Pol Ekman
Razotkrivene emocije Prepoznavanje izraza lica i osećanja radi unapređivanja komunikacije i emotivnog života
Prevod Nada Dragoj ević Aleksandar Milenković
* ....... .
*
г^л Zavod za udžbenike Beograd 2011.
SADRŽAJ Predgovor Žarko Trebješanin: Ekmanovo dekodiranje facijalnih izraza em ocije............................. 9 Izrazi zahvalnosti.............................................................................. 27 Predgovor drugom izdanju.............................................................. 29 Uvod.................................................................................................... 31 1. Emocije u raznim kulturama...................................................... 37 2. Kada postajemo emocionalni?.................................................... 55 3. Menjanje onoga zbog čega postajemo emocionalni.................79 4. Emocionalno vladanje.................................................................. 95 5. Tuga i patnja..............................................................................129 6. Ljutnja....................................................................................... 159 7. Iznenađenost i strah..................................................................199 8. Gađenje i prezir........................................................................225 9. Prijatne emocije........................................................................245 10. Laži i em ocije..........................................................................271 Zaključak: Življenje s emocijama................................................291 Pogovor..........................................................................................299 Dodatak: Test Tumačenje lica......................................................303 Korišćene ilustracije......................................................................326 Napomene..................................................................................... 327 Indeks............................................................................................. 345
Ekmanovo dekodiranje facijalnih izraza emocije Emocije su izvanredno važan, bitan sastavni deo ljudskog živ ljenja. One su često jače i od čovekovih osnovnih, najjačih motiva, od gladi, seksualnog nagona, pa čak i nagona za preživljavanjem. Ljudi će pre gladovati nego jesti hranu koja im je jedino dostupna, ako je smatraju odvratnom. „Mogu čak da umru od gladi, iako dru gi ljudi tu istu hranu mogu da smatraju za ukusnu“, piše Ekman1. Ili, kako je dobro zapazio Erih From, mnogi su se ljudi ubili zbog neostvarene ljubavi, a gotovo da nema slučaja da se neko ubio zbog nezadovoljenog seksualnog nagona. Pa ipak, uprkos njihovom nesumnjivom značaju, izučavanje emocija bilo je dugo zapostavljeno u psihologiji, nauci koja je bila okrenuta pre svega ponašanju i relativno jednostavnim svesnim, kognitivnim, racionalnim procesima (opažanje, pamćenje, učenje), koje je mogla proučavati objektivnim metodima eksperimenta i spoljašnjeg posmatranja. Prva ozbiljna naučna studija emocija bilo je impresivno delo slavnog biologa Čarsa Darvina Izražavanje em o cija kod čoveka i životinja, objavljeno još 1872. Bila je to temeljna uporedno-psihološka studija emocija kod ljudi i njihovih životinj skih srodnika. U ovoj prekretničkoj, revolucionarnoj knjizi emocije su proučavane kao plod evolucije, a emocionalni izrazi ljudi kao relikt nekada korisnih, adaptivnih radnji. Ovu knjigu i emocije kao 1 Ekman, P., Razotkrivene em ocije, Zavod za udžbenike, Beograd, 2011, str. 35.
10
Ž a r k o T r e b je š a n in
važnu temu u ljudskim životima, zvanična akademska psihologija je ignorisala gotovo ceo vek. Priča o proučavanju emocija u okviru naučne psihologije, zapravo je priča o njihovom zanemarivanju i ignorisanju. O emocijama, i to uglavnom onim štetnim (strah, strepnja, gnev, krivica, zavist itd.)> koje dovode do narušavanja mentalnog zdravlja i patologije (histerije, fobije ili kompulzivne neuroze), raspravljalo se u okviru psihoanalize, psihijatrije i klinič ke psihologije, dakle, na margini akademske psihologije. U priči o maćehinskom odnosu psihologije prema emocijama veoma važnu ulogu odigrao je Pol Ekman, psiholog koji je, ne slučajno, 1999. godi ne priredio kritičko i najpotpunije izdanje Darvinovog dela Izraža vanje emocija Ali ko je Pol Ekman? Ovaj inače svetski slavan psiholog do sada kod nas, u Srbiji, nije predstavljen ni jednom svojom knjigom, pa je red da, pre svega, ovde damo neke osnovne podatke o njemu. Ekman (Paul Ekman, rod. 1934, Vašington), profesor Kalifornijskog univerziteta i direktor Laboratorije za socijalnu interakciju Medi cinske škole u San-Francisku, jedan je od najpoznatijih svetskih psihologa u domenu istraživanja emocija i neverbalne komunika cije. Doktorirao je 1958. godine na univerzitetu Adelfi iz kliničke psihologije. On je danas nesumnjivo najveći autoritet u veoma dina mičnoj oblasti proučavanja emocionalnog izražavanja, posebno facijalne ekspresije emocija i otkrivanja laži na osnovu emocional nih izraza. Najpoznatiji je po svojim klasičnim istraživanjima faci jalne ekspresije u različitim kulturama (Nova Gvineja, Japan, SAD itd.), koja su ušla u sve udžbenike psihologije širom sveta. Profesora Ekmana je 2009. godine časopis Time svrstao u red 100 najuticajnijih ljudi u svetu. Šest puta je za poslednjih četrdeset godina dobio nagradu Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje za naučno istraživanje, a 1991. godine za izuzetan naučni doprinos dobio je 2 Darvinovo kapitalno delo Izražavanje em ocija kod čoveka i životinja, izdanje koje je priredio Ekman, nedavno je kod nas izdao „Dosije“ u čast dva veka od rođenja tvorca teorije evolucije.
E k m a n o v o d e k o d ir a n je f a c ija l n ih iz r a z a e m o c ije
11
nagradu Američkog udruženja psihologa. Autor je ili priređivač petnaestak knjiga posvećenih emocijama, od kojih su najpoznatije: Ljudsko lice (1971), Demaskiranje lica (zajedno sa Frisenom, 1975), Zašto deca lažu (1989), Kodni sistem facijalnih radnji (sa saradnicima, 2 izd., 2002), Laganje (4 izd., 2008), Razotkrivene emocije (2 izd., 2007) itd. Ova poslednja navedena knjiga, Razotkrivene emocije, sada dostupna i na srpskom jeziku, predstavlja sažetak četiri decenije dugog Ekmanovog bavljenja emocijama, koje uključuje brižljivo posmatranje, eksperimente, pronicljive analize i tumačenja ove zagonetne sfere našeg psihičkog života. Ova impresivna knjiga nudi obilje teorijskih nalaza, ali i praktičnih uputstava za poboljšanje našeg svakodnevnog emocionalnog života. Negde pri kraju knjige, sažimajući njen sadržaj, Ekman kaže: „Opisao sam mnoge emocije koje ispunjavaju naše živote, objašnjavajući uobičajene okidače sva ke od njih, kada i zbog čega su korisne za nas, kako da prepoznamo najistančanije izraze tih emocija kod drugih i kako da koristimo saznanje koje možemo da napabirčimo iz takvih tananih izraza na radnom mestu, u porodičnom životu i prijateljevanju“.3 Namera autora bila je da pomogne čitaocu da bolje razume svoja najtananija i često nedovoljno svesna osećanja, kao i da se bolje, uspešnije nosi mo sa svojim neprijatnim ali neizbežnim afektima poput straha, gneva, tuge i gađenja. Osim ove dve veštine (svesno poznavanje i upravljanje svojim emocijama), čitalac bi trebalo da ovlada i veštinom prepoznavanja skrivenih ili nedovoljno ispoljenih emocija drugih ljudi i, najzad, veštinom konstruktivnog korišćenja tog saznanja u unapređenju interpersonalnih odnosa. U najkraćem, znanja stečena čitanjem ove knjige „mogu nam pomoći da se bolje snalazimo s vlastitim emocijama i sa emocionalnim reakcijama drugih ljudi“.
3 Ekman, P., Razotkrivene em ocije, 2011, str. 296.
12 mm
Ž a r k o T r e b je š a n in V
•
••
•
a•
a•
•
Značaj emocija - pozitivan i negativan uticaj
Zahvaljujući istraživanjima Ekmana, ali i mnogih drugih psiho loga poslednjih decenija saznajemo sve više o emocijama i sve više otkrivamo njihov izuzetan značaj, kako pozitivan tako i negativan, za naš celokupni život, lični i socijalni, fizički i psihički. Emocije nam pomažu da se usredsredimo na bitne stvari za naš život i na najvažnije veze sa drugim bićima. Osećanja poput ljutnje, strepnje, radosti ili tuge utiču na naše odnose sa najbližim ljudima u braku, porodici, na poslu, u krugu prijatelja. Emocije mogu da nam spasu život ili da nas dovedu u smrtnu opasnost; mogu da nas usreće, ali i da nas unesreće, upropaste. One su izvor naših najvećih radosti, blagostanja i ushiće nja, ali nam mogu biti i izvor duševnog bola, muka i patnji. One nam donose probleme, brige i nevolje kada pogrešno emocionalno reagujemo, bilo što osećamo neprikladne emocije ili je reakcija neprimerenog intenziteta (previše jaka ili previše slaba). Pošto nam emocije nekada donose nevolje i patnju, katkada pomislimo da bi nam život bio lepši i lagodniji bez njih. Ali, da li je zbilja tako? Bez emocija, bez osećanja prijatnosti, zadovoljstva, slat ke strepnje, ponosa, očaranosti, divljenja, iznenađenja, naš život bi bio dosadan, siv, bljutav, nezanimljiv i bezvredan. Osećanja boje naš život i daju mu ukus. Ali, emocije su više od luksuznog dodatka, začina koji čini naš život uzbudljivim, zanimljivim. Bez emocija poput ljutnje ili straha naš život bi bio ugrožen, riskantan. „Emocija nije kao slepo crevo, suvišan ostatak aparata koji treba izvaditi. Emocije su srž našeg života. One čine da život bude pogodan za život“, s pravom tvrdi Ekman4. Možemo samo da zamislimo šta bi se desilo kada bi bezbrižno koračali pored litice ili kada bi ravno dušno primetili da podrhtavaju zidovi kuće u kojoj se nalazimo! Očigledno je da postoje neke situacije i neki stimulusi na koje mi bezuslovno, nenaučeno reagujemo emocijom straha, gneva ili na neki drugi emocionalni način. Kada autobus u kome smo iznenada 4 Ekman, P., R azotkrivene em ocije, 2011, str. 86.
E k m a n o v o d e k o d ir a n je f a c ija l n ih iz r a z a e m o c ije
13
ukoči, kada začujemo eksploziju ili udarac groma svako od nas će automatski osetiti strah. Ako nam neko uzme hranu iz tanjira ili pokušava da na silu uđe u stan, mi ćemo se neizostavno naljutiti. Kao što postoje urođeni okidači za strah, tako postoje i za bes, tugu ili osećanje gađenja. Oni su univerzalni, isti za sve ljude i verovatno su evolucijom to postali, a osetljivost na njih je upisana u mozak svakog ljudskog novorođenčeta. Za Ekmana, etologe i evolucione psihologe ovi nasleđeni, univerzalni okidači su neke suštastvene, „sržne teme“. Baš kao što mačka koja nikada nije videla miša reaguje na njega kao na plen, tako i čovek ima čitav niz važnih situacija i nadražaja na koje reaguje bez učenja. Po Ekmanu „naše evolutivno nasleđe daje glavni doprinos u oblikovanju naših emocionalnih odgovora. A, ako je tako, onda evolucija, takođe, ima glavnu ulogu u određivanju univerzalnih tema koje okidaju emocije. Teme nisu stečene nego su zatečene; uče se jedino varijacije i elaboracije tih tema“5. Dobar primer za evoluciono programiranje putem prirod nog odabiranja jesu emocije straha i ljutnje kao odgovori na neke tipične situacije. Tako, recimo, oni naši preci koji su brže učili da se treba plašiti od zmija i paukova, preživeli su i ostavili potomstvo, navodi Arne Oman. A na sličan način, predačkim iskustvom, Ekman objašnjava nastanak ljutnje tokom evolucije. Po njemu „oni koji su na ometanje odgovarali energičnim nastojanjem da otklone smetnju i koji su imali jasan signal o svojim namerama, imali su veće izglede da pobede u utakmici, bilo da se radilo o hrani ili pare nju. Imali bi izglede da iza sebe ostave brojnije potomstvo i, tokom vremena, ne bi bilo nikoga bez te teme za ljutnju“6. Prema tome, naši automatski procenjivači bez prestanka su uključeni i stalno, bez udela naše svesti i volje, pretražuju okolinu kako bi uočili kritične stimuluse, događaje i situacije koje su bitne za našu dobrobit ili za preživljavanje, te su otud odabrane tokom evolucije naše vrste. A kada uoče ove evolucijom selekcionirane draži, javlja se automatska, 5 Ekman, P„ R azotkrivene em ocije, 2011, str. 65. 6 Ekman, P., isto, str. 65.
14
Ž a r k o T r e b je š a n in
urođena emocionalna reakcija. Osim ovih urođenih okidača, posto ji i čitav niz stečenih okidača koji su povezani sa ovim urođenim, ali su rezultat individualnog iskustva. Na primer svi mi imamo urođe nu reakciju straha na predmet koji se brzo kreće prema nama, ali je strah od automobila ili voza stečen. Gubitak nečega dragocenog i bitnog (voljene osobe, zdravlja, slobode itd.) je univerzalan okidač za tugu, ali se od kulture do kulture razlikuje ono što je važno a izgubljeno. Sada kada smo upoznali okidače emocija, možemo reći da je za Ekmana emocija nesvesni proces brze procene našeg stanja i ponašanja u nekoj važnoj situaciji. Ili kako on kaže: „Emocija je proces, određena vrsta automatske procene, pod uticajem naše evolucione i lične prošlosti, tokom koga osećamo da se dešava nešto bitno za našu dobrobit i da skup fizioloških promena i emocional nih ponašanja počinje da se odnosi na situaciju“7. Emocija radosti, straha ili tuge javlja se kada nam se učini, s razlogom ili bez njega, da se priprema ili se već zbiva nešto što bitno utiče na naš život, na našu sigurnost i dobrobit, bilo pozitivno ili negativno.
Funkcije emocija Emocije su nastale tokom procesa evolucije i imaju svoju važ nu ulogu ne samo u adaptaciji, nego i u socijalnoj komunikaciji. Smisao emocije jeste u njenoj funkciji prilagođavanja. Njen zadatak je da pripremi jedinku za odgovarajuću biološki svrsishod nu akciju. Po Ekmanu, emocije su se razvile tokom evolucije vrste jer su bile korisne, pošto nas pripremaju za brzo, automatsko razrešavanje vitalno značajnih zbivanja. Nekada nam život zavisi od toga da li ćemo dovoljno hitro, u deliću sekunde, bez razmišljanja, emocional no reagovati na neki ugrožavajući događaj. „Nije strah ono što nas štiti; naši životi se spasavaju zato što na pretnje povređivanjem može mo da odgovorimo zaklanjanjem bez razmišljanja. Reakcije gađenja 7 Ekman, P., isto, str. 50.
E k m a n o v o d e k o d ir a n je f a c ija l n ih iz r a z a e m o c ije
15
čine nas opreznim pre upuštanja u aktivnosti koje bi u doslovnom, ili prenosnom, smislu mogle da budu toksične. Tuga i očaj zbog gubitka mogu doneti pomoć od drugih. Čak i ljutnja - emocija koju bi većina ljudi želela da isključi - donosi određenu korist. Ona upo zorava druge, a i nas, da nam nešto smeta. To upozorenje može uro diti promenom, mada može da dovede i do protivljutnje. Ljutnja nas motiviše da pokušamo da menjamo svet, da ostvarimo društvenu pravdu, da se borimo za ljudska prava“8. Kada doživimo neku emo ciju, mi smo programirani za tačno određenu vrstu akcije, a što se izražava zauzimanjem specifičnog položaja tela i osobenim izrazom lica. Sve emocionalne reakcije služe nekom od oblika adaptacije: odlazak iz situacije (reakcija straha), menjanje situacije (reakcija ljut nje), približavanje i ostanak u situciji (reakcija zadovoljstva, radosti) ili prilagođavanje neizbežnoj situaciji (reakcija tuge). Organske, fiziološke promene su važna komponenta emocije, a imaju nesumnjivu adaptivnu vrednost. Većina ih nastaje aktivira njem simpatikusa (širenje ženica, brži rad srca, ubrzano disanje, pojačano lučenje adrenalina, povećana količina šećera u krvi, pove ćanje mišićne napetosti i si). Sve ove telesne promene imaju ulogu da pripreme organizam za pojačane napore i za hitnu akciju (bežanje ili borba). Tako, recimo, kod emocija ljutnje se pojačava dotok krvi u šake, čime se one pripremaju da udare ili stegnu protivnika koji je predmet ljutnje, a kod straha pojačava se dotok krvi u noge, čime se one osposobljavaju za beg. Savremeni evolucioni psiholozi smatraju da su emocije nastale kao spasonosni odgovori na proble me „okruženja evolucione prilagođenosti“. A to znači kao adaptabilne reakcije na pradavne životne probleme (požar, napad, smrt, rođenje, uspeh u lovu, gubitak partnera, poraz, pokvarena hrana) karakteristične za tipičnu sredinu u kojoj su pre više miliona godina živeli naši čovekoliki preci.9 8 Ekman, P., isto, str. 83. 9 Cosmides & Tooby, „Evolutionary Psychology and the Emotions“, in Lewis and Haviland-Jones /ed./, H an dbook o f Emotions, Guilford, New York 2000.
16
Ž a r k o T r e b je š a n in
Osim adaptivne, biološke funkcije, emocije imaju i važnu socijalnopsihološku, komunikativnu funkciju. Tačno prepoznavanje izraza lica i gestova ima ogroman značaj jer služi sporazumevanju u socijalnoj interakciji. Emocionalni izraz je često istovremeno i komunikacioni znak. On je, kaže Ekman, delotvoran signal - jasan i univerzalno razumljiv, koji brzo i nedvosmisleno obaveštava druge 0 tome kako se oseća subjekt emocije. Osmeh je, na primer, univer zalni signal naklonosti i odobravanja. Tužan izraz lica i poguren stav čoveka upućuju poziv drugim ljudima da mu pruže utehu, empatiju 1brigu. Oboren pogled i zaklanjanje lica kod stida je poziv na milost i podršku. Pokreti daju živost nečijim recima, ali i otkrivaju njegove prave misli i namere bolje nego reči koje mogu biti neiskrene. Svako osećanje sadrži izvesnu poruku upućenu drugim ljudima i izvesno očekivanje željene reakcije. Tako, recimo, ljutnja šalje poruku: „Ne čini to“, a očekivanje je da osoba koja je izvor frustracije odustane od svog ponašanja. Strah odašilje poruku: „ugrožen sam“, a očekuje se reakcija zaštite ili spasavanja. Za naš socijalni život veliki značaj ima valjano prepoznavanje i tumačenje čak i onih slabih, delimičnih i nejasnih emocionalnih signala. Prepoznavanje nedovoljno ispoljenih ili nesvesnih emocija drugih ljudi predstavlja krupan korak u poboljšanju naše sveuku pne društvene komunikacije (u porodici, prijateljskom krugu, u profesionalnom udruženju, na radnom mestu).
Izražavanje, razumevanje i socijalna kontrola emocija Emocionalno izražavanje predstavlja spolja vidljivu manifesta ciju emocije, a to su tipične promene u ponašanju, držanju, mimici i gestovima. Za izražavanje emocija kod ljudi najvažnije je lice, pošto ono predstavlja najizražajniji deo ljudskog tela. Raznovrsne neverbalne signale šalju različiti delovi lica (oči, kapci, obrve, čelo, usta), kao i promene na koži lica (bledilo, crvenilo, znojenje). Sve ove emocionalne izražajne promene na licu nazivaju se facijalnom ekspresijom. Ovo ponašanje u velikoj meri je spontano, nasleđeno
E k m a n o v o d e k o d ir a n je f a c ija l n ih iz r a z a e m o c ije
17
i nekada je bilo biološki svrsishodno. Darvin je pokazao da su odre đeni ekspresivni obrasci telesnih pokreta i mimika (mrštenje, crve nilo lica, stezanje pesnica, osmeh, saginjanje glave, naginjanje napred itd.) tesno povezani sa urođenim emocijama i da predstav ljaju evolucione ostatke nekada svrsishodnog, prilagodljivog pona šanja. On je pokazao da mi, današnji ljudi, i nehotice, opuštamo krajeve usana kada smo tužni, smejemo se i skačemo kada smo radosni, podižemo obrve kada smo iznenađeni i stežemo pesnice u besu10. Kulturni relativisti (čuveni antropolozi Margaret Mid, Gregori Bejtson, Rej Berdvisl i drugi) odlučno su tvrdili da se emocio nalni izrazi, poput običaja, razlikuju od kulture do kulture, odnosno da su kulturno specifični. Darvinova teza, pak, bila je da su naši obrasci izražavanja emocija urođeni i univerzalni jer su nastali kao rezultat procesa evolucije. Pol Ekman je još kao relativno mlad naučni istraživač dobio 1966. godine priliku da u svom empirijskom istraživanju na terenu razreši važan problem koji je još Darvin postavio u svom delu: Da li mi učimo koji izraz treba da napravimo kada smo ljuti, tužni ili srećni, ili ga pravimo spontano, nevoljno, jer nam je to urođeno? Da li su ekspresije emocija univerzalne, iste u svim kulturama, ili su kulturno specifične, arbitrarne poput reči jezi ka? Značajan je i vredan pomena podatak da je i sam mladi Ekman, tada pristalica Skinerovog biheviorizma, na početku svojih istraži vanja bio uveren da emocionalni izrazi ne mogu biti urođeni, već su svakako stečeni učenjem11. Znao je, naravno, da je Darvinova teza bila suprotna, ali je bio toliko siguran da su kulturalisti u pravu da nije ni pročitao knjigu čuvenog biologa o izražavanju emocija! Ovu važnu dilemu Pol Ekman, kao empirijski orijentisan psi holog odlučio je da razreši objektivnim i egzaktnim istraživanjem na terenu, u kulturi koja je bila izolovana od zapadnog, razvijenog sveta, te njeni pripadnici nisu mogli biti pod direktnim ili indirek 10 Izražavanje em ocija kod čoveka i životinja (1872), Dosije, Beograd 2009. 11 Pol Ekman, „POGOVOR: Univerzalnost izražavanja emocija? Lična istorija kontro verze“, u Darvin, Č , Izražavanje em ocija kod čoveka i životinja, Dosije, Beograd 2009.
18
Ž a r k o T r e b je š a n in
tnim uticajem (filmova, televizije) našeg, zapadnog načina izraža vanja emocija i tumačenja emocionalnih izraza lica. Filmskim i fotografskim zapisima želeo je da ustanovi da li ljudi spontano, nevoljno pod uticajem istih emocija prave iste facijalne izraze, koji su onda evoluciono nasleđeni i univerzalni. A koristeći seriju foto grafija sa različitim izrazima lica i priče o emocionalnim stanjima, Ekman je tražio od ispitanika da upare svaku priču (koja govori o emociji sreće, tuge, ljutnje, straha itd.) sa odgovrajućom fotografi jom. Ekmanova, danas već klasična istraživanja facijalne ekspresije kod različitih naroda, rasa i kultura, ubedljivo su pokazala neodrži vost njegove početne kulturalističke predrasude. Njegova inventiv no zamišljena i metodološki besprekorno izvedena istraživanja u kulturama koje su izolovane od Zapadne, potvrdila su glavnu Darvinovu tezu, po kojoj nekoliko primarnih emocija - strah, gnev, žalost, radost i gađenje - ima univerzalne i urođene izrazne obrasce ponašanja. Utvrdio je preciznim empirijskim metodom da među ljudima iz različitih kultura (predpismenih, izolovanih i naše, zapadne) postoji značajno slaganje ne samo u izražavanju emocija, nego i u pogledu prepoznavanja emocionalnih izraza (najveće za emocije sreće, gađenja i ljutnje, a najmanje za strah i iznenađenje). Ali ovi Ekmanovi nalazi ne znače da kultura nema nikakav uticaj na emocionalno izražavanje ljudi. Ljudi se, nema sumnje, razli kuju od kulture do kulture po tome u kojoj meri su spremni da ispolje određene emocije. Rezultati brojnih istraživanja, pokazuju da kultura svojim pravilima, sistemom verovanja i vrednosti socijalizuje naše biološki uslovljeno ispoljavanje emocije. Ekmanovi rezultati, korektno interpretirani samo ukazuju na činjenicu da je nevoljno, spontano izražavanje primarnih emocija univerzalno, ali ne poriču da je kulturno uslovljena njihova voljna kontrola, odnosno da su kulturom određena pravila prikazivanja emocija u društvu. Uosta lom sam Ekman to nedvosmisleno kaže. „Predložio sam da su ta pravila /emocionalnog ispoljavanja/ rezultat socijalnog učenja, da se često kulturološki razlikuju i da se tiču kontrolisanja izraza, to jest, toga ko kome kada i koju emociju može da prikaže“. A ova društvena
E k m a n o v o d e k o d ir a n je f a c ija l n ih iz r a z a e m o c ije
19
pravila emocionalnog ponašanja, kako pokazuju Ekmanovi ekspe rimenti, mogu da diktiraju da neku emociju koju osećamo priguši mo, preuveličamo, potpuno sakrijemo ili da maskiramo njen izraz. U nizu inventivnih eksperimentalnih studija u kojima su ispitanici snimani skrivenom kamerom videlo se da „Japanci i Amerikanci, kada su nasamo, prikazuju iste izraze lica kao reakciju na gledanje filmova o nesrećama i hirurškim operacijama, ali ako, dok gledaju film, s njima sedi eksperimentator, onda Japanci osmehivanjem maskiraju negativne izraze lica više nego Amerikanaci. Urođene ekspresije privatno, kontrolisane ekspresije javno“12. Rezultati dobro dizajniranih istraživanja, pokazuju koliko i na koji način i kultura svojim pravilima, stavovima i vrednostima socijalizuje naše biološki uslovljeno ispoljavanje emocije13. Još je Darvin tvrdio da plakanje, prirodni izraz bola i tuge (u izvornom vidu sreće se samo kod dece), uobličava i kontroliše kultura svojim običajima i normama. Dakle, odgovor na to ko određuje emocionalnu ekspre siju biologija ili kultura, glasi - i biologija i kultura, u određenoj meri i u sadejstvu. Mi ne biramo da li ćemo reagovati emocionalno, ali, smatra Ekman, mi „možemo da naučimo da ublažavamo emocionalno ponašanje zbog koga bismo kasnije zažalili, da zakočimo ili da savladamo svoje izražavanje, da sprečimo ili da umerimo svoje postupke ili reči“. Još Aristotel je dao model konstruktivnog emoci onalnog vladanja u svom opisu „umerene osobe“. Otud Ekman kaže da za optimalno ponašanje emocije moraju da budu „u odgovara jućoj količini, srazmerno događaju koji ih izaziva; moraju da budu izražene u pravo vreme, na način koji je primeren emocionalnom okidaču i okolnostima u kojima se on javlja; i moraju da budu izra žene na pravilan način, na način koji ne povređuje“14. 12 Ekman, P., Razotkrivene em ocije, 2011, str. 40. 13 Fischer, „Emotion“, The Social Science Encyclopedia /3 ed./, Vol. I, Routledge, London 2004, p. 293. 14 Ekman, P., Razotkrivene em ocije, 2011, str. 96.
20
Ž a r k o T r e b je š a n in
Primarne emocije: vrste, okidači, izražavanje i uloga Kvalitativno raznovrsnih emocija ima veoma mnogo, te je teš ko utvrditi konačan spisak. Neke emocije su, međutim, univerzalne i rano se javljaju. Ove emocije nazivamo elementarnim, osnovnim ili primarnim emocijama. Primarne emocije (bes, strah, tuga itd.) podstiču našu energiju i automatski usmeravaju našu akciju, pa su od vitalnog interesa za opstanak. One se prepoznaju po tome što su nastale tokom evolucije, rano se javljaju tokom ontogeneze, zajed ničke su ljudima i višim životinjama, iste su u svim kulturama i imaju svoju organsku osnovu. Ove karakteristike ukazuju da su te emocije rezultat nasleđa i procesa evolucije. Psiholozi se slažu da postoji manji broj primarnih emocija, ali se ne slažu u potpunosti koliko ih tačno ima. Ima više spiskova pri marnih emocija koje su sastavili različiti stručnjaci za emocije. Po Makdugalu osnovne emocije su ljutnja, gađenje, radost, strah (pove zane su sa instinktima), po Votsonu, to su strah, bes, ljubav (urođene reakcije na bezuslovne draži). Po Ekrnanu i mnogim drugim savremenim psiholozima to su ljutnja, strah, iznenađenje, gađenje, prezir, tuga i radost. O ovim bazičnim emocijama autor u ovoj knjizi govori podrobno na osnovu, pre svega, svojih ali i drugih relevantnih savremenih istraživanja. Zato ću ovde samo ukratko, na nekoliko primera, ukazati na koji način Ekman ispituje ove osnovne emocije i na koji način izlaže svoja saznanja o njima. Pođimo od emocije straha, koja je od svih najviše naučno istra živana. Strah je urođena emocija koja nastaje kao nevoljna reakcija opažanjem stvarne ili zamišljene pretnje povređivanjem, fizičkim ili psihološkim. Po Ekmanu, okidači straha su: nešto što se brzo kreće kroz prostor i preti da nas udari; naglo izmicanje oslonca; pretnja fizičkim bolom; pojava zmije, stajanje na velikoj visini itd. Na planu doživljaja strah je neprijatno osećanje ugroženosti i nesi gurnosti, a na fiziološkom, to je ubrzani rad srca, porast tonusa mišića, povišeni krvni pritisak, povećano lučenje adrenalina, ubr zano disanje, bledilo, sušenje ustiju itd. Na planu ponašanja strah se
E k m a n o v o d e k o d ir a n je f a c ija l n ih iz r a z a e m o c ije
21
manifestuje kao maksimalno podignute obrve, širom otvorene oči, drhtanje, odmicanje od izvora opasnosti, donja vilica je obešena, usne zategnite horizontalno ka ušima, brada povučena unazad itd. Smisao straha je da pripremi organizam za bekstvo iz ugrožavajuće situacije, za skrivanje od opasnosti ili za odbranu. Ili, kako kaže Ekman, kao reakciju na ugrožavanje „evolucija izgleda podržava dve sasvim različite radnje - sakrivanje i bekstvo“15. Strah je urođena reakcija na ugrožavajuću situaciju, ali to ne znači da je uvek adaptivna, biološki svrsishodna reakcija. To što racionalno znamo da nemamo čega da se plašimo ne može da spreči pojavu emocionalne reakcije na urođeni okidač straha. Baš zato što je nevoljna, evoluciono programirana, emocija straha nekada može biti i iracionalna, kao u slučaju koji je opisao sam Darvin.16 Ljutnja, koja može da varira od blage ljutnje do žestog besa, javlja se kao reakcija kada je pojedinac osujećen u postizanju cilja, odnosno ona je odgovor osobe na sprečavanje da realizuje neku svoju nameru. Po Ekmanu, ljutnja, koja najavljuje napad, je „najo pasnija emocija“. Univerzalni okidač ljutnje je frustracija, ometanje da zadovoljimo svoje potrebe. Adaptivna vrednost ljutnje je što ona može dovesti do rešenja problema i izlaska iz situacije frustracije. „Ljutnja može da nas motiviše da prekinemo ili da promenimo bilo šta što čini da se ljutimo. Ljutnja zbog nepravde motiviše postupke koji dovode do promene“, podseća nas Ekman. Emocionalni izraz ljutnje koji se opaža u karakterističnom držanju tela (preteče naginjanje ka izvoru frustracije, napeti mišići 15 Ekman, P., Razotkrivene em ocije, 2011, str. 205. 16 Darvin navodi zanimljiv eksperiment u kojem je on sam bio zamorče. „U Zoološ kom vrtu sam stavio lice tik ispred debelog stakla kojim je ograđena zmija otrovnica, čvrsto rešen da se ne pomerim ukoliko zmija krene prema meni; međutim, čim je poskočila, moja odlučnost je nestala i neverovatnom brzinom trgao sam se unazad, jard ili dva. Moja volja i moj razum bili su bespomoćni pri zamišljanju opasnosti koja se nikada nije dogodila“ (Darvin, Izražavanje em ocija k o d čoveka i životinja, 2009, str. 84). To što razum veli da nema opasnosti nije dovoljno da eliminiše strah. Mi, očigledno, pokazuje ovaj slučaj, ne donosimo voljnu odluku da li ćemo pokazati strah kada se pojavi ono što je hiljadama godina predstavljalo opasnost po našu vrstu.
22
Ž a r k o T r e b je š a n in
ruku, stisnute pesnice), glasu (podignut ton) i mimici lica (namr štene obrve, oči širom otvorene, oštar i direktan pogled koji „mrvi“ ili „strelja“ protivnika, crvenilo lica, isturena brada, gornja usna podignuta, otkriveni očnjaci). Sve ove telesne promene i vidljive manifestacije ljutnje na licu, u glasu i pokretima tela, imaju osim adaptivne funkcije, a to je priprema za napad, i jasnu komunikativ nu funkciju. One signaliziraju okolini da imamo problem, a protiv niku da se okane onoga što pokušava da učini jer je to za nas nepri hvatljivo. Ljutnja upozorava osobu koja je izvor frustracije: „Nemoj to da činiš, jer ćeš se loše provesti!“. Ili, kako kaže Ekman, njena glavna poruka je, zapravo, pretnja upućena onome ko nas ometa: „Sklanjaj mi se s puta“. Tuga je emocija koja se javlja kao reakcija na gubitak nečeg dragocenog, važnog, kao što je to, recimo, draga osoba, deo vlasti tog tela, zdravlje, društveni status, samopoštovanje ili neki vredan predmet. Ukoliko je ono izgubljeno vrednije i ukoliko je gubitak nepovratan, utoliko je i tuge veća i dugotrajnija. Tuga proizvodi nisku tenziju i ne pokreće na akciju kao druge primarne emocije, već vodi pogruženom, ukočenom držanju i pasivnom ponašanju. Izražava se plačem, jecajima, tihim glasom, odsustvom gestiku lacije, skamenjenim sedenjem ili veoma usporenim hodom, pognu tom glavom itd. Na licu se tuga prepoznaje po tome što su unutrašnji uglovi obrva podignuti, gornji kapci su malo spušteni, na čelu se pojavljuje karakteristična potkovičasta bora, uglovi usana su povučeni na dole, oči su suzne, a pogled je oboren ka zemlji. Neverbalna poruka izraza tuge, upućena drugim ljudima, može se recima izraziti: „Patim; uteši i pomozi“. To ima svog efekta jer su ljudska bića sazdana tako da na emociju tuge, na ovaj nemi poziv u pomoć, odgovaramo svojom emocijom saosećanja, sažaljenja i impulsom da pomognemo i pruži mo podršku. A ova socijalna podrška najbližih, rođaka i prijatelja, u teškim trenucima patnje zbog gubitka, blagotvorna je i isceliteljska. Gađenje je nesumnjivo neprijatna emocija, koju izaziva neka draž (mirisna, gustativna, taktilna, vizuelna) ili situacija koju doživ ljavamo kao blago neugodnu ili odvratnu. „Ukus nečega što biste
E k m a n o v o d e k o d ir a n je f a c ija l n ih iz r a z a e m o c ije
23
radije da ispljunete, čak i pomisao da pojedete nešto tako bljutavo, može da izazove gađenje“, kaže Ekman. Najsnažniji univerzalni oki dači odvratnosti su telesni produkti: fekalije, izbljuvak, urin, znoj, šlajm i krv. Na nivou ponašanja gađenje se manifestuje karakterističnim grimasama (nabiranjem nosa, krivljenjem ustiju, poluzatvaranjem očiju), okretanjem glave i izbegavanjem neprijatnog objekta, a na psi hofiziološkom planu osetima nalik onima koji nastaju kada se uzme pokvarena hrana, kada se javlja osećanje mučnine. Biološki smisao gađenja je očigledan, a to je da nas udalji od onoga što je odvratno, otrovno, trulo, bolesno, zarazno i si. Gadljiv izraz lica ima socijalnu komunikativnu funkciju jer upozorava sve druge osobe iz okoline da je čulom vida, mirisa ili ukusa opaženo nešto neprijatno i potencijal no opasno po zdravlje, čega se valja kloniti. Prevazilaženje gađenja (roditelji koji presvlače i kupaju svoje bebe) ili preobražaj odvratnosti u prijatnost (seksualni partneri u intimnim odnosima), predstavlja pouzdan znak velike socijalno-emocionalne bliskosti ovih osoba i istovremeno činilac učvršćivanja ove bliske veze. Mi se u psihologiji još uvek više naučno bavimo (mada se poslednjih decenija stanje menja) i mnogo više znamo o neprijat nim, štetnim i uznemirujućim, nego o onim blagotvornim i prijat nim emocijama. Ima mnogo više odličnih psiholoških i psihoanali tičkih studija o strahu, besu ili tuzi, nego o sreći, zadovoljstvu ili ekstazi. „Na emocije se obraćala pažnja ukoliko su nama i drugima stvarale probleme. Za rezultat imamo da više znamo o mentalnim poremećajima nego o mentalnom zdravlju. Sada se to menja. Stavlja se nov naglasak na takozvane pozitivne emocije“, piše Ekman. On navodi nekih čak šesnaest prijatnih emocija, od kojih su mnoge samo nijanse zadovoljstva, ushićenja ili ponosa!17 17 To su pet čulnih prijatnosti, zatim, zabava i zadovoljnost, uzbuđenost i olakšanje, očaranost, ekstaza,fiero, nakhas, ushićenost, zahvalnost i šadenfrojde. Neke od ovih nijansi poznatih emocija čak i nemaju naziv u engleskom, pa Ekman koristi strane, italijanske, jevrejske, nemačke reči! I on sam se pita: „da li svaka od njih zaslužuje status zasebne emocije?“
24
Ž a r k o T r e b je š a n in
Ekman u ovoj knjizi razrađuje zanimljivu ideju da su primarne emocije povezane sa odgovarajućim raspoloženjem (koje je slabije od emocije i traje duže), zatim sa određenom vrstom patologije (pore mećaj te emocije) i najzad, sa određenom trajnom dispozicijom, odnosno crtom ličnosti (gde ta emocija ima glavnu ulogu). Taj odnos emocija - raspoloženje - poremećaj - crta o kojem piše Ekman, može se pregledno, shematski prikazati i ilustrovati sledećom tabelom. EM O C IJA
R A SPO LO ŽEN JE PATOLOŠKI POREM AĆAJ
CRTA LIČNOSTI
lju tn ja
razdražljivost
nasilništvo
neprijateljstvo
stra h
anksioznost
fobija
plašljivost/stidljivost
tu ga
potištenost
depresija
melanholična sklonost
Otkrivanje lažnih emocionalnih izraza Ovladavanje veštinom prepoznavanja emocija drugih ljudi ima veliku privlačnost za mnoge, pre svega zato što nam omogućava da znamo kada neka osoba pokušava da nas obmane, da se lažno predstavi kao tužna, srećna ili ljuta. U poglavlju ove knjige, pod nazivom „Laži i emocije“, Pol Ekman koji, inače, ima čitavu jednu knjigu posvećenu laganju18, podučava čitaoce kako mogu ispod maske, nameštenog emocionalnog izraza, otkriti pravu emociju neke osobe. Sa znakovima laganja, upozorava nas ovaj psiholog, valja biti oprezan, jer u popularnoj psihološkoj literaturi, kao i u shvatanjima široke javnosti, postoji čitav niz zabluda, predrasuda i stereotipa o njima. Većina polaznika na kursevima u kojima se obučavaju procenjivanju istinitosti, odnosno laži u ispoljavanju emocija, kaže Ekman, „kljukani su informacijama koje se ne osnivaju na bilo kakvim nauč nim dokazima - ponekad i informacijama za koje su naučne studije 18 Ekman, P., TellingLies: Clues to D eceit in the M arketplace, Politics, an d M arriage (3 ed), Norton, New York 2009.
E k m a n o v o d e k o d ir a n je f a c ija l n ih iz r a z a e m o c ije
25
utvrdile da su pogrešne“. Tako, recimo, oklevanje u odgovoru, nije nikakav siguran dokaz da neko laže, jer čovek može oklevati i iz mno go drugih razloga (stid, strah, nerazumevanje pitanja, naprezanje da se seti itd.). Ekman, na osnovu svojih dugogodišnjih istraživanja, decidirano kaže: Nema pouzdanog znaka da li neko laže, postoje samo slabiji ili jači indikatori, odnosno „vrele tačke“, koje zahtevaju dalje istraživanje. Nedvosmisleni, apsolutno siguran znak laži jedno stavno ne postoji. „Samo je Pinokio davao očigledan signal uvekkada je lagao. Mi ostali, u najboljem slučaju imamo vrele tačke“19. Ali ako nema sasvim pouzdanih signala da neko lažno pred stavlja svoj emocionalni doživljaj ili da prikriva svoje pravo emoci onalno stanje, to, razume se, ne znači da ne postoje brojni indikatori koji nas sa velikom sigurnošću upućuju da taj neko taji svoja oseća nja. Naprotiv, naše neverbalno, spontano ponašanje (boja i visina glasa, držanje tela, nehotični trzaj mišića na licu, treptaj oka, krat kotrajno rumenilo na vratu i si.) neprestano šalju emocionalne poruke, koje bi osoba koja šalje ove signale rado sakrila jer otkrivaju njena autentična osećanja. U svojim objektivnim, veoma minucioznim istraživanjima facijalne ekspresije, u kojima je koristio video zapise kamerom, koje je detaljno analizirao na usporenom snimku, Ekman je otkrio faci jalne znake u vidu vrlo brzih (0,2 sekunde) pokreta mišića lica, putem kojih „eure“ informacije o pravim ali prikrivenim emocija ma. Ove kratkotrajne, teško uočljive izraze koji su valjani indikatori laži, on je nazvao mikro izrazima. Ali kada otkrijemo mikro izraz, recimo, strepnje ili ljutnje mi nismo sigurni da lije tako razotkrive na emocija potisnuta (pa o njoj ne zna ništa ni sama ta osoba) ili je, pak, ova emocija namerno prikrivena, svesno suzbijena. Laž se može otkriti i u svom drugom obliku, u vidu nameštenog, glumljenog izraza nepostojeće, ali socijalno prihvatljive emo cije koji prikriva onu pravu, neprihvatljivu. Tako, na primer, često veštački osmeh, kao izraz tobožnje veselosti, prikriva tugu ili zabri 19 Ekman, P., Razotkrivene em ocije, 2011, str. 276.
26
Ž a r k o T r e b je š a n in
nutost. Ali ako taj osmeh ne uključuje nevoljno stezanje mišića koji okružuje oko (orbicularis oculi), onda je to namešten izraz lažne veselosti. Na taj način je još francuski lekar Dišen de Bulonj uspevao da „demaskira lažnog prijatelja“, odnosno da razlikuje pravi osmeh (koji Ekman naziva „Dišanov osmeh“) od veštačkog, koji pokušava da obmane okolinu. Lažni, izveštačeni facijalni izraz odaje se i time što je gotovo uvek skoro neprimetno, sasvim neznatno asimetričan, zatim, time što nije sasvim dobro sinhronizovan sa kontekstom u kome se javlja i, najzad, što mu nedostaje spontanost, „glatkoća“ toka pojavljivanja i nestajanja s lica, ukazuje Ekman. Razlikovanje iskrenih, spontanih od lažnih izraza lica, osim teorijskog ima i veliki praktični značaj za otkrivanje zločinaca, potencijalnih terorista, silovatelja, pljačkaša, špijuna i drugih druš tveno opasnih osoba, koje umeju vešto da varaju. Tako, recimo, teroristi koji su 11. septembra napali simbole američke moći „bili su više puta propitivani od strane aerodromskog osoblja i službeni ka za izdavanje viza i za imigraciju, pre nego su žarili svoje avione u pentagon i kule bliznakinje. Da su bile primećene bar neke od nji hovih laži, katastrofa od 11. septembra mogla je da bude delimično, ako ne i u potpunosti, sprečena“, veruje Ekman. Zato je on sa svojim saradnicima utemeljio i razvio čitav jedan dobro naučno fundiran kurs posvećen praktičnom obučavanju policajaca, obaveštajaca, kontraobaveštajaca i kontrolora na aerodromu u procenjivanju isti nitosti iskaza i verodostojnosti ponašanja osumnjičenih ljudi. Upravo zbog provokativnih istraživanja i demaskiranja lažnih facijalnih izraza, proučavanja emocionalne ekspresije u nama dale kim kulturama, kao i zbog podučavanja kako otkriti pravu emociju i njen smisao, knjigu Razotkrivene emocije Pola Ekmana, napisanu naučno precizno ali i briljantnim literarnim stilom, rado će čitati ne samo stručnjaci psiholozi, antropolozi i psihijatri, već i najšira publika kao izuzetno informativno, lepo i zanimljivo štivo.
Predgovor drugom izdanju Naročito sam zadovoljan što mi je ovo drugo izdanje Razotkri venih emocija omogućilo da izložim nove ideje, uvide i rezultate istraživanja koji će čitaocu pomoći da vodi bolji emotivni život. Prošlo je četiri godine od prvog izdanja. Ažurirao sam zaključak i pogovor i dodao sam potpuno novo 10. poglavlje o lažima i emoci jama, koje povezuje u celinu moja najnovija razmišljanja o ulozi emocija u laganju, s posebnim osvrtom na pomoć koju imamo od znakova emocija pri procenjivanju istinitosti. Ono odražava moje iskustvo iz poslednjih nekoliko godina od kojih sam većinu vreme na proveo u iznalaženju načina da se moji rezultati primene u domenu državne bezbednosti. Razotkrivene emocije pisao sam u cilju pomoganja ljudima da unaprede četiri osnovne veštine, tako da sam u knjigu uključio predloge i vežbe za koje se nadam da će biti korisni i izazovni. Te četiri veštine su sledeće: Prva, podizanje svesnosti trenutka u kome postajete emotivni, čak i pre nego progovorite ili postupite. Ova se veština najteže stiče; u knjizi se u 2. poglavlju objašnjava zašto je to tako teško, a vežbe za podi zanje svesnosti vaših emocija daju se u 3. poglavlju i u odeljcima od 5. do 8. poglavlja, koji se bave pojedinačnim emocijama. Sticanje ove veštine omogućava vam da imate nekakav izbor dok ste emotivni.
30
Po l E k m a n
Druga, biranje ponašanja dok ste emotivni, tako da svoje ciljeve ostvarujete bez povređivanja drugih ljudi. Svrha svake emotivne epizode je brzo ostvarenje ciljeva, bilo da ljude navedemo da nas teše, ili da prestrašimo napasnika, ili na hiljade drugih cilje va. Najbolje emotivne epizode su one koje ne povređuju i ne stvara ju teškoće drugima s kojima smo u dodiru. Ni ovu veštinu nije lako steći, ali s vežbom ona može da postane sastavni deo vašeg života. (Vežbe i informacija o toj temi nalaze se od 4. do 8. poglavlja.) Treća, podizanje osetljivosti prema osećanjima drugih ljudi. Budući da su emocije srž svakog važnog odnosa koji imamo, moramo biti osteljivi prema osećanjima drugih. Ako poželite da idete dalje od onoga što ste pročitali ili naučili iz ove knjige, na mom veb-sajtu, www.emotionsrevealed.com, sada su vam na raspolaganju dva nova CD-a koji mogu pomoći da brzo steknete ovu veštinu. Četvta, obazrivo korišćenje stečenog saznanja o osećanjima drugih ljudi. Ponekad to znači da drugoga zapitate o emociji koju ste zapazili, prihvatajući to kako se on, ili ona, oseća, ili ponovno odmeravajući vlastitu reakciju u svetlu onoga što ste prepoznali. Vaš će odgovor zavisiti od toga ko je ta druga osoba i od istorije vašeg odno sa sa njom. Kako to varira od porodice do radnog mesta i prijateljstva, objašnjeno je u poslednjim odeljcima od 5. do 8 poglavlja.
Uvod Emocije određuju kvalitet života. Pojavljuju se u svakom odno su do koga nam je stalo - sa kolegama na poslu, sa prijateljima, sa članovima porodice, kao i u našim najintimnijim vezama. Mogu da nam spasu život ali i da prave ozbiljnu štetu. Mogu nas navoditi da postupamo na načine za koje mislimo da su realistični i prikladni, ali mogu i da nas navedu da postupamo na načine zbog kojih se kasnije gorko kajemo. Ako šefovica kritikuje vaš izveštaj za koji ste očekivali pohvalu, da li ćete ispoljitii strah i pokornost umesto da branite svoj rad? Da li će vas to zaštiti od daljnjeg povređivanja, ili ste možda pogrešno protumačili njene namere? Možete li da sakrijete ono što osećate i da „postupate profesionalno“? Zašto bi se vaša šefovica smešila pre nego počne da govori? Da li se to ona ozarila zbog ukazane prilike da vas kinji, ili je smešak izražavao nelagodnost? Da li je svojim osmehom htela da vam ulije sigurnost? Da li je svaki osmeh isti? Ako biste svog supruga suočili s vašim otkrićem nekog njego vog velikog troška, o čemu vama nije ništa rečeno, da li biste tada mogli poznati da li je on pokazao strah ili gađenje, ili je „složio facu“ koju pokazuje dok očekuje ono što naziva „vašim emocionalnim preterivanjem“? Da li emocije osećate isto kao on, ili isto kao drugi ljudi? Da li vas razljute, uplaše ili rastuže stvari koje drugima nimalo ne smetaju, i da li povodom toga možete nešto da učinite? Da li biste se razljutiti ako čujete vašu šesnaestogodišnju kćer ku da ulazi u kuću dva sata po isteku dozvoljenog vremena? Šta će
32
Po l E k m a n
biti okidač ljutnje: da li strah koji osećate uvek kada pogledate na sat i shvatite da se nije javila da će da zakasni, ili nespavanje dok je čekate da se vrati? Sledećeg jutra, kada biste s njom razgovarali, da li biste svoju ljutitost toliko dobro kontrolisali da bi ona mogla da pomisli kako ni malo ne marite za prekoračenje dozvoljenog vre mena, ili bi primetila vaš prigušen bes i počela da se brani? Da li biste po izrazu njenog lica mogli da kažete da li oseća zbunjenost, krivicu ili prkos? Ovu sam knjigu napisao da bih dao odgovor na takva pitanja. Cilj mi je da čitaocima pomognem u razumevanju i poboljšanju njihovog emocionalnog života. S obzirom na važnost koju emocije imaju u našim životima, još uvek me zapanjuje da smo mi, naučnici jednako kao i laici, sve do nedavno o emocijama toliko malo Wali. Ali u prirodi same emocije je da mi ne bi trebalo da znamo sve o tome kako emocije na nas utiču ili kako da prepoznajemo njihove znake u nama i u drugima, što ću sve da objasnim u ovoj knjizi. Emocije često mogu da otpočnu veoma naglo, čak toliko naglo da naša svesna sopstvenost ne učestvuje i čak niti ne opaža šta to u našem umu okida emociju u bilo kom određenom trenutku. U hit nim situacijama ta brzina može da nam spase život, ali može i da ga uništi ako odreagujemo prejako. Malo toga što čini da postanemo emotivni možemo da kontrolišemo, ali moguće je, mada nije lako, da nešto promenimo u vezi s tim šta okida naše emocije i kako se ponašamo kada smo emotivni. Emocije proučavam duže od četrdeset godina, usredsređujući se pre svega na ekspresiju ali, od nedavno, i na fiziologiju emocija. U ovoj, i u mnogim drugim zemljama, proučavao sam psihijatrijske bolesnike, normalne osobe, odrasle i određen broj dece, kako reaguju neadekvatno, prejako ili nedovoljno, kako lažu i kako govore istinu. Ovo istraživanje, kao moja polazna platforma, opisuje se u 1. poglavlju, Emocije u raznim kulturama. U 2. poglavlju postavljam pitanje: Zašto smo emotivni kada smo emotivni? Ako hoćemo da menjemo ono oko čega postajemo emotivni, moramo da znamo odgovor na to pitanje. Šta je okidač
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
33
svake naše emocije? Možemo li da uklonimo određeni okidač? Ako nam bračni drug zameri što do našeg odredišta vozimo dužim putem, u nama može da se uskomeša nervoza, čak ljutnja, zbog dirigovanja i osporavanja naše vozačke veštine. Zašto jedno obaveštenje ne možemo da prihvatimo bez emocionalnog pobuđivanja? Zašto nas to pogađa? Da li možemo da se promenimo tako da ova kve sitnice ne izazivaju emocije? O ovim pitanjima je reč u 2. poglav lju, Zašto se bude emocije?. U 3. poglavlju objašnjavam kada i zašto možemo da menjamo ono što u nama budi emocije. Prvi korak je prepoznavanje „vrućih“ okidača emocija koji nas navode na postupke zbog kojih se posle kajemo. Takođe treba da budemo u stanju da prepoznamo da li će određeni okidač biti tvrdokoran ili popustljiv. Nećemo uspeti svaki put, ali će nam razumevanje postavljanja okidača emocija povećati izglede da menjamo ono što u nama budi emocije. U 4. poglavlju objašnjavam kako su organizovani naši emoci onalni odgovori - naši izrazi, postupci i misli. Da li možemo da kontrolišemo razdraženost tako da se ona ne pokazuje u glasu ili na licu? Zašto ponekad izgleda da su emocije kao voz bez kočnica, kao da nad njima nemamo kontrolu? Nemamo nikakve šanse ukoliko ne podignemo svesnost emocionalnih postupaka; njih često nismo ni svesni sve dok nam neko ne prigovori zbog nečega što smo ura dili, ili dok o njima naknadno ne razmislimo. U 4. poglavlju objaš njava se kako da pažnju usmerimo na naše emocije dok traju, tako da se otvori mogućnost konstruktivnog emocionalnog ponašanja. Da bi se umanjile destruktvine, a povećale konstruktivne, emocionalne epizode, potrebno je da znamo priču svake emocije, to jest, u vezi sa čime je emocija. Saznavši okidače svake emocije, kako one koji su isti kod svih ljudi tako i one koji su jedinstveni i samo naši, stvaramo mogućnost da slabimo njihov uticaj ili barem da shvatimo zbog čega su neki okidači emocija toliko moćni da se opiru bilo kakvom pokušaju slabljenja njihove kontrole nad našim životima. Svaka emocija takođe generiše i jedinstven obrazac oseta u našem telu. Boljim upoznavanjem s ovim senzacijama u toku
34
Po l E km a n
emocionalnog odgovora možemo dovoljno rano da postajemo svesni, tako da donekle imamo priliku da biramo, ukoliko želimo, da se prepustimo ili da sprečavamo određenu emociju. Svaka emocija takođe ima i jedinstvene signale, od kojih se najlakše prepoznaju oni na licu i u glasu. Još uvek su potrebna obi mna istraživanja vokalnih emocionalnih signala, ali ovde priložene fotografije za svaku emociju prikazuju najistančanije, često previ đane, izraze lica koji signalizuju da se emocija tek pojavljuje ili da je potiskivana. Uz sposobnost ranog prepoznavanja emocija možemo bolje da izlazimo na kraj s ljudima u raznim situacijama i da uprav ljamo našim emocionalnim odgovorima na njihova osećanja. Posebna poglavlja opisuju tugu i patnju (5. poglavlje), ljutnju (6. poglavlje), iznenađenost i strah (7. poglavlje), gađenje i prezir (8. poglavlje), i razne vrste prijatnosti (9. poglavlje), pri čemu u sva kome poglavlju postoje odeljci o: - najčešćim specifičnim okidačima određene emocije, - funkciji određene emocije, čemu nam ona služi i kako može da stvara nevolje, - ulozi određene emocije u mentalnim poremećajima, - vežbama koje će poboljšati svesnost čitaočevih telesnih ose ćanja, uključenih u emociju, povećavajući izglede da čitaoci steknu sposobnost da biraju kako postupaju dok su emocio nalno pobuđeni, - najsuptilnijim znacima emocije na fotografijama drugih lju di, tako da čitaoci postanu svesniji kako se drugi osećaju, - uputstvu za korišćenje saznanja o tome kako se osećaju drugi ljudi, u odnosima na vašem radnom mestu, u porodici i sa prijateljima. U dodatku je priložen test kome možete da se podvrgnete pre čitanja knjige da biste otkrili koliko ste dobri u prepoznavanju istan čanih izraza lica. Test možete da ponovite nakon što pročitate knji gu, da vidite da li ste napredovali. Možda se pitate zašto se u ovoj knjizi ne pojavljuju neke vama zanimljive emocije. Opredelio sam se da pišem o emocijama za koje
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
35
znamo da su opšte, da su deo iskustava svih ljudskih bića. Zbunje nost, krivica, sramota i zavist verovatno su opšte, noja sam se usredsredio na emocije koje imaju jasno univerzalno izražavanje. O lju bavi govorim u poglavlju o prijatnim emocijama; o nasilnosti, mržnji i ljubomori u poglavlju o ljutitosti. Nauka i dalje kopa u potrazi za načinima kako svako od nas doživljava emocije - zašto neki imaju intenzivnija emocionalna iskustva ili brže postanu emotivni - a ja knjigu zaključujem onim što saznajemo, što bismo mogli da saznamo, i kako da vi tu infor maciju koristite u životu. Teško je dovoljno istaći važnost emocija u našim životima. Moj mentor, pokojni Silvan Tomkins, govorio je da su emocije ono što motiviše naše živote. Svoje živote organizujemo tako da maksimalizujemo iskustvo pozitivnih emocija i minimalizujemo iskustvo negativnih emocija. Ne uspevamo uvek, ali je to ono što pokušava mo. Tvrdio je da emocije motivišu sve važne izbore koje pravimo. Budući da je to pisao 1962. godine, u vreme kada su u bihejvioralnim naukama emocije bile potpuno zanemarene, Silvan je izneo prejaku tvrdnju, jer naravno da mogu postojati i drugi motivi. Ali emocije u našim životima jesu važne, čak veoma važne. Emocije mogu da nadvladaju fundamentalne pokretačke moti ve, kao što su glad, seks i volja za preživljavanjem, za koje nauka inače naivno veruje da su jači. Ljudi neće jesti ukoliko smatraju daje hrana koje jedino ima odvratna. Mogu čak da umru od gladi, iako drugi ljudi tu istu hranu mogu smatrati ukusnom. Emocija trijumfuje nad nagonom gladi! Seksualni nagon je ozloglašeno podložan uplitanju emocija. Zbog straha ili gađenja neko nikada neće ni pokušati da ostvari seksualni kontakt. Emocija trijumfuje nad seksualnim nago nom! A očajanje može da nadvlada čak i volju za životom! Jednostavno rečeno, ljudi hoće da budu srećni a većina nas ne želi da iskusi strah, ljutnju, gađenje, tugu ili patnju, osim ako se ne dešava u bezbednom prostoru pozorišta ili između korica romana. Ipak, kao što ću kasnije da objasnim, mi bez tih emocija ne možemo da živimo; radi se o tome kako sa njima da živimo bolje.
Em ocije u raznim kulturama U ovu knjigu je uključeno sve što sam o emocijama naučio tokom proteklih 40 godina i za šta mislim da čoveku može pomoći da poboljša svoj emocionalni život. Većina napisanog je potkrepljena mojim naučnim eksperimentima, ili istraživanjima drugih nauč nika, ali ne baš sve. Moja istraživačka specijalnost sastojala se u sticanju vičnosti u očitavanju i merenju facijalnih ekspresija emocija. Tako opremljen mogao sam da vidim - na licima stranaca, prijatelja i članova porodice - tananosti koje skoro svima promaknu, i tako sam naučio znatno više nego što sam imao vremena da dokažem eksperimentima. Kada je ono o čemu pišem zasnovano samo na mojim posmatranjima onda to napominjem recima „zapazio sam“, „verujem“, „čini mi se“, ... A kada pišem na osnovu naučnih ekspe rimenata onda u napomenama navodim određeno istraživanje koje ide u prilog tome što kažem. Većina ovde napisanog je pod uticajem mojih međukulturalnih istraživanja facijalnih ekspresija. Rezultati tih istraživanja zauvek su promenili moje viđenje psihologije u celini, a posebno emo cija. Nalazi koji su dolazili sa mesta toliko međusobno različitih kao što su Papua Nova Gvineja, SAD, Japan, Brazil, Argentina, Indone zija i bivši SSSR, naveli su me da razvijem svoje ideje o prirodi emocija.
38
Pol Ekman
Na početku svojih istraživanja, pred kraj 50-ih godina 20. veka, izrazi lica nisu me ni zanimali. Ono što m ije privuklo pažnju bili su pokreti šaka. Moj m etod klasifikovanja pokreta šaka mogao je da diferencira neurotične od psihotično depresivnih pacijenata i da pokazuje stepen oporavka pacijenata na terapiji1. Početkom 60-ih nije čak postojao ni alat za direktno i precizno merenje komplek snih, često brzo promenljivih, facijalnih pokreta koje su pokazivali depresivni pacijenti. Nisam znao od čega bih da počnem, pa tako nisam ni počeo. Dvadesetpet godina posle, pošto sam razvio alat za merenje facijalnih pokreta, vratio sam se filmovima s tim pacijenti ma i došao do važnih rezultata, o kojima govorim u 5. poglavlju. M islim da se 1965. godine ne bih niti okrenuo istraživanju izraza lica i emocija da se nisu stekle dve srećne okolnosti. Agencija za napredne istraživačke projekte (ARPA) M inistarstva odbrane srećnim slučajem m ije odobrila sredstva za međukulturalno istra živanje neverbalnog ponašanja. Ja sredstva nisam tražio ali je zbog skandala - korišćenja istraživačkog projekta kao maske za protivpobunjeničke aktivnosti - glavni ARPA projekt bio ukinut a budžet ska sredstva je trebalo potrošiti na istraživanja u inostranstvu do kraja fiskalne godine, po mogućstvu nekontroverzna. Slučaj je hteo da uđem u kancelariju čoveka koji je morao da utroši ta sredstva. On je bio oženjen Tajlanđankom i bio je impresioniran različitošću njihove neverbalne komunikacije. Od mene je želeo da utvrdim šta je od toga bilo univerzalno, a šta je zavisilo od kulture. Kolebao sam se u početku, ali nisam mogao da odolim izazovu. Rad na projektu započeo sam u uverenju da su ekspresije i gestovi socijalno naučeni i međukulturalno različiti, a takvo uverenje delila je i prva grupa ljudi koje sam pitao za savet - Margaret M id (Mead), Gregori Bejtson (Bateson), Edvard Hal (Hali), Rej Berdvistel (Birdwhistell) i Čarls Ozgud (Osgood). Znao sam d aje Čarls Darvin tvrdio suprotno, ali sam bio toliko siguran da nije u pravu da se nisam ni potrudio da pročitam njegovu knjigu. Druga srećna okolnost bila je da sam sreo Silvana Tomkinsa. On je bio upravo napisao dve knjige o emocijama, u kojima je tvrdio
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
39
da su facijalne ekspresije urođene i univerzalne za sve vrste, ali nije imao dokaze da potkrepi svoje tvrdnje. Mislim da ga ne bih nikada sreo niti pročitao njegovu knjigu da nismo obojica u isto vreme i u istom časopisu predali članke o neverbalnom ponašanju - Silvanov se odnosio na lice a moj na telesne pokrete.2 Impresionirala me je širina Silvanovih razmišljanja, ali sam smatrao da, poput Darvina, verovatno pogrešno veruje da su ekspre sije urođene i, prem a tome, univerzalne. Radovalo me je da su postojale dve strane argumenta, da nije samo Darvin, koji je pisao pre stotinu godina, stajao nasuprot Midovoj, Bejtsonu, Berdvistelu i Halu. Na pitanje nije bila stavljena tačka. Vodio se stvaran spor između poznatih naučnika, uvaženih starijih kolega; i ja sam, kao tridesetogodišnjak, imao priliku, i fond, da pokušam da razrešim spor jednom za svagda: Da li su ekspresije univerzalne, ili su, poput jezika, specifične za svaku kulturu? Bilo je neodoljivo! Zaista nisam mario ko će na kraju biti u pravu, mada nisam mislio da će to biti Silvan.* U mojoj prvoj studiji pokazivao sam fotografije ljudima u pet kultura - u Čileu, Argentini, Brazilu, Japanu i SAD - i tražio da ocene koju emociju izražava svaki izraz lica. Većina iz svih kultura bila je složna, ukazujući na to da bi emocije zaista mogle da budu univerzalne.3 Kerol Ajzard (Izard), još jedan psiholog čiji je konsul tant bio Silvan, koja je radila u drugim kulturama, izvodila je prak tično isti eksperim ent i dobila iste rezultate.4 Tomkins nam nije rekao jedno za drugo zbog čega smo u prvi mah bili uvređeni pošto * Otkrio sam upravo suprotno od onog što sam očekivao. To je idealno jer rezultati u bihejvioralnoj nauci imaju veću verodostojnost kada protivreče nego kada potvr đuju naučnikova očekivanja. U većini naučnih oblasti stvari su upravo suprotne; više se veruje rezultatima koji su bili predviđeni unapred. To je zato što je m oguć nost za pristrasnost ili pogrešku eliminasana zahvaljujući tradiciji po kojoj naučnici ponavljaju eksperimente jedni drugih da vide da li će dobiti iste rezultate. Nažalost takva tradicija ne postoji u naukama koje izučavaju ponašanje. Eksperimente retko kada ponavljaju, bilo originalni eksperimentatori, bilo drugi naučnici. Bez te zaštite, bihejvioralni naučnici su podložniji riziku da nesvesno otkrivaju upravo ono što bi želeli da otkriju.
40
Pol Ekm an
smo shvatili da nismo bili jedini na tom poslu, ali je za nauku bilo bolje da dva nezavisna istraživača otkriju istu stvar. Činilo se dakle da je Darvin bio u pravu. No postojao je problem: kako to da mi nađemo da su se ljudi iz mnogih različitih kultura slagali oko emocije koju je prikazivao neki izraz lica, kad su toliki um ni ljudi mislili upravo suprotno? To nisu bili samo putnici koji su tvrdili da izrazi lica Japanaca ili Kineza ili neke druge kulturalne grupe imaju potpuno različita značenja. Berdvistel, uvaženi antropolog, specijalista za ekspresije i gestove (štićenik Margaret Mid), piše da je napustio Darvinove ideje kada je našao da se u mnogim kulturama ljudi smeju kada su nesrećni.5 Berdvistelova tvrdnja uklapala se u gledište koje je dom iniralo antropologijom kulture i većim delom psihologije - sve što ima toli ku socijalnu važnost kao što je emocionalno izražavanje m ora da bude rezultat učenja i, prema tome, drugačije u svakoj kulturi. Ja sam pom irio naše rezultate o univerzalnosti ekspresija s Berdvistelovim opažanjem njihovog razlikovanja od kulture do kul ture, došavši na ideju o pravilima prikazivanja. Predložio sam da su ta pravila rezultat socijalnog učenja, da se često kulturološki razli kuju i da se tiču kontrolisanja izraza , to jest, toga ko kome kada i koju emociju može da prikaže. U tome leži razlog što na većini jav nih sportskih takmičenja gubitnik ne prikazuje žalost ili razočaranje koje oseća. Pravila prikazivanja sadržana su u roditeljskom prekorevanju - „Prekini da me tako gledaš“. Ova pravila mogu da dikti raju da prigušimo, preuveličamo, potpuno sakrijemo ili da maski ramo izraz emocije koju osećamo.6 Ovo sam proverio u brojnim studijama koje su pokazale da Japanci i Amerikanci, kada su nasamo, pokazuju iste izraze lica pri reakciji na gledanje filmova o nesrećama i hirurškim operacijama, ali ako, dok gledaju film, s njima sedi eksperimentator, onda Japanci osmehivanjem maskiraju negativne izraze lica više nego Amerikanaci. Urođene ekspresije privatno, kontrolisane ekspresije javno.7Budu ći da je ono što vide antropolozi i većina putnika zapravo javno pona šanje, sledi da sam imao svoje objašnjenje ali i dokaz o njegovom
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
41
delovanju. Nasuprot tome, simbolički gestovi - kao što su potvrdna i odrečna klimanja glavom, i podignuti palac - jesu kulturno specifič ni.8 U tome su Berdvistel, Midova i većina bihejviorista, bili u pravu, ali nisu bili u pravu u vezi sa facijalnim izražavanjem emocija. Postojala je jedna slaba tačka, i ako sam ja mogao da je vidim, mogli su i Berdvistel i Midova, za koje sam znao da će pokušati na svaki način da odbace moje nalaze. Svi ljudi koje smo ja (i Ajzardova) ispitivali, mogli su da nauče značenja zapadnjačkih facijalnih ekspresija gledajući Čarli Čaplina ili Džona Vejna na bioskopskom ili televizijskom ekranu. Učenje preko medija ili preko kontakta s ljudima iz drugih kultura moglo je da objasni zašto su se ljudi iz različitih kultura slagali u vezi sa emocijama koje su prikazivale fotografije belaca. Trebala mi je vizuelno izolovana kultura, u kojoj ljudi nisu videli filmove, ni televiziju, ni štampu, već možda samo malobrojne strance. Ako bi i oni mislili d aje moj skup fotografija prikazivao iste one emocije koje su ljudi u Čileu, Argentini, Brazilu, Japanu i SAD mislili da prikazuju, više ne bih imao sumnje. Meni je vrata za ulazak u kulturu kamenog doba otvorio Karl ton Gedjusek /Gajdusek/, neurolog koji je više od jedne decenije radio na takvim izolovanim mestima po vrletima Papue Nove Gvi neje. Tragao je za uzročnikom neobične bolesti, kuru, koja je u jed noj od ovih kultura prepolovila stanovništvo. Ljudi su verovali da se radilo o vradžbini. Kada sam se ja pojavio, Gedjusek je već znao da se radilo o sporo progredirajućem virusu, virusu čiji period inkuba cije traje mnogo godina pre nego se ispolje prvi simptomi (SIDU izaziva sličan virus). Još uvek nije znao kako se prenosi. (Pokazalo se daje reč o kanibalizmu. Ovi ljudi, koji bi inače bili boljeg zdravlja, nisu jeli svoje neprijatelje koji su ginuli u borbi. Oni su jedino jeli svoje prijatelje koji bi umrli od neke bolesti, mnogi od njih upravo od kurue. Nisu ih kuvali pre jela, tako da se bolest lako prenosila. Gedjusek je nekoliko godina kasnije dobio Nobelovu nagradu za otkriće sporih virusa.) Gedjusek je srećom shvatio da će kultura kamenog doba usko ro nestati, tako da je snimio na hiljade metara filmske trake o sva
42
Pol Ekman
kodnevnom životu ljudi u ove dve kulture. Sam nikada nije pogle dao te filmove; samo za jedno gledanje trebalo bi više od šest nedelja. Tada sam ja stupio na scenu. Oduševljen što se našao neko ko je iz naučnih razloga želeo da pregleda filmove, pozajmio mi je kopije te smo moj kolega Voli Fresen i ja proveli sledećih šest meseci pažljivo ih istražujući. Filmovi su sadržali dva veoma ubedljiva dokaza o univerzalnosti facijalnih ekspresija emocija. Prvo, nismo videli niti jedan nepoznat izraz lica. Da su facijalne ekspresije bile nešto u potpunosti naučeno, onda bi ti izolovani ljudi pokazali neke nove izraze lica, kakve do tada nismo nikada videli. Ništa od toga. Bilo je i dalje moguće da ovi poznati izrazi lica budu signali sasvim drugačijih emocija. No, iako filmovi nisu uvek otkrivali šta se dešavalo pre i posle ekspresije, onda kada jesu, potvrđivali su naša tumačenja. Ako bi izrazi u raznim kulturama signalizovali drugačije emocije, onda stranci, koji uopšte ne poznaju kulturu, ne bi mogli tačno da tumače te izraze. Pokušao sam da smislim kako bi Berdvistel i Midova ospora vali tu tvrdnju. Zamišljao sam da bi rekli, „Nije važno što nem a nikakvih novih ekspresija; one koje ste videli, u stvari, imaju druga čija značenja. Vi ste ih tačno protumačili jer ih je odavao socijalni kontekst u kome su se dešavale. Vi nikada niste videli neki izraz otrgnut od onoga što se dešavalo pre ili posle ili u isto vreme. Da jeste, onda ne biste znali šta je značio izraz“. Da bismo otklonili tu slabu tačku, dovukli smo Silvana sa Istočne obale u moju laborato riju na nedelju dana. Pre nego je došao prem ontirali smo filmove tako da je on mogao da vidi jedino same izraze, izdvojene iz njihovog socijalnog konteksta, samo snimke lica u krupnom planu. Silvanu to nije pred stavljalo nikakvu teškoću. Svako njegovo tumačanje uklapalo se u socijalni kontekst koji on nije video. Štaviše, tačno je znao kako je došao do informacije. Voli i ja smo mogli da osetimo koju emotivnu poruku je prenosila svaka ekspresija, ali se naše rasuđivanje zasni valo na intuiciji; obično nismo mogli tačno da odredimo šta je to na
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
43
licu nosilo poruku, osim ako to nije bio osmeh. Silvan je prilazio filmskom platnu i pokazivao tačno određene mišićne pokrete koji su signalizovali emociju. Pitali smo ga, takođe, o njegovom opštem utisku o ove dve kulture. Jedna grupa, rekao je on, izgledala je vrlo prijateljska. D ru ga je bila ljutito naprasita, po karakteru vrlo nepoverljiva, ako ne i paranoidna, i homoseksualna. To se odnosilo na Ange. Njegov se opis poklapao s onim što nam je rekao Gedjusek, koji je s njima radio. Neprestano su napadali Australijske službenike koji su tamo pokušavali da održe nekakvu vladinu stanicu. Među svojim susedima bili su poznati po žestokoj sumnjičavosti. A muškarci su vodili homoseksualni život dok ne bi stasali za ženidbu. Nekoliko godina kasnije, etolog Irinejus Ejbil-Eibesfeld bukvalno je morao da pobegne glavom bez obzira kada je pokušao da radi s njima. Posle tog sastanka ja sam odlučio da se posvetim facijalnim ekpresijama. Otići ću u Novu Gvineju i pokušati da prikupim doka ze koji bi potkrepili ono što sam znao da je istina - da su bar neki izrazi lica univerzalni. I radiću na razvijanju objektivnog postupka merenja facijalnog ponašanja tako da svaki naučnik može iz facijal nih pokreta da prepozna ono što je Silvan mogao da vidi uz veliku pronicljivost. Krajem 1967. godine otišao sam na jugoistočne visoravni da istražujem četiri naroda koji su živeli po malim, raštrkanim selima na 7 000 stopa nadmorske visine. Nisam poznavao forejski jezik, ali sam uz pomoć dečaka koji su kod misionara naučili pidžin uspevao da se sporazumevam od engleskog preko pidžina do forejskog i nazad. Sa sobom sam poneo fotografije izraza lica, većinom slike koje mi je dao Silvan za istraživanja u pismenim kulturama. (Na str. 46. prikazana su tri primera.) Takođe sam poneo fotografije nekih Forejaca, koje sam skinuo s filmske trake, smatrajući da će možda imati teškoće da tumače izraze lica belaca. Čak me je brinulo da li će uopšte moći da razum eju fotografije, budući da nikada ranije nisu videli fotografije uopšte. Neki antropolozi su ranije tvrdili da ljudi koji nikada nisu videli fotografije moraju da uče kako da ih
44
Pol Ekman
tumače. Forejci, međutim, nisu imali takav problem; fotografije su odm ah razumeli i činilo se da nije imalo značaja koje je nacional nosti osoba na slici, Forejac ili Amerikanac. Problem je bio ono što sam od njih tražio da učine. Oni nisu imali pismo tako da nisam mogao da tražim da poka žu reč koja se odnosi na prikazanu emociju. Ako bih im čitao spisak reči za emocije, onda bi se postavilo pitanje da li su zapamtili listu, i da li je redosled čitanja reči uticao na njihov izbor. Umesto toga, tražio sam da smisle priču o svakom izrazu lica. „Recite mi šta se dešava sada, šta se dogodilo ranije, šta je ovu osobu nateralo da napravi takav izraz lica, i šta će biti dalje“. Bilo je kao da sam čupao kleštima. Da li zbog prevoda ili zbog toga što nisu imali predstavu o tome šta sam tražio od njih da čujem ili zašto sam tražio da to urade. Možda je smišljanje priča o strancima prosto nešto što Forej ci nisu radili. Dobio sam svoje priče ali je svakom pojedincu za svaku priču trebalo puno vremena. I ja i oni bili bismo potpuno iscrpljeni posle svake seanse. No, bez obzira na to, dobrovoljaca nije manjkalo uprkos pričama da sam tražio teške stvari. Postojao je snažan podstrek za gledanje mojih fotografija: svako bi dobio po sapun ili paklicu cigareta. Nisu imali sapun, tako daje bio na velikoj ceni. Duvan su uzgajali sam i i pušili na lulu, ali se ipak činilo da više vole cigarete. Većina njihovih priča poklapala se s emocijom koju je navod no dočaravala svaka fotografija. Na primer, dok su gledali fotogra fiju koja je prikazivala ono što bi većina ljudi iz pismenih kultura ocenila kao tugu, Novogvinejci bi najčešće kazali da je osobi na slici umrlo dete. Ali postupak pom oću pričanja priča bio je nezgrapan i pokazivalo se daje teško uklapati različite priče s određenom emo cijom. Znao sam da bi trebalo da radim na drugi način, ali nisam znao na koji. Takođe sam i ja snimao spontane ekspresije i uspeo sam da uhvatim izraz radosti kada bi ljudi iz obližnjeg sela sreli prijatelja. Organizovao sam situacije ne bih li izazvao emocije. Snimao sam
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
45
dvojicu ljudi koji su svirali na instrum entim a a onda sam snimio njihovo iznenađenje i razdraganost kada su po prvi put čuli svoje glasove i muziku puštenu sa magnetofona. Čak sam jednog dečaka ubo s gumenim nožem, koji sam doneo sa sobom, dok je moja film ska kam era beležila njegov odgovor i reakciju njegovih drugova. Mislili su da se radilo o dobroj šali. (Bio sam dovoljno mudar da ovo ne pokušavam s nekim odraslim.) Takvi filmski zapisi nisu mogli da posluže kao dokaz jer su zagovornici ekspresija koje su različite za svaku kulturu mogli uvek da kažu da sam izabrao samo one malo brojne prilike u kojima su se iskazale univerzalne emocije. Novu Gvineju napustio sam posle nekoliko meseci - što mi nije teško palo jer sam se uželeo razgovora, što m i nije bilo moguće ni sa kime od ovih ljudi, i hrane, jer sam bio pošao od pogrešnog verovanja da ću uživati u lokalnoj kuhinji. Od povrća je rastao jedi no kržljavi jam i nešto što je ličilo na deo špargle koji mi inače odba cujemo. Bila je to avantura, najuzbudljivija u mom životu, ali mene je i dalje mučilo što nisam mogao da pružim konačan dokaz. Znao sam da ova kultura neće ostati u izolaciji još dugo, a sličnih nije bilo još mnogo preostalo u svetu. Po povratku kući naišao sam na tehniku koju je psiholog Džon Dašel (Dashiel) koristio 30-ih godina 20. veka za proučavanje spo sobnosti male dece u tumačenju izraza lica. Deca su bila suviše mala da bi mogla da čitaju, tako nije mogao da im da spisak reči koje bi mogli da biraju. Umesto da traži da smisle priču - kao što sam ja radio u Novoj Gvineji - Dašel je bio dovoljno prom ućuran da im pročita priču i pokaže set slika. Sve što su deca trebala da urade bilo je da izaberu fotografiju koja se uklapala u priču. Znao sam d aje to ono što mi je trebalo. Ponovo sam pregledao priče koje su smislili Novogvinejci i za svaki tip ekspresije emocije izabrao najčešće ispri čanu priču. Priče su bile dosta jednostavne: „Došao je njegov ili njen prijatelj i ona ili on su srećni; ona ili on su ljuti i hoće da se tuku; njegovo (ili njeno) dete je umrlo i on ili ona je vrlo tužan(a); ona, ili on, gleda nešto što ne voli, ili ona/on gleda nešto što ima neprijatan miris; ona/on upravo su videli nešto novo i neočekivano.“
46
Pol Ekman
U vezi sa najčešće ispričanom pričom za strah postojao je pro blem, radilo se o opasnosti koju je predstavljala divlja svinja. Morao sam daje izmenim da bih smanjio mogućnost njene relevantnosti za iznenađenost ili ljutnju. Priča je ovako glasila: „On/ona sedi sam/a u svojoj kući i nema nikoga drugog u selu. U kući nema ni noža ni sekire ni luka i strele. Divlja svinja stoji na kućnim vratima i čovek, ili žena, gleda u svinju i vrlo je uplašen. Svinjaje stajala navratima neko liko m inuta i osoba je gledala u nju vrlo uplašena, a svinja se nije pomerala sa vrata pa se ona, ili on, plašila da će je svinja ujesti.“ Napravio sam setove sa po tri slike, koji bi se pokazivali dok se čita jedna od priča (niže je prikazan primer jednog seta). Ispitanik je trebalo samo da pokaže na sliku. Napravio sam puno setova slika, ne želeći da se neka slika pojavi dva puta, tako da se izbor ispitanika nije mogao oslanjati na eliminaciju: „Aha, to je ona kada je umrlo dete, a ta je ona kada sam rekao da je bila o tuči, tako da ova mora biti za svinju.“
Na Novu Gvineju vratio sam se krajem 1968. godine, s mojim pričama i slikama i timom saradnika koji su trebali da pomognu u sakupljanju podataka.9 (Ovoga puta poneo sam i konzervisanu hra nu.) O našem povratku se dosta govorilo, pretpostavljam zato što je, osim Gedjuseka i njegovog snimatelja, Ričarda Sorensona (koji mi je prethodne godine bio od velike pomoći), vrlo malo stranaca ika da posetilo ove krajeve a još manje ih se ponovo vraćalo. Do neko
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
47
liko sela smo morali da putujemo, ali pošto se proneo glas daje ono što smo tražili bilo veoma lako, ljudi iz drugih sela počeli su da dolaze k nama. Dopadalo im se testiranje i ponovo su bili odušev ljeni sapunom i cigaretama. Posebno sam vodio računa da niko iz naše grupe ispitanicima slučajno ne oda koja je slika bila prava. Setovi slika bili su nalepljeni na providnim listovima, sa brojčanim kodom ispisanim na poleđini svake fotografije, tako da se video s druge strane lista. Nismo znali, i namerno nismo hteli da znamo, koji kod je išao uz koju ekspresiju. Umesto toga, list bi se okrenuo prema ispitaniku na takav način da osoba koja je zapisivala odgovore nije mogla da vidi list spreda. Pro čitala bi se priča i ispitanik bi pokazao na sliku, a neko od nas bi zapisao brojčani kod za sliku koju je ispitanik izabrao.* U toku svega nekoliko nedelja ispitali smo preko tri stotine ljudi, to je bilo oko 3 posto populacije te kulture i više nego dovoljno za sta tističku analizu. Rezultati su bili potpuno jasni za sreću, ljutnju, gađe nje i za tugu. Strah i iznenađenost nisu se međusobno razlikovali kada bi čuli priču o strahu, podjednako bi često birali izraze za iznenađenost i za strah, a isto se dešavalo i kada bi čuli priču za izne nađenost. No, strah i iznenađenost nisu se brkali sa ljutnjom, gađe njem, tugom i srećom. Ni do dan danas ne znam zašto se strah i izne nađenost m eđusobno nisu izdvajali. Problem je mogao da leži u pričama ili u tome što su u životima tih ljudi te dve emocije često išle zajedno tako da nije stvorena razlika. U pismenim kulturama strah i iznenađenost međusobno se razlikuju.10 Od naših ispitanika njih svega dvadeset troje je uopšte bilo u prilici da vide film, televiziju ili fotografije; engleski ili pidžin nisu govorili ni razumeli, nisu živeli u bilo kakvom zapadnom naselju ili vladinom gradu, i nikada nisu radili sa belcima. Od ona 23 izuzetka * Uprkos sve naše predostrožnosti, jedan posvećenik ideje da su ekspresije naučene a ne urođene, petnaest godina kasnije će ustvrditi da smo ipak, na neki način, ispi tanicima odavali koju fotografiju da izaberu. On nije mogao da kaže kako smo to učinili ali je prosto mislio da smo to sigurno uradili jer nije mogao da odustane od svog uverenja da su ekspresije kulturno specifične.
48
P ol Ekman
svi su gledali filmove, govorili su engleski, i pohađali su misionarsku školu duže od jedne godine. Nije postojala razlika između većine subjekata koji su imali malo kontakta sa spoljašnjim svetom i neko licine koji su imali više kontakta, niti je bilo razlike između muška raca i žena. Izveli smo još jedan eksperiment, koji nije bio toliko lak za naše ispitanike. Jedan od poznavalaca pidžina čitao im je priče i tražio da pokažu kako bi izgledalo njihovo lice da su oni ličnost iz priče. Napravio sam filmski zapis devetorice muškaraca dok su to izvodili, od kojih nijedan nije učestvovao u prvom eksperimentu. N em ontirane videotrake pokazane su kolegama studentim a u Americi. Kada bi ekspresije bile kulturno specifične, onda kolege studenti ne bi bili u stanju da tačno tumače ekspresije. No Ameri kanci su tačno identifikovali emociju, osim za poze straha i iznena đenosti, baš kao i Novogvinejci. Evo četiri primera emotivnih poza Novogvinejaca.
PRIJATNOST
TUGA
R a z o t k r iv e n e
LJUTNJA
49
e m o c ije
GAĐENJE
Naše rezultate objavio sam na godišnjoj nacionalnoj antropo loškoj konferenciji 1969. godine. Mnogi nisu bili srećni onim što smo našli. Bili su čvrsto uvereni daje ljudsko ponašanje u potpuno sti stečeno a ne urođeno; ekspresije moraju biti drugačije u svakoj kulturi, uprkos moga nalaza. Činjenica da sam ipak našao kultural ne razlike u vladanju izrazom lica u mojoj japansko-američkoj stu diji, nije im bila dovoljna. Najbolji način da razvejem njihove sumnje bio bi da ponovim celo istraživanje u nekoj drugoj bezpismenoj, izolovanoj kulturi. Bilo bio idealno da to uradi neko drugi, po mogućstvu neko ko bi želeo da dokaže da nisam bio u pravu. Ako bi takva osoba pronašla isto što sam i ja našao, to bi značajno ojačalo našu poziciju. Zahva ljujući još jednom srećnom slučaju, antropolog Karl Hajder (Heider) upravo je to učinio. Hajder se bio tek vratio sa višegodišnjeg istraživanja Danijaca, još jedne izolovane grupe koja je živela u delu Indonezije koji se danas zove Zapadni Irian.11 Hajder mi je rekao da s mojim istraži-
50
Pol Ek m a n
vanjem nešto sigurno nije u redu, jer Danijci čak nisu imali ni reči za emocije. Ponudio sam da mu dam sve svoje materijale i da ga obučim kako da izvodi eksperiment kada se sledeći put vrati kod Danijaca. Njegovi su se rezultati savršeno poklapali s mojim nalazi ma, čak i po neuspehu u pravljenju razlike izm eđu strah a i iznenađenosti.12 I pored toga, antropolozi ni do danas nisu svi uvereni. A posto ji i nekolicina psihologa, pre svega onih koji se bave jezikom, koji zameraju što naš rad u pismenim kulturama, u kojima smo od ljudi tražili da identifikuju reč za emociju koja se poklapala sa ekspresi jom, ne ide u prilog univerzalija jer ne postoji savršen prevod reči za svaku emociju. To kako su emocije predstavljene u jeziku narav no da je pre produkt kulture nego evolucije, no u istraživanjima, sada već u više od dvadeset pismenih zapadnih i istočnih kultura, prosuđivanje većine u svakoj kultuiri o tome koju emociju prikazuje neka ekspresija, svuda je isto. Uprkos problemima prevoda, nikada se nije desilo da većina, u svakoj od dve kulture istoj ekspresiji pripiše drugačiju emociju. Nikad. I, naravno, naši nalazi nisu ograni čeni samo na istraživanja u kojima je trebalo da ljudi fotrografiju obeleže samo s jednom reči. U Novoj Gvineji koristili smo priču o nekom emocionalnom događaju. Takođe smo od nekih ispitanika tražili da prave emocionalne poze. A u Japanu smo doslovno merili samo facijalno ponašanje, pokazujući da su ljudi, kada su bili sami, pokretali iste mišiće dok su gledali neprijatne filmove, bilo da su Japanci ili Amerikanci. Jedan drugi kritičar omalovažavao je naša istraživnja u Novoj Gvineji zato što smo za opise socijalnih situacija koristili priču umesto da koristimo jednu reč.13 Ta kritika je pretpostavljala da su em o cije reči, što one, naravno, nisu. Reči su reprezentanti emocija a ne same emocije. Emocija je proces, određena vrsta automatske procene, pod uticajem naše evolucione i lične prošlosti, tokom koga osećamo da se dešava nešto bitno za našu dobrobit i da skup fizioloških promena i emocionalnih ponašanja počinje da se odnosi na situa ciju. Reči jesu jedan način da se bavimo emocijama i mi doista kori
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
51
stimo reči kada smo emocionalni, ali emocije ne možemo da svedemo na reči. Niko ne zna tačno koju poruku dobijamo automatski kada vidimo nečiji izraz lica. Ne verujem da reči „ljutnja“ ili „strah“ pred stavljaju poruke koje uobičajeno predajemo kada se nađemo u teš koj situaciji. Mi te reči koristim o kada o em ocijama govorimo. Poruka koju dobijemo mnogo češće liči na ono što imamo u našim pričama, ne neka apstraktna reč već osećaj o onome što će ta osoba sledeće da uradi ili o onom e što je učinilo da osoba oseća tu emociju. Još jedna, potpuno drugačija, vrsta dokaza podržava Darvinovu tvrdnju da su facijalne ekspresije univerzalne, da su p ro izvod naše evolucije. Ako ekspresije ne treba da se uče, onda bi trebalo da oni koji su slepi od rođenja pokazuju slične ekspresije kao i oni koji vide. Za proteklih 60 godina urađene su brojne stu dije i uvek se baš tako i pokazalo, pogotovo za spontane facijalne ekspresije.14 Rezultati naših m eđukulturalnih istraživanja pokrenuli su mnoga druga pitanja u vezi sa facijalnom ekspresijom: Koliko ima ekspresija koje ljudi mogu da naprave? Da li ekspresije daju tačnu ili pogrešnu informaciju? Da li je svaki pokret lica znak za neku emociju? Da li ljudi m ogu da lažu pom oću svojih lica isto kao pomoću svojih reči? Trebalo je toliko toga da se uradi i da se utvrdi. Sada su dati odgovori na ova, i još poneka, pitanja. Ja sam otkrio koliko ekspresija može da se napravi na licu - pre ko 10 000! - i identifikovao sam one koje su imale centralni značaj za emocije. Pre više od dvadeset godina, Voli Fresen i ja napravili smo prvi atlas lica, sistematski anatomski opis, pomoću reči, fotografija i filmova, načina merenja facijalnih pokreta. U okviru tog posla morao sam da naučim da na svom licu izvodim sve mišićne pokrete. Pone kad, da proverim da je pokret koji sam izvodio delo određenog miši ća, zabadao sam igle po licu da električno stimulišem i grčim mišić koji je proizvodio neku ekspresiju. Godine 1978. izašao je iz štampe naš instrum ent za merenje lica - Kodni sistem facijalnih pokreta
52
Pol Ekm an
/KSFP/ (Facial Action Coding System /FACS/) - koga sada koriste na stotine naučnika širom sveta dokkompjuterdžije ubrzano traže način da se ovo merenje automatizuje i ubrza.15 Ja sam KSFP do sada koristio za proučavanje na hiljade foto grafija i desetine hiljada filmskih i video snimaka facijalnih ekspre sija, mereći svaki mišićni pokret u svakoj ekspresiji. Emociju sam proučavo mereći ekspresije psihijatrijskih bolesnika i ekspresije srčanih bolesnika. Proučavao sam normalne ljude kada se pojave na vestima na CNN-u i u eksperimentima u mojoj laboratoriji, prili kom kojih sam izazivao emocije. Poslednjih dvadeset godina sarađivao sam s drugim istraživa čima na bih li saznao šta se dešavalo unutar tela i u mozgu kada se na licu pojavi neki em ocionalni izraz. Kao što postoje različite ekspresije za ljutnju, strah, gađenje i tugu, izgleda da isto tako posto je različiti profili fizioloških prom ena u telesnim organima, koji proizvode jedinstvena osećanja za svaku emociju. Nauka upravo u ovo vreme otkriva obrasce moždanih aktivnosti koje su u pozadini svake emocije.16 Koristeći Kodni sistem facijalnih pokreta identifikovali smo facijalne znake koji odaju laž. Ono što sam ja nazvao mikro izrazi ma, vrlo brzi facijalni pokreti koji traju kraće od petine sekunde, predstavlja važan izvor curenja informacije, otkrivajući emociju koju osoba pokušava da sakrije. Lažna ekspresija može da se oda na više načina: ona je obično sasvim neznatno asimetrična i nedostaje joj glatkoća toka pojavljivanja i nestajanja s lica. Moj rad na laganju doveo me je u vezu sa sudijama, policijom, advokatima, FBI-om, CIA-om, ATF-om, i sa sličnim agencijama u nekim prijateljskim zemljama. Sve te ljude sam naučio da tačnije određuju da li neko govori istinu ili laže. Ovaj rad m i je pružio i priliku da proučavam izraze lica i emocije špijuna, atentatora, proneveritelja, ubica, stra nih nacionalnih vođa, i drugih, s kojima jedan profesor inače ne bi mogao da se sretne.17 Kada sam već napisao više od polovine ove knjige, imao sam priliku da provedem pet dana u razgovorima o destruktivnim em o
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
53
cijama s Njegovom svetošću, Dalaj Lamom. Bilo je još šestoro d ru gih učesnika - naučnika i filozofa - koji su predstavili svoje ideje i uključili se u raspravu.18 Učenje o njihovim radovima i praćenje rasprave dali su mi nove ideje, koje sam uključio u ovu knjigu. Po prvi put sam saznao o načinu na koji tibetanski budizam gleda na emocije - viđenje potpuno drugačije od našeg na zapadu. S nevericom sam otkrio da su se ideje o kojima sam pisao u poglavljima 2. i 3. jednim delom uklapale u budističko gledište, pri čemu je budističko stanovište ukazivalo na potrebu za proširenjem i doterivanjem mojih ideja, što me je nateralo da ova poglavlja velikim delom preradim. Učio sam pre svega od Njegove svetosti, Dalaj Lame, na mnogo različitih nivoa, od iskustvenih do intelektualnih, i nadam se da je to ostavilo pozitivan trag u ovoj knjizi.19 Ovo nije knjiga o budističkom shvatanju emocija i periodu u vreme tog susreta iz koga su se rodile određene ideje ali, tu i tamo, skrećem pažnju na dodirne tačke. Moždani mehanizmi emocija predstavljaju jednu od najaktiv nijih novih oblasti istraživanja.20 Ovo što pišem poziva se na taj rad, ali o mozgu još uvek ne znamo dovoljno da bismo odgovorili na mnoga pitanja koja pokrećem u ovoj knjizi. Znamo mnogo o emocinalnom ponašanju, dovoljno da damo odgovore na neka od glav nih pitanja o ulozi emocija u svakodnevnom životu. Ono o čemu pišem u narednim poglavljima zasniva se, pre svega, na mojim istra živanjima emocinalnog ponašanja u kojima sam vrlo detaljno ispitao ono što vidim da ljudi čine u brojnim različitim emocionalnim situ acijama i u brojnim različitim kulturama, i na osnovu toga zaključio šta ljudi treba da znaju da bi bolje razumeli svoje emocije. 1 Iako osnovu za ono što opisujem u ovoj knjizi čine moja istra živanja, kao i rezultati do kojih su došli drugi, ja sam zakoračio i izvan onoga što je naučno dokazano ne bi li uključio ono u šta verujem da je istinito ali još uvek nedokazano. Govorim o pitanjima za koja mislim da zanimaju ljude koji žele da poprave svoj emocionalni život. Meni je pripremanje ove knjige omogućilo novo razumevanje emocija, nadam se da će i vama.
Kada postajemo emocionalni? Emocije nas većinu vremena, a neke ljude i uvek, dobro služe, mobilišući nas da se pozabavimo stvarima koje su bitne u životu, i pružajući nam brojne i raznovrsne radosti. Međutim, ponekad nas emocije uvale u nevolju. To se dešava kada naše emocinalne reakcije budu neprimerene na jedan od tri sledeća načina: Možemo da osećamo i da prikazujemo tačnu emociju ali s pogrešnim intenzitetom; na primer, briga je opravdana, ali reagujemo prejako tako da smo preplašeni. Ili, možemo da osećamo odgovarajuću emociju ali daje prikazujemo na pogrešan način; na primer, naša ljutnja je opravda na, ali je pribegavanje durenju bilo kontraproduktivno i detinjasto. U 4. poglavlju opisujem načine na koje možemo da promenimo te prve dve neprimerene emocionalne reakcije - pogrešna jačina i pogrešan način izražavanja emocije. U ovom i u sledećem (3.) poglavlju, bavim se trećom vrstom neodgovarajuće emocionalne reakcije, koja se teže menja i koja je gora nego prve dve. U ovom slučaju se ne radi samo o tome da je naša reakcija prejaka ili da je naš način prikazivanja pogrešan; već mi i osećamo potpuno pogreš nu emociju. Nije problem u tome da se previše plašimo ili da to pri kazujemo na pogrešan način; problem je, kao što ćemo videti, u tome što uopšte nije ni trebalo da se plašimo. Zašto dolazi do okidanja neprimerene emocije? Zar ne može mo potpuno da izbrišemo neki emocionalni okidač, na primer, da
56
Po l E k m a n
se ne ljutimo kada se neko ubaci pred nas preko reda? Ili, zar ne možemo da promenimo svoju emocionalnu reakciju tako da nam ubacivanje preko reda radije bude zabavno ili da izaziva prezir, umesto da se ljutimo? Ukoliko ne možemo da izbrišemo ili da pro menimo našu emocionalnu reakciju na okidač, možemo li makar da oslabimo njenu snagu, da ne reagujemo neprimereno? Ova se pitanja ne bi ni postavljala kada bismo na neki događaj svi reagovali na isti način, kada bi svaki događaj okidao u svima istu emociju. To, naravno, nije slučaj: neki ljudi se plaše visine a drugi ne; jedni tuguju zbog smrti princeze Dajane, kao da im je bila najrođenija, dok je drugima potpuno svejedno. Ipak postoje neki oki dači koji u svakome generišu iste emocije; za dlaku izbegnute sao braćajne nesreće, na primer, uvek dovode do bleska straha. Kako se to deševa? Kako svako od nas stiče svoj jedistveni set emocionalnih okidača i istovremeno na druge okidače ima istu emocionalnu reak ciju kao i svi drugi? Takoreći svako oseti strah kada se stolica na kojoj sedi iznenada polomi pod njim, ali se zato neki plaše da lete u avionu a drugi ne. Neki okidači su nam zajednički, kao što su nam zajedničke i ekspresije za svaku emociju, ali postoje okidači koji ne samo da su specifični za neku kulturu, nego i za pojedinca. Kako stičemo emocionalne okidače koje ne želimo? To su pitanja o koji ma se govori u ovom poglavlju. Treba da znamo odgovore pre nego u sledećem poglavlju pređemo na praktično pitanje da li možemo da menjamo ono što okida naše emocije. Nije lako da se odgovori na ta pitanja jer ne možemo da zavi rimo u nečiju glavu da potražimo odgovore, niti, kao što ćemo kasnije da vidimo, možemo uvek da nađemo odgovor tako što jed nostavno pitamo ljude zbog čega, ili kada, postaju emocionalni. Postoje tehnike za snimanja mozga, kao što je funkcionalna magnet na rezonanca (fMR), pri čemu se glava stavlja unutar magnetnog kalema i prave se snimci aktivnih delova mozga tokom par sekundi. Nažalost, to je predug period da bi se videlo kako emocije započi nju, jer one često otpočnu za manje od jedne sekunde. A čak i kada bi fMR imao odgovarajuću vremensku rezoluciju, ne bismo mnogo
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
57
videli, jer ona samo pokazuje koji delovi moždane strukture su aktivni, a ne i kakva je aktivnost. I dok još nemamo dokaze za konačne odgovore na ova pitanja, o načinu na koji se u našem mozgu uspostavljaju emocionalni oki dači, i da li možemo da ih brišemo - a možda će proći više desetina godina pre nego dobijemo odgovore - moguće je da se prave odre đene aproksimacije na osnovu pažljivog ispitivanja kako se i kada ljudi ponašaju emocionalno. Odgovori koje, doduše kao probne, ja predlažem mogu nam pomoći da se bolje snalazimo s vlastitim emocijama i sa emocionalnim reakcijama drugih ljudi. Mi ne postajemo emocionalni oko svega i svačega; ne nalazimo se u neprekidnom stisku emocija. Emocije dolaze i prolaze. U jednom trenutku osećamo neku emociju a već u sledećem ne osećamo nika kvu emociju. Neki ljudi su mnogo emocionalniji nego drugi (vidi zaključno poglavlje), ali čak i najemocionalniji ljudi imaju periode kada ne osećaju bilo kakvu emociju. Nekoliko naučnika tvrdi da uvek postoji neko emotivno dešavanje, ali daje emocija za nas suviše slaba da bismo je zapazili, ili da bi uticala na ono što radimo. Ako je toliko slabašna daje neprimetna, onda mislim da mirno možemo reći da postoje periodi bez emocija. (Uzgred rečeno, čak i oni što misle da uvek osećamo neku emociju, prihvataju da to nije uvek ista emocija. Tako se oni, takođe, suočavaju s problemom da objasne zašto u jed nom trenutku osećamo jednu emociju a u drugom drugu.) Pod pretpostavkom da nije svaki trenutak u životu emociona lan, ostaje pitanje: zašto postajemo emocionalni? Najčešći način na koji se događa emocija jeste kada osetimo, s pravom ili ne, da se dešava ili da se priprema nešto što ozbiljno utiče na našu dobrobit, pozitivno ili negativno. To nije jedina putanja postajanja emocio nalnim, ali je veoma važna, možda glavna, ili ključna, tako da ćemo se usredsrediti na nju. (Kasnije opisujem još osam drugih putanja za generisanje emocija.) Ideja jednostavna, ali ključna - emocije su se razvile da bi nas pripremile za brzo razrešavanje događaja koji su za nas od najvećeg životnog značaja. Setite se nekada dok ste vozili vaša kola, kako se iznenada pojavio neki drugi automobil koji se kretao velikom brzinom i izgledalo je kao
58
Po l E k m a n
da će da naleti na vas. Vaš svesni duh bio je usredsređen na neki zanimljiv razgovor sa suvozačem, ili na emisiju na radiju. U trenu, pre nego što ste imali vremena da mislite, pre nego što je svesni i samosvesni deo vašeg duha mogao da razmotri stvar, opasnost se osetila i pojavio se strah. Odmah po otpočinjanju emocije, ona nas u tim prvim hiljaditim delovima sekunde obuzme, upravljajući onim što činimo, govorimo i mislimo. Bez svesnog biranja da to uradite, vi ste automatski okre nuli upravljač da izbegnete sudar, istovremeno stopalom pritiskajući pedalu kočnice. U isto vreme izraz straha je preleteo vašim licem obrve su se podigle i nabrale jedna prema drugoj, oči su se veoma široko otvorile, a usne razvukle unazad, ka ušima. Srce je počelo ubr zano da radi, počeli ste da se znojite a krv je jurnula u velike mišiće nogu. Znači da biste napravili taj izraz lica i da niko nije sedeo u koli ma, kao i da bi srce počelo brže da vam kuca čak i da niste započeli naglo fizičko naprezanje koje je zahtevalo pojačan dotok krvi. Ovi odgovori se dešavaju zato što je tokom naše evolucije za druge bilo korisno da znaju kada mi osetimo opasnost, slično kao što je bilo korisno da budete spremni da potrčite kada se uplašite. Emocije nas pripremaju da razrešavamo važne događaje bez potrebe da mislimo šta da uradimo. Ne biste preživeli tu, za dlaku izbegnutu, saobraćajnu nesreću, da jedan deo vas nije neprestano motrio oko sebe tražeći znake opasnosti. Niti biste preživeli da ste morali svesno da razmišljate o tome šta treba da uradite da biste se izborili s opasnošću kada postane očigledna. Emocije to rade tako da vi ni ne znate da se to dešava, i to je mahom dobro za vas, recimo u slučaju za dlaku izbegnute saobraćajne nesreće. Pošto je prošla opasnost, osećali ste kako strah i dalje u vama struji. Treba da prođe 10 do 15 sekundi da se smiri taj osećaj, a vi malo šta možete da uradite da to ubrzate. Emocije izazivaju kako promene u delovima mozga koji nas mobilišu da se bavimo onim što je pokre nulo emociju, tako i promene u našem autonomnom nervnom siste mu, koje regulišu puls, disanje, znojenje i mnoge druge telesne pro mene, pripremajući nas za izvođenje različitih radnji. Emocije takođe odašilju signale, promene u našim izrazima, na licu, u glasu i držanju tela. Mi ne biramo te promene, one se jednostavno dešavaju.
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
59
Kada je emocija snažna i kada otpočinje naglo, kao u primeru s automobilom, naše sećanje na emocionalnu epizodu, po njenom završetku, neće biti naročito tačno. Ne možete da znate šta je radio vaš mozak, koji su procesi bili uključeni u prepoznavanju opasnosti koju je predstavljao drugi automobil. Znali biste da ste okrenuli upravljač i pritisnuli kočnicu, ali verovatno ne biste zapazili d aje određeni izraz blesnuo na vašem licu. Osetili biste neke od senzacija u vašem telu, ali biste teško našli reči da ih opišete. Ako bismo hteli da znamo kako to da ste uopšte i mogli da osetite opasnost dok ste bili usredsređeni na razgovor ili na slušanje muzike sa radija, vi ne biste umeli da nam kažete. Niste u stanju da opažate ili da upravljate procesom koji vam je spasao život.Ta izvanredna osobina naših emocija - da najčešće otpočinju bez naše svesnosti tog procesa može i da se okrene protiv nas, izazivajući neodgovarajuće emocio nalne reakcije. Kasnije ćemo više o tome. Da je proces bio sporiji, možda bismo bili svesniji onoga šta se događalo u našem mozgu; zapravo, možda bismo svi znali odgovore na ovde postavljena pitanja. Ali ne bismo preživeli za dlaku neizbegnutu saobraćajnu nesreću; ne bismo bili u stanju da delujemo dovoljno brzo. U tom prvom trenutku, odluka, ili procena, koju donosi emocija, izvanredno je brza i nalazi se izvan naše svesnosti. Mi moramo da imamo mehanizme za automatsko procenjivanje koji neprestano pretražuju svet oko nas, detektujući događanje nečega što je važno za našu dobrobit, ili za preživljavanje. Kada dostignemo tačku u kojoj ćemo moći na delu da posmatramo operaciju automatskog procenjivanja u mozgu, ja očekujem da ćemo pronaći mnogo mehanizama a ne jedan; zato ću od sada da govorim u množini kada govorim o mehanizmima automatske pra ćene, koje ću zvati skraćeno: autoprocenjivači /autoappraisres/.* * Kada sam pre 30 godina prvi put pisao o autoproceniteljima, nisam odredio koja čula mogu da budu uključena. Verovatno da može biti uključeno bilo koje: vid, sluh, dodir, miris, ukus. Slutim da vid ima izuzetan značaj, ali je moguće da je reč o mojoj predrasudi. Oduvek sam bio najviše osteljiv prema onome što vidim; tako je i moje zanimanje za emocije počelo fascinacijom izrazima lica. Za sada bi trebalo pretpo stavljati da svaki čulni organ u autoproceniteljima vrši svoj unos podataka.
60
Po l E k m a n
Skoro svako ko istražuje emocije danas se slaže s ovim što sam do sada rekao: prvo, da su emocije reakcije na stvari koje izgleduju kao veoma važne za našu dobrobit, i drugo, da emocije često otpo činju toliko naglo da nismo svesni našeg umnog procesa koji ih aktivira.21 Rezultati istraživanja mozga su konsistentni s ovim što sam do sada rekao. Mi veoma brzo možemo da napravimo veoma složene procene, u hiljaditim delovima sekunde, pri čemu nismo svesni procesa evaluacije. Sada možemo da preformulišemo prvu grupu pitanja o tome kako je moguće da postoje i univerzalni i za pojedinca specifični okidači emocija. Na šta su osetljivi autoprocenjivači, i kako su posta li osetljivi na te okidače? Kako se okidači emocija uspostavljaju? Odgovori će nam reći zašto imamo emociju kada je imamo. Pomoći će nam i da odgovorimo na pitanje zašto nekad imamo emocije koje nam se čine potpuno neprikladne a nekad naše emocije budu savr šeno usklađene s onim što se dešava, i mogu da nam spasu život. Odgovori će nam, takođe, reći da li je moguće da se izmeni to što izaziva emocije. Na primer, da li možemo nešto da uradimo tako da više ne doživljavamo strah kada avion uleti u neki vazdušni džep? (Linijski piloti mi govore da su to postigli, zahvaljujući uređajima koji ih skoro uvek unapred upozore na približavanje nevremena. No, šta da nema upozorenja; da li bi tada osetili strah? To niko od pilota nije mogao da mi kaže, ali pomoćnici leta su mogli, i rekli su da oni osete trenutan strah.) Šta bi trebalo da uradimo da više ne osetimo impuls da, na primer, na ljutnju odgovorimo ljutnjom? Da li je to neostvarivo? Možda je jedino što možemo da uradimo da promenimo osteljivost autoprocenjivača prema određenim okida čima. Možda niti to nije moguće. O ovome će još biti reči. Možemo ponešto da zaključimo o tome na koje su događaje osetljivi naši autoprocenjivači, ispitujući kada dolazi do emocija. Većinu onoga što znamo ne saznajemo na osnovu posmatranja ljudi dok na delu doživljavaju neku emociju. Umesto toga, saznajemo iz njihovih odgovora u upitnicima o tome kada se sećaju da su osetili tu i tu emociju. Filozof Piter Goldi u svojoj pronicljivoj knjizi ova
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
61
kvu vrstu informisanja naziva postracionalizacija.22 To ne znači da treba odbaciti takvu vrstu informacije. Odgovori koje ljudi daju u takvim upitnicima, kao objašnjenja koja mi samima sebi dajemo nakon emocionalne epizode, ne bi li objasnili zašto smo učinili to što smo učinili, mogu biti nepotpuni i, možda, stereotipni, zato što prolaze kroz filtere onoga čega su ljudi svesni i šta pamte. U vezi upitnika postoji dodatan problem o tome šta su ljudi spremni da kažu drugima. No, iz tih odgovora i dalje može dosta da se nauči. Moj bivši student, psiholog Džeri Bušer /Boucher/, 70-ih godi na 20. veka postavljao je takva pitanja ljudima po Maleziji i SAD-u23. Nekoliko godina kasnije, moj kolega, psiholog Klaus Šerer /Sherer/, sa saradnicima, sproveo je slično istraživanje na studentima u osam zapadnjačkih kultura24. Obojica su pronašli dokaze o univerzalno stima - iste vrste okidača prijavljene su da izazivaju iste emocije širom veoma različitih kultura. Obojica su, takođe, našli dokaze o kulturnim razlikama u specifičnim događajima koji iziskuju neku emociju. Na primer, gubitak nečega važnog je u svakoj kulturi bio okidač za tugu, ali se od kulture do kulture razlikovalo ono šta je bilo izugubljeno. Jedan Maležanin, iz Bušerove studije, ispričao je priču o osobi koja je upravo čula poziv na molitvu za glavni muslimanski praznik. „То ga je teralo da se rastuži kada pomisli na svoju ženu i decu u selu, da slavi /praznik/. On je sada duboko u džungli, da brani zemlju. On je vojnik na dužnosti, i ne može da slavi /verski praznik/ sa ženom i decom /koji su kod kuće na selu/“. A jedan Evropljanin, iz Šererove studije, kaže, „Mislio sam o nečemu što je pokrenulo sećanje na školskog druga koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Bio je sjajan student i divna osoba. Njegov život je izgubljen, zašto?“ Gubitak je tema obe priče, ali je reč o različitim vrstama gubitka. Moji intervjui, sa ljudima iz moje kulture, dokumentuju mnoge različitosti među Amerikancima u onome što ih čini tužnima, ljuti ma, uplašenima, zgađenima, i tako dalje. Preklapanja naravno posto je. Neke stvari čine da skoro svako oseti istu emociju - osoba koja preti, sa motkom u ruci, kada iznenada iskrsne u mračnoj ulici, skoro
62
Pol E km an
uvek će da izazove strah. No, moja supruga se plaši miševa, a mene oni ni malo ne plaše. Ja se uznemirim zbog spore usluge u restoranu, a njoj je svejedno. Tako, ovde opet imamo problem: kako to da autoprocenjivači postaju osetljivi i na emocionalne okidače koji su prisut ni kod svih, univerzalnosti, i na okidače koji izazivaju različite emo cije kod različitih pojedinaca, čak i u okviru iste kulture? Po tome ispada da bi autoprocenjivači morali biti na oprezu prema dve vrste okidača. Morali bi da otkrivaju događaje s kojima se svako susreće, koji su važni za dobrobit, ili za preživljavanje, sva kog ljudskog bića. Za svaku emociju može da postoji po nekoliko takvih događaja, koji su uskladišteni u mozgovima svih ljudi. To može da bude shema, apstraktni okvir, ili samo okosnica neke sce ne, na primer, pretnja povređivanjem, za strah, ili neki važan gubi tak, za tugu. Druga, jednako verovatna mogućnost jeste da ono pohranjeno nije nimalo apstraktno, već specifičan događaj, na pri mer, za strah, izmicanje oslonca ili brzo približavanje nečega što može da nas udari. Za tugu bi univerzalni okidač mogao da bude gubitak voljene osobe, nekoga za koga smo snažno vezani. Još uvek nemamo naučne osnove da izaberemo između te dve mogućnosti, ali to nema uticaja na način vođenja naših emocionalnih života. Tokom života susrećemo se s mnogim specifičnim događajima koje naučimo da tumačimo na takav način da nas plaše, ljute, da nam se gade, da nas rastuže, iznenade ili da stvore prijatnost, i oni budu dodati uz univerzalne događaje koji su prethodili, proširujući opseg budnosti autoprocenjivača. Ti naučeni događaji mogu imati bliže ili dalje sličnosti s originalnim pohranjenim događajima. Oni su razrade ili dodaci prethodnim univerzalnim događajima. Nisu isti kod svih ljudi i zavise od iskustva svakog od nas. Kada sam ispi tivao pripadnike kulture kamenog doba iz Nove Gvineje, krajem 60-ih, našao sam da su se bojali da ih ne napadne divlja svinja. U urbanoj Americi, ljudi se više boje da ih ne napadne pljačkaš, no oba slučaja predstavljaju opasnost od povređivanja.25 U ranijoj knjizi26, moj kolega istraživač, Voli Fresen, i ja, opisali smo scene za koje smo mislili da su univerzalne za sedam emocija.
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
63
Psiholog Ričard Lazarus je kasnije izašao sa sličnim predlogom.27 On je koristio izraz primarne relacione teme I ćore relational themes/ da bi istakao svoje shvatanje da se emocije pre svega tiču našeg odnošenja prem drugim ljudima, s čime se duboko slažem (iako nepersonalizovani događaji, kao zalazak sunca ili zemljotres, takođe mogu da izazovu emocije). Reč tema je pogodna jer tada možemo da govorimo o opštim temama i o varijacijama onih tema koje se razvijaju u iskustvima pojedinaca. Kada se susretnemo s temom, kao što je osečaj koji iskusimo kada se se pod nama iznenada raspadne stolica, ona okida emociju bez mnogo procenjivanja. Autoprocenjivaču može trebati nešto duže vremena da proceni svaku od varijacija svake teme, koje smo naučili tokom odrastanja. Što je varijacija udaljenija od teme, to treba više vremena da se dođe do tačke odigravanja refleksivneprocene /reflective appraisingЛ28 Tokom refleksivnog procenjivanja postoji svesnost procesa evaluacije; mi mislimo i uzimamo u obzir ono što se dešava. Recimo da neko čuje da se sprema smanjivanje broja zaposlenih na poslu koji radi. Razmišljala bi da li će ona biti pogođena, i dok bi razmišljala o toj potencijalnoj opasnosti, mogla bi početi da se plaši. Sebi ne može priuštiti gubljenje posla; ta zara da joj treba da bi se izdržavala. Događaj stoji u vezi s temom gubit ka oslonca - prema mome shvatanju to je jedna od tema za strah ali je dovoljno udaljen od teme tako da procenjivanje ne bi bilo automatsko već refleksivno. U toku procesa uključen je njen svesni um. Očigledan je način na koji su stečene te ideosinkretičke varija cije, to jest, nečiji lični emocionalni okidači. One su naučene, odra žavajući ono što svako pojedinačno doživljava (pljačkaša ili divlju svinju). Ali kako su stečene univerzalne teme? Kako dolazi do nji hove uskladištenosti u našim mozgovima, tako da autoprocenjivači budu osetljivi na njih? Da li se i oni uče, ili se nasleđuju, kao produkt naše evolucije? Ovo zaslužuje pažljivo razmatranje, jer od odgovora na to pitanje - kako su univerzalne teme stečene - zavisi mogućnost njihove modifikacije ili brisanja. Nažalost, nema dokaza o načinu
64
Pol E km an
sticanja univerzalnih tema. Izložiću dve mogućnosti i objasniću zašto mislim da je jedna od njih verovatno istinita. Prema prvom objašnjenju, ne uče se samo varijacije već i teme za svaku emociju. Pošto je nađeno da se iste teme javljaju u različi tim kulturama, mora biti da se zasnivaju na iskustvima koja je imao svako, ili skoro svako, tokom onoga što se naziva biološki pripremlje no učenje vrste /species-constant learning/. Uzmimo ljutnju, kao primer. Svako ljudsko biće će da doživi iskustvo osujećenosti ako mu neko omete nameru ili ga remeti u važ nom poslu. A svako će da nauči da prilaženjem i prećenjem, ili napadanjem. na izvor remećenja, ponekad može uspeti da ga ukloni. Sve što ovo objašnjenje pretpostavlja o tome šta je kao generičko nasleđe ugrađeno u ljudsku prirodu, jeste želja da se ide ka ciljevima, moć da se preti ili napada, i sposobnost da se uči na uspehu u uklanjanju pre preka. Ako prihvatimo postojanje te želje, moći i sposobnosti, onda možemo da očekujemo da ljudi nauče da pokušaj uklanjanja izvora prepreke, pretnjom ili napadom, često može da bude koristan. Takva aktivnost zahteva ubrzan rad srca, pumpanje krvi u šake, u očekiva nju da budu upotrebljene u napadu na prepreku - sve su to poznate komponente emocionalnog odgovora ljutnje.29 Ako su univerzalne teme naučene, trebalo bi da je moguće i odučavanje od njih. Ako, na primer, temu za ljutnju učimo, možda možemo i da se odučimo od nje. Svoje istraživanje započeo sam uveren da je to bio slučaj; mislio sam da je svaki aspekt emocije, uključujući i ono što okida emocije, bio proizvod socijalnog učenja. Moji istraživački rezultati o univerzalnosti facijalnih ekspresija, kao i rezultasti drugih naučnika, učinili su da promenim mišljenje. Uče nje nije jedini izvor onoga što izbija u toku emocije. Biološki pripre mljeno učenje ne može da objasni zašto su facijalne ekspresije kon genitalno slepe dece slične izrazima lica dece koja vide. Niti može da objasni koji se mišići uključuju u pojedinačne ekspresije. Biološ ki pripremljeno učenje takođe ne može lako da objasni naše najno vije nalaze da su ljutnja, strah, tuga i gađenje obeleženi različitim promenama srčanog ritma, znojenja, temperature kože i cirkulacije
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
65
krvi (ovi nalazi se opisuju u 4. poglavlju). Takvi rezultati istraživanja prinudili su me na zaključak da naše evolutivno nasleđe daje glavni doprinos u oblikovanju naših emocionalnih odgovora. A, ako je tako, onda evolucija, takođe, ima glavnu ulogu u određivanju uni verzalnih tema koje okidaju emocije. Teme nisu stečene nego su zatečene; uče se jedino varijacije i elaboracije tih tema.30 Jasno da je prirodna selekcija oblikovala mnoge aspekte naših života. Na primer osobina palca da se nalazi nasuprot drugim prsti ma. Većina drugih životinja nema ovu osobinu, pa kako su je onda stekli ljudi? Verovatno da su, u našoj dalekoj istoriji, oni naši preci koji su slučajnom genetskom varijacijom rođeni s ovom korisnom osobinom bili uspešniji u gajenju potomaka, u hvatanju plena i bor bi s grabljivicama. Tako bi u budućim generacijama za njima osta jalo više potomaka, dok na kraju praktično svi nisu imali tu osobi nu. Bilo je odabrano da se ima nasuprotni palac i to je sada deo genetskog nasleđa. Sličan slučaj bio bi sa onima koji su na ometanje odgovarali energičnim nastojanjem da otklone smetnju i koji su imali jasan signal o svojim namerama, jer bi imali veće izglede da pobede u utakmici, bilo da se radi o hrani ili parenju. Oni bi imali izglede da iza sebe ostave brojnije potomstvo i, tokom vremena, ne bi bilo nikoga bez te teme za ljutnju. Razlika između dva objašnjenja univerzalnih tema - biološki pripremljeno učenje i evolucija - leži u njihovom određenju vremena kada se dešavaju određene stvari. Evolutivno objašnjenje ukazuje na prošlost naših predaka kao na vreme kada su te teme (i drugi aspekti emocija o kojima govorim u drugim poglavljima) razvijene. Biološki pripremljeno učenje dopušta da su neki delovi teme za ljutnju (želja za ostvarivanjem ciljeva) usađeni tokom evolucije, pri čemu se drugi delovi te teme (uklanjanje smetnje ostvarenju cilja, pretnjom ili napa dom) uče u okviru života svake individue. Stvar je samo u tome što svi učimo iste stvari, koje su, prema tome, univerzalne. Meni je malo verovatno da je moguće da prirodna selekcija nema udela u nečemu toliko važnom i bitnom u našem životu kao
66
Pol Ekm an
što je ono što okida naše emocije. Mi se rađamo spremni, sa klicom osetljivosti na događaje koji su bili relevantni za preživljavanje naše vrste u okruženju naših predaka, lovaca i berača plodova. Teme za kojima autoprocenjivači neprestano pretražuju okolinu, uglavnom bez našeg znanja o tome, odabrane su tokom naše evolucije. Dokazi konsistentni s ovim shvatanjem dolaze iz briljantne serije istraživanja švedskog psihologa, Arne Omana (Ohman).31 On je pošao od shvatanja da su većim delom naše evolutivne istorije zmije i paukovi predstavljali opasnost. Oni naši preci, koji bi brzo naučili da su ovi opasni i da treba da ih izbegavaju, imali bi veće izglede da prežive, da imaju decu i da se staraju o njima, od onih koji bi sporo učili da se treba plašiti od zmija i paukova. Ako nas je evo lucija zaista pripremila da se uplašimo od nečega što je bilo opasno u našem davnom okruženju, onda bi, predviđa on, ljudi danas brže učili da se plaše zmija i paukova, nego cveća, pečurki, ili geometrij skih objekata. A upravo je to i našao. Omanje davao elektrošokove (što se tehnički naziva bezuslovna draž, budući da izaziva emocionalno uzbuđenje bez prethodnog učenja) ili zajedno sa draži relevantnom za strah (zmija ili pauk) ili sa draži irelevantnom za strah (pečurka, cvet, ili geometrijski objekt). Nakon samo jednog uparivanja šoka s nekom od draži rele vantnih za strah, ljudi bi se uplašili i kada bi zmija ili pauk bili poka zani sami, bez šoka, dok je bio potreban veći broj uparivanja šoka sa cvetom, pečurkom ili geometrijskim objektom, da bi došlo do pobuđivanja straha prilikom prikazivanja ovih, za strah ^relevan tnih, draži, samih, bez šoka. Ljudi su, takođe, nastavljali da se plaše zmije i pauka, dok je strah od cveta, pečurke ili geometrijskog objekta, slabio tokom vrem ena/ Naravno da se u našem sadašnjem okruženju plašimo zmija i pauka, no da li je evolucija, zapravo ono što objašnjava Omanove * E. O. Vilson o strahu od zmija ima veoma slično shvatanje. Iako se njegovo raz matranje ne odnosi, pre svega, na emociju, ono je vrlo konsistentno s onim što ja govorim o bazi podataka emocije. (Vidi Consilience, Random House, 1998, poseb no str. 136-140.)
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
67
rezultate? Kada bi obrnuto bilo tačno, ljudi bi i na druge opasne objekte u našem sadašnjem okruženju, kao što su pištolji i električni utikači, trebalo da reaguju isto kao na zmije i pauke. Ali to Oman nije našao. Trebalo mu je isto tako dugo da uslovi strah od pištolja i utičnica koliko i od cveća, pečuraka i geometrijskih objekata. Pišto lji i utičnice nisu postojali dovoljno dugo da bi prirodna selekcija mogla od njih da napravi univerzalne okidače.32 U svojoj izuzetno prevremenoj knjizi, Izražavanje emocija kod čoveka i životinja, Čarls Darvin opisuje svoj eksperiment sa zmijom pre više od sto godina a koji se odlično uklapa u Omanov skorašnji rad. „Primakao sam lice debelom staklenom tanjiru ispred zmije siktavke (puff-adder), u zoološkom vrtu, čvrsto rešen da ne ustuknem ukoliko zmija pokuša napad; međutim, čim je zmija zadala udarac, moja rešenost je nestala i ja sam, zapanjujuće hitro, odsko čio jard ili dva unazad. Moja volja i razum bili su nemoćni pored zamišljaja opasnosti koja nije ni bila doživljena.“33 Darvinovo isku stvo pokazuje nam da racionalna misao ne može da spreči odgovor prestrašenošću na urođenu temu za strah, na šta ćemo se vratiti uskoro. Nije izvesno da li bilo koja takva emocionalna tema dejstvuje kao aktivan okidač i pre iskustva koje ih povezuje s nekim emocio nalnim ishodom. Setite se da se u Omanovom istraživanju tražilo određeno iskustvo da bi zmije i pauci postali okidači za strah; oni nisu bili zastrašujući prilikom njihovog prvog izlaganja. Bila je potrebna, doduše, svega jedna njihova asocijacija s neprijatnim ishodom pa da postanu okidači za strah, ali je ta jedna, svejedno, trebala. Možda nije uvek tako, jer Darvin je pisao da se plašio zmija bez ikakvog prethodnog iskustva s njima. Praktično gledano nema nikakvog značaja da li je za uspostavljanje neke emocionalne teme potrebno određeno učenje i da li neke teme ne zahtevaju od nas određeno iskustvo da bismo bili osteljivi prema njihovoj pojavi. Mi u oba slučaja imamo korist od iskustva koje je naša vrsta imala na ovoj planeti, jer dajemo brze odgovore na okidače koji su bili rele vantni za naš opstanak.
68
Pol Ekm an
Uveren sam da je jedna od najistaknutijih osobina emocije to da događaji koji okidaju emocije nisu samo pod uticajem našeg individualnog iskustva, već i predačkog iskustva.34 Kako Ričard Lazarus lepo kaže, emocije odražavaju „mudrost prošlih doba“, i po temama i po odgovorima emocija. Samoprocenjivači tragaju za onim što je bilo važno za opstanak ne samo u našim individualnim životima, nego i u životima naših lovačkosakupljačkih predaka. Ponekad emocionalno reagujemo na stvari koje su nam bile važne ranije u životu, ali koje više nisu relevantne. Varijacije na sva ku temu, koje dodaju i obezbeđuju konkretnost onoga što je prepo znato u procesu automatskog procenjivanja, počinju da se uče vrlo rano u životu - neke u ranom, a neke u kasnijem detinjstvu. Sebe možemo zateći kako neprikladno reagujemo na stvari koje su nas ranije ljutile, plašile ili su izazivale odvratnost, a koje reakcije sada smatramo neprimerenim našem odraslom dobu. Više je verovatrno da ćemo praviti greške u našem ranom učenju o emocionalnim oki dačima prosto zato što su naši mehanizmi učenja tada slabije razvi jeni. No, ono što naučimo rano u životu ima veću moć i teže je za odučavanje, od onog što naučimo kasnije. (Ova pretpostavka je uobičajena u mnogim oblicima psihoterapije i ima svoje uporište u nekim istraživanjima.) Naši autoprocenjivači su snažne mašine, pretražuju bez pre stanka, izvan naše svesnosti, motreći na pojavljivanje tema i varija cija događaja koji su bili relevantni za naš opstanak. Kompjuterskim žargonom rečeno, mehanizmi automatskog procenjivanja pretražu ju našu okolinu tragajući za svime što podseća na ono što je uskla dišteno u našoj bazi podataka za uzbunjivanje emocija (émotion alert datbase), koju je delom napisala naša biologija, kroz prirodnu selekciju, a delom naše iskustvo kao jedinke.35 Setite se da zapisi prirodne selekcije ne moraju da budu sami okidači, nego i pripreme koje u bazi podataka dozvoljavaju brzu uspostavu nekih okidača. Mnogi psiholozi su se usredsređivali na srodnu ali, ipak, drugačiju grupu pitanja, kako automatski procenjivači daju procenu novog događaja po tome da li se, kako ja kažem,
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
69
ovaj uklapa u stavku koja se već nalazi u bazi podataka emocionalne procene. Imam određene rezerve oko validnosti toga što su zastu pali, jer su se uglavnom oslanjali na to šta su im rekli ljudi, pri čemu niko nije svestan šta naš duh radi u trenutku dok to radi u toku pro cesa automatskog procenjivanja. To je istraživanje ponudilo dobre modele kojima se objašnjava način na koji ljudi objašnjavaju šta je to što ih čini emocionalnim. U svakom slučaju, to šta oni predlažu nije neposredno relevantno za teoriju koju ja zastupam u ovom poglavlju, o tome šta nas čini emocionalnim. Ova baza podataka je otvorena a ne zatvorena; informacije se pridodaju bez prestanka.36 U toku života susrećemo se s novim doga đajima koje automatsko procenjivanje može da protumači kao slične nekoj temi, ili varijaciji, uskladištenoj u bazi podataka. Kada se to dogodi, dolazi do okidanja emocije. Psiholog Nićo Frijda je izneo važno zapažanje da, kako ih ja nazivam, varijacije nisu samo rezultat prethodnog neposrednog iskustva, nego da su to često i nove draži s kojoma se susrećemo a koje izgledaju relevantne za stvari do kojih nam je stalo, koje je nazivao interesovanja /concerns/.37 Budući da našu svesnu pažnju ne moramo da usmeravamo na vrebanje događaja koji su postali emocionalni okidači, naše svesne procese možemo da koristimo za druge stvari. (Kao što ću objasniti kasnije, preokupacija svesti s mogućnošću da bi emocionalni doga đaji mogli uskoro da uslede, predstavlja znak duševnog poremeća ja.) Pošto jednom naučimo da vozimo kola, dalje to radimo auto matski, slobodni da svoju svesnost usredsredimo na razgovor, na slušanje radija, na razmišljanje o predstojećim događajima, i slično. Kada skrećemo na levo, ne moramo da prekidamo slušanje radija da bi se prebacili u odgovarajuću traku. Pa ipak, ako iskrsne opa snost, mi i dalje reagujemo na pravi način. To je jedna od velikih stvari u vezi sa emocijama, to da su funkcionalne. Nažalost, ono na šta odgovorimo ne mora uvek da bude primereno našem trenutnom okruženju. Ako posetimo zemlju u kojoj se vozi drugom stranom puta, naša automatska obrada podataka može nam doći glave, jer možemo lako da pogrešimo kada uđemo
70
Pol Ekm an
u kružni tok ili kada skrećemo. Tada ne možemo da razgovaramo, ili da slušamo radio. Moramo svesno da se čuvamo od automatskih odluka, koje bi inače donosili. Ponekad sebe možemo da zateknemo kao da emocionalno živimo u drugoj „zemlji“, u okruženju druga čijem od onog na koje su osetljivi naši mehanizmi za automatsko procenjivanje. Tada naše emocionalne reakcije mogu da budu neprimerene onome što se dešava. To i ne bi bio toliki problem da se delovanje naših emocional nih procenjivačkih mehanizama ne odvija neverovatno brzo. Da su sporiji, od njih ne bi bilo koristi, ali bismo mi imali vremena da postanemo svesni onoga što je učinilo da postanemo emocionalni. Naše svesne evaluacije dopustile bi nam da prekinemo proces kada smatramo daje neprikladan ili daje štetan po nas, i pre nego emo cija započne. Priroda nam nije podarila mogućnost takvog izbora. D aje tokom istorije vrste nekim slučajem češće bilo korisnije imati spore, a ne brze, procenjivačke mehanizme, onda ne bismo ni imali ovako brze, izvansvesne, mehanizme automatskog procenjivanja. Iako se emocije najčešće okidaju putem automatskih procenjivača, to nije i jedini način. Navešćemo još osam drugih puteva koji ma nastaju emocije. Neki od njih pružaju veću mogućnost kontrolisanja da li ćemo da postanemo emocionalni ili ne. Emocije ponekad uslede nakon reflektivnogprocenjivanja, tokom koga svesno razmatramo ono što se događa, iako još ne budemo sigurni u njegovo značenje. Kako se situacija dalje odvija, ili kako naše razumevanje dalje napreduje, nešto klikne; uklopi se s nečim u našoj bazi podataka za uzbunjivanje emocija i stvari preuz mu mehanizmi za automatsko procenjivanje. Reflektivno procenji vanje se bavi dvosmislenim situacijama, situacijama za koje meha nizmi za automatsko procenjivanje još uvek nisu podešeni. Recirr/O, sretnete nekoga ко počne da vam priča o svom životu, i nije jasno zašto vam to govri i šta želi da kaže. Vi mislite o tome šta vam govo ri, pokušavajući da dokučite šta bi, i da li bi uopšte, to moglo za vas da znači. U jednom trenutku možda shvatite da vam ta osoba ugro žava radno mesto i tada mehanizam za automatsko procenjivanje
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
71
preuzima stvar i počnete da osećate strah, ili ljutitost, ili neku drugu relevantnu emociju. Reflektivno procenjivanje ima svoju cenu, a to je vreme. Meha nizmi za automatsko procenjivanje štede nam te trenuitke, ili minute. Automatske procene, ne retko, mogu da nas spasu nesreće tako što skrešu trenutke ili minute koje zahteva reflektivno procenjivanje. Dobra strana je što dobijamo priliku da utičemo na ono što se odigrava kada započne emocija kao rezultat reflektivne procene* Da bismo to mogli, potrebno je da dobro poznajemo svoje emocionalne vruće okidače - posebne varijacije na univerzalne teme, koje su u našim životima najistaknutije za pojedinu emociju. Čitanje o tema ma i uobičajenim varijacijama u poglavljima 5. do 9. može vam pomoći da otkrijete vaše lične emocionalne vruće okidače, kao i okidače kod ljudi u vašoj okolini. Ako znamo svoje vruće okidače, onda možemo da činimo svestan napor da im ne dopuštamo da utiču na naše tumačenje onoga što se odigrava. Recimo da je okidač vaše reakcije tuge/patnje i najmanji nagoveštaj da će vas napustiti žena, jer je otkrila vašu duboko čuvanu tajnu, vaša (naučena) osećanja fundamentalne bezvrednosti. Kada imate vremena, možete da koristite refleksivno procenjivanje da biste se zaštitili od prosuđivanja da ste napušteni. To se ne postiže lako ali vežbom može da se umanji šansa da naglo zapadnete u tugu/patnju kada zapravo i niste napušteni. Refleksivno procenjiva nje daje veću ulogu vašoj svesti. Pruža vam se prilika da naučite kako da se svesno štitite od pogrešno nastrojenog tumačenja onoga što se dešava. * Posle razgovora s Njegovom svetošću, Dalaj Lamom, o tome šta on naziva destruktivnim em ocijam a i o njegovim pokušajima da ih se oslobodi u budističkoj praksi, stekao sam utisak d aje to što su on, i ostali, postigli, zapravo zamenjivanje automatskog procenjivanja reflektivnim. Uz višegodišnje vežbanje izgleda postaje moguće, u većini slučajeva, da biramo da li da postanemo emocionalni, ili, dok smo emocionalni, da postupamo i da govorimo tako da ne povređujemo druge. U narednim godinama nadam se da sprovedem istraživanje ne bi li više naučio kako se to postiže i da li postoje drugi načini da se to postigne za kraće vreme.
72
Pol E km an
Možemo da postanemo emocionalni i dok se prisećamo neke prošle emocionalne scene. Možemo da odlučimo da se setimo scene, izvodeći je ponovo u glavi, da bismo razumeli šta se dogodilo, ili zašto se dogodilo, ili kako smo drugačije mogli da postupimo. Ili, sećanje ne mora biti po izboru; može nepozvano da iskrsne u svesti. Svejedno kako sećanje započne, po želji ili nepozvano, ono od samog početka može da uključi ne samo scenu i tekst emocionalnog odigravanja, već i emocionalnu reakciju na to odigravanje. Možemo ponovo da odi gramo emocije koje smo osetili u originalnoj sceni ili sada možemo da osetimo drugačiju emociju. Na primer, osoba može da oseća odvratnost prema sebi zato što se plašila u originalnoj sceni, osećajući sada jedino odvratnost i ništa od straha koji je originalno osećala. Može se desiti i da se u početku sećamo emocionalnih događaja ali da ponovo ne doživljavamo te, ili neke druge, emocije. Ili, emocije mogu da počnu u toku odvijanja scene u našoj glavi. Robert Levenson i ja koristili smo memorijski zadatak da bismo u laboratoriji proizvodili emocije radi proučavanja izraza i fizioloških reakcija koji obeležavaju svaku emociju. Mislili smo da će ljudima biti teško da ponovno doživljavaju prošle emocionalne scene ukoliko znaju da su snimani i ako imaju žice prikačene po raznim delovima tela radi merenja njihovog pulsa, disanja, krvnog pritiska, znojenja i temperature kože. Bilo je upravo suprotno. Veći na ljudi kao da je jedva čekala priliku da reprodukuju i ponovo dožive prošlu emocionalnu scenu. Čim im date priliku, većinu će emo cija moći da ponove gotovo trenutno. Tražili smo da se sete svoje lične verzije nekog događaja za koji je utvrđeno da su univerzalni za određenu emociju. Na primer, za prizivanje tuge tražili smo od ljudi da se sete vremena u njihovom životu kada je umro neko za koga su bili vezani. Tražili smo da vizu-, alizuju trenutak u kome su osetili najintenzivniju tugu i onda poku šaju da ponovo dožive emociju koju su osetili prvi put kada se dogo dila smrt. Takoreći i pre nego bi se završilo davanje ovog kratkog uputstva, došlo bi do promene njihove fiziologije, njihovih subjektivnih
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
73
osećanja i, kod nekih ljudi, čak i izraza lica. Ovo ne treba da čudi, jer su svi bili doživeli sećanje na neki važan događaj i osećaj neke emocije. Ono što nije bilo poznato pre našeg istraživanja jeste da promene koje se dešavaju dok se emocije javljaju u sećanju stvarno odgovaraju promenama koje se dešavaju i kada su emocije izazvane na neki drugi način. Sećanja o emocionalnim događajima, ona koja izaberemo da ih prizovemo i koja ne prouzrokuju momentalno ponovno doživljavanje emocije koju smo prvobitno osetili, pružaju priliku da naučimo kako da rekonstruišemo ono što nam se dešava u životu, tako da steknemo priliku da menjamo ono što nas čini emocionalnim. Imaginacija je još jedan način na koji možemo da izazovemo emocionalnu reakciju. Možda uspemo da ohladimo okidač ako svo ju imaginaciju koristimo da zamišljamo scene za koje znamo da nas čine emocionalnim. Možemo u glavi da izvodimo probe i pokuša vamo na drugačiji način da tumačimo ono što se dešava, tako da se to ne uklopi s našim uobičajenim vrućim okidačima. Razgovor o prošlim emocionalnim iskustvima takođe može da okida emocije. Osobi prema kojoj smo imali neku emocionalnu reak ciju mogli bismo da kažemo kako se osećamo i šta mislimo zbog čega se tako osečamo, ili to možemo da kažemo prijatelju ili psihoterape utu. Ponekad će prost čin razgovora o emocionalnoj epizodi izazvati ponovno doživljavanje emocije, baš kao što se dešavalo u našim eksperimentima kada smo od ljudi zatražili da to urade.38 Ponovno doživljavanje osećanja koja smo imali u prošloj emo cionalnoj epizodi može da koristi. Može da nam omogući da promenimo ishod neke stvari; može da se izrodi u dobijanje podrške ili razumevanja od osobe s kojom razgovaramo. Naravno, ponovno doživljavanje emocija ponekad izaziva teškoće. Možda pomislite da bi sa svojim bračnim drugom mogli hladne glave da porazgovarate o nesporazumu od pre par dana i onda ponovo pobesnite. možda i više nego prvobitno. To može da se dogodi čak i ako se nadate da neće; jer u večini slučaja mi ne odlučujemo kada ćemo da postane mo emocionalni. A, ako postanemo emocionalni, naše lice će to
74
Po l E k m a n
verovatno odati drugima tako da naš bračni drug može da se razljuti zato što smo se mi ponovo razljutili. Pretpostavimo da razgovarate s prijateljem kako ste se teško osećali kada vam je veterinar saopštio da vaš voljeni pas neće preživeti. Pričanje te priče uzrokuje da ponovo doživite i da prikažete tugu, a i prijatelj, dok vas sluša, takođe počinje da izgleda veoma tužan. To je čest slučaj i pored toga što ni pas ni gubitak nemaju veze s vašim prijateljem. Svi možemo da osećamo emocije koje drugi osećaju, to jest, da emocije osećamo putem uživljavanja. To je šesti način na koji mogu da započnu emocije - prisustvovanje emocio nalnoj reakciji nekoga drugog. Ne mora to uvek i da se dogodi; neće se dogoditi ukoliko ne marimo za tu osobu, ako se na neki način ne poistovećujemo s njom. A ponekad prisustvujemo nečijim emocijama i osećamo pot puno različitu emociju. Na primer, možemo da osetimo prezir pre ma onima koji se razljute ili uplaše, ili možemo da se uplašimo pred besom koji pokazuju. Nesreća ne mora da se dešava nekome ko nam je prijatelj, da bi se pokrenula naša empatična emocionalna reakcija. Može da se radi o potpunom strancu, i taj stranac čak ne mora da bude prisu tan. Tu osobu možemo da vidimo na televiziji ili na filmu, ili da čitamo o njoj u novinama ili u knjizi. Iako nema sumnje da možemo postati emocionalni dok čitamo o strancu, zapanjuje da nešto što se tek nedavno pojavilo u istoriji naše vrste - pisani jezik - može da proizvodi emocije. Ja zamišljam da se pisani jezik u našoj glavi pre tvara u osećaje, slike, zvuke, mirise, čak i ukuse, i kada se to već dogodi onda mehanizam za automatsko procenjivanje te slike tre tira kao svaki drugi događaj koji služi za pobuđivanje emocija. Kada bismo mogli da blokiramo produkciju tih slika, verujem da sarji jezik ne bi mogao da izaziva emocije. Drugi ljudi mogu da nam kažu od čega da se plašimo, zbog čega da se ljutimo, u čemu da uživamo, i slično. Ovaj simbolički put obično će u našem ranom uzrastu uključivati i negovatelja, a njegov će uticaj biti pojačan ako je emocija za koju smo primili instrukcije
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
75
s velikim nabojem. Takođe možemo da posmatramo šta čini emo cionalnim ljude koji su značajni u našim životima i da nesvesno prihvatamo njihove varijacije emocija kao vlastite. Dete čija se maj ka boji gužve, može takođe da razvije tu vrstu straha. Većina autora koji su pisali o emocijama, osvrnuli su se na krše nje normi, na emocije koje osećamo kada mi, ili neko drugi, prekrši neku važnu društvenu normu.39 Možemo da budemo ljuti, zgađeni, prezrivi, postiđeni, krivi, iznenađeni, možda i zabavljeni i zadovoljni. Zavisi ko je prekršio normu i koju normu. Norme, naravno, nisu uni verzalne; ne moraju da važe za celu nacionalnu grupu, ili kulturu. Uzmite, na primer, razliku između mlađe i starije generacije danas u Americi, u vezi sa pristojnošću i značajem oralnog seksa. Norme ponašanja učimo rano u detinjstvu, ali i tokom celog života. Evo i poslednjeg načina na koji započinju emocije - nov, neo čekivan način. Otkrio sam ga kada smo moj kolega Voli Fresen i ja razvijali tehniku merenja pokreta lica. Da bismo naučili kako mišići lica menjaju izgled lica, snimali smo same sebe dok smo sistematski izvodili razne kombinacije pokreta lica. Počeli smo sa pokretanjem jednog mišića i navežbali do istovremenog pokretanja šest različitih mišića. To nije uvek išlo lako, ali posle mnogo meseci vežbanja nau čili smo kako to da radimo i uspeli da napravimo i snimimo deset hiljada različitih kombinacija pokreta mišića lica. Naknadnim gle danjem video zapisa, naučili smo da za svaki izraz lica prepoznaje mo koji mišići ga stvaraju. (To znanje je postalo osnova za naš merni sistem, za Kodni sistem facijalnih pokreta /KSFP/, o čemu sam govorio u 1. poglavlju.)40 Dok sam pravio određene izraze lica otkrio sam da bi me pre plavljivala snažna emocionalna osećanja. To nije važilo za sve izraze, nego samo za one koje sam već bio prepoznao kao univerzalne za sva ljudska bića. Kada sam upitao Fresena da li se to i njemu doga đalo, odgovorio je da je i on, takođe, osećao emocije dok je pravio određene izraze, i da su često bile veoma neprijatne. Nekoliko godina kasnije Bob Levenson je godinu dana proveo u mojoj laboratoriji. Izgleda da mu se lepo uklapalo da svoje vreme
76
Pol Ekm an
provede pomažući nam da proverimo našu suludu ideju da prosto pravljenje nekog izraza kod ljudi može da izazove promene u auto nomnom nervnom sistemu, jer je svoje univerzitetsko jednogodiš nje odsustvo ionako provodio u San Francisku. Tokom narednih deset godina izveli smo četiri eksperimenta, uključujući i jedan u nezapadnjačkoj kulturi, u Minangkabau na Zapadnoj Sumatri. Dok su ljudi pratili naša uputstva da pokrenu određeni mišić, njihova fiziologija se menjala i većina je prijavila da osećaju emociju. Ove promene opet nisu izazivali bilo koji pokreti lica. To su morali da budu mišićni pokreti za koje su naša ranija istraživanja već bila naš la da su univerzalni izrazi emocija.41 U jednoj drugoj studiji, koja se bavila samo osmesima, Ričard Dejvidson, psiholog koji proučava mozak i emocije, i ja, našli smo daje pravljenje osmeha stvaralo mnoge promene u mozgu koje ina če prate prijatnost. Opet se nije radilo o bilo kom osmehu, nego samo o osmehu za koji sam ranije našao da je značio istinsku prijat nost (vidi poglavlje 9).42 U tom istraživanju tražili smo od ljudi da prave određene pokre te lica, no ja verujem da smo mogli da dobijemo iste rezultate i da su ljudi proizvodili glasove za svaku emociju. Većini ljudi je mnogo teže da namerno proizvedu vokalne zvuke emocije nego da prave izraze na licu. Međutim, našli smo jednu ženu koja je to mogla, i ona je zai sta proizvodila isti rezultat, bilo glasom, bilo licem. Generisanje emocionalnog iskustva, menjanje vaše fiziologije tako što namerno pravite izgled neke emocije, verovatno nije uobi čajen način na koji ljudi doživljavaju emocije. No, možda je bio češći nego što smo prvobitno mislili. Edgar Alan Po je, na primer, znao za taj način. On u detektivskoj priči Ukradeno pismo piše ovako: Kada želim da otkrijem koliko je neko pametan, glup ili doba? ili pokvaren ili o čemu razmišlja u tom trenutku, ja na svom licu napravim izraz koji što više liči na njegov izraz, i zatim čekam da vidim koje će misli i osećanja da mi se jave u srcu, kao ona koja se uklapaju, ili odgovaraju, tom izrazu.
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
77
Opisao sam devet puteva kojima dolazimo do naših emocija, ili kojima ih uključujemo. Najčešći je onaj što vodi preko autoprocenjivača, mehanizama za automatsko procenjivanje. Drugi put polazi od reflektivnog procenjivanja koje zatim škljocne autoprocenjivače. Sećanje na prošlo emocionalno iskustvo je treći put, a ima ginacija četvrti. Peti je pričanje o prošlom emocionalnom događaju a šesti je empatija. Sedmi put vodi preko drugih ljudi koji nas upu ćuju oko čega da budemo emocionalni. Kršenje društvenih normi je osmi, a deveti je namerno podražavanje izgleda neke emocije Sledeće se poglavlje zasniva na onome što smo naučili o okidanju emocija i razmatra kada i zbog čega je toliko teško da izmenimo ono što čini da postanemo emocionalni. Uključuje predloge o tome šta možemo da uradimo da postanemo svesniji trenutka započinja nja emocija kroz automatsko procenjivanje, jer to je trenutak u kome najčešće zapadamo u nevolje i posle se kajemo zbog svog ponašanja.
3-
Menjanje onoga zbog čega postajemo emocionalni Hodanje ivicom provalije može da bude zastrašujuće uprkos znanju da će jasno vidljiva ograda sprečiti bilo čiji pad. Od malog je značaja što je staza suva a ograda jaka; srce ipak brže kuca a dlanovi počinju da se znoje. Znanje da nemamo zbog čega da se plašimo ne briše strah. Iako većina ljudi može da kontroliše svoje postupke, da bi ostali na stazi možda će moći da ukradu tek jedan kratak pogled na prelep vidik. Opasnost se oseća i kada objektivno ne postoji.43 Hodanje ivicom provalije pokazuje da naše znanje ne može uvek da nadvlada procene autoprocenjivača koje proizvode emoci onalne odgovore. Pošto već dođe do okidanja naših emocionalnih odgovora, mi možemo svesno da razumemo da ne bi trebalo da budemo emocionalni, ali emocija može nastaviti da traje. Smatram da se to obično dešava kada je okidač neka evolutivna emocionalna tema ili je u pitanju naučeni okidač koji je veoma sličan temi. Što je veza između naučenog okidača i teme udaljenija, to je našem svesnom znanju lakše da prekida emocionalno iskustvo. Drugim reci ma, ukoliko su naše bojazni samo u dalekoj vezi s temom, onda bismo možda mogli da ih nadvladavamo kada to želimo. Postoji još jedan, ozbiljniji, način na koji emocije nadvladavaju ono što znamo. Emocije mogu da nam uskrate pristup nečemu što
80
Po l E k m a n
znamo, informacijama koje bi nam stajale na dohvat ruke da nismo emocionalni. Kada smo zahvaćeni neodgovarajućom emocijom, ono što se dešava tumačimo na način koji se uklapa u to kako se osećamo a ignorišemo ono naše znanje koje se ne uklapa. Emocije menjaju naše viđenje sveta i naše tumačenje postupa ka drugih ljudi. Mi ne težimo da osporimo razlog osećanju određe ne emocije; naprotiv, težimo da ga potvrdimo. Procenjujemo ono što se dešava na način koji je konzistentan s emocijom koju oseća mo, opravdavajući tako održavanje emocije. U mnogim situacijama to pomaže usredsređivanju pažnje i rukovodi našim odlukama kako da odgovorimo na tekuće probleme i kako da razumemo šta je ugroženo. Ali može i da stvori teškoće, jer kada smo zahvaćeni emo cijom, mi odbacujemo ili ignorišemo već posedovano znanje koje bi moglo da porekne emociju koju osećamo, baš kao što ignorišemo ili odbacujemo nove informacije koje primamo iz okruženja, koje ne odgovaraju našoj emociji. Drugim recima, isti mehanizam koji rukovodi i usredsređuje našu pažnju može i da izokrene našu spo sobnost da prihvatamo kako nove informacije tako i znanje koje je već uskladišteno u m ozgu/ Recimo da je neko besan zato što mu je naneta javna uvreda. U toku njegovog/njenog besa neće biti lako razmotriti da li je ono što je rečeno stvarno izrečeno s uvredljivom namerom. Prethodno znanje o toj osobi i o prirodi uvreda biće samo delimično pristupač no; sećaćemo se samo dela znanja koji podupire bes, ali ne i dela koji bi mu protivrečio. Ukoliko bi se vinovnik uvrede izvinio ili dao objašnjenje, furiozna osoba ne bi mogla odmah da uklopi tu infor maciju (činjenicu izvinjenja) u svoje ponašanje. Određeno vreme smo u refraktornom stanju i dok ono traje naše mišljenje ne može da ugradi informaciju koja se ne uklapa ili ne održava i ne opravdava emociju koju osećamo. Ovo refraktorno * Ovo što govorim ima velike sličnosti s objašnjenjem psihologa Džerija Fodora, o tome kako informacija može da se začauri, pod čime je mislio da informacija koja nije mogla da se uklopi u način tumačenja sveta, a koju je osoba uskladuištila i koju zna, može da postane nepristupačna na određeno vreme.
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
81
stanje donosi više koristi nego štete ukoliko traje kratko, sekundu do dve. U tom kratkom prozoru ono usredsređuje našu pažnju na prisutan problem, koristeći najrelevantnije znanje koje rukovodi našim početnim postupcima kao i pripremama za daljne akcije. Teš koće i neodgovarajuće emocionalno ponašanje mogu da se pojave ako refraktorni period potraje znatno duže, više minuta ili, čak, sati. Predugačak refraktorni period stvara nastrojenost u viđenju sveta i nas samih.44 U za malo izbegnutoj nesreći, ne ostajemo i dalje u strahu pošto izbegnemo sudar. Veoma brzo shvatamo daje opasnost prošla i čekamo da nam se disanje i puls vrate na normalu, za šta je potreb no između 5 i 15 sekundi. Ali šta bi bilo da je strah u vezi sa nečim što ne može tako trenutno ili dramatično da se ospori. Recimo da se neko plaši da je bol koji oseća u krstima simptom raka jetre. U toku refraktornog perioda on će odbacivati informacije koje to osporavaju, zaboravljajući da je juče pomagao prijatelju da prenose nameštaj i da ga zato sada bole leđa. Navešćemo jednu uobičajenu porodičnu situaciju: Izjutra, pre nego oboje odu na posao, Džim svojoj ženi, Helen, kaže da mu je žao, ali daje nešto iskrslo tako da neće moći da pokupi njihovu ćerku posle škole. To će, kaže on, morati da uradi Helen. Helen se iznervira i odgovara malo nabusito i s ljutitim izrazom lica, „Zašto mi nisi rekao ranije? Imam zakazano kod šefa u to vreme!“ Helen nije svesno razmišljala o svom odgovoru; ona nije izabrala da se iznervira. To se dogodilo jer su autoprocenjivači, ne pitajući je, poruku njenog muža protumačili kao ometanje njenih ciljeva ( što je česta tema lutnje). Osetivši, po glasu i izrazu lica, da je iznervirana, Džim ospora va njeno pravo da bude ljuta. On se sada ljuti na Helen, jer ljutnja često izaziva drugu ljutnju. „Zašto se ljutiš oko toga? Nisam mogao ranije da ti kažem jer me je šef nazvao pre par minuta i rekao da imamo hitan sastanak sekcije, na kome moram da prisustvujem.“ Helen sada zna da Džim nije bio bezobziran i da nema razloga da se ljuti zbog neizbežne i nenamerne frustracije, ali ukoliko se još uvek
82
Po l E km a n
nalazi u refraktivnom periodu, ipak će uslediti borba. Njena iznerviranost traži da se opravda. Helen može pasti u iskušenje da njena reč bude poslednja, „Što mi to odmah nisi rekao!“, ali bi mogla i da se obuzda da ne postupi ljutito. Ukoliko Helen može da prihvati novu informaciju koju daje Džim, onda će ta informacija da izmeni njeno opažanje o tome zašto je on učinio to što je učinio. Ona tada može da odbaci svoje tuma čenje da je on bio bezobziran, a njena će iznerviranost da nestane. Međutim, postoje brojni razlozi zašto refraktorni period može da bude dug i da čini da se Helen drži svoje ljutnje i ne popušta ni za pedalj i nakon što Džim saopšti informaciju koja bi trebalo da isklju či ljutnju. Helen je možda neispavana. Možda ne može da se nosi s velikim pritiskom na poslu i sada svoje frustracije iskaljuje na Džimu. Možda se njih dvoje već mesecima svađaju oko neke ozbiljne stvari, na primer, da li da imaju drugo dete, tako da su se u Helen nakupila osećanja ljutnje zbog Džimovog sebičnog stava. Helen je možda ona vrsta ličnosti kod koje ljutnja ima dominantnu ulogu. (O svom istraživanju o ljudima koji imaju neprijateljsku crtu lično sti govorim u 6. poglavlju.) Ili, možda Helen u tu situaciju importuje scénario iz nekog drugog dela njenog života, scénario koji ima visok emocionalni naboj, koji ona uvek iznova izvodi. Scénario ima svoj raspored uloga, osobu koja importuje scé nario i ostale ključne likove, plus zaplet koji se dogodio u prošlosti. Importovanje emocionalnih scenaria iz svoje prošlosti u trenutnu situaciju, u koju se ne uklapaju, nije opšta pojava. Po konvencional nom shvatanju psihoanalitičkih teorija ličnosti, scenariji se importuju kada ljudi imaju nerazrešena osećanja, osećanja koja nikada nisu bila potpuno i zadovoljavajuće izražena ili, ukoliko su i bila izražena, nisu dovela do željenog ishoda. Scenariji iskrivljuju tre nutnu realnost, izazivajući neodgovarajuće emocionalne reakcije i produžen refraktorni period. Recimo da je Helen bila mlađe dete i da je njen brat Bil bio siledžija koji je uvek dominirao nad njom. Ako je to iskustvo na Helen ostavilo ožiljke, ako su njeni roditelji bili na Bilovoj strani i
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
83
govorili joj da ne preuveličava stvari, ona bi scénario „dominiraju nadamnom“ mogla često da importuje u situacije koje bi pokazivale i najmanju sličnost. Jedna od Heleninih najvažnijih briga je da ne bude pod dominacijom i to čini da oseća dominaciju čak i tamo gde je nema. Helen ne želi da importuje taj scénario. Ona je pametna žena i naučila je preko povratne sprege od onih s kojima je bliska, da je sklona upravo takvoj vrsti pogrešnog tumačenja i preterenog reagovanja. Ali u toku refraktornog perioda ona može malo toga da učini. Ona čak nije niti svesna da li je u refraktornom periodu. Tek naknadno, posle refleksije, Helen shvata da je postupila neprimereno i žali zbog svog ponašanja. Volela bi da okidač „on poku šava da dominira nadamnom“ izbaci iz svoje baze podataka za uzbunjivanje emocija. Život bi joj bio bolji kada bi taj okidač mogla da skrene s koloseka; ne bi više bila sklona dugim periodima ljutnje i ne bi više izokretala motive drugih ljudi da bi odgovarali njenim emocijama. Mnogi bi ljudi voleli da imaju upravo tu vrstu kontrole u toku neke njihove emocionalne reakcije. Jedan od razloga zašto se ljudi obraćaju psihijatrima za pomoć je taj da više ne žele da postaju emocionalni zbog nekih stvari. Ali niko ne želi potpuno i nepovrat no da isključi sve emocije. Život bi postao siv, suvoparan, nezani mljiv i, verovatno, manje bezbedan, kada bismo imali moć da to ipak uradimo. Nije strah ono što nas štiti; naši životi se spašavaju zato što na pretnje povređivanjem možemo da odgovorimo zaklanjanjem bez razmišljanja. Reakcije gađenja čine nas opreznim pre upuštanja u aktivnosti koje bi u doslovnom, ili prenosnom, smislu mogle da budu toksične. Tuga i očaj zbog gubitka mogu doneti pomoć od drugih. Čak i ljutnja - emocija koju bi većina ljudi želela da isključi - donosi određenu korist. Ona upozorava druge, a i nas, da nam nešto smeta. To upozorenje može uroditi pramenom, mada može da dovoede i do protivljutnje. Ljutnja nas motiviše da pokušamo da menjamo svet, da ostvarimo društvenu pravdu, da se borimo za ljudska prava.
84
Po l E k m a n
Da li bismo zaista hteli da eliminišemo te motivacije? Bez uzbuđenja, čulne prijatnosti, ponosa na naše uspehe i na uspehe naših potomaka, bez zabavljenosti mnogim čudnovatim i neočeki vanim stvarima koje se događaju u životu, da li bi život bio vredan življenja? Emocija nije kao slepo crevo, suvišan ostatak aparata koji treba izvaditi. Emocije su srž našeg života. One čine da život bude pogodan za život. Umesto potpunog isključenja emocija, većina bi želela moć da selektivno isključuju emocionalne reakcije na određene okidače. Voleli bismo da imamo dirku za brisanje pa da izbrišemo određeni okidač, ili skup okidača, scénario ili brigu, uskladištene u našoj bazi podataka za emocionalno uzbunjivanje. Nažalost, ne postoji defini tivan, čvrst dokaz da je to moguće. Jedan od najistaknutijih istraživača mozga i emocija, psiholog Džozef Le Du /Le D oux/, nedavno je napisao: „Učenje uslovljenog straha je izuzetno žilavo i, zapravo, može da predstavlja oblik neizbri sivog učenja.45... Neizbrisivost naučenog straha ima i dobru i lošu stranu. Očigledno da je veoma korisno za naš mozak da može da zadrži zapise onih draži i situacija koje su u prošlosti bile povezane s opasnošću. Ali ta potentna sećanja, koja se tipično formiraju u trau matičnim okolnostima, mogu da pronađu svoj put do svakodnevnog života, namećući se u situacijama u kojima nisu od koristi. ,..“46 Srećom, imao sam priliku da o tome razgovaram sa Le Duom dok sam pisao ovo poglavlje, da ga malo pritisnem da tačno kaže šta je o tome mislio i koliko je bio siguran u to. Prvo, morao sam da budem načisto da li Le Du misli samo na naučene okidače, koje sam ja nazvao varijacijama. Za teme, koje su proizvod naše evolucije, i Le Du i ja, obojica verujemo da su neizbrisive, kao što se pokazalo da pacovi, koji su bili rođeni u laboratoriji i nikada nisu imali nika kvo iskustvo sa mačkom, ipak pokazuju strah kada je vide prvi put. To je jedna urođena tema, okidač straha za koji ne treba učenje. Moć teme da okida neku emociju, može da se oslabi, ali nije moguće da se potpuno ukloni. No, da li možemo da se odučimo od varijaci ja, od okidača koje stičemo u toku života?
Ra z o t k r i v e n e
e m o c ije
85
Bez upuštanja u tehničke pojedinosti Le Duovog istraživanja mozga, ipak treba znati da se prilikom uspostave nekog emocional nog okidača, kada naučimo da se plašimo od nečega, uspostavljaju nove veze između grupa ćelija u našem mozgu, formirajući nešto što Le Du naziva sklop ćelija /cell assemblyЛ47 Oni sklopovi ćelija, koji sadrže sećanje na taj naučeni okidač, izgleda da predstavljaju trajne fiziološke zapise onoga što smo naučili. Oni sačinjavaju ono što sam nazvao bazom podataka za emocionalno uzbunjivanje. Međutim, mi možemo da naučimo da prekidamo vezu između tih sklopova ćelija i našeg emocionalnog ponašanja. Okidač i dalje akti vira uspostavljeni sklop ćelija, ali veza između tog sklopa ćelija i našeg emocionalnog ponašanja može da bude u prekidu, bar za neko vreme. Plašimo se, ali se ne ponašamo kao da se plašimo. Možemo da naučimo i da prekidamo vezu između okidača i tih sklopova ćelija tako da ni ne dolazi do okidanja emocije, ali sklop ćelija ostaje, baza podataka se ne briše i ostaje u nama kao moguć nost ponovnog povezivanja sa okidačem i odgovorom. Pod određe nim uslovima, kada smo izloženi nekom stresu, okidač će ponovo da postane aktivan, povezujući se sa sklopom ćelija, i emocionalni odgovor će još jednom da izbije na površinu. Iako je Le Du svoje istraživanje ograničio samo na strah, on ne vidi kako i zašto stvari ne bi bile iste i za ljutinju i patnju. To se poklapa s mojim ličnim iskustvom i s onim što sam video kod dru gih, tako da ću za njegove nalaze da pretpostavim da se odnose i na druge emocije, možda čak i na prijatne emocije.* * Međutim, ono što nas čini emocionalnim nije uvek rezultat uslovljavanja. Frijda naglašava da neki emocionalni nadražaji imaju „malo veze sa doživljavanjem neprijatnih ili prijatnih posledica koje prate pojedinačni nadražaj“. Emocije nastaju „iz zaključivanjem izvedenim posledicama ili uzrocima.... Gubitak posla, trpljenje kritike, uočavanje znakova zapostavljanja ili omalovažavanja, dobijanje pohvala, i gledanje kršenja normi (radnji koje protivreče našim duboko usađenim vrednostima) sve to ima veoma posredne, ili daleke, veze sa aktualnim neprijatnim, ili pri jatnim, stanjima, koja njima budu nekako signalizovana i koja im tako udahnjuju emocionalan život.“ Ja na sve njih gledam kao na instance varijacija koje liče na univerzalne teme, iako za neke od njih postoji tek daleka veza.
86
Pol Ekm an
Naš nervni sistem ne omogućava lako menjanje onoga što nas čini emocionalnim, bilo da se radi o odučavanju od veze između emocionalnog sklopa ćelija i odgovora, bilo između okidača i emo cionalnog sklopa ćelija. Baza podataka za emocionalno uzbuđivanje je otvoren sistem ukoliko se neprikidno priključuju nove varijacije, ali to nije sistem koji dozvoljava lako uklanjanje podataka nakon što su jednom uneti. Naš emocionalni sistem građen je tako da okidače ne izbacuje već da ih zadržava u okviru mobilizacije naših emocio nalnih odgovora bez učešća mišljenja. Mi smo biološki konstruisani na način koji nam ne dozvoljava njihovo lako presecanje. Vratimo se mome primeru sa za malo izbegnutim sudarom, da vidimo kako nam Le Duovi nalazi pomažu da razumemo šta se doga đa kada pokušavamo da promenimo ono što nas čini emocionalnim. Svaki vozač, kada sedi na mestu suvozača, doživeo je da stopalom pritiska nepostojeću pedalu kočnice ako mu se učini da drugi auto mobil ide ka njemu. Pritiskanje kočnice je naučen odgovor na strah od sudaranja. Nije samo odgovor - pritiskanje kočnice - ono što je naučeno, i okidač je, takođe, naučen. Automobili nisu bili deo okru ženja naših predaka; auto koji juri na nas nije urođena tema već je naučena varijacija. Mi je brzo učimo zato što je veoma bliska jednoj od verovatnih tema straha - nešto što nam velikom brzionom ulazi u vidno polje, što nam se približava kao da će da nas udari. I dok će većina nas, kada sedi na mestu suvozača, protiv svoje volje pritiskati nepostojeću pedalu kočnice kada oseti opasnost, instruktori vožnje nauče da to ne čine. Oni mogu da nauče kako da prekinu odgovor, u kom slučaju će i dalje osećati strah, ali neće davati fizički odgovor. (Pretpostavljam da bi se na njihovom licu ili u njihovom glasu ipak pojavio trag straha.) Ili mogu da nauče da prekinu vezu između okidača - toga da kola jure na njih - i sklopa ćelija u mozgu koji je uspostavljen za taj okidač straha/ Možda oni fino podese vezu između okidača i sklopa ćelija tako da se strah * U stanju smo da odredimo šta od to dvoje oni čine, mereći njihove fiziološke parametre u tom trenutku, ali to nema značaja za našu temu.
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
87
pobuđuje i zaštitni odgovor pritiskanja pedale aktivira samo kada postoji vrlo velika verovatnoća pojavljivanja opasnosti. No, ukoliko su slabo spavali, ili još uvek u sebi mumlaju neku jutrošnju nedovr šenu svađu sa supružnikom, stopalo će još jednom da poleti, kao i svima nama, koji nismo instruktori i koji nismo naučili kako da presecamo okidač. Veze između okidača, ćelijskih spojeva, i odgo vora, nisu bile izbrisane, već samo oslabljene. Do kraja ovog poglavlja usredsrediću se na slabljenje emocio nalnih okidača, bilo da su uspostavljeni direktno uslovljavanjem ili indirektrno, preko veze sa jednom od emocionalnih tema. U sledećem poglavlju ću objasniti kako možemo da oslabimo vezu između emocionalnog događaja i naših emocionalnih odgovora. Ni jedno ni drugo, nije laka stvar. Dozvolite najednom primeru da objasnim kako bi to moglo da izgleda. Recimo da je nekog dečaka, nazovimo ga Tim, ismevao otac čije su se šale, zapravo ruganje na ivici surovosti, odnosile na Timo ve neuspehe. Vrlo rano, verovatno pre pete godine, scénario moćne osobe koja ga omalovažava ismejavanjem ušao je u Timovu bazu podataka za uzbunjivanje emocija. Kada je porastao, Tim je na zadirkivanja odgovarao takoreći direktnom ljutnjom, čak i kada zadirkivanje nije bilo zlonamerno. To je veselilo njegovog oca, koji mu se sada još podsmevao što nije umeo da podnese šalu. I dvade setak godina kasnije, Tim i dalje reaguje ljutnjom na prvi znak neči jeg zadirkivanja. Ovo ne znači da Tim uvek i ispolji svoju ljutnju, ali njemu bi bilo bolje kada ne bi morao da se bori sa svojim impulsom da uzvrati udarac uvek kada neko napravi šalu na njegov račun. Šest sasvim različitih činalca mogu da određuju koliko će neko biti uspešan u smanjivanju zapetosti, žilavosti i snage emocionalnog okidača, i dužine refraktornog perioda, perioda u kome smo ograni čeni samo na informacije koje podržavaju emociju koju tada osećamo. Prvi činilac je bliskost s evolutivnom temom. Što je naučeni okidač bliži nenaučenoj temi, to je teže da se smanji njegova snaga. Drumski bes predstavlja primer događaja koji je veoma sličan s temom, a ne sa naučenom varijacijom. To ilustruje sledeća zagonetka. Svakoga dana
88
Po l E k m a n
kada se predsednik mog fakultetskog odseka vozi na posao, nailazi na mesto gde se dve saobraćajne trake spajaju u jednu. Postoji nepisano pravilo da se vozila uključuju naizmenično iz svake trake, ali ponekad se ljudi proguraju preko reda tačno ispred njega. Mog predsednika obuzme bes, iako to zapravo nije ništa važno; razlika je samo u par sekundi. Na poslu, međutim, kada neko s fakulteta napiše kritiku nekog njegovog plana za odsek, na kome je dugo radio i do koga mu je veoma stalo, naljuti se vrlo retko. Zašto se razljuti zbog nekog nevažnog događaja a ne razljuti se zbog nečeg važnog? To je zato što postupci vozača liče na, verovatno, univerzalnu, evolutivnu temu ljutnje zbog omalovažavanja, ne recima već neči jim fizičkim radnjama koje ometaju ostvarivanje cilja. Postupci neljubaznog vozača mnogo su bliži ovoj temi nego kolege koji napi še kritiku. (Onima koji se čude zašto je bes na drumu danas uzeo tolikog maha, moram reći da ne mislim da je to nešto novo, ali da je ranije bilo rede jer je saobraćaj bio manji.Takođe, mediji tome još nisu bili nadenuli ime, tako da pojava nije privlačila pažnju.) Primenjujući ove ideje u Timovom slučaju, možemo očekivati da bi Timu bilo lakše da oslabi onaj okidač koji ima veću distancu prema univerzalnoj temi. Zadirkivanje i ponižavanje putem očevih reči više je udaljeno od teme nego da se njegov otac „šalio“ tako što bi mu fizički zavrtao ruku i onemogućavao kretanje. Kao odrastao, Tim bi imao bolje izglede da uspešno oslabi okidač ukoliko bi nje govo prvobitno iskustvo uključivalo zadirkivanje i ponižavanje pomoću reči a ne pomoću fizičkog sputavanja. Drugo što treba uzeti u obzir jeste stepen sličnosti originalne situacije, u kojoj je okidač prvo naučen, i tekućih instanci okidačkih događaja. Timov otac je bio taj ko mu se, onako nemilosrdno, izru givao - snažan, dominantan muškarac. Ruganje žene, vršnjaka ili podređenog, nije toliko blizu kao ruganje muškarca koji kod Tima uživa određen autoritet, pa bi Timu bilo lakše da oslabi okidač da mu se rugao neko drugi, ko nije autoritetna figura. Treći činilac je koliko rano je u životu neke osobe bio naučen okidač. Verovatno da će slabljenje okidača biti utoliko teže ukoliko
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
89
je bio naučen ranije u životu. To je delom i zato što je sposobnost kontrolisanja emocionalnih reakcija na bilo koji emocionalni oki dač u ranoj fazi života nedovoljno razvijena. Dakle, sa okidačima koji su naučeni u ranom životu biće povezane jače emocionalne reakcije nego sa takvim istim okidačima koji su naučeni u odraslom dobu. Delom je to i zbog postojanja mogućnosti (na koju ukazuju neki razvojni psiholozi, kao i svi psihoanalitičari, i za šta istraživanja o mozgu i emocijama pružaju sve više dokaza48) d aje rano detinjstvo kritično u formiranju ličnosti i emocionalnog života. Ono što je tada naučeno jače je i otpornije je na promene. Okidači koji budu naučeni u tako kritičnom periodu mogu da proizvode duži refrak torni period. Četvrti ključni činilac je početni emocionalni naboj. Što su jače emocije koje budu doživljene kada se okidač prvi put uči, to će biti teže da se oslabi njihov uticaj. Da je ova epizoda zadirkivanja bila blaga, ili umerena, umesto što je bila jaka, da su osećanja poniženosti, bezvrednosti i ozlojeđenosti zbog gubitka moći, bila blaga a ne snažna, bilo bi lakše da se okidač ohladi. Zgusnutost iskustva je peti činilac koji doprinosi snazi i neponištivosti okidača. Zgusnutost se odnosi na ponavljanje epizoda s visokim emocionalnim nabojem, koje se dešavaju u kratkom vre menu i pred kojima je osoba bespomoćna. Tako, ukoliko je postojao period u kome je Tim bio izložen nemilosrdnom, intenzivnom i čestom izrugivanju, to bi bio okidač koga je veoma teško ublažiti. Kada postoji veoma snažan i veoma zgusnut emocionalni naboj, očekujem da će refraktorni period prilikom kasnijih rekacija na taj okidač biti dugačak i da će ljudima u prvih par sekundi biti teško da shvate da reaguju na neodgovarajući način. Ako je početni emocio nalni naboj veoma jak, i samo to može da bude dovoljno da produži refraktorni period za taj okidač, čak i ako ovaj nije bio zgusnut i nije se puno puta ponavljao. Šesti činilac je afektivni stil.49 Svi se mi razlikujemo po brzini i jačini svojih emocionalnih odgovora, i po tome koliko nam treba vremena da se oporavimo od emocionalne epizode. Poslednjih
90
Pol Ekm an
deset godina moje istraživanje je bilo usredsređeno na ta pitanja. (U zaključku se opisuju još četiri aspekta afektivnog stila, pored brzine, snage i trajanja.) Pojedinci koji imaju uopšte brže i jače emocional ne odgovore imaće više muke oko hlađenja vrelog okidača. Pogledajmo sada kako bi Tim mogao da oslabi okidač izrugiva nja. Prvi korak je da prepozna šta je to zbog čega se toliko naljuti. On možda ne zna da izloženost izrugivanju od strane dominantne osobe predstavlja veoma vruć okidač ljutnje. Automatsko procenjivanje deluje u milisekundama, pre svesnosti, pre nego bi on i mogao da postane svestan šta ga to toliko ljuti. On možda i zna da se radi o izrugivanju, ali ne zna da to mora biti od strane nekoga ko nad njim ima moć. Može da ne shvata da to ima bilo kakve veze s iskustvom iz detinjstva kada mu se nemilosrdno izrugivao otac. Tim može da bude veoma defanzivan, nespreman da prihvati da je on neko ko postaje ljutit, ili nespre man da se suoči s činjenicom daje njegov otac bio surov. Prvi korak je da postane svestan osećanja ljutnje, da prepozna osećaje u svom telu (predloži kako to može da se postigne dati su u 6. poglavlju, u delu o ljutnji), i da razume dejstvo koje on ima na druge ljude. Pretpostavimo da Tim počne da priznaje da se povremeno ljuti bez osnova, ali da ne razumeva kada i zbog čega se to dešava. Timov sledeći korak je da počne da vodi dnevnik o svojim epizodama ljut nje. Treba da beleži one prilike kada je prepoznao da je postao ljut, ili kada mu to kažu drugi. U dnevnik treba da unosi što više infor macija o tome šta se dešavalo u trenucima pre nego je postao ljut. Neki prijatelj, ili psihoterapeut, mogao bi pomoći Timu da na osno vu slušanja o tim epizodama shvati daje njegov vrući okidač zadir kivanje koje je protumačeno kao ponižavanje. Uz malo sreće, dok razmišlja o tome, može i da postane svestan importovanog scenari ja, onih ružnih scena sa ocem. Nisam siguran da li je to neophodno da zna da bi mogao da oslabi taj scénario. Možda bi Timu bilo dovoljno da shvati da prejako reaguje na zadirkivanje, da u zadirkivanju uvek vidi nameru ponižavanja. Može da izgleda da bi najjednostavnije rešenje za Tima sada bilo da prosto izbegava svaku situaciju u kojoj preti zadirkivanje. To
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
91
pretpostavlja da bi uspevao da izbegne pojavljivanje na poslovnim večerama na kojima bi ga čekalo sledovanje šegačenja, i da bi uvek mogao da predvidi i druge sitacije u kojima bi bio predmet zadevanja. Bolje bi mu bilo da pokuša s hlađenjem okidača. Tim treba da razmotri koliko često opaža zadirkivanje u situa cijama kada ono ili stvarno ne postoji ili je bezazleno. Mora da nauči kako da radi reviziju procene motiva zadirkivanja. Ako je redovno, takvo pažljivo vođenje računa može da bude od koristi.50 On to može da čini tako što će o svakoj epizodi zadirkivanja naknadno da razmisli, pažljivo razmatrajući alternativna objašnjenja razloga za zadirkivanje, u kojima se ne pojavljuje tema ponižavanja. Vreme nom, može da se nauči da preinačenje procene čini što ranije, dok se još uvek nalazi u toj situaciji. Može da nauči i da oseti kada posto ji mogućnost da će biti izvrgnut zadirkivanju i može da uloži napor da to ne tumači kao vređanje ili kao pokušaj ponižavanja. Tempera tura zadirkivanja, kao okidača, vremenom može da se snizi. Ako bi uvideo da zadirkivanje predstavlja okidač i daje namera ponižava nja ona koja okida okidač, Tim bi u najmanju ruku bio u boljem položaju da kontroliše svoju ljutnju kada već bude ljut.51 (O kontrolisanju emocionalnih odgovora vidi u 4. poglavlju.) Ukoliko to što predlažem ne deluje, ukoliko neki okidač emo cije nastavi iznova da izaziva emocionalne odgovore koji se teško kontrolišu, trebalo bi da razmotrimo neke druge pristupe. Jedna mogućnost je psihoterapija, iako je ona, po mome mišljenju, ogra ničena na to da čoveka osvesti o tome šta je okidač i koji scénario je importovan, tako daje često beskorisna za slabljenje okidača. Dola ze u obzir i terapija ponašanja i vežbe meditacije.52 Na primer, da Tim jeste identifikovao okidač, i da jeste proveo neko vreme analizujući one situacije u kojima često pogrešno opaža zadirkivanje i gde ga nema, i da je vežbao reviziju procena situacija tako da zadirkivanje može da primi kao šalu a ne kao vređanje i poniženje. Recimo još da mu je to bilo olakšano zato što je u njego vom životu do tada došlo do svega nekoliko epizoda zadirkivanja raspoređenih u periodu od više meseci, i da ni jedna nije trajala
92
Pol Ekm an
previše dugo - nizak naboj i niska zgusnutost. I recimo još da Tim ne nosi crtu veoma brze i veoma snažne ljutnje. Tada bi Tim samo retko morao da se savlada da se ne razbesni ako ga neko zadirkuje. Ali nije isključeno da se to ipak dogodi, najverovatrnije, kada Tim, iz nekog drugog razloga, bude u razdražljivom raspoloženju. Ovo je dobra prilika da se napravi razlika između emocija i raspoloženja. Svi ih imamo, i jedne i druge ali, iako oboje uključuju osećanja, među njima postoje razlike. Najočiglednija razlika je da emocije traju mnogo kraće nego raspoloženja. Raspoloženja mogu da traju po celi dan, nekad i dva, dok emocije dođu i prođu za par minuta ili, čak, sekundi. Raspoloženje podseća na slabo ali nepre kidno emocionalno stanje. Ako je u pitanju razdražljivost, onda je to kao da ste sve vreme blago iznervirani, svakog časa spremni da se razljutite. Ako je potištenost, onda kao da ste pomalo tužni, spremni da se mnogo ražalostite. Oholost uključuje emocije gađenja i prezi ranja, euforično ili sjajno /high/ raspoloženje uključuje uzbuđenost i prijatnost, bojažljivost uključuje strah. Raspoloženje aktivira određene emocije. Kada smo razdražlji vi, tražimo priliku da se razljutimo; tumačimo svet na način koji nam dopušta ili, čak, zahteva od nas da se razljutimo. Postajemo ljuti zbog stvari koje nas obično ne ljute, a ako se već razljutimo onda je ljutnja obično jača i dugotrajnija nego kada nismo u razdra žljivom raspoloženju. Raspoloženja nemaju svoj signal ni na licu ni u glasu. Umesto toga, možemo da kažemo da se neko nalazi u odre đenom raspoloženju zato što vidimo znake emocije koja zasićuje to raspoloženje. Raspoloženja smanjuju našu fleksibilnost tako što umanjuju našu osetljivost za iznijansiranosti u našoj okolini, uno seći određenu nastrojenost u naša tumačenja i reagovanja. Isto to čine i emocije, ali samo na kratko, ukoliko nije produžen refraktorni period; dok raspoloženja traju satima. Drugo po čemu se raspoloženja razlikuju od emocija jeste da kada emocija jednom započne, i kada toga postanemo svesni, tada obično možemo da ukažemo na događaj koji je bio uzrok emocije. Retko pak znamo zašto smo u nekom raspoloženju. Izgleda kao da
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
93
nam se to prosto dogodi. Možemo jednog jutra da se probudimo u određenom raspoloženju, ili da usred dana primetimo da smo se rastužili bez vidljivog razloga. Iako mora biti da postoje autonomne, neurohemijske promene koje pokrenu i održavaju raspoloženja, ja verujem da do raspoloženja mogu da dovedu i visoko zgusnuta /učestala/ emocionalna iskustva. Učestala ljutnja može da dovede do razdražljivog raspoloženja, kao što i učestala radost može da dovede do sjajnog ili euforičniog raspoloženja. Tada, naravno, dobro znamo zašto smo u nekom raspoloženju. Ranije sam već govorio da su emocije neophodne u našem životu, i da ne bismo želeli da ih se lišimo. Što se tiče raspoloženja, znatno manje sam uveren da su nam od bilo kakve koristi.53 Možda su raspoloženja uzgredna posledica naših emocijskih struktura, do kojih se nije došlo evolutivnim odabirom zbog njihove adaptivnosti.54 Raspoloženja nam sužavaju izbor, iskrivljuju naše mišljenje i otežavaju nam da kontrolišemo ono što radimo, i sve to bez ikakvog razloga koji bi za nas imao neki smisao. Neko će reći da raspolože nja, kada do njih dovedu učestala /zgusnuta/ emocionalna iskustva, služe tome da nas drže pripremne za još sličnih emocija. Neka je i tako, ali mislim da je to mala korist u poređenju s nevoljama koje stvaraju raspoloženja. Rado bih se odrekao euforičnih raspoloženja ako je to cena za oslobođenje od razdražljivosti i snuždenosti. Ali nikome takav izbor nije ni ponuđen. Okidači koje smo ohladili teškom mukom, ponovo se zagreju kada osoba uđe u raspoloženje koje je relevantno za taj okidač. Kada je Tim u razdražljivom raspoloženju, zadirkivanje opet može da pokrene njegovu ljutnju. Kao što je ukazao Le Du, stresna situacija nije jedina koja može ponovo da prespoji okidač sa emocijom; to može da učini i raspoloženje. Čak i kada je okidač oslabljen, ili ohla đen do tačke u kojoj više ne može da izazove emociju, on će ponovo da se zagreje ako naiđe pravo raspoloženje. Čak i kada po svojoj prirodi nismo lako ranjivi zbog raspolo ženja, mnogi će bar neko vreme i dalje imati emocije do čijeg okidanja je dovelo nešto na šta ne bismo hteli da reagujemo. Sledeće
94
Pol E km an
poglavlje bavi se nevoljnim emocionalnim odgovorima i pitanjem koliko dobro možemo da kontrolišemo ono što činimo dok smo emocionalni.
4«
Em ocionalno vladanje Treba da idete na sastanak kod vašeg šefa. Ne znate o čemu se radi; ne znate dnevni red; vi niste tražili sastanak. Šefova sekretarica vam je kazala, kada vam je zakazivala sastanak, da je sastanak „vrlo važan“. Kako vi reagujete - da li izgledate uplašeni, ljuti ili tužni; da li odajete hladnokrvnost ili preteranu ravnodušnost; ono što kažete i kako postupite - može biti ključno. Da li ćete imati poverenja u to kako ćete emocionalno da reagujete, i da li ćete m o ći, ako zatreba, da kontrolišete vaše emocionalno ponašanje, ili ćete pre sastanka popiti piće ili uzeti valijum? Nije lako da suzdržavamo emocionalno ponašanje kada su ulozi veliki a mi skloni da u takvim prilikama osećamo snažne emo cije. Emocije su često naš najbolji vodič, upućuju nas da kažemo i uradimo tačno ono što treba u nekoj situaciji, ali to ne važi za sva kog i u svim prilikama. Ponekad poželimo da nismo postupili ili govorili pod uticajem svojih emocija. Ali i kada bismo to mogli, da smo mogli da na neko vreme potpuno isključimo svoje emocije, to bi stvari moglo da učini još gorim, jer bi ljudi oko nas pomislili da smo ravnodušni ili, još gore, da smo nehumani.* Doživljavati svoje * Nova praksa upotrebe botoksin injekcija za ublažavanje znakova starenja ima za neželjeno dejstvo odrvenjavanje lica, tako da stvara izgled bezizražajnosti i beživotnosti; a, paradoksalno, bezizražajni ljudi su drugim ljudima manje privlačni.
96
Po l E k m a n
emocije, zanimati se za dešavanja i istovremeno se vladati na način za koji ni mi ni drugi ne smatramo da je previše emocionalan, pone kad je krajnje teško. A neki ljudi imaju upravo suprotan problem: osećaju emocije, nisu ravnodušni, ali emocije ne izražvaju na način kakav se očekuje, ili ih čak uopšte ne izražavaju; za te ljude se misli da preteruju u kontroli. Mi ne biramo kako ćemo da izgledamo ili da zvučimo ili šta ćemo biti prisiljeni da radimo ili da govorimo, dok smo emocional ni, isto kao što ne biramo ni kada ćemo da postanemo emocionalni. Ali možemo da naučimo da ublažavamo emocionalno ponašanje zbog koga bismo kasnije zažalili, da zakočimo ili da savladamo svoje izražavanje, da sprečimo ili da umerimo svoje postupke ili reči. Možemo da naučimo i da se umerimo u kontroli, da ne izgledamo hladno, ako je u tome naš problem. Bilo bi još bolje kada bismo mogli da naučimo kako da izaberemo način na koji osećamo i na koji biramo kako da izrazimo svoje emocije, tako da možemo kon struktivno da ih izrazimo. Standard za konstruktivno emocionalno vladanje može da se traži već u Aristotelovom opisu umerene osobe.55 Naših emocija mora da bude u odgovarajućoj količini, srazmerno događaju koji ih izaziva; moraju da budu izražene u pravo vreme, na način koji je primeren emocionalnom okidaču i okolnostima u kojima se on jav lja; i moraju da budu izražene na pravilan način, na način koji ne povređuje.* Jasno je da su to vrlo apstraktne ideje, ali one ipak objašnjavaju zašto ponekad naknadno zažalim o zbog svog ponašanja. U 3. poglavlju opisano je šta je to što pokreće emocije i kako možemo da oslabimo emocionalne okidače tako da nas ne čine emo cionalnim svaki put. No, recimo da to nije uspelo i da je emocija već započela. Sada je pitanje: Da li možemo da biramo šta ćemo da kaže * Postoji izuzetak. Kada nam druga osoba ugrožava život, ili živote drugih ljudi, onda može biti opravdano da u svojoj ljutnji povređujemo tu osobu, koja predstavlja pretnju, ako ne postoji drugi način odbrane. S time se, nevoljno, složio i Dalaj Lama.
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
97
mo ili da uradimo? Kada smo u refraktornom periodu - periodu u toku koga nemamo pristup informacijama koje bi izmenile naša osećanja - mi ne želimo da suzbijamo svoje emocije. Ono što nas emocije teraju da činimo i kažemo čini se kao da je opravdano i nužno. Ako pokušavamo da kontrolišemo šta činimo i šta kažemo, dolazi do borbe između naših namernih, voljnih, napora i našeg nevoljnog emocionalnog vladanja. Ta je borba najžešća kod onih koji najjače i najbrže doživljavaju emocije. Ponekad nam jedino preostaje da se povučemo s poprišta. Nekim ljudima i u nekim emoci onalnim epizodama biće potreban veliki voljni napor čak i za to. Vežbom, upravljanje našim emocionalnim vladanjem postaje lakše, ali to zahteva vreme, koncentraciju i razumevanje. Isto kao što postoje činioci koji određuju kada i kako može da se ohladi vreli okidač, postoji i skup povezanih činilaca koji određuju kada imamo najveće izglede da uspemo u upravljanju našim emocionalnim vla danjem. Međutim, kada nam to ne pođe za rukom, što svakome može da se dogodi, postoje opet postupci pomoću kojih možemo da izvučemo korist iz tog neuspeha, tako što ćemo da smanjimo verovatnoću da ponovimo neuspeh. Pre nego se počnem baviti ovim pitanjima - kako da upravlja mo svojim emocionalnim vladanjem i, kada nam to ne pođe za rukom, kako da se učimo na tim greškama - moramo prvo da pogledamo šta je to čime pokušavamo da upravljamo: samo emoci onalno vladanje - signali, postupci i unutrašnje promene. Moramo, takođe, da razumemo kako ta emocionalna vladanja nastaju i kako mi možemo da utičemo na taj proces. Počećemo od signala, od emocionalnih izraza. Emocionalni signali koje odašilju druge osobe, često određuju kako ćemo da tumačimo njihove reči i postupke. Njihov izraz tako đe pokreće naš vlastiti emocionalni odgovor, a to, sa svoje strane, utiče na naše tumačenje toga šta ta osoba govori, na naše mišljenje o tome koji su njeni motivi, stavovi i namere. U prethodnom poglavlju smo upoznali Helen, koju je naljutio njen suprug, Džim, kada joj je rekao da toga dana ne može da ide
98
Po l E k m a n
po njihovu ćerku daje dovede iz škole. Helen je odgovorila, „Zašto mi nisi rekao ranije?“. Možda takav odgovor Džima ne bi naljutio da nije bilo tog prizvuka u njenom glasu i ljutitog izraza na njenom licu. Mada su i same njene reči mogle da budu dovoljne. Blaži način da kaže istu stvar bio bi: „Volela bih da si to mogao ranije da mi kažeš“, ili, „Šta se to dogodilo pa nisi mogao ranije da mi kažeš?“ Ova, poslednja verzija dala bi Džimu do znanja da ona uviđa da je morao biti neki razlog zašto je dovodi u tu neugodnu situaciju. No, ne bi vredele ni blaže reči, ako bi bile izgovorene s ljutnjom u nje nom glasu ili na njenom licu. Čak i da ništa nije rekla, izraz njenog lica mogao je Džimu da oda da li je bila ljuta, jer emocije nisu privatne. Većina naših emocija imaju jasan signal koji drugima govori kako se osećamo. Misli su, pak, potpuno privatne. Niko ne zna da li mislimo o svojoj majci, o emisiji koju propuštamo na televiziji, ili o trgovini akcijama na internetu, osim ako te misli nisu protkane emocijama, što nije retkost. Dok za mišljenje ne postoji ni spoljašnji znak koji bi ljudima bar govorio da li upošte mislimo, a kamo li šta mislimo, sa emocija ma je drugačije. Iako se pojedinci razlikuju po tome koliko su izra žajni, same emocije nisu niti nevidljive niti neme. Drugi koji nas posmatraju i slušaju šta govorimo, obično mogu da ocene kako se osećamo, osim ako ne ulažemo orkestrovan napor da suzbijemo svoje izražaje. Pa čak i tada, neki trag emocija može da procuri i da se detektuje.56 Nekad može da nam ne odgovara da drugi znaju šta osećamo; čak i najotvoreniji ljudi imaju trenutke kada bi voleli da svoja osećanja zadrže za sebe. Helen možda nije želela da Džimu stavi do znanja da se ljuti, ali je njeno lice moglo da je oda čak i da se savla dala da ne kaže ništa. Signalizovanje početka svake emocije spada u naše evolutivno nasleđe. Verovatno da je tokom istorije naše vrste za druge bilo korisnije da mogu da znaju koju emociju doživljavamo bez potrebe da mi pravimo izbor da im to kažemo. Za Helen, tračak izraza ljutnje mogao je da posluži podstrekivanju Džima da pruži objašnjenje zašto joj ranije nije rekao: „Znam da ti to teško pada,
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
99
draga, alio nisam mogao ranije da ti kažem jer me je šef nazvao pre par minuta, dok si se tuširala, i rekao da imamo hitan sastanak“. Znajući sada da Džim nije bio nepažljiv, njena ljutnja može da poč ne da se povlači. Ali njena ljutnja može da se ne povuče ukoliko je, kao što sam pomenuo u 3. poglavlju, ozlojeđena zbog drugih stvari, ili ukoliko je u tu situaciju unela ljutnju koja se zasniva na njenom iskustvu s nasilničkim bratom. Druga značajna osobina emocionalnog signalnog sistema jeste da je uvek „uključen“. Spreman je u svakom trenu da objavi svaku emociju koju osetimo. Zamislite život kada bi postojao prekidač, kada bi mogao da bude u isključenom položaju izuzev dok ga drži mo pritisnutim u „uključenom“ položaju. To bi nam, kao prvo, one mogućilo da čuvamo decu. Ako bi bio isključen, kako bismo znali šta da radimo i kada to radimo? Da smo roditelji starije dece, da li bismo želeli da budemo primorani da molimo svoju decu da uklju čuju svoje emocionalne signale? U prijateljstvu, udvaranju, čak i na radnom mestu, to bi postalo glavno pitanje: „Da li ste emocionalno signalisanje uključili ili niste?“. Ko bi hteo s nama da provodi vreme, osim onih s kojima imamo najtrivijalnije kontakte, na primer, kao s prodavcem novina, ako bi znali da smo izabrali da ih lišimo infor macije o svojim osećanjima? Srećom, nije nam dat takav izbor i, mada smo sposobni da prigušimo emocionalne signale, samo nam retko polazi za rukom da ih potpuno zakočimo. Naravno, neki ljudi su znatno sposobniji od drugih u prigušivanju i čak eliminisanju bilo kakvog znaka emo cija koje osećaju. Nije jasno da li je to zato što ti ljudi emocije osećaju manje intenzivno, ili zato što imaju superiornu sposobnost poti skivanja bilo kakvog znaka emocije koju osećaju. Džon Gotman i Roberet Levenson našli su 'da ljudi koji „podižu zid“, pokazujući veoma malo od onog šta osećaju kada njihove žene izražavaju ljut nju, zapravo na fiziološkom nivou svoje emocije osećaju veoma intenzivno.57 Samo podizanje zida može da se smatra za emocional ni signal, signal savladanosti, nemoći ili bezvoljnosti da se bavite situacijom u kojoj ste zatečeni. Iako nisam obavio istraživanje, veru-
100
Pol Ekm an
jem da bi se pažljivim ispitivanjem našlo da se pre ili u toku podiza nja zida, strah i ljutnja signalizuju preko tananih facijalnih ili vokal nih izraza. Signali emocija pojavljuju se praktično istog trenutka kada započne emocija. Na primer, kada smo tužni, naši glasovi automatski postaju mekši i niži, a unutrašnji uglovi obrva se povuku naviše. Ako emocija započinje sporo, narastajući tokom nekoliko sekundi, signal može da postaje sve jači, ili može da usledi serija signala u brzoj sekvenci. Signali jasno obeležavaju kada počinje emocija i, u manjoj meri, kada se završava. Sve dok je emocija u toku, ona će davati boju glasa, ali je manje sigurno da će doći do promene izraza na licu. Može mo da znamo kada je nekoga popustila emocija zato što čujemo odsutnost te emocije i zato što više ne vidimo taj izraz na licu, ili zato što sada čujemo i vidimo izraz sledeće emocije koja je nastupila. Ne treba zaboraviti da nam emocionalni signali ne otkrivaju svoj izvor. Možemo da znamo da je neko ljut a da ne znamo tačno zbog čega. To može da bude ljutnja na nas, ljutnja usmerena ka unu tra, na samoga sebe, ili ljutnja na nešto čega se osoba upravo setila, što nema nikakve veze s nama. Ponekad možemo da izvedemo zaključak na osnovu poznavanja neposrednog konteksta. Recimo da ste kazali sinu, „Džoni, večeras ne možeš u bioskop s prijateljima; moraš da ostaneš kod kuće da čuvaš mlađeg brata jer nam je bejbisiterka otkazala a otac i ja izlazimo s prijateljima na večeru.“ Ako Džoni izgleda ljut, verovatno da je ljut na vas zato što ste mu pokva rili planove, i što smatrate da su vaše obaveze za to veče važnije od njegovih. Međutim, Džoni bi mogao i da se ljuti na sebe zato što se toliko sekira, što oseća toliko veliko razočaranje. Malo verovatno, ali ipak moguće. Treba da izbegavamo Grešku Otela.58 U Šekspirovoj drami, kao što znamo, Otelo optužuje svoju ženu, Dezdemonu, da voli Kasija. Kaže joj da prizna jer će je, svejedno, ubiti zbog neverstva. Dezdemona moli Otela da pozove Kasija da posvedoči njenu nevinost, ali Otelo joj kaže da je Kasije već ubijen po njegovom nalogu. Dezdemona shvata da neće moći da dokaže svoju nevinost i da će je Otelo ubiti.
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
101
DEZDEMONA: Nabeđen on je; ja, vaj, uništena. OTELO: Napolje, preljubnice! Zar za njim na moje oči da plačeš? DEZDEMONA: O, u progon pošalji me, gospodaru, al’ ne ubij! OTELO: Neka te nema, bludnice!* Greška Otela nije bila u neuspehu da prepozna kako se Dezdemona osećala; znao je da je patila i da se plašila. Njegova greška bila je u verovanju da emocije imaju samo jedan izvor, u tumačenju nje nog bola kao posledice saznanja o smrti njenog, navodnog, ljubav nika, a njenog straha kao straha žene uhvaćene u neverstvu. On je ubija ne pomišljajući da bi njeni bol i strah mogli da imaju drugačije izvore. Da su to bile reakcije nevine žene koja zna da će njen vrlo ljubomoran suprug uskoro daje ubije i da ne postoji način da doka že svoju nevinost. Ukoliko želimo da izbegnemo grešku Otela, potrebno je da odolimo iskušenju brzopletog zaključivanja i da se trudimo da raz motrimo alternativne razloge, koji nisu razlozi na koje najviše sum njamo da su uzrok prikazane emocije. Strah ima brojne izvore. Strah krive osobe da ne bude uhvaćena izgleda isto kao strah nevine oso be da joj se neće verovati.** Signali emocija daju važnu informaciju o tome šta osoba oseća i šta bi sledeće mogla da učini, ali skoro uvek postoji više od jedne mogućnosti. Osoba ispunjena strahom može da krene u borbu umesto da pobegne ili da se sakrije. Počnimo s izrazima lica, najkraćim emocionalnim signalima. U 1. poglavlju opisao sam svoje istraživanje u kome je utvrđeno da sedam emocija imaju svaka različit, univerzalan izraz lica: tuga, ljutnja, izne * Prevod: Velimir Živojinović ** To predstavlja ozbiljan problem u svim vrstama detekcije laganja. Poligrafolozi pokušavaju da umanje strah nevine osobe da ne bude pogrešno ocenjena, tako što naglašavaju preciznost mašine ali, budući da ona i nije naročito precizna i da je to ljudima sve više poznato, i nevini i krivi mogu da manifestuju isti strah.
102
Pol Ekm an
nađenost, strah, gađenje, prezir i sreća. Nema potrebe da definišem te reči, osim, možda, „prezir“, koji se, iako lako prepoznatljiv, kao reč slabo koristi u engleskom jeziku. Prezir je osećaj da ste bolja osoba od neke druge, ili da ste superiorniji, obično, moralno superiorniji, ali može da se oseća i prema nekome sa slabijom inteligencijom ili ko je fizički slab, i slično. Prezir može da bude vrlo prijatna emocija. Svaki od tih naziva emocija - tuga, ljutnja, iznenađenost, strah, gađenje, prezir i sreća - odnosi se na familiju srodnih emocija. Ljut nja, na primer, može da varira po snazi, u rasponu od mrgođenja do besa, i po tipu, kao zlovoljna ljutnja, ozlojeđena ljutnja, ogorčena (indignirana) ljutnja, ledena ljutnja, da ih pomenemo samo nekoli ko. Varijacije u jačini u okviru svake familije emocija jasno se ocr tavaju na licu ali još uvek nije naučno ispitano da li različiti tipovi u okviru svake familije takođe imaju jedinstvene izraze lica. Danas je u nauci uobičajeno da se stavljaju zajedno, u isti koš, ljutnja, gađenje, tuga i prezir - kao negativna emocija - i da se vide kao suprotnost pozitivnoj emociji. Iznenađenost se obično zaobilazi, budući da može da bude i pozitivna i negativna. Postoje dva proble ma u vezi ovako uprošćene dihotomije. Prvo, zanemaruju se važne razlike između, takozvanih, negativnih emocija: šta je okidač za sva ku od njih; kakav je njihov osećaj; šta smo nagnani da izgovorimo i uradimo; koji su njihovi facijalni i vokalni signali; koja je očekivana reakcija drugih ljudi na nas. Drugi problem je što čak i, takozvane, negativne emocije, ne moraju uvek da se osećaju kao neprijatne. Nekim ljudima ljutita svađa pričinjava zadovoljstvo, a mnogi uživaju da se isplaču gledajući film, da spomenemo samo par primera. S druge strane, zabavljanje, koje je po pretpostavci, pozitivno osećanje, može da bude surovo i da uključuje izrugivanje. Smatram da mora mo da ispitamo osobenosti svake emocionalne epizode pre nego kažemo da lije prijatna ili neprijatna osobi koja je oseća. Termin sreća, slično kao i nesreća, problematičan je zbog nedo voljne određenosti. Kao što ćemo videti u 9. poglavlju, postoji veliki broj različitih emocioja sreće. Zabavljanje i olakšanje, na primer, predstavljaju veoma različita doživljavanja sreće, razlikujući se koli-
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
103
ko i strah od ljutnje. Emocije sreće nemaju različite izraze lica; sve pripadaju istom tipu nasmejanog lika. Različiti tipovi sreće mogu da se razotkriju po vremenskom sledu tog izraza lica, ali primarni signalni sistem za emocije sreće jeste glas, a ne lice. Glas je jednako važan emocionalni signalni sistem kao i izraz lica, ali među njima postoje interesantne razlike.59 Lice je stalno izloženo pogledu, osim ako osoba ne ostane iza scene, ili ako kultu ra ne nalaže nošenje maske ili vela, što je sve redi slučaj. Glas je, međutim, prekidni sistem, koji najčešće može po volji da se isključi. Zapravo, mi svoje lice ni ne možemo potpuno da sakrijemo, iako želja da to učinimo može da bude deo razloga zašto ljudi često više vole da se služe telefonom umesto da razgovaraju licem u lice. (Naravno, telefon ima i druge prednostri: ne morate da budete pri kladno odeveni, možete tajno da radite i druge stvari dok slušate drugu sobu, itd.). Elektronska pošta pruža još više pogodnosti jer niti mi moramo da slušamo niti drugi moraju da nas čuju, tako da nema načina da glas oda neku emociju, i ne postoji mogućnost neposrednog odgovora ili protesta. Neki ljudi to pokušavaju da postignu pozivajući onda kada misle da sagovornik nije kod kuće tako da mogu da ostave poruku na sekretarici, ali uvek postoji rizik da slušalac podigne slušalicu. Iako verujem da je Silvan Tomkins bio u pravu kada je govorio da uvek kada se pobudi neka emocija postoji impuls da se pusti neki glas - različit glas za svaku emociju - mislim da ljudi mogu lako da priguše te glasove. No, ako neko već počne da govori, onda je vrlo teško da se iz glasa eliminišu znaci onoga što se oseća. Malo je nas koji možemo uverljivo da simuliše zvuk emocije koju ne osećamo. Potrebna je glumačka veština, a često i glumac postiže ubedljivo vokalno izvođenje tako što kreira samu emociju, prisećajući se nekog prošlog događaja iz svog života. S druge strane, s navlačenjem neiskrenog izraza lica ide mnogo lakše, a moja istra živanja pokazuju da takvi izrazi prevare većinu ljudi koji nisu vežbali prepoznavanje ekspresija.60 Glas retko šalje lažne emocionalne poruke, mada može da ne šalje nikakve poruke ukoliko osoba ne
104
Pol Ekm an
govori. Lice, češće nego glas, šalje lažne emocionalne poruke, iako nikada ne može da se isključi u potpunosti. Čak i dok samo ćutimo i slušamo, može da procuri tanani znak ekspresije. Vokalni i facijalni signali razlikuju se još i po tome što glas drži našu pažnju čak i kada ignorišemo osobu koja šalje signal, dok radi opažanja izraza lica moramo mi da držimo pažnju usmerenu na oso bu. Kada ne bi postojali vokalni signali, kada bi lice bilo jedino koje signalizije koja se emocija oseća, negovatelji bi mnogo stavljali na kocku uvek kada bi im njihova deca izlazila iz vidokruga. Kakva bi to bila muka kada bismo morali stalno da održavamo vizuelni kontakt da bismo znali emocionalno stanje nekog deteta. Srećom, bebini plač i vika zbog gladi, bola, ljutnje, straha ili radosti, mogu da privuku pažnju negovatelja i kada mu nisu u vidokrugu, tako da negovatelji, kompjuterdžijski rečeno, mogu da „multitaskuju“, da rade druge stva ri na drugim mestima, sve dok dečiji glas može da dopire do njih. S obzirom na važnost glasa, za žaljenje je što, u poređenju s licem, tako malo znamo o tome kako glas signalizuje emocije. Moj kolega i, povremeno, saradnik na istraživanju, Klaus Šerer, vodeći je naučnik u proučavanju glasa i emocija. Njegov rad je pokazao da su vokalni i facijalni signali emocija jednako univerzalni.61 Šerer je takođe radio na tačnom određivanju koje promene u glasu signalizuju koju emociju. Nalazi su prilično skromniji nego za lice, delom i zato što nije ni urađeno mnogo. Takođe nije nimalo lako da se zvuk različitih emocija opiše na način koji bi bio praktično upotre bljiv. To bi možda zahtevalo da se čuje glas, kao što je najbolji način da se objasne facijalni tragovi emocija pomoću fotografija, filma ili videa. Takođe, većini ljudi je lakše da na osnovu verbalnog objaš njenja vizuelno predstave izgled facijalnog znaka nego da zamisle zvuk vokalnog znaka. U narednim poglavljima izložiću šta je do sada pronađeno o glasovnim signalima emocija, kao što ću da poka žem i fotografije koje predstavljaju izraze lica svake emocije. Osim facijalnih i vokalnih signala emocija, mogu da se prepo znaju i emocionalni impulsi za vršenje fizičke radnje. Iako nisu rađena detaljna ispitivanja, verujem da su i oni univerzalni, isto kao
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
105
izrazi na licu i u glasu. Ovde ću dati njihov kraći opis budući da su nam manje poznati nego facijalni ili vokalni izrazi. U ljutnji, kao i u nekim oblicima prijatnosti postoji impuls koji nas tera da se primaknemo okidaču emocije. U strahu postoji impuls da se ukočimo, ako ćemo tako izbeći da budemo primećeni, ili, ako to nije slučaj, da se sklonimo od opasnosti. U gađenju postoji sličan impuls, ali mislim da nije toliko snažan; manje se radi o sklanjanju a više o oslobađanju od objekta neprijatnosti. Na primer, ljudi mogu da okreću glavu, ako je objekt neprijatnosti vizuelan; ili mogu da se zagrcnu ili čak povrate ako je objekt gustatoran ili olfaktoran. Kod tuge, ali ne i kod teskobe, dolazi do opšteg gubitka mišić nog tonusa; držanje tela se srozava do pasivne povučenosti. Kod prezira postoji impuls da se na objekt prezira gleda s visine. U izne nađenosti i začuđenosti postoji netremično usmeravanje pažnje na objekt emocije. Kod olakšanja postoji relaksacija telesnog držanja; kod taktilne prijatnosti postoji pokret primicanja izvoru stimulaci je, kao što i kod drugih senzornih prijatnosti postoji orijentacija ka izvoru stimulacije, iako to može da bude samo pokret usmeravanja pogleda. Posmatranjem sportista dok teško osvajuju poene mislimo na moguće postojanje impulsa za vršenje radnje, koja često uklju čuje šake, u trenutku kada su ponosni zbog nekog uspeha. Smeh koji se često čuje u toku zabave stvara repetitivne telesne pokrete, zajedno sa grčevima smejanja. Ni jedan od tih impulsa za vršenje radnje62 tehnički ne bi mogao da se smatra za signal, zato što tokom naše evolucije ni jedan nije bio posebno prilagođavan nameni za jasno prenošenja infor macija. Ovde sam ih opisao zato što mogu da nas obaveste o tome koja je emocija u toku. Oni su nehotični, isto kao facijalni i vokalni signali emocija, ali verovatno da mogu mnogo lakše da se zaustav ljaju. Isto kao facijalni i vokalni signali, i oni su univerzalni i unapred dati, u smislu da ne moraju da se uče. Sve drugo što radimo dok smo emocionalni, nije predodređe no nego je naučeno, i verovatno daje specifično za svaku kulturu ili pojedinca. Ove naučene radnje, koje uključuju fizičku aktivnog
106
Pol Ekm an
reči koje izgovaramo, proizvod su našeg neprekidnog, doživotnog iskustva (i procenjivanja) o tome šta je delotvorno u odnošenju pre ma onome što odapinje emocije i prema događajima koji uslede u toku emocionalne epizode. Za nas je lakše i brže da učimo radnje koje su konsistentne s našim predodređenim, automatskim emoci onalnim radnjama. Na primer, za strah bismo lakše naučili obrazac radnje koji uključuje bukvalno, ili figurativno, povlačenje, nego koji uključuje napad. Međutim, za bilo koju emociju može da se uspo stavi bilo koji obrazac radnje. Jadnom naučeni, ovi obrasci radnji operišu automatski, baš kao da su unapred određeni. Možemo smišljeno da ometamo, nadvladavamo ili zamenjujemo naše reflekse i impulse služeći se potpuno drugačijim radnjama, ili izostavljanjem bilo kakvih radnji. Ometanje može da se odigrava i automatski, pod uticajem preučene navike a ne volje. Čovek koji podiže zid to može da radi bez razmišljanja, bez svesne namere. Namerno, ili zbog duboko ukorenjene navike, ometanje emocional nih izraza u oba slučaja može da preraste u borbu ako su emocije vrlo snažne. Većini ljudi biće lakše da spreče neku radnju nego da potpuno uklone svaki trag emocije na svom licu ili u glasu. Mislim da je to tako zato što imamo izvanrednu voljnu kontrolu nad telesnim (skeletnim) mišićima, bez koje ne bismo mogli da se upušta mo u sve te složene i teške radnje neophodne za naš opstanak. Zai sta, imamo mnogo bolju kontrolu nad telesnim mišićima i recima nego nad facijalnim mišićima i govornim aparatom. Ne znači da je nešto proizvod evolucije i da je univerzalno samo zato što se odigrava nehotično, što je vođeno automatskom procenom bez svesnog razmatranja. Navike su naučene a dejstvuju automatski, često bez svesnosti tih navika. U razumevanju kaskade promena koje se dešavaju tokom emocionalne epizode moramo da se setimo da će u prvoj sekundi ili drugoj, tipično da postoji kombi nacija predodređenih facijalnih i vokalnih izraza i predodređenih i naučenih radnji, kao i drugih nevizuelnih i neauditivnih promena. Do sada sam opisao ono što može da se primeti, čuje ili vidi, kada neko postane emocionalan. Postoji skup unutrašnjih fiziološ
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
107
kih promena koje takođe proizvode određene vidljive i čujne signa le tekućeg dešavanja. Robert Levenson i ja proučavali smo neke od promena u autonomnom nervnom sistemu (ANS) koje se dešavaju u toku emocije, kao što su znojenje, koje ponekad možemo da vidi mo ili osetimo; disanje, koje možemo da čujemo; rad srca i tempe ratura kože, koji su nevidljivi. Naši nalazi o raznim obrascima aktiv nosti A N S-a za svaku em ociju koju sm o ispitivali, takođe potkrepljuju ono što sam ranije opisao kao predodređene radnje. Na primer, i prilikom ljutnje i prilikom straha, ubrzava se puls, pri premajući osobu da se pokrene. Kod ljutnje se pojačava dotok krvi u šake, čineći ih toplijim i pripremajući ih da udare ili da se na drugi način angažuju oko predmeta ljutnje. U slučaju straha pojačava se dotok krvi u noge, čineći da se šake ohlade, i pripremajući nožne mišiće za beg.63 Znojenje se povećava i usled straha i prilikom ljut nje, naročito ako su snažni. Respiracija se povećava tokom straha, ljutnje i patnje, a kod olakšanja postoji uzdah, kao drugačija vrsta disanja. (Pomodrelost je još jedan, sasvim vidljiv, znak, ali ću priču o njemu ostaviti za kraj knjige.) Ostavimo sada eksterna ponašanja - signale, radnje, znake promena u ANS-u - i razmotrimo interne promene koje ne može mo da vidimo ili čujemo. Nažalost, nije mnogo istraživano kako se u toku emocionalne epizode iz trenutka u trenutak menja samo mišljenje, ali sam ja prilično siguran da dolazi do duboke promene u tome kako tumačimo svet oko nas. Postoji istraživanje koje poka zuje da dolazi do oživljavanjanja sećanja koja su u vezi s emocijom koju osećamo, čak i onih sećanja koja su teško pristupačna za tu određenu emociju.64 Najvažnije je što događanje počinjemo da procenjujemo na način koji je konsistentan s emocijom koju osećamo, čime opravdavamo i održavamo tu emociju. Formiraju se očekiva nja i donose sudovi, koji tipično služe održanju a ne smanjenju osećane emocije. Drugi skup internih promena koje se dešavaju prilikom zapo činjanja emocije čini pokušaj regulisanja emocionalnog vladanja. Prema tradicionalnom shvatanju, emocionalna regulacija dešava se
108
Po l E k m a n
nakon što emocija već započne, a ne pri samom nastupanju emocije. Naravno, smišljeni pokušaji da se kontroliše emocija odigravaju se nakon što je emocija već započela i pošto je svesno registrovana, ali moj kolega i, povremeno, istraživački saradnik, Ričard Dejvidson, ukazuje da se regulacija takođe odigrava istovremeno sa svim osta lim emocionalnim promenama - signalima, promenama mišljenja i impulsima za vršenje radnje.65 Iako ne postoje čvrsti dokazi, verujem da je Dejvidson u pravu, to jest, da postoji početni, nehotični, stupanj regulacije koji se pokreće kada i sve ostale emocionalne pro mene, i da je s njima izmešan. Međutim, Dejvidson još uvek nije jasno odredio šta su ti procesi i kako su uspostavljeni.66 Verujem da ćemo u narednoj deceniji naučiti puno više o tome. Početni obrazac regulacije, verujem, zasniva se na učenju, verovatno ranom socijalnom učenju, i podložan je modifikaciji. Može da uključi određivanje brzine kojom čovek ulazi u svesno doživljavanje emocije; a pošto se svesnost uspostavi, određivanje brzine kojom prepoznaje, ili imenuje, nečije emocionalno stanje; i određivanje da li će neposredno da bude uključeno kočenje radnje ili, obrnuto, povlađivanje impulsivnoj radnji. Iako malo znamo o tom početnom obrascu regulacije, ipak se čini da emocije ne mogu da izlete potpuno neregulisane ako učenje jednom započne, a ono započinje rano u detinjstvu. Ti će obrasci regulacije verovatno da budu toliko dobro naučeni da će da dejstvuju nehotično i biće otporni na pramenu. Ne znamo koliko otporni ali, ukoliko su uopšte promenljivi, bila bi to sjajna prilika za modifikaciju emocional nog života. Pogledajmo na trenutak nekoga krajnje neemotivnog, toliko uštogljenog u svojim emocionalnim reakcijama daje nezadovoljan životom, nekoga ko bi voleo da je emocionalno više osetljiv. Tem perament, genetski zasnovana emocionalna dispozicija, jedno je od objašnjenja njegovog bledog emocionalnog života. No, ako je emo cionalna regulacija naučena veoma rano u životu, onda je možda taj momak imao onu vrstu isukstava koja su ga dovela do preteranog kontrolisanja emocija. Možda je bio kažnjavan, omalovažavan ili
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
109
ignorisan kada bi pokazao bilo kakav znak emocije. Ako je njegovo ponašanje prouzrokovano naučenom regulacijom, onda bi on mož da bio sposoban da menja svoje reakcije. Ako se pak zasniva na nje govom prirodnom temperamentu, onda su izgledi za promenu mali. Postojanje takvih početnih obrazaca regulacije ukazuje na izvanred nu važnost interakcije dece sa drugima u struktuisanju prirode kasnijeg emocionalnog života pojedinca, što je u skladu s većinom istraživanja o toj temi67, kao i sa osnovnim načelom psihoanalize. Kada nas zahvati neka emocija, u delićima sekunde, bez našeg izbora i neposredne svesnosti, odigra se serija promena koje zahvataju: emocionalne signale na licu; predodređene radnje; naučene radnje; aktivnost regulatornog autonomnog nervnog sistema; regulatorne obrasce koji kontinuirano modifikuju naše ponašanje; izranjanje relevantnih sećanja i očekivanja; i naše tumačenje onoga šta se dešava u nama i oko nas.* Te promene su nehotične; nisu naš izbor. Psiholog Robert Zajonc naziva ih neizbežne.68 Došavši do nji hove svesnosti, što nam obično pođe za rukom, i to pre no što emo cionalna epizioda bude završena, imamo priliku, ako želimo, da biramo da li ćemo uticati na njih. Pre nego objasnim šta podrazumeva takva svesnost i koji su mogući koraci za njeno uzdizanje, potrebno je da razmotrimo još jedan aspekt emocionalnog procesa - ono što vuče konce iza scene, što izaziva tu seriju neizbežne emo cionalne aktivnosti. Toliki brojni odgovori - drugačiji za svaku emociju i, u odre đenoj meri, isti za sve ljude - koji toliko brzo započinju, govore nam nešto o centralnim moždanim mehanizmima koji organizuju i upravljaju našim emocionalnim odgovorima. Centralni mehanizmi koji vode naše emocionalne odgovore stavljaju se u pogon pomoću automatskog procenjivanja, o kome smo govorili u 2. poglavlju. U tim mehanizmima moraju biti uskladišteni skupovi instrukcija za navođenje naših postupaka, instrukcija koje odražavaju ono što je * Takođe dolazi i do neuroloških hemijskih /neurochemistry/ promena. Ovde ne govorim o njima, iako imaju mnoga slična svojstva.
110
Po l E k m a n
bilo adaptivno u našoj evolutivnoj prošlosti. Razumevanje moje teo rije o tome šta su ti centralni mehanizmi i kako dejstvuju, neophod no je da bi se znalo šta da očekujemo da bi ljudi mogli da postignu u regulaciji svog emocionalnog vladanja pošto jednom dođu do svesnosti svog trenutnog emocionalnog doživljaja. Tomkins je za nasledni centralni mehanizam koji diriguje emocionalnim vladanjem predložio izraz program afekta Iaffectpro gram/. Reč „program“ dolazi iz dva korena: pro, što znači „pre“, i graphein, što znači „pisati“, tako da se program odnosi na mehaniz me koji sadrže ranije napisane informacije, u ovom slučaju, nasleđene informacije. Trebalo bi da postoji veliki broj programa, razli čitih za svaku emociju. Programi afekta, kao i baza podataka emocija, samo su metafora jer ja ne mislim da u mozgu postoji nešto kao kompjuterski program, kao što ne podrazumevam ni da emo cijom upravlja samo jedna moždana regija. Već sada znamo da su u generisanju emocionalnog ponašanja uključene mnoge moždane regije, ali dok o mozgu i emocijama ne budemo više znali, metafora može dobro da posluži u razumevanju naših emocija.69 Pod pretpostavkom da programi afekta kontrolišu naše emo cionalno vladanje, više znanja o načinu na koji ti programi rade može da posluži za usmerenje naše kontrole emocionalnog ponaša nja. Zoolog, Ernst Mejr /Маут/, razlikovao je otvorene i zatvorene programe. U zatvorenom programu ništa ne može da se unese pre ko iskustva, dok otvoren genetski program „dopušta dodatni unos tokom života vlasnika“.70 Mejr je istakao da bi za stvorenja koja ima ju dugačak period roditeljske nege i, prema tome, dugačak period za učenje, predstavljalo selekciono preimućstvo ako bi imali otvoren genetski program. (U skladu s Mejrovim razmišljanjem može se reći da sve životinje koje pokazuju emocije imaju otvorene programe afekta. To je suštinska odlika emocije.) Na primer, uporedite ljude, poznate po višegodišnjem periodu zavisnosti, sa maleo pticama, na indonežanskom ostrvu Severni Sulavesi. Ženka zakopa svoje jaje duboko u topao vulkanski pesak i ode. Kada se maleo mladunče ispili iz ljuske i stane na pesak, ono je samo. Mora odmah da zna sve
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
111
što mu je potrebno za preživljavanje jer ne postoji period zavisnosti tokom koga ga podučavaju roditelji. Mi, ljudi, predstavljamo drugu krajnost: ako smo po rođenju prepušteni samima sebi, mi umiremo. Naši programi afekta su otvoreni tako da možemo da učimo šta će biti delotvorno u određenom okruženju u kome živimo, i da tu informaciju uskladištimo na takav način da naše ponašanje može da bude usmeravano automatski. Iako su programi afekta otvoreni za nove informacije, o kojima se uči preko iskustva, dokazi o opštim karakteristikama emocional nih signala i nekih promena aktivnosti autonomnog nervnog siste ma ukazuju da ti programi ne počinju kao prazne ljuske, bez ikakve informacije. Strujna kola su već tu i tokom razvoja samo se ispoljavaju. Iskustvo na njih utiče ali nije njihov isključivi graditelj. Moraju da postoje različita kola za različite odgovore koji karakterišu svaku emociju. Evolucija predodređuje neke instrukcije, ili kola, u našim otvorenim programima afekta, proizvodeći signale emocija, impul se za vršenje radnje i inicijalne promene aktivnosti autonomnog nervnog sistema, i uspostavljajući refraktorni period u toku koga svet tumačimo tako da bude u skladu s emocijom koju osećamo.71 Nadalje, dokazi o postojanju univerzalnosti u signalima emo cija i autonomnim fiziološkim promenama, ukazuju da bi instruk cije za proizvođenje tih promena trebale, po pravilu, da se razvijaju na sličan način za sve ljude, izuzev ako ne budu modifikovana nekim neuobičajenim iskustvima. I dok nema mnogo dokaza o tome kako bi takva iskustva mogla da modifikuju izraze lica, istra živanja posttraum atskog stresa /posttraum atic stress disorder (PTSD)/ ukazuju da prag pobuđivanja autonomne aktivnosti može radikalno da se menja. Na primer, kada je zatraženo da govore pred grupom, što je nekima nelagodno, žene koje su bile zlostavljane u mladosti stvarale su više hormona čije lučenje izaziva stres, u poređenju s grupom žena koje su imale srećniju prošlost.72 Programi afekta ne sadrže samo ono što je unapred propisano zato što je koristilo našim precima u evolucionoj prošlosti. Oni sadrže i ono što mi, u našim životima, nađemo da je korisno u naj
112
Pol Ekm an
važnijim saobraćanjima /emocionalnim/ s drugim ljudima. Pripa dajući početni obrazac regulacije svake emocije varira od pojedina ca do pojedinca, zavisno od sadržaja učenja u ranom životu. I on, takođe, ulazi u programe afekta; jednom unet, nastavlja da funkcioniše automatski, isto kao da je evolutivno predodređen, i postaje otporan na promene. U programe afekta, takođe su uneti obrasci ponašanja pri susretanju s raznim emocionalnim okidačima, koje učimo tokom života i koji mogu, ali ne moraju ni malo, da se podu daraju s predodređenim obrascima. Kao što je ranije rečeno, pošto se jednom nauče, oni, takođe, dejstvuju automatski. Iako još uvek nije dokazano, mislim da predodređene instruk cije iz naših programa afekta, ne možemo da prepravljamo. Može mo pokušati da ih ometamo, ali je to velika borba upravo zato što ne možemo da ih poništavamo ili prepravljamo. (Izuzetak su povre de mozga, koje mogu da oštete instrukcije.) Kada bismo mogli da prepravljamo instrukcije, sretali bismo ljude čije se emocije potpu no razlikuju od naših - drugačiji signali, drugačiji impulsi za izvr šavanje radnji, drugačije promene rada srca, disanja, itd. Trebao bi nam prevodilac, ne samo za reči nego i za emocije. To ne znači da predodređene instrukcije u svakome izazivaju istovetne promene. Instrukcije se izvršavaju nad telesnim sistemima koji se pojedinačno razlikuju potpuno nezavisno od razlika među pojedincima i kulturama u kojima su ti pojedinci učili o značenju svog emocionalnog ponašanja. Postojaće i individualne i folklorne različitosti u emocionalnom doživljavanju i pored istih predodre đenih instrukcija. Kada se putem automatskog procenjivanja jednom pokrenu, instrukcije iz programa afekta ostaju na snazi sve dok se ne izvrše; to jest, ne mogu da se prekidaju. Koliko će dugo promene koje nastaju kao rezultat instrukcija da budu neprekidljive zavisi od kon kretnog sistema emocionalnog odgovora o kome se radi. Za izraze lica i za izvršne impulse, mislim da traju manje od jedne sekunde. Do toga sam došao posmatrajući kojom brzinom ljudi mogu da izbrišu neki izraz sa svojih lica, bilo skraćivanjem dužine njegovog
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
113
pojavljivanja, bilo njegovim maskiranjem nekim drugim izrazom. Slušajući šta ljudi govore dok pokušavaju da prikriju svoja osećanja, primetio sam da za takvu kontrolu nad zvukom glasa treba više vremena, ali se i dalje radi samo o sekundama ili, najviše, par minu ta, izuzev ako emocija nije veoma snažna ili ako se ne dogodi nešto novo što je oživljava. Promene u našem disanju, znojenju i radu srca, takođe, imaju duže trajanje, protežući se i do 10 ili 15 sekundi. Čitalac treba da zna da se ova ideja o nemogućnosti prekidanja instrukcija ne zasniva na čvrstim naučnim dokazima, ali se poklapa s mojim zapažanjima o ponašanju ljudi kada su emocionalni. Sećate se primera sa Helen, koja se naljutila kada joj je Džim, njen muž, rekao da bi ona, a ne on, trebalo da dovede njihovu ćerku iz škole? Izraz razdraženosti koji je sevnuo njenim licem; zategnutost u njenom glasu kada je upitala zašto joj ranije nije rekao; laki trzaj tela napred; porast temperature kože, krvnog pritiska, pulsa to su predodređene promene koje proizvodi program afekta. Većina tih promena mogla je da nestane već sledećeg trenutka kada je od Džima saznala zbog čega nije mogao ranije da joj kaže (za promenjene vrednosti temperature kože, pulsa i krvnog pritiska treba nešto duže vremena da bi se vratile na vrednosti pre početka epizo de). Epizoda je, takođe, mogla i da se nastavi; Helen bi mogla da nastavi da se ljuti da se refraktorni period nastavio. Možda postoji neka preostala ozlojeđenost, ili je možda ona importovala scénario sa bratovljevim grubijanstvom, ili je, možda, Džim stvarno neuvi đavan. Ukoliko Helen odbaci Džimovo opravdanje, tumačeći ga kao još jedan izraz njegovog stava da su njegove potrebe važnije nego njene, njena ljutnja će ponovo da pokulja. Ističem da su početne predodređene promene koje izaziva program afekta, kratkotrajne i da ne moraju da se nastave. One se ponekad uklapaju i u određenim situacijama za njima postoji potreba - recimo da je Džim stvarno neuviđavan i da bi pregazio Helen kada mu se ne bi suprotstavila. A ponekad su neprikladne - Džim nije mogao ranije da joj kaže; ne radi se o ustaljenom obrascu njegove dominacije; ona samo nije dobro spavala prošle noći i ustala je mrzovoljna.
114
Pol E km an
To što naše reakcije ne možemo da prekidamo ne mora da znači da ne možemo da ih kontrolišemo. Jedino što nemamo opci ju da ih u trenutku, u potpunosti isključimo. Čak i kada preinači mo ocenu tekućeg događanja, već aktivni emocionalni odgovori ne mogu trenutno da se okončaju. Umesto toga, novi emocionalni odgovori mogu da prekriju ili da se pomešaju s već nastalim emo cijama. Recimo da je Helen ljuta na Džima zbog importovanja scenarija svog zlostavljanja od strane brata. Kada čuje da Džim stvarno nije imao drugog izbora, da nije gospodario nad njom, ona tada zna da je neprimereno da se i dalje ljuti; ali, nastavlja da se ljuti ako je pod dejstvom scenarija grubijanstva ili ako se seti mrzovolje s kojom se probudila, tako daje njeno raspoloženje ono što održava njenu neprimerenu ljutnju. Helen može početi da ose ća krivicu zato što nastavlja da oseća ozlojeđenost. Iz naučnih istraživanja znamo da dve emocije mogu učestalo da se smenjuju u nizu. Dve emocije mogu i da se zajedno stope u blend; ali se to, prema mojim istraživanjima, dešava znatno rede nego nizanje brzih smenjivanja. Preinačavanje ocena nije jedini način na koji možemo za izvesno vreme da se prebacujemo s jednog na drugi emocionalni odgo vor. Tomkins je ukazivao na čestu pojavu afekta-povodom-afekta, emocionalne reakcije na emociju koju smo prvo osetili. Možemo da budemo ljuti zato što smo se uplašili, ili možemo da budemo uplašeni zato što smo se ljutili. Mogli bismo da se plašimo onoga što bismo mogli da učinimo zbog toga što smo toliko tužni. Ovo povezivanje druge emocije s prvom može da se dogodi s bilo kojim parom emocija. Silvan Tomkins je takođe smatrao da je jedan od načina da se razume jedinstvenost ličnosti, da se utvrdi da li je za osobu tipičan određeni afekt kome je povod neki drugi afekt. Sma trao je i da naše početne emocionalne reakcije ponekad nisu svesne i da postoji jedino svesnost sekundarne emocije povodom primar ne. Moguće je da ne shvatimo da smo prvo bili uplašeni i da postoji jedino svesnost ljutnje koja se pobudila kao odgovor na strah. Nažalost, niko nije ispitao tačnost ovih, vrlo zanimljivih, ideja.
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
115
No, važno je da zapamtimo da se emocije retko javljaju poje dinačno, ili u čistom obliku. Ono iz okoline, na šta reagujemo, često se brzo menja; što zapamtimo ili zamislimo o nekoj situaciji može da se promeni; menja se naša procena; i možemo da imamo afektpovodom-afekta. Ljudi obično doživljavaju tok emocionalnih odgo vora, koji nisu svi isti. Ponekad između svake emocije može da bude razmak od nekoliko sekundi, tako da neki od početnih emocional nih odgovora mogu da se završe pre započinjanja novog, a ponekad se vremena dešavanja emocija preklapaju i dolazi do stapanja. Ima još jedna važna stvar. Kao što sam rekao, programi afekta nisu zatvoreni, već otvoreni. Nova emocionalna ponašanja celog života se neprestano usvajaju i pridodaju predodređenim emocio nalnim ponašanjima. Ova osobina naših programa afekta omogu ćava nam da se prilagođavamo svim mogućim okolnostima u koji ma živimo. To je razlog zašto naši emocionalni odgovori nisu povezani samo s našom evolucionom prošlosti, nego i s našom lič nom prošlosti i sadašnjosti. Automobili nisu bili deo naše evolucione prošlosti, ali te kompleksne radnje, koje naučimo kao omladinci a ne kao deca, budu ugrađene u reakciju straha. Naučena reakcija straha - zakretanje upravljača i kočenje - javlja se nehotično, bez razmišljanja, kada opasnost dolazi od drugog automobila. Jednom naučeni i uneti u programe afekta, ovi novostečeni emocionalni odgovori postaju nehotični, isto kao nenaučeni odgo vori. Jedna od začuđujućih stvari o programima afekta je da nauče na i urođena ponašanja mogu toliko tesno da se povežu i da se toliko brzo i nehotično sprovedu u delo. Međutim, otvoren sistem emoci onalnog odgovora ima i lošu stranu. Pošto jednom budu uneta u program afekta, ova stečena, ili pridodata ponašanja vrlo teško mogu da se zaustavljaju. Dešavaju se i kada nisu nužna i kada ih ne želimo. Setite se primera iz prethodnog poglavlja, kada suvozačevo stopalo poleti da pritisne nepostojeću pedalu kočnice ako se iz suprotnog pravca pojavi drugi auto koji juri na auto u kome je naš suvozač. Suvozač ne može da zaustavi svoje stopalo jer ono poleti
116
Po l E k m a n
pre nego suvozač shvati šta radi, baš kao što ne može ni da zaustavi izraz straha koji mu pređe preko lica. Da li su ti stečeni emocionalni odgovori stalni, da li su nepromenljivi isto kao oni predodređeni i nenaučeni? Mislim da nisu. Verujem da možemo ne samo da ovla damo nego i da se odučimo od stečenih emocionalnih odgovora. Za neke stečene emocionalne odgovore to će ići lakše nego za druge. Svi odgovori koji uključuju pokret tela lakši su za odučavanje nego odgovori koji uključuju glas i facijalni pokret. Kao što sam objasnio, imamo odličnu kontrolu mišića koji pokreću naše telo (skeletni mišići). Instruktori vožnje nauče da ne pritiskaju stopalom pod kada sede na mestu suvozača. Nehotična radnja, koja je postala automatska, deo instrukcije pridodat u program afekta straha, vežbanjem i ulaganjem napora vremenom može da se modifikuje. Neki od činilaca koje sam opisao u prethodnom poglavlju, koji određuju koliko će da bude teško da se oslabi vreli okidač emocije, određuju i težinu odučavanja od nekog obrasca emocionalnog ponašanja. Obrasci ponašanja stečeni rano u životu, koji su naučeni u toku visoko intenzivne i zgusnute emocionalne epizode ili serija epizoda, teži su za menjanje ili odučavanje. Kao deca možemo, ponekad, da budemo nasilni, a skoro uvek nas uče da to ne budemo. U 6. poglavlju, gde će biti reči o ljutnji, razumatram da li trebamo da učimo da budemo nasilni, da li je impuls za povređivanje drugog ugrađeni deo reakcije ljutnje. Većina odraslih uopšte ne žele da budu nasilni, osim kada ne postoji drugi način da sebe ili druge zaštite od povređivanja. (Znam da postoji određen broj devijantnih osoba, koje žele da budu nasilne, bilo zato što je to deo njihove kriminalne aktivnosti ili zato što im pričinjava zadovoljstvo. Na to ću da se osvrnem u 6. poglavlju.) Da li iko može da bude naveden do tačke u kojoj potpuno gubi kontrolu, ponaša se destruktivno i, u tom smislu, ne odlučuje o onome što kaže ili uradi? Da li svako ima svoju tačku pucanja? Da li bi svako od nas mogao da počini ubistvo, i da li ga do sada nismo počinili samo zato što nismo bili dovoljno izazvani? Verujem da je odgovor na ova pitanja negativan, ali ne postoje naučni dokazi da je tako. (Možete li da
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
117
zamislite eksperiment u kome pokušavate da osobu navedete na nasilje tako što je sve više izazivate?) Većina nas stekla je regulatorne obrasce koji posreduju u našem emocionalnom ponašanju, postavljajući određene kočnice nad onim što kažemo ili učinimo pre nego dostignemo tačku kada se upuštamo u ekstremno štetno ponašanje. Mi možemo da kaže mo ili uradimo grozne stvari, ali ipak postoji granica - ne oduzi mamo svoj ili tuđ život u žaru nekontrolisano impulsivne emocije. Čak i kada smo razjareni ili prestravljeni ili na mukama, mi se zau stavimo pre nego postanemo nepovratno destruktivni. Možda nismo u stanju da ne pokazujemo emocije na našem licu ili u glasu, i možda ne možemo da se obuzdamo da ne kažemo nešto surovo ili da šutnemo stolicu (mada bi to bilo lakše nego da zaustavimo facijalne ili vokalne signale emocije), ali ovu surovost možemo sprečiti da preraste u fizičko ozleđivanje. Priznajem da postoje ljudi sa slabom kontrolom impulsa, ali na to gledam kao na odstupanje, ne kao normu. I pored sigurnosti da većina nas neće posegnuti za krajnjim oblikom destruktivnosti, nanoseći sebi, ili drugima, povrede s traj nim posledicama, za mnoge od nas važi i da ćemo povremeno izgo voriti ili uraditi štetne stvari. Ozleda može da bude više psihološka nego fizička i ne mora da bude trajna, ali je i dalje naše ponašanje pozleđujuće. Ozleđivanje ne mora da bude motivisano ljutnjom; može da ne ozleđuje nikoga osim nas. Na primer, nekontrolisan strah može da nas parališe da ne ustuknemo pred opasnošću; tuga može da izazove povlačenje u sebe. Sada se pred nas postavlja pita nje kako i kada možemo da predupredimo destruktivne emocional ne epizode, bilo da su štetne po nas ili po druge, ili po oboje. Jedna od funkcija emocija jeste da nas usredsredi na svesnost problema koji je pred nama i koji je izazvao naše emocije. Emocije obično ne dejstvuju bez svesnosti, iako je i to moguće. Svi smo doživeli da nismo znali da smo se emocionalno ponašali sve dok nam neko na to nije skrenuo pažnju. Iako se i to dešava, češći je slučaj ipak da znamo kako se osećamo. Emocije koje doživljavamo osećamo kao
118
Pol Ekm an
ispravne, opravdane. Ne dovodimo u pitanje ono što radimo ili govorimo. Mi smo time kao poneseni. Ako bismo da obuzdavamo svoje emocionalno ponašanje, da menjamo kako se osećamo, moramo moći da razvijamo drugačiji tip emocionalne svesti. Moramo moći da činimo korak unazad - tačno za vreme dok osećamo emociju - da bismo tako mogli da se zapita mo da li želimo da nastavimo da radimo ono što nas naša emocija tera da radimo, ili da bismo mogli da biramo kako da se ponašamo prema našoj emociji. To je više nego da znamo kako se osećamo, to je drugačiji, viši, teško opisiv, oblik svesnosti. Blizak je onome što budistički mislioci podrazumevaju pod duhovnom pribranošću /mindfulness/. Filozof Alan Valas /Wallace/ kaže da je to „osećaj sve snosti rada našeg uma“.73 Ako postoji duhovna pribranost naših emocija, kaže on, onda možemo da biramo: „Da li hoćemo da postu pimo prema ljutnji, ili prosto hoćemo da je posmatramo.“74 Ja ne koristim termin duhovna pribranost, budući daje on određen u kontestu jedne šire filozofije, potpuno drugačije od onoga što sam ja govorio o razumevanju emocija, i koja zavisi od vrlo specifičnih postupaka, različitih od koraka koje ću ja da predložim. Pišući o memoriji, psiholozi Džordžija Nigro i Ulrik Nizer /Neisser/ navode da „kod određenih sećanja izgleda kao daje čovek u položaju nadzornika ili posmatrača, koji na situaciju gleda iz neke spoljašnje tačke i sebe vidi ’izvan sebe’“.75 Oni taj tip sećanja stavljaju naspram onog u kome imate istu perspektivu kao i osoba iz sećanja. U mnogim našim emocionalnim iskustvima mi smo toliko u doživ ljaju, toliko smo obuzeti emocijom, da ni jedan deo našeg uma ne osmatra, ne dovodi u pitanje i ne razmatra radnje u koje smo uklju čeni. Znanje i svesnost postoje ali, kako kaže psiholog Elen Langer, na duhovno odsutan način.76 Distinkcija Nigrove i Nizera između dva tipa sećanja veoma podseća na ono što je budistički mislilac i psihijatar, Henri Vajner, opisao kao razliku između toka svesti i onoga što on naziva osmatračem, „svesnost koja osmatra i odgovara na značenja koja se pojavljuju iz toka svesti“.77 Da bismo mogli da posredujemo u našem
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
119
emocionalnom ponašanju, da bismo mogli da biramo šta ćemo da kažemo ili da učinimo, moramo da znamo kada smo postali emo cionalni ili, još bolje, da to znamo dok postajemo emocionalni. Moguće je da bismo imali još veći izbor kada bi mogla da postoji svesnost u toku dešavanja automatskog procenjivanja i kada bi to procenjivanje moglo da se prepravlja ili poništava po volji. No, s obzirom na to da su automatski procenjivači toliko brzi, sumnjam da bi iko mogao da to uradi. Njegova svetost, Dalaj Lama, prilikom našeg susreta je pomenuo da neki jogini mogu da produžavaju vre me. Tih nekoliko milisekundi, koliko traje automatska procena, oni bi mogli dovoljno da rastegnu da naprave svestan izbor oko prepravke ili poništavanja procesa procene. Ali Dalaj Lama je sumnjao da je takva vrsta svesnosti procenjivanja moguća za većinu ljudi, uključujući i njega. Sledeći korak, koji je možda moguć ali je teško ostvariv, jeste saznanje onoga što se dešava u nečijoj glavi neposredno po auto matskoj proceni ali pre započinjanja emocionalnog ponašanja; sve snost impulsa za vršenje radnje i izgovaranje reči, čim se jave. Kada bi neko mogao da postigne takvu svesnost impulsa,78 mogao bi da odlučuje da li da dopusti ostvarivanje impulsa. Budisti veruju da postižu takvu svesnost impulsa, ali kažu da su za to potrebne duge godine meditativne prakse. Pređimo ipak na ono što je verovatnije da ćemo da ostvarimo, iako ni to bez muke. Filozof Piter Goldi opisuje nešto što naziva reflektivna svesnost, kao svesnost o tome da se neko plaši. Ako bi osoba rekla, „Sećajući se doživljaja, očigledno je da sam se tada plašila, ali pri tome nisam osećala nikakv strah“, to bi, kaže Goldi, bio primer nemanja reflektivne svesnosti.79 Ovo jeste predložak za ono na šta ja želim da se usredsredim, ali nije dovoljan, jer ne uzima u obzir da li želimo ili ne da se prepuštamo našoj emociji, ili hoćemo da je menjamo ili zakočimo. Džonatan Skuler, u svom obrazlaganju o nečemu što naziva metasvesnost, opisuje svima poznato iskustvo prelistavanja knjige pri čemu, ne pročitavši ni jednu reč, razmišljamo u koju ćemo kafanu
120
Pol Ekm an
večeras.80 Ne radi se o tome da svesnost ne postoji; tu je svesnost našeg razmišljanja o kafanama ali, pri tome, mi nemamo saznanje da smo prestali da čitamo knjigu. Ako bismo ga imali, značilo bi da se uspostavila metasvesnost. To je svesnost doživljavanja koja se događa u trenutku o kome želim da vam govorim, ona je nerazdvojna od imanja mogućnosti izbora da li na iskustvo da utičemo ili ne. Nije mi pošlo za rukom da tu vrstu svesnosti nazovem u jednoj reči; najbolje što sam smislio je pomno razmatranje naših emocio nalnih osećanja /attentively considering our emotionalfeelings, prim. prev./. (Da bih izbegao ponavljanje cele fraze, ponekad pišem kur zivom samo pomno üipomnost). Kada smo pomni, u mom smislu te reči, onda smo u stanju da sebe pogledamo tokom neke emocional ne epizode, idealno je ako to bude u prvih nekoliko sekundi. Mi prepoznamo da smo emocionalni i razmatramo opravdanost našeg odgovora. Možemo da preinačimo ocenu i procenu a, ukoliko u tome ne uspemo, možemo da upravljamo onim što kažemo i što činimo. To se događa dok doživljavamo emociju, odmah pošto naša emocionalna osećanja i radnje postanu svesni. Većina ljudi ne obraća toliku pažnju na svoja emocionalna ose ćanja, ali ova vrsta pažnje nije neostvariva. Verujem da možemo da razvijemo sposobnost pomnosti tako da pređe u naviku, da postane standardan deo života. Kada se to dogodi, osećamo čvršću vezu i bolju mogućnost da upravljamo svojim emocionalnim životom. Postoji mnogo načina da se razvije ovakva pomnost. Jedan način da ljudi postanu pomniji prema svojim emocijama jeste da koriste znanje o uzrocim a svake emocije, opisanim u poglavljima 5. do 9. Boljim upoznavanjem onog što je okidač naše emocije, možemo da povećamo svesnost o tome kada nam se i zašto dešavaju. Za ovaj način povećavanja pomnosti bitna je sposobnost da prepoznamo svoje vruće okidače emocija i da preduzmemo korake da ih oslabimo. Nije cilj da se oslobodimo emocija nego da imamo širi izbor kako da odigramo emociju kada smo već u njoj. Učenje o osećajima (telesnim osećanjima po kojima se razlikuje svaka emocija) trebalo bi takođe da nam koristi za usredsređivanje
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
121
naše pomnosti. Normalno, mi znamo da imamo ove osećaje ali se ne fokusiramo na njih i ne koristimo ih kao signale koji bi nas pozivali na pomnost prema našim emocionalnim stanjima. U poglavljima 5. do 9. navodim vežbe za povećanje svesnosti osećaja imanja tih emo cija, tako da možete bolje da opažate fiziološke promene i da ih kori stite kao da su smišljene da nas učine pomnima, pružajući nam priliku da razmotrimo, prevrednujemo ili kontrolišemo svoje emocije. Možemo da postanemo pomniji prema svojim emocionalnim osećanjima i tako što postanemo pronicljiviji za emocionalna osećanja drugih sa kojima smo u dodiru. Ako znamo kako se oni osećaju, ako to svesno registrujemo, onda to možemo da koristimo kao povod za bolje raspoznavanje vlastitih osećanja i za davanje signala sebi samima da postanemo pomni prema svojim emocionalnim osećanjima. Nažalost, prema mome istraživanju, ukoliko izrazi nisu veoma snažni, većina nas nije naročito dobra u prepoznavanju kako se dru gi osećaju. Nama, za tumačenje izraza lica nije potrebna pomoć kada emocija dostigne vrhunac. Izrazi su do tada već izmakli kon troli i poprimili izgled za koji sam utvrdio da je univerzalan. No, izrazi mogu da budu veoma istančani, svedeni samo na pomeranje očnih kapaka ili gornje usne. Pri tome, često smo do te mere usredsređeni na ono što neka osoba govori da nam ovi tanani znaci pot puno promaknu. To je šteta, jer bolje prođemo ako već na početku naše interakcije s nekim možemo da otkrijemo kako se ta osoba oseća. Poglavlja od 5. do 9. uključuju fotografije koje treba da vam pomognu da postanete pronicljiviji za tanane izraze lica, takođe i ideje kako da tu informaciju koristite u porodičnom životu, prija teljstvu i na radnom mestu. Učenje pomnog razmatranja svojih emocionalnih osećanja nije lako, ali je mogućno, a uz upornost i ponavljanje, verujem da posta je lakše.* Čak i kada pomnost postane utvrđena navika, ona neće * Moje veoma skromno iskustvo s meditacijom i moja poznanstva s prijateljima i kole gama koji imaju dug meditacijski staž, uverili su me da je to još jedan način za posti zanje pomnosti. U istraživanju koje upravo započinjem, pokušavam da više naučim o tome kako se to dešava, i da dokumentujem prirodu promena do kojih dolazi.
122
Pol E km an
uvek da deluje. Ako je emocija veoma snažna, ako importujemo scénario koji nismo prepoznali, ako smo u raspoloženju koje je rele vantno za emociju koju osećamo, ako smo neispavani ili ako oseća mo neprestani fizički bol, pomnost može da nam ne pođe za rukom. Greške ćemo da pravimo, ali tada iz njih možemo da naučimo kako da ih ne ponavljamo. Brojne su tehnike koje, kada smo pomni, možemo da koristi mo za posredovanje u svom emocionalnom ponašanju: - Možemo pokušati da preinačimo procenu dešavanja; ako uspemo, emocionalna ponašanja će da se zaustave na kratko, mogu da se jave druge, prikladnije emocije ili, naša prva reakcija može da bude potvrđena ukoliko je bila primerena. Problem s ponovnom procenom je što nas naš refraktorni period čini odbojnim i onemo gućava pristup informacijama - koje su u nas doprle iz spoljašnjosti - koje bi mogle da ospore emociju. Ponavljanje procene ide mnogo lakše kada se završi refraktorni period. - Čak i kada ne možemo da ponovimo procenu dešavanja, kada nastavljamo da verujemo u opravdanost naših osećanja, možemo izabrati da tumačimo svoje radnje, da zaustavimo svoj govor u roku od nekoliko sekundi, ili makar da našim osećanjima ne dozvolimo da nas obuzmu. Možemo da pokušavamo da redukujemo signale na našem licu ili u glasu, da odolevamo bilo kojim impulsima za vršenje radnji, da cenzurišemo šta govorimo. Hoti mično kontrolisanje nehotičnog ponašanja kojim rukovode emo cije, nije lako, pogotovo ako su emocije koje osećamo jake. Ali zau stavljanje govora i radnje je moguće i čak je lakše nego da se s lica ili iz glasa u potpunosti ukloni svaki trag emocije. Znanje o tome da ste emocionalni, odnosno pomnost, čuva vas da ne izgubite kon trolu nad onim što izgovarate ili što radite, da ne učinite nešto zbog čega ćete zažaliti. Pogledajmo kako to funkcioniše najednom primeru iz mog života. Moja žena, Meri En, otputovala je na četiri dana na konfe renciju u Vašingtonu. Oboje smo običavali, kada smo na putu, da se jedno drugom javljamo svakoga dana. U razgovoru u petak uveče
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
123
rekao sam joj da u subotu idem na večeru sa kolegom i da ćemo posle da radimo do kasno. U vreme kada sam očekivao da bih stigao kući, oko jedanaest sati uveče, kod nje, u Vašingtonu, biće već dva sata ujutro, i ona će biti u dubokom snu. Pošto nećemo moći da se čujemo u subotu uveče, rekla je da će me nazvati ujutro u nedelju. Meri En zna da ustajem rano, čak i nedeljom, i da ja, kada ona nije kod kuće, uvek sedim za kompjuterom već od osam sati. Do devet sati još me nije nazvala i ja sam počeo da se brinem. Kod nje je bilo podne; zašto se još ne javlja? U deset sam počeo da se ljutim. Kod nje je jedan sat popodne i sigurno je već mogla da se javi? Zašto nije? Da li joj je neprijatno zbog nečega što je uradila prošle večeri a što ne želi da otkrije? Mrzeo sam što su mi se javljale takve misli i to je samo pojačalo moju ljutnju. Da me je pozvala ne bi počela da me nagriza ljubomora. Da se nije razbolela; da nije imala saobraćajnu nesreću? Počeo sam da se plašim. Da li da nazovem policiju u Vašingtonu? Verovatno je prosto zaboravila, ili se toliko zanela obilascima muzeja - kazala mije da to planira za nedelju - daje zaboravila na naše dogo voreno telefonsko javljanje. Njena nehajnost me je ponovo naljutila, smenjujući strah, dok sam zamišljao kako ona uživa dok se ja brinem za nju. Zašto da me mori ljubomora? Zašto se ne javi! Da sam bio mudriji, da sam bio već prešao lekcije iz ove knjige, mogao sam da započnem preventivne radnje u subotu uveče ili u nedelju ujutro. Znajući da napuštanje od strane žene predstavlja vruć okidač emocije (majka mi je umrla kada sam imao četrnaest godina), pripremio bih sebe da se ne osećam napušten ako Meri En zaboravi da se javi. Podsetio bih sebe da Meri En ne voli da telefo nira, posebno iz govornice, i da verovatno neće da se javi pre nego se vrati u hotel. Takođe bih uzeo u obzir da je Meri En tokom dva deset godina braka dokazala da je dostojna poverenja i da ne treba da sam ljubomoran. Da sam o svemu razmislio unapred, bio bih u stanju da oslabim svoje okidače emocija tako da njeno propuštanje jutarnjeg telefonskog javljanja ne bih tumačio na način koji čini da se osetim napušten, ljutit, ljubomoran, ili uplašen za nju, i ljut zato što je učinila da, možda bespotrebno, doživljavam sva ta osećanja.
124
Po l Ek m a n
Naravno, bilo je prekasno da se izvuče neka korist iz takvog razmišljenja, jer u nedelju pre podne to više nisam mogao da uči nim upravo zato što to nisam uradio unapred. Uvek kada sam osetio da sam ljut, uplašen, ili ljubomoran, bio sam u refraktornom perio du kada bilo šta što bih umeo da uradim da razminiram situaciju, više nije na raspolaganju. Emocije su bile započele; kako je vreme prolazilo bivale su sve jače uvek kada bih ih osetio; a više nisam imao pristup relevantnim informacijama o Meri En i o meni. Pri stupanje informacijama bilo mi je ograničeno samo na one koje su potkrepljivale emocije koje sam osećao. Bio sam rešen da svojim emocijama ne dopustim da me ome taju u poslu. Iako od osam ujutro do jedan sat po podne nisam bio ljut, kada je Meri En najzad nazvala pet sati kasnije (u četiri po pode, po njenom vremenu), za sobom sam već imao brojne epizode ljutnje, uvek kada bih pogledao na sat i shvatio da se još uvek nije javila. Međutim, zahvaljujući dugom vremenskom rasponu, imao sam vremena i da počnem da postajem poman prema svojim emo cionalnim osećanjima. Iako sam osećao da sam sasvim opravdano ljut zbog njenog nemarnog nejavljanja u vreme kada je rekla da će se javiti, odlučio sam daje mudrije da svoju ljutnju ne izrazim preko telefona i da sačekam da se vrati kući. U svome glasu sam mogao da čujem prizvuk ljutnje dok smo razgovarali, ali sam uspeo u svom naumu da se ne žalim i da ne iznosim nikakve optužbe, što sam inače žarko želeo. Razgovor nije bio naročito uspešan i posle neko liko minuta smo se složili da prekinemo, utanačivši da se vraćala sutra dan, kasno uveče. Razmišlajo sam šta se dogodilo. Osećao sam olakšanje zato što nisam izneo nikakve optužbe, ali sam znao da je ona po mome glasu znala da sam zbog nečeg bio ljut. Ona je održala kontrolu u toliko što nije navaljivala da kažem o čemu se radi. Refraktorni period se zavr šio tako da sam mogao da ponovim procenu situacije. Više nisam osećao ljutnju ali sam se osećao pomalo budalasto zato što sam bio ljut. Ne želeći da stvari ostanu nedorečene, s obzirom na to da nas je razdvajalo više hiljada kilometara i da se nećemo videti još skoro dva
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
125
puna dana, pozvao sam Meri En. Od prethodnog razgovora nije proš lo više od dva minuta. Ovoga puta razgovor je bio prijatan i zadovo ljavajući. Nekoliko dana kasnije upitao sam je o ovoj epizodi, na koju je ona zaboravila. Potvrdila je da je shvatila da sam bio ljut, ali pošto ja nisam govorio o tome odlučila je da ni ona to ne pomene. Ovo je primer emocionalne epizode u kojoj osoba zažali što je postala emotivna. Postoje, naravno, druge prilike kada smo veoma zadovoljni zbog svojih emocionalnih reakcija. No, zadržimo se na onome što iz ove epizode možemo da naučimo a što može da ima primenu u drugim situacijama u kojima čovek zažali zbog emocio nalnog ponašanja. Prva stvar je važnost nastojanja da se predvidi šta može da se dogodi, važnost upoznavanja nečijih slabih tačaka. Ja u tom pogledu nisam uspeo pa premošćavanje cele stvari više nije dolazilo u obzir. Nisam mogao da smanjim izglede da u ovu epizodu importujem scénario ljutnje zbog napuštanja, čime sam produžio refraktorni period. Srećom, iz ovog iskustva sam i dovoljno naučio da verovatno ne odgovorim ljutnjom kada se Meri En sledeći put ne bude javila kada je rekla. Kada sam poman, mogu da izaberem da se ne naljutim ali, ako sam već u razdražljivom raspoloženju, ili pod velikim pritiskom, uspeh nije garantovan. Analiza koju treba da obavimo da bismo oslabili okidač emo cije na koji sumnjamo da bi mogao da se otkači, ima dva dela. U jednom delu se usredsređujemo na sebe, na ono u nama što čini da emocionalno odgovorimo tako da posle zažalimo. U ovom primeru, to je bilo uviđanje da je izostanak telefonskog poziva odvrnuo sla vine moje nerazrešene ozlojeđenosti prema majci zato što me je napustila svojom smrću, a što sam bio importovao u ovu situaciju. U drugom delu pokušavamo da proširimo naše razumevanje druge osobe. U ovom primeru, to je uključivalo preispitivanje onoga što sam o Meri En znao a što bi moglo da je navede da se ne javi, kao na primer njena odbojnost prema telefonskim govornicama, što nije imalo nikakve veze s napuštanjem. Možda je preterano očekivanje da ćemo uvek moći da predvi dimo i deaktiviramo emocije, pogotovu još dok su na pomolu. No
126
Po l E k m a n
sticanje veštine u bavljenju s emocijama delom se sastoji u razvija nju sposobnosti za analiziranje i razumevanje onoga šta se dogodilo nakon što se data epizoda odigrala. Analize treba uraditi u vreme kada više ne osećamo potrebu da opravdavamo ono što smo učinili. Mogu da nam pomognu da opustimo neki okidač emocija ili da povećamo budnost prema onome od čega treba da se štitimo. U prethodnom poglavlju predložio sam vođenje dnevnika o epizodama zbog kojih smo zažalili. Proučavanje dnevnika ne poma že samo u prepoznavanju zašto se dešavaju takve epizode nego i kada će verovatno da se ponove i šta vi možete da uradite da sebe promenite tako da se to ne događa u buduće. Bilo bi korisno da se u istom dnevniku beleže i epizode u kojima se postigne uspeh, u koji ma se dobro reagovalo. Osim što su izvor ohrabrenja, takve dnev ničke zabeleške omogućavaju nam da razmislimo zašto nekad možemo da uspemo a nekad ne. Često ćemo se zapitati šta da radimo pošto je emocija započela i mi smo u refraktornom periodu, nesposobni da reinterpretiramo dešavanje. Ukoliko smo pomni, možemo pokušati da emociju ne pothranjujemo, tako što inhibiramo radnje za koje je verovatrno da bi drugoga izazvale da odgovri na način koji bi naša osećanja još ojačao. Da sam bio izneo svoje optužbe, Meri En je lako mogla odbrambeno da odgovori ljutnjom, što bi onda mene ponovo i, možda još više, naljutilo. Ja sam na kontrolisanje emocionalnog ponašanja, radilo se o strahu ili o ljutnji, počeo da gledam kao na izazov u kome skoro da uživam, bez obzira na to što uspeh često izostane. Kada sam uspešan onda imam osećaj da gospodarim i to je veoma prijatno. U svakom slučaju, verujem da vežbanje i razmi šljanje o tome šta treba da se čini, kao i prisebnost u toku emocio nalne epizode, mogu da pomognu. Kontrolisanje emotivnog ponašanja neće uvek da bude uspešno. Ako je pobuđena emocija veoma jaka, ako smo u raspoloženju koje nas predisponuje za tu emociju, ako je događaj na sličnoj talasnoj dužini s nekom od evolutivnih emocionalnih tema ili s nekim rano naučenim okidačem emocije, moje sugestije će mnogo teže
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
127
moći da se primene. I, zavisno od emocije, afektivni stil nekih ljudi - onih koji tipično postaju emotivni veoma brzo i veoma intenzivno - otežavaće kontrolu određenih emocija. Činjenica da nećemo uvek da uspemo, ne znači da ne možemo da napredujemo. Ključ je u boljem razumevanju samih sebe. Naknadnim analizama naših emocionalnih epizoda možemo početi da se navikavamo na pomnost. Učeći da se više usredsređujemo na ono šta osećamo, saznavajući neke unutrašnje natuknice koje nam signalizuju koju mi to emociju osećamo, u boljem smo položaju da nadziremo svoja osećanja. Razvijanje sposobnosti uočavanja zna kova emocionalne reakcije drugih prema nama, može da nas pobu di da pazimo na ono šta radimo i šta osećamo - i da nam pomogne da primereno odgovorimo na emocije drugih. A učenje o najčešćim okidačima za svaku emociju, onima koji su nam zajednički s dru gim ljudima i onima koji su za nas jedinstveni i od posebne važno sti, može pomoći da se pripremimo za emocionalna susretanja. O svemu tome biće reči u narednim poglavljima.
5.
Tuga i patnja Roditeljski najcrnji košmar. O djednom , nem a vam sina. Bez objašnjenja. Posle više m eseci čujete da je policija otkrila kružok jednog masovnog ubice, homoseksualaca, koji je zlostavljao, silovao i, na kraju, ubijao dečake. Čujete zatim da je na m estu gde su bile zakopane žrtve tog m asovnog zločina pronađeno i identifikovano telo vašeg sina. Policiju je na to m esto odveo sedam naestogodišnji Elmer Vejn Hinli. Policija je H inlija uhapsila zato što je pucao i usm rtio svog prijatelja, D ina Korla, starog trideset tri godine, nakon što su cele noći duvali lepak. Hinli je tvrdio da je pripadao kružoku m asovnog ubice, iz koga je D in Kori uzim ao dečake. Kada je Kori rekao da će on da bude njegova sledeća žrtva, Hinli je pucao u njega. D ok je bio u pritvoru, zbog Korlovog ubistva, policiji je ispričao o ubistvim a dečaka jer je hteo „da im (roditeljim a) učini neku vrstu usluge“. Osećao je da bi roditelji trebalo da znaju šta se dogodilo s njihovim sinovima. U kupno su pronađena tela dvadesetsedm orice dečaka. Beti Širli je m ajka jed n o g od m rtv ih dečaka. N jena je tuga zaprepašćujuća, patn ja je toliko intenzivna da vas slam a i sam o posm atraje B etinog izraza. Čovek skoro m ože da čuje jecaje koji provaljuju iz njenog duboko nesrećnog lica. Poruke koje se prenose licem i glasom ponavljaju jedna drugu ukoliko se ne nastoji kontrolisati izraz.
130
Pol Ekman
Smrt nečijeg deteta je univerzalan uzrok tuge i patnje.* Možda ne postoji nijedan drugi događaj koji može da izazove tako intenzivnu, postojanu i trajnu nesrećnost. Kada sam, 1967. godine, radio istraživa nje u Papui Novoj Gvineji, pitao sam Foreance da mi pokažu kako bi izgledala njihova lica kada bi saznali da im je um rlo dete. Video snimci njihovog izvođenja pokazuju isti izraz lica kao i Beti Širli, iako manje intenzivan, jer oni su gubitak samo zamišljali a ne i doživljavali. Mnoge vrste gubitaka m ogu da budu okidači tuge: odbacivanje od strane prijatelja ili ljubavnika; gubitak sam opoštovanja zbog neuspeha na poslu; gubitak divljenja i pohvale od strane nadređe * Izuzetak bi predstavljao slučaj da je dete patilo od neke neizlečive bolesti ili, u nekim društvima, ako se radi o odojčetu o kome porodica nije u stanju da se stara.
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
131
nih; gubitak zdravlja; gubitak nekog dela tela ili funkcije, zbog bole sti ili nesrećnog slučaja; i, za neke, gubitak dragocenog predm eta. Postoje m noge reči da se opišu tužna osećanja: rastrojen, razočaran, potišten, m elanholičan, depresivan, obeshrabren, obeznađen, oža lošćen, bespom oćan, jadan i rastužen. Ni jedna od tih reči ne zvuči dovoljno jaka da iskaže emociju koju je im ala Beti Širli. Voli Fresen i ja sm atrali smo da ta emocija ima dve jasno odvojene strane - tugu i patnju.81 U trenucim a patnje postoji protest; u tuzi više postoji pom irenost i obeznađenost. Pat nja nastoji da se aktivno nosi sa izvorom gubitka. Tuga je više pasiv na. Patnja često izgleda besm islena kada ne m ože ništa da se učini da se povrati izgubljeno. Po izrazu lica na ovoj fotografiji ne m ože m o da kažem o da li Beti oseća tugu ili patnju. Bilo bi očiglednije kada bism o njeno lice m ogli da vidim o u rasp o n u od nekoliko sekundi, d a je čujem o šta kaže i da vidim o pokrete tela. Bilo bi doi sta bolno da čujemo Betine paćeničke i očajničke krike. M ožemo da skrenem o pogled s lica, ali ne m ožem o da pobegnem o od zvuka neke emocije. Svoju decu učim o da suzbijaju neprijatne zvuke koji prate neke emocije, posebno užasne krike očajanja i agonije. Tuga spada u dugotrajnije emocije. N akon perioda protestne patnje, obično sledi period tužne pom irenosti, u toku koga se čovek oseća potpuno bespom oćno; zatim se protestna patnja ponovo vra ća, u okviru nastojanja da se povrati izgubljeno, pa opet nastupa tuga, pa patnja, i tako još dugo. Kada su emocije blage ili, čak i sred nje, m ogu da traju svega nekoliko sekundi, ili do nekoliko m inuta, pre nego se oseti neka druga, ili prestane da se oseća bilo koja em o cija. Intenzivna em ocija Beti Širli dolazila bi u talasim a, u dugom nizu, a visoki ton ne bi trajao neprekidno. Kod tako intenzivnog gubitka uvek u pozadini postoji tužno ili splasnulo raspoloženje, koje traje sve do kraja procesa ožalošćenosti. Čak i u tako velikoj žalosti postoje trenuci u kojim a m ogu da se osete druge emocije. Ožalošćena osoba može na m om ente da se ljuti na život; na Boga; na osobu ili na stvar koji su vinovnici gubit ka; na um rlog, zato što je um ro, pogotovo ako su pokojni, ili pokoj-
132
P ol Ekman
na, na određeni način sebe izložili riziku. Ljutnja m ože biti usmerena prem a sebi, zato što nešto nism o uradili, što nism o izrazili neko važno osećanje, što nism o sprečili sm rt. Č ak i kada, racionalno gle dano, nije m oglo ništa da se uradi da bi se sprečila sm rt voljene osobe, ožalošćeni ljudi m ogu da osećaju krivicu i da se ljute na sebe zato što nem aju m oć da spreče takve stvari. Beti Širli je, skoro sigurno, osećala ljutnju prem a ovo dvoje ljudi, koji su joj ubili sina, ali je na slici uhvaćena u drugom tren u t ku, dok oseća tugu i patnju. Ljutnju osećamo prem a osobi odgovor noj za gubitak, dok tugu. i patnju osećam o zbog sam og gubitka. Ukoliko gubitak nije nepovratan kao što je sm rt, nego m u je uzrok odbacivanje, onda sama ljutnja može da bude ono jedino što oseća mo. N o i tada m ože da se pojavi tuga, kada osećam o sam gubitak. Nem a strogih i čvrstih pravila, jer nije neobično ako ožalošćeni, koji se oseća napušten, u trenucim a oseća ljutnju prem a um rloj osobi. M ogu da se jave trenuci u kojim a se ožalošćena osoba plaši kako će da živi bez pokojnika, ili se plaši da neće m oći da se oporavi. Takav strah može da se smenjuje s osećanjem nem ogućnosti nastav ljanja života posle takvog gubitka. Ako do gubitka još nije došlo, um esto tuge i patnje, predom inantna emocija može da bude strah. Č ak i pozitivne em ocije m ogu nakratko da se osete u toku nekog inače vrlo tužnog iskustva. Mogu da postoje zabavni trenuci kad se sećam o nekih zajedničkih sm ešnih doživljaja. Često su p ri jatelji ili rođaci ti koji na groblju, ili u kući pokojnika, evociraju takve pozitivne uspom ene, tako da se često začuje i sm eh. Može doći i do prijatnih tren u tak a pozdravljanja sa bliskom rodbinom koji su došli da podele tugu i pruže utehu. Kada sam radio na Novo Gvinejskoj visoravni, saznao sam za još jednu osobinu žalosti. Jednoga dana sam iz sela u kom e sam živeo, autostopom otišao u regionalni centar, Okapa, gde je postojala australijska bolnica u kojoj sam mogao da se istuširam i napunim bateriju moje filmske kamere. Žena iz jednog udaljenog sela došla je u bolnicu s veoma bolesnom bebom, koja je, nažalost, umrla. Australijski dok tor hteo je ženu i njeno m rtvo dete da prebaci nazad u njeno selo i
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
133
ponudio se da poveze i m ene. Žena je, tiha i bezizražajna, sedela u „lendroveru“ držeći bebu u rukam a sve vreme dugog puta. Kada smo stigli i kada je ugledala svoje rođake i prijatelje, počela je da plače, pokazujući intenzivnu patnju. Lekar je smatrao d a je bila neiskrena, i da je uključila ritualno prikazivanje em ocija kojim je trebalo da im presionira svoje seljane. Mislio je da bi ona, da je stvarno osećala očaj to pokazala i tokom putovanja sa nama. Lekar nije uočavao da patnju stvarno ne m ožem o da doživimo bez prisustva drugih ljudi koji m ogu i hoće sa nam a da podele gubi tak. M i znam o šta se dogodilo, ali značenje za nas postaje bogatije kada drugim a o tom e govorim o i kada vidim o njihove reakcije na naš g u b ita k / Ovo je bio ekstrem an prim er takve pojave, jer je ta žena živela u kulturi iz kam enog doba, bez šibica, tekuće vode, ogle dala i odeće, izuzev suknji od trave. Njena beba je um rla u okruže nju koje za nju nije im alo smisla. Zapadnjačka bolnica, sa svim svo jim inventarom , iskustvo je činila nestvarnim , kao da je došla na M ars i posle se vratila na Zemlju. D ruga je m ogućnost da je svoju ožalošćenost čuvala u sebi, u prisustvu dva čudnovata m uškarca lekara i mene. M ožda je bila i u šoku i trebalo joj je vrem ena da dođe u stanje u kom e m ože da se iskaže žalost. Da je prošlo još vrem ena u putu, m ožda bi se njena žalost ispoljila m a gde bila. Postojalo je vrem e kada su stručnjaci za m entalno zdravlje verovali da se ožalošćeni, koji ne pokazuju intenzivnu tugu, zapravo upuštaju u poricanje i da se, prem a tome, izlažu opasnosti od kasni jih ozbiljnih psihijatrijskih problem a. Novija istraživanja pokazuju da to nije uvek slučaj, pogotovo ako je um rla osoba dugo bolovala i ako je bilo dovoljno vrem ena za prilagođavanje na izvesnu sm rt. U tom slučaju, kada se sm rt konačno dogodi, ožalošćeni oseća m alo patnje, i tek ponekad tugu. Ako je privrženost padala teško, ako su je pratili m nogi b u rn i p erio d i i velika nezadovoljstva, onda sm rt m ože doneti i oslobađanje, uz osećanja olakšanja um esto očajanja. * Psiholog Niko Frijda izneo je veoma slično zapažanje: „Žalost se često ne ispolji kada čovek sazna za nečiju sm rt ili odlazak; takvo obaveštenje čine samo reči. Žalost spopadne čoveka kada se vrati u kuću u kojoj nekoga više nema.“
134
P ol Ekm an
Kada sm rt voljene osobe usledi naglo i neočekivano, bez vrem e na za priprem u, ožalošćeni često veruju da je um rli još uvek živ. D r Ted Rinerson /Rynearson/, koji je proučavao kako ljudi reaguju na iznenadnu sm rt voljene osobe, otkrio je da m nogi ožalošćeni razgo varaju s pokojnikom , verujući da mrtvi, na neki način, m ogu da ih čuju i da im odgovaraju.82 Kada je uzrok sm rti neka nesreća, ubistvo ili samoubistvo, m ogu proći godine pre no prestanu ovi razgovori a ožalošćeni u potpunosti prihvati da je voljena osoba mrtva. Snažan tužni izraz, p o p u t Betinog, m ože da se pojavi i kada neko ko je očekivao strašan gubitak dobije dobru vest da je s volje nom osobom sve u redu. U tom prvom trenutku olakšanja izbije sva suzdržavana patnja. Očekivana, ali suzdržavana, tuga, sada se izrazi. U tom trenutku osoba oseća i žalost i olakšanje. O dložene emocije, potisnute iz nekog razloga, izbijaju kada bude bezbedno da se osete, čak i kada emocija više nije relevantna za nastalu situaciju. Postoji još jedno, m ogućno ali neispitano, objašnjenje zašto ponekad vidim o znake patnje, sa sve suzama, kada osoba čuje dobru vest. M oguće je da n ajin ten ziv n ija rad o st slom ije em ocionalni sistem tako da bilo koja vrsta izuzetno jake emocije izazove trenutke patnje. Ljutnja m ože da bude od b ran a od patnje, zam ena za nju a, ponekad, i lek. Ako odbačeni ljubavnik m ože da se naljuti zato što je ostavljen, beznađe popušta. U trenucim a intenzivne usam ljeno sti, tuga će da se vrati ali će ljutnja m oći opet da je odagna. Kod nekih ljudi ljutnja stoji u rezervi, sprem na da se pojavi na najm anji znak nekog gubitka, da bi se sprečilo doživljavanje patnje. Neki psihoterapeuti su smatrali da produžene tuga i patnja kao odgovor na gubitak, jesu rezultat ljutnje izvrnute prem a unutra. Kada bi onaj ko pati svoju ljutnju m ogao da usm eri prem a spolja, p rem a u m rlom , zbog napuštanja, prem a odb o jn o m ljubavniku, supružniku, učitelju ili šefu, tuga i patnja bili bi „izlečeni“. Iako se ponekad i dogodi takav slučaj, ne m islim da je to uobičajena reak cija. Nije neobično da se ljutnja oseća prem a nekom e koga izgubi mo, ali ljutnja ni u kom slučaju nije jedino osećanje, niti je njeno
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
135
izražavanje n e o p h o d a n i sig u ra n lek za tu g u i p a tn ju koje se osećaju. D anas je uobičajeno da ljudi uzim aju lekove da bi olakšali intenzivnu tugu ili patnju, da priguše žalost. N em am zam erke na upotrebu lekova protiv depresije i em ocionalnih poremećaja, o koji m a govorim kasnije u ovom poglavlju. No nisam siguran koliko je za nekog korisno da ne oseća tugu ili patnju zbog norm alnih gubi taka koji čekaju sve nas, izuzev ako osoba nije klinički depresivna. Tuga i patnja m ogu da doprinesu zacelivanju gubitka, a trpljenje zbog gubitka trajalo bi duže bez ovih osećanja. Ako m u se da dovoljno lekova, čovek neće izgledati kao da pati, a to može im ati i svoju lošu stranu. Tuga i patnja u izrazu lica i u glasu pozivaju druge u pom oć. Ta društvena podrška, briga prija telja i članova porodice, isceliteljska je. Osoba koja je na lekovima i stoga ne iskazuje tugu i patnju, m ožda dobije m anje te isceliteljske pažnje. Ne želim da kažem da su izrazi tuge i patnje u bilo kom sm i slu nam erno napravljeni tako da nateraju druge da pom ažu. Ovi izrazi su nevoljni, nehotični, ali jedna od njihovih evolucionih funk cija jeste da druge, koji gledaju izraze, teraju da osete brigu i požele da pruže utehu. D ruga funkcija izraza tuge i patnje jeste obogaćivanje nečijeg iskustva o značenju nekog gubitka. Mi tačno znam o kakav je osećaj kada se plače, kakvo trpljenje osećamo na licu posle m nogih izraža vanja patnje i tuge. Ne radi se o tom e da ne bism o znali šta taj gubi tak znači da nije bilo izraza; znali bismo, ali ga ne bism o potpuno osetili ako bi lekovi ublažili naš očaj. Još jed n a funkcija tuge je da dozvoli čoveku da obnovi izvore i očuva energiju. Naravno, to se neće dogoditi kada se tuga smenjuje s patnjom , jer se tim e rasipaju snage. Želim da upozorim čitaoca. Nem a čvrstih dokaza, ni za ni pro tiv, da li ljudi pod lekovima imaju norm alnu reakciju tuge kada su u žalosti ili kad pretrpe neku drugu vrstu gubitka. Još uvek ne zna m o šta da savetujemo, a čitaocu m ogu sam o da predočim šta sve treba da im a u vidu. Još jednom napom injem da sam govorio samo
136
Pol Ekman
o nepatološkim reakcijam a na gubitak, ne i o kliničkoj depresiji. Niže u ovom poglavlju objasniću po čem u se klinička depresija razlikuje od tuge i patnje. Bilo je leto, 1995. godine, u bosanskom izbegličkom logoru u Tuzli. Evropljani i A m erikanci su proglasili da će određene zone štititi trupam a NATO i da su bezbedne od srpskih napada. Ali Srbi nisu poštovali deklaraciju i zauzeli su bezbednu zonu Srebrenice. Srbi su brutalno ubili veliki broj muškaraca. Izbeglice, koje su stizale u Tuzlu, videli su leševe civila pored puta; prolazili su pored zgarišta kuća koje su zapalili Srbi, ponekad sa ukućanim a u njima. Takođe su videli obešena tela m uškaraca koji su pokušali bekstvo. Ljudi,
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
137
koje ovde prikazujem o, su bosanski m uslim ani, u Tuzli, još jednoj, navodno, bezbednoj zoni. Upravo su pročitali spisak preživelih, saznavši da m nogi - većina njihovih očeva, braće i m uževa - nisu na njem u. Teško je ne poželeti da utešim o dete koje pokazuje toliku pat nju. Taj impuls da posegnem o da pom ognem o fundam entalan je za svaki sm isao zajednice. Bar jed n im delom je m otivisan patnjom koju mi osećam o kada vidim o drugog da pati, pogotovo kada vidi mo dete koje je bespom oćno i jadno. To je jedna od funkcija, ili svr ha, tog izraza: poziv za pom oć, nam etanje nečije patnje drugim a, da bi pomogli. A tešenje drugog je prijatan osećaj; Utešiti nekoga, um a njiti njegov jad, brižnom e pričinjava pozitivno osećanje. Ista su ta osećanja želje da se pom ogne i uteši mogla da se p ro bude i kada ste videli Betin izraz lica, ali verovatno ne toliko jaka. Većina nas se m anje usteže ako treba da teši nepoznato dete a ne odraslu osobu, čak i kada se patnja snažno m anifestuje. Sociolog Irving Gofm an zapazio je m alobrojnost barijera protiv dodirivanja dece koju ne poznajem o: grljenja ako plaču, m ilovanja u prolazu. (To je p isao 6 0 -ih g o d in a 20. veka, pre plim e b o jazn i zbog pederastije.) Ja sam verovatno previše ranjiv na osećajnost za patnje drugih ljudi. Televizijske vesti o stradanjim a, čak i kada se radi o događaji m a s uspešnim ishodom , čine da odm ah zasuzim i osetim patnju. Čak i neke surove televizijske reklame, koje prikazuju nekoga ko je doživeo gubitak, čine da m i poteku suze! N isam uvek bio takav. Verujem d a je to posledica izvanredno bolnog iskustva posle hirurške operacije pre 30 godina. Zbog lekarske greške nisu mi davani nikakvi lekovi protiv bolova tako da sam pet dana osećao nepopust ljivu i toliko žestoku patnju da bih se ubio da sam imao čime. Ovo užasno, traum atično paćenje iščašilo je moj sistem emocije tuga/ patnja. Ja sam kao kontuzovan vojnik koji preterano reaguje na sva ki zvuk ako i najm anje podseća na grmljavinu topa. Vrlo intenzivna, zgusnuta (često ponavljana) emocionalna iskustva m ogu da prebaždare /resetuju/ pragove za doživljavanje svake emocije.
138
Pol Ekman
Treba reći da ne želi svako da m u se pom ogne kada doživljava tugu i patnju. Neki ljudi žele da se povuku, da budu sami, da ih ne vide u takvom stanju. Takvi ljudi m ogu da se stide što su slabi i bes pom oćni, što su toliko zavisili od neke osobe, bili joj toliko privrže ni, da sada doživljavaju tugu i patnju kada su je izgubili. Neki ljudi, zbog ponosa, um esto pokazivanja neke neprijatne em ocije uvek pokažu „stisnute usne“. Ali to što neko ne želi da pokaže svoja osećanja ne znači da će u tom e potpuno i da uspe; kao što ne znači ni da ne oseća emocije sam o zato što pokušava da suzbija svoj izraz. Kao što sam objasnio u 4. poglavlju, em ocionalni izrazi su nehotič ni; počinju da se pojavljuju i kada m i to ne želimo. M i m ožem o da ih suzbijamo ali ne uvek u potpunosti. Kada bism o m ogli u p o tp u nosti da elim inišem o em ocionalne izraze - da ne ostane nikakav trag na licu, u glasu, ili na telu - onda bism o te izraze m orali da sm atram o za jednako nepouzdane kao i izgovorene reči. (U prethodnom paragrafu sam nam erno upotrebio zam enicu m uškog roda jer je pojava češća kod m uškaraca, što ne znači da je nem a i kod žena, ali i da nem a m uškaraca kod kojih nije prisutna. Kulturne tradicije i vaspitanje u okviru kulture, m ožda i tem pera m ent, im aju ulogu u oblikovanju nečijeg stava prem a osećanju i prikazivanju tuge i patnje.) Svaki izraz prenosi skup srodnih poruka. Poruke za tugu i pat nju vrte se oko „Patim; uteši i pom ozi“. Naša reakcija na viđenje tih izraza najčešće nije ravnodušna ni intelektualna, čak i ako se izrazi prikazuju na tako apstraktan način kao što je nepokretna fotografija na stranici knjige. Mi sm o napravljeni tako da na emociju odgova ram o emocijom; m i obično osećam o poruku. To ne znači uvek i da osećamo emociju koja nam se signalizuje. Paćenje drugog ne oseća svako; nije svako ponukan da pom o gne i uteši nesrećnika. Neki ljudi reaguju ljutnjom na nesreću d ru gih. M ogu da osećaju da im je upućen nedobrodošao, nepristojan zahtev za pom oć: „Zašto se nije brinuo sam. Zašto kukum avči?“. Silvan Tom kins je verovao da je ključna razlika m eđu ljudim a u tom e kako odgovaraju na patnju drugih. Da li tu patnju osećam o i
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
139
sami i želimo da pom ognem o, ili osobu koja pati krivim o zato što je upala u neprilike i što im a zahteve prem a nama? Za pojedinca, ili grupu - bosanski m uslimani, Jevreji, američki indijanci, afrički robovi, C igani - ponekad m ože da se sm atra da zapravo nisu ljudi, kao m i ostali. M ogu da se83 nazivaju životinjama, da se pokaže koliko su nevažni. Iako patnja životinja dirne m noge ljude, ona ne dirne svakog i svako ne bude d irn u t patnjam a onih koje sm atra za nižu vrstu. Njihova patnja m ože da izgleda zaslužena, ili bar podnošljiva za gledanje. Postoje i ljudi koji uživaju u patnji drugih. O ni muče, fizički ili psihološki, jer im je prijatno da koriste svoju m oć i da gledaju bol i patnju koju ona izaziva. Izraz, kakav iskazuje ovaj dečak, m ože sam o da im otvori apetit da kod svoje žrtve izazovu još veću patnju. (O takvim ljudim a govorimo u d ru gom delu 6. poglavlja.) Suze teku potocim a na potresnom licu tuzlanskog dečaka. U zapadnjačkim kulturama suze su prihvatljive kod dece i odraslih žena, no tuga ili patnja, sve do nedavno, smatrani su znakom slabosti kod odraslih muškaraca. Priča se da su suze, koje su predsedničkom kan didatu, Edm undu Maskiju, potekle dok je govorio o novinskom napa du na svoju suprugu, njega koštale partijske kandidature, 1972. godi ne. Izgleda da su se stvari danas prom enile. Bob Dol i Bil Klinton, obojica su pustili suze tokom izborne kampanje 1996. godine, i to im niko nije zamerio. Masovni mediji i mnogi učitelji ističu prihvatljivost em ocija uopšte, posebno tuge i potrešenosti, kod m uškaraca. Ne verujem da je to prodrlo u sve pore američkog društva, no nem am o repere da bismo današnje stanje uporedili s onim što je bilo norm alno pre trideset godina. Suze nisu vezane isključivo za tugu ili žalost. M ogu da se jave i za vrem e intenzivne radosti, i u nastupim a smeha, dok se u novijoj literaturi pojavljuje sve više izveštaja o plaču odraslih kada osećaju bespom oćnost. Ljudi kažu da se osećaju bolje posle plakanja i, bez obzira na to što postoje razlike u tome šta okida plač, koje su m ožda posledica kontrole nad izrazom , za plač se pokazuje da je univerza lan emocionalni izraz. Postoje tvrdnje d a je plač jedinstveno ljudski;
140
Pol Ekman
m eđutim , pojavljuju se i sporadični izveštaji o plakanju i drugih prim ata kada se nalaze u paćeničkoj situaciji. Kao što je bilo reči, emocije ne samo da im aju ulogu u raspo loženjim a, nego je većina em ocija takođe centralna odrednica za određene crte ličnosti i za emocionalne poremećaje. Dužina trajanja svake od ovih pojava najlakši je način pravljenja razlike izm eđu em ocija (koje m ogu da traju od samo nekoliko sekundi pa do više m inuta); raspoloženja (koja traju satima, ponekad i dan do dva); i crta ličnosti (koje m ogu da karakterišu veće delove nečijeg života, kao pubertet, m omaštvo, ponekad, nečiji celi život).* Pri tome, za razlikovanje crta ličnosti od emocionalnih poremećaja, koji m ogu da budu ili epizodni (traju svega nekoliko nedelja ili meseci) ili pervazivni (traju godinam a ili decenijama) nije bitno koliko traju već koliko um anjuju našu sposobnost da živimo svoj život. Kod porem ećaja, emocije su izvan kontrole pa m ogu da om etaju našu sposobnost da živimo s drugim ljudima, da radimo, da jedemo, da spavamo. Kada sm o u raspoloženju potištenosti, tugu osećam o satima; m elanholična osoba sklona je osećanjim a tuge i raspoloženju p o ti štenosti; dok je depresija m entalni poremećaj u kom e tuga i patnja im aju centralnu ulogu. Naravno, te reči ljudi obično izjednačavaju, govoreći, na prim er, da je neko pao u depresiju zbog neočekivano niske ispitne ocene. M eđutim , m entalni porem ećaji im aju jasna obeležja koja ih stavljaju izvan okvira n o rm a ln ih em ocionalnih odgovora. Pre svega, oni traju duže. O va „depresija“ zbog ocene, brzo iščili čim iskrsne neki drugi em ocionalni događaj. Prava depresija traje danim a, mesecima, ponekad i godinam a. Kod em ocionalnog porem ećaja određene emocije dom inuju životom, m onopolišu sva ko dešavanje, i sam o m ali broj d rugih em ocija m ože da se oseti. Emocije se osećaju vrlo snažno i ponavljaju se. Nalaze se izvan k o n trole; osoba ne može da ih reguliše niti da ih izbegne. Om etaju čoveka u obavljanju osnovnih životnih funkcija uzim anja hrane, spava * Drugi načini da se emocije, raspoloženja, crte ličnosti i emocionalni poremećaji, međusobno razlikuju jesu prema uzroku i prema tome kako utiču na naše živote.
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
141
nja, zajedničkog života i rada. Stanje je teško; emocije su, metaforički rečeno, presisale, kao karburator. Ako depresijom dom inuje tuga, govorim o o usporenoj /retardnoj/ depresiji; ako je izraženija patnja, reč je o ubrzanoj /agitovaпој/ depresiji. Depresivni ljudi ne samo da se osećaju bespom oćni da m enjaju svoje živote, nego se osećaju i beznadežni. Ne veruju da će ikada biti bolje. Osim tuge i patnje, snažno osećaju i krivicu i sra m otu, jer depresivni ljudi veruju da su bezvredni i misle da se zbog toga osećaju tako kako se osećaju. Depresija m ože da bude reakcija na neki događaj iz života, kao prekom erna reakcija, ili m ože da se pojavi naizgled bez razloga i uzroka, kada se ne prepoznaje nikakav događaj koji ju je pokrenuo. Tuga i patn ja n isu jed in e em ocije koje se osećaju; često se m anifestuju i ljutnja, usm erena ka u n u tra ili prem a spolja, i strah. Ako postoji klackalica izm eđu depresije i krajnje ushićenosti i uzbuđenosti, to se zove b ip o la rn a depresija ili, po starom , m an ičn a depresija. Čini se van sum nje da postoji važan genetski činilac koji nekoga čini podložnim depresiji, kao i to da m edikam enti pom ažu u većini slučajeva. Psihoterapija, m edikam enatim a ili bez njih, može da koristi, iako se još vodi rasprava da li u slučaju teške depresije sama psihoterapija, bez m edikam enata, može da bude jednako kori sna kao sami m edikam enti, bez psihoterapije. U našem proučavanju ljudi koji pate od depresije nism o utvr dili da kod njih postoji neki poseban izraz lica, koji bi se razlikovao od onog što se vidi kod n orm alnih ljudi koji doživljavaju tugu ili patnju. Svaki trid esetsek u n d n i p erio d p o sm atranja m ogao je da pokaže sam o da li je osoba nesrećna, ali ne i da li je u kliničkoj depresiji. Tek su uzastopnost i snaga emocija, pokazivani iznova u toku jednog sata, očigledno pokazivali da li lice izražava depresiju, a ne samo tugu i patnju zbog nekog važnog gubitka. Veličina tuge bila je u vezi s pacijentovom dijagnozom. M anje tuge pokazivali su oni koji su patili od lake (manje ozbiljne) depre sije a više tuge oni s dijagnozom teške depresije. Pored određenih izraza tuge, m anični pacijenti pokazivali su m nogo više smeha, ali
142
Pol Ekman
ne i osm ehe uživanja. (Razlika izm eđu osm eha uživanja i drugih vrsta sm eha objašnjava se u 9. poglavlju.) U studiji pacijenata iz m oje bolnice, našli sm o da su razlike u vrsti em ocija p o kazanih prilikom p rijem a pacijenata u bolnicu predviđale koliko dobro će pacijenti da reaguju na predstojeće lečenje; to jest, koliko će poboljšanje da se pokaže kroz tri meseca.84
Prepoznavanje tuge u nama Pogledajmo sada kako tugu doživljavamo iznutra. M ožda ste počeli da osećate tugu ili patnju dok ste gledali lica Beti Širli i dečaka iz Tuzle. Ako se to desilo, pogledajte njihova lica ponovo i, ako p o č nete da osećate emociju, pustite osećanje da raste, da vidite odgovo re vašeg tela. Ukoliko niste osetili bilo kakvu tugu dok ste gledali slike, pokušajte još jednom i dopustite tim osećanjim a da se pojave. Ako započnu, pustite ih da se povećavaju što više. D ok gledate te slike, m ožda se setite vrem ena kada ste sam i vi osećali tugu zbog nekog gubitka i m ožda to sećanje bude okidač osećanja tuge. Tužan događaj je za neke ljude bio toliko važan u životu da su postali tem pirani da lako iznova prožive i sete se tog događaja, tem pirani da ih preplave ta tužna osećanja. Njihova tužna priča čeka priliku za ponovno odigravanje. Takvi su ljudi izuzetno podložni tuzi; potrebno im je da je osete ponovo zato što tuga koju su osetili nije potpuno završena. Neka iskustva su toliko razorna kao što je sm rt voljenog deteta - da tuga ne m ože nikada potpuno da prođe. Osoba koja je doživela takvu traum u može lako da zaplače i ranjiva je i na najm anji znak patnje kod drugih. Ako i dalje nemate bilo kakvo osećanje tuge, ako fotografija nije izazvala bilo kakva osećanja em patije, i ako spontano nije iskrslo nikakvo sećanje, pokušajte ovim putem: D a li je ikada u vašem životu postojao trenutak da je um ro neko za koga ste bili vrlo vezani i za kim ste osetili tugu? Ako jeste, vizuelizujte tu scenu i dopustite osećanjima da se ponovno uspostave. Kada to počne da se dešava, pustite oseća njim a da narastaju, obraćajući pažnju kako osećate svoje telo i lice.
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
143
Ako i dalje niste osetili bilo kakvu tugu, pokušajte sledeću vežbu: Podražavajte pokrete lica tuge, kao što ih prikazuje Beti Širli. (M ožda će vam trebati ogledalo da proverite da li izvodite p ra vilne pokrete.) ■ Zinite obešenih usta. ■ Uglove usana spustite na dole. ■ D ok uglove usana držite spuštene, pokušajte da podignete obraze, kao da škiljite. O brazi će vući suprotno od uglova usana. ■ Održavajte tu tenziju izm eđu podignutih obraza i spuštenih uglova usana. ■ Gledajte na dole i pustite da vam padnu kapci. Ako još uvek niste počeli da osećate tugu, pokušajte da p o d ra žavate položaj obrva kod Beti Širli. Taj pokret je m nogo teži za nespontano podražavanje. ■ U nutrašnje uglove obrva povucite ka sredini, ali ne i celu obrvu. ■ Može da koristi i ako skupite obrve i podignete ih u sredini. ■ Gledajte na dole i pustite da vam padnu kapci. Naše istraživanje pokazuje ako na licu napravite ove pokrete, pokrenućete fiziološke prom ene u vašem telu i mozgu. Ako vam se to dogodi, pustite osećanjim a da što više narastu. Ukoliko ste bili u stanju da osetite tugu ili agoniju gledanjem fotografije sa Beti Širli, nam ernim sećanjem, ili praćenjem uputstva za pokrete lica, pokušajte to još jednom . K oncentrišite se na sam osećaj osećanja. O bratite pažnju šta se događa prvo kada započnu ta osećanja, kako se registruju, šta se m enja u telu i u svesti. Pustite osećanjim a da rastu i postanu najjača što m ožete da dozvolite. D ok se to dešava zapazite šta vam se događa u glavi, vratu, ili licu, grlu, leđim a i ram enim a, rukam a, stom aku i nogama. To su o s e ć a J # ^ |‘|^
144
Pol Ekm an
idu s tugom ; vrlo su neprijatni. M ogu da se graniče s bolom ako su jaki i dugotrajni. M ogu da vam otežaju kapci. Obrazi m ogu početi da se podižu. Može početi da vas boli u dubini grla. Oči m ogu da vam se ovlaže prvim suzama. To su norm alne reakcije u toku tuge i norm alne su i dok gledate lice nekoga ko oseća intenzivnu tugu. Em patične reak cije su uobičajene i predstavljaju sredstvo za uspostavljanje veze s drugim a, koji m ogu da budu potpuni stranci. Ova osećanja čine da brinete zbog Betine ili dečakove patnje i čine da želite da im p o m o gnete. Beti Širli doživljava najgoru tragediju za svakog roditelja; dečak doživljava najvećui strah za svakog dečaka. Kada gledaju Betinu sliku, ili po sećanju rade vežbu pokreta lica, većina ljudi doživi tugu, ali ne i patnju. Ako osećanje postane vrlo jako, ili ako se dugo održava, m ože da se pretvori u agoniju. Bolje upoznavajući ova osećanja, opažajući njihov osećaj, imate veće izglede da ta osećanja prepoznate na početku njihovog javljanja, da shvatite kada počinjete da doživljavate gubitak. Opisao sam najčešće osećaje koji se doživljavaju u toku tuge, celu tem u, ako hoćete, ali svaki pojedinac im a vlastite varijacije u osećanju tuge, ili bilo koje druge emocije. Većina nas pretpostavlja da svi drugi neku em ociju osećaju onako kako je m i osećamo, ili da je naš način jedino ispravan. Ljudi se razlikuju po tom e koliko brzo postaju tužni, koliko brzo prelaze iz tuge u patnju i ponovo u tugu, i koliko dugo osećanja tuge obično traju. Poznavajući svoj način i u čemu se razulikujete o d onih do kojih vam je stalo, bolje ćete razum eti nesporazum e i nerazum evanja koja u vezi s ovom em ocijom m ogu da se jave u životu. N eki ljudi m ogu da uživaju u iskustvu tuge, m ada ne ovako intenzivne tuge kao što je Betina. Takvi ljudi čitaju rom ane poznate kao srceparajuće; idu da gledaju filmove za koje čuju da su tužni; gle daju slične televizijske emisije. A im a i ljudi koji im aju ekstrem nu averziju prem a tuzi i patnji, koji beže od situacija u kojim a bi mogli da osete ove emocije. O ni m ogu da izbegavaju privrženost ili posve ćenost, jer ih briga za druge čini podložnim trpljenju gubitka i tuge.
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
145
Prepoznavanje tuge u drugima Da vidim o sada kako se emocija tuge opaža na licima koja smo videli. Počećemo analizom izgleda ove emocije kada je ekstrem na a zatim ćem o preći na istančanije znake tuge i patnje. Pogledajm o opet Betin izraz. N jena snažna tuga ili patnja prikazuju se preko njenog celog lica. Jedan vrlo jak i pouzdan znak jeste povlačenje naviše i zaoštravanje u n u tra šn jih uglova n jen ih obrva. Z n ak je po uzdan jer je m alo o n ih koji taj pokret m ogu da izvedu voljno, tako da bi sam o vrlo retko m ogao hotim ice da se prikaže. (To ne važi za ostale pokrete lica o kojim a će dalje biti reči.) Čak i kada ljudi pokušavaju da ne pokažu kako se osećaju, te ukošene obrve često će odavati njihovu tugu. Pogledajte prostor izm eđu njenih obrva. O va kva vertikalna bora izm eđu obrva pojaviće se kod većine ljudi kada se obrve podignu i približe. Kod nekih je ta bora stalno urezana na licu i, ako je tako, ona će da se produbi i potam ni kada se unutrašnji uglovi obrva povuku naviše i približe. Da biste videli koliko su indikativne obrve, pokrijte šakom deo njenog lica ispod obrva. O na i dalje izgleda kao da pati, čak i ako su obrve jedino što vidite. Usled pokreta obrva gornji kapci imaju oblik trougla. To je ponekad jedini znak za tugu. Njena intenzivna tuga jasno se opaža na donjem delu lica, takođe. Usne su horizontalno razvučene, donja usna je gurnuta naviše, i, pretpostavljam, da podrhtava. Njena široko otvorena usta samo poja čavaju utisak. Drugo bitno obeležje njene patnje su podignuti obrazi, koji čine drugi deo punog prikaza ovog snažnog osećanja. Uglovi usana su verovatno povučeni naniže, ali je ova radnja isuviše slaba da bi se videla kada su usne tako snažno horizontalno razvučene, a obra zi snažno povučeni naviše. Pogledajte kožu između vrha brade i donje usne. Naborana je i potisnuta naviše usled radnje mišića brade koji, kada se sam pokreće, stvara napućenost. Pri tome, donja usna nije napućena samo zato što je tako snažno razvučena. Pogledajmo sada izraz m lađe žene koja stoji iza Beti Širli. Vidi m o samo deo njenoga lica, ali je i to dovoljno da uočim o d a je unu-
146
Pol Ekman
trašnji ugao jedne obrve povučen naviše i prem a centru, i da je obraz podignut. Ova dva znaka ponavljaju ono što vidim o na Betinom licu. Usne na licu m lađe žene nisu otvorene već su, m ožda, i blago stisnute, u pokušaju suzdržavanja od glasnog plakanja. A sada ponovo pogledajte dečaka iz Tuzle. Njegove obrve nisu iskošene naviše. To je zato što obrve, dok plačete, ponekad m ogu da budu povučene nadole i spojene, naročito na vrhuncu nastupa pla ča. Njegovi podignuti obrazi i naborana brada videli su se i na Beti nom licu. Povlačenje obraza ponekad čini da se uglovi usana done kle podignu, kao pri keženju. P okrijte šakom go rn ji deo dečakovog lica, tako da vidite sam o od donjih kapaka naniže. I dalje je jasno da osm eh nije izraz uživanja i da donji deo lica prikazuje tugu. Neke naučnike je zbu njivao ovakav smešak, navodeći ih na zaključak da osmesi nem aju nikakve veze s prijatnošću budući da se pojavljuju - kao u ovom slučaju - i kada neko očigledno pati. K ljučno je zapažanje da su uglovi usana povučeni naviše usled jake radnje m išića obraza, a ne m išića koji proizvode osm ehivanje. Uočite d a je vrh dečakove b rade veom a sličan kao Betin. Postoji čak i m o g u ćn o st da ovaj d ečak m o žd a po k u šav a da o sm eh o m m ask ira p a tn ju kako bi pokazao da m ože da se izbori sa žalošću (m ožda da ne bi bio teret porodici). Na fotografiji iz Tuzle su i dve žene koje iskazuju beznađe ili žalost: Ž ena s desne strane pokazuje arhetipske iskošene obrve, razvučena usta, lako spuštene uglove usana i podignute obraze. Na ženi iza dečaka odslikava se dečakov izraz. M anji dečak sa fotografije na 147. strani, pratio je neki trag na visoravnim a Nove Gvineje, kada je naišao na stranca, to jest, na m ene. Kolko ja znam , on do tada nije video belca; tuda je ranije m ogao da prođe samo još neki istraživač ili, što je još m anje verovatno, neki misionar. O n je, kao i većina ostalih ljudi iz njegove kul ture, bio vizuelno izolovan, što je i bio razlog da dođem i da ih pro učavam. O n nikda nije video fotografiju, ili novine, film, ili video, tako da svoje izraze nije m ogao da nauči iz takvih izvora.
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
147
Ja sam za ove ljude bio predm et velikog zanim anja jer skoro sve što sam činio za njih je bilo novo. Čak i tako jednostavna stvar kao pripaljivanje lule pom oću šibica, za njih je bila čudo, jer oni nisu im ali šibice. Svake noći bi stajali oko m ene dok sam kucao svoj dnevnik. Mislili su daje pisaća mašina muzički instrum ent koji pro izvodi samo jedan ton svakih par sekundi. Nisam m orao da brinem da li se plaše kamere, jer nisu ni znali šta je kamera. Nisam imao predstavu o čemu je mislio ovaj dečak kada je pri kazao ovaj tužan izraz, jer nisam govorio njegov jezik a moj prevodi lac nije bio u blizini u tom trenutku. Kod nekih ljudi, mišić koji se grči da bi se podigli unutrašnji uglovi obrva, ne uzrokuje pom eranje obr-
148
Pol Ekman
va, već proizvodi ovakvo karakteristično boranje. U svojoj knjzi Istra živanje emocija kod čoveka i životinja, Čarls D arvin je pisao o ovom boranju: „Kratkoće radi, m ogao bi da se nazove mišić za ž a lo st.... (On) na čelu stvara obeležje koje podseća na potkovicu“. Ista ova m išićna radnja, m ada slabija, odgovorna je i za izgled čela Beti Širli, ali kod dečaka iz Nove Gvineje naviše se pom erila jedino koža na sredini čela, ne i obrve. Kod nekih ljudi ovaj nehotim ičan izraz na licu uvek se pojavljuje na taj način, verovatno zbog neke anatomske osobenosti. Iako bi blizina obrva m ogla navoditi da je dečak pre zbunjen nego tužan, potkovičasto boranje je siguran znak da je ipak tužan. N asuprot tome. pogledajte m om ka koji stoji iza dečaka, njegove su obrve samo prim aknute i prikazuju zbunje nost ili usredsređenost. N aznaka tuge nem a ni na ustim a ni na obrazim a dečaka. To je p rim er parcijalnog izraza. Signal je sam o n a je d n o m delu lica, za razliku od izraza na ranijim fotografijam a. Ovo je m oglo da se dogodi ako je dečak pokušavao da kontroliše ispoljavanje svoje emocije jer, kao što sam već pom enuo, donji deo lica se kontroliše lakše nego obrve. Ili je, m ožda, osećanje bilo isuviše slabo da bi se odrazilo na celo lice. Ispitajm o sada neke kom ponente izraza tuge i njene tananije znake. K oristim fotografije m oje ćerke Eve, snim ljene pre četiri godine. Nisam tražio da pozira određenu emociju već da podražava određene m išićne pokrete dok sam ih ja pravio na svom licu. Sni m io sam na hiljade fotografija da bih došao do onih koje su m i tre bale da objasnim kako se odigravaju fine prom ene izraza. Za m odel sam koristio samo jednu osobu (izuzev određenog broja fotografija koje se pojavljuju u d rugim poglavljim a), tako da vam pažnju ne rem ete specifične crte osobe koju vidite, i da m ožete da se usredsredite na m enjanje izraza. Počinjem od očiju - uključujući i kapke i obrve. Slika B poka zuje neutralnu, neem ocionalnu pozu, da biste m ogli da poredite kako izgleda njeno lice kada ne pokazuje nikakvu em ociju i kada pokazuje izolovane, ponekad vrlo male, prom ene koje opisujem .
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
149
SS I àm 9
v*i A
B
C
NEUTRALNO
Slika A pokazuje padanje gornjih kapaka a slika C tek naznaku podizanja unutrašnjih uglova obrva. Kada se dogode m akar i tako m ale prom ene, izgleda kao da se prom enilo celo lice. Da bih pom ogao da uvidite da su na levoj strani samo gornji kapci a na desnoj sam o obrve, ono što šalje poruku, napravio sam kom binovane fotografije tako što sam na sliku u sredini prelepio samo te delove. Slika D pokazuje gornje kapke sa slike A prelepljene preko neutralne slike B. Slika E pokazuje obrve sa slike C prelepljene preko neutralne slike B. To bi trebalo da vas uveri da čak i veom a male prom ene m enjaju izgled celog lica. Slučajno, E izgleda m alo manje tužna nego C iznad nje. To je zato što na C postoji i vrlo malo padanje kapaka. To se ne bi videlo bez poređenja C sa E, sa slikom na kojoj su samo obrve sa C prelepljene preko neutralnog lica.
150
P ol Ekm an
Slika C je definitivno znak tuge; m ože da se radi o lakoj tuzi, suzdržanoj tuzi, ili tuzi koja počinje da se smanjuje. Bez vežbe neće svako prepoznati ovaj znak, naročito ako je kratak. Slika A je dvosmislenija. Može da bude znak lake ili suzdržane tuge, ali može i da bude znak pospanosti ili dosade, budući d a je padanje kapaka jedini signal. Zapazite, m eđutim , šta se dešava kada se padanje kapaka kombinuje s podizanjem obrva. Slika F pokazuje kom binaciju obrva sa C i kapaka sa A, prelepljenih preko neutralnog lica. Ista kombinacija padanja kapaka i podignutih unutrašnjih uglova obrva prikazana je i na G, ali je na ovoj, p rirodnoj, kom pjuterski neobrađenoj slici, pokret obrvam a jači. Tu sada nem a sumnje. To je vrlo jasna tuga, koja teško m ože da prom akne ili da se pogrešno protum ači, osim ako ne traje sasvim kratko.
Sledeći red slika pokazuje druge prom ene oko očiju. Na slici H, sleva, obrve su jake ali je pogled uprt pravo napred, bez padanja kapaka. Na slici I obrve su jake; postoji m anje padanje gornjih kapa ka i m anje zatezanje donjih kapaka. Uporedite donje kapke na slici I sa neutralnom slikom B. Na slici J vidim o tipično obeležje tuge, kada je pogled oboren. To ste videli kao deo prikaza tuge i na slici sa Beti Širli. N aravno, ljudi gledaju dole i kada čitaju ili kada su um orni, ali kada uz to idu i tužne obrve, poruka je nedvosmislena.
R a z o t k r iv e n e
H
I
e m o c ije
151
J
O brve predstavljaju veom a važan i vrlo pouzdan znak tuge. O ne se u takvoj konfiguraciji vrlo retko pokazuju ukoliko se tuga stvarno ne oseća, jer je m alo ljudi koji hotim ice m ogu da učine takav pokret. Postoje izuzeci; Vudi Alen i Džim Keri, obojica često prika zuju taj pokret. D ok većina ljudi naglašavaju govor pom oću dizanja i spuštanja obrva, ova dvojica glum aca često koriste konfiguraciju tužnih obrva da naglase svega po jednu reč. To čini takve ljude saosećajnim a, toplim a i ljubaznim , ali to ne m ora da bude i stvarni odraz onoga šta osećaju. O sim za one koji za akcentovanje svog govora svesno koriste podignute unutrašnje uglove obrva, skoro za sve druge to je važan signal tuge. Pogledajmo sada šta je s ustim a dok traje tuga. Slika K poka zuje uglove usana vrlo m alo povučene na dole. Ova radnja je snaž nija na slici L, a na slici M je još snažnija. To je još jedan znak za tugu vrlo male jačine ili za pokušaj ograničavanja količine tuge koju želi mo da pokažemo. Slika M je toliko jaka da kada se pokaže sama, bez tuge pokazane u obrvam a i očima, verovatno i nije reč o tuzi. Tada se pre radi o pokretu koji neki ljudi prave kao znak neverovanja ili negacije. Sledeće fotografije pokazuju izraz koji se pojavljuje kada se samo gornja usna pogura naviše. Slika N predstavlja pućenje, koje m ože zasebno da se pojavi kada osoba upravo počinje da se oseća tužna, kao pred h o d n ica plača. Takođe m ože da se javi i kada se osoba oseća mrzovoljno. N a slici O, pokret je isuviše jak da bi bio
152
Pol Ekman
M
znak tuge kada se javlja sam, bez tužnih obrva, kapaka ili oborenog pogleda. Umesto toga, verovatnije je da se radi o sim bolu za neizvesnost, kao što je odm ahivanje šakam a. N a slici P je kom binacija guranja donje usne naviše, kao na N i O, sa stiskanjem usana. To je često znak odlučnosti ili usredsređenosti, i kod nekih ljudi je čest manir, kao kod predsednika Klintona. Kod nekih ljudi u ovu konfi guraciju ubacuje se i m alo osm ehivanja tako da ona postaje simbol stoičkog trpljenja.
N
O
P
N aredne fotografije prikazuju istovrem eno po dve emocije. Slika Q je kom binacija tuge u obrvam a i punog osm eha. Prekrijte šakom usta i videćete da Eva izgleda tužna, a kada pokrijete oči i obrve, izgledaće srećna. Ovaj izraz se javlja prilikom gorkoslatkih
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
153
doživljaja, kao što je sećanje na prijatne trenutke koje je obojeno žalom za prošlošću koja ne može da se vrati. Može da se javi i kada osoba koristi osm eh u pokušaju da sakrije ili da m askira tugu. Slika R pokazuje kom binaciju straha i tuge izraženu tugom u obrvam a i strahom u širom otvorenim očim a. Šakom prvo prekrijte obrve i zapazite strah u očim a; zatim prekrijte oči i videćete da su obrve jasno tužne, isto kao na ranijim slikama. Slika S bi m ogla da bude mašavina tuge i iznenađenja zato jer su usne razdvojene a oči otvo rene, ali m anje nego prilikom mešavine strah-tuga, na fotografiji u sredini.
Poslednja slika, T, pokazuje kom binaciju svih znakova tuge, koje smo do sada videli, plus jedan novi. U nutrašnji uglovi obrva su podignuti, gornji kapci su m alo spušteni, uglovi usana su povučeni na dole, Nova crta su podignuti obrazi koji stvaraju nabore koji idu od Evinih nozdrva prem a uglovima usana. To se naziva nazolabialna brazda. Mišić koji je podigao Evine obraze proizveo je ovu braz du i potisnuo naviše kožu ispod njenih očiju, skupljajući joj oči. Gledanje ovih fotografija, kao i ranijih novinskih fotografija iz ovog poglavlja, podići će osetljivost vašeg opažanja osećanja kod drugih ljudi i ako vam ih oni ne govore. Možete da unapredite vašu veštinu prepoznavanja finih znakova tuge (i ostalih emocija o koji m a je reč u drugim poglavljima) posetom veb sajta emotionsrevealed.com.
154
Pol Ekm an
T
Upotreba znanja o izrazima lica Sada bih da razm otrim šta da radite da bi ste bolje primali infor macije koje dolaze s lica drugih ljudi i iz vaših ličnih autom atskih odgovora. Očigledno je šta treba činiti kada se tuga veoma jasno poka zuje na nečijem licu, kao kod dečaka iz Tuzle, ili kod Beti Širli, ili na nekim prikazanim Evinim fotografijama (slike H, I, J i T). Tu nema izbegavanja prikazane tuge; osoba koja je izražava ne pokušava da je sakrije. Kada su izrazi toliko ekstrem ni, osoba koja prikazuje izraz može da ga oseti na svom licu i da očekuje da će drugi moći da vide kako se ona oseća. Izraz signalizuje potrebu za tešenjem, bilo da se radi o ruci prebačenoj preko ram ena te osobe, ili samo o recima utehe. No, šta ako je to samo suptilan znak, kao na slikama A, C ili K? Šta da radite s takvom inform acijom ? Setite se da vam em ocionalni izrazi nikada ne odaju svoj izvor - na prim er, m ože biti m nogo razloga zbog kojih je neko tužan. N em ojte olako da pom islite da znate razloge nečije tuge. Kada vidite tanani izraz nije sigurno da li osoba želi da znate kako se oseća i vi ne bi trebalo da mislite da im a te pravo da objavite da znate kako se ta osoba oseća. Velika je razlika kada vidite tanani znak i kada vidite potpune prikaze kao kod Beti Širli i dečaka iz Tuzle; oni znaju kako se osećaju, znaju da se njihova osećanja vide i vi ste u obavezi da odgovorite. Ako je suptilan izraz, prvo pitanje je da li je izraz znak tuge koja se m ožda tek pom alja, ili je znak lake tuge ili očekivanja razo
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
155
čaranja ili suzbijanja snažnog osećanja tuge. Ponekad m ože da se zna o kom e znaku se radi sam o na osnovu toga kada se javlja. Ako se javi na sam om početku razgovora, verovatno se ne radi sam o o početku tuge, nego i o anticipativnoj tuzi, tuzi importovanoj iz sećanja ili iz nekog prethodnog događaja. Ako iskrsne u toku razgovora, moglo bi da se radi o početku tuge, ili o znaku suzbijene jače tuge. Ovo zavisi od toga o čem u ste razgovarali sa tom osobom. Recim o da se jedan od tih suptilnih znakova tuge pokaže na licu nekog vam a podređenog službenika dok m u na poslu saopštavate da li će biti unapređen. To bi m ogao da bude znak an ticipativne tuge; ili, ako su vesti loše, lake tuge; ili, ako su vesti vrlo loše, suzbijene teže tuge. To što vi znate kako se ta osoba oseća ne znači nužno i da ćete hteti to da obznanite. To zavisi od veze koja postoji izm eđu dve osobe. Ali to jeste inform acija koja vam koristi pri odlučivanju kako trenutno ili u buduće da postupate prem a toj osobi. U nekim situacijam a, sa nekim ljudima, od koristi je i prosto priznavanje da vam je žao što m orate da ih razočarate. Ali druge ljude to m ože da ponizi ili da ih naljuti, i m ože biti bolje da se ne kaže ništa. Bilo da ta osoba pom isli da ste im ali drugi izbor ili da niste bili fer; u oba slučaja, pokazivanje da uviđate njihovu razočaranost ili izjavljivanje da vam je žao, m ogu da izgledaju neiskreno i čak da izazovu ljutnju. N asuprot tome, ako još uvek postoji druga m ogućnost da ta osoba bude unapređena onda obznanjivanje uvi đanja njihovog razočaranja u kontekstu nuđenja pom oći da prođu bolje u sledećem krugu m ože da ojača vašu vezu. D rugo o čemu treba da vodim o računa jeste važnost loše vesti koju saopštavamo. Ako je vest vrlo loša po tu osobu, onda suptilan znak tuge m ože da nastane kao posledica pokušaja um anjivanja znakova znatno snažnijih osećanja. Ako je tako, svaka obznana o uviđanju kako se ta osoba oseća može da dovede do pojačanog pri kazivanja tih osećanja. D a li je to ono što hoćete? Preko izraza te osobe vi dolazite do inform acije koju ona želi da sakrije od vas. Da li to trebate da pom injete ili komentarišete?
156
Pol Ek m an
Recimo da niste šef, nego ste osoba koja dobija lošu vest, i da se izraz lake tuge pojavi na šefovom licu dok vam saopštava lošu vest da niste unapređeni. To verovatno znači da vam je šef naklonjen, da m u je žao što m ora da vam saopšti lošu vest. Da li on kiti lošu vest zbog simpatije ili zato što se ne slaže potpuno s odlukom; ili m ožda odgo vara saosećajno na naznaku tuge koju vidi na vašem licu? N aznaka tuge vas ne odaje; ali odaje šefovu brigu za vas, što je dobro znati. Postoji m ogućnost i da je reč o lažnoj brižnosti, no kod tuge većina m išićnih pokreta ne može lako da se hotim ično izvodi. Ako se radi o prijatelju, a ne o šefu, koji bi pokazao tanani izraz tuge dok vam saopštava o lošoj vesti koju je nedavno prim io, m ožda poželite da idete dalje. M ožda poželite da verbalno iskažete svoju brigu, da saosećate s onim što bi se po njegovom izgledu reklo da on oseća, i da m u pružite prilik u da govori o svom osećanju. O p et m orate im ati na um u da taj izraz može da bude rezultat nastojanja da se kontroliše i prikrije m nogo snažnija tuga. D a li imate pravo da ugrožavate privatnost svog prijatelja? Da li je vaša ranija veza sadr žala otvaranje pri kom e je vaš prijatelj od vas očekivao po d ršk u i utehu? M ožda je bolje ponuditi samo neobavezujuće „Da li je sve u redu?“, ostavljajući na prijatelju da odluči da li da otkriva nešto više 0 svojim osećanjima? Recimo da taj izraz napravi vaša dvanaestogodišnja ćerka kada je pitate kako je bilo u školi. Kao roditelj vi imate pravo, neki bi rekli i obavezu, da obraćate pažnju i da konstatujete osećanja vašeg deteta. Ipak, kako prolaze kroz pubertet deca sve više žele privatnost i pravo na izbor kada, kome i šta žele da povere. Da li je vaša veza bila bliska 1 da li sada možete da trošite vreme na to da vaš kom entar o tom e šta ona oseća izaziva potoke suza? Verujem da je bolje da se pita, da se konstatuje, nego da se pretvaram o da se ništa ne događa, ali to je moj način, koji ne m ora da bude i vaš. Izm eđu nametljivosti i nedostatka interesovanja samo je tanka linija i vašu brigu treba da pokažete bez nametanja. Ako se radi o tinejdžerki m ožda valja da joj se omogući da reguliše ono šta se događa tako što je prosto pitam o „Da lije sve u redu?“, ili „Da li treba neka pom oć?“.
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
157
Tuga se često pokazuje prilikom rastanaka, kada dvoje ljudi kojim a je stalo jedno za drugo predviđaju da se neće videti duže vreme. Najčešće, kod većine veza, obznanjivanje žalosti zbog rastan ka je prikladno, ali opet, to nije uvek slučaj. Neki ljudi imaju toliko m alu toleranciju na tužna osećanja da bi iskreno obznanjivanje tih osećanja za njih bilo teško. Kod d rugih m ože doći do potp u n o g gubljenja kontrole ako se počne s kom entarisanjem tuge. No, ako ste već u vezi za koju rastanak im a težinu, onda sigurno dovoljno dobro poznajete osobu da bi znali kako da postupite. Ovi prim eri treba da pokažu da sam a inform acija o tom e kako se neko oseća nije dovoljna da bism o znali šta da radim o. O na nam ne prenosi pravo ili obavezu da toj osobi i kažem o da znam o kako se ona oseća. Postoje alternative, u zavisnosti od toga ko je ta osoba i u kakvom ste uzajam nom odnosu, koje su trenutne okolnosti i šta vam a više odgovara. No, uočavanje tuge i kada je u obrisima, govori vam da se događa, ili da se dogodilo, nešto važno, što uključuje gubitak, kao i da tu sobu treba utešiti. Sam izraz vam ne govori da li ste vi prava osoba da pružite tu utehu, ili da li je pravo vrem e za to. Spremite se za sledeće poglavlje. Radi se o najopasnijoj emociji - ljutnji. Ne počinjite dok ne osetite da ste opušteni i da m ožete da prim ite tu emociju.
6.
Ljutnja Ljutnja je lice napada i nasilja. Demonstrant, separatista, desno, upravo je udario kanadskog policajca; demonstrant levo izgleda spreman da zada udarac. Doduše, ne znamo šta se dogodilo nepo sredno pre toga. Da li je policajac napao demonstranta? Da li je demonstrant postupao u samoodbrani ili njegova nasilnost nije ničime izazvana? Da li je odgovor na napad tema ljutnje, da li je to uobičajen, univerzalni okidač za izazivanje ljutnje? Teoretičari emo cija pominju veliki broj raznih tema ljutnje, ali nema dokaza da bi neka od njih bila centralna; u stvari, za ovu emociju bi mogle da postoje višestruke teme. Najefikasnija situacija za izazivanje ljutnje kod dece - nešto što razvojni psiholozi stvarno rade da bi proučili ovu emociju - jeste fizičko ometanje, držanje ruku deteta tako da ne može da ih oslo bodi.85 To je metafora za jedan od najčešćih uzroka ljutnje kod dece i odraslih: neko nas ometa u izvršavanju naših namera. Ako smatra mo daje ometanje namerno, da nije ni slučajno ni potrebno, ako se vidi da je ometajuća osoba izabrala da ometa upravo nas, ljutnja može da se pojača. Ljutnju može da proizvede frustracija bilo čime, čak i neživim objektom.86 Možemo da budemo osujećeni i kada nas izdaju sopstvena sposobnost ili pamćenje. Kada neko pokušava fizički da nas povredi, ljutnja i strah su naš najverovatniji odgovor. Ako neko pokušava psihološki da nas povredi, da nas uvredi, da se naruga našem izgledu ili radu, i to će verovatno da izazove ljutnju i strah. Kao što sam rekao u prethod-
160
Po l E k m a n
nom poglavlju, odbijanje od strane voljene osobe može da izazove ne samo tugu nego i ljutnju. Neki supružnici ili ljubavnici pribegavaju batinama kada se razbesne zbog odbijanja. Ljutnja kontroliše, ljutnja kažnjava i ljutnja se sveti. Jedna od najopasnijih osobina ljutnje je što jedna ljutnja izazi va drugu tako da dolazi do njene ubrzane eskalacije. Potrebno je, takoreći, biti svetac da se na ljutnju neke osobe ne odgovori ljut njom, pogotovo kada ljutnja te osobe izgleda kao neopravdana i svađalačka. Tako da ljutnja druge osobe može da se smatra kao još jedan uzrok ljutnje. Razočaranje postupkom neke osobe takođe može da nas razljuti, naročito ako nam je do te osobe puno stalo. Može biti čudno da može mo najviše da se naljutimo na one koje najviše volimo, no upravo su ti ljudi oni koji mogu najviše da nas povrede i razočaraju. U prvim danima romantične veze možemo da imamo brojne fantazije o volje-
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
161
noj osobi i da se naljutimo kada ta osoba ne ispuni naše fantazirane ideale.87 Takođe, može se činiti da je sigurnije da se ljutnja ispolji pre ma nekome s kime smo intimni nego prema strancu. Drugi razlog zbog koga možemo da se najviše naljutimo na one do kojih nam je najviše stalo jeste što su to ljudi koji nas intimno poznaju, koji znaju naše strahove i slabosti i mogu najviše da nas povrede. Možemo da se naljutimo na nekoga ko zagovara postupke ili verovanja koji nas vređaju, čak i ako ga ne poznajemo. Čak i ako se nismo nikada sreli; našu ljutnju može da izazove i samo čitanje da neko nešto čini ili da ima uverenja s kojima se ne slažemo. Evolucionistički teorteričari, Majki Mekgiri /McGuire/ i Alfonso Troisi /Troisi/88 iznose zanimljivo zapažanje da bi ljudi tipično mogli da pokazuju različite „strategije ponašanja“ u odgovorima na različite uzroke (teme i varijacije) ljutnje. Ima smisla da različiti uzroci ljutnje pobuđuju njen različit intenzitet i vrstu. Kada nas neko odbije ili razo čara, možemo da pokušamo da ga povredimo, dok bi pokušaj da povredimo eventualnog pljačkaša mogao da nas košta života. Neko će reći da su frustracija, ljutnja druge osobe, pretnja povre đivanjem i doživljaj odbijanja, samo varijacije teme ometanja. Čak bi i ljutnja na nekoga ko zagovara nešto za šta mi smatramo da je pogreš no, mogla da se smatra varijacijom ometanja. Ali ja mislim da je za ljude važno da to smatraju za različite okidače i da za sebe odrede koji od njih predstavlja najači, najvreliji, okidač za njihovu ljutnju. Reč ljutnja pokriva mnoga različita srodna iskustva. Postoji opseg ljutitih osećanja, od lake netrpeljivosti do besa. Razlika nije samo u snazi osećanja, nego i u vrsti ljutnje koja se oseća. Indigna cija je nadobudna ljutnja; mrzovoljnost je pasivna ljutnja; ogorče nost /razdraženost/ se odnosi na zloupotrebljeno strpljenje. Osveta je vrsta ljutite radnje koja se obično počini nakon perioda razmišlja nja o uvredi i ponekad je po intenzitetu snažnija nego čin koji ju je isprovocirao. Kada je kratkotrajna, ozlojeđenost je još jedan član porodice ljutitih emocija, ali je teranje pizme, kao dugotrajna ozlojeđenost, druga stvar. Ako je neko postupio na način koji osećate da je nepo
162
Pol E km an
šten ili nepravedan, vi to možete da mu ne oprostite i počnete da gajite ozlojeđenost - kao pizmu - na dugo vreme, ponekad i doži votno. Niste neprekidno ljuti ali uvek kada pomislite ili vidite tu osobu, ljutnja se vraća. Ozlojeđenost može da se zagnoji, i tada vam ne izbija iz glave. Uvreda vas obuzme tako da neprestano mislite o njoj. Kada ozlojeđenost zagnoji, povećava se verovatnoća da će uslediti osveta. Mržnja je trajna, intenzivna antipatija. Prema osobi koju mrzi mo ne osećamo neprekidnu ljutnju ali susret s tom osobom, ili ako čujemo o njoj, lako probuđuju ljutita osećanja. Prema osobi koju mrzimo skloni smo da osećamo i gađenje i prezir. Kao i ozlojeđe nost, mržnja je obično dugotrajna i usredsređena na određenu oso bu, iako je po svom karakteru opšta, dok je ozlojeđenost povezana s određenom zamerkom ili s grupom zamerki. Mržnja, takođe, može da se zagnoji, da zavlada životom onoga ko mrzi, tako da ovaj postane obuzet osobom koju mrzi. Teško je da se zna kuda se svrstavaju mržnja i trajna ozlojeđe nost. To nisu emocije, jer traju predugu. Nisu ni raspoloženja iz istog razloga a ni zato što znamo zbog čega smo na nekoga ozloje đeni ili ga mrzimo dok, obično, ne znamo zašto smo određenog raspoloženja. Razmišljao sam da ozlojeđenost nazovem, em ocional nim stavom, a mržnju em ocionalnim vezivanjem, rame uz rame s romantičnom i roditeljskom ljubavi. Bitno je da se uvidi da su ova osećanja nabijena ljutnjom ali da nisu isto što i ljutnja. U prethodnom poglavlju rekao sam da je poruka signala tuge poziv za pomoć. Za ljutnju je teže da se izdvoji samo jedna poruka. „Sklanjaj mi se s puta“ izgleda da pokriva deo toga, pretnja onome ko vam smeta. Međutim, izgleda da se ne uklapa s ljutnjom izazva nom ljutnjom drugoga, ili s ljutnjom koja se oseti prema osobi o kojoj čitamo u novinama da je učinila nešto sramno. A ponekad se ljutnja i ne svodi samo na imanje želje da se ukloni s puta osoba koja vas ometa; tu je i želja da povredite tu osobu. Kada je sama, ljutnja ne mže da traje dugo. Strah često prethodi i sledi ljutnji. Strah od povrede koju meta ljutnje može da nanese ili
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
163
strah od vlastite ljutnje, od gubljenja kontrole ili od nanošenja povre de. Neki ljudi često kombinuju ljutnju i odvratnost, odbojnost prema meti koju istovremeno i napadaju. Ili odvratnost može da se usredsredi na nas same zato što postanemo ljuti, što se nedovoljno kontrolišemo. Neki ljudi osećaju krivicu ili sramotu ako osećaju ljutnju. Ljutnja je najopasnija emocija jer, kao što fotografija s demon strantima pokazuje, dolazi do pokušaja povređivanja mete naše ljutnje. I kada su samo ljutitie reči, koje se viču ili preteći izgovaraju, motiv ostaje isti, da se povredi meta. Da lije taj impuls za nanošenje povrede neophodan, ugrađeni deo sistema odgovora ljutnje? Ako jeste, onda bismo pokušaje nanošenja povrede trebali da vidimo već u ranom životnom dobu a umanjivanje bismo videli samo kada se dete nauči da suzbija taj impuls. Ako nije, onda bi impuls ljutnje prosto mogao da se svodi na energično rešavanje problema bez nuž nog pokušaja povređivanja osobe koja izaziva problem. Ako bi bilo tako, onda bismo pozleđujuće, ljutito ponašanje opažali samo kod dece koja bi od svojih negovatelja, ili drugih osoba, naučila da je povređivanje neke osobe najuspešniji način eliminisanja problema. Važno je da se zna šta je u pitanju od ovo dvoje. Ako povređivanje nije ugrađeno u sistem odgovora ljutnje, onda bi bilo mogućno odgajanje dece kod koje udaranje i povređivanje ne bi bilo deo ono ga što čine kada su ljuta na druge. Pitao sam dvojicu vodećih istraživača ljutnje kod odojčadi i dece89 da li postoje neki jaki dokazi u prilog jedne ili druge teze, i rekli su mi da ne postoje. Džo Kampos, pionirski istraživač emocija u ranom detinjstvu, izvestio me je da kod odojčadi „mlaćenje i treskanje izgleda imaju funkciju uklanjanja prepreke“, i pomenuo je nešto što naziva „proto-ljutnja“ kod odojčadi, koja se javlja u raznim situacijama u kojima dolazi do ometanja onoga što rade, kao na primer, uklanjanje bradavice dok sišu. Nije jasno da li su ti pokreti budući koordinisani pokušaji povređivanja osobe koja je izvor pre preke ili su samo pokušaji prekidanja ometanja. Nema informacije tačno kada i kako se javljaju pokušaji nanošenja povrede, kao ni da li se javljaju kod sve dece.
164
Pol E km an
Postoje dokazi da se udaranje i ritanje javljaju veoma rano kod većine dece, ali da počinju da se stavljaju pod kontrolu na uzrastu od dve godine i zatim nastavljaju da opadaju sa svakom seledećom godinom.90 Psihijatar i antropolog, Melvin Koner /Коппег/ nedav no je napisao: „Sposobnost za nasilje... nikada se ne ukida.... Uvek je prisutna.“91 To se poklapa s mojim zapažanjima dok sam odgajao dvoje svoje dece; udaranje da bi se nanela povreda bilo je prisutno veoma rano u njihovom životu. Morali su da uče da koče taj odgo vor, da uspostavljaju druge načine borbe protiv ometanja, uvreda i raznih drugih napada. Slutim da impuls povređivanja praktično kod svih predstavlja centralni deo odgovora ljutnje. Međutim, takođe verujem da među nama postoje važne razlike u tome koliko su snažni ti violentni impulsi. Iako možemo da osuđujemo ljude za ono što izgovore ili učine kada su ljuti, mi to i razumemo. Nerazumljiva je ona osoba koja nanosi povrede a nije ljuta, ona često deluje istinski zastrašujuće. Ljudi često žale zbog nečega što izgovore u ljutini. U njihovom izvinjenju često objašnjavaju da su bili obuzeti ljutnjom i tvrde da nisu stvarno mislili ono što su rekli; njihove stvarne stavove i uverenja iskrivila je snaga te emocije. Uobičajena fraza koja to ilustruje glasi „Izgubio sam glavu“. Izvinjenja se teško čuju sve dok su prisutni tragovi ljutnje a često ne mogu ni da poprave učinjenu štetu. Ukoliko smo pom ni prema svom emocionalnom stanju, to jest, ne samo da smo svesni kako se osećamo nego smo i u zastanku u kome razmatramo da li želimo da postupimo prema svojim ljutitim osećanjima, i dalje nam predstoji borba ukoliko odlučimo da ne postupimo prema svojoj ljutnji. Ta će borba nekima biti teža jer se ljute brže i jače nego drugi. Borba je u tome da se ne nanese povre da, da se ne inati, da se na ljutnju ne odgovori još jačom ljutnjom, da se ne izgovore neoprostive stvari, da se odgovor snizi od ljutnje na iznerviranost /аппоуапсе/, ili da se eliminiše svaki znak ljutnje. Ponekad, međutim, upravo hoćem o da odigramo svoju ljutnju a, kao što sam ranije objasnio, ljutiti postupci mogu da budu i korisni i neophodni.
R a ZOTKMVKNB EMOCIJE
165
Dejvid Lin Skot III, star 26 godina, umišljeni nindža, 1992. godi ne je silovao i ubio ćerku Maksine Keni. Skot je uhapšen 1993. godine, ali je suđenje odlagano 4 godine. Nakon što je Skot osuđen, Maksin i njen suprug Don, oboje su dobili reč priliklom izricanja presude. Maksin se direktno obratila Skotu recima, „Znači misliš da si nindža? Osvesti se! Ovo nije feudalni Japan a i da jeste, nikada ne bi bio nindža jer ti si kukavica! Šunjaš se noću, obučen u crno, nosiš oružje i vrebaš nedužne, bespomoćne žene.... Silovao si i ubio zbog lažnog osećaja moći koji to pruža. Više ličiš na prljavu, odvratnu bubašvabu koja gamiže noću i sve zagađuje. Nemam sažaljenja za tebe. Silovao si, mučio i brutalno ubio moju Gejl. Ne jedan, zadao si joj sedam uboda! Nisi imao milosti dok se očajnički borila za svoj život, to se vidi po ranama na njenim šakama. Ti ne zaslužuješ da živiš.“. Skot, koji nije pokazivao kajanje, smejao se gospođi Keni dok je govorila. Dok se vraćala na svoje mesto, Maksin Keni je udarila Skota po glavi, pre nego su njen suprug i šerif mogli da je zaustave (vidi na slici).
166
Pol E km an
Često ono što nas motiviše da kontrolišemo ljutnju i ne dozvo limo da preraste u bes, jeste naša odlučnost da nastavimo vezu sa osobom na koju smo ljuti, Bilo da se radi o prijatelju, poslodavcu, radniku, supružniku ili detetu, bez obzira na to šta je učinila ta oso ba, verujemo da bi našu buduću vezu sa njima mogli nepopravljivo da pokvarimo ukoliko ne uspemo da kontrolišemo svoju ljutnju. U slučaju Maksine Keni nije postojala ni njena prethodna veza s ovim čovekom ni očekivanje neke buduće veze s njim - ništa što bi je motivisalo da ne postupi po svojoj ljutnji. Mi naravno razumemo i saosećamo sa besom g-đe Maksin. Verovatno da bi svako od nas, u njenoj situaciji, imao slična osećanja. Iako mislimo možda da je pogrešila što je napala Skota, teško je da je osudimo zbog toga. Možda je izgubila kontrolu kada je videla da ubica njene ćerke ne pokazuje kajanje ili nelagodu, kada joj se smejao dok ga je optuživala. Da li bi svako tako postupio? Da li bi svako na toj tački izgubio kontrolu? Da li svi imamo gornju tačku slamanja? Mislim da ne. Njen suprug, Don, nije popustio svom violentnom impulsu; umesto toga zadržavao je suprugu da ne napada Skota. Maksin i Don Keni doživeli su najgori roditeljski košmar - svi repo ubistvo deteta koje je počinio potpuni stranac iz nerazumljivih razloga. Osam godina nakon što je njihova 38-godišnja ćerka Gejl bila silovana i ubijena, rekli su mi da još uvek pate i da im nedostaje. Zašto su Maksin i Don tada u sudnici reagovali različito? Maksin možda ima kratak fltilj, preko i vrlo naglo nastupanje ljutnje, ali ona kaže da to nije tipično za nju. Njen muž, Don, sporo se ljuti, suzdržava sve svoje emocije i one rastu vrlo postepeno. Lju dima sa oštrim gradijentom ljutnje mnogo je teže da inhibiraju svo je odgovore ljutnje i spreče da njihova ljutnja preraste u bes. I dok Maksin ne veruje da ima kratak fitilj, ona kaže da lako eksplodira ako „pomislim da mi je porodica ugrožena na bilo koji način“. Maksin m ije rekla, „emocije uvek doživljavam vrlo snažno.... Mislim da ljudi imaju različite emocionalne jačine, mislim da imaju različitu emocionalnu aparaturu i da je ona kod nekih jača“. Maksin i Donu sam rekao da radim istraživanje upravo o tome što je Maksin
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
167
opisivala i da nalazim da je u pravu (ovaj rad je opisan na kraju I poglavlja i u zaključku). Svi se za svaku emociju razlikujemo po tome koliko snažno možemo da je doživimo. Neki ljudi prosto nemaju sposobnost za krajnje snažnu ljutnju tako da se njima nikada u životu neće desiti da budu razjareni. Razni izrazi ljutnje ne zavise samo od dužine fitilja već i od kapaciteta eksplozivnosti, od toga koliko ima dinami ta - da nastavim s metaforom - a to nije jednako kod svih. Naučnici još uvek ne znaju šta je izvor ovih razlika, koliko utiče genetsko nasleđe a koliko okolina. Po svemu sudeći oboje imaju ulogu.92 Kasnije ću u ovom poglavlju da opišem neka svoja istraživanja u vezi sa ljudima poznatim po svojoj neobično snažnoj ljutnji. Kako mi je rekla Maksin, ona nije unapred znala da će da udari Dejvida Skota. Mislila je da će moći da se zaustavi na verbalnom napadu. No baraž verbalnih uvreda može da otvori vrata, puštajući ljutnji da se hrani samom sobom i da raste, čineći sve težim da se uključe kočnice i predupredi fizički napad. U toku pauze, prilikom izricanja presude, Maksin je svoj napad na Dejvida Skota jednom novinaru ovako objasnila: „Bilo je kao da sam na trenutak poludela. Prosto više nisam mogla da vladam situacijom“. Pitao sam je da li sada, kada se seti toga, i dalje misli daje bila izgubila razum. Maksin je odgovorila, „Da, sećam se osećanja ogromne m ržnje.... Ljutnja je bilo toliko snažna da uopšte nisam mislila o posledicama“. (Donekle neočekivano, Don sada sebi prebacuje zbog toga što nije napao Dej vida Skota/) * Don i dalje pati zbog tog potresnog iskustva i, u svojoj teškoj muci i neutoljivoj tuzi, smatra da je bio kukavica jer nije ubio Dejvida Skota kada je za to imao priliku u sudnici. Rekao mije daje na koledžu bio rvač i daje u više prilika Skotu mogao da polomi vrat dok je prolazio pored njega. Donu sam objasnio da bi napad na Skota bio čin osvete. Ne znači da smo kukavice ako se ne svetimo. Kukavičluk bi bio kada ne bi zaštitio svoju ćerku prilikom Skotovog napada. Siguran sam da bi on, daje imao priliku, reagovao da je zaštiti. Razlog zašto se sada oseća kao kukavica može biti zato što još uvek nije prihvatio daje ona stvarno mrtva; nije prihvatio da nije mogao daje zaštiti jer nije imao priliku za to.
168
Pol E km an
Verujem daje skoro svako u stanju da spreči neko postupanje ili izgovaranje dok je ljut, ili čak i besan. Zapazite da kažem skoro, jer postoje ljudi koji izgleda ne mogu da kontrolišu svoju ljutnju. To može biti doživotni obrazac, ili rezultat povrede određene oblasti u mozgu. Ovo se ne odnosi na Maksin; ona je oduvek bila u stanju da reguliše svoje emocije. Iako osetimo da smo terani da izgovorimo nešto ružno ili fizič ki da nasrnemo, većina nas može da izabere da tako ne postupi. Može da izleti par reči, ili da krene ruka, ali skoro svi mogu da se kontrolišu. Svi, ili skoro svi, imamo mogućnost da ne povredimo, da ne budemo nasilni ni na recima ni na delu. Maksin je napravila nameran izbor da uzme reč na izricanju presude i da govori najžešće što može. Ona se i sada ponosi svojom mržnjom. Očekujem da bi većina ljudi postupila nasilnički ako bi izgle dalo da takvi postupci mogu da spreče ubistvo njihovog deteta, no da li je to stvarno gubljenje kontrole? Kada nasilništvo ispunjava korisnu svrhu, malo je onih koji ga osuđuju. Ono može da ne bude impulsivno, već pažljivo planirano. Čak i njegova svetost, Dalaj Lama, veruje daje nasilje u takvim okolnostima opravdano.93 Razumem da čak i u takvim ekstremnim okolnostima ipak ne bi svako postupio nasilnički. Nije moguće da oni koji ne bi tako postupili imaju viši prag ljutnje i daje potrebna još teža provokacija da bi i oni izgubili kontrolu, budući da je teško zamislitu neku još težu provokaciju. Prema mome istraživanju, u kome sam od ljudi tražio da opišu situaciju najveće ljutnje koju mogu da zamisle da bi bilo ko na svetu mogao da oseti, najčešće se pominje pretnja smrću članu porodice. Čak i tada, čak i kada bi nasilno postupanje moglo da spreči smrt člana porodice, ne verujem da bi svako postupio na taj način. Neki mogu da ne postupe iz straha, a neki zbog visokog uvažavanja vrednosti nenasilja po svaku cenu. Nasrtaj Maksin Keni na Dejvida Skota, ubicu, bio je nešto drugo. To je bila osveta koja nije mogla da spreči ubistvo njenog deteta. Mi njen postupak razumemo ali većina nas to ne bi učinila. Roditelji se u sudnici svakoga dana suočavaju s osobama koje su ubile njihovu decu
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
169
i ne teže za odmazdom. No nije lako da ne osećamo simpatiju prema Maksin Keni, da ne osećamo da je uradila ispravnu stvar; povređenost je bila toliko velika, gubitak tako težak. A čovek koji je silovao i ubio njenu voljenu kćer sedeo je tu i smejao joj se u lice! Da li je bilo ko siguran da ne bi postupio isto kao ona da se nalazio u njenoj koži? Pre nego sam sreo Maksin i Dona Kenija, napisao sam da je mržnja uvek destruktivna, ali sada više nisam siguran daje tako. Da li zbilja treba od sebe da očekujemo da ne osećamo mržnju, da ne želimo da povredimo nekoga ko nam je silovao dete, ko joj je, pre nego je umrla, naneo sedam uboda dok je pokušavala da se odbrani, kao što se vidi po ranama na njenim šakama? Zar to što je Maksin nastavila da mrzi Dejvida Skota, nije imalo korisnu ulogu u njenom životu, zar nije bilo melem za njene rane? Maksin izgleda nije ogre zla u mržnji, svoj život vodila je produktivno, ali je i dalje osećala mržnju prema Dejvidu Skotu. U većini slučajeva naša ljutnja nije odgovor na neku tešku pro vokaciju. No snažna i čak nasilna ljutnja može da se javi i kada se drugima čini da je provokacija bila slaba. Može da se radi o nesla ganju, izazovu, uvredi ili maloj osujećenosti. Možemo nekada namerno da ne kontrolišemo svoju ljutnju, da za trenutak ne brine mo o posledicama ili da ne mislimo na njih. Psiholog Kerol Tavris,94 koja je o ljutnji napisala celu jednu knjigu, smatra da ispoljavanje ljutnje - što preporučuju ostali psi holozi - stvara obično još veći problem. Pažljivim pregledom istra živanja ona zaključuje da nas potisnuta ljutnja „ni na koji predvid ljiv ili konsistentan način ne čini depresivnim, ne izaziva čir ili povišen krvni pritisak, neumerenost u jelu ili srčani udar.... Poti snuta ljutnja nema izgleda da izazove medicinske posledice ukoliko osećamo da imamo kontrolu nad situacijom koja izaziva ljutnju, ako ljutnju tumačimo kao znak negodovanja koje treba da se ispravi, a ne kao emociju koju treba preko volje da štitimo, i ako osećamo posvećenost radu i ljudima u našim životima.“.95 Ispoljavanje ljutnje ima svoju cenu.96 Ljutiti postupci i ljutite reči mogu da pokvare vezu, privremeno ili zauvek, i često dovode
170
Pol E kman
do odmazde u ljutnji. Čak i bez ljutih postupaka ili ljutih reči, naš ljutiti izraz lica ili ton glasa, signalizuju meti da smo ljuti. Ako ta osoba zatim odgovori ljutito, ili prezrivo, nama postaje teže da odr žimo vlastitiu kontrolu i da izbegnemo tuču. Ljutiti ljudi nisu omi ljeni. Nađeno je da ljutita deca ne nailaze na odobravanje kod druge dece,97 a ljutiti odrasli se opažaju kao socijalno neprivlačni.98 Lično mislim da nam je obično bolje ako ne odigramo svoju ljutnju ili ako se trudimo da postupimo na konstruktivan način, na način kojim ne napadamo osobu na koju smo ljuti. Svako ko je ljut treba da razmotri, što često ne čini, da li s onim što ga ljuti može najbolje da izađe na kraj pomoću izražavanja ljutnje. Mada ponekad to može da bude slučaj, postoje i brojni slučajevi kada je bolje da sačekamo s prigovorom dok nas ljutnja ne prođe. Ima trenutaka, međutim, kada nas nije briga da li ćemo da pogoršamo stvari, kada nas buduća veza s metom naše ljutnje ne zanima. Kada je ljutnja snažna, u početku možemo da ne znamo ili čak da ne želimo da znamo, da smo postali ljuti. Ovde ne mislim na propust da se bude pom an prem a svojim emocionalnim osećanjima. Ne radi se o tome da nismo u stanju da ustuknemo jedan korak da vidimo da li želimo da nastavimo da postupamo na osnovu svoje ljutnje. Pre će biti da nismo čak ni svesni da li smo ljuti, iako izgo varamo ljutite reči i upuštamo se u ljutite postupke. Nije nimalo jasno zašto i kako se to dešava. Da li mi ne znamo da smo ljuti zato što bi znanje o tome značilo da bi osudili sebe same? Da li je kod nekih ljudi veća verovatnoća da ne budu svesni da su ljuti nego kod nekih drugih? Da li je takva nesvesnost češća kod ljutnje nego kod drugih emocija? Da li postoji nivo ljutnje koji, kada se dostigne, uvek znači da će ljutita osoba morati da postane svesna da je ljuta, ili možda i to varira od osobe do osobe? Da li je teže da se bude pom an prema svojim emocionalnim osećanjima kada smo ljuti, uplašeni ili dok patimo? Nažalost, nema naučnih istraživanja koja su se bavila ovim pitanjima. Glavna korist od svesnosti i pom nosti naših osećanja ljutnje jeste prilika da regulišemo i potisnemo svoje reakcije, da prevred-
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
171
nujemo situaciju i da planiramo postupke koji će najverovatnije da uklone izvor naše ljutnje. Ako naša osećanja nisu svesna i prosto se odigravaju, onda ništa od toga ne možemo da činimo. Nesvesni, bez mogućnosti da na kratko sagledamo šta se spremamo da uradimo ili da izgovorimo, više smo skloni da radimo ili izgovaramo ono zbog čega ćemo posle zažaliti. Čak i ako smo svesni svoje ljutnje, ali nismo u stanju da budemo pom ni prema svojim osećanjima ljutnje, ako ne ustuknemo jedan korak i ne zastanemo da vidimo šta se događa, nećemo biti u stanju da vršimo bilo kakav izbor svojih postupaka. Obično nesvesnost naše ljutnje ne traje dugo. Drugi koji vide i čuju našu ljutnju to mogu i da nam kažu, mi možemo daje čujemo u svom glasu, ili možemo sami da zaključimo na osnovu toga kako razmišljamo i šta nameravamo. Takvo znanje ne garantuje kontrolu, ali uvodi njenu mogućnost. Kod nekih ljudi može da koristi staro pravilo da se izbroji do deset pre nego se nešto uradi, dok je kod drugih možda potrebno da se povuku iz situacije, makar privreme no, da bi svojoj ljutnji dozvolili da se staloži. Postoji jedan naročiti oblik odgovaranja na ljutnju koji izaziva neprilike u intimnim vezama. Moj kolega, Džon Gotman, u svojim studijama o srećnim i nesrećnim brakovima naišao je na nešto što je nazvao podizanje zida /stonewalling/.99 Češće kod muškaraca nego kod žena, reč je o hladnom povlačenju iz interakcije, pri čemu onaj ko podiže zid ne želi da odgovara na partnerove emocije. Po pravilu, podizanje zida je odgovor na ljutnju ili prigovor druge oso be, pri čemu se onaj ko podiže zid povlači jer nije u stanju da se bavi svojim i osećanjima bračnog druga. Umesto toga, veza bi pretrpela manju štetu kada bi on pokazao da čuje žalbe supruge, da uviđa da je ona ljuta i da hoće o tome da razgovara, ali kasnije, kada bude mogao bolje da se kontroliše. Teoretičar emocija, Ričard Lazarus, opisao je veoma tešku teh niku vladanja ljutnjom, tešku jer cilj nije kontrola već deaktivacija ljutnje: „Ukoliko su naš bračni drug, ili ljubavnik, ili ljubavnica, uspeli da nas uvrede nečime što su rekli ili uradili, umesto da uzvra
172
Pol E kman
timo ne bi li povratili povređeno samopoštovanje, mogli bismo da uvidimo da oni, budući pod velikim stresom, realno ne mogu da se smatraju odgovornima; oni, praktično, sebe nisu mogli da kontrolišu, i najbolje bi bilo da se pretpostavi kako njihova osnovna namera nije bila zla. Ovakvo reprocenjivanje tuđih namera omogućava da se saoseća s voljenom osobom u njenoj nevolji i da joj se oprosti izliv besa.“.100 Lazarus priznaje da je to lakše reći nego učiniti. Njegova svetost, Dalaj Lama101, opisao je isti pristup, u kome se pravi razlika između napadačkog postupka i počinioca tog postupka. Pokušavamo da razumemo zašto je neko postupio napa dački i pokušavamo s njim da saosećamo, pitajući se šta gaje to uči nilo ljutim. To ne znači da tu osobu nećemo obavestiti da smo neza dovoljni njenim ponašanjem. No naša ljutnja je više usmerena na postupak nego na osobu; mi hoćemo da joj pomognemo da ne postupa na takav način. Ima ljudi koji možda ne žele da im se pomo gne. Nasilnik, na primer, možda želi da bude dominantan; svirepa osoba možda uživa u nanošenju povreda. Takve ljude može da zau stavi jedino ljuitnja usmerena na osobu, a ne samo na postupak. Ono što ističu Lazarus i Dalaj Lama, svako ponaosob, moglo bi da bude ostvarivo jedino ako druga osoba nije namerno i svesno zlonamerna. Pa čak i tada, kada nemamo posla sa zlonamernom ljutnjom, naše vlastitio emocionalno stanje utiče na to kako može mo da odgovorimo. Biće lakše da se umesto na počinioca ljutimo na postupak kada naša ljutnja nije jaka, kada raste polako i kada smo u potpunosti svesni da smo ljuti. Na trenutak je potrebno zau stavljanje; a uzavrela, brza i snažna ljutnja to ne dopušta uvek. Naro čito bi teško bilo da vladamo svojim postupcima u toku refraktornog perioda, kada su nam nedostupne inform acije koje nisu konsistentne s našom ljutnjom. Takav način pristupanja ljutnji nije uvek moguć no, ukoliko se uvežbava, može, bar ponekad, da posta ne moguć. Pre nekoliko meseci na sastanku sam prisustvovao takvoj kon struktivnoj ljutnji. Petorica nas planirali smo neki istraživački pro jekt. Džon je prigovorio našim planovima, govoreći nam da smo
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
173
naivni, da otkrivamo mlaku vodu i da smo, prema tome, slabi nauč nici. Ralf mu je odgovorio, navodeći šta smo sve uzeli u obzir, i mi smo nastavili diskusiju. Džon nas je ponovo prekinuo, ponavljajući još upornije ono što je ranije rekao, kao da nije čuo Ralfov odgovor. Pokušali smo da nastavimo ne odgovarajući mu direktno, ali on nam to nije dozvolio. Onda je intervenisao Ralf, rekavši Džonu da smo ga čuli, da se ne slažemo s njim i da mu ne možemo dozvoliti da nas više ometa. Može da ostane ukoliko će da ćuti ili ako će da pomaže, a ako ne može, onda treba da ode. Pažljivo sam slušao Ralfov glas i posmatrao njegovo lice. Video sam i čuo čvrstinu, sna gu i odlučnost, možda samo trag nestrpljenja i ljutnje. Nije postojao napad na Džona, nije pomenuto da je počeo da galami, što inače jeste bio slučaj. Ne napadnut, Džon se nije branio i posle nekoliko minuta je napustio sobu i to, kako bi se po njegovom kasnijem ponašanju moglo reći, bez ikakve ozlojeđenosti. Ralf mi je kasnije, kada sam ga pitao, rekao da je osećao blagu ljutnju. Rekao je da nije planirao šta će da kaže; prosto je tako ispalo. Inače, Ralfova uža struka je učenje dece u ovladavanju ljutnjom. Svima nama je teže da kontrolišemo svoju ljutnju kada smo u razdražljivom raspoloženju. Tada se naljutimo zbog stvari koje nam inače ne bi smetale. Kao da tražimo priliku da se naljutimo. Kada smo razdražljivi, nešto što bi nas samo nerviralo sada nas više ljuti, dok nešto što bi nas samo umereno ljutilo sada u nama izaziva bes. Ljutnja koja se oseća u razdražljivom raspoloženju duže traje i teže se kontroliše. Niko ne zna kako da izađe iz takvog raspoloženja; ponekad može da pomogne zaokupljanje aktivnostima u kojima istinski uživamo, ali ne uvek. Moj savet je da izbegavate ljude kada ste razdražljivi, ukoliko možete da prepoznate da ste u razdražljivom raspoloženju. To često ne bude očigledno sve do prvog izliva ljutnje, kada shvatimo da je do njega došlo zato što se osećamo razdražljivo. Toliko naglašavanje važnosti vladanja ljutnjom , u ovom poglavlju, stvara utisak da ljutnja nije korisna ili adaptivna. Ili je ljutnja, možda, bila adaptivna za naše pretke, koji su bili lovci ili sakupljači, ali ne i za nas. Takvo razmišljanje previđa brojne, vrlo
174
Pol E kman
korisne funkcije ljutnje. Ljutnja može da nas motiviše da prekinemo ili da promenimo bilo šta što čini da se ljutimo. Ljutnja zbog neprav de motiviše postupke koji dovode do promene. Prosto amortizovanje ljutnje druge osobe, ili ne odgovaranje na nju, nije korisno. Napadna osoba mora da sazna da smo nezadovljni onim što ona čini, ukoliko želimo da prestane to da radi. Objasniću to još jednim primerom. Metju i njegov brat, Martin, imaju različite talente i veštine i obojca su nezadovoljni poslom koji obavljaju. Sreću Sema, koji ima kontakte u poslovnom svetu i koji bi njima obojci mogao da pomogne da nađu bolji posao. Metju vodi reč tokom razgovora, prekida Martina, ne dopuštajući mu ravno pravno učešće u razgovoru. Martin oseti da je uskraćen i postaje ljut. Kaže, „Hej, ne budi ’alav; treba i ja da razgovaram sa Semom.“. Ako je to izgovorio s ljutnjom u glasu ili na licu, možda je ostavio loš utisak na Sema. Iako je, možda, zaustavio Metjua, to je moglo da ga košta, jer korišćenje reči ’a lav predstavlja uvredu. Metju bi mogao da uzvrati podrugljivom primednom i onda obojica gube Semovu pomoć. Ako Martin postane svestan svoje ljutnje pre nego progovori, ako može da prepozna da, iako Metju nije fer, njegov motiv nije da povredi Martina, mogao bi drugačije da postupi. Mogao je da se obrati Semu, „Puno si čuo o Metjuovim interesovanjima, no ja ne želim da propustim ovu priliku, da te ne upoznam s mojom situaci jom .“. Kasnije bi mogao da kaže da razume koliko je za Metjua bio važan taj sastanak ali da smatra da je pretila opasnost da Metju sve vreme iskoristi za sebe, zaboravljajući da i njemu, Martinu, treba deo vremena. Ako Martin ovo može da kaže u vedroj formi, uz malo humora, veći su izgledi da će Metju iz toga da izvuče pouku. Ukoli ko bezobzirnost i nepoštenost nisu tipični za Metjua, Martin bi mogao da izabere da to ni ne pomene. A ko jesu tipični, onda bi Martin svakako mogao da poželi da istakne koliko Metju nije bio fer. Ako Martin to kaže s ljutnjom, Metju bi možda razumeo koliko je to ozbiljno, ali bi to moglo i da izazove ljutitu odbranu i ne bi došlo ni do kakvog napretka.
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
175
Deo poruke koju treba da dobijemo od svoje vlastite ljutnje jeste „Šta je to što me čini ljutim?“. To ne mora uvek da bude oči gledno, može da ne bude to što mislimo; svi smo doživeli da se, kao rezultat frustracije, „ brecamo na dežurnog krivca“, na nekoga ko nas nije povredio. Takva pomerena ljutnja može da se javi i kada nas je druga osoba razljutila ali mi prema toj osobi ne možemo da poka žemo ljutnju i umesto toga se obrušimo na nekog prema kome je manje opasno da se ljutimo. Ljutnja nam govori da nešto treba da se menja. Ako ćemo tu pra menu da izvedemo najdirektnije, onda moramo da znamo izvor svoje ljutnje. Da li je reč o ometanju nečega što pokušavamo da radimo, da li je pretnja povređivanjem, povreda dostojanstva, odbijanje, ljutnja dru ge osobe ili pogrešan postupak? Da li je naše opažanje bilo tačno, ili smo možda bili u razdražljivom raspoloženju? Možemo li stvarno bilo šta da uradimo da umanjimo ili da eliminišemo negodovanje, i da li izražavanje i odigravanje naše ljutnje eliminiše njen uzrok? Iako se ljutnja i strah često javljaju u istim situacijama, u odgo vorima na iste pretnje, ljutnja može da koristi u smanjivanju straha i davanju energije za izvođenje radnji za savladavanje pretnje. O ljutnji se razmišljalo kao o alternativi za depresiju, svaljivanje krivi ce na druge umestro na sebe, ali nije sigurno da je tako, jer ljutnja takođe može da se javi zajedno sa depresijom.102 Ljutnja obaveštava druge o teškoći. Kao i sve emocije, ljutnja ima signal, moćan signal i na licu i u glasu. Ako je izvor naše ljutnje druga osoba, naš ljutiti izraz govori toj osobi daje to što ona čini neprihvat ljivo. Nama može da koristi ako drugi to znaju., ali ne uvek, naravno. No priroda nas nije opremila prekidačem za isključivanje bilo koje naše emocije u prilikama u kojima poželimo da je nemamo. Kao što neki uživaju u tuzi, ima ih koji uživaju u ljutnji.103 Tra že dobru svađu; neprijateljski povici i verbalni napadi uzbudljivi su i ispunjavajući. Neki čak uživaju u fizičkoj borbi do padanja u nesvest. Intimnost može da se uspostavi ili da se obnovi nakon razmene žestokih pogrda. Kod nekih bračnih parova seks postaje uzbudljiviji i strastveniji posle ogorčene svađe ili čak i tuče. Obrnij-,
176
Pol E kman
to, postoje ljudi na koje doživljaj ljutnje deluje krajnje toksično i učinili bi sve samo da se nikada ne razljute. I kao što za svaku emociju postoji raspoloženje natopljeno tom emocijom, i poremećaj te emocije, tako postoji i crta ličnosti u kojoj ta emocija ima centralnu ulogu. Za ljutnju, ta crta je neprijateljstvo. Moje istraživanje o neprijateljstvu usredsređeno je na znake nepri jateljstva i njegove posledice po zdravlje. U prvoj studiji,104 moje kolege i ja težili smo da utvrdimo da li postoji znak na izrazu lica koji označava da li je neka osoba tip lič nosti A ili B. Ta distinkcija, danas manje popularna nego u vreme ovog istraživanja, pre petnaest godina, trebalo je da prepozna one čije agresivne, neprijateljske i nestrpljive osobine od njih čine kan didate za koronarno arterijske bolesti (A-ove). Nasuprot tome, B-ovi su blaže prirode. Novija istraživanja pokazala su da bi nepri jateljstvo moglo da bude najvažniji faktor rizika. Neprijateljski ljudi verovatno bi trebalo da pokazuju više ljutnje i to smo hteli da proverimo u ovoj studiji. Ispitali smo izraze lica srednjeg sloja menadžera velikih preduzeća, koje su stručnjaci već bili razvrstali na A-ove ili B-ove. Svi su podvrgnuti blago provokativnom intervjuu, u kome je ispitivač pomalo izazivao ispitanike. Tehničari su koristili tehniku za merenje pokreta lica, koju smo razvili moj kolega Voli Fresen i ja - kodni sistem facijalnih pokreta (KSFP) /Facial Action Coding System (FACS)/. Kao što sam objasnio u 1. poglavlju, ova tehnika ne meri emocije direktno; umesto toga, ona objektivno beleži skorove svih pokreta mišića lica. Analizom rezultata našli smo određen izraz koji češće pokazuju A-ovi nego B-ovi - delimičan izraz ljutnje, koji smo nazvali sevanje očima /glare/ (prikazan na strani 177), gde su samo spuštene obrve i podignuti gornji kapci. Radilo se samo o sevanju očima, ne i o potpunom izrazu ljutnje, verovatno zato što su A-ovi nastojali da umanje svaki znak svoje ljutnje. Ovi poslovni ljudi su bili prevejani; znali su daje trebalo da se trude da ne deluju ljutito. Druga je mogućnost da su bili samo iznervirani tako da se, budući slaba, njihova ljutnja nije registrovala na ćelom licu.
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
177
SEVANJE OČIMA Glavno ograničenje ove studije - to što nismo znali šta se deša valo u srcima ovih ljudi dok bi sevali očima - bilo je otklonjeno u našoj narednoj studiji. Moj bivši student, Erika Rozenberg /Rosenberg/, i ja, ispitivali smo pacijente koji su već imali dijagnostifikovano kardiovaskularno oboljenje. Bili su izloženi riziku od, takozva nih, ishem ijskih epizoda, kad srce za izvesno vreme ne dobija dovoljno kiseonika. Dok se to dešava, većina ljudi oseća bol, anginu, koji im govori da odmah prekinu da rade bilo šta što rade u tome trenutku jer će inače dobiti srčani napad. Pacijenti koje smo mi ispi tivali imali su tihu ishemiju, bez bola, bez upozorenja ako njihovo srce ne dobija dovoljno kiseonika. U ovoj saradničkoj studiji105 sa istraživačkom grupom Džejmsa Blumentala, sa Djuk univerziteta, pacijenti su opet bili snimani tokom blago provokativnih intervjua. Ovoga puta je neprekidno merena ishemija pomoću video uređaja koji je, pritisnut na njihove grudi, prikazivao sliku njihovog srca u toku razgovora. Merili smo njihove izraze lica u trajanju od dva minuta dok su odgovarali na pitanja o tome kako vladaju ljutnjom u svom životu. Oni koji su postajali ishemični na svome licu su prikazivali pot pun ili delimičan izraz ljutnje mnogo češće nego pacijenti koji nisu postajali ishemični. Prikazivanje ljutnje na njihovim licima dok su govorili o prošlim frustracijama ukazuje da oni nisu samo govorili o
178
Pol E kman
ljutnji; oni su svoju ljutnju ponovo proživljavali. A ljutnja, kao što zna mo iz jednog drugog istraživanja, ubrzava srčani puls i podiže krvni pritisak. Kao da trčite uz stepenice; to je nešto što ne bi trebalo da se radi ako imate kardiovaskularno oboljenje, i to i nisu svi radili. Oni koji nisu postajali ljuti imali su mnogo veće izglede da ne postanu ishemični. Pre nego objasnim šta mislimo zašto smo dobili takve rezultate, dozvolite mi da razjasnim da ova studija nije pokazala da je ljutnja uzrok srčanog oboljevanja. U drugom istraživanju106 je nađeno da su ili crta ličnosti neprijateljstva, ili emocija ljutnje (pri čemu nije sigurno koje od to dvoje), jedan od faktora rizika za dobijanje srčanog obolje nja, ali to nije ono što smo mi istraživali. Umesto toga, mi smo pronašli da kod ljudi koji već imaju srčano oboljenje, ljutnja povećava rizik da postanu ishemični, što ih dovodi u povišeni rizik da dožive srčani napad. A sada pogledajmo zbog čega ovi ljudi postaju ljuti dok govore o tome kako su u prošlosti bili ljuti, i zašto je to opasno po njih Svi mi govorimo o emocijama koje ne doživljavamo u trenutku dok o njima govorimo. Nekome pričamo kako smo bili tužni, kako smo bili ljuti, od čega smo se uplašili, i slično. Ponekad, u toku opi sivanja prošlog emocionalnog doživljaja počnemo iznova da doživ ljavamo emociju. Verujem da se to dešavalo ljudima koji su postajali ishemični. Oni o doživljajima ljutnje nisu mogli da govore a da ne počnu ponovo da se ljute, da svoju ljutnju ponovo preživljavaju. Nažalost, ovo je opasno po ljude sa kardiovaskularnim bolestima. Zašto se to nekima događa, a nekima ne? Zašto neki ljudi iznova doživljavaju prošla doživljavanja ljutnje, a drugi ne? Verovatno da kod onih koji imaju netrpeljivu narav ljutnja može lako da se ispro vocira, da čeka prvu priliku da izbije. To da sećanje na ljutnju restituiše osećanja koja su bila osećana, predstavlja istovremeno i obeležje i manifestaciju netrpeljive ličnosti. Nastranu neprijateljski ljudi, svakome od nas može da se dogo di da ponovo proživljava prošla emocionalna doživljavanja koja započinjemo misleći da ćemo samo da ih opisujemo. Mislim da se to dešava ukoliko taj događaj ostane nedovršen. Uzmimo, na pri mer, da se žena naljuti na muža jer je opet zakasnio na večeru a nije
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
179
joj se javio da kasni. Ako se ta svađa završila bez ženinog osećanja da joj je zamerka zadovoljena (ukoliko se on nije izvinio, ili nije objasnio zašto nije mogao da se javi, ili nije obećao da se to neće ponoviti), onda je verovatno da će kasnije ona ponovo da proživlja va to iskustvo. Misli da iznova pokreće to pitanje jer će sada o njemu moći da govori smireno, može da joj se dogodi da ljutnja ponovo izbije. To može da se dogodi čak i ako je dati događaj bio razrešen, ukoliko postoji istorija drugih, nerazrešenih, ljutitih događaja koji gomilaju osujećenost koja čeka da se čuje. Ne želim da kažem da opisivanje prošlog iskustva ljutnje nije moguće a da se ponovo ne bude ljut. Moguće je, ukoliko ne postoji zaostali posao i ukoliko je određeni događaj bio razrešen. Čak je moguće, dok govorimo o prošlom emocionalnom događaju, da upotrebimo deo izraza ljutnje da bismo ilustrovali kako smo se osećali. Na primer, mogao bih svojoj ženi da ispričam kako sam u toku dana bio fruistriran i ljut, dok sam pokušavao da se raspravim sa Službom unu trašnjih prihoda, a oni su me prebacivali od jedne do druge glasovne poruke. Recimo da sam na kraju uspeo svoju ljutnju da izrazim pred službenikom koji je najzad bio podigao slušalicu, i od koga sam dobio veoma ljubazno izvinjenje. Mogao sam čak na svome licu i da poka žem neki element ljutnje - nešto što zovem referencijalni izraz.107 Referencijalni izraz odnosi se na emociju koju ne osećamo u tom trenutku; to je skoro kao da izgovorate reč ljutnja, samo uz korišćenje lica. Izraz doduše mora da bude donekle transformisan tako da se osoba koja gleda izraz ne bi zabunila i pomislila da prva osoba sada oseća ljutnju. To se obično radi tako što samo delimično koristimo izraze i to vrlo kratko. Izraz referencijalne ljutnje može da uključi samo podignute gornje kapke, ili samo stisnute usne, ili samo spuštene obrve. Ako je upotrebljeno više od jednog elementa, to ne samo da može da zbuni osobu koja gleda izraz, nego može i da uspostavi samu ljutnju. Kao što ste mogli da vidite prilikom pravlje nja izraza, opisanog u prethodnom poglavlju, ukoliko na svom licu napravite sve mišićne pokrete neke emocije, onda, uglavnom, ta emocija počne i da se dešava.
180
Pol Ekman
Nasilje Kao što za svaku emociju postoji njoj srodno raspoloženje koje je natopljeno tom emocijom, tako isto za svaku emociju postoji i srodno psihopatološko stanje, u kome ta emocija ima važnu ulogu. Uobičajena fraza, em ocionalni porem ećaj, upravo to i potvrđuje. Kod tuge i patnje poremećaj se pokazuje kao depresija. U depresiji dolazi do izlivanja emocija, depresivni ljudi ne mogu da regulišu svoju tugu ili patnju, i one nadiru i ometaju sve aspekte njihovih života. Poremećaj u kome ljutnja, na sličan način, izmiče kontroli i predstavlja smetnju u životu neke osobe, manifestuje se kod onih ljudi koji pokazuju određene oblike nasilja. Nema saglasnosti o tome šta čini nasilje. Neki naučnici sma traju da verbalni napadi, uvrede i izrugivanje, predstavljaju oblike nasilja, tako da se u njihovim istraživanjima ne ispituju posebno ljudi koji se upuštaju u strogo verbalne napade, a posebno oni koji izvrše fizički napad. Slično tome, postoje agresivna ponašanja koja ne uključuju fizičko nasilje, kao što su arogantnost ili dominacija, a mnogi istraživači ne prave razliku između agresivnosti, s jedne stra ne, i fizičkog nasilja ili verbalnog zlostavljanja, s druge. Pored toga, ima onih koji čineći nasilje uništavaju imovinu, lome stolice, čaše, itd. Ne znamo da li se sve to dešava iz istih razloga, na primer, zbog istog odgoja ili posredstvom iste moždane aktivnosti. Ako bi bilo tako, mogli bismo da očekujemo od ljudi koji su verbalno nasilni da budu i agresivni i fizički nasilni, međutim, iako ima i takvih sluča jeva, postoje, takođe, ljudi koji pokazuju isključivo samo jednu vrstu nasilja. To ukazuje da bi u našem istraživanju nasilja ovde trebali da ispitujemo svako zasebno, one koji se upuštaju isključivo u verbalno nasilje, one koji pokazuju samo visoko agresivna, ali ne i zlostavljajuća, ponašanja (što, priznajem, nije uvek lako da se razlikuje), i one koji pokazuju fizičko nasilje. Samo tako možemo da odredimo da li su uzroci isti, i da li se radi samo o prelaznim oblicima. Čak i kada se ograničimo samo na fizičko nasilje, i dalje ostaje mnogo tipova koje treba uzeti u obzir, a od kojih bi samo neki mogli
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
181
da budu znaci emocionalnog poremećaja. Neke nasilničke postupke društvena zajednica smatra socijalno korisnim. S izuzetkom pacifi sta, svi veruju da je rat ponekad opravdan. Postoje i prilike u kojima je opravdano i individualno nasilje. Kada policijski snajperista ubije osobu koja je ugrožavala živote dece, držeći ih kao taoce, malo je onih koji bi zamerili zbog nasilništva snajperiste, pogotovu ako je upucani već ubio jedno ili više dece. Moguće opravdavanje ubistva ne ograničava se samo na policiju; većina bi se složila da pojedinac sme da bude nasilan ako je to potrebno za spas života članova poro dice, ili čak i stranaca. I nasilje koje ne sprečava najgore akte nasilja, nego je motivisano osvetom ili odmazdom, nailazi na razumevanje ali ne i na puno odobravanje. U jednom razgovoru o ovim idejama sa mojom prijateljicom i koleginicom, evolucionim filozofom, Helenom Kronin,108 ona je ukazala da su u svim kulturama i u svim istorijskim periodima za koje znamo, postojali određeni oblici nasilja za koje se smatralo da su opravdani. Neverstvo, sumnja da postoji prevara i pretnja da ćete biti odbijeni od seksualnog partnera, prestavljaju najčešće uzroke ubistava, pri čemu muškarci ubijaju žene mnogo ćešće nego što žene ubijaju muškarce. Kroninova, zajedno s drugim evolucionim misli ocima, to pripisuje, skoro neizbežnoj, nesigurnosti muškarca u to da li je stvarni otac bilo kog potomka. U skladu s ovim gledištem, jedna od najvećih studija o ubistvu pokazuje da se u jednom od šest rešenih ubistava radilo o ubistvu bračnog druga, pri čemu su žene činile tri četvrtine žrtava. Na moje iznenađenje, ubistva supružnika bila su jednako rasprostranjena među venčanim bez obzira na tra janje braka, i bez obzira na društvene i ekonomske razlike.109 Ubistvo šefa iz osvete zbog nekorektnog odnosa, takođe češće počine muškarci nego žene, jer je, u poređenju sa ženama, kod muš karaca mnogo veća važnost statusne hijerarhije. Da se ne bismo pre više udaljavali od naše teme - od nasilja koje je proizvod emocional nog poremećaja - dopustite još samo da kažem da evoluciono mišljenje može da pomogne u razumevanju zašto se događaju odre đeni oblici nasilja, ko je počinilac tih nasilničkih akata i kako je mogu
182
Pol E kman
će da zajednica može da odobrava takve akte. Takvi oblici nasilja, iako mogu da budu za žaljenje, ili čak zakonski kažnjivi, verovatno neće biti rezultat emocionalnog poremećaja ukoliko pripadaju vrsti nasilja koje je u toku naše evolucije imalo adaptivnu vrednost. Glavna razlika između činova nasilja jeste da li su s predumi šljajem ili su impulsivni. Obe vrste mogu da budu normalne, čak i društveno odobrene. Recimo daje neko zarobljen i da, znajući daje njegov tiranin već ubio jednog od svojih zarobljenika, pažljivo pla nira napad na svog potencijalnog ubicu. To jeste nasilje s predumi šljajem, ali nije patološko i nailazi na društveno odobravanje. Mož da je manje očigledno da i impulsivno nasilje može da bude društveno odobreno, ali i ono može da bude na mestu. Kada je moja ćerka Eva tek bila prohodala, često je istrčavala na ulicu bez gledanja da li nailazi neki auto. Često sam je upozoravao zbog toga, ali je ona, mislim, na to počela da gleda kao na igru, kao način da se tata stvar no iznervira. Jednoga dana sam uspeo da je izvučem na trotoar samo zahvaljujući stvarno brzoj reakciji. Bez razmišljanja, postupa jući po impulsu, udario sam je i proderao se na nju. To je jedini put da sam je udario. I mada dosta ljudi možda neće odobriti moj nasil nički čin, ona više nikada nije istrčala na sredinu ulice. Više od 90 posto roditelja navode da su fizički kažnjavali svoju malu decu.110 Naveo sam slučajeve normalnog predumišljajnog i normalnog impulsivnog nasilja, ali postoje i njihove abnormalne varijante. Ubice, silovatelji i mučitelji, svoje akcije mogu pažljivo da planiraju, birajući žrtvu i vreme i način izvršenja. Takođe, postoje i impulsivni batinaši supružnika, koji udaraju bez upozorenja i bez planiranja. Istraživanja ličnosti111 i studije o aktivnostima mozga112, oboje, nalaze razlike između predumišljaj nog i impulsivnog nasilja. Jasno je da ih oboje treba uzeti u obzir, iako neka istraživanja ne uspevaju da prave tu razliku. Važno je da se ima u vidu da li je nasilje impul sivno ili predumišljajno, ali to nije i dovoljno da bi moglo da se izoluje abnormalno nasilje. Nužan činilac je da takvo nasilje takođe bude i antidruštveno društvo ga osporava - ali to ne mora uvek da uključuje i mentalni
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
183
poremećaj. Neki su smatrali da antidruštveno ponašanje počinjeno u grupi u toku puberteta, ne bi trebalo da se smatra za mentalni pore mećaj, a stvarno ima i dokaza da mnogi od onih koji su pokazivali takvo ponašanje, ne nastavljaju da budu nasilni u odraslom dobu.113 Sama antidruštvenost ne mora da bude znak bilo kakve mentalne bolesti, čak i kada se javlja u odraslom dobu. Instrumentalno nasilje, kao što je nasilje počinjeno radi sticanja novca, iako je protivzakonito, ne mora da bude znak onoga što se naziva antisocijalni poremećaj lič nosti, ukoliko osoba dolazi iz potkulture gde se takvo ponašanje podr žava. Verujem da je antidruštvenost nasilja nužna ali ne i dovoljna za prepoznavanje nasilja kao proizvoda emocionalnog poremećaja. Ja bih dodao i ne-uvek-lako-ispunjiv zahtev da nasilje nema društvenu podršku (čime se isključuje nasilje uličnih bandi), i da mora da bude ili neprovocirano ili neproporcionalno u odnosu na provokaciju Antidruštveno nasilje koje je rezultat emocionalnog poreme ćaja može da bude hronično ili da se svodi na jedan izolovani inci dent u životu. Nasilna osoba kasnije može da oseća stvarno žaljenje, ili nikakvo žaljenje. Nasilna osoba može da postupa hladnokrvno, ili u žaru ljutnje ili besa. Meta nasilja može biti pažljivo odabrana, ili slučajna. Nasilje može da uključuje mučenje, ili ne. Bojim se da istraživanje treba da uzme u obzir sve ove činioce u nameri da vidi da li postoje različiti faktori rizika i različiti uzroci za takve brojne različite oblike antidruštvenog nasilja. Nažalost to do sada nije bio slučaj, što se vidi i iz priručnika o psihijatrijskim dijagnostičkim kriterijumima, DSM-IV, gde se za Povremeni eksplozivni poreme ćaj /Intermittent Explosive Disorder (IED)/navodi da uključuje „nekoliko odvojenih epizoda neuspešnog odupiranja agresivnim impulsima, koje su završavale ozbiljnim napadačkim aktima ili uni štavanjem imovine; stepen ekspresivnosti u toku ovih epizoda je u velikoj disproporciji u odnosu na prethodeći psihosocijalni stres.... Agresivne epizode jedinka može da opisuje kao „posednutost“ ili kao „nastup“, pri čemu je eksplozivnom ponašanju prethodio osećaj napetosti ili uzbuđenja, a sledilo je osećanje olakšanja.“114 Iako pohvaljujem ovakvu definiciju jednog tipa nasilja - hronično,
184
Pol E kman
ozbiljno, predimenzionisano u odnosu na provokaciju - smatram da je pogrešno ako se zajedno mešaju nasilje prema ljudima i uni štavanje imovine, bez dokaza da oboje nastaju iz istih uzroka. Nema načina da se to proveri ukoliko se oboje trpaju u istu vreću. Iako istraživanja o nasilju najčešće ne prave tako fine razlike, kakve ja zagovaram, postoje dokazi koji ukazuju na višestrukost uzroka nasilja. Stresno okruženje u ranom detinjstvu, loše roditeljstvo, povreda glave ili genetski činioci, za sve njih je nađeno da ima ju veze s mnogim vrstama nasilja.115Rano je da se kaže šta je od toga najvažnije za koju vrstu nasilja. I kada se, najzad, te distinkcije i budu povukle, verovatno da će se otkriti više nego jedan uzrok. Na primer, čak i da se ograničimo samo na izučavanje hroničnog, antisocijalnog, fizičkog nasilja, koje ne uključuje mučenje i svodi se na jedan brutalan akt koji čini jedna razgnevljena osoba, uz malu pro vokaciju, impulsivno, protiv odabrane mete, uz naknadno kajanje, najverovatnije da nećemo naći samo jedan uzrok.
Prepoznavanje ljutnje u nama A sada pogledajmo kakav je osećaj ljutnje iznutra. Potrebno je da ljutnju osećate upravo sada, da biste mogli da poredite svoja ose ćanja s onim što se saznalo o osećajima ljutnje. Ne mogu prosto da očekujem da bi gledanje fotografija Maksine Keni ili tuče u Kanadi, u vama prosto probudilo osećanja ljutnje. To je važna razlika između ljutnje i tuge/patnje. Čak i nepokretna slika patnje potpunog stranca izaziva našu brigu, dok s ljutnjom nije takav slučaj; da bi se ona osetila fotografija nije dovoljna. Kada biste bili na licu mesta, i kada bi ta ljutnja bila uperena protiv vas, vi biste osetili strah ili ljutnju, ali samo gledanje fotografija nije dovoljno. Paralelno s tim, kada vidimo neko ga dok trpi bol ili muku, ne moramo da znamo uzrok da bismo s njim brižno saosećali; ali kada vidimo ljutnju, onda moramo da znamo izvor ljutnje pre nego počnemo da saosećamo s ljutitom osobom.116 Evo dva puta koji nam omogućavaju da doživimo ljutnju: jedan je sećanje, a drugi pravljenje izraza lica.
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
185
Pokušajte da se setite trenutka iz svog života kada ste bili toliko ljuti da zamalo nekoga niste udarili (ili,možda, jeste). Ako se to nije nikada dogodilo, onda pokušajte da se setite kada ste bili toliko ljuti da vam je glas postao puno glasniji i da ste rekli nešto zbog čega ste posle žalili. Budući da čovek retko kada izolovano doživljava samo ljutnju, možda ste osećali da se plašite (od neke druge osobe ili od gubljenja kontrole) ili ste osećali gađenje (prema drugoj osobi ili prema sebi zbog gubljenja kontrole). Mogli ste da imate i pozitivno osećanje, kao likovanje /trijumf/. Za sada pokušajte da se usredsredite na trenutke kada ste samo osećali da ste ljuti, i zatim pokušajte ponovo da doživite ta osećanja. Može da pomogne ako vizualizujete prizor koga ste se setili. Kada ta osećanja započnu, postite ih da rastu što više možete. Pošto istekne oko pola minuta, opustute se i razmotrite šta ste osetili. Da bi se koncentrisali na osećaj ljutnje na vašem licu, vredi pokušati i da se urade pokreti opisani u sledećoj vežbi. Štaviše, ako zadatak sećanja nije urodio osećajima ljutnje, ostajè mogućnost da to postignete pravljenjem grimase. Podražavajte facijalne pokrete ljutnje. (Služite se ogledalom da proverite da li pravite sve mišićne pokrete.) ■ Spojite obrve i povucite ih nadole: proverite da li su unutraš nji uglovi nadole, prema nosu. ■ Dok držite tako spuštene obrve pokušajte širom da otvorite oči, tako da vaši gornji kapci upiru u spuštene obrve, stvara jući snažno uprt pogled. ■ Pošto se uverite da dobro izvodite pokrete obrvama i kapci ma, opustite gornji deo lica i usredsredite se na donji deo. ■ Čvrsto stisnite i zategnite usne; nemojte da ih skupljate, samo ih stisnite. ■ Pošto se uverite da dobro pravite pokrete donjeg dela lica, dodajte i gornje lice, skupite i spustite obrve podižući gornje kapke ne bi li proizveli uprt pogled.
186
Pol E kman
Ljutiti osećaji uključuju osećanja pritiska, napetosti i vreline. Puls i disanje se ubrzaju; raste krvni pritisak a lice može da pocrve ni. Ukoliko ne izgovarate reči, postoji tendencija da snažno ugrizete, pritiskajući gornje zube na donje, i da isturite bradu. Postoji i impuls primicanja ka meti liutnje. To su uobičajeni, zajednički, osećaji koje oseća većina ljudi. Neke od njih možete da osećate jače nego druge. Sada opet pokušajte da doživite ljutnju (koristeći ili sećanje ili vežbu pokreta lica, već prema tome šta vam bolje polazi za rukom), obra ćajući pažnju da li imate osećaje vreline, pritiska, napetosti i griženja.
Prepoznavanje ljutnje kod drugih Vratite se nazad i ponovo pogledajtu prvu fotografiju iz ovog poglavlja. Obojica ljutitih muškaraca imaju spuštene i skupljene obrve, što čini deo prikaza ljutnje. Muškarac, zdesna, prikazuje i sevanje očima kao znak ljutnje. Na oba ljutita lica čeljust je čvrsto stisnuta i vide se zubi. Kod ljutnje, usne zauzimaju dva različita položaja. Usne mogu da budu razdvojene, kao ovde, u kvadratnom ili pravouganom obliku; ili mogu da budu čvrsto stisnute, jedna uz drugu. U Papui Novoj Gvineji, kada sam tražio da mi pokažu kako bi izgledalo njihovo lice kada bi se spremali da nekoga udare, ljudi su čvrsto stiskali usne dok su rukama pravili pokret zamahivanja seki ram. Čarls Darvin, pre više od jednog veka, zapazio je da uvek čvr sto stiskamo usne prilikom nekog snažnog fizičkog naprezanja. Kada sam Novogvinejce pitao da mi pokažu kako bi izgledalo nji hovo lice kada bi kontrolisali svoju ljutnju, oni bi razdvojili usne, kao kada govore ili se spremaju da progovore. Kod Amerikanaca, pripadnika srednje klase, našao sam obrnut obrazac: oni su čvrsto stiskali usne pri kontrolisanoj ljutnji a otvarali su ih pri nekontrolisanoj. Za ove Amerikance, srednje klase, nekontrolisana ljutnja je značila povređivanje recima, a ne pesnicama, te su kod kontrolisane ljutnje usne bile stisnute da bi se sprečilo ovakvo povređivanje.
R a z o t k r iv e n e
e m o c iie
187
Dvojica kanadskih muškaraca, s fotografije, prikazuju ljutnju otvorenih usta, upravo u trenutku pošto je jedan od njih udario policajca. Bojim se da su, trenutak pre toga, zapravo, dok je udarao policajca, njegove usne bile čvrsto stisnute. Jedna od najvažnijih naznaka ljutnje teško se opaža na fotogra fiji iako je, verovatno, prisutna kod obojice ljutitih muškaraca. Crve na margina usana u ljutnji postaje uža, usne postaju tanje. To veoma teško može da se spreči i može da odaje ljutnju i kada nema ni jed nog drugog znaka. Utvrdio sam da je to jedan od najranijih znakova ljutnje, prisutan još pre nego nečija ljutnja bude svesna. Skoro svi smo doživeli da je pre nas samih neko drugi primetio da smo ljuti. Ta osoba je odgovorila na jedva primetan znak na našem licu, ili na zategnutost u boji glasa ili na podizanje tona. Pošto se usne u ljutnji sužavaju postoji mogućnost pogrešne reakcije prema nekome ko ima tanke usne, kao da je sumoran, hladan ili netrpeljiv. Pogledajte još jednom fotografiju Maksine Keni. Njene obrve su spuštene i skupljene dok oči sevaju. Usne su joj razdvojene a donja vilica isturena, što je opšte poznat znak ljutnje od koga, možda, potiče i savet bokserima, „ne daj vilici da te vodi“. Ne znam zbog čega je taj pokret, tako često, deo izraza ljutnje, ali siguran sam da jeste.
188
P ol E km an
Ovu mladu ženu fotografisao sam jednoga dana u selu u kome se nalazio moj bazni kamp na visoravnima Nove Gvineje. Iako nije znala šta je to kamera, očigledno da je primetila moje zanimanje za nju i da joj se to nije dopadalo. Obično bi odgovor na takvu vrstu zanimanja bio osećaj neprijatnosti, ali ovoga puta to očigledno nije bio slučaj. Bojim se da sam javno obraćajući pažnju na samo jednu ženu prekršio neko pravilo u tom društvu i ugrozio nas oboje, ali ne mogu da budem siguran u to. Namerno sam pokušavao da kod ovih ljudi izazivam razne emo cije i da ih snimam fiksiranom filmskom kamerom radi kasnije analize. Jednoga dana nasrnuo sam na dečaka adolescenskog uzrasta, sa gume nim nožem koji sam poneo posebno za tu priliku, ali je on odmah video da nož nije pravi, tako da se na filmu vidi njegovo početno izne nađenje a zatim radoznalost. Zbog lične bezbednosti odlučio sam da više ne provociram ljutnju tako da nisam video više ni jedan trenutak ljutnje među tim ljudima. Iako su bili miroljubiva kultura, i oni su se ljutili, ali ne javno ili bar ne u mome prisustvu. Ovo je jedina spontana fotografija koju imam, na kojoj je neko iz ove kulture koje ljut. Slika veoma dobro pokazuje sevajući pogled ljutnje, sa spuštenim i skupljenim obrvama. Vide se takođe i stisnute usne. Žena sleva poka zuje samo spuštene i skupljene obrve. Samo ovaj izraz, bez sevanja oči ma, može da znači puno toga. Njega proizvodi „mišić za teško“, kako ga je nazvao Darvin. Primetio je, kao i ja, da sve što je teško, mentalno ili fizičko, izaziva kontrakciju toga mišića, spuštajući i skupljajući obrve. Složenost, zbunjenost, usredsređenost, odlučnost - sve to može da se pokaže ovom mišićnom radnjom. Javlja se i kada je neko izložen jakom svetlu, jer se obrve spuštaju da posluže kao štitnik od sunca. Nisam mogao da nađem novinske fotografije koje pokazuju još suzdržaniju ljutnju, kakva se često viđa u običnom životu, pre nego se ljutnja otme kontroli. Ipak, mogu da postoje snažni poka zatelji ljutnje i uz veoma male promene na licu, kao što pokazuje ova moja fotografija koju sam sam snimio. Snimio sam je pre dvadeset godina, pokušavajući da proizvedem izraz ljutnje bez pokretanja ijedne crte na licu. Usredsredio sam se na stezanje mišića, ne dopu-
R a z o t k r iv e n e
189
e m o c ije
SUZDRŽANA LJUTNJA štajući im da se kontrahuju na način koji bi bio dovoljan da se povu če i koža. Prvo sam stegao mišić u obrvama, koji ih, kada se kontrahuje, povlači nadole i skuplja. Zatim sam zategao mišiće koji bi inače podigli očne kapke. Na kraju sam stegao mišiće u usnama, koji su doista i suzili usne. To lice nije prijateljsko; možda liči na visoko kontrolisanu ljutnju, ili samo na izraz napetosti. A sada prelazimo na slike koje pokazuju teško primetne znake ljutnje.
A
m B
NEUTRALNO
C
190
Pol E km an
Počnimo od očnih kapaka i obrva. Na slici A gornji i donji kapci su zategnuti. To može da bude suptilan znak kontrolisane ljut nje, ili može da bude samo laka napetost. Može da se pojavi i kada nema nikakve ljutnje, ukoliko osoba doslovno ili figurativno poku šava da se fokusira na nešto ili se intenzivno koncentriše. Slika C je komponovana fotografija, napravljena prebacivanjem spuštenih i malo skupljenih obrva sa jedne druge slike (koja ovde nije prikaza na) na fotografiju B, koja služi za poređenje. Fotografija C može da bude i signal za kontrolisanu ljutnju ili za blagu napetost. Može da se javi kada se neko oseća malo zbunjeno, ako se usredsređuje ili nalazi da je nešto teško.
D
E
F
Slika D prikazuje kombinaciju dva pokreta koje ste videli napred. Obrve su malo spuštene i skupljene, a donji kapci su malo zategnuti. Zategnuti donji kapci slabiji su nego na slici A. Možete videti da su stegnuti poređenjem slike D sa neutralnom fotografijom B, uočava jući kako su donji kapci počeli da odsecaju donji rub mrežnjača. I dalje je moguće da se radi o zbunjenosti ili koncentraciji, ali je verovatnije daje reč o kontrolisanoj ljutnji ili o vrlo blagoj ljutnji. Slika E prikazuje jednu veoma važnu dodatnu radnju - podi zanje gornjih kapaka. To je sevajuć pogled; sada je skoro nesumnji vo da se radi o znaku ljutnje, kontrolisane, verovatno. Videli ste to ranije, u ovom poglavlju, kada sam opisivao svoje istraživanje o tipu ličnosti A. Slika F prikazuje snažnije izraženu kombinaciju te tri
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
191
radnje - spuštene obrve, zategnuti donji kapci i podignuti gornji kapci. To je jasan znak ljutnje.
G
H
Sada pogledajmo signale na vilicama i usnama. Kod ljutnje je donja vilica obično isturena napred, kao na slici G. Ova slika je napravljena prebacivanjem tog pokreta (sa fotografije koja ovde nije prikazana) na neutralnu sliku B. Ovakvo isturanje vilice možete da vidite na slici Maksine Keni, iako je ona još i podigla gornju a spu stila svoju donju usnu. Na slici H, usne su stisnute uz lagano zatezanje donjih kapaka. To se dešava kod veoma male ljutnje, ili ljutnje koja tek započinje. Može da se javi i kada neko razmišlja. Kod nekih ljudi to postane manir skoro bez ikakvog značenja. Da nema radnje s donjim kapci ma, samo stiskanje usana imalo bi vrlo neodređeno značenje.
I
J
192
Po l E kman
Na slici I stisnute su obe usne, kao na slici H, samo što je ovde donja usna gurnuta naviše. To može da bude kontrolisana ljutnja ili rezignacija, a neki ljudi to koriste i kao znak razmišljanja, dok, pak, kod drugih postaje samo čest manir. Predsednik Klinton je imao kao čest manir ovaj pokret. Na slici J, zategnuti su uglovi usana i još je i donja usna gurnuta naviše. Kada stoji sama, kao ovde, ova radnja je višesmislena; može imati bilo koje značenje kao i slika I. Budući daje pomalo asimetrična, mogla bi da sadrži i element prezira. Više o preziru biće reči u poglavlju 8.
K
L
M
Iskoristio sam neke fotografije sebe, snimljene gotovo pre tri deset godina, da pokažem veoma važan pokret sužavanja crvene ivice usana. Tu radnju prikazuju slike L i M, dok slika K služi za poređenje, prikazujući moje usne kada su opuštene. Na slici M usne su još i razdvojene, kao prilikom govora. Ova radnja sužavanja usa na vrlo je pouzdan znak ljutnje; često je i najraniji, osim ako se ne radi o kontrolisanoj ljutnji. Veoma teško može da se spreči. Poslednji način da se ljutnja opazi preko usta, videli ste na kanadskim demonstrantima i na Maksini Keni; gornja usna je podi gnuta a donja spuštena, pri čemu su usne sužene. Usta imaju četvr tast izgled.
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
193
Upotreba poznavanja izraza Pogledajmo kako možete da koristite informacije koje možda primite preko znakova ljutnje prikazanih u ovom poglavlju. Dopusti te da ponovim reci iz prethodnog poglavlja, jer za ljutnju su još važ nije nego za tugu ili muku. Izrazi vam govore samo daje emocija iza zvana, ali ne i šta je izaziva. Kada vidite da je neko ljut, vi ne znate zbog čega je ljut. Na slikama kanadskih demonstranata i Maksine Keni razlog je očigledan, no uzmimo da neko prikaže ljutit izraz dok s njim razgovarate. Da li je ljutnja usmerena prema vama? Da li je zbog nečaga što ste vi uradili, sada ili ranije, ili zbog nečega što ljutita osoba misli da nameravate da uradite? Ili je možda ljutnja usmerena unutra; da nije ljutita osoba možda ljuta na sebe? Još jedna moguć nost je da ljutnja bude usmerena na treće lice, na nekoga ko je pomenut u toku razgovora, ili ko nije pomenut ali se javio u sećanju. Samo na osnovu izraza lica to ne možete da znate. To će biti ponekad očigledno na osnovu toga šta se događalo, šta je bilo reče no ili šta je prećutano, što se već odigralo ili što je verovatno da će se odigrati. A ponekad to nećete znati. Važno je da se zna i samo da li je osoba ljuta, jer je ljutnja najopasnija emocija po druge ljude, ali nećete uvek biti sigurni da li ste vi meta ljutnje. Neki od najtananijih znakova ljutnje (fotografije A, C i D) mogli bi da budu i znaci zbunjenosti ili koncentracije. Ima i izraza ljutnje kod kojih nije jasno da li je ljutnja mala, ili tek počinje, ili je kontrolisana (fotografije G, H, I, L i M, kao i moja slika na str. 189). Na njih ću da se vratim kasnije. Pre toga, pogledajmo šta biste vi mogli da uradite kada vidite izraz koji je potpuno jasan, koji ne ostavlja sumnju da li je osoba ljuta, kao na fotografijama E i E Kori stio sam iste primere koje sam opisao na kraju poslednjeg poglavlja tako da će čitalac moći da vidi koliko je drugačiji izbor kada primetite ljutnju nego kada primetite tugu ili teskobu. Takođe ćete videti da ono što vi mislite velikim delom zavisi od vaše veze sa osobom koja pokazuje ljutnju, bilo da ste toj osobi nadređani ili podređeni, prijatelj, ljubavnik, roditelj ili potomak.
194
Pol E km an
Većina emocionalnih izraza traju oko dve sekunde; neki svega pola sekunde a neki i svih četiri, no veoma retko izlaze van tog opse ga. Trajanje izraza obično je povezano sa snagom izraza. Tako, dugotrajaniji izraz obično signalizuje i jače osećanje. Postoje, dodu še, izuzeci. Vrlo kratak, intenzivan izraz (fotografije E i F) sugeriše da osoba prikriva emociju; to prikrivanje može da bude rezultat svesnog nastojanja ili nesvesno vođenog potiskivanja. Veoma kratak izraz ne govori nam da li osoba svesno ili nesvesno menja izraz lica, jedino što nam govori je da je emocija prikrivena. Dugotrajan, pri gušen izraz (fotografije G, H, I, L, M i moja fotografija na str. 189) znak je svesno kontrolisane emocije. Ako bi se jedan od tih izraza prikazao u trajanju od svega pola, ili jedne sekunde, verovatnije je da bi se radilo o osećanju blage ljutnje, ili ljutnje koja tek počinje, a ne o kontrolisanoj ljutnji. Ovo što sam rekao o odnosu između tra janja izraza i snage emocije, da li je emocija kontrolisana ili je slaba, važi za sve emocije, a ne samo za ljutnju. Recimo da nekom svom podređenom saopštite da nije unapređen, i da ta osoba pokaže jasan izraz ljutnje. Ako pokazuje izraz kao na E ili F, ili neki još snažniji izraz, onda je verovatno da zna da je ljuta, naročito ako se izraz zadržao na licu duže od delića sekunde. Budući da ste vi upravo saopštili lošu vest, verovatno je da ste vi i meta ljutnje, ali nije nužno. Možda je osoba ljuta na sebe zato što je propustila da učini sve što je neophodno za dobijanje unapređenja. Pre nego počne da govori, vi ne znate da li misli da odluka nije bila poštena; možete to da ne znate čak i kada odgovori, jer je mogla da odluči da joj nije u interesu, bar ne tada, da vam kaže šta oseća. Ako tu osobu ne poznajete dobro, nemojte da polazite od pretpostavke da ona preduzima takav uzmak da bi razmotrila da li želi da nastavi sa svojom ljutnjom, odnosno da bi uspostavila ono što ja nazivam emocionalnom pomnošću; jer ta sposobnost nije razvijena kod većine ljudi. Pa šta onda da činite? Mogli biste da ignorišete to pokazivanje ljutnje, da se ponašate kao da se nije dogodilo, vodeći pri tome računa šte ćete sledeće da kažete i kako ćete to da kažete. Ne poželite uvek pa čak nije to ni čest
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
195
slučaj da se suprotstavite nekome ko je ljut otprilike recima, „Zašto si ljut na mene?“, ili čak još blaže, „Da li si ljut?“. Takve primedbe su poziv nekome da kaže nešto zlobno, ili da ljutito postupi, a to nije uvek u vašem interesu ili u interesu ljute osobe. Ne znači da ospora vanja i uvrede treba da se ignorišu, ali je bolje da se njima pozabavi mo pošto prođe ljutnja. Nešto bolja varijanta pitanja „Zašto si ljut na mene?“ bila bi da se kaže, „Moja odluka te verovatno ljuti, i žao mi je zbog toga. Reci, da li bih mogao da uradim nešto da pomo gnem.“. U takvom odgovoru vi priznajete njegovu ljutnju, umesto daje osporavate, i pokazujete svoje zanimanje time što tražite način da pomognete uprkos vašoj nepoželjnoj odluci. Vraćajući se prethodnom primeru, recimo da vaša ćerka, tinej džerka, prikaže takav isti izraz kada joj kažete da te večeri ne može da ide u posetu kod svoje prijateljice, zato što je potrebno da čuva svog mlađeg brata dok vi i suprug idete na iznenada sazvan sastanak stambene zajednice. Da li se to ona ljuti na vas zato što ste joj omeli planove? Najverovatnije, no možda se ljuti i na sebe zato što je toliko zapela oko toga. Kako ćete da odgovorite, zavisi od prirode vašeg odnosa sa ćerkom, od njene i vaše ličnosti i od ranijih vaših odnosa. Verujem ipak da postoji, uglavnom, više razloga da se pozabavite njenom ljutnjom, nego kada se radi o nekoj situaciji na poslu. To ne znači da bi trebalo da komentarišete o njenoj ljutnji ili da joj ospo ravate pravo da se ljuti. Baš obrnuto, mogli biste da saosećate s nje nom frustracijom i detaljnije da joj objasnite zašto je taj sastanak važan i kako, budući da vam nije javljeno ranije, niste imali drugo rešenje. Ako je to posledica, onda je njena ljutnja odradila svoj posao. Skrenula vam je pažnju na ugrožavanje, stavila vam je do znanja kolika je važnost tog ugrožavanja i navela vas je da odgovo rite objašnjavanjem okolnosti. Mogli biste da idete i dalje, da obe ćate da ćete to da joj nadoknadite na neki drugi način. Uvek kada vidite izraz emocije koju osoba istovremeno ne izražava i recima, vi na određen način uzimate informaciju koju ta osoba nije potvrdila, za koju nije preuzela odgovornost. Podređeni, iz primera sa posla, možda se trudio, najviše što je mogao, da kon-
196
Pol E km an
troliše svoju ljutnju. Nećete mu ništa olakšati ako mu se suprotsta vite. Možda u okruženju na poslu ne želite direktno da se bavite ljutnjom svog podređenog, pogotovu što je to neko ko nije unapređen. Naravno, to je mogao da bude neko za koga se još nadate da će da napreduje tako da može da bude neke koristi od bavljenja njego vim osećanjima, ali to možda hoćete da ostavite za kasnije. Sledećeg dana mogli biste da kažete, „Znam da je vest bila loša, i razumem ako ste razočarani. Imao sam utisak da vas je to pogodilo i pitam se da li bi pomoglo da popričamo o tome.“. Druga mogućnoost je da se kaže, „Voleo bih da popričamo, sada ili kasnije, o tome kako se osećaš zbog ovoga.“. I ovde, time što ne upotrebljavate naziv ljutnja, umanjujete šansu da akter ispolji ljutnju na način zbog koga bi kasnije mogao da zažali, ali mu dajete priliku i da govori o svojim zamerkama kada bude spreman za to. Ukoliko znate da je vaša ćerka neko ko teškom mukom suzdržava ljutnju, mogli biste da koristite neku varijantu ovakvog odgovora, prepuštajući njoj da bira vreme kada bude želela da govori o tome. Parovi, takođe, mogu da žele da konstatuju ljutnju ali i da razgovor o njoj odlože za neki termin kada će biti manje bojazni da će ljutnja izazvati teške reči, ljutita odbrusivanja ili defanzivnost. Često mislimo da znamo zašto se neko naljutio na nas, no naša verzija zamerke ne mora da se poklapa s verzijom druge osobe. I pored toga što izbegavanje onoga što nekoga ljuti dovodi do ozlojeđenosti, do nagomilavanja osujećenosti, samo u retkim prilikama bi trebali time da se bavimo dok smo oboje, ili jedno od nas, u žaru svoje ljutnje. Ako je stvar toliko hitna da mora trenutno da se raspra vi i ne može da se odloži do nekog smirenijeg trenutka, onda je važ no da obe strane bar pokušaju da budu sigurne da su prošle refraktorni period. Inače, rasprava je osuđena samo da doliva ulje na vatru, bez usredsređivanja na problem i način kako da se reši. Može da bude važno da se prepozna i razmotri koliko drugačija može da bude situacija kada se u gornjim primerima obrne odnos moći. Recimo da ste vi podređeni ko je upravo saznao da nije dobio unapređenje i da je vaša šefovica, dok vam je to saopštavala, napra
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
197
vila ljutiti izraz lica. Verovatno da je na vas ljuta, ali mogla bi da bude ljuta i na sebe zbog neprijatne obaveze da saopšti tako lošu vest, ili na nekog drugog sa posla. U svakom slučaju, u većini organizacija podređeni ne uživaju pravo da komentarišu ljutnju nadređenog. Naj više što biste imali pravo da kažete, pošto izrazite svoje razočaranje, jeste otprilike, „Nadam se da ćete moći da mi kažete, kada vam to bude odgovaralo, da li sam učinio nešto što nije naišlo na odobrava nje, vaše lično ili organizacije.“. Ovde je ideja da se ne pomene ljutnja, kao naziv, ali da se primi k znanju i da se iskaže zabrinutost zbog moguće povratne sprege, tako što šefovici olakšavate da priču o tome odloži za vreme kada više ne bude osećala ljutnju. Sve što sam predložio da činite kada primetite izraz ljutnje važi i za izraze kod kojih nije sigurno da li se radi o izrazu blage ljutnje, kontrolisane ljutnje ili ljutnje koja upravo počinje (fotografije G, H, i I). Jedina je razlika, ako imate razloga da verujete da se radi o ljut nji koja tek počinje, recimo da su samo sužene usne, kao na slikama L i M, što tada imate dobru priliku da razmotrite da li možda postoji nešto što biste mogli da uradite ili da kažete, što bi prekinulo ljutnju pre nego ojača. Izraz prikazan na fotografiji C, spuštene i skupljene obrve, zaslužuje koju reč više. Videli ste drugačiju verziju ove radnje kod žene koja sedi levo od Novogvinejke koja upire pogled u mene. Iako to može da bude i znak veoma blage ljutnje, izraz može da se javi i u mnogim situacijama kada je nešto teško, recimo dok neko podiže težak predmet, ili dok pokušava da reši težak matematički zadatak. Može da se pojavi, praktično, uz bilo kakvo savladavanje teškoće. Ako dok govorite druga osoba, na trenutak, prikaže ovaj izraz, to može biti znak da ne razume sasvim dobro šta govorite, ili da mora da se napreže da bi pratila vašu priču. Vama to može biti koristan signal da ono o čemu govorite treba da objasnite na drugi način. Ne mogu da pobrojim šta sve treba da se uzme u obzir kada uočite izraz ljutnje. Moji primeri trebali bi samo da ukažu na mno gobrojnost mogućnosti, i na neke odgovore o kojima biste mogli da razmislite. Koji će od njih biti primenljivi zavisi od toga ko su akteri
198
Pol E km an
i kakva je specifična situacija. Priznajem da se većina onoga što predlažem kao odgovor kada primetite ljutnju druge osobe, ne zasniva čvrsto na istraživanjima. Osporio sam ideje koje su prevla davale ranijih godina, da se treba boriti pošteno, ali da ne treba izbegavati borbu. Moje iskustvo pokazuje da su to prevelika očeki vanja za većinu ljudi i da to nije nužno i najbolji i najsigurniji način da se bavite onim što izaziva ljutnju. Osporavanje mora da se ima u vidu, ali ne treba, kako ja mislim, da se pokreće u žaru ljutnje.
7-
Iznenađenost i strah Iznenađenost je najkratkotrajnija od svih emocija - može da potraje najviše nekoliko sekundi. Iznenađenost prolazi u trenutku dok shvatamo šta se dešava, odnosno spaja sa sa strahom, zabavlja njem, olakšanjem, ljutnjom, gađenjem i tako dalje, zavisno od toga šta nas je iznenadilo. Može se desiti i da ne usledi nikakva emocija, ukoliko utvrdimo da je iznenađujuć događaj bio bez značaja. Izne nađenost retko može da se vidi na fotografiji. Pošto je neočekivana, a doživljaj kratak, fotograf je retko kada spreman da je fotografiše, a i kada je spreman, može da ne bude dovoljno brz da je uhvati nakon što se dogodi nešto iznenađujuće. Novinske fotografije obič no prikazuju repriziranu, ili poziranu iznenađenost.
200
Pol E km an
Fotograf „Njujork posta“, Lu Lajote /Liotta/, dao je sledeće objašnjenje o tome kako mu je pošlo za rukom da napravi ovu, kasnije nagrađenu, fotografiju dvojice iznenađenih ljudi: „Dobio sam poziv da odem do zgrade gde je neka žena izvodila promotivnu akrobaciju. Kasnio sam; kada sam došao već su je bili podigli do vrha zgrade dok se ona zubima držala za uže. Stavio sam teleobjektiv na kameru i mogao sam da vidim da joj se lice grči. Telo joj se okretalo kao čigra. Video sam kad je popustila stisak i pratio sam je naniže - kao kada snimate konjske trke ili neku drugu akciju. Napravio sam jedan snimak.“ Srećom, žena sa te fotografije je preživela, mada je pri padu s visi ne od 35 stopa na daščani pod polomila sve gležnjeve na rukama i nogama i povredila kičmu. Međutim, nas zanima emocija koju su osetila dvojica momaka okrenutih prema kameri. Okidač za iznenađenost može da bude samo neočekivan i nagao događaj, kao što je ovde bio slučaj. Kada se neki neočekivani događaj odvija polako, iznenađenost izostaje. Dakle, mora da bude nagao, a mi moramo da smo nepripremljeni. Muškarci koji su ugledali akrobatkinju u padu nisu bili upozo reni i nisu unapred imali nikakvu predstavu o tome šta će da se desi. Pre više godina, kada sam prvi put učio studente medicine kako da razumeju i prepoznaju emocije, pokušavao sam da na sva kom času izazovem neku drugu emociju. Ne bi li ih iznenadio, jed nom sam doveo igračicu trbušnog plesa, koja se pojavila iza zastora, cupkajući i udarajući u daire. Ona ne bi predstavljala iznenađenje daje nastupila u noćnom klubu, ali na predavanju na medicinskom fakultetu bila je van konteksta i njeno iznenadno i bučno pojavlji vanje izazvalo je iznenađenost. Kada smo iznenađeni, nemamo mnogo vremena da svesno mobilišemo svoje napore kako bismo upravljali svojim ponašanjem. To retko predstavlja problem. Problem nastaje ako smo u situaciji u kojoj ne bismo smeli da budemo iznenađeni. Na primer, ako smo tvrdili da o nečemu znamo sve što je moguće da se zna, a potom reagujemo s iznenađenošću kada se odjednom otkrije neko svojstvo za koje bismo morali da znamo, onda može biti očigledno da smo
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
201
tvrdili da znamo više nego što uistinu znamo. Ako neki student na času lažno ustvrdi daje pročitao svu zadatu literaturu, njegova izne nađenost koja se javlja kada nastavnik u tim tekstovima otkrije nešto sasvim neočekivano može da oda njegovu laž. Neki izučavaoci emocija smatraju da iznenađenost nije emo cija jer, kako kažu, nije ni prijatna ni neprijatna, a, po njihovom mišljenju, sve emocije moraju da budu jedno od ta dva. Ja se ne sla žem; mislim da većina ljudi iznenađenost oseća kao neku emociju. U tih nekoliko trenutaka, pre nego što shvatimo šta se dešava, pre nego što usledi druga emocija ili emocije izostanu, sama iznenađe nost može da se oseća kao dobra ili kao loša. Neki ljudi ne vole da budu iznenađeni, čak ni kada je događaj pozitivan. Oni govore lju dima da paze da ih nikako ne iznenade. Drugi pak vole da budu iznenađeni; namerno ostavljaju mnoge stvari neisplanirane kako bi mogli često da dožive nešto neočekivano. Oni teže doživljajima u kojima ima izgleda da će biti iznenađeni. Moja vlastita sumnja u defmisanje iznenađenosti kao emocije, proističe iz činjenice da je trajanje iznenađenosti ograničeno.* Izne nađenost ne može da traje duže od nekoliko sekundi, što nije slučaj ni sa jednom drugom emocijom. One mogu da budu vrlo kratke, ali mogu i da traju mnogo duže. Strah, koji često usledi nakon iznenađe * Drugi razlog da se zapitam da li je iznenađenost emocija jeste nemogućnost, kao što se govori u prvom poglavlju, da utvrdim da li Novogvinejci, koje sam posmatrao, mogu da je razlikuju od straha. Kada sam im ispričao priču o strahu, bili su jednako skloni da pokažu na fotografije koje prikazuju iznenađenost ili strah. Kada sam im ispričao priču o iznenađenju, od svih fotografija najčešće bi pokazivali na fotografiju lica sa izrazom iznenađenosti. U drugoj studiji mi bismo im ispričali priče i tražili da emocije iz priča pokažu na svojim licima - da poziraju emocije. Zatim smo te njihove poze pokazali američkim studentima. Amerikanci su pre poznavali izraze za ljutnju, gađenje, tugu i sreću, ali kada bismo im pokazali poze Novogvinejaca bilo za strah ili za iznenađenost, oni su ih jednako brkali u oba slučaja. Nemam pravo objašnjenje zašto je dolazilo do tih problema. No, činjenica da se taj problem jeste javio, kao i da se ponovo u vezi sa iznenađenosti javio kada je moj kolega Karl Hajder ponovio te zadatke s drugom grupom Novogvinejaca, dovodi u sumnju postojanje stvarne razlike između straha i iznenađenosti.
202
P ol E km an
nosti, može da bude ekstremno kratak, ali može i da potraje vrlo dugo. Kada je trebalo da nekoliko dana čekam na rezultate biopsije da saznam da li imam rak i, ako imam, koliko je bolest uznapredovala, imao sam produžene periode straha. Nisam se plašio sve vreme tokom četiri dana, koliko sam čekao, ali su se u talasima ponavljali periodi u kojima sam osećao strah mnogo sekundi a ponekad i po nekoliko minuta. Biopsija je, srećom, bila negativna. Zatim sam osetio olakšanje, prijatnu emociju o kojoj govorim u 9. poglavlju. Mislim da uključivanje iznenađenosti u našu raspravu o emo cijama ima smisla, ali uz napomenu o njenoj naročitoj karakteristici - fiksiranom, ograničenom trajanju. Svaka emocija o kojoj smo do sada govorili takođe je imala neke svoje jedinstvene karakteristike. Tuga-patnja jedinstvena je zbog najmanje dva obeležja: (i) postoje dve strane ove emocije koje se često smenjuju - rezignacija tuge i mahnitost patnje; (ii) ova emocija može da traje duže nego ostale emocije. Ljutnja se razlikuje od drugih emocija po tome što zahva ljujući svom potencijalu za nasilje predstavlja najveću opasnost za drugog. A videćemo i da prezir, gađenje i mnoge vrste prijatnosti imaju osobine koje ne dele ni sa jednom drugom emocijom. U tom smislu, svaka emocija je posebna priča. I dok iznenađenost jeste emocija, štrecanje nije, iako mnogi ljudi ne prave razliku između te dve reči. Oni ne izgledaju isto; izraz štrecanja je direktno suprotan izrazu iznenađenosti. Da bih štrecnuo neupozorene subjekte moga istraživanja, ispalio bih lažni metak iz pištolja.117 Takoreći trenutno, njihove oči bi se čvrsto zatvorile (kod iznenađenosti one su širom otvorene), obrve bi se spustile (kod iznenađenosti se obrve podižu), a njihove usne bi se razvukle i stegnule (kod iznenađenosti donja vilica pada i usta se otvaraju). Kod svih drugih emocionalnih izraza najekstremniji izraz i umeren izraz imaju sličnosti i razlikuju se samo po intenzitetu mišićnih kon trakcija. Bes je intenzivniji izraz nego ljutnja, užasnutost je intenziv nija nego strah itd. Razlika između izraza štrecanja i iznenađenosti ukazuje na to da štrecanje nije prosto neko ekstremnije stanje iznenađenosti.
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
203
Štrecanje ima još tri osobenosti po kojima se razlikuje od izne nađenosti. Prvo, trajanje je još više ograničeno nego kod iznenađeno sti - izraz se uvek pojavljuje već u prvoj četvrtini sekunde i prestaje za pola sekunde. Toliko je kratak da će vam nečije štrecanje promaći ukoliko trepnete u tom trenutku. Kod emocija, međutim, trajanje nije fiksirano. Drugo, upozorenje da ih čeka štrecanje veoma snažnom bukom kod većine ljudi dovodi do umanjivanja reakcije, ali ne i do njenog eliminisanja. Nasuprot tome, vi ne možete da budete iznena đeni ukoliko znate šta će da se dogodi. Treće, niko nije u stanju da zakoči reakciju štrecanja, čak ni kada mu se najavi tačno vreme pojav ljivanja snažne buke. Većina ljudi, pogotovo ako se pripreme unapred, može da zakoči skoro sve, osim najtananijih znakova neke emocije. Štrecanje je i stoga, pre fizički refleks, a ne emocija. Tekst uz izvanrednu fotografiju na str. 203 glasi, „Maja meseca u Surabaji, na Istočnoj Javi izvrnuo se vojni kamion koji je prevozio više od stotinu omladinaca - navijača fudbalskog kluba Persebaja, koji su koristili besplatan prevoz do kuće i mahali zastavama slaveći pobedu svog tima. Kamion - jedan od 24 koliko ih je stavio na raspolaganje voj ni komandant - prevrnuo se zbog preopterećenosti, i to već posle prvog
204
Pol E km an
kilometra. Većina putnika je prošla bez povreda, ali je njih 12 moralo biti zadržano u bolnici zbog lakših povreda.“ Na licima ove omladine vidi se strah, najjasnije na vozaču. Daje fotografija bila snimljena trenu tak ranije, na njihovim licima bismo mogli da vidimo iznenađenost, osim ukoliko kamion nije počinjao da se naginje veoma usporeno. Od svih emocija strah je najviše istraživan, verovatno zato što može lako da se izazove kod bilo koje životinje, uključujući i pacova (koji su istraživačima omiljena vrsta, jer su jeftini i jednostavni za čuvanje). Pretnja povređivanjem, fizičkim ili psihološkim, karakteriše sve okidače za strah, njihove teme i varijacije. Tema je opasnost od fizičke povrede a varijacija može biti bilo šta za šta naučimo da može da nas povredi na bilo kakav način, bilo da je reč o fizičkim ili psihološkim pretnjama. Kao što fizičko sputavanje predstavlja urođeni okidač ljutnje, tako postoje i urođeni okidači straha: nešto što brzo vitla kroz prostor i preti da nas udari ako se ne sagnemo; naglo izmicanje oslonca tako da propadnemo kroz prostor. Pretnja fizičkim bolom je urođeni okidač straha, iako je u trenutku dok traje bol moguće da se ne oseća strah. Prizor zmija mogao bi da bude još jedan urođeni, univerzalni okidač. Setite se Omanovih studija, o kojima govorim u 1. poglavlju, koje pokazuju da smo biološki pripremljeni da se više plašimo zmijolikih oblika nego pištolja ili noževa. Pa ipak, znatan broj ljudi kao da se ne plaši zmija; sasvim suprotno, oni uživaju u fizičkom kon taktu čak i sa otrovnicama. U iskušenju sam da za još jedan urođeni okidač predložim stajanje na velikoj visini pri čemu jedan pogrešan korak može da dovede do pada. Oduvek sam se užasavao od takve situacije, ali ima dosta ljudi za koje to ne predstavlja okidač straha. Možda urođeni izazivač straha nije svakome dat. Uvek postoji izvestan broj ljudi koji ne pokazuju nešto što vidimo skoro kod svih ostalih, bilo da je razlika u draži koja izaziva neku emociju ili u nekom, inače sasvim uobičajenom, emocionalnom odgovoru. Poje dinci se razlikuju u skoro svakom aspektu ljudskog ponašanja, pa ni emocije nisu izuzetak. Možemo da naučimo da se uplašimo takoreći od svega. Bez sumnje postoje ljudi koji se plaše onoga što, zapravo, ne predstavlja
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
205
nikakvu opasnost, kao što se dete plaši mraka. Odrasli, dakle, isto kao deca, mogu da imaju neosnovane strahove. Na primer, prikači njanje elektroda nekome na grudi radi merenja rada srca (elektrokar diogram, ili EKG) može da uplaši ljude koji ne znaju da aparat samo meri, ali ne izaziva električnu aktivnost. Ljudi koji misle da će dobiti strujni udar doživeće stvaran, mada neosnovan, strah. Potrebna je visoko razvijena sposobnost saosećanja da biste nekoga ko se plaši nečega od čega se vi ne plašite mogli da poštujete, da osećate simpati ju prema takvoj osobi i daje strpljivo razuveravate. Umesto toga, veći na nas odbacuje takve strahove. Ne moramo da osećamo strah druge osobe da bismo ga prihvatili i da bismo njoj pomogli da taj strah pre vlada. Dobre bolničarke razumeju strah svojih pacijenata; sposobne da posmatraju iz njihove perspektive mogu i da ih razuvere. Kada smo uplašeni, možemo da činimo svašta ili ništa, zavisno od toga šta smo u prošlosti naučili o tome šta može da nas zaštiti u takvoj situaciji. Na osnovu studija o životinjama, kao i na osnovu onoga što smo naučili iz istraživanja o tome kako su ljudi spremni da telesno reaguju, čini se da evolucija podržava dve sasvim različite radnje - sakrivanje i bekstvo. U trenucima straha krv odlazi u velike nožne mišiće, pripremajući nas za beg.118 To ne znači da ćemo stvar no da bežimo. Evolucija nas je samo pripremila da uradimo ono što je bilo najadaptivnije tokom istorije naše vrste. Kad se suoče s opasnošću, recimo s mogućim napadačem mnoge životinje se prvo skamene, verovatno zato što tako smanjuju verovatnoću da budu primećene. To sam video dok sam jednom prilikom prilazio grupi majmuna u velikom kavezu. U pokušaju da izbegnu da budu opaženi, većina njih se skamenila kada sam se pri makao. Kada sam se približio, toliko daje postalo sasvim očigledno u kog majmuna gledam - taj majmun je pobegao. Ukoliko se ne skamenimo ili ne bežimo, sledeći najverovatniji odgovor je da se naljutimo na ono šta što nas je ugrožavalo.119Nije neo bično da se dožive brza smenjivanja straha i ljutnje. Nema pouzdanog naučnog dokaza za to da li smo sposobni da istovremeno doživimo dve emocije, ali to možda i nema praktičan značaj. Strah i ljutnja (ili bilo koje
206
Pol E km an
druge emocije) mogu da se smenjuju toliko brzo da se osećanja spoje. Ako osoba koja nam preti izgleda snažna, veći su izgledi da osetimo strah a ne ljutnju; no mi i dalje možemo, na trenutke, ili pošto pobegnemo, da budemo ljuti na osobu od koje nam je pretila opasnost. Takođe, možemo da budemo ljuti na sebe zbog toga što smo se uplašili ukoliko smatramo da bi trebalo da smo u stanju da se bez straha izborimo sa situacijom. Iz istog razloga možemo prema sebi da osetimo i gađenje. Ponekad smo nemoćni da učinimo bilo šta pred licem velike opasnosti - vozač kamiona sa slike iz Surabaje našao se u takvoj situ aciji. Za razliku od ljudi koji sede na kamionu, koji su mogli da se usredsrede na to kako će da skoče, on ništa nije mogao da uradi iako je pretila velika opasnost. Međutim, ukolikojesmo u stanju da se izbo rimo sa neposrednom, ozbiljnom opasnošću, što odgovara situaciji u kojoj su se našli ljudi na kamionu, događa se nešto vrlo zanimljivo. Neprijatni osećaji i misli koje karakterišu strah mogu da se ne dožive i umesto toga možemo da budemo svesni neposrednog zadatka pre vladavanja opasnosti i da se na taj zadatak usredsredimo. Na primer, kada sam prvi put otišao na Papua Novu Gvineju, 1967. godine, morao sam za poslednju etapu da iznajmim mali jednomotorni avion da me prebaci do sletne staze, odakle se dalje išlo pešice do sela u kome je trebalo da živim. Iako sam do tada već puno puta leteo u raznim delovima sveta, i dalje sam se pomalo plašio lete nja, taman toliko da ne mogu da se opustim, kamoli da zaspim, čak i na dugim letovima. Brinulo me je što sam morao da uzmem jedno motorni avion, ali nije bilo drugog izbora; tamo gde sam išao nije bilo puteva. Pošto smo uzleteli, osamnaestogodišnji pilot, inače domoro dac, pored koga sam sedeo u avionu dvosedu, obavestio me je da su ga ljudi sa zemlje putem radija obavestili da su prilikom uzletanja sa aviona otpali točkovi. Pošto bi avion prilikom udara mogao da se zapali, rekao mi je da se pripremimo za iskakanje. Objasnio mi je da treba malo da odškrinem vrata kako se prilikom prinudnog sletanja ne bi zaglavila i onemogućila mi da izađem. Rekao mi je i da pazim da se vrata ne otvore širom jer bi tada mogao da ispadnem. Da li uopšte treba reći da na sedištima nije bilo pojaseva.
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
207
Dok smo kružili iznad poljske piste, pripremajući se da sletimo, nisam imao neprijatne osećaje i nisam se plašio moguće propa sti. Umesto toga, mislio sam kako je zapanjujuće da sam stigao toli ko daleko, da sam putovao više od dva dana i da sada, kada sam na manje od jednog sata do odredišta, ipak neću uspeti. Nekoliko minuta pre prinudnog sletanja situacija mi je izgledala smešna, a ne strašna. Gledao sam dok su se vatrogasci okupljali oko piste da pozdrave naš povratak; dok smo strugali po zemlji, stegao sam čvr sto ručicu od vrata, držeći ih odškrinuta ali ne dajući im da se otvore širom. A onda - sve je bilo gotovo. Nije bilo vatre; smrt i povrede su izbegnuti. Kroz petnaest minuta istovario sam svoju opremu iz teš ko oštećenog aviona, prebacio je u drugi avion i poleteo. Odjednom, osetio sam zabrinutost da bi ova scena mogla da se ponovi, doslov no, i da se ovoga puta ne bih izvukao. Nakon iskustva s prinudnim sletanjem razgovarao sam s drugim ljudima koji nisu doživeli neprijatne osećaje i misli iako su bili u veli koj opasnosti. Ono po čemu su se naši doživljaji razlikovali od opa snih situacija u kojima se osetio strah bilo je postojanje mogućnosti izvesnog činjenja da se prevlada opasnost. Ako je takva mogućnost postojala bilo je moguće i da se ne oseti strah. Ako nije postojala, ako je čovek samo mogao da čeka da vidi da li će da preživi, onda je bilo verovatno da će osetiti strah. Da nisam morao da se koncentrišem na to da avionska vrata držim samo malo odškrinuta, da budem napre gnut i spreman da iskočim, mislim da bih za vreme prinudnog sleta nja bio prestravljen. Najviše izgleda da nas obuzme veliki strah ima kada smo nemoćni bilo šta da učinimo, a najmanje dok smo usredsređeni na uklanjanje neposredne opasnosti. Novijim istraživanjem pronađena su tri načina na koji se razli kuje strah zavisno od toga da li je pretnja neposredna ili pred stojeća.* Prvo, različite pretnje dovode do različitog ponašanja: * Termin anksioznost istraživači koriste u različitom smislu - odgovor na predsto jeću opasnost, crta ličnosti ili emocionalni poremećaj. Ja, međutim, termin anksi oznost čuvam za opis raspoloženja.
208
P ol E kman
neposredna pretnja obično dovodi do radnje (skamenjivanje ili beg) koja se bavi pretnjom, dok briga zbog predstojeće pretnje dovodi do pojačane pažnje i mišićne napetosti. Drugo, odgovor na neposrednu pretnju često je analgetičan, smanjuje se osećaj bola, dok briga zbog predstojeće pretnje uvećava bol. I na kraju, postoje određeni dokazi da neposredna pretnja i predstojeća pretnja angažuju različite oblasti moždane aktivnosti.120 Panika stoji u izrazitom kontrastu prema nečijem odgovoru na neposrednu pretnju. Pisanje ovog poglavlja bilo je prekinuto kada sam morao da idem na operaciju abdomena radi odstranjivanja dela debelog creva. Nisam osećao strah sve do dana zakazivanja opera cije. Međutim, tokom pet dana od zakazivanja do same operacije doživeo sam seriju napada panike. Osećao sam ekstreman strah, disao sam isprekidano, bilo mi je hladno i postao sam potpuno pre okupiran događajem od koga sam strepeo. Kao što sam spomenuo u poglavlju 5, ja sam pre trideset godina imao jednu ozbiljnu ope raciju i zbog lekarske greške sam doživeo veoma jak bol, koji nije bio ublažavan lekovima, tako da sam imao razloga da zazirem od ponovnog ulaska u operacionu salu. Napadi panike trajali su od desetak minuta pa do nekoliko sati. Međutim, tog dana kada sam otišao u bolnicu radi operacije nisam osećao ni paniku ni strah sada sam činio nešto u vezi sa svim tim. Familija strašnih iskustava može da se razvrstava prema tri činioca. To su: •jačina - koliko je teška povreda od koje postoji opasnost, •vreme - da lije povreda neposredna ili predstojeća, •prevladavanje - da li postoje radnje čije preduzimanje može da smanji ili da eliminiše pretnju? Nažalost, nijedno istraživanje nije istovremeno razmatralo sva tri činioca, pa se teško može tačno znati koji tip doživljaja straha je izučavan. Izvesne odrednice daju novinske fotografije straha. One često otkrivaju jačinu pretnje, da li je neposredna ili predstojeća, te da li pruža mogućnost prevladavanja. Na fotografiji sa kamionom možemo da pretpostavimo da vozač oseća strah - opasnost je velika
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
209
a on ne može da se bori jer je zarobljen u kabini bez mogućnosti da iskoči. Izraz lica vozača odgovara onome što ja prepoznajem kao univerzalni izraz straha. Neki od putnika koji su u toku prevladava nja opasnosti, koji su usred skoka ili se pripremaju za skok, nemaju takav izraz, već imaju napregnuto koncentrisan pogled, po mom mišljenju karakterističan za prevladavanje neposredne pretnje. Fotografije ljudi koji očekuju pretnju pokazuju izraz sličan onom koji ima uplašeni vozač kamiona, ali manje intenzivan. Kada osećamo bilo koji tip straha, kada smo svesni svoje uplašenosti, izvesno vreme biće nam teško da osećamo nešto drugo ili da mislimo o bilo čemu drugom. Naš um i naša pažnja usredsređeni su na pretnju. Kada postoji neposredna pretnja mi se fokusiramo na njeno eliminisanje, ukoliko je ono moguće, sve dok je ne eliminišemo. Ako pak uvidimo da je to nemoguće, u nama se može javiti strah. Očekivanje opasnosti od povređivanja takođe može da monopolizuje našu svesnost na duži period, mada takva osećanja mogu da budu epizodna, da se vraćaju s vremena na vreme, da nam pre kidaju druge misli, kao što se meni događalo tokom onih dana dok sam čekao na rezultate biopsije. Napadi panike su uvek epizodni; kada bi nesmanjenom žestinom trajali neprekidno danima, iskustvo bi moglo da bude do te mere razorno da bi uspaničena osoba umrla od iscrpljenosti. Neposredna pretnja povređivanjem usredsređuje našu pažnju na preovladavanje opasnosti, mobiliše nas da je prevladamo. Ako opažamo predstojeću pretnju, naša briga zbog mogućeg dešavanja može da nas zaštiti, da nas upozori i učini prisebnijima. Naši izrazi lica koje imamo kada smo zbog predstojećeg povređivanja zabrinuti ili, ako je opasnost velika, prestravljeni, obaveštava druge da se opa snost približava, upozorava ih da izbegnu povređivanje ili ih poziva da pomognu u savladavanju pretnje. Ako izgledamo zabrinuti ili preplašeni kada nas neko napada ili se priprema da nas napadne, to može da učini da se napadač povuče, zadovoljan jer nećemo dalje nastaviti s onim što ga je provociralo. (Naravno, ishod ne mora uvek da bude takav. Napadač koji traži laku žrtvu izraz prestrašenosti
210
Pol E kman
može da protumači kao znak da se nećemo braniti i da ćemo biti lak plen.) Znaci naše panike trebalo bi da druge motivišu da nam pomognu i da nas ohrabre. Srž straha je u mogućnosti da se doživi bol, fizički ili psihološki, no sam bol još niko od teoretičara i istraživača emocija ne svrstava u emocije. Možda se neko pita zašto bol nije emocija? On svakako može da bude veoma snažno osećanje koje usredsređuje našu pažnju. Odgovor Silvana Tomkinsa na to pitanje, napisan pre četrdeset godi na, još uvek valja. Bolje, kaža on, isuviše specifičan da bi bio emocija. Bez obzira na vrstu bola mi uvek tačno znamo gde nas boli. Ali gde su u našem telu locirani ljutnja, strah, strepnja, prestravljenost ili tuga/ patnja? Kao što je slučaj sa erotičnim osećanjima, kada osećamo bol, mi bez greške znamo gde ga osećamo (osim ako se ne radi o reflek snom bolu). Ako posečemo prst, mi se ne hvatamo za lakat da ublaži mo bol; isto tako dobro znamo koje delove tela želimo da stimulišemo kada smo seksualno uzbuđeni. I bol i seks su izuzetno važni i u vezi s njima osećamo mnoge emocije, ali oni sami nisu emocije. Kada smo u ovom poglavlju govorili o iznenađenosti, pomenuo sam da postoje ljudi koji uživaju u tome da budu iznenađeni. Svaka od takozvanih negativnih emocija može da bude pozitivna jer određeni ljudi uživaju u njihovom doživljavanju. (Zbog toga mislim daje pogrešno ako se emocije dele samo na pozitivne ili negativne, kao što čine mnogi teoretičari emocija.) Neki ljudi stvarno izgledaju kao da uživaju u svom strahu. Romani i filmovi koji plaše ljude su veoma popularni. Sedeo sam u bioskopskim salama okrenut leđima prema platnu da bih posmatrao lica gledalaca i video sam zabrinutost, ponekad i prestravljenost, zajedno s prijatnošću. U našem istraživanju ljudima sam puštao straš ne filmske scene dok bi sedeli sami u sobi, pri čemu su izrazi njihovih lica bili snimani skrivenom video-kamerom. Kod ljudi koji su poka zali uplašen izraz registrovani su i određeni fiziološki znaci stanja uplašenosti - ubrzan puls i naviranje krvi u velike nožne mišiće.121 Neko bi mogao reći da ovi ljudi nisu stvarno u opasnosti i da znaju da neće biti povređeni. Međutim, ima ljudi koji traže doživljaj
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
211
iz prve ruke, koji uživaju u sportovima u kojima stavljaju život na kocku. Ne znam da li pri tome oni uživaju u strahu ili u uzbuđenju koje često prati preuzimanje takvih rizika, ili pak u kasnijem osećanju olakšanja i ponosa na postignuće. Ima i ljudi koji su sušta suprotnost, za koje su osećanja uplašenosti toliko toksična da preduzimaju izvanredne napore kako bi izbegli da ih osete. Isto važi za svaku emociju - postoje ljudi koji uživaju u njenom doživljavanju i, suprotno tome, oni koji ne pod nose da ih osete, kao što postoji i veliki broj ljudi koji ne žude da emociju dožive, ali za koje njeno doživljavanje, u većini slučajeva, nije izrazito toksično. Svaka od emocija koje smo do sada razmatrali ima ulogu u nekom dugotrajnijem raspoloženju, onome koje može da potraje i više sati. Kada smo duže vreme tužni, mi smo u sumornom raspo loženju. Kada se lako ljutimo, kada tražimo razlog da se naljutimo, nalazimo se u razdražljivom raspoloženju. Ja koristim termin ank sioznost za raspoloženje u kome se osećamo zabrinuti ali ne znamo zašto se tako osećamo; ne možemo da ukažemo na okidač. Iako se osećamo kao da smo u opasnosti, ne znamo šta da činimo u vezi s tim jer ne možemo da prepoznamo pretnju. Kao što sumorno raspoloženje ide uz melanholičnu ličnost i depresiju povezanu s tugom i patnjom, i kao što razdražljivo raspolo ženje ide uz neprijateljski nastrojenu ličnost i patološko nasilništvo povezano s ljutnjom, tako uz anksiozno raspoloženje idu stidljive i plašljive ličnosti i brojni poremećaji o kojima će ovde biti reči. Kažu, na primer, da ekstremna stidljivost karakteriše oko 15% populacije.122 Takvi su ljudi preokupirani brigom da neće umeti da se snađu u druš tvenoj situaciji; oni izbegavaju društvene kontakte i sebe nedovoljno cene, imaju povišene hormone stresa i ubrzan puls. Takođe, imaju povećan rizik od srčanih oboljenja.123 Džerom Kegan /Kagan/, ista knuti istraživač, nalazi da roditelji tipično razlikuju tri crte povezane sa strahom: decu koja izbegavaju ljude nazivaju stidljivom, onu koja izbegavaju nepoznate situacije - plašljivom, a onu koja izbegavaju nepoznatu hranu - izbirljivom.124 Mnogi istraživači, međutim, razli
212
P ol E kman
kuju dva tipa stidljivosti: zbunjenu stidljivost onih koji se dvoume da li da priđu ili da izbegnu strance i nepoznate situacije i uplašenu stid ljivost onih koji izbegavaju strance i nove situacije.125 Postoji veći broj emocionalnih poremećaja u kojima strah igra glavnu ulogu.126 Fobije su najočiglednije i, verovatno, najbolje prou čene. Njih obeležava strah od interpersonalnih događaja ili situacija, od smrti, povrede, bolesti, krvi, životinja, velikih gužvi, zatvorenog prostora itd. Što se tiče postraumatskog stresa (PTSD) /posttraumatic stress disorder/, smatra se da nastaje kada nakon izlaganja ekstremnoj opasnosti usledi uporno ponovno preživljavanje traumatičnog doga đaja i izbegavanje događaja povezanih sa traumom. PTSD obično prate poremećaji sna i pažnje, kao i napadi ljutnje. Napadi panike, koji se ponavljaju, predstavljaju još jedan emocionalni poremećaj koji uključuje zabrinutost i prestrašenost. Oni se često dešavaju bez vid ljivog povoda i mogu da dovedu do ozbiljnog umanjenja sposobnosti. Patološka anksioznost je pak još jedan emocionalni poremećaj koji se razlikuje od normalnih anksioznih raspoloženja, i to po tome što je učestaliji, uporniji i intenzivniji, i može da ometa i najosnovnije život ne aktivnosti, kao što su rad i spavanje.
Prepoznavanje straha u nama U poglavlju o tuzi ukazao sam da bi gledanje slike Beti Širli moglo u gledaocu da proizvede tužna osećanja. Ne mislim da se to dešava i kada gledamo ljude koji iskazuju ljutnju; takođe ne mislim da se to dešava kada gledamo ljude koji pokazuju strah. No, hajde da to i proverimo. Gledajte izraz vozača kamiona i ako to počne da proizvodi bilo kakve osećaje, pustite ih da rastu. Ako ne, onda poku šajte sebe da zamislite u njegovoj koži, pa ako to počne da proizvodi osećaje, pustite ih da rastu. Ako gledanje slike nije delovalo, pokušajte da se setite vremena u vašem životu kada je postojala intenzivna, neposredna opasnost, i kada nije postojalo ništa što biste mogli da učinite da umanjite pretnju. Recimo da ste putnik u avionu i vremenski uslovi se pogor
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
213
šaju i počnete da propadate kroz vazdušne džepove. Dok se prisećate iskustva, pustite osećaje da rastu. Ako pokušaj sa prisećanjem na scenu iz vaše prošlosti nije uspeo, pokušajte sledeću vežbu. Podražavajte pokrete izraza straha na licu. (Možete da koristite ogledalo kako biste proveravali da li izvodite pravilne pokrete.) ■ Gornje očne kapke podignite što više i, ako možete, malo zategnite donje kapke; ukoliko zatezanje donjih kapaka ome ta vaše podizanje gornjih kapaka, onda se usredsredite samo na podizanje gornjih kapaka. ■ Pustite da vam se obesi donja vilica, a usne zategnite horizon talno ka ušima; usta treba da vam izgledaju kao usta vozača kamiona sa slike. ■ Ako vam to ne pođe za rukom posle nekoliko pokušaja, onda samo obesite donju vilicu i odustanite od horizontalnog zate zanja usana. ■ Sa što više podignutim gornjim kapcima, uprite pogled pravo napred, podignite obrve što više možete; pokušajte istovre meno da skupite obrve; ako ne možete da držite podignute i skupljene obrve, onda samo držite podignute obrve i gornje kapke. Obratite pažnju na osećaj u licu, u stomaku, u rukama i noga ma. Takođe, obratite pažnju na disanje i da li su vam lice i šake hladni ili vreli. Možda ćete osetiti da vam šake postaju hladnije, da počinjete dublje i brže da dišete, da počinjete da se preznojavate i, možda, da osećate drhtanje i stezanje mišića u rukama i nogama. Možda osetite i da vaša glava, ili telo, počinje da se pomera unazad u stolici. Kada ste uplašeni, obično znate da ste uplašeni, ali možda niste toliko dobro upoznati s osećajima koji prate laku zabrinutost, kada opasnost tek predstoji i nije velika. (Verujem da su ti osećaji slični uplašenosti /terror/, samo mnogo slabiji. No, do sada nije urađeno
214
P ol E kman
nijedno istraživanje koje bi imalo za cilj da se vidi nisu li zabrinutost i uplašenost /worry and terror/ možda asocirani uz različita subjek tivna iskustva.) Pokušajmo sada da evociramo osećaje koji vas obuzimaju dok ste zabrinuti. Setite se situacije u kojoj ste očekivali da se dogodi nešto pozleđujuće, ne baš katastrofa, ali, u svakom slučaju, nešto što biste više voleli da izbegnete. Možda ste se brinuli zbog vađenja umnjaka ili zbog kolonoskopije. To može da bude i situacija u kojoj ste se brinuli da li će vaš izveštaj dobiti dobre ocene, kakve očekuje te, ili o tome kako ste uradili završni ispit iz matematike. Kada imate neko takvo iskustvo na umu - setite se da je ono u budućnosti, da ga vi očekujete i da u tom trenutku ne možete ništa da učinite da sprečite mogućno pozleđivanje - opet se usredsredite na osećaje koje imate u licu i telu. Oni bi trebalo da su mnogo slabija verzija osećanja uplašenosti.
Prepoznavanje straha kod drugih Kada se ova fotografija pojavila u „Lajfu“ 1973. godine, ispod nje je pisalo: „Pad u nemilost. Njujork, svetsko prvenstvo održano
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
215
na stadionu Sij, prošlog maja. Oči izbečene, osam točkova i deset prstiju paraju vazduh, Bombaš iz San Francisko beja, Čarli O’Konel, zauzima položaj od kojeg najviše zazire svaki neustrašivi učesnik roler derbija. Na njega je otpozadi i prijateljski’ upravo naleteo Bili Grol iz Njujorških poglavica. O’Konelu i njegovom timu ostalo je samo da se vajkaju zbog poraza.“ Izraz užasa na O’Konelovom licu isti je kao i izraz na licu voza ča kamiona, samo što se kod O’Konela bolje vidi. Njegovi gornji kapci podignuti su do kraja, obrve su podignute i skupljene, usne su horizontalno razvučene prema ušima a brada je povučena unazad.
Kada je objavljena u „Lajfu“, ispod ove fotografije je pisalo: „Dalas, 24. novembar 1963. Trenutak istorijskog čina osvete - Džek Rubi puca u Kenedijevog ubicu, Lija Harvija Osvalda.“ Detektiv J. R. Livli /Levelle/, muškarac s leve strane, upravo je začuo pucanj. Na svom licu pokazuje i strah i ljutnju. Obrve su mu povučene naniže i skupljene, te su podignuti gornji kapci pritisnuti,
216
Pol E kman
dakle stvoreno je ono što sam u 6. poglavlju nazvao „sevanjem“ jasan izraz ljutnje. Donja polovina lica i položaj glave pokazuju strah. Usne su horizontalno razvučene unazad, brada je povučena unazad, a glava je nagnuta unazad, odmaknuta od pucnja. Pokušajte da pokrijete donju polovinu njegovog lica tako da možete da vidite samo ljutnju na gornjem delu. Zatim, obrnuto, pokrijte gornji deo lica tako da vidite samo strah na donjem delu. To što oseća trenutan strah, možda užas, kada ugleda revolver, ima smisla jer on ne zna da lije sledeća meta. (Po bolnom izrazu na Osvaldovom licu znamo da je hitac već ispaljen i da se Livlijeva reakcija trzanja na prasak već odigrala.) Detektiv Livli treba i da bude ljut na ubicu Rubija jer Livlijev posao je bio da spreči takav napad na Osvalda. U prethodnom delu teksta pomenuo sam da u trenutku ugroženosti nije retkost da se bude i ljut i uplašen, kao u ovom slučaju. Pogledajmo sada slike koje prikazuju suptilne znake straha i iznenađenosti na licu.
A
B
C NEUTRALNO
Oči su ključne i kod izražavanja iznenađenosti i u izrazu straha ali i za njihovo međusobno razlikovanje. Na fotografiji A gornji kap ci su podignuti samo neznatno u odnosu na neutralnu sliku B. To bi mogao da bude znak iznenađenosti, ali je verovatnije da je to prosto znak naprezanja pažnje ili zainteresovanosti. Na slici C, gornji kapci su više podignuti i sada je vrlo verovatno u pitanju iznenađenost,
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
217
zabrinutost ili strah, u zavisnosti šta se dešava na ostalom delu lica. (Nijedna od Evinih fotografija ne prikazuje izraz užasa, koji bi, verujem, bio sama krajnost izraza koje prikazuju vozač kamiona i trkač na rolerima.) Da je izraz ograničen samo na oči, kao što je na slici C, sadržaj signalisanog zavisio bi od dužine trajanja izraza. Ako bi prikazano širenje očiju potrajalo samo par sekundi, to bi pre bio znak iznena đenosti nego zabrinutosti ili straha.
D
E
F
Trebalo bi da je na prvi pogled jasno da sada Eva svojim očima pokazuje strah. Iako se obično govori o izrazu u očima, zapravo se ne misli na samu očnu jabučicu, već na ono što možemo da vidimo od nje, što nije zaklonjeno pomicanjem kapaka. Ovde donji kapci govore daje reč o strahu, a ne o iznenađenosti ili napregnutoj pažnji. Kada zategnuti donji kapci prate podignute gornje kapke, a ostatak lica je bezizražajan, skoro uvek se radi o strahu. Od slike D do slike F prikazano je stepenasto pojačavanje straha. Gornji kapci sve su više podignuti. Na slici F su gornji kapci podignuti do kraja, to jest, najviše što je Eva mogla da postigne svesnom namerom. To bi moglo da se dogodi kada bi se osećao užas, ne i prilikom uplašenosti ili zabrinutosti, ali bi to bio visoko kontrolisani užas, kada se osoba, koja izrazom izražava osećanja, veoma trudi da ne otkrije kako se oseća.
218
Po l E km an
G
i
H
Pogledajmo sada kako obrve izražavaju iznenađenost i strah. Kada su obrve prosto podignute, kao na slici G, taj znak je dvosmi slen. Taj pokret je najčešće znak naglašavanja, akcentovanja neke reči u toku govora. Ako je to slučaj, istovremeno će doći i do podizanja glasa prilikom izgovora te reči. Izraz na slici G mogao bi da bude i znak upitnosti, dat pred kraj upitnog iskaza. Setite se da sam u pret hodnom odeljku pominjao da spuštanje i skupljanje obrva, kao što pokazuje slika D na strani 217 takođe može da bude i znak upitnosti. Neka naša istraživanja su pokazala da ako osoba zna odgovor na pita nje koje postavlja i ako koristi pokret obrvama, onda je verovatnije da će taj pokret biti kao na slici G; ako osoba ne zna odgovor na pitanje koje postavlja, pokret će više ličiti na spuštanje i skupljanje obrva pri kazano u 6. poglavlju. Obrve podignute kao na slici G mogu da budu i znak usklika ili znak neverice, posebno ako je osoba koja ga poka zuje slušalac govora nekog drugog. U retkim slučajevima će tako podignute obrve, bez podignutih kapaka, biti znak iznenađenosti. Izgled obrva na slici H, međutim, vrlo je pouzdan znak zabri nutosti ili uplašenosti; naime kada je izraz takav možemo biti goto vo sigurni da se strah osetio. Ipak, ne postoji nijedan izraz lica za koji možemo da budemo sigurni da će se pojaviti uvek kada se oseti određena emocija; strah može da se oseti a da pri tom obrve ne budu podignute i skupljene ka na slici H. Ponekad, naravno, odsu stvo tog izraza može da bude posledica napora da se izraz spreči; ali čak i kada se ne čini napor da se izraz kontroliše, svi ljudi ne poka
R a z o t k r iv e n e
219
e m o c ije
zuju sve znake neke emocije kada je osete. Još uvek ne možemo da objasnimo zašto dolazi do toga; ne znamo čak ni da li bi osoba koja je neizražajna za strah bila neizražajna i za druge emocije, no to je problem na kome trenutno radim. Međutim, izraz kakv vidimo na slici H samo bi u retkim slučajevima mogao da se pokaže ukoliko se nije osetio strah.
I
J
Obično bi gornji kapci bili podignuti a donji zategnuti i pratile bi ih „uplašene“ obrve, kao na slici J. Uporedite fotografiju I sa foto grafijom J; na prvoj su obrve samo malo podignute, manje nego na fotografiji G, a oči su razrogačene zbog podignutih gornjih kapaka. Poređenje pokazuje važnost kapaka i obrva za razlikovanje straha i iznenađenosti. Znamo da fotografija I prikazuje iznenađenost, a ne strah, zato što donji kapci nisu zategnuti, a obrve nisu skupljene iako su podignute; ta oba znaka vidljiva su na slici J.
220
Pol E kman
Pogledajmo sada znake za iznenađenost i za strah na donjem delu lica. Kada je reč o iznenađenosti, donja vilica se obesi, kao na slici K, dok su u stanju straha usne zategnute unazad, ka očima, kao na slici L. (Slika L je komponovana fotografija jer Eva nije nikako mogla da usnama napravi ovaj pokret straha a da pri tome ne zate gne i donje kapke.)
Videli ste da obrve i kapci, sami, mogu da izražavaju strah, kao na fotografiji J, ili iznenađenost, kao na fotografiji I. Ove emocije mogu da se pokažu i bez pokreta obrva, samo kapcima u spoju s pokretima usta. Fotografija M prikazuje iznenađenost, a fotografija N zabrinutost ili uplašenost; u oba slučaja izostali su pokreti obrva ma, inače karakteristični za te emocije.
O Slika O pokazuje koliko su za signalisanje straha važni podi gnuti gornji kapci. Iako donji kapci nisu zategnuti, a obrve i usta su
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
221
u položaju kakav se obično vidi kod iznenađenosti, na ovoj slici su gornji kapci toliko podignuti da stvaraju utisak uplašenosti. (I ovo je, takođe, komponovana fotografija - obrve su preuzete sa slike G i zalepljene preko jedne druge fotografije.) Budući da se iznenađenost i strah često mešaju, sledeći par sli ka prikazuje još jedan kontrast ova dva izraza, data, na obe fotogra fije, vrlo snažno, preko cele površine lica; P prikazuje iznenađenost, a Q strah.
P
Q
Upotreba poznavanja izraza Pogledajmo sada kako možete da koristite informaciju o stra hu koju ste očitali sa izraza druge osobe. (Ne bavim se iznenađenošću jer mislim da u većini slučajeva nije bitno kako se reaguje na iznenađenost druge osobe, osim ako se ne radi o ranije pominjanom scenariju u kome je osoba iznenađena nečim za šta je trebalo - ili je navodno trebalo - da zna.127) Većinom ću koristiti iste situa cije koje su opisane i u prethodnim poglavljima jer želim da ista knem različitost načina na koje možemo da koristimo saznanje da se druga osoba uplašila, u odnosu na saznanje daje tužna ili ljuta. U prethodna dva poglavlja napominjao sam da kad pretpo stavljamo da znamo šta proizvodi emocionalni izraz treba da bude mo obazrivi. Emocionalni izrazi ne govore nam o svojim uzrocima; obično, ali ne i uvek, o njima možemo da zaključujemo iz situacio-
222
Pol E km an
nog konteksta u kome se pokazuju. U 3. poglavlju opisao sam ono što zovem Otelovom greškom* - pretpostavljanje da nam je poznat uzrok emocije bez uzimanja u obzir mogućnosti da je uzrok nešto sasvim drugo. Naše emocionalno stanje, naši stavovi i očekivanja, ono u šta želimo da verujemo, kao i ono u šta ne želimo da verujemo - sve to može da utiče na naše tumačenje izraza ili, tačnije rečeno, sve to uticaće na nas da mislimo da je određeni znak prouzrokovao emociju koju prikazuje izraz. Uzimanje u obzir situacije u kojoj se izraz pokazuje može pomoći da se smanji broj mogućnosti, ali ni tada ne možete da budete sigurni. Otelu od toga nije bilo koristi. Ako držite na umu da emocionalni izrazi ne otkrivaju svoje uzroke i da možda ono za šta verujete da jeste uzrok zapravo to i nije, onda biste možda mogli da izbegnete Otelovu grešku. Uzmimo izraze prikazane na fotografijama D, E, F, H, I, L i N. Svaki od njih mogao bi da bude znak zabrinutosti, ali vi, na osnovu izraza, ne znate da li je pretnja neposredna ili se očekuje. Takođe ne znate koliko je bilo snažno osećanje straha, jer takvi izrazi mogu da se pojave uz emocije različite snage, uz blage, ali i uz umerene, pa čak i uz snažniju emociju ukoliko je prati pokušaj kontrolisanja izraza. Recimo da ste vi pretpostavljeni koji radniku saopštava lošu vest - da neće dobiti unapređenje i da je umesto njega unapređen neko drugi. Ukoliko radnik pokaže bilo koji od izraza sa slike i pre nego mu saopštite vest, to ukazuje da on predviđa neuspeh. Ako se na radnikovom licu ti izrazi mogu videti tokom prenošenja infor macije ili nakon što je čuo informaciju, to ukazuje da se on brine kako će izostanak unapređenja da utiče na njegovu budućnost. Ako opazite njegov strah, ne bih vam preporučio da ga pominjete, ali to opažanje moglo bi ipak da predstavlja razlog da ga uveravate da za njega ipak postoji budućnost u toj radnoj organizaciji, pod uslovom da mu budućnost nije stvarno ugrožena, ili da ga pitate o njegovim * Ako se sećate, Otelo je ubio svoju ženu zato što nije razumeo da strah da vam se neće verovati izgleda isto kao i strah da ćete biti kažnjeni zato što ste uhvaćeni u preljubi. Otelo je ovu grešku počinio zbog svoje ljubomore.
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
223
daljnim planovima. Moguće je, međutim, da njegov strah nema nikakve veze s neuspehom - izostankom unapređenja, već da se radi o njegovoj anticipaciji da ćete da otkrijete nešto drugo, što bi po njega bilo štetno. Možda je uzeo bolovanje da bi otišao na odmor, pa se boji da ste to otkrili; možda je proneverio novac. Ili se, možda, brine zbog predstojećeg lekarskog pregleda i misli mu se kreću u tom pravcu. Najkonzervativniji način na koji možete da reagujete jeste da kažete: „Da li u vezi s ovom situacijom ima još nešto o čemu bi želeo sa mnom da razgovaraš?“ A mogli biste da idete dalje, pa da kažete: „Osećam da bismo o ovome morali još da razgovaramo“. A sad, da obrnemo situaciju: vi ste radnik a na licu vaše pret postavljene ugledate jedan od onih zabrinutih, ili uplašenih izraza neposredno pre nego što vam saopšti da niste unapređeni. Da li je zabrinuta zbog vaše reakcije? Da li iskazuje saosećajnost zbog onoga što biste vi mogli da osećate, ili svoje razumevanje ako ste zabrinuti za svoju budućnost? Ili joj je na pamet palo možda nešto sasvim drugo, čega se upravo setila? To ne možete da znate na osnovu samog izraza, ali znajući za ove mogućnosti barem znate da prema vama nije odbojna, što bi signalizovao izraz prezira /contempt/ (o čemu se govori u sledećem poglavlju), ili ljuta. Ako na licu vaše dvanaestogodišnje ćerke ugledate takav izraz zabrinutosti, odnosno uplašenosti, kada je zapitate kako je toga dana bilo u školi, ili na licu prijatelja kada ga zapitate šta ima novo, onda vaš odnos sa njima daje osnova da budete više neposredni. Vi nećete znati da li je njihov strah reakcija prema vama ili se u njiho vim životima dogodilo, ili se sprema da se dogodi, nešto za njih zabrinjavajuće. Moj bi predlog bio da kažete: „Osećam da te nešto muči; da li ikako mogu da pomognem?“ Ako vaša supruga napravi zabrinut izraz kada je zapitate gde je bila posle podne, kada se na poslu nije javljala na telefon, nemojte odmah da pomislite da je nešto zgrešila. Ako vam je to prošlo kroz glavu, moguće je da ste preterano sumnjičavi (osim ako ne postoji ustaljena praksa neverstava, pri čemu se postavlja pitanje šta vi tu još uvek radite?). Supruga bi mogla da bude uplašena zbog toga što
224
Pol E kman
očekujete bezrazložne izlive ljubomore i nabeđivanje. Možda je išla na lekarski pregled i ima razloga za zabrinutost jer još uvek ne zna rezultate. Kao što sam već rekao, emocije nam ne govore ništa o svom okidaču. Ako se izraz ne uklapa u situaciju ili u ono što se izgovara, onda je opravdano da se zapitamo šta se događa i da li se tiče i nas. Možda bi najbolje bilo da se pridržavate moga saveta kako da se obratite svom detetu, i da svoju suprugu zapitate da li je nešto muči.
Gađenje i prezir Gledao me je dok sam jeo neku konzervu koju sam iz Amerike bio poneo u to zabačeno selo na visoravnima Papue Nove Gvineje, gde živi forejski narod. Kada sam video kako me posmatra i kakav izraz mu je prešao preko lica, brzo sam bacio viljušku i zgrabio kameru, koju sam uvek nosio oko vrata. (Na sreću, Forejci tada još nisu znali šta je to kamera, a već su navikli da ja taj neobičan predmet često držim ispred oka, tako da čovek nije osetio da je ugrožen i nije se okrenuo pre nego sam načinio snimak.) Osim što se prikazuje jedan od klasičnih izraza gađenja, priča koja prati ovu sliku naglašava da jedenje odvratne tvari lako izaziva gađenje. Čovek kome se zgadilo nije jeo odvratnu hranu; samo gledanje mene dok jedem nešto što je njemu delovalo odvratno bilo je dovoljno da proizvede njegova osećanja.* Evo kako sam pre trideset godina opisao gađenje: ... osećanje odvratnosti. Ukus nečega što biste radije da ispljunete, čak i pomisao da pojedete nešto tako bljutavo može da izazove gađenje. Miris koji biste radije da izbacite iz nosne * Tokom godina sakupio sam na desetine novinskih fotografija koje sve prikazuju po neku emociju. Nisam imao teškoća da dođem do novinskih fotografija koje su nastale spontano, osim kad je reč o fotografijama koje su zabeležile gađenje - nemam nijednu takvu fotografiju. Firma za pretraživanje komercijalnih fotografija, koju sam angažovao, mogla je da nađe samo pozirane snimke gađenja. Nije ni čudo, budući da odvratne scene nisu privlačne. Mora da novinski urednici i njihovi oglašivači smatra ju da takve fotografije ne bi povećale potražnju za njihovim proizvodima.
226
Po l E kman
šupljine ili od koga biste da se odmaknete takođe dovodi do gađenja. I opet, čak i sama pomisao koliko odvratno nešto može da miriše dovodi do gađenja. Prizor nečega za šta mislite da bi moglo da ima odvratan ukus ili miris može da vas natera na gađenje. Takođe mogu da vam se zgade i zvuci ako su u vezi s nekim gnusnim događajem. Gađenje može da izazove i dodir, osećaj nečega neprijatnog, na primer nečega sluzavog. Ono što može da izazove gađenje nisu samo ukusi, mirisi i dodiri, misli o njima, prizori ili zvuci koji asociraju na njih, nego su to i postupci i izgled ljudi, pa čak i ideje. Ljudi mogu da izgledaju neprijatno; gledati ih može da bude mučno. Neki ljudi dožive gađenje kada vide deformisanu, osakaćenu ili ružnu osobu. Gađe nje može da izaziva i neka ranjena osoba, čija se rana vidi. Prizor krvi ili posmatranje hirurške intervencije izaziva gađenje kod nekih ljudi. Neki ljudski postupci takođe su gadni: može da vas revoltira nečije postupanje. Osoba koja muči psa ili mačku može da bude predmet gađenja. Odvratna može da bude i osoba koja se upušta u nešto što drugi smatraju seksualnom perverzijom. Gađe nje se može osetiti i prema onima čija filozofija, odnosno način postupanja prema ljudima, predstavlja omalovažavanje.128
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
227
Od tada su moje opservacije potvrđene i proširene serijom istraživanja koje je sproveo praktično jedini naučnik koji je veći deo svog rada posvetio proučavanju gađenja. Psiholog Pol Rozin, veliki ljubitelj dobrog zalogaja, veruje da je suština ili, mojim recima, tema gađenja u osećaju oralnog unošenja nečega što se smatra neprijatnim i kontaminirajućim. Međutim, zbog velikih međukulturnih razlika različite namirnice smatraju se odvrat nim. Fotografija Novogvinejca može to da ilustruje: čovek je zga đen prizorom i mirisom hrane koje ja smatram veoma privlač nim. Razlike postoje i u okviru istih kultura. Moja supruga voli žive ostrige, dok su one meni odvratne. U nekim delovima Kine psi se smatraju sočnom poslasticom, a za većinu Zapadnjaka to je nešto najodvratnije. Postoje, međutim, i univerzalni okidači gađenja. Rozin je našao da su telesni produkti - fekalije, izbljuvak, urin, šlajm i krv, najjači univerzalni okidači. Slavni američki psiholog Gordon Olport je 1955. godine za gađenje predložio „misaoni eksperiment“, eksperiment koji izvodite u mislima da biste proverili da li se dešava to što on tvrdi. „Prvo pomislite da ste progutali plju vačku, ili je stvarno progutajte. Zatim zamislite daje pljunete u čašu i da sadržaj popijete! Ono što se činilo prirodnim i mojim’, odjed nom postaje odvratno i tuđe“.129 Rozin je ovaj eksperiment i izveo tražio je od ljudi da ispiju čašu vode u koju su prethodno pljunuli i našao je da Olport ima pravo. I pored toga što je pljuvačka u vodi bila njihova, trenutak pre nalazila se u njihovim ustima, ljudi radije nisu ispijali tu vodu. Rozin zaključuje da nam produkt, pošto jed nom napusti naše telo, postaje odvratan. Kao zasebna emocija, gađenje se javlja tek na uzrastu između četvrte i osme godine. Moguće je da nešto ne prija, da se odbija zato što je neukusno, ali gađenje se pre navedenog uzrasta još ne javlja. Rozin je pitao decu i odrasle da dodirnu ili da pojedu čokoladu koja je po obliku ličila na pseći izmet. Deca ispod ovog uzrasta nisu ima la nikakve teškoće da se posluže, dok je većina odraslih odbila. Slič-
228
P ol E km an
no tome, ako sterilisanog skakavca ubacite u mleko ili voćni sok, mala deca će i dalje biti spremna da ih popiju.* Deca i adolescenti imaju fascinaciju gađenjem. Rozin nas podseća da prodavnice sitnica prodaju verne imitacije izbljuvaka, šlajma, slina i izmeta, i da ih kupuju mahom dečaci. Postoji čitav književni rod viceva koji se bave gađenjem. Među adolescentima popularni TV junaci Bivis i Bathed /Zuba i Dupeglavac/ i, među mlađim uzrastom Keptan Anderpants i Garbidž Pajl Kids /Kapetan Gaće i Deca iz kante za đubre/ uglavnom zapadaju u situacije koje izazivaju gađenje. Vilijem Miler, profesor prava, u svojoj očaravajućoj knjizi Ana tomija gađenja /T he Anatomy ofD isgust/ primećuje da fascinacija gađenjem nije karakteristična samo za decu. „/Gađenje/... ima pri vlačnost, fascinaciju koja se ogleda u teškoći da odvratimo pogled od krvavog prizora neke nesreće,... ili u privlačnosti filmova stra ve.130 ... Naše sopstvene bale, izmet i mokraća izgledaju nam zaga đujući i odvratni, /ali smo i/... očarani i ljubopitljivi u vezi s njima ... mi zagledamo te svoje tvorevine mnogo češće nego što priznaje mo ... koliko je samo uobičajeno da ljudi provere sadržaj u svojim maramicama pošto istresu nos.“131 Velika gledanost vulgarnih fil mova, kao što je Postoji nešto u vezi s Meri /Theres Something About Магу/, ne duguje se samo tinejdžerima. Rozin pravi razliku između primarnog gađenja I ćore disgustl i onoga što naziva interpersonalno gađenje.132 On navodi četiri grupe naučenih interpersonalnih okidača: čudnovato, bolesno, zlosrećno i * Rozin tu razliku objašnjava time da mlađa deca nemaju kognitivne sposobnosti neophodne za gađenje - sposobnost, na primer, da prepoznaju da se pojava razlikuje od stvarnosti, kao u slučaju psećeg izmeta i čokolade. To je u skladu i s njegovim gledištem da životinje ne osećaju gađenje. Meni nije išlo u glavu da je tako funda mentalan način reagovanja prema svetu osobina isključivo ljudi, pa sam se obratio stručnjaku za ponašanje životinja Fransu de Valu /Waal/. Poslao mi je sledeći odgo vor: „Emocije moraju da se jave i kod drugih primata. Gađenje je prvobitno moralo da ima veze s odbijanjem hrane, a primati su, naravno, u stanju da to čine. Što se tiče specifičnih izraza, to je teže pitanje.“ Za sada pitanje, izgleda, ostaje otvoreno jer niko nije određeno ispitivao da li se jedinstveni izraz za odbijanje hrane javlja i kod drugih primata i, ako se javlja, da li se pokazuje i kao odgovor na socijalne povrede.
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
229
nemoralno. Moje istraživanje koje sam vršio zajedno sa Morinom O’Salivenom /O’Sullivan/ donekle ide u prilog Rozinovoj podeli. Pitali smo studente da zamisle najintenzivniji doživljaj gađenja koji bi neko bilo gde na svetu ikada mogao da ima i da ga zapišu. Rozinova tema oralne kontaminacije našla se na spisku (na primer, da vas silom nateraju da pojedete tuđi izbljuvak), ali svega u 11% slučajeva. Najčešće pominjani okidač za ekstremno gađenje (naveden u 62% slučajeva) bilo je moralno neprihvatljivo ponašanje. Kao ekstremna reakcija bilo je, na primer, navedeno osećanje koje je obuzelo američke vojnike kada su otkrili zverstva počinjena u nacističkim koncentracionim logorima. Skoro polovina odgovora koji su kao okidač naveli moralno neprihvat ljivo ponašanje ticala se odvratnih seksualnih postupaka, na primer da vidite da neko ima snošaj s malim detetom. Poslednja grupa primera, koji se pominju u 18% slučajeva, bila je fizička odvratnost koja se nije ticala hrane, na primer ona koja se javlja kada naiđete na leš koji vrvi od crva.133 Naši rezultati pokazali su da je za odrasle karakterističnije inter personalno gađenje, naročito prema moralno neprihvatljivom, nego primarno gađenje, ono koje je vezano za oralno unošenje. Ranije sam rekao da za Rozina primarno gađenje predstavlja emocionalnu temu, pa ukoliko je u pravu kada tvrdi da su četiri interpersonalna oblika gađenja - na čudnovato, na bolesno, na zlosrećno i na nemoralno - naučeni, to bi značilo da su oni varijacije na temu. Meni, međutim, izgleda moguće da su ova četiri interpersonalna obli ka gađenja takođe i teme koje su prisutne u svakoj kulturi, pri čemu se učenjem unose jedino posebnosti koje variraju od pojedinca do pojedinca, od jedne do druge društvene grupe i od jedne do druge kulture. Na primer, svako može da reaguje gađenjem na nemoralnu osobu, ali će shvatanje o tome šta je nemoralno da se razlikuje. Šta je čudnovato a šta normalno, šta je zlosrećno - takođe će se razlikovati od okolnosti do okolnosti. Moguće je, međutim, da to ne važi i za bolesno. Oni na kojima su vidljive teške deformacije, rane iz kojih curi gnoj, i slično, verovatno će biti odvratni u svakoj kulturi. Miler smatra da sve kulture lakše uključuju stvari i postupke u domen odvratnog nego što ih isključuju. To se tačno poklapa s idejama
230
Pol E kman
o kojima se govori u poglavljima 2,3 i 4, gde tvrdim da je baza podata ka za emocionalno uzbunjivanje kod ljudi otvorena, a ne zatvorena. Te baze podataka, zajedno s programima koji vode naše odgovore na naše razne emocije, nisu prazne u trenutku našeg rođenja; evolucija je pro pisala instrukcije kako da odgovaramo, kao i pragove osetljivosti /sensitivities/ na ono na šta odgovaramo. Kao što ističe Miler, te baze teško mogu da se menjaju, ali pošto su otvorene, možemo da upoznamo nove okidače i naučimo nove emocionalne odgovore. Iako se i Japanci i Amerikanci gade telesnih izlučevina i njihovog oralnog unošenja, Rozin nalazi razlike u njihovom socijalnom gađe nju. Osoba koja se ne uklapa u društveno uređenje ili koja nekorektno kritikuje druge izazvala je gađenje kod Japanaca, dok su se Amerikan cima gadili ljudi koji postupaju brutalno ili su rasisti. Međutim, neka socijalna gađenja ostaju ista u svim kulturama. Rozin je našao da se političari u raznim kulturama podjednako gade ljudima! Osim četiri vrste interpersonalnog gađenja koje je opisao Rozin, rezultati psihologâ Džona Gotmana /Gottman/, Erike Vudin /Woo din/ i Roberta Levensona ukazuju na još jedan tip gađenja, koji sam nazvao smučenost /fed-up disgust/. Njihovo istraživanje zaslužuje posebnu pažnju jer su to jedini naučnici koji su tačno izmerili izraz emocije u toku jedne od emocionalno najbremenitijih i najvažnijih društvenih interakcija u životu - one između muža i žene.* Začudo, izrazi gađenja supruge prema suprugu, tokom razgovora u kome su pokušavali da razreše sukob, predskazivali su koliko će vre mena u naredne četiri godine provesti razdvojeni.134 Gotman je našao da se izrazi gađenja supruge obično pojavljuju kao reakcija na muževljevo povlačenje (podizanje zida, koje sam opisao u 6. poglavlju), kada on ne želi da obraća pažnju na njena osećanja. Kolokvijalno rečeno, ona je sita svega i sve joj se smučilo. Zapazite kako se ovde dobro uklapa metafora sa uzimanjem hrane. Kada se smučite rođenoj ženi, ne treba * Nasuprot njima, većina naučnika koji se bave emocijama ispituju ljude koji su sami ili su uključeni u neki trivijalan susret, i umesto da posmatraju šta ljudi stvarno čine, oni svoje subjekte pitaju šta zamišljaju ili šta se sećaju da su osećali.
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
231
da čudi ako budućnost bude mračna. (O Gotmanovim nalazima će u ovom poglavlju još govoriti kada bude bilo reči o preziru.) Miler iznosi vrlo zanimljivo zapažanje: da u bliskim odnosima imamo snižen prag osetljivosti prema onome što inače smatramo odvratnim. Glavni primer je „... menjanje pelena, brisanje ispovra ćane hrane, ostali oblici nege bolesnih i onemoćalih srodnika.... Roditelji će se starati bez obzira na sve; uklanjaće izmet, rizikovaće da im se nađe na šakama ili na odeći; podneće ako se po njima vrši nužda.... Prevazilaženje odvratnosti prema kontaminirajućim supstancama predstavlja zaštitni znak za kvalitet bezuslovnosti hrani teljske ljubavi roditelja.“135 Ista vrsta suspenzije gađenja postoji i među seksualnim partne rima. Opet ću citirati Milera: „Tuđi jezik u vašim ustima može da bude znak intimnosti upravo zato što može da bude i odvratno napasništvo. ... Dobrovoljan seks znači uzajamno prekoračenje granica odbrane od odvratnosti.... Seks je samo jedan oblik prekoračenja granica, koji uključuje jednu vrstu nagosti. Postoje i druge vrste svlačenja, prikazi vanja i saznanja, na kojima se zasnivaju intenzivne intimnosti, inti mnosti dugotrajnog i bliskog kontakta ljubavi. Pomislite o deljenju i otkrivanju vaših sumnji, briga i bojazni; o priznavanju vaših očekiva nja, ispovedanja o manama i neuspesima; o dopuštanju da vam se vide čirevi, slabosti i potrebe.... Prijatelje ili intimuse možemo da defmišemo kao osobe kojima dopuštamo da se privijaju uz nas kako bismo, zauzvrat, i mi mogli da se privijamo uz njih, pri čemu obe strane podrazumevaju daje takvo privijanje privilegija intimnosti - da nema nje naše dostojanstvo i gađenje onemogućili bi g a ... /Lj/ubav... dru gome daje privilegiju da nas vidi na načine koji bi nas, bez intervencije ljubavi, pred drugima inače sramotili i izazivali gađenje*.“136 * Moj izdavač mi je ukazao na postojanje razlike između suspenzije gađenja kod roditelja i kod ljubavnika. Koliko ja vidim, bebine pelene su uvek odvratne, čak i kada je to vaša beba; roditelji prevazilaze svoje gađenje da bi mogli da neguju dete, ali oni i dalje osećaju gađenje. U seksu je, međutim, drugačije; jezik prave osobe u nečijim ustima nije nimalo odvratan - upravo suprotno. Dakle, u prvom slučaju gađenje se prevazilazi, a u drugom se transformiše u nešto sasvim drugo.
232
Pol E km an
Miler, koji ima izvanredan uvid, ukazuje na socijalnu funkciju gađenja, koja se na drugi način ne bi videla. Suspenzija gađenja uspo stavlja intimnost i predstavlja znak ličnog obavezivanja. To prihvatanje nečega što bi drugima delovalo sramno, upuštanje u fizičke aktiv nosti koje bi s nekim drugim bile odvratne (ne samo seks, pomislite da čistite izbljuvak nekoga nepoznatog umesto nekoga koga volite) ne mora da bude samo znak ljubavi već i sredstvo za jačanje ljubavi. Druga veoma važna funkcija gađenja jeste da nas udalji od onoga što je odvratno. Očigledno je korisno da ne jedemo nešto trulo, a socijalno gađenje nas na sličan način udaljava od nečega što se smatra nepodobnim. Miler smatra da nam moralna osuda omo gućava beskompromisnost prema odvratnim osobama ili postupci ma. Stručnjak za pravo Marta Nusbaum /Nussbaum/ piše da se u „većini društava uči da određene grupe ljudi treba da se izbegavaju zbog njihove fizičke odvratnosti“.137 Nažalost, to može da bude opa sno jer dehumanizuje ljude za koje nađemo da su odvratni i na taj način se omogućava da se sa onima prema kojima se oseća gađenje ne postupa kao da su ljudi. Često su određeni postupci smatrani nezakonitim zato što vređaju (zgražaju) javni moral, kao na primer dečja pornografija ili skarednost. Nusbaumova smatra da zakoni ne bi trebalo da se zasni vaju na onome za šta neko smatra da je odvratno i predlaže da za osnovu zakonske osude umesto odvratnosti /disgust/ treba da kori stimo zgroženost /outrage/. „/Zgroženost/... je moralno osećanje koje je daleko bliže pravnoj osudi i daleko je pouzdanije nego odvratnost. Ono sadrži rasuđivanje koje može javno da se zastupa, pri čemu se ne pravi problematičan korak - tretiranje kriminalca kao da je insekt ili glista, kao neko ko je izopšten iz naše moralne zajednice. Umesto toga, ono ga čvrsto uključuje u moralnu zajedni cu i njegove postupke osuđuje na osnovu morala.“138 Podsećajući nas da emocionalno stanje osobe u vreme izvrše nja krivičnog dela može da se uzima kao olakšavajuća okolnost, Nusbaumova dodaje da gađenje ne spada u tu vrstu emocija. „(N)eko ubistvo nije gore od drugog zato što je više odvratno. ,..139
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
233
Razuman odgovor na odvratnost“, kaže ona, „jeste da se udaljite sa toga mesta, a ne da ubijete osobu koja vam se gadi - na primer, homoseksualca koji vam se udvara. (Sam o)... osećanje da vam se neko gadi, da vam se od njega prevrću creva, nije dovoljan razlog za nasilno ponašanje prema toj osobi.“140 Oni koji opravdavaju najgore degradacije drugih ljudi često se prema svojim žrtvama odnose kao prema životinjama (i to nesimpa tičnim); ponekad se o žrtvama govori kao o neživoj odvratnoj tvari, kao što je đubre ili šljam. Bojim se da bi se indignacijom ili zgroženošću mogao da se opravda i pokolj, pa čak i mučenje, ali bez postavlja nja barijere između sebe i drugog, koju postavlja gađenje. (Nusbaumova se, naravno, usredsređuje na korišćenje em ocija radi opravdavanja zakona a ne postupaka, bilo da su legalni ili ne.) Čovek bi pomislio da jednu od prepreka ili kočnica koja može da uspori nasilje, predstavljaju prizor i zvuk patnje žrtava, njihovi krici i krv. Međutim, nije uvek tako, možda zato što dokazi njihove patnje žrtve čine odvratnima. Čak i ako o nekome u početku ne mislimo da je odvratan, prizor krvi te osobe, ta deformacija njenog tela kao rezultat povrede ili mučenja, umesto zabrinutosti mogu da izazovu gađenje. Na samom početku mog međukulturnog istraživanja izraza našao sam da su filmovi o ljudima koji su patili - film o ritualnom obrezivanju urođenika i film o operaciji oka - izazivali izraze gađe nja kod većine studenata koje sam ispitivao u Japanu i Americi. Puštao sam i druge nastavne filmove iz medicine: jedan je prikazi vao zasecanje mesa uz obilno krvarenje, kao deo operacije, a drugi je prikazivao čoveka s opekotinama trećeg stepena koji stoji dok mu sa tela ljušte izgorelu kožu. Opet je većina ljudi pokazala i prijavila gađenje. Oba filma su podjednako pogodna za korišćenje jer izazi vaju istu emociju; zato i spadaju među najčešće korišćene filmske stimulacije u istraživanju emocija. Međutim, jedan broj ljudi - manjina (njih oko 20%) tokom filma je pokazivao sasvim drugačiju reakciju na prizor patnje druge osobe. Umesto da pokažu gađenje, oni su reagovali tugom i bolom, kao da su se identifikovali sa žrtvom.
234
Pol E km an
Izgleda da nas je priroda stvorila takve da se pobunimo na prizor unutrašnjosti tela druge osobe, posebno ako ima krvi. Ta reakcija gađenja je suspendovana ako osoba koja krvari nije stranac već je neko s kime smo intimni ili u bliskom srodstvu. Tada smo motivisani da umanjimo patnju, umesto da pobegnemo od nje. Zamislivo je da bi odvratnost prema fizičkim znacima patnje ili bolesti mogla da bude od koristi za smanjenje zaraza, ali ta ista odvratnost umanjuje naše sposobnosti da se uživljavamo i saosećamo, koje su od velikog značaja za izgradnju društva. Ni uživljavanje ni saosećanje nisu emocije: to su naše reakcije na emocije druge osobe. Dok pri kognitivnom uživljavanju mi pre poznajemo šta druga osoba oseća, pri em ocionalnom uživljavanju mi osećamo šta ta druga osoba oseća. Saosećajno uživljavanje podrazumeva našu želju da pomognemo drugoj osobi da razreši svoju situaciju i svoje emocije. Bez kognitivnog uživljavanja ne može da se postigne nijedan od dva preostala oblika uživljavanja, dok saose ćajno uživljavanje ne zahteva i emocionalno uživljavanje.*141 Preziranje se razlikuje od gađenja ali među njima ipak postoji srodnost. Nisam uspeo da pronađem nijednu novinsku fotografiju da bih ilustrovao tu emociju; kao i gađenje, ona se retko prikazuje u novinama i časopisima. Slika H, koja se nalazi pri kraju ovog poglav lja, daje jedan primer. * Upotreba ovih termina kod tibetanskih budista je različita, ali značenje je srodno. Izraz koji oni koriste za našu sposobnost uživljavanja može, prema Dalaj Lami, da se prevede kao „nesposobnost da se podnese prizor patnje drugoga“. Stvar nije u tome da se čovek skloni od takvog prizora. Upravo suprotno: „To je ono što nas tera... da se trgnemo pred prizorom pozleđivanja drugog, da patimo kada smo suočeni s patnjom drugoga.“ Budistička upotreba izraza saosećanje /compassion/ uključuje mnogo više nego što mi podrazumevamo pod ovom reči u engleskom jeziku. Objašnjenje bi nas isuviše udaljilo od gađenja, ali treba reći da budisti na uživljavanje i na saosećanje gledaju kao na ljudske moći koje ne treba da se uče, ali treba da se neguju da bi izbile u prvi plan. To po meni znači da ako želimo da sve ljude smatramo svojim srodni cima, da suspendujemo gađenje pred krvavim prizorima patnje i unakaženostima izazvanim bolestima, onda na tome moramo dosta da radimo jer sama priroda ovaj posao nije učinila lakim.
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
235
Pre mnogo godina opisao sam razliku između prezira i gađenja na sledeći način. Prezir se doživljava samo prema ljudima ili njihovim postupci ma, ali ne i prema osećajima ukusa, mirisa ili dodira. Ako ugazimo u pseći izmet, to može da izazove gađenje, ali nikada i prezir; pomi sao da jedete mozak teleta može da bude odvratna, ali neće izazvati prezir. Međutim, mogli biste da osetite prezir prema ljudima koji jedu takve odvratne stvari jer u preziru postoji element omalovaža vanja predmeta prezira. Kada vam se neke osobe ne dopadaju ili vam se ne dopadaju njihovi postupci, osećate se (najčešće moralno) supe riorni u odnosu na njih. Njihov prestup degradira, ali nije neophod no da se odmičete od njih, kao kada se gadite.142 Nažalost, kada je reč o istraživanju prezira, ne postoji neki Pol Rozin, neko ko bi se usredsredio na tu emociju. Miler je dao interesan tno zapažanje - pored toga što se osećamo superiorni u odnosu na drugu osobu dok osećamo prezir, i oni koji zauzimaju podređen polo žaj mogu da osećaju prezir prema svojim nadređenima. Pomislite na „prezir koji tinejdžeri osećaju prema odraslima, žene prema muškarci ma, sluge prema gospodarima, radnici prema šefovima,... crnci prema belcima, neobrazovani prema obrazovanima. ,..143 Prezir prema gore... omogućava onome dole da polaže pravo na superiornost u odnosu na neko pojedinačno svojstvo.... Osobe koje su dole znaju da su dole u očima drugih znaju da ih ti drugi na neki način preziru. ,..“144 Da bi se stekla neka predstava o važnosti prezira, potrebno je da se pogleda ovaj izvanredan skup nalaza iz studije Gotmana i dru gih, o bračnoj interakciji. Žene čiji su muževi pokazivali prezir: • osećale su da nemaju oduška /flooded/, • smatrale su da su njihovi problemi nerešivi, • smatrale su da su njihovi bračni problemi teški i • često su se razboljevale u toku naredne četiri godine. Činjenica da muževljevi izrazi gađenja ili ljutnje nisu davali ovakve nalaze podvlači važnost izdvajanja prezira kao zasebne emo cije (budući da ta distinkcija nije opšteprihvaćena među istraživa čima emocija).
236
Pol E km an
Prezir i gađenje, kao i sve druge emocije koje smo razmotrili, mogu da variraju po intenzitetu. Pretpostavljam da kada je reč o gađenju kraj skale ima mnogo veći opseg nego što je to slučaj kod prezira, da maksimalan prezir po snazi nije ni blizu maksimalnom gađenju. Gađenje je nedvosmisleno negativna emocija; ona ne prija iako postoji, kao što smo pomenuli ranije, neočekivano velika fascinacija jednom tako neprijatnom emocijom. Kada je gađenje intenzivno, sigurno je da se ne dovodi u pitanje neprijatnost osećaja koji dovode do mučnine. Manje sam ubeđen u negativnost prezira; u stvari, verujem da je većini ljudi prijatno da preziru. Naknadno može da nam bude neprijatno zato što smo se tako osećali, ali ono što u sebi doživljavamo dok osećamo prezir više je prijatno nego neprijatno. To ne znači da se radi o emociji koja deluje blagotvorno na druge ljude; Gotmanovi razultati pokazuju da nije tako. Ali osećaji u toku doživljavanja prezira nisu inherentno neprijatni. Teško je reći da li prezir ima još neku funkciju osim da pokazuje da se neko oseća superiorno, da ne mora da se prilagođava ili da prihvata. Prezir izra žava moć ili status. Oni koji nisu sigurni u svoj status umeju češće da pokazuju prezir da bi potvrdili svoju superiornost nad drugima. Prezir često prati ljutnja, i to blaži oblik ljutnje, kao što je iznerviranost /аппоуапсе/, ali može da se oseti i bez ljutnje. Ljutnja može i da se smenjuje s gađenjem, ako je zgađena osoba ljuta zato što je naterana da oseća gađenje. Nemamo reči kojima bismo opisali raspoloženja povezana s gađenjem ili prezirom ali to ne znači da ne doživljavamo takva ras položenja, mi samo nemamo lak način da na njih ukažemo. Predosećam da takva raspoloženja postoje, ali mi nije poznato da postoji neka teorija ili da su vršena istraživanja u vezi s njima. Pogledajmo sada da li postoje emocionalni poremećaji koji dovode do gađenja ili prezira. U članku pod naslovom „Gađenje zaboravljena emocija u psihijatriji“ psihijatri Meri L. Filips /Philips/, Karl Sinior /Senior/, Tom Fei /Fahy/ i A. S. Dejvid /David/ govore
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
237
da gađenje, iako mu se ne pridaje važna uloga među psihijatrijskim poremećajima, ipak ima važnu ulogu u priličnom broju njih.145 Smetnje gađenja su često osnova za opsesivno-kompulzivne pore mećaje u kojima se manifestuju kroz opsesivne misli o prljavštini i uprljanosti i kroz potrebu za prekomernim pranjem. Fobije od živo tinja mogu da se zasnivaju na gađenju, socijalne fobije, kada se oso ba plaši poniženja, mogu da uključuju gađenje prema sebi, a i fobije od krvi uključuju poremećaj u gađenju. Ljudi koji imaju neki pore mećaj u ishrani, kao što su anoreksija i bulimija, imaju snažna ose ćanja gađenja prema vlastitim delovima tela, seksualnosti i određe nim vrstama hrane. Za sada, međutim, niko ne pominje da postoje neki psihijatrijski poremećaji koji uključuju prezir.
Prepoznavanje gađenja i prezira u sebi Pogledajmo sada unutrašnje osećaje koje doživljavamo kada se nečega gadimo i kada nekog preziremo. Trebalo bi da osećaji gađe nja mogu lako da se dožive prostim zamišljanjem neke od tema oralnog unošenja ili nekog moralno neprihvatljivog postupka. Obratite pažnju na osećaj u grlu, poput početka lakog davljenja. Osećaji u gornjoj usni i nozdrvama su pojačani, odnosno ti delovi lica postaju veoma osetljivi, više ih osećate. Posle opuštanja poku šajte da ponovo doživite gađenje, ali što je moguće blaže, ponovo se usredsređujući na osećaje u grlu, u nozdrvama i gornjoj usni. Mnogo je teže da se prepoznaju osećaji koji prate prezir. Mislite na nečije postupke koji vas nisu ozlojedili, ali koji su učinili da pre ma toj osobi osećate prezir. Možda je to neko ko uskače preko reda, ko je plagijator, ko se razmeće vezama u visokom društvu. Proverite da ne osećate ljutnju ili gađenje, već samo prezir. Zapazite: kao da hoćete da podignete bradu, kao kada nekoga gledate preko svoga nosa. Osetite zatezanje u jednom od uglova vaših usana.
238
Pol E kman
Prepoznavanje gađenja i prezira kod drugih Sada da vidimo kako se ove dve emocije pokazuju na licu. Pogledajte ponovo izraz lica Novogvinejca sa slike date na početku ovog poglavlja. Gornja usna je podignuta do кгаја. Podignuta je i donja usna, i blago je isturena. Nabor koji polazi iznad nozdrva i proteže se naniže do iznad uglova usana vrlo je dubok i ima oblik obrnutog slova U /latiničnog/. Spoljni zidovi nozdrva su podignuti, a sa strane i u sedlu nosa pojavljuju se bore. Podizanje obraza i spu štanje obrva stvara bore u obliku svračje noge. Sve su to znaci ekstre mnog gađenja. Evine fotografije prikazuju nešto suptilnije varijante gađenja, kao i primere preziranja. Postoje dva veoma različita izraza lica koji signališu gađenje - nabiranje nosa i podignuta gornja usna, koji se često pojavljuju zajedno. Radi poređenja, uključio sam i sliku A, koja prikazuje neutralan izraz.
K A NEUTRALNO
Pozabavimo se prvo nabiranjem nosa kao znakom gađenja. Slika B prikazuje najblaže moguće nabiranje nosa; slika C prikazuje istu radnju samo jaču; slika D prikazuje jako nabiranje nosa. Zapa zite da jako nabiranje nosa, kakvo vidimo na slici D, prati spuštanje obrva, što neke ljude navodi na pomisao daje prikazana ljutnja. No, ukoliko bolje pogledate, videćete da gornji kapci nisu podignuti i da obrve nisu spojene. (Uporedite sa fotografijom E u poglavlju 6.)
R a z o t k r iv e n e
239
e m o c ije
Ovo je gađenje, a ne ljutnja. Na ovim fotografijama gađenja obrazi su podignuti tako da su donji kapci gurnuti naviše, ali ovde su bitne promene na nosu, ustima i obrazima, a ne na očima. Mišići očnih kapaka su opušteni, a ne stegnuti.
B
C
D
Sada ćemo da pogledamo gađenje koje signališe podignuta gornja usna. Na fotografiji E vidi se blago podignuta gornja usna, a više podignuta na fotografiji F. Na slici G takođe se vidi podignuta usna, ali samo na jednoj strani lica. Kada je, kao ovde, izraz neurav notežen, to može da bude signal gađenja, ali i preziranja.
E
F
G
Uporedite fotografiju G slikom prezira - fotografijom H. Na slici H takođe je zabeležena radnja na samo jednoj strani lica, ali radnja potpuno drugačija. Ugao usne je zategnut i lako podignut. Ovo je jasan izraz preziranja. Fotografija I prikazuje istu radnju kao
240
Po l E km an
fotografija G, ali je gornja usna podignuta više zbog čega su se usne na jednoj strani malo razdvojile. Na slici I, kao i G, izgled usana može da signališe i gađenje i preziranje.
H
I
Slika J prikazuje mešavinu ili spoj dve emocije u jednom izra zu. Nos je nabran - znak gađenja, obrve nisu samo spuštene nego su i spojene, a gornji kapci su podignuti - znaci ljutnje. Podignuti gornji kapci nisu mnogo uočljivi zato što su obrve mnogo spuštene; upoređivanje fotografije J s neutralnom fotografijom A, ili čak i s fotografijom C - koja uključuje samo promene na obrazima, obr vama i nosu - trebalo bi da razjasni sledeće: kad su gornji kapci podignuti a donji zategnuti - to je znak ljutnje.
Stisnute usne, još jedan znak ljutnje, često može da prati izraz prikazan na fotografiji J i na komponovanoj fotografiji K, na kojoj
R a z o t k r iv e n e
241
e m o c ije
su stisnute usne dodate izrazu prikazanom na slici}. Druga moguća mešavina emocija - prezira i prijatnosti, prikazana je na slici L. Izraz kombinuje stisnut ugao usana sa malim osmehom, stvarajujći izgled samozadovoljnog prezira.
K
L
Pre nego što pogledamo kako možete da iskoristite informaciju da neko oseća gađenje ili prezir, setite se da je moguće da osoba koja izražava gađenje možda to gađenje ne oseća prema vama; možda je gađenje usmereno prema njoj samoj ili se ta osoba možda setila nekog prošlog odvratnog iskustva. Što se tiče prezira, zamislivo je da osoba koja izražava prezir tu emociju možda oseća prema svojim postupci ma i mislima, no do sada ja nisam naišao na takav slučaj. Pošto je ljutnja emocija koja se najčešće brka s gađenjem, a reakcije ljutnje tokom vremena mogu da pređu u gađenje, naglasiću razlike između vašeg mogućeg reagovanja kada uočavate znake gađenja ili preziranja, i vašeg reagovanja prilikom uočavanja ljutnje. Recimo da ste svom podređenom saopštili da neće biti unapređen; on reaguje tako što pokaže nesumnjivu reakciju gađenja, kakva je data na fotografiji D, jasnu reakciju preziranja, kao na slici H, ili jedan od jasnih izraza ljutnje prikazanih u 6. poglavlju. Budući da ste upravo saopštili lošu vest, verovatno je da ste vi predmet gađenja, preziranja ili ljutnje, ali morate da imate u vidu i mogućnost da vaš podređeni reaguje na nešto drugo. Ukoliko podređeni pokazuje gađenje, ono se verovatno odnosi na vas ili na situaciju - organizaciju posla - i ukazuje, jače nego
242
Pol E kman
ljutnja, na to da je osoba nezainteresovana da ponovo pokuša da dobije unapređenje. Po njegovom mišljenju ne samo da je vaša odluka bila pogrešna; počinili ste više od greške - ne unapredivši ga vi ste postupili nemoralno i, što se njega tiče, sve to „smrdi“. Ukoliko pokazuje preziranje, to znači da on na neki način misli da je bolji od vas. Možda se oseća superiorno u odnosu na vas: više zna o poslu, o kompaniji i o tipu posla koji obavlja; bolje se oblači i tako dalje. Međutim, moguće je da se njegova superiornost odnosi na nešto što nije u vezi s radnim mestom. U poglavlju o ljutnji predložio sam da se u ovoj situaciji ne suprotstavljate direktno ljutnji; umesto toga mogli biste, na primer, da kažete: „Moja odluka vas je sigurno naljutila i meni je žao zbog toga. Recite mi da li bih mogao da učinim nešto drugo što bi moglo da pomogne.“ Ukoliko ste pak ugledali zgađenost, mogli biste da pokušate nešto drugo: „Razumem ako vas je moja odluka uznemi rila. Da li ima još nešto što bih mogao da vam objasnim ili što bismo mogli da razmotrimo u vezi s vašom budućnošću?“. Predlažem da podređenom direktno ne kažete da pretpostavljate da on oseća odvratnost prema vama, jer je većini ljudi to teško da prizna čak i kada znaju da to osećaju. Ali još uvek može da pomogne ukoliko mu pružite priliku da govori o svojim osećanjima, pogotovo ako želite da ga zadržite u firmi. Prezir koji podređeni oseća mogao bi da bude vrsta koju sam ranije opisao kao „prezir prema gore“ (podređena osoba pokušava da ustvrdi da zapravo nije nemoćna ili inferiorna). Možda bi valjalo da se u to ne dira i da kažete da biste o budućim opcijama voleli da razgovarate neki drugi put. Ukoliko bi facijalni signali (govorimo i dalje o istoj situaciji) bili suptilniji, ako bi prikazivali izraz sa fotografije B a ne sa D, ili sa fotografije G a ne sa I, i ukoliko bi to bili prvi odgovori prikazani nakon što saopštite lošu vest, tada biste imali malo više manevar skog prostora. Kada su izrazi tako blagi, emocija je ili potisnuta ili je tek u začetku. Ako se pojavi neposredno kao odgovor na lošu vest, mislim da emocionalna reakcija verovatno tek započinje i za vas bi možda bio korisniji direktniji pristup. Na primer, mogli biste da
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
243
kažete: „Imam utisak da ovo teško prihvatate jer smatrate da je na neki način neopravdano. Da li možemo o tome da razgovaramo?“ Mogli biste i da ne dajete nikakav komentar, da sačekate i vidite da li će osećanje da postane jače, ili pak da kažete nešto drugo kako biste pokušali da smanjite osećanja gađenja te osobe. Istraživanja nisu rađena, ali moja su očekivanja da će nalazi Gotmanove grupe o braku da važe i ovde - kada osoba koja je donekle u podređenom položaju počne da iskazuje gađenje ili prezir prema nadređenom, radni odnos verovatno neće potrajati još dugo. Pogledajmo još jednu situaciju o kojoj sam govorio u poglavlju 6. Na licu vaše ćerke, tinejdžerke, ugledate iste te izraze kada joj kažete da noćas ne može da spava kod prijateljice jer mora da čuva mlađeg brata dok vi sa suprugom budete na hitno sazvan om sastan ku mesne zajednice. U odeljku o ljutnji izneo sam mišljenje da ima više razloga da se bavite njenom ljutnjom nego ljutnjom svog služ benika koji je saznao da neće biti unapređen. To ne znači da bi tre balo da komentarišete njenu ljutnju ili da osporavate njeno pravo da se ljuti. Upravo suprotno, mogli biste da saosećate s njom frustriranošću i da joj objasnite zašto je sastanak toliko važan i zašto morate da joj namećete svoju volju. Ukoliko vaša ćerka pokaže i gađenje, mislim da i to ne bi tre balo da ignorišete. Da li je sita svega ili oseća da ste vi na neki način moralno iskvareni? Kao prvo, morate da procenite da li je pravo vreme za razgovor ili treba da pustite da vam se osećanja još iskri stališu. Ako se odlučite da čekate, čuvajte se iskušenja da ne čekate unedogled. Vrlo direktan način bavljenja njenim gađenjem bio bi da kažete, „Misliš kao da sam nepošten prema tebi“, ili: „Da li ti je muka što moraš da imaš veze sa mnom?“. Pokušajte, ako možete, da se ne branite i dopustite joj da kaže sve što oseća. Zatim pokušajte smireno, bez osornosti, da objasnite svoja osećanja i postupke. Ako vaša ćerka pokaže preziranje kada čuje da ne može da ide kod drugarice i da mora da ostane kod kuće dok vi idete na sasta nak, mislim da je bolje ne praviti pitanje oko toga. Vrlo je moguće da se radi o preziru prema gore, o adolescentskom afirmisanju, tra
244
Pol E km an
ženju potvrde da su jednako dobri ili čak i bolji od roditelja. Možda ćete nekada i poželeti da se time bavite, ali to nije neophodno. Navodeći moguće reakcije vaše ćerke pretpostavljao sam da je njen izraz bio potpuno nedvosmislen (npr. fotografija D, a ne B). Ako se pak radi o suptilnijoj reakciji gađenja, prezira ili ljutnje, moguće je da ona možda još ne zna kako se oseća ili da emocija upravo započinje. Ukoliko možete da budete otvoreni i da prihvatate, biće vam lakše da pratite sugestije iz gornjih odeljaka. Samo vodite računa da je ne dovodite u položaj da se brani. Onim što kažete stavite joj do znanja da ono zbog čega se tako oseća prihvatate kao razlog i da želite o tome da razgovarate da biste videli šta zajedno možete da učinite da bi se što rede tako osećala. Verovatno ste uočili da sam prema ovom scenariju od roditelja napravio dobrog momka: sastanak je sazvan iznenada i niste mogli da napravite drugi aranžman; ne tražite od nje da se žrtvuje samo da biste sebi ugodili. Naravno, to neće uvek biti slučaj, i reakcije vašeg deteta, bilo da se radi o ljutnji, gađenju ili preziru, mogu da vas navedu na preispitivanje - da li ste pošteni, bezobzirni ili sebič ni. Ako otkrijete da ste postupili sebično, i ako to možete da prizna te, onda i njoj objasnite šta se dogodilo i zahvalite joj. Imate sjajnu priliku daje naučite kako da negativne emocije, kao što su ljutnja ili gađenje iskoristi na pozitivan način.
9-
Prijatne em ocije Loreta Stirm i njena deca strpljivo su čekali na betonskoj pisti pred hangarom vazduhoplovne baze Trejvis, dok je grupa demobilisanih vazduhoplovaca izlazila iz aviona koji ih je vratio u Ameriku. Pošto je bio viši oficir, potpukovnik Robert Stirm, upravo pušten iz zarobljeničkog logora u Severnom Vijetnamu, morao je da održi kraći govor pre nego što će se naći u okrilju porodice. Porodica je i dalje morala da čeka. Sal Veder, fotograf koji je za ovu fotografiju dobio Pulicerovu nagradu, zapisao je: „Kada je završio govor, osvr nuo se i ugledao svoju porodicu, koja mu je pohrlila u susret, raši renih ruku i s osmesima koji su odavali pravu eksploziju radosti.“146 Za emociju koju prikazuje ova slika radost je prikladnija reč nego rečiprijatnost ili sreća, jer označava veći intenzitet*. Međutim, kao i te reči, i reč radost ne govori nam tačno koje emocije su se osetile. Verujem da ih je bilo desetak, da su sve opšte i da se sve među sobno razlikuju, kao što se jedna od druge razlikuju tuga, ljutnja, strah, gađenje i prezir. Kao što postoji skup izdvojenih emocija u čijem osećanju obično ne uživamo, tako postoji i skup izdvojenih emocija u čijem osećanju uživamo. Problem s recima prijatnost i sreća je u tome što nisu dovoljno specifične; one podrazumevaju jedno duhovno stanje i osećanje, na isti način kao što izrazi uznemi* U ovom slučaju, na primer, јо у prevodim kao radost, a happiness kao sreća, među tim, stvarno ne vidim da bi naša reč radost mogla da se odnosi na neko intenzivnije osećanje nego reč sreća. Ne mogu čak ni da budem siguran da ovakva kvantitativna gradacija postoji i između engleskih reči јо у i happiness.
246
Pol E kman
ren i negativan ne otkrivaju da li je neko tužan, ljut ili zgađen. Engle ski jezik nema posebne reci za sve prijatne emocije koje opisujem u ovom poglavlju, tako da sam reči pozajmljivao iz drugih jezika da bih označio neke od najvažnijih prijatnih emocija koje osećamo. Još uvek ne znamo puno o većini prijatnih emocija. Skoro sva istraživanja emocija, uključujući i moje, bila su usredsređena na uznemirujuće emocije. Na emocije se obraćala pažnja ukoliko su nama i drugima stvarale probleme. Rezultat toga je da više znamo o mentalnim poremećajima nego o mentalnom zdravlju. Sada se to menja. Stavlja se nov naglasak na prijatne, takozvane pozitivne emocije,147 što će svakako rezultirati boljim upoznavanjem i razumevanjem tih naših emocija. Verujem da od toga možemo imati velike koristi s obzirom na njihovu ključnu pokretačku ulogu u veli kom delu našeg života. Krenimo od čulnih prijatnosti. Ima stvari koje su prijatne na dodir, a može da prija i da budemo dodirnuti, naročito ako je dodir od nekoga do koga nam ie stalo i ako je učinjem s pažnjom i osećajno. Postoje prizori prijatni za gledanje, kao zalazak sunca. Postoje i pri jatni zvuci - morski talasi, žubor potoka, vetar u krošnjama i brojne vrste muzike. Ukuse i mirise jednim delom smo obradili kada je bilo
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
247
reči o gađenju. Slatke stvari, međutim, imaju prijatan ukus za većinu ljudi, dok se sposobnost uživanja u kiselim, gorkim ili ljutim ukusima izgleda stiče s vremenom. Miris truleži je neprijatan većini ljudi, no neki visoko cenjeni sirevi imaju miris koji je većini ljudi odvratan. Očekujem da bi za svaku od pet čulnih prijatnosti trebalo da postoji po jedna univerzalna tema i mnogo naučenih varijacija. Ostaje otvoreno pitanje da li su čulne prijatnosti samo različite putanje koje vode do istog emocionalnog iskustva i, shodno tome, da li one, sve zajedno, predstavljaju jednu emociju, ili je svaka od njih pet posebna emocija - vizuelna, taktilna, olfaktorna, auditorna i gustatorna prijatnost. Istraživanje će jednoga dana razrešiti ovo pitanje tako što će da odredi da li se svaka od ovih čulnih prijatnosti razlikuje prema subjektivnim osećajima, signalima koji se pokazuju drugima, kao i po fiziološkim promenama koje ih karakterišu. Ja ću, za sada, da ih smatram za pet različitih emocija jer predosećam da će jedno takvo istraživanje pokazati da se razlikuju, i to ne samo prema čulnom organu koji je uključen. Moj mentor Silvan Tomkins smatrao je da čulne prijatnosti nisu emocije. Smatrao je da neka emocija može da bude izazvana praktično bilo čime, dok su ove prijatnosti ograničene na pojedina čan čulni izvor. Po mom mišljenju, to nije uverljivo jer u okviru bilo kog od ovih čulnih izvora, recimo zvuka, postoje mnogi okidači. Iako ih ima i univerzalnih, veliki broj njih to nije budući da značaj no različiti ukusi, prizori, mirisi, dodiri i zvuci proizvode prijatnost ne samo u različitim kulturama nego i u okviru iste kulture. Psiholozi Barbara Frederikson /Frederickson/ i Kristina Branigan /Beannigan/ takođe su bile mišljenja da čulne prijatnosti ne treba da se smatraju emocijama, ali su one navodile druge razlo ge.148 Po njihovom mišljenju, čulne prijatnosti nam se jednostavno dešavaju bez potrebe za našom procenom, a ukoliko nema procene nema ni emocije. Ja se, međutim, ne slažem jer mnoge opštepriznate negativne emocije mogu da se izazovu neposrednim čulnim događajima. Da li prijatnost koju većina ljudi automatski oseti kada gleda zalazak sunca uključuje manje procene nego automatski strah
248
P ol E kman
koji većina automatski oseti kada im se izmakne stolica na kojoj sede ili kada im se u punoj brzini približava auto dok prelaze ulicu? Mislim da ne. Štaviše, većina onoga što nam pruža čulnu prijatnost, bilo putem vida, sluha, ukusa ili mirisa i, u manjoj meri, dodira, zapravo su naučeni okidači, koji često uključuju obimno procenjivanje. Na primer, prijatnost koja se oseća prilikom gledanja Pikasove apstraktne slike povezana je s procesom procenjivanja. Čulne prijatnosti predstavljaju uživanje i ne vidim nijedan razlog zašto se ne bi smatrale emocijama. Jedna od najjednostavnijih prijatnih emocija je zabavljanje. Većina nas voli da se zabavlja nečim što nam je smešno; neki od nas su i vrlo zabavni i sipaju šale kao iz rukava. Veliki deo industrije zabave posvećen je izazivanju ove emocije, tako da s lakoćom može mo da biramo kada želimo da smo zabavljeni. Zabava može da bude u rasponu od blage do krajnje intenzivne, s praskanjem u smeh i, čak, sa suzama.149 Kada se čini da je sve potaman, kada ne osećamo da treba bilo šta da činimo,* osećamo se zadovoljni, ili, narodski rečeno, podi gnemo sve četiri uvis. Nisam siguran da li postoji izraz lica koji izražava zadovoljstvo; možda je moguće da dolazi do opuštanja facijalnih mišića. Verovatnije je da se zadovoljstvo čuje u glasu. Kasnije ću da objasnim kako se razlike među ovim prijatnim emocijama signališu više glasom nego licem. Kada je reč o uzbuđenosti, ona se javlja kao odgovor na novitet ili na izazov. Tomkins je smatrao d aje uzbuđenost najintenzivniji oblik emocije interesovanja, no interesovanje je pre svega cerebral no, misaono stanje, a ne emocija. Međutim, istina je da nešto što počne prosto kao interesantno može da postane uzbudljivo, naro čito kada se promene dese brzo ili kada su izazovne, neočekivane ili nove. Nije lako da se odredi univerzalan okidač ili tema za uzbuđe nost. Sve ono što mi pada na pamet - skijaški spust, zvezda padalica * Ne mislim na raspoloženje tokom koga neko satima oseća opuštenost, smirenost i zadovoljstvo, kakvo je opisano na str. 50-51.
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
249
- verovatno je nekim ljudima zastrašujuće. Mislim da često postoji bliska veza između uzbuđenosti i straha, čak i kada je strah samo navodan i kada ga ne izaziva aktualna opasnost. Uzbuđenost ima svoj jedinstven ukus, drugačiji nego bilo koja druga prijatna emo cija. Iako može da se oseti sama, često se stapa s jednom ili više drugih prijatnih emocija. Uzbuđenost može da se stapa i sa izlivima ljutnje, kao bes, ili straha, kao prestravljenost. Često praćeno uzdahom (dubokim udisajem i izdisajem), olakšanje je emocija koju osetimo kada se povuče nešto što nas je snažno pobuđivalo. Osetimo olakšanje kada saznamo da tumor nije bio maligan, kada nađemo dete koje nam se na nekoliko minuta izgubilo u tržnom centru, kada saznamo da smo prošli test za koji smo mislili da smo ga slabo uradili. Olakšanje može da usledi i nakon pozitivno vrednovanih doživljaja, na primer, olakšanje posle seksualne napetosti i uzbuđenosti, odnosno nakon orgazma, pone kad pomešano s olakšanjem koje se oseti ukoliko je postojala zebnja zbog impotencije ili frigidnosti. Strah je čest prethodnik olakšanja, ali do olakšanja ne dolazi ukoliko ne postoji dobro razrešenje u vezi s nečim što nas plaši. Trenuci teskobe mogu da prethode olakšanju koje nastaje kada nas neko razuveri ili uteši zbog našeg gubitka. Olakšanju mogu da prethode, takođe, i trenuci intenzivne prijatnosti. Olakšanje je neobično po tome što nije samostojna emocija; za razliku od drugih emocija, njoj uvek mora neposredno da prethodi neka druga emocija. Čuđenje je još jedna prijatna emocija.* Iako o njoj znamo veo ma malo, mene je jedan doživljaj intenzivnog čuđenja od pre petna est godina naveo da čuđenje predložim za posebnu emociju.150 U roku od pet minuta, koliko sam bio sa Ričardom Šečnerom /Schechпег/, otkrio sam brojne životne koincidencije, zapravo, isuviše brojne da bi se razumele: Obojica smo odrasli u Njuarku, u Nju Džersiju. * Ranije sam koristio izraz strahopoštovanje (awe) za ono što sada nazivam čuđenje (wonder). Izmenu sam napravio nakon što mije Klaudija Sorsbi (Sorsby) ukazala da prema O ksfordskom rečniku engleskog je z ik a reč aw e (strahopoštovanje) ima snažnu komponentu straha i užasa, dok w onder (čuđenje) to nema.
250
Po l E km an
Obojica smo išli u istu osnovnu školu, ali se nismo susreli jer ie Ričard bio jednu godinu iza mene. Obojica smo se preselili u isto predgrađe i na potpuno istu adresu! Čak i sada, dok ovo pišem, počinjem da osećam začuđenost koju sam tada osetio. Ričardovi roditelji su kupili našu kuću od moga oca kada mi je umrla majka, a Ričardova soba je bila ona u kojoj sam ja spavao pre njega! Karakteristične odrednice čuđenja su njegova nesvakidašnjost i osećanje zaprepašćenosti nečim neshvatljivim. Za razliku od veći ne drugih koji su pisali o začuđenostima smatram da je važno da se ona odvoji od straha, iako te dve emocije mogu da se stapaju ako nam preti nešto strahovito i teško shvatljivo ili u potpunosti neo bjašnjivo. To je snažno, u suštini, prijatno stanje. Skoro sve što je neverovatno, neshvatljivo i zadivljujuće, može da bude izvor začu đenosti. Ne razumemo šta je, ili kako je moguće, ali nas ne plaši, izuzev ako ne ugrožava našu bezbednost, kada priđe osećamo i strah. Kao što su nedavno rekli Dačer Keltner i Džonatan Hejd /Haidt/, u okviru svoje teorije o strahopoštovanju law el (reč koju oni, kao i drugi, koriste da označe kombinaciju čuđenja i straha), radi se o „objektima teško razumljivim za um ,..“151 Moguće je da čuđenje nije bilo retkost u ranijim danima naše istorije, kada su lju di daleko manje razumeli svet oko sebe. Praktično, naučnih istraži vanja o čuđenju nije ni bilo; zamislite koliko bi teško bilo da izazo vete čuđenje u laboratorijskim uslovima, koji bi omogućili precizno merenje. Darvin je pisao o ježenju koje se javlja prilikom čuđenja, što i jeste jedan od najjačih fizičkih osećaja koji prati ovu emociju. Na osnovu ličnog iskustva, mislim da se pri okidanju čuđenja javlja i peckanje u ramenima i zadnjoj strani vrata. Može doći i do promene disanja, ne do uzdaha olakšanja, već do dubokog udisanja i izdisanja. Može da se javi i odmahivanje glavom u neverici. Niko još ne zna da li za čuđenje postoji jasan signal na licu, u glasu ili u pokreti ma tela. Kada se divimo nekim ljudima ili ih doživljavamo kao osobe koje nadahnjuju odnosno kao harizmatične osobe, u nama se stva
Ra z o t k ju v e h b FM ociie.
251
raju osećanja koja su, doduše, srodna čuđenju ali se, po meni, ipak razlikuju. Divljenje ne stvara iste unutrašnje osećaje kao čuđenje ježenje, promene u disanju, uzdisanje i mahanje glavom. Mi oseća mo privlačnost nadahnjujućih ljudi, želimo da ih sledimo, ali kad osećamo čuđenje, stojimo mirno i nemamo nagon za akcijom. Setite se reakcije ljudi u filmu Bliski susreti treće vrste kada ugledaju svetlost svemirskog broda. Ekstaza ili blaženstvo - stanje samoprevazilazećeg raskida, koje neki postižu u meditaciji, neki kroz doživljaj prirode, a neki, opet, u seksu sa voljenom osobom, može da se smatra za još jednu prijatnu emociju. Slično kao uzbuđenost i čuđenje, i ekstaza pred stavlja snažan doživljaj, nešto što ne može da se doživljava u malim dozama, samo malo.152 Dženifer Kaprijati, na slici, na str. 251, upravo je osvojila teni ski šampionat Frenč open. Postigla je nešto izvanredno, nešto veli ko, pogotovu što je pobedu u profesionalnom tenisu ostvarila vra tivši se posle nekoliko godina odsustvovanja zbog ličnih problema. Koja je prava reč za to? Mogli bismo reći da se oseća sjajno, zado voljno, srećno, no ti izrazi pokrivaju prevelik broj prijatnih emocija.
252
P ol E kman
Ona se suočila s izazovom i dobro obavila posao. To je mnogo više od osećanja zadovoljenja, to je vrsta ponosa, ali i ta reč podrazumeva suviše toga. Osoba se napregla da postigne nešto što je teško postići i osećanje da je to učinila, da je uspela, veoma je prijatno i potpuno jedinstveno. Ostali ne moraju da znaju o vašem postignu ću, sami uživate u njemu. Italijanski psiholog Izabela Pođi /Poggi/ ovu emociju, za koju u engleskom ne postoji naziv, prepoznaje kao fjero.15i Poza koju je zauzela Kaprijatijeva često se može videti kod sportista koji su pobedili u teškom meču, iako sport nije jedini iza zov koji može da pokrene fjero. Ja osećam fjero kada pronađem rešenje za neki težak intelektualni problem. Ne postoji publika od koje želim da izmamim ovacije. Fjero, kao vrlo prijatno osećanje javlja se u trenutku kada postignemo nešto veliko i ostvarimo cilj koji je za nas predstavljao veliki izazov. Trijumf ne bi bio prava reč za tu emociju, jer podrazumeva pobedu na takmičenju, a to je samo jedan među kontekstima u kojima će se osetiti fjero. Verujem da je ova emocija distinktivna; razlikuje se od čulnih prijatnosti, od olakšanja i od zabave. Uzbuđenost može da prethodi fjeru, kada počinjemo suočavanje s izazovom, ali fiero nije ni uzbu đenost. Fjero je posebna vrsta emocije. Zaista, dok se ponos tradi cionalno stavlja na čelo liste sedam smrtnih grehova, želja da se doživi fjero imala je ključnu ulogu tokom cele istorije čovečanstva, predstavljajući dodatnu motivaciju za činjenje velikih napora i postizanje velikih dostignuća.*154 Kako se osećate kad čujete da su vam sin ili ćerka primljeni na najbolji koledž, da su sjajno recitovali na priredbi, osvojili izviđačku medalju ili postigli nešto drugo što je važno? Mogli bismo reći da smo ponosni, ali to nije dovoljno određeno za obrazac fizičkih osećaja koje se u roditeljima javljaju kada njihovo dete ostvari nešto * Psiholog Michael Lewis upotrebljava rečp on os /priđe/ za ono što ja nazivamo/ero, praveći razliku između ponosa i oholosti /hubrisl, ali i napominje da mnogi ne raz likuju fjero ponos od oholog ponosa, osećanja satisfakcije ili od osećanja koje nas obuzima kad znamo da smo efikasni.
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
253
važno, što možda i prevaziđe same roditelje. Na jidišu, međutim, postoji posebna reč baš za takvo iskustvo: nakhas Inachesl. Pisac Leo Rosten definiše nakhas kao „isijavanje zadovoljstva-plus-ponosa koje samo može da pruži dete svojim roditeljima: ’ja sam takav nakhas doživeo’“.155 Srodna reč na jidišu je kvel Ikvelll, koju Rosten ovako definiše: ,,Odisati-neizmernim-ponosom-i-zadovoljstvom, najčešće zbog uspeha deteta ili unuka; biti toliko ponosan i srećan da vam lete dugmad“.156 Nakhas je emocija, dok je „kveljenje“ izraz te emocije. Moja ćerka smatra da bi i deca mogla da osećaju nakhas povodom uspeha svojih roditelja. Od njenog uvida dobio sam nak has i tako se sada „kveljim“. Nakhas osigurava da će roditelji učestvovati u odrastanju svoje dece tako što će im pomagati da ostvare uspeh. Nažalost, neki rodi telji ne osećaju nakhas kada ih njihova deca prevaziđu po svojoj uspešnosti. Takvi zavidljivi roditelji često se nadmeću sa svojom decom, što može da bude veoma štetno i za roditelja i za dete. Ova kvu vrstu nadmetanja često sam viđao i u akademskom svetu između mentora i studenata. „Zašto su nju pozvali na konferenciju? Ja sam stručnjak, a ona je bila moj student.“ Nastavnik, kao i rodi telj, mora da oseća nakhas da bi student naučio da oseća fjero i da pomoću fjera bude motivisan za još veće uspehe u očekivanju kveljenja svog mentora. Ovi primeri ukazuju na to da postoji zanimljiva mogućnost da ima prijatnih emocija koje neki ljudi nikada ne dožive. Naravno, do toga može doći ukoliko neki fizički hendikep blo kira određenu čulnu prijatnost, ali moguće je da postoje i psihološki hendikepi koji blokiraju sposobnost doživljavanja nekih prijatnih emocija. Antropolog Džonatan Hejd /Haidt/ predložio je da se u prijat ne emocije uvrsti i ono što on naziva ushićenost /élévation/. On je opisuje kao „toplo uzdižuće osećanje koje ljudi dožive kada vide neočekivane činove ljudske dobrote, ljubaznosti i saosećajnosti“.157 Kada se osećamo ushićeni, i sami postajemo motivisani da budemo bolji, da se upuštamo u neke altruističke postupke. Uopšte ne sum njam da ono što je Hejd prepoznao i imenovao zaista postoji, ali
254
Pol E kman
nisam siguran da li to ispunjava uslove da bi se smatralo za emociju. Nije emocija sve što doživljavamo; tu su i misli, stavovi i vrednosti. Ričard i Bernis Lazarus opisuju zahvalnost /gratitude/ kao ' „сепјепје nekog altruističkog poklona koji donosi dobrobit“.158 Oni ističu da kada neko za nas uradi nešto lepo i kada je to dobročinstvo od koga taj neko nema koristi, onda je verovatno da ćemo da oseća mo zahvalnost. Međutim, mogli bismo i da se osećamo neugodno zbog toga što nam se ukazuje pažnja, ili da budemo ozlojeđeni jer se osećamo kao njihovi dužnici, ili čak i da se naljutimo ako osetimo daje ta osoba, koja je bila tako ljubazna prema nama, to učinila zato što je smatrala da smo bili u velikoj nemaštini. Zaista, zahvalnost je jedna složena emocija jer je njeno pojav ljivanje teško predvidljivo. Očekujem da postoje velike kulturne razlike u vezi sa društvenim situacijama u kojima se doživljava zahvalnost (na pitanje kada treba dati napojnicu, na primer, dobićete veoma različite odgovore u Sjedinjenim Državama i, recimo, u Japanu). U Sjedinjenim Državama, kada ljudi prosto obavljaju svoj posao, oni će često reči da ne očekuju da im se zahvaljuje; ako je bolničarka samo bolničarka i dok pruža izvanrednu negu i najtežem bolesniku, moglo bi da se kaže da ona ne očekuje zahvalnost, ili da joj ona nije potrebna. Moje je iskustvo, međutim, suprotno; izraz zahvalnosti često se ceni upravo u takvim situacijama. Ne verujem da postoji univerzalan signal zahvalnosti. Jedino što mi pada na pamet je laki naklon glavom, ali ovaj pokret može da signališe nešto sasvim drugo, na primer, potvrđivanje. Takođe ne verujem da postoji jedinstven fiziološki obrazac osećaja koji karakteriše zahvalnost. To ne znači da sumnjam u postojanje zahvalnosti, pitam se samo da li treba da je strpamo u istu vreću sa zabavom, olakšanjem, čulnim prijatnostima itd. Osećanje koje doživite kada shvatite daje vaš najgori neprija telj teško propatio takođe može da bude prijatno, ali na jedan dru gačiji način, o kome još nismo govorili. Na nemačkom se to zove Schadenfreude. Za razliku od drugih prijatnih emocija, šadenfrojde mnogi ne odobravaju, bar kad je reč o zapadnjačkim društvima
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
255
(nije mi poznat stav ostalih društava prema ovoj emociji).159 Od nas se ne očekuje da se naslađujemo svojim uspesima, niti da uživamo u nesreći svojih rivala. Da li bi naslađivanje trebalo da se smatra za zasebnu prijatnu emociju? Verovatno da ne; isuviše liči na fjero, samo što se prikazuje pred drugima. Da li zaista ima šesnaest prijatnih emocija? Da li pet čulnih prijatnosti, kao i zabava, zadovoljnost, uzbuđenost, olakšanje, začu đenost (očaranost), ekstaza, fjero, nakhas, ushićenost, zahvalnost i šadenfrojde zaslužuju status zasebnih emocija? Na to može da odgo vori samo istraživanje koje ispituje kada se one javljaju, kako se signališu i kakva ih unutrašnja dešavanja prate. Za sada smatram da bi trebalo da istražimo svaku od njih. Neki mogu da kažu da ukoliko nemamo reč za neku emociju, onda ona ne može ni da se kvalifikuje za zasebnu emociju. Naravno da ne treba da budemo toliko ograni čeni, pa da insistiramo da reč mora da bude engleska! Smatram da nije bitno da reč postoji u svim jezicima, mada očekujem da emocije budu imenovane barem u nekom jeziku. Reči nisu emocije; one su predstavljanje emocija. Ne moramo da se brinemo da će nas naše reči navesti na pogrešnu predstavu o emocijama. Način na koji kori stimo reči ponekad je zbunjujuć. Koristio sam reč zabavljanje za prijatnu emociju koja se javlja kao odgovor na nešto smešno, obično na neku šalu, ali i na druge stvari koje, takođe, imaju humoristički kvalitet. Pogledajmo, recimo, kako se osećamo u zabavnom parku. Tamo obično nema puno šala, iako će nam biti zabavno ukoliko tamo nastupaju i komičari. Kuće smeha i tobogani pre će izazvati uzbuđenost, strah i olakšanje nego zabavu. Mogli bismo pomalo da osetimo i fjero nakon nekog uzbudljivog doživljaja. Ako oborimo flaše ili pogodimo metu na vašarskom strelištu, opet možemo da osetimo fjero. Ukoliko naša deca pobede u takvim igrama, mogli bismo da osetimo i nakhas. Svi ti doživljaji nudili bi mogućnosti za razne vrste čulnih prijatnosti. U skladu sa tim kako ja koristim reči, zabavni park bi pre trebalo da se zove park za uživanje. Prijatne emocije pokreću naše živote; čine da radimo stvari koje su, sve u svemu, dobre za nas. Ohrabruju nas da se poduhvata-
\
256
Pol E km an
mo aktivnosti koje su neophodne za opstanak naše vrste - da stu pamo u polne odnose i da gajimo decu. To je daleko od hedonizma jer altruistički činovi, dobročinstva i stvaranje predivnih stvari mogu da budu naučeni izvori fjera, uzbuđenja, zabave, čulnih prijatnosti... u stvari, skoro svih prijatnih emocija. Potraga za uživa njem ne mora da bude usamljenička ili sebična. Zapravo, verujem da je upravo suprotno, da je život nezanimljiv bez prijateljstva, bez postignuća, bez prijatnosti čulnog kontakta s drugima. Slažem se kao i Tomkins, smatram daje potraga za uživanjem primaran motiv u našim životima. Ali za kojim prijatnim emocija ma tragamo najviše? Svako od nas može da doživi sve prijatne emo cije, pod uslovom da nismo lišeni čula, ali je većina nas „specijalizovana“, žudeći za nekima od njih više nego za drugima. Ljudi svoje živote organizuju tako da maksimalno doživljavaju neke od tih pri jatnosti. Ja sam sklon da ulažem napor ne bi li doživeo fjero, nakhas i neke od čulnih prijatnosti; kada sam bio mlađi, bio sam više usredsređen na uzbuđenost nego na nakhas (budući da još nisam imao decu). Verujem da bismo u toku života mogli po nekoliko puta da menjamo fokus, ali i to treba da potvrdi istraživanje. Potraga za zadovoljnošću za mene je oduvek bilo nešto prize mno, ali imam prijatelje kojima je to glavni cilj, koji tragaju za tre nucima smirenosti i staloženosti. Poznajem ljude koji namerno ulaze u opasne situacije i uvećavaju njihove pretnje ne bi li doživeli uzbuđenje, fjero ili olakšanje. A ima i onih kojima je najvažnija zabava, bilo sopstvena bilo za druge, i to je centralna tačka njihove ličnosti. Altruistični ljudi, koji često biraju da rade u humanitarnim organizacijama, možda žude za ushićenjem i zahvalnošću, a možda i za ђегот. Vratite se nazad i ponovo pogledajte susret porodice Stirm. Pokušajmo da prepoznamo koju prijatnu emociju je osećala ćerka dok je raširenih ruku trčala da zagrli oca. Postoji uzbuđenost, kao i anticipacija čulnih prijatnosti koje će se javiti uskoro kada ga zagrli i ponovo oseti njegov dobro poznati dodir i miris. Verovatno da je pre nekoliko trenutaka osetila olakšanje, kada je videla da joj se otac
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
257
stvarno vratio kući i da nije ranjen. Možda je postojao i trenutak čuđenja zbog njegovog neshvatljivog povratka nakon pet godina odsustvovanja, što je bio dug period u životu ove mlade devojke. Ponovni susret s osobom kojoj ste duboko privrženi može da predstavlja univerzalnu temu za prijatne emocije. Na Novoj Gvineji su susreti suseda iz prijateljskih sela za mene bili najbolja prilika da snimam spontanu prijatnost. Seo bih na ivicu staze, skoro potpuno zaklonjen rastinjem, i s kamerom na gotovs čekao da se prijatelji sretnu. Susreti ojačavaju veze među ljudima. Odsutnost stvarno može da razneži srce; osećate se dobro kada ponovo vidite ljude do kojih vam je stalo. Još jedna univerzalna tema jesu seksualni odnosi, u kojima mogu da se osete mnoge prijatne emocije. Očigledno se javljaju brojne čulne prijatnosti, a uz to još i uzbuđenost na početku i olak šanje nakon klimaksa. Požuda i seksualna želja su nabijeni erotskim iščekivanjem, iščekivanjem čulnih prijatnosti, i uzbuđenošću zbog mogućnosti da se dobije ono što se želi. I studenti i studentkinje su rođenje željenog deteta pominjali češće nego što sam očekivao kada sam ih, u okviru jednog neobjav ljenog istraživanja, zamolio da opišu najsrećniji događaj koji mogu da zamisle da bi iko na svetu ikada mogao da doživi. Uzbuđenost, čuđenje, olakšanje, fjero i, možda, zahvalnost verovatno su za ljude najvažnije prijatne emocije. Biti u društvu voljene osobe još je jedna univerzalna tema. Roditeljska ljubav i romantična ljubav podrazumevaju dugoročno posvećivanje i snažnu privrženost prema određenoj osobi. Nijedna ni druga ljubav, međutim, nisu emocije. Emocije mogu da budu vrlo kratke, dok je ljubav dugotrajna. Međutim, iako romantična ljubav može da traje ceo život, često ne biva tako. Roditeljska ljubav je mnogo češće doživotna posvećenost, mada postoje izuzeci kada se roditelji odreknu dece. Ljubav može da znači i kratak, trenutan nalet ekstremnog zadovoljstva i vezivanja za voljenu osobu.160 To je nešto što sam ranije opisao kao ekstazu ili blaženstvo, i za to može da se kaže da je emocija.
258
Pol E km an
U vezama u okviru porodične ljubavi takođe često osećamo mnoge prijatne emocije, ali njih ponekad prate i one manje prijatne. Možemo da budemo ljuti na one koje volimo zgađeni zbog njihovih postupaka, možemo da se u njih razočaramo, a često osećamo i očajanje i muku ako voljena osoba bude ozbiljno povređena ili ako umre. Verujem da roditelji nikada ne mogu da prestanu da brinu za sigurnost i dobrobit svoje dece, mada se brinu više dok su deca mla đa. Kontakt sa svojom decom, stvaran, u sećanju, ili zamišljan, može da izazove mnoge prijatne emocije: čulne prijatnosti, nakhas, tre nutke zadovoljnosti ili uzbuđenosti, olakšanje kada ona ili on izbegnu opasnost i, svakako, ponekad i zabavu. U romantičnoj ljubavi čovek može da oseća sve vrste manje prijatnih emocija, ali, nadamo se, ne toliko često kao prijatne emo cije. Cesto se osećaju gađenje i prezir, što znači da je veza zapala u teškoće. Romantične veze međusobno se razlikuju po tome koje se prijatne emocije u njima najčešće javljaju.161 Neki parovi zajedno, udruženim naporom tragaju za fjerom nalazaći posebnu satisfakciju u onome što postižu jedno za drugo. Drugi se više usredsređuju na uzbuđenje, ili na zadovoljnost, da pomenemo samo par primera. Iako smatram da su teme koje sam pomenuo opšte, one su ipak razrađene kroz naša doživljavanja. Pored toga, nauče se i vrlo brojne varijacije tih tema i one koje postaju glavni izvori raznih prijatnih emocija. Postoje i raspoloženja povezana s nekim prijatnim emocijama, posebno s uzbuđenjem, zadovoljnošću i zabavljanjem. Jedno tako ras položenje može da traje duže, po nekoliko sati, i tada je čovek u stanju u kome vrlo lako oseti emocije povezane s tim raspoloženjem. Na početku ovog poglavlja rekao sam da nam reč sreća ništa ne govori o vrsti sreće koja se javlja. Dodatna nejasnoća je što sreća može da se odnosi i na nešto sasvim drugo, to jest na ukupan osećaj subjektivnog zadovoljstva neke osobe. Psiholog Ed Dener /Diener/, vodeći istraživač u proučavanju subjektivnog zadovoljstva /subjec tive well-being/, taj osećaj definiše kao procenu ljudi o njihovim životima. Subjektivno zadovoljstvo je primarno mereno odgovori
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
259
ma ljudi na postavljena pitanja. Takvi su, na primer odgovori: „U mome životu većina toga je blizu mojem idealu“, ili sledeći „Do sada sam dobijao sve važne stvari koje sam želeo u životu“. Izgleda da na zadovoljstvo utiče veliki broj različitih činilaca, na primer: zadovolj stvo u određenim domenima, kao što je posao; takođe, zadovoljstvo jedne osobe zavisi od toga koliko često ona doživljava prijatne emo cije, a koliko često one manje prijatne. Subjektivno zadovoljstvo je pomoću upitnika naširoko istraži vano širom sveta. Građa je preobimna i da biste stekli bar neki utisak 0 tim nalazima pomenuću samo daje nađena univerzalna pozitivna korelacija sa kupovnom moći. Postoji i kulturalna razlika - pokazalo se da je samopoštovanje više povezano sa subjektivnim zadovoljstvom u zapadnjačkim kulturama nego što je to slučaj u drugim. Među svim kulturama sa zadovoljstvom je povezano i ostvarenje bliske veze.162 Postoji, takođe, i skup crta ličnosti koje su povezane s prijat nim emocijama. Ljudi koji su, prema rezultatima testa ličnosti veo ma ekstrovertni i emocionalno stabilni izjavljuju da su srećniji.163 Istraživanje o tome kako takve crte ličnosti vode do veće sreće nije uzelo u obzir različite tipove prijatnosti kako ih ja razlikujem, ali ipak daje moguće objašnjenje o tome kako ekstrovertnost neke oso be tu osobu predodređuje da bude srećnija. Ekstrovertne osobe mogu da budu manje osetljive na odbijanje ili na kaznu ili da budu više sklone pravljenju pozitivnih poređenja između sebe i drugih. Moguće je i da se ekstrovertni ljudi uklapaju u američku kulturu bolje nego introvertni.164 Ljudi se razlikuju i po svojim uobičajenim nivoima optimizma 1veselosti i to je, čini se, jedno trajno obeležje, a ne reakcija na odre đenu situaciju ili događaj. Kristofer Piterson /Peterson/, jedan od eksperata u ovoj oblasti, smatra da je optimizam odrèden stav pre ma izgledima da se dožive prijatne emocije.165 Iako svi izgledi nisu naročito optimistični, za pojedinca je dobro da ima takvo gledište sreće se kod ljudi koji su u svom životu imali više radosti, veću istrajnost i viša postignuća. Značajno je da brojne studije pokazuju da su optimistični ljudi boljeg zdravlja i da žive duže!166 Prema
260
Pol E kman
Pitersonovom mišljenju moguće je da je nečiji životni optimizam „biološki data tendencija, u koju kultura upisuje društveno prihvat ljiv sadržaj, ona dovodi do poželjnih ishoda zato što stvara opšte stanje poletnosti i gipkosti“.167 Piterson se, takođe, i pita, „Kakav je osećaj optimizma? Da li je to sreća, radost, hipomanija /mentalni poremećaj koji prati egzaltirano raspoloženje/, ili je prosto reč o zadovolj nosti?“168 U prethodnim poglavljima opisao sam kako „preobilnost“ odre đenih uznemirujućih emocija - strah, ljutnja i tuga bili su najočigledniji primeri - predstavlja znak emocionalnog poremećaja. Potpun izostanak prijatnih emocija - nesposobnost da se osete fjero, nakhas, čulne prijatnosti itd. - u psihijatriji se naziva anhedonija. Preterano, neprestano uzbuđenje, ponekad pomešano sa blaženstvom i fjerom, čini sastavni deo emocionalnog poremećaja manije.
Prepoznavanje prijatnih emocija kod drugih Čak i ako se slike date u ovom poglavlju samo površno pogle daju, biće očigledno da je osmeh glavni facijalni signal prijatnih emocija. Zabavljanje, fjero, nakhas, zadovoljnost, uzbuđenje, čulne prijatnosti, olakšanje, čuđenje, šadenfrojde, ekstaza i, možda, ushi ćenost i zahvalnost - svaka od ovih emocija praćena je osmehivanjem. Ti osmesi mogu da se razlikuju po jačini, brzini pojavljivanja, dužini ostajanja na licu i brzini nestajanja. Budući da je osmeh zajednički izraz svih ovih prijatnih, među sobno različitih emocija, kako onda da znamo šta tačno neko oseća? Noviji rad, koji sam pomenuo u 4. poglavlju, ide u prilog mome naslućivanju169 da glas, a ne lice, šalje signale pomoću kojih se prijatne emocije međusobno razlikuju. Engleski psiholozi Sofi Skot /Scott/ i Endrju Kalder /Calder/ identifikovali su različite vokalne signale za zadovoljnost, olakšanje, čulnu prijatnost dodira i fjero. Utvrdili su da su ove emocije signalisane glasom tako što su imitirali svaki glasovni zvuk i nalazili da su ljudi koji su ih slušali bez teškoća prepoznavali na koju emociju se odnosio svaki glas. Oni još uvek nisu tačno opisali šta
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
261
to u zvuku glasa signalise svaku od tih prijatnih emocija. Očekujem da nađu vokalne signale i za druge emocije. Osmesi mogu da budu konfuzni - ne samo zato što se javljaju uz svaku od prijatnih emocija nego i zato što se ljudi smeše i kada ne osećaju neku prijatnost, u slučaju učtivosti, na primer. Ipak postoji jedna razlika između osmeha koji prati osećanje prijatnosti i osmeha koji nije u vezi s prijatnošću. Ta razlika je tanana, a naše istraživanje koje smo sproveli sa psihologom Markom Frankom sugeriše daje većina ljudi i ne uoči.170 Ako ne znate šta treba da gle date, bićete u krivu, u zabuni, ili ćete zaključiti kako osmesi, u stvari, i nisu mnogo pouzdani. To, međutim, nije tačno; osmesi nam, doduše istančano, ali nedvosmisleno govore da li potiču od prijat nosti, ili ne. Pre više od sto godina slavni francuski psiholog Dišen de Bulonj /Duchenne/ otkrio je po čemu se razlikuje osmeh prijatnosti od svih drugih osmeha.171 On je proučavao kako svaki pojedinačan mišić lica menja izgled ljudi tako što je strujom nadraživao različite delove lica i fotografisao nastalo mišićno grčenje. (Prilikom izvođenja nije se
DIŠENOV OSMEH
262
P ol E kman
mnogo obazirao na proceduru eksperimenta jer ga je vršio na čoveku koji nije osećao bol na licu.) Kada je Dišen pogledao fotografiju osmeha koji je izazvalo aktiviranje onoga što je nazvao zygomatic m ajor /veliki jagodični/ mišić - koji ide od jagodične kosti pod određenim uglom do ugla usana, podižući uglove usana naviše pod uglom i stva rajući osmeh - primetio je da čovek nije izgledao srećan. Kao dobar eksperimentator, Dišen je čoveku ispričao šalu i fotografisao njegovu reakciju. Poređenje je pokazalo da je kod prave prijatnosti, kakva se prikazuje u reakciji na šalu, osmeh praćen aktiviranjem mišića koji okružuju oko. Uporedite i sami sliku na kojoj čovek ima elektrode na licu (sleva) i sliku bez elektroda, na kojoj se smeje na šalu (zdesna). Dišen je zapisao: „Emocija iskrene radosti izražava se na licu kombinovanom kontrakcijom mišića zigomatic m ajor i orbicularis oculi. Prvi sluša volju, dok se drugi uključuje u igru jedino uz pomoć blaženih emocija duše /ne zaboravite daje ovo pisano 1862. godine/; ... lažna radost, obmanjivački smeh, ne mogu da dovedu do kontrak cije ovog drugog m išića.... Mišić oko oka se ne povinuje volji; on se uključuje u igru samo putem iskrenog osećanja, pozitivne emocije. Njegova neaktivnost tokom osmehivanja odaje lažnog prijatelja.“172 Naše istraživanje173 potvrdilo je Dišenovu tvrdnju da niko voljno ne može da steže mišić orbicularis oculi (on se „ne povinuje volji“), iako se teško voljno stezanje odnosi samo na jedan deo tog mišića. Ovaj mišić ima dva dela - unutrašnji deo, koji se zateže kap ke i kožu neposredno ispod njih, i spoljašnji deo, koji se proteže oko očne duplje, povlačeći naniže obrve i kožu ispod obrva, a naviše kožu ispod oka i obraze. Dišen je bio u pravu u vezi sa spoljašnjim delom ovog mišića - vrlo su retki ljudi koji mogu voljno da stežu taj deo (otprilike svaki deseti od naših ispitanika). Unutrašnji deo mišića, stežač očnih kapaka, može da kontroliše svako tako da odsustvo njegovog stezanja ne može da „odaje lažnog prijatelja“. Glumci koji izgledaju uverljivo, kao da stvarno uživaju, ili pripadaju malobrojnoj grupi onih koji mogu da stežu spoljašnji deo ovog mišića ili, što je najverovatnije, prizivaju sećanja koja proizvode emociju, a ona zatim proizvodi istinski nevoljni izraz.
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
263
Iako je Čarls Darvin navodio Dišena i koristio neke od njego vih fotografija da bi ilustrovao razliku između osmeha, naučnici koji su narednih stotinu godina izučavali facijalne ekspresije ignorisali su Dišenovo otkriće.174 Moji saradnici i ja smo pre dvadeset godina ponovo potegli Dišenovo otkriće175 i od tada smo, mi i ostali, poka zali njegovu važnost. Na primer, kada se desetomesečnom detetu približi nepoznata osoba, bebin osmeh ne uključuje mišić oko oka; očni orbitalni mišić, međutim, jeste uključen u osmeh kada se majka približi detetu.*176 Kada se supružnici koji su u srećnom braku sret nu pred kraj daha, njihov osmeh uključuje mišić oko oka, za razliku od osmeha koji prilikom susreta jedno drugom upućuju supružnici iz manje srećnih brakova.177 Ljudi koji su govoreći o nedavnoj smrti bračnog druga uspevali da prikažu osmehe koji su uključivali mišić oko oka, pokazivali su manje tuge posle dve godine.178 (Nije reč o tome da oni uživaju u smrti bračnog druga, već da mogu da se sete prijatnih doživljaja i da ih za trenutak ponovo dožive.) Žene koje su na fotografijama u školskim godišnjacima pokazivale osmehe koji su uključivali mišić oko oka manje su jadikovale i uopšte su bile u boljem emocionalnom i fizičkom stanju trideset godina kasnije.179 Uglavnom, ljudi na čijem licu se često može videti osmeh koji uklju čuje mišić oko oka prijavljuju da se osećaju srećniji, imaju niži krvni pritisak, a njihov bračni drug i prijatelji za njih govore da su srećni.180 Mi smo takođe, u našem istraživanju, našli da osmehivanje koje uključuje i očni mišić i usne aktiviše iste oblasti mozga (levi temporalni i frontalni région) kao i spontana prijatnost, dok osme hivanje samo usnama to ne čini.181 Predložio sam da se Dišenu u čast osmeh istinske prijatnosti, u koji je uključen i spoljašnji deo mišića koji okružuje oko, po nje mu nazove Dišenov osmeh.
* Iako ne očekujem da desetomesečne bebe mogu da lažu upućujući ne-dišenovski osmeh neznancu, one na tom uzrastu ipak jesu u stanju da upućuju socijalni osmeh, vrstu osmeha koji celog života upućujemo pri prvom susretu s nekim strancem.
264
i
Pol E km an
I A
B
Na prvi pogled može da izgleda kao da je jedina razlika između fotografija A i B to što su na fotografiji B oči uže, ali ako pažljivo uporedite ove dve fotografije, videćete brojne razlike. Na slici B, koja prikazuje pravu prijatnost sa Dišenovim osmehom, obrazi su viši a njihova kontura se izmenila, dok su se obrve malo spustile. Sve je to zbog radnje spoljašnjeg dela mišića koji okružuje oko. Kada je osmeh veoma širok, postoji samo jedan trag na osnovu kojeg se može znati da li je reč o osmehu prijatnosti ili ne. Širok osmeh, kao na slici C, gura obraze naviše, nabira kožu ispod oka, sužava otvor oka i čak stvara nabore u obliku svračije noge - i sve to bez ikakvog uključivanja mišića koji okružuje oko. Za razliku od fotografije C, fotografija D prikazuje delovanje mišića koji okružuju oko - obrva i preklop očnog pokrivača (koža između kapka i obrve) povučeni su naniže. Osmeh na slici D je širok osmeh prijatnosti, dok je onaj na slici C vrlo širok osmeh koji nije u vezi sa osećanjem prijatnosti. Fotografija C je montirana fotografija, dobijena prelepljivanjem dela fotografije D, od donjih kapaka nani že, preko neutralne fotografije E. Ljudska bića ne mogu da proizvedu izraz prikazan na fotografiji F. Trebalo bi da vam je čudan - toli ko širok osmeh proizveo bi sve promene na obrazima i očima kakve
R a z o t k r iv e n e
r
265
e m o c ije
_
ш
Џ*
Ä
% «y»1*' C
• 1
4 j
Ш ? D
vidite na slici D. Ovu montažu sam napravio da bih naglasio činje nicu da sâm širok osmeh ne menja samo izgled usana već i obraza i kože ispod očiju. Ima raznih vrsta osmeha koji nisu u vezi sa prijatnim osećanji ma. Neki od njih, kao osmeh iz učtivosti, uključuju samo nasmejane usne. Isto važi i za osmehe koji se koriste da pokažu da se slušalac
F
E NEUTRALNO
266
Pol E km an
slaže ili da razume sagovornika. Neki besprijatni osmesi osim nasmejanih usana iziskuju i druge facijalne radnje. Novogvinejac sa slike bio je ugledan stariji član seoske zajed nice. Njegov neodlučan, oprezan osmeh signalise da nema loše namere, ali da još nije siguran šta bi moglo da usledi. Za ljude iz njegovog sela ja sam predstavljao vrlo nepredvidljivu osobu, koja radi začuđujuće i neobične stvari - pali šibice, svetli baterijskom lampom, pušta muziku iz kutije. Seljanin je suočen s takvim čudima i s mojom atraktivnošću kao izvorom zapanjenosti, uzbuđenja i zabavnosti, ali on ne može da zna kada bih mogao da ga žacnem ili da ga prestravim. Razdvojene nasmejane usne i prekrštene ruke takođe izražavaju oklevanje.
NEODLUČAN OSMEH Žaoke su upućivane celoga dana. Predsednik Ronald Regan konačno je završio svoj govor pred Nacionalnim udruženjem za napredak crnačkog naroda /NAACP/. Predsednica udruženja Mar garet Buš Vilson potkačila ga je nekoliko puta, podsećajući da se nije pojavio na njihovoj konvenciji u vreme predsedničke kampa
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
267
nje. Takođe je izazvala ovacije delegata kada se unapred ogradila: „NAACP nužno ne deli gledišta koja će ovde biti izneta“. Nakon govora predsednik je zagrlio Vilsonovu - savršena prilika za ono što se može nazvati ojađeni /miserable/ osmeh ili osmeh „stisni zube i pregrmi“ /grin-and-bear-it/.182 Taj osmeh priznaje neprijatne emo cije; pokazuje da ste dobar sportista, da možete da primite kritiku s osmehom. On ne predstavlja pokušaj da se prikrije emocija, već je vidljiv komentar činjenice da ste ojađeni. Takav osmeh znači da osoba koja ga pokazuje ne namerava, bar za neko vreme, da se mno go buni zbog svoga jada.
OSMEH „STISNI ZUBE I PREGRMI“ Uočite da, osim što se široko osmehuje, bivši predsednik Regan je i stisnuo usne; a po naborima na njegovoj bradi možemo da zaključimo da je donju usnu gurnuo naviše. Na osnovu fotografije ne možemo da kažemo da li je uključeno i delovanje mišića koji okružuje oko; moguće je i da je neprilika u kojoj se našao Regan njemu pružila prijatnost. Ojađeni osmesi obično se javljaju kada nije prisutna prava prijatnost, ali ni to nije nemoguće.
268
Pol E km an
VLADANJE EMOCIJOM POMOĆU OSMEHA Pošto je podneo ostavku, na licu bivšeg predsednika Ričarda Niksona video se ovaj izraz prilikom ganutljivog opraštanja s onima koji su služili u njegovom predsednikovanju, samo trenutak pre nego što će poslednji put da izađe iz Bele kuće. Niko ne bi da dovodi u pita nje Niksonovu nesrećnost u tom trenutku, ali trag osmeha pokazuje da će da izdrži, da će savladati svoje žaljenje i verovatnu beznadežnost. Usne su vrlo blago spuštene, što je znak tuge. Međutim, ovaj izraz bio bi intenzivniji da on u isto vreme nije pokušavao da se osmehne. U očima nema iskričavosti, znaka koji kod osmeha prijatnosti često nastaje kao rezultat delovanja mišića orbicularis oculi. Usne bi blago stisnute - bivši predsednik pokušavao je da kontroliše svoje emocije. Sada pogledajmo preostale slike, koje prikazuju mešavine pri jatnosti i drugih emocija.
H
i
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
269
Svaka od slika na str. 268 prikazuje „pomešane“ osmehe. Kom binacija spuštanja obrva i osmehivanja, koja se vidi na fotografiji G, retko se sreće. To nije ljutit osmeh, jer usne nisu sužene i stegnute, a gornji kapci nisu podignuti. Nisam siguran šta bi ovaj osmeh mogao da signališe jer se prilikom svog istraživanja nisam nijed nom susreo s njim. Osmeh na fotografiji H je mnogo lakše protu mačiti jer, zahvaljujući podizanju gornje usne, jasno prikazuje gađe nje; osmeh izrazu dodaje malo oklevanja, ali se ne radi o slučaju da neko zapravo uživa u svome gađenju. Izraz prikazan na slici I mešavina je prijatnosti i prezira, to je izraz uobraženosti. Ovu sliku ste već videli u prethodnom poglavlju - o gađenju i preziru.
Upotreba poznavanja izraza U prethodnim poglavljima govorio sam o tome kako da se u raznim vrstama odnosa koristi znanje koje dobijate na osnovu sup tilnih izraza lica. To ovde neću da činim jer su retki slučajevi da problem nastane zato što ste osetili da neko doživljava ovu ili onu vrstu prijatnosti. Često nije važno čak ni da li na nečijem licu vidite Dišenov osmeh, stvarnu prijatnost, ili samo učtiv ili, čak, lažan osmeh. Ako vam šef ispriča šalu koju ne smatrate naročito smešnom, vi ćete se ipak nasmejati i sva je prilika da šef neće pažljivo da analizira vaš izraz kako bi se uverio da li vam se stvarno dopala nje gova šala. Važno je da učinite napor da izgleda kao da ste i sami uži vali. Međutim, mogu postojati situacije kada vam je zaista važno da li druga osoba stvarno uživa ili ne, a tačka u koju treba da pogledate, pogađate, jeste preklop očnog prekrivača neposredno ispod obrva.
Laži i em ocije Ideja da bi emocije mogle da koriste u procenjivanju istinitosti nije moja. Pitanje se postavilo pre skoro četrdeset godina, kada sam po prvi put na mom univerzitetu predavao klasi specijalizanata iz psihijatrije. Iako im je bilo zanimljivo da slušaju o mome istraživa nju koje je ukazivalo na to da su em ocionalni izrazi univerzalni (opisano u 1. poglavlju), ono što su stvarno želeli bilo je uputstvo za donošenje kritične odluke s kojom se suočavaju u bolnici: Radi se o tome da nisu bili sigurni da li pacijent koji je primljen zbog akutne depresije govori istinu kada traži dozvolu za jednodnevni odlazak kući, tvrdeći da se oseća mnogo bolje i da više ne pomišlja na samoubistvo. Da li je moguće da pacijent laže ne bi li se oslobodio bolnič kog nadzora i sebi oduzeo život? To se događalo. Ako pacijent pak govori istinu i stvarno se oseća bolje, dan proveden kod kuće bio bi važan korak na putu vraćanja u normalan život. Nisam imao predstavu kakav odgovor bih mogao da prona đem. Da li postoji neki znak u izrazu lica ili u gestovima koji nam govori daje neka emocija izveštačena, da nije stvarna? Da li bi, osim nekog uvežbanog glumca, iko mogao voljno da stvori izraz koji izgleda izvorno iako to nije? Da li je čovek sposoban da svesno pri kriva znake svojih osećanja, naročito ako se radi o snažno doživlje nim emocijama? Da li postoji neki način da se ispod lažne maske vidi prava emocija? Počeo sam detaljnim istraživanjem jednog od filmova iz moje filmoteke (bilo je to pre ere videa, kada je zvučni film bio jedini
272
P ol Ekm an
medij za snimanje izraza i gestova). Tokom prethodne godine sni mao sam intervjue s psihijatrijskim pacijentima kada su prvi put prim ani u bolnicu, zatim kada bi osoblje smatralo da im se stanje značajno poboljšalo i, na kraju, nedelju dana pre nego što će biti otpušteni. Osoblje mi je reklo da je jedna pacijentkinja priznala da je lagala tokom intervjua u srednjem periodu svoje hospitalizacije: tvrdila je tada da više nije depresivna i tražila dozvolu za odsustvo tokom vikenda. Nekoliko dana pre odobrenog odsustva priznala je da je nameravala da sebi oduzme život kada izađe iz bolnice. Sre ćom, imao sam film sa intervjuom tokom kojeg je lagala. Meri je (ime je izmišljeno) bila četrdesetogodišnjakinja koja je iza sebe imala tri umalo fatalna pokušaja samoubistva pre nego što je hospitalizovana. Kada sam prvi put gledao snimak intervjua iz srednjeg perioda hospitalizacije, nisam video dokaze d aje lagala o svojim emocijama; puno se osmehivala, govorila je optimistično i izgledala je veselo. Ja bih joj poverovao; kao što su i lekari. Zato smo moj saradnik u istraživanju, Voli Fresen i ja postavili jedan komplikovani, višebrzinski, filmski projektor da bismo poje dinačno istražili svaki gest i izraz lica pacijentkinje, sličicu po sliči cu, kako vrlo usporeno, tako i ubrzano. Trebalo nam je više od sto sati da pregledamo dvanaestominutni film, ali isplatilo se. U jednom trenutku tokom intervjua, lekar je pitao Meri o nje nim planovima za budućnost. Pre nego što je odgovorila na pitanje, u kratkotrajnoj pauzi, videli smo da joj je preko lica prešao izraz intenzivne strepnje. Nalazio se samo na dve sličice od dvadeset četi ri - 1/12 sekunde - i odm ah bio sakriven osmehom. Puštali smo ga puno puta; nije bilo sumnje u ono što je pokazivao. Na zaustavlje-nom snimku njena istinska emocija bila je krajnje jasna, a zatim svesno prikrivena. Pošto smo otkrili šta treba da gledamo prilikom usporene projekcije, na tom filmu našli smo još dva, veoma brza izraza strepnje. Ove veoma brze pokrete lica, u trajanju od 1/25 do 1/5 sekun de, Fresen i ja smo nazvali mikroizrazima, primećujući da su pred stavljali neverbalno curenje informacije o stvarnim osećanjima neke
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
273
osobe.183 Kasnije smo saznali da su psiholozi Ernst Hagard /Haggard/ i Kenet Ajzaks /Isaacs/ otkrili mikroizraze tri godine pre nas, ali su smatrali da su ovi izrazi nevidljivi u realnom vrem enu i da predstavljaju znake potisnute, a ne nam erno suzbijene emocije.184 Mi smo utvrdili da mikroizrazi mogu da se vide i bez usporene pro jekcije, ukoliko znate šta treba da gledate; tada još nismo znali koli ko će biti lako da ljudi nauče da ih uočavaju. Nastavili smo da istražujemo nam erno suzbijene i potisnute emocije.185 Radeći na tome tokom proteklih nekoliko decenija jasno smo pokazali da mikroizrazi mogu da se jave ili kada postoji nam er no skrivanje, kao kod Meri, ili kada osoba ne zna kako se oseća, to jest, kada je emocija potisnuta, kao što su tvrdili Hagard i Ajzaks. Treba reći da nema razlike između mikroizraza koji su rezultat suz bijenih emocija i onih koji su rezultat potisnutih emocija. Sam mikroizraz ne govori nam kakva emocija stoji iza njega; to mora da se odredi na osnovu konteksta u kome se izraz javlja, a često iziskuje postavljanje dodatnih pitanja. Ovo je dobra prilika da objasnim šta podrazumevam pod kon tekstom. Jedan te isti mikroizraz može da ima sasvim različito zna čenje u različitim kontekstima. U najširem značenju kontekst se odnosi na prirodu razgovora. Da li se radi o prvom sastanku, neobaveznom razgovoru, form al nom intervjuu, saslušavanju (kada osoba zna daje pod sumnjom za neku krivicu)? Drugi aspekt konteksta je istorijat veze. Šta je provejavalo ranije tokom tog razgovora? Kakva je bila priroda prethodnih kontakata izme đu osobe o kojoj se donosi procena i onoga ko tu procenu vrši? I šta sva ko od njih očekuje i želi - kako da ubuduće izgleda njihov odnos? Treći aspekt konteksta je imanje reci. Da li se mikroizraz javio dok je osoba o kojoj se donosi procena govorila ili dok je slušala? Najzad, četvrti aspekt je podudarnost. Da lije emocija prikazana u mikroizrazu u saglasju sa sadržajem onoga što ta osoba istovreme no govori, s bojom njenog glasa, njenim gestovima i držanjem tela ili svemu tome protivreči? Ako je mikroizraz prikazan dok osoba sluša,
274
Pol E km an
da li je u saglasju sa onim o čemu tada govori onaj ko vrši procenu, kao i sa onim što osoba o kojoj se donosi procena potom kaže? Iako sva ova četiri aspekta konteksta moraju da se imaju u vidu i pri procenjivanju norm alnih izraza lica, odnosno, makroizraza emocija, oni su posebno značajni za proučavanje mikroizraza. Takođe, ovi aspekti moraju se imati u vidu pri ocenjivanju znakova emo cije prisutnih u glasu, držanju tela i drugim kognitivno zasnovanim tragovima /znakovima/ varanja. Većina ljudi ne prim eti mikroizraze kada se pojave u toku raz govora, kada, tako kratkotrajni, treba da se izbore za našu pažnju pored reči, tona glasa, i gestova. Mikroizrazi se previđaju i zbog naše česte zaokupljenosti razmišljanjem šta sledeće da kažemo, umesto da pažljivo motrimo na pojavu mikroizraza kod sagovornika. Čak i kada sam ljudima prikazivao mikroizraze izdvojene iz konteksta sa isključenim zvukom, kada nisu morali da misle šta da odgovore - većina njih, budući da su neuvežbani, propustila je da uoči većinu tih izraza. Budući da smo isprva tako slabi u opažanju mikroizraza, kada sam prvi put pokušao da ljude učim kako da ih uoče, bio sam iznenađen brzinom kojom su učili. Nakon samo jednog sata obuke ljudi bi značajno unapredili svoju sposobnost uočavanja mikroizra za. Verujem da ključni elementi koji omogućavaju tako brzo učenje jesu neposredna povratna sprega sa tačnim prosuđivanjem, ponav ljanje postupka i vizuelno poređenje izraza koji se najčešće m eđu sobno mešaju, naročito ljutnja i gađenje, strah i iznenađenost. Ali svi bihevioralni znakovi /tragovi/ varanja nisu nužno emo cionalni. Oni mogu da nastanu ili kao posledica mišljenja (kognicije) ili osećanja (emocije). Budući da je ovo knjiga o emocijama, ulogu osećanja opisujem podrobnije, ali važno je da se zna nešto i o ulozi mišljenja kako bi se dobila cela slika o procenjivanju istinitosti. Emocije utiču na mišljenje (snažna emocija kao što je strah može da oteža jasno razmišljanje), a i mišljenje utiče na emocije (misli o posledicama hvatanja u laži ili o neubedljivosti uveličavaju strah). Najočigledniji kognitivni znaci nečijeg mogućeg laganja jesu protivrečnosti u objašnjavanju te osobe o tome šta je radila ili šta
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
275
planira da radi mada se neke protivrečnosti javljaju i u istinitim objašnjavanjima pa morate biti oprezni kada na osnovu protivreč nosti u koje neka osoba upada procenjujete da li govori istinu. Neko složeno objašnjenje ljudi retko kada ispričaju dva puta na isti način; zaboravljaju pojedinosti pa ih izostavljaju, a kasnije ih opet dodaju, naizgled padajući u protivrečnost. Drugi očigledan znak da nešto nije kako treba, dakle koristan znak, jeste oklevanje u davanju odgovora na pitanje za koji biste očekivali da ga brzo dobijete od nekoga ko govori istinu. Na primer, ako me supruga pita šta je radio moj auto parkiran ispred hotela Sent Ridžis juče u dva po podne, ja bi trebalo da znam odgovor. Oklevanje podgreva sumnju da sam bio u nekoj šteti i da, budući da nisam mislio da ću biti otkriven, nisam ni spremio neki izgovor. S druge strane, pitanje ko će se kandidovati za predsednika kroz neko liko godina moglo bi kod mene da izazove puno oklevanja jer nisam politički ekspert i nisam puno razmišljao o mogućem odgovoru na to pitanje, međutim to oklevanje ne bi stvaralo podozrenje. Pre nego što protum ačite bilo koje ponašanje, morate, osim oklevanja, da uzmete u obzir još dve stvari koje su indikativne za moguće laganje. Kao prvo, važne su promette u ponašanju, naročito one koje se javljaju prilikom promene teme razgovora. Na primer, ukoliko sam uvek neodlučan dok govorim ili dok pokušavam da se setim prošlih događaja, moje oklevanje ne bi trebalo da se smatra znakom varanja, izuzev ukoliko se ono ne razlikuje značajno od mog ranijeg oklevanja tokom razgovora. Ukoliko se oklevanje zna čajno poveća, to bi moglo da znači da pokušavam na licu mesta da izmislim priču da bih nešto prikrio; ako se pak značajno smanji, to bi moglo da znači da sam uvežbavao odgovor. Kao drugo, čak i zna čajno oklevanje u trenutku kad treba da se odgovori na pitanje na koje bi odgovor trebalo da bude lak može da bude posledica nekog potpuno nevinog procesa. Čak i ako nisam dvoličan, mogao bih da oklevam da odgovorim dok razmišljam da li je moja supruga sum njičava i zbog čega bi mogla da bude takva; mogao bih čak i da pokušavam da odlučim da li da joj to zamerim.
276
Pol Ekman
Pošto protivrečnosti i oklevanja mogu da ukazuju na razm i šljanje o nečemu što nema veze s varanjem, ja sve takve bihevioralne znakove radije nazivam vrelim tačkama nego signalima laganja one označavaju trenutak kada treba da potražite još informacija. Pre nego što možete da zaključite da je promena u nečijem ponašanju dokaz laganja, potrebno je da se isključe druga objašnjenja za nečije ponašanje. Samo je Pinokio davao očigledan signal uvek kada je lagao. Mi ostali, u najboljem, im am o vrele tačke. Čak i da sam prikazao m ikroizraz straha kada me je supruga upitala za parkiran auto ispred Sent Ridžisa, bila bi to samo vrela tačka. Možda sam mogao da se bojim da li će supruga da mi poveruje, ili sam mogao da se brinem za naš brak ako ona toliko sumnja u mene. Mogao bih čak i da prikrivam svoj strah jer ne želim da ona zna da postavljam takva pitanja u vezi s njom i u vezi s našim brakom, čak i ako nisam ništa zgrešio. Samo je jedna od mogućnosti da se bojim da nisam uhva ćen u preljubi i da pokušavam da prikrijem svoj strah da me ona ne bi otkrila. S obzirom na to da je reč samo o vreloj tački, za moju suprugu bi bilo mudro da postavi još pitanja i dobije još informacija kako bi razjasnila šta je izazvalo emociju koja se prikriva. Brojni znaci prisustva razm išljanja potaknutih u trenutku otkrivaju se u glasu i gestovima neke osobe. Postoje određene rupe u sećanju, koje se obično ne pojavljuju kada neko govori istinu. S druge strane, neko ko laže može izuzetno dobro da se seća detalja. Džon Din /Dean/, savetnik predsednika u Niksonovo vreme, u svo joj knjizi opisuje s koliko pažnje je pripremao detaljno izlaganje o razvoju događaja smatrajući da će brojni detalji učiniti da izlaganje deluje verodostojnije.186 Da su oni koji su čuli to izlaganje bili upo znati s istraživanjem memorije, imali bi upravo suprotan utisak jer je toliko detaljno sećanje na događaje koji nisu bili beleženi u vreme događanja vrlo neuobičajeno. U svojoj knjizi Prepoznavanje laži /TellingLies/ opisujem vrele tačke i bavim se pitanjima zbog čega ljudi lažu, i kada je najteže, a kada najlakše da se razlikuje istinitost od glum e.187 Moj kolega
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
277
Džon Jil /Yuille/ sproveo je impresivno istraživanje o vrelim tačkama sa kognitivnom osnovom.188 Ako neko laže o svojim emocijama kako se oseća u nekom tre nutku - kao kada je Meri lagala o svom mentalnom stanju - laž se obično sastoji od jedne od dve moguće komponente: prikrivene emocije i izmišljene priče, odnosno maske. Dva su razloga za javlja nje maske. Prvo, zato što je emocije lakše sakriti pom oću nekog izraza nego pomoću bezizražajnog, praznog lica. Zatim, situacija koja motiviše laž često iziskuje ne samo prikrivanje (u prim eru sa Meri, strepnje) nego i veštačko nameštanje (maskirajuće veselosti, u istom prim eru). Osmeh je najčešća maska zato što je pozitivan nastup poželjan u većini društvenih situacija, isto kao i prikrivanje neprijatnih osećanja. Međutim, bilo koja emocija može da se prikri va tako što se stavlja maska neke druge, na primer, ljutnja se može koristiti za maskiranje straha, kao što se pominje u poglavlju 6. Izrazi lica mogu na razne načine da odaju da su namešteni. Jedan je asimetrija - namešteni izrazi su manje simetrični nego spontani, pravi izrazi. Taje razlika, međutim, obično mala i bez obuke se teško uočava. Asimetričnost može da se meri pomoću kodovnog sistema facijalnih radnji (KSFR). Kao što sam pomenuo u 9. poglavlju, veliki francuski neurolog Dišen de Bolonj prvi je zastupao mišljenje da odsustvo emocionalno zasnovanih mišićnih pokreta, koje većina ljudi ne može da izvodi voljno, „demaskira lažnog prijatelja“.189 Odsustvo takvih nevoljnih pokreta govori da izraz nije pravi i da je verovatno namešten. Kada je reč o osmehu, namešteni se od pravog razlikuje po odsustvu pokreta u spoljnjem delu mišića koji okružuje oko (orbicularis oculipars late ralis, na latinskom, ili AU6 po KSFR-u). Ukoliko se radi o malom ili umerenom osmehu, uočavanje odsustva tih pokreta je lako jer tada nema ni „svračije noge“, a ni obrazi nisu podignuti mišićnom rad njom koja sužava očni otvor /radnja čkiljenja, prim. prev./. (Uporedite još jednom slike A i B na str. 264.) S druge strane, namerno napravljen široki osmeh proizvešće sve ove znake, otežavajući uočavanje nameštenosti, tako da morate potražiti mnogo tananiji znak: neznatnu
278
Pol Ekman
spuštenost obrva i kože između obrva i gornjeg kapka, koja se naziva preklop očnog prekrivača. (Uočite još jednom razlike između slika C i D na str. 266.) Ova razlika se teško prepoznaje, pa najčešće bivamo uspešno zavarani širokim, nameštenim osmesima. Zbog toga se mož da kao maska najčešće i koristi širok osmeh. Druge emocije kao svoje zaštitne znakove imaju druge mišićne pokrete koji su teški za voljno izvođenje. Nameštenost tuge ili strep nje mogla bi da se prepoznaje po tome što ne uključuje podignute unutrašnje uglove obrva (što je prikazano na slikama I i J, na str. 151). Namešten izraz straha verovatno neće uključivati podignute i skupljene obrve (prikazano na slici H, str. 218). Nameštena ljutnja verovatno neće da uključuje zategnute crvene ivice usana (prikaza no na slikama L i M, na str. 192). M eđutim, za izraz gađenja ne postoji facijalna radnja koja je teška za voljno izvođenje, tako da kod njega ne postoji ništa što bi svojim odsustvom izazivalo sumnju. Treći način na koji ponekad može da se prepozna nameštenost jeste vremenska usklađenost izraza. Izrazi koji se vrlo naglo pojave ili vrlo naglo povuku, trebalo bi da izazovu podozrenje, izuzev uko liko kontekst razgovora ne opravdava takve nagle emocionalne pre laze. Na sličan način i izrazi koji se postepeno pojavljuju ili poste peno blede m oraju da se uklapaju u tok razgovora da bi im ali verodostojnost. (To je pitanje kontekstualne podudarnosti, o čemu je ranije bilo reči.) Kada neko laže o svojim emocijama, osim što se može uočiti nam eštenost izraza, m ogu da se pojave i m ikroizrazi kojima se razotkriva prikrivena emocija, odnosno da dođe do curenja stvarno osećane emocije koja se probija kroz masku. Na primer, kada osmeh nema dejstvo na gornji kapak, obrve i čelo, emocije koje su maski rane osmehom i dalje mogu da se otkrivaju na gornjem delu lica. Na nekoliko slika možete da vidite ove mikroizraze gornjeg dela lica, i to: za strah (slika J, str. 219), ljutnju (slika E, str. 190), iznenađenost (slika I, str. 219) i tugu (slika S, str. 153). Do sada sam se usredsređivao na to kako mogu da se detektuju prikrivene ili nameštene emocije. Naravno, mnoge laži se ne tiču ose-
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
279
ćanja već radnji, planova, misli ili vrednosti. Čak i takve laži mogu da proizvode detektibilne vrele tačke ukoliko osoba oseća nešto zbog toga što se upušta u laž. Tri emocije koje ljudi najčešće doživljavaju dok lažu jesu strah, krivica i, pomalo neočekivano, naslada. Strah da vas ne uhvate je najčešća emocija koja se oseća pri upuštanju u laž. Ali strah nastaje samo kada je ulog veliki, to jest, kada lažov veruje da su i mogući dobitak i kazna, koju m ora da izbegne, visoki. Čak se ni tada neće svi lažovi plašiti da će biti uhva ćeni u laži. Ako onaj ko je na meti nečije laži ima reputaciju lakoverne osobe odnosno ako je lažov već više puta zaredom jednoj osobi, ili nekome ko joj je veoma sličan, uspešno proturio određenu laž, mali su izgledi da će lažov da oseća ili da pokazuje strah. Krivica je još jedna emocija koja može da se doživi tokom odre đenih vrsta laganja. Malo je verovatno da će se ona javiti ukoliko je laž odobrena, kao što je laž policijskog insajdera, špijuna ubačenog u drugu zemlju ili prodavca koji je eksplicite ohrabrivan da pogrešno predstavlja neki proizvod. Kada laganje nije odobreno ili kada nije jasno da li postoji obavezanost na istinu, može da nastane osećaj kri vice zbog laganja, posebno kada meta lažova ne može jednostavno da se predstavi kao da je zla ili nepoštena i kada lažov i njegova, ili njena, meta dele iste vrednosti i ne očekuju prekidanje svog prijateljstva. Pri upuštanju u laž može da se javi i emocija koju zovem nasla da u šegačenju /dupingdelight/. Nju definišem kao čisto zadovoljstvo koje se oseća zbog rizikovanja i hrabrosti da se ostvaruje kontrola nad drugom osobom. U nasladu u šegačenju verovatno su „um ota ni“ i prezir, uzbuđenost i prijatnost. Ovo naslađivanje se teško skriva i često dovodi do hvalisanja koje će da oda laž. To se najčešće doga đa kada se onaj ko je meta lažova smatra osobom koju je teško pre variti i kada su prisutni i drugi, koji su na strani lažova i koji znaju da je laganje u toku. Prilikom upuštanja u ozbiljno laganje, kada su posledice i po lažova i po metu važne, mogu da se osete i druge emocije, ne samo ove tri. Iz raznih razloga lažov može da bude ljut na svoju metu, ali ja smatram daje neophodno da se ljutnja prikrije ako laž treba da uspe.
280
Pol Ekm an
Lažov može da oseća i gađenje prema svojoj meti, ali takođe može zato što se upušta u laganje, ljutnju i gađenje da oseća prema sebi. Pre nego što nastavimo, važno je da opišemo tri važna upozo renja. Već sam objasnio da ne postoje znakovi samog laganja, već samo vrele tačke. Emocije koje se ne uklapaju u kontekst mogu da budu vrele tačke, ali i ne m oraju - mogu da se jave zbog raznih razloga, ne samo zbog laganja. Na strani 100 naglasio sam da nam emocionalni signali ne govore o tome šta je dovelo do njih. U opa snosti smo da počinimo Otelovu grešku, da ishitreno zaključimo da je uzrok emocije koju opažamo laganje, ne uzimajući u obzir i druge činioce koji su mogli da deklanširaju okinu emociju. I pored isku šenja da se donese takav sud, moramo da tolerišemo nedoum icu dok ne prikupimo više informacija kako bismo bili sigurni da uzrok vrele tačke nije neki drugi okidač. U stvari, u situacijama kada jedna osoba zna daje predmet prosu đivanja, njen procenjivač ponekad može da poveća verovatnoću da ta osoba pokaže strah da ne bude uhvaćena u laži; no procenjivač, isto tako, može i da smanji verovatnoću da se osoba koja govori istinu uplaši da joj se neće poverovati. Kada smo kolega Mark Frank i ja postavljali eksperimente u kojima su subjekti ili lagali ili govorili istinu - ponekad 0 svojim političkim uverenjima, a ponekad o tome da li su uzeli novac koji nije bio njihov - upravo smo to i učinili.190 Pre nego što ću sa subjektima da počnem intervju, podigao bih knjigu Prepoznavanje laži 1rekao im da sam ja njen autor. Rekao bih im da sam ekspert i da ću da ih uhvatim ako budu lagali (da bih kod onih koji se spremaju na laganje povećao strah od toga da će biti otkriveni), ali i da ću znati ako govore istinu (da bih kod onih koji nameravaju da govore istinu umanjio strah da im se neće poverovati). Čak i da niste ekspert, možete pokušati da umanjite strah nevinog da mu se neće poverovati, tako što naglasite da nemate nikakva predubeđenja i da ćete pažljivo i detaljno da procenjujete sve što bude rekao i sve eventualne nove činjenice. Otelovu grešku najlakše je razumeti u kontekstu straha, jer nevi ni ljudi mogu lako, ponekad opravdano, da se plaše da im se neće verovati. Međutim, Otelova greška može da se odnosi na bilo koju
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
281
emociju. Krivicu može da pokaže osoba koja ne laže, ali je sklona osećanju krivice. To može da se dogodi kada se u takvu osobu sum nja. Krivicu može da pokrene i nešto povezano s temom o kojoj se govori, ali što ne mora da ima veze s laganjem o toj temi. Uzmite slu čaj narednika u vojsci koji prvi nailazi na golo telo svoje prve susetke, atraktivne supruge kolege narednika. U toku saslušanja on poriče da je počinilac ubistva, ali tri puta pada na poligrafskom testu. Oslobo đen je sumnje kada su fizički dokazi primorali pravog ubicu da prizna zločin. Zašto onda narednik nije prošao poligraf? On je stalno imao seksualne fantazije o svojoj susetki i kada je video njeno nago telo osetio je izvesno seksualno uzbuđenje i pored toga što je bila mrtva. Zbog tih osećanja je osećao veliku krivicu. Uvek kada su ga pitali o njenoj smrti i pronalasku tela, u njemu se javljalo osećanje krivice i ta emocija je bila razlog da ne prođe poligrafski test. Osećanje krivice, kao i svaka emocija, može da ima različite uzroke. Iako mislim da je vrlo retka pojava da nevino osumnjičena osoba pokazuje šegačko naslađivanje, to se ipak dešava. Nedavno me je policija jedne zemlje konsultovala u slučaju tinejdžera osum njičenog za ubistvo bivše devojke. Na video-zapisu intervjua videlo se da je pokazivao mnoge izraze preziranja i druge znakove šegačkog naslađivanja. Ali, osim toga, nije bilo drugih znakova koji bi ukazivali na to da je lagao, i ja sam prosudio da emocionalni znako vi pokazani tokom intervjua nisu bili dovoljno konkluzivni. Momak je bio mlad, buntovan, uživalac narkotika, koji je možda samo izra žavao svoja osećanja superiornosti i prezira prema policiji, osoba koja je mogla da uživa poigravajući se sa islednicima, držeći ih u nedoumici da li je kriv ili nije. U svim takvim situacijama emocije nam ne govore ništa o svom izvoru, a vrele tačke nisu dokaz laganja. Emocija prikrivena u mikroizrazu ili normalan izraz lica koji protivreči izgovorenim reci ma, glasu ili gestu osobe znače da treba da potražim o dodatno objašnjenje; i to je sve. Nije zgoreg da ponovimo: vrele tačke obeležavaju mom ente u kojima treba da se utvrđuje još toga da bismo napravili tačnu procenu istinitosti.
282
Pol Ekman
Budući da mikroizrazi traju veoma kratko - tek jedan treptaj, da upotrebim izraz koji je ponovo učinio popularnim Malkolm Gledvel /Gladwell/ u svojoj interesantnoj knjizi - oni mogu da promaknu. U Treptaju Gledvel navodi mnoge primere o tome kako se utisci formiraju - i donose sudovi - trenutno, na osnovu veoma tankog isečka ponašanja, i kao primer za to navodi mikroizraze.191 Ali većina ljudi ne opaža mikroizraze, osim ako se ne uvežbavaju za to. Da sve bude još složenije, znanje o tome da se odigrava prikriva nje emocije nije dovoljno da bi se znalo o kojoj emociji je reč, naro čito prilikom davanja tačne procene o tome da li neko vara ili je pošten. Da bi se doneo takav sud potrebne su duže epizode ponaša nja - koje otkrivaju kontekst. I poslednje upozorenje: svako ko suzbija ili potiskuje neku emociju ne mora i da pokazuje mikroizraz u vezi s njom. U našem istraživanju mikroizraze smo pronašli otprilike kod polovine ljudi koji su svesno lagali. Prisustvo mikroizraza nešto znači (emocija postoji i sakriva se), ali njegovo odsustvo nam ne govori da li osoba skriva ili ne skriva neku emociju. Još uvek ne znamo zašto neki ljudi stvaraju mikroizraze dok prikrivaju emocije, dok drugi to ne čine. Šire gledano, nismo pronašli nijednu promenu ponašanja koja se javlja uvek i kod svakoga ko laže. Zbog toga lovci na laži moraju da paze na sve aspekte ponašanja, kao i zbog toga što ne može nika da unapred da se zna koliko će neka informacija biti važna. Takva vest uvek sneveseli televizijske i novinske reportere koji se razoča raju zato što ne mogu da im navedem neki siguran znak da li neko laže. Takav znak ne postoji. Svako ko kaže da postoji apsolutno pouzdan znak da neko laže - ili je šarlatan ili živi u zabludi. Ja, pre svega, ne želim da stvaram utisak da se većina laži otkri va zahvaljujući m ikroizrazim a i drugim znacima em ocionalnog ponašanja. Ponekad prepoznavanje laži nema nikakve veze s pona šanjem lažova. Da neko laže može da se sazna tako što se nađe neo borivi dokaz iz drugog izvora, kao što je pouzdan svedok očevidac ili neki fizički dokaz. Ponekad lažov ne može da odoli hvalisanju, pa poverava svoju tajnu nekom nepouzdanom izvoru koji ga potom
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
283
prijavi. Ozloglašeni špijun Džon Voker prodao je Sovjetskom Save zu tajnu o tome kako su Sjedinjene Države proizvodile bešumne propelere za svoje nuklearne podmornice. Sve do njegove špijunske operacije, ovi propeleri davali su ogromnu taktičku prednost Sjedi njenim Državama: Sovjeti nisu mogli da znaju gde se skrivaju ame ričke podmornice, dok su bučni propeleri Amerikancima otkrivali položaj sovjetskih podmornica. Voker nije pao na poligrafu ili na saslušanju pred nekim prekaljenim islednikom. On se svojoj bivšoj supruzi pohvalio koliko je para dobio od Sovjeta, prenebregnuvši činjenicu da joj duguje višemesečnu alimentaciju! Naravno da gaje ona prijavila. Ponekad sve zavisi od procene ponašanja. Na primer, krivična gonjenja se završavaju suđenjem (umesto nagodbom oko dobrovolj nog priznanja) onda kada ne postoje neosporni dokazi da li je neko kriv ili ne. Odluku o verodostojnosti donose članovi porote koji procenjuju koji svedok govori istinu na osnovu toga šta govori i kako to govori. Članovi porote uglavnom nisu ni u kakvom odnosu sa svedocima, a nemaju ni mnogo vremena da posmatraju kako se s pram e nom teme menja i ponašanje. Porotnici retko dobijaju priliku da postave dopunska pitanja ukoliko zapaze vrelu tačku; to je prepušteno advokatima i sudijama. A i svedoci znaju daje istinitost njihovih iska za predmet procene i da su ulozi ponekada vrlo visoki. Uprkos tome, postoje okolnosti kada je od vitalne važnosti da im am o osobu uvežbanu za prepoznavanje em ocionalnih vrelih tačaka varanja. Aerodromsko osoblje i službenici za izdavanje viza i za imigraciju više puta su ispitivali otmičare pre nego što su oni žarili otete avione u Pentagon i Kule bliznakinje 11. septembra. Da su bile primećene bar neke od njihovih laži, katastrofa koja se zbila tog dana mogla je da bude delimično, ako ne i u potpunosti, sprečena. To se zamalo i dogodilo. Jedan od aerodromskih skrinera kasnije je prijavio daje posumnjao u jednog od otmičara koji se, po njego vom mišljenju, neobično ponašao. Međutim, znanja koja je stekao na obuci nisu bila dovoljna da bi na osnovu svoje sumnje delovao tako da otmičara zadrži radi daljeg ispitivanja i provere podataka.
284
P ol Ek m an
Većina pripadnika policije ili službe nacionalne bezbednosti trenutno ili ne prolaze nikakvu obuku za vođenje saslušanja, ili ih pogrešno uče da postoje nepogrešivi znaci za otkrivanje osoba koje lažu. Što je još gore, kada se pouzdaju u neki nepouzdan znak, retko kada dobiju povratnu informaciju koja bi im govorila da su doneli pogrešan sud, a ako to i otkriju, to bude s tolikim zakašnjenjem da više ne mogu da se sete šta ih je navelo na netačan sud. Većina onih koji se obučavaju za procenjivanje istinitosti kljukani su informacijama koje se ne zasnivaju na naučnim dokazima - ponekad i informacijama za koje su naučne studije utvrdile da su pogrešne. U nekom eksperimentu jedna nezavisna laboratorija obu čavala je ljude u prepoznavanju istih znakova laganja kao i jedna od kompanija koje trenutno obučavaju policiju - i to ona koja obučava najviše policajaca od svih organizacija u Sjedinjenim Državama - i utvrdila je da su posle obuke ljudi postajali manje uspešni u procenjivanju istinitosti!192 Sa psiholozima M arkom Frankom /Frank/ i Džonom Jilom /Yuille/ (koji je za reči i memoriju ono što sam ja za facijalne izraze i gestove), kao i sa penzionisanim policijskim detektivom za ubistva i profajlerom, Džonom Jarbrauom /Yarbrough/, razvio sam nov p ri stup obučavanju ljudi za procenjivanje istinitosti, koji se zasniva na naučnim dokazima i radu na terenu. U obuku smo uključivali samo informacije koje su bile dokazane naučnim istraživanjima i ekspe rim entima (od kojih su mnogi izvođeni u našim laboratorij ama) i koje su nam saopštavane kao policijsko iskustvo (policajaci koji su s nama radili na razvoju nastavnog programa opažali su ih u stvar nom svetu). Iako više volimo da obuka traje tri dana, jer nam tada ostaje vremena za vežbu i povratnu informaciju, uzeli smo u obzir činjenicu da je posao m nogih koje obučavamo takav da im ne dozvoljava trodnevno odsustvo, pa smo obuku sabili u dva duga dana. Obučavali smo policijske islednike u Sjedinjenim Državama, Velikoj Britaniji i Kanadi. Svesni toga da bi policajci, po prirodi sumnjičavi, mogli da izraze sumnju u to da neki akademičar može da im ponudi išta upotrebljivo, odlučili smo da predavanja na našim
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
285
kursevima za procenjivanje istinitosti uvek zajedno drže naučnik koji je radio istraživanja ponašanja i laganja i neko ko ima dugogo dišnje policijsko iskustvo. Tokom obuke slušaoci bi otkrivali da su u stanju da primete ponašanje koje ranije nisu mogli da razumeju ili su ga pogrešno tumačili. Još uvek ne znamo ko uspeva da nauči najviše - oni koji su u početku bili najgori u procenjivanju istinitosti, ili oni koji su bili najbolji - da li svi uznapreduju. Takođe ne znamo koliko dugo traje poboljšanje i da lije neophodan kurs za obnavljanje. Srećom, čini se da vlada SAD namerava da finansira istraživanje koje bi dalo odgo vore na ova pitanja. Obučavali smo i pripadnike protivobaveštajne i vojne obaveštajne službe. Vojni obaveštajci su ispitivali one na koje su nailazili tokom vojnih operacija, kakva je bila u Iraku, a za koje se sumnjalo da imaju zle namere prema Sjedinjenim Državama. I dok se podi zala velika prašina zbog islednika koji su koristili nehumane i suro ve metode ispitivanja, odnosno zlostavljanje, malo ljudi zna da smo mi obučavali jednu grupu vojnih obaveštajaca da koriste nenasilne metode prilikom procenjivanja istinitosti. Ti oficiri su kasnije prekomandovani u zatvor Abu Graib, posle otkrića o tamošnjim kontroverznim saslušavanjima, odakle su izvestili o korisnosti naše obuke u uslovima tako nategnute atmosfere. Kontrašpijunaža je nešto sasvim drugo - usmerena je na pre poznavanje ljudi koji svesno ili nesvesno odaju informacije stranim vladama. Većina onih na koje se motri i ne zna da je predmet procene. Sve do donošenja odluke o hapšenju ili deportovanju osum njičeni ne zna da je bio nadziran. Neki, za koje se smatra da su špi juni, godinama dobijaju pogrešne informacije ili se prosto drže pod prismotrom. Kontraobaveštajac ne otkriva svoj identitet, ali i pored toga nalazi načine da vodi neformalne, ponekad i česte razgovore sa osumnjičenim. U takvim situacijama mi procenjivače ne obučava mo kako da prikrivaju svoj identitet ili svoje ciljeve (to jest, kako da maskiraju vlastite vrele tačke), već kako da u procenjivanju osum njičenog primene naše informacije o procenjivanju istinitosti.
286
Pol Ekman
Pre nekoliko godina Institut službe za strance (FSI) /Foreign Service Institute/ Ministarstva spoljnih poslova SAD uputio nam je molbu da pomognemo u obuci novog personala čiji će prvi posao biti vođenje razgovora s podnosiocima zahteva za turističku vizu radi posete SAD. Jedan cilj te obuke jeste da se iznađu načini za prepoznavanje onih koji lažu kada govore da planiraju samo posetu za vreme praznika ili tokom nekog kraćeg perioda, a zapravo nameravaju da ostanu kao ilegalni radnici. Drugi cilj, jeste da se prepo znaju mnogo gore namere, odnosno oni koji švercuju narkotike ili novac ili pak nameravaju da se bave terorizmom. Da bismo napravili program za FSI poslali smo dvočlane timove, koje su sačinjavali po jedan naučnik i policajac, u tri grada - Toronto, Kairo i Meksiko da posmatraju kako novi službenici inostranih poslo va obavljaju razgovore za davanje viza. Zbog velikog broja ljudi koje je trebalo da procene, sližbenici su imali najviše tri minuta po razgo voru da odluče da li da prihvate ili odbace nečiji zahtev ili da osobu upute na detaljnije ispitivanje. U Meksiko Sitiju, gde sam ja otišao, dnevno je obavljano oko hiljadu takvih razgovora. Kada sam čuo da razgovori traju samo po tri minuta, prvo sam pomislio da nije moguće da se osoblje instituta obuči u bilo čemu što bi oni mogli korisno da prim ene u tako kratkom vremenu. Ali posmatrajući intervjue u Meksiko Sitiju i pregledajući video-snimke intervjua iz Toronta postalo mi je jasno da naš rad može da nađe primenu. Puno toga se može desiti za tri m inuta ako su postavljena pitanja prodorna i iziskuju odgovore koji se ne svode samo na „da“ ili „ne“, i ako procenjivač pom no vreba vrele tačke. FSI takođe koristi znanja stečena na našoj obuci u prepozna vanju vrelih tačaka i kada Amerikanci dolaze u neku ambasadu ili konzulat radi dobijanja saveta, produženja pasoša, aranžmana za vođenje usvojenog deteta i slično. Na primer, jedan od službenika službe inostranih poslova, koga smo mi obučili, tokom intervjua s jednim Amerikancem u inostranstvu primetio je da se „lice podno sioca zahteva za trenutak ukočilo u klasičnom mikroizrazu gađenja, kada je pitan o svom navodnom rodnom gradu. To je bilo dovoljno
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
287
da izazove sum nju vicekonzula, koji je sproveo dalju proveru i otkrio da se pravi nosilac identiteta koji je koristio podnosilac zah teva nalazi u zatvoru u Floridi. Podnosilac je bio građanin SAD tra žen zbog pljačke i silovanja u jednoj drugoj zemlji. Već nekoliko godina je bio u bekstvu i već mu je izdavan pasoš na lažan identitet. Uhapsila ga je holandska policija.“ Aerodromsko obezbeđenje koje treba da prepoznaje one sa zlim namerama ima još složeniji posao jer broj potencijalno proble matičnih čini samo sićušan deo osnovne grupe. Dva miliona ljudi ulazi svakoga dana na aerodrome u SAD i veruje se da njih preko 99% ne predstavljaju problem. Pronalaženje terorista među njima podseća na poslovično traganje za iglom u plastu sena, s tim da „previđanje igle“ ovde može da dovede do ogromne štete. Prosto, nije moguće obaviti razgovor sa svakom osobom koja uđe na neki američki aerodrom. Izraelsko obezbeđenje može da ima takav pri stup jer dnevno svega pedeset hiljada ljudi prolazi kroz jedini m eđu narodni aerodrom u toj zemlji, ali SAD ne mogu da intervjuišu svih dva miliona putnika svakoga dana. Posmatranje ponašanja je još jedan metod koji doprinosi efika snosti aerodromskog obezbeđenja, uz kontrolu karata, skeniranje prtljaga i pretraživanje spiskova sumnjivih lica. Program koji je razvi la Uprava zabezbednost saobraćaja (TSA) /Transport Security Admi nistration/, i koji sada uključuje i našu obuku u procenjivanju istini tosti, naziva se SPOT, Screeening Passengers by Observational Techniques /Pregled putnika pomoću tehnika posmatranja/. (Radili smo i najednom ekvivalentnom programu za britanske aerodrome.) SPOT ne sprovode ljudi koji vam pretražuju ručni prtljag ili traže da izujete cipele. Oni koji taj program sprovode stoje po strani i posmatraju svaku osobu kako bi uočili ako se nešto ne uklapa, tražeći ljude koji se u redu ponašaju znatno drugačije nego ostali. Može da se radi o mikroizrazu ili o nekom od brojnih drugih ponašanja sa spiska za proveru. Ako se pokaže određeni broj sumnjivih znakova, SPOT služ benik će prići osobi i postaviti joj nekoliko pitanja dok ona stoji u redu. U većini slučajeva otkriće se da postoji nevino objašnjenje za
288
Pol Ekman
neobično ponašanje te osobe. Na primer, ispostavi se da osoba koja pokazuje brojne znake zabrinutosti pokušava da se priseti je li isklju čila ringlu pre nego je izašla iz kuće. U nekim slučajevima ljudi se pri vode radi dodatnog ispitivanja i tada se u velikom broju pokazuje da se radi o kriminalcima sa poternice, krijumčarima droge ili novca, ilegalnim imigrantima ili o teroristima. Procenjivanje istinitosti važno je i za bezbednost poslovnih korporacija. Ono omogućava prepoznavanje onih koji smeraju da kompaniji nanesu štetu upuštajući se u industrijsku špijunažu. Našu obuku upravo počinjemo da primenjujemo i u ovoj oblasti. Postoje i korisne primene za lekare i bolničare. Na primer, zdrav stveni radnici mogli bi bolje da procene da li pacijent stvarno oseća tegobe ili samo pokušava da naplati odštetu, kao i da li traži operaciju za sebe ili za svoju decu zbog nepostojećih problema (radi se o neo bičnom Minhauzen sindromu u svoje ili u tuđe ime*). Češći je slučaj da pacijenti, bez zle namere, prikrivaju svoje strahove, kao što su sum nje u predloženu terapiju ili u kompetentnost onoga ko pruža zdrav stvene usluge, zato što im je neprijatno ili zato što se boje da ne budu odbijeni. Pacijenti mogu i da osećaju krivicu i da svesno lažu da se pridržavaju propisane terapije i da uzimaju propisane lekove. I stid zbog neke bolesti ili zbog gubitka samostalnosti usled bolesti može da bude motiv za prikrivanje ozbiljnosti simptoma. Za sada, zdravstveni radnici, uključujući i one sa Medicinskog fakuleta na klinici Majo, žele obuku ograničenu na razumevanje emocija, ali jednoga dana i oni će možda imati koristi od procenjivanja istinitosti. Većina čitalaca neće želeti, ili neće moći, da pohađa naše kurseve iz procenjivanja istinitosti. Međutim, postoji jedan deo obuke koji može da se savlada i bez kursa. Pošto sam ustanovio da su oni koje sam obučavao mogli brzo da nauče da uočavaju mikroizraze, napravio sam interaktivni CD za samouke, Micro Expression Trai* Minhauzen sindromom naziva se pojava samoizazivanja lažnih simptoma bolesti, ponekad i ozbiljnih povreda, kod sebe ili kod svoje dece radi zadobijanja pažnje (prim. prev.).
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
289
ning Tool (METT). Otprilike posle jednog sata korišćenja MTT zna čajno povećava nečiju sposobnost uočavanja mikroizraza. M ikroizrazi uvek su rezultat prikrivanja - bilo nam ernog ili kao posledica represije - dakle, vi koristite informaciju koja vam nije bila namenjena, a i to morate uvek imati na umu. Pažljivo treba da razmotrite kako tu informaciju koristite, da to znanje ne postane destruktivno prema vama ili prema nekom drugom. Nemojte um i šljati da znate šta je uzrok emocije koju ste uočili. Mikroizraz ljutnje ne znači da je ta osoba ljuta na vas. Osoba može biti ljuta i na sebe ili može da se seća nekog ranijeg događaja kada je osećala ljutnju. Prvo što treba razrešiti jeste prema kome je emocija usmerena. U poglavljima 5 ,6 ,7 i 8 dati su prim eri onoga o čemu treba da se vodi računa u porodici, na radnom mestu, ili sa prijateljem, pri likom korišćenja saznanja koja ste stekli na osnovu mikro i teško prim etnih izraza svake emocije. Želim da dam neke opšte smernice koje važe za svaku emocionalnu infomaciju koju izvučete iz nekog suptilnog izraza ili mikroizraza. Često je najbolje da ništa ne govorite o onome što ste videli. Umesto toga, otvorite oči za razne mogućnosti. Mogli biste i da kažete: „Da li bi želeo da kažeš još nešto o tome kako se osećaš?“ Naredni korak mogao bi da bude: „Imao sam utisak da si osećao nešto više od onog što si rekao“. Međutim, možete da budete još određeniji, pitajući za emociju koju ste uočili. Kako ćete reagovati zavisi od prirode vašeg odnosa, njegovog istorijata i nameravane budućnosti, kao i od onoga što znate o toj osobi. Možda nećete uvek imati pravo na komentar, makar i izdaleka, o emociji koju ste otkrili. Iako verujem da veze uglavnom bolje funkcionišu kada ljudi razumeju kako se drugi oseća i uvažavaju to, ne mora uvek da bude tako. Budite oprezni - ne činite da se drugi oseća kao da nema privatnost.
ZAKLJUČAK
Življenje s em ocijama Svi doživljavamo iste emocije, ali doživljavamo ih različi to. Način na koji ja doživljavam ljutnju, na primer, nije u svakom pogledu isti kao način na koji ljutnju doživljava moja supruga. Nas dvoje to znamo jer smo zajedno više od dvadeset godina, ali ne bismo znali tačno da kažemo u čemu se te razlike ogledaju. Kao i većina ljudi, nemamo okvir u kome bismo ispitivali u čemu se naši izrazi razlikuju, a u čemu su možda isti. Znamo da za svoju ljutnju nemamo sve iste specifične okidače i da se ja brže naljutim od nje, i to je otprilike sve što možemo da kažemo. Kada naše razlike dođu do izražaja, tada smo, zato što smo ljuti oboje ili samo jedno od nas, isuviše poneti trenutkom da bismo prepoznavali i druge načine po kojima se razlikujemo u doživljavanju ljutnje. Ipak, kada smo ljuti, osećamo i neke aspekte doživljaja koji su nam zajednički - ono što nas ljuti obično je nešto što nas sprečava u nekom činjenju, pokazu jemo prilično slične izraze lica, glas nam postaje slično napet, srca nam brže kucaju, šake se ugreju. Naše individualne razlike ostaju na marginama ovih univerzalija neke emocije. Prikladno je da o individualnim razlikama doživljavanja em o cija govorim baš u poslednjem poglavlju ove knjige jer se ono što imam da kažem zasniva upravo na istraživanju kojim se bavim tre nutno i na kome već nepunu deceniju radim zajedno sa prijateljem
292
P ol Ekm an
i kolegom Robertom Levensonom. Dok se najpoznatiji deo moga rada odnosi na opšte elemente emocija, ja sada istražujem upravo suprotno - šta je jedinstveno za emocionalni doživljaj svakog poje dinca. Individualne razlike jesu bile zastupljene u mojoj studiji o univerzalijama, kao što su zastupljene, praktično, i u bilo kojoj d ru goj studiji o emocijama, ali zbog tolike snage dokaza u prilog uni verzalijama individualne razlike mogle su da ostanu po strani. Pitanje univerzalija me je privlačilo zbog njegove izuzetne istorije, koja je uključivala nesaglasnost među slavnim ličnostima. Pošto sam taj spor razrešio na za mene zadovoljavajući način, privuklo me je istraživanje individualnih razlika kao način da produbim razumevanje sopstvenog života i života svoje porodice i prijatelja. Ne pokušavam da otkrijem zašto postoje razlike u tome kako doživlja vamo emocije. Prvi korak jeste da prepoznamo te razlike, da vidimo u čemu se sastoje, da ustanovimo osnovu za individualne emocio nalne profile, odnosno jedinstvene načine na koje doživljavamo svaku emociju. Mene čudi da neka od tih najosnovnijih pitanja o tome kako se pojedinci razlikuju u emocionalnom doživljavanju do sada nisu ni postavljana, dakle, na njih svakako nije odgovoreno. Znamo da se ljudi razlikuju prema jačini doživljavanja pojedi načnih emocija. Za neke je tipična veoma snažna ljutnja kao odgo vor, dok je kod drugih ljutnja blaga ili umerena (i to ne samo zato što svesno kontrolišu svoju ljutnju). Neki se naljute mnogo brže nego ostali, ljutnja nekih ljudi traje dugo, dok drugi imaju veoma kratke izlive ljutnje. Kada ljutnja počne da popušta, može da nesta ne brzo ili da opada vrlo sporo. Na osnovu posmatranja ova četiri načina na koje može da se razlikuje emocionalno doživljavanje brzina emocionalnog nastupa, snaga emocionalnog odgovora, tra janje emocionalnog odgovora i vreme potrebno za oporavak i vra ćanje na osnovno stanje - može da se postavi m nogo zanimljivih pitanja. Da li se svako ko se brzo naljuti brzo i odljuti, ili brz nastup može da prati spor povraćaj? Ako imate brz nastup, da li to znači da ćete imati vrlo jak odgovor ljutnje, ili možete da imate brz nastup i slabu ljutnju, ljutnju niskog intenziteta? Ako je ljutnja veoma jaka,
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
293
da li to obično znači da će biti kratkotrajna, da će ići u vrlo kratkim naletima, ili može da traje dugo? Podaci čiju sam analizu upravo završio i pripremio za objavlji vanje pružili su mi neke odgovore na ova pitanja. Zanimljivo je da se dešavaju sve moguće kombinacije. Uzmimo odnos između snage i brzine odgovora. Očekivao sam da oni koji odgovaraju brzo veći nom odgovaraju i snažno, ali je m eđu njima bio podjednak broj i onih sa slabim odgovorom. Oni sa usporenim odgovorom bili su podeljeni podjednako na one sa slabim i one sa snažnim odgovori ma. Isto važi i za odnos između dužine odgovora (koliko emocija traje) i snage odgovora. Mislio sam da će jačem odgovoru biti potrebno više vremena da bi se završio. Nije bilo tako: ljudi s jakim odgovorom delili su se na one čiji odgovor traje kratko i one čiji odgovor traje dugo. Na ovom istraživanju radimo i dalje, postavlja jući nova pitanja o različitostima među pojedincima. Učestalost emocionalnih epizoda je drugo ključno svojstvo za razumevanje emocionalnog profila pojedinca. Možete biti neko ko se naljuti polako, ko se nikada ne razbesni, čija ljutnja traje umereno dugo i potom odmah iščezne, ali takve epizode možda imate samo nekoliko puta godišnje, a možda i nekoliko puta nedeljno. Koliko dobro može mo da kontrolišemo ono što radimo, govorimo ili osećamo tokom neke emocionalne epizode takođe je važan element emocionalnog profila svakog pojedinca. Drugi aspekt je koliko jasno drugima signališemo ono što osećamo. Neki ljudi pokazuju veoma suptilne znake svojih osećanja, čak i kada ne pokušavaju da ih kontrolišu. Drugi imaju veoma jake, jasne facijalne i vokalne emocionalne izraze, čak i kada pokušavaju da kontrolišu te izraze. Na kraju, za svaku našu emociju postoje i događaji u vidu okidača, koji je najlakše izazivaju. Da li će ono što utvrdim o o nekoj emociji, recimo o ljutnji, takođe da važi za strah ili tugu? Da li će neko da ima isti profil - brzo nastajanje, umerena jačina, dugo trajanje, brzo oporavljanje, često dešavanje, lako kontrolisanje i jasno signalisanje - i za ljutnju, i za strah i za tugu? Na jednom drugom nivou možemo da se pitamo: Ako neko ima jake facijalne ili vokalne emocionalne signale, da li
294
Pol Ekman
njih prate i jake promene u autonomnom nervnom sistemu, ili ta dva sistema emocionalnog reagovanja nisu povezana? Čini se da su odgovori na ova pitanja potvrdni za onaj deo emocionalnog profila koji smo bili u stanju da ispitamo: snaga nečijih odgovora međusob no je slična kada je reč o ljutnji, strahu, tuzi i gađenju, a jačina pri kazana u izrazima slična je jačini reakcije autonom nog nervnog sistema. Potrebno je još mnogo rada da se ovi nalazi replikuju i da se ispitaju ostali aspekti emocionalnog profila.193 Ako vas zanima da sastavite sopstveni emocionalni profil ili, možda, profil osobe s kojom ste u intimnoj vezi, potrebne instrumen te za to možete da pronađete na veb-stranici: paulekman.com. A sada da opišem zajedničke osobine koje su nađene kod emo cija. Povezivanjem ideja koje su se pojavljivale u prvim poglavljima dolazimo do sledećih bitnih karakteristika neke emocije: • Postoji neko osećanje, skup osećaja koje doživljavamo i koji su često svesni. • Emocionalna epizoda može da bude kratka, nekad traje svega nekoliko sekundi, a nekad mnogo duže. Ako traje satima, reč je o raspoloženju a ne o emociji. • Emocija se tiče nečega što je važno za tu osobu. • Emocije doživljavamo kako nam se zalome, a ne po izboru. • Proces procenjivanja, tokom kojeg neprekidno m otrim o tražeći ono što za nas može da bude značajno, najčešće je automatski. Naše procenjivanje je nesvesno, izuzev ako ne potraje. • Postoji refraktorni period, koji u prvi mah filtrira informacije i znanje uskladišteno u sećanju, dozvoljavajući nam pristup samo onome što podržava emociju koju osećamo. Refraktorni period može da traje svega par sekundi, ali i mnogo duže od toga. • Svesnost emocije ne može da počne pre nego što se dovrši početna procena, a naknadna procena situacije pre svesnosti emocije koja je nastupila. • Pored brojnih kulturalno naučenih varijacija, koje odražavaju naše individualno iskustvo, postoje i opšte emocionalne teme
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
295
koje odražavaju našu evolutivnu istoriju. Drugim recima, postajemo emotivni kako u vezi sa onim što je bilo relevan tno za naše pretke, tako i u vezi sa onim za šta sami nalazimo da nam je važno u životu. • Želja za doživljavanjem ili nedoživljavanjem neke emocije umnogome motiviše naše ponašanje. • Delotvoran signal - jasan, brz i univerzalan - obaveštava druge o tome kako se oseća subjekt emocije. • Namešteni emocionalni izrazi mogu, uz dosta muke, da se prepoznaju na osnovu povećane asim etričnosti, odsustva specifičnih mišićnih pokreta koji su tipični za izvorne izraze ali teško mogu da se izvode voljno, kao i na osnovu vremen ske neusklađenosti - neusklađenosti između izraza i onoga što odgovara recima koje se izgovaraju. • Emociju maskiranu osmehom može da odaje izgled gornjih kapaka, obrva i čela. Ne mogu da završim, a da ne kažem nešto više o krivici, sra moti i neugodnosti.*194 Ove emocije nemaju jedinstvene facijalne izraze. Krivica i sramota teško mogu da se razlikuju od tuge, izuzev po m ogućnosti da glava bude okrenuta u stranu. Nepostojanje posebnog signala za krivicu i sramotu, međutim, ima smisla jer oso ba, dok ih oseća, ne želi da drugi znaju šta oseća, pa se signal, m ož da, zato nije ni razvio. Neugodnost je složenija. Crvenilo ne može da bude signal neugodnosti budući da ne može da se uočava kod tam noputih ljudi. Dačer Keltner je pokazao da ne postoji samo jedan, trenutan izraz za neugodnost, kao što postoji za ljutnju, strah, gađenje, prezir, tugu ili prijatnost. Umesto toga, neugodnost se pri kazuje nizom izraza tokom vremena.195 Možda je neugodnost došla kasno u našoj evolutivnoj istoriji i još nije prošlo dovoljno vremena da bi se razvio neki delotvoran signal. * Čarls Darvin je 1872. godine tvrdio, verujem s pravom, da neugodnost nastaje zbog obraćanja pažnje na sebe, naročito na svoju pojavu.
296
P ol E kman
Zavist je još jedna emocija koja ispunjava većinu napred nave denih karakteristika. Međutim, za nju, izgleda, ne postoji signal.196 Ljubom oru ne sm atram em ocijom već em otivnom scenom ili zapletom, u kome postoje tri aktera: jedan koji se boji da ne izgubi pažnju drugog, taj drugi i rival. Možemo nešto da kažemo o tome šta može da oseća svako od tih lica u okviru tog zapleta, ali to nije fiksirano. Rival može da oseća krivicu, stid, strah, ljutnju ili prezir, već prema okolnostima; osoba koja strepi da ne prestane da zanima drugu osobu može da oseća ljutnju, strah, tugu ili gađenje, dok osoba od koje se traži pažnja može biti obuzeta velikim brojem raznih emocija. Čak i ako nemaju jasne i delotvorne signale, ne sumnjam da su neugodnost, krivica, sramota i zavist takođe emocije. Ipak, odlučio sam da im ne posvećujem posebna poglavlja jer nisam vršio svoja ispitivanja tih emocija. Opisao sam mnoge emocije koje ispunjavaju naše živote, objaš njavajući uobičajene okidače za svaku od njih, kada i zbog čega su korisne za nas, kako da prepoznamo najistančanije izraze tih em o cija kod drugih i kako da saznanje koje možemo da napabirčimo iz takvih tananih izraza koristimo na radnom mestu, u porodičnom životu i prijateljevanju. Prva poglavlja bavila su se najtežim proble m im a koje u svom em ocionalnom životu doživljava većina nas. Objasnio sam zašto je tako teško da menjamo ono oko čega posta jemo emocionalni. Nije nemoguće, ali je teško. Potrebno je da pre poznamo vlastite vrele okidače i da razumemo koji faktori određuju koliki će nam biti izgledi da ih oslabimo. Jednako teško, ali ne i nemoguće, jeste menjanje našeg postupanja za vrem e dok smo emocionalni, kako naše emotivno ponašanje ne bi povređivalo ni druge a ni nas same. Ovde je ključ u razvijanju određene vrste svesnosti, koju sam nazvao pomnost /attentiveness/, tako da možemo dovoljno rano da uvidimo da postajemo emocionalni. Vežbe koje sam razvio a koje služe da postanemo svesniji fizičkih osećaja koje doživljavamo tokom svake emocije, kao i drugi pristupi koje sam pomenuo, mogu pomoći da postanemo pomni.
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
297
Kada sam pre više decenija počeo da istražujem emocije, nije bilo ni šaka nas - na svetu - koji smo radili takva istraživanja. Sada nas je sigurno na hiljade. Upravo je objavljen priručnik, ima preko četrdeset poglavlja, u svakom se opisuje različit skup nalaza i pitanja o emocijama, raspoloženjim a i em ocionalnim crtam a.197 Ovde nisam pokušao da pokrijem sve ono što je poznato, nego sam „ргоsejao“ ono za šta mislim da je najrelevantnije za razum evanje i poboljšavanje emocionalnog života, i o čemu najviše znam. U sledećoj deceniji biće mnogo novih nalaza i biće potrebno da se oni dodaju ovome što sam napisao.
Pogovor Želja mi je da podelim još neke misli o jednoj od emocionalnih veština o kojima sam govorio na početku ove knjige, o pomnosti svesnoj svesnosti - postajanja emocionalnim/nom. Priroda nam ne pomaže u postizanju svesne svesnosti /conscious awareness/- potpune svesti o prvim trenucima buđenja neke emocije, a kamoli načinu na koji o svetu oko nas automatski donosimo praće ne koje dovode do naših emocija. Većina ljudi gotovo nikada ne biva svesna procesa automatske procene koji inicira neku emocionalnu epizodu. Den Goleman je to nazivao svešću procenjivanja /appraisal awareness/.198Ali napornim radom, razvijajući veštine koje nam pri roda nije dala i nije nam olakšala da ih steknemo, neki ljudi mogu da razviju svest o impulsu - da postanu svesni emocijom podstaknutog impulsa u fazi pre činjenja radnji. Ne verujem da su emocije evoluisale na način koji bi pospešivao svest o impulsu. Kao da emocionalni sistem ne želi da mu se meša naš svesni um. Pre više od četrdeset pet godina Frenk Gorman, moj supervizor za psihoterapiju, govorio mi je da bi moj cilj trebalo da bude da svojim pacijentima pomognem da povećaju razmak između im pul sa i radnje. Budisti govore o uočavanju iskre (koja se javlja prilikom iniciranja neke emocije) pre plamena (pod čime podrazumevaju emocionalno ponašanje kojim se emocija odigrava). Od nas ne tra že da uočavamo procenu koja dovodi do iskre. Zapadnjačko i budističko gledanje su u tome podudarni.
300
Pol Ekman
Svest o impulsu predstavlja visok standard. Ne verujem da sva ko može da ga dostigne, a malo je verovatno i da oni koji ga dostižu to mogu uvek da urade.199 Ali, trud koji uložimo u razvijanje te svesnosti doprineće postizanju nečega što je dostižno za većinu nas - svesti o emocionalnom ponašanju, ili uočavanja sopstvenog emo cionalnog stanja kada ono već počne da obično biva izražavano recima i radnjama. Ako možete da postanete svesni svoga ponaša nja kada ono počinje da biva vođeno emocijom, onda možete p ri sebno da razmatrate da li vaša emocionalna reakcija odgovara situ aciji u kojoj se nalazite i, ako odgovara, da li je odgovarajuće snažna i da li se manifestuje na najkonstruktivniji način. Pošto smatram da je to veoma važno, voleo bih da ovde sumi ram načine na koje se može povećati svest o emocionalnom ponaša nju i, kod nekih ljudi, ponekad, svest o impulsu-. • Radite vežbe za podizanje svesti o fizičkim prom enam a u vašem telu prilikom narastanja neke emocije, tako da vam te prom ene signališu da li postajete emotivni. (Ove vežbe se navode u okviru 5,6, 7. i 8. poglavlja.) • Da li biste prepoznali kada j e verovatno da ćete postati emotiv ni, pogotovo emotivni tako da posle zažalite, vodite dnevnik o nepovoljnim emocionalnim epizodama. To će vam omogućiti da predvidite vrele okidače pre nego što se susretnete s njima i da počnete da ih hladite, i da pritom vodite računa da ne importujete neka scenarija iz ranijih emocionalnih iskustava. (Opširnije o ovome pogledajte na str. 82-94.) • Učite da uočavate emocionalne reakcije osobe s kojom raz govarate tako da njenu reakciju koristite da vas obavesti o vašim povišenim emocijama. Voleo bih da pom enem i jedan kom plem entaran pristup, meditaciju čiste svesti /mindfulness méditation/. U samoj knjizi o tome nisam puno govorio jer su dokazi o tome da meditacija zaista poboljšava emocionalni život tek odskora počeli da se prikupljaju. Rezultati obećavaju, ali je isuviše rano da se tačno kaže do kakvih poboljšanja dolazi, da li je meditacija korisna za sve ljude i koliko su
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
301
trajna poboljšanja. Osim toga, ja ranije nisam mogao da razumem kako bi svesno usredsredivanje na disanje moglo da koristi emoci onalnom životu. Kao grom iz vedra neba, samo nekoliko nedelja pre pisanja ovog pogovora, sinulo mi je objašnjenje. Sama praksa učenja da se pažnja usredsredi na neki automatski proces koji ne zahteva svestan nadzor razvija sposobnost da se obraća pažnja i na druge automat ske procese. Dišemo bez razmišljanja, bez svesnog usmerenja pažnje na svaki udisaj i izdisaj. Priroda od nas ne zahteva da obraćamo pažnju na disanje. Kada pokušamo da obratim o pažnju na svaki udisaj, otkrivamo da nam već nakon jednog minuta, ako ne i pre, postaje vrlo teško da sprečimo svoje misli da nam ne odvrate pažnju. Učenje usmeravanja pažnje na disanje zahteva svakodnevno vežbanje tokom koga razvijamo nove nervne putanje koje će da omoguće to usmeravanje. Suština je u tome što se ove veštine transferišu i na druge automatske procese - doprinoseći razvijanju svesti o emocio nalnom ponašanju i, eventualno, kod nekih pojedinaca, svesti o impulsu. O ovom svom objašnjenju zatražio sam mišljenje poznatih eksperata za meditaciju kao i eksperata i za emocije i mozak, po njima, ono ima smisla.200 Preporučujem da se pokuša sa meditacijom čiste svesti da se vidi da li kod vas deluje. Kao što sam rekao, to neće biti lako i vero vatno neće doneti mnogo koristi vašem emocionalnom životu uko liko ne vežbate redovno. U telefonskom im eniku svakog velikog grada naći ćete pregršt škola za meditaciju, od kojih su mnoge besplatne. Postoje razne vrste meditacije; vi, međutim, treba da tra žite „mindfulness méditation“. Postoje i brojne knjige koje će vam pomoći da učite sami.201 Osvrnimo se sada na povećanje svesti o osećanjima drugih. U 10. poglavlju opisao sam mikroizraze koji mogu da razotkri ju prikrivane emocije, ali nisam ništa rekao o suptilnim promenama izraza lica, koje su opisane u poglavljima 5-8. Ako znate šta treba da tražite, onda, ponekad, možete da saznate šta neko ko pokazuje suptilne izraze oseća i pre nego što on shvati da postaje emotivan.
302
Po l E k m a n
Ponekad se suptilni izrazi pojavljuju na licima ljudi kada oni znaju tačno kako se osećaju ali to ne žele da pokažu. Suptilni izrazi su sve što može da „procuri“ kada ti ljudi nastoje da cenzurišu svoje izraze.202 Test u dodatku i Evine fotografije od 5. do 8. poglavlja prika zuju sve suptilne izraze koje sam otkrio. Novi CD koji sam objavio - „Subtle Expression Training Tool“ (SETT) - na neki način oživ ljava ove fotografije tako što se brzo smenjuju pred vašim očima. Što više vežbate rezultati su sve bolji. Moj CD koji sadrži pom agala za uočavanje i m ikroizraza (METT) /Micro Expression Training Tool/ i suptilnih izraza (SETT) /Subtle Expression Training Tool/, koristilo je na hiljade ljudi razli čitih profesija. Upravo sam završio poboljšane verzije ovih vežbi. (Informacija i veb-sajt za ovaj CD dati su na zadnjoj stranici ove knjige.) METT2 prikazuje osamdeset četvoro različitih ljudi, od kojih su pola žene a pola muškarci, iz šest različitih etničkih grupa. SETT2, pored brojnih slika koje se pojavljuju u ovoj knjizi, uključu je slike muškaraca i žena iz šest etničkih grupa. Veštine se teško stiču; neke zahtevaju stalno vežbanje da bi se održavale, na primer veštine sticanja svesnosti koje sam upravo opi sao. Neke su kao voženja bicikla, kada ih naučite, ne možete ih zabo raviti, ne morate stalno da vežbate. Mislim da veštine koje se stiču pomoću METT i SETT pomagala spadaju u ovu drugu vrstu. Uvežbavanje je neko vreme korisno, ali ubrzo postaje izlišno - vaše oko bude trajno naučeno. Ali bez znanja, veštine nisu dovoljne. Da biste poboljšali svoj emocionalni život, morate pojedinačno da razumete svaku emociju: njenu priču, univerzalne teme koje tu emociju okidaju, neke od naj češćih varijacija tih tema, funkciju te emocije - šta ona čini za nas, u kakvoj je vezi sa raspoloženjima i kada i kako može da bude uklju čena u emocionalne poremećaje, kao što je objašnjeno u poglavlji ma 5 - 9. Uz ovako brz rast istraživanja emocija za nekoliko godina biće još toga. Držite priključak.
DODATAK
Test tumačenje lica Predlažem da ovaj test uradite pre nego što pročitate ovu knji gu, pre nego što vidite slike iz 5 ,6 ,7 ,8 . i 9. poglavlja, ali i nakon što budete im ali vrem ena da ih proučite. Ako vam je ovo prvi p u t da radite ovaj test, naročito ako još niste ni zavirili u knjigu, on d a nem ojte da pogledate fotografije na narednim stranicam a dok ne pročitate ovaj uvod koji vas upućuje kako da izvučete m aksim um iz testa. Zbog čega treba da se testirate? Zar svi već ne znam o da tu m a čimo izraze lica? Zar m oje istraživanje ne pokazuje d a je to urođena sposobnost? D ok sam uveren da ne m oram o da učim o kako da pra vim o izraze lica koji pokazuju emocije (oni su ugrađeni našom evo lucijom i sp o n tan o se javljaju prilikom b u đ en ja neke em ocije), m anje je izvesno da li i sposobnost za raspoznavanje tih signala funkcioniše pom oću p reth o d n o ugrađenih instrukcija ili se stiče učenjem u ranom životnom dobu. Može da postoji i m eđuteren, na kom e je m iguće da rano iskustvo ošteti ili uništi ugrađene instruk cije. Iako ne m ožem o tačno da znam o šta izaziva ove nedostatke, ipak znam o da su zapuštena i zlostavljana deca m anje uspešna u raspoznavanju različitih izraza lica.203 Srećom, većina ljudi je im ala detinjstvo u kom e nisu bili zapu šteni ili zlostavljani tako da m ogu da prepoznaju em ocionalne izra ze na licu i u glasu ako su izrazi snažni a osoba koja ih pokazuje ne pokušava da um anji ili da prikrije znake emocije. Ipak, to se ne dešava često. Moje istraživanje204 je pokazalo da većina ljudi izgleda
304
Pol Ekman
ne koristi inform acije sadržane u suptilnijim izrazim a, prikazanim u ovoj knjizi. Pri m nogim razgovorima, m eđutim suptilni izrazi jav ljaju se m nogo češće nego potpuni i intenzivni. O sim toga, suptilni izrazi su često i najvažniji jer m ogu da nam kažu ono što recim a još uvek nije kazano ili što nikada niti neće biti rečeno. Kada em ocija tek počinje da se doživljava i kada nije snažna, ona može da se prikaže u vrlo maglovitom izrazu, pri čemu su mišići sam o m alo stegnuti, ili m ože da se registruje kao parcijalan izraz, prisutan sam o u jed n o m delu lica, a ne preko celog lica, kao kod punog izraza. (Zapazite da u početku svog doživljavanja sve emocije ne m oraju da im aju nizak intenzitet; m oguće je da neka em ocija bude odm ah vrlo jaka.) Kada ljudi pokušavaju da udešavaju svoje em ocionalne izraze tako što um anjuju znakove koji se javljaju, to m ože da dovede do maglovitog ili parcijalnog izraza. Kada vidim o m aglovit ili parcijalan izraz, m ožem o da pretpostavim o da izraz ili tek nastaje ili da je udešavan da izgleda slabiji. Ako pokušavam o da potpuno elim inišem o znak ove emocije, to m ože da dovede i do mikroizraza -izraz se pokazuje na trenutak, obično ne duže od petine sekunde. M ikroizrazi se javljaju kada oso ba svesno pokušava da sakrije sve znake o tom e kako se oseća (oso ba zna kako se oseća ali ne želi da vi to znate). M ikroizrazi m ogu da se jave i kada se inhibicija izraza odigrava izvan svesnosti, kada oso ba nije svesna kako se oseća. M ikroizrazi m ogu da budu vrlo kratki puni izrazi ili pak vrlo kratki parcijalni i/ili m agloviti izrazi. Za prepoznavanje je najteža kom binacija sve tri vrste izraza u jednom izrazu - m ikro (vrlo k rat ki), parcijalan (registruje se sam o u jednoj oblasti) i maglovit (bez m nogo stezanja mišića). Ali i to m ožete da naučite.
Uputstva za test Trebaće vam list papira na linije, s redovim a obeleženim od 1 do 14. Na vrhu papira napišite sledeće reči: ljutnja, strah, tuga, gađe nje, prezir, iznenađenost, prijatnost. To su m ogući izbori za izraze
R a z o tk r iv e n e
em o c ije
305
na svakoj od 14 fotografija na narednim stranicam a. U redu pod brojem neke fotografije m ožete da napišete bilo koju reč ukoliko sm atrate da nijedna ponuđena reč ne odgovara onom e što ste videli. Takođe će vam trebati i papirna traka da vam posluži za obeležavanje stranice u knjizi. Svaku fotografiju treba da pogledate sam o delić sekunde, tako da liči n a m ikroizraz. Kasnije ćete im ati prilik u da ih pogledate duže, da vidite da li ćete tada biti uspešniji. Lice koje gledate treba da bude iste veličine kao u stvarnosti, odnosno, veličine lica norm alne osobe. Pošto je fotografija m anja, treba d a je držite na udaljenosti dužine ruku tako da za vašu retinu bude iste veličine kao kada bi ta osoba bila na udaljenosti uobičaje noj prilikom razgovora. Važno je da uvek pogledate samo po jednu sliku. Svaku sliku pogledajte što je kraće m oguće i odm ah zatvorite knjigu. (Pre toga um etnite traku tako da se lakše vratite na to m esto.) Često nećete znati koju emociju je slika prikazala, ali nem ojte ponovo da gledate. Oslonite se na predosećaj, upotrebite intuiciju ili nagađajte, ako tre ba, jer je m oguće da ste izraz prepoznali - setite se da su oni univer zalni i urezani - a da to niste ni shvatili. Zapišite jedan od naziva za em ocije koje ste nabrojali na vrhu stranice, ili neku drugu reč za koju mislite da više odgovara. Postupak ne prekidajte dok ne pogle date svih četrnaest slika. Potom m ožete da iskoristite d ru g u priliku da gledate slike, ovog puta m alo duže. Dobro bi bilo da napravite pauzu od nekoliko m inuta i da upotrebite nov list papira, da bi vam se m anje m ešali utisci nastali prilikom prvog gledanja slika. Kada budete sprem ni, uzm ite knjigu, ispružite ruke i gledajte sam o po jednu sliku sam o je d n u sekundu (m ožete u sebi polako da izgovorite „dvadeset jedan“), a onda zapišite svoje tum ačenje lica koje ste videli. M ožda se pitate zašto sam o jed n a sekunda, jer izrazi često traju duže od toga. Našli smo da u toku razgovora većina izraza traje izm eđu 0,5 i 2,5 sekundi. I dok m nogi izrazi traju duže od 1 sekunde, oni se često bore za vašu pažnju u konkurenciji sa recima, glasom i pokre-
306
P ol Ekman
tim a tela druge osobe, kao i sa vašim m islim a o tom e šta ta osoba govori i radi, da spom enem o samo ove remetioce. Pošto ste to dva puta uradili, ako vas ne m rzi, mogli biste još jednom da pređete test, bez vrem enskog ograničenja. Kada budete sprem ni da pogledate odgovore, otvorite knjigu na 305. stranici.
FOTOGRAFIJA 1
FOTOGRAFIJA 2
FOTOGRAFIJA 3
FOTOGRAFIJA 4
FOTOGRAFIJA 6
FOTOGRAFIJA 7
F O T O G R A F IJA S
FOTOGRAFIJA 9
FOTOGRAFIJA 10
« S **
V FOTOGRAFIJA 11
FO T O G R A F IJA 12
FOTOGRAFI |A 13
FOTOGRAFIJA 14
R a z o t k r iv e n e
em o c ije
321
Tumačenje izraza - Odgovori Fotografija 1
Blaga tuga. Ako ste se setili neke srodne reči, kao što je „seta“ ili „potištenost“, to bi bilo tačno, takođe. Izraz se prikazuje spuštenim gornjim kapcima. Um or ili pospanost bili bi isto tačni odgovori i to ne zbog srodnosti reči nego zato što spušteni kapci kakve vidim o kod Eve m ogu da se jave i kad je neko um oran ili tužan; ipak, kada gornji kapci počnu da se spuštaju od um ora m ogli biste da vidite i da oči izlaze iz fokusa, a ponekad i zevanje ili klaćenje glave. O zna cima za tugu videti detaljnije u poglavlju 5. Fotografija 2
Gađenje. Prihvatljive su i srodne reči, ali ne iz familije ljutnje, kao što su iznerviranost i razdraženost. Očitava se u blagom stezanju m išića koje nabira nos i sužava oči. Više o razlikovanju gađenja i ljutnje videti u poglavlju 8. Fotografija 3
Blaga tuga, još jednom , ovoga puta izražena blagim povlačenjem uglova usana nadole. Uporedite položaj usana na ovoj slici i na slici 1, na kojoj su usne opuštene. Tuga može da se izrazi izgledom usana ili kapaka ili i usana i kapaka, kao što je objašnjeno u odeljku 5. Fotografija 4
Blaga prijatnost; odgovara i svaka druga reč iz tog skupa - zadovolj stvo, biti dobro. U poredi usne na ovoj slici sa usnam a na slici 1. Spoljašnji izgled prijatnosti opisan je u poglavlju 9. Fotografija 5
Uspešno kontrolisana ili vrlo blaga ljutnja (iznerviranost) - ili rešenost. Ne m ožete biti sigurni kada su jedini znak blago stisnute i sužene usne. Ne bi valjalo da vam ovaj znak prom akne, m akar bio i
322
Pol Ekman
dvosmislen, jer ako ga uočite u stvarnom životu verovatno ćete moći da zaključite da se radi o ljutnji ili o rešenosti, i to na osnovu toga kada je bio prikazan i šta ste vi ili neko drugi bili rekli. To bi m ogao da bude jedan od najranijih znakova ljutnje, koji vas uzbunjuje pre nego stvari stignu do tačke bez povratka; ovaj znak se ponekad javi i pre nego što druga osoba shvati da počinje da se ljuti. O znacim a ljutnje videti više u poglavlju 6. Fotografija 6 Blag ili uspešno kontrolisan strah. Najčešća greška je tum ačenje ovog izraza kao izraza gađenja. Z nak straha su blago razvučene usne. Ponekad ovaj blag izraz straha osoba m ože da pokaže dok opisuje vrem e kada se bojala ili misli o tom vrem enu, ali koja u tom času ne oseća strah. O strahu se govori u poglavlju 7. Fotografija 7 Još jednom gađenje; ovog puta, međutim nije izraženo očima ili nosem, već se prepoznaje po blago podignutoj gornjoj usni. Ovaj izraz može da se opiše i kao omalovažavanje. O gađenju se opširnije govori u poglavlju 8. Fotografija 8 Uznem irena, nesrećna, potištena, zbunjena... Postoje razne m oguć nosti, ali sve se odnose na tem u ljutnje zbog prepreke na putu do cilja. M ože čak da se radi o dobro kontrolisanoj ljutnji. Spuštene obrve i napeti donji kapci signalizuju ljutnju. Više o tačnom raspo znavanju pojedinih em ocija vidi u poglavlju 6. Fotografija 9 M askiran izraz ljutnje. O soba izgleda srećno jer se osm ehuje, ali obrve ne odgovaraju prijatnoj emociji. To m ože da bude ili pokušaj m askiranja ljutnje (emocije koju izražavaju obrve) pom oću osmehivanja, m ešavina ljutnje i prijatnosti ili zabava zbog zbunjenosti i nedoum ice. O brve na ovoj slici iste su kao na slici 8, ali je pokret m alo jači. Više o ljutnji m ože se pročitati u poglavlju 6.
Ra z o t k r iv e n e
em o c ije
323
Fotografija 10 Strah ili iznenađenost - ili samo napeta pažnja. Teško je biti siguran kada se znak svodi sam o na podignute gornje kapke. Ako je reč o strah u ili iznenađenosti, verovatno je da se radilo o m aglovitom osećaju ili o dobroj kontroli jačih osećanja. Strah i iznenađenost objašnjavaju se u poglavlju 7. Fotografija 11 Kontrolisana ljutnja, sam početak vrlo blage iznerviranosti, ili teš koća u fokusiranju na nešto (doslovno ili figurativno). Kada su znak napeti očni kapci, onda u prepoznavanju nečije em ocije m ože da nam pom ogne kontekst. Više o ljutnji u poglavlju 6. Fotografija 12 Briga, oprez ili kontrolisani strah. Ovakav izgled obrva predstavlja jedan od najpouzdanijih znakova ovih osećanja. U poglavlju 7 se pokazuje razlika u odnosu na izgled obrva kod iznenađenosti. Fotografija 13 Kontrolisana ljutnja ili iznerviranost. Z nak je isturena vilica, kao i blago napeti donji kapci. Puni dijapazon izraza ljutnje navodi se u poglavlju 6. Fotografija 14 Prezir, samozadovoljstvo, omalovažavanje. Ovaj skup srodnih em o cija signalizuje se zatezanjem jednog ugla usana. Više o preziru i o tom e po čemu se razlikuje od gađenja videti u poglavlju 8. Nemojte brinuti zbog broja pogrešaka. Većina ljudi koji nakrat ko pogledaju ove fotografije ne pogodi više od pet izraza. Čak i posle dužeg posm atranja, većina ne pogodi više od deset. Nije ih lako pogoditi sve jer su parcijalni, neznatni i ponekad uključuju mešavinu dve emocije. Prepoznavanje em ocija trebalo bi da se poboljša nakon što ste pročitali objašnjenja o tom e kako se svaka em ocija
324
Pol Ekman
registruje n a licu i pošto pogledate još m nogo d rugih fotografija suptilnih izraza koje će vam pom oći da postanete svesniji ovih facijalnih signala. Setite se da sam na početku ovog poglavlja objasnio da postoje tri tipa suptilnih izraza - parcijalni, magloviti i mikroizrazi. Ako ste u stanju da uhvatite parcijalne ili m aglovite em ocionalne izraze poput onih u testu, ili m ikroizraze koji nakratko blesnu preko lica, važno je da im ate na u m u da vi ne znate zašto je izraz prikazan na takav način. Postoji nekoliko m ogućnosti: Maglovit izraz
• početak emocije • slaba emocija • smanjena emocija • neuspeo pokušaj prikrivanja emocije
Parcijalan izraz
• slaba emocija • smanjena emocija • neuspeo pokušaj prikrivanja emocije
Mikroizraz
• nam erno suzbijanje emocije • nesvesno suzbijanje emocije
Uz tolike m ogućnosti m ožda izgleda da nećete m oći efikasno da iskoristite inform aciju koju im ate. N o svesno prepoznavanje emocije koju neko oseća čini veliki korak u poboljšanju kom unika cije. U nekim slučajevim a na osnovu konteksta i parcijalnog ili maglovitog izraza m ožete da kažete da li emocija druge osobe u p ra vo započinje; vaša reakcija u toku refraktornog perioda, o čem u govorim u 3. poglavlju, m ože m nogo da znači. Ponekad, zapravo, m ožete da znate kako se neka osoba oseća i pre nego što ona to zna, posebno ako je signal m ikroizraz koji je rezultat suzbijanja. M ožete b iti u stanju i da prepoznajete da li postoji m ogućnost da neko pokušava da um anji ili prik rije izraze, i to m ože da utiče na vaš odgovor na ono što ta osoba govori ili čini. Sve boljim upoznava njem porodica emocija koje su opisane u poglavljima 5-9, i vežba-
R a z o t k r iv e n e
em o c ije
325
njem prepoznavanja nejasnih i parcijalnih izraza, otkrićete da ove m oćne inform acije m ožete da prim enjujete u prijateljstvu, na ra d nom m estu i u porodičnom životu. Ako želite da poručite CD za uvežbavanje prepoznavanja svih sup tilnih izraza prikazanih u ovoj knjizi, idite na emotionsrevaealed.com. Na tom veb-sajtu se nudi još jedan CD, za učenje prepoznavanja vrlo kratkih m ikroizraza. Na poslednjoj stranici ove knjige dato je više inform acija o CD -u za uvežbavanje prepoznavanja svih suptilnih izraza (SETT2) i m ikroizraza (METT2).
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
327
Napomene 1 Ekman, P. & Friesen, W. V., 1969, „The repertoire of nonverbal behavior: Catégo ries, origins, usage, and coding.“ Semiotica, 1: 49 -9 8 ; Ekman, P. & Friesen, W. V., 1974, „Nonverbal behaviour and psychopathology“, U R. J. Friedman & M. N. Katz (eds.), The Psychology o f Depresion: Contem porary Theory an d Research, Washin gton, D. C., J. Winston. V. strane 203-232. 2 Ostajem veliki dužnik Kerol Emons, koja je pisala svakom od nas i predložila naš susret zbog zajedničkih interesovanja. 3 Ekman, P., Sorensen, E. R. & Friesen, W. V., 1969, „Pan-cultural elementrs in facial displays of émotions“, Science, 164 (3875): 86-88. 4 Izard, C, 1971, The Face o f Emotion, New York: Appleton-Century-Crofts. 5 Birdwhistell, R. L., 1970, Kinesics and. Context. Philadelphia, University of Penn sylvania Press. 6 Pravila prikazivanja prvi put sam dao zajedno s Volasom V. Fresenom u članku „The repertoire of nonverbal behaviour“ u Semiotica, 1969. Manje razrađena ver zija ove ideje može se naći i ranije, u tekstovima Ota Klajnberga i drugih, ali za to nisam znao u vreme kada sam pisao. Kleinberg, O. 1940, Social Psychology, New York, Holt. 7 Ekman, P., 1972, „Universals and cultural différences in facial expressions of émo tion.“ U J. Cole (ed.), N ebraska Symposium on M otivation, 1971, Lincoln, Neb., University of Nebraska Press, videti strane 207-283. 8 Johnson, H. G., Ekman, P. & Freisen, W. V., 1975, „Communicative body movements: American emblems“, Semiotica, 15 (4), 335-353. 9 Pridružili su mi se kolega Voli Fresen, moja tadašnja supruga Dajana Rasel i Nevil Hofman sa suprugom. U vreme mog prvog putovanja na Novu Gvineju, 1967. godine, Nevil je upravo završavao dvogodišnje stažiranje kao australijski doktor u bolnici u oblasnoj stanici gde su dolazili seljaci tek ako bi bili teško bole sni. Bio je omiljen i široko poznat. On i njegova žena takođe su veoma dobro govorili pidžin. 10 Ekman, P., Friesen, W. V., O’Sullivan, M., Chan, A., Diacoyanni-Tarlatzis, I., Heider, K., Krause, R., LeCompte, W. A., Pitcairn, T., Ricci-Bitti, P. E., Scherer, K. R., Tomita, M. & Tzavaras, A, 1987, „Universals and cultural différences in the judgments of facial expressions of emotion“, Journal o f Personality and social Psyc hology, 53: 712-717. Ekman, P., 1999, „Facial expressions“. U T. Dalgeleish & T. Powere (eds.), The H andbook o f Cognition an d Emotion, Sussex, U. K., John Wiley & Sons, v. str. 301-320.
328
Pol E kman
11 Karl je tada bio oženjen bivšom cimerkom (Elenor Roš /Rosch/) moje tadašnje supruge Dijane te je posredstvom svoje supruge od moje supruge čuo za moje tvrdnje. 12 Ekman, R, „Universale and cultural différences in facial expressions of émotion“. 13 Wierzbicka, A., 1999, Emotions Across Languages and Cultures-.Diversity and Universals, Paris, Cambridge University Press. 14 Thomson, J., 1941, „Development of facial expresion o f émotion in blind and seeing children“, Archives o f Psychology, 37; Fulcher, J. S., 1942, „Voluntary facial expression in blind and seeing children“, Archives o f Psychology, 38; Eibl-Eibesfeldt, 1,1970, Ethology, the Biology ofB ehaviou r, New York, Holt, Reinhart and Winston; Galatgi, D., Scherer, K. R. & Ricci-Bitti, P. E., 1997, „Voluntary facial expresion of émotion: Comparing congenitally blind with normally sighted encoders“, Journal o f Personality and Social Psychology, 73; 1363-1379. 15 Ekman, P. & Friesen, W. V., 1978, F acial Action Coding System: A Technique fo r the M easurem ent o f Facial M ovements, Palo Alto, Calif., Consulting Psychologists Press. Drugo elektronsko izdanje objavljeno je 2002. godine. Ekman, P. & Rose nberg, E. L., 1997, W hat the Face Reveals: Basic an d Applied Studies o f Spontaneous Expression Using the Facial Action Coding System (FACS), New York, Oxford Uni versity Press; Cohn, J. F., Zlochower, A., Lein, J. & Kanade, T., 1999, „Automated face analysis by feature point tracking has high concurrent validity with manual FACS coding“, Psychophysiology, 36: 35-43; Bartlett, M. S., Viola, P. A., Sejnowski, T. J., Golomb B. A., Larsen, J., Hager, J. C. & Ekman, P., 1996, „Classifying facial action“. U D. Touretzky, M. Mozer, & M. Hasselmo (eds.), Advances in Neural Infor mation Processing Systems 8, Cambridge, Mass., M IT Press, v, str. 823-829. 16 Više o tome u: Levenson, R. W., Ekman, P., Heider, K. & Friesen, W. V., 1992, „Emotion and autonomie nervous system activity in the Minangkabau o f West Szumatra“, Journal o f Personality an d Social Psychology, 6 2 :9 7 2 -9 8 8 ; Levenson, R. W., Carstensen, L. L., Friesen, W. V. & Ekman, P., 1991, „Emotion, Physiology, and expresion in old age“, Psychology an d Aging, 6: 28-35. Levenson, R. W., Ekman, P. & Friesen, W. V., 1990, „Voluntary facial action generates emotion-specific autono mie nervous system activity“ Psychophysiology, 27: 363-384; Ekman, P., Levenson, R. W. & Friesen, W. V., 1983, „Autonomie nervous system activity distinguishes between émotions“, Science, 221:1208-1210. Ekman, P. 8c Davidson, R., 1994, The Nature o f Em otion: Fundam ental Questions, New York; Oxford University Press; Ekman, P. & Davidson, R. J., 1993, „Voluntary similing changes regional brain acti vity“. Psychological Science, 4: 342-345; Davidson, R. J., Ekman, P., Saron, C., Senulis, J. & Friesen, W. V., 1990, „Emotional expression and brain physiology I: Approach/withdrawal and cerebral asymetry“, Journal o f Personality an d Social Psychology, 58: 330-341; Ekman, P., Davidson, R. J. & Friesen, W. V., 1990, „Emotional expre-
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
329
ssion and brain physiology II: The duchenne smile“, Jou rn al o f Personality an d Social Psychology, 58: 342-353. 17 Ekman, P., 1985,. Telling Lies: Clues to Deceit in the M arketplace, Marriage, and Politics. New York, W. W. Norton. Treće izdanje izašlo je 2002. Ecoff, N. L., Ekman, P., Mage, J. J. 8c Frank, M. G., 2000, „Lie Détection and language loss“, Nature, 405: 139; Frank, M. G. & Ekman, P. (priloženo), „Appearing Truthful generalizes across different deception situations“; Bugental, D. B., Shennum, W., Frank, M. G. 8c Ekman, P., 2000, ,,’True lies: Childrens abuse history and power attributions as influences on deception détection“. U V. Manusov 8c J. H. Harvey (eds.), Atributin, Communication Behaviour, an d Close Relationships, Cambridge, Cambridge Uni versity Press, v. str. 248-265. Ekman, P., O’Sullivan, M. 8c Frank, M., 1999, „A few can catch a liar“, Psychological Science, 10: 263-266. Ekman, P., 1997, „Lying and Deception“. U N. L. Stein, P. A. Ornstein, B. Tversky, 8c C. Brainerd (eds.), M em ory forE veryday and Em otional Events. Hillsdale, N. J.: Lorens Erlbaum Associates. V. str. 333-347. Frank, M. G. 8c Ekman, P. 1997, „The ability to detect deceit generali zes across different types of high stake lies“. Journal o f Personality an d Social Psyc hology, 72: 1429-1439. 18 Učesnici sastanka bili su: Ričard Dejvidson, Pol Ekman, Oven Flanegen, Denijel Golemen, Mark Grinberg, Tampten Jinpa, Metju Ričard, Dženi Cai, Francisko Varela i B. Alan Valas. 19 Na pozivu za učešće na ovom sastanku zahvaljujem fondaciji „Majnd lajf“, poi menično Adamu Englu, Ričard u Dejvidsonu i Danu Golemenu. 20 LeDoux, J. E„ 1996, The Em otional Brain: The Mysterious U nderpinningof E m o tional Life, New York, Simon and Schuster; Panssepp, J., 1998, The Foundations o f Human and Animal Emotions, New York, Oxford University Press; Damasio A. R., 1994, D escartes’Error: Emotion, Reason an d the Human Brain, New York, Putnam; Rolls, E. T., 1999, The Brain an d Emotion, New York, Oxford University Press. 21 Za razliku od psihologa koji se bave drugim oblastima, oni koji proučavaju emo cije priznaju važnost automatskih procesa, mada se nekolicina teoretičara emocija i dalje drži shvatanja da mi svesno odlučujem o kada ćemo da postanem o emocionalni. 22 Goldie, P., 2000., The Emotion, Oxford, Oxford University Press, v. str. 47. 23 Boucher, J. D. 8c Brandt, M. H., 1981, „Judgment o f émotion: American and Malay antecedents“, Journal o f Cross-Cultural Psychology, 12: 2 7 2 - 283. 24 Scherer, K. R., Wallbott, H. Ci. 8c Summerfield, A. B. (eds.), 1986, Experiencing Emotion: A Cross-cultural Study. Cambridge, Cambridge University Press. 25 Richardson, P. J. 8c Boyd, R., 2002, „Culture is part of human biology: Why the superorganic concept serves the human science badly“. U M. Goodman 8c A. S.
330
Pol E km an
Morrat (eds.), Probing Human Origins, Cambridge, Mass: American Academy of Arts and Sciences. 26 Ekman, P. & Friesen, W. V., 1975, Unmasking the Face: A Guide to Recognizing Emotions fro m Facial Clues. Upper Saddle River, N. J„ Prentice Hall. 27 Lazarus, R., 1991, Emotion an d Adaptation, New York, Oxford. 28 Ovo je izraz Magde Arnold. Arnold, M. (ed.), 1970, Feelings an d Emotions, New York, Academic Press, v. 12. poglavlje. 29 Levenson, R. W., Ekman, P., Heider, K. & Friesen, W. V., 1992, „Emotion and autonomie nervous system activity in the Minangkabau of West Sumatra“, Journal o f Personality and Social Psychology, 62: 972-988; Levenson, R. W., Carstensen, L. L., Friesen, W. V. & Ekman, P., 1991, „Emotion, physiology, and expresion in old age“, Psychology and Aging, 6: 28 -3 5 ; Levenson, R. E., Ekman, P. & Friesen, W. V., 1990, „Voluntary facial action generates emotion-specific autonomie nervous system activity“, Psychophysiology, 27: 363-384; Ekman, P., Levenson, R. W. & Fri esen, W. V., 1983, „Autonomie nervous system activity distinguishes between émo tions“, Scinece, 221: 1208-1210; Ax, A. F., 1953, „The physiological differetiation between fear and anger in humans“, Psychosomatic Medicine, 15: 433-442. 30 Frijda, Lazarus i Šerer prihvataju ovo gledište. V. Scherer, K. R., Schoor, A. & Jonstone, T., 2001, A ppraisal Processes in Emotion, New York, Oxford University Press. 31 Ohman, A., 1993, „Fear and anxiety as emotional phenomena: Clinical phenomenology, evolutionary perspectives, and information processing“. U M. Lewis & J. Haviland (eds.), The H andbook o f Emotions, New York, The Guilford Press. V. str. 511-536. 32 Napominjem da naučnici nisu jednoglasni u prihvatanju Omanovog tumačenja. Dobar pregled suprotnih tumačenja v. u Mineka, S. & Cook, M., 1993, „Mechanisms involved in the observational conditioning of fear“, Jou rn al o f Experim ental Psychology, 122: 3-38. 33 Darwin, C., 1998, The Expression o f the Emotions in Man an d Animais, 3rd éditi on, New York, Oxford University Press, str. 43. 34 U tekstovima Tobeja i Kosmidesa naglašen je upravo ovaj momenat. Cosmides, L. & Tooby, J., 2000, „Evolutionary psychology and the émotions“. U M. Lewis i J. M. Haciland-Jones (eds.), The H an dbook o f Emotions, 2nd édition, New York, The Guilford Press. V. str. 91-115. 35 To je veoma slično pojmu i delovanju „afektivne memorije“ Magde Arnold, ali ona nije naglasila da uskladišteno nije naučeno nego je dato. 36 Mayr, E., 1974, „Behavior programs and evolutionary strategies“, Am erican Scientist, 62: 650-659.
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
331
37 F rij da, N. H., 1986, The Emotions, Cambridge, Cambridge University Press. V. str. 277. 38 Zahvaljujem Filu Šejveru /Shaver/ na podsećanju na Toma Šefa /Scheff/, koji se ovim pitanjem naširoko bavi u svojoj knjizi Catharsis in Healing, Ritual, an d Dra m a, Berkeley, Calif., Consulting Psychologists Press. 39 Na to mi je skrenuo pažnju Niko Frijda. 40 Ekman, P. & Friesen, W. V., 1978, Facial Action Coding System: A Technique fo r the M easurem ent o f Facial M ovement, Palo Alto, Calif., Consulting Psychologist Press. 41 Levenson et al., „Emotion and autonomie nervous system activity in the Minangkabau o f West Sumatra“; Levenson et al., „Emotion, physiology, and expresion in old age“; Levenson, Ekman & Friesen, „Voluntary facial action generates emotionspecific autonomie nervous system activity“; Ekman, Levenson & Friesen, „Auto nomie nervous system activity distinguishes between émotions“. 42 Ekman, P. & Davidson, R., 1994, The Nature o f Emotion: Fundamental Questions, New York, Oxford University Press. Detaljnije o ovome videti u sledećim člancima: Ekman, P. & Davidson, R. J., 1993, „Voluntary smiling changes regional brain acti vity“, Psychological Science, 4: 342-345. Davidson, R. J., Ekman, P., Saron, C., Senulis, J. & Friesen, W. V., 1990, „Emotional expression and brain physiology I: Approach/withdrawal and cerebtral asymetry“, Jo u rn a l o f P erson ality a n d S ocial Psychology, 58: 330-341 ; Ekman, P., Davidson, R. J. & Friesen, W. V., 1990, „Emo tional expression and brain physiology II: The Duchenne smile“, Journal o f Perso nality and Social Psychology, 58: 342-353. 43 Zahvaljujem Peteru Goldiju što mi je skrenuo pažnju na ovaj primer, koji opisuje Dejvid Hjum. 44 Moja razmišljanja o tom pitanju izoštrio je razgovor o mojim idejama o destruktiv nim emocijama na sastanku sa Njegovom svetošću, Dalaj Lamom, u martu 2000. godine. O ovom sastanku videti referentnu knjigu Danijela Golemana, 2003, Destructive Emotions: How Can We Overcome Them?, New York, Bantam Books. Posebno sam zahvalan Alanu Valasu /Wallace/ zbog problema koje je uočio u mojoj ranijoj formulaciji. 45 LeDoux, J. E., 1996, The Emotional Brain: The Mysterious Underpinnings o f E m o tional Life, New York, Simon and Schuster. V. str. 204. 46 Ibid. V. str. 146. 47 LeDoux napominje da ovaj izraz prvi uvodi Donald Heb u svojoj knjizi The organization ofB ehaviour, 1949, New York, John Wiley & Sons. 48 Davidson, R. J. (u pripremi), „Affective style, psychopathology and resilience: Brain mechanisms and plasticity", American Psychologist.
332
Po l E km an
49 Ekman, P. & Davidson, R. (eds.), 1994, The Nature o f Em otion: Fundam ental Questions, New York, Oxford University Press. 50 Lazarus, R., 1991, Emotion an d Adaptation, New York, Oxford University Press; Gross, J. J., 1988, „Antecedent - and response-focused émotion régulation: Diver gent conséquences for experience, expression and physiology“, Journal o f Persona lity an d Social Psychology, 74: 224-237. Gross, J. J., 1998, „The emerging field of émotion régulation: An integrative review“, R eview o f G en eral Psychology, 2: 271-299. 51 Više o ovoj tehnici videti u Gross, „The emerging field of emotional régulation“. 52 Segal, Z. V., Williams, J. M. G. 8c Teasdale, J. D., 2002, M indfulness-based Cognitive T h erapyfor Depresion: A New A pproach to Preventing Relaps, New York, The Guilford Press. 53 O brojnim, različitim pogledima na raspoloženje i emociju videti u 2. poglavlju u Ekman, P. i Davidson, R. J. (eds.), 1994, The Nature o f Emotion. 54 Zahvaljujem Džini Birs /Јеппу Beers/, koja mi je to pomenula. 55 O tome videti u Peter Goldi, The Emotions, 2000, New York, Oxford University Press, str. 113. 56 Ekman, P., 1985, TellingLies: Clues to Deceit in the M arketplace, M ariage, an d Politics, New York, W. W. Norton. Treće izdanje je objavljeno 2002. godine. 57 Gottman J. M. & Levenson R. W., 1999, „How stable is marital interaction over time?“, Family Processes, 3 8 :159-165. 58 O Otelovoj grešci u kontekstu sumnje na laž, videti moju knjigu TellingLies. 59 Scherer, K., Johnstone, T. & Klasmeyer G. (u pripremi), „Vocal Expression of Emotion“. U R. Davidson, H. Goldsmith & K. R. Scherer (eds.), H andbook o f Affec tive Science, New York, Oxford University Press. 60 Ekman, P., O’Sullivan, M. & Frank, M., 1999, „A few can catch a liar“, Psychological Science, 10: 263-266; Ekman, P. & O’Sullivan, M., 1991, „Who can catch a liar?“, Am erican Psychologist, 46: 913-20. 61 Banse, R. & Scherer, K. R., 1996, „Acoustic profiles in vocal émotion expresion“, Journal o f Personality and Social Psychology, 70: 614-636. 62 Opisi radnji, koje daje Frijda, koje karakterišu svaku emociju uključuju još puno toga što ovde nije pomenuto. Verujem da su jedino ovi rudimentarni, početni pokreti držanja tela oni koji su ugrađeni, automatski i univerzalni. 63 Levenson, R. W., Ekman,P., Heider, K. & Friesen, W. V., 1992, „Emotion and autonomie nervous system activity in the Minangkabau of West Sumatra“, Journal o f Personality and Social Psychology, 62: 972-988; Levenson, R. W., Carstensen, L. L., Friesen, W. V. & Ekman, P., 1991, „Emotion, physiology, and expresion in old
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
333
age“. Psychology and Aging, 6: 28-35. Levenson, R. W., Ekman, P. & Friesen, W. V., 1990, „Voluintary facial action generates em otion-specific autonomie nervous system activity“, Psychophysiology, 27: 363-384; Ekman, P., Levenson, R. W. & Fri esen, W. V., 1983, „Autonomie nervous system activity distinguishes between émo tions“, Science, 221:1208-1210. 64 Stein, N. L., Ornstein, P. A., Tversky, B. & Brained, C. (eds.), 1997, M em ory fo r Everyday Em otional Events. Mathaw, N. J.: Lawrence Erlbaum Associates. 65 Davidson, R. J., Jackson, D. C. & Kalin, N. H., 2000, „Emotion, plasticity, context and régulations. Perspectives from affective nauroscience“, Psychological Bulletin, 126: 890-906. 66 Gros opisuje regulaciju na prednjem kraju, ali se on ne usredsređuje na ovu nehotičnu, skoro trenutnu, regulaciju, koju predlaže Dejvidson. Umesto toga on se bavi više smišljeno nametnutim nastojanjima da se reinterpretira ono što se odi grava. Gross, J. J., 1998, „Antecedent - and response-focused émotion régulation: Divergent conséquences for experience, expression and physiology“. Jou rn al o f Personality an d Social Psychology, 74: 224-237; Gross, J. J., 1998, „The emerging field of émotion régulation: An integrative review“, Review o f General Psychology, 2 :2 7 1 -2 9 9 . 67 Greenberg, M. T. & Snell, J. L., 1997, „Brain development and emotional develo pment: The rôle of teaching in organizing the frontal lobe“. U P. Salovey & D. J. Sluyter (eds.), E m otional Development and Em otional Intelligence, New York, Basic Books. 68 Zajonc, R. B., 2001, „Emotion“. U D. T. Gilbert, S. T. Fisk, & G. Lindzey. (eds.), The H an dbook o f Social Psychology, Vol. 1. 4th édition, Boston, McGraw-Hill. V. str. 591-632. 69 Danas je popularnije da se koriste konekcionistički modeli. Nije da se ne slažem s takvim formulacijama, ali one su teže razumljive i, za ovu svrhu, mislim da je korisnija metafora s kompjuterskim programom i instrukcijama. 70 Mayr, E., 1974, „Behaviour programs and evolutionary strategies“, A m erican Scientist, 62: 650-659. 71 Ne smatram da je sve ovo očigledno već prvog dana u životu, ali se slažem s nalazima Linde Kamras i Harijet Oster, da se pojavljuje postepeno, tokom razvoja deteta. Camras, L., Oster, H., Campos, J., Miyake, K. & Bradshaw, D., 1992, „Japa nese and American infants responses to arm restraint“, Developm ental Psychology, 2 8:578-582. Takode, Rosenstein, D. & Oster, H., 1988, „Differential facial respon ses to fourbasic tastes in newborn“, Child Development, 59: 1555-1568. 72 Heim, C., Newport, D. J., Heit, S., Graham, Y. P., Wilcox, M., Bonsall, R., Miller, A. H. & Nemeroff, C. B., 2000, „Pituitary-adrenal and automatic responses to strre-
334
P ol E kman
ss in women after sexual and physical abuses in childhood“. Journal o fth e American M edical Association, 284: 592-597. 73 Wallace, A., 1993, Tibetan Buddhism , fr o m the G round Up, Boston, Wisdom Publications. V. str. 103. 74 Ibid. V. str. 132. 75 Nigro, G. & Neisser, Ü., 1983, „Point ofview in personal memories“, Cognitive Psychology, 15: 467-482. t 76 Langer, E., 2002, „Well-Being, Mindfulness versus Positive Evaluation“. U C. R. Snyder & S. J. Lopez (eds.), The H andbook o f Positive Psychology, New York, Oxford University Press. 77 Wyner, H. (neobjavljeno), „The Defining Characteristics of the Healthy Human Mind“. 78 Zahvalan sam Denu Golemanu, koji je predložio tu terminologiju i učinio da moje razmišljanje bude jasnije. 79 Goldie, The Emotions. V. str. 65. 80 Schooler, J. W., 2001, „Discovering memories of abuse in light of meta-awareness“, Journal o f Aggresion, M altreatment an d Trauma, 4 : 105-136. 81 Umesto p a tn ja /agony, prim, prev./, koristili smo r e i j a d /distress, prim, prev./, ali su kasnija istraživanja pokazala da jad obuhvata više od patnje - postoji i element straha. Ekman, P. & Friesen, W. V., 1975, Unmasking the Face: A Guide to Recognizing Emotions from Facial Clues, Upper Saddle River, N. J.: Prentice Hall. 82Rynearson, E. K., 1981, „Suicide internalized: An existential sequestrum“, A m e rican Journal o f Psychiatry, 138: 84-87. 83 Vingershoets, A. J. J. M., Cornelius, R. R., Van Heck, G. L. & Becht, M. C., 2000, „Adult crying: A model and review of the literature“, Review o f General Psychology, 4:354. 84 Ekman, P., Matsumoto, D. & Friesen, W. V., 1997, „Facial expresion in affective disorders“, U P. Ekman & E. L. Rosenberg (eds.), W hat the Face Reveals: Basic and Applied Studies o f Spontaneous Expression Using tjhe Facial Action Coding System (FACS), New York, Oxford University Press. Moja prva odobrena sredstva za istra živanje bila su namenjena proučavanju pacijenata s mentalnim poremećajima, ali u to vreme nisam imao načina da merim njihovo facijalno ponašanje, tako da sam se ograničavao samo na pokrete tela. Rezultati o kojima ovde govorim dobijeni su dvadeset godina kasnije, nakon što smo razvili Kodovni sistem za facijalne radnje, opisan u 1. poglavlju. Sredinom šezdesetih godina prošlog veka, pod uticajem Sil vana Tomkinsa, i uz finansijsku podršku za međukulturno istraživanje, prekinuo sam proučavanje psihijatrijskih pacijenata i, umesto na emocionalne poremećaje, usredsredio sam se na same emocije. U vreme kada sam napustio studiju o m en talnim bolesnicima, nismo imali ni alat a ni osnovno znanje o emocijama da bismo
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
335
istraživali pacijente s teškim poremećajima. Srećom, taj posao sada obavlja veći broj istraživača služeći se našim Kodovnim sistemom i drugim alatima za merenje facijalnih i vokalnih izraza pacijenata; brojni primeri su navedeni u W hat the Face Reveals. 85 Sternberg, C. R., & Campus, J. J., 1990, „The development of anger exprsions in infancy“. U N. L. Stein, B. Leventhal, & T. Trabasso (eds.), Psychological and Biological Approaches to Emotions, Hillside, N. J.: Lawrence Erlbaum Associates. V str. 247-282. 86 Berkowitz, L., 1969, „The frustration-aggresion hypothesis revisited“, U L. Berkowitz (ed.), Roots ofAggresion, New York, Atherton Press. V. str. 1-28. 87 Moja ćerka Eva pitala je njegovu svetost Dalaj Lamu zašto se ljutimo na one koje volimo, i on je ponudio to objašnjenje. 88 Zanimljiva diskusija o isplativosti s evolucionističke pozicije. McGuire, M. & Troisi, A„ 1990, „Anger: An evolutionary view“. U R. Plutchik & H. Kellerman (eds.), Emotion, Psychopathology an d Psychotherapy, New York, Academic Press. 89 Džozefa Kamposa /Campos/, sa Kalifornijskog univerziteta u Berkliju, i Marka Ginberga /Greenberg/, sa Pensilvanijskog državnog univerziteta, u ličnom razgo voru, 2000. godine. 90 Holden, C., 2000, „The violence of the lambs“, Science, 289: 580-581. 91 Konner, M., 2001, The Tangled Wing: Biological Constraints on the Human Spirit. 2nd édition, New York, Henry Holt. V. poglavlje 9. 92 O uticaju genetskog nasleđa i okoline na agresivno ponašanje videti Plomin, R., Nitz, K. & Rowe, D. C., 1990, „Behavioral genetics and aggressive behaviour in childhood“. U M. Lewis 8c S. Miller (eds.), H andbook o f Developm ental Psychopat hology, New York, Plenum. V. takode, Miles, D. R. & Carey, G., 1997, „Genetic and environmental architecture of human aggression“, Journal o f Personality an d Social Psychology, 72: 207-217. 93 Dalaj Lama, u našem ličnom razgovoru, 2001. Vidi i Goleman, D„ 2003, Destruc tive Emotions: How Can We Overcome Them?, New York, Touchstone Books. 94 Tavris, C. 1989. Anger: The Misunderstud Emotion, New York: Touchstone Books. 95 Ibid. V. str. 125-127. 96 McGuire i Troisi, „Anger“. 97Lemerise, E. 8c Dodge, K., 2000, „The development o f anger and hostile interac tions“. U M. Lewis 8c J. Haviland-Jones (eds.), H andbook o f Emotions. 2nd éditions, New York, The Guilfors Press, V. str. 594-606. 98 McGuire i Troisi, „Anger“. 99 Gottman, J. M. 8c Levenson, R. W., 1999, „How stable is marital interaction over time?“, Family Processes, 38:159-165.
336
Pol E kman
100 Lazarus, R., 1991, Emotion and Adaptation, New York, Oxford University Press. 101 Goleman, Destructive Emotions. 102 V. Izard, C., 1972, Patterns o f Emotions. San Diego, Calif., Academic Press. O depresiji i ljutnji videti Harmon-Jones, E. „Individual différences in anterior brain activity and anger: Examining the rôles o f attitude toward anger and depression“ (u pripremi). 103 Harmon-Jones, „Individual différences“. 104 Chesney, M. A., Ekman, P., Friesen, W. V., Black, G. W. & Hecker, M. H. L., 1990, „Type A behaviour pattern: Facial behaviour and speesh components”, Psychosom aticM edicine, 53: 307-319. 105 Rosenberg, E. L., Ekman, P., Jiang, W., Babyak, M., Coleman, R. E., Hanson, M., O’Connor, C., Waugh, R. & Blumenthal, J. A., 2001, „Linkages between facial expressions o f émotion in transient myocardial ischemia“, Em otion, 1: 107-115; Rosenberg, E. L., Ekman, P. & Blumenthal, J. A., 1998, „Facial expression and the affective component of cynical hostility“, Health Psychology, 17: 376-380. 106 Barefoot, J. C., Dahlstrom, W. G. & Williams, R. B ., 1983, „Hostility, CHD incidence, and total mortality : A 25-year follow-up study o f 225 physicians“, Psychosom atic M edicine, 45: 5 9 -6 3 ; Williams, R. B ., Haney, L. T., Lee, K., Kong, Y., Blumenthal, J. & Whalen, R ., 1980, „Type A behaviour, hostility, and coronary atherosclerosis“, P sychosom atic M edicine, 42: 5 3 9 -5 4 9 ; Ironson, B ., Taylor, C. B ., Boltwood, M., Bartzokis, T., Dennis, C., Chesney, M., Spitzer, S. & Segall, G. M., 1992, „Effects o f anger on left ventricular ejection fraction in coronary artery disease“, A m erican Jo u r n a l o f C a rd iolo g y , 70: 2 8 1 -2 8 5 ; Mittleman, M. A., Maclure, M., Sherwood, J. B ., Mulry, R. P., Tofler, G. H., Jacobs, S. C., Friedman, R ., Benson, H. & Müller, J. E., 1995, „Triggering o f acute myocardial onset by episodes: Déterminants o f myocardial infarction onset study investigators“, Cir culation, 92: 1720-1725; Rosenberg, „Linkages“. 107 Ekman, P., 1979, „About brows: Emotional and conversational signais“. U M. von Cranach, K. Foppa, W. Lepenies, & D. Ploog (eds.), H um an Ethology, New York, Cambridge University Press. V. str. 169-248. 108 Videti odličnu knjigu Helene Kronin, The Ant an d the P eacock: Altruism an d Sexual Selection fro m Darwin to Today, 1991, New York, Cambridge University Press. 109 Izveštaj Kanadske kazneno-popravne službe /Correctional Service of Canada report/, prema navodima Gayla Swihart, John Yuille, & Stephan Porter u The Rôle o f State-Dependent M em ory in „Red-Outs“.
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
337
110 Navodi Laure Helmut /Helmuth/ o nalazima sociologa Mareja Štrausa /Straus/, Univerzitet Nju Hemšir, u Helmuth, L„ 2000, „Has Americas tide of violence receded for good?“, Science, 289: 585. 111 Davidson, R. Putnam, K. M. & Larson, C. L., 2000, „Dysfunction in the neural circularity o f émotion régulation - a possible préludé to violence“, Science, 289: 591-594. 112 Raine, A., 1970, „Antisocial Behaviour in psychophysiology: A biosocial perceptual and prefrontal dysfunction hypothesis“, U D. M. Stoff, J. Breiling, & J. D. Maser (eds.), The H andbook o f Antisocial Behaviour, New York, John Wiley & Sons, V. str. 289-303. 113 Videti razmatranje Majkla Rutera /Michael Rutter/ o nalazima drugih istraživača o delinkvenciji na početku i tokom adolescencije u uvodu njegove knjige Genetics o f Criminal an d Antisocial Behaviour, 1996, New York, John Wiley & Sons. 114 American Psychiatric Association, 1994, „Intermittent explosive disorder“, U Diagnostic an d Statistical M anual o f M ental Disorders: DSM-IV, Washington, D. C., American Psychiatric Association. V. 627-630. 115 Pregledni prikazi o mnogim od ovih pitanja dati su u posebnom odeljku izdanja časopisa Science, od 28. 06. 2000. /289(28): 569-594/. O drugačijim pristupima antidruštvenom ponašanju videti Stoff, D. M., Breiling, J. & Maser, J. D., 1997, The H an dbook o f Antisocial Behaviour, New York, John Wiley & Sons. 116 Videti zanimljiv članak Pitera Goldija /Peter Goldie/, „Compassion: A natural moral émotion“. U pripremi za Deutsche Zeitschrift fu r Philosophie. 117 Ekman, P., Friesen, W. V. 8c Simons, R. C., 1985, „Is the startle reaction an émo tion?“, Journal o f Personality an d Social Psychology, 49(5): 1416-1426. 118 Levenson, R. W., Ekman, P., Heider, K. & Friesen. W. V., 1992, „Emotion and autonomie nervous system activity in the Minangkabau ofW est S u m a tr a Jo u rn al o f P ersonality an d S ocial P sychology, 62: 97 2 -9 8 8 ; Levenson, R. W., Carstensen, L. L., Friesen, W. V. & Ekman, P., 1991, „Emotion, psychology, and expression in old age“, P sychology andA ging, 6 :2 8 -3 5 ; Levenson, R. W., Ekman, P. & Friesen, W. V., 1990, „Voluntary facial action generates emotion-specifïc autinomic ner vous system activity“, P sychophysiology, 27: 3 6 3 -3 8 4 ; Ekman, P., Levenson, R. W. & Friesen, W. V., 1983, „Autonomie nervous system activity distginguishes between émotions“, Scien ce, 221: 1208-1210. 119 Tako bi predviđala teorija psihologa Leonarda Berkovica, po kojoj averzivni događaji mogu da rezultuju bilo ljutnjom bilo strahom, zavisno od situacije, pret hodnog učenja i naslednih dispozicija. Berkowitz, L., 1999, „Disgust: The body and
338
Pol E kman
soul émotion“. U T. Dalglish & M. J. Power (eds.), H an d b ook o f Cognition an d Emotion, Chichester, U. K., John Wiley & Sons. V. str. 429-446. 120 Ovde se oslanjam na studiju o strahu i anksioznosti Rudija i Migera, mada se u opisu njihovih nalaza i nalaza drugih, koje oni navode, koristim svojom termino logijom. Rhudy, J. L. & Meagher, M. W., 2000, „Fear and anxiety: Divergent effects on human pain thresholds“, Pain, 84: 65-75. 121 Ibid. 122 Schmidt, L. A. & Fox, N. A., 1999, „Conceptual, biological and behavioral dis tinctions among different categories o f shy children“. U L. A. Schmidt & J. Suculkin (eds.), Extrem e Fear, Shyness, an d Social Phobia: Origins, Biological M echanisms, and Clinical Outcomes, New York, Oxford University Press. V. str. 47-66. 123 Ibid. 124 Kagan, J., 1999, „The concept of behavioral inhibition“. U ibid. V. str. 3-13. 125 Crozier, W. R., 1999, „Individual différences in childhood shyness: Distinguishing fearful and self-conscious shyness“. Schmidt & Fox, „Conceptual, biological and behavioral distinctions“. V. str. 14-29 i 47-66. 126 Ovde se puno oslanjam na Omanovo poglavlje. Ohman, A., 2000, „Fear and anxiety: Evolutionary, cognitive, and clinical perspectives“. U M. Lewis & J. Haviland-Jones (eds.), The H andbook o f Emotions, 2nd édition, New York, The Guilford Press. V. str. 573-593. 127 Videti moj komentar u Ekman, P., 1985, TellingLies, New York, W. W. Norton. Treće izdanje je objavljeno 2001. 128 Ekman, P. & Friesen, W. V., 1975, Unmasking the Face: A Guide to Recgnizing Emotions fro m Facial Clues, Upper Saddle River, N. J., Preutice Hall. V. str. 66-67. 129 Kako se navodi u Miller, W. I., 1997, The Anatomy ofDisgust, Cambridge, Mass., Harvard University Press. V. str. 97. 130 Ibid. V. str. 22. 131 Ibid. V. str. 118. 132 Rozin, P., Haidt, J. & McCauley, C. R., 1999, „Disgust: The body and soul émo tion“. U T, Dalglish & M. J. Power (eds.), H andbook o f Cognition an d Emotion, Chi chester, U. K., John Wiley & Sons. V. str. 435. 133 Zbir procenata ne iznosi 100 zato što su postojali neki neklasifikovani odgovori. 134Gottman, J. M. & Levenson, R. W., 1999, „How stable is martial interaction over time?“, Fam ily Processes, 38: 159-165; Gottman, J., Woodin, E. & Levenson, R., 2001, „Facial expressions during marital conflict“, Journal o f Family Com m unica tion, 1: 37-57. 135 Miller, The Anatomy ofDisgust. V. str. 133-134.
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
339
136 Ibid. V. str. 137-138. 137 Nussbaum, M. C., 2000, „Secret Sewers ofvice: Disgust, bodies and the law“, U S. Bandes (ed.), The Passions o f Law, New York, New York University Press. V. str. 19-62. 138 Ibid. V. str. 44. 139 Ibid. V. str. 47. 140 Ibid. 141 Levenson, R. W. & Reuf, A. M., 1997, „Physiological aspects o f emotional knowledge and rapport“. U W. J. Icles (ed.), E m pathie Accuracy, New York, The Guilfored Press. V. str. 44-47. 142 Ekman, P & Friesen, W. V., 1975, Unmasking the Face. V. str. 67. 143 Miller, T heA natom y o f Disgust, V. str. 207. 144 Ibid. V. str. 221. 145 Philips, M. L., Senior, C., Fahy, T. & David, A. S., 1998, „Disgust - the forgotten émotion of psychiatry“, British Journal o f Psychology, 172: 373-375. 146 Buell, H. (ed.)., 1999, Moments, New York, Black Dog and Leventhal. V. str. 108. 147 Na primer, v. Synder, C. R. & Lopez, S. J. (eds.), 2002, The H andbook o f Positive Psychology, New York, Oxford University Press. Primedbe na ovaj rad videti u R. Lazarus, „Does the positivity movement have legs?“, P sychological Inquiry, u pripremi. 148 Frederickson, B. L. & Brannigan, C., 2001, „Positive émotions“. U T. J. Mayne & G. A. Bonanno (eds.), Emotions: Current Issues an d Future Deirections, New York, The Guilford Press. V. str. 123-151. 149 O humoru v. Ruch. W. & Ekman, P., 2001, „The expressive pattern of laughter“. U A. W. Kasznik (ed.). Emotion, Qualia, and Consciousness. Tokyo, Word Scientific Publisher. V. str. 426-443. Takođe videti Bachorowski, J. & Owren, M. J., 2001, „Not all laughs are alike: Voiced but not voiced laughter readily elicits positive affect“, Psychological Science, 12: 252-257. 150 Ekman, P., 1992, „An argument for basic émotions“, Cognition an d Emotion, 6: 169-200. 151 Keltner, D. & Haidt, J. (u pripremi), „Aspproaching awe, a moral, aesthetic, and spiritual émotion“, Cognition an d Emotion. 152 Zahvaljujući Polu Kofmanu /Paul Kaufman/, koji je uočio da sam ovu emociju bio izostavio. 153 Konsultovao sam se s još jednim italijanskim stručnjakom za emocije, Pio Ricci Bitti-jem, koji je potvrdio da fje r o verovatno jeste najbolja reč za ono što sam opi
340
Pol E km an
sao, iako je on pomenuo alternativu, rçc appagato. Izabrao sam fjero jer mi se čini da zvuk te reči bolje odgovara doživljaju. No sama reč nije važna; važno je da se specifikuje još jedan drugačiji tip prijatnosti. 154 Lewis, M. 2000. „Self-conscious émotions“. U M. Lewis & J. Haviland-Jones (eds.), The H andbook o f Emotions. 2nd édition. New York: The Guilford Press. 155 Rosten, L., 1968, The Joys o f Yiddish, New York, Pocket Books. V. str. 257. 156 Ibid. 157 Haidt, J., 2000, „The positive émotion of élévation“, Prévention and Treatment, 3. 158 Lazarus, R. & Lazarus, B. N., 2001, „The émotion o f gratitude“. Tekst pročitan na sastanku American Psychological Association, San Francisco, Calif. 159 Smith, R. H., Turner, T. J., Garonzik, R., Leach, C. W., Vuch-Druskat, V. & Weston, C. M., 1996, „Envy and Schadenfreude“, Personality an d Social Psychology Bulletin, 2 2 :1 5 8 -1 6 8 ; Brigham, N. L., Kelso, K. A., Jackson, M. A. & Smith, R. H., 1997, „The rôles of invidious comparison and deservingness in sympathy and Scha denfreude“, Basic and Applied Social Psychology, 19: 363-380. 160 Zahvaljujem Dženi Bir /Веег/, koja mi je na to skrenula pažnju. 161 Vrlo zanimljiv pristup ljubavi v. u Solomon, R. C., 1988, A bout Love, New York, Simon & Schuster. Noviji prikaz istraživanja o romantičnoj ljubavi, u kome se sma tra da je reč o emociji, v. u Hatfield, E & Rapson, R. J., 2000, „The funds, friends, and faith of happy people“, A m erican Psychologist, 55: 56-67. 162 V. sledeće članke: Diener, E., 2000, „Subjective well-being: The science o f happiness and a proposai for national index“, Am erican Psychologist, 55: 34-43; Myer, D. G., 2000, „The funds, friends, and faith ofhappy people“, A m erican Psychologist, 55: 56-67. 163 Prikaz o ovom istraživanju i sličnim istraživanjima vidi u Averill, J. R. 8c More, T. A., 2000, „Happiness“. U Lewis i Haviland-Jones, The H an dbook o f Emotions. V. str. 663-676. 164 Ibid. 165 Peterson, C., 2000, „The future o f optimism“, A m erican P sychologist, 55: 44-55. 166 Noviji prikaz o skorašnjim nalazima v. kod Danner, D. D., Snowdon, D. A. 8c Friesen, W. V., 2001, „Positive émotions in early life and longevity: Findings from the nun study“, Journal o f Personality an d Social Psychology, 80:804-813. 167 Peterson, „The future o f optimism“. 168 Ibid. V. str. 49. 169 Ekman, P., 1992, „An argument for basic émotions“, Cognition an d Em otion, 6: 169-200.
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
341
170 Frank, M. G., Ekman, P. & Friesen, W. V., 1993, „Behavioral markers and recognizability o f smile of enjoyment“, Journal o f Personality an d Social Psychology, 64: 83-93; Frank, M. G. & Ekman, P., 1993, „Not all smiles are equal; The differentia tion between enjoymnet and non-enjoyment smiles“, Humor, 6 :9 -2 6 . 171 Duchenne de Boulogne, G. B„ 1990, The Mechanism o f Human Facial Expresion, prevodilac i priređivač A. Cuthbertson, New York, Cambridge University Press (originalno izdanje 1862). 172 Ibid. V. str. 72. 173 Ekman, P., Roper, G. & Hager, J. C., 1980, „Deliberate facial movement“, Child Developm ent, 51: 886-891. 174 Darvin C., 1998, The Expresion ofth e Emotions in M an an d Animais, 3rd édition, New York, Oxford University Press. 175 Ekman, P. & Friesen, W. V., 1982, „Feit, false and miserable smiles“, Journal o f N onverbal Behavior, 6(4): 238-52. 176 Fox, N. A. & Davidson, R. J., 1987, „Electroencephalogram asymetry in respon se to the approach of a stranger and maternai séparation in 10-month-old children“, Developm ental Psychology, 23: 233-240. 177 John Gottman, University o f Washington, Seatle, 2000. U ličnom razgovoru. 178 Keltner, D. & Bonanno, G. A., 1997, „A study o f laughter and dissociation: Dis tinct correlates af laughter and smiling during bereavement“, Journal o f Personality an d Social Psychology, 4: 687-702. 179 Harker, L. & Keltner, D., 2001, „Expressions o f positive émotion in women’s College yearbook pictures and their relationship to personality and life outcome across adulthood“, Journal o f Personality an d Social Psychology, 8 0 :112-124. 180 Konow, James D. & Early, Joseph E., kako se navodi u The New York Times-u, od 19. 05. 2001, str. 17. 181 Ekman, P., Davidson, R. J. & Friesen, W. V., 1990, „Emotional expresion and brain physiology II: The Duchenne smile“, Journal o f Personality an d Social Psyc hology, 58: 342-353. 182 Ekman, P., 1985, TellingLies: Clues to Deceit in the M arketplace, M arriage, an d Politics, New York, W. W. Norton. V. str. 153. 183 Ekman, P. i Friesen, W. F., „Nonverbal Leakage and Clues to Decepetion. Psychiatry, 1969, 32, 88-105. 184 Haggard, Ernest A. I Isaacs, Kenneth S., 1966, „Micro-momentary Facial Expre ssions as Indicators o f Ego Mechanisms in Psychotherapy“. U Louis A. Gottschalt & Arthur H. Auerbach (priređivači), M ethods o f Research in Psychotherapy, New York, Appleton-Century-Crofts.
342
P ol E km an
iss Dugujem zahvalnost doktoru medicine Mardiju J. Horovicu, koji nam je omo gućio da pregledamo intervjue pacijenata koji su im ali potisnute određene emocije.
186 Dean, John, 1976, Blind A m bition, New York, Simon & Shuster. 187 Ekman, P., 1985, TellingLies: Clues to Deceit in the M arketplace, M arriage, an d Politics, New York, W. W. Norton. Treće izdanje, 2002. 188 Porter, S., Yuille, J. C. i Birt, A. 2001. „The Discrimination o f Deceptive, Mista ken, and Truthful Witness Testimony“. U R. Roesch, R. R. Corrado, R. Dempster (priređivači), Psychology in the Courts: International Advances in Knowledge, New York, Routledge. 189 Duchenne de Boulogne, G. B., 1990, TheM echanism o f Human Facial Expresion. Preveo i priredio A. Cuthberston, New York, Cambridge University Press (godina originalnog izdanja 1862). 190 Mark Frank, PhD, Associate Professor, Communications Department, State University of New York, Buffalo. 191 Gladwell, Malcolm, 2005, Blink; The Power ofT hin kin g Without Thinking, New York, Little, Brown. 192 Kassin, S. M. & Fong. C. T., 1999, „Im Innocent!: Effects o f Training on Judgements o f Truth and Deception in the Interrogation Room“. Low & Human B ehavi our, 23: 499-516. 193 Drugi radovi o onome što nazivam emocionalni profili: Hemenover, S. H. U pri premi. „Individual différences in mood course and mood change: Studies in affective chronometry“. Journal o f Personality an d Social Psychology; Davidson, R. J. 1998. „Affective style and affective disorders“, Cognition and Emotion, 12:307-330. 194 Više o sramoti v. u Scheff, T., 2000, „Shame and the social bond.“ Sociological Theory, 18:8 4 -9 8 ; takođe u Smith, R., 2002, „The rôle of public exposure in moral and nonmoral shame and guilt“, Journal o f Personality an d Social Psychology, 83(1): 1 3 8 -1 5 9 .0 neugodnosti v. Rowland, S. &Miller, I., 1992, „The nature and severity o f self-reported embarrassing circumstances“, Personality an d Social Psychology Bulletin, 18(2): 190-198. 195 Keltner, D., 1995, „Signs o f appeasement: Evidence for the distinct displays of embarrassment, amusement, and shame“, Journal o f Personality and Social Psycholo gy, 68:441-454. Videti moje osporavanje ovih nalaza u Ekman, P., 1997, „Conclusion: What we have learned by measuring facial behaviour“, P. Ekman & E. L. Rosenberg (eds.), What the Face Reveals, New York, Oxford Univesrsity Press. V. str. 469-495. 196 Više o zavisti v. uSalovey, P. (ed.), 1991, The Psychology ofjealosy an d Envy, New York, The Guilford Press. V. i 10. poglavlje izvanredne knjige Ben Zeev, A., 2000, The Subtlety o f Emotions, Cambridge, Mess., M IT Press.
R a z o t k r iv e n e
e m o c ije
343
197 Davidson, R. J., Scherer, K. R. & Goldsmith, H. H., 2003, H andbook o f Affective Sciences, New York, Oxford University Press. 198 Goleman, D., 2003, Destructive Emotions: How Can We O vercome Them?, New York, Bantam Books. 199 Praktično da i ne postoje istraživanja o ovome. Ovo što govorim zasnivam na razgovorima s ljudima koji, po m ojoj ličnoj oceni, imaju svesti o impulsu. Oni izjavljuju da im to ne polazi uvek za rukom. 200 Razgovarao sam sa Ričardom J. Dejvidsonom, profesorom univerziteta u Viskonsinu, i sa njegovom svetošću Dalaj Lamom. 201 Bennet-Goleman, T. & the Dalai Lama., 2002, E m otion al A lchem y: How the M ind Can H eal the Heart, New York: Three Rivers Press; Wallace, A. & Quirolo, L. (eds.), 2001, Budhism with an Attitude, Ithaca, N. Y., Snow Lion Publications; Kabat-Zinn, J., 1995, W herever You Go There You Are: Mindfulness M editation in Everyday Life, New York, Hyperion. 202 Ekman, P., 1985, TellingLies: Clueas to Deceit in the M erketplace, M arriage, an d Politics, New York, W. W. Norton. Treće „Nortonovo“ izdanje objavljeno je 2002. 203 Bugental, D. B., Shennum, W., Frank, M. & Ekman, P., 2000, „’True Lies’: Childrens abuse history and power attributions as influences on deception détec tion“. U V. Manusov & J. H. Harvey (eds.), Attributum, Comm unication Behaviour, and Close Realtionships, Cambridge, Cambridge University Press. V. str. 248-265. 204 Ekman, P., O’Sullivan, M. & Frank, M., 1999, „A few can catch a liar“. Psycholo g ical Science, 10: 263-266; Ekman, P. & O’Sullivan, M., 1991, „Who can catch a liar?“, American Psychologist, 46: 913-20.
