Rudarstvo i privreda Srbije i Bosne u srednjem veku Uvod i literatura
Jovan Rajić je u svom poznatom delu ,,Istorija raznih slovenskih naroda, posebice Bugara, Hrvata i Srba“ I-IV; Beĉ, 1774/75. rudarstvu je posvetio malu paţnju. On je negde proĉitao da je Vladislav, sin Stefana Prvovenĉanog, doveo u zemlju ljude koji su bili viĉni ,,u hudoţestvu rukome“ koji su našli srebro i zlato. Vuk Stefanović Karadţić u svojoj studiji ,,O gradovima“ 1827. nije pisao o Novom Brdu i Srebrenici. Poznavanje rudarstva kod Juţnih Slovena dugo je poĉivalo na temeljima koje je pre više od veka postavio Konstantin Jireĉek. To je delo: ,,Trgovaĉki putevi i rudnici Srbije i Bosne u srednjem veku“ Prag; 1879. Nama je dostupno u okviru izdanja ,,Zbor nik nik Konstantina Jiriĉeka“ koje je objavljeno u Beogradu 1959. U tom radu dat je osvrt na rudarstvo u rimsko doba, pregled izvora o rudnicima, mnoštvo podatak a iz dubrovaĉkog arhiva i sl. tako da su pojedinim rudnicima posvećene osnovne monografske skice i postavljena osnova za dalji rad. Iste 1879.
Stojan Novaković je objavio monografiju o jednom rudniku: ,,Novo Brdo i Vranjsko Pomoravlje u istoriji srpskoj XIV i XV veka“ Godišnjica Nikole Ĉupića III. Tek od sredine XX veka javljaju se prilozi, rasprave i monografije o srpskom srednjovekovnom rudarstvu. Najvažnije zbirke izvora: 1967. - Mihajlo Dinić: ,,Iz dubrovaĉkog arhiva“ I-III; Beograd; 1957 – 1967. B eograd; 1962. - Nikola Radojĉić: Zakon o rudnicima despota Stefana Lazarevića“ Beograd; Najvažnije studije:
-
Vladislav Stanić: ,,Staro srpsko rudarstvo i tehnika u Srbiji i Bosni“ Beograd; 1935. Vasilije Simić ,,Istorijski razvoj našeg rudarstva“ I-II Beograd; 1955/62. Za poznavanje rudarske tehnike, prava i ekonomije za vreme turske administracije sa
kraja Xv veka znaĉajan je rad Fehima Spahoa: „Turski rudarski zakoni“ Glasnik Zemaljskog muzeja u Sarajevu; 1913. O nekim rudnicima znamo samo na osnovu beleţaka Pjera Belona: Kratovo u Makediniji i Siderokapsa u Grĉkoj.
-
Sima Ćirković, Desanka Kovaĉević – Kojić, – Kojić, Ruţa Ćuk: ,,Staro srpsko jugoslovensko rudarstvo“ Beograd – Novi Novi Sad; 2002.
Antičko nasledje
Podruĉje Srbije u rimskom periodu je bilo podeljeno na tri provincije: Gornju Meziju, Panoniju i Dalmaciju. Balkansi rudnici su pripadali rudnicima Gornje Mezije. Nalazili su se u
slivovima Toplice, Binaĉke Morave i Juţne Morave. Tu se sa vadili gvoţĊe, bakar i ţiva. Centar svih balkanskih rudnika se nalazio u Ulpijani. Šumadijski rudnici su pripadali Gornjoj Meziji. Nalazili su se na prostoru Kosmaja, Avale i Rudnika Gornjomezijskoj oblasti pripadala su i
podruĉja u dolini Peka i Timoka: Majdanpek, Kuĉina i Vitkovica. Panonski Panons ki rudnici prostirali su se juţno od Save. Iz njih je vaĊeno zlato, srebro i gvoţĊe. Dalmatinski rudnici su bili koncentrisani u tri oblasti: zapadnoj, istoĉnoj i srednjoj Bosni.
Sasi
Sasi su u Srbiju doneli novu orjentaciju u traţenju plemenitih metala: srebro, bakar, olovo. Donose novine u otvaranju rudnika, kopanju i vaĊenju ruda, topljenju i preĉišćavanju. Sa njihovim dolaskom uspostavlja se: - nova organizacija rada - nova rudarska terminologija - regulisanje pravnih odnosa i - gradsko uredjenje njihovih naselja. U srpskim dokumentima nazivaju se Sas, Sasin, zbirno: Sasi; a u latinskim i italijanskim: Alemani, Alamani, Tevtonci ili Tedeši. Najstariji soj Sasa bio je etniĉki ĉist, ali u prvoj polovini
XIV veka, etnonim Sas je mogao biti samo nadimak ili pokazatelj porekla. Prerastao je u liĉno ime. U Deĉanskim hrisovuljama se pored imena Sasi, javljaju i imena Altoman?, Balduvin? i Šleman?. Niz prezimena saĉuvanih do danas ima sasku osnovu. Posle Trogira i Splita, Mongoli su napali na Dubrovnik, opustošili Kotor,_____ i Drivast. Prema spomeniku iz 1242. godine oni su prošli kroz Srbiju. Geza II (1141 – 1162) je u zemlju pozvao Flamance i Sase. Dao im je velike privilegije i naselio ih je u Smiškoj ţupaniji (Slovaĉka) i Transilvaniji. Andeanum – Ugarski kralj Andrija II (1205 – 1235) je 1224. godine izdao povelju Andeanum, kojom je potvrdio samoupravne povlastice Sasa u juţnoj Transilvaniji. UtvrĊene su granice zemlje Sasa, izvršena je njena podela na stolice, koje su potĉinjene ţupanu, grofu u Sibinju. Davali su 500 maraka u srebru i uĉestvovali u vojnim pohodima. PotvrĊeno je pravo izbora lokalne vlasti i povlastice u neplaćanju carina. Jezik balkanskih rudara – On ima razvojne faze, njegovo ishodište je u dijalektu Sasa. Središnu razvojnu fazu u kom dominira srpski jezik i prevodnu fazu, kada je turska administracija prevodila i prilagoĊavala propise rudarskog prava. Tehniĉka terminologija nemaĉkog porekla: - ceh – rudnik - ort – mesto na kome rudar radi - šur – istraţni rudni kop - farnanje – kretanje u rudniku, prolaţenje kroz rov radi prenošenja tereta - mardţanin ili maršanin da ga jebem – meĊa - šihta – smena (6 sati) Terminologija koja se odnosi na osoblje: - hutman – predstavnik rudarske druţine - gvark – ĉlan rudarske druţine koja organizuje i finansira rudarsku ekspediciju - urbarar – ĉinovnik koji je davao koncesiju za eksploataciju, sakupljao urbar i u
uĉestvovao u merenju rudnog kopa (Urbar je daţbina koja se daje drţavi u toku
rudarske eksploatacije.) Termini slovenskog porekla: - vetar – otvor za dovoĊenje vazduha u rudnik - laz – dozvoljeno kretanje kroz tuĊi rov - uzbijanje – zapoĉeti traganje za rudnom ţicom ili obnoviti rad na napuštenom mestu - venĉanje – dobijanje rudarske koncesije - rupnici – rudari (od reĉi rupa)
Sudovi – U parnicama u kojima su stranke pripadale razliĉitim grupama, kralj Milutin je propisao da polovina predstavnika treba da bude sastavljena od Srba, tj od kraljevih podanika; a
polovina od pripadnika one grupe ,,inoveraca” iz koje je drugi parniĉar. Dakle, Milutin je uveo mešoviti sud za rešavanje sporova izmeĊu svojih podanika i stranaca (Dubrovĉana i Sasa). On je obezbedio poštovanje sudske autonomije Dubrovĉana i Sasa, te je potvrdio da je u srednjem veku bilo rašireno shavatanje da za svakog pojedinca bez obzira gde se nalazi vaţi pravo one zajednice kojoj pripada. Gradsko veće i urbari – Sasi su kao i Dubrovĉani predstavljali posebnu pravnu
kategoriju. Uticaj Sasa se jasno moţe uoĉiti na ureĊenju nekih gradova na ureĊenju nekih gradova u srednjovekovnoj Srbiji i Bosni. Sasko gradsko ureĊenje imali su: Brskovo, Novo Brdo, Srebrnica, Vojna itd. Sva ova naselja imali su veće od 12 ĉlanova, zvanih purgari, još se susreću pod imenom graĊani – citadini, oficiales. Gradsko veće po rudarskim centrima ĉinili su vojvoda, knez i 12 purgara, koji su upravljali upravnu i sudsku vlast. Purgari su imali svoje pristave (sluge), koji su izvršavali njihova razliĉita nareĊenja, hapsili, vršili zaplenu dobara.
Gradsko veće je odluĉivalo o cenama i reţimu prodaje na trgu, a delilo je i izvesne prihode od globa. Sistem uprave nasleĊen od Sasa, proširio se ne samo na rudarska već i na ostala gradska naselja. Dušanov zakonik – ĉlan 123. zabranjuje Sasima da stiĉu imovinsko pravo na zemlju
koju su raskrĉili radi rudarske proizvodnje. Ostavlja im pravo da seku šume zarad potrebe za drvetom u rudarstvu, ali krĉevina mora ostati slobodna radi nove šume. Smrtna kazna za nelegalno kovanje novca verovatno je sišla u Srbiju sa severa i to preko zasebnih prava saskih rudara. Kasnije car Dušan ĉlanom 169. to je proširio i na obavljanje zlatarskog zanata u selima. Brskovo
Dugo se smatralo da prvi pomen Brskova potiĉe iz ugovora kralja Uroša I i Dubrovĉana koji se datira 23. avgusta 1254. MeĊutim, u hrisovulji kralja Uroša I manastiru Sv. Hronologija:
Bogorodice u Stonu iz 1243/53 (u svesci mi pise 1343/53 ali nema smisla... proveriti) spominje se Brskovo. Sledeći pomen je u povelji kralja Uroša I u kojoj se beleţi da granica zahumske
episkopije na brdu Smreĉniku kod Brskova ide ,,uz brdo nad Sase.“ Saĉuvanja je i odluka gradskog veća u Kotoru od 22 avgusta 1243. u kojoj se spominje Brskovo. Lokacija: Opšte privhvaćena teorija o poloţaju Brskova je ona koju je izneo Ljubomir Kovaĉević: da se Brskovo nalazi na gornjem toku reke Tare kod Mojkovca. U Novije vreme istraţivaĉi se vraćaju tezi Konstantina Jiriĉeka da je Brskovo leţalo na gornjem toku Lima odnosno na slivu Rzave u Lim. Vladimir Ćorović se suprostavio teorijama Gregora Ĉremošnika, navodeći da u našim krajevima ima više mesta sa osnovom Brsk, Brs (Brskut u Crnoj Gori). Uređenje: Brskovo je dobilo ureĊenje po ugledu na ono koje su Sasi doneli iz otadţbine – to je prva saska opština koja je uţivala autonomiju. Brskovo je imalo kneza, sveštenika i autonomno sudstvo. Sasi su kao graĊani Brskova upravljali gradom. Knez Brskova 1280/2 nazivao se frojberger (u srpskim izvorima prebegar). Zabeleţena su i imena sveštenika: Konrad, Henrih Nemac, dominikanac Herman Klojbl, Ćimu Bolizla i zet Pavle. Ugledna liĉnost u Brskovu bio je Hajnc de Biberanis koji je 1285. sagradio kapelu posvećenu Bogorodici i predao je na upravu dubrovaĉkim dominikancima. To je prva katoliĉka parohija u srednjovekovnoj Srbiji. Eksploatacija i putevi: Od 1278. Dubrovĉani imaju pravo da postave stalnog konzula u
Brskovu. Istaknutu ulogu igraju ĉlanovi dubrovaĉkih porodica: Vuĉetić, Menĉetić, Sokolić?; od
kotorskih: Toma, Vuĉa, Drago. Karavani su iz Dubrovnika išli nikšićkim, a iz Kotora zetskim putem. Oba puta su se sastajala u Onogoštu, a zatim su išli na istok pravcem: Moraĉa – Kolašin – Brskovo. Iz Kotora je vodio još jedan put preko Ribnice – Moraĉe – Brskovo. Kovnice novca: Brskovski srebrni dinar ili groš pominje se 1276. godine u doba kralja Dragutina. U dokumentima 1281/2/3. pominju se tri vrste brskovskog dinara: - sa zastavom - sa krstom i ljiljanom
-
sa maĉem
Dante Aligjeri u Božanstvenoj komediji navodi: Onaj iz Raške koji slabo primenjuje kalup mletački – jedni smatraju da je Dante prikazao srpskog kralja kao falsifikatora, a drugi da
je podraţavao mletaĉki kalup u kovanju sopstvenog novca. Uoĉena je tipološka sliĉnost srpskog novca sa matapanom. On (matapan) se poĉeo kovati za vreme Enrika Dondole 1202. Za vreme Dragutina 1280, srpski novac se pominje u Veneciji.
Mletaĉko Veliko veće je donelo odluku o zabrani korišćenja brskovskog novca u plateţne svrhe. MeĊutim, u tom periodu je brskovski novac korišten na obalama Jadrana i u Dubrovniku. Vremenom se udaljuje od mletaĉkog po teţini mada je procenat srebra ostao isti. Sve do dvadesetih godina XIV veka srpski novac je zabranjen u Veneciji.
Kopaonički rudnički basen
Na podruĉju Kosova bila su dva rudonosna podruĉja u srednjem veku: kopaoniĉko, koje zastupa Trepĉa sa manjim rudnicima; i novobrdsk om, sa glavnim centrima u Novom Brdu i Janjevu. Kopaoniĉka oblast bila je jedna od najbogatijih rudarskih podruĉja srednjovekovne Srbije, Kopaonik je planinski masiv izmeĊu reka: Jošanice, Ibra, Sitnice, Labe, Banjske, Toplice, Blatašnice i Rasine. Pruţa se u pravcu od severo – zapada ka jugoistoku oko 75km, dostiţući širinu u srednjem delo od oko 40km. Planina je rašĉlanjena dolinama, a izmeĊu vrhova se nalaze prevoji. Na Kopaoniku je do sada rekogniscirano oko 12000 starih rudarskih radova i najmanje 215. topionica. Ime Kopaonika (prvobitno Kopalnik od kopati), prvi put se spominje u povelji iz
XII veka, što dokazuje da su Sloveni u ranom srednjem veku vadili rude na ovom podruĉju. Trepča Nalazila se na juţnim obroncima Kopaonika. Kao katoliĉka parohija prvi put se spominje 1303. u pismu pape Benedikta IX barskom arhiepiskopu Marinu. Papa je dao nadbiskupu
ovlašćenje da se brine o disciplini i ţivotu klera, ne samo u podruĉnim dijecezama, veĉ i u zemljama kralja Milutina, njegovog brata Dragutina, majke im Jelene, kao i na teritoriji
vizantijskog cara Andronika II. Iz pisma se doznaje da su tada postojale katoliĉke parohije u rudnicima Brskovo, Rudnik, Trepĉa, Rogozna i Janjevo. To je ujedno potvrda teori je o razvoju rudarstva poĉetkom XIV veka. Postojale su dve crkva: crkva Svete Marije na Starom trgu i crkva Svetog Petra.
Vasilije Simić smatra da je rudarstvo u Trepĉi znatno starije i da se tu verovatno radilo još u XII veku, pre dolaska Sasa u naše kr ajeve. Rudnilk i naselje Trepĉa nastali su zahvaljujući aktivnosti nemaĉkih rudara Sasa, a potom i trgovaca iz Primorja, posebno Dubrovĉana i Kotorana. Jedan putnik beleţi 1308. da kralj Milutin ima ukupno 7 rudnika srebra.
Trepĉa pripada prvoj grupi pr iloga koje kralj Milutin dodeljuje Banjskoj. Iako za ovo mesto, na desnoj obali Ibra, nisu date zasebne meĊe, u Svetostefanskoj hrisovulji pominju se toponimi: planina nad Sasima trepčanskim; saška reka; stare rupe; Labski put ; Mažići, a koji su vezani za rudarsko naselje i rudnik Trepĉu. Terenska istraţivanja pokazuju da su se rudarski
radovi nalazili na površini dugoj 9km, a širokoj 3km. Ĉuveni trgovac iz poznate patricijske porodice u Dubrovniku, Marko Lukarević išao je u Trepĉu, aprila 1313. iznajmivši dva konja od jednog Vlaha. Od tog vremena broj podataka o Trepĉi stalno raste, da bi u prvoj polovini XV veka dostigao svoj maksimum. Ovaj rudnik bio je poznat po velikoj koncentraciji rude na izvanredno malom prostoru i
zbog toga je privlaĉio paţnju trgovaca. Trepĉa je bila bogata srebrom, olovom, zlatom i gvoţĊem. Knez je bio glavni predstavnik vlasti u Trepĉi za vreme kraljevine i carstva. U poĉetku je to obiĉno bio Sas, a potom Dubrovĉanin. Kasnije se javlja kefalija (capitaneus) koji je bio prisutan sve dok Turci nisu zaposeli oblast Brankovića. Mihajlo Dinić smatra je iz Trepĉe potiĉe 1880 litara srebra koje je 1395. poslato na ĉuvanje u Dubrovnik. U doba rasparĉavanja poseda Vuka Brankovića, Trepĉa je ipak ostala u domenu njegove supruge, gospoĊe Mare i njenih sinova. Poĉetkom XV veka Mara Branković sa sinovima izdaje povelju Dubrovĉanima o trgovini. Godine 1405. izdaje pod zakup carinu i kovnicu u Trepĉi i rešava sporove sa trgovcima. Prisustvo zlatara neosporno svedoĉi o kovanju novca.
Trepĉa je došla pod vlast Turaka znatno ranije u odnosu na konaĉan pad despotovine. Turski ĉinovnici se spominju u Trepĉi već 1410. Vesti o Trepĉi iz 1436. godine govore da je turski sklav vršio pritisak na dubrovaĉke trgovce i zadrţavao srebro. Turci su imali u Trepĉi svoje naselje (Triepya Turcha) i kovnicu novca od 1438. Godine 1450 je zabeleţeno da je u Trepĉi na mestu kefalije bio Vu.... Od dubrovaĉke vlastele u Trepĉi su boravili: Menĉetići, Sorge, Bobaljevići, Prodanovići, Sorkoĉevići. Uticajna liĉnost u ovom mestu bio je Oliver Golemović, brat vojvode ĐorĊa Golemovića. Oliver je kasnije postao kefalija u Prištini. Od domaće vlastele poticali su Rodopi, ĉiji uspon poĉinje 1402 godine ,,kada jedan Rodop“ pomaţe ĐurĊu Brankoviću pri begstvu iz tamnice u Carigradu.
U Trepĉu je bilo preneseno telo kralja Milutina oko 1450. iz Banjske, odakle je prenet u Sofiju, zbog opasnosti od Turaka.
Rogozna Prema Predanju: slava kopaoničkih rudnika je nad Rogoznom To je planina koja se nalazi izmeĊu Kosovske Mitrovice i Novog Pazara. Prostire se 10-
12 km jugozapadno od Novog Pazara. Pruţa se u pravcu jugozapad – severoistok duţinom od oko 20km. Smeštena je u trouglu koji saĉinjavaju reka Raška i gornji i donji tok Ibra. Obrasla je gustim šumama. Preko nje je prolazio stari karavanski put koji je povezivao Bosnu sa Skopljem i Carigradom.
Pominje se u pismu Benedikta IX iz 1303. kao sedište katoliĉke parohije de.... Rogoznu sa Rudinama je kralj Milutin dodelio istoimenom vlastelinstvu.
Srevronosno olovo iz kojeg se dobijalo i zlato vaĊeno je na mnogim mestima na Rogozni.
Veliki broj toponima svedoĉi o rudarstvu na ovom prostoru: Plakaonica, Zlatni kamen, Zlatna glava, Zlatare, Ţeţnica... Podaci iz dubrovaĉkog arhiva otkrivaju da je tu postojalo naselje sa organizovanom upravom i knezom u kome su lokalni majstori razvili visoku zanatsku tehniku luksuzne obrade
srebra i odrţavali ţive poslovne (kreditne) veze sa Dubrovĉanima. Prema popisu it 1571. godine rudarsko podruĉje Rogozne, nalazilo se u sklopu nahije Ţeţni(?) Koporić
Rudarsko naselje Koporić je locirano na juţnoj strani Kopaonika, u gornjem delu Topliĉke doline. Nalazi se na nadmorskoj visini od 900., na sastavcima reĉica Podgore i Mušinog dola. Prvi put se spominje u Svetostefanskoj hrisovulji kojom je ovo selo dodeljeno vlastelinstvu Sv. Stefana u Banjskoj.
Iz 1346. potiĉe dokumentovan podatak o Koporiću kao sedištu dubrovaĉko – saske kolonije sa katoliĉkom crkvom. Glavni proizvod Koporića bilo je srebronosno olovo. Sredinom XIV veka u Koporiću je bila znaĉajna naseobina Sasa, Dubrovĉana i Kotorana. Posle Brskova (1276) Rudnika (1292) i Novog Brda (1350), Koporić ke ĉetvrti rudarski centar u kom je kovan novac.
Nakon smrti cara Uroša 1371. godine ne postoje podaci o sudbini rudnika u narednih dvadeset godina. Izvesno je da su Musići zagospodarili nekim delovima Kopaonika u ovom periodu, a verovatno i Koporićima. Kneginja Milica sa svojim sinovima Stefanom i Vukom dala je koporitski trg manastiru
Sv. Pantelejmona u Sv. Gori. Koporići su, u meĊuvremenu prerasli u trg. Koporići se spominju 1414. i 1424. godine kao sedišta dubrovaĉko – saske kolonije. Plana
U IV veku Plana, na desnoj obali Ibra prema ušću Studenice, bila je znaĉajni rudarski centar. Prvi put se spominje 1346. godine u vezi sa dubrovaĉkom kolonijom i katoliĉkom crkvom. U Plani je postojala kovnica novca. Na ovom prostoru verifikovano je 20% svih rudarskih radova na Kopaoniku i 27% svih topionica. Dobijalo se zlato u prahu, srebro: obiĉno i glamsko, olovo, bakar i gvoţĊe. Da bi se
moglo ispirati zlato iz nanosa i rudišta bilo je izgraĊeno i izvanredno veliko hidrotehniĉko postrojenje dugo preko 50km, po rezultatima Vasilija Simića. Pola od toga su cevovodi za ĉiju je izgradnju upotrebljeno oko 3000 grnĉarskih cevi od 40cm. Novo Brdo
Novo Brdo je srednjovekovni grad rudarskog tipa sa trgom i tvrĊavom. Grad je imao dve kapije za ulaz i jednu kapiju za izlaz. To je najmnogoljudniji grad na Balkanu? Tu se nalazi
najbrojnija dubrovaĉka trgovaĉka kolonija. Za despota ĐurĊa to je glavni grad domovine; za Dubrovĉane veliki i slavni trg; za Osmanlije ,,majka svih gradova.“ Prvi put ga je osvojio rumelijski beglerbeg Šahabedin 27. juna 1441. godine. Rudnik se nalazi 20km istoĉno od Prištine kraj novobrdske reke. Na 13 km od Novog Brda nalazio se Prilepac – srednjovekovno naselje sa utvrĊenjem koje je nadgledalo prilaz
Novom Brdu. UtvrĊenje Prizrenac sa obliţnjim naseljem i trgom se nalazilo na 12 km jugozapadno od Novog Brda.
Glama predstavlja mešavinu zlata i srebra u rudi u razlilĉitim proporcijama koja se odrţava i posle topljenja, sve do posebbnog razdvajanja kiselinom. Despot Stefan je 1405, a despot ĐuraĊ 1428. potvrdio dubrovaĉkim trgovcima povlastice. U doba despota ĐurĊa kao glavni problem srpske ekonomije se javljaju prezaduţenost i visoke kamate. Zbog toga je on uveo mešovitu porotu (polovinu porotnika su davali Dubrovĉani, a polovinu lokalno stanovništvo) pri trgovaĉkom sudu. Ranije su se trgovaĉki sporovi rešavali iskljuĉivo na osnovu zakona. Duţnici se ne mogu zatvoriti i njihov posed se moţe prodati nakon godinu dana?!? Pravni ţivot je bio regulisan zakonom Novog Brda. Kao organ vlasti javlja se vojvoda. On je u prvom redu bio vojskovoĊa, ali je njegovo izdrţavanje vilo jedno od glavnih obaveza grada. On je dobijao trećinu daţbina na vino, daţbine u naturi od zanatlija na trgu (po jednu svitu od šnajdera na Uskrs, cipele od šustera za Boţić, rukavice od koţuhara i potkovice od potkivaĉa. Dobijao je i deo od isplaćenih globa. Knez (comes) nalati se na ĉelu grada i predstavnik je lokalne vlasti. U novom Brdu je postajalo gradsko veće – organ vlasti koji je imao upravnu is sudsku funkciju, a koji su ĉinili: vojvoda, knez i purgari (12).
Podrinjski rudnici -
Podrinjski rudarski bazen
rudarstvo razvijeno još u rimsko doba Sasi su iz Rudnika pod Šturcem prešli u srpski deo Podrinja
Trešnjica
-
u blizini reke Treĉnjice, desne pritoke Drine 1312/1313. godine se pominje u dubrovaĉkoj arhivskoj graĊi
Lipnik
- 1319. godine se spominje u izvorima - 1346. godine je dokumentovana katoliĉka parohija - brojni su ostaci starog rudarstva Crnča
-
1367. godine se pominju Dubrovĉani koji ţive u Crnĉi Sasi, crkva svete Marije srebro i bakar najveći uspon 40-ih godina XV veka
Bohorina
- podatak iz 1415. godine o radu rudnika - uspon posle obnove Despotovine - naselje rudara, topioniĉara i trgovaca Krupanj
-
dokumentovan pomen iz 1417. godine
dubrovaĉka kolonija je najbrojnija 1449. godine
Zajača
- poĉela je sa radom posle Krupnja
-
uspon posle obnove Despotovine sudske komisije (1445. godine 26; 1446. godine 39 komisija)
Srebrnica
U sklopu decenijskog ratovanja sa Bosnom, kralj Ţigmund je 1410. godine zauzeo Srebrnicu zajedno sa drugim delovima severoistoĉne Bosne. Srebrenica se poslednji put nalazila u ugarskim rukama maja 1411. godine, a prvi put u sastavu Despotovine 1413. godine. Predaja je najverovatnije povezana sa dva sabora u Budimu 1411/12. godine i u vezi sa srpsko – ugarskim pregovorima, kada je despot Stefan dobio još i posede Satmar, Nemci, NaĊ itd. U srpskim rukama je do 20. januara 1458, a u bosanskim do 1. aprila 1462. Od doba Tvrtka I do dolaska u Despotov posed, vrednost regalnih prava je skoĉila 7,5 puta. U vreme najvećeg uspona imala je
3.500 stanovnika. Zanimljivo je da je prvo nastala varoš, pa tek onda tvrĊava Srebrnik. Karavani Kramar ili primićur (primus in cera – prvi na spisku) je starešina ponosnika, voĊa
organizovane karavanske formacije. Njegova uloga i obaveze su da obezbedi naoruţanje i platu za prenos robe (primućurina). Reĉ kramar je germanskog porekla (selo Kramar kod Konjica), dok je izraz promićur došla iz latinske sredine. On je jahao na ĉelu, na najboljem konju, dok su ostali bili povezani ularom za repove ili samare. Od oruţja nose luk, strelu štit i maĉ. On je sklapao ugovor sa Dubrovĉanima. Liĉno je okupljao ponosnike. Starao se da obezbedi odgovarajući broj konja. Polovinu novca je dobijao unapred, a drugu polovinu poizvršenju posla. Preuzimao je punu odgovornost za robu koja bi nestala njegovom krivicom (vatra, voda,
nedovoljan nadzor), izuzimajući nasilje velikaša i ratne periode. Plata za prenos je najĉešće odreĊivana po tovaru, a zavisila je još od udaljenosti mesta, godišnjeg doba, vrste robe, sigurnosti na putevima i ugleda kramara.
Malo je bilo karavana sa više od 50 konja. Uglavnom se broj konja kretao izmeĊu 1-10 ili 10-20. Capitaneus turmae – je Dubrovĉanin koji prati karavan. Karavanska trgovina je pod
nadzorom drţavnih vlasti. Predstavnik Dubrovĉana u karavanu polagao je zakletvu, imao je pravo izricanja novĉanih kazni, a ĉesto je nosio povelje kao dokazno sredstvvo. U vreme cara Dušana nije bio dozvoljen transport oruţja. Kretanje karavana – samo
danju, šatori. Stan (albergo), konaĉište, dom, kuća za odmor i noćenje putnika i za smeštaj njihovih konja i robe. Ĉinio ga je kompleks zgrada sa štalama za konje i odlaganje bisaga. Stanjanin (albergar) – Onaj koji je drţao stan i brinuo za smeštaj putnika, robe i konja. Etapno kretanje – Karavani se kreću do odreĊenih mesta gde se unajmljuju drugi ponosnici, odnosno gde se formiraju novi karavani. Granica do koje idu je dolina Lima, gornja
Drina do Višegrada, a u Bosni: Boraĉ, vrh Bosne, Olovo. Prve karavanske stanice su: Brskovo, Prijepolje (1343); manastiri u Polimlju (Mileševa i Sv. Petar u Bijelom Polju), Komorane i Breza. Putevi iz Dubrovnika za Polimlje: - Via Drinae ili via Bosnae - Via Ieserae via Anagastae
Saobraćaj u srednjovekovnoj Srbiji
U srednjem veku saobraćaj se odvijao ko pnenim (karavanski i kolski) i vodenim (morem i rekama) putem. Vrste puteva: ceste (glavni put koji je pripadao glavnoj putnoj mreţi) i putevi ( put lokalnog karaktera). Širina puteva: Velike ceste su bile široke izmeĊu 3.5 i 4.2 metra. U Vizantiji velike ceste su široke 8 stopa tj. 2,7 metara. Dubrovaĉke: 2,1 i 1,4 metra (zbog planinskog terena). Prelazi na rekama: U srpskim srednjovekovnim poveljama, brod predstavlja
mesto gde se prelazi reka. GraĊeni su drveni i kameni mostovi. Saobraćajno sredstvo na putevima: konj, mazga, magarac, kamila, vo, bivo. Postojale su dve vrste kola: dvokolice
(kolesnik) i kola na ĉetiri toĉka. Kuriri (listonoše i knjigonoše). Na bezbednost puteva se odnosi 157. ĉlan Dušanovog zakonika. Saobraćaj na vodenim putevima je vezan za primorske i gradove na velikim rekama. Dubrovnik je pomorski centar – saobraćaj ka Balkanu i Sredozemlju. Brodovi su plovili za Budvu, Bar, Kotor, Ulcinj i Sv. SrĊ, odakle je roba pretovarana u karavane. Na ušću Neretve se nalazilo pristanište gde su bili ukotvljeni brodovi iz ĉitave Dalmacije i sa italijanske obale. U unutrašnjost Srbije se ulazilo preko ušća Bojane, Drima, Devola, Vojuše itd. Reĉni tokovi su delimiĉno korišćeni (Neretva od Drijeva; Bojana od Sv. SrĊa). Reke u unutrašnjosti Srbije su nepodesne za plovidbu zbog brzaka. Glavni putevi: - Put iz Dubrovnika u dolinu Drine i potom na Carigradski drum (via Drinae ili via Bosnae ili via Gozae ili via Trebignae). - Put Slano – Ljubinje – Stolac (izmeĊu Dubrovnika i ušća Neretve postojao je put koji je
išao iz Slanog u Primorju, preko Zavale za Ljubinje, Stolac i odatle preko Nevasinja za Srbiju ili preko Blagoja za Bosnu. - Put od ušća Neretve za Bosnu i dolinu reke Save (Neretljanski put dolinom reke Neretve preko Ivan planine predstavlja vezu Bosne sa Jadranskom moru, - Zetski put – putevi koji su kretali od Zetskog primorja u unutrašnjosti Srbije, uglavnom
od Kotora do ušća Drima. To je snop puteva koji se delio na grupu puteva koji su vodili u predeo Ribnice (Podgoricu), pa su se odatle raĉvali prema severu u dolinu reke Zete i dolinu Lima. Kreću iz Kotora, Bora i Budve. - Put iz Prizrena u unutrašnjost zemlje - Put iz Albanskog primorja u unutrašnjost zemlje - Put Beograd – Niš – Sofija – Carigrad i Niš – Skoplje – Solun - Put Beograd – Rudnik – dolina Ibra – Skoplje Trgovačka društva U zapadnoj i srednjoj Evropi poznog srednjeg veka trgovci su sklapali društva da bi
objedinili finansijska sredstva. Zahvaljujući dubrovaĉkom statutu iz 1272. najbolje nam je poznat rad društava u Dubrovniku. Društvo su ĉinila dva ĉlana: socius stans – onaj koji ulaţe kapital; socius tractans – onaj koji trguje. Po završenom poslu je prvom ĉlanu vraćan uloţeni kapital, a zatim su eventualna zarada ili šteta deljene srazmerno. Prilikom sklapanja društva, taĉno je odreĊivan kraj u kojem će se raditi: Srbija Bosna ili pojedini gradovi (Rudnik, Srebrenica, Smederevo itd.) Neka društva su obrazovana samo radi jednog poslovanja, a većina je porazumevala taĉno odreĊen vremenski period. U društvima su
ulagani novac, roba ili rad. Najĉešće je kapital bio od 200 do 1000 dukata. O c elokupnom radu su voĊene knjige. Carine
Carine su glavni prihod od trgovine u srednjem veku. Posle prihoda od daţbine lokalnog stanovništva, carine su bila osnova za popunjavanje vladareve blagajne. Carinski sitem je izgraĊen na prelazu iz XIII na XIV vek i kao takav je ostao do Turaka. Prihvaćeno je mišljenje Konstantina Jiriĉeka da je carina iznosila jednu desetinu od vrednosti robe. Ona se nije naplaćivala na granicama, već na trgovima i to samo na prodatu robu. Veći centri (Novo Brdo, Srebrenica) imali su posebne zgrade u kojima se to obavljalo.
Postojale su i tranzitne carine koje su Dubrovĉani ili lokalni trgovciplaćali na robu koju uvoze ili izvoze iz Srbije preko teritorija drugih zemalja. Od kraja XIII veka srpski vladari su izdavali carine u zakup. Vladar je obiĉno ugovorenu
sumu dobijao u napred ili u ratama. To se isplaćivalo u novcu ili srebru. MeĊutim, na trgovima su zakupci carina najĉešće uzimali robu. Carinici su zakupci carina, naroĉito dubrovaĉki trgovci, ugledni ĉlanovi dubrovaĉkih kolonija, ali i imućni ljudi koji su mogli da isplate sumu unapred. Oni su na trgovima kontrolisali trgovce i karavane, pazeći da ne izbegnu plaćane carina. Obavljali su vladareva nareĊenja oko uvoda novih carina ili povećanja carinskih stopa. Posao oko ubiranja carina obavljali su ,,momci cariniĉki.“ Postojao je peĉat cariniĉki koji se stavljao na proizvode kao potvrda o plaćenoj carini, kao i beleg cariniĉki – carinska knjiga. Trgovina
Do 1417. najvaţniji izvozni proizvodi Srbije su: - jagnjeća i goveĊa koţa – nepreraĊena ili štavljena -
loj, mast, vuna i sir krzna – vukova, lisica jelena zeĉeva vosak i med
odreĊeni materijali za bojenje tkanine koje su nastale kao proizvod kućne delatnosti
Sa usponom rudarstva glavni izvozni proizvodi postaju srebro i zlato. Tkanine ( panni
ili drapi u dubrovaĉkim izvorima) – je jedan od najvaţnijih uvoznih artikala. Donosili su ih Dubrovĉani, Mleĉani i trgovci iz zetskih gradova. I u Srbiji su tkanine proizvodili u okviru domaće radinosti od vune, lana i konoplje. Od vune su pravljeni pokrivaĉi, klašnje (grubo vuneno suknjo za izradu muških odela), ogrtaĉi i tkanine za ţensku odeću – sklavine i raše u dubrovaĉkim izvorima. Sirova svila se proizvodila na posedima Deĉana i Sv. ArhanĊela, te se u vidu ĉaura i svilenih niti, preko Dubrovnika izvozila u Veneciju. Tkanine od skupocene svile su uvoţene iz Persije, Sirije, prednje Azije i Vizantije. Uvozi se brokat, damast i velur protkan zlatnim nitima. U Engleskoj, Francuskoj, Italiji i Holandiji proizvodile su se najfinije vunene tkanine koje dospevaju u Srbiju.
U doba kralja Vladislava spominje se skrlet – tkanina tamno crvene boje, uvozi se francusko sukno iz Arsa, Montrea; italijansko iz Verone i flandrijsko iz Ipra. Dubrovĉani su tkanine uglavnom nabavljali u Veneciji koja je predstavljala skladište za tkanine iz zapadnih
zemalja. Dvadesetih godina XV veka, poĉela je manufakturna proizvodnja tkanina u Dubrovniku. Vino – najotmenije piće srednjeg veka. Trgovina vinom je u gradovima bila zakonski ureĊenje i štitila je domaće vino. Gradovi na primorju su vodili strog nadzor nad proizvodnjom i prodajom
vina. Vino se iz primorja prenosilo u jarećim mešinama, a ĉuvalo se u baĉvama. Najpoznatije vrste su: trebinjsko i malvasije. Strogo je bilo zabranjeno mešanje vina i vode. Ulje – Iz
primorskih gradova ulje se izvozilo samo uz odgovarajuću dozvolu. Prevozilo se karavanima u mešinama. Dubrovĉani su udarali peĉat Sv. Vlaha na sve sudove sa uljem namenjene izvozu. Maslinovo ulje je bilo skupo. Ipak, u srednjem veku najviše se koristila svinjska mast. So – Jedan
od najvaţnijih prehrambenih proizvoda. Dobija se tako što se morska voda na odreĊenim mestima - tzv. gumnima solskim izdvaja isparenjem. To je monopolski proizvod. Od Neretve do Bojane prodavala se u ĉetiri mesta: Drivast; Sv. SrĊ; Kotor i Dubrovnik. Na prostoru Zete postojale su brojne solane, obiĉno u vlasništvu velikaša, manastira i episkopija. Srpski vladari su imali specijalna prava u ovoj grani trgovine, pre svega u Kotoru, gde su zajedno sa opštinama imali monopol. Srpski vladar je imao specijalno pravo i u Dubrovniku. Osnovna mera
za so je spud ili kabao. Posle Dušanovih osvajanja Srbija ima solane u Albaniji i Grĉkoj. Od kraja XIV veka so stiţe iz Vlaške i Ugarske. Glavna skladišta soli su tada u Slankamenu, Mitrovici i Kovinu. Lekovi – Nabavljaju
se u Italiji. ĉesto su bili od biljaka orijentalnog porekla. Spravljanje i upotreba lekova zavisi od nivoa leĉenja i medicinskog znanja. Hilandarski medicinski zbornik iz XVI veka, sadrţi opise 145 vrsta lekova. Vosak – Najtraţeniji proizvod pĉelarstva. Saće iz
kojeg se med iscedi se istopi, a zatim se kroz platno ili slamu procedi . Moţe biti sirov (nepreĉišćen) i fin (preĉišćen). koristi se za proizvodnju sveća, peĉata i u medicini. Gradovi Vrste gradova: 1. Na prostoru
od ušća Bojane do Cetine, nalazili su se gradovi ĉije jezgro predstavlja romanizovano stanovništvo. To su: Kotor, Dubrovnik, Budva, Hvar, Skadar, Ulcinj, Bar, Sard, Svaĉ i Drivaz Dubrovnik i Kotor su saĉinjavali posebnu teritorijalnu jedinicu. Imali su gradsko jezgro opasano zidinama iza kojih se nalazila najbliţa gradska okolina – distrikt, a van njega preostalo gradsko podruĉje. 2. Gradovi nastali u vezi sa razvojem rudarstva, koji su imali posebnu upravu i etniĉki sastav. 3. Gradovi osvojeni od Vizantije 4. Gradovi nastali na autohtonim osnovama (Smederevo)
Podgrađe - suburbium je naselje ispod grada. Novo Brdo je imalo podgraĊe i donji trg. U
Dubrovaĉkim izvorima se oznaĉavaju sa sub i sotto. Najĉešće ih susrećemo u Bosni. Preuzimaju imena od tvrĊave u ĉijem podnoţju su se razvili: Podvisoki; Subvisoki; Sottovisoki se nalazio pod kraljevskim gradom Visoki. Postojali su Podsoko; Podprozor; Podkonjic; Podzvonik itd.
PodgraĊe sa tvrĊavom ĉini jednu urbanistiĉku celinu. Trg: (e da me jebeš šta je ona htela ovde da kaţe) 1. Stari opšteslovenski termin u ĉijoj osnovi se nalazi reĉ roba koja se kupuje ili prodaje 2. Oznaĉava mesto gde se trguje i to ne samo povremene susrete kupaca i prodavaca, nego predstavlja naziv za gradove (Trg prizrenski; Trgovi zetski...) 3. Trg se razlikovao od drugih sela i izdvajao se iz agrarne i ruralne sredine. Dodeljivanje statusa trga uticalo je na proces urbanizacije. Naselja sa statusom trga vremenom dobijaju posebne osobine u svom izgledu. Veza sa gradom mu je dala karakter podgraĊa. 4. Javlja se termin panaĊur koji se odrţava o nekom prazniku više dana. To je kultni i
religiozni fenomen sa ekonomskom funkcijom prilagoĊen potrebama crkvenog ţivota. 5. Varoš – trgovaĉko naselje u podnoţju utvrĊenja ili blizu rudnika. Izraz potiĉe od maĊarske reĉi var – grad, tvrĊava, a na našim prostorima se proširio u XV veku, prvo u Bosni, pa onda u Srbiji.
