2
Edicija SAVREMENA SRPSKA PROZA
Knjiga br. 43 Copyright za Srbiju © IKP Evro Book, 2016 Glavni i odgovorni urednik:
Sanja Ðurković Urednik izdanja:
Gordana Suboti ć Lektura:
Aleksandra Šulovi ć Tehnič ki ki urednik:
Vesna Pijanovi ć Likovna oprema:
Nebojša Zorić www.evrobook.com
[email protected] [email protected] [email protected]
3
P
očetkom
juna 1521. godine, Smederevo je bilo sedište turske administrativne oblasti koja se zvala Smederevski sandžak, a pripadala je Rumelijskom pašaluku. Upravnik sandžaka, čuveni Kučuk Bali-beg, uživao je veliko poverenje sultana Sulejmana I Veličanstvenog, koji je tek bio došao na vlast. Turci su taj sandžak kra će nazivali Morava. U Smederevskoj tvr đavi nalazilo se veliko blago sakupljeno od poreza, hara ča, koji su velikaši pla ćali novom sultanu, ili plena koji je vojska vojska otimala otimala od porobljenog porobljenog naroda. naroda. Pošto je tvr đava bila na granici sa Ugarskom, a pohod Turaka na Beograd ve ć započeo, sultan nije želeo da rizikuje rizikuje i veliko veliko bogatstvo, bogatstvo, potrebno potrebno za pripremu pripremu vojske za dalji prodor na zapad, drži nadohvat ruke neprijatelja – Ugara. Zato je uputio četu vojnika hriš ćanskog porekla – jani čara, kojim je komandovao njegov prijatelj, kapetan Junuz, da blago prenese u Tursku, u carsku riznicu u Istanbul.
4
K
olona turskih vojnika kretala se kasno po podne prašnjavim putem kroz brda na obroncima Šumadije, idu ći ka Smederevu, glavnom gradu Smederevskog sandžaka, jednog od najsevernijih krajeva mo ćnog Osmanskog carstva i polazne ta čke za prodor u samo srce Evrope. Kretali su se sporednim putem, kroz šume, uporedo sa Carigradskim drumom, pokušavaju ći da se koliko-toliko zaštite od vrućine. Četrdeset jani čara ipak se kupalo u znoju, jašu ći izdržljive arapske konje, prekrivene prašinom. Kapetan Junuz je jahao na čelu. Bio je ponosan san što je sul sultan baš njemu i njegovim vim ljud judima ukazao poverenje i čast da otputuju u Smederevo te prenesu u Stambol veliko veliko blago blago od poreza i ratnog ratnog plena. plena. Do tvrđave je bilo bilo ostalo ostalo još oko pola sata jahanja. Turci izbiše na proplanak sa kojeg se videlo malo selo, skri skrive veno no u dolji olji među brdi brdim ma, kroz kroz koje koje je vodi vodioo put put ka Smede medere revu vu.. Kolona je ujahala u selo laganim kasom. Iako umorni, vojnici su se držali uspravno u sedlima. Izgledali su zastrašuju će, naoružani sabljama, lukovima, kopljima i dugim puškama. Kad su stigli do srca sela, Junuz je podigao ruku i zaustavio odred. U okolnim dvorištima ugleda nekoliko seljak seljaka. a. – Kauri, Kauri, dočekajte ekajte tursku tursku vojsku vojsku kako kako dolikuj dolikuje! e! – povika povikaoo je na čistom srpskom jeziku. Nekoliko seljaka je prišlo, klanjaju ći se Turcima. Seoski pop, sveštenik bez crkve, star, mršav čovek, u odrpanoj i izbledeloj mantiji, izašao je iz skromne daš čare u kojoj je stanovao. Obratio se Junuzu: – Zapoved Zapovedaj, aj, čestiti ago, mi ćemo emo učiniti initi sve što treba. treba. Ugosti Ugostićemo vas kako god kažeš. Samo znaj, ovo je malo i siromašno selo, nemamo mnogo toga da ponudimo. – Nisam ja nikakav aga, nego aš či-baša. Donesite nam smesta hla hladne vod vode da se osve osveži žim mo, da napo napojijim mo konje onje i umijem ijemoo se, se, da ne idemo pred Bali-bega prašnjavi. Kako se zove ovo selo, pope? – Vučak, kapetane. Skoro se ovde sku ćismo, pre petnaest godina. 5
Tridesetak kuća, jedva nešto preko sto duša, jad i beda, puka sirotinja. Odmah ćemo doneti vodu. Treba li još štogod? – Samo voda. Ostalo nas čeka u Smederevu. – Kako ti zapovedaš, gospodaru! Milovane, Radoje, Nikola! – dovi dovikn knu u pop pop selj seljac acim imaa koji koji su u međuvre uvreme menu nu prišl prišli.i. – Dajt Dajtee vode vode za vojnike i konje! Požurite! Pozvani seljaci, a i drugi koji su čuli razgovor turskog zapovednika i sveštenika, rastr čaše se po dvorištima, od bunara do bunara, te se ubrzo pred Turcima stvori mnoštvo vedara punih hladne vode. Jednom od seljaka, Milovanu, sin Gojko je pomogao da donese vodu i Junuz primeti naočitog dečaka, aka, mi miši šićavog, visokog preko šest sto stopa, tamne kose ose i zelenih očiju, starog petnaestak godina. Milovanu nije promaklo da Turčin zagleda dečaka i ne beše mu pravo, jer kad Turci odmeravaju dečake, ake, to ne slut slutii na dobro obro.. No ipa ipak, bio je spok spokoj ojan an,, pošt poštoo još još nije nije došao red na njihovo selo da da danak u krvi. A kad do đe, Gojko će ve ć biti prestar da ga odvedu u Tursku. Turci su se napili vode, napojili konje, umili se i vlažnim rukama stresli prašinu sa čakšira i košulja. – Dobro, rajo, dobro. Poslušni ste, nema šta. Da su svi kauri kao vi, carevina bi bila mirna. Odosmo dalje, svojim putem. A vi gledajte svoja posla i budite pokorni sultanu kao do sada – re če Junuz i naredi pokret. – Pokorni smo, pokorni, jašta! Bog ti dobro dao, gospodaru! – odgovori pop Dimitrije. – Bog? Kakav bog, pope? – osvrnu se Tur čin. – Naš, vaš, svejedno, svejedno, gospodaru. gospodaru. A valjda je isti, mene su tako učili, i da voli i čuva dobre, ponizne, poštene, milosrdne… – Tvoj i moj bog, bog, pope, pope, samo nam daju daju više više razlog razlogaa da se mr mrzim zimo, o, da lakše jedni drugima creva prosipamo i grkljane se čemo. emo. Sila Sila je bog, bog, pope! Sila! Junuz mamuznu konja i kolona krenu, a seljaci ostadoše da se razrogačenih očiju zgledaju i sa čuđenjem pri čaju o neobi čnom turskom zapovedniku kojem islam nije svetinja.
Sunce Sunce je još bilo visoko visoko kad je turska turska kolona stigla stigla na Carinu Carinu,, brdo brdo južno od Smedereva, sa kojeg je pucao pogled na Dunav i tvrđavu, koja 6
se, okupan okupanaa svetlo svetloššću, bele belela la u dalj daljin ini.i. Dok Dok su se spuš spušta tali li drum drumom om ka tvrđavi, Junuz se divio ogromnoj gra đevini, koja je bila nešto najve će što su Srbi sami sagradili, i to posle Kosovskog boja, kad je srpska država već bila na kolenima. Utvr đenje s trougaonom osnovom, okruženo jakim bedemima i visokim kulama, podignuto na uš ću rečice Jezave u Dunav, zidano zidano od kamena kamena doveze dovezenog nog iz svih krajeva krajeva zemlje zemlje,, skidan skidanog og čak i sa zidina starih rimskih gradova, i spajanog mešavinom od peska i jaja, bilo je napravljeno baš tako da zadivi svakoga ko na njega nai đe i odvrati svakog napadača. Ubrzo po izgradnji tvr đave, u leto 1439. godine, turska vojska je opkolila grad i tri meseca ga zasipala paljbom iz topova, koje je malo pre toga uvela u naoružanje svoje vojske. Zidine su izdržale đulad, ali branioci grada nisu izdržali glad, pa su se predali. Za četvrt sata, kolona Junuzovih jani čara je stigla pred gradsku kapiju. Stražari su je propustili i uputili ih levo od kapije, na mesto namenjeno za gostuju će jedinice, gde su se nalazile i štale za konje. Zapovednik straže je poveo Junuza kroz gradsku gužvu i odveo ga do Malog grada, dela tvrđave u uglu naspram glavne kapije. Tamo je nekada živeo njen graditelj, despot srpski Ðurađ Branković, sa ženom, Grkinjom Irinom Kantakuzin, koju je narod zbog teških muka i kuluka tokom izgradnje prozvao Prokleta Jerina. Despot je, zajedno sa Jerinom opsadu grada dočekao u Mađarskoj, gde je pokušavao da prona đe pomoć za odbranu despotije. Sada je u Malom gradu živeo zapovednik tvr đave i čitavog sandžaka, Bali-beg. Mali grad je bio ure đen kao najlepši evropski dvorovi, sa zgradama na sprat i staklenim prozorima, obezbe đen debelim zidinama i visoki visokim m kulama kulama.. Tako Takođe, u tvr tvrđavi više nije bilo Srba, u njoj su živeli isključivo Turci. Samo povremeno je smelo da u đe nekoliko Srba, i to oni koji su snabdevali posadu tvr đave hranom i drugim potrepštinama. U Mali Mali grad grad nik niko sem sem odab odabra rannih Tura Turaka ka nije nije smeo smeo da u đe, možd ožda tek tek poneki važni strani izaslanik. Abaz, Bali-begov pisar, odveo je gosta do bega, koji se obradovao ponovnom susretu sa Junuzom, starim prijateljem sa sultanovog dvora. – Junuze, junače, dobro mi došao! Drago mi je što je sultan odabrao baš tebe za ovaj zadatak. Bilo bi mi teško da ovoliko blago predam nekom lošem ratniku! – re če mu uz širok osmeh. – Beže, Beže, beže, slatkore slatkorečiv si, kao obično! Znaš tačno kome, kada i šta treb trebaa da kažeš kažeš.. Uvek Uvek sam govori govorioo da ti žene žene ne osvaj osvajaš aš samo samo lepo lepoto tom m nego ih zavodiš i lepim re čima, koje im otvaraju dušu kao kalauz! – odgovori Junuz i njih dvojica se izgrliše i potapšaše po le đima. – Sedi edi, prijatelju, vreme je da spustiš guzicu na nešto bolje od konjskih leđa. Sluge će odmah postaviti bogatu ve čeru, pa ćemo na miru 7
o svem svemu u da pora porazg zgov ovar aram amo. o. Pa i o žena ženam ma, ako ako treb treba, a, da ti otkr otkrijijem em poneku tajnu i pou čim te malo! malo! – reče beg kroz grohotan smeh. – Nego, šta treba tvojim ljudima? – Dobra večera, era, kupanj kupanjee i mir miran an san. I da im žene žene operu operu uniforme. uniforme. Puni Puni su praš prašin ine, e, letn letnje je odel odeloo im je sada sada debe debelo lo kao kao zimsk zimsko! o! A ni moje moje nije ništa bolje. I neka se neko pobrine za konje. – Abaze, uredi da se odmah postavi ve čera za Junuza i mene te pripremite kupatilo za nas dvojicu. Njegovo odelo daj slugama, nekome od njih će biti biti taman, taman, pa iz magaze magaze uzmi najbolju najbolju uniformu uniformu koju imaš i spremi mu da obu če posle kupanja. Moj prijatelj zaslužuje bolje odelo od ovog ovog koje koje ima. ima. Jani Janičare are odved odvedii u amam amam da se okre okrepe pe,, a pral pralje je neka neka im uniforme operu i namirišu da budu kao nove. I do zore da budu suve. Kad izađu sutra kroz kapiju, da budu kao iz du ćana! Konji da budu nahranjeni i istimareni. Budi u blizini, kad završimo ve čeru i kupanje, porazgovaraćemo sva trojica o zlatu. Idi sad! – Razumem, gospodaru! Sve će biti kako zapovedaš. Tokom večere i nakon nje, u kupatilu, dva prijatelja su razgovarala o svemu i svačemu. Prisećali su se dogodovština iz škole, vojnih pohoda i sa sult sultan anovo ovogg dvor dvora, a, gde gde su dost dostaa vrem vremen enaa prov provel elii zajed zajedno no.. Dok su razgovarali o prilikama u Srbiji i mukama koje vlast ima sa buntovnim Srbima, Srbima, Junuz se setio malog sela kroz koje je prošao sa četom i smernih smernih i poslušnih seljaka. – Proš Prošli li smo smo dana anas kroz roz neko eko ned nedavno vno nase naseljljen enoo selo selo,, Vu čak se zove, pola sata jahanja od grada na jug, me đu brdima. Seljaci su nas dočekali bez ružne re či, bez prekog pogleda, odmah ispunili što sam zapovedio… Eto, mada nas kauri mrze i gledaju na svaki na čin da nam podvale, ima i onih razboritih, koji znaju kako treba prema vlasti da se odnose. – Vučak, veliš? Hmm… Moj Junuze, nisu oni ni najmanje smerni i dobri, nego se pretvaraju, kurve kaurske! Došli su ovamo pre petnaestak godina godina,, tu se nastan nastanili ili… … Priča se da su na Kosovu pre toga pobili neke janičare are koji oji su sak sakupl upljal jali danak anak u krvi rvi te da su zato zato i pob pobegli egli u ove ove kraj krajev eve, e, i to čitave itave famili familije. je. No, No, ništa ništa nije moglo moglo da se dokaže dokaže,, nije nije bilo bilo nikakvih tragova koji bi ukazivali na zlo čince. Niko čak ne može pouz pouzda dano no da kaže kaže jesu jesu li to oni oni. Posl Posled ednj njih ih godi godina na,, kaur kaurii su se dost dostaa seli selili li.. Srbi rbi ćute, a Tur Turci koji bi o tom doga ogađaju aju mogli ogli nešt neštoo da znaj znaju u mrtvi su. Ali nismo odustali od toga oga da to rasvetlimo. Plaćali smo smo uhode, mučili malo nekolicinu seljaka, pretili, obe ćavali… Skoro ništa nismo saznali. Samo prazna nagađanja. – Ni Nist stee odust odustal ali? i?!! Malo Malo ste ste ih mučili?! Beže, beže, smekšao si ti na 8
ovom ovom belo belom m dvor dvoru! u! Evo, Evo, ja ću, koliko sutra, kad po đem za Tursk Tursku, u, da im naplatim za taj zlo čin! Bili krivi ili ne! Ako postoji tako teška sumnja, neko mora da plati. Bolje da mi budemo dužni kaurima, a ne oni nama! Koliko je bilo tih mrtvih jani čara? – Četvorica. – Imaš Imaš li u tvr tvrđavi četiri etiri dobra konja, konja, da mi daš da ih povedem povedem sa sobom? – Imam. Dobićeš ih na polasku. – I osam osam veli veliki kihh i jaki jakihh plet pleten enih ih korp korpi,i, i dost dostaa jako jakogg kana kanapa pa,, da se korpe njime pri čvrste za konje. – Biće sve spremno ujutro. Šta si naumio? – Ništa ne brini. Uze ću od seljaka malu nadoknadu za izgubljene ratnike. A sada da sa pisarom utvrdimo šta treba da nosimo sultanu. Daj da vidimo to blago! – re če i nasmeja se. Kad su izašli iz kupatila, sluge su im pomogle da se obuku. Ostatak večeri su proveli pregledaju ći izveštaje o porezu sa pisarom. Junuz je, iz poštovanja prema doma ćinu i prijatelju, Bali-begu, odbio da broji i meri zlatnike. Sve je bilo spakovano u dvanaest osrednjih sanduka, po dva za svakog od šest konja koje su janičari doveli sa sobom. Kada su to obavili, Junuz je upitao Abaza šta zna o seljacima iz Vučaka i o ubistvima na Kosovu. – Ja sam odavno ovde, znam dosta o tome – po čeo je stari Turčin. – Svedo Svedoka ka tog doga događaja aja nema nema.. Naši Naši vojn vojnic icii su mr mrtv tvi,i, a Srbi rbi su se ubrz ubrzoo rase raseli lili li,, ne svi, svi, ali ali dobar obar deo jest jeste. e. Niko iko sem sem Vučačana ne zna šta se tačno dogodilo. Moje uhode su načule da je glavni čovek u tom događaju bio Jovan, koji sada pomaže popu. Kod njega, valjda, i živi. Hoću da kažem kažem,, on i jeste jeste i nije nije pop, nema nema crkvu, crkvu, nekada nekada je bio pop na Kosovu, pa ga narod i danas gleda kao svog sveštenika, ali bez bogom bogomolje olje.. Imaju Imaju neki neki stari stari hrast, hrast, negde negde u šumi, šumi, zovu zovu ga zapis, zapis, koji koji im služi umesto crkve. Jovan mnogo pije, ćutljiv je… Biće da se ose ća krivim što je skoro čitavo selo moralo da pobegne, da ostavi ognjište, zemlju… Razlog za ubistvo? Trebalo je da mu uzmu sina jedinca za danak u krvi. Četvorica jani čara koji su skupljali danak zano ćili su u selu i nikada ih niko više nije video. Sutradan su ih tražili Turci koji su skupljali decu po susednim selima, ali od njih nije bilo ni traga. Seljaci su rekli da su uzeli decu i odjahali iz sela na jug, još za videla prethodnog dana. Sprovedena je istraga, temeljna, ali ništa nije otkriveno. Jedinica se vratila u Tursku. Posle nekoliko meseci, navodno zbog straha od zuluma i nezaslužene turske turske osvete, osvete, veći deo selj seljak akaa je pobe pobega gaoo na seve sever. r. Za neke neke se ne zna zna gde su, a jedan deo se, izgleda, izgleda, naselio u brdima u okolini Smedereva, Smedereva, u 9
tom novom selu, Vu čaku. Ubrzo, Jovanu je sin umro od groznice, potom i žena, od tuge i muke koju je preživela. Ostao je sam i propio se. Ubrzo je kuću poklonio nekoj porodici sa mnogo dece, a on prešao da živi kod popa u šupi. Eto, toliko znam. Ali to je samo puka pri ča, bez dokaza. – Tako dakle, a? E, vala, sutra će Junuz da sprovede istragu! Kaži mi, Abaze, koliko de čaka ima u tom selu? I znaš li ko je onaj baš visok, snažan dečak, što odskače od drugih, petnaestak mu je godina? Videh ga danas kad su nam kauri donosili vodu. – Eh, dec ecen enijijaama sam sam ovd ovde, moj Junu unuze, ze, pozna oznaje jem m Smeder ederev evoo i okolinu, svako selo i zaseok, skoro svakog seljaka u glavu. Naputovao sam se po ovdašn ovdašnjoj joj prašini. prašini. U Vučaku ima više više od dvadeset dvadeset de čaka. A taj taj krup krupni ni,, kako kako si ga opis opisao ao,, može ože biti biti samo samo Gojk Gojko. o. Otac Otac mu se, se, ako ako dobro pamtim, zove Milovan. Njega sam i ja zapazio još pre nekoliko godina. Najjači je i najbolji me đu kaurskim mladi ćima u nahiji u rvanju, bacanju kamena, skakanju, tr čanju. Ni momci znatno stariji od njega ništa ništa mu ne mogu. Jak je, brz, odvažan odvažan… … Čudo udo od dečaka! Gledao sam ga nekoliko puta ovde pred tvr đavom, na kaurskim saborima, prosto mi beše beše žao što je njihov njihov,, a ne naš. Valjalo Valjalo bi ga u carsku carsku vojsku vojsku uzeti, uzeti, kad bi bilo moguće. – Dobro, Aba Abaze, dobro. Ako ti tako kažeš, nemam razl azloga da sumnjam. Sad odoh na spavanje, umor me stiže. Pobrini se da ponesem sve što treba i da konji s korpama budu spremni za polazak čim sunce izađe. Sve hartije neka budu u nauljenom tobolcu, vezanom za sedlo na mom konju. Moj dobri beže, hvala na do čeku i gozbi. Idem da spavam spavam u čadoru sa svojim ljudima, tako sam navikao. Ostaj mi u dobru i nadam se da ćemo uskoro ponovo da se vidimo. vidimo. Oti ći ćemo rano, mirno spavaj, ne treba da nas ispra ćaš. – Ako ti tako kažeš, prijatelju, tako mora biti. Sre ćan ti put, put, neka neka te Alah čuva! – Čuva me ova britka sablja i ova gomila bezdušnika što me prati. A Alah… retko me se seti, čini mi se. Kada Kada se Bali-beg i Junuz oprostiše, Abaz otprati gosta na po činak u janičarski čador.
10
U
zoru, janičari su ustali i brzo se spremili za put. To je bila odlično uvežbana, elitna jedinica, nau čena da bude spremna za borbu za tren oka. Abaz je pripremio sve kako je naloženo i isprat ispratio io goste goste iz tvrđave. ave. Kolona Kolona je krenu krenula la iz grada grada na jug. jug. Na čelu je jahao Junuz, iza njega deset kopljanika, pet puškara, konji natovareni sanducima sa zlatom, pa opet pet puškara, deset strelaca i na kraju deset kopljanika, od kojih su poslednja dvojica vodila Bali-begove konje, sa po dve ogromne korpe od pru ća na bokovima, privezane jakim kanapima, tako da su mogle dobro da se natovare. Ljudi su ćuteći jahali, zaokupljeni svako svojim mislima. Junuz se osvrnuo u sedlu: – Idemo opet u ono selo Vu čak – rekao rekao je vojnicima. – Biće da su oni „dobri” kauri ubili četvoricu jani čara na Kosovu pre nekoliko godina. A za taj zlo čin još niko nije platio. Danas je dan za naplatu! Poveš ćemo u Tursku osmoricu dečaka za janičare, po dvojicu za svakog ubijenog. Ko zna, možda ćemo svršiti još neka posla… Vojnici su bili oduševljeni dodatnim zadatkom, žudeli su za akcijom akcijom.. Navikl Naviklii su na ratova ratovanje nje i plja pljačku, ku, pa im je na ovom ovom putu putu bilo bilo pomalo dosadno. Urlali su iz sveg glasa i uzvikivali Junuzovo ime. Zatim su se umirili i nastavili da jašu u tišini. Za pola sata stigli su u Vučak. ak. Izd Izdalek alekaa su vid videli eli da je u selu selu već živo živo te da su vred vredni ni sel seljaci jaci uveliko u poslu. Raduna, Milovanova žena, koja je s mužem hranila stoku u dvorištu, prva je izdaleka opazila tursku kolonu koja je dolazila u selo iz pravca Smedereva, silaze ći niz brdo prašnjavim putem. – Milovane, eno opet Turaka! Čini mi se da su ist isti oni od juče! – uznemireno re če mužu mužu,, koji koji ih još još nij nije bio bio prim primet etio io.. – Vode Vode za sobo sobom m četiri konja sa korpama, kao kad skupljaju danak u krvi! Bože, ne će nas valj valjda da to zlo zlo sna snaći?! Nije još došlo došlo vreme vreme,, rekl reklii su da još još neće da vode vode decu iz našeg sela. Ovo nije glavni put. Ju če su prošli ovuda kriju ći se od 11
sunca. Sada, bojim se, dolaze sa drugim namerama. Mora da im je neko u gradu ispričao zašto smo se nastanili ovde. Ne miriše mi ovo na dobro. – Ne sluti, sluti, ženo! Daće Bog da nisi u pravu! pravu! Možda Možda u korpam korpamaa nose nešto iz grada ada. – Milovan se zamisli sli na tren. – Ali ako jesi jesi,, onda će sigurno odvesti Gojka. Takvog momka nema odavde do Stambola, ne će im promaći. Ma već ga je je juče zagled zagledao ao turski turski zapovedn zapovednik ik dok smo im nosili vodu. Tr či u kuću i dovedi ga, uradiću što se mora. Brzo, brzo! Raduna je otrčala i ubrzo se vratila, vode ći pospanog sina ocu, koji je stajao s tajao sa sekirom u ruci nasred dvorišta, pored panja na kojem obi čno odsecaju glavu živini. – Tajo, nije praznik, šta ćeš sada da kolješ? – upita zbunjeni de čak. Milova Milovanu nu se steglo steglo grlo, grlo, a srce srce još još više. više. Ćutao utao je sve dok mu dečak nije prišao. Zagrlio je sina i prislonio glavu na njegove grudi, kriju ći suze. Nije bilo vremena za gubljenje. Otac je podigao glavu i pogledao dečaka u oči. – Gojko, sine, znaš da prokleti Turci vode zdravu mušku decu u janičare. Eno onih od juče, vraćaju se u selo, samo što nisu stigli. Nose na konjima velike korpe. Ovo nije put kojim svakog dana prolazi vojska. Ne vraćaju se oni u selo uzalud. Nemamo kud. Moram da te osakatim, da te ne odvedu. – Kako da me osakatiš, tajo? Milovan je jedva izustio: – Mora Moram m da ti odse odsečem prste na ruci. Njima ćemo reći da si sekao sekao drva za ogrev, da majka spremi ručak, te da si se sam posekao. Dečak je zanemeo na trenutak. Grlo mu se osušilo. Čuo je ranije takve takve priče od sta stariji rijihh, ali ali sve sve mu je to bilo ilo nek nekako ako dalek aleko. o. Ovo Ovo ga je pogodilo kao grom iz vedra neba. – Jel’ će mnogo da boli, tajo? – tiho je upitao oca, gledaju ći ga u oči, ne znajući šta drugo da kaže. Milovan je kleknuo, sagnuo glavu, a suze mu potekoše niz lice. – Hoće, sine, mnogo će da boli. boli. Ali proći će, zaraš zarašće, a ti ćeš ostati ovde, svoj među svojima, nećeš ginuti za dušmansku vojsku. Rane će zaceliti, navići ćeš se, ne ćeš biti jedini. Ako te Turci odvedu, napravi će od tebe svog vojnika, posla će te u rat protiv hriš ćana i jednoga dana ćeš negde izgubiti glavu. Turska kolona je bila sve bliže, nije bilo više vremena za pri ču. – Seci, tajo, ako misliš da tako treba! – De čak pade na kolena pored oca i ispruži levu ruku. Slomljeni Milovan, ne dižu ći glavu, uhvati levom rukom sinovljevu šaku, odvoji palac, kažiprst i srednji prst i spusti ih niz panj, a ostala dva 12
prsta spoji i položi na drvo. Suze su mu kapale u prašinu. Podigao je sekiru iznad glave desnom rukom. Zastao je za trenutak i pogledao Radunu. Stajala je kao skamenjena pred ku ćom. Bez ikakvog izraza lica, bez suza, bez glasa. Srpska majka, osu đena na muke i jad. Gledala je u dečakovu ruku na panju. I Milovan je pogledao Gojkovu šaku, koju je ljubio svakog dana kad je bila mala, koja ga je vukla za brke, koju je u čio da piše onih neko nekoli liko ko slova slova koja je i sam sam znao znao.. Činil iniloo mu se da će mu srce pući. Držao je sekiru nad glavom nekoliko trenutaka dugih kao večnost. Onda je snažno zamahnuo i zabio sekiru u prazan deo panja. – Kuku meni, sine moj, ne mogu! Neka mi Bog oprosti, ne mogu! Raduna se sruši u prašinu, jecaju ći kao da joj se grudi kidaju. Gojko je ustao. – Ne plačite! ite! Usta Ustani nite te!! Neka Neka bude bude kako kako mora mora!! – reka rekaoo je mi mirn rnoo i ozbiljno bezmalo kao odrastao čovek. – Neka me vode, ako tako mora. Vratiću se! Milovan i Raduna su prestali da pla ču i pogledali u Gojka, koji im se činio velik kao planina. Žena je ustala iz prašine. – Sine – reče Milovan – ako je tako suđeno, eno, oti otići ćeš u Turs Turskku. Možda ćeš se i vrat vratit itii jedno jednogg dana dana.. Ali ne zabo zabora ravi vi nikad nikadaa da si Sr Srbi bin! n! Budi Turčin mačem, ali nikada srcem! – Razumem, o če. Ako me odvedu, nikada vas ne ću zaboraviti – ni vas vas ni brat brataa ni naše naše selo selo ni Sr Srbi biju ju.. Kad-t Kad-tad ad ću se vrat vratit itii da vas vas pono ponovo vo vidim. Raduna je prišla i zagrlila ih obojicu. Stajali su tako, ćutke, zagrljeni, a onda je Milovan ustao i odneo sekiru u šupu. Raduna je odvela sina u kuću, gde je još uvek spavao Stefan, Gojkov trinaestogodišnji brat. Uto, Uto, Turc Turcii stig stigoše oše u selo selo,, gde gde ih dočekaše ekaše vredni vredni seljaci seljaci sa popom popom Dimitrijem na čelu. Okupili su se bez straha, misle ći da su Turci ponovo svratili da se okrepe. Junuz je zaustavio kolonu podigavši ruku, ozbiljnog lica i ledenog pogleda. Pop je odmah shvatio da nešto nije kako treba. Pokušao je da ljubaznim re čima odobrovolji turskog zapovednika: – Dobro jutro, dobri kapetane. Kako smo zaslužili čast da nas ponovo posetite? – Ooo, pope, još kako ste zaslužili! zaslužili! A da je jutro dobro dobro – nije! Nego, o tome ćemo emo kasn kasnijijee, sad sada se post postar araj aj da selj seljac acii done donesu su nešt neštoo lepo lepo za piće meni i mojim vojnicima vojnicima pa da, pre nego što sunce odsko či na nebu, pripreme dovoljno gove đeg mesa da doručkujemo. Posle toga, kad završimo doručak, okupićeš sve stanovnike sela ovde, imam nešto važno da im kažem. Treba neki posao da svršimo zajedno. Ajde sad, da 13
se učini što rekoh! Junuz i većina vojnika sjahaše s konja i polegaše po travi u hladu velikog drveća pred popovom brvnarom. Samo nekolicina ostade da čuva konje i zlato. Pop okupi seljake i podeli im zadatke. Jedni odoše da donesu vodu i medovinu za jani čare, drugi za drva da se naloži vatra, tre ći da sakupe po selu selu dovo dovoljn ljnoo sira sira i hleb hleba, a, a pop pop sa još dvojic dvojicom om ode ode u Milo Milova vanov novoo dvorište. Zatekli su ga nalak ćenog na ogradu, zabrinutog lica. – Milovane, čini mi se da nam je stigla teška muka. Zasad, Turci traže piće i govedinu za doru čak, i to što pre. Traže i da se svi seljani okupe posle toga. Ljudi odoše da potpale vatru, da skupe hleb i sir po selu, da donesu piće za ove neželjene goste. Došli šli smo smo kod tebe da vid vidimo šta šta ćemo za meso. Znaš da ti jedini u sel selu imaš više od dve krave. Molim te da daš da odmah zakoljemo jednu, da nahranimo dušmane, da ih ne ljutimo. A kasnije, uredi ćemo emo već neka nekako ko da ti selo nadoknadi štetu, da podelimo gubitak. Šta kažeš? – Dobri naš oče Dimi Dimitr trijije, e, čini mi se da je đavo avo dana danass došao ošao po svoje. svoje. Izgubi Izgubićemo, emo, mi misl slim im,, mn mnog ogoo više više od jed jedne krav krave. e. Lako Lako ćemo emo za nju. nju. Odoh Odoh u štal štalu u da je izve izvede dem, m, a vi idite idite u kuću i traž tražit itee nože noževe ve od Radune Radune,, pa da obavim obavimoo ono što se mora. mora. I da molimo molimo Boga Boga da to bude bude jedino klanje danas u selu! Seljaci, naviknuti na rad, prionuše na posao. Kravu su zaklali i odra odrali li,, a meso meso isek isekli li na koma komade de da mogu mogu da se peku peku na žaru žaru.. Posa Posaoo je bio bio goto gotovv vrlo vrlo brzo brzo jer jer su Sr Srbi bi žuri žurili li da ne ljute ljute Turk Turke. e. Pred Pred popo popovo vom m kućom već je gorela velika vatra, a hleb, sir i medovina bili su postavljeni na četiri dugačka niska stola, doneta iz obližnjih ku ća. Milo Milova vann i osta ostali li done doneso soše še meso meso i baci baciše še ga na žar žar da se peče. Opoja Opojann miris raširi se selom. Turci su ležali u senci velikih krošnji i čekali da jelo bude spremno. Sve je bilo mirno i tiho, ali se u vazduhu ose ćala opasnost. Ubrzo, meso je bilo pečeno i Turci sedoše da jedu. U međuvre uvrem menu enu, pop je obiš obišaao čitav itavoo selo elo i pozva ozvaoo sve sve meštan štanee da se okup okupee što što pre. pre. Za oko oko pola pola sata sata,, svi svi su se skup skupil ilii ned nedalek alekoo od turs turske ke sofre. Stotinak siromašnih stanovnika sela, starih i mladih, muškaraca i žena, sa strepnjom je čekalo da jani čari obeduju pa da zapovednik kaže zašto ih je pozvao. Turci završiše ru čak, napiše se medovine, pa ustadoše od sofre i otresoše mrve hrane sa ode će. Po zapovesti koju im je tokom jela tiho izdao Junuz, uzjahaše konje i opkoliše seljake. Junuz takođe uzjaha i istupi na konju pred Vu čačane. – E, rajo, da vam najzad kažem zašto smo došli. Ju če beše slučajno, a danas, vala, nije. Do đe u Smederevu do mene aber o vašem bivšem selu, 14
na Kosovu, gde nestadoše četvorica janičara, bez traga i glasa. Kako je to moguće, pitam vas. Šta ti kažeš, pope, mudra glavo? Pop se nakašlja, beše mu se steglo grlo. Seljaci su ćutke gledali ispod oka oka jed jedni u drug ruge, prepl replaš ašen eni.i. Shvat hvatil ilii su da je đavo avo došao ošao po svoj svoje. e. Dimitrije, pokušavaju ći da spase što se spasti može, odgovori: – Eh, gospodaru, nabe đuju nas, na vrat nam om ču navlače! Ti vojnici su odjahali odjahali iz sela, na jug, ko zna gde su otišli? Ne meša se raja u vojnička posla. – Ajde?! Tek tako bez traga i glasa nestali?! Isparili?! Ja sam, vidiš, pobio neki Jovan, Jovan, da mu sina ne odvedu. odvedu. I da taj Jovan živi čuo da ih je pobio kod tebe, pope. Pomaže ti, kako mi u tvrđavi rekoše. Možda ti se ispovedio? Pokajao se? Raja ti se ispoveda, sve ti pri ča. Sve njihove tajne znaš, sve grehove, laži, kajanja… – Jesam ih ispovedao, gospodaru, ali ne znam sve. Nemamo crkvu, manje manje ljudi ljudi dola dolaze ze kod kod mene mene nego nego pre, pre, retk retkoo ko se ispo ispove veda da.. Ni Ništ štaa se ljud ljudim imaa ovde ovde i ne doga događa. Šta da ispo ispove ved daju, aju, o čemu emu da pri pričaju? Sem tog toga, ni kad se ispo ispove ved daju aju, ne kažu ažu sve. sve. Ako Ako i im imaa ist istine ine u tom tome što što kažeš, ja to ne znam. A mislim da nema. Jovan je samo obi čan, nesrećan čovek… – Kuš, bre, pope! – prekide ga Junuz. – Ovako ćemo: ja ću se pokazati kao bolji čovek od vas kaura. Neću nikoga da ubijem da bih se osvetio, osvetio, neću nikoga da mučim da bih saznao saznao istinu istinu.. Znamo Znamo je svi i bez toga. Ali za svakog „nestalog” jani čara povešću iz sela po dva dečaka kao nadoknadu. Lično ću ih izabrati. Kauri, postrojte sve de čake od osam do petnaest godina ovde ispred mene. Seljaci zažagoriše, žene i deca zakukaše. Otkad su se tu nastanili, niko nije dolazio da im uzima danak u krvi, jer je selo bilo malo, pa su Turci pustili da se raja umnoži, da ima ko da radi u poljima i pla ća harač. Pošto niko nije očekivao da će ih takva muka skoro sna ći, bar ne još koju godinu, Turčinov inovaa nam namera ih je pogod ogodil ilaa kao kao grom iz ved vedra neba. Žene su pla čući grlile decu, ne daju ći da se odvoje od njih. Turski Turski kopljanici okrenuše koplja ka seljacima. Strelci povadiše strele iz tobo tobola laca ca i post postav aviše iše ih na luko lukove ve.. Pušk Puškar ari,i, koji koji su staj stajal alii kod kod konja konja sa zlatom, uperiše puške u okupljen narod. – Rajo, ne igraj se glavom! Ne kušaj moje strpljenje! – vikao je Junuz. – Postrojte decu ovde, da vam selo ne sravnimo sa zemljom! Nastade vika i komešanje, goloruki muškarci skupiše decu i žene u sredin sredinu u te napravi napraviše še krug oko njih. njih. Turski Turski konji po češe uznemireno da poskakuju, slutilo je na pokolj. Iznenada, iz šupe u popovom dvorištu, istetura se neuredan muškarac, zarastao u bradu i kosu, u koje mu se 15
zamrsila slama, sa drvenom čuturom u ruci. Bilo je o čigledno da je pijan. – Šta je, je, Tur Turčine, ine, što ričeš ko vo? vo? – povi povika ka na Junu Junuza za.. – Pokaz Pokazuj uješ eš silu na golorukoj i gologuzoj sirotinji, juna čino! Pu! – pljunu u prašinu ka turskom kapetanu. Junuz okrete konja, dojaha do čoveka i poče da kruži oko njega, dok je ovaj mahao čuturicom kao da ho će njome da ga obori. – Ne laj, pseto kaursko! Pose ći ću te dok trepneš! Ko si ti? – Lako Lako je mene mene pose poseći, kad sam star, bolestan, pijan, propao… Ne diraj ovu sirotinju, zbog mene si došao. Ja sam Jovan! Čovek se smiri, prestade da maše čuturicom. Stajao je pred Turčinom uzdignute glave, gledaju ći ga pravo u o či. Pop, uplašen za sudbinu seljana, prisko či da odvuče Jovana među narod. – Pijan je, ne zna šta pri ča, čestiti kapetane! Ne slušaj budalu! – Sikter, Sikter, pope, da ti jezik ne iš čupam! upam! – reče Junuz i potera konja na pop popa, te se ova ovaj vrat vratii u krug rug među selj seljak ake. e. – A ti, ti, Jova Jovane ne,, govo govori ri šta šta napravi na Kosovu? – Ubio sam četiri zulumćara! Poklao sam ih na spavanju kao pili će, nisu ni znali šta ih je snašlo! – Svi su ga slušali bez re či. – Došli su da mi odvedu sina jedinca, napili se kao stoka, mene prebili, ženu mi silovali… I ti bi isto uradi uradio! o! U noć sam ih natov natovari arioo na njiho njihove ve konje konje i pobaca pobacaoo u pećinu nedaleko od sela, gde ih niko nikada neće naći. Konje sam rasedlao te i sedla pobacao u pe ćinu, inu, a potom potom ih odveo odveo daleko od sela i raster rasterao. ao. Mogao Mogao sam i njih njih da pokoljem pokoljem.. Ali beše mi žao životin životinja, ja, dok za Turke ič nisam mario! mario! Eto, tako sam sve tragove uklonio. uklonio. Kad je zora svanula, kao da se ništa nije desilo. To je cela istina. Sve sam sam uradio, ovi ovi ljud ljudii ni za šta šta nisu nisu kriv krivi,i, ne iska iskaljljuj uj bes bes na njim njima. a. Dost Dostaa su ubog ubogii mučenici zbog mene propatili. Evo, predajem ti se, sve sam priznao, pa čini što ti je volja. Junuz isuka jatagan i snažno udari Jovana tupom stranom s tranom se čiva po glavi, od čega ovaj onesveš ćen pade u prašinu, okrvavljen. – Postrojte decu, stoko kaurska! Krv će da padne! – urlao je Tur čin, kojeg je Jovanova drskost razbesnela toliko da je sav pomodreo u licu, oči su mu se zakrvavile, mišice napele, kao da svakog trena treba da počne borba. Deca se odvojiše od roditelja i stadoše pred gnevnog jani čara. Junuz ih je odmeravao, zagledao, upore đivao. Konačno, izdvojio je osmoricu dečaka koji su mu se činili najbolji za budu će vojnike. Me đu njima nije bio Stefan Milovanov Milovanov jer je bio slabije slabije gra đe. Junuz je primetio da me đu postrojenim de čacima nema onog najboljeg. Kad ih je odabrao, upitao je: – Gde Gde je onaj onaj deran deran što nam nam je ju če donosio vodu? Gojko, tako se, 16
beše, zove? Raduna i Milovan zaplakaše. – Gojk ojko. On im imaa pun punih petna etnaeest godin odina, a, gosp ospodar odaru, u, već je star star,, odrastao, kasno mu je za školovanje – re če pop, pokušavaju ći da spase dečaka. – Neka, pope, neka! Istupi, Gojko! Gojko izađe iz kruga i stade pred Turčina, isprsivši se i gledaju gledajući ga u oči. – Evo me, gospodaru! Zapovedaj, može ti se! – Vidi psića kako kevće! Hoćeš li i ti jatagan po glavi? Kuražan si, momče, ali ne igraj se vatrom, nemam danas više strpljenja za budalaštine! I ti ćeš s nama nama.. Biće od tebe tebe dobar dobar sult sultan anov ov vojn vojnik ik.. Žene Žene,, idit iditee i pove povedi dite te dec ecu u kući. Ove dečake okup okupaajte jte i u čist isto ih obuc obucit itee – pokaza pokaza rukom na one koje je odabra odabrao. o. – Spakuj Spakujte te im malo malo hrane hrane i vode vode za put. Pre podneva da budu kod konja, kre ćemo za Tursku. Pre toga, neka niko od vas ne dolazi ovamo. A vi, junaci sa Kosova – podsmešljivo se obrati muškarcima – ostanite, za vas imam lekciju! – Gospod Gospodaru aru – pop priđe i mole molećivo se obrati obrati Junuzu Junuzu – odabra odabraoo si devet devet dečaka, aka, vrat vratii jedn jednog og rodi rodite telji ljima ma,, moli molim m te. te. Rekao Rekao si da ćeš uzeti uzeti osmoricu. – Nisam Nisam ja kriv kriv što ih niste niste odmah odmah sve postrojil postrojili,i, sami sami ste krivi. krivi. To vam je što vam je. Ne mogu do jutra da ih biram. – Ali, tvoja re č… – zausti pop. – Kuš! Kuš! Dost Dostaa pri priče! Šta Šta kaur kaursk skii pop pop zna šta je reč? Sikter Sikter,, slamena slamena glavo! – odbrusi Junuz, a pop pokunjen ode me đu seljane. Uplakane žene i deca odoše ku ćama. Muškarci ostadoše zbijeni na raskrsnici između konjanika, spuštenih pogleda, nemo iš čekujući zlo za koje su predosećali da će ih snaći. Junuz je poslao četvoricu Turaka da dovedu konje namenjene namenjene za dečake i da donesu kanap koji im je preostao nakon što su privezali korpe. – Gledajte, kauri, kako prolazi onaj ko digne ruku na jani čara! – grmeo je i davao vojnicima voj nicima nekakve znake rukom. Oni su, razumevši njegove naredbe, sa četiri kanapa vezali još uvek onesvešćenog Jovana za udove, oko zglobova, a druge krajeve kanapa svez svezal alii konj konjim imaa oko oko grud grudi.i. Junu Junuzz je sjah sjahao ao i uzeo uzeo s jedn jednog og od stol stolov ovaa vedro vode i polio Jovana. Vezani seljak se osvestio i pogledao oko sebe. Pokušao je da pomeri ruke i noge, ali nije mogao. Kada je shvatio šta se dešava, od besa i nemo ći je zaškrgutao zubima. Vikao je i psovao Junuzu sve što mu je palo na pamet. Nije molio za milost. – Bagro turska, ne plašim se! Ni vas, ni smrti! Za mene je smrt spas 17
jer ću opet opet biti biti sa sinom i ženom! ženom! Neće vaš zulum trajati doveka, majku vam krvavu! Otera će vas raja u vašu smrdljivu Aziju! Uh, jani čari, braćo hrišćani, izdajnički psi balavi! – Junuz mu priskoči, kleknu i kolenom mu priklešti grudi, isuka jatagan i bal čakom ga udari tri puta u usta, slomivši mu bezmalo sve zube, rasekavši mu jezik i rascepivši usne. Jovan pokuša da govori, ali je to sada bilo samo krkljanje i pljuvanje krvi, koja mu se slivala niz lice i grudi. – Raspnite pseto lajavo! – naredi zapovednik jani čara četvorici što su vodili konje kad se odmak o dmakao ao od Jovana. Oni su sporo poveli konje na četiri strane, rastežu ći udove vezanog čoveka, koji je od bola ispuštao neljudske krike sve dok tetive i miši ći nisu popucali, a onda je ispustio dušu dušu.. Konj Konjii su mu poki pokida dali li noge noge i levu levu ruku ruku,, trup trup sa glav glavom om osta ostaoo je spojen sa desnom rukom. Zemlja pod iskidanim telom pretvorila se u kaljugu od tople krvi i prašine. Prestravljeni seljaci su otvorenih usta posmatrali surovo pog pogublj ubljen enje je.. Neki eki se na brzi brzinu nu prek prekrs rsttiše, iše, nek neki se mrm rmljljaj aju u ći sebi u bradu pomoliše za Jovanovu dušu, neki povratiše. Pop je pao na kolena i zaplakao. Jovan mu je bio kao brat. – Vas dvojica – pokaza Junuz na dvojicu seljaka – razgorite vatru, donesite drva, brzo! Oni odmah učiniše kako im je zapoveđeno. eno. Posl Poslee pet petnaes naesta takk minuta, vatra se razgorela. Junuz re če onoj četvorici što su vodili konja da odvežu odvežu i bace bace u vatru vatru pokidane pokidane udove i ono što je ostalo ostalo od tela, tela, pa da dodaju još drva. Selom se ponovo raširi miris pe čenog mesa, ovaj put ljudskog. Seljaci su stajali kao skamenjeni okruženi turskim konjanicima i nemo nemo gled gledal alii kako kako razj razjar aren enii Tur Turčin ist isteruj erujee ono ono što što je sma smatrao trao da je pravda. Kada je meso dovoljno izgorelo, Junuz šapatom izdade novu zapove zapovest st dvojici dvojici vojnika, vojnika, koji koji odoše odoše u popovu popovu kuću i odma odmahh se vratiše vratiše noseći prosti prostirku rku od kozje kozje dlake dlake.. Jovano Jovanove ve ostatke ostatke potrpaše potrpaše i umota umotaše še u nju i galopom ih, nose ći smrdljivi tovar izme đu dva konja, odnesoše daleko od sela, u dubinu šume. Tamo su naišli na dublji potok u koji su istresli kosti, a zatim se vratili u selo i prostirku bacili u vatru koja se lagano gasila. – Čudite se čemu sve ovo, je li, kauri? kauri? – upita upita Junuz seljake, seljake, koji su i dalje bez re či stajali zbijeni izme đu rasnih arapskih konja. – Da sam vam ostavio kosti ovog zlo činca, vi, Srbi, napravili biste od njega mu čenika, kult, nekakvog novog Svetog Savu, cara Lazara… Ovako, ne će mu se znati grob, kao što se ne zna ni onima koje je pobio. A sada, marš kućama i dovedite dečake spremne za put. Neka niko ne dolazi ovamo sem roditelja roditelja koji će ih dovesti. Ne ću suvišnu gužvu. Re č da nisam čuo! 18
Vojsko, sjašite, odmorite se još malo, pa kre ćemo čim deca stignu. Seljaci odoše kućama pogrbljeni, pokunjeni, preplašeni i zga đeni, ne verujući šta ih je snašlo. Oni čija su deca odabrana za put bili su o čajni, ali ali nije nije se im imal aloo kud, kud, zlo zlo nije nije mogl mogloo biti biti manj manje, e, sam samo veće, i nika nikakv kvoo opiranje ne bi imalo smisla. Ubrzo potom pojaviše se roditelji sa devetoricom de čaka, koje su majke za put spremile najbolje što su mogle. Deca i roditelji se na brzinu izljubiše poslednji put, pa Turci osmoricu mlađih dečaka staviše u korpe na konjskim bokovima. Gojka staviše da jaše najsnažnijeg konja, u čije su korpe bila smeštena dva najlakša dečaka. Deca nisu plakala. Ni roditelji. Presušile su im suze dok su ih spremali za put. Grlo im se steglo, disali su plitko, bešumno. Grudi su ih bolele kao da na njima leži stena. Bespomo ćnost je nadvladala nadvladala sva druga druga osećanja anja.. Zgle Zgleda dali li su se bez bez reči, svesn svesnii da se vero verova vatn tnoo nika nikada da više neće videti. Turci su napravili kolonu rasporedivši se kao i onda kada su pošli iz tvrđave. ave. Na začelju elju su bili bili konj konjii sa decom decom,, Gojk Gojkoo je bio bio na posl posled ednj njem em konju. Dotad nikad nije jahao. Junuz je izdao nare đenje i odred je krenuo na jug, ka prestonici Osmanskog carstva. Zapovednik jani čara vratio se do seljaka, puštaju ći kolonu da odmakne. – Toliko od mene zasad, rajo. Ako vam vaš svemogući bog ne bude dao malo sreće, videćemo se opet. Kad je kolona bezmalo izašla iz sela, Gojko se okrenuo i viknuo: – Oče, majko, neću vas zaboraviti! Ni Stefana! Vrati ću se! – Vratiće se, kao janičar, da vas čereči kao stoku! – doviknu neko od Turaka, na šta ostali vojnici prasnuše u smeh. Raduna ne izdrža poslednju kap turskog otrova: – Vodite ih! Vodite ih da vam oplemene pogano seme! – Sikter, kaurkinjo! Ne laj! Nemoj da vratim vojsku i spalim čitavo selo kao onog zlikovca Jovana! – riknu Junuz. Ni pop više nije mogao da ćuti: – A šta ti drugo znaš, izrode? Zar ti nije bilo dosta zuluma? Govor te odaje. I plave o či. I ti si Srbin! Stidi se majčinog mleka, izdajniče! Kolona je nastavila da odmi če drumom, a Junuz dojaha do svešt svešten enik ikaa i umal umaloo ga obor oborii konj konjem em.. Zgra Zgrabi bi ga snaž snažnom nom desn desnico icom m za kragnu izlizane mantije iza vrata, odiže od zemlje, pa mamuznu konja i ponese popa Dimitrija konju uz bok za kolonom. Vukao ga je tako stotinak metara, a onda bacio u prašinu pa sko čio s konja. Pop je ustao, a Junuz ga je uhvatio obema rukama za vrat i uneo mu se u lice: – Da, Da, pope pope,, Sr Srbi binn sam! sam! – proc proced edio io je kroz kroz zube zube,, a onda onda ga pust pustio io i nastavio nastavio blaže: – Turci su me odveli odveli iz okoline okoline Niša u Stambol Stambol kad mi je 19
bilo trinaest godina. I da su me pustili, ne znam ni kako ni gde ni kome bih se vratio. Selo mi je spaljeno, Turci su kaznili meštane zbog pobune. Neke su pobili, neke odveli u ropstvo. Takva sudbina je zadesila i moje rodite roditelje lje.. Kod Turaka Turaka sam izučio školu, školu, vojni vojničke vešti veštine, ne, dobio dobio sam od njih kuću, hranu, hranu, platu, platu, položaj, položaj, deo ratnog ratnog plena… Borio Borio sam se dobro, dobro, a dobro mi je sultan i vratio. Zato sam ovakav! Nema mi druge! Nema u meni majčinog mleka! Turska je moja majka! Nemam ja drugi život, pope! pope! Samo ovaj! Puna je Turska Turska ovakvih ovakvih kao što sam ja! Jesmo Jesmo li imali izbora?! Što nas nisu branili naši stari?! Nisu mogli?! Vidiš, ni ja ne mogu drugačije, moram moram ovako! Gubi Gubi se i ne diraj me, da ti ne bih otfika otfikario rio tu ludu glavu sa ramena. Junuz uzjaha, okrete konja i odgalopira na čelo kolone, ne osvr ćući se. – Neka Neka ti dobr dobrii Bog Bog opro oprost stii zlod zlodel ela, a, sinko sinko!! – reče pop i vrati se u selo, otresajući prašinu s mantije. Roditelji odvedenih de čaka se okupiše oko njega, kukajući nad nesrećom koja ih je zadesila, psuju ći i kunući. Na brdu na izlazu iz sela, skriven u travi, ležao je Gojkov brat Stefan, koji je izašao iz ku će kad su roditelji poveli de čaka da ga predaju Turcima. Preko njiva je bio otr čao do brda brda.. Dok je povo povork rkaa laga lagano no išla išla uskim putem ispod njega, ugledao je brata na konju, na za čelju kolone. „Kak „Kakoo si lep lep na konj konju, u, brat bratee moj”, oj”, mislio islio je. je. „Kao „Kao da si rođen za konjanika, za viteza. Idi i neka te Bog čuva. Vratićeš se, znam. Nije ovo poslednji put da te vidim. Nije.” Stefan je ustao u trenutku kada mu se u činilo da Gojko može da ga vidi i mahnuo mu. Gojko mu je odmahnuo i desnom pesnicom se udario tri puta puta u grudi, grudi, kao da mu poru poručuje da će ga nositi nositi u srcu. srcu. Osvrnuo Osvrnuo se kasnije još nekoliko puta dok je odred odmicao. Stefan je video kada su skrenuli levo, niz blagu nizbrdicu ka Carigradskom drumu. Ubrzo potom izgubili su mu se iz vidokruga.
20
D
ve nedelje je, bez ikakve žurbe, odred Turaka sa otetom dec ecom om puto putova vaoo na jug jug Cari Carigr grad adsk skim im drum drumom om.. Taj Taj put put su nekada davno izgradili Rimljani, koji su tuda putovali na istok, šireći carstvo. Turci su sada svoje carstvo istim putem širili na zapad. Janičari su putovali uglavnom ujutro i posle podne, a najtoplije delove dana provodili su odmaraju ći u hladovini. Hranu su uzimali od meštana naselja kroz koja su prolazili. Raja je negodovala, ali je morala da nahrani Turke. De čacima je, krišom od Turaka, davala i više nego što im je trebalo. trebalo. Četa je provodila provodila no ći u turskim hanovima, hanovima, kojih je bilo na svakih svakih nekoliko nekoliko desetina desetina kilometara, kilometara, u svakom ve ćem mestu. Gojka je u početku etku bole boleoo svak svakii mi miši šić od jaha jahannja, ja, ali ali već posl poslee neko nekoli liko ko dana dana se privikao na sedlo. Bio je razuman i bistar de čak. Razmišljao je o onom što ga je snašlo i kako bi iz toga mogao mogao da izvu če nešto dobro. Izgubio je roditelje, brata, selo i otadžbinu, ali, ako bude dovoljno strpljiv, uz malo sreće, moći će da im se vrati ja či i moćniji, da dospe na položaj koji će mu omogućiti da učini nešto za njih, da im bilo kako nadoknadi gubitak koji su im Turci naneli kad su ga odveli. Kada će doći taj dan, nije mogao ni da pretposta pretpostavi, vi, ali je rešio rešio da bude bude posluša poslušann i dobar dobar vojnik, vojnik, kako kako mu je otac rekao, i vreba v reba priliku da ostvari svoju nameru. Turci tokom puta nisu mnogo razgovarali, ni me đusobno, ni sa decom. A i kad su pričali, obično su razgovarali o ratu, plja čki, ženama… Nisu znali ni za šta drugo, pa nisu ni imali mnogo tema za razgovor. Živeli su od rata i za rat, nisu mogli da planiraju budu ćnost ili porodicu, jer su svakog dana morali da se suo čavaju sa opasnoš ću. Dom su im bila konjska le đa, a porodica vojnici u četi. Govorili su turski, srpski, bugarski, gr čki, rumunski, kako ko, kako sa kim i kako o čemu. Po tome i po njihovim licima, bilo je jasno da su kao deca doživeli istu sudbinu kakva je zadesila de čake koje sada vode sa sobom u Tursku. Bili su pravoslavci koje su osmanski osvaja či oteli od roditelja, preveli u 21
islam i predali ih u čiteljima da ih nauče raznim veštinama kako bi dobro služili u sultanovim elitnim jedinicama. Junuz je često dolazio na začelje kolone da obi đe dečake, da im lično done donese se hr hran anu u i vodu vodu,, da vidi vidi kako kako podn podnos osee puto putova vanj nje. e. Bio je prem premaa njima pažljiv i dobar. Više puta je razgovarao sa Gojkom. Svideo mu se taj dečak. Prepoznao je u njemu sebe iz onog vremena kad su ga zauvek odveli iz rodnog sela. Jednom prilikom, kada je bio dobre volje, stavio je Gojka iza sebe na konja i odjahao daleko ispred kolone kako bi na miru pora porazg zgov ovar arao ao s njim njim.. Bio Bio je naum naumio io da isko iskori rist stii svo svoj utic uticaj aj i da ga na vaspitanje porodici Samira Četina, nekadašnjeg vojnika, a sada jednog od carskih pisara, vrlog čoveka, uglednog ne samo me đu običnim stanovnicima Stambola ve ć i na dvoru. – Plašiš li se onoga što te čeka eka u Stambolu, junoša? – pitao je kapetan. – Ne, gospodaru. Biće kako je suđeno. A svakako samo od mene sve zavisi. – Kako od tebe kad si ti samo rob s kojim Tur čin može činiti šta mu je volja?! – začudi se kapetan de čakovom odgovoru. – Gospodaru, evo šta ja mislim: ako budem dobar, Turci će prema prema meni meni biti biti dobr dobri,i, koli koliko ko je mogu moguće. Ako Ako budem udem loš, loš, Turc Turcii će sa mnom postupati loše. Mogu, doduše, da budu loši i ako ne dam povoda. U tom slučaju, uvek mogu da dignem ruku na sebe, pa nikakva vajda ni njima ni meni. meni. A pošto će moje školovanje, i sve što uz to ide, tursku carevinu da košt košta, a, i pošt poštoo treb trebaa sutr sutraa da budem budem cars carski ki vojn vojnik ik,, nema nemaju ju nikak nikakve ve vajd vajdee da se prema prema meni meni loše loše opho ophode de,, jer bi onda onda sve što što daju daju za mene mene bio uzaluda uzaludann trošak trošak.. Eto Eto tako, tako, sve ipak zavisi zavisi samo samo od mene, mene, kako kako god to tebi čudno izgledalo. – Ha-ha-h a-ha, čuj ti njega?! – turski oficir se tresao od smeha. – Priznaću ti, ti, dera derane ne,, im imaa isti istine ne u tome tome što pri pričaš. aš. Baš Baš tako tako:: kako kako god god to udno izg izgled ledalo. alo. Nego, ego, im imaaš li ti mene ene šta šta da pit pitaš? aš? Bilo šta, šta, sad sada ti čudno dajem priliku i nikada više. – Dob Dobro, ro, evo, evo, gosp ospodar odaru u: kako ako si mogao ogao u mom selu selu da počiniš onaka onakavv zulum zulum kad nisi tako loš čovek? ovek? Onomad, Onomad, kad ste iz sela sela otišli otišli u Smede Smederev revo, o, pop nam je rekao rekao da si i ti sigurn sigurnoo potur poturčeni eni Srbin Srbin.. Je li to istina? – Hmm… – Junuz se zamisli, iznenadilo ga je de čakovo pitanje. – Nešto slično objasnih tvom popu u četiri oka kad smo napuštali selo. Ne volim o tome da pri čam. Mene su, sinko, iz srpske ku će odveli Turci pre dvades dvadeset et pet godina. godina. Tada Tada mi je bilo bilo trinae trinaest. st. Skupl Skuplja ja carevi carevina na danak danak u krvi krvi redovn redovnoo i svuda. svuda. Prođe četiri godine, pa ajde opet u isto mesto. U 22
moje selo, pored Niša, haračlije su došle pre vremena, mimo uobičajenog rasporeda, zbog selja čke pobune. Da nje nije bilo, Turci bi po danak došli dve-tri godine kasnije, ja bih ve ć bio velik, možda me ne bi uzeli, možda bih bih osta ostaoo u svom svom selu selu,, žive živeoo drug drugaačiji život… Nebitno je ime sela, ne pominjem pominjem ga, ne nosim lepe uspomene uspomene odande. odande. Poslednje što sam tamo video bili su moji ubijeni roditelji, ba čeni u prašinu nasred sela, na gomilu sa drugim pobijenim seljacima. Gotovo da sam ih zaboravio. Ma, voleo bih da se i ne se ćam ničega. Ali neće pusta glava da se isprazni… – janičar zaćuta i zamisli se, ali se brzo pribra i nastavi. – Bio sam jedinac, zvao sam se Ilija. U Stambolu me je čuvala i školovala turska porodica čiji su sinovi poginuli u ratu, pa su meni pružili sve što su imali, gledali me kao rođeno dete. Hteli su da me zadr zadrže, že, da budem trgovac trgovac i njihov njihov naslednik, ali nisu imali dovoljno uticaja, pa sam morao u vojsku. A i meni je to odgovaralo. Više sam voleo da budem vojnik nego da piskaram trgova čke knjige. Oružje i osvajanje daje mo ć koja opija ja če od hašiša. hašiša. Pa ti, bre, i ne znaš šta je hašiš! – Junuz ponovo ponovo prasnu u smeh. – Dobro sam se pokazao u borbi i brzo sam napredovao. Stizala su priznanja, zlato, položaj, žene… I dalje stižu. To je sve što imam. Ve ć sutra mogu mogu poginuti u boju. Ili čak danas. Zato se iz sve snage borim za Tursku – ako je ona jaka, i ja sam jak, ako ona padne, i ja padam. Oni koji dirnu u poredak moji su neprijatelji. Na to se drznuo onaj Jovan iz tvog sela. Žao mi ga je… Razumem ja njeg jega, kao čovek. Dirnuli su mu u porodicu, osvetio se. Ali kao turski oficir nemam milosti. Kad mi udari krv u glavu, onda se izbezumim, bes me zaslepi, zaludi, pomra či mi se svest, postajem zver! Jovan će služiti za primer drugima. – Nakratko je zaćutao, a onda nastavio sam sebe upitavši: – Da li se stidim što znam ko sam, a opet tako sr čano ratujem za Turke? Ne. Zar nije despot Stefan Lazarević bio turski vazal? I on se borio za Turke da bi zaštitio svoj položaj, a i svoj narod. Zahvaljuju ći njemu i hiljadama njegovih vitezova poražena je evropska hriš ćanska vojska kod Nikopolja, Turci su prodrli na zapad… zapad… Šta Šta sam ja gori gori od njega? njega? Nije Nije imao imao izbora izbora,, osim da pogine pogine uludo opirući se turskoj sili. Ni ja nemam izbora, niti sam ga ikada imao. Koristim vreme koje mi je dato što bolje umem, grabim sve što mogu, pa nek neka traj trajee kolik olikoo tra traje. je. Neću imati decu, pa neću dati Tur Turskoj skoj svoj svojee naslednike, dosta sam im dao. Nisu me lepim zadužili, iako verovatno živim živim bolje bolje nego što bih živeo živeo u svom svom selu selu – ponovo ponovo je zaćutao. – Znaš, ja ne verujem u onaj svet, ni u Boga, ni u Alaha, ni u đavola, ni u šejtana, sve su to prazne pri če. Ako ima Boga, Boga, što pušta da zlo vršlja vršlja po svetu? svetu? Ako je svemoguć, zašto ne učini da svetom vlada mir, pravda i red? Daje nam slobodu?! slobodu?! Gluposti! Gluposti! Ako čovek ima dete, da li ga svim silama brani brani 23
i sprečava da ne greši? Ili mu da slobodu da hoda samo, pa da upadne, na primer, u reku i udavi se? Pusti ga nezašti ćeno u šumu, da ga pojedu zveri? zveri? Ne, nego nego se bori bori za njega svom snagom! snagom! Zašto Zašto se bog ne bori bori za svoj svoju u decu decu?? Dani Danima ma da pri pričamo o tome, opet bismo smo bili na po četku. Zato je moj bog ovaj naoštren čelik koji nosim za pojasom – Junuz potapš potapšaa jataga jatagan. n. – On me je jedini jedini dosad štitio. štitio. Toliko Toliko o tome tome im imam am da kažem, dečko moj. Možda sam govorio malo zbrda-zdola, ali se nadam da si me shvatio. – Jesam, gospodaru. I kako si ti sa mnom iskren, bi ću i ja sa tobom: tobom: ja želim da budem drugačiji od tebe. Možda to nije baš pametno, ali… – Dobar si ti de čak. Pokušaću da ti pomognem koliko mogu. Namenio sam ti sli čnu sudbinu kakvu sam sam imao. Postara ću se da te daju na obuku kod mog prijatelja Samira, carskog pisara, dobrog čoveka, prav pravog og Tur Turčina. ina. Nema ema sina sina,, zavo zavolleće te. Kod njega će ti biti dobro, imaćeš sve što što ti treba, treba, a i sutr sutra, a, kad kad bude budešš bio bio u vojsc vojsci,i, kada se budu budu delili činovi i počasti, drugačije će na tebe gledati. Eto, ja toliko. A sada da te vratim vratim na tvog konja, moj se umorio, umorio, preteški smo mu nas dvojica. dvojica. – Junuz skrenu konja kraj puta, u hlad, i sa čeka da kolona pro đe. Na začelju je Gojko prešao na svog konja, na čijim su bokovima bokovima visile korpe u kojima su dremala dva osmogodišnjaka, dok su ih konjske sapi lagano ljuljale.
Jednog popodneva, kolona se popela na brdo sa kojeg je pogled pucao na ogromno vodeno prostranstvo i prelep grad na njegovoj obali. Stambol. Cvet istoka Evrope. Bivši Carigrad, prestonica Romejskog carstva, koji su Turci zauzeli i na činili svojom prestonicom, premestivši sedište državne uprave iz azijskog u evropski deo. U njemu su najlepšu pravoslavnu crkvu na svetu, Svetu Sofiju, pretvorili u svoju bogomolju, gde su na svoj na čin klanjali i molili se svevišnjoj sili. Da bi prilagodili crkvu svojim potrebama, uništili su njenu unutrašnjost, skinuli zvona, uklonili oltar i predivni srebrni ikonostas te prekrili malterom zlatne mozaike. Religija mira razarala je ostvarenja i najve će svetinje drugih religija. Turci su se ponosili Stambolom kao da su ga oni podigli, a bio je samo samo još jedno jedno u nizu nizu otetih otetih dostignu dostignuća drugih naroda koje su oni kao 24
osvajači prisvojili. Smatrali su, ili su bar tako predstavljali, da porobljenim narodima svojim osvajanjima čine dobro pošto im donose novu kulturu kulturu i vlast bolju od one pod kojom su do tada živeli. Ali istina je bila da su oni osvajali radi ratnog plena kako bi razvijali i širili carstvo, otimali su šta su stigli. Zauzeta utvr đenja, gradove i luke pretvarali su u svoje centre moći, odakle su mogli da idu dalje u pohode. Tuđe bogomolje su skrnavili, rušili, palili, pretvarali u džamije ili konjušnice, kako im se svidelo. Zemlju su, sa sve kmetovsko-robovskom radnom snagom delili svojim velmožama. Bez saose ćanja ili griže savesti, ne hajući za patnje potla čenih, otimali su njihovo blago, žene i decu, i gradili palate, hanove i flote, punili vojne logore i hareme. Materijalno blago porobljenih naroda im je bilo dobro, ali ono duhovno im nije odgovaralo. Zato im nisu dozvoljavali da neguju svoje obi čaje i tradiciju. Na osvojenim podru č jima zavodili su strahovladu i šerijat. Uništavali su druge civilizacije i uzdizali svoju, koja nije bila ništa drugo do zbir delova tuđih dostignuća. Ogromna sila nezaustavljivo je gazila sve pred sobom, sobom, bez milosti, milosti, krčeći put ka Be ču, koji je za Osmanlije predstavljao predstavljao kapiju za prodor ka ostatku Evrope. Gojko je sa divljenjem posmatrao prizor koji se ukazao pred njim, ogroman grad iza čijih zidina je vrvelo kao u košnici. Ali nije se divio Turc Turcim ima. a. Pop Pop Dim Dimitri itrije je je ovog ovog dečaka aka podu podučavao avao mn mnog ogoo čemu, pa i istori istoriji, ji, tako da je on znao istinu istinu o Carigrad Carigradu u – Stamb Stambolu olu.. Zato Zato se divio divio Romejima, pravim osniva čima grada. Junuz je na konju sedeo pored puta, propuštaju ći kolonu nizbrdo prema gradu. Kad je za čelje stiglo do njega, pitao je Gojka: – Kako ti se čini Stambol, delijo? – Da ti kažem iskreno, gospodaru? – nasmeja se de čak vragolasto. – Naravno, naravno, sa mnom uvek samo iskreno. Gojko se nagnu ka kapetanu i reče mu tiho, da ne čuju uju drugi rugi janičari: – Sviđa mi se, prelep je. Kao i sve drugo što su Turci ukrali: persijska muzika, arapski konji, balkanska vojska, slovenske žene… – Dosta, dosta, brbljivi derane, dovoljno si rekao! Kud te i pitah! – nasm nasmej ejaa se na ovu ovu dose dosetk tku u kape kapeta tan. n. – Vala Vala,, tvoj tvoj će te jezi jezikk skra skrati titi ti za glavu! Kroz sat vremena, kolona je kona čno završila putovanje i ušla kroz kapiju u Stambol.
25
J
unuzovi ljudi predali su blago u carsku riznicu, sa prate ćim hartijama, a dečake u janičarsku komandu, da ih popišu i predaju u porodice ili internate u kojima će biti školovani. Neke od svojih malih zemljaka zemljaka Gojko je tada poslednji poslednji put video. video. Junuz je kod janičarskih glavešina iskoristio svoj velik uticaj, pa je Gojka ve ć iste ve čeri odveo kod Samira Četina, carskog pisara, u raskošnu ku ću sa velikim dvorištem. Sve je bilo čisto, uređeno i mirisno. Dvorište je bilo ograđeno ogradom od cigala, obraslom puzavicama i raznobojnim cvećem. Od kapije su do svih zgrada vodile staze poplo čane crvenom cig ciglom lom. Izm Između njih je bila niska trava, cveće i stabla smokve, mandarine, kajsije, badema, kao i ukrasni žbunovi. Ve ćina tih biljaka bila je nepoznata Gojku. Kuća je bila ila na sprat rat, bela ela kao sne sneg, sa drven rvenim im tamnosme đim doksatom, sagra đena duž ograde levo od kapije. Na suprotnom kraju dvorišta nalazila se štala, što je Gojko zaklju čio pošto je video slugu da tamo odvodi konja. De čak se oduševio imanjem, ali nije bio bio srećan što se tu obreo obreo.. Dok Dok ga je Junuz unuz vodi vodioo ka kući, mi misl slio io je na oca, majku, brata, na mu čan život kojim oni žive u siromašnom selu, pod turskim jarmom. Nedostajali su mu toliko da mu se ponekad činilo kako kako mu se u grudim grudimaa nešto nešto kida te nikaka nikakavv sjaj sjaj i raskoš raskoš nisu mogli mogli da popune popune praznin prazninu u u srcu. srcu. Bio Bio je svesta svestann da će proći godine godine pre nego nego što će imati priliku da ih ponovo vidi i da mora da da sve od sebe da napreduje, kako bi koliko-toliko uticao na svoju s voju sudbinu. Samir je bio pravi gazda i domaćin, odeven u zelene čakšire šire i svilenu belu košulju najfinije izrade. Bio je ugla đen i srdačan. Onako krupan, krupan, delovao je snažno snažno i žustro. žustro. Bilo mu je skoro šezdeset šezdeset godina, ali se odlično držao. Imao je čudne, pom pomalo kose ose tamn amnozelene o či sa žućkastim kastim i smeđim iskric iskricama ama i čitao je ljude kao da su otvorene knjige. Dočekao je Junuza i de čaka ljubazno, a kad mu je oficir u četiri oka objasnio objasnio zašto mu je doveo Gojka, naredio je da se spremi bogata trpeza 26
te doveo muzičare i plesače. Pričao je o najnovijim vestima i glasinama sa carskog dvora te koje čemu drugom što bi moglo da privu če dečakovu pažnju. Želeo je da se na taj na čin približi Gojku, da ga zabavi i pokaže mu da je dobro obrod došao ošao u njeg njegov ov dom. om. Samir amir nije nije im imao ao sina sina,, već četiri ćerke, od četrnaest, sedamnaest, devetnaest i dvadeset godina. Žudeo je za muškim naslednikom, za muškim društvom pod svojim krovom, za nekim na koga može da prenese ogromno vojni čko i pravničko znanje. Na njegovu žalost, zbog teške polne bolesti koju je preležao u poslednjem ratnom pohodu, bore ći se za starog sultana pre desetak godina, godina, više nije mogao da ima dece. Tako se i poslednja poslednja nada da dobije muškog naslednika ugasila. Posle toga, povukao se iz vojske, a sultan ga je, smestivši ga među pisa pisare re,, držao držao blizu blizu sebe sebe više više kao kao save savetn tnik ikaa nego nego kao ćatu, jer je Samir Samir bio izuzetno izuzetno mudar i iskusan iskusan čovek. ovek. Od tada, tada, on je uživao u dvorskom životu i dobroj plati, a bavio se i me đunarodnom trgovinom te posredovanjem u sklapanju poslova. Doma ćinstvo mu je cvetalo, sve mu je išlo od ruke, ali nešto mu je ipak nedostajalo. To što nije imao muškog naslednika doživljavao doživljavao je kao li čni poraz. Pošto je sve to odlično znao njegov prijatelj Junuz, baš zato je želeo da Gojka, de čaka koji mu se veoma dopao, smesti u Samirov dom, kako bi obojicu usre ćio. Stari Turčin dobiće muško društvo, u čenika, a dečak dobrog u čitelja, vaspitanje i brigu. De čaka je iznenadilo što i Samir odli čno zna srpski jezik. Posle nekoliko sati goš ćenja, Samir je platio svira če i plesače i poslao ih kući. Junuz se oprostio od de čaka i domaćina pa otišao u kasarnu da vidi šta radi njegova četa i podeli zaduženja za naredne dane. Potom je otišao otišao kući, da se odmo odmori ri.. U Stam Stambo bolu lu nije nije spava spavaoo gde gde i ostal ostalii vojn vojnici ici.. Imao je svoju ku ću, u kojoj je živeo sa slugama. Nije imao ženu ni nameru da se ženi, a decu nije želeo, što zbog razloga o kojima je pri čao sa Gojkom na putu, što zbog straha straha da mogu, mogu, ako on pogine u borbi, borbi, da ost ostanu anu siro siročići koje ne bi imao ko da izdržava i čuva. Živeo je raskalašno, troše ći zarađeni i opljačkani novac na žene i po gradskim gostionicama, na ode ću i oružje, ne mare ći mnogo za to šta će biti sutra. sutra. Stambol je velik grad, u njemu je bilo mnogo toga na šta je slobodouman čovek mogao da troši novac, a Junuz je svakako bio takav. Verske zabrane ga nisu zanimale jer nije bio vernik, za moral nije mnogo mario, a sultanovo prijateljstvo jem čilo mu je zaštitu od gradskih vlasti u slučaju da bude uhva ćen u nečem nedoličnom. Redovno je primao veliku platu, dobijao deo ratnog plena, pa nije bilo razloga da brine o novcu. novcu. Živeo Živeo je od danas danas do sutra sutra i jedino jedino mu je bilo bilo važno važno da uspešn uspešnoo izvršava svoje vojni čke obaveze, jer je od toga zavisilo kako će živeti kad 27
se vrati kući. Samir amir je odve odveoo Gojk Gojkaa na spav spavan anje je u sobu sobu koju koju mu je nam namenio enio,, u delu kuće namenjenom posluzi. Soba je bila mala, sveže okre čena, sa malo jednostavnog nameštaja, bez vlage. – Dečko, ovo je najbolje što ti za početak etak mogu ogu dati ati. Im Imaaš čistu postelju, policu za stvari, tronožac, lep pogled kroz prozor… Ako se budeš dobro pokazao, smesti ću te u bolju sobu, blizu naših odaja. Bi ću iskr iskren en prem premaa tebi tebi,, a to traž tražim im i od tebe tebe.. I da bud budeš vred vredan an.. Već sutra počinje tvoje školovanje, pa ćemo videti kako će ići. Laku noć! – Laku noć, gospodaru – odgovori de čak, poklonivši se starom Turčinu. – Više bi mi prijalo da me nazivaš u čiteljem. – Kako zapovediš, gospodaru. Onda, laku no ć, učitelju. – Laku noć – reče Samir kroz osmeh i ode na po činak. Gojk ojko se dugo ugo vrte vrteoo na dušek ušeku u i kroz roz proz prozor or posm osmatra atraoo mesec esec.. Razmišljao je o svemu što je bilo i što ga čeka, o selu i porodici, o sudbini dečaka koji su dovedeni s njim u Tursku… Imao je jedan cilj – da se kadtad vrati kući. Bio je spreman da učini sve što treba da ga ostvari. Sa tom mišlju je zaspao.
Rano ujutro, sa prvim sun čevim zracima, posluga je poustajala te zavlada metež u ku ći i dvorištu. Gojka je probudio li čno Samir i poveo ga u deo kuće u kojem je živela njegova porodica. – Sinko, sada idemo na doru čak, ak, da se prip pripre remi mimo mo za nov nov dan. dan. Ti ćeš malo da kasniš na nastavu, jer treba da porazgovaramo o veoma ozbiljnim pitanjima, koja ti možda ne će biti prijatna. Sa drugim dečacima će o tome ome pričati ati učitel iteljiji u škol školii – reka rekaoo mu je dok dok su išli išli ka trpezariji. – Učitel itelju ju,, ja sam sam ovd ovde silo silom m doved oveden en i znam znam da, da, hteo hteo – ne hteo hteo,, moram da radim šta mi se kaže. – Ne želim želim da te prisi prisilja ljava vam m na bilo bilo šta, ali ali što što se mora – mora mora se. Pokušaću posle doru čka da ti objasnim. Kad to završimo, kre ćemo sa učenjem. Ajde sada da u miru jedemo. Stari Stari Turčin je doveo oveo dečaka aka za svoj svoju u trpe trpezu zu.. Na nisk niskom om stol stolu u je 28
bilo tacni, tanjira, činija, bokala i pehara, raznih veli čina i oblika, izrađenih od drveta, drveta, pe čene gline, čak i od srebra i zlata, a u njima hleb, hleb, kifle, suvo meso, kuvana jaja, sirevi, umaci, salate od raznog povr ća, baklave, orasnice, urmašice, tufahije, sveži vo ćni sokovi te svakojako sveže i ušećereno voće. Dečak za većinu toga nije ni znao da postoji. Sve je bilo mnogo lepše nego što je Gojko ikada video i ukusnije nego što je mogao da zamisli. Obedovali su sami, zavaljeni u jastuke, a žene su jele u drugoj sobi. Za vreme jela nisu mnogo pri čali, tek pokoju re č o mestu i porodici odakle de čak potiče i o putu u Tursku. De čaku su se oči punile suza suzama ma dok dok je pri pričao o svom svom pore porekl klu, u, a star starii Tur Turčin ga je teši tešio. o. Posl Poslee doručka, Samir je naložio slugama da pripreme kupatilo za njih dvojicu. Ubrzo su otišli na kupanje u amam. Kad su ušli u vodu, u čitelj je naredio slugama da ih ostave nasamo. De čku je prijalo tursko kupatilo i s uživanjem je leškario u toploj i mirisnoj vodi. Opustio se i skoro zadremao. – Vidi ovako, sinko! – re če odjednom Samir i prenu de čaka. – Da bi se ovde školovao i živeo u mojoj ku ći, moraćeš da promeniš veru: da se odrekneš hrišćanstva i primiš našu veru – islam. – Ja svoj svoju u veru veru voli volim m i ne želi želim m drugu rugu,, učitelju. Mogu da budem turski vojnik i kao hriš ćanin, kao što je bio despot Stefan – de čakove reči iznenadiše starog Tur čina, koji se čak se nasmejao kraji čkom usana, ali trenutak nije bio za smejanje. – Na tvoju žalost, ne možeš. Niti si despot Stefan, niti te ko pita šta voliš. Što se mora, mora se, sam si rekao sino ć. Dečak je ćutao neko vreme, a starac ga je pustio da sredi misli pre nego što nastave razgovor. – Što je moranje, nije pitanje, je, kaže se u Srbiji – odgovo ovori posle kratkog ćutanja utanja Gojko s primesom primesom ljutnje. – To je protiv moje volje, ali ja sam ovde sužanj, sužanj, znam, te se sa mnom može može činiti šta god. A kako se to prelazi u islam? – Džab žaba se ljut ljutiš iš.. Ljutn jutnja ja ti neće pomoći. Oba Obavi se sun sunet, daju ti tursko ime i odrekneš se hriš ćanstva pred obrednikom. Tako. Može to i jednostavnije, ali na ovaj na čin je ispravno, službeno. – Šta je „sunet”? – To je obrezi obrezivan vanje je… … Hm Hmm… m… Odseca Odsecanje nje dela dela kožice kožice sa one muške stvari. Dečak iskolači oči: – A?! Kako to? To sigurno vraški boli! – Boli, boli, jakako, jakako, nekoliko nekoliko dana, posle prođe. To je deo obreda za primanje islama, tako veliki Alah nala alaže, ne može se bez toga. Svi 29
muslimani su obrezani – objasni mu Samir. – I kako onda izgleda ona stvar? – upita zbunjeni de čak. Turčin usta ustad de iz vode vode i sede sede na ivic ivicu u baze bazennčića, tako da je dečak mogao da mu vidi polni organ. – Evo, ovako! Dečak je upiljio u obrezani ud i prizor mu se nije svideo. Kroz glavu mu prođe da on to neće dopustiti, pa makar glavu izgubio. – Učitelju… itelju… gospodaru gospodaru… … – mucao je. – Neću! Sve ste mi uzeli, uzeli, ništa od mene mene nije nije osta ostalo lo sem sem tela tela.. Uzel Uzelii ste ste mi poro porod dicu icu i moj moj star starii živo život, t, uzećete ete mi ime i veru veru,, hoću da sačuvam bar onaj deo sebe koji niko ne vidi. Ili tako ili nikako! – izgovori i ustade iz vode. – Posecite me, ali ja to neću! I nikada u srcu neću biti musl usliman! Nikad ikadaa! Im Imee moram da prom promen enim im,, mora moram m lažn lažnoo da klan klanja jam m vaše vašem m bogu bogu,, i to sam samo kad kada me neko gleda, ali ću uvek biti Srbin i hriš ćanin! – Sedi, luda glavo! – viknu Tur čin, iznenađen dečakovom hrabroš ću i drskoš drskošću. – Ne galam galami! i! Čuće te neko neko ko ne treb treba, a, ovde i zido zidovi vi imaju imaju uši. uši. Ja mogu svašta svašta da čujem ujem i razumem razumem,, ali drugi drugi neće! Šta da radim radim s tobom? – upita više za sebe i vrati se u vodu. – Dobri Dobri moj moj učitelju itelju – shvati shvativši vši da mu starac starac nije nije neprij neprijate atelj, lj, dečak se malo umiri i spusti u vodu, pognute glave – svaki čovek ima granicu granicu do koje oje može ože da trpi rpi patnj atnju u, da podn podnes esee muke… uke… Ja ti svoj svoju u grani ranicu cu reko rekoh, h, a ti čini ini kako kako ti je volj volja. a. Najla Najlakše kše je da me preda predašš jani janičarima arima da me poseku, da čine sa mnom šta god ho će. Samiru kroz glavu pro đe njegovo detinjstvo, mladost. Razumeo je dečakovo protivljenje. „Eh, i pacov sateran u ćošak skače progonitelju na o či. Verovatno se i ovaj dečak sada tako ose ća”, mislio je. „A možda je i u pravu. Na kraju krajev krajeva, a, mi, Turci, Turci, u njegov njegovoj oj zemlji zemlji smo smo uljezi uljezi i porobl porobljiv jivaa či, a ne on u Stambolu. Nije on svojom voljom došao ovamo, ve ć je otrgnut iz roditeljskog doma. Svakako nije po pravilima, no možda bi mu se mogao učiniti neki ustupak.” Nekoliko minuta je u amamu vladala tišina. Obojica su utonula u misli. Onda starac progovori: – Pokušaću da ispunim to što tražiš, de čače. Ali takva igra je opasna i za mene i za tebe. Gleda ću da sve udesim kako treba, da bude i vuk sit i ovce na broju. A ti nikome ništa ne pri čaj i ne svlači se pred drugima, ili se okreći od njih kad to činiš. I još nešto: nešto: kad si ve ć tako tvrdoglav, a sve ti uzimamo, kako kažeš, da ću ti i ime koje koje će da te podseća na tvoje, tvoje, da ne bude da smo ti baš sve uzeli. Zva ćeš se Gokan. Eto, to je tursko ime a izgleda kao nadimak izveden od tvog srpskog srp skog imena. Zadovoljan? 30
Dečak skoči od sreće, pa poče da pljuska šakama šakama po vodi, prskaju prskajući i sebe i Samira, rasipaju ći vodu po čitavom kupatilu. – Hvala ti, učitelju! Za ovaj dogovor nikada nikom ne ću da kažem. Paziću da ko ne primeti i nikada te ne ću razočarati. Biću najbolji u čenik koga si imao! – Tiše, blesane, tiše! Ti si mi prvi učenik! – nasmeja se Tur čin. – Ja ne obučavam janičare, ti si s drugom namerom doveden u moju ku ću. O tome ćemo razgovarati kroz koju godinu. Do tada ćeš ići sa ostalim dečacima acima u školu, a ja ću te povrh toga podu čavati onome što znam, jer hoću da budeš budeš više od obi običnog vojnika vojnika u stroju. stroju. Ajde sad na oblačenje, pa u školu. Sluge će te odvesti odvesti do tamo, zapamti zapamti put, od sutra ideš sam. Velik si, pametan, jak, na ulici ti se ne će ništa desiti. Izašli Izašli su iz kupat kupatila ila.. Gojko Gojko je dobio dobio novo odelo: odelo: čakšire od zelenog sukna, košulju od tamno-zelene svile i sandale od najmekše kože. Kad se spre spremi mio, o, slug slugaa Agim Agim ga je odve odveoo pred pred Samir amira, a, koji koji mu je reka rekaoo da je pravi delija. Posle toga ga je Agim odveo u školu, pokazuju ći mu usput znake da lakše nađe put posle nastave. U školi je bilo mnogo hriš ćanskih dečaka, aka, među njim njimaa i neki neki od njeg njegov ovih ih malih alih selj seljan ana. a. Ti dečaci aci su bili bili dosta mla đi od Gojka i on sa njima nije mnogo pri čao dok su putovali u Stamb Stambol. ol. Dvojica Dvojica najsitni najsitnijih jih,, koji koji su bili bili sa njim njim na konju, konju, Ivan Ivan i Stanko Stanko,, bili su mu najdraži, a i njihovi roditelji su bili prijatelji njegovih roditelja. Tokom puta ih je tešio i smirivao kad su plakali za roditeljima i selom. U janičarskoj školi, učitelji i disciplina su bili strogi. Svi de čaci su odmah preved prevedeni eni u islam. islam. Od prvog prvog dana dana počeli eli su da u če turs turski ki jezik jezik i vojn vojnee veštine, jer jer je to bilo ono što će im najvi ajviše še treb trebat atii i u svako vakodn dnev evno nom m životu i službi. Tako Tako je počeo Gojk Gojkov ov živo živott u Stam Stambo bolu lu.. Već posle posle nekoli nekoliko ko dana, dana, Samir je u svom domu uredio pravu promenu imena i lažno sune ćenje za svog štićenika, plativši ćutanje svih umešanih sa dvadeset velikih zlatnika. U Turskoj se, i pored strogih pravila i ograni čenja upravne vlasti i verskih propisa, bezmalo sve moglo kupiti. A Samir je znao koga, kada i koliko treba podmititi. Gojko je postao Gokan, neobrezan mlad muslim sliman an koji oji je u džam žamiji iji pred redano klanj lanjao ao,, a u seb sebi se molio olio svom svom dragom Bogu.
31
Tokom narednih pet godina, Gojko – Gokan – rastao je, razvijao se i učio školu. Samir ga je usmeravao, savetovao i podu čavao svemu onome što što je znao. Plaćao je i najb najbol olje je tursk urske, e, arap arapsk skee i grčke učitel itelje je da ga nauče onom onomee čemu emu star starac ac nije nije bio bio vičan. an. Odga Odgaja jaoo je dečaka aka kao kao sina sina i zbližili su se kao da su rod najro đeniji. Gokan je znao da uzvrati tu dobrotu. Bio je fin i ljubazan prema svima, oli čenje dobrog vaspitanja, vaspitanja, a povrh povrh svega svega i odli odličan đak u škol školi.i. Veoma Veoma dobro dobro je naučio turski, što je bilo veoma važno za život u Stambolu i carevini. Pored toga, nau čio je arapski i nema čki, dovoljno dobro da može uspešno da se sporazume na tim jezicima. Stekao je znanja iz zemljopisa, matematike, astronomije, hemije i poljoprivrede. Savladao je obuku jahanja, zajedno sa svim vratolomijama na konju te ga đanje lukom i strelama, kopljem i puškom iz sedl sedla. a. I u borb borbii sa konj konjaa sabl sabljo jom m i topu topuzo zom m bio bio je me đu najboljima. Dok su bili na konjima, mnogi mladi vojnici su mogli da odmeravaju snag snagee s njim njim.. Al Alii u borb borbii prsa prsa u prsa prsa bio bio je nena nenad dmaša mašan. n. Bio Bio je među najboljim rva čima u Stambolu i najbrži trka č. Na obuci je protivnicima lomio sablje, i drvene i čelične. Ruke su mu bile kao sajle, a pesnice kao čekići. U školi mu nije bilo ravnog, svi su izbegavali da mu staju na žulj, jer bi mogao s lakoćom bilo koga od njih da pretu če. Samir je mogao da bude ponosan na svog u čenika. U međuvremenu, on je najstariju ćerku udao za sina španskog trgovca sa kojim je poslovao, Mavra, koji ju je odveo preko okeana, u Novi svet, beže ći od inkvizicije koja je proganjala muslimane koji su ostali u Španiji posle hriš ćanske pobede. Druga po staros starosti ti udata udata je u Egipa Egipat, t, za sina sina moćnog trgovca trgovca sa kojim kojim je starac starac bio prijatelj decenijama. Kada su preostale dve Samirove ćerke izlazile van dvorišta, kao čuvar ih je pratio Gokan i u čitelj je bio spokojan. Znao je da im se ništa ne može dogoditi dok na njih pazi mladi jani čar, stasit mladić čvrstih mišica i hrabrog srca, nau čen da zaštiti, napadne, pa i ubije ako treba. Dan po dan, mesec po mesec, kraj školovanja se približavao. Samir je imao plan za svog učenika. Ali, pošto je znao da je mladi ć i dalje Srbin u srcu i da čezne da se kako zna vrati u zavi čaj, strepeo je da Gokanu taj plan neće da se dopa dopadn dne. e. A ml mlad adiić je post postao ao ono što je obe obećao i sebi i starcu: poslušan, vredan, zahvalan u čenik, spolja Turčin, u duši Srbin, koji jedva čeka da se vrati u svoje selo i vidi roditelje i brata. Ni posle pet godi godina na ta želj željaa se nije nije ugas ugasil ila. a. Sjaj Sjaj Stamb tambol olaa nije nije ga opio opio dovol ovoljn jnoo da zaboravi svoje korene.
32
S
amo nekoliko meseci posle Gojkovog odlaska u Stambol, turska vojska napala je Beograd i 28/29. avgusta 1521. prinudila ugarske branioce da predaju grad. Uprava Smederevskog sandžaka, odmah posle toga, premeštena je u Beograd, koji koji je post postao ao novo novo sedišt sedištee obla oblasti sti.. Ipak Ipak,, Bali Bali-b -beg eg je veći deo deo vrem vremen enaa provodio u Smederevu, gde mu je bilo lepše. Činovnici su bili u Beogradu i radili svoj posao, a on je uživao u Smederevu. U ono doba u Turskoj je svako svakoga uhodio i potkazivao, pa mu je odgovaralo da bude što dalje od ćata željnih napretka u službi na njegov ra čun, budući da je živeo raskalašno. Držao je u svojoj blizini blizini samo one koji su mu bili neophodni i kojima je potpuno verovao. Posle odvođenja dece u jani čare i surovog Jovanovog ubistva, mesecima se svakodnevno u Vu čaku pričalo o tim tragičnim događajima. Milovan je odbio da mu selo nadoknadi gubitak za kravu koju su zaklali za Turke jer mu takva šteta nije bila ništa spram gubitka sina. sina. Porodi Porodice ce su žalile žalile za decom koja su im oteta, oteta, ali je život život morao morao da ide dalje. Sklapani su novi brakovi, rasla su nova deca. Selo je napredovalo, postajalo ve će i brojnije, sa više ku ća od dasaka i blata. Ali, beda beda je ostal ostalaa ista, ista, naro narod d je tešk teškoo živeo živeo pod pod suro surovo vom m tursk turskom om vlaš vlaš ću, plaćao namete i čekao bolja vremena, koja nikako nisu stizala. Dve godine godine kasnije, Turci su došli u selo po redovan redovan danak u krvi. Odveli Odveli su samo šest de čaka, jer i nisu imali veliki izbor. Bili su odabrali i Stefana, Gojkovog brata, koji je u me đuvremenu porastao i raskrupnjao se, ali su odustali od toga kada im je pop rekao da je njegovog ro đenog brata pre dve godine čuveni Junuz odveo u jani čare. Skupljanje danka u krvi je ovaj ovaj put put prot protek eklo lo bez bez izgr izgred eda, a, uz uobi uobičajen ajen pla plač nemoćnih nih rodi rodite telja lja i dece, i kletve očajnih majki. Haračlije nisu marile za suze niti su imali sluha za molbe lbe da ne vode decu. Tur Turska nije imala milosti prema ema porobljenim narodima. Sultan nije želeo da u njegovim osvaja čkim 33
rato ratovi vima ma ginu ginu samo samo Turc Turci.i. Smat Smatra raoo je da je bolj boljee da veći deo njegovih snaga čine potur poturčena ena deca deca,, vojni vojnici ci koji koji su zabo zabora ravi vili li ko su i odakl odaklee su, su, koji nemaju nikoga sem turske vojske i koji su joj odani do smrti, a povrh sveg svegaa su i vešt veštiji iji ratn ratnic icii od Tura Turaka ka.. Sem Sem toga toga,, mn mnog ogii odve odvede deni ni dečaci stizali su do visokih položaja u turskoj državnoj upravi, čak i do mesta velikog velikog vezira, vezira, drugog drugog čoveka oveka u vlasti vlasti.. To se događalo što zbog njihove sposobnosti, što zbog želje sultana da Turke drži što dalje od glavnih poluga vlasti, kako neko ne bi došao na zamisao ili u poziciju da ugrozi njegovu apsolutnu vladavinu. Jednostavno, u turskom carstvu car je vladao gotovo bez ograni čenja, enja, a svi ostali ostali su bili bili njegovi njegovi robovi. robovi. Žene, Žene, deca, vojska, narod, raja, zemlja, blago, sve je to bilo svojina sultana, koji je mogao s njom činiti šta mu se prohte. p rohte.
Prošle su tri godine od drugog danka u krvi, došla je 1526. godina. U Stam Stambo bolu lu,, Gojk Gojkovo ovo škol školov ovan anje je se bliž bližil iloo kraj kraju. u. U Vučaku, aku, Stef Stefan an se zamomčio. io. Stas Stasom om je skor skoroo stig stigao ao brat brataa Gojk Gojka. a. Od tešk teških ih posl poslov ovaa po šumama i njivama, ruke su mu ogrubele, a telo postalo miši ćavo i žilavo. Bio je jak jak, brz i vešt vešt,, malo alo je njih njih moglo oglo s nji njim da se nadm nadmee će u bilo čemu gde su odlu čivale snaga ili brzina. Imao je lepo lice, ozbiljnije i muževnije nego što je uobi čajeno za mladiće u njegovim godinama. Pop Dimitr Dimitrije ije ga je, kao nekada nekada Gojka, Gojka, u čio da čita i piše, ali Stefan nije bio dobar učenik kao stariji brat. Bio je mudar i lukav, i nije želeo da u či ono što je sma smatrao da mu neće treb trebat atii u svak svakod odne nevn vnom om živo životu tu.. Steka tekaoo je osno osnovn vnoo znan znanje je i smat smatra raoo da mu je to dovol ovoljn jno. o. Milo Milova van, n, koji koji je kao kao mladić učestvovao u sukobima i čarkama sa Turcima i, za jednog seljaka, znao dobro da rukuje oružjem, pokazao je Stefanu osnove borbe ma čem, kopljem i bojnom sekirom. Oružje je čuvao godinama zakopano u suvoj zemlji u vajatu više ku će, zamotano u ćebe. Mladić je marljivo vežbao kad god je im imao ao vrem vremeena. na. Otk Otkopav opavao ao je oru oružje žje, u tajn ajnosti osti odla odlazi zioo u šumsku tišinu i udarao do iznemoglosti. Na mnogim stablima u dubini okolnih šuma ostali su ožiljci od njegovih udaraca. Oružje je posle vežbanja pažljivo čistio, oštrio i ponovo zakopavao, do slede će prilike. I tako tako pune pune tri tri godi godine ne.. Post Postao ao je opas opasaan ratn ratnik ik,, za koga koga niko niko sem sem oca oca i majke majke nije znao. U dubini duše se nadao da će u Srbiji Srbiji izbiti buna protiv 34
Turaka Turaka te da će mu zatrebati veština koju je marljivo sticao. A voleo je i osećaj moći koji mu pruža oružje u rukama. Odrastao je uz pri če starijih o snažnoj i slobodnoj srpskoj državi, caru Dušanu i njegovoj slavnoj gardi, junacima sa Kosova, hrabrom Milošu Obili ću, koji je rasporio turskog sultana Murata. Zamišljao je, udaraju ći neumorno u drve će, da se rame uz rame sa s a tim ratnicima bori u velikim bitkama.
Te godine je, negde u julu, održan godišnji sabor ispred Smederevske tvr đave. ave. Po selima selima su se u to doba veoma veoma često održavala posela na kojima su guslari pevali pesme o slavnim vremenima. Bio je to jedan od najboljih načina za očuvanje i prenošenje narodnog pam ćenja. No, to su bili događaji aji name namenj njen enii malo malom m broj broju u ljud ljudi,i, obi obi čno samo iz jednog sela, ili iz nekoliko onih okolnih. Na saboru se pak okupljao narod iz šire okoline grada, pa čak i iz drugih nahija. Svi su dolazili odeveni odeveni u najbolje najbolje odelo koje su imali, imali, ako su uopšte imali imali više od jedne košulje i čakšira. Guslari su pevali pesme o prošlim vremenima, junačkim i tragi agičnim, a turski ski stražari žari sa bedema, od kojih jih je većina dobro znala srpski jezik, često su im se podsmevali i zavijali oponašaju ći ih. Srbi su na to tiho gunđali i psovali, jer nisu smeli glasno da protestuju. Zanatlije su prodavale i razmenjivale proizvode, stari prijatelji se ponovo susretali, mladi se upoznavali, a osaka ćeni i prosjaci pokušavali da izmole koji nov čić ili nešto od hrane. Seljaci tada nisu često putovali, jer su bili vezani za zemlju, koju su morali svakodnevno da obrađuju kako bi imali što bolje useve i mogli da isplate sve poreze i globe koje su im Turci nametali, a nisu imali ni konje na kojima bi mogli brzo da putuju. Tako je sabor bio skoro jedina prilika da se mladi upoznaju sa onima iz udaljenijih krajeva i da stariji sklope poslove sa nekim novim ljudima. Stef tefan je s rod roditel iteljijim ma došao ošao na sab sabor. or. Visok isok i vita vitakk, miši iši ćav, u crnim čakširama i ljubičastoj košulji, opasan tkanicom, bio je za ponos roditeljima. Šetali su se po polju ispred tvr đave, razgledali izloženu robu, razgovarali i šalili se s prijateljima. Uskoro, Stefan se odvojio od rodite roditelja lja i otišao otišao da gleda gleda nadme nadmetanj tanjee u pastir pastirsko skom m višebo višeboju. ju. Momci Momci u punoj snazi bacali su kamen s ramena, nadvla čili štap i konopac, skakali 35
iz mesta udalj i preko panjeva uvis, trkali se duž bedema tvr đave i rvali na travi goli do pojasa. Najbolji su postajali miljenici okupljenog naroda, a devojke su ih s divljenjem posmatra trale iz prikrajk rajkaa. Kad su vide ideli Stefana, pozvali su ga da im se pridruži u igrama, da isproba snagu, brzinu i veštinu. – Ne takmičim se ja, nisam dovoljno dobar – re če Stefan izazivačima uz osmeh osmeh,, a oni oni počeše eše da mu doba dobacu cuju ju i da se šale šale na račun njegov njegovee spremnost osti, što ga malo naljuti. – Da je ovde moj brat Gojko jko, koje ojeg odvedoše odvedoše Turci, odrao bi vas kao ma čke. A meni je nebitno jesam li prvi ili ili posl posled ednji nji kad kad najb najbol oljiji nije nije među nama nama.. Zato Zato neću da se nad nadmećem. Hvala na pozivu, bra ćo, samo se vi igrajte, ja ću da gledam. Neki mladići počeše eše da odmah odmahuj uju u glavom glavom na te reči i da gun gunđaju sebi u bradu, ali niko se ne oglasi, jer su znali da je Stefan u pravu. Jednostavno, Gojko je na dva sabora, pre no što su ga odveli u Tursku, iako veoma mlad, tako ubedljivo pobedio pobedio da su ga svi dobro dobro zapamtili i znali znali da protiv protiv njega njega ne bi imali imali nikakve nikakve izglede izglede.. No, koga nema nema – bez njega se i može i mora, pa su igre nastavljene i posle Gojkovog odlaska. Sada su pobe đivali neki novi mladi ći i služili za ponos svojim bližnjim. Igre i taj razgovor pratila je grupa devojaka sa strane, me đu kojima je bila plavooka lepotica crne kose, vitka i visoka, seljančica s držanjem dvoranke. Bio joj je ljubak i zanimljiv mladi ć koji bez trunke taštine odbija izazov – kako je ona procenila – lošijih od sebe i pri ča najlepše o odavno odsutnom bratu. Stefan je u trenu uhvatio njen pogled, koji ga je odmah pogodio kao grom pravo u srce. Skrenuo je pogled ka igrama, no kad je malo malo kasnije kasnije ponovo pogleda pogledao, o, devojk devojkaa ga je i dalje dalje posmat posmatral rala, a, zbog čega mu je krv udarila u obraze. Sav smeten, okrenuo se i otišao da nađe roditelje. roditelje. Ugledao Ugledao je oca u gužvi gužvi nedaleko nedaleko odatle, odatle, dok Radune Radune nije bilo na vidiku. Kad ga je Milovan opazio, pitao ga je šta mu se dogodilo. – Ništa, tajo, što pitaš? – Crven si kao bulka, sinko. Da te nije ko išamarao, da odem da ja njega raspalim šakom? – šalio se otac sa sinom. – Nije, a i ko bi smeo? Ništa nije, malo mi je vru ćina, eto – izgovarao se mladić. – More, i do malopre je bila vru ćina, ali ti nisi bio rumen, derane. Kud nađe starog vuka da lažeš? Šta je bilo? – Dobro, dobro, kad si baš navalio! Video sam jednu devojku, lepu kao anđeo. Pobegao sam što dalje od nje, nije mi bilo dobro! – Momak je još više pocrveneo. – Ha-haHa-ha-ha, ha, to li je? Da vidimo vidimo koja koja je? Možda te sutra sutra oženimo? oženimo? – šalio se otac sa sinom, kome je srce igralo zbog devoj činih pogleda te mu 36
se činilo da mu stopala ne dodiruju zemlju. – Eh, nemoj da se sprda rdaš sa mnom, nije ovo lako. Noge nisam osećao dok sam do tebe dolazio – prihvatio je mladić očevu šalu i nasmejao se. – Dobro, sinko. Ajde da vidimo tu lepoticu. – Milovan ga uhvati za mišicu i povede. – Nemo Nemoj,j, stid stid me je da me vidi vidi kako je sa ocem zagle zagleda dam, m, kao da kravu kupujemo. – Ma, nećemo emo tako, ako, neg nego izok izokol ola, a, tobož slu slučajn ajno. Ajd Ajde, znam nam ja kako se to radi, i ja sam nekad bio mlad. Samo idi pored mene i ne brini. Gde ti je to devoj če? – Eno je tačno iza mene, pod kulom, gleda igre, okružena je devojkama, ima dugu crnu kosu, visoka je, lako ćeš je uočiti. – Aaaa, da, da… Nego, ja odavde baš i ne vidim najbolje, da priđemo mi malo bliže, da bolje pogledam. Njih dvojica kretoše lagano ka polju za višeboj. U me đuvremenu, grupi devojaka prišao je sredove čni seljak, koji je izdvojio devojku iz grupe i poveo je pravo ka Stefanu i Milovanu. Kad su prišli dovoljno blizu, Milovan vide da je to Radoje, seljak iz Ralje, njegov stari poznanik, poreklom iz stare srpske plemi ćke porodice koju su posle pada srpskog carstva Turci skoro potpuno uništili zbog u češća u pobunama. Sa sinom stade stade pred njih dvoje i izgrli izgrli se s devoj devojčinim ocem, a onda im predstavi sina. Radoje se pozdravi sa Stefanom i re če da mu se ćerka zove Mara. Milovan odvoji Radoja na stranu, tobože da ga nešto pita u poverenju, pa mladi mladić i devojk devojkaa nakrat nakratko ko ostad ostadoše oše sami. sami. Gleda Gledali li su se netremic netremicee u jemu je srce srce tuk tuklo u grlu, rlu, gutao utao je kned nedle, le, ne zna znajući šta će sa oči. Njem sobom. Nju su podilazili žmarci kakve nikada dotad nije osetila. Oboje su se uplašili svojih misli, on zbog mogu ćnosti da će ispasti smešan ako ih izrekne, a ona zato što nisu bile u skladu s njenim vaspitanjem. Iako je i dalje bio smeten, znao je da bi takvu priliku da nasamo razgovara sa Marom mogao da ima samo sada i više nikad. Skupio je hrabrost i rekao: – Čim sam te video video,, urez urezal alaa si mi se u dušu ušu i srce srce.. Od sutra sutra ću te svakog dana sat pre zalaska sunca čekati na rubu šumarka na kraju putića koji iz Šeškovca, iz pravca Vu čaka, silazi u Ralju. Nije teško na ći. Ako hoćeš i možeš, ti dođi da popričamo. Čekaću te sedam dana. Ako ne dođeš, zaboravi ovo što sam ti sada rekao. – Uh, Uh, što što si ti neki straša strašann deli delija ja – našal našalii se devo devojk jka. a. – Možd Moždaa ću i doći, čekaj me, kad već nemaš pametnija posla u to vreme. Smeškala se i ispitiva čki posmatrala njegovo lice, a Stefanu se činilo da će grudi da mu puknu od radosti. Uto im se očevi evi prid pridru ruži žiše še i 37
razgovor beše završen. Momak je hrabro iskoristio iznenadnu priliku da učini prvi korak. Uz prijateljski pozdrav i najlepše želje, rastadoše se te svako ode svojim putem. Sa bedema, okupljeni narod i igre posmatrao je i Bali-beg, koji je stigao pre izvesnog vremena u društvu komandanta garnizona. Stefan je, dok su se pozdravljali sa sagovornicima, primetio preko Marinog ramena upravnika sandžaka i u činilo mu se da gleda baš ka njima, čak i da rukom pokazuje pokazuje na njih, govoreći nešto čoveku pored sebe. Nije dugo prošlo i sabor se završio, a raja se razišla. Stefan i njegovi roditelji vratili su se u Vu čak. Te noći nije oka sklopio. Mara mu se vrzmala po glavi, progonila su ga njena dva oka kao dva safira. Sutradan, pošto je završio sve poslove, Stefan je u smiraj dana otišao tamo tamo gde gde je rekao rekao Mari da će je čekati. Sakrio se u senci velikog hrasta i gledao gledao prema Ralji. Ubrzo je primetio primetio da neko ide stazom prema njemu. Izdaleka je prepoznao Maru i srce mu je zaigralo. Devojka je brzo stigla i stala naspram njega, na korak. – No, No, kaži kaži sad, sad, juna junače, što što si me zva zvao da se lom lomatam atam po šum šumi? – vragolasto ga upita, gledaju ći ga prodornim plavim o čima. – Kad Kad sam sam te juče video – Stefan se sada nije dao zbuniti – odmah sam znao da je sudbina uredila da se sretnemo. Re ći ću ti bez uvijanja šta hoću, pa ti vidi. Mladi jesmo, ali ne previše, i mla đi su se uzimali. Ja hoću da se oženim tobom. Što pre, to bolje, ali, ako pristaneš, neka to bude kada ti kažeš, ne ću te požurivati. Možemo do tada ovako da se viđamo, a kada ti odlu čiš, doći ću sa ocem kod tvog oca da te isprosimo kako dolikuje. – Vidi ti njega, što ho će da me smuti smuti na brzinu?! brzinu?! Ne ide to tako! Zar nisi čuo, viteže, da pred damom treba da klekneš kada joj tražiš ruku, da joj pričaš nežne reči, pružiš prsten, cvet i tako… – za čikavala ga je. – More, ne zavitlavaj me! – ljutnu se mladi ć. – Srbin ne kleči ni pred bogo bogom, m, a kamol kamolii pred pred ženo ženom! m! A cve cveća je puna puna livada livada,, pa bira biraj!j! Ja sam sam seljak, nisam vi čan udvaranju – nastavi on mirnije. – Znam samo da ću da te čuvam kao oči u glavi dok god dišem. Eto! Ja svoje rekoh. Kod tebe je mač, Maro, pa seci! Šta kažeš? Devojka se uozbilji. Stefan joj nije ostavio mnogo vremena za razmišljanje. Doduše, mislila je ona na njega od sabora do sastanka, osetila je šta se sprema, pa je pitanje nije iznenadilo. Po ćuta malo, pa reče: – Poći ću za tebe, Stefane! I bi ću ti dobra žena. Naši se o čevi odavno poz poznaju naju i pošt poštuj uju, u, a i ti si mu se dopa opao juče. Pri Pričao je sino sinoć o tebi sa mojom mojom majk majkom, om, mi misli slim m da će pris prista tatti da me da za tebe. ebe. Vi đaćemo emo se ovako svakog drugog dana, ili kako se ve ć dogovorimo, neka pro đe neki 38
mesec, a onda ćete ti i tvoj otac do ći da me isprosite. Šta kažeš? Stefan priskoči, zagrli je i poljubi u obraz, te se oboje zarumeneše. – Stoj, stoj! Kud si navali navalio, o, momčino? ino? – bocn bocnu u ga ona, ona, iako iako ju je od njegove blizine oblila toplina. – Ima vremena, ljubi ćeš me kad ti budem žena. Dotle – ruke k sebi – re če odmičući se od njega. Šetali su se malo po šumarku drže ći se za ruke, ruke, kuju kujući plan planov ovee za lepu budućnost nost koja je bila bila pred pred njim njima. a. Kad Kad je na nebu nebu tama tama po čela da večera svetlost, svako otrča u svoje selo, uz dogovor da se vide prekosutra, na istom mestu, u isto vreme. Milovan je dočekao sina u dvorištu, dvorištu, za stolom pod velikim dudom. dudom. Bio je znojav i zadihan. – Sedi Sedi,, sine sine.. Kud Kud nest nestad ade? e? – reče tešk teškoo dišu dišući. – Svinj vinjee su prob probil ilee obor, morao sam sam da ih jurim po dvorištu, jedva sam ih uterao nazad. Majka nije mogla da mi pomogne, znaš da je noge ne služe baš najbolje još otkad su Gojka odveli Turci. Nikada joj se, sirotoj, duša nije opor oporav avil ilaa od toga toga.. Udar Udaril ilaa je nemo nemoć u kičmu i noge noge,, nije nije ni pola pola žene žene kakva je bila. – Opr Oprosti osti,, oče. Bio sam u Ral Ralji, išao sam da se vidi idim s Marom. om. Prirasla Prirasla mi je za srce od prvog p rvog pogleda, pogleda, ne znam za sebe. Hteo bih da se oženim njome, uz tvoj blagoslov. – O, sok sokole! ole! – nasm nasmej ejaa se Milo Milova vann. – Ožen Oženii se na brzin rzinu, u, dok si mlad, pa ćeš imati više vremena za kajanje! – Ali, oče… – Sluša lušajj me, sink sinko! o! – prek rekide ide ga ota otac ozb ozbiljn iljnog og lica lica.. – Veom Veomaa ste ste mladi. Ne znam šta bi njen jen otac rekao da mu se pojav javim na kapiji i zatražim njenu ruku za tebe. To mu je ćerka mezimica. Radoje ima još četiri sina, ona mu je najmla đe dete. U svoj ovoj bedi koja Srbiju pritiska, on je imu ćan čovek. Preci su mu bili srpski plemi ći, potomci kosovskog junaka. Turci su im nudili da promene veru i da postanu turska vlastela. vlas tela. Odbili su, pobunili se, pa su pobijeni, oplja čkani i raseljeni. Ali, oni drže do svog porekla i statusa, koliko god da to danas nema zna čaja. Možda Rad Radoje oje im imaa za ćerku erku bolj boljee plan planov ovee nego nego da je uda uda za selj seljaačkog kog sina sina iz susednog sela. Mislim da bi to vaše ašikovanje moglo da nas uvali u grdne grdne nevolje. nevolje. No što se mene mene tiče, ja sam, evo, sprema spremann da za onakvu onakvu snajku svake večeri sam skupljam odbegle svinje, ne samo u našem dvor vorišt ištu neg nego u čitav itavom om selu selu ako ako treb reba, dok ti ideš ideš da se sast sastaj aješ eš sa njom njom!! – Pošt Poštoo više više nije nije moga mogaoo da se pret pretva vara ra da je ozbi ozbiljljan an,, Milo Milova vann prasnu prasnu u grohotan grohotan smeh: – Ako se vas dvoje odlučite za brak, imate moj blagoslov! Mladić skoči i zagrli oca, podiže ga sa klupice i stade da ga nosi i 39
okreće po dvor dvoriš ištu tu kao kao perc perce. e. Smej Smejal alii su se oboj obojic icaa grom gromog ogla lasn sno, o, pa je Raduna izašla iz ku će na trem da vidi šta se dešava. – Šta vam je, bog vas ne ubio? Što ste nadali dreku? – ’O će sin da nam se ženi, Raduna! Raduna! Bar se mi tome nadamo! nadamo! Ha-haha-ha! – Milovan se tresao od smeha. – O, ljubi ga majka! – ciknu Raduna i pođe k njima. – Otkud to odjednom? Gde nađe mladu, koja je ta? – Mara Radojeva iz Ralje. Anđeo na zemlji! Dete iz doma ćinske kuće, svako bi je poželeo za snaju. – Neka nam je svima sa sre ćom! Nego, kako se to dogodi? Stefan spusti oca na zemlju. – Upoznali smo se ju če na saboru. A danas odlu čili da se uzmemo, da ne dangubimo jedno bez drugoga. – Eh, mladosti… Ako sine, da ima ko da pomogne bolesnoj majci. – Jašta! Jašta! – reče Stefan pa dugim rukama zagrli oca i majku i sve troje odoše u kuću na večeru i počinak.
Narednih dana, dvoje mladih su se tajno vi đali u šumarku kraj Ralje, uživali u šetnji i pri čama, treperili opijeni ljubavlju, kovali planove za budu budućnost nost… … No, No, nije nijed dna tajn tajnaa ne osta ostane ne skri skrive vena na,, pa se po Ralj Raljii i Vučaku pročulo o njihovoj ljubavi. Od usta do usta, u poverenju, pri ča je došla došla i do Radoja, Radoja, ali se stari stari domaćin pravio da ništa ne zna. Pustio je da mlad ladost ost čini svoje i čekao ekao da Milo Milova vann dođe u proš prošnj nju. u. Ni Nije je im imaao veli velike ke plan planove ove za ćerku erku,, kako kako je Milo Milova vann mi misl slio io.. Bilo Bilo mu je važn važnoo da svoju mezimicu uda za čestitog, og, dobr obrog i spos sposoobnog čoveka, i ne pred predal alek ekoo od kuće, kako bi mogao što češće da je viđa. Vrem reme moći njeg njegov ovee poro porodi dice ce je proš prošlo lo,, toga toga je bio bio sves svesta tann odav odavno no.. Osta Ostalo lo mu je samo da se nada dobrom zdravlju svojih uku ćana i zdravom i brojnom potoms potomstvu tvu,, pa da neko budu buduće kole koleno no dočeka slobodu i uspon Srbije i njihove časne loze.
40
V
reme reme je prolaz prolazilo ilo,, bližio bližio se dan dan kada kada će Milova Milovann i Radoje Radoje da sednu za sto u kući u Ralji da ugovore brak svoje dece. Milovan je prosidbu planirao za kraj avgusta, a svadbu za septembar, malo pre jeseni, da se ne dangubi. Prilike u Srbiji su bile teške, turski zulum jeziv, porezi skoro neizdrživi, ali srpski narod je uvao trad tradic icijiju u i pošt poštov ovao ao obi obi čaje kolik olikoo je mogao ogao,, pa je svad svadba ba bil bila čuvao skoro obavezna pri sklapanju braka, makar skromna, tek toliko da se taj čin obeleži. Sredinom avgusta, nekoliko dana pre planirane prosidbe, u Ralju je iznenada došla turska patrola. Činili su je li čno komandant garnizona, Orhan, i devet vojnika naoružanih puškama i jataganima, a imali su i jednog konja više. Posle kra ćeg raspitivanja kod seljaka koje su zatekli na ulici, zaputili su se u Radojevo dvorište. Ono je bilo najure đenije u selu, veliko, sa stazama i cvećem, sa kućom od nepečene cigle i velikom bašt baštom om poza pozadi di.. I pore pored d tešk teških ih uslo uslova va živo života ta pod pod turs tursko kom m vlaš vlašću, svi svi članovi ove porodice čuvali su uspomenu na svoje pretke i trudili se da to pokažu. Bili su pravi doma ćini i svako je davao sve od sebe da njihova poro porod dica ica živi živi što što bolj bolje. e. U prod produž užet etku ku dvor dvoriš išta ta bila bila je štal štalaa za krav kravee i konja, konja, jer je Radoje Radoje bio jedan jedan od onih retkih retkih Sr Srba ba u to doba doba koji koji je imao konj konja. a. Im Imal alii su i obor obor za svin svinje je i tor tor za ovce ovce i koze koze.. Turc Turcii su ujah ujahal alii u dvorište, bahati i silni. Uku ćani su videli neželjene goste kroz prozor. Pošto je bilo rano popodne, nedavno su stigli s njive na ru čak i svi bili na okupu: domaćin, njegova žena, četiri sina i Mara. Radoje je rekao ostalima da ostanu u ku ći i izašao pred vojnike. – Dobar dan i dobro došao, gospodaru! – obratio se turskom komandantu, prepoznavši ga. – Kojim dobrom? Može li sluga ponizni nešto da pomogne carskoj silnoj vojsci? Turčin ga odmeri, nabra čelo, pa reče: – Vala, Vala, što je nekom nekom dobro dobro,, drugom drugom nije. A tebi tebi sigurn sigurnoo nije nije dobar dobar 41
dan kad nas vidiš u dvorištu, niti je tvoja dobrodošlica iskrena. Zato, da preskočimo prazne reči. Došli Došli smo poslom, poslom, Radoje. Radoje. Naš i tvoj gospodar, gospodar, Bali-beg, traži sposobne devojke za rad na dvoru, na neko kra će vreme. vreme. Između ostalih, čuo je sve najbolje najbolje o tvojoj tvojoj ćerki Mari, pa je odlu čio da i ona ona bude bude među njim njima. a. Spre Sprema ma se, kako kako je beg beg čuo, uo, za svad svadbu bu,, pa bar bar neka na dvoru izu či veštine koje će joj sutra pomo ći da održava domaćinst instvo vo – cer cerio io se Rado Radoju ju u lice lice.. – Dakle Dakle,, neka neka se devo devojk jkaa odma odmahh spremi, da što pre krenemo nazad u tvr đavu. Radoju Radoju se smrče pred očima. Znali su Srbi sve o tom radu na dvoru i onom onomee što što se tamo tamo devoj devojka kama ma deša dešava va.. Pri Pričalo alo se svud svudaa po Sr Srbi bijiji šta šta turska vlastela i vojska radi sa mladim Srpkinjama. – Gospodaru, Gospodaru, dolaze prosci po nju ovih dana, dana, ne bi bilo dobro da je ne zate zatekn knu u kod kod kuće, da nas ne bije baksuz. Ako Ako može ože taj rad da se izbegne ili odloži… Imamo mi i svoja neodložna posla, a ne samo amo begovska begovska – procedi procedi kroz stegnuto stegnuto grlo, znajući unapred šta će Turčin da odgovori. – A ko te pita, pita, kaurin kaurine? e? Kome beg naredi naredi da radi, radi, ima da radi, radi, bilo bilo kada, bilo gde, kol’ko god treba, bio muško ili žensko. Šta se praviš lud? – zagrme turski starešina. Uto iz kuće izađoše Radojevi sinovi, odrasli, stasiti momci, i stadoše iza oca. – Može, valjda, čestiti Bali-beg da upravlja dvorom i bez naše sestre, da joj ne kvari sreću? Svadba Svadba će joj biti za nekoliko dana, sve se ve ć zna, što je mirni irnije je mogao ogao najst ajstaariji riji me đu čekamo da dođu po nju – reče što njima, Radomir. Turski vojnici gubili su strpljenje. Komandant pokaza glavom prema seljacima, pa vojnici sjahaše s konja i okružiše petoricu muškaraca pred kućom. Oprezno su im prišli blizu i uperili puške u njih. – Dosta je rasprave, rasprave, rajo! Dajte nam tu devoj devojčuru, ili će biti belaja! A nju ćemo emo svak svakak akoo odve odvest sti,i, tu dvojb vojbee nema nema!! Ne igra igrajt jtee se vatr vatrom om i ne suprotstavljajte se begovoj naredbi! – zagrme ponovo turski starešina. Ota Otac i sino sinovi vi lag lagano ano krenu renuše še ka Turc Turcim imaa, šire šireći se u lepezu, ne strahujući od puščanih cevi što su im uperene u grudi. Tada iz ku će istrča Mara. – Stani Stanite! te! Stani Stanite! te! Idem, Idem, ne pravit pravitee veću nevol nevolju ju od ove koja koja nas nas je zadesila! Oče, braćo, ne gubite uludo glave, što se mora, mora se. Vrati ću se, se, valj valjd da, uskor skoro, o, pa ćemo emo nast nastav avit itii gde gde smo smo stal stali.i. Kad Kad dođu prosc prosci,i, recite im da se strpe do mog povratka. – Čedo moje, nije sve tako prosto. Tamo… – O tome ću misliti kad stignem tamo! – prekide devojka oca prvi 42
put put u živo životu tu.. – Sna Snaći ću se, ne brinite. Sve je bolje nego da ovde padne krv. Vi sad poslužite vojnike medom i vodom, a ja odoh da se spremim – završi ona i ode u ku ću. Njena odlučnost nije ostavljala mesta raspravi. Radoje pognu glavu i reče sino sinovi vim ma da i oni oni odu odu u kuću, što što ovi ovi nera nerado do poslu posluša šaše. še. Turs Turski ki starešina nije propustio priliku da još više stane Radoju na muku, gnevan zbog drskosti seljaka koji su se usudili da mu se usprotive. – Eh, kako je otresita, nije je džabe premudri beg odabrao da radi na dvoru – smeškao se zlobno. Radoje okrete le đa Turcima, zaškrguta zubima od nemo ći i ode u kuću, ničim ih ne ponudivši. U kući je bilo sum sumorn orno kao da je neko umro. Devojka se užurbano spremala kako bi što pre otišla sa Turcima, da ne bi otac i bra ća napravili nešto nepromišljeno i stradali. Radoje priđe ženi i zagrli je, pa oboje tiho zaplakaše. Najmla đi brat, Bogdan, sa kim je Mara provodila najviše vremena, legao je na krevet, zario lice u jastuk i grizao ga u nemoćnom besu, grčeći se i trzajući. Ostala braća su sedela za stolom, pognutih glava, ne progovaraju ći ni reči, bezmalo ne dišući, posramljeni što ne mogu da zaštite sestru. Mara se za kratko vreme spremila, izljubila sa ocem, majkom i bra ćom, i krenula u dvorište. – Ne izlazite za mnom, ovi dušmani će vas sigurno ujedati, njima nikada nije dosta krvi, naro čito kad im neko pokaže zube. Ostajte zdravo i živo živo,, a ja odoh. odoh. Biću dobro, dobro, ne brinit brinitee – to reče i, ne čekajući odgovor, odgovor, izađe pred Turke, koji su u me đuvremenu ponovo uzjahali. Roditelji i braća ostadoše u ku ći, ne progovarajući ni reči, posramljeni, bespomo ćni i besni. – Evo me. Hoću li pešk peškee kod kod tog tog bega bega u Smed Smeder erev evo? o? – brec brecnu nu se Mara na Turke. Nije bila ništa manje dr čna od oca i bra će. Komandant joj pokaza slobodnog konja: – Ako Ako znaš da jašeš, šeš, eto ti konja, a ako ne znaš, prebacićemo emo te preko njega kao džak. – Znam! – odseče devojka jka, priđe konju onju,, zgrabi uzde, zabi levo stopalo u uzengiju i vinu vi nu se u sedlo bolje nego ne go neki momak. Još kao devojčica je naučila da jaše kod pradede pradede koji koji je imao imao konje, konje, baš kod onog koji je odbio da se potur či. I očevog konja je jahala kad god je bilo prilike. Rastući pored braće, često se i sama ponašala kao muško i borila za svoje mesto. – Pokret! – naredi zapovednik i jedanaest konja ponese svoje jaha če ka tvrđavi. 43
Dok su vojnici provodili Maru kroz Veliki grad, nije bilo nikoga ko se nije okrenuo da je pogleda. da. Predali su je slu sluški škinjama na bivšem despotsko skom dvoru, da je spreme za Bali-bega ega. Otk Otkako je kročila u tvrđavu, među tuđine, Maru je drskost malo napustila, a zebnja joj se uvukla u dušu. Uplašena devojka nije imala ni volje ni snage da se divi lepoti nekadašnje srpske tvr đave, koju nikada nije videla iznutra. Ona je, kao i svi drugi, čula priče o silovanjima na dvoru upravnika sandžaka, o strahotama strahotama kroz koje prolaze srpske devojke dovedene dovedene na dvor da rade. Ipak, nadala se da će nekim čudom izbe ći zlu sudbinu. Sve se odigravalo brzo, vreme je letelo, a ona je oko sebe videla sve kroz titravu izmaglicu i imala utisak da sanja. Nikako nije mogla da sredi misli. Čas bi pomislila na Stefana, čas na porodicu, dok su joj suze navirale na o či. O čekivala je udaj udaju u i sre sreću, a sna snašao šao ju je užas užas.. Kako Kako je dan dan odmi odmica cao, o, bilo bilo joj joj je sve sve teže, a nada da će na kraju sve biti dobro bivala je sve slabija. slabija. Pomišljala Pomišljala je na samoubistvo, ali su se Turci postarali da u njenoj blizini nema ničega čime bi mogla da se povredi i uvek je njih nekoliko bilo sa njom u sobi u kojoj su je spremali. Dok su je sluškinje okupale, o češljale i obukle, već se smrklo smrklo.. Kada Kada je došlo došlo vreme, vreme, jedna jedna stara stara sluški sluškinja nja ju je povela povela u begove odaje, a ona ju je pratila nesigurno, dok su joj kolena klecala. – Odnećeš begu večeru, devojko. Ako ti beg štogod naredi edi ili potraži, potraži, učini kako ti je naloženo. Bi ćeš tamo dok te on ne otpusti. Posle se vrati u onu sobu gde smo te češlj ešljal ale, e, tamo tamo spav spavaa posl poslug uga. a. Budi Budi pametna pametna i slušaj bega, bega, pa ćeš dobro pro ći. Nisi ni prva ni poslednja poslednja koju je ovo zadesilo. I sve su se vratile kući žive i zdrave. Čula sam da si prek prekee nara naravi vi.. Nemo Nemojj da bude budešš drsk drska, a, beg beg to ne voli voli.. Može Možešš samo samo da upadneš u veću nevolju, spasti se ne ćeš. Mara je gutala knedle i klimala glavom. Bila je odevena u svilenu tamnocrvenu haljinu, sa kragnom koja joj je padala na ramena. Ispod haljine nije imala ništa, begu nije bila potrebna sluškinja sa previše odeće. Pred vratima Bali-begove sobe stajao je sluga drže ći veliki poslužavnik sa raznovrsnom hranom i vo ćem. Predao ga je devojci i otvori otvorioo joj vrata. vrata. Kad je ušla, ušla, zatvorio zatvorio je vrata vrata za njom, njom, pa su on i stara sluškinja otišli u sobe za poslugu. Begova odaja je bila prostrana, osvetljena s nekoliko mirišljavih sve ća. Velika vrata vodila su na balkon koji je gledao na kamenom poplo čano unutrašnje dvorište Malog grada. Sa druge ruge stra strane ne bili bili su stak stakle leni ni proz prozor orii koji koji su gled gledal alii na Duna Dunav. v. Na 44
sredini se nalazio ogroman četvorougaoni dušek, prekriven svilom i gomi gomilo lom m jast jastuk uka, a, a pored pored njega njega je nizak nizak širok širok sto, sto, na kome kome se nala nalazi zioo veliki zlatni pehar ukrašen dragim kamenjem. Zavaljen na jastucima ležao je beg, ogrnut svilenim ogrta čem. Bio je nao čit i visok, visok, lepog lepog lica s gust gustim im brko brkovi vima ma.. Žene Žene su ga vole volele le i moga mogaoo je da bira bira s kojo kojom m će da bude, jer su mnoge čeznule za njim. Nije morao na silu da ih uzima, ali on je želeo želeo da ima svaku svaku koju koju poželi poželi,, da ih menja menja što češće. To nije nije bilo lako, pa je bezobzirno koristio svoj vlastelinski položaj da bi zadovoljio svoju pohotnu prirodu. Nije imao mnogo duše, bio je surov u ispunjavanju sopstvenih želja. Na ovaj ili onaj na čin, uzimao je od žena ono što je hteo. Tako đe, bio je obrazovan, na čitan i dobar govornik, čak i zabavan u društvu. Nije bio velik ratnik, ali za to nije mnogo ni mario. Kada Kada je bio bio trez trezan an,, bio bio je muda mudarr i ljub ljubaz azan an,, a kada kada je bio bio pija pijan, n, što što se pr etvarao se u životinju. često dešavalo, pretvarao – A, ti si ta Mara, lepotica? Vala, jesi lepa kao što se pri ča. Najlepša u sandžaku. Spusti hranu na taj sto – pokaza joj rukom – i sedi na dušek pored mene. Mara je pomislila kako Tur čin odlično govori srpski. Polako je prišla i sagla se da spusti poslužavnik na sto. Osetila je miris vina iz polupraznog pehara. Nije poslušala bega, ostala je da stoji. – Gospodaru – re če pognute glave – nisam dostojna da sednem pored tebe. Ja sam kaurkinja, seljanka, mesto mi je me đu slugama. – Moje Moje je da pričam, am, a tvoj tvojee da sluš slušaš aš!! Ako Ako ti ja kaže kažem, m, onda onda sedi ovde! Tvoje lukavstvo kod mene ne će proći. Budi poslušna i biće ti dobro. dobro. Ostaćeš ovde nekoli nekoliko ko dana, a onda onda ću te pustiti pustiti ku ći. Možda će te i vojnici u Velikom gradu zadržati koji dan, da i njima malo pomogneš – reče i naceri se zlokobno. – Gosp Gospod odar aru, u, prekl preklin inje jem m te, te, ne tera terajj me na to. to. Usko Uskoro ro treb trebaa da se udam, ne kvari mi sre ću, ako boga znaš! – uplašena devojka je pokušavala da umilostivi pripitog Tur čina. – Pa šta?! Mnoge su pre udaje prvo meni dolazile. Treba da se uda, ju?! Da se tobom obom nasl aslađuje uje onaj onaj dera deran, n, onaj onaj štro štroka kavi vi selj seljak ak?! ?! – čuj ti nju?! zlokob zlokobno no je zaškiljio zaškiljio.. – Sve Sve ja znam! E, vala, vala, prvo prvo ću ja, ja, dok dok ne iste istera ram m želju, pa moja vojska, a za njega šta ostane. A osta će mu dosta, ima će te on posle čitav život. Mara Mara je shvat shvatil ilaa da beg nema nema milos milosti ti i da ga neće nagovoriti da je pusti. Krv joj udari u lice, a strah nestade. Drskost joj se vrati u trenutku i nad nadođe nek neka snag snaga. a. U selu selu je bila bila poslu oslušn šnaa kako ako bi pošt oštedel edelaa oca oca i braću stradanja, sada nikom nije zavisio život od njenih postupaka. Bes je u njoj sve više rastao, a odvratnost koju je oduvek osećala ala prema prema 45
Turcima nadvladala je sva ostala ose ćanja. – On je moja ljubav, bestidniče! Srbin! Bedan je zbog vas Turaka, Turaka, ali nije nije štroka štrokav! v! On će me imati, imati, i samo samo on, on, a ne smrdlji smrdljivi vi Turčin kao što si ti! Neću ništa s tobom, bezbožni če, taman me odbijanje koštalo života! – izbaci ona sav jed u dahu. – Kučko kaur kaursk ska! a! – rasr rasrđen, en, beg beg sko skoči na noge i ščepa devojk devojku u za kragnu kragnu haljine, haljine, unoseći joj se u lice. lice. – Ja sam ovde ovde bog i činiću s tobo tobom m šta mi se prohte! Osetila je pijani zadah iz njegovih usta i smu čilo joj se istog tren trenut utka ka.. Učinilo joj se da joj se želudac popeo u grlo. Gleda edao ju je net netrem remice ice zlim zlim,, zam zamućenim očima, koje su sevale od odlučnosti i požu požude de.. On Onaa od besa besa i nemo emoći potp potpu uno izgu izgubi bi razu razum m i poja pojam m o tome tome gde se nalazi te umesto razjarenog Tur čina ugleda pred sobom Stefana kako kako je čeka pod hrastom u šumarku. Beg joj pocepa haljinu do pojasa i pusti je da joj padne na pod niz oble bokove, pa se odma če korak-dva od nje da je bolje pogleda. Nežna, bela devoj čina put blesnu u polutami. Stresla se i grudi joj blago zadrhtaše od jeze. Takvu lepotu Tur čin dotad nije nije vide videoo iako iako se nije nije znal znaloo broja broja žena ženama ma koje koje su prošl prošlee kroz kroz njeg njegovu ovu ložnicu. Bila je mnogo lepša nego što je pomislio onog dana kada ju je sa bedema spazio dok je razgovarala sa nekim mladi ćem i zadužio komandanta garnizona da sazna ko je i da mu je dovede. Pružio je ruke ka njoj, dišući duboko. duboko. Ona se vrati u stvarnost stvarnost i shvati da je gola i da joj beg prilazi. Koraknu unazad, ostavljaju ći haljinu na podu izme đu sebe i njega, okrete se, istr ča kroz otvorena vrata na balkon i preko ograde skoči naglavce u dvorište, drže ći ruke uz bokove, bez glasa. Udarila je glavom, čelom, u poplo čani pod pri padu, odmah ispustivši dušu. Odskočila je od udarca i telo joj se okrenulo okrenulo na stranu. Plave o či, duboke kao kao more, ore, osta ostale le su na hlad hladno nom m kame kamenu nu,, u lokv lokvii krvi krvi,, a na njiho jihovo vom m mestu u glavi zjapile su dve grozne tamne rupe. Istrčavši na balkon, beg je pod slabom mesečinom ugleda edao nepomično devojčino telo na kamenu, pa iz sobe izneo pocepanu haljinu i baci bacioo je u dvor dvoriš ište te.. Pala Pala je prav pravoo na krvav krvavee oči. Utom Utom je opaz opazio io da ga posmatraju dvojica stražara na kulama u Malom gradu te im je rukom poka pokaza zaoo da siđu u dvor dvoriš ište te.. Kad Kad su došl došlii do devo devojk jke, e, tiho tiho im je, je, više više znakovima nego re čima, naredio da njeno telo i haljinu u što ve ćoj tišini i tajnosti odnesu i bace u Dunav podalje od tvr đave. Posle toga se vratio u odaju, iskapio onaj bokal vina i pijan zaspao kao zaklan. Stražari su u mraku, skoro bešumno, uvili Marino telo u haljinu, ne primetivši njene ispale o či. Kroz malu kapiju su je izneli iz tvr đave i odneli do luke, gde su stražaru prstom pokazali da ćuti dok su odnosili 46
leš u čamac. Potom su otplovili na sredinu Dunava nekoliko stotina meta metara ra od tvr tvrđave ave i baci bacili li telo telo u reku reku.. On Onda da su pola polako ko i tiho tiho dove dovesl slal alii nazad u luku, privezali čamac i vratili se na stražu kao da se ništa nije desilo. Marine Marine oči je u praskozorje praskozorje pojeo begov pas čuvar, koji se slobodno slobodno šetao i njuškao po dvorištu Malog grada. To je video samo stari konjušar, Redžep, koji je uvek ustajao prvi. Zgrozio se kad je shvatio da pas jede ljudske o či i liže liže krva krvavi vi kame kamen. n. Stom Stomak ak mu se okre okrenu nuo. o. Bio Bio je pomislio da pozove stražu i obavesti bega, ali je zadržao to za sebe. Krvi je bilo tačno pod bego egovim bal balkonom. om. „Ko zna o čemu se tu radi”, i”, pomislio je. To se njega nije ticalo, bar u tom trenutku. Sutradan je beg trojicu stražara iz no ćne smene pozvao u svoje odaje i dao im po tri velika zlatnika za dobro obavljen posao i za ćutanje. Pretnja se podrazumevala, nije bilo potrebe da je izgovori. Slugama je, tobože začuđen, ispričao kako je drska kaurkinja, posle nezaboravne noći prov proved eden enee sa njim njim u post postel eljiji,, pred pred zoru zoru neki nekim m čudom udom nest nestal alaa iz njegovih odaja, iako joj on nije odobrio da ode. Kada mu je sluškinja koja je Maru dovela do njegove sobe rekla da devojke nema u Malom gradu i da je nik niko nije ije vid video od ulask laskaa u njeg jegovu ovu sob sobu, beg je nar naredio edio da je potraže po Velikom gradu, da vide da nije, kurva, otišla u neki vojni čki čador, da se zabavlja s vojnicima, jer joj nije bilo dosta zabave s njim.
Stefan je, po dogovoru, čekao Maru u šumarku i onog popodneva kada su nju u tvr đavi već pripremali za susret sa Bali-begom. Isprva je bio ljut što devojka nije ispoštovala dogovor i došla na sastanak. Ipak, zaljubljeno srce tražilo je opravdanje za svoju dragu. „Možda je imala posla?”, razmišljao je zabrinuti mladi ć. „Ili je njen otac saznao za nas, naljutio se, pa je zatvorio u ku ću? A možda je, ne dao Bog, bolesna! Ja ću doći i sutra i prekosutra, pojavi će se već ona.” Vratio Vratio se u Vu čak potišten. Na pragu njihove ku će od dasaka dasaka sedeo je Milovan. Video je da sina mu či neka briga. – Šta je bilo, Stefane? Što si se namrštio, sine? – Mara nije došla na sastanak, o če. Bojim se da joj se nije štogod loše desilo, nijednom do sada nije izostala. Ve ć je trebalo da se dogovaramo 47
oko prosidbe. Kud baš sad da je nema? Šta misliš, o čemu se radi? – Eh, Eh, ko će znat znati! i! To ti je žens ženska ka ćud, ud, sa žena ženama ma se nika nikad d ne zna – namignu mu otac smeškaju ći se i pokušavaju ći da šalom odobrovolji sina sina.. – Doći će drug rugi dan, an, ne brin rini. Dob Dobra je ona, ona, ne bi te preva revari rila la i ostavila. Stvar je ozbiljna, zna da ćemo uskoro u prošnju. Idi, spavaj, sutra će sve doći na svoje. Stefan se cele no ći prevrtao po slamarici, san mu nikako nije dolazio na oči. U neko doba, kada nije znao da li je budan ili sanja, u činilo mu se da je na njegovo uzglavlje sleteo gavran krvavog kljuna i kljucnuo ga u glavu. Skočio je iz kreveta, ali ptice nije bilo u sobi. Protrljao je mesto gde ga je gavran kljucnuo, bilo je vlažno, ali to je bio njegov znoj a ne krv. „Neš „Nešto to nije nije kako kako treb treba. a. Ne sluti sluti na dobr dobro” o”,, pona ponavl vljao jao je u sebi sebi do jutra, pošto nikako nije mogao čvrsto da zaspi. Ustao je umorniji nego što je legao, lepljiv od znoja, zabrinut, uplašen. Osećao se kao u groznici. Za njim je ostao mokar krevet, kao da ga je polio vodom. Gavran je bio tako stvaran da i dalje nije bio siguran je li ga sanjao ili video. Pitao se šta li ta ptica znači, šta šta je htela htela da mu kaže. Čitavog dana je radio na njivi, uglavnom ćutljiv, bunovan, umoran, saplitao se, posrtao… Jedva je do čekao smiraj dana i sastanak sa Marom. Pretrčao je put do šumarka kao bez duše i čekao Maru i mnogo posle ugovorenog vremena. Vratio se ku ći kad se već dobrano smrklo, razočaran, tužan i zabrinut. Otac ga je ponovo čekao na pragu. Video je da je Stefan još sumorniji nego sino ć. – Okasnio si, sinko. Opet nije došla ili ste rešili da nadoknadite jučerašnju dangubu? – pokušao je opet da se našali, iako sada ve ć ni njemu nije bilo do toga. – Nije, tajo. Slutim neku nesre ću. Ma, šta slutim, znam da se nešto strašno dogodilo! – Videću ja da se što pre kod Raljčana raspitam znaju li šta se dešava s Marom, da ne idem baš Radoju na vrata. Sutra neću moći, imamo mnogo posla, ali ve ć koliko prekosutra, zna ćeš šta je u pitanju. Ajde sad na počina inak, sin sine, kasn asno je, je, umoran oran si. si. Odm Odmori ori se, se, prik prikup upii snagu, trebaće ti ovih dana. – Otac ustade i potapša sina po le đima. – Dobro. Vidi šta je, ako možeš, možeš, ja ti živ nisam! – re če Stefan i u đoše u kuću. Tu noć Stefan je prespavao čvrstim vrstim snom, snom, iscrplj iscrpljen en od brige, brige, rada rada i nespavanja. Sutradan, drugog dana od Marine smrti, posle celodnevnog rada sa ocem, opet je otišao u šumarak i uzaludno čekao svoju dragu. ograde Radojevog dvorišta, dvorišta, ne bi Čak se i spustio niže ka selu, skoro do ograde li je koji ojim čudom udom vide videoo ili ili čuo, uo, bar bar da zna da je dobro obro.. Ni Nije je mari marioo za 48
opasnost da ga njen otac vidi kako se vrzma oko njihovog dvorišta, jedino mu je bilo važno da sazna kako je njegova draga. No, od voljene devojke devojke nije bilo ni traga traga ni glasa, glasa, a da zlo bude ve će, nikog od ukućana nije zatekao u dvorištu. Vratio se ku ći još potišteniji nego ranije, ophrvan zlokob zlokobnim nim slutnjam slutnjama. a. Otac Otac mu je rekao rekao da će pre pre uobi uobičajenog vremena vremena za sast sastan anak ak sutr sutraa uve uveče dozna oznatti šta šta je bilo ilo sa devoj evojkkom te da će lično ispitati stvar. Još jedna košmarna no ć bila je pred Stefanom.
U međuvremenu, u Malom gradu, me đu slugama i stražarima, proneo se glas da se nešto čudno desilo one noći kada su prelepu kaurkinju doveli kod bega. Ve ć prvog dana po Marinoj pogibiji, oni koji su prethodne no ći stražarili na kapiji Malog grada po čeli su da pričaju da su neki drugi stražari išli u čudnu noćnu šetnju i kratku vožnju čamcem po Dunavu. Uve če, kad su se sluge okupile i pošle na po činak, povela se pri ča oko neobjašnjivog nestanka mlade Srpkinje, iznenadnog tupog udarca, prigušenih glasova, škripe male kapije i tihog pljuskanja vesa vesala la po rečnoj noj vod vodi usre usred d noći. Stari tari konj konjuš ušar ar,, koji oji je čitav itav dan dan bio bio nerasp neraspolož oložen, en, pokunj pokunjen en i zgrože zgroženn onim onim što je video, video, nije nije izdrža izdržao, o, pa je reka rekaoo kako kako mu se učinil iniloo da je bego begovv pas pas poje pojeoo ljuds ljudske ke o či u dvor dvoriš ištu tu pod begovim balkonom. I tako, re č po reč, priča je sutradan ujutro stigla do zapo zapove vedn dnik ikaa stra straže že,, Hali Halila la,, koji koji baš baš nije nije bio bio nakl naklon onje jenn begu begu,, jer je ovaj ovaj mn mnogo ogo više brinuo brinuo o svojim svojim potrebam potrebamaa nego nego o carevi carevini. ni. On je, čim je promislio ko je mogao da učestv stvuje u tom neobičnom nom doga ogađaju, pozvao na razgovor u svoj šator sve stražare koji su kobne no ći bili bili na straži u Malom gradu i luci, ne bi li utvrdio šta se ta čno zbilo. Zapretio im je da bilo bilo kome ome zucn zucnu u da su bili ili kod njeg njegaa ili ili bilo ilo šta šta o onom onom što što znaju. znaju. Jedan Jedan od one dvojice dvojice koji su bacili bacili Marino Marino telo telo u Dunav Dunav ispri ispričao mu je sve, od reči do reči. Možda bi on i prećutao istinu da ga zapo zapove vedn dnik ik stra straže že nije nije pod podseti setioo na to da mu je pre pre neko nekoli liko ko godi godina na,, prilikom opsade Beograda, spasao život i ranjenog ga na rukama sa prve borben borbenee linije linije odneo do vidara vidara.. Stražar Stražar nije mogao mogao da sakrij sakrijee istinu istinu od svog spasioca, bez obzira na zlatnike i strah od bega. Istog popodneva, kad je bila povoljna prilika, zapovednik je došao kod komandanta garnizona, Orhana, i sve mu ispri čao. Orhan, disciplinovan vojnik, koji 49
je poštovao poredak, bio je begov poslušnik, ali je tako đe bio veom veomaa ambiciozan čovek, nezadovoljan svojim trenutnim položajem. Samo je čekao priliku da zauzme mesto upravnika sandžaka. Po njegovom poima poimanju nju stvari stvari,, beg je došao došao u Smede Smederev revski ski sandž sandžak ak nedavn nedavno, o, tek po stupanju Sulejmana na presto 1520. godine, a on je bio tu ve ć deceniju i po, po, te je bilo bilo prav pravoo da on bude bude glav glavni ni,, a ne neki neki lepo lepota tann iz Stam Stambo bola la.. Uosta stalom, on, koji je koma omandova ovao vojs vojskkom, bio je str strah i trepet i u tvrđavi i sandža sandžaku, ku, a ne beg. beg. Dok je on držao držao vojsku vojsku na uzdama uzdama,, beg je mislio samo na žene i pio kao najgori nevernik. Kao i svi Turci u tvr đavi, i Or Orha hann je znao znao da beg beg po pore porekl klu u i jest jestee neve nevern rnik ik,, Sr Srbi bin, n, pošt poštoo je kao kao dečak baš iz Smedereva odveden u Tursku da bude jani čar. Sada mu se učinilo da je ovo prilika koju je čekao. – Slušaj me dobro, Halile! – rekao je zapovednik zapovedniku u kada je čuo istinu o nestanku mlade Srpkinje i dobro promislio kakva bi korist mogla iz toga da se izvu če. – Možda je ovo čas koji čekamo. Naredi, zapreti stra straža žari rima ma ako treb treba, a, post postar araj aj se kako kako znaš znaš i umeš umeš da niko niko od njih njih ne pisne begu ni bilo kome drugom o ovome što se pri ča po Malom gradu. – Ve ć jesam. Stražare sam saslušao i zaplašio, oni će da ćute. Dobili su od bega bega šačicu icu zlat zlataa i sada sada im je sveje svejedn dnoo šta šta će biti biti,, samo samo da ih ne pominjemo pominjemo nigde, nigde, da ih ne dovodimo dovodimo u nevolju i ne suo čavamo ih ni sa kim – reče mu Halil. – Odlično, i ja ću tako da učinim sa slugama. slugama. Hmm… Reći ću im da moramo ćutanjem da zaštitimo bega, i da ni njemu samom ne sme ništa da se priča, jer može da im naudi ako shvati da znaju istinu. Da, da, to bi bilo najbolje, da drže jezik za zubima – govorio je više za sebe. – A ti još danas pošalji najpoverljivijeg glasnika sultanu. Brzo će stići do njega. Sulejman je, kao što znaš, u Pešti, vojska je u pohodu na Be č. S njim njim je i moj moj star starii prij prijat atel elj,j, veli veliki ki vezi vezirr Ibra Ibrahi himm-pa paša ša,, i on će reći koju u našu korist. Ne šalji pismo, samo čoveka. Neka mu usmeno ispri ča šta se ovde desil esilo, o, u četir etirii oka, oka, u najst najstro rožo žojj tajn tajnos osti ti.. I neka neka traž tražii odgo odgovor vor što što pre. pre. Ovaj Ovaj doga događaj može ože da nam nam napr naprav avii veli velike ke prob proble leme me,, sult sultan an će to da shva shvati ti!! Srbi rbi su čudna udna paš paščad, ad, trpe trpe što što niko niko ne može može,, ali ali nepr neprav avdu du ne trpe trpe.. Kad Kad su ono ono Junu Junuzz i njeg njegov ovii pre pre neko nekoli liko ko godi godina na odve odveli li decu decu iz Vučaka pre vremena i konjima rastrgli onog ubicu jani čara sa Kosova, kauri se nisu bunili, znali su da su krivi. – Halil je klimao glavom. – Ovaj put je drugačije, ova devojka je nedužna stradala. Uskoro će njeni da se zapitaju što im se ćerka i sestra ne vra ća, pa će i doći ovde da je traže. Šta da im kažemo emo? Da je odl odletela?! Biće jasno kao dan da je u tvrđavi ubij ubijen ena. a. A onda onda?? Ima oca i četir etirii brat brata, a, a i neko nekogg đuvegiju uvegiju,, koliko koliko sam čuo. Možda će neko poželeti da se sveti. Može raja zbog toga da se digne 50
u hajdučiju, da se veliki belaj po sandžaku na čini. Šta će nam to? Zar zbog jedne žene da rizikujemo mir i stradamo? I, što je najgore, ne će da strada onaj ko je sve zakuvao, nego ova naša vojska, ni kriva ni dužna. Godinama ama se ovde mirno i spokojn ojno živelo, a sad sad treba zbog ovog vog budali-bega da nas zaska ču hajduci po drumovima, da ih vijamo po šumama i da čuvamo karavane i trgovce. E, vala, ne može tako, svako mora da odgovara za svoje greške. Možemo mi sad ovo da prijavimo kadi adiji, ji, pa da on čita ita i piše piše,, da sudi sudi i rasp raspet etljljav avaa ovu ovu stva stvar. r. Al Alii to nije nije dobro obro,, jer jer beg je sult sultan anov ov pri prijat jatelj, elj, zamer amerio io bi nam nam Sulej ulejm man što što ga nismo obavestili, a pokrenuli smo postupak protiv Bali-bega. Neka čeka kadija, mada mislim da do njega ovo ne će ni doći. Nego, ajde sad, učini kako kako ti rekoh i nadaj nadaj se unapre unapređenju. enju. O svemu svemu je Orh Orhan an promislio promislio,, i ne misli samo na sebe. Ja na begovo mesto, a ti na moje, jakako! Halil ode da izvrši naređenje, a Orhan ostade sam sa svojim mislima o budućnosti. Te večeri, eri, drug drugee po Mari Marino nojj smrt smrti,i, dok dok je Stef Stefan an u šumar šumarku ku čekao svoju dragu, glasnik od poverenja ve ć je jezdio ka Pešti i sultanu, menjajući u hanovima duž puta umorne konje za odmorne.
Tek trećeg dana, posle jutarnje smotre i detaljne pretrage po tvr đavi, tobože tobože je utvr utvrđeno da je Mara Mara netrago netragom m nestal nestala. a. Komand Komandant ant Orhan je, uz Bali-begovu saglasnost, poslao peto članu patrolu u Ralju, da potraži Maru kod kuće, da vidi da nije tamo utekla kako bi izbegl egla rad na dvoru. Patrola je ujahala u selo malo pred podne. Na ulicama nije bilo ljudi, svi svi su radili na njiva jivam ma, a oni koji oji nisu spas od avgusto stovsk vske vrućine potražili su u svoji ojim kućama. ma. Vođa patrole je bio jedan od Turaka koji su onomad odveli devojku, pa je znao gde da je traži. Njemu je Orhan, bez mnogo objašnjavanja, rekao da devojka verovatno nije kod kuće, te da se mn mnog ogoo ne trud trudee i ne zadr zadrža žava vaju ju,, već da samo samo reda reda radi radi pretresu kuću. Ušli su u dvorište i pozvali doma ćina. Iz kuće je izašao Marin najmlađi brat, Bogdan, Stefanov vršnjak, jedini od uku ćana koji nije nije bio bio na njivi. njivi. Bio Bio bi i on sa osta ostali lima ma na posl poslu, u, ali ali mu je pret pretho hodn dnog og dana pozlilo na njivi zbog prejakog sunca, pa su ga roditelji ostavili kod kuće, da se odmori i oporavi. 51
– Gde ti je sestra, derane? – upita ga namršteni vo đa patrole. – Odve Odvedo doše še je Turc Turcii pre pre tri tri dana ana u Smed Smeder erev evo, o, da rad radi na dvoru voru,, kod onog vašeg bega. Čini mi se da si i ti ovde bio tog jutra, jutra, što me sad pitaš gde je? – drsko mu odgovori momak. – Nema je u gradu, pobegla je, lenja ku čka, valjda joj je naporno bilo da radi kod našeg dobrog bega – vojnik se bezobrazno nasmejao. – Jesi li sigu sigura rann da nije u kući? Ako Ako je nađemo unutra unutra,, odra odraću ti bičem kožu kožu s leđa! Mladić je pobesneo. pobesneo. Još ga nije bila prošla ljutnja ljutnja što su mu onomad oteli sestru, a Turci su ponovo došli da im nanose zlo. – Evo, presvetli padišahu – sprdao se s Tur činom, poklonio se duboko i pokazao mu rukom ka vratima – u đi pa pogledaj! Nego, ako nije tu, smem li ja tebi da oderem kožu? Turci poskakaše s konja, četvorica etvorica pođoše oše u kuću, a uvre uvređeni vođa priđe Bogdanu i ošamari ga tako da mu rascepi usnu. – Ðubre balavo kaursko, evo ti predujma! Pretresite ku ću! – naredi vojnicima. Bogda gdan je streljao jao Turčina pogledom, ali više nije smeo da ga izaziva, jer je ovaj držao ruku na jataganu i čekao najmanji razlog da ga poseče. Za koji minut, vojnici iza đoše iz kuće. – Nema je, Kemale. Ku ća je prazna. Samo je ovaj bezobrazni tikvan tu – reče jedan vojnik vo đi pokazujući glavom na Bogdana. – Dobro. Vraćamo se u Smederevo. Ne ćemo sada da bazamo po njihovim njivama. A ti, tikvane, ako slu čajno dođe, kaži kaži joj da se vrat vratii odmah u tvrđavu. Beg razume njenu mladost i još uvek je spreman da joj oprosti bekstvo, ali samo ako se brzo vrati. Inače, ona će biti biti javn javnoo išiban išibana, a, a vaš otac će morati da plati globu. Možda će i vas ostale velika beda da snađe. Ne igrajte se s Turcima! – zapreti mu Kemal penju ći se na konja. – Jasno, veliki Kemale, jasno – odvrati mladi ć gorko. Dobro je zapamtio zapamtio Tur činovo ime i lik, rešen da mu kad-tad kad-tad naplati sve dugove. Tur čin ga pogleda podrugljivo i naredi pokret. Izjahujući iz dvorišta, Turci umalo pregaziše konjima sredove čnog selja seljaka ka koji je u međuvremenu naišao i stajao na ulici. Kad odmakoše, ovaj ovaj uđe u dvor vorišt ište. Bogd ogdan je i dalje lje staj stajao ao pre pred ku ćom i gledao dao za konjanicima. Obraz mu je bio crven od šamara, usne krvave, a o či pune suza od nemo ći i besa. No to mu je bila najmanja najmanja briga. briga. Mnogo više ga je brinula čudna i traljava turska potraga za njegovom sestrom. – Šta Šta ovo ovo bi, bi, sino sinovvče? Što su se ovi ovi Turc Turcii okom okomil ilii na tebe tebe?? – upit upitaa seljak Bogdana. 52
– Eh, čiča, lako je udariti na slabije od sebe – reče mladić nepoznatom čoveku. – Odvedoše mi zlotvori pre tri dana sestru na dvor, kod Bali-bega ega na rad. A sada ada su, evo, vo, došli da je traže, kažu da je pobegla. pobegla. Kud bi mogla mogla da pobegne? pobegne? Zna da bi Turci surovo kaznili kaznili i nju i nas. Pa, umalo nas sve pobiše kad smo se pobunili što je vode! Sigurno se s njom njom nešto nešto strašno strašno desil desilo, o, ne bi se ona usudila usudila da bežanj bežanjem em ugrozi ugrozi porodicu, ne bi ni za živu glavu. – A kako ti se zove sestra, da nisam ja o njoj štogod čuo? – Mara. Od oca nam Radoja. Naša miljenica, jedna sestra pored nas četiri brata. Najlepša devojka u sandžaku, ako ne i šire. Pred udajom je – objasni Bogdan pa prosikta: – Zbog lepote je ono pseto Bali-beg i tražio da baš ona radi kod njega. – Tako Tako ti je to, to, sink sinko, o, sila sila Boga Boga ne moli moli.. Turc Turcii nas nas dugo dugo već cede, muče, sve sve su nam nam uze uzeli sem sem golih olih živo života ta,, a i njih jih uzim uzimaj aju u kad kad im se proh prohte te.. Pola Polako ko samo samo,, doći će i njima jima crni crni peta petak. k. Prot Proteeći će još još mnog nogo vod vode Dun Dunavom avom dotle otle,, ali ali doći će i to vreme. Imaš li malo vode za putnika namernika? – Naravno da imam. Evo, odmah ću doneti. Mladić iznese malo vedro puno vode i čovek se napi, pa ga pozdravi i ode svojim putem, ka Smederevu. Bogdan mu izdaleka doviknu: – Ne reče mi koji si, dobri čoveče! – Jadn Jadnii selj seljak ak,, kao kao i ti što što si, si, sino sinovvče! Ne upita upitahh ni ja tebe tebe za im ime, e, ništa imena u Srbiji danas ne zna če, bar ne srpska – odgovori čovek. – Živ bio! Tako je Milovan saznao zašto Mara nije dolazila na sastanke. Kad je odmakao dovoljno, skrenuo je levo, na puti ć koji vodi ka šumarku iznad sela, isti onaj kojim je njegova nesu đena snaja išla da se sastaje sa Stefanom.
Bogd Bogdan an je zabo zabora ravi vioo na svoje svoje loše loše stan stanje je i odma odmahh je otr otr čao u njiv njivu u da javi svojima kako su Turci dolazili da traže Maru. Kad im je zadihan ukratko ispričao šta se desilo, oni se zapanjiše. – Da nije stvarno utekla? Možda kod onog svog junoše iz Vu čaka? 53
Auuu! Auuu! Naprav Napraviiće se neko čudo udo, ima glave da pogubi ubimo! Kud se ne pobismo s Turcima onda kad su po nju došli, bar da znamo što ginemo! – vikao je Radoje. – Ne bi ona ona pob pobegla egla tam taman da su joj joj kožu ožu drali rali,, Rad Radoje! oje! – cik ciknu Stana, Marina majka – Ubili su je, zlotvori, nema druge! Jaoj, o či moje, ko te uze majci! – zakuka prekrstivši pre krstivši ruke preko grudi. – Ćut’, ženo, da te ne odalamim! odalamim! – prese če je Radoje. – Ne kukaj, ne prizivaj đavola! Čekaj ekaj da prvo prvo vidim vidimoo šta šta je bilo bilo,, možd moždaa se nema nema rašt raštaa kukati! – Znam ja svoje svoje dete! dete! Nije Nije pobegl pobegla! a! Crna zemlja zemlja ju je sakril sakrila, a, kuku kuku meni! Crna zemlja ili mutna voda! – Dosta, bre, dosta! dosta! Ajte Ajte svi kući, ja idem idem u Vučak kod Milovana Milovana,, s njegov njegovim im sinom sinom se Mara Mara tajno tajno sastaja sastajala la,, vide videću da nije tamo. tamo. Ako Ako nije nije,, onda onda je neka neka turs turska ka ujdu ujdurm rmaa u pita pitanj nju. u. Stan Stano, o, i vi, vi, deco deco,, ne ulaz ulazit itee u kuću, nego budite iza sena više štale i osmatrajte dvorište. Ako se Turci vrat vrate, e, nije nije dobr dobroo da vas vas nađu. Ne izlaz izlazit itee im na oči. Bogd Bogdan ane, e, ti ćeš sa mnom kod budu ćih prijatelja, ako imaš snage. – Mogu, oče, sad mi više ništa nije teško. Njih dvojica skoro tr čećim korakom pođoše pravo s njive u Vu čak.
Kad je Milovan stigao ku ći, zatekao je Stefana u dvorištu. Momak je bio uznemiren i neraspoložen, jedva je čekao da se otac vrati i kaže mu šta je saznao. Ovaj mu bez uvijanja re če: – Sine Sine,, s Maro Marom m nešt neštoo nije nije dobr dobro, o, čini ini mi se da su Turc Turcii napr naprav avil ilii neki belaj. – Šta, oče, šta? – mladić je bio nest nestrp rpljljiv iv,, čekao je vesti kao na iglama. – Govori, aman! – Pre tri dana Turci Turci su je odveli odveli da radi kod bega. bega. Svi znamo znamo šta to znači, nismo deca. A danas su došli u Ralju da je traže, kažu da je pobegla iz tvrđave. Mislim da joj se nešto loše desilo. – Aaaaa, Božeeeee! Zašto?! Zašto?! – zavapi mladi ć hvatajući se za glavu i čupajući kosu. – Šta ti je ona zgrešila?! Turci, neljudi, seme vam se zatrlo! Ako su joj naudili, osveti ću je deset puta, brata mi Gojka! Otac Otac pri priđe sinu sinu i obu obuhvat hvatii ga oko oko ruk ruku i prisl rislon onii svo svoju glavu lavu uz 54
njegovu. – Smiri se, sine! Šta je tu je, od sudbine se ne može pobe ći. I ne pričaj o osv osveti, samo ćeš ulud ludo izgu izgubbiti iti glavu lavu.. Ajd Ajde da vid vidim imoo prvo rvo šta šta se desilo, možda je stvarno pobegla. – Zna Zna ona ona da bi joj joj Turc Turcii kazn kaznil ilii por porodic odicu u kad bi pob pobegla egla.. Ne bi učinila tako nešto. Ubili su je, zlotvori, nema druge. Naplati ću im krvavo svaku vlas njene kose! U kući, Raduna je kršila prste i gutala suze. Taman se obradovala da krenut utii nabo nabolje lje,, da će neki nekim m čudom nadoknaditi gubitak starijeg će im kren sina uz snaju i unuke, a sada su joj se sve nade izjalovile. – Pusti Turci, dabogda vas zemlja progutala! – promrmlja u bradu, steže srce, pa izađe napolje da teši sina. Uto u dvorište banuše zadihani i namršteni Radoje i Bogdan. Bogda Bogdann je prepoz prepoznao nao čoveka koji je bio u njihovom dvorištu malopre i shvatio da Mara nije kod njih. Oborio je glavu. – Nije dobro, ljudi! – re če Radoje umesto pozdrava – Da nije kod vas moja ćerka, Mara? Milovane, znam da su nam se deca sastajala, nisam se bunio, dobar ti je sin, mislio sam da će se uzeti. Turci mi odvedoše dete begu pre tri dana, da radi, a danas do đoše da je traže kod ku će – izgovori u jednom dahu dok su ga ostali slušali bez reči. – Ako je pobegla kod vas, nije dobro, svi ćemo da stradamo, ne sme se time ti me igrati. – Znam sve, bio sam malopre kod vas. Radoje pogleda Bogdana, a mladi ć mu klimanjem glave potvrdi Milovanove reči. – Nije kod nas, Radoje, brate. Znamo svi da su se njih dvoje mesecima sastajali. Spremali smo se u prošnju, ali nije kod nas, a i da je došla, odmah bismo vam javili. Pošao sam danas u Ralju da ispitam što Mara ne dolazi na sastanke sa Stefanom, pa sam se zatekao malopre pred tvojim dvorištem kad su Turci bili naišli i pri čao s tvojim sinom kad su otišli. Mislim da se Mari nešto strašno desilo, nisu mi tu čista posla. Dođite u kuću, da sednemo i popri čamo. Svi su ušli u ku ću i posedali oko ognjišta. Naredna dva sata pri čali su o svemu svemu što se tih tih dana dana desil desilo. o. Zakl Zaklju jučili ili su da ne može može biti biti drug drugoo nego da su Turci Maru ubili, a da sada prave lažnu potragu, da zataškaju zločin i na nju prebace krivicu. Uglavnom su govorili Milovan i Radoje. Svi su bili skrhani bolom zbog nesre ćne sudbine prelepe devojke. – A što što Turc Turcii sad sad glum lume i trag ragaju aju za njom njom?? Šta ih brig riga za jed jednu kaurki kaurkinju nju i kako kako je stradala stradala?? Ko im šta može? može? – upita Raduna Raduna kad ih je saslušala. 55
– Nije ih briga briga za nju, nego nego za sebe – odgovo odgovori ri joj muž. muž. – Kako Kako god bezdušna da im je vlast, pokuša će da je predstave u što boljem svetlu, da je narod mirnije prihvati. Zato ne odobravaju bezrazložna ubistva. Ova njihova igra je samo pokušaj da operu ruke od zlo čina. Da oni budu ispravni, a ona kriva. U tom trenutku Stefan ustade, ledenog l edenog i mirnog lica: – Da kažem i ja koju, kao Marin nesuđeni muž – glas mu je bio zlokoban. – Zaklinjem se svim najsvetijim što imam da će Turci platiti Marinu Marinu smrt! Ne žalim žalim svoju svoju glavu. glavu. Neću se smir smirit itii dok dok je ne osvet osvetim im.. Ko god god bio bio odgov odgovor oran an za njen njenu u smrt smrt,, biće mrtav! A posle kako bude, nije nije me brig briga. a. Rodi Rodite telji lji,, traž tražim im od vas vas blag blagos oslov lov za to. to. Ne odgo odgova vara rajtjtee me, jer neću da vas slušam. Ili mi dajte blagoslov, ili ćutite. Posle njegovih re či nastala je tišina. Svi su videli da je čvrsto rešio te da je uzalud odgovarati ga od tog nauma. – Sine Sine,, znam znam da si ovo ovo čvrsto odlučio i neću da te odvraćam. Isti si kao što su naši stari bili – prvi progovori Milovan. – Čini kako ti je volja, kako ti srce kaže. Ako mogu šta da pomognem, govori, uz tebe sam. – Rodila sam dva sina, sina, dva dva sokola sokola,, ako je Božja Božja volja da ih obojicu obojicu izgu izgubi bim, m, moje moje je samo da do smrti smrti žalim žalim i molim molim se da mi Bog Bog što što pre pre uzme dušu. Neka te Bog čuva, ja više ne mogu – re če mu majka. – Nesuđeni zete, kaži kako da pomognemo – oglasi se i Radoje. Prvi put otkad su stigli, progovori Bogdan: – Zete, brate moj, ja ću sa tobom u vatru i u vodu, od danas, pa dok me smrt ne pokosi. Dobro D obro su me Turci zadužili, treba dug da vratim. Stefan pri đe Bogdanu te se bratski izgrliše i izljubiše. Stefan se onda obrati starima: – Kad već pitate, treba nam oružje i družina. Nešto oružja za početak etak im imam amo. o. S vrem vremen enom om ćemo emo se sna snaći a i družina će se okup okupit iti.i. Trebaće nam hrana i da saznamo sve što može da se sazna o krvnicima. Svaka pomoć nam je dobrod dobrodošl ošla. a. Razmisli Razmislite te ko je od ljudi ljudi pogoda pogodann za to; za ostalo ćemo se mi pobrinuti. Bogdane, uskoro odlazimo u hajduke, spremaj se, javiću ti kad dođe vreme. A sada, svako za svojim poslom!
Po povratku u tvr đavu, Kemal, vo đa patrole, izvestio je Orhana da 56
devojku nisu pronašli, a ovaj je to preneo Bali-begu. – Ma, pojaviće se ona već, a onda će dobiti po zasluzi za neposlušnost i bežanje. Idi, zapovedni če, odmori se, zaslužio si – odmahnuo je rukom beg. Mislio je da je time priča o Mari završena, završena, da je niko neće tražiti, da će se sve brzo zaboraviti, a život krenuti dalje svojim tokom. Nepokorna kaurkinja raspaš će se u Dunavskoj vodi, ili će isplivati negde daleko nizvodno, te će izgledati da se sama utopila. Svakako, mrtva usta ne govore, a živa su potpla ćena i zastrašena. No Orhan je razmišljao drugačije. ije. Samo amo je treb trebal aloo da pro prođe nekol nekolik ikoo dana dana,, da stig stigne ne odgo odgovo vorr sultana Sulejmana na poruku koju mu je poslao po glasniku. Bio je u odličnim odnosima odnosima sa vladarem, vladarem, jer je u ranoj mladosti ratovao ratovao rame uz rame rame s njeg njegovi ovim m ocem ocem,, Seli Selimo mom m I, i pozn poznav avao ao Sule Sulejm jman anaa od dečačkih dana. na. Kada ada su ga stig stigle le godin odine, e, dobio obio je mirno irno mesto esto zapov apoved edni nikka straže, a potom i komandanta garnizona u Smederevu. Sada je o čekivao da će naslediti Bali-bega na čelu sandžaka, a kasnije, kad ostari, nadao se premeštaju i nameštenju u blizini sultana ili velikog vezira. Iako je Balibeg beg bio bio Sulej ulejma mano novv prij prijat atel elj,j, i to jeda jedann od odan odanijijih ih i draž dražih ih,, Or Orha hann je ipak očekivao da će zbog z bog ovako ozbiljnog doga đaja stvar prevagnuti na njegovu stranu. Vladar nije voleo bespotrebno nasilje nad porobljenim stanovništvom. Pošto je išao u pohod na Be č, najmanje je želeo da brine o nemirima u carstvu, iako Srbi nisu imali nikakvu vojnu mo ć. Svako talasanje unelo bi nemir u vojsku i zahtevalo dodatne snage u Srbiji, što bi usporilo sultanovo napredovanje. Sem toga, beg je nasilni čkim ponašanjem direktno prekršio sultanove naredbe o odnosu koji činovnici moraju da imaju prema raji.
Glasnik iz Pešte stigao je posle šest dana. No to nije bio onaj glasnik kojeg su sultanu poslali Turci Smederevci, ve ć odani sultanov glasnik i posebne zadatke. Smederevski Smederevski glasnik je prve no ći po dolasku čovek za posebne kod cara naprasno preminuo, a dvorski lekar je utvrdio da je razlog tome tome prem premor or,, jer je jaha jahaoo pred predug ugoo po jako jakom m sunc suncu. u. Istin Istinaa je bila bila da je otro otrova vann, jer jer Sulej ulejm man nije nije žele želeoo da se isti istina na o doga oga đaju u tvrđavi u Smede Smedere revu vu proši proširi ri među vojnicima koj koji idu na Beč, a ako bi glasnik 57
ostao živ, tajna ne bi bila sa čuvana. Bali-beg mu je bio prijatelj, kojem je bezr bezrez ezer ervn vnoo vero verova vao. o. Im Imao ao je za njega njega i veli velike ke plan planov ove. e. Zato Zato nije nije bilo bilo dobro dobro da se pročuje da pije pije i da u takvom takvom stanju stanju ne vlada vlada sobom. sobom. To bi predstavljalo smetnju za njegovo budu će postavljenje i napredovanje. Bilo Bilo mu je žao žao lepe lepe kaur kaurki kinj nje, e, ali ali zbog zbog njen njenee smrt smrtii neće da uprop upropas asti ti prijatelja. Njoj svakako više nije bilo pomo ći. S druge strane, trebalo je da ispoštuje drugog prijatelja, Orhana, koji je mnogo puta dokazao odanost carevini i dinastiji. Zato je, posle savetovanja s velikim vezirom, Ibrahim-pašom Pargalijom, svojim vernim Grkom, u Smederevo poslao dva pisma: jedno Bali-begu, a drugo Orhanu. Bali-beg nije znao za pismo upućeno Orhanu. Begu je sultan, ne pominjući smrt mlade kaurkinje, kao svom bliskom prijatelju naložio da sa najodanijim ljudima, čim pročita pismo, ode u Stambol Stambol i tamo na dvoru vodi brigu o bezbednosti njegove porodice dok on bude bio u ratnom pohodu. Objasnio je to time da je dobio obaveštenje od uhoda da vlastela, nezadovoljna velikim troškovima i nametima zbog pohoda na Be č, spre sprema ma zave zaveru ru prot protiv iv njeg njega. a. Kad Kad opas opasno nost st pro pro đe i sultan se vrati iz poho pohod da, beg beg će se vero verova vatn tnoo vrat vratit itii na svoj svoj polo položa žajj u Smed mederev erevsk skom om sandžaku. U njegovom odsustvu zamenjiva će ga Orhan, koji će sandžakom upravljati samostalno, kao sultanov namesnik. Orhanu je pak zahvalio što vodi brigu o redu i miru u sandžaku te što ga je obavestio o nemilom doga đaju. Naložio mu je da Turcima zabrani da pričaju o mladoj kaurkinji. Poverio mu je da, u odsustvu Bali-bega, upravlja Smederevskim sandžakom kao da je beg i postavi ljude na položaje po svom naho đenju. Kad se beg vrati, ili do đe novi, pisalo je dalje, Orhan će, ako kao privremeni upravnik sandžaka opravda ukazano mu poverenje, dobiti titulu bega i biti premešten kod velikog vezira kao savetnik. Tako je mudri Sulejman Veli čanstveni rešio tu neprijatnost na najbolji mogu ći način: Bali-beg će biti odmah sklonjen u Stambol, i ne će imati razloga za ljutnju čak i ako prozre sultanovu nameru; Orhan će biti biti zadovo zadovolja ljann jer će posti postići ono što je prižel priželjki jkivao vao,, a raja će biti umirena, jer će premeštaj bega shvatiti kao kaznu za po činjeni zločin. Istog popodneva, Ku čuk Bali-beg se spakovao i po sultanovom naređenju otputovao s pratnjom u carski Stambol. Pre polaska, preneo je Orhanu sultanova nare đenja i pozdravio se s njim, ne slute ći da je baš ovaj zaslužan za njegov put u prestonicu. Orhan se uspešno pretvarao da je iznena đen, a onda malo kasnije tog dana otputovao u suprotnom pravcu, na sever, da upravlja sandžakom iz Beograda, koji mu je bio bliži srcu. Tako je Smedere Smederevo vo nepovratno nepovratno izgubilo izgubilo značaj koji je do tada imalo u Turskoj: ve ć nekoliko godina nije bilo grani čna tvrđava, nego 58
pozadinska, u garnizonu je ostalo samo pedesetak stražara i stotinak vojnika, a sada je i upravnik sandžaka trajno prešao u Beograd. Pre odlaska, Orhan je za komandanta tvr đave i upravnika Smederevske nahije postavio Halila, a ovaj je za novog zapovednika gradske straže postavio Kemala. Činilo se da je sve najzad došlo na svoje mesto.
59
K
ada su Radoje i Bogdan otišli, Stefan se sa ocem savetovao o ljudima pogodnim za hajdu čku družinu, za jatake i glasnike. Milovan mu je predložio da pre nego ego što se odmetne u hajduke obi đe u okolnim selima ljude za koje zna da su hrabri i da mrze Turke. Ujutro, mladić je otišao kod popa Dimitrija, u kojeg je imao bezgranično pove povere renj nje. e. Ispr spričao mu je sve što se dogodilo i šta je odlučio. Pop ga nije odgovarao jer je uvideo koliko je mladić odlučan. – Znaš li da je hajdučki život težak, sinko? Moraćeš dobr obro da se čuvaš, da paziš kome veruješ i koga primaš u družinu. Ako te Turci uhvate uhvate,, živog živog će te odrati ili nabiti na kolac. Saznaju li ko si, pokla će ti roditelje. O svemu vodi ra čuna. Ne zaboravi da mogu da te izdaju seljaci koji koji se plaše plaše turske turske odmazd odmazde. e. Neće te, dakle, dakle, vrebat vrebatii opasnos opasnostt samo samo od Tura Turaka ka,, nego nego i od naših naših koji koji nisu nisu sr čani kao kao ti. ti. Kako Kako god, god, neka neka ti je sa srećom, junače! Udri dušmane, pa šta bude! Da sam mla đi, skinuo bih ovu izan izanđalu alu mant mantijiju, u, pa bih i ja sa tobo tobom, m, a za drago dragogg Boga Boga bi se već pronaš pronašao ao neki neki drugi drugi sluga. sluga. Žao mi je, ostario ostario sam, nisam nisam više ni za šta, šta, pa sad mogu samo da ti zaželim sre ću, ništa drugo. Nego, sa čekaj me tu. Otišao je u šupu u kojoj je nekada spavao Jovan i ubrzo se vratio noseći handžar sa drškom od jelenskog roga i metalnom kanijom ukra ukrašen šenom om orna orname ment ntim ima. a. Bilo Bilo je o čigle igled dno da je oruž oružje je izra izradi dioo vrsn vrsnii istočnjački majstor i da je bilo dobro sakriveno i čuvano. – Ovo je Jovan dobio za uspomenu od Turaka koje je pobio. Koristi ga kao što bi ga on koristio – rekao je pružaju ći Stefanu dragoceni nož. – Hvala, oče! Jovan je bio dobar dobar i hrabar hrabar čovek, s ponosom ću nositi njegov nož. Potom Potom je pop blagos blagoslov lovio io ml mlad adii ća, a onda onda su se opro oprost stil ili.i. Stef Stefan an je handžar odneo i zakopao pored oružja svog oca, a zatim otišao u Ralju, gde gde ga je čekao Bogdan. Dogovorili su se da se narednih nekoliko dana 60
spremaju i isprobaju oružje, pa kad budu spremni za borbu, krenu da se svete Turcima. Pošto su doru čkovali, otišli su u Vu čak. Stefan je iz vajata iskopao zamotuljak sa sakrivenim oružjem. Otišli su duboko u šumu, gde su se zabavili zabavili do ve čeri vežbajući borbu prsa u prsa. Stefan Stefan je, pošto je već dobro baratao oružjem, podu čavao Bogdana odbrani i napadu, a ovaj se pokazao kao dobar u čenik. Dane su provodili tako: ustajanje, doručak, oružje, šuma, vežbanje, ve čera, počinak… Poslove u roditeljskim kućama skoro da više nisu radili. U međuvremenu, sultanov glasnik je stigao iz Pešte: beg je premešten, Orhan otišao u Beograd, Halil postavljen za upravnika tvrđave, a Kemal za komandanta straže. Prošlo je oko mesec dana od Marine smrti. U tvr đavi su lepu seljanku i tužnu pri ču o njoj prepustili zaboravu. Samo bi se stari konjušar stresao svaki put kada je prolazio onuda gde je pas po čistio poslednje ostatke nesre ćno stradale žene.
Sredinom septembra, Stefan i Bogdan su se odlu čili da izvedu prvi napad, napad, kako bi im imali ali vremena vremena možda možda za još jedan pre no što se povuku povuku da prezime zimu, negde oko Mitrovdana. Odlu čili su da taj prvi poduhvat protiv Turaka obave sami, a da tokom zime okupe družinu i od proleća ozbiljnije udare na zlotvora. Kada se osvete, razmišljali su, cela družina će otići u neku hriš ćansku zemlju koja ratuje s Turcima i tamo nastaviti da se bori protiv osvaja ča. Pomno su pripremali prvi čin svoj svojee osve osvete te.. Neko Nekoli liko ko dana ana su, su, u plet pleten enim im korp korpam amaa od pru pru ća, nosil nosilii povrće dobijeno od roditelja i seljana na polje ispred tvr đave i nudili ga na prod prodaj aju u Turc Turcim ima, a, prav praveeći se da su siroti seljaci koji se snalaze da prežive. Lovili su ribu, pa su i nju donosili pred kamene zidine i prodavali. prodavali. Tako su zaradili zaradili malo novca, koji će im dobro dobro doći dok budu kod jataka tokom zime, a istovremeno pratili kretanje turskih patrola, kada ulaze u tvr đavu i izlaze iz nje, raspored straže na kapiji grada i na bedemima, te prikupljali sve druge bitne podatke kako bi svoju zamisao uspešno uspešno sproveli u delo. Nisu saznali mnogo, mnogo, jer su visoke zidine zidine dobro skriva skrivale le unutra unutrašnj šnjost ost tvrđave i ono što što se u njoj joj dešava, ali su čuli uli za promene koje su se dogodile. – Kemal Kemal prvi prvi mora mora da strad strada! a! Bio Bio je prisu prisuta tann kad kad su odve odveli li Maru Maru.. 61
Potom je dolazio u lažnu potragu za njom i ošamario me krvni čki na kućnom pragu. Taj je umešan od po četka – rekao je Bogdan Stefanu. – Lepo je naplatio svoje u češće u zločinu, sada je zapovednik straže. Red je da mu i mi damo šta je zaslužio. – Turci su se opustili, stražari kunjaju na bedemima, samo na glavnoj kapiji vlada disciplina. Nema mnogo vojnika kao što ih je doskora bilo u tvr đavi. Ne dolazi im pretnja od Ugara preko Dunava. Ne slute nikakvo zlo. No ću verovatno svi spavaju kao zaklani, pa je najbolje da se tada ušunjamo u tvr đavu i ubijemo ga. Ostaje nam da utvrdimo gde Kemal spava i ko ga čuva, pa da krenemo sa naplatom dugova – naglas je razmišljao Stefan. – Znam i koga ćemo da pitamo gde možemo da ga na đemo noću. Pre oko nedelju dana, kući u Kolare vratila se devojka koja je radila kod zapovednika tvr đave, ave, još se nije nije udala. udala. To mi je rekao otac, kaže, čuo je od nekog seljaka seljaka iz Kolara. Kolara. Dok su pričali o Marinoj sudbini, spomenuli su sirotu devojku. Zove se Ljubica. Oti ći ćemo da je potražimo, možda će ona moći da nam pomogne. – Ništa Ništa ne gubimo gubimo ako pitamo pitamo.. Ukoliko Ukoliko nam bilo bilo šta korisno korisno kaže, kaže, nećemo emo da gubi gubimo mo vrem vreme, e, odma odmahh napa napada damo mo.. Turs Turski kihh uhod uhodaa im imaa na svakom koraku, a narod je brbljiv, do Turaka bi mogla do ći vest vest da se raspi raspitu tuje jemo mo pa da onda onda ulud uludoo izgub izgubim imoo glav glave. e. Hoćemo li odma dmah da odemo do te Ljubice? Čini mi se da je za danas trgo rgovina završena, prodavci odlaze. Bilo je rano popodne, Bogdan je bio u pravu, seljaci su se razilazili sa polja ispred tvr đave. – Hoćemo, idemo pravo u Kolare – re če Stefan i odmah po đoše. Čim su malo zamakli prema Carini, mladi ći su pletene korpe sa preostalom robom dali nekoj siromašnoj porodici pored čije kuće su prošli, pa brzo, skoro tr čeći, otišli u selo. Ljubicu su lako našli, iako je selo bilo jedno od većih u nahiji, ji, jer su svi svi znali za njenu sudbinu. Mom Momci su ušl ušli u nje njeno dvori vorišt šte, e, došl ošli do skro skrom mne kuće od nepečene cigle i nekoliko puta kucali na vrata. Niko nije otvarao, niti je bilo nekog odgovo odgovora. ra. Već su se spre sprema mali li da odu, odu, kad kad vrat vrataa otvo otvori ri devo devojk jkaa sitn sitnee građe, duge, uge, zamr zamrše šene ne i masn masnee sme smeđe kose, ose, upal upalih ih očiju iju oko oko kojih ojih je imaala tam im tamne kolut olutov ove. e. Na licu icu joj joj se vid video stra strah. h. Tihi Tihim m glaso lasom m ih je pitala pitala šta traže, a oni su rekli da im treba pomoć koju samo ona može da im pruži. Pustila ih je u kuću. Bila je sama, njeni roditelji su radili na njivi. Dok im je donosila bokal s vodom hodala je polako, teško, vuku ći noge noge.. Kad Kad su se ml mlad adiići okre okrepi pili li,, sve sve troj trojee su seli seli za sto. sto. Momc Momcii nisu nisu okolišali, već su joj odmah potanko ispri čali šta im se desilo, šta su naumili i šta im treba. Bila je zbunjena, izgubljena, pa su neke stvari 62
morali više puta da ponavljaju. Kad ih je saslušala do kraja, činilo se da joj je na trenutak laknulo. Pribrala se i rekla: – Pomoći ću vam koliko mogu, bra ćo. Ne plašim se da nas Turci sve otkr otkrijiju, u, ja sam sam svoj svoj pakao pakao prež preživ ivel elaa i za ovaj i za onaj onaj svet svet. Daće dobri dobri Bog da vaša osveta bude uspešna! Ja ću da se molim za vas od danas pa dok me zemlja ne pokrije – za ćutala je i zurila u jednu ta čku, užasne slike slike iz tvrđave su joj iskrsle iskrsle pred o či, a telo telo joj se stresl stresloo više više puta, kao da se u sebi borila sa siledžijama. – Taj Kemal je zlotvor, desna ruka još većeg zlotvora, zapovednika tvr đave Halila. Prve no ći me je na silu uzeo Halil. Halil. Prvo me je prebio, prebio, jer sam ga ogreba ogrebala la po lic licu u kad mi je prišao, prišao, a posle posle je radio radio sa mn mnom om šta mu je bila volja. volja. Htela Htela sam da se ubijem, ubijem, ali su me sluge dobro čuvale. – Ponovo je za ćutala, zažmurila, a suze su joj krenule niz obraze. – Posle tri- četiri dana me je predao Kemalu, koji me je danju držao vezanu u čadoru, uveče vodio u amam da se okupam, a noću… – uzdahnula je duboko i obrisala suze. – Poslednju no ć sam provela u čadoru sa stražarima… Sve vam je jasno. Na kraju su me, smrdljivu i raš čupanu, izbacili iz tvr đave u prašinu usred bela dana. Od sram sramot otee nisa nisam m mogla ogla glav glavu u da podi podign gnem em niti niti koga koga da pogl pogled edam am,, da potražim potražim pomoć. Bole Boleoo me je svaki svaki deo deo tela tela.. Vukl Vuklaa sam se i puzal puzalaa do kuće do noći, po šančevima, kao zmija. Sramota me je od uku ćana, sram sramot otaa od sela sela,, sram sramot otaa da se udam udam sad sada… Jest Jestee moj pros prosac ac,, Milo Miloš, š, reka rekaoo da me i dalje dalje ho će, da ja nisa nisam m kriva, kriva, ali ali ja ni njem njemu u ni svetu svetu ne mogu na oči. Najradije bih se obesila – opet je prestala da pri ča, a mladići su je bez re či gledali i slušali dok je u njima njima sve vrilo. vrilo. – Nego, da vam vam ispr ispriičam ono ono što što znam, ako vam tako ikako mogu pomoći. Do Halila ne možete da do đete, zato i ne pokušavajte. Ima jaku stražu, spava u Malom gradu. Čini mi se da nema mnogo stražara na zidinama Velikog grada. Eh, nisam ja sve ni videla… Ako ikako može da se uvu če u tvr tvrđavu, avu, onda onda je to prek prekoo zida zida na jeza jezavs vsko kojj stra strani ni.. Kema Kemalov lov čador je blizu tog zida. Od tamnog platna je, ne možete da pogrešite, svi drugi su od svetlijeg. Ulaz je okrenut ka središtu tvrđave, ima samo jednu prostoriju, unutra no ću uvek gori uljana lampa, spavao on ili ne, nemojte nemojte da vas to zbuni. zbuni. Nema Nema straže straže pred njegov njegovim im čadorom, adorom, siguran siguran je da mu tamo niko ništa ne može. Ko bi ga ugrozio usred turske tvrđave? Od oružja sam u čadoru videla jatagan, nož, pušku i luk sa strela strelama. ma. Sve to je okačeno na kolac poboden pored zida čadora. Noću uza se ne drži nikakvo oružje. Ako uspete da do đete do ulaza u čador, ostalo bi trebalo da bude lako. – Hvala Hvala ti kao kao sest sestri ri i opro oprost stii što što si zbog zbog nas nas mora morala la da se pris priseećaš tvrđave i… – reče Stefa tefan. n. – Sad nam nam pože poželi li sre srećan put, pa da idemo 63
dalje. Naplatićemo Turcima i tvoje muke. On uhvati devojku za ruku i prinese je ustima da je poljubi, a ona je istrgnu i tužnim glasom re če: – Prljave su moje ruke zanavek, brate, ne treba niko da ih ljubi! Bogda Bogdann joj priđe i zagr zagrli li je, je, a ona ona zapl zaplak akaa iz dubi dubine ne duše, duše, glasno glasno i teško, tresući se. Mladić se setio setio svoje svoje sestr sestree i grlo grlo mu se steglo steglo,, a suze suze udarile na oči, ali je uspeo da ih zadrži, da devojci ne bude još gore kad vidi da i on pla če. Ništa nije mogao da kaže, samo ju je čvršće stegao. – Još noćas ćemo emo tvoj tvojee ruk ruke opra oprati ti tursk urskom om krvl rvlju, ju, sest sestro ro – reče Stefa Stefan. n. – Plati Platiće Kemal Kemal za sva sva zlod zlodel ela, a, a i Hali Halill će, kad-tad! I svi drugi zlotvo zlotvori ri koji koji nam padnu padnu šaka. šaka. A ti se smiri, smiri, prihva prihvati ti hrabro hrabro svoju tešku sudbinu, sudbinu, udaj se i rađaj decu, ne čini sebi nikakvo nikakvo zlo. Nisi ti kriva za to što ti se desilo. desilo. A dragi dragi bog naš, naš, koji koji jedini jedini zna zašto je sve ovako ovako kako kako je, ve ć će nekako da te nagradi za sve muke koje si preživela. – Dobro, dobra bra ćo moja – devojka prestade da pla če. – Poslušaću vas, bar zasad. A vi, kad do đe zima i rešite da se sklonite iz šume, do đite ovde ovde i javite javite se mom ocu, Ognjenu. Ognjenu. On će vas skrivat skrivatii ili će vas dovesti kod mene, ene, jer jer ja ću tada tada žive živeti ti na drugo rugom m kraj kraju u sela sela.. Za ovu ovu zimu zimu ne tražite druge jatake, a za kasnije ćemo videti. – Hvala ti, Ljubice. Od danas si moja sestra, umesto Mare koju zbog Turaka izgubih! – reče Bogdan. Potom se oprostiše i osvetnici odoše u Vu čak. Pošto je bilo vreme ručku, Milovana i Radunu zatekoše u ku ći. Obedovali su svi zajedno. Tokom jela, momci su ispri čali sve što su saznali i šta su naumili da urad uradee tokom tokom noći. Milo Milova vann im je pomo pomoga gaoo da dobr dobroo smis smisle le napa napad, d, a onda onda je došlo vreme da se odmore. odmore. Sve Sve je bilo bilo jasno jasno,, više više nije nije imalo imalo šta da se čeka. Bogdan je otišao u Ralju da se vidi sa svojima. Ispri čao im je sve što se tog dana dešavalo i kakav je plan za napad. Majka je samo ćutala, uplašena za sinovljev život, a otac i bra ća su im poželeli sre ću. Posle toga je otišao na po činak, da prikupi snagu.
U Vučaku aku su se pono ponovo vo sast sastal alii oko oko pono ponoći. Dok Dok je Stef Stefan an spav spavao ao,, Milovan je napravio merdevine od žilavih i ne mnogo debelih bagre agrem movih ovih grana rana i konop onopca ca,, dovol ovoljn jnoo duge uge da uz njih njih mogu ogu da se 64
popnu na zid tvr đave ave i dovo dovoljn ljnoo lake lake da mogu mogu dugo dugo i brzo brzo da ih nose. nose. Pre polaska, još jednom su razradili plan, Raduna je ćutala i zabrinuto ih posmatrala, a Milovan im je dao i dodatna poslednja uputstva: – Slušajte me, hajduci! Ponesite samo handžar i ma č. Drugo oružje vam vam neće treb trebat ati,i, može ože sam samo da vam vam smet smeta, a, a valj valjal aloo bi da pone ponese sete te Kemalovo oružje sa sobom iz tvr đave, trebaće vam za naoružavanje družine na prole će. Budite tihi i strpljivi, to je najvažnije. Odavde si đite preko Carine do Jezave, pa niz Jezavu do isto čnog zida tvrđave, što dalje od stražara na najvišoj kuli. Prepuzite oprezno i tiho rastojanje od ševara do tvrđave, na mestu gde ima najviše trave. Pazite naro čito kad prelazite put koji ide oko grada. Prislonite merdevine na zid, popnite se, prebacite ih na drugu drugu stranu, si đite, pa ih oborite oborite i položite položite uza zid, da ih neko ne primeti. I ne bojte se ako se merdevine budu malo savijale, žilave su, izdržaće pod vašom težinom, ne brinite. Penjite se i silazite jedan po jedan, za svaki slučaj. Ostalo znate. Ne dajte Tur činu ni da bekne, ina če ste gotovi, nećete imati nikakve izgled lede da uma umaknete ako se str straža uzbuni. Oružje sam vam naoštrio, po đite sad i neka vam je sa sre ćom! – Hval Hvala, a, oče, na svemu što si pripre pripremio mio.. I ne brini, brini, vrati vratićemo emo se! se! – reče Stefan. – Hvala, la, mnogo si nam pomogao. Obavićemo ovo kako treba. Vidimo se pred zoru, s božjom pomoći – dodade Bogdan. Momci se izljubiše sa Milovanom i Radunom, pripasaše oružje i pođoše u odmazdu. Išli su brzo, bezmalo ne progovaraju ći, preko Carine do Jezave, a zatim niz re čicu prema tvrđavi. Na nekoliko stotina koraka od tvrđave su stali, zalegli u travu i osmatrali zidine, pokušavaju ći da vide kretanje stražara. Me đutim, nije bilo nikoga, sve je bilo mirno. Imali su sre sreće da je stra straža žarr na veliko velikojj kuli kuli bio umor umoran an,, pa je čak i on kunj kunjao ao prislonjen na zid. Turci naprosto nisu o čekivali da se iko u Smederevu usudi da im naudi te su bili prili čno bezbrižni i danju i no ću. – Idemo – šapnu Stefan u jednom trenutku i oni lagano, kroz nisku trav travu, u, vuku vukući merde rdevine pored sebe, počeše da puze preko čistine između reke i tvr đave, pa preko prašnjavog puta oko zidina utvr đenog grada. Kad su prislonili merdevine na zid, pono ć je poodavno prošla. Bilo je to pravo vreme, vreme, jer su tada svi u tvr đavi već uveliko spavali, čak i većina stražara. Popeli su se jedan za drugim na zid, pa odatle, s mnogo boljeg položaja, ponovo osmotrili utvr đenje. Uočili su Kemalov čador, veliki i taman, nedaleko od zida, baš onako kako im je Ljubica rekla. Sve je bilo mirno, nisu primetili nikakvo nika kvo kretanje. Prešli su bedem, prebacili merdevine na drugu stranu i sišli u unutrašnjost velelepne gra đevine. Prvi put u životu su kro čili u nju, i to naoružani, pa su pucali od ponosa, 65
osetivši se kao srpski junaci iz pri ča uz koje su odrasli. Nisu osećali strah, već samo uzbuđenje. Merdevine su sakrili pored zida taman toliko da ne mogu ogu da se vid vide izd izdaleka leka,, a ond onda počeli eli da puze puze po zemlj emljii ka ulazu u Kemalov čador. Naruku im je išla slaba mese čina, tako da su, obučeni u tamno sukno, bili skoro nevidljivi. Planirali su da Stefan handžarom prereže Kemalu grkljan, kako ne bi mogao da vikne i uzbuni stražu, pa da ga obojica drže prikovanog za postelju dok ne budu sigurni da je mrtav. Potom bi pokupili njegovo oružje i napustili tvr đavu onako kako su došli. Naravno, neizostavno su morali da odnesu merdevine i sakriju ih u ševar dovoljno daleko od tvr đave kako ih niko niko ne bi našao. Ako ne budu ostavili tragove za sobom, razmišljali su, Turci bi mogli da pretpostave da je ubistvo izvršeno zbog unutrašnjih razmirica u straži; tako bi neko vreme eme bili mirni i ne bi moral rali da strahuju od turske potere i odmazde. Brzo su stigli do ulaza u šator. Stefan je pri zemlji odškrinuo zastor na ulazu i provirio. Video je da Tur čin spava, osvetljen svetloš ću uljane lampe, lampe, baš onako kako im je re čeno. eno. Polako Polako su se uvukli uvukli u šator šator i prišli prišli mu sa obe strane. Kemal je čvrst vrstoo spav spavao ao,, okre okrenu nutt na desni esni bok, ok, sa desnom desnom rukom ispruženom ispruženom ispred sebe, a levom naslonjenom naslonjenom na desnu nadlakticu. Mrtvu tišinu remetilo je samo Tur činovo ravnomerno, glasno glasno disanje disanje.. Pogled Pogledali ali su se u oči dok su stajali iznad njega. Kada je Stefan klimnuo glavom, istovremeno su napali žrtvu. Stefan mu je kleknuo levim kolenom na desnu ruku i stavio mu levu šaku preko usta, zabacujući mu glavu unazad. Bogdan ga je cimnuo za levu ruku tako da ga je okrenuo na le đa, držeći ga obema rukama za ru čni zglob, i odmah mu kolenima priklještio levu podlakticu. Sve se odigralo veoma brzo, u tren oka. Oštrica handžara je sevnula i Stefan je preklao Tur čina, koji nije stig stigao ao ni da pisn pisne, e, već je samo samo razroga razrogačio oči, sves svesta tann šta šta se dešav ešavaa i zagledan u Bogdana, koga je prepoznao. Dok je Kemal krkljao i trzaju ći se ispuštao dušu, vazduh mu je šištao iz plu ća kroz veliku zjape ću ranu na grlu grlu,, a krv krv mu prsk prskal alaa lice lice i grud grudii i šikl šiklja jala la iz prer prerez ezan anog og vrat vrataa na jastuk. Bogdan se sagnuo unevši mu se u lice i tiho rekao: – Došao sam da ti oderem kožu, veliki Kemale, sestra mi nije bila u kući. Kemalovo telo se trzalo još nekoliko trenutaka, a onda je izdahnuo. Mladići su ga pustili, od njega im više nije pretila nikakva opasnost, niko nikome me više više nije nije moga mogaoo da naud naudi.i. Obri Obrisa sali li su krva krvave ve i drht drhtav avee ruke ruke o akširre. Čitava tela su im se tresla od uzbuđenja. ja. Ubili su jednog čakši zlotvora, pravda je bila delimi čno zadovoljena. Brzo su prikupili Turčinovo oružje: handžar, jatagan, luk, tobolac sa strelama, pušku i 66
fišeklije sa barutom i kuglama. Bogdan je handžar zadenuo za pojas, a ostalo su zavili u debelu zavesu koju su našli pored ležaja, da ne zvecka dok beže. Stefan je pronašao i kožnu vre ćicu sa nešto nešto zlatnog zlatnog i srebrnog srebrnog novc novcaa i zaka akačio je za poja pojas. s. On Ond da su, su, pog pogled ledavši avši još još jed jednom mrtvo rtvogg Kemala na polasku, izašli iz čadora. Napolju je i dalje sve bilo mirno i tiho, niko nije primetio da se u Kemalovom čadoru nešto dešava. Išunjali su se iz tvr tvrđave ave isti istim m pute putem, m, onak onakoo kako kako su u nju ušli, ušli, opre oprezn znoo i tiho tiho.. Merdevine su odneli daleko od tvr đave uz Jezavu i potopili ih u mulj u ševaru, tako da ne mogu da isplivaju. Onda su krenuli u Vu čak, gde su ih Milutin i Raduna nestrpljivo čekali. – Ala smo ga sredili sredili!! – reče Stefa Stefann dok dok su išli ka selu. – Sve Sve je teklo teklo kako smo zamislili. Nikad nisam ni pile zaklao, ali mi ovo nije palo teško! – Kako Kako se izbe izbečio kad me je vid video, eo, kao kao da je sam đavo pred njim! njim! Uplašio se, zulum ćar! Žao mi je samo što je brzo umro, zaslužio je da lipsava danima. – Važno je da je platio! Mladići su u Vučak stigli brzo. Niko ih nije opazio usput, samo je nekoliko pasa lutalica lajalo na njih izdaleka. Kad su ih Milutin i Raduna videli na pragu, njihovoj sre ći nije bilo kraja. Pošto su se izgrlili i izljubili, Stefan i Bogdan su im ispri čali više puta, stalno upadaju ći jedan drugom drugom u reč, kako kako su ubili ubili Kemala. Kemala. Zora Zora se bližila bližila i došlo došlo je vreme vreme da se rastanu. Bogdan je otišao u Ralju, ponevši svoj handžar i jatagan, da se pohv pohval alii svoj svojim ima. a. Stefa tefann je odm odmah otiš otišao ao na počina inak, a Milo Milova vann je ostatak oružja zakopao na staro mesto u vajatu. Kad je Bogdan stigao kući, dočekali su ga kao junaka. Ocu, majci i bra ći više puta je potanko ispričao kako se sve odigralo dok su ga oni zadivljeno slušali. Legli su da spavaju u vreme kada su obi čno kretali na njivu. Prvi čin osvete je bio završen.
67
U
tvrđavi je do jutra sve bilo potpuno mirno, niko ništa nije primetio. Straža se smenjivala po rasporedu, vojsku su trube probudile u vreme predvi đeno rasporedom, dan je po čeo uobičajeno. Ali pošto se Kemal, koji je kao disciplinovani zapovednik straže uvek ustajao me đu prvima, nije pojavio na jutarnjoj smotri vojnika jedan Tur čin je otišao da ga probudi. U čadoru je zatekao preklanog zapovednika u lokvi skorele krvi. – Kemal je mrtav! Ljudi, Kemal je mrtav! Uzbuna! – vikao je istrčavajući napolje. Za tili tili čas čitava itava turska turska vojska u tvrđavi avi bila bila je na nogam nogama, a, a i svi svi ostali stanovnici tvr đave su se razbudili. Nastao je metež. Razvodnik stra straže že je odma odmahh udvo udvost stru ručio ljudstvo na bedemi emima i naredi edio da se zadrži svako ko proba da izađe iz grada. Halilov zamenik je naredio da vojn vojnici ici sa oruž oružje jem m opko opkole le Kema Kemalo lovv šator šator i obez obezbe bede de sve sve bitn bitnee ta čke u tvrđavi: prilaz Malom gradu, konjušnicu, barutanu, oružarnicu, luku. Ubrzo Ubrzo je i zapoved zapovednik nik tvr đave, Halil, došao do Kemalovog čador adoraa i sa razvodnikom straže ušao na mesto ubistva. Razmakli su zastor na ulazu da puste svetlost svetlost unutra, jer svetlost lampe koja je i dalje dalje gorela gorela nije bila dovoljna da se sve jasno vidi. Pregledali su leš. – Zaklan Zaklan je na spavan spavanju. ju. Nije Nije mrdnuo mrdnuo iz postelje postelje,, nije nije mogao mogao da se odbrani. Ima modrice i ogrebotine po rukama, otimao se, držala su ga bar dvojica dvojica.. Ovo nije mogao mogao da u čini jedan čovek. ovek. Kemal Kemal je bio jak kao bik, teško bi neko sam mogao da ga ubije bez borbe – re če Halil pošto su završili pregled. – Da, mora da je tako. A tako i leži, kao razapet. Nije imao nikakve šanse – potvrdi Ajnur, razvodnik straže. – Vidi, ni oružja mu nema – poka pokaza za prst prstom om na kola kolacc pore pored d zida zida šato šatora ra.. – Visi Visilo lo je na ovom ovom kocu kocu,, tamo gde si i ti svoje držao pre no što si otišao u Mali grad. – Šta je imao ovde, znaš li? 68
– Znam. Pušku i fišeklije, luk i strele, jatagan i handžar. Ništa nije hteo hteo da drži u oruž oružar arni nici ci,, jer je hteo hteo da mu uvek uvek bude bude nadoh nadohva vatt ruke ruke.. No, eto, ni to mu nije mnogo pomoglo. Pažljivo su pretresli šator i odelo pokojnika. Ajnur re če: – Nema ema ni novc novcaa. Nemog emogu uće je da Kem Kemal nije nije im imao ao ni pre prebije bijene ne pare pare kod kod sebe sebe.. Kao Kao i svi, svi, i on je drža držaoo većinu inu novc novcaa u kasi kasi kod kod tebe tebe u Malom gradu, ali sigurno je imao i malo para uza sebe. Ubice su, zna či, i to ponele. – Ti si ga dobro poznavao, Ajnure, odavno ratujete rame uz rame. Sumnjaš li na koga? Je li bio sa kim u zavadi? Je li bio kome šta dužan? – Ne, kolik olikoo ja zna znam. Ni Nije je im imaao nepri eprija jattelje elje me đu vojsk jskom, a ni među drug drugim im stan stanov ovni nici cima ma tvr tvr đave. Bio je dobar vojnik, a potom i dobar starešina. I iskren prijatelj. Niko od Turaka nije imao razlog da mu naudi. Ovo je mogao da bude samo neko spolja. – Ugari nisu jer su daleko. Teško bi se probili do tvr đave, ave, a i ovo ne liči na njih njih.. Zašt Zaštoo bi ga oni oni traž tražil ili? i? Misli Mislišš da su kaur kauri? i? Al Alii ko i zašt zašto? o? I kako su mogli da uđu u tvrđavu? Ne znam… – Halile, da budemo iskreni: znaš i sam kako se čuva straža u tvrđavi u poslednje vreme. Nema neprijatelja, nema opasnosti, nema opreza… U iznenadnim proverama zaticali smo stražare da spavaju, neke neke smo smo jedva jedva uspe uspeva vali li da prob probudi udimo mo.. Kema Kemall nije nije hteo hteo da ih stro strogo go kažnjava. Smatrao je da niko ne će napasti tvr đavu, pa nije tome pridavao značaj. Kratko bi im o čitao bukvicu i gun đao, ali to je bilo sve, na tome se završavalo. Verovatno ni tebe nije o tome obaveštavao jer je štitio svoje podre đene. To mu se, vidiš, ovako vratilo. – Vidim. Čuo sam nešto o tome, ali nisam ni ja hteo da tome pridajem veliki zna čaj, razmišljao sam isto kao Kemal. Bi će da smo pogr pogreš ešil ili.i. Sad, Sad, šta je – tu je, štet štetaa je u činjena, injena, moram moramoo da se dozovem dozovemoo pameti. Od danas, Ajnure, ti si zapovednik straže. Lično si mi odgovoran za budnost i pripravnost vojnika. Koga prvog zateknete da spava na straži, išibajte ga i prepolovite mu platu. Svaki drugi koji bude uhvaćen biće obešen. Tako će biti od sada i ne verujem da ću se predomisliti. Saopšti to odmah ljudima, da ne bude posle da neko nije znao. – Razumem! Tako će biti. – Uredi sada sve što treba sa hodžom za sahranu ovog našeg jadnog prijatelja. Ja ću da se usredsredim na istragu. Ovo je uvreda za sve nas. Slučaj mora brzo da se reši, a ubice da se surovo kazne. Posla ću glasnika u Beog eograd rad, da javi javi Or Orha hanu nu loše loše vest vestii. Nadam adam se da će uskor skoroo poći i drugi, da mu javi one bolje! 69
Izađoše iz čadora adora i Ajnur Ajnur ode da ispuni ispuni ono što mu je zapove zapoveđeno, prvo kod hodže, koji je bio u džamiji iji. Nju su Tur Turci, ci, kad su osvoji ojili tvrđavu, napravili od srpske pravoslavne crkve koja se tu nalazila. Bila je izgrađena u uglu tvr đave nedaleko od čadora ubijenog Tur čina. Halil je okupio o kupio oficire oko sebe s ebe na sredini Velikog grada, izdao im zapovesti i otišao u Mali grad da čeka vesti. Oko sat vremena kasnije, oficiri su došli u njegove odaje. Doveli su sa sobom vojnika, jednog od onih koji su išli u Ralju Ralju kada kada je Mara odvede odvedena na,, a i drugi drugi put, put, u onu onu lažnu lažnu potrag potragu u za njom. Jedan od oficira, Mahmut, pod čijom je neposrednom komandom vojnik bio, obrati mu se: – Ispričaj nam, Ismaile, šta se desilo u Ralji kada ste tražili odbeglu kaurkinju. – Oti Otišli šli smo tamo u vreme kada kaur auri rade u polju. ju. Bilo nas je petorica, petorica, grupu je predvodi predvodioo Kemal. Kemal. Kod ku će smo zatekli samo jednog mladića, njeno njenogg brat brata. a. Bio Bio je drza drzak, k, pa ga je Kema Kemall snaž snažno no ošam ošamar ario io,, a ovaj ga je gledao sa takvom mržnjom da sam mislio da će ga pogledom ubiti. Brzo smo tamo završili i otišli, ništa nismo našli – napravio je pauzu da sredi misli. – Kemala sam znao dugo, svašta smo prošli zaje zajedn dno. o. Ni Niko ko ga ovde ovde nije nije mr mrze zeo. o. Ako Ako je neko neko im imao ao razl razlog ogaa da učini ovak ovakoo nešt nešto, o, da mu naud naudi,i, da mu se osvet osveti,i, jedi jedino no mi na um pada pada taj taj mladi kaurin. Sestra mu je odvedena, onda je i nestala, dobio je šamarčinu, ponižen je… Hrabrosti sigurno ima, i on i svi ostali uku ćani, jer su se žestoko bunili i kad smo odvodili kaurkinju, umalo ih ne pobismo tog dana. – Dobro, vojni če. Možda i dobro razmišljaš – pohvali ga Halil. – Slobodan si, vrati se u jedinicu, budite pripravni za pokret. Kad vojnik iza đe, Halil reče oficirima: – Možda smo na dobrom putu. Ovo mi deluje zanimljivo i treba prov prover erit iti.i. I to otvo otvore renno, da se ne gubi ubi vrem vreme. e. Mahm Mahmut ute, e, po ći ćeš sa svojim ljudima u Ralju kod tih kaura. Dobro se naoružajte i budite oprezni. Ako su oni ubili Kemala, njegovo oružje je kod njih, nemojte da još neko uludo strada. Ako izbije sukob, budite nemilosrdni. Čuvajte glave, ali probajte da ostavite nekog u životu, da imamo živi jezik. A trebaće nam neko neko i da ga javno javno pogubim pogubimo, o, da se raji raji malo utera utera strah strah u kosti. Ajde sad, na izvršenje, da ne dangubimo. Oficiri napustiše Mali grad. Mahmut je odmah izvršio smotru vojnika vojnika,, njih dvades dvadeseto etoric rice, e, među kojim kojimaa je bio bio i Ismai Ismail.l. Dese Deseto tori rica ca su imala puške i jatagane, a ostali jatagane i handžare. – Svi na konje, idemo u Ralju. Ismaile, ti ćeš sa mnom napred, pošto znaš u koju ku ću idemo i kojeg kaurina tražimo – Ismail klimnu glavom. 70
– Sjahaćemo malo pre dvorišta i pešice opkoliti ku ću. Jedan od vas koji koji nem nemate pušk puškee ost ostaće da čuva konje. Ismaile, ti ćeš ući u kuću sa preostalom devetoricom bez pušaka, svoje oružje ćeš ostaviti kod mene. Oko kuće će čekati strelci, za slu čaj da neko od kaura pokuša da utekne. Doduše, sada je ve ć vreme za rad, možda u ku ći nećemo zateći nikoga, ali nikad se ne zna. Treba biti oprezan. Malo potom, Turci izjahaše iz tvr đave. Jahali su do sela pola sata brzim kasom. U Ralju su stigli kad je jutro bilo na izmaku. Put kroz sredinu sela bio je pust. Ismail ih dovede na stotinak metara od Radojeve kuće. Sjaha jahali li su s konj konjaa i osta ostavi vili li jed jednog vojn vojnik ikaa da ih čuva. uva. Ostal Ostalii su pešice krenuli ka dvorištu. Nekoliko puškara se provuklo kroz plot i sa zadnje strane po čelo da opkoljava ku ću, kroz baštu. Ostali su došli do kapije, ušli u dvorište i po čeli da se raspore đuju onako kako je Mahmut u tvrđavi avi nare naredi dio. o. Of Ofic icir ir je ruka rukama ma poka pokazi ziva vaoo gde gde da se post postav ave. e. Na sredini dvorišta, me đu cvećem, stajala je Stana, le đima okrenuta kući. Začula je komešanje iza sebe i okrenula se. Sledila se kad je videla turske vojn vojnik ikee da ih opko opkoljljav avaj aju. u. Rad Radoje oje i sino sinovi vi su bili bili unut unutra ra.. Još Još uvek uvek su spavali, jer su legli u zoru, pre svega nekoliko sati. Oružje koje je Bogdan uzeo uzeo od ubij ubijen enog og Tur Turčina ina bilo bilo im je pore pored d post postel elje je,, na pod podu. Ni Nisu su ni pomislili da treba da ga sakriju jer se nisu nadali da će im Turci upasti u kuću. Smatrali su da Turci nikako ne će moći da dovedu Bogdana u vezu sa ubistvom. ubistvom. Mladić im je rekao da nisu ostavili nikakve tragove i da će Turci ubicu sigurno traž ražiti u svojim redovim imaa. Jedan vojnik je sa uperenom puškom krenuo ka Stani. Svesna da joj je porodica u opasnosti, žena je iz sveg glasa povikala: – Rado adoje, deco, bežite, evo Turaka! Rado… – turski kuršum je prekide u pola re či. Tane ju je pogodilo pogodilo kroz grudi grudi u srce, pala je mr mrtva tva na zemlju. Vojnici po češe da se dovikuju kako bi bolje izveli napad, jer je iznenađenje propalo. Vika i pucanj probudili su Radoja i njegove sinove. Oni poskakaše, bunovni, ali svesni šta se doga đa. Radoje uze jatagan koji je ležao na zemlji nedaleko od njegove postelje, pri đe vratima i reče sinovima: – Bežite, deco, kroz prozor, ja ću ih zadržati! Mladići skočiše ka malom prozoru na zidu naspram vrata, zatvorenom zastorom od daš čica i pletenog pru ća. Bogdan je sa zemlje zgrabio handžar, dok je drugi brat po starini, Stanimir, zgrabio sekiru koja koja je stajal stajalaa pored pored ognjišta ognjišta.. U tom trenu trenu vojnici vojnici upadoše upadoše u kuću, koja se sasto sastojal jalaa od jedne jedne prostr prostrane ane sobe. Na sredin sredinii je bilo bilo ognjiš ognjište, te, levo levo od vrata slamarice, a desno sto za obedovanje i police za hranu. Kako su vrata bila uska, Turci su ulazili jedan po jedan, tako da im broj čana 71
prednost isprva nije mnogo zna čila. Sem toga, pošto su dolazili s dnevne svetlosti svetlosti a u sobi je bilo mračno, trebalo trebalo im je malo vremena da im se o či priviknu na tamu. Radoje im se prvi našao na putu. Zamahnuo je jako jataganom i skoro odsekao glavu najbližem vojniku. Tur čin se srušio srušio na zemljani pod, mrtav. Vremena za drugi udarac nije bilo, dva Tur čina su posekla Radoja jataganima, udaraju ći iskusno i bez oklevanja. Sve se odvijalo munjevitom brzinom. Radomir je otvorio zastor na prozoru i naišao pravo na puš čanu cev. Turčin je odmah pucao, a kuršum je Radomira pogodio u glavu iz blizine i razneo mu mozak i polovinu lobanje. Srušio se preko prozora, glavom napolje, prepre čivši tako ostalima put. U me đuvremenu su još tri vojnika s puškama pritr čala prozoru, te je s te strane bekstvo bilo onemogu ćeno. Onda su se okrenuli ka vratima, rešeni da se probiju napolje ili da bar što skuplje prodaju kožu. Za to vreme, svi Turci odre đeni za upad u ku ću su ušli unutra, u kojoj se već bolje videlo. Broj čana i oružana prednost Turaka sada je bila ogromn ogromna: a: bilo ih je skoro tri puta više i svi su im imali ali jataga jatagane, ne, a imali imali su dovoljno prostora da njima udaraju. Vojnici su krenuli prema bra ći šireći se sa obe strane strane oko ognjišt ognjišta. a. Imali Imali su veliko veliko iskustv iskustvoo u borbi borbi i znali znali su šta treba da rade. – Hvatajte ih žive! Predajte se, kauri, ima ćemo milosti! – zaurla Ismail. – Znamo mi kakva je vaša milost! – odgovori, pa prvi jurnu Bogdan i sko skoči na najbliže najbližeg, g, baš na Ismaila, Ismaila, koji ga je dočekao na jatagan. Oštro sečivo razrezalo je momku stomak kroz tanku košulju, nanevši mu smrtonosnu ranu. Bogdan se srušio na Ismaila i poslednjim ostacima snage zario mu handžar u srce. Pali su na zemlju prepletenih i neprirodno izvijenih udova, obojica mrtvi. Vonj krvi i iznutrica širio se kućom. Preostala dva Bogdanova brata, Stanimir i Velimir, uz krike bola i besa besa,, napa napali li su Turk Turke. e. Stani tanimi mirr je poku pokuša šaoo da seki sekiro rom m udar udarii jed jednog nog vojnika u glavu, ali je ovaj lako jataganom odbio udarac mladi ća neiskusnog u borbi. Drugi je oštricu jatagana širokim zamahom ukoso odozgo odozgo zabio mladiću u vrat, usmrtivš usmrtivšii ga na mestu. mestu. Velimir Velimir je u očaju goloruk skočio vojnicima u noge, hvataju ći dršku Ismailovog jatagana. Tada ga je jedan Tur čin udario iz sve snage oštricom jatagana po zadnjoj strani vrata i presekao mu ki čmu. Tako je čitava Bogdanova porodica izginula za tren oka. Kad su se uverili da su svi Srbi mrtvi, Turci su izašli iz kuće i okupili se oko oficira. – Svi su mrtvi, Mahmute. Nažalost, Nažalost, pogiboše pogiboše i naša dvojica, dvojica, Ismail Ismail i Oguz – izvesti starešinu onaj vojnik koji je ubio Velimira. – Šteta, bili su dobri vojnici! Alah će ih lepo do čekati. Niste mogli 72
bar neko paš če da zarobite, da ga ispitamo? – Možda ovog poslednjeg, ali dohvatio se Ismailovog jatagana, te ga posekoh, da ne nastrada još neko od naših. Ina če, napali su nas jataganom i handžarom koji su verovatno pripadali Kemalu. – Dobro, Ahmede, Ahmede, šta je – tu je. Ajde sad da se ovaj posao završava. završava. Kemalove ubice smo našli i kaznili. Iznesite naše ubijene vojnike i stavite ih na konje onje.. Pot Potom pose poseci citte svim svim kaur aurim imaa glave lave i stav stavit itee ih u džak žak. Odnećemo ih u Smederevo, da ih nabijemo na ko čeve eve izna iznad d kapij apijee grada, za opomenu drugim bundžijama i razbojnicima. Tela vežite konopcima za konje, vu ći ćemo ih kroz naselja do Dunava, da zaplašimo raju, pa ćemo ono što od njih ostane ost ane baciti u reku, da nemaju kauri šta da sahrane i oplakuju. Kad iznesete tela iz ku će, dobro dobro je pretre pretresit site, e, mora mora da su tu negde i Kemalova puška i luk i strele. I novac. – Ovde ima dosta dosta stoke, stoke, šta ćemo s njom? – upita upita Ahmed. Ahmed. – U štali štali je i konj. – Ono što nam može poslužiti za hranu i što će nam nam koris oristtiti iti povežite, povešćemo životinje u tvr đavu. Svinje pobijte. Kad sve to svršite i budete spremni za polazak, popalite sve po dvorištu, i ogradu, da ništa ne ostane iza ovih kaurskih bednika što udariše na nas. U međuvreme emenu, prišlo je nekoliko seljak jaka, jer su čuli pucnje i galamu. – Gledaj, rajo, kako prolaze ubice! – zaurla Mahmut. – Ovo će snaći svaku porodicu iz koje se neko drzne da napadne tursku vlast, da potegne oružje na turske vojnike! Razglasite svuda šta ste ovde danas videli! Uplašeni seljaci ćutke su posmatrali, zbunjeni, jer nisu znali čime je Radojeva porodica zaslužila da tako završi. Turci se rastr čaše da izvrše zapo zapove vest st.. On Onaj aj vojn vojnik ik koji koji je bio bio osta ostaoo da čuva uva konje onje na put putu dođe u dvorište. Jedan Tur čin je iz štale izveo Radojevog konja, snažnog dorata, pa su na njega natovarili tela poginulih saboraca. Zatim su u ku ći jataganima odrubili glave pobijenim Srbima i Stani u dvorištu. Ubacili su ih u džak džak i priv privez ezal alii ga na jedn jednog og od svoji svojihh konj konja. a. Kr Krvv se ce cedi dila la iz džaka niz konjske sapi. Ostatke tela su vezali za šest drugih konja, da bi ih odvu odvukl klii do reke reke.. Svin Svinje je su pobi pobili li puška puškama ma u oboru oboru,, a krav krave, e, koze koze i ovce ovce pove poveza zali li kono konopc pcim imaa i izve izveli li ih na put, put, da ih pove povedu du sa sobo sobom mu Smederevo. Onda su temeljno pretresli ku ću i dvorište, ali nisu pronašli novac, pušku, luk i strele. – Nema Nema ni puške puške ni ovog ovog ostalo ostalog, g, Mahmu Mahmute. te. Ili su ih negde negde sakrili, sakrili, ili je još neko umešan u zlo čin. Sve smo uradili kako si naredio – izvestio je Ahmed oficira po izvršenju zapovesti. 73
– Hmm… Da su hteli da sakriju, sakrili bi sve. Mislim da nismo još isterali stvar do kraja. Podne ću izveštaj Halilu, pa neka on vidi šta će dalje. je. Izvedite konje na put i stanite u kolonu. Neka sto stoka bude ude na začelju. Zapalite imanje i kre ćemo. Vojnici ga poslušaše. Ubrzo, ostavljaju ći za sobom veliki požar u pustom dvorištu, čudna povorka je krenula ka Smederevu: Mahmut na čelu, sa Kemalovim jataganom i handžarom privezanim za sedlo, iza njeg njegaa Ahme Ahmed d vode vodeći konja sa poginulim Turcima i konja na koji je natovaren džak sa odse čenim glavama, a ostali turski vojnici za njim. Poslednjih šest konjanika vuklo je obezglavljena tela Srba vezana za noge, a malo dalje iza kolone, jedan konjanik je vodio na dugom kanapu krave i ostale životinje. Dok su odlazili iz sela, požar je proždirao ku ću, štalu, štalu, obor, tor i ogradu ogradu Radojevog domaćinstva. instva. Seljaci Seljaci su se odmah po odlasku Turaka razišli, i ne pokušavaju ći da ugase vatru. U dvorištu nije ostalo ništa što je trebalo spasti, jer su ono najvrednije turski konji sada vukli po prašini. Kolona je lagano prošla putem kroz kaurska naselja da bi što više seljaka videlo kako prolaze pobunjenici, da bi se pri ča širila, a raja zaplašila. Tamo gde se okupilo više Srba, kolona je zastajala, a oficir Mahmut je držao prete će govore o turskoj sili, pravednoj vlasti, nezahvalnoj raji i kazni za one koji se dignu protiv Osmanlija.
Odavno je prošlo podne kad su se vojnici vratili u tvr đavu. Mahmut je pre ulaska u grad naredio da se tela Srba, pretvorena u krvavu masu pokidanog tkiva i tkanine zbog vu čenja po prašini i kamenju, odvuku putem pored bedema na uš će Jeza Jezave ve u Duna Dunavv i bace bace u vodu vodu.. To je bio bio onaj put preko kojeg su Stefan i Bogdan puzali od jezavskog ševara do istočnog zida tvr đave prethodne no ći. Šestorica vojnika su odvukla leševe leševe i pobaca pobacala la ih u vodu, vodu, pa se vratila vratila u grad. grad. U tvrđavi, avi, Mahmut Mahmut je poslao vojsku da spremi konje i opremu. Stoku su predali u klanicu. Odsečene srpske glave trojica vojnika pronela su kroz čitav Veliki grad, da ih svi vide. Dok su ih nosili, svi trgovci i zanatlije te vojnici koji nisu bili na dužnosti napravili su špalir i oduševljeno klicali Mahmutu i drugim junacima koji su brzo rešili mu čko Kemalovo ubistvo. Mahmut je podneo komandantu garnizona detaljan izveštaj o kratkoj borbi u 74
Ralji. Halil je bio zadovoljan što su za tako kratko vreme pronašli krivce za ubistvo. Ali pošto nisu prona đene sve stvari ukradene iz Kemalovog šato šatora ra,, bilo bilo mu je jasn jasnoo da zlo zločin nije nije do kraja kraja rasvet rasvetlje ljen, n, da je sigurn sigurnoo bio umešan još neko, i da je taj morao biti glavni, jer je zadržao kod sebe vrednije oružje i novac. – Kako mi se čini, postoji još najmanje jedan sau česnik – zamišljeno je rekao, više za sebe nego Mahmutu. – Puška i luk su kod njega. I pare. Ko bi to mogao da bude? Ko je imao razloga? Šta misliš? – Možda neko iz Ralje? Rođak, komš omšija…? Kum? – odgovori Mahmut. – Ne, Ne, ne… ne… – Hali Halill je razm razmiš išljljao ao i češkao eškao brad bradu. u. – Ovo je poro porodi dica ca nest nestal alee kaur kaurki kinje nje… … Hm Hmm m… Jel’ Jel’ ona ona beše beše bila bila pred pred udaj udajom om?? Ko je bio bio nesuđeni mladoženja, Mahmute? Saznaj što pre! – To mora ora da zna zna Or Orha han, n, Halil alile. e. On i Bali ali-beg -beg su petlj etljal alii oko oko te kaurkinje. Lično je Orhan išao u selo da je dovede begu. – Jes’, vala! Ne smemo da gubimo vreme. Ska či na konja konja i požuri požuri u Beog Beograd rad!! Podn Podnes esii izve izvešt štaj aj Orh Orhan anu u o svem svemu u što što se dogo dogodi dilo lo i pita pitajj ga o tom nesuđenom mladoženji, mladoženji, pa da vidimo vidimo šta ćemo. Naredi pre toga da se kaurske glave nabiju na ko čeve na gradskom bedemu. – Razumem! – reče Mahmut i izađe. Čim je izdao potrebna nare đenja, već je jezdio ka Grockoj i Beogradu, ostavljaju ći za sobom tvr đavu, na čijim su se zidinama, iznad gradske kapije, na povetarcu, na dugim tankim ko čevima, klatile srpske glave, među kojima i Radomirova razneta kuršumom.
Otprilike kad su Turci krenuli iz Ralje, Raduna se probudila u Vučaku, aku, umor umorna na od nepr nepros osp pavan avanee noći. Seljaci su navikli da ležu i ustaju rano jer je mnogo posla valjalo obaviti za videla. Uku ćani su i dalje spavali. Izašla je iz ku će i pogledala u nebo, da po položaju sunca odredi koje je doba dana. Pažnju joj je privukao stub tamnog dima koji se ocrta ocrtava vaoo na nebe nebesk skom om plav plavet etni nilu lu negd negdee iznad iznad Ralj Ralje. e. Ušla Ušla je u kuću što je brže mogla i probudila dvojicu muškaraca. – Ustajte, Ustajte, brzo, brzo, brzo! brzo! – vikala vikala je. – Izbio je veliki veliki požar požar u Ralji. Ralji. Dim se vidi čak odavde. 75
Oni skočiše na noge te svi zajedno istrčaše iz kuće. Dok su posmatrali kako se dim vije na sun čanom nebu, obuze ih zebnja. – Možda nije ništa strašno – prvi progovori Milovan. – Mogao bi da bude šumski požar. – Jeste, šumski požar! – re če Stefan ironi čno. – Celo leto, po onolikoj vrućini, ini, ne videsmo videsmo nijedan, nijedan, a sada sada u jesen jesen gori gori šuma? šuma? Biće da je nešt neštoo drugo. Idem da izvidim. Ne čekajući da mu roditelji bilo šta kažu, Stefan potr ča ka Ralji istim putem putem kojim je išao išao kada kada se viđao sa Marom. Marom. Već iz Šeškovca je opazio da je požar baš u delu sela gde je Radojeva ku ća. Stub dima je bivao sve tanji, tanji, vatra se gasila gasila.. Oprezn Opreznoo je ušao ušao u selo selo i došao došao do svoje svoje nesu nesuđene tazbine. Dvorište je bilo uništeno, ku ća skoro potpuno izgorela, od ljudi i stoke nije bilo ni traga, sem pobijenih i nagorelih svinja u spaljenom obor oboru. u. Tamo Tamo gde su ubil ubilii Stan Stanu u video video je lokv lokvu u krvi krvi.. Izaš Izašao ao je na put i uputio se ka centru sela. Nigde nije bilo žive duše, kuće su bile zatvorene a dvorišta pusta. Nije pronašao nikoga da pita šta se dogodilo. Nekoliko puta je ispred ku ća pozivao domaćine, ali niko nije otvarao vrata niti odgovarao. Strah je okovao selo. Šetao je tamo-amo po ulicama, ne znaju ći šta da radi. Napokon je nabasao na nekog starca. – Starino, Starino, znaš li šta se ovo zbi kod Radoja? Radoja? – upita ga sa zebnjom u glasu. – Turci su došli jutros i pobili celu porodicu, odvukli leševe, odveli stoku i spalili sve za sobom. Pri ča se da je Bogdan ubio nekog Turčina te da je ovo bila turska kazna. Što pitaš, sinko? – Nemam druga posla, čiča! – mrzovoljno odgovori Stefan, okrete se i potrča ka Vučaku grozničavo razmišljaju ći šta da radi. Bilo je jasno da su Turci otkrili da je Bogdan u čestvovao u Kemalovom ubistvu i da su kola kola kren krenul ulaa nizb nizbrd rdo. o. Da su znal znalii da je i on uple uplete ten, n, već bi i njeg njegov ovaa kuća gorela. To je zna čilo da još nisu znali sve. Bilo je verovatno da ništa nisu saznali od Radoja i ostalih. Ali, bilo je vrlo mogu će da će im pasti na pamet da još nekoga potraže. Oph Ophrva rvan teškim mislima, bezma zmalo je preleteo put do svog sela i upao u ku ću bez daha. – Bogd ogdan, Radoje, Stana, svi su mrtvi! Pobili su ih Tur Turci! Zbog ubistva! – govorio je isprekidano jedva dolaze ći do daha. – Spalili su kuću i sve sve osta ostalo lo.. Stok Stoku u su odve odveli li.. Plaš Plašim im se da će i ovde doći, pre pre ili ili kasnije! Raduna je oborila glavu i zaplakala bez glasa. Milovan se smrkao kao kišni oblak. Ćutali su. A tišina je krila mnoga pitanja. – Bog neka neka im dušu dušu prost prosti! i! Satr Satrše še ih dušm dušman ani,i, prok prokle leti ti bili bili!! – reče posle izvesnog vremena Milovan. – Ne boj se, sine! Ti si svakako rešio 76
da odeš odeš u hajd hajduk uke. e. Prem Premaa tom tome, vrem vremee ti je da se sklo skloni nišš kod kod jata jataka ka.. Moraš da ode odeš što pre. Najpr jpre otiđi u šumarak rak više kuće, dobr obro se odmori, a pred mrak kreni tamo gde misliš da ćeš biti najsigurniji. – Biću u… – Ćut’! ut’! – prek prekid idee ga oštr oštroo otac otac.. – Ne govo govori ri niko nikome me,, pa ni nama nama!! Ako nas Turci Turci otkriju otkriju,, mučiće nas. Najbolje će biti biti da ne znam znamoo ništ ništaa o tebi tebi.. Odoh Odoh da otko otkopa pam m i spak spakuj ujem em oruž oružje je,, sve sve pone ponesi si,, meni meni ne treb trebaa ništ ništa, a, a teb tebi i druži ružini ni,, kad je okup okupiš iš,, još još kako ako će valj valjat ati.i. Ne znam znam da koristim ni pušku ni luk, a prestar sam za vitlanje ma čem. Ženo, spremaj mu ode odeću i hr hran anu u da pones ponese. e. Ti, Ti, juna junače, čim sve sve bud bude spre sprem mno – put put pod noge. I obavezno ponesi onu vre ćicu s parama, trebaće ti. Milovan ode u šupu, Stefan sede na ležaj, a Raduna uze torbu od kostre kostreti ti i spakov spakovaa mu u nju po veliki veliki komad tvrdog tvrdog hleba, sira i suvog suvog mesa. Već kroz nekoliko nekoliko minuta minuta mladi ć je bio spreman za put. Izljubiše se i izgrliše. U dubini duše, znali su da se verovatno vide poslednji put, iako su se opraštali uz re či o skorom ponovnom susretu. Stefan nabaci teški zavežljaj na le đa, torbu na rame, još jednom pred ku ćom poljubi oca i majku i uputi se uzbrdo ka šumarku. Nije se osvrtao. Gušile su ga suze. Bio je hrabar, hrabar, jak, ali još uvek dete dete svojih roditelja. roditelja. Dok je zamicao zamicao u šumsku senku, Milovan i Raduna su zagrljeni stajali pred ku ćom i suznim očima gledali za njim. Ubrzo je nestao me đu drvećem. – Nećemo emo ništ ništaa da radi radim mo nare naredn dnih ih dana, ana, star staraa moja, oja, više više nema nema potrebe. Ostade li nešto za jelo za nas dvoje? – prvi progovori Milovan. – Jeste, ostalo je dovoljno. – Dobro. Stari Stari smo da ponovo ponovo bežimo bežimo i selimo selimo se, ženo. ženo. Deca Deca nam nisu tu, unuke nemamo, čemu život? Čekaćemo Turke. Do ći će sigurno, samo samo je pitanj pitanjee kada. kada. Stoku Stoku ću da razdelim razdelim po selu selu još danas. danas. Eto, Eto, beše beše naše, moja Raduna… – Ne žalim, moj čoveče! Umrla sam još kad su mi Gojka odveli. Nije me briga šta će biti sa mnom. Stefan iz šumice nije mogao da vidi kako Milovan razvodi stoku po selu i daje je najsiromašnijim seljacima, kako dugo stoji pred ku ćom popa popa Dimi Dimitr trijijaa i razg razgov ovar araa sa njim njim te u pred predve večerje erje s Radu Raduno nom m pred pred kućom večera na zemlji, kao nekada davno dok su se tajno sastajali u svom sel selu na Koso osovu. Na počina inak su otiš otišli li čim se smrk smrklo lo,, sa tešk eškim mislima, bez mnogo pri če.
77
U međuvremenu, Orhan je u Beogradskoj tvr đavi primio Mahmuta, koji ga je obavestio o Kemalovoj smrti, ishodu istrage, kratkoj borbi u Ralji, oružju koje nedostaje i potrebi da se prona đu ostali napadači. Naravno, i o svojoj ulozi u svemu tome. – Nimalo Nimalo mi se ne sviđa što su neki kaurski derani upali u tvr đavu usred noći i ubili zapovednika straže – rekao je upravnik sandžaka kad je čuo vest vesti.i. – Zar Zar vojn vojnic icii tako tako služ služee care carevi vini ni?? No, No, eto, eto, onaj onaj ko je bio bio najviše odgovoran za stražu, taj je i stradao. Tako da nema potrebe više nikoga nikoga kažnjavati kažnjavati.. A nema potrebe potrebe nikoga ni hvaliti. hvaliti. Prema Prema tome, tome, svi vi koji učestvujete u istrazi pro ći ćete bez nagrade, ma šta postigli. – Razu Razum mem, em, gosp ospodar odaru! u! U pravu ravu si – poniz onizno no odg odgovor ovorii vojn vojnik ik klanjajući se i kipteći od besa što neće izvući nikakvu korist. – Re če mi Halil da te pitam o nečemu što bi moglo da nam pomo omogne. Znaš li kaurina za kojeg je Mara trebalo da se uda? Mi mislimo da je i on umešan u ubistvo. – Dobro mislite mislite.. Taj vam je iz Vu čaka, aka, ne sećam se imena, ali znam da mu je star starijijii brat brat odve odvede denn u jani janičare, onaj dečko što što je bio bio najj najjaači i najbrži me đu svom kaurskom mladeži. No, pita ćemo Abaza, on zna bolje. Orhan naredi slugi da dovede pisara Abaza u njegove odaje. Posle pola sata, Mahmut je, ne ru čajući u Beogradu, jezdio na odmornom konju ka Smede ederevu. U Grockoj je zam zamenio konja u vojno jnoj posta staji i nastavio istom brzinom ka svom garnizonu. Stigao je na kapiju grada kad je mrak po čeo da se spušta. Otišao je pravo kod Halila. – Halile, stigao sam! – re če ulazeći kod komandanta, koji samo klimnu glavom, upitno ga gledaju ći. – Orhan mi je dobro o čitao bukvicu i poručio da neće biti ni kazni za propuste ni nagrada za uspehe. Veli da je najveći krivac iz naših redova ve ć kažnjen najstrožom kaznom, a da mi ostali nismo zaslužili nagradu, jer smo znali kakvo je stanje u straži a ništa nismo preduzeli da se to popravi, da se stražari uozbilje. Dobro će biti ako o ovome ne izvesti sultana. – Neće, neće, ne brini. brini. – Halil se nasmeši nasmeši krajičkom usana, setivši se kako je Orhan došao na položaj na kojem je sada. – Sitno je ovo za sultana. Nego, kazuj, jesi li saznao ono što je trebalo? – Jesam, Abaz mi je sve objasnio. Treba da potražimo nekog Stefana, od oca oca Milo Milova vana na.. Žive Žive u prvoj prvoj kući sa desne desne stra strane ne puta puta kad kad se uđe u Vučak iz pravca Smedereva. Imao je brata Gojka, kojeg je kapetan Junuz odve odveoo u Tursk Tursku u kad kad se pre pre neko nekoli liko ko godi godina na svet svetio io selja seljacim cima. a. Šta Šta ćemo da radimo? 78
– Pripr Priprem emii opet opet dvad dvadese eseto tori ricu cu koji koji će rano ranom m zoro zorom, m, sa tobo tobom m na pronađu tog Stefana. Stefana. Smrklo Smrklo se, nije pametn pametnoo po čelu, otići u Vučak da prona noći prepadati kaure naoružane puškom, može još neko od naših da pogine. Biće bolje da to obavimo izjutra. – Razumem! Idem odmah da izdam zapovesti, pa da ve čeram, gladan sam, u Beogradu me ni ručkom ne ponudiše. – Ha-ha-ha! Sreća tvoja da si živu glavu izvukao odande! Hajde, idi! – Halil odmahnu rukom. Mahmut se pokloni gun đajući sebi u bradu, pa ode da pripremi vojsku da sutra nastave potragu po tragu za Kemalovim ubicama.
U Vučaku, Stefan je presedeo čitavo popodne skriven u šumarku, ogrnut ogrnut pokriv pokrivaačem. em. Bilo ilo mu je hlad hladno no,, ne samo samo zbog zbog svež svežeg eg jese jesennjeg jeg dana već i zbog zebnje koja mu se uvukla u srce. Stvari su mu prethodne noći izgl izgled edal alee mn mnog ogoo bolj bolje. e. Razm Razmiš išljljao ao je o tome tome šta šta treb trebaa da radi radi.. U sumrak, otprilike u vreme kad je Mahmut stigao iz Beograda u Smederevo, Smederevo, krenuo krenuo je ka Kolarima. Kolarima. Stigao je tamo za oko tri sata, jer mu je teret otežavao kretanje, a morao je i da bude oprezan, da ga niko ne vidi pod jakom mese činom, i tih, da ne uzbuni seoske pse. Neopažen se prik prikra raoo do Ljub Ljubiičine ine kuće. Tor Torbu i oru oružje žje umota otano u krpe krpe odlo odloži žioo je pore pored d zid zida i poku pokuca caoo na vrat vrata. a. U kući je bio bio mrak rak i ništ ništaa se nije nije čulo. Pokucao je ponovo. Pa onda opet. Vrata su se kona čno naglo otvorila i pred njega izađe sredovečan čovek s uperenom oštricom noža. – Šta je, šta hoćeš? – prosikta prosikta seljak, ne samo da uplaši uplaši Stefana Stefana nego i da odagna sopstveni strah od neobi čnog noćnog posetioca. – Dolazim u miru, miru, ne treba ti nož! – odvrati mladić tiho, šireći ruke, da se na mese čini vidi kako u njima nema ništa. – Ja sam Stefan. – Koji Stefan? – Zar vam nije Ljubica pomenula nekog Stefana? Ili I li Bogdana? – Ti si onaj iz Vu čaka? – Taj. oveku u je lakn laknul ulo. o. Obra Obrado dova vaoo se što što vidi vidi ml mladi adića o kojem mu je Čovek erka pri pričala. On spusti sti nož, priđe Stef Stefan anu, u, pogl pogled edaa prek prekoo njeg njegov ovog og ćerka ramena ramena na put i okolne ku će, pa kad vide da je sve mirno i da ih niko ne 79
posmatra, zagrli mladi ća i povede ga unutra. – Dobro nam došao, sinko! – Hvala, domaćine! Poneo sam nešto… – reče mu Stefan. – Šta? – Pušku i drugo oružje. – Uh, sunce ti… Daj da odnesemo to u štalu. Neka preko no ći ostane tamo, a sutra ćemo videti šta ćemo sa tim da radimo. Kad su to obavili, ušli su u kuću. Ognj Ognjen en,, doma domaćin, in, prob probud udio io je suprugu Spaseniju i ćerku jedinicu Ljubicu. Ljubica se prvo obradovala kad je videla Stefana i čula da je Kemal mrtav, a onda se rasplakala od tuge kad im je ispri čao da su Bogdan i njegova porodica stradali. – Ako ikada budem imala sina, zva će se Bogdan – rekla je kroz suze. – Mislim da je umro sre ćan što je bar koliko-toliko osvetio sestru, a i tebe. Srce mu je bilo na mestu. Nisu se još dugo zadržali u razgovoru, ve ć su otišli na spavanje.
U cik zore, Mahmut je poveo četu od dvadeset vojnika ka Vu čaku. Nameravali su da ih napadnu sli čno kao Bogdanovu porodicu. Da tiho priđu, opkole kuću, pohvataju ih na spavanju, pobiju one koji pruže otpor, uhvate što više živih. Mamurni Turci dremali su klackaju ći se na konjskim leđima, koristeći priliku za još malo odmora. Svaki od njih bio je svestan da ide i de na opasan zadatak i da će možda poginuti, ali u njima nije bilo straha, bili su prekaljeni borci. Mahmut je zaustavio kolonu daleko ispred sela. Ovaj zadatak je bio opasniji od onog ju čerašnjeg. Sada su bil bili sig sigurni urni da idu idu na ubic ubicee i pobu obunjen njenik ikee i zna znali su kako ako su naoružani. Opkoljavanje je zapo četo u potpunoj tišini. Dok su vojnici prilazili kući, Milovan je izašao u dvorište. On i Raduna su odavno bili budni, jer su bili nameravali da odu u Ralju, da na zgarištu odaju poštu Radoju Radoju i njegovo njegovojj porod porodici ici.. Ona je u kući već pripremala doru čak, ak, a on krenuo po vodu. Iznenada su zalajali psi lutalice iz pravca vo ćnjaka nedaleko od njihovog dvorišta, onako kako obi čno laju na neznance. Milovan je pogledao na tu stranu i opazio dvojicu turskih vojnika kako pogn pognut uti,i, sa uper uperen enim im pušk puškam ama, a, brzi brzim m kora korako kom m idu idu k njem njemu. u. Bili Bili su udaljeni svega stotinak koraka. Potom je pogledao brzo na drugu stranu 80
kuće, na put i vide ideo da četvori etvorica ca pritr pritrčavaj avaju u dvor dvoriš ištu tu.. On Onii su bili bili još još bliže. Shvatio je šta se dešava, bacio vedro iz ruku, utr čao u kuću baš kada je Mahmut podigao pušku nanišanivši u njega, zatvorio vrata i navukao rezu. – Gotovo je, Raduna, evo dušmana oko ku će. – Ne daj da me Tur Turci raz razvla vlače, Milo Milova vane ne!! – s jezo jezom m u glasu lasu reče Raduna mužu, svesna šta će joj se desiti ako je Turci uhvate živu. Za to vreme, vojnici su opkolili ku ću. – Kauri, predajte se! – povikao je Mahmut. – Zalud se krijete! Znamo da ste naoružani! Ako odmah ne iza đete sa rukama iznad glave, pucaćemo i zapaliti ku ću, svi ćete izginuti! Ako izađete, spašće se oni koji ni za šta nisu krivi! Zavladala je zloslutna tišina. Turci su čekali odgovor uku ćana. Milo Milova vann i Radu Raduna na stad stadoš ošee jedn jednoo nasp naspra ram m drug drugog og i pogl pogleda edaše še se u o či bez reči kaza kazavš všii sve sve jedn jednoo drug drugom ome, e, sves svesni ni u kakv kakvim im se okol okolno nost stim imaa nalaze. Žena dohvati sa stola nož kojim je do malopre sekla proju i pruži ga mužu. On prihva prihvati ti dršku dršku noža desnom desnom rukom a levom levom je zagrli zagrli oko ramena, primače usne usne njenom njenom licu i nežno nežno je poljub poljubii u vrh nosa nosa i čelo, elo, a zatim se malo odma če i postavi nož izme đu njih tako da joj je vrh oštrice bio na grudim grudima. a. Dok su se gledali gledali netremice netremice,, Milova Milovann je naglo naglo i snažno snažno privuče uza se, sečivo probi kožu i meso me đu rebrima i do kraja se zari u ženino srce. Raduna zaje ča, trznu se, a onda klonu u njegovom zagrljaju i on vide u njenim o čima da su je sve ovozemaljske muke napustile. Nežno položi njeno telo na zemljani pod ku će i prekrsti se. Suze mu udariše na o či, grlo mu se steže, usne zadrhtaše. Polako izvu če nož iz njenih grudi i zatvori joj o či jedva dodiruju ći njene kapke. – Zbogom, voljena ženo. Ako ima Boga i onog sveta, evo me odmah za tobom – prošaputao je. – Predajte se, kauri, ili pucamo! Odmah! – povika ponovo Mahmut, koga je izdavalo strpljenje. Vrata se otvoriše. Vojnici su bili napeti kao strune, o čekivali su da će neko pucati iz kuće. Na vratim vratimaa se pojavi Milovan Milovan sa krvavim krvavim nožem u desnoj ruci. Krenuo je laganim korakom ka Turcima, bez izraza na licu, ukočenog pogleda. – Stani i baci nož! – dreknu Mahmut. Milo Milova vann je skre skrenu nuoo prem premaa njem njemu, u, ali ali Tur Tur čin je bio na bezb bezbed edno nojj udaljenosti. – Stani, pucaćemo! – naredi još jednom turski starešina. Seljak je nastavio da kora ča ka oficiru, ne reaguju ći na upozorenja. – Pali! – naredi Mahmut i prvi opali iz puške, a za njim i ostala 81
peto petori rica ca sa čeone eone strane strane kuće. Šest Šest kuršu kuršuma ma iskid iskidaa Milova Milovanov novee grudi grudi i usmrti ga na nogama. Pao je bez glasa, ne ispuštaju ći nož, prvo na kolena, pa licem na zemlju. Desetorica Turaka sa bo čnih strana pritr čaše do kuće i priđoše oprezno vratima. – Žena leži na podu! – uzviknu jedan pošto je osmotrio unutrašnjost sa praga. – Oprezno, možda ima još nekoga! – re če Mahmut. – Da ima, dosad bi već pripucao! – povika drugi vojnik. – Uđi onda ti unutra! – re če mu onaj prvi i skloni se s praga. Drugi vojnik priskoči do vrata, pa polako u đe u kuću. – Ovde je samo s amo žena, mrtva, ubodena nožem u grudi! – Dobro, vojsko, bi će da smo i ovde završili! Ubica nam je umakao! Ajde, Ajde, podeli podelite te se u grupe, grupe, da se odmah odmah sve detaljn detaljnoo pretre pretrese, se, možda možda je oružje tu negde! Četvorica neka čuvaju stražu, da nas neko ne iznenadi! S tom tom paš paščadi adi se nika nikad d ne zna zna – izdad izdadee Mahm Mahmut ut nove nove nare naredb dbe. e. – Kad završi završite te pretre pretres, s, uradi uradite te s leševi leševima ma sve sve isto isto kao ju če. I njih njihov ovee glav glavee će na bedem. A kuću i sve ostalo zapalite. – Nema stoke – primeti jedan vojnik. – Mora da su je razdelili, osetili da smo im na tragu – promrmlja Mahmut. Dvojic Dvojicaa vojnika vojnika odoše da pretre pretresu su vajat. vajat. Jedan Jedan se ubrzo ubrzo vratio vratio kod oficira. – Tamo je sveže sv eže iskopana zemlja pored zida, do đi da vidiš. Mahmut ode sa njim. Odmah mu je sve bilo jasno. – Hm… Sve mi se čini ini da je ovde ovde bila bila sakr sakriv iven enaa pušk puška, a, dost dostaa je dugačko ovo raskopano mesto… Zna či, razbojnik je pobegao s oružjem. Moraćemo da budemo oprezni dok ga ne uhvatimo – re če više za sebe. Turci su brzo završili svoj prljavi posao. Odse čene srpske glave su stavili u vre ću na konjskim sapima, a tela vukli do tvr đave kroz prašinu kao prethodnog dana, da zastraše narod i potom ih bace u Dunav. Vatra je progutala i poslednje tragove doma ćinstva Milovana i Radune, čije su glave istog popodneva završile pored onih šest nabijenih na ko čeve dan ranije. Glave su stajale na ko čevima i privlačile muve nekoliko dana, sve dok nisu počele da trule i smrde toliko da su smetale stražarima. Onda je Halil naložio da se uklone s bedema. Dvojica stražara su ih poskidala sa kočeva i ubacila u džak, koji su sluge odvukle do obale i bacile u veliku reku. Halil Halil je bio zadovoljan zadovoljan što su tako brzo rasvetlili rasvetlili slu čaj, samo mu se nije svidelo što je Stefan umakao. Ostao je sam, ali je postojala mogućnost nost da mu se nek neko prid pridru ruži ži u pobu obuni, ni, ili da sam sam po čini ini neko neko 82
novo zlodelo. Halil se nadao da će mladić umreti od zime i gladi u nekoj zem zemunic unicii u šum šumi ili ili pećini, ini, pa nije nije namer ameraavao vao da šalj šaljee vojn vojnik ikee da ga traže, da ne bi još neko od Turaka poginuo. Odlu čio je da šalje patrole na glavne drumove, da zaštiti trgovce i karavane, i čeka da uhode donesu neki neki aber aber o begunc beguncu u i mestu mestu gde se krije. krije. Takođe, posla poslaoo je telale telale da po kaurskim selima razglase da je vlast raspisala nagradu od deset zlatnika za onoga ko prijavi hajduka ili njegove jatake, a trideset za onoga ko donese njegovu glavu u tvr đavu.
83
S
tefan je taj dan presedeo u Ognjenovoj ku ći, gde je ugoš ugošćen kao kao najd najdra ražži gost ost i počašćen svime što su domaćini ini mogl moglii pred njega da iznesu. Mladi ć im je do tančina ispričao sve o upadu u tvrđavu i stradanju Bogdanove porodice. Zato je Ognjen, kad je tokom prepodne prepodneva va izašao u dvorište dvorište i video da se iz Vu čaka u nebo vije dim, dim, nasl naslut utio io šta šta se desi desilo lo,, ali ali nije nije ništ ništaa reka rekaoo ml mlad adii ću. Pošt Pošted edeo eo ga je ružnih ružnih vesti i pustio pustio da se na mi miru ru odmori odmori i pripre pripremi mi za iskuše iskušenja nja koja ga čekaju. Kakva je nesre ća snašla njegove najbliže, sazna će pre ili kasnije. A što kasnije, to bolje. Na kraju dana, mladi ć je dao Ognjenu tri zlatnika iz Kemalove vre ćice, da obezbedi hranu za zimu i sve drugo što treba. Tako je po čelo Stefanovo hajdukovanje, kod jataka u Kolarima. Ognjenova kuća nije bila velika, ali je imala dve sobe. Ve ća je bila namenjena za sve uku ćane, a manja bi se mogla nazvati gostinskom, i u njoj je spavala Ljubica. Doma ćini su sada tamo smestili Stefana, a Ljubica je prešla u onu zajedni čku, kod roditelja. Gost je imao udobnu slamaricu i svoj mir, a i bio je zaklonjen od pogleda komšija ili ro đaka koji bi mogli da svrate kod doma omaćina. Oružje su doneli u sobu, da bi mu bilo nadohvat ruke. Stefan je dane provodio u toj sobi, a večeri sa Ognjenovom Ognjenovom porodicom porodicom u velikoj velikoj sobi. No ću je znao znao da izađe napolje, i šeta se po pustim njivama i šumarcima oko sela. Ljubica je često dolazila u njeg njegov ovu u sobu sobu da ga obi obiđe i usluž usluži.i. Ognj Ognjen en mu je reka rekaoo da su turs turske ke patrole posle njegovog dolaska nekoliko puta, isklju čivo danju, prošle kroz selo i raspitivale se da li je neko video begunca i sprovodile karavane ka Smederevu ili iz njega. Zato se Stefan trudio da ga niko sem ukućana ne vidi, jer bi neko mogao da ga oda Turcima. Ognjen je, ubrzo posle Stefanovog dolaska u njegovu ku ću, a posle dogovora sa mladićem, preko svojih pouzdanih prijatelja po čeo da vrbuje ljude za hajdučku družinu. Nakon desetak dana, stigao je prvi borac – izvesni Toplica iz Selevca, iskusan vojnik koji se borio na strani Ugara protiv 84
Tur Turaka. U borbi je bio teško ranjen u glavu, pa je sad sada imao gada adan ožil ožilja jakk prek reko lica lica i nosa nosa.. Zbog Zbog rane rane je morao orao da se vrat vratii kući iz rata rata.. Turci su kasnije na čuli da je ratuju ći na strani Ugara ranjen u borbi protiv Turaka i spremali su se da ga utamni če. Na opasnost ga je upozorio prijatelj koji je uživao poverenje Turaka, sasvim slu čajno saznav saznavši ši šta mu se sprema sprema.. Ovaj Ovaj je pobeg pobegao ao pre nego nego što su Turci Turci došli po njega. Nekoliko dana se skrivao po šumadijsk šumadijskim im selima kod rođaka i prijat prijatelj elja, a, a onda onda ga je jedan jedan od njih povezao povezao sa Ognjenom Ognjenom,, pa se tako tako i on obreo u gostinskoj sobi hajdu čkog jataka u Kolarima. Porodicu nije imao, a Turke je mrzeo, pa mu je bilo lako da odluči da se prid ridruži ruži Stefa efanu. nu. Bio je vešt vešt u ruk rukovan ovanju ju oru oružje žjem, pa i pušk puškom om i luk lukom te je odmah počeo da obučava Stefana. Nisu smeli da pucaju, da ne privuku pažnju, ali je mladi ć nau čio kako se puni puška i kako se nišani. Toplica je bio dobar i vedar čovek te su se on o n i mladić dobro slagali. Stefan je nekoliko puta poželeo da no ću ode ode do Vučaka, aka, da obi obiđe rodite roditelje lje,, ali ga je Ognjen Ognjen ube đivao ivao da bi to bilo opasno opasno i odgovarao odgovarao ga od te namere. Toplici je rekao istinu, pa je i ovaj odvraćao Stef Stefan ana. a. Vreme je prolazilo, zima se bližila i sve se nekako smirilo. Hajduci su čekali proleće da počnu s napadima. Sredinom decembra, Ljubi čin pros prosac ac,, Milo Miloš, š, umro umro je izne iznena nada da od upal upalee plu pluća. Devo Devojc jcii je to veom veomaa teško palo. Nije volela Miloša, nije ga ni poznavala baš dobro, ali je bila ispr isproš ošeena za njeg jega. On je prih prihva vati tioo da se ožen oženii njom jome i posl poslee njeno jenogg stradanja stradanja u tvrđavi, avi, i činilo joj se da je on jedini koji joj može pomo ći da prevaziđe svoj svoju u nesr nesreeću, jed jedini na kog koga može ože da se oslon slonii. Njegova iznenadna smrt za nju je bila još jedan težak udarac sudbine, a ona nije znala čime ga je zaslužila. Otkad im je Stefan došao u ku ću, bila je vedrija, oporavljala se, imala je druga za razgovor i ponadala se da može imati bolji život. Iš čekivala je udaju kao novi po četak, želela da rodi mnogo mn ogo dece i sve ružno što joj se desil desiloo ostavi ostavi za sobom. sobom. Smrt mladi mladi ća za kojeg je trebalo da po đe srušila joj je snove i želje, i ponovo ponovo uzdrmala uzdrmala njenu napa ćenu dušu. Opet je bila utu čena, ćutljiva i uplakana po čitav dan. Stefan se trudio da je razveseli, da joj skrene misli sa nesre će koja ju je zadesila i pomogne joj da nađe snagu da krene dalje, je, ali mu nije polazilo za rukom. Ljubica je ostala tiha kao senka. Dan po dan, stigla je zima, prošao je i Boži ć. Počela je 1527. godina i januar bez snega.
85
Jedne večeri, Ognjen i Toplica su otišli u Grocku, kod zajedni čkog poznanika, Stanoja, koji je ranije bio obe ćao da će im pomoći da nađu još nekog hajduka za družinu. Pešačili su dobra dva sata preko brda, izbegavajući puteve na kojima bi mogli da nabasaju na tursku stražu. Kada Kada su stig stigli li,, u Grock Grockoj oj ih je zais zaista ta čekao ekao nov drug, drug, Stano Stanojev jev sinova sinovacc Nebojša, vitak mladi ć srednjeg rasta, koju godinu stariji od Stefana. Stanoj anojee je post postav avio io skro skrom mnu večeru, pa su svi zajedno obedovali i razgovarali o teškom životu pod turskim zulumom. Nebojša je ispri čao gostim gostimaa da su njegov njegovog og oca, oca, a Stano Stanoje jevog vog brata, brata, Vidoja Vidoja,, Turci Turci ubili ubili pre tri godine na kapiji Beograda samo zato što je nosio odelo od zelene čoje. – Ta boja je, znao je on, zabranjena za Srbe. Ali nije imao ništa drugo da obuče. I u Grockoj su ga Turci upozorili na zabranu nekoliko puta. Nekako je skupio pare, sir siromah, i tog dana pošao u Beogr ograd, da u nekom dućanu nabavi drugo odelo, da više ne ljuti Turke. Stražari na ulazu u grad su po čeli da ga vređaju i cepaju mu anteriju i čakšire, on se pobunio, branio, otimao, pa je nenamerno raspalio po nosu jednog Turčina. Krv je linula, okrvavljeni stražar je pobesneo, isukao jatagan i udario ga po vratu, prisko čili su i ostali… Raskomadali su ga kao zveri. – Strašno! A zašto? Zbog boje ode će? Da im ne ukalja muslimansku zelenu? – škrgutao je zubima Toplica. – Jadan čovek ovek i jadni jadni vi što ste za njim ostali. – Eh… Majka nije mogla da ga preboli, umrla je naredne zime. Moja sestra, starija od mene godinu dana, udala se na prole će, a ja sam došao kod strica strica.. Ne želim više više da mu budem budem na teretu teretu,, a ho ću i da naplatim naplatim Turcima očevu smrt. Zato idem sa vama. – Dobro nam došao, delijo! – re če mu Toplica, pa ustadoše i izgrliše se. Zadržali su se u razgovoru još malo, pa su se pozdravili sa domaćinom inom i otiš otišli li u Kola Kolare re.. Uspu Usputt je Topli Toplica ca pri pričao o tom tome zašto ašto je i kako kako njihov njihovaa hajdu hajdučija ija počela ela i šta šta im pred predst stoj oji.i. U Kola Kolare re su stig stigli li tek tek pred zoru.
U međuvreme emenu, dok su oni bili u Grockoj, Ljubica je donela 86
Stefanu večeru u sobu, kao što je često činila. Njena majka, Spasenija, umorna od celodnevnog rada, rano je legla i zaspala. – Ti znaš, Stefane, šta se meni desilo u Smederevu, u tvr đavi… – poče devojka tiho dok je mladić obedovao. – Znam Znam,, Ljub Ljubic ice, e, ali ali kud kud ti to sad sad pade pade na pamet? pamet? Najb Najbol olje je je da o tome nikad ne razmišljaš! – odgovorio je polušapatom. – Eh, Eh, o svem svemu u ja stal stalno no mi misl slim im… … Vid Vidiš, iš, tad tada sam sam bila bila sigu sigurn rnaa da sam ostala trudna i htela sam da se ubijem. Se ćaš se šta sam pri čala onda kada kada ste ste ti i Bogd Bogdan an došl došlii kod kod mene mene.. Al Alii i pore pored d svih svih muka muka koje koje sam sam preživela, imala sam i malo sre će, pa nekim čudom nisam ostala brem bremen enit ita. a. Valj Valjda da me je Bog Bog za toli toliko ko pogl pogled edao ao.. Onda Onda je treb trebal aloo da se udam udam.. Sirot irotii Milo Milošš je umro umro pre pre nego nego što što smo smo dočekal ekalii taj taj brak brak.. I tako tako ostadoh sama. Nemam više snage da se nadam bilo čemu niti da bilo šta pokuša pokušavam vam.. Ostaću ovd ovde s roditeljima, ne treba mi ništa drugo sem sem mira. A za to mi treba tvoja pomo ć. – Šta treb trebaa da urad radim im,, kaži aži – reče joj joj ml mlad adiić, više više zbun zbunjen jenoo nego nego odlučno. – Ja mogu da nastavim da živim samo ako imam jak razlog. Ho ću da imam dete sa tobom, Stefane – odgovori mu ona bez okolišanja. – A?! – momak je otvorenih otvorenih usta gledao u Ljubicu. – Ma šta pričaš?! Pa, ti si mi kao sestra! Šta ti pada na pamet? O, lude devojke?! – Nisam luda! O svemu sam dobro razmislila. Ako ja umrem, umreće i moji stari. Ugasiće nam se ognjište. Ne ću to da dozvolim! – Ubio bi me Ognjen! – Ni Niko ko neće da zna zna, pa ni on! on! Reći ću svim svimaa da je Milo Miloše ševo vo!! To je moguće, videli smo se nekoliko puta. Ništa se nije desilo me đu nama, ali to samo ja znam. – Ja sam voleo Maru, volim je i sada kada je više nema… – Znam. I poginu poginućeš sveteći se za njenu njenu smrt. I ništa ništa neće ostati ostati iza tebe. Sigurna sam, to ni ona ne bi htela! – Ljubice, nađi nekog drugog, udaj se, bi će ti bolje… – Nema drugog! Ne mogu da po činjem ponovo, mnogo sam prop propat atil ila. a. Tebe Tebe znam znam,, ti si za mene mene junak junak i ja hoću dete dete baš od takvo takvogg oveka! a! – glas glas joj nije nije drhta drhtao, o, vide videlo lo se da je sigur sigurna na u to što što govo govori ri.. – čovek Kad dođe prol proleeće, opa opasnos snostt će te prat pratiiti na svak svakom om kora oraku, ku, to zna znaš. Neka iza tebe ebe nešto što ost ostane – primakl akla mu se bliže i sada mu sko skoro šaputala na uvo. – Ma, kakvi, Ljubice… Nemoj koješta da pri čaš, neću da te slušam… – sada je i on o n šaputao, uznemiren devoj činom blizinom. – Znaš da sam u pravu – blago se privila uz njega. 87
– Nisi, Ljubice, u pravu. Ne treba ovako… – Ćuti, Stefane – rekla je i nežno mu poljubila usne. Mladost i blizina učinile su sve ostalo. Nekoliko sati kasnije, stigli su iz Grocke Ognjen, Toplica i Nebojša. Spasenija, Ljubica i Stefan spavali su čvrstim snom, svako na svom mestu, svako umoran iz svojih razloga. Doma ćin je legao u svoju postel postelju, ju, a stari stari i novi novi borac borac su se tiho tiho uvukli uvukli u ponjave ponjave pored pored Stefa Stefana, na, koji ih nije ni čuo ni osetio. Tako su u Ognjenov dom te no ći stigla dva nova stanara.
88
U
leto 1526. godine Gokan je završio školovanje u Turskoj. Turskoj. Bio je jedan od najboljih đaka i najspremnijih momaka u Stambolu te je mogao da bira jedinicu u koju će biti raspoređen. en. Dani Danima ma pre pre nego nego što što je treb trebal aloo da se o tome tome izja izjasn sni,i, Sami Samirr ga je nagovarao da traži da ostane u sultanovoj telesnoj gardi, koja u dvoru čuva vladarevu porodicu. Stari Tur čin je odavno smislio da mladića zadrži rži u svojoj blizini. Još kada je primetio da se njegova najmlađa ćerka Esma i Gokan krišom zgledaju, odlu čio je da uda još samo treću ćerku po starini, a da ovu najmla đu ostavi ostavi kod sebe i uda je za Gokana. Tako bi dobio naslednike koji će biti vaspitavani u njegovoj kući, pod njegovim nadzorom. Nije nikome ništa pri čao o tom svom planu, ali je sve prosce koji su pitali za Esmu odbijao bez razmišljanja, izgovarajući se njenom mladošću. Jednog julskog jutra, za doručkom, baš onog dana kad je Gokan trebalo da odlu či gde će započeti službu, Samir je rekao svom u čeniku i štićeniku: – Sluš Slušaj aj me dobro, dobro, sinko sinko,, Goka Gokane ne i Gojko Gojko!! Znam Znam da u tebi tebi još još živi živi sve ono što si mi rekao prvog dana kad si mi doveden u ku ću. Pored sve tursk urskee škol škole, e, ti si i dalje alje srp srpski ski sel seljak jak. Dod Doduše, še, učen! – rekao je kroz smeh. – Grešim li? – Učitelju, znaš da tebe ne mogu da lažem. Sve što si rekao istina je. – Pošteno! Ti, dakle, ho ćeš da se vratiš u Smederevo? – Nije prošao dan otkako sam ovde da na to ne pomislim. – Dobro. To može da se izvede, ali traži vreme, strpljenje i promišljene poteze. Evo, izloži ću ti svoj plan, a ti me saslušaj, razmisli, pa mi kaži aži šta šta misli isliš. š. Nemaš emaš mnog nogo vrem vremeena, na, već oko oko pod podneva neva ćeš morati da kažeš starešinama za koju si s i se jedinicu odlu čio. – Kaži, učitelju, tvoje reči su uvek mudre. – Pre svega, moram da ti kažem istinu o sebi. Onda ćeš možda bolje 89
da me razumeš. Kao što sam ja razumeo tebe onog dana kad si u amamu skočio iz vode kao oparen. – Hvala što si me razumeo, dobri moj Samire – reče mladić pognuvši glavu. – Ništa nije slu čajno, delijo. Evo kroz šta sam ja prošao. Posle slav slavno nogg boja boja na Kosov Kosovu, u, neki neki moj moj dalji dalji pred predak ak se ranj ranjen en vrat vratio io kući u Kruševac. Tačnije, doneli su ga teško ranjenog, dovezli na volovskoj zaprezi. Mladić podiže glavu i iskola či oči, a hrana mu zapade: – Valjda u Tursku, učitelju!? – jedva izgovori. – Ne, Ne, soko sokole le!! U Kr Kruš ušev evac ac!! Taj moj pred predak ak bio bio je srps srpski ki vite vitez, z, kao kao i mnogi njegovi preci još od vremena Stefana De čanskog. Što zijaš u mene tako tako?? – upit upitaa skam skamen enje jeno nogg ml mlad adii ća, koji ga je samo gledao i ćutao utao.. – Kasnije, kad je prezdravio, bio je vitez despota Stefana Lazarevi ća, borio se u njegovoj vazalskoj vojsci, čak i kod Nikopolja. No, to sad nije važno, neću da te zamaram time. Važnije je da je njegov unuk, da bi zadržao vlastelinske privilegije, otprilike u vreme kad je zapo četa gradnja one tvoje tvrđave u Smederevu, primio islam i potur čio se. se. Niko Niko mi njihova njihova srpska imena nije rekao, ali taj potur čenjak uzeo je tursko ime Arslan. Lav. Arslan-aga. A tursko prezime Četin. Onaj ko je u četi, razumeš? Kao uspomena na porodi čnu prošlo prošlost. st. Naučio je turski turski jezik, jezik, rasprod rasprodao ao sve što je imao, pokupio pokupio svoje zlato i s porodicom porodicom se preselio u Stambol. Stambol. On je udario temelje ovom imanju na kojem se sada nalazimo, Gokane. Poudavao je ćerke za ugledne Turke, a sina jedinca, mog oca, oženio je ćerkom sultanovog ro đaka. Eto, tako sam ja stigao u ovdašnje visoko društvo: društvo: kao unuk Četin Arslan-age, Arslan-age, sinko. Vidiš, Vidiš, ja nisam baš čist Srbin kao kao ti, ti, ali ali može možešš da mi veru veruješ ješ,, jer sam boga bogati ti Tur Turčin sa delo delom m srpsk srpskee krvi, od oca Alije. Znam svoje poreklo poreklo i poštujem poštujem ga. Ma, šta poštujem?! poštujem?! Volim što imam tu ludu srpsku krv! – Mladi ć je samo lagano klimao glavom, a starac je nastavio: – Sve ovo što imam postigao sam zahvaljujući najboljim učiteljima. I tebi sam obezbedio vrhunsko škol školov ovan anje je.. Vr Vrat ataa dvor dvoraa su mi bila bila otvo otvore rena na,, ožen oženio io sam sam se ženo ženom m iz ugledne porodice, ali sam hteo da idem u vojsku, u rat. U tom ratu sam i zaradio boleštinu zbog koje više nisam mogao da imam dece. Možda sam sam mogao ogao da dobij obijem em i sina sina – nasl nasleednik nika. Zat Zato znam znam kako ako je teb tebi. Otva Otvara raju ju ti se dvor dvorsk skaa vrat vrata, a, a ti hoćeš u rat da bi se vrati atio kući. Al Alii nem nema rata rata u bliz blizin inii tvoj tvojee kuće, ratu atuje se za Beč. Zato Zato,, ne prav pravii greš grešku ku koju sam ja napravio, ne odlazi u rat, nema tamo ni čeg dobrog. Eto, zar ne pogibo pogiboše še tvoji tvoji drugo drugovi, vi, Ivan Ivan i Stanko Stanko,, na artilj artiljeri erijsk jskoj oj obuci obuci pre dve dve godine? godine? A šta misliš kako se tek lako gine na ratištu? ratištu? Ima vremena, oti ći 90
ćeš
u Sme Smederevo, a možda češ moći i nešto više da uradi adiš za svoju porodicu, ako budeš pametan. Izaberi sultanovu telesnu stražu, ostani u mojoj kući i daću ti Esmu za ženu. Mladić se zagrcnu, zakašlja, umalo se uguši zalogajem koji je držao u ustima još od po četka starčeve priče: – Učitelju, ja… ja… ja… – mucao cao je, je, zbunjen jen i postiđen. – Ja ne bih hteo… – Kuš, derane! Zar misliš da mene možeš da lažeš? Gledam ja vas dvoje dvoje već godi godinu nu dana dana i sve mi je jasn jasnoo kao kao dan. dan. Kad god se sret sretne nete te,, gledate jedno u drugo kao opijeni. Misliš da sam tek onako rešio da tebe pošaljem da pratiš nju i Eminu po gradu? – Mladi ć odmahnu glavom. – Naravno da nisam, dao sam vam priliku da se bolje upoznate i lakše prihvatite ovo što sam zamislio – re če starac smeškajući se. – Stari sam ja lisac! Nemam, dakle, ništa protiv vaše ljubavi. Naprotiv! Ali još kako imam protiv toga da mi zet ode u rat i uludo izgubi glavu! – starac značajno podiže desnu ruku i uperi kažiprst prema Gokanovoj glavi. – Ima ko da gine za carstvo, ne moraš baš ti, neće vojs vojska ka prop propas asti ti bez bez jednog junaka. – Učitelju… – zausti mladi ć ponovo. – Ćuti! uti! – prek prekid idee ga Sami Samirr pono ponovo vo.. – Ni Nisa sam m zavr završi šio. o. Reka Rekaoo sam sam ti šta sam zamislio. Sada ćemo u tišini da dovršimo doru čak. Posle toga ćeš otići u janičarsku komandu da izabereš jedinicu. Kad se vratiš, samo mi kaži gde si raspore đen i ja ću znati znati šta si odlu odlučio. A sada sada – jedi! jedi! – starac starac preseče razgovor i usredsredi se na hranu kao da ništa nisu ni pri čali. Gokan shvati da je razgovor završen, pa i on nastavi da obeduje. Ostatak doručka je proveo kao opijen. Bio je na čisto zbunjen. U glavi mu je vrilo kao u košnici. Nesvesno je strpao još nekoliko zalogaja u usta i brzo ih progutao, a onda ustao, poklonio se u čitelju i pošao u komandu. Dok Dok je prol prolaz azio io kroz kroz dvori vorišt šte, e, pogl pogled edao ao je na spra sprat, t, prem premaa Esmi Esmino nom m prozoru. Ona je stajala tamo, u senci, nepokrivenog lica, i gledala ka njemu. Mesecima ga je ve ć tako ispraćala iz dvorišta. „Bože, kako je lepa”, pomislio je. Već u sledećem trenutku se sapleo na par če cigle koje je malo virilo iz pločnika, zateturao se i jedva održao na nogama. Sam sebi je bio smešan. Pogledao je ponovo ka Esmi i video kako mu maše smeju ći se. Odmahnuo je, okrenuo se i, sa smeškom na usnama, istr čao kroz veliku kapiju iz dvorišta na kaldrmisanu ulicu. Dva sata kasnije, vratio se i odmah otišao kod Samira u radnu sobu. Starac ga je čekao zavaljen u jastuke na divanu. Gokan mu je sav ozbiljan pružio svitak. Samir je razvio svitak i pažljivo ga pro čitao. Na njemu je 91
pisalo da je mladi jani čar Gokan raspore đen u carsku telesnu stražu, u četu kapetana Junuza. – Oho-ho, čestitam, junače! Dobar si izbor na činio! inio! – učitelj je ustao, ustao, zagrlio učenika i budućeg zeta pa ga poljubio u obraze. Mladić se duboko naklonio i poljubio star čevu desnicu, a zatim se ispravio i pogledao ga u o či: – Hvala ti na svemu što si u činio za mene i što ćeš u činiti, dobri moj Samire. Nadam se da ću ti biti dobar zet. – Hoćeš, sinko, u to ne sumnjam. Starac je odmah naložio slugama da pripreme porodi čno slavlje, uz najbolja jela i pi će. Poslao je i glasnika da na gozbu pozove najbliže prijatelje i ro đake, i kapetana Junuza, koji je, na kraju krajeva, bio najzaslužniji za to što je Gokan završio pod njegovim krovom. Te večeri, na gozbi, Samir je održao prigodan govor, zahvalio Junuzu na tome što š to mu je doveo Gojka, a zatim je biranim re čima opisao svog štićenika. Na kraju, objavio je i ono najvažnije: – Dragi moji prijatelji, svi znate koliko sam zavoleo ovog momka. Znat Znatee i da ga gled gledam am kao rođenog sina, kojeg sam toliko želeo. Kad je već tako, tako, rešio rešio sam da mu dam dam ruku ruku svoje svoje najmla najmlađe ćerke erke Esme, Esme, pa da se i stvarno orodimo! Svi su to do čekali s oduševljenjem. Junuz je vragolasto namigivao Gokanu, Samirova žena Azra je zaplakala od sre će, a Esma je smerno pognula glavu, da pokaže da poštuje o čevu volju, dok joj je srce tuklo kao ludo.
Sutradan je zapo čelo novo poglavlje u Gokanovom životu. Što se službe službe tiče, dobio je dobar posao i dobrog starešinu. Junuz ga je uvodio u tajne obezbe đenja dvora i sultanove porodice. Uputio ga je i u osetljive odnose odnose carske porodice porodice i ostalih ostalih dvorana, a mladi mladi vojnik je dobro dobro slušao i brzo napredovao. Na dvoru je upoznao Bali-bega, kojeg je sultan zad zadužio užio da brin rine o njeg njegov ovoj oj porod orodic ici.i. Doduš oduše, e, beg je više više vre vremena ena provodio uživaju ći u blagodetima dvora i Stambola nego što je komandovao dvorskom stražom. Pravi čuvar sultanovih najmilijih bio je Junuz. A njemu je bilo drago što mu je u jedinicu stigao takav delija 92
kakav je Gokan, za čiji je uspon i sam bio zaslužan. Ubrz Ubrzoo posl poslee gozb gozbee na kojo kojojj je obja objavl vlje jeno no da će se Goka okan i Esma venčati, Samir i mladenci su odlu čili da se svadba napravi po četkom avgusta u njihovoj ku ći. Na veselje je došlo oko dve stotine zvanica. Esmine sestre sa porodicama i druga rodbina, prijatelji iz Turske i drugih zemalja, ugledni ljudi sa dvora, iz vojske i politike. Naravno, počasni gost bio je Junuz. Čitavo dvorište bilo je ukrašeno cve ćem, trakama od šarene hartije, malim i velikim zastavama. Na kapiji je svatove dočekivao veseli Samir, srda čno ih pozdravljao i prepuštao slugama da ih odvedu u bajkoviti smaragdnozeleni čador podignut u sredini dvorišta za tu priliku. Bio je izra đen od svile, sa bogatim naborima i otvorima kako gostima ne bi bilo prevru će unut unutra ra.. Spolj Spoljaa i iznutra su ga krasile raznobojne svilene trake. Na podu su bili prostrti šareni ćilimi od kamilje dlake, a po njima postavljeni široki i niski osmougaoni stolovi od abonosa ukrašeni slonova čom. Oko stolova su bile sofe za goste, presvu čene maslinastom čojom, pune mekanih jastuka. Po uglovima čadora bile su raspore đene nargile sa hašišem. Čim su prvi gosti ušli u čador i zauzeli mesta, žene na jednoj, a muškarci na drugoj strani, sluge su počele da iznose na stolove slane i slatke đakonije. Bilo je svega osim alkoholnih pi ća. Gokan je sa prozora gledao kako pristižu gosti. Nosio je suknene čakšire i svilenu košulju sa podvijenim rukavima, oko zglobova široke kožne narukvice ukrašene zlatnim lančićima, širok pojas sa dva zataknuta handžara i kožne čizme, a na glavi fes. Bio je srećan zbog zbog ženid enidbe be,, vole voleoo je Esmu, smu, tu krh rhkku, smernu smernu Turkinju. S druge strane, strane, bio je tužan što na svadbi nisu njegovi roditelji i brat, što nema gostiju u srpskim narodnim nošnjama, popa… Odma Odmahn hnuo uo je glav glavom om,, uzdah uzdahnu nuoo dubok dubokoo i sklo skloni nioo se od proz prozor ora. a. Na drugom kraju kuće, sluge su privodile kraju spremanje neveste. Odenuli su je u svile svilene ne dimi dimije, je, košu košulju lju i jele jelek, k, izve izveze zene ne srmo srmom m i zlat zlatom om.. Preko Preko grudi su joj stavili đerdane od zlata i bisera. Lice su joj pokrili velovima, jašmakom i čembero emberom, m, izme izme đu kojih je bio uzani prore orez kroz koji je mogl moglaa da gleda gleda.. Nauš Naušni nice ce su joj joj bile bile duge duge i tešk teške, e, od zlat zlataa i biser bisera. a. Na glavi je imala fesić sa kojeg kojeg je visi visioo čembe ember. r. Kosa Kosa joj je bila bila uple uplete tena na u četiri guste pletenice. Na nogama je imala mekane kožne cipelice. Gosti su brzo napunili čador, stigao je i hodža, sve je bilo spremno za venčanje. Pošto su mladoženja mladoženja i mlada već živeli u istoj ku ći, priprema priprema i cere ce rem moni onija svad svadbbe i ven venčanja nisu bili baš u svemu po šerijatskom pravu, ali to nikome nije smetalo, jer se radilo o uglednoj porodici. Mladence su najbliži dopratili u čador i proveli kroz špalir zadivljenih gostiju. Hodža ih je ven čao, u prisustvu mladinog oca i dva pravedna 93
svedoka, kako je zakon nalagao. Svedoci su bili Ekrem, s kojim je Samir poslovao u Egiptu, s mladine strane, a s mladoženjine Abdulah, nekadašnji Mom čilo, jani čar koji je u Tursku stigao sa Gokanom iz Vučaka, aka, sa kojim ojim je ova ovaj delio lio škol školsk skee muke uke svih svih pet pet godin odina. a. Kad je venčanje obavljeno, gosti su zapucali iz stotinak pušaka, preplašivši ptice i oteravši ih na drugi kraj grada, dok se miris baruta širio u čitavom kraju. Zatim su svi ponovo zauzeli svoja mesta, da uživaju u gozbi. Mladenci su prilazili gostima, primali čestitke i poklone, sa svima porazgovarali i svakom posvetili pažnju. Svadbene poklone sluge su odnele u mladena čke odaje, da ih dvoje mladih posle ven čanja na miru razgleda. Uglavnom su to bili nakit i posu đe od zlata zlata i srebra srebra,, a bilo je i novca. Pravo malo bogatstvo. Pre sumraka, gosti su se razišli, slavlje je bilo gotovo. Pošto su ispratili goste, umorni doma ćini su ostavili sluge da raspremaju čador i dvorište, a oni su se povukli u ku ću. Prve Prve bra bračne noći, muž muž je ženi ženi obja objasn snio io da on ne izgl izgled edaa potp potpun unoo kao ostali Turci i drugi muslimani, upozorivši je da se ne izleti u nekim tajnim, tajnim, vragolastim vragolastim ženskim ženskim razgovorima razgovorima o tome, tome, jer bi to moglo skupo da košta i njenog oca i supruga.
Krajem oktobra, kada je u Stambol stigla vest da je opsada Be ča bila bezuspešna te da se sultan Sulejman vra ća u Tursku, jedna od sultanovih žena našla se u veoma nezgodnom položaju. Bila je to Hurem, po poreklu pravoslavna hriš ćanka, koja je smatrana za uljeza na turskom dvoru, za vešticu koja je vradžbinama za čarala sultana. Ali ona je bila jedina j edina žena koju je sultan iskreno voleo i niko joj ništa nije mogao, bar ne javno. Do tada je već izro izrodi dila la Sule Sulejm jman anu u peto petoro ro dece dece:: sino sinove ve Mehme Mehmeta, ta, Selim Selima, a, Abdula Abdulaha, ha, koji koji je umro umro dok je još bio beba, beba, Bajaz Bajazita ita i ćerku Mihrimah. Svima je bilo jasno da će ona, pre ili kasnije, postati zakonita Sulejmanova žena, sultanija, te da će jedan od njenih sinova naslediti presto. Pošto su se tome protivili mnogi u Stambolu, bilo je vano da će neko pokušati tome da stane na put. Jednog jutra, očekivan Hurem se sa decom šetala po vrtu pored sultanove palate, nose ći najmlađeg sina u naru č ju. Na dva koraka iza njih išao je Gokan, a za njim još dvojica stražara. Pošto su svi znali da su Hurem i njena deca u 94
opasnosti, Junuz je naredio vojnicima da otvore četvore oči i da, kad god Hurem izađe napolje, u njenoj pratnji obavezno bude Gokan. Tako je, izn iznenad enada, a, dok je Hure Hurem m prola rolazi zila la staz stazom om kroz roz vrt vrt, ispr spred nje nje i dec ecee iskočio muškarac sa handžarom u desnoj ruci. Na tren mu je zasmetao prestr stravljen jeni Mehmet, koji je išao šao ispred majke jke, dovoljn oljnoo da zbuni napadača koji u magnovenju nije mogao da odlu či da li da krene na dečaka ili na ženu. Gokan je imao taman toliko vremena da projuri pore pored d Hure Hurem m i dec ecee i snaž snažno no ga udar udarii stop stopal alom om desn desnee noge noge prav pravoo u grudi. Napadač ga je zakačio oštricom po butini i odleteo nekoliko metara unazad pa bez glasa pao na le đa i udario glavom u kamenu ogradu fontane koja se nalazila pored staze te je na mestu ostao mrtav. Hurem je svojim telom zaklonila decu i odmah, ne osvr ćući se, potr potrčala u svoje odaje, pra ćena jednim stražarom. Gokan i drugi stražar su pritrčali do napadača, koji je slomljenog vrata i krvave glave ležao pored fontane. Gokan je posmatrao mrtvog čoveka bezmalo mirno, iako je tada prvi put ubio. Toko okom školo olovanja, ja, na surovim obukama, ginulo je i stra strada dalo lo mn mnog ogoo dečaka, aka, tako ako da se navi navikkao na sur surove ove prizo rizore re i smrt smrt.. Napad je osuje ćen, ali napadač, nažalost, nije mogao biti ispitan. Gokanu je krv natapala čakšire, ali on nije mario. U međuvremenu je dotr čalo još stražara, koji su temeljno pretresli vrt i uverili se da opasnosti više nema. Nije bilo saučesnika. Patrole oko palate su pojačane, i ponovo je uspostavljen red. Ubrzo je stigao i Junuz, izdao nekoliko zapovesti, a onda poveo Gokana kod dvorskog lekara da mu o čisti i previje ranu. Mladić je imao sreću da oštrica handžara nije bila premazana otrovom. U međuvremenu je došao i sam Bali-beg, čestitao stražarima na odli čno obavljenom poslu, dao Gokanu nove čakšire i otišao. Na polasku, rekao je Gokanu i Junuzu da posle previjanja odu kod Hurem u Staru palatu, jer je izrazila želju da ih vidi. Kada je lekar obavio svoje, Junuz je j e poveo Gokana kod Hurem. – Tvoj položaj u vojsci će se sada sigurno popraviti, popraviti, delijo – rekao je kapetan usput svom vrlom vojniku. – Alal ti vera, danas si nam osvetlao obraz! Šteta što ga ubi, bilo bi dobro da smo ga ispitali. – Samo sam skočio na njega, nisam ni jatagan potegao. Nisam imao vremena da razmišljam. – Znam Znam,, znam znam.. Dok Dok ti je leka lekarr vida vidaoo ranu ranu,, utvr utvrđeno je ko je onaj ubica. Bali-beg je obavio kratku i usp uspešnu šnu istragu. Reč je tobože o trgovcu iz Damaska. Iznajmio je nedavno sobu u kr čmi u srcu Stambola. Pokuša Pokušavao vao je nekako nekako da se poveže poveže sa dvorom dvorom,, nudio nudio puške puške i topove topove na prod prodaj aju. u. Neko Nekoli liko ko dana dana se vrzm vrzmao ao pred pred port portom om,, traž tražee ći neko ekoga ko je nadležan da s njim razgovara. Niko ne zna kako se ušunjao u vrt 95
sultanove palate. Mora da je čekao zgodan trenutak ispred porte, a onda neopaženo prošao pored stražara. Ili mu je neko iznutra pomogao. Ho ću da kažem da bar mi koji koji savesn savesnoo brinemo brinemo o carsko carskojj porodi porodici ci ne znamo znamo kako je prišao sultanovoj deci i ženi. Mora ćemo još ozbiljnije da pratimo šta se dešava u palati i oko nje. Stigli su u glavni deo dvora, pokucali na vrata i ušli u sobu. Hurem je unutra bila sama. Videlo se da je uznemirena, ali i odlu čna. – Hval Hvalaa ti, ti, Goka Gokane ne!! – rekl reklaa je čim ih je ugle ugleda dala la.. – Spas Spasao ao si moju moju dec ecu u i mene, ene, neću ti to nika nikad da zabo zabora ravi viti ti.. A neće ni sult sultan an,, veru verujj mi mi.. Junuze, hvala i tebi, jer si baš ovog momka zadužio da nas neposredno štiti. Drago mi je zbog toga. Ali nije dobro što imamo velike propuste u čuvanju sultana. To mora hitno da se reši, ne zanima me kojim sredst sredstvim vimaa i ko će da strad strada. a. Ona gnjida gnjida nam se previš previšee lako lako pribli približil žila. a. To ne sme da se ponovi. U vas dvoji ojicu imam poverenja i želim da preuzmete odgovornost za našu bezbednost na sebe! Junuze, ti znaš da je Bali-bega sultan poslao da nas čuva. A znaš i da Bali-beg nije vojnik u duši. Slobodno preuzmi komandu nad čitavom stražom. Njemu sam naredila naredila da se neko vreme drži po strani. Nije mu teško palo, palo, ni do sada se nije bogzna koliko mešao. No, sada je to zvani čno. – Razumem, bi će kako vi zapovedate – re če Junuz uz naklon. – Nažalost, Sulejman i ja imamo mnogo neprijatelja, ne mogu da pokažem prstom ni u koga sa sigurnoš ću. Ovo je mogla da smisli careva majka majka,, Hafsa, Hafsa, ili ona kučka Mahid Mahidev evran ran,, a mogl moglee su i Bečlije da nekom nekom plate, da uzdrmaju sultana… Ne verujem ni velikom veziru, onom Grku, Ibrahim-paši, iako ga Sulejman smatra najboljim prijateljem. Taj ajte opre oprezz, čovek je opasan, misli da od njega zavisi carstvo. Povećajte udvo udvojt jtee stra straže že,, činite sve što treba sve dok se sultan ne vrati. Ti si, Gokane, od danas oficir, kapidži-baša, vo đa čuvara koji paze na ulaz na dvor. Od tebe će zavisiti ko može da u đe u palatu. – Hvala na poverenju – re če Gokan klanjajući se. – Tebe, Junuze, ne mogu zvanično da unapredim im,, jer jer bih onda morala da te premestim iz dvora, a to ne želim im.. Ovde nema višeg vojničkog položaja od tvog, od komandanta sultanove straže, u čijim je rukama bezbednost carskih glava. – Znam to i ne tražim unapre đenje. – Junuz klimnu glavom. – A sada sada – priš prišla la je do ukrasn ukrasnog og drven drvenog og kovčežića koji koji se nalazio nalazio na radnom stolu – u znak zahvalnosti i prijateljstva, primite moje skromne poklone. Iz kov kovčežića je izvad izvadil ilaa i pruži pružila la im po jedan jedan ve ći handžar. Bili su skor skoroo isti isti,, s oštr oštric icam amaa od čelika elika iz Damaska Damaska,, sa drškam drškamaa od slonov slonovaače, 96
optočeni zlatom i dragim kamenjem, vrhunske izrade i neprocenjive vrednosti. Kanije su bile od zlata, tako đe prošarane dragim kamenjem. Bleštali su kao sunce. Njih dvojica pogledaše u noževe, pa jedan u drugog, onda u Hurem, pa opet u noževe. Prvi je progovorio Junuz: – Ne treba nam nikakva nagrada. – Deder, uzimajte ovo, ne snebivajte se kao neveste – nasmejala se. – Hvala vam, Hurem! – odgovoriše u glas. – Nosite ih s ponosom i potežite za pravdu! – Ho ćemo! – opet rekoše uglas, zadenuše oružje za pojas, pokloniše se i izađoše iz sobe. – Od danas si u velikoj carskoj milosti, mom če – reče Junuz Gokanu. – Ovoj ženi sultan jede iz ruke. Obožava je. A ona je od re či i odlično zna šta znači prijateljstvo. Mnogo puta sam s njom razgovarao. Ima neverovatan dar da skoro nepogrešivo proceni čoveka, dovoljno joj je samo samo da ga vidi vidi.. Budi Budi sre srećan što što te je uzel uzelaa pod pod okri okriljljee i vrši vrši save savesn snoo svoju novu dužnost. – Eto, otvorila su mi se vrata… – Jesu Jesu.. I to širom širom!! Idem Idemoo sada sada da saop saopšt štim imoo Hari Harisu su da je smen smenje jen, n, pa ti posle posle preu preuzm zmii koma komandu ndu.. Ako Ako te muči rana rana,, odm odmori ori se i leči kod kuće neki dan, ja ću te zameniti na dužnosti. – Nema potrebe, potrebe, dobro dobro sam. Vreba velika opasnost, opasnost, nema vremena vremena za odmor. Sad sam čovek na važnoj dužnosti, za mene nema predaha! – nasmejao se presre ćni Gokan. Primopredaja dužnosti izme đu Gokana i Harisa trajala je kratko. Hari Hariss je čak bio bio i sre srećan što što mu je brem bremee veli velike ke odgo odgovo vorn rnost ostii za život život članova carske porodice skinuto s ple ća, pa je sa zadovoljstvom prihvatio da bude ćata u štabu straže. Stražari su s oduševljenjem prihvatili imenovanje novog oficira, jer su svi voleli sposobnog i vedrog Gokana. Kod kuće, Esma, Samir i ostali bili su presre ćni i ponosni zbog junačkog dela i uspeha člana porodice. – Kad budeš hteo da pobegneš od nas jednog dana i odeš u gusare, za ovaj handžar ćeš moći da kupiš i brod i posadu! – rekao je u šali Samir zetu kad je video v ideo dragoceni nož.
97
Od tad tada, Gokan okan je najv najviš išee vrem vremen enaa prov provod odio io s Hurem urem i nje njenom nom decom, čak i kada se vratio sultan, dvadesetak dana posle napada u vrtu. Kada je Sulejman čuo za pokušaj ubistva i o Gokanovom podvigu, mladić je svoj položaj još više u čvrstio na dvoru. Više puta tokom jeseni je sa Junuzom bio na ručku kod sultana, u Topkapi Saraju, novoj palati. U tim trenucima sultan se potpuno opuštao, bez Ibrahim-paše, bez Balibega i ostalih. Tu su bila samo njih trojica – sultan, Junuz, kao stari prija prijate teljlj,, i Goka Gokan, n, kao kao čovek koji je dokazao lojalnost. Svima je postalo jasno da će on biti novi zapovednik sultanove li čne straže kad se Junuz povuče iz službe ili dobije unapre đenje. Negde u novembru, Esma je zatrudnela. Mladi bra čni par je bio van sebe sebe od sre sreće, a Samir se osećao kao da se pono ponovo vo rod rodio. io. Iako Iako je već imao unuke, decu dve starije ćerke, dete koje je nosila Esma bi će ro đeno i odrastaće pod njegovim krovom. Bi će i njemu i svima u kući mezimče i razonoda. U Gokanovoj novoj porodici sve je bilo skladno.
98
T
e godine zima je bila blaga, a sneg je padao retko i zadržavao se na zemlji kratko. Takve vremenske prilike pogodovale su Stefanovoj maloj družini jer su mogli lakše da se pripreme za prave hajdučke podv podvig ige. e. Vežb Vežbal alii su što što su češće mogli ogli i bili ili su fizi izički spremni uprkos otežanim i ograni čenim uslovima. Hteli su da dovedu još nekoliko momaka u družinu, ali je to bilo skoro neizvodljivo jer su živeli u skučenoj sobi. Sem toga, tajna se lakše čuvala ako manje ljudi zna za nju. Dok na proleće ne odu u šumu, bilo je bolje da ih bude manje. Nisu imali ni dovoljno oružja za više hajduka. Trebalo ga je oteti od neprijatelja. Na kraju, ra čunali su, kad počnu da napadaju Turke, proslaviće se pa će ih ljudi shvatati ozbiljnije i radije im se priklju čivati. Vreme je brzo prolazilo, prole će se osećalo u vazduhu, koliko-toliko bezbrižan život hajduka pod okriljem Ognjenovog doma bližio se kraju.
Ljubica Ljubica i Stefan Stefan su se, posle noći u kojoj kojoj su začeli dete, ponašali kao da se ništa nije desilo. Niko nije mogao da primeti da me đu njima postoji nešto više od uzajamnog poštovanja i saradnje radi ostvarenja zajedničkog cilja – osvete Turcima. Stefanovo srce je i dalje pripadalo Mari, iako nje više nije bilo. Ljubica je to znala i poštovala, i nije pokušavala da ponovo pre đe granicu prijateljstva. Devojka je bila svesna da joj stomak stomak raste i da će njena trudno ća uskoro uskoro postati postati vidljiva. vidljiva. Jedne večeri krajem marta, kasno, kad su hajduci otišli u šumu na obuku, pozvala je oca i majku za sto. Kad su seli, rekla im je: – Dragi moji roditelji, treba da znate da sam odlu čila ila da se nika nikada da 99
ne udam. Ostaću ovde sa vama, da vas čuvam kad onemo ćate. – Zašto, dete? – upita je otac, iznena đen tim čudnim udnim razgovorom. razgovorom. – Treba da živiš, mlada si, a mi ćemo se i bez tebe sna ći. – Ne, oče. Ja sam sam mn mnog ogoo prop propat atil ilaa za krat kratko ko vrem vreme, e, ne mogu mogu da nastavim kao da se ništa nije desilo. Da ne beše Stefana i Bogdana, možda sada ne bih ni bila živa. Ognjen i Spasenija su ćutali jer su znali da je to istina. – Znate da je trebalo trebalo da se udam za sirotog Miloša. Miloša. – Oni klimnuše klimnuše glav glavom om.. – Odne Odnese se ga bole bolest st baš baš kad kad je treb trebal aloo da počnemo nemo da živim živimoo zajed zajedno. no. Od mog povratka povratka iz tvrđave do njegovog pada u postelju, mi smo se nekoliko puta videli na potoku. Da ne dužim – zastade nakratko i značajno ih pogleda – ja sam nose ća. Već nekoliko meseci. – Roditelji u pustivši ši ni glasa. glasa. – Dete Dete je njegov njegovo, o, rodiću ga i čudu razrogačiše oči, ne pustiv imaćete naslednika. Ako vam to nije po volji, oti ći ću iz kuće već koliko ujutro. Snaći ću se već nekako, rodiću dete i sama ću ga podizati. Roditelji duboko uzdahnuše, ne progovaraju ći ni reči. Bili su svesni pakla kroz koji je Ljubica prošla borave ći među Turc Turcim imaa u tvr tvrđavi, avi, a i kasnije, po povratku ku ći, kada je izgubila nesu đenog muža. To će je pratiti dok je živa. Ro đenje kopileta predstavljalo bi bruku. S druge stra stranne, i to bi bilo ilo bolje olje neg nego da zauv zauvek ek izgu izgubbe ćerku erku.. Teška Teška tiši tišina na je nakratko pritisla dom tih časnih ljudi. Svako se borio sa svojim mislima. – Kako ti odlučiš, neka tako bude, dete moje – prvi progovori Ognj Ognjen en.. – Mnog Mnogoo nam nam se bed bede već sručilo ilo na glavu lavu,, pa ako ako nas nas neko eko zbog unučeta bude osuđivao ivao,, izd izdrža ržaćemo i to. A njega ćemo da podignemo kako prili či, iako će rasti bez oca i nositi žig kopileta. Podari mu život, Ljubice, a posle ćemo svi zajedno da mu pružimo što možemo, da napravimo od njega dobrog čoveka. Eto, ja toliko imam da kažem. Spasenija? – on upitno pogleda u ženu. – Ti si glava ove ku će, a Ljubica bira svoj život. Ja poštujem vaše odluk odluke. e. Da si nam živa i zdrava zdrava,, ćeri, eri, ti i tvoje tvoje dete, dete, naše naše unu če. Sve će već doći na svoje. svoje. – Ona ustade ustade,, priđe Ljubici, zagrli je i poljubi u kosu, pa za tren zastade. – Nego, hoćeš li nešto nešto reći Miloševim roditeljima? To će biti i njihov naslednik. – Hvala vam, mili roditelji, na vašoj dobroti – suze joj ispuniše o či. – Sve će ovo ovo iza izaći na dobr dobro, o, ne može može sam samo jad jad da nas nas prat prati.i. Ne, Ne, majk majko, o, zasa zasad d neću nik nikome ome ništ išta da govor ovorim im.. Kad se dete rod rodi, razm azmisli isliću o tome. Zagrliše se sve troje, u tišini, pa ubrzo odoše na po činak. Hajduci su se malo malo kasnije kasnije vratili vratili u kuću, umorni umorni od obuke, obuke, i odmah odmah otišli otišli u svoju svoju sobu na spavanje. 100
Prošlo je još mesec dana, prošao je Ður đevdan, evdan, bližio bližio se maj, vreme se prolepšalo, hajduci su se spremali za odlazak u šumu. Ve ćinu novca koji su imali dali su Ognjenu da im nabavi dobre čakšire akšire,, košulj košulje, e, gunjeve gunjeve i ostalo. ostalo. Trebalo Trebalo je izdržati izdržati no ći u šumi. Krajem aprila, Stefan je pozvao sve muškarce iz ku će u malu sobu, na savetovanje. Žene su bile negde u dvorištu. Čim su posedali na ponjavu, rekao je: – Zimovanje je gotovo, treba da se dela. No, pre no što kažem koju o tome, tome, hoću da ti zahv zahval alim im,, Ognj Ognjen ene, e, na svemu svemu što što si učinio inio za nas. nas. Ne znam da li ćemo emo se ika ikada vra vratiti titi i vid videti eti se pono ponovo vo,, da li ćemo emo moći nekako da se odužimo, ali znaj da smo tvoji dužnici do kraja života. – Hvala tebi, Stefane, i hvala vama, momci, što ste nam pomogli da lakše podnesemo strahote koje su nas snašle i našu Ljubicu održimo u životu. – Kam Kamo sreće da smo vam u nečem lepš lepšem em pomo pomogl gli,i, prij prijat atel elju ju – dobaci Toplica. – Kad nije bolje, i ovo je dobro – odgovori Ognjen. – Od zlotvo zlotvora ra koji su nam život upropast upropastili ili,, koji koji su krivi za smrti smrti i muke – započe Stefan priču o onome zbog čega su okupili družinu – glavom je platio samo Kemal, koga smo Bogdan i ja zaklali. Ostalima ni dlaka sa glave ne fali, čak su i napredovali. Bali-beg je u Stambolu, Orhan u Beogradu, obojica uživaju. Ne će to tako mo ći. Halil je u tvr đavi, ali Turci su sada oprezni, oprezni, biće teško na njega udariti. No, u Beogradu se niko ne nada napadu. Tamo treba napasti. I to Orhana! – Lukavo si to smislio, smislio, mom čino! – odobri Toplica. – Ali ni o njemu ni o Beogradu ništa ne znamo. Kako da mu pri đemo? – Ja pozn poznaajem jem Beogr eograd ad – reče Neboj ebojša ša.. – Iša Išao sam sam često esto tamo tamo sa ocem i stricem, stricem, prodavali smo vo će, povrće i ribu. ribu. Neće u Beogradu Beogradu biti teško prikriti se, umešati u narod i prikupiti obaveštenja o Turcima. Stefan se zamisli na trenutak. – More More,, ovak ovakoo ćemo: emo: ti, ti, Ognj Ognjen ene, e, sutr sutraa ujut ujutro ro idi idi u Groc Grocku ku,, kod kod Stanoja. Jel’ ti ostalo što para posle kupovine ode će? – Jeste. Nije mnogo, ali ima. Šta treba? – Evo ti još novca – Stefan izvadi iz vre će još nekoliko nov čića i 101
pruži pruži ih Ognjenu Ognjenu – daj daj sve što im imaš aš Stano Stanoju, ju, neka neka kupi kupi dovoljn dovoljnoo hrane hrane da može da nas ugosti u svojoj ku ći nekoliko dana, možda i pola meseca. Mi ćemo sut sutra tokom okom noći otići odavde u Grocku i više se nećemo vraćati ati kod tebe tebe.. Kod Stan tanoja oja ćemo držati oružje i biti na konaku, a danju ćemo emo ići u Beog Beograd rad,, tobo tobože že kao prod prodav avci ci.. Um Umeša ešaćemo emo se među seljake seljake na Kalemegda Kalemegdanu, nu, da vidimo vidimo može li se kako doći do Orhana. Na osnovu onoga što saznamo, reši ćemo šta nam je činiti. – Dobro smišljeno, sinko – re če Ognjen. – Uradiću tako. Jovan će vas sutra uveče čekati spreman. Nadam se da će ti to uspeti. Šta ćete potom? – Ako izvučemo živu glavu – pravac šumetine u Šumadiji! Tamo će nas teško pronaći, a odande ćemo udarati na trgovce. Treba će nam njihov njihov novac za prošir proširen enje je družin družinee i za pripreme pripreme za zimu. zimu. Za sve se na vreme treba pobrinuti. – Meni se plan sviđa. Uz dobr obre prip pripre rem me, Or Orha hannu ćemo skinut skinutii glavu s ramena. Ili ćemo junački izgubiti svoju – re če Toplica smejući se. – I ja se slažem – dodade Nebojša – a i stricu će biti drago što može da nam pomogne. To će mu dati malo volje za životom, osetiće se važnim. Ve ć je ostareo i oboleo, živi sam, nema ni ku četa ni mačeta, bićemo mu društvo bar nekoliko dana. – Dobro. Pošto smo se dogovorili, da završavamo pri ču. Oružje danas da spakuj spakujem emoo isto isto onako onako kako kako sam ga ja ovamo ovamo doneo, doneo, ćemo još danas jer večeras eras nema nema vežban vežbanja, ja, odmori odmorićemo pred pred seli selidb dbu. u. Za sutr sutraa se sve sve zna. – Spaku pakujt jtee i pone ponesi site te i star staru u ode odeću, da imate u čemu emu da idet idetee na pazar u Beograd. U novim odelima upadaćete u oči. – U prav pravu u si, Ognj Ognjen ene. e. Spak Spakov ovaaćemo emo i star staroo odel odeloo uz oruž oružje je.. Sad, Sad, razlaz! – završi Stefan razgovor. Tokom dana su spakovali oružje i staro odelo. Ljubica je videla da se hajduci paku akuju i bilo joj je veoma žao, jer se navikl ikla na njihovo društ društvo. vo. Kad odu, odu, znala znala je da će joj kuća ostati ostati pusta. pusta. No, tešila tešila se time time da će kroz koji mesec roditi dete, koje će joj ispuniti i ulepšati život. Uveče, posle posle večere, u jednom jednom trenutku su Stefan i Ljubica Ljubica ostali sami u maloj sobi i ona je iskoristila priliku da mu šapatom kaže da joj je želja ispunjena, da je bremenita te da je to saopštila roditeljima, skrivaju ći istinu o detetovom ocu. Mladi ću je srce zaigralo. – E, sad će mi biti biti još još lakš lakšee da pogi poginnem, em, osta ostaće neko iza mene! ene! – odgovorio je tiho. – Ludo! Ne pričaj o pogibiji! Idi kuda te srce vuče, tra traži svo svoju pravdu pravdu,, moli moliću se da te dobri Bog sačuva! Ja ću osta ostati ti ovde ovde i nika nikada da neću biti sa drugim čovekom. Podizaću naše čedo. Ako te nekada put 102
nanese u ovaj naš kraj, svrati da ga vidiš. – Voleo bih da ti obe ćam, ali znaš i sama da ću teško opet da do đem ovde. No, ko će ga znati, možda jednog dana, ako izbije rat pa proteramo Turke… – on odmahnu glavom, kao da pokušava da odagna misli o budu ćnosti. – Sada se staram za ono što sam dužan Mari i Bogdanu, daću sve od sebe da ih osvetim. Ina če neću imati mira. Idi sad, reci reci Topl Toplic icii i Nebo Nebojši jši da dođu na počinak, inak, treba treba da se prikup prikuplja lja snaga, snaga, čekaju nas velika iskušenja. Ona ode, pa u sobu u đoše ostali hajduci. Ubrzo je u ku ći zavladala tišina, svi su spavali.
Ujutro je Ognjen otišao u Grocku, gde je Stanoju dao novac i objasnio mu šta su naumili hajduci i koji je njegov zadatak. Ovaj je bio oduševljen što može da pomogne mladi ćim imaa koji koji su se digl diglii na oruž oružje je protiv protiv osvajača. Mrzeo je Turke, Turke, a onako onako starom starom i bolesn bolesnom, om, bilo mu je sveje svejedn dnoo šta šta će sa njim njim biti biti ako ako ga otkr otkrijiju. u. Popo Popodn dnee je sve sve u njeg njegov ovoj oj maloj kući bilo spremno za do ček družine u kojoj je bio i njegov njegov sinovac. Kasno uveče, Stefan, Toplica i Nebojša su izašli iz male sobe Ognjenovog doma i oprostili se od doma ćina. Pošto su se izljubili i razmenili lepe re či i još lepše želje, hajduci su krenuli u Grocku, nose ći oružje. Putovali su oprezno i polako, pažljivo osmatraju ći teren, izbegavaju ći glavni drum i kuće, kao i pse, koji bi mogli da ih otkriju. Kod Nebojšinog strica su stigli oko pono ponoći. On ih je dočekao ekao sa radoš radošću i ushi ushićenjem, posebno kad je video pušku. Oružje su rasporedili po ku ći tako da se ništa ne vidi, ali da im uvek bude na dohvat ruke, za slu čaj da ih Turci otkriju i napadnu. Uz večeru su razgovarali o tome šta sve treba da preduzmu kako bi svoj naum sproveli u delo. – Treba da utvrdite kada taj Orhan izlazi iz tvr đave na Kale Kaleme megd gdan anu, u, ko ga prat prati,i, gde gde se kre kreće… Posl Poslee toga toga osta ostaje je da se vid vidi koje bi mesto moglo da bude najpogodnije za napad – rekao je Stanoje. – Kako mislite da ga ubijete? – Puškom, ako je mogu će – odgovori Stefan. – To možemo izdaleka, što će nam nam omog omogu ućiti iti beks bekstv tvoo sa lica lica mest mesta. a. Ako Ako ne bude bude mogl mogloo tako tako,, smislićemo nešto drugo. 103
– Dobro. Hajdemo na po činak, sutra vas čeka mnogo posla. Spremio sam vam dve korpe svakakvih sitnica za prodaju, ima žita, oraha, bade badema, ma, lešn lešnik ika, a, suvog suvog voća… To Turci rci vole vole,, pa se nam namesti estitte negd negdee blizu kapije tvr đave, da ih privu čete. Možda ćete čuti i videti šta se tamo dešava. Budite veoma oprezni, Turci su opasni i imaju uhode na svakom koraku. – Hvala, čiča! – reče mu Nebojša, pa odoše na spavanje. U zoru zoru,, kada kada ih je Stan Stanoj ojee prob probud udio io,, obuk obukli li su star staraa odel odela, a, uzel uzelii korpe sa robom za prodaju i krenuli u Beograd. Išli su slobodno, Smeder Smederevsk evskim im putem, putem, nisu imali imali razlog razlog da se kriju. kriju. Usput Usput su sreli sreli dve dve turske turske patrole. Jedna ih je propustila propustila i ne proveravaju proveravaju ći ih, a druga im je letimice pregledala korpe i uzela malo oraha i badema, pa ih i ona propustila dalje. U Beogradu je bilo Turaka na sve strane, naoružanih jataganima i puškama, ali ih nisu zaustavljali. Stigli su blizu kapije tvrđave i postavili korpe sa robom, čekajući kupce. Uvek su dvojica prodavala, a jedan se tobože odmarao, osmatraju ći kretanje Turaka. Bilo je tu i drugih seljaka, pa su se upuštali u razgovor s njima, pokušavaju ći ponešto da saznaju, ali uz velik oprez, kako ne bi postali sumnjivi zbog raspitivanja raspitivanja.. Tako je prošao prvi dan, u Grocku Grocku su se vratili vratili popodne, popodne, sa nešto novca u vre ćici. Deo su ostavili na stranu, a deo dali Stanoju, da obiđe komšije i opet napuni korpe robom. To su petnaestak dana ponavljali, sve dok nisu zaklju čili da su saznali dovoljno o svojoj narednoj žrtvi te da mogu da isplaniraju napad. Saznali su, što od Turaka, što od seljaka, da Orhan svake nedelje, posle jutarnje smotre u tvrđavi, avi, odla odlazi zi u lov lov na Aval Avalu, u, pra praćen samo samo troji trojico com m vojn vojnik ika. a. No to je više bio izlet nego lov, a planina mu je služila da odmori glavu od silnih obaveza koje je imao kao glavni predstavnik carevine u sandžaku. Zato je i odlazio na Avalu sa tako malo ljudi, bez hajke i velike galame. Posle lova lova je im imao ao obi običaj da obiđe tvrđavu avu Žrno Žrnov, v, koja koja se nala nalazi zila la skor skoroo na vrhu Avale. Njenu malobrojnu posadu činili su uglavnom isluženi vojn vojnic icii, koje koje je Or Orhhan odav odavno no pozna oznava vao. o. Voleo oleo je da svra svrati ti tamo amo da prozbori koju o slavnim prošlim danima. – Imamo odlično mesto za napad: Avalu. Tamo možemo da napravimo zasedu i potom uteknemo u gustu šumu, gde će Turcima na konjima biti teško da nas gone. Oni iz Žrnova ne će ni da obrate pažnju, misliće da puca pucaju ju lovc lovci.i. Dok Dok oni oni prip priprreme eme veću pote oteru, mi ćemo emo biti biti dale daleko ko.. Ako Ako pust pustee pse pse za nama, nama, pobi pobićemo emo ih – reka rekaoo je Stefa tefann jed jednog nog jutra. – Hoćemo li da ubijemo samo Orhana, ili ćemo se okomiti na celu grupu kako bismo im pootimali oružje? – Ja sam za to da ubijemo ubijemo Orhana Orhana sa što bezbed bezbednij nijee udalje udaljenos nosti, ti, da 104
ne riziku rizikujem jemoo previše previše – rekao rekao je Toplic Toplica. a. – Broj Broj čano su nadmo nadmoćni. Bolje su naoružani, iskusniji su ratnici… Ne bih da neko od nas uludo pogine. Nama naruku ide samo iznena đenje. Oružje nam treba, ali više nam trebaju glave na ramenima. Meni prepustite Tur čina, mogu da ga pogodim sa daljine od preko sto koraka. – Slažem se – dodade Nebojša. – Nije da se plašim, ali malo nas je. Kad nam se družina bude uve ćala, moći ćemo jače da napadamo. Sada treba samo da im se svetimo i da ih zaplašimo, da znaju da možemo da udarimo bilo gde, bilo kada i bilo koga. – Dobr Dobro, o, razu razumn mnoo govo govori rite te – Stefa Stefann se češkao eškao po brad bradi.i. – Pošt Poštoo je danas četvrtak, etvrtak, odmori odmorićemo emo se. se. Sutra utra i prek prekos osut utra ra idem idemoo na Aval Avalu, u, u izviđanje, da prona đemo najbolje mesto za osmatranje prilaza iz grada i nekoli nekoliko ko mesta mesta odakle odakle bi ti mogao mogao da pucaš, pucaš, Tole, Tole, u zavisn zavisnosti osti od toga toga kako se Turci budu kretali. A u nedelju – nastavak osvete! Spremi pušku koliko danas. Treba će nam samo u nedelju, i samo jedan metak, to znaš. – Znam. I neću promašiti. A pušku ću danas da spremim. s premim. – Pomoći ću ti. Ionako nemam druga posla – re če Stanoje Toplici. Ostatak dana proveli su odmaraju ći se. Samo su dvojica najstarijih očistili i dobro napunili pušku. U petak i subotu hajduci su išli na Avalu i utvrdili odakle se najbolje vidi put iz Beograda ka planini. Sa tog mesta su mogli da vide Turke kad budu bili na pola sata jahanja od planine. Onda su odabrali odabrali nekoliko nekoliko ta čaka sa kojih bi moglo da se puca. Izabrali su mesta mesta na dovolj dovoljnoj noj udalj udaljeno enosti sti od tvr tvr đave Žrnov. Pripreme su time bile završene.
U nedelju, dva sata pre zore, osvetnici su krenuli na Avalu. Opro Oprost stil ilii su se od doma domaćina, ostavivši mu nešto novca koji su zaradili trgujući prethodnih dana. Rekli su mu da njihovu staru ode ću spali te su obukli obukli novu. Poneli Poneli su po jedan jedan pokriva pokrivač i malo malo hrane. hrane. Toplica Toplica je uzeo uzeo pušku, Stefan luk i strele, a ostalo oružje su dobro uvezali u neku staru prostirku i dali Nebojši, koji je trebalo da ostane u pozadini i prvi krene u beg. Oprostili su se od starca, zahvaljuju ći mu na svemu. – Hvala vama, deco moja, što ste mi pomogli da opet osetim da sam živ! – rekao im je grle ći ih i ljubeći. 105
Skrovitim puteljcima stigli su na planinu u svitanje. Stefan je Nebojši odredio položaj na oko dvesta koraka od mesta za osmatranje. – Odavde vde ćeš moći da nas vidiš, ne treba da prilaziš bliže. Kad krenemo, po đi na istu stranu, stranu, ali nam se ne približavaj. približavaj. I ja ću se povući malo iza Toplice kad uo čim imoo Turke, a on će ostati napred, da ih do čeka kako zaslužuju. Posle pucnja, bežimo ka jugu, tr či kroz šumu koliko te noge nose, mi ćemo te stići. Kad odmaknemo od Turaka, okrenu ćemo ka Šumadiji, ka Azanji. – Razumem! Spreman sam – odgovori Nebojša. – Topl Toplic ice, e, kad kad opal opališ iš,, ne časi ni časa asa, beži eži prem rema meni, ni, pa ćemo zajed zajedno no za Nebojšo Nebojšom. m. Turci Turci će verova verovatno tno pripuc pripucati ati i pojuri pojuriti ti za tobom, tobom, čuvaj se. – Sve mi je jasno, ne brini. Nije mi prvi put da imam posla s njima preko nišana – nasmeja se Toplica. – Eto, to je sve. Sre ćno, junaci! – Hvala, brate, i tebi! – re če Nebojša. – Uz božju pomo ć, sve će dobro proći – dodade Toplica. Postav Postavili ili su se na položa položaje je i čekali. ekali. Kad je sunce sunce počelo da se penje penje na nebu, Stefan i Toplica su ugledali četvoricu Turaka na konjima kako se iz pravca Beograda približavaju Avali. Jahali su laganim kasom, bezbrižni, sa puškama preba čenim preko krila. Kad su se približili planini, krenuli su puti ćem koji vodi pravo prema zasedi, tako da nije bilo potrebe da Toplica menja položaj. Bilo je o čigledno ko je od njih glavni; imao je lepšeg konja i skupoceno odelo. – Odli Odlično – šapnuo šapnuo je Stefa Stefann Toplic Toplicii – evo ih pravo na nas. Orhana Orhana vid vidiš, iš, to je onaj onaj naki nakinnđuren ureni.i. Idem Idem ja pola polako ko na reze rezerv rvni ni polo položa žaj,j, a ti pucaj i beži. – Sve ide kako treba – šapatom mu je odgovorio Toplica. – Stižem te ubrzo. Stef Stefan an se udal udaljijioo od Topli Toplice ce na oko oko pola pola dalji daljine ne do Nebo Nebojš jše. e. Za to vreme konjanici su se približili Toplici na oko sto pedeset koraka. Pri čali su i smej smejal alii se. se. Hajd Hajduk uk je podi podiga gaoo pušk pušku u i pris prislo loni nioo kund kundak ak na ram rame, usmerio cev ka turskom zapovedniku i smirio disanje. Čekao je da pri đu što bliže. Kada su prišli taman toliko da im razazna crte lica, spustio je kažiprst desne ruke na okida č, zadržao dah, nanišanio Turčina u grudi i opalio. Tane je pogodilo Orhana u levu stranu grudi, iznad srca, i oborilo ga s konja. Ptice se razleteše iz krošanja. Uplašeni pucnjem i Orhanovim padom, konji po češe da poskakuju, poskakuju, tako da ostali Turci nisu mogli mogli odmah da uzvrate uzvrate vatru. Toplica je video da je Orhan pao s konja kao džak i to mu je bilo dovoljno. Nasmejao se samozadovoljno, stegao 106
desnicom pušku, okrenuo i potr čao ka Stefanu, koji je ve ć lagano išao ka Nebojši, prateći pogledom i Toplicu. Tada su sva trojica potr čala kao bez duše ka jugu. U me đuvremenu su turski vojnici uspeli da si đu s konja. Jedan je pohvatao dizgine sva četiri konja i postavio životinje ispred njih kao zaštitu od pucnjeva, drugi prisko čio do Orhana, a najstariji sakupio puške, zalegao na put i ispalio po metak iz sve četiri puške u pravcu odak odakle le je čuo da se lomi lomi gran granje je.. Zbog Zbog nera neravn vnog og tere terena na nije nije mogao ogao da pogodi begunce, pa su tri taneta završila u brdašcetu nekoliko metara unutar šume, sa kojeg je Toplica i pucao, a četvrto etvrto je fijuknulo kroz liš će visoko iznad begunaca. – Kako je Orhan? – pitao je posle paljbe. – Živ. Ali neće izdržati još dugo, gadno je pogođen u grudi – odgovorio je onaj što se nadvio nad Orhanom. – Hoćemo li u poteru za napada čem? – upitao je tre ći. Lomljava kroz šumu se ve ć gubila u daljini. – Ne – rekao je prvi. – Odmiče, ne možemo kroz šumu da ga jurimo na konjima. A ne znamo ni da li je sam, ni koliko ih je, ni kako su naoružani, možemo opet da upadnemo u zasedu. Nikoga nisam video, pucao sam nasumice, vo đen zvukom. Iz Žrnova nam ne će niko priteći u pomoć, ako su i čuli pucnje, verovatno misle da smo mi pucali. p ucali. – Ubiš Ubišee me kaur kauri,i, majk majku u im im… … – zakr zakrkl klja jaoo je Or Orha hann dok dok je vojn vojnik ik bezuspešno pokušavao da mu pomogne. – Poru čite sultanu… Nije imao snage da dovrši re čenicu, krvava pena izbila mu je na usta, ostao je bez daha i posle nekoliko trenutaka pogled mu se zastaklio. Ispustio je dušu. – Gotov je – reče onaj što je pokušao da mu pomogne. Prstima mu je sklopio oči i ustao. – Šta ćemo sad? – Ni Ništ štaa, možem ožemoo sam samo da ga odne odnese sem mo u Beogr ograd. ad. Ili Ili u Žrno Žrnov. v. Misl Mislim im da je bolje bolje da kren krenem emoo odmah odmah naza nazad d u Beogr Beograd ad,, jer od pote potere re sada nema vajde, a i nema ema nas dovol voljno, čak i da nam se priključi žrnovska posada. Idemo odmah u Beograd, neka komandant garnizona vidi šta će dalje – odgovori najstariji. Otišao je do mesta odakle je pucano na njih i gledao gledao uokolo, ne bi li pronašao kakav trag. Nije bilo ni čega, sem uvaljane trave tamo gde je Toplica ležao u zasedi. Okrenuo se ka svojim saborcima, pogledao niz put, prema podnožju planine i Beogradu. – Lepo Lepo su se nam namesti estili li!! – dovi dovikn knuo uo im je i kren krenuo uo naza nazad. d. – Ovde Ovde više više nema nemamo mo šta šta da traž tražim imo, o, idem idemo! o! Ti, Ti, sinko sinko – obra obrati ti se najm najmla lađem – odjaši do Žrnova i javi im šta se dogodilo, pa nas sustigni. Prebacili su Orhanovo telo preko le đa njegovog konja, napunili 107
puške, uzjahali i krenuli nizbrdo, prema gradu, a najmla đi je odjahao do tvrđave ave na vrhu i u neko nekoli liko ko reči obaves obavestio tio vojnike vojnike o nesre nesreći. Zati Zatim m se galopom sjurio niz Avalu i na zaravni u podnožju sustigao dvojicu starijih Turaka, pa su svi brzim kasom nastavili ka sigurnosti tvr đave na Kalemegdanu. Zapovednik posade u Žrnovu poslao je desetoricu vojn vojnik ikaa da obi obiđu šum šumu u širo širojj okol okolin inii tvr tvrđave, ve, kako se ne bi i njima dogodilo neko neprijatno iznena đenje.
Hajdu Hajduci ci su trčali koliko koliko su ih noge noge nosile nosile niz obronk obronkee Avale, Avale, jedva dolazeći do daha. Dugotrajne zimske pripreme su vredele, bili su prilično izdržljivi. Tokom bega, na smenu su nosili teret, kako se niko od njih ne bi previše zamorio. Grocku su zaobišli u širokom luku, skriveni gustim gustim šumama da ih niko ne primeti, a onda skrenuli skrenuli ka jugoistoku jugoistoku,, ka Selevcu, Topli činom rodnom selu. Tu su mogli da nabave hranu pre nego što se nastane u šumi negde izme đu Selevca i Azanje. Čitav dan su se oprezno kretali skrovitim stazama, zastali su samo jednom, pored nekog potoka, da bi obedovali, napili se vode i okrepili. U sumrak, posle prepešačenih četrdesetak kilometara po brdovitom terenu, hajduci su stig stigli li do Sele elevca vca. Stefa tefann i Neboj ebojša ša su osta ostali li u šum šumi nad nadomak omak sela sela,, a Toplica je otišao me đu seljane, obišao nekoliko prijatelja i dobio suvog mesa, starog dimljenog sira i hleba, kao i tri drvene čuturice za vodu. – Evo, ovo smo dobili dobili od mojih seljaka – rekao je drugovima drugovima kad se vrat vratio io.. – Biće nam nam dovol ovoljn jnoo za neko nekoli liko ko dana, ana, tama tamann dok dok odab odaber erem emoo dobro obro mesto esto za bivak ivak i upoz upozna nam mo okol okoliinu. nu. U Azan Azanjiji zna znam nek nekolik olikoo hrabrih i pouzdanih ljudi, javi ću im se kad se smesti smestimo, mo, da obezbed obezbedim im još hrane, a možda ću dovesti još nekog ne kog u družinu. – Svaka ti čast! st! Ovo Ovo je tvoj voj kraj, raj, dobr obro ga pozn poznaaješ, ješ, pa čini ini kako kako misliš da treba. Mi smo previše mladi da bismo ti solili pamet. A i dobro gađaš, ne treba se tebi zamerati! – našali se Stefan. – Hajdemo sada dublje u šumu, da pripremimo preno ćište. Sutra ćemo preko dana oti ći kroz šumu u okolinu Azanje, da se kona čno negde smestimo. Bili su veoma umorni, pa su brzo napravili ležaje od liš ća i legli. Spavali su čvrsto, bez straže, smatraju ći da tu niko ne može da ih iznenadi. 108
I drugi čin osvete je bio završen.
Sutradan Sutradan su, čim se razdanilo, otišli kroz šumu do Azanje. Na pola sata hoda od sela, izabrali su mesto za bivak: malu udolinu na vrhu brežul brežuljka jka obraslog obraslog gustom gustom šumom. šumom. Tu su s visokog visokog drvet drvetaa imali imali dobar dobar pogled na selo i okolinu, ali i dobar zaklon. Napravili su u gustišu skrovište skrovište od granja i lišća, da ih štiti od kiše, i u njemu, na sredini, nešto nalik na sto od prepletenog pru ća, na koji su stavili oružje i hranu. Bivak je bio mračan, ali odlično sakr sakriiven. ven. Posl Poslee ručka, Stefan i Nebojša jša su nastavili da ure đuju bivak, a Toplica je otišao u Azanju, da potraži prijatelje. Svratio je na razgovor kod trojice pouzdanih ljudi i dogovorio se s njim njimaa da im donos onosee hr hran anu u i novo novost stii u biva bivakk svak svakog og tre tre ćeg dana dana.. Platio im je unapred za ceo mesec. Jedan od njih, Milan, dobio je i zad zaduže uženje nje da jed jednom ned nedeljn eljnoo odla odlazi zi u Smeder ederev evoo i dozna oznaje je šta šta se dešava dešava kod Turaka Turaka.. Drugi, Drugi, Uglješa Uglješa,, prepor preporu učio je Topl Toplic icii da sa sobo sobom m poved povedee njegov njegovog og komšiju komšiju,, Lazara Lazara,, spremn spremnog og i hrabro hrabrogg ml mladi adića, koji koji je živeo živeo sam, sam, jer su mu roditelji roditelji umrli umrli odavno odavno usled usled teške bolest bolesti,i, a bio je jedinac. – Dobar je i spretan momak, mnogo se mu či da se preh prehra rani ni,, živi živi u straćari, ari, u teškoj teškoj bedi. bedi. Žao mi ga je, a ne mogu mogu mu pomoći. Povedite Povedite ga sa sobom, biće vam od koristi. – rekao je hajduku. – Deder, dovedi ga da se upoznamo. – Odmah ću, tu je on, blizu. Uglješa je izašao i ubrzo se vratio u pratnji stamenog momka, od dvadesetak godina, koji je preko ramena nosio smotan mutap, prekriva č od kostreti, a za pojasom zadenut nož. – Dobar dan, gospodine – obratio se mladi ć Toplici, uz naklon. – Kakav sam ti ja gospodin, gospodin, crni sine?! – nasmejao nasmejao se ovaj. ovaj. – Reče li ti Uglješa ko sam? – Reče. Zna da mi se može može verova verovati. ti. I reče zašto zašto me vodi kod tebe. Nisam se mnogo premišljao. Ako me primate, ja ću s vama vama i u vatr vatru uiu vodu! – odsečno mu odgovori Lazar. – Dobro, momče, dobro. Ti znaš da je to put bez milosti, a verovatno i bez povratka? 109
– Znam. Nema milosti ni kad si turski rob, pa mi je svejedno! – On Onda da,, spre sprem maj se brzo brzo,, pa da idem idemoo u biva bivak, k, da te pred predst stav avim im ostatku društva. – Možemo odmah da krenemo, krenemo, ja sam se već spremio. Ovaj odrpani mutap, nož i rite na meni su sve što imam. – Bogme, Uglješa, dobro si mi rekao, ovaj je pravi! – obrati se Toplica starijem seljaku. – Ne bih ti slučajno nekoga predložio, predložio, prijatelju. prijatelju. Nego, pošto pošto se sve dogo dogovo vori rism smo, o, idit iditee vi pola polako ko u bivak bivak,, usko uskoro ro će da se smrk smrkne ne.. Sr Sreećno vam bilo! – Hvala ti na pomo ći. Znaš gde smo, do đi kad hoćeš. Idemo, Lazare! – reče Toplica, pa on i mladi ć odoše u bivak. Ostala dvojica hajduka do čekaše ih sa oduševljenjem, bilo im je veom veomaa drag rago što što će im se još neko pridružiti. Očekivali su da će se družina na prole će uvećati, ali ne odmah čim se nastane u šumi. Stefan je, u znak dobrodošlice, poklonio Lazaru bojnu sekiru svog oca. – Evo ti, brate, brate, sekira sekira koju je moj otac otac doneo doneo iz borbe, borbe, da ne jurišaš jurišaš na Turk Turkee tom tom brit britvo vom m što što ti je zade zadenu nuta ta za poja pojasom som!! – reka rekaoo mu je, je, na šta ostali prasnuše u smeh. – Od danas si Lazar Britva! – dobacio je Toplica kroz smeh. – Prihva Prihvatam tam i poklon poklon i nadima nadimak! k! – odgovo odgovorio rio je Lazar Lazar smešeći se i grleći Stefana. Ubrzo Ubrzo je počelo da se smrkava. Bilo je kasno za bilo kakav rad, pa su još neko vreme proveli u razgovoru, a onda otišli na po činak.
Od tada, družina je živela u bivaku u šumi. Tokom narednih sedam dana, zahvaljujući trojici seljaka iz Azanje koji su pomagali hajducima, pridružila su im se još dva sposobna, otresita momka iz Hasan-pašine Palanke: Nikola, malo stariji od Stefana, i Mitar, Nebojšin vršnjak. Lepe prolećne dane provodili su vežbaju ći u šumi i čekajući dojavu o nekom turskom trgovcu kojeg bi mogli da napadnu, da do đu do novca, jer im je ponestajao, i oružja, koje im je ve ć manjkalo, pošto se društvo umnožilo. Svakoga dana, jedan od hajduka odlazio je do sat i po hoda udaljenog Cari Cariggrad radskog skog druma ruma,, da osm osmotri otri da li se put putem kreće neko koga bi 110
mogli da napadnu ili turski vojnici koji bi mogli da ih ugroze.
111
T
rojica turskih vojnika su u Beograd stigla otprilike u isto vreme kad su hajduci obilazili Grocku. Još od prvih predgradskih straža morali su da zastaju i odgovaraju na pitanja o tome šta se desilo na Avali, što ih je malo usporilo i dalo beguncima vremena da uteknu. Turci u gradu su sa zaprepaš ćenjem gledali telo upravnika sandžaka koje je kao krpa visilo preba čeno preko konja. U tvrđavi, vojnici su otišli pravo kod zapovednika garnizona, Kerim ašči-baše, da ga izveste o Orhanovoj pogibiji. Kad je čuo šta se dogodilo, besno je prasnuo: – Kako ste dopustili da ubiju Orhana, budale?! Kako niste nikoga zarobili ili ubili? Obesi ću vas, tako mi Alaha! – Ništa Ništa nije nije moglo moglo da se u čini, ini, Alah Alah nam nam je svedok svedok – odgovo odgovori ri mu onaj onaj što što je puca pucaoo za hajd hajduc ucim ima. a. – I sam sam si išao išao u lov sa njim. jim. Znaš Znaš da niko niko nije nije očekiv ekivao ao napa napad d i da je sve sve uvek uvek prol prolaz azil iloo u najb najbol olje jem m redu redu.. Iznenadili su nas kauri, imali su puške. Pripucali su, mi smo uzvratili paljbu. Ne znamo koliko ih je bilo, ali bili smo nadja čani – slagao je da zaštiti sebe i drugu dvojicu. – Kad je pucnjava utihnula, netragom su nestali u šumi. – Netr Netrag agom om nest nestal ali,i, veli veliš? š? More More,, vi ćete netrag netragom om nestat nestati!i! Ionako Ionako niste ni za šta! Gubite mi se s očiju! ju! I prenesite hodži da počne sa pripremama da kako dolikuje sahranimo sirotog Orhana. – Razumemo, gospodaru – promrmljaše vojnici klanjaju ći se i zaglavljujući na vratima Kerimove odaje. Tr čeći su otišli do hodže, da mu prenesu kapetanovu poruku, a posle toga se zavukli u mišju rupu i nadali da ih se niko ne će setiti dok se gužva ne smiri. Kerim je odmah otišao u Orhanove odaje, da njegovom zameniku, Faridu, zvanično podnese izveštaj o nemilom doga đaju. Farid je pre toga već čuo za ubis ubistv tvo, o, pa je u Or Orha hannovoj ovoj rad radnoj noj sobi sobi okup okupio io najb najbit itni nije je i 112
najumnije ljude sandža čke uprave. Ispričao im je potanko o onome što je čuo od vojnika. – Šta mislite? – upitao je Farid prisutne. – Čuj, uj, im imaali pušk uške i bilo ilo ih je mnogo ogo?! – odm odmah se ogla oglasi sioo pisa isar Abaz, kojeg su svi Turci poštovali zbog znanja, iskustva i sposobnosti, tako da je redovno prisustvovao važnim razgovorima i ravnopravno učestvovao u njima, iako to nije bio deo njegovog posla. – Čisto sumnjam! To ova trojica izmišljaju da sa sebe skinu krivicu što su loše čuvali Orhana i što nisu uhvatili ubicu. – To i ja mislim – složi se Kerim. – Šta misliš, šta se zapravo desilo, Abaze? – upita starog pisara zamenik upravnika. Abaz nakratko za ćuta kako bi ostali dobro promislili o njegovim rečima, pa poče: – Evo ovako: kao što svi znamo, u Smede ederevu je jes jesenas ubijen Kemal, zapovednik straže. Delimi čno se zna i kako se to odigralo i ko je estvovao. ao. Orhan je o svemu svemu tome bio bio izvešt izvešten. en. Da ne dužim dužim,, neki neki od učestvov saučesnika u tom ubistvu su pogubljeni a neki u bekstvu. Ne znaju se baš sve pojedinosti pojedinosti.. Zna se samo da je u pitanju pitanju osveta zbog nestanka ili pogibije kaurkinje Mare, lepotice koja je letos bila dovedena kod Balibega. bega. Tokom Tokom noći je nestala, mi smo mislili da je pobegla, a kauri da je ubijena u tvr đavi. Tačnije, prema našim zvani čnim izveštajima, pobegla je. Istina je, što je prilikom tajne istrage unutar Malog grada i utvr đeno, bila drugačija. – Znao sam da će ta budala napraviti neki belaj sa ženama – upade mu u reč Farid. – Kemal je bio jedan od onih koji su tu devojku uzeli iz ku će i odveli u tvr tvrđavu, avu, a grupu grupu je predvo predvodio dio lično Or Orha han. n. Eto Eto nam nam i moti motiva va za ova ubistva – nastavio je Abaz ne obaziru ći se na upadicu. – Jedan od Kemalovih ubica je bio Marin brat Bogdan. On i čitava porodica su ubijeni, ali nisu bili ispitani. Sau česnik je bio njen nesu đeni mladoženja, Stefan. Njegovi roditelji su pobijeni, ali on nije uhva ćen, pobegao je pre no što smo poslali ljude da ih ispitaju. Gde se krio preko zime i ko je još sa njim njim u druš društv tvu, u, to niko niko ne zna zna. Kema Kemalo lova va pušk puškaa je kod kod njeg njega, a, to je sigurno. Mislim da je on tom puškom i ubio Orhana, druga čije ne može biti. Zato i mislim da vojnici lažu. Možda je napada ča bilo više, ali imali su samo jednu pušku, jer ne znam gde su drugu mogli da nabave. Da su ovi naši maloumnici imali više hrabrosti, mogli su da pojure i uhvate napadača u šumi. Sad ne bismo ovde razbijali glavu, ve ć bismo sve tačno doznali. Dakl akle, što što se mene tiče, imamo posla možda samo s 113
jednim čovekom, možda sa više njih, ali znamo da su slabo naoružani. Da ih ima više i da su bolje opremljeni, niko od naših sa Avale jutros ne bi pretekao. – Po svemu sude ći, Abaze, u pravu si – reče Farid, a ostali se složiše. – E, kad spomenusmo Stefana, njegov brat je odveden u jani čare pre skoro šest godina godina – nastavi nastavi Abaz. – Zvao se Gojko. Šta je sa njim bilo, ne znam znam,, ali ali dosa dosad d bi trebal trebaloo da je već u vojsci, vojsci, jer im imaa sigurn sigurnoo dvades dvadeset et godina. – Dobro. Šta nam je činiti? – upita ga Farid. – Buntovnik, ili buntovnici, kriju se u šumi, verovatno daleko od Beog Beogra rada da,, možd moždaa oko oko Smed mederev ereva, a, jer jer im je taj taj kraj kraj dobro obro pozn poznat at.. Ne treba pripremati poteru, to je uzaludan posao, oblast je ogromna, šumovita, bilo bi to kao da tražimo iglu u plastu sena. Zasad, treba samo slati uhode da gledaju šta raja radi i šta se pri ča. Ima vremena za delanje, pojaviće se oni pre ili kasnije, a kada se to desi, mi ćemo emo biti biti mn mnog ogoo spre spremn mniji iji.. Već su nas dva puta iznen nenadili, više neće. Treba smesta poslati podroban izveštaj sultanu po glasniku, Faride. Slavnog Junuza, komandanta sultanove telesne straže, neka pita o tom jani čaru Gojku, on ga je i odveo odveo u Stamb Stambol. ol. Sultan Sultan će dalje dalje znati šta treba treba da se radi. A ova tri tri zevz zevzeeka što što su done oneli mrtvo rtvogg Or Orhhana ana neka neka pođu s glasn lasnik ikom om,, pa neka im sam sultan tamo sudi. – Svaka ti je zlatna, moj Abaze! – pohvali ga Farid. – Nemam šta da dodam. dodam. Kerime, Kerime, čuo si. Ja ću privremeno privremeno preuzeti Orhanovu dužnost, ti ćeš mi pomagati oko toga i komandovati garnizonom, a Abaz, mudra glava, biće uz nas dvojicu. Napisa ću izveštaj za sultana, a ti pripremi glasnika i onu trojicu za put, treba da krenu još danas, mo ći će da stignu bar do Smede Smederev revaa pre no što padne padne mr mrak. ak. Neka nikome nikome ništa ništa usput usput ne pričaju, a glasnik neka pismo preda sultanu na ruke. Eto, toliko zasada o tome. Sutra ćemo dostojno da isprat ratimo našeg jadnog Orhana na poslednji put. Ajte sada svaki za svojim poslom. Kroz sat vremena, četvorica konjanika izjahala su kroz kapiju tvrđave na Kalemegdanu i zaputila se na jug, ka Stambolu.
Sedam dana kasnije, sultan je na dvoru primio glasnika iz Beograda 114
i dobio od njega Faridovo pismo. Pažljivo je pro čitao izveštaj, mršte ći se. Bilo mu je krivo što je njegov njegov prijatelj prijatelj Bali-beg Bali-beg napravio napravio brljotinu brljotinu koja je pokrenula čitav niz nesre ćnih događaja i prouzrokovala stradanje nekoliko veoma sposobnih ljudi. Letos je mislio da će to sve pro proći bez bez mnogo buke. Uzeo je pero i hartiju, duboko uzdahnuo i napisao: „Oko pobunjenika ne preduzimajte ništa. Beg stiže u Beograd.” Spakovao je pismo, zalepio ga crvenim voskom i udario carski pe čat. – Odmori se malo i u zoru kreni nazad. Ovo pismo predaj Faridu na ruke, neka ga pro čita i neka ćuti – reče pružajući pismo glasniku. – Razumem, gospodaru! – reče glasnik klanjaju ći se, uze pismo i ode iz vladarevih odaja. Sulejman je naredio slugama da pozovu prvo Bali-bega a potom i Junuza da dođu kod njega. Kad je beg stigao, Sulejman mu re če: – Prijatel Prijatelju, ju, ti dobro dobro znaš da sam te letos letos zaštit zaštitio io kad sam te doveo doveo ovamo da čuvaš moju porodicu. Pošto sam znao šta se desilo s kaurkinjom, sklonio sam te iz Smedereva da ne bude još gore. – Znam, gospodaru. Shvatio sam to, iako mi nije otvoreno re čeno. – E, u međuvremenu je ipak postalo gore! Neki kauri su se pobunili, dohv dohvat atil ilii se oruž oružja ja… … Ubija Ubijaju ju Turk Turkee i nest nestaj aju u kao kao duho duhovi vi!! To je veli velika ka bruka za našu vlast i vojsku! Kaurska de čurlija lovi Turke po šumama, ej?! – ljutito je siktao Sulejman. – Čuo sam o tome jesenas. Žao mi je. Mogu li nekako to da ispravim? – Bali-beg je ponizno spustio s pustio glavu pred sultanom. – Moraš! Moraš! Otići ćeš sa Junuzom i četom najboljih vojnika u Beograd, Beograd, da pron pronaađete te bundž ndžije i kaznite ih ih.. Kad se to okon ča, vrat vratiićeš se ovamo, a u Beograd ću poslati novog upravnika. Do tada, neka Farid vodi sandžak, uputi ga u poslove, a ti se posveti ovom zadatku. Pozovi sada Junuza da uđe, da vam dam uputstva. Sultan je natenane izložio svoj plan i podelio im zadatke. Nije ih pitao za mišljen jenje. Njih jihovo je bilo samo da sle slede njeg jegove naredbe i izveste ga o ishodu. is hodu. – Po đite da se spremite, jer sutra kre ćete na put. Junuze, onu trojicu vojnika vojnika što su jutros jutros stigli stigli iz Beogra Beograda da odved odvedii kod Ibrahi Ibrahim-p m-paše aše.. Neka se pobrine da završe u najudaljenijoj zabiti u Aziji, do pogibije ili penzije, kako god. I pošalji Gokana kod mene. Beg i Junuz odoše da izvrše nare đenja, a Gokan stiže uskoro u sultanovu radnu sobu. – Zapovedajte, gospodaru – re če mladić klanjaju ći se sultanu, koji ga je dočekao ozbiljnog lica. – Sedi, Gokane – pokaza vladar rukom na jednu od naslonja ča za 115
sto stolom i vojni jnik sede. – Da ne dužim im,, evo zašto sam te zvao: ti si iz Smedereva, zvao si se Gojko pre nego što si doveden ovamo i imao si… imaš brata Stefana, jel’ tako? Gokan okan se uko ukoči u trenu, nu, vladarev izraz raz lica i ton nisu slutili na dobro. – Tako je, gospodaru – odgovori posle kratkog ćutanja. – Vidi Vidiš, š, u tom tom tvom tvom Smed Smeder erev evu u im imam amoo grdn grdnee nevo nevolje lje,, kasn kasnijijee ćeš Tvoj brat je sad sada odmetnik i kriv je za čuti više o tome, od Junuza. Tvo ubistvo najmanje dvojice Turaka: Orhana, koji je upravljao sandžakom, i Kemala, zapovednika straže u Smederevskoj tvr đavi. – Gokan razroga či nakrat atko ko prestad prestadee da diše diše.. – U bekst bekstvu vu je. Ideš sutra sutra u zavi zavičaj, aj, sa oči i nakr Bali Bali-b -bego egom, m, Junuz Junuzom om i četom etom vojni vojnika ka.. Zada Zadatak tak vam je da pron pronaa đete ete i satrete tu razbojni čku družinu! Kad je to čuo, Gokan je ubledeo, ubledeo, soba mu se okrenula okrenula i činilo mu se da će mu se tavanica sru srušit šiti na glavu. vu. Tol Toliko je žudeo da se vrati u Smederevo, da vidi brata i roditelje, toliko se trudio da u Stambolu i kao janičar ostane Srbin, a sada svi njegovi snovi padaju u vodu, mora će da se vrati u svoje selo kao deo kaznene jedinice. – Gosp ospodar odaru, u, je li baš sve sve tako tako kako ako su javi javili li?? Mora Mora li tako tako…? …? – mucao je. – Jeste i mora! – prese če ga sultan. – Dobro. Što se mora – mora se – re če mladić kad se malo pribrao, pribrao, a glava mu klonu. – Smem li da molim za milost za brata? – On je pobunjenik, Gokane! Ubija Turke, ubija mi najodanije vojnike! A to me mnogo jedi! Kakvu milost da ti obe ćam za njega? – Kakvu god, gospodaru. – Za njega je brza smrt najve ća milost, ako mene pitaš. – Molim vas, ako je moguće, da ga poštedite. Pokušaću da ga pronađem i ubedim da se preda. Ako se preda, zatvorite ga ovd ovde u Stambolu, na doživotnu robiju. Ja ću ga nadgledati dok sam živ. – Mnog Mnogoo traž tražiš iš,, Goka Gokane ne.. Tvoj Tvoj brat brat nij nije više više onaj onaj dečak koji koji je pre pre nekoliko godina ostao u selu. – Znam, ali mi je svejedno svejedno brat. I hrabar je, ako je istina da je uradio to za šta ga optužuju. To se mora priznati. Možda se od njega može izvući i neka korist ako ostane živ. – Možda si u pravu – sultan se zamisli, provla čeći prste kroz gustu bradu. Gokanu se činilo da to ćutanje traje čitavu večnost. – Dobro, neka ti bude! ude! Ako Ako ga nagov agovor oriiš da se pre preda, osta ostaće doži doživo votn tnoo zatv zatvor oren en u Stambolu, pod tvojim nadzorom. Ako bude zarobljen u borbi, sledi mu smrtna kazna. 116
– Hvala vam, gospodaru – Gokan ustade i duboko se pokloni, pri đe sultanu i poljubi mu ruku. – Ne zahvaljuj, ja sam tebi dužan, što i sam znaš. Idi sad kod Junuza, spremajte se za put, krećete rano. On će te uputiti u ostalo. Videćemo se ujutro, pre polaska. Gokan je otišao kod Junuza, a ovaj mu je ispri čao tursku stranu priče o Bali-begu, Mari, Stefanu i svemu što se dogodilo. Nije mu rekao da su ubijeni njegovi roditelji i čitava Marina porodica, da su im ku će spaljene i da su im glave bile nabijene na ko čeve na gradskom bedemu u Smederevu. To Gokan još nije smeo da sazna. Posle tog razgovora, Gokan je otišao ku ći. Morile Morile su ga teške misli. misli. Nije mogao da se pomiri sa onim što mu je sudbina zakuvala. Ipak, kad je ušao u dvorište, sabrao se i prikrivao svoje muke, da se njegova nose ća žena žena ne bi potresa potresala la zbog zbog njega. njega. Ispri Ispričao je njoj njoj i Sami Samiru ru šta se desilo desilo u Smederevu Smederevu i šta je bilo kod sultana. sultana. Saopštio im je da koliko sutra mora, na neko vreme, vreme, sa četom vojnika da ode u Beograd i Smederevo, gde će ostati dok hajdu čka družina ne bude uništena. – Izmolio sam od sultana da mi poštedi brata, ako se bude predao. I doživotnu doživotnu robiju u Stambolu, Stambolu, pod mojim nadzorom. nadzorom. Više od toga nisam mogao da u činim. – I to je mnogo – re če mu tast. – U takvim slu čajevima nema milosti. Ko se digne na oružje protiv carevine, mora da strada. Veliki si ustupak dobio od Sulejmana. – Znam. Nadam Nadam se samo samo da ću prona pronaći Stefa Stefana na pre jani janičara ara i da će me on posl posluš ušat atii i pred predat atii se. se. Hajd Hajdee da spre spremi mimo mo stva stvari ri za put, put, pa na spav spavan anje je,, ženo ženo – obra obrati ti se Esmi, smi, koja koja je samo samo ćutal utalaa i guta gutala la suze suze,, ne želeći da plače i tako prizove lošu sre ću svom dragom. – Laku no ć, dobri moj taste! Samir ih pozdravi i oni odoše u svoj deo kuće. Esma je bila uznemirena i potištena. Kad ga je pitala da li o čekuje da će se vratiti ku ći pre nego što se ona porodi, porodi, Gokan ju je umirio re čima da će sigurno stići na vreme. Zatim su zajedno spremili sve što će mu trebati za put. Mladoj ženi se srce stezalo dok je re đala na otoman ode ću koju će Gokan ujutro da obuče. Rekla Rekla mu je da je muče zle zle slutnje slutnje,, a on ju je uvera uverava vaoo da ne brin brinee i da je sigu sigura rann da će na kraj kraju u sve sve ispa ispast stii dobr dobro. o. Rano Rano su otišl otišlii na počinak inak,, jer je on morao morao u zoru zoru da bude bude kod Junuza Junuza u četi. eti. No, No, loše loše su spavali, pa su u zoru bili zlovoljni i umorni. Ispratila ga je iz kreveta poljupcima, sa suzama u o čima. Samir ga je čekao na kapiji. Zagrlio ga je i izljubio. – Pamet u glavu, sinko – rekao mu je na rastanku. 117
Gokan je klimnuo glavom, okrenuo se i pošao ka palati. Ose ćanja su mu bila pomešana. Bio je tužan što ostavlja voljenu ženu i što je znao da njegovog brata čeka teška kazna u svakom svakom slučaju, predao se ili ne, a u isto vreme radostan što će ponovo videti rodno selo, brata i roditelje. Na put ih je ispratio ispratio Sulej Sulejman man li čno. Poželeo Poželeo im je sreću i da se što što pre pre vrat vratee i nast nastav avee da čuvaju uvaju njego njegovu vu porod porodicu icu.. Četa elitni elitnihh vojnik vojnikaa je krenula put Srbije: Bali-beg, Junuz, Gokan i trideset iskusnih, odli čno naoružanih boraca.
Jednog dana početkom juna, Toplica je osmatrao Carigradski drum, skriven skriven od sunca i pogleda pogleda gustim gustim rastinjem na brežuljku brežuljku udaljenom udaljenom od puta oko dvesta koraka. Imao je odli čan položaj i pogled na put, tako da niko niko nije mogao mogao da ga iznenadi iznenadi.. U jednom jednom trenut trenutku, ku, on posko poskoči, a srce srce mu zalupa brže. Drumom se, prema severu, kretala kolona od tridesetak konjanika. Pošto su brzo napredovali, uskoro je mogao dobro da ih vidi. Prim Primet etio io je da svi svi im imaj aju u pušk puške. e. Na čelu su, su, jeda jedann pore pored d drugo drugoga ga,, bila bila trojica trojica jahača. Toplica Toplica je kroz kroz travu travu i grmlje grmlje prepuzao prepuzao niz breg breg oko pola rastojanja do puta, tako da je mogao da vidi lica vojnika dok su prolazili pored njega. Konjanik na čelu u sredini nije bio obu čen kao turski vojnik. Imao Im ao je skup skupoc ocen enoo odel odeloo i bio bio je nao naočit. it. Of Ofic icir irii s njego jegove ve leve leve i desne esne stra stranne izg izgled ledali ali su ozbi ozbiljljno no i opas opasno no.. Jeda edan je bio sred srednj njih ih godin odina, a, a drugi veoma mlad. Pošto vojnici iza njih nisu bili mladi, pomislio je da se radi o iskusnim ratnicima. Projurili su pored njega i za nekoliko trenutaka mu nestali iz vidokruga. Hajduk je sko čio na noge i potr čao prema prema bivaku bivaku u šumi šumi što je brže brže mogao, mogao, da obavest obavestii drugov drugovee o onome onome što što je vid video. eo. Stig Stigao ao je do biva bivaka ka sav sav znoj znojav av i zadi zadiha han. n. Nasl Naslon onio io se na drvo i pognuo pokušavaju ći da dođe do daha. – Šta je, Toplice, što juriš kao da te đavo goni? – upita ga Stefan. – Braćo, ne sluti na dobro! – odgovori Toplica kad je došao do daha. – Malopre je prošla neka turska četa ka Smede ederevu. Svi su dobr obro naoružani, u punoj su snazi, a predvode ih dva oficira i neki vlastelin, naočit i mlad čovek. – I to je sve? – To je sve. Čim su odmakli, dotrčao sam da vam javim. 118
– Šta misliš da je j e u pitanju? – upita ga Mitar. Mi tar. – Pred Predos oseećam da ima neke veze sa nama. Ovo je neka posebna jedinica. Možda su se zaputili u Beograd, ali siguran sam da će potom krenuti u potragu za nama. – Taj vlastelin bi mogao da bude čak i Bali-beg glavom i bradom… – glasno je razmišljao Stefan. – Mitre, tebe u Smederevu ne poznaju, znam šta ćemo. emo. Spre Sprema majj se i idi idi u Smed Smeder erev evo, o, što što brže brže.. Prob Probaj aj da sazn saznaš aš što što više o toj turskoj četi. eti. Snađi se, prespavaj negde u gradu adu, pa sutra nastavi da se raspituješ. Saznao nešto ili ne, vrati se sutra uve če u bivak. – Razumem, Razumem, nadam se da ću biti od koristi, Stefane. Idem odmah – reče mladić, okrete se i laganim trkom po đe ka Smederevu. – Šta ćemo mi da radimo? – upita Toplica. To plica. – Ništa, čekaćemo vesti iz Smedereva – odgovori Stefan.
Tur Turska ska kolo kolona na je za nek nekoli oliko sat sati stig stiglla u Smed Smeder erev evo. o. Proš Prošli li su nedaleko od Vučaka, ali Bali-beg i Junuz nisu dozvolili da Gokan napusti jedinicu i svrati do sela. – Ne treba gubiti vreme i lunjati po šumama sa čitavom jedinicom, a da pustimo tebe samog ili vas nekoliko, moglo bi biti opasno. Ne znamo gde su hajduci, ne treba izazivati sudbinu. Šta ako su baš u Vu čaku? Idem Idemoo u tvrđavu, vu, sutr sutraa u Beog eograd, ad, pa kad se vrat vratim imoo u Smeder ederev evo, o, imaćeš vremena za posetu roditeljima ro diteljima – rekao je Junuz. – U redu. redu. Kad sam čekao do sada, mogu još malo – složio se Gokan nevoljno. U tvrđavi ih je s oduševljenjem do čekao Halil, koji je ra čunao da je s njim njimaa stig stiglo lo i reše rešenj njee njeg njegov ovih ih ned neda ća s pobunjen jenicim cima. Junuz ga je odve odveoo u stra stranu nu i ukra ukratk tkoo mu obja objasn snio io kako kako stva stvari ri stoje stoje te da je Goka Gokann Stefanov brat. Halil ga je izvestio da uhode nisu ništa saznale o hajducima. Zatim su ve čerali, a onda su gosti otišli u amam da se okupaju i opuste te ubrzo zatim i na po činak, pošto je trebalo da rano krenu za Beograd. Mitar je stigao u Smederevo po podne, vrzmao se po srpskom delu naselj naseljaa pred pred tvrđavom avom,, ali ali nije nije sazn saznao ao ništ ništaa što što bi im kori korist stil ilo, o, sem sem da onaj turski vlastelin vlastelin koji je prošao putem jeste Bali-beg. Bali-beg. Odlu čio je da se 119
po mr mrak aku u sakr sakrijijee u gust gustoo grml grmlje je pore pored d drum ruma neda nedale leko ko od tvr tvr đave i čeka jutro. Čim je sunce izašlo, kolona turskih vojnika izjahala je iz tvr đave i krenula ka Beogradu. Na čelu je bio vlastelin sa dva oficira. „To su oni”, pomislio je Mitar. Turci su projurili drumom, a mladi ć je krenuo prema Azanji, procenivši da nema potrebe da se više zadržava u Smederevu. Morao je da požuri i javi družini šta je saznao, pogotovo zato što je znao da je Bali-beg jedan od glavnih vinovnika Marine nesre će. – Znači, došao je da ponovo preuzme vlast i pohvata nas. Carevini se nisu svidela naša iznena đenja – rekao je Stefan tog dana u rano popodne, kad je čuo od Mitra novosti iz Smedereva. – Otišao je u Beog Beogra rad d jer jer je tamo tamo upra uprava va sand sandža žaka ka.. Veru Veruje jem m da će se i on i vojnici brzo vratiti u Smederevo. Nikola, sada je tvoj red. Ponesi malo hrane i požuri u Smede ederevo. Sakrij se negd egde u šum šumi pored puta što vodi iz Beograda u Smederevo. Čim se Turci vrate, dođi da nam javiš. Moraćemo dobro da se čuvamo, nije sultan džabe poslao baš ovu četu na nas. Nisu dugo ugo čekal ekalii vest vestii iz Smeder ederev evaa jer jer je još još ist istog pop popodne odneva va jedinica stigla nazad. Bali-beg se u Beogradu samo javio i zvani čno preuzeo staru dužnost. Kada je Faridu izdao nare đenja, krenuli su nazad u Smederevo da izvrše zadatak koji im je sultan dao. Nikola ih je čekao pored Dunava, na Orešcu. Kad je kolona prošla, zaputio se ka bivaku, prečicom, preko šumadijskih brda i brežuljaka. Stigao je u družinu pre nego što su ostali hajduci o čekivali. – Kad pre, junače? – upita ga Toplica. – Kad i Turci! Turci! Eno ih već u tvrđavi u Smederevu, sa Bali-begom na čelu. – To je, znači, to – reče Stefan – došli su zbog nas. Dobro. Počastvovani smo, baš su nam dali na zna čaju! – A mi ćemo njima da damo kuršume i oštrice! – uzviknu Mitar. – Nije tako jednostavno, Mitre. Ta je jedinica prejaka za nas. Čak i da nas ima deset puta ovoliko, Turci bi bili u prednosti: uvežbani su, naoružani, iskusni… Mora ćemo protiv njih da se borimo lukavstvom. Lazare, Lazare, idi u selo kod naših ljudi, ljudi, neka pošalju uhode u grad i neka nam jave sve što saznaju o kretanju Turaka. Moramo biti oprezni. Postavite stražu prema Smederevu i smenjujte se što češće, da se ne umarate. Čekamo njihov prvi korak. Naša meta je Bali-beg. Hajduci uradiše kako im je re čeno. Opasno nadigravanje sa Turcima je počelo. 120
gradu, elitni turski vojnici smestili su se i odmarali u šatorima. Gokan je otišao kod Junuza: – Kapetane, mogu li da ode odem do Vučaka da obiđem roditelje? roditelje? Ići ću sam, ne plašim se, a i ne verujem da su hajduci u mom selu. Tamo je opasno za njih, mora da su se sakrili negde dalje. – Nisu isu dalek aleko, o, nisu nisu… … Idi Idi ujut jutro, ro, sad sad je već kasn kasno. o. Znam Znam za tvoj tvoj dogovor sa Sulejmanom. Idi, prona đi brata i vrati se s njim. Ili bez njega, njega, kako god. Očekujemo te za pet dana. Ako ne do đeš, znaćemo da su te ubili hajduci. Ili da si im se pridružio! – nasmeja se grohotom Junuz. – Želim ti sreću, Gokane! – Hvala, Junuze. Junuze. Tebi je do šale, ali meni je ovo velika muka. Brat je u pitanju. Otići ću ujutro i vratiću se kako si naredio – reče mladić i izađe iz šatora. Čim je Gokan izašao, Junuz ode kod Bali-bega. – Počinje da se raspetljava, beže. Vreme je da pošaljemo uhodu. Ko će ići za njim? – Beki ekim. On odlično pozn poznaj ajee ovaj ovaj kraj kraj,, dugo dugo je služ službo bova vaoo ovde ovde.. Dobio je dobrog konja i zna šta treba da radi, objasnio sam mu. – Zna gde je bila Gokanova ku ća? – Zna. Doći će do nje krišom krišom,, da ga ne primete primete.. Prati Pratiće Gokana Gokana,, pa kad ovaj nađe brata, brata, vrati vratiće se da nam nam javi gde gde su. A onda onda ćemo emo se mi pobrinuti za ostalo. – Dobro. Neka krene pre zore, da bude u Vu čaku kad Gokan stigne tamo. – Naravno, naravno, sve je dobro smišljeno. – Da pošaljemo još nekoga sa Bekimom? – Ne, jedan jedan sposoban čovek je dovoljan, a i teže ga je primetiti primetiti nego više njih. – I to je ta tačno. no. Pošt Poštoo je sve sve jasno jasno,, odoh odoh ja da se odmo odmorim rim.. Čekamo 121
kazao! – seljak se pokloni, stisnu zlatnik u pesnicu pa brže-bolje otr ča levo, prema Carigradskom drumu. Gokan je gledao za njim i smeškao se. – Možda će ovo ovo biti biti dobro obro ulož uložen en zlat zlatni nikk – prom promrm rmljljao ao je. je. – No, No, svakako će značiti ovom siromahu. Dok je konj kaskao polako, misli su mu se rojile u glavi. Treperio je od uzbu uzbuđenja enja:: vra vraćao se u svoj svojee selo selo posl poslee mnogo nogo godin odinaa, kao drug rugi čovek. Bio je siguran da će roditelji biti ponosni na njega, jer ih nijednim svojim delom nije obrukao. obrukao. S druge strane, nije mogao ni da pretpostavi pretpostavi kako će izgledati susret sa Stefanom, i to ga je mu čilo. S takvim mislima mislima je izbio na brdo više sela. Izdaleka je video da očeva kuća nije tamo gde je nekad bila. Zebnja mu je stegla srce. Mamuznuo je konja i galopom ujahao u selo. Sledio se kad je video svoje nekadašnje dvorište – pusta livada, ni traga od ku će i nekadašnjeg doma ćinstva. Sve je bilo uništeno, zbrisano sa lica zemlje. Sjahao je s konja i išao tamo-amo po mladoj travi, pitajući se šta se desilo s njegovim roditeljima. Pogledao je susedne ku će, nigde nije bilo žive duše. Mora da su se ljudi pozatvarali u ku će kad su vide videli li turs tursko kogg vojn vojnik ikaa u selu selu.. Sko Skočio je na konja onja i poju pojuri rioo prem premaa kući popa Dimitrija. Put što vodi kroz selo je bio pust. Dimitrija je zatekao pred pred brvn brvnar arom om.. Bio mu je okre okrenu nutt leđim imaa i posm posmat atra raoo je troš trošni ni krov krov.. Nije se okrenuo sve dok ga Gokan nije pozdravio: – Pomoz’ Bog, oče! – Bog ti dobro dao! – otpozd otpozdravi ravioo je pop, pop, okre okrećući se ka pridoš pridošlic lici.i. Izne Iznena nadi dioo se kad kad je pred pred sobo sobom m vide videoo ml mlad adog og jani janičara. ara. – Uh, Uh, opro oprost sti,i, gospodaru, mislio sam da je neko od naših. Mislim, Srbin. Gokan skoči s konja i po đe ka svešteniku, koji malo ustuknu. – Ja i jesa jesam m Srbin rbin!! Ja sam sam, Gojk ojko, dobri obri moj Dim Dimitri itrije je – reče mu Gokan ozbiljnim glasom. Dimitrije posko či: – Gojko! Gojko, sinko, vidi u kakvu si momčinu izrastao izrastao – pop pođe ka mladiću i raširi ruke. – Oprosti, izdaju me o či, nisam te prepoznao. p repoznao. – Dugo se nismo videli, promenio sam se. Srdačno se izgrliše, pa ga pop povede u ku ću. – Uđi, da sednemo i da prezalogajimo nešto. – Nije ije mi ni do sed sedenja enja ni do jela jela.. Došao ošao sam sam da mi kaže ažeš šta šta se dogodilo s mojim roditeljima – bez okolišanja po če Gokan. – Uđi, dete moje, najpre da se okrepimo pa ću ti sve potanko ispričati. Pošto je uveo konja u dvorište i vezao za ogradu, mladi ć nevoljno uđe u kuću. Dimitrije je postavio na sto malo hleba, sira i suvog mesa. 123
Dok su jeli, ispri čao je Gokanu Gokanu sve o Marinoj i Stefanovoj Stefanovoj ljubavi, ljubavi, njenoj njenoj smrti, Stefanovom odl odlasku u hajduke i o tursko skoj odmazdi u Ralji i Vučaku zbog ubistva Kemala. – Poginuli su juna čki, nisu dali da ih Turci mu če – zaključio je starac priču. Gokanu se o či napuniše suzama i grlo mu se steže. Godinama je ekao i čeznu eznuoo da se vrat vratii u Vučak, da zagrli roditelje i brata, a sada je čekao zateka zatekaoo pustu pustu ledinu ledinu tamo gde je nekada nekada bila njihov njihovaa kuća, rodite roditelji lji su mrtvi, a brat negde u bekstvu. – Lagali su me sve vreme! Znali su da su mi roditelji pobijeni, ali mi ništa nisu rekli. Ni Sulejman, ni Junuz, ni onaj prokleti Bali-beg! Poslali su me da navučem brata u zamku – procedi Gokan kroz suze i stisnute zube. – Nisu mi verovali, hteli su da me iskoriste kao mamac. – Lukavi su Turci, Gojko. Lukavi i pokvareni. Ali su i mo ćni, mogu činiti što im se prohte. Da će Bog da ih stigne kazna za sva nedela. – Neke će, bogme, sti ći uskoro! – reče Gokan. – Mogu li da ostanem ovde kod tebe danas, pope? Malo sam umoran, moram da se povratim. Sutra ću krenuti u potragu za bratom. Znaš li gde bi mogao da bude? – Misli Mislim m da je negd negdee u ovom ovom našem našem kraj kraju, u, u gust gustim im šumad šumadijs ijski kim m šum šumama. ama. Otk Otkad je otiš otišao ao iz sel sela, ništ ništaa o njem njemu u nisa nisam m čuo. uo. Može Možešš da ostaneš kod mene koliko god ho ćeš. – Hvala, Hvala, oče! I još jednu molbu imam za tebe: da me ponovo krstiš! Sad Sad se zove zovem m Goka Gokan, n, to sam sam im imee dobi dobioo od dobr dobrog og čoveka Samira, koji me je čuvao ovih pet godina. Ali ja nikada nisam potpuno primio islam. Nisam ni obrezan. obrezan. Duga je to pri ča. Ali ipak hoću da me ponovo krstiš i vratiš mi moje ime. – Nisi obrezan? A jesi li se u srcu odrekao hriš ćanstva? – Nikada! – Sinko Sinko moj, ti si onda Gojko i ne treba ponovo ponovo da se krstiš. krstiš. Dobro Dobro došao nazad me đu svoje! – re če pop i napravi rukom krst u vazduhu ispred mladićevog lica. – Hvala, oče! – mladić se pokloni i poljubi ruku svešteniku. – Sad bi mogao da mi ispri čaš natenane šta se s tobom zbivalo otkad su te Turci odveli. Imamo vremena do sutra, ne moramo da žurimo. Ostatak dana proveli su pri čajući o Gojkovom školovanju u Turskoj, o Stambolu, Samiru, Esmi, Hurem, sultanu… Nekoliko seljaka je tokom popodneva došlo da se pozdravi sa Gojkom i izjavi sau češće zbog smrti roditelja. Posedeli bi kratko i otišli svojim poslom, jer nisu želeli da smetaju mladiću kome se na licu videlo da je umoran i tužan. U sumrak, Gojko je izašao da nahrani i napoji konja. Dok je to radio, 124
opazio opazio je da pored ku će, skrive skrivenn u senci, senci, stoji stoji čovek. Pretvarao se da ga nije primetio i poveo je konja prav ravo k njem jemu, prilaz laze ći mu okrenut leđima. Kad je procenio da je dovoljno blizu, okrenuo se brzo kao zmija i skočio na uljeza, sa isukanim zlatnim handžarom u ruci. Oborio je čoveka na zemlju i kleknuo mu na grudi i levu ruku, drže ći mu nož pod grlom, dok mu je desnu ruku pritisnuo iznad glave. – Ne mrdaj, zaklaću te kao pile! – rekao mu je Gojko na srpskom. – Ja sam, Bekim – tiho je rekao, na turskom jeziku, čovek s nožem na grkljanu. – Šta radiš ovde? – upitao ga je Gojko ledenim glasom. – Pratio sam te po Bali-begovom i Junuzovom nalogu. Stigao sam pre tebe u selo, selo, ceo dan sam skriven skriven u travi travi čekao ekao da priđem, em, da vidim vidim sa kim si. si. Treb Trebaa da im javi javim m kad nađeš brat brataa – reka rekaoo je pres prestr trav avlje ljeno no Turčin. – Hteli su da napadnu i pobiju sve hajduke. – A ja? Šta su nameravali sa mnom da učine? – Ne znam. Ali znam da je ovo bio nekakav ispit za tebe – odgovorio je Turčin. – Čuo sam da o tome pričaju dok su me ispra ćali na zadatak. Gojko je pobesneo, disao je duboko i brzo, grudi su mu se nadimale, a nozdrve širile. – Gde su ti konj i oružje? – upitao je. – Vezan je u šumarku više tvog dvorišta, a oružje je na sedlu. – Hvala ti na pomo ći! – rekao je Bekimu. Oštrica kliznu preko tur činovog grkljana, napravivši zjape ću rasekotinu. Krv je šiknula, Tur čin se trznuo nekoliko puta bez glasa, pod Gojk Gojkov ovom om teži težino nom m i čeličnim stis stiskkom. om. Kad je izd izdahnu ahnuo, o, Gojko ojko ga je ostavio da leži i otišao u ku ću. Dimitrije je čuo komešanje, ali je pomislio da Gojko Gojko rasedl rasedlava ava konja. konja. Pri svetlo svetlosti sti sveće vid video je da ml mlad adiić u ruci ruci nosi krvav handžar. – Šta bi, sinko? Koga si zaklao? – upitao je pop zaprepaš ćeno. – Turskog uhodu. Daj vodu da operem nož. Odne ću telo u šumu pa ću dovesti njegovog konja, treba će mi i on i oružje. – Evo, Gojko, Gojko, evo… evo… Uh, šta sve neće da nas nas sna snađe… Daj taj taj nož, nož, ja ću ga oprati, a ti vuci tog izroda u šumu i dovedi konja. Gojko je uzeo Bekimov handžar i zadenuo ga za pojas, a onda je telo prebacio preko konjski skih sapi i odneo ga u šumu, gde gde ga je bacio cio u jarugu. Mesečina ina je bila jaka, jaka, pa je mogao mogao da se kreće među drvećem s lakoćom. Turčinovog konja je pronašao na ivici šume iznad svog dvori dvorišta šta.. O sedlo sedlo su mu bili bili zaka zakačeni puška i jatagan jatagan.. Konja Konja je doveo doveo u Dimitrijevo dvorište, pa je i njega i svog konja vezao, nahranio i napojio. 125
Oružje je uneo u kuću. Bio je umoran i san ga je brzo savladao, a Dimitrije je ostao da bdi nad njim skoro do zore.
Ilija je, žureći koliko je mogao, odmah posle susreta sa Gojkom otiš otišao ao u Azan Azanju ju,, kod kod Uglj Uglješe eše.. Reka Rekaoo mu je da je vide videoo čudnog mladog turskog oficira u Smederevu i od re či do reči mu preneo preneo šta je pri čao sa njim, kao i da je od njega dobio zlatnik. – Odličan posao, momčino! Neka ti zlatnika, zaslužio si ga! Idi ku ći i ni reč ne kazu kazujj o ovom ovome. e. Zabo Zabora ravi vi šta šta je bilo bilo,, tako tako je najb najbol olje. je. Ostal Ostaloo meni prepusti. – Hvala, čika Uglješa! Tu sam ako opet nešto zatreba – re če mladić i ode. Uglješa je, čim se Ilija udaljio, otišao u hajdu čki bivak. Ponovio je Stefanu i družini Ilijinu pri ču. – Eto, to smo saznali, pa ti vidi šta ćeš. – Svak Svakaa čast, ast, stari! stari! Ako nije nije neka neka turska turska ujdurma ujdurma,, ovo bi mogla mogla da bude ude dobra obra vest vest.. Dod Doduše, še, Gojk ojko je odav odavno no otiš otišao ao,, ko zna zna u šta šta se u Turs Tursko kojj pret pretvo vori rioo. Al Alii ako je osta ostaoo kakav akav je bio, io, biće nam od velike koristi. – Samo oprezno, s Turcima se nikad ne zna – rekao je Toplica. – Naravno, naravno… Idi ku ći, Uglješa, javiću ti ako nam bude nešto trebalo. Kad je čovek otišao, Stefan re če drugovima: – Ve čeras idem do Vu čaka. Sam. Tako je rizik najmanji. Proba ću da iz potaje potaje vidim tog Turčina. ina. Ako je Gojko, Gojko, lako ću. A ako nije, nije, znaćemo da je neko tursko lukavstvo posredi. Vrati ću se sutra što pre. Iste večeri, Stefan je napustio bivak i šumskim puteljcima za nekoliko sati stigao do Vu čaka. Bio je naoružan puškom i handžarom. Odma Odmahh je poša pošaoo ka svojo svojojj kući, jer jer je očekiv ekivao ao da će tam tamo naći čoveka koji koji se pred predst stav avlja lja kao kao njeg njegov ov brat brat.. Međutim, na mestu gde je nekada bilo Milovanovo doma ćinstvo zatekao je pustu ledinu. Sve mu je bilo jasno pošto je imao priliku da vidi Bogdanovo dvorište posle turske odmazde zde. Bacio je pušku i pao na kolena na ostatke kućnog nog prag pragaa zarasle zarasle u travu, travu, koji su se videli videli na mese čini. Pokrio je lice šakama šakama i tiho 126
plakao. – Jadn adni moji oji sta stari, ri, šta šta vam vam napr naprav avih ih?? Opro Oprost stit itee mi ako ako možet ožete! e! Valjda ste na onom svetu našli mir – jecao je. – Kazni ću dušmane za vašu vašu smrt! smrt! Sad mi je jasno jasno zašto zašto me je Ognjen Ognjen odgovar odgovarao ao od dolaska dolaska u Vučak… Ostao Ostao je na kolenima kolenima još dugo, dugo, moleći se za duše duše rodite roditelja lja.. A onda onda je, pred svitanje, ustao i krenuo, krijući se u senk senkam ama, a, da po selu selu traž tražii turskog konja, kako bi utvrdi rdio gde se Turčin smes smesttio. io. Posl Poslee kraćeg vremena, opazio je dva konja pored ku će popa Dimitrija. „Otkud dva konja kad je Uglješa rekao da je oficir bio sam?”, pitao se. „Mora da je neka turska turska prevara prevara posredi posredi.. Šta Šta god da je, ne će im biti dobro!” Ušao Ušao je u dvor dvoriš ište te i priša prišaoo vrat vratim imaa kuće. Svita vitalo lo je i već se dobro videlo. videlo. Napeo Napeo je oroz puške i vrhom cevi polako polako gurnuo vrata. Nije bilo reze, laka vrata su se otvorila bez šuma i svetlost je nahrupila u ku ću. Video je da u sobi so bi spavaju dva čoveka, ali nije mogao da ih raspozna. „Mora da su Turci ubili popa, pa sad spavaju u njegovoj ku ći, krvnici”, pomislio je. Isukao je handžar levom rukom. Kažiprst desne ruke je držao na okidaču puške, a cev je naslonio preko leve podlaktice. Bio je spreman da obojicu usnulih Turaka ubije za tren. Tiho se ušunjao u ku ću i uperio pušku u onog što mu je bio bliži, koji je spavao okrenut licem ka zidu. Pore Pored d njeg njegaa su bile bile nasl naslon onjen jenee dve dve puške puške.. Stef Stefan an je podig podigao ao pušku pušku na rame i nanišanio usnulog Tur čina u leđa. Tada je šušnula ponjava na drugom drugom kraju sobe i Stefan je okrenuo okrenuo pušku ka drugom čoveku, koji se pridigao u postelji. Iako bunovan, Dimitrije je prepoznao Stefana kojeg je osvetljavala svetlost koja je nadirala kroz vrata. v rata. – Stani, Stefane, tako ti boga! – povikao je. – To ti je brat! Vika je probudila Gojka, koji posko či i sede u postelji, a Stefan okrete pušku k njemu: – Ne mrdaj, Turčine, ili pucam! – Ne pucaj, brate, ja sam, Gojko – odgovori stariji brat dižu ći ruke ruke uvis. Stefan se povu če dva koraka unazad. – Izađi polako na svetlo, da te vidim! – rekao je drže ći napetu pušku uperenu Gojku u grudi. Gojko ustade i iza đe iz senke. Stefan ga poznade, pa spusti petli ć na pušci i baci i nju i handžar na pod. Gojko mu pri đe, pa se bez reči snažno zagr zagrli liše še i osta ostado doše še dugo dugo zagr zagrljljen eni.i. Kad se kona konačno pust pustiš išee, Stef Stefan an se odmače korak, da bolje pogleda Gojka. Obojici se o či napuniše suzama. 127
Kada su Gojka odvodili u Tursku, de čaci su predosećali da će se ponovo videti. Ali nisu o čekivali da će to biti pod ovakvim okolnostima. – Brate moj, ti si pravi junak, pravi vojnik! – reče mlađi brat prigušenim glasom, trude ći se da ne zaplače. – Vidi samo koliki si, sigurno nema jačeg momka u Stambolu! – U pravu si, brate, malo ih je koji su mi ravni u Sultanovoj Sultanovoj vojsci. vojsci. A i ti si izrastao u pravu mom činu, hajdučinu! – odgovori stariji. – Eh, Eh, kamo kamo sre sreće da nisam! nisam! – Stefan Stefan obori obori glavu – Rodite Roditelji lji bi nam sad bili živi… – Niko Niko ne zna šta ga čeka, eka, ništa ništa se ne dešav dešavaa slučajno, ajno, samo samo što ne znamo uvek razlog i smisao, deco moja – uklju či se pop u razgovor. – Ne osuđuj sebe, Stefane. Čudni su božji putevi. – Ta čno, Dimitrije – reče Gojko. – Ne krivi sebe, brate. Tako je kako je moralo biti. – Možda. Ne znam. Nego, kazuj kako si ti, šta bi u Stambolu? – Ukratko, završio sam najbolje škole, čuvam cara i njegovu porodicu, oficir sam u njegovoj dvorskoj straži. Oženih se letos. Žena mi je iz dobre ku k uće. Njen otac me je prihvatio kao sina kad sam odveden u Stamb tambol ol.. Trud Trudna na je. je. Eto, to, tam tamo ide ide dobro obro,, sve sve u sve svemu. Išlo Išlo,, misli islim m, pošto mi povratka nema. – Kako nema? Šta se desilo? – Duga je to pri ča – prekide ih pop. – Sedite vas dvojica, popri čajte, a ja ću da postavim da se jede. Posle toga – put pod noge. Za vas dvojicu nije dobro da zadržavate ovde. Turci svakog časa mogu da banu. – Mislim da neće, ali otići ćemo što pre, za svaki slu čaj – reče Gojko. Dimitrije im postavi doru čak. Mladići su jedan drugom, što su kra će mogli, ispričali šta se sve dešavalo od njihovog rastanka do ponovnog susreta. Pop je ćutao i slušao. – Znači, to su Turci naumili? Poslali te da me namamiš? – odvrati Stefan kad je Gojko rekao šta je imao. – Lukavo, nema šta. Samo, čini se da im se plan malo izjalovio. – Vala, Vala, jeste. jeste. Bekim Bekim je već platio glavom, a i ostali će. Ajmo sad, da ne gubimo vreme, jutro ve ć odmiče. Oče, hvala ti na svemu, ostaj nam dobro. – Bog neka vas čuva, sokolovi! – požele im Dimitrije na polasku. Braća su na konjima brzo stigla u Azanju. Usput, Stefan je ispri čao Gojk Gojku u i onaj onaj deo deo svoje svoje priče koji koji nije nije žele želeoo da priča pred Dimitrij Dimitrijem, em, o Ljubici i detetu koje će roditi. – Eto, Eto, ako ako stra strada damo mo,, osta ostaće neko neko iza nas – bilo bilo je sve sve što što je Gojk Gojkoo rekao. 128
Kad su se približili bivaku, pred njih je isko čio Mitar, koji je čuvao stražu. Znao je ko je Stefanov saputnik. – Stefane, dovodiš nam Tur čina u bivak? – našalio se. – Dovodim novog harambašu – odgovori Stefan. Braća sjahaše, pa sa Mitrom odoše me đu hajduke. Oni su već odavno bili na nogama. Obradovaše se kad ugledaše svog vo đu. – Jedva te dočekasmo, harambašo – re če Nebojša Stefanu. – Nisam ja više harambaša, ne pripada mi to mesto. Gojko je odsad harambaša, ako se slažete! Bra ćo moja – pokaza rukom na brata – ovo je moj rođeni brat Gojko, najsposobniji me đu nama! Hajduci se zbunjeno pogledaše. – Otkud to? – upita Nebojša. – Zar on nije jani čar? – Da vam ukra ukratk tkoo objas objasni nim: m: rodi rodite teljljee su nam nam pobi pobili li Turc Turcii jesen jesenas as kad su mene mene tražili tražili.. Osveti Osvetićemo emo i njih njih i Maru Maru.. Gojk Gojkoo se ne vra vraća među Turke. – Zar ne bi bilo bilo bolje bolje da se vrat vratii da nekog nekogaa ubije ubije i onda onda pobegn pobegne? e? Tako bismo bili malo bliže ostvarenju osvete – re če Nebojša. – To, nažalost, nije mogu će – oglasi se i Gojko. Gojko. – Turci su me poslali poslali kao mamac za Stefana. Poslali su i uhodu koji je trebalo da nam navu če poteru na vrat. Pustili su me da sam tražim brata. Znali su da ću da odem u Vučak i saznam za smrt roditelja, i tako shvatim kakvu su mu sudbinu namenili. Izgleda da su hteli da ispitaju ho ću li ostati uz njih uprkos uprkos svemu ili ću se pridru pridružit žitii vama. vama. Uhodu Uhodu sam ubio ubio sino sinoć. Ako Ako se poja pojavi vim m u tvr tvrđavi, avi, ubi ubiće me Turci, jer očekuj ekuju u da on tamo tamo stig stigne ne pre pre mene. Prema tome, na raspolaganju imamo nekoliko dana, dok u tvrđavi ne shvate šta se desilo, a onda će početi ozbiljna potera. – Dobro, haramba mbašo, ako je tako ako! Dob Dobro nam došao! šao! – reče mu Toplica, pa se svi izgrliše i izljubiše sa novim saborcem i vo đom. – Sad nas ima više, bolje smo naoružani naoružani i imamo boljeg vo đu! – reče Stefan. – Šta ćemo prvo? – Vi ćete da ostanet ostanetee ovde, ovde, ja moram moram do Stamb Stambola ola,, da svršim svršim neki posa posao, o, dok Turc Turcii ne shva shvate te da sam sam vam vam se prid pridru ruži žio. o. Kad Kad se vrat vratim im,, udaramo na Bali-bega i Junuza! Pa koga dokačimo!
129
P
osle doručka i kratkog dogovora, Gojko je krenuo u Stambol. Menj Menjao ao je konje konje u kona konaci cima ma,, koji kojihh je bilo bilo mn mnog ogoo duž duž puta puta.. Gonio i životinje i sebe do granica izdržljivosti, jer je znao da nema mnogo vremena pre nego što Turci shvate da se pridružio hajducima i otpo čnu poteru za njima. Na kapiju prestonog grada stigao je četvrtog dana, predve če. Stražarima na ulazu u grad, koji su ga prepoznali, rekao je da nosi važne vesti iz Beograda sultanu, te niko ništa nije posumnjao. Kad je ušao u grad, odjahao je ku ći i otišao pravo kod iznenađenog Samira, naredivši pre toga slugama da ne javljaju Esmi da je došao. – Sinko, otkud ti tako brzo iz Srbije? Jeste li obavili posao? – upitao ga je Samir posle srda čnog pozdrava. – Nismo, dobri moj u čitelju i taste – Gojko je najpre proverio da li ih neko neko sluša, sluša, pa kad se uverio uverio da su sami, nastav nastavio io – Spremi Spremili li su zamku zamku lukavi sultan, beg i Junuz. Mom bratu ili meni. Ili obojici! – Grozni čavo mu je ispričao šta se desilo i šta š ta je saznao. – Ti znaš znaš da te ja nika nikada da nisam nisam laga lagaoo i da sam sam te gled gledao ao kao kao oca. oca. Neću da te lažem ni sada. Odlučio sam da se pridružim bratu i osvetim roditelje. Bali-beg mora da plati, od njega je sve krenulo. I Junuz, zadužio me je još još odm odmalena, kad me je oteo od roditelja. ja. Iak Iako mi je kasnije pomogao, u češćem u ovom lukavstvu je to poništio. Još koliko danas danas bih mogao da ubijem ubijem i samog sultana, sultana, jer imam pristup pristup njegovim odajama. Ne žalim da poginem pritom, ali se bojim da biste Esma, naše nerođeno dete i ti platili zbog toga. Zato neću ništa ovde da preduzimam, ali u Srbiji ću da učinim šta mislim da treba. Došao sam da se oprostim od vas, više se ne ćemo videti, jer znam šta me čeka. A znam i da ćeš podići moje oje dete ete kao kao što što bih bih ga i ja odga odgaja jao, o, možd moždaa i bolj boljee od mene. mene. Eto, toliko toliko sam imao da ti kažem. kažem. U toku noći ću krenuti nazad u Srbiju. 130
Stari Turčin je ćutao, gledajući kroz prozor u prve zvezde koje su se pojavljivale na nebu. To je potrajalo nekoliko minuta, a Gojku se u činilo da je ugledao suze u star čevim očima. – Neka eka ti bude, Gojko, blesavi Srbine! – rekao je Samir kad se okre okrenu nuoo ka zetu. zetu. – Znam Znam da ne vredi vredi da te odvra odvraćam. Posluš Poslušao ao si me i odabrao službu na dvoru, i to zbog Esme. Sada znam da me nećeš slušati. Moja starost može da razume tvoju mladost, a tvoja mladost ne može ože moju oju sta starost rost.. Zato Zato se sad sada rast rastaajem jemo. U mom srcu srcu će na tvom mestu ostati praznina koju nikada niko ne će popuniti. Nadam se da će moj unu unuk biti iti bar pola ola takav akav kaka akav si ti. Idi Idi sad sada kod Esme, sme, ona ona je u svojo svojojj star staroj oj sobi sobi,, tamo tamo spav spavaa otka otkad d si otiš otišao ao u Sr Srbi biju ju.. Ja odoh odoh u svoj svojee odaj odaje, e, da se bori borim m sa tešk teškim im mi misl slim ima. a. Neka Neka te sre sreća prat pratii na svak svakom om koraku, sine moj! Zbogom! Samir zagrli Gojka, koji se jedva obuzdavao da ne zapla če. Nisu progovorili više ni re č. Okrenuli su se i otišli svaki na svoju stranu. Gojko jko je ušao u Esminu sobu obu na spratu kuće, istu onu iz koje ga je posmatrala onog dana kad se sapleo u dvorištu. Ležala je na krevetu i gleda gledala la u nebo. nebo. Kad ga je ugleda ugledala, la, ciknula ciknula je od sreće i obisnula obisnula mu se oko vrata. – Gokane, dušo moja! – Polako, dušo moja, polako! Znaš da ne smeš da ska češ! Zagrlili su se i ljubili, kao da su sami na svetu. – Otkud ti? – upita ga između dva poljupca. – Ispričaću ti. Zašto spavaš ovde? – Naša soba me previše podse odseća na tebe, ovde sam navikla da spavam sama, pa mi je lakše. Govori, zašto si došao? – Nemam, nažalost ništa lepo da ti kažem – po čeo je, a onda onda joj sve ispričao. Zaplakala je već nakon prvih nekoliko re čenica i nije prestajala sve do kraja. Uzalud ju je tešio. – Mene Mene su ovd ovde već obel obelež ežil ilii i pre pre nego nego što što smo smo kren krenul ulii u Sr Srbi biju ju.. Sulta Sultanov nov lukavi lukavi plan to jasno jasno potvr potvr đuje. uje. Brat Brat mi je odmet odmetnik nik i s mojim mojim usponom je svršeno. Možda bih povratio sultanovo poverenje kad bih lično ubio Stefana, a to ne bih mogao ni kad bi mi ponudili da me krunišu za cara. Pošto znaš kakav je Sulejman, svesna si da je za tebe i dete bolje da nestanem. Dok ono poraste, na mene će se zaboraviti, mo ći ćete spokojno da živite. Ostaću malo s tobom, da se koliko-toliko odmorim, odmorim, a onda odlazim zauvek. zauvek. Čuvaj se, čuvaj uvaj naše naše dete i nosi me u srcu. Ja ću tebe nositi u svom dokle god dišem. 131
Legli su zajedno i ćutali zagrljeni. Vreme je brzo prolazilo. Esma je zaspala, skrhana od tuge. Malo posle pono ći, Gojko se polako izvukao iz ženinog zagrljaja, nekoliko puta je nežno poljubio tako usnulu i napustio sobu. Izašao je iz dvorišta na ulicu pa se, skrivaju ći se u senkama, zaputio ka Staroj palati, u kojoj je spavala Hurem. Znao je sva mesta gde može neopaženo da u đe u carski deo grada. Nije bilo lako, trebalo je za to dost dostaa vešt veštin inee i sre sreće, ali ali je bilo bilo izvo izvodl dljiv jivo. o. Posl Poslee dugo dugogg osmat osmatra ranj nja, a, ležanja, puzanja i penjanja, uspeo je da u đe u palatu. Znao je gde se nalazi Hurem, kojoj je krenuo u posetu rizikuju ći da izgubi glavu. Pošto se provukao pored stražara u delu palate gde su bile odaje sultanove miljenice, došao je do njenih vrata. ,,Mnogo je javašluka otkad Junuz i ja nismo tu, stražari samo otaljavaju posao”, prošlo mu je kroz glavu. Tiho je otvorio vrata i ušunjao se u sobu. Prišao je krevetu, na kojem je Hurem bezbrižno spavala. Iz pojasa je izvadio skupoceni handžar koji je dobio od nje na poklon. Gledao je kako se grudi lepe žene ujedna čeno podi podižu žu i spuš spušta taju ju.. Uhva Uhvati tioo je dršk dršku u noža noža desn desnom om ruko rukom m i nežn nežnoo ga, ga, u kanijama, spustio na jastuk pored njene glave. „Eto, vratio sam ti poklon, jer sam prešao na drugu stranu. Mirno spavaj, spavaj, carice, carice, želim ti svu sreću”, pomislio je i izašao iz sobe, a zatim iz palate u vrt, ponovo uz veliki oprez, skrivaju ći se u senkama i čekajući da stražari pro đu. Napustio je vladarev vrt i otr čao do kuće. Zora se bližila, bilo je vreme da napusti Stambol. U najve ćoj tišini je izveo konja na ulicu, uzjahao ga, pogledao još jednom dvorište i Esmin prozor, pa poterao konja kasom ka jednoj od gradskih kapija. Na izlazu, stražarima je rekao da po sultanovom nare đenju hitno mora nazad u Srbiju, a ovi su ga bez pitanja pustili iz grada. Gradske kapije su se no ću otvarale retko, a on je svakako bio neko ko je mogao da kroz njih pro đe u to doba. Jahao je na sever ne štede ći ni konje ni sebe, kao i kad je dolazio u Stambol.
132
Dva sata posle posle Gojkov Gojkovee noćne posete posete,, okre okrećući se u snu, snu, Hurem Hurem je rukom dodirnula hladni metal handžara na jastuku i probudila se. Ve ć je svanulo, pa je odmah prepoznala nož. Okretala ga je po rukama i razmišljala. Onda je ustala i umotala ga u komad meke kože koji je uzela iz jednog kov čežića. Bila je mudra žena, razumela je Gojkovu poruku. Nije uzbunjivala stražu, nikome ništa nije rekla. Sa čekala je da jutro odmakne, spremila se i izašla iz palate, pra ćena trojicom stražara. Otišla je u Samirovo domaćinstvo. Još koliko ju če, stari Turčin bi se obradovao iznenadnoj poseti žene koju je sultan voleo. Tog jutra, s obzirom na ono što se desilo sa Gojkom, prepao se. Me đutim, Hurem je bila mirna, ljubazna i prijateljski raspoložena. Pitala je za Esmu i zahtevala da se nasam nasamoo vidi vidi s njom. njom. Sluge Sluge su nju i pratio pratioce ce odvele odvele do sobe sobe mlade mlade žene. Esma se uplašila kada je videla sultanovu ženu na vratima. Hurem je rukom pokazala slugama da odu i zatvorila vrata, a njeni čuvari su ostali u hodniku. hodniku. Kad su ostale same, Hurem je ispričala Esmi da joj se Gokan ušun ušunja jaoo u sobu sobu pret pretho hodn dnee noći i ostav ostavio io hand handža žarr koji koji mu je pokl poklon onil ilaa onda kada joj je spasao život. Iz nabora haljine izvukla je zamotuljak i pružila ga Esmi. Esma je razmotala meku kožu i prepoznala nož. – Ovo Ovo ti je pok poklon lon od mene, ene, ili ili od tvog tvog muža uža, kako ako god shva shvati tiš. š. ponosom. Ako ti ikada zatreba novac, prodaj prodaj ovaj nož i bi ćeš Čuvaj ga s ponosom. imućna. On vred vredii čitav itavoo boga bogats tstv tvo. o. Želi Želim m da vaše vaše dete dete bude bude dost dostoja ojann nasl nasled edni nikk svog svog oca. oca. I, moli molim m te, te, ne pričaj niko nikome me zašt zaštoo sam dola dolazi zila la,, neka ovo ostane tajna. Ako ti ikada zatreba moja pomo ć, potr potraž ažii me u palati, moja su ti vrata uvek otvorena. – Hvala vam, gospodarice! Priče o vašoj dobroti su ta čne. Zapravo nisu, pošto je vaša dobrota ve ća nego nego što je pri priče opis opisuj uju u – reče mlada mlada žena uz naklon. – Eh, dete moje – duboko duboko uzdahnu uzdahnu Hurem napuštaju napuštajući sobu. – Obe smo danas mnogo izgubile. Ti muža i oca svog deteta, a ja čuvara i prijatelja kome sam bez straha smela da poverim svoj život i živote svoje dece dece.. On je žele želeoo da do ovog ovog susr susret etaa dođe. Nije ije mi bilo ilo tešk eško da mu ispunim želju.
Istoga dana, svi stražari koji su čuvali palatu tokom prethodne no ći 133
poslati su na službu u stepe Anadolije. Odande se nisu vratili. Niko nikada nije saznao razlog za tu sultanovu odluku. Znala je samo Hurem.
Jednog jutra, nekoliko dana posle Gojkove noćne poset osete, e, dok su razgovarali u postelji sultanove odaje u Topkapi Saraju, Hurem je upitala Sulejmana zašto je napravio tako surov suro v plan za hvatanje hajduka, kad je sve moglo i druga čije, bez uvla čenja hrabrog stražara u poduhvat koji će za njega svakako loše završiti, jer će mu biti ubijen i poslednji živi član porodice u zavi čaju. Bez razmišljanja, sultan je odgovorio: – Veliki ljudi moraju da rešavaju rešavaju velike probleme, probleme, ženo. Za njega njega je ovo bio poslednji ispit odanosti. I najteži. Teži ne bih mogao da smislim. Mora Moraoo je da prese preseče, da odab odaber eree prav pravu u stra stranu nu.. Da je to učinio, jednog dana bi sigurno bio veliki vezir. Ovako, izgubi će glavu jureći s bratom za Bali-begom. Ili će pobeći s njim u neku drugu zemlju, gde će ih staviti na tursku granicu, da budu topovsko meso na prvoj liniji odbrane. Nije pokazao dovoljno mudrosti. – Ili je pokazao veliko srce, Sulejmane? – Kako god, nije doneo odluku dostojnu budućeg velikog vezira. – Ali u pitanju je ro đeni brat! – Zar Zar bi bilo bilo prvi prvi put put da jedan jedan brat brat strad stradaa zarad zarad napret napretka ka drugo drugogg brata? Nije brat ve ći od carstva! – Mislim da bi ti pokazao još ve ću odanost da si mu uslišio molbu. – Ne, Ne, u ovakv ovakvim im okoln okolnost ostim imaa on i njego njegovv brat brat su mora morali li da budu budu neprij neprijate atelji lji.. Za one koji koji dignu dignu oružje na vlast vlast nema nema mi milost losti.i. Čak ni kad kad su iste krvi. Jednostavno, morao je da u čini ono što bi svaki odani vojnik učinio. Tu nema šta više da se kaže. – Razumem… Žao mi je. Shvatam da više nema mesta pri či o ovome. – Tako je. Čekamo vesti iz Smedereva.
134
P
etog etog dana ana od Gojk ojkovog ovog odla odlask skaa iz tvr tvrđave, pošto se nisu vratili ni on ni Bekim, Turci su shvatili da im je plan propao. Bali-beg je odmah poslao glasnika sultanu, da ga izvesti o janičarevoj izdaji. Zatim je sa Junuzom smišljao kako da iza đu iz ćorsokaka i stanu na put toj hajdu čkoj družini. U srce mu se uvukla zebnja zebnja zbog zbog početnog neuspeha, jer je to moglo da mu poljulja položaj kod sultana, iako su bili dobri prijatelji. Morao je hitno da smisli kako da se izvuče iz nezgodnog položaja. Sre ćom, najbliži saradnik mu je bio iskusan i lukav ratnik, Junuz.
Glas Glasni nikk je jaha jahaoo prem premaa jugu jugu,, menj menjaj aju u ći konje onje u hanov anovim ima. a. U isto sto vreme, Gojko jko je jahao na sever, vraćajući se iz Stambola. Dva dana nakon glasnikovog polaska iz Smedereva, dvojica konjanika nabasala su jedan na drugog, na putu južno od Pirota. Turčin je sa stotinak koraka daljin jine prepozn oznao svog bivšeg oficira, okrenuo konja i pokušao da pobegne, ali nije umakao kuršumu iz Gojkove puške. Vojnikovo telo Gojko je odvukao u šumu, a njegovu pušku, jatagan i handžar uzeo. Posl Poslee kra kraće pote potere re,, sust sustig igao ao je Tur Turčinov inovog og prep prepla laše šeno nogg konj konja, a, pa je i njega poveo sa sobom, svestan da svi Turci severno odatle sada znaju da se odmetnuo i da ne će moći da se kreće glavnim drumom i menja konje, već će morati morati naizmeni naizmenično da jaše i odmara na smenu ta dva konja koja imaa te da zaob im zaobil ilaz azni nim m pute putem m dođe do Azan Azanje je.. Odm Odmah je skre skrennuo ka Bugarskoj, što dalje od Carigradskog druma, i naredna tri dana išao skro skrovi viti tim m pute putevi vima ma na seve severr prem premaa Duna Dunavu vu.. Kad Kad je doša došaoo nado nadom mak 135
Negotina, skrenuo je na zapad, ka Hasan-pašinoj Palanci, čijoj je teritoriji pripadala Azanja. Četvrtog dana je stigao u bivak. – Dobro obro došao ošao naza nazad d, brate rate!! – pozd pozdra ravi vioo ga je Stefa efan dok su se grlili. – Jesi li obavio što je trebalo? – Dobro došao, harambašo! – povikali su ostali. – Bolje vas našao, junaci! Nadam se da ste svi dobro – odgovorio je Gojko Gojko umivaju umivajući se vodom koju je Nebojša jša sip sipao iz čutur uturee u njeg njegove ove veli velike ke šake šake.. – Jesa Jesam m, tamo tamo sam sam svrš svršio io šta šta sam sam im imao ao,, sada sada treb trebaa ovd ovde obavim obavim ono što sam naumio. Ima li kakvih kakvih novosti o Turcima? Turcima? Znaju da sam sam sa vama. Dok sam se vraćao ova ovamo, mo, ubio ubio sam sam glas glasni nika ka koje kojegg su poslali sultanu, vojnika koji je došao sa nama iz Stambola. – Aaa, to su njegovi konj i oružj užje? Pa, hvala i njem jemu što što nam je pomogao! – našalio se Toplica. – Ima novosti – re če Stefan. – Stigao Stigao je do nas glas, preko Uglješinih Uglješinih ljudi iz Smedereva, da će Bali-beg ubrzo otputovati u Tursku. I to brodom, ne sme drumom, valjda se plaši da ga ne napadnemo. Verovatno se povla či jer mu se izjalovio plan da nas pohvata. Izgleda da progoni, će ve ćina janičara koji su došli s njim ostati ovde, da nas i dalje progoni, ali on beži. – Kada polazi na put? – Stiže brod iz Beograda, Beograda, pa će njime da krene. krene. To može biti svakog svakog dana. – Ako se ukrca na brod, nećemo mu moći ništa šta. Domogne li se Stambola, izma ći će nam zauvek – umešao se Nebojša. U bivaku zavlada tišina koju je posle nekoliko minuta razmišljanja prekinuo Gojko: – Dakle, nema vremena za gubljenje. Ho ćemo li da udarimo zmiju u glavu, braćo? – Jašta ćemo! Što pre! – svi uglas povikaše. – Dobro ako je tako. Onda ćemo da udarimo udarimo na Bali-bega Bali-bega tamo gde se najmanje nada – u tvr đavi! Imam plan, možemo da ga izvedemo koliko noćas. Slušajte… Gojk ojko je obja objassnio nio druž ružini ini da post ostoji oji tajni ajni tunel unel od Malo Malogg grad rada tvrđave skoro do luke na uš ću Jezave u Dunav, ispod zida, koji je trebalo da služi kao odstupnica vladarima ako odbrana tvr đave padne pred napadačima. – Kroz taj tunel se može ući u Mali grad. U Stambolu, na školovanju, video sam plan tvr đave, znam gde je ulaz. Zatvoren je kamenjem i zemljom te obrastao travom, ali se verovatno može raš čistiti vrlo brzo. Luku čuva jedan stražar, a smena no ćne straže vrši se samo 136
jednom, oko dva sata iza ponoći. Znači, ako sačekamo ekamo da prođe smena smena straže i novog stražara u pravi čas uklonimo, ima ćemo dovoljno vremena da raščistimo ulaz i uvu čemo se kroz tunel u Mali grad. Iznenadićemo Turke i pobiti sve koji nam padnu šaka, uklju čujući i Balibega, ako Bog da, pa ćemo istim putem pobe ći iz tvrđave. Turci koji žive izvan Malog grada ne će moći da pomognu onima unutra, bar ne za tih nekoliko minuta koliko će trajati naš napad. Rizik je veliki. No, uz malo sreće i božje pomo ći, uspećemo da se izvučemo s glavom na ramenima. – Ako i poginemo, ne će nam biti žao! – reče Toplica. – Plan je dobar, junački, dostojan naslednika srpskih vitezova. Pa, kako bude! – Slažete li se? – upita ih Gojko sve. – Slažemo! – odgovoriše oni. – Onda je rešeno. Spremajte oružje, posle toga se dobro odmorite, večeras krećemo, čim sunce počne da zalazi. Jahaćemo naizmenično, da svi podjednako sa čuvamo snagu za napad. Koristi ćemo sporedne i šumske puteve i staze, da ne naletimo na neku tursku patrolu. Konje emo osta ostavi viti ti pore pored d Jeza Jezave ve,, da može možemo mo da ih kori korist stim imoo i u povr povrat atku ku.. ćemo Lazar Lazare, e, otiđi do Uglj Ugljeeše, še, uzm uzmi od njeg njegaa nek nekolik olikoo sve sveća, treb trebaaće nam sigu sigurn rnoo tamo tamo u tune tunelu lu.. Odne Odnesi si mu naš naš nova novacc i pred predaj aj mu ga. ga. Ako Ako se vratimo no ćas, uzećemo ga nazad, a ako ne, neka mu je alal, zaslužio ga je. Braćo, imamo četiri puške, sekiru, jatagane, handžare… Luk, strele i koplje nećemo da nosimo u tvr đavu, neka ostanu privezani konjima za sedla, sedla, više će da nam smet smetaj aju u u tune tunelu lu nego nego što će da nam koriste kad upadnemo u dvorište. Lazar ode u Azanju da odnese novac Uglješi i uzme sve će i kremen. Dao mu je vrećicu sa novc ovcem i ponovio Gojkove reči. Seljak mu je zahvalio i rekao da će im novac vratiti ujutro, kad im bude doneo hranu. Lazar je uzeo sve će i kremen, i oprostio se od komšije. Ostali hajduci su za to vreme pripremili puške i ostalo oružje za napad. Kad su sve završili, obedovali su i odmarali se, pri čajući o detaljima plana napada koji ih očekuje. Dan je odmicao brzo, izvršenje osvete bilo je sve bliže.
Kad je sunce počelo da zalazi, naoružali su se i krenuli ka Smederevu putevima kroz šume. Jahala su po dvojica na konju, a jedan 137
je pešačio par stotina koraka ispred grupe, kao izvidnik. Smenjivali su se kad se pešak umori. Životinje su bile dobre, jake, i mogle su da podnesu teret od dva jaha ča na leđima. Putovali su tridesetak kilometara tako, a onda onda su skre skrenu nuli li ka Jeza Jezavi vi pa niz niz rek reku išli išli još još neko eko vrem vreme. e. Kad Kad su se dovoljno primakli tvr đavi, vezali su konje u šumarku i produžili pešice. Poslednjih pet stotina koraka prepuzali su kroz travu pored jezavskog ševara. Tako su stigli u blizinu luke. Pritajili su se u travi i čekali. Ponoć je već odav odavno no proš prošla la.. Bilo ilo je obla oblačno, no, mese esečina slabašna šna, što je išlo šlo naruku hajducima. Videli su stražara u luci kome je uskoro trebalo da dođe smena. Posle izvesnog vremena, videli su da se luci približavaju dva vojnika iz pravca tvr đave. Smena straže. Novi stražar je ostao na stra straža žars rsko kom m mest mestu, u, a star starog og je razv razvodn odnik ik odveo odveo u tvr tvr đavu avu. To je bilo ilo ono što su hajduci čekali. Gojko je rukom pokazao ostalima da ga sačekaju, ostavio pušku Stefanu, isukao handžar iz kanija i puze ći po čeo da se prikrada stražaru koji se šetao pored izdvojene kule blizu uš ća Jezave u Dunav. Prišao mu je na svega nekoliko ne koliko koraka i čekao povoljnu priliku. Kad mu je stražar okrenuo le đa, Gojko je ustao i tiho mu prišao, uhvatio ga levom šakom preko usta i zabacio mu glavu vuku ći ga na sebe sebe,, a desn desnom om mu prereza prerezaoo grkl grklja jan. n. Pao Pao je zajed zajedno no s njim njim na zeml zemlju ju i držao ga čvrsto sve dok telo nije prestalo da se trza. Vratio je handžar za pojas. Ruke su mu bile mokre i masne od Tur činove krvi, pa ih je obrisao o čakšire. Zatim je rukom pokazao ostalima o stalima da po đu za njim. Došli su do izbočine na zemlji, negde na pola puta od kule do ugla tvr đave, za koju je Gojko znao da je ulaz u tajni hodnik. On, Toplica i Nebojša su raskopali zemlju handžarima i jataganima, trude ći se da budu što tiši. Potom su uklonili krupno kamenje, oslobodili ulaz i uvla čili se jedan po jedan jer je tunel na početku etku bio uzak i strm, strm, tek toliko toliko širok širok da se kroz kroz njega provuče krupan čovek, a zatim se širio na nekoliko metara. Završavao se velikim zemljanim stepenicama, s niskim svodom, zbog morali da se pognu. Kremenom su upalili jednu sve ću, a njenim čega su morali plamenom ostale, dobro osvetlivši tunel. Na dnu stepenica nabasali su na blat blato, o, od vod vode koja koja se tu odne odneku kud d sliv slival ala. a. Tava Tavani nica ca tune tunela la bila bila je učvršćena debelim daskama poduprtim masivnim gredama. Od blatnjavog kraja stepeništa ka izlazu u dvorište Malog grada vodio je blag uspon. Teško su se kretali kroz tunel, jedva izvla čeći noge iz gustog, lepljivog blata. Tavanica je na usponu bila visoka, tako da su mogli da se usprave. Duž tunela su ostavljali jednu po jednu sve ću, da bi videli kuda se kreću kad počnu da beže iz tvr đave. Kraj tunela bio je zatvoren debelim daskama, koje su za kameni okvir izlaza bile zalepljene malt malter erom om,, ne i zazi zazida dane ne kam kamenom enom,, kako kako bi begu begunc ncii iz tvr tvr đave ave mogl moglii 138
lako da ih uklone ako zatreba. Izlaz je bio visine odraslog čoveka. Oštricama oružja o čistili su blato sa opanaka. – Sklonite poslednju sve ću malo dalje, da straža ne opazi svetlost iz tunela kad sklonimo daske – šapnuo je Gojko drugovima. – Ja ću polako Brit Britvi vini nim m nožem nožem da rasko raskopa pam m malt malter er na vrhu vrhu i na dnu dnu dve dve dask daske. e. To nam nam je dovo dovoljn ljno, o, širo široke ke su. su. Kad Kad ih sklo skloni nimo mo,, iza izaći ćemo emo tiho tiho i kren krenut utii desno, prema palati gde su begove i Junuzove odaje. Junuz je nekada spavao sa vojskom u čadoru, ali ga je dugi boravak u sultanovoj palati malo smekšao. Sa njima je i Halil. Ako nas stražar primeti, pucaj u njega, Topli Toplice ce.. Tama Tamann da se tada tada sva vojska vojska u tvr tvrđavi razbudi razbudi,, biće kasn kasnoo da spas spasu u ove ove u Malo Malom m grad gradu. u. No ipak ipak se nada nadam m da nas neće primetiti, a kad uđemo unutra, sve će biti lako. Ulazimo Stefan, Toplica, Nebojša i ja, vi drugi ostanite ispred i branite ulaz iz Velikog grada, ako bude trebalo. Čuvajte se stražara sa bedema i kula Malog grada, trebalo bi da ih bude dvojica. Kad se budemo povla čili, Stefan ide prvi u tunel, ja poslednji. Stefa efane, ne, kad uklo ukloni nim m daske, ske, dodaj odaj mi pušk pušku. u. Pre toga, oga, braćo, da se oprostimo, za slu čaj da nešto po đe po zlu. Tako i učiniše, izgrliše se i izljubiše, šapatom poželeše jedni drugima sre ću, a onda razdeliše oružje. Stefan je uzeo dve puške, za Gojka i sebe, druge dve uzeli su Toplica i Mitar, a ostali jatagane. Gojko je starim nožem polako raskopao malter oko dasaka, pa ih pažljivo sklonio na stranu, gledaju ći prema kuli na kojoj je trebalo da stoji stražar. Nije ga bilo. „Sigurno je zaspao. Pred zoru čovek teško ostaje budan”, pomislio je. Pružio je ruku prema Stefanu i uzeo pušku, a onda prvi izašao u dvorište i osvrnuo se oko sebe. Pošto nije bilo nikoga, dao je znak ostalima da izađu i krenuo ka begovim odajama. Za njim su, pognuti i tihi, krenuli ostali. Od vrata palate delilo ih je svega tridesetak koraka. Kada su stigli na sredinu dvorišta, buknuše baklje u rukama turskih vojnika na bedemima oko Malog grada i osvetliše čitav itavu u njeg njegov ovu u unutrašnjost. Hajduci zaprepaš ćeni stadoše, bez glasa, gledaju ći ka Turcima koji su ih čekali u zasedi. Sa svih strana bedema i sa terase vlastelinske zgrade prema njima su bile okrenute puš čane cevi, njih preko pedeset. Srbi su upali u klopku postavljenu po planu koji je napravio sultan za slu čaj da praćenje Gokana ne urodi plodom. – Predajte se, kauri! – zaurlao je Junuz sa terase gromoglasno. – Nema vam izlaza! Iznenađenje je skamenilo družinu. Samo Gojko hitro podiže pušku i opali bez nišanjenja prema turskom oficiru. Tane je pogodilo Junuza u 139
grkljan, raznelo mu vrat i prekinulo ki čmu. Srušio se na tlo kao džak, mrtav. – Nema predaje, sokolovi! Žive će nas odrati! – viknu Stefan. Tada i ostali Srbi podigoše puške da pucaju, ali prekasno jer je Halil, koje kojem m se pred pred noge noge sruš srušio io Junu Junuz, z, u isto isto vrem vremee kad kada i Stef Stefan an,, nare naredi dioo paljbu. Turske puške zapraštale su pre hajdu čkih. Olovna tanad kosila su hajduke. Jedino je Toplica, dok je padao, uspeo da ispali metak, ali je zrno završilo negde preko zida i Jezave. Precizni strelci elitne sultanove čete izrešetali su hajduke, zabijaju ći im kuršume u telo, glavu, ruke, noge noge… … Kr Krvv je prek prekri rila la dvor dvoriš ište te popl poploo čano ano kame kameno nom, m, miris iris baru baruta ta se raširio Malim gradom. Pucnjava je trajala svega nekoliko sekundi, a onda je zavladala tišina. Gojko, Stefan, Toplica, Nebojša, Lazar, Nikola i Mitar ležali su na plo čniku otvorenih, beživotnih o čiju, skaradno savijenih udova čije su kosti polomila tanad. Stefan je, igrom sudbine, ležao na stomaku baš na onom mestu gde je, beže ći od Bali-bega, pala i ispustila dušu Mara. Lice mu je bilo na kamenu tamo gde su kobne večeri ostale Marine o či. Brat je ležao pored njega, na le đima, raširenih ruku ruku i isprav ispravlje ljenih nih nogu, nogu, kao da je rasp raspet et na krstu. krstu. Kad su se uveril uverilii da se niko niko od hajd hajduk ukaa ne pomer pomera, a, Turc Turcii su sišli sišli sa bede bedema ma i prišl prišlii im im,, da provere je li neko preživeo. – Svi su mrtvi. Gotovo je – rekao je jedan od vojnika pošto je pregledao tela. – Pozovite bega. Bali-beg i Halil su ubrzo sišli u dvorište. – Uzmite im puške i odnesite ih u moju odaju. Pone ću ih kao poklon sultanu – rekao je beg vojnicima. – Jatagane i handžare uzmite za uspomenu, ko ho će, osim jednog. Prišao je Gojkovom lešu i pretresao ga, traže ći skupoceni handžar. – Gle, le, nem nema hand handžžara ara koji oji je dobio obio od Hurem urem?! ?! Baš bi mi dobro obro došao kao trofej. Šta li je uradio s njim? Ne mari, uze ću Junuzov, Junuzov, njemu više ne treba, nažalost. – Šteta za njega, bio je odli čan vojnik – reče Halil. – Jeste. Šta ćeš, nije imao sreće. Gokan je bio dobar strelac i jedan od najspremnijih vojnika u carstvu. Šteta je i za njega, mogao je daleko da dogura. Ali nije mu dala luda srpska krv. – Straž Stražar ari,i, ovam ovamo, o, za vas vas im imaa još još posl posla! a! – nared naredii Hali Halil.l. – Sprem Spremit itee kolje, posecite kaurima glave i okitite njima glavni bedem, neka raja ujutro vidi kako su prošli njihovi junaci. Tela bacite u Dunav, a sluge neka neka oper operu u ovu ovu krv krv i pros prosut utii mozak ozak sa plo pločnik nika, da mi se ne usmrd smrdii dvorište. Ujutro pripremite sve što treba da dostojno pokopamo Junuza. Tune Tunell napu napuni nite te zeml zemljo jom m i kame kamenj njem em,, da niko niko više više ne može može njim njimee da 140
prođe. Mi, Turci, nećemo iz ove tvrđave nikuda, a posebno ne kroz neku mišju rupu. Vojnici su odmah po čeli da izvršavaju nare đenja i uskoro se čuo jezivi zvuk udaranja sablji po ljudskim vratovima. Halil i Bali-beg su se vratili u svoje odaje. Beg je uzeo skupoceni Junuzov handžar i stavio ga među svoje stvari, kao uspomenu na prijatelja. Ali i kao mogu ći izvor prihoda, ako zatreba. Nisu mnogo pri čali, već su odmah legli i mirno prespavali nekoliko sati koje su imali za odmor.
Mlado jutarnje sunce obasjalo je sedam hajdu čkih glava na kočevima, na bedemu iznad glavne kapije. Opomena porobljenom stanovništvu bila je jasna. U tvr đavi je bilo mirno, Turci su odahnuli i brzo se vratili uobi čajenom, sporom životarenju u isturenom garnizonu. Stražari i sluge su zatrpavali tunel. Glasnik je odjahao u Beograd da javi dobre dobre vesti tamošnjim tamošnjim Turcima. Turcima. U Stambol Stambol nije poslat glasnik, glasnik, jer je beg želeo lično da izvesti sultana o uspehu. Bez velike gužve, Junuzovo telo je tokom jutra pokopano pored Kemalovog groba, u Velikom gradu, tamo gde su sahranjivani istaknuti sultanovi podanici. Veliki ratnik stradao stradao je od ruke de čaka kojeg je li čno odabrao i odveo u jani čare. Balibeg je održao posmrtni govor, veli čajući junaštvo, pravi čnost i dobrotu pokojnog oficira. Potom je obedovao sa Halilom, kojem je tom prilikom napomenuo da će sultanu pohvalno pri čati o njegovom u češću u pobedi koju su no ćas zajedno izvojevali. Beg je čitavog jutra, šta god da je radio, razmišljao o slastima koje su ga čekale u prestonici turskog carstva, naročito sada kada se tamo vraćao kao neko ko je rešio prilično neugodan zadatak. Ve ć oko podne, četa vojnika je krenula nazad u Stambol. Bali-beg se zadržao kod kapije Malog grada, da se pozdravi sa Halilom, Halilom, a četa je već izašla na polje ispred ispred tvr đave. Kada je beg izjahao kroz kroz kapi kapiju ju tvr tvrđave, ave, osvr osvrnu nuoo se i pogl pogled edao ao iske iskeže žene ne srps srpske ke glav glavee na kočevima. Učinilo mu se da su njihove otvorene o či uprte u njega te da i tako mrtve traže osvetu. Stresao se od te pomisli, okrenuo glavu, mamuznuo konja i odgalopirao na čelo kolone.
141
O
Go Gojku, Stefanu i njihovoj družini Srbi su pričali kao o najvećim junacima, koji nisu žalili da poginu za pravdu. Ali tokom vekovnog ropstva pod Turcima, na njih se zaboravilo, kao i na mnoge druge koji su stradali pružaju ći otpor osvaja čima. Početkom avgusta 1527. godine, u Istanbulu, Esma je rodila de čaka, Gojk ojkovog ovog sina sina,, koji oji je dobio obio im imee Samir amir,, po dedi edi koji koji će ga odg odgajati i vaspitavati, od koga će naslediti imanje i zahvaljuju ći kome će postati ugledni turski vlastelin. Tako je stari Samir dobio muškog naslednika onako kako nije o čekivao. Početkom oktobra, u Kolarima, Ljubica je rodila Bogdana, Stefanovog sina, koji ne će naslediti ništa, koji će postati još jedan turski rob, kao i ostali Srbi. Na N a dva kraja kr aja Otomanskog carstva, kroz život su krenula dva de čaka, sinovi dva hrabra ro đena brata koja su pala pala jed jedan pore pored d drugo rugogg poku pokuša šava vaju jući da osve svete svo svoje najmilije, da uzvrate udarac ja čima od sebe, bez obzira na cenu.
142
143
A
utor romana „Jani čar”, Saša Ðorđević Edi, rođen je 07. 01. 1969. godine u Smederevu, gde i danas živi. Završio je osn osnovnu školu i gimnazi aziju u rodn odnom gradu adu, zatim Višu školu unutrašnjih poslova, a posle nje i Kriminalisti čko-policijsku akademiju u Beogradu. Zaposlen je u Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije od 1993. godine. Pored profesionalne karijere, od 2005. godine uporedo je gradio i muzi čku karijeru kao peva č, basista, tekstopisac i kompozitor autorskog rok benda Patrias, koji za sobom ima dva albuma i veliki broj nastupa.
144
Saša Edi Ðor đević JANIČ JANIČAR
2016 Izdavač Evro Book Beograd, Dimitrija Tucovi ća 41 Za izdavača Novica Jevtić, generalni direktor Veleprodaja Tel: 011/30-77-771, 26-19-551 E-mail:
[email protected] Tiraž 1000 primeraka Štampa Pi press, Pirot
145
