Singidunum
Dragiša Velièkoviæ Slobodan Baraæ
MAKROEKONOMIJA
Dragiša Velièkoviæ Slobodan Baraæ
MAKROEKONOMIJA
Un i v er z i t e t
Beograd, 2009.
UNIVERZITET SINGIDUNUM
Prof. dr Dragiša Veličković Prof. dr Slobodan Barać
M A K RO E KON OM I JA
Prvo izdanje
Beograd, 2009.
MAKROEKONOMIJA Autori: Prof. dr Dragiša Veličković Prof. dr Slobodan Barać Recenzenti: Prof. dr Budimir Stakić Prof. dr Milorad Unković Izdavač: UNIVERZITET SINGIDUNUM Beograd, Danijelova 32 www.singidunum.ac.rs
Za izdavača: Prof. dr Milovan Stanišić Tehnička obrada: Novak Njeguš Dizajn korica: Milan Nikolić Godina izdanja: 2009. Tiraž: 900 primeraka Štampa: Mladost Grup Loznica ISBN: 978-86-7912-208-7
PREDGOVOR
Savremena društva su suočena sa brojnim problemima. Mnogi od njih su egzistencionalnog karaktera. Nezaposlenost naizmenično raste i opada a opšti nivo cena se (uglavnom) uvećava različitim intenzitetom. Ponekad su pororodice veoma opterećene problemima koje sobom nosi stalni i ubrzani rast opšteg nivoa cena. Uporedo sa ovim problemima menja se i nivo privredne aktivnosti. Takva kretanja pogađaju svakog pojedinca i društvo u celini. Zadatak ekonomske teorije, pa i makroekonomije kao njenog dela je da objasni uzroke i veze između ovih pojava. To, drugim rečima kazano, znači da je makroekonomija usko povezana sa svakidašnjim pojavama koje opterećuju život građana. Od velike je važnosti poznavati mehanizme funkcionisanja privrede. Znati kako privreda ’’radi’’ važno je jer se ta saznanja mogu upotrebiti u procesu rešavanja osno-vnih privrednih problema. Čak i onda kada privreda pokazuje da je u vrlo dobrom stanju, kada nema izražene nezaposlenosti ili inflacije, važno je poznavati pravce njenog kretanja makar se radilo i o optimalnoj putanji njenog rasta. I tada se ta saznanja mogu upotrebiti kako bi se privreda, odnosno njeno funkcionisanje dodatno unapredilo, prilagodilo globalnim kretanjima i usmerilo u željenom pravcu. Upoznavanje sa osnovnim principima funkcionisanja privrede kao celine podrazumeva, pre svega, upoznavanje sa privrednom strukturom i njenim osnovnim karakteristikama. Zbog toga je ovim problemima posvećeno drugo i treće poglavlje. Privreda svakako ne radi sama od sebe i bez ikakvog posebnog cilja. Da bi funkcionisala ona koristi resurse, koji su takođe elementi, sastvani deo privrednog sistema, a funkcioniše zato da bi ostvarila nekakav koristan rezultat. Ona ima krucijalni značaj za opstanak društava jer obezbeđuje zadovoljenje potreba. Zbog toga udžbenik sadrži objašnjenje osnovnih faktora proizvodnje i privrednih ciljeva. Kako se ciljevi mogu ostvariti u većoj ili manjoj meri, objašnjeni su i osnovni pojmovi vezani za ostvarenje ukupnog društvenog proizvoda i za merenje njegovog nivoa. U delu koji je posvećen objašnjenju načina funkcionisanja privrede objašnjeno je kako se uspostavljaju veze, kakva je priroda interakcije, između delova tako složenog sistema kakva je privreda. Kako bi se privredom moglo upravljati potrebno je bliže objasniti celinu odnosa između najvažnijih varijabli kojima se privreda može opisati na razumljiv način. Naravno to je moguće samo sagledavanjem uprošćenog modela, slike privredne stvarnosti. Zbog toga je deo knjige posvećen makroekonomskim modelima. Na osnovu dobrih saznanja u vezi sa stanjem privrede do kojih se dolazi merenjem njenih performansi i poređenjem osnovnih pokazatelja sa privredama zemalja PREDGOVOR
III
slične veličine i nivoa razvijenosti, moguće je adekvatno definisati ciljeve. Ostvariti ciljeve znači prevesti privredu iz jednog u neko novo željeno stanje. To je moguće ako se ispuni određeni niz pretpostavki i ako se raspolaže znanjima neophodnim za optimalno makroekonomsko upravljanje pa je zato poslednji deo posvećen upravo makroekonomskom upravljanju. U pisanju udžbenika oslonili smo se na izuzetno bogat i razuđen fond makroekonomskih znanja sublimiranih u nekoliko osnovnih makroekonomskih teorija bez posebne naklonosti prema bilo kojoj od njih. Takođe smo se fokusirali na razliku između dugog i kratkog roka i konsekvence koje iz toga proističu. U centru pažnje je realni sektor ali nije zaobiđen ni nominalni. Udžbenik je namenjen studentima Poslovnog fakulteta Univerziteta Singidunum ali i svima koje ova materija interesuje. Sve sugestije su dobrodošle. Autori
IV
MAKROEKONOMIJA
SADRŽAJ Predgovor
III
GLAVA I UVOD U MAKROEKONOMIJU 1. PREDMET MAKROEKONOMIJE 2. PREGLED I OSNOVNE KARAKTERISTIKE SAVREMENIH PRAVACA U MAKROEKONOMIJI 2.1. Kejnsijanska makroekonomija 2.2 Savremeni neoklasični pravci u makroekonomiji 2.2.1. Neoklasična kontrarevolucija 2.2.2. Monetarizam 2.2.3. Teorija racionalnih očekivanja 2.2.4. Ekonomija ponude 2.3. Nove ili endogene teorije rasta 2.4. Neoinstitucionalne teorije 3. OPŠTA TEORIJE SISTEMA I MAKROEKONOMIJA Kontrolna pitanja
3 6 6 7 7 8 9 10 10 11 12 13
GLAVA II DRUŠTVO KAO VELIKI SISTEM 1. STRUKTURA DRUŠTVENOG SISTEMA 2. PRIVREDA NAJVAŽNIJI PODSISTEM DRUŠTVA 3. OSNOVNE KARAKTERISTIKE PRIVREDE I DRUŠTVA POSMATRANIH KAO SISTEM 3.1. Privredni i društveni sistemi su relativno otvoreni 3.2. Dinamički karakter privrede 3.3. Stepen složenosti privrede kao veikog sistema 3.4. Stohastički karakter privrede 3.5. Hijerarhijsko ustrojstvo privrede 4. ODNOS PRIVREDE I POLITIČKOG SISTEMA 5. PRIVREDNI SISTEM 5.1. Osnove privrednog sistema 5.2. Nosioci (subjekti) privrednog sistema 5.3. Tipovi privrednog sistema 5.4. Privredni sistem i ekonomska politika
17 18 20 20 22 22 23 24 26 28 31 33 34 35 SADRŽAJ
V
5.5. Opšti elementi ekonomskog sistema 5.5.1. Resursi 5.5.2. Privredni subjekti 5.5.3. Privredne aktivnosti 5.5.4. Institucije Kontrolna pitanja
35 36 36 38 39 41
GLAVA III STRUKTURA PRIVREDE 1. 2. 3. 4. 5. 6.
POJAM STRUKTURE NAČIN PRIKAZA STRUKTURE SISTEMA FUNKCIONALNA STRUKTURA SEKTORSKA STRUKTURA GRANSKA I REGIONALNA STRUKTURA INSTITUCIONALNA STRUKTURA PRIVREDE 6.1. Odnos domaćinstva i preduzeća 6.2. Odnos domaćinstva, preduzeća i države 6.3. Odnos domaćinstva, preduzeća, države i inostranstva 7. DINAMIKA PRIVREDNE STRUKTURE Kontrolna pitanja
45 46 48 49 50 51 52 52 53 53 55
GLAVA IV PROIZVODNE MOGUĆNOSTI DRUŠTVA 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9.
VI
SISTEM POTREBA DRUŠTVENA REPRODUKCIJA OSNOVNE MARGINALISTIČKE TEORIJE PROIZVODNJE KRIVA PROIZVODNIH MOGUĆNOSTI DRUŠTVA PROIZVODNA FUNKCIJA UKUPAN, PROSEČAN I GRANIČNI PROIZVOD ZAKON OPADAJUĆIH PRINOSA IZOKVANTA CENA PROIZVODNIH FAKTORA 9.1. Tražnja faktora 9.2. Renta 9.3. Najamnina 9.4. Kapital i kamata 9.5. Profit Kontrolna pitanja
MAKROEKONOMIJA
59 60 62 64 65 68 72 74 79 80 81 82 85 90 91
GLAVA V SISTEM CILJEVA 1. SISTEM CILJEVA KAO JEDAN OD NAJZNAČAJNIJIH PODSISTEMA PRIVREDE I DRUŠTVA 2. OSNOVNI CILJ DRUŠTVENOG RAZVOJA 2.1. Bergsonova funkcija 2.2. Maksimizaciija društvenog blagostanja 2.3. Ostala tumačenja osnovnog cilja društvenog razvoja 3. OSNOVNI CILJ FUNKCIONISANJA PRIVREDE 4. MAKROEKONOMSKI AGREGATI 4.1. Ukupni proizvod privrede 4.2. Bruto domaći, bruto nacionalniproizvod, nacionalni dohodak 4.3. Tekući i potencijalni proizvod 4.4. Nominalni i realni proizvod 5. RASPODELA PROIZVODA 6. STRUKTURA UKUPNOG PROIZVODA 6.1. Ukupna tržišna tražnja 6.1.1. Zakon opadajuće granične korisnosti 6.1.2. Ravnoteža potrošača 6.2. Konkurentna ponuda i troškovi proizvodnje Kontrolna pitanja
95 96 97 98 99 100 103 104 108 110 110 112 115 116 118 119 122 125
GLAVA VI NOVAC I MONETARNI SISTEM 1. 2. 3. 4.
NASTANAK NOVCA I TEORIJE O NASTANKU NOVCA ZNAČAJNA TEORIJSKA SHVATANJA O NASTANKU NOVCA ULOGA NOVCA U TRŽIŠNOJ PRIVREDI FUNKCIJE NOVCA 4.1. Novac kao mera vrednosti 4.2. Novac kao prometno sredstvo 4.3. Novac kao blago (tezaurisanje novca) 4.4. novac kao platežno sredstvo 4.5. Svetski novac 4.6. Oblici novca u prometu 4.6.1. Metalni novac 4.6.2. Papirni novac 4.6.3. Kreditni novac 4.6.4. Elektronski novac 5. KOLIČINA NOVCA POTREBNOG U OPTICAJU
129 130 131 134 134 135 136 137 137 139 139 139 140 141 142 SADRŽAJ
VII
5.1. Kvantitativna jednačina novca 6. MONETARNO KREDITNI SISTEM I POLITIKA 6.1. Monetarno kreditni sistem 6.2. Monetarno-kreditna politika 6.3. Osnovni monetarni agregati 6.4. Instrumenti monetarno-kreditne politike 6.5. Subjekti monetarno-kreditne politike 7. KREDIT 7.1. Pojam i osobine kredita 7.2. Funkcije kredita 7.3. Izvori kredita 7.4. Vrste kredita Kontrolna pitanja
144 146 146 147 147 149 152 152 152 154 155 156 157
GLAVA IVI INFLACIJA 1. 2. 3. 4.
RAZLIČITI PRISTUPI U DEFINISANJU POJMA INFLACIJE VRSTE INFLACIJE UZROCI INFLACIJE EFEKTI I POSLEDICE INFLACIJE Kontrolna pitanja
161 163 167 169 171
GLAVA VIII NAČIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE 1. USPOSTAVLJANJE VEZA IZMEĐU PODSISTEMA 2. POVRATNA SPREGA 3. POVRATNE SPREGE U PRIVREDI 3.1. Kružni tok ekonomske aktivnosti 3.2. Povratna sprega: dohodak - štednja - investiicje - dohodak 3.2.1. Odnos potrošnje, štednje i investicija 3.2.1.1. Potrošnja 3.2.1.2. Štednja 3.2.1.3. Investicije 3.2.1.3.1. Nivo investicija i štednje 3.2.1.3.2. Vrste investicija 3.2.2. Određivanje dohotka 3.2.2.1. Potencijalni nivo dohotka 3.2.2.2. Štednja, investicije, dohodak 3.2.2.3. Investicije i dohodak
VIII
MAKROEKONOMIJA
175 176 179 179 182 183 183 187 188 191 192 194 195 196 197
3.2.3. Statistički model multiplikatora 3.2.4. Dinamički model multiplikatora 4. CIKLIČNI KARAKTER DINAMIKE ODNOSA MAKROEKONOMSKIH VARIJABLI 4.1. Uzroci cikličnog kretanja privrede 4.2. Akcelerator 5. ŽELJENI NIVO RAVNOTEŽE DOHOTKA Kontrolna pitanja
200 203 206 207 210 214 217
GLAVA IX SPOLJNA TRGOVINA 1. GLOBALIZACIJA SVETSKE PRIVREDE 2. UTICAJ SPOLJNE TRGOVINE NA GDP 3. MULTIPLIKATOR SPOLJNE TRGOVINE Kontrolna pitanja
221 223 225 229
GLAVA X MAKROEKONOMSKI MODELI 1. FORMULISANJE MODELA 2. ELEMENTI MODELA 2.1. Varijable modela 2.2. Relacije 2.3. Parametri 3. VRSTE EKONOMSKIH MODELA 4. NAČELA IZGRADNJE EKONOMSKIH MODELA 5. MODEL MAKROEKONOMSKE RAVNOTEŽE 5.1. AS-AD model 5.1.1. Rešenje modela 5.2. IS-LM model 5.3. Filips-Okunov model 6. JEDNOSEKTORSKI MODEL PRIVREDNOG RASTA 6.1. Rikardo-Marksov model akumulacije kapitala 6.2. Harod-Domarov model 6.2.1. Pretpostavke modela 6.2.2 Kontinuelni slučaj 6.2.3. Diskretni slučaj 6.3. Neoklasični model 6.3.1. Neoklasični model rasta Roberta Soloua Kontrolna pitanja
233 235 235 235 236 237 239 241 241 244 245 249 253 254 255 255 257 265 267 268 276 SADRŽAJ
IX
GLAVA XI STEPEN EFIKASNOSTI PRIVREDE 1. 2. 3. 4.
UVODNE NAPOMENE STOPA RASTA DOMAĆEG PROIZVODA AKUMULACIJSKI NAPON PRIVREDE I KAPITALNI KOEFICIJENT GLOBALNA PRODUKTIVNOST RESURSA 4.1. Parametarske proizvodne funkcije kao metod makroekonomske analize 4.2. Vrste proizvodnih funkcija 4.2.1. Kob-Daglasova proizvodna funkcija 4.2.2. Proizvodna funkcija sa konstantnim koeficijentom elastičnosti (CES) 4.2.3. Mogućnosti primene proizvodne funkcije kao metoda merenja efikasnosti 5. STEPEN RAZVIJENOSTI ISKAZAN SOCIOEKONOMSKIM POKAZATELJIMA 6. MEĐUNARODNA POREĐENJA EFIKASNOSTI PRIVREDNOG RAZVOJA Kontrolna pitanja
279 280 284 287 287 291 293 295 297 298 300 301
GLAVA XII MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE 1. ZNAČAJ I POJAM UPRAVLJANJA 2. SISTEM UPRAVLJANJA 3. KOEGZISTENCIJA SPONTANOG I SVESNOG UPRAVLJAČKOG PODSISTEMA 4. REGULACIJA NA OSNOVU TRŽIŠNIH ZAKONITOSTI 4.1. Nedostaci tržišne regulacije 5. SVESNI DEO UPRAVLJANJA 5.1. Makroekonomska politika 5.2. Atributi makroekonomske politike 5.2.1. Nosioci 5.2.2. Ciljevi 5.2.3. Upravljački parametri 5.2.4. Mere makroekonomske politike 6. MONETARNA POLITIKA 7. FISKALNA POLITIKA 7.1. Državni izdaci 7.2. Javni sektor 7.3. Porezi 7.4. Porezi i/ili državni izdaci
X
MAKROEKONOMIJA
305 309 310 311 314 317 318 319 319 319 320 322 323 325 326 327 327 328
7.5. Javni dug 8. POLITIKA DOHOTKA 9. EFIKASNOST MAKROEKONOMSKE POLITIKE 10. OBJEKTIVNA OGRANIČENJA MAKROEKONOMSKE POLITIKE 11. EKONOMIJA PONUDE I MAKROEKONOMSKA POLITIKA Kontrolna pitanja
330 333 333 337 338 341
LITERATURA
343
SADRŽAJ
XI
GLAVA I UVOD U MAKROEKONOMIJU
1.
PREDMET MAKROEKONOMIJE Za razliku od mikroekonomije koja se bavi proučavanjem ekonomske aktivnosti mikroekonomskih subjekata u korišćenju resursa i upotrebi dohotka, makroekonomija proučava snage i kretanja koje utiču na privredu u celini. Ona je prvenstveno zaokupljena problemima opšteg nivoa društvene reprodukcije, (ne)zaposlenosti i potrošnje, uslovima privredne ravnoteže, problemima monetarne stabilnosti, ekonomskog razvoja, itd. U pitanju su, dakle, ekonomske analize koje zahvataju aktivnost celokupne zajednice ili bar aktivnost osnovnih grupa od kojih je ona sastavljena, i to prvenstveno onu aktivnost koja se može izraziti numerički. Po tome se ona bitno razlikuje od mikroekonomije koja istražuje individualne odluke, akcije i veličine u kojima se ogleda delovanje pojedinačnih proizvođača i potrošača, preduzeća, preduzetnika, domaćinstava, itd. Prema tome, svaka od tih nauka ima područje svog istraživanja, ali se u tim posebnim istraživanjima stalno prepliću i prožimaju pojave i procesi koji su u pitanju. Poznati američki ekonomista Pol Samjuelson, ovako objašnjava razliku između makroekonomije i mikroekonomije: “Makroekonomija je proučavanje celokupne ekonomije: ona analizira dugoročni rast kao i ciklična kretanja ukupne proizvodnje, nezaposlenosti i inflaciju, ponudu novca i deficit budžeta, i međunarodnu razmenu i finansije. Ona se razlikuje od mikroekonomije koja proučava ponašanje pojedinačnih tržišta, cena i proizvoda.”1 Makroekonomija predstavlja deo ekonomske nauke koji istražuje i analizira pojave, odnose, procese i probleme društvene privrede kao celine i prati ukupna privredna kretanja jedne zemlje. Ona izučava kategorije kao što su agregatna ponuda, agregatna tražnja, bruto nacionalni proizvod, neto domaći proizvod, kapital, ukupna zaposlenost, ukupne investicije, privredni rast, opšti nivo cena, novčana masa, inflacija, platni bilans itd. Makroekonomija svodi varijable ekonomskog sistema na mali broj krupnih agregata analizirajući njihova međudejstva na dugi i kratki rok. Na dugi rok je interesuju tendencije u kretanju osnovnih veličina kao što su uvećanje proizvoda, promene nivoa zaposlenosti i nivoa cena. Kada je u pitanju kratak rok makroekonomija se bavi istraživanjem privrednih kolebanja. 1
Samuelson, P.A., Nordhaus, W.D., 2000., Ekonomija, 15. izdanje, Mate, Zagreb, str. 399. UVOD U MAKROEKONOMIJU
3
Makroekonomija predstavlja osnovu analize globalnih kretanja u privredi. Osnovna pitanja na koja makroekonomija treba da odgovori lako se mogu identifikovati. Ona, u samom startu, mora da ponudi teorijske i analitičke metode makroekonomske analize stanja privrede i efikasnosti procesa razvoja privrede. U tom smislu potrebno je da objasni strukturu i način funkcionisanja privrede u dinamičkom smislu i da odgovori na čitav niz značajnih pitanja. Kada se sagledaju glavni tokovi nacionalne privrede i utvrde njene makroekonomske performanse definiše se makroekonomska politika. Dakle, osnovni predmet izučavanja makroekonomije, generalno gledano, jeste privreda kao celina tj. privreda posmatrana kao sistem. Predmet makroekonomije obuhvata proces dinamičke analize privrede. Analiza ima za cilj utvrdjivanje osnovnih karakteristika sistema, strukture i načina funkcionisanja privrede kao pretpostavke utvrđivanja i sprovođenja adekvatne makroekonomske politike. Makroekonomija proučava pojave na nacionalnom a u uslovima globalizacije i na globalnom tržištu. Između makroekonomije i mikroekonomije nije moguće povući strogu liniju razgraničenja. Ove discipline su međusobno zavisne. Mnogi ekonomski fenomeni se ne mogu nedvosmisleno uvrstiti u područje analize samo jedne od ove dve naučne discipline. Mnogi zaključci makroekonomije su posledica pojava u oblasti mikroekonomije, i obrnuto. Suštinu makroekonomije vodeći teoretičari vezuju za istraživanja: 1. ključnih komponenata agregatne tražnje - potrošnju, investicije i neto izvoz koje su u obrnutom korelacionom odnosu prema kamatnoj stopi; 2. agregatne tražnje koja deluje na ekonomske aktivnosti na kratak rоk, dok se u dugom roku privreda vraća na svoju putanju rasta; 3. dugoročne stope privrednog rasta koja je determinisana udelom investicija u bruto domaćem proizvodu, kao i stepenom na kome makroekonomski menadžment stimuliše širenje slobodnih tržišta i ekspanziju tehnoloških promena; 4. centralne banke u čijoj je kompetenciji regulisanje nominalne kamatne stope; dok nivo kamata u dugom roku određuje visina očekivane inflacije; 5. privrednih subjekata koji imaju očekivanja okrenuta unapred; s obzirom da ova očekivanja nisu savršena privredni subjekti kontinuirano uče i ispravljaju greške iz prošlosti; 6. monetarne politike kojom je u kratkom roku moguće delovati na cene i veličinu proizvodnje, dok je suprotno u dugom roku moguće uticati isključivo na cene; u dugom roku ne postoji pogodba između inflacije i nezaposlenosti; 7. kratkoročnog uticaja monetarne politike koji se ne može predvideti precizno, što je razumijivo kada se ima u vidu delovanje novca na proizvodnju, kao i zaostajanja tokom delovanja; 8. delovanja nadnica na promene u ekonomiji koje se događaju sa zaostajanjem; u kratkom roku ovo delovanje se događa sa priličnim zakašnjenjem, dok su u dugom roku nadnice jednake graničnoj produktivnosti rada; 4
MAKROEKONOMIJA
9. budžetskih deficita koji se mogu finansirati zaduživanjem države kod centralne banke što izaziva inflaciju ili emisiju obveznica, a to za posledicu ima rast realne kamatne stope; rast budžetkog deficita u dugom roku deluje nа usporavanje stope prirednog rasta; 10. tržišta koja se uravnotežavaju, dok pojedinci maksimiziraju svoju korisnost u uslovima rigidnosti, ograničene likvidnosti i pogrešnih očekivanja.2 Pojedine aspekte makroekonomije izučavali su i predstavnici klasične buržoaske političke ekonomije. Najznačajniji rezultati u makroekonomskoj teoriji su: 1. Sejov zakon tržišta. Francuski liberalni ekonomista Žan B. Sej (1767-1833), u svom glavnom delu “Traktat političke ekonomije” izneo je pomenuti zakon čija se suština svodi na sledeće: proizvodi se razmenjuju za proizvode, pa je svaki prodavac istovremeno i kupac. Prema tome, potrošnja sama stvara tržište; 2. Maltusov zakon stanovništva po kome stanovništvo raste daleko brže od količine raspoloživih životnih namirnica, što ugrožava njegov opstanak. Kapitalistički način proizvodnje ne izaziva nezaposlenost, siromaštvo i prenaseljenost već prirodni zakoni koji večito važe. Maltuzijanska liga osnovana je 1877. godine u Engleskoj sa idejom da širi ideju o porodici sa što manje dece; 3. Rikardova teorija komparativnih prednosti, prema kojoj svaka država treba da se opredeli za proizvodnju onih proizvoda za koje ima (apsolutnu ili relativnu) prednost u odnosu na druge zemlje; 4. Kvantitativna teorija novca, itd. Punu afirmaciju makroekonomija dobija u Marksovom ekonomskom sistemu, posebno u njegovim šemama reprodukcije i prometa celokupnog društvenog kapitala. Veću pažnju makroekonomskoj problematici građanski ekonomisti posvećuju tek posle velike ekonomske krize (1929-1933) kada započinje i snažnija uloga kapitalističke države u regulisanju i usmeravanju odnosa i tokova društvene proizvodnje. To je doba onih promena u položaju i delovanju buržoaske države koje se obično svode pod zajednički naziv - državni kapitalizam. Teorijski doprinos engleskog ekonomiste Džona M. Kejnsa čini u tom pogledu istorijsku prekretnicu. U središte svojih istraživanja on stavlja globalne probleme organizovanja i funkcionisanja i razvoja društveno-ekonomskog sistema i prvi snažno insistira na nužnosti državne intervencije u regulisanju i usmeravanju tokova i razmera društveno-ekonomske proizvodnje, raspodele i potrošnje. Problemi nivoa ukupne privredne aktivnosti, globalnih odnosa raspodele, ukupne zaposlenosti, ukupne potrošnje, mase kredita i novca u opticaju itd. postaju najvažnije preokupacije građanske ekonomske teorije. 2
Jakšić, M., 2007., Osnovi makroekonomije, Ekonomski fakultet, Beograd,str. 4. UVOD U MAKROEKONOMIJU
5
2.
PREGLED I OSNOVNE KARAKTERISTIKE SAVREMENIH PRAVACA U MAKROEKONOMIJI Makroekonomija ne predstavlja skup jedinstveno prihvaćenih stavova, pravila i mišljenja. Sve do danas nije se iskristalisala jedinstvena teorijska makroekonomska paradigma mada je sve vreme prisutna kontinuirana evolucija teorijskih postulata makroekonomije. Prema načinu pokušaja odgovora na osnovna pitanja discipline formiralo se više teorija. Malo ih je koje nude odgovor na zaokruženi sistem pitanja. Obično se nudi odgovor na samo neka od njih. Mogu se uočiti dva osnovna pravca razvoja teorijskih koncepcija koje se odnose na ulogu države u makroregulisanju privrednih tokova. Prvi obuhvata teorije koje zastupaju stav da je u privrednom životu neophodna državna intervencija, dok drugi pravac obuhvata teorije koje funkcionisanje privrede vezuju za postojanje ekonomskih i političkih sloboda ekonomskih subjekata (podsistema). U praksi, uloga države bivala je i jeste veoma različita. Najveća je bila u zemljama koje su svoje privrede koncipirale kao plansko-administrativne sisteme. U svim drugim zemljama stepen uticaja države je čas manji čas veći.
2.1. KEJNSIJANSKA MAKROEKONOMIJA Džona Majnarda Kejnsa mnogi smatraju za osnivača makroekonomije. On odbacuje stavove klasične ekonomske teorije o postojanju slobodne konkurencije inaugurišući novu ulogu države u ekonomskom životu. Prema Kejnsovom ekonomskom učenju privreda nije uvek, odnosno uglavnom i nije u ravnoteži. Uspostavljanje ravnoteže zadatak je države odnosno makroekonomske politike. Tržište se ne vraća u ravnotežu, kada jednom iz nje izađe, na osnovu samoregulišućih mehanizama kako su to isticali pripadnici klasične škole, već je za to potrebna intervancija države. Džon M. Kejns, bazira svoje učenje na makroekonomskoj analizi, odnosno ponašanju ekonomskih pokazatelja na agregatnom nivou. Tu se, pre svega, misli na uticaj ukupnih troškova na stvaranje dohotka ili uticaj investicija na nivo ukupne ekonomske aktivnosti u jednoj državi. 6
MAKROEKONOMIJA
Tri su osnovna pitanja koja analiziraju pripadnici kejnsijanskog pristupa izučavanju ekonomskih zbivanja: stabilnost tržišnog sistema i postizanje pune zaposlenosti, uloga novca i dugoročna dinamika tržišne ekonomije. Najveći doprinos u kreiranju agregatnog modela opšte ravnoteže i objašnjenju zašto kapitalistička privreda ne dostiže nivo pune zaposlenosti Kejns je dao u svom čuvenom delu “Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca” (1936. god.). Ono je označilo pravu revoluciju kada je u pitanju uloga države u privredi. Polazna ideja je da monetarne i političke vlasti treba da utiču na tražnju kao agregatnu veličinu. Prema njegovom shvatanju stepen zaposlenosti zavisi od ukupnog nivoa investicija u privredi a ne od nivoa realnih najamnina. Na monetarnom planu Kejns odbacuje pretpostavku o neutralnosti novca, tj. stav da ukupna količina novca u opticaju, odnosno njena promena, ne može da utiče na veličinu bruto domaćeg proizvoda, potrošnju i investicije. Ključno stanovište kejnsovog učenja počiva na tvrdnji da je nivo proizvodnje i zaposlenosti na kratak rok određen faktorima koji determinišu tražnju. Kejns se zalaže za aktivnu državnu makroekonomsku politiku koja treba da počiva na monetarnoj politici (politici novca, kamata, kredita, formiranja kapitala), poreskoj politici, politici javnih rashoda, budžetskog deficita i javnog duga. Država treba aktivno da utiče na ponašanje privatnog kapitala kako bi se sprečio ulazak privrede u krizu ili depresiju. Pod uticajem Kejnsa, posle ekonomske krize tridesetih godina XX veka, u kapitalističkim privredama, zahvaljujući merama koje su kapitalističke države preduzimale na polju makroekonomske politike, u dosta dugom periodu, osim cikličnih nestabilnosti, nije dolazilo do značajnijih poremećaja. Savremeni neokensijanci se bave proučavanjem unutrašnjih mehanizama funkcionisanja privrede. Neokensijanska makroekonomska politika insistira na državnom intervencionizmu kako bi se otklonile slabosti tržišnog regulisanja privrede, odnosno na aktivnoj makroekonomskoj politici koja pored stabilizacije treba da obezbedi privredni rast i punu zaposlenost uz očuvanje opšte stabilnosti cena.
2.2. SAVREMENI NEOKLASIČNI PRAVCI U MAKROEKONOMIJI 2.2.1. Neoklasična kontrarevolucija Osamdesetih godina dvadesetog veka dolazi do reafirmacije stavova neoklasične ekonomske analize uz podizanje na pijedestal liberalnih politekonomskih stavova. Reafirmiše se vrednost slobodnog tržišta i insistira na privatizaciji neefikasnih državnih preduzeća. Smatra se da je privredna stagnacija do koje je došlo tokom sedamdesetih godina u većini visokorazvijenih država rezultat prevelikog mešanja države u privredni život. Slobodno tržište, smanjenje državne regulacije, širenje izvoznih aktivnosti i eliminisanje distorzija cena faktora proizvodnje stimulišu ekonomsku aktivnost i privredni rast. UVOD U MAKROEKONOMIJU
7
Neoklasična teorija se oslanja na odlučujuću ulogu tržišta i cenovni mehanizam u konkurentnoj tržišnoj strukturi. U centru pažnje je problem efikasne alokacije resursa a uticaj mnogobrojnih socijalnih i političkih faktora na dinamiku i karakter privrede uglavnom se minimizira. Primarna važnost se pridaje mehanizmima kontrole faktora sa najvećim graničnim proizvodom uz uvažavanje značaja difuzije inovacija. Pulsiranje cenovnog mehanizma u konkurentskom tržišnom ambijentu nepogrešivo usmerava proizvodne faktore ka privrednim aktivnostima sa najvećim graničnim prinosima i ka uspostavljanju ravnotežnih cena dobara i usluga i svih proizvodnih faktora u dugom roku. Trend ka uspostavljanju sukcesivnih opštih ravnoteža uz efikasnu alokaciju poizvodnih resursa logičan je tržišni ishod u datom ambijentu privređivanja. Svetske cene, odnosno kriterijumi međunarodnog tržišta, se moraju uvažavati, a uloga države u ovom domenu je veoma skromna. Ukratko, osnovne pretpostavke neoklasične teorije su odlučujuća uloga tržišta, privatna svojina i lična inicijativa.
2.2.2. Monetarizam U drugoj polovini XX veka građanska ekonomska misao sve više se okreće analizi sistema i mera monetarne i fiskalne politike. Tako se 70-ih godina XX veka javlja teorijski pravac u ekonomiji poznat pod imenom monetarizam, čiji je tvorac Milton Fridman. Ključna odlika ove škole ekonomskog mišljenja je ponovo vraćanje u život doktrine ‚‚laissez faire‚‚ i potpuno odbacivanje ideje o potrebi za državnim intervenicionizmom. Za monetariste promena priliva novca je determinanta ravnotežnog nivoa bruto domaćeg proizvoda i opšteg nivoa cena. Nestabilnost privrede samo je posledica promena nivoa novčane mase ili, poremećaji u monetarnom sistemu predstavljaju osnovne uzroke privredne nestabilnosti. Pri tome, monetaristi polaze od neposredne veze između inflacije i nezaposlenosti kao najznačajnijih problema savremenog privrednog života, tražeći rešenja u monetarnoj sferi: da bi se suzbila inflacija, monetarna vlast ne sme da povećava količinu novca u opticaju preko nivoa njene prirodne stope rasta. Periode relativno brzog rasta novčane mase prati inflacija a periode u kojima dolazi do smanjenja ukupne količine novca u opticaju prate recesije. Zbog toga promene količine novca u opticaju treba da prate promene nivoa proizvoda, odnosno rast monetarne mase treba da se odvija po konstantnoj prirodnoj stopi rasta a ponudu i tražnju na tržištu novca i kapitala treba regulisati visinom kamatne stope. Pri tome, ponuda novca je ključna varijabla u određivanju privredne dinamike u kratkom roku. Ostale promene koje se događaju na planu nivoa cena, zaposlenosti i visine proizvoda izvedene su iz monetarne komponente. Nepodudaranje ponude novca i novčane tražnje osnovni je uzrok ekonomskih kriza i cikličnih privrednih kretanja. Promene stope rasta novca određuju nivo privredne dinamike. One su uzrok a nivo proizvodnje posledica. Međutim, efekti promena stopa rasta ponude novca na nivo proizvoda, ispoljavaju se tek na dugi rok i to u dugim promenljivim kašnjenjima
8
MAKROEKONOMIJA
Fridman tvrdi da će sprovođenje opisane politike u početku izazvati nagli rast nezaposlenosti, ali da će vremenom, kad se sistem prilagodi novim uslovima privređivanja, nivo nezaposlenosti pasti na svoju prirodnu meru, koja je znatno ispod postojeće stope nezaposlenosti. Monetaristi veruju da promene ekonomske politike izazivaju samo kratkoročne efekte na nivo privredne aktivnosti.. Na dugi rok, prema njihovom mišljenju, nivo privrednih aktivnosti je određen veličinom prirodne stope nezaposlenosti, tj. proizvod će se formirati na nivou potencijalno mogućeg proizvoda. Oni ne veruju da je privreda po sebi sklona neravnotežama pa otuda i nema potrebe za delovanjem države u suprotnom pravcu. Država mora da poštuje punu slobodu svih privrednih aktera pa se ona može ograničiti samo u slučaju kad se njenim korišćenjem ugrožava pravo drugog. Fridman zastupa stanovište da ulogu države treba ograničiti na zone u kojima tržište nije delotvorno. Treba istaći da su ovu ekonomsku doktrinu, kao osnovu svoje antiinflacione politike, prihvatile sve moderne razvijene kapitalističke zemlje, a posebno je temeljito sprovođena u SAD i Velikoj Britaniji.
2.2.3. Teorija racionalnih očekivanja Iz monetarističke škole izdvojio se jedan ekonomski pravac na čelu sa Robertom Lukasom, Nilom Valasom i Tomasom Sarđentom u školu racionalnih očekivanja. Suština učenja ove škole je u shvatanju da su privredni subjekti racionalni, da mogu uspešno da procenjuju buduća ekonomska kretanja i njima da prilagođavaju svoju delatnost, jer raspolažu svim potrebnim informacijama. Ovo shvatanje ponovo oživljava tezu da je tržište stvarno u mogućnosti da potpuno ujednači i uravnoteži ponudu i tražnju. Teza počiva na pretpostavci o fleksibilnosti cena što znači da se one prilagođavaju promenama odnosa ponude i tražnje. To opet znači da pripadnici škole u stvari veruju da je tržište u potpunosti konkurentno i da se uvek nalazi u stanju ravnoteže. Ljudi u procesu donošenja odluka koriste sve raspoložive informacije koje su idealno dostupne i na osnovu kojih ekonomski akteri jesu u stanju da donose perfektne prognoze. Ključna pretpostavka vezana za donošenje odluka jesu očekivanja. U zavisnosti od toga kakva su očekivanja u vezi sa raspodelom dohotka, odnosno očekivanja da će porasti štednja, da investitori nameravaju da uvećaju obim investicija ili da će porasti potrošnja, oblikuje se odnos inflacije i nezaposlenosti kao centralna makroekonomska tema. Osporava se mogućnost države da na kratak rok može da utiče na nivo zaposlenosti i ukupnog proizvoda. Uvek postoji određeni nivo nezaposlenosti i svaki pokušaj države, u jednom ili drugom smeru, da promeni taj nivo biće predviđen od strane privrednih subjekata i neutralisan njihovim reakcijama. Umesto delovanja ekonomske politike na efektivnu tražnju monetarna i fiskalna politika treba da bude usmerena na agregatnu ponudu. Zbog toga se često ova teorija u ekonomskoj nauci naziva neoklasičnom makroekonomijom. UVOD U MAKROEKONOMIJU
9
2.2.4.Ekonomija ponude Krajem sedamdesetih godina XX veka iz monetarizma se razvio novi ekonomski pravac poznat kao ekonomija ponude, na čelu sa Martinom Feldštajnom, kao i mnogo radikalnijim Arturom Leferom. Njeni predstavnici pokušavaju da pokažu i dokažu svu pogrešnost kejnsijanskih mera i intervencionizma u privredi, naglašavajući da one slabe podsticaje privrednoj aktivnosti, mnogo povećavaju rizik poslovanja, štete privatnoj inicijativi i privatnim institucijama, koče privredni napredak i jako utiču na opadanje konkurentske sposobnosti privrednih subjekata. Snažno se zalažu za “deregulaciju” u privredi, za reformu poreskog sistema u smislu značajnog smanjenja poreza kako bi se povećala sklonost ka štednji, za smanjenje socijalnih beneficija, za kvalitetno stručno osposobljavanje preduzetnika i sl. U suštini ovu školu karakteriše povratak liberalizmu u teoriji ponude. Snažno se veruje u klasični postulat da proizvodnja intenzivnije reaguje na motivacije i faktorske prinose nakon odbijanja poreza nego na promene agregatne tražnje. Osnovno analitičko oruđe ekonomije ponude je Laferova kriva. Njena ključna poruka je da se na osnovu nižih poreskih stopa mogu prikupiti (ukupno) veći porezi. Osim toga smanjenjem poreskih stopa daje se znatan stimulans privrednom razvoju jer one predstavljaju veliki podsticaj preduzetnicima da pokrenu i uvećaju proizvodnju. Drugim rečima, smanjiti poreze kako bi se uvećala štednja potencijalnih investitora koji uz to stimulišu preduzetnike da pokrenu biznis i na taj način da uvećaju proizvodnju i zaposlenost. Ova ključna teza je osporena sa stanovišta stepena uticaja smanjenja poreza na motivaciju, a diskutabilna je i sa stanovišta odnosa koristi od uticaja na ponudu i negativnog uticaja na strani tražnje. Feldštajnove preporuke, uz već prisutnu ekspanziju vojnih izdataka koji se finansiraju budžetskim deficitom postale su osnova američke ekonomije za vreme Ronalda Regana.
2.3. NOVE ILI ENDOGENE TEORIJE RASTA Privreda u kojoj je smanjen značaj akumulacije kapitala u korist akumulacije znanja nije se mogla objasniti na stari način. Samo teorija koja u centar interesovanja stavlja znanje mogla je da objasni rast razvijenih ekonomija s kraja dvadesetog veka. U okviru endogenih teorija mogu se uočiti više pravaca u zavisnosti od toga da li endogenizuju tehnološke promene, eliminišu opadajuće prinose kapitala, insistiraju na rastućim prinosima kao posledice specijalizacije, insistiraju na posmatranju potencijala ljudskih resursa kao humanog kapitala ili apostrofiraju značaj infrastrukture. Tu takođe spadaju mnogobrojne varijante neoinstitucionalnih teorija.
10
MAKROEKONOMIJA
Suština endogenih teorija se može izneti kroz nekoliko ključnih stavova. Prvo, veruje se u mogućnost uticaja na stopu ravnotežnog privrednog rasta. Ponašanje kreatora makroekonomske politike i nosioca ekonomskih politika na nižim nivoima utiče na stopu privrednog rasta u dugom roku. Uticaj se može ostvariti preko politike tehnoloških promena, stimulisanjem istraživanja i razvoja, uticajem na povećanje stope štednje i sl. U pojedinim zemljama postoje razlike između stopa rasta, ako se razlikuju stope štednje i investicija. Neoklasična teorija je insistirala na stavu da razlike u stopama štednje i investicija deluju na stopu privrednog rasta samo u dovoljno dugom prelaznom periodu. Na prvi pogled endogene teorije su veoma slične neoklasičnoj teoriji. Ali, pored sličnosti postoje i značajne razlike u osnovnim predpostavkama i izvedenim zaključcima. Najznačajnije razlike se sastoje u sledećem. Prvo, endogene teorije odbacuju predpostavku o opadajućem graničnom proizvodu kapitala stavljajući akcenat na ekonomiju obima. Stopa prinosa investicija determinisana je eksternim efektima investicija. Drugo, investicije u humani kapital imaju velike eksterne efekte pre svega na polju produktivnosti rada čime se anuliraju opadajući granični prinosi kapitala. Treće, mada endogene teorije pridaju veliki značaj procesu uvećanja stope privrednog razvoja, tehnološke promene nisu per se neophodne u eksplikaciji dugoročnog rasta3.
2.4. NEOINSTITUCIONALNE TEORIJE Ove teorije insistiraju na značaju ključnih političkih i institucionalnih faktora za privredni rast. Njihovo ishodište je tvrdnja da je privredni razvoj samo komponenta društvenog razvoja. Kao takva ona je podložna uticaju ostalih podsistema društva a ponajpre uticaju političkog sistema. Teza je potkrepljena brojnim pokušajima kvantificiranja uticaja političkog faktora na privredni razvoj. U jednom istraživanju na primeru 115 država tržišne privrede u periodu 1960-1980. godine koreliran je tempo privrednog rasta sa pokazateljima koji izražavaju nivo političkih, građanskih i ekonomskih sloboda. Autor smatra da struktura političkih institucija ima značajan uticaj na privredu jer su najvišu dinamiku pokazale privrede država sa razvijenim sistemom pravne zaštite privatne svojine4. Za pristalice ove teorije nije sporno da institucionalno uređeni svojinski odnosi predstavljaju uslov makroekonomske efikasnosti. U dobrom delu sa njima korenspondira i dinamika tehnoloških promena. Uređenim svojinskim odnosima pridružuje se i efikasnost ostalih ekonomskih institucija koje treba da stimulišu ekonomsku inicijativu i efikasnost. Nema ekonomskog rasta ukoliko ne postoji efikasna institucionalna (infra) struktura. 3 4
Todaro, M., 1997., Economic Development, Longman, London and New York, p. 92. Scully, G., The Institutional Framework and Economic Development, Journal of Political Economy, No 86., p. 652-662. UVOD U MAKROEKONOMIJU
11
3.
OPŠTA TEORIJA SISTEMA I MAKROEKONOMIJA Poseban stimulans razvoju ekonomske nauke nastao je formulisanjem opšte teorije sistema. Privreda se, kao i druge celine, može posmatrati kao sistem. Ekonomski sistemi se svrstavaju u red sistema usmerenih ka određenom cilju. Osnovni princip njihovog funkcionisanja može se opisati delovanjem povratnih sprega. Međutim, ekonomski sistemi se, za razliku od prirodnih, ponašaju svrsishodno u smislu intencionalnog stremljenja ka nekim ciljevima u oblasti pojedinačnog i kolektivnog ljudskog delovanja. Zbog toga u društvenim, a posebno ekonomskim sistemima, u funkcionisanju povratnih sprega dolazi do kašnjenja, što može imati uticaj na funkcionisanje sistema u smislu neodređenosti. Ako se tome dodaju vrlo visoka složenost, hijerarhijska uređenost i stohastičnost, zaključuje se da su mogućnosti matematičkog opisivanja ekonomskih sistema prilično ograničene. Za razliku od prirodnih nauka u ekonomiji nije, za sada, moguće uvesti realni sistem. Značaj kibernetike i opšte teorije sistema za makroekonomiju je ipak znatan. Sa manje uspeha i više teškoća nego u prirodnim naukama, i privreda se može objasniti na osnovu univerzalnih principa opisa stanja, definisanja parametara i zakona funkcionisanja formalnih i apstraktnih sistema. To pomaže boljem razumevanju funkcionisanja ekonomskih sistema, bez obzira da li se radi o mikro ili makro nivou, lakšem sagledavanju njihovih razvojnih performansi i utvrđivanju makroekomomske politike. Ako se tome doda doprinos u vidu uvođenja informacije kao značajnog razvojnog faktora u predmet izučavanja makroekonomije, može se konstatovati veliki značaj Opšte teorije sistema za makroekomomsku teoriju.
12
MAKROEKONOMIJA
KONTROLNA PITANJA 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7.
Koje probleme proučava makroekonomija? U čemu se makroekonomija razlikuje od mikroekonomije? Ima li sličnosti između makro i mikroekonomije? Jesu li makroekonomske rasprave novijeg datuma? Da li makroekonomija predstavlja skup jedinstveno prihvaćenih stavova, pravila i mišljenja? Koji su osnovni pravci koje se odnose na ulogu države u makroregulisanju privrednih tokova? Kakav je značaj Opšte teorije sistema za makroekonomiju?
UVOD U MAKROEKONOMIJU
13
GLAVA II DRUŠTVO KAO VELIKI SISTEM
1.
STRUKTURA DRUŠTVENOG SISTEMA Ljudska individua nije u stanju da u dužem periodu samostalno preživi u prirodi. Za njen opstanak važna je saradnja sa drugim ljudima. Čovek je društveno biće. Opstaje samo kao deo šire ljudske zajednice, kao član društva. Društvo se, kao i ostali fenomeni, može posmatrati i analizirati na različite načine. Ono se može posmatrati kao totalitet, kao celina. Može se posmatrati kao sistem koji se sastoji iz manjih celina ili delova, podsistema međusobno na najrazličitiji načine povezanih.5 To znači da su ti delovi ili podsistemi u stalnoj interakciji, međudejstvu. Podsistemi utiču jedni na druge u ograničenom ili neograničenom vremenskom periodu, razmenjujući materiju, energiju ili informacije. Društvo se (posmatrano kao sistem) sastoji iz više podsistema. Privreda je samo jedan od njih. Obrazovni, naučno-istraživački, pravni, kulturni, zdravstveni, socijalni... sistemi se takođe mogu identifikovati kao podsistemi društva. U značajne delove društva spada i politički sistem. Društvenim kretanjima i razvojem društva može se upravljati. Društvo, kao svrhovit i organizovan sistem, spada u red sistema koji, pored ostalih podsistema, sadrže i podsistem upravljanja. Naravno, moguća su i drugačija viđenja društva i njegovih elemenata. Ona su uvek opredeljena osnovnim ciljem analize. U ovom slučaju osnovni predmet razmatranja je privreda a ne društvo. Težnja je da se privreda posmatra kao najznačajniji deo društva i zbog toga se ono posmatra na ovaj način. U kakvom su odnosu društvo i njegovi podsistemi? Društveni sistem u odnosu na njegove podsisteme predstavlja sistem višeg reda. Zbog toga su podsistemi prožeti osnovnim svojstvima društva (društvenim vrednostima), višeg sistema kome pripadaju. U protivnom ne bi postojala veza koja sistem drži na okupu i podsistem koji nije prožet osnovnim svojstvima sistema višeg reda bio bi odbačen ili osuđen na propast. Na drugoj strani, svaki od navedenih podsistema društva relativno je samostalan u odnosu na društveni sistem jer bi inače izgubio osnovno obeležje dela, podsistema. Ako nema relativne samostalnosti delova, ne može se govoriti ni o celini, sistemu sastavljenom iz delova. 5
Šta će biti sistem, šta njegova okolina i iz kojih se delova, podsistema definisani sistem sastoji, zavisi od analitičara, odnosno svrhe analize, predmeta i ciljeva istraživanja. DRUŠTVO KAO VELIKI SISTEM
17
Relativna samostalnost delova predstavlja jedan od osnovnih preduslova brže i efikasne adaptacije velikih sistema na promene (poremećaje) koje se javljaju u okviru sistema ili u okruženju. Optimalni nivo samostalnosti podsistema određen je brojnim determinantama karakterističnim za vreme u kojem se nivo samostalnosti podsistema određuje. Bliže određenje samostalnosti delova društva zavisi od osnovnih karakteristika društva i od razvojne faze kroz koju ono prolazi. Nekada je samostalnost delova veća a nekada manja. Iznalaženje optimalnog odnosa celine i delova predstavlja u svakom društvu, u svakoj fazi njegovog razvoja, veoma složen i uvek aktuelan zadatak. Bez jasnog definisanja ovog odnosa ne može se formulisati strategija razvoja društva, niti se može doneti optimalna razvojna strategija privrede. Priroda uspostavljenog odnosa podsistema i sistema u mnogome opredeljuje način funkcionisanja društva. Velike slobode delova u odnosu na celinu izazivaju nepotrebne sukobe i nekoordiniranost akcija. I obrnuto, prejaka podređenost dela celini onemogućava njegovo brzo prilagođavanje promenjenim uslovima Pogrešna određenja izazivaju niz posledica. Istorijsko iskustvo pokazuje da su se zemlje u kojima je samostalnost delova bila veća uspešnije razvijale.
2.
PRIVREDA NAJVAŽNIJI PODSISTEM DRUŠTVA Za očuvanje i razvoj društva, tj. za zadovoljenje brojnih potreba društva, u dugom istorijskom procesu spontano je organizovan proces obezbeđenja dobara najrazličitijeg karaktera. Deo društva koji se time bavi naziva se privredom. Razvoj društva u celini i svih njegovih podsistema uslovljen je efikasnošću privrednog podsistema. Ali, važi i obrnuto. Nema efikasne privrede bez dobrog obrazovnog, zdravstvenog, naučnoisraživačkog sistema. Sličnih primera je mnogo. Privreda se kao i ostali fenomeni može posmatrati kao sistem. Sa manje uspeha i više teškoća nego u prirodnim naukama, i privreda se može objasniti na osnovu univerzalnih principa opisa stanja, definisanja parametara i zakona funkcionisanja sistema. 18
MAKROEKONOMIJA
Privreda posmatrana kao sistem ograničena je sa dva sistema višeg reda: prirodom koja se takođe može posmatrati kao sistem i koja u marksističkom smislu predstavlja najopštiji predmet rada i društvom čiji je privreda deo i čiji sistem potreba zadovoljava. Resursi su limitirani a njihova eventualna promenljivost određena je tehničkim progresom. Sistem potreba se karakteriše istim odrednicama kao i privreda i društvo čiji podsistem i predstavlja. Radi se o veoma dinamičnom, vrlo složenom, stohastičkom i hijerarhijski uređenom sistemu. Funkcionisanje privrede određeno je presekom dvaju podsistema sa suprotnom osnovnom karakteristikom: limitiranost resursa nasuprot stalno rastućim (i skoro) neograničenim potrebama. “Omeđeno” funkcionisanje privrede za rezultat mora da ima zadovoljenje sistema potreba na određenom (što višem) nivou. Privreda je samo deo, podsistem društva, i to najznačajniji. Na takav zaključak ukazuje više činjenica. Prioritetni položaj privrede određuje mreža veza (i njihova dinamičnost) privrede sa drugim podsistemima društva i njenim okruženjem koga čine i elementi koji ne pripadaju društvu kome i sama pripada. Od svih podsistema društva privreda ima najrazvijeniju mrežu veza sa okruženjem. Mrežu veza karakterišu brojne, veoma razvijene povratne sprege. Između privrede, ili nekog njenog podsistema, i svakog od preostalih društvenih podsistema funkcioniše barem jedna povratna sprega. Na značaj privrede za razvoj društva ukazuju i složenost strukture privrede, velika brzina različitih vrsta promena u privredi kao i veoma složen skup akcija (i njihov rezultat) koje se ograničenim sredstvima i na ograničenom nivou odvijaju u privrednom sistemu. Privreda se, kao i društvo, može posmatrati kao sistem određenog ustrojstva, načina funkcionisanja i osnovnih karakteristika. Postoji veliki broj definicija sistema od kojih se neke smatraju klasičnim. Tako, na primer, Ludvig fon Bertalanfi sistem definiše kao kompleks elemenata koji se nalaze u uzajamnoj povezanosti. Staford Bir pod pojmom sistem podrazumeva uzajamnu povezanost najrazličitijih elemenata. Za Artura D. Hala sistem je skup predmeta sa povezanošću među njima i njihovim svojstvima6. Od mnogobrojnih definicija sistema razumevanju privrede posmatrane kao sistem najviše odgovara ona koja pod sistemom podrazumeva skup delova čiji skup međudejstava poprima karakter sadejstva radi ostvarenja korisnog rezultata, tj. sistema ciljeva7. Za privredu se može reći da predstavlja ukupnost (celinu) svih privrednih resursa, privrednih subjekata i institucija jedne zemlje čiji skup interakcija ima karakter privrednih aktivnosti čiji je cilj ostvarenje korisnog rezultata (ukupnog proizvoda). Iz ovakve definicije privrede posmatrane kao sistem lako se mogu sagledati njene karakteristike. 6 7
Citirano prema: Vučenović, V., 1980., Sistem i organizacija, Naučna knjiga, Beograd, str. 7. Анохин, П. Х.., 1974., Обшћаја теорија функционаљних систем организма. В сб. “Прогресс биологическој и медицинској кибернетики” (ред. А.. И. Берг, С. Н. Брајнес), Москва, str.77. DRUŠTVO KAO VELIKI SISTEM
19
Razumevanje fenomena privrede ne zahteva analizu svih detalja. Kao što se prilikom opisivanja nekog organizma ne teži definisanju svakog njegovog molekula tako se i prilikom opisa privrede ne teži detaljnom opisu već odgovorima na neka pitanja koja otkrivaju njenu globalnu strukturu i osnove njenog načina funkcionisanja.
3.
OSNOVNE KARAKTERISTIKE PRIVREDE I DRUŠTVA POSMATRANIH KAO SISTEM Privreda je definisana kao podsistem društvenog sistema pa su i osnovne karakteristike društvenog i privrednog sistema iste. Za oba sistema se može reći da su: 1. relativno otvoreni, 2. dinamički, 3. vrlo složeni, 4. stohastički, 5. hijerarhijski uređeni i 6. svrhoviti. Sledi objašnjenje prvih pet karakteristika dok će poslednja biti objašnjena u delu u kojem se objašnjava sistem ekonomskih ciljeva.
3. 1. PRIVREDNI I DRUŠTVENI SISTEMI SU RELATIVNO OTVORENI Ljudska bića ne predstavljaju izolovane pojedince. Ljudi žive u prirodnom okruženju u stalnoj međusobnoj i interakciji sa prirodom. Preko svojih čula čovek prima informacije iz spoljašnjeg sveta i na osnovu njih deluje, uređuje odnos sa okruženjem. Njemu je potrebno sadejstvo sa drugim ljudima da bi opstao u surovom okruženju. Ljudima je potrebna hrana kao izvor energije i druga materijalna i nematerijalna dobra koja se u krajnjoj instanci otimaju od prirode. Sa obogaćenjem čoveka raste i sistem potreba i proizvoda kojima se taj sistem zadovoljava. Između prirode i sistema potreba nalazi se privreda. Ona predstavlja presek dvaju sistema i zadužena je za održanje ljudskih bića. 20
MAKROEKONOMIJA
Privreda predstavlja sistem koji je spontani rezultat delovanja kolektivnog ljudskog uma u dužem istorijskom periodu. Ljudi su njen najznačajniji elemenat (podsistem). Ona, po definiciji, ne može biti izolovan sistem. Ona je, pre svega, deo društva kome pripada. Osim toga, svaka privreda kupuje od drugih privreda sirovine, energiju, mašine, u stalnoj je interakciji sa prirodom… što znači da je deo jednog šireg sistema. Isto tako, ona prima različite informacije, bolje rečeno razmenjuje ih sa okolinom. Privreda funkcioniše na osnovu razmene informacija sa okruženjem. Kao i ostali podsistemi, u stalnoj je potrazi za novom ravnotežom sa okruženjem (sistemom višeg reda) i njegovim budućim slučajnostima. Njena sadašnjost nije isto što i njena prošlost, a njena budućnost nije isto što i njena sadašnjost. Potpuno ponavljanje je apsolutno nemoguće. Ali, društvo i privreda kao njegov podsistem nisu u potpunosti ni otvoreni sistemi. Društvo i privreda predstavljaju relativno otvorene sisteme. Ne postoje u potpunosti zatvoreni ili potpuno otvoreni sistemi. Oba ekstrema predstavljaju čiste apstrakcije. U prvom slučaju, zbog nedostatka razmene materije, energije ili informacija, usled delovanja drugog zakona termodinamike koji važi za zatvoreni sistem kao celinu, privreda bi bila osuđena na propast. U izolovanim sistemima entropija kao mera dezorganizacije teži da raste. Drugo navedeno stanje (totalna otvorenost privrede) protivi se samom poimanju sistema. U tom slučaju, verovatno se radi o sistemu višeg reda kome posmatrani ‚‚sistem‚‚ pripada a ne o samostalnom sistemu. Sistemi, dakle, mogu postojati samo kao relativno otvoreni. Drugi zakon termodinamike ne važi za neizolovani deo sistema. Zbog toga je imanentno stanje sistema (privrede) njihova stalna interakcija s okruženjem. Okruženje sistema bliže se može odrediti kao skup elemenata (sistema) koji nisu delovi sistema, ali se sistem u celini, ili samo neki od njegovih podsistema, nalazi u interakciji sa njima. U tom smislu privredno okruženje čine svi ostali podstistemi datog društva, kao i privrede sa kojima data privreda razvija neki od mogućih oblika saradnje. Okruženje društva predstavljaju kolektiviteti drugih nacionalnih zajednica ili njihovih udruženja. Što je sistem nižeg reda to se njegovo okruženje više usložnjava. Okruženje ćelije jednog organizma je složenije nego okruženje nekog organa. Isto važi i za odnos preduzeća i privredne grane. Okruženje sistema istraživač definiše određenjem sistema, predmeta istraživanja, pri čemu apstrahuje objekte i relacije koji su od manjeg značaja za proučavanje problema.
DRUŠTVO KAO VELIKI SISTEM
21
3. 2. DINAMIČKI KARAKTER PRIVREDE Sistemi mogu biti statički ili dinamički. Posmatrana kao sistem privreda, kao i društvo, pripada klasi (grupi) dinamičkih sistema. Takvim se u opštoj teoriji sistema smatraju sistemi “čije se stanje upravljanjem menja u vremenu ili sistemi čije stanje okolina želi da promeni, a sistem dejstvom upravljačkih akcija to sprečava, težeći da zadrži prvobitno stanje”8. Privreda (sistem) se, poput biološkog organizma, suprostavlja haosu, raspadanju i smrti. Ona teži da se održi, da raste, razvija se. Proces razvoja podrazumeva stalnu promenu stanja sistema, podrazumeva njegovu dinamičnost. Pri promeni stanja privrede dolazi do prenosa (i transformacije) energije, materije ili informacije između pojedinih delova privrede kao i između privrede (ili njenih delova) i njenog okruženja. Taj proces je kontinuelan. Da bi se izmene stanja usmerile ka ispunjenju seta razvojnih ili ciljeva ekonomske politike privreda sadrži podsistem upravljanja. Upravljački podsistem privrede sastoji se iz “svesnog” i dela koji se oslanja na tržišnu regulaciju. Upravljanje uvek počiva na donošenju odluka (naredbi) koje se saopštavaju okolini (ostalim podsistemima privrede). Naredbe su uvek neka vrsta informacija koje su, kao i sve vrste informacija, podvrgnute dezorganizaciji u toku prenošenja. Njihova razgovetnost uvek je manja kod prijema nego kod odašiljanja9. Kad se kaže da je neki sistem dinamički vrlo često time želi da se označi brzina promene stanja sistema. Stanje privrede i upravljačke akcije koje se u okviru privrede preduzimaju funkcije su vremena. Dinamika privrednih sistema je ograničena, što znači da privreda ne može trenutno da menja svoje stanje. Ipak se može reći da se stanje privrede karakteriše relativno čestim promenama. One se odvijaju pod uticajem novih znanja, informacija i privođenjem novih delova već postojećih razvojnih faktora ekonomskoj upotrebi. Dinamičnost privrede u procesu privrednog razvoja može se prepoznati u čestim izmenama elemenata sistema, ispadanjem jednih i uvođenjem novih i čestim izmenama u mreži veza između elemenata sistema. Sve te promene se događaju kao rezultat spontanih privrednih kretanja ali su i posledica vođenja ekonomske i razvojne politike.
3. 3. STEPEN SLOŽENOSTI PRIVREDE KAO VELIKOG SISTEMA Sistemi mogu da budu različitog stepena složenosti. Oni to jesu po sebi ali to zavisi i od cilja analize sistema. U suštini složen sistem može se posmatrati kao relativno jednostavan ukoliko istraživač želi da sagleda samo periferne manifestacije određenog fenomena. I obrnuto, na prvi pogled jednostavni fenomeni mogu da se definišu kao veoma složeni objekti istraživanja ukoliko istraživač želi do kraja da sagleda sve moguće implikacije strukture i načina funkcionisanja datog sistema. 8 9
22
Guberinić, S., Matejić, V., Mikić, O., Petrović, R., 1970., Sistemi, upravljanje sistemima, sistemske discipline, tehnike i metode, Institut “Mihajlo Pupin”, Beograd, str. 42. Viner, N., 1964., Kibernetika i društvo, Nolit, Beograd, str.31. MAKROEKONOMIJA
Privreda i društvo se navode kao primeri sistema velikog reda složenosti. Za privredu se kaže da predstavlja veliki ili/i kompleksan sistem. Privreda se smatra velikim sistemom jer se u okviru privrede odvija veliki broj društvenih, tehničkih, ekonomskih, hemijskih, bioloških procesa. Karakterišu je najraznovrsniji oblici objekata i procesa: vremenski neprekidni, vremenski diskretni, deterministički, stohastički, autonomni i neautonomni, objekti sa promenljivom strukturom, itd10. Privreda se smatra kompleksnim sistemom jer se može naći u velikom broju mogućih stanja, karakteriše se velikim brojem mogućih ulaza i izlaza a sastoji se iz izuzetno velikog broja različitih elemenata (promenljivih) i velikog broja njihovih međusobnih i veza sa okolinom. Mreža veza uspostavljena između podsistema privrede, privrede i ostalih podsistema društva i između privrede i privednih i društvenih sistema u međunarodnom okruženju izuzetno je složena i podložna čestim promenama koje sobom nosi proces društveno-ekonomskog razvoja. Sa rastom nivoa razvijenosti privrede i društva raste i stepen njihove složenosti. Razvijenije privrede su uvek složenije od manje razvijenih. One, po pravilu, sadrže mnogo veći broj elemenata (podsistema), imaju daleko složeniju strukturu. Njihov sadržaj je mnogo bogatiji. Osim toga dinamika stanja razvijenih privreda, brzina i frekventnost promena koje se u njihovim okvirima odigravaju je daleko veća. Isto važi i za strukturu mreže veza između privrednih podsistema i između privrede i/ ili njenih podsistema i njihovog okruženja. Ona je kod razvijenijih privreda uvek složenija, dinamičnija i podložna frekventnijim promenama stanja nego kod nedovoljno razvijenih privreda.
3. 4. STOHASTIČKI KARAKTER PRIVREDE Nasuprot determinističkim sistemima, privreda i društvo, spadaju u stohastičke sisteme. Ova klasa sistema se u literaturi može naći i pod nazivima: probabilistički sistemi ili verovatni sistemi tipa Monte Karlo. Ova karakteristika privrede proističe iz prethodno objašnjene karakteristike. Opšta teorija sistema sistem definiše kao stohastički ako primena određene upravljačke akcije transformiše poznato stanje sistema u jedno iz skupa mogućih stanja, a ne u unapred poznato jedino moguće stanje. Skup mogućih stanja karakteriše funkcija raspodele verovatnoće. Pre nego što dođe do primene upravljačke akcije potrebno je adekvatnom metodologijom izabrati odgovarajuću upravljačku akciju iz skupa mogućih upravljačkih akcija. Kada je u pitanju upravljanje privredom ovaj se odabir ne može uvek obaviti primenom egzaktnih metoda. Ako bi to bilo moguće i ako bi sistem na primenu upravljačke akcije reagovao na unapred poznati način radilo bi se o determinističkom sistemu. 10 Guberinić, S., Matejić, V., Mikić, O., Petrović, R., 1970., str. 53. DRUŠTVO KAO VELIKI SISTEM
23
Sprovođenje upravljačke akcije, kada su u pitanju stohastički sistemi, takođe uglavnom nije automatsko ili poluautomatsko. Upravljačke akcije se u stohastičkim sistemima sprovode putem organizacije čiji su elementi ljudska bića. Zbog toga su bitni elementi privrede različiti motivi, interesi i takvi elementi kao što su emocije, instikti, nesvesno, i zato privreda (osim iz navedenih razloga) spada u sisteme velikog reda složenosti. Nikada unapred nije do kraja poznato kako će privreda reagovati na neku upravljačku akciju. Različiti stimuli, podsticaji ili slično mogu da izazovu vrlo različite reakcije proizvođača. Ono što se unapred može znati, sa manjim ili većim stepenom egzaktnosti, jeste više različitih scenarija reakcije (funkcija raspodele verovatnoće). Stohastički karakter privrede čini upravljanje privredom nisko egzaktnim, čime se povećava potreba za fleksibilnošću i adaptibilnošću sistema upravljanja privredom.
3. 5. HIJERARHIJSKO USTROJSTVO PRIVREDE Privedni i društveni sistemi se svrstavaju u klasu sistema sa hijerarhijskim ustrojstvom jer imaju više ciljeva i više nivoa. Sistemu ekonomskih ciljeva posvećena je posebna jedinica, pa se na ovom mestu objašnjava sistem nivoa (“system of levels”). Sintagmu je uveo holandski ekonomista Jan Tirbengen. Ona ukazuje na potrebu da se hijerarhijski sistemi posmatraju kao sistemi sa onoliko nivoa, koliko je za datu analizu optimalno. Da li će konkretni ekonomski sistem, privreda na primer, biti posmatrana kao sistem sa dva, tri ili više nivoa, zavisi od vrste, odnosno potreba analize. Na drugoj strani, svaka odluka koja treba da bude donesena ili akcija koju treba sprovesti, treba da bude donesena ili sprovedena na određenom, najbolje optimalnom nivou. Smisao više nivoa i hijerarhijskog odnosa među njima objašnjava se principom prioriteta upravljačkih akcija. Upravljačke akcije podsistema na višem nivou imaju prvenstvo nad upravljačkim akcijama na nižem nivou. Odluke podsistema na višem nivou direktno utiču i, u određenoj meri, uslovaljavaju odluke podsistema na nižem nivou. Obrnuto važi samo indirektno, preko sistema povratnih sprega, tj. funkcionisanja sistema višeg reda kojem oba podsistema pripadaju. Vreme donošenja odluka na pojedinim nivoima je u direktnoj srazmeri sa visinom nivoa. Na najvišem nivou se, po pravilu, donose odluke strateškog karaktera (najkrupnije javne investicije, odluke iz domena fiskalne i kreditno-monetarne politike, spoljno-trgovinske odluke i sl.) za koje su potrebne duže i stručno utemeljene pripreme, pa je i vreme potrebno da se odgovarajuće odluke donesu duže nego na nižim nivoima. I obrnuto, na nižim nivoima, odluke, posebno one operativnog karaktera, donose se i brže i češće. Elementi sistema, i kada se nalaze na istom nivou, nemaju isti značaj za sistem tj. imaju različit prioritet. Sva preduzeća nemaju isti značaj za granu kojoj pripadaju, niti za region ili privredu. Privredne grane su, takođe, od različitog značaja za privredu. Isto važi i za regione. 24
MAKROEKONOMIJA
Kao što se može govoriti o sistemu nivoa, tako se može govoriti i o sistemu prioriteta. Sistem prioriteta je dinamičan jer je podložan stalnim promenama. Za duži vremenski period ne može se ustanoviti sistem prioriteta koji bi bio isti za sve nivoe. Prioritet uvek ima podsistem koji se nalazi na višem nivou, ima razgranatiju mrežu veza sa ostalim podsistemima, dugoročnijeg je karaktera i/ili podleže jačim, po intenzitetu i frekvenciji, promenama. Ako se u nekom podsistemu zadovolje svi navedeni uslovi, onda on uživa visok stepen prioritetnosti u sistemu. Tipičan primer je značaj položaja privrede u društvenom sistemu. Privreda ima daleko najveći broj neposrednih veza sa svim ostalim podsistemima društva, najdinamičnija je i podložna najvećim i najčešćim promenama koje prenosi sistemom povratnih sprega na ostale podsisteme društva. Ista logika važi i za privredu. Nemaju sve grane, regioni ili preduzeća isti značaj za razvoj privrede. Po pravilu prioritet uživaju oni privredni podsistemi od kojih visina razvojne stope privrede najviše zavisi, a to su uglavnom tehnološki vodeći podsistemi. Utvrđivanje sistema prioriteta predstavlja jedan od najosetljivijih i najznačajnijih zadataka razvojne politike. Jednom utvrđen, on utiče na dalji razvoj i način funkcionisanja sistema.
DRUŠTVO KAO VELIKI SISTEM
25
4.
ODNOS PRIVREDE I POLITIČKOG SISTEMA Društveni sistemi su hijerarhijski organizovani i zbog toga u njima ne postoji ni jedan oblik jednakosti u apsolutnom značenju. Uvek kada je u pitanju razvrstavanje regiona, grana, preduzeća, društvenih potreba, ciljeva, faktora razvoja, utvrđuju se prioriteti. U ostalom, jedan od zadataka razvojne politike baš i jeste utvrđivanje skale prioriteta svih veličina. Dakle, postojanje više nivoa i utvrđivanje prioriteta ne znače ništa drugo do različito tretiranje delova društva. To istovremeno znači i različitu širinu polja slobode izbora za pojedine delove sistema. Jači sistemi, tj. razvijeniji regioni, važnije grane, veća preduzeća, regioni, ili preduzeća sa značajnijim uticajem na privredni razvoj imaju šire granice slobode odlučivanja. Oni svojom snagom uspevaju da nametnu društvu sopstvene prioritete, da ih ono uvažava više nego ostale podsisteme. Jači i važniji imaju šire polje slobode odlučivanja od slabijih, manje važnih, manje prioritetnih. To je, između ostalog, odraz potrebe bržeg razvoja onih delova koji najviše doprinose višoj stopi rasta celine. Jači podsistemi stalno teže ka većoj slobodi, odnosno ka smanjivanju polja slobode slabijih. Zbog toga društvo mora organizovano da ublažava tendencije smanjivanja slobode ekonomski slabijih podsistema. Ali, one se ne mogu potpuno zaustaviti. Pune jednakosti nema. Postizanje pune jednakosti označilo bi kraj, raspad sistema. Ali, organizovano društvo mora stalno da usavršava sredstva suprotstavljanja “ovakvom prirodnom toku” koji preti uskraćivanjem slobode manje razvijenim ili manje prioritetnim delovima, i koji direktno ide na štetu društvene solidarnosti. Društvo mora stalno, na jednoj strani, da uspostavlja prioritete, i na drugoj, da se stara da ne dođe do drastičnih razlika u širini polja slobode odlučivanja pojedinih delova. Prioriteti su u stalnom sukobu sa slobodom odlučivanja. Stoga društvo mora konstantno da radi na relativiziranju ove vrste društvene konfliktnosti. Iza pojedinih delova društva pa i privrede stoje različiti interesi, često suprotstavljeni. Svako društvo ima naglašenu potrebu za njihovim usklađivanjem. Razvoj neke grane ili nekog preduzeća, na primer, može da ometa razvoj druge grane ili preduzeća, razvoj jednog da remeti razvoj drugog regiona. Iza podsistema stoje ljudi i njihovi individualni interesi. Zbog toga je potrebno poznavati stvarne težnje pojedinaca i interesnih grupa u smislu prihvatanja određenih ciljeva i vrste usmerenosti ka njima i ka zadovoljavanju sistema potreba. Nalaženje optimalnog rešenja u ovakvim slučajevima ne može da bude plod nekog nezainteresovanog nad-organa, već plod koordinacije interesa različitih so26
MAKROEKONOMIJA
cijalnih grupa na institucionalno organizovan način primenom jasno definisanih pravila ponašanja na odgovarajućem mestu i u odgovarajućem vremenu. Institucijom se smatra ustaljen odnos između privrednih subjekata čime se garantuju određena pravila ponašanja ljudi. Ta pravila mogu da se zasnivaju na pravnim, moralnim ili običajnim normama. Globalni sistem ciljeva definiše se u okviru političkog sistema od strane različitih političkih opcija. To znači da ima više predloga osnovnih privrednih ciljeva. Ona politička grupacija koja dobije poverenje na slobodnim demokratskim izborima u prilici je da operacionalizuje svoje viđenje razvoja privrede. Tada se iz sfere politike prelazi u sferu (ekonomije) nauke mada su i u prethodnoj fazi visokostručna znanja i te kako potrebna. Sledeće ograničenje, tesno povezano sa političkim sistemom, posledica je potrebe da se ispune utvrđeni fiksni ciljevi društvenog i privrednog razvoja. Njihov broj često nije mali, i zato oni značajno ograničavaju polje slobode ispunjenja ostalih varijabilnih ciljeva. Među fiksnim ciljevima posebno značajno i za ekonomsku teoriju interesantno mesto zauzima odbrana zemlje kao fiksni cilj. Cilj je značajan ne samo za stabilnost društva već i za strukturu proizvodnje i stabilnost ekonomskog sistema. Svaka promena procena u potrebama za sredstvima za odbranu zemlje značajno menja ne samo tražnju za određenim dobrima već i izdatke za naučno-istraživački sektor vukućih grana. Posledice promene fiksnosti ovog cilja su veoma dalekosežne po ukupan obim platežno sposobne tražnje, zaposlenost a time i stabilnost privrede i društva. Njegova, ipak, relativno niska promenljivost iziskuje poseban tretman u svakoj varijanti. Nedvosmisleno se nameće zaključak da u najznačajnije podsisteme društva svakako spadaju i pravni i politički sistem. Karakter političkog sistema određuje karakter društva i nameće brojna ograničenja privredi. Politički sistem određuje prirodu svojinskih odnosa, ulogu pojedinih društvenih slojeva, interesnih grupa i pojedinaca u odlučivanju i određivanju prioriteta među društvenim potrebama, shvatanje društvene solidarnosti itd. Unutar političkog sistema donose se odluke presudne za pravac razvoja privrede, praktično sva privredno-sistemska rešenja uz kontrolu njihovog sprovođenja. Analize pokazuju da su od svih vanekonomskih faktora koji utiču na razvojne performanse ekonomskog sistema, najvažniji oni koji dolaze iz političkog sistema. Svi ostali delovi društva imaju relativno manji značaj. Na taj način, između ekonomskog i političkog sistema uspostavlja se jedna od najznačajnijih povratnih sprega za funkcionisanje oba sistema. Kvalitet uspostavljene povratne sprege presudno utiče na nivo organizovanosti i razvojne performanse privrede ali i političkog sistema, razvoja demokratskih odnosa a time i društva u celini. Snaga povratne sprege između političkog, pravnog i privrednog podsistema zamagljuje razlike između ovih podsistema. Privreda jednostavno funkcioniše po određenim pravilima, na osnovu donetih zakona, njome se upravlja tako da se često ne vidi razlika između pomenutih podsistema. U tom smislu, kada se privreda posmatra u jedinstvu sa pomenutim podsistemima društava, ili bar se onim njihovim delovima koji se odnose na privredu, često se govori ne o privredi nego o privrednom sistemu.
DRUŠTVO KAO VELIKI SISTEM
27
5.
PRIVREDNI SISTEM Osnovu svakog društva čine društveno-ekonomski odnosi. U suštini, polazni i određujući oblik tih odnosa ogleda se u međusobnom položaju ljudi u procesu proizvodnje i raspodele društvenog proizvoda. Razume se, društveno-ekonomski odnosi nisu nikad potpuno čisti. Oni se nikad ne ostvaruju sami od sebe. Uvek su prizemljeni u određenoj istorijskoj realnosti. Celokupnost društveno-ekonomskih odnosa izraženih kroz različite društvenoekonomske kategorije čini društveno-ekonomski sistem. Društveno-ekonomske formacije se javljuju u različitim istorijskim varijantama, čak i u posebnim oblicima. Njihove institucionalne i normativne osnove čine društveno-političko i društvenoekonomsko uređenje. A to uređenje, bilo društveno-političko ili društvenoekonomsko, je različito u različitim društvima. Ono se, dalje, operacionalizuje u različite privredne sisteme. Prema tome, društveno-ekonomsko uređenje je pojam, koji je širi od pojma privrednog sistema. U suštini, pod pojmom društvenoekonomskog uređenja se podrazumeva određena društveno-ekonomska osnova, te određeni ekonomski oblici i funkcije određenog društva. Istovremeno, njime se izražava i konkretan oblik društva neke zemlje. Značajno je primetiti da iako u nizu zemalja postoji istovetan društveni sistem, gotovo da ne postoji zemlja koja ima istovetno društveno-ekonomsko uređenje s nekom drugom zemljom. Privredni sistem treba shvatiti kao komponentu ili podsistem društvenoekonomskog sistema. Njegov osnovni zadatak je da stvori institucionalne pretpostavke za privredni ambijent u kome se optimalno ispoljavaju, koriste i razvijaju temeljne vrednosti društveno-ekonomskog sistema. Ekonomski (privredni) sistem (pojedini autori ga zovu i privredni model) je institucionalizovan, najvećim delom pravno utvrđen mehanizam privređivanja u jednoj zemlji. On podrazumeva, pre svega, vrste i karakter privrednih subjekata, ekonomske i pravne okvire njihove delatnosti, kao i stepen i metode društvenog (najčešće državnog) uticaja na njihovu delatnost i njihove međusobne odnose. Privredni sistem je celokupnost mehanizama, instrumenata i sredstava kroz koje ili putem kojih privreda ispunjava sistem ciljeva. U najširem smislu, privredni sistem je organizacioni sistem, nužna konzistentna celina delova koji se nalaze u interakciji, determinisana ciljevima. 28
MAKROEKONOMIJA
Suštinske promene privrednog sistema diraju u osnove privrednog sistema menjajući npr. sadržaj i oblik vlasništva, sistem motivacije privrednih subjekata, njihove osnovne karakteristike, mesto i ulogu države u sistemu privređivanja i sl., čime se u suštini menja i sam karakter i način funkcionisanja privrednog sistema. Te promene se najčešće odvijaju pod snažnim uticajem političkog sistema. Naime, poznato je pravilo da onaj ko upravlja proširenom reprodukcijom društva vlada i društvom u celini. A to samo znači da onaj u čijim je rukama nadležnost u donošenju odluka za podešavanje i kontrolu privrednog sistema, taj je i posednik političke moći. Sa aspekta strukture, privredni sistem se sastoji iz dva dela: prvo, iz dela koji podrazumeva istorijski spontano razvijeni deo privrednog sistema, a onda i politički, normativni i institucionalni deo kroz koji privredni subjekti autonomno deluju i integrišu svoju aktivnost kao nosioci sistema; i drugo, iz dela privrednog sistema koji se tiče regulativnog, korektivnog i usmeravajućeg mehanizma kroz koji društvo (država) svesno na temelju nekog plana ili nekih drugih ex ante projekcija i proračuna koriguje i usmerava funkcionisanje privrede u pravcu društveno utvrđenih i željenih ciljeva. Kao organizaciona celokupnost privrednih aktivnosti u određenom ambijentu odvijanja društvene reprodukcije, privredni sistem je uvek prostorno i vremenski vezan za taj ambijent, čineći njegov institucionalno normativni oblik. Shvatanja privrednog sistema su, dakle, veoma različita. Pod privrednim sistemom se podrazumevaju različiti sadržaji, od njegovog poimanja kao celokupnosti vladajućih odnosa proizvodnje, poistovećivanja privrednog sistema sa istorijski određenim načinom proizvodnje, pa zatim, u zavisnosti od stepena apstrakcije, posmatranja privrednog sistema kao univerzalne kategorije i privrednog sistema konkretne pojedinačne zemlje, do shvatanja privrednog sistema kao institucionalizovanog, pravom regulisanog privrednog miljea u kome makroekonomski subjekti regulišu akcije i dejstva mikro privrednih subjekata. Nisu retka ni gledišta koja privredni sistem analiziraju sa dva aspekta: jednog šireg i jednog užeg aspekta. Pri tome, privredni sistem u širem sociološko-ekonomskom smislu se identifikuje sa određenim načinom proizvodnje tj. sa ukupnošću proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa datog društva. U užem smislu, privredni sistem se shvata kao celokupnost institucija i mehanizama čiju sadržinu i ekonomske zakonitosti određuje sistem proizvodnih odnosa i nivoa razvitka proizvodnih snaga datog društva u datom vremenskom periodu. Interesantno je razmišljanje koje upozorava da privredni sistem ukoliko pretenduje da bude obuhvaćen u okviru jedne naučne discipline, onda bi takva disciplina trebalo da sadrži dve bitne komponente i to: a) komponentu organizacije upravljanja privredom i b) komponentu sredstava upravljanja privredom. U okviru prve komponente, čiji je nosilac država i pored nje razna društvena tela (privredne komore, poslovna udruženja, zajednice preduzeća, itd.) javlja se tzv. regulativno upravljanje DRUŠTVO KAO VELIKI SISTEM
29
i ono se sastoji u upravljanju privredom kao celinom, u usmeravanju njenog razvoja rešavanju odnosa između pojedinih privrednih oblasti, privrednih organizacija i političko-teritorijalnih jedinica. U okviru ove komponente javlja se i tzv. operativno upravljanje, čiji je nosilac privredna organizacija. Druga komponenta, kao što je pomenuto, obuhvata sredstva upravljanja privredom koja su u savremenim državama vrlo raznovrsna i mnogobrojna i čije proučavanje, s obzirom na povećanu ulogu države u privrednom životu i složenost odnosa koje ona u okviru ekonomike jedne zemlje treba da reguliše, predstavlja znatne teškoće.11 Šta se u stvari podrazumeva pod pojmom privrednog sistema? Uvažavajući svu složenost i sve teškoće oko njegovog definisanja, čini se da se privredni sistem ne može poimati pojednostavljeno, samo kao skup društvenih odnosa koji nastaju u procesu proizvodnje, razmene i raspodele materijalnih dobara, već i kao institucionalni okvir za odvijanje ekonomskih procesa, a potom i kao društvena organizacija privrede koja ima svoju strukturu sa institucijama, mehanizmima i sredstvima za njeno funkcionisanje i ostvarivanje privrednih ciljeva. Samo u tom kontekstu institucije i mehanizmi privrednog sistema predstavljaju metode, sredstva (zavisne varijable) kojima se izražavaju i ostvaruju željeni odnosi proizvodnje (nezavisne konstante). To ujedno objašnjava zašto se izvesne ekonomske institucije i mehanizmi mogu menjati i usavršavati, prilagođavajući se zahtevima u osnovi istog tipa odnosa proizvodnje, i zašto mogu imati različit karakter spontanih ili normativnih tvorevina u vremenu, zavisno od toga, u kojoj su meri ekonomske institucije i instrumentarij privređivanja u saglasnosti sa objektivnim zakonima datog načina proizvodnje, odnosno datih odnosa proizvodnje.12 Malo konkretnije i jasnije. Kao izraz vladajućih društveno-ekonomskih odnosa u nekoj zemlji u nekom vremenu, privredni sistem obuhvata temeljne društvenoekonomske institucije, mehanizme i principe, koji determinišu funkcionisanje i razvoj privrede. A to su političke, socijalne ili ekonomske institucije, organizacioni oblici privređivanja, zakonski propisi, pravila ponašanja, društvene vrednosti, običajne norme i shvatanja, koji svojim međusobnim delovanjem posredno ili neposredno utiču na privrednu aktivnost i njene rezultate. Drugim rečima, radi se o institucionalnom okviru u nekom datom vremenu i prostoru, koji u harmoničnom odnosu sa osnovnim vrednostima nekog društva omogućava normalno odvijanje društvene reprodukcije. Istovremeno, definišu se metodi, sredstva i mehanizmi koordinacije u procesu privređivanja. Isto tako, reč je o informacijama i odlučivanju kao pretpostavkama upravljanja, što sve u interakciji sa prethodno rečenim ima presudan uticaj na oblikovanje i funkcionisanje privrede. Na taj način se privredni sistem, praktično, javlja kao određeni društveni obrazac (način i postupak) rešavanja temeljnih ekonomskih zadataka: šta, kako, gde, kada, po kojoj ceni i koliko i za koga proizvoditi. 11 Vasić, V., 1982., Ekonomska politika Jugoslavije, jedanaesto izdanje, Savremena administracija, Beograd, str. 7 12 Koncepcija dugoročnog razvoja Jugoslavije do 1985., Konzorcij ekonomskih instituta, Beograd, 1985., str. 392.
30
MAKROEKONOMIJA
Prema tome, pod privrednim sistemom se podrazumeva celokupnost ekonomskih odnosa sa osnovnim mehanizmom, institucijama, organizacionim oblicima, instrumentima i merama kojima se reguliše privredni život određene ze-mlje u izvesnom periodu vremena.13
5.1. OSNOVE PRIVREDNOG SISTEMA Savremeni privredni sistem se najčešće shvata kao istorijska kategorija, kao najdinamičniji sistem, koji obuhvata i povezuje u skladnu celinu temeljne elemente ekonomsko-društvenog procesa. Radi toga se posebno ističe nužnost da osnove privrednog sistema budu međusobno usklađene i da ne protivureče jedna drugoj. Samo pod tim uslovom može se govoriti o modelu privrednog sistema u kome su svi njegovi elementi, podsistemi tako postavljeni da po karakteru i međusobnim vezama predstavljaju funkcionalnu celinu.14 Samo na taj način privredni sistem će biti konzistentan, što je pretpostavka njegove efikasnosti iskazane u praksi preko realizacije funkcija postojećih institucija. Da li je model privrednog sistema konzistentan ili ne pokazuje stepen njegove efikasnosti.15 Privredne aktivnosti se ostvaruju preko različitih organizacionih oblika u okviru neke zajednice. Zato je za određivanje sadržaja privrednog sistema, pored osnovnog proizvodnog odnosa iskazanog u određenom, dominantnom obliku i sadržaju vlasništva, bitno u kakvim se oblicima i preko kojih metoda se organizuju privredne aktivnosti i uspostavlja korelacija njihovih različitih oblika i procesa. Ovaj aspekt privrednog sistema dobija sve složenije i raznovrsnije oblike ukoliko je društvo razvijenije. Za savremena društva karakteristična je formalna samostalnost privrednih jedinica u oblasti proizvodnje i potrošnje, a s druge strane njihova velika izdiferenciranost i heterogenost. Usklađivanje njihovih privrednih delatnosti u društvenim razmerama predstavlja sadržaj posebnih metoda njihovog povezivanja, kao i posebnih oblika u kojima se to povezivanje ostvaruje. U pogledu metoda povezivanja treba istaći dva osnovna momenta sa stanovišta organizovanja jedinstva proizvodnih odnosa u okvirima privrednog sistema. Jedan od njih se ispoljava u objektivno uslovljenim i društveno spontanim procesima za čije delovanje institucionalni okvir predstavlja razvijena robna privreda. S druge strane, sve složeniji odnosi privrednih procesa u razvijenim društvima ističu i stvaraju potrebu da se svesno, planski utiče na proces društvenog i privrednog razvoja. Na toj osnovi nastaju raznovrsni oblici svesnog, korektivnog i usmeravajućeg delovanja na privredna kretanja od strane društvenih (državnih) organa. 13 Marsenić, D.V., 1994., Ekonomika Jugoslavije, Univerzitet u Beogradu Ekonomski fakultet, Beograd, str. 331. 14 Vukadin, E., 1991., Osnove ekonomske politike, Univerzitet u Beogradu, Pravni fakultet, Beograd, str. 27. 15 Vukadin, E., 1991., str. 27. DRUŠTVO KAO VELIKI SISTEM
31
Pored toga, društvena organizacija privređivanja zasniva se na oblicima političke organizacije društva. Ovi oblici su danas u svim društvima aktivan činilac organizovanja privrednog života. Na taj način oblici političke organizacije društva, država i njeni organi, politički i upravni aparat bitno utiču na funkcionisanje privrednog sistema. Isto tako, s obzirom na teritorijalizaciju političke organizacije savremenih društava, teritorijalni oblik političkog organizovanja društva (npr. opština, okrug, republika) postaju nužni oblici društvenog povezivanja pojedinačnih i osnovnih privrednih subjekata u kompleksnije oblike kroz koje se ostvaruje integracija privredne organizacije društva. Imajući prethodno na umu, može se reći da fundamentalne premise (osnove) privrednog sistema čine: a) oblik i sadržaj vlasništva, kao ključna determinanta osnovnog proizvodnog odnosa u društvu. Oblik i sadržaj vlasništva predstavlja temeljno obeležje privrednog sistema, jer se iz njega praktično deriviraju sva ostala obeležja privrednog sistema, a posebno uslovi raspodele i kriterijumi prisvajanja, a zatim definišu uslovi privređivanja, određuje sistem upravljanja, i na kraju, bitno uslovljava oblik organizovanja privrede i metodi povezivanja osnovnih privrednih subjekata. b) robno biće privrede je najrazvijeniji organizacioni oblik privređivanja. U savremenim uslovima privređivanja robna privreda nema alternativu. Nju objektivno diktiraju kako nivo privredne razvijenosti koji nužno zahteva razvijene odnose robne proizvodnje, tako i imperativi savremenog civilizacijskog razvoja koji pretpostavljaju tržišni način privređivanja. c) integralna tržišta, kao dominirajući regulativni i koordinativni mehanizam privređivanja, koji podrazumeva kako tržište roba i usluga, tako i tržište faktora proizvodnje. U robnoj privredi tržište je automatski regulator društvene reprodukcije. Sa svojim osnovnim funkcijama – informativnom, selektivnom, alokativnom, distributivnom, koordinativnom – tržište se pojavljuje kao strog i objektivan, pravedan i neophodan, i ekonomski najefikasniji regulišući mehanizam i oblik povezivanja osnovnih privrednih subjekata. d) planiranje, kao korektivni i usmeravajući mehanizam privrednog razvoja. Opšte poznato je da tržište i njegovi mehanizmi nisu savršeni, da se i najsavršenija konkurencija prepliće sa monopolima različite vrste i intenziteta, pa država sa ekonomskom politikom uvek ima veliki uticaj na tržišne parametre. Pored toga, tržište pruža informacije o onome šta se događalo, ali ne i o onome šta će se dogoditi, što je utoliko potrebnije ukoliko su češće i veće tehnološke i strukturne promene u privredi. Zato su potrebni i privredni planovi koji daju informacije o budućim kretanjima. To znači da uvek treba imati na umu plansku i tržišnu koordinaciju i radi se samo o meri u kojoj su zastupljene obe komponente. 32
MAKROEKONOMIJA
Naravno, kod planiranja ne treba zaboraviti na uvek upozoravajući princip realiteta, vodeći računa o tome šta se želi u privrednom razvoju s jedne strane, i šta se ima i može, s druge strane. e) preduzeće, kao osnovni privredni subjekt u procesu društvene reprodukcije, sa potpunom samostalnošću i suverenošću u pogledu svog organizovanja i međusobnog povezivanja, kao i u donošenju drugih poslovnih odluka. f ) dobit, kao osnovni motiv i potvrda uspešnosti poslovanja preduzeća, koja svoju verifikaciju dobija na tržištu. g) čvrsti principi pravne države, kao pretpostavka institucionalne sigurnosti, bez koje tržište nije ni delotvorno, niti zaštićeno. To pretpostavlja precizno i jasno definisanje političkog i socijalnog identiteta države, sa odgovarajućim ustavnim i pravnim uređenjem državnog prostora u skladu sa poznatim međunarodnim principima i standardima. h) ograničeno strukturno prilagođavanje uloge države u upravljanju privrednim sistemom. Savremeni privredni sistemi ne postavljaju pitanje mesta i uloge države u privrednom životu zemlje. Usmeravajuća uloga države u razvoju privrede je nezaobilazna i neophodna. Zato je mnogo važnije pitanje kakva država i koliko je države potrebno privredi. Privredni sistem sa integralnim tržištem pretpostavlja modernu državu, demokratsku i funkcionalnu. A to znači onoliko države koliko je nužno i u sektorima u kojima je zaista potrebno, koliko to zahtevaju međuuslovljenosti države i tržišta. Ni manje, ni više. Osnove privrednog sistema predstavljaju nužne elemente u kompoziciji privrednog sistema, koji pretenduje da postane homogena celina koja se potvrđuje u ekonomskoj efikasnosti njenog funkcionisanja. Međutim, uzevši ih pojedinačno, nema sumnje da stepen generalnosti i značaja pojedinih komponenti nije isti. One se jednostavno nalaze u nekom međuodnosu, uslovno rečeno, nezavisnih konstanti i zavisno promenljivih veličina, koje se u tom međuodnosu ispoljavaju i kao ekonomska neophodnost i kao ograničavajući uslov. Primera radi, svojinski odnosi, sadržaj i oblik vlasništva, kao temeljna karakteristika bilo kojeg privrednog sistema nalaze svoje ispunjenje ali i ograničenja u stepenu razvoja materijalnih proizvodnih snaga društva, koja praktično i određuju specifičnosti oblika prisvajanja u tržišnim uslovima privređivanja.
5. 2. NOSIOCI SUBJEKTI PRIVREDNOG SISTEMA U privrednom sistemu postoje mnogobrojni nosioci odluka na različitim nivoima odlučivanja. Svi oni predstavljaju ekonomske subjekte sa određenom samostalnošću i mogućnošću delovanja. U tom kontekstu problematizira se pitanje mesta, uloge, i funkcija subjekata privredne aktivnosti, njihovi motivi i interesi, sredstva kojima raspolažu, a zatim i oblici koordinacije i usmeravanja njihovih aktivnosti. DRUŠTVO KAO VELIKI SISTEM
33
Subjekti privrednog sistema su sve organizacione jedinice, svi nosioci odluka, bez obzira na nivo odlučivanja, koji učestvuju u procesu društvene reprodukcije. Pošto je privredni sistem organizacioni sistem, njegov temeljni subjekt je čovek organizovan u različite asocijacije, koje imaju karakter bilo radne, bilo životne zajednice. Nosioci (subjekti) privrednog sistema jesu: 1) domaćinstvo kao osnovna prirodna i potrošačka organizacija; 2) privredno društvo i njegove različite asocijacije; 3) društveno-političke zajednice, počev od mesne zajednice, opštine, okruga, pa do republike i države uopšte, koje deluju u privrednom sistemu najčešće posredno; 4) društveno-političke organizacije, odnosno političke stranke i udruženja koje u privrednom sistemu deluju isključivo posredno.
5.3. TIPOVI PRIVREDNOG SISTEMA Može se govoriti o nekoliko tipova privrednih sistema. Svakako, najstariji je sistem privređivanja naturalna privreda u rodovski organizovanim zajednicama, koji sa istorijski prevaziđenim privrednim sistemima robovskog i feudalnog društva pripadaju privrednoj istoriji. Donedavno, za savremeno ljudsko društvo su osnovne tipove privrednih sistema predstavljali kapitalistički i socijalistički privredni sistemi. Pored osnovnih tipova, veliki deo čovečanstva još uvek živi u organizacionim oblicima koji predstavljaju heterogenu ekonomsku strukturu privredno nedovoljno razvijenih društava. U okviru osnovnih tipova savremenih privrednih sistema mogu se razlikovati konkretniji oblici koji u izvesnom smislu predstavljaju etape kroz koje su u svom razvoju prošle pojedine društvene zajednice i koje odgovaraju u stvari različitim nivoima privredne razvijenosti tih zemalja. Za kapitalizam su u tom pogledu karakteristični konkretniji tipovi privređivanja kao što su privredni sistem liberalnog kapitalizma, privredni sistem monopolskog kapitalizma sa više ili manje izraženim državno-kapitalističkim elementima i oblicima. Druga podela, uobičajena u svetu, je podela na privredne sisteme otvorenog i privredne sisteme zatvorenog tipa. Podela se temelji na stepenu uključenja privrede neke zemlje u međunarodno okruženje i njeno učešće na svetskom tržištu. Tipovi privrednog sistema koji su po svojoj prirodi bili zatvoreni i autarhični pripadaju prošlosti. Po svojoj prirodi savremeni privredni sistemi su vrlo dinamični i njihove međusobne veze sa privrednim sistemima drugih zemalja su danas normalna potreba. Protok roba, kapitala i informacija je nužnost savremenog doba. Tim više što danas svetsko tržište najčešće propisuje uslove uspešnog funkcionisanja privrednih sistema pojedinih zemalja. Tako npr. danas su privrede i privredni sistemi pojedinih zemalja direktno zavisni od uslova, pravila ponašanja koje propisuje Svetska trgovinska organizacija (STO), ukoliko žele da aktivno učestvuju na svetskom tržištu. 34
MAKROEKONOMIJA
Savremena ekonomska i politička kretanja u svetu ukazuju na to da samo otvoreni privredni sistemi sa aktivnim uključivanjem domaće privrede u međunarodne ekonomske procese mogu pretendovati na uspeh.
5.4. PRIVREDNI SISTEM I EKONOMSKA POLITIKA Osnovni zadatak privrednog sistema je da svojim mehanizmima i institucijama formira privredni ambijent koji omogućuje uspešan privredni razvoj zemlje. Uspešnim funkcionisanjem privredni sistem stimuliše ljude i pokreće organizme društva, oslobađa njihovo stvaralaštvo, podstiče ih na oblike organizovanja u ekonomskoj sferi društvenog života koji im omogućavaju da dostignu svoje ciljeve. Da bi odgovorio svojoj funkciji mehanizmi i brojne institucije privrednog sistema, njegovi podsistemi moraju biti ukomponovani u harmoničnu celinu koja će odgovoriti potrebama strategije razvoja određene zemlje. Zato su obeležja privrednog sistema stabilnog i dugoročnog karaktera. Ostvarivanje ciljeva privrednog sistema kroz uspešno funkcionisanje njegovih mehanizama i institucija obezbeđuje se merama, akcijama i normativnom regulativom ekonomske politike. Zato svaki tip privrednog sistema svoje funkcionisanje temelji na odgovarajućem konceptu ekonomske politike, u kome subjekti ekonomske politike kroz različite akcije i uz primenu različitih mera i instrumenata vrše operacionalizaciju privrednog sistema. U tom smislu privredni sistem predstavlja institucionalni okvir za preduzimanje mera i instrumenata ekonomske politike, čiji je osnovni zadatak da omogući njegovo efikasno funkcionisanje i obezbedi verifikaciju njegovih fundamentalnih premisa u praksi. Radi toga se mere i upravljački parametri ekonomske politike, kao i njena normativna regulativa mnogo varijabilnijeg karaktera. U suštini, privredni sistem i ekonomska politika su funkcije istog cilja, s tim što privredni sistem predstavlja osnovu privrednog života neke zemlje, a ekonomska politika njenu praktičnu realizaciju. Stabilnost privrednog sistema i konzistentnost njegovih delova kao osnova perspektivnog razvoja privrede neke zemlje je preduslov za uspešnu operacionalizaciju putem mera i instrumenata ekonomske politike. Ne postoji koncept ekonomske politike koji može da obezbedi maksimalne efekte privrednog sistema ukoliko je konstitucija njegovih fundamentalnih obeležja međusobno protivurečna.
5.5. OPŠTI ELEMENTI EKONOMSKOG SISTEMA Pojedini autori u opšte elemente privrednog sistema ubrajaju: resurse, privredne subjekte, privredne aktivnosti i institucije.
DRUŠTVO KAO VELIKI SISTEM
35
5.5.1. Resursi Raspoloživi materijalni i nematerijalni izvori stvaranja društvenog blagostanja nazivaju se resursima jedne zemlje. Kod nabrajanja privrednih resursa jedne zemlje najčešće se polazi od: geografski položaj (kontinentalna ili primorska), tip zemljišta (obradivo, neobradivo, itd), rudno i mineralno bogatstvo (naročito rudnici plemenitih metala, gvozdene rude, boksita, zatim izvorišta nafte, mineralne vode, itd), bogatstvo vodotokovima (i njihova plovnost), prosečna nadmorska visina, bogatstvo šumama, pašnjacima, vazduh i sve druge organske i neorganske stvari. Posebno treba istaći stanovništvo kao resurs nad resursima, jer od njegove stvaralačke (umne i fizičke) moći zavisi tempo privrednog razvoja zemlje. Posebno je važna inventivnost pojedinaca u društvu, njihova preduzetnička sposobnost. Navedeni materijalni i subjektivni faktori proizvodnje zavise od dostignutog nivoa tehničkotehnoloških saznanja, stanja nauke i njene primenljivosti, što je opredmećeno u proizvodnim sredstvima za proizvodnju i primenljivom znanju članova društva. Bitno je istaći da stalni razvoj društva neprekidno traži nove izvore resursa radi zadovoljavanja stalno rastućih kvantitativnih i kvalitativnih potreba društva - koje vodi ka povećanju pojedinačnog i ukupnog blagostanja. Posebno je važno imati u vidu činjenicu da su pojedini resursi neobnovljivi (ruda gvožđa, na primer) i da se za njih mora blagovremeno tražiti zamena (supstitucijom ili uvozom iz drugih zemalja), a kod obnovljivih (šumsko bogatstvo, na primer) tražiti nove metode njihovog bržeg obnavljanja (stvaranjem hibrida koji daju veći i brži prirast, itd).
5.5.2. Privredni subjekti Glavna obeležja privrednih subjekata u okviru svakog privrednog sistema određena su društvenom organizacijom rada. Zato se privredni subjekti razlikuju od sistema do sistema, ali i unutar pojedinih privrednih sistema u raznim fazama društveno-ekonomskog razvoja. Ipak postoje klasifikacije privrednih subjekata koje ne zavise od napred navedenih okolnosti, i to: prema broju lica (pojedinačni, grupni); prema delatnosti (poljoprivredna, industrijska, zanatska, itd.); prema ulozi (proizvođači ili potrošači); prema društvenom statusu (oni koji odlučuju i oni koji ne odlučuju) a moguće su i druge podele i klasifikacije. U tržišnoj privredi osnovni privredni subjekt u oblasti proizvodnje jeste privredno društvo. Postoji i drugi pristup definisanju privrednih subjekata gde se ubrajaju pojedinci ili organizovane grupe pojedinaca koje samostalno donose privredne odluke, uživaju koristi od njih i snose rizik, imaju svoje ekonomske ciljeve i nalaze se u međusobnom nadređenom ili podređenom odnosu. Iz toga proističu tri vrste 36
MAKROEKONOMIJA
subjekata, a to su: država, preduzeće, porodica. Država se definiše kao privrednopolitička zajednica koja pored svojih, ustavom utvrđenih funkcija, istovremeno predstavlja i privredni subjekt, jer kupuje i prodaje određene proizvode (za vojsku, policiju, državnu administraciju, itd) i ponaša se kao i svako privatno preduzeće ili građanin, da bi ostvarila sebi svojstvene funkcije. Privredna društva se definišu kao organizovane jedinice u kojima se proizvode materijalna dobra, pružaju usluge ili obavljaju druge privredne ili neprivredne delatnosti, sa ciljem da stvaraju proizvode ili pružaju usluge drugim subjektima u društvu u cilju sticanja dobiti. Domaćinstva su osnovne ćelije društva i osnovne potrošačke jedinice, a ujedno i najbrojniji subjekti u jednom društvu. Domaćinstva, tačnije članovi domaćinstva, su i glavni cilj i smisao svake proizvodnje i pružanja usluga tj. zadovoljavanje njihovih svakodnevnih potreba (od hrane, odeće, obuće, stanovanja pa do vožnje automobila, putovanja avionom, posećivanja škola, fakulteta, bioskopa, pozorišta, zatim lečenja, itd.). Ali i obrnuto, članovi domaćinstva su ujedno i proizvođači i pružaoci usluga u ukupnoj društvenoj podeli rada. U toj društvenoj podeli rada svaki privredni subjekt želi da postigne određeni, zamišljeni maksimum; zadovoljavanje svojih potreba, želja i subjektivnih zahteva za neprekidnom i raznovrsnom potrošnjom. Intenzitet ličnih, potrošačkih, zahteva zavisi od društvenog statusa na listi hijerahije u društvu, u datom istorijskom trenutku. Više mesto na društvenoj lestvici podrazumeva znatno širu listu svakodnevnih prohteva, i obrnuto, niže mesto podrazumeva užu ili najužu listu želja i potreba (sve do svođenja na egzistencijalne potrebe - hrana i stanovanje). Kod privrednih društava je nešto drugačija situacija i prvenstveno zavisi od vlasničke (preciznije rečeno) upravljačke strukture, a ne od (zbira želja) pojedinaca. Kada je vlasnik privrednog društva privatno lice, ono teži maksimizaciji profita kroz zadržavanje (dominantnog) položaja na određenom tržištu. Za razliku od privatnih, javna (državna) preduzeća se često ponašaju sasvim drugačije, jer se, vrlo često, ponašaju neekonomski (ne retko i rasipnički) jer računaju da će im, ako zatreba, država priteći u pomoć dozvoljavanjem (neopravdanog) povećanja cena (električna energija, telefon, komunalne usluge, itd) ili dotacijama iz budžeta. U akcionarskim privrednim društvima je potrebno shvatiti razliku između vlasničkog i upravljačkog odnosa. Vlasnici, po pravilu, nisu upravljači već preko svojih organa (akcionarska skupština) biraju stručna lica koja će upravljati (upravni odbor) i rukovoditi (direktor) društvom. To znači, na primer, da direktor društva ne mora imati ni jednu akciju u tom društvu, već posluje u ime i za račun društva uz odgovarajuću naknadu (zaradu, najčešće uslovljenu rezultatima poslovanja društva). Proces upravljanja u javnim preduzećima je nešto složeniji, jer se prepliću interesi najmanje tri strukture; državna uprava, rukovodstvo preduzeća i zaposleni posredstvom sindikata. DRUŠTVO KAO VELIKI SISTEM
37
Ponašanje pojedinih preduzeća opredeljuju, pre svega, vlasnički odnos u njemu (privatni, državni, itd.) koji, dalje, diktiraju upravljačku strukturu u tom preduzeću, a najmanje pojedinci (radnici - individue) koji su na dnu piramide i neposredni su realizatori donetih odluka. Privredne odluke koje donosi upravljačka struktura preduzeća uglavnom su adresirane na konkretnog izvršioca, i sve što je društvo (tačnije rečeno, preduzeće) razvijenije, organizovanije te odluke su detaljnije, konkretnije i povlače za sobom veću odgovornost kako za onoga ko ih donosi tako i njihovog krajnjeg izvršioca. Ovde se misli, prvenstveno na decentralizovani privredni sistem - tržište potpune konkurencije. Na tom tržištu se javljaju potrošači u ulozi kupaca i individualni vlasnici preduzeća u ulozi prodavaca. I jedni i drugi su povezani putem kupovine i prodaje roba, tako da svako pojedinačno lice sasvim nezavisno od svih drugih donosi odluke o proizvodnji i potrošnji, o kupovini i prodaji robe i usluga. Sistem odlučivanja u složenijim privrednim sistemima je znatno složeniji. U holding kompaniji, na primer, kompanije potpadaju pod kontrolu holding društva; u velikim koncernima niz proizvodnih i poslovnih jedinica povezan je u vertikalni inte-grisani proizvodni sistem u okviru koga postoje odnosi podređenosti; poslovne banke su podređene kontroli centralne banke, itd. U složenim privrednim sistemima postoje hijerarhijski odnosi koji se realizuju, najčešće, na jedan od dva moguća načina: u prvom slučaju nadležni organ izdaje naredbe koje su obavezne za sve podređene privredne subjekte. Podređeni privredni subjekti su dužni da izvršavaju te odluke i da podnose izveštaje i odgovaraju nadređenim organima. Rizik u ovom slučaju snosi subjekt koji je doneo naredbu a ne izvršilac ukoliko je postupio striktno po naredbi. Drugi je slučaj kada privredni subjekt donosi okvirna pravila za ponašanje svih ostalih privrednih subjekata. Tim pravilima se, pre svega, svi subjekti motivišu za postupanje na način koji obezbeđuje postizanje planiranih ciljeva i zadataka. Ekonomski stimulansi su, poznato je, najbolji motivatori za svakog privrednog subjekta, uključujući i zaposlene pojedince. Kao klasičan primer uzimaju se poreske olakšice koja država uvodi bilo za preduzeća ili pojedince kako bi ih navela da svojim aktivnostima istovremeno doprinose ostvarivanju šireg društvenog interesa (investicije, neto povećanje izvoza i novo zapošljavanje su motorna snaga razvoja u svakoj privredi). Ukoliko, pak privrednim subjektima ova pravila ponašanja ne odgovaraju, ona ih ne moraju prihvatiti i zbog toga neće snositi nikakve posledice, ali zato neće uživati odgovarajuće poreske olakšice.
5.5.3. Privredne aktivnosti Ukupna privredna (ekonomska) aktivnost svake zemlje se sastoji iz proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje. Proizvodnju ostvaruju proizvodna preduzeća, dok u fazi razmene mogu da učestvuju i trgovinska i druga preduzeća, s tim da istovremeno učestvuju i u raspodeli i potrošnji. U sferi proizvodnje, pored proizvodnih preduzeća, na posredan način učestvuju i drugi subjekti: banke, berzanski posrednici, 38
MAKROEKONOMIJA
investicioni i drugi fondovi, osiguravajuća društva i druge finansijske institucije, koje se jednim imenom nazivaju - monetarna privreda. Ova aktivnost se odnosi na poslovanje s novcem i novčanim kapitalom. Proizvodna preduzeća obavljaju samo deo finansijskih aktivnosti: odobravaju potrošačke kredite, izdaju obveznice i/ili akcije u cilju prikupljanja dodatnog kapitala itd. Posebna vrsta delatnosti je investiciona aktivnost koja u sebi sadrži procese raspodele i razmene u sadašnjosti u cilju povećanja proizvodnje u narednom periodu. Ovim putem se povezuje realna i monetarna privreda posredstvom finansijskih aktivnosti. Unutrašnja i spoljna trgovina služe za razmenu robe i služi za dokazivanje opravdanosti, svrsishodnosti proizvodnje. Na privredne aktivnosti jedne zemlje utiče mnogo faktora sa različitom snagom uticaja i različitim vremenskim trajanjem. Izučavanje rezultata delovanja jednog od mnoštva faktora veoma je teško i vrlo uslovno i pored očitih napredaka u oblasti statističke faktorske analize. Prema dosadašnjim istraživanjima, snaga sledećih nekoliko faktora, ili bolje rečeno, faktorskih grupa presudna za stopu privrednog rasta: obim akumulacije, odnosno akumulaciona sposobnost privrede (tačnije, sklonost ka akumuliranju), struktura novih ulaganja, tempo privrednog progresa, veličina ponude radne snage i njen kvalifikacioni nivo, metodi upravljanja razvojem, kao i karakter političkog sistema ili, bolje rečeno, odnos ekonomije i politike. U dostignuti nivo privrednih aktivnosti ubraja se i dostignuto stanje raspodele dohotka, postojeći nivo cena, akumulacija zaliha, broj nezaposlenih, visina deviznih rezervi zemlje, količina uvezenih proizvoda, itd. Na osnovu svih iznetih elemenata privredni subjekti donose nove odluke i vrše izbor najbolje moguće varijante za povlačenje novih poteza u novim privrednim aktivnostima.
5.5.4. Institucije Ne mali broj ekonomskih teoretičara smatra da je centralni problem ekonomije izučavanje ekonomskih institucija. Pored Marksa najveći zastupnik ove teorije je Američka institucionalistička škola. Predstavnici pomenute škole smatraju da su bitna dva pitanja koja treba rešiti institucionalno: svojina i ugovori. Privatno vlasništvo je ključna institucija koja opredeljuje sve što se događa u ekonomiji i u društvu uopšte. Druge pristalice ove škole su smatrali da je najbitniji odnos između ekonomskih i pravnih institucija, jer transakcija treba da bude osnovni predmet analize a ekonomska organizacija najčešće ima svrhu da harmonizuje odnose između strana koje bi inače bile ili bi mogle da budu u sukobu. Ima i drugih shvatanja: klasičan primer ekonomske institucije je tržište jer se na njemu povezuju kupci i prodavci. Ono može biti manje ili više konkurentno, zatim mogu biti tržišta robe i tržišta usluga, tržište rada, kapitala, tržište novca itd. Kao sledeća institucija pominje se planiranje. Ono ima za cilj alokaciju privrednih resursa na različite upotrebe i između ovlašćenih korisnika. DRUŠTVO KAO VELIKI SISTEM
39
Postoje i sasvim drugačiji prilazi shvatanja institucija - sa stanovišta transakcionih troškova, a njihova je glavna svrha i cilj ekonomisanje transakcionim troškovima. Naime, neinstitucionalna ekonomija insistira na troškovima koje pojedinci imaju ili mogu da pruže da bi došli do saznanja koja su im neophodna za donošenje određenih odluka. Institucije preko transakcionih troškova presudno utiču na oblikovanje privrednih odluka o tome šta će se i koliko proizvoditi, koliko će se i u koje programe investirati i sl. Institucijom se, inače, smatra ustaljen odnos između privrednih subjekata čime se garantuju određena pravila ponašanja ljudi. Ta pravila mogu da se zasnivaju bilo na pravnim, moralnim ili običajnim normama. Savremena društva poznaju pravne (uglavnom obligacione) norme sa sankcijama koje sprovodi upravni ili sudski aparat, a u međunarodnom pravu - trgovinske arbitraže, itd. Nestabilnost ekonomskih institucija stvara veliki rizik u privrednom životu jer privredni subjekti gube pravnu sigurnost i ne mogu da predvide realizaciju svojih poslovnih odluka. Osnovni cilj ekonomskih institucija je da unesu red i pravnu sigurnost u privredni život zemlje, uz srazmerno manji iznos troškova poslovanja, posebno rizika na određenom području. Time se omogućuje postizanje većih privrednih efekata.
40
MAKROEKONOMIJA
KONTROLNA PITANJA 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25. 26. 27. 28. 29. 30.
Zašto se društvo može posmatrati kao sistem? Iz kojih se podsistema sastoji društvo? U kakvom su odnosu društvo i njegovi podsistemi? Koji je najznačajniji podsistem društva i zašto? Zbog čega je važna samnostalnost delova u odnosu na celinu? Koje su osnovne karakteristike privrede i društva posmatranih kao sistem? Zbog čega se kaže da društvo i privreda predstavljaju relativno otvorene sisteme? Da li je moguć, na dugi rok, opstanak i razvoj zatvorenih sistema? Da li privreda, kao i društvo, pripada klasi dinamičkih sistema i zašto? U čemu se sastoji razlika između statičkih i dinamičkih sistema? Zašto se privreda smatra kompleksnim sistemom? U čemu je razlika između determinističkih i stohastičkih sistema? U čemu je smisao više nivoa i hijerarhijskog odnosa među njima? Koja ograničenja nameće politički sistem? Šta se podrazumeva pod privrednim sistemom? Kako bi ste objasnili strukturu privrednog sistema? Koje su osnove privrednog sistema? Zašto je oblik i sadržaj vlasništva ključna determinanta osnovnog proizvodnog odnosa u društvu? Koji je osnovni subjekt privrednog sistema? U čemu je razlika između otvorenih i zatvorenih privrednih sistema? U kakvom su odnosu privredni sistem i ekonomska politika? Koji su najopštiji elementi privrednog sistema? Šta su resursi i koji se među njima smatraju najznačajnijim? Šta se u tržišnoj privredi smatra osnovnim privrednim subjektom u oblasti proizvodnje? Koja se društvena ćelija smatra osnovnom potrošačkom jedinicom? Kakva je struktura privredne (ekonomske) aktivnosti svake zemlje? Šta se smatra institucijom? Koje su osnovne ekonomske institucije u svakom društvu? Koja institucija opredeljuje sve što se događa u ekonomiji i u društvu? Zašto je bitan odnos između ekonomskih i pravnih institucija? DRUŠTVO KAO VELIKI SISTEM
41
GLAVA III STRUKTURA PRIVREDE
1.
POJAM STRUKTURE Ako se privreda posmatra kao sistem onda je jasno da se ona sastoji iz više podsistema čiji skup interakcija određuje nivo i dinamiku autputa. Veoma je važno sagledati kompleksnost odnosa između privrednih podsistema. Prilaz sagledavanju može biti statički i dinamički. Svaka privreda je struktuirana na specifičan način jer se sastoji iz određenog broja podsistema koji su međusobno i sa širim okruženjem povezani na (toj) privredi svojstven način. Zbog dinamičnosti uspostavljanja odnosa između preduzeća unutar privrede (tu spadaju i interakcije sa okruženjem), mreža veza se može identifikovati sa skupom odnosa između preduzeća i sa samom strukturom sistema. Isti skup podsistema se može na različite načine povezati, tj. stvoriti različite međusobne odnose, različitu mrežu veza. Sistemi sastavljeni iz identičnih podsistema, različito povezanih, razlikuju se po svojim strukturama. To znači da će na različite načine i funkcionisati. Sistemi više nalikuju jedni drugima ako su im slične strukture, tj. ako su odnosi među podsistemima uspostavljeni na sličan način, nego ako su sačinjeni od sličnih ili istih elemenata. Struktura privrede predstavlja pokazatelj dejstva koji se od nje može očekivati. Ona određuje način njenog funkcionisanja. Izmena strukture obavezno izaziva promene u načinu i efikasnosti funkcionisanja privrede. Jedan od osnovnih razloga različite efikasnosti privreda nalazi se u različitosti struktura. Jedna privreda je efikasnija od druge zato što ima povoljniju strukturu koja se odlikuje većim učešćem podsistema sa visokom stopom rasta proizvoda a posebno produktivnosti faktora proizvodnje i visokim koeficijentom tehnološke intenzivnosti i inovativnosti. Dinamičnije i efikasnije privrede svoju strukturu brže menjaju, prilagođavaju je potrebama razvoja, približavajući je optimalnosti. Optimalnost je ideal koji se teško dostiže i brzo napušta. Treba ga razumeti kao prolazno stanje u dinamici razvoja. Definisanje delova, odnosno podsistema privrede, određeno je ciljevima analize privrede kada se ona posmatra kao relativno izolovani sistem. Nekada će se podsistemima privrede smatrati sektori, nekada grane a nekada grupe ekonomskih subjekata koje se nalaze u složenim međusobnim odnosima. Po utvrđivanju podsistema, njihove brojnosti i veličine pristupa se utvrđivanju njihovih karakteristika a zatim i odnosa njihovih veličina na osnovu različitih kriterijuma. Posle toga sledi analiza mreže odnosa između elemenata strukture. STRUKTURA PRIVREDE
45
I ostale manifestacije strukture privrede posmatraju se na različite načine, sa stanovišta različitih kriterijuma. Tako, na primer, struktura može biti posmatrana kao funkcionalna, sektorska, granska ili teritorijalna. Svaka od ovih struktura otkriva drugačije lice privrede analizirano iz specifičnog ugla posmatranja koga istraživač stalno mora da bude svestan kako ne bi izvukao neprimerene zaključke. Struktura privrede može biti analizirana i tako što će se svako preduzeće koje funkcioniše u okvirima date privrede posmatrati kao zaseban podsistem16. U tom slučaju posebna pažnja mora da se posveti veličini preduzeća i njegovom specifičnom položaju na tržištu, posebno s obzirom na njegovu veličinu. Privredom, njenim kretanjem i razvojem, se može upravljati. Zbog toga neki istraživači posebno apostrofiraju podsistem upravljanja privredom i strukturu privrede analiziraju posmatrajući je kao kibernetski sistem.
2.
NAČIN PRIKAZA STRUKTURE SISTEMA Elementi privrede su povezani na različite načine. Uspostavljene veze mogu biti horizontalne i vertikalne, sa različitim brojem karika u lancima veza. Horizontalnim se nazivaju veze koje se uspostavljaju između elemenata sistema (delova privrede) koji se nalaze na istom (hijerarhijskom) nivou. Pod vertikalnim vezama se podrazumevaju veze koje se uspostavljaju između elemenata koji se nalaze na različitim nivoima. Stvaranjem veza, interakcija, najrazličitije prirode, između delova privrede formiraju se otvoreni i zatvoreni lanci veza a one (veze) se, opet, razlikuju i s obzirom na čvrstinu i trajnost. Neke su stabilne, neke podložne povremenim promenama sve do onih veza, na drugom kraju skale na kojem su privredni odnosi koji se uspostavljaju ad hoc, od slučaja do slučaja. U izvesnom smislu čvrstina veze je određena njenom trajnošću. 16 Bliže o viđenju privredne strukture kao funkcionalne, granske i teritorijlne u: Рајзберг, Б., 1995., Риночнаја економика, Деловаја жизн, Москва, str. 15.
46
MAKROEKONOMIJA
Sl. 1. Struktura privrede posmatrane kao sistem
Ukupnost svih veza čini mrežu veza. Ona može biti manje ili više složena, manje ili više razgranata. Mreža veza može se poistovetiti sa strukturom sistema a njen prikaz sa prikazom strukture sistema. Slika br. 1. predstavlja vrlo uprošćenu ilustraciju strukture sistema. Veze između elemenata prikazane su vektorima. Oni označavaju ukupnost odnosa elemenata. To znači da ti odnosi nisu jednoznačni i jednosmerni niti su jednostavni. Postoje, u principu, dva načina povezivanja podsistema u sistem. Prvi način je poznat kao otvoreni lanac veza i grafički se može predstaviti na sledeći način: Sl. 2. Otvoreni lanac veza
Drugi oblik povezivanja podsistema u sistem u literaturi je poznat pod nazivom povratna sprega (feedback, obrjatnaja svjaz). Primer povratne sprege prikazan je na sl. 1. na kojoj je povratna sprega predstavljena vezom između podsistema 2, 3 i 4. Struktura velikih sistema najbolje se može prikazati strukturnom matricom:
STRUKTURA PRIVREDE
47
Svaki elemenat sistema predstavljen je elementom matrice. Po dijagonali se javljaju nule jer elemenat ne može biti vezan sam sa sobom. U suštini strukturna matrica predstavlja osnovu međusektorske analize Vasila Leontijeva. Njome se na slikovit i egzaktan način može prikazati opšta međuzavisnost delova privrede i logika funkcionisanja privrede u celini. Analiza počiva na saznanju da je autput svakog dela privrede istovremeno input u drugim (ne obavezno svim) delovima privrede, kao i u samom tom delu (u tom slučaju elemenat dijagonale nije jednak nuli). Zbog toga veličina autputa svakog dela privrede zavisi od tražnje svih n delova privrede za autputom datog dela privrede. Istovremeno autput mnogih drugih delova privrede predstavlja input analiziranog dela privrede. Takva zavisnost znači da ukupni autput svih n sektora primalaca mora biti jednaka zahtevima privrede za inputima. Ako se uvedu odgovarajuće pretpostavke (tj. ako se privredna stvarnost u izvesnoj meri simplifikuje) moguće je sačiniti odgovarajuće matrice čiji su elementi odgovarajući koeficijenti i kojima se objašnjavaju kompleksne interakcije delova privrede. Smisao koeficijenata je u izražavanju proporcije direktnih međufaznih inputa raznih delova privrede na jedinicu autputa datog dela. Ako se u analizu uvede i faktor vreme onda je u dobroj meri moguće sagledati i dinamiku interakcija delova privrede odnosno dinamiku izmena privredne strukture. U tom slučaju koeficijenti nisu nepromenljivi u vremenu.
3.
FUNKCIONALNA STRUKTURA Ako se pod privredom podrazumeva skup elemenata neophodnih za njeno funkcionisanje njenu strukturu čine: čovek (ljudi ili stanovništvo), prava priroda, antropogena priroda i informacije17. Prava priroda obuhvata prirodne resurse, ekološke, materijalne i duhovne vrednosti. Zadatak antropogene prirode, prema mišljenju Rajzberga, je da obezbedi uticaj čoveka na pravu prirodu. Ona u suštini nije ništa drugo do “transformisana, konvertovana, pomoću rada i aktivne delatnosti ljudi, prava izvorna priroda”. Sastavni delovi antropogene prirode su: predmeti rada, sredstva za rad, proizvodna i društvena infrastruktura, sredstva za potrošnju i rezerve u sredstvima za proizvodnju i sredstvima za potrošnju. Pod informacijama se podrazumeva intelektualni proizvod neophodan za upravljanje, proizvodnju, potrošnju i čuvanje svih vidova ekonomskih rezervi. 17 Рајзберг, Б., 1995., str. 16
48
MAKROEKONOMIJA
4.
SEKTORSKA STRUKTURA Posebno može biti interesantna sektorska struktura privrede. U tom smislu privreda se sagledava kao celina koja je sastavljena iz nekoliko sektora. Neki autori razlikuju dva sektora: tradicionalni i moderni; dok neki insistiraju na trosektorskoj18 ili četvorosektorskoj strukturi privrede. U poslednjem slučaju to bi značilo da se privreda, posmatrana kao sistem, sastoji iz četiri sektora, podsistema: primarni, sekundarni, tercijarni i kvartarni. Svaki sektor (podsistem) se, dalje, može deliti na prostije delove (podsisteme). Primarni sektor obuhvata proizvodnju primarnih dobara. To je proizvodnja u kojoj čovek ostvaruje direktan kontakt sa prirodom bilo da ekstrahuje mineralna dobra (rudarstvo), ili se koristi njenim biološkim svojstvima i sadejstvom za proizvodnju dobara koja su mu neophodna za život (poljoprivreda i šumarstvo). Tu ulaze i delatnosti kojima se ubiraju plodovi prirode (lov i ribolov i sl.). Sekundarni sektor (podsistem) obuhvata ekonomske aktivnosti kojima se proizvodi primarnih delatnosti dalje proizvodno upotrebljavaju u svrhu dobijanja finalnih proizvoda. U takve ekonomske aktivnosti spadaju one koje se odvijaju u okvirima industrije i građevinarstva, u proizvodnim segmentima zanatstva, komunalnih delatnosti i sl. Tercijarni sektor (podsistem), poznat i pod nazivom uslužni sektor ili sektor usluga, sastoji se iz niza uslužnih delatnosti kao što su: saobraćaj, trgovina, ugostiteljstvo, deo zanatstva, stambeno-komunalne delatnosti, finansije i bankarstvo, zdravstvo, usluge iz oblasti socijalnog osiguranja i sl. Kvartarni ili informatički sektor kako ga neki nazivaju, obuhvata sve delatnosti u vezi sa prikupljanjem podataka, njihovom obradom tj. proizvodnjom informacija i njihovom distribucijom. U kvartarni sektor spadaju podsistemi obrazovanja, nauke, istraživanja, informisanja (novine, radio, TV), izdavaštva i sl. Svaki od navedenih podsistema se dalje može podeliti na elementarnije podsisteme. Tako se, na primer, industrija može podeliti na tridesetak podsistema, industrijskih grana, itd. 18 Trosektorska struktura privrede je definisana u knjizi Kolina Klarka: Clark, C., 1940., The Conditions of Economic Progress, MacMilan, London STRUKTURA PRIVREDE
49
5.
GRANSKA I REGIONALNA STRUKTURA Ako se privreda posmatra kao sistem sastavljen iz velikog broja elementa, podsistema, pod kojima se podrazumevaju preduzeća, onda se mreža njihovih međuodnosa može poistovetiti sa strukturom privrede. Veliki broj preduzeća koja funkcionišu u okviru privrede mogu se na osnovu sličnosti proizvodnih orijentacija svrstati u određene grane (vrste) proizvodnje. Tako se i struktura privrede može sagledati na način da se podsistemima privrede smatraju privredne grane. Privreda se prema ovom vertikalnom kriterijumu posmatra kao sveukupnost međusobno povezanih grana. Među granama i preduzećima prioritet obično imaju one grane i ona preduzeća koja najbrže prihvataju nove tehnologije, tehnološki vodeće grane i tehnološki vodeća preduzeća. Svaka grana, svako pojedinačno preduzeće, nalaze se na nekoj teritoriji. Ostvarena kombinacija proizvodnih faktora, koja je rezultat dužeg razvitka u prošlosti, daje nekom regionu prednost ili ga čini inferiornim s obzirom na mogućnost razvoja neke grane. Zbog toga je, osim granske, bitno uporedo sagledati i regionalnu strukturu privrede. Sagledavanje regionalne strukture podrazumeva prethodno definisanje privrednih regiona. Pojam regiona ima široko značenje: istorijsko, geografsko, ekonomsko… Osnovne ekonomske karakteristike regiona koje se moraju uzeti u obzir prilikom sagledavanja regionalne strukture privrede mogu se nabrojati sledećim redosledom: 1. proizvodna struktura regiona, 2. struktura realnog kapitala u regionu prema fizičkom obliku, stepenu otpisanosti, tehnološkim generacijama i sl., 3. potrebno je identifikovati vrste postojeće proizvodnje po određenim karakteristikama (na osnovu podele na vukuće i vučene grane odnosno na grane sa visokim i niskim koeficijentom praćenja, tj. na grane koje prednjače u primeni naučnog i tehničko-tehnološkog progresa i na one koje se kasnije pridružuju ovom progresu-povučene razvojem vodećih grana), velike proizvodne sisteme 50
MAKROEKONOMIJA
(ili njihove delove) koje postoje na datoj teritoriji, velike koncentracije kapitala, obrazovanih ljudi, naučno-istraživačke centre i sl. 4. struktura stanovništva (kompleksno sagledana), 5. prirodni uslovi (podaci o prirodnim bogatstvima, klimi, istorijsko-geografskom položaju, načinu povezanosti regiona sa okruženjem, postojanju morskih luka ili međunarodnih raskrsnica, itd.), 6. razvijenost infrastrukture i mogućnost njenog širenja, 7. dostignuti nivo urbanizacije, 8. broj naselja, njihova struktura, razmeštaj po teritoriji, kvalitet življenja u njima i sl. Značaj regiona za privredu kojoj pripada postepeno se menja. Promene se mogu uočiti već na srednji, a pogotovu na dugi rok. Na to najviše utiču novi vidovi privređivanja koji se javljaju kao rezultat naučnog i tehničko-tehnološkog progresa za koje neki od regiona imaju posebne pogodnosti i stvaranje većih masa akumuliranog kapitala i većih mogućnosti investiranja. Veze između regiona su raznovrsne i mnogostruke. Njihov intenzitet zavisi od više faktora među koje spadaju oni koji dolaze iz političkog podsistema, faktori vezani za nivo razvijenosti i strukturu samih regiona itd. Upoznavanje sa regionalnom strukturom privrede podrazumeva i sagledavanje mreže veza između regiona.
6.
INSTITUCIONALNA STRUKTURA PRIVREDE Ova struktura, odnosno način analize strukture privrede, počiva na shvatanju da se privreda sastoji iz nekoliko institucionalizovanih sektora pod kojima se podrazumeva grupa ekonomskih subjekata koji na nacionalnom nivou obavlja skup homogenih transakcija. Pod osnovnim institucionalizovanim sektorima obično se podrazumevaju sektor domaćinstava, sektor privrede i država. Ekonomski subjekti bilo koje nacionalne privrede u globalizovanom svetu stupaju u brojne odnose sa partnerima koji funkcionišu u okviru drugih nacionalnih privreda. Zbog toga, uslovno, treba računati i sa četvrtim, sektorom inostranstva. STRUKTURA PRIVREDE
51
Sagledavanjem odnosa između navedenih sektora moguće je analizirati logiku funkcionisanja nacionalnih privreda. Analizom odnosa uspostavljenih između sektora takođe se može kvantificirati i nivo privredne aktivnosti. U makroekonomskoj literaturi eksplikacija transakcija između pomenutih sektora poznata je kao kružno kretanje dobara i novca.
6.1. ODNOS DOMAĆINSTVA I PREDUZEĆA Domaćinstva poseduju (vlasnici su) faktore proizvodnje neophodne za proizvodnju roba: zemlju, rad i kapital. Zemlja uključuje i sve prirodne resurse, a pod radom se podrazumevaju ljudski resursi. Kapital (mašine, oprema, zalihe) se smatra sekundarnim (nikako ne i po značaju), tj. proizvedenim faktorom koji se upotrebljava u proizvodnji svih ostalih roba. Domaćinstva kao vlasnici faktora proizvodnje stupaju na tržištu u interaktivni odnos sa preduzećima. Preduzeća, motivisana profitom, kupuju od domaćinstava faktore proizvodnje kako bi proizvela robe koje prodaju domaćinstvima. Naravno, svaka kupoprodajna aktivnost se odvija uz plaćanje određene cene. Svako kretanje roba (faktora proizvodnje) od domaćinstava ka preduzećima izaziva kretanje novca u drugom smeru. I obrnuto, svako kretanje roba od preduzeća ka domaćinstvima izaziva kretanje novca u smeru od domaćinstava ka preduzećima. Domaćinstva ostvaruju dohodak naplaćujući od preduzeća upotrebu faktora proizvodnje. Taj dohodak domaćinstva troše kupujući robe koja su proizvela preduzeća. Izdaci domaćinstava predstavljaju prihod preduzeća. Opisani odnos ilustruje ravnotežu dohotka domaćinstava i prihoda preduzeća. Novac u sektoru stanovništva jednak je sumi plaćanja preduzeća za faktore proizvodnje. Novac koji poseduju preduzeća jeste prihod koji ona ostvaruju prodajom roba koje su proizvele upotrebom faktora proizvodnje. Kada se od ukupnog prihoda sektora preduzeća oduzme suma koju su ona platila na ime upotrebe faktora proizvodnje, dobije se profit ostvaren u okviru ovog sektora.
6.2. ODNOS DOMAĆINSTAVA, PREDUZEĆA I DRŽAVE Država je u stalnoj interakciji sa preduzećima i stanovništvom. Ona, kao i preduzeća, koristi usluge faktora proizvodnje koji su u vlasništvu sektora domaćinstva. U tom delu taj se odnos ne razlikuje od odnosa domaćinstava i preduzeća. Od preduzeća država kupuje robe za zadovoljenje različitih potreba koje se zadovoljavaju na nivou države. Na ovaj način sektor domaćinstva i sektor preduzeća u stvari imaju uvećanu tražnju za svoju ponudu. 52
MAKROEKONOMIJA
Na drugoj strani, domaćinstva i preduzeća plaćaju državi poreze. Na ovaj način prikupljena sredstva država troši za kupovinu (ili iznajmljivanje) različitih roba koje potiču iz preostala dva sektora. Država, dakle, predstavlja treći sektor koji usložnjava prethodno opisano kretanje robno-novčanog kapitala između institucionalizovanih sektora. Ono je u suštini isto, ali složenije ,jer se odvija između tri sektora.
6.3. ODNOS DOMAĆINSTAVA, PREDUZEĆA, DRŽAVE I INOSTRANSTVA Opisani model kružnog kretanja između institucionalizovanih sektora počiva na pretpostavci o zatvorenoj privredi. Ali, sve savremne privrede su uvećoj ili manjoj meri otvorene pa se i sektor inostranstva treba uključiti u kružni tok privredne aktivnosti nacionalne ekonomije. Na taj način on ne menja mnogo na suštini odnosa ali se stvari prilično usložnjavaju.
7.
DINAMIKA PRIVREDNE STRUKTURE Struktura privrede je dinamična kategorija. Ona je funkcija vremena. Neka preduzeća ispadaju iz sistema, nestaju sa tržišta, bankrotiraju, dok se nova javljaju kao plod inovativnog duha preduzetnika. Delovanjem tehničkog progresa javljaju se nove privredne grane dok druge nestaju ili menjaju značaj. Menja se i odnos između sektora. Na početku razvoja industrije primarni sektor je dominirao privredom. Industrijska revolucija označila je potiskivanje primarnog sektora u drugi plan. Posle toga došle su usluge a na kraju i informatički sektor koji danas dominira najrazvijenijim privredama sveta. Privredne veze, odnosi između privrednih aktera, između sektora, grana, preduzeća, takođe nisu stalne i nepromenljive. One se uspostavljaju i raskidaju, podložne su promenama. Zbog toga se i mreža veza, kao i stepen stabilnosti (čvrstine) veza menja.
STRUKTURA PRIVREDE
53
Promenom elemenata i njihovih međusobnih odnosa (veza) menja se i sistem, odnosno njegova struktura. Novi elementi (preduzeća) zamenjuju stare, njihov ukupan broj se menja. Jedne veze se kidaju, druge uspostavljaju, a menja se i njihova priroda. Privredne strukture se u pojedinim trenucima na vremenskoj skali toliko mogu razlikovati da se praktično radi o sasvim drugačijim privredama. Ipak, brzina promene privredne strukture je prilično mala. Na kratak, pa i na srednji rok, pre bi se moglo reći da je privredna struktura stabilna nego dinamična. Ona se menja postepeno a promene uslovljavaju isti faktori koji utiču i na dinamiku privrednog razvoja. Ali, kao što se menja nivo dinamičnosti savremenih privreda menja se i intenzitet strukturnih promena. Savremene privrede doživljavaju strukturne promene mnogo brže i mnogo intenzivnije nego što je to ranije bio slučaj. Čak kada najrazvijenije privrede ne ostvaruju privredni rast one doživljavaju strukturne promene. Takvi procesi najviše su određeni razvojem visokih tehnologija i procesom globalizacije svetske ekonomije. Zato bi moglo da se kaže da od stepena otvorenosti privrede takođe zavisi brzina strukturnih promena. Zemlje koje ostvaruju visoke stope tehnološkog razvoja i zemlje koje vode politiku otvorenog tržišta i trude se da se uklope u opšte trendove globalizacije ostvaruju brže strukturne promene. Dinamika privredne strukture je određena i drugim brojnim faktorima. Tu treba istaći mere ekonomske i razvojne politike. To znači da se pravcem i tempom strukturnih promena može upravljati. Primenom adekvatnih mera razvojne politike i vođenjem adekvatne politike naučnog i tehničko-tehnološkog razvoja može se na dugi rok ostvariti željena privredna struktura.
54
MAKROEKONOMIJA
KONTROLNA PITANJA 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22.
Šta se podrazumeva pod strukturom sistema? Šta se podrazumeva pod mrežom veza između podsistema? Zašto je značajno poznavati strukturu privrede? Kakav je odnos između dinamičnosti i efikasnosti privrede i brzine promene privredne strukture? Na koje sve načine mogu biti povezani elementi privrede? Šta su to otvoreni lanci veza? Šta je karakteristično za zatvorene lance veza? Koje i kakve su veze između elemenata privrede najvažnije za pravilno funkcionisanje privrednih sistema? Šta je to mreža veza i zašto se ona može poistovetiti sa strukturom? U čemu se sastoji značaj funkcionalne strukture privrede? Šta je karakteristično za sektorsku strukturu privrede? Da li se sektorska struktura može vezati za razvoj proizvodnih snaga društva? Kakav je odnos između nivoa razvijenosti pojedinih sektora i nivoa razvijenosti privrede? Da li su, i ako jesu na koji način, povezane granska i regionalna struktura? Da li se regionalna struktura privrede poklapa sa geografskom regionalizacijom neke zemlje? Koje su osnovne karakteristike ekonomskih regiona? Ko se smatra vlasnikom faktora proizvodnje? Kakvi se sve odnosi uspostavljaju između domaćinstava i preduzeća? Kako je uređena raspodela proizvoda društva s obzirom na vlasništvo? Kako se uspostavlja ravnotežu između dohotka domaćinstava i prihoda preduzeća? Kakav je odnos između države na jednoj, i preduzeća i domaćinstava, na drugoj strani? Zašto uvođenje inostranstva u analizu usložnjava odnose između institucionalizovanih sektora?
STRUKTURA PRIVREDE
55
GLAVA IV PROIZVODNE MOGUĆNOSTI DRUŠTVA
1.
SISTEM POTREBA Čovek je deo prirode. Van nje, bez ostvarenja brojnih veza sa prirodom on ne bi mogao da opstane ni jedan tren. Istovremeno čovek je i društveno biće. Svoj opstanak temelji na vezi sa drugim ljudima. Koegzistencija sa prirodom i drugim ljudima uslov je njegovog opstanka. Sam opstanak vezan je za upotrebu određenih stvari koje su retke i koje su prozvod opisane interakcije i zbog toga imaju karakter ekonomskog dobra. Dobra se upotrebljavaju da bi se zadovoljile potrebe. Svaki čovek ima niz potreba. Isto se može reći i za porodice, interesne grupe, svaki deo (podsistem) društva pojedinačno i društvo posmatrano u celini, kao totalitet. Sve te potrebe, ogroman skup zahteva svih nivoa, čine zaokruženi sistem potreba. U osnovi razvoja svih društvenih i ekonomskih sistema leži sistem potreba. Pod elementima toga sistema podrazumevaju se zahtevi za dobrima. Sistem potreba nije ništa drugo do skup zaheva za određenim dobrima. Sistem potreba je relativno otvoren, složen, hijerarhijski uređen, i dinamičkog je karaktera. Sistem je otvoren za ulazak, odnosno stvaranje novih potreba. Nove potrebe su posledica podizanja nivoa društvenog blagostanja ili, bliže, funkcionisanja sistema naučnog i tehničko-tehnoloških istraživanja. Sistem naučnog i tehničko tehnološkog istraživanja sistem potreba čini vrlo dinaničnim. On je, takođe, prilično složen jer se sastoji iz velikog broja potreba sa razgranatom mrežom međusobnih i veza sa okruženjem. Česte promene, upravljane ili slučajne, čine sistem potreba dinamičnim. On je i hijerarhijski uređen s obzirom na manje-više poznat redosled prioriteta potreba. Struktura sistema potreba se može sagledati na više načina. Globalno, sistem je sačinjen od potreba uslovljenih biofizičkim karakteristikama ljudi i od društvenoistorijski uslovljenih potreba koje sistemu daju dinamički karakter. Polazeći od drugih kriterijuma, potrebe se mogu podeliti i na opšte i specifične, stalne i povremene, neodložive i odložive, itd. Stalna promena strukture sistema obeležena je neprestanim nestajanjem jednih i pojavom drugih potreba i istovremenom promenom značaja osnovnih karakteristika pojedinih potreba. Neke potrebe, na primer, usled podizanja nivoa društvenog blagostanja, prelaze iz specifičnih u opšte potrebe i sl. PROIZVODNE MOGUĆNOSTI DRUŠTVA
59
Važnost poznavanja sistema potreba je ogromna. Ona se ogleda u činjenici da se tražnja za dobrima koja ih zadovoljavaju formira na određenom nivou elastičnosti u skladu sa značajem, stepenom prioritetnosti potreba. Tražnja za dobrima koja zadovoljavaju potrebe višeg stepena prioritetnosti je manje elastična, i obrnuto. Bez poznavanja sistema potreba ne mogu se formulisati ni sistemi ciljeva društvenog i ekonomskog sistema. Zbog toga se za sistem potreba kaže da, kao i sistem ciljeva, predstavlja podsistem ekonomskog, odnosno društvenog sistema.
2.
DRUŠTVENA REPRODUKCIJA Da bi se sistem potreba zadovoljio, što je uslov opstanka svakog društva, nužno je postojanje organizovanog sistema društvene reprodukcije. Proces organizacije reprodukcije može da bude, a u dugom istorijskom periodu i jeste bio, spontan. Uporedo sa razvojem društva, elementi svesnog upravljanja reprodukcijom bivali su sve značajniji. Proces društvene reprodukcije se sastoji iz četiri faze: proizvodnje, razmene, raspodele i potrošnje. Mada one u kružnom kretanju logično slede jedna za drugom, u stvarnosti dolazi do njihovog vremenskog preklapanja. Analizirati proces društvene reprodukcije tj. razvoj i bogatstvo privrednog života, znači ispitati ekonomsku sadržinu proizvodnje i njenu interakciju sa razmenom, formiranjem cena, raspodelom, formiranjem dohotka, potrošnjom (ličnom i investicionom) i sl. Istraživanje procesa društvene reprodukcije podrazumeva analizu uzroka i porekla bogatstva jedne državne zajednice i odgovor na pitanje kako da se uz, u datom trenutku, ograničena sredstva postignu najbolji rezultati, tj. kako najbolje iskoristiti raspoložive resurse. Politička ekonomija, odnosno Teorija privrednog razvoja bave se društvenim bogatstvom, dok se Ekonomika bavi iznalaženjem odgovora na drugo pitanje. Odgovor na prvi problem traži se u procesu društvene reprodukcije, odnosno proizvodnje shvaćene kao neprekidni društveni proces kojim se stvara i uvećava društveno bogatstvo. Ekonomika istražuje kako akteri privrednog života 60
MAKROEKONOMIJA
ekonomišu raspoloživim resursima. Ispravno uočivši da je za postizanje maksimalnih efekata potrebna optimalna alokacija ograničenih resursa, tj. realokacija u odnosu na postojeći raspored, osim kad on slučajno koincidira sa optimumom, neoklasična ekonomska analiza u centar istraživanja stavlja proces razmene. Razmenom se dolazi do optimalne alokacije (odnosno izbora između različitih upotreba) resursa. Proizvodnja je samo oblik razmene, proizvodni faktori razmenjuju svoje usluge za dohotke sa preduzećima a preduzeća svoje robe sa potrošačima. Kompleksi pitanja koje dva pravca razmatraju upućuju na zaključak da dobra makroekonomska teorija mora da inkorporira stavove obe škole jer se u suštini odnose na isti predmet istraživanja. Sistem reprodukcije, pogotovu njeno polazište, proizvodnja, počiva na upotrebi materijalnih sredstava, rada i znanja, informacija materijalizovanih u materijalnim i ljudskim resursima. Svaki od navedenih proizvodnih faktora je raspoloživ u ograničenim količinama, nikada dovoljnim da se zadovolji sistem potreba. Drugim rečima, sistem potreba znatno prevazilazi proizvodne mogućnosti svakog društva. Ako bi društvo kojim slučajem uspelo da u potpunosti zadovolji sistem potreba, ne bi bilo važno ako bi se neko dobro proizvelo u suviše velikim količinama, ili ako bi se proizvodni faktori spajali u lošim kombinacijama. Tada ni način raspodele ukupnog proizvoda ne bi bio od nekog značaja, jer ne bi bilo relativno nedovoljnih dobara. To znači da dobra ne bi imala karakter ekonomskih dobara, a potreba za ekonomijom kao naukom bi nestala. Međutim, stvarnost je sasvim drugačija. U uslovima sveopšte nedovoljnosti kada ni približno nije moguće da se sistem potreba u celini zadovolji, svako društvo mora da se suoči sa tri osnovna, uzajamno zavisna, problema. Prvi problem se odnosi na strukturu dobara koja treba proizvesti; drugi na način na koji ih treba proizvesti, i treći, na raspodelu dobara na pojedince, odnosno porodice. U robno-novčanim, tržišnim sistemima, navedeni problemi se uglavnom razrešavaju kroz sistem cena. Razvoj društva i njegove privrede utiče na stalni razvoj sistema potreba. Dinamičnost sistema potreba čini odgovore na osnovne privredne probleme sve kompleksnijim. Oni se moraju rešavati u dinamici, jer se mogu razrešiti jedino u uslovima stalnog razvoja privrede i društva. Oskudica resursa trajna je karakteristika ekonomije, pogotovu ako se uzme u obzir i stalni rast stanovništva.
PROIZVODNE MOGUĆNOSTI DRUŠTVA
61
3.
OSNOVE MARGINALISTIČKE TEORIJE PROIZVODNJE Neoklasična teorija proizvodnje prenebregava klasnu strukturu društva. Ona identifikuje samo dve grupe individualnih ekonomskih aktera: domaćinstva (pojedince) i preduzeća. Domaćinstva stiču dohodak i zatim ga troše na kupovinu roba i usluga. Ona su istovremeno vlasnici faktora proizvodnje čijim iznajmljivanjem, tj. prodajom njihovih usluga, stiču dohotke. Preduzeća proizvode robe i usluge čijom prodajom stiču prihod koji troše za kupovinu usluga faktora proizvodnje. Razlika između grupa (porodice i preduzeća) sastoji se u tome što prva raspolaže ograničenim količinama faktora proizvodnje koji u međudejstvo stupaju u okviru druge grupe. Proces proizvodnje kod marginalista ima pre svega tehničke karakteristike. Faktori proizvodnje javljaju se u preduzećima u fizičkom obliku kao inputi. Najvažnijim faktorima se smatraju rad (L) i kapital (K). Na izlazu iz preduzeća javljaju se proizvedene količine roba i usluga. Količina autputa obično se označava sa Q. Odnos između autputa i inputa se može opisati jednačinom čiji oblik zavisi od primenjene tehnologije. U opštem slučaju jednačina je oblika: Q = F (K, L) Tumačenje jednačine kaže da se količina autputa može precizno odrediti jer su količine inputa i tehnologija proizvodnje poznati. Autput se raspodeljuje na faktore proizvodnje u skladu sa njihovim cenama. Ako se cena kapitala obeleži sa π a cena rada sa W onda se funkcija raspodele autputa (proizvoda) može predstaviti na sledeći način: Q = πK + WL Ako funkcija ima pozitivne i opadajuće prve parcijalne izvode onda se radi o graničnim proizvodima faktora proizvodnje K i L. Ako su granični proizvodi jednaki 62
MAKROEKONOMIJA
cenama faktora proizvodnje onda se prethodna jednačina može napisati i na sledeći način: Q=(∂Q/∂K)K+(∂Q/∂L)L Ako su vlasnici kapitala istovremeno i organizatori proizvodnje, angažovaće dodatni rad sve do tačke izjednačenja granične produktivnosti rada i njegove cene. Ali, to ne mora da važi i za kapital. Zbog toga se ekvivalentnost dve prethodne jednačine obezbeđuje samo pod uslovom (definisanim Ojlerovom teoremom19) da je proizvodna funkcija prvog stepena homogenosti. Ako se tehnološki organizaciono optimizovani procesi proizvodnje mogu dobro opisati linearno homogenom proizvodnom funkcijom onda se raspodela celokupnog proizvoda u modelu sa dva proizvodna faktora obavlja u skladu sa cenama proizvodnih faktora koje se podudaraju sa njihovim graničnim proizvodima. Drugim rečima, faktori proizvodnje učestvuju u raspodeli celokupnog proizvoda (koji se sastoji od graničnih proizvoda faktora proizvodnje multiplikovanih količinom svakog faktora) u skladu sa njihovim doprinosima proizvodnji. Ova šema može da se proširi i na veći broj faktora proizvodnje i uvek obezbeđuje opisanu raspodelu celog autputa na sve angažovane faktore prema njihovim cenama, tj. njihovom proizvodnom doprinosu bez ikakvog ostatka. Neoklasična teorija proizvodnje je pedesetih i šestesetih godina bila podvrgnuta snažnoj kritici. Primedbe su poznate pod zajedničkim nazivom kontraverza kapitala ili kembridžska kontroverza. Kritikuje se apriorna pretpostavka o kapitalu kao merljivoj veličini. Da bi dao granični proizvod jednak profitnoj stopi π kapital mora da se javi kao homogena veličina sa svojim proizvodom. Zbog toga se on mora izraziti vrednosno posredstvom vrednosti i/ili cena kapitalnih dobara, a ne u fizičkim jedinicama kao rad i zemlja. To je moguće jedino ako su cene sredstava za proizvodnju poznate. Ali, na veličinu cena utiče raspodela, što znači da one unapred nisu poznate, ili jesu poznate ako je raspodela unapred poznata. Sledi da količina kapitala nije poznata nezavisno od raspodele, tj. raspodela se ne može objasniti pomoću graničnih proizvoda, odnosno tehničkim odnosima. Uprkos tome što je pokazano da u nekim svojim pretpostavkama nije konzistentna neoklasična teorija proizvodnje i danas dominira u ekonomkoj teoriji. Bez obzira što kritike upućuju na obazrivost u prihvatanju rezultata neoklasične analize ona se ne može zaobići a još manje odbaciti. Neoklasična teorija je obezbedila odgovore na čitav niz praktičnih pitanja i potpuno je okrenuta tržišnoj privredi, u ovom trenutku najpodesnijem obliku organizacije privrednog života.
19 Bliže videti u: Marsenić, D. V., 1999., Ekonomika Jugoslavije, Ekonomski fakultet Beograd, Beograd, str. 64-66. PROIZVODNE MOGUĆNOSTI DRUŠTVA
63
4.
KRIVA PROIZVODNIH MOGUĆNOSTI DRUŠTVA Ograničenost sredstava kojima se proizvode dobra za zadovoljenje potreba nameće izbor relativnih odnosa u proizvodnji pojedinih dobara, kvantitativno i kvalitativno, kako bi se odgovorilo na pitanje šta će i kako biti proizvedeno. Pri odlučivanju šta će i kako biti proizvedeno, ekonomija mora da odluči kako da ograničena sredstva rasporedi na hiljade vrsta različitih dobara. Definisanje odnosa između skupa mogućih kombinacija resursa i skupa mogućih kombinacija dobara veoma je komplikovano. Zbog toga se pristupa opisu slučaja kada se izbor vrši između dva dobra. U anglosaksonskoj literaturi su to, tradicionalno, maslac i topovi. Alternativne količine ovih dvaju dobara koje mogu biti proizvedene zavise od kvantiteta i kvaliteta sredstava kojima neka privreda raspolaže, kao i od tehnološke efikasnosti kojom se sredstva koriste. Alternativne količine dveju roba, unutar proizvodnih mogućnosti, koje će se proizvesti, stvar su odluke koju treba doneti. Moguće su različite kombinacije između dva ekstrema koji označavaju maksimalnu proizvodnju samo jedne uz potpuni izostanak proizvodnje druge robe. Nema mogućnosti da se proizvodnja jedne robe poveća bez odricanja od proizvodnje izvesnog dela druge robe. To se može ilustrovati dijagramom na kojem su proizvodne mogućnosti društva predstavljene krivom linijom. Tačka A označava maksimalnu proizvodnju topova ili dobra Q2 uz izostanak proizvodnje maslaca ili dobra Q1. U tački B situacija je sasvim obrnuta. Sve ostale tačke na krivi predstavljaju različitu kombinaciju dvaju dobara čija se količina lako može očitati na odgovarajućoj osi. Kriva proizvodnih mogućnosti pretpostavlja da privreda u uslovima pune zaposlenosti mora da napusti proizvodnju jednog dobra da bi otpočela sa proizvodnjom drugog dobra. Ekonomska nedovoljnost upućuje na činjenicu da postoji samo ograničena količina sredstava koja se, i uz najbolja tehnološka znanja, mogu iskoristiti da bi se proizvela samo ograničena količina dobara. To opet pretpostavlja mogućnost alternativne upotrebe sredstava. Supstitucija je imanentna privredama koje posluju u uslovima pune iskorišćenosti proizvodnih mogućnosti. U uslovima nepotpune iskorišćenosti proizvodnih mogućnosti (a to su sve tačke ispod granice proizvodnih mogućnosti označene šrafiranim poljem), ekonomski zakoni bi mogli da budu sasvim drugačiji. 64
MAKROEKONOMIJA
Sl. 3. Granica “proizvodnih mogućnosti” društva
Kriva proizvodnih mogućnosti ukazuje na veoma važan zaključak: Postoji samo određena količina sredstava i ljudi kojima se, i uz najviša tehnološka znanja, može proizvesti samo određena, ograničena količina dobara kojima se sistem potreba ne može u potpunosti zadovoljiti. Odatle se javlja potreba za ekonomijom kao naukom. Konkavnost krive proizvodnih mogućnosti implicira zakon rastućih (relativnih) troškova koji važi kada se povećanje količine jednog dobra može očekivati samo povećanim odricanjem od drugog dobra. Nagib u tački C je strmiji neko u tački D, to jest troškovi svake nove jedinice su sve veći. U slučaju konstantnih (relativnih) troškova, umesto krivom, granica proizvodnih mogućnosti bila bi predstavljena pravom linijom.
5.
PROIZVODNA FUNKCIJA Opisana situacija može se sagledati i iz drugog ugla: analizom odnosa upotrebljenih resursa i dobijenih dobara. Angažovanjem određenih sredstava u cilju proizvodnje dobija se određena količina proizvoda. Nivo ostvarene proizvodnje zavisi od stanja primenjene tehnologije. To znači da uvek postoji neki maksimum količine proizvoda koji se može dobiti od nekog datog iznosa ulaganja faktora. Ovaj tehnički zakon, koji vezuje ulaganja za proizvod, od velikog je značaja i obično se naziva proizvodnom funkcijom. PROIZVODNE MOGUĆNOSTI DRUŠTVA
65
Proizvodnom funkcijom opisuju se proizvodne mogućnosti, tj. opisuje se odnos između skupa svih mogućih kombinacija gotovih proizvoda i skupa svih mogućih kombinacija proizvodnih utrošaka. Ili, proizvodna funkcija predstavlja funkcionalni odnos dvaju skupova: asortimana gotovih proizvoda i skupa proizvodnih utrošaka. Odnos je određen nivoom tehnoloških, organizacionih i drugih znanja na kojima počiva proizvodni proces. Drugim rečima kazano, proizvodna funkcija predstavlja tehnički definisanu vezu inputa (troškova proizvodnje) i autputa (proizvedenih dobara). Ako se asortiman (skup) gotovih proizvoda označi sa Q a elementi toga skupa sa q1 , q2 ,..., qn i ako se skup proizvodnih utrošaka označi sa X a elementi toga skupa sa x1 , x2 ,..., xn onda se njihov odnos može pokazati kao funkcija oblika:
(q1 , q2 ,..., qn ) = f ( x1 , x2 ,..., xn ) U najjednostavnijem obliku proizvodna funkcija se može predstaviti kao odnos: Q = f(X), tj. autput Q je funkcija transformacije (f ) inputa X. Tehnička efikasnost se postiže kada se ni jedna jedinica faktora proizvodnje ne ulaže ako ne doprinosi povećanju autputa. Tehnička efikasnost podrazumeva da se za date kombinacije faktora proizvodnje ostvaruje maksimalni fizički autput. Prilikom definisanja proizvodne funkcije polazi se od dve pretpostavke: 1) preduzeća deluju u uslovima potpune konkurencije i 2) njihovo ekonomsko ponašanje definisano je maksimizacijom funkcije cilja, najčešće maksimizacijom profita. Zbog toga što je proizvodna funkcija određena i krivom ukupnih troškova ona pruža osnovu za izvođenje krive tražnje za radnom snagom, kapitalom, zemljom i drugim brojnim ulaganjima.20 Da bi se pojednostavilo objašnjenje odnosa koji se proizvodnom funkcijom opisuju pretpostavlja se da je rezultat proizvodnih utrošaka ne više već samo jedan jedinstveni homogeni proizvod i da se proizvodni utrošci međusobno razlikuju sa stanovišta učešća u proizvodnom procesu. Neki od njih (sirovine, na primer) u proizvodnom procesu u celosti bivaju utrošeni postajući sastavni deo novog proizvoda, a neki, sredstva za rad i radna snaga, na primer, doprinose proizvodnji svojim uslugama. To znači da u bukvalnom smislu i ne predstavljaju utroške. Utroške predstavljaju samo tokovi njihovih usluga. Na osnovu toga razlikuju se utrošci koji imaju karakter tokova čiji je kvantitet određen njihovim intenzitetom u vremenu, i proizvodni fondovi. 21 20 Na tržištima faktora proizvodnje određuje se cena različitim proizvodnim ulaganjima zajednice i tako utvrđuje raspodela dohotka na najamnine, kamate i rente. 21 Ako se za ekonomsku varijablu kaže da ima karakter toka, to znači da je ona definisana za određeni vremenski period i da se meri brojem naturalnih jedinica u vremenu. Ako dođe do produženja perioda, kvantitativni izraz varijable biva uvećan. Suprotno od tokova, fondovi predstavljaju ekonomske agregate (osnovna sredstva i broj zaposlenih na primer) definisane u određenom vremenskom trenutku, na određeni dan. Varijable sa karakterom toka se mogu u vremenu sabirati a fondovi ne mogu.
66
MAKROEKONOMIJA
Suština proizvodne funkcije se najjednostavnije objašnjava ako se odnos koji ona opisuje svede na odnos između dva varijabilna utroška i homogenog proizvoda. Ovako jednostavan model proizvodnog procesa moguć je ako se izostave fiksni utrošci. Oni se mogu izostaviti jer u proizvodnoj funkciji figurišu kao parametri. I u tom slučaju oni posredno utiču na konkretni oblik proizvodne funkcije. Ako se homogeni proizvod obeleži sa Q, dobijena količina gotovih porizvoda sa q, varijabilni utrošci sa X1 i X2, a količine utrošaka apsorbovanih u proizvodnom procesu sa x1 i x2, proizvodna funkcija ima sledeći oblik: q = f (x1, x2) Ovako definisana proizvodna funkcija počiva na pretpostavci da bilo koja kombinacija utrošaka daje ne bilo koju već maksimalnu proizvodnju, tj. da je izvršena organizaciono-tehnološka optimizacija proizvodnje. Proizvodnja je jednoznačno određena za sve kombinacije proizvodnih utrošaka, a sve njene varijacije, koje su rezultat promena količina i strukture utrošaka, su pravilne i kontinuelne. Proizvodnja tada reaguje i na infinitezimalne promene svakog utroška na unapred predvidiv i izračunljiv način, jer se pretpostavlja da su svi utrošci potpuno deljivi i da se mogu proizvoljno dozirati. Navedene karakteristike proizvodne funkcije uslovljavaju njena matematička svojstva. Radi se o jednoznačnoj, svuda neprekidnoj funkciji definisanoj za sve kombinacije utrošaka koje daju nenegativne proizvode i koja ima neprekidne prve i druge parcijalne izvode. Svi utrošci su neophodni u proizvodnji, jer izostankom bilo kojeg utroška (kada su jednaki nuli) izostaje i proizvodnja. To znači da predstavljaju neprekidne promenljive koje mogu uzeti bilo koju nenegativnu vrednost na realnoj osi. Proizvodna funkcija je definisana za vremenski period na koji se odnose promenljive koji u funkciji imaju karakter toka: q, x1, x2. Proizvodna funkcija se može predstaviti i grafički u trodimenzionalnom prostoru pri čemu su utrošci i proizvod prikazani na jednoj od koordinata. Sl. 4. Proizvodna funkcija
PROIZVODNE MOGUĆNOSTI DRUŠTVA
67
Na grafikonu je predstavljena proizvodna funkcija sa vertikalnim presekom22. Tačka P’ predstavlja maksimum vertikalnog preseka, ali ne mora da predstavlja i tačku maksimalne ekonomske efikasnosti. Ona zavisi i od cena koje u ovom slučaju nisu uzete u obzir. Sudeći po grafikonu moglo bi se pretpostaviti da je površina preseka PP’P’’ simetrična što u stvarnosti ne mora biti slučaj. Simetričnost bi pretpostavljala proizvodnom funkcijom definisani odnos graničnih proizvoda utrošaka. Međutim, takvo ograničenje proizvodnoj funkciji nije nametnuto. Na kraju, presek PP’P’’ ne mora da predstavlja neprekidnu i glatku funkciju. Promena odnosa između utrošaka može da izazove kvalitativan skok u proizvodnji. Stalna zamena ljudskog rada mašinama može u jednom trenutku da izazove nagli skog u produktivnosti, a samim tim i u proizvodnji, što bi na preseku PP’P’’ izazvalo prekid.
6.
UKUPAN, PROSEČAN I GRANIČNI PROIZVOD Angažovanjem proizvodnih faktora po završetku proizvodnog procesa dobija se određeni kvantum proizvoda koji se može nazvati ukupnim proizvodom. Ukupni proizvod je funkcija utrošaka proizvodnih faktora. Ako se ukupan proizvod stavi u odnos sa nekim od varijabilnih utrošaka dobija se prosečni proizvod po tom utrošku. Uz pretpostavku da se proizvodnja odvija angažovanjem samo dva proizvodna faktora ( x1 , x2 ) od kojih je samo jedan varijabilan (faktor x1 , na primer). U tom slučaju radi se o parcijalnoj varijaciji faktora i proizvodna funkcija se svodi na sledeći izraz: Q=f( x1 ) Sa povećanjem ulaganja faktora x1 , povećava se i količina autputa, ali sa sve manjim rastom. Ako se, na primer, duplira ulaganje faktora x1 neće doći do dvostrukog uvećanja autputa Ako se ukupni proizvod obeleži sa Q, a utrošci proizvodnih faktora sa x1 i x2 onda se funkcija ukupnog proizvoda može napisati na sledeći način: 0
Q = f ( x1 , x2 ) Faktor x2 stepenovan je nulom kao znak da se radi o fiksiranom faktoru. 22 Vidi: Madžar, Lj., Jovanović, A., 1990., Osnovi teorije razvoja i planiranja, Savremena administracija, Beograd, str. 33.
68
MAKROEKONOMIJA
Sada se mogu definisati i prosečni i granični proizvod. Prosečni proizvod varijabilnog inputa predstavlja količnik ukupnog proizvoda i količine varijabilnog inputa. Ako se prosečni proizvod obeleži sa p( x1 ) funkcija prosečnog proizvoda se može napisati u sledećem obliku: 0
f ( x1 , x 2 ) Q p ( x1 ) = = x1 x1 Sl. 5. Familija krivih ukupnog proizvoda utroška x1 (za fiksiranu vrednost utroška x2 )
Granični proizvod nekog od proizvodnih faktora jeste dodatni proizvod koji se dobija dodavanjem jedinice tog faktora uz fiksirani nivo ulaganja drugog proizvodnog faktora. Za svaki nivo fiksirane vrednosti konstantnog faktora može se nacrtati drugačija kriva opadajućih prinosa varijabilnog faktora. Granični proizvod se definiše kao odnos promene obima proizvodnje i promene ulaganja varijabilnog inputa. Za infinitezimalnu promenu varijabilnog inputa, granični proizvod je jednak prvom izvodu proizvodne funkcije po varijabilnom inputu. Što je nivo fiksirane vrednosti drugog utroška veći, to kriva u familiji zauzima viši položaj. Ako se granični proizvod obeleži sa m(x1), funkcija graničnog proizvoda može se napisati na sledeći način:23
m ( x1 ) =
∂Q = f , ( x1 ) ∂x 1
23 Prema: Madžar, Lj. i Jovanović, A., 1990., стр. 33. PROIZVODNE MOGUĆNOSTI DRUŠTVA
69
Sl. 6. Granični proizvod po radniku
Pored graničnog i prosečnog proizvoda za opisivanje veze između autputa i inputa u opisanom slučaju važna je i elastičnost. Ona predstavlja odnos relativne promene autputa i relativne promene ulaganja varijabilnog inputa. U slučaju diskretnih promena elastičnost proizvodnje se izražava obrascem:
a za infinitezimalnu promenu:
Za funkcionalni oblik Q=f( x1 ) elastičnost proizvodnje je: , EQ ,x1 = x1 f ( x1 ). f ( x1 )
Na osnovu funkcije prosečnog i graničnog proizvoda i na osnovu funkcije elastičnosti proizvodnje može se dokazati da je elastičnost proizvodnje odnos graničnog i prosečnog proizvoda:
EQ ,x1 = 70
MAKROEKONOMIJA
m( x1 ) p ( x1 )
Krivulja prosečnog proizvoda po obliku je slična krivi graničnog proizvoda. Sl. 7. Prosečni i granični proizvod
Oba proizvoda najpre rastu, dostižu maksimum, a zatim prelaze u fazu opadanja. Dok prosečni proizvod raste, granični proizvod je veći od prosečnog. Kriva graničnog seče krivu prosečnog proizvoda odozgo u tački kada ova dostiže maksimum. Iza te tačke, kad prosečan proizvod počinje da opada, granični proizvod je manji od prosečnog. To znači da kriva graničnog dostiže maksimum pre krive prosečnog proizvoda. Značaj graničnih troškova se sastoji u tome što su njima određene krive tražnje proizvodnih faktora. Tako, na primer, kriva tražnje za radnom snagom obezbeđuje da svi unajmljeni radnici dobiju najniži granični proizvod poslednjeg zaposlenog. Preostali višak, koji su proizveli prethodno zaposleni radnici, ide za isplatu ostalim proizvodnim faktorima. Novi se radnik ne unajmljuje ako je njegova najamnina vrednija od njegovog graničnog proizvoda. Na taj način, ako se pravilo primeni i na druge proizvodne faktore, posredno biva uređena i raspodela ukupnog proizvoda na pojedine proizvodne faktore. Promenom svakog od faktora, ako preostali ostaju konstantni, dobijaju se njihovi granični proizvodi. Ako je prirast proizvoda pomnožen cenom autputa (p) veći od cene faktora, na primer kapitala ( π ), može se angažovati dodatni kapital (K) uz fiksnu upotrebu rada (L). Ako se doda kapital do tačke na kojoj je Δ Q=π gde je Δ Q=F(K+1,L)−F(K,L), ova tačka će predstavljati graničnu tačku upotrebe kapitala s obzirom da njegovo dodatno angažovanje ne bi omogućilo bilo kakav dobitak iznad troškova proizvodnje (tj. iznad poznate cene π dodatne jedinice kapitala). Na isti način se određuje i granična produktivnost rada. Za svaki faktor proizvodnje važi zakon opadajućih prinosa. Tako se mogu dobiti tri simultane, PROIZVODNE MOGUĆNOSTI DRUŠTVA
71
međuzavisne krive tražnje graničnih proizvoda. Ako se znaju i krive ponude faktora, proizvod će na konkurentnom tržištu biti raspodeljen između faktora u skladu sa jednakošću cene svakog faktora i njegovog graničnog proizvoda. Ako se granični prihod proizvoda definiše kao granični fizički proizvod pomnožen sa graničnim prihodom koji se dobija od dodatne prodate fizičke jedinice proizvoda, onda se konačni uslov ravnoteže može definisati kao tačka izjednačenja graničnih prihoda proizvoda svih faktora sa njihovim cenama.
7.
ZAKON OPADAJUĆIH PRINOSA Objašnjenje granice proizvodnih mogućnosti društva omogućuje bliže upoznavanje sa još jednim fundamentalnim tehničko-ekonomskim zakonom, zakonom opadajućih prinosa. Zakon objašnjava jedan od mogućih odnosa između ulaganja u proizvodnju i rezultata ulaganja. Varijacije ulaganja mogu da dovedu do promena u nivou proizvodnje u različitim pravcima. Osim opadajućih, mogući su i konstantni i rastući prinosi. U slučaju kada su za proces proizvodnje potrebna dva utroška, ako njihova proporcionalna varijacija izaziva istosmernu varijaciju u istoj proporciji proizvoda, onda se radi o pojavi konstantnih prinosa. Odnosi između tri varijable su stabilni, menja se samo njihov obim. Udvostručenje proizvodnje na primer, moguće je ostvariti duplo većim ulaganjem svih činilaca proizvodnje. Proizvodne funkcije kojima se opisuje ovaj zakon nazivaju se linearno homogenim ili proizvodnim funkcijama prvog stepena homogenosti. U slučaju mnogih industrijskih procesa povećanje svih ulaganja u isto vreme i u istom stepenu često izaziva nadproporcionalan rast obima proizvodnje. Pojava rastućih prinosa je poznata pod nazivom ekonomija obima. Rastući prinosi su najčešće omogućeni boljom organizacijom rada i/ili eksploatacijom efikasnije tehnologije optimalno dimenzionirane. U uslovima definisane tehnologije, ako se nivo upotrebe proizvodnih faktora ne menja za sve proizvodne faktore već samo za jedan od njih (ako su moguće različite kombinacije faktora), varijacije samo jednog od njih (ostali, dakle, ostaju fiksni) mogu vremenom da rezultiraju opadajućim prinosima. Zakon opadajućih prinosa nije univerzalan jer često počinje da deluje tek iza određene tačke, pošto se doda znatan broj 72
MAKROEKONOMIJA
jednakih doza promenljivog činioca. Do te tačke može se desiti da promenljivi činilac daje konstantni ili, čak, rastući prinos. Ako se zakon opadajućih prinosa razmotri tako da se on odnosi isključivo na granični proizvod, onda je njegovo objašnjenje sledeće: Kontinuirano povećanje samo jednog činioca, dok su svi ostali fiksni (što zapravo znači isto što i stalno smanjenje fiksnih činioca na jedinicu varijabilnog), pre ili kasnije, mora da dovede do situacije u kojoj novododate jedinice varijabilnog činioca daju sve manje priraste proizvodnje. Zakon se najčešće u literaturi objašnjava razmatranjem rezultata kontinuiranog povećanja rada na fiksnoj jedinici zemlje. Odmah se uočava da svaka dodatna jedinica rada izaziva sve manji prinos proizvodnje. U opštem slučaju zakon opadajućih prinosa se može predstaviti dijagramom na kojem je varijabilni faktor nanesen na apcisu a obim proizvodnje na ordinatu.24 Krivulja proizvoda je konveksna odozdo, tj. raste sve sporije i sporije. Funkcija kojom se opisuje kriva ima pozitivan, opadajući prvi izvod, dok je drugi izvod negativan. Opadajući granični proizvod, tj. prvi izvod funkcije, dobro se poistovećuje sa ekonomskim zakonom opadajućeg graničnog proizvoda. Suprotna pretpostavka o rastućem graničnom proizvodu matematički se ne može braniti. Sl. 8. Zakon opadajućih prinosa
Neki proizvodni faktori se u stvarnosti javljaju dimenzionirani na određenom nivou (tehnološki definisan kapacitet nekog postrojenja, na primer). To znači da nisu savršeno deljivi, tj. ne mogu fino da se doziraju kako bi se našla optimalna kombinacija proizvodnih faktora koja daje nivo proizvodnje koji odgovara tržišnoj tražnji. Na drugoj strani, nivo tražnje za period za koji se dimenzioniraju postrojenja fiksnog karaktera nije unapred poznat. Zbog toga će obim buduće proizvodnje obično odstupati od tehnološki mogućeg nivoa. To, dalje, znači da će i odnos varijabilnih i fiksnih troškova u budućnosti biti različit od projektovanog. Takvo menjanje pro24 Prema: Madžar, Lj. i Jovanović, A., 1990., str. 34-39. PROIZVODNE MOGUĆNOSTI DRUŠTVA
73
porcija između proizvodnih faktora, s obzirom da deo njih ima fiksni karakter i da se prilagođavanje obima proizvodnje nivou tržišne tražnje može izvršiti jedino promenom nivoa upotrebe faktora varijabilnog karaktera, rezultira efektima zakona opadajućih prinosa. Delovanje zakona opadajućih prinosa, tj. povećanje prosečnih troškova iznad minimalnog nivoa predviđenog dimenzioniranjem kapaciteta, može se, u određenoj meri, preduprediti dodatnim investicijama u povećanje fleksibilnosti fiksnih postrojenja. Isplativost povećanja investicionih troškova izazvanih na ovaj način zavisi od očekivanih fluktuacija nivoa tražnje. Doprinos informatičke revolucije u ovom domenu je ogroman. Savremene visoke tehnologije omogućuju značajno eliminisanje negativnih efekata zakona opadajućih prinosa, jer počivaju na fleksibilnim kapacitetima koji omogućuju korišćenje efekata ekonomije obima i sa malim serijama. One su, po pravilu, kapitalno nisko intenzivne, a informatički visoko intenzivne.
8.
IZOKVANTA Za razliku od parcijalne i simultane varijacije faktora proizvodnje (konstantni prinosi) moguća je i takva varijacija faktora proizvodnje koja vodi ekonomskoj optimizaciji na način da se može pristupiti izboru različitih kombinacija faktora proizvodnje sa ciljem da se dobije određeni autput uz minimalna ulaganja inputa. Takav pristup je posledica činjenice da se isti obim proizvodnje može dobiti različitim proizvodnim procesima koje odlikuje različita kombinacija proizvodnih faktora. U ovom slučaju radi se o varijaciji više faktora proizvodnje sa mogućnošću njihovog pomeranja i u pravcu povećanja i u pravcu smanjenja, pri čemu promene ne moraju biti označene linearnim odnosima. Povećanje angažovanja jednog faktora proizvodnje izaziva smanjenje angažovanja drugog faktora proizvodnje ako se zahteva isti nivo proizvodnje, u slučaju sa dva faktora proizvodnje. Ako proizvodna funkcija sadrži više faktora proizvodnje odnosi su mnogo složeniji. Ako se pođe od proizvodne funkcije koja sadrži tri promenljive veličine a koja se grafički može predstaviti u trodimenzionalnom prostoru tada se funkcija može prikazati na sledeći način: 74
MAKROEKONOMIJA
Sl. 9. Izvođenje izokvante
Proizvodni faktori se očitavaju na horizontalnim osama a količina proizvoda na vertikalnoj. Na površini S’ postoji bezbroj tačaka sa parovima proizvodnih utrošaka, a svakoj tački odgovara određena veličina proizvodnje. Osim navedene mogu se dobiti i druge površine ako se površina proizvodne funkcije preseče drugim ravnima na različitim odstojanjima od nula prema Q. Ravni S’, S’’ i S’’’ predstavljaju horizontalne ravni paralelne ravni x1 0x2 . Svaka od ravni svojim presekom sa proizvodnom površi definiše krivulju koja u svim svojim tačkama označava isti nivo proizvodnje. Krivulje dobijene na ovaj način nazivaju se izokvante. Dakle, uz pretpostavku da se ukupan autput privrede dobija kombinacijom samo dva proizvodna faktora, za izokvantu se može reći da predstavlja geometrijsko mesto tačaka (liniju) onih kombinacija proizvodnih utrošaka (x1 i x2) koje daju istu, prethodno fiksiranu, vrednost proizvodnje (Q). Različite vrednosti Q predstavljaju parametre koji definišu jednu od ravni paralelnih sa ravni x1 0x2 . Prema tome, izokvanta predstavlja različite načine (tehnologije) proizvodnje određene količine proizvoda. Ta količina se može dobiti na osnovu beskonačno mnogo kombinacija faktora proizvodnje tj., postoji mogućnost supstitucije faktora proizvodnje. Isti autput se može dobiti smanjivanjem količina jednog proizvodnog faktora i povećanjem utrošaka drugog faktora proizvodnje. Ako ose koordinatnog sistema označavaju proizvodne utroške, izokvanta se može predstaviti konveksnom krivom. U istom koordinatnom sistemu moguće je ucrtati veći broj (familiju) izokvanti kao rezultat činjenice da je vrednost proizvodnje moguće fiksirati na različitim nivoima (različiti preseci proizvodne površi horizontalnim ravnima) odnosno da su, upotrebom različitih tehnologija mogući različiti nivoi proizvodnje. Broj izokvanti u familiji je neograničen jer se predpostavlja neprekidnost proizvodne funkcije. Veća udaljenost od koordinantnog početka znači da izokvanta označava viši nivo proizvodnje, odnosno: PROIZVODNE MOGUĆNOSTI DRUŠTVA
75
Q’’’ > Q’’ > Q’ Jednačina izokvante je izvedena iz jednačine proizvodne funkcije [Q = f(x1, x2)]. Fiksiranjem proizvodnje na nivou Q = Qo i zamenom jednačine ravni Q = Qo u jednačini proizvodne funkcije dobija se sledeći oblik: f (x1, x2) = Qo Izokvante imaju tri osobine: 1. ne seku se, 2. negativno su nagnute i 3. konveksne su u odnosu na koordinantni početak. Izokvante koje čine familiju međusobno se ne seku, jer se pretpostavlja da je prethodno izvršena tehnološka optimizacija proizvodnje. U suprotnom, tačke na različitim izokvantama (koje se seku), bez obzira na tehnološku inferiornost jednih u odnosu na druge, ukazivale bi na isti nivo proizvodnje. To se dešava u slučajevima kada nije izvršena tehnološka optimizacija, tj. kada se resursi neracionalno troše, više nego što je to za dati nivo proizvodnje potrebno. Nagib izokvante se izračunava tako što se totalno diferencira jednačina izokvante koja je jednaka nuli jer je Qo u jednačini parametar, tj.:
gde su f1 i f2 prvi parcijalni izvodi funkcije po x1 i x2. Odavde se lako dobija nagib izokvante:
dx 2 f =− 1 dx1 f2 Nagib izokvante je negativan jer su parcijalni izvodi utrošaka, tj. njihovi granični proizvodi (granični proizvod utroška je jednak njegovom prvom izvodu) u praksi obavezno veći od nule. Nagib je negativan jer se radi o smanjenju ulaganja jednog, a povećanju ulaganja drugog faktora proizvodnje za svaku tačku na izokvanti. Nagib bi bio pozitivan samo ako je granični proizvod nekog od utroška negativan, što, opet, znači da se neracionalno koristi u proizvodnji i da nije izvršena tehnološka optimizacija.
76
MAKROEKONOMIJA
Sl. 10. Familija izokvanti
Konveksnost izokvante u odnosu na koordinantni početak se objašnjava delovanjem zakona opadajućih prinosa. Prema zakonu opadajućih prinosa granični proizvod utroška faktora proizvodnje koji je angažovan u maloj količini jeste relativno veliki, i obrnuto. Ako je izokvanta konveksna to se može jasno sagledati. U tački A relativno malo smanjenje faktora x2 mora se kompenzovati relativno velikim povećanjem utroška x1. Idući niz izokvantu ovaj se odnos menja, tako da je u tački B situacija sasvim obrnuta. To znači da su uslovi supstitucije sve teži, tj.sa sukcesivnim smanjenjem ulaganja jednog proizvodnog faktora potrebna je sve veća kompenzaciona količina drugog faktora proizvodnje da bi se zadržao isti obim proizvodnje. Ovakva kretanja su posledica zakona opadajućih prinosa koji zahteva visok granični proizvod faktora koji se malo upotrebljava, i obrnuto. Ili, što je veća granična produktivnost faktora x2 prema graničnoj produktivnosti faktora x1 , to je potrebno manje jedinica faktora x2 da bi se zamenila jedinica faktora x1 . Uslovi pod kojima se utrošci u proizvodnom procesu mogu zamenjivati, supstituisati, odražavaju se u stopi granične supstitucije. Granična stopa supstitucije je stopa koja pokazuje za koliko mora da se poveća ulaganje jednog faktora proizvodnje ako se količina ulaganja drugog proizvodnog faktora smanji za jedinicu, a da obim proizvodnje ostane nepromenjen. Ona je definisana kao negativan nagib izokvante f1/f2, odnosno kao odnos graničnih proizvoda utrošaka - dx2 / dx1, tj.:
S=−
dx 2 x = 1 dx1 x 2
PROIZVODNE MOGUĆNOSTI DRUŠTVA
77
Sl. 11. Konveksnost izokvante kao reprezent zakona opadajućih prinosa
Iz dijagrama se jasno vidi da granična stopa supstitucije idući od tačke A ka tački B sistematski opada. Ako granična stopa supstitucije pokazuje koliko je potrebno povećati jedan utrošak kada dođe do infinitezimalnog smanjenja drugog utroška i ako zakon opadajućih prinosa zahteva visok granični proizvod utroška koji se upotrebljava u maloj količini i obrnuto, i ako njihova povećana upotreba implicira smanjenje njihovog graničnog proizvoda, i obrnuto, onda je opadajuća granična stopa supstitucije pravi reprezent zakona opadajućih prinosa. S obzirom da konveksnost izokvante jasno korenspodira sa graničnom stopom supstitucije, to znači da je konveksnost izokvante neposredan izraz zakona opadajućih prinosa. U stvarnosti izokvanta može da poprimi vrlo različite oblike. Stepen zakrivljenosti izokvante ukazuje na lakoću kojom se jedan proizvodni utrošak zamenjuje drugim. Što je stepen zakrivljenosti veći to je mogućnost supstitucije manja. Dva granična slučaja stepena zakrivljenosti izokvante su kad izokvanta poprimi oblik latiničnog slova L, čiji su kraci paralelni osama, i kad ona postane prava linija koja, pod određenim uglovima, seče obe ose. Ako izokvanta ima oblik latiničnog slova L, čiji su kraci paralelni osama koordinatnog sistema onda ona označava fiksnu proporciju proizvodnih utrošaka, tj. slučaj kada supstitucija proizvodnih faktora nije moguća. Tehnologija je takva da ulaganja različitih faktora tesno sarađuju. Promena cene nekog od faktora ne može da izazove proporcionalne promene odnosa zastupljenosti faktora. Povećanjem upotrebe samo jednog faktora ne dobija se dodatni proizvod, ali ako se makar malo smanji upotreba nekog faktora može u potpunosti da izostane ceo proizvod. Drugi ekstremni slučaj, kada izokvanta ima oblik prave linije, označava beskonačnu mogućnost supstitucije, tj. za infinitezimalnu promenu cene jednog faktora moguće je izvršiti odgovarajuću nadoknadu drugim faktorom. 78
MAKROEKONOMIJA
9.
CENA PROIZVODNIH FAKTORA Cene proizvodnih faktora - renta, najamnina, i kamata određuju se, prema neoklasičnoj analizi, na tržištu kao ravnotežni odnosi ponude i tražnje za određenim faktorom. Ako je ponuda faktora proizvodnje fiksna, na konkurentnim tržištima (monopoli se tretiraju posebno), njihova cena se formira u tački preseka sa krivom tražnje koja nije fiksna i od koje visina cene zavisi. Marginalistička teorija počiva na pretpostavci da pojedinačno preduzeće ne može da utiče na pomeranje krive tražnje i da ne može da menja krivu ponude, barem ne toliko da može da promeni cene na tržištu. Preduzeća su suočena sa parametarski zadatim cenama. Ono prodaje svoj autput po tržišnoj ceni i plaća faktore proizvodnje po njihovim cenama i to kapital po profitnoj stopi π i rad po zadatoj nadnici obračunatoj na jedinicu rada, tj. po stopi W. Ako su cene definisane na tržištu ostaje da se vidi koliko će preduzeće angažovati proizvodne faktore i koliko će roba proizvesti. Odgovor zavisi od veličine graničnog proizvoda svakog od faktora proizvodnje Sl. 12. Određivanje cene faktora proizvodnje
PROIZVODNE MOGUĆNOSTI DRUŠTVA
79
Ravnotežne cene i količine poizvodnih faktora izvode se iz funkcija ponude i tražnje, a određene su presekom krivulja koje odgovaraju tim funkcijama. Samim tim određena je i raspodela dohotka. Dohodak faktora proizvodnje je proizvod cene (ili faktorske usluge) i količine faktora. Obrazovanje ovih cena se odvija na isti način kao i formiranje drugih cena na tržištu. Opis mehanizma formiranja cena faktora proizvodnje pomoći će boljem razumevanju funkcionisanja raspodele i odgovoriće na pitanje kako društvo treba da proizvodi.
9. 1. TRAŽNJA FAKTORA Tražnja za nekom robom se formira kao rezultat očekivanja određenih zadovoljstava od njene upotrebe, tj. zadovoljenja neke potrebe. Robe koje čine proizvodne faktore koriste se u proizvodnji radi posrednog uvećanja nivoa potrošnje. One se, dakle, ne kupuju zbog neposrednog zadovoljstva već zato što se očekuje povećanje zadovoljstava u budućnosti. Ta činjenica pomaže da se odredi cena tih dobara i veličina njihove ponude. Pomenuta zadovoljstva određuju posredno i tražnju preduzeća za ulaganjima u koja uključuju sve fiksne i varijabilne troškove, a ne samo investiciona ulaganja. To znači da je i tražnja preduzeća za radnom snagom, kao i za ostalim faktorima proizvodnje, izvedena iz tražnje potrošača za njihovim robama. Tražnja za proizvodnim faktorima je izvedena tražnja. Tražnja za pojedinim proizvodnim faktorima se ne formira nezavisno od tražnje za drugim proizvodnim faktorima. Njihov odnos je vezan i može biti različitog karaktera. Količina proizvodnje zavisi od upotrebe svih proizvodnih faktora u određenoj srazmeri među njima a ne pojedinačno. Proizvodni faktori mogu da se supstituišu u određenom odnosu, ali i da jedan drugom povećavaju efikasnost. Njihov odnos može biti komplementaran ili konkurentan. Tako, na primer, tražnja za radnom snagom ne zavisi samo od visine najamnine nego i od visine kamatne stope, i obrnuto. Tražnja za bilo kojim ulaganjem zavisi od cena (i njihovog odnosa) svih ulaganja, a ne samo od njegove vlastite cene. Međuzavisnost produktivnosti proizvodnih faktora čini problem raspodele kompleksnim. Ako svi proizvodni faktori zajedno proizvedu ukupni proizvod, kako razlučiti posebne doprinose pojedinih faktora i prema tome izvršiti raspodelu proizvoda? Problem razrešavaju procesi ponude i potražnje koji deluju na savršeno ili nesavršeno konkuretnim tržištima i koje modifikuju državni zakoni. Tamo gde kriva izvedene tražnje preseca krivu ponude faktora odrediće se njegova konačna cena. Učešća pojedinih faktora u raspodeli proizvoda se određuju na konkuretnim tržištima odnosom ponude i tražnje. Sile ponude i tražnje deluju tako da određuju visoke prinose za faktore kojih nema dovoljno, i obrnuto. One, takođe, određuju visoke prinose i za faktore koji su korisni za proizvodnju roba iza kojih stoji platežno sposobna tražnja. Povećanje raspoloživosti faktora, pronalazak njegovog supstituta ili prestanak tražnje za robom u čijoj je proizvodnji dati faktor bio posebno podesan, oboriće cenu faktora. 80
MAKROEKONOMIJA
9. 2. RENTA Tražnja za zemljom je određena tražnjom za proizvodima zemlje. Uz pretpostavku da su cene ostalih proizvodnih faktora fiksne, zakupac zemlje će težiti, pri svakoj visini rente, kombinaciji faktora koja će mu omogućiti maksimalni profit za proizvode koje iznosi na tržište. Zakupac zemlje unajmljuje sve više i više zemlje sve dok se njegov granični prihod proizvoda ne izjednači sa njegovom zakupninom. To je tačka izjednačenja prihoda koji donosi poslednja zakupljena jedinica zemlje i dodatnih troškova zakupa te jedinice zemlje. Sl. 13. Određivanje rente
Tržišna tražnja zemlje je određena krivama tražnji brojnih zakupaca. Zbirna tražnja zajedno sa krivom ponude određuje cenu zemlje. Kriva ponude zemlje je gotovo vertikalna, jer je ponuda zemlje uglavnom neelastična.25 Renta je određena presekom dveju krivih. Savršena neelastičnost ponude zemlje, uz pretpostavku da se ona ne može upotrebljavati u druge svrhe, predstavlja slučaj tzv. čiste ekonomske rente. Prinos na bilo koji drugi proizvodni faktor kad on ima privremeno fiksnu ponudu takođe se naziva kvazi rentom. Uvođenje poreza na rentu ne menja njenu visinu (tačka E se ne pomera), niti ima bilo kakve implikacije na zakupca ili potrošača. Kompletan teret poreza se prevaljuje na vlasnika zemlje - rentijera. Udeo zemlje u raspodeli dohotka raste kada raste renta.
25 Ponuda zemlje jeste uglavnom fiksnog karaktera ali ni to do kraja nije tačno. Deo zemlje se gubi, a delovi se kultivisanjem javljaju na strani ponude. PROIZVODNE MOGUĆNOSTI DRUŠTVA
81
9. 3. NAJAMNINA Stanovništvo je veoma važan faktor za funkcionisanje ekonomskog sistema. Značaj čoveka za proces društvenog razvoja ističu svi teorijski pravci u ekonomiji i u ostalim društvenim naukama. Na tome je posebno insistirala marksistička ekonomija. T. Šulc26 proces ulaganja u ljude naziva stvaranjem ljudskog kapitala. Čovek aktivno učestvuje u stvaranju autputa na jednoj, i u njegovoj potrošnji, na drugoj strani. Čovek je, dakle, osnovni faktor koji organizuje i zbog koga se proces društvene reprodukcije organizuje. Zbog toga su kvantitativno-kvalitativno osobine stanovništva osnovna poluga efikasnosti funkcionisanja privrede i društva. Analiza potencijala radnih resursa mora da obuhvati sve njegove važnije karakteristike: obim i dinamiku stanovništva, starosnu i polnu strukturu, regionalnu raspoređenost, migracije, etnički sastav i istorijsko nasleđe, sposobnost stanovništva za rad i stvarnu zaposlenost. Bitne su i takve informacije koje se odnose na zdravstveno stanje stanovništva, stepen urbanizacije, itd. Posebno važan segment analize potencijala radnih resursa jeste analiza kvalifikacione strukture stanovništva. Ona mora da odgovori na brojna pitanja. Obrazovanje ljudi snažno deluje na privredni razvoj a prema mišljenju mnogih - presudno. Obrazovna struktura stanovništva, mreža obrazovnih institucija i njihova opremljenost, vrsta obrazovanja, organizovanost permanentnog obrazovanja i sl. neizbežne su komponente svake ozbiljnije analize. U poslednje vreme sve se više insistira na analiziranju kulturno-religijskih elemenata stanovništva. Nije svejedno da li se na određenom području govori jednim ili više jezika, imaju li razne etničke zajednice (ako dele isti prostor) teško istorijsko nasleđe međusobnih sukoba ili nemaju i sl. Visina najamnine formira se na tržištu rada. Međutim, tržište radne snage je specifično robno tržište. Na njemu se kupuje i prodaje roba sui generis, radna snaga. Tržište radne snage se može objasniti sa stanovišta različitih pretpostavki. Obično se razmatraju dva alternativna modela: neoklasični27 i model nepotpune konkurencije28. Neoklasični model pretpostavlja savršeno konkurentno tržište. Cene i nadnice su u potpunosti određene kretanjem ponude i tražnje uz punu mobilnost faktora proizvodnje. Ako su takvi uslovi obezbeđeni na dugi rok tržište dospeva u stanje ravnoteže. Ona ne podrazumeva potpunu zaposlenost. Ravnoteža se može ostvariti i uz izvesnu “prirodnu stopu” nezaposlenosti. Radi se o voljnoj nezaposlenosti odnosno o tome da određeni broj ljudi izvesno vreme nije zaposlen jer čeka bolje radno mesto. Prinudna nezaposlenost se može javiti samo kratkoročno jer je ona obavezno praćena padom najamnina usled pritiska nezaposlenih koji su spremni da rade za niže najamnine što povratno deluje na povećanje tražnje za radnom snagom. 26 Schultz, Th.W., 1985., Ulaganja u ljude, CEKADE, Zagreb 27 Friedman, M.,The Role of Monetary Policy, American Economic Rewiew 58/1968., p.1-17. 28 Layard, R. and Nickell, S., 1985., The Causes of British Unemployment, NIESR, London
82
MAKROEKONOMIJA
Model nepotpune konkurencije počiva na pretpostavci da tržište uopšte a posebno tržište rada nije dovoljno konkurentno. Konkurentnost tržišta rada narušava postojanje sindikata, državno mešanje u proces kolektinog pregovaranja između poslodavaca i zaposlenih i nedovoljna mobilnost radne snage. Ovaj model više korenspondira sa stvarnošću i zato će dalje objašnjenje načina formiranja visine nadnica biti temeljeno na njemu. Visina nadnice određena je presekom dveju krivih: ponude i tražnje za radnom snagom. Zbog toga je potrebno razmotriti oblik i način formiranja ovih krivih. Kriva ponude radne snage može da poprimi različite oblike, jer je određena brojnim faktorima, uglavnom neekonomske prirode. Određena je svim onim faktorima koji opredeljuju rast i obnavljanje stanovništva, njegovom starosnom strukturom, dužinom vremena obrazovanja i zakonskom regulativom godišnjeg fonda radnih sati zaposlenih. Ponuda radne snage zavisi i od ukupnog stanja ekonomije određene zemlje. Odnosi i pravci kretanja nisu jednoznačni. Ponuda radne snage može da raste u doba privredne ekspanzije, ali i u periodu depresije. Kada jedini zaposleni član porodice izgubi posao, svi radno sposobni članovi mogu da se nađu na tržištu kako bi povećali šansu da jedan od njih dobije posao. I obrnuto, hronično mala tražnja dekuražira pojavu mnogih na tržištu rada. Nagla ekspanzija privrede često može da izazove nesrazmeran rast ponude radne snage. Sl. 14. Određivanje visine najamnine
Osnovno pitanje koje se postavlja jeste: Koliko će se ljudi, pri datom nivou najamnine, odlučiti da radi? Rast najamnina ne izaziva uvek rast ponude radne snage. Pri višem nivou blagostanja ljudi mogu smatrati da treba manje da rade. U tom slučaju kriva ponude radne snage skreće ka severozapadu tj., ona ne mora (i nije) da bude vertikalna i neelastična. Ali, treba znati da se pri višim najamninama i slobodno vreme plaća skuplje. Od razrešenja navedene protivurečnosti zavisi konkretan oblik krive ponude radne snage. PROIZVODNE MOGUĆNOSTI DRUŠTVA
83
Kriva tražnje takođe može da ima različit oblik. U konkuretnoj privredi kriva izvedene tražnje za radnom snagom ima nizlazni nagib tj., može biti predstavljena fino zaobljenom konveksnom linijom. Presek dveju krivih određuje nivo najamnine. Pretpostavka je da su najamnine u uslovima savršene konkurencije, koje se plaćaju radnicima jednakih kvalifikacija za slične poslove, uz jednaka naprezanja na poslu, jednake. Razlike između najamnina koje u stvarnosti postoje javljaju se da bi kompenzovale razlike između poslova u smislu nadoknade za povećani rizik, neumerene napore, nezdrave uslove rada, povećanje odgovornosti, da nadoknade troškove školovanja i slično. Savršeno konkurentno tržište radne snage ne postoji. Ono je izrazito rascepkano i segmentirano. Nekoliko faktora određuje takvo tržište rada. Prvo, radna snaga je niskog stepena mobilnosti. Ljudi, uglavnom, teže da se zaposle u mestu prebivališta, koje relativno teško menjaju. Radije se odlučuju da privremeno budu nezaposleni nego da se sele, jer selidba iziskuje troškove i velike napore prilagođavanja na uslove u novoj sredini. Osim toga, ljudi su, po pravilu, nedovoljno informisani o mogućnostima novog zaposlenja u udaljenim mestima. Drugo, sindikati i kolektivni ugovori koje oni sklapaju utiču na izmeštanje ravnotežne tačke, po pravilu naviše. Isti su efekti zakona o minimalnim najamninama ili monopola radnika u određenom zanimanju. Sam način i uslovi vođenja pregovara takođe u priličnoj meri utiču na nivo najamnine a time i na nivo zaposlenosti. Nije isto da li se pregovori vode na nivou preduzeća, grane ili privrede. Primećeno je da se najlošije performanse na planu zaposlenosti ostvaruju ako se kolektivni ugovori sklapaju na srednjem tj. na nivou grana. Bez obzira na nivo na kojem se odvijaju pregovori država je uvek treća zainteresovana strana. Ona je zainteresovana da spreči nekontrolisani rast nivoa cena i zbog toga joj nije u interesu opšti rast nivoa najamnina. Osim toga, ona vodi i politiku zaposlenosti kao instrument ostvarivanja pune neinflatorne zaposlenosti. Glavni elementi te politike su: pružanje usluga nezaposlenima u traženju posla, razni vidovi prekvalifikacija radnika u skladu sa zahtevima tržišta rada, subvencije poslodavcima za novozaposlene radnike i za rešavanje problema viška zaposlenih usled uvođenja novih tehnbologija, pomoć nezaposlenima da započnu sopstveni biznis, i sl. Navedene mere pripadaju tzv. aktivnoj politici zaposlenosti. Ona se obično dopunjuje i tzv. pasivnim merama zaštite nezaposlenih kroz određena novčana davanja i slične mere socijalne zaštite. Iskustvo razvijenih zemalja je pokazalo da duže trajanje ovih mera, pogotovu ako su vremenski neograničene, destimulišu napore nezaposlenih da nađu novo zaposlenje čime se nivo nezaposlenosti povećava. Treće, ne postoji jedinstveni faktor proizvodnje koji se jednostavno naziva radnom snagom. Kvalitativne razlike između ljudi su veoma velike. Postoje hiljade potpuno različitih vrsta radne snage koje se radi jednostavnije analize grupišu prema određenim kriterijumima. Svaka od grupa radi za različitu visinu najamnine. Te grupe nisu u potpunosti u konkurentnim odnosima. Za isti posao može se angažovati više ili manje kvalifikovan radnik. Radnici mogu prelaziti iz jedne grupe u drugu, pri čemu unakrsna elastičnost najamnina pojedinih grupa postaje vrlo važna. 84
MAKROEKONOMIJA
Nesavršenost funkcionisanja savremenog tržišta rada ogleda se i u tome što najamnine u uslovima rasta nezaposlenosti, po pravilu, ne padaju, a bolji radnici ne istiskuju lošije zbog toga što svoju radnu snagu nude za nižu najamninu. Ali, i tražnja za radnom snagom nije u potpunosti elastična. Mnoga se preduzeća ne odlučuju da otpuste višak zaposlenih ako se u skorije vreme očekuje rast tražnje. Preduzeća se odlučuju da finansiraju privremenu nezaposlenost svojih već obučenih radnika ako očekuju da će troškovi finansiranja njihove privremene nezaposlenosti biti niži od troškova obuke novozaposlenih radnika. Ona vode stabilnu politiku najamnina. Ne zapošljavaju se radnici svaki dan. Ako odrede previše niske najamnine, radnici će ih napuštati. Opšta ravnoteža na tržištu rada postiže se uspostavljanjem ravnoteže na većini segmenata tržišta rada. Totalne ravnoteže, na svim segmentima, nema niti to treba da bude cilj ekonomske politike. Ravnoteža između razlika u najamninama (pri kojoj se poklapaju ukupne ponude i tražnje za svaku kategoriju radne snage) postiže se samo kao pretežna ravnoteža, tačka kolebanja oko koje osciliraju različiti modaliteti imperfektnog tržišta rada. Na kraju, treba podsetiti da najamnine, osim što za preduzeća predstavljaju troškove rada, predstavljaju i dohodak najvećeg dela stanovništva. To znači da se njihova promena suštinski mora odraziti na tražnju i prihod preduzeća. Kriva tražnje za radnom snagom je izvedena iz krive tražnje roba, što znači da promena nivoa najamnina pomera i opštu krivu tražnje za radnom snagom. Time je definisana još jedna povratna sprega u privredi. Jedan od mogućih i poželjnih scenarija je onaj u kome rast najamnina povećava ukupnu tražnju koja stimuliše rast ponude i efikasnije korišćenje rada. Stvarne najamnine tako zadržavaju isti ili manji udeo u strukturi cene koštanja proizvoda. To omogućuje niže cene, rast tražnje gotovih proizvoda i, kao posledicu, niže cene radne snage.
9. 4. KAPITAL I KAMATA Za razliku od prirodnih i ljudskih resursa koji se smatraju primarnim faktorima proizvodnje jer se njihova ponuda formira relativno nezavisno od ekonomskog sistema, kapital se smatra sekundarnim (ne po značaju), proizvedenim resursem, jer se kapitalna dobra proizvode u okviru privrednog sistema. Ona predstavljaju rezultat funkcionisanja ekonomskog sistema i koriste se u smislu proizvodnih ulaganja za dalju proizvodnju potrošnih i drugih dobara i usluga. Proces akumulacije kapitala i njegovog usavršavanja usmeren je u pravcu zamene i postepenog istiskivanja fizičkih a zatim i intelektualnih funkcija čoveka iz procesa društvene reprodukcije. Ovaj proces se u punoj meri može poistovetiti sa razvojem ljudskog društva i njegovih potencijala. Značaj kapitala za ekonomski i društveni razvoj je ogroman. Mnogi autori koji su se bavili razvojem industrijskog sistema, poistovećuju razvoj industrijskih društava sa akumulacijom kapitala. Drugim rečima kazano, kapital je istorijska kategorija. Nastao je na određenom stepenu razvoja ljudskog društva. Njegovo nastajanje PROIZVODNE MOGUĆNOSTI DRUŠTVA
85
uslovila je krupna kapitalistička robna privreda29 koja podrazumeva robni karakter svih faktora proizvodnje i privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju. Zbog toga materijalna dobra, novac i sl. nisu sama po sebi kapital. Oni tek u određenim društveno-ekonomskim uslovima postaju kapital. Od samog usvajanja pojma kapital pokazalo se da je njegova definicija mnogo komplikovanija nego što se očekivalo. U početku je pojam kapitala bio vezan za trgovinsku delatnost. Tada se pod kapitalom podrazumevala ili neka svota novca namenjena kupovini robe koja će biti prodata radi sticanja profita ili, prosto, skup roba namenjen prodaji. Prve analize kapitala mogu da se nađu u okviru klasične političke ekonomije. Klasičari analiziraju ulogu kapitala u društvenoj reprodukciji sa posebnim akcentom na akumulaciju kapitala. Tako je, na primer, za Smita kapital akumulirani fond neophodan za pokretanje proizvodnje. Na drugoj strani, Rikardo definiše kapital kao onaj “deo bogatstva jedne zemlje koji se angažuje u proizvodnji…(da bi)… aktivirao rad”. Druga struja mišljenja (Dževons, Bem Baverk), nastala delimično kao reakcija na prethodnu, u prvi plan ističe vremensku dimenziju kapitala. Prema mišljenju Bem Baverka kapital nije neki predmet, već metod proizvodnje koji posreduje između zemlje (prirodni resursi) i rada. Metod iziskuje vreme i zato se kapitalna dobra mogu svesti i meriti “prosečnim periodima proizvodnje”. Nasuprot tome, Dž. B. Klark smatra da vreme izgleda kao produktivno, ali ono to nije, nego alatke. On razlikuje kapitalna dobra koja se troše i nestaju u procesu proizvodnje, od kapitala koji se ne menja zahvaljujući mutiranju u različite oblike. Kao reakcija na shvatanje klasične ekonomske teorije o kapitalu kao vrednosti koja se u procesu materijalne proizvodnje stalno oplođuje, neoklasičari napuštaju proizvodnju i prebacuju se na analizu ponašanja potrošača u ekonomskom životu, tj. na analizu procesa razmene. To objašnjava poziciju neoklasičara u vezi sa kapitalom. Pružajući usluge kapital dobija prihod (profit) i umesto proizvodnog postaje fenomen razmene. Izložena shvatanja, nastala krajem devetnaestog veka, svrstavaju se u marginalistički pravac ekonomske misli. Ovaj koncept, dopunjen brojnim radovima u dvadesetom veku, bez obzira na česta, ponekad i opravdana osporavanja, ostao je dominantan sve do današnjih dana. Za ovu, neoklasičnu školu ekonomske misli, kapital je samo jedan od agregatnih faktora proizvodnje koji se može meriti homogenim jedinicama bez obzira na konkretni fizički sastav. Javlja se kako u fizičkom obliku (sredstva za proizvodnju), tako i vrednosnom obliku (suma novca). Usluge kapitala se plaćaju kao i drugim faktorima proizvodnje a njihova cena je (kamatna) profitna stopa. Dohodak od kapitala naziva se profitom. Kapital se razmenjuje na tržištu jer je redak, odnosno ograničen (raspoloživost i dati raspored) i zato ima cenu. U procesu razmene se postiže njegova optimalna alokacija, odnosno upotreba. Iz takvog stanovišta sledi 29 Pojam kapitala ušao je u relativno čestu upotrebu još u šesnaestom i sedamnaestom veku u doba razvoja slobodne trgovine. Svet se, posebno od osamnaestog veka, suočio sa novim faktorom proizvodnje dominantno sastavljenim od proizvedenih sredstava za proizvodnju.
86
MAKROEKONOMIJA
objašnjenje profita kao nagrade za žrtve (vremenske ili u potrošnji) učinjene u procesu formiranja kapitala. Osim navedenih škola interesantno je i Marksovo shvatanje kapitala. U njegovim delima kapital se posmatra kao specifični društveni odnos određen privatnom svojinom nad sredstvima za proizvodnju. Za marksiste, s obzirom da je istorijska kategorija, kapital je društveni odnos proizvodnje koji omogućava da se materijalna dobra u njemu oplođuju i uvećavaju i da vlasniku donose višak vrednosti. Ovaj interesantni i koncepcijski dobro fundiran koncept razumevanja kapitala neće se bliže razmatrati ovom prilikom. Materijalne manifestacije kapitala su izvanredno brojne i raznolike. Kapitalna dobra su istovremeno i uslov i rezultat procesa proizvodnje i zato se njihova količina stalno menja. Da bi se dobio uvid u ovaj agregat, potrebno je izvršiti obimnu i kompleksnu analizu, koja se može obaviti na više načina. Pošto se prethodno utvrdi ukupna vrednost (u novcu), analiziraju se različite strukture: starosna, po vrstama, po osnovu podele na opremu, građevinski deo, prema tehnološkim generacijama, zatim raspoređenost kapitala po granama, regionima, itd. Posebno je važno ispitati zastarelost kapitala, pripadnost određenim tehnološkim generacijama, i to prema pojedinim granama, s obzirom na podelu grana na vukuće, one koje prednjače u tehnološkom razvoju, i na vučene, one koje sa izvesnim zaostatkom prate razvoj visokih tehnologija. Upliv visoke tehnologije najbolje se prati preko broja kompjutera, robota, potpuno automatizovanih sistema, opreme za genetski inženjering i slično. Od posebnog značaja je kapital lociran u infrastrukturi. Nju čine proizvodne grane koje imaju najveće eksterne efekte. Njihov značaj je uvećan činjenicom da su proizvodi ovih grana, po pravilu, domaćeg karaktera. Negativni eksterni efekti izazvani nedovoljno razvijenom infrastrukturom tek se u neznatnoj meri mogu nadoknaditi uvozom. Profitabilnost kapitala uloženog u infrastrukturu, po pravilu, je niska. Zbog toga su ulaganja u infrastrukturu uglavnom javnog karaktera. Njihov visok eksterni efekat podsticajno utiče na ulaganje javnih sredstava. Uska grla u infrastrukturnim domenima su ozbiljan negativan faktor razvoja i u stanju su da veoma uspore razvoj zemlje. Stoga je neophodno da se unapred predviđaju i otklanjaju, utoliko pre što je period ulaganja u infrastrukturu dug. Stepen infrastrukturne razvijenosti može se meriti prema dostignutom opštem stepenu razvoja sopstvene ili tuđe privrede, uporedive ili one sa najrazvijenijom infrastrukturom. Za razvijenost infrastrukture važan je i podatak o nivou upotrebljene tehnologije i stepenu njene uklopljenosti u svetske sisteme u informatici, telekomunikacijama i saobraćaju. Infrastruktura, naročito njeni pojedini delovi, mora biti uključena u odgovarajuće velike sisteme u svetu. Struktura infrastrukture može se posmatrati granski i regionalno. Za regionalni aspekt bitan je teritorijalni raspored objekata: telekomunikacijske mreže, mreže saobraćajnica, aerodromi, luke, silosi, skladišta električnih centrala i prenosne mreže, itd. Danas se pod kapitalom obično podrazumeva neko bogatstvo u vidu novca, dobara ili druge imovine koji se koriste radi povećanja bogatstva. Kapital je, dakle, vrePROIZVODNE MOGUĆNOSTI DRUŠTVA
87
dnost koja se oplođuje bez obzira na konkretni oblik oplođavanja. Ovakvo poimanje se smatra pojednostavljenim i nedovoljno preciznim jer ne razjašnjuje neke važne probleme. Uočava se dvostrano shvatanje kapitala: kao vrednosti (izražene u novcu) i kao skupa dobara (u fizičkom obliku). Istovremeno, kapital se definiše i kao imovina što znači da se radi o društvenom fenomenu jer ukazuje na određeni društveni odnos. Kapital se pojavljuje i u obliku novca. Ali pogrešno je misliti da je novac sam po sebi kapital. Svaki novac nije kapital. Novac postaje kapital tek kada vlasniku donosi dobit jer je, na primer, dat na zajam pa svom vlasniku donosi kamatu. Kapital se javlja u tri oblika: u novčanom, proizvodnom i robnom obliku odnosno u dva pojavna oblika, kao realni i kao finansijski kapital. U realnom obliku kapital egzistira kao sredstvo za proizvodnju, a u finansijskom u različitim finansijskim instrumentima koji donose dobit svom vlasniku. Isticanje uloge kapitala u uvećanju bogatstva otvara i pitanje njegove produktivnosti tj., razumevanje kapitala kao faktora proizvodnje. Kao što renta i nadnice predstavljaju cenu upotrebe primarnih faktora, kamata je cena upotrebe kapitala. Kamata je prinos kapitala za određeni vremenski period, najčešće godinu dana, a kamatna stopa predstavlja procentualni prinos na novčanu vrednost kapitala za godinu dana30. Ako se cena kapitala izjednači sa kapitaliziranom vrednošću, onda se ona može izraziti prema obrascu:
V=
SGP i
gde je: V - sadašnja kapitalizirana vrednost ili sadašnja eskontovana vrednost, i - kamatna stopa izražena kao decimalna vrednost (1% = 0,01), SGP - stalni godišnji prihodi. U uslovima apsolutne sigurnosti svaka imovinska vrednost se kapitalizira tržišnom cenom po sadašnjoj eskontovanoj vrednosti svih njenih budućih prihoda. Tržišna kapitalizacija imovinske vrednosti jednaka je njegovoj sadašnjoj eskontovanoj vrednosti. Cena kapitala raste u skladu sa rastom očekivanih godišnjih prihoda dok je visina tržišne kamatne stope, kao sigurnog prinosa, obara. Tradicionalna teorija objašnjava tržišno regulisanje visine kamatne stope uzajamnim delovanjem ponude i tražnje pri čemu se za osnovne odrednice uzimaju stepen štedljivosti ljudi (granična sklonost štednji) i očekivanja da će se u budućnosti 30 Prema Kejnsovom mišljenju kamata nije cena koja se ljudima plaća da štede, kamata je ono što oni dobijaju zato što drže svoju imovinu u nelikvidnim oblicima investicija. Kamata je ono što se ljudima plaća kako bi u sebi savladali sklonost da prednost daju likvidnosti (gotovini). Pad kamatnih stopa može da ne destimuliše štednju, može da stimuliše investicije, ili da učini da sva štednja bude upotrebljena, ali može i da natera investitore da se ušanče u likvidnim sredstvima. Prema kejnsovom učenju ono što ljudi nastoje da uštede mora da se izjednači sa onim što žele da investiraju. Mehanizam tog poravnanja nije kamatna stopa već totalna proizvodnja privrede.
88
MAKROEKONOMIJA
dobiti više nego sada. Tržišna kamatna stopa, prema tome, ima dvostruku ulogu: vrši alokaciju nedovoljnog kapitala na upotrebe sa najvišim neto prinosima i podstiče, manje ili više uspešno, ljude da odlože tekuću potrošnju u korist formiranja dodatnog kapitala. Formiranje dodatnog kapitala, tj. neto rast kapitala, izražava se u procentima i predstavlja jednu od ključnih karika ekonomskog razvoja. Rast kapitala je relativno ograničen jer podrazumeva smanjenje tekuće potrošnje. U skladu sa formiranjem dodatnog kapitala raste nivo njegove ponude na tržištu. Svaka privreda ima sopstveni istorijat brzine formiranja i stope rasta kapitala. Na drugoj strani teče paralelan proces formiranja tražnje za kapitalom. Rast tražnje se može smatrati izvedenim iz vrednosti dodatne proizvodnje koju omogućuje dodatni kapital. Tražnja kapitala, drugim rečima kazano, zavisi od njegove granične produktivnosti. U uslovima nedovoljne raspoloživosti kapitala njegovi prinosi su veliki, formiraju se visoke kamatne stope koje stimulišu štednju i dodatno formiranje kapitala. Povećanjem fonda kapitala uz ostale fiksne resurse, prelaskom na projekte sa sve nižim prinosom, opada i produktivnost kapitala, a time i tražnja kapitala. To utiče na silazni oblik krive tražnje, na stalno pomeranje krive ponude kapitala udesno i opadanje kamatne stope. Pod jednakim uslovima zakon opadajućih prinosa važi i za kapital i otuda konveksni oblik krive tražnje za kapitalom. Sl. 15. Određivanje visine kamatne stope
Opisani scenario ima logičan nastavak u stalnom smanjenju štednje dok bi ravnotežni nivo kamatne stope bio bi sve niži. U jednom trenutku kamatna stopa i štednja bi pale na nulu, ponuda kapitala bi postala fiksna i dovoljna. Kompletan dohodak bi išao u potrošnju. Međutim, opisani scenario je moguć samo u uslovima potpune izvesnosti. U stvarnosti kamatna stopa, iz nekoliko razloga, nikada ne može da padne na nulu. PROIZVODNE MOGUĆNOSTI DRUŠTVA
89
Prvo, investitori nikada ne započinju aktivnost (ne uvećavaju kapital) ako ona ne omogućuje određenu profitnu stopu (očekivani profit) koja ih, na neki način, obezbeđuje od rizika. Drugo, upoređujući sigurnost koju im obezbeđuje likvidnost i visinu kamatne stope, ljudi mogu prestati (što obično i čine) da štede i pri relativno niskoj kamatnoj stopi, ali ipak većoj od nule. I, treće, i najznačajnije, usled dejstva naučnog i tehničko-tehnološkog progresa, koji je isključen iz prethodne analize radi pojednostavljenja, povećava se produktivnost kapitala, što indirektno znači i kamatne stope. Istorija razvijenog sveta pokazuje da je tendencija opadanja kamatnih stopa usled opadanja granične produktivnosti kapitala bila eliminisana naučnim i tehničko-tehnološkim progresom. I pored rasta najamnina, kamatni prinos na kapital, dugoročno gledano, nije padao. Umesto nizlaznog kretanja po nepromenjenoj krivi u stvarnosti se kriva neto produktivnosti kapitala stalno pomerala naviše (na sl. 15. kriva d’ d’). Takva kretanja upućuju na zaključak da je naučni i tehničko-tehnološki progres jedan od ključnih faktora razvoja ekonomskog sistema i društva uopšte. Svaka država ima na raspolaganju bogat instrumentarijum, oličen pre svega u monetarnoj i fiskalnoj politici, delovanja na visinu kamatne stope, proces formiranja dodatnog kapitala i sistem naučnih i tehničko-tehnoloških istraživanja.
9. 5. PROFIT Ukupan proizvod u funkcionalnoj raspodeli odlazi na plaćanje usluga faktora proizvodnje. Cene proizvodnih faktora su poistovećene sa njihovim prinosima. Međutim, jedan deo proizvoda se prisvaja kao profit. Profit predstavlja četvrtu kategoriju koja učestvuje u raspodeli dohotka. Iza tog dela plaćanja ne stoji konkretan faktor proizvodnje. Zbog toga u izvesnom smislu i ima nedoumica u vezi sa odgovorom na pitanje šta zaista profit jeste i čime se takvo prisvajanje dela proizvoda može pravdati. Za marksiste profit predstavlja oblik ispoljavanja viška vrednosti kojim se pokriva suština kapitalističkih odnosa proizvodnje. Dok najamnina predstavlja cenu radne snage, dotle se višak vrednosti, koji stvara samo varijabilni kapital, na površini pokazuje kao da plod celog angažovanog kapitala, pa dobija oblik profita. U ceni koštanja proizvoda gubi se razlika između konstantnog i varijabilnog kapitala (varijabilni kapital jedino stvara višak vrednosti), pa višak vrednosti izgleda ne kao plod samo varijabilnog kapitala već kao plod celog predujmljenog kapitala. Time se, praktično, maskira eksploatacija radne snage. “Minimalna granica prodajne cene robe data je njenom cenom koštanja, Proda li se ispod cene koštanja, onda se utrošeni sastavni delovi proizvodnog kapitala ne mogu potpuno naknaditi iz prodajne cene. Potraje li taj proces, iščeznuće predujmljena kapital-vrednost... Zbog toga se suvišak ili višak vrednosti, realizovan pri prodaji robe, kapitalisti pokazuje kao višak njene prodajne cene iznad njene vrednosti iznad cene 90
MAKROEKONOMIJA
koštanja, tako da se u robi sadržani višak vrednosti ne realizuje njenom prodajom, nego potiče iz same prodaje.” (Marks). Profit se u nemarksističkoj ekonomiji obično smatra prinosom inovativne i preduzetničke delatnosti (Joseph Schumpeter), a mnogi ga vezuju za rizik i neizvesnost (Frank Knight), probleme monopola i podsticaja31. Pod profitom statističari podrazumevaju zarade korporacija (dividende ili zadržani neraspoređeni profiti) i dohotke nekorporiranih preduzeća (farmeri, samostalne profesije, lekari, ortakluci). Za pojedinačno preduzeće profit je jednak razlici između ukupnog prihoda i svih troškova. Stepen uspešnosti poslovanja iskazuje se profitnom stopom. Ona, u marksisitičkoj ekonomiji, predstavlja kvantitativni odnos proizvedene mase viška vrednosti i celokupne količine predujmljenog kapitala
KONTROLNA PITANJA 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15.
Šta se podrazumeva pod potrebama? Zašto se govori o sistemu potreba? Koje su osnovne karakteristike sistema potreba? Učemu se sastoji važnost poznavanja sistema potreba? Šta je potrebno da bi se sistem potreba zadovoljio? Kakva je vremenska usklađenost faza procesa društvene reprodukcije? Koje probleme mora da razreši svako društvo u procesu društvene reprodukcije? Zašto se kriva proizvodnih mogućnosti društva drugačije zove granicom proizvodnih mogućnosti? Zašto kriva proizvodnih mogućnosti društva ima konkavan oblik? Proizvodna funkcija predstavlja funkcionalni odnos dvaju skupova. Kojih? Od kojih se pretpostavki polazi prilikom definisanja proizvodne funkcije? Koja su matematička svojstva proizvodne funkcije? U čemu je razlika između ukupnog i prosečnog proizvoda? Zašto je važno poznavanje graničnog proizvoda? Varijacije ulaganja mogu da dovedu do promena u nivou proizvodnje u različitim pravcima. U kojim?
31 Slavin, L.S., 2002., Economics, sixth edition, McGraw-Hill Irwin, p. 789 PROIZVODNE MOGUĆNOSTI DRUŠTVA
91
16. Zašto je značajna ekonomija obima? 17. Gde, u kojim analizima se najčeće pribegava pretpostavci o konstantnim prinosima? 18. Šta je osnovna pretpostavka zakona opadajućih prinosa? 19. Da li je zakon o opadajućim prinosima apsolutan? 20. Šta je izokvanta? 21. Koje su osnovne osobine izokvante? 22. Zašto je konveksni oblik izokvante njena podesna osobina? 23. Kakav je analitički značaj izokvante? 24. U kom trenutku zakupac zemlje prestaje da unajmljuje dodatne površine zemlje? 25. Da li je tržište radne snage savršeno konkurentno tržište? 26. Šta se podrazumeva pod prirodnom stopom nezaposlenosti? 27. Zašto kriva ponude radne snage skreće ka severozapadu? 28. Zašto se kapital smatra sekundarnim faktorom proizvodnje? 29. Da li se cena kapitala može izjednačiti sa kapitaliziranom vrednošću? 30. Zašto kamatna stopanikada ne može da padne na nulu? 31. Ako ukupan ukupni proizvod u funkcionalnoj raspodeli odlazi na plaćanje usluga faktora proizvodnje čiji, i na osnovu kojeg doprinosa, je profit?
92
MAKROEKONOMIJA
GLAVA V SISTEM CILJEVA
1.
SISTEM CILJEVA KAO JEDAN OD NAJZNAČAJNIJIH PODSISTEMA PRIVREDE I DRUŠTVA Ako se pođe od shvatanja sistema kao skupa varijabli čija međudejstva poprimaju karakter sadejstva u cilju dobijanja korisnog rezultata, mogu da se izvuku najmanje dva zaključka: a) varijablom sistema se smatra samo ona varijabla koja učestvuje u stvaranju korisnog rezultata, jer u protivnom biva odbačena kao strano telo, i b) svrhovitost sistema njegova je bitna odrednica. U okviru razmatranja sistema ciljeva posebno je bitan drugi zaključak jer ukazuje na činjenicu da je sistem ciljeva obavezan podsistem ekonomskih sistema tj., proces formulisanja i ispunjenja ciljeva imanentan je samom poimanju sistema. Postavljanje i ispunjenje ciljeva vezano je za svrhu postojanja i način funkcionisanja sistema32. Sistem funkcioniše ispunjavajući svoje ciljeve. Nema pojedinca, društvenih grupa, društva ili njegovih podsistema koji sebi ne postavljaju ciljeve. ”Besciljnost je po svojoj prirodi prolazna”33. Sistem ekonomskih ciljeva čine ciljevi sistema kao celine i ciljevi svih podsistema od kojih je ekonomski sistem sastavljen. S obzirom da je privredni sistem samo podsistem društvenog sistema, sistem ekonomskih ciljeva jedan je od podsistema sistema društvenih ciljeva. Sistemi ciljeva su hijerarhijski uređeni. To znači da je osnovni cilj društvenog razvoja hijerarhijski nadređen osnovnom i svim ostalim ciljevima ekonomskog razvoja. Ispunjenje osnovnog ekonomskog cilja u funkciji je ispunjenja osnovnog cilja društvenog razvoja. Svi ciljevi razvoja društva, koji su na nivoima nižim od onog na kojem se nalazi osnovni cilj razvoja društva, moraju biti prožeti osnovnim ciljem društvenog razvoja. To važi i za osnovni cilj razvoja privrede. Bliže objašnjenje i definisanje osnovnog privrednog cilja nije moguće bez prethodnog definisanja osnovnog društvenog cilja. Zbog toga se ovde prvo tumači osnovni cilj društvenog razvoja. 32 Prema mišljenju Eriha Froma (From, E., 1983., Begstvo od slobode, Nolit, Beograd, str.217.) “poznavanje stvarnih želja nije, kao što većina ljudi misli, relativno lako, već je to jedan od najtežih problema koje ljudsko biće mora da reši. Taj zadatak nastojimo da izbegnemo po svaku cenu, prihvatajući tuđe ciljeve kao svoje”. 33 Viner, N., 1964., str.55. SISTEM CILJEVA
95
2.
OSNOVNI CILJ DRUŠTVENOG RAZVOJA Život ljudi u pojedinim zemljama bitno se razlikuje. Različit je nivo potrošnje, stanuje se pod razlličitim uslovima i to nije uvek uslovljeno samo klimatskim razlikama. Takođe je različit pristup obrazovanju a razlikuje se i nivo socijalne zaštite. Neke zemlje se smatraju boljim za život od drugih. Takvo mišljenje je obično potkrepljeno tvrdnjom da je nivo blagostanja viši u jednim nego u drugim zemljama. Neke se zemlje smatraju bogatim, druge siromašnim i sl. Naravno, opšta je težnja da se živi udobnije, da se uživa viši nivo blagostanja. Siromaštvo je nepoželjno i svi teže da ga se otarase. Ali, to nije lako i predstavlja jedan od najznačajnijih problema sa kojim se suočavaju nedovoljno razvijena društva. Svako društvo, nezavisno od toga da li je bogato ili siromašno, ima veliki broj, sistem ciljeva koji je podsistem (važan deo) društva posmatranog kao sistem. Elementi tog sistema nemaju isti značaj za društvo, tj. sistem društvenih ciljeva je hijerarhijski uređen. Neki društveni ciljevi opredeljuju karakter društva i svih njegovih podsistema dok su drugi manje značajni. Društveni ciljevi proističu iz sistema društvenih vrednosti. Razlike u sistemima osnovnih društvenih ciljeva posledica su činjenice da pojedina društva počivaju na specifičnim društvenim vrednostima. Ne ulazeći dublje u karakteristike sistema društvenih vrednosti i sistema društvenih ciljeva niti u način njihovog definisanja, jer taj problem ima i ideološku dimenziju, potrebno je opisati osnovni cilj razvoja društva. Osnovni cilj društvenog razvoja se može različito definisati i njegova suština zavisi od sistema opšteprihvaćenih društvenih vrednosti. Svako društvo sigurno teži, pre svega, da opstane. Ono što iza toga sledi, različito se može tumačiti. Jedno tumačenje osnovni cilj svakog društva, u funkciji njegovog opstanka, vidi u što potpunijem zadovoljenju sistema društvenih potreba radi maksimiziranja društvenog blagostanja. Sadržaj društvenog blagostanja je veoma složen i može se objasniti na više načina.
96
MAKROEKONOMIJA
2. 1. BERGSONOVA FUNKCIJA Ekonomika blagostnja34 pod blagostanjem podrazumeva ukupnu sumu zadovoljstava koje pojedinac jedne zajednice doživljava upotrebom raspoložive količine dobara. Nabrajanjem zadovoljstava dobija se suma društvenog blagostanja, a ono je jednako ukupnom nacionalnom proizvodu izraženom u novcu. Do blagostanja društva dolazi se preko individualnih preferencija tj. subjektivnih blagostanja pojedinaca koji čine društvo. Blagostanje pojedinca i društva zavise od visine ostvarenog ukupnog proizvoda i njegove raspodele. Interes društva je da se nacionalni proizvod stalno povećava i omogući takva raspodela kojom se osigurava što potpunije blagostanje. Ekonomika blagostanja polazi od izučavanja i upoređivanja raznih stanja ekonomskog sistema prema nivou blagostanja, a zatim na osnovu sprovođenja i iskustava predlaže ekonomici pravila, mere i kriterijume za povećanje društvenog blagostanja. Pristalice ekonomike blagostanja društveno blagostanje najčešće predstavljaju Bergsonovom i Samjuelsonovom funkcijom oblika:35 W(x) = F [Y1(x), ..., Yn(x)] Funkcijom je predstavljen funkcijski odnos F koji određuje vrednost blagostanja W(x) za svako društveno stanje x iz skupa svih mogućih društvenih stanja X. Funkcija predstavlja uređaj R definisan na celom skupu X. Oznaka Yi predstavlja korisnost i-tog pojedinca, za n=1,.., n, što znači da funkcija društvenog blagostanja zavisi od individualnih korisnosti, subjektivnih osećaja blagostanja zbira pojedinaca koji čine društvo. Prikazani oblik funkcije u teoriji je poznat kao individualistički slučaj jer društveno blagostanje vidi kao funkciju pojedinačnih nivoa blagostanja W (Y1,..., Yn). Međutim, nivo apstrakcije u ovoj funkciji je visok, jer se na ovaj način ne rešava problem agregiranja individualnih blagostanja. Društvene preferencije se izvode samo iz pojedinačnih bez poređenja intenziteta preferencija ili nivoa pojedinačnih blagostanja. Zbog toga neki autori predlažu manje rigoroznu kolektivnu funkciju društvenog blagostanja u kojoj je ono predstavljeno kao rastuća funkcija pojedinačnih prihoda, tj.: W = W(y1,..., yn). 34 Ekonomika blagostanja predstavlja poseban pravac ekonomske misli nastao kao produžetak Maršalove teorije. Istražuje uslove, metode i sredstva kojima država može da ostvari blagostanje svih svojih pripadnika i zajednice u celini. Zbog toga se često definiše kao deo ekonomije koji izučava moguće efekte raznih ekonomskih politika na blagostanje društva. 35 Amartya, K. S., 1985., O ekonomskoj nejednakosti, Zagreb, str. 15. SISTEM CILJEVA
97
Maksimizacija društvenog blagostanja se postiže, matematički posmatrano, maksimizacijom gornje funkcije. Stepen maksimizacije zavisi od količine raspoloživih resursa, mogućnosti njihovog kombinovanja, raspodele blagostanja na pojedince itd.
2. 2. MAKSIMIZACIJA DRUŠTVENOG BLAGOSTANJA Ako se pretpostavi da su proizvodne mogućnosti društva date i da se ukupno proizvedeno dobro sastoji iz dve komponente, dobro Q1 i dobro Q2, kojima se zadovoljava sistem potreba, društveno blagostanje se može predstaviti izokvantom W. Sl. 16. Maksimizacija društvenog blagostanja
Maksimum društvenog blagostanja se postiže u tački (A) dodira krive proizvodnih mogućnosti i izokvante, tj. u tački izjednačenja graničnih stopa supstitucija dvaju dobara i granične stope tehnički moguće transformacije između promenljivih (u proizvodnji dvaju dobara). Tačka izjednačavanja (A) dveju graničnih stopa označava stanje najviše tehničke efikasnosti i stanje maksimalnog zadovoljenja sistema potreba. U stvarnosti se, ipak, odvija proizvodnja mnoštva dobara i usluga. Postizanje društvenog optimuma u smislu optimalne alokacije resursa, odnosno maksimizacije društvenog blagostanja u slučaju proizvodnje mnoštva dobara definiše se kao dodirna tačka (površina) dveju hiperpovršina smeštenih u višedimenzionalnom prostoru, pri čemu je broj dimenzija jednak broju dobara i usluga. Jedna hiperpovršina je geometrijsko mesto tačaka koje predstavljaju u tehničkom smislu efikasne kombinacije dobara i usluga. Ona odražava jednakost stopa tehničke supstitucije između proizvodnih faktora. Promena nivoa proizvodnje jednog proizvoda nužno izaziva promene na drugim tačkama. Stopa tehničke transformacije u 98
MAKROEKONOMIJA
proizvodnji dobara je određena zakrivljenošću krive. Stepen zakrivljenosti krive, tj. stopa tehničke transformacije, govori koliko će se povećati nivo proizvodnje jednog ako dođe do infinitezimalnog smanjenja proizvodnje drugog proizvoda. Na taj se način ostavlja mogućnost transformacije jednog proizvoda u drugi putem realokacije proizvodnih faktora. Druga hiperpovršina predstavlja geometrijsko mesto tačaka ekvivalentnih sa stanovišta nivoa zadovoljenja sistema društvenih potreba. Ona se koncepcijski izvodi iz hiperpovršina indiferentnosti pojedinačnih potrošača. Tačka dodira između ovih dveju hiperpovršina određuje optimalnu alokaciju resursa, na jednoj, i optimalnu strukturu proizvodnje, na drugoj strani, čime je definisan i društveni optimum.36
2. 3. OSTALA TUMAČENJA OSNOVNOG CILJA DRUŠTVENOG RAZVOJA Prihvatajući zahtev za što potpunijim zadovoljenjem potreba društvenog sistema u celini, svih njegovih podsistema i članova društva pojedinačno, dakle, sistema potreba radi maksimizacije društvenog blagostanja za osnovni cilj društvenog razvoja, opšta teorija sistema posebno insistira, govoreći o društvenom blagostanju, na njegovoj nematerijalnoj i informacijskoj komponenti. U tom smislu radi bližeg objašnjenja strukture društvenog blagostanja često se pribegava nabrajanju njegovih elemenata. Obično se posebno naglašava da je pojam društvenog blagostanja širi od materijalne potrošnje, pa se nabrajaju: zaposlenost, jednakost u raspodeli dohotka, zdravstvo, obrazovanje, socijalna sigurnost i sl. U svakom slučaju, fenomen društvenog blagostanja je veoma složen, pa bi ocena društvenog blagostanja neke zemlje morala da obuhvati najmanje sledeće elemente: 1. materijalne uslove, sa posebnim akcentom na zdravstvenu i socijalnu zaštitu; 2. nivo razvijenosti sistema obrazovanja; 3. nivo dostignutih sloboda, sa posebnim akcentom na dostignuti nivo opštih prava čoveka, političkih sloboda u smislu prava na organizovanje i samoorganizovanje u najrazličitije organizacije i u smislu opštih izbornih prava. U ovom domenu posebnu ulogu ima domet sloboda ličnosti na bazi dometa sloboda izbora između više realnih alternativa za svaku važnu odluku, mogućnost biranja sopstvene optimalne strategije koju omogućuje samo onaj nivo socijalne sigurnosti u kojoj ljudska individua ima neki manevarski prostor, tj. društveno blagostanje se ogleda u širini tog manevarskog prostora; 4. razvijenost informacionog sistema u društvu od čega, u krajnjoj liniji, zavise ostale komponente društvenog blagostanja, a posebno aktivnost svakog člana društva i kvalitet odluka koje donosi. 36 Interpretirano prema: Madžar, Lj., 1984., Usmeravanje privrednog razvoja i oblici koordinirane privredne aktivnosti, Institut društvenih nauka, Beograd, str. 35. SISTEM CILJEVA
99
Kako se pod blagostanjem podrazumevaju elementi i odnosi koji imaju subjektivan karakter, nije na odmet setiti se Piguove opaske kako su elementi blagostanja “stanja svesti”. Jasno je da se društveno blagostanje sastoji iz materijalnih i nematerijalnih elemenata, pri čemu je stepen merljivosti pojedinih elemenata vrlo različit. Nemerljivi i samo delimično merljivi elementi značajno utiču na veličinu društvenog blagostanja. Bez obzira što njihovo prisustvo smanjenjuje domet ekonomske analize društvenog blagostanja ovi momenti se moraju uzeti u obzir. Nezavisno od odabranog pristupa, sadržaj društvenog blagostanja je kompleksan, tako da cilj ekonomske analize ne može biti istraživanje društvenog blagostanja uopšte. Na ovom stepenu razvoja ekonomske analize bio bi to vrlo pretenciozno postavljen cilj. Kako se sve potrebe ne zadovoljavaju u okviru ekonomskog sistema, ekonomska nauka se ne bavi blagostanjem u celini već samo onim delom koji je ekonomske prirode.
3.
OSNOVNI CILJ FUNKCIONISANJA PRIVREDE Ciljevi u stvari predstavljaju poželjna stanja ekonomskog sistema, kao što su puna zaposlenost, stabilne cene, preraspodela dohotka. Uvek ih ima više i s obzirom da su među sobom povezani na različite načine govori se o sistemu ciljeva. Sistem ekonomskih ciljeva spada u kategoriju složenih, dinamičkih i hijerarhijski uređenih sistema. Sistem ciljeva se identifikuje kao složen jer se sastoji iz veoma mnogo ciljeva. Sačinjen je iz ciljeva privrede kao celine, ciljeva njenih podsistema (sve do onih na najnižim nivoima) i iz ekonomskih ciljeva pojedinaca. Ekonomski ciljevi su spregnuti čvrstim vezama u mrežu ekonomskih ciljeva. Jakim povratnim spregama vezani su i sa drugim podsistemima društva, privrednim sistemima u svetu i sa društvom kao totalitetom čiji podsistem, preko sistema društvenih ciljeva, i čine. Formulisanju sistema ekonomskih ciljeva pristupa se na različite načine i sa različitih stanovišta. Podsistemi privrede sa stanovišta sopstvenih interesa i strateških opredeljenja njihovih ostvarenja formulišu sopstvene sisteme ciljeva. Isto važi i za pojedince. Ekonomski ciljevi najvišeg ranga, nacionalnog karaktera, koji se odnose na celu privredu, formulišu se na najvišem društvenom nivou. Formulisanje ciljeva u 100
MAKROEKONOMIJA
uskoj je vezi sa sistemom društvenih vrednosti. Ono i sledi iza definisanja osnovnih društvenih vrednosti. U pripremi predloga vrhunskih nacionalnih ekonomskih ciljeva učestvuju eksperti iz različitih oblasti, najpre oni sa ekonomskim obrazovanjem. Predlagači seta dugoročnih ekonomskih ciljeva, kao dela razvojne strategije koja se uglavnom donosi na srednji i dugi rok ili kao deo nekog poznatog dugog roka, koriste se dostignućima više nauka. Proces priprema predloga ciljeva je veoma složen i obuhvata obimna i različita znanja. Formulisanje predloga ciljeva uslovljeno je i poznavanjem sistema naučno utvrđenih normativa vezanih za sistem potreba, na jednoj, i za ekonomski sistem (poznavanje ljudskih i materijalnih resursa) u užem proizvodnom smislu, na drugoj strani. Osim toga, potrebno je poznavati i stvarne težnje i ponašanje pojedinaca i interesnih grupa u smislu prihvatanja određenih ciljeva i vrste usmerenosti ka njima i ka zadovoljavanju sistema potreba. Ciljevi se donose na različite vremenske rokove. Za ispunjenje svakog ekonomskog cilja potrebno je neko (optimalno) vreme, čija dužina zavisi od mnogo faktora, a ne samo od vrste cilja. Ciljevi se periodično preispituju, a ponekad, u skladu sa novonastalom situacijom i menjaju, ili im se menja samo ročnost ili značaj. Obično se razvrstavaju na kratkoročne i dugoročne ciljeve bez obzira što je ovakva podela krajnje uslovna. Kratkoročni ili operativni ciljevi su sastavni delovi tekuće makroekonomske politike. U grupu kratkoročnih ciljeva makroekonomske politike spadaju stabilnost cena, poboljšanje platnog bilansa zemlje i slično. Najvažniji dugoročni ciljevi se odnose na privredni rast, povećanje makroekonomske efikasnosti, smanjenje neravnomernosti u raspodeli dohotka, povećanje medunarodne konkurentnosti i tako dalje. Na kratak rok, ciljevi su najčešće protivurečni. Suprotno, osnovni dugoročni ciljevi su neprotivurečnog karaktera. Što je zemlja na nižem stepenu privredne razvijenosti konfliktnost ciljeva na kratak rok je izraženija. Zbog toga cilj dinamiziranje stope privrednog rasta najčešće ne koincidira sa ravnotežom u platnom bilansu, stabilnošću cena itd. Postojanje ciljeva sa različitim vremenskim dimenzijama izaziva značajan problem, poznat kao sukob ciljeva na kratak, srednji i dugi rok, koji mora biti na pravi način društveno kanalisan. Uobičajena podela na kratak, srednji i dugi rok ima smisla jedino ako je usklađena sa dubinom i karakterom stvarnih promena u sistemu koje su se u datom periodu desile. Pogrešno je neku pojavu okarakterisati kao kratkoročnu samo zato što je trajala godinu dana. Njene osnovne vremenske karakteristike određene su dubinom i brzinom promena koje sobom nosi. Analizirati promene u sistemu ciljeva podrazumeva dve stvari: odrediti vremenski okvir u kome se posmatra stepen ispunjenja ekonomskih ciljeva i, drugo, određivanje brzine promena koje se dešavaju u privredi i društvu u toku ostvarenja ciljeva. Prva vrsta analize ukazuje na visok stepen povezanosti cilja i vremena koje je potrebno za njegovo ispunjenje. Opasnost koja se ovde krije, a koja sa produženjem vremenskog perioda za koji se cilj donosi raste, može se izneti kroz dilemu: u kojoj je meri moguće jasno definisati cilj s obzirom na vremenski period za koji je donet? SISTEM CILJEVA
101
Mogućnost sagledavanja vremenske dimezije ciljeva kao i mogućnost formulisanja sve dugoročnijih ciljeva raste uporedo sa razvojem nauka. Što je društvo razvijenije sve su jače njegove potrebe za velikim ciljevima. Realizacija velikih ciljeva proširuje horizont društva i transformiše njegov sistem potreba u sistem višeg reda. Krug se zatvara pojavom potrebe za novim, grandioznijim ciljevima koji često, samom svojom formulacijom, služe kao odskočne daske za dalji razvoj nauka, tehnika i novih tehnologija. Osim navedenih karakteristika, ciljevi takođe mogu biti i: nezavisni, komplementarni, konfliktni,.... Nezavisni su oni čije ostvarenje ne dovodi u pitanje realizaciju drugih ciljeva. Kod komplementarnih ostvarenje jednog doprinosi delimičnoj ili potpunoj realizaciji drugog cilja. Ilustracije radi, viša stopa privrednog rasta istovremeno dovodi do manje nezaposlenosti. Konfliktni su oni ciljevi kod kojih ostvarenje jednog cilja otežava ili onemogućava ostvarenje drugog cilja. Primera radi, povećanje izvoza uz isti obim proizvodnje uslovljava lošiju snabdevenost domaćeg tržišta. Osnovno svojstvo ekonomskih ciljeva je njihovo hijerarhijsko ustrojstvo. Niti su ciljevi uvek isti, niti im je uvek isti značaj za društvo. Samo je osnovni cilj razvoja ekonomskog sistema, s obzirom na njegov najviši značaj, fiksnog karaktera. Svi su ostali, manje ili više, prema mestu u hijerarhiji, varijabilnog karaktera. Ekonomski ciljevi na vrhu hijerarhijske lestvice imaju najtrajniji karakter. Tako, na primer, optimizacija stope rasta ukupnog proizvoda i potrošnje, smanjenje stope inflacije ili nezaposlenosti, eliminisanje deficita platnog bilansa i sl., u svim zemljama zauzimaju visoko mesto na listi ciljeva. Jedino se njihov konkretan redosled razlikuje od zemlje do zemlje. Društvo obično prihvata ograničeni broj ekonomskih ciljeva čiji je stepen prioritetnosti i vreme ostvarivanja različit. Prevelik broj usvojenih ciljeva negativno deluje na njihovu prioritetnost, na rasipanje sredstava i napora ljudi i na mogućnost njihove koncentracije, čime se mogućnost ispunjenja sistema ciljeva smanjuje. Što se neko društvo brže razvija to je ono spremnije da širi sistem svojih ciljeva. Siromašni mogu da se nadaju da će tek neki od ciljeva biti u stanju da ispune. Dinamičan razvoj omogućuje ne samo potpunije zadovoljenje sistema potreba već i različite pravce razvoja. “Suština privrednog rasta nije u tome što on povećava sreću, već je u tome što povećava mogućnost ljudskog izbora”37. Formulacija osnovnog privrednog cilja od velikog je značaja za privredu i društvo u celini. Zbog toga ona mora da proizilazi iz osnovnog društvenog cilja. U teoriji postoji više formulacija osnovnog privrednog cilja. Često se pominju maksimizacija životnog ili društvenog standarda, maksimizacija stope rasta materijalne proizvodnje i sl. Sa stanovišta opšte teorije sistema, služeći se ekstremalnim računom, osnovni cilj funkcionisanja privrede može se definisati kao maksimalno zadovoljenje društvenih potreba sa datim (tj. raspoloživim) resursima, odnosno minimiziranje utrošaka resursa za određeni sistem društvenih potreba. 37 Lewis, A., 1963., The Theory of Economic Growth, Allen& Unwin, London, p. 420.
102
MAKROEKONOMIJA
Ovako definisan osnovni cilj teško je primenljiv u analizama. Sa tog stanovišta pristup razvijen u okviru ekonomike blagostanja je daleko prihvatljiviji. Teorijskom razradom obračuna društvenog blagostanja ona je ponudila u praksi mnogo korišćen metod analize realnog ekonomskog blagostanja: koncepciju indeksnih brojeva društvenog dohotka (blagostanja). Ova koncepcija poistovećuje ekonomsko blagostanje društva sa društvenim dohotkom izraženim u novcu, pri čemu se zanemaruje činjenica da raspodela dohotka utiče na nivo društvenog blagostanja. Raspodela se smatra manje važnom, jer se može raspodeliti samo ono što je proizvedeno. Koncepcija ima još neke nedostatke koje se ovom prilikom zanemaruju, jer se pokazalo da je u praksi nezamenljiva. Nijedna ozbiljna dinamička analiza stvarnih privrednih kretanja je ne zaobilazi.
4.
MAKROEKONOMSKI AGREGATI Ljudske potrebe se menjaju kvantitativno i kvalitativno, ali menjaju se i obim, struktura i vrednost materijalnih dobara i usluga. Radi toga se u ekonomskoj nauci razvio kategorijalni aparat za merenje rezultata društvene proizvodnje putem određenih globalnih i sintetičkih veličina u kojima se izražavaju osnovni sadržaji, dinamika i struktura, kao i rezultati ekonomske aktivnosti u nekoj društvenoj zajednici (državi). U ekonomskoj literaturi se često, da bi se opisali ukupni godišnji tokovi dobara i usluga, koriste različite sintagme kao što su nacionalni dohodak, nacionalni proizvod i sl. Kako se radi o analitičkim veličinama koje važe za celu privredu, često se nazivaju i makroekonomskim veličinama ili makroekonomskim agregatima. Koliki je značaj ovih veličina u ekonomskoj analizi privrednih aktivnosti u nekoj zemlji možda najbolje svedoči Samuelson kad kaže za GNP da je to ‚‚jedno od zaista velikih otkrića 20. veka‚‚38. Analitičke funkcije makroekonomskih agregata su vrlo značajne ne samo za ekonomiste, već i za statističare, demografe, sociologe, politikologe. Svima onima kojima je potrebna realna slika o stanju privrede neke zemlje, o njenom razvoju, dinamici razvoja, strukturi i sličnim pitanjima koja su važna za ekonomiku i politiku neke zemlje, služe ovi sintetički pokazatelji. Otuda je prikupljanje podataka o njima danas postala sasvim normalna praksa u svetu. 38 Samuelson, P., Nordhaus, W., 1994., Ekonomija, Mate, Zagreb, str., 416. SISTEM CILJEVA
103
Iako je masovnije korišćenje analitičkih vrednosti ovih veličina novijeg datuma, njihova upotreba u ekonomskoj teoriji se pominje mnogo ranije. Još je u drugoj polovini XVII veka William Petty koristio pojam narodnog dohotka kao godišnju vrednost rada naroda u funkciji politike oporezivanja, preporučujući državi da je oporezivanje istina neophodna, ali da je građane potrebno oporezivati proporcionalno njihovom dohotku. Nešto kasnije, krajem XVII veka Gregory King je procenjujući dohodak različitih društvenih grupa u Engleskoj objavio vrlo temeljit obračun dohotka Engleske za 1688. godinu. Teorija o čistom proizvodu F. Quesnaya nije ništa drugo do svestrana teorija o formiranju narodnog dohotka u Francuskoj. I A. Smith u Engleskoj krajem XVIII veka razrađuje teorijsku koncepciju narodnog dohotka, na osnovu koje se u mnogim zemljama u XIX veku vršila procena narodnog dohotka. Međutim, masovna proučavanja i upotreba agregatnih pokazatelja narodne privrede, posebno nacionalnog dohotka, počinju posle velike ekonomske krize 1929. godine, da bi taj pojam postao obavezna praksa u svim zemljama sveta tek nakon Drugog svetskog rata.
4.1. UKUPNI PROIZVOD PRIVREDE Mada je zahtev za uvećanjem bogatstva sporan još od Aristotela obično se za neku zemlju (ili pojedinca) kaže da je napredna ako u kontinuitetu uvećava svoje bogatstvo. Ali, šta je to bogatstvo, šta se pod tim pojmom podrazumeva? U svakodnevnom životu sreću se dva različita poimanja bogatstva. Kad se govori o pojedincima bogatima se smatraju oni koji raspolažu određenim skupom dobara, zemlje, novaca ili neke druge imovine. Kada su u pitanju pojedine zemlje stvari stoje malo drugačije. Bogatim se smatraju zemlje koje raspolažu velikim društvenim i prirodnim bogatstvom. Pod društvenim bogatstvom se podrazumeva ukupna masa najrazličitijih dobara stvorena radom više generacija. Tu spadaju proizvodni i neproizvodni fondovi, infrastruktura, razne vrste zaliha, ...Zbog toga je ono uvek proizvedeno bogatstvo i u tome se razlikuje od prirodnog bogatstva koje je dar prirode. Međutim, kako proizvodnja podrazumeva interakciju ostalih faktora proizvodnje sa prirodom, sa porastom nivoa razvijenosti prirodno bogatstvo se sve više preliva u društveno bogatstvo. Uostalom prirodno bogatstvo se takođe može valorizovati na tržištu. Mnogi autori, a među prvima Simon Kuznjec još pre drugog svetskog rata, smatraju da i radnu snagu zbog mnogo uloženog kapitala u njenu obuku i zbog njenog ukupnog značaja za proces uvećanja bogatstva treba uneti u obračun društvenog bogatstva. Bogatstvo je dakle zbir dobara koji su proizvod ljudskog rada ili dar prirode a mogu se valorizovati na tržištu. Iz ovako definisane kategorije bogatstva neki autori isključuju određene kategorije dobara, umetničke vrednosti, na primer. Veličina i struktura bogatstva određuje ekonomsku snagu i nivo društvenog blagostanja. Zbog toga je svako društvo usmereno na uvećanje društvenog bogatstva. 104
MAKROEKONOMIJA
Još je industrijska revolucija pokazala da se bogatstvo i država i pojedinaca može uvećati proizvodnjom. Kriterijum bogatstva postaju proizvedena dobra jer se pomoću njih mogu proizvesti nova dobra i tako uvećati bogatstvo. Ona proces društvene reprodukcije čine kontinuelnim i sektorski međuzavisnim procesom. To znači da se pod uvećanjem bogatstva podrazumeva proces kontinuelnog uvećanja ukupnog proizvoda. Razvoj privrede i društva uslovio je da se bogatstvo sve manje izražava nagomilanom količinom dobara a sve više veličinom prihoda, odnosno dohotka. Zbog toga se danas bogatim državama smatraju one koje imaju visok domaći proizvod meren u periodu od godinu dana. Proces uvećanja bogatstva uslovljen je, između ostalog, i raspodelom novostvorene vrenosti. Adekvatno uređena raspodela doprinosi uvećanju bogatstva. Pod ukupnim proizvodom podrazumeva se vrednosni izraz svih roba proizvedenih u privredi jedne zemlje za godinu dana39. Na jednoj strani, ukupni proizvod iskazuje sposobnost zemlje da proizvede i ponudi određenu količinu roba (agregatna ponuda) dok, na drugoj strani, on pokazuje spremnost date zemlje da kupi ove robe (agregatna tražnja). Razlikuje se neto i bruto ukupni proizvod. Neto proizvod se može meriti kao tok dobara ili tok primanja. Pristup problemu merenja neto proizvoda preko toka proizvoda se sastoji u sledećem: pojedinci i porodice zadovoljavaju sistem potreba konzumirajući najrazličitije robe i usluge, trošeći pri tome novac. Neto proizvod se, u tom slučaju, iskazuje kao ukupna suma novca potrošena za finalna dobra i usluge kojima je zadovoljen sistem potreba za godinu dana. Sva finalna dobra i usluge se množe tržišnim cenama koje igraju ulogu pondera, jer odražavaju relativnu poželjnost pojedinih roba. Neto proizvod predstavlja, dakle, ukupnu novčanu vrednost toka finalnih proizvoda. Izračunavanje neto proizvoda sa stanovišta primanja ili dohodaka ekvivalentno je prethodnom načinu izračunavanja. Da bi se finalna dobra proizvela potrebno je učiniti izvesne troškove koji ujedno predstavljaju prihode pojedinih proizvodnih faktora (zemlja, rad, kapital). Radnicima se isplaćuje najamnina, vlasnicima zemlje renta, a kapitala kamata i profit. Sa stanovišta vlasnika proizvodnih faktora ove kategorije predstavljaju prihode, a sa stanovišta privrede troškove usluga proizvodnih činioca. To znači da neto proizvod predstavlja zbir primanja faktora proizvodnje. Primanja faktora proizvodnje su jednaka troškovima proizvodnje finalnih dobara i usluga tj., autputa ekonomskog sistema. Neto proizvod statistika može da meri na dva načina, kao priliv proizvoda ili kao zbir prihoda proizvodnih činilaca. Oba merenja daju iste rezultate, ako se profit kao prihod odnosno trošak, u drugom pristupu, adekvatno definiše i statistički obuhvati. 39 Proizvodnja se u sistemu nacionalnih računa definiše po širem konceptu i obuhvata niz usluga (finansijske, obrazovanje, zdravstvo, socijalnu zaštitu, delatnost državne uprave i odbrane, privrednih i stručnih udruženja, humanitarnih organizacija, udruženja građana itd.) koje nisu obuhvaćene društvenim proizvodom po materijalnom konceptu proizvodnje. SISTEM CILJEVA
105
Neto proizvod može biti nerealno prikazan ako se neka dobra više puta sabiraju kao finalna dobra, kao delovi ukupnog neto proizvoda, a ona to stvarno nisu jer predstavljaju međufazna dobra. Ako, na primer, u neto proizvod treba uvrstiti maslac, iz njega, svakako, treba isključiti mleko od kojeg je maslac proizveden i sl. Neke robe na putu do finalnog proizvoda prolaze i kroz nekoliko faza proizvodnje. Mogućnost da se ukupni proizvod prikaže većim nego što jeste posebno je izražena u pristupu obračuna proizvoda kroz troškove proizvodnih činilaca. Zbog toga se statistika prilikom obračuna vrednosti proizvoda, po pravilu, služi dodatom vrednošću. Koncepcija dodate vrednosti omogućuje da se svi izdaci koji se odnose na primanja činilaca proizvodnje ne uključuju u obračun. Isključuju se sve kupovine materijala i usluga od drugih firmi jer će taj deo proizvoda biti uračunat iz izveštaja drugih preduzeća. Neto proizvod predstavlja vrednosni izraz zbira u jednoj privredi proizvedenih finalnih proizvoda i usluga u periodu od godinu dana. U prethodni opis obračuna neto proizvoda nije bila uključena mogućnost povećanja kapitala. U stvarnom životu, ljudi deo raspoloživog dohotka štede, povećavajući zalihe roba (uključujući i novčanu robu), ili se pripremaju da investiraju novac koji su uštedeli.. U ciljeve ljudi ne spadaju samo različiti oblici potrošnje, već i neto investiranje ili akumulacija kapitala. O štednji, odnosno investiranju, može, u ekonomskom smislu, biti reči jedino ako dođe do nekog fizičkog povećanja kapitala, ako društvo troši manje nego što su njegovi prihodi i izdvaja sredstva za formiranje kapitala. Investiranje uvek znači formiranje realnog kapitala, dodavanje već postojećem fondu zgrada, opreme i zaliha. Definicija neto proizvoda se odnosi na zbir svih finalnih proizvoda za potrebe potrošnje uvećanog za neto investicije. Ovaj koncept ne uzima u obzir “trošenje”, amortizovanje kapitala u jednogodišnjem periodu. S obzirom da amortizacija u priličnoj meri predstavlja arbitrarnu kategoriju i kategoriju koja se u stabilnim privredama relativno sporo menja, uputno je operisati sa bruto a ne sa neto konceptom investicija. Mogućnost preciznijih izračunavanja bruto investicija uticala je na Ujedinjene nacije da konceptu bruto izračunavanja daju prvenstvo u odnosu na neto koncept. Ako se, dakle, obračuna i amortizacija dobija se iznos bruto investicija. Bruto investicije su jednake neto investicijama uvećanim za iznos amortizacije. Do iznosa bruto investicija statistika dolazi zbrajanjem stanja zaliha na kraju godine umanjenih za vrednost zaliha na početku godine i stanja građevinskih objekata i opreme izračunatih na isti način. Bruto investicije, drugim rečima kazano, predstavljaju uvećanje realnog kapitala u periodu od godinu dana i jednake su razlici između sume realnog kapitala na kraju i sume realnog kapitala na početku godine. Bruto proizvod definiše se kao suma finalnih proizvoda i bruto investicija. Neto proizvod je, dakle, manji od bruto proizvoda za iznos amortizacije. U anglosaksonskoj literaturi se, po pravilu, pravi razlika između finalnih dobara za privatnu i finalnih dobara za javnu potrošnju. UN su prihvatile koncept obračuna 106
MAKROEKONOMIJA
proizvoda koji osim privatne potrošnje (Consumption - C) koja je jednaka izdacima domaćinstava i investicija (Investment - I), odnosno investicione potrošnje, obuhvata i sve državne izdatke na dobra i usluge koji se odnose na najamnine državnih službenika plus dobra koje država kupuje od privatne industrije (Government - G). Najveće učešće u strukturi upotrebe ukupnog proizvoda ima privatna potrošnja. Na drugoj strani, investiciona potrošnja je najnestabilnija komponenta raspodele i upotrebe proizvoda Takođe treba napomenuti da sva državna plaćanja ne ulaze u sastav proizvoda. Sve ono što nije izdatak države za dobra i usluge u datoj godini ne ulazi u obračun, već se tretira kao plaćanje po osnovu transfera: kamate na javne dugove, penzije, razna socijalna davanja i stavke koje po pravilu ulaze u obračun državnog budžeta. Ti transferi ne predstavljaju plaćanja za tekuće proizvode usluge. Sa stanovišta tokova proizvoda i usluga, struktura i način formiranja “punjenja” budžeta (porezi, carine, izdavanje obveznica, primarna emisija i sl.) nije bitan za obračun proizvoda. Ali, ako se obračun pravi sa stanovišta prihoda činilaca proizvodnje odnosno proizvodnih troškova, zavođenje poreza radi finansiranja državnog budžeta od velike je važnosti za obračun. Porezi utiču na povećanje ukupnih troškova poreskih obveznika. To znači da se povećava i cena koštanja gotovih proizvoda. Zbog toga porezi moraju biti uzeti u obzir prilikom obračuna proizvoda po metodu prihoda proizvodnih činilaca. Osim neposrednih (porezi na prihode) koji obavezno ulaze u obračun kao delovi najamnine, kamate, rente, profita, i posredni (porez na promet, npr.) moraju biti uzeti u obzir kao zasebna stavka. Na kraju se može ustanoviti da ukupni proizvod predstavlja zbir izdataka na dobra i usluge za potrebe lične, državne i investicione potrošnje. On se može obračunati i zbrajanjem svih najamnina, kamata, renti i profita i svih posrednih poreza (koji se iskazuju kao rashod u proizvodnji toka dobara) isplaćenih za godinu dana. Obračun ukupnog proizvoda na dva načina u skladu je sa principom dvostrukog knjigovodstva, mada u praksi oba metoda retko daju u potpunosti identične rezultate. Statistike, po pravilu, raspolažu nepotpunim podacima na osnovu kojih se prave procene ukupnog proizvoda. Ovako iskazan ukupni proizvod, kao agregatni pokazatelj služi za potrebe analize i planiranja društvene reprodukcije budući da daje uvid u taj proces, bliže sagledavajući odnose proizvodnje. Isto tako, njegova funkcija u sagledavanju ukupne potrošnje, i strukture proizvodnje po fazama, privrednim granama i njihovim grupacijama smatra se neizbežnom i nezamenjivom. U normalnim ekonomskim prilikama normalno je da društveni proizvod raste iz godine u godinu. Prirodni priraštaj stanovništva donosi novu radnu snagu, a investicije u obrazovanje i kvalifikaciju radnika podižu kvalitet radne snage i njenu produktivnost. Istovremeno, investicije u nove mašine i potrošnja povećavaju fond kapitala u zemlji, što zajedno sa porastom ponude rada i novim tehnologijama prirodno dovodi do rasta društvenog proizvoda. SISTEM CILJEVA
107
Zbog nedostataka u sistemu obračuna ukupnog proizvoda, pri poređenju ukupnog proizvoda iz dva perioda, treba znati da se uvek radi o nedovoljno savršenom, nepotpunom i parcijalnom poređenju. Dobijeni pokazatelji su relativnog i približnog karaktera i mogu biti samo jedan iz mnoštva raznovrsnih pokazatelja promene društvenog blagostanja. Stepen opreza se prilikom međunarodnih poređenja još više mora povećati, jer se vrednost ukupnog proizvoda deformiše preračunavanjem u jedinstvenu valutu, po pravilu - dolar. Pri tome se najčešće koriste zvanični devizni kursevi koji uglavnom odražavaju ne realan odnos, već odnos snaga u međunarodnoj razmeni.
4.2. BRUTO DOMAĆI, BRUTO NACIONALNI PROIZVOD, NACIONALNI DOHODAK Ukupni domaći proizvod pretstavlja vrednost koja je rezultat društvene proizvodnje u okvirima jedne nacionalne privrede. Svojim obimom on bi trebalo da zadovolji sve oblike potrošnje u nekom društvu. Međutim, praktično to je nemoguće. I ako je to (teorijski) moguće, ekonomski nije isplativo. Savremene privrede su po svom karakteru otvorene privrede. Vrlo aktivno se uključuju u međunarodne ekonomske odnose, istupajući na svetskom tržištu bilo kao izvoznice ili kao uvoznice različitih roba. Na taj način se oslobađaju roba koje prevazilaze domaće potrebe ili se obezbeđuju robe koje nedostaju domaćem tržištu. Istovremeno, tako se održava i potreban nivo konkurencije među proizvođačima. Osim toga, u proizvodnji roba na teritoriji različitih otvorenih privreda učestvuju svojim kapitalom državljani različitih zemalja. Državljanstvo vlasnika faktora proizvodnje čijom je upotrebom proizveden ukupni proizvod može da bude različito. Sve to ukazuje na potrebu da se ekonomska analiza ukupnog proizvoda ne može zadržati samo na toj kategoriji. U nju se nužno moraju uključiti i elementi platnog bilansa. Kada se sagleda struktura ukupnog proizvoda i sa tog stanovišta onda se javljaju dve analitičke kategorije ukupnog proizvoda koje su u najširoj upotrebi: bruto domaći proizvod (ili Gross Domestic Product – GDP) i bruto nacionalni proizvod (ili Gross National Product – GNP). Oba koncepta postoje i u neto varijanti. Mada obe kategorije izražavaju tržišnu vrednost proizvedenih dobara u jednoj godini, bruto nacionalni i bruto domaći proizvod nisu identične kategorije. Bruto domaći proizvod je najčešće korićeni makroekonomski agregat. Predstavlja ukupnu produkciju roba i usluga, ostvarenu u nacionalnoj ekonomiji (domicilnoj zemlji), bez obzira na vlasništvo. To podrazumeva da BDP uključuje vrednost produkcije stranih lica (kompanija) u zemlji, a isključuje aktivnosti firmi u vlasništvu domaćih rezidenata u inostranstvu. BDP predstavlja ukupno stvoren domaći proizvod i krajnji je rezultat proizvodne aktivnosti jednog društva. To je istovremeno finalna upotreba bruto domaćeg proizvoda. 108
MAKROEKONOMIJA
BDP = C + I + G + X n
, tj. bruto domaći proizvod je zbir privatne, investicione i državne potrošnje uvećan za vrednost neto izvoza koji se dobija kao razlika između izvoza i uvoza posmatrane zemlje. Bruto nacionalni proizvod (BNP, GNP eng.) predstavlja ukupnu proizvodnju roba i usluga jedne nacionalne ekonomije, u određenom periodu. On uključuje sve dohotke domaćih lica ostvarenih ekonomskim aktivnostima u zemlji i inostranstvu, tj. meri ukupan dohodak zarađen od strane nacije. Vrednost bruto nacionalnog proizvoda se utvrđuje tako što se od vrednosti bruto domaćeg proizvoda odbiju svi prihodi stanovnika sagledavane zemlje koji pripadaju strancima kao rezultat njihovog ulaganja u zemlju, a dodaju prihodi stanovnika te zemlje po osnovu njihovog ulaganja u inostranstvu. Za razliku od bruto domaćeg proizvoda kategorija bruto nacionalnog proizvoda se isključivo odnosi na vrednost proizvedenih dobara domaćih vlasnika faktora proizvodnje. U sistemu nacionalnih računa bruto nacionalni proizvod se definiše kao zbir bruto domaćeg proizvoda i salda ( primljenih – plaćenih) primarnih dohodaka od rada i kapitala ( zarade zaposlenih, kamate, dividende i prihodi od svojine ) iz inostranstva, koji se mogu naći u platnom bilansu. On je mera dohotka, kao što je bruto domaći proizvod mera proizvodnje40. Drugim rečima, bruto nacionalni proizvod uključuje dohotke (plate, profite i zakupninu – rentu) od ostatka sveta, a isključuje plaćanja činilaca dohotka ostatku sveta, tj.: BNP = BDP + plaanje inilaca iz inostranstva – plaanja inilaca inostranstvu
Ako se vrednost neto nacionalnog proizvoda koriguje za iznos posrednih poreza koji plaćaju preduzeća dobija se vrednost nacionalnog dohotka (national income eng.): Y = NNP – indirektni porezi Nacionalni dohodak predstavlja zbir dohodaka ekonomskih aktera u okviru nacionalne ekonomije. Nacionalni dohodak je sastavljen iz pet komponenata: 1. zarade koje dobijaju zaposleni, 2. dohoci po osnovu vlasništva: dohoci nekorporativnih preduzeća, kao što su mala porodična preduzeća, male trgovinske radnje, 3. rente: profit koji dobijaju vlasnici nepokretnosti, 4. profit korporacija: profit koji ostaje za raspodelu nakon plaćanja zarada zaposlenima i kamata kreditorima, 5. neto kamata: vrednost kamata koje plaćaju preduzeća date zemlje umanjena za sumu dobijene kamate korigovana za vrednost kamatnih plaćanja agenata drugih zemalja. 40 Definicija i zanimljive serije podataka mogu se pogledati na sajtu Republičkog zavoda za statistiku: http://webrzs.stat.gov.rs/axd/index.php SISTEM CILJEVA
109
4.3. TEKUĆI I POTENCIJALNI PROIZVOD Pod tekućim proizvodom se podrazumeva proizvedena količinu roba u toku jedne godine uz upotrebu postojećih proizvodnih faktora na dostignutom nivou njihove zaposlenosti. Za razliku od toga, potencijalni proizvod pretstavlja veličinu proizvoda koji bi se realizovao u stanju pune zaposlenosti proizvodnih faktora. Međutim, puna zaposlenost u privređivanju neke zemlje je samo zamišljeno idealno stanje. U praktičnom smislu, gotovo je neostvarljiva. Zato se u analizama privrednih kretanja i učešća pojedinih faktora proizvodnje u ostvarivanju rezultata društvene proizvodnje najčešće koristi pojam normalne zaposlenosti, odnosno nezaposlenosti, kao pojam koji je mnogo bliži stvarnosti i kao takav mnogo primereniji u ekonomskim analizama potencijalnog korišćenja proizvodnih kapaciteta i zaposlenosti. Razlikovanje tekućeg i potencijalnog proizvoda ima posebno značenje u analitičkom posmatranju kretanja nacionalne privrede kroz pojedine faze, od recesije, stabilizacije do privrednog rasta. Upotreba materijalnih proizvodnih faktora (proizvodni kapaciteti i prirodni resursi) i njihovo ekonomski racionalno i efikasno korišćenje, te nivo zaposlenosti, odnosno nezaposlenosti, na najbolji način izražavaju stvarna privredna kretanja u društvu. S druge strane, zaposlenost, odnosno nezaposlenost se danas najčešće posmatraju kao determinanta i pravi izraz uspeha ili neuspeha privede zemlje. U tom smislu ne čudi što je ambicija svake uspešne privrede približavanje tekućeg proizvoda potencijalnom. Razlikovanje tekućeg i potencijalnog proizvoda najbolje izražava kategorija jaza društvenog proizvoda, koji predstavlja razliku između potencijalnog i tekućeg proizvoda.
4.4. NOMINALNI I REALNI PROIZVOD Po svojoj naturalnoj strukturi ukupni proizvod je vrlo heterogena veličina. Sastavljena je od kvalitativno različitih materijalnih dobara i usluga. Pošto svi oni imaju različite naturalne jedinice mere (kg, litar, Kw, i sl.), to bi izračunavanje veličine proizvoda na taj način predstavljala vrlo komplikovanu operaciju. Zato se veličina proizvoda u savremenim privredama izražava vrednosno, putem cena. Međutim, i cene su promenljive kategorije. Mnogo je razloga koji mogu uticati na promenu visine cena robe i usluga u nekoj privredi. Neki su vezani za promenu vrednosti roba i usluga, drugi opet utiču na promene odnosa ponude i potražnje, a treći deluju na promenu vrednosti novca (inflacija, deflacija, devalvacija, revalvacija). Otuda se s pravom postavlja pitanje koje je to vrsta cene putem kojih se može manje više realno ili približno verodostojno iskazati veličina proizvoda. Ni jedan od postojećih sistema cena (više ili manje tržišnih) ne odražava pravo društveno vrednovanje dobara. Vrednost novca se menja u vremenu i u stabilnim privredama, dok se u inflatornim uslovima javaljaju 110
MAKROEKONOMIJA
takvi poremećaji da se novac kao mera kojim se pojedine robe vrednuju mora na neki način izbeći. Vrednost proizvoda se može izražavati i obračunavati pomoću dve vrste cena tekućih i stalnih cena. Tekuće cene predstavljaju tržišne cene, odnosno cene po kojima se robe kupuju i prodaju u toku te godine. Proizvod čija je vrednost obračunata po tekućim cenama naziva se nominalnim proizvodom. Jasno je da se analiza i izražavanje veličine vrednosti proizvoda ne može oslanjati samo na podatke dobijene na bazi tekućih cena. To se ne može zbog toga što bi taj način obračuna proizvoda odražavao samo stvarno stanje proizvoda i razvoja privrede dotične godine za koje se vrši obračun proizvoda, ali ne i njegovo kretanje iz godine u godinu, jer se tekuće cene iz raznih razloga menjaju. U stvari, obračun veličine proizvoda po tekućim cenama stvarno bi pogoršao sliku kretanja proizvoda u dužem vremenskom intervalu, a samim tim i stepena razvoja neke privrede. Da bi se dobila jasnija i verodostojnija slika o kretanju veličine proizvoda, njegovog rasta ili pada iz godine u godinu, što stvarno i odražava stepen uspeha ili neuspeha u razvoju privrede, nominalni proizvod se mora očistiti od rasta opšteg nivoa cena. To se može, jednim delom, postići upotrebom indeksnih brojeva cena. Ali, opet se upotrebljavaju cene, jer boljih informacija nema. Koncepcija počiva na zameni tekućih cena stalnim cenama. Elementi nestabilnosti novčane vrednosti domaćeg proizvoda po tekućim cenama (izraženim u novcu) se isključuju tako što se domaći proizvod u svakoj godini izrazi u novcu nepromenjene vrednosti. Vrednost novca u svakoj godini biva izjednačena (i fiksirana) sa njegovom vrednošću u nekoj od godina. Poželjno je da se vrednost novca uzme iz one godine kada je privreda iskazivala umereni i uravnoteženi rast. Drugim rečima kazano, stalne cene počivaju na cenama iz godine u kojoj su privredna kretanja bila najstabilnija i u kojoj je dolazilo do najmanjih promena u opštem nivou cena. Proizvod obračunat stalnim (baznim, fiksnim) cenama naziva se realan proizvod. Njegova veličina u određenoj godini dobija se tako što se količina proizvedene robe i izvršenih usluga u toj godini pomnoži sa stalnim cenama. Ovaj način obračunavanja proizvoda omogućava mnogo verodostojnije sagledavanje razvoja nacionalne privede u dužem vremenskom periodu. Ako se ipak upotrebljavaju tekuće cene, potrebno je odgovarajućim metodom eliminisati uticaj promena cena na vrednost domaćeg proizvoda. Jedan od najčešće korišćenih metoda može se objasniti na sledeći način. Ako je, na primer, domaći proizvod Srbije 1998. godine iznosio 750 milijardi dinara, a 2008. godine, računato u tekućim cenama, 1500 milijardi dinara, potrebno je proizvod u 2008. godini izraziti u realnim, a ne novčanim ili nominalnim pokazateljima. To se može izračunati na sledeći način: Prvo treba izračunati rast cena u periodu 1998-2008. godina. Ako su cene na primer, u tom periodu porasle za 100%, uzimajući 1998. godinu kao bazu 100, to znači da će indeks cena za 2008. godinu iznositi 200. Primenom indeksa cena domaći proizvod za 2008. godinu neće više iznositi 1500 već 750 milijardi dinara, što znači da je, u stvari, ostao na istom nivou kao i u baznoj godini. Prema tome, realni SISTEM CILJEVA
111
domaći proizvod se izračunava tako što se vrednost domaćeg proizvoda u tekućim cenama (nominalni proizvod) podeli indeksnim brojem cena za godinu za koju se realni domaći proizvod izračunava i sve pomnoži sa 100. Razlikovanje nominalnog i realnog proizvoda ima naročiti značaj za analizu i praćenje stvarnih privrednih kretanja u nacionalnoj privredi, a takođe je značajno i sa aspekta planiranja budućih stopa privrednog rasta. Nije redak slučaj da se na nivou privrede, a posebno na nivou njenih delova, privredna kretanja prate kroz posmatranje kategorije nominalnog proizvoda, što u uslovima inflatornih kretanja dovodi do iskrivljene slike o rezultatima društvene proizvodnje i do pogrešnih zaključaka. Proizvodnja može da stagnira ili da raste samo neznatnim tempom, a da najveći deo povećanja veličine proizvoda bude rezultat povećanja opšteg nivoa cena. Iz tih razloga se u ekonomskim analizama i planiranju privrednih kretanja najčešće upotrebljava kategorija realnog proizvoda.
5.
RASPODELA PROIZVODA Na ekonomskoj areni sveta sredinom osamdestih godina nastaje veliki preokret. Umesto “socijalnog kapitalizma” ili “države blagostanja” uspostavlja se nova neoliberalna državna forma. Umesto ublažavanja, unutar i između društava, nejednakost raste41. Zbog toga je, osim stope rasta nacionalnog dohotka per capita, od neobične važnosti za objašnjenje nivoa društvenog blagostanja utvrditi i stepen ravnomernosti njegove raspodele. Proizvodnjom se bogatstvo uvećava ali od raspodele zavisi da li će i kako će taj rast uticati i na uvećanje društvenog blagostanja. Mere nejednakosti raspodele nacionalnog dohotka grubo se mogu podeliti na objektivne i normativne. Objektivne mere nejednakosti raspodele insistiraju na kvantifikovanju nejednakosti na osnovu statističkog merenja relativne varijacije prihoda. Normativni pristup počiva na indeksima kojima se meri nejednakost u odnosu na neki normativni nivo društvenog blagostanja. Viši stepen nejednakosti koincidira sa nižim nivoom društvenog blagostanja, i obrnuto. Najviši nivo društvenog blagostanja 41 Neoliberalna formula, paradoksalno je dvojstvo dveju suprotnosti: superiornih tehnoekonomskih performansi i inferiorne socijalne stvarnosti.
112
MAKROEKONOMIJA
se postiže u trenutku optimalne raspodele nacionalnog dohotka. Drugim rečima, jedna raspodela je bolja od druge, ako je bliža optimalnoj42. U skladu sa tim normativima mera nejednakosti raspodele može se definisati kao relativni gubitak društvenog blagostanja zbog odstupanja aktuelne od optimalne raspodele. U literaturi je unutar oba pristupa razvijeno više metoda merenja nejednakosti. Nijedan od njih ne zadovoljava sve kriterijume i ne smatra se najboljim. Zbog toga se preporučuje upotreba više različitih mera kako bi mogli da budu donošeni valjani zaključci. Sl. 17. Lorencova kriva raspodele bogatstva
Najčešće korišćena mera nejednakosti je Ginijev koeficijenat iz 1912. godine. On se uglavnom objašnjava pomoću Lorencove krive iz 1905. godine, kojom se prikazuje procenat prihoda koji prisvaja x% najsiromašnijih tj., nula posto stanovništva prisvaja nula posto prihoda, a 100 posto prisvaja sav prihod. Lorencova kriva polazi iz koordinatnog početka i ide ka suprotnom uglu jediničnog kvadrata koji se nalazi u prvom kvadrantu koordinatnog sistema. U slučaju potpuno ravnomerne raspodele Lorencova kriva se pretvara u pravu, dijagonalu kvadrata. Ako postoji i najmanja nejednakost, tj. ako neki procenat stanovništva prisvaja manji deo prihoda Lorencova kriva će ležati ispod dijagonale uz porast njenog nagiba u smeru bogatijih slojeva stanovništva. 42 Koja se raspodela može smatrati optimalnom? Ona koja je bliža potpunoj jednakosti, ili ona koja počiva na većim razlikama? Odgovor na ova pitanja najčešće u potpunosti opredeljuje pojedine ideologije. Ali, pitanje nije u potpunosti ideološko. Sudeći po utvrđenim merama nejednakosti više zemalja u drugoj polovini dvadesetog veka i prema stopama rasta koje su te zemlje ostvarile, viši stepen jednakosti u raspodeli pre koincidira sa optimalnom raspodelom nego niži stepen jednakosti. Zemlje kao što su Nemačka ili Japan ostvaruju više stope rasta i niži stepen nejednakosti raspodele dohotka od ostalih zemalja. Bliže o ovome: Hogendorn, J., 1996., Economic Development, HarperCollins College Publishers, p. 46-47. SISTEM CILJEVA
113
Ginijev koeficijent predstavlja odnos razlike pravca apsolutne jednakosti (dijagonale) i Lorencove krive (osenčeni deo trougla) i površine celog trougla (ispod dijagonale). Ako se sa xi izrazi kumulativna procentualna distribucija stanovništva koji imaju vrednost indikatora manju ili jednaku specifiranoj vrednosti i ako se sa f(xi) izrazi kumulativna procentualna distribucija ukupne vrednosti indikatora (tj., vrednost indikatora pomnožena brojem stanovnika) pod pretpostavkom da f(xi) predstavlja tip Lorencove krive za xi koja je delimično neprekidna i ograničena u intervalu: 0 ≤ xi ≤ x, za konačno x, onda je: x
∫ f (x ) dx i
G=
i
0
x
∫x
i
dxi
0
G se kreće u intervalu 0 ≤ G ≤ 1. Što je nejednakost u raspodeli veća i Ginijev koeficijenat je veći. On je jednak nuli u situaciji savršene jednakosti. U slučaju kada je Ginijev koeficijenat jednak jedinici u društvu vlada savršena nejednakost. U zemljama sa izraženom nejednakošću u raspodeli Ginijev koeficijenat se kreće u rasponu 0,5 do 0,7, a u zemljama sa izraženijom jednakošću raspodele dohotka od 0,2 do 0,3543. Na sajtu: http://www.exxun.com/epwr/wr_distribution_gini_idx.html se može videti pregled Ginijevih koeficijenata za pojedine zemlje. Podaci nisu u potpunosti uporedivi jer se ne odnose na poslednju godinu za sve zemlje. Ipak su veoma ilustrativni jer se može videti da najnižu vrednost koeficijenta imaju zemlje kao što su Švedska, Danska, Slovenija, Norveška, a najvišu zemlje koje se inače smatraju manje razvijenima ili/i zemlje sa nedemokratskim režimima i jasno vidljivim socijalnim razlikama: Paragvaj, Haiti, Siera Leone, Bocvana, Lesoto, Južna Afrika i Namibija. Srbija spada u red zemalja sa srednje izraženim nejednakostima, zajedno sa Crnom Gorom, Australijom, Bugarskom i Holandijom. Prosečna vrednost za Evropsku Uniju tek je nešto bolja nego za Srbiju.
43 Todaro, M., 1997., Economic Development, Longman, London and New York, p.146
114
MAKROEKONOMIJA
6.
STRUKTURA UKUPNOG PROIZVODA U makroekonomskim analizama ukupni proizvod se posmatra kao homogen proizvod. U stvarnosti on nije jednoličan niti homogen. Brojna preduzeća, u okviru nacionalne privrede, u saradnji sa ostalim podsistema društva i delovima podsistema drugih privreda, proizvode ogroman broj različitih vrsta roba koje čine domaći proizvod. Posmatrana sa materijalnog aspekta struktura ukupnog proizvoda ukazuje na to da on sadrži veliki broj kvalitativno različitih roba, tj. različite upotrebne vrednosti kojima se podmiruju društvene potrebe. U materijalnoj strukturi ukupnog proizvoda razlikuju se dve osnovne namenske grupe proizvoda: proizvodi koji su namenjeni ponovnoj proizvodnji; i proizvodi koji su namenjeni potrošnji. Prvu grupu proizvoda čine sredstva za proizvodnju, tj. sredstva, oruđa za rad i predmeti rada (sirovine, reprodukcioni materijal, pomoćni materijal i sl.) Drugu vrstu proizvoda čine potrošna dobra i proizvodi koji se koriste u konačnoj, finalnoj potrošnji. Svaka proizvodnja istovremeno je i potrošnja, tj. u nekom vremenskom periodu ne stvaraju se samo novi proizvodi i usluge, već se pri tom istovremeno koristi (troši) i već stvoreno društveno bogatstvo, čija se materijalna sadržina transformiše u novi proizvod. Struktura ukupnog proizvoda je određena sistemom potreba i sistemom cena. Ovi podsistemi nisu statičkog karaktera pa to nije ni struktura proizvoda. Sistem cena počiva na formiranju odnosa cena pojedinih roba. Upoznavanje sa procesima formiranja relativnih cena pomaže boljem razumevanju procesa struktuiranja agregatnog proizvoda i mehanizma uspostavljanja ravnoteže između sistema potreba i ograničenih resursa. Ravnoteža između resursa i potreba na nivou društva, u tržišnim privredama, uspostavlja se kroz ravnotežu na nivou brojnih preduzeća. Razumevanje ravnoteže na nivou preduzeća polazište je razumevanja strukture agregatnog proizvoda.
SISTEM CILJEVA
115
6. 1. UKUPNA TRŽIŠNA TRAŽNJA Ukupna ili agregatna tražnja je, pre svega, određena veličinom ukupnog proizvoda društva. U društvima koja stvaraju veliki ukupni proizvod i agragatna tražnja je velika. Ali nije to jedina determinanta agregatne tražnje. Ona je određena brojnim faktorima kao što su rast stanovništva, odnos graničnih sklonosti štednji i potrošnji itd. Svojim značajnim uticajem na nivo agregatne tražnje ističe se raspodela ukupnog proizvoda. Jedna struktura raspodele ukupnog proizvoda određuje samo njoj svojstveni nivo ukupnog proizvoda a time i agregatne tražnje. Makroekonomski posmatrano, agregatnu tražnju sačinjavaju osim privatne potrošnje (Consumption - C) koja je jednaka izdacima domaćinstava, investicije (Investment - I), odnosno investiciona potrošnja i svi državni izdaci (Government - G). Najveće učešće u strukturi upotrebe ukupnog proizvoda ima privatna potrošnja. Na drugoj strani, investiciona potrošnja je najnestabilnija komponenta raspodele i upotrebe proizvoda Agregatna tražnja se izvodi iz individualnih tražnji i može se definisati kao suma svih individualnih tražnji. Ali, ona nije jednostavan zbir individualnih obima tražnje, jer tražnja kao celina, tj. agregatna tražnja nije sastavljena od jednakih delova. Individualni potrošači imaju različite potrebe, preferencije, novčane dohotke, i dr. Individualna tražnja se može definisati dvojako - naturalno i novčano. Prema prvoj od definicija, individualnu tražnju predstavlja određena količina neke robe koju bi određeno lice htelo i moglo kupiti u određenom vremenu, prostoru, uz datu cenu, kvalitet, uslove kupoprodaje i sl. Definisanje individualne tražnje kao novčane kategorije odnosi se na sumu novca namenjenu određenoj količini neke robe, uz vremenske, prostorne i druge limite navedene kod definisanja individualne tražnje kao naturalne kategorije. Bez obzira na to da li se radi o naturalnom ili novčanom izražavanju individualne tražnje bitno je da ona predstavlja deo agregatne tražnje. Obim individualne tražnje zavisi od visine cene. Obrnuto, obim individualne tražnje ne utiče na cenu ili utiče sa zanemarljivo malim efektom (pod pretpostavkom da se radi o tržištu na kojem se pojavljuje veliki broj kupaca sa približno jednakim individualnim tražnjama; na tržištima sa malim brojem kupaca, npr. kod oligopsona, parcijalnog monopsona i slično, i obim individualne tražnje može bitno da utiče na visinu cene). Za razliku od individualne, obim agregatne tražnje bitno utiče na visinu cene u smislu da pri konstantnoj ponudi, rast agregatne tražnje dovodi i do rasta cene, i obrnuto, da pad agregatne tražnje vodi sniženju cena koje se formiraju na tržištu. Kod tražnje, dakle, važi pravilo da će kupci kupiti više robe ako je cena niža, odnosno da će se njihova tražnja povećati sa smanjenjem cena. To znači da, prema zakonu tražnje, postoji obrnuta proporcija između cena robe i tražene količine. Povećanje tražnje, na primer, znači povećanje broja kupaca odnosno njihovih kupovina. 116
MAKROEKONOMIJA
U tabelarnom obliku zakon tražnje povezuje u parove cene i tražene količine. Ako se navedeni podaci prikažu grafički, kriva tražnje se može dobiti kao geometrijsko mesto tačaka brojnih kombinacija -parova cena i traženih količina. Cena (u 000 din)
Tražena količina (u 000 kom)
20 30 40 50 60
7 6 5 4 3
Sl. 18 Kriva tražnje
Postoji veći broj činioca koji utiču na (individualnu) tražnju jedne robe: 1) intenzitet potrebe koju treba zadovoljiti; 2) cene drugih, konkurentskih proizvoda na istom tržištu ili njihovi surogati (ako se ista ili vrlo slična roba na istom tržištu u datom trenutku može kupiti kod drugog ponuđača po nižoj ceni); 3) dohodak - prihod (odnosno imovina) kupaca koji žele da kupe robu (bilo da se radi o građanimadomaćinstvima, preduzećima ili državi); 4) broj potencijalnih kupaca čije se potrebe zadovoljavaju (broj stanovnika, broj preduzeća, itd.); 5) tendencija tj. očekivanja u pogledu kretanja cena u narednom periodu (ako je tendencija cena u padu tražnja će biti usporena, a ako je tendencija porasta cena, srazmerno će se povećavati i tražnja). Mogući su i drugi momenti kao što su: uticaj mode, odnosno ukusa potrošača, sezonski karakter proizvoda, navike kupaca, itd. Kriva ukupne tržišne tražnje za nekom robom se dobija sabiranjem traženih količina te robe za svaku njenu moguću cenu. Kupljene količine ne zavise samo od cene te robe već i od cena i njihovih promena drugih roba i od promena dohotka potrošača. Navedenim promenama menja se i kriva tražnje, pomera se ulevo ili udesno. Međuzavisnost obima tražnje jedne robe i njene cene različito se ispoljava kod individualne tražnje i kod agregatne tražnje. SISTEM CILJEVA
117
Na koji će način i u kojem pravcu promena cene jedne robe uticati na promenu krive tražnje druge robe zavisi od potreba koje date robe zadovoljavaju. Ako se, na primer, radi o različitim potrebama onda su robe kojima se one zadovoljavaju nepovezane tj. radi se o nezavisnim robama. Promena cene jedne robe ostvaruje zanemarljiv uticaj na pomeranje krive tražnje druge robe. i obrnuto. Postoje konkurentne robe (kafa i čaj, na primer,) i saradničke ili komplementarne robe. Prve utiču u suprotnom smeru na rast tražnje konkurentne robe, a druge u istom smeru. Porast cena kafe izaziva porast tražnje za čajem, dok rast cena automobila smanjuje tražnju za benzinom. Do koje će mere platežno sposobni pojedinac povećavati kupovine određene robe kojom zadovoljava neku potrebu? Na postavljeno pitanje odgovor nudi zakon opadajuće granične korisnosti. Njime se ujedno objašnjava fundamentalni ekonomski zakon opadajuće tražnje.
6. 1. 1. Zakon opadajuće granične korisnosti Ljudi zadovoljavaju potrebe potrošnjom različitih dobara i usluga. Konkretna roba se kupuje zato što daje određeno zadovoljstvo ili korisnost. Svaka naredna jedinica (potrošene) robe povećava dodatnom korisnošću ukupnu korisnost, ali se korisnost svake dodatne jedinice smanjuje, tj. ukupna (psihološka) korisnost sa svakom novododatom jedinicom raste po nižoj stopi. Povećanjem potrošene količine robe granična korisnost robe (ili dodatna korisnost dodata njenom poslednjom jedinicom) ima tendenciju smanjenja. Zakon se može ilustrovati i brojevima i krivama Količina potrošene robe 0 1 2 3 4 5
Ukupna korisnost 0 4 7 9 10 10
Granična korisnost 4 3 2 1 0
Ukupna korisnost je funkcija potrošnje. Funkcija granične korisnosti se može definisati kao nagib ili stopa promene funkcije ukupne korisnosti. Ukupna korisnost raste po opadajućoj stopi dok je granična korisnost pozitivna i opadajuća kriva. Ideja o opadajućoj graničnoj korisnosti se koristi prilikom objašnjenja rasta štednje sa rastom dohotka. Kako bogatstvo raste tako ljudi više štede. Odgađajući sadašnju potrošnju kupuju deo buduće potrošnje. 118
MAKROEKONOMIJA
Sl. 19. Kriva ukupne korisnosti
Sl. 20. Kriva granične korisnosti
Iz suštine zakona proizilazi oblik krivi. Kriva ukupne korisnosti je konkavna odozdo dok kriva granične korisnosti ima nizlazni nagib. Potrošač sa fiksnim dohotkom, ako su cene date, dostiže maksimalnu korisnost, tačku sopstvene ravnoteže, u trenutku izjednačenja granične korisnosti svake novčane jedinice koju troši. To znači da tražnja za nekom robom raste sve do trenutka izjednačenja granične korisnosti novčane jedince koja se na nju troši i granične korisnosti novčane jedinice potrošene na bilo koju drugu robu. Suština zakona se ne menja ako se novac zameni vremenom.
6. 1. 2. Ravnoteža potrošača Društvo se sastoji iz individua koje su svrstane u porodice. Individue, odnosno porodice, predstavljaju osnovne ćelije potrošnje. Društveno blagostanje je funkcija individualnih blagostanja. Ona se ostvaruju na specifičan način uz ostvarenje specifične SISTEM CILJEVA
119
strukture individualnih potrošnji. Struktura potrošnje se može objasniti opisom uspostavljanja individualne ravnoteže potrošača. Potrošač se nalazi u ravnoteži kad dostigne tačku u kojoj postiže maksimum balgostanja s obzirom na nivo dohodka kojim raspolaže. Individualno blagostanje se može predstaviti kao funkcija količine potrošenih dobara i usluga: W = f ( q1 , q 2 ,..., q n )
tj. blagostanje pojedinca raste uporedo sa rastom njegove potrošnje. Ako se pretpostavi da potrošač konzumira samo dve vrste roba (q1 i q2) onda se kriva njegove jednake korisnosti (kriva indiferencije) geometrijski iskazuje kao izokvanta. U tom slučaju kriva indiferencije predstavlja geometrijski skup tačaka koje označavaju različite kombinacije dveju roba koje na određenom nivou potrošnje potrošača ostavljaju ravnodušnim (ne preferira više ni jednu ni drugu robu - svejedno mu je). S obzirom da su mogući različiti nivoi potrošnje svi se oni mogu prikazati posebnom krivom indiferencije. To znači da postoji familija krivih jednake korisnosti. Što je kriva više udaljena od koordinatnog početka to ona označava viši nivo zadovoljenja potreba. Pretpostavlja se da potrošač teži da dosegne viši nivo potrošnje (zadovoljenja potreba) tj. da se kreće duž krive indiferencije koja je najviše udaljena od koordinatnog početka. Oblik krivih indiferencije, odnos supstitucije roba sa stanovišta preferencija potrošača u pojedinim tačkama i ostale karakteristike krivih, podudaraju se sa opštim karakteristikama izokvante tj. opadaju s leva na desno, konveksne su u odnosu na koordinatni početak i nikada se (krive indeferencije) u okviru familije ne seku. Sl. 21. Ravnoteža potrošača
120
MAKROEKONOMIJA
Želje potrošača i njegove porodice su jedno a mogućnosti drugo. Granice mogućnosti zadovoljenja njihovih potreba određene su opštim nivoom cena i veličinom dohodka kojim potrošač raspolaže. Ako se pretpostavi da potrošač raspolaže fiksnom količinom novca, njena raspodela na dve robe (q1 i q2) može se opisati krivom koja je oblikom i karakteristikama identična granici proizvodnih mogućnosti. Svi zaključci koji važe za krivu proizvodnih mogućnosti važe i u ovom slučaju. Ako se u prvi kvadrant koordinatnog sistema ucrta familija krivih indiferencije i kriva fiksnog budžeta potrošača, može se geometrijski utvrditi ravnotežna tačka maksimalne korisnosti potrošača. Kriva AB predstavlja fiksnu sumu novca koju potrošač ima na raspolaganju, a krive u1, u2 i u3 familiju krivi jednake korisnosti potrošača. Potrošač može da se kreće samo duž krive AB. Desno ne može, jer to prevazilazi sumu kojom raspolaže, levo se ne kreće, jer se pretpostavlja da želi da potroši kompletnu sumu kojom raspolaže. Potrošač će se kretati na krivi najviše korisnosti koju može da dosegne, u ovom slučaju, to je kriva u2. Tačka njegove najviše korisnosti je tačka (C) dodira dveju kri-vih. Geometrijski, potrošač je u ravnoteži u tački u kojoj je nagib krive mogućnosti njegove potrošnje jednak nagibu krive jednake korisnosti. Ravnoteža se dostiže u tački jednakosti supstitucije potrošača i odnosa cena dveju roba. Odnos supstitucije predstavlja odnos granične korisnosti robe q2 prema graničnoj korisnosti robe q1. Uslov dodira je prema tome definisan proporcionalnošću cene robe i njene granične korisnosti na način da potrošač u ravnoteži dobija istu graničnu korisnost od poslednje potrošene novčane jedinice na robu q2, kao i od one potrošene na robu q1. Ako dođe do promene dohotka ili cena, menja se i ravnoteža. Smanjenje raspoloživog dohotka izazvaće pomeranje krive maksimalne mogućnosti potrošnje ka koordinatnom početku, tj. smanjiće se nivo blagostanja potrošača, i obrnuto. Povećanje cene jedne od roba izazvaće pomeranje tačke A ili B ka početku odgovarajuće ose, i obrnuto. Pomeranje izaziva promenu nagiba krive AB, a tačka dodira krive sa izokvantom će biti na nižem nivou blagostanja, tj. sa izokvantom koja je bliža koordinatnom početku, i obrnuto. U stvarnosti se odvija proizvodnja i potrošnja ne dve, već velikog broja roba. Umesto ravnotežne tačke pravilnije je ravnotežu definisati hiperpovršinom kojom se dodiruju dve hiperpovršine definisane skupovima tačaka maksimalne potrošnje odnosno, korisnosti, na opisani način. Tako se dolazi do dela odgovora na pitanje kako se formira struktura agregatnog proizvoda.
SISTEM CILJEVA
121
6. 2. KONKURENTNA PONUDA I TROŠKOVI PROIZVODNJE Ponuda se može definisati kao količina robe koju su proizvođači sposobni i spremni da prodaju u datom trenutku po datoj ceni. Ukoliko se u datom trenutku može postići viša cena samim tim doći će do povećanja ponude date robe. To znači postoji upravna proporcija između cena i ponuđene količine: za nižu cenu ponuda je mala, za višu cenu ponuda je veća, odnosno sa rastom cena povećava se ponuda robe, bilo povećanjem proizvodnje od strane postojećih proizvođača ili pojavom novih proizvođača na tržištu. Da bi se nacrtala kriva ponude potrebni su podaci o spremnosti prodavaca da prodaju određene količine robe po različitim cenama i to na osnovu plana ponude svakog prodavca. Hipotetički primer kombinacija - parova cena i ponuđenih količina:
Cena (din)
Ponuđene količine (000 kom.)
2 3 4 5 6
1 3 5 7 9
Iz navedenih podataka može se zaključiti da rast cena utiče na proizvođače da povećaju ponudu. U kojoj meri će se opisana kretanja i realizovati zavisi od cenovne elastičnosti ponude. Cenovna elastičnost ponude pokazuje koliko će se procentualno promeniti ponuđena količina ako se cena promeni za 1%, što se može izraziti i relacijom:
U navedenoj relaciji skraćenice imaju sledeća značenja: Ep = elastičnost ponude; dP = promena ponuđene količine; dC = promena cene; Po = početna ponuda; Co = početna cena.
122
MAKROEKONOMIJA
Na ponudu utiču sledeći faktori: 1) cena određenog dobra ili usluge, 2) troškovi faktora proizvodnje 3) dostignuti nivo tehničko-tehnološkog progresa, 4) broj preduzeća koji se bave proizvodnjom tog proizvoda u datoj privrednoj grani, 5) državna poreska politika u proizvodnji odnosnog proizvoda ili uopšte (subvencije, dotacije, izvozne stimulacije i premije, poreske olakšice, itd.), 6) cene drugih proizvoda koje bi preduzeće moglo da proizvodi (mogućnost proizvodne preorijentacije za proizvodnju proizvoda iste, slične ili sasvim druge namene), 7) prirodni faktori (raspoloživost sirovina od kojih se ti proizvodi proizvode, kao i stručne radne snage osposobljene za proizvodnju određenih proizvoda, itd). Sabiranjem ponuda svih individualnih proizvođača roba za svaku moguću cenu tih roba dobija se agregatna tražnja. Zbog toga se ona može definisati kao skup svih pojedinačnih ponuda. Sl. 22 Kriva ponude
Kriva ponude može da ima različite oblike. Pretpostavka da na tržištu vlada savršena konkurencija znači da nijedan od proizvođača ne može da utiče na cenu svojih proizvoda. Ona je za njih data, egzogena veličina, na tržištu određena. To znači da je kriva ponude pojedinačnog preduzeća horizontalna. Ono može po tržišnoj ceni da proda bilo koju količinu robe. Kriva ponude postaje zakošena tek po sabiranju svih pojedinačnih ponuda za sve moguće cene. Preduzeće formira ponudu prihvatajući cenu i težeći maksimiziranju ukupnog profita. Profit se uvećava povećanjem ponude, ako se dešava uz manje povećanje troškova od povećanja prihoda za svaku novu jedinicu proizvoda. Maksimum se dostiže u trenutku izjednačenja troškova novoproizvedene jedinice i tržišne cene. Drugim rečima, preduzeće je u ravnoteži u trenutku izjednačenja graničnih troškova i tržišne cene, tj. u trenutku maksimizacije ukupnog profita. SISTEM CILJEVA
123
Osim eksplicitnih minimalni konkuretni troškovi uključuju i implicitne i troškove oportuniteta. Implicitnim troškovima se smatraju troškovi koje bi preduzešće imalo ako bi svoju aktivnost odvijalo zakupom tuđih sredstava. Oni su jednaki prihodima koje bi preduzeće ostvarilo ako bi svoja sredstva dalo u zakup umesto da samo proizvodi. To znači da su implicitni troškovi jednaki prinosu na faktore proizvodnje koji su vlasništvo preduzeća. Tako, na primer, najamnina za rad vlasnika preduzeća spada u implicitni trošak, prinos na vlastitu zemlju jeste implicitna renta, a prinos na sopstveni kapital kamata. Pod troškovima oportuniteta podrazumevaju se troškovi propuštenih mogućnosti; jedna aktivnost se preduzima umesto druge koja bi sigurno dala određeni prinos koji se gubi. Neka se mogućnost žrtvuje da bi se neka druga aktivnost obavila. Sa stanovišta privrede i društva pitanje uspostavljanja ravnoteže otvara se kao pitanje efikasnosti upotrebe ograničenih resursa. Društvo je zainteresovano da se sistem društvenih potreba zadovolji uz minimalne ukupne troškove brojnih preduzeća. Ravnoteža se uspostavlja u trenutku kad se cene roba izjednače sa njihovim graničnim troškovima. U tom slučaju ekonomski sistem iz ograničenih resursa izvlači maksimum proizvoda, tj. nalazi se na granici proizvodnih mogućnosti a ne (neefikasan) unutar nje. Ograničeni resursi imaju alternativnu upotrebu. Optimalnost podrazumeva alokaciju i upotrebu resursa na najefikasniji način u svim podsistemima privrede. Ako se pod privrednim podsistemima podrazumevaju privredne grane, potreban uslov optimalnosti je da svaka grana proizvodi uz minimalne ukupne troškove. Uslov je ispunjen samo u slučaju izjednačenja rastućih graničnih troškova svakog od izvora proizvodnje grane. To se dešava ako se granični troškovi faktora izjednače sa njihovim tržišnim cenama. Svako dostizanje ravnoteže je kratkoročno i uspostavlja se, s vremena na vreme, u cikličnom toku kretanja privrede. Za stanje privrede karakterističnija je neravnoteža kroz koju se privreda pretežno kreće. Ekonomski sistem je u stalnim transformacijama, opterećen propadanjem jednih i brojnim ulascima novih preduzeća. Kako se u tim slučajevima podsistemi kreću ka novom nivou ravnoteže? U slučaju male proizvodne grane, male s obzirom na udeo u ukupnoj proizvodnji i u korišćenju proizvodnih faktora, u kojoj dolazi do povećanja proizvodnje usled ulaska novih preduzeća i pod uslovima definisanim prelomnom tačkom, rast proizvodnje će izazvati porast tražnje za specifičnim (za ovu granu) faktorima proizvodnje. Krive graničnih i ostalih troškova svih preduzeća, novih i starih, u ovoj grani će se pomeriti naviše. Kao posledica rasta cena resursa, ograničenih za taj vid proizvodnje, porasla bi i cena ukupne ponude grane. Kao konačan rezultat narasla dugoročna ponuda grane uslovila bi promenu položaja krive ponude. Ona više ne bi 124
MAKROEKONOMIJA
bila horizontalna nego bi skrenula naviše. Proces se može smatrati poželjnim, jer se, sa stanovišta efikasnosti privrede, zahteva da se svaka ekspanzija proizvodnje odvija efikasno, uz najmanju moguću žrtvu ostalih mogućih vidova proizvodnje. Faktori koji nedostaju za rast proizvodnje moraju se strogo racionisati i zato je dobro da im cena poraste. Interesi kupaca i prodavaca su, po pravilu, međusobno suprotstavljeni - prodavci žele da svoje proizvode prodaju po što višim cenama, a kupci žele da ih kupe po što nižim cenama. Ponašanje kupaca reguliše zakon tražnje, a ponašanje prodavaca zakon ponude. Interakcijom zakona ponude i zakona tražnje dolazi do uspostavljanja ravnoteže na jednom tržištu, odnosno na svim tržištima, čime se uspostavlja i opšta privredna ravnoteža. Kroz stalnu tržišnu igru, na stalnom putu ka uspostavljanju ravnoteže, formira se, za svaki vremenski period, konkretna struktura ukupnog proizvoda. Ona može biti dobar pokazatelj stanja neke privrede, mada se one više razlikuju po tome kako, nego šta proizvode.
KONTROLNA PITANJA 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13.
U kakvom su odnosu svrhovitost sistema kao njegova bitna odrednica i sistem ciljeva? Zbog čega se neke zemlje smatraju boljim za život ljudi od drugih? Šta se podrazumeva pod društvenim blagostanjem? Da li se, i zašto, funkcija društvenog blagostanja može predstaviti kao rastuća funkcija pojedinačnih prihoda? Da li društveno blagostanje obuhvata i nematerijalne i informacijske komponente? Kako treba shvatiti opasku kako su elementi blagostanja “stanja svesti”? Da li se ciljevi mogu razumeti i kao poželjna stanja ekonomskog sistema? Na koji način treba pristupiti formulisanju sistema ekonomskih ciljeva? Kako treba razumeti sukob ciljeva s obzirom na njihovu ročnost? Šta podrazumeva analiza promena u sistemu ciljeva? Šta se podrazumeva pod konfliktnošću ciljeva? Zašto se kaže da je sistem ciljeva hijerarhijski uređen? Kako se može definisati osnovni privredni cilj? SISTEM CILJEVA
125
14. Šta se podrazumeva pod makroekonomskim agregatima? 15. Čime se iskazuje sposobnost zemlje da proizvede i ponudi određenu količinu roba? 16. Koja su dva osnovna načina izračunavanja ukupnog proizvoda jedne privrede? 17. U čemu je razlika između bruto i neto koncepta? 18. Zašto je značajan neto izvoz zemlje? 19. U čemu je razlika između domaćeg i nacionalnog proizvoda? 20. Kakva je struktura domaćeg proizvoda sa stanovišta njegove potrošnje? 21. Kako se izvodi kategorija nacionalnog dohotka? 22. Nacionalni dohodak predstavlja zbir dohodaka ekonomskih aktera. Kojih? 23. Sličnosti i razlike između realnog i nominalnog proizvoda. 24. Kakav je odnos realnog i nacionalnog proizvoda? 25. Zašto se teži ostvarenju potencijalnog proizvoda? 26. Kako se mogu podeliti mere nejednakosti raspodele nacionalnog dohotka? 27. Da li su normativne mere nejednakosti objektivne? 28. Šta istražuje Lorencova kriva? 29. Da li je poželjno da Ginijev koeficijenat bude jednak nuli? 30. Šta se podrazumeva pod agregatnom tražnjom i koje su njene determinante? 31. Kako se postiže ravnoteža potrošača? 32. Šta se podrazumeva pod agregatnom ponudom i koje su njene determinante?
126
MAKROEKONOMIJA
GLAVA VI NOVAC I MONETARNI SISTEM
1.
NASTANAK NOVCA I TEORIJE O NASTANKU NOVCA Novac je nastao na određenom stepenu razvoja ljudskog društva, paralelno sa procesom u kome je nastala i razvijala se robna razmena. Zapravo, u razvoju ljudskog društva kada je izvršena društvena podela rada, pojavila se privatna svojina, nastao višak proizvoda i kada je počela da se razvija robna razmena, nastao je novac. U suštini novac je roba, ali naročita vrsta robe, koja je u određenom vremenu i na određenom vremenu stekla funkciju opšteg ekvivalenta, tj. postala opšte sredstvo razmene. Zato se često kaže, da je novac specifična vrsta robe koja izražava vrednost svih drugih roba. Pošto je novac roba, on kao i svaka druga roba nužno ima dva konstitutivna svojstva: upotrebnu vrednost i vrednost. Ali novac je posebna roba, pa u svom sadržaju pored vrednosti ima prirodnu i društvenu upotrebnu vrednost. Prirodna upotrebna vrednost novca ogleda se u njegovom svojstvu da može zadovoljiti neku ili neke potrebe ljudi. Društvena upotrebna vrednost novca sastoji se u tome što novac postaje opšti ekvivalent, opšte sredstvo razmene u kome se izražavaju vrednosti svih drugih roba. Najstariji oblik novca je naturalni novac. Sa razvojem robne razmene različite robe u različitim vremenima i na različitim prostorima imale su funkciju opšteg ekvivalenta. Sa pojavom metala zlato se eksponiralo kao jedini naturalni oblik novca. I to nije bilo bez razloga. Zlato je roba, koja kao i svaka druga roba ima svoju upotrebnu vrednost i vrednost. Zato zlato svoju vlastitu vrednost može da izrazi relativno, vrednošću neke druge robe u neposrednoj razmeni na izvoru njegove proizvodnje. Inače, čim zlato uđe u promet, vrednost zlata je data veličina. Po svojim fizičkim, hemijskim, tehničkim i ekonomskim svojstvima, zlato je kao najpogodnija roba za razmenu, steklo posebnu upotrebnu vrednost, kao novac, kao sveopšti ekvivalent, kao pretpostavljeni novac u svetskim razmerama. Kao najpogodniji sveopšti novčani ekvivalent u razmeni robe, zlato je to moglo da postane iz nekoliko razloga: prvo, zlato je retka i tražena roba; drugo, što srazmerno svojim malim količinama, zlato predstavlja srazmerno veću vrednost nego druge NOVAC I MONETARNI SISTEM
129
robe; treće, što zlato ima fizičku i hemijsku nepromenljivost i trajnost; četvrto, što zlato može da ima veću deljivost, a istovremeno i veću homogenost; i peto, što homogenost zlata u najvećoj meri odgovara homogenosti rada. Savremeni novac, prema tome, vodi svoje poreklo od metala, preko zlatnog novca, do bestelesnog žiralnog novca namenjenog razmeni i plaćanju.
2.
ZNAČAJNA TEORIJSKA SHVATANJA O NASTANKU NOVCA Nastanak novca je vezan za jedan dug i složen istorijski proces u kome je nastajala i razvijala se robna privreda. Zato ne čude uporni napori ekonomista da se naučno objasni poreklo i priroda novca, da se definišu i utvrde njegove funkcije u kontinuiranom odvijanju robno-novčane privrede. Tako su vremenom nastala različita teorijska shvatanja o poreklu, suštini i funkcijama novca. U ekonomskoj literaturi ta shvatanja su sistematizovana u četiri teorijska pristupa: 1) teorija konvencije; 2) robna teorija novca; 3) funkcionalna teorija novca; 4) nominalistička teorija novca. Teorija konvencije smatra se najstarijom i ona je veoma dugo bila dominantna teorija novca. Gotovo celim srednjim vekom vladalo je ovo mišljenje o novcu. Teorije konvencije novac smatra dogovorom ljudi uspostavljenim kao sredstvo razmene, te da se njegova vrednost temelji na zapovesti i snazi autoriteta države. Robnu teoriju novca zastupaju ekonomski teoretičari klasičnog perioda (Smit, Rikardo). Za njih je novac materijalno dobro, uključujući tu i plemenite metale, koje podležu zakonu vrednosti. Papirni novac, po njihovom mišljenju, može biti novac samo ukoliko važi kao predstavnik metalnog (zlatnog) novca. Ovo učenje o novcu prihvatio je i K. Marks, koji je vrednost novca objašnjavao kao i vrednost svake druge robe: društveno potrebnim radnim vremenom za proizvodnju novca. Značajno je napomenuti da su pristalice subjektivne teorije vrednosti (Menger, Valras) prihvatili plemenite metale kao novac. Međutim, u skladu sa svojim teorijskim pristupom vrednosti, oni su i vrednost novca objašnjavali njegovom korisnošću. Zbog svojih specifičnosti ovo shvatanje se označava i kao metalistička varijanta robne teorije novca.
130
MAKROEKONOMIJA
Prepoznatljivo u svom imenu, funkcionalna teorija novca značaj i suštinu novca prevashodno vidi u njegovoj funkciji. U tom smislu, ova teorija objašnjava i vrednost novca. Po nominalističkoj teoriji novac predstavlja simbol ili oznaku koja služi kao sredstvo za obračun. Ovo shvatanje dobilo je posebnu varijantu u tzv. državnoj teoriji novca. Prema ovoj varijanti stvarnu vrednost novca određuje država snagom svog autoriteta. Naime, po ovom shvatanju novčanica, bez obzira na njen materijalni oblik, uvek ima određenu nominalnu vrednost i njenu kupovnu snagu određuje država. Gotovo svi ovi različiti teorijski pristupi izražavaju poneku od značajnijih osobina novca, njegove suštine, njegovog porekla i njegovih funkcija, zapostavljajući tumačenja novca kao robe i društvenog robnog odnosa razmene. Zato danas robna shvatanja novca, po pravilu, ustupaju mesto nerobnim shvatanjima. Tako se danas najčešće definiše kao opšteprihvaćeno zakonsko sredstvo plaćanja u nekoj zemlji, odnosno kao opšteprihvaćeno sredstvo prometa i plaćanja, te kao jedinstveni kriterijum za merenje ekonomske vrednosti.
3.
ULOGA NOVCA U TRŽIŠNOJ PRIVREDI Nema ekonomske pojave koja se ne može svesti na novčani izraz. U društvenoj reprodukciji i njenom kružnom toku novac se javlja kao novčani dohodak koji primaju građani u svojim preduzećima u kojima je angažovana njihova radna snaga, kao jedan od faktora proizvodnje. Na drugoj strani, građani su predstavljeni kao jedan ekonomski agregat kada se na tržištu pojavljuju kao kupci određenih proizvoda i usluga (agregatna tražnja građana). Time su građani uključeni u proces društvene reprodukcije, sa jedne strane kao učesnici u stvaranju proizvodnje, a sa druge strane kao kupci određenih proizvoda na tržištu. Međutim, ne smeju se mešati kategorije dohodaka građana i prihoda preduzeća na jednoj strani i novca na drugoj strani. Dohoci i prihodi predstavljaju tokove vrednosti, dok je novac fond vrednosti. Tokovi se uvek mere po jedinici vremena, na primer, prihodi preduzeća za nedelju dana, za mesec dana, za godinu dana. Fondovi predstavljaju stanje koje postoji u jednom trenutku, na primer, stanje imovine preduzeća na dan 31. decembra tekuće godine. Tokovi podrazumevaju kretanje, a fondovi se uvek odnose na presek stanja u datom trenutku. NOVAC I MONETARNI SISTEM
131
Novac, dakle, predstavlja fond, dok dohoci i prihodi predstavljaju određene tokove. Preduzeća moraju da imaju pristup ka odgovarajućem delu ukupnog novčanog fonda zemlje i koristeći taj novac isplaćuju naknade domaćinstvima za korišćenje njihovih faktora proizvodnje. Članovi domaćinstva primaju novac i troše ga na kupovinu roba i usluga i tako se novac ponovo vraća preduzećima i ulazi u istu onu masu novca koja je postojala pre nego što je započeo ceo ciklus reprodukcije. Ceo taj kružni tok se naziva obrt novca i on se ciklično obnavlja u određenom vremenskom periodu. Broj obrta novca u toku jedne godine dana naziva se brzina obrta novca. Za ekonomiju svake države, posebno za njenu makroekonomsku stabilnost je od izuzetnog značaja brzina obrta novca. Novac se emituje, ne u preduzećima nego u bankarskom i finansijskom sistemu zemlje (Dž. K. Galbrajt, u svom čuvenom delu “Novac”, navodi tri slavine kroz koje “curi” nоvac: centralna banka, banke i ministarstvo finansija) pa je stoga ključno pitanje kreiranje mase novca kao fonda vrednosti, čiji se elementi neprekidno obrću radi omogućavanja tržišnih transakcija, odnosno društvene reprodukcije. Do novca se dolazi tako što preduzeća proizvedu robe, prodaju tu robu i za nju dobijaju novac. Radnici dolaze do novca tako što preduzeća u kojima rade prodajući robu dolaze do novca i tako isplaćuju zaradu. Međutim, postoje i određene međufaze jer se cela roba ne nalazi u jednom trenutku u proizvodnji u drugom trenutku u prodaji, kao i kod građana - ne troši se odmah ceo novac, nego se deo novca štedi. Deo novca koji privrednici drže kod sebe naziva se tražnja za novcem (jer je isključen iz opticaja) a deo novca koji se stvara u okviru bankarskog sistema (na primer, štednja građana) naziva se ponudom novca. Roba se kupuje i prodaje za novac, a zlatni i srebrni novac su vekovima bili dominantni oblici novca. Nije redak slučaj da i danas mnogi ljudi više veruju u zlato nego u bilo koji novac, naročito posle većih potresa na svetskoj sceni (na primer, posle događaja u SAD 11. septembra 2001. i u Londonu 7. jula 2005. godine, cena zlata je naglo skočila, naročito u Njujorku i Londonu). Prema (izmenjenim) odredbama Statuta Međunarodnog monetarnog fonda, od 1971. godine zlato je zvanično postalo roba, kao i svaka druga (berzanska) roba. Danas se kao novac javljaju novčani znaci (oličene u banknotama i kovanom novcu) kao i novčane isprave o dugu države i banaka koje su pravnim propisima proglašene za zakonsko sredstvo plaćanja u jednoj zemlji, tako da svako lice mora da ih prima, a istovremeno je ovlašćeno da sa njima izvršava određene obaveze. Banknote i kovani novac nemaju onu vrednost koja je na njima naznačena, tako da kod modernog novca ne postoji saglasnost između unutrašnje vrednosti i prinudnog kursa, kao što je to bio slučaj u vreme kada je novac i sam bio roba.
132
MAKROEKONOMIJA
U savremenoj državi tržišne privrede postoje dva osnovna pojavna oblika novca: gotov novac (u obliku banknota i kovanog novca) i u formi bankarskih depozita koji se može prenositi čekovima ili zameniti za gotov novac. Imaoci novca veruju da se sve obaveze mogu isplatiti u onom obliku koji se može jednostavno zameniti za realno pokriće novca, tj. da se njime mogu platiti roba ili usluge za svakodnevne potrebe (hrana, odeća, obuća, trajna potrošna dobra, komunalije, električna energija, knjige, pozorišta, bioskopi, putovanja). Novac je u modernom društvu, dakle, društvena konvencija čija je funkcija jasno definisana pravnim normama i ne predstavlja prinudno svojstvo neke robe koja ima nepromenjivu vrednost da bi služila kao mera vrednosti za sve druge robe koje su u prometu. Novac kao (u obliku banknota, kovanica ili depozita) opšti ekvivalent vrednosti svih proizvoda i usluga ima prednosti nad “kovanim pravim novcem” jer je zlato redak metal i teško je doći do tako velikih količina, jer se obim robnog prometa i usluga stalno uvećavala. S toga su se čak i u vreme kovanja zlatnog novca koristili i drugi metal (srebro, bakar, npr.) kako zbog obezbeđivanja dovoljne količine (bimetalnog) novca, tako i zbog njegove veće postojanosti. Međutim, opasnost od “kovanja lažnog novca”, odnosno kreiranja isprava o dugu koje služe kao zakonsko sredstvo razmene, može da obezvredni novčanu jedinicu i da na tržištu dovede do većih poremećaja, što potvrđuje iskustvo iz naše bliže prošlosti, ali iz iskustava drugih država. Ukoliko se želi uspostaviti prava funkcija novca neophodno je da se u makroekonomiji posebno u kreditno-monetarnoj sferi uravnoteži ponuda novca sa potražnjom novca, posredstvom tržišta novca. Međutim, još nisu pronađeni mehanizmi koji bi robama i uslugama uvek davali istu vrednost da bi se mogla zadržati novčana ravnoteža, jer novac kao mera vrednosti nije isto kao, na primer, metar kojim se meri dužina ili kilogram kojim se meri težina i koji predstavljaju stabilne mere. Otuda je kreiranje novca i njegovo povlačenje, prema potrebama tržišta, izuzetno složeno pitanje i predstavlja jedno od ključnih pitanja za stabilnost privrede i ukupnog ekonomskog života u jednoj zemlji.
NOVAC I MONETARNI SISTEM
133
4.
FUNKCIJE NOVCA Suština novca proističe iz njegovog robnog i nerobnog sadržaja. Međutim, kod savremenog novca ta suština izvire uglavnom iz njegovih funkcija. Novac ima pet osnovnih funkcija, koje su se razvojem robne razmene hronološkim redom pojavljivale: 1) novac kao mera vrednosti i merilo cena; 2) novac kao prometno sredstvo; 3) novac kao platežno sredstvo; 4) novac kao blago (tj. sredstvo za zgrtanje blaga); 5) svetski novac.
4.1. NOVAC KAO MERA VREDNOSTI Ovo je prva i najznačajnija funkcija novca. U njoj novac vrši funkciju opšteg ekvivalenta. Svojom količinom novac tada izražava vrednost svih drugih roba. Novac u funkciji mere vrednosti robnom prometu daje materijal za izražavanje vrednosti svih drugih roba. Drugim rečima, celokupni robni svet novac u funkciji mere vrednosti svodi na zajednički imenitelj, tj. sve robe čini istoimenim (uporedivim) veličinama, koje su kvalitativno jednake i kvantitativno samerljive. Različite vrste robe nisu samerljive preko novca i nije novac različite robe učinio međusobno samerljivim (uporedivim). Zajedničko je svim robama da su rezultat manje ili veće količine ljudskog rada. I upravo po tome, što su rezultat ljudskog rada, sve robe su istovetne i međusobno uporedive i samerljive. I novac je roba, pa je on svojim nastankom samo učinio da se ta zajednička osobina svih roba lakše prepozna i međusobno uporedi. Prema tome, suština funkcije novca kao mere vrednosti sastoji se u tome da jedna određena vrsta robe (npr. zlato), koja je stekla monopol za funkciju opšteg ekvivalenta u određenom vremenu i na određenom prostoru, manjom ili većom količinom svoje upotrebne vrednosti može da izražava vrednost bilo koje druge vrste robe. Novac u funkciji mere vrednosti drugih roba nije potrebno da bude i realno, fizički prisutan. Drugim rečima, da bi se veličina vrednosti neke robe izrazila u manjoj ili većoj količini novca, za tu funkciju nije potrebna i fizička prisutnost novca. Zato novac u funkciji mere vrednosti najčešće služi kao zamišljeni ili idealni novac. Vrednost neke robe izražena u manjoj ili većoj količini novca predstavlja njenu cenu. Dakle, 134
MAKROEKONOMIJA
cena je novčani izraz vrednosti robe. Zato je vrednost robe najznačajniji faktor koji određuje nivo ili visinu njene cene. Međutim, cena robe može da se menja iako njena vrednost ostaje ista. Do toga dolazi u slučaju ako se menja ponuda ili potražnja za tom robom, ili u slučaju ako se menja veličina vrednosti novčane robe (npr. zlata) ili se vrši promena merila cena. Da bi u robnom obliku novac služio kao mera vrednosti, nužno je utvrditi njegovu jedinicu mere. U svakoj zemlji to čini država putem zakonske regulative. Država utvrđuje monetu, kao jedinicu mere i kao zakonsko sredstvo plaćanja i način njegove uporedivosti u odnosu na strane novčane jedinice. Tako imamo dinar, evro, američki dolar, britansku funtu, japanski jen i dr. Količina zlata koja se može kupiti za određenu novčanu jedinicu predstavlja merilo cena. Prema tome, merilo cena nije funkcija novca, već zapravo funkcija novca kao mere vrednosti ostvaruje kroz merilo cena. Radi se samo o tehničkoj meri kojom bi se izražavale i upoređivale različite količine novca koje se mogu dobiti za određenu vrstu robe “jednostavno, to je pitanje kojom merom izraziti veličinu cene. Problem je, znači, u tome da se odredi (utvrdi) konkretna mera kojom bi se izražavala manja ili veća količina novčane robe koja se dobija (ili se može dobiti) za određenu vrstu robe. Potrebno je, ustvari, opredelenje za jednu jedinstvenu tehničku meru, jer, zavisno od prirode upotrebne vrednosti novčanog materijala, jedinica mere za izražavanje količine novca koji se može dobiti za određenu vrstu robe može biti različita.44 Promena merila cena spada u nadležnost države i do nje dolazi kada se promeni težinska jedinica novčane robe (npr. zlata) koju (u vidu ekvivalenta) sadrži novčana jedinica. Međutim, merilo cene može da ostane nepromenljivo, a da ipak dođe do promene mere vrednosti. To se dešava u slučaju ako se poveća produktivnost rada u proizvodnji novčane robe, a produktivnost rada u proizvodnji robe čija se vrednost meri ostane nepromenjena ili se poveća u manjem stepenu. Promenom merila cena država smanjuje ili povećava vrednost domaćeg novca. Smanjenje merila cena naziva se devalvacija a njegovo povećanje revalvacija. Uočljivo je da se ovo shvatanje funkcije novca kao mere vrednosti temelji na robnoj teoriji novca, prema kojoj novac prvenstveno služi kao mera vrednosti svih ostalih roba.
4.2. NOVAC KAO PROMETNO SREDSTVO Hronološki posmatrano novac u funkciji prometnog sredstva je druga funkcija novca. Do pojave funkcije novca robna razmena se vršila neposredno roba za robu, jedna upotrebna vrednost neposredno se razmenjivala za drugu upotrebnu vrednost. Takva razmena nazivala se trampa (R – R). Trampa, zapravo, znači da je svaka prodaja robe istovremeno i kupovina robe i obrnuto. 44 Dragišić, D. i drugi autori, 1994., Politička ekonomija, Univerzitet u Beogradu, str. 145. NOVAC I MONETARNI SISTEM
135
Međutim, u razvijenoj robnoj privredi razmena se obavlja posredstvom novca. Novac se pojavljuje kao posrednik u razmeni (R – N – R), tj. roba se prvo prodaje za novac, a zatim se za taj novac kupuje neka druga vrsta robe. Ta kupovina ne mora da bude obavljena u isto vreme i na istom mestu. To znači da se u razmeni posredstvom novca vremenski i prostorno odvajaju činovi prodaje i kupovine robe. Na taj način se prekida njihova međusobna vremenska i prostorna zavisnost. Prodaja robe više nije uslovljena kupovinom robe, a kupovina robe oslobađa se direktne zavisnosti od prodaje robe. Tako se zapravo menja i način funkcionisanja robnog prometa. Ta promena ima svoja pozitivna svojstva, ali stvara i mogućnosti za određene poremećaje i zastoje u robnom prometu. Pozitivna svojstva ogledaju se u olakšavanju robnog prometa. Naime, razmena robe postaje jednostavnija, brža i efikasnija. Ne postoji više dvostruka zavisnost između prodavca robe i kupca robe kao kod trampe. Prodavcu je važno samo da pronađe kupca. Za prodatu robu on dobija novac, a zatim kao kupac potpuno je slobodan u izboru kada i gde će za taj novac kupiti njemu potrebnu robu. Međutim, upravo ovo poslednje stvara mogućnost za određivanje poremećaja u robnom prometu. Pošto prodavac ne mora više istovremeno da bude i kupac robe, može doći do povlačenja određene količine novca iz prometa i tako da se naruši kontinuitet robnog prometa. Zbog tog povlačenja ili zadržavanja novca van robnog prometa neki proizvođači će morati da odlože prodaju svoje robe. Tako dolazi do privremenog prekida i teškoća u kontinuiranom odvijanju robnog prometa, odnosno u prodaji robe. Zapravo, nastaju određene teškoće kako za robne proizvođače tako i za robni promet.
4.3. NOVAC KAO BLAGO TEZAURISANJE NOVCA Pored ostalih funkcija, novac u robnom prometu postaje i sredstvo za zgrtanje blaga. Dva su bitna razloga zbog kojih novac može biti u funkciji blaga: prvo, novac predstavlja oličenje bogatstva i društvene moći; drugo, postoji mogućnost njegovog izvlačenja i odsustva iz robnog prometa. Međutim, novac se u svako doba i bez teškoće može vratiti u robni promet i ponovo pretvoriti u bilo koju drugu vrstu robe. Drugim rečima, “u savremenim uslovima blago predstavlja novac koji je povučen iz opticaja i tezaurisan kao oličenje vrednosti, bogatstva i društvene moći.”45 U savremenim uslovima, pošto prodaja robe nije više istovremeno praćena kupovinom robe, novac često izlazi iz prometa, zaustavlja svoje kretanje. Učesnici u robnom prometu tada počinju da zadržavaju, akumuliraju (skupljaju) i tezaurišu novac iz različitih razloga. U toj ulozi novac ima funkciju sredstva za zgrtanje blaga. Blago, odnosno bogatstvo istorijski je menjalo svoj oblik i karakteristike. Ranije je imalo isključivo naturalni oblik (npr. stoka). Sa pojavom novca dobilo se mnogo pogodnije sredstvo za čuvanje i manipulisanje, tim pre što je novac postao bezgraničan i što istovremeno ima veću vrednost. 45 Dragišić, D. i drugi autori, 1994., str. 148.
136
MAKROEKONOMIJA
Pristalice robne teorije novca isticali su da blago može predstavljati samo zlato, kao novac koji ne može postati bezvredan i koji zadržava svoju vrednost da li je ili nije zakonsko sredstvo plaćanja. Danas se zlato čuva u trezorima kao blago i služi za regulisanje potrebne količine novca u opticaju, kao rezerva za obezbeđivanje međunarodnih plaćanja ili održavanje stabilnosti nacionalne valute. I papirni novac danas se tezauriše u blago, pošto i on predstavlja izraz ekonomskih mogućnosti i bogatstva. To obično čini stanovništvo kada izgubi poverenje u banke, pa pretežno čuva strani konvertibilni novac. Tezaurisanje novca ima svoje dobre, ali i loše strane. Loša strana je u tome što se jedan deo novca ne koristi kao kapital, čime se smanjuje investiciona aktivnost privrednih subjekata. Dobra strana ogleda se u značajnoj ulozi novca kao blaga u regulisanju stihijnog kretanja novčanog opticaja. U ovoj funkciji novac zapravo čini rezervoar koji se u svako vreme i na svakom mestu može angažovati u promet i na taj način ponovo biva u funkciji privrednog razvoja.
4.4. NOVAC KAO PLATEŽNO SREDSTVO Ova funkcija novca proistekla je iz funkcije novca kao prometnog sredstva. Naravno, razlikuje se od nje. Nastanak funkcije novca kao platežnog sredstva vezuje se za pojavu odloženog plaćanja i koristi se u kreditnim transakcijama. Da bi novac mogao da vrši ovu funkciju, njegove ostale funkcije moraju da budu razvijene. Naime, u činjenici prostornog i vremenskog odvajanja čina kupovine robe od čina prodaje robe dolazi do izražaja novac u funkciji platežnog sredstva. Kada kupac u momentu kupovine robe plati njenu vrednost tada novac služi kao prometno sredstvo, međutim, u praksi vreme isporuke robe i vreme naplate njene vrednosti, po pravilu, se ne poklapaju. Novac u funkciji platežnog sredstva javlja se onda kada se vrši plaćanje robe i to bez njegovog istovremenog prisustva, tj. na kredit. U momentu kada roba prelazi iz ruke prodavca u ruke kupca novac fizički nije prisutan. On samo služi kao obračunsko sredstvo, koje će se stvarno pojaviti u prometu kada nastupi vreme za plaćanje robe. Takav novac, koji će kupac - dužnik isplatiti prodavcu - povereniku nakon određenog vremenskog perioda za ranije isporučenu robu, pojavljuje se u funkciji platežnog sredstva.
4.5. SVETSKI NOVAC U savremenim uslovima svaka zemlja manje ili više uključena je u svetsku privredu. Učešće neke zemlje u međunarodnoj podeli rada javlja se kao imperativ i nužna pretpostavka njenog društveno-ekonomskoj razvoja. Pomenimo, na primer, NOVAC I MONETARNI SISTEM
137
Nemačku koja jednu trećinu svog društvenog proizvoda razmenjuje sa svetom, ili Holandiju, koja na svetskom tržištu učestvuje gotovo sa dve trećine svog društvenog proizvoda. Zbog nužnog prisustva svih zemalja na svetskom tržištu, neizostavno se nameće pitanje koji i kakav je to novac koji funkcioniše na svetskom tržištu. To nije nacionalni novac neke zemlje, koji u nacionalnoj privredi i prometu obavlja svoje funkcije. Efektivni nacionalni novac ili novac neke zemlje u obliku kovanog novca ili u oblasti bankota (papirni novac), koji služi kao zakonsko sredstvo plaćanja u svim unutrašnjim finansijskim transakcijama na nacionalnom tržištu, nazivamo valutom. Valute se međusobno razlikuju po nazivu (dinar, američki dolar, britanska funta) ili monetarnom imenu, po merilu cene ili paritetu (valutni paritet je sadržaj zlata ili neke konvertibilne valute u nacionalnom novcu), po obliku i sastavnim delovima monete, po znakovima vrednosti i sl. Kao takve valute (nacionalni novac) funkcionišu, po pravilu, samo u nacionalnim granicama, a izuzetno u platnim unijama (primer: EMU-evro) Stoga se nameće pitanje koji novac funkcioniše na međunarodnom planu, odnosno na svetskom tržištu. Funkciju svetskog novca može vršiti samo novac pune vrednosti i bez nacionalnih obeležja koja mu nameće nacionalna država svojim zakonskim propisima. Zato svetski novac mora da skine “nacionalno ruho” i da funkcioniše u svom izvornom obliku (npr. zlato). Iako je danas u savremenom međunarodnom robnom prometu prestalo tzv. “zlatno važenje”, tj. ne postoji više obaveza plaćanja u zlatu, ono se u toj ulozi može naći jer je zlato još uvek najreprezentativniji i najmobilniji predstavnik nacionalnog bogatstva. Međutim i valute nekih zemalja, a po pravilu su to privredno najrazvijenije zemlje, koje su opšte priznati kao čvrste valute, mogu da imaju ulogu svetskog novca. Danas su to, na primer, evro, američki dolar, švajcarski franak, japanski jen, tj. valute koje imaju opšteprihvaćenu konvertibilnost. Konvertibilnost, zapravo znači sposobnost i mogućnost nacionalne valute ili potraživanja u toj valuti (deviza) da u svako doba bude pretvorena (konvertovana) u valutu bilo koje zemlje po realno odmerenom tržišnom ili od strane države fiksno utvrđenom deviznom kursu. Konvertibilna valuta je priznata i opšteprihvatljiva za plaćanje ili naplatu u međunarodnoj robnoj razmeni. Funkcije svetskog novca na svetskom planu u suštini su iste kao i funkcije novca u unutrašnjem robnom prometu. I svetski novac obavlja funkciju mere vrednosti, prometnog sredstva, platežnog sredstva i koristi se kao sredstvo za zgrtanje blaga. Međutim, u praksi najviše dolazi do izražaja funkcija svetskog novca kao sredstva plaćanja. To je zbog prirode međunarodnog robnog prometa u kome se, po pravilu, kupoprodajne transakcije obavljaju na kredit.
138
MAKROEKONOMIJA
4.6. OBLICI NOVCA U PROMETU Oblike (vrste) novca u prometu čine metalni novac (moneta), papirni novac i kreditni novac (banknota, menica, ček). U novije vreme pojavio se i tzv. elektronski novac.
4.6.1. Metalni novac Dugo vremena su se plemeniti metali u svom izvornom obliku upotrebljavali kao metalni novac. Pri tome, u početku plaćanje se vršilo nestandardnim veličinama i težinskim jedinicima (poluga, šipka, liveni komadi), što je znatno otežavalo funkcionisanje robnog prometa. Zapravo, u početku su ti liveni komadi određene težine i kvaliteta služili kao novac u prometu. Plaćanje takvim novcem poznato je pod nazivom pensatorno plaćanje. Promet je bio znatno otežan time što je pored merenja robe često bilo potrebno merenje, delenje i utvrđivanje kvaliteta novčanog materijala (zlata), koji je služio kao sredstvo razmene. To je nametnulo potrebu da se takav novac učini kvalitetnijim i podesnijim za robnu razmenu. Prvo, su reagovali trgovci, koji su na te komade stavljali žig kao znak opštevažećeg sredstva razmene na određenoj teritoriji. Tako je došlo do kovanja metalnog novca. Kasnije, sa širenjem tržišta i povećanjem obima robnog prometa država na sebe preuzima kompentencije izdavanja metalnog novca, potvrđujući i garantujući svojim autoritetom njegov kvalitet i sadržaj. Tako je nastala moneta - znak novca, standardna novčana jedinica. Moneta je zapravo oznaka za određenu vrstu kovanog novca čiji oblik, naziv, težinu i kvalitet određuje država (posredstvom centralne banke) svojim autoritetom.
4.6.2. Papirni novac Papirni novac pojavio se krajem XVIII veka. Za njegovu pojavu bilo je ključno saznanje da robni promet može da funkcioniše bez zlatnog metalnog novca, odnosno saznanje da se umesto zlatnog novca kao sredstvo razmene mogu koristiti i predmeti manje vrednosti, pa čak i predmeti čija vrednost ne mora uopšte biti ekvivalentna sa vrednošću robe za koju se razmenjuje. To je zapravo značilo da za prometnu (razmensku) funkciju novca uopšte nije važna njegova stvarna vrednost. Konsekventno, zlatni i drugi metalni novac nisu uslov bez koga ne može da funkcioniše robni promet. Naprotiv, kao sredstvo razmene mogu se koristiti predmeti mnogo manje ili zanemarljivo male stvarne vrednosti, jer se u praksi pokazalo da je funkcija novca kao sredstva prometa potpuno nezavisna od stvarne vrednosti novca. NOVAC I MONETARNI SISTEM
139
Papirni novac pojavio se u prometu kao predstavnik zlata. Sam po sebi on nema vrednost ili je njegova vrednost zanemarljivo mala veličina. Mogućnost da papirni novac vrši funkciju novca kao platežnog sredstva objašnjava se time što on u prometu predstavlja određenu količinu zlata, pa se zbog toga uzima kao da i sam ima vrednost. Međutim, kada se papirni novac povuče iz prometa onda on postaje obično parče papira, bez ikakve upotrebne vrednosti. Za razliku od toga zlato uvek ostaje zlato. I ako ispadne iz prometa zlato ne gubi od svoje vrednosti. Iako su vrlo značajna, prethodno navedena saznanja sama po sebi nisu bila dovoljna za pojavu papirnog novca. Svi argumenti u korist papirnog novca (metalni novac se upotrebom troši, odstupanja od stvarne vrednosti monete koja ponekad i sama država dopušta; postojanje sitnog novca koji nije izrađivan od zlata i sl), pa i elementi tehničko-funkcionalnog i estetskog karaktera, kao komparativne prednosti u korist papirnog novca, vremenom su stvorili potrebne uslove da se umesto postojećeg metalnog (zlatnog) uvede u promet papirni novac. Treba istaći da je zapravo odlučujući razlog za pojavu papirnog novca u robnom prometu bio ekonomskog karaktera. Pošto zlato predstavlja metal visoke vrednosti to nije racionalno da se ono koristi kao sredstvo prometa, a tim pre ako postoji alternativa. Preteče papirnog novca bile su banknote. Ustvari, povod da u praksi počne izrada papirnog novca bili su tzv. bankovni depoziti, tj. mogućnost da se zlato ili zlatni novac ostavi banci na čuvanje. Potvrde koje su banke izdavale vlasnicima kao dokaz za deponovano zlato, bile su zamenjive za zlato i počele su da funkcionišu kao novac, kao papirne novčanice. Kada banknote izgube svoju konvertibilnost i kada više nisu zamenjive za zlato, one više nemaju karakter novca. Od 1971. godine, papirni i kovani novac nemaju zlatno pokriće (od te godine zlato je postalo samo roba kao i svaka druga roba, jer su SAD ukinule zamenu dolara u zlato) i čine manji deo novčane mase.
4.6.3. Kreditni novac Podsetimo se da je funkcija novca kao platežnog sredstva dovela do pojave kreditnog novca. Davanje robe kupcu na kredit, tj. da je on nakon određenog dogovorenog vremenskog roka plati, uslovilo je pojavu određenih garancija da će roba nakon tog roka biti i stvarno plaćena. Tako je nastao kreditni novac, banknota, menica i ček, kao pravne garancije za sigurnost plaćanja robe. Banknota je vrsta pismene obaveze banke kojom se ona obavezuje da njenom donosiocu isplati u zlatu onu sumu novca koja je na banknoti naznačena. Kada izgubi svoju sposobnost da bude direktno zamenjena za zlato, banknota poprima karakter papirnog novca i tada može da služi kao zakonsko sredstvo plaćanja. Danas više nema banknota. 140
MAKROEKONOMIJA
Menica predstavlja pismenu obavezu kupca (dužnika) kojom se on obavezuje da će prodavcu (poveriocu) u ugovorenom roku isplatiti određenu sumu novca. Oblik, sadržaj, prenos i način ostvarivanja prava iz menice zakonom su propisani. Zato je menica zakonom propisana pismena obaveza po kojoj se naplata može izvršiti po posebnom skraćenom zakonskom postupku i po kome je predviđena mogućnost prenosa poseda menice s jednog lica na drugo, odnosno prenos prava iz menice na drugo lice, što se čini potpisanom izjavom na menici (tzv. indosament). U svim slučajevima kada lice koje je dobilo menicu ne sačuva menicu do roka njene naplate, već u tom vremenu menicom podmiruje neki svoj dug, tada menice zamenjuje novac i poprima obeležja kreditnog novca, jer služi za podmirivanje međusobnih obaveza između kupaca i prodavaca prenošenjem potražnog duga. Ček je pismena isprava izdata u pisanoj formi kojom njegov izdavalac daje nalog banci kod koje poseduje novac da licu naznačenom na čeku ili donosiocu čeka isplati na čeku naznačeni iznos novca. Osnovna funkcija čeka je da zameni gotov novac i da služi kao sredstvo plaćanja, kako bi se robno-novčani promet učinio bržim, jednostavnijim i efikasnijim, a njegovi troškovi bili manji. Uz papirni novac i kovani novac, banknota, menica i ček (kreditni novac) čine surogate novca. Zapravo, to su vrste nepunovrednog novca, koji u opticaju zamenjuju pravi novac (zlato). Njihova osobina je da nemaju vrednost i da nisu zamenjeni za zlato. Oni imaju samo prometnu vrednost, koja isključivo zavisi od njihove kupovne moći, tj. od sume vrednosti koja se za njih može dobiti u zamenu. Razvili su se iz funkcije novca kao platežnog sredstva i u robno-novčanom prometu zamenjuju punovredni novac obavljajući tu funkciju novca.
4.6.4. Elektronski novac Neverovatan rast Interneta uslovio je ubrzan ulazak finansijskih institucija u ovu elektronsku arenu. Skorašnja istraživanja ukazuju na to da većina finansijskih institucija implementira neku vrstu prisutnosti na Internetu tokom prvih godina novog milenijuma. Ono što usporava brži prelaz na Internet poslovanje u bankarstvu jeste široko rasprostranjeni i uvreženi strah od sigurnosti finansijskih transakcija elektronskim putem. U svakom slučaju, migracija bankarstva na Internet je neminovnost nastupajućeg milenijuma. Trend modernog bankarstva je automatizacija svih funkcija (finansijskih operacija) koje se mogu kompjuterizovati. Navodimo osnovne oblike elektronskog novca: 1. Elektronski ili digitalni novac – predstavlja elektronsku zamenu papirnog novca, i kao takav može se čuvati i trošiti; NOVAC I MONETARNI SISTEM
141
2. Elektronski čekovi – elektronski dokument, digitalno potpisan, analogno potpisanom papirnom dokumentu, kojim se nalaže banci potpisnika da isplati iznos novca sa potpisnikovog računa u određenom roku. E-ček može biti poslat i primljen kao bilo koji e-mail; 3. Kreditne kartice – podaci sa kartice se razmenjuju putem Interneta, bez šifriranja, problem su tajnost podataka i identitet pravog vlasnika kartice; 4. Šifrovane kreditne kartice – podaci o kreditnoj kartici se šalju u vidu šifrovane poruke, primalac (prodavac) proverava identitet kupca kao vlasnika kreditne kartice, prodavac vrši proveru informacija o kartici i digitalnom potpisu, banka šalje potvrdu ispravnosti; 5. Potvrda treće strane – brojevi kreditnih kartica ne putuju Internetom, već preko finansijskog posrednika.
5.
KOLIČINA NOVCA POTREBNOG U OPTICAJU U robno-novčanom prometu kretanje robe i novca nije paralelno. Za razliku od robe koja pre ili kasnije izlazi iz prometa i završava u potrošnji, novac se u sferi prometa stalno kreće i tu ostaje. Stalno i neprekidno kretanje novca u prometu nazivamo opticaj novca. Sada se nužno postavlja pitanje koliko je novca potrebno u opticaju da bi se neometano mogao obavljati robni promet. U sistemu zlatnog važenja novca ovakvo pitanje bilo je suvišno, jer je zavisno od potreba robne razmene spontano podešavana i potrebna količina novca u opticaju. Međutim, pitanje posebno dobija na značaju u uslovima robnog prometa od kada se počeo koristiti papirni novac. Doduše, svako emitovanje papirnog novca bi trebalo da ima pokriće u pretpostavljenoj količini zlata. Ali, zavisnost papirnog novca i zlata gotovo da nije moguće tačno utvrditi. Radi toga postoje određeni faktori koji se mogu tačno odrediti i prepoznati na osnovu kojih se utvrđuje potrebna količina novca u opticaju. To su sledeći faktori: 1. Suma robnih cena roba koja se u tom periodu moraju razmeniti. Što je ta suma veća, potrebna je veća količina novca, tj. suma robnih cena je direktno proporcionalna količini novca potrebnog u opticaju. 142
MAKROEKONOMIJA
2. Brzina opticaja novca u poslovima kupovine i prodaje. Ona je obrnuto proporcionalna količini novca u opticaju. Što se novac brže okreće, što brže prelazi iz ruke u ruku, to se jedna količina u istom vremenu može upotrebiti više puta, pa je sasvim logično da je potrebna manja količina novca u opticaju. Prethodna dva faktora pretpostavljaju situaciju kada je novac realno prisutan u prometu i kada vrši funkciju prometnog sredstva. Međutim, kada se novac počinje javljati u funkciji platežnog sredstva situacija se menja. Usložnjava se robni promet, pa pojava kreditnih, dužničko-poverilačkih odnosa definišu i druge bitne faktore koji utiču na manju ili veću količinu novca potrebnog u opticaju u određenom vremenu. Pa tako se kao posebni faktori izdvajaju i: 3. Suma cena onih roba koje su prodate na kredit. Što je veća količina robe koja se prodaje na kredit, tj. sa odloženim plaćanjem, to će u tom vremenu, do dospelosti plaćanja, biti potrebna manja količina novca u opticaju. Dakle, ovaj faktor deluje obrnuto proporcionalnoj količini novca potrebnog u opticaju. 4. Dospela plaćanja. Kada dođe rok za plaćanje robe koja je prodata na kredit, to povećava količinu novca u opticaju. Zato su dospela plaćanja upravo proporcionalna količini novca potrebnog u opticaju, tj. što je više dospelih plaćanja, to je potrebna i veća količina novca u opticaju. 5. Uzajamna prebijanja (kompenzacije). Što je u robnom prometu više uzajamnih prebijanja, tj. razmene robe za robu (trampa), čime se uzajamno potiru potraživanja i dugovanja između prodavaca i kupaca, tada nema potreba za novcem, pa je potrebna količina novca u opticaju manja za iznos tih prebijanja. Dejstvo ovih faktora zajedno, kao i njihova međusobna zavisnost, na količinu novca u opticaju može se izraziti relacijom:
Ova relacija izražava onu količinu novca koja je potrebna za normalno odvijanje robnog prometa u nekoj zemlji. Međutim, određena količina novca koristi se i za tzv. nerobna plaćanja (obaveza prema državi, porezi, takse, doprinosi i sl.). pa je zapravo za tu količinu ukupna količina novca u opticaju veća od one koja je potrebna samo u robnom prometu. Da bi robni promet u nekoj privredi funkcionisao bez zastoja i teškoća nužno je da postoji ravnoteža između raspoložive količine novca (ponuda novca) i stvarnih potreba za novcem (potražnja za novcem). Takvo stanje u privredi obeležavamo kao stanje monetarne ravnoteže. To stanje zapravo znači da novčani fondovi u privredi NOVAC I MONETARNI SISTEM
143
po količini i vrednosti imaju pokriće u zlatu ili robnim fondovima, odnosno da svaki priliv novca u privredi ima svoje pokriće u zlatu ili odgovara proizvodnji, tj. priliv roba i usluga. Međutim, stanje monetarne ravnoteže je samo poželjno stanje, koje se u stvarnosti vrlo teško uspostavlja. To zbog toga što se u robnom prometu, po pravilu, nalazi veća ili manja količina papirnog novca u odnosu na onu količinu koja je potrebna. Kada se u prometu nađe veća količina papirnog novca koja nema svoje pokriće u zlatu ili robi dolazi do pojave koja se zove inflacija. Reč je o ekonomskoj pojavi koja se u monetarnoj teoriji najčešće definiše kao smanjenje kupovne snage novca na domaćem tržištu i porastom opšteg nivoa cena. Suprotna pojava inflaciji je deflacija, tj. kada se u robnom prometu u opticaju nalazi manja količina novca od one koja bi bila potrebna za njegovo normalno funkcionisanje. Za razliku od inflacije, stanje deflacije se neposredno ispoljava preko opadanja cena, što takođe otežava robni promet i usporava privredni razvoj. Za vrednost novca i njegovo merilo cene vezane su još dve ekonomske pojave: devalvacija i revalvacija. Devalvacija podrazumeva smanjenje pariteta određene valute u odnosu na zlato. Ako je pak papirni novac u nekoj zemlji vezan za neku od konvertibilnih valuta, onda devalvacija znači povećanje zvaničnog kursa te valute. To je najčešće situacija kada je država zbog određenih okolnosti prinuđena da devalvacijom smanjuje kupovnu moć domaćeg novca, kako bi pre svega uticala na uravnoteženje spoljnotrgovinskih odnosa. Revalvacija je suprotna pojava i tada se povećava paritet domaće valute, odnosno kada se paritet domaće valute prilagođava rastućem deviznom kursu. U knjizi “Principi ekonomije”, autor N.G. Mankju navodi zanimljiv primer stanovnika (10.000) ostrva Jap u Mikroneziji koji već 2.000 godina koriste velike točkove od kamena (krečnjaka, ima ih 6.600, prečnika između 75 i 150 cm) za plaćanja velikih kupovina, a za mala plaćanja koriste pivo. Stanovnici Japa ističu s ponosom da im je valuta čvrsta kao kamen i ne znaju vrednost dolara.46
5.1. KVANTITATIVNA JEDNAČINA NOVCA Novac se koristi za razmenu roba, pa sa porastom robnih fondova raste i potreba za većom količinom novca, što opet zavisi od broja obrta novca u toku jedne godine. Iz ove konstatacije proizilazi da je moguće izvesti približno tačnu računicu o količini potrebnog novca kada su poznati vrednost tržišnih transakcija i broj obrta. Kvantitativna jednačina novca izražava upravo tu vezu između količine novca u opticaju i tržišnih transakcija: 46 Mankju, G., 2005., Principi ekonomije, Univerzitet Harvard, treće izdanje, prevod, Centar za izdavačku delatnost, Ekonomskog fakulteta Beograd, str. 634-635.
144
MAKROEKONOMIJA
Novac x Brzina opticaja = Cene x Transakcije M x V = P x T Pod transakcijama (T) podrazumevamo broj razmena roba i usluga između privrednih subjekata u određenom vremenskom periodu, obično u toku jedne kalendarske godine. U svim tim robnim razmenama učestvuje novac kao posrednik u robnom prometu. Sa P je označena prosečna tržišna cena izražena u dinarima tako da izraz P x T govori o ukupnoj vrednosti razmenjenih roba u odgovarajućoj sumi dinara. Sa M obeležavamo količinu novca u opticaju, a sa V brzinu njegovog obrta, tj. koliko puta je jedna novčanica učestvovala u razmeni robe i usluga u toku jedne godine dana. Kod tržišnih transakcija je poznat problem da ih je teško meriti, pa je zato njihov ukupan broj zamenjen društvenim proizvodom (Y). On predstavalja najbolju aproksimaciju za ukupan zbir tržišnih transakcija, pa se kvantitativna jednačina novca menja i glasi: Novac x Brzina opticaja = Cene x Društveni proizvod M x V = P x Y Rezultat dobijen na desnoj strani množenjem cena i društvenog proizvoda predstavlja ukupan dohodak jednog društva, pa se zato V naziva dohodovna brzina opticaja novca. Pravilo je da leva strana treba da bude jednaka desnoj, ali su moguće i međusobno uzročno-posledične veze: a) da novac određuje cene i b) da se novac prilagođava cenama. Dakle, izvesno je da je teško teorijski objasniti prirodu međuzavisnosti između novca, cena i društvenog proizvoda, ali je nesporno da ona itekako postoji.
NOVAC I MONETARNI SISTEM
145
6.
MONETARNO KREDITNI SISTEM I POLITIKA Sve transakcije u robnoj privredi ostvaruju se preko novca. U tom smislu, tržišna privreda predstavlja funkcionalno jedinstvo robnih (realnih) i novčanih (monetarnih) tokova. Novčani (monetarni) tokovi regulišu se dejstvom instrumenata monetarno – kreditnog sistema i merama monetarno – kreditne politike.
6.1. MONETARNO KREDITNI SISTEM Monetarno–kreditni sistem predstavlja institucionalni okvir unutar koga privredni subjekti mogu da donose odluke po pitanjima novca i kredita. Od toga kako je moć odlučivanja o novčano-kreditnim poslovima raspoređena na pojedine privredne subjekte, zavisi suština monetarno-kreditnog sistema. Kao celokupnost institucionalnih i organizacionih rešenja u okvirima privrednog sistema, monetarno-kreditni sistem pre svega definiše: 1. koji se od instrumenata koji se koriste kao prometno i platežno sredstvo smatra novcem; 2. položaj privrednih subjekata i njihova nadležnost u odlučivanju o pitanjima privređivanja koja su vezana za novac i motive njihovog ponašanja; 3. mehanizam regulisanja emisije, cirkulacije i povlačenja novca; 4. okvire za korišćenje monetarne politike kao načina usmeravanja privrednih tokova; i 5. uloga tržišnog mehanizma u monetarnoj oblasti.47 Celokupnost institucionalnih i organizacionih rešenja, koja čine monetarnokreditni sistem, u svom funkcionisanju sagledavaju se kroz sprovođenje monetarnokreditne politike. Radi toga, “dejstvujući monetarno-kreditni sistem vidljiv je samo u spoju sistematski instucionalizovane komponente i komponente tekuće monetarnokreditne politike.48 47 Vukadin, E., 1991., Ekonomska politika, Pravni fakultet Beograd, Beograd, str. 199. 48 Grupa autora, redakcija Jurin, S. 1977., Privredni sistem SFRJ, Naučna knjiga, Beograd, str. 229
146
MAKROEKONOMIJA
6.2. MONETARNO KREDITNA POLITIKA Monetarno-kreditna politika je instrument ekonomske politike zemlje. Monetarna politika podrazumeva ovladavanje i svesno usmeravanje (odnosno kontrola) svih oblika i tokova novca u reprodukciji (likvidna, nelikvidna, devizna i druga sredstva). Pod kreditnom politikom razumevamo “aktivno delovanje bankarskog sistema u regulisanju kreditne mase i njene strukture u privredi. Aktivnim delovanjem na jedan od osnovnih kanala stvaranja i poništavanja novčane mase i kreditnog volumena, kroz kreditnu politiku, se najvećim delom svesno i planski reguliše značajan deo mase ukupnog novca u privredi. Zbog toga se obično jedan i drugi pojam integrišu pod zajedničkim nazivom: monetarno-kreditna politika. Jer, ne radi se ni samo o čistim “monetarnim” ni čisto o kreditnim tokovima, mada postoji opšti stav da je savremeni novac u svojoj osnovi kreditni (depozitni) novac. Pred monetarno-kreditnu politiku se u makro sistemu obično postavljaju sledeći diferencirani i međusobno povezani ciljevi: Osiguravanje optimalne novčane mase za nesmetano odvijanje tokova reprodukcije, uz uočavanje dovoljne interne i eksterne monetarne stabilnosti (generalni zadatak monetarne politike). Emisija kredita banaka treba da je tako dozirana po strukturi, da osigurava optimalnu likvidnost (novčanu masu) privrednog sektora (strukturna monetarna politika) u sferi likvidnosti, Selektivno delovanje na privrednu aktivnost, odnosno određene poslove, kojim se deluje na podsticanje ili kočenje određene delatnosti u privredi, odnosno struktura ekonomskog razvoja (strukturno-razvojna politika), i Koordinacija na međunarodnom monetarnom planu, danas sve uže povezanih nacionalnih ekonomija i sve većeg značaja međunarodne ekonomske politike i saradnje.”49
6.3. OSNOVNI MONETARNI AGREGATI U monetarno-kreditnoj politici koriste se određene kategorije, kao monetarni indikatori koji služe za definisanje kvaliteta i funkcija novca u privredi, kao i za vođenje monetarne politike i politike likvidnosti privrede i drugih sektora. Oni zapravo čine osnovu uspešne monetarne politike, jer se preko njih vrši kontrola njenih efekata, a pre svega njene osnovne orijentacije i njene prilagođenosti realnim privrednim kretanjima. To su monetarni agregati. U vođenju monetarno-kreditne politike koriste se tri monetarna agregata: novčana masa (M1), likvidna sredstva (M2) i ukupna likvidna sredstva (M3). Pored toga, u našoj ekonomskoj politici upotrebljava se i znatno širi agregat monetarni volumen (M4) – ukupni depoziti, a u nekim razvijenim tržišnim privredama i agregat monetarni potencijal (M5). 49 Komazec, S., Ristić, Ž., 1997., Monetarne i javne finansije, Čigoja, Beograd, str. 262. NOVAC I MONETARNI SISTEM
147
Isto tako, valja imati na umu da se u praksi često susreće i agregat monetarna baza ili primarni novac (Mo) koji se neretko naziva i novac centralne banke. U primarni novac ulaze sledeća sredstva: 1. Dinarski primarni novac (Mo) koga sačinjava: – gotov novac u opticaju; – žiro-računi banaka; – blagajna; – depozitivni novac države (federacije); – obavezna rezerva banaka; i – rezervni fondovi. 2. Devizne obaveze prema bankama; 3. Blagajnički zapisi centralne banke. Novčana masa (M1) je agregat koji se najčešće koristi u monetarnoj analizi i ekonomskoj politici. To zbog toga što taj monetarni agregat najviše odgovara definiciji novca kao likvidnog sredstva, pa se upotrebljava kao indikator ponude novca. Novčanu masu (M1) čine: 1. Gotov novac u opticaju; 2. Depozitivni novac; 3. Sredstva tekućih i žiro - računa; 4. Sredstva namenjena (izdvojena i osigurana) investicijama; 5. Sredstva za zajedničku potrošnju; 6. Sredstva za stambenu izgradnju; i 7. Ostala novčana sredstva. U monetarni agregat likvidna sredstva (M2) ulaze sledeća sredstva: 1. Novčana masa (M1); 2. Kvazi novac (štedni ulozi i drugi depoziti) koga čine: – ulozi na štednju po viđenju; – oročeni depoziti za stambenu izgradnju; – oročeni depoziti do jedne godine; 3. Kratkoročni depoziti domaćih komitenata u devizama, a njih čine: – depoziti po viđenju u devizama; – oročeni, kratkoročni depoziti u devizama; U odnosu na monetarni agregat likvidna sredstva (M2) širi agregat je ukupna likvidna sredstva (M3). 1. Likvidna sredstva (M2); 2. Sredstva rezervi; 3. Sredstva za doznake u inostranstvu; 148
MAKROEKONOMIJA
4. Sredstva za pokriće akreditiva; 5. Ostali ograničeni depoziti; 6. Sredstva za kupovinu deviza; i 7. Udružena sredstva. Monetarni volumen – ukupni depoziti (M4) predstavlja znatno širi monetarni agregat. Prema metodologiji Narodne banke Srbije, pored ukupnih likvidnih sredstava (M3), ovaj monetarni agregat obuhvata još i: – dugoročne dinarske i devizne depozite; – druga sredstva oročena preko godinu dana; – dugoročne obaveze banaka prema domaćim komitentima u devizama; – dugoročna udružena sredstva, oročene depozite; – dugoročne obaveze po hartijama od vrednosti; – dugoročne obaveze banaka po oročenim sredstvima za stambeno-komunalnu izgradnju. Mnoge razvijene tržišne privrede upotrebljavaju i agregat monetarni potencijal (M5), čiju strukturu, pored monetarnog volumena (M4), čine još i instrumenti tržišta novca u posedu privatnog sektora (bankarske menice, blagajnički zapisi, depoziti lokalnih organa vlasti), certifikati o poreskim depozitima, kao i o nacionalnim instrumentima štednje. “Monetarizam tvrdi da je ponuda novca osnovna odrednica kratkoročnih kretanja nominalnog GDP-a i dugoročnih kretanja cena... Dok kejnsijanske teorije smatraju da mnoštvo različitih snaga utiče na potražnju, monetaristi dokazuju da su promene u ponudi novca primarni faktor koji određuje kretanja proizvodnje i cena.”50
6.4. INSTRUMENTI MONETARNO KREDITNE POLITIKE U izvršavanju osnovne funkcije – regulisanja potrebne količine novca u privredi, monetarno-kreditna politika koristi brojne instrumente. Od njihovog broja, vrste i efikasnosti direktno je zavisna monetarna i ekonomska stabilnost zemlje, kao i ostvarivanje predviđene stope njenog ekonomskog rasta. Karakter i efikasnost delovanja pojedinih instrumenata monetarno-kreditne politike određeni su uticajem mnogobrojnih faktora, među kojima se kao primarni ističu društveni, materijalni i institucionalni uslovi razvoja zemlje. Uopšteno govoreći, “pod instrumentima monetarno-kreditne politike podrazumevaju se sredstva i metode koje centralna banka primenjuje da bi održavala masu i strukturu novca i kredita na optimalnom nivou. U postavljanju i delovanju instrumenata monetarno-kreditne politike presudnu ulogu imaju institucionalni uslovi delovanja bankarskog i finansijskog sistema u određenoj zemlji, kao i postavljanje jednobankarskog ili višebankarskog sistema.”51 Instrumenti monetarno-kreditne politike mogu se podeliti u dve osnovne grupe: 50 Mankju, G., 2005., str. 605. 51 Komazec, S., Ristić, Ž., 1997.,str. 290 NOVAC I MONETARNI SISTEM
149
- Kvantitativni instrumenti, koji deluju na nivou celine privrede; - Kvalitativni instrumenti, koji treba da deluju selektivno, kako u pogledu vrste, namene i korisnika kredita, tako i u pogledu načina korišćenja, rokova, kamate i sl. U grupi kvantitativnih instrumenata, u monetarnoj teoriji i politici, obično se spominju: - Politika obaveznih rezervi; - Politika eskontne ili uopšte kamatne stope; i - Politika otvorenog tržišta. Politika obaveznih rezervi52 je takav instrument monetarno-kreditne politike, koji nalaže svakoj banci da mora držati određeni deo depozita po viđenju na posebnom računu obavezne rezerve kod centralne banke. Za obavezne rezerve banke vrše izdvajanja u određenom postotku i prema tim depozitivima po viđenju, stopa obavezne rezerve se pojavljuje kao funkcija tih depozita. Suština je u tome da se ova sredstva ne mogu koristiti za kreditno poslovanje banaka. Politika eskontne stope je gotovo najznačajniji instrument monetarno-kreditne politike preko koga centralna banka vrši monetarnu kontrolu i monetarno upravljanje, kako bi osigurala realizaciju određenih kvantifikovanih ciljeva koji se pred nju postavljaju u određenom periodu. Eskontna politika (ili diskontna politika) sastoji se u promenama kamatne stope (porast ili pad kamatne stope) po kojoj centralna banka daje kredite poslovnim bankama radi delovanja na tražnju novca i kredita, troškove kredita i kreditni potencijal banaka. Preko delovanja na kreditni potencijal banaka, pokušava se delovati na ukupne robno-novčane odnose, na zaposlenost i stopu ekonomskog rasta, odnosno na nacionalni dohodak. Upravo radi toga, centralne banke razvijenih privreda pridaju veliku važnost relativnoj stabilnosti eskontne stope i vrše njeno pažljivo doziranje, uz minimalne promene, po pravilu samo onda kad do njih mora da dođe. Politika otvorenog tržišta53 danas je jedan od najsloženijih, ali i najefikasnijih instrumenata monetarno-kreditne politike. To je osnovni instrument regulisanja kreditnog potencijala komercijalnih banaka. Za efikasno delovanje ovog instrumenta nužna je pretpostavka razvijenog tržišta obveznicama, jer samo na takvom tržištu centralna banka može uspešno sprovoditi politiku kupovine i prodaje obveznica, a preko toga i odgovarajuću monetarno-kreditnu politiku. 52 Ovaj instrument može da se koristi samo u uslovima višebankarskog sistema. Radi se o instrumentu monetarno-kreditne politike, koji je prvi put korišćen u SAD 1927., a danas u gotovo svim zemljama sveta. Sa prelaskom na višebankarski sistem 1956. koristi se i kod nas. 53 Ovaj instrument monetarno-kreditne politike prvi put je korišćen u V. Britaniji pre I svetskog rata, a sistematski tek 20-ih godina prošlog veka, posebno u SAD i Nemačkoj i drugim zemljama koje su imale razvijeno finansijsko tržište (tržište vrednosnih papira).
150
MAKROEKONOMIJA
Osnovni oblici kvalitativnih ili selektivnih instrumenata monetarno-kreditne politike su: 1. Regulisanje kredita centralne banke poslovnim bankama; 2. Regulisanje uslova kredita; 3. Selektivna kreditna politika. Regulisanje kredita centralne banke poslovnim bankama je instrument pomoću koga se vrši regulacija i kontrola ne samo kreditnog potencijala poslovnih banaka, nego i uspešno sprovođenje i kontrola ukupne monetarno- kreditne politike. To tim pre, što veliki deo sredstava koje poslovne banke koriste za podmirivanje kreditnih potreba privrede i drugih korisnika, one dobijaju od centralne banke iz primarne emisije. Regulisanje kredita centralne banke može se odnositi na reeskontne kredite (menice i drugi oblici vrednosnih papira, koji se monetizuju kod centralne banke) ili kredite za likvidnost poslovnih banaka. Regulisanje uslova kredita je kvalitativni instrument koga koristi centralna banka kako bi detaljno propisala uslove, namenu i vrste kratkoročnih kredita, odnosno definisala poslove i aktivnosti koji se mogu kreditirati. Na taj način indirektno se kontroliše kreditni potencijal poslovnih banaka, posebno preko mogućnosti većeg ili manjeg procenta reeskonta kod centralne banke za plasmane u određene pravce ili namene. Selektivna kreditna politika centralne banke je najviše u funkciji ostvarivanja ciljeva opšte ekonomske politike zemlje. Njome se direktno deluje na promene u novčanom opticaju i kreditiranju samo u određenim sektorima privrede, po utvrđenim namenama, regionalnom razmeštaju i sl. Centralna banka na ovaj način kontroliše namensko korišćenje i usmeravanje novokreiranog novca u one pravce i poslove kojima je dat prioritet (uvoz, izvoz, poljoprivredna proizvodnja i sl.) među ciljevima tekuće ekonomske politike.54
54 U domaćem monetarno-kreditnom sistemu, Narodna banka Srbije se koristi kako kvantitativnim, tako i kvalitativnim instrumentima monetarno-kreditne politike pri čemu se sve više uvažava samostalnost poslovnih banaka u tome. Mogu se podeliti u pet grupa: 1. Regulisanje kreditnog potencijala poslovnih banaka od strane Narodne banke (regulisanje stope obavezne rezerve, regulisanje stope rezerve likvidnosti, regulisanje kredita Narodne banke poslovnim bankama): 2. Regulisanje visine kamatne stope, povećanje ili smanjenje eskontne stope Narodne banke 3. Regulisanje uslova kreditiranja ili selektivna kreditna politika; 4. Međubankarski sporazumi i 5. Politika “otvorenog tržišta”. NOVAC I MONETARNI SISTEM
151
6.5 SUBJEKTI MONETARNO KREDITNE POLITIKE Subjekti monetarno-kreditne politike su sve one institucije koje obavljaju poslove kreiranja novca, davanja kredita, poslove sa depozitima, obezbeđivanje kratkoročnih i dugoročnih sredstava za potrebe privrede i drugih sektora društva (uključujući i devizna sredstva), kao i poslove platnog prometa sa inostranstvom. Zapravo, to su banke. Među njima najvažniju funkciju ima centralna banka (kod nas Narodna banka Srbije). Osnovni zadatak centralne banke s jedne strane, i poslovnih banaka s druge strane, sastoji se u obezbeđivanju unutrašnje i spoljašnje likvidnosti privrede. Pri tome, unutrašnja likvidnost podrazumeva kako likvidnost platnog prometa, tako i likvidnost kreditnog aparata. Likvidnost platnog prometa praktično znači da svaki učesnik u platnom prometu može naplatiti svoja potraživanja, što je uslov za izvršavanje njegovih finansijskih obaveza. Likvidnost kreditnog aparata, pak, znači sposobnost poslovnih banaka da odgovore svojim obavezama u ulozi davalaca kredita. Drugim rečima, to podrazumeva da banke izdaju kredite u granicama svog kreditnog potencijala, kako ne bi dolazilo do poremećaja u veličini kreditnog novca. Spoljašnja likvidnost podrazumeva mogućnost da se odgovori obavezama prema inostranstvu, koje nastaju po različitim osnovama u spoljnotrgovinskom prometu. Suficit ili deficit platnog bilansa određuju mere koje se preduzimaju u održavanju spoljašnje likvidnosti.
7.
KREDIT 7.1. POJAM I OSOBINE KREDITA Nastanak i razvoj kredita neposredno je povezan sa nastankom i razvojem robnonovčane privrede. Sa pojavom novca i razvojem novčanih funkcija nastaje i kredit. Zapravo, iz funkcije novca kao platežnog sredstva direktno proističe kreditni novac, kao novac savremene razvijene robne privrede.
152
MAKROEKONOMIJA
Šta je, u stvari, kredit? Kredit predstavlja realnu ekonomsko-pravnu kategoriju robno-novčane privrede, pod kojom podrazumevamo određeni dužničkopoverilački odnos u kome jedan privredni subjekt (poverilac) dobrovoljno ustupa drugom privrednom subjektu (dužniku) pravo raspolaganja određenom količinom novca ili nekim drugim pravom, uz obavezu drugog subjekta (dužnika) da taj novac ili to pravo posle isteka zajednički utvrđenog roka vrati prvom subjektu (poveriocu), najčešće uz određenu nadoknadu, koja se zove kamata. Iz ovako definisanog pojma kredita, proističu i njegova osnovna obeležja: 1. Kredit je po svom sadržaju privredni odnos u kome učestvuju najmanje dva subjekta: davalac kredita (poverilac, kreditor) i korisnik kredita (dužnik). 2. Kredit je privredni odnos karakterističan za robno-novčane odnose, “pošto se jedino u okviru njih kupovna moć odnosno, u krajnjoj liniji, određena prometna vrednost, može privremeno odvojiti od materijalnih dobara koja su njen predmetni nosilac, odnosno za koji se može zameniti. Opšta mogućnost vremenskog razdvajanja čina prodaje i čina plaćanja, na taj način, predstavlja uslov neophodan da bi kreditni odnosi uopšte mogli postojati.”55 3. Kredit je dužničko-poverilački odnos, koji nastaje isključivo na osnovu slobodno izražene volje njegovih subjekata, putem ugovora ili drugog sličnog pravnog akta. 4. Kreditom se privremeno razdvaja pravo vlasništva od prava raspolaganja. 5. Kredit karakteriše i načelo povratnosti, koje je kvalitativno obeležje i bez koga nema kredita. Tamo gde se ustupljeni novac ili pravo ne vraćaju može biti govora samo o poklonu, porezu, subvencijama i sl., a ne i o kreditu. Pojam bespovratni kredit, iako se može sresti u nekim izvorima, predstavlja contradictio in adiecto. Međutim, odnos realnih veličina ustupljenog i primljenog, te vraćenog novca nema značaja za postojanje kredita. Kreditni odnos postoji i kada su te veličine jednake, ali i kada se one međusobno razlikuju, što predstavlja za jednu stranu gubitak, a za drugu dobit. 6. Takvi slučajevi su tipični za bankarske kredite, čija je veličina određena u nominalnom iznosu, bez njene valorizacije prilikom vraćanja kredita. 7. U zasnivanju kreditnih odnosa element poverenja je vrlo bitan. Poverenje se odnosi na pravnu sigurnost vraćanja pozajmljenog novca i sl. 8. Postojanje naknade, odnosno kamate, nije konstitutivno svojstvo kredita. To znači da kredit postoji i kad nema naknade, kamate (tzv. beskamatni kredit). Međutim, u normalnim okolnostima, u najvećem broju slučajeva, kamata, kao iracionalna cena upotrebne vrednosti kredita (po pravilu je manja od vrednosti kredita i kredit nije u neposrednoj vezi s njom; kamata 55 Vacić, A.M., 1988., Ekonomska politika Jugoslavije, 2. izmenjeno i dopunjeno izdanje, “Savremena administracija” Beograd, str. 258. NOVAC I MONETARNI SISTEM
153
je u direktnoj zavisnosti od profita – najčešće njegov deo, koji se ostvaruje kreditom) je redovni element odnosa između kreditora i korisnika kredita. 9. Oblik i način na koji se predmet kredita ustupa korisniku kredita nemaju značaja za postojanje kreditnog odnosa. Kredit se može davati u robi, a vraćati u novcu, davati u novcu i vraćati u novcu i sl., i svi ti odnosi zadržavaju karakter kredita.
7.2. FUNKCIJE KREDITA Zbog mesta i značaja svojih funkcija u makroekonomskoj politici svake zemlje, kredit je ugrađen u temelje savremene tržišne privrede. Neretko se ta privreda naziva “kreditnom privredom”. Savremeni kredit ima brojne i raznovrsne funkcije, kako sa aspekta što prostijeg i bržeg funkcionisanja robno-novčanog prometa u uslovima razvijene tržišne privrede, tako i sa aspekta njegovog korišćenja u okvirima ekonomske politike. Zbog toga, kredit se danas pojavljuje kao jedan od najvažnijih instrumenata obezbeđivanja i razvoja ukupnih privrednih aktivnosti svake zemlje. Najvažnije makroekonomske funkcije kredita su: mobilizacija, koncentracija i centalizacija sredstava i njihova alokacija na mesta gde se najkorisnije mogu upotrebiti. Kredit ubrzava proces reprodukcije, dovodeći do razvoja proizvodnih snaga društva: 1. ima značajnu ulogu u usmeravanju privrednog razvoja, kroz dopunjavanje domaće akumulacije i razvoj nerazvijenih područja u zemlji; 2. ubrzava obrt celokupnog društvenog kapitala, čineći ga znatno mobilnijim; 3. dovodi do izjednačavanja profitnih stopa, kroz odliv i brzo prenošenje kapitala iz grane u granu u procesu reprodukcije; 4. vrši ulogu racionalizacije i smanjenja troškova prometa; 5. osigurava održavanje likvidnosti, stalnosti i kontinuiteta reprodukcije svih privrednih subjekata i privrede kao celine; 6. omogućava multiplikaciju depozitnog novca i stvaranje dodatnog kapitala u okviru bankarskog sistema; 7. snažno deluje na robne i finansijske odnose; 8. ima vrlo razvijenu kontrolnu funkciju u privredi, posebno preko emisione politike, selektivne kreditne politike, stabilizacione politike i sl.; 9. omogućava rast potrošnje, bez obzira na formiranje štednje i akumulacije subjekta u privredi. Radi se o anticipiranoj potrošnji (potrošački, investicioni i drugi krediti).
154
MAKROEKONOMIJA
Pored svoje rastuće uloge i pozitivnih svojstava, kredit poseduje i negativne osobine. Neke od značajnih su: 1. Preterana emisija kredita potencira hiperprodukciju i produbljuje cikluse kroz koje zakonito prolazi savremena privreda; 2. Emisija kredita nezavisno od potreba i zahteva reprodukcije dovodi do disproporcija u privredi, do narušavanja ravnoteže kupovnih i robnih fondova, i na kraju do snažno izražene inflacije; 3. Preterana emisija bankarskih kredita postaje inicijalni faktor nestabilnosti, narušavajući posebno strukturnu ravnotežu, pošto dolazi do prenošenja kupovne snage iz jednog sektora privrede u drugi; 4. Upotreba kratkoročnih sredstava za investicije može dovesti do nelikvidnosti privrede i banaka; 5. Nekontrolisana emisija bankarskih kredita dovodi do produbljivanja platnobilansne neravnoteže, do pritiska domaće potrošnje, do visoke tražnje i sl. Zapravo, danas se celokupno ciklično kretanje savremene privrede pokušava objašnjavati nekontrolisanom ekspanzijom kredita. Upravo zato, određivanje optimalne mase kredita u savremenoj privredi danas predstavlja centralni problem monetarne i privredne stabilnosti te privrede.
7.3. IZVORI KREDITA Kao izvori kredita, efektivno mogu se javiti samo ona sredstva koja pojedini privredni subjekti mogu privremeno ustupiti na korišćenje drugim privrednim subjektima. A to su najčešće: Investiciona sredstva, koja se formiraju iz amortizacije i akumulacije. Dinamika njihovog formiranja nikada se ne poklapa sa dinamikom njihovog trošenja. U tom vremenskom intervalu, između vremena njihovog formiranja i vremena njihovog trošenja ta sredstva u celosti se mogu koristiti kao izvor kredita; Privremeno slobodna sredstva privrednih subjekata, koja potiču iz tekućeg prihoda tih subjekata i služe za isplatu materijalnih troškova, poreza, doprinosa, plata i sl. Pošto sve te isplate imaju svoju dinamiku, deo tih sredstava može se javiti kao izvor kredita; Slobodna novčana sredstva stanovništva, koja se formiraju na osnovu razlike između dinamike prihoda i dinamike rashoda stanovništva; Privremeno slobodna sredstva budžeta DPZ, koja se formiraju na bazi razlike u dinamici priliva prihoda i odliva rashoda tih budžeta; Privremeno slobodna sredstva raznih fondova (penzionog, zdravstvenog osiguranja i sl.); NOVAC I MONETARNI SISTEM
155
Sredstva banaka, koga čine kreditni potencijal banaka, a to su ukupna depozitna sredstva i nedepozitna sredstva, kao dopunska sredstva formirana institucionalnim putem ili dopunskom delatnošću banaka (npr. krediti kod centralne i drugih banaka, finansijska tržišta i sl.); Inostrana sredstva, dobijena od međunarodnih organizacija (Međunarodni monetarni fond, Svetska banka i sl.), od država, odnosno vlada drugih zemalja, kao i od poslovnih banaka i kompanija drugih zemalja.
7.4. VRSTE KREDITA Postoje različite vrste kredita. Njihova klasifikacija može biti izvršena prema različitim kriterijumima. “Ono što je pri tome značajno jeste da se u dodeljivanju kredita bilo koje vrste mora strogo voditi računa o iznosu kreditnih sredstava, s jedne strane i vrsti kredita, s druge strane, pošto se samo na taj način može obezbediti dinamička uravnoteženost kreditnog bilansa, a samim tim i monetarna i ukupna privredna stabilnost svake zemlje. Osnovni princip koji se pri tome mora poštovati jeste da se kratkoročna kreditna sredstva koriste za kratkoročne, a dugoročna za dugoročne kredite.”56 Najvažniji kriterijumi podele i vrste kredita su: • Prema opštoj nameni, krediti se dele na proizvođačke i potrošačke. Proizvođački krediti se koriste za nabavku osnovnih sredstava (investicioni krediti), obrtnih sredstava, krediti za sanaciju ili za stambeno-komunalnu izgradnju. Potrošački krediti daju se stanovništvu radi nabavke potrošnih dobara; • Prema ročnosti, rokovima vraćanja, krediti se dele na kratkoročne (do jedne godine), srednjoročne (do pet godina) i dugoročne (od pet do dvadeset godina). Kratkoročni krediti obično se daju za obrtna sredstva i kao potrošački krediti. Dugoročni krediti najčešće se javljaju kao investicioni krediti; • Prema subjektima, koji daju kredite, krediti se mogu podeliti na privatne i javne; • Prema načinu davanja ili prema predmetu kreditnog odnosa, krediti se dele na komercijalne (robne, trgovačke) i bankarske (novčane) kredite. Komercijalni kredit se daje u robi, a vraća u novcu, dok se bankarski kredit daje u novcu i vraća se u novcu; • Prema načinu obezbeđivanja vraćanja kredita, krediti se obično dele na lične, menične, lombardne i hipotekarne kredite. • Lični krediti se formalno ničim ne obezbeđuju. Manjih su razmera i daju se na osnovu neposrednog poznanstva poverioca i dužnika. 56 Vacić, A.M., 1988., str. 263.
156
MAKROEKONOMIJA
• Menični kredit obezbeđen je menicom, kao hartijom od vrednosti, koja kreditoru daje pravo da naplati svoje potraživanje iz celokupne imovine dužnika. • Lombardni kredit obezbeđen je zalogom realnih vrednosti dužnika kod poverioca, tako da kreditor svoj kredit može naplatiti prodajom tih vrednosti. • Hipotekarni kredit obezbeđen je hipotekom, tj. stvarnim pravom zaloga na nekretninama dužnika, tako da se kreditor može naplatiti prinudnom prodajom nekretnina dužnika. • Prema poreklu sredstava, krediti se dele na domaće i strane. U vezi sa inokreditima, posebno je važno pitanje gornje granice zaduženosti zemlje. U literaturi se obično, kao mera zaduženosti, pominje odnos između tekućih obaveza prema inostranstvu (kamata i dospele glavnice) i ukupnog priliva inostranih sredstava, koji se najčešće naziva koeficijent zaduženosti. Smatra se da je zaduženost zemlje normalna sve dok taj koeficijent ne prelazi granicu od 25%, a da sa svakim procentom preko te granice zemlja postaje prezadužena.
KONTROLNA PITANJA 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12.
Da li je novac roba? Koje su pogodnosti zlata u funkciji novca? Ima li sličnosti između robne i teorije konvencije novca? Šta se podrazumeva pod brzinom obrta novca? Kakav je značaj poznavanja brzine obrtaja novca u jednoj privredi? Koja je osnovna razlika između banknota i zlatnog novca? Osnovne funkcije novca nekad i sad. Zašto je važno da novac bude konvertibilan? Osnovni oblici novca Osnovni oblici elektronskog novca Šta se podrazumeva pod opticajem novca? Koji faktori određuju potrebnu količinu novca u opticaju? NOVAC I MONETARNI SISTEM
157
13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25. 26. 27. 28. 29. 30. 31.
158
Šta se podrazumeva pod monetarnom ravnotežom? Da li su nelikvidnost i deflacija povezani? Devalvacija je posledica rasta cena? Šta se podrazumeva pod revalvacijom? Zašto sa porastom robnih fondova raste i potreba za većom količinom novca? Šta pokazuje kvantitativna jednačina novca? Kako se utvrđuje dohodovna brzina opticaja novca? Da li se količina novca u opticaju prilagođava opštem nivou cena u privredi? Da li je opšti nivo cena u bilo kakvoj vezi sa ukupnom količinom novca u opticaju? Šta se definiše monetarno-kreditnim sistemom? Koji su ciljevi monetarno-kreditne politike? Šta se podrazumeva pod novčanom masom? Šta se podrazumeva pod likvidnim sredstvima? Šta se podrazumeva pod ukupnim likvidnim sredstvima? Politika obaveznih rezervi i kontrola novčane mase. Politika eskontne stope kao instrument regulisanja opšteg nivoa kamatnih stopa. Politika otvorenog tržišta i regulisanje novčane mase Značaj nivoa kredita za likvidnost privrede. Da li ročnost izvora određuje vrste kredita?
MAKROEKONOMIJA
GLAVA VII INFLACIJA
Regulisanje opšteg nivoa cena jedan je od najvažnijih ciljeva makroekonomske politike. Napori u njegovoj realizaciji najčešće se manifestuju kao borba protiv inflacije. To samo govori o stalnom prisustvu inflacije u privredama svih zemalja sveta, ali i o složenosti te pojave, koju prate još uvek mnoga nerešena pitanja, kao i mnogo osporavanih i kontraverznih stavova. Najbolja potvrda za to je da još uvek ne postoji opšte prihvaćena definicija pojma inflacije, niti još uvek postoji saglasnost oko objašnjenja njenih uzroka ili posledica.57
1.
RAZLIČITI PRISTUPI U DEFINISANJU POJMA INFLACIJE U vezi sa definisanjem pojma inflacije, može se slobodno reći da ima onoliko definicija inflacije koliko i autora koji su se njenim problemima bavili.58 Među mnogobrojnim shvatanjima inflacije, uglavnom su se oformila dva pristupa: 1. Starije (monetarističko) shvatanje inflacije; 2. Noviji pristup u definisanju inflacije Starija (monetaristička) shvatanja inflacije, ovu pojavu definišu kao stanje u kojem usled povećanja količine novca u opticaju dolazi do pada vrednosti novca, što se manifestuje u opštem povećanju cena. Inflacija je, dakle, povećanje količine novca u opticaju, bez odgovarajućih promena na strani ponude (proizvodnje) koje ima za posledicu porast opšteg nivoa cena. Ovo shvatanje inflacije nalazi opravdanje u činjenici da su sve velike inflacije i enormni pad vrednosti novca bili vezani za preteranu emisiju nekonvertibilnih novčanica.59 57 Inflacija potiče od latinske reči inflatio, što znači naduvavanje ili nadimanje. Prvi put se susreće u knjizi Aleksandra Delmara “Velika papirna obmana ili približavanje finansijske eksplozije” objavljena u Njujorku 1884., tj. u vreme građanskog rata u SAD. Od tada se pojam inflacije susreće i u ekonomskoj literaturi u smislu naduvavanja novčanog opticaja. 58 Danas postoji ogromna literatura o inflaciji, što pokazuje interes ekonomista za ovu heterogenu finansijsku pojavu. Prema nekim autorima literatura o inflaciji je toliko obimna da je potrebno samo da bi se pročitala da radni vek čoveka bude 400 godina. 59 Takvi tipovi inflacije obično nastaju u ratnim ili nekim drugim duboko nesređenim prirodnim i finansijskim prilikama, kada država zbog ogromnih javnih rashoda (veliki budžetski deficit) pribegava zaduživanju kod centralne banke, pa zapravo nastaje čista, nepokrivena emisija novca. U takvim prilikama inflacija najčešce poprima oblik hiperinflacije, kada dolazi do progresivnog obezvređivanja novca. INFLACIJA
161
Tako je na tržištu stvorena ogromna novčana tražnja u odnosu na ograničene robne fondove.60 Novija shvatanja inflacije obrazlažu njenu suštinu poremećajima robno-novčanih odnosa, “kad efektivna novčana tražnja prevladava nad ponudom roba i usluga, bez obzira na to da li se takvo stanje odražava ili ne na povećanje opšteg nivoa cena. To znači da ukoliko je efektivna tražnja 1000 jedinica, a ponuda 800 jedinica, onda nastali “inflacioni jaz” mora da se pokrije ili izravna kroz porast cena.”61 Novija shvatanja inflacije razlikuju se od starijih shvatanja po tome: • što u monetarnu nestabilnost privrede unose mnogo novih elemenata, a ne samo porast cena; • što ističu mogućnost postojanja inflacije i bez porasta opšteg nivoa cena, kao posledicu postojanja monopola, snažnog učešća države u kontroli cena i sl; • što u istraživanju inflacije kao njen indikator uzimaju poremećaje u proizvodnji, disproporcije između investicija i štednje, ponašanja u oblasti zaposlenosti i potrošnje, promene u raspodeli nacionalnog dohotka, stanja i promene trgovinskog i platnog bilansa, odnosno sve segmente gde se inflacioni pritisak može pojaviti; • što u analizu uvode preciznije kategorije, pa umesto globalne kategorije “novčani opticaj”, koriste pojam “efektivna novčana tražnja”, kupovna snaga novca, ponuda robnih fondova i sl.; • što napuštaju deskriptivno, površinsko posmatranje inflacije (porast cena se tretira kao posledica, a uzroke inflacije treba tražiti u poremećaju u razvoju privrede);62 Noviji, savremeniji pristup u tumačenju inflacije proizilazi pre svega iz specifičnosti koje obeležavaju savremeni kapitalizam: ciklično kretanje kapitalističke privrede, izmena njene strukture, mešanje države u privredni život, monopolizacija tržišta i proizvodnje i sl.
60 Prema teoretičarima “zlatne valute” inflacija je nemoguća kod zlatne ili vezane valute. Ona je vezana samo za papirnu nekonvertibilnu valutu. Time se pod inflacijom smatralo samo povećanje novčanog opticaja koje je prelazilo visinu propisanog metalnog pokrića novca. Međutim, stvarnost je opovrgla ove sumnje, jer je za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Švedskoj (neutralne zemlje) veliki priliv zlata prouzrokovao veliki porast cena, zbog porasta opticaja novca i tražnje. 61 Komazec, S., Ristić, Ž., 1997., Monetarne i javne finansije, “Čigoja”, Beograd, str. 56. 62 Još je Kejns uočio da svaki porast novčanog opticaja ne izaziva nužno povećanje cena. Isticao je da porast efektivne tražnje podiže cene samo u slučaju kada postoji puno korišćenje kapaciteta i puna zaposlenost radne snage. Takvo shvatanje je danas opšteprihvaćeno.
162
MAKROEKONOMIJA
2.
VRSTE INFLACIJE Potpuna ravnoteža agregatne ponude i agregatne tražnje je retka pojava. Čak i pod pretpostavkom da se ti globalni odnosi nalaze u ravnoteži, u strukturi ponude i tražnje najčešće nastaje raskorak, pa se pojavljuje strukturni poremećaj inflacije. To znači da zapravo savremeni razvoj karakteriše permanentna destabilizacija, odnosno postojanje inflacije ili deflacije. “U ekonomskoj politici postoje, uglavnom, dva generalna stava o osnovnom pitanju: da li kod porasta cena primarnu ulogu ima ekspanzija tražnje ili povećanje troškova proizvodnje. Na toj osnovi formirana su dva koncepta inflacije: • inflacija tražnje (demand pull inflation, novčana inflacija) • inflacija troškova (cost push inflation).”63 Inflacija tražnje je pojava kada novčana tražnja ne može biti pokrivena ponudom roba i usluga. Inflacija troškova je pojava kada je porast cena izazvan porastom troškova proizvodnje i to većih od porasta produktivnosti rada, a da pri tome ne postoji višak tražnje. Inflacija se može razlikovati prema različitim kriterijumima: • jačini ili intenzitetu, • dužini trajanja, • poreklu, • uticaju na cene i • načinu nastanka. Prema intenzitetu, odnosno prema brzini inflatornog procesa i prema stepenu obezvređivanja novca, inflacija se deli na: laku, srednju i hiperinflaciju (galopirajuću inflaciju). Laka ili puzajuća inflacija obično nastaje usled blaže ekspanzije kredita, manjih budžetskih deficita ili značajnijeg priliva deviza. Manifestuje se u godišnjem porastu cena od 2-5%. 63 Komazec, S., Ristić, Ž., 1997., str. 56. INFLACIJA
163
Srednja inflacija pokazuje rast cena od 5-15%. Po intenzitetu značajnije inflacije su od 15-40%. Hiperinflacija vodi u finansijski kolaps i u potpuni haos u privredi. Cene dostižu astronomske cifre.64 Robnonovčani tokovi su potpuno van kontrole. Ne mogu dugo trajati, jer se hitno mora pristupiti valutnoj reformi i sređivanju finansija. Prema dužini trajanja inflacionog procesa, inflacija se deli na sekundarnu, jednokratnu i hroničnu. Sekundarna inflacija dugo traje, blažeg je oblika, ima umeren rast cena, retko prelazi u ubrzanu ili hiperinflaciju, obično se vezuje za ciklično kretanje privrede i često se smanjuje deflacijom. Jednokratna inflacija je po svom trajanju kraća, ima nešto viši rast cena i obično je uslovljena nekim izuzetnim merama u zemlji, kao što je npr. naglo zaduživanje države kod centralne banke, deficitarno finansiranje razvoja ili mere države u slučaju elementarnih nepogoda. Hronična inflacija je dugoročnog karaktera sa tendencijom progresivnog razvijanja iz godine u godinu. Prema poreklu, inflacija se deli na domaću i uvezenu. Domaća inflacija može nastati kao rezultat velikog broja faktora koji deluju na dinamiku razvoja i strukturu domaće privrede. Uvezena inflacija nastaje kao rezultat deficita ili suficita platnog bilansa, porasta cena na svetskom tržištu, ili kroz uvoz roba i kapitala. Prema uticaju na cene, inflacija se deli na aktivnu i neaktivnu (prigušenu) inflaciju. Aktivna inflacija deluje odmah direktno na porast cena. Po istom osnovu inflacija se može podeliti na prigušenu, otvorenu i hiperinflaciju. Prigušena inflacija (prikrivena, kontrolisana), bar u početku ne deluje na rast cena, već se javlja u momentu kada se iskoriste svi proizvodni faktori i ostvari puna zaposlenost. Danas je posebno karakteristična i nastaje kao posledica primenjenih stabilizacionih mera ekonomske politike: kontrola rasta cena, troškova proizvodnje, stimulisanje štednje, racionalizacije svih oblika potrošnje. Prigušena inflacija može samo za izvesno vreme da odloži negativna dejstva otvorene inflacije, ali ne može da neutrališe teške i dugotrajne inflacione pritiske. Ona samo odgađa delovanje viška novčane tražnje na opšti nivo cena i to samo za vreme dok traju mere administrativne kontrole. Otvorenu inflaciju karakteriše: • stalni i slobodni rast cena, bez obzira na primenu mera antinflacione politike, koji zahvata celu privredu; 64 Vrlo ilustrativan primer hiperinflacije je bio u Nemačkoj 1923. godine. Za vreme velike ekomske rize u svetu, kada je 1 kg hleba koštao 428 milijardi maraka, 1 kg maslaca 5600 milijardi maraka, ili kada je jedna poštanska marka koštala 100 milijardi maraka.
164
MAKROEKONOMIJA
• ona ne pogađa istovremeno i podjednako sve sektore i grane privrede, ali po pravilu dovodi do disproporcije u razvoju privrede, kao i disporporcije u raspodeli nacionalnog dohotka; • država se obično ne meša u regulisanje otvorene inflacije, te se oslanja na mehanizam cena; • obično je prati monetarna emisija. Međutim, s obzirom na široki dijapazon mera antiinflacione politike, danas u svetu gotovo da nema otvorene inflacije. Obično se radi o nekom “mešanom” obliku, sa karakteristikama između kontrolisane i otvorene inflacije. Hiperinflacija je u osnovi nekontrolisana inflacija koja dovodi do potpune erozije vrednosti domaćeg novca, zbog svakodnevnog visokog rasta cena. Javlja se obično u ratnim i poratnim uslovima i godinama, ali i u mirno vreme kada se vodi ekspanzivna razvojna politika dubokim budžetskim deficitom, koji se pokriva čistom emisijom novca.65 Hiperinflacija obično dovodi do sloma celokupnog monetarnog sistema, s obzirom na to da novac ne može da vrši ni jednu od svojih funkcija. To dovodi do haosa u privredi i konačno do potpunog slamanja ekonomskog sistema sa teškim socijalnim, političkim i ekonomskim posledicama. Hiperinflacija obično završava valutnom reformom, kada se umesto stare, potpuno obezvređene valute uvodi nova novčana jedinica. Prema načinu nastanka inflacija se može podeliti na namernu i nenamernu ili spontanu. Namerna inflacija svesno se preduzima da bi se, na primer, izvršila preraspodela dohotka ili budžetsko deficitarno finansiranje razvoja. Nenamerna ili spontana inflacija nastaje kao posledica dubokih disproporcija u privredi i velikih ekonomskih teškoća u zemlji.
65 Hiperinflacija se u ovom obliku prvi put javlja u Francuskoj 1716. g. U slučaju John Lawa čija je banka u Parizu izdavala ogromne količine nekonvertibilnog novca. Kada je emisija ovog novca daleko premašila raspoložive robne fondove na tržištu, došlo je kroz nekoliko godina do bankrotstva velikog broja banaka i velikog udarca na finansije u Francuskoj. Drugi slučaj hiperinflacije desio se za vreme Francuske gradanske revolucije kada je emitovana velika količina revolucionarnih “asignata”, što је dovelo do toga da je kupovna snaga ovih novčanica opala za 2 godine na minimum. (Komazec, S., Ristić, Ž., 1997.,str. 134) INFLACIJA
165
3.
UZROCI INFLACIJE Mnogobrojni su uzroci inflacije. U savremenoj privredi svaki relevantan društveno-ekonomski, pa i politički faktor može biti uzrok inflacije. Međutim, kada je reč o uzrocima inflacije nužno je praviti razliku između pojavnih, spoljnih manifestacija inflacije i njenih stvarnih uzroka. Tim pre što se inflacija, površinski posmatrano, ispoljava kao monetarni poremećaj u privredi.66 “Svi uzroci pojave inflacije mogle bi se svrstati u sledeće grupe: 1. Inflacija efektivne novčane tražnje (monetarna inflacija), 2. Inflacija usled smanjenih robnih fondova, 3. Inflacija usled autonomnog porasta cena, 4. Inflacija usled neravnomerne raspodele nacionalnog dohotka u privredi, 5. Platni bilans kao uzrok inflacije, 6. Inflacija troškova reprodukcije, 7. Strukturna inflacija”67 Inflacija efektivne tražnje (monetarna inflacija, inflacija kupovne snage, inflacija efektivne kupovne snage) je, po pravilu, posledica pogrešnog delovanja monetarnog sistema, koji pravi suvišnu količinu novca, papirnog nekonvertibilnog novca, čime se povećava ponuda novca na tržištu iznad potreba proizvodnje i prometa. Inflacija je, dakle, monetarni fenomen i njen uzrok nalazi se u prevelikoj količini novca u opticaju, koji prevazilazi rast realnog društvenog proizvoda.68 66 Neki autori razlikuju četiri osnovna uzroka inflacije: inflaciju efektivne tražnje, inflaciju izazvanu nesrazmerom u raspodeli nacionalnog dohotka, inflaciju izazvanu smanjenjem robnih fondova, te inflaciju nastalu zbog nepovoljnih kretanja u platnom bilansu. Drugi opet, navode dvanaest uzroka inflacije. Danas se već u finansijskoj literaturi spominju čak 64 uzroka. 67 Komazec, S., Ristić, Ž., 1997.,str. 61. 68 Postoji i drugi pristup u analizi ovog uzroka inflacije koji se označava kao dohodni ili kensijanski. Na koncu, i on polazi od iste premise da nije moguće odvijanje inflatornog procesa, ukoliko ga sa svoje strane ne omogućava preterani novčani opticaj. Međutim, prema ovom modelu. inflatomi pritisak i pokretanje talasa cena nastaje uvek kada neki od oblika potrošnje prelazi raspoložive robne fondove na tržištu. Obično se, pri tome, misli na raskorak u odnosima ponude i potražnje za investicijama.
166
MAKROEKONOMIJA
Inflacioni jaz može nastati i kada ne dolazi do promena u efektivnoj tražnji. Tada se njegov uzrok nalazi u padu ponude robnih fondova, bilo da se radi o apsolutnom padu proizvodnje, ili se radi o relativnom smanjivanju proizvodnje zbog promena u njenoj strukturi, bilo da se radi o smanjivanju ponude robnih fondova na domaćem tržištu zbog prevelikog (preteranog) izvoza u odnosu na uvoz. U svakom slučaju, manja robna ponuda u odnosu na istu novčanu efektivnu tražnju ima za posledicu inflacioni jaz. Kada je reč o autonomnom porastu cena kao uzroku inflacije, onda se tu misli na onaj porast cena koji određuje država, kao meru svoje ekonomske politike, ili onaj porast cena koje su autonomno određene od strane monopola. Kao slučajevi autonomnog porasta cena, koji izaziva inflaciju, obično se navode: povećanje cena uvoznih roba usled visokih carina, povećanje cena usluga, javnih službi, povećanje cena električne energije, goriva i sl., povećanje stanarina, povećanje poreza na promet i drugih indirektnih poreza, autonomno određivanje cena od strane monopola. Obično se ovi uzroci pojavljuju istovremeno, kumulirajući svoje dejstvo i na taj način čineći inflaciju mnogo snažnijom i širom u pogledu domaćeg tržišta. Preraspodela nacionalnog dohotka javlja se kao primarni uzrok inflacije, nakon čega obično sledi porast monetarne mase u privredi. Povećanje učešća lične potrošnje (ličnih dohodaka, plata), u raspodeli nacionalnog dohotka, koje nije praćeno adekvatnim porastom produktivnog rada aktivnih primalaca ličnih dohodaka, odnosno plata, predstavlja izvor inflacije. Investicije po svojoj prirodi deluju inflatorno, jer se troši akumulacija (kupovna snaga raste), a robni fondovi će se pojaviti na tržištu tek nakon aktivizacijskog perioda investicija. Neprivredne investicije neposredno ne daju robne fondove, pa imaju još veće inflatorno dejstvo. Otuda se uvek mora voditi računa o strukturi investicija, o periodu “aktivizacije” ulaganja, o njihovoj efektivnosti, o domaćoj ili uvoznoj opremi radi koje se vrši ulaganje, jer može doći do uvozne inflacije ili do njene kombinacije sa inflacijom zbog preteranog investiranja. Uvećavanje opšte ili budžetske potrošnje u namenskoj raspodeli nacionalnog dohotka, po pravilu, ima inflatorno dejstvo, posebno kada se ta sredstva upotrebljavaju za neproizvodnu potrošnju ili neproizvodne rashode. Čak i u slučaju da se ostali oblici potrošnje smanjuju u meri za koje se povećava učešće opšte potrošnje u namenskoj raspodeli nacionalnog dohotka, povećanje opšte potrošnje zbog strukturnih poremećaja u privredi, po pravilu, dovodi do širenja inflacije. Savremena ekonomska i finansijska teorija stanovišta su da platni je bilans, i pasivan i aktivan, uzrok inflacije. Samo uravnotežen platni bilans deluje stabilizirajuće na domaću privredu. Međutim, čak i on, preko izmenjene strukture izvoza i uvoza, može da deluje inflatorno. Bez obzira na to iz kog osnova nastao deficit platnog bilansa (većim uvozom robe široke potrošnje, većim uvozom opreme ili repromaterijala, plaćanjem kamata i otplata za ranije uzete zajmove ili zbog “bega” kapitala INFLACIJA
167
iz zemlje), deluje inflatorno. Aktivni bilans koji je nastao zbog priliva deviza koji otkupljuje centralna banka, stvara novu kupovnu snagu i veću monetarnu masu u domaćoj privredi. Kada se tome doda smanjenje robnih fondova zbog većeg izvoza u odnosu na uvoz, onda aktivni platni bilans deluje dvostruko na inflaciju u zemlji. Inflacija troškova reprodukcije uzroke inflacije nalazi u porastu troškova reprodukcije (materijala, nadnica, amortizacije i sl.), koji izazivaju porast cena. Tako npr. povećanjem cena energenata dolazi do bržeg rasta troškova proizvodnje, dohodak opada, a povećanjem cena se najčešće pokušava kompenzirati takav rast troškova, kako bi se očuvao ili povećao dohodak. Savremeni ekonomski razvoj je tako pokazao da inflacija ne mora uvek nastati usled viška novčane tražnje iznad robnih fondova, ili usled smanjenja robnih fondova uz istu novčanu tražnju, već njen uzrok može biti i u povećanju troškova proizvodnje. Strukturna inflacija nije neki poseban, čist oblik inflacije. Pre bi se moglo reći da se radi o mešovitom obliku inflacije, sa kombinacijom osobina inflacije tražnje i inflacije troškova proizvodnje. “Kada postoji raskorak i velike promene na parcijalnim tržištima nije moguće uspostaviti stabilan opšti nivo cena, čak ni uz postojanje globalne ravnoteže robnih i kupovnih fondova. Zato se nameće zaključak, da pri postojanju stalnih i većih promena u sektorskoj kompoziciji ponude i potražnje neophodno dolazi do porasta cena, čak i u uslovima kada se u privredi uspostavlja globalna uravnoteženost (uz nepostojanost porasta troškova proizvodnje kao autonomnog faktora inflacije).”69
69 Komazec, S., Ristić, Ž., 1997., str. 74
168
MAKROEKONOMIJA
4.
EFEKTI I POSLEDICE INFLACIJE Inflaciju treba definitivno oceniti kao vrlo štetnu pojavu, koja razara privredni mehanizam. I pored privremenih pozitivnih efekata (samo na početku i kratko traju), inflaciju treba shvatiti kao gotovo smrtonosnu bolest privrednog organizma. Njene negativne posledice po privredu i društvo u celini daleko prevazilaze početne i kratkotrajne pozitivne efekte. Tim više, ako inflacija poprima brži razvoj i oblik hiperinflacije, kada dolazi do potpunog sloma privrednog i finansijskog sistema.70 Zato kada je reč o posledicama inflacije uvek se mora imati na umu o kojoj vrsti inflacije se radi (namernoj ili nenamernoj, domaćoj ili uvezenoj i sl), kako u pogledu intenziteta njenog trajanja, tako i u pogledu dužine njenog trajanja. Posledice delovanja inflacije mogu biti direktnog ili indirektnog karaktera. I jedne i druge (dakle, i direktne i indirektne) posledice mogu imati pozitivne i negativne efekte. Direktne pozitivne posledice inflacije su: • podsticaj stopi rasta i proizvodnje. Povećanje količine novca u opticaju iznad potrebnog nivoa, može povoljno delovati na aktiviranje nezaposlenih kapaciteta i na veću uposlenost radne snage. Međutim, kontrolisanje inflacije na nivou tzv. “blage” inflacije gotovo je nemoguće. Savremeni razvoj privrede pokazao je da su takvi pozitivni efekti kratkotrajni i prividni, jer je mnogo češći slučaj da dodatna emisija novca i tzv. “blaga” inflacija dovede pre do porasta cena, nego do aktiviranja nezaposlenih kapaciteta i rada.
70 Vrlo je simpatično poredenje inflacije i hroničnog pijanstva, које M. Friedman iznosi u svojoj knjizi “Savremeni monetarni problemi”. On naglašava da se radi o bolestima u kojima se pacijent oseća bolje, a organizam propada. Ili kako posebno ističe, inflacija je kao uživanje alkohola. “Najprije se javljaju ugodna dejstva, a glavobolja i mamurluk tek kasnije. Na samoim početku inflacije stvara se period prosperiteta. Proizvodnja i zaposlenost doživljavaju ekspanziju, i kada cene i nadnice počnu da pokazuju porast i radnici smatraju da su ova povećanja realna. Tek kasnije radnici otkrivaju da je povećanje nadnica, u stvari, nominalno, da je kupovna moć njihovih viših primanja neutralisana višim cenama roba i usluga – i da njihove realne nadnice opadaju. Tada nastupa glavobolja i mamurluk... INFLACIJA
169
• stimulisanje investicija, što može biti posebno značajno u periodu recesije i kriza, kada su investicije po pravilu vrlo niske. U uslovima inflacije sve investicije su jeftine i rentabilne, posebno one koje se pokrivaju kreditima banaka, pošto je njihova cena (kamata) po pravilu ispod stope inflacije. Svaki dug u uslovima inflacije je isplativ, posebno ako su rokovi vraćanja dugi. Svojom snagom i dužinom trajanja, inflacija štiti dužnike. • stimulisanje potrošnje, čak i onih neracionalnih oblika, jer novac, zbog svog stalnog obezvređivanja, “beži” u realna dobra. Međutim, pri tome se gubi na kvalitetu proizvodnje, jer prevelika efektivna novčana tražnja omogućava bržu realizaciju svih proizvoda. Direktne negativne posledice inflacije su: • obezvređivanje domaćeg novca, pad njegove kupovne snage; • obaranje deviznog kursa i intervalutarne vrednosti domaćeg novca; • smanjivanje izvoza i porast uvoza, kao posledica velike domaće efektivne tražnje; • veliki porast cena, koji se različito manifestuje na razne vrste proizvoda, grana i oblasti; • veliki porast troškova proizvodnje i stvaranje poslovne nesigurnosti; • neekonomično poslovanje, koje se po pravilu pokušava rešiti dugom, kreditima, a ne racionalnijim i produktivnijim radom; • gubitak poverenja u nacionalnu valutu; • aktiviranje psiholoških faktora koji još više produbljuju inflaciju; • teške socijalne posledice jer inflacija najviše pogađa one koje bi, inače, trebalo socijalno zbrinjavati i štititi, a po pravilu štiti one kojima zaštita nije ni potrebna. Indirektne (pozitivne i negativne) posledice inflacije se javljaju kroz brojne efekte u raspodeli i preraspodeli nacionalnog dohotka, u kojoj jedni bez krivice gube, a drugi bez svojih zasluga dobijaju. U inflaciji gube svi nosioci stalnih dohodaka: službenici, penzioneri, uživaoci renti, ulagači na štednju, stipendisti i drugi, čija nominalna primanja zaostaju iza porasta cena, tako da realni dohoci tih kategorija stanovništva opadaju. U inflaciji dobijaju dužnici, jer vraćajući dug obezvređenim novcem, realno vraćaju manje od stvarnog duga. I država po dva osnova povećava svoje učešće u raspodeli nacionalnog dohotka u uslovima inflacije: formiranjem javnih prihoda (porez, taksa, carine) na bazi nacionalnog dohotka, pri čemu država zahvata više i brže od porasta nacionalnog dohotka, i deficitranim finansiranjem (emisija novca) radi pokrića budžetskog deficita. Takođe, država sebi omogućava da smanji teret javnih dugova koje korisnicima zajam vraća obezvređenim novcem. 170
MAKROEKONOMIJA
KONTROLNA PITANJA 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20.
Razlike između starijih i novijih shvatanja inflacije. Vrste inflacije. Hiperinflacija i valutna reforma. Otvorena versus prigušena inflacija; prednosti i nedostaci Šta karakteriše otvorenu inflaciju? Šta je hiperinflacija? Da li je hiperinflacija nekontrolisana ili samo vid otvorene inflacije? Koji su uzroci inflacije? Da li su uzroci inflacije u nekakvoj vezi sa pojedinim manifestacijama inflacije? Inflacioni jaz i promene u efektivnoj tražnji. Šta se podrazumeva pod autonomnim rastom cena? Ima li preraspodela dohotka nekakve veze sa rastom cena? Da li se inflacija može uvesti? Da li stanje platnog bilansa na bilo koji način utiče na promenu nivoa cena? Ako neuravnotežan platni bilans ima veze sa kretanjem opšteg nivoa cena kakav uticaj može imati uravnotežen bilans? Da li se povećanim uvozom može smiriti rast cena i kakav uticaj taj uvoz ima na stabilnost nacionalne valute? Da li je inflacija pozitivna pojava? Koji su pozitivni efekti inflacije na privredna kretanja i koliko oni traju? Koje su direktne negativne posledice inflacije? Kako, kom smeru, inflacija utiče na raspodelu?
INFLACIJA
171
GLAVA VIII NAČIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
1.
USPOSTAVLJANJE VEZA IZMEĐU PODSISTEMA Privreda, kao i svi dinamički sistemi, jeste spoj strukture i načina funkcionisanja. Na određeni način struktuirana privreda funkcioniše na toj strukturi primeren način. Strukturne promene u privredi izazivaju promene u načinu funkcionisanja privrede, i obrnuto. Spoljašnjim ili unutrašnjim faktorima izazvane promene režima funkcionisanja privrede ubrzo će se odraziti i na privrednu strukturu. Između struktrure i načina funkcionisanja privrede postoji povratna sprega. Privrede funkcionišu uspostavljanjem najrazličitijih veza, odnosa, između delova, podsistema privrede. Isto tako, između privrede i drugih podsistema društva kojem privreda pripada, kao i između jedne i drugih nacionalnih privreda, uspostavljaju se brojne i veoma složene veze i odnosi. Priroda uspostavljenih privrednih veza je veoma različita. One se mogu uspostaviti po osnovu hijerarhijskih, partnerskih ili kompetativnih odnosa. Veze mogu biti posredne i neposredne i sl. Privredni subjekti najčešće uspostavljaju više različitih vrsta odnosa sa većim brojem privrednih podsistema. Tako se stvara veoma složena mreža uzajamne povezanosti i uslovljenosti. U svakoj privredi se može identifikovati uži i širi krug privrednih podsistema povezanih u otvorene i zatvorene lance (povratne sprege) veza. Značaj obeju vrsta veza za objašnjenje načina funkcionisanja privrednih sistema je veliki. Između ekonomskih agregata, bez čijeg postojanja i međusobnog kombinovanja i nema privrednog života, međusobno su spregnuti na razvoju privrednih sistema karakterističan način. Mada je priroda ovih veza u određenoj meri specifična, s obzirom na relativnu posebnost određene privrede, njihove osnovne karakteristike su opšte, jednake za sve privrede koje funkcionišu u istoj istorijskoj etapi razvoja. Broj uspostavljenih povratnih sprega između privrednih podsistema u privredama je veoma velik, tako da se može govoriti o sistemu povratnih sprega. Za analizu načina funkcionisanja privrednih sistema dovoljno je ustanoviti ključne povratne sprege. U svim privredama na približno istom nivou razvijenosti one funkcionišu na isti način. Na drugoj strani, specifičnosti svake privrede određuju u nekoliko različit sistem ključnih povratnih sprega uspostavljenih u njoj.
NAČIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
175
Pod sistemima sa povratnom spregom u opštoj teoriji sistema obično se podrazumevaju sistemi koji nastoje da održe određenu vezu između podsistema, upoređujući funkcije tih podsistema i koristeći razliku između ciljne i ostvarene veličine kao sredstvo kontrole. Ovako rigidna definicija ne odgovara stohastičkoj prirodi privrednih sistema. Unutar njih se u izvesnoj meri uspostavljaju mehanizmi samoregulacije (povratne sprege), ali je jasno da oni nisu dovoljni. Povratne sprege u privredi ne deluju kao automati u tehničkim i drugim determinističkim sistemima. Automatski kontrolni mehanizmi i automatsko upravljanje privredom na bazi samoregulacije nisu mogući. Upravljanje privrednim sistemima je daleko komplikovanije. Osnovni princip funkcionisanja privrednih povratnih sprega, bez obzira što se one ostvaruju na približan a ne na matematički određen način i sa relativno velikom docnjom, može biti ilustrativan i analitički značajan. Tako se, na primer, svi makro ekonomski modeli osnovnih ekonomskih zakonitosti kretanja i razvoja privrede i njenih komponenata mogu shvatiti i kao razvijeni oblik povratne sprege između nekoliko modelom definisanih makroekonomskih agregata. Makro ekonomskim modelima je posvećena posebna glava, a u ovom delu će biti objašnjeni osnovni vidovi međusobne uslovljenosti (povezanosti) makroekonomskih agregata koji određuju visinu i kretanje dohotka, osnovnog cilja funkcionisanja privrede.
2.
POVRATNA SPREGA Princip povratne sprege kao sredstva samoregulacije sistema odavno je poznat. Najstariji primer uređaja sa povratnom spregom je vodeni sat iz trećeg veka pre naše ere. Heron Aleksandrijski je svoje savremenike zadivljavao automatskim gašenjem vatre u žrtveniku i automatskim otvaranjem vrata na svetilištu, uređajima koji su radili na principu povratne sprege. Sledeća karika u razvoju povratne sprege jeste izum termostata s početka sedamnaestog veka. Posle toga dolazi čitav niz pronalazaka zasnovanih na ovom principu. Povratna sprega može biti sasvim jednostavna kao što je u slučaju običnog refleksa, ili znatno složenija i da se prethodnim iskustvom koristi ne samo za regulisanje specifičnih pokreta već i za celokupnu politiku ponašanja. Drugi slučaj se može poistovetiti sa učenjem. Da bi se moglo obavljati i podešavanje budućih postupaka 176
MAKROEKONOMIJA
na osnovu prethodno izvršenih, osim receptornih jedinica, potrebno je postojanje centralnih jedinica za donošenje odluka. Ako se rezultati ranijeg delovanja sistema koriste samo kao podaci za kritikovanje sistema i njegovu regulaciju radi se o prostoj povratnoj spregi. Ako se oni koriste za izmenu obrasca (politike) delovanja, onda se radi o procesu koji se može nazvati učenjem. Najprostije povratne sprege bave se grubim uspesima ili neuspesima neke radnje. Priroda složenijih oblika povratne sprege je suptilnija. One omogućuju saznanja o uspešnosti politika ponašanja i čitavih strategija. Povratna sprega je princip imanentan funkcionisanju svih, pa i privrednih sistema. Ona se može definisati kao metod upravljanja nekim sistemom korišćenjem rezultata njegovog ranijeg delovanja. Najjednostavnije se može predstaviti blok dijagramom sistema od sedam elemenata (vidi Sl. br. 1), kako je to urađeno prilikom objašnjenja strukture sistema. Dijagram sadrži povratnu spregu između podsistema 3, 4 i 2 i primer je jednostavne povratne sprege. Dobar uvid u logiku samoregulacije ekonomskih sistema na osnovu povratne sprege može se postići na osnovu pojednostavljenog primera.71 Polazi se od sistema u kome su definisane sledeće varijable: Pp - planirani nivo potrošnje Ps - stvarni nivo potrošnje i - kamatna stopa i0 - osnovna kamatna stopa Pretpostavlja se da je nivo potrošnje određen kamatnom stopom koja stimuliše štednju. Stvarna kamatna stopa se sastoji iz osnovne kamatne stope i varijabilnog dela koji, u stvari, predstavlja sredstvo kontrole, tj.: i = i0 + ip Ovako opisan privredni sistem grafički se može predstaviti na sledeći način: Sl. 23. Sistem kontrole potrošnje povratnom spregom
71 Porter, A., 1970., Cybernetics Simplified, Barnes and Noble, New York, p. 14-15. NAČIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
177
Takođe se može opisati i sistemom jednačina: g = P p – Ps ip = - Kg i = io + ip Kontrola se vrši preko razlike između planirane i stvarne potrošnje. Kad je stvarna potrošnja veća od planirane, razlika je negativna a izraz ip pozitivan, što stimuliše rast kamatne stope i štednje. U obrnutom slučaju stvarna kamatna stopa pada ispod nivoa io, čime se stimuliše potrošnja. Prenosna funkcija definisana je kao K. Opisani mehanizam funkcioniše jedino uz postojanje detektora greške, odnosno institucije koja, po dobijanju informacije o stvarnoj potrošnji, vrši poređenje sa planiranom potrošnjom i utvrđuje veličinu faktora kontrole, odstupanje g. Primer pokazuje način funkcionisanja tzv. negativne povratne sprege jer se stvarna vrednost kontrolisane veličine ponovo pojavljuje na ulazu sa negativnim predznakom. Suprotna pojava, kad se izlazna veličina sistema ponovo javlja na ulazu sa pozitivnim predznakom, naziva se pozitivnom povratnom spregom. Njome se ne otklanjaju odstupanja od početne, ciljne veličine, nego se izaziva jače odstupanje. Dok se mehanizam negativne povratne sprege uspostavlja da bi se neka vrednost (planirana, ciljna) držala na određenom nivou, mehanizam pozitivne povratne sprege “proizvodi” eksponencijalan rast izlazne vrednosti sistema. Zbog toga što neznatan inicijalni podražaj okoline (iznenadni rast tražnje za nekom robom široke potrošnje, na primer) može da izazove burnu reakciju i interaktivno struktuiranje sistema, neki autori smatraju da pozitivna povratna sprega ima presudan značaj za razvoj sistema. Takav pristup omogućuje objašnjenje i nekih pojava vezanih za rast i razvoj koje bi inače ostale neobjašnjene, jer priroda neznatnih početnih impulsa obično ostaje skrivena i ne može se lako povezati sa intenzitetom promena. Značaj povratnih sprega za održanje i razvoj privrede i njenih podsistema je velik. Za ekonomske sisteme je karakteristično da funkcionišu tako što se unutar njih uspostavlja mnoštvo negativnih i pozitivnih povratnih sprega. To je, u stvari, način njihovog opstajanja i razvoja, način njihovog života. To važi i za privredu kao vrlo veliki ekonomski sistem. Pravilnost i stalnost uspostavljanja povratnih sprega omogućuje njeno normalno funkcionisanje. Što je sistem, u ovom slučaju privreda, složeniji i što se on brže razvija to je broj povratnih sprega veći. Što je proces unošenja novih elementa i promena veza među elementima intenzivniji to sistem više teži ka dezorganizovanosti, haosu. Istovremeno se, kao što se u biološkim sistemima stvaraju antitela, u stabilnim dinamičkim sistemima stvara težnja ka uspostavljanju novih veza i novog načina funkcionisanja kako bi se suprotstavili težnjama usmerenim ka stvaranju haosa. 178
MAKROEKONOMIJA
Da bi privreda očuvala stabilnost, potrebno je funkcionisanje bar jedne od za datu privredu ključnih povratnih sprega. S obzirom na poznate karakteristike privrede kao sistema, poželjno je da funkcioniše što više povratnih sprega. Što više povratnih sprega funkcioniše sistem se nalazi na višem nivou organizovanosti a njegovo funkcionisanje, sa stanovišta ciljne funkcije, postaje uspešnije. Od posebnog su značaja pozitivne povratne sprege. Zbog toga se njima posvećuje posebna pažnja.
3.
POVRATNE SPREGE U PRIVREDI U privredi se uspostavlja veliki broj povratnih sprega. One se mogu analizirati sa različitih stanovišta. Za razumevanje funkcionisanja privrede nije potrebno poznavanje suštine svih povratnih sprega. Dovoljno je poznavanje nekoliko ključnih. Postoje različite liste ključnih povratnih sprega, u zavisnosti od cilja analize koji autori sebi postavljaju72. Jedna od povratnih sprega koja funkcioniše u svakoj privredi objašnjena je prilikom objašnjenja strukture privrede sa stanovišta institucionalizovanih sektora. Navešćemo još neke od važnijih povratnih sprega.
3.1. KRUŽNI TOK EKONOMSKE AKTIVNOSTI Čuveno Marksovo objašnjenje kružnog kretanja kapitala nije ništa drugo do opis jedne povratne sprege. Prema njegovom mišljenju, kružni tok ekonomske aktivnosti jedne zemlje predstavlja složen proces neprekidnog kretanja ukupnog društvenog kapitala ili njegovih delova u oblasti procesa proizvodnje i procesa prometa. Predujmljena kapital-vrednost, u svom kružnom kretanju stalno prolazi kroz niz međusobno povezanih i uzajamno uslovljenih faza. Jedna od njih čini oblast proizvodnje, a druge dve predstavljaju sferu prometa društvenog kapitala. U svakoj od ovih, pri određenoj dinamici, ukupni kapital uzima, napušta i ponovo dobija posebne, različite oblike i njima odgovarajuće specijalne funkcije. Tako unutar prometa u kojem se, inače, ostvaruje niz metamorfoza, kapital uzima oblik novčanog i oblik robnog kapitala, dok u oblasti proizvodnje ona postoji u obliku proizvodnog kapitala. 72 Bliže o tome u: Stojanović, R., 1979., Veliki ekonomski sistemi, Savremena administracija i Institut za ekonomska istraživanja, Beograd NAČIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
179
Dakle, u svakoj svojoj fazi, kapital je vezan za neki određeni oblik (novčani, proizvodni, robni). “Kapital koji u toku svog celokupnog kružnog kretanja uzima ove oblike i opet ih napušta, a u svakome izvršava funkciju koja mu odgovara, jeste industrijski kapital - industrijski u tom smislu da obuhvata svaku granu proizvodnje koja se vodi kapitalistički.” (Marks). Unutar ovog celokupnog procesa kretanja kapitala predujmljena vrednost se povećava kvantitativno za veličinu ostvarenog viška vrednosti. Ta mogućnost oplodnje kapitala i stvaranja viška vrednosti pomoću predujmljene kapital-vrednosti predstavlja unutrašnju svrhu i osnovnu pobudu kapitalističkih odnosa proizvodnje. Na tome se zasnivaju ciljevi plasmana kapitala, neprekidnost obnavljanja njegovih tokova, različitost oblika koje dobija u kretanju, uzajamna povezanost faza kroz koje prolazi i ponovno vraćanje na oblik u kome se na početku celokupnog procesa pojavio (tj. u novčani oblik). Proces kružnog kretanja ukupnog društvenog kapitala započinje sa kretanjem novčanog kapitala. Na tržištu kapitala i rada, za raspoloživu količinu novca (N) kupuju kapitalisti robe (R) posebne vrste i kvaliteta, čija je ekonomska funkcija da služi i da se koriste kao sredstva za proizvodnju (Sp) i radna snaga (Rs). Njihovo proizvodno kombinovanje i povezivanje u oblasti prometa u kome se novac pretvara u robu, radnu snagu i sredstva za proizvodnju izgleda po formuli: Sp
N − R〈 Rs i ima za cilj oplodnju vrednosti i stvaranje viška vrednosti, a do toga može doći jedino u oblasti proizvodnje (P). U ovoj fazi kapital dobija oblik proizvodnog kapitala. Njegovo kružno kretanje se ovde ostvaruje kroz neprekidno obnavljanje procesa proizvodnje kao procesa stvaranja robne vrednosti uvećane za vrednost viška vrednosti (R* ili R + r). Ova funkcija proizvodnog kapitala time se ne završava nego, naprotiv, time počinje ponovo da se ostvaruje. Proces uvećanja kapitala, za veličinu viška vrednosti, stvara nove pobude za periodično obnavljanje uloge proizvodnog kapitala. On svoje kružno kretanje započinje i završava ne samo procesom proizvodnje vrednosti i viška vrednosti nego i njihovom reprodukcijom, stalnim obnavljanjem istog procesa, ali uz kvantitativno uvećanje njegovog konačnog rezultata (viška vrednosti). Iz proizvodne sfere kapital ponovo prelazi u oblast prometa i tamo dobija oblik robnog kapitala. Njegovu prolaznu tačku, u ovoj fazi kružnog kretanja, predstavlja robna vrednost oplođena viškom vrednosti (R* ili R+r). Ali da ne bi došlo do prekida kružnog kretanja robnog kapitala, pa otuda i do zastoja reprodukcije ukupnog društvenog kapitala, neophodno je da se proizvedene robe uključe u promet i na tržištu pretvore u novac (R* - N*). Ovde je predujmljena kapital-vrednost (N) povećana za deo ostvarenog viška vrednosti realizovanog u fazu prometa kao višak novca iznad njegove početne sume (N* ili N+n). 180
MAKROEKONOMIJA
Ako se celokupno kružno kretanje industrijskog kapitala prikaže šematski, onda ono ima sledeći oblik: Sp
Sp
N − R 〈 . . . P . . . R* (R + r) – N* (N + n) – R < . . . P . . . R* (R + r) Rs Rs
Rs
U ovom slučaju predujmljena kapital-vrednost prolazi kroz fazu kupovine činilaca proizvodnje:
N − R〈
Sp Rs
i tom prilikom uzima oblik novčanog kapitala. Sledeća faza je proces proizvodnje vrednosti i stvaranje viška vrednosti: . . . P . . . R* – u kome kapital dobija oblik proizvodnog kapitala. Najzad, predujmljena kapitalvrednost dolazi u oblast prometa gde se, u novčanom obliku, vrši realizacija proizvedene vrednosti i ostvarenog viška vrednosti: R* – R* a kapital stiče oblik robnog kapitala. Iz toga sledi zaključak da se celokupno kružno kretanje društvenog kapitala sastoji iz procesa kružnog kretanja novčanog kapitala, kružnog kretanja proizvodnog kapitala i kružnog kretanja robnog kapitala. Svaki od ovih oblika kretanja pretpostavlja druge oblike kretanja tako da među njima postoji stvarno jedinstvo, međusobna uslovljenost i uzajamna povezanost. Svi ti procesi se ostvaruju kontinuirano i do njihovog prekida dolazi samo u izuzetnim prilikama, kad nastanu ekonomske krize i sl. Tako se održava kontinuitet kružnog kretanja kapitala sve dok on, bez zastoja, prolazi iz jedne u drugu fazu reprodukcije kapitala i kroz to uzima nove oblike egzistencije. A to znači da se predujmljeni kapital u procesu kontinuiranog kretanja, istovremeno nalazi jednim delom u fazi proizvodnje vrednosti i stvaranja viška vrednosti, drugim delom vrši funkciju novčanog kapitala, a treći njegov deo uzima oblik robnog kapitala u kome se, na tržištu, robe pretvaraju u novac. “Stoga, stvarno kružno kretanje industrijskog kapitala u svome kontinuitetu nije samo jedinstvo prometnog procesa i procesa proizvodnje, već i jedinstvo sva tri njegova kružna kretanja. Ali, ovakvo jedinstvo može biti samo ukoliko je svaki različiti deo kapitala kadar da prođe uzastopne faze kružnog kretanja jednu za drugom, da prođe iz jedne faze, iz jednog funkcijskog oblika u drugi, ukoliko se industrijski kapital, kao celina tih delova, dakle, istovremeno nalazi u različitim fazama i funkcijama i tako jedinstveno opisuje sva tri kruga.” (Marks). NAČIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
181
3.2. POVRATNA SPREGA: DOHODAK POTROŠNJA ŠTEDNJA INVESTICIJE DOHODAK Ako se odnosi makroekonomskih agregata posmatraju kao povratne sprege onda se jednom od najsloženijih može smatrati povratna sprega: dohodak - potrošnja štednja - investicije - dohodak. Svaka karika ove povratne sprege je i u direktnoj vezi sa drugim karikama. Povratna sprega se može i grafički predstaviti u nešto redukovanom obliku jer se investicije smatraju delom ukupne potrošnje. Sl. 24. Povratna sprega dohodak, štednja, potrošnja
gde su: Y - income (dohodak), C - consumption (potrošnja), S - saving (štednja), i - interest (kamata).
Osnovni cilj privrede može se poistovetiti sa ostvarenjem optimalne stope rasta dohotka. Nivo dohotka određen je brojnim faktorima. Neki od njih su više a neki manje značajni. Ovde će biti razmotreno samo nekoliko najznačajnijih faktora. Najpre će biti objašnjeni osnovni makroekonomski agregati koji utiču na nivo dohotka, zatim suština veza koje se među njima uspostavljaju i, na kraju, kako splet njihovih interakcija određuje nivo dohotka. Sagledavanje prirode veza između osnovnih faktora koji opredeljuju nivo dohotka omogućuje i razumevanje načina na koji privreda funkcioniše. Analiza koja sledi pretpostavlja privredu mešovitog tipa.
182
MAKROEKONOMIJA
3. 2. 1. Odnos potrošnje, štednje i investicija U privredama robno-novčanog tipa razni primaoci dohotka potpuno samostalno odlučuju o alternativnoj upotrebi dohotka kojim raspolažu. Njihova se dilema sastoji u donošenju jedne od dveju odluka: trošiti ili štedeti. To znači da se aproksimativno može smatrati da je dohodak jednak zbiru potrošnje i štednje tj.: Y=C+S
3. 2. 1. 1. Potrošnja Ako je agregatna ponuda na nivou pune zaposlenosti a funkcija proizvodnje data, visinu dohotka i opšti nivo cena određuje agregatna tražnja. Aregatna tražnja se sastoji iz tražnje roba stanovništva za ličnu potrošnju, investicione tražnje i tražnje za robama za potrebe javne potrošnje. Na svaku od komponenti deluje mnoštvo faktora. Ako se pretpostavi da se celokupni dohodak troši, tj. da nema štednje, i ako se zanemari uticaj monetarne politike, raspodele dohotka, demografskih karakteristika društva i sl., potrošnja je jednaka dohotku. Agregatna ponuda, tj. dohodak, jednaka je potrošnji Y=C. Svaka tačka na krivi Y = C pokazuje jednakost (ravnotežu) agregatne ponude i agregatne tražnje. Sve što se proizvede to se i potroši. Ako kojim slučajem i dođe do povećanja proizvodnje i to će biti potrošeno. Zaključak je dobar jedino ako se imaju u vidu društva sa niskim nivoom dohotka. Sa rastom dohotka potrošnja raste ali se jedan deo dohotka štedi. Može se zaključiti da je potrošnja funkcija dohotka C = f (Y). Funkcija potrošnje ključna je relacija u svim agregatnim makroekonomskim modelima73.
73 Definisano je nekoliko teorija funkcija potrošnje. Svima je zajedničko da potrošnju posmatraju kao funkciju raspoloživog dohotka, a razlikuju se u definisanju egzogene varijable. Za Kejnsa i njegove sledbenike potrošnja je funkcija apsolutne veličine dohotka. Dosenberi potrošnju posmatra kao funkciju relativnog dohotka. Na drugoj strani Fridman, Ando i Modiljani svoju funkciju potrošnje temelje na mikroekonomskoj teoriji ponašanja potrošača. Razlika među njima je u definisanju raspoloživog dohotka. Za Fridmana potrošnja je funkcija permanentnog dohotka a Ando i Modiljani formulišu hipotezu životnog ciklusa. Opširnije o ovome u: Babić, M., 1988., Makroekonomski modeli, Narodne novine, Zagreb, str. 194-203. NAČIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
183
Sl. 25. Kriva sklonosti ka potrošnji
U postradicionalnim društvima koja počivaju na privredi mešovitog tipa svaki pojedinac (porodica), troši svoj deo raspoloživog dohotka74 na sebi svojstven način, slobodno o tome odlučujući. Isto važi i za državu. Pojedinci i javni sektor raspolažu različitim delovima ukupnog društvenog dohotka, pa je i njihova sklonost ka potrošnji različita. Zbog toga se i njihove individualne funkcije potrošnje, odnosno štednje, razlikuju. Sklonost ka potrošnji (kriva CC) predstavlja odnos između potrošnje i dohotka. Rastojanje između linije povučene pod uglom od 45o u odnosu na koordinantne pravce i ordinate (horizontala FF) označava ukupno raspoloživi dohodak. Deo krive CC iznad linije 45o označava potrošnju manju od raspoloživog dohotka, dok deo krive CC ispod linije 45o označava potrošnju veću od raspoloživog dohotka. Potrošnju veću od dohotka moguće je ostvariti na račun ranije ušteđenog dela dohotka ili pozajmljivanjem tuđeg dohotka. Razlika između ukupno moguće i stvarne potrošnje predstavlja uštedu. Zaključuje se da štednja može biti pozitivna i negativna. Svaka dodatna (granična, marginalna) raspoloživa jedinica dohotka može biti potrošena ili sačuvana za budućnost. Od velike je važnosti saznanje o veličini dela dodatne jedinice koji su pojedinci spremni da potroše, tj. granična sklonost ka potrošnji. Ona se verbalno može iskazati kao odnos između povećanja potrošnje i povećanja dohotka u određenom vremenskom periodu. Ako dohodak poraste u jednoj godini za sto i ako i potrošnja u toj godini takođe poraste za sto jedinica, onda je granična sklonost potrošnji u toj privredi jednaka jedinici, tj. u diskretnom slučaju: c=
ΔC 100 = =1 ΔY 100
74 Raspoloživi dohodak označava onu sumu novca koja pojedincima (porodicama) ostaje godišnje za potrošnju. On je jednak razlici između neto domaćeg proizvoda i zbira svih poreza, neto štednje akcionarskih društava (neisplaćeni prihodi na ime dividendi) i plaćanja po osnovu transfera (kamate na državne obveznice i razne vrste socijalnih davanja).
184
MAKROEKONOMIJA
Geometrijski se granična sklonost potrošnje može interpretirati kao intenzitet nagiba krive potrošnje. Intenzitet nagiba krive potrošnje nije ništa drugo do odnos između vertikale koja od krive potrošnje pada do apscise i dela apscise od koordinatnog početka do mesta presecanja pomenute vertikale i apcise. Kako je, geometrijski posmatrano, linija sklonosti potrošnji kriva, granična sklonost potrošnji, tj. nagib krive, može se izračunati u bilo kojoj njenoj tački koja u računskom smislu preuzima ulogu koordinatnog početka. To se može učiniti tako što se iz bilo koje tačke krive izvede mali trougao, a zatim dovede u odnos njegova visina sa osnovom. Preciznije, nagib krive u bilo kojoj tački jednak je tangensu ugla koji tangenta krive u bilo kojoj tački zaklapa sa apscisom. Ili, ako se potrošnja predstavi kao funkcija dohotka C = C (Y)75, onda je u kontinuelnom slučaju granična sklonost potrošnje jednaka prvom izvodu te funkcije tj.:
c = c(Y ) =
dC dY
U društvima u kojima je potrošnja jednaka dohotku i u kojima je granična sklonost potrošnji jednaka jedinici privreda je stagnantna a stagnacija u krajnjem slučaju vodi nazadovanju i propadanju. Isključena je mogućnost bilo kakvog rasta jer se ništa ne izdvaja za štednju koja je izvor finansiranja investicija bez kojih nema razvoja. Zato se opisani slučaj može nazvati modelom proste reprodukcije. Model proširene reprodukcije počiva na pretpostavci da se agregatna tražnja sastoji iz dve komponente: privatne i investicione potrošnje, tj. agregatna ponuda je jednaka: Y = C + I. Deo dohotka se troši a deo štedi kako bi se moglo investirati. U ovom slučaju granična sklonost potrošnji mora biti manja od jedinice ali se ipak pretpostavlja da jedan deo uvećanja dohotka obavezno ide u potrošnju pa je zato: 0 < c < 1. Deo potrošnje ne zavisi od nivoa dohotka. Nezavisno od nivoa na kojem se formira agregatna ponuda ljudi moraju da zadovoljavoju elementarne, egzistencijalne potrebe. Zato se gornja funkcija potrošnje može proširiti uvođenjem autonomne potrošnje (γ): C = γ + cY Veličina autonomne potrošnje utiče na izgled krive potrošnje. Ishodište krive potrošnje neće biti u koordinatnom početku već u tačci na ordinati koja je jednaka vrednosti autonomne potrošnje (γ). To dalje znači da potrošnja (ako se isključi štednja) ne mora uvek da bude jednaka dohotku.
75 Kako je i štednja funkcije dohotka, a rečeno je da je dohodak sastavljen iz potrošnje i štednje, takođe se može pisati: C = Y - S (Y) tj. što nije ušteđeno to je potrošeno, i obrnuto. NAČIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
185
Za jasnije objašnjenje potrebno je definisati prosečnu sklonost potrošnji. Ona je jednaka odnosu C/Y i pokazuje koji se deo dohotka prosečno troši. Njena vrednost zavisi od nivoa dohotka. To se najbolje vidi na prethodnom grafikonu. U tački ekvilibrijuma (E) prosečna sklonost potrošnji jednaka je jedinici. Desno od tačke E prosečna sklonost potrošnji veća je od jedinice a levo od te tačke ona je manja od jedinice. Sa porastom dohotka prosečna sklonost potrošnji postaje sve manja i teži graničnoj sklonosti potrošnji kao svojoj graničnoj vrednosti. Ako se iz prosečne sklonosti potrošnji:
C γ = +c Y Y
nađe granična vrednost za slučaj kada se dohodak povećava, dobiće se granična sklonost potrošnji:
lim γ ( + c) = c Y →∞ Y
Dakle, što je dohodak veći razlika između granične i prosečne sklonosti potrošnji je manja. Istorija pokazuje da su tokovi globalne potrošnje niskog stepena predvidivosti. Nije sigurno da će se potrošnja u regularnim vremenskim terminima ponavljati na istom nivou. Sa porastom ili padom rasta stanovništva menja se i ukupna potrošnja. Ona se, takođe, menja i sa promenom nivoa cena. (Sve to povratno utiče na stepen zaposlenosti proizvodnih faktora.) Zbog toga je dobro i potrošnju i dohodak izraziti po glavi stanovnika u realnim vrednostima izračunatih pomoću deflacionog indeksa cena. Posmatrano po određenim grupama sačinjenim na osnovu visine dohotka kojima porodice raspolažu, izvesne zakonitosti u potrošnji se jasno primećuju. Tako je, na primer, struktura potrošnje određena visinom dohotka u smislu porasta potrošnje luksuznijih proizvoda uporedo sa rastom dohotka, i obrnuto. Istorijski posmatrano, struktura potrošnje stanovništva je određena nivoom razvijenosti i razvojnom fazom kroz koju neko društvo prolazi, kao i brojnim specifičnostima razvoja date sredine. Tako je, na primer, primećeno da se smanjuje infrastrukturna potrošnja u zemljama u kojima je intergeneracijski transfer veliki, a izdaci za zdravlje, očuvanje socijalne sigurnosti, obrazovanje, odnosno zadovoljenje potreba vezanih za konzumiranje informacija, rastu.
186
MAKROEKONOMIJA
3. 2. 1. 2. Štednja Mnogi pojedinci i porodice se odlučuju da deo tekućeg raspoloživog dohotka ne potroše već sačuvaju za buduće dane. Oni to čine iz različitih pobuda, jedni da bi se obezbedili za crne dane, drugi zato što se nadaju da će im odricanje od tekuće potrošnje omogućiti da u budućnosti povećaju nivo potrošnje. Štednja, dakle, predstavlja jednu od najvažnijih upotreba dohotka. Pojedine grupe stanovništva različitog imovnog stanja različito štede. Veoma siromašni ljudi najčešće uopšte ne štede već ostvaruju negativnu štednju, troše raniju ušteđevinu ili pozajmljuju. U ovom slučaju uslov ravnoteže se može definisati kao jednakost dohotka i zbira potrošnje i štednje tj.: Y = C + S. Kada se posmatra privreda kao celina, štednja je jednaka čistom realnom dohotku umanjenom za potrošnju ili ono što se ne potroši to se uštedi: S = Y - S(Y). Apsolutno i relativno štednja raste sa porastom nivoa dohotka, i obrnuto, tj. štednja je funkcija dohotka: S = S (Y) Prema tome, funkcija štednje komplementarna je funkciji potrošnje. Štednja se može, na jednak način kao i potrošnja, predstaviti krivom štednje u koordinatnom sistemu. Ona se lako izvodi iz krive potrošnje i to tako što se kriva potrošnje oduzme od krive ravnoteže (tj. od krive 45o). Drugim rečima, kriva sklonosti ka štednji predstavlja udaljenost krive sklonosti potrošnji od linije 45o. Horizontala paralelna apscisi određuje nivo štednje. Vidi se da ona može biti pozitivna i negativna. Ako je dohodak manji od ravnotežnog, potrošnja je veća od dohotka. Tada će štednja biti negativna. Višak potrošnje iznad dohotka potrošači finansiraju smanjenjem ranijih ušteda ili zaduživanjem. Štednja se ostvaruje samo u slučaju kada je dohodak veći od ravnotežnog, tj. kada je on veći od potrošnje. Sl. 26. Kriva sklonosti štednji
NAČIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
187
Kao i u slučaju potrošnje važan je odgovor na pitanje: Koji će deo dodatne novčane jedinice koju su imaoci stekli biti spremni da uštede, tj. kakva je granična sklonost štednji? Ona se definiše, u kontinuelnom slučaju kao:
s = s(Y ) =
dS dY
Kako su štednja i potrošnja komplementarne, po principu što se ne potroši to se uštedi, to je i zbir dveju graničnih sklonosti jednak jedinici tj.:
s+ c = 1 ili:
s=1–c 3. 2. 1. 3. Investicije Raspodelom ukupnog proizvoda privrede jedan njegov deo izdvaja se za investicionu potrošnju. To je onaj deo dohotka koji nije finalno potrošen već je namenjen zameni dotrajalog i uvećanju postojećeg kapitala. Naravno, da bi se investiralo mora se štedeti. Investicijama se uvećava jedan od najznačajnijih faktora proizvodnje-kapital. Deo proizvoda koji se izdvaja za investicije nije uvek isti. Veličina investicija se menja u vremenu. Odnos između bruto investicija i nacionalnog dohotka naziva se stopom investicija. Ona pokazuje osnovnu proporciju raspodele dohotka na akumulaciju i potrošnju pa je zato jedan od najvažnijih parametara makroekonomske analize investicija. U pogledu obima investicija, prema nekim kvalifikacijama, zemlje sa više od 15% investicija u odnosu na nacionalni dohodak smatraju se investiciono vrlo aktivnim. Zemlje koje investiraju 10-15% nacionalnog dohotka smatraju se investiciono aktivnim, a zemlje sa 5-10% slabo aktivnim. Zemlje koje investiraju ispod 5% u odnosu na nacionalni dohodak smatraju se vrlo slabo ili ni malo aktivnim. U ovu četvrtu grupu zemalja spada najveći deo nerazvijenih zemalja, a one obuhvataju oko 50% ukupnog svetskog stanovništva, pošto se u njima godišnje investira 2-5% od nacionalnog dohotka. Pravci promena nivoa investicione potrošnje a time i stope investicija zavise od mnogo faktora. Neki autori76 smatraju da investiciona potrošnja iskazuje ciklično kretanje odnosno, odvija se u ciklusima sa svim njihovim karakteristikama. U tom smislu, investicioni ciklus se može posmatrati kao povratna sprega ključna za funkcionisanje privrede77. Investicije, koje su deo povratne sprege: dohodak – potrošnja – štednja – investicije - dohodak, i same se mogu posmatrati kao povratna sprega. 76 Šire objašnjenje u knjizi: Stojanović, R., Čobeljić, N., 1966., Teorija investicionih ciklusa u socijalističkoj privredi, Institut za ekonomska istraživanja, Beograd 77 Stojanović, R., 1979., 77-80. str.
188
MAKROEKONOMIJA
Objašnjenje investicionih ciklusa počiva na tezi o privrednom razvoju kao neravnomernom procesu. Investicioni ciklus je samo posledica neravnomernog razvoja pojedinih delova privrede. Neravnomernost je posledica mnogih faktora od kojih je tehnički progres najznačajniji. ”Investicioni ciklus započinje napuštanjem opšte privredne ravnoteže, udaljavanjem privrede od tog stanja, a završava se ponovnim ulaskom u ravnotežu, … , po pravilu na višem nivou razvijenosti od prethodnog stanja”78. Investicije imaju dvostruku ulogu u određivanju nivoa dohotka. One utiču na rast proizvoda na strani ponude, a istovremeno investiciona potrošnja je važna komponenta agregatne tražnje čija promena multiplikativno utiče na rast dohotka. Zbog toga je od velike važnosti poznavati determinante investicione potrošnje. Mada investicije predstavljaju jednu od determinanti privrednog rasta pogrešno je zaključiti da insistiranje na maksimalnoj stopi investicija može da uzrokuje maksimalnu stopu ekonomskog rasta. Porast stope investicija ne mora automatski da znači i porast stope rasta dohotka. Na rast dohotka utiču i drugi faktori. Povećanje stope investicija mora da prate i drugi preduslovi da bi se uvećala stopa rasta dohotka. Čak i u domenu investicija treba znati da je njihova efikasnost određena, na primer, njenom efikasnom alokacijom na pojedine sektore. Zbog svega toga postavlja se pitanje optimalne stope investicija. Iznalaženje optimalne stope investicija ne predstavlja klasičan problem optimizacije jer se ne svodi ni na kakvo određivanje minimuma ni maksimuma. Pre bi moglo da se kaže da se problem iznalaženja optimalne stope investicija svodi na određivanje donje i gornje granice u okviru kojih stopa investicija može da se kreće. Ako se zanemari vremenski aspekt investicija (aktivizacioni period) i pretpostavi da se one kao rezultat raspodele dohotka i njegove upotrebe u jednoj godini, efektuiraju već u narednoj godini, i pođe od opšte relacije za stopu rasta r = s/k, (stopa rasta proivoda je proporcionalna graničnoj sklonosti štednji i obrnuto proporcionalna kapitalnom koeficijentu), uočiće se, uz uslov da su investicije jednake štednji, da investicije presudno utiču na rast proizvoda a time i na rast društvenog blagostanja. Investicije predstavljaju kategoriju upotrebe štednje. To znači da njihov rast istovremeno znači i smanjenje potrošnje Y=C+S, pri nepromenjenom kapitalnom koeficijentu. Svako povećanje udela investicija u dohotku, odnosno smanjenje potrošnje, negativno utiče na motivacione mehanizme aktera realizacije investicija. To ima za rezultat povećanje kapitalnog koeficijenta. Za svaki procenat rasta investicija dohodak raste za sve manji iznos, sve dok se ne dođe u stanje kada rastući kapitalni koeficijent potpuno anulira dejstvo rastuće stope investicija. Osim potrošnje, na rast stope investicija negativno utiču i ograničene sposobnosti privrede i društva da savladaju veliki obim investicija i da ih brzo transformišu u kapital sposoban za efikasnu produkciju. To je ono što B. Horvat naziva ograničenom apsorbcionom mogućnošću 78 Stojanović, R., 1979., str.78. NAČIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
189
privrede79. Povećanje stope investicija ima smisla sve dok se ne iscrpi apsorbciona mogućnost privrede za investiranje tj., povećanje stope investicija ima smisla sve dok se na taj način obezbeđuje rast stope dohotka. Optimalni nivo stope investicija dostiže se u tački u kojoj povećanje kapitalnog koeficijenta počinje da poskupljuje dalje povećanje stope rasta dohotka, odnosno efekte povećanja stope investicija na rast dohotka čini sve manjim. Motivi kojima se rukovode imaoci određenog iznosa novca da investiraju mogu da budu veoma različiti. Realne investicije najviše zavise od motiva poslovanja. Osnovni motiv poslovanja je profit i zbog toga je to i osnovni motiv investiranja. Preduzetnik investira u neki projekat ako mu uložena sredstva donose profit jednak ili veći nego da ih uloži u neki drugi posao pod uslovom da granična produktivnost kapitala nije jednaka nuli. Ali, nisu sve investicione odluke motivisane profitom. Investicije javnog sektora, na primer, nemaju za cilj maksimizaciju profita mada je i u tom slučaju potrebno izabrati projekte. Izbor se tada vrši na osnovu analize troškovi – rezultati. U principu, najveći deo investicija preduzimaju privredna preduzeća. Ona investiraju da bi obnovila zastareli, amortizovani kapital, ali i radi uvećanja realnog kapitala. Uvećanju realnog kapitala se pristupa jedino ako se očekuje rast tražnje za proizvodima koje preduzeće proizvodi. Očekivanja su, opet, određena brojnim faktorima. Investiciona odluka je određena, osim očekivanim rastom tražnje, i drugim faktorima: procenom konjukture, inflatornim očekivanjima, očekivanjima promene fiskalne politike, političkom stabilnostću itd. Zbog toga što zavise od velikog broja budućih događaja, koje je teško predvideti, investicije su najnestabilnija komponenta agregatne tražnje i zato postoji više teorija investicija. Različite teorije investicija se međusobno razlikuju na osnovu egzogenih varijabli čijoj promeni pripisuju promene veličine investicija. Klasična teorija investicije objašnjava kao opadajuću funkciju kamatne stope. Investira se zato što se očekuje profitna stopa veća od kamatne stope a investicije rastu sa opadanjem kamatne stope. Ali, investicije su često neelastične na visinu kamatne stope. To najviše važi za nerazvijene zemlje u kojima je visina kamatne stope često zakovana na određenom nivou. U tom slučaju investicije predstavljaju funkciju jaza između željene i stvarne veličine kapitala. Investitori donose odluke na temelju procene željenog nivoa kapitala u vremenu t. Ako je nivo postojećeg kapitala niži od željenog, pristupa se investiranju, i obrnuto. Investicijama se otklanja jaz između postojećeg i željenog nivoa kaptala. Jaz se ne može trenutno otkloniti već postepeno. Težnje ka investicijama su veće što je jaz veći. Vremenom, investicije se smanjuju uporedo sa smanjenjem jaza. Osnovni problem ove teorije sastoji se u određivanju željenog nivoa kapitala. Prema različitim shvatanjima željenog nivoa kapitala, teorije koje investicije shvataju kao funkciju jaza između poželjnog i stvarnog nivoa kapitala, mogu se podeliti na: teoriju akceleratora, teoriju sopstvenih sredstava i neoklasičnu teoriju investicija. 79 Horvat, B., 1961., Ekonomska teorija planske privrede, Kultura, Beograd, str. 234.
190
MAKROEKONOMIJA
Teorija sopstvenih sredstava polazi od činjenice da sredstva za finansiranje investicija mogu biti sopstvena i tuđa. Pretpostavlja se da su pozajmljena sredstva skuplja od sopstvenih i da troškovi investicija rastu sa udelom pozajmljenih sredstava u ukupno potrebnim sredstvima. U tom slučaju željeni nivo kapitala funkcija je veličine sopstvenih sredstava za finansiranje investicija. U neoklasičnoj teoriji željeni nivo kapitala je određen elastičnošću autputa prema kapitalu i visinom vrednosti autputa. Za razliku od drugih teorija investicija, ona vodi računa o graničnoj produktivnosti kapitala i o uticaju promene relativnih cena proizvodnih faktora na potražnju za kapitalom. Polazište je u osnovnom motivu funkcionisanja preduzeća. Prema neoklasičnoj teoriji, osnovni motiv preduzeća je da maksimizuje sadašnju vrednost profita. Da bi se to postiglo cena svakog proizvodnog faktora, pa i kapitala, mora biti jednaka njegovom graničnom proizvodu. Neoklasična teorija investicija željeni nivo kapitala izjednačuje sa optimalnim nivoom i definiše ga kao mesto izjednačenja graničnog troška kapitala i njegovog graničnog prihoda. Preduzeća će investirati sve dok je granični prihod kapitala veći od njegovog graničnog troška. Pri tome, granični prihod kapitala je određen elastičnošću autputa s obzirom na kapital a ova visinom autputa i nivoom tehnologije. Ako se nivo tehnologije zanemari, može se zaključiti da ravnotežni nivo kapitala raste sa nivoom autputa a smanjuje se sa porastom realnih troškova kapitala. Praktično, investicije su funkcija autputa. Što je autput veći, veći je i željeni nivo kapitala i veće su investicije. Na drugoj strani, sa rastom cene kapitala opada tražnja za investicijama jer se smanjuju sopstvena sredstva za finansiranje investicija i smanjuje nivo željenog kapitala. I obrnuto, sa smanjenjem cene kapitala raste tražnja za investicijama jer se povećavaju sopstvena sredstva za finansiranje investicija i povećava nivo željenog kapitala. 3.2.1.3.1. Nivo investicija i štednje Da bi se investicija ostvarila potrebno je iznaći povoljnu mogućnost za investiranje. U početku razvoja industrijskog sistema (nacionalna privreda u fazi industrijalizacije) takvih mogućnosti je bilo na pretek. Odmicanjem od početne faze mogućnosti za investiranje su bile sve manje. Iz navedenog se, međutim, ne može izvući zaključak da povodi za štednju pojedinca nisu ni u kakvoj vezi sa mogućnostima za investiranje. Kad se jave velike mogućnosti za investiranje vlasnici kapitala bivaju stimulisani da veliki deo svoje zarade (profita) reinvestiraju. To znači da je štednja stimulisana pojavom novih mogućnosti za investiranje. Na drugoj strani, iako nema realnih mogućnosti za investiranje, pojedinac može da odluči da štedi, kupujući hartije od vrednosti ili tezaurišući gotovinu. Nivo investicija i nivo štednje su, dakle, spregnuti povratnom spregom, ali ne na način da se u svakom trenutku moraju poklapati. Investicije mogu da budu, a po pravilu i jesu, na nivou različitom od nivoa za investicije potrebnih sredstava nastalih NAČIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
191
štednjom. Odstupanja su moguća kako na opadajućoj, tako i na rastućoj liniji kretanja privrede. Po definiciji štednja i investicije su jednake ex post. Jednakost proizilazi iz sagledavanja realnih bilansa nacionalnih dohodaka pojedinih zemalja. Ni štednja ni investicije ne moraju biti jednake, niti u bilo kojem smislu da budu u nekom odnosu sa njihovim ex ante veličinama, tj. Sta ≠ St = It ≠ ITa, gde a označava ex ante vrednost. U bilo kojem periodu mogu se javiti neplanirana štednja i neplanirane investicije u smislu povećanja određenih zaliha, na primer. U izvesnom smislu, prilikom modelskog sagledavanja odnosa između štednje i investicija, moguće je pretpostaviti jednakost štednje i investicija i ex ante na početku perioda, tj. Sta = St = It = Ita. To može biti vrlo korisno i potrebno (za lakšu analizu), ali se modelski može pokazati da predstavlja simplifikaciju stvarnosti. U teoriji se javljaju obe vrste modela, i oni koji izjednačuju vrednost štednje i investicija ex ante i ex post, i oni koji izjednačuju samo vrednost investicija sa početka i kraja perioda ostavljajući mogućnost pojave nenameravane štednje. Od kakve su važnosti navedene pretpostavke videće se prilikom razmatranja Harod - Domarovog modela. Moguće je nenameravanu štednju iskoristiti i kao fleksibilan elemenat koji dozvoljava nenameravane investicije, tj. Sta = St = It ≠ Ita. Objašnjena povratna sprega nije dovoljno snažna da mehanizmom samoregulacije održi potreban nivo stabilnosti cena i punu zaposlenost proizvodnih faktora, jer nivo investicija nije određen samo nivoom štednje. Radi se o mnogo složenijim odnosima. Osim štednje, na nivo investicija utiče mnogo faktora, od kojih neki deluju unutar privrede a neki su egzogenog karaktera. U prve spada, na primer, nivo proizvodnje, odnosno dohotka, a u druge tehnički progres, rast stanovništva, pa i faktori kao što su karakter političkog sistema, “poverenje” investitora, optimistička ili pesimistička očekivanja i sl. Zbog visokog udela vanekonomskih faktora nivo investicija je različit u pojedinim vremenskim intervalima. Privreda ne funkcioniše tako da je u svakom trenutku obezbeđen nivo investicija dovoljan za punu zaposlenost faktora proizvodnje, stabilan ekonomski rast i rast društvenog blagostanja. Obrnuto, u većini zemalja nivo investicija nije dovoljan za ostvarenje pune zaposlenosti. 3.2.1.3.2. Vrste investicija Investicije se mogu posmatrati na različite načine. To se može učiniti sa stanovišta različitih kriterijuma. One se, na primer, mogu posmatrati kao finansijske i realne. Finansijske ili portfolio investicije predstavljaju samo transfere finansijskih sredstava među privrednim subjektima, pa se njima direktno ne menja veličina nacionalnog bogatstva. Nivo GDP-a i veličina nacionalnog bogatstva se uvećava (pored ostalog) 192
MAKROEKONOMIJA
akumulacijom kapitala i njegovom produktivnom upotrebom. Akumulacija kapitala je posledica realnih investicija tj., pod realnim investicijama podrazumeva se realno uvećanje kapitala. One predstavljaju deo proizvoda koji je utrošen na opremu, zgrade i zalihe. Investicije mogu biti bruto i neto investicije. Pod bruto investicijama podrazumeva se bruto uvećanje realnog kapitala u određenom razdoblju, obično u jednoj godini. One se izračunavaju tako što se od vrednosti kapitala na kraju godine oduzme vrednost kapitala na kraju prethodne godine. U tom smislu bruto investicije mogu biti jednake, veće ili manje od nule tj. mogu biti negativne. Kada su negativne govori se o procesu deinvesticija. Razlika između bruto i neto investicija se odnosi na amortizaciju. Investicije se mogu podeliti na investicije u fiksne i investicije u obrtne fondove. Razlikovanje fiksnih i obrtnih fondova bitno je i sa aspekta načina njihovog trošenja. Fiksni fondovi postepeno (procentualno od njihove vrednosti) prenose svoju vrednost na gotove proizvode (amortizacija), a obrtni u jednom ciklusu proizvodnje potpuno prenesu svoju vrednost. Pod investicijama u obrtne fondove podrazumevaju se ulaganja u zalihe (sirovine, polufabrikati, nedovršena proizvodnja, gotovi proizvodi). Obrtnim fondovima, po pravilu, iskazuje se vrednost predmeta rada. Razlikovanje bitnih karakteristika fiksnih i obrtnih fondova značajno je ne samo zbog ove podele, već i zbog karaktera samog procesa investiranja, a takođe i zbog različitosti izvora sredstava za investicije. Investicije u fiksne fondove najčešće traju duže vreme, od nekoliko meseci do nekoliko godina (najčešće 3-5 godina), dok se kod investicija u obrtne fondove njihova vrednost povećava u trenutku odvajanja sredstava za te namene. Zato je za svaku privredu vrlo važno, da po mogućnosti, što manja količina sredstava bude vezana za proces izgradnje novih objekata i kapaciteta i da vreme njihove izgradnje i period aktivizacije bude što kraći. Postoje bitne razlike u kretanju investicija u fiksni i varijabilni kapital. Kad dohodak raste porudžbine kapitalnih dobara rastu do nivoa kapaciteta industrije koja ih proizvodi tj., investicije su ograničene nivoom kapaciteta industrije koja proizvodi kapitalna dobra. Smanjenje proizvodnje, na drugoj strani, ne odražava se mnogo na smanjenje investicija. Narudžbine kapitalnih dobara mogu pasti, ali proizvodnja industrije kapitalnih dobara ne može pasti na nulu. Njena donja granica poklapa se sa visinom prosečne amortizacione stope. U odnosu na uticaj investicija na obim dohotka po stanovniku, odnosno prema rastu GNP-a po stanovniku obzirom na prirodni priraštaj (natalitet) stanovnika, investicije se dele na demografske i ekonomske.
NAČIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
193
Demografske investicije predstavljaju onaj minimalni deo investicija koji se mora ulagati da bi se obzirom na prirodni priraštaj stanovnika veličina nacionalnog dohotka po stanovniku (per capita) održala nepromenjena, odnosno na postojećem nivou u odnosu na prethodni period. Veličina ovih investicija utvrđuje se primenom tzv. demografske stope investicija. Ako stopa investicija bude ispod nivoa demografskih investicija, dovodi se u pitanje i ugrožava se dostignuti nivo životnog standarda. Ekonomske investicije obezbeđuju rast društvenog proizvoda, odnosno nacionalnog dohotka po stanovniku. One predstavljaju razliku stope investicija i stope demografskih investicija. Svojom veličinom i strukturom dinamiziraju tempo privrednog i društvenog razvoja zemlje. Investicije se mogu razlikovati i sa stanovišta njihove promenljivosti s obzirom na promene nivoa dohotka. Deo investicija se menja uporedo sa promenom nivoa dohotka a deo uglavnom ne zavisi od promena nivoa dohotka. Prvi se deo zbog uske veze sa nivoom dohotka naziva indukovanim a drugi autonomnim investicijama. Nivo proizvodnje u tržišnim privredama određen je nivoom tražnje. Promena tražnje odražava se na promenu nivoa proizvodnje i investicija indukovanog tipa. I obrnuto, ono što izaziva promene u nivou proizvodnje jesu indukovane neto pozitivne ili neto negativne investicije. Odnos između proizvodnje i indukovanih investicija je veoma komplikovan, indirektan i nikada potpuno jasan. U stvari određeni nivo investicija se održava nezavisno od promena nivoa dohotka u proteklom periodu.80 Taj deo investicija naziva se autonomnim investicijama. Investicije javnog sektora su jedan tip a one izazvane inovacijama drugi tip autonomnih investicija.
3.2.2. Određivanje dohotka Odnos potrošnje i štednje i štednje i investicija je razmotren, uvodne napomene o prirodi veze između pomenutih kategorija i dohotka date, pa je potrebno razmotriti ceo kompleks njihovih međusobnih odnosa koji određuju nivo dohotka. Potrebno je objasniti kakvim je kvalitetom odnosa između varijabli Y, C, S i I određen ravnotežni nivo dohotka.81
80 Svaki put kada se govori o “prethodnom periodu” mora da se zna da se on ne može uzeti tako da bude suviše dug; obično se operiše sa periodom od jedne pa najviše do pet godina. 81 Pojam dohotka se ovde, pojednostavljenja radi, koristi kao opšti pojam koji zanemaruje razliku između neto domaćeg proizvoda i raspoloživog dohotka; zanemaruje se mogućnost promene opšteg nivoa cena, tj. model počiva na realnim, a ne na monetarnim odnosima.
194
MAKROEKONOMIJA
3. 2. 2. 1. Potencijalni nivo dohotka Pod potencijalnim nivoom dohotka podrazumeva se ona njegova visina koja bi mogla da se ostvari ako bi svi faktori proizvodnje bili potpuno zaposleni. Što se tiče kapitala, kratkoročno gledano, njegova raspoloživost je ograničena i poznata. Zbog toga se može smatrati da je potencijalni nivo dohotka određen nivoom zaposlenosti radne snage. Potencijalni dohodak se u tom smislu može definisati kao maksimalna veličina ostvariva uz punu zaposlenost radne snage. Puna zaposlenost podrazumeva stepen nezaposlenosti koji nije veći od strukturne nezaposlenosti. Ako se pod raspoloživom radnom snagom podrazumeva aktivno stanovništvo umanjeno za nivo strukturne nezaposlenosti, potencijalni dohodak je jednak njenom umnošku sa prosečnom produktivnošću rada. Potencijalni dohodak se menja u vremenu sa promenom veličine raspoložive radne snage i prosečne produktivnosti rada. U praksi se potencijalni nivo dohotka82 može izračunati na tri načina: • anketiranjem preduzeća (konjukturni pregled), • povlačenjem trenda kroz vrhove ciklusa i • procenom proizvodnih funkcija. Prvi metod počiva na anketiranju preduzeća. Anketom se utvrđuje iskorištenost kapaciteta proizvodnih faktora preduzeća i zatim procenjuje potencijalni nivo dohotka. Metod je nepouzdan jer preduzeća često podcenjuju (naročito u periodu buma) ili precenjuju (u periodu recesije) svoje kapacitete. Povlačenje trenda kroz vrhove ciklusa privrednih aktivnosti počiva na pretpostavci da je ostvareni nivo dohotka na vrhovima ciklusa jednak potencijalnom nivou dohotka i da između susednih vrhova potencijalni nivo dohotka raste po konstantnoj stopi. Linija potencijalnog dohotka konstruiše se mehanički kao ekstrapolirani linearni trend za određeno razdoblje. Potencijalni nivo dohotka se može odrediti i pomoću proizvodne funkcije. Koristi se međuzavisnost faktora proizvodnje i nivoa dohodka na kojoj proizvodna funkcija počiva. Polazište je pretpostavka o punoj zaposlenosti proizvodnih faktora da bi se zatim odredio nivo dohotka koji punoj zaposlenosti odgovara. Za izračunavnje potencijalnog nivoa dohotka u praksi se često koristi obrazac:
YF .... Y = 0,032( u.... u f ) Y gde je YF potencijalni, Y stvarni dohodak, u aktuelna, a uf strukturna stopa nezaposlenosti. 82 Artus, J., R., 1979., Potential and Actual Autput in Industrial Countries, Finance and Development No.2., p.25-28. NAČIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
195
Svaki od naznačenih metoda izračunavanja potencijalnog nivoa dohotka, koji se primenjuje za potrebe vođenja adekvatne ekonomske politike, ima određene prednosti i nedostatke. Rezultat se uvek može smatrati dovoljno dobrom aproksimacijom stvarnosti korisnim za određivanje veličine inflacionog ili deflacionog jaza. Inflacioni i deflacioni jaz se određuju kao odnos ostvarenog prema potencijalnom dohotku. Definisani odnos je bitan za ocenu ekonomske situacije i definisanje predloga mera ekonomske politike. 3. 2. 2. 2. Štednja, investicije, dohodak Štednja i investicije zavise od različitih faktora. Štednja je na pasivan način određena nivoom dohotka a investicije brojnim faktorima od kojih su u okviru ovih razjašnjenja značajni autonomni faktori dinamičnog rasta. Ako se pretpostavi da se (autonomne) investicije u nekoj godini formiraju na nekom od dohotka nezavisnom nivou, dohodak će gravitirati ka ravnotežnoj tački E u kojoj se seku kriva štednje i kriva investicija, tj. u kojoj je S = I. Tačka ravnoteže, tj. nivo dohotka, udaljenija je od pune zaposlenosti ako je nivo investicija niži, i obratno. To je istovremeno i jedina tačka u kojoj nivo štednje odgovara nivou investicija koje se smataraju datim (u određenom trenutku), mada se zna da one u vremenu osciliraju, tj. investicije su funkcija vremena. Ako se privreda nađe van ravnotežne tačke usled pojave nenameravane štednje koja, opet, može biti pozitivna ili negativna, nastaće nenameravane investicije ili dezinvesticije u zalihe i nepredviđeni iznenadni profiti ili gubici. Preduzeća će povodom novonastale situacije doneti čitav niz odluka u vezi sa proširenjem ili smanjenjem proizvodnje, podizanjem ili spuštanjem cena. Sl. 27. Određivanje nivoa dohotka odnosom štednje i investicija
196
MAKROEKONOMIJA
Ako privreda u jednom trenutku proizvodi ukupan proizvod koji je veći od ukupne tražnje, tj. zbira onoga što potrošači žele da kupe a preduzeća da investiraju u opremu i zalihe, doći će do gomilanja zaliha, što će uticati na smanjenje profita. Drugim rečima, pokušaj povećanja dohotka iznad yt izazvao bi situaciju u kojoj preduzeća nisu spremna da povećaju investicije, jer imaju prevelike zalihe koje bi nastojala da smanje. To je situacija u kojoj ukupna štednja značajno premašuje nivo investicija. Zalihe će početi da se smanjuju kad preduzeća počnu da smanjuju proizvodnju i zaposlenost. Drugim rečima, dohodak se ne može dugo zadržati iznad nivoa jednakosti štednje i investicija koji je privreda spremna da održava. Gubitke koji počinju da se javljaju, uporedo sa prevelikim zalihama, preduzeća nastoje da reduciraju smanjenjem proizvodnje i zaposlenosti što rezultira opadanjem nivoa dohotka. Ceo proces se završava povratkom u tačku ravnoteže. Suprotna pretpostavka po kojoj bi se privreda našla u stanju u kojem je dohodak niži od ravnotežne tačke, podrazumeva manju štednju od nameravanih investicija, tj. veću potrošnju od proizvodnje. U tom slučaju velika tražnja stimuliše rast zaposlenosti i proizvodnje čime se nivo dohotka vraća u tačku E. Međutim, ravnotežna tačka prema kojoj privreda tendira ne označava optimalni nivo dohotka. Optimalni nivo dohotka označava tačku pune zaposlenosti proizvodnih faktora, na dijagramu označen horizontalom FF. Što je nivo investicija niži, tj. vertikala pomerena ulevo, to će i tačka ravnoteže biti udaljenija od pune zaposlenosti. Razvojna iskustva većine zemalja govore da je većina njih u dosta dugom vremenskom periodu provela u tački ravnoteže koja je bila prilično udaljena od pune zaposlenosti. Na kraju je potrebno upozoriti da je iz prethodne analize pogrešno izvući zaključak da je štednja uzrok nestabilnosti. Ona to zaista i može biti, ali je potreban sticaj odgovarajućih okolnosti. Globalno posmatrano, razvoj je brz kada su investicije stabilne i jednake štednji. Pri tome nivo nenameravane štednje ne mora biti automatski jednak nivou nenameravanih investicija i upravo se tu nalaze trajni uzroci nestabilnosti i pojave inflacionih odnosno deflacionih jazova. 3. 2. 2. 3. Investicije i dohodak Dohodak se može povećati ako se povećaju investicije. Svako povećanje investicija višestruko se, za vrednost multiplikatora, odražava na rast dohotka, i obrnuto. Pad investicija multiplikativno se odražava na opadanje nivoa dohotka. Prošireni efekat investicija na dohodak poznat je kao koncept multiplikatora. Snaga kojom uvećanje investicija utiče na rast dohotka objašnjava se principom multiplikatora. Delovanje multiplikatora smatra se jednim od najznačajnijih impulsa privrednog rasta jer proces neodoljivo podseća na pozitivnu povratnu spregu. NAČIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
197
Multiplikator kao najznačajnija pozitivna privredna povratna sprega najjednostavnije se može izračunati primenom obrasca za geometrijsku progresiju:
I m = 1 + r + r 2 + r 3 + ... + r n + ... =
1 1− r
gde je r jednako graničnoj sklonosti potrošnji. Množenjem mulitiplikatora sa početnim investicijama dobijaju se krajnji efekti inicijalnih investicija. Uvećanje inicijalnih investicija zavisi od veličine ponovnih izdataka za dodatnu potrošnju, tj. od granične sklonosti potrošnji. I obrnuto, što je veća štednja to je uvećanje, multiplikovanje efekata početnih investicija, manje. Drugim rečima, multiplikator, tj. broj kojim treba pomnožiti promenu (povećanje) investicija kako bi se dobila promena dohotka koja iz toga proizilazi, dobija se kao:
Im =
1 1− c
tj. jednak je recipročnoj vrednosti granične sklonosti štednji:
Im =
1 s
ΔY = Im x Δ I pri čemu I predstavljaju autonomne investicije. Odavde se može izvući i odnos Im = ΔY / ΔI tj. multiplikator pokazuje odnos promena dohotka prema promenama u inicijalnim autonomnim investicijama. Obe promene mogu da imaju i negativne vrednosti. U kontinuelnom slučaju uticaj autonomne promene investicija na promenu dohotka može se opisati jednačinom:
dY 1 = dI 1 − c tj. svaka jedinica investicija multiplikovaće se 1/1-c puta u dohodak, posle protoka određenog vremena potrebnog da se multiplikativni efekti promene investicija prošire na celu privredu. Ali, zaključak se ne odnosi samo na promenu autonomnih investicija. Isti proces će biti otvoren i za bilo koje uvećanje autonomne potrošnje: privatne autonomne potrošnje (γ), povećanje izvoza, budžetske potrošnje i sl. To se može pokazati na primeru zatvorene privrede. Ako se pretpostavi da je γ + I = A može se pisati:
Y=
198
MAKROEKONOMIJA
1 A 1− c
Autonomna promena bilo koje komponenete A izaziva promene dohotka:
dY 1 = dA 1 − c Povećanje (smanjenje) dohotka koje rezultira iz jedinične promene autonomne potrošnje, veće je od jedinice jer je 0 < c < 1 odakle je i 0 < 1 - c < 1 što znači da će i 1/1-c biti veće od 1. Multiplikator se može objasniti i posredstvom grafika koji je već poznat: Sl. 28. Grafičko objašnjenje multiplikatora
Rast investicija izaziva povećanje dohotka, ravnoteža se iz tačke E pomera u tačku E*. Multiplikativni efekat investicija prepoznaje se po većem rastu nivoa dohotka od rasta nivoa investicija. Odnos povećanja investicija i dohotka zavisi od položaja krive štednje koji je određen graničnom sklonošću štednji. Što je ona (s) veća, to je kriva štednje više pomerena udesno, a porast dohotka, izazvan multiplikativnim dejstvom rasta investicija, manji. Na drugoj strani, rast dohotka mora da omogući rast štednje koji dozvoljava nameravani rast (nove, dodatne) investicija. Veća sklonost ka štednji omogućuje viši nivo investicija smanjujući istovremeno njihov multiplikujući efekat. Šta će se desiti ako rast štednje nije praćen rastom investicija? U desnu stranu pomerena kriva štednje seći će se sa neporomenjenom krivom investicija, određujući smanjeni nivo dohotka. Prodaje će početi da padaju a zalihe da rastu i to će izazvati pad proizvodnje, sve dok štednja ne padne na nivo na kojem je privreda spremna da investira. Pretpostavka o autonomnim investicijama može se napustiti jer je zaključeno da rast dohotka i zaposlenosti i te kako podstiču rast investicija, tj. pri višim nivoima dohotka i investicije se formiraju na višem nivou. Kriva investicija ne mora biti preNAČIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
199
dstavljena vertikalom paralelnom sa ordinatom. Pravilnije je da ona bude predstavljena pod određenim uglom u odnosu na nju. Sada se menja i gledanje na štednju, jer se odnos između promena štednje, investicija i dohotka menja. Rast ukupne štednje u društvu može u različitim uslovima drugačije uticati na određivanje ravnotežnog nivoa dohotka. U periodu depresije, rast štednje će pogoršati uslove formiranja realnog kapitala. Naviknuti da se štedljivost smatra vrlinom, ova pojava je u literaturi opisana kao paradoks štedljivosti. U uslovima nedovoljne zaposlenosti proizvodnih faktora pokušaj pojedinaca da više uštede na nivou društva može da rezultira smanjenjem štednje. Pojedinac koji štedi smanjuje svoju potrošnju čime smanjuje dohodak drugih (ne prosleđuje im deo koji uštedi). Ili, što je veća granična sklonost štednji, manja je potrošnja. Veća granična sklonost štednji znači manji multiplikator. Što je multiplikator manji, to će za isto povećanje autonomne potrošnje u uslovima nepotpune zaposlenosti nastupiti manje povećanje dohotka a samim tim i štednje. U tome se sastoji “paradoks štednje”. Rast štednje se može smatrati poželjnom pojavom samo u inflatornim i u uslovima konjukture, pune zaposlenosti i održanja proizvodnje na njenom maksimumu. U uslovima pune zaposlenosti što se više štedi to su mogućnosti formiranja dodatnog kapitala veće. U uslovima depresije to ne važi. Tada se visok koeficijent korelacije uspostavlja između rasta potrošnje i investicija. Ako bi u uslovima depresije, ipak, došlo do rasta štednje (i pada potrošnje), dohodak bi padao sve do nivoa na kojem je štednja toliko niska da je jednaka investicijama opalim na nivo koji je primeren smanjenom nivou dohotka. Na taj se način ravnoteža, usled povećanja štednje, uspostavlja na znatno nižem nivou od početnog iz kojeg se u uslovima depresije izašlo rastom štednje. U kojoj se meri radi o veoma složenoj povratnoj sprezi govori činjenica da rast štednje u periodu privredne depresije osim negativnih ima i pozitivne efekte. Naime, tom prilikom dolazi do pada kamatnih stopa, jer se ponuda novca uvećanjem štednje povećava, a tražnja za novcem zbog smanjenih investicija opada. Pad kamatnih stopa povratno stimulativno utiče na investicije. Na drugoj strani, kupovna moć novca raste, najamnine opadaju, što opet povratno utiče na smanjenje sklonosti ka štednji.
3. 2. 3. Statički model multiplikatora Do relacije koja opisuje multiplikator može se doći i preko već opisanih odnosa između makrovarijabli. Dakle, ako je dohodak sastavljen iz potrošnje i investicija, tj. Y = C + I , a autonomne investicije određene razlikom između dohotka i potrošnje tj.: Y - C (Y) = I,
200
MAKROEKONOMIJA
uz pretpostavku da je štednja jednaka investicijama (I = C) sledeći Alena,83 diferenciranjem poslednje jednačine uz uvažavanje da je dohodak uslovljen investicijama dobija se:
dY dC dY − =1 dI dY dI odnosno:
dY ⎛ dC ⎞ ⎜1 − ⎟ =1 dI ⎝ dY ⎠ iz čega sledi da je:
ili:
dY 1 1 = = dI 1 − c s gde je:
i s=1-ci c=1-s Za infinitezimalna povećanja relacija je približno:
ΔY =
ΔI ΔI = 1− c s
Granična sklonost potrošnji (ΔC / ΔY ) označena je sa c. Varijacije granične sklonosti potrošnji su na nivou varijacija dohotka i potrošnje. Granična sklonost štednji (ΔC / ΔY ) je označena sa s .Njene varijacije su takođe uslovljene varijacijama dohotka, pri čemu važi: 0 < c < 1 i 0 < s < 1. 83 Alen, R. G. D., 1970., Mathematical Economics, MacMillan, London, p. 42-48. NAČIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
201
Ako se ima na umu i to da su potrošnja i štednja rastuće funkcije dohotka, relacija koja označava multiplikator se može interpretirati na sledeći način: Ako se autonomne investicije menjaju u malim iznosima ΔI, ravnoteža dohotka se menja u iznosima koji su multiplikovani iznosi ΔI tj.:
ΔY =
1 ΔI 1− c
Količnik 1/(1-c) = 1/s označava multiplikator. Relacije se mogu uprostiti prevođenjem u linearnu formu. To se može učiniti ako su potrošnja i štednja date u linearnoj formi. Tada granične sklonosti postaju konstantne, nepromenljive za sve nivoe dohotka, tj. koeficijenti dohotka (Y) u linearnoj relaciji: C = γ + cY S= (1 - c) Y - γ = - γ + sY gde je γ > 0 tj. onaj deo potrošnje koji se ne menja pod uticajem promena dohotka, što je, opet, uslovljeno mogućnošću negativne štednje pri niskim nivoima dohotka. Osim toga, γ može da varira u specifičnom pravcu u vremenu koje daje opšti trend potrošnje. Kriva C = cY +γt u ravni OYC tada se pomera paralelno sama sebi u toku vremena. Uslov ravnoteže dat relacijom za autonomne investicije, postaje: Y - (γ + cY) = I
Y=
I +γ I +γ = 1− c s
čime je dobijena linearna relacija koja objašnjava multiplikator. Linearni multiplikator je sličan multiplikatoru u opštem slučaju. Razlika se sastoji jedino u tome što linearni multiplikator razmatra odnos između dohotka i investicija a multiplikator u opštem slučaju odnos promena dohotka i promena investicija. To je rezultat činjenice da su granične sklonosti konstante samo u linearnom slučaju. U linearnom slučaju pojavljuje se još nešto, i to kao veoma značajno. Naime, I i γ se pojavljuju kao autonomne investicije odnosno potrošnja koja ne zavisi od nivoa dohotka. Sa stanovišta determinanti dohotka, s obzirom na sličan i komplementaran karakter, podesno je γ apsorbovati u I i to zvati ukupnim autonomnim izdatkom ili ukupnom autonomnom potrošnjom. U tom slučaju funkcija potrošnje C = cY (kao i štednje S = sY) reprezentuje onaj deo potrošnje (štednje) koji zavisi od dohotka. Tada se multiplikator iz početnog uslova ravnoteže može izvesti na sledeći način: Y=C+I+A gde su: A - autonomne investicije, I - indukovane investicije, C - potrošnja uslovljena dohotkom. 202
MAKROEKONOMIJA
Ako je C = cY i I = 0 tada je: Y = cY + A
Y=
A A = 1− c s
Na ovaj način definisan multiplikator predstavlja varijantu njegove linearne interpretacije kada je γ apsorbovano u A. Dobijena relacija se može interpretirati na sledeći način: Ako je granična sklonost potrošnji konstantna (0 < c < 1), onda je ravnotežni dohodak jednak multiplikovanim autonomnim ukupnim izdacima za potrošnju i investicije, tj.:
3. 2. 4. Dinamički model multiplikatora Ako dođe do autonomne promene jedne ili više egzogenih varijabli uspostavlja se novo ravnotežno stanje. Uspostavljanje novog ravnotežnog stanja (posle narušavanja prethodnog) vezano je za postepeno prilagođavnje u vremenu. Praćenje toka tih promena nije ništa drugo do “određivanje putanje kretanja privrede”. Ono iziskuje da se vremenska dimenzija eksplicitno naznači pri definisanju međuzavisnosti između ekonomskih varijabli. To je zadatak kvantitativne ekonomske analize. U dinamičkom modelu multiplikatora sve varijable imaju vremensku dimenziju. U njemu se odnosi između makrovarijabli razmatraju u vremenu. Dohodak, štednja, potrošnja i investicije definišu se kao tokovi. To znači da se proticanjem vremena njihov obim menja. U vremenskom razdoblju t varijable će biti označene kao :
Yt , Ct , I t .
Model pretpostavlja nepromenjeni tok dohotka u periodu t u odnosu na period t -1, tj. očekivani dohodak u periodu t ( Yt ) jednak je dohotku ostvarenom u prethodnom (t -1) periodu ( Yt −1 ). Isto važi i za potrošnju, štednju i investicije. Autonomne investicije ( I t ) su date i konstantne tokom celog perioda. Ako se dohodak smatra zbirom potrošnje i investicija tj.:
Yt = Ct + I t
i ako su planovi u vezi sa potrošnjom u toku perioda realizovani, tj.:
C t = C (Yt −1 ) , sledeći Alena84, zamenom se dobija relacija za autonomne investicije:
Yt − C(Yt −1 ) = I t ......................................(1) 84 Alen, R. G. D., 1970., p. 48-49. NAČIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
203
Jednačina može da posluži i za izražavanje nivoa dohotka za t = 1, 2, 3,…,n ako je poznat inicijalni nivo dohotka, tj. nivo dohotka u periodu t0. Očekuje se da će se i štednja u periodu t zadržati na istom nivou kao i u prethodnom periodu jer je i nivo dohotka fiksiran na istom nivou. Zato se i realizovana štednja u periodu t može izračunati na isti način kao i autonomne investicije. Ako se dohodak smatra zbirom potrošnje i štednje tj.:
Yt =C t + St …………......…..…………………..(2) onda se realizovana štednja u periodu t (štednja ex post) može izraziti kao:
S t = Yt − C (Yt −1 )..............................................(3) Relacija pokazuje da se realizovana štednja neće razlikovati od planirane (ex ante) štednje jedino ako se dohodak u periodu t ne razlikuje od dohotka u periodu t - 1. U linearnom slučaju, relacija za dohodak u periodu t, ako se autonomna potrošnja apsorbuje u autonomne investicije a drugi deo potrošnje zavisan od dohotka uzme kao C=cY, može da se uspostavi na sledeći način:
Yt = Ct + At gde je:
Ct = cYt −1 At=A Zamenom se dobija:
Ako se pretpostavi da je nivo dohotka u svakom periodu ( Yt za sva t) jednak ravnotežnom (prosečnom za duži vremenski period) nivou dohotka tj., Yt = Y relacija (4) može da se transformiše u:
Y − cY = A , tj.:
Y=
A 1− c
što je obrazac za ravnotežni nivo dohotka. Desna strana je jednaka obrascu za statički multiplikator. Različiti poremećaji, nezavisno od toga odakle potiču iz okruženja ili iz samog ekonomskog sistema, uslovljavaju u pojedinim periodima različit nivo dohotka od ravnotežnog. Razlika između ostvarenog nivoa dohotka u periodu t i ravnotežnog nivoa dohotka može da se predstavi kao: 204
MAKROEKONOMIJA
y t = Yt − Y Razlika u nivoima dohotka u periodu t može da se izvede iz razlike u početnom periodu t 0 ako se iskoristi obrazac za potrošnju koja zavisi od nivoa dohotka i relacija (4)
y t = cy t −1 uz mogućnost:
yt = y0 c t tj. razlika u nivoima dohotka u periodu t je multiplikovana razlika iz početnog perioda. Međutim, ekonomski sistem (privreda) odgovara na poremećaj težnjom da se vrati na ravnotežnu putanju dohotka jer je ravnoteža pod statičkim multiplikatorom A ( Y = 1 − c ) stabilna. Ostvarena putanja dohotka u periodu t tendira ka ravnotežnom nivou dohotka ( Y ). Ona se može predstaviti relacijom koja proističe iz prethodnog izvođenja85 s obzirom da je 0< c < 1 :
Yt = Y + (Y0 − Y )ct ......................................(5) Brzina povratka dohotka na ravnotežni nivo zavisi od vremena koje je proteklo od početka delovanja poremećaja do vremena u kojem je sistem počeo da odgovara na poremećaj tj., od dužine vremena docnje i od veličine granične sklonosti štednji (s = 1 - c). Smanjenjem docnje (na primer sa šest na tri meseca) svaki korak u procesu kretanja Yt ka Y kraće traje. Takođe, ako se granična sklonost štednji povećava, manja vrednost s u relaciji (5) izaziva veću promenu Yt iz perioda u period, tj. brži povratak dohotka na ravnotežni nivo. Može se, na kraju, zaključiti da multiplikator u dinamičkoj formi predstavlja korisno sredstvo analize ali ne i dovoljno dobru deskripciju ekonomske stvarnosti jer koristi samo jednu ex ante relaciju, funkciju potrošnje. Mogućnost ex ante razmatranja investicija u potpunosti se ignoriše, a investicije uzimaju kao autonomne. Nivo dohotka određen multiplikatorom dobro odslikava pravac odgovarajuće multiplikovanih autonomnih investicija, ali treba znati da one tendiraju ka svom ravnotežnom nivou. Da bi multiplikator bio verna deskripcija ekonomske stvarnosti, različite determinante investicija moraju biti specifirane i dodate modelu multiplikatora. U kasnijem će izlaganju biti razmotren i akcelerator koji tumači odnos između indukovanih investicija i promena nivoa proizvodnje, čime će značajno biti upotpunjena slika ekonomske stvarnosti. Kombinacija multiplikatora i akceleratora vodi ka elegantnim matematičkim modelima. 85 Izvođenje iza relacije (4) NAČIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
205
4.
CIKLIČNI KARAKTER DINAMIKE ODNOSA MAKROEKONOMSKIH VARIJABLI Iz dosadašnjeg izlaganja zaključuje se da su privredna kretanja neravnomerna i da odnosi između makroekonomskih varijabli nisu linearni. To uostalom pokazuje i ekonomska istorija XIX i XX veka zemalja koje se karakterišu visokim udelom industrijske proizvodnje i visokom međuzavisnošću privrednih podsistema. Dohodak, investicije, štednja, zaposlenost, profiti, cene, ne kreću se linearnom putanjom razvoja. Obrnuto, nestabilnost i neravnoteža bitne su odrednice njihovih kretanja i načina funkcionisanja privreda. U sistemima koji se nalaze u potpunoj ravnoteži nikada se ništa novo i ne dešava. Takvih sistema u stvari nema. Neravnoteža je samo etapa koja vodi privremenoj i nikada potpunoj ravnoteži. Ali, ta se kretanja ipak karakterišu određenom pravilnošću. Veoma duge serije podataka kojima raspolažu statistički uredi najrazvijenijih zemalja sveta ukazuju na naizmenično smenjivanje padova i uspona najvažnijih makroekonomskih agregata uz istovremeno kretanje ka višim nivoima društvenog blagostanja. Nestabilnost kretanja i iskazane pravilnosti smenjivanja uspona i padova upućuju na zaključak o cikličnom razvoju privreda. Takvo kretanje predstavlja značajan aspekt ekonomskog problema dostizanja i održavanja visokog nivoa zaposlenosti, proizvodnje i privrednog rasta. Proučavanjem statističkih serija podataka iz kojih su manje važni podaci koji su posledica privrednih panika ili sezonskih fluktuacija eliminisani, došlo se do saznanja da se privredni ciklusi sastoje iz četiri faze: kriza, depresija, oživljavanje i polet. Kriza u osnovi znači naglo smanjenje poslovne aktivnosti, pad cena, rast zaliha, opadanje štednje, rast nezaposlenosti. Interesantno je da se krize javljaju brzo i iznenadno a da oporavak obično traje dugo. U sledećoj, fazi depresije, dostiže se najniži nivo proizvodnje i najveća stopa nezaposlenosti. Najniža tačka u ovoj fazi i u ciklusu uopšte naziva se dno ciklusa. Dno označava kraj kontrakcije i početak nove faze ciklusa. Oživljavanje je treća faza privrednog ciklusa. U ovoj fazi raste štednja stanovništva, vrednost akcija i drugih vrednosnih papira raste, osnivaju se nova preduzeća, intenziviraju se investicione aktivnosti, raste zaposlenost i proizvodnja. Vremenom faza oživljavanja prerasta u fazu poleta. Vrhunac faze poleta obeležen je dostizanjem maksimalne proizvodnje i nivoa zaposlenosti. Iza ove tačke sledi ponavljanje već opisanih faza novog ciklusa. 206
MAKROEKONOMIJA
U literaturi se može naći objašnjenje ciklusa i kroz navođenje dveju faza ciklusa: ekspanzije koja se završava na vrhu ciklusa koja, zatim, prelazi u recesiju, koja se završava na dnu ciklusa. Za vreme ekspanzije proizvodnja, zaposlenost, profiti,..., rastu, a u doba recesije opadaju. Treba obratiti pažnju da se ne govori o nivou poslovnih aktivnosti već o tendenciji rasta ili opadanja. Takođe, treba znati da se privredni ciklusi ne ispoljavaju uvek na isti način. Štaviše, nemoguće je u privrednoj istoriji naći dva potpuno ista privredna ciklusa. Trajanje ciklusa može biti različito. U skladu sa tim pojedini autori su izvodili brojne kategorizacije ciklusa. Jedna od podela razlikuje veoma duge, duge, srednje i kratke cikluse. Teoriju o veoma dugim ciklusima trajanja oko 50 godina formulisao je ruski ekonomista Kondratjev.86 Dugi ciklusi trajanja 15-20 godina obično se nazivaju Kuznjecovim ciklusima i javljaju se u vezi sa kretanjem stanovništva, stopom rasta novčane mase i velikim investicionim zahvatima. Ciklusi srednje dužine trajanja traju 5-8 godina i obično koincidiraju sa ciklusima u građevinarstvu. U toku trajanja ovih ciklusa između dva vrha obično se jave još i jedan do dva mala. Kratki ciklusi mogu da traju od 2-4 godine.
4.1. UZROCI CIKLIČNOG KRETANJA PRIVREDE Postoji više teorija o osnovnim uzrocima cikličnog kretanja privrede. One se mogu podeliti na one koje uzroke cikličnog kretanja vide u spoljašnjim i one koje ih objašnjavaju unutrašnjim faktorima. Teorije koje osnovne uzroke vide van privrede govore o sunčanim pegama, vremenu, žetvama, ratovima, revolucijama, političkim događajima, otkrićima zlata, stopi rasta stanovništva, migracijama, otkrićima novih zemalja i resursa ili o naučnim i tehničko-tehnološkim otkrićima i inovacijama (Hansen i Šumpeter), teorija nepotpunih informacija, i sl. Drugu grupu čine teorije koje uzroke cikličnog kretanja privrede vide u samom privrednom sistemu. Sama privredna kretanja podstiču stvaranje ciklusa tako da svaka ekspanzija izaziva recesiju i sužavanje, a ovi oživljavanje i ekspanziju. U ovu grupu spadaju: monetarna teorija (proširenje i sužavanje bankovnog kredita: Hautri i Fridman), teorija nepotpune informacije, teorija tehnoloških šokova, teorija prevelikih investicija (Hajek i Mizes), teorija premale potrošnje (Hobson, Svizi, Foster), itd. 86 U skladu sa tom teorijom neki autori označavaju nekoliko velikih preokreta i nekoliko vrlo dugih ciklusa. Tako, na primer, od kraja ratova koje je vodio Napoleon do sredine XIX veka cene su imale tendenciju opadanja a ekonomske prilike bile vrlo teške. Pronalazak zlata u Kaliforniji i Australiji sredinom XIX veka i delom građanski rat u Americi i Krimski rat izazvali su preokret i cene tada pokazuju tendenciju rasta. Novi dugi ciklus pada cena počinje posle depresije iz 1873. godine i traje do 1920-ih godina, kada je jako porasla proizvodnja zlata nakon što je ono pronađeno u Africi i na Aljasci. NAČIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
207
Monetaristi smatraju da pogrešno vođena monetarna politika može da bude uzrok cikličnih kretanja privrede. Suština se može sagledati iz čuvenog citata još čuvenije knjige Miltona Fridmana87:‚‚Ukoliko se uspe postiči da ukupna količina novca raste po relativno konstantnoj stopi bez neujednačenih, neravnomernih fluktuacija u kratkoročnim periodima, biće krajnje neverovatno, ili gotovo nemoguće, da dođemo u situaciju oštrog porasta cena, ili u situaciju opadanja cena i proizvodnje.‚‚ Drugim rečima, svako kolebanje ponude novca u odnosu na tražnju uslovljava ciklična kretanja. Promene stope ponude novca izazivaju promene nivoa zaposlenosti i proizvodnja. Pogotovu je opasna ekspanzivna monetarna politika. I sama pomisao na nju izaziva destabilizaciju privrede. Zbog toga, i to je ključna teza monetarista, ponuda novca treba da raste po konstantnoj stopi. Ovakav stav u stvari u potpunosti zanemaruje kretanje realnih ekonomskih kategorija. Svođenje objašnjenje funkcionisanja privrede na kretanje monetarnih varijabli zaista predstavlja herojsku simplifikaciju stvarnosti. Fridman je nešto kasnije objašnjenje pojave ciklusa upotpunio teorijom o nepotpunim informacijama. Suština teze se svodi na objašnjenje neracionalnog ponašanja ekonomskih aktera koji svoje odluke donose na osnovu nepotpunih informacija. Oni, na primer, reaguju na mere ekspanzivne monetarne politike spremnošću da uvećaju proizvodnju i nivo zaposlenosti jer nominalna tražnja počinje da raste. U tom trenutku oni očekuju rast realnih zarada. Međutim, oni su u stvari obmanuti jer cene faktora proizvodnje rastu sporije u odnosu na rast cena u maloprodaji. Da su imali prave informacije verovatno ne bi uvećali nivo proizvodnje i zaposlenosti. Ideju o nepotpunim informacijama kao uzroku cikličnih kretanja prihvatio je i dalje razradio Robert Lukas. Njegova teza je da pojedinac ili preduzeće uvek postupa u skladu sa racionalnim očekivanjima. Ekonomski akteri procenjuju (u opisanoj situaciji kad monetarna vlast vodi ekspanzivnu monetarnu politiku) da je rast cena na određenom tržištu jednim delom posledica opšteg rasta nivoa cena, a drugim delom posledica pomeranja cenovnih odnosa. Pretpostavka je, međutim, u osnovi pogrešna jer je do pomeranja cena došlo usled ekspanzivne monetarne politike. Veličina proizvodnje je u svakom momentu određena prirodnim nivoom proizvodnje (determinisan prirodnom stopom nezaposlenosti) i cikličnom komponentom koja je jednaka razlici između stvarnih i očekivanih cena. Kad je stvarna cena veća od očekivane proizvođač pogrešno misli da je relativna cena njegove robe porasla zahvaljujući boljem tržišnom vrednovanju a ne zahvaljujući opštem porastu cena. Tada, u slučaju kada se stvarne i očekivane cene ne podudaraju, javlja se jaz između nivoa stvarne i potencijalne proizvodnje. Iz ovog gledanja nameće se zaključak da očekivane promene u ponudi novca mogu da izazovu samo promene nivoa cena a ne i proizvodnje. I obrnuto, samo neočekivane promene nivoa ponude novca deluju na nivo proizvodnje. I jedno i drugo samo pod pretpostavkom da ekonomski akteri shvataju logiku funkcionisanja privrede, pa su i njihova oekivanja racioanalna. U slučaju ekspanzivne monetarne politike racionalni ekonomski akteri shvatjau da je rast cena posledica ekspanzivne monetarne politike pa ne uvećavaju nivo proizvodnje. 87 Fridman, M., 1972., Teorija novca i monetarna politika, Rad, Beograd, str.39.
208
MAKROEKONOMIJA
Teorija nije uspela da se nametne kao dovoljno dobra i obuhvatna. Teško je u informatičkom društvu u kome živimo, društvu koje je zatrpano najrazličitijim informacijama koje se mogu dobiti ili besplatno ili po veoma povoljnim cenama, kao objašnjenje cikličnih kretanja prihvatiti greške u očekivanju koje su posledica pogrešnih informacija. Jedno od objašnjenja cikličnih kretanja privrede počiva na stavu koji tehnološke promene vidi kao generator ekonomskih kretanja. Gledište u principu i nije novo jer se nadovezuje na Šumpeterovo viđenje kapitalizma kao kreativne destrukcije. Pod kreativnom destrukcijom Šumpeter podrazumeva kontinuelni proces uvođenja novih tehnologija u proizvodni proces čime tehnološki napredna preduzeća istiskuju sa tržišta tehnološki inferiorna preduzeća. Novije pristalice objašnjenja cikličnih kretanja tehnološkim šokovima smatraju da pozitivan tehnološki šok pomera funkcionisanje privrede na novu, višu putanju rasta, a negativni tehnološki šokovi vraćaju privredu na niže, čak i negativne stope rasta. Teorija je podvrgnuta brojnim kritikama od kojih je značajnija ona koja pokazuje da je tehnološki regres zapravo nerealna pretpostavka jer se tehnologije koriste samo do trenutka kada se definišu nove i efikasnije kojima bivaju zamenjene. Bez tehnološkog regresa nema ni objašnjenja kriza i depresija a time ni cikličnog kretanja privrede. Mada danas niko ne veruje u teoriju sunčanih pega, malo je teorija koje se u potpunosti mogu odbaciti. Privreda, kao i ostali sistemi, reaguje i na spoljašnje i na unutrašnje podsticaje (poremećaje) na njenoj strukturi i načinu funkcionisanja svojstven način. Svi posticaji88 (uzroci) se nikada ne javljaju istovremeno, niti deluju istim intenzitetom i na sve varijable privrednog sistema. Zbog toga je i odziv pojedinih varijabli različit. Primećeno je da neke privredne varijable redovno pokazuju veće fluktuacije od drugih. Veći intenzitet promena određenih varijabli posledica je specifične prirode tražnje određenih kategorija roba. Tako je, na primer, tražnja za trajnim robama podložna naglim promenama koje prate raspoloživi dohodak. Oscilacije tražnje za trajnim i kapitalnim dobrima su mnogo šire od oscilacija tražnje za netrajnim robama i uslugama trajnih roba89. Fluktuacije investicija se smatraju glavnim faktorom pojave velikih ciklusa bez obzira da li su promene nivoa investicija izazvane varijacijama u dohotku ili spoljašnjim faktorima (investicije autonomnog karaktera) kao što su tehnički progres ili rast stanovništva. Spoljašnji se podsticaji ne mogu razdvojiti od unutrašnjih, jer oni po pravilu bivaju snagom unutrašnjih mehanizama podsticani i multiplikovani. 88 Umesto podsticaja dosta se govori o “šokovima” koji mogu pogoditi i ponudu i tražnju i koji mogu biti realni ili monetarni. Pod šokom se podrazumeva impulsni mehanizam koji dovodi do odstupanja od uobičajenog kretanja proizvodnje i zaposlenosti na nacionalnom nivou. Detaljnije videti u: Shaw, G., McCrostie, M., Greenaway, D., 1987., Macroeconomics: theory and policy in the UK, 2nd ed., Blackwill Publichers Ltd., p. 302-306. 89 Treba znati da je i nivo potrošnje uvek u izvesnoj meri određen cikličnim kretanjima i da nisu isti uzroci pojave velikih i malih ciklusa. NAČIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
209
Od posebnog značaja su unutrašnji faktori. Među njima najznačajnije su indukovane investicije jer su one na kratak rok ne samo uzrok već, delimično, i posledica kretanja dohotka. Na dugi rok fond kapitalnih dobara teži da se (kroz proces investiranja ili deinvestiranja) prilagodi (opštem) nivou dohotka, ma o kakvom se ravnotežnom nivou dohotka radilo. Proces prilagođavanja, u slučaju kada se fond kapitala uvećava prilagođavajući se višem nivou dohotka, završava se opadanjem neto investicija na nulu u trenutku kad dohodak prestane da raste uz uslov da više nema novih tehnologija i pronalazaka koje treba primeniti a kamatne stope se nisu beskonačno smanjile. Treća pretpostavka je nerealna. Prvu i drugu treba ispitati. Kada dohodak prestane da raste neto investicije neće pasti na nulu ako se javi potreba za implementacijom novih tehnologija90. Pretpostavka da tehničkog progresa nema ne samo što je nerealna, nego ignoriše činjenicu da on predstavlja jedan od najznačajnijih uzroka cikličnog kretanja privrede. Ali ona je (tj. pretpostavka) dobra za slučaj kada se želi bliže definisanje odnosa između indukovanih investicija i rasta dohotka. Ostali uzroci cikličnog kretanja privrede neće biti bliže istraženi.
4. 1. 1. Akcelerator Od posebne je važnosti pretpostavka da je potreban nivo kapitala određen nivoom dohotka ili proizvodnje, tj. da se fond kapitala uvećava neto investicijama samo ako dohodak raste. Uz datu kamatnu stopu, neto investicije su funkcija stope rasta dohotka. Zanemaruje se podela investicija na autonomne i indukovane i razmatraju samo ove druge. Investicijama se dostiže željena veličina kapitala proporcionalna datom nivou proizvodnje:
tj. željeni nivo kapitala u periodu t proporcionalan je nivou dohotka. Faktor proporcionalnosti k (kapitalni koeficijent) pokazuje koliko je jedinica kapitala utrošeno po jedinici proizvodnje. Promena kapitala u vremenu t može se poistovetiti sa investicijama, tj. nivo kapitala se menja zahvaljujući investicijama:
90 Što se autonomnih investicija tiče, treba znati da implementacija inovacija zavisi od opštih privrednih uslova, pogotovu što se one kao rezultat funkcionisanja naučnog i tehničko-tehnološkog sistema istraživanja javljaju u vremenski neregularnim terminima
210
MAKROEKONOMIJA
Prema tome, investicije u vremenu t funkcija su porasta dohotka u tom periodu, ako se pretpostavi da se kapitalni koeficijenat u tom periodu neće menjati:
I = f ( ΔY ) Stimulisanje tražnje za investicijama rastom dohotka u literaturi se naziva principom ubrzanja, tj. akceleracije. Princip pokazuje kako varijacije u stopi rasta dohotka izazivaju varijacije nivoa investicija. Ako dohodak ne raste neto investicije su jednake nuli. To važi za stagnantne i privrede koje ostvaruju negativnu stopu rasta dohotka. Akcelerator deluje u uzlaznoj fazi konjukturnog ciklusa. Princip objašnjava način na koji u slučaju kada dođe do rasta dohotka po ma kojem osnovu, dolazi do ubrzanog rasta investicija koje opet, povratno delujući, multiplikativno uvećavaju dohodak. Na početku konjukture akcelerator može da ne deluje jer se povećanje tražnje može zadovoljiti intenzivnijim korišćenjem postojećih kapaciteta. Neto investicije se javljaju tek kad preduzeća dostignu zavidni nivo korišćenja kapaciteta a očekivanja su i dalje optimistična. Osim toga, preduzećima je potreban i određeni period za planiranje i realizaciju investicionih projekata. Da bi se dostignuti nivo investicione potrošnje zadržao, potreban je neprestani rast potrošnje. Kad prodaja prestane da raste, pa čak i ako se zadrži na istom nivou neto investicije padaju na nulu, a ukupne investicije se vraćaju na nivo amortizacije. Princip ubrzanja deluje i u obrnutom smeru. Kad prodaja počne da pada i bruto investicije za dugo padaju na nulu, jer preduzeća teže da deinvestiraju, tj. da se oslobode dela svojih postrojenja. To znači da do depresije može da dođe ako prodaja prestane da raste, čak i ako nije apsolutno opala, već se samo zadržala na istom, visokom nivou. Osim toga, smanjenje proizvodnje kapitalnih dobara izaziva smanjenje potrošnje radnika i njihovih porodica zaposlenih u sektoru proizvodnje kapitalnih dobara. To utiče na prestanak rasta, čak i na pad prodaje i proizvodnje roba koje oni kupuju za svoje porodice, što izaziva dalji pad neto investicija. Na taj način dejsto principa akceleracije biva multiplikovano, ali u suprotnom smeru. Pad proizvodnje može da proizađe iz ranije ekspanzije. Uzajamno podsticanje rasta investicija i dohotka može da potraje sve do postizanja pune zaposlenosti. Tada (ako je tehnički progres jednak nuli) prestaje ekspanzija jer više nema nezaposlenih faktora proizvodnje. U tom trenutku princip akceleracije označava kraj visokim investicijama koje održavaju konjukturu, počinje hod naniže. Mehanizam koji privredi obezbeđuje garantovanu stopu rasta u jednom trenutku zaustavlja proces i počinje da deluje u suprotnom pravcu. Dohodak počinje da pada, preduzeća počinju sa procesom deinvestiranja jer smanjuju svoje kapitalne fondove težeći da ih prilagode smanjenom nivou dohotka. Hod naniže ne može biti beskrajan. U jednom trenutku princip akceleracije diktira kraj procesa deinvestiranja, privreda, udarivši u dno, počinje da bude gurana naviše, kao ronilac sa morskog dna ka površini vode, tj. u novi uspon i u novi ciklus.
NAČIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
211
Princip akceleratora se, u opštem slučaju, na nivou privrede, može opisati i matematičkim relacijama. Najjednostavniji izraz za akcelerator u linearnoj formi je:
gde je k (kapitalni koeficijenat) pozitivna konstanta koja označava snagu akceleratora. Relacija se može protumačiti na sledeći način: indukovane investicije su proporcionalne stopi promene dohotka. Prema Alenu91, najjednostavniji izraz za akcelerator u kontinuelnoj formi bez vremenskog zakašnjenja je:
Izraz u velikoj zagradi predstavlja stopu rasta dohotka, a I(t) stopu rasta indukovanih investicija u vremenu t. Ako se u analizu uvede i vreme koje je potrebno da privredni sistem odgovori (promenom nivoa investicija) na podsticaj (tj. na promenu dohotka), stopa indukovanih investicija će biti određena dohotkom na način koji opisuje sledeća relacija:
gde je z stopa odziva, a T = 1/z vremenska konstanta zakašnjenja. Relacija se može protumačiti na sledeći način: 1. potencijalna stopa rasta investicija u vremenu t zavisi od akceleratora koji ne uključuje vremensko zakašnjenje:
J( t ) = k
d Y( t ) , i dt
2. stvarna stopa kašnjenja povećanja investicija
proporcionalna je deficitu:
d ⎡ ⎤ − [I ( t ) − J ( t )]= − ⎢ I ( t ) − k Y ( t )⎥ dt ⎣ ⎦ 91 Alen, R. G. D., 1970., p. 62.
212
MAKROEKONOMIJA
Relacija za akcelerator u diskretnoj formi bez zakašnjenja, u linearnoj formi, je:
I(t) = I [Y(t) - Y(t-1)] = k [Y(t) - Y(t-1)] ....(4) Tumačenje je isto kao i u kontinuelnoj formi, tj. indukovane investicije zavise od tekućih promena dohotka. Relacija za najjednostavniji oblik akceleratora sa zakašnjenjem glasi:
I(t) = I [Y(t-1) - Y(t-2)] = k [Y(t-1) - Y(t-2)]...(5) Obrazac počiva na pretpostavci o jednom zakašnjenju u jednom periodu. Sasvim je jednostavno uspostaviti relaciju koja podrazumeva distribuciju zakašnjenja u toku više uzastopnih perioda. U linearnoj formi relacija glasi:
I(t) = k1 [Y(t-1) - Y(t-2)] + k2 [Y(t-2) - Y(t-3)] + .. ...(5a) k1+k2+...=k Princip ubrzanja za privredu predstavlja snažan faktor nestabilnosti koji značajno potencira procese kretanja u jednom ili drugom pravcu. U kombinaciji sa principom multiplikatora u stanju je da privredu gurne na uzlaznu ili silaznu putanju, u inflatornu ili deflacionu spiralu. Ekonomska nauka je uspela da razvije instrumente ekonomske politike protiv recesije koja bi mogla da preraste u trajnu hroničnu krizu.
NAČIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
213
5.
ŽELJENI NIVO RAVNOTEŽE DOHOTKA Ravnoteža u privredi može biti uspostavljena na različitim nivoima. Poželjno je ostvariti onaj nivo ravnotežnog dohotka koji obezbeđuje punu zaposlenost faktora proizvodnje. Puna zaposlenost faktora proizvodnje omogućuje ostvarenje potencijalnog nivoa autputa. Država obično vodi ekonomsku politiku u tom pravcu. Potencijalni nivo autputa i puna zaposlenost faktora proizvodnje u stvarnosti se postižu samo povremeno. Obično je ostvareni nivo autputa niži od potencijalnog (mogućeg), a zaposlenost faktora proizvodnje nepotpuna. I u tom slučaju privreda može biti u ravnoteži. Ona se može uspostaviti na različitim nivoima ostvarenog dohotka. Privreda je u ravnoteži kada dostignuti nivo štednje u privredi odgovara mogućnostima za investiranje. Kada dođe do nesklada između štednje i investicija javljaju se inflacija ili deflacija. Ako štednja pri punoj zaposlenosti prevazilazi težnje privrednika da investiraju javiće se deflacioni jaz. Njegova je veličina jednaka razlici između štednje i investicija pri punoj zaposlenosti. Prema kejnsijanskoj teoriji prilagođavanje višku štednje vrši se smanjenjem agregatne tražnje. Uporedo sa padom tražnje moraju da padnu i cene ili proizvodnja. Učinak je isti. U uslovima nepostojanja potpune konkurencije (monopolli i oligopoli) i sindikalnog organizovanja radnika, ne padaju cene nego padaju proizvodnja i zaposlenost. A kada raste nezaposlenost smanjuje se potrošnja. Smanjenje potrošnje izaziva dalje smanjenje proizvodnje i zaposlenosti. Opadanjem proizvodnje i zaposlenosti smanjuje se dohodak a time i štednja, sve dok se ne uspostavi ravnoteža na nivou nižem od nivoa na kojem se ostvaruje puna zaposlenost faktora proizvodnje. Inflacija je suprotan slučaj u odnosu na deflaciju. Ona se javlja u trenutku kad investicije premaše nivo štednje dostignut u uslovima pune zaposlenosti. Tražnja postaje veća od ponude roba i opšti nivo cena počinje da raste. Rastu svi nominalni pokazatelji udaljavajući se sve više od realnih privrednih kretanja. Oba slučaja se mogu pokazati na grafikonu potrošnje i investicija.
214
MAKROEKONOMIJA
Sl. 29. Inflacija-deflacija
Kad nastojanja da se štedi nadmašuju želju da se investira i troši, manjak kupovne moći koji zbog toga nastaje izaziva pad proizvodnje. Smanjenje agregatne potrošnje C + I na nivo C * + I * rezultira povećanjem zaliha na strani ponude. Da bi zadržali zalihe na planiranom nivou preduzeća u sledećem proizvodnom ciklusu smanjuju proizvodnju. To znači niži stepen zaposlenosti faktora proizvodnje. Rezultat takvog ponašanja je deflacija koja se ogleda u manjoj proizvodnji (niži nivo Y) i većoj nezaposlenosti, eventualno i nižim opštim nivoom cena. Proizvodnja pada sve dok se zaposlenost i dohodak ne smanje toliko da se smanji i štednja ili čak učini negativnom. Tako se štednja izjednačava sa investicijama koje za to vreme takođe padaju, ali u manjoj meri. Ravnoteža do koje se na taj način dolazi je ona ravnoteža u kojoj postoji nezaposlenost. Ako se ravnoteža uspostavi na nivou mnogo nižem od pune zaposlenosti uspostaviće se deflacioni jaz (AE). Kriva ukupne potrošnje seče se sa linijom 45o ispod linije pune zaposlenosti. Porast agregatne potrošnje C+I iznad nivoa koji su planirali proizvođači (na nivo C**+ I** ) u prvi mah dovodi do smanjenja zaliha. Da bi zadržali zalihe na željenom nivou proizvođači povećavaju proizvodnju a time i zaposlenost. Narasla tražnja za potrošnim i investicionom dobrima povećava njihove cene. U trenutku kad privreda dostigne punu zaposlenost faktora proizvodnje, proizvodnja (dohodak) više ne raste. Rastu samo cene, počinje inflacija. Dve linije se seku iznad linije pune zaposlenosti, javlja se inflacioni jaz (EB). Razlika, jaz, između agregatne tražnje i agregatne ponude utiče na rast opšteg nivoa cena. Ova razlika se zove inflacioni jaz. U situaciji pune zaposlenosti agregatna ponuda je potpuno neelastična pa svako povećanje agregatne tražnje dovodi samo do povećanja cena. Da bi se eliminisao inflacioni jaz potrebno je smanjiti veličinu neke komponente autonomne potrošnje. NAČIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
215
Manjak ukupne potrošnje u deflatornim uslovima izaziva značajno sniženje ravnotežnog nivoa dohotka i zaposlenosti. Ukupna potrošnja je mala zato što su investicije niske. Investicije su niske a nedovoljna štednja istovremeno veća od investicija. Na drugoj strani, u inflatornim uslovima stvara se usmerenost ka podizanju tačke ravnoteže (E**) iznad nivoa pune zaposlenosti što je, naravno, nemoguće. To znači da je u uslovima inflacije moguće samo nominalno a ne i realno uvećanje dohotka. Deflacija snažno obara proizvodnju a inflacija ne može da je poveća. Inflacija izaziva talas poskupljenja, uvek iznova ubrzavajući inflacionu spiralu. Pojava deflacionog ili inflacionog jaza izaziva odgovarajuću reakciju vlade. Ona obično preduzima čitav niz mera monetarnog karaktera i mera pozitivne fiskalne politike s ciljem da pomeri nivo ravnoteže dohotka. Ekonomska politika je uvek kombinacija mera monetarnog i fiskalnog karaktera. U nekim situacijama prednost imaju mere monetarnog a u nekim fiskalnog karaktera. Sve zavisi od problema koje treba rešavati (stanje deflacije ili stanje inflacije) i od teorijskog uporišta ekonomske politike i njenih nosioca.
216
MAKROEKONOMIJA
KONTROLNA PITANJA 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25. 26. 27. 28.
Da li kružno kretanje kapitala podseća na povratnu spregu? Kakav je odnos potrošnje i dohotka? Kako se izračunava prosečna potrošnja? Kako se izračunava koeficijent granične sklonosti potrošnji? Kakva je privreda u društvima u kojima je dohodak jednak potrošnji? Da li je moguće potrošiti sve što se u društvu stvorilo za godinu dana? Može li potrošnja da bude veća od dohotka? Da li postoji deo potrošnje koji ne zavisi od nivoa dohotka? Koliki je stepen predvidivosti tokova globalne potrošnje? Kakav je odnos štednje i nivoa dohotka? Zbog čega pri višim nivoima dohotka štednja raste znatno brže od dohotka? Zašto ljudi uopšte štede? U čemu se sastoji značaj poznavanja veličine koeficijenta granične sklonosti štednji? Zašto je zbir vrednosti koeficijenata granične sklonosti potrošnji i granične sklonosti štednji jednak jedinici? Zbog čega se deo proizvoda izdvaja za investicije? Kakav je uticaj investicione potrošnje na ponudu? Kakav je uticaj investicione potrošnje na tražnju? Kakav je odnos investicija i štednje? Šta se podrazumeva pod stopom investicija? Šta se podrazumeva pod apsorbcionom mogućnošću privrede? Koji su motivi preduzetnika da investiraju? Koliko su investicije stabilna komponenta agregatne tražnje? U čemu je razlika između realnih i portfolio investicija? U čemu je razlika između bruto i neto investicija? U čemu je razlika između privatnih i javnih investicija? Da li su investicije u fiksne fondove značajnije od investicija u obrtne fondove? Šta se dešava sa investicijama ako se privreda nađe van ravnotežne tačke usled pojave nenameravane štednje? Kako i u kojoj srazmeri se povećanje investicija odražava na nivo dohotka? NAČIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
217
29. Na koji je način veličina multiplikatora određena veličinom granične sklonosti štednji. 30. U čemu se sastoji paradoks štednje? 31. Da li su odnosi između makroekonomskih varijabli linearni? 32. Šta upućuje na zaključak da se razvoj privreda odvija u ciklusima? 33. Koji su uzroci cikličnog kretanja privrede? 34. Da li se se fond kapitala uvećava neto investicijama samo ako dohodak raste. 35. Šta se podrazumeva pod principom ubrzanja, tj. akceleracije?
218
MAKROEKONOMIJA
GLAVA IX SPOLJNA TRGOVINA
Dosadašnja objašnjenja načina funkcionisanja privrede su, manje više, počivala na zatvorenoj privredi. Zatvorene privrede karakteristične su za zemlje koje su same sebi dovoljne i nemaju nikakve ekonomske kontakte sa drugim zemljama. Pretpostavka o zatvorenoj privredi je potpuno nerealna i u nesaglasnosti sa stvarnošću. Ne postoji ni jedna zemlja savremenog sveta, bez obzira na njenu ukupnu ili veličinu njenog unutrašnjeg tržišta, koja u nekoj formi ne sarađuje sa svetom. Te su forme sve razvijenije i sve intenzivnije. Globalno gledano svetska privreda je svaki dan sve otvorenija. Intenzitet međunarodnih ekonomskih odnosa u kontinuitetu raste a ubrzava se i stopa rasta međunarodnih ekonomskih odnosa. Nacionalne granice sve manje predstavljaju prepreku kretanjima faktora proizvodnje, proizvoda, usluga, najnovijih saznanja. Svet je definitivno postao ‚‚globalno selo‚‚.
1.
GLOBALIZACIJA SVETSKE PRIVREDE Globalizacija svakako predstavlja reč koja simbolizuje kraj dvadesetog i početak dvadesetprvog veka. Ta reč označava složen fenomen koji je izazvao duboke intelektualne raskole. Globalizacija ima više potpuno protivurečnih manifestacija pa se često strasno idealizuje ali je i predmet demonizacije i osporavanja. Ona se najbolje može razumeti ako se pođe od njenih suštinskih obeležja koja, iako potpuno različita, čine celinu. Globalizacija najpre označava sve širu i dublju povezanost, međuzavisnost sve većeg broja društava. Drugo, nadmoć transnacionalnih i nadnacionalnih sila i institucija, sve veći uticaj zbivanja sa distance na život individua i zemalja. Treće, ekspanzija novih formi visokih tehnologija, ekonomskog i političkog života na gotovo celokupni prostor savremenog sveta. Četvrto obeležje se odnosi na polarizaciju i sukobe koje globalizacija izaziva. Ona povezuje svet ali ga istovremeno hijerarhizuje i deli. Nastaju sve dublje podele. U jednom nastaje više svetova. Globalni poredak nastaje na talasu ogromne koncentracije kapitala ali je pre svega posledica tehnološke i, unutar nje, informatičke revolucije. Brzina promena toliko je narasla da se, kao da Ajnštajnova teorija relativiteta važi i u društvenim odnosima, javlja kompresija vremena i prostora. Svet je zaista postao “globalno selo” u kojem ljudi nezavisno od toga na kojem kraju planete žive istovremeno posmatraju isti medijski spektakal i imaju privid da se nalaze na istom mestu i pripadaju istom svetu.
SPOLJNA TRGOVINA
221
Ako komunikacije predstavljaju nervni sistem, svetsko tržište predstavlja krvotok planete. Na više jako udaljenih tačaka planete istovremeno se proizvode delovi proizvoda koji se finalizuje na sasvim drugom mestu. Proizvodna traka je postala planetarna. Stvaranjem ogromne mase transnacionalnog visoko mobilnog kapitala rođena je ekonomska sila pred čijim naletima popuštaju brane nacionalnih ekonomija. Talasi megaintegracija, fuzija gigantskih korporacija i banaka sve tešnje povezuju svetsku privredu pod kontrolom nekoliko globalnih oligopola. Paralelno teče i proces kulturne homogenizacije. Medijska kao izdanak informatičke revolucije i njeni proizvodi (vesti, film, muzika itd.) ne poznaju nacionalne granice. Homogenizuju se životni stilovi, ukusi, pogledi. Stvara se globalna svetska kultura. Globalizacija preoblikuje i strukturu svetskog političkog sistema. Demokratija i poštovanje ljudskih prava postaju osnova na kojoj se bazira najveći broj političkih sistema savremenih zemalja. Broj političkih formi se značajno redukuje. Saradnja između sličnih sve više zamenjuje sukobe različitih političkih formi. Slični problemi sa kojima se sukobljavaju savremene vlade teraju ih na saradnju i stvaranje nadnacionalnih formi upravljanja razvojem i rešavanja tekućih problema. Politika u izvesnom smislu postaje centralna figura globalizacije. To se vidi ne samo po izvršenim pritiscima najrazvijenijih zemalja prema svima ostalim u pravcu naturanja formi političkog organizovanja već i po (nametnutom) usponu transnacionalnih i nadnacionalnih formi kooperacije i upravljanja. Na ovaj ili onaj način svet stremi stvaranju jedinstvenog globalnog prostora. Istovremeno nastaju duboke polarizacije i sukobi. Socijalna država blagostanja se sve više demontira. Time se označava i kraj politici pune zaposlenosti. Umesto nje omasovljava se status privremenog i povremenog rada lišenog socijalnih prava. Na planetarnom nivou neočekivanom silinom planuli su kulturni, nacionalni i verski konflikti. Nastao je sukob civilizacija. Pretnja uopštavanjem, kulturnom unifikacijom, poništavanjem posebnog ma kakvo ono bilo izazvalo je reakciju u smislu traganja za sopstvenim identitetom pojedinačnog i specifičnog (često nalaženog u religiji, naciji) u svetu narastajućih promena. Društveni poredak sveta opredeljen globalizacijom pretvorio se u arenu na kojoj se odvija sukob između skladnog odnosa društvo-priroda i ekološke kataklizme, između blagodeti i destruktivne strane tehnološke revolucije, rasprostiranja ekonomskog blagostanja i jaza između “svetova”, suživota i sudara civilizacija, uniformnosti unipolarnog i kulturnog bogatstva multipolarnog sveta, planetarne demokratije i autoritarne svetske države. Problemi su značajni i svako upuštanje u spekulativno predviđanje budućih kretanja može da bude uzaludan posao. Globalizacija, nažalost, sve više poprima autoritarnu formu pa je sve više razmišljanja kako da se takav scenario izbegne. Tako se, na primer, predlaže novi socijalni pakt između države, biznisa i otvorenog društva, njihovo zajedničko ula222
MAKROEKONOMIJA
ganje u razvoj ljudskih potencijala (permanentno obrazovanje) i finansiranje nove vrste zapošljavanja, smelije regulisanje svetskih ekonomskih tokova, stvaranje novih institucija globalnog upravljanja kao što bi bili Ekonomski savet bezbednosti, Svetska centralna banka ili Globalna agencija za zaštitu prirode, postepeno ali uporno uspostavljanje svetske demokratije itd.
2.
UTICAJ SPOLJNE TRGOVINE NA GDP Na tržištu, nacionalnim i svetskom, gotovo sva dobra imaju karakter robe. Sve se one, nezavisno od toga da li se radi o faktorima proizvodnje ili o finalnim dobrima razmenjuju na svetskom tržištu. U najmanju ruku zemlje razmenjuju proizvedena dobra i usluge. Zašto se to čini? Najjednostavniji odgovor na ovo pitanje je zato što od ove aktivnosti svi mogu da imaju koristi. Potreba za razmenom, pre svega, proizilazi iz činjenice da nijedna privreda nije u stanju da proizvede sve robe potrebne za zadovoljenje sistema potreba. U nekim slučajevima je to jednostavno posledica nedovoljne izdašnosti prirodnih resursa. Većina zemalja savremenog sveta su, na primer, neto uvoznice nafte. Sa stanovišta tražnje zemlje su ponekad u stanju da proizvedu dobra ali često ne u dovoljnoj količini. Na strani ponude, jedni robni proizvođači, neke zemlje, su efikasniji u proizvodnji od drugih pa je međunarodna razmena od koristi za sve koji u njoj učestvuju. Zbog toga je potrebno osvrnuti se na osnovne momente spoljnotgovinske razmene. Ekonomska aktivnost vezana za razmenu (kupoprodaju) roba između zemalja, prekogranični promet roba, naziva se spoljnom ili međunarodnom trgovinom. Roba koja napušta neku zemlju naziva se izvozom. Roba koja je kupljena u inostranstvu i prodaje se na domaćem tržištu naziva se uvozom. Inostranstvu se uglavnom prodaje roba u čijoj proizvodnji zemlja ima komparativne prednosti. Izvozom roba, koji je uglavnom posledica određene specijalizacije u okviru međunarodne podele rada, zemlja stiče novčana sredstva (uglavnom konvertibilna) koja upotrebljava za plaćanje robe koju uvozi. Uvozi se roba koju domaći proizvođači nisu u stanju da proizvedu ili su proizvodi jeftiniji jer su strani proizvođači efikasniji zhvaljujući prirodnim ili stečenim prednostima u datoj proizvodnji. SPOLJNA TRGOVINA
223
Razvoj ljudske civilizacije može se pratiti preko povećanja spoljne trgovine. Trguje se od kad je sveta, sve više i više. Rast spoljnotrgovinskih transakcija je posebno značajan i karakterističan za XX vek. Bez obzira što je nivo zaštite domaće privrede rastao i smanjivao se, kraj drugog milenijuma je obeležen rastom spoljne trgovine koji je bio značajno brži od rasta proizvodnje. Proces je tekao paralelno sa internacionalizacijom kako proizvodnje tako i kapitala. Uporedo i radna snaga je postala pokretljivija. Glavni tokovi kretanja na planetarnom nivou su u smeru od nerazvijenih zemalja ka razvijenim zemljama. Nivo spoljnotrgovinske razmene pojedinih zemalja je različit. Neke zemlje kupuju, prodaju (ili i jedno i drugo) više roba u inostranstvu nego druge zemlje. Neke zemlje su otvorenije od drugih. Stepen otvorenosti zemlje može se meriti na osnovu udela izvoza i uvoza u ukupnom domaćem proizvodu zemlje. Što je taj udeo veći, veća je i otvorenost zemlje (privrede, tržišta). Otvorenije zemlje imaju veće koristi od spoljne trgovine, kao što je bolja snabdevenost i viši nivo konkurentnosti tržišta, ali su i izloženije poremećajima svetskog tržišta. Osim toga, moguće je da otvorena zemlja, pogotovu ako je nedovoljno razvijena, oseti i posledicu nižeg angažovanja domaćih resursa. U najopštijem smislu, otvorene privrede sa svetom sarađuju tako što razmenjuju robe. To, konkretnije, znači da razmenjuju proizvode, usluge, faktore proizvodnje i novac. Sistematski pregled ukupne razmene (priliva-prihoda i odliva-rashoda) jedne zemlje sa inostranstvom u periodu od godinu dana naziva se platnim bilansom. Bilans plaćanja se sastoji iz računa tekućih i računa kapitalnih transakcija. Zbir salda jednog i drugog računa daje saldo platnog bilansa. Saldo platnog bilansa može biti negativan (pasivan) ako su odlivi veći od priliva, tj. bilans je u deficitu, pozitivan (aktivan) ako su prihodi veći od rashoda, tj. bilans je u suficitu ili je bilans uravnotežen ako su rashodi zemlje jednaki prihodima. Račun tekućih transakcija se sastoji iz bilansa robne razmene, bilansa usluga i bilansa transfera. Sa stanovišta spoljnotrgovinskih odnosa bitan je priliv i odliv sredstava plaćanja koji su posledica izvoza i uvoza robe i usluga, tj. spoljnotrgovinski bilans. On je najbolji pokazatelj uticaja svetskog tržišta na domaću proizvodnju. Iz već poznate relacije za bruto domaći proizvod:
BDP = C + I + G + X n jasno je da Xn predstavlja razliku između izvoza i uvoza robe i usluga, odnosno neto izvoz. Neto izvoz je jednak saldu spoljnotrgovinskog bilansa. Kao i u slučaju platnog i spoljnotrgovinski bilans može biti u ravnoteži, pozitivan ili negativan. U slučaju kad spoljnotrgovinski bilans iskazuje suficit, izvoz roba i usluga je veći od uvoza roba i usluga. I obrnuto. 224
MAKROEKONOMIJA
Suficit spoljnotrgovinskog bilansa istovremeno znači neto priliv stranih sredstava plaćanja čime se uvećava kupovna moć. I obrnuto, deficit ovog bilansa označava smanjenje kupovne moći u zemlji. Izvoz označava porast potrošnje dok uvoz ima iste efekte kao i rast štednje ili poreza. Posledice se najpre ispoljavaju kroz nivo agregatne tražnje. Pozitivan saldo spoljnotrgovinskog bilansa uvećava ukupnu tražnju a negativan je obara. Jedino u slučaju kada je bilans u ravnoteži ukupna tražnja otvorene privrede odgovara nivou ukupne tražnje zatvorene privrede. To proizilazi iz relacije za neto izvoz koja se izvodi iz relacije za agregatnu tražnju:
X n = Y − (C + I + G ) Ako je nacionalni dohodak (Y) veći od domaće potrošnje (C+I+G) postoji suficit spoljnotrgovinskog bilansa, i obrnuto. Rast uvoza smanjuje nivo nacionalnog dohotka. Kad raste izvoz zbog priliva kupovne moći raste i agregatna tražnja a rast agregatne tražnje izaziva i rast nivoa zaposlenosti faktora proizvodnje u zemlji. Kriva agregatne tražnje u otvorenoj ekonomiji je iznad krive agregatne tražnje zatvorene privrede, ali samo u slučaju pozitivnog salda bilansa.
3.
MULTIPLIKATOR SPOLJNE TRGOVINE Već poznati princip nadproporcionalne promene zavisne varijable kao posledice promene nezavisne varijable, može se primeniti i na primeru uticaja spoljne trgovine na nivo nacionalnog dohotka. U ovom slučaju povećanje izvoza utiče na nadproporcionalno povećanje proizvodnje, zaposlenosti i nacionalnog dohotka. Što se izvozom uvećana kupovna moć više troši na kupovinu domaćih roba multiplikovano uvećanje nacionalnog dohotka biće veće. Ako je stanje privrede takvo da se karakteriše nedovoljnom zaposlenošću faktora proizvodnje multiplikator spoljne trgovine deluje na isti način kao i multiplikator investicija. Izvoz u ovom slučaju ima istu ulogu kao i investicije a uvoz je isto što i štednja, tj. 1-c. SPOLJNA TRGOVINA
225
Kupovna moć stečena izvozom troši se na različite načine. Jedan deo se troši na investicije (uvećanje kapitala) a drugi deo odlazi na kupovinu različitih roba, domaćih i uvoznih. Kao što se sklonost ka potrošnji dodatne jedinice dohotka naziva graničnom sklonošću potrošnji tako se ovde mogu definisati granične sklonosti ka uvozu i granična sklonost ka izvozu. Kao i u prethodnom slučaju do graničnih veličina se dolazi preko prosečnih. Odnos između uvoza i nacionalnog dohotka naziva se prosečnom sklonošću uvozu:
pu =
U Y
Prosečna sklonost uvozu pokazuje koji deo jedinice nacionalnog dohotka prosečno odlazi na uvoz. Množenjem ove veličine sa sto dobija se prosečna stopa uvoza koja pokazuje procentualni iznos nacionalnog dohotka koji se troši na kupovinu uvozne robe. Granična sklonost uvozu je odnos promene uvoza i promene nacionalnog dohotka:
u=
ΔU ΔY
u=
dU dY
ili u kontinuelnom slučaju:
Granična sklonost uvozu pokazuje koji deo jedinice povećanja nacionalnog dohotka ide na povećanje uvoza. Analogno, koeficijenti vezani za izvoz su: Prosečna sklonost izvozu je odnos vrednosti izvoza roba i usluga i nacionalnog dohotka:
pe =
E Y
Prosečna sklonost izvozu pokazuje koji je deo jedinice nacionalnog dohotka ostvaren izvozom roba i usluga. Prosečna stopa izvoza se dobija množenjem prethodne vrednosti sa 100 čime se označava procentni deo dohotka ostvaren izvozom. Granična sklonost izvozu se izračunava tako što se promena vrednosti izvoza podeli promenom vrednosti nacionalnog dohotka. U kontinuelnom slučaju:
e=
226
MAKROEKONOMIJA
dE dY
Granična sklonost izvozu označava deo promene nacionalnog dohotka ostvaren izvozom. Množenjem sa sto dobija se granična stopa izvoza. Ona predstavlja procenat promene nacionalnog dohotka koji je ostvaren izvozom roba i usluga. Kako se dobija vrednost multiplikatora spoljne trgovine? Ona se izvodi iz granične sklonosti izvozu i jednaka je njegovoj recipročnoj vrednosti, tj.
M ST =
dY dE
tj. multiplikator spoljne trgovine je odnos promene nacionalnog dohotka i prihoda ostvarenih izvozom. On pokazuje snagu kojom će nacionalni dohodak biti uvećan ako dođe do promene izvoznih prihoda. Od čega zavisi snaga multiplikatora? Ona, pre svega, zavisi od načina kako se troše sredstva ostvarena povećanjem izvoza. Što se veći deo tog novca potroši na uvoz roba i usluga to će snaga multiplikatora biti manja. To znači da je snaga multiplikatora obrnuto proporcionalna graničnoj sklonosti uvozu, tj.:
M ST =
1 u
Koja je očekivana vrednost granične sklonosti uvozu? Novac zarađen izvoznim poslovima u graničnim slučajevima može u celosti da bude potrošen na kupovinu roba u inostranstvu (u=1) ili da se u celini potroši u zemlji (u=0). U prvom slučaju multiplikator bi bio jednak jedinici tj. multiplikativnog dejstva ne bi ni bilo, a u drugom slučaju vrednost multiplikatora bi težila ka + ∞ . Kako se novac zarađen izvoznim poslovima nikada u celosti ne troši na kupovinu roba i usluga u inostranstvu granična sklonost uvozu je svakako manja od jedinice a najverovatnije veća od nule, tj. 0 < u < 1. Deo uvećanih izvoznih prihoda odlazi na uvećanje kapitala (investicije a njih nema bez štednje) i domaće potrošnje a jedan deo država uzme za sebe tako što oporezuje dodatne prihode izvoznih preduzeća. Ako se ove činjenice unesu u relaciju za multiplikator spoljne trgovine on se može izračunati na sledeći način:
M ST =
1 1 − c( 1 − p ) + u
U graničnom slučaju kada je marginalna sklonost uvozu jednaka jedinici, tj. kada se sav dodatni prihod od izvoza koristi za plaćanje uvoza, dejstva spoljnotrgovinskog multiplikatora nema. Što je granična sklonost uvozu manja to je multiplikativno dejstvo izvoznih prihoda na rast nacionalnog dohotka veće. U navedenom graničnom SPOLJNA TRGOVINA
227
slučaju sav novac zarađen izvozom troši se na uvoz ili izvoz je jednak uvozu tako da saldo spoljnotrgovinskog bilansa (bilans je u ravnoteži) ni na koji način ne utiče na nivo nacionalnog dohotka. U slučaju kad je granična sklonost uvozu jednaka nuli, tj. sav prihod se troši na kupovinu domaćih roba snaga multiplikatora je ograničena samo nivoom poreskog opterećenja i veličinom granične sklonosti štednji. Ne treba zaboraviti da je prvo, granična sklonost potrošnji ograničena nivoom poreskog opterećenja, tj. stvarna granična sklonost potrošnji je: c (1-p), gde je p granični poreski koeficijent koji predstavlja odnos promene poreza i promene nacionalnog dohotka i drugo, zbir graničnih sklonosti potrošnji i štednji jednak je jedinici. Postoji još jedan interesantan slučaj delovanja multiplikatora na nivo nacionalnog dohotka. To je slučaj u kome je uvoz veći od izvoza, tj. zemlja ostvaruje deficit spoljnotrgovinskog bilansa. Kao što suficit izaziva nadproporcionalni rast nacionalnog dohotka određen snagom multiplikatora, deficit izaziva nadproporcionalni pad nacionalnog dohotka u srazmeri određenoj snagom multiplikatora.
228
MAKROEKONOMIJA
KONTROLNA PITANJA 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20.
Suštinska obeležje globalizacije. Zbog čega na svetskom tržištu pojedine zemlje razmenjuju robe? Zbog čega je rast spoljne trgovine značajno brži od rasta proizvodnje? Kako se može meriti stepen otvorenosti zemlje? Kako se naziva sistematski pregled ukupne razmene (priliva-prihoda i odlivarashoda) jedne zemlje sa inostranstvom u periodu od godinu dana? Iz kojih se računa sastoji platni bilans? Kakav sve može biti saldo platnog bilansa? Šta se podrazumeva pod spoljnotrgovinskim bilansom? Kakve posledice po nivo agregatne tražnje ima saldo spoljnotrgovinskog bilansa? Na koji način rast izvoza utiče na nacionalni dohodak? Kako se izračunava i šta pokazuje prosečna sklonost uvozu? Kako se izračunava i šta pokazuje prosečna sklonost izvozu? Kako se izračunava i šta pokazuje granična sklonost uvozu? Kako se izračunava i šta pokazuje granična sklonost izvozu? Kako se dobija vrednost multiplikatora spoljne trgovine? Šta pokazuje vrednost multiplikatora? Od čega zavisi snaga multiplikatora? Koja je očekivana vrednost granične sklonosti uvozu? Na koji način i kojem se pravcu menja nacionalni dohodak kada granična sklonost uvozu poprima različite vrednosti? U kojem pravcu i na koji način deluje multiplikator kada je uvoz veći od izvoza?
SPOLJNA TRGOVINA
229
GLAVA X MAKROEKONOMSKI MODELI
Pošto su utvrđene osnovne varijable i parametri privrede kao i osnovni odnosi među njima, potrebno je definisati i njihove kompleksne međuodnose na način da celina strukture i načina funkcionisanja bude bliže objašnjena.
1.
FORMULISANJE MODELA Analiza ekonomskih pojava podrazumeva prikupljanje i sistematizaciju empirijskih i naučnih podataka. Svaka pojava se sastoji iz velikog broja elemenata i njihovih međuzavisnosti pa je i broj potrebnih podataka veliki. Prikupljanje velikog broja informacija i njihovu adekvatnu obradu omogućila je informatička revolucija. Količina informacija sve više raste kao i mogućnost njihove obrade i razumevanja. Ali, nije moguće, pa ni potrebno, obuhvatiti sve činjenice vezane za neku ekonomsku pojavu. Potreban je samo određeni broj informacija relevantnih sa stanovišta cilja i svrhe analize. Takvi elementi se nazivaju bitnim ili strateškim varijblama. Ekonomska analiza počiva na metodu konstrukcije pojednostavljenog sistema. Počne se sa određenim brojem jednostavnih pretpostavki pa se na osnovu ekonomske teorije i specifične logike utvrđuju posledice koje bi nastale ako bi se pretpostavke ostvarile. Pojednostavljeni sistem se zatim upoređuje sa realnošću kako bi se utvrdilo da li je on dobar. Ako nije menja se sistem tako što se opet polazi od osnovnih pretpostavki. Treba znati da ovako konstruisan sistem nikada u potpunosti ne može da predstavlja potpuno dobru sliku stvarnosti. Ne može zato što počiva na pretpostavkama i na apstrahovanju brojnih elemenata bez obzira što savremena sredstva omogućuju značajno proširenje obuhvatnosti pojave. Slika pojednostavljene ekonomske stvarnosti, ekonomskog sistema, naziva se ekonomskim modelom. Ako se pod privredom podrazumeva veliki i vrlo složeni sistem, njenom modeliranju takođe treba pristupiti sa stanovišta definisanja paralelnog sistema (modela) koji poseduje određene sličnosti sa privredom u smislu ponašanja, s tim što će model biti bitno jednostavniji od originala, privrede. To znači da iz mnoštva odrednica stanja privrede treba izdvojiti najznačajnije. Isključenjem manje važnih odrednica stanja privrede dobija se model privrede. ‚‚Privreda je u stvarnosti izuzetno složena; da bi se videlo šta se dešava i da bi se predvidelo kakve će biti posledice neke određene promene politike, potrebno je odvojiti bitne od nebitnih karakteristika. KarakteriMAKROEKONOMSKI MODELI
233
stike na koje će se analitičari usredsrediti prilikom izrade modela zavise od pitanja na koja želimo da odgovorimo. To što modeli polaze od pojednostavljenih pretpostavki i što izostavljaju mnoge pojedinosti, predstavljaju prednost, a ne nedostatak.‚‚92 Pojave ili elementi pojave koji se proučavaju modelom nazivaju se varijablama modela. Pretpostavke na kojima se model temelji date su u obliku relacija među varijablama modela. Stanja modela su u određenom odnosu prema stanjima privrede. Svakom stanju modela privrede odgovara više stanja privrede. Obrnuto ne važi. Ovakvi modeli se nazivaju homomorfnim ili uprošćenim modelima. To je jedina vrsta modela privrede koja je moguća, tj. nije moguće formulisati izomorfni model privrede. Dovoljan uslov za uspostavljanje ovakvih modela jeste da bude jedna njegova izlazna veličina u nekoj srazmeri sa izlaznom veličinom originala - ako postoji određena sličnost između uslova na njihovim ulazima. U ekonomiji je prihvaćeno stanovište da se homomorfni modeli privrede opisuju matematičkim relacijama tj. da se odnosi između izabranih privrednih varijabli definišu skupom jednačina i/ili nejednačina. Zbog toga se pod modelom obično podrazumeva skup formalno izraženih relacija između ekonomskih promenljivih koje determinišu ostvarenje cilja funkcionisanja privrede. Ili, ako se funkcija cilja jasnije opredeli, model predstavlja skup matematički formalizovanih relacija (sistem jednačina i/ili nejednačina) između ekonomskih varijabli (ili sistem kojim se izražava skup međuzavisnosti varijabli ekonomskog sistema) koje determinišu proces privrednog rasta. Pod objašnjenjem (rešenjem) modela (rešenjem problema ekonomske analize) podrazumeva se određivanje vrednosti nepoznatih u skupu jednačina i/ ili nejednačina koje formiraju model. Zbog toga što homomorfni modeli privredu opisuju formalnim jezikom, različite procedure, nad takvim opisom, omogućuju široko izvođenje zaključaka o osobinama ponašanja privrede. Najjednostavniji modeli počivaju na sistemu jednačina sa malim brojem jednačina i ograničenom broju varijabli. Informatička revolucija i sredstva na kojima ona počiva omogućuju izgradnju složenih modela sa velikim brojem jednačina i velikim brojem varijabli. Postoje različiti prilazi formulisanju makroekonomskih modela. Na makro nivou oni obično počivaju na ekonomskim zakonima funkcionisanja privrede tj. na skupovima utvrđenih ekonomskih zakona uobličenih u postojeće ekonomsko-teorijske pravce. Makroekonomski modeli predstavljaju vrlo podesan instrument makroekonomske analize. Njihovom primenom omogućeno je predviđanje očekivanih posledica različitih akcija koje se mogu preduzeti kao i prognoziranje pravaca budućih promena. Zbog svega toga oni bitno skraćuju vreme koje je potrebno da se reguje na određnu promenu, poremećaj ili na ekonomski sistem kako bi se on usmerio u određeno pravcu. 92 Stigliz, J., 2004., Ekonomija javnog sektora, Ekonomski fakultet, Beograd, str. 18
234
MAKROEKONOMIJA
2.
ELEMENTI MODELA Elementi modela su: varijable, relacije i parametri.
2. 1. VARIJABLE MODELA Pod varijablama se podrazumevaju elementi koji mogu da poprime različite vrednosti. Najčešće se upotrebljavaju varijable kao što su nacionalni dohodak, zaposlenost, količina novca u opticaju, inflacija, uvoz, izvoz itd. S obzirom da varijabla može da poprimi različite vrednosti ona se u modelu ne predstavlja brojem već simbolom. Tako se, na primer, nacionalni dohodak označava sa Y a državna potrošnja sa G i sl. Varijable mogu da budu endogene i egzogene. Vrednost endogenih varijabli treba odrediti pomoću modela. Vrednost egzogenih je unapred poznata i određena okolnostima koje nisu obuhvaćene modelom. Instrumentalne varijabe (poreske i carinske stope, npr.) obično spadaju u egzogene varijable. Između endogenih i egzogenih varijabli uspostavljaju se različite veze. One mogu biti direktne, indirektne i cirkularne (preko neke treće varijable). Varijable se razlikuju i na osnovu mogućnosti njihovog merenja u vremenu. U tom smislu one mogu imati karakter toka (GDP, na primer) i karakter fonda (kapital, na primer), što je već objašnjeno. Međuzavisnost varijabli u modelima može biti linearna i nelinearna pa se i modeli mogu podeliti na linearne i nelinearne. Na osnovu empirijskih saznanja obično se uspostavljaju nelinearni modeli. Ali, nelinearni sistemi jednačina se teško rešavaju pa se nelinearne veze odgovarajućim postupcima prevode u linearne. Time se smanjuje stepen preciznosti modela.
2. 2. RELACIJE Odnosi između varijabli opisuju se relacijama. Relacije nisu ništa drugo do opis pretpostavki na kojima model počiva. Postoji više vrsta relacija93: definicione, bilansne, tehničke, relacije ponašanja, institucionalne i uslovi ravnoteže. 93 Babić, M., 1991., Makroekonomski modeli, Narodne novine, Zagreb, str.23-26. MAKROEKONOMSKI MODELI
235
a) Definicione relacije definišu skup ekonomskih varijabli kao uniju ili presek njegovih podskupova. Raspodela dohotka, na primer, može se opisati kao: Y = C + I + G, tj. dohodak je opisan kao unija podskupova potrošnje, investicija i državne potrošnje. b) Bilansne relacije se koriste kada je potrebno opisati odnose između stvaranja i upotrebe tj, prihodnu i rashodnu stranu, određenih makroekonomskih agregata. v) Tehničke relacije opisuju odnos između veličine autputa i obima inputa. Najčešće tehničke relacije su proizvodne funkcije. Takva je, na primer, Kob α 1−α koja kaže da je ukupni proizDaglasova proizvodna funkcija Y = aK L vod linearna homogena funkcija upotrebe rada i kapitala. U tehničke relacije spadaju i kapitalni koeficijenti. g) Relacije ponašanja izražavaju zakonitosti ponašanja varijabli s obzirom na promene veličine i/ili strukture drugih ekonomskih varijabli. Takva je, na primer, relacija kojom se može opisati Engelov zakon o ponašanju potrošača: Ci = f (Y j ) + u tj. potrošnja proizvoda je funkcija visine dohotka primalaca dohotka, dok je u faktor odstupanja jer je ponašanje potrošača stohastičkog karaktera. Relacija opisuje nivo potrošnje datog proizvoda određenog potrošača, tj. njegovo ponašanje, za svaki nivo dohotka kojim on raspolaže. d) Instrumentalne relacije opisuju odnos između makroekonomskih agregata i instrumenata ekonomske politike (propisa) kao što su poreske i carinske stope, subvencije i sl. koje se nazivaju instrumentallnim varijablama. Njima se, na primer, opisuje uticaj kretanja instrumentalnih varijabli na obim ponude. Zbog toga se modeli koji sadrže i instrumentalne varijable, kao egzogene varijable, nazivaju modelima odlučivanja. Modeli koji ne sadrže ove relacije nazivaju se modelima ponašanja. đ) Uslovi ravnoteže su relacije koje opisuju uslove jednakosti varijabli da bi se sistem zadržao u ravnoteži. Tako, na primer, jednosektorski makroekonomski modeli obično pretpostavljaju jednakost investicija i štednje tj. I = S. Ako se ne očuva ova jednakost sistem ispada iz ravnoteže i dolazi do pojave inflacije (I>S) ili deflacije (I< S). e) Relacije se takođe mogu podeliti na statičke i dinamičke. Prve su definisane u istom a druge u dva različita perioda.
2. 3. PARAMETRI Varijable se u modelima često javljaju zajedno sa brojevima ili konstantama. Kad se uz varijablu nalazi konstanta označava se kao koeficijent te varijable. Koeficijent 236
MAKROEKONOMIJA
može biti ne samo u obliku broja već i u obliku simbola, kako bi se postigla veća uopštenost. U relaciji C=a+cY simbol c predstavlja konstantu koja može poprimiti bilo koju vrednost. Kako bi se ustanovio njen posebni položaj, daje joj se naziv parametarska konstanta ili jednostavno parametar. Bez obzira što mu se mogu pripisati različite vrednosti u modelu, parametar se tretira kao podatak. Parametri su, dakle, veličine karakteristične za sistem (privredu) koje se u toku procesa koji se odvijaju u sistemu (privredi) ne menjaju ili vrlo sporo menjaju, u odnosu na brzinu promene stanja sistema. Parametri opisuju sistem i predstavljaju kvantitativni izraz zavisnosti dveju ekonomskih varijabli. Oni određuju nivo njihove zavisnosti i po smeru i po intenzitetu. Kad se menjaju u vremenu onda se za sistem kaže da je sa vremenski promenljivim parametrima. Osnovni zadatak kvantitativne ekonomske analize je odrediti parametar što znači da treba kvantifikovati međuzavisnost dveju ekonomskih varijabli. Zbog stohastičke prirode zavisnosti ekonomskih varijabli parametar se ne može precizno izračunati, može se samo izvršiti procena. Procenom vrednosti parametara a zatim i testiranjem valjanosti procene bavi se ekonometrija. Osnovni metod procene jeste regresiona analiza u okviru koje je razvijeno više modela.
3.
VRSTE EKONOMSKIH MODELA Postoji više vrsta ekonomskih modela. Sa stanovišta različitih kriterijuma oni se mogu klasifikovati na više načina. U zavisnosti od prirode relacija koje modeli sadrže oni se u osnovi mogu podeliti na matematičke i ekonometrijske. Prvi sadrže determinstičke a drugi stohastičke relacije. Ekonomski modeli spadaju u ekonometrijske modele. Oni se mogu podeliti na mikromodele (preduzeće, domaćinstvo i sl.) i makromodele. Makromodeli obuhvataju najvažnije međuzavisnosti između ekonomskih pojava i procesa u privredi posmatranoj kao sistem. Oni se mogu podeliti na agregatne, strukturne i modele privrednog rasta. MAKROEKONOMSKI MODELI
237
Agregatni makroekonomski modeli izražavaju odnose zavisnosti između makroekonomskih agregata. Tako, na primer: C = f(Y) C = γ + cY predstavlja agregatni makroekonomski model koji ukupnu potrošnju izražava kao funkciju dohotka. Druga jednačina sadrži i graničnu sklonost potrošnji koja pokazuje za koliko će se povećati potrošnja ako dohodak poraste za jedinicu. γ predstavlja autonomnu potrošnju, deo koji se troši nezavisno od visine dohotka, egzistencijalni minimum. Strukturni modeli ili međusektorski modeli, zbog oblika u kojem se daju, često se nazivaju i input-autput modelima. Oni iskazuju međuzavisnost veličine i strukture makroekonomskih agregata i privrednih sektora. Modeli privrednog rasta posmatraju privredni rast kao funkciju promena faktora proizvodnje uz definisanje njihovog odnosa. Rast ukupnog proizvoda, na primer, posmatra se kao funkcija rasta upotrebe rada i akumulacije kapitala. Ako se posmatraju sa prostornog stanovišta94 modeli mogu biti: regionalni, unutar regionalni, međuregionalni i sl. Sa vremenskog stanovišta oni mogu biti statički i dinamički. Statički modeli se mogu opisati kao skup međuzavisnosti između varijabli koji se nalazi u stanju ravnoteže u određenom vremenskom trenutku, ili vremenskom razdoblju. Dinamički modeli obuhvataju promene koje se dešavaju protokom vremena. Njima se opisuju promene (ravnotežnog) stanja sistema u vremenu, sve one transformacije koje se događaju u ekonomskom sistemu između početnog i završnog stanja. Za razliku od statičkih modela u kojima se varijable odnose na određeni trenutak ili celo definisano razdoblje (period), u dinamičkim modelima varijable imaju vremensku dimenziju. U stvarnosti ekonomski život je vrlo dinamičan proces. Varijable se međusobno postupno prilagođavaju i svi procesi se zbivaju u vremenu95. Zbog toga se može zaključiti da su dinamički modeli bliži stvarnosti pa su oni za teoriju privrednog razvoja posebno interesantni. Dinamički modeli mogu biti diskretni i kontinuelni. Prvi posmatraju vreme kao niz sekvencijalnih perioda koji teku jedan za drugim: dan za danom, mesec za mesecom, godina za godinom. Vreme se posmatra kao niz uzastupnih perioda jednake dužine. U drugom slučaju vreme se posmatra kao kontinuum, kao beskonačan niz vremenskih tačaka (infinitezimalnih perioda) koje slede jedna za drugom. Dinamički modeli se obično opisuju diferencijalnim jednačinama pa se oni mnogo teže rešavaju. 94 Navedeno prema: Popović, B., 1986., Klasifikacije matematičkih modela u makroekonomiji, u zborniku Uloga i korišćenje matematičkih modela u ekonomiji, Novi Sad, str. 27. 95 Vrednost neke varijable, u nekom periodu, često zavisi od njene vrednosti u prethodnom periodu ili od vrednosti drugih varijabli u ranijim periodima sa kojima je varijabla u povratnoj sprezi.
238
MAKROEKONOMIJA
Sa stanovišta komunikacije sa okruženjem modeli mogu da budu zatvoreni, relativno zatvoreni i otvoreni, u zavisnosti od mere u kojoj obuhvataju odnose sa inostranstvom. Sa stanovišta određenosti, modeli mogu biti deterministički ili stohastički, pri čemu su drugi karakteristični za ekonomske modele. Sa stanovišta teorije dugoročnog privrednog rasta, posebno je interesantna podela modela na jednosektorske, dvosektorske ili višesektorske modele. Jednosektorski modeli počivaju na pretpostavci o postojanju samo jednog jedinstvenog privrednog sektora koji za rezultat privredne aktivnosti ima samo jedan, jedinstveni i homogeni proizvod. Višesektorski modeli proučavaju privredu sastavljenu iz više sektora. Proučavajući prirodu složenih relacija između njih pokušavaju da kvantifikuju njihov efekat na ukupan privredni rast. Osim modela opisanih sistemom jednačina, postoje i verbalno opisani modeli. Bez obzira što je danas opšte prihvaćena prva vrsta modela, veliki značaj verbalno opisanih odnosa u privredi ostaje. U tom smislu se može govoriti i o razvojnim modelima klasičnih ekonomista uz uslovnu tvrdnju da je u njihovim modelima razvoja matematička struktura implicitno prisutna.
4.
NAČELA IZGRADNJE EKONOMSKIH MODELA Postupak izgradnje modela sastoji se iz pet koraka96: 1. specifikacija varijabli, 2. iznalaženje analitičkog oblika međuzavisnosti, 3. definisanje prelazne strukturne forme modela, 4. procena strukturnih parametara i provera adekvatnosti analitičkog oblika relacija i 5. rešenje modela i ekonomska analiza. U prvom koraku potrebno je sačiniti listu svih varijabli relevantnih za funkcionisanje ekonomskog sistema. Sa porastom nivoa razvijenosti privrede raste i broj 96 Babić, M., 1991., str. 114. MAKROEKONOMSKI MODELI
239
relevantnih varijabli i stepen razuđenosti mreže njihovih međuzavisnosti. Zbog toga je i broj varijabli koji ulazi u svaku relaciju modela sve veći. U definisanju liste varijabli istraživač se oslanja na ekonomsku teoriju i kvalitativnu ekonomsku analizu. Zaključci kvalitativne ekonomske analize uzimaju se kao pretpostavke od kojih se (u kvalitativnoj ekonomskoj analizi) polazi. Idealni cilj ove analize jeste utvrđivanje svih međuzavisnosti koje postoje među svim ekonomskim varijablama u privredi. Međutim, njihov broj je jako veliki pa se zato pristupa agregiranju i apstrahovanju. Agregiranjem se smanjuje broj posmatranih varijabli i njihovih međuzavisnosti tako što se srodni, homogeni procesi, posmatraju zbirno i predstavljaju jednom varijablom. Apstrahovanje podrazumeva smanjenje broja varijabli u modelu tako što se manje važne varijable ne uzimaju u obzir i ne razmatraju. Povećanjem nivoa agregiranja i apstrakcije smanjuje se obuhvatnost i pouzdanost analize ali i smanjuju njeni troškovi. Pošto se izvrši izbor egzogenih i endogenih varijbli koje se smatraju najvažnijim pristupa se iznalaženju analitičkog oblika međuzavisnosti izabranih varijabli. Osnovni odnosi se uspostavljaju na osnovu ekonomske teorije i rezultata kvalitativne ekonomske analize. Za kvantitativnu ekonomsku analizu to nije dovoljno. Zato se pristupa statističkoj analizi empirijskih posataka. Ona treba da utvrdi analitički oblik funkcije koji najbolje izražava prirodu međuzavisnosti koja u ekonomskoj realnosti postoji među izabranim varijablama. Obično se sve svede na neku od matematičkih funkcija. Najčešće se radi sa linearnim ili nelinearnim funkcijama koje se lako prevode u linearni oblik. Na osnovu analitičkog oblika međuzavisnosti između jedne endogene varijable i egzogenih varijabli ili drugih endogenih varijabli i parametara definiše se jednačina. Model treba da objasni sve endogene varijable pa se za svaku od njih piše po jedna jednačina. Zbog toga broj jednačina u modelu mora biti jednak broju endogenih promenljivih koje se modelom žele objasniti. Tako napisan model zove se polaznim ili strukturnim modelom, a parametri jednačina takvog modela strukturni parametri. Sledeći korak je ekonometrijska procena parametara. Najčešće se koristi metod najmanjih kvadrata. Posle toga, proverava se, takođe ekonometrijskim metodima, adekvatnost analitičkog oblika relacija napisanih u strukturnom obliku. Drugim rečima, empirijskim putem, na osnovu činjenica iz ekonomskog života, njihovom ekonometrijskom analizom, proveravaju se specifikacije varijabli i analitički oblici relacija do kojih se došlo na osnovu ekonomske teorije i kvalitativne ekonomske analize. Postavljene hipoteze proveravaju se tako što se izračunavaju odstupanja od realnih veličina. Ako odstupanja nisu velika hipoteza se prihvata, a ako su velika, hipoteza se menja ili uvode dodatne hipoteze, a zatim ponovo pristupa proveri sve dok se ne dođe do zadovoljavajućih rezultata. U sledećem koraku ponovo se piše polazni oblik modela ali sada umesto opštih vredosti parametara upisuje se njihova izračunata vrednost. Na primer: Y=C+I C=cY 240
MAKROEKONOMIJA
posle utvrđivanja vrednosti parametra c = 0,8: Y=C+I C = 0,8 Y Utvrđivanje vrednosti parametra znači kvantifikovanje smera i intenziteta međuzavisnosti između varijabli što je preduslov primene modela u ekonomskoj analizi. Model napisan u obliku niza simultanih jednačina treba rešiti. Rešenje takvog modela je matematički problem. Prvo se reše problemi egzistencije jednoznačnosti rešenja. Posle toga se svaka endogena varijabla izrazi kao linearna ili nelinearna (kombinacija) funkcija predeterminisanih varijabli i parametara. Na taj način model je preveden u redukovani oblik. Parametri u redukovanom modelu pokazuju direktne i indirektne efekte promene egzogenih varijabli na endogene. S obzirom da u predeterminisane varijable spadaju i endogene varijable sa vremenskim pomakom potrebno je iz redukovanog oblika modela ukloniti i njih. Njihovim uklanjanjem iz skupa objašnjavajućih varijabli dobija se konačni oblik modela koji pored redukovanog služi za potrebe ekonomske analize.
5.
MODELI MAKROEKONOMSKE RAVNOTEŽE Osnovni cilj makroekonomske analize jeste određivanje nivoa i promena ekonomske aktivnosti privrede posmatrane kao celine. Osnovno oruđe te analize jesu agregatni makroekonomski modeli. Veličina autputa privrede ukazuje na nivo i tempo ekonomskih aktivnosti privrede. Određenje nivoa autputa znači istovremeno određenje ostalih makroekonomskih varijabli koje se izvode iz veličine autputa: zaposlenost, potrošnja, štednja, investicije itd.
5.1. AS AD MODEL U makroekonomiji mnoge ekonomske pojave su međusobno povezane, tako da poremećaji koji nastanu na jednoj strani tržišta mogu lako da se prenesu na drugu stranu tržišta i potom da povratno deluju na prvobitni uzrok nestabilnosti i da ga dodatno podstiču ili slabe. Zavisnost ukupnog proizvoda od stanja agregatne tražnje ne MAKROEKONOMSKI MODELI
241
znači da porast agregatne tražnje nužno dovodi do porasta društvene proizvodnje. Sasvim je moguće da se taj proces pre realizuje u porastu opšteg nivoa cena, nego u povećanju društvenog proizvoda. Otuda se javlja makroekonomska dilema: Kada je stvarni društveni proizvod ispod potencijalnog društvenog proizvoda agregatna tražnja određuje razmere privredne aktivnosti. Porast agregatne tražnje može da dovede do inflacije ili do porasta stvarnog društvenog proizvoda. Može se desiti da je agregatna tražnja veća od agregatne ponude, da kupci traže više robe i usluga nego što nacionalna privreda može da proizvede. Ukoliko su prodajne cene administrativno regulisane na tržištu dolazi do nestašica roba, a ako se cene slobodno formiraju nastupa njihov rast koji dovodi do inflacije, koja u uslovima dužeg trajanja može da dovede do hiperinflacije. Iz izloženog proističe da je makroekonomija nauka koja se bavi ekonomskim pojavama određenih ekonomskih veličina kao što su društveni proizvod, platni bilans, inflacija, (ne)zaposlenost, a koje se prelamaju preko dva krupna ekonomska agregata, agregatnu ponudu i agregatnu tražnju. Veličina autputa određena je odnosom agregatne ponude i agregatne tražnje. Oba agregata zavise od velikog broja faktora koje treba pomno izučiti. Količina i cena autputa generalno gledano određena je odnosom agregatne ponude i agregatne tražnje i zato im se u modelima mora posvetiti jednaka pažnja. Kriva agregatne ponude odražava ukupnu ekonomsku aktivnost privrede. Ona se kvantitativno iskazuje veličinom bruto nacionalne proizvodnje. Kriva agregatne ponude grafički reprezentuje kretanje ukupnog proizvoda kao funkciju cena. Druga komponenta modela se odnosi na krivu agregatne tržnje. Kriva agregatne tražnje predstavlja odraz odnosa, na kratak rok, između nivoa cena i nivoa proizvodnje u celoj privredi. Odnos dveju krivih određuje nivo BDP-a i opšti nivo cena u privredi. Sl. 30. Određivanje nivoa cena i nivoa dohotka
242
MAKROEKONOMIJA
Na mikro nivou kriva tražnje nekog proizvoda opadajuća je funkcija cene tog proizvoda. Rast cene obara tražnju jer se potrošači orijentišu na jeftinije supstitute a rast cene izaziva i smanjenje realnog dohotka potrošača. Njime, u novoj situaciji, potrošač može da kupi manju količinu proizvoda. Agregatna kriva tražnje takođe je opadajuća funkcija opšteg nivoa cena ali ne zbog efekta supstitucije i opadanja realnog nivoa dohotka. Promena opšteg nivoa cena (dakle svih roba pa i faktora proizvodnje) ne menja realni nivo dohotka. Ali, rast cena izaziva smanjenje ponude novca. To će se odraziti na rast cene novca, tj. kamatne stope. Povećanje kamatne stope izaziva smanjenje investicione potrošnje što znači da će se i struktura agregatne tražnje promeniti, a njen opšti nivo smanjiti. Ako se agregatna tražnja obeleži sa AD onda se njena struktura može opisati jednačinom: AD = C + I + G. U modelu otvorene privrede ovome se dodaje i izvoz: AD = C + I + G + Xn. Povećanjem cene novca (usled rasta nivoa cena) osim smanjenja domaće tražnje smanjuje se i inostrana tražnja. Na svaku komponentu agregatne tražnje utiče veliki broj egzogenih varijabli (veličina proizvoda, nivo cena, kamatna stopa, devizni kurs, odnos domaćih i stranih cena, budžetski rashodi, budžetski prihodi, njihov odnos itd.) pa se može reći da je kriva agregatne tražnje funkcija velikog broja varijabli. Obično se sve varijable osim nivoa cena apstrahuju pa se agregatna kriva tražnje definiše kao funkcija nivoa ⎛ dAD ⎞ cena tj. AD = f(p) tj. AD je opadajuća kriva nivoa cena ⎜ dp 〈0 ⎟ ako su ostale egzogene ⎝ ⎠ varijable date. Nagib krive ukazuje na njenu elastičnost s obzirom na promene nivoa cena. Promena bilo koje date varijable izaziva pomeranje krive tražnje. Agregatna ponuda se definiše kao rastuća funkcija nivoa cena uz pretpostavku o konstantnoj tehnologiji, cenama proizvodnih faktora i novca, deviznog kursa i tržišne strukture. Promena bilo koje pretpostavke utiče na pomeranje krive agregatne ponude. Agregatna ponuda se može definisati i kao funkcija zaposlenosti proizvodnih faktora jer je ukupna proizvodnja (ako je produktivnost proizvodnih faktora poznata i data) funkcija zaposlenosti proizvodnih faktora. Oblik krive agregatne ponude dugo je sporan u ekonomskoj nauci. Klasičari su na osnovu Sejovog zakona pretpostavljali njen horizontalni oblik a Kejns vertikalni. U prvom slučaju ponuda je potpuno neelastična na cene a u drugom potpuno elastična. Kejns je smatrao da je nivo proizvodnje i zaposlenosti određen isključivo agregatnom tražnjom a cene se ne smanjuju ni kad tražnja opada. Ovo se gledanje zbog toga može okarakterisati kao kratkoročno. Neoklasičari pretpostavljaju da je kriva ponude rastuća funkcija opšteg nivoa cena ali dozvoljavaju mogućnost da je ona u početku, u uslovima visoke stope nezaposlenosti, jako elastična, a u uslovima visoke zaposlenosti jako neelastična. Što je privreda bliža punoj zaposlenosti to je kriva ponude ravnija. Promene agregatne tražnje više utiču na promene cena nego na promenu nivoa proizvodnje. U uslovima visoke nezaposlenosti promena agregatne tražnje više utiče na promenu nivoa proizvodnje nego na promenu opšteg nivoa cena. MAKROEKONOMSKI MODELI
243
Često se u literaturi pretpostavlja vertikalni deo u kratkom a horizontalni oblik krive ponude na dugi rok. Sa produženjem ročnosti kriva ponude postaje sve horizontalnija i sve manje zavisna od opšteg nivoa cena. Može se zaključiti da su za kratak rok i vođenje tekuće ekonomske politike cene i te kako relevantne. Ali, na dugi rok, za potrebe vođenja razvojne politike, cene i novčani agregati su mnogo manje značajni. Sa razvojnog aspekta značajnije su realne kategorije. Sl. 31. Tri dela agregatne krive ponude
Sa povećanjem autputa kriva ponude se pomera naviše. Realni proizvod se ne može povećati iznad nivoa Y2 jer su u toj tačci svi faktori proizvodnje zaposleni. Kriva se može pomerati i u smerovima levo desno. Ona odražava društvene troškove proizvodnje i sa njihovom promenom po jedinici proizvoda kriva se pomera po horizontali. Najinteresantniji je središnji deo krive koji se nalazi između dva ekstrema. On je pozitivno nagnut sa prvim izvodom većim od nule. To znači da rast proizvodnje izaziva i rast cena. To se dešava zbog toga što je rast proizvodnje povezan sa rastom tražnje za faktorima proizvodnje što izaziva porast njihovih cena. Tako rastu troškovi proizvodnje i gotovih proizvoda. Osim toga, što je viši stepen zaposlenosti troškovi proizvodnje na osnovu zakona opadajućih prinosa sve brže rastu a strukturni neskladi i uska grla sve se više produbljuju, što takođe utiče na rast cena. Na taj način kriva postaje sve horizontalnija.
5.1.1. Rešenje modela Rešenje agregatnog makroekonomskog modela se, pojednostavljeno gledano, može poistovetiti sa iznalaženjem nivoa cena i proizvodnje. Naznačeni nivo određuje presek krive tražnje i krive agregatne ponude. Za poznatu agregatnu ponudu i agregatnu tražnju njihov presek određuje ravnotežni nivo domaćeg proizvoda Y i ravnotežni 244
MAKROEKONOMIJA
nivo cena p u datoj privredi. Kao što je objašnjeno kriva ponude može imati različite oblike i zbog toga će različiti nivoi tražnje određivati različite tačke preseka s obzirom na to dali kriva tražnje seče krivu ponude u njenom vertikalnom, blago uzlaznom ili u njenom horizontalnom delu. To znači da će posledice rasta tražnje imati vrlo različite efekte na promene nivoa domaćeg proizvoda i opšteg nivoa cena. Rast tražnje u slučaju kad je kriva ponude vetikalna (što znači da u datoj privredi egzistira visoka nezaposlenost) uslovljava rast proizvoda bez povećanja opšteg nivoa cena. U središnjem delu (neoklasičnom) krive ponude svaki rast tražnje izaziva istovremeni rast i proizvoda i nivoa cena. I, na kraju, rast tražnje u privredama u kojima ponuda ima fiksni karakter jer su svi faktori u potpunosti zaposleni (klasični oblik krive ponude) izazvao bi samo rast cena ali ne i nivoa proizvodnje. Došlo bi do nominalnog rasta proizvoda, što je drugo ime za inflaciju, ali ne i do njegovog realnog rasta. Kriva agregatne tražnje predstavlja odnos između proizvoda i nivoa cena na kratki rok. To znači da je ona kratkoročnog karaktera i kao takva služi za analizu uticaja kratkoročnih fluktuacija agregatne tražnje na nivo privrednih aktivnosti i cena. Zbog toga svaka privreda s obzirom na njenu karakterističnu strukturu ima posebni oblik krive tražnje. Na nivo proizvodnje i cena osim tražnje utiče i agregatna ponuda. Nivo ponude fluktuira na kratak rok ali je ona dugoročnijeg karaktera nego kriva tražnje. Trenutni rast troškova ili opadanje produktivnosti na globalnom nivou pomeriće krivu ponude udesno, i obrnuto. Tom promenom menja se i mesto preseka sa krivom tražnje, tj. ravnotežni nivo. Dakle, promene nivoa agregatne ponude i/ili agregatne tražnje utiču na promenu nivoa zaposlenosti proizvodnih faktora i cena. Kratkoročne fluktuacije se mogu otkloniti ili barem ublažiti, usmeriti u određenom pravcu, merama tekuće ekonomske politike. Ciljevi razvojne politike ostvaruju se i adekvatno vođenom ekonomskom politikom ali, pre svega, adekvatnom razvojnom politikom. Ona podrazumeva dugoročniji karakter mera koje se preduzimaju. Mada se ona u potpunosti ne odriče uticaja na tražnju osnovno težište je na usmeravanju adekvatnog rasta ponude. Zbog svog dugoročnog karaktera razvojna politika je više usmerena na ponudu nego na tražnju.
5.2. IS LM MODEL Autor ovog modela je engleski ekonomista, nobelovac Džon Hiks. Model počiva na istovremenoj ravnoteži na tržištu dobara i tržištu novca. Prvo tržište je opisano IS krivom a drugo LM krivom. IS kriva se dobija spajanjem tačaka u kojima su investicije (I) jednake štednji (S), tj. I=S. Kriva LM se dobija povezivanjem tačaka u kojima je tražnja za novcem (L) na tržištu novca jednaka ponudi novca (M). MAKROEKONOMSKI MODELI
245
Neoklasična teorija počiva na tvrdnji da su investicije i štednja određeni samo kamatnom stopom a kejnzijanci tvrde da su obe veličine određene i veličinom dohotka. Rast kamatnih stopa obara investicije a njihovo opadanje ih stimuliše. Investiciona tražnja je opadajuća funkcija kamatne stope:
I = I (i );
dI <0 di
Sobzirom da su investicije komponenta agregatne tražnje njihov rast takođe označava i rast ukupne tražnje što će uticati i na rast dohotka. Ne treba zaboraviti ni drugu osobinu investicija, osim što uvećavaju tražnju one utiču i na rast ponude. Ali, kamatna stopa utiče i na odnos potrošnje i štednje. Njen pad stimuliše rast potrošnje domaćinstava tako da će ukupan rast tražnje biti veći od onog koji pad kamatnih stopa izaziva uticajem na rast investicija. Povećanjem kamatnih stopa kretanja se odvijaju u suprotnom pravcu. IS kriva pokazuje odnos između kamatne stope i nivoa dohotka koji je određen ravnotežom investicija i štednje. Iz osnovne, već poznate relacije Y = C + I .............................................(1) I = Y - C .............................................(2) U slučaju ravnoteže investicija i štednje: I = Y - C = S ........................................(3) Uvođenjem poznate kejnsove funkcije potrošnje C=a+cY u prethodnu jednačinu dobija se: I(i) = Y - a - c Y ...................................(4) Rešavanjem jednačine po Y dobija se:
Y=
a 1 + I (i ) ..............................(5) 1− c 1− c
Jednačina kazuje da je nivo dohotka funkcija visine kamatne stope. Zavisnost je indirektna jer se uspostavlja preko veličine investicija. Promena investicija se multiplikovano odražava na promenu dohotka što se vidi u relaciji: dY 1 = >0 dI( i ) 1 − c 246
MAKROEKONOMIJA
Do saznanja o tome da li je vrednost dohotka u pozitivnoj ili negativnoj korelaciji sa visinom kamatne stope dolazi se totalnim diferenciranjem relacije (5):
dY =
1 ∂I di ...............................(6) 1 − c ∂i
dY 1 ∂I = < 0 ...........................(7) di 1 − c ∂i ∂I
Prethodni iskaz (7) je negativan zato što je ∂i < 0 relacija sadrži već poznati izraz za multiplikator što potvrđuje tezu da nivo kamatne stope utiče na nivo dohotka multiplikativnim dejstvom u već opisanom smeru. Relacija takođe kaže da visok nivo kamatnih stopa u jednoj privredi istovremeno označava nizak nivo investicija i dohotka. Naravno tamo gde je dohodak nizak niska je i štednja. Druga, LM kriva konstruisana je na osnovu kejnsijanskog modela tržišta novca. Kao posledica tvrdnje da rast ponude novca u kratkom roku ima pozitivan uticaj na rast dohotka, ona ima pozitivan nagib. Sl. 32. Presek IS i LM krivih
Pretpostavlja se da na ponudu novca bitno ne utiče nivo kamatne stope, tj. ponuda novca je konstantna - M/P, gde je M količina novca u opticaju a P nivo cena. Što se tražnje za novcem tiče ne može se pretpostaviti da na nivo tražnje ne utiče kamatna stopa. Obrnuto, na tražnju za realnim novcem itekako deluje kamatna stopa. Kad kamatna stopa raste opada tražnja za novcem, i obrnuto. Tražnja novca L se sastoji iz dve komponente: (1) tražnja za novcem kao prometnim sredstvom -L1 i (2) tražnja MAKROEKONOMSKI MODELI
247
za novcem kao spekulativnim sredstvom L2. Tražnja za novcem kao prometnim sredstvom funkcija je dohotka:
L1 = L(Y ) dok je tražnja za novcem kao spekulativnim sredstvom funkcija visine kamatne stope:
L2 = L(i ) Sada se uslov ravnoteže na novčanom tržištu može pretstaviti relacijom:
M = L1 (Y ) + L2 (i ) ................................(1) P Totalni diferencijal relacije (1): ∂L1 ∂L dY + 2 di = 0 ................................(2) ∂Y ∂i Relacija na svojoj levoj strani u prvom sabirku sadrži iskaz da rast dohotka za ∂L jedinicu izaziva rast transakcione tražnje za novcem u iznosu od 1 jedinica. Ako ∂Y se ovaj iznos pomnoži uvećanjem dohotka u iznosu od dY dobiće se povećanje transakcione tražnje za novcem. Drugi sabirak kazuje da se rast spekulativne tražnje za novcem može sagledati na sličan način.Rast kamatne stope za jedinicu izaziva rast ∂L spekulativne tražnje za 2 . Ako se ovaj iznos pomnoži sa proizvoljnim povećanjem ∂i kamatne stope di dobiće se ukupno povećanje spekulativne tražnje za novcem. Zbir dva sabirka dajen ukupan rast tražnje za novcem izazvan rastom dohotka za dY i rastom kamatne stope za di. S obzirom da je ponuda novca konstantna to znači i da je i povećanje ponude novca jednako nuli, tj. nema ga pa je i totalni diferencijal jednak nuli. Rešavanjem relacije (2) po dY/di dobija se: ∂L / ∂i dY =− 2 ∂L1 / ∂Y di S obzirom da je:
∂L2 ∂L1 <0 >0 ∂i a ∂Y proizilazi da je
∂L2 / ∂i <0 ∂L1 / ∂Y . Budući da ispred ovog količnika stoji negativni predznak dY/di je sigurno veće od nule. Model, dakle, predstavlja rešenje za visinu kamatne stope i veličinu dohotka jer su njihovi ravnotežni nivoi određeni tačkom preseka krivih IS i LM. S obzirom na 248
MAKROEKONOMIJA
funkcije koje određuju krive, ravnotežnu kamatu i dohodak u stvari određuju funkcija potrošnje, funkcija investicija, tražnja za novcem i ponuda novca. Zbog toga model predstavlja izvanredno analitičko sredstvo. On pruža mogućnosti za ispitivanje posledica preduzetih mera monetarne i fiskalne politike.
5.3. FILIPS OKUNOV MODEL Inflacija i pojava nezaposlenosti su dva najteža problema savremenih privreda. Njihovo eliminisanje predstavlja (pored aktivnog bilansa plaćanja i stope rasta) osnovne ciljeve makroekonomske (stabilizacione) politike. To je i razlog što postoje brojna istraživanja (teorijska i empirijska) koja nastoje da otkriju skrivenu korelaciju između delovanja inflacije i pojave nezaposlenosti, da definišu njihove međusobne odnose, kako bi se ekonomskoj politici mogle preporučiti mere za istovremeno rešavanje ova dva, inače međusobno konfliktna cilja. Zapravo, inflacija i nezaposlenost, njihovi međusobni odnosi, došli su u centar interesovanja savremene ekonomske teorije. Ovo tim pre, što je razvoj svih privreda ozbiljno doveo u sumnju stavove Kejnsa i njegovih sledbenika da se inflacija razvija samo u uslovima pune zaposlenosti faktora proizvodnje. Savremene privrede pokazuju da je: prvo, nedovoljan stepen zaposlenosti redovna pojava u tim privredama, i drugo, da su promenjeni uslovi i struktura nezaposlenosti, pa raniju cikličnu nezaposlenost zamenjuje strukturna i tehnološka nezaposlenost, treće da se danas merama kojim se reguliše nezaposlenost, uopšte ne reguliše i inflacija, četvrto, da u savremenim privredama inflacija izbija mnogo pre nego što se postigne puna zaposlenost, i peto, da je sasvim moguće postojanje inflacije i sve veće stope nezaposlenosti rada i kapaciteta. Sl. 33. Filipsova kriva
MAKROEKONOMSKI MODELI
249
Odnos između stope nezaposlenosti i inflacije, i nadnica i inflacije, odnosno između nezaposlenosti i nadnica, grafički se prikazuje preko Filipsove krive. Ordinata označava inflaciju a apcisa nezaposlenost. Na osnovu svog istraživanja, koje je obavio u Engleskoj u dužem periodu (1861-1957) A.V. Filips je utvrdio da sa porastom nezaposlenosti dolazi do usporavanja rasta cena. Filipsova kriva pokazuje da između stope nezaposlenosti i stope inflacije postoji obrnuta proporcionalnost. Niža stopa nezaposlenosti postiže se po cenu više stope inflacije, odnosno stopa inflacije može biti smanjena samo uz veću stopu nezaposlenosti. Saznanja do kojih se dolazi primenom Filipsove krive, stavljaju subjekte ekonomske politike pred alternativu: ili inflacija sa visokom stopom zaposlenosti, ili stabilnost privrede (stabilne cene) uz visoku nezaposlenost. Stabilnost privrede se može postići po cenu veće zaposlenosti i uz ograničavanje porasta najamnina. Krajem šezdesetih godina prošlog veka počinje da se sumnja u validnost zaključaka koji se nameću na osnovu Filipsove krive. Period sedamdesetih godina je obeležen istovremenim pojavama uvećanja nezaposlenosti i rasta inflacije. Uočeno je da na kratak rok svakako postoji familija a ne samo jedna Filipsova kriva. Pokušano je da se ovaj fenomen objasni kontradiktornim konceptom prirodne nezaposlenosti čiji je autor Milton Fridman. Čak i kad je privreda u stanju dugoročne ravnoteže značajan broj potencijalnih radnika može ostati bez posla kao posledica delovanja čitavog niza faktora kao što su karakter tehnoloških promena, demografski faktori, odnos sindikata i poslodavaca, mobilnost radne snage i njen odnos prema slobodnom vremenu itd. Pod prirodnom stopom nezaposlenosti podrazumeva se, inače, stopa nezaposlenosti koja je neizbežna i pri uslovima pune zaposlenosti. Smatra se da jedan broj ljudi, 4-7% uvek ostaje van kontigenta zaposlenih. Tada je inflacija stabilna, tj. cene roba i nadnice su u ravnoteži. Prirodna stopa nezaposlenosti je sinonim za stanje privrede koje se karakteriše najvišim nivoom zaposlenosti i najnižom inflacijom. To je takođe stanje u kojem se ostvaruje potencijalni, tj. maksimalno mogući dohodak pa ga ekonomska politika mora podržavati. Svako nastojanje da se nezaposlenost spusti ispod prirodne stope nezaposlenosti neminovno izaziva rast cena. Dakle, dilema inflacija ili rast zaposlenosti ne postoji na dugi već samo na kratki rok. Pomenuta familija Filipsovih krivi postoji samo na kratki rok, na dugi rok Filipsova kriva poprima oblik vertikalne prave jer svaki svaki nivo inflacije odgovara prirodnoj stopi nezaposlenosti. Drugim rečima kazano, moguća su samo privremena odstupanja od prirodne stope nezaposlenosti. Privreda povremeno, na kratak rok, napušta ali se i brzo vraća na svoju stabilnu dugoročnu putanju rasta. Ako dođe do smanjenja prirodne stope nezaposlenosti poveća se stopa inflacije, i obrnuto. Radi se, međutim, samo o privremenim odstupanjima od dugoročne stabilne putanje. Rast realnih najamnina može, uz ekspanzivnu monetarnu politiku, zapravo biti negativan. Ekspanzivna monetarna politika izaziva rast cena roba i nadnica. Pošto je 250
MAKROEKONOMIJA
rast cena brži od rasta najamnina one će realno biti sve manje. Takav scenario je podsticajan i za poslodavce koji zaposlene realno plaćaju manje i za radnike koje iluzija rast nadnica podstiče da uvećavaju ponudu radne snage. Na taj način se smanjuje nezaposlenost po scenariju: uvećanje novčane mase - rast cena - rast nominalnih nadnica pad realnih najamnina - rast realnog dohodka - rast zaposlenosti. Dakle, bez inflacije nema smanjenja nivoa nezaposlenosti. Inflacije neće biti samo u slučaju povećanja nominalnih plata i zarada koje prati odgovarajuća visina produktivnosti rada. Povećanje realnih zarada nikada ne dovodi do inflacije, jer je ono po pravilu praćeno višom stopom produktivnosti rada. Inflaciju, prema tome, izaziva svako povećanje nominalnih nadnica, pošto realne nadnice ne mogu rasti preko određene stope produktivnosti rada. Razumljivo, jedino rešenje koje se preporučuje jeste viša stopa nezaposlenosti, koja će imati za posledicu usporavanje rasta plata i nadnica, a preko toga i inflacije. Međutim, posmatranje i analiza razvoja savremenih privreda danas pokazuju da su inflacija i nezaposlensot paralelni procesi u gotovo svim privredama sveta iz čega sledi saznanje da inflacija ne samo da ne smanjuje nezaposlenost, već se ona pojavljuje kao jedan od njenih značajnih uzroka. Takođe, uočilo se i gotovo nezavisno kretanje plata i nadnica u odnosu na stopu nezaposlenosti, ali i kretanje nezaposlenosti i inflacije. Inflacija, zbog delovanja brojnih novih faktora, sve manje deluje na kretanje plata i nadnica i to tim više, što nezaposlenost danas mnogo manje deluje na kretanje plata i nadnica nego u prethodnim fazama razvoja kapitalizma, jer sindikati radnika po pravilu ne dozvoljavaju snižavanje realnih najamnina, bez obzira na kretanje stope nezaposlenosti. Ponašanje osnovnih makroekonomskih agregata pokazuje u svim godinama da ne postoji nekakva zakonitost u odnosima inflacije i nezaposlenosti. Dolazi se do zaključka da “na kratak rok Filipsova kriva nije stabilna i menja se u skladu sa promenama kretanja inflacije. Na dugi rok, trade off nezaposlenosti i inflacije ne postoji, jer je kretanje nezaposlenosti nezavisno od kretanja stope inflacije.”97 Odnos realnog dohotka i nivoa nezaposlenosti ilustruje Oukonov zakon. Prema tom zakonu, formulisanom na slučaju privrede SAD, svako uvećanje nezaposlenosti za 1% iznad prirodne stope nezaposlenosti izaziva pojavu jaza između potencijalnog i ostvarenog nivoa dohotka za 2,5%. Drugim rečima kazano, Oukonova kriva opisuje negativnu korelaciju između nezaposlenosti i privrednog rasta. Nagib krive upućuje na zaključak da visoke stope nezaposlenosti podrazumevaju smanjenje stope privrednog rasta. Nezaposlenost je manja ako je ostvareni dohodak bliži potencijalnom. Ako se nivo nezaposlenosti smanji smanjiće se i nivo jaza između ostvarenog i potencijalnog proizvoda.
97 Vukadin, E., 1999., Ekonomska politika, Teorija i primena, Dosije, Beograd, str. 175. MAKROEKONOMSKI MODELI
251
Sl. 34. Oukunova kriva
Povezivanjem Filipsove i Oukonove krive dobija se Filips-Oukonova kriva. Ona sugeriše da inflacija raste kada ostvareni nadmaši veličinu proizvoda koji determiniše prirodna stopa nezaposlenosti. I obrnuto, kada ostvareni proizvod padne ispod proizvoda determinisanog prirodnom stopom nezaposlenosti inflacija počinje da se smanjuje. Sl. 35. Filips-Okunova kriva
Suština Filips-Oukonovog modela je stav da privreda treba da se posmatra kao samoregulišući mehanizam i da makroekonomska politika predstavlja proces, a ne jednokratan čin. Međutim, analiza pokazuje da ne postoji izražena zavisnost inflacije i ekonomskog rasta. Takva veza ne postoji ne samo u godinama izrazite recesije, već i u godinama privrednog oživljavanja. To znači da i Okunov zakon jednostavno ne deluje.
252
MAKROEKONOMIJA
6.
JEDNOSEKTORSKI MODELI PRIVREDNOG RASTA Modeli privrednog rasta predstavljaju značajan analitički instrument ekonomske analize. Pomoću njih se kvantificira privredni rast izazvan promenama proizvodnih faktora. Oni predstavljaju efikasno sredstvo empirijskog merenja i testiranja razvojnih performansi privrede. Za razliku od modela rasta klasičnih ekonomista koji je počivao na agregatnoj ponudi, kejnzijanski preokret je označen isticanjem agregatne tražnje u prvi plan. Modeli koji počivaju na Kejnsovoj teoriji za osnovu imaju jednačinu dohotka Y = C + I + G i u principu privredni rast objašnjavaju dejstvom multiplikatora i akceleratora. Suština tih, u osnovi ipak statičkih i jednostranih modela, objašnjena je u prethodnoj glavi. Statički karakter teorije dohotka sastoji se u tome što ona instistira na iznalaženju ravnotežnog nivoa dohotka kao osnove za iznalaženje ravnotežnih nivoa preostalih varijabli u sistemu za različite nivoe zaposlenosti. Odnosi koji se uspostavljaju u privredi objašnjavaju se sa stanovišta opšte ravnoteže. Kako je za stvarno stanje privrede globalna ravnoteža samo privremen, nikako trajan fenomen, od strane brojnih ekonomista pristupilo se izgradnji modifikovanih, privrednom životu bližih modela rasta. Umesto statičnog odnosa uravnoteženja investicija i štednje, ponuđeni model dugoročnog rasta razrađuje uslove koji osiguravaju stabilan ravnotežni rast uz punu zaposlenost. Umesto ravnoteže, koja postaje jedno od mogućih stanja kada je stopa rasta jednaka nuli, insistira se na iznalaženju optimalne, između beskonačno mnogo ravnotežnih, putanje rasta. Na putanji rasta dohotka sve varijable rastu po istoj stopi. Zbog toga se u ovom slučaju može govoriti i o dinamičkoj ravnoteži. Ona podrazumeva po određenoj stopi promenljiv i zavisan dohodak. Ovi modeli insistiraju na podjednakom uvažavanju kako globalne tražnje tako i globalne ponude.
MAKROEKONOMSKI MODELI
253
6.1. RIKARDO MARKSOV MODEL AKUMULACIJE KAPITALA Klasični ekonomisti su se uglavnom bavili problemima limitiranosti zemljišta i tehničkim unapređenjima koja su neutralisala opadajuće prinose koji su se usled limitiranosti javljali. Na višim razvojnim nivoima zemljište gubi značaj kao razvojni faktor, smatra se fiksnim faktorom i uglavnom ne uzima u razmatranje. Rikardo-Marksov model počiva na proizvodnoj funkciji koja proizvodnju vidi kao funkciju ulaganja proizvodnih faktora: rada, kapitala i zemlje uz dati stepen tehničkog napretka. Na rad se gleda kao na činioc pretežno određen spoljašnjim faktorima, a zemljište se smatra fiksnim faktorom proizvodnje. Kapital ostaje jedina promenljiva kojoj akumulacija daje izrazitu dinamiku. Akumulacija je posledica investicija a tehnički progres je funkcija investicija. Kapitalista preduzima investicioni poduhvat jedino ako je motivisan profitnom stopom tj. investira tamo gde očekuje najveći profit po jedinici uloženog kapitala. Uz investicije ide i tehnički progres jer omogućuje kapitalisti ekstra profit. Ali, implementacija tehničkog progresa vezana je za rast organskog sastava kapitala. Ako se pretpostavi da se najamnine ne menjaju to će usloviti tendenciju pada profitne stope. Smanjenjem profitne stope smanjuje se interes za investiranjem a time i za implementacijom tehničkog progresa. Drugim rečima kazano, jedan promenljivi (rastući) faktor (kapital) uz dva fiksna, prema zakonu o opadajućim prinosima, postepeno iskazuje sve niže prinose. U odsustvu tehničkog progresa, brzo se dolazi u stanje stalne, statičke ravnoteže. Prinos na kapital opada uporedo sa rastom kapitala u odnosu na rad. Najamnine počinju da rastu jer je ponuda rada određena egzogenim faktorima. Taj proces ne mora da izazove preraspodelu dohotka u korist faktora rada zato što rast kapitala u odnosu na rad može da neutrališe (pa i više od toga) pad kamatne stope i realni rast najamnina. Uz sporiji rast produktivnosti od kapitalne opremljenosti rada, kapitalni koeficijent takođe raste. Dakle, akumulacija kapitala, u odsustvu tehničkog progresa, ima tendenciju da povećava proizvodnju uz sniženje kamatnih stopa i realni rast najamnina. Kamatna stopa tendira Rikardovoj ravnoteži, nultnoj stopi, u kojoj prestaje štednja. Istorijski razvoj industrijskih društava demantovao je ovakvu mogućnost razvoja jer se osnovna pretpostavka modela pokazala pogrešnom. Tehnički progres je odstranio mogućnost opisanih kretanja neprestano pomerajući krivu tražnje za kapitalom naviše i udesno. Opadajući prinosi su na taj način kompenzovani, a kamatna i profitna stopa održale stabilnost na dugi rok. Tehnički progres, pod uslovom da ne izazove pad tražnje za radnom snagom, izaziva rast profita i realnih najamnina. Osim toga najamnine rastu i kao posledica akumulacije kapitala i bez prisustva tehničkog progresa. 254
MAKROEKONOMIJA
Dugoročne statističke serije najrazvijenih zemalja i brojna naučna istraživanja pokazuju da se privredni razvoj u industrijskoj fazi razvoja tih zemalja odvijao uz: a) rast stanovništva po stopi nižoj od stope rasta kapitala, b) rast realnih najamnina u skladu sa rastom produktivnosti rada, c) relativno stabilnu raspodelu dohotka na faktore proizvodnje, d) relativno stabilne profitne stope i stope rasta proizvodnje i e) relativno stabilan odnos između rasta kapitala i rasta proizvodnje.
6.2. HAROD DOMAROV MODEL Najpopularniji i model koji je doživeo najbrojnije interpretacije iz ove grupe modela jeste, svakako, Harod-Domarov model do kojeg su autori došli sasvim nezavisno. Za razliku od Kejnsovog ekonomskog modela koji je baziran na kratkoročnim ekonomskim pojavama Harod i Domar su preokupirani dugim ekonomskim rokom. Sa njima dugoročna ekonomska, pre svega razvojna problematika, ulazi na široka vrata u ekonomsku literaturu.
6.2.1. Pretpostavke modela Jednosektorski modeli kakav je i Harod Domarov model počivaju na pretpostavci da se rast odvija pod uticajem dve grupe faktora rasta. Prva grupa se može poistovetiti sa uvećanjem proizvodnih faktora: rada, kapitala i zemlje. Zemlja se obično isključuje iz razmatranja, jer se smatra fiksnim faktorom, što je, manje više, u skladu sa stvarnošću. U složenijim modelima rad i kapital se često dekomponuju na razne podvrste. U drugu grupu faktora rasta spadaju činioci povećanja efikasnosti proizvodnih faktora. Ona se ispoljava na dva načina: kao povećanje proizvodnje uz nepromenjenu količinu proizvodnih utrošaka ili kao smanjenje utrošaka proizvodnih faktora za dostignuti nivo proizvodnje. Povećanje efikasnosti upotrebe proizvodnih faktora poistovećuje se sa tehničkim progresom koji se efektuira u vremenu t. Na taj su način identifikovana tri osnovna faktora dugoročnog rasta proizvodnje: rast zaposlenosti, uvećanje (akumulacija) kapitala i tehnički progres (t). Mada mnogobrojna istraživanja pokazuju da je tehnički progres najznačajniji faktor privrednog rasta, Harod-Domarov98 model zanemaruje tu činjenicu ne uzimajući tehnički progres u razmatranje. On razmatra samo prvu grupu faktora rasta. Model počiva na predpostavci da je proizvodnja funkcija ulaganja rada i kapitala koji daju konstantne prinose. Pretpostavlja se da se rast zaposlenosti odvija pod uticajem rasta stanovništva. Radna snaga se uvećava po nekoj prirodnoj stopi n. Povećanje zaposlenosti kao faktor rasta autputa smatra se egzogenom veličinom, varijablom kojom se 98 Harrod, R. F., 1939., An Essay in Dynamic Theory, Economic Journal vol. 49., p.14-33., and Domar, E. D., 1946., Capital Expansion, Rate of Growth and Employment, Econometrica vol.14., p. 137147. MAKROEKONOMSKI MODELI
255
model neposredno ne bavi. Pretpostavlja se da se privredni rast odvija po stopi koja se podudara sa stopom rasta stanovništva. Na kraju kao endogena veličina ostaje jedino kapital kao faktor čija stopa akumulacije odlučujuće utiče na nivo putanje privrednog rasta. Model pretpostavlja da deficit bilo kojeg proizvodnog faktora limitira privredni rast. Ako zemlja ima fiksni karakter a ponuda radne snage je određena egzogenim faktorima preostaje da se razmotri kapital. Nivo kapitala u privredi menja se u vremenu pod uticajem promena nivoa investicija. Njegovi pojavni oblici imaju alternativnu upotrebu. Zbog toga kapital ne može postati suficitaran faktor. Ako bi se to i desilo, investicije bi stale sve dok se nivo kapitala ne bi spustio ispod nivoa rada, čime bi kapital postao deficitaran faktor. Tada bi ponovo došlo do aktiviranja investicionih procesa. Zaključuje se da se investicije ne preduzimaju u cilju uvećanja suficitarnog ili nedovoljno iskorišćenog faktora. Kapital se može smatrati uvek deficitarnim proizvodnim faktorom koji opredeljuje nivo dohotka. Akumulacija kapitala uslovljava rast agregatne tražnje i to predstavlja ključni problem moderne teorije privrednog rasta: kako obezbediti uslove da nivo kapitala i agregatna tražnja rastu po jednakoj stopi tako da se izbegnu nedovoljna zaposlenost i visoka stopa inflacije? Jedan od mogućih odgovora nudi i Harod-Domarov model. Rešenje se vidi u privrednom rastu po stopi koja je funkcija odnosa stope štednje i kapitalnog koeficijenta. Sledeća i vrlo rigorozna pretpostavka Harod-Domarovog modela jeste jednosektorska privreda čiji se autput sastoji iz jednog jedinog homogenog proizvoda koji služi za zadovoljenje celokupnog sistema potreba, uključujući i investicione. Homogeni proizvod je rezultat ulaganja samo dva proizvodna faktora i to u fiksnom odnosu, što znači da se međusobno ne mogu supstituisati. Ulaganjem k jedinica kapitala i l jedinica rada ostvaruje se količina autputa Y1. Ista količina autputa se dobija ulaganjem 2k jedinica kapitala i l jedinica rada ili k jedinica kapitala i 2l jedinica rada. U prvom slučaju privreda radi sa polovinom kapaciteta a u drugom polovina radne snage koja se nudi ne može da nađe posao. To znači da je rast proizvoda moguć samo istosmernim i istovremenim rastom u datoj proporciji oba proizvodna faktora tj.
K k = = const. L l To dalje znači da su koeficijenti ulaganja kapitala i rada konstantni i da je maksimalna proizvodnja određena manjim od dva odnosa: K/k i L/l. Stopa rasta zaposlenosti predstavlja gornju granicu dugoročnog rasta proizvodnje. Ili, obim autputa određen je limitom faktora koji se najpre dosegne. Kako je elastičnost supstitucije jednaka nuli može se zaključiti da model počiva na pretpostavci da je homogeni proizvod dobijen primenom samo jednog tehnološkog postupka. Izokvanta proizvodne funkcije na kojoj model počiva ima oblik latiničnog slova L sa kracima paralelnim osama koordinantnog sistema. 256
MAKROEKONOMIJA
Naredna pretpostavka, koja takođe nameće brojna ograničenja, jeste ona koja se odnosi na konstantan odnos između kapitala i proizvodnje. Model, dakle, počiva na pretpostavci o fiksnom kapitalnom koeficijentu. Povećanje nivoa razvijenosti omogućuje viši stepen zadovoljenja sistema potreba. Da bi se to zaista i desilo potreban je istovremeni rast i ponude i tražnje. Uz pretpostavljenu konstantnost graničnih sklonosti ponuda će biti veća ako su narasle i proizvodne mogućnosti. U uslovima pune zaposlenosti to nije moguće sve dok se ne poveća nivo raspoloživog kapitala. Rast kapitala iziskuje investicije veće od potrebnog rasta kapitala za k puta (k je granični kapitalni koeficijent). Taj deo indukovanih investicija određen je sredstvima za njihovo finansiranje tj. štednjom. Ali, akumulacija kapitala iziskuje istovremeni rast tražnje. Na kraju, pretpostavlja se da je granična sklonost štednji poznata i konstantna, a tržište u ravnoteži, tj. ne dolazi do promena nivoa cena.
6. 2. 2. Kontinuelni slučaj Objašnjenje modela koje sledi temelji se na Domarovom radu99. Osnovni akcenat stavljen je na kapital i njegovo uvećanje. Kapital se smatra ključnim razvojnim faktorom. Njegovo uvećanje rezultat je procesa investiranja. Domar razlikuje dva efekta investicija: na rast ponude i na rast tražnje. Na ponudu investicije deluju tako što uvećavaju proizvodni potencijal privrede (koji se ne mora ostvariti kao uvećanje ponude već samo pruža mogućnost) a na tražnju tako što multiplikovano deluju na dohotke ekonomskih aktera. a) Ako se potencijalni proizvod obeleži sa YF , prirast kapitala (podrazumeva se da je jednak investicijama) sa I a efikasnost investicija sa e, produktivnost (efikasnost) kojom se izražava veličina potencijalnog proizvoda koji se ostvaruju po svakoj jedinici investicija može se izraziti kao: e = (ΔYF / Δt ) / I ………………………..(1)
Ako se ostvareni proizvod podudara sa potencijalnim (mogućim) proizvodom koeficijent e se može tumačiti kao granični koeficijent efikasnosti kapitala a njegova recipročna vrednost (k) kao granični kapitalni koeficijent. Domar pretpostavlja jednakost graničnih i prosečnih veličina, tj. pretpostavlja nepromenljivost koeficijenata što će biti glavni predmet kritike. Iz prethodne jednačine proizilazi da je prirast proizvodnih kapaciteta privrede jednak umnošku investicija i njihove efikasnosti tj.:
eYF / Δt = I e ……….………………(2) 99 Harrod, F. R., 1939., An Essay in Dynamic Theory, Economic Journal, vol. 49, p. 14-33. MAKROEKONOMSKI MODELI
257
S obzirom da se efikasnost investicija može povećati i u delu koji se odnosi na zamenu (amortizaciju) I označava bruto investicije. Jednačina iskazuje mogućnost ponude privrede koja je vezana za uvećanje njenih kapaciteta. Ako se dve strane jednačine podele sa YF :
dYF 1 I = e dt YF YF ……………………...(3)
Izraz na levoj strani predstavlja stopu rasta proizvodnog potencijala a izraz
I / YF stopu investicija tj. njihovo potencijalno učešće u potencijalnom proizvodu. U skraćenom obliku jednačina (3) glasi: rYF = ri e ………………………..(4) Domar uvodi pretpostavku o konstantnosti stope investicija na dugi rok što je takođe podvrgnuto kritikama. Stopu rasta potencijalnog proizvoda Domar naziva garantovanom stopom rasta za koju kaže da je to ona stopa rasta koja se ostvaruje pri punom korišćenju proizvodnih mogućnosti. b) Ako novčani izraz autputa Y definiše tražnju, ona će se povećavati usled multiplikovanog dejstva investicija:
dY dI 1 = ……………………….(5) dt dt s c) Model pretpostavlja da privreda startuje sa razvojem iz stanja ravnoteže a ono se definiše kao jednakost ponude i tražnje. Problem je u tome što se zahteva da se ravnoteža zadrži i u daljem razvojnom toku. Potrebno je obezbediti takav rast investicija koji omogućuje garantovanu stopu rasta ponude a takođe i tražnje. Potrebno je, dakle, da ponuda i tražnja rastu istim tempom kao što sledi:
dYF dY = …………………………(6) dt dt odnosno:
dYF 1 dY 1 = dt YF dt Y ………………...…(6a) Ako se izvrši zamena leve i desne strane desnim stranama jednačina (2) i (5):
Ie =
dI 1 ……………………….(7) dt s
Ako se obe strane jednačine (7) podele sa I i pomnože sa s dobiće se željena stopa rasta investicija koja omogućuje rast agregatne tražnje koji je u stanju da apsorbuje naraslu ponudu: 258
MAKROEKONOMIJA
1 dI = es ……………………….(7a) I dt Desna strana izražava multiplikatorski efekat investicija na kreiranje dohotka odnosno tražnje (income creating effect) a leva uticaj investicija na stvaranje novih proizvodnih mogućnosti privrede (capacity creating effect). Privreda ostvaruje ravnotežu uz puno korišćenje kapitala samo ako su ova dva efekta jednaka. Integrisanjem jednačine (7) odnosno (7a) dobija se:
I = I 0 eest …………………….(8) odnosno garantovana stopa rasta g = es ili za e=1/k g=s/k, jednaka je:
1 ⎛ I ⎞ g = ln ⎜ ⎟ t ⎝ I 0 ⎠ …………………(9) ili, sledeći jednačinu
dYF dY = = Ie dt dt i uslove I = S i S = sY, sledi:
dY = Ie = Yse ………………..(10) dt sređivanjem jednačine (10) dobija se :
dY 1 = es ………….……………(11) dt Y integrisanjem jednačine (11) dobija se:
Y = Y0 eest = Y0 e gt ….………….(11a) tj.:
1 ⎛Y ⎞ g = ln ⎜ ⎟ t ⎝ Y0 ⎠ …………………(12) Ravnotežna stopa rasta tražnje (12) jednaka je ravnotežnoj stopi rasta investicija (9) što je jednako stopi rasta proizvodnih mogućnosti. Iz prethodnog se može izvući zaključak da kapital predstavlja ključni razvojni faktor. Zaključak je posebno važan za nerazvijene zemlje koje u nestašici kapitala vide ključnu barijeru podizanja nivoa razvijenosti odnosno izlasku iz kruga siromaštva. Zbog toga su manje razvijene zemlje i sve bivše tzv. socijalističke zemlje više pažnje MAKROEKONOMSKI MODELI
259
obraćale delu modela koji se odnosio na ponudu, dok su razvijene zemlje akcenat stavljale na multiplikatorski efekat u procesu formiranja tražnje. Prve su opterećene nedostatkom kapitala dok su druge (razvijene) davno prevazišle nestašicu kapitala tako da od investicija očekuju multiplikatorsko dejstvo na dohodak i njime uslovljenu tražnju. Stopa rasta sa kojom se računa u modelu pretpostavlja i punu zaposlenost radne snage, tj. ne računa se sa rezervama nezaposlene radne snage. Zbog toga je rast zaposlenosti jednak rastu radno sposobnog stanovništva koje želi da radi. To znači da se stopa rasta zaposlenosti mora izjednačiti sa stopom rasta proizvodnih mogućnosti privrede i sa stopom rasta stanovništva. Ako se rast radne snage definiše kao eksponencijalna funkcija vremena L = f(t) njena egzogeno data stopa rasta se može izračunati kao:
dL dt = d ln L = n …………………(13) L dt Integrisanjem jednačine (13) dobija se:
ln L = ln L0 + nt ………….…….(13a) Ako se relacija (13a) antilogaritmuje:
L = L0 e nt ………………………(14) Na osnovu pretpostavke modela o konstantnom koeficijentu utroška radne snage: L=nY može da se izvede jednakost: ln L = ln n + lnY ……………….(15)
Imajući u vidu da je lnL konstanta diferenciranjem se dobija:
d ln L d lnY = ……………..(15a) dt dt odnodno:
n=
s = g …………...………(16) k
Relacija se tumači kao zahtev da proizvod raste po istoj stopi kao i stanovništvo ako se želi stabilan i ravnotežni rast. Dve stope će biti jednake, ako se tehnički progres zanemari, samo ako nove investicije rastu po stopi koja će osigurati da novi kapaciteti apsorbuju porast radne snage. Na kraju se može napisati opšti uslov uravnoteženog rasta u Harod Domarovom modelu: 260
MAKROEKONOMIJA
dY dI dL dt = dt = dt = g = n ……………..(17) Y I L Agregatni proizvod i oba faktora proizvodnje moraju da rastu po istoj stopi kako bi se izbegli društveni troškovi koji mogu nastati kao posledica neravnoteže u privrednom razvoju bilo da se radi o nezaposlenosti ili o inflaciji. Iz modela se mogu izvući različiti zaključci. Stopa privrednog razvoja (ravnotežna stopa rasta) se, na primer, može uvećati ako se poveća stopa štednje uz nepromenjeni kapitalni koeficijent. To se može postići adekvatnim merama ekonomske politike. Ili, isti je cilj ostvariv i smanjenjem graničnog kapitalnog koeficijenta, uz istu stopu akumulacije, što se može postići različitim merama povećanja efikasnosti investicija, promenom njihove strukture i slično. Takođe se privredni rast može ubrzati i kombinovanim delovanjem na stopu štednje i kapitalni koeficijent u različitim smerovima vodeći računa da igra na razlici daje pozitivne rezultate. Nedostatak modela sastoji se i u pretpostavci o jednakosti garantovane stope i prirodne stope rasta stanovništva koja se smatra egzogenom promenljivom. Ponuda radne snage je određena prirodnim prirastom stanovništva dok tražnju generiše ekonomski sistem. Ako je prirodna stopa jednaka garantovanoj, onda su i ponuda i tražnja za radnom snagom izjednačene, pa model opisuje ravnotežnu putanju rasta uz punu zaposlenost. Ako ove dve stope nisu jednake, a ništa u modelu njihovu jednakost ne garantuje, onda se javlja ili stalni rast nezaposlenosti ili deficit u radnoj snazi. Oba slučaja označavaju situaciju u kojoj model prestaje da bude konzistentan sa stvarnim privrednim tokovima. Ako se, na primer, i pored više prirodne od garantovane stope rasta ne javlja nezaposlenost, onda je model neprihvatljiv ni kao približan opis stvarnosti. Na drugoj strani, pojavom deficita radne snage, u slučaju niže prirodne od garantovane stope rasta, nemoguće je usled nedostatka jednog od proizvodnih faktora ostvariti stopu rasta koju model predviđa. Suština Harod-Domarovog modela se može objasniti i kombinacijom multiplikatora i akceleratora čiji su principi delovanja objašnjeni u prethodnoj glavi. Kao i u prethodnom slučaju osnovna odrednica je rast kapitala kroz proces štednje i investiranja. Investicije se sastoje iz indukovanih i autonomnih investicija. Polazi se od osnovnog podsticaja izlaska iz ravnotežnog stanja privrede koji dolazi od rasta autonomnih investicija. Ako, na primer, dođe do rasta autonomnih investicija (zbog tehničkog progresa, na primer) multiplikator A/1-c će izazvati rast dohotka. S obzirom da je potrošnja u uslovima postojanja investicija svakako niža od dohotka granična sklonost potrošnje će biti manja od jedinice, tj. (0 < c < 1). Izazvani rast dohotka usloviće, delovanjem akceleratora, novi rast investicija, što će opet izazvati novi rast dohotka. Proces se neprekidno ponavlja, idući iz jedne faze u drugu. Mali podsticaj (rast autonomnih investicija) osigurava mnogo veći rast dohotka. MAKROEKONOMSKI MODELI
261
Analiza kontinuelnog slučaja bazira se na već datoj analizi akceleratora. Sve varijable modela su linearne i imaju kontinuelni karakter, tj. u funkciji su vremena. Model polazi od već poznate jednačine: Y = C + I + A………………..……..(1) pri čemu se pretpostavlja jednakost investicija i štednje. Iz osnovne jednačine poznata je i funkcija potrošnje: C = cY ……………………………(2) Produktivnost investicija, ili njihova efikasnost, može se izraziti kao odnos rasta dohotka i investicija tj.:
dY e = dt I Iz ove jednačine lako se dobija obrazac za rast dohotka:
dY = Ie dt tj. rast dohotka je rezultat prirasta proizvodnih kapaciteta privrede a prirast proizvodnih kapaciteta privrede je jednak umnošku između investicija i koeficijenta efikasnosti investicionih procesa. Ako se zna da je koeficijent efikasnosti investicija jednak recipročnoj vrednosti kapitalnog koeficijenta onda se obrazac za investicije lako može napisati u sledećem obliku:
I =k
dY …………………..(3) dt
gde je: 0 < c <1 i k > 0, tj. investicije se posmatraju kao konstantan umnožak promene nacionalnog dohotka i kapitalnog koeficijenta koji se interpretira kao akcelerator. Pored toga što se pretpostavlja nepromenljivost efikasnosti investicija odnosno kapitalnog koeficijenta, pretpostavlja se i konstantnost investicija na dugi rok. Ova pretpostavka je kritikovana od strane brojnih ekonomista ali se ona zbog dužine roka ipak može braniti. Uvrštavanjem u osnovnu relaciju druge i treće jednačine dobija se diferencijalna jednačina rasta dohotka: dY A⎞ ⎛ = g ⎜ Y − ⎟ ……………..(4) dt s⎠ ⎝
gde je g = s/k. Garantovana stopa rasta proporcionalna je graničnoj sklonosti štednji i obrnuto proporcionalna kapitalnom koeficijentu čiji je fiksni karakter pretpostavljen. 262
MAKROEKONOMIJA
To je ona stopa rasta koja se ostvaruje pri punom korišćenju proizvodnih mogućnosti. Ta stopa podrazumeva i punu zaposlenost radne snage tj. ne računa se sa rezervama nezaposlene radne snage. Rast zaposlenosti je jednak rastu radno sposobnog stanovništva koje želi da radi. Jednačina objašnjava rast dohotka koji je određen pretpostavkama o kretanju autonomnih investicija. One se mogu ponašati na različite načine, ali će svaki put dohodak rasti po progresivnoj stopi. Alen100 je iscrpno analizirao uticaj autonomnih investicija na rast dohotka u Harod-Domarovom modelu. Analiza počiva na razmatranju dva granična slučaja: a) slučaju kad su autonomne investicije konstantne i b) kada autonomne investicije rastu po progresivnoj stopi r. a) Ako se sa y obeleži (Y-A/s), tj. odstupanje dohotka od fiksiranog nivoa A/s:
y =Y −
A s
Ako se relacija diferencira dobija se:
dy dY = dt dt Desna strana relacije je istovetna levoj strani relacije (4), pa se može pisati:
dy = gy …………………..(5) dt gde je g = s/k > 0. Ako je: d 1 dy (log y)= dt y dt'
,
onda se relacija (5) može napisati u obliku: d (log y)= g dt ,
a odavde: log y = gt + const
tj.: y = Ce gt
gde je C konstanta određena početnim nivoom dohotka. Ako se pretpostavi da je odstupanje dohotka od fiksiranog nivoa A/s na početnom nivou za t=0 jednako: y = yo, onda se konstanta može odrediti: yt = Ce gt 100 Allen, R. G. D., 1970., p. 65-68. MAKROEKONOMSKI MODELI
263
tj.: yo = Ceo = C tako da relacija za dohodak definitivno postaje:
yt = y0 e gt
............................. (6) Relacija pokazuje progresivan rast dohotka po garantovanoj stopi g>0. Veličina dohotka u vremenu t zavisi od njegovog početnog nivoa i garantovane stope rasta. Garantovana stopa rasta je proporcionalna graničnoj stopi štednje a obrnuto proporcionalna kapitalnom koeficijentu. Kako je granična sklonost štednji uglavnom dosta manja od kapitalnog koeficijenta, garantovana stopa rasta može biti dosta niska. Primera radi, ako je granična sklonost štednji 5%, a k = 2,5 dohodak će rasti 2% godišnje. b) Ako se pretpostavi progresivan rast autonomnih investicija po konstantnoj i većoj od nule stopi r tako da je A Æ Ao ert relacija (4) se može napisati u obliku:
A dY ⎛ ⎞ = g ⎜ Y − 0 e rt ⎟ ……………(7) dt s ⎝ ⎠ rt Ako se pretpostavi da i dohodak raste po istoj stopi: Y = Y0 e , onda se prethodna relacija može napisati u sledećem obliku:
A ⎛ ⎞ rY0 e rt = g ⎜ Y0 e rt − 0 e rt ⎟ …………..(8) s ⎝ ⎠ Sređivanjem se dobija:
Y0 =
A0 k( g − r ) …………………..(9)
tj. progresivan rast dohotka po stopi r moguć je ako je odgovarajući ravnotežni nivo dohotka u početnom periodu određen strukturom i načinom funkcionisanja sistema u tom trenutku. Na kraju, potrebno je odrediti putanju rasta dohotka koja najviše zavisi od početnog nivoa dohotka. Ako se sa y obeleži odstupanje dohotka od putanje progresivnog rasta i uzme da je ono jednako:
y = Y − Y0 e rt tako da je y za t = 0 :
y 0 = Y0 − Y0 uz:
264
MAKROEKONOMIJA
dy dY = − rY0 e rt dt dt (tj. stopa rasta odstupanja dohotka od putanje progresivnog rasta jednaka je razlici stopa rasta početnog nivoa dohotka i dohotka po progresivnoj stopi r ). Oduzimanjem relacije (8) od relacije (7) dobija se:
dy = gy dt Na isti način kao i ranije dobija se konačan oblik relacije:
yt = y0 e rt ……………….(10) Relacija je slična relaciji (6). Razlika je samo u stopi rasta. U relaciji (6) radi se o garantovanoj, a u relaciji (10) o stopi progresivnog rasta autonomnih investicija. Razlika ostvarena u odnosu na ravnotežnu putanju određena je odnosom ovih stopa. Analogno relacijama (8) i (9) može se napisati još jedna relacija za putanju dohotka:
Y = Y0 e rt + (Y0 − Y0 )e rt Y0 =
A0 k ( g − r)
tj. ako rast dohotka startuje tačno od nivoa Y0 , onda će se on odvijati po ravnotežnoj putanji. Start sa drugačije startne pozicije (Y0 ≠ Y0 ) , izazvaće bitno odstupanje putanje rasta dohotka od ravnotežne putanje. Putanja rasta dohotka je, dakle, osim stopom garantovanog rasta i snagom inicijalnog podsticaja, određena i startnom pozicijom koja je definisana strukturom i funkcionisanjem privrednog sistema. Garantovana (progresivna) stopa rasta dohotka inherentna je sistemu u bilo kojoj varijanti jer počiva na trajnoj jednakosti štednje i investicija. Ona reprezentuje ubrzavajuće dejstvo akceleratora (konstanta k -fiksirani nivo kapitalnog koeficijenta) modifikovano prigušavajućim efektom multiplikatora (konstanta s = 1 - c).
6. 2. 3. Diskretni slučaj Privredni rast i razvoj zbivaju se u vremenu i zato je ono njihova bitna karakteristika. Diskretni slučaj podrazumeva vreme koje se sastoji iz jednakih intervala koji se zovu periodi. Iz praktičnih razloga pod periodima se obično podrazumevaju kalendarske godine. Model u diskretnom slučaju pretpostavlja da su nameravana štednja i nameravana potrošnja u predviđenom periodu realizovane. Na taj se način može pretpostaviti jednakost relacija za štednju i potrošnju na početku i kraju perioda. Kao i ranije, MAKROEKONOMSKI MODELI
265
polazi se od relacije:
Yt = C t + I t + At U linearnom slučaju, kad su svi autonomni izdaci isključeni, jednačina štednje je
St = sYt −1 ………………….(1) Štednja na početku (i na kraju) perioda t jednaka je proizvodu granične sklonosti štednje i dohotka na kraju prethodnog perioda tj. štednja u periodu t funkcija je dohotka iz perioda t-1. Jednačina potrošnje na početku perioda je:
C t = (1 − s )Yt −1 a na kraju perioda, kad se može javiti i nenameravana potrošnja: Ct = Yt - Ct U slučaju kada se autonomne investicije u toku perioda ne pojavljuju, tj. za At = 0, indukovane investicije na kraju perioda su jednake:
I t = St = sYt −1 ………………(2) Jednačina formuliše cilj, uravnoteženi rast, koji se ostvaruje ako je veličina investicija jednaka veličini štednje u svakom periodu. Indukovane investicije na početku perioda mogu se prestaviti relacijom za akcelerator:
I t' = k( Yt − Yt −1 ) …………….(3) Model se tako pretvara u relaciju između investicija na početku i na kraju perioda, tj. između It i I’t. Ako se prihvati pretpostavka da je nameravana štednja u toku perioda realizovana i jednaka investicijama, i da su investicioni planovi u datom periodu realizovani, tj. I’t = It, onda se garantovana stopa rasta lako može dobiti na sledeći način:
k (Yt − Yt −1 ) = sYt −1 , tj.
Yt = Yt −1 + odnosno:
266
MAKROEKONOMIJA
s Yt −1 k ,
Yt = Yt −1( 1 +
s ) = Yt −1( 1 + g ) k
odakle sledi:
Yt = Y0 (1 + g ) t ……...……………….(4) tj. dohodak progresivno raste po garantovanoj stopi iz perioda u period. Jednačina koja opisuje kretanje investicija se može, analogno, dobiti iz jednačine za indukovane investicije (It = s Yt-1) na kraju perioda:
I t = sYt −1 = sY0 ( 1 + g )t −1 = I1 ( 1 + g )t −1
….(5)
I1 = s Y0 Rigoroznom matematičkom analizom slučaja kada se planirane investicije razlikuju od realizovanih može se pokazati da model u potpunosti nije dinamički. Čak i uz velika uopštavanja javljaju se isuviše velika odstupanja stvarne od garantovane stope rasta. Zbog toga se on može prihvatiti kao dovoljno dobar opis stvarnog ekonomskog života jedino uz vrlo rigoroznu pretpostavku o jednakosti štednje i investicija i na početku i na kraju perioda. Sve primedbe sa mogućim odstupanjem garantovane od prirodne stope rasta i dalje ostaju.
6.3. NEOKLASIČNI MODEL Neoklasični model predstavlja delimično vraćanje problemima kojima su se bavili ekonomosti klasične orijentacije, naročito Mil i Rikardo, a tiču se akumulacije kapitala i promena produktivnosti. Model predstavlja izvesno proširenje Harod Domarovog modela eliminacijom njegovih neodrživih pretpostavki. Harod-Domarov model počiva na veoma rigoroznim pretpostavkama. Njegov glavni nedostatak se sastoji u činjenici da se ponuda i tražnja radne snage podudaraju samo u slučaju kada se prirodna stopa rasta stanovništva podudara sa garantovanom stopom. Prva je određena egzogenim faktorima a druga interakcijom između kapitala, investicija i dohotka. Cena radne snage se u modelu ne pojavljuje kao odrednica tražnje radne snage. Tražnja za radnom snagom jednostavno prati kretanje dohotka. Svaka promena nivoa dohotka praćena je rastom proizvodnih faktora u istoj proporciji. Tako značajna simplifikacija stvarnosti posledica je pretpostavke o fiksnom kapitalnom koeficijentu, nemogućnosti supstitucije između proizvodnih faktora (proizvodna funkcija sa izokvantom u obliku latiničnog slova L), tj. postojanja samo jednog tehnološkog postupka u celoj privredi čiji je rezultat samo jedan homogeni proizvod koji zadovoljava sistem potreba u celini. Svi elementi u modelu praktično MAKROEKONOMSKI MODELI
267
su konstante pa ne postoji mogućnost uspostavljanja nove ravnoteže, ako se dođe u neravnotežu. Svako odstupanje od pretpostavke da je proizvodnja funkcija ulaganja rada i kapitala i da oni daju konstantne prinose vodi u trajnu neravnotežu, jer je model previše egzogeno determinisan (over determined). I pored ovako velikog broja pretpostavki, model koincidira sa stvarnošću samo u retkom slučaju poklapanja garantovane i prirodne stope rasta. Neoklasični model pokušava da otkloni uočene nedostatke Harod-Domarovog modela. On je zasnovan na pretpostavci o postojanju neograničenog broja tehnoloških postupaka i isto toliko kapitalnih koeficijenata. Porast broja tehnoloških postupaka vodi fino zaobljenoj proizvodnoj funkciji. U graničnom slučaju, kad taj broj postane neizmerno velik, dobija se kontinuelna proizvodna funkcija. To znači da postoji čitava distribucija kapitalnih koeficijenata k1 , k 2 , k 3 ,... i da model sadrži jedan varijabilni kapitalni koeficijenat koji povećava mogućnost izjednačenja garantovane i prirodne stope rasta. Proizvodna funkcija sa fino zaobljenom konveksnom izokvantom pretpostavlja najšire mogućnosti supstitucije između proizvodnih faktora. To daje mogućnost iznalaženja kombinacije faktora proizvodnje koja najviše doprinosi stvaranju autputa i omogućuje punu zaposlenost. Kapitalni koeficijent može tako da se podesi da, uz datu vrednost granične sklonosti štednje, daje onu vrednost garantovanoj stopi koja se podudara s prirodnom stopom. Podešavanjem odnosa između proizvodnih faktora, odnosno kapitalnog koeficijenta, vrše se takva prilagođavanja u privrednom sistemu da njegovo funkcionisanje može da obezbedi punu zaposlenost proizvodnih faktora čak i u uslovima visokih fluktuacija tempa rasta stanovništva. Podešavanje garantovane stope rasta (g=s/k) sa istim posledicama može se obaviti i regulisanjem granične sklonosti štednji. Prvi pristup je vezan za ime Roberta Soloua a drugi za ime Nikolasa Kaldora.
6. 3. 1. Neoklasični model rasta Roberta Soloua Neoklasični model Roberta Soloua101 prihvata pretpostavke prethodnog modela ali ne počiva na proizvodnoj funkciji sa fiksnim proporcijama inputa. Umesto toga pretpostavlja se neoklasična proizvodna funkcija sa konstantnim prinosima u kojoj se rad i kapital mogu supstituisati a kapitalna opremljenost rada kointinuirano varirati. Polazi se od linearno homogene proizvodne funkcije oblika:
Y = K α L1−α Ako se sa Y/L označi prosečna produktivnost rada u privredi a sa K/L njena kapitalna opremljenost rada, onda se funkcija produktivnosti rada može napisati u sledećem obliku: 101 Solow, R., 1956., A Contribution to the Theory of Economic Growth, Quarterly Journal of Economics, p. 65-94. и у Solow, R., 1970., Growth Theory: An Exposition, Clarendon Press, Oxford
268
MAKROEKONOMIJA
α
Y ⎛K⎞ =⎜ ⎟ L ⎝ L ⎠ ………………….(1) Na osnovu prve mogu se napisati još dve jednačine. Tako se dobija sistem od tri jednačine čijim se rešenjem dolazi do relacija koje opisuju kretanje varijabli u vremenu. Ako je štednja jednaka proizvodu granične sklonosti štednji i dohotka tj.: S=sY, uz pretpostavku da su investicije jednake štednji i da se prirast kapitala može poistovetiti sa investicijama, prirast kapitala se može izraziti kao proizvod granične sklonosti štednji i dohotka, tj.: α
Y ⎛K⎞ = ………………..….(2) L ⎜⎝ L ⎟⎠
Treća jednačina se odnosi na radnu snagu koja se formira iz rasta stanovništva po prirodnoj stopi n:
L = L0 e nt
……………………(3) Ako se pretpostavi puna zaposlenost, tj. stanovništvo raste po prirodnoj stopi n koja ne produkuje ni višak ni manjak ponude radne snage, onda se na osnovu jednačine (1) i (3) može napisati nova relacija: α
⎛K⎞ Y = L0 e nt ⎜ ⎟ ……….…..…(4) ⎝L⎠ Prirodna stopa rasta stanovništva n javlja se u jednačinama kao eksponent. To znači da se pretpostavlja rast stanovništva koje treba ubrzano zapošljavati. Problem se rešava rastom investicija po dovoljno visokoj stopi, tj. onoj stopi koja omogućava otvaranje dovoljnog broja radnih mesta za rastuću ponudu radne snage. Rešenje sistema jednačina može se poistovetiti sa iznalaženjem odgovarajuće stope rasta investicija. Ona se može dobiti tako što se najpre jednačina (2) transformiše u:
Y=
dK 1 dt s
zamenom u jednačinu (4) dobija se: α
dK ⎛K⎞ = sL0 e nt ⎜ ⎟ ......…….(5) dt ⎝L⎠ gde su s, Lo i ent konstante, pa se relacija može intrepretirati na sledeći način: investicije su funkcija produktivnosti rada a produktivnost rada je funkcija kapitalne opremljenosti rada. Investicije (ili potreban rast kapitala da bi se održala puna zaposlenost) su, dakle, određene nivoom kapitalne opremljenosti rada. MAKROEKONOMSKI MODELI
269
Problem se sastoji u iznalaženju nivoa investicija koje obezbeđuju nivo kapitalne opremljenosti rada primeren punoj zaposlenosti, tj. u određivanju takvog ravnotežnog nivoa kapitalne opremljenosti rada pri kojem će privredni sistem, bez obzira na startnu poziciju, funkcionisati na nivou pune zaposlenosti, tj. tendirati ka ravnotežnom stanju. Ako takav koeficijent postoji, to znači da se privreda kreće prema putanji ravnotežnog rasta, ako se kreće prema tom koeficijentu. Kad dosegne taj ravnotežni nivo kapitalne opremljenosti rada ona će nastaviti da raste uravnoteženo što znači da će i dohodak i kapital rasti po istoj stopi po kojoj raste i radna snaga i da će prosečna produktivnost rada i kapitalna opremljenost rada biti konstante, ako nema tehničkog progresa. Kapitalna opremljenost rada je funkcija vremena. Zbog toga se ona može izraziti kao logaritamska funkcija102: ln(
K ) = ln K t − ln Lt ……….……(6) L
Ako se jednačina (6) derivira po vremenu dobiće se stopa rasta koeficijenta kapitalne opremljenosti rada:
db 1 dK 1 dL 1 1 dK = − = − n ...(7) dt b dt K dt L K dt Iz jednačine se vidi da je stopa rasta kapitalne opremljenosti rada (b) jednaka razlici između stope rasta kapitala i prirodne stope rasta radne snage. Na osnovu jednakosti:
dK = sY dt može se napisati:
1 dK Y = s …………………(8) K dt K Ako se jednačina (8) uvrsti u jednačinu (7):
db 1 Y = s − n ……….....……(9) dt b K Ako se brojilac i imenilac razlomka Y/K podele sa L u brojiocu će se dobiti produktivnost rada (y) a u imeniocu kapitalna opremljenost rada (b):
db 1 y = s − n …………….(10) dt b b 102 Бабић, М., 1991., стр. 422-428.
270
MAKROEKONOMIJA
Kad kapitalna opremljenost rada dostigne položaj dugoročne ravnoteže njena se vrednost može smatrati konstantnom (u jednačini figuriše kao konstanta). Njen prvi izvod (stopa promene) tada postaje jednak nuli. Leva strana jednačine (10) biće jednaka nuli. Da bi se to ostvarilo potrebno je da se ispuni uslov:
s
y =n b ……………………...(11)
odnosno:
b=
s y n ……………………...(12)
Ako se vrate prvobitne oznake: α
K s⎛K⎞ = ⎜ ⎟ L n ⎝ L ⎠ ……………….(13) odnosno: 1
n ⎛ K ⎞1−α =⎜ ⎟ s ⎝ L ⎠ ……...………….(14) ili: 1
n = b 1−α s ……….....……….(14a) Jednačina (14) može se napisati i na sledeći način:
s
Y K =n L L ……………………(15)
ili: sy =nb ………….………….(16) ili:
y n = b s …….……..……….(16a) Dakle, odnos između produktivnosti rada i kapitalne opremljenosti rada u stanju ravnoteže jednak je odnosu između prirodne stope rasta radne snage i granične sklonosti štednji. Model dozvoljava iznalaženje odgovarajuće vrednosti za b za koju je privreda u ravnoteži. Ako se zna vrednost b lako se može izračunati i vrednost produktivnosti rada i ostalih vrednosti u modelu. Osim toga, model definiše i uslove dugoročnog ravnotežnog rasta. Oni se u krajnjoj instanci podudaraju sa uslovima iz Harod Domarovog modela. Ali, neoklasični model objašnjava da privreda dugoročno MAKROEKONOMSKI MODELI
271
teži ka putanji rasta koja se smatra ravnotežnom zahvaljujući varijabilnom koeficijentu kapitalne opremljenosti rada. Ravnotežni nivo koeficijenta kapitalne opremljenosti rada može se shvatiti kao rezultat procesa kratkoročnog privrednog uravnoteženja, čime se i prirodna i garantovana stopa rasta izjednačuju. U tački ravnoteže koeficijent kapitalne opremljenosti rada je konstanta pa zato i produktivnost rada mora da bude konstantna i zbog toga i proizvod i zaposlenost i kapital rastu po istoj stopi. Na apcisi u oba dela dijagrama je kapitalna opremljenost rada. Na ordinati u prvom delu dijagrama je produktivnost rada a u drugom delu stopa rasta kapitala. α Kriva a predstavlja prosečnu produktivnost rada: ⎡⎣ Y /L = (K /L ) ⎤⎦ . Ona ima konkavan oblik jer je 0 < α < 1. Njen oblik je posledica delovanja zakona opadajućih prinosa. Zbog tog delovanja s porastom kapitalne opremljenosti rada, produktivnost u početku raste brže da bi u svakoj narednoj tački intezitet rasta opadao. Linija (z) predstavlja proizvod prirodne stope rasta stanovništva i kapitalne opremljenosti rada. Ona pokazuje visinu potrebnih neto investicija za održanje postojećeg nivoa kapitalne opremljenosti rada u uslovima kada stanovništvo raste, tj. veličinu kapitala kojom je potrebno opremiti svakog novog zaposlenog da se opšti nivo kapitalne opremljenosti rada ne bi promenio. To znači da porast zaposlenosti za n% zahteva rast kapitala takođe za n%. Kriva (h) je kriva produktivnosti pomnožena graničnom sklonošću štednji: sy. Budući da je 0 < s < 1, kriva (h) leži ispod krive (a). Sl. 36. Prikaz procesa uravnoteženja u neoklasičnom modelu
272
MAKROEKONOMIJA
α
a⇒
Y ⎛K⎞ =⎜ ⎟ L ⎝L⎠
x⇒s= z⇒n Ψ⇒
Y L
K L
nK sL
Na drugom delu dijagrama kriva predstavlja razliku između krive x i linije z. Uslov ravnoteže ostvaren je u tački (A). Levo od tačke (A) sve dok je kapitalna opremljenost rada manja od 0A, sy > nb pa se isplati povećavati kapitalnu opremljenost rada. Iza tačke (A) situacija je obrnuta: sy < nb, pa se zbog delovanja zakona opadajućih prinosa isplati smanjivati kapitalnu opremljenost rada. Presek krive (h) i linije (z) je takođe uslov ravnoteže. U toj tački štednja po glavi stanovnika je dovoljno velika da omogući opremanje svakog novozaposlenog kapitalom kao što je to slučaj sa već zaposlenim radnicima. Podelom jednačine (15) sa s dobija se jednačina Y = n K koja je na dijagramu L s L predstavljena linijom Ψ. Iz uslova ravnoteže: I = K = sY podelom sa L dobijaju se investicije po zaposlenom kao funkcija produktivnosti rada:
I Y =s L L Sledeći osnovnu jednačinu
Y ⎛K⎞ = f⎜ ⎟ L ⎝L⎠ može se napisati: I ⎛K⎞ = sf ⎜ ⎟ …...………….(17) L ⎝L⎠
MAKROEKONOMSKI MODELI
273
Zbog toga kriva (h) pokazuje štednju po zaposlenom na svakom nivou kapitalne opremljenosti rada. Razlika između autputa per capita (Y/L ) i štednje per capita ⎛ Y⎞ ⎜ s ⎟ jednaka je potrošnji per capita. Nivo kapitalne opremljenosti označen tačkom ⎝ L⎠ B (0B) omogućuje nivo autputa per capita (BE) uz štednju per capita na nivou (BD) i potrošnju per capita na nivou (ED). Kako linija (z) pokazuje rast kapitalne opremljenosti rada (per capita investicije potrebne da se zadrži isti nivo kapitalne opremljenosti rastuće zaposlenosti radne snage) sledi da je potreban rast kapitala po istoj stopi kao i radna snaga da bi se zadržao postojeći nivo kapitalne opremljenosti rada. To znači da mora da važi jednakost: I / K = n . Delenjem sa L dobija se:
I K =n L L Iz uslova ravnoteže: I = S = sY ili: I/L = s Y/L, sledi:
n
K Y =s L L
što je jednako jednačini (15). U tački B investicije BD su veće od potrebnih (BD>BC) kako bi se održao isti nivo kapitalne opremljenosti rada. Zbog takvog nivoa investicija kapitalna opremljenost rada raste. Sa rastom kapitalne opremljenosti rada smanjuje se jaz između stvarnih i potrebnih investicija, smanjuje se jaz između krivi (h) i (z). One se seku u tački A kada se i postiže ravnotežni nivo kapitalne opremljenosti rada. Rast stope štednje pomerio bi naniže liniju (Ψ) a liniju (h) naviše čime bi se povećao i ravnotežni nivo kapitalne opremljenosti rada. Iz ove analize mogu da se izvuku vrlo dalekosežni zaključci103: 1. Solou je pokazao da stopa rasta proizvoda ne zavisi od stope rasta štednje. Privreda se na dugi rok gledano, kreće po ravnotežnoj putanji rasta po stopi koja se zahvaljujući varijabilnom koeficijentu kapitalne opremljenosti rada može podudarati sa prirodnom stopom rasta stanovništva. 2. Ako stopa štednje poraste povećaće se kapitalna opremljenost rada i, za kratko i stopa rasta dohotka. U tom slučaju privreda prelazi na višu putanju ravnotežnog rasta dohotka. 3. Ako na ravnotežnoj putanji rasta, kad privreda raste stopom rasta inherentnom datom stanju ekonomskog sistema, dođe do rasta produktivnosti rada, stopa 103 Dornbusch, R., Fischer, S., 1994., Macroeconomic, 6.ed., McGraw Hill, p.276.
274
MAKROEKONOMIJA
rasta dohotka ostaje egzogeno određena tehničkim progresom. Ona je jednaka zbiru stope tehničkog progresa i stope rasta stanovništva. 4. Ako dve privrede mogu da se opišu istom proizvodnom funkcijom i imaju istu stopu rasta stanovništva posle izvesnog vremena će ostvariti jednak nivo dohotka. Iz ove tvrdnje se može izvući zaključak u vezi sa uzrokom siromaštva nedovoljno razvijenih zemalja. Privreda jedne zemlje je nerazvijena zato što ima manjak kapitala. Put izlaska iz siromaštva je “jednostavan”. Nedovoljno razvijena zemlja stopu štednje treba da podigne na nivo štednje bogatih zemalja i da koristi istu tehnologiju kao i one. Posle izvesnog perioda primene ovakvog “recepta” nedovoljno razvijena zemlja izjednačiće nivo svoje razvijenosti sa bogatim zemljama. Ako zemlje imaju različite stope štednje, ostvariće različite nivoe GNP-a u ravnotežnoj tački, ali ako su njihove stope tehničkog progresa i rasta stanovništva jednake i stope rasta ravnotežnog dohotka će biti jednake. I neoklasični model je doživeo brojne kritike i dopune (razrade). Razrade se svode na uvođenje novih endogenih varijabli koje su u originalnom modelu egzogenog karaktera, a što se kritika tiče one se, pre svega, odnose na osnovne pretpostavke na kojima model počiva. Tržište i slobodna konkurencija su osnovna pretpostavljena pokretačka snaga dugoročnog ravnotežnog rasta što podrazumeva punu mobilnost faktora proizvodnje, potpunu obaveštenost tržišnih aktera i postojanje potrebne elastičnosti cena roba na promenu ostalih cena, punu zaposlenost faktora proizvodnje i raspodelu na osnovu njihove granične produktivnosti. Tržište se uglavnom ne karakteriše navedenim pretpostavkama. U osnovi radi se o iluzijama, kako o onim koje se odnose na slobodna tržišta (ograđena su, veliki troškovi ulaza), tako i o onim u vezi sa mobilnošću faktora koji su sve više “zaleđeni” u prostornom, granskom i drugom smislu. Alternativnih tržišta takođe nema ili su transakcioni troškovi prelaska na njih veliki. Cenovne konkurencije takođe gotovo da i nema kao ni potpune informisanosti proizvođača i potrošača, itd.104
104 Bliže o tome u: Đerić, B., 1997., Teorija i politika privrednog razvoja, Savremena administracija, Beograd, str. 242. MAKROEKONOMSKI MODELI
275
KONTROLNA PITANJA 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25. 26. 27. 28. 29. 30.
276
Zašto se u ekonomskoj analizi pristupa konstrukciji pojednostavljenog sistema? Šta se podrazumeva pod makroekonomskim modelima? Zbog čega deterministički modeli u makroekonomskoj analizi nimaju manji značaj od stohastičkih modela? Šta se podrazumeva pod varijablama modela? Koja je razlika između endogenih i egzogenih varijabli? Zašto se na osnovu empirijskih saznanja obično uspostavljaju nelinearni modeli? Na koji se sve način opisuju odnosi među varijablama? Šta znači kvantifikovati međuzavisnost dveju ekonomskih varijabli? Šta je karakteristično za strukturne modele? Da li se modeli dugoročnog rasta mogu svrstati u statičke modele? Na kojim načelima počiva izgradnja ekonomskih modela? Šta u AS-AD modelu predstavlja kriva agregatne tražnje? Šta u AS-AD modelu odražava kriva agregatne ponude? Čime je u AS-AD modelu određen opšti nivo cena u privredi? Kakav oblik ima kriva agregatne ponude u AS-AD modelu? Da li, i u kom smislu, oblik krive ponude u AS-AD modelu zavisi od opšteg nivoa cena? Da li, i u kom smislu, oblik krive ponude u AS-AD modelu zavisi od stope nezaposlenosti? IS-LM model počiva na istovremenoj ravnoteži na dva tržišta. O kojim se tržištima radi? Kojim se krivama opisuju dva posmatrana tržišta u IS-LM modelu? U čemu se razlikuju stanovišta kejnsijanaca i neoklasičara kada je u pitanju determinisanost investicija i štednje? Na kojim pretpostavkama počiva Filipsova kriva? Da li su smanjenje inflacije i smanjenje nezaposlenosti suprotni ciljevi? Da li je moguć istovremeni rast inflacije i nezaposlenosti? Koji odnos ilustruje Oukonov zakon? Kakve posledice po veličinu jaza između ostvarenog i potencijalnog proizvoda izaziva smanjenje nivoa nezaposlenosti? Šta sugeriše Filips-Oukonova kriva? Koji modeli, i zbog čega, razrađuju uslove koji osiguravaju stabilan ravnotežni rast uz punu zaposlenost? Na kojim pretpostavkama počiva Harod-Domarov model? Kakav je značaj garantovane stope rasta? Koji osnovni nedostatak Harod-Domarovog modela ispravlja, i na koji način, neoklasični model?
MAKROEKONOMIJA
GLAVA XI STEPEN EFIKASNOSTI PRIVREDE
1.
UVODNE NAPOMENE Privredni sistemi, kao što je poznato, spadaju u red vrlo složenih sistema sa velikim brojem elemenata najrazličitijeg karaktera i vrsta njihove međusobne povezanosti. U skladu sa tim oni funkcionišu na vrlo složen način. Zbog toga je efikasnost privrednih sistema veoma teško sveobuhvatno analizirati, a samim tim i meriti. Pokušaji merenja efikasnosti nailaze na metodološke i konceptualne poteškoće. Naime, stepen merljivosti različitih aspekata funkcionisanja privrede veoma je različit. Neki aspekti su potpuno merljivi, drugi delimično, dok su neki aspekti efikasnosti u potpunosti nemerljivi. Iako je nauka poslednjih decenija znatno povećala stepen uspešnosti merenja inače merljivih aspekta, podižući istovremeno nivo merljivosti manje merljivih aspekata privrednih kretanja, još uvek je mnogo toga što je moguće jedino procenjivati ili je jednostavno još uvek nemerljivo. Strogo uzev, precizno određenje gotovo svih dimenzija privredne efikasnosti toliko je složeno i uslovljeno toliko velikim brojem ograničenja, da je broj i pouzdanost zaključaka koji se mogu izvesti na osnovu njihovog merenja relativno mali. Zbog toga je potrebno insistirati na što većem stepenu obuhvatnosti merenja različitih manifestacija funkcionisanja privrede. Opšta teorija sistema, polazeći od činjenice o ograničenoj mogućnosti merenja, insistira na uzimanju u obzir manje ili potpuno nemerljivih aspekata, insistira da istraživač bude svestan dometa različitih metoda merenja pojedinih aspekata funkcionisanja privrede uz intuitivni obuhvat svih manje merljivih ili potpuno nemerljivih aspekata razvojnih procesa. To se dobro može sagledati na primeru faktora koji utiču na visinu ukupnog proizvoda. Smatra se da je pojedinačno po faktorima moguće meriti jedva četvrtinu uticaja na rast proizvoda. Tome se može dodati još jedan broj faktora čiji se uticaj na rast proizvoda može meriti zbirno, u grupama od po nekoliko faktora. Sve u svemu, dve trećine rasta ukupng proizvoda se može pripisati nemerljivim faktorima. Stoga je izostavljanje iz analize delimično merljivih i nemerljivih faktora nedopustivo. Oni se i bez kvantifikacije moraju uzimati u obzir kao dodatni elementi uz rezultate analize merljivih aspekata.
STEPEN EFIKASNOSTI PRIVREDE
279
Analizu dalje komplikuje činjenica da je među nemerljivim faktorima, pored onih sa pozitivnim, dosta i onih sa negativnim dejstvom. Merama makroekonomske politike dejsto prvih mora biti podsticano, a drugih slabljeno. Bez obzira na frekvenciju promenljivosti faktora, njima se mora upravljati. Sa stanovišta makroekonomske politike njihov značaj raste uporedo sa rastom frekvencije.
2.
STOPA RASTA DOMAĆEG PROIZVODA U teoriji i praksi najčešće se kao sintetički pokazatelj dostignutog razvojnog nivoa koristi, apsolutno ili per capita izražen, neto ili bruto domaći proizvod. Godišnji domaći proizvod ukazuje na snagu, veličinu određene privrede. Čitav svet je 2007. godine ostvario bruto domaći proizvod u iznosu od 54.584 milijardi dolara. Najveća, najsnažnija privreda savremenog sveta je privreda SAD-a koja je 2007. godine ostvarila bruto domaći proizvod u iznosu od 13.751 milijardi dolara. Dakle, jedan od četiri ostvarena dolara na planeti ostvaren je u ovoj zemlji. Vrednost bruto domaćeg proizvoda Srbije u isto vreme iznosila je 40, 1 milijardu dolara105. Podelom nominalne godišnje vrednosti domaćeg proizvoda sa brojem stanovnika određene zemlje prethodni podatak se relativizuje i tako dobija visina domaćeg proizvoda po glavi stanovnika (per capita). Privredni rast se ostvaruje uz podizanje nivoa društvenog blagostanja jedino ako domaći proizvod beleži brži rast od rasta stanovništva, tj. ako se ostvaruju pozitivne stope rasta domaćeg proizvoda per capita. Stanje u kojem domaći proizvod raste po istoj stopi kao i stanovništvo je stanje nulte stope rasta per capita i naziva se stagnacijom. Sporije uvećanje domaćeg proizvoda od stanovništva znači opadanje njegovog per capita nivoa i označava nazadovanje. Najgora situacija je ona u kojoj proizvod opada a stanovništvo raste. Posledica toga je ubrzano opadanje domaćeg proizvoda per capita. Ako se želi pokazati sposobnost rasta neke privrede izračunavaju se stope rasta. Obično se posmatra dinamika domaćeg proizvoda kao stopa rasta nominalnog domaćeg proizvoda ili domaćeg proizvoda per capita. Stopama rasta se u prvoj aproksimaciji kroz tempo porasta nivoa domaćeg proizvoda dobro prikazuje efika105 http://www.worldbank.org/
280
MAKROEKONOMIJA
snost privrednog razvoja u određenom periodu. Najbolje je kada su to zaokružene i završene razvojne faze, omeđene sa dva razvojna nivoa. One omogućuju sagledavanje tendencija u privredi jedne zemlje. Zato su stope rasta najverovatnije najčešće upotrebljavani analitički instrument. Vrlo je korisno praviti poređenja unutar grupe (po osnovnim karakteristikama sličnih) zemalja, ili između različitih razvojnih faza jedne ili više zemalja. Stopa rasta domaćeg proizvoda može se definisati kao relativni prirast domaćeg proizvoda, tj. kao odnos godišnjeg apsolutnog prirasta domaćeg proizvoda i njegove veličine na kraju prethodnog perioda106. Ako je Y(t) domaći proizvod u periodu t, stopa rasta domaćeg proizvoda r y u tom periodu će biti jednaka:
ry =
ΔYt Yt −1 ……………………….(1)
gde je:
ΔYt = Yt − Yt −1 U prethodnoj definiciji vreme je diskretno jer se sastoji od jednakih intervala konačne dužine (godinu dana). Sa stanovišta validnosti zaključaka pogodnije je vreme posmatrati kao kontinuelnu veličinu koja može predstavljati bilo koju tačku na vremenskoj skali. U tom slučaju stopa rasta se može izraziti kao količnik brzine rasta domaćeg proizvoda i vrednosti domaćeg proizvoda u datoj tački. Brzina rasta domaćeg proizvoda izračunava se kao prvi izvod promenljive (domaći proizvod Y(t)) po nezavisno promenljivoj t, tj.: ry =
dYt
dt …………………..(2) Yt
U praksi se najčešće pristupa izračunavanju prosečne stope rasta za izabrani period. Prosečne godišnje stope rasta se, i u ovom slučaju, mogu izračunavati kao diskretne i kao kontinuelne. Ako je poznat niz podataka za domaći proizvod za izabrani period (to jest, Y0, Y1, Y2, ..., Yt) i ako se prosečna godišnja stopa rasta obeleži sa r y dobija se niz relacija: Y0 Y1 = Y0 + ΔY1 = Y0 + r yY0= Y0 (1 + r y) Y2 = Y1 + ΔY2 = Y1 + r yY1= Y1 (1 + r y) = Y0 (1 + r y) (1 + r y) = =Y0 (1 + r y)2 ………………………………………………………………… Yt = Yt-1 + ΔYt = Yt-1 + r yYt-1= Yt-1 (1 + r y) = =Y0 (1 + r y)t-1 (1 + r y) = Y0 (1 + r y)t 106 Madžar Lj. i Jovanović A., 1990, str. 24. STEPEN EFIKASNOSTI PRIVREDE
281
Iz poslednje jednačine, deljenjem obe strane sa Y0 i stepenovanjem sa (1/t) dobija se:
(Y : Y )
1/ t
t
= 1 + ry
0
Iz toga sledi obrazac za prosečnu godišnju diskretnu stopu rasta domaćeg proizvoda kad je poznata samo njegova početna i krajnja vrednost:
ry = t
Yt − 1 ……………………(4) Y0
Izvođenje relacije za kontinuelnu stopu rasta zasniva se na jednačini (3). Ako se zanemari činjenica da se jednačina odnosi na višegodišnji period, ona se svodi na:
Y1 = Y0 (1 + ry )
…………………….(5)
Uz pretpostavku da je godina skup od n beskrajno malih segmenata vremena jednačina glasi: n
⎛ r ⎞ Y1 = Y0 ⎜⎜1 + y ⎟⎟ …………….……(6) n⎠ ⎝ Posle t godina, dohodak iz prve godine uvećavan godišnje po stopi r y iznosi: t
⎡⎛ ry ⎞n ⎤ Yt = Y0 ⎢⎜⎜1 + ⎟⎟ ⎥ n ⎠ ⎥ …………………..(7) ⎢⎣⎝ ⎦ Vrednost desne strane izraza se neće promeniti ako se n podeli sa r y a t pomnoži sa r y: try
n ⎡ ⎤ ry r ⎛ ⎞ y ⎢ Yt = Y0 ⎢⎜1 + ⎟ ⎥⎥ n⎠ ⎢⎣⎝ ⎥⎦ ………….……(8)
Granična vrednost izraza u srednjoj zagradi, kada n teži beskonačnosti tj., kada se godina posmatra kao beskrajno veliki broj (n) malih vremenskih sekvenci, predstavlja osnovu prirodnog logaritma, tj.: n
⎛ ry ⎞ ry ⎜1 + ⎟ = e ……….……..(9) lim n⎠ n →∞ ⎝ 282
MAKROEKONOMIJA
Sada se domaći proizvod u poslednjoj godini posmatranog perioda može izraziti kao: tr Yt = Y0 e y ……………………(10) Ako se obe strane jednačine podele sa Y0, pa onda logaritmuju, dobija se relacija:
ln
Yt = ry t ……………..……(11) Y0
Iz relacije (11) sledi da je kontinuelna prosečna stopa rasta domaćeg proizvoda data kao:
1 Y ry = ln t ……………….…..(12 t Y0 ) Visina prosečnih stopa rasta zavisi od brojnih faktora. Ona, pre svega, zavisi od veličine domaćeg proizvoda u baznoj godini i od visine stope rasta domaćeg proizvoda koju je privreda ostvarila u prethodnom periodu. Uslovljenost prosečne stope rasta veličinom domaćeg proizvoda u prvoj godini uređena je na dosta složen način, ali se neke pravilnosti mogu uočiti. Ako, na primer, veličina domaćeg proizvoda za sve godine unutar posmatranog perioda, izuzev za prvu godinu, ostane nepromenjena, povećanje veličine domaćeg proizvoda u baznoj godini usloviće nižu prosečnu stopu rasta za ceo period, i obrnuto. Saznanje je važno za proces odabira graničnih godina perioda koji se analizira. Ovaj odabir je veoma često izvor zabluda, pa i manipulacija. Visina prosečne stope rasta domaćeg proizvoda u jednom periodu određena je visinom prosečne stope rasta u prethodnom periodu, jer se uspešnost privrednog razvoja iz prethodnog prenosi i na naredni period. Zbog toga se jedan period nikada ne može analizirati nezavisno od prethodnih. Uspešnost određenog razdoblja umnogome je određena kvalitetom pripreme terena u prethodnom periodu, od njegovog dinamičkog potencijala za ostvarenje povoljnih stopa rasta u narednom periodu. Moguće je, na drugoj strani, ostvarenje visokih stopa rasta u jednom periodu na račun iscrpljivanja razvojnih mogućnosti narednog perioda. Vremenska zavisnost stopa rasta domaćeg proizvoda, o kojoj je bilo reči, određena je kompleksnom spregom između nekih posebnih i izdvojenih grupa makroekonomskih agregata. U tom smislu svakako su najznačajnije investicije, odnosno njihova struktura, posebno sa stanovišta tempa finalizacije i davanja pozitivnih efekata. Proces investiranja je često protegnut na jedno razvojno razdoblje, a rezultati na naredno, ili više njih, sa najčešće nejednakim efektima (proporcionalni, progresivni ili degresivni). STEPEN EFIKASNOSTI PRIVREDE
283
Zaduživanje u inostranstvu, tj. pozajmljivanje tuđe akumulacije, takođe u znatnoj meri određuje mehanizam vremenske uslovljenosti stopa rasta. Zaduživanjem u inostranstvu veoma lako se podiže visina prosečne stope rasta domaćeg proizvoda u nekom periodu i to po dva osnova: povećavaju se investicije i povećava se ukupna mobilnost akumulacije zbog praktično neograničene mobilnosti inostrane akumulacije koja se može investirati baš tamo gde može da da najviše efekte. Ostvareni rast domaćeg proizvoda i rast spoljne zaduženosti se na veoma složen način u različitim pravcima mogu odraziti na visinu stope rasta domaćeg proizvoda u narednim godinama. Visina stopa rasta domaćeg proizvoda u pojedinim periodima takođe je uslovljena stepenom korišćenja prirodnih resursa čiji se nivo izdašnosti u vremenu menja kad su u pitanju neobnovljivi prirodni izvori. U nekim periodima moguće je značajno podići stopu rasta prekomernim raubovanjem prirodnih resursa. Takvo ponašanje ekonomskih subjekata izaziva smanjenje stopa rasta u budućem periodu. U uslovima visoke inflacije očuvanje realne vrednosti kapitala je veoma ugroženo, a amortizacija postaje krajnje arbitrarna kategorija. Zbog toga je moguće prelivanje supstance kapitala u vrednost domaćeg proizvoda, ali i obrnuto. Na taj način, posredno, visina prosečne stope rasta domaćeg proizvoda u pojedinim periodima uslovljena je i inflatornim kretanjima.
3.
AKUMULACIJSKI NAPON PRIVREDE I KAPITALNI KOEFICIJENT Privredni razvoj je uspešan u meri u kojoj sistem uspeva da uvećava količinu resursa i da obezbedi efikasnu upotrebu postojećih. Prvi oblik efikasnosti funkcionisanja privrede može se poistovetiti sa njenom mobilizacijskom a drugi sa efikasnošću upotrebe već pribavljenih resursa. Najvažniji preduslov uvećanja kapitala je sposobnost stvaranja visokog akumulacijskog napona u privredi. To se postiže efikasnim upravljanjem raspodelom domaćeg proizvoda. Cilj podsticanja visokih stopa rasta štednje jeste brzo uvećanje (akumulacija) kapitala. Osim štednjom, kapital se može uvećati i otkrivanjem i privođenjem eksploataciji novih prirodnih resursa. I taj proces je vezan za upotrebu kapitala pa se problem opet vraća na akumulacijski napon. 284
MAKROEKONOMIJA
Privrede koje uspešnije mobilišu ekonomske resurse po pravilu ostvaruju više razvojne performanse. Može se reći da je sposobnost sistema da sputavanjem različitih oblika tekuće potrošnje obezbedi dugoročnu razvojnu podlogu u najneposrednijoj vezi sa efikasnošću privrednog razvoja. Prema mišljenju Artura Luisa nerazvijene zemlje koje nisu započele osetniji ekonomski uspon, radikalan raskid sa nerazvijenošću i stagnacijom mogu da očekuju tek sa povećanjem stope akumulacije sa pet na dvanaest procenata. Sledi da je akumulativna sposobnost privrede iskazana ušteđenim delom domaćeg proizvoda u vidu stope neto akumulacije najdinamičniji pokazatelj ubrzanja privrednog razvoja. Stopa akumulacije (štednje) izračunava se kao procentualno učešće neto akumulacije (saving) u nacionalnom proizvodu:
ra =
a 100 Y
gde su: a neto akumulacija a Y neto domaći proizvod. Drugi pristup, koji se više koristi u međunarodnoj statistici, odnosi se na utvrđivanje bruto akumulacije. Ona, osim neto akumulacije, obuhvata i iznos amortizacije i iznos transfera inostranog kapitala, uvezenu akumulaciju:
rA =
A 100 GDP
A = a + a m + a imp gde je: A bruto akumulacija, GDP bruto domaći proizvod, a neto akumulacija, a m amortizacija, aimp akumulacija pozajmljena iz inostranstva. Bruto akumulacija može da se poistoveti sa bruto rastom kapitala za godinu dana:
K t +1 − K t a bruto rast kapitala se može izjednačiti sa ukupnim investicijama za godinu dana:
I t +1 = K t +1 − K t Iskustvo pokazuje da su privrede koje su se najbrže razvijale, uspešno mobilišući potencijal ljudskih i ostalih resursa, istovremeno ostvarivale i najviše stope akumulativnosti (štednje). Na drugoj strani, efikasnost upotrebe već raspoloživih resursa, ne uzimajući pri tome u obzir način pribavljanja i tempo uvećanja, veoma se teško meri. Problem još uvek nije teorijski jednoznačno rešen, niti se njegovo rešenje u doglednoj budućnosti može očekivati. Efikasnost investicija i upotrebe kapitala može se posredno meriti metodom graničnog, odnosno prosečnog kapitalnog koeficijenta, uz pretpostavku istosmernog načina upotrebe ostalih proizvodnih činilaca. To proizilazi i iz opšte relacije za stopu rasta r = s/k, tj. stopa rasta domaćeg proivoda je proporcionalna graničnoj sklonosti štednji i obrnuto proporcionalna kapitalnom koeficijentu.
STEPEN EFIKASNOSTI PRIVREDE
285
Merenje efikasnosti upotrebe akumulacije (štednje), tj. investicija koje se mogu poistovetiti sa prirastom kapitala, metodom kapitalnih koeficijenata, plod je pokušaja objašnjenja empirijski utvrđene činjenice da ista veličina investicija u različitim periodima i na različitim područjima ne daje uvek isti efekat. Kapitalni koeficijent daje odgovor na pitanje koliko je jedinica potrebno investirati, tj. za koliko uvećati kapital, da bi se dobila jedinica prirasta dohotka ili, koliko se jedinica dohotka ostvaruje na jedinicu akumuliranog kapitala. Odgovor na prvu varijantu pitanja daju granični, a na drugu prosečni kapitalni koeficijenti. Obe vrste kapitalnih koeficijenata mogu da se baziraju na bruto i neto vrednostima investicija, kapitala i proizvodnje. Razlikuju se dve vrste graničnih kapitalnih koeficijenata: istodobni i razmaknuti (ili tehnološki). Prvi počivaju na pretpostavci da se i proces investiranja (uvećanja kapitala) i proces povećanja dohotka odvijaju unutar istog vremenskog perioda. Ako se između perioda investiranja, uvećanja kapitala, i uvećanja dohotka pretpostavi izvesni aktivizacioni period investicija, onda se radi o razmaknutim ili tehnološkim kapitalnim koeficijentima. Najjednostavniji oblik istodobnog kapitalnog koeficijenta može se izraziti kao:
k=
K ΔY
gde je ΔY prirast domaćeg proizvoda, a razmaknuti kapitalni koeficijenat kao:
k=
Kt − m Yt
gde je m aktivizacioni period. Dok granični kapitalni koeficijenti izražavaju ekonomsku efikasnost i društvenu rentabilnost investicija (kao dodatne akumulacije), prosečni kapitalni koeficijenti izražavaju ekonomsku efikasnost i društvenu rentabilnost kapitala kao ukupne akumulacije. Prosečni kapitalni koeficijent se može izraziti kao:
kp =
K Y
Niža vrednost kapitalnih koeficijenata ukazuje na povoljnije privredne performanse i obrnuto. Na kratak rok vrednost graničnih je nešto niža od vrednosti prosečnih kapitalnih koeficijenata jer dodatna akumulacija efikasnije uvećava domaći proizvod od ukupne akumualcije (kapitala). Na visinu i kretanje kapitalnih koeficijenata utiče veliki broj faktora. U najznačajnije se ubrajaju nivo, struktura i stepen efikasnosti investicija i tehnički progres. Uticaj ova dva faktora se teško može razdvojiti. Tehnički progres na kapitalne koeficijente utiče neposredno i posredno preko uticaja na investicije i ostale faktore. Od ostalih faktora značajnijim se smatraju: stepen korišćenja kapaciteta, stepen povoljnosti (mikro i makro) lokacije, uslovi spoljno-trgovinske razmene i prirodni uslovi. 286
MAKROEKONOMIJA
Visina kapitalnih koeficijenata zavisi od nivoa razvijenosti privrede, razvojne faze kroz koju privreda prolazi i od prirode tehnološkog talasa čijoj operacionalizaciji privreda pristupa. Privrede na višim razvojnim nivoima uglavnom iskazuju više vrednosti kapitalnih koeficijenata i obrnuto, izuzev onih koje nisu ni započele sa industrijalizacijom. U principu ni to ne mora da bude pravilo. Moguće je da nedovoljno razvijena privreda pristupi velikim investicijama na osnovu jeftinih stranih kredita i zbog neefikasnog investiranja iskaže visoke vrednosti kapitalnih koeficijenata. U periodu kada privreda snažno zakoračuje u novu razvojnu fazu, tj. prelazi na višu putanju dugoročnog rasta, posebno kada je proces visokih investicionih napora vezan za operacionalizaciju novih, kapitalno intenzivnih tehnologija, kapitalni koeficijenti imaju tendenciju naglog uvećanja da bi u narednom periodu, postepeno, ponovo došlo do opadanja njihove vrednosti.
4.
GLOBALNA PRODUKTIVNOST RESURSA Merenje nivoa i promena globalne produktivnosti resursa predstavlja, zbog celovitosti metoda, jedan od najznačajnijih metoda merenja efikasnosti funkcionisanja privrede. Metod počiva na utvrđivanju pondera osnovnih proizvodnih činilaca kao sintetičke mere njihovih doprinosa porastu domaćeg proizvoda.
4. 1. PARAMETARSKE PROIZVODNE FUNKCIJE KAO METOD MAKROEKONOMSKE ANALIZE Proizvodna funkcija kao analitičko sredstvo prvobitno je bila zamišljena kao instrument mikroekonomske analize. Proširenjem pretpostavki na kojima počiva, uspostavljanjem funkcionalne veze između količine utrošaka i dobijenih proizvoda i usluga na makro nivou, ona može da posluži i kao veoma pogodan metod makroekonomske analize. Primenjena na celu privredu, uz izvesnu simplifikaciju, ona ima ista analitička svojstva i istu ekonomsku interpretaciju, kao i proizvodna funkcija na nivou preduzeća. STEPEN EFIKASNOSTI PRIVREDE
287
Ukupni proizvod privrede agregatnom proizvodnom funkcijom se definiše kao funkcija količina faktora proizvodnje. Za razliku od proizvodne funkcije na mikro nivou, koja je definisana kao funkcionalni odnos između utrošaka i proizvodnje, pri čemu priroda funkcionalnog odnosa nije bila bliže određena, proizvodna funkcija na makro nivou je formulisana tako da se jasno vidi kovarijacija između utrošaka i proizvoda. Kao argumenti ne figurišu tokovi proizvodnih utrošaka već fondovi, količine faktora koji generišu te utroške. Umesto broja radnih časova u jedinici vremena, relevantan postaje broj zaposlenih, a umesto broja mašinskih časova u obzir se uzima ukupna vrednost kapitala kojim se privreda u datom trenutku koristi. Fond je količina koja se meri u datom vremenskom trenutku a tok je veličina koja se meri u jedinici vremena. Fond je kao voda u bazenu. U datom momentu njena količina je fiksna i poznata (već u sledećem trenutku može biti različita). Tok je kao voda koja se upumpava u bazen, svakog trenutka pumpa ubacuje određenu količinu vode. U vezi sa tim javlja se više problema koje teorijski nije moguće na zadovoljavajući način rešiti. Tu, pre svega, spada problem agregiranja, svođenja na jedinstveni iskaz različitih kategorija radnika i pojedinih grupa kapitala. Neki autori problem agregiranja pokušavaju da otklone poistovećivanjem Y sa jednim homogenim proizvodom uz pretpostavku da je kapital na zadovoljavajući način izražen u vrednosnim jedinicama a rad u homogenim jedinicama radne snage. Drugi pokušaj prevazilaženja problema agregiranja svodi se na izbegavanje agregiranja kapitala uz pretpostavku da se on sastoji iz samo jedne vrste kapitalnog dobra tako da se može izraziti i u naturalnim jedinicama. Kako ni jedan od pristupa nije dovoljno dobar, rezultat svakog pokušaja agregiranja opterećen je izvesnom dozom arbitrarnosti. Ako se zanemare navedeni nedostaci, formulisanjem potrebnih agregata proizvodna funkcija poprima konkretan oblik koji najbolje odražava ekonomske i tehnološke odnose u datoj privredi. Različitim ekonomsko-tehnološkim karakteristikama pojedinih privreda odgovaraju različiti vidovi proizvodne funkcije. Jedna od bitnih karakteristika ekonomsko-tehnoloških odnosa u nekoj privredi, a koja opredeljuje konkretnu formu proizvodne funkcije, jeste primarna raspodela dohotka između faktora proizvodnje sa kojom je usko povezana njihova elastičnost supstitucije. Pojedini oblici proizvodnih funkcija formulisani su s obzirom na određeni skup pretpostavki koji se odnosi na mogućnost i stepen lakoće supstitucije jednog faktora drugim. Na konačan izbor konkretne forme proizvodne funkcije utiče i konkretna pretpostavka u pogledu ekonomije ili disekonomije obima. Izbor oblika proizvodne funkcije može se obaviti tako što će se unapred izabrana forma ispitivati koliko ona zaista odgovara datoj privredi ili se na osnovu prethodno utvrđenih, ključnih ekonomskotehnoloških karakteristika privrede izvodi odgovarajući oblik proizvodne funkcije. Drugi postupak se smatra pogodnijim. Bez obzira na konkretni oblik proizvodne funkcije, svaka od njih, da bi se uopšte mogla smatrati proizvodnom funkcijom, mora da zadovolji određene uslove. B. Horvat107 navodi tri poželjna svojstva proizvodne funkcije. 107 Horvat, B., 1970., Ekonomska analiza, IEN Beograd, str. 16-17.
288
MAKROEKONOMIJA
Prvo, granični proizvodi faktora treba da budu nenegativni u relevantnom intervalu proizvodnje, tj. povećanje utroška nekog od proizvodnih faktora bi moralo da izazove povećanje proizvodnje. U najmanju ruku, ona mora da zadrži isti nivo. Na makro nivou zbog relativno niske apsorpcione sposobnosti privrede moguće je preteranom upotrebom nekog faktora izazvati negativan granični, a time i ukupni proizvod. Drugo poželjno svojstvo proizvodne funkcije je da ona odražava empirijski potvrđeno delovanje zakona opadajućih prinosa. Treća poželjna osobina proizvodne funkcije odnosi se na zahtev da se proizvod može povećati samo do određene granice ako se povećava količina utroška samo jednog od faktora uz nepromenjeni udeo ostalih. Osim navedenih uslova, agregatne proizvodne funkcije počivaju i na sledećim pretpostavkama: • homogenost faktora proizvodnje, • savršena konkurentnost tržišta, • savršeno poznavanje tržišnih prilika i odsustvo neizvesnosti u ponašanju tržišnih aktera i • izvršena tehnološko-organizaciona optimizacija. Ako je homogeni proizvod rezultat saradnje n proizvodnih činilaca, obeleženih sa Xi, i=1, 2, ... n, proizvodna funkcija ima sledeći oblik:
Y = f (X 1 , X 2 ,..., X n )………………..(1)
Promene proizvodnje i faktora se odvijaju u vremenu pa se zato gornja jednačina može diferencirati:
∂ Y dY1 ∂ Y dX 2 ∂ Y dX n dY = + + ... + dt ∂ X 1 dt ∂ X 2 dt ∂ X n dt ……....…..(2) tj., prirast dohotka (dY) je rezultat prirasta proizvodnih faktora (dX1, dX2, ..., dXn) u infinitezimalnim vremenskim segmentima (dt). Iz druge jednačine, podelom prirasta početnom veličinom dohotka, dobija se njegova stopa rasta, tj.:
∂ Y X n dX n 1 1 ∂ Y X 1 dX 1 1 ∂ Y X 2 dX 2 1 = + + ... + Y Y ∂ X 1 X 1 dt Y ∂ X 2 X 2 dt Y ∂ X n X n dt …(3) gde su:
∂Y - stopa rasta dohotka i Y ∂X 1 X 1 - stopa rasta proizvodnog faktora STEPEN EFIKASNOSTI PRIVREDE
289
Veza između stopa rasta dohotka i proizvodnih faktora uspostavlja se uvođenjem u relaciju (3) sledeće zamene:
∂Y X i = ηi Y ∂X i i = 1, 2, …, n ……………………(4) ηi predstavlja koeficijenat elastičnosti koji objašnjava veličinu promene dohotka u vremenu ako se proizvodni faktor promeni za jedinicu, i ako ostali proizvodni faktori ostanu nepromenjeni. Zamenom relacije (4) u relaciji (3) dobija se:
dX n 1 dX 1 dX 2 1 dY 1 = η1 1 + η2 + ... + ηn dt Y X 1 dt X 2 dt X n dt
…(5)
Izraz na levoj strani predstavlja stopu rasta dohotka (r y) a sabirci na desnoj strani umnoške koeficijenata elastičnosti ηi sa stopama rasta faktora proizvodnje (rxi), tj. stopa rasta dohotka jednaka je zbiru umnožaka koeficijenata elastičnosti i stopa rasta faktora proizvodnje: ry =
n
∑η i =1
i
rxi …….……....(6)
Proizvodna funkcija se može izraziti i u nedinamičkom obliku ako se desna strana relacije (5) izjednači sa nulom a zatim, smatrajući koeficijente elastičnosti konstantama, integrišu svi njeni članovi:
η1 ln X 1 + η2 ln X 2 + ... + ηn ln X n = C …….(7) Sređivanjem i zamenom e-c sa A dobija se eksplicitni oblik proizvodne funkcije: Y=
η1
η2
ηn
1
2
n
AX X X
ili: n
Y = A∏ X i i i =1
η
…………………..(8)
Oblik proizvodne funkcije definisan relacijom (8) omogućuje skraćenu prezentaciju njenih konkretnih oblika. Uobičajeno je da se na makro nivou operiše samo sa dva proizvodna faktora: radom (L), tj. brojem zaposlenih radnika, i vrednošću kapitala (K), tako da proizvodna funkcija ima opšti oblik: Y = F (K, L) ………………………..(9) 290
MAKROEKONOMIJA
4. 2. VRSTE PROIZVODNIH FUNKCIJA Ako se pođe od proizvodne funkcije oblika Y=F(K, L) i ako se količine faktora simultano povećavaju za λ nova količina autputa postaje funkcija količine faktora multiplikovanih sa λ: Y=F(λK, λL) Proizvodna funkcija sada ima oblik: Y=λF(K, L) Na varijacije faktora proizvodnje proizvodna funkcija može različito da reaguje h i to se može izraziti preko λ. Ako se λ napiše kao λ onda će vrednost h izražavati način reakcije proizvodne funkcije na promenu visine angažovanja faktora proizvodnje. Veličina h može da ima konstantnu ili varijabilnu vrednost. U slučajevima kada je h konstanta radi se o homogenim funkcijama i obrnuto. Homogene proizvodne funkcije iskazuju sistematsku reakciju autputa na povećanje nivoa angažovanosti proizvodnih faktora. U zavisnosti od vrednosti h može se govoriti o: • konstantnoj ekonomiji obima (h = 1), • ekonomiji obima tj. o rastućim prinosima (h > 1) i • disekonomiji obima, tj. o opadajućim prinosima (h < 1). Za vrednost parametra h = 1 sa povećanjem količine inputa za λ puta, obim proizvodnje se povećava takođe za λ puta, što znači da se radi o konstantnim prinoh sima na obim autputa. Ako je h > 1 (tada je i λ > λ ) obim autputa se povećava za h više od λ puta i radi se o rastućim prinosima na obim autputa. Ako je h < 1 (λ < λ), nivo autputa se povećava za manje od λ puta i radi se o rastućim prinosima na obim autputa. Za makroekonomsku analizu od posebnog značaja su linearno homogene proizvodne funkcije. Linearno homogenom proizvodnom funkcijom ili proizvodnom funkcijom prvog stepena homogenosti naziva se proizvodna funkcija sa konstantnim prinosima (h = 1). Ona se može predstaviti na sledeći način: F (λK, λL) = λF (K,L), odnosno: λY = F (λK, λL) Osnovna karakteristika ovih funkcija se sastoji u tome da granična stopa supstitucije ne zavisi od nivoa aktivnosti, tj. ne zavisi od vrednosti λ, i to se može matematički dokazati. Granična stopa supstitucije određena je isključivo proporcijama faktora proizvodnje, a ne obimima njihovih ulaganja. Prema Ojlerovoj teoremi STEPEN EFIKASNOSTI PRIVREDE
291
linearno homogene proizvodne funkcije predstavljaju zbir umnožaka parcijalnih izvoda po promenljivoj i same promenljive. Na primeru proizvodne funkcije sa dva promenljiva faktora proizvodnje to izgleda ovako:
y = K f K+ L f L Ako se granične produktivnosti faktora poistovete sa njihovim cenama: fK = π
f L =w prethodna relacija se transformiše u relaciju: Y = πK + wL Relacija se tumači kao jednačina funkcionalne raspodele ukupnog proizvoda na dohotke faktora proizvodnje. Drugim rečima kazano, celokupni proizvod bez ostatka, raspodeljuje se na faktore proizvodnje. Interesantno je, takođe, uvođenje pretpostavke o jediničnoj vrednosti koeficijenata elastičnosti supstitucije proizvodnih faktora, tj. o nepromenjenoj raspodeli domaćeg proizvoda na faktore proizvodnje. U slučajevima kada ovaj koeficijenat ima veću vrednost od jedinice učešće datog proizvodnog faktora u raspodeli raste brže od rasta proizvodnje, i obrnuto, koeficijent manji od jedinice implicira sporiji rast ili opadanje učešća datog proizvodnog faktora u raspodeli od brzine rasta proizvodnje. U ekonomskoj teoriji je razrađeno više oblika proizvodnih funkcija. Najjednostavnije počivaju na pretpostavci o postojanju samo jednog tehnološkog postupka u privredi. Ova veoma restriktivna pretpostavka implicira fiksnu proporciju proizvodnih utrošaka i jedan homogeni proizvod. Zbog toga svi koeficijenti proizvodnje u ovoj klasi proizvodnih funkcija imaju fiksni karakter: kapitalni koeficijent k = K/Y, koeficijent radne potrošnosti l = L/Y, koeficijent kapitalne opremljenosti rada b = K/L i koeficijent produktivnosti rada y =Y/L. To dalje implicira nulti koeficijent elastičnosti supstitucije tako da izokvanta poprima izgled latiničnog slova L, kraci izokvante paralelni su osama prvog kvadranta koordinatnog sistema. Klasa proizvodnih funkcija definisana na osnovu empirijski potvrđene tvrdnje o postojanju više različitih tehnologija u proizvodnji homogenog proizvoda daleko je manje restriktivna. Svaka alternativna tehnologija pretpostavlja njoj svojstvene koeficijente proizvodnje. U graničnom slučaju veoma velikog broja alternativnih tehnologija, kada broj tehnologija teži beskonačnosti, izokvanta poprima fino zakrivljeni, u odnosu na koordinantni početak, konveksni oblik, sa neprekidnim prvim i drugim parcijalnim izvodima. Iz ovoga proizilazi da je supstitucija proizvodnih faktora moguća dok se učešće alternativnih tehnologija u proizvodnji homogenog proizvoda izvodi iz kombinacije između susednih tačaka na izokvanti čije koordinate predstavljaju srazmeru između proizvodnih faktora karakterističnu za datu tj. susedne tehnologije. 292
MAKROEKONOMIJA
4. 2. 1. Kob-Daglasova proizvodna funkcija Od svih poznatih oblika proizvodnih funkcija verovatno najpopularnija i do sada najviše upotrebljavana je Kob-Daglasova proizvodna funkcija. Prvi ju je predložio K. Viksel 1896. godine. Ekonomista Daglas i matematičar Kob108 ponovo su je otkrili 1929. godine. Funkcija se, prema mišljenjima istaknutih teoretičara, jednako uspešno može upotrebiti i u mikro i u makroempirijskim istraživanjima. Kob-Daglasova proizvodna funkcija predstavlja specifičnu formu neoklasičnog modela koja se koristi za merenje izvora rasta ekonomije (privrednog rasta). Najjednostavniji oblik ove funkcije se može predstaviti na sledeći način:
Y = a K α L1−α
Konstanta a prestavlja parametar tehnološke efikasnosti: za isti utrošak resursa proizvod varira u proporciji a. Zbir eksponenata α i (1-α) jednak je jedinici što se lako uočava iz same funkcije. Eksponenti α i (1-α) predstavljaju koeficijente elastičnosti proizvoda u odnosu na kapital i u odnosu na rad i, istovremeno, učešća faktora u raspodeli proizvoda. Kob-Daglasova proizvodna funkcija linearno je homogena proi-zvodna funkcija količina uloženog rada i kapitala budući da je α + (1-α) =1. Odnos α/(1-α) označava nivo primenjene tehnologije. Linearna homogenost funkcije označava rast ukupnog proizvoda za α%, ako dođe do porasta primene kapitala za x% i za (1-α)%, ako dođe do porasta upotrebe rada za x%. Istovremeni rast kapitala i rada za x% usloviće rast proizvoda za takođe x%. Pretpostavka o jediničnom koeficijentu elastičnosti supstitucije na kojoj KobDaglasova funkcija počiva, označava nepromenjeno učešće faktora proizvodnje u raspodeli ukupnog proizvoda. To znači da promene preferencija vlasnika faktora proizvodnje vode ka promenama cena i količina faktora proizvodnje, ali ne i ka promenama funkcionalne raspodele dohotka. Udeo najamnina u nacionalnom dohotku, na primer, konstantan je i ne zavisi od visine ponude rada. Učešće proi-zvodnih faktora (rada i kapitala) u dohotku određeno je isključivo eksponentima proizvodne funkcije. To dalje znači da je raspodela dohotka na najamnine i profit tehnički determinisana. Svaku procentualnu promenu faktorskih cena prati ista procentualna promena količina faktora na način da umnošci količina i cena ostaju isti.
108 Cobb, Ch., Douglas, P., 1929., A Theory of Production, American Economic Rewiew, vol. 18. STEPEN EFIKASNOSTI PRIVREDE
293
Teza se može dokazati i izračunavanjem koeficijenta109 elastičnosti funkcije (η) čime se dokazuje da eksponenti predstavlaju koeficijente elastičnosti proizvoda s obzirom na odgovarajuće faktore:110
η
η
YL
=
YK
∂F K K aK α L1−α α -1 1−α = = α aK L =α =α ∂K F aK α L1−α aK α L1−α
∂F L L aK α L1−α ( α ) = ( 1 − α )aK α L−α = 1 − = (1 − α ) ∂L F aK α L1−α aK α L1−α
Faktori proizvodnje imaju opadajuću graničnu produktivnost i zato je njihova krivulja tražnje konveksna i opadajuća. Tačan tok krivih zavisi od eksponenata proizvodne funkcije. Tražnja za radom i kapitalom je opadajuća funkcija njihovih cena (najamnine i profita). Odnos graničnih produktivnosti faktora proizvodnje odgovara odnosu njihovih cena:
∂Y π ∂K = w ∂Y ∂L Ako raste odnos cena raste i odnos graničnih produktivnosti rada i kapitala. S obzirom da se pretpostavlja opadajuća tendencija granične produktivnosti prethodna tvrdnja će biti ispravna jedino ako odnos količina kapitala i rada (kapitalna intenzivnost) opada. Poskupljenje kapitala u poređenju sa radom u ravnoteži prouzrokuje povećanje odnosa graničnih produktivnosti i smanjenje kapitalne intenzivnosti. Da bi se dokazalo da eksponenti istovremeno predstavljaju i koeficijente učešća faktora u raspodeli dohotka parcijalne izvode proizvodne funkcije treba zameniti cenama proizvodnih faktora.111
η
YK
=
∂F K K πK =π = = ΦK ∂K F F Y
109 Koeficijent elastičnosti funkcije y = f (x) izračunava se na sledeći način: Ako pretpostavimo da se nezavisna promenljiva povećava za Δx, njen će novi nivo biti x+Δx a relativni porast Δx/x ; zavisno promenljiva y će se povećati za f(x) na f(x+Δx), a njen relativni porast će biti f(x+Δx)-f(x) / f(x). Koeficijent elastičnosti se definiše kao granična vrednost odnosa relativnog prirasta zavisno promenljive i relativnog prirasta nezavisno promeljive i to za njegove granične vrednosti kad se pusti da Δx → 0. Koeficijenat elastičnosti y u odnosu na x je tada: η yx = lim
Δx → 0
f(x + Δx) − f(x) x f(x + Δx) − f(x) x = lim f(x) Δx Δx → 0 f(x) f(x)
η yx = f , (x)
x dy x = f(x) dx y
tj.: 110 Sva izvođenja prema: Madžar, Lj. i Jovanović, A., 1990., str. 94-96. 111 To je moguće učiniti zato što su u optimalnoj situaciji vrednosti graničnih proizvoda faktora jednake njihovim cenama.
294
MAKROEKONOMIJA
η
YL
=
∂F L L WL =W = = ΦL ∂L F F Y
gde su π i W cene kapitala i rada a FK i FL koeficijenti učešća faktora u raspodeli dohotka. Time je dokazana i neoklasična pretpostavka da se “ustanovljavanjem” cena faktora proizvodnje istovremeno određuje i raspodela. Odnos kapitala i rada u ravnoteži je takav da je granični proizvod kapitala jednak kamatnoj (profitnoj) stopi a granični proizvod rada jednak najamnini. Dokaz da je Kob-Daglasova proizvodna funkcija jediničnog stepena homogenosti izvodi se na sledeći način: F( tK ,tL ) = a( tK )α ( tL )1−α = at α t1−α K α L1−α = taK α L1−α = tf ( K ,L )
Na kraju treba dokazati da je koeficijent elastičnosti supstitucije jednak jedinici. Prema obrascu za linearno homogene funkcije koeficijent elastičnosti supstitucije jednak je odnosu proizvoda graničnih proizvoda faktora i proizvoda same funkcije i drugog mešovitog parcijalnog izvoda. Osim poslednjeg elementa koji se izračunava na sledeči način: FLK = α ( 1 − α )aK α −1 L−α
svi ostali elementi količnika su već poznati. Uvrštavanjem se dobija:
σ =
α aK α −1 L1−α ( 1 − α )aK α L−α α ( 1 − α )a 2 K 2α −1 L1− 2α = =1 aK α L1−α α ( 1 − α )aK α −1 L−α α ( 1 − α )a 2 K 2α −1 L1− 2α
Unapred fiksirana jedinična vrednost koeficijenta elastičnosti supstitucije predstavlja jedno od glavnih analitičkih ograničenja Kob-Daglasove proizvodne funkcije. U slučajevima kada u raspodeli dohotka dolazi do sistematskih promena ova funkcija ne predstavlja dobar opis odnosa između proizvoda i količina proizvodnih faktora.
4.2.2. Proizvodna funkcija sa konstantnim koeficijentom elasticnosti (CES) Nezadovoljni činjenicom da Kob-Daglasova proizvodna funkcija fiksira vrednost koeficijenta elastičnosti supstitucije na jedan (1), četvorica autora: Solou, Minhas, Erou i Čeneri112 formulisali su proizvodnu funkciju koja takođe ima fiksan i konstantan koeficijent elastičnosti supstitucije, ali sada on može da poprimi vrednost bilo kojeg realnog broja. Njegovu konkretnu vrednost određuju empirijski podaci. Konstantna, ali ne obavezno jedinična elastičnost supstitucije, mnogo je bolja aproksimacija privredne stvarnosti. 112 Prema početnim slovima njihovih prezimena ova se funkcija često u literaturi sreće i pod nazivom SMAC. STEPEN EFIKASNOSTI PRIVREDE
295
Vrednost elastičnosti supstitucije utvrđuje se statistički nezavisnim određenjem kako bi se izbeglo da promene u relativnim količinama ili odnosima cena proizvodnih faktora izazovu promene u vrednosti elastičnosti supstitucije. U tom slučaju samo promena tehničko-tehnoloških rešenja proizvodnog procesa izaziva promenu oblika izokvante i, u skladu sa tim, koeficijenta elastičnosti supstitucije. Tako se mogućnost primene proizvodne funkcije povećava. Navedena opredeljenja dovela su istraživanja do sledećeg oblika proizvodne funkcije: Y = γ ⎡⎣δ L− ρ + ( 1 − δ )K − ρ ⎤⎦
−v / ρ
γ, b > 0 i 0 < δ < 1 ; ρ > -1 gde je γ - parametar efikasnosti, jer određuje promene nivoa proizvodnje za datu veličinu utroška, b određuje prinose koji su konstantni za b = 1, a određeno je stepenom homogenosti funkcije. To znači da funkcija omogućuje i opis situacije za b < 1 i b > 1, tj. opadajućih i rastućih prinosa. Parametri δ i ρ predstavljaju parametre radne potrošnosti i meru elastičnosti supstitucije, jer je:
σ=
1 1+ ρ
B. Horvat113 je pokazao da funkcija zadovoljava potrebna svojstva ekonomske proizvodne funkcije. Tvrdnju da funkcija ima konstantan i u opštem slučaju različit od jedinice koeficijent elastičnosti supstitucije, Horvat ilustruje izvođenjem prethodne relacije iz koje se vidi da je koeficijent elastičnosti supstitucije jednak jedinici samo u slučaju kada je parametar elastičnosti supstitucije ρ = 0 i tada se funkcija pretvara u Kob-Daglasovu proizvodnu funkciju. U svim drugim slučajevima koeficijent elastičnosti supstitucije (σ) se razlikuje od 1, s tim što povećanje parametra elastičnosti supstitucije (ρ) smanjuje koeficijent elastičnosti supstitucije (σ), i obrnuto. Budući da je ρ kao parametar proizvodne funkcije konstantan, koeficijent elastičnosti supstitucije je takođe konstantan. Da bi elastičnost supstitucije bila pozitivna veličina, a praksa pokazuje da je to poželjno, parametar supstitucije bi morao da ispunjava uslov: ρ > -1. Granični proizvodi se dobijaju na sledeći način: vγ ⎡⎣δ L− ρ + ( 1 − δ )K − ρ ⎤⎦ ∂Y = ∂K ⎡δ L− ρ + ( 1 − δ )K − ρ ⎤ ⎣ ⎦
−v / ρ
vγ ⎡⎣δ L− ρ + ( 1 − δ )− ρ ⎤⎦ ∂Y = ∂L ⎡δ L− ρ + ( 1 − δ )K − ρ ⎤ ⎣ ⎦
( 1 − δ )K −( 1+ ρ ) −v / ρ
δ L−( 1+ ρ )
Ako se iskoristi obrazac osnovne funkcije dobija se: 113 Horvat, B., 1970., стр. 72-75.
296
MAKROEKONOMIJA
∂Y = v( 1 − δ )γ − ρ / vY 1+ ρ / v K −( 1+ ρ ) ∂K ∂Y = vδγ − ρ / vY 1+ ρ / v L−( 1+ ρ ) ∂L U potpuno konkurentnim privredama, u kojima je cena faktora jednaka njihovom graničnom proizvodu, granična stopa supstitucije jednaka je odnosu cena faktora proizvodnje tj. S = W/π. Na taj način se dobija veoma važna veza za empirijsku ocenu (uz određene pretpostavke) koeficijenta elastičnosti supstitucije.
S=
vδγ − ρ / vY 1+ ρ / v L−( 1+ ρ ) δ L−( 1+ ρ ) δ δ 1/ σ b ρ +1 = b = = − ρ / v 1+ ρ / v −( 1+ ρ ) −( 1+ ρ ) (1 − δ ) 1− δ v( 1 − δ )γ Y K ( 1 − δ )K δ
Odnos 1 − δ je poznat i kao parametar raspodele jer određuje i odnos graničnih produktivnosti faktora, a time i njihovih cena. U uslovima tržišne ravnoteže odnos faktorskih učešća dat je relacijom:
wL δ 1/ σ b = π K 1− δ Može se zaključiti da parametar δ određuje raspodelu proizvoda između rada i kapitala u uslovima kada se kapitalna opremljenost rada i elastičnost supstitucije δ ne menjaju. Kad σ teži jedinici odnos učešća se približava vrednosti odnosa 1 − δ . U 1−α ovom slučaju navedeni količnik ima značaj elasticiteta α u Kob-Daglasovoj proizvodnoj funkciji. Na kraju treba reći da je i ova funkcija opterećena nekim ograničenjima zbog kojih ne nalazi široku primenu u praksi. Ona se, na primer, ne može svesti na linearni oblik i time je proces ocene njenih parametara bitno otežan. Nezavisno od nelineranog oblika parametar δ se posebno teško ocenjuje, jer zavisi od jedinica u kojima su proizvodni faktori izraženi.
4. 2. 3. Mogućnosti primene proizvodne funkcije kao metoda merenja efikasnosti Primena proizvodne funkcije u procesu merenja efikasnosti privrede veoma je raširena. Teorija i praksa ne poznaju uspešniji metod. Svi pokušaji unapređenja metoda merenja uspešnosti privrednog razvoja nisu bitno odmakli od osnova na kojima proizvodna funkcija počiva.
STEPEN EFIKASNOSTI PRIVREDE
297
I pored nesumnjivih prednosti, i ovaj metod pati od nekoliko nezanemarljivih ograničenja. Na primer, metod ne uzima u obzir značajne efekte korišćenja prirodnih bogatstava. Uticaj akumulacije pozajmljene u inostranstvu metod takođe ne inkorporira na dovoljno dobar način. Uticaj pozajmljene akumulacije na rezultate merenja ostvaruje se jedino preko porasta mase kapitala koji upotreba strane akumulacije izaziva. Druge, i te kako značajne aspekte upotreba strane akumulacije, kao što su lako ispravljanje grešaka u alokaciji i ispravljanje strukturnih diskrepanci, metod ni na koji način ne uzima u obzir. Treba imati na umu da je strana akumulacija visoko mobilna i da se veoma lako upućuje u željenom pravcu. Ovaj metod, kao i metod kapitalnih koeficijenata, odražava ali ne uzima u obzir efekte promena privredne strukture i investicija. Rezultati merenja zbog toga ne iskazuju efekte korekcije do kojih se dolazi orijentacijom na sektore u kojima su visoko zastupljeni razvojni faktori koji se ne mogu adekvatno meriti, niti su zavisni od merenih razvojnih faktora. Ne uzimaju se u obzir ni promene u tempu dovršenja investicija iako je brzina završetka investicija veoma važna jer utiče na ritam struktrunog prilagođavanja, što može biti u funkciji povećanja proizvodnje. Kako se navedeni elementi analitički ne obuhvataju metodom proizvodne funkcije neki razvojni periodi mogu izgledati veoma uspešni, mada to u stvarnosti nisu, već su samo rezultat posebno povoljnih okolnosti koje u narednom periodu ne moraju da deluju u istom pravcu. Ipak, i u ovom domenu, metod ima prednost u odnosu na kapitalni koeficijent jer obuhvata oba osnovna proizvodna faktora čime se posredno dobrim delom zahvataju i strukturne promene, dok se promene tempa dovršenja investicija uzimaju u obzir kroz uvećanje kapitala i ukupnog proizvoda.
5.
STEPEN RAZVIJENOSTI ISKAZAN SOCIO EKONOMSKIM POKAZATELJIMA U praksi mnogo korišćen metod korespodencije istražuje način na koji su promene, merene skupom odgovarajućih indikatora, u nivou privredne razvijenosti povezane sa dinamikom socio-kulturnih, obrazovnih i drugih neekonomskih promena. Metod je razvijen od strane Instituta Ujedinjenih nacija za proučavanje socijalnog razvoja (UNRISD) u Ženevi. Služi za analizu nivoa razvijenosti privrede ili samo nekog njenih podsistema (regiona, na primer). 298
MAKROEKONOMIJA
Prilikom odabira socio-ekonomskih indikatora traže se konzistentne veze između indikatora u svim pravcima. To znači, ako nivo indikatora X korespondira nivou indikatora Y a ovaj nivou indikatora Z, onda važi i obrnuto, tj. nivo pokazatelja Z korespondira sa X i Y. Analiza pruža dobar uvid u bitne razvojne karakteristike različitih zemalja, kao i altrernativne puteve njihovog razvoja. Socio-ekonomski inidikatori koji se koriste u analizi mogu biti različiti. Njihov izbor je podređen principu najveće prosečne korelacije. Obično predstavljaju mešavinu vrednosno-ekonomskih i socijalnih pokazatelja. Jedan od mogućih odabira indikatora mogao bi da se ilustruje sledećom listom: GDP per capita u US dolarima, • vrednost spoljne trgovine per capita, • procenat zaposlenih u odnosu na ukupno aktivno stanovništvo, • zaposlenost u poljoprivredi, • procenat zaposlenih u komunalijama, • vrednost poljoprivredne proizvodnje po muškom poljoprivrednom radniku, • potrošnja proteina životinjskog porekla dnevno u gramima per capita, • stanovništvo u gradovima preko dvadeset hiljada stanovnika u procentima, • prosečan broj stanovnika na jednu sobu, • potrošnja čelika u kilogramima per capita, • stopa upisa u stručne škole, • kombinovana stopa upisa u osnovne i srednje škole, • očekivano trajanje života, • upotreba energije, • broj kompjutera na hiljadu stanovnika ili nešto slično (telefon, automobil....), • tiraž dnevnih novina na hiljadu stanovnika i sl. Svaki od izabranih pokazatelja ima određeno značenje i može se koristiti nezavisno od drugih. Ali, moguće je i njihovo svođenje na zajednički pokazatelj. Procedura svođenja na jedinstveni koeficijent je komplikovana i uvek opterećena dozom arbitrarnosti prilikom određivanja nivoa značajnosti svakog od indikatora. Zbog toga mnogi istraživači izbegavaju ovu proceduru.
STEPEN EFIKASNOSTI PRIVREDE
299
6.
MEĐUNARODNA POREĐENJA EFIKASNOSTI PRIVREDNOG RAZVOJA Politika privrednog razvoja se može sprovoditi sa manje ili više uspeha. Uspešnost njenog sprovođenja zavisi od kvaliteta razvojne politike i od načina njenog sprovođenja. To je još jedan od razloga javljanja razlika u nivou razvijenosti pojedinih zemalja (posle izvesnog perioda) koje su na početku perioda bile na istom razvojnom nivou. Kvalitet razvojnih politika se zato može utvrditi poređenjem razvojnih nivoa i stopa rasta u određenim periodima itd. Prilikom poređenja efikasnosti razvojnih procesa u pojedinim zemljama treba voditi računa da se pravilno izaberu privrede koje se porede. Ne mogu se porediti bilo koje dve privrede i iz toga izvlačiti validni zaključci. Zemlje koje se upoređuju trebalo bi da budu na sličnom nivou razvijenosti, sličnog načina funkcionisanja i slične strukture. Treba voditi računa i o razvojnoj fazi kroz koju neka privreda prolazi. Dve privrede porede se tako što se upoređuju iste razvojne faze kroz koje one prolaze ili su prošle, bez obzira kada se to u kalendarskom vremenu zaista i desilo. Iz rečenog proizilazi posebna važnost odabira indikatora nivoa razvijenosti u međunarodnim poređenjima. Odabrani indikatori treba da se zasnivaju na međusobnim, empirijski utvrđenim relacijama i stepenu njihove povezanosti. Kako je razvoj privrede određen skupom povezanih uzajamno delujućih ekonomskih i neekonomskih faktora, i selekcija njihovih mernih karakteristika bazira se na pretpostavci postojanja uzajamne povezanosti indikatora.
300
MAKROEKONOMIJA
KONTROLNA PITANJA 1. 2. 3. 4.
Na koji način se iskazuje snaga, veličina određene privrede? Kako se i zašto izračunavju per capita veličine? O čemu govore stope rasta nominalnih i per capita veličina dohotka? U kom slučaju se privredni rast ostvaruje uz podizanje nivoa društvenog blagostanja? 5. Na koji način je visina prosečne stope rasta u jednom periodu određena visinom prosečne stope rasta u prethodnom periodu? 6. Da li se visina stopa rasta domaćeg proizvoda na kratak rok može podići na uštrb visine stope rasta na dugi rok? 7. Da li se efikasnosti privrede može meriti njenom mobilizacijskom sposobnošću? 8. Da li se efikasnosti privrede može meriti efikasnošću upotrebe resursa? 9. Šta se podrazumeva pod akumulacijskim naponom privrede? 10. Na koji način se može povećati akumulacijski napon privrede? 11. Kako se izračunava stopa akumulacije? 12. Kako se može meriti efikasnost investicija i upotrebe kapitala? 13. U čemu je razlika između graničnih i prosečnih kapitalnih koeficijenata? 14. U čemu je razlika između istodobnih i razmaknutih kapitalnih koeficijenata? 15. Od čega zavisi visina kapitalnih koeficijenata? 16. Na čemu počiva metod merenje nivoa i promena globalne produktivnosti resursa? 17. Kako se ukupni proizvod privrede definiše agregatnom proizvodnom funkcijom? 18. Koji su nedostaci proizvodne funkcije kao metoda merenja efikasnosti privrede? 19. Koja su poželjna svojstva proizvodne funkcije? 20. Koje su osnovne karakteristike linearno homogenih proizvodnih funkcija? 21. Koji su izvori rasta ekonomije obuhvaćeni Kob-Daglasovom proizvodnom funkcijom? 22. Koji je osnovni nedostatak Kob-Daglasove funkcije ispravljen proizvodnom funkcijom sa konstantnim koeficijentom elasticnosti? 23. Koja su ograničenja u primeni proizvodnih funkcija? 24. Po čemu se merenje stepena razvijenosti socio-ekonomskim pokazateljima razlikuje od drugih metoda? 25. O čemu treba voditi računa prilikom međunarodnih poređenja efikasnosti razvojnih procesa?
STEPEN EFIKASNOSTI PRIVREDE
301
GLAVA XII MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
1.
ZNAČAJ I POJAM UPRAVLJANJA Privreda funkcioniše zato da bi ostvarila koristan rezultat tj., ostvarenje korisnog rezultata jeste osnovni cilj funkcionisanja privrede. Što se bolji rezultati postižu to znači da privreda bolje funkcioniše. Loše performanse privrede ukazuju na nedovoljnu razvijenost privrede i na njeno loše funkcionisanje. Ekonomski sistemi funkcionišu tako što ispunjavaju (ostvaruju) sistem ciljeva. Jedan od ciljeva svakako jeste i uvećanje proizvodnje. Troškovi koji se javljaju u vezi sa proizvodnjom dodatne količine proizvoda dele se na neposrede troškove (za proizvodnju dodatne količine proizvoda) i na troškove koji se usled delovanja povratnih sprega javljaju van podsistema u kome je dodatna količina proizvoda proizvedena. Ovi drugi troškovi, za razliku od prvih koji mogu biti samo pozitivna veličina, mogu biti i negativni, a mogu i da izostanu, sve u zavisnosti od toga da li su se u posmatranom periodu novim investicijama širila ili sužavala uska grla u društvenoj proizvodnji u celini ili su ostajala neizmenjena, zatim, da li se prelazilo na korišćenje manje povoljnih, više povoljnih ili istih prirodnih resursa, da li su uvećane stope korišćenja kapaciteta, smanjene ili ostale iste, da li je efikasnost sistema informacija i odlučivanja veća, manja ili da li su primenjeni bolji, lošiji ili isti upravljački parametri. Najinteresantniji i najobimniji deo eksternih efekata leži u sferi upravljanja. Ono što se u ovoj ovde, otimizacijom sistema upravljanja, može postići na uvećanju ukupnog društvenog proizvoda daleko premašuje uštede koje se mogu postići smanjivanjem direktnih troškova proizvodnje. Pojedine nacionalne ekonomije ostvarivale su i ostvaruju različit nivo ukupnog proizvoda i različite stope rasta. One (tj. razlike) su posledica različitih uslova funkcionisanja privreda i različitih načina upravljanja privredom. Efikasna, stabilna, privreda koja se razvija i na putu je dostizanja optimalnog nivoa organizovanosti, privreda je u kojoj podsistem upravljanja dobro funkcioniše. I razlike u stopama rasta u istim privredama u različitim vremenskim periodima kada se na različite načine upravljalo privredom svedoče da se u kvalitetu upravljanja kriju velike rezerve za unapređenje ukupnih razvojnih performansi privrede. Primera radi, u Argentini je 1895. godine nacionalni dohodak per capita bio viši nego u Austriji, Italiji, Španiji, Švedskoj i Norveškoj i približno na istom nivou kao u Belgiji, Holandiji, Nemačkoj. Tridesetih MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
305
godina dvadesetog veka njen rast se značajno usporio, a ni danas ona ne zauzima mesto koje je nekad imala. Privredni razvoj se, dakle, može usporiti ili ubrzati o čemu svedoče brojna iskustva u dvadesetom veku. Ovakva kretanja u savremenom svetu ukazuju, između ostalog, da se razvojem može upravljati. Privreda radi tako što ispunjava osnovne ciljeve. Ali, ona to ne čini na potpuno jasan i predvidljiv način. Ona, u stvari iskazuje samo tendenciju ka ispunjenju sistema ciljeva pa u funkcionisanju povratnih sprega dolazi do kašnjenja. To funkcionisanju ovih sistema daje stohastički karakter. Ako se tome dodaju visoka složenost, hijerarhijska uređenost i dinamičnost opravdano se može postaviti pitanje da li je upravljanje privredom uopšte moguće? Mnogi su u tom smislu veoma skeptični. Počev od klasičara, preko marksista, kejnsijanaca, monetarista, neoklasičara, liberala i savremenih insitucionalista menjala su se viđenja opravdanosti upravljanja privredom. Jedni se protive bilo kakvoj intervenciji države smatrajući da se na tržištu ravnoteža uspostavlja po automatizmu a državna intervencija samo ometa taj proces. Ova škola ekonomskog mišljenja ne negira upravljanje u celini već samo mogućnost svesnog menjanja stanja privrede. Drugi smatraju da se privredom može i mora upravljati jer su tržišni mehanizmi nedovoljni i imperfektni. Debate i sučeljavanja argumenata ekonomskih teoretičara, političara na vlasti i opoziciji u vezi svrsishodnosti i krajnjih dometa svesnog dela upravljačkog podsistema obeležja su stvarnosti, kako razvijenih tako i manje razvijenih privreda. One su stalne i prilično nepomirljive. U praksi, ni jedna se država nije u potpunosti odrekla uplitanja u privredne tokove. Ono je nekad veće, nekada manje, od države do države, u zavisnosti od privrednih i društvenih problema koje one imaju i u zavisnosti od toga ko trenutno vlada, koje političke snage i ideologije kojom su one vođene. U kriznim periodima zahtevi za uplitanjem države obično narastaju. Istina, privredom se ne može upravljati na način na koji se može upravljati determinističkim sistemima ali, to ne umanjuje značaj činjenice da se razvojem privrede može upravljati. To i čini većina država savremenog sveta, naročito posle naftnih kriza koje su sedamdesetih godina potresle svet. Tada visokorazvijene zemlje ubrzavaju šestdesetih godina započetu izmenu tehnološkog stila. Napuštaju energetski intenzivnu strategiju rasta i prelaze na enrgetski štedljivi rast zahvaljujući upotrebi novih tehnologija koje to omogućuju. Istovremeno one dolaze do novih saznanja o značaju makroekonomskog upravljanja. Upravljanje postaje metafaktor privrednog razvoja i najznačajniji činilac ispoljavanja korenitih strukturnih promena u globalnim razmerama. Pokazalo se da se efikasnim upravljanjem na najbolji način mogu rešiti ključni privredni problemi koje prethodna ekonomska filozofija zasnovana na negiranju mogućnosti upravljanja i na upotrebi jeftine energije, nije mogla da reši. Osamdesetih i devedesetih godina prošloga veka ponovo dolazi do preokreta. U makroekonomskoj politici visoko razvijenih zemalja dominiraju zagovornici državnog neintervenizma.. Maksimalno uvažavajući stav po kome tržište i ekonomske zakonitosti daju najveće ekonomske efekte, pa je analogno toj činjenici uticaj tržišta na opti306
MAKROEKONOMIJA
malnu alokaciju resursa daleko najpovoljniji, monetaristi tvrde da aktivnosti države i njeno mešanje u privredni život treba da bude minimalno i da se ono mora odvijati po strogo definisanim pravilima. Ovakva zalaganja su u literaturi poznata i kao neintervencionizam i neaktivizam. Oni naglašavaju potrebu za većim oslanjanjem na automatske stabilizatore čija primena izostavlja unutrašnje zaostajanje. Nema potrebe isticati kojim putem se kreće privreda ili tražiti zakonsko odobrenje pre nego što automatski stabilizatori daju rezultate. Primeri takvih stabilizatora su porezi na prihode koji se automatski povećavaju u fazama privredne konjunkutre, pomoć nezaposlenima koja se automatski uvećava u periodima recesija itd. Međutim, treba znati da stabilizatori deluju i u suprotnom pravcu, tj. u pravcu usporavanja oporavka. Pretežno oslanjanje najrazvijenijih zemalja, pre svih SAD, na tržišnu regulaciju krajem dvadesetog veka, uvelo ih je početkom XXI veka prvo u finansijsku a zatim i u privrednu i društvenu krizu. Aktuelna vlast u SAD menja pristup i pokušava da privredu izvede iz aktuelne krize aktivnom ulogom države u sferi ekonomskih odnosa. Još jednom se pokazuje da se privredom mora i može upravljati. Upravljanje tj. autput sistema upravljanja, definiše se u opštoj teoriji sistema i kibernetici na različite načine. Te se definicije odnose na sve sisteme koje sadrže podsistem upravljanja u koje spadaju i ekonomski sistemi. Tako, na primer, prema mišljenju Staforda Bira “upravljanje je neotuđivo svojstvo svakog sistema, a njegov fundamentalni princip jeste postojanje povratnih sprega. Samo zahvaljujući njima, moguće je stalno korigujuće delovanje na složene dinamičke sisteme, što je suština svakog sistema upravljanja”114. Jedna stroga definicija počiva na stanovištu da je “upravljanje skup trenutnih akcija ili akcija tokom vremena, kojima se deluje na sistem sa namerom da se realizuju ciljevi sistema odnosno upravljanja. Upravljanje se sastoji iz: (1) određivanja upravljanja iz skupa upravljačkih akcija i (2) sprovođenja upravljačkih akcija”115. Iz navedenog sledi: (1) da nema uspešnog razvoja privrede ako se njome ne upravlja tj. ako privreda ne sadrži podsistem upravljanja privredom i (2) da se proces upravljanja sastoji iz odabira upravljačkih akcija (iz skupa mogućih-dopustivih upravljačkih akcija) i njihovog sprovođenja (3) uticajem na mehanizam ključnih povratnih sprega. Upravljanje privredom znači aktivno delovanje (preduzimanje skupa akcija tokom vremena) na taj sistem kako bi se realizovao sistem osnovnih (društvenih) privrednih ciljeva. Delovanje može biti direktno ili indirektno. Makroekonomsko upravljanje obuhvata, pre svega, skup aktivnosti države radi obezbeđenja uslova privređivanja koji pogoduju efikasnoj alokaciji resursa i maksimalno mogućem ubrzanju privrednog razvoja kao jednom od najznačajnijih ciljeva. Skup aktivnosti obuhvata i podršku sistemu tržišne regulacije. 114 Beer, S., 1959., Cybernetics and Management, London 115 Grupa autora, 1970., Sistemi, upravljanje sistemima, sistemske discipline, tehnike i metode, Mihajlo Pupin, Beograd, str. 67. MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
307
Usmeravanje privrede ka ispunjenju sistema ciljeva obavlja se na osnovu zakona opstajanja sistema i funkcionisanja njegovih ključnih povratnih sprega. U osnovne zakone postojanja (opstanka) sistema ubrajaju se zakon kretanja i razvoja sistema i zakon samoregulacije. Sistem se istovremeno kreće (tj. privreda funkcioniše-radi) i razvija zahvaljujući mehanizmu ključnih povratnih sprega. Zakon kretanja se manifestuje u normalnom odvijanju procesa društvene reprodukcije, a zakon razvoja u stalnom obnavljanju investicionih ciklusa i naizmeničnom dejstvu multiplikatora i akceleratora. Zakon samoregulacije se odnosi na funkcionisanje sistema ključnih povratnih sprega. Da bi efekat upravljanja bio što veći, mora postojati lanac povezanih i međusobno uslovljenih aktivnosti. Tu spadaju formulisanje osnovnih vrednosti društva, sistema ciljeva društvenog i privrednog razvoja, praćenje naučnih i tehničko-tehnoloških promena, praćenje tekućih i privrednih kretanja koja karakterišu razvoj zemlje, proučavanja dugoročnih tendencija razvoja društva i celog sveta, itd. Sledeća karika u lancu aktivnosti jeste postavljanje ekonomske dijagnoze, analiza stanja sistema. Ona treba da utvrdi nivo razvijenosti, da objasni tempo razvoja u prethodnom periodu i sagleda uzroke (u načinu funkcionisanja i strukturi privrede) koji su proizveli postojeće stanje. Takva ekonomska dijagnoza ne obuhvata samo merljive elemente. Ona obuhvata i informacije koje se temelje na sposobnosti odmeravanja delovanja nemerljivih faktora, procene delovanja okruženja, shvatanja datog istorijskog trenutka i sl. Makroekonomsko upravljanje podrazumeva prevođenje privrede iz postojećeg u novo, željeno stanje koje se može opisati skupom parametara. Osnovne odrednice željenog stanja privrede jesu ciljevi koje treba dostići. Upravljanje je instrument dostizanja sistema ciljeva. Prevođenje privrede iz postojećeg u željeno stanje treba da se odvija po željenoj a ne po bilo kojoj putanji. Uspešno upravljanje obezbeđuje putanju dugoročnog rasta koja je pod pretežnim uticajem determinističkih, a ne slučajnih faktora. Slučajni faktori izazivaju krize koje su nametnute potrebom za adaptacijom sistema na nove uslove određene slučajnim faktorima. Prilikom projektovanja putanje dugoročnog rasta ne teži se bilo kojoj već optimalnoj putanji. U tom složenom poslu nameću se brojna pitanja svrsishodnosti i krajnjih dometa upravljanja. Ako je zaista projektovana optimalna a ne bilo koja putanja dugoročnog rasta, onda bi ona morala da obezbedi: “a) odgovarajuću akumulaciju i investicije za razvoj, b) efikasnu privrednu strukturu, c) potrebnu otvorenost privrede prema okruženju i d) efikasno iskorišćenje raspoloživih razvojnih faktora”116. Putanja dugoročnog rasta nije prava uzlazna linija. Ona takav oblik poprima na dugi rok. Sa stanovišta kratkog roka ona liči na sinusoidu, drugim rečima privreda prolazi kroz cikluse. Zbog toga se makroekonomsko upravljanje može posmatrati kao upravljanje na kratak rok, i ono se može poistovetiti sa vođenjem ekonomske politike, i upravljanje na dugi rok, koje se može poistovetiti sa razvojnom politikom. Suprotnosti koje se javljaju u sprovođenju dveju politika klasičan su primer sukoba u ispunjenju ciljeva s obzirom na njihovu ročnost. 116 Đerić, B., 1997., Teorija i politika privrednog razvoja, Savremena administracija, Beograd, str. 157.
308
MAKROEKONOMIJA
2.
SISTEM UPRAVLJANJA Privreda, dakle, spada u red sistema kojima se može upravljati. Sastoji se iz dva podsistema: iz funkcionalnog i upravljačkog. Cilj funkcionalnog podsistema privrede je proizvodnja roba radi zadovoljenja sistema potreba. Upravljački deo privrede nastoji da privredu vodi unapred projektovanom putanjom razvoja. Performanse privrede: efikasnost razvojnih procesa, tj. stepen ispunjenja privrednih ciljeva, nivo organizovanosti, priroda funkcionisanja privrede i sl., najviše zavise od podsistema upravljanja. Na to ukazuju sve analize uspešnosti privrednog razvoja, počev od izračunavanja proizvodnih funkcija pa sve do šireg sagledavanja poznatih faktora od kojih zavisi rast dohotka. Nedovoljna efikasnost sistema upravljanja privredom (i ekonomskim sistemima uopšte) izaziva velike gubitke u nivou ostvarenog dohotka. I pored toga što je veoma složen, podsistem upravljanja mora biti organizovan na optimalnom nivou. Ako je optimalno struktuiran to će imati sledeće posledice: • hijerarhijska struktura društva biće dobro uređena sa stanovišta donošenja odluka, • uspostaviće se optimalan odnos između ciljeva u sistemu ciljeva na različitim nivoima, • utrošci usled efekata povratne sprege težiće ka negativnim veličinama uz smanjenje obima ukupnih utrošaka privrede za realizaciju postavljenih ciljeva, • postići će se optimalan stepen elastičnosti i adaptibilnosti privrede i njenog sistema upravljanja itd. Stepen korišćenja navedenih preimućstava zavisi od stepena približavanja sistema upravljanja stanju optimalnosti. Upravljački deo (podsistem) privrede je veoma složen. Sastoji se iz više podsistema i može se sagledati na više načina. Može se objasniti sa stanovišta posmatranja upravljanja iz dva dela: deo koji se odnosi na spontano ili automatsko upravljanje i deo koji se uslovno može označiti kao “svesno upravljanje”. Spontano upravljanje se odvija na tržištu bez donošenja formalnih odluka viših upravljačkih nivoa. “Svesno” upravljanje MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
309
obuhvata segment upravljanja koji podrazumeva donošenje formalnih odluka viših upravljačkih nivoa odnosno države i njenih organa. Osim toga, aktivnosti savremene države usmerene su na realizaciju stabilizacionih i razvojnih funkcija tj., savremene države obavezno vode anticikličnu i politiku privrednog razvoja. Aktivnosti države ne treba shvatiti kao skup aktivnosti usmerenih na ograničavanje delovanja tržišnog mehanizma. Obrnuto, ove aktivnosti moraju (u savremenim državama one to i jesu) da budu usmerene ka stvaranju i promovisanju tržišnih kriterijuma privređivanja.
3.
KOEGZISTENCIJA SPONTANOG I SVESNOG UPRAVLJAČKOG PODSISTEMA Stvarna putanja kretanja privrede obično se razlikuje od željene (projektovane). Zbog toga se i postavlja pitanje sposobnosti njenog kontrolisanja, odnosno objektivnog udela svesnog (regulacija) i spontanog upravljanja (samoregulacija) privredom. Pristalice samoregulacije smatraju da tržište automatski postavlja najbolje odnose između najrazličitijih elemenata privrede sve dok se razmena informacija između privrednih aktera ne ometa sa strane. Pojedinačne aktivnosti vođene sopstvenim interesima obezbeđuju najviši mogući nivo rastućeg blagostanja u svakom momentu. Krize se javljaju uporedo sa preprekama koje se mogu nazvati ometanjem optimalnog funkcionisanja sistema tržišnih informacija a time i tržišta. Pristalice regulacije (“svesnog” podsistema upravljanja) smatraju da tržište, bez obzira kako ono funkcionisalo, nikada ne može da ostvari ravnotežu, odnosno optimalnu alokaciju faktora proizvodnje na nivou privrede. Zbog toga je potrebno da država utiče na privredne tokove. Kvalitet upravljanja određen je sistemom informacija. Sve potrebne informacije za kvalitetno odlučivanje ne mogu se dobiti sa tržišta, pogotovu što su tržišne informacije po pravilu ex post informacije. Za pripremu privrede kako bi ona bila u stanju da zadovolji brojne potrebe koje se zadovoljavaju na višem a ne na pojedinačnom ili porodičnom nivou tržišne ex post informacije ne samo što su nedovoljne nego su i zakasnele. Pripreme za blagovremeno zadovoljenje potreba koje se zadovoljavaju na nivou većih grupa, ne retko i na nacionalnom nivou, moraju da se oslanjaju na informacije koje dolaze iz drugih izvora. One najčešće potiču iz sistema naučnih i tehničko310
MAKROEKONOMIJA
tehnoloških istraživanja ili različitih grupa za predviđanje, planiranje ili različitih politekonomskih aktivnosti. U savremenim privredama mnogobrojne funkcije tržište ne može da obavi. Ponekad i može, ali uz daleko veće društvene troškove i manji stepen efikasnosti u odnosu na svesni upravljački mehanizam. Ako u teoriji postoji razmimoilaženje, praksa savremenih država nedvosmisleno pokazuje da se privredom upravlja na dvojak način: poštovanjem uspostavljenih (ili uspostavljanjem ako to ranije nije učinjeno) tržišnih odnosa i svesnom (od strane državnih organa) regulacijom.
4.
REGULACIJA NA OSNOVU TRŽIŠNIH ZAKONITOSTI U tržišnim privredama vrši se slobodna razmena i ostvaruje slobodna inicijativa brojnih ekonomskih aktera. Ekonomski akteri traže šansu za ostvarenje svojih ciljeva. Proces traženja povoljnih prilika za ostvarenje ciljeva dovodi do konkurencije. Konkurencija doprinosi optimalnoj alokaciji i efikasnosti korišćenja resursa. Ekonomski akteri u svakom trenutku donose niz odluka sa ciljem da ispune sistem svojih ekonomskih i drugih ciljeva. Odluke su često i suprotnog karaktera. Postavlja se pitanje: zašto ne dolazi do privrednog kolapsa? Kako dolazi do koordinacije interesa različitih privrednih aktera? Jedan od najzaslužnijih faktora regulacije jeste tržište i sistem cena koji se uglavnom uspostavlja delovanjem tržišnih mehanizama. Tržišni mehanizam predstavlja instrument samoregulacije funkcionisanja ekonomskog sistema, ali ne i dovoljan. Cene nisu jedini elemenat sistema koordinacije ponašanja privrednih subjekata niti je sistem cena jedina posledica funkcionisanja tržišta. Ono predstavlja mnogo kompleksniji sistem odnosa privrednih elemenata. Tržište se može definisati na različite načine. Obično se kaže da je to mesto sučeljavanja ponude i tražnje; skup robno novčanih veza između ekonomskih subjekata ili institucionalno uređen ambijent unutar koga se odvija proces razmene dobara i usluga odnosno automatska regulacija interakcija između ekonomskih subjekata. Ono ima četiri grupe funkcija: informativnu, alokativnu, distributivnu i selektivnu funkciju. MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
311
Mada sa tržišta dolazi mnogo kvalitetnih informacija, najvažnije su cene. Tržišno određivanje cena miri tražnju sa ponudom; na tržištu sve ima cenu, svaka roba i svaka usluga, robe tekuće potrošnje i proizvodni činioci. Kada na tržištu dođe do promene u odnosu cena to praktično znači da je uspostavljena nova rang lista roba s obzirom na njihovu vrednost. To izaziva promene u tražnji ali i količini roba koje se nude na tržištu. Ista logika važi i za tržište faktora proizvodnje. Sa rastom cene opada tražnja, i obrnuto. Kao posledica proizvođači biraju proizvodne metode koji štede resurse čija je cena porasla, i obrnuto. Time se proizvodni resursi sele iz zona manje u zone više vrednovanih roba. Na opisani način tržište uspešno rešava problem alokacije resursa. Cene, međutim, nisu uvek konkurentne, jer ni tržište odavno nije u potpunosti konkurentno. Veliki deo tržišta ima monopolsku strukturu. Osim toga, na tržištu se i država javlja kao preduzetnik pa i to dodatno komplikuje stanje na tržištu. Promena cena uvek ukazuje na određeno stanje privrede. Njihovo brzo opšte podizanje ima posledicu sličnu onoj koju izaziva podizanje temperature u organizmu. Promene (odnosa) cena samo u nekim segmentima mogu da budu rezultat vrlo različitih kretanja i, u skladu sa tim, mogu da budu negativne i pozitivne. U svakom konkretnom slučaju preduzimaju se različite mere. Izmene cena mogu u nekim slučajevima (kada se na tržištu uspostavi stanje ograničene konkurencije npr.) da budu i vrlo pogrešan, zbunjujući signal. U malim zemljama koje imaju problema sa deficitom platnog bilansa ili sa inflacijom, to je vrlo moguće. Poseban problem su cene roba onih proizvođača koji na bilo koji način uživaju određeni prioritet. Tržište obavlja i selekciju proizvoda i selekciju proizvođača. To se obavlja sučeljavanjem ponuda pojedinih oblasti proizvodnje sa odgovarajućom tražnjom za svaki nivo nacionalnog dohotka. Proizvođači koji iz date cene pokrivaju svoje troškove opstaju na tržištu i eventualno ostvaruju određeni profit. Oni drugi ostvaruju gubitak i bivaju eliminisani sa tržišta. Kretanje ka stanju opšte ravnoteže i povremeni prolazak kroz nju istovremeno znači i proces selekcije robnih proizvođača. Informativna funkcija se izvodi iz sistema cena, ali i iz celokupnog načina funkcionisanja i strukture tržišta. Tržište predstavlja najznačajniji segment sistema informacija. Informacije potrebne za definisanje sistema potreba uglavnom dolaze sa tržišta. Sistem cena određuje uslove ponude i uslove tražnje a samim tim i mehanizam realokacije proizvodnih resursa i dohotka. Tržišne informacije su rezultat ranije donetih odluka privrednih subjekata. Proces odlučivanja je složen proces koji počiva na sistemu informacija, a informacije, opet, pretežno dolaze sa tržišta. Sistem cena determiniše i distributivnu funkciju tržišta. U uslovima opšte ravnoteže odnos cena uređuje i nivoe učešća ekonomskih subjekata u raspodeli proizvoda pri čemu je proizvedeni dohodak jednak raspodeljenom dohodku. Sa stanovišta opšte teorije sistema tržište se može posmatrati kao veoma složen podsistem privrede. Kao i svaki podsistem i tržište se može posmatrati kao relativno samostalan sistem. U tom smislu, za tržište se može reći da predstavlja veoma složen 312
MAKROEKONOMIJA
sistem. Ono je, takođe, dinamičkog i stohastičkog karaktera. Stepen razvijenosti tržišta je određen nivoom razvijenosti privrede, i obrnuto. Nivoi organizovanosti ova dva sistema određeni su povratnom spregom koja među njima funkcioniše. Što je privreda na višem nivou razvijenosti to je i njeno tržište razvijenije. Sve privredne neracionalnosti i sva njena nestabilna kretanja najbrže i najdoslednije se pokazuju na njenom tržištu. Nivo organizovanosti tržišta zavisi od celine privrede, i obrnuto. Ono je čak toliko osetljivo da se i mala odstupanja privrede od stanja stabilnosti ili optimalnosti veoma jasno i brzo mogu registrovati na njemu. Slikovito, ono igra ulogu ogledala stanja privrede, bez obzira što neke od promena koje ono registruje, čini to sa zakašnjenjem. Sa tržišta stižu najznačajnije informacije o stanju i potencijalima ekonomskog sistema. Ono nudi brojne signale koji su merodavni za ocenu stanja privrede i njenih podsistema. Među najvažnije spadaju kretanje cena, tražnje za novcem, zaliha gotovih proizvoda, tražnje za radnom snagom, odnosno nezaposlenosti i kretanje uvoza i izvoza odnosno njihovog odnosa. Tražnja za novcem je značajan signal koji dolazi sa tržišta novca. Kretanje tražnje u određenom pravcu ukazuje na promenu stanja privrede. Tako, na primer, nelikvidnost koja se javlja kao posledica restriktivne monetarne politike, ukazuje na skori rast zaliha roba koji je uglavnom rezultat loših proizvodnih programa. Prethodno je nelikvidnost izazvana nizom pogrešnih mera u sistemu raspodele itd. Tržište hartija od vrednosti emituje možda najznačajnije signale za ocenu kratkoročnih kretanja na tržištu. Posebno su tu značajne informacije o kretanju cena akcija. Vrednost preduzeća se menja najviše pod uticajem kretanja vrednosti njihovih akcija. Kretanja zaliha gotovih proizvoda ukazuju na nivo konjukture. Njihov porast ukazuje na opadanje konjukture, i obrnuto. Promene zaliha mogu da budu posledica različitih uzroka. Do povećanja zaliha može da dođe promenom režima ekonomskih odnosa sa inostranstvom (povećanjem stepena otvorenosti tržišta), na primer, ili zbog (antiinflacione) restriktivne kreditno-monetarne politike. Kretanje tražnje za radnom snagom ukazuje na opšti nivo privrednih aktivnosti. Kad tražnja za radnom snagom raste predstoji uspon privrednih aktivnosti, i obrnuto. Nivo nezaposlenosti kao pandan tražnji za radnom snagom takođe je vrlo značajan signal, pogotovu za politički sistem. Porast nezaposlenosti, pogotovu mladih i školovanih ljudi, ukazuje na suboptimalan tempo razvoja i na određene defekte privredno sistemskih i društvenih rešenja. Za male i nedovoljno razvijene zemlje od posebne je važnosti kretanje uvoza i izvoza, odnosno salda platnog bilansa. Saldo platnog bilansa ili nekog drugog užeg bilansa koji se odnosi samo na određene segmente razmene sa svetom, u mnogome ukazuje na stanje neke privrede, na pravce njenog razvoja, strukturnog prilagođavanja, tehnološkog nivoa, efikasnosti itd. MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
313
Tržište se, dakle, može posmatrati, i kao informacioni sistem. Najvrednije informacije za funkcionisanje privrede i svakog njenog podsistema dolaze sa tržišta. Tržište pretpostavlja određeni stepen konkurentnosti funkcionišući kao izuzetno složeni mehanizam nesvesne koordinacije zasnovane na sistemu cena. Radi se o složenom sistemu prikupljanja i kombinovanja znanja i akcija miliona ljudi. Da bi tržište moglo da funkcioniše, ono mora da predstavlja potpun i zaokružen sistem sa dobro razvijenim svim njegovim podsistemima. Ne mogu se, bez šteta, izolovano favorizovati samo neki od inače vrlo bitnih njegovih elemenata, a drugi gušiti ili zapostavljati. Tržište može samo kao celovit, potpun i logičan sistem da doprinese stabilnom razvoju privrede. Kao složen sistem ono ne podnosi intervencije u smislu prenaglašavanja nekih njegovih podsistema uz istovremeno potiskivanje drugih. Ono funkcioniše kao celovit sistem koji počiva na privatnoj svojini i u kojem svi faktori proizvodnje i sva ekonomska dobra imaju karakter robe. Time se ne misli da funkcionisanje tržišta ne može da ima i negativnih posledica po razvoj društva. Društvo se ne sastoji samo iz elemenata koji nude samo pozitivna dejstva. Obrnuto, razvoj društva počiva na energiji koja je posledica razrešavanja društvenih protivurečnosti. Bitni elementi tržišta nisu samo oni robno novčanog karaktera. Razvijeno tržište pored raznih oblika cena roba, pored novca i raznih vrsta kredita, pored razvijene i efikasne trgovinske i bankarske mreže, obuhvata i takve elemente kao što su: različiti stimuli, regresi, premije, normativi, obračunske cene itd. Elementi koje jedno razvijeno tržište podrazumeva veoma su različiti. Zbog toga moraju da budu povezani u sistem na način koji obezbeđuje visoku adaptibilnost tržišnog sistema, na sve vrste očekivanih i neočekivanih promena. Pogotovu zato što tržište predstavlja izraz horizontalnih veza između elemenata privrede. Privrede većine razvijenih zemalja su danas mešovitog karaktera u kojima se elementi državne kontrole mešaju sa tržišnim elementima. Na taj način sistem tržišnih informacija biva znatno dopunjen i, tek kao takav, odlučujuće utiče na definitivne odgovore na pitanja: šta, kako i za koga proizvoditi? Tržište svakim danom postaje organizovanije. Dobro organizovano i efikasno tržište značajno doprinosi uspešnom privrednom razvoju. Efikasno je ono tržište čije su informacije skoro odmah dostupne svim učesnicima (akterima). Ono i samo zahteva efikasnu upotrebu faktora proizvodnje za sopstveno optimalno funkcionisanje. U visokorazvijenim zemljama ono je danas toliko razvijeno i na tom nivou organizovano, da se dalji razvoj tržišta više ne prepušta isključivo njegovim unutrašnjim zakonitostima i protivurečnostima.
4.1. NEDOSTACI TRŽIŠNE REGULACIJE Ako bi se makroekonomsko upravljanje svelo jedino na samoregulaciju i sve prepustilo tržišnom regulisanju, putanja rasta privrede razlikovala bi se od opti314
MAKROEKONOMIJA
malne putanje a privredno kretanje bilo bi prepušteno odnosima koji ne zavise od vizije i nisu vezani za ostvarenje dugoročnih ciljeva. Ni svi osnovni problemi čije je rešavanje vezano za funkcionisanje tržišnog sistema ne bi bili savladani na svim tačkama putanje rasta. Pored svih preimućstava u efikasnoj alokaciji resursa u nekim situacijama tržište nije u stanju da na adekvatan način garantuje efikasnu alokaciju i korišćenje resursa. To je posledica prirode ročnosti informacija koje tržište pruža. Vremenski horizont tržišta je kratak. Ono pruža kratkoročne ex post informacije na osnovu kojih se ne mogu donositi razvojno-strateške odluke. Tržišne informacije su relevantne za donošenje operativnih odluka. Fenomen razvoja asocira na budućnost i zahteva informacije koje se odnose na buduće privredne tokove. Efikasno suprostavljanje neizvesnostima koje razvoj sobom nosi nije moguće samo na osnovu tržišnih informacija. Inperfektnost tržišta nametnula je potrebu za spoljašnom makroekonomskom regulacijom. Državne aktivnosti u ovom domenu često imaju naglašenu a u pojedinim situacijama i nezamenljivu ulogu117. Tržište ima i druga ograničenja koja potiču iz strukture savremenih privreda. One su, po pravilu monopolske i oligopolske. Značaj monopola i oligopola se uvećava uporedo sa rastućom transnacionalizacijom proizvodnje. U domenu eksternalija tržišna samoregulacija takođe iskazuje veliki broj problema koji ukazuju na tržišnu imperfektnost. Eksterni efekti se javljaju kao rezultat funkcionisanja nižih privrednih nivoa u odnosu na privredu kao celinu. Njihova veličina može biti pozitivna ili negativna i u zavisnosti od toga da li se radi o troškovima ili prinosima može imati različite efekte za privredu i društvo. Problemi eksternalija predstavljaju tipičan primer sukoba privatnih i javnih interesa. Sledeća oblast u kojoj se tržišna regulacija pokazala manjkavom jesu javna dobra i javna potrošnja. Javna dobra se kolektivno troše i ne podležu principu konkurencije. Robe koje se obezbeđuju preko tržišta spadaju u konkurentne robe i takvih je daleko najviše. Potrošnja neke robe od strane nekog korisnika automatski znači, uz uslov nepromenjene proizvodnje, smanjenje potrošnje za druge korisnike. Nekonkurentnost javnih dobara znači da je raspoloživost javnih dobara nedeljiva tj. univerzalnu dostupnost za sve korisnike. Za javnu potrošnju važi princip neisključivosti. Neisključivost znači da je iz javne potrošnje nekog javnog dobra nemoguće isključiti, uz društveno podnošljive troškove kontrole, aktere koji ne plaćaju troškove finansiranja tog dobra. Tržište je na prvi pogled egalitarno. Svi akteri, reklo bi se, imaju podjednake šanse da budu uspešni i učestvuju u raspodeli dohotka. Da je to do kraja tačno ne bi se stvorila monopolska struktura i ne bi se razlike između pojedinih društvenih slojeva toliko produbile u svim slučajevima kada država nije reagovala. Zbog toga država mora da reaguje u smislu ispravljanja nepravedne raspodele. Ima mišljenja da država to nikada ne sme da čini jer je to uvek na uštrb ekonomske efikasnosti. Ali, 117 Madžar, Lj., Knežević, V., Savin, D., Bošnjak, M., Bujišić, B., 1992., Makroekonomsko planiranje u svetu tržišnih privreda, IBN Centar, Beograd, str. 100. MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
315
dugoročno posmatrano to nije tačno. Kibernetski zakon optimalnih potencijalnih razlika ukazuje na negativne posledice rastućih razlika među društvenim slojevima. One nikada ne smeju da budu prevelike jer se kretanje-komunikacija (razmena materije, energije ili informacija) među slojevima smanjuje i preti da sasvim prestane što za funkcionisanje privrede i društva sigurno nije dobro i što, pre ili kasnije sigurno vodi ka destrukciji tako struktuiranog sistema. Na kraju, država može da usvoji i obrazac ponašanja koji se razilazi sa striktnim ekonomskim načelom za koje se predpostavlja da stoji kao pozadina ponašanja u drugim sektorima118. U navedenim oblastima u kojima se tržište pokazalo manjkavim povećana je aktivnost države. Ali, nije to jedino područje “svesnog” dela upravljanja. Država podržava privredu i drugim aktivnostima. Ona brine o kvalitetu novca, osigurava pravnu sigurnost, uređuje odnose sa inostranstvom i vodi računa o sopstvenoj ekonomiji jer redovno ostvaruje prihode i čini velike rashode. Država ne samo što utiče na privredne tokove već je i veoma aktivan učesnik u njima. Njen biznis i u državama za koje se obično kaže da počivaju na privatnoj privredi je toliko veliki da u velikoj meri deluje na ukupnu privatnu privredu regulativno, usmeravajuće ili ograničavajuće. Mnogih od privatnih biznisa ne bi ni bilo bez državnih narudžbina ili nekih drugih oblika državne aktivnosti. Osim toga, ekonomska aktivnost države pokazuje veći nivo stabilnosti jer država za zadovoljenje nekih javnih potreba (vojska i policija, na primer) ostvaruje dugoročno stabilne troškove (nabavke). Na taj način, ona stabilizujuće deluje na ukupne privredne aktivnosti. Moć države da donosi zakone i drugu opštu pravnu regulativu daje joj izvanredne mogućnosti uticaja na privatni deo privrede. Uporedo sa nabrojanim aktivnostima države i tržišta oblikuje se i upravljački podsistem privrede. “Optimalnost u realnom životu ne samo da podrazumeva odstupanje od laisser-faire-a već ide i u pravcu zaključivanja da realni život nikada i nije bio ni blizu ovog modela privređivanja”119. Saznanja ukazuju na mogućnost da se dovoljno precizno odrede segmenti u kojima je upravljanje od strane države neophodno. Na osnovu pravilno postavljene dijagnoze stanja u kojem se neka privreda nalazi, korišćenjem adekvatnih upravljačkih instrumenata moguće je kreirati privredni ambijent u okviru kojeg je moguće ostvariti prihvatljivu stopu privrednog razvoja uz odgovarajuću cenovnu stabilnost.
118 Shaw, G.., McCrosite, M., Greenawey, D., 1997., Macroeconomics: theory and policy in the UK, Blackwell Publishers Ltd., p. 61-62. 119 Samuelson, P., 1975., Ekonomska čitanka, Zagreb, str. 110.
316
MAKROEKONOMIJA
5.
SVESNI DEO UPRAVLJANJA Ne može se upravljati privredom ako se ona dobro ne poznaje. Za odabir i sprovođenje upravljačkih akcija od presudne je važnosti informisanost o načinu funkcioni-sanja privrede, kretanju njenih ključnih varijabli i povratnih sprega. Nosioci upravljanja moraju dobro da budu upoznati sa stanjem privrede i dinamikom privrednih kretanja. U tom smislu, oni stalno moraju da osluškuju signale iz privrede ali i iz njenog okruženja. Akumulacijski napon privrede, kretanje kapitalnog koeficijenta privrede (ili njegove recipročne vrednosti - koeficijenta efikasnosti novih ulaganja) i prelazi preko nultih tačaka značajni su signali za nosioce upravljanja. Nulte tačke predstavljaju prekretnice, pretvaranja pozitivnih u negativne efekte. U mnogobrojnim procesima kretanja i razvoja privrede one predstavljaju jedan od najjačih alarmnih signala. Nulta tačka u smislu nulte stope rasta jeste granica razlikovanja privreda koji se razvijaju i rastu i onih koji stagniraju ili propadaju. Od posebne su važnosti signali koji upozoravaju na smer kretanja svetske privrede, posebno njenog najrazvijenijeg dela, na nove privredne oblasti, grane,…, o tome kakve su tendencije izmene strukture, koji se novi organizacioni oblici javljaju, metodi rukovođenja i upravljanja itd. Nema dobrog makroekonomskog upravljanja ako se pravovremeno ne shvate osnovni tokovi razvoja. Posebno je značajno praćenje srednjoročnih i dugoročnih prognoza pravaca razvoja privreda i društava u svetu kako bi se sagledalo sopstveno mesto u toj budućoj konstelaciji političkih i privrednih kretanja. Nije reč samo o materijalnim promenama, već i o novim koncepcijama razvoja, novim vrednostima i novim ciljevima, o promeni važnosti pojedinih ideologija itd. Najveći uticaj okruženja je u domenu naučnih dostignuća, novih tehnologija, sredstava za rad i predmeta rada, pojavi novih struka i novih metoda stvaranja stručnih kadrova presudnih za budući razvoj. Ta se kretanja moraju pratiti. U suprotnom posledice po zemlju su veoma teške. Dolazi do slabljenja konkurentske sposobnosti, a zatim i do pogoršanja položaja privrede u međunarodnoj razmeni. MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
317
Na osnovu primljenih informacija i pripremljenih prognoza donose se odluke o delovanju na ključne parametre privrede. Sledi da je za efikasno upravljanje neophodno poznavanje osnovnih parametara, procesa privrednog prognoziranja, sistema privrednih informacija, kao i metoda, načina donošenja odluka.120
5.1.MAKROEKONOMSKA POLITIKA Ako se prihvata teza da je svesni deo makroekonomskog upravljanja neophodan i svrsishodan, tj. da je moguć i efikasan sa stanovišta nivoa ispunjenja ciljeva, postavlja se pitanje šta se pod tom sintagmom podrazumeva. Oslanjanje samo na tržišno regulisanje privrednih tokova znači neminovno ciklično kretanje privrede uz stope razvoja primerene datoj privredi. Nosioci ekonomske vlasti na državnom nivou sagledavajući najšire interese stanovništva, analizirajući privredno stanje i kretanje mogu da budu zadovoljni iskazanim tendencijama ili ne, u većem ili manjem stepenu. Na kratak rok svaki put kada se ostvareni proizvod razlikuje od potencijalnog oni reaguju preduzimanjem određenih mera ekonomske politike. Nezadovoljni dostignutim razvojnim nivoom, tj. nivoom društvenog blagostanja, tempom privrednog rasta ili nivoom nezaposlenosti, na primer, potrudiće se da definišu puteve, načine, promene postojećeg stanja, pokušaće da primenom mera razvojne politike prevedu privredu iz postojećeg u novo željeno stanje. To je put koji mora da se pređe kako bi se ostvario sistem ciljeva kojima se teži i čije ispunjenje znači dostizanje novog željenog stanja. U tom smislu, na najvišem državnom nivou vodi se makroekonomska politika. Makroekonomska politika predstavlja skup aktivnosti države usmerenih na realizaciju najvažnijih ekonomskih ciljeva. Ostvarivanje ciljeva obezbeđuje se merama, akcijama i normativnom regulativom makroekonomske politike. Funkcionisanje privrede temelji se na odgovarajućem konceptu makroekonomske politike u kome njeni subjekti, kroz različite akcije i uz primenu različitih mera i instrumenata, vrše operacionalizaciju privrednog sistema. Osnovni privrednosistemski mehanizmi predstavljaju važne determinante potencijalnog dometa državne makroregulative. Ukratko, “privredni sistem opredeljuje okvire za vođenje ekonomske politike: može joj nametati određena ograničenja, ali je i provera njene ekonomske racionalnosti, valjanosti i efikasnosti. Ekonomskom politikom menja se i operacionalizuje i sam privredni sistem, odnosno ona može da podrži ili da kompromituje neka sistemska rešenja.”121 Privredni sistem dakle, predstavlja institucionalni okvir za preduzimanje mera i instrumenata makroekonomske politike, čiji je osnovni zadatak da omogući njegovo efikasno funkcionisanje i obezbedi verifikaciju njegovih fundamentalnih premisa u praksi. Zbog toga su mere i instrumenti makroekonomske politike, kao i njena normativna regulativa varijabilnog karaktera. 120 Stojanović, R., 1983., Optimalna strategija privrednog razvoja, Savremena administrcija, Beograd 121 Ekonomska i poslovna enciklopedija, II tom, 1994., Savremena administracija, Beograd, str. 1210.
318
MAKROEKONOMIJA
Makroekonomskom politikom država ostvaruje kontrolu nad privredom. Ali, ta kontrola ne podrazumeva direktno mešanje u donošenje odluka ekonomskih aktera. Umesto direktnog upliva, država nastoji da privredne aktivnosti usmeri u željenom smeru. To znači da makroekonomska potitika podrazumeva posredne metode delovanja na odvijanje privrednih procesa. “Svrha njenih akcija nije direktno pomeranje resursa na poželjne upotrebe nego delovanje na subjekte koji raspolažu resursima i donose odluke o pravcima njihovog angažovanja. Ona to čini tako što svrsishodno modelira uslove pod kojima svoje odluke donose oni koji o alternativama i načinima korišćenja resursa direktno odlučuju”122. Država posredno kreira ponašanje tržišnih aktera. Ona ne limitira slobodu izbora. Ona je određena samo privrednosistemskim rešenjima koja su i sama u značajnom stepenu profilisana instrumentima makroekonomske politike. 5.2. ATRIBUTI MAKROEKONOMSKE POLITIKE
U najopštijem smislu, pod politikom se podrazumeva skup principa, pravila na kojima počiva neka aktivnost. Definisanje principa na kojima počiva makroekonomska politika podrazumeva određivanje nosilaca aktivnosti, ciljeva, mera i sredstava kojima se definisani ciljevi ostvaruju.123 Zbog toga, može da se kaže da su osnovni atributi makroekonomske politike: 1) nosioci, 2) ciljevi, 3) upravljački parametri i 4) mere.
5.2.1. Nosioci Pod nosiocima makroekonomske politike podrazumevaju se subjekti koji donose mere i realizuju odabrane ciljeve. U najširem smislu, to su državni i paradržavni organi, a ređe i interesne grupe koje imaju uticaja na proces donošenja makroekonomskih odluka.
5.2.2. Ciljevi Realizaciji makroekonomske politike se pristupa ako su prethodno definisani i rangirani (hijerarhijsko ustrojstvo sistema ciljeva) ciljevi, formulisana makroekonomska politika koja je usklađena sa izabranim ciljevima i obračunati troškovi i rezultati pojedinih mera. Efekti preduzete mere moraju da prevazilaze troškove koje realizacija politike podrazumeva.124 122 Madžar, Lj., Savin, D., Bošnjak, M., Bujišić, B., Knežević, V., 1992., str. 132. 123 Boulding, K., 1958., Priciples of Economic Poticy, Englevvood Cliffs, str. 1. 124 Shaw, G. McCrostie, M., Greenaway, D., 1997., Macroeconomics, Balckwel Business, str. 320 MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
319
5.2.3. Upravljački parametri Makroekonomsko upravljanje počiva na odabiru upravljačkih parametara. Upravljački parametri su instrumenti koje kontroliše država i pomoću kojih ona deluje na privredu kako bi ostvarila makroekonomske ciljeve. Putem instrumenata, država deluje na ponašanje ekonomskih aktera. Veliki broj ekonomskih informacija koje primaju tržišni akteri odnose se na njihovu promenu. Na osnovu tih informacija oni donose najbitnije ekonomske odluke. Zbog toga upravljački parametri moraju da budu dobro osmišljeni, a njihova upotreba podrazumeva dobru koordinaciju akcija. Sistem upravljačkih parametara je složen. Promene broja i strukture parametara zavise od razvojne faze i nivoa razvijenosti privrede i primenjenih upravljačkih metoda. Izbor i korišćenje parametara nije jednostavan jer ni dejstvo parametara nije jednoznačno. Dva su tome osnovna razloga. Prvi se odnosi na poznato dejstvo suprotno delujućih parametara. U slučajevima kada se radi o parametrima koji se međusobno potpuno isključuju potrebno je utvrditi meru njihovog dopustivog delovanja. Druga grupa razloga se odnosi na različite nepostojanost pojedinih kategorija tj. stalno nestajanje jednih i javljanje drugih. U prvom slučaju je potrebno utvrditi zone unutar kojih mogu da se kreću suprotno delujući parametri tj. utvrditi zone sukobljavanja i metode relativiziranja. Sa vremenskog stanovišta upravljački parametri se razlikuju prema dužini perioda koji treba da prođe pre nego što nastupi njihovo dejstvo i prema dužini njihovog dejstva. Sa stanovišta dužine vremena koje protekne pre nego što se oseti dejstvo parametra može se napraviti čitava skala. Na jednom kraju su oni parametri čije se dejstvo oseća odmah a na drugom kraju skale parametri čije se dejstvo oseća tek po isteku dužeg vremenskog perioda. Između ove dve krajnosti nalaze se ostali parametri. U grupu upravljačkih parametara čije se dejstvo oseća odmah spadaju kamatne stope, kreditna ograničenja, carinske stope, devizni kursevi, uvozna ograničenja, različite vrste izvoznih stimula itd. U grupu parametara čije se dejstvo oseća tek po isteku dužeg vremenskog perioda spadaju amortizacione stope, supsidije i slične olakšice proizvođačima, različiti stimuli za ulaganje u infrastrukturu i sl. Prema dužini dejstva upravljački parametri se dele na one čije je dejstvo kratko i na one čije se dejstvo oseća u dužem vremenskom periodu. Navedene podele se ne poklapaju. Primera radi, ima parametara čije se dejstvo ne oseti odmah ali dugo traje, i obrnuto. Poznavanje oba vremenska momenta, perioda u kojem se očekuju promene izazvane promenom parametra i dužine perioda delovanja promene parametra posle ukidanja ili promena intenziteta doziranja mere, od velikog je značaja za vođenje ekonomske i razvojne politike. Ostvarenje izabranih razvojnih ciljeva određeno je stepenom usaglašenosti ciljeva sa upravljačkim parametrima. Svaki cilj se može realizovati dejstvom nekoliko ključnih instrumentalnih varijabli odnosno instrumenata. Tako se, na primer, rast društvenog proizvoda ostvaruje obezbeđenjem optimalnog odnosa između akumu320
MAKROEKONOMIJA
lacije i potrošnje, stimulativnom fiskalnom, monetarno-kreditnom i agrarnom politikom itd. Smanjenje deficita platnog bilansa se ostvaruje politikom deviznog kursa, carinskom politikom, uticajem na trgovinski bilans stimulisanjem nerobnih prihoda (turizam, razne usluge, devizne doznake i sl.), itd. Rast zaposlenosti se ostvaruje vođenjem politike dohodaka, poreskom i monetarno-kreditnom politikom, stavljanjem u prioritetni položaj radno-intenzivnih grana, politikom javne potrošnje, politikom stambene izgradnje itd. Stabilnost cena može se postići pravilno vođenom kreditno monetarnom i fiskalnom politikom, regulisanjem pojedinih oblika investicione tražnje, međunarodnom ekonomskom politikom, dohodovnom politikom. Retki su ciljevi koji su pod dejstvom samo jednog parametra. Privreda je isuviše složena i dinamična da bi za njeno regulisanje bio dovoljan mali broj upravljačkih parametara. Zbog toga dobra makroekonomska politika počiva na upotrebi više instrumenata. U prinicipu, što je veći broj upravljačkih parametara put do konzistentne politike je lakši. Zato se može reći da je multiinstrumentalnost jedna od bitnih karakteristika makroekonomske politike.125 Sledeći problem koji se nameće prilikom izbora parametara i njihovog doziranja proizilazi iz činjenice da su ciljevi i upravljački parametri zavisni. Pokušaji države da ostvari neki od ciljeva mogu istovremeno da otežaju ispunjenje nekog drugog cilja. Gotovo da i nema parametara kojim se deluje samo na jedan cilj. Nemoguće je delovati samo na jedan cilj a da se istovremeno, često nevoljno, ne deluje i na druge ciljeve. Osim toga, upravljanje mora da se osloni na više upravljačkih parametara jer je mehanizam delovanja sistema parametara veoma složen. Ističu se dve vrste složenosti delovanja parametara, odnosno različitog delovanja na ostvarenje ciljeva. Prvo, pojedini parametri suprotno deluju na ostvarenje ciljeva a ponekad primena istog parametra ima i pozitivno i negativno dejstvo. Zbog toga je potrebno stalno umanjenje dejstva negativnih delovanja i potenciranje pozitivnih dejstava (igra na razlici - težnja ka maksimizaciji pozitivnih razlika). Kao i kod društvenih vrednosti i razvojnih ciljeva, tako se i između parametara mogu uspostaviti i konfliktni ili odnosi saradnje. Poznavanje najbitnijih kooperativnih i konfliktnih elemenata od velike je važnosti za uspešan sistem upravljanja. Izbor liste parametara je složen posao. Na izbor najviše utiču: karakter društva, oblici upravljanja privrednim i društvenim razvojem - broj upravljačkih nivoa, metodi donošenja najznačajnijih strateških odluka, odnos delova i celine, tržišta i plana, dostignuti nivo razvijenosti, faza razvoja, veličina zemlje itd. Lista upravljačkih parametara je obično stabilna na srednji rok. To ne znači da ni u tom periodu ne može da dođe do izmena ako na to upućuje naučna dostignuća, iskustvo ili razne neočekivane promene iz okruženja. Preterana rigidnost kao i preterana fleksibilnost u formulisanju sistema najvažnijih upravljačkih kategorija podjednako udaljavaju od optimalnog nivoa organizovanosti privrede. Broj obuhvaćenih elemenata i njihov redosled, u datom sistemu upravljačkih kategorija, ne sme da bude ni suviše čvrst, a ni suviše neodređen. 125 Jurković, P., 1977., Fiskalna politika u ekonomskoj teoriji i praksi, Informator, Zagreb, str. 21. MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
321
Zbog snažnog delovanja okruženja izbor upravljačkih parametara posebno je težak u malim zemljama. Mala zemlja mora da ima visoko fleksibilnu privredu. Sa druge strane, ona ne može da ima i suviše široke zone dopustivih rešenja jer raspolaže malom masom za razvoj. To uslovljava veću određenost, čvršću definisanost njenih upravljačkih parametara. Mala zemlja ne može da izbegne neke mere zaštitne politike protiv suvišnog uticaja okruženja a istovremeno mora da računa sa velikim pritiskom elemenata strategije otvorene privrede i sa spoljnom trgovinom kao osnovnim prioritetom. Zbog toga mala zemlja uvek mora da raspolaže i upravljačkim parametrima koji jačaju jedno, ali i onima koji istovremeno slabe drugo dejstvo neke ekonomskopolitičke mere. Protivurečni razvojni problemi, karakteristični za male zemlje, moraju se odabirom adekvatnih upravljačkih parametara miriti. Odabir parametara mora da bude u funkciji ostvarenja konfliktnih ciljeva.
5.2.4. Mere makroekonomske politike Pod merama makroekonomske politike podrazumevaju se postupci usmereni u pravcu promene, ukidanja ili uvođenja novih upravljačkih parametara. Merama makroekonomske politike država realizuje kratkoročne i dugoročne ciljeve. Proces kreiranja i realizacije makroekonomske politike izuzetno je složen postupak koji je neminovno praćen rizikom pogrešnih procena i nesvrsishodnih poteza. Ostvaruje preduzimanjem mera iz oblasti fiskalne politike, monetarne politike, politike dohodaka i mera koje država sprovodi politikom državnih izdataka. Odabir mera, kao i njihovo kombinovanje, nije nimalo lak jer se mora voditi računa o njihovom često suprotnom karakteru kao i o osnovnom (strateškom) pravcu razvojne politike. Tekuća ekonomska politika ne sme da ugrozi ispunjenje sistema strateških ciljeva razvojne politike.
322
MAKROEKONOMIJA
6.
MONETARNA POLITIKA Pod monetarnom politikom obično se podrazumeva politika koja se bavi utvrđivanjem odnosa između kretanja nacionalnog dohotka i kretanja nominalne veličine novčane mase. Ako rast monetarne mase prati rast nacionalnog dohotka monetarna politika se može nazvati umerenom ili realnom. Ali, ona nije uvek takva. Rast monetarne mase često ne prati rast nacionalnog dohotka u odgovarajućoj srazmeri. Takva monetarna politika može biti vođena na dva ekstremna načina: ekspanzivno i restriktivno. U prvom slučaju radi se o politici bržeg uvećanja novčane mase u odnosu na dohodak. Ekspanzivna monetarna politika se vodi u slučajevima kada konjuktura i zaposlenost faktora proizvodnje opadaju. Tada je potrebno povećati obim novčane mase kako bi se podržao rast dohotka. Restriktivna monetarna politika je politika kontrakcije monetarne mase u poređenju sa rastom nacionalnog dohotka. Ona se primenjuje u slučajevima kada prevelika potrošnja daljim rastom preti da izazove rast inflacije. Tada je potrebno smanjiti novčanu masu u zavisnosti od visine poremećaja ravnoteže. Prema tome, količina novca u opticaju ima uticaja na visinu agregatne tražnje a time i na agregatnu ponudu. Zapaženo je da su povećanja ili smanjenja novčane mase praćena ubrzanim, odnosno usporenim kretanjem realnog proizvoda. Kretanje novčane mase podržava ili ograničava reprodukciju u zavisnosti od osnovne orijentacije monetarne politike, da li je ona ekspanzivno ili restriktivno orijentisana. Uticaj monetarne politike na nivo ponude i cena može se objasniti na primeru ekspanzivne monetarne politike. Porast novčane mase povećava novčani dohodak potrošača. Istovremeno se smanjuje opšti nivo kamatnih stopa (cena novca) jer se povećala ponuda novca. Zbog pada kamatnih stopa krediti pojeftinjuju što izaziva rast investicija. Posledica je pomeranje krive ukupne potrošnje udesno. Ravnoteža se pomera na viši nivo ponude i/ili na viši opšti nivo cena u zavisnosti od početne ravnotežne tačke i nivoa agregatne ponude koju je ona određivala. Monetarna ekspanzija u uslovima pune zaposlenosti faktora proizvodnje izaziva pomeranje krive ukupne potrošnje (tražnje) udesno. Kriva ponude (nivo realnog domaćeg proizvoda) MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
323
se ne pomera jer su svi faktori proizvodnje već zaposleni. Jedina posledica je opšti rast nivoa cena. Rast cena uslovljava opadanje realne količine novčane mase i realnog raspoloživog dohotka. Realna tražnja splašnjava i ravnoteža se ponovo uspostavlja na nivou pune zaposlenosti faktora proizvodnje. Privrede retko funkcionišu na nivou pune zaposlenosti. Nivo nezaposlenosti faktora proizvodnje i rast monetarne mase stoje u obrnutoj proporciji naspram rasta proizvodnje i nivoa cena. Što je niži stepen zaposlenosti faktora proizvodnje to će rast monetarne mase više uticati na rast proizvodnje a manje na rast opšteg nivoa cena. Sa porastom stepena zaposlenosti faktora proizvodnje rast monetarne mase više utiče na podizanje nivoa cena nego na rast proizvodnje. Pogrešno bi bilo izvući zaključak da se privredni rast jednostrano može omogućiti na vrlo jednostavan način– monetarnom ekspanzijom. Na dugi rok porast novčane mase ne izaziva promene realnih makroekonomskih varijabli (proizvodnje, zaposlenosti), već samo nominalnih. Relativne cene nisu određene novčanom masom već samo nominalne cene. One su određene odnosima ponude i potražnje u realnom sektoru i nezavisne su od volumena novčane mase. Udvostručenje novčane mase udvostručuje opšti nivo nominalnih cena ali se odnosi između cena roba – relativne cene – ne menjaju. Ako se odnosi ne menjaju i količine roba koje se nude i traže takođe se neće promeniti. Empirijska istraživanja takođe pokazuju da rast novčane mase ima samo kratkoročne efekte na rast ponude. Sa odmicanjem vremena, rast novčane mase sve više utiče na rast nivoa cena a sve manje na rast proizvodnje. Na dugi rok, rast novčane mase utiče samo na rast cena. Ali, ima i drugačijih mišljenja. Neki autori smatraju da sa visokom inflacijom rastu i profiti iz kojih se povećavaju investicije a time i zaposlenost faktora proizvodnje što rezultira višim stopama ekonomskog rasta. To se potkrepljuje argumentom da rast nadnica može biti kompenzovan rastom produktivnosti rada koji se očekuje kao posledica potpunije zaposlenosti faktora proizvodnje i viših stopa ekonomskog rasta. Pristalice teze da inflacija podstiče ekonomski rast, pogotovu u nedovoljno razvijenim zemljama, smatraju da inflaciju treba tolerisati smatrajući je metodom “prinudne štednje”. Međutim, empirijska istraživanja pokazuju da je rast cena nezavisan od stope ekonomskog rasta. Ukoliko postoji nekakva korelacija onda se ona može uočiti između viših stopa ekonomskog rasta i monetarne ravnoteže u periodima potpunije ekonomske ravnoteže. Na stopu ekonomskog rasta presudan uticaj imaju drugi (brojni) realni faktori rasta. Zbog toga monetarna politika ne bi smela da sadrži velike oscilacije u stopama monetarnog rasta. Monetarni sistem postaje i sam izvor destabilizacija ako se često smenjuju periodi visokih i niskih stopa monetarne ekspanzije126.
126 Ćirović, M., 1982., Novac i stabilizacija, Savremena administracija, Beograd, str. 52.
324
MAKROEKONOMIJA
Uprkos stavovima monetarista preovladava shvatanje da je monetarna politika nedovoljno efikasna, posebno u sprečavanju recesije127 i u suzbijanju troškovne inflacije. Ona je nedovoljno efikasna i kao sredstvo suzbijanja visokih stopa inflacije. Da bi bila efikasna u borbi protiv inflacije ona mora da bude “neumerena”. U tom slučaju cena koja se plaća previsoka je jer se stopa rasta značajno obara. Monetarna politika pokazuje potrebnu efikasnost jedino ako je nestabilnost izazvana pretežno monetarnim faktorima. Problem je u tome što je teško, gotovo nemoguće, razgraničiti monetarne od realnih faktora nestabilnosti. Zbog toga se javlja potreba za dodatnim merama ekonomske politike.
7.
FISKALNA POLITIKA Pod pozitivnom fiskalnom politikom podrazumeva se proces oporezivanja rashoda u cilju ublažavanja oscilacija privrednih ciklusa, kao i održanja rasta proizvodnje i zaposlenosti, a protiv inflacije ili deflacije. Monetarna i fiskalna politika su integralni deo makroekonomske politike. Njihovo koordinisano i integralno vođenje jedna je od determinanti stopa privrednog razvoja. Čvrsta makroekonomska koordinacija monetarnog i fiskalnog sektora podrazumeva kompatibilni odnos rasta dohotka, budžetskog deficita i javnog duga. Između javnog sektora i poreskih zahvatanja, između budžetskog i monetarnog sektora, između fiskalnog deficita, javnog duga, kamatne stope i deviznog kursa i između novčanih tokova i koordinacije monetarne i fiskalne politike, postoji povratna sprega Upravljački parametri kojima se sprovodi fiskalna politika su: javni rashodi i javni prihodi, odnosno kompletna budžetska politika, a zatim javni dug i emisija novca u funkciji fiskalne a ne neposredno monetarne politike.
127 Kejnzijansko stanovište počiva na tezi da nije dovoljno obezbediti veću ponudu novca u uslovima recesije. Potrebno je obezbediti i njegovo trošenje a to može samo fiskalna politika. MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
325
7. 1. DRŽAVNI IZDACI Državni izdaci (G) predstavljaju najznačajniju komponentu fiskalne politike. Deo su ukupne potrošnje svakog društva koji troši država. U formiranju ukupne efektivne tražnje u privredi, učešće savremene države kreće se između 26 i 36%128. Zbog toga je promenom nivoa državnih izdataka moguće uticati na nivo ukupne potrošnje i na nivo nacionalnog dohotka. Državni izdaci se finanansiraju iz državnog budžeta. Finansiranje državnih izdataka podrazumeva državne prihode. Određivanje odnosa između rashoda (državnih izdataka) i prihoda, odnosno donošenje odluke o deficitnom ili suficitnom finansiranju budžeta, takođe je instrument ekonomske politike. Dvostrani pregled državnih prihoda i državnih izdataka naziva se budžetom. Ako su državni prihodi jednaki državnim rashodima budžet je u ravnoteži. Budžetski deficit se javlja u slučaju kada su rashodi veći od prihoda a u obrnutom slučaju javlja se budžetski suficit. Budžetski deficit, u zavisnosti od njegove veličine i načina njegovog pokrića može da izazove rast opšteg nivoa cena. Prema nekim mišljenjima, učešće budžetskog deficita u nacionalnom dohotku od 3 do 5% nije inflatornog karaktera. Deficit se može pokriti na različite načine od kojih će bliže biti objašnjen javni dug. Ekspanzivna fiskalna politika (smanjenje poreza i/ili uvećani državni izdaci) obično je praćena budžetskim deficitom ili smanjenjem postojećeg suficita, i obrnuto. Restriktivna fiskalna politika praćena je budžetskim suficitom ili smanjenjem postojećeg deficita. Državni rashodi, kao i privatna potrošnja i privatne investicije, imaju multiplikativni uticaj na dohodak. Kao deo ukupne potrošnje oni su efikasniji instrument njenog regulisanja jer se ceo iznos državnih izdataka preliva u potrošnju. Nivo ukupne potrošnje raste, kriva (ukupne potrošnje) se pomera udesno i nova ravnoteža se uspostavlja na višem nivou. Efekti pomeranja krive udesno na ukupnu ponudu (nivo dohodka) i nivo cena mogu da budu različiti, u zavisnosti od nivoa ponude na kojem je ukupna potrošnja zahvaljujući državnim izdacima počela da raste. Ako je do porasta ukupne potrošnje (tražnje) došlo u uslovima niske zaposlenosti faktora proizvodnje onda će državna potrošnja izazvati rast agregatne ponude ali, može da dođe i do rasta cena i do rasta proizvodnje tj. nivoa ponude. Koji će efekti biti veći zavisi od stepena elastičnosti ponude. Stepen elastičnosti ponude određen je nivoom zaposlenosti faktora proizvodnje. Što je stepen zaposlenosti faktora proizvodnje viši to je ponuda manje elastična i to će državni izdaci više uticati na rast cena nego na rast proizvodnje, i obrnuto. Ako do rasta državnih izdataka dođe u trenutku pune zaposlenosti faktora proizvodnje onda će doći samo do rasta cena i pojave inflacionog jaza a proizvodnja se neće povećati. 128 Komazec, S., 1992., Makroekonomija, Institut za preduzetništvo i razvoj “Braća Karić”, Beograd, str.645.
326
MAKROEKONOMIJA
U vreme depresije obično se pristupa ekspanziji državnih izdataka. I obrnuto, u uslovima “pregrejane privrede“ pristupa se njihovoj kontrakciji. Takva orijentacija poznata je iz prakse mnogih zemalja. Razlike se uočavaju na osnovu izvora koji se koriste za finansiranje državnih izdataka. Nekada su to pretežno porezi a nekada javni dug, emisija novca itd. Državni izdaci mogu da deluju na rast investicija i/ili rast potrošnje. U depresiji treba stimulisati izdatke koji oslobađaju fondove tražnje. U periodima buma smanjenje investicija efikasnije smanjuje visoku konjukturnu napetost nego smanjenje potrošnje. Takvo ponašanje nosilaca ekonomske politike treba da osigura optimalno kretanje ukupne tražnje i uravnoteženje konjukturnih kretanja.
7. 2. JAVNI SEKTOR U ovom kontekstu posebnu pažnju zaslužuje javni sektor. U savremenim tržišnim privredama javni sektor je postao globalni faktor makroekonomske regulacije i državnog intervencionizma sa stanovišta ispunjenja ključnih ciljeva ekonomske i razvojne politike. On je poprimio brojne funkcije: funkciju finansiranja javnih potreba i infrastrukture, redistribucije dohotka, funkciju stvaranja (centralizacije) akumulacije, investicionu funkciju (strukturni i regionalni aspekt), izmene platnobilansnih pozicija, stimulisanja naučnog i tehničko-tehnološkog razvoja, funkciju stabilizacije nivoa cena i zaposlenosti itd. U savremenom svetu, aktivna uloga javnog sektora u razvojnim procesima se podrazumeva. Ali, on ne sme da bude predimenzionisan jer je sklon stvaranju visokih gubitaka, često je nerentabilan, u njemu se javlja prezaposlenost što utiče na njegov nizak nivo konkurentnosti itd. Efikasnost javnog sektora ukazuje na meru nivoa državne intervencije u privredni život. Smatra se da njegova neefikasnost ukazuje na previsok nivo državnih intervencija.
7. 3. POREZI Svaka država mora da zadovolji specifičan sistem potreba karakterističan za njeno funkcionisanje. Sredstva koja troši za tu namenu država prikuplja na različite načine ali su najznačajniji porezi. Sredstva prikupljena oporezivanjem mogu biti različitog obima. Njihov volumen zavisi od više faktora a najpre je određen ciljevima ekonomske politike čiji je integralni deo i fiskalna politika. Poreska politika, kao i monetarna, može biti ekspanzivna i restriktivna. Ekspanzivna politika se sprovodi smanjenjem a restriktivna povećanjem poreza.
MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
327
Porezi snažno utiču na nivo dohotka. Promenom poreskog opterećenja utiče se na visinu ukupne potrošnje i posredno na pomeranje ravnotežnog nivoa dohotka. Ukupan efekat promene poreskog opterećenja ne utiče na promenu nivoa potrošnje već samo jedan njegov deo čija veličina zavisi od granične sklonosti potrošnji. Preostali deo utiče na nivo štednje (c+s =1). Povećanjem poreza, uz nepromenjeni nivo državnih izdataka i investicija, dolazi do smanjenja realnog raspoloživog dohotka, a time, posredno, i potrošnje. Smanjenje potrošnje izaziva spuštanje nivoa dohotka i zaposlenosti. U uslovima inflatornih kretanja povećanje poreza utiče na smanjenje ili na potpuno uklanjanje skokovitih podizanja nivoa cena. Važno je napomenuti da se ne radi o linearnim odnosima. I obrnuto, smanjenje poreza podstiče potrošnju i, u krajnjoj liniji, podiže nivo dohotka. Ova mera se obično primenjuje u uslovima umerene recesije. Efekti su slični onima koje izaziva povećanje državnih rashoda. Razlika u efektima ovih mera je u tome što smanjenje poreza može da izazove budžetski deficit i utiče na rast privatnog sektora, dok povećanje državnih izdataka podstiče rast javnog sektora. Restriktivna fiskalna politika vodi se u slučajevima pojave inflacije i previsoke konjukture (“pregrejanosti privrede”). Ona se vodi povećanjem poreza kako bi došlo do smanjenja potrošnje u srazmeri sa veličinom granične sklonosti potrošnji. Istovremeno se smanjuje i državna potrošnja kako bi se ukupna potrošnja svela u željene okvire. Povećanje poreza se ne odražava proporcionalno na potrošnju. Ono može da se odrazi (i) na smanjenje štednje poreskih subjekata ili da deluje samo na tranzitornu (dodatnu) komponentu dohotka a ne na stalni dohodak koji određuje dugoročnu funkciju potrošnje. Funkcija potrošnje C = C(Y) nisko je elastična naniže, posebno u relativno kratkom periodu. Ona je pod uticajem više faktora a ne samo povećanja poreza što je čini manje osetljivom na zaokrete u fiskalnoj politici. Procesi se odvijaju u obrnutom smeru kada dođe do smanjenja poreskog opterećenja. Ako je ukupna potrošnja niska, ako štednja premašuje težnje investitora ka novim investicijama i ako je zaposlenost faktora proizvodnje nedovoljna pristupa se ekspanzivnoj fiskalnoj politici. Ona se vodi u slučajevima recesije, niske konjukture, deflacije. Karakteriše je smanjenje ukupnog poreskog opterećenja i ekspanzija javnih rashoda a ima za cilj podizanje potrošnje na viši nivo, rast zaposlenosti faktora proizvodnje i rast nacionalnog dohotka u pravcu dostizanja potencijalnog nivoa autputa. Rast nacionalnog dohotka veći je od povećanja potrošnje koje je omogućeno sniženjem poreza. Taj odnos je određen visinom multiplikatora.
7. 4. POREZI I/ILI DRŽAVNI IZDACI Koncipiranje ekonomske politike podrazumeva dilemu u vezi sa davanjem prednosti porezima ili javnim rashodima. Nije sve jedno da li se prednost daje poreskoj politici ili državnim izdacima. Državni izdaci mogu biti struktuirani na različite 328
MAKROEKONOMIJA
načine. Porezi takođe mogu biti različitog karaktera. Nije svejedno da li se prednost daje progresivnim ili linearnim porezima i slično. Najčešće se koristi istovremena promena poreskog opterećenja i visine državnih izdataka. Ako se, na primer, u uslovima pune zaposlenosti faktora proizvodnje, želi uvećanje državnih izdataka za naoružanje ili socijalna davanja, moguće je izbeći pomeranje iz ravnotežnog nivoa tako što bi se uz uvećanje državnih izdataka uvećali i porezi ali za veći iznos zbog dejstva multiplikatora. Ako je cilj ekonomske politike ublažavanje ili eliminisanje cikličnih kretanja, prednost se obično daje porezima. Državni izdaci se smatraju nedovoljno fleksibilnim. Samo je jedan njihov deo dovoljno fleksibilan da bi se koristio kao kontraciklično sredstvo. Međutim, državni izdaci utiču neposrednije na promene nivoa dohotka jer značajnije utiču na potrošnju nego porezi. Obe se mere uglavnom primenjuju istovremeno pa ih tako treba i posmatrati. U slučaju nedovoljne zaposlenosti faktora proizvodnje, na primer, kombinuju se uz saznanje da povećanje državnih izdataka za jedinicu ima veće efekte na povećanje tražnje nego smanjenje poreza za isti iznos. Državni izdaci idu u celini u potrošnju, a ako se porez smanji jedan deo na taj način uvećanog raspoloživog dohotka otići će u štednju. Na drugoj strani, porezi značajnije utiču na promenu raspodele nacionalnog dohotka. Primenom progresivnih poreskih stopa, na primer, tj. većim zahvatanjem prihoda bogatijih slojeva stanovništva, vrši se faktička preraspodela u korist manje imućnih slojeva. Kako pripadnici siromašnijih slojeva imaju veću graničnu sklonost potrošnji to će ovakva poreska politika rezultirati uvećanjem tražnje a time i rastom zaposlenosti faktora proizvodnje i dohotka. Ali, postoje dve vrste poreza: oni koji stimulišu potrošnju i oni koji stimulišu štednju. Progresivni porezi utiču na potrošnju a degresivni je ograničavaju i stimulišu štednju. Pristalice degresivnih poreza (na dohodak, na razne oblike potrošnje i sl.) ističu njihovo dejstvo na ekonomski rast kroz podsticaj investicija koji treba omogućiti stimulisanjem štednje. Uz to, često se koriste razne olakšice, oslobađanja od poreza kako bi se podstakle investicije. U kombinaciji sa podsticanjem potrošnje, u zavisnosti od konkretnog stanja privrednih aktivnosti čini se sve kako bi se održao stabilni privredni rast uz punu zaposlenost faktora proizvodnje. Na drugoj strani, rast državnih izdataka menja strukturu ukupne tražnje. Privatne investicije će se, na primer, smanjiti jer rast državnih izdataka izaziva rast kamatnih stopa. One rastu jer država povećanim zahvatanjem smanjuje novčanu masu na tržištu novca a time i njegovu ponudu. Privatna potrošnja se takođe smanjuje jer rast državnih izdataka podrazumeva smanjenje raspoloživog dohotka stanovništva. Ukupan rezultat je promena strukture potrošnje u korist rasta državne potrošnje. U slučaju kada se državni izdaci smanjuju procesi se odvijaju u obrnutom pravcu.
MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
329
Visinu poreskog opterećenja privrede treba pažljivo regulisati. Previsoka opterećenja koče privredni rast na više načina: favorizuju potrošnju, (tj. demotivišu štednju), podstiču rast kamatnih stopa a time i opadanje nivoa investicija i usporavanje tehničkog progresa, smanjuju sklonost ka preuzimanju rizika, slabe međunarodnu konkurentnost. Kao posledica javljaju se zahtevi za povećanjem subvencija koje se moraju finansirati povećanjem poreza ili stvaranjem sve većeg budžetskog deficita koji dovodi do anticipiranja viših poreza u budućnosti. Preterano oporezivanje može da iskrivi izbor između radnog i slobodnog vremena i između oporezivih i neoporezivih delatnosti. Smanjenje poreskih stopa po pravilu podstiče rast proizvodnje, štednje i investicija. Efekat je veći ako se monetarnom restrikcijom smanji inflacija. Rasprave o značaju i dometu fiskalne politike posle kejnzijanske revolucije nastavljene su sve do današnjih dana. Dve su osnovne teze: 1) neutralna poreska politika sa ciljem da se smanji ili u potpunosti ukine uticaj poreskih faktora na donošenje investicionih odluka (neutralnost poreskog mehanizma na alokaciju proizvodnih faktora) uz proširenje poreske baze i 2) aktivna neneutralna poreska politika čije su osnovne karakteristike poreski intervencionizam koji počiva na širokoj lepezi poreskih olakšica, beneficija i podsticaja. Kejnzijanska teorija je fiskalnoj politici pridala veliku važnost stalno je usavršavajući u godinama posle drugog svetskog rata. Osamdesetih godina na scenu stupa neoklasična sinteza obogaćena monetarističkim stavovima. Obnovljeni monetarizam negira kejnzijansku politiku. Reakcija na monetarizam u okviru ekonomike ponude oživljava značaj fiskalne politike. U fokusu ove teorije nalazi se princip poreskih sniženja u funkciji podsticaja rasta. Povratna sprega štednja, investicije, zaposlenost bazira se na politici smanjenja fiskalnog opterećenja koje treba da osposobi preduzeća da investiraju. Ekonomika ponude teži da demontira državu blagostanja koju okrivljuje da je socijalnom kompozicijom potrošnje onemogućila ekonomski rast.
7.5. JAVNI DUG Klasična teorija počiva na pretpostavci da se nacionalni dohodak deli na potrošnju i investicije tj. Y = C + I . Odatle proizilazi da se puna zaposlenost i stabilnost cena obezbeđuju funkcionisanjem integralnog tržišta ako je rast novčanog opticaja usklađen sa rastom realnog dohotka. Teorija dobro opisuje sistem u ravnoteži koji počiva na neutralnom novcu i proklamovanom liberalizmu koga ne potresaju pojave dugoročne nezaposlenosti faktora proizvodnje. U tom smislu mešanje države u privredne tokove je nepoželjno. Ali, privreda samo povremeno prolazi kroz stanje ravnoteže. Ravnoteža je samo jedna tačka na putanji kretanja privrede. Tipično stanje privrede je neravnoteža i nedovoljna zaposlenost faktora proizvodnje. Zbog toga kejnzijanska ekonomska doktrina zagovara državni intervencionizam.
330
MAKROEKONOMIJA
Državni rashodi često čine više od 50% nacionalnog dohotka. Za njihovo finansiranje država mora da ostvaruje prihode. Ako su potrebna sredstva veća od redovnih državnih prihoda (porezi, carine, takse itd.) javlja se deficit državnog budžeta. Države su prinuđene da se zadužuju, tj. da koriste institut javnog duga. One to čine na finansijskom tržištu: prodaju hartije od vrednosti, uzimaju kredite od poslovnih banaka i od centralne banke a ponekad, u manje razvijenim zemljama, pogotovu u kriznim situacijama, štampaju novac. Deficitno finansiranje državnih rashoda jedna je od ključnih poluga antikriznog i anticikličnog delovanja države. Javni dug u modernoj privredi ima vrlo značajna i raznovrsna delovanja kojima ekonomska teorija i ekonomska politika poklanjaju veliku pažnju. Javni dug utiče na monetarnu sferu, ima razvojni i stabilizacioni aspekat, utiče na konjukturna kretanja i na raspodelu nacionalnog dohotka. Upravljanje javnim dugom deo je globalne politike države. Javni dug se može ostvariti na bazi formirane štednje ili na osnovu direktnog ili indirektnog bankarskog finansiranja. U prvom slučaju radi se o preraspodeli ostvarenog dohotka a u drugom o dodatnoj monetarnoj ekspanziji. U svakom slučaju radi se o značajnoj preraspodeli između ekonomskih aktera u korist države. Prvi oblik formiranja javnog duga ima značajan deflatorni efekat. Drugi oblik se obično koristi u slučajevima privredne depresije kada je potrebno podstaći privredne aktivnosti, kada je dodatno uvećanje potrošnje ne samo omogućeno nego i ostvareno zahvaljujući rastu državnih izdataka. Ali, ovakav javni dug, ukoliko nema nezaposlenih faktora proizvodnje, može da deluje inflatorno i treba ga izbegavati. Sredstva prikupljena javnim zaduživanjem ne moraju se potrošiti. Ona mogu poslužiti za eliminisanje ranijih državnih obaveza (na domaćem ili međunarodnom tržištu kapitala) ili za stvaranje budžetskog suficita ako je budžet u prethodnim periodima bio uravnotežen, sa ciljem da se smanje inflatorne tendencije. Institucija javnog duga inkorporira vremensku komponentu u skladu sa zahtevima anticiklične ekonomske politike. Umesto jednakosti Y = C + I + G pravilnije je pisati nejednakost Y < C + I + G. Time se ponašanje osnovnih makroekonomskih elemenata potrošnje u odnosu na godišnji nacionalni dohodak čini skoro nezavisnim. Naravno, dugoročno posmatrano prethodna jednakost i dalje važi. Na prvi pogled javnim dugom država lako i brzo dolazi do potrebnog novca, čistom emisijom umesto upotrebe postojeće štednje koja se formira na finansijskom tržištu ili se javlja kao zadržani, neutrošeni dohodak. Ali, javni dug se ne može neograničeno povećavati. Postoji gornja granica javnog zaduživanja i deficita budžeta. Ona je određena rastom kamatnih opterećenja. Ako je kamatna stopa veće od stope ekonomskog rasta (negativan neto dotok kapitala u budžet, negativan neto prirast kapitala za razvoj), za plaćanje kamata moraju da se koriste dodatni porezi ili da se smanje državni izdaci. Granica stalnog (kumulativnog) rasta javnog duga nije dostignuta sve dok se, bez većih teškoća, plaća kamata na javni dug. Istovremeno, to zavisi i od formiranja štednje na tržištu kapitala. Tendencija opadanja ukupne i granične stope štednje smanjuje mogućnost rasta javnog zaduživanja i obrnuto. Osim toga, uvećanje javnog duga MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
331
izaziva potiskivanje privatnog sektora sa tržišta kapitala, vrši se realokacija resursa sa privatnog na javni sektor. Iz sektora više, kapital se seli u sektor niže efikasnosti pa to negativno utiče na stopu ekonomskog rasta. Neki ekonomisti smatraju dajavni dug može da naraste najviše do tropostotnog učešća u nacionalnom dohotku jer do te granice ne provocira “efekat istiskivanja” privrednih investicija na finansijskom tržištu. Eskalacija javnog duga značajno remeti funkcionisanje tržišnih mehanizama. Prvo, plasman obveznica duga utiče na ograničavanje raspoloživog dohotka (koji bi se usmerio u potrošnju ili bi se uštedeo) i promenu strukture njegove upotrebe. Pri tome, javni dug više utiče na štednju nego na potrošnju koja ima tendenciju da se ustali na određenom nivou. Drugo, dinamika amortizacije duga značajno utiče na smer strukturnih promena i razvojne tendencije privrede. Posledice su često označene inflatornim kretanjima pa je onda nužno definisati antiinflacionu politiku. Ona, između ostalog, podrazumeva smanjenje budžetskog deficita i javnog duga. U razvijenim zemljama uloga javnog duga je stabilizaciona. On je sredstvo kontrole konjukturnih i kretanja novčane mase. U razvojnom smislu javni dug može biti iskorišćen kao sredstvo podsticaja investicija, za poboljšanje privredne strukture, za podsticaj razvoja nedovoljno razvijenih regiona, podsticanje izvozne orijentacije (stepena otvorenosti privrede) i sl. U nedovoljno razvijenim zemljama javni dug je, pre svega, u funkciji ekonomskog razvoja. U tim se zemljama budžetski deficit najpre javlja kao posledica deficitnog finansiranja u procesu podsticanja stope akumulacije i stope ekonomskog rasta. Deficitno finansiranje investicija budžetskim deficitom jedan je od osnovnih metoda stvaranja dopunske akumulacije u tim zemljama. Nizak per capita dohodak, niska privatna štednja i ograničeni uvoz kapitala, nameću potrebu da te zemlje budžetski deficit često finansiraju monetarnom ekspanzijom. Ipak, nedovoljno razvijene zemlje nedovoljno koriste instituciju javog duga jer su im finansijska tržišta nedovoljno razvijena, nemaju finansijsku tradiciju i za te poslove obrazovane ljude. Osim toga, slabo im je razvijen bankarski sistem pa su teškoće u plasmanu vrednosnih papira velike. Sve je to skopčano sa niskim nivoom nacionalnog dohotka per capita što ove zemlje i čini nedovoljno razvijenim. Sukob kejnzijanizma i monetarizma na polju deficitarnog finansiranja budžeta i dalje je otvoren. Dok prvi smatraju da je to jedini način smanjenja nezaposlenosti (bez inflacije sve dok postoje nedovoljno zaposleni faktori proizvodnje) i pokretanja razvoja stagnantne privrede, monetaristi smatraju da rast potrošnje pokreće samo inflaciju, bez realnog rasta, čak i u uslovima nedovoljne zaposlenosti faktora proizvodnje. Promenama nominalnih agregata, smatraju oni, ne mogu se izazvati povećanja realnog dohotka i zaposlenosti. Monetaristi, dakle, odbacuju deficitno budžetsko finansiranje, jer se njegovim trajnim korišćenjem javljaju negativne posledice po ukupan ekonomski razvoj, uz naglo širenje inflacije. Ravnoteža budžeta je, uz čvrstu monetarnu politiku i kontrolu monetarnih agregata, u svim fazama ciklusa efikasan metod kontrole i usmeravanja privrednih tokova. Razvijene privrede su uglavnom prihvatile ovakve stavove i koncepciju deficitnog finansiranja sve više zamenjuju koncepcijom “zdravih državnih finansija”, tj. ravnotežom državnog budžeta. 332
MAKROEKONOMIJA
8.
POLITIKA DOHOTKA Politika dohodaka se takođe smatra delom ekonomske politike. Ona se vodi sa ciljem da se pojedinačni oblici potrošnje regulišu u skladu sa osnovnim intencijama ekonomske politike. Politika dohodaka se odnosi na regulisanje plata, profita, kamata, renti, javne potrošnje i štednje. Za vođenje politike dohodaka zalažu se pristalice teze da se globalna tražnja ne može regulisati samo pomoću tradicionalnih instrumenata ekonomske politike. Primena mera politike dohodaka ima veliki uticaj na raspodelu. Ona može biti usmerena u pravcu promene odnosa između potrošnje i štednje i može biti vrlo korisna u razvojnom pogledu kada je potrebno podstaći štednju na račun potrošnje. Protivnici vođenja politike dohodaka ukazuju na njenu administrativnu prirodu i na povećano mešanje države u privredne tokove. Osim toga, ograničavanje potrošnje prema njihovom mišljenju, pre ili kasnije, dovodi do pada nacionalnog dohotka i zaposlenosti. Zbog delovanja multiplikatora i akceleratora pad proizvodnje i investicija veći je od pada potrošnje pa se to mora imati u vidu prilikom podsticanja štednje na račun potrošnje.
9.
EFIKASNOST MAKROEKONOMSKE POLITIKE Kao i sve druge aktivnosti i makroekonomska politika može biti manje ili više efikasna. Efikasnost je u velikoj meri funkcija osposobljenosti raznih ekonomskih tela da anticipiraju privredna kretanja i da u skladu sa karakterom predviđenih kretanja preduzmu konkretne mere i aktivnosti. MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
333
Efikasnost makroekonomskog upravljanja može se meriti na više načina. Kvalitet makroekonomske politike se meri nivoom iskazane efikasnosti. Postoji više pokazatelja, indikatora uspešnosti makroekonomskog upravljanja. Izbor odgovarajućeg indikatora, ili odgovarajuće liste, uspešnosti određen je nivoom razvijenosti privrede za koju se on(a) bira (sačinjava). Svaki ekonomski sistem (privreda i svi njeni podsistemi), bez obzira na nivo razvijenosti, teži da minimizira ulaganja za dati rezultat i da maksimizira rezultat za dati nivo ulaganja. I ulaganja i rezultati se mogu izraziti na različite načine. Izabrani načini iskazivanja u hijerarhijskom ustrojstvu privrede različiti su u zavisnosti od nivoa. Rezultati na različitim nivoima ne moraju da budu istosmerni. Dobri rezultati nižih nivoa ne znače automatski bolje rezultate viših nivoa, tj. pozitivni rezultat upravljanja sistemom na nižem nivou ne mora da doprinosi pozitivnom rezultatu upravljanja privredom u celini. Preduzeće može, na primer, da optimizira svoj razvoj minimiziranjem upotrebe proizvodnih faktora i maksimiziranjem količine dobijenih proizvoda. Isti proces, sa stanovišta društva može da ima vrlo negativne efekte. Preduzeće može da ostvari dobre rezultate upotrebljavajući vrlo ograničene neobnovljive resurse ili prekomerno zagađujući prirodnu okolinu. Zbog toga se dualni princip kao osnovni kriterijum mora proširiti dopunskim informacijama. Na nivou privrede dualni princip se dopunjuje podacima o bruto domaćem proizvodu-ukupno ili per capita (stope rasta za period koji obuhvata najmanje jedan srednji ciklus) i podacima o akumulacijskom naponu privrede. Saldo platnog ili samo trgovinskog bilansa (naročito u poređenju sa stopom rasta dohotka), dugoročna stopa inflacije i nivo deviznih rezervi zemlje, mogu se smatrati dobrim dopunskim pokazateljima stepena uspešnosti sistema makroekonomskog upravljanja. Prilikom odabira mora se usvojiti jedan celovit, logičan sistem indikatora gde je jasan ne samo osnovni već i redosled ostalih indikatora na relativno dug period. Lista indikatora se ne može stalno menjati pogotovu ne u zavisnosti od potrebe političkog trenutka. Sa izvesnim prilagođavanjima lista indikatora uspeha se mora primenjivati i na ostale podsisteme društva a ne samo na privredu. Nivo efikasnosti makroekonomske politike određen je: 1) realnošću postavljenih ciljeva, 2) usklađenošću ciljeva i upravljačkih parametara, 3) nivoom njihove koordinacije, odnosno usaglašenošću mera makroekonomske politike, 4) selekcijom mera makroekonomske politike i 5) pravovremenošću u preduzimanju mera i izboru upravljačkih parametara. 1) Makroekonomska politika je efikasna jedino ako je usmerena ka ispunjenju realnih ciljeva, tj. ciljeva koji se zaista mogu ispuniti u datim okolnostima. To znači da se mora posvetiti puna pažnja odabiru sistema ekonomskih ciljeva, o čemu je već bilo reči. Posebno se mora voditi računa o odnosu ciljeva s obzirom na njihovu ročnost. Ispunjenjem kratkoročnih se bavi ekonomska a ispunjenjem dugoročnih razvojna politika zemlje. Realizacija jednih i drugih ciljeva kao i odnos dveju politika može da bude na štetu ispunjenja onih drugih. 334
MAKROEKONOMIJA
Odnos aktera makroekonomske politike prema pojedinim ciljevima određen je ne samo aktuelnom makroekonomskom situacijom već i dostignutim nivom privrednog i društvenog razvoja, postojećom strukturom privrede, razvojnom fazom kroz koju privreda prolazi, okolnostima u svetskoj privredi kao i odnosom svetskog okruženja prema datoj državi. Dve poslenje stavke od posebne su važnosti za male i nedovoljno razvijene zemlje. Uz to, sva su ta međudejstva prožeta različitim interesima pojedinih interesnih grupa čiji se odnosi prelamaju kroz delovanje političkih grupacija. Ovim se još jedanput naglašava značaj političkog podsistema društva za nivo efikasnosti privrede. U zavisnosti od prirode i karaktera pojedinih ciljeva, uticaj pomenutih faktora može da bude krajnje različit. Ilustracije radi, kod strateških ciljeva odlučujuću ulogu i značaj imaju faktori koji se odnose na dostignuti nivo privrednog razvoja, strukturu privrede, stepen osvajanja i primene novih tehnologija, odnosno faktori koji determinišu nivo potencijalne ponude. Nasuprot tome, kada su u pitanju faktori makroekonomske politike kratkoročnog karaktera, veći uticaj imaju faktori koji se odnose na konjunkturne prilike, faktori egzogenog karaktera delovanja itd. 2) Usklađenost ciljeva i upravljačkih parametara (instrumenata) je od velikog značaja za efikasnost makroekonomske politike. Ne samo što neusklađenosti značajno obaraju nivo efikasnosti upravljanja nego se, kao posledica, neki oblici makroekonomske politike ne mogu ni sprovoditi. Zbog toga treba raditi na podizanju nivoa usklađenosti tako što će se a)povećati broj instrumenta, b) neki od prvobitno formulisanih ciljeva supstituisati novim ciljem ili c)odustati od zahteva za punom realizacijom postavljenih ciljeva. 3) Koordiniranost upravljačkih parametara je izuzetno važna za postizanje višeg nivoa efikasnosti makroekonomske politike. Ona podrazumeva vertikalnu i horizontalnu usaglašenost odluka subjekata makroekonomske politike u okviru iste komponente ili istog instrumenta makroekonomske politike. Pod vertikalnom koordinacijom se podrazumeva usaglašenost delovanja subjekata na različitim nivoima odlučivanja, a pod horizontalnom usklađivanje aktivnosti subjekata na istim nivoima odlučivanja. Problem koordinacije je uvek aktuelan u sistemima sa puno subjekata i sa više nivoa odlučivanja kakav je i privreda. Problem se ispoljava u naglašenoj meri zbog toga što odluke nikada nisu neutralne i mogu na različit način da utiču na ispunjenje interesa pojedinih grupacija. 4) Mere makroekonomske politike mogu da budu ostvarene samo ako je napravljena odgovarajuća selekcija instrumenata i mera pomoću kojih se ona realizuje. One, sa stanovišta aktera na nižim nivoima odlučivanja, pre svega, treba da budu predvidive. Predvidivost govori o želji da se utiče na kretanje zavisnih varijabli u određenom smeru.
MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
335
Najčešće se prednost daje socijalno neutralnim upravljačkim parametrima, upravljačkim parametrima šireg spektra delovanja i upravljačkim parametrima čiji su troškovi implementacije niži u odnosu na instrumente koji nemaju socijalno neutralno delovanje, zatim upravljačkim parametrima selektivnog delovanja i onih čiji su troškovi implementacije niži. Neutralnost podrazumeva nastojanje da se preduzimanim merama eventualne distorzije u alokaciji resursa svedu na što manji nivo. Nosioci makroekonomske politike uglavnom izbegavaju instrumente čija je primena suprotna logici osnovnih privrednosistemskih atributa ili u suprotnosti sa ideološkim stavovima koje javno zastupaju, čak i onda kada se radi o upravljačkim parametrima visoke efikasnosti i sa dobrim distributivnim efektom. 5) Svaka mera ima svoj optimalni trenutak primene. Dinamičnost je jedna od osnovnih odrednica privrednih procesa, pa je i pitanje pravovremenosti početka primene, dužine trajanja primene mere, smanjenja ili povećavanja intenziteta delovanja mere, tzv. tajminga, od izuzetno velike važnosti. Optimalnost se teško dostiže jer je, između ostalog, za pripremu mera potrebno vreme koje je određeno tehnologijom donošenja odluka potrebnih za primenu mere. Osim toga efekti primene mere se, po pravilu neće osetiti odmah već tek po isteku nekog vremenskog perioda. Odloženo delovanje pimenjene makroekonomske politike posledica je direktnog ili indirektnog uticaja većeg broja faktora jer najveći broj mera makroekonomske politike deluje indirektno, preko uticaja na promenu ponašanja ekonomskih subjekata. Brzinu primene pojedinih instrumenata i mera makroekonomske politike umanjuju kašnjenja u pribavljanju relevantnih informacija, docnje u donošenju odluka i kašnjenja u sprovođenju akcija. Vreme koje deli čin preduzimanja određenih akcija do izazivanja željenih posledica u privredi govori o brzini uticaja određene mere makroekonomske politike. U principu, što je ovo vreme kraće, veća je brzina uticaja, a time i verovatnija veća efikasnost makroekonomske politike. Nosioci ekonomske politike nisu u stanju da dođu do saznanja o nastalom privrednom poremećaju u samom trenutku njegovog nastanka. Potrebno je da prođe neko vreme pre nego što se stekne svest o postojanju poremećaja. To vreme se obično naziva saznajno zaostajanje (recogniting tag). Isto tako, neophodno je da protekne određeno vreme do momenta definisanja instrumenata pomoću kojih će se delovati na otklanjanje poremećaja. Ovo je tzv. akciono zaostajanje (action lag), Saznajno i akciono zaostajanje čine unutrašnje zaostajanje (inside lag) u sprovođenju makroekonomske politike. Postoji i spoljašnje zaostajanje (outside lag) pod kojim se podrazumeva vremenski interval od početak primene do početka delovanja instrumenta na promenu pojedinih makroekonomskih varijabli u željenom smeru. Drugim rečima kazano, spoljašnje zaostajanje je vreme potrebno da mere proizvedu efekte. U ekonomskoj literaturi ovo zaostajanje se sreće i pod nazivom impactlag. Primera radi, u slučaju monetarne politike spoljašnje zaostajanje je relativno dugo. Kao 336
MAKROEKONOMIJA
posledica kašnjenja, neke mere mogu da počnu da deluju u pogrešnom trenutku i da umesto korigovanja određenih neravnoteža izazovu još veće poremećaje. Ovo se dešava zato što su ekonomski procesi cikličnog i uglavnom kumulativnog karaktera. Zbog toga se prilikom preduzimanja mera mora voditi računa o fazi ciklusa u kojoj se privreda nalazi. U suprotnom bolje je ne preduzimati ništa. U slučaju poremećaja najpre treba odlučiti da li uopšte a zatim i kako reagovati. Pri tome, treba razlikovati poremećaje trajnog od poremećaja prolaznog i kratkotrajnog karaktera. Ako je, na primer, reč o poremećaju prolaznog karaktera kao što je kratkotrajno smanjenje potrošnje, najbolje je ne preduzimati ništa. Poremećaj će uticati na veličinu proizvodnje, ali neće imati trajni karakter. Mere koje bi se eventualno preduzele mogle bi da udalje privredu od stanja pune zaposlenosti. Drugim rečima, ako je poremećaj privremenog karaktera i ako nema dugoročnih efekata onda je najbolje ne preduzimati ništa.
10.
OBJEKTIVNA OGRANIČENJA MAKROEKONOMSKE POLITIKE Sloboda delovanja u makroekonomskom upravljanju je limitirana. Ona ima objektivna ograničenja i može se kretati samo u dopustivim okvirima. Ograničena je međunarodnim ugovorima, zahtevima za realizacijom neekonomskih ciljeva, ograničenjima koja dolaze od zakonodavne vlasti i neizvesnostima u primeni pojedinih instrumenata i mera makroekonomske politike. Države su članice najrazličitijih međunarodnih udruženja i saveza ekonomskog i neekonomskog karaktera. One takođe sklapaju čitav niz međunarodnih sporazuma. To značajno obavezuje kreatore makroekonomske politike. Malo je, na primer, zemalja koje nisu članice Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke, Svetske trgovinske organizacije i sl. Međunarodni sporazumi ograničavaju mogućnosti menjanja carina, tarifa, kvota, poreskih stopa, a mogu da utiču i na obaveze striktnog kontrolisanja količine novca u opticaju itd. Ekonomski ciljevi, kao što je već objašnjeno samo su deo sistema društvenih ciljeva. Društvo se trudi da ostvari ekonomske ali i sistem društvenih ciljeva. Njihovo uspostavljanje često ima ideološku premisu ili je posledica uspostavljenog sistema vrednosti. U mnogim društvima se, na primer, insistira na principu jednakosti. MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
337
On se obično promoviše nametanjem sistema raspodele dohotka i poresko-transfernog sistema za koji se tvrdi da je “pravedan” sa stanovišta principa jednakosti. Takav pristup u značajnoj meri može da relativizuje efikasnost primene pojedinih mera makroekonomske politike koje imaju za cilj podsticanje privrednog rasta. Povećano izdvajanje novca kako bi se zadovoljio princip pravičnosti može da obori buduću stopu privrednog rasta. Struktura poreza procenjena kao progresivna u statičkom pogledu, može biti krajnje nesvrsishodna u dinamičkom smislu posmatrana i obrnuto. Ograničavajući faktor efikasnosti makroekonomske politike može da bude i neka ideološka predrasuda tipa slepo verovanje u slobodnu tržišnu konkurenciju i državni neintervencionizam. Takvo ili slično verovanje može da spreči ili da oteža prihvatanje ili delovanje nekih mera makroekonomske politike. Primena pojedinih mera makroekonomske politike često je ograničena rešenjima koja potiču iz političkog odnosno ustavnog ustrojstva države. Tu je, pre svega, značajan odnos izvršne i zakonodavne vlasti, odnosno koliko je izvršna vlast ograničena odlukama i ukupnim delovanjem najvišeg predstavničkog tela. Ograničenja koja se na ovom planu mogu pojaviti kao i stepen njihovog uticaja na modifikaciju sadržaja ponude polisimejkera su determinisani relevantnim političkim uticajima. Neizvesnost, karakteristična za stohastičke sisteme kojima privreda pripada, jedan je od najznačajnijih limitirajućih faktora realizacije makroekonomske politike. Svesni stepena neizvesnosti, nesigurni u mogućnost realizacije optimalne politike polisimejkeri mogu da pristupe realizaciji politike koja sobom nosi niži stepen neizvesnosti minimizirajući tako rizik neprihvatljivih posledica.
11.
EKONOMIJA PONUDE I MAKROEKONOMSKA POLITIKA Savremena država je osnovni subjekat preraspodele dohotka ali i jedan od osnovnih nosilaca investicija u privredi. Socijalna, razvojna i redistributivna funkcija države su spojene. Država je glavni faktor makroekonomskih odnosa u sferi raspodele dohotka, profita, stimulacija, kamatnog mehanizma itd. Otpori takvoj aktivnosti države ciklično narastaju i bivaju vrlo snažni kad god se proceni da državne aktivnosti smanjuju efikasnost upotrebe kapitala. Teorijska sporenja između pristalica jačanja i slabljenja uloge države ni u jednom trenutku nisu prestajala. 338
MAKROEKONOMIJA
Otpor širenju države blagostanja, tzv. novi konzervativizam, nastao je kao suprostavljanje kejnzijanskoj ekonomskoj doktrini deficitnog budžetskog finansiranja. On se ispoljava kroz zahteve za ograničavanje javnog sektora, za snižavanje poreza, za smanjenje regulativne ekonomske funkcije države i sl. kako bi se osigurao širi prostor za privatni kapital i privatnu inicijativu. Smatra se da to može da obezbedi rast efikasnosti upotrebe kapitala, povećanje profita, investicija, produktivnosti rada, a time i rast zaposlenosti, nadnica i ukupnog proizvoda. Takva nastojanja treba da naprave zaokret u ekonomskoj misli i strategiji od javnog ka privatnom sektoru. Ona u suštini označavaju zaokret ka neoklasičnoj teoriji i politici, monetarizmu, racionalnom ponašanju ekonomskih aktera i slobodnom delovanju tržišta. Ova doktrina se zalaže za uravnoteženje budžeta i smanjenje javnih rashoda i prihoda. Državni intervencionizam se i dalje smatra nužnim, pogotovu u socijalnoj sferi. Govori se o sintezi države i privatnog biznisa. Država mora biti potčinjena privatnom biznisu a javni sektor (označen kao srašćivanje države i monopola) ne može biti izolovan od privatnog i ne može da funkcionoše kao zatvoren sistem koji počiva na oduzimanju dohotka od privatnog sektora i njegovom neproizvodnom trošenju. Rast efikasnosti kapitala i stvaranje uslova za veću profitabilnost privatnog kapitala prioriteti su ekonomskih politika visokorazvijenih zemalja. U prvi plan, uz antiinflacionu politiku, izbili su i vojno-politički umesto socijalnih ciljeva i politike pune zaposlenosti. Intervencija države u ekonomiji prelazi sa anticikličnog regulisanja tražnje na srednjeročnu strategiju ekonomskog rasta i rešavanje strukturnih problema. Osnovni parametar postaje povećanje ponude i povećanje stope akumulacije, a ne povećanje tražnje (posebno ne državne potrošnje). Smatra se da se odabrani ciljevi mogu postići efikasnom politikom novca čija je osnova kontrola monetarnih agregata a ne kamatne stope, smanjenjem državnih izdataka, podsticanjem privatne štednje i investicija, smanjenjem poreza itd. To treba da omogući efikasnu upotrebu i uvećanje kapitala a zatim i rast zaposlenosti faktora proizvodnje i ukupnog proizvoda. Ekonomija ponude polazi od tvrdnje da kejnzijanska teorija i politika regulisanja efektivne globalne tražnje nije uspešna na planu stabilizacije privrede i podsticanja ekonomskog rasta. Zbog toga se predlažu drugačije mere ekonomske politike koje treba da podstaknu povećanje ponude i ekonomskog rasta. Umesto povećanja državnih rashoda predlaže se njihovo smanjenje. Osnovni strateški pravac jeste redukcija poreza. Umesto neproduktivne potrošnje država treba da omogući pokretanje privrednih aktivnosti oslobađanjem sredstava za pokretanje investicija. Sredstva će se osloboditi ako se korporativnom privatnom sektoru smanje porezi. Porast štednje i investicija omogućuje porast proizvodnje i zaposlenosti a time i ekonomski rast. Ekonomski rast omogućuje smanjenje socijalnih davanja i uopšte socijalne funkcije države. Smanjenje poreza treba da bude praćeno tržišnom deregulacijom. Pokretanje ekonomskog rasta može da se ostvari samo na dugi rok. U kratkom roku moraju da se osiguraju uslovi za zdrav ekonomski rast i da se otklone inflatorni poremećaji. MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
339
To treba postići restriktivnom monetarnom politikom i visokim kamatama i po cenu recesije u prvoj stabilizacionoj fazi. Recesija može biti i korisna ako otkloni rigidnost kretanja najamnina naniže. Tako bi se deo tereta formiranja akumulacije prebacio na najamnine. Drugi deo akumulacije dobio bi se redukcijom poreza što je moguće ako se socijalna funkcija države smanji. Administrativno regulisanje se odbacuje jer se negira pozitivna uloga države u privrednim tokovima. Kada se otkloni opasnost od inflacije trebalo bi da padnu i kamatne stope što bi dodatno podstaklo rast investicija a time i ekonomski rast u celini. Eventualna pojava budžetskog deficita zbog smanjenja poreza bila bi otklonjena povećanjem prihoda koje bi usledilo uporedo sa rastom bruto proizvoda. Ako se sagleda praksa razvijenih zemalja u kojima je primenjivana ovakva doktrina može se zaključiti da do većih pomaka u suštini ipak i nije došlo. Budžetski deficiti su smanjeni, u pojedinim slučajevima i u potpunosti eliminisani, javni dug je takođe smanjen, ali je državni intervencionizam i dalje ostao. I ne samo to. Globalna finansijska i opšta kriza koja je zahvatila svet krajem prve decenije novog milenijuma označila je dalji otklon od politike neintervencionizma. Potpuno se odustalo od politike budžetske ravnoteže ili niskog deficita. Država direktno, iz budžeta, finansijski pomaže firmama na različite načine direktno se mešajući u tržišna kretanja. Monetarna politika je expanzivna kako bi se uticalo na snižavanje nivoa kamatnih stopa i ponudu novca. Na taj način se podstiče posustala tražnja. Uz to pojedine vlade utiču na poslodavce da ne otpuštaju radnu snagu a u SAD zamrzavaju prodaju kuća pod hipotekom od strane banaka. Kakve će posledice po funkcionisanje privreda na dug rok ovaj novi državni intervencionizam imati ostaje da se vidi.
340
MAKROEKONOMIJA
KONTROLNA PITANJA 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25. 26. 27. 28.
Šta se podrazumeva pod upravljanjem? Da li se može upravljati bilo kojim sistemom? Da li se može upravljati privredom? Da li privreda sadrži podsistem upravljanja? Kome se upravljanje privredom može poveriti? Kako su se menjala viđenja opravdanosti upravljanja privredom? Kakve posledice po društvo ima optimalno upravljanje? Šta se podrazumeva pod spontanim uprvljanjem? Koliko je efikasno spontano upravljanje? Sadrži li privreda automatske regulatore? Koje su funkcije tržišta? Koji su nedostaci tržišne regulacije? Šta se podrazumeva pod svesnim upravljanjem privredom? Šta se podrazumeva pod makroekonomskom politikom? Kakav je odnos između privrednog sistema i makroekonomske politike? Da li makroekonomska politika podrazumeva direktno mešanje u donošenje odluka ekonomskih aktera? Koji su osnovni atributi makroekonomske politike? Šta se podrazumeva pod upravljačkim parametrima i čemu oni služe? Zbog čega je važna usaglašenost ciljeva sa upravljačkim parametrima? Zašto je multiinstrumentalnost jedna od bitnih karakteristika makroekonomske politike? Zbog čega je izbor upravljačkih parametara posebno težak u malim zemljama? Šta se podrazumeva pod merama makroekonomske politike? Šta se podrazumeva pod monetarnom politikom? Za kakvu se monetarnu politiku kaže da je ekspanzivna i kakve ona posledice ima u realnoj ekonomiji? Da li se privredni rast jednostrano može omogućiti monetarnom ekspanzijom? Šta se podrazumeva pod fiskalnom politikom? Šta se podrazumeva pod restriktivnom fiskalnom politikom? Da li je nužna koordinacija monetarne i fisklane politike i zašto? MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
341
29. Kojim se upravljačkim parametrima sprovodi fiskalna politika? 30. Na koji se način finansiraju državni izdaci? 31. U kom pravcu se menja nivo državnih izdataka u periodima kada se jave inflacioni ili deflacioni jaz? 32. Koliki je ukupni efekat promene poreskog opterećenja na promenu nivoa potrošnje? 33. Od čega zavisi i kako se meri efikasnost makroekonomskog upravljanja?
342
MAKROEKONOMIJA
LITERATURA 1.
Alen, R. G. D., 1970., Mathematical Economics, MacMillan, London
2.
Amartya, K. S., 1985., O ekonomskoj nejednakosti, Zagreb
3.
Анохин, П. Х.., 1974., Обшћаја теорија функционаљних систем организма., Москва
4.
Babić, M., 1991., Makroekonomski modeli, Narodne novine, Zagreb
5.
Beer, S., 1959., Cybernetics and Management, London
6.
Берг, А. И., Брајнес, С. Н., ред., 1974., Прогресс биологическој и медицинској кибернетики, Москва
7.
Boyes, W., Melvin, M., 1991., Macroeconomics, Houghton Mifflin Company, Boston
8.
Chenery, H., Robinson, S., Syrquin, M., 1987., Industrialization and Growth, World Bank Research Publication, Washington
9.
Clark, C., 1940., The Conditions of Economic Progress, MacMilan, London
10. Cobb, Ch. D., P., 1929., A Theory of Production, American Economic Rewiew 11. Ćirović, M., 1982., Novac i stabilizacija, Savremena administracija, Beograd 12. Domar, E. D., 1946., Capital Expansion, Rate of Growth and Employment, Econometrica vol.14. 13. Dornbusch, R., and Fischer, S., 1994., Macroeconomic, 6.ed., McGraw Hill 14. Dragišić, D. i drugi autori, 1994., Politička ekonomija, Univerzitet u Beogradu 15. Djerić, B., 1997., Teorija i politika privrednog razvoja, Savremena administracija, Beograd 16. Fridman, M., 1972., Teorija novca i monetarna politika, Rad, Beograd 17. Friedman, M., The Role of Monetary Policy, American Economic Rewiew 58/1968 18. Galbraith, J. K., 1983., Anatomija moći, Stvarnost, Zagreb 19. Guberinić, S., Matejić, V., Mikić, O., Petrović, R., 1970., Sistemi, upravljanje sistemima,sistemske discipline, tehnike i metode, Mihajlo Pupin, Beograd 20. Harrod, R. F., 1939., An Essay in Dynamic Theory, Economic Journal vol. 49. 21. Hogendorn, J., 1996., Economic Development, HarperCollins College Publishers LITERATURA
343
22. Horvat, B., 1961., Ekonomska teorija planske privrede, Kultura, Beograd 23. Horvat, B., 1970., Ekonomska analiza, IEN Beograd 24. Jakšić, M., 2007., Osnovi makroekonomije, Ekonomski fakultet, Beograd 25. Jovanović, A.., 1990., Teorija, sistemi i metodologija planiranja, Ekonomski fakultet, Beograd 26. Jurin, S. 1977., Privredni sistem SFRJ, Naučna knjiga, Beograd 27. Komazec, S., 1992., Makroekonomija , Institut za preduzetništvo i razvoj “Braća Karić”, Beograd 28. Komazec, S., Ristić, Ž., 1997., Monetarne i javne finansije, Čigoja, Beograd 29. Koncepcija dugoročnog razvoja Jugoslavije do 1985., Konzorcijum ekonomskih instituta, Beograd 30. Layard, R. and Nickell, S., 1985., The Causes of British Unemployment, NIESR, London 31. Lewis, W. A., 1954., Economic Development with Unlimited Supplies of Labour, Manchester 32. Lewis, W. A., 1963., The Theory of Economic Growth, Allen& Unwin, London 33. Marsenić, D. V., 1999., Ekonomika Jugoslavije, Ekonomski fakultet Beograd, Beograd 34. Madžar, Lj., 1984., Usmeravanje privrednog razvoja i oblici koordinirane privredne aktivnosti, Institut društvenih nauka, Beograd 35. Madžar, Lj. i Jovanović, A., 1990., Osnovi teorije razvoja i planiranja, Savremena administracija, Beograd 36. Madžar, Lj., Knežević, V., Savin, D., Bošnjak, M., Bujišić, B., 1992., Makroekonomsko planiranje u svetu tržišnih privreda, IBN Centar, Beograd 37. Mankju, G., 2005., Principi ekonomije, Univerzitet Harvard, treće izdanje, prevod, Centar za izdavačku delatnost, Ekonomskog fakulteta Beograd 38. Popović, B., 1986., Klasifikacije matematickih modela u makroekonomiji, u zborniku: Uloga i korišcenje matematickih modela u ekonomiji, Novi Sad 39. Porter, A., 1970., Cybernetics Simplified, Barnes and Noble, New York 40. Рајзберг, Б., 1995., Риночнаја економика, Деловаја жизн, Москва 41. Samuelson, P., 1975., Ekonomska čitanka, Zagreb 42. Samuelson, P.A., Nordhaus, W.D., 2000., Ekonomija, 15. izdanje, Mate, Zagreb 43. Schultz, Th.W., 1985., Ulaganja u ljude, CEKADE, Zagreb 44. Shaw, G.., McCrosite, M., Greenawey, D., 1997., Macroeconomics: theory and policy in the UK, Blackwell Publishers Ltd. 45. Shaw, G. McCrostie, M., Greenaway, D., 1997., Macroeconomics, Balckwel Business 46. Slavin, L.S., 2002., Economics, sixth edition, McGraw-Hill Irwin
344
MAKROEKONOMIJA
47. Solow, R., 1956., A Contribution to the Theory of Economic Growth, Quarterly Journal of Economics 48. Solow, R., 1970., Growth Theory: An Exposition, Clarendon Press, Oxford 49. Solow, R., 1972., Growth Theory: An Exposition, Oxford University Press, London 50. Stojanović, R., Čobeljić, N., 1966., Teorija investicionih ciklusa u socijalistickoj privredi, Institut za ekonomska istraživanja, Beograd 51. Stojanović, R., 1979., Veliki ekonomski sistemi, Savremena administracija, Beograd 52. Stojanović, R., 1983., Optimalna strategija privrednog razvoja, Savremena administrcija, Beograd 53. Theodore, W. Schultz, 1985., Ulaganja u ljude, CEKADE, Zagreb 54. Theil, H., 1965., Applied Economic Forccasting, Amsterdam-Chikago, 55. Todaro, M., 1997., Economic Development, Longman, London and New York 56. Vacić, A.M., 1988., Ekonomska politika Jugoslavije, 2. izmenjeno i dopunjeno izdanje, “Savremena administracija” Beograd 57. Vasić, V., 1982., Ekonomska politika Jugoslavije, jedanaesto izdanje, Savremena administracija, Beograd 58. Viner, N., 1964., Kibernetika i društvo, Nolit, Beograd 59. Vukadin, E., 1991., Osnove ekonomske politike, Univerzitet u Beogradu, Pravni fakultet, Beograd 60. Vukadin, E., 1999., Ekonomska politika, Teorija i primena, Dosije, Beograd 61. Vučenović, V., 1980., Sistem i organizacija, Naučna knjiga, Beograd 62. Wolpe, H., ed., 1980., Artikulation of Models of Production, Routledge and Kegan Paul, London
LITERATURA
345
Odlukom Senata Univerziteta “Singidunum”, Beogrаd, broj 636/08 od 12.06.2008, ovaj udžbenik je odobren kao osnovno nastavno sredstvo na studijskim programima koji se realizuju na integrisanim studijama Univerziteta “Singidunum”.
CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 330.101.541(075.8) ВЕЛИЧКОВИЋ, Драгиша, 1958Makroekonomija / Dragiša Veličković, Slobodan Barać. - 1. izd. - Beograd : Univerzitet Singidunum, 2009 (Loznica : Mladost group). - XI, 345 str. : ilustr. ; 25 cm Tiraž 900. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. - Bibliografija: str. 343-345. ISBN 978-86-7912-208-7 1. Бараћ, Слободан, 1954- [аутор] а) Макроекономија COBISS.SR.ID 169532940
© 2009. Sva prava zadržana. Ni jedan deo ove publikacije ne može biti reprodukovan u bilo kom vidu i putem bilo kog medija, u delovima ili celini bez prethodne pismene saglasnosti izdavača.
