LUTKARSKO POZORIŠTE Lutkarsko pozorište je pozorište u kome se umesto glumaca pojavljuju lutke. Lutkarsko pozorište je najčešće namenjeno deci ali postoje lutkarska pozorišta koja svojim kvalitetom mogu biti veoma interesantna i za odrasle. Vreme i mesto nastanka lutkarskog pozorišta nisu određeni, ali se ipak može pretpostaviti da su pojedine forme nastale u različita vremena na različitim mestima, a uzajamni uticaj je teško odrediti. Već nas antička svedočanstva obaveštavaju o postojanju lutkarskog pozorišta u Grčkoj i Rimu. Lutkarsko pozorište pozorište je svoj procvat doživelo doživelo u XVIII i XIX veku, kada su njime počeli da se bave i pisci poput Getea. Lutkarsko pozorište danas odlikuje raznolikost žanrova, tehničkih sistema lutaka, lutaka, stilskih stilskih rešenja, visok stepen tipizacije, tipizacije, umetničke umetničke simbolike simbolike itd. Sve to od glumca zahteva veliku veštinu i majstorstvo u vladanju svojim umetničkim instrumentom – lutkom. Da bi izrazio svo šarenilo i bogatstvo ljudskih osobina i emocija, da bi otkrio suštinu lika, glumcu, tj. lutkaru nije dovoljna samo uvežbanost, rutina u rukovanju lutkama, već se od glumca zahteva i virtuoznost u rukovanju lutkama. S' obzirom da se scenski lik formira kroz radnju, scenska radnja je osnovno obeležje, tj. osobina teatra. Čuveno je pozorište "Obrascov" iz Moskve.
SCENSKA LUTKA U lutkarskoj igri dominantna je likovna komponenta, pa je scenska lutka u središtu središtu interesa interesa lutkarske lutkarske umetnosti. umetnosti. Scenska lutka u savremenom savremenom pozorištu je likovna tvorevina koja ima srodnosti sa skulpturom ili slikom, ali se ipak izdvaja svojom specifičnom i najvažnijom osobinom, a to je mogućnost pokreta i
2
dramskog izraza. Likovni kvalitet scenske lutke nije samo estetska vrednost, već od nje neposredno zavisi i funkcionalnost umetničke poruke lutkarske igre. Lutka sama po sebi nema morala. Ona je projekcija ljudske svesti sažete u oblik, ali možemo utvrditi da forma ima i te kakav unutrašnji život. Odnosi masa, ritmovi, boja itd. pojedinog oblika pobuđuju nelagode ili oduševljenja, odbijaju ili privlače, i tako je oblik u stanju da prenese poruku sadržanu u kontekstu situacije. Od najs najsta tari riji jihh vrem vremen enaa scen scensk skee lutk lutkee po poja javl vlji jiva vale le su se u razli različi čiti tim m oblicima. Možemo ih podeliti u dve grupe: marionete i ručne lutke. Marionete su lutke sa velikom tradicijom. Njihove prve oblike susrećemo još kod Grka, Rimljana i Egipćana. U početku su bile vrlo jednostavne, a njihovi pokreti minimalni. Animirane su šipkom koja ide od glave, a noge i ruke su dugim vežbanjem na principu inercije postigle pokrete koji su slični hodu. S' vremenom te su lutke dobijale konce za animaciju ruku i nogu. Stvoren je tzv. kontrolnik, drveni nosač, za koji su privezani konci. U profesionalnom pozorištu marioneta može imati i trideset konaca. Njena animacija je vrlo složena, pa je marionetom uglavnom teško upravljati. Brzi Brzina na kret kretan anja ja ma mari rion onet etee ima ima svoj svojuu gran granic icu, u, lutk lutkee su nest nestva varn rnee i poetične. Odgovaraju im čudesne priče. Za razliku od ručnih lutaka, podnose nešto više teksta. Marionete su mašta, bajke, nežnost bez treperave razigranosti, bez bez vesele vesele razgibno razgibnosti sti,, dubok, dubok, snovit, snovit, lep, tih unutra unutrašnj šnjii doživl doživljaj jaj.. Ona je simbol pasivnog i nežnog.
POJAM I POREKLO MARIONETE Ako se za nekog može reći da mu život visi o koncu, onda je to marioneta. Zapravo, moglo bi se reći da joj je to stil života – konac i čvor. Istorija konopca i čvora je duga i burna. Od zapisa pomoću čvorova, preko visećih mostova, ribarskih mreža i moćnih brodova, do najfinijeg veza i najt najtan anan anij ijee svil svile. e. Kada Kada je čove čovekk izum izumeo eo prve prve niti niti,, mo moga gaoo je da napr naprav avii marionetu. Verovetno nije žurio, jer su vlakna bila gruba, masivna, kruta i proći će dosta vremena do zakoncavanja prve lutke. Međutim, ljudska potreba za lutkama nije mogla da čeka večnost, pa su prve marionete nastale još u starom Egiptu, čim su se stekli pravi uslovi. Tako su marioneta i konac vremenom sticali finoću u izgledu i pokretu. Srećom, to vreme je prošlo i konac je postao fin, a marioneta je postala nežna, tanana, graciozna i vrlo osećajna. Trebalo je još da dobije ime. Marioneta je ime koje dolazi iz Francuske i nastalo je u srednjem veku. Za vreme crkvenih procesija sveštenici su nosili kip, lutku Device Marije, da bi privukli pažnju građana. Taj kip su zvali najpre Mariot, a zatim Marioneta, što je 3
deminutiv od imena Marija. Danas se u Francuskoj i još ponegde marionetama nazivaju sve pozorišne lutke, dok mi i još poneko marionetama nazivamo samo lutke kojima se upravlja odozgo, pomoću konaca.
NAČIN IZRADE I GRAĐA MARIONETE Za izradu marionete potrebna je glava srednje veličine, koja može biti od drveta, sunđera, stiropora, plastike, gume... to zavisi od onog ko je pravi. Ukoliko se koristi drvo za izradu marionete, lipa je vrlo pogodna jer je laka, makana i lepo se obrađuje. Međutim, ako se izrađuje od stiropora, potrebno je stiropor kaširati papirom da se ne bi oštetio i da bi se moglo obojiti. Veoma je važno da lutka ima izvučena usta, ispupčene jagodice i poveći nos, odnosno lice lutke mora biti izrazito, upadljivo i oštro. Pored svega toga, važan je i način na koji se glava ukrašava, tj. boji. Kosa se boji crnom, braon ili zatvorenožutom bojim; lice narandžastom pomešanom sa malo rumene i bele boje; jagodice treba da budu rumenije; beonjače se boje nelom bojom; zenice crnom, plavom ili sivo sivom m bo bojo jom; m; ob obrv rvee se bo boje je isto istom m bo bojo jom m kao kao i ko kosa sa;; do dokk se usne usne bo boje je karminom.
4
Kada se završi glava marionete prelazi se na pravljenje šaka, ruku, nogu, stop stopal ala, a, karl karlic icee i grud grudno nogg ko koša ša.. Nara Naravn vno, o, mo mogu gu se i ko komb mbin inov ovat atii razn raznii materijali, kao npr. drvo za šake i stopala, a sunđer za oblaganje. Kada je reč o udovima lutke, njih čine ruke i noge. Što se tiče ruku, šake sa dolakticom prave se takođe od drveta. Šake se prave tako da čine stisnutu pesnicu sa dovoljnim otvorom između dlana i prstiju, da bi lutka mogla, ukoliko je potrebno, da drži nekakav predmet. Dužina dela ruke prilagođava se ličnosti koju lutka predstavlja. Noge marionete se sastoje iz tri dela: buta, kolenice i stopala. Noga, u svom ležištu u trupi, kao i u zglobu kolena, mora biti vrlo pokretljiva. But mora biti izrezan izrezan tako da se za trup može prikačiti prikačiti tankim ekserčićima ekserčićima koji služe kao osovina oko koje se zglavak okreće i to vrlo lako. Kolenica je zaobljenog oblika i prema stopalu se postepeno sužava, odražavajući list na nozi. Kada je u pitanju stopalo, ono se reže posebno u potrebnoj veličini i ono se jednostavno prilepi uz potkolenicu. Trup lutke je takođe veoma važan deo i njegova glavna odlika je u tome što mora biti od što lakšeg materijala i izrađen tako da se što savršenije može sagibati na sve strane. Sklop trupa kod marionete je različit i zavisi od stepena gipkosti koju želimo postići kod lutke.
5
Kada se završi sa izradom svih delova marionete, prelazi se na slaganje lutk lutke. e. Ti delo delovi vi lutk lutkee po pove vezu zuju ju se me meki kim, m, debl deblji jim m kana kanapo pom, m, od odno nosn snoo komadićima kože ili platna, koji se zatim zakoncaju za kontrolnik – skalamerija od daščica preko koje pokrećemo, tj. kontrolišemo lutku. Kontrolnik može biti od "veoma jednostavan" do "užasno komplikovan", to zavisi od toga šta je animator naumio s' marionetom, tj. koje je pokrete naumio da izvede sa njom. Što više toga animator želi od marionete, to se stvari više zakoncavaju.
6
NAČIN ANIMIRANJA MARIONETOM Suština lutkarske animacije je u samoj reči "anima", što na latinskom znači duša. Animirati lutku znači "udahnuti joj dušu", tj. oživeti je. Pokret je najvažniji scenski element koji oživljava neživu materiju. Animacija je važna za postizanje pravog lutkarskog umetničkog izraza. To je onaj neposredni čin oblikovanja jedne sasvim nove estetske tvorevine putem medija lutke.
7
Lutk Lutkar arsk skaa anim animac acij ijaa mo mora ra biti biti najuž najužee po pove veza zana na s' kara karakt ktero erom m lutk lutke, e, trenutnim događajem na sceni i opštim stilom predstave. Tako npr. marioneta – kao lutka – animira su uz pomoć konaca i to odozgo, za razliku od ručnih lutaka koje se animiraju odozdo. Svaka lutkarska igra ima svoj stil animacije, tj. usklađenost svih pokreta i gesta u jednu harmoničnu stilsku celinu.
PREDNOSTI I MANE MARIONETE Prednost ovih lutaka je u tome što su ove lutke veoma pokretljive i fleksibilne. Njima se mogu izvesti veoma složeni pokreti i radnje, jer je pokretan pokr etan svaki deo tela. Zglobovi se nalaze baš tamo gde je to potrebno – kao kod čoveka – ova lutka je pokretnija ukoliko ima što više konaca. Nedostatak ovih lutaka je u tome što jedan izvođač ne može izvesti više od jednog lika istovremeno, izrada je veoma zahtevna i dosta komplikovana, ali i animacija marionetama je vrlo teška i zahteva dobro poznavanje lutke i njenog animiranja od strane animatora.
8
9
LITERATURA
Pokrivka, Vlasta: Dijete i scenska lutka, školska knjiga, Zagreb, 1980. Lazić, Radoslav: Svetsko lutkarstvo, foto futura, Beograd, 2004. Valtrović, B.M.: Pozorište sa lutkama, prosveta, Beograd, 1948. www.google.co.yu
10
