Jerihon, gradić na putu koji vodi od Čikaga do Kolumbusa, mesto je kroz koje će morati da prođe Persival Marč za čiju glavu je raspisana ucena pod optužbom za krađu. Dva lovca na ucene su mu na tragu. I obojica veruju da je jedan od njih suvišan. Kada je jedan od njih pronađen ubijen hicem u grudi tokom noći, na mesto zločina stižu Zagor i šerif Rajli. Svi tragovi ukazuju da je ubica Marč koji se ulogorio nedaleko odatle sa svojom ženom Roudom i sinovima s kojima je u bekstvu. Ipak, čovek nestaje. Gde je završio? Možda na obližnjoj indijanskoj teritoriji gde se Sauci, koji su takođe pronašli dva svoja čoveka mrtva, pripremaju za osvetu i spremaju da napadnu Jerihon? U gradu se, u međuvremenu, me đuvremenu, spremaju vešala za ubicu, ko god on bio.
Jerihon, gradić na putu koji vodi od Čikaga do Kolumbusa, mesto je kroz koje će morati da prođe Persival Marč za čiju glavu je raspisana ucena pod optužbom za krađu. Dva lovca na ucene su mu na tragu. I obojica veruju da je jedan od njih suvišan. Kada je jedan od njih pronađen ubijen hicem u grudi tokom noći, na mesto zločina stižu Zagor i šerif Rajli. Svi tragovi ukazuju da je ubica Marč koji se ulogorio nedaleko odatle sa svojom ženom Roudom i sinovima s kojima je u bekstvu. Ipak, čovek nestaje. Gde je završio? Možda na obližnjoj indijanskoj teritoriji gde se Sauci, koji su takođe pronašli dva svoja čoveka mrtva, pripremaju za osvetu i spremaju da napadnu Jerihon? U gradu se, u međuvremenu, me đuvremenu, spremaju vešala za ubicu, ko god on bio.
Moreno Burattini
KOLEKCIONARSKO IZDANJE ZLATNE SERIJE
KOLEKCIONARSKO IZDANJE ZLATNE SERIJE skeniranje| Attila prevod | Johannbgod lektura i korektura | Strider, Curunir korektura | Strider
graička obrada | Attila obrada naslovnice | Attila, Perper, Cat Claw
ZAGOR | Sergio Bonelli Editore | Cartoon Club izdanje
crtež naslovnice: Gallieno Ferri ostali crteži: Marco Verni, Walter Venturi, Michelle Rubini, Gianni Sedioli, Emanuelle Barison, Joevito Nuccio, Roverto Piere, Guiseppe Prisco, Mauro Laurenti, Marco Toricelli
originalna italijanska objava: april 2011. | objava našeg izdanja: februar 2012.
UVOD
SADRŽAJ
Darkvudska petparačka štampa ....................................... 6 POGLAVLJE I
Lovac na ucene ......................................................................13 POGLAVLJE II
Čovek u noći............................................................................21 POGLAVLJE III
Šerif ...........................................................................................25 POGLAVLJE IV
Na tragu ubici .........................................................................29 POGLAVLJE V
Jedna žena i njena deca ......................................................33 POGLAVLJE VI
Jerihonski običaji .................................................................39 POGLAVLJE VII
Zarobljenik .............................................................................43 POGLAVLJE VIII
Crvenokošci ............................................................................47 POGLAVLJE IX
Čovek bez sećanja .................................................................51 POGLAVLJE X
Zidine Jerihona ......................................................................57 POGLAVLJE XI
Na ratnoj stazi ........................................................................61 POGLAVLJE XII
Indijanska teritorija ............................................................65 POGLAVLJE XIII
Dan presude ...........................................................................71 POGLAVLJE XIV
Sakemova koliba ...................................................................75 POGLAVLJE XV
Vešala ........................................................................................79 POGLAVLJE XVI
Istina .........................................................................................85
UVOD
Darkvudska petparačka štampa piše: Đuzepe Poličeli (Giuseppe Pollicelli)
K
ratki roman Zidine Jerihona originalno je objavljen u nastavcima revije Darkwood Monitor , zvaničnog
glasila udruženja „Zagorov klub“. Prvo pojavljivanje ove dinamične vestern priče čiji je protagonista jedan od najpoznatijih i najdugovečnijih likova italijanskog stripa, Duh Sa Sekirom, koji je 2011. proslavio pola veka izlaženja, bilo je pre tačno četrnaest godina. Preciznije, bilo je to marta 1997. kad je, s izlaskom prvog broja Darkwood Monitora, osnovan
i „Zagorov klub“ posle nekoliko meseci teške trudnoće. Za osnivanje „Zagorovog kluba“ i njegovo vođenje već četrnaest godina zaslužna su tri čoveka: Danijele Bevilakva (Daniele Bevilacqua), Serđo Kliminti (Sergio Climinti) i moja malenkost, trojica prijatelja iz Rima koje je povezivala obična strast prema stripovima, a naročito prema Gospodaru Dark vuda. Ideja o osnivanju kluba, pak, nije ni moja ni Bevilakvina ni Klimintijeva. Mi smo, zapravo, samo odgovorili na poziv i sugestiju Morena Buratinija (Moreno Burattini), koji je i autor Zidina Jerihona, i koji je, kao što je poznato, već dugo glavni
Zagorov scenarista i urednik svih izdanja posvećenih Duhu Sa Sekirom. Sem što je jedan od najvećih stručnjaka (poznajem Morena već dvadeset godina, pa mi možete verovati), on je i jedan od najvatrenijih obožavalaca lika koji su stvorili Serđo Boneli (alias Gvido Nolita - Sergio Bonelli/Guido Nolitta) i
D
7
Galijeno Feri (Gallieno Ferri). Roman Zidine Jerihona počeo je s izlaženjem u drugom broju Darkwood Monitora (koji na naslovnoj stranici ima Ferijevu ilustraciju Zagora kako grli mladu Indijanku i koji danas predstavlja pravi raritet) i objavljivan je u naredna četiri broja revije tj. ukupno u pet de lova. Morenova namera, koju sam odmah prihvatio s entuzi -
jazmom, bila je da prati tradiciju avanturističkih priča punih obrta koje su, od sredine devetnaestog do početka dvade setog veka, izlazile u nastavcima u okviru jeftinih i tiražnih izdanja. Posle čitanja ove ponovo objavljene kratke priče postaje očigledno da Buratini ponajviše duguje ovom obliku literature i njenim naslednicima, na prvom mestu američkim petparačkim magazinima koji su izlazili između dvadesetih i pedesetih godina prošlog veka. Suvoparan i koncizan stil pisanja koji zrači iz svake stranice Zidina Jerihona, kratkog romana u klasičnom vestern stilu (etablirajući usput Zagora kao univerzalnog i modernog karaktera koji bi bez problema
8
Z J
mogao da bude protagonista neke horor priče ili fantazije), ne ostavlja mnogo sumnje. Pored toga, poput priča koje smo upravo spomenuli, Buratinijev roman obogaćen je efektnim ilustracijama. U ovom novom izdanju, kao što ste već shvatili, brojni autori prikazali su ključne momente romana, za raz liku od prvog izdanja u Darkwood Monitoru kada su samo
Mauro Laurenti (Mauro Laurenti) i Masimo Peše (Massimo Pesce), dva crtača koji još uvek aktivno rade na Duhu Sa Sekirom, nacrtali ilustracije koje su išle uz tekst. U anglosakson skom svetu romani ovog tipa nazivali su se dime novels, što bi značilo „petparački romani“, čime se ukazivalo na nisku cenu ali i na umerene literarne ambicije. Strip serijali, koji su u Italiji dostigli svoj maksimum pod izdavačkom palicom Serđa Bonelija, predstavljaju najbolje sledbenike ovog tipa naracije i često uživaju veliko poštovanje, tako stupajući na takozvanu teritoriju „umetnosti sa velikim U“. Taj isti Serđo Boneli očigledno je bio svestan toga kada je odlučio
D
9
da jedan od brendova svoje izdavačke kuće (kasnije, krajem osamdesetih, nazvane Sergio Bonelli Editore) krsti imenom Daim Press,
što je fonetska transkripcija engleskog naziva dime press. Bio je to omaž Bonelijeve izdavačke kuće ovom starom nazivu, a sam Buratini je, ovog puta uz pomoć svojih prijatelja stripomana iz Prata i Firence – Frančeska Manetija (Francesco Manetti), Alesandra Montija (Alessandro Monti) i Saverija Ćerija (Saverio Ceri) – pokrenuo reviju Dime Press, kritičko-informativnu publikaciju koja je u potpunosti bila fokusirana na Bonelijeva izdanja. Veza između Darkwood Monitora i Dime Pressa takođe postoji jer smo, pre nego što smo pokrenuli „Zagorov klub“, Bevilakva, Kliminti i ja već bili među glavnim potpisnicima „bonelijanskog magazina“ koji su osnovali Buratini i ostali. Zapravo, može se reći da Darkwood Magazin predstavlja okosnicu Dime Pressa s kojim deli gotovo sve saradnike, od Anđela Palumba (Angelo Palum -
bo) do Stefana Prijaronea (Stefano Priarone) i od Đampjera
10
Z J
Belardinelija (Giampiero Belardinelli) do Aleksa Prinćipata (Alex Principato). Očigledno bi imalo smisla i da su Zidine Jerihona objavljene u nastavcima u Dime Pressu, ali nema sumnje da je Darkwood Monitor, budući da je proizašao iz „Zagorovog kluba“, ipak najprikladnije mesto za to. Ukratko, mnogo više od istoimene revije koju su osmislili Buratini, Maneti, Monti i Ćeri, pravi petparački roman, objavljen je na stranicama „mog“ Darkwood Monitora. A za to malo zadovoljstvo zauvek ću biti presrećni dužnik svom prijatelju Morenu.
POGLAVLJE I
Lovac na ucene
L
ovac na ucene ušao je u salun gurnuvši vrata obema rukama. Ostao je nekoliko minuta na pragu, držeći prste na kapcima, sasvim dovoljno da razgleda unutra,
sleva na desno, ispitujući prisutne. Prostorija je bila velika i poprilično puna. Ljudi koji su sedeli igrali su karte, bacali kockice, pili i jeli. Drugi su stajali za šankom ili oko stolova gledajući ove koji su igrali. Punačka se žena sa setnim osmehom probijala laktajući se, sa poslužavnikom punim praznih čaša koje je nosila na pranje. Čovek je načinio prvi korak unutra, ostavljajući vrata da se ljuljaju iza sebe. Koračao je prema šanku, presecajući gusti dim. Svi su ga gledali. Ne zato što je bio novo lice: u Jerihonu, gradu duž najvažnijeg puta u regiji, stranci nisu bili retkost. Pa ipak, moglo se videti na milju da tom tipu zanimanje nikako nije bilo propovednik. Preko crvene košulje, ili skoro crvene pošto je boju bilo teško razaznati ispod tolike prljavštine, bila su prekrštena dva re denika s mecima i pojas o kom su visila dva pištolja. Čovek nije nosio šešir, inače bi se moglo pomisliti da i pod njim krije oružje. Spustio je laktove na šank, teško, a s njima i pola ki lograma prašine. Set Kolb sve je to zabrinuto posmatrao. «Viski ili pivo?» upitao je. «Ono što je manje odvratno!» odgovorio je lovac na ucene.
14
Z J
Kolb je posegao za viskijem. Bio je jednako odvratan, ali skuplji. Dok je šanker punio čašu, lovac na ucene preturao je po džepu od košulje, zveckajući redenicima. Svi su nastavili da ga gledaju. «Nikad niste videli ovo lice?» upitao je odmotavajući zgužvanu poternicu. Pre nego što je pogledao nacrtano lice, barmen je video cifru. Sto dolara. «Ne», odgovorio je. «Ko je to?» «Persival Marč. Lopov. Udario je u Čikagu i pobegao prema granici u potrazi za srećom!» «Ako ga tražite u Jerihonu, na pogrešnom ste putu!» «Tražio sam ga svuda, ali prošao je ovde!» Lovac na ucene podigao je čašu i dobro je osmotrio. Ispio ju je u jednom dahu. Spustio je praznu čašu i rukom obrisao usta. Bacio je šankeru pola dolara, ne pitajući koliko košta i ne čekajući kusur. Ponovo je uzeo poternicu. Okrenuo se i iznova osmotrio prostoriju. Otišao je prema stolu za kojim su četiri čoveka igrala poker. Držeći sve karte u ruci i sa cigaretom u uglu usana, gledali su ga. Lovac na ucene pogledao ih je jednog po jednog, upoređujući njihova lica sa licem na poternici. Lovac je rukom uhvatio za bradu jednog kauboja sa ranča „Dvostruka nula“ koji je bio naslonjen na gelender stepenica. Okretao mu je glavu levo-desno. «A ti ne znaš ništa?» pitao je tresući mu glavu. «Ne... stvarno!» promucao je kauboj. Za sledećim stolom su večerala dvojica. Mali i obli Mek sikanac sa mašnom, koji je upravo nameravao da poždere ćureći batak, i markantan džin visok skoro dva metra u čudnom indijanskom kostimu, koji je koricom hleba sku pljao ostatke hrane sa tanjira. Meksikanac nikako ne može
L
15
biti njegov čovek. Drugi je bio glatko izbrijan, za razliku od Marča. Ali brade dolaze i odlaze. Telo ostaje, a ovo bi moglo biti ono pravo. Lovac mu je prišao, pogledao u njega i pružio ruku ka njegovoj bradi kako bi mu podigao glavu malo naviše. Džin ga je iznenadio. Brzim pokretom, desnicom ga je zgrabio za zglob, stegao ga i tresnuo o sto. Udarac je pro drmao tanjire i čaše. Meksikanac je podigao glavu sa ćuretine, primetivši ubicu po prvi put. Čovek sa prekrštenim redenicima izbečio je oči. Džin mu je držao zglob čvrsto prikovan za sto. «Nađi drugu bitangu oko koje ćeš da zujiš, Baze!» prozviždao je. Lovac je potiskivao iznenađenje. «Ti... me poznaješ!?» Džin ga je pogledao pravo u oči. «Ti si Harold Dač, iz Kolumbusa, lovac na ucene... ali zovu te Baz jer zujiš oko plena sa upornošću obada koji ide na znoj konja. Okreće mi se stomak od tebe i tvojih kolega. Put pod noge i potraži tog Persivala Marča negde drugde!» Baz je slušao ne trepćući. Nije mogao da odgovori na ovo bilo čim sem psovkom i pitanjem: «Judine mi krvi!... Ko si ti?» Džin je olabavio pritisak na njegovom zglobu i ustao. «Zovu me Zagor!» Zagor je bio viši od Baza najmanje deset centimetara. Baz je koraknuo unazad. U salunu je nastao žamor. «Zagor!» uzviknuo je Baz. Čuo je priče o ovom pravedniku. Prijatelju Indijanaca. Neprijatelju mnogih koji su završili u zatvoru. Bivšem neprijatelju mnogih koji su završili na gro blju. «To je skraćenica od Za-gor-Te-nej, što na jeziku Algonkina
16
Z J
znači „Duh Sa Sekirom“. Ne znam šta ti misliš, ali čini mi se da zvuči bolje nego Baz!» Tek sad je lovac na ucene primetio neobičnu sekiru koja je visila za pasom njegovog sagovornika. Umesto sečiva imala je dobro uglačan kamen, na jednoj strani tup a na drugoj oštar. Meksikanac je uzdahnuo. Još uvek nije bio završio sa glo danjem mesa sa svog batka i uplašio se da će morati da ga ostavi na pola. Znao je kako se ovakve stvari završavaju, u devet od deset slučajeva. Baz je savladao iznenađenje i pustio nagomilani bes. «Toliko prezira prema mojoj profesiji... da bi onda ti odveo lovinu na vešala!» «Ja to ne radim za novac. Zanima me samo da li su zaista uradili ono zbog čega se gone. Ako ne mogu da čujem njihove razloge, trudim se da ih odvedem žive, a ne šunjam se iza njih kad ne mogu da se brane. Ne udaram ih otpozadi i, povrh svega, ne uživam u tome!» procedio je Zagor u jednom dahu. «Sasvim suprotno od onoga što ti obično radiš, Baze... dokle god nemate nikakvog obzira prema plenu, niste nimalo ma-
nje rđavi od njih!» Baz je naprćio nos i isprsio se. «Drži ti govore svojim indijanskim prijateljima... a ne meni!» Više nego ikada ranije, Baz je razmišljao da spusti ruku na pištolj. Želeo bi da puca ili samo da iskoristi pištolj kako bi spustio perčin svom protivniku, i uspeo je da ga zgrabi i izvuče, ali ne i da ga uperi prema Zagoru. Zagor ga je uhvatio za ruku tik iznad lakta i svom snagom svojih ramena ga podigao sa zemlje i bacio kroz vazduh prema stolu. Baz je izgu -
bio pištolj neposredno pre nego što je leđima tresnuo o sto,
L
17
a zatim potonuo na zemlju među masne stolnjake, slomljene tanjire i ostatke ćuretine. Meksikanac se sklonio na vreme. «Karamba i karambita!» uzviknuo je. Poternica je još uvek bila u vazduhu. Polako se spuštala na Bazov stomak. Gosti za susednim stolovima su ustali i okrenuli se. Ali nije se na tome završilo. Lovac na ucene brzo se digao na noge, pognute glave. Zagor ga je gledao ne trepćući, čekajući njegov potez. «Ubiću te!» zavapio je Baz dok mu je pena išla na usta. Hitro je napao, poput ovna. Ali Zagor je bio suviše brz za nje ga. Pomakao se u stranu dovoljno da Bazova glava proleti, a potom mu obema pesnicama zadao snažan udarac u potiljak. Telo lovca na ucene ostalo je u tom položaju. Baz je pao na zemlju gušeći se. Poternica je opet bila u vazduhu. «Svih mi brkova moje porodice!» uzviknuo je Meksikanac. «Napravio si od njega idiota do kraja života!» «Ćuti, Čiko! Tipovi poput ovog imaju tvrdu glavu!» nasmešio se Zagor. U stvari, Baz se pomerao pokušavajući da ustane. Ljudi u salunu počeli su da se okupljaju oko suparnika. Kad se ubica podigao na sve četiri, Zagor ga je uhvatio za kragnu, podigao ga i postavio ga na noge. Baz se teturao, ali potom je uspostavio minimalnu ravnotežu. Zagor ga je pus tio. Ovaj se zateturao, iako nije pao. «Možeš li sam da odeš ili moram ja da te izbacim?» upitao je Zagor. Kao odgovor, Baz je pokušao da zada jedan slab udarac. Zagor se sagnuo i vratio mu s kamatom. Baz je odleteo unatraške najmanje tri metra. Završio je na dvojici gledalaca koji su pali na zemlju zajedno s njim. Po salunu su se začuli povici čuđenja i iznenađenja.
18
Z J
«Razumem», rekao je Zagor gledajući prema Bazu koji je prizemljio na dva nesrećnika. «Moram ja da te izbacim!» Duh Sa Sekirom opet je zgrabio Baza za kragnu. Stavio mu je u džep poternicu koju je podigao sa zemlje i odvukao ga prema izlazu, dok su njegove mamuze grebale pod. Onda ga je uhvatio za donji deo leđa i bacio prema vratima. Baz ih je otvorio licem, odletevši napolje. Nekoliko prolaznika koji su prolazili glavnom ulicom u Jerihonu, skoro potpuno obavi-
jenom tamom, videli su ga kako leži na ulici kao džak smeća. Baz se okretao u prašini i tamo i ostao. U salunu, Zagor je obrisao ruke o pantalone i otišao ka šanku. Svi prisutni gosti bili su zadivljeni. Spustio je prste na šank i obratio se Setu Kolbu. «Nego, šta se tiče piva s mog stola... mogu vam reći da sam sad još više ožedneo!» Kolb je izneo bokal. «Evo još jednog... na račun kuće!»
POGLAVLJE II
Čovek u noći
V
es Gruv je sedeo u senci, u najskrivenijem uglu salu-
na. On je bio jedini koji nije ustao dok je Zagor tukao Baza. Imao je i jedno pivo na stolu. Upravo je popio
poslednji gutljaj kad je Zagor podigao bokal koji mu je doneo Kolb. Pošto se podigao na noge, pročeprkao je po džepu, iz -
vadio novčić i ostavio ga na stolu. Potom je stavio crni šešir na glavu. Bio je sav u crnom, i da nije bio toliko krupan, ličio bi na grobara. Grobari su po pravilu obučeni u crno, ali su obično visoki i mršavi poput sardela. Umesto toga, Gruv je bio visok i korpulentan. Pravi pokretni orman. Strašni bauk sa crnom bradom. Napustio je salun. Video je Baza kako jaučući leži na zemlji. Pogledao ga je sa prezirom. «Nemoj da predugo čekam!» prosiktao je. Potom se udaljio i nestao u tami. Baz ga nije video. Nije ga ni čuo. Kada je otvorio oči, Gruv je upravo bio otišao. Baz se podigao na sve četiri, ali se ne jasno sećao kako je tu završio. To je bilo zbog onog Zagora. Nateraće ga da mu plati... ali sutra. Sada je suviše ošamućen da bi mu odrao kožu. Bio je u opasnosti da izgubi svoju, a Baz nije voleo da se izlaže nepotrebnim rizicima. Za sada je bolje da se povuče, da se domogne konja, odspava na njemu, da se odmori u kolibi u brdima i probudi se narednog dana
bistrijeg uma. On nikada nije spavao u hotelu dok bi lovio.
22
Z J
Više je voleo da izabere neko zabačeno mesto izvan grada, opreza radi. Podigao se na noge i nekako uspeo da ostane na njima. Pogledao je okolo pokušavajući da odredi ispravan smer. Nije bilo lako, bar ne u njegovom stanju. Malo je razmislio, zateturavši se. Onda je odlučio i krenuo na desnu stranu. Hodao je oko dvadesetak metara. Skrenuo je pogled na drugu stranu puta i ubedio sebe da je sve u redu. Hodao je još dvadesetak metara i pronašao štalu gde je ostavio konja. Deset minuta kasnije, galopom je izlazio iz grada. Svež vazduh polako mu je vraćao boju na lice. Baz se uvek hvalio kako je imao mačije oči koje su mogle da vide u mraku, i izgledalo je kao da je povratio skoro sve svoje sposobnos-
ti. Tako je i bilo. Duž padine brda savršeno je video nekog čoveka koji mu je preprečio put. Čovek je izgledao kao pravi pravcati orman. Strašni bauk sa crnom bradom. Baz je us tuknuo, povukao uzde i usporio konja. Bradati čovek na konju ga je očekivao. Bilo ga je nemoguće ignorisati. Baz ga je pogledao svojim mačijim očima. Pre poznao ga je. Bio je u salunu, malo ranije. «Ko si ti?» upitao je. Gruv je sačekao da se Baz zaustavi na tri metra od njega, pa je odgovorio: «Zovem se Gruv... Ves Gruv. Nikad nisi čuo za to ime?» «Nikada. Da li je trebalo?» «Obično se kolege poznaju među sobom.» «I ti si lovac na ucene?» «I ja sam!» «Na tragu Persivala Marča?» «Na tragu Persivala Marča.» «Dakle, i ti si ubeđen da to kopile mora da prođe kroz
Č
23
Jerihon?» «Proći će kroz Jerihon», klimnu glavom Gruv, «samo što sam ja stigao u Jerihon pre tebe. Već sam bio tamo kada si ušao u salun.» Baz se osmehnu. «Promašio si takmičenje, prijatelju. U ovoj igri premija se plaća samo onom ko se pojavi sa lešinom traženog... Prvi koji dođe u salun ne dobija ništa.» Gruv uzvrati osmehom. «O, ne. Nisam promašio takmičenje... Uopšte nemam želju da se takmičim sa tobom.» «Slušajte, Gruve... ako mi predlažete da ujedinimo snage, znajte da ne nameravam da delim novac od nagrade. Cifra je već dovoljno niska.» «Znam da je mala», reče Gruv. «Zapravo, želim da je udvostručim.» Baz je izbečio oči od iznenađenja tri puta, svaki put sve više i sa sve većom nevericom. Prvi put dok je pokušavao da shvati šta je čovek s bradom zapravo mislio. Drugi put kada se upitao zašto mu je konj tako uplašeno zanjištao. I treći put kad je shvatio da konj njišti zbog pucnja. Kada je ukapirao da je Gruv izvadio pištolj i pucao u njega ni ne trepnuvši, oči su mu bile već potpuno razrogačene. Osim toga, ne bi ni imao vremena za to. Shvatio je da je imao rupu u grudima iz koje je tekla vrela krv i to je bila njegova poslednja misao. Gruv je imao vremena da odloži revolver koji se pušio pre nego što je Baz pao iz sedla. Nije ga ni pogledao dok je padao. Držao je oči na svojoj futroli i podigao glavu tek nakon što je čuo tup udarac tela protivnika koji je pao sa sedla na zemlju i konja kako se udaljava u galopu. Video je Baza kako leži sa rupom u grudima u lokvi krvi pomešanoj sa prašinom.
24
Z J
Gruv se isceri. Sišao je sa konja, prišao Bazovom lešu i sa gnuo se da ga pretrese. Izvadio je poternicu na kojoj je bilo Marčovo lice i stavio je u svoju jaknu. Potom se vratio do svog konja i uzeo iz sedla šešir prekriven blatom. Bacio je šešir na zemlju pored mrtvaca. Pogledao je zadovoljno šešir i leš. Da, to bi moralo da upali, mislio je. Bio je to dobar plan. Zatim je uskočio u sedlo. Morao je nekog da poseti. Udaljio se pazeći da ostavi jasne tragove i nestao u noći.
POGLAVLJE III
Šerif
brzo je noć zamenila dan. Sunce je upravo raširilo svoje hladne zrake loveći senke skrivene između kuća. Još uvek ih nije sve otkrilo, dok su se Zagor i njegov prijatelj Čiko spuštali stepenicama u krčmu. Čiko je zevao zatvorenih očiju, bez pokrivanja usta rukom, jer je u tom trenutku mislio da neće moći da podnese napor potre ban da podigne ruku. Zagor je pak odmah primetio čoveka okrenutog leđima koji je sedeo za stolom u prostoriji ispod. «Dobro jutro, narode!» rekao je čovek. Čiko je prestao da zeva i razrogačio oči. «Dobro jutro, Rajli!» odgovorio je Zagor, blago se osmehnuvši. Čovek koji je sedeo okrenut leđima se okrenuo. Limena
U
zvezda svetlucala mu je na grudima, sjajna kao zrak svetlosti koji je upravo ušao kroz prozor u potrazi za odbeglim sen -
kama. Bio je to Semjuel Rajli, Zagorov prijatelj i dugogodišnji šerif u Jerihonu. «Pakla mu!... Ne vidiš me ceo vek a prepoznaješ me i s leđa!» reče Rajli. «Čuo sam tvoj glas dok sam još bio u sobi... Mogao bi da budeš bariton, ako se odlučiš da odbaciš zvezdu i posvetiš se pevanju!» «Tek sam večeras saznao da ste bili u gradu i rekli su mi da
26
Z J
ćete otići u zoru... Zato sam ustao rano da vas pozdravim.» «I da nam ponudiš obilan doručak!» nasmejao se Čiko s očima punim nade. «Naravno!» Rajli klimnu glavom. «Već sam naručio!» Zagor je primakao stolicu. «Mislio sam da hoćeš da me uhapsiš zbog toga što sam premlatio Baza Dača!» reče, sedajući pored šerifa. «Premlatiti je blaga reč... Kako su mi rekli, izbacio si ga na ulicu više mrtvog nego živog!» prasnuo je Rajli. «Naručio si palačinke i sirup od javora?» upitao je Čiko vezivajući ubrus oko vrata, odmah pošto je seo za drugi kraj stola. Rajli se okrenuo da bi mu odgovorio. «Četiri porcije, pošto ti jedeš za dvoje!» «Rekli su ti onda i da je on bio taj koji je prvi počeo», nastavio je Zagor. «Naravno! U suprotnom, stvarno bih došao da vas uhap sim.» «Baz je tražio nekog Persivala Marča. Znaš li nešto o tome?» «I do mene je stiglo obaveštenje. Pročitao sam nalog za hapšenje i iskreno, nisam mislio da je reč o ubici. To je samo jedan pomoćnik dućandžije iz Čikaga koji je u jednom tre nutku pobegao sa porodicom sa ukradenim novcem.» «Sa porodicom?» «Da... ima suprugu i dva mala dečaka. Mora da je planirao da plen od pljačke troši duž granice... Možda da ga uloži u neki ranč ili farmu, ili neku trgovinu.» «Trgovina je isključena», nasmeja se Čiko. «Kladim se da ne veruje prodavcima!» I dalje se smejući, Čiko je protezao vrat ne bi li video da li je doručak stigao. Iz kuhinje je dopirao lep miris, ali od
Š
27
konobara nije bilo ni traga. «Baz je izgledao uveren da su prošli ovde», rekao je Zagor, «a lovci na ucene obično su dobro informisani.» «Šteta što si samo u prolazu... u suprotnom, mogli biste da mi pomognete da ga nađem.» Čiko je zadovoljno kliknuo. Konobar je dolazio noseći poslužavnik koji se prelivao. Na njemu nisu bile samo palačinke i sirup, već i jaja, slanina, maslac, džem, hleb i kafa. «Uradio bih tako, makar samo da sprečim Baza da ga prvi nađe, ali kao što si rekao, samo sam u prolazu», rekao je Za gor. «Očekuju me za dva dana u selu Oneida. Moraćeš sam da se snađeš!» Konobar je stavio poslužavnik na sto i počeo da postav lja hranu. Čiko je protrljao ruke sa zadovoljstvom. «E, ovo se zove doručak!» rekao je. Pružio je ruku prema prvoj palačinki, kada ih je povik sve naterao da se okrenu. «Šerife!» Čovek je trkom uleteo u krčmu, ostajući bez daha. Bio je to Ebenizer Ficdžeraldson, koji je imao farmu nadomak grada, i koji je svakog jutra u to vreme donosio sveže, tek pomuženo mleko u Jerihon. «Pakla mu!... Šta nije u redu sa tobom, Ebe?» upitao je Rajli dok je ustajao. Čiko je pogledao Ficdžeraldsona i shvatio da može da se oprosti od doručka. «Ubili su čoveka... Usput... Video sam ga kako leži na zem lji!» «Koga?» prosiktao je Rajli.
POGLAVLJE IV
Na tragu ubici
B
io je to Baz. Zagor ga je odmah prepoznao po odeći, a Rajli je samo klimnuo glavom pošto je okrenuo leđa. Dotle su stigli Ebenizerovim kolima, koji je krenuo s
njima i šibao svoja dva konja kao opsednut. «Ima rupu u grudima!» prokomentarisao je. Zagor se sagnuo da dodirne leš koji je ležao u lokvi zgrušane krvi, skoro pocrnele, odmah pored prašnjavog puta. «Po tome koliko je hladan, rekao bih da je mrtav od sinoć!» reče on. «Odmah nakon sukoba sa tobom!» promrmlja šerif. Čiko je iskolačio oči i okrivljujući uperio kažiprst prema Rajliju koji se počeša po bradi. «Karamba i karambita... vidi, imamo gvozdeni alibi, mister limena zvezdo.» «Da... Možete nas obrisati sa liste osumnjičenih! Bili smo u salunu do kasno i iz njega smo otišli pravo u krevet!» od brusi mu Zagor. Onda je opazio blatnjavi šešir u blizini leša i namrštio se. «Hiljadu mi skalpova», reče on tiho, gotovo za sebe. «Šta ste videli?» upita Rajli. «Nije njegov!» reče Zagor dok se saginjao kako bi podigao šešir. «Sinoć Baz nije imao šešir na glavi!» «Možda ga je ostavio u štali?»
30
Z J
«Ne! Pogledajte koliko je širok... barem za dve veličine veći od Dačove glave!» «Misliš li da ga je ubica izgubio?» «Dozvolite mi da proverim jednu stvar», odgovori Zagor i poče da pretražuje unutrašnjost šešira, opipavajući prstima. «Evo... etiketa kaže da je proizveden u Čikagu!» «Čikagu?» «Da... i pogledajte blato, ovde gore. Čudne je crvenkaste boje kakve nema u ovim krajevima.» «Prepoznajem ovo blato», odbrusi Rajli primičući se kako bi noktom ogrebao malo sasušenog blata. «To je ilovača koju možeš naći na samo koji dan jahanja odavde... na putu koji vodi na severoistok.» “To jest, u Čikagu”, doda Čiko. «Šta to do đavola znači? Da ubica nije odavde? Da je došao iz Čikaga? Ali ko...?» šerif se zagrcnuo izgovarajući poslednje pitanje odmah sam odgovorivši na njega. «Hiljadu mi gromova!... Persival Marč!» Zagor nije rekao ništa. Počeo je da pretražuje džepove mrtvaca. Na Rajlijevom licu zablistao je osmeh koji se protezao od uva do uva. «Ali, naravno... Baz je njega tražio i očigledno ga je i pronašao!» nastavio je Rajli udarajući desnom pesnicom pravo na otvoren dlan svoje leve ruke. Zagor je dugo prevrtao džepove mrtvaca, a zatim ustao mršteći se. Nije pronašao ono što je tražio. «Nema više poternicu sa sobom. Sinoć sam mu je, pre nego što sam ga izbacio iz saluna, stavio u džep!» «Naravno!» uzviknuo je Rajli. «Stvar je sasvim jasna!» «U redu, svih mi brkova moje porodice!» uskoči Čiko. «Dakle, Marč je dolazio u grad, kao što je Baz predvideo. Njih
N
31
dvojica su se sukobili, Marč je ubio Baza i pobegao pošto je uzeo poternicu, prevarivši se da niko neće pomisliti na nje ga... nije pretpostavio da ju je Baz već svima pokazao!» Šerif je izgledao uveren. «Da, on je pobegao... ali je izgubio šešir!» dodao je. «Što je bilo nešto kao ostavljanje potpisa», zaključio je Me ksikanac. Zagor je bio sumnjičav. «Marč nije ubica već lopov. A ovaj savršeno ispaljen hitac tokom noćne tmine izgleda kao delo nekog profesionalca», rekao je napokon. «Ne bih te uzeo za branioca!» prasnuo je šerif. «Sa tim ar gumentom ne bi ubedio ni porotu sastavljenu od pijanaca.» I Čiko je odmahnuo glavom. «To je bio on, Zagore!... Ubio je Baza kako ne bi bio uhvaćen!» insistirao je Meksikanac dok je Zagor nastavio da gleda oko leša, ispitujući otiske. «Ko god da je to uradio, odjahao je na konju i ostavio
prilično jasne tragove!» zaključio je Duh Sa Sekirom pokazujući ih šerifu. «Klasična građanska naivnost», zabrundao je čovek sa zvezdom i nastavio, okrećući se prema Zagoru: «Šta da radi mo? Da ih sledimo?» «Naravno! Idemo!» potvrdio je Duh Sa Sekirom.
POGLAVLJE V
Jedna žena i njena deca
agor i Rajli jahali su sat vremena, sledeći tragove ubicinog konja. Bilo je lako pratiti ih, budući da su se obrisi konjskih kopita ocrtavali na prašnjavoj zemlji duž puta ili na travi koja je pokrivala brdo. Ali teren na strani brda koja je gledala ka Jerihonu ubrzo je počeo da biva ste novit i tragovi su nestali. U početku su se stene pojavljivale tu i tamo i bilo je zemlje između njih, ali ubrzo su u potpunosti prekrile tlo pa su tragovi deinitivno iščezli. «Ništa se ne može uraditi!» rekao je Rajli dok je po posled nji put pretraživao i zagledao stenoviti teren. «Oćoravićemo buljeći u ove proklete stene... ali te proklete tragove više nećemo pronaći, do đavola!» «Možda nije zemlja ono u šta treba da gledamo, šerife», predloži Zagor sedeći na konju. «Pogledaj prema nebu!» «Šta to, do đavola, govoriš?» ljutito odbrusi Rajli okrenuvši se prema Duhu Sa Sekirom. Videvši da je Zagor gledao u vis i sam je pogledao. «Neka me zgromi!» uzviknu tad.
Z
Bio je to stub dima koji se uzdizao u nebo sa vrha brda,
neposredno iznad njih. Činilo se da dolazi od logorske vatre. «Misliš li da se naš čovek ulogorio tamo?» upitao je Rajli ne spuštajući pogled. «Idemo da pogledamo pa ćemo saznati», odgovori Zagor. Mamuznuo je konja po prvi put i krenuo preko oštrih stena
34
Z J
u pravcu vrha brda. To nije bio njihov čovek. Tačnije, nisu tamo pronašli nikakvog čoveka pošto su se popeli, već samo zaprežna kola sa ciradom. Tri upregnuta konja bila su vezana za šiblje dugačkom žicom kako bi mogli da brste okolnu travu. Pošto su bila samo tri, značilo je da je jedan nedostajao jer su va gone tipa konestoga uobičajeno vukla četiri konja. Zagor i šerif videli su vatru među stenama nad kojom je visio tiganj privezan za daščicu. Oko vatre su bili žena i dva dečaka. Žena bi mogla biti lepa da nije bila iznurena i da, očigledno, nemaština nije izdubila njeno lice i izbledela kožu. Dronjava haljina koju je nosila naročito nije doprinosila da se istakne njena uvenula lepota. Međutim, kosa (sa nekoliko sivih vla si, u skladu sa godinama) je bila skupljena i očešljana, čak i čista. Dečaci su mogli imati deset i dvanaest godina. Odeća im je bila puna zakrpa a izgledali su ispijeno i zbunjeno. Zagor i Sem Rajli dugo su pretraživali stene oko pašnjaka gde je bila logorska vatra. Poterali su konje prema kolima tek pošto su bili potpuno sigurni da niko ne vreba iza stenja sa napunjenim pištoljem, kao na primer čovek koga traže. Ono što je nedostajalo ovoj pomalo idiličnoj slici bio je otac po rodice koji gunđa nad tignjem iščekujući ručak. U svakom slučaju, oči Duha Sa Sekirom preletale su levo-desno, dok se s Rajlijem približavao ženi i deci, spreman da reaguje na najmanji sumnjivi znak ili na najmanje pomeranje između kamenja i stena. Kada su bili na samo nekoliko koraka od njih, majka je za-
grlila svoja dva dečaka. Sve troje su uplašenim očima gledali ljude koji su dolazili. «Zdravo!» reče Sem pokušavajući da zvuči umirujuće. «Ja sam Semjuel Rajli, šerif iz Jerihona!» Onda se okrenuo prema
J
35
Zagoru pokazujući rukom na njega: «On se zove Zagor i moj je pomoćnik!» Zagor je samo napravio ljubazan izraz lica i sišao s konja. «A kako se Vi zovete, gospođo?» nastavio je Rajli dok je odlagao oružje. «Rouda», promuca žena. «Rouda Perkins.» Šerif protrlja bradu i pogleda oko sebe. Video je da se Za gor nemo približava kolima. «Perkins, a?» ponovi Rajli sumnjičavo. «I putujete sami?» «Ne... sa svojom decom!» «Htedoh reći, bez muža?» «Moj muž... on nije ovde sada... otišao je u lov!» «A on je...?» «On se zove... Fred!... Fred Perkins!» Rajli sumnjičavo zavrti glavom. Ujeo se za donju usnu i pogledao prema Zagoru. Duh Sa Sekirom sa zanimanjem je gledao gornju ivicu ograde kola, a potom i zadnju, prelazeći kažiprstom preko nje. Potom se okrenu prema ženi i upita je: «Koji je od Vaših dečaka Džo?» Rouda zadrhta, okrenu se prema Zagoru i odgovori mu drhtavim glasom: «O... ovaj veći!» Potom stavi ruke na rame -
na jednog od dva dečaka. «Bah... tokom putovanja bilo mu je zabavno da ureže svoje ime u drvo, tu iznad», reče Zagor, stavljajući ruke na ogradu na isti način. «Ali potpisao se kao Džo Marč!» Žena uzdahnu. Na Rajlijevom licu osvanuo je lukav osmeh. «Molim Vas, Rouda...», reče on, «...ako Vam je to uopšte pravo ime. Nemojmo da odugovlačimo. Priznajte da ste su pruga Persivala Marča!» Rouda je briznula u plač, krijući svoje lice rukama. Prestrašena deca su je zagrlila. Za Rajlija je to bilo kao da je
36
Z J
dala priznanje. «Nemam ništa protiv vas ni dečaka, verujte mi. Ali tražim Vašeg muža, i to ne samo zbog one pljačke u Čikagu!» Žena je prestala da jeca i uperila svoje svetle i crvenkaste oči prema šerifu. «Zbog čega još?» «Koliko ga dugo niste videli?» «Otišao je juče u podne, u lov... kao što sam vam rekla. Znala sam da će biti odsutan nekoliko noći. Želeo je da se vrati s punom lovačkom torbom, a nama... meni i deci... bilo je potrebno malo odmora!» «Otišao je na konju?... Četvrti konj nedostaje iz Vaše za prege!» «Da, svakako... na tom koji nedostaje.» «Nosio je šešir svetle boje sa širokim obodom?» «Da... jeste... ali zašto to pitate?» «Sigurni ste da se nije vraćao do kola sinoć ili jutros?» «Ne... Kunem vam se!... Molim vas, objasnite mi!» «Da li ste znali da vam je lovac na ucene bio za petama?» «Da, nažalost. Persival je pokušavao da ga se otrese... Zato bismo se uvek ulogorili daleko od naseljenih mesta!» «Slušajte me, Rouda... taj lovac na ucene ubijen je u neposrednoj blizini grada. Ako to nije bilo delo Vašeg muža, važno je da ga nađemo kako bismo ga mogli osloboditi krivice, a nema potrebe da Vam objašnjavam zašto je on glavni osumnjičeni!» «Oh, Bože... Ne!... To nije mogao biti Persi!» zavapila je žena prigušujući krik rukom. «On nije ubica... Ne bi ubio nikoga!» Rajli je gledao u ženu koja je briznula u plač. I dečaci pored nje počeli su da plaču. Gledao ih je ne znajući šta da kaže, i bilo je pravo olakšanje kada je čuo Zagorov glas koji ga je
J
37
dozivao da dođe do kola. «Seme!... Dođi da vidiš nešto!» Rajli je protrljao oči i uzdahnuo, a onda krenuo prema Duhu Sa Sekirom. «Pogledaj ovo...», reče Zagor pokazujući na tragove konjskih kopita svuda oko kola. «Iste potkovice kao kod konja kog smo pratili!» «Da... kovač je isti!» Bazov ubica sigurno nije koristio nekog od tri upregnuta
konja, ali četvrti, koji je nedostajao, sigurno je imao identične potkovice kao i ova tri. «A sada da pogledamo točkove kola!» dodao je Zagor pokazujući na njih. Šerif je odmah znao šta treba da pogleda. Crveno blato. Točkovi su ga pokupili usput, pre dva dana. Ostrugali su malo da bi uporedili. Bilo je to baš ono blato kojim je bio umrljan šešir svetle boje sa širokim obodom koji su našli pored Ba zovog leša.
POGLAVLJE VI
Jerihonski običaji
es Gruv je usporio svog konja stigavši na početak glavne ulice u Jerihonu. Počeo je da prati tragove. Obično oni koji uđu u grad odmah svrate u salun, možda čak i pre nego što ostave konja u štali. Na ovaj ili onaj način, Jerihon predstavlja odmor za one koji dolaze sa severa i raj za one koji dolaze sa juga. Gruv je došao sa zapada. Nije se udostojio ni da baci po gled na bilo koji od znakova na suprotnoj strani ulice, već se uputio pravo u šerifovu kancelariju. Zaustavio je konja pred vratima, sišao sa sedla i vezao ga za ogradu. Skinuo je tamni šešir prekriven prašinom, protresao ga nekoliko puta i vratio ga na glavu. Potom je ušao bez kucanja. U kancelariji, Sem Rajli je podigao pogled preko radnog stola za kojim je sedeo. Pisao je nešto na papiru, ali su bri sanja i mrlje od mastila bile češće nego same reči. Šta god da je šerif pisao, na osnovu zgužvanih loptica od papira razbacanih po podu, bilo je očigledno da je više vo leo da drži pištolj nego olovku i da mu je pisanje nečeg komplikovanijeg od potpisa automatski zadavalo glavobolju. Rajli je pogledao čoveka koji se pojavio na njegovim vratima i
V
odmah je znao da to nije tip kog bi pitao da mu pomogne da
završi izveštaj. Sa velikom crnom bradom i dve futrole o pojasu, taj tip
40
Z J
veličine ormana imao je ruke dovoljno velike da udavi konja, ali je svakako bio nesposoban za držanje olovke. «Dobro jutro, mister », rekao je Rajli spuštajući oči na svoj papir kako bi završio reč koju je ostavio napola dovršenu. «Dobro došli u Jerihon, jedinstven gradić sa čudnim običajima. Zamislite, ovde je uobičajeno da se kuca na vrata pre ulaska.» «Stvarno?» rekao je Gruv ne trepnuvši i prišao šerifovom stolu. «Kako čudno! Lepota sveta je u različitosti!» «Reći ću vam još jedan običaj», Rajli je nastavio dok je stavljao svoje pero u mastionicu. «Obično, u ovim krajevima, oni koji po ulasku otvaraju vrata, zatvore ih kad uđu.» «Neverovatno, zaista», odgovorio je Gruv, ali nije zatvorio vrata. Primakao je stolicu koja je bila pored zida i spustio je ispred stola. Seo je na nju i nastavio. «Jeste li pronašli Per sivala Marča?» Rajli se trgnu. Upravo je bio pisao o Marču u izveštaju za guvernera. «Ko ste vi?» upitao je crnobradog. «Ves Gruv, lovac na ucene.» «Vaš kolega je ružno završio, pre dva dana.» «Rekli su mi.» «I Vi jurite Marča?» «Trenutno sedim u Vašoj kancelariji i čekam odgovor na pitanje.» «Odgovor je ne. Nismo ga pronašli. Njegova žena i dva dečaka ulogorili su se u brdima, ali njega nema. Sve smo pretražili. Čak je i sada šestoro ljudi u potrazi za njim, uključujući i entuzijastu u crvenoj majici po imenu Zagor, a ljudi iz vaše profesije trebalo bi da znaju ko je on. Umesto da sam sa njima, ja sam ovde jer moram da se bavim ovom
J
41
prokletom papirologijom u vezi sa tim. Glavešine žele da ga uhvate i onda me drže u kancelariji da pišem izveštaje kako bih im objasnio zašto ga još nisam uhvatio!... Đavo da ih nosi!» «U potpunosti se slažem sa njima. Ostavite posao profe sionalcima.» «Nemam simpatije za profesionalce vašeg kova, Gruve.» «Niko Vas nije ni pitao... A mene ne zanima da budem simpatičan.» «Da... Vas zanimaju samo nule na poternici za Marčovom glavom.» «Ne samo one, zanimaju me uvek i ona jedinica ili dvojka
ispred njih.» «Onda parite malo oči», reče Rajli i poče da pretura po papirima na stolu, pomerajući hartije, knjige, pisma i fascikle. «Ovo je jutros stiglo poštom.» Šerif je gurnuo ruku u hrpu papira i izvadio jedan presavijen na četiri dela. Otvorio ga je i pokazao ga Gruvu. «Broj nula je isti, ali guverner je dodao trojku ispred», ot krio je Rajli. Gruv je posegnuo za poternicom. Sada je ispod portreta Persivala Marča pisalo tri stotine. I pisalo je da se traži ne samo zbog krađe već i zbog ubistva. Za trenutak, osmeh se raširio njegovim licem. Rajli ga nije primetio jer je bio skriven ispod crne brade. «Poternica kaže „živ ili mrtav“, Gruve», reče Rajli. «Nadam se da ga nećete naći i da će ga Zagor dovesti nazad... ali ako ga pokupite, pokušajte da ga spakujete živog.» «A zašto? Onda biste morali da ga hranite do vešanja.» «Zato što ima ženu i dva dečaka koji žele da ga ponovo zagrle i koji su uvereni u njegovu nevinost.» «Moj kolega je mrtav... kako ste rekli», odgovori Gruv sa
42
Z J
kiselim osmehom. «Možda je hteo da ga dovede živog, pa ga je Marč ubio. Ja neću načiniti istu grešku.» Gruv je ustao iz stolice sa poternicom u ruci i uputio se
prema vratima. Kad je stigao do njih, okrenuo se prema Rajliju. «Pripremite zelembaće, šerife.» «Gotovinu», reče, a zatim doda izlazeći: «Jedino ona važi tamo otkud ja dolazim.» Pre nego što se popeo na konja, presavio je papir koji je držao u ruci i ubacio ga u džep ponovo se osmehnuvši. Pogrešio je što je verovao da će nagrada biti udvostručena. Umesto toga, ona je bila utrostručena. Dobar posao s obzi rom na to da se plaća dve stotine dolara više za uklanjanje dosadnih konkurenata kao što je Baz, koji mu se u drugim prilikama motao oko nogu. Olabavio je uzde, skočio u sedlo i mamuznuo konja. Sada je samo morao da uhvati Marča. Zamišljao je kako ga Zagor traži posvuda i smejao se, pošto je on već znao gde je. Sem Rajli, koji je ustao kako bi opet zatvorio vrata, video ga je kako odlazi galopom mamuzajući konja i pitao se zašto se do đavola taj ubica tako smeje.
POGLAVLJE VII
Zarobljenik
onj se peo uz planinu skoro dva sata. Kad bi imao ljudsko lice, na njemu bi se ocrtavao izraz iscrpljenosti. I u nedostatku preciznih crta lica, bilo je očigledno da je osećao umor jer je usporavao i teško disao, a penušavi znoj lepio mu je grivu. Na licu Vesa Gruva bio je pak izraz čoveka koji je upravo osvojio prvu nagradu na lutriji. Nije se kikotao
K
kao onda kad je napustio Jerihon, ali su mu usta skrivena is-
pod crne brade bila razvučena u osmeh od uva do uva. Zaista je imao mnogo razloga za zadovoljstvo. Prvi je bio profesionalni. On je po profesiji bio lovac na ucene. Bio je na tragu izvesnog Persivala Marča koji je po begao sa svojom porodicom iz Čikaga pošto je opljačkao vlasnika trgovine u kojoj je radio. Gruv je bio dobar u svom poslu. Ni pljačkaši banaka nisu mogli da mu pobegnu, pa se može zamisliti kako bi prošao neki lopov amater poput tog Marča. Zapravo, Gruv ga je pratio bez mnogo problema po brdima oko Jerihona. Samo hvatanje bila je dečja igra. Marč je obilazio okolinu želeći da ulovi ručak za svoju porodicu, ženu i dva sina koji su se ulogorili oko kola, ali se od lovca pretvorio u lovinu. Bilo je dovoljno da mu Gruv naredi da baci pušku i podigne ruke i ovaj ga je poslušao drhteći kao list. Bilo je isuviše lako. Toliko lako da je Gruv pomislio da ga isporuči šerifu Jerihona u jednom komadu. Obično je svoj
44
Z J
plen dopremao sa nekoliko rupa u stomaku iz kojih su virila
creva. Zašto se izlagati riziku transporta živog zatvorenika ako je nagrada bila ista, bio on živ ili mrtav? Ali kad je Marč bio u pitanju, rizika nije bilo pa je želeo da uštedi na mecima. Da ne spominjemo što nije morao da se napreže da silazi s konja i opet se penje na njega. Šteta je samo što će nagrada iznositi tek nešto više od bakšiša za pružene usluge. Prava beda. Ali, daj šta daš. Dva penija uvek su bolja nego nijedan. Drugi razlog za zadovoljstvo bio je lična osveta. Upravo je bio krenuo u grad da unovči svoj plen upakovan kao božićni poklon, kada je sa brda video Baza Dača. Izdaleka mu se činilo da je reč o njemu, bar gledajući golim okom. Dvogled koji je izvukao iz bisaga to mu je potvrdio. Gruv je zastao i sakrio se među stenama, trljajući bradurinu i napregnuvši moždane vijuge. I Baz je bio lovac na ucene, ali ga Gruv nije smatrao kolegom. Za njega je on bio konkurent. Tačnije, dosadni konkurent. U stvari, živa dosada. Prokleti drski obad koga se nije mogao otresti. Kad bi samo našao način da mu naplati neizmirene račune. Oh, pa da... možda postoji način. A mogao bi da pokupi i nekoliko centi više za hvatanje Per sivala Marča. Zato je okrenuo svog konja i konja na kome je bio zatvore-
nik i vratio se u planine. Tamo gore se nalazila pećina. Bila je ukopana u stenama i skrivena žbunjem, pa je bilo nemoguće pronaći je ako ne znate gde da potražite. Gruv ju je spazio prvog dana dok je jurio jednog zeca. Kad se vratio tamo, čvrsto je vezao Marča tako da ovaj nije mogao da pobegne i ostavio mu čuturicu sa vodom da ne umre od žeđi, a onda se spustio prema gradu. Ipak, blatnjavi šešir koji je nosio te konj i oružje mogli bi poslužiti kao dokazi protiv njega. Stigao je u Jerihon taman na vreme da vidi Baza u razmeni pesnica
Z
45
sa krupnim momkom obučenim u čudno indijansko odelo. Sviđalo mu se da ga vidi pretučenog, a to mu je naposletku dalo određenu prednost. Kada je Gruv napuštao grad, Baz je bio napola ošamućen od udaraca koje je dobio. Napraviti mu rupu u grudima Marčovim pištoljem bilo je lako kao pljunuti po podu. Potom je uzeo poternicu iz džepa mrtvaca, stavio svoj blatnjavi šešir na vidno mesto pored njega i otišao vodeći računa da ostavi vidljive otiske do mesta gde se nala zio zarobljenik. To je bio trag koji je šerif pratio do Marčovih kola, gde je Persival napustio svoju ženu i dva sina. Kad je sti gao blizu pećine koristeći prednosti stenovitog terena, Gruv je bio sasvim iscrpljen. Marčov konj završio je u velikoj pukotini sa rupom od metka u glavi. Nepotrebno je bilo ostaviti ga da leži okolo rizikujući da ga neko pronađe, jer je morao da se vrati u Jerihon a nije mogao da ga povede. Šerif ne bi smeo da ima nikakvih sumnji. Previše je stvari ukazivalo na Marča. Bilo je jasno da je morao da ubije Baza. Baz je bio ubica, zar ne? A Persival je bio čovek koga je go nio. A šta čini begunac kad oseti dah lovca na ucene na svom vratu? Pokušava da ga se otarasi kako ne bi bio uhvaćen. Logično. Nikad nije čuo da begunac ide u susret onome ko ga goni i predaje mu ruke da ih veže. I tako se, u očima svih, Persival Marč iz sitnog kradljivca pretvorio u lopova i ubicu, a nagrada za njega se utrostručila. I sve to a da golub nije napuštao kavez gde ga je Gruv ostavio. Baš tamo se sada bradonja uputio za završni čin svog plana. Šlag na torti. Metak u glavu Marču kako ne bi mogao ništa da kaže šerifu. Reći će da ga je uhvatio ali da je bio primoran da ga ubije kako ne bi završio kao Baz. Leš treba da još uvek topao da ne bi bilo sumnjivo. Da ga je odmah ubio, nešto bi smrdelo. I u prenesenom značenju ali i doslovno, jer bi leš bio star tri dana.
46
Z J
Umesto toga, sveže mrtav dragi Persi izazvao bi opšte zado voljstvo. Za šerifa i građane, jer je uklonjen opasan ubica, a posebno za Gruva, zbog kiše dolara koja će se sliti u njegove džepove. Da bi Marč bio još uvek topao kad ga odvede u Jeri hon, Gruv je morao da ga održava u životu životu tri dana zaredom. Ali sada je igra uspela. To je bio treći razlog za zadovoljstvo. Pećina je bila pred njim. Gruv je sišao s konja. Uskoro će slučaj biti rešen a nagrada podignuta. Tri stotine dolara u džepu i Baz u paklu. Da, postojao je razlog za Gruvov osmeh od uva do uva ispod brade sve vreme dok je jahao prema
pećini. Ali baš kad je bradonja stigao do pećine i pogledao unutra, osmeh mu je naglo nestao sa lica.
POGLAVLJE VIII
Crvenokošci
va crvenokošca očigledno su pripadala plemenu Sauka. Gruv je naučio da prepoznaje pripadnike različitih plemena. S obzirom na posao kojim se bavio, bio je primoran na to. Begunci neretko traže utočište
D
na indijanskim teritorijama, i pratiti ih bez ideje na kakve
se crvene njuške može naići bilo bi glupo. Gruv je poznavao nekoliko svojih kolega koji su završili probodeni strelama. Sauci su naročito bili poznati po ogrlicama od medveđih zuba prišivenim za okovratnike od vidrine kože, kao i po minđušama i posebnim dugačkim trakama zamotanim oko čela poput čalmi. Od dva ratnika ratnika koji su bili tamo, na putu pod njim, nji m, samo je
jedan imao ogrlicu i čalmu. To je, naravno, bio stariji od njih dvojice, jer to su bili ukrasi do kojih se dolazi u boju. Dru gi je bio dečačić sa košuljom istkanom od belog cveća koja nije pokrivala grudi. Nisu sa sobom imali vatreno oružje, već samo lukove i strele. Dva Indijanca bila su upravo ono što je tražio, pa je sledio njihove nji hove tragove tragove od pećine. Sačekao je da pređu uzanu stazu i skoro stignu do stene na kojoj se nalazio, a onda napunio pušku i opalio. Stenovit teren pred nogama starijeg Sauka rasprsnuo se u
sitno kamenje. On i drugi Indijanac poskočiše od straha. «Stanite gde ste, majmuni!» zarežao je Gruv sa visine.
48
Z J
Koristio je neke reči na jeziku Čipeva koje je znao, ali reč „majmuni“ bila je na engleskom. Nije imao blagog pojma kako se to kaže na jeziku Čipeva, pretpostavljajući pretpostavljajući da oni koji su izmislili taj prokleti jezik nisu ni znali šta su to majmuni. Zapravo, Gruv nije bio siguran ni da Sauci razumeju jezik
Čipeva, ali je pokušao. U oblasti južno od Velikih jezera skoro skoro svi su ga razumeli. Indijanci su podigli glav glavee i razrogačili oči. «Ko si ti?» upitao je na engleskom onaj sa čalmom. Gruv se pitao da li je to zato što nije razumeo jezik Čipeva ili zato što je razumeo ono „majmuni“. «Prijatelj čoveka kog ste pronašli u pećini», reče ubica sa osmehom. «Došao sam da ga vidim a čini se da je krenuo u šetnju s vama!» Upravo to se i bilo dogodilo. Marča nije bilo u pećini. Pa ipak, tragovi su bili jasni. Neko ga je oslobodio. Dve osobe s mokasinama na nogama. Nasreću, tragovi su bili sveži, a crvenokošci crvenokoš ci u blizini. «Ti si onaj koji ga je vezao unutra?» upitao je Sauk sa čalmom. «Ja sam onaj koji je ljut što ste ga odvezali!» zareža Gruv. Kako bi pokazao da se ne šali, ponovo je opalio i slomio luk koji je držao mlađi Indijanac koji se jedva obuzdao da ne krikne od straha. «Našli smo ga dok smo bili u lovu», rekao je stariji Indi janac uz pogled pun prekora, pošto je pozvao svog prijatelja da ostane miran. «Nismo znali ko je on, ali nismo mogli da ga ostavimo tamo. Bio je popio svu vodu i nije jeo tri dana. Tako nam je rekao, a vidim da je to bila istina.» «Oh... pa vi želite da zaradite put u raj.» Ovog puta, Gruv se zapitao da li je Sauk imao blagog pojma
C
49
o tome šta je to raj. U svakom slučaju, nije bio toliko radoznao da to sazna. Postojala je jedna druga radoznalost koja ga je pritiskala. «Pošto ste takvi ljudi, verujem da neće izgledati dobro ako me budete lagali... Hajde, recite mi gde je završio moj prijatelj!» «Ne znamo...», odgovori Sauk. «Samo smo ga oslobodili i pustili. Zahvalio nam se i otišao pešice.» «U kom pravcu?» «Tamo gde sunce zalazi.» Gruv je mislio da Indijanci nisu imali razloga da ga lažu i da je njihova verzija priče bila više nego prihvatljiva. Ali je mislio i da će svet biti lepše mesto sa dva crvena majmuna manje. «Hvala», rekao je uperivši pušku u njih. «I srećan put u raj!» Opalio je dvaput. Jednom u mlađeg Indijanca posred cvetne košulje, a drugi put u starijeg pravo u čelo.
POGLAVLJE IX
Čovek bez sećanja
agor i šerif jahali su prema kolima gde su dva dana ranije pronašli Roudu Marč i njenu decu. Sada kada su znali put, napredovali su mnogo brže nego kada su morali da prate Bazov trag. «Hoće li još uvek biti tamo?» upitao je Zagor Sema Rajlija. «Žena i deca? Nadam se da hoće, za svoje dobro», odgovori čovek sa zvezdom. «U suprotnom, neće daleko stići i stvoriće sebi veće probleme nego što ih već imaju. Bio sam prilično jasan kada sam im naredio da ne mrdaju. Ako Persival ne želi da nastavi put sam, mora da se vrati po kola. Rouda je uverena da je njen muž nevin i obećala je da će ga ubediti da se preda. U svakom slučaju, slao sam svog čoveka da ih skoro svakodnevno proverava. I do prekjuče nije bilo nikakvih no vosti.» «A zašto si danas lično krenuo?» «Zato što ste ti i ostali pet dana bezuspešno svuda tražili Persivala. Vreme je za promenu strategije.» «Hoćeš da odvedeš Roudu i njenu decu u grad?» «Da, ali milom. Ne mogu da uhapsim majku porodice zbog zločina koji se pripisuju njenom mužu. Barem ne bez doka za da mu pomaže u bekstvu. Hoću da je ubedim da ostane u Jerihonu još nekoliko dana, samo da bih proverio da li nas vuče za nos kad nam kaže da ne zna ništa o voljenom gos’n
Z
52
Z J
Marču.» Sem Rajli je zadržao dah, a onda se osvrnuo ka Zagoru i dodao: «I treba mi tvoja pomoć jer sam već video tvoj njuh u ak ciji.» «Hvala na komplimentu, ali i ti si pravi lovački pas.» «Ne šalim se. Kad stignemo, pokušaćemo još jednom da ispitamo Roudu. Pažljivo ćemo je saslušati i pogledati okolo... Možda ćemo uspeti da pronađemo neki trag. Možda ne u onome što bude rekla, već u onome što prećuti ili izostavi... Ili iz onoga što vidimo na licima dečaka... Ili iz nečega što nađemo u kolima.» «Ukratko,» zaključio je Rajli, «pronaći ću tog Per sivala.» Marčova kola bila su ravno ispred njih, tačno na mestu gde su ih ostavili. Kada su stigli, na svoje su iznenađenje otkrili da nema potrebe da traže glavu porodice. Persival Marč već je bio tamo. Ležao je na jorganu prostrtom po zemlji pored konestoge, umotan u ćebe. U odnosu na portret na poternici, brada mu je bila obri jana. To je i bilo normalno za nekoga ko je u bekstvu i ko ne želi da ga prepoznaju. Oči su mu bile otekle a lice puno modrica, kao da je neko sručio kišu udaraca po njemu. Čelo mu je bilo u zavojima prošaranim mrljama od krvi. Oči su mu bile sklopljene, ali nije spavao. Izgledalo je kao da je u komi. Pored njega je bila Rouda, sva u suzama. «Šta mu se, do đavola, desilo?» upitao je šerif zaprepastivši se. «Pao je sa litice», zajecala je Marčova supruga. «Borio se protiv drugog čoveka.» «Drugog čoveka... Kog?» upitao je Zagor.
Č
53
«Nekog visokog, krupnog i sa velikom crnom bradom... Ne znam ko je to bio.» «Ves Gruv!» reče Rajli. «Lovac na ucene. Došao je u moju kancelariju tražeći Persivala... Bio je veoma zadovoljan što je nagrada povećana na tri stotine dolara. Očigledno je pokušao da je unovči pa je pratio svoj plen.» Dok je Rouda Marč milovala svog muža po kosi, suza joj kanu iz očiju ovlaživši mu čelo. Persival je reagovao na milovanje ili možda na suzu, pa je počeo da muca nešto nerazumljivo, ne otvarajući oči. Izgledalo je kao da je u bunilu zbog groznice. Zagor je razumeo samo reči „pećina“ i „Indijanci“. «Šta kaže?» «Govori o čoveku zarobljenom u pećini... i o dva crvenokošca koji su ga oslobodili. Ponavlja iste stvari, ali ne znam na šta se odnose.» «U konfuznom je stanju...», rekao je šerif. «Udario je gla vu.» «Više ne prepoznaje ni mene ni svoje sinove!» zajecala je Rouda jedva se sudržavajući da ne brizne u plač. S očajanjem je gledala dva dečaka koji su nemo stajali nekoliko koraka dalje. Zatim je dodala: «Izgubio je pamćenje.» «Recite nam tačno šta se desilo», upitao je Zagor. «Vratio se pre dva dana, odmah nakon zalaska sunca... Bio je sam, ali nismo imali vremena ni da ga zagrlimo jer je došao na konju sa još jednim čovekom...» «Gruvom!» «Ne znam kako se zove», reče Rouda pa zastade i proguta knedlu. «Persival je pokušao da pobegne trčeći prema litici. Gruv ga je sustigao. I ja sam otrčala tamo i videla kako se bore... Ali bio je mrak, a ivica litice bila je blizu. I onda su
54
Z J
naglo nestali... Obojica su pali, isprepleteni.» Rouda zajeca, pokrivajući oči rukama. «I onda?» «Onda sam otišla da vidim. Srećom, Persival je još uvek bio živ! Završio je na steni odmah ispod ruba litice. Onog drugog čoveka više nisam videla. Mora da leži smrskan na dnu provalije.» «Dakle, izvukli ste svog muža i uspeli da ga odnesete do kola.» «Da... uz pomoć dece. Persival je skoro odmah otvorio oči, ali nas nije prepoznao... Nije znao ko smo, razumete? I nakon dva dana još uvek se nije oporavio... Ne seća nas se.» Čovek koji je ležao otvorio je oči. Pogled mu je bio potpuno izgubljen. Zverao je okolo, ne usredsređujući se ni na šta. Zat vorio ih je i opet počeo da brblja o pećini i dva Indijanca. Zagor i Rajli prišli su ivici provalije i pogledali nadole. Tamo dole, na dubini od najmanje pedeset metara, zaista se
nalazilo telo čoveka. Samo su uzdahnuli. «Da siđemo da vidimo?» «Da, hajdemo.» Polako su se spustili niz liticu koristeći izbočine na ste nama. Zagor je silazio s lakoćom, dok je šerifu bilo malo teže. Napokon, obojica stigoše do tela. Ono je ležalo licem okrenu to prema zemlji. Zgrušana krv stara dva dana bojila je u crno okolne stene. Zagor je stigao prvi, nagnuo se nad telom i pos matrao ga ne dodirujući ga, a zatim je prošarao pogledom po celoj okolini. Ubrzo je stigao i šerif i odmah pokušao da podigne telo da bi mu vidio lice, izazivajući bes roja mušica. «Je li to Gruv?» upitao je Zagor. «Rekao bih da jeste. To je već drugi lovac na ucene koga je Marč sredio.»
Č
55
«Ne znamo sa sigurnošću ni da li je ubio prvog. A i Gruv je umro od pada dok se borio sa njim. Naposletku, Marč se sigurno nije bacio kako bi ubio svog protivnika. Obojica su pali dole zbog mraka... Nisu ni bili svesni opasnosti.» «Da li će visiti zbog jednog ubijenog čoveka ili zbog dvo jice, ne čini neku razliku.» «Pitanje je da li je on zaista ubio Baza.» «Zar sumnjaš? Stvar je jasna i očigledna.» «Recimo da mi je sumnja stara navika.» «Onda će ti sudija dati odgovore, Zagore», reče šerif ustajući. Skinuo je šešir i pesnicom ga pritisnuo iznutra kako bi ga vratio u normalan oblik, a potom ga stavio na glavu. Zatim je zaključio: «Poslaću telegram sutra. Za tri dana imaćemo suđenje.» «Hoće li ga osuditi čak i ako mu se ne povrati pamćenje i ne bude se sećao šta je uradio?» upita Zagor. Šerif razrogači oči, namršti se i protrlja bradu. «Eto još jednog pitanja na koje će sudija morati da odgovori», odbrusi mu Rajli.
POGLAVLJE X
Zidine Jerihona
Zagor je još jednom pogledao u Persivala koji je, prekrštenih ruku na kolenima, sedeo na madracu u ćeliji i gledao u pod. Čovek je izgledao izgubljeno i skroz odsutno. Lice mu je bilo skoro bezizražajno a glava zavijena. Jecaji Roude Marč uzdrmali su Duha Sa Sekirom i naterali ga da se okrene prema šerifovoj kancelariji odakle su dopi rali. Zagor je prošao malim hodnikom i zavirio u prostoriju u kojoj je Sem Rajli sedeo za svojim stolom i pripremao izveštaj o hapšenju pun brisanja i mrlji od mastila. Čiko je stajao kraj njega i gledao šta je napisao, kritički se mršteći. Rouda Marč plakala je sedeći na klupi naslonjenoj o zid. «Ovaj grad je zatvor», prošaptala je kad je Zagor bio blizu nje. «Svi me gledaju na ulici, kao da su mi i sudije i dželati. Fasade kuća su kao zidine oko mene i dece.» «Jesu li Vaša deca jela?» upita je Zagor. «Daće im ručak u hotelu», reče Rouda a oči joj se zasjajiše. Potom obrisa suze zgužvanom maramicom koju je držala u ruci, da bi zatim u nju izduvala nos. Onda je upitala Zagora: «Zašto mu se ne vrati pamćenje? Kada će se setiti ko je on... i ko su oni?» «Ne znam», odgovori Zagor. «Kod slučajeva poput ovog s Vašim mužem, ako se sećanje ne povrati odmah teško je na dati se brzom oporavku. Već su prošla četiri dana.»
58
Z J
«Suđenje je u dva. Persival mora da se brani sam! Da kaže šta se desilo i da nije on ubio Baza.» «Dokazi, međutim, ukazuju da jeste, gospođo Marč», od brusio je šerif, podigavši lice i prestavši s pisanjem. «A pošto je Baz bio lovac na ucene, a protiv Vašeg muža bila podignuta optužnica i raspisana ucena za njegovo hvatanje, postoji i motiv.» Rajli je ponovo spustio pogled da bi video da se na mestu
gde je ostavio pero napravila velika mrlja od mastila. Rouda je opet zgužvala maramicu, stiskajući je snažno sve dok joj prsti nisu pocrveneli. «Ta je optužnica podignuta zbog gospodina Kaplana», prosikta žena. «Ko je gospodin Kaplan?» upita Zagora dok se približavao. «Vlasnik trgovine u Čikagu u kojoj je Persival radio kao pomoćnik», odgovori Rouda. «Tačnije, u kojoj je radio kao rob. Kaplan je bio pravi tiranin! Iskorišćavao je mog muža u svakom smislu, davao mu ponižavajuće malu platu i posao mu činio teškim. Godinama nas je terao da gladujemo.» Jedna suza tiho skliznu niz njen levi obraz. «Mogli ste da odete u neko drugo mesto», prokomentarisao je šerif. «Mislite li da nismo razmišljali o tome? To je bio naš san. Ali moj stariji sin već je dugo bolestan. Nismo mogli da napuštamo grad, a uz sve emigrante koji svake godine dolaze u Čikago nije tako lako naći posao. Uvek postoji neko očajniji ko je spreman da radi za manje.» «Razumem. Bezizlazna situacija.» «Kada se dete izlečilo, odlučili smo da napustimo grad. Želeli smo da otvorimo apoteku negde preko granice. Ali za to nam je bio potreban novac. A nismo ga imali.»
Z J
59
«I onda je Vaš muž opljačkao Kaplana.» «Samo je uzeo plate koje mu je Kaplan dugovao.» Šerif je opet spustio pero i pogledao u ženu. «U svakom slučaju, za dva dana neće mu suditi za krađu već za ubistva», rekao je on. I na drugom se papiru napravila mrlja od mastila. «Persival nije ubio Baza, a Gruv je sam pao s litice», od govori Rouda. Zagor je zamišljeno trljao bradu i slušao. Zatim se obratio Rajliju: «I ja verujem u ovo, Seme. Već sam ti rekao. Marč se sigurno nije bacio s litice kako bi ubio svog protivnika. Obojica su pali zbog mraka... nesvesni opasnosti.» Zagor zastane, kao da dvaput promišlja pre nego što će reći još nešto, a po tom doda: «A da budem iskren, počinjem da sumnjam da je kriv i za Bazovu smrt.» Šerif je naglo poskočio i udario kolenom o sto. Mastionica se prevrnula i sve mastilo se prosulo po izveštaju. «Kako to misliš?» upitao je Rajli razrogačivši oči. I Čiko je bio iznenađen. «Uprkos svim tragovima?» upita. «Njih je možda neko podmetnuo.» «Ko?» «Gruv, na primer.» Rouda Marč zgranuto je gledala u Zagora. Rajli je podigao mastionicu, ali nije opazio da mu je mastilo i dalje kapalo na
pantalone. Čiko se počešao po glavi, sav zbunjen. «Ima nečeg nejasnog u onim polurečenicama koje je Per sival brbljao u svom bunilu. Sećate ih se, zar ne?» reče Duh Sa Sekirom. «Da. O pećini i nekim Indijancima...» «Upravo tako. Možda je to stvar koju još treba istražiti.»
POGLAVLJE XI
Na ratnoj stazi
elo Sauka ležalo je kraj potoka. Kolibe su bile pokrivene prostirkama od trske i kože, a neke od njih su na prednjoj strani imale krovove od pruća. Nije bilo nikog u selu. Izgledalo je kao da su ratnici, skvo i deca nestali i da je celo selo bilo napušteno. Ali vetrom su se razlegali krici, plač i jadikovke koji su dopirali iz obližnje jaruge, dalje nizvodno, gde se potok račvao na dva rukavca. Tamo je ležalo groblje plemena. Između velikih i grubih stena, zaklonjeni strmom liticom i van domašaja reke, stajali su sumorni skafoldi, po slednja konačišta za desetine leševa kojima je vreme toliko nagrizlo kožu da su od najstarijih ostali samo skeleti. Na dva nedavno podignuta skafolda ležala su dva tela zamotana u ćebad, sa trakama vezanim oko udova kako ne bi mogli da se pomeraju. Mala gomila ljudi ćutke je slušala vapaje nekolicine žena: majke, dveju supruga i dveju kćeri, koje su čupale svoju kosu i grebale obraze i ruke, plačući i jecajući. Robusni, ne više tako mlad Indijanac, naboranog lica spaljenog na suncu, s ogrtačem od jelenske kože na leđima,
S
okovratnikom od vidrinog krzna na grudima za koji je bila
prišivena ogrlica od medveđih kandži i čalmom ukrašenom perjem na glavi, prekinuo je taj prizor svečanim gestom ru kom.
62
Z J
«Neka Sauci poslušaju Kjo-Kagu, svog poglavicu!» rekao je. Žamor se prvo utišao, a zatim se uskomešao kao talas u blizini obale, da bi se napokon pretvorio u šapat i nestao. «Krv dvojice naših ratnika traži osvetu!» saopštio je čovek čalmom ukrašenom perjem. Najbliži ratnici klimnuše glavom. Kjo-Kaga je pogledao prema skafoldima gde su ležala tela koja su žene oplakivale, a zatim duboko uzdahnuo kao da želi da napuni pluća i da dubinu svom glasu, te je nastavio: «Veliki Duh neće biti blagonaklon prema Saucima sve dok beli pauci ne plate skupo za svoj čin!» Pauci, Vé’ho’e, bio je naziv koji je većina Sauka koristila za Evropljane, osvajače svoje zemlje, još od vremena kad su prvi put stupili u kontakt sa njima. To nije bilo pogrdno, već je korišćeno kako bi se naglasila lukavost i prepredenost pridošlica. To je zapravo bio kompliment. Svi crvenokošci verovali su da je pauk sposobno, mudro i lukavo stvore-
nje. Preko francuskih trgovaca kožom prvi put su se sreli sa stvarima koje nijedan Indijanac nije video ranije: zamkama, ogledalima, satovima, lampama. U njihovim očima, oni su bili pametni, snalažljivi i prepredeni kao pauci koji mogu da ispletu zamršene mreže kako bi uhvatili insekte dok se oni slobodno šetaju po mreži. Tako su belci postali Vé’ho’e. Šteta što su među stvarima koje su belci umeli da naprave bili i štapovi koji grme, vatreno oružje. Upravo njima ubili su mladog ratnika i starog lovca. «Nijedan Sauk neće imati mira sve dok ubica naše braće ne bude skalpiran i dok njegov skalp ne bude visio na stubu u
centru našeg sela! A ako ne budemo našli njegov, zamenićemo ga skalpom drugih pauka, svih koji budu prolazili kroz našu teritoriju sve dok tela na skafoldima ne prestanu da trule!»
N
63
Kjo-Kaga posebno je naglasio poslednje reči kojima je ob javio rat. Sauci su ih tako tumačili. Ratni pokliči uzdizali su se do neba dok su ratnici podizali ruke mašući kopljima.
POGLAVLJE XII
Indijanska teritorija
agor nije bio neki izuzetan jahač. Ne zato što nije bio vešt u tome, već samo zato jer nije često imao prilike da jaše. Njegova koliba nalazila se na ostrvcetu usred močvare zvane „Mo-hi-la“, odnosno, „Zemlja koja se trese“. Indijanci, koji su Zagora zvali „Duh Sa Sekirom“, smatrali su to mesto carstvom duhova i bili su pažljivi kad bi mu se približavali. Osim toga, oni koji nisu znali precizan put kroz vodu oko ostrva bili su u opasnosti da potonu u živi pesak. Kretati se konjem bilo je skoro nemoguće. Iz tog razloga ni Duh Sa Sekirom nije imao konja. Močvara se, pak, nalazila u srcu ogromne šume po imenu Darkvud, divljine pokrivene gusto isprepletenim drvećem, krševitim planinama i klan cima. Ići kanuom ili pešice često je bilo lakše nego vući četvoronošca gore-dole po strmim padinama ili sred gustog rastinja. Samo tamo gde se šuma sužavala, šireći se u velike proplanke koji su se završavali prostranim prerijama, moglo se imati očigledne koristi od konja. Zbog toga je Zagor retko jahao. Ali sada je to činio. Oko Jerihona nije bilo šume već
Z
samo golih brda i konji su mogli da hodaju po uskim stazama
koje su utabali oni koji su dolazili u grad i odlazili iz njega. Kao i prethodnih dana, konja mu je pozajmio Sem Rajli. Ovog puta, ako ćemo pravo, učinio je to pomalo nerado. Šerif se namrštio kad mu je Zagor saopštio da će otići u selo Sauka.
I
67
«Hoćeš da ideš na teritoriju Indijanaca?» upitao je Rajli iskolačivši oči. «Da. Indijanci koje je Marč spominjao u svom bunilu ne mogu pripadati drugom plemenu do Saucima. Oni su je dini koji žive u ovim planinama. Pitaću ih da li znaju išta o nekakvoj pećini i čoveku koji je bio u njoj.» «Ti si lud! Uzdaš se u baljezganja čoveka koji je tako udario glavom da je izgubio pamćenje. Shvataš li to?» «Svakako. On ne može sam da se brani. Neko mora to da uradi za njega.» «Suđenje će biti za dva dana. Već je zakazano a ja nemam moć da ga odložim.» «Dva dana biće mi dovoljno.» Rajli je obrisao znoj sa čela, a zatim prešao rukom preko glave koristeći znoj kao ulje za kosu. Potom se žustro okrenuo prema Čiku. «Čiko! Ubedi ga ti da je ovo što radi prava glupost!» «Ja? Celog života pokušavam da ga urazumim, ali on uvek radi po svome! Sâm sam napravio glupost kad sam pristao da mu budem sekretar!» Šerif je nezadovoljno promumlao. «Ti si prokleti tvrdoglavac, Zagore!» «Daj mi svog konja i zaboravi na to!» Pošto se popeo u sedlo, pre nego što se uputio prema planinama, Zagor je rukom mahnuo prema Čiku i šerifu, a za tim mu se pogled zaustavio na prozoru šerifove kancelarije. Rouda Marč gledala ga je kroz prozor ne govoreći ništa, ali sa očima punim zahvalnosti. Tih se očiju Duh Sa Sekirom još uvek sećao dok je stupao na zemlju Sauka, prelazeći konjem preko potoka koji je označavao neku vrstu granice. Sauci nisu bili naročito
68
Z J
ratoborno pleme te se Zagor nadao da će biti prijateljski dočekan. Pa ipak, dok je jahao među drvećem je opazio blag odsjaj sunca i iznenada mu se javio čudan osećaj opasnosti. Ponekad mu se javlja takav osećaj i retko ga vara, ako ga je ikad uopšte prevario. Nešto nije bilo u redu. Mirisalo je na zamku. Zagor je pažljivo pogledao oko sebe. Iznenada je začuo ijuk i gotovo instinktivno se sklonio u stranu, gotovo se bacivši s konja, kako bi izbegao strelu odapetu ka njemu. «Hiljadu mi skalpova!» reče Zagor spuštajući ruku na svo ju sekiru. Između dva drveta pred njim, pojaviše se šestorica ili sedmorica ratnika Sauka sa oružjem u rukama. Dvojica su imala lukove, neki tomahavke, neki koplja, a jedan je imao pušku. Jedan od njih bacio je koplje, ali ne u Zagora već prema konju, očigledno kako bi ga oborio s njega i sprečio da pobegne. Ipak, Zagor je već imao sekiru u rukama. Uspeo je njome da udari koplje koje je letelo i skrene ga prema zemlji. Konj se propeo sav preplašen. Glasno je zanjištao, uplašen kricima Indijanaca. Zagor nije pokušavao da ga smiri, već je skočio sa njega i pustio ga da pobegne. U svakom slučaju, došli su po njega, pa neka makar životinja sačuva svoju kožu. Dok je bio u skoku, nova strela poletela je ka njemu pa se
sagnuo padajući na zemlju. Indijanac sa puškom zapucao je na njega kad je bio na zemlji. Zagor se okrenuo baš na vreme kako bi izbegao da bude napunjen olovom. Onda je poseg nuo za sekirom i bacio je na Indijanca s puškom, pogodivši ga posred čela i oborivši ga na zemlju. Jedan od Sauka prišao mu je iza leđa pa je kriknuvši skočio na njega i napao ga tomahavkom. Zagor ga je opazio i zadržao mu ruku tako da je sekira pala i zabila se pored njihovih nogu. On se sagnuo i
I
69
podigao je koristeći je kao štit. «Stanite, crvena braćo!» viknuo je na savršenom dijalektu Sauka. Malo iznenađeni što im se neko obraća na njihovom jezi ku, malo iz straha da ne pogode svog prijatelja, a malo zbog
zapovedničkog tona u prodornom glasu Duha Sa Sekirom, Indijanci su oklevali držeći oružje upereno prema Zagoru. «Niko od vas me ne poznaje? Ja sam Za-gor Te-nej... pri jatelj crvenog naroda Darkvuda! I dolazim u miru!» Jedan od Sauka okrenuo se prema svojim drugovima. «Voah! Za-gor Te-nej... Duh Sa Sekirom!» Drugi Indijanac spustio je svoje koplje. «To je istina... Čuo sam kako opisuju njegov kostim i dugo pričaju o njemu!»
POGLAVLJE XIII
Dan presude
uđenje je održano u salunu u Jerihonu, istom onom u koji je Baz ušao da potraži čoveka sa poternice koga je lovio, i u kome mu je Zagor očitao lekciju izbacivši ga napolje u blato. Istom onom u kome je Gruv sedeo u mračnom ćošku i posmatrao tu scenu. Sada su svi stolovi koji su bili razmešteni po prostoriji bili sklonjeni upravo u taj ćošak, osim dva: jedan koji je služio sudiji Samsonu da rasporedi papire koje je trebalo ispitati u vezi sa suđenjem, i drugi za kojim je sedeo šerif Rajli pored Persivala Marča sa lisicama na rukama. U prostorije bile su razmešte razmeštene ne stolice stolice
S
namenjene za publiku i, iako su sve bile popunjene, mnogi
zainteresovani morali su da stoje. U pograničnom gradu kao što je Jerihon nije bilo mnogo mogućnosti za zabavu, a suđenje je garantovalo spektakl koji ne bi valjalo propusti ti. Povrh toga, mogli ste da se opkladite da će se suđenje za ubistvo završiti smrtnom kaznom za optuženog, a vešanje koje bi usledilo narednog dana pružilo bi još uzbudljiviji šou, i verovatno bi bilo još više gledalaca. Sada, međutim, sudija nije sedeo za stolom i neke su stolice bile prazne, jer su neki
gledaoci izašli da protegnu noge ili okvase grlo za šankom. Porota se upravo sastajala u sali za sastanke, ako bi se tako moglo nazvati skladište u zadnjem delu u kome je bilo zat -
voreno deset osoba, građana Jerihona, koje su izabrali sudija
72
Z J
i šerif kako bi se garantovala pravičnost i nepristrasnost. Mada je i samo nalaženje deset ljudi predsta predstavljalo vljalo uspeh. Persival Persiv al Marč, koji je sedeo za stolom zajedno sa Rajlijem, bio je nagnut napred i pokrio je lice rukama, dok se laktovi-
ma oslonio o sto. Glava mu je i dalje bila zavijena zbog rana koje je zadobio od pada od kojeg je izgubio i pamćenje. Rou da Marč sedela je sa druge strane i, govoreći tiho, trudila se da ga oraspoloži. «Svee će biti u redu, Persi... Videćeš!» «Sv «Zar nisi videla lica porote kada su se okupili? Obesili bi me svojim rukama kada bi mogli», procedio je čovek. «A onda... ni sam ne znam šta da mislim! Da ti ne tvrdiš suprotno i ja bih mislio da sam stvarno ubio tog Baza.» «Ne možeš da se braniš jer se ne sećaš ničeg... Moraće da uzmu to u obzir! Ne mogu da te obese pre nego što ti se vrati pamćenje i izneseš svoju stranu priče, Persi!» «Mogu i učiniće to, Rouda... Ubeđeni su da se samo pret varam!» «A kako? Zar ne vide da gledaš mene i našu decu kao da smo stranci? Niko ne bi mogao tako da se pretvara!» «Ne znam ništa o tebi i deci, Rouda... Video sam vas prvi put kad sam otvorio oči posle pada u tu provaliju.» U očima mu je zasjala suza, kao da se nećka da li da samo ovlaži trepavice ili da tiho sklizne niz sveže obrijano lice. Rouda je odmahnula rukom i prošaptala: «Čak i ako te porotnici proglase krivim i sudija te osudi na smrt, uvek postoji nada... Zagor.» «Pričala si mi o njemu... Ali ne znam ko je to ni šta može da učini za mene.» «Otišao je na planinu u potrazi za Saucima koji su te našli dok si bio u bunilu. Saznaće šta se dogodilo i vratiće se na
D
73
vreme da te spase, videćeš!» Šerif je ćuteći slušao razgovor, a onda uzdahnuo, jer bi i on želeo da zna šta se desilo sa Zagorom. A to bi naročito pružilo zadovoljstvo Čiku, Meksikancu koji je sedeo ispred saluna, gledajući u pravcu planina i nestrpljivo ga očekujući da se vrati. U tom trenutku vrata ka zadnjoj sobi su se otvorila i po rota je ušla. Žamor je ispunio prostoriju. Gledaoci su pohitali ka stolicama ili bar kako bi zauzeli dobro mesto za stajanje. Set Kolb, barmen, kucajući dvaput u vrata pozvao je sudiju koji se bio popeo u sobu na spratu čekajući presudu. Sudija je odmah sišao i zauzeo svoje mesto. Tek Tek pošto je on seo, porot nici su se rasporedili na svoja mesta koja su se nalazila desno
od popunjenih stolica na kojima su sedeli gledaoci. Persival Marč podigao je glavu i ravnodušno gledao ispred sebe. Rajli je, međutim, primetio da su mu se ruke tresle i da ga je oblio hladan znoj. Rouda se vratila u publiku i sela u prvi red. Samson je dvaput udario čekićem u sto, tako prekinuvši prekinuv ši komešanje u prostoriji. Potom se okrenuo prema porotnicima: «Jesu li porotnici doneli jednoglasnu odluku?» Predsednik porote bio je jerihonski lekar. lekar. On pročisti grlo pre nego što je odgovorio. «Jesu, gospodine sudijo.» «Smatrate li da je optuženi kriv ili nevin?» Doktor ponovo pročisti grlo. «Kriv, gospodine sudijo.»
POGLAVLJE XIV
Sakemova koliba
nutar najveće kolibe u indijanskom selu sedeo je Za gor prekrštenih nogu pred Indijancem naboranog i preplanulog lica koji je nosio ogrtač od jelenske kože i okovratnik od vidrinog krzna na grudima za koji je bila prišivena ogrlica od medveđih kandži. Na glavi mu je bila čalma ukrašena perjem, a u ruci dugačka lula iz koje je izlazio gust dim. Poglavica Sauka počeo je da je puši nakon što je primio Duha Sa Sekirom u svoj vigvam, ne ponudivši dimom ni Zagora ni druge plemenske starešine koje su se tu okupile. Dim iz lule se mešao sa parom od tečnosti neodređene boje koja se kuvala u velikoj posudi. To je bila smesa mirisnih biljaka koja je svima servirana u malim drvenim činijama. Što zbog previše ljudi, što zbog dima, u kolibi više nije moglo da se diše. Zagor je već bio navikao, ali nema mnogo belaca koji bi mogli da provedu više od deset minuta u njoj. «Dakle, kada su Sauci pronašli tela dvojice ratnika, jedan od njih je još uvek bio živ?» upitao je Duh Sa Sekirom kako bi se uverio da je dobro razumeo ono što je Kjo-Kaga upravo rekao. Jezik mu nije bio problem jer je razumeo mnoge jezike i dijalekte Indijanaca, već kako da dešifruje ono što je sakem Sauka mrmljao ne vadeći lulu iz usta. Kjo-Kaga klimnuo je glavom i nastavio: «Mlađi ratnik, Ha kavada, bio je ranjen u grudi... Stariji je pogođen u glavu i bio
U
76
Z J
je već mrtav. Ali ni Hakavada nije poživeo dugo nakon što smo se vratili u selo.» «Jeste li mogli da razgovarate sa njim?» «Mogao je da kaže samo nekoliko reči.» «Je li rekao ko ga je ubio?» «Jeste. Belac sa bradom. Zbog toga su Sauci tražili osvetu i krenuli u ratni pohod protiv bledolikih.» «I zato ste me napali.» «Onaj ko te napao nije te prepoznao. Ime Duha Sa Sekirom poštuje se među Saucima.» «Zašto je beli čovek sa žbunastom bradom ubio tvoja dva čoveka?» «Njih dvojica bili su u lovu. Pronašli su pećinu gde se medvedi ponekad skrivaju. Otišli su da provere ima li nekog tamo. Pronašli su belca, vezanog i zarobljenog. Čovek je tražio da ga oslobode. Oni su to učinili, pa je belac otišao.» «Je li Hakavada opisao belog zarobljenika kog su pronašli?» «Rekao je samo da je i on imao dugačku bradu.» «Ali to nije bio isti onaj koji je ubio Hakavadu i njegovog
prijatelja?» «Ne... I sâm sam se to upitao. Ali bila su to dva različita čoveka.» «I šta se onda dogodilo?» «Zarobljenik je otišao... Malo kasnije, pojavio se drugi be lac i poslao u smrt Sauke koji su oslobodili zarobljenika.» «Dakle, Sauke je ubio isti čovek koji je držao drugog belca zarobljenog u pećini.» «Tačno... Bio je to zao čovek koji je svoj bes iskalio na nama.»
S
77
Zagor uzdahnu. Priča je bila jasnija. Ali i dalje mu je nešto promicalo. U svakom slučaju, sada je imao elemente da spreči da Persival Marč bude obešen. Možda nije on ubio Baza.
POGLAVLJE XV
Vešala
U
Jerihonu su se kazne izvršavale dan nakon presude. To je bila tradicija koju je Sem Rajli nasledio kada
je izabran za šerifa i nikada nije našao neki valjan razlog da bi je promenio. U njegovoj kancelariji postojala je samo jedna ćelija i bilo bi beskorisno da bude zauzeta isuviše dugo. A takođe bi bilo i bolno, jer zašto nedeljama mučiti osuđenika na vešala? Bolje se odmah rešiti tih problema, i u korist građana i u korist hodajućeg mrtvaca. Tokom godina, ljudi su prilično zavoleli ovaj običaj koji se pretvorio u čvrsto pravilo. Ako je kazna bio zatvor, osuđenik bi odmah sledećeg dana bio otpremljen na izdržavanje kazne koju je sudija odredio. Ako je kazna bio konopac, nakon dvadeset četiri sata tip bi visio na vešalima. Rajli nije mogao da zahteva izuzetak od pravila a da ne rizikuje da izgubi zvezdu iako bi ovoga
puta i on želeo da odloži izvršenje kazne. Ne zato što nije bio ubeđen da je Marč zaslužio vešala. Do đavola sa suzama nje gove supruge, čovek je ubio Baza i Gruva. Ali Zagor se još nije vratio, a nije mu se sviđala ideja da se vrati nakon što kazna bude izvršena. Ipak, smatrao je besmislenim da objašnjava građanstvu zašto bi trebalo da se sačeka s izvršenjem. Potom je ubedio sebe da mu sve to nije bitno. Bar ne u slučaju poput ovog gde je sumnja u krivicu osuđenog jednaka nuli i gde bi ljudi mogli da kažu da Rajli odugovlači s izvršenjem kazne
80
Z J
samo zarad usluge svom prijatelju ili zato što je bilo dirnut kuknjavom žene i dece. Zbog toga se šerif prvo okrenuo prema Čiku, koji je odmahnuo glavom ništa ne odgovarajući, a onda prema Roudi Marč, koja je sakrivši lice rukama počela da jeca. Potom je otvorio vrata ćelije i izveo Persivala kome su ruke bile svezane pa ga odveo prema vešalima koja su ga čekala na kraju glavne ulice. Zagor je besomučno galopirao većim delom puta. Uspeo je da ubedi Sauke da je Ves Gruv, ubica dva Indijanca, već platio životom za svoj zločin, završivši smrskan na dnu provalije. Kjo-Kaga se složio s njim da kad bi njegovi ratnici za osvetu ubili druge belce da bi to bile samo nevine žrtve, što bi opet izazvalo druge belce da se osvete Saucima pokrećući tako kr vavu spiralu nasilja čije razmere nije bilo moguće ni zamis liti. Duh Sa Sekirom prespavao je u selu jer se noć spustila na planine, pa je sledećeg jutra ponovo krenuo na put. Sada mu je Jerihon bio skoro na vidiku. Očekivao je da vidi njegove zidine u svakom trenutku. Nastavio je da razmišlja o celoj stvari. Persival Marč bio je nevin, bez sumnje. Ipak, ostala je sumnja na jednom drugom detalju... na nečemu što Zagor nije mogao da objasni. Osuđenik nije vikao dok su mu stavljali omču oko vrata. Drugi obično jesu na njegovom mestu. I vikali i otimali se i vrpoljili kao opsednuti, tako da ih je trebalo vezivati i voditi
kao divlje konje. Persival Marč tiho je plakao. Rouda je bila u prvom redu i vikala, ispred gomile koja se okupila očekujući spektakl. Čiko ju je držao za ruku, pokušavajući da joj pruži podršku. «Ne možete obesiti čoveka bez pamćenja! Ne dok se ne seća da sam mu ja žena s kojom ima dva dečaka!... Ne možete ga ubiti dok nas ne zagrli i poljubi!»
V
81
Sem Rajli je uzdahnuo, stojeći i moleći se da se sve završi što je pre moguće. Jedino ga je tešila misao da su barem dva dečaka ostala u hotelu i da neće morati da prisustvuju pogu bljenju. Dželat, uloga koju je u Jerihonu uvek igrao gradski po grebnik, pre nego što mu je stavio kukuljicu na glavu, pitao je Marča da li želi nešto da kaže. Persival je uplašenim pogle dom zurio u Roudu. «Ne sećam se ko si...», rekao je, skoro mucajući, «...ali hvala ti za ono što si uradila za mene.» Dželat mu namaknu crnu platnenu kukuljicu na glavu. «Molim vas... dozvolite mi da ga zagrlim poslednji put!» zavapi Rouda. Dželat je pogledao u šerifa koji je klimnuo glavom. Čiko je pustio ženinu ruku i pomogao joj da se popne na platformu na kojoj se izvršavalo pogubljenje. Rouda zagrli muža i šapnu mu nešto u uvo, ispod kukuljice. Osuđenik je izgledao uznemiren. Rouda je sišla krijući lice rukama, vratila se i stala pored Čika i Rajlija. U ovom trenutku je i Persival počeo da se vrpolji i vrišti. Nije se moglo razaznati šta govori jer mu je kukuljica bila preko glave. Ali niko tome nije pridavao pažnju. Na kraju krajeva, svi osuđenici vrište i vrpolje se dok im dželat stavlja omču oko vrata. Zagor je galopirajući stigao do prvih kuća u gradu. Mamuzao je konja da juri poput furije. Sada je konačno shvatio is tinu... neverovatnu istinu! Nešto šokantno u šta je bilo gotovo nemoguće poverovati. Nije bilo nikoga na ulici jer su svi otišli da prisustvuju pogubljenju. Zagor je video gomilu okupljenu oko vešala koja su se ocrtavala u pozadini. «Stanite!» vikao je. Ali niko ga nije čuo. Dželat je otvorio poklopac u podu.
82
Z J
Uže se zateglo. Začuo se zvuk pucanja, poput udarca bičem. Vrat Persivala Marča bio je slomljen. Čovek se nije ni batrgnuo. Visio je nepomično, ljuljajući se kao klatno. Rouda ga je skamenjeno gledala.
POGLAVLJE XVI
Istina
Ljudi su počeli da se razilaze. Zagor je mogao da prođe kroz gužvu bez ikakvih problema. Dojahao je do Sema Rajlija, Roude i Čika. Ništa nije rekao već ih je samo nemo pos matrao sa sedla. Nije bilo nikoga oko njih. Pogrebnik će se pobrinuti za leš sutradan, a sada je otišao u salun na piće kao i većina ljudi koji su se bili okupili oko vešala. Zagor je pogledao obešenog, a zatim se okrenuo ka Roudi. «Zašto si to uradila?» upitao ju je. «Sve ste razumeli?» odgovori mu Rouda, ne mnogo iznenađena. «Razumeo šta?» odbrusi šerif iskolačivši oči. «Sauci su mi rekli da je Vaš suprug nosio bradu kao i Ves Gruv», rekao je Zagor i dalje namrgođeno zureći u Roudu, ignorišući Rajlija. «Dugo sam se pitao zašto je čovek koga ste predstavljali kao svog muža tako pažljivo obrijan. Bio je u bunilu od groznice, tresao je glavu, bilo je teško i hraniti ga... ali Vi ste ga obrijali, Rouda. Uz rizik da ga povredite, jer je bio nesposoban da sarađuje. Ne čekajući da mu bude bolje, odlučili ste da ga obrijete uprkos tome što je imao već veliku bradu koju nije svojevoljno nameravao da obrije.» Čiko i Rajli zbunjeno su pogledali jedan drugog. «Ali, šta kog đavola...?» promucao je šerif. Rouda je spustila pogled. Zagor je nastavio:
86
Z J
«Postoji samo jedno moguće objašnjenje: čovek koga ste obrijali nije bio Vaš muž. To je bio Ves Gruv.» Čiko i Rajli razrogačiše oči u neverici. «Svih mi brkova moje porodice», reče Meksikanac. «Ali onda je unakaženi leš na dnu provalije...» «To je bio pravi Persival Marč», reče Zagor. «Gruv ga je držao zarobljenog u pećini, kao što sam i sumnjao... i kao što su mi Sauci potvrdili. Indijanci su ga oslobodili i vratio se porodici. Ali, u tom trenutku... Možda je bolje da Vi nastavite priču, Rouda.» Žena podiže glavu i pogleda u Zagora. Oči su joj bile crvene, ali više nije plakala. «U pravu ste, Zagore», reče ona drhtavim glasom, ali bez oklevanja. «Persival se ubrzo vratio i rekao mi o svom zarobljeništvu i kako je Gruv skovao plan da ga optuži za Bazovu smrt i tako podigne nagradu za njegovu glavu. Onda smo naleteli na Gruva. On i moj muž borili su se na ivici provalije s koje je Persival pao. Gruv je udario glavom i izgubio pamćenje. Pomogla sam mu i odvela ga do kola. Nisam znala šta da radim... ali sam htela da plati čim se osvesti. Htela sam da shvati da je ubio mog supruga i da ću ja ubiti njega! Htela sam da shvati da je umro od moje ruke!» Čiko se počeša po glavi. Sem Rajli uzdahnu. Zagor reče: «Nastavite.» «Sama nikad ne bih uspela da izvučem muža sa dna provalije, čak ni uz pomoć dece. Persivalovo telo ostalo je tamo, pa sam sačekala da neko dođe da mi pomogne. Znala sam da će šerif doći pre ili kasnije. Ako sam htela da ubijem Gruva, to je moralo da se uradi pre nego što ga budete videli živog, Rajli. Gruv je bio u bunilu i nije bilo znakova da će amnezija proći. Ali htela sam da zna. Tako mi je pala na pamet jedna
I
87
ideja. I Persival i Gruv imali su bradu. Pad je unakazio Per sivala. Sišla sam u provaliju i obukla svog muža u odeću nje govog ubice. Znala sam da je šerif video Gruva na par minuta, i verovatno se sećao kako je bio obučen i da je imao bradu, ali ništa više od toga. Prepoznajući istu odeću i bradu na mrt vacu, šerif ne bi imao razloga da sumnja da preminuli nije bio lovac na ucene.» Šerif stisnu usne kao da je zagrizao veoma kiseo limun. «Istina», klimnu glavom. «Lice mu je bilo smrskano. Pre poznao sam Gruva samo po odeći i bradi.» «Niko u Jerihonu Persivala nije nikada video lično», nas tavila je Rouda. «Na poternici je imao bradu, a kad bih obri jala Gruva, niko ga ne bi prepoznao. Obukla sam ga u odeću svog muža i obrijala. Bez brade, lice mu je promenilo izgled. Svi bi mogli poverovati da je u pitanju moj muž. A pred majkom i decom koji plaču zbog njegovog gubitka pamćenja, ko bi posumnjao da to nije njihov voljeni?» «Znači, Vaši dečaci složili su se s tim?» «Objasnila sam im da je to jedini način da osvetim njihovog oca a da ne budem optužena za ubistvo. Pri ubistvu Gruva, trebalo je misliti i na zakon. Tako bih mogla da nastavim da se staram o njima. A u svakom slučaju, sve vreme sam ih udaljavala od suđenja. Nisu prisustvovali čak ni pogubljenju.» «Kockali ste se verujući da se Gruvu neće vratiti pamćenje.» «Da. I bila sam u pravu.» «I tako ste našli način da Gruv plati za svoju spletku bez prljanja ruku», reče šerif. «Gruv je pao kao žrtva sopstvene zamke. Na kraju krajeva, platio je za zločin koji je on sam zaista počinio. Morali ste da budete vrlo hladnokrvni da biste sproveli svoj plan do kraja.»
88
Z J
Čiko iskolači oči, shvatajući nešto drugo, pa upita Roudu: «Dakle, to je ono što ste mu šapnuli kada ste prišli vešalima?... Da je on Ves Gruv a ne Persival Marč?» «Uradila sam ono što sam imala na umu još otkako sam mu pritekla u pomoć prvi put... Neka zna da je umro od moje ruke i da je ubistvo mog supruga platio svojim životom!» «Zbog toga je počeo da se vrpolji i vrišti dok su mu stavljali omču oko vrata, dok je pre toga izgledao smiren», zaključio je Rajli. Potom je uzdahnuo i okrenuo se ka Zagoru. «A sad?» Zagor se okrenuo i zurio u Gruvovo telo koje je visilo sa
vešala. «Ne mogu da opravdam Roudin postupak. Ali istina je da je Marč bio nevin a Gruv kriv!» Rouda je zakopčala bluzu koja se malo otvorila. Zatim je rekla: «Na raspolaganju sam Vam, šerife. Neću pobeći. Doz volite mi samo da odem kod svoje dece. Čekaću Vas u hotelu, a Vi ćete mi reći šta ste odlučili da uradite sa mnom.» Žena se okrenu i krene ka hotelu. Ulica je bila gotovo pusta. Zagor, Čiko i Rajli su je gledali. Niko ne reče ništa. Večernji vetar poče da čisti glavnu ulicu... Ali ne i od greha ovog zlosrećnog grada.
89
Crtež: Marco Verni Walter Venturi Michelle Rubini Gianni Sedioli Emanuelle Barison Joevito Nuccio
12 20 28 32 38 50
Roverto Piere Guiseppe Prisco
64 66
Mauro Laurenti Marco Toricelli
74 84
Naslovnica: Gallieno Ferri
Moreno Burattini
Scenarista, pisac i dramski pisac, Moreno Buratini rođen je 7. septembra u San Marćelo Pistojezeu (provincija Pistoja). Oduvek je bio zaljubljenik u stripove, što je i bila tema njegovog diplomskog rada, udahnuo je život fanzinu Collezionare 1985, a bio je i jedan od osnivača revije Dime Press 1992. godine. Kao autor debitovao je 1990. godine na stranicama magazina Mostri. Potom je pisao scenarije za Intrepido, Cattivik i Lupo Alberto. 1991. godine piše svoju prvu priču o Zagoru, liku čiji je danas i urednik. U Boneliju, Buratini je pisao scenarije i za Komandanta Marka. 1995. godine, dobija nagradu Premio Ana�i kao najbolji scenarista, kao i nagradu Premio Fumo di China kao najbolji humoristički autor. Za vreme Lucca Comicsa 2003. godine dobija prestižno priznanje Gran Guinigi, a 2006. i nagradu Premio Cartoomics.
