zajebe. Isuse, prokleto svetlo mu je rasturalo oči! Mogao sam da znam, pomisli, da će muva upasti u čorbu, takvo savršenstvo nije moglo njemu da se dogodi. Uhvatio se za Rejčel čvrsto, šapućuči nežnosti, govoreći: “Bebice, biće sve u redu za tren, samo se zavali, samo se opusti”, pokušavao je da je ubedi, da joj pomogne kroz ovaj deo događanja. Primećivao je da je svetio i njoj smetalo po tome kako je zakopala svoje lice u njegov vrat. Ako se ovo sranje nastavi, pomislio je, moraće za oboje da kupi naočare za sunce.
Pet Marti živi u San Francisku. Njeni romani su mešavina naučne fantastike, fentezija i glavnotokovske književnosti. Dobitnik je nagrade Nebula za roman Žena koja pada, a njena zbirka priča Tačke odlaska dobila je 1990. godine memorijainu nagradu Filip K. Dik. Za novelu “Kosti” dobila je Svetsku nagradu za fantastiku 1991. “Petar” je mračna obrada bajke o Petru Panu.
Pat Мurрhу PETAR Svratio sam do Vendi dok sam bio u Londonu. Onako, u čast starih vremena. Gnjavaža je, aliličiš onanatočudo”, očekuje, i, eto, mogu. “О, Slajtli, stvarno kaže ona šta i smeši se kao da očekuje da se pridružim toj šali. “Toliko si smešan u toj crnoj kožnoj jakni. I šta će ti obruč kroz uvo? Zamišljaš da si pirat?” Smeje se devojački, iako ima preko trideset godina, dete na vratu, i dodatnu nevolju, muža koji nikad nije kod kuće. Ne znam ni zašto idem da je vidim. Ona svaki put insistira da ostanem na čaju, posluži slatke kolačiće i čitavo vreme se maltretira oko deteta. Nervira me. U njenom domu vodimo nešto što može da prođe kao razgovor. “Slajtli piše za jedne novine, Džejn. Šta ti kažeš na to?” pita Vendi klinku. Džejn me samo gleda kao sova i ne kaže ništa. “On se upravo vratio sa nekog vrlo dalekog i egzotičnog mesta. Gde si bio ovoga puta, Slajtli?” “U Nikaragvi”, kažem ja. “Bio sam honorarac za Tajms. Izveštavao o ratu. Možda si čula za njega?” Ne možeš da joj se podvučeš pod kožu. Ona se samo slađano osmehne, što ja ne mogu da izdržim. Valjda. To je tako daleko od našeg malog sveta ovde.” “Da li bi mogla da me zoveš Henk”, kažem ja, pomalo razdražljivo. “То bih stvarno više voleo.” Vrlo dobro, dragi”, kaže ona. Izgleda kao da ju je ovo malo uvredilo, ali prikriva to tako što se posvećuje brisanju ono malo čaja što je kapnulo sa vrha pipe čajnika na mušemu. “Hoću.” Neće. Nikada ne zapamti. Najzad, klinka odlazi da se igra, obučena u rože haljinicu sa čipkanim rubom. Vendi na sebi ima kućnu haljinu na kojoj se pokazuje, ali dete mora da ima sve najbolje. “Tako je draga”, kaže Vendi i sručuje se u stolicu da bi se prisećala. “Bila sam taman njenih godina kad sam prvi put odletela sa Petrom.”
Ne želim da slušam o tome, ali ona se već zaletela. “Pamtiš onu divnu kućicu koju ste vi dečaci napravili za mene? O kako sam tamo bila srećna.” Onda priča još, i još, o slatkoj sobici ispod drveća i kako smo se zabavljali jureći pirate. U tim uspomenama, dopada joj se čak i Tajger Lili, indijanska princeza, iako se sećam da je u ono vreme Vendi bila itekako nezadovoljna zbog Tajger Lilinog očiglednog interesovanja za Petra. Sve Vendine uspomene sasvim su čiste. Pamti ona slatku sobicu ispod drveća, ali ne pamti da je sobica pola vremena smrdela na dim od založenog drveta, zato što dimnjak nije vukao. Pamti veselu piratsku lađu, a zaboravlja jauke umirućih pirata. Paluba je bila sva klizava od krvi kad smo završili posao. Ako se ona ne seća, ja se dobro sećam. Umirali su užasno — dvojica u kabini, na Petrovom sečivu. Ostali na palubi, gde su ih izgubljeni dečaci saterivali u ćošak, a Petar nabadao na sablju. Ja lično nisam ubio nijednog, ali to ne znači da sam bio nevin. Nosio sam fenjer i pozivao druge za mnom. Pamtim da sam uperio mlaz svetlosti u lice jednom čoveku — mislim da se zvao Bil Mulins — i da je on otrčao zaslepljen, pravo pred trojicu dečaka koji su ga isekli. Nije tu bilo nikakvog fer-pleja — bili smo samo klinci. Klinci sa smrču u rukama i pesmom u srcu. Vazduh je smrdeo na krv, a mi smo gledali kako kapetan Kuka skače preko ograde, pravo u čeljusti krokodila. Vendi kao da je zaboravila sve to. Pamti jednu čistu Nedođiju. Možda veruje u Diznijevu verziju, gde ljudi umiru čisto, nikada pri tom ne uneređujući svoje pantalone. Razgledam sobu dok priča, dok ćaska o vilinskoj prašini i Zvončići. Rukonasloni fotelja su prekriveni platnenim navlakama koje više nisu bele i malo su naborane, ne leže ravno. Vendin rad, nema sumnje. Prozori su pokriveni tankim slojem prašine, onom vrstom koja lebdi u vazduhu u industrijskim gradovima i spušta se na sve živo. Tepih pored vrata je ishaban, vidi se ona jača mreža koja je u njemu ispod površine. I sama Vendi izgleda istrošeno — poznaje joj se umor oko očiju. Šake su joj tu i tamo nešto perutave; nije pazila na sebe. Njen muž je glumac, ili tako bar Vendi kaže. Ponekad dobije posao — sitne uloge u sitnim predstavama. Nikad ništa veliko. Zgodan je, na neki grub način. Bez brade. Sreo sam ga par puta i nije mi se mnogo dopao. Kada Vendine reminiscencije počnu da se usporavaju, pitam je o njemu. “Kako ti
je muž? Je l’ našao neki posao?” Ona izgleda zabrinuto. “Ра, ima određene nade. Razmatraju ga za jednu ulogu.” “Razumern.” Razumem ja to i predobro. Njegovu vrstu uvek razmatraju za ulogu. Uvek na ručku sa producentom. Uvek juri za snom, ali ga nikada neće uhvatiti, a svoju ženu će uvek ostavljati da bude sama, umorna i istrošena. “Ati, Slajtli? Viđaš nekog?” Ženio sam se triput. I razvodio triput. Nikad se to kod mene ne primi. Treća je bila najgora. “Nije meni što pola vremena nisi tu”, rekla mi je. “Znala sam to kad smo se uzimali. Nego što tebi ne treba žena. Tebi treba majka da te ljulja dok ne zaspiš.” “Zakleo sam se da se više neću ženiti”, kažem ja Vendi. “ Ja ti večito jurim u neke nove avanture.” “Zvučiš tolikotokao kažeNije onatako.” sa žaljenjem. “Ne. Nemoj da on”, govoriš. Ali još dok poričem tačnost njenih reči, znam da je u pravu. Petar je ostavio traga na meni, kao i na njoj. Kad su svi izgubljeni dečaci došli kući, ja sam bio onaj koji više nikako nije mogao da se uklopi. U školi sam pričao drugoj deci o našim avanturama sa piratima, o bitkama sa crvenokošcima, o dugim popodnevima pokraj lagune sirena. Kad su me deca nazvala lažovom, ja sam uzvraćao pesnicama i stekao reputaciju tipa koji pravi probleme, rđavog dečaka. Kad su drugi izgubljeni dečaci prešli u sledeći razred škole, ja sam ponavljao. Ali tada mi to već nije ni bilo važno. Nisam više mogao da razgovaram s njima. Svi su se oni trudili da brzo zaborave ostrvo, da zaborave Petra, da se prilagode stvarnom svetu. Vendi pilji u vatru, ignoriše me. Znate, meni je stalo do Vendi, znate. Bez obzira na to koliko opakih stvari da kažem, ipak mi je stalo do nje. Iako je i sama bila mala devojčica, trudila se da se brine o svima nama kao majka. Ušuškivala nas je kad je bilo vreme za spavanje; pričala nam je priče. A Petar je prema njoj postupao gore nego prema ijednom dečaku. Kad nas je ostavio ovde, obećao je da će se vratiti svakog proleća i povesti Vendi u Nedođiju na nedelju dana. Ona bi tamo, navodno, pomagala oko prolećnog spremanja njegove kuće. Prve godine kad ju je zaboravio, zatekao sam je kako sedi pored
otvorenog prozora. Nosila je haljinicu koja je očigledno bila za mnogo mlađu devojčicu. Bilo joj je tek jedanaest godina, ali je brzo odrastala. “Šta misliš, Slajtli, šta mu se dogodilo?” upitala je toga dana, zagledana kroz prozor. “Da se nije razboleo, a?” “Nikad on nije bolestan”, odgovorio sam joj. “Gad je naprosto zaboravio, to je sve.” Izgubio ju je iz vida. Nije više bila važna, kao što ni mi ostali više nismo bili važni. Pružio sam tada ruke da je zagrlim i utešim, ali ona se rasplakala i pobegla. Posle toga, odrasla je brzo. Vendi diže pogled sa vatre i gleda me u oči. “Još malo, pa će proleće”, kaže ona. “Pitam se da li će doći ove godine. Mislim da hoće. Imam osećaj da će uskoro doći. Možda ove noći.” “Zaboravi, Vendi. Naprosto zaboravi. I, zaboga, zaključaj prozor. Nema ga više.” Iako klima glavom kao da se slaže, njen pogled se vraća vatri. Ja ostajem još malo, onda se izvinjavam i kažem da moram ići. Ona se osmehne, i na odlasku me zagrli, ali njene misli su negde drugde. Izlazeći iz Vendine kuće, prilazim svom motociklu, a onda oklevam, razmatram ono što je Vendi maločas rekla. Govorila je istinu — postoji neko osećanje u vazduhu, atmosfera iščekivanja. Čekam u mraku, blizu prozora Džejnine spavaće sobe. Vendi ga je, dabome, ostavila otvorenog. Kao što sam i znao da ćei. Mrak je, ali njen muž još nije došao kući. Doći će mnogo kasnije, i to pijan, ako ja poznajem takve. Slušam, kroz prozor, kako Vendi čita diznifìkovanu verziju 'Snežane' svojoj kćeri i kako joj onda kaže laku noć. Roletna na kuhinjskom prozoru je podignuta. Gledam Vendi kako vadi flašu iz ormana i sipa sebi jednu čašu. Čekam u pomrčini i gledam Vendiviskija kako pije. Jednom me je moja druga žena pitala gde mi je porodica. Odgovorio sam joj najistinitije što sam mogao: “Otac je ostavio mene i mamu kad sam bio mali.” Onda je pitala da li mije nekad palo na um da potražim svoga oca. A ja sam odgovorio da ću, ako ga ikada nađem, da ga ubijem zbog onog što mi je učinio. Nije on to namerno. Nije znao šta čini. Bio je odvažan, nepromišljen i nevino heroičan. I upropastio mi je život. Ceo život provedoh u želji da budem kao on. Jurcam sa jednog kontinenta na drugi, iz jednog rata u drugi,
pišem priče i knjige i tragam za onom velikom avanturom koju nam je obećavao. Tražim vođu koji se smeje u srcu bitke, nebeski samopouzdan, na onaj način kako to samo dečak može biti. Nije mi mesto ovde, kao ni Vendi. Ali, on me je ovde ostavio. Nema mogućnosti da se ode negde drugde. Doći će večeras. Znam da hoće. I znam da bih i ja odleteo sa njim, kad bih mogao. Ako bi me uzeo za ruku i rekao mi da mogu da letim, vratio bih se na ono ostrvo, sa svim njegovim radostima i užasima. Još jednom bih pošao za Petrom i pridružio se izgubljenim dečacima. Ali ne mogu da se vratim. Odavno sam izgubio nevinost; sada i mladost. Iako mi je samo trideset, imam osećaj da sam prastar, otrcan, istrošen. Ovaj leptir-nož koji sam kupio na Filipinima udobno mi leži u šaci. Boraveći u zaraćenim zonama naučio sam ponešto o borenju. Ako ga iznenadim, mislim da ću imati svoju šansu. Večeras: Petar ili ja. Ako on pobedi, neće ni najmanje oklevati. Zaklaće me u trenu, neće ni prepoznati svog starog drugara. Nasmejaće se pun detinjstva i odleteti sa noćnim vetrom, večno ponosan, večno nemaran, večno mlad.
Nikolas Roji je rođen 1963. godine u Južnom Mančesteru, u Engleskoj, a trenutno živi u Londonu. Često je proglašavan “najuspešnijim mladim britanskim piscem kratkih priča”, što sa konstatnim i prilično čestim pojavljivanjem u časopisu Interzone i velikom broju najvažnijih srcinalnih antologija od 1984. na ovamo uopšte nije preterana izjava. Objavljen mu je jedan roman Parnjaci, a uskoro se očekuje i drugi, U gradu. On je takođe jedini pisac koji se već dve godine uzastopce pojavljuje u sve tri različite godišnje antologije najboljih priča horora i mračne fantastike. Urednik je dve uspele britanske antologije Darklands i Darklands 2. Rojlova specijalnost je stvaranje atmosfere urbane paranoje, što se vidi i u priloženoj priči, naručenoj za antologiju Usnovima, koja ima neobičnu temu “proslave sedmoinčnog singla u SF-u i hororu”. Rojlova inspiracija bio je video-spot Siouxsie and the Bansheesa. Priča je dobitnik Britanske nagrade za fantastiku 1993, (kada je Roji dobio istu nagradu i za urednika Darklands 2).
Nicholas Royle SESTRA IZ NOĆNE SMEN Prvo je Karl našao kartu. Bila je to fotokopija stranice iz knjige sa planom grada.duže Našao ju je na trotoaru ispred polovne prodavnice pločapojedne noa kada je ostao nego obično razvrstavajući singlice vrstama. Znao je da će njegove mušterije ubrzo ponovo toliko da ih razmeste da će njegov sistem biti narušen. Delimično je zato i voleo to da radi: da bi dao deci nešto da polome. Ovih dana bunio se samo posredno. Ali obrasci su postojali svuda. Cak i u svojim sistemima rasporeda razaznavao je neku nepoznatu silu na delu. Nešto što je dolazilo iznad njega i upravljalo njegovim rukama dok su se one podizale, dok su okretale i razmeštale ploče. Kada su mušterije menjale sistem i one su to radile po nekom tajnom redu stvari koga ni same nisu bili svesne. Napustio je prodavnicu kasno i, dok je zaključavao, postao svestan svežeg vetra koji je nosio slabašan, neprijatan miris vrlo sličan gasu iz domaćinstva. Za trenutak se zabrinuo da dopire iz radnje, ali miris tada nestade i on ugleda kartu pred svojim stopalima. Karl je proučavao kartu dok je koračao prema svom starom Eskortu parkiranom nekoliko ulica dalje i postajao sve zbunjeniji. Izgledalo je kao da je to delić grada, verovatno njegovog sopstvenog, zbog mesta na kome ga je našao, аћ ulice su bile neobeležene. A one su bez sumnje bile ulice, takođe i železničke linije, parkovi, jezerca, kanali, otvoreni prostori i zatvoreni prostori, ali nijedan od njih nije bio imenovan, tako da nije mogao da kaže koju lokaciju predstavlja. Otključao je vrata od kola i ušao. Spustivši kartu na suvozačevo sedište, upalio je motor i odvojio se od ivice trotoara. Na crvenom svetlu se pogledao u retrovizoru i prošao rukom kroz svoju dugu crnu kosu kojoj je možda trebalo još jedno farbanje, a sasvim sigurno jedno temeljno pranje. Trebalo mu je i brijanje. Njegova prljava bela kožna jakna zaškripa na uobičajen način, on posegnu za kutijom Kamela u svojoj levoj čizmi, i pripali jednu služeći se upaljačem iz kola. Upali se zeleno, on skrenu desno, a Eskort poskoči na neravnoj površini u sve većem mraku. Karl je voleo ovo doba dana. Kada jednom zatvori radnju, svo vreme koje mu je preostalo bilo je
stvarno njegovo. Voleo je društvo, ali po sopstvenom izboru. Gužve nisu bile njegov fazon. Postojao je radio u kolima, ali ga uglavnom nije uključivao. Dobro mu je dolazila tišina nakon čitavog dana menjanja singlova da klincima ne bi bilo dosadno. Zaustavio se kod kantonskog restorana sa hranom za poneti i proučio kartu hranu. Bilo je tu dugih, mreže uskih uličica,dok kaoje ičekao jedanna deo sa ulicama koje su sepravih vrteledrumova u krug, ikao u igri sa lavirintom u kojoj morate da dovedete lopticu u sredinu. Postojao je čak i kružić u centru. Kada je stigao do svog stana, uzeo je svoj plan grada iz pretinca, paket sa sosom “kiselo i slatko” iz restorana, i pošao gore. U stanu je bilo malo nameštaja, ali su svi zidovi bili obloženi policama sa njegovom ogromnom kolekcijom ploča. U dnevnoj sobi se nalazila još i olinjala stara sofa, niski nezgrapni stočić sa prepunom pepeljarom i prilično dobar TV i video. Beli strop je bio umrljan flekama od nikotina. Proveo je veći deo ostatka večeri tražeći u knjizi plana grada nacrt ulica koji bi odgovarao onom na fotokopiranom segmentu, ali bez uspeha. Palo mu je na pamet da bi to mogla biti karta nekog drugog grada, ali zašto ju je onda prvobitni vlasnik koristio ovde? Karl je zaključio da se mesto koje je karta pokazivala moglo naći samo ovde i nigde drugde. Obrasci sa mape su ga privlačili, ali kada ga je obuzela nemoć, pripalio je cigaretu i ubacio kasetu u video. Veliki obožavalac Siouxsie and the Bansheesa, Karl jednostavno nije mogao da se zasiti poslednjim singlom. Puštao gaje nekoliko puta u toku dana u prodavnici, a kod kuće je neprestano vrteo video spot. Pomagao mu je da se opusti. Samo to što je mogao da je gleda kako se pomera činilo ga je manje usamljenim, što je često bio problem od kada je Kristina zbrisala malo do Pariza a da mu ni broj nije ostavila. Ili rekla zbogom, kad smo već kod toga. Rekla mu j e samo nešto u stilu “da je bezvredni lutalica nerazumniji od njene mlađe sestre”. To mu se činilo pregrubo. Ponekad se osećao toliko bedno da mu se plakalo. Blizu trideste, nije imao ništa osim rupčage od prodavnice ploča, oronulog Forda Eskorta, četiri ili pet hiljada ploča i nekoliko video kaseta. Jedino društvo mu je pravila Siouxsie Sioux. Na videu. Kristina je ostavila rupu u njegovom životu, a on, umesto daje popuni, više je voleo da se provuče kroz nju i potraži nešto
novo. Veći deo njegovih starih prijatelja bio je oženjen i nisu mogli da izađu zato što je “to tako na brzaka, a ionako ne bismo mogli da nađemo nikoga da nam čuva bebu”. Jedini njegov prijatelj koji je još uvek samac bio je Bez, a jedino što je on ikada ponudio Karlu bio je fiks. Stvari ne stoje toliko loše, uvek je govorio Bezom ponekad je znao ga Odlučio uveseli samo zato što je tada sebi. videoSusret da je sa njemu ostalo još mnogo doda dna. je da izdrži. Možda kada mu crknu kola i kada više ne bude mogao da plaća naj am za prodavnicu. Možda će se tada obratiti Bezu. Karl uze još jednu cigaretu iz kutije sa stola i posegnu za šibicima, zato što je k'o poslednji kreten zaboravio upaljač u radnji. Ali kutija je bila veoma laka. Protresao ju je. Prazna. “Sranje.” Kuhinja. Karl je uključio jednu od električnih ringli na štednjaku i sačekao da se ugreje. Kada je bila blještavo narandžasta, sklonio je kosu sa lica i sagnuo se da pripali cigaretu. Nije ugasio ringlu, već je, dok je pušio, posmatrao kako postaje sve svetlija i toplija. Stresao se kada se setio da je svojevremeno spustio dlan na jednu od majčinih uključenih ringli. Pokušavao je da se popne na radnu površinu i koristio se štednjakom da bi se izdigao. Čim je osetio bol pokušao je da skloni ruku, ali nije mogao, jer se svom težinom oslonio na nju, i tako mu je preostalo da se dere dovoljno glasno da probije bubne opne svojoj majci, ali ona se okrenula tek kada je već počeo da pada na pod. Sećao se kako ga je podigla sa poda, pokušavajući da mu otvori šaku. Spirale su ostavile tamnomrki trag na njegovoj koži, a od mirisa mu je bilo muka. Povukao je dim. Ožiljci su vrlo brzo nestali, ali je ostao strah od štednjaka. Kada je kupio stan, želeo je gas u kuhinji, ali ga nije bilo, tako daje nameravao da kupi štednjak sa modernim keramičkim ringlama, ali mu je Kristina kupila poklon za useljenje: lepi, staromodni električni štednjak sa ringlama baš kao kod njegove majke. Zagledao se mrko u narandžastu spiralu, opčinjen njome. Nije to bila samo neprijatna uspomena. Oblik mu je nešto govorio. Istovremeno ga je privlačio i odbijao, a da ni sam nije znao zašto.
Karl je poneo fotokopiju mape sa sobom u krevet i zaspao stežući je u ruci. Karl je postao opsednut kartom i otkrivanjem mesta koje predstavlja. Mislio je na nju konstatno dok je posluživao mušterije i preturao po kutijama sa starim singlovima koje su ljudi donosili na prodaju. Dosadile su mu njihove mrmljajuće pritužbe i mapa mu je poslužila kao bekstvo od njih. Originalni panker iz '76-te sa pokvarenim zubima tražio je 25 funti za “Into the Valley” od The Skidsa na belom vinilu, i 30 funti za “Vide Open”, dvanaestoinčni EP na crvenom vinilu. Karl mu je smrknuto predložio da da oglas u muzičke novine. Već je imao u radnji dva primerka od prvog i tri od drugog, i izgleda da nikog nisu zanimali. “А recimo 'VivaT od Roxy Music na Islandu? Za samo četrdeset komada.” “Imam tri na rafu.” “Ne Islandovog”, raspravljao se panker. “Ovaj je retkost.” “Jeste retkost, ali ja imam tri komada.” Dva francuska studenta su se raspitivala da li ima nešto od Majkla Petručijanija. Karl ih je uputio na džez prodavnicu nekoliko ulica dalje, a onda se zapitao nije li to mapa Pariza preko koje je on treba da nađe Kristinu. Brzo je odbacio ovo, zato što je bio siguran daje on poslednja osoba koju bi Kristina želela da vidi. Da bi se oraspoložio, stavio je “Kiss Them for Me” na gramofon. Izvadio je kartu iz zadnjeg džepa svojih pantalona i pripalio cigaretu. Uglovima očiju je primetio dve devojke kako ga krišom posmatraju iza odeljenja za filmsku muziku. Da li one znaju nešto o svemu ovome? Da li mu je karta smišljeno uvaljena? Prišao je pultu da usluži dečaka koji je kupovao hrpu haus singlica, a kada je ponovo podigao pogled, devojke su nestale. Kada je malo bolje razmislio, shvatio je da velik broj ljudi prolazi kroz njegovu prodavnicu, unoseći sa sobom svoje živote i svoje tajne. Da li su nešto od toga što su nosili ostavljali za sobom? Kada je noću zatvarao prodavnicu, vazduh se uvek činio nešto bogatijim. Polovne ploče su sadržale toliko uspomena, različitih uspomena za različite ljude, pa ipak je svaka pojedinačna ploča odisala posebnim mirisom svog prethodnog vlasnika. Da je kupio singlice Skidsa od pankera, preuzeo bi delić pankera i ostavio ga u svojoj radnji posle
zatvaranja. Možda ga je baš zbog toga i odbio. Upalio je novu cigaretu i podigao mapu uz svetio da vidi hoće li tako otkriti neki novi trag. Ništa. Spustio je cigarete u čizmu, zaključao i odvezao se kući. U stanu je vladala tišina. Kada je stanar ispod njega bio kući, Karlu se činilo da je njegov život film sa muzičkom podlogom. Sa hevi metal muzičkom podlogom. Sto je značilo da je film sranje. Okačio je svoju kožnu jaknu na stolicu u kuhinji i uzeo bocu Peronija iz frižidera. Nije baš dobro stajao s pivom. Ostalo je još šest flaša. Dok je palio Kamel, odlutao je u dnevnu sobu obasjanu mesečinom i prešao prstom preko redova singlica. Poslagao ih je po azbučnom redu autora. Na stotine su bile kupljene nove, ali je zato većina ipak bila polovna. Pomislio je na ono što mu je palo na pamet u prodavnici i zapitao se da li bi bio u stanju da oseti nečije tuđe uspomene samim tim što bi pustio njihovu ploču. Skrenuo je pažnju na policu sa dvanaestoinčnim singlicama i skinuo “IV Songs” od In Camera. Uključio je uređaje i pustio prvu stvar. Paučinasta gitara, namerno hladni vokali, čvrsta bas linija i zvoneće činele. Ali bez atmosfere. Bila je to depresivna ploča, ali samo zbog muzike. Skinuo ju je i zagledao se u reči urezane na mrtvi prsten oko rupe. “Hvala, Ilona”. Urezao ih je rezač vinila u srcinalni acetat na svom strugu; ove poruke su fascinirale Karla zato što su mu se činile rešenjima čitavog sveta tajni i međuljudskih odnosa koji su stajali iza ploče. Vratio je singlicu In Camere i prešao na drugu stranu sobe do C odeljka svojih LP-a i ponosno izvukao Elvis Kostelovu “This' Year's Model”. Na unutrašnjem prstenu bilo je urezano: “Specijalno izdanje broj 003. Nazovite Mojru na 434 3232 da dobijete specijalnu nagradu.” Kupio je ploču na dan njenog izlaska i, kada je primetio poruku, pronašao govornicu i okrenuo broj, osvojivši besplatne karte za koncert Êlvisa Kosteia. Poruka je trebalo da se pojavi na prvih 500 primeraka, ali se preteralo za nekih 20 000, i mnogo ljudi je popizdelo zbog toga. Bio je to dobar koncert, a ploča mu je sada predstavljala trofej. Vratio je LP nazad u omot i otišao da upali cigaretu na ringlu, zato što je ponovo zaboravio upaljač. Narandžasta spirala mu se ureza u mozak i on pomisli koliko je patetično prebirati po svojoj zbirci ploča, loveći uspomene, svoje sopstvene i tuđe. Poneo je cigaretu i izduvavao dimne kolutove. Gledao je kako se razlazu
i ponovo formiraju, u seriju prstenova i izuvijanih traka. Izvadio je mapu iz svog stražnjeg džepa i pogledom sledio ulice na njoj. Zatvorio je oči i počeo prstom da kruži po papiru da vidi neće li tako nešto otkriti. Ali sve što je osetio bila su neznatna reljefnost tonera iz fotokopir-mašine. Pokrenuo je video sa spotom Siouxsie i zapalio novu cigaretu žarom stare. Kadadasezatoče stvar završila, vratio ga ju je ponovo. IakoKarl je bio da mogu život i svedu nai pustio seriju ponavljanja, je svestan nalazio nekakvu utehu u insistiranju na rutinskim radnjama i pribegavanju ikonama u trenucima stresa. Ludo je obožavao Siouxsie i dopadala mu se pesma, ali je još uvek bio nemiran. Preturajući po policama u hodniku naleteo je na svoju ogromnu kolekciju ploča sa belim omotima. U prodavnici je kupovao mnogo promotivnih ploča u praznim omotima od kolekcionara i, ako je među njima bilo nekih koje je hteo da zadrži, odnosio ih kući. Radilo se o istoj lovi, bile one u prodavnici ili kod kuće. Mnogi promotivni primerci u njegovoj kolekciji nosili su ime autora naškrabano nabelom omotu, ali neki su bili potpuno prazni, zato što je bez znakova mogao da zaboravii te čijajejenajviše ploča voleo, i kada bi je ponovo pustio, uvekraspoznavanja bi se iznenadio. Zaspao je na sofi i naglo se probudio kada je njegova cigareta dogorela i opekla mu prst. Sisao ga je dok je skidao noge sa stočića i ustajao. U kupatilu je stavio prst pod mlaz hladne vode i proučio ga pod svetlom iznad ogledala. Imao je malu mrlju na mestu gde su se slepile spirale njegovog otiska prsta. Zurio je fascinirano u šemu paralelnih linija. Na trećem prstu njegove desne ruke linije kao da su se razvijale u spiralu, poput kose koja raste iz ruže na temenu. Ali Karl jeustanovio daje, kada već jednom počneš da proučavaš svojeprste, došlo vreme da se kaže laku noć. Puštao je nasumični izbor singlica u radnji i jednim uvetom obraćao pažnju na tekstove. Pažljivo je pregledao ploče koje je kupio to jutro u slučaju da njihovi naslovi otkrivaju nešto. Ali nije bilo ničega. Znao je da postoji mogućnost da će izmisliti nešto od svog tog materijala koji je imao na raspolaganju, ali bi u tom slučaju znao da je to sam umislio. Ako bi se prava poruka kojim slučajem isticala iz gomile trica, on bi to znao zato što bi osetio. Pred kraj dana osećao se zasićen glasovima i žudeo je za tišinom. Drumovi su bili osvežavajuće pusti. Njegove gume su šištale na vlažnom asfaltu, a on se vozikao sa isključenim radiom. Crvena svetla u daljini postadoše slapovi stopljenih odraza, i on izbaci menjač iz brzine i požuri da ih
susretne. Zaustavio se u traci iza devojke u Miniju, koja je poput njega čekala na promenu svetla. Imala je crnu kosu do ramena kao Siouxsie Sioux, skakutala je gore-dole na sedištu i lelujala je sa jedne strane kola na drugu, dobujući prstima po volanu i udarajući po kontrolnoj tabli. Šta li to sluša? Karl iznenada oseti kako mu se stomak grči, jer je shvatio da je ono što devojka sluša rešenje. Kada bi samo mogao nekako da čuje muziku, oboje bi znali za tajnu i on bi možda saznao kako da se odveze do ulica na karti. Možda bi mu dozvolila da je sledi. Spustio je svoj prozor, ali njen je bio podignut i ništa se nije čulo. Ona poskoči na svom sedištu, a mala kola su se drmala poput čaure zajedno sa njom. Nije mogao da stane pored nje, pošto je postojala samo jedna traka. Svetla na semaforu se promeniše i ona krenu. On ubaci u prvu i poče da je prati, naginjući se da uključi radio i vidi da li ona sluša stanicu koju i on može da uhvati. Razmak između dva automobila se povećavao dok je on preletao preko stanica, zaustavljajući se samo da oslušne deliće muzike. Ali nije bilo ničega što mu je govorilo tako jasno kao devojčini pokreti. Mora da se radilo o kaseti. Sada je bila daleko ispred njega. Prošao je na crveno da je ne bi izgubio iz vida, ali je ona skrenula u bočnu ulicu, i, iako ju j e pratio istim putem, izgubio ju j e u lavirintu polukružnih ulica koje je slabo poznavao. Pušio j e i čitao triler u krevetu, kada su se ulazna vrata zatresla u svom okviru. Karl je imao direktan pogled na vrata iz kreveta, te on podiže pogled i spusti knjigu do sebe. Kada su se vrata otvorila, nije bio naročito iznenađen što vidi devojku iz kola. Njena crna kosa je uokvirivala lice Siouxsie Sioux, osim što to nije bilo njeno lice. Zato što je bilo Kristinino. Ona je bila mešavina njih dve. Jedine dve žene u njegovom životu, obe sada ubedljivo na njegovim marginama, sintetizovane u ovu jednu devojku. Ušla je i odmah skrenula u dnevnu sobu. Dok je ustajao iz kreveta, primetio je da nosi veliki nož u zadnjem džepu farmerica, u istom džepu u kojem je on držao kartu. Mašio se za njega i osetio olakšanje kada je ustanovio da je mapa oš uvek na istom mestu. Devojka je otišla do Karlove stereo opreme, izvadila singlicu iz svoje teksas jakne i stavila je na gramofon. Ona odstupi i Karl priđe da vidi šta mu je donela. Ploča iz belog omota se okretala na 45 obrtaja, i igla se zari u nju. On podiže pogled, ali devojka je
već otišla. On se okrenu i otrča do vrata, ali su bila zaključana, a nikakav zvuk nije dopirao sa stepeništa. Ponovo se nagnuo nad gramofon i video kako igla, dok je putovala preko brazdi prema sredini, ostavljala tanku krvavu spiralu za sobom. Karl poskoči i probudi se. Njegova cigareta je napravila rupu na plahti. On je brzoStresao prekri jastukom, ali nijemu bilobi potrebe za tim: cigareta većsvoje bila ugašena. se i odjednom muka. Povukavši zavesujeiza glave, potražio je Mini dole na ulici, ali tamo se nalazio jedino njegov Eskort i jedno ili dvoje drugih poznatih vozila. Istupio je svoje iz spavaće sobe i proverio ulazna vrata — netaknuta — i stereo opremu. Nije bilo ploče na gramofonu, niti krvi, ali je uređaj bio uključen. Nikada ranije nije ostavljao uređaj uključen. Isključio je prekidač mumlajući i otišao da iskoristi kupatilo na onoliko načina koliko mu je telo dozvoljavalo. Ponovo u krevetu, prevrtao se i okretao, ali san mu je izmicao. Moram da ustanem, moram da ustanem, neprestano je ponavljao. Navukao je bokserice i otišao u dnevnu sobu. Cigareta i video sa Siouxsie. Delovali su na njega poput melema, ali se nije poptuno opustio, a nije mu se ni spavalo. Pa ipak se osećao potpuno iscrpljeno. U zoru je upravo razmišljao o tome da provoza kola do raskrsnice na kojoj je izgubio devojku u Miniju, kada je konačno zaspao ispred TV-a. Dok se vozio do prodavnice nekoliko sati kasnije, osećao se kao komadić slagalice koji je pogrešno složen. Neko je silom ugurao jedan komad u drugi i oni su držali, ali jedva. Žudeo je za čistim sokom od narandže, ali je umesto njega morao da se zadovolji cigaretom. Ugurao je upaljač na kontrolnoj tabli i sačekao da izleti. Izvukao ga je i prineo ustima. U vožnji je pogledao dole da spoji kraj cigarete sa upaljačem i šokirao se prizorom gorućeg narandžastog elementa. Izgubio je kontrolu nad volanom i pošao pogrešnim putem oko niza stubova. Osećajući mučninu, on ispravi kola i pritera kola uz ivičnjak. Izašao je, bacio cigaretu u odvod i naslonio se na haubu na nekoliko minuta. Prodavnica će j ednom moći da otvori i kasnije. Uporno mu je pred očima igrao prizor iz sna, igla koja se zabija u ploču i pušta krv. Ušao je u kola i ponovo se uputio u pravcu prodavnice. Za svakim Minijem okrenuo je glavu. Do sada ih uopšte nije primećivao, a sada kao da
su ulice bile preplavljene njima. Nije mogao da se seti kakve boje je hibridna Siouxsie/Kristina vozila. Na kraju krajeva, bilo je mračno kada ga je video. Zamišljao je da je za vreme dnevnog svetla parkiran u jednoj od bezimenih ulica sa njegove karte. Jedino se noću usuđivala da izađe na svetlost stvarnog sveta, kada je zapravo nije ni bilo. Karl se teškom mukom koncentrisao na vođenje posla u prodavnici. Osećaj pogrešne slagalice je izbledeo, ali još uvek nije bio u najboljoj formi. Pušio je cigaretu za cigaretom i puštao nasumice odabrane singlice čitavo jutro. Mušterije su mu donosile kutije ploča, a on ih je sve kupovao ni ne proučivši ih, ne zakerajući oko iznosa koji im je plaćao. Prodavnicu kao da su preplavili klonovi Siouxsie, ali sve su bile u potpunosti van vremenskih tokova, namackane ptice i strašila, sa licima prekrivenim slojevima šminke iz Noći veštica koju sama Siouxsie sada više nije koristila. Tokom godina, kako joj je maska polako otpadala, postajala je sve lepša i lepša, do tačke kada je njena lepota postala opasna i provokativna, kao što joj je muzika oduvek bila.
Karl ubaci “Superstition” u CD plejer i pritisnu ponavljanje. Album je svirao preostali deo dana. U reci ljudi koji su mu nudili stare picture diskove i ploče sa omotima na rasklapanje u ograničenim tiražima, ruka jedne devojke gurnula je singlicu u belom omotu na pult. Karlu se ote prigušen krik i on odmah podiže pogled, ali je prodavnica bila prepuna mušterija. Krajičkom oka je ugledao vrata kako se zatvaraju, ali moglo je da se radi o bilo kome. I pored toga, provukao se ispod pulta i probio kroz gužvu do vrata. Izvio je vrat i pogledao u svim pravcima, ali nje više nije bilo. Nikakav Mini nije bio parkiran u blizini. Srce mu je snažno lupalo dok je ponovo ulazio u prodavnicu i probijao se do svog mesta za pultom. Mora da se pročulo da se danas razbacivao novcem; kao da je čitava tinejdžerska populacija opsela njegovu prodavnicu. “Čije je ovo?” upitao je držeći uvis ploču u belom omotu. Niko se nije javio. “Da li je tvoja?” upitao je prvu sledeću devojku u redu. Ona klimnu. Neko iza nje se iscerio poput hijene i on se oseti glupavo, međutim, što se njega tiče, možda je stvarno bila njena, a ona se suviše stidela da podigne ruku. Boja omota mogla je da ga natera da zamisli nekoga ko uopšte nije bio tu. Uzeo je ostatak stvari, koje devojka očigledno nije očekivala da će prodati, zatim zapalio cigaretu i
sklonio singlicu sa belim omotom ispod reda CD-a, daje pogleda kasnije. Sa ogromnim olakašanjem je zaključao vrata i okrenuo tablicu otvoreno/zatvoreno. Uopšte mu nije bio potreban sav ovaj nemir. Stajao je i gledao kišu kroz staklo dok je palio cigaretu, a onda je sklonio upaljač u džep jakne. Kola su prigušeno škripala kočeći pred crvenim svetlom. Karl je pušio nervozno, njegovog straha od nepoznate devojke i singlice u nezadovoljan belom omotuzbog kojupotvrde je donela sa sobom. Na svetlu popodneva bilo je lakše nalaziti razumna objašnjenja. Ali kada je došlo vreme senki u sumrak, činilo se neosporno da su njegove opsesije baziraju na činjenicama. Gledao je svetla na vozilima kako blješte i tope se u vlažne odraze kao srebrni vodopadi. Jako povukavši dim, od čega mu se zavrtelo u glavi, okrenuo se od izloga i vratio se pultu. Osećao se kao buba u staklenoj tegli. Možda ga posmatraju sa prozora preko puta ulice. Žele da vide kako će reagovati dok bude slušao singlicu. Neka im bude! Podigao ju je i izvukao iz njenog praznog omota, držeći je za ivice i nameštajući je tako da svetlost pada na nju. Ništa nije pisalo u sredini, ali na završnom prstenu je uspeo da nazre zapis: “То ti je gas.” Ništa mu to nije značilo. Bila je to samo jedna od internih opaski kakve su rezači vinila voleli. Veoma pažljivo je postavio ploču na gramafon i namestio iglu pre nego što ju je oslobodio. Spustila se sa onim zadovoljavajućim zvukom udarca o vinil koji je čuo mili on puta. Nije važno koliko je vinil nov, uvek ste čuli i nešto pored muzike, čak i ako je to bilo samo šuštanje prašine. Pitao se šta će čuti dok se igla probijala prema zapisu s muzikom. Ali ništa se nije čulo. Proverio je pojačalo. Sve je bilo uključeno, a ton je bio odvrnut. Pogledao je iglu. Na trećini ploče, a još uvek se nije čuo nikakav zvuk. Pojačao je ton i pažljivije oslušnuo. Čuo je uobičajene šumove koje imate na početku i kraju ploča. Kada se završilo, vratio je iglu i pustio ploču ponovo. S najjače odvrnutim tonom, učinilo mu se da može da čuje samu iglu kako se delić dublje zariva u brazde. Osetio je kako ga privlači taj zvuk. Bez smetnje muzike, delovao je nekako čistije, elementarnije. Stavio je drugu stranu, opet isto. Sto je više puštao i slušao, više mu se uvlačilo pod kožu. Primetio je takođe da je čelo počelo da ga boli na mestu gde se koža zatezala preko njega. Oštar, iritirajući bol, kao posekotina od papira. Bolelo to njega ili ne, postao je rob ploče. Zavoleo je njenu tišinu čim je
osetio potrebu za zvucima koji jesu bili prisutni, ako si slušao dovoljno pažljivo. Puštao ju je ponovo i ponovo, dok nije zapao u stanje blisko ushićenosti. Zaključao je radnju oko ponoći i odšetao do kola. Ploča u belom omotu nalazila se u mekoj, podstavljenoj koverti pod njegovom miškom. Pažljivo ju je položioi očima na suvozačevo i upalio motor. Voziozajekolima kao robot, ne trepćući preletajućisedište put pred sobom u potrazi hibridne devojke. Znao je na šta je to plesala, a sada je i sam to iskusio. U prodavnici. Preslušavajući ploču nanovo i nanovo. Zidovi i tavanica su iščezli i on se osećao kao da se nalazi u centru spirale koja se sputila na njega pravo sa neba. Dok je čekao na crvenom, i dok je kiša lagano sipkala po vetrobranskom staklu, Karl je pritisnuo upaljač i zavukao ruku u čizmu. Stavio je cigaretu među usne. Upaljač je iskočio i on ga izvuče. Zagledao se u goruću spiralu na kratko, pre nego što je zabio srednji prst leve šake u upaljač i pritisnuo jagodicu o elemenat. Nije ni trepnuo. Kiša je počela gušće da pada po kolima, tiho dobujući po krovu. Upalilo se zeleno svetio, ali on se nije pomerio. Miris spaljenog mesa ispunio je unutrašnjost automobila. Duboko u Karlu, u jednom njegovom malom delu, majušni vrisak buknuo je poput plamena u kaminu, potom zatitrao i ugasio se. Povukao j e prst j edino kada j e osetio da mu nokat neprij atno struže o metalni namotaj. Prst mu je bio crn i spržen. Njegovo lice je bilo bezizražajno. Na semaforu je ponovo bilo crveno. Vratio je upaljač na rnesto i sačekao promenu svetla. Kada se promenilo, ubacio je u prvu, i trgnuo se kada mu se prst očešao o suvozačevo sedište. Koliko će vremena proći pre nego što se ona pojavi? Vozio se polako, da joj da dovoljno vremena, ali nje nije bilo, i ubrzo se našao pred svojim stanom. Možda ga čeka unutra. Doksepeo uz stepenice, proučavao je prst sa začuđenim, detinjim izrazom lica. Još uvek nije krvario. Zavukao je ruku u svoj zadnji džep da proveri kartu. Još uvek je bila tamo. Navikao je na njeno trenje o materijal pantalona, pa je nije ni primećivao. Stan je bio prazan, ali kao da više nije bio njegov. Kada je stavio ploču i odvrnuo ton, osećao je omamljujuću mešavinu euforije i praznine. Ćelo ga je
svrbelo. Pitao se da li je i Bez umešan. “То ti je gas.” Tako nešto bi Bez rekao. Devojka nije mogla sama da snimi, ureže i iseče ploču; morala je da ima sarađnike. Neko mora da naseljava ulice na njegovoj mapi. Osmotrio je hiljade ploča koje su ukrašavale njegove zidove. Protraćio je toliko vremena u potrazi za svom tom bukom, a sve vreme ga je prava muzika čekala samo nekoliko ulica dalje. U kuhinji je upalio ringlu na najjače i posmatrao dok se zagreva. Još uvek je čuo muziku kako se leluj a oko njega, čineći od nj ega svoju srž. Ali čelo ga je bolelo, poput počešane opekotine od sunca. Možda može da spali bol prislanjanjem čela na ringlu. Nagnuo se nad štednjak i upravo krenuo to da uradi, kada je napolju začuo kola koja su se zaustavila. To je ona. Napustio je kuhinju ne isključivši štednjak i pogledao kroz prozor dnevne sobe. Crni Mini je bio parkiran ispred njegovog Eskorta. Pošao je do vrata i, dok je bacao pogled unazad za trenutak, pre nego što če zatvoriti vrata, osetio je poriv. Shvatio je da mu je ovo poslednja šansa. Ako se sada ne osvrne, možda više nikada neće imati priliku. Pogledao je Kristininu fotografiju, koju je još uvek držao pored kreveta i osetio ubod kajanja. Ali kada je izoštrio svoj pogled, video je da ona sada više liči na Siouxsie. I na slatkiš koji čeka napolju u kolima. Ostavio je vrata otvorena i sišao niz stepenice. Kada je stupio na ulicu, osetio je topli povetarac i nanjušio blagi miris gasa. Karta je bila u njegovom zadnjem džepu. Posegnuo je za kvakom na vratima Minija, ali devojka brzo dade gas i pomeri kola par koraka napred, da ga odvrati od toga. On krenu prema svojim kolima i baci pogled kroz staklo Minija. Na zadnjem sedištu ležao je dugi nož. Pratio ju je Eskortom. Skrenula je sa njegove uobičajene putanje u sklop polukružnih ulica u kojima ju je izgubio prvi put. Uprkos povređenom prstu, uspevao je da je sledi. Put je zavrtao udesno, onda su i oni skrenuli udesno, i zavrtali još malo. Izgledalo je kao da se približavaju nekom skrivenom središtu. Primetio je toranj sa satom među školskim građevinama, ali sat na nj emu nij e imao kazaljke. Dao je gas i osetio, kada je prošao igralište, da put još uvek zavija udesno. Ulicama su se nizali prozori na zavorenim balkonima. Kakav je to prigradsko propadanje moglo da se dogodi usred ovog
primernog pejzaža? Karl izvuče kartu iz zadnjeg džepa i razmota je. Kao što se u izmaglici i sećao, postojala je grupa kružnih ulica, zapravo spirala. Povedi me nazad, Povedi me nazad, u mislima je nagovarao devojku u kolima ispred njega. Ali ona ga je vodila dalje. Ponovo su skrenuli desno i sada su kuće nestale, oslobađajući prostor za smetlište, niz električnih stubova i jednu ogromnu plinaru. Devojka je zaustavila kola i krenula peške. Karl je morao da potrči da bi održao rastojanje. Hodali su po zemljištu prekrivenom korovom i beladonama. Pogledao je na kartu. Išli su u pravcu kruga koji se nalazio u centru uvijenog lavirinta ulica. Plinara. Izdizala se pred njima, predivno čudovište sastavljeno od preklopljenih, izuvijanih metalnih ploča. Teleskopska spirala spremna da se širi ili sužava. Sijala je na mesečini i izgledala kao da lebdi nad zemljom poput sablasne vrteške. Karl je pratio devojku do podnožja plinare. Dugi nož je izbijao iz zadnjeg džepa njenih farmerki. Kada je stigla do otvora, okrenula se i pogledala. Mesečina je obasjala njeno lice, koje je Karl sada po prvi put video van svoga sna. Bila je, baš kao što je sanjao, savršena sinteza Siouxsie i Kristine. Imala je najlepše lice koje je ikada video. Osetio je težinu U” stomaku. Ali to je bila uzaludna ljubav i njegovo srce se skameni. Zaplakao bi da nije bilo detalja na njenom čelu, zbog koga ga je, iako ga je video samo na kratko, prošla jeza čitavim telom. Ona se okrenu i nestade u plinari. Karl ju je pratio jer, budući da više nije kontrolisao svoje postupke, nije imao izbora. Unutar ogromne odaje je bilo mračno i Karl je morao da se osloni na druga čula. Podigao je ruke da zaštiti lice dok je koračao napred. Preovladavajući utisak bio je šum: stotine hiljada stopala koja se polako vuku po podu, a u najvišim delovima kože od metala odjekivalo je višetruko uveličano šištanje, pucketanje i topovska paljba sa ploče sa belim omotom. Zvuk se zario u Karla poput kuka i on se osećao kao da ga one uvlače među masu tela koja su se klatila. Zamislio je mrtvačnicu sa lešinama, oguljenim glavama i krvavim kostima.
Osetio je još nešto, ali nije mogao tačno da kaže šta. Karl se prepustio tihoj muzici, ali je tama probudila njegov strah i on oseti kako ga razvlače na komade. Imao je sliku devojčinog čela u glavi i zamislio da su svi klateći, začarani oblici oko njega na sličan način osakaćeni. Oni se pribiše bliže njemu, i on s užasom shvati da je osetio njihovu blizinu ne samo u mislima, već i telom. Zamišljao je da može da oseti Kristinin dah na svom licu, tako da je za trenutak plinara postala gotovo rajsko mesto. Ali još uvek je bio prisutan neprijatan osećaj da nešto drugo nije u redu, a nije znao šta. Nešto oko njega što bi morao da uzme u obzir. Hladan predmet mu poseče čelo i on oseti toplu tečnost kako mu se sliva u oči. Onda devojka jače pritisnu nožem, ali to je bio nežan, intiman dodir, koji je imao nameru da označi, ne da povredi. Karl se uspaniči. Ovo nisu bih njegovi ljudi. Ovo nije bila njegova proslava. Nikada nije želeo zaborav, već samo promenu. Nešto tajnovito i novo. Sada je želeo nazad svoj stari život. Koliko je on mogao da oceni, plašili su se mraka. Zavukao je ruku u džep kožne jakne i obuhvatio prstima svoj upaljač. Podigao gaje do očiju i u istom trenutku kada je kresnuo točkić i stvorio bljesak, živopisnu sliku stotina podignutih čela označenih tanušnim spiralnim ožiljcima, shvatio je šta je ona druga stvar. Vrlo blesava stvar, zapravo. Miris gasa.
Anđela Karter je rođena 1940. u Južnom Jorkširu, u engleskoj, a umrla je iznenada 1992. Svoj prvi roman Igra senki objavila je 1965, dobila nagradu Džon Levlin Rajs za svoj drugi, Magična prodavnica igračaka, kao i nagradu SOMERSET MOM za treći, Nekoliko vrsta opažanja. Od tada je objavila Heroji i zloće, Noći u cirkusu, Ljubav (preveden i kod nas) i poslednji Mudra deca. Autor je i nekoliko zbirki priča, kao i dve knjige publicističke proze. Zbirka Krvava prostorija sadrži priče kojima je inspirisan scenario za film Nila Džordaria LI društvu vukova. Ova priča jedna je od posiednjih koje je napisala, objavljena je u Književnom dodatku The Village Voicea 1992, a napisana je u čast Jana Svankmajera, praškog animatora i njegovog filma Alisa.
Angela Carter ALISA U PRAGU, ILI ČUDESNA SOBA U gradu Pragu, jednom, beše zima. Izvan neobične sobe, bioProslavljeni je znak naDr. vratima koji kaže: “Zabranjeno.” Unutra, unutra, oh, uđi i vidi! Dl. Proslavljeni Dr. Di, koji je izgledao ćelom svetu kao Deda Mraz zbog svoje duge, bele brade i jabukolikih obraza, mozgao je o svom kristalu, zastrašujućoj sferi koja je sadržavala sve što jeste, ili je bilo, ili će ikada biti. Bila je to okrugla lopta od punog stakla i odavala je varljivi utisak bestežinstva, zbog toga što se sve kroz nju vidi a mi pogrešno podrazumevamo jednakost između lakoće i providnosti, da sve kroz šta svetlost prolazi ne može da postoji tako da ne može ni da teži. U stvari. Doktorova kristalna kugla je dovoljno teška da izazove ozbiljne povrede pa Doktorov asistent, Ned Keli, Covek sa Gvozdenom Maskom, često odmerava kuglu u jednoj ruci ili je baca napred nazad, iz jedne u drugu ruku, odmeravajući lomljivost šuplje kosti, lobanje njegovog gospodara, dok ovaj nemarno blene u neku knjigu. Ned Keli bi za ubistvo optužio anđele. Rekao bi da su anđeli došli iz sfere. Svi znaju da anđeli u njoj žive. Kristal liči na: vodnjikavu vlagu, zamrznutu; stakleno oko, bez ženice i dužice — samo vrsta providnog oka koje bi, u stvari, znalac mogao da kostruiše kao pomagalo da vidi nevidljivo; suzu, okruglu,kako se oblikuje u oku, jer suza dobija svoj karakteristični oblik kruške, što mi smatramo oblikom “suze”, tek delovanjem pada; blještavu kap koja zatreperi, ponekad, na vrhu Doktorovog gotovo presahlog stojka, proizašla iz mlohave, zbog toga ne manje ustrajne i primetne jutarnje erekcije, i uvek ga je podsećala na kap rose, kap rose koja beskonačno samo što ne padne sa nerascvetalih latica ruže i, zbog toga, kao suza, zadržava savršenstvo svoga oboda samo odbij anj em da prihvati slobodan pad, ostajući ono što jeste, zato što odbija da postane ono što bi mogla biti, antiteza metamorfoze; i još, u staroj Engleskoj, u daljini, znak Du Drop In-a će uvek, ta vesela igra reči, prikazivati amputirani sferoid, prenasut šljokicama, jer je firmopisac, da bi demonstrirao ideju “kapljice”, morao da pretstavi rosu u činu padanja i zbog
toga, što se tiče ovog poređenja, ona nije ni nalik pomenutoi kugli koja je ležala na otvorenom doktorovom anđeoskom dlanu. Za Dr.Dija, nevidljivo je samo još jedna neistražena zemlja, hrabri novi svet. Na isteku šesnastog veka, tamo gde se spaja sa sedamnaestim vekom, sve škripi i klati se nevoljno kao vrata uklete kuće. Kroz ta vrata, u daljini, možemo uočiti udaljeno svetio Vremena Razuma, ali vraški će ga malo pasti na Prag, glavni grad paranoje, gde gatare žive u Zlatnoj Aleji u kolibama tako malim da bi se neka oveća lutka osetiìa skučenom, i tamo postoji jedna određena kuća u Alhemičarevoj Ulici koja jedino postaje vidljiva tokom guste magle. ( Sunčanim danima, videćete samo kamen.) Ali, čak i tokom magle, samo oni koji su rođeni na Sabat mogu da vide kuću. Kao lampa kad istinjava u nedavno iseljenoj sobi, Renesansa je svetlela, bledela i ugasila se. Svet je iznenada otkrio sebe začuđujuće beskonačnim, ali pošto je mašta ostala, jer, nakon svega, ona je samo ljudska, konačna, našim maštama je trebalo malo vremena da se priključe. Ako će Frensis Bejkon umreti 1626. kao mučenik eksperimentalne nauke, tako što će se prehladiti punećì mrtvu kokošku snegom Haigejt Hila da bi video da li će ostati sveza, a u Pragu, gde je Dr. Faust jednom prebivao na Karlovom Trgu, Dr. Di, prognani alhemičar, čeka pojavu anđela u čudesnoj sobi Nadvojvode Rudolfa, mi još uvek šeprtljamo prema kraju prethodnog veka. Nadvojvoda Rudolf čuva svoju neprocenjivu kolekciju blaga u toj čudesnoj sobi; on ubraja doktora u ova blaga pa je zbog toga primoran da ubroji i doktorovog asistenta, neizrecivo ružnog i gvozdenolikog Kelija. Nadvojvoda Rudolf ima luđačke oči. Te oči su ogledala njegove duše. Veoma je hladno ovog poslepodneva, vreme je takvo da tera čoveka na pišanje. Mesec je već izašao, mesec boje voska za svece i, kao što nebo izgubi boju kada padne noć, mesec postaje belji, hladniji, beo kao izvor sve hladnoće sveta, kao da će, kada zimski mesec dostigne svoj hladni meridijan, sve da se zaledi — ne samo voda u vrču i mastilo u mastionici, nego i krv u venama, vodnjikava vlaga. Metamorfoza. U svom tamo-vamo neredu, grančice na golom drveću kroz debeo prozor liče na one nasumične ogrebotine nastale od stalnog korišćenja koje
jedino možete da vidite kada podignete svoju vinsku čašu ka svetlu. Težak mraz je izmrvio površinu dubokog snega na Nadvojvodinim nakrivljenim krovovima i kupolama. U snegu gavran: grakće! Dr. Di zna jezik ptica i ponekad ga govori, ali ono što ptice govore je redovno banalno: sve što je gavran govorio, iznova i iznova, bilo je: “Jadni Tom je zaglavio!” Iznad doktorove glave, viseći sa niskog plafona, klatila se grlica, preparirana. U mračnoj sobi možemo da raspoznamo, među mnogim drugim stvarima, nasumično nabacan kišobran, šivaću mašinu, i sto za seciranje; gavrana i pisaći sto; ostarelu morsku sirenu, jadno uvenulo stvorenje, skučeno u fetalnom položaju u tegli, pramen njene sedekose otplutao je kroz groznu tečnost koja ju je održavala, njeni obrisi postajali su zelenkasti i unekoliko izmenjeni neravninama na staklu. Dr. Di bi voleo, kao društvo ovoj sireni, da drži u kavezu, ako je živ, ili, ako je mrtav, u začepljenoj boci, anđela. Bilo je to vreme za ljubav prema čudima. Dr. Dijev asistent, Ned Keli, Ćovek sa gvozdenom maskom, takođe je u potrazi za anđelima. On zuri u sjajni, odražavajući ekran svog proročkog diska, načinjenog od poliranog kamenog uglja. Anđeli su ga posećivali češće nego doktora, ali, iz nekog razloga, Dr. Di ne može da vidi Kelijeve posetioce, iako prave gužvu na površini proročkog diska, klikčući svojim visokim, probadajućim glasovima slično cvrkutu kreol-ptica kojim oni komuniciraju. To je velika tuga za njega. Keli je, pak, fenomenalno obdaren u ovom pravcu i beleži u blok intonaciju njihovog govora iz koje, iako on to sam ne razume, doktor ushićeno izvlači smisao. Ali, danas, ne ide. Keli zeva. Isteže se. On oseća pritisak vremena na svojoj bešici.
* Klonja na vrhu kule je rupa u podu iza zastakljenih vrata. Nalazila se iznad još jedne klonje, sa još jednom rupom, iznad još jedne klonje, i još jedne rupe, i tako dalje, još sedam klonia niže, i još sedam rupa, sve dok vaša izlučevina najzad ne tresne u septičku jamu daleko dole. Hladnoća ne daje maha smradu, hvala Bogu.
Dr. Di, večiti tragač za znanjem, izračunao je brzinu letećeg govna. Iako se čovek mogao obesiti u klonji sa lakoćom i užitkom, vežući konopac oko grede iznad i pustivši se u prazninu dozvolivši gravitaciji da mu slomi vrat, Keli, bilo na stolici ili mokreći, nikada ne dozvoljava sebi da ga klonja podseti na “dugi pad” čak ni, koliko god kratko, da se divi sopstvenom instrumentu zbog straha od fraze “dobro visi” koja ga podseća na gužvu koju je zamalo izbegao u svojoj rodnoj Engleskoj, jednom, zbog prevare, u Lankasteru; jednom, zbog falsifikovanja, u Rutlandšajru; i jednom zbog izigravanja poverenja u Ešbi-de-la-Zušu. Ali uši su mu bile odrezane na sramnom stubu u Volton-le-Dejlu, nakon što je iskopao leš sa crkvenog groblja radi nekromantije, ili možda pljačke groba, i to je razlog što je, da bi sakrio amputaciju, stalno nosio gvozdenu masku napravljenu prema onoj koju će nositi njegov imenjak tri stotine godina kasnije u zemlji koja još uvek ne postoji, gvozdenu masku koja izgleda kao prevrnuto vedro sa prorezima za oči. Keli se, otkopčavajući se, pita hoće li se njegova pišaćka smrznuti prilikom pada; da li je, danas, dovoljno hladno u Pragu da on ispiša ledeni luk. Nije. Zakopčava se ponovo. Ženama je ova klonja bila ogavna. Na svu sreću, malo ih je dolazilo ovde, u čarobnjakovu kulu, gde je Nadvojvoda Rudolf držao svoju zbirku čuda, svoj proto-muzej, svoju “Wunderkammer”, svoj “cabinet des curiosites”, tu čudesnu sobu o kojoj govorimo. Postoji teorija, koju nalazim ubedljivom, da je potraga za znanjem, u osnovi, traganje za odgovorom na pitanje: “Gde sam bio pre nego što sam rođen?” Na početku bejaše... šta? Možda, na početku, bejaše čudesna soba, soba kao ova, puna čudesa; a sada je ta soba i sve što ona sadrži za vas zabranjena, iako je stvorena baš zbog vas, bila pripremana za vas od početka vremena, a vi ćete da provedete ceo život pokušavajući da je se setite. Keli je jednom odvukao Nadvojvodu u stranu i ponudio mu, po određenoj ceni, mali deo početka, krišku voća sa Drveta Znanja Dobra i Zla
samog, za koje je Keli izjavio da ga je nabavio od Jermenina koji gaje pronašao na planini Ararat, kako raste u senci olupine Barke. Kriška se vremenom osušila i izgledala je veoma nalik dehidriranom uvetu. Nadvojvoda se brzo opredelio da j e ona bila lažna, te da j e Keli bio prevaren. Nadvojvoda nije bio lakoveran. Pre će biti da je posedovao bezgraničnu da zna zvezde sve i izuzetnu plemenitost uverenja. Noću, on stoji na vrhu kule želju i posmatra u društvu Tiho Brahea i Johana Keplera, jer preko dana, ne povlači nijedan potez i ne donosi odluku dok se ne konsultuje sa astrolozima u njihovim zodiačkim šeširima a ipak, u to vreme ni astrolog ni astronom nisu mogli da objasne razlike u svojim disciplinama. Nije bio lakoveran. Ali imao je svojih osobenosti. Nadvojvoda u svojoj spavaćoj sobi drži lava okovanog kao neku vrstu psa-čuvara ili, s obzirom da je lav član porodice felis a ne porodice cave canem, gigantske čuvar-mačke. Zbog straha od lavovih žutih zuba. Nadvojvoda ih je povadio. Sada ta jadna zver ne može da žvaće, mora da opstaje na pomijama. Lav leži sa glavom na šapama, sanjajući. Kada bi mogao da mu otvoriš mozak ovog trenutka, ništa drugo ne bi našao do slike goveđe šnicle. U međuvremenu, Nadvojvoda, u zastorenoj privatnosti svog kreveta, grli nešto, Bog zna šta. Šta god daje, on to radi sa takvom energij om da zvono koje visi preko kreveta biva uznemireno od trešenj a i ritmičkog naginj anj a, tako da bat udara po stranama. Ting-a-ling. Zvono je izliveno iz electrum magicum-a. Paracelzus je pacov rekao glodao da će zvono izliveno iz electrum magicuma okupiti duhove. Ako bi Nadvojvodin prst tokom noći, ovaj će bez svoje volje protresti zvono tako da će duhovi doći i poterati pacova, zato što lav, iako je sui generis mačka, nije dovoljno mačka duhom da bi obavljao kućevne dužnosti klasičnog mišolovca, ni koliko mala kaliko zverčica koja dobrom doktoru pravi društvo i često, iz čiste ljubavi, donosi krznene trofeje onih koje je satrla. Iako zvono zvoni, tiho u početku, a onda sve jače kako se Nadvojvoda bliži kraju svog putovanja, duhovi ne dolaze. Ali, nije bilo ni pacova. Prepolovljena smokva pada sa kreveta na mermerni pod uz meko,
iznureno plop, ispraćena svežnjem banana, koje su se raspršile i mlitavo razišle, kao da im je tako naređeno. “Zašto ne može da radi ono sa mesom, kao ostali ljudi”, kukao je gladni lav. Da li to Nadvojvoda izvodi snošaj sa voćnom salatom? Ili sa šeširom Karmen Miranda? Još gore. Svežanj banana odražavao je Nadvojvodin entuzijazam za novo otkrivene proizvode iz Amerike, O, hrabri novi sveti Postoji ulica u Pragu koja se zove “Novi svet” (Novy Svet). Svežanj banana je tek pristigao sa Bermuda preko njegovog rođaka iz Spanije, koji je znao šta on voli. Gajio je poseban entuzijazam prema čudnim biljkama, i svake nedelje je upadao u kontraverze sa svojim mandracima, tim bradavičavim, rutavim korenjem koje niče (Nadvojvoda zadrhti zadovoljno kad god pomisli na to) iz sperme i vode koji isteknu iz obešenog čoveka. Mandraci mirno žive u specijalnom kabinetu. Nedu Keliju zapada odvratna dužnost da zapere mlekom svaki od ovih koren ova jednom nedeljno i odene ih u čiste lanene spavaćice. Keli, nevoljno, s obzirom da ga korenje, bradavice i ostalo, potsećaju na mnoge muževne udove, a on njima ne voli da se bavi, zamišljajući da promuklo ismevaju njegovu muškost dok ih opslužuje, verujući da ga čine manje muškarcem. Nadvojvodina kolekcija takođe sadrži neke fenomenalne primerke cocodemera, ili duplog kokosa, koji raste u obliku, ali baš u obliku, karličnog pojasa žene, stopu je dugačak, širok i rascepljen, ne zezam vas. Nadvojvoda i njegovi planiraju da izvedu biljni brak i uzgaje — man-demer ili baštovani coco-drake — u sopstvenim staklenicima. ( potomka Sam Nadvojvoda je provereni neženja.) Zvono prestaje. Lav uzdiše sa olakšanjem i još jednom spušta svoju glavu na teške šape: “Sada mogu da spavam!” Onda, ispod baldahina, na drugoj kraju kreveta, počinje da curi prava bujica koja ubrzo formira tamne, nezgodne, barice na podu. Ali, pre nego što optužite Nadvojvodu za gadost, zabodite prst u baricu i liznite ga. Savršeno!
Zato jer su ovo lepljive barice sveže isceđenog grožđanog soka, i jabukovog soka, i breskvinog soka, soka od breskvi, šljiva, krušaka, malina, jagoda, trešanja, kupina, borovnica, ogrozda... Soba je ispunjena predivnim zrelim mirisom letnjeg pudinga, mada, napolju, na zaleđenoj kuli, gavran i dalje grakće svoj melanholični zov: “Jadni Tom je zaglavio!” A sred zime je. Noć je bila. Udovica Noć, stara žena u žalosti, sa velikim, crnim krilima, došla je da udara na prozor; zadržavali su je napolju lampama i svećama. Kada se vratio u laboratoriju, Ned Keli je zatekao profesora kako je otklimao u san kao što je starac često činio, ovih dana, kako se dan bližio kraju, a kristalna kugla mu se otkotrljala sa dlana u krilo kako je ležao zavaljen u svoju crnu hrastovu stolicu, i sada, s obzirom da se opet pokrenuo potaknut svojim snom, ponovo se zakotrljala sa njegovog krila, na pod, gde se prizemljila meko bubnuvši u šuške — bez oštećenja — gde ju je mala kaliko mačka onesposobila bez problema jednim laganim zamahom desne šape, a onda je počela da se igra s njom, gurajući je tamo-ovamo pre nego što je ovladala coup de graceom. Sa dugim uzdahom, Keli se još jednom obratio svom proročkom disku, iako se danas osećao jalovim za postignuća. Ironično je zapazio da, čak i kad bi jedan mali pernati anđeo ikad, makar samo jednom, pobegao iz proročkog diska i ulepršao u laboratoriju, mačka bi ga sigurno ukebala. Ne, znao je Keli, tako nešto nije moguće. Kada biste mogli da pogledate u Kelijev mozak, pronašli biste mašinu za računanje. Udovica Noć ofarbala je prozore u crno. Tada, odjednom, mačka je proizvela zvuk žustro pocepanog papira, zvuk istraživanja i zabrinutosti. Pacov? Keli se okrenuo da pogleda. Mačka je, nakrivljene glave, posmatrala sa takvim savesnim intenzitetom, da su joj se šiljate uši susrele vrhovima, nešto što je ležalo na podu pored kristalne kugle, tako da je na prvi pogled izgledalo kao da je stakleno oko pustilo suzu. Ali pogledaj ponovo. Keli je pogledao ponovo i počeo da mrmlja i blebeće. Mačka se podigla i uzmakla sve u jednom tečnom pokretu, šišteći, nakostrešenim repom pravo nagore, ukrućenim kao drška od metle, previše
uplašena da bi dozvolila da čak i podražaj napada na ovo stvorenje, veličine otprilike malog prsta koje je prsnulo iz kristalne kugle kao daje lopta bila mehur. Ali taj prolaz nije ni polomio ni rascepio kuglu; bila je i dalje čitava, kao da se ponovo zatopila nakon izlaska majušnog deteta koje, tako naglo ispušteno iz zada njubineočekivanog okruženja, eksperimentalno proteže svoje malene udove isprobalo granice novog nevidljivog okruženja oko sebe. Keli je promucao: “Mora da postoji neko razumno objašnjenje!” Iako su bili isuviše mali da bi ih on video, njen zubi su zadržali providnost i iskrzanene ivice početne faze drugih zuba; njena ravna, plava kosa bila je ošišana u razbarušene pramenove; namrgodila se i uspravila se u sedeći položaj, gledajući oko sebe sa vidljivim neodobravanjem. Mačka je, zgurivši se ushićeno, oborila retortu i dobra količina elixir vitae je pocurila kroz šuške. Na zvuk udara, doktor se probudio i nije bio začuđen što je vidi. Poželeo joj je milosrdnu dobrodošlicu na jeziku svog žutosmeđeg ljubimca. Kako li je dospela ovde? Klečala je kraj okvira kamina u dnevnoj sobi svog prebivališta, gledajući se u ogledalo. Iz dosade, duvala je u staklo dok se skroz nije zamaglilo i onda, jednim prstom, nacrtala je vrata. Vrata su se otvorila. Uskočila je i, nakon kratkog zbunjenog razrogačenog pogleda na prostranu, sumornu prostoriju, jedva osvetljenu sa pet sveca najednom svećnjaku i punu belosvetskog krša, njen vidik je bio pokriven šapom i kandžama ogromne mačke spremne za napad, koja je strašno dobijala u veličini joj jer se je približavala, i onda, tras! je iz kao “vreme će biti” “vreme kako je bilo”, providna supstanca oko prešla nje prsnula sapunica i etou je, u svojoj rože haljinici, leži na nekoj tečnosti, a u nju su zurili jedan starac sa dugom, belom bradom i čovek sa kantom za ugalj na glavi. Usnejoj se pomeriše ali nikakav zvuk nije izašao; ostavila je svoj glas za sobom iza ogledala. Uletela je u napad zlovolje i udarala petama o pod, jecajući gnevno. Doktor, koji je u nekom premotanom prošlom vremenu i sam podizao sopstvenu decu, ju je ostavio na miru sve dok, istrošivši se, nije uzdahnula i zagunđala, oborivši oči, tada je zagrabio u dubine velike porculanske činije na polici i iz nje stvorio jagodu.
Dete je sumnjičavo prihvatilo jagodu, jer je bila, iako nevelika, kao njena glava. Omirisala ju je, okretala u krug, i onda isprobala samo jedan mali griz, ostavljajući maleni krug belog u grimiznoj voćki. Imala je odlične zube. Nakon prvog griza, malo je porasla. Keli je nastavio da mumla: “Mora da postoji neko razumno objašnjenje.” Dete je zastalo za sekund, uzelo još jedan probni griz, i porasla još malo. Mandraci u svojim belim spavaćicama probudili su se i počeli da mrmljaju između sebe. Najzad razuverena, progutala je ćelu jagodu, ali bila je lažno razuverena; sada se njena lanena kruna nenadano sudarila sa krovnom konstrukcijom, van dometa svećnjaka tako da nisu mogli da joj vide lice već samo gigantsku suzu koja je sa metalnim odjekom pljusnula o Ned Kelijev šlem, pa još jedna, a doktor, prisutan duhom, pre nego što bi došlo vreme da grade Barku, pritisnu fiolu elixir vitae u njenu šaku. Kada ga je ispila, ponovo se smanjila sve dok uskoro nije bila dovoljno mala da mu sedne u krilo, sa svojim plavim očima zagledanim u njegova bradu, belu kao sladoled i dugu poput nedelje. Ali ona nije imala krila. Keli, folirant, je znao da mora da postoji neko razumno objašnjenje ali nije mogao nijednog da se seti. Najzad je pronašla svoj glas. “Reci mi”, rekla je, “rešenje ovog problema: Guverner Kgujnija želi da priredi malu večerinku, i poziva prijatelja svog oca, tasta svog brata, brata svog tasta, i oca svog šuraka. Nađite broj gostiju.” 1 Na zvuk njenog glasa, koji je bio čist kao ogledalo, sve se u čudnoj sobi zatreslo i uzdrhtalo i, za trenutak, izgledalo kao naslikano na gazi, kao pozorišni efekat, kao da bi moglo da nestane kada bi se svetio upalilo. Dr. Di je pogladio svoju bradu, refleksno. Mogao je da da odgovore na mnoga pitanja, ili je znao gde da ih pronađe. Otišao je i uhvatio zvezdu padalicu — nije li deo nje bio pored punjenog dodoa? Oploditi agresivno falusoidnog mandraka, sa njegovom dvostrukom muškošću, kao što mu i ime kaže, bio je zadatak za koji bi, smatrao je, svaštojedac Nadvojvoda, sa svojim entuzijazmom prema ezoteričnoj erotici, mogao da se pokaže sposobnim. A odgovor na druge dve tričarije koje je pesnik postavio mogli su da se nađu, zasigurno, posredovanjem anđela, samo ako ih neko dovoljno dugo zaziva.
Iskreno je verovao da ne postoji što se ne može znati. To je ono što ga čini modernim. Ali, na pitanje deteta, nije mogao da zamisli odgovor. Keli, primoran protivno svojoj prirodi da posumnja u prisustvo drugog sveta koji bi uništio njegovo pouzdanje u trikove, potonuo je u introspekciju, i nije je čak ni čuo. Pa ipak, takva čarolija kakva postoji u tom svetu, nasuprot svetovima koji se mogu napraviti od rečnika, može biti stvarna samo kada je lažna i Dr. Di sam, dok bejaše član Kembridž Futlajtsa, na univerzitetu, pre nego što mu je brada bila duga i bela, režirao je čuvenu predstavu Aristofanovog Mira na Triniti Koledžu, u kojoj je poslao potrčka pravo u raj, sa krcatom korpom, kao da ide u isporuku, na leđima džinovske bube. Arkitas je napravio golubicu od drveta. U Nirnbergu, prema Boteru, alhemičar je konstruisao i orla i muvu i pustio ih da lepršaju i klepeću kroz laboratoriju, na zadivljenje svih. U stara vremena, statue koje je Dedal sagradio uzdizale su svoje ruke, i pomerale noge zbog promene opterećenja, i zbog promene položaja žive. Albert Magnus, Veliki Mudrac, izlio je glavu od mesinga koja je govorila. Da li su živa ili ne, ta bića što se bacakaju i tresu toliko slično živima? Da li ova bića veruju za sebe da su ljudi? I ako misle, u kojoj tački će, vrlinom čiste intenzivnosti svog verovanja, to i postati? (U Pragu, gradu Golema, slika može da oživi.) Doktor puno razmišlja o tim stvarima i smatra da dete na njegovom krilu, brbljajući o stanovnicima drugog sveta, mora da je mali automat koji je iskočio Bog zna odakle. Za to vreme, vrata označena sa “Zabranjeno” opet se otvoriše. Ušlo je unutra. Kotrljalo se na točkićima, klateći se, isprekidano, samo što se ne sruši, galeon iz zemlje satnih mehanizama, visoko kao bukva, napredujući dostojanstvenim i nepostojanim ritmom, klimajući i truckajući rasipajući nevažne delove svoje obloge u hodu, kao lišće je šumelo, sada nasukano opasno se njihalo na pukotini u kamenom podu sa kojim njegovi točkići nisu mogli da se nose, sada je letelo užurbano i zbunjeno, skoro bez kontrole, klimalo, kliketalo, zujalo, eklektični džugernaut vidljivo na ivici kolapsa; bilo
je to teško poslepodne. Ali, iako je izgledalo kao ekscentrična samohotka, Arčimboldo Milaneze ga je gurao, skupljajući delove koji su otpadali sa njega, trubeći nad njegovim razaranjem, gurajući ga, potiskujući ga, s vremena na vreme podižući ga i noseći. Bio je sav umazan njegovim izlučevinama i željno očekivao dobro kupanje pošto bude vraćeno u čudesnu sobuputa. odakle je i došlo. Tamo će ga, Doktor i njegov asistent rastaviti do sledećeg Ova stvar pred nama, iako nije, nije bila i nikada neće biti živa, bila je oživljena i biće oživljena ponovo, ali, trenutno, nije, za sada, nakon konačnog guranja, stalo je nepomično mirno, točkića zaustavljenih, odvijeno, ispuštajući poslednji, tup, mehanički uzdah. Bradavica mu je otpala. Doktor ju je pokupio i ponudio detetu. Još jedna jagodal Odmahnula je glavom. Veličina i obline sekundarnih seksualnih karakteristika pokazivale su da je ovo stvorenje, kao i dete, ženskog pola. Ona živi u činiji sa voćem gde je doktor pronašao prvu jagodu. Kada je Nadvojvoda traži, Arčimboldo, koji ju je napravio, ponovo je sastavlja, aranžirajući voće od koga je napravljena na ram od pruća, uvek malo drugačije nego poslednji put već prema onome što staklenik pruža. Danas, njena kosa je bila bujno sastavljena od zelenog muskat grožđa, nos je bila kruška, oči lešnici, obrazi crvenkastosmeđe jabuke pomalo naborane — nema veze! Nadvojvoda je imao sklonost ka starijim ženama. Kada ju je slikar pripremio, izgledala je kao šešir Karmen Mirande na točkićima, ali njeno ime je bilo “Leto.” Ali sada, kakvo razaranje! Kosa zgnječena, nos spljeskan, grudi pokvarene, stomak isceđen. Dete je posmatralo ovaj prizor sa velikim interesovanjem. Ponovo je progovorila. Upitala je nestrpljivo: “Ako je 70 procenata izgubilo oko, 75 procenata uvo, 80 procenata ruku, 85 procenata nogu: koji procenat, najmanje, mora da je ostao bez sva četiri?”2 Još jednom ih je zapanjila. Zamislili su se, sva tri čoveka, i na kraju lagano odmahnuli glavama. Kao daje detetovo pitanje bila poslednja slamka, “Leto” se dezintegrisala — slegla, otklizala, prolila sa svoga rama u činiju sa voćem, dok je rasuto voće, neko skoro ćelo, poskakivalo kroz krš oko nje. Milaneze je, sa žaljenjem posmatrao svoje delo kako se dezintegriše.
Nije baš da Nadvojvoda voli da se pretvara daje ovo monstruozno biće živo, jer ništa neživo nije mu strano; zapravo, njega nije briga da li je ona živa ili ne, ono što on hoće da uradi je da uturi svog drugara u njenu veštačku stranost, možda zato što to radi zamišljajući sebe voćnjakom i ovaj zagrljaj, ovo zabijanje u sočno meso, koje nije meso kakvo mi poznajemo, ako volite, živa metafora — “fìca”, objašnjava Arčimboldo, prikazujući otvor — ovaj snošaj sa samim mesom leta oplodiće njegovu hladnu kraljevinu, snežnu zemlju iza prozora, gde krešteći gavran beskonačno lamentira nad nemilosrdnim vremenom. “Razum postaje neprijatelj koji potiskuje u nama tako mnogo mogućnosti za zadovoljstvo”, rekao je Frojd. Jednoga dana, kada se riba u reci smrzne, na dan hladnog lunarnog podneva, Nadvojvoda će doći kod Dr. Dija, sa njegovim ludim očima koje liče, jedno, na kupinu, drugo, na trešnju, i reći će: pretvori me u festival žetve! I jeste; ali vreme nije postajalo ništa bolje. Zgađen, Keli odsutno zgazi palu breskvu, tako izgubljen u mislima da nikad nije primetio ljubičastu fleku, a mala mačka je igrala kriket sa košticom breskve dok je Dr. Di, uzdrman sećanjima na decu u Engleskoj davnim i dalekim, gladio devojčicinu lanenastu kosu. “Oklen dolaziš ti?” upitao ju je. Pitanje ju je ponovo nagnalo na govor. “Ai B su započeli godinu svaki sa samo 1000 funti”, najavila je, važno. Tri čoveka se okrenuše i pogledaše je kao da samo što nije izrekla neku govorničku mudrost. Zabacila je svoju plavokosu glavu. Nastavila je. “Pozajmljivaše ne; niti krađaše ne. Na sledeću Novu Godinu imali su 60.000 funti medu sobom. Kako su to uradili?” 3 Nisu mogli da smisle odgovor. Nastavili su da bulje u nju, a reči su se pretvarale u prašinu u njihovim ustima. “Kako su to uradili?” ponovila je, sada skoro sa očajem, kao da bi, kada bi se makar sapleli na tačan odgovor, bila vraćena nazad, smanjena, ozbiljna, razumna, u kristalnoj kugli i time bačena nazad kroz ogledalo u “vreme će biti”, ili, čak i bolje, u knjigu iz koje je iskočila. “Jadni Tom je zaglavio”, ponudi gavran. Posle toga, dođe tišina.
Odgovori na Alisine zagonetke: 1 Jedan 2 Deset 3 Otišli su ednoga dana do Engleske Banke. A je stajao ispred, dok je B stajao sa druge strane. (Problemi i odgovori iz A Tangled Tale, Luis Kerol, London, 1885.) Alisu je stvorio logičar pa zato dolazi iz zemlje besmislica, to est, iz sveta bez-smisla-suprotnosti zdravog razuma; ovaj svet konstruisan je logičkom dedukcijom i kreiran jezikom, iako jezik relazi u apstrakciju u samom sebi.
Tomas Ligoti je rođen 1953. godine u Mičigenu, a sada živi u Detroitu.
The Washington Post ga naziva: “najvećim iznenađenjem i najneočekivanijim otkrićem još od Kiajva Barkera.” Posvećen je isključivo pisanju kratke proze i ona mu je sakupljena u tri zbirke: Pesme mrtvog snevača (1986), delimično konceptualnoj Grimskrajb: Njegovi životi i dela (1992) i Noctuary (1994). Ligotijev stil je smračan, iskićen i složen, mogao da se opiše kao nešto oštriji Lavkraft kraja dvadesetog veka (sa jakimbiuticajem veličanstvenog Kiarka Eštona Smita, pa čak i nagoveštajem gospodina Edgara Alana Poa negde u pozadini), lako nijedno njegovo delo nije lak posao za čitaoca, ono svakako nije u potpunosti arhaično i preslikano od pomenutih uzora, tako da strpljenje na kraju uvek biva nagrađeno. Nedavno mu se pojavila nova zbirka, Čudnovato vaskrsenje Viktora Frankenštajna, građanina Ženeve i druge gotske priče (1994) u izdanju specijaiizovanog izdavača Aksolotl Presa. “Poslednja Arlekinova gozba” jedan je od prvih Ligotijevih radova, prvi put objavljen relativno kasno, 1990. godine u časopisu The Fantasy & Scienece Fiction. Ovo je njegovo prvo objavljivanje kod nas.
Thomas Ligotti POSLEDNJA ARLEKINOVA GOZBA 1 Moje interesovanje za grad Miroko prvi put se pobudilo kada sam čuo da se u njemu održava jedan godišnji festival u kojem su, uz ostale učesnike ovakvih velelepnih svetkovina, udela trebali da imaju i klovnovi. Moj nekadašnji kolega, sada saradnik katedre za antropologiju jednog udaljenog univerziteta, pročitao je moj nedavno napisani rad (“Uloga klovna u američkim medijima”, Glasnik popularne kulture), i napisao mi da se maglovito seća kako je negde pročitao ili čuo za jedan grad u ovoj državi u kojem se svake godine održava nekakva “Gozba pajaca” i da smatra da je to u značajnoj vezi sa neobičnom oblasti koju proučavam, To je, naravno, bilo itekako s time povezano, a za moje akademske ciljeve u toj oblasti, kao i moje lične težnje, značilo je više nego što je on imao razloga da misli. Pored toga što sam predavao, već nekoliko godina bavio sam se raznovrsnim antropološkim projektima s osnovnim ciljem da uspešno predstavim važnost figure klovna u različitim kulturnim sadržajima. U proteklih dvadeset leta svake godine sam prisustvovao festivalima koji prethode uskršnjem postu, a održavaju se svuda po jugu Sjedinjenih Država. Svake godine naučio bih još ponešto o ezoteričnosti svetkovanja. Tokom tih proučavanja bio sam ushićeni učesnik — uz svoju redovnu ulogu antropologa, nastupao sam i lično u klovnovskoj maski. A ta uloga bila mi je milija od svega ostalog u životu. Za mene je pojam Klovnu obimu svog značenja oduvek obuhvatao svojstva plemenite prirode. Ja sam, za divno čudo, i sam bio umešan lakrdijaš i oduvek sam se ponosio veštinama koje sam uspeo da steknem marljivim radom. Pisao sam Državnoj službi za turizam i naznačio koje informacije želim, pri tom pokazavši zanesenjačku upornost koja me je prirodno obuzimala kod ovih stvari. Posle mnogo nedelja stigao mi je koverat žutomrke boje, sa utisnutim pečatom vlade. Unutra se nalazila jedna brošura koja je sadržala spisak svih raznovrsnih sezonskih svetkovina zvanično poznatih toj službi, i u prolazu sam primetio da ih je u kasnoj jeseni i zimi podjednako mnogo kao i u toplijim godišnjim dobima. Pismo ubačeno u brošuru objašnjavalo mi je da,
prema obimnim podacima iz njihovog arhiva, nijedan festival koji se drži u gradu Miroku nije zvanično prijavljen. Ponudili su, i pored toga, da mi daju svoja dokumenta na uvid ako bih poželeo da ispitam ovaj ili neki sličan predmet u cilju nekog konačnog projekta. U vreme kada su mi to predložili već sam se mučio pod toliko mnogo profesionalnih i ličnih tereta, da sam, umornim pokretom, jednostavno odložio koverat i njegovu sadržinu u jednu fìjoku, i nikada ih nisam ponovo razmotrio. Nekoliko meseci kasnije, međutim, plahovito sam zanemario svoje odgovornosti i prilično nasumice, upustio se u jedan novi projekat. To se desilo jednog podneva u kasno leto, dok sam se vozio na sever s namerom da pregledam neke časopise koje je držala biblioteka jednog drugog univerziteta. Kada sam se našao izvan grada, okolni predeo ispunila su sunčana polja i imanja, odvraćajući mi misli od znakova na autoputu kraj kojih sam prolazio. Uprkos tome, moj podsvesni duh naučnika mora da im je posvećivao revnosnu pažnju. Ime jednog grada stajalo je nerazgovetno u mom vidnom polju.fìjoke, Učenjak u meniprisiljen smesta da pronađe izvesne zapise iz jedne duboke mentalne i bejah načinim nekoliko brzopletih proračuna da bih odredio da li ima dovoljno vremena i razloga za jedno dodatno istraživačko putovanje. Ali izlaz sa autoputa pojavi se još brže, i ubrzo postah svestan da napuštam međudržavni put, prisećajući se obećanja saobraćajnog znaka da se grad nalazi samo sedam milja istočno. U tih sedam milja spadalo je nekoliko skretanja i neizbežna vožnja jednim privremenim sporednim putem, a odredište se čak nije moglo ni videti sve dok se ne bi u potpunosti savladao jedan strmi nagib. Dok sam se spuštao, još jedan koristan znak obavesti me da se nalazim unutar grada Miroka. Nekoliko razbacanih kuća na ivici grada behu prve građevine na koje sam naišao. Iza njih autoput određen brojem postajao je Ulica Taunshend, glavni drum Miroka. Pošto se nađoh u gradu, nadvlada me utisak da je mnogo veći nego što se činilo sa vrha onog brda na njegovom obodu. Primetih da se opšta brdovitost okolnog kraja takođe isticala i u samom Miroku. Ovde je, međutim, doživljaj bio drugačiji. Nije izgledalo da delovi grada valjano prijanjaju jedan uz drugi. Razlog tome delom su bila nepravilno brdovita mesta na kojima su razne zgrade ovog grada tako neskladno stajale. Na jednom strmom usponu iza nekih starijih dućana u poslovnom kraju grada
bile su sazidane kuće nagnutih krovova, čiji su se vrhovi izdizali na neobičnoj visini iznad nižih zgrada. Kad se osvrnem, usudjujem se da kažem kako nedostatak sklada u Miroku deluje na moju maštu možda još snažnije nego što je delovao tog prvog dana, kada mi je najveća briga bila da pronađem gradsku skupštinu ili neko drugo mesto gde bih mogao dobiti obaveštenja. Skrenuh iza ugla i parkirah se. Skliznuh na drugu stranu sedišta, spustih prozor i doviknuh jednom prolazniku: “Izvinite, gospodine.” Taj čovek, u dronjavoj odeći i vrlo star, zasta na trenutak i zagleda se u mene, ne prilazeći kolima. Iako se očito beše odazvao mom poviku, njegove bezizražajne crte lica nisu odavale ni najmanju svest o mom prisustvu, pa sam na trenutak pomislio da je to što se zaustavio na pločniku u isto vreme kada sam mu se obratio bila puka slučajnost. Njegove ukočene oči bile su usredsređene na nešto iza mene umornim pogledom maloumnog. Posle nekoliko trenutaka, on nastavi svojim putem, a ja nisam ni pokušao da ga nanovo dozovem, iako sam u poslednji čas na njegovom licu nazreo nešto poznato. Napokon se pojavi drugi ko je bio u stanju da me uputi do Gradske skupštine Mirokaneko i Doma kulture. Po ulasku stadoh kraj šaltera iza kojeg su neki ljudi radili za pisaćim stolovima ili koračali kroz jedan hodnik. Na zidu je stajao plakat državne lutrije: pajac iz kutije koji obema rukama grabi zelene novčanice. Posle nekoliko trenutaka jedna visoka, sredovečna žena dođe do šaltera. “Mogu li vam pomoći?” upita ona ravnodušnim, službenim glasom. Objasnih joj da sam čuo za festival — izostavljajući da sam univerzitetsko njuškalo — i upitah da li mi može pružiti dodatne informacije o njemu ili me uputiti na nekoga ko bi mogao. “Mislite li na onaj što se održava u zimu?” upita ona. “А koliko ih ima?” “Samo taj jedan.” “Onda pretpostavljam da je to onaj na koji mislim.” Osmehnuh se kao da je posredi neka šala. Ona odšetau hodnik iza šaltera bez ijedne reci. Dok je bila odsutna razmenio sam poglede sa nekoliko ljudi iza šaltera koji bi povremeno podigli glave od svoga posla i pogledali ka meni. “Izvolite”, reče ona kada se vratila i dodade mi list papira koji je ličio na
proizvod kancelarijske mašine za fotokopiranje. Molimo vas da dođete na Veselje, pisalo je krupnim slovima. Parade, nastavljao se tekst, Ulična maskarada, Orkestri, Zimska tombola, i Krunisanje Zimske Kraljice. Sledio je spisak koji je navodio još nekoliko raznolikih delova svetkovine. Ponovo pročitah napis. Nešto oko onog poniznog “molimo vas” u vrhu proglasa činilo je da ceo ovaj događaj pomalo podseća na nekakvu dobrotvornu priredbu. “Kada će ovo biti? Ne piše kada se ovaj festival održava.” pećina ljudi to već zna.” Kada mi je vratila list videh da je plavo zelenim mastilom dopisano “Dec. 19-21”. Nesvakidašnji smisao za planiranje organizacionog odbora ovog festivala na mene je smesta ostavio utisak. Naravno, postojalo je i ranije nekoliko slučajeva, poznatih antropolozima i istoričarima, da su se svetkovine održavale blizu zimske kratkodnevice, ali to nije izgledalo sasvim praktično. “Ako dozvoljavate da pitam, ne čini li vam se da se ovi dani donekle preklapaju sa redovnom prazničnom sezonom? Hoću da kažem da veliki broj ljudi već ima puno obaveza u to doba.” “То je jednostavno tradicija”, kaza ona, kao da svojim rečima priziva nekakvo poreklo dostojno poštovanja. “То je baš interesantno”, rekoh ja, delom i samom sebi. “Da li vam je potrebno još nešto?” upita ona. “Da. Možete li mi reći da li ovaj festival ima ikakve veze s klovnovima? Vidim da ovde piše o nekakvoj maskaradi...” “Da, naravno da ima i nekih ljudi u... kostimima. Ja lično nikad nisam bila u tom položaju... to jest, da, klovnova, u neku ruku, ima.” U tom trenutku moje interesovanje u potpunosti se pobudi, ali nisam bio siguran dokle želim da ga sledim. Ravnodušno joj se zahvalih na pomoći i upitah za najbolji način da se vratim do međudržavnog puta, nimalo željan da ponovo pređem onaj zapetljan put kojim sam stigao u grad. Odšetah se nazad do svojih kola, pameti zbrkane urnebesom dopola uobličenih pitanja i isto toliko protivrečnih odgovora. Po uputstvima koja mi je dala ona žena bilo je neophodno da prođem kroz južni deo Miroka. U ovom kraju grada na ulicama nije bilo mnogo ljudi.
Oni koje sam uspeo da vidim tromo su se vukli niz jedan red otrcanih izloga dućana, a pokazivali su isti izgubljeni izraz i držanje kao i starac kojega sam ranije pitao za put. Mora biti da sam prolazio kroz samo srce ovog kraja, pošto su se sa svake strane prostirali nizovi ulica ispunjenih bedno negovanim dvorištima i kućama pognutim od starosti i nebrige. Kada sam se zaustavio na uglu jedne ulice, jedan od stanovnika ovog siromašnog dela grada prođe ispredmojih kola. Ova suvonjava, natmurena osoba neodređenog pola se okrenu i upirući pogled negde blizu mene, dvosmisleno se osmehnu ili iskezi j ednim kraj em strogih, tankih usana. Pošto sam odatle odmakao nekoliko ulica, đospeo sam do druma koji je vodio nazad do međudržavnog puta. Osećao sam se primetno ugodnije čim sam shvatio da nanovo putujem kroz prostranstva suncem okupanih njiva. U biblioteku stigoh sa više nego dovoljno vremena da završim svoje istraživanje, te zato ođlučih da načinim jedno učenjačko skretanje i proverim da li ću uspeti da nađem materijal koji bi mogao da baci malo svetlosti na zimski festival koji izdanja se držaoMirokanskog u Miroku. Biblioteka u svom vlasništvu imala i celokupnu zbirku glasnika,je za koji mi je bibliotekar kazao da je najvažniji list u okrugu u kojem se nalazi taj grad sa okolinom. Smatrao sam da bi bilo izvrsno odatle početi. Međutim, ubrzo sam otkrio da ne postoji nikakav zgodan način da se ispitaju izveštaji iz ovih novina, a nisam želeo da se naslepo upustim u traganje za člancima koji se tiču jedne određene teme. Zatim sam se okrenuo organizovanijim izvorima novina iz većih gradova koji su se nalazili u istom tom kraju. Otkrio sam vrlo malo toga o samom gradu, a nisam našao skoro ništa što bi se odnosilo na njegov festival, osim u jednome članku koji je u opštim crtama opisivao godišnje događaje u toj državi, a Miroku je pogrešno pripisao “veliku Blisko-istočnu zajednicu” koja je svakog proieća priređivala nekakav veseli etnički skup. Po onome što sam ranije primetio, a docnije i saznao, građani Miroka bili su uglavnom Amerikanci Srednjeg zapada, verovatno potomci u pravoj liniji neke preduzimljive rulje koja je u prošlome veku pristigla iz Nove Engleske. Bila je tu i jedna sitna beleška posvećena jednom mirokanskom događaju, ali se ispostavilo da je to samo umriica data za jednu stariju ženu koja je u miru prekratila sebi život negde oko Božića. Tako sam se, što se ticalo Miroka, toga dana vratio kući potpuno praznih šaka.
Međutim, nedugo zatim stiglo mi je još jedno pismo od onog mog nekadašnjeg kolege koji me je prvi i podstakao da se raspitam o Miroku i njegovom festivalu. Sasvim slučajno, on je pronašao članak koji ga je naveo da uzbudi moje zanimanje za neko mesno “Gozba pajaca”. Ovaj članak jedini put se pojavio u nekom nepoznatom komemorativnom zborniku antropoloških studija objavljenom u Amsterdamu pre dvadeset godina. Većina tih radova bila je na holandskom, nekoliko na nemačkom, a na engleskom samo jedan: “Poslednja arlekinova gozba: pripremne beleške o jednom mesnom festivalu”. Naravno, uzbudilo me je to što sam napokon bio u stanju da pročitam ovu studiju, ali još više od toga uzbudilo me je ime njenog autora: Dr. Rejmond Tos.
2 Pre nego što nastavim, bilo bi dobro da kažem ponešto o Tosu, a neminovno i o sebi samom. Pre više od dve decenije, kada sam studirao alma mater na Kembridžu, u državi Masačusets, Tos mi je bio profesor. Mnogo vremena pre nego što će odigrati ulogu u događajima koje ću ovde opisati, već je predstavljao jedan od najvažnijih likova u mom životu. Kao i svaka izuzetna ličnost, neizbežno je uticao na svakog ko bi došao s njim u dodir. Sećam se njegovih predavanja o društvenoj antropologiji, načina na koji je onu tamnu prostoriju pretvarao u blistavu, prstenovima uokvirenu pozornicu jednog teško razumljivog cirkusa. Kretao se na sablasno žustar način. Kada bi zamahnuo rukom da ukaže na neki banalan termin zapisan na tabli iza njega, sticao se utisak da pokazuje ništa manje nego predmet fantastičnih kvaliteta i tajnovite vrednosti. Kada bi vratio ruku u džep svog starog sakoa, ova kratkotrajna magija nanovo bi bila pohranjena u svoju pohabanu kutiju, da bi je taj volšebnik odatle opet izvadio kada bi mu se to prohtelo. Osećali smo da sve ono čemu nas podučava ni u kom slučaju nismo mogli naučiti, a da je on sam posedovao veće i dublje znanje nego što je bio u stanju da nam pruži. Jednom prilikom drznuo sam se da predložim jedno tumačenje — donekle protivno njegovome — koje se odnosilo na plemenske klovnove Hopi Indijanaca. Nagovestio sam da mi lično iskustvo klovnaamatera i posebna predanost tom izučavanju omogućavaju jedan celovit uvid u tu temu koji je verovatno vredniji od njegovog. On je onda obelodanio, nehajno i vrlo obiter dicta, da se on sam ustvari pojavio u ulozi jednog od maskiranih plemenskih pajaca i sa njima proslavio ples kahinasa.
Međutim, pri otkrivanju ovih činjenica, nekako mu je pošlo za rukom da ne uveća poniženje koje sam ja sam sebi već bio naneo. I zbog toga sam mu bio zahvalan. Priroda Tosovih aktivnosti bila je takva da bi ponekad postajao predmet ogovaranja ili romantičarskih spekulacija. Bio je terenski radnik bez premca, akulture na glasu je bila injegova sposobnost se neprimetno uvučegde u egzotične i prilike, time stekne uvid udasuštinu stvari tamo su ostali antropolozi samo prikupljali podatke. Povremeno, tokom njegove karijere, raširile bi se glasine da je “prešao u urođenike”, kao u legendi o Frenku Hamiltonu Kašingu. Postojali su nagoveštaji, koji nisu uvek predstavljali neodgovorna ili tričava preuveličavanja, daje umešan u proj ekte pomalo nastrane vrste, od kojih su se mnogi bavili Novom Engleskom. Činjenica je da je jednom proveo šest meseci kao pacijent jedne ustanove u zapadnom Masačusetsu, gde se izdavao za mentalnog bolesnika da bi prikupio podatke o “kulturi” umno poremećenih. Pošto je objavljena njegova knj iga Zimska kratkodnevica: najduža noć jednogi društva, opšte mišlji enj e bilo dapored je to delo razočaravajuće subjektivno impresionističko, da eu j njemu, nekoliko dirljivih i “poetski mračnih” opaski, nije bilo ama baš ničeg vrednog. Oni koji su branili Tosa tvrdili su da on istovremeno i nije i jeste pravi antropolog, pošto je velik deo njegovih dela naglašavao njegove vlastite misli i osećanja, ali da je vrednost njegovog rada veća nego kod drugih, jer njegovo iskustvo seže do jedne bogate žile teško dostižnih podataka koje on tek treba da obelodani u ne pristrasnoj pismenoj raspravi. Kao Tosovučenik, naginjao sam ovoj drugoj proceni njegovog rada. Iz mnoštva racionalnih i neracionalnih razloga, verovao sam da je Tos u stanju da dodirne do sada nepristupačne tog razloga isprva sam bio zadovoljan što oblasti je ovajljudskog članak postojanja. naslovljen Iz“Poslednja arlekinova gozba” naizgled podržavao Tosovu mistiku, i to u jednoj oblasti koju sam i ja lično smatrao privlačnom. Veliki deo ovog članka nisam smesta razumeo, zahvaljujući svojstenoj, a često i strateškoj nerazumljivosti stilanjegovog autora. Pri prvom čitanju, najzanimljivija strana ove kratke studije — “beleške” su obuhvatale tek dvadeset stranica — bio je opšti karakter dela. Tosova egocentričnost neminovno je bila prisutna na tim stranicama, ali samo kao jedna batrgajuća unutrašnja sila koju su nesumnjivo obuzdali — mogao bih čak reći zatvorili u
sebe — setni ritmički pokreti njegove proze i poneka blistava referenca na koju bi se povremeno pozvao. Naročito su dve reference donekle delile zajedničku temu. Jedna je predstavljala citat iz Poovog “Crva osvajača”, koji je Tos upotrebio kao poprilično senzacionalan epigraf. Međutim, poruka tog epigrafa ponavljala se u ćelom tekstu samo u još jednoj uzgrednoj referenci. Tos je izneo dobro poznate korene savremene proslave Božića, koja naravno vodi poreklo od rimskih Saturnalija. Zatim, nakon što je objasnio da još uvek nije posmatrao Mirokanski festival i da se sa njegovom prirodom upoznao samo preko izveštaja raznih dostavljača, ustanovio je da i ta proslava sadrži mnogo, čak još očitijih, elemenata Saturnalija. Zatim je načinio naizgled beznačajnu primedbu čisto lingvističke prirode, koja je sa glavnim tokom rasprave imala manje veze čak i od podjednako perifernog Poovog epigrafa. Ukratko je naveo da je jedna rana sekta sirijskih Gnostika nazivala sebe “Saturnijancima” i da je, između ostalog, jeretički verovala da su ljudski rod stvorili anđeli, koje je prethodno otelotvorio Neznani Svevišnji. Međutim, anđeli nisu posedovali moć puzao da od svoje tvorevine uspravno stvorenje, te je neko vreme čovek po zemlji naliknačine kakvom crvu. Kasnije je Stvoritelj ispravio ovo groteskno stanje stvari. U tom času pretpostavio sam da simbolična saglasnost ljudskog porekla i prvobitnog stanja koji se vezuju za crve, združena sa festivalom pred kraj godine koji obeležava zimsku smrt zemlje, predstavlja jezgro ovog Tosovskog “uvida”, jedan pesnički, ali za nauku bezvredni osvrt. Ostali osvrti koje je načinio na Mirokanski festival bili su isključivo etički; drugim rečima, zasnivali su se na izvorima iz druge ruke, neproverenim svedočenjima. Međutim, i pored takvog stanja stvari, osećao sam daje Tos znao višestranama nego štoMiroka je obelodanio, a po informacije onome što koje sam su kasnije otkrio, o izvesnim zaista je izneo nagoveštavale da već poseduje nekoliko ključeva koje je neko vreme čuvao u sigurnosti svog vlastitog džepa. U tom času ja lično posedovao sam delič znanja koji je najviše govorio. Jedna napomena data na kraju “Poslednje arlekinove gozbe” obaveštavala je čitaoca da je taj članak samo nepotpun književni rad grube forme koji prethodi jednom obimnijem delu u pripremi. To delo svet nikada nije video. Moj bivši profesor nije ništa objavio još otkako se povukao iz akademskih tokova pre nekih dvadeset godina. U tom času slutio sam gde je otišao.
Jer onaj čovek kojeg sam pitao za put na ulicama Miroka, onaj čovek uznemirujuće otupelog pogleda, prilično je podsećao na jednu ostareliju verziju dr Rejmonda Tosa.
3 A sada moram da načinim jedno priznanje. Uprkos tome što sam imao razloga da budem ushićen Mirokom i njegovim misterijama, da ne pominjem njegovu povezanost sa Tosom i mojim vlastitim najdubljim učenjačkim brigama, o danima koji su sledili razmišljao sam jedino sa osećanjem mlitave otupelosti, a često mučen i dubokom depresijom. Ipak nije bilo nikakvog razloga da me iznenadi to emocionalno stanje, za koje su spoljašnji događaji u mom životu bili malo bitni, a određivali su ga unutrašnji uslovi koji su delovali po svojim vlastitim, prilično zagonetnim, dobima i ciklusima. Mnoge godine, bar od svojih univerzitetskih dana, patio sam od te mračne boljke, te povratne potištenosti u koju bih potonuo kada bi došlo vreme da se zemlja ohladi i ogoli, a nebo oteža od senki. Uprkos tome, sledio sam, pomalo mehanički, svoj plan da posetim Miroko u toku festivala, pošto sam se sujeverno nadao da bi ta delatnost mogla da umanji težinu moje sezonske otupelosti. U Miroku će biti parada i zabava, i pružiće mi se prilika da još jednom izigravam klovna. Nedeljama unapred, usavršavao sam svoje veštine, pa čak savladao i jedan novi trik u žonglerskim opsenama, koje su predstavljale moju najjaču stranu u zanatu lude. Dao sam da mi očiste kostime, kupio svežu šminku, i bio spreman. Od univerziteta sam dobio dozvolu da otkažem neka predavanja koja su prethodila prazniku, pošto sam objasnio da je neophodno stignem uispitivanja, grad nekoliko dana pre početka festivala bih izvršio nekadapripremna pronašao dostavljače, i tome da slično. Ustvari, moj plan bio je da svako formalno raspitivanje odložim za kraj festivala, a da se pre toga upustim što je više moguće u njegove aktivnosti. Naravno, u toku tog vremena bih vodio dnevnik. Međutim, postojao je jedan izvor koji sam hteo da proverim. U tom cilju vratio sam se u onu biblioteku u drugoj državi da bih pregledao ona izdanja Mirokanskog Glasnika koja su datirala iz decembra pre dvadeset godina. Naročito je jedna priča potvrđivala primedbu koju je Tos načinio u “Poslednjoj Arlekinovoj gozbi”, iako se tu zabeležen događaj morao odigrati
pošto je Tos završio svoj rad. Priča iz Glasnika izašla je dve nedelje pošto se festival okončao, i govorila je o nestanku žene po imenu Elizabeta Bidl, supruge Semjuela Bidla, vlasnika hotela u Miroku. Okružne vlasti iznele su pretpostavku da je to još jedan slučaj “prazničkih samoubistava” koja su se izgleda sezonski neumereno dešavala u Mirokanskom je dokumentovao ovu okolnostpravilno u “Poslednjoj Arlekinovoj gozbi”, kraju. iako jaTos pretpostavljam da bi danas te smrti uredno svrstali pod naziv “sezonski afektivni poremećaj”. U svakom slučaju, vlasti su pretražile jedno poluzamrznuto jezero uz ivicu Miroka gde su u proteklim godinama nalazili leševe mnogih samoubica. Međutim, ove godine nije pronađeno nijedno telo. Pored članka stajala je slika Elizabete Bidl. Cak i na zrnastoj reprodukciji sa mikrofilma, u licu gospođe Bidl mogla se opaziti izvesna treperavost i živost. To što je hipoteza “prazničnog samoubistva” tako spremno predložena kao objašnjenje njenog nestanka izgledalo je čudno i u neku ruku nepravedno. U svom kratkom radu, Tos je napisao da su se svake godine odigravale promene moralne ili duhovne vrste koje su, zajedno sa uobičajenom zimskom metamorfozom, naizgled uticale na Miroko. Nije precizno naveo njihovo poreklo i prirodu, ali je tvrdio, u tipično mističkom stilu, da je uticaj ove “podsezone” na grad upadljivo negativan. Uz broj samoubistava počinjenih u toku tog vremena, postojao je takođe porast u lečenju “hipohondričnih” stanja, kako su lekari od pre dvadeset godina označili te slučajeve u razgovorima s Tosom. Ovakve prilike postepeno bi se pogoršavale i najzad dostizale vrhunac u danima određenim za Mirokanski festival. Tos je izneo pretpostavku daje zbog poznate tajnovite prirode malih gradova, situacija verovatno čak i jače izražena nego što je površna istraga mogla otkriti. Veza između festivala i ove podmukle podsezonske klime u Miroku predstavljala je sporno pitanje po kojem Tos nije dospeo ni do kakvog čvrstog zaključka. Uprkos tome, zaista je napisao da su ova dva “klimatska gledišta” u istoriji grada imala jedno paralelno postojanje i sezala onoliko daleko u prošlost koliko su raspoloživi zapisi mogli da pokažu. Jedan istorijat mirokanskog okruga iz kasnog devetnaestog veka govori o varoši čije je prvobitno ime bilo Novi Kolsted, i kori stanovnike tog grada što održavaju jednu “skarednu i bezdušnu gozbu” koja isključuje uobičajene Božične
običaje. (Tos komentariše daje taj istoričar pogrešno spojio dva posebna gledišta te sezone, čiji je stvarni odnos u suštini bitno oprečan.) U “Poslednjoj Arlekinovoj gozbi” nije ustanovljen razvoj festivala od njegovog prvog pojavljivanja (moguće je da je to bilo neostvarljivo), mada je Tos naglasio novoenglesko poreklo osnivača Miroka. Festival je zato morao poteći iz tog kraja, a njegovo trajanje s razlogom se moglo produžiti na makar jedno stoleće; to jest, ako ovamo nije bio prenet iz Staroga sveta, u kom bi slučaju njegovi koreni postali nedokučivi dok se ne ukaže mogućnost za dalju istragu. Svakako da je Tosova aluzija na sirijske Gnostike nagoveštavala da se ova poslednja mogućnost ne može u potpunosti otpisati. Ali činilo se da to što festival potiče iz Nove Engleske pothranjuje Tosove pretpostavke. O ovom geografskom pojmu on je pisao kao da se radi o pogodnom mestu za završetak potrage. Za njega, same reči “Nova Engleska” izgleda da su bile lišene svih mogućih tradicionalnih sadržaja i u suštini su označavale manje nego kapijesumnja, koje ne samo u svekoji zemlje, i one znane i oneništa u čije se postojanje nego da i uvode vekove prethode civilizovanoj istoriji tog kraja. Pošto sam svoje obrazovanje delom stekao u Novoj Engleskoj, mogao sam donekle da razumem ovo sentimentalno preuveličavanje, jer tamo zaista postoje mesta naizgled toliko drevna da im je starost hronološki neodrediva, a za koja se čini da prevazilaze relativne vremenske norme i ostvaruju neku vrstu apsolutne drevnosti koja se ne može logički dokučiti. Ali nisam mogao da zamislim na koji se način ova neodređena pretpostavka odnosila na jedan gradić na Srednjem zapadu. Tos je i sam primetio da stanovnici Miroka ne odaju nikakvu zagonetno primitivnu svest. Nasuprot tome, činilo površini nisu svesni preživela postanja njihovog zimskog veselja. Međutim, to se štodajena jedna takva tradicija kroz godine, pa čak i pomračila običajne Božične praznike, otkrivalo je jedno temeljno poznavanje značenja i službe tog festivala. Ne mogu da poreknem da je ono što sam saznao o Mirokanskom festivalu udahnjivalo nekakav otrcan osećaj tajnovitosti, pogotovo zbog upetljanosti jedne tako važne figure iz moje prošlosti kao što je Tos. Po prvi put u svojoj akademskoj karijeri znao sam da sam baš ja podesniji od bilo kog drugog da raspoznam pravo značenje rasutih podataka, čak i ako sam tu naročitu merodavnost mogao da pripišem samo slučajnim okolnostima.
Uprkos tome, dok sam sedeo u toj biblioteci jednog jutra sredinom decembra, posumnjah na tren u mudrost svoje odluke da krenem u Miroko umesto da se vratim kući, gde me očekuje bolje poznat rite de passage kroz zimsku depresiju. Moja prvobitna zamisao bila je da izbegnem cikličnu melanholiju koju mi donosi to godišnje doba, ali činilo se daje ona takođe jedan deo istorije Miroka, samo u mnogo većo j razmeri. Međutim, moj a emocionalna nestabilnost bila j e upravo ono što me je i osposobljavalo za osobiti rad na terenu preda mnom, iako se tom činjenicom nisam ponosio ili tešio. A da se povučem bilo bi isto što i da uskratim samom sebi jednu priliku koja mi se možda nikada više neće pružiti. Kad se osvrnem, čini mi se da nije bilo nikakve neočekivane rešenosti u odluci koju sam morao načiniti. Sasvim slučajno, nastavio sam put u grad.
4 Nešto malo posle podneva osamnaestog decembra počeo sam da vozim prema Miroku. Pokraj mene prolazila je zamućena slika nejasnih predela zemljane boje. Sneg je te kasne jeseni retko padao i samo se nekoliko belih površina pomaljalo u gustoj, spamšenoj travi na poljima uz autoput. Oblaci su takođe bili gusti, a izgledali su sivi i obilni. U mreži golih grana iznad zemlje, ponegde je visiio nekoliko crnih, iskrzanih bezobličnih hrpa koje su predstavljale napuštena gnezda. Učini mi se da vidim kosove kako prhte iznad puta preda mnom, ali to je bilo samo lišće kroz koje sam prošao. Dovezao sam se u Miroko s južne strane i ušao u grad onim putem kojim sam ga napustio prilikom moje posete prošlog leta. To me je još jednom dovelo do onog dela varoši koji se naizgled nalazio sa druge strane jedne nevidljive linije podneva koja je delila poželjne od nepoželjnih grada. moćne Pri svetlu tog zimskog čak se i onaj avetinjski izgled delova koji je ovaj kraj odavao pod letnjim suncem raspao u bledu utvaru samog sebe. Trošni dućani i kuće propalog izgleda nagoveštavali su postojanje nekakvog paradoksalnog čistilišta koje se nalazilo između materijalnog i nematerijalnog sveta, i u kojemu je jedan zlurado nosio masku drugog. Dok sam se uspinjao prema glavnoj ulici Miroka, primetih nekoliko pognutih pešaka koji se osvrnuše za mnom kada sam prošao, iako naizgled ne zato što sam prošao. Dok sam se vozio uz strmi nagib Ulice Taunshend primetih da su u
poređenju sa južnim krajem grada tamošnji prizori prijatni. Talasaste gradske avenije behu spremne za festival. Oko stubova uličnih svetaia bilo j e upleteno zimzeleno granj e, a sveže grančice ponosno su zapadale za oči u tom golom dobu. Navratima mnogih dućana u ulici Taunshend stajali su venci od hrastovih grana, podjednako zeleni, ali očigledno plastični. Međutim, iako nije bilo ničeg neobičnog u ovom tradicionalnom zelenilu tog godišnjeg doba, ubrzo mi je postalo jasno da je Miroko poprilično bolesno odan ovom posebnom simbolu Božića. To je po svemu bilo upadljivo. Prozori dućana i kuća bili su uokvireni zelenim svetiljkama, lepršave zelene trake visile su sa platnenih nadstrešnica prodavnica, a na kafani “Crveni pevac” blještali su drečavo zeleni reflektori. Smatrao sam da su ovakvi ukrasi po ukusu stanovnika Miroka, ali su ipak ostavljali utisak neumerenosti. Neka sablasna smaragdna izmaglica prožimala je grad, a lica ljudi pomalo su ličila na gmizavce. U tom času pretpostavio sam da to golemo zelenilo, zimzeleni venci i svetla u boji (makar prikazuju naglašenost simbola plodnosti nordijskog Božića kojisamo se najednoj) neki način odnose i na festival. U “Poslednjoj Arlekinovoj gozbi” Tos je pisao o paganskoj strani Mirokanskog festivala, upoređujući ga sa ritualom jednog kulta plodnosti, koji se u izvesnom trenutku u prošlosti verovatno povezao sa htonskim božanstvima. Ali Tos, kao i ja, beše zamenio ono što je predstavljalo samo deo značenja festivala za njegov celokupan smisao. Hotel u kojem sam rezervisao sobu nalazio se u Ulici Taunshend. To je bila jedna stara zgrada od smeđe cigle, sa zasvođenim vratima i jednim svečanim zabatom koji je trebalo da pruži dojam klasicizma. Nađoh mesto za parkiranje ispred hotela i ostavih kofere u kolima. Kada sam ušao u hotel, predvorje je isprva bilo prazno. Mislio sam da će Mirokanski festival možda privući dovoljno posetilaca da pruži bar nešto posla jedinom hotelu u gradu, ali verovatno sam bio u zabludi. Kucnuh u zvonce, naslonih se na pult recepcije i osvmuh se da osmotrim jednu tradicionalno ukrašenu Božičnu jelku koje je stajalo na stolu blizu ulaza. Jelka je bila okićena svetlucavim, lako lomljivim sijalicama; minijaturnim šećerlemama; pljosnatim, nasmejanim figurama Božić-bate sa raširenim rukama; jednom zvezdom koja se nezgrapno naginjala na vrhu, u tananom pregibu jedne od gornjih grana; i raznobojnim svetlima koja su izvirivala iz
čašica u obliku cveta. Iz nekog razloga činilo mi se da je ovo jedan vrlo jadan primerak jelke. “Izvolite?” reče jedna mlada žena dok je pristizala iz susedne sobe. Mora biti da sam se prilično upiljio u nju, pošto je skrenula pogled i izgledala kao da joj je vrlo neugodno. Teško sam mogao da smislim šta da joj kažem i kako da objasnim o čemu sam razmišljao. licem u lice, zračila je nekim ledenim sjajem manira i izraza. Ali ako ova žena nije počinila samoubistvo pre dvadeset godina, kao što je onaj novinski članak pretpostavljao, onda takođe otada nije ni dana ostarila. “Saro”, pozva jedan muški glas koji je dopirao sa vrha stepeništa. Jedan visok, sredovečan čovek siđe niz basamake. “Mislio sam da si u svojoj sobi”, kaza taj čovek, za kojeg sam pretpostavio da je Semjuel Bidl. Devojka, koja nije bila Elizabeta, već Sara Bidl, nakratko skrenu pogled ka meni da bi naznačila svome ocu da vodi posao hotela. Bidl mi se izvini, a onda me zamoli da sačekam trenutak, dok su se njih dvoje povukli u jedan ugao predvorja da nastave svoju raspravu. Ja sam se smeškao i pretvarao da je sve u redu, mada sam istovremeno pokušavao da ostanem dovoljno blizu da čujem njihov razgovor. Oni su pričali tonom koji je nagoveštavao da njihov sukob nije neobičan: naslućivali su se Bidlova prezaštitnička briga o tome gde je njegova ćerka, i Sarina razočaranost razumevanjem izvesnih ograničenja koja su joj postavljena. Razgovor se završi, a Sara se pope uz stepenice, okrenuvši se na čas da bi mi izrazom lica prenela svoje žaljenje zbog neprofesionalne scene koja se upravo odigrala. “Dakle, gospodine, kako mogu da vam pomognem?” Bidl upita skoro zapovednim tonom. “Znate, ja sam ovde rezervisao sobu. Ustvari, poranio sam jedan dan, ako vam to ne predstavlja neki problem.” Ljubazno sam izneo mišljenje da poslovanje hotela možda u tajnosti cveta. “Nema nikakvog problema, gospodine” reče on i pruži mi hotelsku prijavu, a zatim i ključ mesingane boje koji je visio na jednom malom plastičnom koturu sa brojem četrdeset i četiri. “Prtljag?” “Da, u kolima mi je.”
“Dozvolite da vam pomognem.” Dok me je Bidl smeštao u jednu sobu na četvrtom spratu, učini mi se da je to pogodan trenutak da pokrenem razgovor o festivalu, prazničnim samoubistvima, a možda, u zavisnosti od njegove reakcije, i o sudbini njegove žene. Bio mi j e potreban sagovornik koji j e u ovoj varoši živeo podosta godinamorsko-zelenin i koji me je mogao njihovoj sezoni svetala.obavestiti o stavu Mirokanaca prema “Ovo mi u potpunosti odgovara”, kazah za tu čistu, ali tmurnu sobu. “Lep pogled. Odavde mogu sasvim lepo da vidim sjajnozelena svetla Miroka. Da li je grad obično ovako ukrašen? Mislim, za festival.” “Da, gospodine, za festival”, odgovori on mehanički. “Pretpostavljam, da će vam u sledećih nekoliko dana verovatno doći prilično nas stranaca.” “Može biti. Treba li vam još nešto?” “Da. se biste li mi mogli reći nešto o svetkovinama.” “Kao Pitam naprimer...” “Ра, znate, o klovnovima i sličnom.” “Ovde su jedini klovnovi oni koji su... pa, za to izabrani, mislim da bi se tako moglo reći.” “Ne shvatam.” “Oprostite, gospodine. Trenutno sam vrlo zauzet. Treba li vam još nešto?” U tom času nisam mogao da se setim ničega čime bih produžio naš razgovor. Bidl mi požele prijatan i ode.odeću, doneo sam sa sobom i Raspakovao sam kofere. Uzboravak uobičajenu neke predmete iz moje klovnovske garderobe. Bidlov komentar da su klovnovi ovde “izabrani” ostavio me je da se pitam kojoj su tačno svrsi služile ove ulične maskarade. Figura kl ovna imala je toliko mnogo značenja u različitim vremenima i kulturama. Radosni, omiljeni šaljivdžija poznat najvećem broju ljudi u suštini je samo jedno lice ovog protejskog stvorenja. Luđake, grbavce, sakate i ostale nakarade nekada su smatrali prirodnim klovnovima; oni behu odabrani da ispune j ednu komičnu ulogu koj a bi drugima mogla da omogući da ih smatraju smešnima, umesto da u njima
vide strahovito podsećanje na sile haosa u svetu. Ali ponekad je jedan setni lakrdijaš bio neophodan da bi skrenuo pažnju na isti taj haos, kao u slučaju morbidne i istinoljubive dvorske budale Kralja Lira, koju su na kraju, naravno, obesili, i time priveli kraju njeno klovnovsko mudrovanje. Od klovnova se često očekivalo da odigraju dvosmislene i ponekad protivrečne uloge. Iz tog razloga, imao sam dovoljno pameti da ne uskočim slepo u svoj kostim i povičem: “Evo mene opetl” Tog prvog dana u Miroku, nisam odlutao daleko od hotela. Čitao sam i odmarao se nekoliko sati, a onda večerao u jednom obližnjem restoranu. Kroz prozor pokraj mog stola, posmatrao sam kako zimska noć preokreće blag zeleni sjaj grada u jednu drečavu i skoro sasvim novu boju koja se isticala u tami. Ulice Miroka izgledale su suviše prometno za jednu malu varoš uveče. Pa ipak, nije to bila ona vrsta aktivnosti koja se obično može videti pred nastupajuće Božične praznike. Napolju se nije nalazila gomila užurbanih kupaca natovarenih sjajnim torbama iz kojih su virili pokloni. Ruke su im bile a šake uvučene duboko u džepove koja ih i pored togaprazne, nije prinudila da ostanu u osami svojih pozbog svoj hladnoće, prilici toplih kuća. Posmatrao sam kako ulaze i izlaze iz dućana i ništa ne kupuju; trgovci su ipak držali otvorene radnje do kasno, a čak i mesta koja nisu radila ostavila su uključena svoja neonska svetla. Mislio sam da su lica koja promiču ispred prozora restorana možda ukrućena samo zbog hladnoće; jako namrštena zbog mraza i ničeg drugog. U prozoru videh odraz svog vlastitog lica. Ono nije ličilo na lice jednog iskusnog kl ovna: bilo je opušteno i mlitavo, i u tom trenutku podsećalo je na lice nekog ko nije sasvim živ. Napolju se nalazio grad Miroko, glavna ulica mu se postepeno spuštala i uzdizala nekom luđačkom žestinom,jedno građani su mu se zbijali na pločnicima, srce mui je bilo okupano zelenim: tako obećavajuće polje profesionalnog ličnog izazova kakvo nisam često sretao — a meni je bilo jezivo dosadno. Požurih nazad u svoju hotelsku sobu. “Miroko unutar svoje hladnoće poseduje neku drugu sleđenost”, napisah te noći u svoj dnevnik. “Neku drugu skupinu zgrada i ulica koja postoji izvan vidljive spoljašnjosti grada u obliku jednog sveta sačinjenog od sokaka sramotnog izgleda.” Na taj način ispisao sam nešto manje od jedne strane, preko koje sam najzad urezao jedno veliko “X”. Potom sam otišao u krevet.
Ujutro ostavih svoja kola kod hotela i krenuh prema glavnom poslovnom centru grada nekoliko ulica dalje. Činilo mi se da je u toj tački mog naučnog izleta bilo potrebno da se pomešam sa čestitim ljudima Miroka. Ali kada sam počeo tegobno da se uspinjem ulicom Taunshend (pločnici su vrveli od lutajućih prolaznika), jedan letimičan pogled iznenada zameni moj nasumični plan jednim određenijim i neposrednim naumom. Negde oko petnaest koraka kroz gomilu ispred mene nalazio se moj cilj. “Doktore Tos”, pozvah. Skoro da je izgledalo da pomera glavu i osvrće se na moj povik, ali nisam mogao u to da budem siguran. Progurah se pored nekolicine toplo umotanih tela i vratova obavljenih zelenih šalovima, samo da bih otkrio da moj čovek naizgled održava isto rastojanje od mene, iako nisam znao da li je to činio namerno ili ne. Tos, odeven u kaput tamne boje, na sledećem uglu naglo zavi desno u jednu strmu ulicu koja je vodila na dole, pravo ka oronulom južnom kraju Miroka. Pošto sam stigao do tog ugla, pogledao sam niz pločnik i mogao vrlo jasno da ga vidim s visine. Takođe sam uočio na koji način uspeva da ostane tako daleko ispred mene u toj svetini koja je ometala moje vlastito napredovanje. Iz nekog razloga ljudi na pločniku pravili su mesta da bi on mogao pored njih da prođe s lakoćom, bez uobičajenog tiskanja. To nije bilo neko dramatično fizičko izbegavanje, iako se i pored toga činilo da je namerno. Suprotstavljajući se neprobojnom sklopu tog meteža, nastavio sam da pratim Tosa, kojega sam gubio iz vida, te ga nanovo pronalazio. Kada sam dosegao kraj ove ulice gomila se prilično proredila, a pošto sam odmakao otprilike još jedan blok, shvatih da sam praktično postao usamljeni pešak koji korača iza jedne udaljene figure za koju sam se nadao da je i dalje Tos. On se sada kretao prilično brzo i na način koji je očito odavao da je svestan da ga sledim, iako je, ustvari, isto toliko izgledalo da me on vodi. Pozvah ga po imenu još nekoliko puta snažnim glasom koji je morao čuti, uz pretpostavku da gluvoća nije jedna od promena koje su ga zadesile; on, najzad, nije bio mlad čovek, a više čak ni sredovečan. Tos iznenada pređe sredinom ulice. On načini još nekoliko koraka, pa uđe u neoznačenu zgradu od opeke između prodavnice pića i nekakvog servisa. U članku “Poslednja Arlekinova gozba”, Tos beše pomenuo da ljudi koji žive u ovom delu Miroka drže svoje vlastite dućane, a da ih skoro isključivo posećuju stanovnici tog kraja. Mogao sam u to da poverujem čim
sam osmotrio ove malene čatrlje od radnji, pošto su imale isti onakav rđavo očuvan izgled kao i njihova klijentela. I pored zavidne trošnosti ovih zgrada, pođoh za Tosom u taj jednostavni ciglani kostur onog što je nekada, a možda i još uvek, predstavljalo nekakav restoran. Unutra je bilo neobično mračno. Čak i pre nego što su mi se oči privikle na tamu predosetio da ovo nijeuneki uspešan udobno pretrpan stolicama i stolovimasam — kao krčma kojoj sam jeorestoran prethodne večeri — već jedno mesto u kojem je stajalo nekoliko neuredno raspoređenih predmeta, kao u napuštenom skladištu, i gde je bilo veoma hladno. Ustvari, činilo se da je hladnije nego na zimskim ulicama napolju. “Doktore Tos?” rekoh prema jednom usamljenom stolu negde na sredini te duge sobe. Oko stola sedelo je valjda njih četvorica ili petorica, dok su se još neki nazirali u pomrčini pozadi. Po stolu su bile razbacane nekakve knjige i papiri. Za njim je sedeo jedan starac koji je nešto pokazivao na stranama pred sobom, ali on nije bio Tos. Pored starca nalazila su se dva mladića koja su se po svojim bodrim crtama lica isticala u opštoj namrgođenosti. Ja priđoh stolu, a svi oni podigoše poglede prema meni. Niko od njih ne pokaza ni zračak emocija izuzev dva dečaka, koji razmeniše zabrinute i krivicom ispunjene poglede, kao da su upravo uhvaćeni u nekom sramotnom delu. Njih obojica iznenada odskočiše od stola i otrčaše u tamnuvpozadinu, gde se nakratko ukaza svetlost dok su izlazili na zadnja vrata. “Zao mi je”, rekoh snebivljivo. “Učinilo mi se da je ovde ušao neko koga znam.” Oni ne rekoše ništa. Iz neke stražnje sobe počeše da se pojavljuju ostali, bez sumnje zainteresovani za uzrok ove uskomešanosti. Kroz nekoliko trenutaka, sobu su preplavile te prosjacima slične prilike, koje su sve redom isprazno zurile u tminu. Ja ih se u tom času nisam plašio; makar nisam strahovao da će mi naneti neke fizičke povrede. Ustvari, osećao sam da je sasvim u mojoj moći da ih sa lakoćom bubecam dok ne pokažu pokornost, a njihova mišja lica skoro da su prizivala niz snažnih udaraca. Ali bilo ih je toliko mnogo. Polako su klizili prema meni u crvolikoj masi. Činilo se da su im oči uperene u prazno, pa sam se čak na tren i upitao da li su svesni mog prisustva. Uprkos tome, ja sam bio središte ka kojem se njihovo tromo
šepanje slivalo i cipele su im tiho drljale preko golog poda. Počeh da govorim razne koještarije dok su se oni i dalje stiskali oko mene, a njihova slaba i iznenađujuće bezmirisna tela pritiskala moje. U tom času shvatio sam zašto se činilo da ljudi na pločnicima instinktivno izbegavaju Tosa. Nevidljive noge izgleda da su se zaplitale u moje; zateturah se, a zatim povratih ravnotežu. Ovaj nagli pokret probudi me iz nekakve hipnotičke ošamućenosti u koju mora biti da sam upao, a da toga nisam bio svestan. Bio sam naumio da napustim tu mračnu prostoriju mnogo pre nego što su događaji u njoj dosegli tako smešnu prekretnicu, ali iz nekog razloga na svoju nameru nisam mogao da se usredsredim dovoljno snažno da bih sebe prinudio na delanje. Moje misli plovile su sve dalje i dalje dok su se ovi ropski stvorovi približavali, i napokon sam shvatio moguću opasnost ove situacije. U naglom naletu panike, progurah se kroz njihove mlitave redove i zatekoh se napolju. Svež vazduh me povrati u pređašnju budnost, te smesta počeh žurno da koračam uz brdo. Nisam sa sigurnošću znao da li sam jednostavno umislio to što mi se u isto vreme i jeste i nije činilo jednim opasnim trenutkom. Da li je jedan od njih pokušao da me saplete, ili su tek pokušavali da me zastraše? Kada sam dosegao sjajnozelenu glavnu ulicu Miroka, zaista nisam mogao da budem siguran u to što mi se upravo dogodilo. Pločnici su i dalje bili zakrčeni mnoštvom pešaka, ali se ovog puta činilo da se kreću i brbljaju na nekako življi način. U vazduhu je postojao izvestan elektricitet koji se mogao pripisati samo predstojećem praznovanju. Jedna skupina mladih bese počela prerano da slavi, i bučno je koračala sredinom ulice, očito u pijanom stanju. Iz smeha i šala među još uvek treznim građanima razabrah da, kao kod pokladnog utorka, javno pijanstvo spada među tradicije ovog zimskog festivala. Potražio sam pogledom nešto što bi označilo početak “Ulične maskarade”, ali ništa nisam primetio. Ni traga od drečavo odevenih Arlekina ili snežno belih Pjeroa. Pitao sam se da li su se čak i u ovom trenutku pripremale svečanosti za “krunisanje Zimske kraljice”. “Zimska kraljica”, zapisao sam u svom dnevniku, “lik plodnosti oplemenjen simboličnim moćima preporoda i napretka. Bira se na isti način kao i kraljica školskog plesa. Proveriti da li možda postoji lik supružnika u vidu nekakvog predstavnika podzemlja.” U predvečernjim časovima devetnaestog decembra, sedeo sam u svojoj hotelskoj sobi, pisao, mislio i pripremao se. U celini gledano, nisam se
osećao suviše loše. Praznično raspoloženje koje se stalno uvećavalo na ulicama ispod mog prozora neminovno je zarazilo i mene. Naterao sam sebe da malo odremam, pošto sam slutio da mi sledi duga noć. Kada sam se probudio, mirokansko godišnje slavlje već beše počelo.
5 Dreka, vreva, pijančenje. Pospano odoh do prozora i bacih pogled preko grada. Činilo se da sva svetla Miroka blešte, osim u onom kraju niz brdo, koji je postao deo crne zimske praznine. A ovog puta je zelenkasti preliv varoši bio još izraženiji, i širio se svuda nalik nekoj ogromnoj zelenoj dugi koja se otopila sa neba i fosforescentna opstala u noći. Na ulicama se ogledala dnevna svetlost jednog veštačkog proleća. Sokaci Miroka treperili su od prometnosti: na jednom obližnjem uglu treštao je pleh orkestar; kola su krstarila i hučala svojim trubicama, a tu i tamo na njih bi se uzverali nasmejani prolaznici; neki čovek izađe iz kafane “Crveni pevac”, zabaci ruke iza glave, i zakukurika. Pomno sam zagledao pojedinačne učesnike u veselju i tražio klovnovsku odeću. Ubrzo sam j e, uz oduševlj enj e, ugledao. Kostim je bio crveno-beli, sa odgovarajućom kapom i licem u boji krasnog alabastera. Skoro da je podsećao na klovnovsko otelotvorenje dobro poznate Božične lude u crnim čizmama. Međutim, ova osobita budala nije dobijala ljubav i poštovanje koji se obično daju Božić-bati. Moj nesretni kolega klovn nalazio se usred obruča bekrija koji su ga odgurkivali jedan ka drugome. Izgleda da je predmet ovog zlostavljanja prihvatao to donekle voljno, ali je verovatno i pored toga cilj ove male igre bio da nanese poniženje. “Ovde su jedini klovnovi oni koji su za to izabrani”, odzvanjao je Bidlov glas u mom sećanju. Činilo se da je “izubijani” bliže istini. Pošto sam se umotao u neku topliju odeću, izašao sam na zelene svetlucave ulice. Nedaleko od hotela, o mene se spotaknu jedna prilika širokog plavocrvenog osmeha i sjajne, kabaste odeće. Ustvari, njega su na mene gurnuli neki mladići ispred jedne apoteke. “čle čudaka”, reče jedan gojazan i pijani druškan. “Gle čudaka gde crkava!” Osetio sam prvo gnev, a zatim i strah, kada videh još dvojicu kako s boka preteći prilaze debelom pijancu. Hodali su prema meni, te se pripremih
da se sa njima suočim. “Ovo je sramotno”, reče jedan, koji je u levoj ruci labavo držao vrat vinske flaše. Ali oni se nisu obraćali meni; govorili su klovnu, koga su upravo gurnuli na pločnik. Njih trojica pomogoše mu da ustane jednim naglim trzajem, a zatim mu sunuše vino u lice. Na mene se uopšte nisu obazirali. “Pustite ga”, reče onaj debeli. “Odgmiži, čudaku. Eh, vidi kako leti!” Klovn se odgega i izgubi u metežu. “Sačekajte malo”, rekoh trojici kavgadžija, koji su počeli nekud da se teturaju. Hitro sam odlučio da bi verovatno bilo uzaludno pitati ih da mi objasne scenu kojoj sam upravo prisustvovao, pogotovo u svoj prazničnoj buci i pometnji. U svom najboljem veseljačkom stilu, predložio sam da svi odemo negde gde bih mogao da ih častim jednim pićem. Oni na to nisu imali nikakvih pritužbi, te smo se ubrzo zatim svi stisli oko jednog stola u “Crvenom pevcu”. Uz nekoliko pića, objasnio sam im da nisam odavde, što im je iz nekog razloga bilo beskrajno drago. Kazao sam da postoje neke stvari u vezi s njihovim festivalom koje ne razumem. “ Ja ne mislim da tu ima nečeg da se razume”, reče onaj debeli. “То je samo ono što vidiš.” Upitah ga o ljudima obučenim u odeću klovnova. “Oni? To su ti nakaze. Ove godine je na njih. red. Na svakog jednom dođe red. Sledeće godine može biti moj. Ili tvoj”, kaza on, upirući prstom u jednog od svojih drugara na drugom kraju stola. “А kada saznamo koji si...” “Nisi ti dovoljno pametan za to”, reče prkosno potencijalna nakaza. To je bila važna poen ta: činjenica da pojedinci koji se pojavljuju kao klovnovi ostaju, ili bar pokušavaju da ostanu, anonimni. Ovo pravilo pomoglo bi da se uklone inhibicije koje jedan stanovnik Miroka može imati prema zlostavljanju svog vlastitog suseda ili čak člana porodice. Po onome što sam kasnije zapazio, razmere ovog zlostavljanja nisu prevazilazile granice nekog vragolastog začikavanja, a čak i tada, samo bi se poneka grupa grubijana ustvari poslužila pravom koje joj je davala ova strana festivala, dok je većina građana bila vrlo zadovoljna da ostane po strani. Moja tri mlada prijatelja bili su prilične nesposobni da mi rasvetle
značenje ovog običaja. Za njih je to predstavljalo samo zabavu, a verujem da je tako bilo i za većinu Mirokanaca. To se moglo razumeti. Pretpostavljam da jedan običan čovek ne bi bio u stanju da tačno objasni zašto se dobro poznat praznik Božić slavi u svom današnjem obliku. Kafanu sam napustio sam, i to pod utičajem pića koja sam tamo ispio. Napolju se opšte veseljese,i dalje nastavljalo. Bučna muzika je sa raznih strana. Miroko u mračnoj neizmernosti zimske dopirala noći, sasvim preobratio iz jedne učmale malene varoši u oaza pod vlašću Satumalija. Ali Saturn je takođe planetarni simbol melankolije i jalovosti, sudar suprotnosti koje sadrži ta jedna reč. I dok sam polupijan lutao niz ulicu, otkrih da se u samom zimskom festivalu nalazi jedna protivrečnost. Izgledalo je zaista da ovo otkriće predstavlja onaj tajni ključ koji je Tos uskratio u svojoj studiji o ovom gradu. Za divno čudo, baš preko mog nepoznavanja spoljašnje prirode festivala uspeo sam da upoznam njegovu pravu prirodu. Mešao sam se sa gomilom na ulici, i zagrejano uživao u zbrci koja me okružuje, kada ugledah jedno čudnovato promišljeno stvorenje kako okleva na jednom ćošku ispred mene. Bio je to jedan od mirokanskih klovnova. Odeća mu j e bila otrcana i neobična, skoro u stilu klovna skitnice, ali uz nedovoljno duhovitog preterivanja. Lice je, međutim, bilo našminkano kao za kostim bednika. Nikada nisam sreo jedno tako čudnovato shvatanje klovnove spoljašnjosti. Ta prilika stajala je ispod mutnog uličnog svetla, i kada je okrenula glavu u mom pravcu, shvatio sam zašto je izgledala tako poznato. Mršava, glatka i bleda glava; razrogačene oči; crte ovalnog oblika koje su više od svega podsećale na ono kosturu slično, užasom ophrvano stvorenje na jednoj čuvenoj slici nekoga kako vrišti (pamćenje me ne služi). Ova imitacija klovna nadmetala se sa srcinalom po svom nagoveštavanju ganutljivih carstava prezrenog straha i očaja: jedno neljudsko obličje koje je bilo prikladnije nečemu pod zemljom nego nad njom. Čim sam spazio to stvorenje, pomislio sam na stanovnike onog geta ispod brda. U njegovom držanju ogledalo se jednako gadno mrtvilo i klonulost. Da nisam prethodno pio, možda ne bih bio dovoljno smeo da učinim ono što sam učinio. Odlučio sam da uzmem udela u j ednoj od izvanrednih tradicij a zimskog festivala, pošto me je ljutilo da gledam ovog sumornog klovna varalicu kako stoji. Kada sam stigao do ugla, uz smeh sam naleteo na to stvorenje — “Ups!” — koje se zanelo unazad i završilo na
pločniku. Još jednom se nasmejah i pogledom potražih odobravanje kod obližnjih učesnika u veselju. Međutim, nije se činilo da iko ceni ili čak primećuj e ono što sami učinio. Nisu se smej ali sa mnom ili zadovoljno upirali prstom, već su jednostavno prolazili pored mene, a pritom možda ubrzavali korak dok se ne bi našli nešto dalje od ovog uličnog izgreda. Smesta sam shvatio da sam prekršio neko nepisano pravilo ponašanja, iako sam smatrao da činim nešto sasvim uobičajeno. Pade mi na pamet da me mogu čak i uhapsiti i suditi mi zbog nečeg što u drugim okolnostima svakako predstavlja kažnjivo delo. Osvrnuh se da bih pomogao klovnu da opet stane na noge, u nadi da ću se nekako iskupiti za svoj prestup, ali stvorenje više nije bilo tu. Neveselo sam napustio mesto svog nenamernog zločina i potražio neke druge ulice dalje od svedoka. Lutao sam raznim sporednim ulicama Miroka, i u jednom trenutku zaustavio se iscrpljeno da bih seo uz šank jedne malene sendvičarnice krcate mušterijama. Naručio sam šoljicu kafe kako bih oživeo svoj alkoholom odveć savladan Dok koji samprolaze grejao spolja šake oko šoljestakla. i lagano iz nje posmatraosistem. sam ljude ispred Ponoć bešepijuckao, odavno prošla, ali gusta reka prolaznika nije nagoveštavala da će bilo ko otići kući ranije. Karneval profila nizao se pored prozora, a ja sam sa zadovoljstvom prosto sedeo sa strane i gledao, dok me najzad jedno od tih lica ne natera da poskočim. Bojažljivi mali klovn koga sam bio grubo udario prođe pločnikom izvan restorana. Ali iako mi je njegovo lice bilo poznato po svom grozomornom izrazu, u njemu je bilo nečeg različitog. Onda se upitah da li je moguće da postoje dve tako odvratne nakaze. Pošto sam žurno platio čoveku za šankom, izjurio sam napolje da bih još jednom osmotrio tog klovna, ali njega više nije bilo na vidiku. Zbijena gomila sprečavala me je da sa uspehom progonim ovu priliku, te sam se upitao na koji je način taj klovn tako lako uspeo da mi umakne. Osim ako gomila nije nagonski omogućavala ovom stvorenju da neometano prođe kroz njene čvrste redove, kao što je činila Tosu. U toku moje potrage za ovim posebnim čudakom, otkrio sam da su, u celokupnom veselju prepuštenom stanovništvu i među zvaničnim festivalskim klovnovima, raštrkani ne jedan ili dva, već znatan broj ovih bledih, utvarama sličnih stvorenja. Svi oni mileli su ulicama, a na miru su ih ostavljali čak i najnasilnije bekrije. Onda sam razumeo jedan od tabua ovog festivala. Ovi drugi klovnovi nisu se smeli
uznemiravati, a čak ih je trebalo i izbegavati, baš kao i stanovnike ćorbudžaka na ivici grada. Uprkos tome, instinktivno sam osećao da se dve grupe klovn ova na neki način poistovećuju jedna sa drugom, čak i u slučaju da klovnovi iz geta nisu dobrodošli na zimski festival Miroka. Odista, oni nisu predstavljali samo jedan deo zajednice koji je proslavljao ovu sezonu na svoj vlastiti način. Po svemu sudeći, ova skupina melanholičnih pantomimičara sačinjavala je u najmanju ruku jedan sasvim nezavisan festival — festival unutar festivala. Pošto sam se vratio u svoju sobu, uneo sam svoje pretpostavke u dnevnik koji sam vodio u toku ove pustolovine. Slede njegovi odlomci: — Postoji izvesno sujeverje koje stanovnici Miroka ispoljavaju prema onim ljudima iz siromašnog dela grada, naročito dok se odskora pojavljuju sa tim odvratnim licima kojim obeležavaju svoj vlastiti festival. Kakav je odnos između ovih istovremenih proslava? Da li je jedna prethodila drugoj? Ako je tako, koja? Po tom pitanju, moje mišljenje — za koje uopšte ne tvrdim da je presudno — jeste da je Mirokanski festival skorija pojava, da je on nastao posle festivala onih sumorno bezbojnih kl ovnova, u cilju da ga prikrije ili ublaži njegov uticaj. Ovde padaju na pamet praznična ubistva, i potklima o kojoj je pisao Tos, nestanak Elizabete Bidl pre dvadeset godina, a i moje vlastito iskustvo sa ovim klanom parija koji postoji izvan, a ipak i unutar, ove zajednice. O svom vlastitom iskustvu sa ovom emocionalno škodljivom podsezonom u ovom času radije ne bih govorio. Još uvek nisam u stanju da kažem da li je uzrok tome moja uobičajena zimska melanholija. Za podatke o mentalnom zdravlju morao bih da razmotrim Tosovu knjigu o njegovom boravku u jednoj psihijatrijskoj bolnici (skoro da sam siguran daje smeštena u zapadnom Masačusetsu. Treba potražiti ovu knjigu i informacije o Mirokanskim novoengleskim korenima). Zimska kratkodnevica je sutra, a to je naravno onaj dan godine u kome noćni sati u najvećoj razmeri nadmašuju dnevne. Vredi zapaziti da to ima veze sa samoubistvima i porastom psihičkih poremećaja. Dok sam se prisećao spiska dokumentovanih samoubistava iz Tosovog članka, učinilo mi se da se izvesna prezimena ponavljaju, što i jeste vrlo verovatno za bilo kakve podatke prikupljene u jednoj varošici. Među tim imenima nalazili su se jedan ili dva Bidla. Možda, dakle, za samoubistva postoji genealoška osnova, koja nema nikakve veze sa Tosovom mističnom potklimom, mada je to u svakom slučaju jedna nadahnuta ideja, naizgled
vrlo prikladna za ovu varoš raznovrsnih spoljašnjih i unutarnjih odlika, ali se kao zamisao ne može dokazati. — Međutim, jedna stvar koja se čini sigurnom jeste podeljenost Miroka na dva vrlo različita soja građanstva, što za posledicu ima dva festivala i pojavljivanje sličnih klovnova — taj termin sada koristim u izuzetno neodređenom tu postoji veza, a ja da verujem da imam neku predstavu izsmislu. čega seAliona sastoji. nekakva Kazao sam ranije normalni stanovnici grada na one iz geta, a pogotovo na njihove klovnove, gledaju sa sujeverjem. Ipak tu postoji i nešto drugo: postoji strah, možda i nekakva mržnja — ona naročita mržnja koja proizilazi iz neke snažne i iracionalne uspomene. Mislim da mogu veoma dobro da razumem ono što preti Miroku. Prisećam se nemilog slučaja koji se danas odigrao u onom praznom restoranu. “Prazan” je u ovom slučaju ispravan izraz, uprkos svojoj protivrečnosti. Skupina u toj poluosvetljenoj sobi stvarala je osećaj odsustva, više nego osećaj prisustva, čak i ako uzmemo u obzir njihovu neverovatnu brojnost. Te njihovih oči koje lica, nisu lenj želele mogle nistopa. na štaKada da sesam usredsrede, presvisla posustalost batilinjihovih odatle istrčao bio sam duševno isceđen. Tada sam razumeo zašto izbegavaju te ljude i njihove delatnosti. Ne mogu dovesti u pitanje mudrost onih praotaca današnjih Mirokanaca koji su začeli tradiciju zimskog festivala i pružili toj varoši povod za praznovanje i društvene odnose u doba kada su posledice mučne izdvojenosti najkobnije, u tim najdužim I najmračnijim danima oko kratkodnevice. Veselo Božično raspoloženje očito ne bi bilo u stanju da se suprotstavi opakosti ove sezone. Ali čak i onda, još uvek postoje samoubistva pojedinaca koji su, po mom mišljenju, na neki način odsečeni od oživljavaj u ćih aktivnosti festivala. — Podmukla priroda ove podsezone i festival kratkodnevice koji svake godine izvire iz siromašne četvrti grada izgleda da određuju spoljašnji oblik Mirokanskog festivala: optimistično zelenilo u doba sive učmalosti; obećanje plodnosti u liku Zimske kraljice; i, za mene najzanimljiviji, klovnovi. Vedri klovnovi Miroka sa kojima postupaju tako loše; izgleda da je njihova uloga da zamene one tamnooke pantomimičare iz ćor-budžaka. Pošto se ovih poslednjih plaše zbog nekakve sile ili uticaja koji poseduju, moguće je još uvek simbolično im se suprotstaviti i nadvladati ih preko njihovih kopija, koje upravo zato ođabiraju. Ako je ova moja pretpostavka tačna, pitam se u
kom stepenu postoji svesno znanje o ovom posrednom iskazivanju agresivnosti među stanovništvom ove varoši. Činilo se da kod one trojice sa kojima sam večeras govorio taj uvid ne seže mnogo dalje od opažaj a da postoji izvesna količina grube zabave u tradiciji festivala. Kad smo već kod toga, koliko svesti postoji na drugoj strani ove dve oprečne festivalske tradicije? Suviše je strašno razmišljati o nečemu takvom, ali i pored sve njihove prividne zaludnosti, moram se upitati da li su oni stanovnici geta jedini koji znaju šta rade. Ne može se poreći da iza onih neljudski mlitavih izraza naizgled leži neka mrska inteligencija. — Sada shvatam zamršenost stanja u kome se trenutno nalazim, ali dok sam večeras posrtao od ulice do ulice i posmatrao te klovnove ovalnih usta nisam mogao a da ne osetim kako j e svo to radovanj e u Miroku na neki način omogućivala samo njihova patnja. Ovo je, nadam se, ništa više od jednog ćudljivog tosovskog opažanja, ona zamisao koja je neobična i izazovna, iako naizgled nikad ne dobije vrlinu dokaza. Znam da mi pamet nije potpuno bistra, ali osećam da skrivenu ću možda uspeti probijem sezone. mnoge zamršenosti Miroka i rasvetlim stranu ovedafestivalske Naročito bih morao da potražim značenje tog drugog festivala. Da li je i to nekakva proslava plodnosti? Po onome što sam video, ako je ovaj slavljenički potklan uopšte ičemu težio, onda je to neplodnost. Kako su uspevali da se kroz sve ove godine sačuvaju od potpunog izumiranja? Kako obnavljaju svoje redove? — Međutim, bio sam isuviše umoran da bih sročio još neka od svojih pripitih nagađanja. Pošto sam se srušio u krevet, ubrzo sam nestao u snovima ispunjenim ulicama i licima.
6 Bio sam, naravno, pomalo mamuran kada sam se sledećeg jutra dockan probudio. Festival je još uvek bio u punom jeku, i drečeća muzika spolja prenu me iz noćne more. Bila je to parada — nekoliko platformi glatko se kretalo niz ulicu Taunshend, a preovladavala je jedna poznata boja. To su bile tematske platforme sa Hodočasnicima i Indijancima, kaubojima i Indijancima, i klovnovima pravovernog soja. Usred svega toga nalazila se glavom i bradom Zimska kraljica, koja se smrzavala povrh jednog ledenog prestola. Mahala je u svim pravcima. Čak mi se učini da je mahnula gore, ka
mojem zamračenom prozoru. U prvih nekoliko povodljivih trenutaka slabosti, nisam imao nimalo naklonosti prema svom sinoćnjem uzbudjenju. Ali otkrih da je taj polet prosto ležao u snu, iz kojeg se ubrzo vratio čak i većom žestinom. Nikada ranije moj duh i čula nisu bili tako aktivni u ovom za njih obično teškom dobu godine. bih sigurno puštao žalosne ploče i poprilično vremena provodioKući u gledanju kroz prozor. Bio sam stare užasno zahvalan na jedan sasvim nestvaran način zbog svog sudelovanja u jednoj pomami punoj značaja. Pošto sam doručkovao u jednom kafiću, poželeh da prionem na posao. Kada sam se vratio u svoju sobu, zatekao sam otvorena vrata. Uz to, nešto beše ispisano na ogledalu toaletnog stočića. Slova su bila crvena i masna, kao odklovnovske olovke za šminku — moj e vlastite, shvatih ja. Nekoliko puta pročitah tu misao, ili pre zagonetku: “Šta se samo zakopava u zemlju, a nije mrtvo?” Prilično dugo sam posmatrao taj natpis, vrlo uzdrman činjenicom da su moje praznične utvrde tako ranjive. Da li je ovo trebalo da bude nekakva opomena? Pretnja koja me upozorava da ću, ako uporno nastavim da idem određenim putem, završiti prerano pokopan? Jednostavno ću morati da budem pažljiv, kazah samom sebi. Doneo sam odluku da ničemu ne dozvolim da me odvrati od nadahnute strategije koju sam smislio. Obrisao sam ogledalo, pošto mi je u tom času bilo potrebno za nešto drugo. Proveo sam ostatak dana u smišlj anju j ednog vrlo posebnog kostima i prikladnog lica koje će ga pratiti. S lakoćom sam odrpao svoj kaput tako što sam iskidao jedan ili dva džepa i naneo celokupnu zbirku mrlja. Zajedno sa pantalonama od teksas platna i jednim parom poprilično iznošeriih cipela, imao sam podnošljiv kostim za jednu olupinu od čoveka. S licem je, međutim, išlo teže, pošto sam bio prinuđen da eksperimentišem po sećanju. To što sam pamtio vrištećeg Pjeroa na onoj slici (po imenu Krik, sada se sedam) prilično mi je pomoglo. U suton sam izašao iz hotela stražnjim stepeništem. Bilo je čudnovato hodati niz zakrčenu ulicu ovako jezovito prerušen. Iako sam mislio da ću se osećati upadljivo, verujem da je stvarno iskustvo vrlo blisko potpunoj nevidljivosti. Ljudi me nisu gledali dok sam tumarao pored njih, ili oni pored mene, ili dok smo tumarali jedni pored drugih. Ja sam bio neka prikaza — možda duh festivala koji behu prošli, ili onih što će
tek doći. Nisam imao nikakvu jasnu sliku o tome gde će me moje prerušavanje odvesti te noći, samo neka neodređena očekivanja da ću pridobiti poverenje mojih sablasnih drugara i možda na neki način uspeti da proniknem u njihove tajne. Neko vreme jednostavno sam hteo da lutam uokolo na taj usahli način kojiA sam kod njih uočio šta god dai da je on nagoveštavao. najvećim delom to j iesledim značilonjihov da ne primer, radim skoro ništa to radim tiho. Áko bih na pločniku prošao pokraj jednog od mojih sadrugova nije bilo govora, nikakve razmene znalačkih pogleda, nikakvog pozdravljanja kojeg sam mogao biti svestan. Mi smo se tamo, na ulicama Miroka, nalazili tek da bi stvorili neko prisustvo. Barem sam ja na to počeo tako da gledam. Dok sam besciljno lutao bestelesan i nevidljiv, osetio sam kako sve više i više postajem jedan prazan, plutajući oblik, koji vidi a nije viđen, i hoda neometan od onih glomaznih stvorenja koja dele moj svet. To iskustvo nije bilo u potpunosti lišeno zanimljivosti, ili čak zadovoljstva. Klovnovski šibolet “eto naspretežno opet” poprimi za mene novi značaj kadaAsam osetio iskušenikom jednog duhovnog arlekinskog reda. vrlosebrzo ukazala mi se mogućnost da načinim dalji napredak tom stazom. Sa druge strane ulice, u suprotnom pravcu od mog, polako je prolazio jedan kamion otvorene prikolice i pritom blago rastavljao more slavljenika koji su išli u cik-cak. Teret u prikolici ovog kamiona bio je čudnovat, pošto su ga u potpunosti sačinjavali moji drugovi sektaši. Dalje niz ulicu, kamion se zaustavi, a još jedan takav klovn ukrca se preko zadnjeg dela. Jedan blok niže videh još jednog kako se penje. Dva bloka niže kamion napravi polukrug i uputi se prema meni. Stadoh na ivicu pločnika kao što sam video da čine ostali. Nisam bio siguran da će kamion usporiti da bi me pokupio, pošto sam mislio da im je na neki način poznato da sam varalica. Međutim, kada je stigao do mene, kamion je usporio i skoro se sasvim zaustavio. Ostali su bili zbijeni na podu prikolice. Većina njih jednostavno je blenula u prazno sa uobičajenom ravnodušnošću koju sam počeo da očekujem od tog soja. Ali nekolicina me zbilja uzgredno pogleda sa nekim očekivanjem. Oklevao sam na tren, ne baš siguran da li želim da nastavim s ovim lukavstvom. U poslednjem trenutku, neki impuls navede me da se uzverem u prikolicu kamiona i uguram među ostale.
Trebalo je pokupiti samo još nekoliko njih pre nego što se kamion uputio ka predgrađima Miroka i dalje od njih. U početku sam pokušavao da sačuvam neku jasnu orijentaciju u odnosu na grad. Ali dok smo prolazili krivinu za krivinom kroz tamu uzanih, đrvećem okruženih puteva, shvatio sam da nisam u stanju da očuvam ikakav smisao za pravac. Najveći broj ostalih u prikolici kamiona nije pokazivao nikakvu primetnu svest o svojim saputnicima. Obazrivo, pogledao sam od jednog do drugog lica. Nekolicina se kratkim, prošaputanim rečenicama obraćala onima blizu njih. Nisam mogao da razaznam šta su govorili, ali je ton njihovih glasova zvučao bezazleno, kao da nisu od prekaljene horde iz siromašne četvrti Miroka. Smatrao sam da su to možda neki pustolovi koji su se prerušili kao i ja, ili verovatnije nekakvi posvećenici, koji su unapred dobili uputstva na sastancima sličnim onome na koji sam nabasao prethodnog dana. Takođe je bilo sasvim moguće da su članovi ove posade baš oni dečaci koje sam nagnao u hitar beg. Kamion je ukatom ubrzavao jednim prilično otvorenim zemlje, usmeren onimčasu višim brdima koja su okruživala sada već delom daleki grad Miroko. Ledeni vetar šibao je oko nas, te sam bio prinuđen da zadrhtim od studeni. Ovo je sasvim sigurno odalo da sam jedan od pridošlica u grupi, pošto su dva tela koja su pritiskala o moje bila ukrućena i mirna, a čak je izgledalo da zrače nekom sopstvenom hladnoćom. Bacio sam pogledu mrak kroz koji smo brzo napredovali. U tom času bejasmo ostavili svu otvorenu zemlju iza nas, a put su opkoljavale guste šume. Kada smo počeli da putujemo uz jedan strmi uspon, masa tela u kamionu naleže jedno na drugo. Iznad nas, na vrhu tog brda, nalazila su se svetla koja su sijala odnekud iz šuma. Kada se put izravnao, kamion načini jedan iznenadan okret i upravi se u nešto za što sam verovao da je samo tmina pokraj puta ili neki veliki jarak. Međutim, tamo se nalazila neka nepopločana staza, po kojoj kamion nastavi da se kreće prema svetlucanju koje je bilo već sasvim blizu. Sto smo se više približavali, ovo svetlucanje je postajalo sve sjajnije i oštrije, i treperilo je po drveću, a pritom otkrivalo savršene detalje tamo gde se prethodno nalazio samo mrkli mrak. Kada se kamion doveze do neke čistine i zaustavi se, videh jedan rasuti skup prilika, od kojih su mnoge držale fenjere koji su zračili zaslepljujućom i ledenom svetlošću. Uspravio sam se u
prikolici kamiona da bih sišao, baš kao što su činili i drugi. Kada sa te visine bacih pogled po okolini, primetih još tačno trideset onih mrtvački bledih kl ovnova kako se motaju uokolo. Jedan od mojih saputnika spazi me kako oklevam u kamionu, te mi, nekakvim čudnovato kreštavim šapatom, kaza da požurim, objašnjavajući mi nešto o “klimaksu tame”. Nanovo sam razmislio o ovoj noći kratkodnevice; to je tehnički bio najduži period tame u godini, čak i ako razlika između ove i mnogih drugih zimskih noći nije bila vrlo značajna. Ipak, njena prava vrednost bila je povezana sa uslovima koji nisu imali mnogo šta zajedničkog sa kalendarskim statistikama. Odoh do mesta na kojem su ostali stvarali jednu gušću gomilu u kojoj se, po jedva primetnim gestovima i izrazima njenih pojedinih članova, osećalo neko očekivanje. Razmenjivali su se kratki pogledi, ruka jednog lako bi dotakla rame drugog, a j edan par okruglih očiju netremice j e gledao ka mestu na koj em su neke dve prilike, razmaknute oko šest stopa, postavljale svoje fenjere na zemlju. Svetlost ova dva fenjera otkrivala je jedan otvor u zemlji. se pažnjaznaku, svih usredsredi na ovu i, kao po nekom Konačno ranije utvrđenom svi smo počeli da okruglastu se zbijamo jamu, oko nje. Jedino su se mogli čuti hučanje vetra i šum naših vlastitih kretnji, dok su nam zamrznute graničice i lišće pucketali ispod nogu. Napokon, kada svi bejasmo okružili tu razjapljenu rupu, prvi klovn uskoči unutra i za tren nam izmače iz vidika, ali se zatim ponovo pojavi da bi prihvatio fenjer koji mu je jedan drugi dodao odozgo. Minijaturni ambis ispuni se svetlošću, te sam mogao videti da nije dublji od šest stopa. Blizu osnove njegovog unutarnjeg zida, bio je prosečen ulazu jedan tunel. Prilika koja je držala fenjer malo sepognu i iščeze u prolazu. Zatim, jedan po jedan, članovi ove gomile poskakaše u mrak ove jame, a svaki peti uzeo bi fenjer. Držao sam se zaleđa ove skupine, jer kakve god da su bile te podzemne aktivnosti koje je trebalo da se odigraju, bio sam siguran da želim da budem na njihovoj periferiji. Kada je samo negde oko desetak nas ostalo na površini, spretno sam uspeo da propustim četvoricu njih pre mene, da bih kao peti mogao da dobijem fenjer. Sve se upravo tako i odigralo, jer su mi odmah pqšto sam skočio na dno te rupe, ritualno spustili jednu svetiljku. Pošto sam se okrenuo oko sebe, brzo sam ušao u prolaz. U tom trenutku toliko sam se tresao od hladnoće da nisam bio ni radoznao ni uplašen, već samo zahvalan za taj zaklon.
Uđoh u jedan dugačak tunel blagog nagiba, visok tek toliko da sam u njemu mogao uspravno da stojim. Tamo dole bilo je znatno toplije nego napolju, u ledenoj tami šuma. Posle nekoliko trenutaka, dovoljno sam se odmrzao da bi me umesto brige o fizičkoj udobnosti zaokupila jedna iznenadna i opravdana zabrinutost za svoj opstanak. Dok sam koračao, držao sam svoj fenjer blizu ivica tunela. One su bile relativno glatke i ravne, kao da taj prolaz nije nastao ručnim kopanjem, već radom nečega što je veličinu i oblik tog tunela ostavilo za sobom kao putokaz svojih dimenzija. Morao sam da priznam da mi je ta sumanuta ideja pala na pamet kada sam se prisetio one poruke ostavljene na ogledalu u mojoj sobi: “Šta se samo zakopava u zemlju, a nije mrtvo?” Sablasni speleolozi iza mene počeše da me pristižu, pa sam morao da požurim da bih održao korak sa onima napred. Fenjeri ispred mene poskakivali su sa svakim korakom onih koji su ih nosili, a što smo dalje zalazili u taj udobni maleni tunel, nezgrapna povorka izgledala je sve manje i manje stvarno. U izvesnom trenutku primetih da niz ispred mene postaje kraći. Članovi povorke praznili su se u jednu izdubljenu odaju, gde sam i ja, takođe, ubrzo stigao. Ova dvorana bila je visoka nekih šest metara, a ostale njene dimenzije bile su gotovo istovetne dimenzijama ogromne plesne sale. Piljenje u prostor nada mnom učini me neprijatno svesnim koliko duboko smo se spustili u zemlju. Za razliku od glatkih strana tunela, zidovi ove pećine izgledali su iskrzano i nepravilno, kao da su ih glodali. Pretpostavio sam daje zemlja bila uklonjena ili kroz onaj tunel kojim smo sišli, ili putem jednog od mnogobrojnih crnih otvora koje sam nazirao u zidovima odaje, jer je moguće da i oni, takođe, vode nazad na površinu. Ali građa ove odaje mnogo je manje opsedala moj duh od onog što ju je ispunjavalo. Tamo, na podu te silne pećine, očekivalo nas je sasvim sigurno celokupno stanovništvo siromašne četvrti Miroka, i još više njih, svi sa istim jezivim licima ovalnih usta i razrogačenih očiju. Oni su sačinjavali krug oko nekakvog oltaru sličnog predmeta na kome je ležao neki kožasti, nabrani pokrov tamne boje. Na ovom oltaru još jedan pokrov od istog materijala skrivao je ispod sebe nekakvo izbočeno telo. A iza tog tela, pogleda spuštenog ka oltaru, stajala je jedina figura čije lice nije bilo umašćeno šminkom. On je nosio jednu dugu, snežnobelu odoru istovetne boje kao i
pramenasta kosa koja mu je oivičavala lice. Ruke su mu mirno ležale uz bokove. Nije se pomerao. Covek za kojega sam verovao da će proniknuti u silne tajne stajao je pred nama sa istim profesionalnim držanjem koje me je opčinilo pre toliko mnogo godina, ali ovog puta osetio sam samo j ezu kada sam pomislio kakva sve otkrovenj a leže skrivena unutar neizmerno dubokih nabora njegove majstorske odežde. Da li sam zaista bio u stanju da izazovem jednu tako strašnu ličnost? Ime po kojem sam ga znao činilo se samo po sebi nedovoljno da označi nekog njegove veličine. Trebalo bi, pre, da ga nazovem po njegovim drugim inkarnacijama: bog sve mudrosti, pisac svih svetih knjiga, otac svih čarobnjaka, presvetli i najsilniji — trebalo bi, pre, da ga zovem Tot. On podiže skupljene šake prema svom verskom skupu i obred poče da teče. Sve je bilo vrlo jednostavno. Celokupan zbor, koji je sve do tog časa stajao bez reci, prasnu u najnezvučnije, najkreštavije pojanje koje se može zamisliti. Bio je to jedan hor žalosti, vrištećeg delirijuma i sramote. Pećina je piskavo odzvanjala od disonantnog, zapomažućeg napeva. Moj glas se takođe pridružio glasovima okupljenih, u pokušaju da se stopi s njihovom sakatom muzikom. Ali moje pevanje nije moglo da podražava njihovo, pošto je posedovalo neku hrapavost drukčiju od njihovog neskladnog, naričućeg leleka. Da ne bih odao da sam uljez, nastavih da izveštačeno izgovaram njihove reci bez ikakvog zvuka. Ove reči predstavljale su otkrovenje sumorne zlobnosti koju sam do tada tek naslućivao kad god bi se našao u društvu ovih prilika. Oni su pevali “nerođenima u raju”, “čistim, neživljenim životima”. Pevali su jednu žalopojku o postojanju, o svim njegovim životnim obličjima i dobima. Njihovi ideali bili su tama, haos i neko melanholično polu-postojanje posvećeno svim mnogobrojnim obličjima smrti. More mršavih, beskrvnih lica treslo se i vrištalo u izopačenoj nadi. A svečano odeveni glavni lik u srcu svega toga — koji se za dvadeset godina uzdigao do položaja prvosveštenika — bio je čovek od kojeg sam preuzeo toliko vlastitih životnih principa. Bilo bi beskorisno opisivati ono što sam u tom trenutku osećao, a to bi predstavljalo i gubitak vremena koje mije neophodno da bih opisao događaj koji je usledio. Pevanje iznenada prestade, a uzdignuta figura bele kose poče da govori. On je s dobrodošlicom pozdravljao one iz nove generacije — dvadeset zima
beše proteklo otkako su “Cisti” proširili svoje redove. Reč “čist” u ovom okruženju predstavljala je nasilje prema ono malo smisla i pribranosti koje sam još uvek uspevao da sačuvam, jer ništa nije moglo biti ogavnije od onog što je trebalo da sledi. Tos — a ovaj upokojeni identitet koristim samo iz nužde — prekide svoju propoved i pomeri se unazad ka oltaru koji je prekrivala tamna koža. Tamo je, sa svim žarom svog pređašnjeg života, svukao gornji pokrov. Ispod njega nalazilo se nekakvo obličje omlitavelih udova, neka polomljena marioneta opružena na toj kamenoj ploči. Ja sam stajao pri kraju skupa i pokušavao da ostanem što bliže izlaznom prolazu. Iz tog razloga nisam sve video onako jasno kako sam mogao. Tos spusti oči ka iskrivljenom, lutki sličnom telu, a zatim pogleda prema skupu. Čak sam umislio da me je sa svesnom namerom pogledao u oči. On raširi ruke, a potok neprekidnih i nerazumljivih reči poteče iz njegovih ječećih usta. Verski skup poče da se komeša, ne znatno, ali ipak primetno. Do tog trenutka postojala je granica onome što sam smatrao zlom u ovih ljudi. Oni su, uprkos obične ljude. Biliišta su samo nezdrave, iznutra izjedene dušesvemu, čudnihpredstavljali verovanja. Ako je postojalo što sam naučio u svim godinama koje sam proveo kao antropolog, onda je to činjenica da je svet beskrajno bogat čudnovatim zamislima, i to čak do tačke kada je i sam pojam čudnovatosti za mene imao malo značaja. Ali posle scene kojoj sam tada prisustvovao, moje iskustvo zastranilo je u neko carstvo iz kojeg se nikad neće vratiti. Jer potom nastupi scena preobražaja, vrhunac svake arlekinade. Sve je počelo polako. Među gomilom na suprotnom kraju odaje nastade nekakvo lako komešanje. Neko se bio srušio na pod, a drugi u njegovoj blizini su uzmicali. Glas za oltarom nastavio je svoje zapevanje. Pokušao sam da zauzmem bolji vidik, ali je oko mene stajalo isuviše njih. Kroz tu masu preprečenih tela, samo sam na mahove mogao da vidim ono što se dešavalo. Sve beše počelo pre nego što sam shvatio šta se događa... Činilo se da onaj koji se bio obeznanio na podu odaje gubi sav svoj raniji oblik i proporcije. Smatrao sam da je to nekakav klovnovski trik. Oni su bili klovnovi, zar ne? I ja lično mogao sam da četiri bele kuglice pretvorim u četiri cme dok sam njima žonglirao. Pritom, to nije bilo moje najiznenađujuće dostignuće u klovnovskoj magiji. A zar ne postoji uvek neka opsenarska majstorija koja je svojstvena svim ceremonijama, a često zavisi od zanetih
zabluda slavljenika? Ovo je bila dobra predstava, pomislio sam i zakikotao se u sebi. Scena preobražaja Arlekina koji odbacuje svoju spoljašnjost pajaca. O Bože, arlekine, ne tresi se tako! Arlekine, gde su ti ruke? A noge su ti se stopile jedna sa drugom i počinjale su da se uvijaju po podu. Kakvo je to strašno, razjapljeno udubljenje tamo gde bi trebalo da ti je lice? Šta je to što se samo zakopava u zemlju, a nije mrtvo? Svemoguća zmij a mudrosti — Crv osvajač. Ovo je počinjalo da se dešava svuda po odaji. Pojedini članovi skupa isprazno bi se zablenuli — uhvaćeni na trenutak u nekom sleđenom transu — a zatim se srušili na pod da bi započeli sa gnusnom metamorfozom. Učestalost ovoga sve više je rasla stoje glasnije i sumanutijeTospojao svoju luđačku molitvu ili kletvu. Onda započe nekakvo vijugavo kretanje prema oltaru, a Tos s dobrodošlicom primi te stvari kada su dogmizale do vrha oltara. Onda shvatih kakva to mlitava figura leži na njemu. To je bila Kora i Persefona, ćerka Cerere i Zimska kraljica: dete silom odvedeno u podzemlje smrti. Ali ne samo što ovo dete nije imalo neku vanprirodnu majku da je spasi, već uopšte nije imalo živu majku. Jer žrtvovanje kome sam prisustvovao bila je odjek onog koje se odigralo pre dvadeset godina, kao karnevalska gozba prethodne generacije — O čame vale! Sada su i majka i ćerka postale žrtve ovog podzemnog Sabata. Napokon sam spoznao istinu kada se ta figura pomeri na oltaru, podiže svoju glavu ledene lepote i zavrišta kad ugleda nema usta kako se zatvaraju oko nje. Iz te odaje istrčah u tunel. (Nije postojalo ništa drugo što se moglo uraditi, opsesivno sam govorio samom sebi.) Neki drugi koji se još uvek ne behu preobratili počeše da me progone. Uopšte ne sumnjam da bi me stigli, pošto sam u prolazu pao posle nekoliko metara. Onda za jedan trenutak poverovah da ću i ja, takođe, proći kroz neki preobražaj, ali nisam bio pripremljen kao ostali. Kada sam čuo kako se približavaju koraci mojih progonitelja, bio sam siguran da me na oltaru očekuje neka još gora sudbina. Ali koraci prestaše i povukoše se. Glas njihovog prvosveštenika dao im je jednu naredbu. Ja sam, takoāe, čuo tu naredbu, iako bih više voleo da nisam. A do tog časa verovao sam da se Tos ne seća ko sam ja. Taj glas beše ono što mi je obznanilo da nije tako. Zasada sam bio slobodan da odem. Uz napor sam stao na noge i, pošto sam pri padu polomio svoj fenjer, naslepo se vratio istim putem kroz
kanalizaciono crnilo. Izgleda da se sve odvijalo vrlo brzo pošto sam izronio iz tog tunela i popeo se iz jame. Dok sam kroz šumu trčao nazad ka putu, obrisao sam usmrdelu masnu boju sa lica. Neka kola koja su tuda prolazila zaustaviše se, mada je jedina druga mogućnost koju sam im pružio bila da me zgaze. “Hvala vam što ste stali.” “Kog đavola tražite ovde?” upita vozač. Uhvatio sam dah. “Bila je to šala. Festival. Prijatelji su mislili da će biti smešno.... Molim, vas, vozite odavde.” Vozač me ostavi na oko milju van grada, a odatle sam mogao da nađem svoj put. Bio je to isti onaj drum kojim sam bio došao u Miroko pri svojoj prvoj poseti prethodnog leta. Stajao sam neko vreme na vrhu vvisokog brda odmah uz ivicu grada, pogleda spuštenog ka prometnom seocetu. Žestina festivala nije jenjavala, i neće sve do jutra. Sišao sam prema prijatnom zelenom sjaju, provukao se neprimećen kroz veselje i vratio u hotel.
7
Kada sam se sledećeg jutra probudio, primetio sam sa svog prozora da j e grad i okolne krajeve u toku noći posetila jedna potpuno nepredviđena mećava. Sneg je još uvek padao i nošen vetrom sakupljao se na pustim ulicama Miroka. Festival je bio završen. Svi behu otišli kući. A to je bilo baš ono što sam i ja nameravao. Bilo kakva moja akcija u vezi onoga što sam video prethodne noći morala bi da pričeka dok se ne nađem dalje od ove varoši. Još uvek nisam siguran da li će ovako otvoren nastup doneti ikakvo dobro.Miroka Sve optužbe koje bih mogao navesti protiv stanovništva siromašne četvrti s pravom bi bile odbačene kao neverovatne. Možda vrlo brzo ništa od ovoga neće biti moja briga. Sa spakovanim koferima u rukama, prišao sam recepciji da se odjavim. Iza stola nije stajao Bidl, već neki čovek koji je morao da pretura da bi pronašao moj račun. “Evo, izvolite. Je l’ sve u redu?” “Da”, odgovorih. “Da li je gospodin Bidl tu negde?” “Ne, nažalost, još uvek se nije vratio. Svu noć proveo je napolju, tražeći ćerku. Ona je jedna vrlo popularna devojka, budući daje Zimska kraljica, a
znate kakve već budalaštine idu uz to. Verovatno će utvrdit' da je bila na nekoj zabavi.” Iz grla mi se ote prigušen jecaj. Bacio sam kofere na zadnje sedište automobila i seo za volan. Tog jutra, sve čega sam se mogao prisetiti činilo mi se nestvarnim. Sneg je padao, a ja sam kroz svoje vetrobransko staklo posmatrao kako je lak, tih i zanosan. Upalio sam svoja kola, i po navici bacio uzgredan pogled na retrovizor. Ono što sam u njemu video sada je živo urezano u moje pamćenje, tačno onako kako je onda stajalo u zadnjem prozoru mojih kola, kada sam se okrenuo da bih proverio da li je to stvarnost. Na sredini ulice, do gležanj a zavejani snegom, stajali su Tos i još jedna prilika. Kada sam se pomno zagledao u tog drugog, poznao sam da je to jedan od dečaka koje sam iznenadio u onom restoranu. Ali on beše preuzeo neki pokvareni i ravnodušan izraz koji je bio oličenje njegove nove porodice. I on i Tos piljili su u mene i ničim nisu pokušavali da ometu moj odlazak. Dok sam se vozio kući, morao sam u svojim mislima da nosim sliku ta dva mračna lika. Ali tek sada se moje iskustvo sručilo na mene punom težinom. Do sada sam tražio bolovanje da bih izbegao svoj raspored predavanja. Biće nemoguće da se suočim sa normalnim tokom života, onakvog kakav sam ga ranije znao. Ja sam sada velikim delom pod uticajem jedne sezone i klime daleko hladnije i jalovije od svih zima u ljudskom sećanju. A ponovni prelazak svih faza proteklih događaja u mislima čini se da ne pomaže; mogu da osetim kako sve dublje tonem u jedan kadifasti beli ambis. U pojedinim trenucima skoro da mogu u potpunosti da se istopim u ovom unutrašnjem carstvu uzvišene čistote i praznine. Pamtim one nevidljive časove kada sam prerušen besciljno lutao kroz ulice Miroka, nedirnut od pijanih, bučnih prilika oko mene: nedodirljiv. Ali smesta ustuknem od ove groteskne nostalgije, jer shvatam šta se događa, i šta ne želim da je tačno, iako je Tos tako prorekao. Prisećam se naredbe koju je dao ostalima dok sam bespomoćno ničice ležao u onom tunelu. Oni su me mogli ščepati, ali Tos, moj stari učitelj, pozvao ih je da se vrate. Njegov glas odjekivao je kroz ćelu onu pećinu, a sada se razleže po mojim vlastitim psihičkim odajama pamćenja. “On je jedan od nas” govorio je. “Oduvek je bio jedan od nas.”
Ovaj glas je ono što sada ispunjava moje sne i dane i moje duge zimske noći. Video sam te, doktore Tos, kroz sneg izvan moga prozora. Ubrzo ću proslaviti tu poslednju gozbu koje će poništiti tvoje reći, tek da bih dokazao s koliko sam uspeha spoznao njihovu istinitost. U sećanje na H.P. Lavkrafta
Pet Marti trenutno završava istorijski feministički roman o vukodlacima pod nazivom Put na zapad: Američka priča. Novela koju imate pred sobom deo je tog sveta i takođe je nagrađena Nebulom, a prvi put je objavljena 1993. u časopisu Asimovs.
Pat Мurрhу JEDNO AMERIČKO DETINJSTVO Nađi je dana sa petu godina postalo jasno da njena nijepune kao druge. BilaRibak je tog prodavnici na raskršću, i piljilaporodica je u tegle slatkiša na visokoj polici iza tezge, i pitala se da li bi tata hteo da joj kupi pepermint-štapić koji bi ona sisala tokom vožnje kući. Bilo je pozno proleće u Misuriju i podne daske bile su tople pod njenim bosim nogama. Dopadala joj se prodavnica. Privlačila ju je gomila sanduka i buradi. Svaka od njih imala je interesantne mirise: usoljena kuvana govedina, prečišćeni puter, kiseli krastavčići, začini. Njen tata je stajao u zadnjem delu radnje, naslonjen na tezgu, i pričao sa gospodinom Evansom, vlasnikom prodavnice, o nevoljama sa Indijancima na severu. Tamo su prošlog meseca ubijena dvojica trgovaca krznom. Gospodin Evans je u celosti krivio viski i preprodavce viskija, a Nađin tata se s tim slagao. Nađina mama i gospođa Evans sedele su na klupi blizu polica na kojima su ležale rolne platna i svakojaki pribor za šivenje i krojenje. Tri meseca staro izdanje Godijeve knjige za dame, pohabano od prelistavanja, ležalo je otvoreno na krilu gospođe Evans. Trogodišnja krupnooka Loti Evans sedela je pokraj nogu gospođe Evans i netremice gledala u Nadu. Jednom svojom zdepastom ručicom čvrsto se držala za suknju svoje mame. Bila je fascinirana prisustvom starije devojčice, ali još nije sakupila dovoljno hrabrosti da joj priđe. Bradati čovek uđe na vrata i baci svežanj krzna na tezgu. Nada diže pogled i s interesovanjem se zagleda u njega. Bio je silno dlakav, odavno je trebalo da se ošiša, a brada mu je bila dugačka i umršena. Na sebi je imao kaput od jelenje kože, pantalone od ručno tkanog platna, i košulju koju odavno nije menjao. Oko njega su lebdeli — mešajući se sa uobičajenim muškim mirisima duvana za žvakanje, viskija i znoja — jaki mirisi mnogobrojnih životinja. Namirisala je medveda, jelena, bizona i dabra, ali ono što je privuklo njenu pažnju bio je blagi miris vuka. Covek se naslonio na tezgu, očito spreman da sasvim spokojno sačeka dok trgovac ne obrati pažnju na njega. Pogledao je u Nađu. “'Ej, zdravo,
malena.” “Zdravo.” Vučji miris je dolazio iz hrpe koža na tezgi. “Znaš, imam sestricu u Njujorku koja nije mnogo starija od tebe.” Nada vrlo ozbiljno razmisli o ovome, ali ne reče ništa. “Šta radiš ovde?” “Čekam tatu.” “А meni se učinilo da gledaš tamo one tegle sa bombonama.” Klimnula je glavom, a čovek se nasmeši. “Aha. Dabome. Pa, kad prodam ova krzna možda ti kupim jednu šećeriemu. Hoćeš li?” Nada svečano klimnu glavom. Onda je gledala kako čovek dreši konopac kojim su krzna bila vezana i rasprostire ih po tezgi. Sad je jače osećala miris vukova. Ohrabrena čovekovim osmehom, posegnula je rukom gore i dodirnula jedno od krzna: mekano, boje putera. “То ti je slikača”, reče čovek. “Planinska mačka.” Pustio ju je da gladi mekano, tamno krzno, a onda ga je podigao i sklonio ustranu. “А ovo je dabrova koža. Uskoro će neki otmeni gospodin u Njujorku nositi šešir napravljen od ovoga.” On podiže i skloni dabrovo krzno, otkrivajući jedno koje je odisalo toplim, umirujućim mirisom, kao Nađina majka ponekad noću. Nada oklevajući podiže ruku da pogladi mekano krzno. Imalo je dva sloja, gornji od krutih, sivih, zaštitnih dlaka, a ispod tog drugi, od mekanih dlačica. Gladila je krzno unatrag, da bi otkrivala donji sloj; sive zaštitne dlake pritom su golicale njenu ruku. “Ovo će se prodati za velike pare”, reče čovek. Podiže krzno sa tezge i pruži ga dole ka njoj, da bi mogla bolje da ga vidi. Na mestu gde je trebalo da bude glava životinje, nalazila se maska sa dve praznine na mestu očiju. Uši su bile smežurane, zgnječene težinom drugih krzna. Nada se zagledala u otvore za oči i ustuknula korak; ruke su joj klonule niz telo. “Odakle ti?” upita ona, najednom podozriva. Sve dok nije videla masku bez očiju, nije joj palo na pamet da se zapita odakle su došla krzna. “Sa vučice veće nego što si ti.” Zatresao je kožu i krzno se zatalasalo. “Video sam je kako se šunja oko mog logora. Ubio sam je jednim metkom. Pravo u glavu.”
Nada uzmače još jedan korak zureći u čoveka. “Staje, mala? Mrtva je. Sad ti ne može ništa.” “Nije trebalo to da uradiš”, ciknu ona. “Nisi je smeo ubiti.” Potrčala je kroz prodavnicu i sakrila se iza mamine duge suknje. Majka joj položi ruku na glavu. “Šta je, dete? Šta ti je?” “Ubio ju je. Onaj čovek.” Nada pokaza prstom prema zbunjenom traperu, koji je još uvek držao vučju kožu. “Nisam hteo da je uplašim, gospođo”, reče on izvinjavajući se. “Samo sam joj pokazivao krzna.” “U redu je”, reče njena majka. Sagnula se i zagrlila je. Progovorila je nežno. “Hajdemo, Nada. Idemo u kola da sačekamo tatu.” “Zašto je ubio vučicu, mama?” “Ćuti”, reče mama. “Ćuti sada.” Mama ju je uzela za ruku i izvela kroz vrata. Nada je hodala uz majku, dobro pazeći da bude između nje i čoveka koji ubija vukove. Zaštitiće ona svoju mamu. “Nisam hteo da je uplašim”, govorio je on. Onda su bile napolju, na suncu, daleko od umirujućeg i užasavajućeg mirisa vučjeg krzna. Nada je sela na sedište kola, a njena majka je vrlo tiho objasnila da ta vučica koju je on ubio nije osoba, kao mama ili tata. Taj vuk je životinja. Ubiti životinju nije ubistvo. Ali mamin glas je drhtao dok je to govorila, a osim toga, stiskala je Nađinu ruku malo prejako. Nada je znala da se i njena mama plaši tog čoveka. Kad je otac izašao iz radnje, doneo je novu glavu sekire, pun sanduk hrane i nekoliko tvrdih bombona da uteši Nađu. “On je zao”, reče Nada tati. “On samo ne razume”, reče tata. Nada tvrdoglavo odmahnu glavom. Svet je uvek izgledao tako bezbedan i pouzdan, a sad je postao zastrašujuće mesto. Sisala je tvrdu bombonu i držala se čvrsto za maminu ruku, uverena da njen tata greši. Dmitri Ribak, Nađin otac, emigrirao je u Ameriku iz jednog malog sela u Poljskoj. Marieta, njena mama, došla je iz Francuske. Sreli su se u Sent Luisu, zavoleli, i krenuli na Zapad, tražeći zemlju na kojoj će moći mirno da žive.
U to doba, Misuri je tek nekoliko godina bio država. Prema nepouzdanim ciframa iz ondašnjih popisa, ukupno stanovništvo Misurija (ne računajući crnce i Indijance) brojalo je 66.000 osoba, razasutih na teritoriji od oko 180.000 kvadratnih kilometara. Većina tog naroda bila je grupisana oko reke Misisipi. Samo manji broj se otisnuo dalje ka zapadu — uglavnom traperi, trgovci i vojnici. Nađini roditelji su se nastanili na rečici Ousaž u jugozapadnom delu države, u brdovitom kraju sa mnogo izvora i potoka, a malo naseljenika. U vreme kada su se oni naselili, na mestu gde je rečica bila toliko plitka da se mogla pregaziti, postojala je trgovačka postaja. Tu se sada nalazila prodavnica Evansovih. Kad je Nađi bilo tri godine, brđanin koji je držao postaju se odselio i prodao svoju straćaru gospodinu Evansu, koji ju je poboljšao i proširio da bi zadovoljio potrebe farmera koji su se doseljavali u taj kraj. Kad je Nada napunila pet godina, oko prodavnice je izraslo pravo malo naselje: sa sve kovačnicom, krčmom i nekoliko kuća. Posle susreta sa traperom u prodavnici, Nada je opreznije pristupala ljudima izvan kruga svoje porodice; bila je manje voljna da razgovara sa neznancima. Sve u svemu, njena novostečena povučen ost uticala je relativno malo na njen život — jer do njihove farme je dolazio tek pokoji neznanac. Nađino detinjstvo bilo je uglavnom srećno. U dugim zimskim noćima, kad je dvorište njihove farme bilo posuto snegom, a cepanice hikori drveta gorele na ognjištu i grejale brvnaru, Dmitri je učio Nađu da čita Farmerski almanah. Sedeli su nagnuti nad knjigom, zgureni oko oskudne svetlosti koju je stvarao žižak u šolji medveđe masti. Njen tata se spoticao o teže reči, ali je uporno nastavljao, čvrsto rešen da Nada nauči da čita. Dok su se njih dvoje mukotrpno bavili knjigom (saznajući da repu treba saditi kad je mesec sasvim mlad ili se uopšte ne vidi, i da u kačicu za mućkanje mleka treba položiti srebrni novčić jer će to pomoći da puter izađe), Marieta je uz ognjište krpila ili plela, i gledala ih. Dmitri ju je naučio i da piše pisaljkom napravljenom od pera divljeg ćurana. Uz treperavu svetlost, Nada je mukotrpno iscrtavala znake na kori koju je tata ogulio sa stabala čupavog hikorij a. Naučila j e da napiše svoj e ime na engleskom. Tata j e umeo da piše i jednim drugim pismom, koji je naučio kad je bio dečak. Ali nju je učio samo engleskom, govoreći da ona
treba da piše kao Amerikanci, jer je Amerikanka. Po završetku časova, Nada bi zatražila priču. “Priču?” rekao bi njen otac. “Suviše je kasno za priču.” Ali, govoreći da je kasno, osmehnuo bi se. “Nijekasno, ne”, rekla bi ona. “Ima vremena. Molim te, tata. Samo jednu priču.” “Možda ima vremena za jednu, Dmitri”, rekla bi Marieta. Onda bi Dmitri odložio pisaljku i almanah u stranu i digao šake tako, da bi plamičak na fìtilju bacao drhtave senke na jelenju kožu koju je majka razapela preko prozora da zaustavi promaju. Senke koje je Nađin tata stvarao rukama bile su čarobne. “Bio jednom jedan čovek”, reče otac, a senke njegovih šaka pretvoriše se u siluetu ljudske glave — sa isturenom donjom vilicom i velikim nosem. “Ziveo je u brvnari na ivici šume. Ali postojao je i jedan zec koji je dolazio da jede povrće u njegovoj bašti.” Senke su se pomerile i pretvorile u zeca koji je mrdao nosem, što je Nađu nagnalo u kikot. “Svake noći je zec dolazio i jeo u njegovoj bašti.” Dmitri je ispričao kako je čovek napravio strašilo da bi prevario zeca. Zeka nije obraćao pažnju na strašilo — nije prestajao dauskačeubaštu i jede svo povrće. Onda je čovek pokušao da bdi u bašti i tako otera zeca, ali bi svaki put zaspao. Čovek-senka poče bučno da hrče i nagna Nađu u smeh. “Ali”, reče. Nađin otac, “jedne noći, kad je mesec bio pun, čovek se promeni.” Nada je ushićeno gledala kako se čovek-senka pretvara u vuka, u senku zastrašujuće glave koja ujeda vazduh i diže svoju niušku da zavija. Vuk je pojurio zeca kroz šumu, zavijajući i škìjocajući vilicama. “Ćele noći vuk je jurio zeca, a zec bežao od vuka. Kad je mesec zašao, a sunce se uzdiglo, zeka se sakrio u svoju jazbinu i više nije smeo da priđe čovek ovoj bašti. A vuk se opet pretvorio u čoveka.” Pred Nađinim očima, senka vuka se promenila u senku čoveka. Ponekad je čovek-senka pevao pesmu, a ponekad je zavijao kao vuk. Tada su zavijale i Nada i njena mama. Ako su to radile dovoljno uporno i glasno, postizale su da ih divlji vuci, oni u šumi, čuju i da im se pridruže. Priča je uvek bila malo drugačija, ali su se u njoj uvek pojavljivali čovek-
senka i vuk-senka. Nađi nikad nije dosadilo da posmatra pretvaranje jednog u drugog. Naravno, onih noći kad je mesec bio pun, nije bilo nikakvih časova, a ni priča. U leto su jurcali, tata i mama su u svom drugom obliku igrali šuge sa Nadom u dvorištu brvnare. U zimu, mama vučica bi privila dete uza se dozvoljvajući mu da gladi njeno meko—krzno se šćućuri uz njen topli trbuh. Kad je Nađi bilo sedam godina kad je,i da dakle, bila dovoljno odrasla da su se mogli pouzdati da neće dirati vatru — mama i tata su počeli da jure kroz noć, a nju su ostavljali samu sve do jutra. Tada je bila usamljena i tužna što ne može da trči sa roditeljima. Ali majka joj je govorila da će se, kada poraste, i njoj dogoditi Promena, pri punom Mesecu. I tada. će trčati zajedno. Nada je morala time da se zadovolji. Pošto Nada nije imala braću niti sestre, pomagala je jednako mami i tati: radila je sa mamom ženske poslove u kući, a sa tatom farmerske, pri čemu se ponašala više kao sin, nego kao kćer. A kad joj je bilo devet godina, počela je pomagati ocu i kod oranja. Njen je posao bio da jaše na muli, da bi ona hodala ravnomerno i pravo, a otac je upravljao plugom. Voiela je to — taj bogati miris tek uzorane zemlje, toplinu mule ispod sebe, pomeranja čvrstih mišića životinje koja se naprezala da vuče plug kroz zemlju. Tata je zviždao i dernjao se na mulu, i pevao narodne pesme na francuskom i poljskom. Onog leta kad je napunila deset godina, otac ju je naučio da puca. Prvo je, kao metu, namestio šišarku na panj u polju. Ćele te prve nedelje predveče ju je na polje. Vežbala je samo držanje puške, prinošenje ramenu, nišanjenje i povlačenje obarača. Tek posle nedelju dana nišanjenja u šišarku, dozvolio joj je da sipa barut i opali. Pri prvom pokušaju, trzaj od eksplozije ostavio joj je modricu na ramenu i umalo oborio na leđa. Ali ona se nije uplašila, i pokušavala je ponovo i ponovo, sve dok se nije izvežbala da svakim metkom pogađa po sred šišarke. U šumi blizu kuće lovila je veverice, gađajući uvek u koru drveta tik ispod samih veveričjih nogu. Ođ udarca metka kora se rasprskavala; potres je ubijao vevericu, a meso je ostajalo nedirnuto. Kako je odrastala, tako je sa ocem. lovila sve krupniju divljač. Noću su lovili jelene; zaslepljivali su životinje pomoću baklje napravljene od čamovog čvora ili od krpe namočene u medveđu mast i vezane za štap. Danju su lovili
ćurke ili medvede kad god ih je bilo. Nađi su duge suknj e smetale kad j e išla u lov, šuškale su u travi, kačile se za svaki trn i čičak. Uprkos protestima njene majke, sašila je sebi pantalone od domaćeg platna. “Nema ovde ko da je vidi”, rekao je otac. “Neka devojci bude udobno.” Nada je bila dobar lovac — imala je bolje oko nego njen otac i ona je donosila glavninu mesa za porodični sto. U jesen njene dvanaeste godine, rešena da zaradi za pušku koja će biti samo njena, lovila je medvede zbog kože, ulja i mesa. U grad je uvek išla u haljini — njena majka je insistirala na tome. Jedne nedelje popodne, Nada i njen otac su odneli medveđe ulje i kože do radnje i ponudili ih u zamenu za novu pušku marke 'Hokins' sa punjenjem na cev. Gospodin Evans je pristao na tu razmenu, ali se donekle iznenadio kad je Nada podigla pušku sa tezge i pogledala niz cev. Namrštio se na Dmitrija. “Puštaš da ćerka bira pušku za tebe?” promrmljao je. “Bira je za sebe”, ispravi ga Dmitri. “Ona je ubila ove medvede. Valjda je pošteno i da izabere pušku. Najzad, bolji je strelac od mene.” Muškarci koji su dokoličili stojeći pored furune podigoše pogled. “Devočica ubila osam medveda?” upita jedan od njih. “Deset”, reče Dmitri. “Kože i meso dva medeveda zadržali smo za sebe.” “Mogu li da je isprobam?” upita Nada gospodina Evansa. “Samo izvoli”, reče on. Izađoše na trem ispred prodavnice; Nada je bez ikakvog napora nosila pušku uz bok. Ljudi iz prodavnice pođoše za njima. Nada je sipajući barut u cev; nabijajući ga šipkom, stavljajući grudvicu pamuka, kao i metak. Onda je počela da gleda unaokolo, tražeći zgodnu metu. “Vidiš onaj klin u ogradi preko puta”, reče jedan od dokoličara iz radnje. “Znao sam čoveka u Kentakiju koji bi mogao da ga pogodi tako da se zakuca u ogradu.” Nada pogleda iscereno lice čoveka. On joj se podsmevao, a njoj se to nije dopalo. Žmirnula je i pogledala ogradu s druge strane ulice, gde je jedan zarđali klin virio iz drvenog stuba. “U redu”, reče ona opušteno, podiže pušku i opali. Klin nestade u drvetu, ostavljajući za sobom samo mračnu rupu.
“Ova puška će poslužiti”, reče Nada ocu. Vratili su se u prodavnicu, a dokoličari su ostali da zure u ogradu. Kad je imala četrnaest godina, Nada je zapazila da se svet oko nje menja. Prvo su brodari počeli da joj dobacuju. Ranije je u radnji čula tvrdnje pojedinih ljudi da su brodari, koji voze plitke ladice niz reku, loši ljudi—piju, tuku kraduČinilo čim se imda sesuukaže prilika. Nađi uvek zavalj dopadao njihovse, izgled. tako opušteni, dokse, su međutim, plovili niz reku, eni među sanduke j abuka i burad usoljene svinjetine. Svirali su usnu harmoniku ili pevali. Ona im je uvek mahala, a oni su uvek otpozdravljali. A kad joj je bilo četrnaest, počeli su i da dobacuju: “Hajde s nama, medena!” Bilo je nečeg raspusnog i zlog u načinu na koji su to izvikivali i zato je prestala da im maše. Onda je na farmu svratio jedan putujući prodavač sitne robe, da pokaže njenoj majci svoju ponudu šivaćih i drugih kućnih sitnica. Nađi je, bez ikakvog razloga, dao plavu satensku traku. Rekao je da će lepo izgledati u njenoj tamnoj kosi i kada je podigao traku da je Nada vidi, njegov miris se neznatno promenio. Nije znala šta da kaže. Gledao ju je napeto, kao gladan pas kad odmerava tepsiju sa pečenom projom. Majka ju j e munula laktom, pa mu se Nada nespretno zahvalila. To veče, posle večere, majka je izvadila svoje karte. Čuvala ih je umotane u svilenu maramu na istoj polici gde i Bibliju i Farmerski almanah. Nada je te karte dobro znala: kao dete često se igrala njima, pipala pozlaćene ivice, divila se slikama čudnih ljudi u čudnim kostimima. Svrstavala ih j e prema prikazanim predmetima: posebno mačevi, posebno novčići, pa čarobni štapići, i pehari, a na posebnu stranu one karte koje nisu mogle tako da se grupišu. Reči na tim kartama su bile ispisane na francuskom: Le Diable, Đavo; Le Monde, Svet; Le Mat, Luda. Majka nije često čitala karte. Ali kad je morala da se donese neka odluka — na primer, da li saditi ranije, ili čekati — ona je polagala karte na neravnu površinu drvenog stola i proučavala bleštave slike. Nad nekim kartama je odmahivala glavom — nad zapaljenom kulom, nad čovekom koji visi naglavce — dok se tiho domunđavala sa Dmitrijem. Te noći, kad je Dmirti izašao da obiđe stoku, majka je prstom pozvala Nađu da sedne kraj nje. “Onaj trgovac”, reče. “Zapala si mu za oko.” Raširila je karte i rasprostrla svilenu maramu po stolu. “Kako se tebi to činilo?”
Nada se promeškoljila na stolici. “Nije mi se dopalo kako me je gledao.” “Poželeo te”, reče majka. “Na način na koji muškarac želi ženu. Prosta stvar.” Nada je spustila pogled na svoje ruke, najednom postiđena. Njena majka je o tim stvarima uvek govorila otvoreno, bez ustručavanja. “Mislim da ćeš sa sledećim punim mesecom da doživiš Promenu”, reče majka. Ona se zavali u stolici, držeći karte labavo na krilu. “Sa Promenom dolazi I moć. To što te drugi žele, deo je te moći. Potrebno je da razumeš da će ti se muškarci diviti, i osećati pohotu za tobom.” Nada diže pogled ka vedrom, majčinom licu. “I šta ja da preduzmem po tom pitanju?” Majka se osmehnu. “Nemoj da si tako zabrinuta, chérie. Nije to ništa loše.” Promešala je karte ne skidajući pogled s Nađe. “Potražićemo savet u kartama.” Nada preseče majka ga sastavi da raspoređuje karte po marami, okrećućišpil, jednu po jednu licemi onda nagorepoče i slažući ih u obliku krsta. “Imaš jaku volju — to je i dobro i loše. Loše zato što te uvlači u nevolje; dobro zato što ti pomaže da savladaš te nevolje.” Nada je proučavala karte. U centru krsta nalazila se “desetka sa novčiama”, karta koja prikazuje srećnu porodicu na okupu. Karta je ležala dopola zaklonjena drugom kartom, Mesecom, La hune. Na toj karti dva psa su zavijala na Mesec koji se mršti na njih. Prepoznala je i neke druge karte. U njenoj budućnosti bio je vitez sa mačevima, koji na sivom konju juriša napred. Ona ugleda i kartu Le Diable, zastrašujućeg stvora pod čijim nogama leže i žena i La munja. Mart, kostura koji u rukama steže kosu;muškarac i La Maison Diu,vezani dvoraclancima; u koji udara “Ah”, reče njena majka tiho. “Možda baš nije vreme da čitamo ovo.” “Reci mi o čemu se radi, mama.” Njena majka je zurila u karte. “Bol i uništenje.” “Kad će doći?” Nada pogleda ka vratima kao da očekuje da će Đavo da bane unutra. “Šta da radim?” “Doći će sa jednim mladim čovekom”, reče majka. “On juri napred, bezobziran i usijane glave. A u rukama nosi smrt.”
Majka je prevrnula još nekoliko karata ne prestajući da vrti glavom. “Pokušaćemo ponovo neki drugi dan”, reče na kraju. Sve ih je pokupila sa marame i složila u špil. Te noći je Nada čula da majka i otac nešto tiho pričaju pored ognjišta. Osluškivala je, ali nije uspela da razabre reči. Tri dana kasnije, kad se pun Mesec digao iznad šume, Nađi se dogodila Promena. Otišla je da trči sa majkom i ocem, i život posle toga više nikad nije bio isti. Godine davne, 1823, gospodin Hekezaja Džons je prisustvovao sastanku Metodista, gde je pod jedan šator došlo nekoliko stotina predanih hrišćana i isto toliko raznih radoznalaca iz okolnih gradova. Mister Džons je spadao u ovu drugu kategoriju — bio je mladić koji mnogo pije i nadao se da će se malo zabaviti i eventualno privući nekoga iz hrišćanskog tabora na svoj put greha. Gospodin Džons je mnogo popio u subotu uveče. U nedelju ujutro, sav mamuran ali i pod uticajem propovedi metodističkog popa, odrekao se Đavola i zakleo da više nikad neće ni dotaći “rum pakleni”, i pukim slučajem zaprosio Kordeliju Voker, dvadesetosmogodišnju ženu koja je već bila izgubila svaku nadu da će se ikad udati. Pre nego što je gospodin Džons mogao da se predomisli, propovednik je venčao taj srećni par, uz klicanje gomile. Prve dve zakletve bile su kratkog veka — gospodin Džouns se prvom prilikom vratio grehu i piću. Ali nije bilo lako otarasiti se novopečene gospođe Džons. Rešena da spase njegovu dušu, napravila je od njega poštenog čoveka. Farmera, šta više. Odselili su se u Kentaki, gde je on uspevao da napabirči nešto na oskudnom imanju, a ona da mu izrodi četiri zdrava i prava sina. Njegov najstariji sin, Rufus, pošao je očevim stopama i postao pijanica, lovac, kockar i ženskaroš. U godini kada je Nada napunila osamnaestu, porodica Džons se ponovo preselila, ovoga puta u Misuri. Tu je, u proleće, prisustvovala venčanju Žile So, kćeri jednog bogatog farmera, i Semjuela Prentisa, visokog, mršavog farmerskog sina. Slavlje je bilo u ambaru, iz koga je, za tu priliku, isterana sva stoka. Po zemljanom podu bila je posuta čista slama. Rufus Džons je sa grupom
muškaraca stajao pored otvorenih vrata. Među njima je kružio zeleni krčag finog, domaćeg viskija sa farme gospodina Soa. Pošto je sunce zalazilo, Rufusova senka se otegla рrеко celog poda ambara. Žene su raskrčivale ostatke svadbenog slavlja. Deca su jurcala po podu ambara, podvriskujući kao Indijanci, a četiri psića trčala su za decom. Na suprotnom kraju ambara, štimovao instrument za predstojeću igranku. Vazduh jeviolinista mirisao najedim, srnetinu svoj i balegu. Rufus poteže iz ćupa, da otera večernju hladnoću, pa ga preda u ruke svome ocu. Hekezeja dobro poteže nekoliko uzastopnih gutljaja, pa zastade da dođe do daha. “Аl' su ružni kerovi, do Boga”, reče, škiljeći svojim zdravim okom ka psima koji su đipali sa dečurlijom. Drugo oko je Hekezaja izgubio u tuči sa nekim brodarom koji je bio sklon kopanju očiju; bilo je to pre nego što se Rufus rodio. Preko prazne očne duplje nosio je crnu “zakrpu”. “Ako su na svoju majku, biće fini lovci”, reče gospodin So. “Nikad bolja kučka nije poterala siikaču uz drvo.” Hekezaja povuče još jednom iz ćupa, a onda ga, nerado, dade sledećem čoveku. “Је l' tako? Lovite li mnogo, vi, u ovim krajevima?” Gospodin So klimnu, uhvativši se na mamac. Klimnuo je glavom. “Moramo. Nemamo izbora. Loviš, da štetočine ne bi uletale u tvoju stoku.” Rufus je taj razgovor slušao i ranije. Znao je da će ubrzo priča preći sa lova na pucanje, a onda na pitanje ko je najbolji strelac. Najzad će se predložiti takmičenje u streljaštvu, a najverovatnija nagrada biće krčag viskija. Rufus je dobro gađao, a Hekezaja je tu činjenicu iskorišćavao kad god je mogao. Rufus se udobnoi namestio i, leđima oslonjen o zid Džons ambara, gledao kako se devojke doteruju lepršaju oko violiniste. Gospođa je učila Rufusa da sa damama razgovara tiho i učtivo. Otac gaje, međutim, naučio da izmuva svaki put sve što izmuvati može. Bila je to opasna kombinacija. U Kentakiju se udvarao slatkoj mladoj kćeri jednog obližnjeg farmera; vodio ju je da beru kupine u toplim danima miholjskog leta. Zbrisao je iz Kentakija u zadnji čas, i na taj način izbegao posledice tih odlazaka na berbu kupina. Violinista je naštimovao instrument i zasvirao prvu pesmu. Rufus je gledao kako plesači formiraju dva reda i počinju da trupkaju nogama u ritmu muzike. Svetlost zalazećeg sunca polako je utrnula. Posle trećeg plesa,
dvojica starijih Soovih momaka popeli su se među grede, da upale fenjere punjene medveđim uljem. Fitilji su planuli i počeli da osvetljavaju pod ambara žutim svetlom, ostavljajući samo uglove u mraku. Bilo je potrebno više vremena nego što je Rufus očekivao, da tok razgovora pređe u takmičenje u gađanju. Gospodin So se raspričao o jednom lovu divlje “slikače” prošle godine ujejesen, i o čoporu vukova koji je lutaona duž rekemačke ćele prošle zime. Ali Hekezaja na kraju ipak vratio razgovor na svoju temu. “Biće da je to zbog vode u Kej n taku”, reče Hekezaja. “Ne znam šta bi drugo moglo biti. Iz nekog razloga, lovci iz te države imaju najoštrije oko od svih lovaca koji postoje.” Gospodin Soje mršteći se odmahnuo glavom. Obrazi i nos bili su mu crveni od pića. “Neće biti, Hekezaja. Vidi, pa tu su moji momci. Nećeš naći bolje ni u tom tvom Kenta'kiju.” “Morao bih to staviti na proveru, pre nego što se složim”, reče Hekezaja glatko. “Tu je i moj dečko Rufus, koji fino gađa.” Podiže krčag sa viskijem, koji je još jednom našao put do njega a onda se nekako zaustavio. “Možda bi takmičenje u gađanju moglo rešiti tu stvar.” “Važi. Neka bude takmičenje u gađanju”, saglasi se gospodin So. Govorio je vrlo glasno, ali je pomalo zaplitao jezikom. “Krčag viskija pobedniku.” On pogleda u zemlju. Dva psića su se rvala na podu ambara. “I još, najbolji pas iz ovog nakota.” “U šta se gađa?” upita Rufus tiho. Gospodin So baci pogled kroz vrata ambara, ka mračnim njivama i poljima. “U plamen svece, može li?” Rufus slegnu ramenima. “Svaka meta je dobra.” U toj vrsti takmičenja, plamen svece je bio meta. Cilj nije bio da se sveca ugasi —to bi bilo suviše lako. Trebalo je metkom otkinuti samo gornji, ugljenisani deo fitilja, a pri tom ne ugasiti svecu. Bez ugljenisanog dela, sveca zablista znatno jače. Ali ako metak prođe suviše nisko, plamen se sasvim ugasi. U stranu, ili suviše visoko — plamen će ostati nepromenjen. “Momci!” povika So, nadjačavajući zvuk violine. On tresnu nogom o zemlju i prodera se još jednom. “Momci! Slušaj ovamo!” Violinista prestade da svira u sred plesa. “Imamo takmičenje u gađanju. Evo ovde je gospodin
Džons koji kaže da njegovi momci iz Kentakija mogu 'ladno da pobede bilo koga iz Misurija. Adame, pojuri u kuću i donesi svecu. Džek! Vilijam! I svi ostali! Puške ovamo.” Mladići koji su plesali sada napustiše svoje partnerke i odoše na razne strane, svako po svoju pušku. Kad se Adam vratio sa svećom lojanicom, gospodin Sojepripali kuhinjskoj vatri veliku baklju i se povede ljude polje. Runis išao uznaoca. Zemlja je bilajednu vlažna, a u vazduhu osećao mirisu prolećnog rastinja. Nebo je bilo naoblačeno; zaklonjeni mesec je osvetljavao oblake od pozadi, stvarajući srebrnkastu mrlju na istoku. Kao i mnogi drugi naseljenici, gospodin So je raščišćavao teren tako što je “osecao” drveće — uklanjao j e sloj kore oko celog stabla. Drvo j e, sa tako presečenom korom, umiralo, a onda se moglo lakše poseći. U proleće, kad je zemljište mekano, vadio j e i panjeve. Na poljima gospodina S oa bilo je mnogo j oš neizvađenih panj eva — na kojima više uopšte nije bilo kore, pa su bili bledi pod svetlošću baklje — i stajali su podsećajući da je tu nekada bila šuma. Između panjeva štrčala je trava. Iza polja, gde se nastavljala neraskrčena šuma, tama je bila gušća. Hor cvrčaka pevao je iz šume i polja, nadjačavajući violinu koja se čula iz ambara. Gospodin So povede ljude do kraja polja gde je, na samom rubu šume, stajao jedan niski panj, ravan odozgo. So ugura donji kraj sveće u jednu pukotinu i bakljom pripali fìtilj. Onda dade baklju Adamu. “Momče, ti ostani ovde”, reče mu. “Poviči kad fìtilj bude dovoljno dugačak za gađanje, a tada se vrati do nas.” Ljudi su pošli od sveće nazad ka ambaru. Najednom mestu gospodin So reče: “Ovo je dovoljno daleko.” U mirnom vazduhu, plamen sveće je stajao uspravno: kriška žutog svetla naspram šumske pomrčine. “Svako gađa po triput”, predloži Hekezaja, a gospodin Šo se saglasi. Prvi je pucao Džek, najstariji sin gospodina Soa. Zauzeo je stav jako raširenih nogu, a kundak čvrsto oslonio na rame. Ali gađao je previsoko — udaljeni plamen se samo zanjihao kad je kugla preletela preko njega. Hor cvrčaka je za trenutak utihnuo, a onda se istom jačinom nastavio. Džek se dao na posao da. ponovo napuni pušku. Njegov drugi hitac ode suviše nisko: otkide fitilj i ugasi svecu. Dok je Adam išao da je ponovo pripali, Džek poteže iz boce sa viskijem. “Skloni se odatle” povika Džek Adamu kada
se plamen svece ponovo ukazao. “Та prokleta baklja me zaslepljuje”. Opalio je po treći put, plamen je zatreperio, a onda se znatno jače razgoreo. “Pogodak!.” povika Adam. Džek se široko osmehnu svome ocu i ostalima. “Ко će sledeći?” upita on.
Jedan po jedan pucali su i ostali muškarci. Neki su sa sva tri metka promašili sveću. Još dvojica uspeše da prekinu fitilj na pravi način, ali samo po jednim hicem od svoja tri. Rufus je sačekao da se svi ostali izredaju. Onda i on podiže pušku i zažmirka gledajući plamičak. U plavom središtu plamena vide ugljenisani deo fitilj a, povij en u dugi polumesec. Zadrža dah, umiri pušku i nanišani tačno u taj tamni polumesec. Prvi pucanj je bio savršen: plamen je naglo ojačao, a Rufus se nasmeši i ponovo poče da puni sreća”, reče Rufus gospodinu Sou, pre nego što je ovaj stigao dapušku. to isto“Cista kaže njemu. Potegao je dobro iz krčaga dok je čekao da se ponovo deo fitilja ugljeniše. Ljudi oko njega bili su tihi. U poljima i šumama oko njih cvrčci su nepopustljivo nastavljali svoju horsku pesmu. “Može!.” povika Adam najzad. Rufus diže pušku do ramena i odvali drugi hitac. Plamičak samo zatreperi — promašaj. “Napušta te sreča”, reča gospodin So dobroćudno. “Ima još jedan pokušaj”, reče Hekezaja. “Daj momku šansu.” Rufus napuni pušku, zatim je podiže. Ukoči se, stade sa jako razmaknutim stopalima i pažljivo nanišani. Sveća zatreperi i rasplamsa se po drugi put. Hekezaja podvrisnu pobednički i pljesnu Rufusa šakom po leđima. “Dobro si gađao, sine. Strašno si dobro gađao. Slažete li se, gospodine So?” Hekezaja pruži ruku gospodinu Sou, ali se ovaj samo namršti na njega i odmahnu glavom kao bik koga uznemiravaju muve. On žmirnu na ljude oko sebe. “Nismo još završili”, reče ratoborno. “Ima još neko ko bi trebalo da gađa. Neko ko nije ovde. Sačekajte malo. Ostanite svi ovde.”
Ostavio ih je na polju i pohitao ka ambaru. Oblačni prekrivač neba se pocepao i sada je polumesec bacao nesigurnu svetlost na grupicu ljudi. Rufus se osvrte i pogleda ostale. Video je, pri mesečini, da se mnogi smeškaju od uva do uva, kao da znaju neku šalu koju drugi ne znaju. “Ро koga je otišao?” upita Hekezaja uznemireno Džeka. “Činilo mi se da su skoro svi došli s nama.” “Sad ćeš da vidiš”, reče mu Džek. “Najbolji strelac u ovim krajevima.” Posle nekoliko minuta Rufus vide da iz ambara izlaze tri prilike i kreću preko polja. Dok su se približavali, shvati da je jedno od to troje žensko. Njena tamna kosa je bila vezana u pletenice, a pletenice pritegnute trakama na potiljku. Levom rukom je podigla suknju da se ne vuče po blatu. Hodala je pažljivim, sitnim koracima, kao da nije naviknuta na cipele. Pod desnom rukom nosila je pušku sa prednjim punjenjem. Za Soom i ženom išao je neki čovek, farmer sa širokim, seljačkim licem. Gospodin Šo ih je predstavio. “Gospodine Đžons. ovo su gospođica Nada Ribak i njen otac, gospodin Dmitri Ribak. Smatrao sam da bi trebalo i gospođica Ribak da pokuša.” “Drago mi je, gospođice Ribak”, reče Hekezaja nesigurno. Ona nije gledala njega; pogled joj je bio uperen ka dalekom plamičku svece. “Dakle, gospođice Nada”, reče gospodin So. “Vidite onu svecu tamo.” Objasnio je pravila takmičenja, a ona je slušala i povremeno klimala glavom da bi pokazala da je shvatila. Onda je pogledala oca, koji se klimanjem glave složi. “Može”, povika Adam sa svog mesta pored svece. Rufus u daljini vide kako baklja ide u jednu stranu, blago se njišući mladić se sklanjao od svece na bezbednu udaljenost. “Pucajte kada ste spremni, gospođice Nada”, reče gospodin So. Raskoračila je, čvrsto se uprla nogama u neravnu zemlju. Prinela je pušku ramenu, namrštila se, ponovo je spustila. Promrmljala je nešto ocu — Rufus nije čuo tačno šta — a gospodin Ribak je slegnuo ramenima. Dodala mu je pušku i sagnula se da raspertla svoje cipele. Kada je to uradila, skinula ih je i ostala bosonoga na hladnom tlu. Zadovoljno je klimnula glavom, dohvatila pušku i podigla je sa više samopouzdanja nego prvi put.
I opalila tek što je prislonila kundak na rame. Plamen je zatreperio, zatim zablistao. Spustila je oružje i sačekala da se ukaže dovoljno dug deo fitilja. Ljudi su ćutke čekali gledajući u mrak. Gospodin Ribak je stajao pored ćerke. Žena pogleda ka Rufusu i zateče ga da pilji netremice u nju. Ali umesto da obori pogled, ona mu uzvrati istom merom. Oči su joj bile tamne na mesečini. “Može”, doviknu Adam i Nada se okrete da se još jednom suoči sa svećom. Opet pažljivo postavi noge i glatko podiže pušku do ramena. Laki dašak vetra poigra se sa vlasima njene kose koje su izmakle, iz pletenica. U daljini se plamičak svece zanjiha i zamalo se ugasi. Čekala je sa puškom na ramenu da se plamen ustali. Njen drugi hitac je bio jednako dobar kao i prvi. Plamen se rasplamsa i zasja belim sjajem. Eez i najmanjeg znaka nestrpljenja sačekala je da po treći put dovoljno izgori fitilj, da bi mogla ponovo da puca. Spustila je. pušku i opustila se, ne obraćajući pažnju na ljude oko sebe. Krčag je nastavio da kruži iz ruke u ruku. Otpio je i gospodin Ribak, onda je dotakao Nađinu ruku. Ona je ovlažila usne, pogledala ka sveći, onda prihvatila bocu i povukla gutljaj. Dodala je bocu Rufusu. Dok je preuzimao, njeni prsti su ovlaš dotakli njegove — topli dodir u hladnom noćnom vazduhu. Sad je sveća, još jednom, gorela prigušenije, pa Adam doviknu da opet može da se gađa. Rufus ju je gledao kako podiže pušku po treći put. Njen treći hitac bio je savršen — pravo kroz fitilj. “Dobro ste gađali”, uzviknu gospodin So. “Lepo ste gađali. Ovo itekako vredi krčag viskija, gospođice Nada.” Uz opštu galamu i uzbuđenje, svi se vratiše u ambar. Rufus je išao sa ostalim ljudima, ali podalje od oca. Hekezaja nije voleo razočarenja i Rufus je smatrao da je mudrije neko vreme mu se sklanjati s puta. Osim toga, želeo je da pri boljem svetlu malo pogleda tu Nađu Ribak. U ambaru, sve je bilo rasklonjeno sa stola, a violinista je upravo započinjao novu melodiju. Formirao se red parova za ples, ali Nada nije bila među njima. Rufus je poče tražiti pogledom, četkajući se oko plesnog dela poda i zavirujući u mračne ćoškove. Prišavši jednoj grupi mladih žena koja se okupila u uglu, on prinese dva prsta obodu šešira. Bilo je tu lepuškastih
curica, ali on se čvrsto opredelio za Nađu. On ode u ugao gde su ljudi stajali i pili. “Ne vidim gospođicu Nađu”, reče on Tomu Vilijamsu, sinu gradskog kovača. Tom slegnu ramenima. “Mislim daje nikada nisam video da igra. Valjda je to ne zanima.” “A jesi li je ikad pokušao navesti da se predomisli? Zgodna je”, reče Rufus. Tom je izgledao iznenađen. “Nije mi palo na um. Da je zgodna, jeste. Ali ubeđivati je da se predomisli, to mislim da je gubljenje vremena. Ona je postrani od ostalih, ne druži se.” “Misliš? Kladim se da ću joj promeniti mišljenje.” “Misliš? Sumnjam.” “Evo, u pedeset centi. Ako je ne izvedem da pleše sa ostalima pre nego što se veče završi, pobeda je tvoja.” Tom klimnu glavom. “Prihvatam. Sklopili smo opkladu.” “Onda idem da vidim mogu li daje pronađem.” Rufus uze vrč napravljen od tikve i flašu jabukovače, priđe otvorenim vratima ambara i iskorači napolje. Dvorište oko ambara bilo je zakrčeno farmerskim kolima kojima su gosti došli na slavlje. Rufus se poče šetkati između kola. Kod najudaljenijih vide jednu ženu naslonjenu na ogradu od precepljenih drvenih oblica kako zuri u pusta polja. Pošao je ka njoj; ona okrete glavu, a on prepoznade Nađu Ribak. “Kako ste, gospođice Nada”, reče Rufus. “Nismo se propisno upoznali. Ja sam Rufus Džons. Pre neki dan je moj otac kupio nešto zemlje pored reke nedaleko odavde.” “Drago mi je”, reče ona učtivo. “Lepo ste gađali. Čestitam.” “Hvala.” Njen glas bio je ujednačen; činilo se da nije posebno zainteresovana za razgovor s njim. “Još nikad nisam video da tako lepa devojka tako dobro gađa.” Nasuo je jabukovaču u vrč. “Hoćeš jabukovaču? Od pucanja se ožedni.” Osmotrila je njegovo lice, a onda prihvatila vrč. Po njenom izrazu lica
bilo mu jejasno da nije navikla na laskanja. Naslonio se na ogradu pored nje. “Gospodinu Sou je bilo drago što ste pobedili.” Odmahnula je glavom. “Ма, ni najmanje. Bilo mu je drago što ste vi izgubili. To je zadrti matori Jenki.” Iscerio se. Ova ume da se izrazi jasno i glasno. “Ali vi, svakako, niste Jenkiji.” Slegnula je ramenima. “Mi smo, po njegovom viđenju, stranci. Ali više voli da izgubi od stranca nego od nekoga iz Kentakija.” “Ра, ako sam već morao da izgubim od nekoga, drago mi je što je to bilo od vas, gospođice Nada. Jeste li podigli nagradu?” Namrštila se i vratila mu vrč. “Gospodin Šo mi je dao krčag viskija.” “Obećao je i najboljeg od onih psića. Možeš imati psa.” Odmahnulaje glavom. “Psi me ne zanimaju.” “Gospodin So mnogo hvali te pse. Dobri su za lov, kaže. Možda bi tvoj otac...” “Moj tata neće ni da čuje ni za kakvog psa kod nas. Ne voli ih ni on.” Rufus odmahnu glavom, zapanjen. Praktično svaka farma na ovim zapadnim granicama imala je po nekoliko pasa — da upozore ako dolazi neko nepozvan, i da laju kad štetočine kidišu na domaće životinje. “Čuo sam da loviš. Ko bi rekao da će neko ko lovi, odbiti psa.” “Ја lovim sama”, reče ona. “Ne treba mi pas da laje i rasteruje divljač.” Ispio je vrč, opet ga napunio i ponudio ga njoj. Uzela ga je iz njegove ruke. “Nadao sam se da ću imati čast da plešem sa vama”, reče on. “Plesanje me ne zanima.” “То je uviđavno od vas, jer kad biste igrali, siguran sam da biste postideli ostale devojke.” Zagledala se ponovo preko pustih polja. On pomisli da je preterao sa laskanjem, ali Nada tiho reče: “Nikad nisam naučila to da radim.” “Niste naučili da plešete? Zašto? Krećete se sa takvom prirodnom elegancijom. Mogli biste za minut naučiti sve što treba.” Oklevao je, a onda nastavio: “Mogao bih da vas naučim ovog trenutka, ako želite.” Bacila je pogled ka njemu.
“Evo ovog časa”, reče on, ostavi flašu jabukovače na zemlju, a vrč namesti da stoji uspravno na stubiću ograde. On pruži obe ruke ka njoj. “Minut je dovoljan.” “Ne mogu”, reče ona, oslanjajući se leđima o ogradu. “Slušajte muziku”, reče on, i poče trupkati nogom u ritmu muzike violine. “Evo ovako: ja vam se naklonim.” On tako i učini, savijajući se u struku, ali i široko se osmehujuči Nađi. “А vi mi se poklonite.” Ona uradi tako, ali pomalo nespretno. “Onda mi date ruku”, reče Rufus, “i počinjemo”. Ispružila je ruke, a on ih prihvati. Šake su joj bile male, tople, ogrubele od seljačkih poslova. “Tapkate nogom u ritmu muzike”, reče on. “Dobro je. Sad zakoračimo napred, pa nazad. Tako je. Sad kružimo na levo.” Držeći jednu njenu ruku, povede je u krug. “Na desno.” Pratila ga je poslušno. “Zavrtite partnera.” On je zavrte u ritmu dalekih zvuka violine. “Vrlo dobro. Sada promenada.” Povuče je u promenadnu pozu i povede oko jednih kola. Osećao je njenu toplinu uz svoj bok. Bila je partnerka spremna na saradnju; lako se kretala s njim. “Lepo plešete”, reče on kad se muzika završila. Osmehnula mu se prvi put. Lice joj je bilo malo zajapureno, a nekoliko pramenova kose pobeglo joj je iz pletenica. Izgledala je očaravajuće. “Mislite?” reče. “Ма nema sumnje. Rođeni ste za to. Zašto ne uđemo unutra da se pridružimo ostalima.” Odmahnula je glavom. “Ne zanima me.” Opet poče muzika, jedna spora melodija u ritmu valcera. On nagnu glavu da oslušne. “Naučiću vas jednoj igri koja je sad glavna u Parizu”, reče on. “Ja sam je naučio od jednog učitelja plesa koji je prolazio kroz Kentaki. Da li biste voleli da je naučite?” Nasmešio joj se. Učitelj plesa mu je rekao da je valcer dobar izgovor da stisneš ženu uz sebe, čvršće nego što pristojnost nalaže. Nada ispruži ruke, a on je privuče do sebe; jednom rukom on je obuhvati oko struka, a drugom prihvati njenu. “Sad koračajte kao ja. Je'n, dva, tri; je'n, dva, tri; je'n, dva, tri...”
Bila je tako blizu da je osećao toplinu njenog tela. Samo nekoliko tankih slojeva tkanine razdvajalo je njegovu šaku od njenog struka. A njeno lice našlo se na samo nekoliko centimetara od njegovog. Prestao je da broji i počeo tiho da pevuši melodiju u skladu sa muzikom violine. Možda i ne može da je ubedi da pleše s njim u arribaru. Ali mogao bi da je pridobije nekonavreme nasamo njim. Za to bi vredelo izgubiti opkladu.da Onprovede pomeri ruku njenom struku,s privlačeći devojku malo bliže. Nada stade u pola koraka i odgurnu se od njega. “Bolje da ja krenem”, reče najednom. “U sred plesa?” reče on. Odmakla se još dva koraka od njega. “Da. Mislim da je tako najbolje.” Ovlažila je usne. “Hvala vam što ste me učili.” Otišla je do ograde i dohvatila svoje cipele. “Rado bih nastavio lekciju. Voleo bih da ne odjurite ovako.” Bacila je pogled preko ramena, ka ambaru. “Moram da idem.” Okrenu se da pođe, onda zastade i reče: “Ako želite onog psa koga mi je gospodin So obećao, slobodno ga uzmite. Možete mu reći da sam ja tako rekla.” Onda se brzo udaljila, noseći cipele u ruci. Više se nije osvrtala. Rufus je posmatrao njen odlazak i proklinjao zlu sreću. Posle kraćeg vremena, dolutao je opet u ambar. Nekoliko sekundi kasnije, Tom ga je pronašao u senci, odakle je Rufus motrio na plesače. “Nisi imao sreće, a?” reče Tom. “Rekao sam ti daje to ne zanima.” Rufus poče da pretura po džepu i ćutke dade Tomu novac koji mu j e dugovao. Nedelju dana kasnije, na dan punog meseca, Nada je u bašti plevila korov i ujedno motikom razmekšavala tlo, pripremajući ga za prolećno sađenje. Povetarac je bio topao, a sveže prevrnuta zemlja je jako mirisala na trulo lišće i crviće — bogati, privlačni mirisi. “Hej, vi u kući!” začu se dovikivanje nekog muškarca. Ona se ispravi, zahvalna za ovaj prekid u kopanju. Vide da neki čovek ujahuje na sivom konju u njihovo dvorište. Nada požuri ka brvnari. Kad je stigla do ograde, Rufus je već bio privezao konja i upravo se učtivo pozdravljao sa njenom majkom. “Drago mi
je što sam vas upoznao, gospođo Ribak. Kako ste, gospođice Nada?” Nada mu klimnu glavom u znak pozdrava. Rufus je bio u lovu i o njegovom sedlu su visile dve ćurke. Pričao je njenoj majci da se njegov otac ne oseća baš najbolje i da je gospođa Evans iz prodavnice smatra da gospođa Ribak možda ima neki lek za stomačne tegobe. Nađina majka je klimnula glavom složivši se da bi neke njene trave mogle pomoći. Osušila je ruke brišući ih o kecelju. “Odmah ću ih doneti.” “Jeste li za čaj?” upita Nada Rufusa. Bacila je pogled ka majci. “Zar ne bi trebalo da pohitate kući da odnesete trave svom ocu?” upita majka, mršteći se na Nađu. “Kad sam polazio, on je spavao”, reče Rufus. “Svakako mu neće ništa faliti ako ja ostanem da popijem čaj. Kao pravi sused.” “Ма naravno”, reče Nada. “Posedite malo, pa mu posle odnesite.” “Naravno, naravno”, reče majka, glasom koji je bio krut kao da je uštirkan. “То binabilo lepo.” Zamišljeno je pogledala Nađu.i sedite.” “Možda bi najbolje bilo da ti odeš izvor po vodu. Gospodine Džons, uđite “Ne, ne, pomoći ću Nađi da donese vodu”, reče on hitro. “Ма hajde, gospodine Džons”, reče mu Nađina majka oštro. Onda se osmehnu i nastavi umirujućim tonom: “Vi ste naš gost. Uđite i sedite.” “Insistiram”, reče Rufus. “Mene je majka učila da pomognem kad god sam u gostima. Ako mi gospođica Nada pokaže put do izvora, ja ću nositi kofe.” “Evo kofe”, reče Nada, podižući drvenu kofu koja je stajala pokraj vrata. “Pokazaću vam put.” Ona pođe stazom. “Lep dan danas, zar ne?” reče Rufus. Nada klimnu glavom. Maločas jeste želela da bude ponovo nasamo sa Rufusom, ali nije znala šta da mu kaže. Osvrnula se i videla svoju majku kako stoji na vratima brvnare sa šakama umotanim u kecelju. Osetila je da se nešto sprema, nešto novo i iznenađujuće. Rufus je pogleda, a Nađi udari toplina u lice. “Dajte, ja ću je nositi.” Preuzeo je kofu iz njene ruke i ona oseti kako su se njegovi topli prsti očešali o njene. Bio je to uznemirujući osećaj. Kad je bila mlađa, ponekad je hodala po gornjoj ivici ograde, pažljivo balansirajući.
Sadašnji osećaj u stomaku podsećao ju je na onaj neizbežni trenutak kolebanja i gubljenja ravnoteže, neposredno pre pada. Sad je opet gubila ravnotežu, kolebala se na rubu nečega što nije mogla čak ni videti. Sledećeg trenutka on joj je pružio drugu, slobodnu ruku, da joj pomogne da prekorači baricu na putu. Oklevala je. Išla je ovom stazicom desetak svakoga dana i nikad nije na zatrebala pomoć. Međutim, sad je želela daputa vidi kako će njegov dodir joj uticati to osećanje u njenom stomaku. Ona prihvati njegovu ruku. Osećaj u stomaku se pojača: neko čudno podrhtavanje, gotovo kao glad, ali ne sasvim. Znala je šta je seks. Gledala je parenje vepra i krmače u blatu kod ambara, a i pastuva kad se popeo na kobilu kod štale. Jednom je na prašnjavom drumu pored prodavnice videla kovačevog kera i trgovčevu kučku, spojene tako da se nisu mogli razdvojiti. Kučka je režala, zamahivala čeljustima kao da će ga ujesti i pokušavala da pobegne, ali pas se od pozadi držao za nju i nije puštao. Zajedno su skičali, režali, dizali prašili. Tada je gospođa Evans poterala Nađu unutra, a gospodin Evans pljusnuo kofu vode na pse. Dve životinje su se razdvojile i pobegle navratnanos, svaka na svoju stranu. Tren pre nego što je gospođa Evans zaklonila Nađi vidik, Nada je ugledala vlažni pseći penis, blistavo crven između krivih crnih nogu. Kad je Nada pitala mamu o psima, dobila je objašnjenje. Majka je ispričala Nađi i o muškarcima i ženama, dala joj biološke detalje: šta ulazi u šta. Nada je smatrala daje ćela stvar prilično neuverljiva: zašto bi iko radio tako čudnu stvar? Samo mesec dana posle događaja sa psima, Nađina prijateljica Loti Evans pozajmila je Nađi knjigu u kojoj jedan mladić odvodi jednu devojku i radi joj neke skandalozne stvari. Za razliku od maminih objašnjenja, u knjizi nije bilo nijednog detalja, ali je zato sve kipelo od živopisnih, poetičnih izraza; bilo je to pisanje “bez daha”, prepuno mračnih strasti, užarene ljubavi, grozničavih poljubaca. Loti je rekla Nađi da sakrije knjigu od mame, što je Nada i učinila. Čitala ju je pored reke. Kad je završila knjigu, uhvatila je sebe kako se meškolji njiše tamo-amo. Bradavice su joj postale tvrde; osetila je neku novu toplinu između nogu. Nije joj bilo jasno otkud to. Kad se njen otac, u trenucima pred Promenu, svlačio go, gledala je kako mu između nogu lagano klate kurac i muda.. O tome nije mnogo razmišljala,
čak ni posle čitanja Lotine knjige. Smatrala je da čitava ta halabuka oko golotinje, greha i ljubavi predstavlja, naprosto, glupost i da nema nikakve veze sa njom. Zato ju je osećanje, koje je došlo sa Rufusovim dodirom, zateklo nespremnu. Osećaj u stomaku ju je podsetio na vreme kada je pored reke čitala Lotinu knjigu. Nešto se dešava. “Iznenađena si što me vidiš” “Tako je.” “А ja sam se nadao da će ti biti drago.” Ona ne reče ništa, samo se skoncentrisala se na osećaj hladne zemlje ispod bosih tabana. Kao kada je hodala po ogradi. Nije želela da padne. “Zar ti nije drago?” upita on. “Drago mi je”, reče ona. Glas joj je bio blag i zvučao je nesigurno. Stigoše do izvora, koji je bio zaštićen malim krovom od drvenih oblica. Dva stepenika, isklesana od balvana, vodila su do same ivice vode. “Bolj e da ja zahvatim reče sam do bosa, a tikoja sigurno ne bizapljuskivati da okvasiš čizme.” Ona vodu”, uze kofu odona. njega“Jai siđe vode, joj poče stopala. Pridržavajući suknju malo podignutu da joj ne smeta, ona se sagnu da napuni kofu. “Divno izgledaš”, reče on, gledajući netremice u nju. Uspravila se, držeći kofu, i namrštila se na njega. “Mnogo si čudan.” “Zašto?” Stajala je kraj hladne vode, proučavajući njegovo lice. “Zato što kažeš da sam lepa.” “I jesi.”je odmahnula glavom. Njena majka je lepa, to je Nađi bilo Blago poznato. Ali svoje lice je dobro proučila u ogledalu. Široko lice, kao tatino, a kosa odveć neposlušna da bi se ukrotila trakama i ukosnicama. Znala je da nije lepa. “Bila si najlepša devojka na onom venčanju.” “Najbolji strelac”, ispravi ga ona. Jto.” Odmahnula je glavom i popela se uz stepenike. On je stao na stazu i preprečio joj put.
Loti i druge devojke su pričale o momcima, haljinama, igrankama i mogućoj udaji. Nada je slušala te razgovore, ali je oduvek znala da ona nije kao ostale devojke. Kad je stigla do stepenika na vrhu, zaustila je da mu kaže da ode, ostavi na miru i obrati se Loti ili nekoj sličnoj. Ali pre nego što je stigla išta da kaže, on je poljubi. Bio je to,pa u početku, nespretan poljubac — sudaranje Nada se nije otimala, je on poljubi ponovo, ovoga puta podižućiusana. i ruku Ali da joj dodirne obraz. Usne su mu bile meke. Ruku je spustio sa obraza i pomilovao joj vrat. Od tog dodira, više nego od poljupca, njoj zastade dah. On je ponovo poljubi; osećala je njegovu toplotu kroz svoju tanku pamučnu haljinu. Osećala je drhtaj e duboko u sebi, tako duboko da se nisu uspevali probiti do površine. Diže ruku i dotače njegov obraz, na kome oseti čekinje brade, glatko izbrijane tog jutra. Miris mu se izmeni, baš kao onog dana kad su, na venčanju, probali da igraju. Znala je miris seksa: j edan topao mošusni miris kojim je ponekad ujutro odisala njena majku. Sada gaje osećala u vazduhu. Njegova ruka je, u svome kretanju nadole, pomilovala njene grudi, glatko produžila dalje preko haljine i zaustavila se na njenom struku. Zakoračila je unazad. “Mama će se pitati gde smo. Treba da se vratimo.” Osmehnuo joj se široko, pokazujući belinu zuba. Popili su čaj. Nada je slušala njegov razgovor sa majkom o vremenskim prilikama, oranju, i kako nj egov otac ima bolove u stomaku, i zbog čega je njegova porodica uopšte doputovala na zapad. Rufusov miris bio je jači od dobro znanih mirisa trava okačenih o klinove na zidu. Rulus jeste pričao sa njenom majkom, ali je primećivala da s vremena na vreme baca poglede ka njoj. Onda mu je mahnula za zbogom, i pogledom ispratila njegov odlazak. Majka ju je mrko gledala. “Dopao ti se ovaj mladić, zar ne? Pogledaj me, chêrie. Da ti vidim lice.” Nada diže glavu, a majka klirnnu glavom. “Na venčanju me je učio da igram valcer.” reče Nada. Ona ispruži ruke i zakorači nekoliko puta, okrećući se. “Stavio mi je ruku oko struka, pa smo igrali.” “Da”, reče njena majka. “Šta misliš, šta on hoće?” Nada opusti ruke niz telo. Od pomisli na Rufusa, obrazi joj postadoše
vrući. “Da me poljubi, valjda.” “Da te ljubi, da te grli, da prelazi rukama po tvom telu, da legne sa tobom.” Govorila je to kao najobičnije činjenice. “Rekla sam ti kako je između muških i ženskih.” Stala je pred svoju ćerku i dohvatila je za šake. “А ti, ti bi htela da on to radi.” “Ne znam”, reče Nada. “Ja bih htela...” Zavrtela je glavom, setivši se topline Rufusovog tela. “Ne znam šta bih htela.” “Nema nikakvog zla u tome što želiš muškarca”, reče Nađina majka. “U našoj porodici krv je oduvek bila vruća.” Majka zastade, motreći Nađino lice. “Ali ovaj čovek — on nije dobar za tebe. Taj čovek je opasan.” Nada izvuče ruke iz majčinih. “Kako to misliš?” “Sećaš se karata? Mladić, svetle kose, bezobziran. Nosi nesreću, i tebi i nama. Seti se.” “Ne Rufus”, reče Nada. “On neće doneti nesreću.” “Saslušaj me, Nada”, reče njena majka. “Moraš da me saslušaš. Ne idi s tim čovekom.” Nada je oborila glavu, zagledala se u daske trema. “Slušam”, reče potmulo. “А da li razumeš?” “Razumem.” Nada je razumela, ali se nije složila. “Е tako. Eno tate, vraća se sa njive. Mani se sad svih drugih poslova. Treba da se spremimo za Promenu.” Spremanje za Promenu se nije mnogo razlikovalo od njihovih uobičajenih večernjih poslova. su radilikrave iste stvari znatno ranije, da bi bili spremni čim sunce zađe. Naprosto Otac je pomuzao i nahranio mulu; Nada je pozvala svinje i poterala piliće u kokošarnik da tamo prenoće. Majka je pripremila jednostavan obrok od proje i šunke; smatrala je da u Promenu valja ići sa nešto hrane u želucu — ali ni previše, ni premalo. Nepojedenu hranu je sklonila izvan dohvata svake štetočine koja bi se mogla uvući u praznu brvnaru, a onda je pažljivo zagmula pepelom žar na ognjištu, da bi mogli lako da raspale vatru kad se vrate, umorni i promrzli od noći provedene u šumi. Kad se sunce spustilo blizu horizonta, Nada je izišla na trem. Njihova
brvnara je bila okrenuta ka istoku i trem je bio u senci. Skinula se, okačila odeću o klin pokraj vrata i sačekala roditelje. Čula je njihovo mrmljanje u kući, ali reči su već počele da liče na besmisleno brbljanje. Osećala je dizanje Meseca, kao silu koja vuče njen trbuh, njene prepone. Ona rukama pređe po naježenoj koži na golim mišicama i sva se strese. Njen otac je nešto rekao, a majka se nasmejala. Začulo se šuškanje odeće. “Sunce zalazi”, reče Nada i začu majčinu ruku na kvaki. “Tu smo”, reče majka. Kosa joj je bila raspuštena, padala je u tamnim talasima niz leđa. Nastade Promena. Počela je toplotom, kao da je mesečina na Nađinoj koži vrela poput tropskog sunca. Ali bila je to toplota iznutra, a ne spolja. Osećala je lupanje srca i jurnjavu krvi kroz telo, pulsiranje u venama i arterijama. Mesec je vukao krv naogromna, isti načinkojoj kakosevuče mora: NađuGorela je ponela plima, injenu to silovita, ona Zemljina nije mogla odupreti. je i disala ubrzano. Znala je da želi nešto, da joj nešto treba — ali nije mogla opisati šta. Nije znala da li joj to što oseća prija ili je boli. Te dve reči nisu mogle biti primenjene na ovo, ovo što ona pri svakoj sledećoj Promeni oseća sve jače (sigurna je da se nije ovako osećala prilikom prethodnog punog meseca). Kao da bi mogla svakog trenutka urrireti, ili se najzad stvarno probiti u život. U tim trenucima, te dve mogućnosti izgledale su joj približno isto. Možda je želela i da prestane, da poviče: “Ne, ne, ne, ovo je previše, ne mogu... šta, neću...” neće, isticale to se gubilo u oblacima mraku, jer reči nisu nailazile. ali Reči su šta odlazile, kao bujica i gubile i se u daljini, brbljanje koje više ne nosi nikakav smisao niti vredi išta. Ona se koleba na ivici, na oštrici noža, na planinskoj urvini, na rubu provalije. Najzad, neodoljivi talas Promene. Odluku je doneio telo, a onaj deo nje koji misli i priča, i planira, i veruje da tako mnogo kontroliše, bio je naprosto ponet, kao slamka u matici reke. Nije bilo moguće zaustaviti reku, niti se vraćati. Takva je bila Promena, a kad se završila, ona je stajala na četiri noge, a ne na dve, telo joj je bilo pokriveno krznom, uši su čule šuškanje miša ispod
trema. Ali ništa od toga nije bilo važno, bila je važna sama Promena, trenutak prebacivanja iz jednog u drugo, plastičnost mesa, odluka tela. Na tremu je stajala porodica vukova, zagledana u šumu. Vučica kojaje ranije bila Nada sad onjuši vetar, zatim dršku kofe pokraj vrata brvnare. Miris koji je još prijanjao za tu dršku navede mladu vučicu da zacvili duboko u grlu. Onda ona poče da istražuje dvorište, zastade da konja. duboko ušmrkuje vazduh kod ograde, na mestu gde je Rufus tog dana vezao Vuk mužjak otišao je lakim kasom do ruba šume, a tamo je digao glavu i onjušio vazduh. On pođe jednom jelenskom stazom, ne osvrćući se da vidi da li ga ostali prate. Starija vučica pođe za mužjakom, ali se osvrte, pogleda mlađu, i pusti jedan ohrabrujući zvuk iz grla. Ali mlada nije obraćala pažnju na stariju; nastavila je da njuška po travi kod ograde. Starija zaskiča, ali uzalud: mlađa ženka pođe nekom svojom stazom, za mirisom u travi. Vučica koja je nekad bila Nada, već je bila dovoljno stara da odluta od čopora ako joj je volja; starija vučica je pusti da tako i učini. Pođe za svojim parom, dopuštajući da njena ćerka traži svoj sopstveni put. Nada se vratila u ljudsko obličje na tremu njihove kuće. U ustima je osećala ukus krvi. Protrljala je lice i onda pogledala šaku. Trunčice nečeg tamnosmeđeg ostale su na koži. Osušena krv. Čula je kako majka u kući lomi suve grančice za potpalu. Nada poče da žmirka na jutarnjem svetlu, pokušavajući da se priseti šta je bilo u toku noći. Sećanja na Promenu rasplinjavala su se brzo, kao snovi; jer ta sećanja se ne uklapaju dobro u ljudski mozak. Boje su pogrešne; mirisi ne odgovaraju ljudskim sećanjima na mirise. U najboljem slučaju uspevala je da se priseti samo pojedinih delova noći. Pamtila je ovce koje bleje i beže od nje. Nije mogla da se uzdrži, morala je da goni ta trapava stvorenja, tako debela, glupa i topla. Odvojila je jednu debelu ovcu od stada i pojurila je duž ograde, kidajući njene zadnje noge, kušajući krv. Ovca je jaukala, glupimi smešnim blejanjem, odkogajenjoj samo još brže kucalo srce; navalila je opet da joj kida noge. Najzad se ovca sruči na zemlju, pa se ona nađe na njoj, prevrte je i poče joj parati stomak. Krv, topla na licu, krv joj pljuska po telu, krv puni njen nos tamnim mirisom. Zapamtila je jedan zvuk — oštar prasak puške, prodorni miris baruta koji se probio kroz zavodljivu aromu krvi. Čula je viku i nove pucnje. Onda se dala u bekstvo; strah je nadjačao njen lovački apetit.
Nada je sedela na tremu sa ukusom krvi još na usnama. Otac je stajao na vratima kuće. “Mala”, reče on. “Gde si otišla sinoć? Napustila si nas.” Zvučao je prekorno. Nada pognu glavu. “Ра, hm... Mora biti da sam otišla Rufusovim tragom do njegove kuće.” Njen otac ovlaži usne. Izgledao je zabrinut. “Osećam miris krvi. To ne valja. Ne valja nikako.” Majka izađe iz kuće noseći lavor vode zagrejane na vatri. Ona ostade da stoji na tremu i gleda kako se Nada pljuska toplom vodom po licu i rukama. Jednom rukom obgrli Nađinog oca. “Vratila se kući bezbedno, Dmitri. To je važno.” On zavrte glavom. “Jesu pucali na tebe?” upita. “Mislim da jesu”, reče Nada ne dižući pogled sa vode, sada bledoružičaste od krvi. “Doći će po nas sa puškama”, reče on. “Goniče nas kroz šumu, sa psima i puškama.” “Neće, Dmitri”, reče njena majka. “Nemoj toliko da se uzbuđuješ. Biće sve u redu.” Otac se okrete i uđe u kuću. Majka pogladi Nađu po kosi. “Biće sve u redu, chérie. Ja mislim da će biti sve u redu.” Ali miris očevog straha zadržavao se u vazduhu. Samo dve nedelje kasnije gospođa Evans je organizovaia šivaću mobu — radnu akciju da se sašije jorgan za. Lotinu stariju sestru, verenu za Džada Kolinsa. Kad se Nađina majka tog jutra probudila, nije se osećala najbolje, pa je Nada otišla sama: pet milja jahanja na muli, do grada. U dvorištu ju je pozdravila Loti. “Nada, tako mi je drago što si došla. Ove me toliko zadirkuju.” Pođe sa Nadom drugarski, ruku pod ruku. “Naime, pitaju me kad ću da se udam.” Loti je izrasla u mladu ženu sa rumenim obrazima i plavom kosom koja uvek bezi iz traka i ukosnica. Pramenovi kose su joj bili skupljeni na potiljku. Kao najmlađa od tri sestre, trpela je i više od uobičajene mere zadirkivanja. “А tvoja mama nije došla?” upita ona Nađu. “Nije se osećala najbolje. Došla sam sama.”
“Tako si hrabra”, reče Loti. “Ја ne bih smela tako daleko sama.” Nada slegnu ramenima. “Kad se Meri Sju bude udavala, biće igranka”, reče Loti, pa nastavi tiše. “А ja sam zamolila Meri Sju da se pobrine da dođe i Sajlas Vitman. S njim sam igrala na Zilinom venčanju. Ali Meri Sju je to rekla mami i sad me svi zadirkuju. Ti nećeš, je l’ tako?” Nada odmahnu glavom. U Lotinom društvu nikad nije morala mnogo da govori; Loti je pričala dovoljno za obe. “Jesi li se ti zagrejala za nekoga, Nada?” “Rufus Džons je došao u posetu pre neki dan”, priznade Nada tiho. “U posetu?” Lotine oči se raširiše od uzbuđenja. “О, Nada, nije valjda!” Nada klimnu glavom. “Jeste, došao je.” Loti ovlaži usne. “Ovde je i gospođa Džons, pomaže nam oko šivenja.” Napravi grimasu. “Ona je protiv plesa na venčanjima. Ja mislim da ona ne voli da se iko u životu zabavlja.” “Nada!” povika gospođa Evans sa vrata. “Drago mi je što si došla. Zar nije i tvoja mama s tobom?” “Nije se osećala najbolje”, reče Nada blago. “Rekla mi je da da vas pozdravim.” “Sama si prevalila ovoliki put?” Gospođa Evans poče odmahivati glavom. “Bože moj, pa sada stvarno nisu vremena da se devojka smuca unaokolo sama. Uđi, sedi.” Evansovih su imali lepu kuća, sa četiri zasebne sobe i velikim popločanim predvorjem. Gospođa Evans je imala čak dvanaest kupljenih u prodavnici i časovnik na ploči iznad kamina. Nai zidu salona stolica bilo je ogledalo i venac od kose, ispleten od pramenova njene majke, njenog oca i troje njene dece koja su umrla rano. Pod je bio prekriven pravim, mašinski izatkanim ćilimom, a ne krparom. Ram za šivenje zauzeo je gotovo čitavo predvorje, ostavivši taman dovoljno mesta da žene sednu unaokolo. A već ih je sedelo mnogo: gospođa Šo i i njena ćerka Žila, sa jedne strane jorgana; gospođa Vitman i njena ćerka sa druge strane. Gospođa Džons na udaljenom kraju rama, postavljena u jednu od najboljih stolica gospođe Evans. Pored nje, sedela je Meri Sju. Loti
sede na stolicu u jednom uglu, a Nada između nje i gospođe Evans. Jorgan razapet na ram bio je komplikovano sašiven od blistavih pamučnih kvadratića. Nada udenu konac u iglu i poče da prišiva jedan blistavu platnenu šaru za debelo platno podloge. “Nada je dojahala od svoje kuće sama”, objavi gospođa Evans ostalima. “О Bože”, promrmlja gospođa Vitman. “Ра zar nisi čula za vukove?” Vitmanovi su se tek prošle godine doselili u Misuri iz Konektikata, pa j e gospođa Vitman bila još uvek jako nervozna u vezi. sa divljim životinjama i Indijancima. Nada odmahnu glavom. “Kakve vukove?” Gospođa Vitman pljesnu rukama. “Napali su farmu Džonsovih! Gospođo Džons, ispričajte detetu.” Gospođa Džons diže pogled sa šivenja i osmehnu se gorko. “Noćas me je probudilo prestrašeno blejanja naših ovaca. Gopor vukova napao je naše stado. Besomučne zveri izih, dubina su klalenašu našunajdeblju nevinu jagnjad. Rufus je pucao i oterao ali sušume, stigli koje da zakolju ovcu.” Zavrtela je glavom. “Jadno stvorenje, nemoćno da se brani, nije imalo šansu.” Nada pognu glavu. Više nije dizala pogled sa šivenja. “Mora biti da ste se silno uplašili”, reče gospođa Vitman. “Ja kad čujem vučje zavijanje, odmah mi pođe nešto ledeno uz kičmu. Kao da je sam Đavo napolju, i urliče tražeći krv.” “Ја se uzdam u Gospoda”, reče gospođa Džons stameno. “Vrag nema moć nad pravim hrišćaninom.” Nada je uredno opšila ceo jedan crveni platneni kvadratić. Njoj se činilo da bi puške, bolje nego molitve, oterale vukove, ali je smatrala da ne bi bilo mudro to pominjati. “Prema tome, vidiš da nije vreme da sama lutaš unaokolo”, reče gospođa Evans Nađi. “Reći ću jednom od momaka da te otprati do kuće.” “Ćula sam da je pre nekoliko dana jedan propovednik bio na reci, nizvodno od nas, kod Vajtovog pristaništa”, reče gospođa So, menjajući temu. “Zove se velečasni Vilijam Kuper. Kažu da od njegovog isterivanja đavola otpada kora sa drveta. Doći će ovamo u nedelju.”
Poslednji veliki talas naseljeničkih verskih sastanaka završio se još u 1820-tim godinama, ali i posle toga, pa i 1840-tih, metodisti su imali svoje propovednike koji su putovali od jednog do drugog pograničnog naselja, prizivali gnev božiji na grešnike, upozoravali na dolazak sudnjeg dana i spašavali duše gde god su mogli. Propovednik koji ima moć da isteruje đavola, može i da prizove božiji duh na okupljene vernike, koji onda počinju da se bacakaju, da idu četvoronoške, laju, ili uzvikuju nešto na jezicima koje nijedan živi Amerikanac ne razume. Žene su neko vreme pričale o propovedniku. “Ne znam da li će gospodin So doći da ga sluša”, reče gospođa Šo. Poslednji propovednik koji je posetio njihovu naseobinu bio je baptist, koji je doputovao brodićem sa ravnim dnom. Održao je jiedeljnu službu pored reke, u kojoj je “potopio” nekoliko farmera. Gospodin Šo je zbog tog kupanja dobio žestok grip. Gospođa Džons se uspravi na stolici, da bi svojim izgledom ulila još veće strahopoštovanje ostalima. “Naša je hrišćanska dužnost da prisustvujemo tom okupljanju. Dovešću sve moje dečake.” Pominjanje dečaka iz kuće Džons vratilo je razgovor na venčanje Meri Sju. Dok su šile, starije žene su pričale o haljini koju će Meri Sju nositi i o najnovijoj modi u Godijevoj knjizi za dame. Meri Sju je pričala o svim ljudima koji će doći na svadbu i na ples. Ćaskale su prijateljski dok nije došlo vreme za čaj. Onda se nešto prezalogajilo i potom se vratilo nazad na posao. “Sitnije to bockaj, Loti”, reče gospođa Evans svojoj kćeri. “Vidi kako su Nadim bodovi a čvrsti.” Nada dižesitni, saosećajni pogled ka svojoj prijateljici. Ruke su joj već bile umorne od pažljivog rada. “Možda bi Loti i Nada mogle doneti vode, pa da skuvamo još jedan lonac čaja”, predloži gospođa Šo ljubazno. “Ја ću dovršiti taj ćošak.” Loti i Nada se za tili čas nađoše van kuće. Dograbiše dve kofe koje su stajale pored vrata, a onda lagano pođoše nizbrdo, do pumpe. “I sad kad znaš za vukove, zar se ne bojiš da jašeš sama?” “Ма jok”, reče Nada. “Neće vuk na mene.” Loti zavrte glavom. “Pričuvaj se, Nada. Neko od moje braće će te
otpratiti do kuće.” Nada, se namršti. “А šta bi on mogao učiniti, što ja ne bih mogla?” “Ра, ubio bi svakog vuka koji bi krenuo na tebe.” “Је li? Ja bolje gađam nego ma ko od tvoje braće. Ako bi me vuk napao, upucala bih ga sama.” Loti se iščuđavala Nađinoj smelosti. “Ja bih se tako uplašila.” Nada slegnu ramenima. “Ubijala sam jelene. Ubijala sam medvede. Umem ja da se branim.” “Valjda umeš”, reče Loti nesigurno. Onda se ozari i promeni temu. “Šta misliš, da li će Rufus doći po svoju majku?” Nada slegnu ramenima. „Valjda.” I sama se pitala. Pomisao na Rufusa uznemirila ju je daleko više od svog razgovora o vucima. Ona obori pogled ka stazi. “Šta se dogodilo kad vam je došao u posetu?” upita Loti. “Pričao je neko vreme sa mojom majkom o travama za gospodina Džonsa. Onda je pošao sa mnom na izvor po vodu.” Loti stade i zagleda se netremice u Nađu. “Nada, zacrvenela si se. Nikada te nisam videla da crveniš.” Nada poče bosom nogom da razgrće prašinu. “Šta je bilo? Da li te je držao za ruku? Da li te je poljubio?” Nada klimnu glavom. “Držao me je za ruku. A onda me je poljubio” “О, Nada. Je li bilo kao u knjizi? Jesi li se onesvestila u njegovim rukama?” Nada se priseti trenutaka pored izvora. “То je više kao kad stojiš na vrh krova ambara i pitaš se da li ćeš pasti.” “Ja to nikad nisam radila”, reče Loti. “Ili kad stojiš na litici, na obali reke, i gledaš kako voda promiče ispod tebe. To je struja koja bi mogla da te odnese tako da se više nikad ne vratiš.” Nada odmahnu glavom. “Nije mi jasno da li mi se dopalo.” “Nada, to je tako uzbudljivo. Nadam se da će Sajlas Vitman doći meni u posetu. Šta si mu rekla?” “Gotovo ništa nisam ni govorila”, priznade Nada. “Nisam znala šta da
kažem.” “То je u redu. Moja sestra Meri Sju kaže da ne moraš mnogo da pričaš. Pitala sam je, a ona je rekla: kad sediš sa čovekom, dovoljno je da mu pričaš kako je divan. I to je sve. Ovako.” Stigle su do pumpe. Loti je spustila kofu i prihvatila Nađine ruke. “О Rufuse — tako se bezbedno osećam sa tobom. Tako si jak i hrabar.” Nada se namršti na nju. “Loti, pa to je smešno. Ja se pored njega ne osećam bezbedno.” “Ali bi mogla to da kažeš, zar ne?” Nada poče da pumpa vodu, a Loti podmetnu kofu. “Meri Sju kaže da muškarci vole da čuju takve stvari.” Loti spusti svoju kofu na zemlju, a zatim podmetnu Nađinu pod snažan mlaz vode. Nada je nastavila da pumpa, razmišljajući o Lotinim rečima. Nije imala ništa protiv laganja, ali joj se činilo daje prilično glupo lagati o ovakvim stvarima. “Nije mi jasno zašto bih se uz njega osećala bezbednijom”, reče Nada. “Pucam jednako dobro kao on. Čini mi se da bi trebalo on da kaže meni da se pored mene oseća bezbednijim.” “О, Nada, nemoj da pričaš takve stvari. On ti kaže da si lepa, ti njemu kažeš da je jak. Tako sam čula od Meri Sju”, reče Loti sa nadmoćnom mudrošću devojke koja ima starije sestre. “Moja mama kaže da je on opasan”, reče Nada neodlučno. “Kako je to uzbudljivo!” Loti zaplesa u malom krugu. “Nije mi jasno kako ostaješ tako smirena. Da se to meni desilo, bila bih van sebe.” “Da se mi vratimo sa ovom vodom”, reče Nada. Dok su se vraćale u kuću, uglavnom je govorila samo Loti. “Mogu da ti pomognem da središ kosu za venčanje Meri Sju. Možemo je podići kao na slici u Godijevoj knjizi za dame. Izgledaćeš tako dobro. Ali moraš mi obećati da se nećeš upetljavati u neko takmičenje u gađanju, ili nešto slično.” Nada je hodala uz Loti. Osećala se nelagodno zbog uzbuđenja svoje prijateljice. Nije bila sigurna u svoja osećanja prema Rufusu, ali Loti kao daje bila sigurna da bi Nada morala da bude srećna zbog Rufusa. Vratile su se u brvnaru Evansovih i dodale drva na vatru da bi proključala voda za čaj. Jorgan je bio skoro gotov, preostao je samo porub, ali će Žila, Meri Sju i gospođa Evans to moići same. Tek što je Loti napravila lonac čaja, napolju počeše da laju psi.
“Pozdrav!” začu se muški glas iz dvorišta. “Pozdrav damama!” Gospodin Vitman je došao da otprati gospođu Vitman i njene kćeri kući. Popio je solju čaja sa ženama; dok su pili, gospodin Evans i njegovi sinovi vratiše se sa pecanja, noseći na jednom kanapu nekoliko somova. Onda se na ulazu pojaviše i Rufus Džons i njegov brat Mozes. Rufus skide šešir i osmehnu svim ženama. Nađi se učini da se njegov pogled malo duže zadržao nasenjoj. Gospođa Evans je insistirala da Nada pođe sa gospodinom Džonsom i njegovim sinovima sve do onog račvanja na stazi odakle jedan krak vodi pravo do kuće Ribakovih; onda bi Rufus otpratio Nađu sve do vrata. “Ne možemo preterati sa oprezom”, reče gospođa Evans. Nada se pobuni, ali ju je gospođa Džons ućutkala tako što je samo odmahnula. “Naravno da ideš s nama. Neću više ništa da čujem o tome.” Prvih nekoliko milja Nada je sedela u kolima pored gospođe Džons. Njena mula bila j e vezana za zadnji kraj kola. Dok su se truckali preko staze pune džombi, gospođa Džons je držala Nađi predavanja o opasnostima koje vrebaju kad neko luta sam po šumi. Nada je ćutala i gledala Rufusova leđa. On je sedeo na vozačkom mestu i gledao pravo pred sebe. Na račvanju staze, Mozes uze dizgine. Rufus doskoči na tlo i odveza Nađinu mulu. Nada je sama iskočila pre nego što je on mogao da joj pomogne; nije želela dodir njegove ruke. “I požuri kući, Rufuse”, reče gospođa Džons svom sinu. Rufus dotače rub šešira u znak pozdrava majci, a onda joj je i mahnu dok je konj potezao kola niz veću stazu. “Zadovoljstvo je naći se tako brzo u tvom društvu još jednom”, reče Rufus. Kola stigoše do okuke na stazi i Rufus mahnu svojoj majci još jednom pre nego što nestade sa vidika. Onda posegnu i dohvati Nađu za ruku. “Nadao sam se da ću te videti danas.” “I meni je bilo drago kad sam te videla”, reče Nada. Tek kad je izgovorila te reči, pouzdano je osetila da su istinite. On stisnu njenu ruku. “Hajdemo”, reče on. Pođoše ka farmi Ribakovih. Staza je išla manje-više paralelno sa rekom, ponekad baš duž vode, a ponekad krivudajući između drveća da bi izbegla trnje i gustiše na pojedinim delovima obale.
Nada je ćutke koračala stazom, rame uz rame sa Rufusom. Bilo je čudno držati ga za ruku. Iznad njih su veverice čavrljale i ponekad lajale na njih. “Hajde đa zastanemo ovde malo”, reče on. Pustio je njenu ruku i prišao rascvalom drvetu svibe. Ubrao je jedan bledi cvet i vratio se Nađi. “Ovo bi lepo izgledalo u tvojoj kosi”, reče, diže ruke, i zavuče joj stabljiku cvetau kosu iza uva. Onda odstupi jedan korak i pogleda Nađu. “Odgovara ti. Veoma si lepa.” Ona mu uzvrati zurenjem, još uvek bez reci. “Baš si ćutljiva. Zar ne voliš cveće?” ,Volim cveće.” Oklevao je. “Znam jedno mesto nedaleko odavde, tu pored reke, gde ima mnogo divnog cveća. Hoćeš li da vidiš?” Njegov miris se izmenio — osećala je mošusni miris seksa. “Važi”, reče ona. “Volela bih.” Ponovo ju je za ruku, koju je stisnuo neštoizmeđu jače nego pre,kai poveo u stranu, sa uhvatio staze, krivudavom jelenskom stazicom drveća, reci. Usput je vezao mulu za drvbo na mestu koje više nije moglo da se vidi sa staze. Jelenska stazica je vodila do jedne male dubrave, izdvojene od pogleda sa strane. Trava je tu bila već gusta i zelena. Na samoj obali granalo se drvo redbada, svo u beharu: cvet do cveta, brilijantni naspram prolećnog zelenila. Držeći je za ruku, on povede Nađu do mesta gde je velika vrba, svojim grančicama opuštenim do zemlje, zaklanjala pogled na reku. Tu je drveće stvorilo nešto nalik na dvoranu, sa tepihom od paprati, prepunu divnih mirisa cveća i bilja. “Našao sam ovo kad sam išao u lov”, reče on. “Divno mesto, zar ne?” Spustio je pogled ka njoj i ovlažio usne. “Nadao sam se da ćeš doći ovamo sa mnom.” Onda je ispružio ruke i zagrlio Nađu. Osećala je toplotu njegove kože kroz haljinu; u njegovom kompleksnom mirisu razaznavala je znoj, mošus i duvan. Nagnula je glavu unazad, dižući pogled ka njemu, a on je poljubi kao kod izvora. Osećala je ono što se sprema ispod površine, kao matica od koje reka na nekim mestima proključa. Tu je postojala nekakva tajna, nešto što nadmašuje parenje životinja u dvorištu. Slušala je ona i mačje zavijanje u
noći. Ženka, mačka, u danima kad je spremna za parenje, stvara jedan niski, ječeći zvuk koji u sebi sadrži i preklinjanje, i pretnju. Sad je razumeia taj zvuk. “Evo”, reče joj, puštajući je. “Da sednemo na travu. Biće nam lepo.” Poveo ju je do mesta gde je trava bila meka. Ona sede, podvuče bosa stopala pod haljinu, a kolena privuče k sebi i obgrli ih rukama. On sede pored nje i prebaci jednu ruku njoj preko pleća. “Trebalo je da znam da ćeš doći ovamo sa mnom”, rekao je tada. “Nisi kao ostale devojke.” Klimnula je glavom. Znala je da je to istina — jer druge ne love i ne pucaju — ali se pitala kakve to veze ima sa sedenjem pored reke sa njim. On je ovlaš poljubi. Njegova desna ruka siđe sa njenih pleća na struk, a druga poče da joj gladi butinu, kroz platno haljine i kombinezon. On diže pogled do njenog lica. “Volim te, Nada.” Ruka je nastavljala da joj gladi butinu. “Moja mama kaže da si opasan”, reče ona. “Tvoja mama ne voli da se igraš sa momcima. Ali ja mislim da ti se dopadam.” Opet je poljubi. “Zar ne veruješ da te volim, Nada?” Ignorisala je pitanje. “Tvoja majka mije ispričala o vukovimakoji su vam ubili ovcu pre neku noć.” “Ah, slatka Nada — da li se plašiš vukova?” Malo čvršće ju je stegao rukom oko struka. “Uz mene ćeš biti bezbedna. Ubiću svakog vuka koji nam se približi.” “Ne!” reče ona, počinjući da se opire i izmiče. “То ne smeš.” “U čemu je, stvar, Nađa?” upita on, ispružajući ruke i pritežući Nađu još čvršće uz sebe. “Šta je?” “Ne smeš ubijati vukove”, reče ona. “Eto, to mi moraš obećati.” Nasmejao se. “Uznemirava te što lovim vukove? Dobro, onda neću loviti vukove, ako te to čini nesrećnom.” Lice mu se opustilo, a ruka nastavila kretanje po njenoj butini. “Е, sad: da li mi ne veruješ da te ja volim, Nada?” Njeno telo mu je verovalo. Kada ju je ponovo poljubio, ono poče da odgovara. Osetila je da njegova ruka zadiže haljinu i sada počinje da miluje njenu golu kožu. Ljubio ju je neprestano, tako da nije imala kad da odgovori na njegovo pitanje; to joj, međutim, nije smetalo. Telo joj je bilo puno toplote, i to iskričave, peckave, kao kad nailazi Promena, samo malo drugačije. Njegovo telo se pribi uz njeno i Nada se opruzi po travi. Jedna
njegova ruka je petljala da joj raskopča haljinu, druga joj kliznu između butina. Nije imala na sebi nikakav donji veš; njegova šaka poče istraživati toplo mesto između njenih nogu. Ona pusti zvuk — nalik na mačje zavijanje u ambaru — a on jače pritisnu prste. “О, Nada, ja ne mogu da se zaustavim.” Našao se na njoj, jednom rukom je raskopčavao svoje drugom prsa njeneje haljine. Iskričenje postajalo jače, širilo se pantalone, kroz čitavo njeno telo. Zaječao i pritisnuo se o nju.je Ugurao je nogu između njenih butina i tako ih razdvojio. Ona se, zbog tog novog dodira, poče meškoljiti pod njim;viskričenie je postajalo sve jače. Bilo je to zastrašujuće osećanje, ali i dobrodošlo. Zelela je nešto što nije mogla da definiše. On se najednom zavali ćelom težinom među njene noge i uroni u nju. Jauknula je, iznenađena. Osećaj da se nešto čepa, razdire, bio je praćen vlagom i naglim bolom, ali i vrelinom. On se izvuče, ugura još j ednom i odmah svrši; sručio se na nju, stenjući. Ona pokuša da pokrene kukove ispod njega da i on počne da se kreće, da se ono dobro osećanje vrati. Ali on se nije pomerao, ležao je na njoj kao leš. “О, o Nada”, zaječeo je. Onda se svalio s nje, legao na travu i ukočeno zagledao u nebo. Penis mu je blistao na svetiosti poznog popodneva. Prekriven trakama sperme i krvi, počinjao je da se povija na dole. Nada se dodirnu rukom između nogu, i na prstima joj ostade krv. Uprkos tome, osetila je zadovoljstvo dodirnuvši se. Rufus se pridiže na jedan lakat i pogleda je. Gornji deo njene haljine bio je širom razdrljen; videie su se smeđe bradavice, zborane na sunčevom sjaju. Donji deo haljine bio joj je nagomilan oko struka. On pruži ruku, povuče tkaninu i pokri joj grudi. “Treba da se pokriješ”, reče. “Zašto?” Odmahnuo je glavom kao da nije trebalo to da pita i namrštio se. Dok ga je gledala, on poče da zakopčava pantalone. Ona stavi ruku preko njegove da ga zaustavi. “Nemoj”, reče. Od tog pokreta haljina joj se ponovo otvorila, otkrivajući njene grudi. Podvukla je ruku ispod njegove i zavukla je u njegove pantalone. Pustio je zvuk, početak protesta, ali mu zamre u grlu. Njegov kurac je bio topao u njenoj ruci; koža tako meka i glatka. Ona kliznu rukom niže, poduhvati muda, oseti na prstima grube dlake sa prepona. Dok ga je desnom rukom tako držala za kurac, levu
je zavukla sebi među noge i počela da se igra sa klizavim prevojima, uvlačila prste unutra. Rufus je zaječao, a oči su mu se napola sklopile. Položio je ruku na njenu dojku, a onda se pokrenuo ka njoj, kao da će ponovo da se prevali na nju. “А, ne”, reče ona. “Nećemo tako.” Potisnula ga je na leđa. Pre nego što je stigao da se pokrene, prebacila je nogu preko njegovih kukova i zajahala ga. Sad je njegov kurac ponovo bio sasvim krut i ona ga je trljala o sebe, usmeravala njegovo pokretanje. Drugom, slobodnom rukom podigla je Rufusovu šaku do svoje dojke, uživajući u dodiru njegove grube kože na svojoj bradavici. Oči su mu sada bile otvorene; izgledao je iznenađen i pomalo zbunjen. Ona poče da se trlja o njega, napred i nazad, onda se izdiže i glatko ubaci njegov penis u sebe. Rukom nastavi da trlja tvrdi čvor svog mesa u sredini, između prevoja i nabora, tu gde se činilo da je centar iskričavog uživanja. Zarežala je, iz dubine grla, bez ikakvog učešća misli ili volje. Čvrsto je zažmurila, otklonila sav sunčani sjaj koji se probijao kroz lišće vrbe. Sagnula se ka njemu, počela da klati i trlja dojke o njegova prsa, ugrizla ga ovlašno za rame, klatila se napred-nazad, sve brže, i još brže. Onda je izvila leđa unazad, a zadovoljstvo je bilo toliko jako da se gotovo pretvaralo u bol. Osećala ga je u sebi stisnutog grčevima njenih mišića. Jedan ogroman, pulsirajući talas krenuo je kroz nju, počinjući između nogu i šireći se na sve strane. Uživanje, hitna potreba, tama, toplina — ćela jedna zbrka osećaja; a kad oni prođoše, Nada ostade sva zadihana i klonula. “Ah” reče ona. “Ah, Rufuse.” Tek tad je otvorila oči i spustila pogled ka njemu. Oči su mu bile otvorene i gledao ju je. Nije se smešio; nije mogla da pročita izraz njegovog lica. Njegov penis je omekšavao u njoj, tako da Nada skliznu sa njega i leže pored Rufusa, na travu, ali tako da mu vidi lice. On se zagleda u nebo. “О čemu razmišljaš?” upita ga ona. ī dalje je gledao u nebo. “Nisi kao druge devojke.” Osmehnula se. “Tačno. A to si mi već rekao.” “Ne valja ovo ovako, nije primereno. Ne bi trebalo da budeš...” Oklevao je. “Ne bi trebalo tako da se ponašaš.”
“Kako?” Zavrteo je glavom i namrštio se na nju. “Devojke se ne ponašaju na taj način. Ti si veoma smela.” Nastavila je da se osmehuje. “Baš kao i ti.” Posegnuo je i svukao haljinu preko nje. “Bolje da krenemo.” Gledala ga je kako ustaje, žurno zakopčava pantalone i uvlači košulju. Više je nije pogledao. Ona se nije pokrenula da se zakopča, samo ga je proučavala, nastojeći da razume njegov izraz lica. Rufus je mirisao na seks, bes i strah. Nije razumela bes i strah. Šta ga je uplašilo? On baci pogled ka njoj. “Zakopčaj se”, reče joj grubo. “Pokrij se i ponašaj se pristojno.” Ona se diže u sedeći položaj, pokri ćelu dužinu nogu i poče da se zakopčava. “Idemo”, reče on i pođe prvi jelenskom stazicom do mesta gde je vezao mulu. ju držao za ruku. Otpratio ju roditeljima; je do kuće, naprosto ali se nijejuzadržao da popije Nije čaj niti da porazgovara sa njenim je ostavio na pragu, okrenuo se i žurno otpešačio u šumu, kao da se najednom plaši Nađe. Siedeće nedelje ujutro, Nada i njeni roditelji otišli su u grad. Muli je spala potkovica, pa ju je otac vodio kod kovača. Na klupi ispred, prodavnice sedela je grupa dokoličara: traperi koji su sišli u grad da trguju i piju, posada pretećeg izgleda sa brodića privezanog na domak gaza, nekoliko farmera. Nada među njima vide gospodina Džonsa, ali Rufusa nigde nije bilo. Jedan zeleni krčag išao je iz ruke u ruku, a Nada oseti i oštri miris duvana za žvakanje. Nađin otac zaustavi kola uz j ednu stranu zemljane ulice. Zastao j e kod klupe da popriča sa ljudima, a Nada i njena majka uđoše u prodavnicu. Gospodin Evans je odbrojavao oraščiće i štapiće cimeta gospođi Voker, tako da je vazduh bio sav naparfìmisan začinima. Gospođa Evans je pomagala gospođi Džons, koja je upravo kupila jedan dugački komad prostog crvenog “kaliko” platna za nove košulje za svoje sinove. “Ti momci do Boga brzo pocepaju svaku odeću”, govorila je gospođi Evans. “Unapred sažaljevam devojku koja će se udati za Rufusa. Prsti će joj otpadati od šivenja, samo da bi on imao košulje, a gde je sve drugo.”
Gospođa Evans diže pogled i pozdravi Nađu i njenu majku. “Dobro jutro, gospođo Ribak, gospođice Nada. Kako ste danas?” Gospođa Džons se pomno zagleda u njih dve. “Dobro jutro, gospođo Ribak”, reče. “Drago mi je što vas vidim. Da li vam je Nada rekla da je vaš čaj mnogo pomogao gospodinu Džonsu?” “Drago mi je što to čujem, gospođo Džons.” Nada je ćutke posmatrala. Znala je da njena mama ne voli mnogo gospođu Džons, ali se ipak smeška kao da joj je gospođa Džons prijateljica. “Strašno je jednostavno napraviti ga. Pokazaću vam jednog dana koje trave idu u njega, ako vas zanima.” “Gospodinu Džonsu više neće biti potreban lek. Rekao mi je tog jutra da se zakleo kako više nikad neće ni pipnuti taj demonski viski, i da će od sada piti samo zdrava pića.” Nada se pitala da li je to baš tako. Bila j e sasvim sigurna da je videla gospodina Džonsa među dokoličarima na tremu. Koliko je njoj bilo poznato, krčag koji se na takvim mestima dodaje iz ruke u ruku retko kad sadrži zdrave napitke. Ali, ćutala je i slušala, a njena majka je mrmljala učtiva čestitanja. “Zaista se nadam da ćete vi i vaša porodica doći na službu božiju pored reke, ovog popodneva”, reče gospođa Džons. “Velečasni Vilijem Kuper, ugledni propovednik, došao je među nas, da govori o putevima greha. Moja porodica će biti tamo.” “А od koje je denominacìje taj propovednik?” upita Nađina majka. Nada je znala da je to pitanje postavljeno kao priprema za učtivo odbijanje; jer ako bi propovednik bio baptist, Nađina majka bi se izjasnila kao metodistkinja, a ako bi bio odlazak na metodist, propoved.rekla bi da je baptistkinja, i u svakom slučaju bi izbegla “On je božiji čovek”, proglasi gospođa Džons. “Ne znam više od toga. Ali i to je sasvim dovoljno. Svi hrišćani su, ispod kože, braća.” Nađina majka klimnu glavom zamišljeno. “Mnogo vam hvala što ste nam rekli. Možda se vidimo tamo.” Gospođa Džons uze platno koje je gospođa Evans uredno ispresavijala. “Sad moram da idem, da i drugima kažem da ćemo ove nedelje biti blagosloveni prisustvom propovednika. Možda će doći i oni koji više vole ples od molitve i uvideti zlo njihovog načina. Vidimo se kod reke.” Ona izađe
iz radnje bez osvrtanja. Nađina majka i gospođa Evans se zgledaše. “Dovoljna je jedna ovakva, pa da reč 'hrišćanka' počne da zvuči pogrdno”, promrmlja gospođa Evans, a Nađina majka se nasmeja. “Čujem daje grdila gospođu So što je dopustila ples i pićenavenčanju”, reče Nađina majka tiho. “I ja sam to čula. Ali tamo su gospodin Džons i njegovi sinovi pili i igrali zajedno sa ostalima.” Nađina majka se osmehnu i slegnu ramenima. “А, da, ali čula si šta kaže gospođa Džons. Njen muž je proglasio da odsad pije samo zdrave napitke.” Gospođa Evans se nasmeja. “Da, a viski može jako da leci. A to je sigurno zdravo.” “Ples je, opet, dobra gimnastika, baš je potreban za zdravlje”, odgovori Nađina majka. šta”, gospodina reče gospođa Evans. “Trebalo je dasinovi pomislim na to. A one silne “Nego gaskonade Džonsa kako su njegovi strašni strelci, e, one su dobra vežbavza pluća.” Žene se tiho nasmejaše. “Nego, šta dovodi vas dve u grad?” reče gospođa Evans. “Nada bi htela da sašije novu haljinu, koju bi nosila na venčanju Meri Sju, pa smo došle po platno.” “Novu haljinu?” Gospođa Evans se osmehnu Nađi. “Ne kupuješ crni prah i olovo, gospođice Nada? Postaješ dama.” Nada porumene i pogleda u svoja stopala. “Dakle, Nada, imam neke divne tkanine, od kojih možeš da biraš.” Evansova poče skidati platno raznih boja sa polica, jednu po jednu namotanu “trubu”. Na tezgi se stvori gomila takvih “truba”, a od Nađe se očekivalo da ih pregleda. Nađi se najviše dopade jedna tamnoplava tkanina sa šarama u vidu majušnih crvenih ruža. “Boja koja će se slagati sa tvojim tenom”, reče gospođa Evans. “А neće se videti nikakva prljavština na njoj.” Nađina majka je opipa platno da proveri čvrstinu tkanja. “Izgleda veoma robusno”, reče ona.
“Dobro će izgledati na njoj, sigurna sam.” Dok je gospođa Evans sekla i presavijala platno, Loti uđe u prodavnicu na zadnja vrata. Majke ostadoše u radnji, pričajući o lekovima i receptima, a Nada i Loti pobegoše napolje. Nađin otac je sedeo na tremu. Dve devojke se zađržase u blizini samo nekoliko trenutaka, da vide da li muškarci pričaju o nečemu interesantnom. Gospodin Voker je držao “list od jednog centa” koji je upravo stigao iz Filadelfìje. “Sasvim nova stranka za nova vremena”, govorio je. “Stranka rođenih Amerikanaca. Tako su se nazvali. Neće da imaju ništa sa papistima; u tom pogledu se slažem s njima. Pomisli samo na one Irce. Juče sišli sa broda, ne razumeš praktično nijednu reč koju kažu.” Pljesnuo se novinom po butini. “Amerika Amerikancima, kažem ja.” “Jest, Amerika Amerikancima”, reče Nađin otac polako, ponavljajući te reći kao da ih nije dobro čuo. Njegov akcenat, karakterističan za imigrante iz Poljske, postade izraženiji; tako je bivalo uvek. kad se nervirao. “Dvadeset godina sam u ovoj zemlji. Valjda sam Amerikanac. Ali ovi bi rekli da nisam.” Gospodin Voker zausti da ga prekine, ali Dmitri nastavi: “Amerika je za sve vrste ljudi, iz najrazličitijih zemalja. Zato ova zemlja i jeste jaka.” “Još samo da kažeš da treba i robove da oslobodimo”, reče mister Džons. “Hajde”, šapnu Loti Nađi. “Ovi samo pričaju o politici. Idemo.” Pošle su prašnjavom ulicom, a Loti je ponovo drugarski uzela Nađu pod ruku. “Hoćeš da siđemo na reku?” reče Loti. “Gospođa Džons je rekla da će tamo biti neki propovednik koji će pričati o Bogu.” “Ne znam”, reče Nada. Nije izgledala oduševljeno. “Bolje da pitam mamu.” “Ма, hajde. Hajde prosto da odemo. Tvojoj mami će biti drago što slušaš reč božiju. Osim toga, možda će Ruŕus i Sajlas biti tamo.” “U redu”, reče Nada. “Idem.” Ruku pod ruku, one stigoše do gaza. Još dok su prilazile, čule su prigušeno pevanje. Melodija je bila dobro poznata; popularna pesma, ali sa novim, religioznim tekstom, Sledile su zvuk do obale reke gde je velika udubina činila prirodni amfiteatar. Vilijam Kuper je stajao iznad gomile, na jednom hrastovom
panju. Ispred panja su stajali farmeri i drugi iz naselja. Trudili su se da otpevaju himnu najbolje što su mogli. U prvom redu je stajala gospođa Džons, koja je podignutom rukom zamahivala u ritmu himne, kao vredni nastavnik pevanja. Njen glas je nadjačavao ostale; stameni kontraalt, koji je snagom nadoknađivao nedostatak lepote. “On dolazi! On dolazi! Sudija bez mane! Sedam truba i munje ga brane. Kad zagrmi i počne da ševa, verna duša od sreće zapeva.” Nada nigde nije videla Rufusa. Malo podalje stajala je grupa brodara. Oni nisu pevali. Stajali su, žvakali duvan i ćutke gledali propovednika. Himna se nekako dovukla do kraj a, a gospođa Džons j e na samom kraju ispala uporni solista. Propovednik diže Bibliju i poče iz nje da čita zvonkim glasom: “Služite Gospodu rado; izađite pred njega pevajući. Znajte da Gospod Bog on je; on nas je napravio; mi njegov smo narod i ovce na pašnjaku njegovom.” Nada se na ovo namrštila; nije imala mnogo visoko mišljenje o ovcama, i nije joj se dopadalo da joj neko kaže da je ovca. Ali, to kao da nije smetalo nikom drugom u okupljenoj gomili. Propovednik sklopi Bibliju uz čujni prasak i pogleda narod koji se okupio pred njim. “Braćo i sestre. Mi smo narod božiji, mi smo stado Njegovo. Ali ja vidim mnoge ovce koje su odlutale od stada, mnogu jagnjad koja su u opasnosti od vukova Sataninih koji se vrzmaju oko kapije našeg pašnjaka. Vidim neke muškarce koji se kockaju, i neke koji psuju, i pominju reč 'Bog' kad ne treba; i neke koji lažu, varaju i kradu. Vidim žene kitnjasto odevene, žene koje se gorde svojim spoljašnjim pokazivanjem, a ne haju za unutarnju lepotu. Koliko ima vas koji možete uzdignute glave proći kroz kapije pašnjaka i ući u Raj?” Zagledao se u gomilu; čovek u prvom redu ispljunu mlaz duvanskog soka u reku. “Braćo i sestre”, reče prorpovednik. “Bejah grešnik i ja. Slušajte me, braćo i sestre, jer bejah jednom kao vi. A onda nađoh ljubav Gospoda Boga.” “Ја b' radije da me voli neka dobra ženska”, doviknu jedan od brodara, a njegovi drugari se nasmejaše. “То je staza prema Paklu”, uzvrati propovednik, jednako glasnim povikom. “Ne, nego prema slavi”, uzviknu onaj, a njegovi drugari se ponovo
nasmejaše i počeše da ga tapšu po ramenima. “Jesi li ti ikad išao tom stazom, propovedniče?” “Ја idem stazom božijom”, reče propovednik. “Ја pratim reč Boga. Vi me morate slušati.” Razmahnuo je Biblijom iznad glave, zanjihao se kao da će pasti sa panja, pa se stabilizovao. Žmirkao je brzo i jako. “Morate slušati”, povika, brodara.ali ga je Nada jedva čula od bučnih i podsmešijivih dobacivanja grupe “Čujte”, povika propovednik iz sveg glasa. Onda zabaci glavu i poče zavijati kao vuk. Bio je to prodorni urlik koji je prosto prosekao sebi put kroz smeh i dobacivanje ometalaca. Gospođa Džons načini jedan korak unazad, iznenađena, a ruke joj se najednom smiriše, sklopljene kao za molitvu. Propovednik zabaci glavu i još jednom urliknu kao vuk. Kada je završio, svi prisutni ostadoše nepomični i tihi, u želji da vide šta će se sada dogoditi. “Čujem vas kako zavijate kao zveri, što i jeste”, zareža on na rečne mornare. “Čujem kako režite i capate zubima kao vuci iz šume. Ja vas čujem, a čuje vas i Gospod, a on vam sudi, jer ja nisam dostojan da sudim. Zašto dođoste u ovu pustoš i divljinu, braćo i sestre? Zašto u ovu zemlju koja i sama zavija, gde divlje zveri kriče u noći, gde divljaci Indijanci vrebaju iz mraka?” Sačekao je samo jedan trenutak, a onda ispunio tišinu silovitim povikom: “Dođoste po zapovesti Boga Gospoda!” “Neće bit”, povika jedan brodar, ali propovednik diže Bibliju iznad glave kao da je to motka kojom bi mogao da udari. “Ova Dobra Knjiga nam zapoveda da budemo plodni i da se množimo, da naselimo Zemlju i potčinimo je svojoj volji”, povika propovednik. “Naredio nam je Gospod Bog da steknemo nadmoć nad svakim živim bićem koje se kreće po ovom svetu. To od nas Gospod traži, zato nas šalje u divlje krajeve, da ih pretvorimo u Njegove. Vi ste došli da zaposednete ovu zemlju za Gospoda.” “Aminl” povika farmer koji je stajao do Nađe. “Aminl” “Ova zemlja divlja i pusta — može uneti očaj u srce čoveka.” Propovednik nastavi tiše. “Ја to znam, braćo i sestre, jer je i moje srce bilo savladano usamljenošću i strahom. I moje srce je vapilo za udobnostima civilizacije.” Spustio je ruke, prislonio Bibliju na prsa. “Рrе samo nekoliko noći, braćo i sestre, ležah drhteći na hladnoći i kiši i pomišljajući da okrenem
leđa ovoj zemlji. Da se vratim domu svome, u Konetikat, potražim neki lakši život, gde čovek može pojesti dobar ručak i prespavati u toplom krevetu.” Pognuo je glavu; sad je govorio tonom čoveka koji poverava svoje tajne misli. “Zato sam se molio Gospodu da mi pošalje znak. Reci mi šta da činim, o Gospode. Pomozi mi, put da nađem.” Diže glavu. “U mraku su počeli zavijati vuci —daužasni su to urlici bili, kao vrištanje duša koje se peku u Paklu, osuđene za ćelu večnost ostanu omotane plamenom i sumporom.” Nada baci pogled ka Loti, koja je slušala sasvim zaneto. “Ја sam oduvek smatrala da vuci zvuče lepo”, reče Nada. “Kao pevanje.” “Pssst”, reče Loti. “Slušam.” “Guli ste vi te zveri, braćo i sestre, znam da ste ih čuli. Uklete duše, nakot vražji, svoju muku urlaju ka nebu, a onda se besno okome na decu Gospoda Boga. Zamislite taj zvuk, ali sasvim blizu vas, ovako kao što sam ja sad blizu. Zveri su prišle i bile su svud oko mene, i cikale su basomučno, i tražile krv.” Još pet-šest prolaznika, privučenih zavijanjem i vikom, pridružilo se gomili. “Digoh tada glavu od molitve, braćo i sestre, i videh oči vukova, velike žute oči koje su sevale u svetlosti moje vatre; oči đavolske, koje su piljile iz mraka. Đavoli iz samog Pakla, prerušeni u vukove. Svaki velik kao čovek, svaki se ceri na mene. pokazuje zube i reži.” Gospođa Džons pade na kolena i sklopi ruke u molitvi. “Spasi nas Bože od vragova satanskih”, zakulca ona. “I šta sam uradio, braćo i sestre?” nastavi propovednik. “Šta sam mogao, protiv demona Đavolovih?” On diže Bibliju, da ih podseti na njeno prisustvo. “Uzdao sam se u moć Gospoda.” Pīor žustrih povika “Aminl” nadjača dobacivanja i huktanja ometalaca. “Evo mog oružja, braćo i sestre — reč božija. Uzdigao sam ovu Svetu Knjigu da je zveri vide, da zadrhte pred istinom gospodnjom. I pozvao sam Gospoda. Povikao sam mu: 'Neka siđe duh, nek dođe kao vatra, nek dođe u mlazevima plamena, vatro božija siđi i oslobodi Zemlju od ove napasti'.” Još tri žene u prvom redu kleknuše i počeše da se njišu napred-nazad u ritmu propovednikovih reči. Kad god je on zastao da udahne vazduh, one
hcrski uzviknuše: “Aminl” Muškarci u prvom redu su se premeštali sa noge na nogu, njihali se u tačno istom ritmu kao i žene na kolenima. . “Sam vazduh oko mene je zadrhtao”, reče propovednik. “Osetio sam moć, moć, moć svetosti. U svetlosti razbuktale vatre, video sam jednu ogromnu figuru — anđela koji je stajao u plamenu, sa mačem koji je takođe bio plamen.” Govorioanđela je sa potpunim dižući ruku kao da upravo sad pokazuje svima koji samopouzdanjem, žele da ga vide. “Anđeo je digao mač tako visoko da se obasjala sva šuma uokolo. Slava gospodnja doneta je mraku. Demon vuk skočio je u bitku sa glasnikom božijim. Cuo sam kako mač pucketa dok seče vazduh, osetio sam miris sumpora kad je mač dotakao demona vuka. I čudovišta su pobegla, prognana u mrak. A ja ostadoh u mraku pred anđelom, i začuh ga kako mi se obraća. 'Uzmite zemlju ovu za Gospoda', rekao mi je anđeo. 'Isterajte Đavola iz divljine.'“ “Hvalimo Gospoda!” povika gospođa Džons. Drugi prihvatiše taj povik i počeše ga ponavljati, svako za sebe. “Hvalimo Gospoda!” Propovednik diže glas, tako daje sad grmeo nad ječanjem i povicima naroda. “Uzmite ovu zemlju, braćo i sestre! Isterajte Đavola! Vuka Đavolovog morate ubijati gde god ga vidite. Ubijte nakot vražji. Isterajte ga iz ove lepe zemlje, da bude Gospodova.” “Isteraj Đavla!” derala se gospođa Džons. “Izbaci ga!” Propovednik se besno zagleda u gomilu, obuhvatajući pogledom i Nađu i Loti. “Čujte poruku anđela gospodnjeg”, povika on. “Postoje među vama neki koji nisu prihvatili moć Gospoda Boga našeg. Oni misle da mogu sklapati mir sa Đavolom. Ja kažem tim grešnicima Pakao stoji spreman ih primi. Pakao je zinuo svojim džinovskim raljama,daspreman za njih. Pokajdase, ili ćeš provesti svoju večnost pržeći se u jami. Pokaj se!” Dve žene u prvom redu obuzeo je Sveti Duh — srušile su se, ječeći, na zemlju i počele se trzati i, bacakati nekontrolisano. Druge su tek sad padale na kolena, zazivajući Boga da ih spase. “Nema mira sa Đavolom! Nema sloge između vuka i jagnjeta. Molimo se, braćo i sestre, molimo se da duh vatre siđe među nas i da zaplamtimo slavom božijom.” Pognuo je glavu, progovorio nižim tonom. “Molimo se za pobedu našu nad vukom demonskim, uzmimo ovu zemlju za Gospoda,
donesimo civilizaciju ovoj urlajućoj divljini. Molite se sa mnom, braćo i sestre, i dovedite silu nebesku u ovu zemlju.” Ostade nekoliko trenutaka pognute glave, onda poče crkvenu pesmu, jednu sporu i slatku, koja je molila Isusa da pazi na odlutale ovčice. Nada ga je gledala kako prolazi između muškaraca i žena, koji su se spuštali na kolena, na travnato položi jednoj ženi na Svetim glavu, potapša čoveka po ramenu. tlo. OneOn dve koje šaku su bile posednute Duhom jednog sad su mirno ležale na travi i odmarale se. “Dođi, da nas blagosilja”, reče Loti. “Neću”, reče Nada, uzmičući. Loti se osvrte da je na trenutak pogleda. “Šta ti je? Hajde.” Pogleda opet ka svešteniku. “Eno ga Sajlas. Možemo pričati s njim.” Nada odmahnu glavom. “Moram naći moju mamu. Ne zna gde sam.” Drhtala je. Okrete leđa svojoj prijateljici i požuri uz kosinu obale, u pravcu prodavnice. Usput srete oca. “Tata, ovi govore o lovu na vukove.” Pomislila je da bi on mogao biti ljut — zato što je u naselju počelo da se govori o lovu na vukove, ili zato što je ona ubila ovcu na farmi Džonsovih — ali on je samo pogleda tužno i dohvati za ruku. “Idemo kući, Nada. Ovo nije mesto za nas sada.” Te nedelje Dmitri poče da sastavlja nova kola, da bi preselio svoju porodicu dalje na zapad. Marieta se tome protivila, tvrdeći da će ludilo u naselju proći, ali nije uspela da ga ubedi. Njen muž je ostao uporan u tvrdnji da su se već i predugo zadržali u ovom kraju; da u Misuriju ima suviše ljudi; da treba krenuti još dublje na Zapad, gde su zemlje i šume slobodne. Sredinom nedelje Hekezaja Džons došao je do farme Ribakovih. “Zdravo”, povika on. “Zdravo komšija.” Dmitri je deljao i glačao rezervnu osovinu za kola koja će ih poneti na zapad. Ćelo jutro je proveo ojačavajući dno kola hrastovim daskama. Sad diže pogled sa svog posla i vide kako Đžons ujahuje u njegovo dvorište, zauzdava konja i silazi sa sedla jednim glatkim širokim pokretom. “Šta je sve ovo? Iseljavate se?” upita Džons, piljeći u kola. “Cim budemo mogli”, reče Dmitri.
Džons osmotri kola, onda baci pogled svud oko sebe, po farmi. “Nisam čuo da je vaša farma na prodaju.” “Sada si čuo.” Džons je smrdeo na neopranu odeću, duvan za žvakanje, i alkohol — i to, sudeći po mirisu, na “jaku” jabukovaču. “Suviše je gužva ovde. Vreme je da se krene dalje.” Džons Himnu glavom i zamišljeno premesti gradvu duvana koja mu je bila ugurana pod donju usnu najednom mestu. “Nije loše parče zemlje. Mogao bih da ti ponudim cenu. Je l’ žuriš da je prodaš?” Dmitri je proučavao Džonsovo lice. “Dva dolara za hektar. U gotovom novcu.” Džons opet premesti grudvu i ispljunu mlaz smeđeg soka. “Nije lako naći toliku količinu tvrde valute.” “Nije lako biti farmer”, reče Dmitri. “Mogao bih da dam dolar za hektar.” Dmitrizemlje nastavi glača hrastovu osovinu. I dva udolara hektar raskrčene već da je bila veoma niska cena. Kad stignu Oregon,zaDmitriju će biti potrebna gotovina. Prodaće, dakle, za još manje, ali samo ako bude morao. “Mislim da ću sačekati dok naiđe neko sa boljim razumevanjem vrednosti zemljišta”, reče polako. “Kako god hoćeš”, reče Džons bez oklevanja. “Kako god hoćeš. Nego, ja dođoh da vas pozovem u lov. Idemo u subotu. Ja i moji momci pobićemo štetočine koje su nam zaklale ovcu. Sa nama će biti još ljudi. Zbor je u salunu. Pomislio sam da biste rado pošli.” Džons se isceri, pokazujući krive zube, potamnele od duvana. “Biće malo viskija i malo lova. Doći će i sveštenik, da blagoslovi naš lov. Jedno fino sportsko popodne.” Pun mesec je trebalo da se pojavi tek u nedelju unoć. Lov u subotu nije predstavljao nikakvu opasnost za Dmitrijevu porodicu. On diže pogled sa osovine. “Čudna stvar, gospodine Džons. Mi nikad nismo imali problema sa vukovima. Možda bi trebalo da bolje pazite te vaše ovce.” Džonsov osmeh izbledi. “Kako?” reče on. “Nikad nismo imali problema sa vukovima. Nikad nisu ugrozili moje životinje. Možda bi bilo dovoljno za vas da svake noći uterate ovce u tor.” Džons se namršti. “Šta to pričaš? Kažeš li da ne bi trebalo da lovimo te štetočine?”
“Ра ne vidim da baš morate. Ne vidim zašto biste.” “Kažeš da nećeš u lov?” “Kažem da neću da imam nikakve veze sa vašim sportskim danom. Ni da ubijam životinje koje meni nikad nisu naneleni najmanju štetu. Aniti da prodajem moju zemlju za manje para nego što ona vredi.” Dmitri je bio strpljiv čovek. Ljutnja je njemu dolazila sporo. Ali pun mesec se bližio, a ovaj čovek je zapretio njegovoj porodici, i to tako olako, tako samopouzdano, i još pritom odmeravajući njegovu zemlju i, bez imalo poštovanja, žvaćući taj duvan. Dmitri se pomače, raskoraci, a tešku osovinu podiže tako da bi njome mogao i zamahnuti, kao motkom. Iskezi se krvožedno, pokazujući sve zube. “Predlažem da odeš sa moje zemlje. I da požuriš.” Džons pogleda osovinu, i hitro priđe konju. Uzjaha, poteže uzde i divljački podbode konja. Dmitri se vrati svom poslu, sa velikim olakšanjem što će lov biti već u subotu. Njih troje će, dakle, na predstojeći dan punog meseca biti bezbedni. Uveče je, za vreme večere, ispričao ženi i kćerki o dolazećem lovu. Sunce je pre nekog vremena zašlo, ali je svetlost sa te strane neba još uvek dopirala kroz otvorene prozore. Nije bilo nikakve druge svetlosti. Ulje su štedeli za putovanje. “Hekezaja Džons je rekao da će u subotu biti lov na vukove”, reče im on. “Rešili su da pobiju one vukove koji su im zaklali ovcu.” Nada odmahnu glavom. “Nemoguće”, reče ona. “Rufus je rekao da više neće loviti vukove.” Dmitri se zagleda u lice svoje kćeri. “Kad je to rekao?” Nada poče da izbegava njegov pogled. “Kad sam ga pitala.” U njenom glasu oseti se podrhtavanje suzbijenih emocija. “Rekao je da neće loviti vukove.” “А kad je to bilo?” reče Dmitri. “Kad si ga pitala?” “Kad me je pratio do kuće, posle šivenja jorgana.” Još uvek je izbegavala da ga pogled u oči. “Pogledaj me, Nada”, reče on Ijutito. “Zašto ne gledaš ka meni?” “Uznemirena je, Dmitri”, reče majka blago. On pogleda svoju ženu. “Šta ti znaš o ovome?” Nada ustade i pođe ka vratima brvnare.
“Kuda ćeš, Nada?” reče njen otac, šokiran njenim ponašanjem. “Da proverim da li su sve kokoši zatvorene u kokošinjac, za noćas”, reče ona i užurbano ode. Dmitri se okrete svojoj ženi, zbunjen Nađinim suzama. “Šta ovo bi?” Njegova žena obema šakama dohvati jednu njegovu. “Ona te ne čuje. Čuje samo tutnjavu krvi u sopstvenim ušima. Dmitri, ona odrasta.” Podiže pogled i zagleda se u njegove oči. “Pamtiš li koliko je teško to bilo?” “Taj dečko i njegova porodica — oni nam nisu prijatelji. Otac je pijandura; majka je verski fanatik. Sin je kockar. On joj ne želi dobro.” “Ja to znam. Pročitala sam karte. Rekla sam da ne treba da voli tog momka. Rekla sam joj da se pričuva. Ali to je kao da kažeš reci da ne srne poteći nizbrdo.” Ona pusti njegovu ruku. “Šta bismo jGŠ mogli da uradimo? Zaključamo našu ćerku? Poričemo njenu prirodu?” Odmahnula je glavom. “Moramo što hitnije dovršiti nova kola i pripreme za put. Ona će biti veoma tužna kad krenemo, ali će ga zaboraviti na putu za Oregon.” Osmehnula se svom mužu. “Budi srećan što imamo vremena da se pripremimo. Preživeće ona bol slomljenog srca, kao što smo je, pre nje, preživeli svi mi.” Dmitri se polako odgurnu od stola i ode do vrata kuće. Video je Nađu, obasjanu mesečinom, kako stoji na rubu šume, naslonjena na ogradu od cepanih oblica. On ode tamo i stade pored nje. “Zdravo, Nada”, reče blago. “Zdravo, tata.” Mesečina je bila toliko sjajna da je bacala senke. “Sećaš li se”, upita Dmitri, “kako sam ti pričao one priče sa senkama?” “Sećam se”, reče Nada tiho. Gledala je uporno na drugu stranu, da joj ne vidi oči. “Bile su to laži.” Zaćutao je. Oklevao je, poželevši da može da joj vidi lice. “U mojim pričama uvek vuk pobeđuje. E, to je laž.” “Ali vuk bi mogao da pobedi, tata. Zar ne misliš i ti tako? Ja mislim da bi vuk mogao da pobedi.” “Lovci pobeđuju. Uvek su i uvek će.” Nada se tad okrete da se suoči s njim. Vilice su joj bile čvrsto stisnute, izraz lica tvrdoglav. “Rufus je rekao da neće loviti vukove. Prema tome, on im
neće dozvoliti da pođu u lov.” Dmitri je oklevao. “Nisam ja jedini koji laže.” Ponovo je okrenula lice prema šumi. “Teritorija Oregon, to je jedna divna zemlja”, reče on. “Nebrojeno mnogo hektara bogate zemlje, a nigde nikog. To je pravo mesto za nas. Odseljavamo se čim kola budu gotova.” Nije odgovorila. “Bićemo srećni tamo. Daleko od svih lovaca i budala. Slušaš li me?” Nije odgovorila. Posle dužeg vremena, on teško uzdahnu. “Kad ti bude hladno, uđi unutra”, reče, i ode teškim koracima nazad, u toplotu brvnare. Kad se Nada vratila da sedne pored vatre, nije obraćao više nikakvu pažnju na njeno prisustvo. Pričao je samo sa Marietom, o stvarima koj e će im biti potrebne za putovanj e i o stazi koj om će ići. Nada se pope na tavan brvnare, u svoj krevet, sa veselim razgovorima, znajuči da Nada čuje, i nadajućiali se otac da će nastavi ona poslušati glas razuma. Lov je zakazan za subotu, dan pre punog Meseca. I sve se moglo dobro završiti, da nije bilo kiše. Kiša je donela zlu kob. Nada se u subotu probudila uz zvuk kišnih kapi koje su đobovale po prozorima od masne hartije. Tokom noći navukli su se olujni oblaci i počela je provala oblaka. Vetar je cimao grane drveća, a kiša je tukla, punećiiprepunjavajući jarkove i udubine. Njeni roditelji su pokušavali da se ponašaju kao da je sve u redu. Nastavili su svoje poslove kao i bilo kog dana. Ali Nada je osećala miris napetosti u vazduhu. Svanula je nedeljna zora, mokra i hladna. Tokom jutra, Nada je motrila nebo i molila se Bogu da se kiša nastavi. Ali popodne se kiša svela na sitnu vodenu prašinu. Još je kapalo sa grana, ali nebo se razvedravalo. Nada je sedela na tremu i krpila jednu poderotinu na očevim pantalonama. Kroz poluotvorena vrata čula je mrmor glasova njenih roditelja u brvnari. “Neće oni početi lov tako kasno”, govorila je majka. “Zavisi koliko su pili”, brundao je njen otac. “I zavisi koliko su
nepromišljeni. A koliko sam video, Rufus i Hekezaja su dovoljno nepromišljeni.” Nada ostavi posao u krilo. Nije u pravu za Rufusa. Ne srne da bude. “Trebalo bi da se udaljimo od grada pre nego što izađe mesec”, reče otac. “Ne možemo tako brzo natovariti kola”, reče majka. “Nemamo vremena.” “Ostavljaj kola, spašavaj kožu. Nemamo izbora.” Nada je pouzdano znala da lova neće biti. Otac joj ne veruje, ali, ona zna da će Rufus njih da zaustavi. Neće im dozvoliti. Tako je rekao, dole pored reke. Ali dok je pomišljala na Rufusa, obuze je neko osećanje nelagodnosti. Njemu neće biti lako da ubedi ostale. Mogla bi mu zatrebati njena pomoć. Rasprava njenih roditelja se nastavljala; ali Nada kliznu sa trema, ode u ambar, mulu odjaha u naselje. Kadosedla je Nađi biloiosam godina, otac je sagradio ambar od grubo otesanih balvana. Komšije su pomogle u podizanju zidova i glavnih nosećih greda, a njenom ocu ostavile da sam uradi sve ostalo. Otac joj je rekao da ne sme da se penje po tek podignutom “skeletu” ambara. “Opasno je. Pašćeš.” Sutradan, čim je otac nestao sa vidika, mala Nada se popela na vrh ambara i prošetala duž ćele najviše, uzdužne grede krova. Krenula je pouzdano, šireći ruke kao hodač po žici. Tek na pola puta bacila je pogled dole. Zemlja je bila daleko... u dubini. Tog trenutka se zanjihala, osetila iznenadnu vrtoglavicu. Onda je povratila ravnotežu, ali trenutak pre toga je zamislila kako bi bilo pasti; mlatarati rukama prema gredi, ali promašiti; telo se prevrće u vazduhu i razbija o zemlju. Noge su joj drhtale, srce bubnjalo. Onda je, uprkos panici, nastavila, sve do drugog kraja grede. Sada je, jašući na muli u grad, imala to isto osećanje prkosa i strave. Zemlja je bila daleko ispod, i Nada se nije usuđivala da pogleda. Našla je Rufusa u krčmi. Zatekla ga je kako igra karte. Prepoznala je ostale muškarce za stolom. Sve su to bili komšije: Hekezaja Džons, Tom Vilijems, gospodin So, gospodin Vitman. U škiljavoj svetlosti taverne, njihova lica su izgledala slabo poznata, omlitavela od pića, oči crvene. Gospodin So se namrštio na nju. “Šta ti radiš ovde?” upita je. “Ovo nije
mesto za mladu damu.” “Došla sam da razgovaram sa Rufusom.” Njen glas je zvučao napregnuto. Bilo joj je muka u stomaku od kafanskog smrada: viskija, znoja, ispljunutog duvana. “Da li tvoj tata zna da si ovde?” reče gospodin So. “Mislim da nije u redu...” Rufus je digao pogled sa karata i zagledao se netremice u nju. Nije uspevala da pročita njegov izraz lica. Bacio je karte licem nadole na sto i odgurnuo svoju stolicu unazad. Ustao je, ali nesigurno; klatio se na nogama. “Kako je, gospođice Nada”, reče on zaplićući jezikom. “Rado ću popričati sa tobom. Ostavimo ove momke.” Uzeo ju je pod ruku i poveo prema vratima. Nada začu iza sebe glas Toma Vilijamsona; ali nije razabrala reči. Svi muškarci se nasmejaše — ali to je bio neprijateljski zvuk, bez radosti. Izađoše na ulicu. Nebo se razvedravalo. Oblaci koji su do nedavno zaklanjali sunce rasturili su se i nestali. Brazde od kolskih točkova, urezane u ulicu ispred krčme, sada su bile pune vode: blatnjave barice, zapravo. Štalu i prodavnicu kiša je samo oprala: bele fasade su blistale u suncu kasnog popodneva. Na ulici nigde nikog. “Rufuse, morala sam da porazgovaram s tobom.” “Draga, i ja sam mislio sam na tebe”, reče on. Poče da je privlači u zagrljaj. Smrdeo je na rakiju. “Idemo na tavan štale, u seno. Tamo nam niko neće smetati.” Odgurnula se od njega i zbacila sa sebe njegove ruke. “Otac mi kaže da ste hteli u lov na vukove.” Namrštio se. “Imamo vremena. Neće oni u lov bez mene.” Ispruži ruku i uhvati Nađu za šaku. “Nedostajala si mi, Nada.” “Ti ideš u lov?” upita ona. Vazduh kao da je najednom postao hladniji. Osećala je duboko u sebi početak drhtanja, koje, međutim, još nije stiglo do površine. “Ма, ne još. Kažem ti da imamo vremena.” Slobodnom rukom poče da pipa dugmad na prsima njene haljine, ne bi li ih raskopčao; ali prsti su mu bili nespretni, a dugmad nisu sarađivala. “Obećao si”, reče Nada, udaljujući se jedan korak od njega. “Dao si reč
da nećeš loviti vukove.” Zurio je u nju, onda se nasmejao iz sveg glasa. “Ne loviti vukove? To je najgluplja ideja koju sam ikad čuo.” “Rekao si da nećeš.” “Nikad ja ništa slično nisam rekao.” “Kad smo bili dole pored reke. Obećao si mi da nećeš loviti vukove.” Sad ju je gladao sa istim onim izrazom lica kao kad se popela na njega da zadovolji svoju požudu. Gledao ju je kao čovek koji je zapanjen, i zbunjen, i koji ne odobrava to što vidi. “Nada, meni se čini da moram da lovim vukove. Ako mi ne ubijemo vukove, oni će ubiti naše ovce. Zašto je tebi stalo do tih štetočina? Hajde, sada.” Pokuša da je privuče sebi, ali Nada istrže svoj zglavak iz Rufusovog zahvata. “Ne smeš da ubijaš vukove”, reče ona. “Ne možeš to.” Onda ju je pogledao gnevno. “Nemoj ti meni da pričaš šta ja ne mogu.” U njegovom glasu nije bilo više da onog tonamožeš kamčenja, moljakanja. “Тоja što smo se mi malo zabavili ne znači ti meni da određuješ šta ću da radim. Ubiću sve vukove u ovoj državi, ako mi je volja.” “Ali, rekao si...” “Ti si luda. Ne ponašaš se kao normalna žena. Ja o vucima nisam rekao ništa.” “Upozorila je mene majka”, reče Nada. Tek sad je drhtanje izbilo na površinu. Nađi je bilo hladno, vrlo hladno, i nije mogla da prestane da se trese. “Rekla mi je da si opasan. Trebalo je da slušam.” Okrenula se i pošla ka svojoj muli vezanoj za stub pored krčme. “Čekaj malo, ti”, reče on i dograbi je za rame. Ona podiže lakat i iz okreta mu žabi pesnicu, kao čekić, u slepoočnicu. Rufus posrnu i pade. “Ostavi me na miru”, reče ona. “Samo me ostavi na miru.” Popela se na mulu i podbola je u kas. Kad odjaha do pola dužine ulice, Nada se okrete i vide da se Rufus polako i mukotrpno diže na noge. “Razvedrilo se!” povikao je —ljudima u salunu, Nađinim leđima. “Idemo u lov. Idemo da ubijamo vukove!” Ponovo j e podbola mulu. Sunce je već tonulo ka horizontu. Mesec je počinj ao da je vuče; osećala je to u trbuhu, u preponama. Po prvi put se
uplaši Promene. Jahanje kući potrajalo je dugo. Bilo joj je muka, do dna želuca, ali i srca. Ujahujući u dvorište vide majku koja ju je čekala na tremu. Nada jednim zamahom sjaha sa mule i utrča u majčin zagrljaj. “Videla sam Rufusa”, reče. “I njega, i druge ljude. Oni...” Onda poče da plače. Suze su bile nezadržive. Otac položi šaku na njeno rame. “Idemo”, reče. “Ostalo nam je malo vremena.” Uspeli su da stignu samo do obale reke, kada se Mesec digao. Pre početka lova, u salun je ušao Vilijam Kuper i očitao molitvu. Bilo je jasno, po izrazu njegovog lica, da ne odobrava ni piće ni kocku. Ali Rufus je imao utisak da je propovednik još jače protiv nečeg trećeg: protiv vukova. “Neka Gospod Svemoćni da nam snage, sile mraka da pobedimo”, molio se on. “U Tvoje ime krećemo, zverove da satremo koji donose propast i rasulo, i žderu nevina stvorenja. Pozivamo te da blagosloviš metke naše i vodiš oko Tvoja naše kad nišanimo.” Molitva se razvlačila, a Rufus je stajao pognute glave. Razmišljao je o Nađi, još uvek ljut što se otrgla od njega i što je zahtevala da se ne ide u ovaj lov. Da je luda — luda je. Lepa, аl’ luda u glavu. Pa, šta, ima u naselju još mnogo lepih cura. Kad je Kuper konačno završio, Rufus promrmlja: “Amin.” Nekoliko puta su nazdravili propovedniku. Onda, još jedno odugovlačenje: propovednik je zahtevao da i njega povedu. Najzad nekako pođoše, tek uoči samog zalaska sunca. Nema veze, računao je Rufus: biće pun Mesec i vidljivost će biti sasvim dovoljna. Svi oni su odavno stekli iskustvo u noćnom lovu. Vazduh je bio prohladan, čak oštar, ali je Rufusu bilo toplo zbog žarenja viskija u njemu. Lovački psi su pušteni da pojure napred; ljudi su jahali za njima. Krenuli su stazama na sever, pored reke, zato što je Rufus na tom prostom nekoliko puta primetio vučje tragove. Sunce je zašlo, digao se pun mesec. Odlaskom sunca, nestale su i boje iz čitave šume: svet je sada bio crn i beo, ponegde preliven srebrnim sivilom. Psi su, kod reke, naišli na miris, i oglasili se. Bila je to potmula, neprekidna muzika laveža, koja je odjekivala ćelom dolinom. Rufusov konj
pojuri ispred svih ostalih, siguran u svome trku, čak i u tami. Iza sebe Rufus je čuo Kupera kako priziva podršku Boga u ovom lovu na demone koji služe Sotoni. Rufus nikad nije verovao u demone; ubeđenja njegove majke nisu, u tom pogledu, delovala na njega. Ali je voleo lov, naročito u mraku. U sadašnjem uzbuđenju, on glava zaboravi alkoholna isparenja iz njega: mu jenabilagnev. bistra.Hladni vazduh je odneo Reka je nabujala do visine početka poplave. Blatne vode komešale su se uz korenje mnogih hrastovih stabala koja su, normalno, bila visoko na obali, na suvom. Jednom su psi izgubili trag i počeli besomučno jurcati levo i desno, napred i nazad, njuškajući blato. Ali su ubrzo našli i vučji miris, i poleteli duž reke, ka severu. Rufusov konj, iako umoran, grabio je ispred svih u trenutku kad je lavež naglo postao još žešći. Rufus ga podbode mamuzama. Psi su naterali tri vuka na jedan visoki zemljani ispust, nalik na rt, oko koga je reka “pojela” zemlju. Vuci su stajali jedan uz drugoga, leđima okrenuti vodi i odbijali napade pasa. Dok se Rufus primicao, najveći vuk pođe napred, u juriš na pse, sevajući vilicama i režeći. Rufus je sačekao da se životinj a izdvoji iz čopora pasa. Opalio je. Najveći vuk, koji je predvodio proboj, pade: pogođen u noge, prevalio se na jednu stranu. Polovina čopora se baci na njega, da ga rastrgne; druga polovina kidisa na dva preostala vuka, koji se dadoše u bekstvo, dalje, duž obale reke. Rufus je zauzdao konja, ponovo napunio pušku, i krenuo za drugom polovinom čopora. Video je da dva vuka grabe ka vodi.vuk On pojuri nanišani, opali;Uskoro bio jejetosustigao odličan pse. hitac. Jedna životinja pade. Poslednji ka vodi. Rufus ga je dobro video, ali dok se trudio da opet naspe barut u pušku, konj mu se prope, i deo baruta se prosu. Rufus je morao još neko vreme da se petlja oko puške. Bilo je prekasno. Životinja se domogla podlokane obale, izmičući psima samo za jedan korak, i bacila se daleko u prostor. Psi se sabiše u gomilu, komešajući se i zaurlavajući. Reka je dole bila tečno srebro u mesečini, i Rufus je video mrku glavu životinje koja se borila da se ne udavi u matici reke. Nije traćio prah na gađanje već udaljene mete. Kundakom poče da
rasteruje pse od trupla pale ženke. Kad su dojahali ostali lovci, matica je već bila odnela plivajućeg vuka daleko na jug. Oni se dadoše na posao: Rufus je odrao dva mrtva vuka, a ostali su založili vatru. Bila su to dva dobra, debela, zdrava vuka, sa gustim krznom. Nožem je prvo rasekao stomak ženke. Odatle je počeo da diže i guli kožu, pazeći da ne pokvari krzno. U hladnom noćnom vazduhu para se dizala sa tela. Poslednji je dojahao propovednik. Stao je pored vatre, i pozvao ćelu grupu na molitvu zahvalnicu. Rufus je nastavio da dere vučicu, dok je sveštenik zahvaljivao Bogu na spasenju. Posle molitve Rufus se dao na posao oko mužjaka. Slušao je priče lovaca oko vatre o onom trećem vuku, koji im je izmakao. “Ма, udaviće se, sigurno”, govorio je njegov otac. Telo mrtvog mužjaka uveliko se ohladilo, pa su Rufusu ruke bile ledene dok je završavao posao. Savio je krzna u dva namotaja, a onda otišao do vatre, da zagreje šake i da malo gucne iz flaše sa viskijem koja se pojavila i krenula u krug. Neko je počeo da ispreda priču o jednom drugom lovu, u kome su ubili četiri vuka; onda neko drugi poče o lovu na vukove u ravnicama. Priče o krvi i uzbuđenju. Mesec je zašao, flaše su ostale prazne. Rufus je pritegao vučje kože na zadnji deo svog sedla, a kad se njegov konj uplašio od tog mirisa, Rufus ga umiri tapšanjem. Svitao je dan, sumoran i mutan. Na račvanju staza, i to na onom koje je vodilo ka farmi Džonsovih i ka farmi Ribakovih, Rufus se odvoji od družine. Njegov otac se vraćao sa svima ostalima u gradić, da nastavi partiju karata koja im je ostala nedovršena. Rufus pojaha kući sam. Nada se probudila na šljunku. Videla je da leži pokraj reke, na mestu gde je voda stvorila uzanu šljunčanu plažu. Bila je gola. Na telu je imala modrice, rečni mulj i krv. Gonjenje je dugo potrajalo; usput ju je izgrebalo trnje i granje. Psi su je nekoliko puta ujeii i za zadnje noge, ostavljajući na koži krvave rasekotine. Pridigla se u sedeći položaj, privukla noge sebi i obgrlila ih, da joj bude malo toplije. Bilo je rano jutro, sunce tek što se odlepilo od horizonta. Iz reke se izvijala bleda izmaglica, koja je tekla i uvijala se kao i voda sama. Pošto je
već godinama lovila u ovom kraju, odmah je prepoznala mesto na reci, približno milju nizvodno od kuće. Uspomene su joj bile pomućene: mrak, panika, bol. Bekstvo — sećala se kako je jurila između drveća, prestravljena psećim zaurlavanjem. Sećala se i vike: glasovi muškaraca koji urlaju, pevaju i smeju se kao đavoli. Telo je zapamtilo i kako pokušavala da je zamahivanj odvuče na a više istovremeno. Mišićijesubujica je boleli od očajničkog kojimstrana se i domogla ove malene plaže. Zadrhtala je. Gde su njeni roditelji? Toga se nije sećala. Možda ih je voda odnela još dalje nizvodno. Ako je tako, sastaće se na farmi. Kad ona nađe put do farme, oni će, svakako, već biti tamo. Ispentrala se na obalu. Odavno je bila naviknuta da pešači bosa, ali uz obalu je raslo i mnogo žbunja, koje je greblo njenu kožu i zaplitalo joj se u kosu. Onda izađe pod hrastove; odatle je bilo lakše. Pod nogama je bilo lišće, otpalo prošle jeseni, polutrulo, vlažno, meko. Ona prinudi svoje umorne mišiće da je ponesu laganim trkom. Govorila je sebi da će videti mamu i tatu čim stigne pred brvnaru. Jer oni će, naravno, tada već morati da budu tamo. Nadomak brvnare začula je povik nekog čoveka. Nije prepoznala čiji je to glas, ili se prepoznavanje, bar, nije probilo kroz maglu koja je ispunila njen um — kroz čudnovatu oblačnost, kao da joj je glava puna iste one izmaglice koja se nad rekom vrtložìia i vijugala. Ipak, poznat glas; to je onaj glas koji je noćas povikivao na pse da pojure još bešnje. Sad taj glas ponovo pozva — nju. Ona potrča još brže, vrdajući da izbegne stabla, ne pazeći uopšte na grannčice koje su je šibale po nogama. “Mama!” povika ona, pritrčavajući brvnari. “Mama! Tata!” Na livadi je pasla mula, koja sad podiže glavu i pogleda Nađu. Ona gurnu vrata i uđe u kuću. Soba je bila prazna. Nada dograbi očevu pušku koja je stajala iza vrata, prislonjena uz zid. Dohvati i rog sa barutom, koji je visio o klinu, na zidu. Rukama drhtavim od hladnoće ona hitro napuni pušku. Nešto baruta se i prosulo, ali nju to nije sprečilo da nabije metak odozgo, preko njega. Još uvek gola, ona podiže napunjenu pušku. Jednom nogom šutnu vrata i ona se otvoriše. Namirisala je krv. Sasušenu, pomešanu sa mirisima vukova. Prepoznala
je čoveka na konju, prepoznavanjem mutnim i rasplinutim — kroz rečna isparenja u glavi — prepoznala ga je ponajviše po mirisu. Nije se setila kako se zove. Imena još nisu postala naročito važna. Možda će jednog dana, ili uskoro, postati važna, ali, još ne; još joj se nisu vratila. Ali taj miris... njega zna. Vonj strasti i smrti. Seksa, krvi, rečne vode, i pasa ludoali laju lete kroz i sustižu divlja stvorenja koja beže,dai beže,koji i beže, nai prosto kraju nikada ne noć, pobegnu. Miris joj je rekao šta treba uradi, još pre nego što je videla dva uvijena siva krzna vezana za sedlo iza njega. “Nada”, reče čovek, a ona diže pušku i opali, iz neposredne blizine, pravo u njega, ne misleći, ne misleći baš ništa. Njegov konj se prope zbog pucnja. Zatim se uplaši i zbog iznenadne mlitavosti čoveka u sedlu. A ovaj se skljoka i kliznu na zemlju, nimalo graciozno, licem nadole; jedna noga ostala mu je zarobljena u stremenu. Miris sveže krvi pridruži se mirisu osušene, a po leđima čovekove košulje, na mestu gde je metak izleteo iz njegovog tela, poče se širiti mrlja blistave crvene boje. Nada oslobodi njegovu nogu iz stremena i ostavi telo opruženo na zemlji, licem nadole. Poče mrmljati umirujuće reči konju, ali one francuske, kojima je njena majka nekada smirivala nju. Odvede konja do ograde dvorišta, priveza ga, i vrati se u kuću. Prođe pored leša, ali ga i ne pogleda. Razgrnu žar i naloži vatru. Bez razmišljanja o ma čemu. Zagreja vodu za čaj, ali je onda poče sipati malo po malo na jednu krpu, i krpom se brisati, kao da se kupa. Skide blato i krv sa sebe. I kad se najzad obukla u lovačke pantalone i toplu košulju, drhtanje nije prestalo. Jer, zebla je iznutra. Studen je dolazila iz dubine, iz nje, same. Voda je provrila, i ona skuva čaj. Pažljivo je odmerila količinu suvih listića koje će sasuti u lonac. Njena mama je volela da čaj bude tačno takav; Nada se sad dobro potrudila da ga napravi valjano. Onda je sedela uz vatru i pila čaj, malo po malo. U jednom trenutku uhvati sebe kako osluškuje hoće li se začuti koraci njenih roditelja. Njen um se propinjao da izbegne uspomenu na ona dva krzna vezana za sedlo. Nada popi još jednu šolju čaja. Onda dohvati lopatu i ode u šumu, na mesto gde je zemlja bila meka. Za njom je išao konj, preko čijih leđa je bilo prebačeno telo muškarca.
Dva namotaj a krzna sahranila j e naporedno, u isti grob. Neko vreme j e stajala pored tog groba, ali nije bila u stanju da se moli. “Zao mi je”, reče najzad. “Zao mi je. Nije trebalo da... Nisam mislila da...” Ali tu su reči prestale. Pognula je glavu i opet stajala ćutke. “Tata. Nisu tvoje priče bile loše. Nisu to bile laži. Vuk može da pobedi. Samo, ne ovde. I ne sad. Ali može da pobedi negde.” Nešto dalje od tog mesta sahranila je i telo čoveka koji je ubio njene roditelje. Rufusovo telo. Ime joj se vratilo sa uspomenom na ljubav i izdajstvo. Ali nad tom rakom nije rekla ništa. Njemu nije imala šta da kaže. Onda je spakovala nekoliko stvari: barut, so, čaj, lonac u kome će kuvati vodu, dva ćebeta, svoj lovački nož, sekiricu, pištolj. Samo najpotrebnije. Izašavši iz kuće, zatvorila je vrata. Diže kapijicu sa svinjca, istera i stoku i mulu iz štale. Onda veza svoj mali zavežljaj iza sedla, i poj aha konja. Okrete glavu konja ka divljini teritorije Oregon. Velika je zemlja Amerika. Tamo, daleko, ogromni su prostori bez ljudi, a šume guste i zelene. Tamo, negde, ona će naći mesto na kome će moći da bude srećna. Potera konja kasom i krenu na zapad, a svoje detinjstvo ostavi za sobom.
Piter Straub je rođen 1943. u Milvokiju, u državi Viskonsin, i jedan je od najvažnijih pisaca fantastike u Americi. Poznat po tome što je prvi koji se značajnije približio planetarnom uspehu Stivena Kinga, i po tome što se prihvatio linije književno ambicioznijeg pisanja bestselera. Novela koju ćete upravo pročitati nagrađena je Svetskom nagradom za fantastiku 1993. i sastavni je deo njegovog poslednjeg romana Grlo (1993), koji je opetdeo trilogije nazvane Plava ruža — prvi roman u trilogiji Koko (1988), a drugi Misterija (1990) — a u ciklus dela o Plavoj ruži spadaju još i priča istoimenog naziva, zatim “Drvo k!eke” (prevedena i kod nas), i najnovija novela “Fi”. Straub je između ostalog i autor niza veoma uspešnih i popularnih knjiga kao što su: Džulija (1975), Da me samo vidiš sada (1977), Priča o duhovima (1979), Zemlja senki (1980), Lebdeći zmaj (1983), Talisman (1984) sa Stivenom Kingom, i zbirke priča Kuće bez vrata (1991). Novela “Selo duhova” se, poput nekolicine novijih Straubovih dela, bavi vijetnamskim sukobom na inteligentan i neuobičajen način, i prvi put je objavljena 1992. u odličnoj srcinalnoj antologiji Denisa Ečisona Metahoror.
Peter Straub SELO DUHOVA 1 U Vijetnamu sam poznavao čoveka koji je poludeo polako i s razlogom, zato što mu je žena pisala da im je sina seksualno zlostavljao — “petljao se s njim” — vođa lokalnog crkvenog hora. Ovaj čovek bio je crni mrgud od dva metra po imenu Leonard Hemnet, iz gradića u Tenesiju po imenu Arčibald. Pre nego što mu je pisala, njegova žena je isterala čitavu stvar do kraja: otišla je u policiju, popričala sa drugim roditeljima, vratila se u policiju sa novom pritužbom, i konačno uspela da izdejstvuje podizanje optužnice. Trebalo je da mu se sudi za dva meseca. Leonard Hemnet nije zbog toga bio ništa srećniji nego što je bio zbog srcinalne štete. “Njega moram da ubijem, znate, al' nešto se ozbiljno mislim da ubijem i nju”, reče on. Još uvek je držao pismo u rukama i obraćao se Spenki Buražu, Majklu Pulu, Konoru Linklejteru, SP4 Kotonu, Kalvinu Hilu, Tini Pumo, veličanstvenom M.O. Dengleru, i meni. “Sve to se dešava, mom dečaku je potrebna pomoć, tog G. Brustera treba rastrgnuti, treba ga rastaviti i sastaviti, a ona mi niš' ne govori! Da poželim nju da skenjam, čoveče. Otkinem joj usranu glavu i postavim na kolac u dvorištu, čoveče. Sa znakom na kom piše: Eto jedna glupava žena.” Nalazili smo se u nezvaničnom delu Logora Krendal, poznatijem kao Ničija zemlja, smeštenom između žicom oivičene periferije i straćare, takođe nezvani čne, u kojoj je lukava mala lasica po imenu Vilson Menli prodavao krijumčareno pivo i alkohol. Ničiju zemlju, koja se tako zvala zato što se komandujući oficir pravio da ona ne postoji, činio je nasip od starih kamionskih guma, pišovoda i mnogo prašnj avog crvenog tla. Leonard Hemnet pokloni pismu u svojoj ruci jedan potišteni pogled, složi ga u džep svoje radne uniforme i krenu da baza oko hrpe guma, šutirajući one koje su najviše štrčale. “Jedna glupava žena”, ponovio je. Prašina se razletela iz napuklog, izlizanog gumenog točka. Hteo sam da budem siguran da Hemnet zna da je ljut na G. Brustera, a ne na svoju ženu, i rekao: “Ona je pokušala...”
Hemnetova velika, sjajna bivolja glava okrenu se prema meni. “Pogledaj samo šta j e ta žena uradila. Ukebala je gada. Naterala je druge ljude da priznaju da se petljao i sa njihovom decom. To mora da je gotovo nemoguće. I izdejstvovala je da se tip uhapsi. Otpremiće ga na dugo, dugo vremena.” “Ма otpremiću ja i tu kučku”, reče Hemnet i šutnu jednu staru, sivu gumu tako jako da se uvukla nazad u gomilu gotovo čitavu stopu. Sve ostale gume se zatresoše i pomeriše. Za sekund je izgledalo kao da će se čitav nasip srušiti. “Radi se o mom dečaku”, reče Hemnet. “Ovo sranje je otišlo predaleko.” “Najvažnija stvar je”, reče Dengler, “da se pobrineš za svog dečaka. Moraš se pobrinuti da mu se pomogne.” “Kako to da uradim odavde?” zajaukao je Hemnet. “Napiši mu pismo”, Dengler. “Reci ga sve voliš. Reci mu da na je ispravno postupio što sereče obratio majci. Recimu mudada vreme misliš njega.” Hemnet je izvadio pismo iz svog džepa i zabuljio se u njega. Već je bilo izmazano i izgužvano. Nisam verovao da će izdržati još mnogo Hemnetovih čitanja. Njegovo lice kao da se još više smračilo, što nije mali uspeh za lice kao što je Hemnetovo. “Moram da se vratim kući”, reče on. “Moram da se vratim kući i da se pobrinem za te ljude.” Hemnet je počeo besomučno da prilaže zahteve za odsustvo zbog privatnih poslova — jedan zahtev dnevno. Dok smo bili u patroli, viđao sam ga kako vadi papir u fronclama iz svog džepa na košulji, razmotava ga i čita dva ili tri puta, skoncentrišući se u potpunosti. Kada je papir počeo da se čepa po ivicama, Hamnet ga je zalepio trakom. Išli smo na četvorodnevne i petodnevne patrole tokom tog perioda, završavaj aći ih sa mnogo žrtava. Hemnet se poneo dobro na terenu, ali se povukao tako duboko u sebe, da se oglašavao samo jednosložnim rečima. Lice mu je delovalo bezizražajno i zastakljeno, a kretao se poput čoveka koji je upravo pojeo tešku večeru. Smatrao sam da izgleda kao da se predao, a kada se ljudi predaju, ne traju dugo — toliko su blizu smrti, da ostali počinju da ih izbegavaju.
Ulogorili smo se na uporištu obrazovanom od drveća na ivici pirinčanog polja. Toga dana smo izgubili dva toliko nova čoveka da sam im već bio zaboravio imena. Morali smo da jedemo hladne dnevne obroke, zato što bi podgrevati ih uz pomoć C-4 bilo ravno postavljanju reklamnih panoa i reflektora. Nismo smeli da pušimo i nije trebalo da pričamo. Hemnetovo sledovanje sastojalo se od stare konzerve mesnog nareska, koja je datirala iz nekog ranijeg rata, i konzerve sa breskvama. Ugledao je Spenkija kako bulji u breskve i tutnuo mu konzervu u ruke. Zatim je ispustio mesni narezak među noge. Smrt se gotovo nazirala oko njega. Izvadio je poruku iz džepa izvežbanim pokretom i pokušao da je čita u vlažnom, sivom sumraku. U tom trenutku neko poče da puca na nas, poručnik povika: “Sranje!”, mi odbacismo svoju hranu, i uzvratismo vatru na nevidljive ljude koji su pokušavali da nas ubiju. Kada su oni nastavili da uzvraćaju, morali smo da se probijemo kroz pirinčano polje. Topla voda nam je dosezala do grudi. Kod nasipa smo se prebacili preko i pljusnuli u blato sa druge strane. Dečko iz Santa Kruza u Kaliforniji po imenu Tomas Blevins dobio je metak u vrat i pao mrtav pred prvim nasipom, a drugi mladić po imenu Tajrel Bad samo je kašljucnuo i stropoštao se odmah do njega. Komandir voda je tražio obustavu vatre. Oslanjali smo se o zadnje strane poslednja dva nasipa, kada su raspalili po nama granatama. Zemlja se tresla, voda je žuborila, a ivica šume je buktala u seriji vatrenih lopti. Čuli smo majmune kako vrište. Jedan po jedan puzeći prešli smo preko poslednjeg nasipa na vlažno, ali čvrsto tlo sa druge strane pirinčanog polja. Ovde je drveće bilo mnogo rede i mogli smo da vidimo malu grupu slamnatih koliba među njima. Onda su se dogodile dve stvari koje mi nisu bile jasne, jedna za drugom. Neko duboko u šumi ispalio je granatu iz minobacača na nas — samo jednu. Jednim minobacačem, jednu granatu. To je bila prva stvar. Bacio sam se na tlo i zario lice u blato, a svi oko mene su uradili isto. Učinilo mi se da bi ovo mogla biti moja poslednja sekunda na Zemlji, te sam pohlepno udisao onu neodređenu količinu života koja mi je preostala. Ko god da je pucao iz minobacača morao je da ima savršenu predstavu o našem položaju, i ja sam okusio taj beskrajni trenutak čiste, zastrašujuće nemoći — trenutak u kome se duša istovremeno čvrsto drži tela, ali je spremna i da ga napusti — sve dok se granata nije spustila na vrh poslednjeg nasipa i raznela ga u komade.
Prljavština, blato i voda stuštiše se svuda oko nas, komadići granate prozujaše kroz vazduh. Jedan od komadića preleteo je iznad nas, isekao komadić kore i drveta veličine hamburgera iz jednog stabla, i zveknuo u šlem Spankija Buraža kao cigla kada udari u kantu za smeće. Komadić pade na tlo i mali pramen dima se podiže iz njega. Mi se svinjpodigosmo. je izgledao mrtav,Spenkija osim što je disao. Hemnet stavi egov ranacSpenki na jedno rame, podiže i prebaci ga preko drugog. Video me je kako gledam u njega. “Moram da se pobrinem za te ljude”, reče on. Druga stvar koju nisam razumeo — izuzimajući zašto je ispaljena samo jedna granata iz minobacača — usledila je kada smo ušli u selo. Poručnik Hari Bivers je tek trebalo da nam se pridruži, i mi smo bili gotovo čitavih godinu dana daleko od događaja kod Ja Tuka, kada je sve, svet i mi sami u tom svetu, poludelo. Moram da objasnim šta se dogodilo. Poručnik Hari Bivers ubio je tridesetoro dece u pećini kod Ja Tuka, a njihova tela su nestala, ali smo Majki Pul i ja ušli u tu pećinu i vrlo dobro znali da se tu dogodilo nešto opsceno. Namirisali smo zlo, dodirnuli smo njegova krila sopstvenim rukama. Jedan bedni lik po imenu Viktor Spitalni utrčao j e u pećinu čim j e čuo puščanu paljbu i odmah izleteo nazad divlje mašući rukama i nogama, vrišteći, prekriven modricama ili osipom koji je počeo da nestaje gotovo istovremeno čim je izašao na vazduh. Jadni Spitalni ga je i sam dodirnuo. Zato što sam imao dvadeset godina i već pisao knjige u svojoj glavi, verovao sam da je to pećina gde se onaj drugi Tom Sojer završio, Tom Sojer u kome je Indijanac Džo silovao Beki Tačer i prerezao Tomu grlo. Kada smo ušli u malo selo u šumi sa druge strane pirinčanog polja, doživeo sam neku vrstu pretpremijere događaja iz Ja Tuka. Ako smem ovo da kažem, a ne pokrenem svu silu gotskih asocijacija, mesto je delovalo suštinski, inherentno zlo — bilo je previše tiho, previše mirno, u potpunosti bez ikakvog zvuka ili pokreta. Nije bilo kokošaka, pasa, niti svinja; nijedna starica nije izašla da nas osmotri, nijedan starac nije nam ponudio svoj pomirljivi osmeh. Male kolibe, još uvek u pristojnom stanju, bile su prazne — nešto što nikada pre nisam video u Vijetnamu, i nikada posle. Bilo je to selo duhova, u zemlji u kojoj ljudi veruju da je zemlja osvećena telima njihovih predaka. Prema Pulovoj mapi mesto se zvalo Bong To.
Hemnet je spustio Spenkija u veliku travu čim smo dosegli centar praznog sela. Viknuo sam nekoliko reči na mom neveštom vijetnamskom. Spenki zaječa. Nežno je dodirnuo strane svog šlema. “Zaradio sam ranu u glavu”, reče on. “Ne bi ti ni im'o glavu da nis' nosio svoje šlemče”, reče Hemnet. Spenki se ugrize sa usnu i krenu da gura šlem na gore sa svoje glave. Zastenja. Potočić krvi debljine prsta stušti mu se iza uveta. Konačno, šlem pređe preko grudve veličine jabuke koja je izvirivala iz njegove kose. Trepćući, Spenki opipa ovu ogromnu čvorugu. „Vidim dvostruko”, reče on. “Nikad više neću moći da stavim nazad taj šlem.” Bolničar reče: “Polako, smiri se, izvući ćemo te odavde.” “Odavde?” Spenki se odobrovolji. “Nazad u Krendal”, reče bolničar. Spitalni se prikrao, a Spenki se namrštio na njega. “Nema nikog ovde”, reče Spitalni. “Šta se kog kurca dešava?” Prazninu sela doživeo je kao ličnu uvredu. Leonard Hemnet okrenu leđa i pijunu. “Spitalni, Tijano”, reče poručnik. “Idite do pirinčanog polja i donesite Tajrela i Blevinsa. Smesta.” Tetovaža lìjano, koji će poginuti šest i po meseci kasnije i koji je bio Spitainijev jedini prijatelj, reče: “Е, to ćete ovaj put vi, poručnice.” Hemnet se okrenu i poče da se kreće u pravcu Tijana i Spitalnija. Izgledao je dvostruko veći, kao da golim rukama može da valja stene. Zaboravio samiznad bio koliko velik. Glava mu je bila i video se čisto beli polukrug dužica.jeNe bi me iznenadilo da jepognuta počeo da mu kulja dim iz nozdrva. “Hej, već me nema, već sam tamo”, reče Tijano. On i Spitalni počeše brzo da se kreću među retkim drvećem, Ko god da je ispalio granatu, pokupio se i otišao. Sada je već bio skoro mrak i komarči su nas pronašli. “I?” reče Pul. Hemnet sede dovoljno snažno da osetim potres u svojim čizmama. On reče: “Poručniče, moraću kući. Ne želim nikoga da uvredim, ali neću ja još dugo trpit' ovo sranje.”
Poručnik reče da radi na tome. Pul, Hemnet i ja razgledasmo po selu. Spenki Buraž reče: “Pravo tiho mesto da se Hem posveti svom čitanju.” “Možda je bolje da malo bacim pogled”, reče poručnik. Kresnuo je upaljač nekoliko puta i krenuo prema najbližoj kolibi. Mi ostali stajali smo okolo kao budale, osluškujući komarce ì zvuke koje su proizvodili Tijano i Spitalni dok su vukli mrtvace preko nasipa. S vremena na vreme Spenki je zastenjao i zatresao glavom. Prošlo je previše vremena. Poručnik reče nešto gotovo nerazaznatljivo iz unutrašnjosti kolibe. Vratio se napolje užurbano, delujući uznemireno i zbunjeno čak i u mraku. “Anderhil, Pul”, reče. “Hoću da vidite ovo.” Pul i ja se pogledasmo. Pitao sam se da li izgledam tako loše kao što on izgleda. Pul je delovao kao da je samo nekoliko psihičkih centimetara udaljen ili od nasrtanja na poručnika, ili od totalnog sloma. Na njegovom blatnjavom licu, oči susam mui sam bile izgledao veličine vrlo kvočkinih Verovatno slično. jaja. Živci su mu bili na rezervi. “О čemu se radi, poručniče?” upitao je. Poručnik nam je mahnuo da uđemo u kolibu, zatim se okrenuo i ponovo ušao unutra. Nije bilo razloga da ga ne sledimo. Poručnik je bio kreten, ali Hari Bivers, naš budući poručnik, bio je baron, grof svih kretena, a mi smo uradili svaku glupost koju bi nam rekao da uradimo. Pul je bio toliko rasturen i naoštren da je delovao kao da bi najradije pucao poručniku u leđa. Ja sam se osećao kao da bih najradije pucao poručniku u leđa, shvatio sam nekoliko sekundi kasnije. Nisam imao blagu predstavu o tome šta se odigrava u Pulovoj glavi. Progunđao sam nešto i krenuo prema kolibi. Pul me je sledio. Poručnik je stajao na ulazu, gledajući preko svog ramena i dobujući prstima po ličnom naoružanju. Namrštio nam se da nam da do znanja da smo ga presporo poslušali, potom je kresnuo upaljač. Iznenadne šupljine i senke na njegovom licu podsetile su me na jedan od leševa koji sam otvorio dok sam radio na evidenciji grobova u Logoru Bela zvezda. “želiš da znaš o čemu se radi, Pule? U redu, ti mi reci o čemu se radi.” Držao je upaljač pred sobom kao baklju i umarširao u kolibu. Zamislio sam kako čitavu suvu, krhku konstrukciju zahvataju toplina i plamen. Ovom poručniku nije bilo suđeno da se vrati kući živ i na nogama, i ja sam ga žalio i
zavideo mu na tome podjednako, ali nisam želeo da se pretvorim u tost samo zato što je on pronašao leš Amerikanca u kolibi i nije znao šta da radi s njim. Već sam bio čuo o vodovima koji su pronalazili unakažene leševe američkih zarobljenika i nadao sam se da nismo sada mi došli na red. A tada, u trenutku pre nego što sam namirisao krv i ugledao poručnika kako se saginje da podigne poklopac podu, pomislio da koje ono što ga jei prestrašilo nije telo američkog ratnognazarobljenika, već sam deteta su ubili ostavili za sobom na ovom pustom mestu. Poručnik verovatno još nije video mrtvo dete. Jedan delić poručnika još uvek se bavio time šta sada smera đevojka po imenu Beki Rodenburger tamo u državi Ajdaho, i mrtvo dete bi za njega predstavljalo prevelik zalogaj stvarnosti odjednom. Odvojio je drveni poklopac od poda i ja osetih miris krvi. Zipo se ugasi i obasu nas tama. Poručnik trgnu poklopac na šarkama nagore. Miris krvi dopirao je iz tog nepoznatog prostora ispod nas, šta god da se tamo nalazilo. Poručnik kresnu Zipo, i njegovo lice iskoči iz mraka. “А sada. Reci mi šta je u OVO? “Tu sakrivaju decu kada se pojavi neko poput nas”, rekoh. “Ро mirirsu bi se reklo daje nešto pošlo naopako. Da li ste bacili pogled?” Video sam po njegovim zategnutim obrazima i ustima gotovo bez usana da nije. On nikada ne bi sišao tamo dole da ga ubije Minotaur, dok njegov vod stoji napolju. “Tvoj posao je da baciš pogled, Anderhile”, reče on. Za sekundu smo obojica pogledali u lestve, napravljene od oguljenih grana uvezanih dronjcima, koje su vodile dole u jamu. “Dajte mi upaljač”, reče Pul i ote ga od poručnika. Seo je na ivicu rupe i nagnuo se napred, spuštajući plamen ispod nivoa poda. Zamumlao je na ono što je video, i iznenadio i poručnika i mene kada se odgurnuo sa ispusta u otvor. Nestade svetla. Poručnik i ja zagledasmo se dole u mračni otvoreni pravougaonik u podu. Upaljač se ponovo razbukta. Mogao sam da vidim Pulovu ispruženu ruku, nemirni mali plamen, pod od nabijene zemlje. Tavanica skrivene prostorije nalazila se jedva nekoliko centimetara od vrha Pulove glave. On se skloni sa otvora. “Šta je to? Ima li bilo kakvih...” Poručnikov glas zaškripa i izgubi se. “Bilo
kakvih tela?” “Dođi dole, Time”, Pul dozva, Seo sam na pod i spustio noge u jamu. Zatim skočih dole. Ispod nivoa poda, miris krvi bio je gotovo neizdrživ. “Šta vidite?” povika poručnik. Trudio se da zvuči kao vođa i glas mu je zapištao kod druge reči. Ugledao sam praznu prostoriju u obliku džinovskog groba. Zidovi su bili prekriveni nekom vrstom debelog papira koji su držali na mestu drveni podupirači zabijeni u zemlju. I debeli smeđi papir, i nekoliko podupirača bili su išarani starim mrljama od krvi. “Vrеlо”, reče Pul i ugasi upaljač. “Hajde, dođavola”, začu se poručnikov glas. “Izlazite odatle.” “Razumem, gospodine”, reče Pul. On ponovo kresnu upaljač. Mnogi slojevi debelog papira činili su izolaciju između zemlje i prostorije, a gornji, najtanji sloj bio je prekriven vertikalnim linijama vijetnamskog pisma. Tekst je ličio na poeziju, poput levih stranica Kenet Reksrotovog prevoda Tu Fua i Li Poa. “Vidi, vidi”, reče Pul i ja se okrenuh da bih ga ugledao kako mi pokazuje nešto što je u prvi mah izgledalo kao gusto upleteni struci konopa vezani za drvene podupirače. Pul koraknu napred i pletivo nam se ukaza u svoj svojoj jasnoći. Na oko metar od zemlje, čelični lanci bili su pričvršćeni za podupirače. Debeli karton između dve dužine lanca bio je natopljen krvlju. Nešto manje od metra prostora između dva stuba izgledalo je kao da je zarđalo. Pul je približio upaljač lancima, i mi ugledasmo sasušenu krv na metalnim vezama. “Momci, da ste izašli odatle, i to smesta”, cvilio je poručnik. Pul zaklopi poklopac upaljača. “Upravo sam se predomislio”, rekoh tiho. “Stavljam dvadeset dolara u Elajin fond. Za dve nedeije od današnjeg dana. To je, šta, dvadeseti jun?” “Reci Spenkiju”, reče on. Spenki Buraž je izmislio klađenje koje smo svi zyali Elajin fond i kod njega je stajao novac. Majki ništa nije uložio. Smatrao je da bi naš novi poručnik mogao da bude gori od ovog sadašnjeg. I naravno, bio je u pravu. Naš sledeći poručnik bio je Heri Bivers. Elaja Džójs, poručnik
Elaja Džojs iz Nju Utrehta u Ajdahu, svršeni diplomac Univerziteta u Ajdahu i osnovne obuke u Fortu Beningu u Džordžiji, bio je nesposoban, slab poručnik, međutim ne i katastrofalan. Da je Spenki znao šta nas čeka, vratio bi novac i molio se za zdravlje poručnika Džojsa. Pul i ja se vratismo do otvora. Osećao sam se kao da sam upravo posetio u čast nekog božanstva. Poručnik se nagnuo svetilište i ispružio podignuto ruku —beskorisno, poštoopscenog se nije sagnuo dovoljno prema nama da bismo je mogli uhvatiti. Popeli smo se iz rupe utrnulih ruku, kao da izlazimo iz bazena. Poručnik ustuknu jedan korak. Imao je usko lice i debeli, mesnati nos, a Adamova jabučica mu je poigravala u grlu poput pasulja koji skače. Možda nije bio Heri Bivers, ali u svakom slučaju nije bio nikakva premija. “I, koliko?” “Koliko šta?” upitah. “Koliko ih ima?” Zeieo je da se vrati u Logor Krendal sa impresivnim brojem leševa. “Tu zapravo i nema leševa, poručniče”, reče Pul, pokušavajući da ga razočara na brzaka. Opisao mu je šta smo videli. “I čemu to služi?” A zapravo je mislio: Kako će to meni da pomogne? “Verovatno za ispitivanja”, reče Pul. “Ako propitujete nekog tamo dole, niko van kolibe vas neće čuti. Noću jednostavno odvučete telo u šumu.” Poručnik Džojs klimnu glavom. “Postaja za ispitivanje na bojnom polju”, reče on isprobavajući kako zvuči fraza. “Pojava mučenja vrlo naglašena.” On ponovo klimnu. “Је l’ tako?” “Vrlo”, reče Pul. “То vam pokazuje sa kakvom vrstom neprijatelja imamo posla u ovom sukobu.” Nisam mogao više da podnesem da budem u istom kvadratnom metru prostora zajedno sa Elajom Džojs om, tako da sam koraknuo prema vratima kolibe. Nisam znao šta smo to Pul i ja videli, ali sam znao da to nije Postaja za ispitivanje na bojnom polju, Pojava mučenja vrlo naglašena, osim ako Vijetnamci nisu počeli da ispituju majmune. Palo mi je na pamet da zapisi na zidu nisu poezija, već bi mogla biti imena — pomislio sam da smo naleteli na misteriju koja nema nikakve veze s ratom, već je jedna obična vijetnamska misterija.
Na sekundu sam začuo u glavi muziku iz svog nekadašnjeg života, muziku i suviše lepu da bi mogla da se podnese. Konačno je prepoznah: “The Walk to the Paradise Gardens”, sa A Village Romeo and Jidiet Frederika Delijusa. Dok sam bio na Berkliju, slušao sam je na stotine puta. Da se ništa nije dogodilo, mislim da bih bio u stanju da reprodukujem čitavu u svojoj glavi. Oči mi se napuniše suzama dečačić, i ja koraknuh prema vratimastvar kolibe. A onda se ukočih. Odrpani vijetnamski od sedam ili osam godina, gledao me je veoma ozbiljno iz najudaljenijeg ugla kolibe. Znao sam da on nije prisutan — znao sam da je duh. Nisam verovao u duhove, ali on je bio upravo to. Jedan deo moga uma odvojen i hladan poput kriminalističkog izveštača obavestio me je da “The Walk to the Paradise Garden” govori o dva deteta koja treba da umru, i da u tom smislu muzika este označavala njihova smrt. Rukom sam obrisao oči i kada sam je spustio, dečak je još uvek bio tamo. Bio je lep, lep na neki običan način, kao što su mi gotovo sva vijetnamska deca bila lepa. A onda je odjednom nestao, kao trepćuća Zipoa.umrlo, Skoro njega sam naglas kolibi: onovatra nije samo su ubili.zastenjao. To dete je ubijeno u toj Rekao sam nešto drugoj dvojici i izašao na vrata u narastajući mrak. Jedva sam bio svestan poručnika kako traži od Pula da mu ponovi opis stubova i kravavog lanca. Hemnet, Buraž i Kalvin su sedeli oslonjeni o drvo. Viktor Spitalni je brisao ruke o svoju prljavu košulju. Beli dim se kovitlao sa Hilove cigarete, a Tìna je izdisao dugi, beli stub pare. I onda sa potpunim ubeđenjem odjednom pomislih da je ovo Rajski vrt iz pesme. Ljudi koji obitavaju u mraku; raspored oblika koji je pravio dim od cigarete; raspored koji su činili sami ljudi, sedeći ili ležeći; mrak koji se spuštao, opipljiv poput ćebeta; oblici drveća i ravna sivo-zelena pozadina pirinčanog polja. Moja duša se vrati u život. I tada postadoh svestan da nešto nije u redu sa rasporedom ljudi preda mnom, i ponovo mi je trebalo trenutak-dva da mi se inteligencija usaglasi sa intuicijom. Svaki član borbenog odeljenja pravi sebi male mentalne beleške dok se njegovi saborci raspoređuju ispred njega; opstanak ponekad zavisi od broja ljudi na koji znaš da možeš da računaš, i ti ih zapravo neprestano prebrojavaš a da toga nisi ni svestan. Zabeležio sam pred sobom dva čoveka više. Umesto sedmorice, bila su devetorica, a dvojica koja su činila nas preostalih devet još uvek su bili iza mene, u kolibi. M.O. Dengler je gledao
pravo u mene sa sve većim interesovanjem; i ja pomislih kako on tačno zna šta mislim. Bolesna jeza prođe kroz mene. Ugledao sam Toma Blevinsa i Tajrela Bada kako stoje zajedno na desnoj strani, daleko od voda, nešto blatnjaviji, ali ne razlikujući se ni po čemu drugom od ostalih, osim po tome što su, kao i Dengler, zurili pravo u mene. Hiliza baci svojuLeonard cigaretu Hemnet u svetlosnom luku. Pul poručnik izađoše iz kolibe mene. se potapša po i džepu da Džojs se uveri da još uvek ima svoje pismo. Ja ponovo pogledah na desnu stranu od grupe, i dvojice mrtvaca više nije bilo. “Kupimo prnje”, reče poručnik. “Nemamo šta više ovde da tražimo.” “Time?” reče Dengler. Nije skidao oči s mene od kada sam izašao iz kolibe. Odmahnuo sam glavom. “Ра, šta je bilo?” upita Trna Pumo. “Је l’ gadno?” Spenki i Kalvin Hil se nasmejaše i udariše se dlanovima. “Šta, nećemo ovo?”“Prilično upita Spitalni. Poručnik ga jespaliti ignorisao. gadno, Pumo. Postaja za ispitivanje. Na bojnom polju.” “Nemoj da sereš?” reče Pumo. “Ovi ljudi se bave mučenjima, Pumo. To je samo još jedna indikacija.” “Kapiram.” Pumo baci pogled na mene i videh kako u njegovim očima raste radoznalost. Dengler mi se približi. “Samo sam se setio nečega”, rekoh. “Nečega iz stvarnog sveta.” “Bolje ti je da zaboraviš na stvarni svet dok si ovde, Anderhile”, reče mi poručnik. slučajno niste primetili, pokušavam da vas održim ujabučica životu, ali za to “Ako morate da sarađujete sa mnom.” Njegova Adamova skakutala je poput molećivog kučeta. Čim je otišao na čelo kolone da nas izvede iz sela, dao sam dvadeset dolara Spenkiju i rekao: “Dve nedelje od danas.” “Moj si čovek”, reče Spenki. Ostatak patrole prošao je bez ikakvih dešavanja. Sledeće noći imali smo na raspolaganju tuševe, pravu hranu, alkohol i krevete. Posteljinu i jastuke. Dva nova momka su zamenila Tajrela Bada i Tomasa Blevinsa, čija imena više nikada nismo pomenuli, bar ih ja nisam
pominjao, sve dok ih, dugo posle završetka rata, Pul, Linklejter, Pumo i ja nismo potražili, zajedno sa ostalim našim mrtvima, na Zidu u Vašingtonu. Zeleo sam da zaboravim patrolu, naročito ono što sam video i doživeo u kolibi. Zeleo sam zaborav koji je došao u obliku belog praha. Sećam se da je padala kiša. Sećam se pare kako se podiže sa zemlje i vlagu kapa sa umetalnih stubova u šatorima. Vlaga je sijala licima oko mene.kako Sedeo sam šatoru cme braće i slušao muziku koju je na Spenki Buraž puštao na velikom magnetofonu koji je kupio na odsustvu u Taj Peju. Spenki Buraž nikada nije puštao Delijusa, ali puštao je rajsku muziku: najbolji džez od Armstronga do Koltrejna, sa traka koje su mu snimili njegovi prijatelji u rodnom Liti Roku i koje je poznavao tako dobro da je mogao da ti nađe pojedine stvari i izvedbe bez gledanja na brojač. Spenki je voleo da se igra disk-džokeja tokom ovih dugih seansi, menjajući rolne i premotavajući metre i metre trake samo da bi pustio istu pesmu od različitih muzičara, čak istu pesmu koja se krila pod različitim imenima — “Cherokee” i “КоКо”, “Indiana” “Donna ili dugeAbout serije You” pesama povezanih koji su sadržalii iste reči Lee” — “I — Thought (Arta Tejtuma],naslovima “You andthe Night andthe Music” (Sonija Rolìnsa), “I Love You” (Bila Evansa), “If I Could Be with You” (Ajka Kvebeka), “You Leave Me Breathless” (Milta Džeksona), čak i, šale radi, “Thou Swell” Toga dana, raspoložen samo za jednog autora, Spenki je šarao po delima velikog trubača po imenu Kliford Braun. Toga sparnog, kišnog dana, muzika Kliforda Brauna je zvučala kraljevski i neovozemeljski. Kliford Braun je hodio prema Rajskom vrtu. Slušati njega bilo je kao da gledaš nasmejanog čoveka kako ramenom razvaljuje ogromna vrata da bi propustio velike, zaslepljujuće sunčeve zrake. Bili smo izvan rata. Svet u kome smo se obreli prevazišao je bol i gubitak, a mašta je ukinula strah. Čak su i SP4 Koton i Kalvin Hil, koji su više voleli Džejmsa Brauna od Kliforda Brauna, ležali na svojim krevetima i slušah dok je Spenki sledio svoje instinkte od jedne stvari do druge. Nakon što se igrao disk džokeja nekih dva sata, Spenki premota dugu traku i reče: “Dosta.” Kraj trake udari o rolnu. Pogledao sam u Denglera, koji je delovao ošamućeno, kao da se budi iz dugog sna. Sećanje na muziku bilo je još uvek svuda oko nas: svetlost se još uvek prelivala unutra kroz pukotinu na velikim vratima. Osećao sam se kao da sam se vratio sa dugog putovanja. Spenki je završio sa vraćanjem Kliford Braunove rolne u njegovu
kartonsku kutiju. Neko u zadnjem delu šatora uključio je Radio Oružanih snaga. Spenki me pogleda i samo slegnu ramenima. Leonard Hemnet izvadi pismo iz svog džepa, razmota ga i poče da ga čita veoma polako. “Leonarde”, rekoh i on okrenu svoju bivolju glavu prema meni. “Još uvek tražiš odobrenje za odsustvo?” On klimnu. “Znaš šta moram da uradim.” “Da”, reče Dengler sporim, tihim glasom. “Oni će da me puste da se ja pobrinem za moj rod. Pošalju oni mene kua.” Govorio j e sa potpunim odsustvom nij ansi, kao čovek koji j e naučio da dobij a stvari ponavljanjem reči, a ne znajući njihovo stvarno značenje. Dengler me pogleda i nasmeši se. Na trenutak mi je delovao jednako strano kao i Hemnet. “Šta misliš šta će se dogoditi? Sa nama, mislim. Misliš li da će se ovako nastaviti iz dana u dan, dok neko od nas ne pogine, a ostali se vrate kući,“Mislim ili smatraš postajati svenačin čudnije i čudnije?” čekao odgovor. da da će će uvek na neki izgledati isto, Nije samo nećemoj — mislim da su ivice počele da se tope. Mislim da se to dešava ukoliko si dovoljno dugo ovde. Ivice se tope.” “Tvoje ivice su se odavno otopile, Dengleru”, reče Spenki i poče da aplaudira svojoj sopstvenoj šali. Dengler je još uvek zurio u mene. Oduvek je ličio na ozbiljno, tamnokoso dete, i uniforma mu nikada nije pristajala. “Evo šta ja mislim, na neki način”, reče on. “Dok smo slušali onog trubača...” “Brauni, Kliford Broun”, šapnu Spenki. “... mogao sam da vidim note u vazduhu. Kao da su bile ispisane na dugačkom svitku. I nakon što ih je odsvirao, ostajale bi u vazduhu dugo, dugo.” “Kolačiću”, reče Spenki nežno. “Nešto si mi mnogo velika faca, za jednog malog, belog uštogljenka.” “Kada smo bili u onom selu, prošle nedelje”, reče Dengler. “Pričaj mi o tome.” Rekoh da je i on bio tamo. “Ali dogodilo ti se nešto. Nešto posebno.”
“Stavio sam dvadeset dolara u Elajin fond”, rekoh. “Samo dvadeset?” upita Koton. “Šta je bilo u kolibi?” upita Dengler. Odmahnuo sam glavom. “U redu”, reče Dengler. “Ali to se dešava, zar ne? Stvari se menjaju.” Nisam mogao da pričam. Nisam mogao da kažem Dengleru pred Kotonom i Spenki Buražom kako sam umislio da sam video duhove Blevinsa, Bada i ubijenog deteta. Nasmešio sam se i zatresao glavom. “Dobro”, reče Dengler. “Za šta to, кој' kurac, kažeš dobro?” reče Koton. “Niš' mi ne smeta da slušam tu muziku, ali kod ovog sranja povlačim crtu.” On skoči sa svog kreveta i uperi prstom u mene. “Кој' si datum dao Spenkiju?” “Petnaesti.” “Bogme, izdržaće duže.” Koton nakrivi glavu kada se pesma na radiju završila. Na Radiju Oružanih snaga otpoče pesma Mobija Grejpa. Zgađen, on mi okrenu leđa. “Slušaj sad ovo. Kraj avgusta. Cova će da bude tako umoran, da će u snu da hoda. Na ро' svoje službe. Budalu će razneti u komade, eto kako će da strada.” Koton je stavio trideset dolara na trideset prvi avgust, dan koji je padao tačno na polovinu poručnik Džojsove regularne službe. Imao je dovoljno vremena da preboli gubitak novca, pošto je sam ostao živ sve dok ga snajperista nije ubio početkom februara. Tada je postao član sablasnog voda koji nas je pratio gde god da smo išli. Smatram da se taj sablasni vod, ispunjen ljudima koje sam voleo i prezirao, čijih imena mogu ili ne mogu da se setim, raspustio tek kada sam posetio Zid u Vašingtonu, a do tada sam već verovao da sam i sam njegov član.
2 Napustio sam šator sa neodređenom predstavom o izlasku napolje i uživanju u blagoj hladnoći koja je usledila posle kiše. Paketić Si Van Voovog belog praha počivao je na dnu mog desnog, prednjeg džepa, koji je bio toliko dubok da su vrhovi mojih prstiju tek očešali vrh pakovanja. Odlučio sam da će mi ipak najviše prijati pivo. Vilson Menlijeva straćara bila je skroz na drugoj strani logora. Nikada
nisam voleo da idem u vojnički klub, za koji se pričalo da u njemu služe jeftino vijetnamsko pivo u američkim bocama. Naravno da su etikete najčešće bile oguljene sa boca, a sumnjičavom oku poklopci su uvek delovali ulubljeno; ali isto tako pivo tamo nikada nije imalo tako dobar ukus kao kod Vilsona Meniija. Preostalo mi je još jedno mesto, udaljenije od vojničkog kluba, statusu. ali bliže od Menlijeve straćara, a negde između ova dva po zvaničnom Dvadesetak minuta hoda od mesta na kome sam se nalazio, kod krivine strmog puta koji se naglo spuštao do aerodroma i voznog parka, stajala je izolovana drvena građevina po imenu Kod Biiija. Sam Bili, navodno kapetan Zelenih beretki koji je doveo šačicu barskih dama u staru francusku komandnu postaju, davno je već otišao kući, ali njegov klub se održao. Više nije bilo devojaka, ako ih je uopšte ikada bilo, a alkohol poznatih marki bio je pouzdan koliko i pivo u vojničkom klubu. Kada je bilo otvoreno, niz vitkih Montanjarovih momaka koji su spavali u gotovo praznim sobama na spratu, služili piće. išli Posetio teBiiija sobebio dvazatvoren. ili tri puta, ali nikada saznao gde susu rnomci kada sam je Kod Gotovo uopštenisam nisu govorili engleski. Kod Biiija uopšte nije ličio na francusku komandnu postaju, čak ni onu pretvorenu u bordelj; izgledao je kao drumska krčma. Nekada davno, zgrada je bila obojena u smeđe. Drvo je bilo meke od truleži. Neko je jednom daskama prekrio dva prednja prozora na prizemlju, a neko drugi je otkinuo po jednu letvicu sa oba, tako da je svetlost preko dana ulazila na dva uska proreza, i putovala podom. Oko šest i trideset, svetlost se odbijala o veliko požutelo ogledalo koje je stajalo iza reda boca. Posle pet minuta zaslepljujućeg svetla, sunce bi nestalo iza borovih dasaka, i narednih desetak, petnaestak minuta barsku prostoriju ispunjavao je ružičasti sjaj sa mnogo senki. Nije bilo struje, niti leda. Otisci prstiju su prekrivali čaše. Kada ste morali na nuždu, išli biste u kabinu sa obrnutim metalnim otiscima stopala sa obe strane rupe u podu. Zgrada se nalazila u malom drvoredu na krivini puta koji se naglo spuštao, i dok sam išao u njenom pravcu obasjan difuznim crvenkastim svetlom zalaska sunca, džip sa maskirnim bojama poprskan blatom postepeno je ulazio u vidokrug sa desne strane bara, izranjajući iz nevidljivosti poput optičke varke. Izgledalo je kao da se džip izdvojio iz drv eća iza sebe, kao da je bio deo njih.
Cuo sam udaljene, prigušene glasove, koji su utihnuli kada sam zakoračio na meke daske verande. Bacio sam pogled na džip, tražeći oznake ili identifikaciju, ali blato je prekrivalo tablice na vratima. Nešto belo je prigušeno sijalo sa zadnjeg sedišta. Kada sam malo bolje zagledao, ugledao sam u namotaju konopca komad kosti i trebalo mi je trenutak-dva da prepoznam gornji deo brižljivo očišćene i izbeljene ljudske lobanje. Pre nego što sam stigao da posegnem za kvakom, vrata se otvoriše. Dečak po imenu Majk stajao je preda mnom, u širokim kratkim pantalonama kaki boje i u prevelikoj prljavoj, beloj košulji. Onda me je prepoznao. “O”, reče on. “Da. lim. U redu. Možeš da uđeš.” Majk mu nije bilo pravo ime, ali je tako zvučalo. Držao se u stanju neke čudnovate, odbrambene pozornosti, i on mi podari jedan zategnuti, nervozni osmeh. “Najdalji sto, sa desne strane.” “Је l’ u redu da uđem?” upitah, zato što je sve na njemu govorilo da nije. “Jessste.” On se povuče unazad da me prospusti. Namirisao sam kordit pre nego što sam ugledao ostale ljude. Bar je delovao prazno, a traka svetlosti koja je dolazila kroz otvor na prozoru već je doseglo dugo ogledalo, stvarajući jarki sjaj, belu vatru. Napravio sam nekoliko koraka unutra, a Majk me obiđe da bi se vratio na svoje mesto. “О, dođavola”, neko reče iz unutrašnjosti s moje leve strane. “Zar moramo ovo da trpimo?” Okrenuo sam glavu da pogledam u mrak u tom pravcu, i ugledao tri muškarca kako sede uz zid za okruglim stolom. Nijedna kerozinska lampa još nije bilarazazntaljivim. upaljena, tako da je sjaj iz ogledala udaljene delove bara činio još manje “Је u redu, je u redu”, reče Majk. “Stara mušterija. Stari prijatelj.” “Kladim se da jeste”, reče glas. “Samo ne puštaj žene ovamo.” “Nema žena”, reče Majk. “Nema problema.” Prošao sam između stolova do najudaljenijeg s desne strane. “Želiš li viski, Time?” upita Majk. “Time?” reče čovek. “Time?” “Pivo”, rekao sam i seo.
Gotovo prazna boca crnog Džonija Vokera, tri čaše i tuce konzervi piva prekrivalo je sto pred njima. Vojnik koji je sedeo leđima uza zid gurnuo je u stranu nekoliko konzervi piva tako da mogu da vidim kolt 45 pored boce Džonija Vokera. Nagnuo se napred opreznom koordinacijom pokreta jednog pijanca. Rukavi su mu bili otkinuti sa košulje i koža mu je bila tamna od prljavštine kao da se godinama nije kupao. Kosa mu je bila odsečena nožem, i nekada je bila plava. “Želim samo da raščistimo jednu stvar”, reče on. “Tì nisi žena, zar ne? Kuneš se u to?” “Šta god ti kažeš”, rekoh. “Nijedna žena ne srne ovamo unutra.” Položio je ruku na pištolj. “Nikakava medicinska sestra. Nikakva supruga. Nikakvo ništa. Kapiraš?” “Kapiram”, rekoh. Majk je žurno obišao šank sa mojim pivom. “Tim. Smesno ime. Tom, e — to ti je pravo ime. Tim zvuči kao neko malecki — kao on.” On pokaza na Majka levom rukom, čitavom rukom, ne samo kažiprstom, dok mu je desna još uvek počivala na četrdeset petici. “Mali govnar bi trebalo da nosi haljinu. Dođavola, pa on praktično nosi haljinu.” “Zar ne voliš žene?” upitah. Majk spusti konzervu Badvajzera na moj sto i brzo zatresa glavom, dvaput. Želeo me je u klubu zato što se plašio da će ga pripiti vojnik upucati, a sada sam ja samo pogoršavao situaciju. Pogledao sam dvojicu sa pripitim oficirom. Bili su prljavi i iscrpljeni — šta god da se desilo pijanom, desilo se i njima. Razlika je bila u tome što oni još nisu bili pijani. “То je komplikovano pitanje”, reče pijani. “Postoje pitanja odgovornosti. Možeš biti odgovoran za samog sebe. Možeš biti odgovoran za svoju decu i svoje pleme. Odgovoran si za svakoga koga želiš da zaštitiš. Ali da li možeš da budeš odgovoran za žene? Ako da, koliko odgovoran?” Majk se tiho zavukao za šank i seo na barsku stolicu tako da mu se nisu videle ruke. Znao sam da ima sačmaricu ispod. “Nemaš pojma o čemu pričam, je li, Time, ti pozadinsko govno jedno?” “Bojiš se da ćeš pucati na ženu koja bude ušla ovamo, pa si rekao barmenu da im ne dozvoli da uđu.” “Ovaj narednik-pametnjaković me lično jebe u zdrav mozak”, pijani reče
krupnom čoveku s njegove desne strane. “Reci mu da ode odavde, ili će da usledi izvestan stepen neugodnosti.” “Ostavi ga na miru”, reče ovaj drugi. Njegovo mršavo, ispijeno lice bilo je prekriveno šarama od osušenog blata. Pripiti oficir Beretki me je zapanjio kada se nagnuo drugom čoveku i obratio mu se na jasnom, tečnom vijetnamskom. Bio je to staromodni, gotovo književni vijetnamski, i mora da je mislio i sanjao na njemu kada ga je tako dobro govorio. Pretpostvljao je da ni ja, ni Montanjarov dečko nećemo razumeti. Ovo je ozbiljno, reče on, i ja sam ozbiljan. Ako želiš da vidiš koliko ozbiljan, samo sedi na toj stolici i ništa ne preduzimaj. Znaš li na šta sam sve sada spreman? Zar ništa nisi naučio do sada? Znaš šta znam. Znam šta znaš. Između nas se nalazi velika težina. Od svih ljudi ovoga sveta, jedini koje ne prezirem su već mrtvi, ili treba da su mrtvi. U ovom trenutku, ubistvo nema težinu. Pričao je još, a ne mogu se zakleti da je baš ovo rekao, međutim to je približno. Možda je rekao da je ubistvo prazno. Onda je rekao, istim tečnim vijetnamskim koji je čak i meni zvučao pompezno koliko i trećerazredni viktorijanski roman: Seti se šta je u našem vozilu (kočijama); trebalo bi da se sećaš šta smo doneli sa sobom, pošto ja nikada neću zaboraviti. Zar ti tako lako zaboravljaš? Potrebno je jako mnogo vremena i strpljenja da se očisti i izbeli kost. Lobanja verovatno još i teže od ostalih delova kostura. Tvoj vođa zahteva još ovog nekatara, reče on, i nasloni se nazad na stolici, gledajući me sa rukom na pištolju. “Viski”, reče krupni vojnik. Majk je već skidao bocu sa police. Shvatao je da oficir želi temeljno da se uradi pre nego što dođe u priliku da puca na nekoga. Za trenutak mi se učinilo da mi je krupni oficir njemu sdesna poznat. Bio je tako kratko ošišan da je izgledalo kao da je ćelav, i imao je ogromne oči iznad šara od blata. Sat od nerđajućeg čelika visio mu je sa rupice na kragni. Ispružio je mišićavu ruku da prihvati bocu koju mu je dodavao Majk, istovremeno se trudeći da ostane na što većoj udaljenosti od stola. Vojnik je odvrnuo poklopac i sipao u sve tri čaše. Covek u sredini odmah je iskapio
svoju i tresnuo njome o sto tražeći da se ponovo napuni. Ispijeni vojnik, koji je do sada ćutao, reče: “Nešto ima da se dogodi ovde.” Pogledao je pravo u mene. “А druškane?” “Nije on ničiji druškan”, reče pijani. Pre nego što je bilo ko mogao da ga spreči, on ščepa pištolj, podiže ga u pravcu suprotne strane prostorije i opali. Bljesak vatre, glasna eksplozija i smrad kordita. Metak je prošao pravo kroz meki drveni zid, na oko dva metra od mene. Zalutali zrak svetla probi se kroz novonastalu rupu. Za trenutak ostadoh gluv. Popio sam poslednji gutljaj svog piva i ustao. Odzvanjalo mi je u glavi. “Je l' ti jasno da mrzim potrebu za ovakvom vrstom sranja?” reče pijani. “ Je l' bar tol'ko jasno?” Vojnik koji me je nazvao druškanom se nasmejao, a krupni vojnik je sipao još viskija u čašu pijanog. Onda je ustao i krenuo prema meni. Ispod iscrpljenosti i naslaga blata, njegovo lice je bilo zategnuto od zebnje. Postavio se između mene i čoveka sa pištoljem. “Nisam pozadinsko govno”, rekoh. “Ne tražim nikakve nevolje, а ljudi poput njega ne poiažu pravo na ovaj rat.” “Hoćeš li mi dopustiti da ti spasim dupe, narednice?” šaptao je. “Major Bačelor nij e bio u društvu belaca već tri godine, i malo mu teško pada privikavanje. U poređenju s njim, svi smo pozadinska govna.” Bacio sam pogled na njegovu iscepanu košulju. “Da li si ti njegova dadilja, kapetane?” Pogledao me je ogorčeno i osvrnuo se preko ramena da vidi šta radi major. “Majore, sklonite vaše prokleto oružje. Narednik je borac. Krenuo je nazad u logor.” Briga me šta je on, reče major na vijetnamskom. Kapetan je krenuo da me odvlači prema vratima, držeći se između mene i svog stola. Pokazao sam Majku da izađe sa mnom. “Ne brini, major neće pucati na njega, major Bačelor voli Jardse”, reče kapetan. Poklonio mi je jedan nestrpljiv pogled, zato što sam odbio da se krećem njegovim tempom. A onda sam video daje primetio moje ženice. “Neka me đavo nosi”, reče on, a zatim se skroz zaustavi i reče: “Neka me đavo nosi” ponovo, ali drugačijim tonom glasa.
Počeo sam da se smejem. “О, pa to je...” Odmahnuo je glavom. “Ovo je stvarno...” “Gde si ti biol” upitah ga. Džon Rensom se okrenu prema stolu. “Hej, pa ja znam ovog tipa. On je moj stari prijatelj sa fudbala.” Major Bačelor slegnu ramenima i vrati četrdeset peticu na sto. Njegovi kapci su se skoro zatvorili. “Briga me za fudbal”, rekao je, ali nije više vratio ruku na oružje. “Kupi naredniku piće”, reče ispijeni oficir. “Kupi jebenom naredniku piće”, priključio se major. Džon Rensom brzo priđe šanku i posegnu za čašom, koju mu je zbunjeni Majk stavio u ruku. Rensom prođe između stolova, napuni svoju čašu i moju, i ponese ih obe do mene. Gledali smo kako majorova glava malo po malo tone prema njegovim grudima. Kada je njegova vilica konačno dosegla nezakopčani vrh njegove upropaštene košulje, Rensom reče: “Može, Bobe”, a drugi čovek izvuče četrdeset peticu jspod majorove ruke. Gurnuo ju je za svoj pojas. “Cova je gotov”, reče Bob. Rensom se okrenu nazad prema meni. “Bio je budan puna tri dana koliko smo bili s njim, sam Bog zna koliko još pre toga.” Rensom nije morao posebno da naglašava na koga je mislio. “Bob i ja smo dremnuli malo, ali ovaj nije prestajao da melje.” Stropoštao se na jednu od stolica za mojim stolom i nagnuo čašu prema ustima. Seo sam pored njega. Za trenutak niko u baru nije progovorio. Linija svetlosti na prozorima već je napustila ogledalo, i sada se približavala mestusanaotvora zidu koje je označavalo da će uskoro nestati. Majk podiže poklopac sa jedne od lampi i poče da podrezuje fìtilj. “Kako to da si uvek našišan kada te sretnem?” “Još moraš da pitaš?” On se nasmeja. Izgledao je mnogo drugačije od onda kada se nalazio u pratnji senatora Burmana u Logoru Bela zvezda. Ugojio se i očvrsnuo, a oči su mu se povukle duboko nazad u glavu. Izgledalo mi je da je mnogo bliže cilju koji sam uvek video u njemu, nego kada mi je uvaljivao priču fanatika o
zaustavljanju širenja komunizma. Ovaj čovek je primio mnogo veću količinu rata duboko u sebe, i sada je posedovao toliku količinu rata više. “Izvukao sam te sa registracije grobova u Beloj zvezdi, zar ne?” Složio sam se da jeste. “Kako si je ono zvao, odred za leševe? To čak nije bila ni prava jedinica za registraciju grobova, zar ne?” Nasmejao se i zatresao glavom. “Pobrinuo sam se i za tvog kapetana Mekkjua — koristio ju je kao smetlište. Ne znam samo kako je uspevao da se održi tako dugo. Jedini među njima sa bilo kakvom obukom bio je onaj narednik, kako se ono zvao. Italijan.” “DeMaestro.” Rensom klimnu. “Čitava operacija se otela kontroli.” Majk pripali veliku kuhinjsku šibicu i prineo je fitilju kerozinske lampe. “Čuo sam neke stvari...” Prislonio se na zid i stukao viski. Pitao sam se da li je čuo za kapetana Hejvensa. On zatvori oči. “Neke stvarno uvrnute stvari su se dešavale onamo.” Pitao sam ga da li je još uvek bio stacioniran u brdima oko Laoske granice. Gotovo da je uzdahnuo kada je odmahnuo glavom. “Nisi više sa svojim plemenom? Šta su ono bili, Katui?” On otvori oči. “Imaš dobro pamćenje. Ne, nisam više tamo.” Razmišljao je o tome da li da kaže još nešto, ali se predomislio. Izneverio je sebe. “Trenutno čekam da me pošalju u okolinu Ke Sana. Biće mi bolje tamo gore — Brui su izvanredni. Ali sada, sada samo želim da se okupam i da se bacim u krevet. Bilo koji krevet. Zapravo, pomirio bih se i sa suvim parčetom ravne zemlje.” “Odakle ste to došli?” “Iz unutrašnjosti.” Njegovo lice se nabralo i on pokaza svoje zube. Efekat je bio toliko uznemirujući da nisam odmah shvatio kako se on zapravo smeje. “Duboko iz unutrašnjosti. Morali smo da izvučemo majora.” “Više mi izgleda kao da ste morali da ga izvadite, kao zub.” Moje neznanje ga je nateralo da se uspravi. “Hoćeš da kažeš da nikada nisi čuo za njega? Za Frenklina Bačelora?” I onda pomislih da jesam, da mi ga je neko pomenuo pre mnogo vremena.
“Godinama u šumi. Bačelor je radio stvari o kojima običan čovek može samo da sanja — on je legenda.” Legenda, pomislih. Kao što mi je Zelena beretka Rensom i nagovestio pre čitavog životnog veka u Beloj zvezdi. Vodio je ono što se svodi na privatnu vojsku, uradio mnogo dobrih poduhvata u proviniciji Darlak. Bio je tamo sam samcijat. Čovek je bio heroj. Tu nema pogovora. Bačelor je stizao do mesta kojima mi nismo mogli ni da priđemo — uspeo je da uđe u privremeni logor severnovijetnamske vojske, je l' shvataš, u unutrašnjost logora, i da tiho poubija gotovo čitavu diviziju.” Od svih ljudi ovog sveta, jedini koje nije prezirao već su bili mrtvi. Mislio sam da sam pogrešno čuo. “Uspeo je da se uklopi među Rade”, reče Rensom. Čuo sam strahopoštovanje u njegovom glasu. “Čovek je čak uspeo i da se oženi. Radska ceremonija. Njegova žena je išla sa njim na zadatke. Čuo sam da je bila prelepa.” Tako sam se setio gde sam čuo za Frenklina Bačelora. Bio je kapetan u vreme kada su Retmen i njegov vod naleteli na njega, nakon što je redov po imenu Bobi Svet raznet na komade prilikom u provinciji Darlak. Retmen je mislio da je njegova žena crnokosi anđeo. I onda sam znao čija lobanja je ležala umotanau konopac na zadnjem sedištu džipa. “Čuo sam za njega”, rekoh. “Znao sam nekoga ko ga je sreo. I Radanku, takođe.” “Njegovu suprugu”, reče Rensom. Pitao sam ga gde vode Bačelora. “Ostajemo u Krendelu preko noći da se odmorimo. Onda skok do Tan Son Nuta i vodimo ga nazad u Države — u Lengli. Mislio sam da ćemo možda morati da ga vežemo, ali pretpostavljam da ćemo samo nastaviti da ga nalivamo viskijem.” “Zeleće nazad svoj pištolj.” “Možda ću mu ga i dati.” Njegov pogled mi je otkrio šta on smatra da će major Bačelor da uradi sa četrdeset peticom, ako ga ostave dovoljno dugo samog s njom. “Čeka ga težak period u Lengliju. Biće gusto.”
“Zašto Lengli?” “Ne pitaj. Ah nemoj ni da si naivan. Nemoj da misliš da su...” Nije hteo da završi rečenicu. “Šta misliš zašto smo uopšte morali da ga izvučemo.” “Zato što je nešto pošlo naopako.” “О, sve je pošlo naopako. Bačelor se potpuno oteo. Počeo je da vodi svoj lični rat. Bavio se mnogim sporednim poslovima, od kojih su neki morali da budu, pa recimo strožije kontrolisani?” Uspeo je da me zbuni. “Upadi u Laos. Poslovna putovanja u Kambodžu. Ponekad bi držao u šaci vazdušne linije koje je koristila Er Amerika, što znači da je držao u šaci i njihov tovar.” Kada sam zatresao glavom, on reče: “Nemaš li nešto malecko u svom džepu? Jedan paketić?” Tajni svet — a tom svetu, još jedan, tajni svet. “Moraš da shvatiš, meni jednako nije važno šta je on radio k'o što mi nije važno šta ti radiš. Od mene Lengli može da puši kurac. Bačelor ima neizbrisive zasluge. Uprkos švrljanjima sa strane. Uprkos bilo kakvom problemu u koji je upadao. Čovek je bio efikasan. Prekoračio je granicu dozvoljenog, možda mnogo granica — ali nemoj mi reći da možemo da obavimo to što treba da obavimo bez prekoračenja granica.” Pitao sam se zašto je delovao kao da pravda samog sebe, i upitao ga da li će morati da svedoči u Lengliju. “Ne radi se o suđenju.” “Ispitivanje?” “Naravno, ispitivanje. Mogu da me pitaju šta god žele. Sve što mogu da im kažem je ono što sam video. To je moj dokaz, zar ne? Šta sam video? Nemaju nikakvih dokaza, osim možda ovih, uh, ljudskih ostataka na kojima je major insistirao da ih ponese. Na sekundu sam poželeo da mogu da vidim trezvenu gospodu iz senke u Lengliju, u Virdžiniji, gospodu s kosom zalizanom unazad i u ođelima na pruge, kako ispituju majora Bačelora. Smatraju da su oni ozbiljni ljudi. “Bilo je to poput Bong Toa, na neki čudan način.” Rensom je čekao da pitam. Kada nisam, on reče: “Mislim, sablasni grad. Ne verujem da si ikada
čuo za Bong To.” “Moja jedinica je upravo bila tamo.” On trgnu glavu nagore. “Jedna granata iz minobacača nas je odvijala pravo u selo.” “Video si mesto?” Klimnuo sam glavom. “Čudna priča.” Sada mu je bilo žao što ju je uopšte pomenuo. “Zamisli ti sada Bačelora. Mislim daje bio u Kambodži ili tako negde, radio šta je već radio, a njegovo selo su zato vreme pregazili. Vrati se nazad i zatekne sve mrtve, uključujući i njegovu ženu. Mislim, ne verujem da je Bačelor ubio sve te ljude — oni nisu bili samo mrtvi, njih su naterali da mole za sopstvenu smrt. Dakle, Bačelor nije bio na licu mesta, a njegov pomoćnik, kapetan Benington mora da je jednostavno pobegao — pošto ga nikada nismo pronašli. Zvanično, Benigton je nestao u akciji. Prosto. Ne zatekneš glavnog dasu, pa se potrudiš da mu daš do znanja, kada se vrati, koliko si ljut zbog toga. Njegovim ljudima naneseš neke od težih telesnih povreda. Nisu se lepo poneli prema njegovoj ženi, Time, prema njegovoj ženi se naročito nisu lepo poneli. I šta on uradi? On sahrani sva tela na seoskom groblju, zato što je to sveta obaveza. Ne pitaj me šta još uradi, zato što to ne želiš da znaš, u redu? Ali tela su sahranjena. Uglavnom. Kapetan Benigton se stvarno više ne pojavljuje. Mi stižemo i kupimo Bačelora. Ali pre ili kasnije, neki od ljudi koji su uspeli da pobegnu počeće da se vraćaju u to selo. Nastaviće da žive tamo. Najgora stvar na svetu im se dogodila na tom mestu, ali oni ga neće napustiti. Na kraju, drugi ljudi iz njihove porodice će im se pridružiti, ako su još uvek živi, i strašan događaj postaće deo i njihovog života. Zato što je nezamislivo da napustiš svoje mrtve.” “Ali u Bong Tou jesu”, rekoh. “U Bong Tou jesu.” Ponovo sam mu na licu ugledao kajanje, pa mu rekoh da nisam tražio da mi priča bilo kakve tajne. “То nije tajna. Nije čak ni vojna.” “То je samo grad duhova.” Rensom se još uvek osećao neugodno. Okretao je i okretao čašu u ruci pre nego što je otpio. “Moram da odvedem majora u logor.” “Pravi grad duhova”, rekoh. “Sa sve duhovima.”
“Pravo da ti kažem ne bih bio iznenađen.” Otpio je što mu je preostalo u čaši i ustao. Odlučio je da ne kaže više ništa o tome. “'Ajde da se pobrinemo za majora Bačelora, Bobe”, reče. “Može.” Rensom je poneo našu bocu do šanka i platio Majku. Prišao sam da uradim isto, ali Rensom reče: “Ја sam se pobrinuo za to.” Ponovo ista fraza — činilo mi se kao da je slušam čitav dan, i da njeno značenje neće da miruje. Rensom i Bob podigoše majora između sebe. Bili su dovoljno snažni da ga podignu s lakoćom. Bob je stavio četrdeset peticu u džep, a Rensom je stavio bocu u svoj. Zajedno su poneli majora prema vratima. Pratio sam ih napolje. Artiljerija je tukla po brdima u daljini. Bio je mrak sada, i svetlost lampi se prosipala kroz procepe na prozorima. Svi smo se spustili niz trule stepenice; major se klatio između njih dvojice. Rensom je otvorio džip, i trebalo im je vremena da smeste majora na zadnje sedište. Bob se stisnuo pored njega i uspravio ga. Džon Rensom se uvukao za volan i uzdahnuo. Nije mu se dopadao predstojeći deo njegovog posla. “Odbaciću te do logora”, reče on. “Ne bismo voleli da te VP pregleda izbliza.” Seo sam pored njega. Rensom je upalio motor i uključio svetla. Ubacio je u rikverc i povezao unazad. “Znaš zašto je uletela ona granata iz minobacača, zar ne?” upitao me je. Nakezio mi se, a mi poskočismo i nađosmo se na glavnom putu za logor. “Zeleo je da vas otera od Bong Toa, a vaš glupi poručnik vas je umesto toga uveo pravo u selo.” Još uvek se kezio. “Mora da ga je uzjebalo kada je video gomilu bledolikih kako ulaze onamo.” “Nije više otvarao vatru.” “Nije. Nije želeo da ošteti mesto. Ono treba da ostane u stanju u kojem jeste. Ne verujem da oni koriste tu reč, ali ono treba da ostane neka vrsta spomenika.” Ponovo me je pogledao. “Sramoti.” Iz nekog razloga, mislio sam jedino na pijanog majora na sedištu iza mene, koji je rekao da si odgovoran za ljude koje želiš da zaštitiš. Rensom
reče: “Da li si ulazio u neku od koliba? Da li si video nešto neobično?” “Ulazio sam u kolibu. Video sam nešto neobično.” “Spisak imena?” “Pomislio sam da se o tome radi.” “U redu”, reče Rensom. “Znaš li malo vijetnamskog?” “Malo.” “Jes' primetio nešto oko tih imena?” Nisam mogao da se setim. Vijetnamski sam pokupio po barovima i pijacama, i bio je gotovo u potpunosti oralne prirode. “Njih četvoro je iz porodice Trang. Trang je bio poglavica sela, kao i njegov otac pre njega, i njegov deda pre njega. Trang je imao četiri ćerke. Kada je svaka od njih napunila šest ili sedam godina, on ih je odvodio dole u tu podzemnu prostoriju, vezivao ih lancima za stubove, i silovao. Mnoge od tih koliba imaju skrivene skladišne prostorije, ali Trang mora da je preuredio svoju kada mu se rodila prva ćerka. Najčudnije od svega je to što mislim da su svi u selu znali šta radi. Ne kažem da su smatrali da je to u redu, ali su dozvolili da se događa. Mogli su da se pretvaraju da ne znaju: devojke se nikada nisu žalile, a niko nikada nije čuo nikakve krike. Pretpostavljam da je Trang bio dovoljno dobar poglavar. Kada su devojke napunile šesnaest godina, odlazile su u grad. Slale kući novac, takođe. Možda su i one mislile da je to u redu, ali nekako lično ne verujem u to, a ti?” “Kako ja da znam? Ali imam čoveka u svom vodu, tip iz...” “Mislim da postoji razlika između lične i javne sramote. Između onoga što je prihvaćeno i onoga što nije prihvaćeno. Sa tim Bačelor mora da se suoči kada stigne u Lengli. Neke stvari mogu da se prihvate, sve dok se ne priča o njima.” Pogledao me je postrance dok smo se približavali sevemoj strani logora. Obrisao je lice, a komadići osušenog blata otpadoše mu s obraza. Otkrivena koža izgledala je kao da je crvena, baš kao i njegove oči. “Kako ja gledam na to, to ti je zapravo skroz uopšteno pitanje. A pitanje je: šta je ono što može da se izrazi? Ovo daleko prevazilazi tendenciju ljudi da tolerišu misli, dela, ili ponašanje koje bi inače smatrali neprihvatljivim.” Nikada pre nisam čuo vojnika da govori ovako. Podsetilo me je na stare dane u Berkliju. “Govorim o razlici između onoga što se izražava i onoga što se opisuje”,
reče Rensom. “Mnoga iskustva su nepotvrđena. Religija nam dozvoljava da se bavimo nekim nepotvrđenim stvarima na prihvatljiv način. Ali zamisli — samo zamisli — da si prinuđen da se suočiš sa ekstremnim iskustvom direktno, bez ikakvog prethodnog razmišljanja?” “Već jesam”, rekoh. “А i ti si.” “Ekstremnije od borbe, ekstremnije od užasa. Nešto slično se dogodilo majoru: on je susreo Boga. Postavljeni su mu zahtevi. Morao je da se udalji od uobičajenog, čak i od onakvog kakvim ga je sam definisao.” Rensom mi je objašnjavao kako je Bačelor završio u Logoru Krendal sa lobanjom svoje žene, ali ništa od toga mi nije bilo jasno. “Naučio sam mnoge stvari”, rekao mi je Rensom. Gotovo da je šaptao. “Razmisli, šta je moglo da natera ljude iz sela da se pokupe i napuste ga, kada ih sveta obaveza vezuje za to selo.” “Ne znam odgovor”, rekoh. “Jedna jošjesvetija obaveza, stvorena zaistadaspektakularnim osećajem sramote. Kada zločin suviše velik da bi moglo se živi s njim, sećanje na njega postaje sveto. Postaje sam zločin...” Setio sam se kako me je raspored u podrumu kolibe podsetio na svetlište nekom opscenom božanstvu. “Imamo ovde selo i njegovog poglavicu. Selo zna, ali ne zna šta je poglavica radio. Navikli su da se savetuju s njim i da ga slušaju. Onda — jednog dana, mali dečak nestaje.” Osetio sam udarac srca u grudima. “Маћ dečak. Recimo: tri godine. Dovoljno odrastao da može da priča i da se uvali u nevolju, ali premlad da se brine o sebi. I — puf! — nema ga. Pa, ovo je Vijetnam, zar ne? Okreneš leđa, dete ti odluta, neka životinja ga ščepa. Mogao je da se izgubi u džungli i naleti na protivpešadijsku minu. Čak je neko poput tebe mogao da ga upuca. Mogao je da upadne u zamku i da ga više nikada ne pronađu. Sve je to moguće. “Nekoliko mesed kasnije, to se ponovi. Mama okrene leđa, gde li se klinja deo? Ovaj put ga stvarno potraže, ne samo mama i baka, već svi njihovi prijatelji. Pretraže selo. Seljani pretraže selo, svaki kvadratni metar, a onda urade to isto u pirinčanom polju, a onda pročešljaju šumu. “I pogodi šta se dalje dešava. Ovo je zanimljiv deo. Starica odlazi jedno
jutro da ugrabi vodu sa izvora, i vidi duha. Ova starica je dalji rođak prvog nestalog dečaka, ali duh kojeg ugleda nije dečakov — to je duh ozloglašenog starca iz drugog sela, zapravo pijanca. Zapravo, lokalni nevaljalko. On samo stoji pored izvora sa spojenim rukama, gladan je — to je ono što ovi ljudi znaju o duhovima. Mršavi matori gad želi još. Želi da ga nahrane. Starica vrisne i padne u nesvest. Kada dođe sebi, duha više nema. “I tako starica svima ispriča šta je videla i čitavo selo se uspaniči. Zle sile su na slobodi. I dok trepneš, dve trinaestogodišnje devojke rade u pirinčanom polju, slučajno podignu pogled i opažaju staricu koja je umrla kada su one imale deset godina — nalazi se na samo dva metra od njih. Njena kosa je trakasta i seda, a nokti su joj skoro čitavu stopu dugi. Nekada je bila prijatna mala starica, ali više ne izgleda tako prijatno. Ona je takođe gladna, kao i svi duhovi. One počinju da vrište i da plaču, ali niko drugi ne može da je vidi, i ona prilazi sve bliže i bliže, one pokušavaju da pobegnu, ali jedna od njih pada, a starica joj je u trenutku za vratom poput mačke. I znaš lisuze šta iona Onaprstiju. trlja svoje prljave ruke o lice devojčice koja vrišti, i liže baleradi? sa svojih “Sledeće noći, nestaje još jedan mali dečak. Dva čoveka odlaze da ga potraže oko seoskog nužnika iza kuća, i ugledaju dva duha dole u jami kako pune svoja usta izmetom. Oni odjure nazad u selo, a onda obojica ugledaju pola tuceta duhova oko poglavičine kolibe. Među njima je i sestra jednog koja je umrla za vreme rata sa Francuzima, i dvadesetogodišnja prva žena drugoga koja je umrla od denga groznice. Oni žele da jedu. Jedan od muškaraca vrišti, ne samo zato što vidi svoju mrtvu ženu, koja sada izgleda kao nešto što bismo mi nazvali vampirom, već i zato što je vidi kako ulazi u poglavičinu kolibu ne koristeći vrata. “Ovi ljudi veruju u duhove, Anderhile, oni znaju da duhovi postoje, ali je velika retkost za njih da ih vide za života. A ti ljudi su ti kao psihoanalitičari, ne veruju u slučajnosti. Svaki događaj nešto znači. “Mrtva dvadesetogodišnja žena se vraća kroz zid poglavičine kolibe. Njene ruke su prazne, ali sa njih kapa krv i ona ih liže poput izgladnele mačke. “Bivši muž stoji tamo, upire prstom i bulazni, tako da majke i bake nestalih dečaka počinju polako da izlaze iz svojih koliba. Plaše se onoga šta im se mota po glavama jednako kao i duhova koji tumaraju oko njih. Duhovi
su deo nečega što znaju da postoji, čak iako većina nije videla nijednog do sada. Ono što im se odvija u glavi je novo za njih: novo zato što je do sada bilo prikriveno. “Majke i bake odlaze do poglavičinih vrata i počinju da zavijaju poput pasa. Kada poglavica konačno izađe, oni se provlače pored njega i ruše njegovu kolibu. I znaš šta pronalaze. Pronalaze kraj Bong Toa.” Rensom je još pre pet minuta parkirao džip blizu štaba mog bataljona, i sada se smešio kao da mi je sve objasnio. “Ali šta se dogodilo?” upitah. “Kako si čuo za to?” Slegnuo je ramenima. “Saznali smo za sve ovo tokom ispitivanja. Kada su žene pronašle podzemnu prostoriju, shvatile su da je poglavica primoravao dečake na seks, a potom ih ubijao. Nisu znale šta je radio satelima, ali su znale da je ubijao dečake. Sledeći put kada su Vijetkongovci došli u kurtoaznu posetu, ispričale su vođi kadra sve što su znale. Vijetkongovci su obavili ostalo. Bili su zgađeni —Trang je i njih izdao — izdao je sve ono što je trebalo da predstavlja. Jedan od Vijetkongovaca kojeg smo uhvatili, odveo je poglavicu dole u njegovu podzemnu prostoriju, vezao čoveka za stubove, ispisao imena mrtvih dečaka i Trangovih ćerki po papiru koji je prekrivao zidove, a onda... onda su mu uradili ono što su mu uradili. Verovatno su ga izneli u komadima i pobacali ih u jamu sa izmetom. I narednih meseci, malo po malo, ne odjednom, već polako, svi su napustili selo. Do tog vremena su već verovatno sve vreme viđali duhove. Prekoračili su neku vrstu granice.” “Veruješ li da su stvarno viđali duhove?” upitah ga. “Mislim, da li su to stvarno bili duhovi?” “Ako želiš mišljenje stručnjaka, moraćeš da pitaš majora Bačelora. On ima mnogo toga da ti kaže o duhovima.” Oklevao je za trenutak, a onda se nagnuo da mi otvori vrata. “Ali ako mene pitaš, naravno da jesu.” Izašao sam iz džipa i zatvorio vrata. Rensom me je pogledao kroz prozor džipa. “Malo više pazi na sebe.” “Srećno sa Bruima.” “Brui su fantastični.” Ubacio je u brzinu i naglo krenuo, namotavajući volan da bi okrenuo džip u jednom džinovskom okretu ispred štaba bataljona, pre nego što je ubacio u drugu i odjurio u nepoznatom pravcu.
Dve nedelje kasnije, Leonard Hemnet je uspeo da nagovori luteranskog kapelana da napiše pismo Iskićenom u njegovo ime, a dva dana posle toga već se nalazio u čistoj uniformi i spremao svoju opremu za celovečernji let do Vazduhoplovne baze u Kaliforniji. Odatle je hvatao let za Memfìs, a odatle ga je Armija prijavila za aviončić sa šest putnika do planine Lukaut. Kadatišinom sam ušao u mu Hemnetov šator, onNije je želeo zakopčavao torbu obavijen koju su obezbedili ostali. da pričasvoju o tome gde ide i zašto ide tamo, a umesto da odgovori na moje pitanje o njegovim letovima, samo je otkopčao bočni džep na torbi i dodao mi debelu fasciklu punu avionskih karata. Pregledao sam ih i vratio nazad. “Težak put”, rekoh. “Oda sada pa nadalje, sve je lako”, reče Hemnet. Delovao je kruto i usiljeno dok je vraćao dragocene karte nazad u torbu. Ženino pismo je sada već bilo u dronjcima i jedino gaje lepljiva traka držala u jednom komadu. Zamišljao sam ga kako ga čita, po hiljađiti, dvehiljaditi put, za vreme dugog leta preko Pacifika. “Treba im tvoja pomoć”, rekao sam. “Drago mi je da će je dobiti.” “Tako je.” Hemnet je čekao da ga ostavim nasamo. Zato što mu je torba bila teža, pitao sam ga koliko će da ostane. Više bi voleo da je mogao ponovo da izvadi karte iz torbe, nego da mora direktno da mi odgovori, ali je naterao sebe da prozbori: “Dali su mi sedam dana. Plus vreme za put” “Odlično”, rekoh bez smisla, a onda više nije imalo šta da se kaže, i obojica smo to znali. Hemnet podiže torbu sa svog kreveta i okrenu se prema bez uobičajenih pozdrava i zagrljaja. od ostalih su mu se obratili,vratima ali on izgleda da nije čuo ništa drugo osimNeki sopstvenih misli. Pratio sam ga napolje i stao iza njega na vrućinu. Hemnet je nosio kravatu, i čizme su mu bile besprekomo izglanacane. Već se znojio u svojoj krutoj košulji kaki boje. Izbegavao je moj pogled. Narednog minuta, džip se zaustavio ispred nas. Luteranski kapelan je nadmašio samog sebe. “Zbogom, Leonarde”, rekoh, a Hemnet ubaci torbu pozadi i uđe u džip. Sedeo je uspravno poput kipa. Vojnik koji je vozio džip mu reče nešto dok su odlazili, ali Hemnet nije odgovorio. Kladim se da ništa nije rekao ni stjuardesi, ni vozačima taksija, ni nosačima prtljaga, niti bilo kome drugom
ko je prisustvovao njegovom dugom putu kući.
3 Dan posle onog kojeg je Leonard Hemnet trebalo da se vrati, poručnik Džojs je pozvao Majkla Pula i mene u svoje odaje da nam kaže šta se dogodilo tamo u Tenesiju. Držao je hrpu papira u ruci, i izgledao je istovremeno ljutito i postiđeno. Hemnet se više neće vratiti u vod. Sve je to pomalo smešno. Zapravo, uopšte nije smešno, naravno. Neko će morati da snosi krivicu, takođe. Neko je donosio neodgovorne odluke, i svi ćemo imati sreće ako ne bude bilo istrage. Bili smo najbliži čoveku, zar nismo videli šta se sprema? Ako nismo, zašto nismo? Kako to da nismo osetili šta se čovek sprema da uradi? Pa jesmo, u početku, rekli smo Pul i ja. Ali od tada kao da se navikao. Glupost i nesposobnost se protežu čitavom dužinom naših redova. Imamo čoveka koji je uspeo da pronese poluautomatsko oružje pored obezbeđenja na tri različita aerodroma, da ga unese u sudnicu, i ostvari pretnje koje je izrekao tri meseca ranije, a da ga niko ne zaustavi u tome. Setio sam se torbe koju je Hemnet ubacio nazad u džip; setio sam se kako ju je nerado otvorio da mi pokaže karte. Hemnet nije prošao sa oružjem kroz aerodromsko obezbeđenje. Jednostavno gaje poslao kući, a on 'ladno prošao kroz kontrolu u svojoj čistoj uniformi i sjajnim čizmama. Čim je predstavnik porote izrekao presudu kriv, Hemnet se podigao na noge, izvukao poluautomatski pištolj iz svoje jakne i presudio gospodinu Brusteru koji je sedeo na optuženičkoj klupi. Dok su ljudi vikali, vrištali i skakali u zaklon, dok je sudski policajac pokušavao da izvuče svoj pištolj, Hemnet je ubio svoju ženu i sina. Kada je konačno uspeo da podigne pištolj do svoje glave, oficir iz obezbeđenja ga je već pogodio sa dva metka u grudi. Umro je na operacionom stolu u Luteranskoj bolnici planine Lukaut, i njegova majka je tražila da se njegovi ostaci sahrane na Arlintonskom državnom groblju. Njegova majka. Arlington. Pitam ja vas. Poručnik je to rekao. Njegova majka. Arlington. Pitam ja vas. Vojnik iz Indijanopolisa po imenu E. V Barouz dobio je šeststo dvadeset dolara iz Elajinog fonda kada je poručnika Džojsa ubio komad bombe
trideset i dva dana pre isteka njegove službe. Nakon toga smo ne sumnjajući ništa prebačeni u ruke Herija Biversa, Izgubljenog šefa, najgoreg poručnika na svetu. Vojnik Barouz umro je nedelju dana kasnije u Zmajevoj dolini, zajedno s Tijanom i Kalvinom Hilom, i još mnogim drugima, kada nas je poručnik Bivers uveo pravo u minsko polje, u kom smo proveli četrdeset osam sati pod vatrom između dve grupe severnovijetnamske vojske. Pretpostavljam da je Barouzova majka kući u Inđijanopolisu dobila šeststo dvadeset dolara.
Notes [←1] Usher (Eng.) — neprevodiva igra reči, gde se sprovodnih u bioskopu identično izgovora kao ime porodice — prim.prev.
