SKRIPTA EKONOMIJA SPOLJNE TRGOVINE
0.
MEĐUNARODNI EKONOMSKI ODNOSI
1
Međunarodni ekonomski odnosi su deo sveukupnih međunarodnih odnosa tj. podsistem sistema međunarodne politike. Međunarodni ekonomski odnosi predstavljaju skup svih ekonomskih odnosa između nacionalnih privreda u svetu i uključuju spoljnotrgovinsku saradnju, transfer i razmenu kapitala, transfer tehnologija, povezivanja i direktne investicije. Glavni subjekti – DRŽAVE / institucije Međunarodni ekonomski odnosi imaju dve osnovne oblasti odnosno dva toka, i to: 1. Međunarodni trgovinski odnosi – robni tokovi i 2. Međunarodni finansijski odnosi – finansijski tokovi Međunarodni finansijski odnosi, predstavljaju sve odnose koji se tiču finansijske saradnje država međusobno (bilateralni) ili sa međunarodnim finansijskim institucijama (multilateralni) Bilateralni fin.odnosi: saradnja ministarstava, centralnih banaka... Multilateralni fin.odnosi: saradnja vlada država preko ministarstava i CB sa međ.fin.institucijama (globalnim i regionalnim) – MMF, Svetska banka, ECB, Fondovi EU za razvoj..... Primer: SEKTOR ZA MEĐUNARODNE FINANSIJSKE ODNOSE MINISTARSTVA FINANSIJA RS SEKTOR ZA MEĐUNARODNE FINANSIJSKE ODNOSE 1. Odsek za saradnju sa multilateralnim finansijskim organizacijama 2. Odeljenje za evropske integracije 3. Odsek za bilateralne finansijske odnose Postojei povezanost spoljne politike i međunarodne trgovine kroz tri TEORIJE: Teorija EKONOMSKOG RATOVANJA (1936) Vilijam Rapar (William Rappard), koja podrazumeva da svi pravni i administrativni akti vlada država, kojima se politički utiče na uvoz/izvoz, transfer dobara i resursa, cena u okviru jedne države i u ostalim delovima sveta Teorija EKONOMSKOG DRŽAVNIŠTVA (1985) - Dejvid Boldvin (David Baldwin), podrazumeva sva ekonomska sredstva i mere kojima strani kreatori spoljne politike pokušavaju da utiču na druge međunarodne subjekte, pozitivni i negativni oblici koji utiču na robne tokove i kretanje kapitala. Negativni oblici trgovine: Embargo, Bojkot, Povećanje carina, Damping, Gubljenje statusa najpovlašćenije nacije, Carinska diskriminacija – nepovoljna, Stavljanje na crnu listu, Kvote, Ukidanje trgovinskih dozvola Negativni oblici kapitala: Blokada sredstava na ino-računima, Kontrola trgovine, Suspenzija finansijske pomoći, Nacionalizacija, Oporezivanje – nepovoljno Pozitivni oblici trgovine: Carinska diskriminacija – povoljna, Dobijanje statusa najpovlašćenije nacije, Umanjenje carinskih stopa, Direktne nabavke, Subvencionisanje trgovine, Odobrenje i lakše dobijanje trgovinskih dozvola. Pozitivni oblici trgovine: Davanje finansijske pomoći, Investicione garancije, Oporezivanje – povoljno Teorija EKONOMSKE ZAVISNOTI – gde se značajnim partnerom naziva ona država (metropola) koja ostvaruje određeno učešće u pojedinim oblastima ekonomske razmene druge država (sateliti).
2
1.
POJAM, ULOGA I ZNAČAJ SPOLJNE TRGOVINE
Pojam spoljne trgovine: Spoljna trgovina predstavlja promet roba, usluga i prava u kome se razmena obavlja između subjekata raznih zemalja tako što predmet kupoprodaje prelazi carinsku liniju i teritoriju zemlje prodavca (izvoz) ili zemlje kupca (uvoz), a na osnovu zaključenih spoljnotrgovinskih ugovora. Spoljna trgovina predstavlja trgovinu koja se odvija između rezidenata jedne zemlje i rezidenata svih drugih zemalja iz čega se zaključuje da je ona podsistem velikog sistema međunarodnog poslovanja. Spoljna trgovina sa aspekta međunarodne ekonomske aktivnosti jedne države, predstavlja ukupan promet roba i usluga sa inostranstvom – UVOZ i IZVOZ. Kada raščlanimo definiciju spoljne trgovine, dobijamo osnovne činioce spoljnotrgovinskog posla: Spoljnotrgovinsko poslovanje predstavlja radni proces koji obuhvata sledeće delatnosti : 1. priprema posla – marketing istraživanje tržišta, reklama i ekonomska propaganda 2. uspostavljanje poslovnih veza sa stranim partnerima – ocena boniteta stranog partnera i pregovori 3. zaključivanje posla 4. realizacija spoljnotrgovinskog posla i postprodajne aktivnosti Uloga i značaj spoljne trgovine: Spoljna trgovina omogućava da se na spoljna tržišta plasiraju viškovi i kupe tj. popune manjkovi u robi, uslugama, novcu, kapitalu, tehnologiji i sl. Spoljna trgovina omogućava postizanje povoljnijih uslova razmene (cena), nego ako se prodaje samo na domaćem tržištu. Spoljna trgovina dopunjuje asortiman proizvoda i usluga i omogućuje kvalitetnije zadovoljenje ljudskih potreba – proizvodnih i potrošačkih. Spoljna trgovina usmerava proizvođače na primenu svetskih standarda i kriterijuma u proizvodnji i na primenu savremenih tehnologija. Osnovni parametri spoljne trgovine države: 1. Spoljnotrgovinski bilans 2. Spoljnotrgovinski deficit 3. Spoljnotrgovinski suficit 4. Spoljnotrgovinski koeficijent (Sk) – mera zavisnosti države od međunarodne trgovine, predstavlja zbir vrednosti uvoza i izvoza podeljenih sa vrednošću društvenog proizvoda T=UVOZ+IZVOZ; Y=društveni proizvod Sk= 2.
= OSNOVNI ZADACI SPOLJNOTRGOVINSKIH PREDUZEĆA
Spoljnotrgovinske kompanije su firme i preduzeća: 1. Uvozno-izvozna preduzeća 2. (Direktni i indirektni izvoznici,uvoznici) 3. Posrednička preduzeća 4. Uslužna preduzeća Priprema kvalitetne robe za izvoz po međunarodnim standardima i plasiranje po najpovoljnijim uslovima, u pravo vreme i na pravom mestu. Nabavka robe iz uvoza (oprema, repromaterijal, roba široke potrošnje) po najpovoljnijim uslovima u granicama svojih deviznih mogućnosti. Obavljanje i drugih spoljnotrgovinskih poslova na najekonomičniji, najproduktivniji i najrentabilniji način (poslovi reeksporta, lon poslovi, lizinga, franšizinga, kooperacije, građevinarstva, saobraćaja, turizma, ulaganja kapitala i sl.) Da bi spoljnotrgovinsko preduzeće sa uspehom ispunilo ovako teške i ozbiljne zadatke, potrebno je da poseduje sledeće: 1. Dobro razgranatu i efikasno organizovanu spoljnotrgovinsku mrežu – kanale prodaje u zemlji i inostranstvu 2. Dobru organizacionu strukturu preduzeća
3
3. Savremen menadžment i marketing 4. Savremenu tehnologiju i opremu u poslovnim procesima 5. Sposobne i školovane kadrove Učesnici u spoljnotrgovinskom poslu i sistemi komunikacije bez obzira da li se radi o uvozu ili izvozu: 1. carinska služba 2. špediter uvoznika ili izvoznika 3. prevoznik 4. skladištenje 5. osiguravajuća društva 6. institucije kvaliteta i kvantiteta 7. administracija 3.
OBLICI POVEZIVANJA PREDUZEĆA U SPOLJNOJ TRGOVINI
Pod uticajem različitih faktora, a u cilju obezbeđenja stabilnosti profita, kapital nastoji da se na razne načine proširi i stvori široku bazu uticaja i vlasti. Ovi procesi naročito su intenzivni u periodu ekonomske krize i nezadovoljavajućeg poslovanja preduzeća (loši poslovni rezultati), u uslovima slabog odziva tržišta. U takvim uslovima javljaju se monopolske organizacije i monopolski kapital. Monopolisti diktiraju uslove privređivanja ostalih preduzeća i određuju uslove na tržištu. U ovom procesu ekspanzije monopolista, preduzeća koja nisu obuhvaćena monopolom (autsajderi), imaju velike teškoće u poslovanju sve dok se ne priključe monopolistima (pod uslovom da su oni za to zainteresovani) Monopolska preduzeća javljaju se u više oblika i imaju različite forme organizovanosti. Najpoznatije forme su: koncerni, karteli, trustovi, konzorcijumi, holding kompanije, pulovi Značajna forma povezivanja – INDUSTRIJSKI KLASTERI 4. INDRUSTRIJSKI KLASTERI Klaster – eng. Cluster – grupa, skup stvari. Vodeće izvozne kompanije ne funkcionišu i ne posluju izolovano, već su deo široke grupe međusobno zavisnih kompanija, čiji su oni predstavnici na međunarodnom tržištu. Ovakve grupe međusobno zavisnih i povezanih kompanija, Porter naziva klasteri i u njima vidi izvore konkurentske prednosti kao npr. korišćenje zajedničkih resursa koje vodi povećanju produktivnosti, brza razmena ideja, tehnologija, know-how dovodi do rasta inovativnosti itd. Definisanje klastera: (1) Grupa industrija i kompanija koje su povezane u odnosima kupovine i prodaje, ili koji dele istu infrastrukturu, klijente i znanje, čije veze poboljšavaju konkurentsku prednost kako na nacionalnom tako i međunarodnom tržištu. (2) Geografski koncentrisani skupovi međusobno povezanih kompanija, specijalizovanih snabdevača, davalaca usluga i institucija povezanih unutar određene oblasti, prisutni unutar nacionalnog tržišta ili regiona. Suština klastera nalazi se u industriji ili grupi kompanija koje snabdevaju tržište istim proizvodom. Povezivanje unutar industrije odnosi se na lance nabavke, transfer tehnologija, know-how,proizvodnih i ljudskih resursa, poslovne prakse i veština, imidža itd. Ključne koristi klastera su: 1. rast produktivnosti 2. povećani kapaciteti firme i razvoj inovacija 3. stimulisanje porasta stope novoformiranih kompanija 4. veća fleksibilnost u reagovanju na promene 5. zajednički marketing, promocija i trening 6. za klasterisana mala i srednja preduzeća veća fleksibilnost, specijalizacija i sigurnost Razlozi za nastanak klastera:
4
1. Da se razvije infrastruktura potrebna da se nacionalna ekonomija pogura unapred
2. Da se razviju i ojačaju regioni u državi 3. Da se obezbedi razvoj kompanija i poveća konkurentnost putem razvoja novih proizvoda 4. Da se poveća stepen inovativnosti i kvalitet proizvoda 5. Da se reši tekuća i projektovana nestašica radne snage 6. Da se kreira efikasniji i uspešniji menadžment 7. Da se poboljša mareketing i olakša pristup novim tržištim Koristi koje klasteri donose mogu biti: 1. Pristup specijalizovanoj radnoj snazi koja se formira u klasterima 2. Pristup specijalizovanim snabdevačima 3. Pristup mreži informacija i podataka Koristi lokalne zajednice (jačanje lokalne industrije i uključivanje u globalne tokove), Inicijatori formiranja klastera su: velike kompanije, naučno-istraživačke institucije, regionalna i lokalna infrastruktura i država. Najveći je broj slučajeva da klasteri nastaju u okruženjima velikih industrijskih giganata (npr. Fiat i General Motors u auto industriji, Microsoft u računarskoj i Warner Bros. u filmskoj industriji) Nastanak klastera i uloge Inicijatori formiranja klastera su: velike kompanije, naučno-istraživačke institucije, regionalna i lokalna infrastruktura i država. Najveći je broj slučajeva da klasteri nastaju u okruženjima velikih industrijskih giganata (npr. Fiat i General Motors u auto industriji, Microsoft u računarskoj i Warner Bros. u filmskoj industriji) 5.
POJAM, ZNAČAJ I OSNOVNE FUNKCIJE MEĐUNARODNOG MENADŽMENTA
Međunarodni menadžment se može definisati kao proces planiranja, organizovanja, rukovođenja i kontrole poslovanja na međunarodnom (svetskom) tržištu. Dobro poznavanje principa i pravila međunarodnog menadžmenta predstavlja osnovu uspeha multinacionalnih kompanija. Postoji verovanje da na praksu međunarodnog menadžmenta utiče više elemenata, kao što su: kultura, jezik, religija, poslovni običaji, oblici upravljanja i vrednovanje zaposlenih i sl. Primera radi, zemlje EU i SAD imaju relativno sličnu praksu menadžmenta, dok npr. Japan, Korea i Egipat imaju sasvim drugačije vrednovanje u okviru menadžment prakse. Osnovne oblasti delovanja međunarodnog menadžmenta su: 1. međunarodno tržište, 2. međunarodna konkurencija, 3. međunarodni rizici, 4. kulturni i etički razvoj Funkcije međunarodnog menadžmenta. Savremeni međunarodni menadžment ima šest osnovnih funkcija: 1.Strategijsko planiranje razvoja međunarodnog poslovanja kompanije 2.Internacionalno organizovanje 3.Međunarodna politika ljudskih resursa (kadrova) 4.Internacionalno komuniciranje 5.Pregovaranje i zaključivanje internacionalnih operacija (poslova) 6.Kontrola internacionalnog poslovanja i poslova 6.
JAPANSKI MENADŽMENT
Osnovne karakteristike japanskog menadžmenta: specifični stil menadžmenta koji se zasniva na grupnoj dinamici i donošenju odluka na bazi koncenzusa i obrnutog odlučivanja, veza postulat ovog stila menadžmenta je jaka domaća konkurencija: samo onaj ko izdrži domaću konkurenciju, može očekivati uspeh u međunarodnoj. japanski stil odlikuje radna disciplina i efikasnost po kojoj su najjači na svetu. Ovome se dodaje specifična kultura proistekla iz japanskog etnosa. Red i čistoća u firmama su na najzavidnijem nivou. Proizvodni japanski menadžment je najrazvijeniji i najefikasniji na svetu. Zasniva se na: 1. Justi-in-time proizvodnji (u pravo vreme) 2. Zalihe na nuli (proizvodnja bez zaliha) 3. Zero defect (proizvodnja sa nula grešaka – škart na nuli)
5
4. Ekonomska proizvodnja u malim serijama 5. Kanban sistem (sistem elementarnog praćenja i izvršne proizvodnje) 6. Sistem kontrole kvaliteta (Poka-Yoka) – krugovi kvaliteta u koji ulaze: proces proizvodnje, potrošač i korisnik proizvoda Značajna karakteristika japanskog stila je princip doživotnog zaposlenja. Poklanja se mnogo pažnje zaposlenima i investira se u znanje i nastoji se da se što efikasnije iskoriste raspoložive radne sposobnosti zaposlenih. U japanskom menadžmentu kompanija maksimalno je u upotrebi i koristi se domaća oprema. Više od polovine opreme japanskih kompanija je domaće proizvodnje. U korišćenju inostranih tehnologija i tehničkih rešenja, vrši se maksimalno prilagođavanje i modifikacija prema japanskim prilikama. Značajno obeležje japanskog menadžmenta je preduzetnička orijentacija menadžmenta i razvoj novih ideja. Menadžeri na višim nivoima primaju ideje od nižih menadžera i zaposlenih, i onda se ostvaruje povratno komuniciranje, što za rezultat ima nove ideje i sugestije. Sistem komuniciranja u japanskim kompanijama je tzv. multilateralan stil komuniciranja (komuniciranje na svim nivoima). Japanski menadžeri nastoje da ostanu u jednoj kompaniji do kraja radnog veka (pokretljivost je veoma slaba). Njihova iskustva su veoma ograničena jer poznaju samo poslovanje svoje firme i njene internacionalne operacije. Japanski menadžeri su lojalni svojoj firmi i smatraju da je štetno prihvatiti odlazak u drugu firmu (čvrsta povezanost sa svojom kompanijom) 7.
AMERIČKI MENADŽMENT
Osnovne karakteristike američkog menadžmenta: U Americi se koristi specifičan stil menadžmenta, poznatiji kao hibridni menadžment. Ovaj stil se zasniva na bihejviorističkim i strukturalnim konceptima razvoja organizacije. Usmeren je ka povećanju produktivnosti i zadovoljstva radnika. Menadžment u SAD ima akcenat na kratkoročnom planiranju, individualnom odlučivanju i velikoj lojalnosti profesiji menadžera. Multinacionalnost SAD uključuje u velikom broju slučajeva transfer osoblja u druge zemlje. Veliki uticaj ima prethodno radno iskustvo menadžera i društvena sredina iz koje dolaze. Američki menadžeri nastoje da koriste svoje internacionalno iskustvo, kao osnovu za jačanje internacionalnih pozicija i jačanje pozicije firme na međunarodnom tržištu. Lojalnost američkih menadžera svodi se na lojalnost prema samom sebi, u smislu da ako nađu boljii posao, oni ga prihvataju Američki menadžeri se, u pogledu sigurnosti posla, oslanjaju na sopstvene sposobnosti i znanje. 8.
ZAPADNOEVROPSKI MENADŽMENT
Osnovne karakteristike zapadnoevropskog stila menadžmenta: Zapadnoevropski stil menadžmenta se zasniva na naglašavanju ekonomskih i socijalnih prava zaposlenih, što se ogleda u pravima zaposlenih u uključivanju u sve nivoe menadžmenta. Zapadnoevropski menadžment sastoji se od više pristupa i stilova, od kojih su najkarakterističniji nemački i francuski pristup menadžmentu. Najkarakterističniji evropski pristupi menadžmentu: Nemački, Francuski menadžment. 9.
OSNOVNI KONCEPT MEĐUNARODNOG MARKETINGA
Na bazi sveobuhvatnosti pristupa i ciljeva koje se u međunarodnom poslovnju žele postići, razlikuju se tri osnovna koncepta međunarodnog marketinga: 1. Uninacionalni koncept međunarodnog marketinga (koncept spoljnotrgovinskog marketinga) 2. Multinacionalni koncept međunarodnog marketinga 3. Globalni marketing koncept Na bazi aspekata međunarodnog poslovanja i međunarodne menadžment i marketing orijentacije, kompanije koje su danas prisutne na svetskom tržištu se generalno dele na: 1. domaće kompanije (posluju samo na domaćem tržištu) 2. internacionalne kompanije (domaće tržište je primarno, međunarodno je sekundarno) 3. multinacionalne kompanije (posluju na više inostranih tržišta) 4. transnacionalne ili globalne kompanije (celo svetsko tržište posmatraju kao jedno) 10.
GLOBALIZACIJA U MEĐUNARODNOM POSLOVANJU
6
Osnovne karakteristike globalizacije: 1. Globalno tržište (tržište se posmatra kao jedno, ne pravi se razlika među nacionalnim i regionalnim tržištima) 2. Globalni proizvod (jedinstveni proizvod koji se prodaje sa istovetnim karakteristikama na svim tržištima – pr. Coca-Cola, Marlboro,Pampers) 3. Globalni resursi (jeftinije sirovine, repromaterijali, jeftina radna snaga i sl.) Ekspanzija multinacionalnih i transnacionalnih kompanija (sve je veći broj velikih svetskih kompanija prisutnih u svim delovima sveta, putem otvaranja novih kompanija, investiranjem, preuzimanjem, stvaranjem alijansi). Prebacivanje proizvodnje velikih kompanija sa zapada na istok (jeftinija radna snaga, jeftiniji resursi – pr. Nike je svoju proizvodnju prebacila na daleki istok, u Tajvan, Tajland, Singapur). Globalna konkurencija (kompanije koje nisu ili imaju slabu internacionalnu aktivnost jednostavno nestaju pred naletom velikih multinacionalnih kompanija). Strategijske alijanse (jedna od formi partnerstva kompanija radi lakšeg osvajanja tržišta i povećanja dobiti). Inostrane investicije (dve forme: inostrane direktne investicije i inostrane portfolio investicije) 11.
STRATEGIJSKE ALIJANSE
Strategijske alijanse (strategijsko partnerstvo, ugovorena saradnja) predstavljaju sve oblike saradnje među preduzećima u međunarodnoj ekonomiji koji su nešto više od uobičajenih tržišnih transakcija, a manje od spajanja i pripajanja preduzeća. Cilj ulaska u strategijske alijanse (u daljem tekstu (SA) je jačanje konkurentske prednosti na celini globalnog tržišta ili na segmentima tog tržišta. U velikom broju slučajeva se pokazalo da su glavni razlozi za ulazak nekog preduzeća u SA sledeći: 1. Smanjivanje troškova razvoja novih proizvoda 2. Pribavljanje kapitala za investicije 3. Pribavljanje tehnologije 4. Lakši ulazak na nova tržišta 5. Pribavljanje menadžment/marketing know-how Prednosti strategijske alijanse: 1. Manje potrebe za kapitalom i drugim resursima 2. Podela rizika 3. Pristup stručnim znanjima i lakši kontakt sa lokalnim tržištima Ograničenja strategijske alijanse: 1. Potencijalni problemi i konflikti među partnerima 2. Problemi vezani za komunikacije i menadžment 3. Delimična kontrola PRIMER - Strategijska alijansa (partnerstvo) INTERBREW (IN BEV)sa Apatinskom i Nikšićkom pivarom 12.
INOSTRANE INVESTICIJE
Inostrane investicije predstavljaju ulaganja kapitala u strane zemlje u očekivanju prinosa. Javljaju se u više formi, kao što su javne investicije od strane države, investicije preduzeća i investicije pojedinaca i grupe. Pri tome, inostrane investicije se dele u dve grupe: 1. inostrane portfolio investicije (IPI) 2. inostrane direktne investicije (IDI) Prednosti inostrane direktne investicije: 1. Povećanje prodaje 2. Pribavljanje vrednih izvora 3. Smanjenje rizika i povećanje konkurentnosti
7
Ograničenja inostrane direktne investicije: 1. Kupovina postojećeg ili izgradnja novog preduzeća 2. Zakonski propisi i regulative 3. Finansiranje Primeri IDI u SRBIJI: Američka kompanija US Steel kupila je čeličane u Košicama, Slovačka, i Sartid iz Smedereva u našoj zemlji. Američki duvanski gigant, Philip Morris preuzeo je DIN Niš, dok je njegov glavni konkurent na evropskom tržištu British American Tobacco preuzeo DIV Vranje. 13.
POSREDNIČKA TRGOVINSKA PREDUZEĆA
Posrednička trgovinska preduzeća su preduzeća koja obavljaju poslove posredovanja pod određenim uslovima koji su predmet trgovinskog sporazuma između njih i principala (nalogodavca - prodavca ili kupca). Cilj posredničkog preduzeća je da se u što kraćem vremenu i što širem obimu dovedu u vezu platežno sposobna tražnja i odgovarajuća ponuda, odnosno kupac i prodavac. Svrha je u pomoći proizvođačima i trgovcima u proširenju njihovih delatnosti i na najudaljenija i nepoznata tržišta. Sa marketinškog aspekta posrednička preduzeća omogućavaju brže kretanje roba i usluga i zadovoljenje potreba potrošača najrazličitijih tržišta. U zavisnosti od odnosa posrednika prema komintentu (kupcu ili prodavcu) razlikujemo više vrsta posrednika, i to: 1. Komisionar 2. Inostrani zastupnik 3. Distributer – samostalni zastupnik 4. Broker 5. Tehnički projektantsko-konsultativni inženjering biro 6. Komprador 7. Faktor 8. Džober 9. Filijala u inostranstvu 10. Delegat u inostranstvu – stalni i povremeni Komisionar - Komision – naknada, provizija. Komisonar posluje u svoje ime a za račun nalogodavca. Komisioni posao predstavlja sporazum komitenta –nalogodavca i komosionara o trajnijoj saradnji u nabavci ili prodaju robe, gde komisionar po obavljenom poslu stiče pravo naknade na naplatu provizije-komisiona. Zasniva se na ugovoru o komisionu. Ugovor reguliše proviziju, prava i obaveze stranaka Komisionar se ne ograničava na poslovanje sa jednim komintentom ili jednu kategoriju robe ili delatnost. Komitent snosi sve troškove, rizike i posledice Nalog koji komitent izdaje komisionaru-dvojak: 1.Tržišni nalog – da posao obavi prema tržišnim okolnostima, po svojoj savesti i stručnom znanju 2.Uslovljeni nalog –propisuje minimalne uslove po kojima komisionar treba da obavi posao Inostrani zastupnik - Obavlja sve poslove u ime i za račun svog komitenta (izvoznika, proizvođača) uz obavezu da ga stalno i javno zastupa u svim prilikama na određenoj teritoriji (tržištu). Ugovor o zastupanju (zastupstvu) Zastupnik mora biti samostalna firma ili lice, Zastupnik ne može raditi za konkurentsku firmu svog principala, ali može zastupati više firmi koje međusobno nisu konkurenti. Zaklučenjem ugovora stupa na snagu zastupnički odnos, koji obično počinje PROBNIM ROKOM. Po isteku probnog roka, zastupnik i principal se konačno izjašnjavaju o daljoj saradnji ili ne i regulišu: 1.predmet zastupanja 2.cenu 3.područje zastupanja 4.prava i obaveze zastupnika i principala 5.rok trajanja ugovora 6. visinu provizije za zastupnika i 7.pitanje podzastupnika Podela zastupnika (po veličini područja): Generalni zastupnik (jedna ili više zemalja) Pokrajinski zastupnik (region, pokrajina, republika)
8
Lokalni zastupnik (grad, industrijski region) Provizija zastupnika – određivanje visine (4 načina) 1. Procenat od vrednosti isporučene i plaćene robe 2. Provizija u zavisnosti od visine postignutih cena 3. Provizija u zavisnosti od ostvare dobiti – prometa (NAJČEŠĆE) 4. Provizija u fiksnom iznosu Distributer (samostalni zastupnik), raspolaže isključivim pravom prodaje robe komitenta (PROIZVOĐAČA) na određenom području (ceo program ili deo programa). Distributer kupuje robu od proizvođača uz dobijanje rabata na veliko i na osnovu njega i razlike u ceni na tržištu ostvaruje zaradu (primarni interes). Mogućnost prodaje robe: 1. po tržišnim cenama, 2. po kataloškim cenama i uslovima principala 3. po specijalnim uslovima principala Distributer radi u svoje ime i u svoj račun, najčešće robu prodaje velikoprodaji ili posredstvom trgovačkih putnika, distributeri obično rade sa robom široke potrošnje iz masovne proizvodnje Sve troškove snosi distributer. Regulišu se mere zaštite područja distributera – principal se obavezuje da robu neće nuditi i prodavati preko trećih lica Broker - Najznačajniji vid posrednika u SAD i V.Britaniji. Broker je samostalni trgovac koji posreduje u zaključenju kupoprodajnog ugovora između kupca i prodavca, za određenu brokersku proviziju – kurtažu. Uloga brokera je da dovede u vezu ponuđača i interesenta. Radi od slučaja do slučaja, bez trajnog ugovornog odnosa. Najznačajniji brokeri – na berzama i aukcijama (brokeri kupca i brokeri prodavca), MARKET MEJKERI na berzama. Nalog brokeru može biti: uslovljen (ograničen) i tržišni (neograničen). Broker je dužan da u svemu sledi uputstva iz naloga. Brokeri-podela: 1.zvanični (imenuje ih država, priv.komora i berza) 2.privatni (stručnjaci koji rade u ime i za račun svog principala) 3. specijalizovani (specijalisti za trgovinu određenim robama i za određene trgovinske poslove) Komprador - Trgovački posrednik u Azijskim zemljama (Kini, Japanu, Koreji). Radi sa komintentima izvan Azijskog kontinenta i obavlja sve poslove kupoprodaje roba i usluga sa domaćim trgovcima, na bazi poznavanja njihovih običaja. Kompradori su specijalizovani za određene vrste roba i područja Uloge kompradora: 1. Koncentrišu ponudu i potražnju za inosranih i domaćih roba 2. Daju poslovne informacije o tržištima i posl.partnerima 3. Garantuju kreditnu sposobnost domaćih kupaca 4. Služe kao tumači stranim poslovnim ljudima KOMPRADOR se može nazvati AZIJSKIM BROKEROM Faktor - Faktor je posrednik u spoljnoj trgovini koji se uključuje u izvozne poslove radi njihovog finansiranja – FAKTORING. Radi se o prenosu prava potraživanja sa prodavca na faktora (banka ili faktoring agencija), gde on isplaćuje odmah prodavca (80%vrednosti) i sada on potražuje od kupca; faktor u ovom poslu zarađuje u razlici u vrednosti (20%) – provizija faktora. Prednost za izvoznika – prodavca je velika, jer odmah dolazi do obrtnih sredstava koja može iskoristiti za dalju proizvodnju. Najčešće se koristi u Južnoj Americi u trgovini sa kožom, drvetom, kaučukom i sl. Veliki potencijal za faktore i razvoj faktoring poslova pruža se i u Srbiji – pomoć domaćim izvoznicima. U Srbiji faktoringom se bave poslovne banke i specijalizovane faktoring institucije /agencije, kuće. Džober –posrednik u ulozi trgovca na veliko, koji od uvoznika ili komisionara kupuje kompletne partije robe i preprodaje ih maloprodavcima; Iskusni poslovni ljudi, sa velikim kapitalom, rade od slučaja do slučaja, kada se pruži prilika za unosan posao 14.
USLUŽNE DELATNOSTI I PREDUZEĆA U SPOLJNOJ TRGOVINI
Spoljnotrgovinski promet se ostvaruje u saradnji sa nizom uslužnih delatnosti, koji u stvari predstavljaju njegovu podršku i logistiku. Bez uslužnih delatnosti i preduzeća, spoljnotrgovinski posao se nebi mogao ostvariti u celosti i sa uspehom. Usluge u spoljnoj trgovini se javljaju u veoma razgranatim vidovima, a najzastupljenije su:
9
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8.
Javni skladištar Slobodne zone – luke Slobodna carinska skladišta Međunarodna špedicija Međunarodni transport Kontrola kvaliteta i količina robe Osiguravajuće organizacije Poslovne banke 9. Organizacije za istraživanje tržišta (marketing istraživanja) 1. Javni skladištar - Gotovo u svim slučajevima, na putu robe od mesta proizvodnje do mesta potrošnje, nastaje potreba da se roba izvesno vreme zadrži u očekivanju daljeg transporta. Ovakvo zbrinjavanje robe zahteva stručnu i tehničku organizovanost kako nebi došlo do neželjenih efekata na robi kao na pr. kalo, rastur, lom i sl. Zbrinjavanje robe na ovaj način naziva se uskladištenje, koje se praktikuje i u zemlji i u inostranstvu. Skladištenje se može vršiti na sopstveni račun (sopstveno ili zakupljeno skladište) i za tuđi račun (javno skladište). Javni skladištar po nalogu i za račun nalogodavca prihvata robu i odgovarajuće je skladišti na određeno vreme, uz naplatu tzv. skladišnine. Roba koja se skladišti je obično prispela iz uvoza ili je namenjena izvozu. Usluge javnog skladištara: 1. uzorkovanje uskladištene robe 2. sortiranje 3. utvrđivanje kvaliteta 4. pakovanje 5. mešanje 6. istovar i utovar 7. kondicioniranje robe (održavanje robe u stanju upotrebljivosti bilo da se radi o artiklima proizvodne potrošnje, kao što su sirovine i polufabrikati, ili lične potrošnje – životne namirnice, primenom određenih tehnoloških postupaka – temperatura, vlaga, pritisak, osvetljenje i sl.) Podela javnih skladišta po osnovnim karakteristikama tehničke opremljenosti, javna skladišta se dele na: 1. mešovita skladišta (osposobljena za čuvanje i manipulaciju velikim brojem vrsta roba) 2. specijalizovana skladišta (osposobljena za čuvanje i manipulaciju određenim vrstama robe – guma, koža, kafa, začini, voće, povrće, vuna, čaj, alkoholna pića i sl.) 2. Slobodne zone – luke - Slobodne zone predstavljaju prostor gde se smešta roba koja čeka dalju otpremu (roba u tranzitu). Roba koja se smešta u slobodne zone nije namenjena stavljanju u slobodan promet na tržištu zemlje gde se nalazi. Slobodne zone se organizuju u cilju unapređenja tranzitnog prometa sa uprošćenom ili eliminisanom carinskom procedurom. Slobodna zona – luka ima svoju sopstvenu upravu i organizovana je na osnovu zakona zemlje kojoj pripada. Slobodne zone postoje u svim velikim svetskim trgovinskim centrima, kao što su Njujork, Hamburg, London, Solun, Trst, Rijeka. Slobodne zone postoje i u SCG i najpoznatije su Slobodna zona Beograd (na Dunavu), Slobodna zona Novi Sad, Slobodna zona Pirot. 3. Slobodna carinska skladišta - U slobodnim carinskim skladištima se smešta još neocarinjena roba iz uvoza pre stavljanja u slobodni promet. Tu se isto tako čuva i roba koja je ocarinjena, a namenjena izvozu, sve do dana njene otpreme. Sva roba u ovim skladištima se nalazi pod carinskim nadzorom. Slobodna carinska skladišta se osnivaju samo u mestima gde postoje carinarnice i ispostave carinske službe. 15.
MEĐUNARODNA ŠPEDICIJA
Međunarodan špedicija predstavlja spoljnotrgovinski posao gde špediter, po primljenom nalogu izvoznika ili uvoznika, preuzima obavezu otpremanja i dopremanja robe uz sve ostale obaveze koje prate put robe od mesta proizvodnje do mesta potrošnje. Svrha i uloga špedicije je u potrebi boljeg organizovanja i izvršavanja brojnih faza rada oko premeštanja robe od mesta proizvodnje ili skladišta prodavca do mesta potrošnje ili skladišta kupca. Otkriće novih
10
kontinenata, parne mašine, parobroda i železnice (XIX vek) ubrzava razvoj međunarodne robne razmene, a time i ulogu i značaj špedicije Aktivnosti špedicije 1. Špedicija radi u svoje ime, a po nalogu i za račun nalogodavca i organizuje sledeće radnje: 2. priprema robe za isporuku 3. primopredaja robe (uz kontrolu kvaliteta i količine) 4. pakovanje 5. obeležavanje 6. obezbeđivanje robnih i drugih dokumenata 7. pribavljanje prevoznih kapaciteta i sredstava 8. utovar i optremu sa praćenjem robe na putu 9. izvozno-uvozno carinjenje (carinski agent) 10. rukovanje robom na putu (utovar, pretovar, istovar, skladištenje, čuvanje, nadzor) Podela (vrste) špedicije 1. Lokošpedicija (poslovi unutrašnjeg prometa, služi kao saradnik u međunarodnoj špediciji) 2. Kontinentalna špedicija (poslovi sa izvršenjem kontinentalnih vidova transporta, bez prekomorskog, tj. železnica, drumski, avionski, rečni i jezerski saobraćaj) 3. Sajamska špedicija (specijalnost priprema i organizovanje sajamskih priredbi. Preuzimaju odgovornost za dopremanje robe na priredbu i njeno vraćanje) 4. Pogranična špedicija (carinski posrednici – obavljaju sve usluge prilikom carinskog postupka na robi namenjenoj uvozu/izvozu, robi koja je u tranzitu, itd.) 5. Lučka špedicija (specijalozovani za pružanje kompletnih usluga u organizovanju prekomorskog tranzita, rukovanje robom, prihvat i otpremu) Zadaci međunarodne špedicije: 1. Zaključivanje ugovora o prevozu robe – podrazumeva sledeće: angažovanje odgovarajuće prevozne firme i transportnih sredstava; vrši kontrolu utovara, pretovara, istovara sve do mesta odredišta; stara se da na osnovu ugovora o prevozu (konosman, teretni list) ne dođe do neželjenih gubitaka, kvarova na robi i sl. 2. Osiguranje robe u prevozu – podrazumeva: Špediter osigurava robu za tačno određenu relaciju, za određeno vreme i protiv određenih rizika Špediter uplaćuje za račun nalogodavca premiju osiguranja, i kao dokaz o zaključenom ugovoru o osiguranju, dobija polisu osiguranja od osiguravajuće kompanije 3. Kontrola svih transportnih dokumenata Špediter kontroliše ispravnost, blagovremenost i odgovarajuću primenu svih transportnih dokumenata 4. Uskladištenje robe – podrazumeva: Po ugovoru o uskladištenju robe, špediter preuzima obavezu da robu uskladišti u sopstvena skladišta (ako ih poseduje), ili iznajmi odgovarajući skladišni prostor kod javnog skladištara. Špediter se mora striktno pridržavati odredaba u ugovoru u pogledu skladišnog prostora, vremena zadržavanja robe na skladištu i ostalih uslova skladištenja, i pri tome mora postupati krajnje brižljivo i sa savešću dobrog privrednika. 5. Pružanje poslovnih informacija i saveta o špediciji i transportu Međunarodni špediter pruža dragocene stručne savete svojim komitentima još od same ideje za zaključivanje određenog kupoprodajnog posla, kao što su: podaci i najracionalnija rešenja o putu robe, pomoć pri uspostavljanju ponude i zaključenja kupoprodajnog ugovora, izbor najrealnijeg puta za transport – INSTRADACIJA (od ital. Strada – put) 16.
MEĐUNARODNI TRANSPORT
Međunarodni transport ostvaruje funkciju fizičkog premeštanja robe i putnika sa jedne lokacije na drugu u međunarodnom prometu. U zavisnosti od okolnosti, pravca kretanja robe ili putnika, razlikuju se više vrsti prevoza: pomorski, rečni i jezerski, drumski, železnički, avionski i cevovodni transport.
11
17.
MEĐUNARODNI TRANSPORT OPASNIH MATERIJA
Prevozom opasnih materija mogu da se bave preduzeća i preduzetnici kojima je to delatnost uz posedovanje posebnih dozvola i sertifikata za transport (posebno za klase 1, 6 i 7). Prevoz opasnih materija od 1957. godine regulisan je Evropskim sporazumom o transportu opasnih materija u drumskom saobraćaju – ADR. Transportna sredstva koja prevoze opasne materije moraju biti tačno i vidljivo obeležena po propisima ADR. Obeležavanje transportnih sredstava: Listice opasnosti Table za obeležavanje vozila U železničkom saobraćaju – Međunarodni pravilnik o prevozu opasne robe RID Rečna i jezerska (unutrašnja) plovidba – Evropski sporazum o međunarodnom transportu opasnih dobara unutrašnjom plovidbom – ADN Prekomorski transport – Međunarodna pravila o transportu opasnih roba – IMDG Vazdušni transport – Tehničke instrukcije za bezbedan transport opasnih dobara u vazdušnom transportu Međunarodna konvencija o prevozu opasnih materija – klasifikacija opasnih materija po preporukama UN (DEVET KLASA): 1.Eksplozivi (6 grupa) 2.Gasovi (zapaljivi, nezapaljivi, otrovni) 3.Zapaljive tečnosti 4.Zapaljive čvrste materije (3 grupe): 4.1. zapaljive čvrste materije 4.2.materije sklone samozapaljenju 4.3.materije koje u dodiru sa vodom oslobađaju zapaljive gasove 5.Oksidirajuće materije i organski peroksidi (2 grupe): 5.1. oksidirajuće materije 5.2.organski peroksidi 6. Otrovne (toksične) i infektivne materije (2 grupe): 6.1. otrovi (toksične materije) 6.2.infektivne materije 7. Radioaktivne materije 8. Korozivne materije 9.Ostale opasne materije (koje nisu obuhvaćene klasama) 18.
MEĐUNARODNA KONTROLA KVALITETA ROBE (standardizacija i certifikacija)
Razmatrajući pojam kvaliteta uočavamo da na jednoj strani postoje tehničko-tehnološko shvatanje kvaliteta kao skup svojstava proizvoda, među koje spadaju: performanse, tehničke karakteristike, sigurnost, bezbednost, trajnost, ekonomičnost i dr. Dok na drugoj strani nalazimo menadžment i marketing pimanje kvaliteta, kao integralne proizvodne forme zadovoljavanja potrebe potrošača. Kada govorimo o medjunarodnim dimenzijama kvaliteta proizvoda, isticu se tri komponente: 1.tehnicki kvalitet proizvoda 2.socijalni kvalitet proizvoda 3.kulturni kvalitet proizvoda. Tehnicki kvalitet proizvoda podrazumeva tehnicke karakteristike proizvoda gde spadaju kvalitet materijala preciznost izrade, postojanost trajnost, bezbednost upotrebe itd. Pri ovome treba imati u vidu da svako trziste ima drugacije zahteve i zakonska pravila koja prethodno treba upoznati. Socijalni kvalitet izvoznog proizvoda odnosi se na elemente koja isticu specificna obelezja potrosaca, odnosno elementi koji promovisu status potrosaca- statusni simboli. Kulturni kvalitet izvoznog proizvoda obuhvata elemente proizvoda koji zadovoljavaju duhovne i etstetske zahteve potrosaca- stil , moda, verovanje itd.
12
Kupac u međunarodnoj kupoprodaji, što se tiče kontrole kvaliteta i količine robe, ima dve opcije: 1. Kupac raspolaže potrebnim stručnim osobljem za obavljanje ove vrste poslova, koji do tančina poznaju robu koju kontrolišu i specijalizovani su po kategorijama proizvoda. Kontrolno osoblje kupac šalje na lice mesta radi preuzimanja robe pre njenog utovara na skladištu prodavca ili drugom mestu koje je ugovorom naznačeno 2. Kupac angažuje specijalizovane organizacije za kontrolu kvaliteta robe. To je slučaj kada robu treba preuzeti na udaljenim lokacijama i kada su ugovorene detaljne laboratorijske analize robe. Kupac daje nalog i detaljne instrukcije domaćoj ili stranoj angažovanoj organizaciji, koja treba da postupi po istim. Za eventualne propuste i greške u kontroli kvaliteta i količine robe odgovara stručna organizacija. O snimljenom i zatečenom stanju za kontrolisanu robu, stručna organizacija daje sertifikat (potvrdu o preuzimanju robe) prodavcu i kupcu. Stručna organizacija za izvršene usluge naplaćuje proviziju koju plaća kupac Međunarodni standardi ISO i HACCP: Usklađenost proizvoda sa zahtevima tržišta i zakonskim propisima – KLJUČNO: bezbednost i zaštita živ.okoline. Zakonski propisi EU – DIREKTIVE: Oblast »novog pristupa«, koja pokriva tehničke industrijske proizvode Oblast »starog pristupa« , koja pokriva motorna vozila, prehrambene proizvode, hemikalije, lekove za ljudsku i veterinarsku upotrebu. Međunarodno orijentisana kompanija dobija, u okviru menadžmenta kvaliteta, SERTIFIKAT, koji predstavlja materijalni dokaz da je uspostavljen sistem kvaliteta po ISO 9000, što kompanije koriste u svojim trgovinskim pregovorima u cilju postizanja boljih uslova i konkurentske prednosti. Idući u susret Evropskoj Uniji, Srbija treba da prilagodi privredni sistem uslovima poslovanja na tržištu Evropske Unije i da u tom okviru izgradi jedinstveni ekološku politiku i adekvatnu zakonodavnu regulativu u oblasti zaštite životne sredine. To je neophodno za nastup srpskih kompanija na tržištu Evropske Unije, koji podrazumeva usklađivanje ekonomskih i ekoloških interesa i ciljeva. U novim tržišnim uslovima, kvalitet proizvoda i kvalitet životne sredine iz koje potiču proizvodi imaju odlučujuću ulogu. HACCP – standard bezbednosti u prehrambenoj industriji HACCP (Analiza opasnosti i kritične kontrolne tačke) predstavlja sistem kontrole procesa proizvodnje i distribucije prehrambenih proizvoda, koji se sastoji iz dve osnovne komponente: HA – analiza rizika, odnosno identifikacija opasnosti u svakoj fazi proizvodnje hrane i procena mogućih implikacija na zdravlje ljudi CCP - kritične kontrolne tačke predstavljaju faze u proizvodnji hrane u kojima se može sprečiti ili eliminisati rizik po sigurnost hrane Cilj je proizvodnja što je moguće bezbednijeg proizvoda primenom što bezbednijeg proizvodnog postupka. Znak HACCP na proizvodu ne osigurava 100% bezbednosti za korisnike, ali znači da je proizvođač proizveo taj prehrambeni proizvod po najboljem i najbezbednijem mogućem postupku Prednosti primene HACCP: Prednosti za potrošače Prednosti za izvozne kompanije-proizvođače Izvozno orijentisana kompanija dobija, u okviru menadžmenta kvaliteta, SERTIFIKAT, koji predstavlja materijalni dokaz da je uspostavljen sistem kvaliteta po ISO 9000, što kompanije koriste u svojim trgovinskim pregovorima u cilju postizanja boljih uslova i konkurentske prednosti CE znak vodi poreklo od francuske fraze"Conformité Européene", odnosno engleski "European Conformity". Svaki potrošač, kada ugleda znak CE na proizvodu, mora znati da je proizvod usklađen sa svim zahtevima direktiva EU, tj. sa zahtevima koji se primenjuju za taj tip proizvoda u smislu bezbednosti, životne sredine i zdravlja potrošača, korisnika. CE oznaka predstavlja jedini dozvoljeni znak za sigurnost proizvoda. CE znak predstavlja PASOŠ za proizvod
13
Keymark oznaka. Kompanije koje posluju na međunarodnim tržištima mogu koristiti novi evropski znak Keymark, koji se koristi kao dokaz da je proizvod usklađen sa standardima EU u pogledu bezbednosti, kvaliteta i ekologije. TÜV (TIF) oznaka. U evropskoj standardizaciji pojavio se još jedan znak, koji se izdvaja od ostalih po svojim strogim kriterijumima, ovaj znak je, pored ostalih evropskih znakova sertifikacije proizvoda najuticajniji na teritoriji EU. TIF znak svoje primarno svojstvo ima u zaštiti korisnika proizvoda od nekvalitetne robe, odnosno proizvoda koji mogu da dovedu do oštećenja zdravlja ljudi i do materijalne štete. e simbol, takozvani "e" simbol označava da proizvođač, distributer ili uvoznik garantuje da se u označenom pakovanju, u proseku nalazi količina koja je nominalno naznačena na pakovanju. Ovaj simbol je prvenstveno ustanovljen za nesmetan protok roba između zemalja članica EU, a kasnije se raširio i po celom svetu. ECO-label Evropski eco-label program omogućava evropskim potrošačima, javnim i privatnim kupcima, da lako identifikuju priznate zelene proizvode u okviru Evropske Unije, Norveške, Lihtenštajna i Islanda. On dopušta proizvođačima da pokažu svojim potrošačima da njihovi proizvodi respektuju životnu okolinu. ENERGY STAR® oznaka na proizvodima ukazuje da ti proizvodi zadovoljavaju specifikacije programa za štednju energije i da se time, bez obzira na njihovu cenu, potrošačima ukaže na prednosti takvih proizvoda u odnosu na očuvanje životne sredine sa stanovišta štednje energije. Oznaka se može nalaziti na proizvodu, ambalaži ili pripadajućoj dokumentaciji. 19.
VRSTE SPOLJNOTRGOVINSKIH PREDUZEĆA
Spoljnotrgovinski promet jedne zemlje (države) se realizuje razmenom roba/usluga sa inostranstvom u vidu spoljnotrgovinskih poslova. Predmet kupoprodaje je roba raznih robnih struka, stepena obrade i konačne namene ili vršenja usluga proizvodnog ili neproizvodnog karaktera. Najznačajniji spoljnotrgovinski poslovi su: 1. uvoz i izvoz robe 2. zastupanje inostranih firmi 3. posredovanje u spoljnotrgovinskom prometu 4. međunarodna špedicija 5. međunarodni transport robe i putnika 6. malogranični i susedni prekomorski promet 7. izvođenje investicionih radova u inostranstvu 8. kontrola robe u spoljnotrgovinskom prometu 9. međunarodni saobraćajno-agencijski poslovi 10. turistički poslovi sa inostranstvom 11. pomorsko-tehničke i istraživačke usluge na moru i pod morem 12. organizovanje međunarodnih sajmova 13. usluge istraživanja 20.
TRGOVAČKI DOKUMENTI
Za uspešno obavljanje uvozno-izvoznih poslova, potrebno je dobro poznavanje robnih dokumenata, gde uvoznik/izvoznik kontakt sa robom isključivo ostvaruju posredstvom robnih dokumenata. Iz dokumenatacije učesnici u poslu mogu videti kada je roba otpremljena, kada je ocarinjena, kako i kada je osigurana, da li je isporučena na ugovoreni način, koji je kvalitet robe itd. Dokumenta koja izdaje, ili ima obavezu da pribavi uvoznik ili izvoznik su sledeća: 1. Faktura 2. Izvozna lista pakovanja 3. Zapisnik o kvantitativnom i kvalitativnom prijemu 4. Potvrda o krajnjem korisniku (end-use certificate) 5. Uverenje o kvalitetu i ispravnosti robe 6. Atest proizvođača Najvažniji dokument -Faktura 1. Trgovačka (konačna) faktura 2. Proforma faktura 3. Privremena (prethodna) faktura 4. Gratis (carinska) faktura 5. Konzularna faktura
14
21.
ŠPEDITERSKI DOKUMENTI
U jednom spoljnotrgovinskom poslu, po pravilu se angažuju dva špeditera, jedan izvoznikov, drugi uvoznikov. Zadatak izvoznikovog špeditera je da obezbedi otpremu do mesta isporuke, a uvoznikovog špeditera da prihvati pošiljku i organizuje njenu dopremu i prijem na odredištu. Na međunarodnom novou, standardizaciju špediterskih dokumenata izvršio je Međunarodni savez udruženja špeditera (FIATA). Pravo nadzora nad štampanjem i distribucijom špediterskih dokumenata imaju članice FIATE. Po pravilu su to Privredne komore, koje na zahtev špeditera izdaju određeni obrazac odgovarajućeg FIATA dokumenta i vode evidenciju o firmama kojima su izdati dokumenti. Vrste špediterskih dokumenata je ugovor o špediciji. 22.
TRANSPORTNI DOKUMENTI
Transport robe praćen je izdavanjem mnogobrojnih dokumenata, u koje spadaju: 1. Međunarodni drumski tovarni list (kamionski tovarni list – CMR) 2. Međunarodni železnički tovarni list (CIM) 3. Međunarodni vazduhoplovni tovarni list (avionski tovarni list – AWB) 4. Pomorski konosman ili teretnica (Bill of Lading – B/L) 5. Pomorski tovarni list (Sea Waybill) 6. Rečni konosman ili tertnica 7. Rečni tovarni list Prilikom preuzimanja robe na transportno prevozno sredstvo, vozar (prevoznik) izdaje, u zavisnosti od prevoznog sredstva, odgovarajući dokument o prevozu. Dokument se izdaje u većem broju primeraka, od kojih određeni broj primeraka ide špediteru, određeni broj prati robu, dok odgovarajući broj primeraka ostaje u vozarevoj evidenciji. Transportna dokumenta predstavljaju: 1. Dokaz o otpremi robe 2. Dokaz da je zaključen ugovor o prevozu 3. Dokument za naplatu 4. Dokument za obračun carinske osnovice
23.
CARINSKI DOKUMENTI
U najvažnija carinska dokumenta spadaju carinske dekleracije (CD): 1. Sažeta dekleracija 2. Periodična dekleracija 3. Prethodna dekleracija 4. Redovna dekleracija 5. Pojednostavljena dekleracija 6. Dopunska dekleracija Podela carinske dekleracije Carinska: 1. dekleracija za prijavljivanje robe 2. Karnet TIR Karnet TIR (transport international routier – međunarodni drumski prevoz) je međunarodni dokument koji se koristi u prevozu robe u tranzitu (roba se iz jedne zemlje isporučuje u drugu preko teritorije treće ili više zemalja). Primenom TIR karneta ubrzava se doprema robe pošto se carinska kontrola vrši po ubrzanom, pojednostavljenom postupku bez otvaranja pošiljke
15
TIR karnet se pokazao vrlo primenljivim kada je roba u tranzitu kroz više zemalja. Pod TIR karnetom roba mora biti transportovana u zatvorenim i plombiranim kontejnerima i kamionima sa uočljivim tablom TIR. Carinski pregled robe vrši se na carinarnici polaska i carinarnici dolaska. Po pravilu, roba pod TIR karnetom se ne pregleda u tranzitnim carinarnicama, pošto bi otvaranje kontejnera izazvalo oštećenja plombi TIR karnet predstavlja: 1. Dokument za carinski nadzor, tokom prolaska robe preko carinske teritorije 2. Dokument za carinjenje robe (zadužuje se kod ulaska i razdužuje kod izlaska sa carinske teritorije). Pri prijavi robe carinarnici se predaje TIR karnet umesto carinske dekleracije. Svaki TIR karnet ima jedinstveni broj pod kojim je izdat, i sastoji se od nejednakog broja listova (4,6,14,20). Broj listova zavisi od broja tranzitnih zemalja, uključujući zemlju polaska (otpreme) i zemlju odredišta. Za svaku zemlju potreban je jedan par listova. Svaki TIR karnet se može koristiti za samo jedan TIR transport Karnet ATA izdavanje ATA karnet dokumenta koji predstavlja neku vrstu robnog pasoša. Pod ATA karnetom mogu međunarodno cirkulisati sledeće robe i dobra: 1. Roba i dobra za upotrebu na sajmovima, izložbama, prezentacijama 2. Uzorci 3. Profesionalna oprema Primenom ATA karneta skraćuje se i ubrzava carinska procedura, ubrzava se realizacija spoljnotrgovinskog posla i snižavaju se troškovi. Karnet ATA predstavlja: 1. Dokument za carinski nadzor nad robom 2. Dokument carinskog zaduženja kod uvoznog carinjenja i razduženja kod napuštanja carinske teritorije određene zemlje 3. ATA karnet je zamena za carinsku dekleraciju Uverenje o poreklu robe (EUR 1) Izdaje se na zahtev kupca koji želi da se uveri da je roba nova, proizvedena u pogonima proizvođača i da nije reeksportovana. Uverenje predstavlja izjavu da je roba domaćeg porekla koje popunjava izvoznik sa svim relevantnim podacima o robi i dostavlja ga na overu carini. Radi unificiranja dokumenta, uvedena je forma obrasca EUR 1, koji izdaje carinska služba pri izvoznom carinjenju robe. 24.
DOKUMENTI ZA OSIGURANJE ROBE
Tokom međunarodnog transporta robe može doći do oštećenja i gubitaka na robi. Štete koje se javljaju mogu nastati nepažnjom učesnika u transportu ili nepredviđenim događajima (saobraćajni udesi, požari, poplave, elementarne nepogode). Da bi se zaštitili od rizika, kupac ili prodavac, štetu prevaljuju na treće lice tj. osiguravajuću kompaniju. Osnovna uloga osiguravajućih društava je ekonomska zaštita imovine i lica od različitih rizika. U spoljnotrgovinskim poslovima se javlja međunarodno transportno osiguranje (međunarodno kargo osiguranje), koje podrazumeva: 1. osiguranje robe koja se prevozi 2. osiguranje brodova i drugih plovila 3. osiguranje aviona i drugih vazduhoplova 4. osiguranje odgovornosti prevozioca Međunarodno transportno osiguranje se ugovara na dva načina: Ugovaranjem odgovarajuće INCOTERMS klauzule, koja predviđa obavezno osiguranje robe Ukoliko je ugovorena INCOTERMS klauzula koja ne predviđa osiguranje robe, obaveza ugovarača je da se jasno naznači koja strana ima obavezu osiguranja robe i u kom obimu. Međunarodno transportno osiguranje zasniva se na ugovoru o osiguranju, koji sadrži sledeće osnovne elemente: 1. Predmet osiguranja (roba čija se vrednost može izraziti u novcu, određene vrste prava) 2. Transportni rizik - vrste:
16
Osnovni rizici (udesi, nepogode, požar, eksplozija, razbojništvo) Dopunski rizici (krađa robe, neisporuka, rizici izazvani spoljnim uticajima – vlaga, toplota itd.) U međunarodnom osiguranju javlja se osiguranje robe protiv svih rizika (AAR), koje predstavlja osiguranje robe od transportnih i dopunskih rizika. Rizici prirodnih osobina i mana osiguranog predmeta (lomljivost, isparljivost, eksplozivnost). Primera radi, u praksi se ovo osiguranje radi kao AAR + lomljivost. Rizici nastanka štete iz bilo kog razloga (odbijanje prijema robe, kvarljivost, rasipanje) Ratni i politički rizici (izbijanje rata, nemiri, štrajk) 3. Trajanje osiguranja - od utovara do istovara - od predaje robe vozaru do isporuke primaocu - od skladišta do skladišta 4. Prevozno sredstvo (obavezno se definiše u ugovoru) 5. Osigurana suma – najveći iznos koji osiguravač ima obavezu da isplati i ona predstavlja osnov za utvrđivanje premije o osiguranju (što je veća osigurana suma, to je veća premija osiguranja) 6. Premija osiguranja (predstavlja cenu rizika i visina zavisi od osigurane sume i procene objektivnih rizika od strane osiguravača) Osnovna dokumenta koja se javljaju u međunarodnom transportnom osiguranju su: 1. Polisa za osiguranje robe u kopnenom transportu 2. Polisa za osiguranje robe u pomorskom transportu Polisa osiguranja sadrži sledeće elemente: 1. naziv osiguravača i ugovarača osiguranja 2. predmet osiguranja 3. definisani rizici 4. rok važenja osiguranja 5. osiguravajuća suma 6. premija osiguranja 7. datum zaključenja ugovora 25.
ULOGA POSLOVNIH BANAKA U SPOLJNOJ TRGOVINI
Usluge poslovnih banaka su neophodne u svim fazama spoljnotrgovinskog posla od početka pa do njegovog potpunog okončanja. Uloga poslovnih banaka sastoji se u sledećem: 1. Davanje potrebnih poslovnih informacija i podataka o bonitetu partnera 2. Kreditiranje spoljnotrgovinskog posla, po pribavljenoj saglasnosti poslovne banke i u okviru utvrđenih uslova 3. Izdavanje različitih bankarskih garancija za račun i po nalogu izvoznika/uvoznika 4. Realizacija platnog prometa sa inostranstvom po nalogu inostranih ili domaćih komitenata (doznake, akreditivi, inkaso) 5. Realizacija platnog prometa i obračun sa domaćim učesnicima u poslu i kooperantima 6. Obračun i likvidacija razlika nastalih pod dejstvom spoljnotrgovinskog režima (carine, premije, porezi i sl.) na osnovu priložene dokumentacije 26. INCOTERMS 2000 Međunarodni trgovinski termini (INCOTERMS 2000) predstavljaju skup jedinstvenih pravila, sistematizovanih i označenih skraćenicama koje predstavljaju uobičajene uslove po kojima se odvija međunarodna trgovina. Cilj nastanka jedinstvenih INCOTERMS termina je u ostvarivanju standarda, tj. istovetnog tumačenja trgovinskih termina od strane svih učesnika u spoljnotrgovinskom poslu. Uvođenjem standardizovanih tumačenja, postiže se sledeće: 1. eliminišu se nesporazumi u tumačenju međunarodnih prava i obaveza učesnika u isporuci robe 2. eliminišu se skupi sporovi koji bi proistekli iz ovih nesporazuma 3. smanjuje se rizik nesporazuma tokom realizacije isporuke 4. ubrzava se odvijanje međunarodne trgovine i smanjuje zastoj
17
Struktura Incoterms 2000 Podela INCOTERMS klauzula se može izvršiti i na: Opšte, koje se mogu primeniti na sve vrste transporta, i tu spadaju: EXW – FCA – CPT – CIP – DAF – DDU – DDP Posebne, koje se primenjuju za pomorski i rečni transport: FAS – FOB – CFR – CIF – DES – DEQ 28.
MEĐUNARODNI SAJMOVI
Međunarodni sajmovi predstavljaju priredbe tržišnog karaktera na kojima se izlaže i prezentuje roba (novi proizvodi) i nude usluge potencijalnim kupcima. Međunarodni sajmovi se organizuju u unapred pripremljenim prostorijama – sajamskim halama i to u određeno vreme svake godine, sa tačno određenim trajanjem. Osnovne funkcije sajma: 1. Ostvaruju kontakt između kupca i prodavca 2. Promocija proizvoda i usluga 3. Unapređenje poslovanja kroz proces posmatranja konkurenata i kupaca (sajamski benčmarking) 4. Prodaja robe i distribucija (nalaze se kupci, posrednici, distributeri itd.) 5. Politika cena (proverava se cenovna konkurentnost, javljaju se sajamski popusti) 6. Postprodajne aktivnosti (provera kvaliteta proizvoda, servis, garancije) – veoma važna aktivnost koja može imati velikog uticaja na odluku o kupovini Podela sajmova (1) – prema predmetu izlaganja: 1. Opšti sajmovi – izlaže se veliki broj asortimana proizvoda i usluga 2. Specijalizovani sajmovi – izlažu se proizvodi iz jednog proizvodnog sektora ili vrste proizvoda ili usluge PRIMER: sajam tehnike, sajam automobila, sajam prehrambenih proizvoda, sajam piva, sajam vina, sajam nameštaja itd.) Podela sajmova (2) – prema načinu organizovanja: 1. Klasični sajmovi (prisutnost izlagača i kupca na sajamskom prostoru) 2. Virtuelni sajmovi (INTERNET) – nedostatak je što potencijalni kupci ne mogu na licu mesta proveriti karakteristike proizvoda Međunarodne izložbe - Cilj organizovanja međunarodnih izložbi je predstavljanje proizvodnih mogućnosti i proizvoda i usluga zemalja, kako bi se sklopili spoljnotrgovinski aranžmani. Za razliku od sajmova, gde postoji precizno određeno mesto i vreme trajanja, izložbe se održavaju povremeno i ne na istim mestima. 29.
MEĐUNARODNE AUKCIJE
Međunarodne aukcije predstavljaju tržišta gde se javnim nadmetanjem (licitiranjem) prodaje i kupuje nestandardizovana roba, aukcijaska roba. Podela aukcija: 1. Aukcije na malo – prodaja unikatnih umetničkih i istorijskih predmeta, čija cena dostiže astronomske vrednosti. Najpoznatije aukcijske kuće ovog tipa u svetu su Kristi i Sodebi, dok su najpoznatiji aukcijski centri London, Pariz, Njujork, Amsterdam i Beč 2. Aukcije na veliko – nudi se roba u sirovom stanju, nestardizovana roba (sirova koža, sirova vuna, neobrađeni dijamanti, krzno, čaj, cveće itd.) Najpoznatiji aukcijski centri su:Aukcije čaja: Kolombo, Mambasa, Kalkuta; Aukcije sirove vune: Sidnej, Melburn, Novi Zeland; Aukcije krzna: London, Njujork, Stokholm, Kopenhagen. Aukcijske prodaje organizuju aukcijske kuće, na bazi ponude i potražnje aukcijskih brokera koji zastupaju prodavce i kupce. Na aukcijama se pojavljuju dve vrste posrednika – brokera: 1. Aukcijski broker prodavca 2. Aukcijski broker kupca Aukcijski broker prodavca – karakteristike: 1. prodaje aukcijsku robu u svoje ime, a za račun komitenta (proizvođača robe)
18
2. poslovni odnos između brokera i proizvođača (prodavca) je komisioni, gde je broker komisionar, proizvođač komitent 3. broker prodavca se stara o preuzimanju robe od komitenta i dopremi u aukcijsko skladište 4. štiti interese svojih komitenata koji brokeru daju uslovljeni nalog tj. daju donji limit cene robe ispod koje broker ne sme prodati robu 5. broker prodavca zaključuje kupoprodajni ugovor sa brokerom kupca i stara se o naplati 6. za svoj angažman naplaćuje brokersku proviziju (procenat od vrednosti robe) Aukcijski broker kupca – karakteristike: 1. kupuje aukcijsku robu u svoje ime, a za račun nalogodavca (komitenta) 2. poslovni odnos između brokera i nalogodavca (kupca) je komisioni, gde je broker komisionar, kupac komitent 3. Broker kupca, pre početka aukcije, pregleda robu u aukcijskom skladištu i proverava njen kvalitet 4. Broker kupca štiti interse nalogodavca u tom smislu što od njega dobija gornji limit cene, iznad koje broker kupca ne pristaje na kupovinu 5. Broker kupca se stara o otpremi kupljene robe do odredišta tj. do kupca 6. Naplaćuje brokersku proviziju u procentu vrednosti kupljene robe 30.
MEĐUNARODNE BERZE I BERZANSKI POSLOVI
Međunarodne berze predstavljaju specifična organizovana tržišta na kojima se vrši trgovina robom i uslugama, čije su cene nestabilne. Za razliku od aukcija, na robnim berzama se uglavnom trguje standardizovanom robom po unapred određenim pravilima Podela berzi: I (prema vrsti robe) 1. Mešovite berze (berza proizvoda baltičkih zemalja u Londonu) 2. Specijalizovane berze (berza zlata London, berza kakaoa Njujork) II (prema karakteru berzanskih aktera i valuta) 1. Regionalne berze 2. Nacionalne berze 3. Međunarodne berze III 1. 2. 3.
(prema tipu vlasništva) Državne berze Privatne berze Mešovite berze
IV 1. 2. 3.
(prema vrsti berzanskih poslova) Promptne berze Terminske berze Promptno/terminske (mešovite) berze
Prodaja robe na berzama se vrši javnim nadmetanjem (velika sličnost sa aukcijama, razlika je u proceduri rukovodioca berzanskog sastanka, koji posle objavljivanja početne cene, objavljuje nove veće cene u celim brojevima). Na berzama učestvuju samo ovlašćeni trgovci – brokeri. Svaka berza ovlašćuje određeni broj berzanskih brokera. Do mesta na berzi se dolazi licitacijom ili uplatom osnivačkog uloga. Roba koja je predmet kupoprodaje se kupuje u lotovima, odnosno ugovorom preciziranim minimalnim količinama robe. Lot predstavlja standardnu količinu robe koja se može kupiti jednim ugovorom. Na primer, lot za bakar na Londonskoj berzi iznosi 25 tona, što znači da trgovac na Londonskoj berzi može kupiti najmanje 25 tona bakra. Berze predstavlju tržišta gde se trguje robom bez njenog prisustva. Berze organizuju skladišta uz berzansku zgradu (što određuje priroda robe), ili ovlašćuju skladišta širom sveta da posluju za njih. Najznačajniji berzanski poslovi su: 1. Promptni berzanski poslovi 2. Terminski berzanski poslovi 3. Klirinški poslovi 4. Hedžing transakcije 5. Arbitražni poslovi
19
6. On - kol poslovi PROMPTNI BERZANSKI POSLOVI predstavljaju poslove koje karakteriše kratak rok isporuke i namera učesnika da se isporuka realizuje u datom roku (prompt day – poslednji dan do koga se mora izvršiti plaćanje robe po ugovoru). Po zaključenju promptnog posla, kupac u što kraćem roku ima obavezu da dostavi dispoziciju za otpremu robe. Promptni poslovi vode fizičkoj isporuci robe i nemaju špekulativni karakter. TERMINSKI BERZANSKI POSLOVI predstavljaju poslove kupoprodaje fiksne količine određene standardizovane robe po fiksnoj ceni na dan ugovaranja, čija se isporuka i plaćanje izvršavaju na fiksirani dan u budućnosti. Rokovi isporuke kod ovih poslova traju i više meseci. Varijante terminskih poslova mogu biti: HEDŽING TRANSAKSIJE predstavljaju poslove u kojima učesnik ili hedžer, želi zaštititi i osigurati svoju poslovnu delatnost od potencijalnih budućih promena cena proizvoda koje koristi u svojoj proizvodnji. Hedžer se pri tome zaštićuje, kako od rasta cena, tako i od pada cena proizvoda ili sirovina koje predstavljaju osnovne sirovine u procesu njegove proizvodnje. Hedžing posao predstavlja kombinaciju promptnih i terminskih poslova. 31.
SPOLJNOTRGOVNISKA POLITIKA (INSTRUMENTI)
Spoljnotrgovinska politika jedne države podrazumeva skup mera i pravila kojih se moraju pridržavati i koje moraju poštovati učesnici u spoljnotrgovinskim poslovima. Spoljnotrgovinska politika uglavnom se odnosi na broj učesnika u spoljnotrgovinskim poslovima, stepen slobode trgovine, veličinu učesnika u spoljnotrgovinskoj mreži i na niz pitanja koja se odnose na strukturu i organizovanost spoljnotrgovinskih mreža. Javljaju se dva pristupa u vođenju spoljnotrgovinske politike: 1. Državni monopol spoljne trgovine 2. Liberalni pristup spoljne trgovine Mere spoljnotrgovinske politike donose nadležne državne institucije i ministarstva, ali i međunarodne trgovinske i finansijske institucije (Svetska trgovinska organizacija – WTO, Međunarodni monetarni fond – IMF) 32.
ROBNI REŽIM
Robni režimi predstavljaju takav instrument spoljnotrgovinske politike koji se donosi od strane Savezne vlade države, kojima se precizira sama realizacija uvozno/izvoznih poslova, u smislu roba koje se nalaze u prometu (slobodan ili ograničen izvoz/uvoz, količina i vrednost roba koje se mogu uvesti/izvesti). U tom smislu, donose se sledeći robni režimi: 1. Slobodan (liberalan) izvoz/uvoz robe (LB) 2. Režim dozvole (D) 3. Kontigentni režimi (Kk, Kv) 4. Kvote (izvozne i uvozne kvote)
1. Slobodan (liberalan) uvoz/izvoz robe (LB) – za robu koja se nalazi pod
slobodnim režimom, uvozno/izvozni poslovi se odvijaju slobodno i ne zahteva se posedovanje odobrenja i posebnih dozvola da bi se realizovao spoljnotrgovinski posao 2. Režim dozvole (D) – za uvoz/izvoz roba koje se nalaze u režimu dozvola potrebno je posebno odobrenje, odnosno dozvola koju izdaju nadležni državni organi. Neke od roba koje se nalaze u režimu dozvola su: naoružanje, opasne materije, plemeniti metali, el.energija i sl.). Primera radi, za izvoz/uvoz naoružanja potrebna je posebna dozvola Ministarstva odbrane
3. Kontigentni režimi – predstavljaju instrumente spoljnotrgovinske politike kojima se ograničava uvoz/izvoz robe u smislu obima i vrednosti. Količinski kontigent (Kk) Vrednosni kontigent (Kv)
20
Količinski i vrednosni kontigenti se donose na kraju godine, za sledeću, i dele se zainteresovanim korisnicima (spoljnotrgovinskim firmama). Nije redak slučaj da administrativni organ koji raspodeljuje kontigentne dozvole, favorizuje neke od firmi, zloupotrebi službeni položaj, i time pribavi korist za sebe vršeći diskriminaciju među firmama korisnicima. 4. Kvote – određuju kojim obim robe, u toku jedne godine može biti uvezen, odnosno izvezen (uvozne i izvozne kvote). Kvote donose nadležni savezni organi, za uvoz i izvoz pojedinih roba za sledeću godinu, i objavljuju ih u Službenom listu (glasniku). Svakoj spoljnotrgovinskoj firmi se ograničava uvoz/izvoz maksimalno 10% vrednosti od ukupno predviđene kvote za robu u predviđenom periodu. Kvote se ne dele unapred, već se uvoz i izvoz obavlja dok se ne iscrpe određene kvote u određenom periodu. Kvote se crpe na taj način što se prilikom uvozno/izvoznog carinjenja, evidentiraju u carinskoj bazi podataka. Prekoračenje uvoza/izvoza spoljnotrgovinske firme (više od 10% od kvote za određenu robu), sankcioniše se carinjenjem prekoračene vrednosti po duplo većim carinskim stopama od regularnih. 33.
IZVOZNE SUBVENCIJE
Forme podsticaja izvoza su sledeće: 1. Povraćaj carinskih i drugih uvoznih dažbina 2. Povraćaj vozarine 3. Izvozni podsticaji 4. Posebni podsticaji 1) Povraćaj carinskih i drugih uvoznih dažbina Pravo na povraćaj carina ostvaruje preduzeće po izvršenom izvozu robe domaće proizvodnje i izvršenju njene naplate (u konvertibilnoj valuti ili kompenzacijom). Povraćaj carina se obračunava na ugovorenu vrednost izvezene robe (u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu međunarodnog deviznog tržišta). Povraćaj carina se vezuje za udeo uvoznog sadržaja u izvoznim proizvodima, pa tako imamo veću stopu povraćaja u sektorima veće uvozne zavisnosti. Stopa povraćaja kod nas, u periodu 1990-2000. godine, u proseku je bila 0,65% vrednosti izvezene robe, gde je, primera radi, stopa povraćaja kod izvoza električnih mašina i aparata, 1,56% ostvarenog izvoza. 2) Povraćaj vozarine Izvoznik stiče pravo na povraćaj dela troškova plaćene vozarine, za prevoz robe od naše granice do odredišta kupca. Raspon stopa povraćaja vozarine kreće se od 1,5 – 2,5%. Na stopu povraćaja vozarine od 1,5%, imaju pravo izvoznici koji su ostvarili prevoz robe u zemlje EU i zemlje Sredozemlja, dok za ostele važi stopa od 2%. Pravo na stopu povraćaja od 2,5%, imaju izvoznici štampe, časopisa, knjiga i filmova. 3) Izvozni podsticaji Ostvaruju se formiranjem posebnih fondova u svrhu podsticanja izvoza robe iz prioritetnih sektora. U slučaju naše zemlje prioritetni sektor je poljoprivreda – Fond za podsticaj poljoprivrede i prehrambene industrije. U zavisnosti od vrste izvezenih proizvoda, iz fondova se mogu naplatiti iznosi u rasponu 1-3% vrednosti izvezene robe. Primera radi, najveće podsticaje kod nas su ostvarili izvoznici žive junadi i junećeg mesa, žive jagnjadi i jagnjećeg mesa. 4) Posebni podsticaji Najkarakterističniji posebni podsticaji su podsticaji banaka izvoznicima koji su njima prodavali devize, i to u smislu isplate dodatnog iznosa izvoznicima (tokom 2000. godine, iznos isplaćen izvozniku kretao se oko 33% od ostvarene prodaje deviza banci)
34.
CARINE (POJAM, ULOGA I ZNAČAJ)
21
Najznačajniji instrument spoljnotrgovinske politike jedne zemlje predstavljaju carine. Reč carina potiče od dve reči »careve dažbine«, pošto su prve ubirane carine bile carski prihod. Carina je iznos koji se nplaćuje prilikom uvoza i izvoza robe. U savremenim uslovima izvozna carina je gotovo iščezla, tako da se danas govori o uvoznim carinama. Funkcija uvoznih carina je dvojaka: 1. prihodna (obezbeđuje državi prihod) 2. zaštitina (obezbeđuje zaštitu određenih proizvodnih sektora) Vrsta i visina carinskog opterećenja za robu koja se nalazi u spoljnotrgovinskom prometu, propisana je u carinskoj tarifi zemlje uvoza. 35.
CARINSKA TARIFA
Carinska tarifa je sistematizovan pregeled robe po tarifnim oznakama, tarifnim brojevima, nazivu (naimenovanju) robe, i carinskim stopama. Materija carinske tarife regulisana je zakonom o carinskoj tarifi koji donosi savezna vlada na bazi zahteva svetske trgovinske organizacije (WTO) po kojoj instrumenti zaštite domaće privrede mogu biti samo carine. Prema ovoj konvenciji, robe su podeljene u 21 odeljak, sa 96 glava, preko 1200 tarifnih brojeva, tj. 5000 vrsta proizvoda podeljenih na tri nivoa: 1. Nivo tarifnih brojeva 2. Tarifni podbrojevi – prvi nivo raščlanjivanja 3. Tarifni podbrojevi – drugi nivo raščlanjivanja Po carinskoj tarifi, roba se svrstava u određeni tarifni stav koji sadrži: 1. Tarifnu oznaku 2. Naimenovanje robe (tarifnog podbroja) 3. Stopu carine propisanu za robu iz tog tarifnog podbroja 4. Tarifni broj – naimenovanje robe određeno sa dva dvocifrena broja odvojena tačkom. Prvi dvocifreni broj označava broj glave kojoj tarifni broj pirpada, druge dva cifre su redni broj tarifnog broja u toj glavi (primer 85.35) 5. Tarifni podbroj – naimenovanje robe označeno najmanje sa šest cifara. 6. Tarifna oznaka – numeričke oznake kojima su označeni tarifni brojevi i podbrojevi (primer 85.35.10 00). Po prispeću robe na carinu od najveće je važnosti adekvatno svrstavanje robe po carinskoj tarifi. Naša carinska tarifa sadrži 21 odeljak gde su robe klasifikovane po svojstvima (prvi deo: žive životinje, proizvodi životinjskog porekla, drugi deo biljni proizvodi,itd.). Svaki odeljak se deli na glave, a glave na pozicije (prvi odeljak ima 349 pozicija, drugi 325, itd.). Ukupan broj pozicija svrstanih u 21 odeljak je 8374. Uz svaku poziciju preciziran je iznos carinske stope kojom je data roba opterećena. 37.
NACIONALNE INSTITUCIJE OD ZNAČAJA ZA SPOLJNOTRGOVINSKO POSLOVANE
Nacionalne institucije koje imaju bitnu ulogu u realizaciji spoljne trgovine jedne zemlje mogu biti dvojakog karaktera: 1) državne institucije i 2) nedržavne institucije U državne institucije spadaju: Nacionalna skupština, Vlada, Ministarstva, Centralna banka,Carina i Izvozne kreditne agencije. U nedržavne institucije spadaju Privredne komore i Agencije za promociju izvoza. Državne institucije: Nacionalna skupština – uloga: Donosi najvažnije zakone koji regulišu spolljnotrgovinsku politiku zemlje i ekonomske odnose sa inostranstvom (karakter učesnika i obim spoljnotrgovinske mreže, platne transakcije sa inostranstvom). Tri najvažnija zakona: Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju preduzeća Zakon o stranim ulaganjima Carinski zakon
22
Vlada - Ima zadatak detaljne razrade i primene usvojenih zakona, kroz svoja nadležna ministarstva i organizuje političko-privredne delegacije za posete stranim zemljma (spoljnotrgovinskim partnerima) Nadležna ministarstva - Nadležna ministarstva za oblast spoljne trgovine su: Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom Vlade Republike Srbije Ministarstvo za međunarodne ekonomske odnose sa inostranstvom Srbije Delatnost ovih ministarstava ogleda se kroz: donošenje predloga spoljnotrgovinske politike koji ide skupštini na usvajanje, izdavanje uvozno/izvoznih dozvola i uverenja, detaljno definisanje instrumenata i akata koji služe realizaciji spoljnotrgovinske politike, kontrolna funkcija za spoljnotrgovinska preduzeća Centralna banka – uloga: Utvrđuje devizni kurs i raspolaže deviznim rezervama zemlje. Prati finansijsku stranu realizacije spoljnotrgovinskih poslova. Vrednost deviznog priliva, po osnovu naplate izvršenog izvoza i vrednost izvoznog posla moraju biti uravnoteženi. Odstupanja se tolerišu u rasponu +/- 2%. Ukoliko je odstupanje veće od navedenog, izvozni posao se dovodi u sumnju i angažuje se Devizna kontrola. Isto važi i za uvozni posao. Carina - Carinska služba je najvažniji segment carinskog sistema. Carinski sistem predstavlja podsistem pravnog sistema zasnovanog na carinskom suverenitetu koji podrazumeva autonomno pravo države da reguliše carinsku zaštitu svog ekonomskog prostora. Carinsko područje predstavlja prostor na kome se primenjuju instrumenti, mere i instituti carinskog sistema. Carinsko područje se poklapa sa državnom teritorijom, ograničeno je carinskom linijom koja se poklapa sa graničnom linijom države. Carinska služba je u nadležnosti Uprave carina određene zemlje, koja osniva carinarnice i carinske ispostave. Zadatak carinske službe je u primeni carinskih propisa koji se odnose na promet roba, usluga i putnika u spoljnotrgovinskim poslovima. Carinska služba, u carinarnicama i ispostavama ima sledeće zadatke: Carinski nadzor nad robom Postupak carinjenja robe Praćenje, obrada i distribucija statističkih podataka o izvozu i uvozu robe 38.
SVETSKA TRGOVINSKA ORGANIZACIJA
WTO – centar za svetsku trgovinu predstavlja instituciju multilateralnog karaktera koja kontroliše međunarodnu trgovinu robom, uslugama i intelektualnom svojinom i donosi detaljna pravila kao i pravila za sankcionisanje neposlušnih. Osnovana je sa ciljem da eliminiše sve barijere u međunarodnoj trgovini i stvori uslove za njeno slobodno odvijanje (liberalizacija). Osnovana je na bazi Urugvajske runde, propisivanjem Finalnog akta, u Maroku, 1994. godine. WTO počinje sa robom 1995. godine, sa sedištem u Ženevi. WTO propisuje i reguliše globalna pravila međunarodne trgovine koja moraju poštovati sve zemlje članice. Sistem WTO čine sporazum i pravila koja regulišu međunarodnu trgovinu. Organi WTO: Ministarska konferencija (sastaje se jednom u dve godine) Generalni savet savet za trgovinu robom savet za trgovinu uslugama savet za trgovinske aspekte prava na intelektualnu svojinu Komiteti: komitet za trgovinu i razvoj komitet za platno-bilansne restrikcije komitet za finansijska pitanja komitet za E-trgovinu Generalni direktor (bira ga Ministarska konferencija). Sekretarijat (članice imenuje generalni direktor) Sporazumi WTO: Sporazum pristupa tržištima
23
Sporazumi harmonizacije pravnih normi Sporazumi regulisanja spoljnotrgovinskih procedura
39.
CENTAR ZA SVETSKU TRGOVINU (WTC)
Centar za svetsku trgovinu predstavlja poslovni kompleks u okviru koga su koncentrisane sve aktivnosti za efikasnu realizaciju međunarodnog poslovanja (promet robe i usluga, i svih oblika spoljnotrgovinskog poslovanja). U svetu postoji oko 300 centara za svetsku trgovinu u 80 zemalja, koji su smešteni u glavnim i najvećim gradovima. Zajednički zadatak svih centara je unapređenje međunarodne trgovine i liberalizacija iste. Dozvolu za rad centrima (licenca), izdaje Asocijacija cetra za svetsku trgovinu u Njujorku (WTCA). Prvi centar osnovan je u Nju Orleansu, 1993- godine, sa 2500 subjekata koji su plaćali članarinu. Najpoznatiji centri za svetsku trgovinu su u Njujorku (srušen 2001. god. ), Nju Orleansu, Hjustonu, Tokiju (osnovali WTCA). Organi WTCA : generalna skupština i bord direktora (25 članova). Članice WTC su firme iz svih sektora privrede koje plaćaju članarinu i dobijaju člansku karticu. Najveći interes za učlanjenje imaju male i srednje firme. Članarina se određuje na bazi veličine firme i broja zaposlenih. 40.
MEĐUNARODNI TRGOVINSKI CENTAR (ITC)
Osnovni cilj delovanja međunarodnog trgovinskog centra je unapređenje izvoza zemalja u razvoju i zemalja u tranziciji. Međunarodni trgovinski centar se finansira jedankim udelima WTO i UN. Finansiranje aktivnosti ITC u zemljama u razvoju vrši se iz fondova UN organa za razvoj. Međunarodni trgovinski centar, u odnosu na WTO ima izvršnu ulogu i operativnog je karaktera. U okviru sistema UN, obezbeđuje tehničku podršku u zemljama u razvoju radi promocije njihovog izvoza i ima značajnu ulogu u izgradnji efikasnog spoljnotrgovinskog sistema. Aktivnosti ITC: 1. unapređenje spoljnotrgovinskih transakcija zemalja u razvoju i tranziciji 2. efikasna realizacija svih faza spoljnotrgovinskih poslova 3. izrađuje projekte unapređenja izvoza u državnom i poslovnom sektoru 4. podstiče razvoj spoljnotrgovinskih operacija na nacionalnom i regionalnom nivou 5. operativne aktivnosti ogledaju se i u obuci spoljnotrgovinskog kadra u izvozno orijentisanim preduzećima 6. daje informacije o svim pitanjima za određena tržišta – zemlje – nacionalni informacioni servisi 7. unapređenje učešća malih i srednjih preduzeća (SME) u međunarodnoj trgovini, na bazi Programa trgovinskih tačaka su namenjene prvenstveno unapređenju spoljnotrgovinskih aktivnosti malih i srednjih preduzeća. One su udružene u svojevrsnu organizaciju neprofitnog tipa – Federaciju trgovinskih tačaka sveta (WTPF) 41.
IZVOZ PO DAMPING CENAMA – METOD UTVRĐIVANJA DAMPINŠKE CENE
Izvoz robe/usluga po dampinškim cenama podrazumeva izvoz po vrlo niskim cenama. Dampinška cena predstavlja cenu koja je niža od nominalne (tržišne cene), i predstavlja cenu koja je niža od cena konkurencije. Dampinška cena je nefer cena i za njih je predviđena određena kazna. Zemlje članice mogu primeniti antidamping mere protiv uvoza proizvoda po uvoznoj ceni nižoj od normalne cene. Normalna cena je cena po kojoj se proizvod prodaje na tržištu zemlje iz koje se izvozi. 1. mogućnost određivanja nivoa cene. 2. mogućnost – poređenje damping cene sa cenom po kojoj se ista roba od istog proizvođača prodaje na trećem tržištu 3. mogućnost – metoda »zidanja cene« - uključuju se troškovi proizvodnje, razuman profit u zemlji porekla i razumni troškovi izvoza (prodaje). Ako se konstatuje da je normalna cena veća od dampinške, radi se o uvozu po dampinškoj ceni koji treba sankcionisati, dok razliku koja postoji između ove dve cene (antidampinška marža) –
24
carina, se isplaćuje oštećenoj stran. Damping postoji kada je dampinška cena niža od normalne preko 2%. U izuzetnim slučajevima, veća razlika od 2% neće biti damping , ukoliko je učešće uvoza ovog proizvoda u ukupnom uvozu ove vrste proizvoda u zemlji uvoza do 3% Ako se utvrdi da je razlika između realne i damping cene veća od 2% i da je učešće uvoza ove vrste proizvoda veće od 3% u ukupnom uvozu ovih proizvoda u zemlji uvoza, postoji damping i treba ga sakcionisati. Sankcije se svode na antidampinšku maržu (carinu) kojom je opterećena svaka naredna jedinica uvoza i plaća se prilikom carinjenja i prevaljuje se na izvoznika.Sporazum ograničava i vreme naplaćivanja antidampinške carine (5 godina od momenta uvođenja) Podela dampinga: 1. ekološki damping (izvoz po dampinškim cenama omogućen je nižim ekološkim standardima) 2. socijalni damping (izvoz iz zemalja gde su niski troškovi radne snage) 3. prikriveni damping (izvoz proizvoda po damping cenama, kada su svi elementi komponenti nabavljeni po damping cenama 42.
SPOLJNOTRGOVINSKA MREŽA
Spoljnotrgovinska mreža predstavlja i obuhvata mrežu povezanih preduzeća u zemlji i inostranstvu, koji mogu biti posredni i neposredni učesnici u spoljnotrgovinskim poslovima, kao i mrežu zastupnika, posrednika i filijala u inostranstvu. Determinante koje određuju karakteristike spoljnotrgovinske mreže, su: 1. Spoljnotrgovinska politika države – stepen liberalizacije ili državnog monopola, određuje broj firmi uključenih u ove poslove. Broj spoljnotrgovinskih firmi je direktno proporcionalan stepenu liberalizacije spoljne trgovine 2. Kontrola države i stepen uticaja na spoljnotrgovinske firme – što je veća kontrola i uticaj države, to je manji broj firmi i veća je administracija u realizaciji poslova 3. Oblik svojine preduzeća u spoljnoj trgovini – u državama gde je dominantna privatna svojina, nosioci spoljnotrgovinskih poslova su privatne firme, dok su u zemljama sa dominantnom državnom svojinom nosioci posla državne spoljnotrgovinske firme 4. Pravna regulativa – predstavlja okvir i podlogu za obavljanje različitih spoljnotrgovinskih poslova, i odnosi se na: Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju Zakon o međunarodnom platnom prometu Zakon o stranim ulaganjima, koncesijama, slobodnim zonama 43.
FINANSIRANJE SPOLJNOTRGOVINSKIH POSLOVA
Finansiranje spoljnotrgovinskih poslova svodi se na klasično kreditiranje i neke složenije forme finansiranja, od kojih su najzastupljeniji međunarodni faktoring i međunarodni forfeting. U kreditiranju izvoza učestvuju: 1. Direktni učesnici (država, banke, izvozne kreditne agencije) 2. Indirektni učesnici (konsalting agencije, revizorske kuće, osiguravajuće kuće, špediteri) Kreditiranjem izvoza postiže se: 1. Povećanje izvoza i rast izvoznog sektora 2. Povećanje konkurentnosti izvoza 3. Olakšan pristup međunarodnim tržištima 4. Povećanje stepena uspešne realizacije posla Direktni učesnici u kreditiranju izvoza Država U početku je država stajala iza svih izvoznih poslova, ali vremenom njena uloga slabi jačanjem tržišnih odnosa i stvaranjem težnje ka zdravoj konkurenciji. Osnovna uloga države je podsticanje izvoznog sektora određenih proizvodnih grana i proboj na strano tržište. Danas,
25
država se uključuje u finansiranje izvoza samo kada su u pitanju kapitalni proizvodi ili preduzeća koja nemaju smelosti i snage da se suoče sa snažnom međunarodnom konkurencijom. Bankarski sektor. Čini okosnicu u finansiranju izvoza i njega čine: Centralna banka – veoma retko se nalazi u ulozi direktnog finansijera, uglavnom se bavi osiguranjem izvoznih poslova od različitih rizika i usmeravanjem finansijskih sredstava međunarodnih institucija Poslovne banke – kreditiraju privredu i pojedince na kraći rok (u spoljnoj trgovini glavna uloga je realizacija platnog prometa sa inostranstvom) Razvojne banke – odobravaju srednjoročne i dugoročne kredite za spoljnotrgovinske poslove većeg obima u određenim sektorima privrede. Osnivači ovih banaka su većinom međunarodne finansijske institucije (Svetska banka) Investicione i trgovinske banke – osnovna uloga je u pružanju finansijske pomoći u spoljnotrgovinskim poslovima manjih i srednjih preduzeća, u vidu planiranja finansijske konstrukcije posla i toka same realizavije posla Izvozno/uvozne banke (EXIM banke) – specijalizovane su za srednjeročno i dugoročno kreditiranje izvoza roba od kapitalnog značaja. Izvoz kapitalnih dobara zahteva velike iznose fondova, duge rokove otplate i državu kao garanta. Najveću saradnju imaju sa Izvoznim kreditnim i osiguravajućim agencijama. 44.
KREDITIRANJE
Kreditiranje izvoznika obuhvata sve pozajmice koje finansijske institucije daju izvoznicima uz kamatu, kako bi bio prevaziđen jaz između trenutka otpreme i trenutka naplate izvezene robe. Izvozni poslovi se kreditiraju: 1) pre izvršene isporuke 2) po izvršenoj isporuci Krediti se odobravaju na kraći rok (do 180 dana), srednji rok (do 3 god.) i duži rok (preko 3 godine). U kreditiranju izvoza učestvuju: Direktni učesnici (država, banke, izvozne kreditne agencije) Indirektni učesnici (konsalting agencije, revizorske kuće, osiguravajuće kuće, špediteri) Kreditiranjem izvoza postiže se: Povećanje izvoza i rast izvoznog sektora. Povećanje konkurentnosti izvoza. Olakšan pristup međunarodnim tržištima Povećanje stepena uspešne realizacije posla. 45.
MEĐUNARODNI FAKTORING
Međunarodni faktoring predstavlja kupoprodaju prava potraživanja jednog lica (faktor) od drugog ugovarača (komitenta). Smisao faktoring posla sastoji se u ostvarivanju prava potraživanja na osnovu izvoza komitenta od trećih lica (kupac, uvoznik), koja on nije u stanju da uspešno naplati iz određenih razloga. Problemi u naplati potraživanja javljaju se iz više razloga: 1. Lice izbegava ili odbija da plati dug koji ima 2. Potraživanja komitenta još nisu dospela za naplatu Za to vreme komitent može imati problema sa likvidnošću ili jednostavno ne želo da mu sredstva budu toliko zarobljena kod trećeg lica. Faktoring razrešava takav problem komitenta, tako što faktor preuzima naplatu potraživanja i isplaćuje komitentu ugovoreni iznos. U svojstvu faktora najčešće se pojavljuje poslovna banka. Vrste faktoring posla: PODELA I 1. Faktoring sa pravom regresa - omogućava faktoru da u slučaju nemogućnosti naplate potraživanja od dužnika, ima pravo naplate potraživanja od prodavca potraživanja. 2. Faktoring bez prava regresa PODELA II 1. Otvoreni faktoring - je takav oblik faktoringa, gde je dužnik izvoznika upoznat sa prodajom potraživanja izvoznika trećem licu (faktoru).
26
2. Neotvoreni (skriveni) faktoring - predstavlja posao gde dužnik nije upoznat sa
prodajom prava potraživanja. Kompletna realizacija naplate potraživanja prepuštena je izvozniku koji prati uputstva faktora koji je otkupio potraživanja. Realizaciju posla naplate vrši izvoznik u svoje ime a za račun faktora. Kupac će platiti izvozniku koji će plaćena potraživanja preneti na račun faktora. PODELA III 1. Faktoring sa uslugom - podrazumeva da faktor isplaćuje iznos potraživanja komitentu (izvozniku koji mu je prodao potraživanja), tek po naplati od dužnika (uvoznika, kupca) 2. Faktoring sa kreditiranjem - podrazumeva da faktor isplati iznos potraživanja komitentu pre naplate od dužnika, gde je isplaćeni iznos umanjen za proviziju faktora. Faktoring posao povećava likvidnost izvoznika i ubrzava spoljnotrgovinske transakcije. Faktoring otklanja uska grla koja mogu nastati u realizaciji naplate izvoznog posla. Faktoring posao je veoma značajan kod proizvođačkih firmi, kojima se isplati da svoja potraživanja prodaju faktoru, koji će im isplatiti iznos potraživanja sa umanjenjem za proviziju i ostale troškove, tako da proizvođači odmah dolaze do obrtnih sredstava za nastavak proizvodnje. Faktor ima interes da što brže i u većem iznosu naplati potraživanja od dužnika, kako bi ostvario određenu zaradu na ovom poslu. 46.
MEĐUNARODNI FORFETING
Međunarodni forfeting predstavlja kupoprodaju dugoročnih prava potraživanja nastalih u spoljnotrgovinskim poslovima. U poslovima forfetinga, izvoznik na bazi zaključenog ugovora o forfetingu, prodaje svoje potraživanje banci ferfetaru. Primenjuje se kod dugoročnih izvoznih poslova, kod kojih je period kreditiranja 2-5 godina i gde vrednost potraživanja prelazi 25.000 USD. Kao forfetari se najčešće javljaju banke, kada izostane podrška izvozniku od strane Agencije za podršku izvoza i osiguranja. Banka forfetar se upoznaje sa poslom izvoza u celini (od faze ponude do faze realizacije izvoznog posla). Forfetar tj.banka, vrši ulogu finansijera izvoznog posla. Banka forfetar nema pravo regresa u odnosu na izvoznika od koga je otkupila potraživanja, što znači da rizik naplate potraživanja izvoza snosi forfetar. Međunarodni forfeting obetbeđuje likvidnost izvoznika koji je ugovorio izvoz robe na bazi dugoročnog kreditnog aranžmana. Ovim putem se dugoročna potraživanja pretvaraju u likvidna sredstva za izvoznika – proizvođača, koja su umanjena za određeni iznos, ali zato odmah upotrebljiva i dovoljna za nastavak procesa proizvodnje. Smisao posla forfetinga i njegova pogodnost za izvoznika ili proizvođača leži u tome što se izvoznik oslobađa rizika naplate dugoročnih potraživanja i što dolazi do trenutnih obrtnih sredstava potrebnih za poslovanje. 47.
INSTRUMENTI PLAĆANJA U SPOLJNOTRGOVINSKIM POSLOVIMA
Spoljnotrgovinska plaćanja: Dva načina naplate izvoznog posla: 1. Trenutno plaćanje 2. Plaćanje na kredit 1. Trenutno plaćanje realizuje se na tri načina: naplata ugovorenog izvoza robe u toku isporuke naplata ugovorenog izvoza robe pre isporuke naplata ugovorenog izvoza robe posle isporuke Važno je napomenuti da se u spoljnotrgovinskim transakcijama definiše period za trenutna plaćanja, odnosno izvezena roba naplaćena i uvezena roba plaćena. Po našim propisima ovaj period iznosi 90 dana. U tom periodu, kupac i prodavac moraju dati instrukcije plaćanja svojim bankama i pribaviti i prezentirati svu potrebnu dokumentaciju. Sva plaćanja koja pređu period od 90 dana, tretiraju se kao DOCNJA (kašnjenje) i nosioci uvozno/izvoznog posla podležu sankcijama.
27
2. Plaćanje na kredit – realizuje se kada je posao ugovoren kao uvoz/izvoz na kredit, tj. kada izvoznik ugovori naplatu izvezene robe u periodu dužem od zakonskog (90 dana) za trenutnu naplatu. Instrumenti plaćanja spoljnotrgovinskih poslova: 1. Naplata spoljnotrgovinsklih poslova vrši se preko poslovnih banaka (korespodenata) putem transakcija u međunarodnom platnom prometu. Tansakcije u međunarodnom platnom prometu mogu biti gotovinske i bezgotovinske (najčešće u upotrebi). 2. Bezgotovinski platni promet podrazumeva prebacivanje deviznih sredstava sa računa na račun pomoću instrumenata međunarodnih plaćanja, od kojih se izdvajaju: Doznaka Menica Ček Dokumentarni akreditiv Inkaso (dokumentarna naplata – otkup dokumenata) Doznaka - Doznaka predstavlja nalog poslovne banke uvoznika, njenoj korespondentskoj banci (banci izvoznika), da isplati sumu naznačenu u doznaci,izvozniku. U većini slučajeva, doznaka predstavlja bezuslovni instrument plaćanja, i u tom smislu imamo: 1) bezuslovne doznake 2) uslovljene doznake Bezuslovna doznaka predstavlja rizičan instrument plaćanja, pošto se prodavac ničim ne obavezuje da izvrši isporuku robe. Ova vrsta doznake koristi se samo kod poslovnih partnera koji se dobro poznaju, dugo sarađuju i imaju visok stepen međusobnog poverenja. Koristi se u velikoj meri u uplati avansa i nerobnoj međunarodnoj trgovini. Uslovljena doznaka koristi se u slučajevima kada uvoznik isplatu uslovljava prezentacijom spoljnotrgovinske dokumentacije posla (faktura, garancija, tovarni list itd.) Doznaka se koristi kao instrument plaćanja kod izvoza robe na kredit (kreditnog plaćanja). Menica - Menica predstavlja strogo formalnu hartiju od vrednosti, kojom se jedno lice, njen izdavalac (trasant), obavezuje da će po njegovom nalogu, drugo lice (trasat), izvršiti uplatu menične sume trećem licu (remitentu), u roku dospeća menice. Ček - Bankarski ček predstavlja strogo formalnu hartiju od vrednosti, kojom trasant (kupac) daje nalog svojoj poslovnoj banci (trasatu) da sa računa trasanta, prebaci određeni novčani iznos na račun remitenta (prodavca) ili donosiocu čeka. Bankarski ček može biti: 1. Ček na ime (korisnik čeka je naglašen na čeku) 2. Ček na donosioca (u čeku je naznačeno da se plaća donosiocu) 3. Ček se podnosi na naplatu u određenom roku (8-70 dana). Najkraći rok naplate je za čekove koji su izdati u zemlji, dok je najduži rok naplate za čekove izdate van EU. 4. Ček se koristi kod svih vrsta trenutnog plaćanja 48.
DOKUMENTARNI AKREDITIV
Predstavlja nalog kojim nalogodavac (uvoznik) robe stavlja na raspolaganje posredstvom banke, korisniku (izvozniku, prodavcu), određeni iznos deviza uz ispunjenje određenih uslova, koji prethode korišćenju akreditivne sume. Dokumentarni akreditiv predstavlja instrument naplate izvoznog posla i najsigurniji instrument naplate, pa se zato najčešće koristi. Isplata akreditivne sume (iznos deviza na nalogu), uslovljena je prezentacijom (dostavljanjem) dokumentacije definisane ugovorom, što predstavlja dokaz da je izvoznik uredno izvršio isporuku robe. Kupac (uvoznik) – daje nalog poslovnoj banci za otvaranje akreditiva uz dokaz o pokriću na svom deviznom računu Akreditivna banka – poslovna banka kupca koja otvara akreditiv na nalog kupca i ima obavezu plaćanja Avizirajuća banka – obaveštava izvoznika da je u njegovu korist otvoren dokumentarni akreditiv, ali ne preuzima obavezu isplate akreditivne sume Korisnik akreditiva – prodavac, izvoznik robe Isplatna banka – po dobijanju obaveštenja i instrukcija od akreditivne banke, da je otvoren dokumentarni akreditiv u korist izvoznika i po prezentaciji potrebnih dokumenata, vrši isplatu
28
akreditivne sume izvozniku (najčešće se u ulozi isplatne banke nalazi korespondentska banka poslovne banke kupca) Konfirmirajuća banka – preuzima obavezu isplate akreditivne sume, u slučaju da nalogodavac to ne može da učini iz bilo kog razloga Dokumentarni akreditivi – vrste: Podela 1 – po opozivosti: 1. Opozivi akreditiv 2. Neopozivi akreditiv – potvrđen (konfirmiran) i nepotvrđen (nekonfirmiran) 3. Potvrđen neopozivi akreditiv podrazumeva da pored akreditivne banke postoji i potvrda (konfirmacija) neke druge banke (konfirmirajuća banka), da će u slučaju da akreditivna banka ne izvrši isplatu, to učiniti konfirmirajuća banka. Potvrđeni neopozivi akreditiv štiti interese izvoznika od rizika neplaćanja, putem konfirmacije. Podela 2 – po prenosivosti: 1. Prenosiv 2. Neprenosiv 3. Prenosivost dokumentarnog akreditiva se definiše akrditivnim uslovima i mora biti tačno naznačena (ukoliko nije naznačeno, akrditiv je prenosiv samo jedanput). Korisnik prenosivog akreditiva je izvoznik koji može dat nalog avizirajućoj banci da akreditiv stavi na raspolaganje drugom korisniku. Prenosivost akreditiva obezbeđuje izvozniku da svoje obaveze plati prenosom akreditiva na svog poverioca. Podela 3 – prema deljivosti: 1. Deljivi akreditivi (omogućavaju naplatu dela akreditivne sume koja odgovara vrednosti isporučene robe) 2. Nedeljivi akreditivi Podela 4 – prema dospeću: 1. Akreditivi po viđenju (naplativi po prezentovanju dokumenata banci) 2. Ročni akreditivi (odlažu vreme naplate – 1) Akceptni akreditiv 2) Akreditiv sa odloženim plaćanjem Izvoznik će ugovarati: neopozivi, potvrđeni, prenosivi i deljivi akreditiv Otvaranje i naplata dokumentarnog akreditiva: Ugovor o kupoprodaji u članu o načinu plaćanja, detaljno reguliše naplatu dokumentarnim akreditivom. Potrebno je tačno definisati vrstu akreditiva, trenutak otvaranja, rokove važnosti i dokumenta koja izvoznik mora prezentovati banci radi naplate akreditivne sume. Nalog za otvaranje akreditiva (nostro), uvoznik dostavlja svojoj poslovnoj banci.Akreditiv mora da sadrži precizno navedene podatke definisane ugovorom sa pretećom dokumentacijom (rok za prezentovanje 21 dan, od dana isporuke), koji se može produžiti. Dokumenta koja se moraju prezentovati banci i kojima je uslovljena naplata po osnovu akreditiva su: 1. Fakture i liste pakovanja 2. Tovarni list (naveden datum otpreme robe) 3. Polisa osiguranja 4. Atesti proizvođača 5. Certifikat o kvalitetu 6. Zapisnik o kvalitativnom prijemu robe 7. Uverenje o poreklu robe (EUR Form) 8. Razna druga dokumenta precizirana ugovorom o kupoprodaji 9. Uvozniku odgovara da naloži otvaranje akreditiva neposredno pred isporuku robe, pošto je vreme angažovanja sredstava svedeno na minimum 10. Izvozniku odgovara da kupac otvori neopozivi potvrđeni akreditiv u njegovu korist što pre, neposredno po stupanju ugovora o kupoprodaji na snagu 49.
RIZICI U SPOLJNOTRGOVINSKIM POSLOVIMA I OSIGURANJE
Rizici u spoljnotrgovinskim poslovima dele se na: I PODELA 1. Rizici kojima je izložen izvoznik 2. Rizici kojima je izložen uvoznik 3. Rizici kojima je izložena finansijska institucija
29
Izvoznik i uvoznik su izloženi riziku neizvršenja ugovorenih obaveza, dok je finansijska institucija izložena riziku naplate datog kredita. II PODELA 1. Prenosivi rizici 2. Neprenosivi rizici Prenosivi rizici su rizici koje akteri spoljnotrgovinskog posla (izvoznik-prodavac, uvoznikkupac) mogu preneti na treću stranu (osiguravajuću kompaniju, banke) i ovi rizici nastaju delovanjem objektivnih okolnosti (na koje ni jedna strana nije mogla da utiče, viša sila). U prenosive rizike spadaju: Transportni rizik, ratni, politički i rizik štrajka (rizik se prenosi na osiguravajuću kuću) Rizici neizvršenja ugovorenih obaveza (rizik se prenosi na banku, koja garantuje ispunjenje obaveza putem bankarske garancije) Rizici naplate spoljnotrgovinskog posla (javlja se kod kreditnog posla, rizik se prenosi na faktora ili forfetera) Neprenosivi rizici su rizici koji se ne mogu preneti na treću stranu, snosi ih strana pogođena njima i rezultat su delovanja subjektivnih faktora. U neprenosive rizike spadaju: 1. Rizik zahteva tržišta (izvezena roba ne odgovara) 2. Rizik oštećenja robe u toku transporta 3. Rizik promene carinskih, deviznih i pravnih propisa 4. Rizik promene instrumenata međ. platnog prometa Učesnici u poslu rizik smanjuju aktivnim delovanjem samoosiguranja od neprenosivih rizika.
i
iznalaženjem
instrumenata
Osiguranje od rizika neizvršenja ugovorenih obaveza 1. Najčešći rizici kojima je izložen izvoznik jesu vezani za neizvršenje obaveze plaćanja isporučene robe (isporuka unapred ili isporuka na kredit) 2. Uvoznik rizikuje ako plati deo robe unapred (avans), a da ne dobije robu ili da ta roba nije ugovorenog kvaliteta ili količine 3. Da bi se osigurali, i izvoznik i uvoznik u ugovor unose obavezu pribavljanja garancije, kako bi od trećeg lica (garanta) naplatile nastalu štetu. U ulozi garanta se javljaju najčešće banke i one izdaju garancije – Bankarska gatancija 4. Kao najčešće korišćena sredstva obezbeđenja od finansijskih rizika javljaju se: Bankarska garancija Stand by akreditiv 50.
BANKARSKE GARANCIJE
Bankarska garancija je pismeni dokument kojim se banka garant obavezuje prema primaocu garancije (korisniku) da mu u slučaju da nalogodavac garancije ne ispuni obaveze, izmiri obavezu, ako budu ispunjeni uslovi naznačeni u garanciji. U bankarskim garancijama učestvuju tri strane: nalogodavac (nosilac obaveza po spoljnotrgovinskom poslu), banka garant i primalac (korisnik garancije). Po zaključenju ugovora između banke i nalogodavca izdaje se bankarska garancija. Po ugovoru, banka garant preuzima obavezu da u korist trećeg lica – korisnika garancije, izda bankarsku garanciju, dok se nalogodavac obavezuje da obezbedi pokriće na svom računu i plati proviziju banci. Bankarska garancija se izdaje kao osiguranje za neizvršenje naplate. Ako do toga dođe, banka isplaćuje ugovoreni iznos. Ako nalogodavac poseduje sredstva na svom računu, banka će račun zadužiti po istom iznosu, doku slučaju da nalogodavac ne poseduje sredstva na računu, banka takođe zadužuje račun, ali se ovo tretira kao kredit koji dospeva istog dana sa uračunavanjem redovnih i zateznih kamata. Banka u ugovoru sa nalogodavcem predviđa instrumente obezbeđenja naplate kao što su: pokriće, menica, akceptni nalog, cesija potraživanja nalogodavca Bankarska garancija definiše: 1. Ko pribavlja garanciju 2. Ko izdaje garanciju
30
3. Po kom osnovu se izdaje garancija Bankarska garancija ima svoju obaveznu pisanu formu na osnovu Jednobraznih pravila za garancije na prvi poziv (MTK Pariz), sa osnovnim elementima: 1. Nalogodavac (komitent banke) je ugovorna strana u poslu 2. Korisnik garancije je ugovorna strana koja zahteva pribavljanje garancije. Nalogodavac po pribavljanju garancije od svoje poslovne banke istu dostavlja korisniku ili može biti obavešten da je garancija otvorena Garant je po pravilu banka, ali mogu biti i osiguravajuće kuće i druga pravna i fizička lica Osnovna obaveza koja zahteva garanciju Maksimalan iznos naplate(garantovan iznos) i valuta – bitno je naglasiti da banka izdavanjem garancije ne preuzima kompletnu isplatu obaveze, već samo štete koja je nastala kod korisnika garancije Rok važnosti – rok dospeća garancije se vezuje za određeni datum ili određeni događaj Uslovi za poziv na plaćanje – korisnik banci garantu mora podneti pismeni poziv i izjavu iz koje se vidi da je nalogodavac prekršio svoju obavezu po ugovoru, da bi naplatio garantovanu sumu Uredba o smanjenju iznosa garancije Opozivost garancije – bankarske garancije su NEOPOZIVE. Garanciju može opozvati samo korisnik njenim vraćanjem ili pismenom izjavom da se garant oslobađa obaveza po osnovu garancije Vrste bankarskih garancija – dve grupe: 1. Bankarske garancije kod kojih je nalogodavac izvoznik (pribavlja izvoznik) 2. Bankarske garancije kod kojih je nalogodavac uvoznik (pribavlja uvoznik) 1. Bankarske garancije gde je nalogodavac izvoznik Garancije za povraćaj avansa – banka garant se obavezuje da će kupcu koji vrši avansno plaćanje, isplatiti određeni iznos (koji se poklapa sa avansom) ako izvoznik ne izvrši svoje obaveze isporuke i ne vrati avans Garancije za dobro izvršenje posla – banka garant se obavezuje da će kupcu proizvoda isplatiti odgovarajuću sumu ako izvoznik ne ispuni svoju obavezu isporuke, ako ne otkloni kvarove u garantnom roku ili roba ne funkcioniše u garantnom roku. Garantovani iznos za isplatu kreće se od 5%-25% vrednosti ugovora. Garancija za učešće na licitaciji (licitaciona garancija) - javlja se kod investicionih poslova, gde se pojavljuje investitor i potencijalni izvođač radova – učesnik na licitaciji. Licitacionu garanciju izdaje banka učesnika na licitaciji koja se obavezuje da će investitoru – korisniku garancije,isplatiti određeni iznos ukoliko učesnik na licitaciji izmeni svoju ponudu, opozove je ili ne prihvatri da zaključi ugovor po prihvatu ponude. Garantovana suma za isplatu iznosi 1%-5% ukupne vrednosti ponude. Garancije za kontrakupovinu – banka garant se obavezuje da isplati određenu sumu u korist kupca, ukoliko u predviđenom roku izvoznik ne izvrši svoju obavezu i ne zaključi sa kupcen ugovor o kontrakupovini. 2. Bankarske garancije gde je nalogodavac uvoznik Garancija za plaćanje robe po njenoj isporuci – zahteva prodavac od uvoznika, čime se štiti od rizika neplaćanja robe od strane uvoznika, po njenoj isporuci uvozniku, kupcu. Garantovana suma je u određenom procentu od vrednosti posla Garancija za plaćanje robe po kreditnom poslu – za izvoznika je neophodno da obezbedi zaštitu od rizika neplaćanja dospelih kreditnih rata. To se ostvaruje prijemom garancije i uslovljavanjem isporuke svoje robe Depozitna garancija (garancija o položenom depozitu) – javljaju se dva tipa ovih garancija: 1) obaveza kupca da položi novčani depozit kod banke garanta, gde je novac na depozitnom računu blokiran 2) blokiranje dela novčanih sredstava na tekućem računu kupca kod njegove poslovne banke, koja je najčešće i banka garant Stand by akreditiv
31
- Koristi se kod američkih banaka i u poslovanju sa američkim kompanijama, kao zamena za bankarske garancije. Ovaj specifični akreditiv ima osobine i akreditiva i bankarske garancije. - Stand by akreditiv će akreditivna banka otvoriti na dogovorenu vrednost, po nalogu jedne strane a za korist druge strane u međunarodnim poslovima. Strana u čiju korist je akreditiv otvoren, stiče pravo naplate akreditivne sume ukoliko nalogodavac akreditiva propusti da izvrši svoje obaveze po ugovoru. Akreditivni iznos za isplatu se kreće 10-15% vrednosti posla. Kod stand by akreditiva, uslov isplate nije prezentovanje dokumentacije iz posla, već pismena izjava korisnika akreditiva iz koje se vidi da je nalogodavac propustio da izmiri svoje obaveze. 51.
POSAO IZVOZA – PODELA I FAZE
U spoljnotrgovinskim poslovima javljaju se dva tipa izvoznog posla: Direktan izvoz (proizvođač samostalno nastupa na međunarodnom tržištu i sprovodi kompletnu realizaciju izvoznog posla) Indirektan (posredan) izvoz ( posao izvoza se vrši putem posrednika koji može biti komisionar, inostrani zastupnik, distributer, gde posrednik preuzima ulogu izvoznika i na njemu je kompletno sprovođenje realizacije izvoznog posla, dok proizvođač očekuje da bude obaveštavan o toku realizacije posla) Osnovne faze izvoznog posla: 1. Pripreme koje prethode izvozu robe 2. Uspostavljanje poslovnog kontakta i pregovaranje 3. Provera boniteta poslovnog partnera 4. Pretkalkulacija i kalkulacija izvoznog posla 5. Ponuda izvoznog posla 6. Prihvat ponude izvoznog posla 7. Realizacija izvoznog posla 8. Naplata posla izvoza 9. Obračun troškova i likvidacija izvoznog posla 10. Postprodajne aktivnosti po izvršenom izvozu I Pripreme koje prethode izvoznom poslu Ispitivanje karakteristika inostranog tržišta (geografske, demografske, političke, ekonomske, zakonska regulativa) Prezentacija izvoznog proizvoda potencijalnim kupcima u inostranstvu (prezentacije, sajmovi, izložbe, slanje uzorka, prezentovanje putem interneta, tv, štampe itd.) Praćenje zakonskih propisa relevantnih za realizaciju posla Informisanje o konkurentima i potencijalnim kupcima Izbor ciljnog tržišta II Provera boniteta poslovnog partnera Provera boniteta poslovnog partnera uključuje proveru kreditne sposobnosti, imovinsko stanje firme, investicije, stanje dugova i potraživanja, izvozno iskustvo u sektoru u kome posluje, poslovnost, tačnost i ispunjenje obaveza. Informacije o bonitetu poslovnog partnera se mogu dobiti od privrednih komora zemlje uvoznika i izvoznika, poslovnih banaka, i poslovnih agencija za tu namenu. U poslednje vreme se sve više koriste svetski informacioni sistemi – specijalizovane informacione mreže NETWORK, GLOBAL, INTERNET Centra za svetsku trgovinu (WTC). 52.
KALKULACIJA CENE U IZVOZNOM POSLU – PREDKALKULACIJA I REVIZIJA CENE
Cilj predkalkulacije cene izvozne ponude je utvrđivanje cene na bazi relevantnih troškova, koja će biti konačno utvrđena u kalkulaciji, da bi izvoznik ostvario pozitivni poslovni rezultat. Predkalkulacija predstavlja polaznu osnovu za utvrđivanje konačne cene. U predkalkulacijama se koriste dve metode: Metod dodavanja troškova (daje odgovor koja je to cena po kojoj se može prodati roba na inostranom tržištu i ostvariti zarada – minimalna izvozna cena. Dobija se kada se na proizvođačku ili nabavnu cenu dodaju svi ostali realni troškovi u realizaciji izvoza i provizija izvoznika. Jedinična cena se dobija deljenjem ukupne cene sa količinom robe). Metod oduzimanja troškova (daje odgovor na pitanje koja je gornja vrednost nabavne cene iznad koje se ne sme kupovati roba na domaćem tržištu da bi se kasnije
32
prodala po ceni na svetskom tržištu. Dobija se kada se od cene na svetskom tržištu oduzmu svi realni troškovi u realizaciji izvoza i provizija izvoznika. Tako se dobija proizvođačka cena robe). Primer: Predkalkulacija izvoznog posla po metodi dodavanja troškova Proizvođačka cena robe: Zavisni troškovi izvoza (troškovi pakovanja, pribavljanja robnih dokumenata, troškovi prevoza, troškovi izvoznog carinjenja, troškovi osiguranja, skladištenja, špedicije, provizija posrednika) Opšti troškovi (režijski troškovi) Komisiona provizija (dobitak koji se želi ostvariti izvozom) Troškovi koji nastaju primenom instrumenata spoljnotrgovinske politike zemlje uvoza Troškovi primene instrumenata spoljnotrgovinske politike zemlje izvoza (povraćaj troškova poreza, taksi carinjenja, itd.) Troškovi vezani za specifične zahteve kupca (troškovi se dodaju ako kupac povećava svoje zahteve u odnosu na ponuđene ili se oduzimaju ako kupac smanji svoje zahteve u odnosu na ponuđene) C (cena robe) = 1+2+3+4+5–6(+/-)7 Kalkulacija cene izvoznog posla Predkalkulacija je samo osnov za konačnu kalkulaciju cene izvozne ponude. U zavisnosti od tržišta na koje se izvozi, mora se ostaviti izvesna rezerva u slučaju da dođe do nekih nepredviđenih zahteva kupca (količinski i vrednosni rabati i sl.) Cena u odnosu na predkalkulaciju može biti uvećana ako je cena dobijena u predkalkulaciji niža od tržišne cene – izvoznik ima prostor za povećanje cene u izvoznoj ponudi. U obrnutom slučaju kada se u predkalkulaciji dobije veća cena od tržišne, izvoznik mora naći načine da dobijenu cenu uskladi sa tržišnom. Načini određivanja izvoznih cena su: Cena se precizno definiše numerički, valutno i INCOTERMS klauzulom Cena se određuje u određenom, preciziranom, budućem roku (precizira se način utvrđivanja visine cene i trenutak utvrđivanja) Vrste izvoznih cena Fiksne cene – jednom ugovorena i ne menja se Klizne cene – cena robe se utvrđuje za svaku narednu isporuku na bazi prve fiksne cene, po unapred utvrđenoj formuli (revizija cene za svaku narednu isporuku. Kod kliznih cena primenjuje se metoda klizne skale Po metodi klizne skale u ugovoru se određuje fiksna cena za prvu isporuku (bazna cena). Vrednost svake naredne isporuke biće određena na osnovu klauzule o reviziji cena, definisane ugovorom – METOD KLIZNE SKALE
Pn =
Pn −1 Mn S ( a +b +c n ) 100 M n −1 S n −1
= bazna cena (prva ugovorena cena po paritetu EXW, ako je ugovoren CIF paritet, oduzimaju se troškovi osiguranja i transporta) Pn = cena za novu sledeću isporuku Pn-1 = cena iz prethodne isporuke n = redni broj isporuke a = udeo opštih troškova proizvodnje u ukupnim troškovima b = udeo troškova repromaterijala u ukupnim troškovima proizvodnje c = udeo troškova radne snage u ukupnim troškovima a+b+c=100%
Mn M n −1 Sn S n −1
= indeks rasta cena repromaterijala koji se ugrađuje u proizvodnju
33
= indeks rasta zarada radnika za određeni period
53.
CENOVNA I NECENVNA KONKURENTNOST IZVOZNE PONUDE
Vrste izvoznih cena: 1. Fiksne cene – jednom ugovorena i ne menja se 2. Klizne cene – cena robe se utvrđuje za svaku narednu isporuku na bazi prve fiksne cene, po unapred utvrđenoj formuli (revizija cene za svaku narednu isporuku. Kod kliznih cena primenjuje se metoda klizne skale. Ponuda izvoznog posla predstavlja odgovor na Upit. Primljeni Upit predstavlja polaznu osnovu za izvoznika, prilikom izrade izvozničke ponude. Iz Upita izvoznik saznaje šta je to što kupac želi da dobije pri kupovini proizvoda. Važan elemenat koji izvoznička ponuda treba da zadovolji jeste konkurentnost. Ponuda izvoznog posla mora biti konkurentna, ukoliko izvoznik želi da osvoji inostrano tržište. Faktori koji određuju konkurentnost izvozne ponude mogu biti:
1. Cenovni faktori konkurentnosti - spadaju svi oni faktori koji utiču na smanjenje ukupnih troškova proizvodnje (troškovi proizvodnje, repromaterijala, carinjenja, osiguranja, transporta, itd.)
troškovi
radne
snage,
2. Necenovni faktori konkurentnosti – a) tehnološki faktori konkurentnosti (zasnivaju se na upotrebi novih tehnologija i tehnološkim performansama proizvoda),
b) kvalitet proizvoda ili usluge (potvrdu kvaliteta svojih proizvoda proizvođači
stiču na sajmovima – medalje kvaliteta, i kroz uvođenje svetskih standarda za svoje proizvode – serija ISO 9000, ISO 14 000. c) dizajn proizvoda (predstavlja oblik proizvoda koji zadovoljava funkcione i estetske zahteve potrošača. Najznačajniji je u proizvodima za kućnu upotrebu, nameštaj, tehnika, automobili, odeća, obuća. Prodajom uspešno dizajniranih proizvoda, firme ostvaruju korist po dva osnova: potvrđuju i jačaju svoju marku na tržištu i ostvaruju velike zarade – postojanje BRENDA)
55.
KALKULACIJA CENE U UVOZNOM POSLU – ANALIZA PRISPELIH PONUDA
Nosioci uvoznih poslova su preduzeća koja sa inostranim partnerima – prodavcima, zaključuju ugovor o međunarodnoj kupoprodaji (uvozu robe). Firma uvoznik može uvoziti robu u svoje ime i za svoj račun i u svoje ime i za tuđ račun – komisionar. U tom slučaju radi se o komisionom uvozu. U komisionim poslovima uvoza javljaju se tri učesnika, i to: 1. komitent - kupac 2. firma uvoznik – komisionar 3. inostrani prodavac Komisionar uvoznik za svoje usluge uvoza naplaćuje komisionu proviziju, koja se određuje u procentima od uvoza na bazi ugovorene vrednosti uvoznog posla iz zaključenog ugovora sa inostranim prodavcem. Faze realizacije komisionog uvoza robe: 1. Pripremne radnje i komisioni nalog za uvoz robe 2. Priprema ugovora o komisionom uvozu 3. Kalkulacija uvoza 4. Poslovni kontakt i upit za ponudu 5. Izbor ponude i ocena boniteta poslovnog partnera 6. Zaključenje ugovora o konačnom uvozu
34
7. Realizacija posla uvoza 8. Obračun troškova i likvidacija uvoznog posla 9. Postprodajne aktivnosti I Pripremne radnje i komisioni nalog za uvoz robe U pripremne radnje spadaju određene aktivnosti istraživanja i pronalaženja konkretnih proizvođača i dobavljača robe koja je potrebna, na inostranom tržištu i aktivnosti upoznavanja i praćenja određenih propisa i zakonskih regulativa koje se tiču posla uvoza određene robe. Komitent –kupac obraća se firmi uvozniku –komisionaru sa molbom da u svoje ime, a za račun komitenta pribavi najpovoljniju ponudu robe za koju je zainteresovan, zaključi ugovor i realizuje posao uvoza. Komisioni nalog za uvoz može imati dve varijante: 1. konkretan zahtev da se pribavi ponuda i izvrši kupovina od naznačene inostrane firme 2. ovlašćenje komisionara uvoznika da pronađe najpovoljnijeg prodavca i pribavi ponudu Komisioni nalog za uvoz robe sadrži: 1. precizno navedenu vrstu i količinu robe 2. gornji nivo cene koji se može prihvatiti 3. paritet (Incoterms 2000) 4. rokovi isporuke II Priprema ugovora o komisionom uvozu Komisionar – uvoznik priprema ugovor o komisionom uvozu koji će zaključiti sa svojim nalogodavcem – komitentom. Osnovni elementi ugovora o uvoznom komisionu su: 1. vrsta i količina robe 2. vrednost robe 3. pariteti 4. obračun zavisnih troškova (špedicija, troškovi osiguranja, bankarski troškovi, carinjenje, izdavanje dokumenata) 5. provizija komisionara U cilju tačnog određivanja iznosa provizije komisionara, ugovor o komisionom uvozu se potpisuje čim dođe do zaključenja ugovora uvoznog posla sa inostranim prodavcem III Kalkulacija uvoza Na bazi uvozne kalkulacije, uvoznik donosi odluku da li će otpočeti sa uvoznim poslom ili ne. Kakva će biti kalkulacija zavisi od same prirode posla (uvoz radi prodaje na domaćem tržištu, reeksport). Kalkulacija komisionog uvoznog posla, odnosno utvrđivanje vrednosti uvozne cene (UC) i prodajne tržišne cene (PTC), dobija se na osnovu sledećih elemenata: A – vrednost robe (po paritetu EXW, Incoterms 2000) B – zavisni troškovi uvoza (troškovi u inostranstvu – troškovi transporta, troškovi osiguranja, troškovi manipulacije, bankarski troškovi, ostali troškovi; troškovi uvoza u zemlju - troškovi uvoznog carinjenja, troškovi carinskog evidentiranja, špediterski troškovi, bankarski troškovi, akcize, porez) C – iznos provizije uvoznika (komisionara) UVOZNA CENA (UC) = A+B+C Uvoznu cenu plaća nalogodavac. U cene sadrži sve elemente sem provizije uvoznika (komisionara) U slučaju da nalogodavac želi da uvezenu robu proda na domaćem ili izveze na strano tržište, na ovaj iznos se dodaje zarada nalogodavca (D), gde se dobija prodajna tržišna cena (PTC): PTC = UC + D Ako uvoznik uvozi robu u svoje ime i svoj račun (direktan uvoz) za svoje potrebe u proizvodnji ili dalje prodaje, kalkulacija uvozne cene sadrži sve elemente sem provizije uvoznika (komisionara). IV Poslovni kontakt i upit za ponudu Poslovni kontakt ostvaruje se na posredan i neposredan način. Cilj uvoznika je da dobije veći broj informacija, na bazi kojih će napraviti uži izbor firmi za čije je proizvode zainteresovan. Uvoznik bira prodavce kojima će uputiti upit za dostavljanje ponude. Upit se šalje proizvođačima konkretnog proizvoda, ali u poslednje vreme sve češće zastupnicima inostranih proizvođača na domaćem tržištu. Upit za dostavljanje ponude mora da sadrži: memorandum firme, opis robe, količinu, paritete, rokove isporuke, zahteve na kojima se insistira, rok do koga se očekuje odgovor (ponuda). Upit treba da odražava imidž firme, stabilnost, poslovnost i da ostavi utisak ozbiljnog i solidnog
35
poslovnog partnera. Kao odgovor na upit, uvozniku bi trebalo da u određenom roku stigne odgovarajući broj ponuda. V Izbor ponude - 4 faze I faza – poređenje ponuđenih cena (cene je potrebno svesti na jediničnu cenu, isti paritet, jednu valutu, pribaviti troškove prevoza, osiguranja, carinjenja ako se radi o EXW, Incoterms 2000) II faza – određivanje uporedivo nominalne cene uvozne robe (dobija se kada uvoznik, po paritetu EXW, doda realne troškove prevoza, osiguranja i carinjenja) III faza – poređenje necenovnih faktora konkurentnosti (vrednuju se ponuda postprodajnih aktivnosti prodavca) Svaki od prisutnih necenovnih faktora dobija određeni ponder po uvoznikovom sistemu vrednovanja. Na bazi pondera, uvoznik će dodavati određeni iznos na cenu iz ponude (+), što predstavlja dodatni trošak za uvoznika, i oduzimaće iznose (-) koji predstavljaju čist dobitak. Uz faktore koji povećavaju troškove uvoza stoji (+), dok uz faktore koji smanjuju troškove stoji (-). Veće pondere sa znakom (-) imaće roba proizvođača koji nudi: 1. Dužu garanciju za proizvode 2. Kvalitetan servis 3. Raspoložive rezervne delove 4. Besplatnu tehničku pomoć i obuku 5. Niže troškove održavanja 6. Prodaju na kredit uz povoljne uslove 7. Isporuku robe unapred IV faza – određivanje najprihvatljivije ponude (realna konkurentska cena ponude se dobija korigovanjem nominalne cene uvozne robe sa iznosima u poređenju necenovnih faktora). Uporedo sa fazama u analizi ponude, vrši se i provera boniteta potencijalnog poslovnog partnera (ponuđača). Proverava se poslovnost u ispunjavanju ugovorenih obaveza i realizacija ugovorenih postprodajnih aktivnosti. VI Zaključivanje ugovora o uvozu Po izvršenoj analizi ponuda, uvoznik donosi konačnu odluku o izboru ponuđača robe. Putem poslovne korespodencije i direktnog kontakta (faza neformalnih pregovora), moguće je dogovoriti uslove kupoprodaje ako se obe strane saglase sa svim bitnim pitanjima. Po izboru najpovoljnije ponude, uvoznik ima obavezu da obavesti komitenta koji mu daje saglasnost za slanje porudžbine u skladu sa uslovima iz ponude. Istovremeno se stiču uslovi da uvoznik-komisionar i komitent-nalogodavac, zaključe ugovor o komisionom uvozu, pošto je poznata vrednost uvoznog posla iz koje će se regulisati iznos komisiona – provizije za uvoznika. U slučaju da u fazi neformalnih pregovora ne dođe do zaključenja uvoznog posla, pristupa se formalnim pregovorima do zaključenja ugovora o uvoznom poslu. Osnovni elementi koje treba da sadrži ugovor o uvoznom poslu su: 1. 2. 3. 4. 5. 6.
Ugovorne strane Predmet ugovora (vrsta robe, količina, jedinična cena, paritet, ukupna cena) Rokovi isporuke Kvalitet robe Plaćanje (definisanje dokumentarnog akreditiva i seta dokumenata koje treba prezentovati) Penali (u slučaju zakašnjenja u isporuci, prodavac plaća penale kupcu koji su određeni u procentima od vrednosti robe u zakašnjenju) 7. Kvantitativni i kvalitativni prijem robe 8. Pakovanje i otprema 9. Arbitraža VII Realizacija uvoznog posla 1. Aktivnosti u poslovnoj korespondenciji i administraciji uvoznika a) otvaranje kontrolnika uvoza (poslovne knjige u kojoj se prati zaključivanje i realizacija posla uvoza) b) uvozni posao tj. predmet dobija svoj broj – uvozni zaključak c) otvaranje rokovnika predmeta – upisuju se sve izvršene radnje uvoznog posla, tako da uvoznik u svakom momentu ima uvid u stanje realizacije posla uvoza
36
d) rokovnik uvoznog referata – unose se svi brojevi uvoznih zaključaka, podaci o komitentima i uvoznoj robi 2. Doprema robe Uvoznik izdaje nalog za dopremu robe svom špediteru – transportnu dispoziciju uvoza, koja mora da sadrži tačno popunjene sledeće elemente: Broj uvoznog zaključka Vrednost uvoza Vrsta i količina robe Inostrani prodavac Mesto dopreme Način dopreme Paritet isporuke Rokovi dopreme Osiguranje Uz jasno popunjenu dispoziciju uvoza, uvoznik prilaže i fakturu na kojoj su navedeni vrednost isporuke i varijanta isporuke. Varijante isporuke mogu biti 1) isporuka odjednom i 2) parcijalne isporuke (više isporuka, gde je za svaku isporuku potrebna posebna dispozicija sa posebnom fakturom). Špediter uvoznika, po prijemu dispozicije uvoza i fakture, bira najpovoljniju varijantu putne trase prevoza, najpovoljniji transport i dopremu. Špediter uvoznika može biti angažovan u većoj ili manjoj meri, što zavisi od ugovorene transportne klauzule (pariteta). PRIMER 1. Ako je ugovorena EXW mesto otpreme klauzula, obaveza uvoznika je da osigura robu i insistira kod špeditera izvoznika da odabere najekonomičniji transport i putnu trasu. PRIMER 2. Ako je ugovoren CIF mesto opredeljenja paritet, špediter uvoznika se ne mora angažovati oko osnovnog osiguranja robe i angažovanja prevoznika, već samo oko uvoznog carinjenja, pregleda robe i prihvata. 3.Uvozno carinjenje robe Špediter prijavljuje robu carinskim organima, predajući redovnu carinsku deklaraciju, čime se roba stavlja pod carinski nadzor. Pored deklaracije, špediter stavlja na uvid i tovarni list, liste pakovanja, fakture, uverenje o poreklu robe, dozvolu uvoza i ostale potrebne dokumente. Na bazi prezentovanih dokumenata, carinski organi stavljaju uvoznu robu pod carinski postupak i određuju carinsku osnovicu za carinjenje. Po izvršenom uvoznom carinjenju, špediter je u obavezi da uvozniku dostavi overena dokumenta od strane carine. Uvoznik može podići ocarinjenu robu po plaćanju troškova carine, ali i pre uplate carine ako dostavi carinskim organima bankarsku garanciju za obaveze carinjenja. 4. Plaćanje uvezene robe Kao osnovni načini plaćanja uvezene robe navode se: 1. Avansno plaćanje – plaćanje jednog dela unapred 2. Plaćanje neopozivim dokumentarnim akreditivom 3. Plaćanje na rate – kredit (uz bankarsku garanciju ili menično obezbeđenje kredita) Avansno plaćanje podrazumeva plaćanje pre isporuke robe. Za uvoznika to znači angažovanje likvidnih sredstava koje bi mogao iskoristiti u druge svrhe, tako da se teži izbegavanju ove vrste plaćanja. Ipak, u praksi se najčešće javlja plaćanje jednog dela ugovorene sume unapred (avans), dok se ostatak plaća akreditivom. Obično avansni deo iznosi 10-30% ugovorene sume. Avans se može platiti 1) doznakom 2) akreditivom. Zajedničko za sve vrste plaćanja jeste da se ona vrše posredstvom korespondentskih banaka uvoznika i izvoznika 56. MEĐUNARODNI INŽINJERING Međunarodni inženjering se može definisati kao proces konsaltinga, projektovanja i izgradnje mašina, objekata i proizvodnih procesa za račun stranog investitora. Danas u svetu deluje veliki broj samostalnih inženjering firmi koje pružaju svoje usluge različitih nivoa složenosti. Prema složenosti inženjering usluga koje pružaju, inženjering firme se dele na: Konsalting firme – angažuje ih investitor u I fazi projekta u cilju izrade studije opravdanosti i izvodljivosti (Fizibiliti studije)
37
Inženjering firme – angažuje ih investitor u II fazi projekta u cilju nadgledanja izvođenja radova Kompleksne inženjering firme – angažuje ih investitor za celokupni projekat (od inicijalne faze do završetka radova i predaje objekta investitoru).
Zadatak ovih firmi je: kompletna izrada studije opravdanosti i izvodljivosti projekta izbor izvođača radova opremanje investicionog objekta izgradnja objekta predaja objekta investitoru i puštanje u pogon obuka kadrova investitora, održavanje i servisiranje Prednosti izvoza inženjering usluga su: Za zemlju iz koje potiče inženjering firma, znači porast izvoza usluga Povećava se međunarodna prodaja domaće robe i transfer tehnologija Povećava se zaposlenost domaćih preduzeća i radne snage Zemlje investitori dolaze do savremenih postrojenja angažovanjem stranog izvođača uz eliminaciju suvišnih troškova putem inženjering pristupa Međunarodni inženjering, odnosno izvođenje investicionih radova u inostranstvu, predstavlja izvoz usluge. Realizacija ovakvog oblika izvoza, veoma je složena i kompleksna, počev od slanja ponude pa sve do predaje izgrađenog objekta investitoru. Izvođenje investicionih radova u inostranstvu vezano je za velike vrednosti investicionog poduhvata, duge rokove realizacije, obezbeđenje kredita i bankarskih garancija, angažovanje velikog broja izvršilaca posla. Investitor zato veoma pažljivo bira izvođača, na bazi javnog nadmetanja i prikupljanja ponuda određenog najmanjeg broja ponuđača, koji nudi najprihvatljivije uslove. Izabrani izvođač radova (inženjering firma) treba da: Izvrši izvoz domaćih dobara koja će ugraditi u objekat i koja će koristiti u toku izgradnje Kupi i uveze potrebna dobra iz inostranstva koja će biti ugrađena u objekat Obezbedi preduzeća i radnu snagu za izvođenje radova Obezbedi uslove za život i rad ljudi angažovanih na izgradnji objekta Poštuje zahteve investitora u pogledu definisanih rokova Obezbedi kreditnu podršku investicionog poduhvata Po završetku radova preda investitoru objekat i vrati u zemlju osnovna sredstva koja je koristio u izgradnji 57.
USLUGE KONTROLE KVALITETA I KVANTITETA ROBE
Ove poslove obavljaju preduzeća, institucije i druga pravna lica koja su registrovana za ovu delatnost. Kupoprodajnim ugovorom se određuje koja je institucija nadležna za obavljanje kontrole kvaliteta i kvantiteta robe. Nadležna institucija proverava: 1. Kontrolu pakovanja i otpremanja robe 2. Kontrolu utovara, istovara i pretovara 3. Kontrolu skladišnog prostora 4. Kontrolu transporta 5. Kontrolu tehničkih i tehnoloških karakteristika 6. Druge potrebne ekspertize Po izvršenoj kontroli, institucija izdaje certifikat o izvršenoj kontroli kvaliteta i kvantiteta robe, i stiče pravo na naplatu svojih usluga. Certifikat predstavlja garanciju za kupca da je dobio robu traženog kvaliteta i u traženoj količini, dok za prodavca certifikat predstavlja dokumenat kojim može biti uslovljena naplata izvoznog posla. Firma koja vrši kontrolu za inostranog naručioca, vrši izvoz ove usluge čijom naplatom ostvaruje devizni priliv. Kada domaći izvoznik ili uvoznik angažuje inostranu firmu za kontrolu kvaliteta i kvantiteta robe, vrši se uvoz usluge što predstavlja odliv deviznih sredstava iz zemlje.
38
58.
USLUGE OPLEMENJIVANJA, DORADE I PROIZVODNJE FINALNIH PROIZVODA
Lon-poslovi (lohn) predstavljaju specifične vrste usluga, koje domaća pravna lica i preduzetnici vrše u vidu dorade, obrade i sl. proizvoda (odeće, obuće i dr.) od materijala (tekstila, kože, plastike i sl.) za inostranog poručioca, a koji se privremeno uvoze, a na osnovu posebnog ugovora o lon-poslovima. Odlukom o poslovima posredovanja u spoljnotrgovinskom prometu, propisano je da preduzeće koje je pružilo usluge prerade, dorade ili obrade, ima prava i obaveze kao da je uslugu pružilo u inostranstvu. 59.
MEĐUNARODNI TRANSFER TEHNOLOGIJA KNOW-HOW
Savremena tehnologija i znanje predstavljaju danas najmoćniji faktor konkurentnosti na međunarodnom tržištu. Razvijene zemlje, kao što su SAD, Japan i zemlje EU, predstavljaju najznačajnije prodavce novih tehnologija. Zemljama koje nisu u mogućnosti da same razviju nove tehnologije rešenje je kupovina tehnologije na međunarodnom tržištu. Međunarodni transfer tehnologije ostvaruje se kroz dve forme: 1. Transfer opreme (opredmećena tehnologija) 2. Transfer neopredmećene tehnologije (patenti, licence, know-how) Mehanizmi putem kojih se obavlja proces transfera tehnologije mogu biti: Tržište, gde se tehnologija razmenjuje između nezavisnih kupaca i prodavaca Preduzeće, gde se vrši prenos znanja i tehnologije internim kanalima u okviru sistema bez promene vlasništva Međudržavni sporazumi, gde se na bilateralnoj ili multilateralnoj osnovi omogućavaju odgovarajući transferi između zainteresovanih zemalja Modaliteti transfera tehnologije mogu biti različiti, zavisno od toga šta se želi time postići. U praksi se susreću sledeći modaliteti: Pravo na tvorevine: Pravo na patent Pravo na industrijski uzorak Pravo na industrijskoi model Pravo na zaštićeni znak (žig) Pravo na zaštićeni fabrički znak Pravo na zaštićeni trgovački znak Pravo na zaštićeni uslužni znak Pravo na proizvodno tehnološku dokumentaciju Pravo na know-how (znanje i iskustvo) 60.
MEĐUNARODNA KUPOPRODAJA LICENCI
Međunarodna kupoprodaja licenci podrazumeva ustupanje i pribavljanje materijalnog prava na tehnologiju, za šta prodavac ostvaruje nadoknadu. Kupovinom licence stvara se mogućnost osvajanja proizvodnje potpuno novog proizvoda primenom novog tehnološkog postupka ili unapređenje postojećih proizvoda i tehnoloških postupaka. Kupoprodaja licenci može biti celishodno rešenje za obe strane pod određenim uslovima, u konkretnom poslu. Prodavac licence dobija materijalno obeštećenje za uložena sredstva i rad, dok kupac, dolazi u posed tehničke dokumentacije i proizvodnih iskustava, gde za kratko vreme može da otpočne proizvodnju željenog proizvoda i primeni savremeniji tehnološki postupak u svojoj proizvodnji. Poslovi kupoprodaje licenci predstavljaju poslove dugoročnog karaktera, gde se kupac i prodavac vezuju poslovnom saradnjom na duži niz godina. Kupoprodaju licence, prati i obaveza prodavca da kupcu pruži i know-how usluge (know-how – znati kako nešto treba uraditi). Know-how usluge odnose se na tehnološko-tehnička znanja i iskustva, što omogućuje intervenciju u proizvodnji u najkraće moguće vreme uz korišćenje raspoložive tehničke
39
dokumentacije. Uz to, podrazumevaju se i stečena iskustva u organizaciji radnih procesa u proizvodnji i pratećim službama preduzeća (marketing, IR, logistika itd.) Karakteristika licenci je da kupovina licencnih prava dominira u zemljama sa dominantnom restriktivnom politikom po pitanju stranih ulaganja (tipično za nekadašnje socijalističke zemlje do kraja sedamdesetih godina prošlog veka). Interesantno je da zemlja kao što je Japan, sedamdesetih godina nije bila otvorena za strane direktne investicije, tako da je jedini način pribavljanja novih tehnologija bila kupovina stranih licenci. Japan je adaptirao i primenio kupljene licence u svojoj proizvodnji i time postigao konkurentnost svojih proizvoda i izvoza na međunarodna tržišta. Po pitanju licenci, nacionalna politika jedne zemlje može biti aktivna i pasivna. Aktivna licencna politika znači da zemlja više izvozi licence nego što uvozi, dok pasivna licencna politika vlada u zemlji u kojoj je dominantan uvoz licencnih prava u odnosu na izvoz istih na međunarodna tržišta. U međunarodnom poslovanju, prisutno je više oblika licenci, ito: 1. Isključive licence (isključivo pravo proizvodnje po kupljenoj licenci jednom kupcu) 2. Neisključive licence (pravo prodavca licence da licencu proda neograničenom broju kupaca) 3. Ograničene licence (licencni ugovor je ograničen restriktivnom klauzulom – kojih ima oko šezdeset; npr. kupac licence može proizvoditi robu po kupljenoj licenci u ograničenom obimu i sl.) 4. Neograničene licence (bez restriktivnih ograničavajućih klauzula) 61.
VEZANI POSLOVI
Vezana trgovina predstavlja formu pri kome kupac nameće obavezu prodavcu da prihvati delimično ili u celosti poravnjanje svojih isporuka kroz kupovinu robe u istoj vrednosti. Vezani poslovi – podela: 1. Kompenzacioni (barter) poslovi 2. Kontrakupovine 3. Of-set (off-set) poslovi 4. Plaćanje proizvodnjom (Buy Back poslovi) Kompenzacioni (barter) poslovi predstavljaju poslove gde je prodaja i isporuka robe u jednom smeru, praćena plaćanjem kroz isporuku robe iste vrednosti u suprotnom smeru. Kod kompenzacionih poslova nema međunarodnog platnog prometa, tj. nema novčanih plaćanja, radi se o razmeni roba za robu jednakih vrednosti. Vrste kompenzacionih poslova: 1. Prosti (direktan) barter posao 2. Prošireni (mešoviti) barter – javlja se posrednik izvoznika i uvoznika 3. Trijangularni barter – javlja se treći učesnik u poslu (treća zemlja) Objašnjenje trijangularnog barter posla: Prodavac iz zemlje A ima robu koja je potrebna zemlji B, ali kupac u zemlji B nema šta da ponudi zemlji A u zamenu. Zato kupac iz zemlje B pronalazi određenu robu u zemlji C koja je potrebna zemlji A, isporuči je zemlji A i zatim iz zemlje A dobija odgovarajuću robu.
62.
REEKSPORT
Posao reeksporta podrazumeva uvoz određene robe koja će dalje biti izvezena (uvoz iz zemlje A u zemlju B, izvoz iz zemlje B u zemlju C). Reeksport se svodi na kupovinu robe na jednom tržištu po jednoj ceni i prodaju te iste robe na drugom tržištu po drugoj ceni. Razlika u ceni po kojoj je roba prodata u odnosu na cenu po kojoj je kupljena jeste zarada reeksportera. Reeksport se odvija na osnovu dva ugovora: prvi je ugovor o uvozu, dok je drugi ugovor o
40
izvozu robe. Uvoznik, tj. izvoznik je jedna ista osoba ili firma koja se naziva reeksporter. Vrste reeksporta: 1. Čist reeksport 2. Reeksportna dorada 3. Direktni reeksport 4. Ramplasman Čist reeksport – uvoz robe određene vrste, količine i vrednosti, koja će u predviđenom periodu biti izvezena u nepromenjenom stanju, u istoj količini i iste vrednosti. Reeksportna dorada – podrazumeva uvoz određene količine robe, njenu doradu, preradu ili obradu u zemlji uvoza i izvoz tako obrađenih proizvoda. Reeksportna dorada zasniva se na tri ugovora: ugovor o uvozu robe iz inostanstva, ugovor o izvršenju usluga obrade i dorade sa domaćom firmom i ugovor o izvozu obrađene robe. Direktni reeksport – predstavlja posao gde se roba kupljena u inostranstvu ne uvozi na teritoriju zemlje kupca, već se direktno prodaje kupcu u trećoj zemlji (nema uvoza i izvoza robe u i iz zemlje reeksportera). Direktni reeksport podrazumeva sledeće transakcije: 1. Kupovinu robe od inoprodavca i plaćanje ugovorene cene 2. Prodaju iste robe inokupcu u trećoj zemlji i naplatu ugovorene cene 3. Izdavanje naloga špediteru za otpremu robe iz zemlje prodavca u treću zemlju kupca Ramplasman – predstavlja uvoz određene vrste robe, određene vrednosti i količine i istovremeni izvoz druge iste robe iste količine i vrednosti. Razlozi pojave ramplasmana: 1. Pojava nestašice neke robe na domaćem tržištu, a čiji je izvoz ugovoren i da se ne bi izgubile pozicije na inotržištu i ispunili ugovoreni izvozni rokovi, roba se izvozi, a istovremeno se uvozi sa trećeg tržišta ista kategorija robe da bi se zadovoljila domaća tražnja. 2. Pojava nestašica usled sezonskih varijacija (poljoprivredni proizvodi), gde se u vreme nestašica uvozi a u vreme izobilja izvozi ista količina robe. 3. U cilju smanjenja troškova često se više isplati da se roba uvozi iz susedne zemlje, nego da se kupi od domaćeg proizvođača. 64.
MEĐUNARODNI FRANŠIZING
Međunarodni franšizing predstavlja sistem saradnje i međunarodnih poslovnih odnosa, prema kome jedan od njih (franšizer) ustupa drugom (franšizant) pravo na korišćenje znaka ili komercijalne formule pod tačno određenim uslovima, za šta dobija nagradu ili franšizu.Renomirana kompanija (franšizer) svoj već razrađen način poslovanja prenosi franšizantu (daje franšizu), koji nije samo puki izvršilac, već sam može kreirati nove ideje i usavršiti postojeći sistem. Franšizing je dugoročni poslovni odnos i ugovora se na više godina. Najzastupljeniji je u oblasti trgovinskog prometa i u uslužnom sektoru. Vrste franšizinga: 1. Franšizing proizvoda – ustupa se pravo u vezi proizvoda, trgovačkog imena ili komercijalne formule 2. Franšizing ukupnog poslovanja – posle ispunjenja franšize za proizvod, franšizer i franšizant stupaju u dublji poslovni odnos gde franšizant prihvata način poslovanja franšizera, strategije, standarde, organizaciju, itd. Najpoznatiji primeri franšize u našoj zemlji su McDonalds – Genex i Pepsi Cola
65.
MEĐUNARODNI LIZING
Međunarodni lizing predstavlja specifičan oblik spoljnotrgovinskog prometa, kojim lizing kompanija ili proizvođač, iznajmljuje na određeni rok robu korisniku lizinga, koji se obavezuje
41
da plaća lizing zakupninu, a po isteku dogovorenog roka, otkupi ovu robu po nižoj ceni. Lizing (leasing – zakup, najam) vodi poreklo iz SAD, gde su i nastale prve lizing kompanije. Predmet ugovora o lizingu može biti: 1. Razna oprema (građevinska, elektronska) 2. Trajna potrošna dobra (nameštaj, kućni aparati) 3. Transportna sredstva (automobili, kamioni, jahte) Vrste lizinga: Podela 1: 1. Direktni lizing (proizvođač robe izdaje robu na lizing) 2. Indirektni lizing (specijalizovane lizing firme kupuju robu od proizvođača i izdaju je na lizing korisnicima) Podela 2: 1. Finansijski lizing (davalac lizinga finansira korisnika lizinga) 2. Operativni lizing (Rent) - kratkoročni Razlike između finansijskog i operativnog lizinga sastoje se pre svega u tome što finansijski lizing predstavlja finansiranje kupovine, a operativni finansiranje korišćenja predmeta lizinga i što kod finansijskog lizinga postoji imovinski rizik, odnosno rizik propasti ili oštećenja predmeta lizinga, koji snosi korisnik lizinga, dok je kod operativnog taj rizik na davaocu lizinga. Podela 3: 1. Terminski lizing (precizira se rok na koji se roba izdaje na lizing i rok kada korisnik treba da vrati robu) 2. Revolving lizing (podrazumeva zamenu robe uzete na lizing, po isteku prvog lizing ugovora, savremenijom robom) 3. Lizing sa opcijom kupovine (po isteku lizing perioda, korisnik ima obavezu otkupa robe) – najčešće korišćen Podela 4: 1. Nacionalni lizing 2. Međunarodni lizing 66.
MEĐUNARODNA DUGOROČNA PROIZVODNA KOOPERACIJA
Međunarodna dugoročna proizvodna kooperacija predstavlja oblik poslovne saradnje u kome dva poslovna partnera iz različitih zemalja preuzimaju obavezu međusobne isporuke ekvivalentnih vrednosti komponenti iste familije proizvoda, koji se mogu finalizovati u pogonima jednog partnera ili u pogonima oba partnera. Ako se finalizacija vrši u pogonima oba kooperanta, posao se deli, gde svaki od njih proizvodi određene komponente. U cilju veće i brže proizvodnje kooperanti mogu u posao uključiti i podkooperante, što se precizira u ugovoru. Kod međunarodne dugoročne kooperacije nema novčanih plaćanja u međunarodnom platnom prometu, već se roba plaća robom. Poslovi međunarodne dugoročne proizvodne kooperacije prisutni su najviše u elektronskoj, mašinskoj i autoindustriji. Primera radi, General Electric. 67.
MEĐUNARODNE KONCESIJE
Međunarodne koncesije predstavljaju poslove gde davalac koncesije (koncendent) ustupa prava korišćenja prirodnih bogatstava i dobara koja su u državnoj svojini u opštoj upotrebi korisniku koncesije (koncesionaru). U svojstvu koncendenta nalazi se država, dok koncesionar može biti strano fizičko ili pravno lice. Predmet ugovora o koncesiji je odstupanje prava eksploatacije nekog prirodnog bogatstva zemlje, inostranom koncesionaru, na određen vremenski period (deset i više godina). Najčešći slučajevi davanja koncesija su na:
42
1. geološka istraživanja i eksploatacija rude 2. izgradnju i održavanje energetskih, saobraćajnih i infrastrukturnih objekata 3. izgradnju i korišćenje objekata telekomunikacije Posebna vrsta koncesija su BOT koncesije – podrazumevaju da davalac koncesije na kraju ugovorenog perioda koncesije stiče pravo vlasništva nad nekretninama i infrastukturom objekata koje je koncesionar podigao radi korišćenja koncesionog prava. 68.
ZAJEDNIČKA ULAGANJA
Zajednička ulaganja predstavljaju poslovnu saradnju gde inostrani partner udružuje svoja sredstva, rad, znanje, tehnologiju sa partnerom iz zemlje domaćina radi ostvarenja zajedničkog cilja. U poslovima zajedničkog ulaganja, partneri snose zajednički rizik i ostvaruju zajednički dobitak (dobitak se reguliše procentom koji je regulisan ugovorom). Karakteristike zajedničkih ulaganja jesu specifične forme udruživanja, kao što su strategijske alijanse, inostrane direktne i portfolio investicije. Zajednička ulaganja su najprihvaćenija i najčešće se koriste kod transnacionalnih kompanija. Koristi 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 69.
od stranih ulaganja za državu domaćina su: povećanje likvidnosti sredstava (budžeta) dolazi se do novih tehnologija obezbeđuje se smanjenje uvoza i porast izvoza (smanjuje se spoljnotrgovinski deficit države) povećava se zaposlenost domaće lokalne privrede dolazi se do većeg zapošljavanja i novih radnih mesta povećava se kvalitet proizvoda i usluga lakše se osvajaju nova tržišta stiče se konkurentnost OF-ŠOR (off-shore) POSLOVI
Ofšor kompanije se osnivaju u zemljama koje su proglašene za ofšor centre. Ofšor centri su obično male i pretežno ostrvrske zemlje sa stabilnim ekonomskim i političkim sistemima i velikim poreskim i carinskim olakšicama za strane ulagače. Of-šor kompanije koje se osnivaju u ovim centrima plaćaju nižu stopu poreza i oslobođene su carina na uvoz opreme i robe za potrebe svog poslovanja. Takođe, veoma je pojednostavljena i procedura osnivanja ofšor kompanija (taksa za osnivanje se kreće do 500 US$) Najčešći investitori u ofšor poslove i osnivači ofšor kompanija su strana pravna i fizička lica koja prebacuju svoj kapital iz politički i ekonomski nestabilnih regiona u ofšor centar. Prihodi koji ostvaruje ofšor kompanija potiču iz poslovanja van zemlje domaćina ofšor kompanije. Zemlja domaćina, tj. ofšor centar ne potežu pitanje porekla kapitala i osnivačima ofšor kompanija garantuju tajnost identiteta. Sama priroda ofšor poslovanja zahteva da zemlja domaćin ima dobro razvijen i stabilan bankarski i finansijski sistem. Neophodnost leži u tome što se poslovanje ofšor kompanije u celini ostvaruje sa inostranstvom i transakcije se vrše preko poslovnih banaka zemlje domaćina. U svetu danas ima oko 50 ofšor centara od kojih su najpoznatiji: Kipar, Kajmanska ostrva, Devičanska ostrva, Holandski Antili, Hong Kong, Panama, itd. Ofšor centri se još nazivaju i fiskalni raj. Smatra se da ofšor centri predstavljaju centre za pranje novca na međunarodnom nivou.
70.
SLOBODNE EKSPORTNE PROIZVODNE ZONE (slobodne zone)
43
Slobodne eksportne proizvodne zone (SEPZ) formiraju se na teritoriji zemlje domaćina i pod njenom su direktnom političkom vlašću. Zone se podižu u svim zemljama, kako razvijenim tako i nerazvijenim, i mogu biti osnovane privatnim i državnim kapitalom. Sve više proizvodne izvozne zone osnivaju privatne firme. Prostor izvoznih zona je ograđen i u njoj delatnost obavljaju preduzeća koja su izvozno orijentisana. Poslovi koji se obavljaju u zonama su sve vrste proizvodnje, dorade, oplemenjivanja i pružanje usluga. Poslovanje u zoni regulisano je posebnim propisima i zakonima zemlje domaćina zone. U zoni postoji znatno veći stepen liberalizacije spoljne trgovine u odnosu na ostatak teritorije zemlje domaćina. Slobodne eksportne proizvodne zone su izvozno orijentisane i uslov poslovanja preduzeća u zoni je obaveza izvoza određenog procenta ostvarene godišnje proizvodnje (procenat se uređuje zakonom o poslovanju u slobodnoj zoni). Metode privlačenja firmi za poslovanje u zonu, razlikuju se od zemlje do zemlje. Po pravilu, uvoz robe i komponenata za potrebe proizvodnje u zoni je na LB režimu (slobodan uvoz). Ovaj uvoz je oslobođen carinskih, poreskih i drugih dažbina. Slobodne eksportne proizvodne zone predstavljaju faktor privlačenja stranih ulaganja i to izvozno orijentisanih stranih direktnih investicija. U zemljama u kojima su osnovane, ove zone su postale nosilac izvoza, razvoja, zaposlenosti i integracije u međunarodne trgovinske tokove. Lokacija slobodnih zona je na mestima sa kojih je lako izvršiti otpremu robe na različita tržišta. Slobodne zone su locirane u velikim lukama, na raskrsnicama puteva, u blizini aerodrma i sl. Najpoznatije slobodne eksportne proizvodne zone kod nas su Slobodna zona Novi Sad i Slobodna zona Pirot. 71.
E-POSLOVANJE U SPOLJNOJ TRGOVINI
Primena elektronskog poslovanja (e-poslovanje) u spoljnotrgovinskim poslovnim operacijama predstavlja primenu elektronske informacione tehnologije u svim fazama realizacije poslova sa inostranim partnerima. Ubrzani razvoj elektronskih tehnologija i nastanak globalne komunikacione elektronske mreže, kao što je Internet, doprineo je ubrzanom razvoju primene u spoljnotrgovinskom poslovanju. Time su eliminisane mnoge interne poslovne mreže koje su se do tada koristile. Iz razloga sve veće primene e-poslovanja, danas je nezamislivo obavljati međunarodno poslovanje bez razvijene elektronske infrastrukture. U tom smislu, u cilju efikasne realizacije spoljnotrgovinskih poslova, neizostavan je tehnološki razvoj svih spoljnotrgovinskih preduzeća u ovom domenu. 74.
SPOLJNOTRGOVINSKA ARBITRAŽA
Međunarodni trgovinski sporovi – ARBITRAŽA. Svaki spoljnotrgovinski ugovor sadrži klauzulu o nadležnosti za rešavanje potncijalnih sporova. Evropska konvencija o spoljnotrgovinskoj arbitraži. Načini rešavanja sporova 1. Rešenje na prijateljski način 2. Rešenje pred redovnim sudovima zemlje nadležnim po sedištu firme 3. Rešenje pred međunarodnim sudovima Ugovorene strane redovno ugovaraju nadležnost sudova (po njihovom izboru) Vrste arbitražnih sudova 1. Povremene (ad-hoc) arbitraže 2. Stalne arbitraže – pri institucijama (npr. Spoljnotrgovinska arbitraža pri MTK Pariz, Spoljnotrgovinska arbitraža pri Privrednoj komori Srbije, American Arbitation Association New York itd.) Arbitraže rade na bazi formiranja arbitražnog veća i imaju liste svojih arbitara, veštaka i eksperata.
44
