Margumski natpis Vesna
Margumski natpis Jagodinski penzioner Staniša Atanasijević tvrdi da je otkrio poruku sa rimske opeke iz okoline Požarevca koja potiče između 1. i 6. veka naše erePrilikom arheoloških iskopavanja pre pedesetak godina kod Dubravice na lokalitetu «Orašje» u blizini Požarevca, na kome se nalazio rimski grad Margum, pronađeni su brojni predmeti iz praistorije, antike i srednjeg veka. Sve do osamdesetih godina, i dolaska arheologa Dragana Jacanovića za direktora Narodnog muzeja u Požarevcu, većina predmeta je bila pohranjena u muzejske podrume i prepuštena zaboravu. Među predmetima arheolog Jacanović je tada pronašao i dva fragmenta rimske opeke sa uklesanim čudnim natpisom, sa
ćiriličnim slovima Д, В i И, dok ostala nikada nije video do tada. Opeka je bila dimenzije 40 sa 25 cm i debljine 4 centimetra. Imala je 15 redova i oko 180 znakova, od kojih su 49 bili različiti. U dokumentaciji i izveštajima rukovodilaca obavljenih iskopavanja, kao i iz teksta dr Rastislava Marića koji se bavio tumačenjem latinskih tekstova iz Marguma, nisu nađene beleške ni komentari koji idu uz otkrivene predmete, pa se pretpostavlja da o rimskoj opeci ni sami nisu mnogo znali.
Arheolog Miroslava Mirković, inače stručnjak za antiku, bila je sigurna da se ne radi o latinskom i grčkom pismu, pa je zatražena pomoć stručnjaka za srednji vek. Pregledavši tekst ni epigrafičari se nisu složili. Jedni su tvrdili da je u pitanju glagoljica, drugi bili ubeđeni da je natpis ćiriličnog porekla. U svakom slučaju ni jedni, ni drugi, natpis nisu uspeli da protumače. Lingvista prof. Radivoje Pešić i sam je osamdesetih godina prošlog veka pregledao rimsku opeku u Požarevcu. I njemu je bilo čudno slovensko pismo na rimskoj opeci, znajući da lokalitet «Orašje» sadrži materijal Starčevačke kulture do polovine srednjeg veka, pa je otuda bilo i teško utvrditi vremensko poreklo Margumskog natpisa. Iza svega, ostala je pretpostavka da je natpis nastao u srednjem veku, iako on ne predstavlja srednjevekovno slovensko pismo! Treba reći da je, pored opeke sa čudnim natpisom i drugog rimskog materijala, otkriveni i žigovi Klaudijeve i Flavijeve sedme, odnosno četvrte legije. Sam tekst natpisa bio je utisnut u svežu opeku, dakle pre pečenja u nekoj keramičkoj radionici, a u njemu su korišćene formule, skraćenice i ligature karakteristične za pismo Gornje Mezije krajem 2. i početkom 3. veka naše ere. Taj podatak, i druga saznanja vezana za oblik i fakturu opeke, uputili su stručnjake da eventualni odgovor potraže u antici. Kod prvog dekodiranja prof. Radivoje Pešić je u natpisu naišao na reči zastupljene i u rašansko-etrurskoj leksici. Da li Margumski natpis predstavlja tajnu, veštu prevaru ili se radi o falsifikatu, do danas nije utvrđeno. Epigrafičari su bili saglasni u jednom: u pitanju je ćirilično pismo čiji su pojedini znaci, verovatno i sa namerom, ispisivani naopako. Pored ćiriličnih slova, druga u natpisu nemaju sličnosti sa poznatim pismima tog perioda. Margumski natpis, sudeći po svemu, još zadugo će biti tajna koju, evo pedeset i više godina, niko nije mogao da protumači. Staniša Atanasijević rođen je 1935. godine u Rakitovu kraj Jagodine. Završio je srednju tehničku školu i Višu školu organizacije rada. Od skora je u penziji, pre toga proveo 40 godina na raznim poslovima u jagodinskoj «Elektrodistribuciji». Istraživanja u oblasti istorije mu je strast i «opčinjen» je drevnom srpskom istorijom. Na jagodinskoj pijaci je, pre desetak godina, sasvim slučajno našao staru knjigu «Panča Tatra», štampane 1920. godine u Novom Sadu. Knjiga je obilovala brojnim pričama, gde je uočio i mnoga imena slična srpskim. To ga je motivisalo, kaže, da potraži i druge knjige stare indijske «Vede». Iz raznih izvora nabavio ih je petnaestak, a najvrednija mu je «Bhagavadgita». Preveden na sanskrit rečnik, naslov knjige znači «Božja himna», a Staniša i pojašnjava: Bhag-Bog, vad-hvat, hvatanje, gita-gitara, pesma. Drugim rečima, Sveto pismo bramanske vere prasrba dok su živeli u Indiji pre pet hiljada godina.
more » Category: Drevni spisi Comments of jan 05
HAMURABIJEV ZAKONIK Vesna
ISTORIJA MESOPOTAMIJE DO HAMURABIJA Sišavši sa okolnih brda u plodnu ravnicu između dve reke,pokorivši lokalno seosko stanovništvo,uvodeći klinasto pismo kao i opeku od gline u građevinu praveći prve naseobine,Sumeri,narod zagonetnog porekla,su zvanično prvi stanovnici Mesopotamije.Inače riječ “mesopotamija” znači međurečje. Gradovi kao što su Ur, Uruk, Kiš, Lagaš, Avan, Hamasi, Isin, Larsa, Nipur, Ešnua, Uma, Eridu i mnogi drugi nastaju oko svetilišta lokalnih božanstava u čije ime upravljaju postojeće dinastije između kojih se javljaju neprijateljstva,tako da oko 2735. godine pre n.e. vladar grada Uma,Lugal-zagizi osvaja Lagaš,Ur i Uruk,osniva državu i dodeljuje sebi titulu “lugal”(veliki čovek).
MESOPOTAMIJA OKO 2500 god. pre n.e. Već u III milenijumu u Mesopotamiju nadiru plemena Amorejaca,koji se učvršćuju u Vavilonu i Akadu(pa dobijaju ime Akađani).Sargon,vladar Akađana pobeđuje Lugalzagizija i pripaja njegove oblasti kao i Elam(oblast severno od Lugalzagizijeve državice). Sargon (2350-2294) učvršćuje akadsku državu,koju nastavlja da ekspandira njegov unuk Naram-sin(2270-2233) tako da se prostirala od Male Azije i Mediterana preko dolina Eufrata i Tigrisa pa do Perzijskog zaliva. more » Category: Drevni spisi Comments of nov 09
Од кога су Феничани добили писмо? Vesna
ОД КОГА СУ ФЕНИЧАНИ ДОБИЛИ ПИСМО?
ФИЛИСТИНСКИ ДОКУМЕНТ И СИНАЈСКО ПИСМО “He смемо се због уобичајене ознаке овог писма као “писма Феничана” дати завести и мислити, да су најстарији Феничани творци тога – писма”. 13. G. E. Mendenhall, The “Philistine” Documents from the Hevron Area, in Annual of the Department of Antiquities of Jordan= ADAJ,1971., 99-102. 14. Spanuth, o.c. p, 176.
Тачност овога тврђења Шпанут доказује наводом једног одломка Диодора Сицилијског (V. 74.), a затим и Тацита (Анали, XI, 14.), који дословно каже: “Феничани су стекли славу, да су пронашли слова, која су они сами прихватили” (тј. од неког другог, на жалост, ни Тацит не каже од кога!) Шпанут се пак ни једном приликом не устручава да устврди, да су писмо проширили “народи са севера”, Филистинци, Сакар из Либана, који су истог порекла, итд., па на стр. 178 пише: “Јер северноморски народи већ су у бронзано доба односили безбројне товаре ћилибара на обале Европе, Египта, Вавилоније, у царство Хитита, на Крит, у Грчку, што доказује постојање светске трговине.” Писац даље излаже да је било немогуће водити такву светску трговину без познавања писма, које он редовно назива филистинским. ”Па од кога су Феничани примили писмо?” ”Von wem haben die Phönizier die Bushstabenschrift empfangen?” - пита се он (стр.179.), подвлачећи да се на то питање увек одговара: ”Die Phönizier haben die “Sinai-Schrift” übernommen und daraus ihre Alphabetschrift gemacht”. Was steckt hinter dieser Hypothese? “ To значи дословно: “Феничани су преузели “Синајско Писмо” и од њега су направили своје. “ Уз свој текст Шпанут је приказао то “чувено синајско писмо”, о коме многи немају јасну представу, па га и ми – из његове књиге, – у којој тај документ носи број 102., преносимо овде. Шпанут објашњава, да се – у овом случају – ради о копији тог “писма”, коју је направио Flinders Petrie. Он затим додаје, да је и сам овде цртеже узео из – Грима, “Старосинајски нaтпиcи” Берлин, 1929., или, како он тачно пише. “Aus. Grimme, Die altsinaitischen Buchstaleninschriften, Berlin, 1929”. Иначе доследни и савесни Шпанут, ни у овом случају није желео, да читаоца остави у недоумици, па у вези са споменутим и приказаним “синајским писмом” поставља кратко питање: “Шта се крије иза ове хипотезе?”, тј. иза претпоставке, да су Феничани узели “синајско писмо”, мало га преудесили и усавршили, па предали даље, на начин на који се то још увек учи. На сопствено питање, писац одмах и одговара на следећи начин (стр.179-190.): “На Синајском полуострву (нешто око 30 км северно од Еилата), још од четвртог миленија (пре Христа) били су изграђени у области Тимне рудници бакра, где је он и растапан. “ “Од тог времена, пише аутор даље, тамо је било изграђено најмање 5000 тунела, на површини од шездесет квадратних километара, који су се пружали и под брдом… ”
…После овог интересантног приказа, дознајемо нешто још интересантније: да управо у овом пределу има око 11000 налаза и натписа, које су ту оставили робови, принуђени да раде у рудницима под најтежим условима. Ти робови, који су радили у области Тимне, оставили су различите натписе и цртеже, урезане у стене. Било је ту египатских цртежа и хијероглифа, али и знакова и слова непознатог порекла, па и слова филистинског писма, тзв. ”грчких слова”. Одмах након предњих објашњења следе докази, да су се ти рудници обилато експлоатисали у доба Рамзеса III. Истовремено, тврди Шпанут бакар су из рудника за Египат транспортовали људи са севера, који су имали сопствене бродове и велико искуство у пловидби. Уз то, око 1200 г. пре Христа, у истом овом крају, јавља се један нови систем обраде и топљења метала, исти, каже Шпанут, као у Средњој Европи. На стр. 48. Шпанут и графички представља врсту “револуционарне пећи” заједничке у том периоду Средњој Европи и рудницима Тимне, а затим поткрепљује своју тезу – између осталог – и доказима из Старог Завета, да су ту новину увели Филистинци. Њихово присуство не потврђује – увек по Шпануту – само Стари завет, већ и предмети од гвожђа, “филистинкса керамика” и она “грчка слова”. Најзад, сматрајући, да је дао довољно доказа, он пише: “Auf die Frage, von wem die Philister die Buchstaben empfangen haben, kann es nur eine Antwort geben. Die Philister haben diese Bushstabenschrift, fälschlich ‘phönizische Schrift’, oder ‘griechisch Buchstabenschrift’ genannt, um 1200 v. Chr. aus ihrer Heimat mitgebracht”, a то значи: “На питање, од кога су филистинци примили слова, постоји само један одговор: Филистинци су то писмо, погрешно названо “феничанско”, или ”грчко”, донели из њиховог завичаја, око 1200 г., пре Христа. “ ( sa Peloponeza, Pellazgi, Pelasti, Palestinci, Filistinci) Category: Drevni spisi Comments of okt 09
Обелиск из Ксантоса (Сирбина) Vesna
Натпис на обелиску из Сирбина (Ксантоса), поглед на јужну страну
У сарадњи са преводиоцем Савом Росић, која са руског језика преводи разна корисна штива и књиге у корист освешћивања и буђења србског народа, објављујемо овај изузетно значајан чланак руског професора и академика В. А. Чудинова», који упучатљиво говори о пореклу и постојању нас Срба, у овом случају ради се о VIII веку пре Христа, а о томе говори стари законик уклесан на обелиску из града Сирбина, данашњег Ксантоса, који се налази у Малој Азији, у данашњој Турској.
Ово је веома битно ради раскринкавања лажи да су се Срби населили, по званичној “историји”, на Балкан у VII веку (626 године) из своје прапостојбине која се налазила иза Карпата. Карпати су планине у средњој Европи које се протежу својом дужином од око 1500 км. преко Чешке, Совачке, Пољске, Украјине и Румуније. Оно што је најиндикативније за историјско постојања неког народа је ЊЕГОВ ЈЕЗИК, његова писменост и његово писмо. Законик који је уклесан на обелиску из Сирбина потиче из VIII века пре нове ере, писан је на сербо-рашанском језику и писму! Ово је очигледан доказ да су Срби у VIII веку пре нове ере били настањени не само на просторима мале Азије, већ и Балкана, будући да је Драгољуб П. Антић у једном делу своје књиге: “Континуитет Винчанске цивилизације” (од хиперборејских корака до данас)” доказао да су у ТЕХНИЧКО-ФИЗИЧКОМ смислу “велике и масовне сеобе” народа у VII веку ПОСЛЕ НОВЕ ЕРЕ биле неизводљиве! Ако су масовне сеобе народа у техничко-физичком смислу биле неизводљиве у VII веку после нове ере, онда су још мање биле изводљиве VIII веку пре нове ере, јер ако користимно само податке званиче “историје”, пре VII века после нове ере ништа се не зна о Србима, осим да су се “доселили на Балкан из своје прапостојбине иза Карпата”. Само то, а шта су радили пре тога, од чега су живели, итд… ништа се не зна. Будући да се по овом уклесанмом закону на обелиску из Сирбина, јасно види да су Срби били писмени и постојали као културан народ још у VIII веку пре нове ере, и ако би се само ослоноли и пратили податке званичне “историје” и овог сазнања о постојању Срба још у VIII веку пре нове ере… испада да су се Срби прво са простора мале Азије одселили на простор иза Карпата, напустивши простор мале Азије, заобишавши ближи Балкан, па су ето одлучили, да се у VII веку после нове ере, опет и поново потпуно масовно преселе на неку другу локацију, да се спусте са простора иза Карпата, на Балкан, кога су заобишли приликом претходне “селидбе” из мале Азије, и, од тада, они по званичној “историји” постоје као народ, иако постоје многобројни веродостојни подаци о њиховом постојању као културног и писменог народа, попут овог уклесаног закона на обелиску из VIII века пре нове ере, на њиховом језику, 1400 година пре тог фамозног VII века нове ере. ( Више у проширеном наставку текста…) more » Category: Drevni spisi Comments of sep 28
Словено-Аријске Веде Vesna
СЛОВЕНО-АРИЈСКЕ ВЕДЕ ( ПЕРУНОВЕ ВЕДЕ )
Комплетан превод Словенских Веда: https://dzonson.wordpress.com/2012/12/17/slovensko-arijske-vedeknjigaprva http://www.scribd.com/doc/186533416/slovensko-arijske-vede-2-knjigare%C4%8Di-velimudra#scribd Oригинал на рунском писму, и са руским преводом: http://www.4shared.com/document/ID-s2Jf5/Slovenske_Vede.html
СЛОВЕНСКО-АРИЈСКЕ ВЕДЕ КЊИГА ПРВА О књизи: У овим Сањтијама приповеда се о трећој посети Бога Перуна Мидгард Земљи.
Сањтије Перунове Веде ( Књига Перунове Мудрости) су једно од најстаријих словенско-аријских светих предања. Сачували су их Жреци – чувари древноруске инглистичке цркве православних староверацаинглинга. Оригиналне Сањтије само се наизглед могу назвати књигом, јер су то заправо плоче од племенитог, нерђајућег метала исписане древним х’Аријским рунама. Погледати линк: https://www.youtube.com/watch?v=zF9T13TVX2I Древне руне нису слова, а ни хијероглифи онако како их данас схватамо. Руне – то су тајни ликови који носе у себи огромну количину древних знања. Та стара рунска форма писма није ишчезла у дубини минулих векова и миленијума попут других древних алфабета, азбука и буквица. Она је за жреце древноруске инглистичке цркве православних старовераца – инглинга и даље основни облик писма. У стара времена, х’Аријска руника послужила је као темељ за изградњу различитих упрошћених облика писма: древног санскрта, черт и резов црта и разреза, деванагари писма, англо-саксонске и греманоскандинавске рунике, и многих других. Х’Аријски рунски облик писма се предаје на духовним семинарима древноруске инглистичке цркве православних старовераца-инглинга, како би се сачувао и даље, за наше потомке, и како древна мудрост не би замрла у безвремену, већ да би се и у будуће предавала с поколења у поколење. more » Category: Drevni spisi Comments of sep 27
САМСОН И ДАЛИЛА Vesna БИБЛИЈСКЕ ЛЕГЕНДЕ:
САМСОН И ДАЛИЛА
Samson, Izraelac, je bio veliki i nepobedivi neprijatelj Filistejaca(Filistinaca), današnjih Palestinaca. Dalila, Filistinka, bila je fatalna žena njegovog života. (Izgleda da ni posle nekoliko hiljada godina taj večni sukob između ova dva naroda, još uvek nije završen…) Priča o čuvenom starozavetnom ljubavnom paru, Samsonu i Dalili, je priča o ljubavi i izdaji, zbog pomoći svom narodu. SAMSON I DALILA # 4 Samson zavolje jednu ženu, pokraj klanca u Soreku[163], koja se zvala Dalila, i bila Filistejka. # 5 Silnici Filistinci dođoše je naći i rekoše joj: ” Zavedi Samsona, i vidi zašto je njegova snaga tako velika, i kako bismo ga mi mogli prevladati i svezati ga, i učiniti nemoćnim; a mi, dat ćemo ti svaki hiljadu i sto sikala[164] srebra.“ # 6 Dalila te noći reče Samsonu: ” Otkrij mi dakle zašto je tvoja snaga tako velika, i kako bi
te trebalo svezati da bi te se učinilo nemoćnim. “ # 7 Samson joj reče: ”Ako bi me se svezalo sa sedam novih konopa za luk koji još nisu bili osušeni, ja bih postao slab bio bih jednak bilo kojem čovjeku. “ # 8 Filistinci joj dadoše donijeti sedam konopaca za luk koji još nisu bili osušeni, i Dalila ga sveza tim konopcima. # 9 Zasjeda bijaše smještena u njenoj sobi i ona mu dobaci: ”Filistinci su na tebi, Samsone!“ On pokida konopce za luk kao što bi pokidao da su od kučine kad osjeti vatru. Ali, ne otkri se tajna snage njegove. # 10 Tad Dalila reče Samsonu: Ti si se poigrao sa mnom i govorio si mi laži. Sada, otkrij mi dakle kako bi ti trebao biti svezan. “ # 11 On joj kaza: ” Ako bi me se svezalo novim konopcima s kojima još nikakav rad nije bio obavljan, ja bih postao slab i bio bih jednak bilo kojem čovjeku. “ # 12 Dalila uze nove konopce kojima ga sveza, potom mu ona dobaci: ”Filistinci su na tebi, Samsone.“ Zasjeda bijaše smještena u njenoj sobi, ali on pokida konopce koje imaše na rukama kao da su bili od konca. # 13 Dalila reče Samsonu: ”Sve do sada ti si se igrao sa mnom i govorio si mi laži. Otkrij mi dakle kako bi ti trebao biti svezan. “ Samson joj reče:” Ako bi ti splela sedam pletenica od moje kose s osnovom jedne tkanine[165] i pritisnula tkalačkim grebenom, tad bih ja postao slab i bio bih jednak bilo kojem čovjeku. “ # 14 Ona ga uspava, isplete sedam pletenica od njegove kose, stisnu ih jednim grebenom[166], i potom zavika: ”Filistinci su na tebi, Samsone. “ On se probudi iz sna i iščupa greben, razboj i osnovu. Samson i Dalila na filmu:
,,Samson and Delilah“ (1949) Hedy Lamarr and Victor Mature # 15 Dalila mu reče: ”Kako ti možeš reći: Ja te volim, kad srce tvoje nije sa mnom. Evo tri puta već kako se ti poigravaš sa mnom, i nisi mi otkrio u zašto je tvoja snaga tako velika.“ # 16 Kako ga je ona svaki dan gnjavila i dodijavala mu svojim riječima, Samson, na smrt izmoren, # 17 otvori joj svoje srce i reče joj: Britva nikad nije prošla po mojoj glavi[167], jer ja sam posvećen Bogu od utrobe svoje majke. Kad bih ja bio obrijan, tad bi moja snaga ostala daleko od mene, ja bih postao slab i bio bih jednak drugim ljudima. Moja snaga je u mojoj kosi.“ # 18 Dalila vidje da joj je on otvorio svo svoje srce, i posla pozvati vlastodršce Filistince govoreći im: ”Dođite, ovog puta, jer mi je otvorio svo svoje srce. “Vlastodršci filistinski uspeše se k njoj, i imaše oni novac u ruci. # 19 Ona uspava Samsona na svojim koljenima, i pozva ona jednog čovjeka koji obrija sedam pletenica njegove kose; tad on poče slabiti[168] i njegova se snaga povuče daleko od njega. # 20 Dalila mu reče: ”Filistinci su na tebi, Samsone.“ On se probudi iz sna i reče: ”Ja ću se izvući kao i prošlih puta i oslobodit ću se “ ali, on ne znaše da se Gospod bijaše povukao daleko od njega. # 21 Filistinci ga uhvatiše i iskopaše mu oči; oni ga odvedoše u Gazu i svezaše ga dvostrukim brončanim lancem. Samsonu odrediše da doživotno okreće žrvanj u zatvoru. (Odlomak iz Biblije)
OVDE JE ISTRAŽIVANJE O POREKLU FILISTINACA : http://vesna.atlantidaforum.com/?p=911 Category: Drevni spisi Comments of sep 14
Слово о полку Игорову Vesna
ПЕСМА О ПОХОДУ ИГОРОВОМ
Епско средњовјековно дело Песма о Игоровом походу ( старословенски: Слово о плъку Игоревѣ – Слово о плука Игору, украјински: Слово о полку Игореву – Слово о полку Ихоревим, руски: Слово о полку Игореве – Слово о полку Игореве) је настало најкасније 1187. као одраз пораза новгородског кнеза Игора у борби с Половцима (номадским народом турско-монголског порекла, код нас познатог под именом Кумани). Кнез Игор је у битци био заробљен, а песма описује и његов бијег из заробљеништва.
Анонимно епско дело има важну културну вредност за све Источне Словене и сматра се подједнако делом руске, украјинске и белоруске књижевности.Пораз староруском војске (1185.) дошао је као последица феудалне расцепканости Кијевске Русије и надметања појединих кнезова да сваки за себе приграби што више славе не бринући се за заједничке интересе земље. Страшне последице пораза подстакле су непознатог аутора да песничким језиком проговори, не само о слави староруског оружја, него и о узроцима невоља што већ више од једнога века падају на староруском земљу – о феудалним размирицама. Стога је разумљив онај публицистички патос у ауторовом обраћању староруским кнезовима да стану у одбрану заједничке домовине. Лирски описи природе, епска снага у приказивању судара („Земља тутњи, реке мутно теку, прашина поља покрива, стијег зборе: Половци иду од Дона, и с мора, и са свих страна староруске пукове опколише. Деца ђавоља виком поља преградише, а храбри Русић преградише црвеним штитовима „) као и елементи говорничке прозе отежавају нам да одређено кажемо којој књижевној врсти припада ово дело. Најближи ћемо ипак бити истини ако га назовемо ратном приповијешћу (због теме) и епском песмом (због обраде теме). И сам се аутор колеба у термину јер га назива „Словом“, тј бесједом, па „трудном“ (тужном, ратном) приповијешћу и напокон „песмом“, што све говори о синкретичкој нарави дела. Било је покушаја да се узор за „Песму о Игоровом походу“ нађе у класичној грчкој епици, па у јужнославенској народној поезији или чак у делу које је настало неколико векова касније („Задоншчина“). Научна истраживања, посвећена „Песми о Игоровом походу“ како у Русији и Украјини, тако и у целом свету, показала су да је свако негирање оригиналности овога заиста уметничког дела данас постало неумјесно; то особито потврђују, између осталог, различите текстолошкe студије, посебно прилози турколог у којима се доказује семантичка вредност појединих половачких речи, могућа само за време настанка дела. Текст са само 218 стихова није дугачak. Једини сачуван оригинални рукопис изгорео је у време Наполеоновог напада на Москву 1812. године. На „Песми о Игоровом походу“ заснована је опера Александра Бородина имена ,,Кнез Игор“. more » Category: Drevni spisi Comments of jul 11
Златне плочице из Пиргија Vesna
ЗЛАТНЕ ПЛОЧИЦЕ ИЗ ПИРГИЈА Археолошко откриће из 1964. године
I – Uslovna transkripcija pisma I ta tmi a i kak deram azva tije čje uniala az treje soječi i az ašječo u tao je bađe u veli u nas zal SLUVENI az tudu sem čuniz tozo v vas tam jer je škaila sve tule RASE nas si avil čudvat te zi ašče ITALE ak nas vjede i ta nišč bjeda šče avil je nia ka gulšč čva nas o je barije vel i junas o ašču ke SLEVAJE ta nai ščasan ti ud u niaz zela se vačal tmi al avil čval ašču gulišč čva snuif.
II – Слободан превод И та тама донесе сву беду неутешну и нагна на размишљање о разарањима као да и богиња баци проклетство на нас СЛОВЕНЕ који су овде живели а ви пођосте у бекство и напустисте и нас и сву земљу РАШАНСКУ и предасте нас разјареним ИТАЛИМА целу земљу и све нас расуте по ИТАЛИЈИ у беди издате од својих вођа који не помислише на своје нараштаје и све СЛОВЕНЕ који су могли имати срећну судбину, па нека је хвала тим издајничким синовима.
(превео професор Радивоје Пешић) 19.10.1986. Највећа мистерија за велики број светских лингвиста је било ЕТРУРСКО ПИСМО, тј. језик. Лингвисти су упорно говорили како ово писмо може да се чита, али се не разуме. Језик је упоређиван са свим језицима, чак и мађарским и централно – афричким, али никада са једним од словенских језика. Етрурско писмо је на дешифровање чекало вековима да би га сасвим одгонетнуо наш Светислав Билбија, рођен 1907. године у Босанском Грахову, похађао је класичну гимназију, а у Београду 1933. године завршава Богословију. Био је полиглота, и поред “живих”, познавао је и неколико “мртвих” језика.
Дуготрајни и исцрпљујући рад господина Билбије је започет на крајње необичан начин. Док је био у једном италијанском музеју почео је да чита натпис са једног споменика са десна на лево и одмах приметио да су слова слична српској ћирилици. У својој књизи штампаној у Институту за етрурске студије, Чикаго, Билбија даје преводе са више споменика, чији садржај говори много о животу и обичајима народа Етрураца.
Један од првих записа на гробним фрескама који је превео Светислав Билбија је: Са десна на лево свако може да прочита: АЛА ЖЕР СИП НЕИ ПЕРУН На фресци је и приказана борба добра и зла, Ала (Аждаја) у борби са Перуном, чести мотив и на хришћанским иконама са Светим Ðорђијем. Перун нам је већ добро познат као једно од лица свесловенског Триглава. Још једна интересантна ствар на свим фрескама јесте обућа која је потпуно идентична српском опанку. Одатле је код Римљана војничка сандала названа ЦЕРБВЛИАНА, тј. СЕРБУЛИЈАНА.
Између себе Етрурци (Етрусци), су се називали Рашанима, људима истог соја, расе. О двојности имена, тј. имену Тусци, Трсци или Тирсенци, треба рећи да се у “Рјечнику” Вука С. Караџића за реч трса налази објашњење да је идентична речима сој, лоза, раса и да се користи у племену Пипера у Црној Гори. Порекло имена Етрураца је засигурно најбоље објаснио домаћи историчар Радован Дамјановић. Он каже да су ово име Рашанима наденули Римљани у време рашанске пропасти, кад су Римљанима Рашани били познати једино још по вештини врачања, лат. ХАРВСПИКИВМ. Гатање је обављано помоћу џигерице или ЈЕТРЕ неке мање животиње, што је и данас позната занимација старица у Војводини, Тимоку и Црној Гори. Да се ради заиста о џигерици сведочи и српски део жгара, жгаравица, додуше у облику хара, у латинским речима ХАРВСПЕX (доктор, онај који посматра утробу), ХАРВСПИКИВМ (гледање у утробу, букв.). Одакле два имена џигерица и жгара? Па жгара је црна, гарава, а и при врачању се пилећа џигерица ставља на ватру, што опет јасно указује на корен гар или жгар. У антици је владала зонска подела тела, торзо је сматран центром свих телесних функција, нпр. у старогрчком постоји једна реч за стомак и за срце: ΚΑΡΔΙΑ. Јетрурац (Етрурац) је онај који гледа у утробу или јетру. Одакле онда Грцима реч ΙΑΤΡΟΣ (лекар). После два мање заступљена имена мора се разјаснити право народно име Етрураца, Рашани. Корен речи јесте РАС или РАСА и има га у свим европским језицима као Die rase, La rasa, The rase… По устаљеној логици Рашани су сви људи исте расе, тј. језика, обичаја, прошлости. Још једна веза корена РАС са Србима и Словенима јесте присутност саме речи на српском говорном подручју: средњовековна Рашка, реке Рашка и Расина у Србији, река Рашка у
Немачкој и Индији, село Рашица код Прокупља, имена Рашко и Растко, народно пиће ракија итд. Ако погледамо називе осталих племена на Апенинском полуострву у антици, уочићемо палео-словенско порекло тих етничких групација са два подручја, са подунавља: Расени, Венети, Лигури и Самнити, и из мале Азије Сабињани и Сардињани. Сардинија је насељена из централног града малоазијске Лике, Сарда. Записан грчким алфабетом овај назив можда и није тачан и може се слободно претпоставити да је град носио назив Сарб или Срб, а због немогућности изговора овог пра – корена, Грци су га забележили као ΣΑΡΔ. Ново читање и тумачење златних плочица из Пиргија: Аутор: Винко Стојанов http://www.knjizara.com/knjige/knjiga/11523_Novo+%C4%8Ditanje+i+tuma %C4%8Denje+zlatnih+plo%C4%8Dica+iz+Pirgija_ISBN: Category: Drevni spisi Comments of jun 28
Маријинско јеванђеље Vesna
Маријинско или Маријино јеванђеље представља најстарији сачувани споменик писан старословенским језиком у коме се јављају црте српског народног језика под чијим утицајем ће се касније развити и српска редакција старословенског језика. Писано је глагољицом на 174 листова[1], а на основу језичких црта, сматра се да је настало најкасније почетком XI века на српском штокавском подручју[1]. Пронађен је средином XIX века у светогорском манастиру свете Марије, по коме је и добио име, а данас се налази у Руској националној библиотеци у Петровграду, заједно са Зографским јеванђељем, такође писаним глагољицом. О Маријинском Јеванђељу Овај старословенски рукопис из XI века може се узети као најстарија српска књига. Глагољско Маријинско јеванђеље, названо тако због тога што је нађено у Светогорском скиту,малом манастиру који је посвећен богородици Марији. По особинама његовог језика наш велики слависта В.
Јагић утврдио је да је преписивач тога рукописа био Србин. Скит је некадашњи руски манастир Ксилург, у који су се руски монаси уселили почетком XI века. Маријинско јеванђеље чува се данас у Москви. Два листа су била код А. Михановића (песника хрватске химне), па код проф. Ф. Миклошића у Бечу и најзад код проф. А. Лескина у Лајпцигу. Лексички и гласовно блиско српским говорима, Маријино јеванђеље као глагољски споменик дуго се одржао у српској средини ћирилског писма. У временима када се одавно не пише глагољицом, која је већ пала у заборав, имамо обиље података — да се Маријино јеванђеље код Срба користи као свештена књига у богослужењу. Маријино јеванђеље је после Јагићевог критичког издања споменика привукло пажњу истраживалаца, поред осталог, и јасним особеностима српских штокавских говора. Данас, после читавог века, опет се могу навести сликовите речи Стојана Новаковића о месту Маријиног јеванђеља према славном руском Остромировом јеванђељу: „Филолошка словенска наука већ познаје један врло давнашњи сјајни споменик старе словенске књижевности, који је у самом почетку ширења словенске књижевности међу Србима примио на се обележје српске народности. То је Маријинско Јеванђеље писано глагољицом, за Србе оно што је Јеванђеље Остромирово за Русе, а од Остромирова јеванђеља без сумње старије, и свакојако не позније од самог почетка XI века.“ Појаву Маријиног јеванђеља треба тражити на основи живих историјских кретања. После покрштавања за владе византијског цара Василија I и у првој половини X века Срби живе у неколико државних целина. Дуж Јадранске обале, од ушћа реке Цетине до Бојане, то су области Неретљана, Захумља, Травуније и Дукље. Северно од ових српских области, иза планина, налазила се најпространија и најзначајнија српска држава, у византијским изворима звана Србија. Иако под византијском влашћу, нарочито у забрђу, сразмерно краће (приближно 1018-1180), српске земље, у сталној борби за самосталност, прихватиле су духовни утицај и зрачење Византијског царства, а уз то из Бугарске знатан део словенске писмености. Духовни византијски утицај нарочито је ојачао после рушења Самуиловог царства (1018), када је Охридска архиепископија увелико проширила области своје надлежности и још више се заузела око унапређења православие цркве. Глагољски рукописи са овог подруга, у којима се распознају трагови српске говорне средине, јесу поуздани белези велике старине глагољице, као давнашњег писма српских богослужбених књига. У то нас уверава глагољско Маријино јеванђеље и још два, вероватно, читав век или век и по познија српска глагољска споменика — Гршковићев одломак апостола и Михановићев одломак апостола. Ради се сада само о одломцима из апостола, који се као свештена књига читао на словенском богослужењу међу православнима.
Маријино јеванђеље, датовано другом половином X или почетком XI века, чува традиционалне старословенске особине, али истовремено показује — како се живи говор писара (српски штокавски) може одразити у старословенском тексту. То још није доследно читање старословенског текста на основу народног изговора, што ће довести до националних редакција. Маријино јеванђеље нам сведочи да је старословенски текст у српској говорној средини могао да се прими и прихвати без потешкоћа. Наравно, не треба сметнути са ума — да се Маријино јеванђеље у време настанка, односно преписивања, није гласно читало, произносило, како је написано. То неслагање између написаног и произнесеног довело је до испољавања редакцијских одлика. Испољавање редакцијских одлика бејаше дуг ток, који је, претпостављамо, већ у XI веку код Срба добио и јасне графијске одлике. Category: Drevni spisi Comments of apr 05
Hronika Ura(Era) Linda Vesna
ATLANTIDA I EVROAZIJA U ,,HRONICI URA-LINDA“
Drevna Frigijska Hronika Ura-Linda ima jasnu geografsku strukturu, na kojoj se odvija sakralna istorija Ura-Linde, a to je Evroazija, i to naročito njena severozapadna oblast. Sakralni centar Friga ili Frižana (poznatih u istoriji i pod imenom Kimeri) se nalazi u severnom Atlantiku, u mestu Aldland (ili Atland), to jest, u staroj zemlji (reč Aldland, Atland začuđujuće podseća na Atlantidu). Posle potapanja Atlanta, ovaj se centar premešta u Severno more, u zemlje koje se nalaze severno od današnje Holandije i Nemačke i koje su takođe bile potopljene, samo mnogo kasnije. Tekst knjige je pisаn mešаvinom stаrijih i novijih dijаlekata Frigijskog jezika. U rukopisu se
nаvodi dа je bio pisаn 1256.g. i da je kopijа jednog rаnijeg rukopisа, iz 2194 pne. Rukopis „Urа-Linda“ objavljen je u jаvnosti 1867.g. , kаdа je Cornelis Over de Linden dаo nekoliko strаnicа ovog Frigijskog rukopisа pokrаjinskom bibliotekаru Eelco Vervijsu nа prevođenje. Premа sаopštenju Cornelisa, rukopis je nаsledio od svog dede u аvgustu 1848.g.
TRI MAJKE Hronikа Urа-Lindа počinje opisom nаstаnkа rаsа. Oko 12-og Ulа ( julа) Vrаldа, Sveti Duh u stаroj frigijskoj Mitologiji, stvorio je tri devojke: … Lidu iz užаrene prаšine; Findu iz vrele prаšine; Freju iz tople prаšine. Kаdа su one bile stvorene, Vrаldа im je dаo svoj DAH.Božаnski Od (Božаnski Dah) im se približio, i svаkа je rodilа 12 sinovа i 12 kćeri, jednog među prаznicimа Ulа. Od njih su nаstаli svi ljudi..
LIDA (ili LIBA) je bilа crnа, kovrdžаve kose, njene oči su plаmtele kаo zvezde, tаko dа je čаk i pogled orlа bio mutаn u poređenju sа njimа. Onа ništа nije htelа dа znа o zаkonimа, njeni postupci su bili uslovljeni njenim strаstimа.
FINDA je bilа žutа, i njenа kosа je bilа poput konjske grive. Onа je nаpisаlа hiljаdu zаkonа, аli nije ispunjаvаlа nijedаn od njih. Onа je mrzelа prаvednike zbog njihove iskrenosti i popuštаlа lаskаvcimа. Reči su joj bile slаtke kаo med, аli teško onome ko bi joj poverovаo. Htelа je dа vlаdа svimа, i njeni sinovi su joj bili slični, njihove sestre su ih služile, a sinovi su ubijаli jedni druge.
. FREJA (Frija, Phrija, Prija) je bilа belа kаo sneg u zoru, i plаvetnilo njenih očiju je prevаzilаzilo plаvetnilo duge. Kosа joj je bilа sličnа zrаcimа podnevnog suncа, bilа je tаnkа kаo pаučinа. Hrаnilа se medom, а pilа je rosu, koju je sаkupljаlа sа lаticа cvećа.
Svetlа Frejа. Prvo što su učilа njenа decа bilа je brigа o sebi, а drugo – ljubаv premа
vrlinаmа. Kаdа su decа mаlo odrаslа onа ih je učilа dа shvаte vrednosti slobode. Govorilа je: ‘‘Bez SLOBODE, sve ostаle vrline su dobre sаmo zа to dа od vаs nаčine robove, а vаše potomke pokriju večnom srаmotom“.* more » Ovo je fundаmentаlnа pаrаdigmа Hronike Urа-Lindа. Tri sveštene mаjke su tri rаsnа tipа, tri psihološkа modelа pogledа nа svet. Potomci triju mаjki se zаto zovu: od Lide – Lidijci ili Libijci, od Finde – Finci, а od Freje – Frizi, Frigi. Zаnimljivo je primetiti dа se Afrikа u аntici (nаročito kod Ptolomejа) nаzivаlа Libijа ili ponekаd Lidijа. Lidijci odgovаrаju crnoj rаsi. Finci Hronike Urа-Lindа su svi nаrodi žute rаse uopšte, а Frizi, sveukupno oznаčаvаju belu rаsu, Arijce. Kаrаkteristično je dа skoro isto tаkvа pаrаdigmа postoji i u edskoj Pesmi o Rigu u kojoj se pričа o tome kаko je Rig (Odinovo ime) posetio tri brаčnа pаrа koji spаdаju u tri pokolenjа. Posetа “dedu i bаbi“ dovodi do rаđаnjа “trolа“, “robovа“, opisаnih kаo crnаčki rаsni tip; noćivаnje Rigа kod “ocа i mаjke“ dаje “kаrle“, “domаćine“ (seljаke) sа fenotipskim crtаmа žute rаse. I, nаjzаd, Rigov dolаzаk “mužu i ženi“ zаvršаvа se rođenjem Jаrlа, princа, konungа, аristokrаte koji poseduje sve аrijske аtribute – svetlu kosu i plаve oči. Dakle, Frizi, Frejina deca, Arijci, imaju vanevropsko poreklo. Njihova prvobitna naseobina je Sakralno ostrvo. “Finci“, Findina deca, naprotiv, starosedeoci su Evroazije. Oni naseljavaju sve njene zemlje od dalekog Sibira do Iberijskog poluostrva. Prema tome, narodi Finda su starosedeoci Evroazije. Prirodno je dovesti u vezu prapostojbinu Friza, Aldland, sa Hiperborejom, sa “ostrvima srećnih“, sa sakralnim centrom Apolona, sunčanog Boga. Severni položaj drevne arijske zemlje potvrđuju sve arijske sveštene tradicije: kako Vede,* tako i Avesta (Arijana-Vaeđa, polarna zemlja. Evroazija se, sa svoje strane, zamišlja kao teritorija kasnog prostiranja “Friza“, pri čemu je ovo prostiranje uvek bilo povezano ili sa potiskivanjem, ili sa asimilacijom osnovnog, autohtonog “finskog“ stanovništva. Ova paradigma geografskog međusobnog odnosa, prema Hronici Ura-Linda, fundamentalna je za čitavu rasnu istoriju. “Frizi“ su uvek došljaci ( ATLANTIĐANI ), nosioci sakralnog znanja, Slobodni u Bogu. “Finci“ su uvek starosedeoci koji prihvataju to znanje, Sluge Božije. “Lidijci“ ili Libijci, pak, zauzimaju južni periferni položaj u kontinentalnoj strukturi i ne stupaju u neposredan odnos sa “Frizima“. TIPOVI KULTURA Tri paradigmatske sakralne rase se diferenciraju ne toliko po spoljašnjim obeležjima ili psihološkim osobinama, koliko po metafizičkoj poziciji koja određuje osnovne kulturne manifestacije ove ili one rase. Hronika Ura-Linda nudi, na taj način, tri varijante rasne metafizike. Frejina deca, “Frizi“ (Arijci, belci) žive u stanju primordijalne “demokratije“. Zakon je kod “Friza“ unutra, zato su spolja oni apsolutno slobodni. Religiozni tip “Friza“ je tip
Frija/Frigg:
Frigga, Frija
The goddess of many names Names:
Proto-Germanic: *Erþo („Earth“), *Frijo („Wife“)
Northern Germanic: Frigg, Frigga, Frija, Hel(?), Hlodyn(?), Jord(?), Saga Western Germanic: Berchta, Berchte, Berta, Brecht, Erda, Ertha, Frea, Freek, Freke, Frîa, Frick, Fricka, Frija, Fru Gauden, Gwode, Harke, Hel, Hella, Herke, Herta, Hertha, Hludana(?), Holda, Holde, Holl, Holle, Frau Holle, Holla, Hretha(?), Hulda, Nerthus(?), Perahta, Perchta, Urd(?), Urth(?), Waud, Wode, Wolke, Wolle Anglo-Saxon: Eortha, Erce, Frige Goddess of: Earth, Fertility, Weather, Death, the Afterlife, Childbirth, Children, Spinning This goddess was depicted as a good wife and mother, in some sources (Grimm’s Appearance: fairy tales) she is a wise old woman but in most other sources she is a middleaged woman. Opširnije na linku http://www.geocities.ws/reginheim/frija.html
Србски Епирус ( данашња Албанија) Vesna
ТЕРИТОРИЈА ЕПИРУСА (данас Албанија): србски град БЕОГРАД (Мапа из 1574 од Томасо Порцаццхи,Венице) Цела територија данашње Албаније прошарана је топонимима србског порекла, што је поуздан доказ да су на тим подручјима живели Срби а највероватније да су већину места именовали приликом насељавања јер нису затекли становништво које би им могло пренети старо име. Раније географске карте сведоче да је било много више топонима словенског порекла као на пример: Широки Брег, Голо Брдо , Плешевица, Горевица, Берат ( еx Београд ), Подгорје , Пештер , Корито , Каменин , Каменица, Зеленин, Луково , Борич, Белица, Бистрица, Дворани итд… Поред живог материјала сачуваног у језику и многобројним топонимима постоји и низ других извора који показују да је у границама данашње Албаније било доста србског становништва и њихових насеља, а и да су очигледне албанско-србске везе. Посведочено је да су чак и бољари били словенског порекла као на пр.: Никола Санати, Дука Добрил, Мартино Чернота… Један од најпотпунијих србских средњовековних извора, Дечанска хрисовуља из 1330. године сведочи да је у данашњој северној Албанији било доста србских насеобина. Поред многих дарова Стефан Урош III подарио је манастиру Дечанима десет села која су се налазила у Алтину, области између жупе Реке и реке Валбоне. То су села: Требопоље, Бабјане, Лужане, Горане, Сипчане, Сошане, Грева, Буњане, Крастављане и Буљуби. У тим насељима уписани су сви мушкарци, порески обвезници, односно они који су имали неке обавезе према манастиру Дечанима. У тих десет села забележено је према
првом полису 1438 имена, а по другом 1266. Анализа је показала да је преко 90% овог становништва имало имена србског порекла, што би могло значити да је 90% становништва било србског порекла. more » Category: Nepoznata istorija Srba Comments off jan 06
Хети, Хати, Хетити, Хитити … Vesna
Двоглави хетитски орао: детаљ на леђима сфинге у Алаџа Хијаку, 2. век пне Треба истаћи да се 4.500 година до заједничког претка Аријеваца у Анатолији добро слаже са временом појаве Хетита у Малој Азији у последњој четвртини III хиљадулећа пре н.е., пошто има података да су Хетити подигли устанак против Нарам-сина (2.236– 2.200 г. пре н.е., то јест пре 4.244–4.208година). Е сад мало о тим Хетитима: Српско друштво се састојало од четири сталежа и то се потврђује друштвеним уређењем Аријеваца на истоку и доказује кроз законике завршно са Закоником цара Душана. – Први сталеж је просветни сталеж у који улази и свештенство, то је сталеж словести. – Други сталеж је ратнички, односно војни сталеж. – Трећи сталеж чине
слободни сељаци, занатлије и трговци. – Четврти сталеж чине меропи, у које улазе странци, зависни сељаци беземљаши, најамни радници бескућници и заробљеници, као и староседеоци у освојеним земљама. Први, словесни сталеж, најчешћи поклоници богиње Палас и бога Теута и други сталеж, ратни, поклоници бога Арете и богиње Аретуше, давали су управно особље и заједно чинили владајући сталеж под именом - Гети. Назив Гети се на јеврејском пише као Хети, у множини Хетим, на грчком као Кети, Келти и Кити. Гети се још помињу и као Хати и Хитити у Малој Азији и Сирији; Хети, Хати и Кети у Индији. У свим освојеним земљама и насеобинама старих српских племена налази се име Гети, мање или више преличено у записима на страним језицима. У старој Македонији су постојала лична имена – Гетије и Гета. more » Category: Nepoznata istorija Srba Comments off dec 16
Turci – još jedan skandal isfabrikovane istorije Vesna TURCI, JOŠ JEDAN SKANDAL ISFABRIKOVANE ISTORIJE
Sve narode, koji su u Starom veku istorije Evrope prema važećoj hronologiji „ugradjeni“ i do danas smeju da važe kao stari narodi, opisali smo u knjigama „Karlo Veliki nikad nije živeo“ i ,, Antička Srbija II“. Sa mlađim narodina „koji su nastali „tokom poslednjih 400 godina, nećemo da se bavimo, jer je to mlađa istorija, ali jedna nova tvorevina,.ime za veliki mladi narod, čija starija istorija takođe nije u redu nas onako, uzgred stalno zanima. Taj narod sc zove Turci. Ali Turci ne može da bude ime naroda! Turci potiče od srpske reci „tirci“ (tirssi), to je glagol i znači napadati, tući, razbiti, zdrobiti.U nedavno razvijenom turskom jeziku Turčin ( Turčin sing, od Turci) ima pežorativno značenje: propalica, varvarin, zbog čega Turci ne vole ovu oznaku i rađe se nazivaju Osmani (S. Filipovic, „ Srpsko-Azijski ili Arhaično-srpski rečnik). I onda konstatujemo da njihova rana istorija sve do bar 1650-1680 nije u redu! Ipak smo odbili intenzivno bavljenje ovom temom, jer ona spada u mladu istoriju! Ali stalno dolazimo do novih podataka o ovom narodu. Stalno dolazimo do novih saznanja.Tako konstatujemo da ovaj narod nije došao iz dubina Azije kao „Seldžuci“, zauzeo Balkan i da nije doneo „bečku kafu Seldžuk“, već da je ovaj narod sa Balkana i iz Evrope, samo sto su muslimani i osnivači Islamskog carstva, ne turskog i ne osmanskog carstva! To smo utvrdili. Dalje smo prošli na sledeći način. Iz starih priča znamo za „Tirse“ (Tirssi) koji su živeli u Evropi, Maloj Aziji i na Bliskom Istoku,koje su u izmišljenim pričama zvali „Tireni“ i po
kojima je srpsko more dobilo ime Tirensko more. Istoričari i jezičari su iz imena „Tirci (Tirssi) izveli sledeće: „C“ je srpsko „S“, ali su srpsko „C“ (S) citali kao latinicno „K“ „Tirki“, dakle iz Tirci (Tirssi) Tirki! Zatim je od drugog siova .,i“ u Tirci nastalo „u“ pa „Turki“ i „ da bi skandal postao potpun, morao je da priskoči u pomoć nemački jezik sa njegovim preglašenim samoglasnicima, sada su Tirci – Turci! more » Category: Nepoznata istorija Srba Comments off dec 10
Беласти, Пеласти – древни назив за Србе Vesna
Старе Србе су остали народи називали Беласти, Светли, те су се временом и они сами почели тако представљати. То «Б» су странци изговарали као «П» па су ти Срби које су називали Беласти постали «Пеласти» потом «Пелазги», како се и у званичној историји називају староседеоци Пелопонеза у данашњој Грчкој, који су касније населили Палестину и дали јој своје име. И што их и сада јасно издваја од других народа -изглед расног типа «Србин» и његов језик и писмо су тврђава у коју се не може неопажено ући! Ни силом ни прикривањем. Онај ко није Србин, не може никад добро да научи србски језик! Онај који научи србски језик и говори га као што то чине несумњиви Срби, може бити неко из мешаног брака, може по свему личити на некога из црних народа, али у њему постоји србски језички ген!
А где је србски језички ген ту су и остали, мада се они могу затрпати, до неприметности, како то чине са собом многи несумњиви Срби, по крви. Беласти и Хананци Наша омиљена и широко распрострањена, тамно црвена боја и данас се добија од биљке «Кана» која се сада, углавном, гаји као цвеће, али се и даље може наћи да расте слободно и у дивљини. У ову боју се фарбају одевни предмети у селима – а за добијање ове боје се користе и неке друге биљке, као нпр. бобице корова у одређеном стадијуму сазревања - од бледо црвене, преко тамно црвене до скоро потпуно црне. Ова биљка је Беластима/Пеластима на територијама око садашњег Израела дала и име, јер су они ову боју врло често користили за бојење одеће, а и сама земља којом су насипали своје куће била је црвене боје, боје Кане, те су их у пределима некадашњег Израела, назвали «Кананцима», да би се то претворило у «Хананци», а њихова земља је названа Канан или Ханан.Откривена археолошка налазишта у Лепенском виру и у пределима Ханана су карактеристична по црвеним подовима – земља којом су насуте куће била је боје кане, црвена! Ове карактеристике се везују за Беласте/Пеласте/Кананце/Хананце. Хананци се ни на који начин не везују са потоњим Хебрејима, од којих су настали Јевреји – ни језиком, ни обичајима, ни црвеном бојом ни менталитетом, као ни општим физичким изгледом, али се Хананци везују језиком за балканске Беласте/Пеласте, односно за нас Србе! Некадашњи Беласти су Пеласти (или Срби) из данашње Палестине, која је и добила назив по тим (Б)Пеластима. Палестина од Пеластих људи! Они, данашњи Палестинци, су своје основно физичко одличје изгубили због протока хиљада година, асимилација и мешања са околним црним народима, па су садашњи палестински, Беласти/Пеласти, попримили тамнији изглед, сличан осталим арапским народима – али их је доста и са сачуваним изгледом некадашњих Беластих/Пеластих! Некадашњи Беласти су били бели људи са почестим прелазом у риђе, сачувано у најсрбскијој крвној и расној оази на свету, код наших Горанаца на Косову и Метохији. И они су под присилом променили имена, неке обичаје, веру, али су сачували менталне и расне одлике Беластих/Срба! Ментални склоп данашњих Палестинаца и данашњих Срба, и једни и други потомци некадашњих Беластих/Пеластих, је веома сличан: Непокоран, бунтован, правичан, не заборавља своје, не предаје се и не боји се никога! Срби често једног другог храбре и саветују са «Не бој се никога до Бога!» Сирија-Сирбија Ово је и нормално, јер сам назив Сирија јасно сведочи да је то земља некадашњих Срба или Сирба, она се из «Сирбија», избацивањем слова «б» претворила у «Сирија» и не треба бити много образован у лингвистичком смислу па закључити због чега садашњој Сирији ово име. Ни Сиријци се не боје, не предају се, боре се, свесни да је против њих већа сила Израела и Америке са осталим државама, арапских европских народа (Дојчери, Гали, Италијани и други) и надају се у помоћ Бога, рачунајући, исто као и Срби, да против Њега нико не може! И на њих, асимиловане Беласте/Пеласте, на Палестинце и Сир(б)ијце, свом својом силом нападају арапски народи Европе, а Хебреји, названи Јеврејима, су ти који имају жељу да се опет мало прошире, опет на рачун Пеласта-Палестинаца и наравно оних из Сир(б)ије! То је два пута на Беласте, два пута на Србе и њихове земље – Србију и Сир(б)ију!
Си(р)бир(ија)-Сибир Земља старих Срба на територији данашње Русије, на простору данашњег Сибира, називала се Сирбирија или Србија. Касније је назив преиначен, а када се неком промени име он више није онај од пре. Тако је променом имена Сирбирија у Сибир избрисана одредница да је у питању србска територија – то је постало нешто недефинисано, нешто што тако кусаво не значи ништа. Сви називи места, подручја, области, на србском језику, имају неко значење: Шумадија је предео под шумом, Мачва је предео са доста мочвара (Мачвара), Поморавље је предео поред реке Мораве, Пољска означава предео поља, Словачка је земља Словена, а шта је Сибир? Отети градови и државе који су задржали србске називе, на језику отимача не значе ништа. Шта на данском значи Данска? И зашто толика мржња далеких Данаца према Србији и Србима? Из истог разлога нас мрзе и Дајчери! Да се можда и на данском за србску реч «дан» не каже исто? Ако се каже, онда ко су ти отимачи? Данска се до пре неколико стотина година звала Србија! Сибир - на руском, на било којем језику, шта та реч објашњава, на шта указује, да ли та реч означава велика ледена или пошумљена пространства, шта то значи – ништа, јер се одредница да је то земља Сирба, земља Срба баш због тога и укинула. Али, нема никаквог спора - Сибир је Сирбирија! Одломак преузет са сајта ,,Златни билтен“: http://zlatnibilten.blogspot.com/2011/12/zasto-je-belo-nazvano-plavim.html Category: Nepoznata istorija Srba Comments off avg 04
Чучук Стана, мала заводница и велика ратница Vesna
Уметничка слика „Чучук Стана“ иконописца Милана Цвјетичанина. На слици је глумица Мира Ђурђевић у улози Чучук Стане.
Неукротиви и неустрашиви хајдук Вељко Петровић остао је без даха када је 1809. у његов логор у Поречу угалопирала девојка на коњу, од умора обливеним знојем и пеном. Склизнула је вешто са седла и пришла софри, за којом је седео устанички вођа Неготинске Крајине, окружен суровим ратницима. - Господару, зар ови твоји момци не знају Турке убијати него девојачке дарове красти – одсечно је упитала зајапурена лепотица у мушком оделу, ситног раста, блиставих очију и ватреноцрвених усана. Севајући очима испричала је да су његови хајдуци, под изговором да скупљају помоћ за устанак, опљачкали кућу њеног оца Радована Пљештића у селу Сиколе, на Дели Јовану и узели чак и девојачку спрему њој, Стани, и њеним сестрама Стојни и Стамени! Нико није тако разговарао с Вељком, од чије плаховите нарави су зазирали и његови најближи саборци. Харамбаша је мргодно слушао, а онда прснуо у смех. Наредио је
својим момцима да врате покрадено тој чучук (малој) Стани, а затим је истресао гомилу дуката из кесе и даривао храбру девојку уз речи: - Сада сам те даривао, моја си. Међутим, поносита Стана, којој остаде надимак Чучук, није била као Туркиње из његовог харема у Поречу. Хитро се винула на коња и одајахала у своје село на Дели Јовану, у коме су живели Пљештићи и Нерићи пореклом из Херцеговине. more » Category: Nepoznata istorija Srba Comments off jun 30
БУГАРИ Vesna
Аспарух с коњицом на обали Дунава Сматра се, да су азовски Бугари добили своје име по реци Волги (или Бугу?), по којој је настао назив „Волгари“, „Болгари“, а под овим именом етнички треба разумети туранску (туркестанску) или Уралско-чудску (турску) мешавину народа сличну Хазарима. Српска рецензија имена Бугари, потпуно је независна и временски старија од имена „Булгари“. Постала је на Хелму и представља историјску мимикрију српског имена, па у причи о савременим Бугарима треба разликовати семантички и историографски ове две рецензије, јер, оне подразумевају различите етникуме. Крајем седмог века, Хазари су хтели да припоје своме царству Кубратов савез Велике Бугарске при Азовским степама. Бугарски каган Аспарух (Исперих) се томе успротивио и са својом хордом мигрирао на Хелм или Балкан, где је 679. прешао Дунав и отео од Ромеја све земље између Дунава и и планине Балкан где је обитавало седам српских
племена. С азијском хордом, Аспарух је 681. основао „Дунавску Бугарску“ која је обухватала простор уз Дунав, приближно од његовог ушћа до Видина, а после оснивања престонице у Плиски почела је србизација Азовских Бугара.Дунавска Бугарска је у етничком смислу била била мешавина народа, од већине коју су чинила српска (словенска) племена и мањине Азовских Бугара. Отуда, Теофан 657. назива област од Јадранског мора до Родопа именом „Славинија“, а 687. разликује Бугарску од Славиније. Патријарх Нићифор такође разликује 688. „Словене“ од Булгара. Држава азовских Булгара је трајала око 150 година, а њихова историја се на Хелму завршава владавином Омуртага, 814-31. Остало је само њено име, у српској рецензији Бугари и занемарљив проценат крви, који се још увек понегде антрополошки препознаје. Према томе, Василије Македонац није могао уништити државу Дунавске Булгарске, јер је она престала да постоји још 831., већ је он „србоубица“.После Омуртага, с Маломиром започиње рашанска династија Симеоновића. Северјански Маломир је био незнатна личност, па зато његова династија не носи генеалошко име оснивача, већ се назива по цару Симеону. Династију Симеоновића (Маломировића) чине: Маломир, 831-6, Пресијам, 836-52, Борис Михајло, 852-89, Владимир, 889-92, Симеон, 893-927, Петар, 927-69 и Борис, 969-72. Симеоновићи и њихова држава, били су у етничком смислу српски (словенски), али су задржали бугарско име. Управо, на хомониму имена „Бугари“ почива историјско-етничка манипулација рашанског етникума с Булгарима туранског етникума источне рецензије, јер се оно као државно име ширило западно од Дунавске Бугарске на штету српског имена. Из тог разлога се и Самуилова царевина касније називала „бугарском“, чак и после 1000. када је одавно изгубила Дунавску Бугарску. more » Category: Nepoznata istorija Srba Comments off jun 27
Неретљани – заборављено српско племе Vesna
Неретљани – заборављено српско племе Пагани на мору
Територијална подела балканског полуострва средином X века (по опису Константина Порфирогенита, који је такође ,,дискутабилан“ ) Историја раног средњег века српских племена није довољно позната, поготово време њиховог досељавања на Балкан, формирања државе и покрштавања. Епоха када је на западу стварано царство Карла Великог, када су Викинзи пловили северним морима, а Словени стварали своје прве државе на Балкану и Алпима, у Русији, обалама Балтика и Моравској, у домаћој историографији прекривена је маглом заборава и недостатка података. Баш овакву судбину доживели су и Неретљани, племе помораца и гусара који су захваљујући свом темпераменту и географском положају међу првим нашим сународницима изашли из тишине средњег века. Племе Неретљана живело је на обали Јадрана, на уском појасу од ушћа Неретве у Јадран на истоку до Сплита на западу. Ову територију, дугачку око 75 и широку 10-20 км, они су населили, како бележе раносредњевековни хроничари, у оно време када су и остали Срби са севера дошли на територију античке провинције Далмације, у првој половини VII века. Убрзо затим, освојили су и велика средњејадранска острва: Брач, Хвар, Корчулу и Мљет. У свом налету словенски морепловци су покушали да населе чак и суседну, италијанску обалу. О словенском нападу на беневентански град Сипонт у заливу полуострва Монте Гаргано, сачуван је податак из 642. године, а већина научника овај покушај инвазије везује управо за Неретљане. Своје име дугују реци Неретви, чији су назив преузели од романизованих староседелаца које су ту затекли (лат. Нарента). Обичај да племе добије име по реци чије обале насељава познат је код Словена: на пример, Вислани у Пољској, Струмичани у Грчкој, Моравци у Чешкој, Бужани по реци Буг у западној Украјини, а код Срба област, а касније и држава Босна – по истоименој реци чији назив је такође предсловенског порекла. Осим овог, Неретљани су носили и имена Марјани (Приморци) и Пагани, а њихова земља звала се Паганија, Меранија и Крајина. Овај последњи назив је и најчешћи у домаћим изворима јер су Неретљани насељавали крајњи северозапад оног дела далматинске обале кога су касније контролисали Срби,
исто као што се област на југоистоку, близу реке Бојане на граници са Византијом, такође звао Крајина. more » Category: Nepoznata istorija Srba Comments off jun 10
Битка код Ангоре Vesna
АНГОРА Битка код Ангоре (данашња Анкара) одиграла се 28. јула 1402. године између Османлијских Турака под командом турског султана Бајазита I и Монгола под командом Тамерлана. Битка је била страшна, а крајњи резултат је за Турке био катастрофалан јер им је војска разбијена, а сам султан Бајазит заробљен од Монгола.Исход битке имао је за последицу губитак већине освојених територија у Малој Азији и стагнацију турске експанзији за дужи временски период. На страни Турака се борила и српска војска под заповедништвом Стефана Лазаревића, који након пораза постаје угарски вазал. Улога оклопника које је водио кнез Стефан била је посебно наглашена и чини
се да је кнез био међу најбољим борцима тога дана. „А изабрана персијска војска оделила се и удари на увек спомињанога (деспота Стефана); јер, како је још пре било одређено, удари на њега; и они, ускликнувши гласовима, ударише и одмах побеђени бише и погинуше од оштрица мача и копаља српске војске“ (Константин Филозоф). Чак и турски летописци наглашавају да је након расула у турској војсци, кнез Стефан био једини који се и даље борио и то толико добро да га је чак и Тимур Ленка приметио: „Само један син Лазарев држао је са својом војском стално против непријатеља и борио се храбро. Кад је то видео Демир (Тамерлан),рекао је: Гле, како су љути и помамни они дервиши! А неко му је од саветника његових рекао: Нису оно дервиши, него Хришћани. Тада и Лазарев син опази да сам себе узалуд мори, борећи се тако страсно. Јер су већ и сами Турци сви навалили у бежање“. Осим тога, покушао је кнез Стефан да спаси Бајазита који је у општем расулу остао опкољен. С том намером три пута се пробијао кроз обруч до султана и наговарао га да се повуче, међутим Бајазит је све то одбијао. „А видећи где су многе десетине хиљада опколиле цара (Бајазита), неисказана множина, и (Стефан) хотећи га као ослободити, три пута улажаше у борбу, сасецајући и побеђујући. А када виде да се смањује број његове војске, врати се. Јер шта је могао и учинити у толиким тисућама и десетинама тисућа без божје воље! А (о) величини његове тадање борбе сви су причали и доста је чувена“ (Константин Филозоф). more » Category: Nepoznata istorija Srba Comments off maj 29
Кraljica Draga Vesna Draga Mašin Obrenović
r
Draga Mašin Obrenović (Gornji Milanovac 23. septembar 1861. – Beograd 30. maj 1903. godine) Draga Obrenović, devojačko Lunjevica, je bila kraljica Srbije i supruga kralja Aleksandra Obrenovića, poslednjeg kralja iz dinastije Obrenovića. Pre nego što je postala kraljica, Draga je bila udovica inženjera Svetozara Mašina i bila je dvorska dama na dvoru kraljice Natalije Obrenović. Ubijena je zajedno sa suprugom tokom Majskog prevrata 30. maja 1903.
Mladost Draga Lunjevica je rođena 23. septembra 1867. godine u Gornjem Milanovcu u bogatoj porodici Lunjevica. Dragin otac, Pantelije Lunjevica je bio okružni načelnik Gornjeg Milanovaca, a majka Anđelija domaćica. Pored Drage, Anđelija i Panta su u braku imali još sinove Nikodija i Nikolu i ćerke Hristinu, Vojku i Anu. U svojoj devetoj godini, Draga je poslata na školovanje u Beograd. Osnovu školu je završila u Beogradu, zatim i „Cermankin zavod“, odnosno „Ženski zavod“. Tu je naučila više stranih jezika, među kojima ruski, francuski i nemački jezik. Za vreme boravka u Beogradu, Draga se počela baviti pisanjem romana i pripovedaka, prevođenjem knjiga za novac. I pored toga što je otac vodio dosta računa o njoj, kao vrlo mlada devojka je počela da zarađuje za život. Čak je objavila i nekoliko zanimljivih priča za inostrane časopise. Volela je da čita, a naročito je volela da čita Stendala. more » Category: Nepoznata istorija Srba Comments off okt 01
Srbi, drevni ratnici Sunca Vesna
Drevna plemena Srba živela su na jedinstvenom prostoru još u trećem milenijumu pre naše ere; već u tom dobu, pre rasejanja, govorili su zajedničkim jezikom koji nazivamo opštim, praslovenskim jezikom. U vreme ovoga zajedništva, stvoren je prvobitni sistem bogova čije početke zatičemo na prelazu iz trećeg u drugi milenijum pre Hrista. Prva božanstva su heliocentrična, ratnička a, sa razvitkom zemljoradnje i uspostavom stalnih staništa (tzv. „sedelačko stanovništvo“), dolazi do izgradnje prvobitnog zemljoradničkog monoteizma i kulta Velike Majke. Praotac ljudi Pojam boga se, u svim slovenskim jezicima, isto izgovara; nastao je kad i drevni mitološki sistem Srba, povezan sa svetlošću neba, odnosno svetošću i idejom vrhovne vlasti i tvoraštva. Bog neba je, u prvom redu, praotac ljudi i sveta; naziv za njega potiče od korena reči koja označava dušu, duh umrlog. Duh umrlog ima dušu, kao što živ čovek ima, pored duše, dah – duša diše. Indoevropski koren ove reči (deivos) prepoznat je u rečima „deus“,“dieva“, „div“, „tivar“ – one, sve odreda, označavaju boga. Mirčea Elijade, kaže da se ideja boga razvija polazeći od odnosa prema mrtvima i njihovoj divinizaciji. Činjenica, da
su svi Sloveni koristili isti izraz (Bog), govori o njihovom izvornom jedinstvu tj. ova reč je imala univerzalno značenje – bila je poznata svim narodima još dok su živeli u jedinstvenoj prazajednici. Reč Bog srodna je iranskoj „baga“ i staroindijskoj „bhaga“ što, u izvornom značenju, ukazuje na delioca bogatstva ili darovaoca dobra označavajući, jednom rečju, blagostanje. Izvorni smisao sačuvan je u rečima: bogat, bogataš, bogato, bogatstvo; suprotna je ubogost, ubožništvo. Veliki broj pojmova, u srpskom jeziku, vezan za boga, najviše se, u govoru, koristi kad treba da označi vezu sa životom, u negativnom ili pozitivnom smislu. Tako se, za nervni slom ili neku propast, kaže da je udarila „božja ruka“, kuga je zvana „božjom ranom“, bogatstvo u usevima i stoci i danas se naziva „blagom“. Hleb je „božiji dar“ a, kada neko umre, „uzeo ga je bog“. KУЛТ СВАРОГА
U srpskom panteonu su, glavni bogovi, prema Velesovoj knjizi, Triglav, Svetovid i Svarog. Ovaj poslednji je visoko božanstvo paganskih Rusa, deda bogova, strašni bog roda božijega, nebesko božanstvo, tvoritelj celokupnog sveta, njegova svetlost; za Svaroga Srbi imaju određenje strašnog božanstva, Strahila, boga kao starog krvnika, što se nahodi u staroj izreci „da da jaki bog“. Potpunija obaveštenja o Svarogu imamo preko ruskih i srpskih hronika. Najznačajniji su kijevski Ipaćijski anali iz XII veka, treća redakcija Povesti vremenskih let i, Hronika antiohijskog pisca Jovana Malale iz VI veka. Ove zabeleške identifikuju Svaroga sa Hefestom dok se, Dažbog, njegov sin, izjednačava sa Heliosom. Dažbog je imperativni kompozitum Svaroga, u značenju davanja sreće i dobra. Vernici su, Dažboga, načinili Svarogovim sinom, Svarožićem. Sufiks „ić“ znači odnos sina prema ocu i zato, kod Rusa, nalazimo Svarožića Dažboga a, kod Lužičkih Srba, Svarožića Radogosta. O kultu Svaroga indirektno svedoče mnogobrojni ruski traktati iz XI i XII veka. Kult Svaroga je bio naročito prisutan u velikom kulturno- civilizacijskom centru Novgorodu (nekad Svaroževo, Svaružje), moćnom trgovačkom središtu ranog srednjeg veka koji je imao žive veze sa Lužičkim Srbima gde je, Sunčev kult, bio raširen i izuzetno poštovan u Retri; nemački putopisac Bruno fon Kverfurt, Svaroga (Svaruna), 1008.g, označava đavolskim bogom pagana – Zuarasiz diabolos a, pominju ga, u sličnom tonu, hroničari Titmar i Helmold. Saks Gramatik o njemu piše kao zaštitniku, patronu pojedinih srpskih plemena; u suštini, definiše ga kao boga rata ali i dobrog domaćina što se gostima veseli i dočekuje putnike namernike raširenih ruku (Radogost). Staro i mlado Sunce Dok je, u Rusiji, Svarožić bio božanstvo vatre, kod Lužičkih Srba, oko Maklenburga, stajao je na čelu lokalnog panteona i bio vrhovno božanstvo. Pored Svarogovog, prisutan je i popularan Svarožićev kult. Vatru (Svarožića) ne treba odvajati od Svaroga (Sunca). Svarožić je, kao u jednoj varijanti, Dažbog, Svarogovo dete. Kod Lužičkih Srba, baltičkih i zapadnih Slovena, Svarožić je Radogost, ime izuzetno često među balkanskim (helmskim) Srbima starog i ranog srednjeg veka. Svarog, obzirom svestvoritelj, tvorac je Sunca, Svarožića.
Prema srpskim izvorima, Svarog i Svarožić se odnose kao otac i sin i, prema obrednoj praksi, sagledavaju se kao staro i mlado Sunce, Badnjak i Božić. Svarog bi bio zimsko, „staro Sunce“; ono porađa mlado, novogodišnje Sunce. U jednoj pesmi iz Bosne, koju navodi Milojević (1869:69), kaže se:“Dodaj meni hladne vode, Koledo Koledo, Da kupamo, okupamo mladog boga, tog Božića Svarožića… Konjic mu je jarko sunce, bojni doro ognjeviti“. Pored toga što je bog Sunca i ratni bog, Svarožić, iz ove narodne pesme, čiji smo tek mali deo naveli, je gospodar neba i munja. Koledo je supstitut ostarelog Sunca koga simbolizuje Badnji dan. Kupalo i Koledo, zajedno sa Božićem, posmatraju se kao tri modaliteta strukturalno istog bića – Svaroga. Srpski folklor pretpostavlja mogućnost da se Svarog i Svarožić, kao dva božanstva koja se, u narodnoj svesti i poeziji, pokazuju u jezičkoj formi Badnjaka i Božića (stari i mladi), interpretiraju kao dva oblika teomorfoze pri čemu se, u mlađem, pojavljuje i stariji. U pesmi Đevojka sa Suncem progovara (zabeležio Vuk Karadžić) se veli:“Lepši su oko mene vjenci, Nego tvoji oko tebe trakovi, Na to Suncu jako žao bilo, Tužilo je bogu jedinome“. Sunce traži zaštitu Svarogovu od tašte devojke! Svarog, kao lično i ime toponima je vrlo često na Balkanu. Pomenućemo samo nekoliko toponima iz Srbije: Svornik (Zvornik), Svrljig, Svarče, Svarožići, Varožići, Svrača (Rača), Svarje, Svarulje. Rekosmo, kod Srba starog i ranog srednjeg veka, ime Svarog je vrlo često. Agatije, u svojoj Istoriji, pominje „Sklavina po imenu Svarun“. Istu osobu navodi i Prokopije Cezarec kao Justinijanovog (Upravdinog) zemljaka i vojvodu, Srbina koji se naročito istakao 555 g. u persijskom ratu. Sunčev točak U ruskom, reč „svaritje“ znači zavariti, venčati a, praslovenska reč „svariti“ („svar“) identična je sanskritskoj „svarga“, (nebo) ili „svaraj“(nezavisni gospodar); na staroindijskom „svargas“ znači nebo. Slična joj je starogermanska reč „svere“ (sfera), označava olujno nebo ili oblak. Izraz „svarog“ preoblikovan je, kao toponim, u „tvarog“ (tvarožić) i prisutan je, gotovo u istoj meri, kao i „svarog“. Svarog je, rekli smo, simbol neba i sunčanog kola; staroslovenski naziv za mesec decembar je koložeg, vreme kad se pali Sunčevo kolo, doba je ponovnog rađanja boga Sunca. Okretanje kola (točka) znači pokret velikog sunčevog kruga. U vreme srpskih božićnih praznika, kaže se:“Pali se sunčev točak“, slaveći ponovno rađanje boga Sunca. Skitsko božanstvo Sunca i svetlosti zvalo se Kolaksaj (sjajno nebo), sačuvano je u imenu Kolosa sa Rodosa. Druga paralela je srpski epitet za boga Sunca, Kolaš (toponim Kolašin), izveden iz iste jezičke kombinacije, sve u vezi pojma kola tj. Okretanja Sunčevog točka. I jedan i drugi koren za ovoga boga (svaritje, svar), nastali su iz iste jezičke grupe. To je originalni koren iz praindoevropskog jezika, postuliran kao „sr“, „sur“, „sar“,“rs“,“ras“; u sanskritu, „sur“ (svar) pravi široko semantičko polje vezano za svetlost, sjaj, nebo i Sunce ali i kretanje, tok, kolanje, dolaženje, nastupanje, udaranje, povređivanje, ubijanje. Ras (Rus) drugi je naziv za Srbe (Rase), neposredno vezan za mitizovanu reku Rasu, odnosno Ra (Volgu). Svi valeri ovog semantičkog polja, izraženi su u srpskoj, tj. slovenskoj mitologiji svetlosti i Sunca odnosno, ideologiji i njoj primerenom socijalnom vrednosnom sistemu i prirodnim ciklusima. Svarogovi podanici
Iz pomenutih jezičkih korena, izvedeni su nazivi za plemena Srba i Rusa – u svojim prapočecima, ovi nazivi su kultni apelativi, o čemu svedoči ogromna toponomastika, na širokim geografskim prostorima Evrope, Bliskog Istoka i Azije, identična nazivu Sauromata, nasleđenog od Skita. Razmotrimo pobliže ovu tvrdnju. Ime Sauromata (Σάυρσμάτάί) složenica je od skitskog „saura“ (sura, surja) i označava božanstvo, idola boga Sunca, što se ne razlikuje od „svar“(svarja). Drugi deo imenice je „mata“ u značenju vere, doktrinarnog mišljenja i shvatanja. Sauromati su sami sebe nazivali „surv(b)i“ – sledbenici kulta Sunca, što govori da je apelativ „surbi“ stariji od etnikuma Srbi. Ovo potvrđuju sve dosadašnje skromne infgormacije što nam ih je ostavila istorija i arheologija, svedočeći o izgrađenom heliocentričnom religijskom sistemu, kultu vatre, životinjskom simbolizmu (konj, orao, soko, vuk), načinu sahranjivanja, skoro identičnom kod drevnih Srba i Slovena s tim što jenaziv Slovena kultno istoznačan sa imenom Srba; kao plemenski naziv, znatno je mlađi od srpskog i relativno se kasno pominje u istoriji. Naveli smo da naziv Srba, Rusa i Slovena potiče iz istog jezičkog korena. Isti je slučaj i sa imenima sarmatskih plemena. Amijan upućuje da se ime Alana tumači od „halana“, oni koji se kreću (kotrljaju) na kolima. Takođe, koren „ala“ upućuje na svetlo, vatru (mitsko biće ala, vrsta zmaja, baca vatru), takođe, u značenju riđ, rus, crvenkast. Naziv za Roksolane je kombinacija korena „rus“ i Alani, blisko sa „aruša“( crven, koji sija; sunčevi zraci se nazivaju „aruši“) u značenju rumen, blistav, sjajan, ali i onaj koji povređuje, ubija. Alani se identifikuju sa Antima čije ime je u vezi sa „ant“ i „atati“, kretati se tamo amo, lutati i, starogrčkom „antos“ (sjajno, svetlo). Sanskritsko „anta“ (krajnji, pogranični) upućuje na Ante kao krajišnike, ljude iz krajine. Ime Aorsa se objašnjava iz „aruša“(rumen, riđ, crvenkast, sunčan, blistav, sjajan) i odgovara kasnije ustaljenom etnonimu Rusa. To znači, možda, da se veliko pleme Rusa prvobitno zvalo Aorsi dok se nije, narodnosno, izdvojilo iz sarmatske mase. Na tu mogućnost ukazuje i njihovo povezivanje sa Alanima, takođe „svetlim, riđim, sjajnim“( u srednjevekovnoj mitologiji „belim“) u nazivu združenih plemena zvanih Alanorsi (Alani i Aorsi). Pobijen „goli“ mač Sa kultom Sunca nerazdvojno je povezan i kult ognja. On je, kod Srba, bio dominantan i vodi poreklo od domaćeg ognjišta – oganj se smatrao Sunčevim sinom. Taj kult je naročito vidljiv u pogrebnom ritualu sa kojim su povezani kameni žrtvenici i prenosni oltari. O kultu mača, simbolu ognja, kod Sauromata, piše Amijan Marcelin i Kliment Aleksandrijski. Pored njih, o Sauromatima kao vrsnim ratnicima, pišu Herodot i Strabon. Kult je, kako uviđa Saks Gramatik, povezan sa solarnim božanstvima, najčešće predstavljenim mačem, u pratnji drugih ratnih oružja (koplja, strele, noževi, sekire, topuzine). Amijan svedoči da su Alani obožavali „go mač pobijen u zemlju“. Gramatik piše kako je zapazio „golem mač“ kod jednog Svetovidovog kipa u Lužičkih Srba. Ovaj kult je poslužio za izgradnju mita o Eskaliburu, maču kralja Artura. Solarna božanstva su uvek i ratna. Herodot beleži žrtvovanje konja kod Masageta, „štovalaca samo jednog boga Sunca“. Brigu o kultu su monopolizovale žene, porodične ili rodovske sveštenice, čuvarice kućnog ognjišta. Poseban značaj imalo je bajanje i proricanje pomoću vrbovog pruća. U pogrebnom obredu koristi se vatra, pokojnici se, pre sahrane, spaljuju. Sa kultom Sunca se povezuju prstenaste ograde oko grobova, kao i kameni ili
metalni podvesci u obliku diska. Solarna simbolika je u raznim krstovima i predstavama orla, konja i jelena. Srpska Velika Majka Kod Srba je, kult Velike Majke, bio povezan sa solarnim tako što je, zemaljski poredak, bio u skladu sa nebeskim, tj. bila su isprepletena oba religiozna pola: oca (Svaroga) i Velike Majke, u okviru jedinstvenog kulta svetlosti. Obožavanje Velike Majke je srž kulta plodnosti čija simbolika je dominantno prisutna motivom romba sa krstovima (ili sa četiri tačke), na srpskoj i ruskoj nošnji, kao i mnogobrojnim artefaktima, svakodnevnim predmetima i životopisima, naročito raširenim u ruskom srednjovekovlju. Ovaj motiv („romb sa kročkami“) Ribakov (Herootova Skitija) zapaža na ruskom, srpskom i slovenskom folkloru, podvlačeći da je simbol prisutan na ženskim nošnjama i da se koristi isključivo na suknjama koje nose udate žene. Rombo- tačkasti znak simbolizovao je zemljuoranicu, smeštenu između podnevnog i noćnog, podzemnog Sunca. Simbol je zapažen u antici, helenističkom periodu i, kasnije, poprima razne oblike: više rombova, jedan romb, svastika sa meandriranim krajevima, kvadrat presečen krstom i tačkama (ocilima) u četiri polja (srpski grb); on je, često prisutan kod zemljioradnika neolita i eneolita. Datujući njegovu starost, u vreme ne pre četvrtog milenijuma pre Hrista, Ribakov ovaj motiv smatra nosećim agrarnim simbolom Velike Majke. Isti motiv je, u hrišćanskoj simbolici, povezan sa Majkom Božijom. Obilato je zastupljen na našoj narodnoj nošnji. Na srpskom Balkanu on se javlja u arheološkim iskopinama na figurinama iz Vinče, u ornamentici Kličevca, nešto modifikovan na keramici dubovačkožutobrdske grupe, kao i svastikama na pojasevima gvozdenog doba iz Mramorka i Umčara, uz druge simbole u srpskim grobovima. Arheolog M. Vasić je uočio, u Kličevačkoj nekropoli, na jednom fragmentu žrtvene kotarice. Novija arheološka istraživanja zatiču ga u gradinskim grobovima. Kako su postali Srbi Romb i simboli u njegovom obliku, su univerzalni i, skoro svuda, vezani za ženu, plodnost i ženske reproduktivne organe. Ovaj znak Velike Majke ide uz solarna značenja i simbole. Kod poljoprivrednih društava plodnost, svojom simbolikom, u sebi obuhvata vezu ženskog i muškog, neba i zemlje, Sunca i Meseca, semena i njive. Kako vidimo, nije reč o statičkom kvadratu nego o rombu, „kvadratu u pokretu“, u promeni. U njemu su sunčevi simboli (krst, krugovi, tačke, ocila) i nije slučajno što, kraj njega, nalazimo i svastiku, tipičan simbol svetlosti i pokreta.
Po Herodotu Srbi (Sarmati) su nastali iz brakova Skita i Amazonki. U antičkoj istoriografiji, pohod Amazonki na Atiku je prihvaćen kao neosporna činjenica. Mnogim gradovima je pripisano da su ih podigleAmazonke (Efes, Smirna, Mirina). Žene ratnice se lociraju na nekoliko područja: u Maloj Aziji (od Propontide do Likije), na Pontu, Sauromatiji i Skitiji (istočno od jezera Meotis, severno i zapadno od Trakije). Najstarija zabeležena legenda o ženama ratnicima je u Mahabharati i u vezi je sa ritualom žrtvovanja konja pri skitskim i sarmatskim pogrebnim ritualima (kao i prilikom pokopa Keltskih princeza).
Veze sa Amazonkama, u srpskoj tradiciji su, pored toga da sauromatska žena nije mogla postati ravnopravan član društva dok ne ubije barem jednog neprijatelja, žene ratnice, čiji trag nalazimo u predanjima o vilama, u srpskoj epici najviše povezanih sa junacima, ratom i brigom o herojima. Ubojite vile Naime, kod Srba, postoje vile koje nisu samo nimfe ili suđaje, već su i ubojite, druže se sa junacima, biju se, učestvujući u bojevima; neke su zadužene za vidanje rana. Upravo ta njihova ratnička funkcija je najviše zastupljena u srpskim narodnim pesmama. Vila je junakova posestrima, kuje ili oštri oružje, proriče, predskazuje smrt, sama nosi luk i strele. Na Amazonke ukazuje i to da su srpske vile herojima ljubavnice, odabrani se njima žene – u svemu je, vilama, karakteristično amazonsko ponašanje: zarobljavaju mladiće da sa njima žive, odvode mlade muškarce da im daruju potomstvo, nemaju muškog poroda, kriju ljubav sa momcima, vole više slobodu nego bračne obaveze i, u svemu su jednake najvećim herojima. Ptolomej, na „amazonskom putu“ nalazi brojna boravišta Srba (Sauromata): u Kolhidi, Galatiji (toponimi Sarmalija, Saralus), Kapadokiji (Sermuša, Sauranija, Surbalija, Sarbena). Dakle, ne može se govoriti o izolovanosti Amazonki i nekakvoj zajednici žena već o Srbima kojima vladaju žene (možda neka vrsta matrijarhata) kako piše Skilak iz Karijanda. Dokaz, u najmanju ruku ženske ravnopravnosti, je i osvedočeno postojanje vladarki kakva je, recimo, bila Tomirida koja je, sa Masagetima, porazila persijskog cara Kira. Takođe, Amazonke potvrđuju primarnu vezu muškog/ženskog, boga oca/ boginje majke, neba/ zemlje, Sunca/ Meseca, vatre/ vode. Kao sveštenice sunčevog kulta bile su, svakako, zanimljive za stvaraoce mitova i legendi pa, ne čudi povezivanje sa kultom Apolona i Artemide – srpske Lužice (Λυγοδεζμά), posredno vezanih za kult Velike Majke. Omužene Skitskom nazivu za Amazonke – Oiorpata (Οίορπάτά) odgovara sanskritsko „ajurpati“ (ayur pati) u značenju mlada puna snage, gospodarica, žena, supruga. Ovo bi bilo identično srpskom nazivu „o- mužena“, od srpskog „mužiti“, uzeti za muža, tj. odnosilo bi se na udate žene, one koje su sebi izabrale muževe, pa su se – omužile. Ova srpska reč korespondira sa sumerskom reči „amagan“ (majka rodilja) odnosno, Amangena, Amazonka. U prilog ovoj pretpostavci idu i srpske reči mlada (ajur) i nevesta (na sanskritu nivesta) u smislu udata, udomljena, istog porekla kao i sinonim „mlada“, saobrazno nekadašnjem izrazu „omužena“. U pisanim spomenicima i kraljevskim poveljama, reč „omužena“, u istom smislu, koriste srpski pisari i vladari. Spomenimo još ratni i religijski simbol Amazonki – dvosekli sagaris (sekirа) što je oruđe kulta kod Skita i Sarmata. Аutor – Miodrag Milanović ЗАБОРАВЉЕНИ БЕЛИ ИРСКИ РОБОВИ
Дошли су као робови: људски терет превожен британским бродовима на путу за Америку. Били су послати из Ирске, на стотине хиљада мушкараца, жена, па чак и најмлађе деце. Кад год би се побунили, кажњавани су на најсуровији начин. Робовласници би објесили своју људску имовину, или им постављали руке и ноге на ватру, као један од облика кажњавања. Неки су спаљивани живи а глава им је остављана на копљима на тржишту робова, као упозорење осталим заробљеницима. Стварно не морамо проћи кроз све ове крваве детаље, зар не? Знамо јако добро злочине из трговине афричким робљем. Али о афричком робљу се много писало и говорило, а о ирском робљу? Краљ Џемс VI и Карло I су наставили поробљавање Ираца. Британац Оливер Кромвел продубио је ову праксу дехуманизовања својих сусједа. У Ирској је трговина робљем почела када је Џемс VI продао 30.000 ирских заробљеника као робове у Нови свет. Његова Прокламација из 1625.г. је омогућила
продају ирских политичких затвореника у иностранство, као и продају енглеским досељеницима у Западној Индији. До средине 1600, Ирци су били главни робови продавани у Антигву и Монтсерат. У то вријеме, 70% од укупног становништва Монтсерата су били ирски робови. Ирска је убрзо постала највећи извор људске стоке за енглеске трговце. Већина раних робова у Новом свијету су заправо били БЕЛИ. Од 1641. до 1652, више од 500.000 Ираца је убијено од стране Енглеза и још 300.000 је продано у робље. Ирско становништво је пало са око 1.500.000 на 600.000 у једном десетљећу. Породице су се распадале, јер Британци нису допустили ирским очевима да воде њихове жене и дјецу са собом преко Атлантика. То је довело до беспомоћног становништва, бескућника жена и дјеце. Британско рјешење је било да их продају на аукцијама. Тијеком 1650-их, преко 100.000 ирске дјеце старости од 10 до 14 година одузети су од својих родитеља и продати као робље у Западну Индију, Вирџинију и Нову Енглеску. У истом том десетљећу, 52.000 ирских (углавном жена и деце) су продати Барбадосу и Вирџинији. Још 30.000 Ирских мушкараца и жена превезено је и продато најбољем понуђачу. 1656. године, Кромвел је наредио да се 2000 ирске дјеце одвезу на Јамајку и продају као робови енглеских досељеника. Многи људи и данас избегавају да назову ирске робове оним што они заиста јесу: робови. Они ће их условно називати „дужничким службеницима“ како би описали шта се догодило с Ирцима. Међутим, у већини случајева из 17. и 18. века, ирски робови нису били ништа више од људске стоке. Као примјер, афричка трговина робљем је тек почела у том истом раздобљу. Добро је забележено да су афрички робови били много скупљи од ирских, чак и до десет пута, а и често су третирани далеко боље од својих ирских колега. Афрички робови су на тржишту вредели током касних 1600, 50 £ стерлинга а Ирски робови не више од 5 £ стерлинга. Ако су на плантажама ирски робови тучени до смрти, то никада није био злочин. Смрт ирског роба је била само финансијски губитак, али далеко јефтинија од убијања скупљих афричких робова. Енглески господари су убрзо почели узгој ирских жена за свој особни ужитак и за већу добит. Чак и ако ирска жена некако добије своју слободу, њезина дјеца ће остати робови свог господара. Дакле, ирске мајке, чак и са овом новом стеченом еманципацијом, ће ретко напуштати своју дјецу и остаће у ропству. С временом, Енглези су смислили бољи начин за кориштење ирских жена, како би повећали своју тржишну зараду: Насељеници су почели укрштати ирске жене и дјевојке (чак млађе од 12 г.) са афричким људима и тако произвести робове с светлијим теном. Ови нови „мулат“ робови имали су већу цену него ирска ,,стока“ и, исто тако, омогућило је енглеским насељеницима уштедети новац, него купити нове афричке робове. Ова пракса укрштања ирских жена с афричким људима протегла се на неколико десетљећа, а била је толико раширена да је у 1681, донет пропис којим се забрањује пракса парења ирских робиња и афричких робова у сврху израде робова за продају. Укратко, то је било заустављено само зато што је ометало зараду великих робовласничких превозничких компанија који су довозили робље из Африке.
Енглеска је наставила да превози бродовима десетине хиљада ирских робова за више од једног стољећа. Записи наводе да је након ирског устанка 1798, хиљаде ирских робова продато у обе Америке и Аустралију. Било је страшног злостављања и афричких и ирских заробљеника. Један британски брод је бацио 1302 роба у Атлантски океан, да би посада имала довољно хране за јести. 1839. г. Британија је напокон одлучила да оконча своје властито суделовање у Сотонином ,,аутопуту у пакао“ и зауставила је превоз робова. Иако њихова одлука није спријечавала гусаре раде оно што желе, нови закон полако је закључио ово поглавље ирске беде. Али, ако неко, црно на бело, верује да је ропство било само афричко искуство, онда потпуно греши. Ирско ропство је заиста постојало, али је обрисано из нашег сећања. Но, зашто се о том тако ретко расправља? Да ли сећање на стотине хиљада ирских жртава не заслужује нешто више од спомена непознатог писца? Или је њихова прича била она коју су им енглески учитељи наменили: Да у потпуности нестане, као да се никада није догодила. Нико од ирских жртава се није никад вратио натраг у домовину како би описао своје искушење. То су изгубљени робови, који су временом због пристрасних књига из историје потпуно заборављени. Извор: http://americankabuki.blogspot.com/2014/12/irish-forgotten-white-slaves.html Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope Comments off jun 15
Марко Краљевић – последњи витез српског царства Vesna
Б. Ђорђевић | 14. јун 2015. Прва историјска биографија Краљевића Марка из пера археолога Марка Алексића НАША историја је још увек недовољно истражена, а личност Марка Краљевића је можда најбољи пример за то. Он је често био жртва стереотипа који су се углавном сводили на неумерено претеривање са једне или омаловажавање са друге стране. А истина је да је он био витез који је у своје време уживао веома велико поштовање
својих савременика – каже, за “Новости”, археолог Марко Алексић, аутор књиге “Марко Краљевић – човек који је постао легенда”, у издању “Лагуне”. Нема славнијег јунака од Краљевића Марка, националног хероја Срба, али и свих Јужних Словена од Алпа до Црног мора, епског великана опеваног у песмама и легендама. Готово невероватно звучи податак да је Алексићева књига прва свеобухватна историјска биографија једног од најпознатијих Срба свих времена. Епски лик Марка Краљевића је изузетан, али је, каже Алексић, мање познато да је он, за разлику од већине других националних јунака, био историјска личност о којој је сачуван изненађујуће велики број података. Овим делом заснованом искључиво на историјским изворима и научној литератури, Алексић, између осталог, исправља два највећа негативна стереотипа о личности Марка Краљевића и мења досадашњу слику о нашем националном јунаку. - Када се помене Марко Краљевић, најчешће се одмах дода да је он био турски вазал и, насупрот својој епској величини, маргинална историјска личност. Међутим, истина је пуно другачија. Први поуздани податак о њему потиче из 1361. године када је био на челу посланства српског царства на преговорима у Дубровнику. Од тада па све до своје смрти 1395. године, он је све време био у врху власти и међу оним људима који су водили српски народ у драматичним историјским оклоностима – каже Алексић. Такође, у књизи су први пут код нас изнета нова сазнања која показују да Марко Краљевић није постао турски вазал после Маричке битке и да је највећи део своје самосталне владавине заправо провео у борби да им се одупре: - Постао је вазал тек када су сви његови хришћански суседи или нестали са историјске сцене или су то и сами већ били, у тренутку када је то био једини преостали потез којим је могао да заштити свој народ. У та тешка времена многи су напуштали своју државу и одлазили у избеглиштво, укључујући и његову рођену браћу, али он је остао до краја уз свој народ и био је последњи српски владар који се одржао у јужним крајевима некадашњег српског царства. Марко Краљевић је био војник, витез, племић, али и човек који је био веома везан за своју породицу и државу. Одрастао је, подсећа Алексић, у породици која је била изразито војничка и која је свој успон дуговала пре свега својим ратничким вештинама. Његов отац Вукашин је био изузетно амбициозан, што је оставило трага и на Марку. У средњем веку људи су осећали много већу блискост и оданост према својим ближњима, и чешће су прихватали заједничке интересе породице. Тако је и Марко први део свог живота, младост и своја два прва брака провео у сенци свог амбициозног оца Вукашина Мрњавчевића.
- Његово понашање из времена када је постао самосталани владар показује да се заправо веома разликовао од свог оца. Вукашин је користио сваку прилику да освоји нови комад власти све док коначно није израстао у најмоћнију личност у царству. Упркос томе што се од самог почетка своје самосталне владавине суочио са осветом остале српске властеле као и другим тешкоћама, Марко се све време трудио да одржи добре односе са осталим хришћанима. Није био осветољубив, већ је пружао помоћ и показивао разумевање. Тако је, на пример, свега годину дана након што га је напустила његова жена Јелена и побегла најпре у Црну Гору, а затим код свог брата Томе у град Јањину, ипак дозволио Томи да његове поседе које је имао у Марковој држави приложи манастиру у име своје тек преминуле ћерке. То је сличан мотив попут познатог код Бановић Страхиње, где Марко показује своју витешку страну и упркос женином неверству, разуме родитељску тугу њеног брата, иако јој је овај у томе помагао – каже Алексић. ВЕЛИКИ МАЧ ЗНАЧАЈНО откриће које је Алексић објавио пре неколико година на енглеском језику је и постојање врсте великог витешког мача који је био познат као српски мач:
- Ово оружје је почело да се производи код нас у другој половини 14. века, дакле управо у време Марка Краљевића и касније се проширило у Угарску и Венецију. Ове и друге теме у књизи су поткрепљене многим илустрацијама као што је портрет Марка Краљевића када је имао око 35 година који је сасвим реалан, затим портрете чланова његове породице и других личности које се помињу, као и археолошке налазе оружја, богатог накита који је припадао највероватније Марковој мајци или евентуално једној од његових жена, грађевина, археолошких локалитета, породичних грбова… Овакви и слични поступци, по његовим речима, с временом су му обезбедили велико поштовање савременика који су памтили и препричавали његове речи и поступке: - Захваљујући томе, познате су нам и последње Маркове речи које је изговорио пред своју погибију. Дакле Марков углед и слава су настали још за његовог живота што показује да су били засновани на реалним чињеницама везаним за његову личност и живот. Алексићева ужа специјаност је средњовековна војска и искористио је прилику да у овој књизи изнесе најновија сазнања о овој теми. - Данас смо коначно у прилици да реконструишемо комплетан оклоп једног српског средњовековног витеза, али и елитне јединице тешких окллопника, њихов састав, наоружање, па и официре који су им командовали. Средњовековна Србија није имала само врхунска достигнућа на пољу културе и уметности, већ и неке од водећих витезова ове епохе. Књига доноси податке о првом ватреном оружју код нас, топовима који су били коришћени у Косовској бици, затим реконструкцију шлема типа басинет кнеза Лазара, па почетак употребе великих витешких мачева у средњовековној Србији од којих су неки, на основу најновијих открића, стизали све до северне Африке – каже аутор. Извор: http://www.novosti.rs
Category: Zaveštanja predaka Comments off apr 27
Из србице су настала сва европска писма Vesna НЕДАВНО ПРЕМИНУЛИ ИСТОРИЧАР РАДОЊА БОЖОВИЋ ТВРДИО ЈЕ :
Из србице су настала сва европска писма
На Балкану су још у античко вријеме живјели Срби, и за ту тврдњу постоје бројни докази, објашњава историчар умјетности Радоња Божовић. Према његовим ријечима, код Античких Срба, као великог народа, било је много племена која су добијала имена по ријекама, планинама, својим прецима или су та имена донијели из своје прапостојине Индије. Историчар уметности – Радоња Божовић: Прилози из историје Срба. Слика је скинута са његовог Фејсбук профила… „То су користили наши непријатељи, па су Рашане, Илире, Трачане, Дачане, Трибеле убрајали у друге народе. Илири су живјели западно од Дрине и јужно од Саве, Дачани преко Дунава, Трачани у данашњој Бугарској, јужно од Старе Планине, Трибали у данашњој Шумадији, Пелазге јужно од њих све до Пелопонеза. Херодот у Пегазе смјешта сва српска племена“. – каже он и додаје да постоје бројни докази који потрвђују да су Срби насељавали Европу, Азију и Сјеверну Африку. „Наш историчар Стојан Бошковић у свом дјелу „Историја света“ пише како су Египћани дизали устанак против српских владара“. – истиче он.
Божовић наводи да су у првим вјековима Римљани водили ратове са Илирима и Трачанима, те да су Римљани владали Балканом све до петог вијека. „Онда се ређају српске династије Свевладовићи, Светимировићи Оштроиловићи. Укупно је био 21 српски владар до Немање од 5. до краја 12. вијека. Иначе, Немања је 142. српски владар у свеукупној српској историји“. – каже Божовић и додаје да је данас актуелно питање ћирилице и српског језика. „Најстарије српско писмо је србица и нађено је у Винчи, негдје око четири миленијума прије Христа. Из Србице су настала сва европска писма и писма Мале Азије. Србица је и данас присутна у писмима појединих земаља. Данашња савремена србица је настала из исконске србице, али је доживјела одређене промјене. Стара србица, односно њена слова, имала су бројну вриједност са којима су се радиле рачунске операције. Арапски бројеви су, у ствари, српски бројеви. И Грци и Римљани су створили своја писма из Србице. И Јевреји су преузели нека слова из србице, која је најстарије ћирилично писмо. „Илијада“ и „Одисеја“ су првобитно биле написане на србици. Иначе, сви митови и вјеровања у „Илијади“ и „Одисеји“ су из српских традиција и митологије“ Божовић је, каже, у својој књизи „Прилози историји Срба“ дао доста доказа који потврђују да су Срби најстарији европски народ. – Ниједна медијска кућа у Црној Гори није се осврнула на ову књигу, осим дневног листа „Дан“, што је занимљиво када смо свједоци колико се простора уступа дворским историчарима који пишу по наруџби. У Црној Гори нико не пише о античким Србима. У Србији ради аутохтонистичка српска историјска школа, као и научно-истраживачко друштво „Сербона“, које се бави истраживањем најстарије српске историје. Ово је у Црној Гори још увијек табу тема, да не кажем забрањена. Ниједан историчар у Црној Гори није се усудио да оспори моју књигу, нити да изазове полемику, да не помињем округле столове, већ је већина од њих нашла своје ухљебљење на државним јаслима, па они умију писати само оно што се од њих тражи, не постављајући питања колико је то научно истинито. Дворски историчари са својим квазиисторијама сумњивог садржаја, који немају у себи истраживачког духа, брзо се заборављају“. – каже он и додаје да је теза о прастарој историји Срба већ побиједила: „Има сијасет доказа, док наши противници имају фалсификате византијског цара Порфирогенета“. – истиче Божовић. Извор: https://tijanje.wordpress.com/2013/07/02/iz-srbice-su-nastala-sva-evropska-pisma/
Category: Strani i domaći istoričari i pisci Comments off apr 10
Sedam čuda starog sveta Vesna
Sedam svetskih čuda starog sveta je skup arhitektonskih dela kojа su u helenističkoj epohi smatrana vrhuncem ljudske kreativnosti i genijalnosti. Međutim, od ovih sedam čuda, još samo kompleks velikih piramida u Gizi i dan danas postoji.
1. Artemidin hram (550. p. n. e.) u Efesu, Turska. 2. Velike piramide u Gizi u Egiptu 3. Viseći vrtovi iz Vavilona, čiji je tvorac Navukodonosor II, oko 8. veka p. n. e. 4. Kolos sa Rodosa, skulptura Heliosa (292. p. n. e. — 280. p. n. e.) 5. Mauzolej u Halikarnasu, u današnjem Bodrumu, Turska. 6. Statua Zevsa u Olimpiji (oko 457. p. n. e.) 7. Faros u Aleksandriji, svetionik napravljen 270. p. n. e. na ostrvu Faros blizu Aleksandrije. Najstarije pominjanje liste svetskih čuda potiče od istoričara Herodota (oko 450. godine p. n. e.). Prvi put svih sedam čuda su zajedno pomenuta u epigramu feničanskog pisca Antipatrosa iz Sidona (2. vek p. n. e.), koji je opisao putopis po istočnom Mediteranu svoga vremena. Grci su ovaj spisak nazvali: Τὰὰ ἑπτὰὰ θεάμὰτὰ τῆς οἰκουμένης [γῆς] – „Sedam atrakcija naseljene Zemlje koje treba obavezno videti“. Sedam čuda je verovatno odabrano zato što je ovaj broj za stare Grke imao simboliku magičnog broja. Opis sedam svetskih čuda se nalazi u traktatu iz 6. veka nove ere „O sedam svetskih čuda“ (De septem mundi miraculis). more » Category: Zaveštanja predaka Comments off apr 10
Фарос из Александрије Vesna
Александријски светионик Фарос, назван тако по острву Фаросу у делти Нила, на коме се налазио. Александрију је 332. г. пре н. е. основао Александар Македонски (Велики), а под његовим наследницима — хеленском лозом Птоломеја, Александрија је постала египатска престоница и највећи научни, културни и уметнички центар антике. Град је обиловао велелепним грађевинама: краљевским палатама (које су захватале читаве градске четврти), палестрама (вежбалиштима, борилиштима) са купатилима, театронима и храмовима, затим бројним статуама, као и добро уређеним трговима и прекрасним вртовима. У великој краљевској палати се налазила и гробница Александра Македонског са прекрасним саркофагом са рељефним сценама из рата и лова. Ипак, од свим александријских грађевина посебно се истицала Александријска библиотека, у којо се, према предању, налазило преко 700.000 разноврсних рукописа (папируса), брижно и пажљиво умотаних у ланено платно. У том колосалном здању нашло је сигурно место све до тада сакупљено људско знање; целокупно научно и литерарно благо Хелена и источних народа.
Од самог оснивања библиотека је окупљала многе уметнике и песнике, а касније је постала највеће уметничко и научно седиште, у коме су радили многи познати хеленски научници и филозофи: математичар Еуклид, затим астроном Хипарх, па филозоф Зенодот, механичар Херон, анатом Ерасистрат, као и један од највећих хеленских сликара — Апел. Александријаска библиотека је заслужно носила име највећег храма знања током три века, све до 48. г. н. е., у време Јулија Цезара и Клеопатре, када је велики пожар захватио део града у којем се налазила, а ватра заувек у пепео и дим претворила непроцењиво благо чувано у библиотеци. Свесна непроцењивог губитка, мудра Клеопатра је, по угледу на уништену, подиже нову Александријску библиотеку, која ће у наредних четири стотине година бити центар писане речи, културе и науке на Медитерану, све до 391. г. и едикта императора Теодосија, великог поборника хришћанства који је забрањивао друге религије. Те године, предвођена александријским патријархом Теофилом, разјарена маса хришћана распршила се улицама града да уништи све оно што је иоле представљало везу са паганством. На мети су се нашли не само храмови и уметнишка дела, већ и институције, а међу њима и Александријска библиотека. Био је то дефинитиван крај античког света и највећег храма знања и културе. (На самом почетку трећег миленијума, на месту некадашње Александријске библиотеке, подигнуто је модерно, полукружно здање са једанаест спратова. Нова библиотека пројектована је да прими огромну колекцију књига, мапа, рукописа и бројних аудио и видео записа. Нова библиотека може се похвалити највећом читаоницом на свету, музејом науке, уметничком галеријом, планетаријумом, информатичком школом, калиграфским институтом и музејом, најмодернијом технологијом, а поучена искуством из прошлости — најмодернијим противпожарним системом заштите.). Међутим, упркос значају Александријске библиотеке, једно од највећих „чуда“ Александрије био је светионик Фарос. Ова прва кула светиља на свету, висока неких 75 метара, подигнута је с циљем да олакша лађама прилаз граду. Године 285. пре н. е. острво Фарос је спојено са обалом насипом од земље и камења. Дужина тог насипа износила је око 34 километара. Светионик Фарос почео је градити фараон Птоломеј И Сотер („Спаситељ“), а завршио га је Птоломеј ИИ Филаделф. Градња је поверена познатом архитекти Сострату из Книда. Архитекта се са одушевљењем прихватио посла, па је 280. г. пре н. е. светионик изграђен, и то у рекордном времену од пет година. Трошкови изградње били су изузетно велики. Александријски светионик био је подигнут на хридини која се уздизала на источној обали Фароса, која је била наоколо утврђена и ојачана бедемима. Својом висином Александријски светионик је пленио пажњу и знатижељу свагок путника и грађанина. Састојао се од витке осмоугаоне куле која се уздизала на правоугаоном соклу, на којој је опет била постављена друга, цилиндрична. На највишој платформи горела је даљу и њоћу ватра заложена дрветом потопљеним у смолу. Светлост те ватре била је појачана читавим системом металних огледала, која су надалеко бацала њен одсјај, показујући правац морепловцима ноћу, а дим ватре дању. Несумњиво је да су на Александријском светионику нашли примену најоштроумнији изуми александријских научника. Својим сложеним системом и механизмима, које
антички свет дотле није познавао (који су остали непознати), светионик Фарос је сматран највећим техничким достигнућем антике. Легенда каже да је Сострат, дуго трагао за грађевинским материјалом за темељ, који би се могао одупрети морској води. Најзад је свој џиновски торањ сместио на огромне стаклене блокове. Осмоугаона кула била је украшена бројним бронзаним киповима, од којих су неки служили као ветрокази. О овим киповима приповедала су се чуда: један од њих је увек показивао руком на сунце, пратећи његову путању по небеском своду, а спуштао је руку након сунчевог заласка; друга статуа откуцавала је сате и дању и ноћу; а постојао је, тобоже, и такав кип који је показивао руком ка мору у случају појаве непријатељске флоте, а ако би се непријатељ приближио испуштао је чак и крике упозорења. Био је снабдевен, једном речју, неком врстом аларма. (Ове легенде, вероватно, садрже и делић истине. Наиме, могуће је да су статуе правиле неке условне покрете, па су временом предања о томе добила нестваран облик, који може да створи само разиграна људска машта.) У тежњи да своје име сачува за каснија поколења, архитекта Сострат је уклесао на мермерном зиду светионика: „Сострат, син Декстифона из Книда, посветио је ово боговима спасиоцима морепловаца“. Затим је овај свој натпис прекрио танким слојем малтера, који је био исте боје као мермер, и на њему исписао име египатског фараона Птоломеја ИИ Филаделфа. Тиме је, у ствари, извео вешту обману. Наиме, он је знао да ће танки слој малтера временом отпасти и да ће тада читав свет сазнати име правог градитеља овог величанственог светионика. И није се преварио! Александријски светионик уништио је земљотрес 1375. г., али је већ до тада био толико разрушен да је његова висина досезала једва неких тридесет метара. Уз Фарос помињу се у антици још неких осамнаест светионика, од који су најпознатија три: један у луци града Остија на ушћу Тибра, други код Коруне у Шпанији и трећи код Булоња на Каналу, који је подигао римски император Калигула. Калигулин светионик је по висини био други на свету: уздизао се неких 50 метара над морем. Он се одржао и најдуже од свих светионика антике, до 1640. или 1644. г., када се одједном срушио, јер му је слана вода временом потпуно нагризла темеље. Светионик код Коруне (2 километра од града) издизао се неких 40 метара над морем. Предање говори да су га подигли Картагињани, док га митологија приписује Зевсовом сину Хераклу. Али судећи по једном нађеном натпису, чини се да га је подигао извесни Севије Лупо, по свој прилици из римске провинције Луситаније (на Пиринејском полуострву). Рестаурирао га је Јулије Цезар, а потом император Трајан. Било је у антици још занимљивих светионика — понајпре у Дарданелима и Босфору. Али с пропашћу западног дела Римске империје пропали су готово сви. У сваком случају усахле су њихове ватре. Једини који је сачувао живу ватру до почетка крсташких ратова (крајем XИ в.) био је Александријски светионик. Како се на њему првоме од древних светионика запалила ватра, тако се на њему задњем и угасила. Category: Zaboravljena istorija Zemlje Comments off apr 10
Артемидин (Сербонин) храм у Ефесу Vesna
Једно од седам светских чуда антике је Артемисион ( Артемидин храм) у малоазијском граду Ефесу. Био је то први храм изграђен у јонском стилу, који се одликовао складним и гипким линијама (за разлику од ранијег дорског, који је једноставних облика и каснијег коринтског – сложеног и извештачено китњастог), па је, као такав, послужио за узор бројним каснијим храмовима . Артемида је била богиња лова, животиња и плодности, а обожавали су је широм читавог хеленског света – у Малој Азији, Тракији, Беотији, Тесалији, на Пелопонезу, на острвима Егејског архипелага, посебно на Делу и Еубеји. Артемида је била кћерка врховног хеленског бога Зевса и Лете, сестра близнакиња бога светла и сунца Аполона. Са златним луком и стрелама, висока и лепа, Артемида је живила далеко од људи на врховима гора иу шумама са дивљим животињама. У бројним митовима Артемида је приказана као строга богиња, која својим стрелама шаље брзу смрт онима који вређају богове или њу саму. Према онима који су је поштовали била је блага и увек им је пружала помоћ. Посебно је била наклоњена Амазонкама (женама-ратницима). Према једном предању Артемида је рођена на острву Ортигији, које је касније названо Дел. Али, према једном другом предању, она је рођена у гају Ортигији у Ефесу, што је, уосталом, и био разлог да јој становници Ефеса подигну храм дотле невиђене лепоте и да јој указују посебне почасти.
По традицији, ТРИ чувене амазонске краљице, Марпесија, Лампада и Хипа, освојивши добар део Мала Азије и Сирије, основале су на освојеним подручјима бројне градове, а међу њима: Смирну, Кирени, Мирину и – Ефес. У Ефесу су амазонке поставиле Артемидин кип испод једног стабла, где јој је Хипа приносила жртве. Након тога су њене следбенице изводиле игре са животињама, а затим су играле у част Богиње уз звекет Тоболац, ударајући њима складно о земљу и уз пратњу пиштаљки. Становници Ефеса су одлучили да на том месту подигну Артемидин храм. У ствари, због честих земљотреса, одабрано је мочварно тло на обали реке Каистре, где померања тла нису била тако рушилачка као на сувом и чврстом. Изградња је поверена познатом Критском архитекти Херсифрон. А као учесници у изградњи овог величанственог здања помињу се још имена тројице скулптора и архитеката: Теодора са острва Сама, Телеклеса и Роикоса. Међутим, Херсифрон није успело да до краја живота заврши своје ремек дело. Посао је наставио његов син Метаген, који је од оца наследио знање и способност да се ухвати у коштац са овим тешким послом. Али, ни њему није пошло за руком да изградњу овог величанственог храма приведе крају, тако да су завршне радове извели архитекти Пеонит и Деметриј. По предању, изградња Артемисиона је трајала око сто двадесет година; завршен је 450. г. пре н. е. Изузетно дуга изградња храма дала је повода многим причама и легендама о тешкоћама на које су градитељи наилазили и које су морали да савлађују. Једна од тих прича каже да је архитрав био тако тежак да је сама богиња Артемида, појавивши се у храму једне ноћи, поставила камену греду која је премостила распон између два средња стуба. Величанствени храм (неких четири пута већи од Партенона у Атини), са више од сто и двадесет осамнаестометарских јонских стубова, од којих је 36 у доњем делу било украшено пластичном декорацијом, изазивао је дивљење и усхићење свих који су имали прилике да га виде – хелена и нехелена, па стога није био понос само Ефеса, већ и осталих малоазијских градова. Међутим, 356. г. Пре н. е. Артемисион је изгорео у пожару који је намерно изазвао извесни Херострат. Тим чином желео је да овековечи своје име за сва времена. Његов преступ изазвао је толико огорчење да је у читавом хеленском свету који је припадао такозваној Јонији (Атика, Еубеја, Киклади и средишни део Мале Азије) донешена заједничка одлука да се Херостратово име препусти забораву, те га нико од писаца није смео да помене, чак ни када говори о пожару у храму. (Међутим, и поред забране, код неких аутора се сачувало Херостратово име и тако му се жеља испунила; његово име преживело је векове. Отуда се за некога ко настоји да буде запамћен по сваку цену – по злу или било чему штетном – каже: “ Херострат слава „.). Обнављање Артемисиона било је поверено архитекти Динократу. Он је мало проширио храм и по свом нахођењу унео мале измене, задржавши ипак његов стари изглед. На обнови је радио и архитекта Хеиорократес, као и вајари Скопас, ЛИСИПОВИ и Праксител. Артемидин кип у храму извајао је чувени скулптор Праксител (око 350. г. Пре не). Након пада Медитерана под власт Римске империје, Ефес као трговачки центар, није изгубио свој значај. Римски освајачи су поштовали Артемиду под именом богиње Дијане. Артемидин храм у Ефесу је, међутим, више пута био опљачкан; велику штету нанели су му и хришћани, јер су га сматрали храмом паганске богиње; а након едикта римског императора Теодосија И (391. г.), којим се наређивао затварање свих паганских
храмова, делови храма су коришћени као грађевински материјал за изградњу разних других објеката. Ипак, најстрашније рушење храм је доживео управо зато што се налазио на мочварном тлу које је требало – по градитељевој замисли – да га штити од земљотреса. Наноси реке Каистре постепено су прекрили остатке разореног храма, који је лагано утонуо у житко блато. Category: Zaboravljena istorija Zemlje Comments off mar 05
ИЗМИШЉЕНИ ВИКИНЗИ Vesna
. Ко су били Викинзи? Да ли су они заиста били дружине убица с далеког севера који су поштовали ватру? Не! Истраживања показују, да су Викинзи (Нормани) претежно били мирни трговци, јер, где су археолошки докази за наводне викиншке пљачке? Недостају, као много тога. Године 1697. у Стокхолму је до темеља изгорео Шведски краљевски двор ТРИ КРУНЕ, заједно са шведском националном архивом и јединственим, историјским подацима писаних мастилом и гушчијим пером. После пожара шведска историја је постала НАЦИОНАЛНА БАЈКА коју су писали ватикански мештри за фалсификовања. Пожар је највероватније подметнут да би се затрло србо-расенско порекло ткзв. Скандинаваца.
Нормани не воде порекло из неких северних земаља, јер су ове слабо настањене и данас (да би могле да обезбде описане хорде) већ из Нормандије, по којој су и добили име, а колонизациони талас се кретао у супротном смеру правцем севера“ (Г. Л. Гајзе). Нападно међусобно обраћање Немаца тепањем: „стари Викинже“, заснива се на заблуди да су Немци потомци Викинга који су само још један од измишљених народа у време Карла Великог. Крваве пљачке и пожари Викинга у Европи од 793. до 911. године су се одиграле само у аналима и на пергаменту (Х. Илиг). „Не треба да трагамо за остацима огромних флота и војски, који су ускоро после 850. године имале око 700 бродова и тиме су обухватили 30-50.000 људи. Не треба више да верујемо да су у деветом веку Викинзи оспорили Сараценима читаву Андалузију и да су далеко продрли у Средоземно море. Не треба више ни да трагамо, за викиншком заоставштином која недостаје управо за ово време, дакле не повезује 7. и 10. век, а њихова разарања градова археолошки се не могу доказати, иако су то у Келну и Тријеру покушали“ (Х. Илиг, Браунфелс). Да би се разумели измишљени Викинзи, морамо прво да објаснимо погрешно схваћени појам „Нормани“! У нашој измишљеној старој историји владају два погрешно протумачена појма „Нордмани и Нормани“. Према Зaривару, баварском географу анонимусу, Нордмани нису Германи већ Срби из Вилкинланда, Велике (Северне) Србије, према Нестору из Северије, а по Вељтману из Сабе. За разлику од њих, Нормани су Срби из старе србске кнежевине Норманије (Нормандија) по којој су добили своје име. Писац историје Дудо од Ст. Квентина је око 1020. године за новац написао дело (Р. Симек,), у којем је описао прву норманску експедицију из Данске у Француску, које никада није било. Иако је Дудо чисто србско име, биће да је он чиста измишљотина 17 века, која има за циљ потврду измишљене сеобе народа са севера према југу. Као савременик Дудоа, јавља се у 11. веку „хроничар Адам од Бремена, аутор хамбуршке црквене историје, који је такође учествовао у измишљеној историји. Он је добио задатак да опише христијанизацију скандинваских народа, пре свега „Норвежана“ од стране „Викинга“, али кога је у 11. веку требало покрштавати у данашњој Норвешкој? На то ствараоци историје нису мислили. Сем тога Скандинавија је много касније покрштена. Укратко, у 11. веку није било Викинга, сеобе народа, пре свега не из Скандинавије према југу, нити је било покрштавања, није било „Шведске“, ни „Норвешке“, нити писаца историје Дудоа као и Адама од Бремена. Навешћемо разлоге зашто је Викинге требало измислити. Почев од 17. века, систематски, без памети се радило на изради наше историје. Измишљањем Викинга за време измишљеног Карла, створена је основа за даља измишљања.
Шта се заиста десило? Сада се скандинавски Срби зову „Викинзи“, а они су Варјази, Норвежани, Швеђани, Данци, Руси… а сви заједно су Германи (Срби). Они су од стваралаца историје добили задатак: да спроведу скандинавску експанзију према југоистоку, да се позабаве оснивањем држава, да шире хришћанство, а што је најважније, да оснују државу „Рус“. За овај задатак, морао је да се нађе један „варјаг“ Рурић (849. г.), кога су одмах прогласили за „оснивача Рус“, а по њему и династију „Руриковић“ која се угасила са Иваном Грозним и његовим сином Димитријем. Сада, овај Рурић више није био краљ Срба или Србин из Велесербије, Вилкинланда (Ф. В. Вељтман) или „Словен“ (М. Орбини), већ „Норман“ у значењу: Герман из Скандинавије. „Норманисти полазе од тога да је појам „Рус“ за житеље данашње Русије у „викиншко време“ скандинавског порекла, па су и они били „Скандинавци“ (Р. Симек). Само, што назив Скандинавци долази од ариј. сканда, име за србског бога Рата (свенски (швед.) Скан, Јужна Свенија -Шведска). Отуда, Равенски назива Скандинавију именом Скитија, а народ Белке (Belcae), док Хвољосин, Велтман и Чудинов за Скандинавце кажу да су германизовани Срби и Руси. Потврду дају и руски летописи, у којима су Варјази и Сарбати на Балтичком (Варешком) мору себе
звали Росима и „Готима“ емотикон smile Гети). Данашњи Свени (које зову „Швеђани“), у почетку су себе такође звали Русима а касније Норманима. Да назив Варјази није етнички, доказ је и то, што су Рурић и његови себе звали Русима (Дринов) и Норманима. Они нису знали ни за какве „Словене“.
more » Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope Comments off feb 20
Крађа србског језика Vesna
Професор др. Лазо M. Костић (1897.- 1979.) је 1964. године, објавио своју научну расправу, под називом ,,Крађа српског језика“ у Бадену у Швајцарској. Ово дело он почиње констатацијом да су Хрвати једини народ на свету који нема свој језик. Као потпору таквој тврдњи користио је закључке многих светских научника. Гијом Лежан је у својој књизи „ Етнографија Европске Турске“, навео да не постоје, двојица слависта у свету, чије се мишљење подудара, по питању „ Шта су Хрвати, којим језиком говоре и како су географски распоређени“. Ватрослав Јагић, најпознатији хрватски слависта је посебно истицао, став Јосифа Добровског, који је „ држао само кајкавски дијалекат Хрватске, према фактичким односима оног времена, као хрватски, све друго за њега било је илирски или српски“. Павле Шафарик је у својим делима истицао да се српски језик говори у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Славонији и Далмацији. И он се слагао са мишљењем Добровског наводећи: „ И за њега су само три раније жупаније провинцијалне Хрватске, где се углавном кајкавски говорило, неспорно хрватске“. Јернеј Копитар је у доба Аустроугарске, све штокавце сматрао Србима: „ Под српским, ми овде разумемо оно што се довољно неисторијски, назива илирским…Предео српског
дијалекта се простире од Истре, преко Далмације, Хрватске Крајине, Босне, Србије, Бугарске, до исељеника из ових крајева у Славонији и Јужној Угарској“. Копитар је језик, онај којим су говорили Хрвати, пре него што су штокавски-српски прогласили за хрватски, сматрао за подврсту словеначког и потпуно је био у праву. Уосталом о томе су сведочили и многи страни путописци, научници, који су се се на терену могли уверити, да Хрвати- Загорци, говоре кајкавским наречјем. Ватрослав Јагић у својој студији „ Словенски језици“ пише: „ У северној Хрватској, северно од река Купе и Коране до Муре, а источно преко Сиска до Вировитице, влада од вајкада, кајкавски дијалекат, врло близак са језиком западних суседа Штајерске али ипак не идентичан. Сад га народ зове хорватски, а до краја 17. века цео предео између Саве и Драве, звао се Славонија; својој латинско-мађарској форми имена, одговарало је у народном језику означавање Словенско краљевство или Словенски, отуда и назив дијалекта, Словенски језик, као што се изричито зове у штампаним делима 16. и 17. столећа…за време Турака (када су се кајкавци разбежали), данашња Славонија је добила становништво, које је дошло са оне стране Саве и говори штокавски. Због тога је кајкавски дијалекат, сада ограничен на северозападни део некадашњег Регнум Славониае, који од краја 17. века носи име, Хрватска. Штокавски дијалекат Северне Далмације и Босне ( са искључењем Дубровника и Боке), добио је из верских разлога назив хрватски, да би се разликовао од језика источног православља, чији се припадници називају Србима“. more » Category: Strani i domaći istoričari i pisci Comments off feb 20
Анђелија Станчић Спајићева Vesna ЗНАМЕНИТЕ СРПКИЊЕ: Анђелија Станчић Спајићева - прихватила Крст милосрђа, одбила Орден Светог Саве
Анђелија Станчић, учитељица и болничарка: Истраживала је порекло српског народа, наводећи доказе да je наш језик најстарији језик Библије, а Срби један од најстаријих културних народа
Анђелија Станчић Спајићева
Није била нарочито позната, ни довољно призната. Ни некад, ни сад. Али, била је велика и важна. Анђелија Станчић, учитељица која је у миру учила ђаке, а у Првом светском рату неговала рањенике, остала је упамћена по томе што је достојанствено и културно одбила Орден Светог Саве. Иако га је без поговора заслужила.
Рођена је 1865. године у дому Андреја Спајића, вредног столара из Шида. Као ћерка спретног занатлије, који је волео да претреса политичке ствари и био врло жесток у одбрани родољубивих идеја, показала је да „ивер не пада далеко од кладе“. Упијала је очеве мудрости, хранила се њима и надахњивала. Породици је, како је описала у аутобиографији, остала захвална и за духовно наслеђе. Није то било, причала је, клечање и бусање у груди, него чисто уверење у моћ и помоћ Бога коме се молила. Родитељи су јој говорили да је била феномен, јер је са девет месеци проходала и проговорила, а као послушно дете, рано је усвојила мајчине лекције о пристојном понашању, па је знала да старијим људима искаже поштовање пољупцем у руку и културним поздравом на улици. Са школом је од првог дана била на „ти“. Учитељица ју је истицала као изванредно дете и без страха јој предавала катедру, када је морала да изађе из учионице. Због ње су многа деца, поготово она богата, била кажњавана, јер нису могла да је достигну у знању.
Било је природно да таква девојчица оде на усавршавање, па су је родитељи послали у Учитељску школу. Дар за преношење знања на млађе је већ имала и са много љубави га је користила пошто је стекла диплому. Млада учитељица је са великом страшћу подучавала ђаке, али је одлучила да се посвети и научном раду. Већ 1912. године из њеног пера је изашла стручна књига „Распоред рада у првом разреду основне школе“, да би 1929. објавила вредно дело – „Најстарији језик Библије: или један од најстаријих културних народа“. Анђелија је истраживала порекло српског народа, наводећи доказе да се у Библији налазе остаци нашег језика, као што се у опису вере, живота и обичаја библијских личности, често налазе наша вера и начин живота Срба. У предговору је написала: ВРЕДНА ДЕЛА: Изузетна учитељица, која је волела истраживачки рад, иза себе је оставила и вредна дела: ,,Најстарији Језик Библије“ (1924.) „Највећи светитељи српски и словенски“ (1934.) „Путник“: грчко-српски“ (1936.) more » Category: Strani i domaći istoričari i pisci Comments off feb 14
Дидона, краљица Картагине и Тројанац Енеја Vesna
Дидона, краљица Картагине Тему епа ,,EНЕЈИДА“ Вергилије је нашао у легенди која у Тројанцима види претке Римљана који су успели преживети пад Троје. Вођа Енеј је праотац Аугустове лозе. Енеја , тројански јунак који је преживео грчко освајање и пустошење Троје, након дугих лутања пристаје на обалу северне Африке. Тројанце срдачно прима Дидона, краљица тек основане Картагине. Дидона је недавно побегла из града Тира, где је краљ Пигмалион убио свога брата и Дидониног супруга Сихеја. Богиња Венера, Енејина мајка, плашећи се и Јуноне и Тиријаца, удеси да се Дидона заљуби у Енеју.. На Дидонину молбу, Енеја јој прича о пропасти Троје и догађајима који су уследили након пада: о градњи тројанског коња и Синоновом лукавству, о Лаоконтовој смрти, паљењу града, очајничком али неуспешном отпору
Тројанаца,Пријамовој погибији и Енејином властитом бекству. Прича о томе како је свога оца Анхиза на раменима изнео из града, свога сина Асканија (Јула) узео за руку, како је изгубио своју жену Креузу која их је следила, те како му је њен дух открио судбину која му је намењена. Енеја и његови другови који су с њим изашли из Троје граде бродове и испловљавају. Пристају у Тракији, али одлазе након што је Енеја тамо пронашао гроб свог убијеног рођака Полидора и чуо његов глас. Затим отплове на острво Делос, где им Аполоново пророчиште казује да треба да траже земљу која је прва изнедрила тројански народ. Они погрешно закључе да је то Крит, те пристану на том острву, али одатле побегну због неке куге која избије на острву. Енеја сад схвати да треба да плове ка Италији.
Енеја и Дидона, музеј Лувр, Париз Дидона, премда се своме покојном мужу била заклела на доживотну верност, признаје својој сестри Ани да се заљубила у Енеју. Јунона и Венера одреде да ће се љубав Дидоне и Енеје запечатити тако што ће водити љубав након што један њихов поход у лов буде прекинут олујом па буду морали да се склоне у исту пећину. Гласина о њиховој љубави стиже до Јарбаса, краља суседног гетулског краљевства, кога је Дидона одбила када ју је просио и који сада у свом гневу упућује молбе Јупитеру. Јупитер одређује да Енеја мора
напустити Картагину.Меркура. Он му налаже да хитно напусти Картагину и заплови пут Италије, где треба да подигне разрушени град Троју, који ће се назвати Рим. Када Дидона схвати да се Енејини бродови спремају да исплове, преклиње Енеју да остане с њом. Он јој одговара да нема избора јер му богови заповедају да крене у Италију, чак и против његове воље. Дидонин бес не зауставља припреме Тројанаца за покрет, и чак ни њена последња молба не мења Енејину одлуку. Она се припрема да изврши ритуално самоубиство, и када је видела испловљавање тројанских бродова, пали властиту ломачу и проклиње Енеју и цело његово потомство.
ФАНАРИОТИ Vesna
Пише: Радослав М. Грујић Насиља грчких владика, тих злогласних Фанариота, додијавала су Српском Народу у јужним крајевима већ и пре пропасти Пећске Патријаршије. А када би им народ ускратио послушност они би га проклињали и турском силом упокоравали. Због тога су читава села и крајеви наши десетинама година остајали без свештеника и богослужења; те је народ сам држао Крсну Славу своју и на развалинама храмова својих причешћивао се преломљеним крсним колачем заливеним вином. И није чудо што су у таковим приликама многи слабији Срби подали у очајање, и да избегну двоструко ропство напуштали веру отаца својих па примали Мухамедовство. Тако је на пр. због такових и других невоља прешло на Ислам око 50 наших села са више од 30.000 душа у околини Призрена, а у областима Гора и Опоље. А у Македонији, приликом укидања Охридске Архиепископије, пао је у очајање и сам митрополит мегленски Иларион, те не могавши спасти Цркву своју од насиља грчког и обести турске, издао је веру православну и прешао на Ислам са многим народом епархије своје… – Тако је ето отпочела власт Цариградске Патријаршије над Српском Црквом… Грци, које су цариградски патријарси шиљали Србима за владике, обично нису знали српскога језика и били су махом врло лоши људи. Неки од њих бивали су пре тога епископи и митрополити у Малој Азији и Грчкој. Свима њима главна сврха беше, да што више оглобе јадни народ наш и његовом крвавом муком себе обогате. Стога је за њихово време овладала симонија и Српском као и Грчком Црквом; јер и они су за новац куповали владичанства од Турака и патријараха. Зато су они по милој вољи цепали парохије и продавали их бољим купцима, а за свештенике рукополагали и сасвим неписмене људе, па и недорасле младиће. Свештенству и народу судили су сами како су хтели: свештенике су били, везивали, затварали и окивали у гвожђа; али су обично и радије сваку казну претварали у новчану глобу. Ко би пак покушао да се опре њиховој одлуци, томе су претили страшном анатемом и бездушним турским судом. За добар
новац допуштали су они и многа безакоња при склапању и развађању бракова; а црквеним и манастирским иметком располагали су као са својим личним добрима… Против такова дела морали су покаткад да устану и сами цариградски патријарси. Тако је на пр. 1815 патријарх Кирило VI. лишио достојанства ужичког епископа Данила утврдивши, да је: „варалица, који крчми Бога и тргује са Христом“, јер је „као опак и гладан вук растргао стадо Христово тирански и свирепо, градећи од божанских тајана средство, да се дође до новца и грешнога добитка“. Али, већ после шест година 1821., исти Цариградски Синод шаље тога тако страшно жигосаног човека и опет Србима за митрополита у Ниш… Тада су митрополите и епископе постављали често и поједини турски обласни управници – паше и везири. Тога је истина и пре бивало, али у много мањој мери. Тако је на пр. велики везир Хуршид паша 1813. поставио за београдског митрополита свога писара, нишког свештеника Дионисија; а нешто доцније Реџеп паша поставио је за митрополита једног неваљалог грчког калуђера, сврзимантију, који је код њега у Адакале на Дунаву био пандур и буљукбаша… За тих и такових Фанариота пала је српска просвета у Турској Царевини на најниже гране, па је народом још јаче овладала празноверица. – Грчке владике ишле су хотимично за тим, да би од неуког и празноверног народа што више користи могли извлачити и што лакше и дуже над њим владати. Због тога нису допуштали Србима да подижу школе своје, чак ни под крај XIX. в. И Срби у Старој Србији и Маћедонији имали су да издрже тешку борбу, док су успели да им се допусти подизати школе. Међутим, у свима већим местима где је било Грка отваране су грчке школе; а у Скопљу, Охриду, Јањини и Солуну отворене су биле и више грчке школе, у које су одлазили и по неки Срби. Иначе су Срби и даље учили се само по својим манастирима и код својих угледнијих парохијских свештеника; а тек по који ђак одлазио би у Сремске Карловце на науку. Још су Фанариоти настојали да погрче Српску Цркву, а онда постепено и народ. Стога су у свима јужним крајевима нашим истисли словенско богослужење и увели грчко ; а владике су и по другим крајевима служиле само грчки. Старе рукописе и књиге словенски и србуљски писане и штампане палили су и уништавали.[1] А да убију народну свест и понос забрањивали су прослављање Крснога Имена и српских светитеља… Но поред свега тога међу претцима нашим нису они ни близу онолико могли успети колико међу Бугарима и Румунима, где су готово све више народне слојеве одродили и погрчили били. – Код нас су успели само толико, да упоредо са словенским богослужењем уведу и грчко по неким већим градовима, у којима је било јаких грчких и цинцарских колонија… За такову отпорност нашу према Грцима стекли су многе заслуге и опет стари манастири наши, те припрости калуђери и свештеници, који често ни читати нису знали, али многи међу њима, поред свих рђавих примера грчких владика, искрено су побожни били и увек спремни беху да и живот свој жртвују за веру и добро народа свога. Они су нам дакле, и у тим тешким временима фанариотскога ропства, сачували Српство и Православље… Срећа је још уз то, да је само један део народа нашег дуго чамио у томе ропству, – Црна Гора није га ни осетила, а Србија га се већ почетком XIX. в. опростила; Босна и Херцеговина решише се Грка пред крај XIX. в., а Стара Србија и Маћедонија тек у наше дане, после славне косовске освете 1912.
НАПОМЕНА:
1.
Шта више већ у XVII. в. спалили су Грци на Св. Гори руске штампане књиге, које су биле исправније од њихових; те у мало да нису с њима жива спалили и једног Србина, старца Дамаскина, који се очајно бранио и није хтео да им изда један стари српски рукопис, који се с руским књигама тачно слагао. 2. Аутор: Радослав М. Грујић Извор: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Istorija/PSC/PSC45.htm
Из србице су настала сва европска писма Vesna НЕДАВНО ПРЕМИНУЛИ ИСТОРИЧАР РАДОЊА БОЖОВИЋ ТВРДИО ЈЕ :
Из србице су настала сва европска писма
На Балкану су још у античко вријеме живјели Срби, и за ту тврдњу постоје бројни докази, објашњава историчар умјетности Радоња Божовић. Према његовим ријечима,
код Античких Срба, као великог народа, било је много племена која су добијала имена по ријекама, планинама, својим прецима или су та имена донијели из своје прапостојине Индије. Историчар уметности – Радоња Божовић: Прилози из историје Срба. Слика је скинута са његовог Фејсбук профила… „То су користили наши непријатељи, па су Рашане, Илире, Трачане, Дачане, Трибеле убрајали у друге народе. Илири су живјели западно од Дрине и јужно од Саве, Дачани преко Дунава, Трачани у данашњој Бугарској, јужно од Старе Планине, Трибали у данашњој Шумадији, Пелазге јужно од њих све до Пелопонеза. Херодот у Пегазе смјешта сва српска племена“. – каже он и додаје да постоје бројни докази који потрвђују да су Срби насељавали Европу, Азију и Сјеверну Африку. „Наш историчар Стојан Бошковић у свом дјелу „Историја света“ пише како су Египћани дизали устанак против српских владара“. – истиче он. Божовић наводи да су у првим вјековима Римљани водили ратове са Илирима и Трачанима, те да су Римљани владали Балканом све до петог вијека. „Онда се ређају српске династије Свевладовићи, Светимировићи Оштроиловићи. Укупно је био 21 српски владар до Немање од 5. до краја 12. вијека. Иначе, Немања је 142. српски владар у свеукупној српској историји“. – каже Божовић и додаје да је данас актуелно питање ћирилице и српског језика. „Најстарије српско писмо је србица и нађено је у Винчи, негдје око четири миленијума прије Христа. Из Србице су настала сва европска писма и писма Мале Азије. Србица је и данас присутна у писмима појединих земаља. Данашња савремена србица је настала из исконске србице, али је доживјела одређене промјене. Стара србица, односно њена слова, имала су бројну вриједност са којима су се радиле рачунске операције. Арапски бројеви су, у ствари, српски бројеви. И Грци и Римљани су створили своја писма из Србице. И Јевреји су преузели нека слова из србице, која је најстарије ћирилично писмо. „Илијада“ и „Одисеја“ су првобитно биле написане на србици. Иначе, сви митови и вјеровања у „Илијади“ и „Одисеји“ су из српских традиција и митологије“ Божовић је, каже, у својој књизи „Прилози историји Срба“ дао доста доказа који потврђују да су Срби најстарији европски народ. – Ниједна медијска кућа у Црној Гори није се осврнула на ову књигу, осим дневног листа „Дан“, што је занимљиво када смо свједоци колико се простора уступа дворским историчарима који пишу по наруџби. У Црној Гори нико не пише о античким Србима. У Србији ради аутохтонистичка српска историјска школа, као и научно-истраживачко друштво „Сербона“, које се бави истраживањем најстарије српске историје. Ово је у Црној Гори још увијек табу тема, да не кажем забрањена. Ниједан историчар у Црној Гори није се усудио да оспори моју књигу, нити да изазове полемику, да не помињем округле столове, већ је већина од њих нашла своје ухљебљење на државним јаслима, па
они умију писати само оно што се од њих тражи, не постављајући питања колико је то научно истинито. Дворски историчари са својим квазиисторијама сумњивог садржаја, који немају у себи истраживачког духа, брзо се заборављају“. – каже он и додаје да је теза о прастарој историји Срба већ побиједила: „Има сијасет доказа, док наши противници имају фалсификате византијског цара Порфирогенета“. – истиче Божовић. Извор: https://tijanje.wordpress.com/2013/07/02/iz-srbice-su-nastala-sva-evropska-pisma/
Category: Strani i domaći istoričari i pisci Comments off feb 20
Крађа србског језика Vesna
Професор др. Лазо M. Костић (1897.- 1979.) је 1964. године, објавио своју научну расправу, под називом ,,Крађа српског језика“ у Бадену у Швајцарској. Ово дело он почиње констатацијом да су Хрвати једини народ на свету који нема свој језик. Као потпору таквој тврдњи користио је закључке многих светских научника. Гијом Лежан је у својој књизи „ Етнографија Европске Турске“, навео да не постоје, двојица слависта у свету, чије се мишљење подудара, по питању „ Шта су Хрвати, којим језиком говоре и како су географски распоређени“. Ватрослав Јагић, најпознатији хрватски слависта је посебно истицао, став Јосифа Добровског, који је „ држао само кајкавски дијалекат Хрватске, према фактичким односима оног времена, као хрватски, све друго за њега било је илирски или српски“. Павле Шафарик је у својим делима истицао да се српски језик говори у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Славонији и Далмацији. И он се слагао са мишљењем Добровског наводећи: „ И за њега су само три раније жупаније провинцијалне Хрватске, где се углавном кајкавски говорило, неспорно хрватске“. Јернеј Копитар је у доба Аустроугарске, све штокавце сматрао Србима: „ Под српским, ми овде разумемо оно што се довољно неисторијски, назива илирским…Предео српског
дијалекта се простире од Истре, преко Далмације, Хрватске Крајине, Босне, Србије, Бугарске, до исељеника из ових крајева у Славонији и Јужној Угарској“. Копитар је језик, онај којим су говорили Хрвати, пре него што су штокавски-српски прогласили за хрватски, сматрао за подврсту словеначког и потпуно је био у праву. Уосталом о томе су сведочили и многи страни путописци, научници, који су се се на терену могли уверити, да Хрвати- Загорци, говоре кајкавским наречјем. Ватрослав Јагић у својој студији „ Словенски језици“ пише: „ У северној Хрватској, северно од река Купе и Коране до Муре, а источно преко Сиска до Вировитице, влада од вајкада, кајкавски дијалекат, врло близак са језиком западних суседа Штајерске али ипак не идентичан. Сад га народ зове хорватски, а до краја 17. века цео предео између Саве и Драве, звао се Славонија; својој латинско-мађарској форми имена, одговарало је у народном језику означавање Словенско краљевство или Словенски, отуда и назив дијалекта, Словенски језик, као што се изричито зове у штампаним делима 16. и 17. столећа…за време Турака (када су се кајкавци разбежали), данашња Славонија је добила становништво, које је дошло са оне стране Саве и говори штокавски. Због тога је кајкавски дијалекат, сада ограничен на северозападни део некадашњег Регнум Славониае, који од краја 17. века носи име, Хрватска. Штокавски дијалекат Северне Далмације и Босне ( са искључењем Дубровника и Боке), добио је из верских разлога назив хрватски, да би се разликовао од језика источног православља, чији се припадници називају Србима“. more » Category: Strani i domaći istoričari i pisci Comments off feb 20
Анђелија Станчић Спајићева Vesna ЗНАМЕНИТЕ СРПКИЊЕ: Анђелија Станчић Спајићева - прихватила Крст милосрђа, одбила Орден Светог Саве
Анђелија Станчић, учитељица и болничарка: Истраживала је порекло српског народа, наводећи доказе да je наш језик најстарији језик Библије, а Срби један од најстаријих културних народа
Анђелија Станчић Спајићева
Није била нарочито позната, ни довољно призната. Ни некад, ни сад. Али, била је велика и важна. Анђелија Станчић, учитељица која је у миру учила ђаке, а у Првом светском рату неговала рањенике, остала је упамћена по томе што је достојанствено и културно одбила Орден Светог Саве. Иако га је без поговора заслужила.
Рођена је 1865. године у дому Андреја Спајића, вредног столара из Шида. Као ћерка спретног занатлије, који је волео да претреса политичке ствари и био врло жесток у одбрани родољубивих идеја, показала је да „ивер не пада далеко од кладе“. Упијала је очеве мудрости, хранила се њима и надахњивала. Породици је, како је описала у аутобиографији, остала захвална и за духовно наслеђе. Није то било, причала је, клечање и бусање у груди, него чисто уверење у моћ и помоћ Бога коме се молила. Родитељи су јој говорили да је била феномен, јер је са девет месеци проходала и проговорила, а као послушно дете, рано је усвојила мајчине лекције о пристојном понашању, па је знала да старијим људима искаже поштовање пољупцем у руку и културним поздравом на улици. Са школом је од првог дана била на „ти“. Учитељица ју је истицала као изванредно дете и без страха јој предавала катедру, када је морала да изађе из учионице. Због ње су многа деца, поготово она богата, била кажњавана, јер нису могла да је достигну у знању.
Било је природно да таква девојчица оде на усавршавање, па су је родитељи послали у Учитељску школу. Дар за преношење знања на млађе је већ имала и са много љубави га је користила пошто је стекла диплому. Млада учитељица је са великом страшћу подучавала ђаке, али је одлучила да се посвети и научном раду. Већ 1912. године из њеног пера је изашла стручна књига „Распоред рада у првом разреду основне школе“, да би 1929. објавила вредно дело – „Најстарији језик Библије: или један од најстаријих културних народа“. Анђелија је истраживала порекло српског народа, наводећи доказе да се у Библији налазе остаци нашег језика, као што се у опису вере, живота и обичаја библијских личности, често налазе наша вера и начин живота Срба. У предговору је написала: ВРЕДНА ДЕЛА: Изузетна учитељица, која је волела истраживачки рад, иза себе је оставила и вредна дела: ,,Најстарији Језик Библије“ (1924.) „Највећи светитељи српски и словенски“ (1934.) „Путник“: грчко-српски“ (1936.) more » Category: Strani i domaći istoričari i pisci Comments off feb 13
ПОРФИРОГЕНЕТ – ИСТИНА ИЛИ ЗАБЛУДА Vesna КОНСТАНТИН VII ПОРФИРОГЕНЕТ – ИСТИНА ИЛИ ЗАБЛУДА
Порфирогенетово дело “О управљању царевином” стигло је међу Србе пре једног и по века, у време Хрватског препорода, такозваног Илирског покрета. У том делу се говори о досељавању Срба и Хрвата на Хелмско Балканско) полуострво половином VII века. У том малом и потпуно безначајном делу, налази се један одвојени спис који носи наслов “О народима”. У том спису је развијена прича о доласку Хрвата и Срба и земљама у којима они живе. Константин VII Порфирогенет био је цар Византије 912.- 959. год. а написао је поменуто дело између 940. и 950.год. Ради се о једном спису о темама, церемонијама, са једним посебним додатком – “О народима”. Спис је био посвећен његовом сину Роману, као упуство како да влада царевином. По намени, тај спис није историјско дело, и нико га од византијских писаца никад није ни поменуо. Дубровчанин Мавро Орбин, католички свештеник, један изузетно учен човек и поштен историчар, објавио је своје дело “Краљевство Словена” 1601.год. Приликом писања овог дела ослањао се на већи број поузданих извора, тако да је оно од прворазредне историјске вредности. Главну улогу међу Словенима у његовом делу
имају Срби, док се Хрвати, који нису ни имали своје историје, једва помињу. Појава Орбинове књиге изазвала је праву побуну међу Хрватима у то доба, те су оптужили Орбина код Ватикана. Последица је била да је он изопштен из Католичке цркве, а његово дело забрањено. Као одговор на Орбиново дело, хрватски свештеници су написали спис “О народима”, према своме знању и схватању, и то потурили под име Порфирогенета. То Константиново “допуњено” дело појавило се одштампано први пут 1611.год. у Лиону, у Француској. О упуству сину Роману како да влада царевином нема готово ништа, осим неких безначајних описа церемонија. Главнину дела чини посебни одељак “О народима”. Први који је придао важност том спису био је Јоанес Лукиус из Трогира, Далматинац, католик, другом половином XVII века. У време такозваног Илирског покрета, овом делу је дата снажна подршка од стране хрватске а и шире католичке интелигенције. Константиново дело је приказивано као неко откриће и главни историјски извор, па затим и једини, за најранију историју Срба и Хрвата. У Србији је Порфирогенет прихваћен и уведен у школске програме, заправо, програми су прилагођени њему, тек после Берлинског конгреса 1878.год. То је урађено у време када је Стојан Новаковић био министар просвете Србије, у периоду 1880.-1883.год. Поред Новаковића, важну улогу у томе имали су још Љубомир Ковачевић и Иларион Руварац. Од тада, па све до обнове србске историјске школе, сви званични историчари у Србији су преписивали преписано, и као рефрен понављали “ДАИ”, скраћеницу Константиновог списа. Било је крајње време да се тај спис сумњивог порекла и још сумњивије садржине подвргне критичкој анализи са србске стране. ПОРФИРОГЕНЕТ ПРОТИВ СВИХ Порфирогенет је само изузетак, и стоји потпуно сам насупрот свих писаца историчара старог, средњег и новог века, све до половине IX века, као и насупрот појединим водећим светским научницима све до наших дана. Ради се о историчарима који су писали око један и по миленијум пре њега, његовим савременицима, па до писаца који су писали миленијум после њега. Сама та чињеница звони снажно на узбуну, као и то да то дело, макар шта у њему писало, треба узети са крајњом опрезношћу и критички се према њему односити. Ништа од тога није учињено. То дело се чак, захваљујући стицају политичких прилика и утицају моћних центара, проглашава и усваја не само за један од извора, него и за једини правоваљани извор за утврђивање порекла и најраније историје Срба! По тој поставци, Срби су један непознати варварски народ који се први пут појавио на простору Хелмас редином VII века. Нико се више није освртао на чињеницу што се србско име помиње на овим просторима још од античких времена, најчешће као Серби, Сарди, Сораби, Сармати и Сурби. Поред тога, поједина племенска имена за која имамо доказа да су била србска, често се помињу као народна. То су Венети, Илири, Далмати, Трибали, Пелазги и Трачани. more » Category: Strani i domaći istoričari i pisci Comments off okt 31
Арапи нису измислили алгебру Vesna АРАПИ НИСУ ИЗМИСЛИЛИ АЛГЕБРУ
,,Алгебра“ је свакако арапска, или арапско-персијска реч. Али је математика била формирана и записана још од стране Пелопонежана и „Хелена“, давно, давно пре појаве првих „Арапа“ на границама тада познатог света. Шта се десило? Зашто данас постоје оволико погрешне концепције са означавањем правог порекла данашње напредне математике? Зашто тако много људи, а у првом реду предавачи јавних школа „подмећу“ Арапе за „изумитеље“ математичког рачунања? Одговор је једноставан: игнорисање историје и урођена јудео-масонска потреба да се приписује свакоме ко није словено-аријског порекла „награда“ за измишљање нечега великог што чини ,,да се свет окреће“… „Армије“Ислама, заправо мале банде бораца, плаћеника, фанатика, и хришћанских одметника, прегазили су већину онога што су биле, до тада, неке од најнастањенијих и најпросперитетнијих провинција Источног и Западног Римског Царства, које су од тада почеле нагло да пропадају. Почевши од Меке у 620. години н.е. муслимани освајају Тангире у данашњем Мароку 640. године н.е. До 699. године н.е. они су заузели
Картагину, и отада је читава северно афричка обалау рукама Ислама до ових дана, што је данас познато под термином „Средњи Исток“. Седишта античких учења, универзитети, школе филозофије – и математике, биле су све на Средњем Истоку: Анитохији, Ефесу, и, поготову, у Александрији. Чак је и Картагина имала завидну репутацију за генерално учење, и посебно реторику и закон. Сада је све то било у рукама нових, агресивних, и милитантних култура и друштва Арапског Ислама. Задатак ове непредвидљиве „ерупције“ Ислама је био да европска култура изгуби контакт и приступ главним интелектуалним и академским „предметима“ своје културе: филозофијом, реториком, законима, прозом и поезијом — и математиком… Али, Арапи нису, „измислили“ ове ствари; они су их освојили, они су их покорили, и ,,случајно“ су завршили у њиховим рукама. Арапи нису играли улогу у њиховом настанку, развоју и елаборату. Арапи, морам поновити, НИСУ, „измислили“ математику; то је у потпуности производ европских генија. И, не само да су их Арапи запленили, они су агресивно и насилно порицали оне чије су наследство присвојили . Године 1920, Француски историчар, Хенри Пирене, обзнанио је теорију у којој он тврди да је напредовање Ислама разбило Медитерански свет; и, створило Медитеранско „Исламско Језгро“. Европа је изгубила приступ својим традиционалним центрима културе и учења, која су преживела „пад“ Рима, али не и Арапска освајања. Убудуће , ми се морамо одупрети (погрешним) покушајима да се „честита“ Арапима на „очувању безбедности“ овог драгоценог наслеђа европских мислилаца. У ствари, када су Арапи заузели Александрију, помоћу подкупљивих издајничких елемената међу становницима Јеврејске популације, прва ствар коју су учинили са чувеном „Александријском библиотеком“ било је њено СПАЉИВАЊЕ! Једно се мора имати на уму, Арапи нису, недвосмислено НИСУ, изумитељи. Они су ИМИТАТОРИ — као Азијати у нашим данима. Али они нису изумитељи. У ствари, „изворну“ природу Арапско/Муслиманске „цивилизације“ можемо уочити у чињеници, од свих територија које су Арапи (и њихови сурогати) освојили, дужином читавих територија, НИСУ основали ни један нови град. Од свих градова које тренутно изједначавамо са преовлађујућим „муслиманским“ „идентитетом“: Тунис, Алжир, Тангир, Инстамбул, Дамаск, Багдад, итд, није ниједан изграђен од стране Арапа. Пре напредовања Ислама ови градови, били су Римски, Грчки, Персијски, Индијски, али не и „Арапски“. Иста је истина са језиком. Једно се може рећи, „не постоји таква ствар“ као што је „Арапски“. Сваки посебан регион од Арапског света говоре своју сопствену верзију „Арапског“. У Северној Америци, већина популације говори Алжирски „ђихаба“, дијалектички „изговор“, инкорпорисана мешавина од „арапског“, са супстратом од Берберског и неке „изгубљене“ Латинско и Грчке речи. и Иста је истина са математиком. Математика није Арапски изум. Арапи су заузели центре образовања Источног Медитерана. Европљанима је онемогућен приступ и употреба њихове очевине. У ствари, постоје историчари који кажу да Арапи скоро нису играли никакву улогу у очувању европског интелектуалног наслеђа. Арапска економија је била заснована на робовима. И неки историчари су мишљења, да су интелигентни европски робови и слуге на Арапској територији, стварно одговорни за очување античког еврпског наслеђа, укључујући и математичко рачунање, за време тих мрачних векова када је оружије Ислама контролисало Медитеран; Сада, у арапском језику, оригиналне Грчке и Латинске копије су нестале. Ови радови су били највероватније радне копије Грчких робова Анитохије или Одесе, у Арапској
калиграфици… Арапи нису „измислили“ математику, алгебру или тригонометрију. Свако ко каже да јесу, или је необавештен или свесно изврће чињенице. Ј.Ф.Л. 28 Мај 2001. године Category: Strani i domaći istoričari i pisci Comments off okt 26
Hazari, Jevreji i semitizam Vesna
Da li je istina zabranjena?
Piše: Vlada Sinđelić Apostol Pavle je imao isti problem svedočeći o Hristu Jevrejima. Shvativši njihovu gluvoću uzviknuo je: „Da li ću postati vaš neprijatelj zato što vam govorim istinu“? To bi danas moglo da se kaže i Hazarima. Jevreji – njih devedeset odsto, nastali su od Hazara, istočnih „Jevreja“. Ko su Hazari ili ti Aškenazi? Pre nego što ih predstavim, napomenuću da je reč o istorijskim faktima utemeljenim na istrajnim radovima „jevrejskih“, tj. hazarskih istoričara. Da bi otklonili svaku sumnju, citate ću navoditi krajnje precizno. Dakle, krenimo redom. Za primarni izvor se može uzeti knjiga Artura Kestlera – „Trinaesto pleme“. Da se ne bi radilo o „srpskoj zaveri“ u koju je umešana beogradska Prosveta (izdanje iz 1997), koristim hrvatsko izdanje iz 2000., (izdavač MISL Zagreb). Tako, gospoda Hazari se mogu obratiti Hrvatima za njihove „antisemitske pisanije i falsifikate“. Artur Kestler i sam Hazar u svojoj knjizi, na strani 189 kaže o Jevrejima sledeće: „Jevreji našeg doba se dele u dve grupe: Sefarde i Aškenaze. Sefardi su potomci Jevreja koji su od davnina živeli u Španiji, sve do kraja 15. veka kada su proterani i naselili se u zemljama Mediterana, na Balkanu i nešto manje u Zapadnoj Evropi…1960. ih je bilo oko 600.000…“ Dalje, za Aškenaze kaže : „U istom periodu Aškenazi su brojali oko 11 miliona… Tako je, što bi se reklo, Jevrejin praktično sinonim za Jevrejina Aškenaza“. Kestler na strani 188 navodi: „Glavnina jevrejskih migracija nije tekla od Mediterana preko Francuske i Nemačke ka istoku…Struja se zapravo kretala od Kavkaza kroz Ukrajinu u Poljsku i onda u srednju Evropu…“ Dodaje i ovo, na istoj strani: „Brojčani odnos Hazara prema semitima nije moguće utvrditi. Ali kumulativni dokazi nas teraju da se složimo sa konsenzusom poljskih istoričara, da je u ranijim vremenima glavnina poljskog jevrejstva poreklom iz hazarske zemlje, i da je u skladu sa tim hazarski doprinos genetičkom sastavu Jevreja značajan i dominantan“. more » Category: Strani i domaći istoričari i pisci Comments off okt 05
ГАЛИ – НОСИОЦИ СВЕТЛОСТИ Vesna
Петко Николић Видуша: ЗНАЧЕЊЕ РЕЧИ ГАЛ ГАЛИ су били једно од келтских племена, дакле били су: Цимеријани, Кимбри, Кимбра, Симбра, себра, Срби. Припадник Гала је ГАЛ. Шта означава реч ГАЛ? Погледајмо значењски суштину речи ВЕДАР: ведро небо, ведро чело, ведро лице, ведра душа. Сва значења речи ведар пуна су светлости и радости. Он је ВЕДАР: душу му обузима ВЕДРИНА. Свет му се разведрава. ВЕДАР – ВЕДРИНА – разведрити Погледајмо суштину значења речи БИСТАР: бистар извор, бистра вода, бистро небо, бистра душа, бистар поглед. Извор БИСТАР. Небеска бистрина. Мрак се разбистрава.
БИСТАР – бистрина – разбистрити Ста је суштинско значење речи ГАЛ? ГАЛ – ГАЛИНА – разгалити – ГАЛЕБ Ево га: разгалити! Знамо ста значи разгалити: кад је небо облачно, па се збијени густи облаци почну делити и разилазити, тад се почне разгаљивати, почиње бивати СВЕТЛИЈИ, ведрији. А ста значи ГАЛИНА? То је мало теже … Но хајдемо опет да се подсетимо на прва два случаја: ВЕДАР – ВЕДРИНА – разведрит БИСТАР – бистрина – разбистрит Да то напишемо и обрнутим смером и мало детаљније: Разведрит – ВЕДРИНА – ВЕДАР – ВЕДРазбистрит – бистрина – БИСТАР – БисГле, гле: корен ријеци ВЕДАР је вед- као у ријеци ВЕДЕ! Корен ријеци БИСТАР је Бис- као у ријеци БИСЕР! Вратимо се суштини значења речи ГАЛ: ГАЛ – ГАЛИНА – разгалит. Да и то напишемо у обрнутом смеру: Разгалит – ГАЛИНА – ГАЛШта ли значи то ГАЛ-? Куд ћемо, шта ћемо, већ до санскрита, да стару ведску мудрост запитамо зна ли ишта о речи ГАЛ? И ведска мудрост кроз санскрит проговара и каже: गलल (гали) = теле, млади бик У санскриту реч ГАЛИ значи јуначина, млади бик Галоња. Међутим, на галском језику бик је ТАРЕХ, а ријец ГАЛ се односи на човјека припадника племена ГАЛА. Како сад повезати санскритско ГАЛИ и србско Галоња са келтским племеном ГАЛИ? Има веза, има! Ево овако: а) санскрит: अघनय (агхниа) = бик, онај који се не убија
б) санскрит: अगलन (агни) = ватра, сунце Очито је да су речи АГХНИА и АГНИ у етимолошкој и семантичкој корелацији и да реч АГХНИА (БИК) има значењске везе са речју АГНИ (ВАТРА, СУНЦЕ). Санскрит: गलल (ГАЛИ) = МЛАДИ БИК = अघनय (АГХНИА) = БИК КОЈИ СЕ НЕ УБИЈА Погледајмо дно чувеног келтског Гундеструп котла ( The Gundestrup cauldron, 300200 AD ). На њему је млади бик са Сваргом (Коловрат) на челу. Ето сазвијежђа БИК са Сунцем у том сазвијежђу, тј. Ето Галоња са Сунцем на челу кад се време разгаљује, БИСТРИ И ВЕДРИ. Сунце је у сазвијежђу бика Галоња цело пролеће па до почетка лета. Зато су ГАЛИ и хороза (петла) назвали ГАЛО, јер ноћу пред зору најављује да ће мрак да се разгали, јер се полако црна ноћ БИСТРИ и ВЕДРИ, јер стиже СУНЦЕ. ГАЛИ = СВИЈЕТЛИ НАРОД И НОСИОЦИ СВЕТЛА. Извор: http://stecciibogumili.blogspot.ca/ Category: Strani i domaći istoričari i pisci Comments off jul 14
Историчари о Амазонкама … Vesna
Дубровачки историчар Мавро Орбин у свом делу „Краљевство Словена“ („Il Regno degli Slavi“) даје словенску верзију о Амазонкама: „Пре свега Сарматски Словени одувек су се женили Амазонкама, које живе на Волги… Амазонкама се жене и Готи који ратују против цара Аурелијана. Заправо су Амазонке словенског рода. Чувена је Марсепија, краљица Амазонки. Након многих победоносних похода Амазонке стижу на Кавказ, ту се неко време задржавају и затим подјармљују Арменију, Галицију, Сирију, Киликију, Персију и многе друге земље.“. 1. Након Колумбовог открића Америке (1492. г.) и истраживања новооткривеног континента која су потом следила, Европом се раширила легенда о племену Амазонки (грч: Ἀμὰζόνες, Амазóнес) — жена ратника. О овим „варварским женама“ се говорило као о храбријим борцима од већине мушкараца. Неки истраживачи су тврдили да су Амазонке „својим очима видели“, док су други о њима само слушали. Такође се говорило да су оне одстрањивале мушкарце из племена, или су их сакатиле и остављале да обављају све женске послове. Своје слободно време Амазонке су проводиле у лову или ратним вежбама. Са мушкарцима су се, ради обезбеђивања потомства, састајале једном годишње и то било
са онима које су задржале, било са онима из суседних племена. Женски пород из таквих веза су задржавале, док су мушки упућивале очевом племену или једноставно препуштале прашуми. Са даљим истраживањима великог америчког континента, јављало се све више описа амазонског друштва. Амазонкама је приписивано да су баснословно богате, да живе у каменим кућама и да имају големе, златом и сребром украшене, храмове посвећене богу Сунца; веровало се да оне чувају и бране улаз у Елдорадо — легендарну земљу злата и драгуља. Најзад, говорило се да једу из златних посуда и да се одевају у одоре од најфиније тканине. 2. Међутим, легенда о Амазонкама није настала на тлу Америке. Она потиче из далеке античке Хеладе (Грчке), из прехомеровске епохе, а откриће Новог света ју је само поново оживело (ако је уопште и била замрла). Легенда има и извесну историјску подлогу и настала је највероватније у време хеленске колонизације, када су путници и трговци, продирући у земље медитеранског базена, долазили у додир с народима који су још живели у периоду касног матријархата и преласка у патријархат. Жене тих народа су, поред осталих друштвених функција, проводиле извесно време као војници. „Отац историје“ Херодот каже да су сарматске жене ишле у рат заједно са својим мужевима, а географ Страбон помиње извесна кавказка племена којима су владале жене ратници. Индијски владар Чандрагупта Маурија (Цхандрагупта Маурyа, 321. — 296. г. пре н. е.) имао је (наводно) телесну гарду састављену од жена, а војници Александра Македонског (Великог) сведоче да су Индијке преузимале оружје својих палих ратника и настављале борбу. (О сукобу Александра са амазонкама говори и биограф Плутарх, мада са доста резерве, подвлачећи чињеницу да сам Александар у својим писмима — које је Плутарх обилато користио при писању Александрове биографије — не помиње тај сусрет.). Најзад, римски војници били су импресионирани храброшћу келтских жена, а Јулије Цезар је записао: „жене одлучују када ће трупе напасти, а када ће се повући“.
more » Category: Strani i domaći istoričari i pisci Comments off sep 07
Др Симо Јелача о Србима Vesna
O Srbima koji su naselili predele iza Kaspijskog mora i tu osnovali drzavu Serbanija, Bošković u svojoj „Istoriji sveta“ kaze: „Herodot slovenska plemena izmedju Dona i Dnjepra naziva drugim imenima a Ptolomej ih naziva Antima, Venetima ili Srbima, kao ograncima Sarmatskog naroda„. Rus Ilovejski smatra da su to sve bili Srbi. A u vezi iranskih Skita istorijski je uvrdjeno da su oni u te sarmatske krajeve provalili 300 godina pre Hrista. Herodot je i Srbe nazivao Skitima. Prokopije iz Cezarije pisao je pre cetrnaest vekova da su izmedju Kaspijskog i Azovskog mora ziveli Huno-Sibiri. Dokazano je da su Hune potisli Kinezi i u tim zemljama osvojili srpske kraljevine te Srbe naterali da se odatle sele zajedno sa Hunima na zapad Evrope. Prokopije o Hunima pise kao o praocima Madjara. Joan Tomka Saski pise da je u zemlji izmedju Kavkaza i Dona bila zemlja Serbanija, u kojoj su se posle hiljadugodisnjeg kretanja nastanili Srbi, na svom putu iz Indije. Ti Srbi zvali su se jos i Brdjanima, a njihov prvi staresina zvao se „Gospodin“ i cesto je pod svojom kontrolom imao vise stotina hiljada konjanika. Rimsko-grcki istoricar Strabon pisao je 70 godina pre n.e: „U zapadnoj Aziji zive Srbi Brdjani. Oblak, car Srba, poslao je kralju Farnaku dvadeset hiljada konjanika, a „Gospodin“, vladar Brdjana, poslao mu je dvesta hiljada“. Strabon kaze da su se ti isti Srbi nalazili na tom prostoru preko 400 godina, sve dok ih Huni nisu proterali u Evropu. Grcki istoricar Teofan pise: „Prve godine vladanja cara Justinijana (520 godina n.e) sto hiljada Huna-Sabira preselilo se pod vocstvom udovice njihovog vodje Rimljanima i nastanilo na Balkanskom poluostrvu“. O ovoj seobi pisao je i Safarik, navodeci da su Srbi iza sebe ostavili reku Serpu, koja utice u Volgu u moskovskoj guberniji sreza Serbuhov. Reka Serpa i danas tece kroz zemlju Kozaka, a na zapadnoj strani Kaspijskog mora postoji i danas predeo zvan Serbanija, sa gradicem Berđanska. more » Category: Strani i domaći istoričari i pisci Comments off avg 03
Zagonetka Boga Horsa Vesna
Govore nam moderni lingvisti da riječ horoz (oroz) nije srbska rije, nego je, kažu, turcizam. Pa da proverimo tu tvrdnju današnjih lingvista i njihovo naučno znanje. Horology (from Greek: ὥρὰ, „hour, time“ and Greek: λόγος, logos, „study, speech“; lit. the study of time) Po ovom ,,stručnjaku“ sa vikipedije, riječ horologija je grčka. Horā (Sanskrit हहोरर, „hour“, from Greek ὥρὰ) is a branch of the traditional Indian system of astrology U ovoj tvrdnji sa Wikipedije iznad, velika slugoslovenska lingvistička pamet tvrdi da je grčka rijerc ὥρα nastala od sanskrita, potpuno smećući sa uma da grčki jezik nema nikakve veze sa sanskritom, je je sanskrit nema veze sa grčkim, i sanskrit je ishodište svih indo-evropskih jezika, a grčki jezik NE spada u tu grupu. Hajdemo malo u istoriju religije starih Slovena :
The Slavic Primary Chronicle is a major work with many valuable references to the pagan beliefs of Eastern Slavs. The chronicle treats the history of the early Eastern Slavic state. Even though the manuscript was compiled at the beginning of the 12th century, it contains references to and copies of older documents, and describes events predating the Baptism of Kiev. Two deities, Perun and Veles/Volos, are mentioned in the text of the early 10th century peace treaties between pagan rulers of East Slavs and Byzantine Emperors. Later, Nestor the Chronicler describes a state pantheon introduced by Prince Vladimir in Kiev in 980 CE. Vladimir’s pantheon included Perun, Hors, Dažbog, Stribog, Simargl, and Mokosh. The Hypatian Codex of the Primary Chronicle also mentions Svarog, compared to Greek Hephaestus. Also very interesting are the passages in the East Slavic epic The Tale of Igor’s Campaign referring to Veles, Dažbog, and Hors. The original epic has been dated to the end of the 12th century, although there are marginal disputes over the authenticity of this work. Gle, Sloveni su imali boga Horsa. A ko su Sloveni: Sloveni su od Sarmata, Sarmati od Skita, a bilo je vrijeme kad su Skiti imali svoja carstva po Indiji i po danasnjoj Kini. Hora ili ora je rijec srbskog jezika i znaci vrijeme. pamtim ono vrijeme kad su seljaci htjeli da pocnu neki sezonski posao, pitali su jedan drugog za misljenje da li je ora za taj posao ili nije. Hora ili ora je dakle vrijeme. Šta simbolizuje ime boga Horsa? In Slavic mythology, Hors (Old Church Slavonic: Хърсъ, Cyrillic: Хорс) is the Slavic sun god.The name Hors comes from the Iranian languages (Scythian or Sarmatian) — see Avestan: hvarə хšаētəm, Middle Persian: xvaršêt, Persian: xuršēt «shining sun».According to the Russian Primary Chronicle, in 980, Vladimir I of Kiev «placed the idols at the hill outside the palace: wooden Perun… and Hors, Dažbog and Stribog and Simargl and Mokosh».Based on the situation in the transfer of the gods of the pantheon of great prince Vladimir, the Hors was the second most important deity in this period. The author of Tale of Igor’s Campaign provides the name of the Hors epithet Great. Hypotheses about the functions of the god Hors based on the interpretation of the text of the Tale of Igor’s Campaign. It is believed that the Hors was the god of the solar disk. Hors moved across the sky during the day, and under the ground — at night. Based on a literal reading of the text Tale of Igor’s Campaign can be assumed and the existence of representations of the sacred «way of Hors», which Vseslav crossed somewhere between Kiev and Tmutarakan. In connection with the motif of movement Hors among scientists there is a perception of «Riding of Hors». Drevnim Slovenima Hors je bog Sunca! Koje stvorenje svake noci najavljuje dolazak Sunca, svitanje, zoru, jutro i dan? Pa horoz (oroz). Cija jue ta rijec? Je li to izvorna rijec Slovena Srba ili Turaka? Sloveni i Srbi su od Sarmata. Turci jesu od Sarmata, ali nisu od Slovena. Kao narod sarmatskog korijena Turci jesu mogli imati tu rijec u svom jeziku, ali su je kao Sloveni sigurno je od početka imali Srbi, (Horsa kao Horusa imali su i stari Egipćani, od koga i kako su ga primili, to je druga tema i drugo pitanje)
Dakle je (h)oroz originalna riječ srbskog jezika.(H)oroz kojeg su kasnije lopovi prekrstili u pijetla. A kako su naseg (H)oroza prekrstili u grcko-latinskog pijetla? Iz kojeg jezika i od kojeg korijena i kako je izvedena strana rijec pijetao? Odgovor slijedi! Znacenje rijeci petal: One of the often brightly colored parts of a flower immediately surrounding the reproductive organs; a division of the corolla. [New Latin petalum, from Greek petalon, leaf.] Dakle, rijec petal je iz grckog jezika koja na srbskom znaci listi, listic. U pravom smislu to je latica cvijeta.
Slika sa osam petala predstavlja Sunce sa zrakama, suncani cvijet.
Cvijet je sa laticama, a nije sa pijetlovima. (H)orozova kresta Po ovim zrakastim izrastajima na (H)orozovoj ćubi* (simbol zraka rumene zore) lopovi su nam prekrstili (h)oroza u pijetla, i tu svoju laž pretvorili u istinu. A zašto i sa kojim ciljem, o tome ne treba mnogo da razmišljamo: doprinos lingvista grkojezuita brisanju srbskog sjećanja na istorijske korijene? Horoz ispred trougla sa Suncem (kuca Sunca, nebeski hram Sunca) i sa simbolom Sunca na glavi kao krestom (galski novcic, oko 60-50 g. st. ere) Sa Wikipedije (opet): From Serbian word krst („cross“ in English), while Hungarian name derived from Hungarian word kereszt (meaning „cross“ in English too). The Hungarian word kereszt itself is of Slavic origin – variants of this word in some other Slavic languages are including Bulgarian „Кръст“ („krst“), Macedonian „Крст“ („krst“), Russian „Крест“ („krest“), Ukrainian „Хрест“ („hrest“), etc.
Sunce sa zrakama (krestama), stara freska manastira Zavala u Hercegovini
Krst kao predhriscanski simbol Sunca Rezime: a) slovenski (Srbski) bog sunca Horst b) nocni najavljivac dolaska sunca (Sunca): (H)oroz c) na glavi (h)oroza je kresta d) kresta je krst e) krst je predhriscanski simbol Sun
Drevna, starobiblijska kapija Sunca.
Stecak iz Sočice (Sočica) kod Rogatice: paganski sveštenik na kapiji Sunca (ka istoku) prinosi žrtvu bozanstvu Sunca, koje u ruci nosi nebesku sohu, drzac neba (stecak br.18). Sta je simbolka ovog (h)oroza na stećku? Ovaj pijetao ne stoji ni na kakvoj ogradi, jer ograda nije suplja, nego se ogradjuje da bude prepreka prolaska na drugu stranu. Pijetao stoji na jasno markiranom mjestu prolaska, na prolazu, na kapiji, na Kapiji Sunca. Kapija Sunca je na istoku i pijetao najavljuje dolazak Sunca na kapiju istoka. To je Sunceva, božanska trijumfalna kapija. ( Autor Petko Nikolić Viduša )
Марко Краљевић – последњи витез српског царства Vesna
Б. Ђорђевић | 14. јун 2015. Прва историјска биографија Краљевића Марка из пера археолога Марка Алексића НАША историја је још увек недовољно истражена, а личност Марка Краљевића је можда најбољи пример за то. Он је често био жртва стереотипа који су се углавном сводили на неумерено претеривање са једне или омаловажавање са друге стране. А истина је да је он био витез који је у своје време уживао веома велико поштовање
својих савременика – каже, за “Новости”, археолог Марко Алексић, аутор књиге “Марко Краљевић – човек који је постао легенда”, у издању “Лагуне”. Нема славнијег јунака од Краљевића Марка, националног хероја Срба, али и свих Јужних Словена од Алпа до Црног мора, епског великана опеваног у песмама и легендама. Готово невероватно звучи податак да је Алексићева књига прва свеобухватна историјска биографија једног од најпознатијих Срба свих времена. Епски лик Марка Краљевића је изузетан, али је, каже Алексић, мање познато да је он, за разлику од већине других националних јунака, био историјска личност о којој је сачуван изненађујуће велики број података. Овим делом заснованом искључиво на историјским изворима и научној литератури, Алексић, између осталог, исправља два највећа негативна стереотипа о личности Марка Краљевића и мења досадашњу слику о нашем националном јунаку. - Када се помене Марко Краљевић, најчешће се одмах дода да је он био турски вазал и, насупрот својој епској величини, маргинална историјска личност. Међутим, истина је пуно другачија. Први поуздани податак о њему потиче из 1361. године када је био на челу посланства српског царства на преговорима у Дубровнику. Од тада па све до своје смрти 1395. године, он је све време био у врху власти и међу оним људима који су водили српски народ у драматичним историјским оклоностима – каже Алексић. Такође, у књизи су први пут код нас изнета нова сазнања која показују да Марко Краљевић није постао турски вазал после Маричке битке и да је највећи део своје самосталне владавине заправо провео у борби да им се одупре: - Постао је вазал тек када су сви његови хришћански суседи или нестали са историјске сцене или су то и сами већ били, у тренутку када је то био једини преостали потез којим је могао да заштити свој народ. У та тешка времена многи су напуштали своју државу и одлазили у избеглиштво, укључујући и његову рођену браћу, али он је остао до краја уз свој народ и био је последњи српски владар који се одржао у јужним крајевима некадашњег српског царства. Марко Краљевић је био војник, витез, племић, али и човек који је био веома везан за своју породицу и државу. Одрастао је, подсећа Алексић, у породици која је била изразито војничка и која је свој успон дуговала пре свега својим ратничким вештинама. Његов отац Вукашин је био изузетно амбициозан, што је оставило трага и на Марку. У средњем веку људи су осећали много већу блискост и оданост према својим ближњима, и чешће су прихватали заједничке интересе породице. Тако је и Марко први део свог живота, младост и своја два прва брака провео у сенци свог амбициозног оца Вукашина Мрњавчевића.
- Његово понашање из времена када је постао самосталани владар показује да се заправо веома разликовао од свог оца. Вукашин је користио сваку прилику да освоји нови комад власти све док коначно није израстао у најмоћнију личност у царству. Упркос томе што се од самог почетка своје самосталне владавине суочио са осветом остале српске властеле као и другим тешкоћама, Марко се све време трудио да одржи добре односе са осталим хришћанима. Није био осветољубив, већ је пружао помоћ и показивао разумевање. Тако је, на пример, свега годину дана након што га је напустила његова жена Јелена и побегла најпре у Црну Гору, а затим код свог брата Томе у град Јањину, ипак дозволио Томи да његове поседе које је имао у Марковој држави приложи манастиру у име своје тек преминуле ћерке. То је сличан мотив попут познатог код Бановић Страхиње, где Марко показује своју витешку страну и упркос женином неверству, разуме родитељску тугу њеног брата, иако јој је овај у томе помагао – каже Алексић. ВЕЛИКИ МАЧ ЗНАЧАЈНО откриће које је Алексић објавио пре неколико година на енглеском језику је и постојање врсте великог витешког мача који је био познат као српски мач:
- Ово оружје је почело да се производи код нас у другој половини 14. века, дакле управо у време Марка Краљевића и касније се проширило у Угарску и Венецију. Ове и друге теме у књизи су поткрепљене многим илустрацијама као што је портрет Марка Краљевића када је имао око 35 година који је сасвим реалан, затим портрете чланова његове породице и других личности које се помињу, као и археолошке налазе оружја, богатог накита који је припадао највероватније Марковој мајци или евентуално једној од његових жена, грађевина, археолошких локалитета, породичних грбова… Овакви и слични поступци, по његовим речима, с временом су му обезбедили велико поштовање савременика који су памтили и препричавали његове речи и поступке: - Захваљујући томе, познате су нам и последње Маркове речи које је изговорио пред своју погибију. Дакле Марков углед и слава су настали још за његовог живота што показује да су били засновани на реалним чињеницама везаним за његову личност и живот. Алексићева ужа специјаност је средњовековна војска и искористио је прилику да у овој књизи изнесе најновија сазнања о овој теми. - Данас смо коначно у прилици да реконструишемо комплетан оклоп једног српског средњовековног витеза, али и елитне јединице тешких окллопника, њихов састав, наоружање, па и официре који су им командовали. Средњовековна Србија није имала само врхунска достигнућа на пољу културе и уметности, већ и неке од водећих витезова ове епохе. Књига доноси податке о првом ватреном оружју код нас, топовима који су били коришћени у Косовској бици, затим реконструкцију шлема типа басинет кнеза Лазара, па почетак употребе великих витешких мачева у средњовековној Србији од којих су неки, на основу најновијих открића, стизали све до северне Африке – каже аутор. Извор: http://www.novosti.rs
Category: Zaveštanja predaka Comments off apr 10
Sedam čuda starog sveta Vesna
Sedam svetskih čuda starog sveta je skup arhitektonskih dela kojа su u helenističkoj epohi smatrana vrhuncem ljudske kreativnosti i genijalnosti. Međutim, od ovih sedam čuda, još samo kompleks velikih piramida u Gizi i dan danas postoji.
1. Artemidin hram (550. p. n. e.) u Efesu, Turska. 2. Velike piramide u Gizi u Egiptu 3. Viseći vrtovi iz Vavilona, čiji je tvorac Navukodonosor II, oko 8. veka p. n. e. 4. Kolos sa Rodosa, skulptura Heliosa (292. p. n. e. — 280. p. n. e.) 5. Mauzolej u Halikarnasu, u današnjem Bodrumu, Turska. 6. Statua Zevsa u Olimpiji (oko 457. p. n. e.) 7. Faros u Aleksandriji, svetionik napravljen 270. p. n. e. na ostrvu Faros blizu Aleksandrije. Najstarije pominjanje liste svetskih čuda potiče od istoričara Herodota (oko 450. godine p. n. e.). Prvi put svih sedam čuda su zajedno pomenuta u epigramu feničanskog pisca Antipatrosa iz Sidona (2. vek p. n. e.), koji je opisao putopis po istočnom Mediteranu svoga vremena. Grci su ovaj spisak nazvali: Τὰὰ ἑπτὰὰ θεάμὰτὰ τῆς οἰκουμένης [γῆς] – „Sedam atrakcija naseljene Zemlje koje treba obavezno videti“. Sedam čuda je verovatno odabrano zato što je ovaj broj za stare Grke imao simboliku magičnog broja. Opis sedam svetskih čuda se nalazi u traktatu iz 6. veka nove ere „O sedam svetskih čuda“ (De septem mundi miraculis). more » Category: Zaveštanja predaka Comments off feb 14
Дидона, краљица Картагине и Тројанац Енеја Vesna
Дидона, краљица Картагине Тему епа ,,EНЕЈИДА“ Вергилије је нашао у легенди која у Тројанцима види претке Римљана који су успели преживети пад Троје. Вођа Енеј је праотац Аугустове лозе. Енеја , тројански јунак који је преживео грчко освајање и пустошење Троје, након дугих лутања пристаје на обалу северне Африке. Тројанце срдачно прима Дидона, краљица тек основане Картагине. Дидона је недавно побегла из града Тира, где је краљ Пигмалион убио свога брата и Дидониног супруга Сихеја.
Богиња Венера, Енејина мајка, плашећи се и Јуноне и Тиријаца, удеси да се Дидона заљуби у Енеју.. На Дидонину молбу, Енеја јој прича о пропасти Троје и догађајима који су уследили након пада: о градњи тројанског коња и Синоновом лукавству, о Лаоконтовој смрти, паљењу града, очајничком али неуспешном отпору Тројанаца,Пријамовој погибији и Енејином властитом бекству. Прича о томе како је свога оца Анхиза на раменима изнео из града, свога сина Асканија (Јула) узео за руку, како је изгубио своју жену Креузу која их је следила, те како му је њен дух открио судбину која му је намењена. Енеја и његови другови који су с њим изашли из Троје граде бродове и испловљавају. Пристају у Тракији, али одлазе након што је Енеја тамо пронашао гроб свог убијеног рођака Полидора и чуо његов глас. Затим отплове на острво Делос, где им Аполоново пророчиште казује да треба да траже земљу која је прва изнедрила тројански народ. Они погрешно закључе да је то Крит, те пристану на том острву, али одатле побегну због неке куге која избије на острву. Енеја сад схвати да треба да плове ка Италији.
Енеја и Дидона, музеј Лувр, Париз Дидона, премда се своме покојном мужу била заклела на доживотну верност, признаје својој сестри Ани да се заљубила у Енеју. Јунона и Венера одреде да ће се љубав Дидоне и Енеје запечатити тако што ће водити љубав након што један њихов поход у лов буде прекинут олујом па буду морали да се склоне у исту пећину.
Гласина о њиховој љубави стиже до Јарбаса, краља суседног гетулског краљевства, кога је Дидона одбила када ју је просио и који сада у свом гневу упућује молбе Јупитеру. Јупитер одређује да Енеја мора напустити Картагину.Меркура. Он му налаже да хитно напусти Картагину и заплови пут Италије, где треба да подигне разрушени град Троју, који ће се назвати Рим. Када Дидона схвати да се Енејини бродови спремају да исплове, преклиње Енеју да остане с њом. Он јој одговара да нема избора јер му богови заповедају да крене у Италију, чак и против његове воље. Дидонин бес не зауставља припреме Тројанаца за покрет, и чак ни њена последња молба не мења Енејину одлуку. Она се припрема да изврши ритуално самоубиство, и када је видела испловљавање тројанских бродова, пали властиту ломачу и проклиње Енеју и цело његово потомство.
Category: Zaveštanja predaka Comments off jan 09
Легенда о благу попа Мартина Химовића Vesna
Нема трагача за златом од Македоније до Дунава и Мораве а да није чуо и снио о највећем благу икада закопаном на овим просторима – благу попа Мартина Химовића. О попу Мартину Химовићу постоје бројне легенде са обе стране Старе планине – у Бугарској и Србији. Иако се оне делимично разликују по питању порекла попа Мартина, суштина је свуда иста: поп Мартин Химовић оставио је за собом невероватно благо, отето из турских каравана који су преносили сакупљени харач. Благо је закопано на 62 локације, о чему је сам поп Мартин оставио забелешке. Проблем је што највеће ризнице имају скривене замке које могу да убију човека и што су Мартинови записи писани као својеврсне загонетке. Поп Мартин Химовић је из Херцеговине пред најездом Турака дошао у насе крајеве заједно са женом Видом и ћерком Златом. Населио се у малом селу које се тада звало Умагуска, а које данас више не постоји. Село је било близу манастира Поганово, тако да је поп ту ишао на богослужење. Једног дана, док је Мартин био у манастиру, Турци дођу у Умагуску и њихов вођа силује Мартинову жену. Вида, због срамоте, отима Турчину нож из појаса и убија прво њега па онда себе. Мартин је жену сахранио у дворишту куће коју је населио и са ћерком Златом годину дана свакодневно ишао на њен гроб. За то време ћерку је учио коришћењу оружја.
Када се навршила година од смрти његове жене, поп Мартин је скинуо црквену мантију, обукао српско народно одело и кренуо у крваву освету Турцима заједно са ћерком и дружином од 40 хајдука коју је сакупио. Дружина је живела у пећинама, пресретала турске караване који су у Истамбул превозили сакупљени новац од пореза. Чинили су то од данашњих Жагубице, Јагодине, преко Зајечара и Књажевца, до Пирота, Ниша и Врања. Сакупио је поп Мартин са својом дружином неслућено благо које је сакрио на 62 локације и о томе оставио записе. Најпознатија локација закопаног блага је „Смукова јама“. Али и најопаснија. Улаз у „Смукову јаму“ чувају бројне замке, од запетих пушака, до смртоносног „овна“, шиљцима окованог дебла, које је механизмом „запето“ да усмрти свакога ко не зна једини начин уласка у лагум. more » Category: Zaveštanja predaka Comments off avg 17
Књегиња Јелена Балшић Vesna
Јелена је била трећа ћерка кнеза Лазара и кнегиње Милице. Рођена је између 1366. и 1371. године. По речима Миодрага Пурковића, једног од њених биографа „Јела је једна од најсимпатичнијих жена српске историје и остаје заиста незаборавна по напорима, борбености и одлучности. Показала је не само много пркоса, него и несаломљиве воље и упорности у борби с јачим од себе.“ Чедомиљ Мијатовић, историчар који је био опчињен „лепотом, јунаштвом и политичком даровитошћу ове прекрасне, јуначке и славне Српкиње наше историје“, за њу каже: „Јелена, сестра Стефанова, а кћи Миличина, својом личношћу остављала је дубок утисак на све савремене јунаке, песнике и владаре.“ Свих пет кћери кнежевског пара биле су у политичким браковима. Мара је била удата за Вука Бранковића, Драгана за бугарског цара Ивана (Јована) Шишмана, Теодора за палатина на угарском двору – Николу II Горјанског, а Јела првобитно за Ђурђа II
Страцимировића-Балшића, господара Зете. Најмлађа кћи, принцеза Оливера, после Косовске битке дата је за жену турском султану Бајазиту И. Вук Бранковић и Ђурађ Балшић били су у некој врсти породичног савеза са кнезом Лазаром. Палатин Горјански био је у једном тренутку више него корисна спона са угарским двором. Од бугарског цара Ивана Шишмана, као турског вазала (од око 1371) није било много користи у погледу сузбијања турске најезде на Балкан, али није било ни непосредне штете по Лазара, па је његова источна граница била релативно мирна. Султан Бајазит је, захваљујући утицају принцезе Оливере, дозволио да Србија, после Косовске битке, у великој мери сачува самосталност. Од 1386. или 1387. године, Јела је била у браку са Ђурђем II СтрацимировићемБалшићем, господаром Зете. У сукобу са Турцима, 1392, Ђурађ II је заробљен и пуштен је тек када им је уступио одређене области. Због опасности од даљих турских продора у Зету, у два наврата покушао је да склони Јелу у Дубровник. Јела је то оба пута одбила, желећи да дели судбину своје породице, отаџбине и народа. Због тога се прочуо глас о њеној великој храбрости. Када је Ђурађ 1395. заратио са господарем Захумља, Сандаљем Хранићем, управо је Јела била одређена да преговара са Сандаљем о миру. Међутим, Дубровчани су одбили да посредују и до тих преговора није ни дошло. Током своје владавине, Ђурађ II био је приморан да левитира између Папске државе, Млетака, Турака, својих суседа и рођака. Често је морао да иде из крајности у крајност – од ратовања, до ренегације у римокатоличку конфесију. Пред крај његовог живота, значајан део Зете се, стицајем околности, нашао под млетачком управом. more » Category: Zaveštanja predaka Comments off avg 15
Мистериозни Бербери и ратничка краљица Кахина Vesna
Берберска ратничка краљица Кахина живела је у области садашњег источног Алжира. У 7. веку н.е. предводила је берберска племена против арапске инвазије, те је 686. год поразила Калифа, попут некада славних ратница Амазонки. Њено право име било је Дихја, а Арабљани су је назвали Кахина, то дословно знаци пророчица. У историји је постала симболом берберског отпора инвазији Арапа у Северној Африци. Али и симбол отпора једног народа узурпаторима. Катеб Јасин је децембра 1989. у нултом броју листа Алгер Рéепубликаин написао: ”Та жена, погинула у боју… поседовала је изузетан дар говора. Зато су је Арабљани назвали пророчицом… Били су запрепашћени видећи да Бербере предводи једна жена. И то зато што су били трговци робљем. Сопствене жене скривају веловима да би их боље продали. Најлепша девојка за њих није ништа друго доли роба. Посебно је важно да је
нико не види из превелике близине. Покривају је, скривају је попут украденог драгуља. Нарочито треба да се пази да она не говори, да је слушају… У 7. веку, када на Западу није било жена са таквом моћи, краљица Кахина није била на челу своје земље по наследном праву, зато што јој је отац био краљ, већ због својих ратничких и моралних врлина.. Кахина је била владарка државе, заповедница војске а такође и морална и духовна предводница земље.“
Бербери физички изгледају као индоевропљани, Ирци или Баски. Често имају светлу или плаву косу, плаве, зелене, сиве и кестењасте очи и генетски су исти као Европљани. Бербери себе не зову Бербери. они себе зову Имазигхен сто знаци СЛОБОДНИ ЉУДИ, исто као сто Франци значи слободни људи. У пре римско доба у Француској је живело берберско племе Толосати које је дало име граду Толоса данашњи Тулуз. Бербери су познати као вредни радници и трговци. Подједнако дуго памте и добро и лоше, и више воле освету него ишта. Велики су индивидуалисти и воле да се деле и да сплеткаре (звучи познато?), и то је један од главних разлога зашто су веома ретко у историји формирали велике, дуготрајне и стабилне државе.
Између 12000 и 10000 године пре нове ере Бербери су из Месопотамије коначно стигли у Тунис и то су формирали дабба културу. Врло брзо цела северна Африка је била под контролом Бербера. Такође Иберија, Француска и јужна Италија су изгледа већ у ово време имале берберске колоније. Неки историчари постављају хипотезу да је у то време цео средоземни базен и са европске и са афричке стране говорио један евроафрички језик. Овај берберски језик је дубоко утицао на језике племена која су живела у додиру са Берберима, и тако данас имамо јако пуно берберских речи у разним северно и централно афричким језицима као и у шпанском, каталанском, пунском, латинском и најинтересантније у германским језицима. Прастановници Иберије су Бербери. Генерално је прихваћено да су се људи у Иберију населили из северне Африке. Ови северно Африканци су такође окупирали Сардинију. Иберијске и Либијске (берберске) погребне традиције су исте. Чак и реч Иберија имају исти
корен „бер” као и реч бербер. Берберски Туарези и дан данас користе старо-берберско писмо које се зове Тифинагх и веома подсећа на руне. Винчанска култура је место где су нађене прве руне: етрурске, вендске, србске, нордијске, румунске, берберске руне…и све остале варијанте руна воде порекло од Винчанских руна.
more » Category: Zaveštanja predaka Comments off jul 15
СИМАРГЛ Vesna Пас је везан за Симаргла као за бога чувара куће, а овам псу су каткад приписивана и крила.
Симаргл Симаргл је словенско божанство огња. Он је био везан за кућно огњиште, али и за свету ватру која се палила током верских обреда. Може се слободно рећи да је Симаргл персонификација ватре, која је за Словене представљала светињу и због чега су јој приписали божанске карактеристике. Осим божанства огња – Симаргла, у словенском фолкору наилазимо и на духове ватре – божанска и вилинска бића која на различите начине помажу људима. Тако у фолклору уралских Словена наилазимо на Варницу Скакалицу, ватрену вилу која сељацима показује место на коме се налазе златне руде, а ту су и лутајуће светлости, „блуднички”, које су прецима Лужичких Срба показивале пут кроз мрачне пределе. Натко Нодило спомиње Креса и Кресника – персонификације свете ватре која се палила на пољима и узвишењима, а у ове ватрене духове веровали су Словени са простора бивше Југославије. Видимо да су Симаргл, Крес и остала биће били не само духови ватре, већ и сам божански огањ, који је за Словене био светиња над светињама. Зато, да бисмо боље разумели Симарглову природу, морамо покушати да схватимо шта је огањ значио за наше претке и какву је улогу играо у њиховим животима. Као су Словени уопште долазили до ватре? Она се најчешће добијала трењем дрвета о дрво, да би се касније делила међу становницима села. Таква ватра називала се „живом ватром”, а њено одржавање представљало је како питање одржавања живота, тако и верску дужност. Ватра је пре свега била везана за кућно огњиште, место које је се код старих Словена такође сматрало светињом. Постоји више разлога за то. Огњиште је било физичко и духовно средиште око кога се окупљала цела породица, што због припреме и конзумирања хране, што због обављања ритуалних радњи. Оно је истовремено било извор топлоте, место на коме се припремала храна, као и олтар на коме су приношене жртве. Због тога је огњиште представљало предмет верског обожавања, култно место коме је стари Словен прилазио умивеног лица.
Испод огњишта су сахрањивани чланови породице, због чега се ово место повезивало са духовима предака. Ту је живео и Домовој – дух који штити кућу и укућане. Изнад огњишта висиле су вериге, свети предмет на који су качене жртве као што су глава црног петла, животињске длаке и изнутрице, птичја пера итд. Са огњиштем је био повезан и димњак, који је за старе Словене био симбол везе између људи и богова. Простор око огњишта је, дакле, у себе укључивао читав низ светих предмета, али највећа светиња била је божанска ватра која је одржавала живот нашим прецима, ватра која је била физичка манифестација бога који се брине о животу укућана – Симаргла. Симаргл је на овај начин био повезан са кућним огништем. Међутим, ово божанство повезује се и са обредним ватрама, односно, ватрама које су паљене током вршења ритуала. За овакве ватре сматрало се да имају моћ преображавања и прочишћења, па су их сељаци најчешће прескакали или преводили своју стоку преко њих. Прочишћујућа моћ ватре имала је тако да омогући заштиту људи и стоке од злих сила. Размотримо личност самог Симаргла.
Шта нам о њему може рећи анализа његовог имена, родбинске веза са осталим боговима или пак његов териоморфни облик? Симарглово име се у историјским изворима спомиње на два различита начина: као име два божанства Сима и Ргла и као име једног бога – Симаргла. Нестор је био хроничар који је ово име забележио као име два различита божанства, а о овоме говори и споменик познат као „Сборник Паисијев”. Још једно име – Семоръглъ спомиње се у споменицима словенске цивилизације, а ово име се најчешће повезује са бројем седам. Број седам везан је за људски лик Симаргла који се понекад приказује као ратник са седам глава. Ако пак анализирамо имена Сим и Ргл, добићемо, по Спасољу Васиљеву, име једног божанства које гони зиму. Јер Сим је за Васиљева један облик именице зима, док глагол ргати он повезује са речју гонити. Ова теорија има своју основу у Симаргловој природи јер он је, пре свега, божанство ватре које изгони хладноћу из домова људи, но питање је да ли Симаргла можемо сматрати богом који истерује зиму схваћену као годишње доба. Једино што сигурно знамо јесте да се уралска Варница Скакалица у бајкама дефинише управо као она која доноси пролеће и истерује зиму, из чега ипак не можемо легитимно закључити да је ово истовремено и функција Симаргла.
Лариса Виленскаја, научница која је проучавала словенски шаманизам сматра Симаргла напротив божанством зиме, а овај податак она ја нашла у словенском миту о креацији универзума. Симарглово порекло нам такође може доста тога рећи – он је Сварожић тј. један од потомака Сварога, што дефинише ово божанство као једног од словенских богова топлоте и светлости. Његов браћа су Хорз и Дажбог, богови сунца и месеца, који су и сами једна врста небеске ватре, исте оне ватре коју представља Симаргл на земљи у облику огња. Симарглова сестра је Мокош, која се, као и он, брине о укућанима, помажући им да одржавају брачну слогу, мир и радост у кући. Момир Јанковић наводи два животињска облика Симаргла: облик ПСА и облик змије, односно змаја. Ми ћемо обе ове форме укратко анализирати при чему ћемо додати и трећу – облик вука, о коме говори Натко Нодило. Пас је, наравно, везан за Симаргла као за бога чувара куће, а овам псу су каткад приписивана и крила. Змија и змај су се одувек повезивали са елементом ватре, као и друга змијолика створења (нпр. гуштери саламандери). На крају, ту је и вук који као ноћно створење на прави начин симболизује огањ који гори ноћу. У српској књижевности налазимо на једног јунака у чијој се личности сурећу две Симарглове животиња – змај и вук. У питању је Змај Огњени Вук, кога Натко Нодило сматра управо персонификацијом огња. За крај, рећи ћемо нешто и о пореклу Симаргла. Његове претече налазимо у ведском Агнију и персијском Симоргу, грифону чија је дужност била да чува свето дрво. Category: Zaveštanja predaka Comments off jul 01
Пенелопа и просци … Vesna
Пенелопа и просци Пенелопа – кћи акаранског краља Икарија и његове жене Перибеје, жена итачког краља Одисеја. До данас живи у свести човечанства као светао примјер брачне љубави и верности. У Грчкој је била подједнако позната и због своје домишљатости. За Одисеја се удала из љубави. Њен отац дао јој је од свог краљевства у мираз Итаку и суседна острва. Није јој било суђено да с Одисејем живи срећно и задовољно. Недуго пошто им се радио син Телемах, Одисеј је морао у Тројански рат. Тај се рат отегао десет година, а затим је потрајало још десет година док се, након многих невоља и патњи, није вратио кући. Читаво то време Пенелопа је чврсто веровала да ће се Одисеј успешно вратити, и у тој вери није је поколебало ни то што су јој многи доносили поуздане вести о његовој смрти. Будући да се Одисеј дуго није враћао, почели су да је салећу просци из ближе и даље околине. Ниједан се није помирио с њеним упорним одбијањем да се уда. Искушење да добију њену руку, а с њом и Одисејево краљевство, било је сувише велико. Због тога су просци остајали у њеној близини и непрекидно је наговарали на брак. С временом скупило их се стотину и осам. Колико год су им мисли и нарави биле различите, у једном су сви били сложни: неће се разићи док Пенелопа не одабере за мужа једног од њих.
Пенелопа је храбро одолевала свим наговарањима и обећањима просаца трудећи се, пре свега, да добије на времену. На њихово упорно наваљивање напокон је изјавила да ће се удати кад заврши са ткањем погребног руха за старог Одисејевог оца Лаерта. Просци су на то пристали и Пенелопа се дала на ткање. Што је дању ткала, ноћу је парала. Тако их је обмањивала пуне три године, а тада су просци открили тајну јер ју је одала једна од слушкиња. Провалили су у њену одају и затекли је како пара. Морала је да доврши рухо. Тако су порасли изгледи просаца у скоро венчање, а сваком од њих Пенелопа је пружала подједнаке наде не би ли их међусобно завадила. Дуге сате чекања просци су прекраћивали на угодан начин: сваког дана долазили би у Одисејеву палату, наређивали да се кољу бирана грла стоке, коцкали се, а кад би им игра досадила, седали би за сто, јели и пили, па певали, забављали се плешући и водили бучне разговоре. Пенелопа је због таквог њиховог понашања много пропатила, а још висе млади Телемах. Будући да није имао довољно снаге да их отера, сазвао је скупштину на којој је требало донети одлуку да се просци разиђу. Просци су растерали скупштину, а најбахатији међу њима чак су изјавили да ће Одисеја, ако се врати, убити сопственим рукама. На крају су се споразумели да ће убити и Телемаха и тако се ослободити законитог наследника Одисејевог престола. Телемах и Пенелопа били су чврсто уверени да је Одисеј жив, па је уз помоћ богиње Атене Телемах пошао да тражи оца. Од спартанског краља Менелаја сазнао је да Одисеј живи на острву нимфе Калипсе, где га је био бацио гнев бога Посејдона, и да му Калипса спречава повратак. Међутим Менелајеве вести биле су већ помало застареле. У то време Калипса је, по наредби богова, већ пустила Одисеја и он се враћао у отаџбину. Недуго после тога, Телемах се састао с оцем на Итаци у колиби очева пастира Еумеја. Кад је Одисеј дознао шта се дешава у његовој кући, направио је план како да тамо направи ред и казни просце. План је био дело лукавства, храбрости и снаге. С Телемахом и Еумејем Одисеј је кренуо у своју палату у којој га нико није препознао јер га је богиња Атена, ради његове сигумости, претворила у старца, просјака. Под изговором да проси милостињу Одисеј је све просце добро промотрио, и то изблиза. Милостиње, додуше, није добио него само ударце и увреде. У исти мах уверио се у верност и племенитост своје жене. Пенелопа се заузела за њега јер у својој кући, није дозвољавала да вређају просјака и наредила је служавки Еуриклеји да му припреми лежај и опере ноге као сваком добродошлом госту. Еуриклеја, стара дадиља, препознала је Одисеја по ожиљку на нози. Он јој је наредио да ћути и тако је, непрепознат од осталих, па и од саме Пенелопе, први пут након двадесет година провео ноћ у својој кући. Одисеј се вратио у последњи час. Пенелопа је већ исцрпла сва средства којима би одложила своје одлуке и за идући дан је просцима обећала коначан испит. Наредила је да се донесе Одисејев тешки лук и у земљу пободе дванаест секира у једном низу. Ко стрелом прострели дршке свих секира, тај ће јој бити муж. Просци су пуни наде и с дивљењем гледали тешки лук и дали га Телемаху да га запне. Кад му то није пошло за руком, покушали су сами, али све је било узалуд. Зато су одлучили да се окрепе јелом и пићем и пошли у гостинску дворану. У тај час појавио се Одисеј и замолио да му допусте да и он покуша да затегне лук. Сви су га исмејали, али су му то, на Пенелопин наговор, на крају дозволили. Одисеј се латио лука, без тешкоће
га запео, ставио стрелу на тетиву и она је при првом покушају пролетела кроз дршке свих дванаест секира. Затим је просцима приредио ново изненађење: збацио је са себе просјачке прње, стао пред њих у свом обличју, нациљао на најразметљивијег од просаца и једном га стрелом усмртио. После првог пао је и други, па трећи. Пренеражени просци устукнули су, па скочили и полетели према зидовима на којима је било њихово оружје, али Одисеј је претходно наредио да се оно уклони. За одбрану су просцима остали само кратки мачеви и делови намештаја, а издајнички Одисејев роб Мелентеј донео им је касније копља и лукове. Али ни то им није пуно користило. После крваве борбе сви до једног су подлегли Одисеју. Није се спасио ни један једини. Победнички Одисеј позвао је Пенелопу: на његово велико изненадење она га је поздравила хладно. Током његовог дугог одсуства у њој је расло неповерење према мушкарцима. Па ни сад није хтела да поверује да је пред њом њен муж, иако му је богиња Атена вратила његов ранији лик. Кад је затим Одисеј затражио да му припреми лежај, наредила је да се краљевска постеља припреми у великој дворани. Одисеј се зачудио: та постеља не може да се пренесе јер има ноге од корена маслине коју је он оставио у земљи кад је градио палату. Тек тада је Пенелопа поверовала да је пред њом Одисеј. Тајна брачне постеље била је позната само њима. Пенелопа је примила Одисеја како доликује жени да дочека мужа. У срцу јој је била само једна жеља: да их више никад не растави рат или несрећна судбина. Category: Zaveštanja predaka Comments off jan 06
Света Катарина са Синаја Vesna
Света Екатарина је живела у трећем веку после Христа. Рођена је у Александрији. Отац Конста, представник аутократора, и њена мајка су били идолопоклоници. Тако да је и она била идолопоклоница. Та мала девојчица је имала велику наклоност за слова. Студирала је све науке и читала је списе Грка и Латина. У доби од осамнаест година била је најпаметнија девојка у Александрији. Својом појавом је исто била једна од лепших жена. Са таквим даровима, телесним и умним, била је тражена млада. Важни младићи су је просили. Она је говорила, да не жели да се уда, унаточ свим притисцима њених. Ако неко жели да се уда, грех је да га спречавамо. Али ако је то једном грех, сто пута је грех да спречавамо једног човека, мушкарца или жену, који желе дати своје срце Богу. Брак је сребро, девичанство је злато. Изабери и узми. Слободу нам је дао Бог, сила је забрањена, посебно у тим стварима. Тако да су присиљавали, свету Екатарину да се уда. Она није мрзела брак, али као узвишени дух хтела је да буде слободна. Не постоји само такав облик брака, на који смо навикли. Неко венчава домовину, неко науку, неко религију. Света Екатарина, да би избегла притиске, употребила је једну мудру досетку. Зашто је Хришћанин паметан, треба да има памет не овога света али Божију. Рекла је она својим родитељима: – Пошто сте толико упорни, прихватам да се удам, али под једним условом. – Који је то услов, дете моје? – Само ако се нађе један младић који је узвишенији од мене по лепоти, богатству, знању и науци, онда ћу се удати за њега. Почели су да траже, многих је било. Неки су били богати, али не толико лепи. Други су били богати и лепи, али не образовани. Ретка ствар да се богатство, лепота и образовање сусретну код једне особе. Тако да се нико није могао наћи, а родитељи су били неутешни.
Послали су је код једног филозофа аскете, који је живео у једној спиљи иван Александрије. Отишла је код њега да се посаветује шта да учини. Он јој рече: – Кћери моја, ја знам једној младића, не постоји други на овоме свету као што је он. Леп, богат, снажан, мудар као нико други. Екатарина се одушевила и рекла: – Желела бих да га видим. Рече јој аскета: – Учинићеш оно што ћу ти речи? –Хоћу. – Чуј ме добро (рече аскета и извади једну икону Богородице са Господом нашим Исусом Христом). Узми ову икону, иди својој кући, затвори се у своју собу и помоли се. А Богородица ће ти јавити шта да чиниш. Заиста Екатарина је узела икону, затворила се у собу, и помолила се, после поноћи се умори и заспа. Види тада један приказ. Видела је Богородицу да сија као месец и Божанско Детенце у њеном загрљају да сија као сунце, али Христово лице се окретало да не види Екатарину. Рече Богородица: – Дете моје, погледај ову девојку. Дошла је из далека, тражи да пронађе некога ко ће је волети и ко ће јој се посветити. Божанствено Детенце је одговорило љутито: – Не желим да је гледам. ― Зашто, дете моје? Она је најлепша девојка у Александрији. ― Не, Мајко Божија, она је ружна (била је ружна јер се још није крстила). Отишла је уплакана Екатарина. Отишла је код аскете и испричала му шта је уснила. ― Добро ти је рекао, рече аскета. Зато ако желиш да гледаш Христа да поверујеш у њега, и да се крстиш. Ускоро се ова велика личност Александрије крстила и постала Хришћанка. Поново јој се јави Богородица. Овај пут Божанствено Детенце је погледало и дошао је рај у њено срце. Од онога часа Екатарина се посветила потпуно Христу. Постала је мисионар. То је чуо цар Максимин и позвао је на разговор, на крају је био принуђен да каже: Ја не могу да изађем на крај с тобом, али позваћу мудраце и научнике, математичаре, физичаре и астрономе да разговарају са тобом. Други дан, сто педесет мудраца је било на Максиминовом двору. А са друге стране сама Екатарина. Почео је разговор и потрајао је цео дан. Покушаји научника су исцрпљени. Дух Свети је осветлио Екатарину да им затвори уста свима. Један за другим су говорили: Слажемо се са Екатарином, верујем у Бога Екатарининог. А цар? Разбеснео се још више и наредио је да пресеку пред њим главе мудраца. Тако је тих сто педесет мудраца исповедило Христа и пошло путем мучеништва. После тога Максимин је бацио у затвор свету Екатарину. А затвореница је имала нове победе. Тамо је довела у веру многе што су је посећивали. Међу њима је била и жена Максиминова, царица Августа, и њен чувар војвода Порфирије заједно са двеста својих војника. Сви они када су чули њене речи су поверовали у Христа. Међутим Максимин, са сатанским инатом, не само да је остао неубеђен, већ је наредио да свима одсеку главе, није се сажалио ни на своју жену! Сто педесет плус двеста, плус два то је триста педесет две (352) душе су ухваћене у мреже Христове кроз проповед свете Екатарине! Ускоро је дошао и њен крај. Дуг је ред мучења, кроз која је прошла света Екатарина, најстрашнији је био котач са бодљама. И камен да си, ганућеш се ако прочиташ крај свете Екатарине. Пошто је клекла, уздигла руке и помолила се за цео свет. Затим је спустила главу коју су одсекли. Тако је предала своју свету душу, која је као бела голубица одлетела у небо. По предању су њено тело анђели пренели на врх Синаја. У IX веку, једном од синајских монаха у сну се открило место где су мошти мученострадалне Катарине. Монаси га пронађоше и пренеше у манастир где се и данас чувају, и од тада он постаје познат под именом Манастир Свете Катарине. Свете мошти се чувају нетрулежне. Сви који не верују, нека иду да виде. Налази се на гори Синајској. То гнездо Христово кроз векове чувају Грци монаси. Захвалимо Богу за
то. Можда су они последњи монаси, јер деца Грчке више не одлазе да буду монаси ни на Гору Синај ни на Свету Гору, имају друге одреднице…. Као поклоници тамо одлазе Израиљци, Египћани, Бедуини, Немци и Руси, да целивају свете мошти светитељкине, коју је Бог овенчао са три венца, девичанства, мучеништва, мудрости и науке. Ако погледамо њену икону, има прстен. Шта то значи? У другом јављању, које је видела, Христос јој даде прстен, биле су дакле заруке. Заруке, које се разликују од земаљских зарука. У часу када се једна девојка посвећује Богу, она се вери са Христом, који је „најлепши младожења од свих људи“ (Стихир В. Среде) Category: Zaveštanja predaka Comments off jan 04
Nojev sindrom … Vesna
NOJEV SINDROM ….Postoji jedan ‘fenomen’ koji je u metafizici poznat kao ‘Nojev Sindrom’.Radi se naravno o onoj simboličnoj biblijskoj priči o Noju, koja je u stvari potekla nekoliko hiljada godina prije. Ona je bila poznata još u sumerskoj civilizaciji, s tim što se tamo glavni junak zvao Ziadsudra; a nešto kasnije u vavilonskoj, gdje je glavni lik je bio
poznat pod imenom Utnapištim. Radi se o čovjeku koga je “bog” upozorio da se sprema kataklizma, (velika poplava) te da na vrijeme poduzme određene radnje kako bi izbjegao katastrofu. Simbolika cijele priče je u tome da kada čovjek prati određene znakove i intuiciju, on može da primjeti kada se u oblasti u kojoj živi sprema neka katastrofa. Tako oni koji slušaju taj ‘unutrašnji glas’ i adekvatno reaguju, odnosno, pripreme se za to, imaju dobre šanse da opstanu, dok oni koji su ignorantni, pa čak i ismijavaju one koji se pripremaju, postaju na kraju žrtve te iste katastrofe. Tako čovjekova sposobnost da primjeti te “znakove pored puta” kao i adekvatnost njegove reakcije, zavise od razvojnog stepena njegove svijesti. Jedan od razloga zašto mnogo ljudi nije u stanju da vidi šta se objektivno događa oko njih je tzv. “wishful thinking,” što bi se moglo prevesti kao “tješenje samog sebe” ili neka vrsta onoga – “što je babi milo – to joj se i snilo”. To je čovjekova prirodna karakteristika kako bi sačuvao integritet iluzije u kojoj živi od vanjskih uticaja. Stoga, ljudi imaju tendenciju da se stalno tješe. Oni pri tome neće da vide ono što im se događa ispred nosa, a ako i vide, onda nemaju tendenciju da to objektivno i tumače. Sama objektivna interpretacija podrazumjevala bi i određenu reakciju s njihove strane, što često podrazumjeva i neke ‘drastičnije’ promjene u njihovoj svijesti i životu. A čovjek se upravo ne boji ničega više od – promjena. more » U vezi s tim, pomenuo bih film Romana Polanskog, Pijanista (The Pianist), koji prikazuje događaje u Varšavi na početku Drugog Svjetskog Rata iz ugla jedne jevrejske porodice, u kojoj je glavni lik poznati poljski pijanista Spielman. Njemci su okupirali Poljsku i u Varšavi se situacija pogoršava iz dana u dan, pogotovo za Jevreje. Videći sta se događa, neki članovi porodice Spielman dolaze do zaključka da treba da bježe iz Poljske, međutim, neki od njih su za to da se ostane jer “postoje dobre šanse da će se situacija popraviti”. Jedna od njih je i “vijest” da će Englezi uskoro intervenisati u korist Poljske. Najači zagovornik ideje da se ostane je i sam pijanista Spielman. Čak bi se moglo reći, da bi cijela njegova familija napustila Poljsku, da se on složio sa tim. Radilo se o jednoj dobrostojećoj porodici, koja se teško mirila sa pomisli da izgubi sav onaj luksuz i životni stil kojeg su do tada imali. Tada je kod članova porodice preovladao onaj “wishful thinking”. Vidjeli su većinom ono što je “obećavalo” promjene na bolje, dok istovremeno nisu htjeli da vide objektivnu realnost, a to je da se situacija iz dana u dan sve više pogoršava i da im se sprema zla sudbina ukoliko adekvatno ne reaguju. Tako je došao momenat kada su se svi Jevreji morali kao takvi javno da deklarišu, da nose na rukavu žutu traku, da im se zabrani pristup javnim mjestima, da ih se počne iseljavati iz stanova i prebacivati u jedan dio grada specijalno namjenjen za njih (geto), pa da se oko tog dijela grada uskoro počne zidati jedan veliki zid, da jedan po jedan članovi familije ostaju bez posla, itd. itd. dok su svi oni istovremeno pokušavali da glume neku vrstu normalnog života; sve dok nije došao red na njih da ih pokupe i pošalju u logor. Pijanista Spielman je svirao u zgradi Radio Varšave dok su padale granate, sve do momenta kada je jedna od njih oštetila prostorije radija do te mjere kada se više nije moglo svirati. Kada se to dogodilo, bilo je kasno da se napusti i grad i država.
Na kraju su svi članovi porodice Spielman, nakon mnogo patnje i pokušaja preživljavanja, završili u nacističkom logoru. Sam Spielman, pijanista, nakon što je ostao bez posla, kuće i porodice, proveo je cijelo vrijeme dok je trajao rat, sakrivajući se i pokušavajući da spasi svoj goli život, što mu je na kraju pošlo za rukom. Znači, iako su svi znakovi predstojeće katastrofe bili tu, ljudi su se pravili da ih ne vide ili su se trudili da ih tumače kako im najviše odgovara. To naravno, sa objektivnom realnošću nema nikakve veze. Na ovom primjeru se može vidjeti da su oni čije su odluke zavisile od drugih, lošije prošli od onoga od koga su njihove odluke zavisile. Takvih primjera ima bezbroj jer se to većinom tako događa kad god svoju vlastitu sudbinu stavljamo u tuđe ruke. Kad god svoju vlastitu sudbinu stavljamo u tuđe ruke, bilo da se radi o ‘rukama’ nacionalnih lidera, vjerskih vođa, nebeskih entiteta ili kojekakvih drugih ‘spasitelja’ poznatih pod raznoraznim imenima, – nemamo pravo da se žalimo na konsekvence. (Interesantno kako u svim većim sukobima rijetko koji političar izgubi život, kao i članovi njihovih porodica. Izgleda da oni nisu ti koji spadaju u “topovsku hranu”). Tako bi se, s jedne strane, moglo reči da mnogi ljudi pod uticajem drugih propuštaju priliku da izbjegnu neku katastrofu, odnosno, adekvatno da reaguju, a s druge strane, oni su sami, u suštini, odgovorni za sve posljedice koje su nastale kao rezultat toga. Uostalom, i to su lekcije koje se moraju naučiti. Građanski rat,- bitka između istih ljudi, samo različito mentalno programiranih. Bilo koji rat, – sukob između istih ljudi, samo različito programiranih. Ratovi, građanski pogotovo, su pozornica na kojoj organski portali dolaze do izražaja. Oni tada dobivaju svojih “pet minuta”. Lopovi i psihopate preko noći postaju patriote i često počinju da vode glavnu riječ (naravno, oni i dalje ne prestaju da kradu ili “pljene,” kad god se za to ukaže prilika). Nakon onog čuvenog: “ko nije sa nama, taj je protiv nas”, svi koji su se zadesili na određenom području moraju uzeti direktnog ili indirektnog učešća u “igrama bez granica”. Čovjek ne može više da opstane kao neutralan, a organski portali su ti koji uglavnom diktiraju principe i pravila ponašanja. Ljudsko biće sa individualnom dušom u tim momentima postaje turbo-generator emocionalne energije kojom napaja naše ‘svevišnje gospodare’ koji nastanjuju “sprat” iznad našeg, – i s kojeg oni manipulisu naš svijet. ‘Svevišnji gospodari’ kontrolišu organske portale; a ljudskim bićima sa individualnom dušom, koja takođe nisu imuna na mentalne programe, ostaje samo da mentalnom gimnastikom intelektualno racionalizuju stvar i svoje učešće u ‘igrama bez granica’. Naravno, ako ih prežive. Obrazuje se jedan, na prvi pogled, – ‘začarani krug’, zatvoren sistem ili ‘mašina’, iz koje ono što se podrazumjeva pod normalnim čovjekom ne može da izađe. Matriks u matriksu. Ljude koji su nacionalno, vjerski itd. međusobno podijeljeni u nekoliko “razlicitih” tabora, nije teško izmanipulisati da se okrenu jedni protiv drugih, kad god je to manipulatorima u interesu. Da li se nešto može promjeniti, govoreći sa stanovišta ljudskog bića koje ima dušu?!
Objektivno gledajući, većina ljudi danas je mentalno programirana u smislu vjerskih, nacionalnih i drugih programa, i njih kao takve ni u kom slučaju ne treba ni pokušavati deprogramirati, jer je to skoro nemoguće. Svi oni su već odavno racionalizovali sve prednosti svog mentalnog programa i pripadnosti svojoj vjerskoj i nacionalnoj grupi. Njihovo stanje svijesti je rezultat toga kako su oni koristili svoj um i svoju slobodnu volju. Svaki pokušaj njihovog deprogramiranja podrazumjevao bi jednu nasilnu radnju koja istovremeno podrazumjeva i kršenje njihove slobodne volje. S tim u vezi, sudbina koju će ti ljudi imati biće i u skladu sa stanjem njihove svijesti. Međutim, problem je u tome što posljedice tog njihovog stanja svijesti mogu da budu pogubne po one koji su u svemu ovome ostali koliko toliko trijezni. Religiozni, nacionalni i drugi mentalni programi služe kao preduslov i temelj za međuljudske sukobe. Oni su često razlog zašto zaziremo jedni od drugih. Oni su bomba koja se aktivira uz pomoć jednog daljinskog upravljača, koji se nalazi u rukama onih koji su nam te programe nametnuli. Činjenica jeste da stanje svijesti većine ljudi diktira to šta spada, a šta ne, u tzv. “koncenzus realnost” i da se mnogi kojima ta ‘koncenzus realnost’ ne odgovara osjećaju kako zarobljenim u njoj, tako i nemoćnim da iz nje izađu. To istovremeno podrazumjeva i učestvovanje u svim ovim ‘igrama bez granica’ protiv njihove volje. S druge strane, ako čovjek u njima učestvuje to je jedna indikacija da, bez obzira na sve, on još uvijek ‘čvrsto spava’, bez obzira što mu se na momente čini da je budan. Tako, ukoliko nismo zadovoljni sa situacijom u kojoj se nalazimo i ukoliko tu situaciju malo bolje tj. poštenije proanaliziramo, vidjećemo da smo sami sebe doveli u nju, bez obzira na sve ‘racionalne’ isprike koje se veoma lako mogu naći. “New-age filozofija propovjeda da smo mi ti koji stvaraju svoju vlastitu realnost, međutim, mada u toj tvrdnji ima dosta istine, činjenica je da u praksi to nije ni toliko lako, niti jednostavno. Danas ima dosta onih koji su u situaciji da moraju da stvaraju svoju vlastitu realnost u tzv. “koncenzus realnosti”, s kojom oni sami nemaju mnogo toga zajedničkog. Da bi stvarali svoju vlastitu realnost, oni moraju da ‘apsolviraju’ koncenzus realnost kao i mentalni sklop prosječnog čovjeka koji toj realnosti pripada, te da se ponasaju u skladu s tim. U suprotnom, oni će se naći pod udarom “djece matriksa”, koja su kao takva programirana da štite ovaj ‘koncenzus realitet’. Podrumaši Ukoliko bi stanje u kojem se nalazimo uporedili sa onim podrumom, veoma lijepo predstavljenim u Kusturicinom filmu Podzemlje, onda možemo reći da mi imamo određenog uticaja u stvaranju svoje vlastite realnosti u sklopu ‘koncenzus realnosti’ koja vlada – u podrumu. Tako, sve dok nismo u stanju da proširimo svoju svijest do određenog stepena koji će nam biti dovoljan da definišemo granice podruma, njegove slabe tačke i ‘procjepe’ u zidovima kroz koje bi eventualno mogli izaći napolje; sve dok ne saznamo dovoljno o tome šta se napolju nalazi i u kakvoj situaciji ćemo se zadesiti kada izađemo; sve dok ne skupimo
dovoljno znanja o vanjskom realitetu što bi nam trebalo pomoći da se tamo lakše snađemo i opstanemo; nama preostaje da u sklopu podruma u kojem se nalazimo obezbjeđujemo svoj opstanak i uslove za učenje. Sve te aktivnosti moraju se obavljati u skladu sa datom situacijom koja vlada u podrumu. Nama će pri svemu tome biti jasno kako većina podrumaša razmišlja, pa stoga će to imati uticaja i na naše ponašanje u interakciji s njima. Mi smo do sada u podrumu imali prilke da u mnogo navrata učestvujemo u podrumskim ‘igrama bez granica’, svojevremeno smo progutali i podrumsku istoriju specijalno dizajniranu za podrumaše; vjerovali smo u sve ‘istine’ u koje su podrumaši trebali da vjeruju i ponašali smo se kao što je to činila i većina drugih podrumaša. Većina katastrofa i trauma koje smo doživljavali i zadobijali u podrumu bile su prouzrokovane od strane ljudi ili onih koji ljudima manipulišu, mada bi se neke, kao npr. zemljotresi, mogle u većini slučajeva pripisati prirodi. Iz slučaja zemljotresa kod ostrva Sumatre i razornog talasa koji je nakon njega usljedio, oni koji su tu stvar malo bolje istražili, mogli su saznati kako su se divlje životinje na vrijeme povukle na sigurna područja i nisu stradale od talasa, kao što je to bio slučaj s ljudima. U nekim područjima su npr. slonovi čak i spasili veliki broj ljudi tako što su ih upozorili na nadolazeću katastrofu, a neke čak i prenjeli na sigurno. Svijest mnogih divljih životinja je u skladu sa sviješću planete/prirode, tako postoje i ‘mehanizmi’ na osnovu kojih životinje bivaju na vrijeme upozorene da se sklone sa određenih područja koja će biti zahvaćena nekom kataklizmom. Čudnim “slucajem”, film Podzemlje upravo tako i počinje. Životinje u Beogradskom zološkom vrtu su predosjetile dolazeću katastrofu, međutim, s obzirom da su bile zatvorene od strane ljudi u željezne kaveze, većina njih nije bila u stanju da izbjegne tu nesreću, te su morale da podjele sudbinu ljudi, čiji su kavezi većinom – mentalne prirode i nevidljivi golim okom. “Nojev sindrom” je prirodna osobina životinja. One nisu u stanju da racionalizuju taj osjećaj, međutim, one ga slušaju bez pogovora, adekvatno reaguju na njega i izmještaju se na sigurno, bilo da je nepogoda prouzrokovana od strane ljudi ili prirode. Kod životinja ne postoji “wishful thinking.” One su u stanju da vide objektivnu realnost bolje od nas. Mi smo se od prirode udaljili što smo god više mogli. Istovremeno patimo od iluzije da smo u stanju da je kontrolišemo a kontrolisati nismo u stanju ni sami sebe. Svako ozbiljnije ezoteričko učenje nalaže nam da prvo upoznamo sami sebe, međutim, mi ne samo da mislimo da poznajemo sami sebe, nego se ne ustežemo da sudimo drugima kad god se za to ukaže prilika. Tako, sljepci sude sljepcima. Mudri ljudi uče na greškama drugih; pametni ljudi uče na svojim vlastitim greškama, dok se za one koji su mentalno retardirani istorija stalno ponavlja. Stoga nije nikakvo čudo zašto se istorija u našem podrumu stalno ponavlja. Ona će se ponavljati sve dotle dok iz nje nešto ne naučimo. Naravno, postoji vjerovatnoća da ni to ne može trajati “do vijeka”. Bliži se kraj “školske godine” u kojoj smo imali dovoljno vremena da korištenjem svog uma i slobodne volje savladamo predviđeno gradivo i stvorimo uslove za prelazak u jedan viši razred. Vrlo je moguće da će naši završni ispiti biti veoma interesantni i uzbudljivi, jer kako se čini, dolaze vremena kada će “jevreji” postati svi oni koji se počnu odupirati ovim ratovima i
bezumnom uništavanju ljudi, imovine i prirodne okoline, bilo pod kojim izgovorom da se to radi. Dolaze vremena kada će ‘svjetska vlada,’ koja već odavno postoji u tajnosti, nakon režiranja oružanih sukoba i terorističkih akata stvoriti kritičnu masu straha kod ljudi, na osnovu koje će oni dobrovoljno predati u njihove ruke i ono malo slobode što im je preostalo, u zamjenu za njihovu “zaštitu”. Dolaze vremena kada će se religije, ovakve kakve ih znamo ‘amalgamirati’ u jednu, koja bez obzira kako će se zvati i šta će propovijedati, takođe neće imati mnogo veze sa duhovnim istinama a pogotovo sa objektivnom realnošću. Dolaze vremena kada će individualno ljudsko biće, nesvjesno sebe i objektivne realnosti, doći u opasnost da se pretvori u humanoidnog robota koji će misliti ono što mu se kaže da misli I ponašati se onako kako mu se kaže da treba da se ponaša. Možda će to biti i potpomognuto implantiranjem kojekavih mikročipova i propagacijom mikrotalasa određenih frekvencija, za koje je već odavno dokazano da imaju uticaja na rad čovjekovog mozga, odnosno, sposobnost kontrole njegove svijesti. Uostalom, ti talasi se već sada propagiraju. Da li se sve to može spriječiti? Šta god se do sada događalo, bez obzira koliko to bilo rezultat nečije manipulacije, psihopatije itd., dogodilo se zato što smo mi to dozvolili. Stanje naše svijesti je bilo na toj razini. Da li se nešto promjenilo? Ono što “koliko-toliko-svjesno-ljudsko-biće” može, to je da radi u korist svoje vlastite sudbine, bez obzira na to o kakvim se spoljašnjim uslovima radilo. Na kraju krajeva, svako je odgovoran za svoje ponašanje. Došla su vremena kada ljudska bića sa individualnom dušom moraju pod hitno da izađu iz zagrljaja sa organskim portalima i distanciraju se od svih ovih aktivnosti koje se poduzimaju u pravcu opšte dehumanizacije čovječanstva. Ukoliko nastavimo da igramo u istom kolu sa onima koji u svemu vide samo jedan tvrdi materijalni aspekt, doći ćemo u opasnost da ne izađemo napolje na vrijeme, jer kako se čini, ‘plesna dvorana’ samo što nije počela da gori. Oni koji ostanu i dalje da igraju u kolu, mogli bi doći u situaciju da izgore. Čini se da ipak postoje granice i za ove ‘igre bez granica’. Dolaze vremena kada više neće ostati mnogo prostora za bijeg i kada ćemo morati ostati čvrsto na nogama, tamo gdje jesmo, zauzeti stav i upotrijebiti sve svoje znanje da se izborimo za realnost kakvu zaslužujemo a ne kakvu nam drugi nameću. Dolaze vremena kada će “3D mjerila vrijednosti” za mnoge od nas prestati da postoje i koje mnogi od nas neće više ni težiti da ostvare, jer ćemo spoznati – istinska mjerila vrijednosti, koja s ovima, koja trenutno vladaju na ovoj planeti, nemaju mnogo veze. Tako ćemo napokon postati vlasnici svoje vlastite sudbine i tako ćemo napokon početi sami da definisemo realnost u kojoj želimo da živimo. Veliki ciklus od 300 hiljada godina se zatvara. U njemu smo dali antropoidima sve od sebe da im u idućem krugu bude mnogo lakše u smislu njihovog dostizanja individualne duše. Mnogi od nas su, sa jednog višeg aspekta gledajući, dobrovoljno pristali da ovdje prožive mnoge
svoje živote, kao programirane individue, jer je to bio jedini način da podnesemo sve što je trebalo da podnesemo, da naučimo sve što je trebalo da naučimo i da ostvarimo sve što je trebalo da ostvarimo. Sa nekog višeg aspekta gledajući, pristali smo da budemo i neka vrsta baterije, odnosno, ‘generatora’ za proizvodnju i isporučivanje emotivne energije onima koji ne mogu da opstanu bez nje. Dolaze vremena za Buđenje ljudskih bića sa individualnom dušom i našeg rastanka sa organskim portalima i tzv. ‘silama mraka’. Za mnoge od nas buđenje će biti bolno jer će to ovisiti o tome koliko je ko duboko zaglibio u iluziji, odnosno, koliko ko poistovjećuje ovu ‘koncensus realnost’ sa – objektivnom realnošću. Mi još uvijek imamo svoju slobodnu volju, kao i jednu veliku odgovornost za to – kako ćemo da je koristimo. U predstojećim vremenima, jedino što se očekuje od ljudi sa individualnom dušom, to je – da je oni – demonstriraju, i to – nikome drugom – do sebi samima. Za demonstraciju naše duše nikada nećemo imati bolju priliku nego što je to sada, u ovom momentu. Naravno, ukoliko je već nismo izgubili. Neki već sada spoznaju da nema te sile koja ih može natjerati da uzmu učešća u nekom konfliktu protiv drugih ljudskih bića, niti da ga opravdavaju. Da manipulišu druge i nanose im bilo kakav bol. Mnogi su već sada svjesni da ne postoji ni jedan racionalni razlog za međuljudske sukobe. Ima nas već sada mnogo koji sebe vidimo dijelom jedne veće cjeline. Neki od nas su se već sjetili svog istinskog porijekla i multidimenzionalnosti svog bića a mnogi od nas će to takođe uskoro spoznati. Već sada su došla vremena kada više nije bitno gdje si, nego – KO SI, i – ŠTA VIDIŠ!!! Izvor odlomaka - www.galaksija.com
(Preuzeto iz: http://vesna.atlantidaforum.com/)