Главни у р едн и к
Зоран Хамовић
Уређивачки одбор
Душан Т. Батаковић Смиља Марјановић-Душанић (у р е д н и к ) Војислав Павловић Александар Палавестра Даница Поповић
П иковни уредник
Светлана Волиц
© СНо, 2008. Сва права за издање на српском језику задржана. Ова публикација, у целини или деловима, не сме се умножавати, прештампавати, похрањивати у меморију компјутера или на било који начин преносити - електронски, механички, фотокопирањем, снимањем или на други начин - нити може на било који начин или било којим средствима бити дистрибуирана без одобрења издавача.
Димитар Попов, Иван Божилов, Цветана Георгијева, Константин Косев, Андреј Пантев и Искра Баева
Историја Бугарске Приредио
Срђан Пириватрић
Превела с бугарског
Марија Јоана Стојадиновић
Садржај
Срђан Пириватрић
П редговор............................................................................................. 11
Димитар Попов и Иван Божилов Данашње бугарске земљеу античком и позноантичком периоду Димитар Попов
1.И сторија Т р ач ан а................................................................................19 Порекло и етногенеза Трачана.......................................................20 Друштвени и привредни развој .................................................... 24 Ране државне организације ........................................................... 26 Трачко приобаље и грчка колонизација...................................... 30 Држава Одриса.................................................................................32 Тракија до краја 3. века пре Х ри ста..............................................38 Римска експанзија и трачки отпор................................................41 Последње трачке државне организације...................................... 44 Трачке земље у систему власти Римског царства........................ 47 Религија Трачана...............................................................................50 Наслеђе Трачана................................................................................56 Иван Божилов
2. Бугарске земље и п рва столећа Византије.
60
И ван Божилов I.
Бугарска у средњем веку
1 . Бугарска, држ ава „варварског“ типа (681-864).......................67 Почеци................................................................................................ 67 Аспарух. Оснивање Дунавске Бугарске.........................................71 У борби против Византије.............................................................. 74 2. Од варварске држ аве до ц арства (86 4 -1 0 1 8 ).............................78 Кан Борис (852-889). Увођење хришћанства.............................. 78 Цар Симеон (893-927) Рах бутеошса............................................82 Цар Петар. Доба отпадника и дисидената.................................. 89 Цар Самуило. Борба за независност..............................................92 3. Друго Бугарско царство (1186-1393/96)......................................96 Под византијском влашћу (1018-1186).........................................96 Иван Асен и Петар (1186-1197). Обнова Бугарске....................98 Цар Калојан (1197-1207) и цар Иван II Асен (1218-1241) КепоуаБо нпреш Ви1§агогит е! бгаесогит............................... 100 Бугарска у сенци (1241-1300)...................................................... 105 Бугарска предзаласком (1300-1371)......................................... 109 Култура и уметност у доба Ивана Александра.......................... 115 Последње године.............................................................................120
Ц ветана Георгијева II.
Османска владавина у бугарским земљама
1. Петнаести век: између ш ока и п ри лагођ авањ а..................... 125 2. Ш еснаести век: у средишту Османског ц ар ст в а ....................133 3. Седамнаести век: превладавањ е изолације .......................... 146 4. Осамнаести век: преуређење бугарског с в е т а ....................... 160
Константин Косев III.
Бугарски препород
1. Нација и националне и нсти туц и је..........................................171 Стварање бугарске националне свести.......................................171 Почеци идеологије националног ослобођења.......................... 176 Развој просветне делатности........................................................ 181 Достигнућа националне културе.................................................. 187 Борба за црквено-националну независност...............................191 2 . Борбе националне револуције...................................................196 Оружане акције националне револуције до Кримскограта (1853-1856)..................................................... 196 Бугарски ослободилачки покрет у лавиринтима Источног питања.............................................................................201 Стварање унутрашње револуционарне организације.............211 Априлски устанак (1876) .............................................................. 215
Андреј Пантев IV.
Нова Бугарска (1878-1919)
1.Велики почетак мале кнежевине (1 878-1894)........................ 229 Час избављења. Руско-турски ослободилачки рат (1877-1878) ......................... 229 Поново Бугарска. Санстефански мировни уговор (1878) ...................................... 235 Берлински конгрес (1878)............................................................. 236 Уставна Бугарска (1879)................................................................ 241 Балканска демократија на делу (1879-1885).............................. 244 Путеви првог бугарског уједињења (1885)................................ 248 Војна одбрана уједињења (1885)...................................................251 Сами на свету (1886-1887)............................................................ 253 Између Истока и Запада. Режим Стамболова (1887-1894)...................................................256
2. Друштвене и политичке страсти (18 9 4 -1 9 1 2 ).....................265 Звездани тренутак..........................................................................265 Бугари у европској Турској........................................................... 270 Проглашење независности (1908)................................................275 З.Од устанка до ратова (1912-1918)............................................. 282 Балкански рат (1912-1913)............................................................ 283 Марш судбине. Међусавезнички рат (1913)............................... 287 Бугарска и Први светски рат (1915-1918).................................. 292 Пораз (1918).....................................................................................298 Биланс............................................................................................... 301
Искра Баева V.
Бугарска између два светска рата
1. Двадесет бурних међуратних година......................................... 307 Нова прерасподела политичких снага.........................................308 Земљораднички експеримент самостално владање БЗНС............................................................ 311 Демократска слога на впасти (1923-1931).................................. 315 Краткотрајан успон парламентарне демократије.....................319 Преврат 19. маја 1934. и учвршћење власти цара Бориса...... 320 2. Други светски рат и корените геополитичке п р о м е н е ......325 Бугарска приступа Тројном пакту...............................................326 Стварање „Велике Бугарске“ ........................................................ 330 Антифашистички отпор............................................................... 331 3. Д руш тво и култура у међуратном периоду.............................334 Привреда - кризе и развој............................................................ 334 Промене у бугарском друштву...................................................... 337 Бугарска као део европске културе..............................................338
Искра Баева VI.
Бугарска у источном блоку
1. Нови подожај Бугарске у послератној Е в р о п и ......................343 Промена позиције Запада у Источној Европи.........................344 Нова упога Совјетског Савеза у послератној Бугарској..........345 Експеримент „народне демократије" и наметање стаљинистичког социјализма (1944-1953)................................. 347 „Народна демократија“ национални пут у социјализам.....................................................348 Наметање сташинизма у Бугарској (1948-1953)........................ 351 Спољнополитички проблеми....................................................... 356 2. Бугарска под руководством Тодора Ж и в к о в а........................ 358 Први покушаји промена после Стаљинове смрти....................358 Априлско разведравање средином педесетих година..............360 Бутарска од шездесетих до осамдесетих година........................ 365 Бугарска у источном блоку............................................................ 369 Култура у социјализму................................................................... 371
Искра Баева VII.
Бугарска транзиција
1.Бугарска транзиција у демократско друш тво (1989-2007)................................ ......... 379 Смена власти (10. новембар 1989),..............................................380 Рађање бугарске демократије први слободни демократски избори.......................................... 382 Избори 1994. и леви т ал а с.... ...................................................... 388 Нови почетак у нови.м условима.................................................392 Бугарска „годинз чуда“ (аппо ппгаБШз)....................................396 Бугарска њ» путу према НАТО-у и Европској унији................ 400
Библиограф ија................................................................................... 403 Белешка о ау то р и м а.........................................................................417 Индекс................................................................................................... 421
Предговор
У оквиру настојања, започетих покретањем едиције „Полис“ пре десетак година, да се неповољно стање с преведеном историографском литературом на читалачком подручју српског језика преокрене, дела тематски посвећена историји суседних народа, односно држава, имају у овој библиотеци посебно место. Тако се Историја Бугарске наставља на низ сличних издања (Историја Грчке новог доба, Албанци, Историја Мађара), претходећи, истовремено, неким будућим (историје РумунЛје, модерне Турске), такође неопходним. Само је наоко парадоксално да се пред читаоцима налази заправо први целовит приказ бугарске историје који је икада објављен у Србији. Трагична сложеност српско-бугарских односа, негде од времена Берлинског конгреса (1878) па до дуго у двадесети век, с једне, као и релативна (такође и селективна) затвореност јавног мишљења у Југославији и Србији према одређеним темама - делом условљена поменутим стањем односа, односно негативним наслеђем, из генерације у генерацију увећаваним, с друге стране, вероватно да су највише допринеле да се на једну историју Бугарске морало чекати дуго, свакако и предуго. Речено, заправо, важи за доба од када је у српској историографији преовладао критички правац и од када је она, на смени 19. и 20. столећа, добила своје професионалне, стручно обучене посленике. Тај процес је био готово упоредан с компликовањем српско-бугарских односа, после Берлинског конгреса (1878) и првог у низу српско-бугарских ратова (1885). Међутим, другој половини претходног, осамнаестог столећа, док су се балкански национализми, под влашћу Османлија, још љуљушкали у својој заједничкој колевци - живој заједници православних хришћана, односно својевсрном „византијском комонвелту“ (познати израз Дмитрија Оболенског) у свом дугом трајању - бугарска историја добила је свог првог писца на оновременом српском језику. Учени ар-
12
Историја Бугарске
химандрит манастира Ковиља Јован Рајић је, живећи и радећи на ободу Аустријског царства, а највише у Сремским Карловцима, до 1768. довршио своје широко замишљено дело И с т о р и ја р а з н и х с л о в е н с к и х н а р о д а , Б угара, Х р в а т а и С р б а , која је објављена тек 1794-1795. у Бечу.1 Рајићева И с т о р и ја , добро је познато, представља прекретницу у начину на који се уобличавало историјско памћење српског народа. Заправо је то прва модерна српска историја - она је, због својих квалитета, понела ту титулу у каснијим оценама, мада јој је претходио К р а т а к у в о д у и с т о р и ју п о р е к л а н а р о д а с л а в е н о -с е р б с к а го Павла Јулинца, објављен у Венецији 1765. године. Упадљива је ширина Рајићевих концепција и интересовања, настала вероватно и под утицајем Мавра Орбина и његовог објављеног у Пезару 1601, који је Рајић, додуше, читао само у скраћеном преводу грофа Саве Владиславића, утицајној књизи штампаној у Санкт Петербургу 1722. Иако је највише простора
К раљ евст ва С ловена,
посветио Србима, Рајић је на прво место у својој И с т о р и ји ставио Бугаре (а да је, све време, свакако, највише размишљао о Русима, мада је од приказа њихове повести на време одустао). Вероватно, помишљало се, због бугарског порекла - његов је отац био из Видина, а и он сам помињао је у преписци свој „бугарски род“. С Рајићем је додира имао и први бугарски ггисац једне модерне историје - хиландарски монах Пајсије. Извесно да И с т о р и ја С л а в ја н о б у га р с к а , написана 1762, дугује сусретима свога писца с Рајићем у Хиландару и Сремским Карловцима. Ваља истаћи не само да је Рајићево дело у односу на Пајсијево, према оновременим историографским критеријумима, далеко боље већ и да је оно, као штампано, током неколико деценија и за многе Бугаре било доступнији извор сазнања о сопственој прошлости него што је то могла бити руком писана, мада и веома много преписивана, Пајсијева И с т о р и ја , први пут штампана 1844. Рајић је претежно писао славено-сербским језиком, свакако разумљивим за ученије Бугаре. Требало би овом приликом истаћи да Рајићев случај, у освит модерног доба, показује очигледну функционалност „византијског комонвелта“ као духовне заједнице православних цркава, давно створене у окриљу Источног римског царства, која је наставила свој живот у новим околностима османлијских освајања, успона Аустрије и Русије. Уопште, његова И с т о р и ја споменик је занимљив за историју јужнословенских историографија али и
1 Међу обимном литературом о Јовану Рајићу упућујем на два најновија зборника с научних скупова: Јо ва н Р а ји ћ , Ж и в о т и де л о , ур. М. Фрајнд, Београд 1997; Ј о в а н Р а ји ћ и с т о р и ч а р , п е с н и к и ц р к в е н и в е л и к о д о с т о јн и к , Нови Сад 2001. Недавно је објављено фототипско издање Рајићевог дела под насловом И с т о р и ја с л о в е н ~ с к и х н а р о д а , 1-4, Нови Сад 2002. О Рајићевом раду на бугарској историји писао је Н. Радојчић, „Рајићева бугарска историја“, С б о р н и к в ч е с т н а В . Н . З л а т а р с к и , Софил 1925,353-365.
Предговор
13
као чедо давне епохе заједничког узрастања младих јужнословенских национализама. У даљем развоју српског историописања тако великих захвата попут Рајићевог више није било. У новоствореним интелектуалним средиштима Срба, насталим после Првог српског устанка (1804) и стварања аутономне Кнежевине Србије (1830), преовлађује усредсређеност на сакупљање и објављивање историјске грађе, и бављење националним темама. Треба поменути и превод П и с а м а о и с т о р и ји С р б а и Б уга ра Александра Гиљфердинга на српски, који је Милан Т>- Милићевић објавио 1857. у Београду. Усамљен је случај Милана Савића, који је 1878. у Новом Саду, тада у Аустроугарској, објавио И с т о р и ју б у га р с к о га н а р о д а д о п р о п а с т и д р ж а в е му, ограничену, дакле, само на средњи век, а уосталом и дело готово потпуно неоригинално, за које је и сам аутор рекао да је углавном настало на основу знамените И с т о р и је Б у га р ск е Константина Јиречека, објављене на немачком 1876 (прве бугарске историје у потпуности написане на начелима критичке историографије), као и на основу радова неких других аутора, између осталих Каница и Гиљфердинга, али и Дринова и Рачког. Овај давни покушај, књижица малог формата од неких стотинак страница, природно, потпуно је заборављен. Занимљиво је приметити одушевљење аутора (односно преводиоца) због обнове бугарске државе („приступ“, односно предговор за ово делце писан је на Цвети 1878, дакле између склапања мира у Сан Стефану и сазивања међународног конгреса за његову ревизију у Берлину). У међувремену је доба сарадње српског и бугарског националног покрета сменило доба неповерења и сукобљености циљева, несталних савезништава, најзад и трагичних ратова (1885. и 1913; као и сукоби у контексту светских ратова 1915-1918. и 1941-1944). Читав дискурс Бугара и Бугарске у српском јавном мњењу и историографији постаје од последње четвртине 19. века изузетно сложен и посебно осетљив. Свакако да је исто вредело и у супротном случају. Различите „бугарске" теме биле су, током деценија развоја српске и југословенске историографије, заступљене многим квалитетним и мање квалитетним радовима, али је, углавном, читав дискурс био одређен, и тематски посвећен, двостраним односима. Посебна врста радова припада литератури у извесном смислу полемичкој и историјско-етнографским расправама и студијама о спорним питањима или спорним областима. Важне радове о српско-бугарским односима у 19. веку написао је академик Владимир Стојанчевић, затим треба поменути зборнике радова о југословенско-бугарским односима у 20. веку (Београд 1980, 1982), а међу млађом генерацијом историчара запажа се обрада већих целина или појединачних питања, из двостране или чисто бугарске проблематике, у радовима Владимира Јовановића, Момира Самарџића, Петра Драгишића и потписника.
14
Историја Бугарске
Ни српска ни југословенска историографија нису неговале сопствени монографски приступ темама интегралне историје других народа или држава. Приказ бугарске историје није се нашао ни у плановима и програмима, иначе, међу југословенским и српским издавачима, никада нарочито промишљене и систематизоване, нити упорније неговане, делатности објављивања стране историјске литературе. Данас, редакција „Полиса“ одлучила је да домаћем историографском и јавном мњењу понуди управо бугарски поглед на сопствену историју. Можда разлоге за овакав избор и није потребно посебно објашњавати. Савремени политички тренутак дао је оквир у коме се узајамно - српско и бугарско - разматрање различитих тема (посебно се то односи на оне спорне из новије историје) може мирније одвијати. У области средњовековне историје и византолошких студија двострани научни скупови готово да су постали традиционални (симпозијум о Косовском боју одржан у Софији 1989, симпозијум о српско-бугарским односима у оквиру византијске цивилизације одржан у Софији 2003, симпозијум о српско-бугарској узајамности током 13. века, планиран да се одржи ове године у Београду), док су за област нововековне историје слични сусрети научника у плану. Пружити домаћем читаоцу на увид синтетски приказ сопствене историје аутора који представљају зрелу генерацију бугарске историографије допринос је укупном „бугарском дискурсу" на овом простору, прилика за преиспитивање представа и стереотипа, њихово укидање, измену, можда и потврђивање и продубљивање. Међутим, историјска свест и, у оквиру ње, представа другог и другости, познато је, само се у мањој мери одређују дометима историографије. Тако ће овај непретенциозни допринос бољем познавању или тек упознавању историје једног од суседа остати у домену прилога историографском дијалогу и квалитету јавног мњења, што му и јесте сврха. Предмет ове синтезе јесте информативни приказ бугарске историје у свом континуитету, што је одредило једноставну и логичну композицију дела. Уводни одељак о трачкој прошлости некадашњих и данашњих бугарских простора није само прилог историји смењивања цивилизација већ и неопходан увод за отварање питања преживљавања и дугог трајања неких аспеката поражених култура. Уводном одељку припада и приказ позноримске, односно рановизантијске прошлости бугарских земаља, доба у коме почиње њихова судбинска предодређеност стварањем нове престонице Царства, Константиновог града. Стварање и постојање бугарске државе на Балканском полуострву поистовећује се, вероватно неоправдано, с тзв. средњовековним периодом историје Бугарске, који почиње 681. и завршава се 1396, обухваћеним првим поглављем. Следи одељак о прошлости бугарских области под
Предговор
15
влашћу султана из Османове династије, колоквијално Турака. Треће поглавље посвећено је историјском феномену названом „бугарски препород", односно добу рађања модерног бугарског национализма до обнове државе, дакле негде од шездесетих година 18. века до Берлинског конгреса 1878. Потоња поглавља баве се историјом модерне бугарске државе, од стварања до краја Првог светског рата 1919, затим у међуратном периоду, током Другог светског рата, поратног периода и уласка у источни блок, све до почетака транзиције, као и током саме транзиције, која се уласком земље у ЕУ 2007. сматра успешно завршеном. Унутар овакве периодизације, карактеристике дискурса одређене су највише просторним ограничењем и потребом за излагањем основних обавештења, као и одликама самог раздобља о коме се говори. Ово је посебно уочљиво у одељцима посвећеним бугарском препороду и обнови државе, односно стварању модерне Бугарске, дакле добу од половине 18. века до првих деценија 20. века. С обзиром на улогу историцизма у бугарском националном покрету, историографски дискурс овог периода добрим делом се своди на хронику политичких последица историцистичких схватања. Историцизам, добро је познато, био је квасац готово свих балканских национализама. Образложење националних програма и оправдање политичких потеза често је почивало на представама о националној прошлости, а време и место радње ових својеврсних „златних легенди“ односило се, најчешће, на доба највећег територијалног распростирања некадашње државе, у међувремену нестале под влашћу Османлија. У случају Бугарске, било је то најпре, али не само, доба цара Симеона. Међутим, стварање ефемерне „Санстефанске Бугарске“ из основе је регенерисало историцистички принцип. Не укидајући идеале који су се односили на древно доба Симеона или Ивана II Асена, историцизам је добио савремену тачку ослонца у територијалним одредбама руско-турског мировног уговора склопљеног 3. марта 1878. у црноморском месташцету звучног имена - Сан Стефано. Уговор је предвиђао стварање бугарске државе на простору унутар доњег Дунава, Црног и Егејског мора, и албанских планина. Поништена одлукама Берлинског конгреса у лето исте године, „Санстефанска Бугарска“ постала је идеал, дубока рана и ноћна мора генерација бугарских родољуба, који су у њој видели остварење бугарског националног програма, по етничком и историјском начелу. Бугарска историографија интерпретирала је одлуке Берлинског конгреса као поделу Бугарске на пет делова: Кнежевину Бугарску, Источну Румелију, Тракију и Македонију (под османском влашћу), Западне области (Ниш, Пирот и Врање, под влашћу Србије) и Добруџу (под влашћу Румуније). На другој страни, пропаст „Санстефанске Бугарске“ је у иностраним историографијама често интерпретирана као пропаст „Велике Бугарске". Логика историцизма стварала је области спорне са становишта историјског
16
Историја Бугарске
права, а случај је био додатно сложен у зонама с прелазним етничким карактеристикама или с флуентном етничком свешћу. Остварење тако заснованих националних програма постало је посебно сложено и осетљиво када је, после стварања првих националних држава, оно стављено у службу партикуларних интереса младих држава и друштвених група, а још више у дубоким померањима која прате светске сукобе. У таквом систему вредности и с таквим начином размишљања, сукобљеност национализама, а упоредо, и касније, и њихових историографија, заправо је неминовна. С обзиром на избор изложених чињеница и тумачења, ову историју Бугарске у целини одликује уравнотежено излагање грађе. Међутим, утисак је да су се у тексту, барем када су посреди двострани односи, макар у краћим цртама, могли наћи и искази о питањима као што су улога светог Саве у обнови Бугарске патријаршије, околности које су довеле до битке код Велбужда 1330, бугарско-српске културне везе у доба препорода, окупациона политика Бугарске током Првог и Другог светског рата, посебно у српским, односно југословенским областима, а вероватно и о још понеким. С друге стране, јасно је да потреба за континуираним излагањем на ограниченом простору није дозвољавала залажење у многе важне и занимљиве детаље. На крају, сећајући се првих корака у раду на овој књизи, захвалност редакције и приређивача припада преводиоцу књиге, Марији Јоани Стојадиновић, која је прва ступила у контакт с ауторима. Идеју за објављивање ове књиге свесрдно је подржао тадашњи амбасадор СРЈ (СЦГ) у Софији Чедомир Радојковић. Он је показао истанчан слух за проблем специфичности историографског наслеђа и историјске свести у Србији и Бугарској, и сматрао да би превођење једне бугарске историје с бугарског на српски, макар и у малој мери, обогатило наше јавно мњење. Због тога сам имао част да је мој рад на објављивању ове књиге, као приређивача, својевремено био део активности Одељења за културу у Амбасади СРЈ у Софији, на чему сам му, заједно с редакцијом, посебно захвалан. Током рада су ми у више наврата пријатељски помагали колеге - проф. Александар Јовановић, др Срђан и др Тања Катић, др Недељко Радосављевић, мр Момир Самарџић, мр Петар Драгишић, Јелена Радојковић, др Бисерка Пенкова, др Анисава Милтенова и др Ралица Русева - којима се, још једнапут, срдачно захваљујем.
Београд, на Свете Ђирила и Методија, 24 (11) мај 2008.
Срђан Пириватрић
Данашње бугарске земље у античком и позноантичком периоду Д и м и т а р П оп ов И ван Бож илов
Историја Трачана
Древна историја и култура Тракије и Трачана одвијале су се у областима између Карпата и егејског приобаља, укључујући и острва. Ту се, пре свега на територији данашње Бугарске, налазила жила куцавица генезе, обликовања, развоја и својстава трачког етноса. Ту је створено језгро потоње трачке дијаспоре, која је у свом историјском постојањузаузимала пространутериторију. Трачко расејањеје, кроз различите историјске периоде, обухватало делове Мале Азије, делове северне обале Црног мора од Кавказа и Подунавља, различите тачке источног Средоземља, а такође и делове Месопотамије, Египта, северне Африке и делове римских провинција. Ове најудаљеније територије представљају периферију трачке дијаспоре. Нажалост, Трачани никада нису развили јединствену етничку свест. Пошто нису познавали писменост, њихова историја и култура остале су неме. Описивали су их углавном старогрчки и римски аутори. Управо је због тога писана књижевна традиција често тенденциозна, па чак и непријатељска у односу на све оно што се налази изван граница грчко-римског света. Тако је древна Тракија постала „периферна“, „варварска“ зона, случајни партнер блиставе културе „снежномраморне" Хеладе, провинција коју је „цивилизовао“ Рим, далеки ехо цивилизованог гласа њиховог напретка. Оваквом погледу на акултурацију читавих области старог света (укључујући древну Тракију и Трачане), на њихово присаједињење и зависност од одређених центара интелектуалне моћи, очигледно је потребно преиспитивање и он не може да издржи критику. Међусобни утицаји Трачана и Скита, Пелазга, Македонаца, Илира, Хелена, Римљана и других допринели су да се кристалишу особене
Историја Бугарске
20
друш твено-привредне, држ авно-политичке и културно-идеолош ке структуре трачког света, на различитим нивоима. Индикативно је да ти контакти нису би ли ограничени на краткотрајне или једнократне размене информација, већ су би ли посреди дуги процеси током великих периода унутар старог века. Управо из овог угла посматрања древне Тракије и Трачана, у склопу опш теисторијског развоја сродних етн ок ултурн их заједница у југоисточној Европи, М алој и предњој А зији, Хелади, егејском свету и С редоземљу уопш те (као сложеног, синкретичког, али истовремено и историјски јединственог простора), може се одредити њихова улога, место и значај у индоевропској проблематици, у обликовању старобалканских и других европских народа.
Порекло и етногенеза Трачана Стварни почетак етногенетских процеса, који је довео до формирања балканских родовских заједница (укљ учујућ и и трачку), налази се у такозваном прелазном периоду између камено-бакарног и бронзаног доба, од средине и ли краја 4. и почетка 3. миленијум а пре Хр. П ош то је извесно да су Трачани Индоевропљани, основно је питање да ли је то индоевропско становниш тво уопш те однекуд дош ло или је обележ ја индоевропске културе д оби ло у Европи. Због тога изгледа пренагљено да се промене у ж ивоту становника југоисточне Европе приписују у целости најездама Индоевропљана. Саме по себи миграције и инвазије нису довољне да би се објаснила читава слож еност етногенетских процеса и све најважније појаве у развоју једног народа током различитих раздобља. Њ и х не би требало схватати једнозначно, а њихова разноликост извире из ш ироке етнокултурне зоне додира, где су процеси и њихова узајамна деловања у једнакој, или готово једнакој, равни развоја, и на тој основи оне се индоевропеизирају и добијају оне одлике које се м огу одредити као индоевропске. У том смислу, имагинарна праотаџбина И ндоевропљана не може се локализовати у прецизно одређену област. Н и је случајно она у савременој научној литератури смештена на различита места - у
Историја Трачана
21
централну Азију, централну и источну Европу, П рибалтик и Подунавље. О чигледно је немогуће открити њ ену тачну локацију, што показује да је индоевропеизација полицентрични процес. У том см ислу питање порекла Трачана може се посматрати кроз гледиште да су континуитет и дисконтинуитет два узајамно повезана процеса у променама етнодемографског и друш твеног састава становништва током антике. Бројне расправе о етничкој припадности древних Трачана своде се на неколико хипотеза. Према неким археолозима, промене у ж ивоту у такозваном прелазном периоду ка бронзаном добу, рушења и пожари, чији се трагови примећују у мнош тву надгробних брежуљака (могила), последица су евентуалних најезди номадских племена, „степских инвазија". То је време када из свакодневног живота нестаје богато осликана керамика. Н естају и мале статуе људи (идоли), својствене камено-бакарном добу. Промене у распореду станишта и погребних обичаја такође се не м огу занемарити. Сви ови показатељи подржавају претпоставку да су у питању најезде номадских племена која долазе са североистока. М и граци је племена мењају околности и представљају почетак нове епохе, уводећи у масовну уп отребу бронзу. Касније, у писаним историјским изворима, ови људи ће постати познати под заједничким именом Трачани. Неки археолози мисле да између камено-бакарног и бронзаног доба постоји непрекинута веза. К онтинуитет није био поремећен, претходне насеобине нису биле масовно напуштане, тако да, уопште узевши, у овом подручју није дош ло до корените промене у саставу становништва. О но није сасвим униш тено, нити су га И ндоевропљани масовно протерали или асимиловали. Као ш то се обично дешава, на неким местима ж ивот се заиста прекидао, а на другима се настављао, те се слож еност слике обли кује као резултат унутраш њих промена и померања. Ослањајући се на трачке језичке остатке који, бар за сада, не доказују неиндоевропска својства, лингвисти решавају питање порекла Трачана у границама европског југоистока и М але А зи је одвојено од досељеника - номада. О ни подржавају тезу о аутохтоности трачког становништва још од времена м лађег каменог доба (од 6. м иленијум а пре Хр.). У науци постоје м огућности комбиновања лингвистичких и археолош ких хипотеза. Прва полази од схватања о непрекинутом културно-историјском развоју и доказује да у земљама јуж но од Карпата од искона живи индоевропско становништво. У топо-
Историја Бугарске
22
нимији су сачувани његови језички остаци. Друга хипотеза полази од схватања о дисконтинуитету и истиче м огућност да су се на постојеће индоевропске становнике надоградили други придош ли И ндоевропљани - људи који су током векова прож ивљавали своје етничко, привредно и духовно сједињавање, а касније постали познати под именом Трачани. М ора се имати у виду да један ж иваљ на неком подручју никада не може бити потпуно уништен. Становниш тво може да претрпи велике жртве, да се одређени број људи исели, али маса у основи остаје и придош лице се постепено мешају са њом. И з тога следи да је индоевропеизација локалног становниш тва заиста започела у млађем каменом добу и кретала се узлазно кроз камено-бакарно доба. Крајем 4. и почетком 3. м иленијума пре Хр. њено кретање се убрзало појавом номадских племена. На почетку бронзаног доба индоевропеизација добија јак подстицај због унутарплеменских померања и премештања. Последица је да се први пут, средином 2. м иленијум а пре Хр., појављује етноним Трачани. П риближ не границе унутар којих се формира трачка народност јесу Карпати - на северу, дворечје Дњепар-Дњестар - на североистоку, дворечје Вардар-Струма - на западу, правац острва Тасос-С ам отрака - на ју гу и приобаље Хелеспонта (данаш њи Дарданели) са северозападном М алом А зи јом - на југоистоку. Око 13. века пре Хр. масовно увођењ е гвожђа у производњ у и преосмиш љавањ е видова његовог коришћења ути ч у на покретање мноштва племена, подстичући их да траже изворе сировина - пре свега метала, због чега се они насељавају на новим и повољнијим местима. Крајем 2. и почетком 1. м иленијума трачка племена су се прегруписала, раселила и разместила, да би се током 7. и 6. века затекла на одвојеним територијама. Термин Трачани се први пут јавља код Хомера за становниш тво Трачког Херсонеса (данаш ње Галипољ ско полуострво). Прихвата се да је у питању грецизирани обли к локалн ог трачког етнонима, чији је првобитни смисао „см ео“, „храбар“, „дрзак“. Касније он добија друго значење - „ош тар“, „диваљ“ , „гр у б “, „сур ов“, „неукроћен“ - сродно м иш љ ењ у које су Грци стварали о својим северним суседима. У сваком случају, термин Трачани се на почетку односио на посебно племе или племенску формацију и тек се касније прош ирио на целокупн у етничку масу. У представама Грка то се догодило тек после 6. века пре Хр. О ни своје северне суседе тада у потпуности
Историја Трачана
23
препознају као формирано становништво, са сопственим језиком, начином живота и религијом, и друш твеним, политичким и државним установама различитим од њихових. Ж и вот становништва у јуж нокарпатским областима проучава се на основу археолош ких ископавања гробова хиљадугодиш њ ег трајања. У данашњој Бугарској познато је преко 400 таквих објеката, а њихов број се и даље повећава. Треба поменути јединствен у „зла тн у“ некрополу из камено-бакарног доба, нађену у околини Варне, из 1. миленијума. Испоставило се да некропола код Варне, са својим загонетним ритуалом „си м боли ч ки х гробова“ - кенотафа (у којима је нађено мнош тво златних украса - скиптара, људских маски и других уникатних рукотворина) јесте дело локалн и х племена. Инвентар гробница показује постојање јасно изражених имовинских разлика. Све наводи на помисао да је родовско уређењ е већ би ло преживело. П ом енути процес је текао у прелазном периоду из каменог у 6акарно доба и, нарочито, у бронзаном добу. Најезда степских номада у правцу доњег Дунава убрзавала је његов развој. Њ им а се приписује појава коња и запреге. У току овог раздобља завршена је подела између зем љорадњ е и сточарства, издвојили су се занатство и трговина. Најважнија последица ових озби љ ни х друш твених, привредних и п оли тичк их промена био је постепени распад родовског уређења, почетак прелаза од патријархално-родовске заједнице ка територијално-суседској. Унутар самих заједница група родовске аристократије издвојила се насупрот припадника заједнице, сељака или занатлија. Ова прва група задобила је моћ отвореном пљачком и насиљем, и преузела је, према родовској традицији, све руководеће функције - војне, религијске и судске. Друга је била супротстављена првој. Друш твена диференцијација се врло добро уочава на ископинама насеобина и кућа, а и на примерцима керамике и у погребним обичајима, примерцима оружја, драгоцених и луксузни х производа и култних предмета. На том ф ону издваја се ли чн ост племенског вође, који стоји на челу војноуправне организације и предводи аристократску елиту. О н сам има војне и свештеничке дуж ности. Тако је у бронзаном добу друштвени, привредни и политички развој трачких области био веома близак оном у области Егеја. Преко своја три мора и преко великих река, оне су би ле органски повезане с егејским светом и М а лом А зи јом , и то је био правац њ ихових непосредних међусобних утицаја.
Историја Бугарске
24
Друштвени и привредни развој Познато је Херодотово сведочанство да је „п осле индијског, трачки народ највећи од свих народа на свету“. Иако други древни аутори оспоравају ову тврдњу, нема сум њ е да су Трачани заиста бил и м ногобројнији народ од Грка, како на континенту тако и на грчким острвима. Ова маса људи није била равномерно распоређена по читавој територији трачке дијаспоре. Разлике су уочљ иве међу областима с обе стране Балкана, а такође и на просторима јуж но и северно од Дунава. Становниш тво у северним трачким областима б и ло је осетно ређе него у јуж ни м током целог 1. миленијума. П рибли ж ни прорачуни показују да је број становника у областима јуж н о од Дунава био између 800.000 и један м и ли он људи. И ме Траике
или Т р е и к е , а касније Т р е к е и Т р а к е , односно Тракија, био
је назив који су Хелени користили као заједнички за зем ље које се налазе североисточно од области које су на Балканском полуострву они насељавали. Народ који је ж ивео на овим територијама називан је Т р а и к е с , Т р е и к е с , Т р а к е с , односно Трачани. Без обзира на то што су, према римском географу Страбону, постојала 22 трачка племена, то није доказано, јер тај исказ негирају подаци других античких аутора, чак и када је реч о најважнијим заједницама. О сим тога, античка књижевна традиција чува успомену и на анонимне групе Трачана. Н ије толико важно да се наброје сва позната племена, већ да се утврде области њ иховог распростирања. Прво, то је становништво које је ж ивело у широкој области између Карпата и реке И строс (данашњи Дунав) и вековима би ло анонимно. Тек средином 1. века пре Хр. у Цезаровом делу Г а л с к и р а т појављује се им е Д а ч а н и . Од тог момента, а највише због војних интереса Римљана, они се стално помињ у у изворима, а њихов етноним се узима као збирни за све становнике ове области. У северозападним трачким пределима најмногобројнији су били Т р и б а л и . О ни су били познати током 1. миленијума, почев од спомена код Херодота. Њ ихово име се наметнуло за становништво размештено између река Истрос, Оксиос (данашња река Искар), доњег тока М ораве и планине Хемус (данашња Стара планина). У 1. веку пре Хр. у централном делу дунавске равнице појављују се М е з и . Они, међутим, немају ништа заједничко са својим малоазијским претходницима Мезима, ратницима вичним борби прса у прса, који су, према Хомеру, учествовали у Тројанском рату. Етноним сук ори сти ли Рим-
Историја Трачана
25
љани и он је одговарао тада створеној провинцији М езији - требал о је да непобедиве легије надвладају неког славног противника. У североисточним областима, с обе стране реке И строс, најпознатији су би ли Г е т и , чији је назив био прихваћен као општи за целу заједницу чак до река П рут и Дњестар. Јужно од Хемуса, најзападније низ ток реке А кси ос (данаш њи Вардар), би ли су смештени П е о н и . Назив је био заједнички за ц елу област, али је он постепено ишчезао у корист други х племена, а од 4. века надаље најпре Македонаца. На обе обале реке Стримон (данашња Струма) сачувана су имена М и гд о н а , Д ерон а , О дом а н т а , Е дон а , Б и за лт а ,
који су сви током 4.
и 5. века ф ормирали снажне владарске домове. У унутраш њ им деловима јуж н и х Родопа ж ивели су С а т р и , познати по ратоборности и независном духу. Најпознатији род међу Сатрима би ли су Б е с и , свеш теници који су држ али познато Дионисово светилиште. П осле нестанка Сатра управо су они нам етнули своје име као збирно за становниш тво читавог масива Р и ле и Родопа. И ме О д р и с а први пут се јавља у спису Херодота, у причи о походу Дарија I (521-485) на Ските. П ом ињ у се око реке Артеск (данашња Арда). Касније су они увећали своју моћ и пр ош ирили своје границе. Језгро племенског састава би ло је у сливу река Арде, Тонзоса (данашња река Тунџа) и Хеброса (данашња Марица). Још у доба пре колонизације, пре 9. века, у М алој А зи ји се појављују Б е б р и ц и . Други познати збирни етноними у М алој А зи ји били су М е з и и В и т и н и . Слика живота Трачана током првог миленијума пре Хр. м ного је богатија него у доба родовског устројства. Уопш тено узето, у систему станишта јављају се две основне групе насеобина - прва је отворена и незаштићена, док је друга утврђена. Већи део становника ж ивео је у насељима која су била распоређена у равницама и низијама. Она нису била утврђена зидинама, нити ограђена насипима или дубоким рововима. Таква незаштићена насеља антички аутори означавају грчком речи к о м е - село. За разлику од њих, за утврђена насеља антички аутори користе различите одреднице. Често се користио термин п о л и с , али он није имао значење хеленског града-државе и наговештава да су ови називи коришћени само као ознаке за утврђена места. Утврђена насеља нису била истог типа. Велики део њих настао је од тврђава-уточишта смеш тених на природно заш тићеним и тешко доступним планинским врховима. Н алазила су се на читавој територији и нису служ ила толико као стална насеља колико да заштите становниш тво у случају опасности. Друге тврђаве су грађене
Историја Бугарске
26
из стратешких разлога. Оне су обезбеђивале путеве, превоје, погранична места и приморска места изложена нападима. Трачке зем ље познавале су и тип тврђава-насеља. Грчка реч за њих је тирсис, ш то може да се преведе као кула. О не су представљале резиденцију ти п и чн у за трачког владара, добро заш тићену стражом и гарнизоном. Тирсиси су би ли центри за контр олу територија и вршење војно-политичке и управно-судске власти. Као војна средишта, куле су језгро око кога је настајао трачки град. О не су се често налазиле ум етнуте као цитаделе у утврђеним селима. Термин који означава ове утврде - племенска средишта јесте брија. Као што се види из сачуваних топонима - М есембрија, Полтимбрија, Селимбрија, у којима је садржан овај термин - у почетку је он означавао насељено место уопште. Страбон је био први аутор који је превео ову реч као град. Управо спајање тирсиса и брија током 4. века утврђује обли к трачког града. Затворени опш тински систем искључивао је увођењ е робовског рада у основним гранама производњ е - у зем љорадњ и и сточарству. Поседовање робова би ло је дозвољено само богатим породицама и на великим поседима, али је њихов број и тамо био занемарљив и сводио се на л и ч н у п о с л у гу и ли помоћно особље. Н еуклопи вост робовласниш тва у постојећи друш твени систем видљив је у чињеници да је земља постала извозник робова за грчке полисе, за неке источне државе, а касније и за Рим и Италију.
Ране државне организације Период развоја трачких земаља током последње фазе бронзаног доба, односно од 16. до 12. века, познат је под називом „микенска Тракија“. О н подразумева сличност, сродност, блискост, а понекад и истоветност, држ авно-политичких процеса у ахајској (микенској) Грчкој и древној Тракији. То се примећује најпре у проучавању тврђава и погребни х обичаја. Треба додати сјајна достигнућа у обради метала, као ш то показују налази Вучитрнске ризнице, или бронзани ножеви и мачеви такозваног микенског типа. Све указује на то да је у тадашњем друш тву постојала јасно одређена диференцијација и раслојавање између друш твених слојева аристократије и остали х припадника заједнице.
Историја Трачана
27
На историјској позорници појавила се личн ост вође племена или племенске заједнице, који је, као и у микенској Грчкој, истовремено био владар, врховни свештеник, а чак је могао бити и обоготворен. Владари микенске Тракије поседовали су утврђене резиденције, зидане на тешко доступним планинским местима. С ли ку политичког живота могуће је створити захваљујући, с једне стране, предањима о сукобима Ахајаца са становништвом егејског приобаља, а с друге, улогама које су неке трачке вође имале за време Тројанског рата (1275-1265). Према Хомеру, Трачани који су се сакупили испод зидина Троје би ли су „ратници у двоколицама“ и „борци копљем“, неки од њ их су били наоружани кривим луковима, други су били вични боју прса у прса, а већина њих су би ли „коњ овоци“. „П лодна Тракија“, у којој су рођени, познавала је чувене и моћне прваке који су их предводили. Они су се ставили на страну Тројанаца, својим блиставим наоружањем ни по чему не одударајући од других савезника или противника. Најславнији међу трачким вођама био је_Резос. А к о се прате епови, м огу се приметити три веће области које се од ли к ују политичком централизацијом микенског типа. Прво долазе „сви Трачани, које моћни Хелеспонт ограђујећ О ни су заузимали област Трачког Херсонеса, а на западу су досезали до доњег тока реке Хеброса. У Илијади су наведена имена њ ихових вођа - Акаманта и Пеироја, који су се храбро бор и ли с непријатељем. У областима између доњ их токова река Хеброс и Н естос (данашње М есте) ж ивели су Кикони. Хомер сведочи да се на овој територији налазио њихов град Исмар, којим је управљао чувени владар-жрец М арон. У околини овог града Одисеј и његови пријатељи су, при повратку на Итаку, ратовали против Кикона, који су, наступајући у бојним двоколицама, а и као пешаци, позвавши у помоћ и Трачане из унутраш њ ости, успели да их потисну до лађа. О дличном војном организацијом Кикона управљ але су вође чија се имена пом ињ у у еповима. Трећа, најзападнија област, обухватала је доњи ток реке А кси ос (данаш њи Вардар). О бласт је била позната под именом Пеонија. У ствари, м еђу трачким вођама који су учествовали у Тројанском рату највише је би ло Пеона. М еђу њима су Пирехам, који се налазио на челу ратника с кривим луковима, и Астеропеј, који се усудио да изазове А хи леја на двобој, вешто бацајући на свог чувеног противника два копља истовремено. Обриси други х трачких политичких савеза назиру се из података митографа. Н ајмногобројнији су подаци о Орфеју. П орекло овог
Историја Бугарске
28
митског трачког певача, песника и музичара, али истовремено и исцелитеља, пророка и владара, често се везује за различита места. Њ егово царство се смешта час у југозападну Тракију, час код Хелеспонта или у зем ље Кикона. Привредне и друш твене промене на прелазу из бронзаног у гвоздено доба показују да се ж ивот државних организација у трачким земљама није прекидао. Традиције из претходног периода не нестају него се развијају и у новим околностима. А нтичка књижевна традиција, као и археолошки материјал, макар и непотпун, дају богате податке о издвајању посебних државних целина током првог м иленијума пре Хр. Најпре, у југоисточној Тракији, у областима Трачког Херсонеса, познати су били Долонки, који су водили д угу бор бу са својим северним суседима Апсинтима. Око средине 6. века они су имали сопствену поли тичку организацију, на ч елу са владарима који су одржавали контакте с грчким светом преко светилиш та у Делфима. Неспоран је континуитет с претходном епохом јер су, како се види из епова, управо из ове зоне долазиле вође и ратници који су као стварне историјске личн ости учествовали у Тројанском рату. Друга област обухвата приближ но источне Родопе, троречје А рде, Тун џе и Марице, и планине Сакар и Странџу. Она је позната по својим м егалитним споменицима. Археолош ка истраживања долмена и гробаљ а у стенама, утврђених насеобина и тврђава великих размера, показују да су становници ове територије, а првенствено племенске заједнице Одриса, имали сопствени привредни и друштвени, а потом и државотворни развој. Трећа област простире се између река Н естос и Стримон и централни х и западних Родопа. У њој је позната чувена група гробова поред села Дуванли у Пловдивском округу. О на садржи око педесет гробова, од којих су најстарији с краја 6. и почетка 5. века. Налази откривају изузетно блистав инвентар богатих укопа са златним украсима који показују моћ локалне аристократије. О би чно се некропола код села Д уванли приписује Бесима, али њихова династија је остала анонимна јер ју је, кратко време после пом енутих датума, асимиловала држава Одриса. Следећа зона обухвата територију дворечја С трим он-А ксиос. Овде је би ло сабрано мнош тво трачких племена као што су Пеони, Дерони, М игдони, Бизалти, Едони и Одомани, који су имали сопствене политичке организације. Имена неких од њ ихових владарских кућа су непозната. Други су забележени тек од 5. и 4. века,
Историја Трачана
29
али су сви би ли суверени носиоци власти. Као и у случају Беса, ова чињеница не значи да државотворне делатности није м огло бити и у ранијим временима. Она се може доказати преко новчаних емисија неких племена с краја 6. и почетком 5. века. Најпознатије су емисије Дерона, који су ж ивели у области Стримона и западно од језера Прасијада (данас Бутковско језеро). А нон им на је и династија Бизалта, који су такође им али властити ковани новац и би ли јуж ни суседи Дерона. Ковање новца би ло је познато и Едонима. Неке од емисија новца имају натпис који гласи: „Гета (Гетас), владар Едона“. Њ ихово учеш ће у актуелним поли тичким збивањима током 5. века потврђује постојање државне организације. На северу од планине Хемус зна се за државне заједнице Гета и Трибала. И сторијски извори говоре о гетском цару Д ром и хету тек крајем 4. и почетком 3. века. Интересовање античких аутора поново се појачало тек у 1. веку пре Хр. И з тог периода је познат јак државни савез под руководством Буребисте. Због величине територија које су заузимали, код Гета је постојало бар неколико државотворних центара. П олитичка карта обухватала је и зем љ у Трибала. Њ ихов положај није био битно другачији од положаја Гета, а у 4. веку познати су њихови владари Х алес и Сирм. М есто и моћ трибалске аристократије разоткривају се помоћу археолош ких налаза. Н арочито су у том см ислу речити налази из гробница у граду Враци и ризнице из села Рогозена код Враце из 4. века, која садржи 165 скупоцених судова. Северно од реке И строс, у 1. и 2. веку, постојала је веома снажна државна заједница Дачана, са владаром Децебалом на челу. Писана традиција познаје и друге фрагментарне податке о владарима и вођама трачких племена, нарочито током хеленске епохе. Такви су, на пример, владар Аргијана Лангар, владари Кена Диегилис и Зибелмије, владар Сапеја А бруп олис, владар Дентелета Ситас, владар Кебрена и Скајбоја Косинг, владар Кробиза Исант. М а колико ти извештаји би ли фрагментарни, они сведоче о постојању државних институција код неких племена или група племена у различи тим областима трачке дијаспоре и о њиховој војној и политичкој снази.
Историја Бугарске
30
Трачко приобаље и грчка колонизација Грчки свет је од 8. до 6. века пролазио кроз велику привредну, друш твену и поли тичку кризу, која га је преобразила. Једна од последица ове кризе била је замашна колонијална експанзија. У својој тежњи ка новим земљама, где ће створити нова огњишта, Хелени су стигли и до трачке обале. У 8. веку у ж иж и њиховог интересовања наш ло се полуострво Халкидики. П риликом оснивања колонија највећи удео имао је град Халкида на острву Еубеји, по којем је полуострво доби ло име. На почетку овог процеса веома активан је био још један еубејски град - Еретрија. Коринт је населио своје колонисте у Потидеји, до П елопонеских ратова (431-404) најважнијем граду у овој области и једном од узрока овом рату. О снивање насеобина у зони између доњ их токова река Стримона и И строса, а и северно од ње, почело је готово век касније. У колонизацији трачке егејске обале у међуречју С три м он -Н естос нарочито активно је би ло острво Тасос. О но је покорило копно такозване тасошке переје (дословно, земља преко пута) и тамо основало А п о ло н и ју (у близини уш ћа реке Стримон), Н еаполи (данашњи град Кавала), у залеђу Крениду (касније Ф и ли п и ) и неке друге. Између реке Н естос и ушћа реке Хеброс најважније колоније су биле Абдера и Маронеја. Прву су основали негде средином 7. века досељеници из Клазомене, полиса на западној обали М але Азије, али је она била кратког века јер је насеље попустило под ударима околни х трачких племена. Век касније, колонисти из исте области, овај пут из града Теоса, успели су да се учврсте на овим местима. Још повољнији је био положај Маронеје. Она се појавила негде средином 7. века на месту трачког насеља Исмар, где су били настањени колонисти с острва Хиос. Источно од М аронеје налазила се зона самотрачке переје. Тамо су се појавила насеља Сале, Зоне, Серион и још неколико мањих. Једна од најважнијих грчких колонија на трачкој егејској обали био је Енос. Он се налазио код ушћа реке Хеброс и основао га је полис М и ти лена с острва Лезбос. Трачки Херсонес био је важан не само због своје кључне позиције у односу на мореузе кроз које је пролазио пут према Црном мору већ и зато што је задовољавао потребе за плодним земљиш тем и снабдевањем зрнастом храном. П олис М и л ет није пренебрегао ова преимућства - традиција м у приписује стварање деведесет колонија. А тињ ани су, такође, показивали интересовање за превласт у
Историја Трачана
31
овој области. Негде средином 6. века М и лти јад Старији из рода Филаида ступио је у додир с трачким племеном Д олонки и утврдио се на полуострву. Као резултат тих подухвата Атина је на полуострву основала насеља Критоте, Пактије и, вероватно, Елајос. Све ово бил о је у потпуној сагласности с намерама Пизистрата, усмереним ка југозападној Тракији. П осле неколико неуспеш них експедиција, године 437/436. А тињ ани су тамо успели да устоличе своју најважнију колони ју Ам ф иполис, на уш ћу реке Стримон. Макар да у стратешком см ислу трачко приморје Пропонтиде није им ало битну улогу, у привредном см ислу море је имало од луч ујућ у у ло гу природне везе између источне половине Средоземља и Ц рног мора. Првенство и надмоћ у колонизаторском процесу припали су Мегари. Она је веома рано схватила значај трачког Босфора и на његовој малоазијској обали основала Халкедон, а тачно преко пута, на европској, Бизантион, с његовим јединственим полож ајем на Хелеспонту. М егарска колонизација се ширила и северном обалом Пропонтиде, где је на м есту претходног трачког насеља (ш то може да се закључи по имену) основана Селимбрија. Упоредо с тим, М и л е т је чувао своје територије на јуж ним обалама Пропонтиде. Тамо су готово све колоније настале његовим ширењем. Хелени су Црно море или Понт (старогрчки назив за море уопште), дуго називали аксеинос, односно негостопримљиво, негостољубиво, неприступачно. У току колонизације, а истовремено с упознавањем преимућстава богатства приобалних територија и нарочито после дефинитивног настањивања ове територије, Грци почињу да зову море еуксеинос, дакле гостоприм љиво, привлачно, доступно - Еуксински понт. У том подручју је при оснивању колонија предност стекао М илет. Њ егова експанзија датира од средине и друге половине 7. века и веома је снажна до средине 6. века. Најстарије колоније су биле А полон ија (данашњи град С озопољ ) и Истрија, код делте Дунава (у данашњој Румунији). Прва је била веома важна због поли м еталн их руда у масиву Странџе, а друга због житарица које су долазиле из Добруџе. Друге милетске колоније биле су још Одесос (данашња Варна), Дионисопољ (данашњи Балчик), Том и (данашња Констанца у Рум унији). Следећа етапа грчке колонизације западне трачке црноморске обале припала је Мегари. Она се одвијала током друге половине и крајем 6. века. Тада су основане Месембрија и Калатис (данашња М ангалија у Рум унији), јуж но од Томи. Колоније обично нису осниване на пустим местима него тамо где су већ постојала насеља. О томе говоре њихова имена, сачувана
Историја Бугарске
32
у грчкој варијанти, понекад м ало измењена. Таква су, на пример, Одесос, Бизантион, Месембрија, Селимбрија, М аронеја и још мнош тво других. На археолош ким налазиштима ниж и културн и слојеви откривају трагове старијих трачких насеља. Грчке колоније не м огу се посматрати као свет потпун о одвојен од Трачана. Контакти и м огућност остваривања интензивне увозно-извозне трговине зависили су од богатстава која су долазила из унутраш њ ости земље. Већ током 5-4. века грчки трговци, а касније и занатлије, зидари, сликари, најамници и војсковође, појављивали су се на територији читаве Тракије. Овај процес је би о узајаман, јер је упоредо с њим отпочео постепен продор Трачана у све друштвене слојеве у колонијама. У том процесу најактивнија је била месна аристократија. Неки њени представници брзо су се привикавали на грчки луксуз, позивали себи веште занатлије, куповали скупе производе. Грчка колонизација је покретала, померала и обогаћивала привредни и политички ж ивот трачких племена и подстицала њихов друш твени и културн и развој. Узајамни утицаји олакш авали су и убрзавали учврш ћивање власти локалн и х владара и њиховог аристократског окружења, повећавали промет производа и гом илали богатство у рукама аристократа. О во је био п ут којим је оживљавана привреда, повећавана њена снага, усавршаван управни и државни апарат, као и војска.
Држава Одриса Државу Одриса антички аутори оп и сују први п ут крајем 6. и почетком 5. века. Од тада се она често помињ е као чинилац у односима на Балканском полуострву. Сама њена појава није неки једнократни чин него последица д угог процеса остварења држ авотворних тенденција у трачким земљама. Држава Одриса настаје у југоисточној Тракији. На то су повољно утицали не само грчке колоније и, уопште, процес колонизације приобаља, већ и присуство Персијанаца. Ратови које су Персијанци водили с локални м становниш твом и Грцима утиц али су да се интензивира политички живот и постигне сталност и чврстина државне заједнице.
Историја Трачана
33
У писаној књижевној традицији и епиграфским споменицима одриске вође носиле су т и тулу василевса, а њихова држава се звала василеја, тј. краљевство. То је била власт најјачег владара, који је успевао да се избори са својим противницим а и могао да покрене већи део становништва у ратне походе. Владари су располагали одговарајућим државним и управним апаратом. Владар је бивао у сталном покрету, како би контролисао унутраш њ ост земље, сакупљао порез од потчињ ених племена и градова, бранио границе и предузимао спољне акције. Због тога Одриси нису познавали постојање сталног центра - престонице. Уп рављ ало се из оног утврђеног центра у коме се тренутно налазио владар. Државу племенске аристократије оличавао је владар, који је обједињавао законодавну, извршну, судску и религијску власт. Овај владар-жрец, који је могао бити и обоготворен, окруж ивао се и у м иру и у рату људима од поверења. Они су представљали његов савет. У уређењ у државе Тукидид помињ е још паравладаре и оне који су генајои, тј. „љ уд и доброг рода“. Паравладари су заузимали војноуправне функције и би ли непосредно потчињ ени суверену. Били су његови помоћници и надзирали су различите области у земљи. На својим имањима паравладари су би ли потпун и господари привредног добра, као власници средстава за рад и, пре свега, земље. О ни су располагали свима, поседовали потпун у слобод у деловања и врш или власт захваљујући својој војној и политичкој снази. „Љ у д и доброг рода“ би ли су блиски сувереним аристократским породицама и династичким гранама. О ни су би ли представници родовске аристократије, на основу сродства, али и на основу служ бе. Термин се, вероватно, односио и на неке припаднике вишег свештенства. И змеђу њ их и између паравладара биран је владарски савет. Династичка линија Одриса почела је од Тереса (крај 6. и почетак четрдесетих година 5. века). Тукидид каже да је он „први створио велико краљевство Одриса које је заузело већи део Тракије“ и додаје да је био „први владар који је добио велику моћ међу Одрисима“ и успео трајно да учврсти власт. Најранија сведочанства о спољ нополитичкој делатности одриског суверена откривају сарадњу са Скитима и њиховим владарем А ријапитом крајем 6. века, после безуспеш ног похода Дарија I против њих. Тада није дош ло до ратних сукоба. Река И строс била је прихваћена као граница између двеју држава, а уговори су били учврш ћени династичким браком. Наиме, Терес је једну од својих кћери дао скитском владару за жену. У ово време дош ло је до при-
Историја Бугарске
34
саједињавања Гета, који су од тада увек били поуздани савезници Одриса и ш титили северно крило државе. П осле повлачења персијских гарнизона с трачких обала, 478. године, Терес је искористио ослобођен у територију и кренуо на југоисток према Трачком Херсонесу. О н је после 465. успео да стави под контролу такозвану трачку делту, између Бизантиона и Салмидесоса. Војни успех није био могућ без освајања целокупне области од П ропонтиде до Бургаског залива, као и доњег тока реке Хеброс. Тако је обједињавање области под овим владаром обухватало области од ушћа Дунава до слива река Тунџе, Арде и Марице, а одатле на исток и југои сток ка залеђу грчких колонија. Терес је ж ивео деведесет две године и за собом је оставио троји ц у синова - Спарадока, Ситалка и још једног сина чије име није познато. П ош то се не помињ е изричито ко је био директни Тересов наследник, можемо претпоставити да је то био Спарадок (почетак и ли средина четрдесетих година 5. века). Њ егов о владарско достојанство видљиво је из прекрасних новчића с његовим именом, кованих у радионицама грчких колонија. Одатле су се у ризницу Одриса сливале велике суме новца. Количина плем енитог метала материјални је доказ пореза којим су би ли оптерећени Хелени, као и доказ њихове зависности од Трачана. О чигледно је д а је Спарадок био први одриски владар који је имао званични уговор с А ти н ом и савезом којим је она руководила, а споразум о плаћањима је договаран између двеју страна у корист Трачана. П осле Спарадока на чело Одриса дошао је С италк (од средине четрдесетих година 5. века до 424), други Тересов син. Највероватније је његов долазак на престо био праћен династичким сукобима. О супарниш тву и Ситалковој победи нешто можемо дознати из Херодотове приче о пребегавању његовог брата (чије име не знамо) Скитима. У исто време Октамасад, син Аријапита и Тересове кћери, дигао је п обун у против владавине свога брата. О н је био принуђен да тражи уточиш те код Ситалка. Ови догађаји су ож ивели старе претензије. Спор је поново окончан без борбе. Граница низ доњи ток реке И строс се није променила, а решење сукоба би ло је испраћено разменом избеглица. Атињ ани и Одриси су закљ учили уговор 431. године, у само предвечерје П елопонеских ратова. Тај потез је био пром иш љ ен за обе стране. П олис је осетио снагу која је могла да м у помогне да се избори с тешкоћама на Халкидику, да неутралиш е мешање Македонаца и да силом смири проспартански настројене градове. Ситалкове амбиције биле су да прош ири границе државе
Историја Трачана
35
на запад, на рачун М акедоније и њеног владара Пердике. С италк је отпочео војни поход против Македоније и Халкидикија тек 429. На ч елу армије од 150.000 војника, чија је једна трећина била коњица, владар је своја дејства правдао неиспуњеним Пердикиним обећањима - највероватније се то односило на територијална питања. Поход се на почетку развијао успешно. А ли , како се зима приближавала, рат је постајао све тежи. У новим и слож енијим условима С италк се окренуо преговорима. У њима је учествовао и Спарадоков син Сеут. Тек после добијања обећања територијалних компензација, одриски владар пристао је да прекине кампању и да се врати назад. Године 424. С италк је ратовао са Трибалим а, али је у борби био поражен и није успео да учврсти нове западне границе државе, које су се налазиле на природној вертикали Ти м ок-С трум а. Исте године С италк је умро. Н е зна се колико је синова имао. Историјски је потврђен једино Садок, који је чак добио атинско држављанство, али није био наследник свог оца. Престо је заузео његов рођак Сеут, познат као Сеут I (424 - око 411), у чије време је обновљ ен савез А тињ ана са Одрисима. Нови одриски владар Медок, познат под именом А мадок I (око 407-386), био је неприкосновени владар у држави и у почетку покровитељ Сеута (у науци условно назван С еут II), сина Месада, једног од својих парадинаста. С еут је тврдио да је Тересов праунук, и био је одгајан на одриском двору пош то је његов отац претходно изгубио управу над облаш ћу трачке делте. Када је одрастао, М едок је помогао С еуту да поврати очеве територије и да овлада читавом зоном од Пропонтиде, преко планине Странџе, до Еуксинског понта. Током овог периода снага државе Одриса није опала. Управо супротно, м ало пре одлучујућег боја у Пелопонеским ратовима, код реке Егоспотама, А лк и би јад је Атињ анима понудио помоћ Одриса. Како је писао један антички аутор, „М едок и С еут би ли су м у велики пријатељи и обећали м у велику војску ако би хтео да ратује против Лакедемоњана". М еђутим, Атина је одбила ову толико потребну помоћ пош то је отворено страховала од комбинација свог грађанина. Сеут, заправо, никада није постао прави владарев намесник, већ је теж ио самосталној власти у својим областима. У С еу ту су оличене сепаратистичке намере паравладара и њихове теж њ е за самосталним владањем. О творени сукоб с М едоком се јасно видео током похода атинског стратега Тразибула у Хелеспонту. У намери да за А ти н у поврати и згубљ ен у контролу над мореузима, овај војсковођа је 389/388. покуш ао да посредује између двојице владара. Њ е-
зб
Историја Бугарске
гов најважнији задатак био је да ослободи приморске грчке полисе од двоструког опорезивања које су наметнули, независно један од другог, М едок и Сеут. П осле м ного напора, прилике је уредио други атински војсковођа, Хабрије. Без обзира на унутраш њ е размирице, државни ауторитет и М едока и Сеута био је и даље снажан. Потреси нису изазивали озби љ не последице, нити су би ли праћени војно-поли тичким неуспесима и ли цепањем државе. Зна се да се после њ их у ни зу владара налази Х ебри зелм (386-383). У време краткотрајне владавине овог владара средиште државе бил о је премеш тено на ју г и југоисток. О во се види и на новчићима с његовим именом, који су ковани у радионици у Кипсели (град у југоисточној Тракији, на доњем ток у реке Хеброс) и имају амблем града - суд за ж ито с две високе дршке. О чигледно је да је Хебризелм пренео своју исходиш ну тачку ближ е Трачком Херсонесу и П ропонтиди, с очигледном намером да одатле врши притисак на тамош ње градове. Њ егове претензије се нису односиле само на сакупљ ањ е пореза, него и на територијална прош ирења, пре свега према Пропонтиде и кљ учном Трачком Херсонесу. Ш ирењ е утицаја Одриса везано је за владавину Котиса I (383-359). О н је највероватније дошао на престо после дворског пуча у коме м у је помогао атински најамни војсковођа Ификрат. Овај одриски владар ушао је у историју као савезник Атине, добио је чак почасно држ ављанство полиса и златни венац у знак пријатељства. И згледа да су договори о опорезивањ у грчких градова би ли потврђени и браком, јер се Ификрат оженио једном од Котисових кћери. Крајем осам десетих и током седамдесетих година 4. века владар није предузимао никакве акције ван граница своје државе. Далековид и стрпљив, он је п р он иц љ иво иш чекивао пром ену ситуације. Ипак, све није текло сасвим глатко, јер је трачки владар морао да угуш и устанак извесног аристократе Адаманта. И сто тако се зна да је он у Х и јерон О р о су (Светој планини), на обали П ропонтиде, сместио своје главно утврђењ е и да је тамо пребацио и ризницу. К отис се систематски старао о остварењу свог плана. О д луч ујућ и су би ли кораци које је одриски владар предузео ка зближ авањ у с Тр и бали м а и Гетима. Њ е м у је била потребна њихова подршка да би сачувао своју позадину на северу. Доказ о њ иховим блиским везама би ли су написи на трачком посуђу - лепо израђеним фијалама, ритоним а и бокалима, очигледно послатим трибалским и гетским владарима, који помињ у Котисово име и имена насеља, њ егових утврђених резиденција.
Историја Трачана
37
После 371, када је у целој Хелади владао неред, Котис је схватио да је дошао час да промени дотадашње стање у трачко-атинским односима у своју корист. Притисак трачког владара претворио се после 365/364. у стални рат. Он је тада одбацио маску атинског пријатеља, смело упао у Трачки Херсонес и извршио опсаду Сестоса. У немогућности да се супротстави Атињанима и Персијанцима, а вероватно под Ификратовим утицајем, кренуо је на запад. Циљ је био проширење и јачање границе „Струмског мора“, улазак на полуострво Халкидики, а изгледи на успех нису били мали због борби за македонски престо. Током ових међусобних сукоба одриски владар је подржао Паусанију, у почетку против Птолемеја и Пердике, а потом и против будућег краља Филипа II (359-338). Котис је упао на Халкидики, објавио да је савезник Олинта и тамошњих градова против Атине, и склопио пријатељство са Харидемом, Ификратовим учеником и такође најамником. Овај југозападни правац деловања није имао изгледа на успех и Котис је био принуђен да се повуче. После 362. сви изгледи су поново били на страни Трачана. Упали су на Трачки Херсонес и без великих напора га покорили. Само су Сестос, Критоте и Елајос остали као последње тачке одбране Атињана. Напредовање владара привремено је било прекинуто због устанка у позадини, који је подигао Милтокит, аристократа и владарев благајник, утврђен у Хијерон Оросу, где се налазила ризница. Његово деловање је подстицала Атина обећањима да ће га подржати у борби за престо. Буна се ширила током готово читаве 361. и отворила је други фронт ратних дејстава. Котис је ратовао против Трачког Херсонеса и устаника истовремено. Упоредо с тим, он је покренуо успешну дипломатску игру с Атином, којој је лукаво обећао мир под условом да му преда Милтокита. Забринути што нису правовремено могли да помогну свом савезнику, Атињани су били принуђени да траже компромис. У новоствореној ситуацији Котис је брзо сломио отпор непријатеља, угушио устанак, вратио ризницу и богатства, чак је и помиловао Милтокита. Од децембра 361. рат за Т^ачки Херсонес ушао је у одлучујућу фазу. Ификрат је спровео успешну морску операцију против Атињана и очистио околна приморска места. После добрих дипломатских потеза, на страну Трачана је прешао Абидос, који је успео да заузме Сестос и одмах га преда Котису. Преузимајући Кардију, владар је практично већ држао у рукама кључ полуострва. Прикључио му се и Харидем, а заузимање последњих непријатељских утврђења, Критоте и Елајоса, било је само питање времена.
38
Историја Бугарске
Упоредо с овим акцијама, Котис је наставио да прати династичке борбе у Македонији и да подржава свог претендента Паусанију. У међувремену, Филип је уклонио све своје противнике и преузео престо. Његови преговори с трачким владаром почели су 359. Сусрет се догодио у рано пролеће у Мокарсосу, једној од резиденција одриског владара, где су постигнути договори око дипломатског признавања Филипа II и територијалних уступака Котисовој држави. У овој критичној ситуацији Атина је морала да реагује муњевито. Пре него што је окончао своју офанзиву на Херсонесу, Котиса су убила двојица браће из Еноса, а иза овог убиства стајала је Атина.
Тракија до краја 3. века пре Христа Котисова смрт зауставила је успон државе Одриса. Краљевство се поцепало, и у њему су се појавила три владара - Керсеблепт (син и наследник Котисов), Амадок II (вероватно син Медоков) и Берисад (чији је родослов непознат). Нове наде Атине за поновним овладавањем Трачким Херсонесом, унутрашњи потреси и међусобице учиниле су стање још сложенијим. Већ 359. полис је признао Амадока и Берисада и окренуо их против Керсеблепта. Акцију у Трачком Херсонесу водио је војни заповедник Атенодор. У то време Котисов наследник је владао земљама доњег тока реке Хеброс и источно од ње, Амадок је владао територијама у приобаљу између Трачког Херсонеса и Маронеје, док је Берисад господарио у области од Маронеје до доњег тока реке Стримон. Рат се завршио 357. уговором којим су Керсеблепт, Амадок и Берисад били признати за равноправне владаре. Они су и даље убирали годишњи порез од приобалних грчких градова. Исте године је умро Берисад, а сложено стање почиње да се расплиће мешањем Филипа II. Берисадов син, енергични Кетрипор, организовао је широку коалицију да би потиснуо Филипа од мора и одбацио га од територија источно од Струме. У тој коалицији учествовали су илирски и пеонски владари, као и Атина. Нажалост, они нису успели да покрену заједничку акцију и, као што сведочи Диодор, „док су они сакупљали војску, Филип се појавио испред њих и, препавши их, натерао их је да се
Историја Трачана
39
помире са Македонцима*. После 354. Керсеблепт је покренуо одлучујућуакцијупротив Амадока и Берисадових наследника. Одриски владар је покренуо двоструку дипломатску игру с Атином. Пробој на запад и пробуђене наде за евентуално уједињење државе Одриса подстакле су Филипа на нова освајања. Током 352/351. македонски владар прешао је преко Амадокове територије и успео да га придобије за савезника. Филип је лако стигао до Пропонтиде и опсео одриско утврђење Хијерон Тихос. Притиснут са свих страна, Керсеблепт је склопио мир, чак је послао једног од синова као таоца у Пелу. Филократовим миром, којим је окончан Свети рат (356-346), Филипу је била пружена могућност да покори Одрисе. После 346. македонска војска заузела је сва њихова утврђења и ушла у Хијерон Орос. Ипак, то још није био и крај рата. Керсеблепт се 342, заједно с извесним Тересом, Амадоковим наследником, подигао на Македонце. Дуги отпор Трачана био је сломљен тек после нових, тешких и крвавих сукоба у периоду 342-339. године. Последице освајања Тракије често се у науци прецењују. Истина да је Филип II преуредио нека стара трачка насеља у градове хеленског типа и дао им своје име, на пример, Крениди је постао Филипи, а Пулпудева - Филипопољ, распоредио македонске посаде у многа места у трачким земљама и тамо населио колонисте, а истина је и да Македонци у Тракији нису успели да успоставе целовит систем који би могао да управља државом. Прилике се нису значајно промениле за време Александра III Великог (336-323). Одмах пошто се учврстио на престолу, Филипов син је кренуо против трачких племена на северу, Гета и Трибала. У складу са хеленистичком праксом, македонски владар је у Тракији постављао своје намеснике, који су се звали с т р а т е з и . Као намесници на ограниченој територији, они нису располагали неким већим војним снагама и нису могли да неутралишу политичко деловање Трачана. Тежња ка самосталности била је најприсутнија код Одриса. Околности су у први план избациле новог и снажног владара, Сеута III (крај 4. века), који је успео да учврсти и ојача државу. Имао је велику војску, а његово најважније средиште носило је његово име - Сеутопољ, на реци Тонзос. На бронзани новац који је ковао ставио је свој лик овенчан круном од ловора. После смрти Александра Великог и поделе његове државе, Тракија је припала Лизимаху (323-281). Он је одмах по доласку на власт морао да ратује са Сеутом, који је на њега пошао са војском од 20.000 пешака и 8.000 коњаника. Исход битке је остао нејасан. Лизимах је
40
Историја Бугарске
требало да се избори и с другим тешкоћама. Године 313. ситуацију је погоршао устанак црноморских градова, предвођених градом Калатисом, због покушаја да се у њих сместе војни гарнизони. Гушење овог устанка није било и крај Лизимахових невоља у Тракији. Нови непријатељ био је владар Гета Дромихет. Трачани су у бици победили и заробили македонског владара и његове синове (према другачијој верзији - само сина Агатокла). Ови догађаји показали су нестабилност Лизимахове позиције, који и поред много напора није успео да се наментне и учврсти. Криза која је захватила хеленски свет после смрти Александра Великог није мимоишла ни Тракију. Као последица слабљења државе дошло је до децентрализације, а број династичких домова и локалних краљевстава се повећао. Долазак Келта, са северозапада, ову кризу убрзава. Њихов притисак постао је озбиљнији и изазвао је знатне последице после 280. На свом путу ка Малој Азији они су успели да се учврсте у југоисточним рејонима Тракије, тачније у залеђу Бизантиона, где су око 278. основали „краљевство“ са „престоницом“ Тиле, које је опстало нешто више од пола века. Присуство Келта у Тракији било је краткотрајно и није суштински изменило уобичајени начин живота. Они нису успоставили неку снажнију политичку власт ни у сопственој средини. Њихово присуство није довело до значајнијих последица, нити је успоставило организовану и трајну власт. Око 212/211. године један устанак Трачана лако је уништио њихову државу. Писани подаци о овим временима откривају деловање негде јачих, а негде слабијих локалних владара. Њихов број се изненада увећао. Неки од њих остали су анонимни, а у неким случајевима о династичкој линији сведоче само једно или два имена. Сви су они имали велике амбиције, што је често доводило до међусобних сукоба, до тежње да свако влада самостално. Није био случајан усклик једног грчког говорника да „Тракија мења много владара“. У 3. веку трачке земље су се претвориле у предмет спорова и ратних сукоба између хеленистичких држава Птолемеида, Селеукида и Антигонида. Њихови владари никада нису пропуштали да поведу рат, а политички хаос олакшавао је њихове намере. Као и други, и Антигониди су желели да успоставе власт над егејском Тракијом и мореузима. Било је то доба када је Филип V (221-179) започео дуготрајна, али не много обећавајућа и успешна ратна дејства на истоку. Године 211. избио је његов први сукоб са трачким племеном Меди. Филип је заузео њихову кључну тврђаву Јамфо-
Историја Трачана
41
рину, али ратна дејства нису престајала с овом победом и он је зауставио поход. У исто време намере хеленистичких држава и збивања на Балканском полуострву пажљиво су посматрали Римљани.
Римска експанзија и трачки отпор Рим је крајем 3. века почео да представља озбиљну опасност за све државе на Балканском полуострву. Пошто је Македонија одбила да одустане од својих освајања на егејској обали Тракије, римска војска је преко Илирије ушла на њену територију. У Другом македонском рату (200-197) Филип V је претрпео одлучујући пораз и био принуђен да положи оружје. Марш легија није могла да заустави ни моћна држава Селеукида. Она је, такође, имала претензије да влада стратешком зоном мореуза и Трачког Херсонеса, као и приморјем Еуксинског понта. У рату који је избио, Антиох III Велики (223-187) био је 190. потпуно потучен у боју код Магнезије у Малој Азији. После победе, у току повратка, римска војска се 188. први пут директно сукобила с трачким племенима. Ради одбране сопствене територије, разна племена су ујединила своје снаге и успешно се супротставила противнику код Кипселе и код ушћа реке Хеброс, наневши му озбиљне губитке. Непосредно после рата против Антиоха III Рим је далековидо најавио извесну попустљивост у погледу територијалног ширења Македоније. Частољубиве намере Филипа V нашле су, с друге стране, одушка у походима на Трачане. Овај владар је током 184/183. предузео велики поход у унутрашњост Тракије, против Одриса, Беса и Дентелета. Заузео је и Филипопољ, који су Трачани, међутим, брзо повратили. Војна дејства поновљена су 181, против Меда, али су ови успеси Македонаца били кратког века. После смрти Филипа V на престо је дошао његов син Персеј (179-168). И овога пута су неки Трачани били на његовој страни, као што је био случај с Котисом, верним пријатељем његовог оца, док су други, као сапејски династ Абруполис, били у савезу с Римљанима. Опкољен са свих страна, помогнут само од 3.000 трачких Синта, одсечен од главнине трачких савезника, Персеј је жестоко
42
Историја Бугарске
поражен у бици код Пидне 168. године. У овој критичној ситуацији, Одриси су, под вођством Битјуса, Котисовог сина, притекли Македонцима у помоћ. У овој бици трачки војсковођа је био заробљен и одведен у Рим као талац. Македонија је после ове битке изгубила независност. Котис је тада покренуо акцију за спасавање свог сина и упутио једно посланство у Рим. После говора одржаног пред Сенатом, његови изасланици успели су да измоле опроштај, и тако су сви таоци и заробљеници били ослобођени. Тада су први пут успостављени дипломатски односи између Рима и државе Одриса, а одриска државна организација успела је да сачува власт и после пада Македоније. Нажалост, ни трачке династичке куће, нити хеленски полиси у приморју, нису схватали опасност која се надвила над читавим полуострвом. Начело „подели и завладај", на коме је почивала римска политика, подстицала је племенски сепаратизам. Током 149. Македонија последњи пут долази до даха, под узурпатором Андриском (149-148), који се издавао за Персејевог сина (био је познат и под именом Псеудо-Филип), и који је придобио јужна трачка племена, пришавши најпре Тересу, зету Филипа V. После 148. и слома устанка, да би одржали заклетву коју су дали сенату, Одриси су сами предали Андриска победнику. Њихова проримска политика већ је имала и сопствену логику. Последице су биле јасне - Македонија је постала римска провинција и исходишна база за походе према трачким областима и Малој Азији. Током 101/100. године Римљани су надвладали Кене и загосподарили Егејским приморјем, држећи две најважније тачке - ушће реке Стримон и Трачки Херсонес, где су сместили знатну војску. Трачани су кроз читав 1. век стварали неприлике Римљанима, а прилике су биле посебно сложене за време Митридата V I Еупатора (120-63), владара Понта. Током својих ратова против Рима он је успео да придобије за савезнике многа трачка племена. Током првог Митридатовог рата Трачани су стално нападали римске поседе у Македонији, чак су стигли до Епира, где су опљачкали чувено Зевсово светилиште у Додони, док су Меди опљачкали Делфе. Најзад, 87. године, римска војска, којом је командовао Луције Корнелије Сула, успела је да продре долином Стримона и победи Меде. Претпоставља се да је за време ових ратних дејстава био заробљен и послат у Рим Спартак, славни гладијатор и вођа највећег устанка робова у антици.
Историја Трачана
43
За Рим је једина могућност била да ослаби и заплаши непокорна трачка племена. Током трећег Митридатовог рата (74-65), Марко Теренције Варон Лукул је, као конзул у Македонији, најпре наступио дуж обале, а касније наставио свој поход ка северу током Хеброса и Тонзоса, где је ратовао с непокорним Бесима. После једне велике битке успео је да заузме Филипопољ, па Ускудаму (Хадријанопољ, тј. Адријанопољ, данашње Једрене) и Кабиле (данашњи Јамбол) и први пут изведе Римљане на приобаље Црног мора. У његове руке, један за другим, падали су градови - Митридатови савезници, међу којима и грчке колоније Аполонија, Месембрија, Дионисополис, Бизоне, Калати, Томи и Истрија. Без обзира на размештање гарнизона у неким градовима, Римљани нису успели трајно да наметну своју вољу Трачанима, који нису признавали никакву власт и представљали су не само многобројног него и вештог и опасног противника. Победе нису донеле Риму очекивани политички ефекат. Око 55. године у североисточној Тракији створена је пространа и моћна државна заједница Гета, са владаром Буребистом на челу. Под његовим вођством Гети су владали не само широким територијама северно од реке Иструс (укључујући оне до доњег тока реке Дњестар) него и јужно од реке, у Добруџи и око Понтијског приморја. Власт моћног суседа признавале су и хеленске колоније од Олбије до Месембрије, коју Буребиста није успео да заузме. Судбина Римске републике решавала се у драматичним догађајима на Балкану. Код Фарсале, у северној Грчкој, дошло је 48. до чувене битке између Цезара и Помпеја. Зна се да су Одриси помогли Помпеју, а Раскупорис, за кога се сматра да је оснивач сапејске династије у јужној Тракији, довео је у његов логор две стотине коњаника. После битке, Цезар је помиловао трачке савезнике свог непријатеља. Он је намеравао да настави поход на север, да се реши Буребисте и да утврди границе Римске републике дуж реке Истрос. Ове планове и жеље о уређењу прилика у трачким земљама није стигао да оствари, јер је 44. године убијен. Претпоставља се да је отприлике у то време умро и Буребиста, а његова држава се распала. До друге битке одлучујуће за судбину Републике дошло је 42. код Филипа. Интересантно је понашање двојице сапејских династа, Раскупориса и његовог брата Раскоса. Пошто нису могли да предвиде исход битке, а сваки је предводио једнак број ратника од око 3.000 коњаника, по узајамном договору први је прешао на страну Брута и Касија, а други је помагао цезаристима, које су предводили Марко
44
Историја Бугарске
Антоније и Октавијан. После пораза републиканаца, као награду за учињену услугу, Раскос је тражио помиловање Раскупориса и тако му је спасао живот. Пошто ни Октавијан, ни Антоније нису имали времена да се њима баве, Раскупорис је искористио створену прилику и успоставио своју резиденцију у Бизији, одакле је владао сапејским владарским домом. О Раскосу се не зна више ништа. И распре између Антонија и Октавијана су се разрешиле на Балкану, у бици код Акцијума 31. Пошто је у то време полуострво било у Антонијевој власти, на његову страну прешле су позамашне трачке ратне снаге. Међу савезницима древни аутори помињу и „владара Трачана Реметалка' (Раскупорисовог сина, из сапејске династије). Он је у последњем тренутку напустио Антонија и толико се надмено хвалио тиме да је Октавијан узвикнуо: „Волим издају, али не хвалим издајнике." Нажалост, у земљама Трачана није наступио мир чак ни када је читава држава прешла под искључиву власт Октавијана Августа (27. године пре Хр. - 14. године после Хр.).
Последње трачке државне организације После битке код Акцијума напетост у трачким областима се наставила, а стварни отпор се изражавао све жешћим и одлучнијим нападима. У току зиме 29. г. пре Хр., Бастарни су прешли преко замрзнутог Истроса и, заједно с Дачанима и Гетима, продрли на југ. Како би одбранио провинцију, управник Македоније Марко Лициније Крас (унук истоименог победника против Спартаковог устанка) кренуо је против нападача и натерао их да се повуку. Великом суровошћу он је савладао отпор Меза и Трибала. При повратку римску војску су наизменично нападали Серди и Меди. Године 28. Крас је поновио поход. Овај пут војсковођа је успео да потисне свог непријатеља иза Дунава и склопи с њима споразум да више не прелазе реку. Овај енергични Римљанин предузимао је казнене експедиције и у јужној Тракији да би уплашио остале Трачане и сломио њихово самопоуздање. Напад је био усмерен, пре свега, против Беса, чије је древно и чувено Дионисово светилиште било одузето и предато Одрисима. Циљ је био јасан - Рим је на тај начин, с једне стране, поштовао споразум према вазалној трачкој држави, а с дру-
Историја Трачана
45
ге, успео да различита трачка племена нахушка једна против других. Владари-савезници, којимаје Рим дао право да носе владарску титулу, управљали су народима зависним од Вечног града, али не и потпуно потчињеним. У случају антиримског расположења или ослободилачких устанака њима је помагала редовна римска војска и они су у области која им је дата у извесном смислу били војноуправни службеници. Јужно од планине Хемус Римљани су свесно подстицали нетрпељивост између Беса и Одриса. У оваквој ситуацији нису били изненађујући спонтани устанци Беса. Први је, пре свега, представљао увод у оно што је следило. Други устанак је предводио Дионисов жрец Воло(г)ез. Зато што нису успели да поврате светилиште, Беси су се 15. или 13. године упустили у борбу, надахнути својим религиозним ентузијазмом. Устанак је трајао све до 11. године и обухватио је и области суседних племена. Одриским краљевством владао је од краја 1. века до 13. године после Хр. Реметалк I. Заједно са својим рођаком Раскупорисом, он је стао на страну Римљана. Међутим, ситуација се није развијала у њихову корист. У директном сукобу са Бесима Раскупорис је био убијен, а Реметалк је пред њима избегао све до Трачког Херсонеса. С доста напора Римљани су успели да постепено надвладају и на крају све униште у крви и огњу. Беси се после овога више не појављују на сцени. После устанка политичка власт у Тракији у потпуности је прешла у руке династије из Бизије, условно назване сапејско-одриском, са Реметалком I на челу. Ова трачка династија и њена држава, која ће опстати до 45. године после Хр., заузимала је пространу област између Пропонтиде, река Хеброс и Истрос и између Еуксинског понта (без грчких колонија) и реке Стримон, и скоро да је достизала размере државе Одриса у време њеног процвата под Ситалком. Када је око 13. године Реметалк I умро, Рим се поново умешао у династичка питања. Доследан својим идејама, Август је поделио Царство између Реметалковог сина Котиса и брата умрлог цара Раскупориса. Котис је „по праву наслеђа" добио богате области јужно од Хемуса, а његов стриц „ненасељене и дивље територије и области у близини непријатеља". Ова подела изазвала је сукоб. Раскупорис је почео стално да напада територију свог братанца. Он је био опасан не само за Котиса већ и за римску власт у Тракији. Најзад, током једне гозбе, одржане наводно поводом примирја, Раскупорис је лукаво ухватио наивног Котиса, а касније наредио да га убију и заузео његово краљевство. Сукоб који је Рим вешто изазвао
4б
Историја Бугарске
испунио је свој циљ. На крају је Раскупорис у Риму осуђен, послат у изганство и убијен, наводно, у покушају бекства. У крајњем исходу, Крас је успео да створи све услове да земље између Истроса и Хемуса постану римске провинције. Провинција Мезија успостављена је 15. године, на почетку владавине цара Тиберија (14-37). Ни Тиберије није вратио трачко краљевство у претходне границе. Он га је поделио на два дела и препустио јужне области Котисовој деци, а Реметалку II дао је области северно од Хемуса. Пошто су Котисова деца била малолетна, Требелен Руф је постављен за њиховог старатеља и управитеља њиховог дела краљевства. Неприметно, циљ је био постигнут. Трачка држава не само да је била под руководством Рима него је и она половина која је припадала Котисовој деци формално већ била под његовом управом. Због слабости Реметалка II (15-26), његовог понизног става према Римљанима и њиховог безобзирног владања, повећало се незадовољство Трачана. Године 21. оно је довело до устанка, у коме су учествовала племена Одриси, Диме и Коплалети. Устаници су предузели неуспелу опсаду Филипопоља, где се сакрио Реметалк II. На своју страну привукли су чак и племена северно од Хемуса. Устанак је угушио претор Мизије Публије Велеј, притекавши у помоћ граду с читавом легијом, пробивши опсаду и разбивши Трачане. Други устанак, о коме је Тацит оставио веома драматичан приказ, подигнут је 26. године. На страни Рима био је Реметалк II са својом војском. Римљана су и овај пут победили, а војсковођа Помпеј Сабин стекао је право на тријумф. У Тракији је наступио крвав мир. Од тог тренутка се трагови Реметалка II у изворима губе, а као владар се појавио син убијеног Котиса, Реметалк III (38-44). У духу римске праксе, он се школовао и био васпитаван у Вечном граду у окружењу будућег императора Калигуле (37-41) и јудејског цара Ирода. После Тиберијеве смрти нови цар је настојао да осигура власт преко пријатељау „савезничким“ краљевствима. Натај начин цар је Реметалку доделио право римског грађанства, поставио га на престо као владара и укинуо своје туторство над Тракијом. Иако су подаци о последњим годинама самосталности државе доста нејасни, ипак је познато да је 44. године учињен нови покушај да се прекине са зависношћу од Римљана. За време устанка Реметалк III је убијен, као жртва дворске завере у којој је учествовала и краљица. Нови цар Клаудије (41-54) је 45. године коначно укинуо самосталност Трачког краљевства и претворио га у провинцију Тракију.
Историја Трачана
47
После распада гетске државне организације Буребисте, севернотрачка племена, пре свега она преко Истроса, објединио је Децебал, владар Дачана, током друге половине 1. века. Њихови изненадни упади преко реке постајали су све чешћи и Мезији је претила озбиљна опасност. Догађаји су били посебно драматични 85-86, када су Дачани, прешавши замрзнути Истрос, упали још већом силином. Моћ њиховог краљевства представљала је претњу целовитости римских поседа и била разлог за забринутост. У таквим околностима, цар Домицијан (81-96) био је принуђен да лично крене у поход против Дачана, с циљем да покори њихово краљевство с престоницом Сермисегетузом. Понижавајући пораз и сложена међународна ситуација принудили су императора да склопи неповољан мировни уговор. Дачани су се обавезали да не ремете римске границе (чега се никада нису придржавали), а Рим да сваке године плаћа новчани трибут. После смрти Домицијана, уређењу прилика у области посветио се нови цар Трајан (98-117). Током 101. године, после брижљиве и озбиљне припреме, његова војска је прешла Истрос и упутила се према Сермисегетузи. Иако се храбро и упорно бранио, Децебал је био принуђен да капитулира и закључи мир по диктату. Између 105. и 107. обновљена ратна дејства завршила су се поразом Дачана, самоубиством њиховог владара, који није могао да поднесе пораз, и претварањем ове области у римску провинцију Дакију. Од овог момента историја трачких земаља развијала се у потпуности у оквиру Римског царства.
Трачке земље у систему власти Римског царства После римских освајања трачке земље су се нашле на територији четири провинције: Македоније, Мезије, Тракије и Дакије. После организовања области насељених Трачанима у провинције, живот је у њима био релативно миран, а спокојство је поремећено тек крајем 2. века. У изворима је посведочено да су иза северних граница постојала различита „варварска“ племена, која су се кретала на југ и својим сталним ударима нарушавала целовитост
48
Историја Бугарске
Царства. Изузетно опасна била је најезда Костобока 170. године. Они су прешли реку Истрос негде око Дуросторума (данашња Силистра), прошли дуж црноморске обале, стигли до Аполоније и, најзад, до области данашњег града Мало Трново. До најтежег удара дошло је 250. године, када су многобројна готска племена извршила опсаду Нове (близу данашњег града Свиштова) и Никопоља (№короН5 аН Ш гит, данашње село Никјуп, у области Велико Трново) у Доњој Мезији, као и Филипопоља у Тракији. Поход цара Деција (249-251) био је правовремен и дошљаци су заустављени код Никопоља, а у боју је погинуло 30.000 њихових ратника. Међутим, код Берое (данашња Стара Загора) Готи су победили. Касније су заузели и опљачкали Филипопољ, а у бици код Абритуса (данашњи Разград), у повлачењу су убили чак и самог цара. Упади нису престајали ни током наредних година. Највећи се догодио 269. године, када је у одредима Гота, заједно с другим племенима, било 300.000 људи. Они су наилазили попут таласа, носећи читаву своју имовину, с намером да пронађу нова станишта. Ову масу Римљани су дочекали код Наисуса (данашњи Ниш) и разбили је. Први пут су неки од побеђених насељени као колони у опустелим областима на северу полуострва. После ових догађаја Рим напушта области северно од Истроса. Владавина цара Диоклецијана (284-305) почиње реорганизацијом војно-управног система. Провинције Тракија и Доња Мезија образују дијецезу Тракију, која је постала део Источне префектуре. Области дијецезе подељени су на шест провинција - Тракију (у' ужем смислу) са главним градом Филипопољем, Европу са главним градом Еудоксопољем (некадашња трачка Селимбрија), Родопу са главним градом Еносом, Хемимонт са главним градом Хадријанопољем (данашње Једрене), Доњу Мезију са главним градом Марцианопољем (данашња Девња) и Скитију са главним градом Томи. Ова дијецеза је 357. подељена на две нове, Македонију и Дакију, које су, заједно са Панонијом, чиниле префектуру Илирик. Од ванреднот значаја за прилике у областима на југу од Истроса било је премештање престонице из Рима у Константинопољ 330. године. Ново средиште се претворило у природни мост између Истока и Запада, а његова непосредна околина била је одлучујућа за његов будући развој. Осим тога, цар Константин I Велики (306-337) је 332. године успео да велики број Западних Гота преведе у хришћанство и да добар део Аријанаца, с Улфилом (Вулфилом, позна-
Историја Трачана
49
тим преводиоцем Библије на готски језик) на челу, насели у околини Никопоља. Готска претња остала је велики војно-политички проблем и током 4. века. За време Првог готског рата (336-339) ратна дејства су се одвијала северно од реке Истрос и нису била нарочито успешна. Цар Валенс (364-378), који је учествовао у тим походима, претворио је Марцијанопољ у своју резиденцију. Под притиском Хуна, Готи су затражили дозволу да се пребаце јужно од реке и населе се у Доњој Мезији и Скитији, и постепено су постали зависни од самовоље војних управника. Чаша њихове трпељивости се прелила и 9. августа 378. је дошло до чувене битке код Хадријанопоља. Готи су уништили две трећине римске армије, напредовали су све до Хераклеје и Константинопоља, а у повратку, обузети пљачкањем, опустошили су Дакију и Панонију. Цар Валенс је жив изгорео у својој вили. Током осамдесетих година 4. века не престају покрети Гота. Теодосије I Велики (379-395) населио их је као федерате и склопио мир са њима, али то није смирило стање. Године 395, која је била одлучујућа за поделу Римског царства на Источно и Западно, један од најпознатијих војсковођа Западних Гота, Аларих, скоро да је допро до зидина Константинопоља. Потом је опустошио читаву Грчку и заузео Атину. Опасно је било и деловање Гајне (визиготског команданта у Теодосијевој служби), који се наметнуо цару Аркадију (395-408) и заправо управљао Источним римским царством. Током првих деценија 5. века велику претњу су представљали упади Хуна. Њихов је притисак постао посебно снажан после 439. године, када су хорде прешле дунавски лимес у области средњег Дунава и стигле до Аркадиопоља (данашњег града Лиле Бургаз у Турској). Најстрашнији и најкрволочнији напад догодио се 447. године, када су се они спустили према ушћу Дунава, пљачкајући Илирик, Тракију, Мезију и Скитију, док су на југу допрли чак до Термопила. У ово време извори први пут помињу нападе Бугара, чије су се дружине насељавале северно од Истроса. У истом столећу почињу и масовнији упади Словена, што је за етнички састав балканских земаља имало веома озбиљне последице. С гледишта римске историје, провинцијско, управно и аграрно уређење у трачким областима је класично, без значајних особености. Током периода од 1. до 3. века становништво Доње Мезије живи у мањим насељима, у гарнизонима и малобројним градовима. У њу се насељавају становници Рима, Италије, ветерани из разних
5°
Историја Бугарске
области, али понајвише придошлице из Мале Азије. Чињеница да је латински језик био званични није доказ да је ово етнички шаролико становништво романизовано. Они су међусобно саобраћали својим језиком и слабо су знали латински, осим војника који су говорили војничким жаргоном. Трачани су, међутим, упорно чували свој језик, религију и обичаје. У провинцији Тракији домаће становништво је било много бројније у пољима и долинама река, планинским котлинама, а такође и у удаљеним планинским селима. У градовима, међутим, живели су људи различитог порекла. Међу њима је било и Трачана, али већина, посебно међу занатлијама и трговцима, долазила је са истока, а највише из Мале Азије. У овој области још се теже може говорити о романизацији. С обзиром на то да је званични језик био грчки, у науци се говори о хеленизацији, међутим, нема аргумената који потврђују тезу о таквом процесу у смислу ширег утицаја грчке културе. За време римског периода Трачани опстају као етнокултурна заједница. Није било могуће да се у градовима сачува етнички чисто становништво, али је зато у селима, највероватније, заједницаостала неокрњена, без обзира на то што су се у једној области појављивале различите етничке групе. Због сталних варварских најезди, писана књижевна традиција описује северне трачке територије, између реке Истрос и планине Хемус, као „6езљудне“, ненасељене и погодне за сталне продоре варвара. Међутим, и ова тврдња је релативна, јер управо на овим територијама нека насеља имају поуздано потврђени континуитет у периоду између 4. и 6. века, а и касније, у току раног средњег века.
Религија ТрачанаУ У основи трачке религије налази се идеја самоусавршавања и бесмртности (обесмрћења), вечног новог рађања, односно препорађања. За разлику од Хелена, који су веровали у бесмртност душе, Трачани нису толико имали веру у бесмртност колико су се понашали као бесмртни и практиковали обреде бесмртности. Очигледно да се њихово учење не може упоредити с начелима суптилног разумевања душе у филозофско-религијским схватањима Грка и најпре с
Историја Трачана
51
теоријом о метемпсихози (поновном рађању), карактеристичном за Питагору и његове следбенике. У' хеленску мисао највећу збрку уноси трачко схватање о нераздвојивости душе и тела. У дијалогу Х а р м и д , Платон говори о једном од Залмоксисових лекара, који је практиковао лечење некаквим напевима и бајалицама, чиме категорички потврђује недељивост душе и тела. Јединство тела и душе, односи део-целина и узрок-последица, за Трачане су доказ целовитог психосоматског модела бесмртности, који укључује идеју да се душа и тело лече као целина, а не као одвојени делови. Такво схватање преамбула је за целовит сотиролошки метод. У том смислу идеологија обесмрћења, као врхунски израз самоусавршавања, нужно претвара трачке владаре у богове. Очигледно је још да се доктрина обесмрћења, као поглед на свет, остварује најмање у две равни. Прва је чисто аристократска тајна и припада посвећенима у свештено знање. Друга је народна, јавна и присутна код оних који су знали за ово учење, али су остајали релативно непосвећени у њега, или су били само његови приврженици. Још у 5. веку Херодот је писао да Трачани поштују „само ове богове: Ареја, Диониса и Артемиду, док владари, за разлику од осталих сународника, највише поштују Хермеса, у њега се куну и тврде да су они сами од њега потекли". Антички аутор не само што због јасноће, за своје хеленске читаоце наводи имена божанстава с њиховим приближно одговарајућим грчким именима, тј. наводи њихов превод-значење, него преноси и саопштава разлику између религијских веровања владара и аристократије, и осталог становништва. Овај податак разоткрива различите равни при упражњавању истих култова и важан је за наглашавање идеје о божанском пореклу краљевске власти као идеолошком оправдању за владавину. Управо супротстављање „владарског“ култа Хермеса осталим набројаним божанствима показује два слоја у трачкој религији - најјасније оличена у Орфеју и Дионису. Лик Орфеја спаја поштовање Сунца као главног божанства видљивога света и поштовања Земље као врховног израза бесмртности. Он оличава равнотежу између неба и земље, сам уравнотежујући борбу основних стихија. Управо су преплитање оба начела и њихово јединство крајње достигнуће трачке религије која се није даље развијала, за разлику, на пример, од религије у полисима. Други слој је обележен култовима природе која се периодично обнавља. Ова веровања, која припадају диониској побожности, показују како је становник Тракије, поседнут богом, био неспокојан
52
Историја Бугарске
у својој нестрпљивости да се преда природи и постане њен део, не да би је разумео већ да би је носио у себи, да би је осећао. Управо ово сливање с богом и природом апсолутни је принцип задобијања бесмртности и у супротности је с основном методом сазнања код Хелена - созерцањем. У трачкој религији у првом плану се појављују ликови Велике богиње-мајке, врховног уранско-соларног, али и хтонског бога, и трачких владара. Идеја плодности и разнообразја света, оваплоћена у женском лику, посведочена је од најранијег доба. Зато је присуство Велике богиње-мајке међу трачким становништвом на крају бронзаног доба, у периоду од 16. до 12. века, закономерна појава. Она је господарица над свим и сваким, свемогућа сила која одређује ритам живота и разнобојни мозаик стварности. Првобитно она није била функционално рашчлањена, већ је као стваралачко начело једноставно била Велика богиња-мајка Трачана, који су је поштовали у обредним чинодејствима, свечаним церемонијама и празницима, и мистеријама. Мада безимена, богиња је имала више лица. Ово је природно стање за једну религију развијену у мистеријским срединама без писане књижевности. Лик Велике богиње-мајке појављује се на луксузним и раскошним предметима; она је присутна на украсима, на сервисима, прати нас својим свезнајућим очима с наушница и ритона, са фијала и апликација. Древна мисао схвата цео универзум као рађање из женског начела, које се по правилу идентификује са Земљом. Због задатака који произлазе из овакве датости, персонификоване моћи богиње откривају једну вишефункционалност која обухвата све равни и сфере делатности, како у природи тако и у друштву. Присуство Велике богиње-мајке у основи је свих ствари и осећа се свугде. Она је та снага од које зависи вечити циклус рађања и умирања, нова пролећна обнова моћи земних недара. Све што се у природи рађа потиче од ње и она подстиче раст. Ова свемоћна владарка је и господарица животиња и свемоћни организатор њиховог царства. У Тракији је ова богиња била и заштитница људи и људског рода, она је бдела над плодношћу и родношћу, била је чувар домаћег огњишта, заштитница жена-мајки и домаћица, али и девица-удавача, била је покровитељ обреда којим јој се заветују изабранице, старала се о онима који су били посвећивани и били увођени у божанско владарско достојанство. Када антички аутори говоре о поштовању локалног становништва према Великој богињи-мајци, увек се труде да пренесу њено
Историја Трачана
53
име с аналогним грчким или латинским одговарајућим именима - преводима-обележјима, како би њиховим сународницима била јаснија. Без обзира на дата јој имена, као што су, на пример, Хера, Артемида, чак и Атена или Хестија - сва она означавају прецизну суштинску карактеристику једне Велике богиње-мајке. Безимена, анонимна, она је присутна на мноштву примерака трачке уметности, понегде и с локалним трачким именом, попут Бендиде, Котите, Брауре, Зеринтије, Хипте, Мезе. У сваком случају, ова имена показују квалитативну одређеност једне те исте Велике богиње-мајке и њене особености. Она, кроз различите епохе и у различитим географским подручјима, остаје готово неизмењена, а у функционалном смислу се дефинише именом које носи. Њена анонимност коначно нестаје у римско доба. Када је суживот трачких са хеленским и римским култовима довео до неизбежног узајамног дејства, врховна господарица Трачана је постепено хеленизована и романизована, и изображавана у низу грчких и римских богиња, али не треба сумњати да је под страном иконографијом месно становништво заправо поштовало своју моћну заштитницу. Током римског доба Велика богиња-мајка Трачана је и Кибела, и Хера, и Афродита, и Хеката, све оне још непрепознате богиње које претходе лику трачког бога-коњаника. У трачкој религији корелат Велике богиње-мајке је њен син Сунце. Проблем је што се овај врховни бог често помиње у античкој писаној књижевној традицији под другим именима или преводима. Најреферентнији пример је случај Залмоксиса. Веома је значајно поменути да га још Херодот назива Гебелејзис громовник (са значењем бога олује), што означава уранско-соларну природу. За друге ауторе он је Крон, или Херакле, или Астреј. Питање је - да ли је Залмоксис заиста име бога, или и оно треба схватити као један од многобројних божанских атрибута. Не треба сумњати да су сви познати епитети, надимци и имена Залмоксиса, на крају и сам Залмоксис, заправо многобројна „означења“ и атрибути анонимног врховног божанства, које увек показује неку другу страну његовог својства. Овако или онако, име овог најмоћнијег и свеприсутног бога никада се неће сазнати, највише због мистеријске праксе која није допуштала његово помињање. Тако нешто било је равно светогрђу и искључено у езотеричним доктринама, какво је, без сумње, и ово учење о бесмртности. С друге стране, наша знања о божанству н и с у мала, с обзиром на то да се може навести и окарактерисати низ његових лица у трачкој ономастици, као и у чисто грчким пре-
54
Историја Бугарске
водима и означењима. Тако је и с Орфејом и с Дионисом, односно Загрејом - Сабазијем, што су друге идентификације врховног 6ожанства Трачана. Јасно је да су светоназорни системи Хелена и Трачана били коренито различити и да се не могу директно сучељавати; штавише, трачка религија ширила се у некњижевној средини преко формула свештеног језика коришћеног у мистеријама, а и полисна друштвена организација веома се разликовала од обласне. У таквим је околностима јасно да трачко небо нису настањивала иста божанства која су живела на Олимпу и да се допринос Трачана духовном развоју читавог источног Средоземља може оценити као значајан. Штавише, Грци су усвојили неке трачке митове, прерадили их и претворили у органски део своје митологије и религије. Заправо, подела на космогонију, митологију и религију старим Трачанима била је непозната. За њих су размишљање и представе о свету биле једно, па су на различитим равнима обједињавале космогонијски, митологијски, религиозни и друштвени „модел“ света. На друштвеном плану, само је краљ-жрец, син Сунца и Велике богиње-мајке, могао да постане бог. Само је тај син-бог и слуга-свештеник бога могао да буде обесмрћен. У оквиру овог начина размишљања, најраширеније и најомиљеније божанство Трачана, познато са споменика културе и с новца - трачки бог-коњаник, вероватно је персонификација локалних владара из претхеленског и хеленског доба. Политичко учвршћивање трачких државних организација и њихова унутрашња консолидација од краја 6. века па надаље подстицали су појављивање првих приказа коњаника. Неки прикази, који украшавају елипсаста поља златних прстенова, откривени су у богатим гробовима с краја 5. и почетка 4. века. Други су препознати на апликацијама, наколеницама, фалерима, шлемовима, фрескама из гробница. Заступљени су и на новцу трачких владара, на коме приказ коњаника такође представља њихову персонификацију. Најважнија црта ових приказа је да у њиховој иконографији недостају они детаљи и атрибути који су карактеристични за трачки х е р о с и божанства из римског доба. Лик трачког коњаника је, у ствари, иконографски отисак, чија је сврха била да уопшти и типизира постојећа обележја аристократске елите, на чијем челу је био један господар. Преко мноштва приказа јахача, трачки владари не само да су означили почетак своје божанске канонизације већ су и сами деловали као прототип за облико-
Историја Трачана
55
Заветна плочица с представом трачког коњаника (3. век)
вање основног и безименог божанства, чије су представе познате са заветних плочица откривених у његовим светилиштима. На заветним споменицима, пре свега из римског доба (2-3. век), овом загонетном божанству обраћа се са: херос, и господ (господар) херос, и бог херос, и господ бог, и само бог, обично уз неки трачки или грчки епитет. У ово доба трачки коњаник је најпопуларније божанство. До данас је откривено више од 3.000 плочица с његовим ликом. Најзанимљивија је чињеница да трачки коњаник није носио одређено и стално име. Он је био анонимно божанство, негде називано једним именом, негде другим. Онај ко је наручивао плочицу са ликом, као и онај ко ју је клесао, имао је идеју о вечитој борби у природи, у космосу уопште. У тој борби трачки коњаник био је увек победнички, успешан почетак. Добро, међутим, има и своју супротност, па се ретко у заветним рељефима појављује и један мали коњаник, који је двојник великог. За разлику од њега, који је увек представљан у ходу надесно, тај мали коњаник окренут је налево. На тим споменицима представљена су схватања о вечитој борби супротних сила, које покрећу све у свету и у космосу, борби у којој сила добра категорично надвладава силу зла.
56
Историја Бугарске
Наслеђе Трачана О опстанку и густини трачког становништва које су Словени и Бугари затекли северно и јужно од Старе планине потврђују многи подаци. То су, пре свега, властита имена која се појављују на овом подручју. Мноштво топонима, хидронима и оронима директно доказује историјски сусрет Словена и Трачана у југоисточној Европи. Тако, на пример, трагајући за стаништима низводно низ реку Искар, Словени су у сусрету с Трачанима сазнали да се река зове Оскиос (реч је трачког порекла) и ово су име усвојили прилагодивши га свом језику. Такав је био случај и са словенизацијом имена реке Марице, које долази од трачког Марис, Марус, Марисиос, Марисија, као и Мармара (Мраморног мора). Чињеница да Словени нису прихватили и нису користили имена Хеброс и Пропонтида, него су користили трачка имена, показатељ је стабилности локалног становништва - затеченог, а касније асимилованог. Нека имена насеља такође су прешла у бугарски језик из трачког, а не из грчког. Посебно је занимљив случај Пловдива који не позајмљује хеленско име Филипопољ већ користи трачко - Пулпудева. Затим, средњовековни Боруј потиче директно од трачког Берое, а не од латинског назива Аугуста Трајана, као и Несебар - из Месембрије, где је део б р и ја трачки термин за град. Специфичност трачке старине још јасније се примећује у обичајима и обредима. Велики део бугарске херојске епике и, конкретно, песме о Краљевићу Марку носе у себи егзалтирану атмосферу и преносе у један фантастичан свет. Није Марко био само изузетан јунак који је побеђивао непријатеље и чудовишта, већ је и његов коњ био необичан. Он уме да говори, саветује, има крила и може да лети, ратује. Он је целина са својим јахачем. Иза лика стварног владара Марка назире се лик древног божанства, трачког бога-коњаника. Није случајно ни што је трачки назив за коња м а р к а . Из трачког доба сачувана су локална имена тврђава и насеља попут Маркипетра (Марков камен, Маркова стена), Маркодава (Марково станиште, Марков град), Маркерота, Драсимарка итд. Она објашњавају постојање имена као што су Марков камен, Марков град, Марково стопало, Маркова могила, Маркова капија, Маркова јама, која нису ништа друго до Коњски камен, Коњски град и друга слична, каква су данас у Бугарској Коњово, Конаре, Коњаре и сл.
Историја Трачана
57
Веома често је Краљевић Марко у песмама у неким везама и односима са вилама. Ова тајанствена створења, која испуњавају бугарска веровања, називају се још с а м о д и в е , с а м о в и л е и ју д е и носе једно основно обележје. Оне оличавају буђење пролећа, пролећног раста животиња и биљака које почиње после зимског мировања и у том смислу оне су демони природе која се буди и зеленила које буја. Говорећи о религији Словена, Прокопије помиње да они, између осталог, верују у нимфе. Према народном веровању, самодиве су заштитнице природе и животиња и у том смислу оне заиста оваплоћују функционални значај три нимфе. Оне немају породицу и не удају се. Често су у спевовима представљене наоружане луком и стрелама, јуре на јеленима с уздама и бичевима од змија и побеђују своје противнике. Иза овог лика, у квалитативним одредницама, виле (самодиве) аналогне су богињи Артемиди. У целини, виле (самодиве) се у потпуности поклапају са суштинским одликама Велике богиње-мајке. Тим путем су се трачки бог-коњаник и Велика богиња-мајка преобликовали у песмама о Краљевићу Марку. Хришћанство у трачким земљама обилује паганским елементима; има много паганских мотива, а велики одломци паганских тема обележавају његову уметност. Археолошке ископине откривају да су се на рушевинама трачких паганских храмова на читавој територији земље подизале ранохришћанске цркве. Изненађује то што се у њима обред и даље вршио у паганском духу, у зависности од специфичности локалног етноса. Поред тога, народ је представе о многим хришћанским свецима саображавао свом бићу и својим погледима на свет. Обред прослављања свете Марине у области Странџе је веома сложен и показује јасна предсловенска обележја. Сама светица у потпуности песонификује идеју о Великој богињи-мајци. Она је с а јб и јк а - господарица змија и животиња, а у њеном лику постоје трагови најважнијих обележја трачке соларно-хтонске религије. Света Марина има и улогу жреца и назива се в и с и ја . Словенизирани термин в и с и ја чува у себи на необично изражајан начин трачки топоним, етноним и антропоним Б и з а (односно В и з а ), Б и з а с , Б и з а н т и о н и др. који је у грчку књижевност ушао још на почетку колонизације западног Црноморског приморја. Касније се тим именом називају старешине родова, или чак читави родови, који врше одређени обред (већ христијанизован) у част неког свеца. Висија из села Заберново (Мало Трново) и дан-данас одржава обред у част Светог духа у полуразрушеном долмену, у коме се
58
Историја Бугарске
постављају кандила и приносе дарови, а као икона служи случајно пронађен фрагмент грчког натписа. Ове поуздане знаке трачке паганизације хришћанског култа поткрепљују и камене плочице трачког бога-коњаника уграђене у апсиди параклиса Светог Георгија поред истог села. Локално становништво пали свеће, приноси дарове, упућује молитве и полаже наде, не испред иконе свеца већ испред древног паганског лика. Света Марина, висија, Велика богиња-мајка супстратног трачког становништва јесте сестра Сунца, односно светог Илије. Овај светац, персонификација бога громова, даждоносац, а у непосредним представама становништва и громовник, вози се у двоколицама по небеском своду и обједињује својства бога олује и бога сунца. Тако се један од у народу најомиљенијих светаца појављује као једнозначан дословенском врховном уранском божанству. Трачка усхићеност природом одржала се у свести народа; омамљујућим ритмом, она води кукере - следбенике трачког Диониса, који су с њиховим необичним маскама и реквизитима били претече трагедије. Заправо, њено формирање у посебан жанр повезује се са народним светковањима у част бога и изгледа да потиче из диониских свечаности у Визи. Овај град у Странџи, познат као резиденција трачких владара, средиште је Дионисових баханалија и обредних игара у част бога, и сматра се колевком драмских представа. Ова претпоставка добија снагу доказа преко обичаја везаних за Дан кукера, сачуваних у читавом рејону странџанског масива, у потпуности различитих од кукерских изведби у свим осталим деловима данашње Бугарске. Најважнији лик у ритуалној представи је сам кукер, такозвани бели кукер, који води и покреће све симболичке радње. Он је покретачка сила обреда и, истовремено, његово средиште. Ритуал се временски поклапа с великим и малим дионисијама код Грка и приказује смену старе и нове године, стални процес умирања и рађања. Он је карактеристичан за трачко учење о бесмртности и за њихову тежњу ка самоусавршавању кроз сталну реорганизацију макро и микрокосмоса. Сличан је и проблем порекла н е с т и н а р с т в а и његових трагова у средњовековној религијској мисли Бугара. Оно није сачувано на целој територији Тракије него само у њеним југоисточним деловима. Очување овог обреда, без сумње, доказује постојање несловенског, односно трачког религијског присуства. Код њега је најјасније изражено спајање земаљског и сунчевог почетка. Преношење лика
Историја Трачана
59
Сунца на Земљу и плес на жеравици Живе ватре поуздани су доказ повезаности идеја плодности, подземног царства и смрти. Може се навести још примера. Што се више враћамо кроз историју у прошлост, то се више сусрећемо са празнинама у познавању развоја одређене културне заједнице. У том смислу, намера је да се историја и култура старе Тракије и Трачана погледа из другог угла и чак да се пође према њима путем ретроспекције. Наиме, баш у предавању које се врши међу поколењима виде се дубоки корени и висока вредност читавог фонда предачког културног наслеђа, које из прошлости, преко садашњости, покушава да се завешта будућности.
Бугарске земље и прва столећа Византије
Император Константин I Велики (324-337), чије је име већ било повезано с једним значајним чином —признавањем хришћанске религије (313), направио је 330. године још један важан историјски корак: коначно је преселио престоницу Царства из Рима у Бизантион (Византион), који је назван Константинопољ. Овај чин је довео до озбиљних промена у трачким земљама, посебно у провинцији Тракији, која се налазила у непосредној близини престоног града. Иако је много утицао на судбину трачких земаља, није, међутим, могао да им донесе безбедност. Дунавски лимес више није био тако сигуран и непријатељи су га прилично често савлађивали. Ти непријатељи су и током 4. столећа били Готи. Током 348. године велике групе Гота (међу којима је био и познати епископ Улфила који је превео Библију на готски језик), прешле су преко Дунава и настаниле се близу Никопоља (МкороНб ас1 Мгшп). Овај покушај да се досељеници присаједине Царству није уклонио опасност од овог најагресивнијег германског племена, па је двадесет година касније (366-369) вођен такозвани Први готски рат. Готи су 376. године, поново незадовољни политиком Константинопоља према њима, без отпора опустошили Тракију, а 378. нанели тежак пораз цару Валенсу (364-78), у бици у којој је он погинуо. Нова велика група Гота се 382. године настанила у провинцији Мезији и добила статус ф е д е р а т а . Године 395. је један други догађај још једанпут променио судбину Царства. Цар Теодосије I Велики (379-395) је умро, а пре своје смрти он је формално поделио државу на два дела - источни (с престоницом у Константинопољу) и западни (с престоницом у Риму). На њиховом престолу била су двојица Теодосијевих синова —пр-
Бугарске земње и прва столећа Византије
61
ворођени Аркадије I (395-408) у источном и Хонорије (395-423) у западном. Овај догађај, који је коначно обликовао Источно римско царство, названо Византијско царство, поклопио се с постепеним померањем Гота ка западу и нестајањем страха који су они уливали током више од једног века. Наравно, то није значило да су обе Мезије (као и Мала Скитија, односно Добруџа) и Тракија биле ван опасности, коју су са собом доносили досељеници. Управо супротно, током прве половине 5. века, као главне непријатеље Источног царства, Готе су заменили Хуни. Током неколико деценија (422,443, 447) они су скоро без икаквих препрека пролазили уздуж и попреко и пустошили Мезију и Тракију, па су чак заузели и нека утврђена места као што је била Сердика. Опасност од Хуна је полако нестајала после Атилиног пораза 451. на Каталанским пољима у Галији, а нарочито после његове смрти 453. године. Тада се појавио нови непријатељ Источног римског царства (или Византије) - Словени. Словени су пореклом Индоевропљани, а њихову праотаџбину би требало тражити на територији данашње Пољске и, делом, у земљама Белорусије, Украјине и Русије. Њене западне границе ишле су дуж реке Одре, а источне су се делимично поклапале с горњим и, донекле, са средњим током реке Дњепар; природна граница на северу било је Балтичко море, а на југу Карпати. Негде на прелазу између две ере, под утицајем унутрашњих привредних процеса, прасловенска заједница је почела да се распада и оформиле су се три основне групе - Западни, Источни и Јужни Словени. Пошто су се у то време они налазили на граници римског света, нашли су се у списима неких римских писаца и историчара који су их називали заједничким именом В е н д и . Можемо да тврдимо да преовлађају подаци о А н т и м а (који у начелу одговарају Источним Словенима) и С к л а в и н и м а (како рановизантијски аутори називају Јужне Словене). Историјски извори показују да су крајем 5. и на самом почетку 6. века Склавини већ насељавали некадашње римске провинције Панонију и Дакију, да су прелазили преко Дунава и да су пустошили балканске византијске провинције. Ови први напади Склавина се ни по чему нису разликовали од напада њихових претходника (Гота, Хуна и других). Били су то брзи пљашкашки напади, са исто тако брзим повлачењем у области северно од Дунава. За време тих напада, 512. године, Склавини или, као што ћемо их од сада звати, Словени, стигли су скоро до прилаза Константинопољу. То је натерало Анастасија I (491-518) да подигне такозвани Дуги или Анастасијев бедем, који је пресецао југоисточни угао Тракије од мора до
62
Историја Бугарске
мора и штитио престони град од сличних „варварских“ напада. Од 513. до 518. године неке словенске групе су подржавале заповедника византијске војске у Тракији, Виталијана, који је хтео да преузме царску круну и три пута нападао престоницу. Словенски напади на балканске провинције Царства постајали су све чешћи за време Јустинијана I (527-565). Док је царска војска ратовала на истоку с Персијанцима, у северној Африци с Вандалима и у Италији против Гота, обнављајући некадашње границе Римског царства (или бар део њих), а Средоземно море било претворено у „Византијско језеро“, Словени су без тешкоћа прелазили преко Дунава и пљачкали по Мезији и Тракији. Наравно, цар Јустинијан, чије су амбиције и политика били усмерени у другом правцу, није могао да буде незаинтересован за судбину својих балканских провинција. Први корак је био у складу са старом римском изреком „завади и владај“ - Ромеји су привукли на своју страну словенског вођу Хилвуда и покушали да га искористе као заповедника у војној акцији против његових сународника. Ова политика (530-533) ипак није могла да заустави Словене. Царство се није задовољило само овим покушајима и, да би боље организовало заштиту Мезије и Тракије, покренуло је велико подизање тврђава размештених у неколико појасева (дуж Дунава, Старе планине и јужно од ње). Ова утврђења нису била довољна и Словени су наставили да готово неометано крстаре Балканом током 545, 548, 549, 550. и 555. године. Односи између Словена и Римског царства променили су се током друге половине 6. века. Разлог томе нису били Словени, него појава једног новог чиниоца у међународним односима у источном и средњом делу Европе. Било је то туркменско племе А в а р а , које се деценијама померало од степа централне Азије према средњем Дунаву и на том путу доминирало над делом словенских племена, привлачило их себи и привремено их скренуло са путева које су они добро познавали и који су водили ка земљама јужно од Дунава. Истовремено, нису престајали напади на Мезију и Тракију, али су сада водећа снага били Авари уз помоћ Словена. Наредних деценија Византија је имала проблема због сталних, годишњих, аварско-словенских напада. Тек када је на престо дошао Маврикије (582-602), слика је почела да се мења. Нови цар је покушао, безуспешно, да рат против Словена пренесе на њихову територију, северно од Дунава, у Дакију. Овај потез му је донео само привремене тактичке успехе и није могао да реши „словенски проблем“. (Убрзо су Авари трајно
Бугарске земље и прва столећа Византије
63
населили некадашњу римску провинцију Панонију и скренули свој поглед с Балкана.) Најбољи пример словенске политике према Византији, која се одавно била променила и удаљила од првобитних циљева који су се сводили само на пљачку, били су покушаји заузимања Солуна, по величини и значају другог царског града на Балкану, а током друге половине 7. века и у целој Византији. Није лако објаснити ову скоро фанатичну тежњу Словена да господаре Солуном. Не заборављајући логичну тежњу ка освајању једног великог, а у очима Словена и веома богатог града, ови упорни покушаји, који су, уз прекиде, трајали читаво столеће, треба да буду посматрани као завршна фаза једне јасно испољење намере, која је ишла не само у правцу трајног настањивања него и потпуног освајања одређених византијских области, чије је природно средиште био Солун. Ти покушаји почели су 586. године. Тада су Авари и Словени, током једне седмице, од 22. до 29. септембра, први пут опсели Солун, али се показало да не могу да га заузму, па су се, током ноћи седмог дана опсаде, повукли из околине града. Осамнаест година касније Словени су поново напали Солун. То се догодило 26. октобра 604, на дан Светог Димитрија, свеца заштитника града. Напад је, не без помоћи светитеља, одбијен. Тежња за освајањем Солуна се појачавала, па су се само десетак година касније, 615, Словени поново појавили под зидинама града. Овај пут намере им нису биле само да задобију плен. Словени, које је предводио кнез Хацон, били су заједно са својим породицама, што је чињеница која показује да је циљ похода био трајно насељавање. Пошто овај покушај није успео, само три године касније, 618, уследила је опсада Солуна, која је трајала 33 дана, али такође није била успешна. Том опсадом окончан је један период похода Словена према Солуну, акција која је обликовала словенско-византијске односе. После 626. и неуспеле опсаде Константинопоља, Авари су престали с походима на Балканско полуострво, а Словени су, ако не сви онда свакако њихов велики део, били потиснути на север. Тако је опасност за Солун, као главни циљ њихових напада, престала. Затишје је, међутим, било кратко, зато што су се баш у то време Словени масовно насељавали у областима јужно од Дунава. У време цара Ираклија (610-641), уз његову сагласност (тако барем тврди Константин Порфирогенит), Хрвати и Срби су се настанили на северозападу полуострва. Источно од њих налазила су се племена Ободрита и Браничеваца (Преденецената), док су се у долини Тимока
64
Историја Бугарске
населили Словени који су добили име по тој реци. У Доњој Мезији, делом и у Малој Скитији, настанили су се Северјани и такозваних седам словенских племена. Солунска област је, традиционално, такође била простор словенских тежњи ка трајном насељавању. На југоистоку од града населили су се Ринхини, на западу и северозападу Сагудати и Драговити, на крајњем западу Верезити, Вајунити и Велегезити. Чак и најјужније области на Пелопонезу нису остале по страни тог процеса, тамо су се настанили Милинзи и Језерити. Насељавање и освајање пространих области Византијског царства најбоље описује Константин Порфирогенит: „Пословенила се цела земља и постала варварска.“ Намере Словена да освоје Солун нису нестале. Ринхини су, током 676, под вођством свога кнеза Првуда, предузели велику блокаду Солуна, коме је претила несташица хране. Византијске власти су успеле да на превару ухвате, а потом и погубе Првуда. Ови догађаји су током 677. довели до опсаде града, која није успела, а до коначног одустајања од блокаде дошло је током 678. Био је то крај словенских напора да освоје Солун. Уследило је ново доба, у коме ће доћи до одлучујућих промена у положају Византије, а оно се односило на Бугаре и стварање бугарске државе.
Бугарска у средњем веку И ван Б ож и лов
Бугарска, држава „варварског“ типа ( 681- 864)
Почеци Бугари1се под тим именом први пут појављују у Европи 354. године. У то време је један анонимни римски хроничар описао да се један њихов део налази у областима северно од Кавказа. Њихови су корени били ипак много старији, а пређени историјски пут много дужи. Одакле долазе и ко су они? Где се налазила њихова прапостојбина и какво је њихово порекло? Постоји много теорија које покушавају да дају задовољавајући одговор на ова веома важна питања. Неке од ових теорија су до те мере чудне да готово и не заслужују да буду поменуте осим у уско професионалним истраживањима. Данас се са сигурношћу може тврдити да се место где се обликовала бугарска племенска заједница мора тражити у средњој Азији или, тачније, северозападно од Памира и Тјаншана, на Алтају. Можда
1 Читаоци ће највероватније приметити да овде користим појам Б у га р и уместо прихваћеног п р а /п рот о /буга ри . Објашњење које дугујем је да је добро познато да извори нуде само једно име, и то Бугари (ВоиХуаро1 - Булгарес, наравно уз различите деформације); позната је још једна чињеница - појам п р а/ п р от о / бу га р и је научног порекла. Он се појављује непосредно пре Другог светског рата, а касније га је беспоговорно наметнула марксистичка историографија с идејом да се на тај начин раздвоје Бугари од касније формиране бугарске народности. Сличан приступ, осим што није у складу са нашим изворима, није ни научан. Чињеница да се име не мења (ВопХуаро1 - Бугари), а да се садржај делимично мења, не даје право савременој науци за такву интервенцију. Крајњеје време да се васпостави историјска реалност и да се одбаци једна неоспорна историјска неправда.
68
Историја Бугарске
чак још источније, у Џунгарији и источној Монголији. За ово савремена наука налази основу у старокинеским списима, где се Бугари помињу под именом пу-ку (пу-гу, бу-гу) и бележи да су живели у близини Ујгура и Хуна. Такође се с правом може тврдити - да су Бугари део туркменско-алтајске језичко-племенске заједнице којој припадају Хуни, Авари, Хазари, Огузи, Печенези, Кумани. Њихов језик, чије је постојање несумњиво потврђено, макар и у изворима из много каснијег времена, код Захарија Ретора, папе Гргура Великог (590-604) и у Ч у д и м а Д и м и т р и ја С о л у н с к о г - припадао је западнохунској грани туркменских језика и формирао самосталну б у г а р с к у (или булгарску) групу, којој још припада хазарски језик, а од савремених чувашки. Судбина Бугара између 3. и 2. века пре Хр. и 2. века после Хр. трајно је повезана са Хунима, а њихово постепено кретање од степа средње Азије ка Европи изузетно је значајна друштвена и политичка појава, позната и као Велика сеоба народа. Ова дуготрајна веза између Бугара и Хуна се уочава у најважнијем бугарским историјском споменику из раног периода (7. век), а то је И м е н и к б у г а р с к и х в л а д а р а . Тамо се бугарска државна традиција повезује с процватом хунске државе, пре свега с Атилом (у И м е н и к у Авитохол). Управо ова веза - на друштвеном, политичком и државном нивоу —одводи Бугаре из Азије у Европу. Овај процес кретања није равномеран (у времену) и монолитан (у смислу учешћа свих Бугара), али су резултати неоспорни - један део Бугара зауставља се на северном Кавказу, други на северном приобаљу Црног мора (?), трећи прати Хуне чак до централног и западног дела Европе. Пораз Хуна (451) и Атилина смрт (453) довели су до распада моћне, али истовремено и краткотрајне хунске државе. Готски историчар Јордан пише да се најмлађи Атилин син Ернах (Ирник од рода Дуло у И м е н и к у ) настанио у ехћеша пппопз 5су1ћ1ае, односно, у најудаљенијем делу Мале Скитије (данашње Добруџе). Нема места сумњи да су се, заједно са Хунима, око делте Дунава настанили и Бугари. Управо одавде почиње нови период у историји Бугара. Када су се ослободили туторства Хуна (пошто су дуго били у њиховој сенци, те их савремени аутори често мешају, Бугари су са својим именом ушли у политички живот Источне Европе. Другом половином 5. столећа они су се све чешће појављивали на Балканском полуострву где су на почетку били савезници Византијског царства у ратним сукобима с Источним Готима (480. и 486, а током 488. заједно с Гепидима), а касније његови противници. Први пут
Бугарска, држава „варварског“ типа (681-864)
69
су Бугари закорачили на територију јужно од Дунава 493, а после тога 499. и 502. године. Током 503. они су се умешали у унутрашњи политички живот Царства учешћем у Виталијановој побуни, која је уздрмала не само североисточне делове полуострва већ и Тракију. Иако неравномерно, бугарски упади су се продужили до средине 6. века - 535, 540, 552. године. У исто време, током четврте и пете деценије века, многи бугарски одреди учествовали су као најамници у ратовима које је за освајање Италије водио цар Јустинијан I (527-565). Слика се нагло променила током друге половине 6. века. Бугари одједном нестају из летописа византијских историчара и хроничара. Понекад као противници, а понекад као савезници Византије, појављују се две туркменске племенске заједнице, које су насељавале северно приобаље Црног мора - Кутигури (око Азовског мора и реке Дон) и Утигури (источно од Дона). Очигледно је да су то биле две основне групације које неки аутори (готски историчар Јордан) називају збирним именом Бугари. У зиму 558/559. Кутигури су припремили велики поход на Царство. Први део се усмерио ка Хелади, други ка Галипољском полуострву, а трећи, предвођен својим вођом Заберганом, напао је Константинопољ. Опасност за византијску престоницу била је уклоњена тек када је заштита била поверена познатом, већ прилично остарелом, војсковођи Велизару. Византија није успела да уклони опасност од Кутигура, али нешто касније, око 562-565, то су учинили Авари, племе сродно Бугарима. Долазећи с истока, пошто су прешли северну црноморску обалу, Авари су покорили (или можда привукли) Кутигуре, па је један део њих с Аварима кренуо ка средњој Европи. Тако су се неке групе Бугара настаниле у Панонији. Оне су учествовале у ратовима лангобардског краља Албоина у северној Италији и, пре свега, у ратним операцијама Авара против Византије, чији је врхунац била поменута велика опсада Константинопоља 626. Око 631-632. Бугари који су живели у границама Аварског каганата оспорили су њихову власт, али су побеђени, па су били приморани да потраже сигурност у Баварској. Тамо је њихова судбина била веома тужна: краљ Дагоберт је издао наређење својим поданицима да се обрачунају с придошлицама. Од жестоког покоља успело је да се спасе само 700 људи који су кренули ка Италији. Источна грана бугарске племенске заједнице је такође имала променљиву судбину али за разлику од својих саплеменика, они су били
70
Историја Бугарске
трајно повезани са Западнотуркменским каганатом. Бугари су били везани за ову вишеплеменску заједницу све до, приближно, 567/568, када их је победио кан Силџибу. Око пола столећа они су били поданици западнотуркменских канова и учествовали су у међусобним сукобима племена за врховну власт у каганату. Важна промена у политичком статусу Бугара настала је око 630-632, када су, предвођени Кувратом (Куртом), вођом бугарског племена Уногундури, успели да збаце власт западних Туркмена и створе своју државну заједницу, у византијским изворима познату као Стара велика Бугарска. Византијски аутори су шкрти када описују Кувратову државу (од рода Дуло), чији су корени, по И м е н и к у , били у заједничкој прошлости Бугара и Хуна. Куврат је први пут у бугарској историји успео да уједини под својом влашћу сва, или готово сва, бугарска племена из обе основне гране (источне и западне), које су чинили Уногундури, Котраги, Оногури, Утигури и преостали Кутигури (који нису кренули с Аварима на запад). Државне границе, мада уз извесну несигурност, могу да се оцртају као следеће: на истоку - река Кубан, на југу - Азовско и Црно море, на северу - река Доњец и на западу - река Дњепар. Неки извори дозвољавају претпоставку да се центар (па чак и престоница) државе налазио у древном граду Фанагорија (на Таманском полуострву). Пошто се ослободио зависности од Туркмена, Куврат је у Византији потражио подршку за своју самосталност и добио је - 635. године. Бугарски кан је закључио мир и савез с византијским василевсом Ираклијем (610-641) и добио титулу патриција. Стара велика Бугарска опстала је око тридесет година. Ускоро после 663. Куврат је преминуо (1 е гт т и $ ап1е ^ и е т је 668) и врховну власт је преузео његов прворођени син Батбајан (Бајан). Управо у то време се на источним границама појавио нов и озбиљан непријатељ - Хазари. Несумњиво, догађаји су били много сложенији него што их представљају византијски аутори, али је последица неоспорна - бугарска држава се распала на пет делова - колико је Куврат имао синова. Батбајан је на челу једног дела Бугара остао у старој отаџбини и покорио се Хазарима; други део се упутио ка Волги, где је основао нову државу (која је опстала до 13. века); трећи, предвођен Кувером, стигао је до Паноније, а потом се зауставио у Македонији; четврти, предвођен Алцеком, стигао је до Италије. Трећи Кувратов син, Аспарух (према неким бугарским изворима Исперих), повео јс најпознатије бугарско племе Уногундури у правцу Балканског полуострва.
Бугарска, држава „варварског" типа (681-864)
71
Аспарух. Оснивање Дунавске Бугарске Византијски аутори који описују распад Кубратове Бугарске и судбину петориде његових синова на неким местима су доста опширни, али пропуштају један веома важан детаљ - кретање Аспаруха и његових Бугара (Уногундура, Кутигура и других) од приобаља Азовског мора до земаља северно од Дунава. На срећу, ова празнина је попуњена захваљујући једном писму хазарског владара Јосифа (10. век), упућеном шпанском великодостојнику Хасдају ибн Шафруту. Ево шта тамо читамо: „У земљи у којој ја живим, пре су живели в. н. н т . р (зс. Бугари). Наши су преци, Хазари, ратовали са њима. В. н. н т . р били су многобројни - толико многобројни, као песак у мору - али нису успели да одоле Хазарима. Они су напустили своју земљу и побегли, а они (зс. Хазари) су их пратили док их нису стигли код реке по имену Дуна (зс. Дунав). Они се сада налазе око реке Дуне и у близини Кустандина (зс. Константинопољ, односно Цариград), а Хазари су заузели њихову земљу све до данас.“ Овај текст можда у себи садржи и нека претеривања (да ли су Хазари заиста пратили Аспаруха све до Дунава), али сигурно представља бугарско-хазарски сукоб и докуменује једну важну чињеницу. Наиме, Аспарух је на запад, ка Балканском полуострву, повео најзначајнији и највећи део Бугара. Можда кретање Аспаруха и није било баш тако одлучно као што нам га представља хазарски владар Јосиф, али тешко и да је било дуготрајно. Највероватније да су Бугари успели да у неколико махова пређу растојање између Кримског и Балканског полуострва (прелазећи преко Дњепра и Дњестра, као што пише Теофан Исповедник) и да су заузели земље северно од доњег Дунава. Средиште Аспарухове државе, а коју и бугарски и страни хроничари називају Бугарска, био је Онгл, област која се налази ујужном делу међуречја Прута и Серета. Када су заузели ове земље, Бугари су почели веома често да прелазе Дунав и да нападају византијске провинције Малу Скитију (данашња Добруџа), Доњу Мезију (део територије данашње северне Бугарске), а највероватније и Тракију. Током лета 680, византијски василевс Константин IV (668-685), „пошто је наоружао своју флоту кренуо је на њих (зс. Бугаре) копном и морем с намером да их ратом отера“. Византијска војска је без препрека дошла до границе (флота је ушла у Дунав, заузела позиције у близини Онгла) и при-
72
Историја Бугарске
премила се за напад на Аспаруха. Нити су Бугари у почетку имали намеру да напусте своја утврђења, нити су пак Византинци имали снаге да нападну Онгл. Стање се променило после неколико дана, када је византијски цар напустио своју војску и упутио се ка Месемврији (с објашњењем да одлази на лечење). Ако поверујемо византијским хроничарима, овај догађај је у ромејској армији изазвао гласине и сумњичаво колебање, па се приличан део армије разбежао. Бугари су искористили ову прилику и нанели озбиљне штете Ромејима, што се испоставило као одлучујуће за исход овог ратног похода. Штавише, Аспарух је доказао да није само добар тактичар већ много бољи стратег. Бугарска армија је поново прешла Дунав и без нарочитог напора успела да трајно заузме области до Одесоса (данашња Варна). Овај успех је био претпоставка за следећи корак нападе на области јужно од Старе планине, на Тракију. Ови напади су највероватније били извођени током 681, када је Византија била приморана да призна пораз и да закључи понижавајући мировни споразум с Аспаруховом Бугарском. Тако је година 681. постала кључна у историји бугарске државе. Бугари су успели да заузму велике територије јужно од Дунава (или „са ове стране Дунава“ како стоји у И м е н и к у ) и, што је много важније, да снагом свог оружја натерају Византију да призна да они владају овим областима. Тако су границе државе биле осетно проширене. Иако делимично променљиве, оне могу да буду овако оцртане: Бугарска је сачувала своје области на северу од Дунава (део Влашке низије, данашњу Мунтенију и Молдавију), североисточна граница је највероватније ишла дуж реке Дњестар; јужно од Дунава источна граница је била природна - обала Црног мора; несумњиво да се јужна граница пружала дуж Старе планине, а западна ни приближно не би могла да буде одређена. Важан чин, спроведен вероватно још 681. године, јесте пресељење државног средишта из Онг’ла у Плиску. Становништво на територијама које су освојили Аспарухови Бугари било је већином словенско. До 681. Словени су били поданици Византијског царства, или, тачније, њени федерати. Догађаји су променили њихов положај, али само у једном основном правцу. Словени нису били непријатељи Аспаруху, нису поднели терет и невоље рата и налазили су се по страни од средишта ратних похода 680/681. После коначне победе Бугара и закључивања мировног споразума, они од поданика Византије постају поданици Бугарске. Они су наставили да извршавају своје обавезе као федерати и, пре
Бугарска, држава „варварског“ типа (681-864)
73
свега, обезбеђивали су границе бугарске државе - на западу је с е д а м п л е м е н а стајало против Авара, а на југоистоку је племе Севери било размештено око Врбишког (или Ришког) теснаца на Старој планини. Упоредо с тим, они су били принуђени да се населе у новим областима да би направили места оном делу Бугара који се трајно населио између Старе планине и Дунава. Готово у исто време (682-684) на Балканском полуострву се населила још једна група Бугара, предвођена Аспаруховим братом Кувером. Пошто су провели петнаесетак година у Панонији као поданици аварског кагана, Кувер и његови сународници су, заједно с великом групом потомака Ромеја (који су били заробљени и одведени у Панонију неколико деценија раније), напустили аварску државу, прешли преко Дунава и спустили се на југ. У почетку се Кувер населио у Керамисијском пољу (у близини данашњег Битоља), а потом је кренуо на југ ка Солуну, и покушао да освоји овај велики византијски град. После неуспеха, а најпре зато што није успео да створи другу Бугарску напоредо с Аспаруховом (фрагментарни извори сведоче о неким нејасним везама с Плиском), Куверови Бугари су се расули по територији Македоније и делимично Тракије. Тамо су живели у изолованим групама које су постепено, током неколико столећа, Ромеји асимиловали. До краја 7. столећа Балканско полуострво је доживело озбиљне промене у демографском, етничком и државно-политичком смислу. Први пут је византијска хегемонија била угрожена и на полуострву се појавила још једпа држава. Тај продор је учинила Бугарска, чије су територије обухватале земље северно од Дунава, Добруџу и земље између Дунава и Старе планине. У току две деценије проведене у миру бугарска држава је успела да се учврсти у новим областима и да се трајно установи. Непознати аутор Б у г а р с к о г а п о к р и ф н о г л е т о п и с а (из 11. века) пише: „Цар Испор (сц. Исперих - Аспарух) владао је бугарским земљама 172. године и после тога су га убили Исмаилићани близу Дунава.“ Историјска наука је одавно ослободила овај текст елемената легенде и нејасноће, и доказала да је кан Аспарух погинуо у борби с Хазарима североисточно од делте Дунава око 700/701. године.
74
Историја Бугарске
У борби против Византије Кан Тервел (701-718), син и наследник кана Аспаруха, успешно је направио други корак који је Бугарску од примитивне и стихијне снаге преобразио у државу - партнера моћне Византије. Бугарски владар је 704. године прихватио молбу свргнутог василевса Јустинијана II (685-695), који је био заточен у граду Херсону (на Кримском полуострву), и одлучио да му помогне у покушају да поврати византијски престо. Следеће године, уз одлучујућу помоћ бугарске војске, Јустинијан II је успео да освоји Константинопољ. Нови василевс је пожурио да се захвали Бугарима и њиховом владару на пруженој помоћи: Тервел је одликован највећом титулом - кесарском, која се до тада давала само цару и члановима његове породице; војска је била богато награђена, а бугарској држави је била додељена област Загоре (територија око градова Ајтос, Сливен и Јамбол). Наредне деценије односи између двеју држава били су противречни - прво је Јустинијан нарушио мир и покушао да поврати земље које је уступио (708), али без успеха. Касније, када му је престо био угрожен, он је био принуђен да поново затражи помоћ свог ранијег савезника, али чак ни упад бугарске војске на територију византијске Тракије није могао да помогне василевсу. Ова колебљивост у односима између двеју држава прекинута је 716. када је закључен тако потребан мировни споразум. Овај договор је одредио границе, утврдио годишњи порез који је Византија и даље исплаћивала, уредио повратак политичких емиграната и привредне везе између партнера. Стварни резултат дефинисања двостраних односа био је ново мешање Бугарске у унутрашње послове Византије, овај пут да би помогла при уклањању арапске опсаде Константинопоља (717/718). Судбина Бугарске у следећих три и по деценије непозната је савременим научницима због недостатка извора који би помогли да се она расветли. Нису сигурна чак ни имена и редослед Тервелових наследника. Слика се мења када обратимо пажњу на другу половину 8. века. Током четврт столећа Бугарска је доживела прву, доста снажну друштвену и политичку кризу. Ова криза се развијала у два правца - унутрашњем и спољњем. На унутрашњем плану она се одликовала слабљењем владарске моћи и сукобима, а на спољашњем озбиљним војним притиском Византије. Док су се на бугарском престолу за само двадесет година измењала шесторица вла-
Бугарска, држава „варварског" типа (681-864)
75
дара (неки су били принуђени да потраже уточиште у византијској престоници), византијски цар Константин V Копроним (741-775) девет пута је покретао нападе на Бугарску (први је био 756, а последњи 775) копном, а понекад и заједничким дејствима флоте и сувоземних снага. Иако су држали земљу у сталној војној напетости, ови напади нису постигли тако жељени одлучујући резултат. Штавише, наредна безуспешна ратна кампања била је разлог смрти василевса, који није успео да уништи Бугарску. Смрт Константина V, решавање унутрашње кризе и појављивање личности као што су канови Телериг (768-777) и Кардам (777-803), који сууспели да обједине бугарско друштво - довели су до постепеног превазилажења тешког стања у земљи. На самом почетку 9. столећа она је поново могла да се развија и успешно супротстави Византији. Ако морамо са само неколико кратких реченица да окарактеришемо спољнополитичку делатност кана Крума, који је 803. наследио кана Кардама, то би изгледало овако: припајање Бугарској свих области које су биле насељене Бугарима и Словенима, блиских онима који су већ били бугарски поданици. Основни географски правци овог програма били су: југ/југозапад - Тракија и Македонија (пре свега, долина реке Струме); северозапад - река Тиса (ова територија је била освојена од Авара, чију је државу уништио Карло Велики) и североисток - област доњег Дунава. Ова политика је довела до територијалног проширења, нарочито северно од Дунава, на подручје које византијски аутори називају „Бугарска преко Дунава“. У изворима су најбоље описани односи кана Крума с Византијом. Иницијатива је била у рукама бугарског владара. Године 808. бугарска војска је извела успешан поход уз ток реке Струме, а следеће, 809. године, кан Крум је заузео Сердику-Средец (данашња Софија) и на тај начин нанео озбиљан ударац Византији. Две године касније, током 811, Византија је прешла у противнапад, успела је да заузме бугарску престоницу Плиску, из које се Крум био повукао, али је 26. јула 811. цар Нићифор I (802-811), на свом тријумфалном повратку, био потпуно потучен и убијен у једном од теснаца Старе планине (највероватније у Врбишком). Ова победа је отворила пут бугарској војсци према Тракији и током наредне две године (811-813) Бугари су били готово потпуни владари исконске византијске земље. Крум је чак стигао до Константинопоља и покушао да изврши опсаду града. Офанзива Бугара је била прекинута неочекиваном Крумовом смрћу, почетком 814.
76
Историја Бугарске
Стуб са уклесаним натписом на грчком језику садржи детаље мировног споразума Бугара и Ромеја закључен 815, после Крумове смрти
Нови владар, кан Омуртаг, пожурио је да прекине ратно стање с Византијом и потписао је тридесетогодишњи мир с њом. Овај мир је био поштован током његове релативно дуге владе. Бугарски кан је 823. чак помогао цару Михаилу II (820-829) да отклони опасност од узурпатора Томе Словена. Стање на осталим границама Бугарске било је другачије. Историјски извори недвосмислено показују да је Омуртаг, пошто је дугорочно средио своје односе с Византијом, био принуђен да се окрене ка бугарским областима преко Дунава. Нешто озбиљнији је био сукоб са Франачким царством, за време цара Лудвига Побожног. Разлог за овај сукоб, који је готово прерастао у рат, било је
Бугарска, држава „варварског" типа (681-864)
77
отцепљење словенских племена Браничеваца и Абодрита (који су тежили да се припоје франачкој држави) од Бугарске. Ратна дејства концентрисана у неколико војних похода почела су 826. и продужила се током 827. и 829. Бугари су чак користили флоту на Дунаву и Драви, а изузетно истрајно су ратовали и дуж тока реке Тисе. Према једном спомен-натпису, у реци Тиси се утопио бугарски војсковођа Онегавон или Негавон. Рат се завршио мировним споразумом који је тачно одређивао границе између Бугарске и Франачког царства. Готово у исто време бугарска држава је покренула војну кампању усмерену на североисток. Војска је прешла Дњепар, који је представљао крајње североисточне границе државе (један натпис је посвећен копану Окорсису или Корсису који је нашао смрт у водама Дњепра) и умешала се у грађански рат у Хазарском каганату. Име кана Омуртага везује се за стварање нове управне структуре у Бугарској (укидање федеративног принципа и његова замена државним службеницима), за појаву монументалне архитектуре, која је требало да поправи штете настале после Нићифоровог напада (пре свега, спаљивање Плиске), као и за жестоке прогоне Христове вере, коју су проповедали византијски заробљеници у Бугарској од времена Крума. Кан Омуртаг је умро 831, а наследио га је његов најмлађи син Маламир (831-836). О кратком владању Маламира готово да нема података. Неколико бугарских натписа и фрагменти из текстовавизантијских аутора стављају у први план деловање капкана Исбула, који је предводио један успешан војни поход на Тракију и успео да савлада и припоји Бугарској град Филипопољ (данашњи Пловдив). Не зна се каква је била судбина Маламира, али се зна да је 836. бугарски кан био Персијан (836-852), син Звинице и унук Омуртага. Фрагментарни подаци којима наука располаже недвосмислено показују да је и овај бугарски владар следио већ традиционалну политику Бугарске - територијално проширење и припајање бугарској држави земаља које су биле насељене Бугарима и Словенима. Ова политика је одређивала ратна дејствау правцујуга и, пре свега, југозапада. Тако је 837/838. бугарска војска достигла западне делове полуострва Халкидики, извојевала победу близу Сера, заузела град Филипи и успоставила крајњу јужну тачку бугарске границе покрај ушћа Струме. Неколико година касније (можда 839-842), бугарска војска је кренула против Срба, али је овај поход окончан неуспехом. Ови догађаји, искључиво спољнополитички, готово је све што знамо о владавини кана Персијана.
варварске државе до царства(864-1018)
Кан Борис (852-889). Увођење хришћанства Средина 9. столећа донела је, поред промена на бугарском престолу, и почетак једног новог доба у бугарској историји. Оно, тачније његов почетак, везује се за име кана Бориса (852-889), које је оставило трајан траг у сећању бугарске цркве и целокупног бугарског народа. Ово неуобичајено поштовање, својеврсно у бугарском историјском предању, постоји захваљујући улози коју је кан Борис имао у увођењу Христове вере у бугарску државу. Годину дана после преузимања бугарског престола, кан Борис је, у савезу с Великом Моравском, ратовао против Лудвига Немачког. Извори не разоткривају у потпуности мотиве бугарског владара да покрене овај рат, али не сакривају његов пораз. На исти начин Борис је ратовао, први пут у бугарској историји, против младе хрватске државе, а током 855/856. претрпео је тежак пораз од свог традиционалног непријатеља Византије. За разлику од прва два рата, неуспех против Ромеја проузроковао је озбиљне територијалне губитке: Бугарска је била принуђена да се одрекне неких црноморских градова, области Загоре и Филипопоља. Без обзира на читав низ неуспеха, кан Борис није одустао од учешћа у међународним збивањима у средњој и југоисточној Европи. Почетком шездесетих година 9. века формирале су се две коалиције, којима је предстојао тежак војни сукоб - Борис и Лудвиг Немачки против Карломана (Лудвиговог сина) и Велике Моравске. У позадини, али никако пасивна, стајала је Византија. И овог пута
Од варварске државе до царства (864-1018)
79
дејства Бугара нису била успешна, а одлучујући значај имао је пораз у рату с Византијом. Бугарска је, иако заиста побеђена, добила назад област Загоре, али је била принуђена да прихвати један веома озбиљан политички услов: да одустане од савеза с Лудвигом и да прими хришћанство из Константинопоља. На тај начин је Византија пробијала свој пут ка средњој Европи (у исто време суу Велику Моравску отпутовали византијски мисионари Кирило и Методије) и уз себе је чврсто везивала Бугарску као хришћанску државу. Увођење хришћанства као званичне религије за Бугарску је био изузетно важан корак, како за народ тако и за државу. Сасвим је логично што је тај потез обавијен многим легендама које отежавају раздвајање стварног од измишљеног. Тако К р а т к о К и р и л о в о ж и т и је ( У с п е н и је К и р и л о в о ), као што може и да се очекује, посвећује и сувише велику пажњу мисији покрштавања светог Кирила у области реке Брегалнице. С друге стране, В е л и к о К л и м е н т о в о ж и т и ј е знатну улогу у покрштавању бугарског народа приписује светом Методију. Византијски аутори концентришу своју пажњу на један интимнији, више лични план. Неки хроничари, на пример, наглашавају утицај Борисове сестре (пригрлила је нову веру док је била у заточеништву у Византији) при доношењу одлуке, док други приписују велику улогу утицају сцене С т р а и л н о г су д а на бугарског кана, коју је у једном Борисовом двору осликао византијски монах и зограф Методије.
Византијски мисионари међу Словенима, Равноапостолни Кирило и Методије проналазе мошти св. Климента. Минијатура из Менолога цара Василија II (крај 10 - поч. 11. века)
8о
Историја Бугарске
Многи спорови су се водили око године самог чина покрштавања. Наводе се 863, 864, 865, па чак и 866. година. Постоји и компромисно решење: први чин покрштавања самог Бориса, који је узео име свога кума, византијског василевса Михаила III (843-866), догодио се 864. (или крајем 863), а читав процес је потом трајао најмање две-три године и окончан је 866. године. Од свог духовног учитеља патријарха Фотија Борис је добио упутство које је требало да усмерава његове поступке и да га учини хришћанским владаром. Догађаји који су уследили - грађански рат - и који се могу сматрати краткотрајним, а можда и локалним (?) описали су, пре свега, западноевропски хроничари (византијски аутори говоре о овим догађајима сасвим фрагментарно), дакле аутори који су били удаљени од места догађаја и обавештења добијали из друге или треће руке. Наравно, то не значи да њима не треба веровати. Догађаји су се, међутим, збили сасвим једноставно: објашњења да је кан „дао лош закон“ и „одустао од очеве части и славе“ брзо су прерасла у побуну, која је обухватила Плиску и околину, као и десет к о м и т а т а . Као што је могло да се очекује, гушење буне обавијено је легендама, а главну улогу у њима имају трансцендентне силе. Без обзира на све, побуна је чињеница, а исто тако и жестоки обрачун Бориса с противницима (побијена су 52 б о и л а и њихове породице). Последице покрштавања морају се тражити не само у религиозном већ и у политичком аспекту. Примањем хришћанства Бугарска је ушла у византијску заједницу, бугарски народ је укључен у „византијску породицу народа“, а бугарски владар сматран је „духовним сином“ византијског василевса, који се, према византијској политичкој идеологији, налазио на челу ове породице народа и владара. Ове промене у унутрашњем положају и у међународном положају Бугарске створиле су реалну опасност од потпуне зависности земље, како у духовној сфери тако и у области спољне политике. Бугарски владар је морао на неки начин да реагује и макар делимично да изађе из византијског круга. Борисов покушај да добије од Константинопоља неку врсту аутономије за младу бугарску цркву окончан је неуспехом. Због тога је бугарски кан одлучио да се окрене римском папи. Крајем аугуста 866. у Рим су допутовали бугарски изасланици Петар, Јован и Мартин. Предали су папи Николи I опширни текст с многобројним питањима, која су узнемиравала Бориса (у исто време други изасланици су кренули ка Регенсбургу с молбом Лудвигу да пошаље у Бу-
Од варварске државе до царства (864-1018)
81
гарску епископе и свештенике). Папа Никола I није одуговлачио и одговорио је на постављених 115 питања бугарског кана из области црквених канона, вере и обреда, права и казни, свакодневице и ратовања. Текст који је припремљен у папској канцеларији био је ближи стварности и животу него што је било Фотијево упутство, али ни он није прихватао основни Борисов захтев - аутономију цркве. „Одговоре“ су Борису 13. новембра 866. уручили папски изасланици - епископ Формоз Портуенски и Павле Популонски. Присуство римских духовника у Бугарској, као и њихово деловање на припајању Бугара прозелита Римској цркви, појачали су сукоб између Рима и Константинопоља, који се назирао. Наредне две године су између Плиске и Рима неколико пута путовали изасланици. Бугарски владар је тражио да добије архиепископа, док су римски првосвештеници (Никола I и његов наследник Хадријан II) то одбијали, одлагали одлуку или нудили за Бориса неприхватљивог кандидата. Стрпљење Бугарасе исцрпло (могуће је да се умешала и византијска дипломатија) и они су се поново обратили Константинопољу. На ванредном заседању новог Васељенског сабора, 4. марта 870, коме је присуствовала и бугарска делегација, млада Бугарска црква је стављена под јурисдикцију Константинопољске патријаршије. Тиме је бугарско црквено питање добило своје делимично разрешење. Одлуке Сабора довеле су до уклањања римског духовништва из Бугарске, рукоположен је први епископ Бугарске цркве Јосиф (према другим изворима Стефан), подизани су храмови и изграђени први епископски центри. Римска црква, иако удаљена, није одустала од свог циља да стави Бугарску под своју јурисдикцију. Нарочито је био активан папа Јован VIII, који се више пута обраћао писмима кану Борису (872, 874, 878, 879), али је Бугарска црква већ била кренула путем с којег је тешко могла да скрене. Њена је позиција доста ојачала око 886, у вези с деловањем Ћирила и Методија у Великој Моравској. Архиепископ Методије је преминуо 6. априла 885. Његова смрт је немачким духовницима отворила могућност да униште дело двојице словенских апостола. Климент, Наум и Ангеларије, тројица најпознатијих ученика двојице браће, успела су да избегну пред прогонима и упуте се у Бугарску. Као што пише писац Климентовог житија „жудели су за Бугарском, о Бугарској су размишљали и надали се да је Бугарска спремна да им пружи спокој“. У Београду их је примио локални бугарски намесник и упутио у Плиску, „јер је знао да Борис чезне за таквим људима". Бугарски кан их је срдачно прихватио, Ангеларије је убрзо преминуо, а други су
82
Историја Бугарске
се прихватили да створе два средишта писмености - Наум у Плиски, а Климент у Деволу и Охриду. У Бугарској се 889. године догодила неочекивана промена. После тридесет шест година владања, кан Борис се добровољно повукао с престола и замонашио се. Према неким ауторима (Регино), он је то учинио због своје хришћанске благочестивости и снажног верског мистицизма, а према другима (Теофилакт Охридски), ову је одлуку донео због тешке болести. Власт у земљи је преузео најстарији од четворице Борисових синова Расате, односно Владимир (889-893). Нови владар је 892. склопио савез с немачким краљем Арнулфом (887-899), који је био усмерен против Велике Моравске, а посредно и против Византијског царства. Овај корак је у Бугарској изазвао незадовољство, јер је представљао скретање с традиционалне Борисове провизантијске политике, која је спровођена последњих тридесетак година (неки истраживачи су склони да претпоставе да је Владимир покушао да забрани хришћанску религију и да поврати паганска веровања - што су потези који су додатно појачавали незадовољство у земљи). Владимир није имао могућности да настави и развије овакву своју политику, јер је његов отац напустио манастир у коме је проводио дане, успео да зароби свог прворођеног сина, да га свргне с престола и жестоко казни, наредивши да га ослепе. За владара је Борис прогласио свог трећег сина Симеона.
Цар Симеон (893-927) Рах б у теотса Рођен 863. или 864. године (патријарх Никола I Мистик га је назвао „дете мира“), он је, за разлику од свог најстаријег брата, био одгајан и васпитаван као хришћанин, школован у најпознатијем културном центру 9. века Константинопољу (кремонски епископ Лиутпранд гаје касније назвао ,,полугрком“) и био припреман за каријеру духовника. Симеон је нагло променио пут који је дотада следио, и уместо поглавара Бугарске цркве постао је бугарски кнез. Стварање нове хришћанске цивилизације, још шездесетих година 9. века, одмах после званичног чина покрштавања, покренуло је нову архитектуру (подизање храмова, углавном с основом базилике), увођење новог права (превод византијских законодавних текстова као што су Еклога, Номоканон, Синтагма у 14 титула и писање
Од варварске државе до царства (864-1018)
83
бугарских закона као што је био Закон за суђење људима), припрема за увођење словенског језика и писмености у богослужењу (између 886. и 893). Био је то спор и дуготрајан процес који је захтевао много времена, а уз остало, он је више потпомагао „ в и з а н т и н и з а м “ него што га је неутралисао. Симеону су биле неопходне другачије појаве и процеси, други модел развоја, који би у сразмерно кратком времену дали плодове и основу за успешну борбу с Византијом у идеолошком и политичком смислу. И у томе је Симеонова улога неспорна. Читав низ текстова из овог периода - З л а т о с т р у ј, П о х в а л а ц а р у С и м е о н у ( С и м е о н о в з б о р н и к ), белешка Григорија Презвитера Мниха, запис из једног касносредњовековног рукописа (15-16. век), Б у га р с к и а п о к р и ф н и л е т о п и с - откривају Симеоново деловање у стварању језгра нове цивилизације, које је, у крајњем исходу, створило њен облик. Наравно да се морало започети с идејом о новој престоници. Није случајно што је државни центар из Плиске, града трајно повезаног с бугарском државношћу, пребачен у Преслав, који до 893. није имао велики значај. Нема сумње да је, замишљајући стварање једног новог Преслава, Симеон пратио потезе Константина Великог. Очигледно да је Велики Преслав у Симеоновим представама требало да се за Бугаре претвори у оно што је за Ромеје Константинопољ, односно Цариград. Он је требало да постане симбол нове цивилизације која је супарник византијској, да наговести стварање једног новог царства и претвори се у резиденцију једног новог цара. У Преславу је био подигнут нови двор за Симеона (пре свега, Престона сала), чији архитектонски облик „нема паралелу са било којим спомеником старобугарске архитектуре". Била је то јединствена грађевина, која је оставила утисак чак и на Јована Егзарха, који је оставио сликовити опис овог прекрасног дела старобугарске архитектуре. Велики Преслав је убрзо постао средиште нових идеја у црквеној архитектури. Управо овде се догађа одлучни прелаз од тробродне базилике ка крстокуполној цркви - без сумње најраширенијем типу хришћанске грађевине овог доба у суседној Византији. Да би овенчао овај „аристократски“ скуп црквених грађевина, али и да би се истовремено дистанцирао од њих, Симеон је подигао своју З л а т н у о к р у гл у ц р к в у . Облик ротонде (што је композиција нетипична за бугарску архитектуру) претворио ју је у јединствену зграду ове врсте. Ову констатацију појачава и други особени знак З л а т н е ц р к в е - мермерна пластика, инкрустације с керамиком и стаклом, вишебојне подне облоге, мермерне плоче и керамичке плочице.
84
Историја Бугарске
Развијени грађевински програм и његово извођење у Преславу подстакли су настанак једног изузетног феномена који је чврсто повезао име Великог Преслава с уметношћу 10. века. Реч је о чувеној преславској сликаној керамици, која има важну улогу у развоју преславске уметности. Она је свугде - у зидном декору и подним облогама (замењује скупи мермер и још скупљи мозаик); у цркви и у бугарској кући у виду иконе; на трпези бугарског племића, уместо веома скупог и због тога готово недоступног златног и сребрног посуђа. Упоредо с изградњом престонице, развојем уметности и уметничких заната, Симеон доста времена посвећује и развоју писмености и књижевности. Долазак Наума и Климента у Плиску, први изрази нове писане културе, увођење словенског језика у књи-
Лист из Асемановог јеванђеља, писаног глагољицом крајем 10. или почетком 11. века
Од варварске државе до царства (864-1018)
85
жевности, замена глагољице ћирилицом, били су први кораци на путу који је морао да поведе бугарско друштво ка једној, по типу и садржају, новој култури. Управо се ту налазило Симеоново место и улога. Већ навођени делови из неких остварења старобугарске књижевности или записи на неким рукописима садрже лик владара, к њ и г о љ у п ц а Симеона. Све то није случајно, нити је израз удвориштва дворских писаца. Симеон наручује компилације, нове преводе, сакупља књиге, гради библиотеку, тумачи списе ... Ко су били његови саподвижници? Њихова имена, или бар имена оних најистакнутијих, добро су позната: епископ Константин, Јоан Егзарх, Црноризац Храбар, Тудор Доксов, Григорије Презвитер, као и Климент и Наум, који су се налазили у Охриду, али су били блиски преславској духовној атмосфери. Наравно, било их је много који су радили у скрипторијуму на двору, а чија је имена време избрисало. Какав је обим и садржај књижевног стваралаштва насталог у кругу преславског двора? Једна група остварења морала је да заузме прво место. Она има карактер проповедања и наравоученија, тј. хомилетичке књижевности. Четири аутора су оставила своја имена као значајна у овој области: Климент, Јован Егзарх, и још двојица аутора многобројних говора и поука за различите празнике. Константин Преславски са својим П о у ч н и м је в а н ђ е љ е м и цар Симеон са З л а т о с т р у је м , који садржи избор речи св. Јована Златоустог. Хомилетичка књижевност није била довољна да упозна Бугарина, посебно образованијег, са свим тајнама хришћанске духовности. Потребна су била дела која би у доступној форми пренела бугарском друштву бар део хришћанске културе. Овој групи књижевних дела припадају Н е б е с а (или Т а ч н о и з л а г а њ е п р а в о с л а в н е в е р е ) Јована Егзарха, Ц р к в е н о к а з и в а њ е Константина Преславског, превод Ч е т и р и п р о п о в е д и п р о т и в А р и ја н а ц а Атанасија Александријског које је написао Константин Преславски, а наручио лично цар Симеон. Ово су дела која на један или други начин откривају основне принципе хришћанства. У исто време бугарском друштву су била неопходна дела ширег сазнајног карактера, која би проширила видокруг оновременом Бугарину. Одговор овој потреби био је такозвани С и м е о н о в з б о р н и к (познат у руском препису из 1073), а изнад свега Ш е с т о д н е в Јоана Егзарха. Овде не би требало да буду изостављена дела која припадају жанру публицистике или апологије: О с л о в и м а Црнорисца Храбара, летописи (кратке хронике), хагиографије, световна и црквена поезија или химнографија (П о х в а л а ц а р у С и м е о н у , А з б у ч н а м о л и т в а , К а н о н и Наума и епископа Константина).
86
Историја Бугарске
То је било језгро нове хришћанске цивилизације у чију изградњу је цар Симеон уложио много труда. Био је то модел цивилизације створен углавном надахнућем једног човека, који је (у већини случајева) одговарао једној уској друштвеној групи, али с огромним међународним одјеком. Изградња нове цивилизације није текла мирно, изоловано од света. Бугарска је била приморана да током једне деценије четири пута ратује с Византијом (894-896, 896-899, 901-902. и 904. године). То су били ратови које је изазвала Византија, а деловање Симеона је имало за циљ да обнови $ Ш и $ ^ и о или да прибави малу територијалну добит у правцу већ традиционалном за бугарску политику - у југозападним деловима полуострва. Односи Бугарске и Византије су се драстично променили после смрти василевса Лава VI (886-912). Престолонаследник Константин VII Порфирогенит је био малолетан, па је управљање Царством преузео његов стриц Александар (912-913), иначе савладар његовог оца. Василевс је веома оштро прекинуо разговоре са Симеоновим изасланицима који су допутовали у Константинопољ ради традиционалног обнављања мировног споразума. Овај непромишљени потез Симеон је искористио као повод за остваривање другог дела свог опширног програма. У августу 913. бугарски владар се, на челу многобројне војске, појавио пред зидинама Константинопоља. После кратке опсаде, две стране су се споразумеле, тачније, Царство је било принуђено да се повуче - на Влахернском двору патријарх Никола I Мистик је благословио царску титулу бугарског владара. Одмах после тога Симеон је уговорио брак једне од својих кћери с малолетним Константином VII и вратио се у Преслав пошто је био закључен „трајни мир“. (Највероватније је у исто ово време и бугарски духовни поглавар добио звање патријарха.) Симеон се вратио задовољан јер је будућност била пред њим: постаће василеопатор после склапања брака (или после његовог дефинитивног договарања), регент и савладар свог малолетног зета и на крају - „василевс и автократор Бугара и Ромеја“. На тај начин је бугаски цар могао да оствари свој циљ —да уништи (или бар да промени византијску политичку идеологију) и својом политичком идеологијом универзалног карактера да је замени у целости или делимично. Овај његов програм био је означен натписом на једном владарском печату, нарезаном 913. године: „Симеону василевсу на многаја љета//Миротворцу василевсу на многаја љета“. Шта, у ствари, значи „миротворац“? Појам се, наравно, не односи само на склапање још једпог мировног уговора, него и на успостављање строго одређеног реда, поретка,
Од варварске државе до царства (864-1018)
87
политичког устројства света, одговарајућих политичким убеђењима бугарског владара, на успостављање једног р а х З у т е о т с а . Теорија је једно, а политичка стварност сасвим друго. Византија није могла да остане равнодушна према једном таквом програму, чије је остваривање представљало претњу њеној позицији вечног царства (а е ^ е гп И а з т р е п г ) . Тако је, убрзо потом, ново регенство, под руководством царице-мајке Зоје, одбацило споразуме закључене у августу 913. Овај непријатељски чин је отворио пут оружаном сукобу који је трајао пет година. Већ 914. Симеонова војска је упала у Тракију, заузела Адријанопољ (данашње Једрене) и опустошила тему Македонију. Три године касније, 20. августа 917, близу реке Ахелој (између Месемврије и Поморја), бугарски цар је нанео тежак пораз Ромејима, после чега је зашао дубоко на територију Царства, да би у околини Катасирта, близу Константинопоља, извојевао нову победу. Следеће године он је предузео казнени поход на Србе који су, подстицани византијском дипломатијом, покушавали да му створе тешкоће. А онда, када је цар Симеон већ видео обнову споразума из августа 913, у византијској престоници је дошло до преврата. Роман Лакапин, до тада заповедник флоте, уклонио је царицу-мајку Зоју, удао своју кћер Јелену за Константина VII, а његов малолетни зет га је убрзо после тога прогласио за свога савладара. Пред Симеоном су се пружале две могућности: да одустане од досадашње своје политике и да буде задовољан постигнутим, што није било мало („цар Бугара“), или да настави још упорније ратна дејства, трагајући за неостварљивим („василевс Ромеја“). Он је изабрао другу могућност. И заиста, само током неколико година Бугари су постали потпуни господари Балкана: извојевали су победу над Ромејима близу Катасирта и 921. спалили Пиге и Стенон (предграђа византијске престонице); следеће године заузели су Визу и спалили дворце свете Теодоре и на, крају, подржали су кнеза Захарију (противника Павла Брановића), осигуравајући себи неутралност и потчињеност Срба (922). Симеонов напор да сукоб прошири није уродио плодом пошто су преговори с Египтом и Багдадом пропали. Од сада па надаље његово деловање је било по инерцији из претходних година: Симеон је поново морао да се расправља са Србима (овај пут су они коначно поражени), пошто је поново преузео Адријанопољ, састао се с Романом I Лакапином (920-944), међутим, Константинопољ је остао неосвојив. Бугарског владара су најзад поразили Хрвати (926. или 927). Преминуо је 27. маја 927. године.
88
Историја Бугарске
Превремени крај бугарског цара ставио је тачку на дугу владавину, чија су достигнућа импресивна. Симеон заиста није успео да оствари свој програм у целости - бугарски народ и држава нису могли то да изведу - али су његови вишегодишњи напори довели до стварања преславске цивилизације са њеним великим међународним одјеком, до обликовања упечатљиве политичке идеологије, р а х З у т е о т с а , који је, мада недовршен, донео бугарском владару титулу цара, а бугарском духовном поглавару титулу патријарха. Овај продор у византијску политичку идеологију преобратио је Бугарску од „варварске" државе у хришћанско царство.
Од варварске државе до царства (864-1018)
«9
Цар Петар. Доба отпадника и дисидената Смрт цара Симеона довела је до нагле промене у спољној политици Бугарске. У прво време престолонаследник цар Петар (Симеоновом прворођеном сину Михаилу било је одузето право на престо и он је био принуђен да се замонаши), који је владао уз помоћ свог ујака Георгија Сурсувула, покушао је да крене путем свог великог оца. Нови упад бугарске војске у Тракију био је више војна демонстрација него испољавање озбиљних намера. Бугари су ускоро напустили византијску територију и убрзо обе стране су покренуле мировне преговоре. После размене изасланика закључен је тридесетгодишњи мировни споразум, учвршћен и гарантован браком између бугарског владара и Марије, кћери Христофора, најстаријег сина и савладара Романа I Лакапина (која је тада променила своје име у Ирина, што је требало стално да подсећа на „чврсти“ мир између двеју земаља). Овај мировни споразум означио је крај амбициозне бугарске политике, али је потврдио титулу цара бугарском владару и достојанство патријарха поглавару Бугарске цркве. Споразум је донео мир дуж граница Бугарског царства (само фрагментарни подаци говоре о мађарским нападима 934, 948, 962), али није могао да обезбеди мир унутар земље. Петар је био други син цара Симеона и његово устоличење је изазвало незадовољство, како код старијег брата Михаила, тако и код млађег Јована. Обојица су наизменично покушала да га свргну с престола, али нису успела - Јован је ухваћен и бачен у тамницу (касније је побегао у Византију), а Михаило је изненада умро. Тек после тога се политичка ситуација смирила и Петар је наставио да влада без стварних претњи од губитка престола. Тешкоће, међутим, нису сасвим нестале, већ су се појавиле на другом пољу - религији. Изградња новог друштва, у чијој основи је био хришћански вредносни систем, била је дуготрајна, чак и мучна. Без обзира на то што је од званичног покрштавања прошло више од шест-седам деценија, двојица најпознатијих писаца овог доба, Петар Црноризац и Козма Презвитер, настављали су да проповедају неке сасвим елементарне хришћанске истине. Они су учили Бугаре како да се односе према систему хришћанских празника; нису штедели снагу да би своје слушаоце сачували од греха, а оне који су га већ начинили укоре; осуђивали су моралну распуштеност која је завладала међу људима из њиховог окружења. Ова атмосфера је изнедрила два мо-
90
Историја Бугарске
рална коректива. Први је био реформа монаштва и, изнад свега, појава и ширење отшелништва, кроз знамениту личност светог Јована (Ивана) Рилског, који је основао Рилски манастир. Други коректив имао је различите филозофске и моралне основе и деловао је у другом правцу. Он је био опозиција цркви и звао се б о г у м и л с т в о . Била је то јерес која је оставила трајне трагове у средњовековној историји Европе. Богумилство се развило на основу два велика дуалистичка учења, манихејства и павликијанства. Ова веза је омогућила творцу (или творцима) новог учења, попу Богумилу, да на основу ових претходника изгради један целовити систем схватања, усмерен у два правца - ка космогонији и есхатологији. Основна филозофска идеја која је изградила богумилство била је дуализам: небеско и земаљско царство, видљиви и невидљиви свет, „добро“ и „зло“ итд. Богумили су имали негативан однос према књигама Старог завета и давали су преимућство Новом завету, нарочито јеванђељима; они нису признавали институцију цркве, нису признавали одлуке
Пример акултурације. Огрлица нађена на археолошком локалитету Велики Преслав садржи медаљоне са ликом Богородице и представама биљног и животињског света. Произведена је вероватно у Цариграду (злато, 10. век)
Од варварске државе до царства (864-1018)
91
Васељенских сабора, негирали су потребу за храмовима и свештенством, свето крштење, причешће, исповед, нису признавали култ крста, иконе, мошти светаца, ускрснуће, чуда. Богумили нису признавали устројства државе и власти, проповедали су против богатства и богаташа, а за уздржавање у личном животу. Богумилство је, без преувеличавања или ниподаштавања његове улоге у животу бугарског друштва, довело до неких негативних процеса који су поделили, па чак и сукобили неке слојеве у друштву. Током шездесетих година 10. века дошло је до промена у бугарско-византијским односима. Византијски историчари приписују прекид мирних односа Бугарске и Византије емотивној реакцији или, тачније, бесу василевса Нићифора II Фоке (963-969), изазваног доласком бугарских изасланика у византијску престоницу ради преузимања редовног годишњег данка који је Византија плаћала Бугарској. Године 967. цар је кренуо у поход на Бугарску. Ромејска војска је дошла до Старе планине, али се, изненађена тешкоћама које су пратиле прелазак преко теснаца, а можда и под утицајем успомене на судбину Нићифора I 811, повукла у Константинопољ необављеног задатка. Нићифор II Фока није одустао од идеје да „казни“ Бугарску. У том циљу најмио је војску кијевског кнеза Свјатослава, који се 968. с великом војском појавио на Дунаву и савладао осамдесет насеља и тврђава смештених на обе обале реке. Бугарска, која није могла да се озбиљно супротстави Русима, била је принуђена да затражи мир с Византијом. (Уосталом, Византија је у свом новом савезнику угледала могућег непријатеља.) У то време је Свјатослав напустио Балкан, пошто су Печенези претили да ће напасти његову престоницу Кијев. Следеће године се кијевски владар, привучен изгледима за лака освајања или бар пљачку, поново појавио у њему већ познатим бугарским земљама. Са своје стране, бугарска војска је била изненађујуће беспомоћна, па је Свјатослав убрзо постао потпуни господар источне Бугарске. У међувремену је цар Петар умро (30. јануара 969), а престолонаследник Борис који се, заједно са својим братом Романом, вратио из Константинопоља и постао бугарски цар, не само што није могао да се супротстави Русима, већ није био способан нити да извршава своје конкретне дужности цара и самодршца Бугарске. Тек сада су Ромеји схватили да су начинили грешку, јер Свјатослав није скривао своје амбиције у погледу Константинопоља. Нови василевс Јован I Цимиски (969-976) успео је да организује војску,
92
Историја Бугарске
затраживши помоћ источних провинција, па је током пролећа 971. освојио бугарску престоницу Велики Преслав. Три до четири месеца касније, после дуге опсаде Дристре, рат је окончан, и Свјатослав је кренуо пут Кијева. Јован I Цимиски постао је потпуни владар источнобугарских територија, тамо је успоставио систем византијске провинцијалне администрације и одвео бугарску царску породицу у Константинопољ.
Цар Самуило. Борба за независност Догађаји из 971. године довели су до уништења Бугарског царства или је барем деградирање цара Бориса II симболизовало такве намере Византије. Међутим, дејства Јована Цимискија нису била довољна да се бугарска држава уништи. Извори не пружају могућност да се тачно одреди граница између територија које је освојила Византија и оних које су остале ван домашаја ратних дејстава, успевајући на тај начин да сачувају своју слободу. Управо ова западна половина Бугарског царства, која није била у рату и није била под окупацијом, почела је да се консолидује. Почетни кораци консолидације повезани су с именима четворице синова комеса Николе: Давида, Мојсија, Арона и Самуила. Године које су уследиле пружиле су могућност браћи да обједине слободне бугарске земље и припреме их за нови сукоб. Почетком 976, тачније 11. јануара, изненада је умро византијски василевс Јован I Цимиски. Овај догађај је за Бугаре био знак. Циљ им је био очување независности и обнављање бугарске државности у њеним природним границама. Још почетком године најстарији брат Давид усмерио се ка Костуру и Преспи, али су га убили неки Власи скитнице; готово у исто време други брат Мојсије је пошао на Македонију, извршио опсаду Сера и убрзо погинуо близу зидина града. Први корак који је предузела Византија био је изненађујући: бугарски цар Борис и његов брат Роман били су ослобођени и враћени у Бугарску. Очигледно да су у Константинопољу рачунали на изазивање сукоба између представника бугарске династије и вође управо обновљеног рата за независност. Наде ромејске дипломатије се нису оствариле. Борис је неславно погинуо при преласку византијско-бугарске границе, а Роман није могао да досегне врх власти у
Од варварске државе до царства (864-1018)
93
Бугарској. Од двојице преживелих комитопула зависила је судбина Бугарске. Нарочито важна била је улога Самуила. У првим годинама борбе, Бугари предвођени Самуилом, упутили су се на југ ка Епиру, Тесалији, Хелади и Пелопонезу. Овај поход је био успешан. Освојени су неки важни градови, међу којима и Лариса. Наравно, Византија је реаговала, и то је понекад доводило до озбиљних промена у бугарским плановима. Млади василевс Василије II (976-1025) свој први поход на Бугарску предузео је 986. а током наредних тридесетак година уследио је још читав низ војних кампања. Ромеји су без великих тешкоћа (бар тако кажу извори) стигли до Средеца (Софије). Њихов покушај да освоје град, који је имао важну стратешку улогу, није успео и војска је почела да се повлачи. У теснацу Трајанових врата, званим још и Бугарска клисура (у близини Ихтимана), Бугари предвођени Самуилом нанели су 17. августа 986. Ромејима тежак пораз. Овај пораз, и започете несугласице унутар Царства, које су трајале три године (987—989), дали су Самуилу могућност да приступи остварењу свог опширног плана. После једног сукоба између два брата, који је Арона коштао живота (око 986), Самуило је припремио озбиљан војни поход далеко на североисток и ослободио старе бугарске области између Старе планине, Црног мора и Дунава, као и територије преко делте Дунава (око 989-991). Ова успешна дејства довела су до обнављања негдашњег јединства бугарске државе, до консолидације Бугара и до сакупљања оних снага које су учиниле овај жестоки сукоб с Византијом равноправним. Самуило не само да се показао као веома проницљив, већ јеуспео и да оствари још један неочекиван продор - бугарска војска освојила је Драчку област, као и делове Македоније с градовима Верија и Сервија. Током лета 995. Самуило је кренуо на Солун. Град је одолео нападу, али су Бугари у боју убили солунског дукса Григорија Таронита и заробили његовог сина Ашота. Следеће године бугарска војска је поново кренула у истом правцу, али је сада обишла Солун и упала на полуострво Халкидики. Активна ратна дејства су била настављена и наредне, 997. године, када су Бугари, предвођени самим Самуилом, продрли дубоко на југ ка Пелопонезу, све док крај реке Сперхеј ромејска војска, под војсковођом Нићифором Ураном, није разбила бугарску војску. Самуило и његов син Гаврило Радомир једва су успели да се спасу. Овај пораз није озбиљно утицао на развој бугарско-византијског рата. Следећи Самуилови кораци имали су циљ да осигурају
94
Историја Бугарске
залеђину Бугарске. Године 998. војска је извршила дубок и разоран продор кроз српске земље, заробила кнеза Јована Владимира и успоставила је превласт над делом далматинског приобаља. Готово у исто време Самуило је закључио савез с Мађарском —учвршћен браком Гаврила Радомира, сина бугарског цара, и ћерке мађарског краља Гезе. Ипак, рат Бугарске и Византије је морао да се одлучи у директном ратном сукобу у самом срцу Балканског полуострва. Велика византијска војска, под вођством Нићифора Ксифије и патрикија Теодорокана, напала је 1000. године источнобугарске земље и освојила их без већег напора. Одмах после тога ромејска војска се појавила и у Македонији (1001) и заузела градове Воден, Верију, Сервију и Колидрон, а следеће године је изненада ушла у северозападне бугарске територије и извршила опсаду Видина. После тромесечне опсаде град је пао (у исто време су Мађари, с којима је савез био раскинут, упали на прекодунавске територије Бугарске) и Василије II је кренуо на југ. Он је заобишао Средец и стигао до добро утврђеног Перника, где су браниоци, под вођством Кракре, одбили све нападе Ромеја. Цар Самуило је одлучио да на удар одговори ударом, и то у правцу који византијски василевс није очекивао. Он је нагло кренуо према Тракији, чак је стигао до Адријанопоља, али је овај поход био пре демонстрација ратне снаге него озбиљна намера да се тамошње земље заузму. И у следећој деценији било је ратних дејстава, али су она имала локални карактер и била су прелаз ка одлучујућим догађајима. Током лета 1014. велика византијска војска, поново под вођством Василија II, кренула је преко Солуна уз долину реке Струме и стигла до планине Беласице. Тамо је, у близини данашњег села Кључа, 29. јула 1014. Василије II нанео тежак пораз цару Самуилу. Овај пораз је снажно, чак одлучујуће, утицао на даљи ток рата и оставио озбиљан траг у бугарском историјском памћењу; донео је смрт многим бугарским ратницима, као и заробљавање 14.000 Бугара. Жестоки обрачун са њима, ретко виђен у историји - ослепљење - покосио је и самог цара Самуила, који је 6. октобра 1014. умро од инфаркта. Самуилов син и наследник Гаврило Радомир је почео своја прва дејства с успехом: нанео је пораз византијској војсци коју је предводио солунски дука Теофилакт Вотанијат. Међутим, њега је ускоро убио његов рођак Јован Владислав, који је заузео престо. Нови цар је покушао да промени политику према Византији и по први пут после тридесет година поведени су мировни преговори, који нису били успешни. Василије II је предузимао поход за походом и заузи-
Од варварске државе до царства (864-1018)
95
мао једно по једно бугарско утврђење. Истовремено, бугарски цар је испољавао зачуђујуће одсуство визије о стању на бојном пољу и расипао је и последње преостале снаге да би поново заузео Дирахијум (Драч), где је нашао и своју смрт. Од тада па надаље, Василију II је било још лакше. Велики број бугарских велможа, пошто су остали без вође, почели су да се предају заједно са својим тврђавама. Са своје стране царица Марија је писмено обавестила Василија II да му предаје Бугарско царство. Последњи који су пружали отпор - тројица синова Јована Владислава - Персијан, Алусијан и Арон као и Ивац (у планини Томор), и Нестонг (у Сирмијуму, односно Сремској Митровици) нису могли да утичу на крајњи исход деценијама дугог рата. Бугарска је престала да постоји.
Друго Бугарско царство ( 1186- 1393/96)
Под византијском влашћу (1018-1186) После заузимања Бугарске Василије II остварио је једну од вишевековних жеља византијских василевса и прославио један од највећих успеха у свом педесетогодишњем владању. Победа је сама по себи имала велику вредност, али резултат не би био дуготрајан ако побеђени Бугари и њихова територија не би били припојени Византији. Напори Василија II су били усмерени у три правца. Први је имао етнодемографски карактер и изражавао се, с једне стране, укључењем бугарских велможа у византијску аристократију (дељењем титула, службовањем у администрацији и додељивањем земље), а с друге стране —пресељавањем великих група Бугара у најудаљеније источне провинције Византијског царства. Други правац деловања византијског василевса односио се на целовитост бугарских територија које су биле укључене у византијску управну провинцијску структуру. Земље између Старе планине, Црног мора и Дунава обједињене су у једну административну јединицу или тему - Паристрион (Парадунавон), са центром у Дристри (данашњи град Силистра). Југозападне бугарске области формирале су тему Бугарску, а резиденција њеног управника (катепана или стратега) налазила се у Скопљу. Најудаљеније северозападне територије су чиниле трећу тему, названу по граду у коме је боравио њен управник - Сирмијум. На крају, бугарске земље у Тракији, приобаље Црног мора и источна Македонија биле су припојене суседним византијским областима. Бугарске земље северно од Дунава имале
Друго Бугарско царство (1186-1393/96)
97
Бугарски побуњеници проглашавају Петра Дељана за цара. Минијатура из Мадридског рукописа историје Јована Скилице (13. век)
су другачију судбину: северозападни део постепено су заузели Мађари, а североисточни је после повлачења Ромеја пао под контролу Печенега. Трећа брига византијског василевса била је Бугарска црква. Одмах после краја рата Василије II је уништио бугарску патријаршију и уместо ње створио аутономну Бугарску (Охридску) архиепископију. Три документа која је василевс издао 1019, 1020. и коју годину потом, уређивала су њен положај, устројство и епархијску мрежу. Двадесетак година касније из архиепископије је издвојена Дристра са њеном епархијом и она је добила свој завршни облик. Испоставило се да је идеја о бугарској државности и Бугарском царству била веома присутна и оставила траг у неколико занимљи-
98
Историја Бугарске
вих текстова, најпре у С к а з а н и ју п р о р о к а И с а и је , познатом још и као Б у г а р с к и а п о к р и ф н и л е т о п и с . Оно што је важније јесте да се Бугари нису помирили с новим положајем и да су покушавали да обнове Бугарско царство: током 1040/1041. под вођством Петра Дељана, који је био проглашен за бугарског цара; током 1072/1073. године; ту могу да се додају и немири из 1066. са средиштем у Тесалији, у којима су учествовали и Власи; 1074. године - буна Нестора у Дристри, и после 1078. године - спонтани покрети у Средецу и Месемврији. Током целог столећа Бугари се нису помирили са судбином и покушавали су да збаце ромејску власт и обнове слободну и независну Бугарску.
Иван Асен и Петар (1186-1197). Обнова Бугарске Покрет Бугара, руковођен браћом Иваном Асеном и Теодором (Петром) поклопио се с нестајањем Комнина, византијске династије која је владала једно столеће, и с појављивањем првих знакова опште кризе која је Византију одвела у пропаст. Први кораци који су Бугари предузели били су симбол обнове Царства: старији брат Теодор је узео име Петар (успомена на цара Петра I имала је трајно место у историјском памћењу Бугара), прозвао је себе „царем Бугара“ и ставио је ознаке царске власти - златну круну и црвене ципеле. После тога су Асеновци изабрали Трново као свој престони град. Тамо су они објавили свој политички програм који је византијски историчар Никита Хонијат формулисао укратко на следећи начин: „да обједине владавину Меза и Бугара“, тј. становнике севернобугарских територија које су византијски аутори звали Мезима, и становнике јужних и југозападних бугарских области од којих је током 11-12. века била оформљена византијска тема Бугарска. Другим речима, циљ првих Асеноваца био је да обнове бугарску државу у њеним етничким и политичким границама од пре 1018. године —жеље обележене знаком континуитета и дуговечне историјске традиције. Константинопољ није остао индиферентан. Током лета 1186. Исак II Анђео (1185-1195) лично је предводио војску против Буга-
Друго Бугарско царство (1186-1393/96)
99
ра, прешао је преко Старе планине, спалио непожњевени род по њивама и вратио се у престоницу. Одмах после тога рат се поново распламсао: две војске, под вођством севастократора Јована Дуке и кесара Јована Кантакузина, разбијене су и 1187. су Бугари прешли у напад у правцу југа, у Тракији. Под вођством Ивана I Асена оне су нанеле тежак пораз Ромејима близу Лардехе (поред Карнобата), Бероја (Стара Загора) и Филипопоља (Пловдив). Године 1188. Исак II Анђео је поново продро северно од Старе Загоре, извршио опсаду Ловеча, која није успела, и неславно се повукао. Убрзо после тога (1189-1190) Асеновци су понудили сарадњу једном од вођа Трећег крсташког похода, цару Фридриху I Барбароси (1152-1190). Повлачење крсташа с Балканског полуострва успоставило је стари однос снага и бугарско-византијски рат је поново букнуо. Године 1190. Исак II Анђео је по трећи пут кренуо на Бугарску, прешао преко Старе планине и извршио опсаду престоног града Трнова. И ова опсада није успела, па је василевс убрзо био приморан да се неславно повуче, а у Тревненском теснацу је био и поражен. После ове важне победе Бугара над Византинцима почео је нови период у односима двеју држава. Године 1191. и 1192. Иван I Асен је повео своју војску прво дуж црноморске обале - околине Варне и Анхијала (данашње Поморје), потом се изненада појавио у западним деловима земље (близу Средеца, то јест Софије, касније и код Ниша), и на крају озбиљно запретио Филипопољу. Бугари су ослободили Београд и Браничево од византијског присуства у овом делу полуострва. Одмах после тога Иван I Асен је нанео два узастопна тешка пораза Ромејима близу Сера. Низ успешних дејстава која су споро, али сигурно, водила ка остваривању програма израђеног и проглашеног 1186. била су грубо прекинута. Године 1196. у Трнову је организована завера с Иванком на челу. Иван I Асен је убијен, а вођа завереника је преузео врховну власт у земљи. Овај чин није могао драстично да промени положај Бугарске. Иванко, који је рачунао на озбиљну подршку Ромеја, није могао да се задржи у престоници него је побегао у Византију. Власт у Трнову прешла је у руке цара Петра, а уз помоћ његовог млађег брата Калојана. Овај пар владара није успео дуго да влада. Већ следеће 1197. Петар је под неразјашњеним околностима погинуо. Тако су царски престо и власт припали Калојану.
100
Историја Бугарске
Цар Калојан (1197-1207) и цар Иван II Асен (1218-1241) КепоуаНо ппреги Ви1§агогиш е! Сгаесогиш Прихватајући самосталну врховну власт у земљи, Калојан је имао пред собом један основни циљ: да ослободити и обједини све бугарске области, тј. да следи политички програм своје браће проглашен 1186. године. Ради постизања тог циља, он је био склон чак да ступи у савез с Иванком (којег је василевс претходно поставио за управника Пловдива) и с Добромиром Хрсом (који се издвојио као самостални владар у Македонији). Ратна дејства, која су била вођена на широком фронту, трајала су око пет година (1198-1202). После почетних успеха Иванка су заробили и убили Ромеји. Добромир Хрс је такође био неутралисан, док је Калојан ипак успео да постигне мале, али важне успехе. Он је успоставио свој истурени положај у Тракији тиме што је освојио Констанцију (данашњи Симеоновград) и успео да оконча византијско присуство северно од Старе планине ослобађајући Варну. Петогодишњи рат се завршио потписивањем мировног уговора који је утврдио остварене територијалне промене. Готово истовремено с ратним дејствима против Византије, Бугарска је била принуђена да ратује и на северозападу. Око 1202. Мађари су заузели Браничево, Београд и околне области - територију која је током предстојећег столећа била објекат оружаних сукоба двеју страна. Бугари су, међутим, доста брзо успели да поврате изгубљене територије и обнове пређашње стање на бугарско-мађарској граници. Један догађај који је остао у сенци оружаних сукоба преусмерио је бугарску спољну политику. Негде крајем 1199. или на самом почетку 1200. цар Калојан је добио писмо од папе Инокентија III (1198-1216). Писмо инспирисано амбициозном политиком римског прелата, а пало на плодно тле, покренуло је богату и занимљиву преписку која је трајала седам година (за то време је Инокентије написао Калојану седам писама, а бугарски цар је послао папи пет). Преговори између њих двојице су уродили плодом у новембру 1204. године када је папа дао бугарском владару титулу г е х (Калојан ју је схватио као т р е г а 1 о г ), а бугарском црквеном поглаварурпта^. Крај преговора између Трнова и Рима поклопио се с тренутком када су витезови учесници Четвртог крсташког похода заузели
Друго Бугарско царство (1186-1393/96)
101
Константинопољ (12. априла 1204) и створили Латинско царство. Од тог тренутка надаље нови господари Константинопоља постали су главни непријатељи Бугарске. Калојанови напори да се с њима договори нису успели; чак му је било речено да мора да сиђе с престола јер ће у противном Латини напасти Мезију (Бугарску). Бугарски цар је схватио да предстоји озбиљан сукоб и да повезивање с Римом није било довољно да се он избегне. На срећу, он је добио подршку Ромеја из Тракије и Македоније: „И они су га обавестили да ће га прозвати императором (ЈегоГепГ е т р е г е о г ), да ће сви бити његови потчињени и да ће побити све Франке, да ће га сматрати својим господаром, а он да се закуне да ће их сматрати својим поданицима.“ Ако треба да дамо тумачење овог текста, он показује да су представници ромејске заједнице признали Калојана за свог василевса - за василевса Бугара и Ромеја - и били су спремни да објаве рат Латинском царству. Ратна дејства су почела у пролеће 1205, а њихова кулминација била је битка 14. априла под зидинама Адријанопоља. Бугари су нанели тежак пораз Латинима: цар Балдуин је убијен (према неким изворима он је заробљен), гроф Луј од Блоа и мноштво племића су такође убијени. Одмах после ове победе Калојан је кренуо на Константинопољ, после тога на Солун и, на крају, обрачунао се са оним Ромејима из Филипопоља који су се изјаснили као противници бугарског цара. Рат је настављен јануара 1206. године (бугарска војска је потукла Латине близу Русиона, данашњи Руској у Турској) и до септембра Калојан је извео још четири ратна похода и тако постао готово потпуни господар Тракије и Македоније (4. септембра 1207. близу Мосинопоља, Бугари су убили солунског краља Бонифација) створивши услове за озбиљан напад на Латинско царство. Нова фаза рата почела је бугарском офанзивом на источну Македонију и опсадом Солуна, али је тамо цар Калојан погинуо (октобра 1207). Калојанова превремена смрт означила је почетак једне тешке деценије за Бугарску. Упражњени престо постао је предмет жестоке борбе између представника друге генерације Асеноваца - Борила, Стреза и Алексија Слава. У њој нису могли да учествују само малолетни синови Ивана I Асена - Иван Асен и Александар, који су били склоњени из земље. Победио је Борил и Бугарска је постала жртва центрифугалних сила: двојица губитника, Алексије Слав и Стрез, издвојили су велике територије у југозападним областима Царства и устоличили се као независни владари - први у Мелнику, а други у Просеку. На почетку свог владања Борил је покушао да
102
Историја Бугарске
следи политички програм свог ујака Калојана, али, нажалост, његова дејства нису довела до истих резултата. После симптоматичног пораза крај Пловдива (31. јула 1208) који му је нанео цар Хенрик, Борил је доживео више неуспеха на спољнополитичком плану, а током 1211. био је принуђен да се бори и против богумилства. Тако је све текло до 1218, када га је свргнуо Иван Асен. Нови бугарски цар Иван II Асен (1218-1241), син „старог Асена“ (Ивана I Асена), морао је да реши тешке задатке - с једне стране, морао је да обнови јединство и унутрашњу стабилност државе, озбиљно поремећену током протеклих деценија, а с друге - да покуша (и оствари) толико жељено територијално, народносно и политичко уједињење које је било основни циљ свих Асеноваца још од 1186. Током прве деценије његовог владања добија се утисак да је Иван II Асен био пасиван. Ова пасивност објашњава се, с једне стране, вештим и стрпљивим ишчекивањем, а са друге, неспорним стратешким значајем Бугарске, који су морале да узму у обзир остале три стране у региону - Латинско царство, Никејско царство и све јача Епирска држава Теодора Комнина Анђела (1224-1230), од 1227. василевса у Солуну. Предлози за склапање савеза нису закаснили. Крајем 1228. Теодор Комнин је, у жељи да добије подршку Бугарске или бар да добије гаранције њене неутралности у случају евентуалног будућег сукоба с Латинским царством, понудио Ивану II Асену уговор. Он је био учвршћен династичким браком Марије (кћери бугарског цара из његовог првог брака) и деспота Манојла (брата солунског василевса). У исто време, око 1228/1229, и Латини су се обратили Ивану II Асену. Ови разговори били су вођени са циљем да се прикрију праве намере Латина - преговори с бившим јерусалимским краљем Јованом од Бријена. Док је бугарски цар с радошћу прихватио идеју о повезивању обе династије и очекивао њено остваривање, а то је да постане таст и старатељ малолетном цару и да наметне своју вољу у Константинопољу, обнављајући Симеонов програм - племићи су се тајно споразумели с Јованом од Бријена. Према овом споразуму, који је потписан у италијанском граду Перуђи, кћи бившег јерусалимског владара је морала да се уда за Балдуина II, а да он преузме власт у Константинопољу до пунолетства свог зета. Такав је био распоред и однос снага на Балканском полуострву око 1230. Наравно, при томе не сме да се заборави Никејско царство које је чекало свој тренутак. Теодор Комнин је први нарушио осетљиву равнотежу, а што је важније, његов први корак био је погрешан. Уместо тражења нај-
Друго Бугарско царство (1186-1393/96)
103
краћег пута за постизање свог основног циља —обнове Византијског царства у његовим некадашњим границама и са старом престоницом (Константинопољем), самопоуздани епирски владар је окренуо своју војску против Бугарске, чију је неутралност већ био осигурао. Код Клокотнице, 9. марта 1230, Бугари су, на челу са Иваном II Асеном, нанели велики пораз Ромејима. Тај пораз је наједанпут учинио крај амбицијама Теодора Комнина, кога су, заједно са породицом, Бугари заробили. Епирска држава, која је иза себе имала веома кратку прошлост и не нарочито стабилан положај, више није имала одлучујућу улогу у међународним односима на европском југоистоку. После победничке битке бугарска војска је, не наилазећи на озбиљан отпор, заузела велики део Тракије (Адријанопољ, Димотику и Волерон), Македоније (са Сером, Пелагонијом с Битољем и Прилепом), Велике Влашке (тј. део Тесалије) и Албаније, или, као што се наводи у натпису у трновској цркви Светих Четрдесет мученика, „од Једрена до Драча". Уништавајући краткотрајно царство Теодора Комнина и припајајући Бугарској њене некадашње територије, као и територије које су биле насељене Ромејима, Иван II Асен је окончао дело свог оца и својих стричева обнављајући стару политичку, државну и етничку целину Бугарске. Да би окончао овај процес, он је морао да начини још један корак који је,
Печат Ивана II Асена, „цара Бугара и Грка“
104
Историја Бугарске
на први поглед, био формалан, али је имао велик идеолошки значај, а који су делимично припремили његови претходници - године 1230. Иван II Асен је узео титулу „цара Бугара и Грка“ и тиме је подсетио своје партнере на политичке идеје из доба цара Симеона. Бугарски владар није пропустио да демонстрира ову своју нову позицију - исковао је први златни новац у бугарској историји. Такође, веран традицији византијских василевса, он је узео под покровитељство Свету гору и издао даровне повеље у корист више манастира (Ватопеда, Ивирона, Зографа, Велике лавре Св. Атанасија, Протата). Преостали су Латини. И док је Иван II Асен веровао да „... и они (Франци) су се покоравали мом царству и захваљујући мени они су проводили своје дане“ (Трновски запис из 1231), у Константинопољ је допутовао Јован од Бријена и, сагласно уговору из Перуђе (из 1228), проглашен је за цара до пунолетства свог зета Балдуина II. Тако се илузија распршила, и Иван II Асен је морао да се суочи с новом политичком реалношћу. Први потез који је бугарски владар морао да учини био је да изведе земљу из оног верског простора у коме је она, макар и формално (заједно с Латинским царством), била присутна захваљујући унији из 1204. Да 6и постигао овај циљ, била му је неопходна Никеја и, пре свега, константинопољски патријарх који је тамо боравио. Преговори су трајали неколико година а до решења се дошло 1235. Иван II Асен и Јован III Дука Ватац (1222-1254) су се састали у Галипољу и закључили политички споразум који је оверен браком бугарске принцезе Јелене и престолонаследника Теодора Ласкариса (венчање је обављено у Лампсаку, на малоазијској обали). Уследила је синодска одлука о поновном успостављању Бугарске патријаршије. Тако је успостављен традиционални облик Бугарског царства. Исте, 1235. године, нови савезници су предузели заједничке акције против Латинског царства, које су се наставиле и наредне године. Током 1237, када је умро Јован од Бријена, бугарски цар се поколебао око испуњења савезничких обавеза, али им се убрзо и вратио. После 1238. Иван II Асен је ојачао свој утицај у Солуну, где се сместио Теодор Комнин, чијом се ћерком Ирином био оженио, као и у Србији, где је владао његов зет Стефан Владислав. Бугарски цар неочекивано је преминуо у јуну 1241. године.
Друго Бугарско царство (1186-1393/96)
105
Бугарска у сенци (1241-1300) Превремена смрт Ивана II Асена донела је озбиљне проблеме династији и читавом бугарском друштву. Покојни цар се три пута женио и имао је деветоро деце, међу којима и двојицу малолетних синова. Упражњени престо намењен је старијем сину Калиману I Асену (1241-1246) који је тада имао седам или осам година. Крунисање непунолетног владара готово да се поклопило с првом најездом Татара на бугарску територију (1243). Међутим, тих година главни непријатељ је било Никејско царство, чија је моћ све више јачала. Већ по традицији, Бугарска је била предмет папске политике (једним писмом упућеном цару 21. марта 1245. римски поглавар Инокентије IV је покушао да врати Бугаре католичкој вери). Све је тек било у припремама када је дванаестогодишњи Калиман Асен преминуо - према једним изворима, он је умро природном смрћу, а према другом спису, он је септембра 1246. отрован. Према већ устаљеној традицији, на бугарски престо је дошао млађи син Ивана II Асена, Михаило II Асен (1246-1256), рођен у његовом трећем браку, с Ирином Комнином. Малолетни цар није могао да управља земљом и државне послове је преузело регенство, где је главну улогу имала царица Ирина. Промене на бугарском престолу догодиле су се у време кад и поход никејског цара Јована III Дуке Ватаца. Никејски владар није пропустио да искористи створену ситуацију: Ромеји су заузели Сер, а касније и Мелник. Овај брзи успех био је кључ за даља освајања у Македонији где је Јован Ватац заузео Стоби, Велбужд, Скопље, Велес, Прилеп, Овче поље и Просек, као и у Тракији где су под никејску власт готово без отпора пали Станимах и Цепена, и градови и села у Родопској области (граница је постала река Марица). Тек после тога између Трнова и Никеје закључен је мировни споразум, а Јован Ватац је изјавио да неће кретати у нова освајања. Тешко је одредити разлог оживљавања бугарске спољне политике у наредним годинама - или то што је Михаило Асен одрастао, или зато што су људи из његовог окружења склоњени, али је то неспорна чињеница. Године 1253. потписан је уговор с Дубровником који је уређивао трговинске односе између партнера, али и склапање политичког и војног савеза против Србије. У исто време је Бугарска покушала да подржи амбиције Михаила Палеолога да заузме престо у Никеји. Знак за почетак успешније политике против
10 6
Историја Бугарске
основног непријатеља - Никејског царства, била је смрт Јована III Дуке Ватаца, новембра 1254. Михаило Асен (или људи из његовог окружења) одлучио је да искористи промену василевса у Никеји да би повратио бар део територија изгубљених током 1246. Крајем 1254. бугарска војска је релативно лако успела да заузме Станимах, Перуштицу, Кричим, Цепену, област Ахриду без тврђаве Манион, Устру, Перперакион, Кривус, Ефраим. Овај успехје био привремен. Следеће, 1255. године, поново без одлучујуће битке, нови никејски василевс Теодор II Ласкарис, (1254-1258), зет Михаила Асена, успео је да од Бугара преотме тврђаве које су биле ослобођене крајем претходне године (без Цепене). Пошто је закључио мир с Мађарском и осигурао помоћ Кумана, бугарски цар је 1256. године напао Тракију. Догађаји који су уследили били су изненађујући. Бугари су, уз помоћ руског кнеза Растислава Михаиловича (зета Беле II и таста Михаила Асена), пристали да склопе неповољно примирје с Никејом, уз очување граница утврђених 1255. године. Вероватно су ови неуспешни потези били повод завере против Михаила Асена, у којој је бугарског цара убио његов рођак Калиман (син севастократора Александра). Насилна смрт другог сина Ивана II Асена обележила је почетак дубоке политичке кризе у Бугарској. Царев убица Калиман остао је на врху кратко време јер је убрзо био убијен, а на бугарски престо је дошао бојар Мицо, зет Ивана II Асена. Тако је грађански рат ушао у нову фазу. Бугарске велможе су биле незадовољне последњим Асеновцима и одлучиле су да замене Мица Константином Тихом. Он је добио знатну подршку и победио супарника у двобоју, 1257. године. Мицо се, поражен, повукао на своје имање у Месемврији (данас Несебар), али је око 1260/1261. постигао споразум са царем Михаилом VIII Палеологом (1259-1282) да замени своја имања за слична у околини реке Скамандар (Мала Азија), па је тако емигрирао у Византију. Константин Тих је на тај начин остао без супарника. Најбољи доказ постигнутог јединства било је венчање новог цара с Ирином Ласкарис која је, осим што је била кћи никејског цара Теодора II Ласкариса, била и унука Ивана II Асена. Ово сродство омогућило је Константину да прихвати династичко име А с е н , што је озваничило његово положај на врху власти. Спољна политика за време владавине Константина Асена била је одређена по дијагонали југоисток-северозапад и била усмерена према Византији и Мађарској. Нажалост, византијска политика бугарског цара била је под јаким утицајем његове супруге Ирине Ла-
Друго Бугарско царство (1186-1393/96)
10 7
скарис, која није могла да поднесе узурпатора Михаила VIII Палеолога, а после њене смрти (око 1268/1269), под утицајем његове следеће супруге Марије Палеолог Кантакузин, сестричине византијског цара, која је чинила све могуће да би се успротивила свом ујаку. Тако је Бугарска водила неколико бесмислених ратова (1262-1263, 1264-1265) да би постигла један мир без резултата (1268-1269). Слика с друге стране дијагонале није била ништа боља, пошто је Бугарска осетила на својим плећима притисак све активиније мађарске политике. Појавом Татара - после 1273. они су често упадали на Балкан - положај Бугарског царства постао је још гори. Учешће Константина Асена у антивизантијској лиги (чији је организатор био Карло I Анжујски), која је превазилазила балканске размере бугарске спољне политике, није донело нарочите резултате. Најтеже је тек предстојало, а што је било најважније, дошло је као плод унутрашњег стања у држави. У Бугарској се 1277. појавио наоружани покрет против цара, који је предводио Лахана (како су га називали византијски аутори), највероватније идентичан са Ивајлом (према једној белешци на рукопису из 13. века). Овај покрет, који је представљао покушај да се разреши династичка и политичка криза започета 1256. путем озбиљнијег учешћа нижих слојева бугарског друштва, није могао да доведе до решења, али је Константина Асена стајао живота. У одлучујућој бици, 1277. године, бугарског цара убио је лично вођа устаника. Тиме је Ивајлов пут ка Трнову отворен, па је у пролеће 1278. престоница била под опсадом. Пред царицом Маријом и њеним бојарима била је тешка одлука. Осим Ивајла, појавила се још једна озбиљна претња. Догађаји у Бугарској су привукли пажњу Михаила VIII Палеолога који, као искусни политичар, није процустио прилику да је искористи у своју корист. У ту сврху он је одлучио да привуче Ивана Асена, Мицовог сина. Млади потомак Асеноваца ожењен је императоровом ћерком Ирином и проглашен бугарским царем. Истовремено, припремљена је војска за поход на Бугарску под командом Михаила Главаса Тарханиота. Удовица, царица Марија, која је имала подршку једног дела бојара, бринула се највише о праву на престо свог малолетног сина Михаила и била је принуђена да изабере најбоље решење, не заборављајући на Татаре и сталну опасност од њих. У пролеће 1278. године Ивајло је ушао у Трново, оженио се удовицом Константина Асена и проглашен бугарским царем. Ово је, међутим, пре било одлагање проблема него њихово решавање. Ивајло је добио оно ка чему су други пружали
108
Историја Бугарске
руке: са североистока Татари, а с југоистока Византинци. Нови цар, с разлогом или без разлога, одлучио је да прво уклони татарску опасност. Успешна или не (према неким изворима, он је био опседнут у Дристри), ова дејства су оставила престоницу у рукама оних Бугара који су већ једанпут отворили капију Царевеца. Они се нису колебали да то учине поново. Овај пут поздрављан је био Иван III Асен (у пролеће 1279). Од тог момента Бугарска се нашла у необичном положају: с једним царем који је владао престоницом и био заштићен иза њених зидина (Иван III Асен) и с другим царем, Ивајлом, који је био потпуни владар читаве источне Бугарске и победник над две ромејске војске које су кренуле у помоћ Ивану III Асену. Криза двовлашћа нашла је неочекивано решење: у Трнову се појавио један моћан човек - деспот Георгије Тертер, који није оклевао да посегне за царским венцем. Иван III Асен и његова жена побегли су у Константинопољ, а Ивајло, пошто је остао без потребне снаге да би се изборио с новим непријатељем, покушао је да затражи подршку код својих доскорашњих непријатеља Татара, али су га они убрзо убили. Ивајлова смрт, бекство Ивана III Асена и устоличење Георгија I Тертера успоставили су јединство државе, али то није решило тешку кризу у коју је Бугарска запала још средином столећа. Две или три године касније Георгије I Тертер успео је да ојача своју власт пошто је Иван III Асен одустао од својих претензија на престо (детаљ који се нашао у наредном бугарско-византијском уговору). То није побољшало унутрашње стање у земљи, као ни њене позиције у међународним односима на Балкану. Видин и његова околина објединили су се под влашћу Шишмана, у Браничевском округу су владала браћа Дрман и Куделин, а Татари су наставили да пустоше земљу (нарочито је тежак био њихов упад 1285) и да све јаче намећу свој утицај. Чак је престолонаследник Теодор Светослав послат као талац на двор татарског вође Ногаја. У исто време, Срби су отпочели офанзиву у Македонији и током неколико деценија су коначно лишили Бугарску њених исконских области. Једина прилика да Бугарска активно учествује у међународном животу била је антивизантијска коалиција коју је замислио напуљски краљ Карло I Анжујски (заједно с Мађарском, Србијом и Венецијом), али је њено формирање било заустављено после Сицилијанског вечерња (1282). Некако сасвим природно је Георгије I Тертер 1292. одустао од престола и потражио склониште у Византији. Власт у Бугарској је прешла у руке Смилеца, једног од најистакнутијих бојара у земљи. Нови цар је био ожењен ћерком севасто-
Друго Бугарско царство (1186-1393/96)
109
кратора Константина Палеолога, брата Михаила VIII Палеолога, тј. братаницом цара Андроника II Палеолога (1282-1328). Нема сумње да је он рачунао на подршку Византије. Смилец је покушао слично и при уређивању односа са Србијом: његова ћерка Теодора била је удата за будућег краља Стефана Уроша III Дечанског. Брак припадника двеју династија је манифестовао само добру вољу, али није зауставио српско заузимање Македоније. Када се томе дода и традиционални татарски утицај, добија се потпуна слика о немогућности бугарског цара да изведе своју земљу из ове тешке кризе. Смилец је владао шест година. Преминуо је 1298. године, а да ништа значајно није постигао.
Бугарска пред заласком (1300-1371) После смрти Смилеца криза у Бугарској је достигла врхунац. Престо је морао да наследи његов малолетни син Јован, тачније Јован Комнин Дука Анђео Врана Палеолог, али је судбина Бугарске била решена на другом месту. Грађански рат, који је код Татара био у јеку, усмртио је моћног Ногаја, а његов син Чака не само да је затражио уточиште у Бугарској, већ је, као зет Георгија Тертера, полагао „право“ и на бугарски престо. Чакаје постигао свој циљ. Престо Асеноваца је прешао у руке једног Татарина и пропадање Бугарске је дошло до своје најниже тачке. На срећу, ово необично стање у врху власти трајало је кратко јер је Теодор Светослав успео да организује преврат. Чака је убијен, његова глава је послата татарском владару, а Светослав је постао бугарски цар. Нови цар је затекао земљу исцрпљену полувековном кризом. Видин је и даље био независна област, а њен владар Шишман, као и касније његов син Михаило Шишман, готово да се уопште није освртао на Трново. Слична полунезависна област почела је да се ствара у Крну, где је владао Елтимир, стриц Теодора Светослава (тамо је у прво време нашла уточиште Смилецова удовица). Једино позитивно били су добри односи са Златном хордом, која је Бугарској уступила земље између ушћа Дунава и Дњестра, и важан град Маврокастрон, или Аспрокастрон (данас Белгород Дњестровски). Сви спољнополитички напори Теодора Светослава били су усмерени ка југу, ка Византији. На самом почетку његове владе Ви-
ИО
Историја Бугарске
Примерци опреме и оружја из 13-14. века. Гвоздени панцир и буздован
зантија је покушала да искористи Михаила Асена (сина покојног Константина Тиха Асена) за своје циљеве, а после њега и Радослава (брата цара Смилеца), који је на челу византијске војске ушао у Бугарску. Ромеји су поражени, а Радослав заробљен, ослепљен и враћен у Византију. Остали заробљеници су замењени за Георгија I Тертера (он је од 1292. боравио у Византијском царству). Тек је тада почео прави бугарско-византијски рат (1304-1307). Одлучујућа је била оштра зима 1306/1307. године, која је била изузетно тешка за Константинопољ. Становништво византијског града патило је због
Друго Бугарско царство (1186-1393/96)
111
дуготрајне глади, а то је искористио бугарски цар да би уредио односе с Византијом. Константинопољу је било испоручено бугарско жито, што је био корак ка потписивању дуготрајног мира између двеју земаља. Мир је, према уобичајеној пракси, био праћен склапањем брака између Теодора Светослава и Теодоре, кћери Михаила IX Палеолога. Мир између двеју држава је био поштован петнаестак година, или макар нема вести да је био нарушен. Мировање на бугарско-византијској граници утицало је на дубоко ћутање византијских хроничара и историчара, и ми веома мало знамо о овом периоду бугарске прошлости. У време те ћутње истиче се један догађај - године 1314. у Маврокастрону (Аспрокастрону) убијен је један фрањевачки монах. То је изазвало сукоб између Бугарске и 'ђенове и ђеновљанским трговцима је забрањено да користе бугарске црноморске луке. Овај сукоб је завршен три године касније, 1317, када су трговинске везе двеју земаља обновљене. Године 1321. или почетком 1322. Теодор Светослав је преминуо и престо је наследио његов син Георгије II Тертер. Изненадна смрт младог бугарског цара почетком 1323. године није му дозволила да оствари своје намере да одбрани Филипопољ и наступа ка Адријанопољу. Бугарска аристократија је за наследника престола изабрала последњег Тертеровца Михаила III Шишмана. Овај избор није био случајан јер је деспот Михаило био међу најауторитативнијим представницима највише бугарске класе. Поред тога био је видински владар (још пре 1313) и зет српског краља Стефана Уроша II Милутина (1282-1321). Међутим, он је био најозбиљнији кандидат за бугарски престо најпре због свог порекла. Михаило је био потомак династије Асеноваца - као унук Ане-Теодоре, кћери цара Ивана II Асена из његовог трећег брака. Његов избор за цара није било успостављање нове династије, него повратак старе и чувене династије Асеноваца. Први кораци Михаила Асена имали су конкретан циљ - враћање земље између Месемврије и Сливена, које је Византија заузела искористивши смрт Георгија II Тертера. Деловање бугарског цара било је успешно, али истовремено је Филипопољ пао у руке Ромеја. Михаило Асен је прешао у напад и суочио се с младим царем (или тачније, дединим савладаром) Андроником III Палеологом (1328-1341). Сукоб је окончан 1324. потписивањем мира и склапањем брака између Михаила Асена и Теодоре, сестре Андроника III и удовице Теодора Светослава. Мировни споразум је обновљен 1327,
112
Историја Бугарске
када се бугарски владар обавезао да подржи Андроника III у борби против његовог деде, а византијски василевс је морао да помаже Михаилу Асену у његовом деловању против Србије. Убрзо после тога је букнуо грађански рат у Византији и премоћ Андроника III се веома брзо испољила. Развој ратних дејстава натерао је Михаила Асена да се умеша у рат на страни старог цара и да покуша да овлада византијском престоницом. Нажалост, бугарски цар није добро проценио ситуацију. Он не само да је био приморан да повуче своју војску с прилаза Константинопољу већ је (после интервенције Андроника III Палеолога, који је већ био василевс и автократор од 24. маја 1328, када је његов деда абдицирао) био принуђен да закључи нови уговор с Византијом (крајем 1328. или почетком 1329). Године 1330. цар Михаило Асен се, пошто његова „византијска" политика није срећно окончана, посветио остваривању свог програма према Србији, односно намери да заустави српску офанзиву у Македонији, уклони српску власт над северозападним бугарским земљама и, на крају, уништи српску државу. (У подели је требало да учествује и Византија.) Припремајући се за рат Михаило Асен је на своју страну привукао, осим Византије, и влашког војводу Иванка Басараба, Молдавију и црне Татаре, а први сукоби били су успешни за бугарског цара. Међутим, Бугаре, који ништа нису подозревали и који су рачунали на привремено примирје, напала је 28. јула 1330. српска војска под вођством престолонаследника Стефана Душана и тешко их поразила. Михаило Асен је, тешко рањен, преминуо од последица рана, или је, као што други извори говоре, био убијен по налогу Стефана Душана. Пораз код Велбужда је први пут омогућио ширење српског утицаја у Бугарској. Под притиском Србије и Стефана Уроша III Дечанског (1321-1331) Иван Стефан (син Михаила Асена из његовог првог брака, коме је 1324. одузето право да наследи престо) изашао је из тог несигурног положаја у коме је живео шест година и проглашен је за бугарског цара. Владавина Ивана Стефана била је веома кратка, само седам-осам месеци и протекла је у знаку спољнополитичких и војних неуспеха, као и борби унутар земље. Чим је сазнао за смрт цара Михаила, Андроник III је одмах кренуо на Бугарску и без проблема је заузео Анхијал, Месемврију, Ајтос, Ктенију, Русокастро и Јамбол. Овај губитак изазвао је сукоб просрпске партије, предвођене бившом царицом Аном и Белауром (братом Михаила III Шишмана Асена), са присталицама Асеноваца. Штавише, антисрпска расположења су била довољно јака и довела су до отворене побу-
Друго Бугарско царство (1186-1393/96)
ПЗ
не свргавања Ивана Стефана с престола и устоличења цара Ивана Александра. Иван Александар (син деспота Срацимира и Кере Петрице, сестре Михаила III Шишмана Асена) био је међу најпознатијим бугарским племићима, поседовао је највећу титулу на двору (деспот) и био владар Ловеча и околних територија. Као наследник Асеноваца и рођак Михаила III Асена, био је природни вођа антисрпских снага у Бугарској и најјачи кандидат за бугарски престо. Тако је већ у пролеће 1331. Иван Александар дошао на чело бугарске државе. У јулу 1331. Иван Александар је успео да поврати градове изгубљене пре годину дана, а 18. јула је у близини Русокастра победио ромејску војску с Андроником III Палеологом на челу. Ратна дејства су окончана мировним споразумом закљученим између двојице владара, којим је био предвиђен брак између Михаила Асена (прворођеног сина бугарског цара) и малолетне кћери византијског василевса Марије (брак је склопљен око 1338/1339. године). Успешно су били решени проблеми у односима са Србијом. У пролеће 1332. Јелена, сестра Ивана Александра, удала се за српског краља Стефана Душана (1331-1355) и тај брачни савез је обновио добре односе између двеју суседних земаља. Ако се овим спољнополитичким успесима дода и гашење Белауровог бунта у Видину, види се да је Иван Александар, само једну годину после свог устоличења, чврсто држао власт у Бугарској и успео да залечи свеже ране (пораз од Срба и територијалне губитке нанете од Византије). Прошла је готово једна деценија у миру и релативном спокоју за шта је Иван Александар заслужио похвале савремених књижевника. Андроник III Палеолог је умро 15. јуна 1341. и византијски династички проблем се претворио у међународну и међудржавну кризу. У Византији је опет букнуо грађански рат између присталица малолетног Јована V Палеолога (1341-1391) - главне личности у овој групи биле су његова мајка Ана Савојска и Алексије Апокавк - и узурпатора Јована Кантакузина. У овој ситуацији Иван Александар се нашао у дилеми на чију страну да стане. У прво време Иван Александар је заузео позицију ишчекивања. Наравно, он је хтео да види какве снаге и какве намере имају обе стране и да тек онда делује. Године 1344. успео је да добије оно чему је узалуд тежио последњих година. Као награду за помоћ обећану царици-мајци Ани Савојској, он је стекао девет „градова у околини Станимаха и Цепене“: Цепену, Кричим, Перуштицу, Свету Јустину, Пловдив, Станимах, Аетос, Беаднос и Косник. Ивану Александрује
114
Историја Бугарске
ова добит била довољна и није журио да испуни своје обећање. Он није имао намеру да се активније меша у грађански рат у Византији и понео се незаинтересовано према акцијама Момчила (који је вешто манипулисао између две партије), пропуштајући могућност да прошири власт над Родопима (покушај да задржи придобијену тврђаву Перперакион остао је без успеха). Док је бугарски цар играо на ситно, Стефан Душан је успео да завлада великим делом Македоније (без Солуна) и да себе прогласи, не без бугарског учешћа, царем. С овим скромним успесима Иван Александар је дочекао пролеће 1347, када је Јован Кантакузин (1347-1354) ушао у Константинопољ као савладар свог зета Јована V Палеолога. Грађански рат је окончан и Византија, иако осетно ослабљена, била је поново уједињена држава. Ако се томе додају Србија Стефана Душана, која је у том периоду била најмоћнија држава на Балкану, и Турци, који су били већ стварна претња, распоред политичких снага уопште није био повољан за Бугарску. Због тога је Иван Александар покушао да извуче своју земљу из „балканске изолације“. Око 1346/1347. потписан је уговор с Венецијом, потврђен 1352. писмом Ивана Александра дужду Андрији Дандолу. Исте године покушао је да успостави сличне односе и са ТЈеновом, али је главна претња долазила од Турака и билаје свевећа. Јован VI Кантакузин је 1351. покушао да створи коалицију између Византије, Србије и Бугарске, али су његове жеље пропале због неслагања са Стефаном Душаном и Иваном Александром, који је подржао Душана. (Други такав покушај, 1363. године, такође је био безуспешан.) Негативни резултат је био одмах приметан: 1352. Турци су се први пут населили на Балканском полуострву, а од 1354. ту су били трајно присутни. То за Ивана Александра није била једина несрећа. Током 1363, у атмосфери све веће турске претње, вођен је последњи бугарско-византијски рат, а 1365. године Мађари су заузели Видин и његову околину, одвели у заточеништво Ивана Срацимира и почели бугарском становништву да намећу католичку веру. На срећу, мађарска окупација је трајала само четири године (до 1369, када је широко интернационализовани сукоб био решен у корист Бугарске, у замену за уступке у Црноморској области). Као последица одређених процеса који су се развијали у бугарском друштву, а проузрокованих породичном ситуацијом бугарског владара (околност да је имао два брака, а нарочито догађаји за време распада првог брака и склапања другог с Јеврејком Теодором), наслућивао се распад земље. Између 1352. и 1355/1356. у Видину се учврстио Иван Срацимир (син бугарског цара из његовог
Друго Бугарско царство (1186-1393/96)
П5
првог брака), који је учинио све да би створио самостално царство. Истовремено је у Трнову за престолонаследника (с титулом „млади цар“) изабран царев прворођени син из другог брака. Ако се овој не тако веселој слици дода и то да су у Добруџи створили своје поседе Тертерови наследници Балик, Теодор и Добротица, који су стицали све већу независност, добиће се потпуна слика процеса распада Бугарског царства на „три Бугарске“ што је нешто касније описао немачки витез Ханс Шилтбергер и што је споменуто и у једном византијском тексту. Такву Бугарску је оставио својим наследницима Иван Александар, који је умро 17. фебруара 1371.
Култура и уметност у доба Ивана Александра Иван Александар је током читавог свог дуготрајног владања испољавао велико интересовање за питања хришћанске религије. Историјски извори помињу га као највећег заштитника Бугарске цркве. Четрнаесто столеће је, како за Бугарску тако и за Византију и Србију, било столеће великог духовног успона, процеса и збивања који су обухватали саму срж Православне цркве. Земља је одржавала везе, иако не претерано присне, са Светом столицом, а посећивале су је повремено фрањевачке и доминиканске мисије. Ипак се верска политика бугарског цара формирала у три основна правца: активни однос према проблемима исихазма (у чему је он био сличан свом савременику Јовану Кантакузину), традиционално покровитељство над манастирима и одлучна ангажованост у борби против јереси. Иван Александар није оклевао да прихвати исихастичко учење, у складу са захтевима времена и значајем исихазма као духовне и идеолошке појаве, као и обавезујућег примера византијских василевса, пре свега Јована VI Кантакузина. Док су византијски владари учествовали у великој бици „за“ и „против“ водеће улоге исихазма у византијском друштву, бугарски цар је успоставио везе с идеологом исихазма Григоријем Синаитом. Ове везе су биле осетно олакшане једном важном чињеницом из историје тог учења. Велики део свог живота Григорије Синаит је провео у пределима Бугарског царства,
иб
Историја Бугарске
у области Парорија. Био је чак приморан да се обрати бугарском цару за помоћ, пославши код њега једног од својих најближих истомишљеника Теодосија Трновског. Бриге исихаста су биле велике јер је Парорија била пуна „разбојника и убица“, који су свакодневно претили ћутљивцима. Иван Александар је учинио много више од онога за шта је био замољен. Он је наредио да се у планини Катакриомени подигне манастир са свим пратећим објектима и посебном кулом, названом Синаитова кула, која је требало да брани манастирско братство од разбојника. Осим тога, цар је поклонио Григорију Синаиту велику своту новца, много оваца и волова, а поклонио је манастиру и једно село и језеро где је ловљена риба. Четири-пет година касније, око 1345/1346. године, Теодосије је поново био послат у Трново, јер је манастир опет био узнемираван. После смрти Григорија Синаита (око 1345/1346) везе Ивана Александра с исихазмом се нису прекидале. После постепеног гашења Пароријског манастира и разиласка братства, он је издашно подржао Теодосија, који се настанио у близини Трнова, у Килифареву (око 1351). Тамо, под руководством већ чувеног бугарског исихасте Теодосија и активног учешћа његових сарадника Романа (Ромила) и будућег бугарског патријарха Ефтимија, формиран је духовни центар чији је утицај веома брзо прешао границе Бугарског царства. Везе цара Ивана Александра с Теодосијем трајале су све до смрти светитеља (1362. или 1363). Подршка коју је Иван Александар издашно пружао исихастичком покрету не би се могла одвојити од другог његовог деловања карактеристичног за хришћанске владаре, а већ дуго и традиционално за бугарске цареве - оснивања нових манастира, покровитељства и даривања већ постојећих. Поред манастира у Килифареву, чији је ктитор био бугарски цар, и манастира Света Богородица у Парорији, треба поменути и драгалевски манастир Света Богородица. Поред тога, Иван Александар делимично је обновио или богато даривао низ познатих манастира: Бачковског, у чијој је костурници сачуван портрет цара, цркве у стенама у Ивановском комплексу, несебарских манастира Света Богородица Милостива и Свети Никола. У широком видокругу Ивана Александра била је и Света гора. Слично својим претходницима Ивану II Асену и Михаилу III Шишману Асену, он је, иако преко византијског василевса, дао велики прилог бугарском атоском манастиру Свети Георгије Зограф. Друга половина владања Ивана Александра обележена је снажном појавом разних јеретичких учења. Цар је, уз учешће Теодо-
Друго Бугарско царство (1186-1393/96)
И7
сија Трновског (којег житијска књижевност представља као онога који је подстакао ове подухвате), сазвао два антијеретичка сабора (1359. и 1359/1360) на којима су осуђени богумили, варлаамити, адамити и Јевреји. Четрнаесто столеће је неоспорно један од врхунаца у култури средњовековне Бугарске, а пре свега у књижевности и уметности књиге. Нема сумње да су традиције 13. века биле темељи на којима су се заснивали књижевни подухвати последњег столећа бугарског средњег века. Међутим, овитемељи, очигледно, нисубили довољни. Биле су потребне нове идеје које би обновиле бугарску књижевност (идеје потекле од исихазма); нови преводи с грчког који би обогатили њен фонд, који би је приближили изворним византијским обрасцима; нове књижевно-језичке и правописне норме које би успоставиле равнотежу између језичке стварности и књига; нови стил који би дела 14. века учинио префињенијим. Престоница Трново била је средиште бугарске културе у овом раздобљу. Град је одавно био свети, узвишен и божији захваљујући првим двема генерацијама Асеноваца. За време Ивана Александра он је био „наш нови Цариград“ који „расте, јача, подмлађује се“. У Трнову је, као и током 13. века, настао већи део бугарског књижевног стваралаштва, а пре свега књиге које су оличавале сјај владавине Ивана Александра. У исто време се као културни центар уздигао и Видин, престоница царства Иванд Срацимира. Тамо су се појавили: Ч е т в о р о је в а н ђ е љ е м и т р о п о л и т р а Д а н и л а , чувени В и д и н с к и з б о р н и к који садржи мучеништава и житија жена-светитељки, као и један опис светих места у Јерусалиму који је наручила царица Ана (1360) и једна богослужбена књига преписана за време мађарске владавине у Видину. Ове три књиге најбољи су показатељ књижевне делатности у престоници Ивана Срацимира. Упоредо са Трновом и Видином, који су се, а нарочито Трново, сасвим природно развијали као центри бугарске књижевности и у којима не само да су настајали нови правци, већ су се и ширили, постојао је још један веома важан центар бугарског књижевног живота средином 14. века, који се налазио ван граница Бугарског царства. То је Света гора, где се развијала делатност непозната чак и унутар бугарских граница. Два су средишта ове делатности. Ма колико изгледало невероватно, прво је било у Великој лаври светог Атанасија (највећем византијском манастиру у Светој гори). Тамо је радио старац Јован, који је превео с грчког четворојеванђеље, Дела апостолска, псалтире, типике, лествице, патерице и још „много
118
Историја Бугарске
тога“. Његов биограф, (ако уопште може да се говори о биографији), сарадник и највероватније ученик Методије упоређује га с Јованом Дамаскином, Јосифом песмописцем и Козмом Мајумским. Сам Методије је преписао познати С и н а јс к и о к т о и х , седам псалтира, пет часослова, четири литургије и три лествице који су, заједно с рукописима старца Јована, били преношени и ширени на целој територији Бугарске. Са старцем Јованом били су повезани „свети старац Јосиф“, који је превео део Т р и о д а и Закхеј Филозоф Загорјанин (испрва радио у Константинопољу, а касније у Зографу и Великој лаври), који је превео други део ове важне богослужбене књиге (С и н а к с а р Н и ћ и ф о р а К а л и с т а К с а н т о п у л а и комплетан Т р и о д (П о с т а н и Ц в е т а н , који је доспео чак до манастира Света Катарина на Синају). Још двојица књижевника (Гаврило и његов помоћник Серапион) учествовала су у превођењу и преписивању. Помиње се још један Гаврило, који је делао ван овог књижевног круга. Мноштво бугарских духовника и књижевника је привремено боравило у манастирима Свете горе, а затим су оно што је урађено уносили у Бугарску. Међу њима су будући трновски и свебугарски патријарх Теодосије II, последњи бугарски светитељ и патријарх Јефтимије, Кипријан (будући митрополит Кијева и целе Русије), као и Јефрем, будући српски патријарх (1375-1379, 1389-1390). Деловање светогорског круга књижевника створило је оне темеље на којима је касније заснивао своју делатност Јефтимије као патријарх, писац и организатор књижевног живота у бугарској престоници, и творац Трновске школе. Она је имала озбиљан утицај, како на унутрашњем тако и на међународном плану, и најбоље је представљала вековно словенско-византијско духовно јединство. Ова делатност је била свакидашња, упорна, тешка и понекад неприметна. Морало је да прође време да би њени плодови сазрели и постали популарни у великој православној заједници. Оно што је оличавало културни просперитет епохе настајало је у Трнову и било је повезано с именом Ивана Александра. Бугарски цар је (извори су одлучни у томе) испољавао поштовање према књизи уопште, према лепој књизи и добром књижевном укусу. Он је поседовао култивисано осећање великог естете и поштоваоца ликовне уметности. Наручио је израду три најбоље и најпознатије књиге ове епохе на бугарском културном простору и шире: илустрованог преписа бугарског превода Л е т о п и с а К о н с т а н т и н а М а н а с и ја , Ч е т в о р о је в а н ђ е љ а из 1355/1356. године и Т о м и ч о в о г п с а л т и р а . Те три књиге су веома различите по свом садржају, начину стварања и уметничком
Друго Бугарско царство (1186-1393/96)
119
Рилска повеља цара Ивана Шишмана из 1378.
обликовању, изабране свесно или случајно (једна световна хроника, једно класично хришћанско штиво каква су четири јеванђеља и једна изузетно популарна књига каква је псалтир). То је мала, али изузетно драгоцена група књига, која је садржала целокупно потребно знање и којој се цар повремено враћао или стално проучавао - како он тако и читава његова породица. (Не треба да се заборави да је Иван Александар већ имао један псалтир - С о ф и јс к и п е с н и в е ц из
120
Историја Бугарске
1337, књигу добро осликану орнаментима, али без минијатура). Ако се овоме додају многобројне минијатуре (укупно 554), које садрже допунску визуалну информацију и, наравно, естетско задовољство, значај ове три књиге се умногоме повећава.
Последње године Иван Шишман је прихватио круну и скиптар у изузетно тешком тренутку за Бугарску. Код Черномена, на обали реке Марице, 26. септембра 1371. Турци су нанели катастрофални пораз браћи Вукашину и Угљеши. Ова битка је имала одлучујући значај, како за Бугарску тако и за цело Балканско полуострво. Иван Шишман је био приморан да погне главу и призна да је вазал султана Мурата, као и да жртвује своју сестру Керу Тамару, која је послата у султанов харем. На први поглед овај мир или, боље речено, ова формална потчињеност, осигурала је Бугарској једну мирну деценију. Мира је заиста било, али само у областима северно од Старе планине. Све бугарске територије јужно од Старе планине препуштене су саме себи и нашле су се под османском влашћу. Капитулација Софије (1385) је због стратешког положаја града имала одлучујући значај. Победа Србије и Босне код Плочника 1387. зауставила је Османлије (Иван Шишман је плашљиво демонстрирао своју независност, одбијајући да пошаље војску која би помогла Мурату), али је то био само предах. Већ следеће, 1388. године, Мурат је одлучио да се обрачуна с трновском Бугарском и Добруџом. Бројна турска армија, под командом великог везира Али-паше прешла је преко Старе планине, освојила Шумен и Провадију (према неким изворима и Трново) и опсела Ивана Шишмана у Никопољу. Бугарски цар је био принуђен да се ослони на султанову милост пристајући да му преда Дристру (Силистру). Трновско царство је, после повлачења Турака, подељено на две области - једну са средиштем у Силистри и другу с главним градом Трновом, која је предата Ивану Шишману, тада већ турском вазалу. Судбина онога што је остало од Трновског царства и њеног владара већ је била решена. Иван Шишман је, међутим, добио мало на
Друго Бугарско царство (1186-1393/96)
121
времену. Султан Мурат је одлучио да прво савлада Србију, али је нашао смрт на Косову пољу (1389. године), где су Срби поражени. То је одредило и положај Трнова: покушај да се затражи помоћ Мађара био је неуспешан и Иван Шишман је са страхом ишчекивао будућност јер се у међувремену у судбину Добруџе умешао нови чинилац - влашки кнез Мирча I Старији, мада су његови покушаји да овлада овом бугарском територијом били безуспешни јер их је султан Бајазит брзо омео. Трновско царство је покорено у лето 1393. Велика турска војска је прешла преко Старе планине и извршила опсаду Трнова (Иван Шишман је поново био у Никопољу). Престони град је пао у руке Турака 17. јула 1393. Трновска Бугарска је престала да постоји, али је њен последњи владар и даље био турски вазал, живећи још две године у Никопољу. На заповест султана Бајазита, Ивану Шишману је 29. октобра 1395. одрубљена глава. У исто време је и Добруџа изгубила независност. Остала је „трећа Бугарска" (Видинско царство). Највероватније да је Иван Срацимир такође постао турски вазал после похода Турака северно од Старе планине 1388, и да је чак дозволио да у Видин уђе један турски гарнизон. Чинило се да ће нада цара Ивана Срацимира да очува своју веома ограничену власт под турским суверенитетом бити остварена. У лето 1396. се на доњем Дунаву појавила армија мађарског краља Жигмунда и ушла у Видин, а његов владар је одбацио зависност од Турака. Радост је, међутим, била кратког века. Близу Никопоља, 25. септембра исте године, крсташка армија је тешко поражена и то је решило судбину читаве кампање и судбину малог Видинског царства. Крајем 1396. Турци су заузели Видин, заробили Ивана Срацимира и одвели га у Брусу, где је он окончао живот. Тако је нестала и последња слободна област, а над бугарским земљама спустио се дубоки мрак ропства.
Османска владавина у бугарским земл>ама Ц в е т а н а Георгијева
Петнаести век: између шока и прилагођавања
Трново је била прва хришћанска престоница коју су освојиле Османлије. У П о х в а л н о м с л о в у Е ф т и м и ју , последњем бугарском патријарху, које је написао његов ученик Григорије Цамблак, описан је почетак успостављања османске власти. Град је био порушен, дворови, храмови и куће опљачкани, а све бугарске установе уништене. Власт је у целости била пренета на један војни одред и на његовог команданта, који је у извору назван војвода. Убијено је сто десет бољара који су одбили да приме ислам и ставе завојевачима на располагање своја владарска умећа. Млади становници града су заробљени и депортовани у Анадолију. Ужас због трагичне ликвидације државе мешао се са страхом за живот и потпуном неизвесношћу пред данашњицом и будућношћу. Подаци расути у изворима сведоче да се мноштво Бугара из свих крајева земље иселило, али је највећи део остао да живи у том страху пред потпуним распадом познатог друштвеног поретка. Шок у коме су се нашли притискао их је својим политичким, привредним и, пре свега, психолошким размерама. Бугарима, као и свим људима који су живели у средњем веку, рат са свим његовим последицама није био непознат. Он је био део живота, један од неизбежних елемената свакидашњице. Овај рат се, међутим, умногоме разликовао од свих њима дотад познатих. То није био рат само ради стицања богатства и територија. И за победнике и за побеђене то је био верски рат. Освајачи су били муслимани. Они су се клањали свом Богу, имали су другачији начин живота и другачији морал. За православне Бугаре успостављање османске власти није била само војна и политичка катастрофа. Она је представљала рушење постојећих вредности и правила жи-
126
Историја Бугарске
вљења. Мноштво њих је то прихватило као моћ туђег Бога. Друго објашњење је било да је њих напустио њихов Бог и Христос, човеколики Божији син. Османско освајање нису била само убиства, насиље и хаос, већ један дубоки морални шок који су они морали да преживе да би се сачували као појединци и као народ. На почетку 15. века, само неколико година после нестајања Бугарске с политичке карте, историја пружа прилику балканским народима. У битки код Анкаре 1402. монголски владар Тамерлан (1362-1405) потпуно је уништио османску војску, заробио Бајазита I (1389-1402) и обновио анадолске беглуке. Савремени историчари, са дистанце протеклих векова, тврде да би османска власт на Балкану била само краткотрајна епизода да су хришћански политичари тог времена имали само мало више проницљивости. Обузети сопственим интересима, противречностима и сукобима, они нису увидели могућности које су им пружиле монголске победе над османском државом. Њени хришћански непријатељи - Византија, Венеција, Ђенова и витезови хоспиталци с острва Родоса - потписали су 1403. у Галипољу мировни споразум са Сулејманом Челебијом, прворођеним сином заробљеног Бајазита I. Уз малу територијалну надокнаду, они су признали његово право да влада „очевим наследством“ у Румелији, што је обухватало, пре свега, поробљене бугарске земље. Он се затим вратио у Једрене и обновио османску власт. Права која су му признали хришћани оспорила су његова браћа. Почео је дуготрајан рат, у коме су османски принчеви поделили очево наследство. Фронт и позадина похода и бојева њихових војски биле су бугарске земље. У оваквим приликама, онај хришћански владар који је имао у виду и даљу историјску перспективу био је мађарски краљ Жигмунд (1387-1437). Он је искористио унутрашњу нестабилност непријатеља и организовао нову војну коалицију балканских владара којима је претила османска експанзија. У њој су били српски деспот Стефан Лазаревић (1389-1427), босански краљ Остоја (1397-1404), влашки војвода Мирча Старији (1386-1418) и бугарски престолонаследници Константин, син цара Ивана Страцимира, и Фружин, син цара Ивана Шишмана. У пролеће 1403. савезници су напали. Српска војска је ушла на османске пограничне територије, а влашки војвода је освојио Силистру. Највероватније да су њихове подухвате подржавали бугарски престолонаследници, који су организовали први устанак против Османлија. Вести о том устанку су веома оскудне, тако да је његов ток остао нерасветљен. То је разлог да се о њему и данас расправља у бугарској историографији. Према
Петнаести век: између шока и прилагођавања
12 7
неким ауторима, устанак са Фружином на челу подигнут је 1404, а према другима - 1408. Неки тврде да је то било на територији области Темске, између Пирота и Ниша, где се налазила Константинова властела. Према заступницима супротног мишљења, устанак је обухватио целу бугарску територију од Силистре до Тимока. Дужина трајања устанка одређује се од неколико месеци до неколико година. Захваљујући кратком обавештењу уједној српској хроници, зна се да је устанак угушио Сулејман Челебија, што значи најкасније 1409. Такође са сигурношћу може да се тврди да је његов циљ био обнова бугарске државе, пошто су његове вође били наследници царске круне. Крајем 1409. године стање у османским поседима на Балкану се променило. Муса, млађи син Бајазита I, приспео је с многобројним туркменским дружинама намеравајући да освоји османски престо. Он је привукао за савезнике Стефана Лазаревића и Мирчу Старијег који су послали своје одреде у његову војску. Заједно са њима деловале су и самосталне бугарске јединице. После неколико тешких пораза, Муса је заузео Једрене и убио свог брата. Од тог тренутка он је нагло променио политику према својим хришћанским савезницима. Његове туркменске дружине су некажњено пљачкале бугарска насеља. Највероватније да је то био разлог што су бугарски одреди и сви бивши Мусини савезници дали подршку његовом брату Мехмеду у наредним османским међусобним сукобима који су почели 1411. После двогодишњих похода и сукоба чији се фронт простирао од Силистре до Ниша и од Видина до Пловдива, током лета 1413. Мусина војска је разбијена. Он је погинуо код Чемурлија у горњем току реке Искар, а његови ратници су пришли победничкој војсци Мехмеда I (1413-1421). Балкански хришћани су прихватили Мусин пораз као крај нереда и насиља. Стварност је ипак показала да је то био крај османске политичке кризе и почетак стабилизације османске државе. Њен нови владар је усмерио своје снаге ка регулисању унутрашњих противречности у османском друштву и утврђивању власти у Румелији. Он је у бугарском Лудогорју 1419. разбио устаничку армију шеиха Бедредина Симавија који је, под паролом о једпакости хришћана и муслимана, објединио противнике османске династије. Војни походи на Босну и Албанију показали су да се османска агресија обнавља. Константинопољ је 1422. поново био под опсадом. Солун је дефинитивно освојен 1430. Критична ситуација је натерала хришћанске владаре да потраже ефикасније облике зближавања. На
12 8
Историја Бугарске
сабору у Ферари и Фиренци 1439. склопљена је унија између Западне и Источне цркве која је требало да покрене заједнички подухват католичке Европе и православне Византије против муслиманских Османлија. Краљ Жигмунд је покушао да обнови антиосманску балканску коалицију у коју је поново укључио Фружина, „господара Загоре“. Поход јужно од Дунава био је безуспешан, али је у бугарској свести нада о евентуалној мађарској помоћи била жива. Извори сведоче да је изасланик миланског војводе у Константинопољу водио преговоре „са Бугарима да се цела Бугарска до Софије потчини цару и да се побију сви Турци“. У оваквим приликама, идеја о новом крсташком походу добијала је све више присталица. Апел папе Евгенија IV и политичко деловање младог пољско-мађарског краља Владислава III Јагелонског (1434-1444) имали су позитивно дејство. Почело је организовање велике крсташке армије. У лето 1443. године у Смедереву се окупило 25.000 пољских, мађарских, француских и немачких витезова којима је пришао одред чешких хусита. Крсташкој војсци пришао је и српски владар Ђурађ Бранковић (1427-1456) са 8.000 ратника. После Београда, армија витезова, под командом краља Владислава III Јагелонског и трансилванског владара Јаноша Хуњадија (1437-1456) ушла је на османску територију. Напредовала је уз сталне победе. Османлије су се повлачиле, а за њима су остајали спаљени градови и поља. Крсташка војска је заузела Ниш, Алексинац и Пирот. Њеним редовима масовно је прилазило локално становништво. Становници Софије су отворили врата свог спаљеног града. Локални владика је постављен за управника града. Према једном писму кардинала ТЈулијана Ћезаринија, папског намесника, локално становништво је Османлијама нанело исто толико губитака колико и битке с витезовима. Хришћанска војска је стигла до теснаца на улазу у Тракију, где су Османлије организовале снажну одбрану. Крсташи нису успели да пређу у трачку равницу. Савремени археолошки налази показују да се у испрекиданом терену планине близу Златице збило неколико тешких битака, али османска одбрана није била савладана. Зима је била оштра и несташица намирница је натерала армију витезова да се врати. После још једне победе над османским одредима који су је напали на планини Куновици, између Пирота и Ниша, она се повукла с османских територија. Млади краљ Владислав и трансилвански владар Јанош Хуњади тријумфално су ушли у мађарску престоницу Будим, водећи са собом 4.000 заробљених муслимана.
Петнаести век: између шока и прилагођавања
12 9
Релативно су многобројни подаци о учешћу Бугара у Дугом походу (као што ће касније бити названа ова акција витезова). Крсташкој армији прилазило је мноштво лоше наоружаних и организованих сељака. Они нису могли да формирају ратне јединице и коришћени су, пре свега, као помоћне трупе за снабдевање намирницама и као водичи. Генерација која је водила велике ратове за бугарску незвисност нестала је, а с њом и бугарска војна организација. Нестали су и бугарски племићи - природни друштвени лидери у средњем веку, а с њима су нестали и последњи трагови установа које су могле да обједине бугарски народ у име великих заједничких циљева. Следеће 1444. Владислав III Јагелонски и Јанош Хуњади су повели нови крсташки поход ка османским територијама. Одушевљени успесима из претходне године и гласинама о предстојећем рату Мурата II (1421-1451) против караманског беглука у Анадолији, они су прекршили заклетве дате при потписивању мировног уговора у Једрену и потврђене у Сегедину. У саставу нове витешке армије догодиле су се две промене - укључивање влашког војводе Влада III Дракуле (1418-1444) са 4.000 ратника и повлачење српског деспота Ђурђа Бранковића, коме је уговор потписан с Османлијама враћао самосталност. Витезови су прешли преко реке Дунав и у северној Бугарској брзо су ликвидирали мале гарнизоне непријатеља. Они су се кретали према Варни где је требало да их чекају венецијански бродови како би их пребацили у Тракију. И овог путаје њихов циљ био заузимање Једрена и протеривање Османлија са Балкана. Када су стигли у равницу код Варне, схватили су илузорност својих намера. Овде их је, уместо венецијанских бродова, дочекао султан Мурат II са читавом својом ратном армадом. У крвавом оружаном сукобу витешка армија је разбијена, а краљ Владислав III Јагелонски је убијен. У спомен његове херојске смрти будућа поколења су га назвала Варненчик. Ту су погинуле хиљаде хришћанских ратника. Само је Јанош Хуњади успео, заједно с малим одредом ратника, да се спасе. Окривљени за издајство, Бугари су били подвргнути новим репресалијама, после чега је на хиљаде њих напустило своја родна места и преселило се у Влашку. Пораз крсташке војске у боју код Варне 10. новембра 1444. значио је и крај крсташке идеје. Касније се више пута говорило о организацији крсташког похода, водили су се преговори и држали говори, али се никада није сакупила читава армија витезова. Неуспех хришћана је у османској држави потврдио убеђеност у моћ Алаха и религијску мисију Османове династије. Резултат је било учвршћи-
130
Историја Еугарске
вање унутрашњих веза између муслиманског живља разног етничког порекла у име светог рата за наметање ислама. Експанзија је настављена изузетно енергично и у свим правцима. Године 1453. султан Мехмед II (1451-1481) освојио је Константинопољ, који је потом назван Истанбул и постао престоница Османског царства. До краја 15. века готово цело Балканско полуострво било је укључено у његове границе. Освајања су настављена на западу ка Мађарској и Трансилванији, на истоку ка Каспијском језеру и Кавказу, на северу дуж обала Црног мора и на југу ка јужном приобаљу Средоземља. У савременој бугарској историографији често се пише да су током ових трагичних збивања Бугари очували „своју непопустљиву тежњу ка слободи". Једина могућност коју им је нудио живот била је да прихвате стварност онакву каква јесте и да се навикну да у османској држави живе као хришћанска раја. Они су се споро и тешко навикавали на наметнуте услове туђе власти. Размишљали су о преживљеном да би нашли објашњење које би им помогло да сачувају себе као појединце и као народ. Оно је нађено у идеји о Божијој казни због сопствених грехова и грехова предака. Њихово страдање било је пут ка искупљењу и праштању. Та велика идеја давала им је наду да свака казна има крај. Видљив израз овог избора био је обнављање верског живота током друге половине 15. века преко мреже хришћанских култних центара. Укључивање Православне цркве у османски политички систем преко Васељенске патријаршије и верски ентузијазам релативно брзо су помогли да се превазиђу рушилачке последице муслиманског освајања. Модел за препород хришћанског култа даје монашко братство Рилског манастира. Култ бугарског свеца Ивана Рилског, који је био утврђен још у далеком 10. веку, био је пајвероватније тесно повезан с последњом царском династијом. Сви Шишмановци обавезно носе име Иван. Очигледно је да је у првим деценијама османске власти он и даље био веома омиљен, што објашњава иницијативу за обнављање његовог манастира. Прича о томе како је остварена та намера позната је из списа Владислава Граматика под насловом Р и л с к а п р и ч а или П р и ч а о п р е н о ш е њ у м о ш т и ју с в е т о г И в а н а Р и л с к о г и з Т р н о в а у Р и л с к и м а н а с т и р . Пошто су обновили манастирска здања, монаси су сазнали да су мошти њиховог заштитника бачене у рушевине неке напуштене трновске цркве и, уз помоћ српске принцезе Маре Бранковић, удовице султана Мурата II, успели су да добију султанову дозволу да их пренесу у свој манастир. Прича о путовању монашке поворке и кивота
132
Историја Бугарске
бугарских свештеника, преписивача и преводилаца који су сачували знатан део средњовековне културне традиције. Проширивањем и згушњавањем манастирске мреже повећао се и број књижевних и образовних центара. Током 16. века развила се снажна преписивачка делатност у етропољском манастиру Варовитец, врачанском манастиру Света тројица, тетевенском манастиру Свети Илија, и другим. Писање, преписивање и превођење књига Бугари су сматрали „богоугодним делом“, а саме књиге као благо које служи Богу и доноси спас људима. Као највећу драгоценост сељаци и становници градова поклањали су их црквама и манастирима као молбу за искупљење грехова. Био је то део њиховог старања за веру коју су прихватали као обавезу, али и знак личног престижа. Док је у прошлим временима даривање светих места било обавеза, али и привилегија владара и бојара, у условима османске власти оно се претвара у бригу свих Бугара. Даривање је било доказ њиховог хришћанског идентитета, а преко њега припадности бугарском народу. Ово преплитање религијске и етничке свести је општебалканска појава. Она је била изграђена захваљујући дугом историјском искуству и вековној културној традицији православног света и највероватније су је усмеравали више свештенство и светогорски манастири. Током 15. века прихватили су је бугарски духовници, а преко њих и читава бугарска заједница. Тада је та појава деловала као превентивни механизам при прилагођавању на животну стварност која је била резултат туђе власти, чија је званична државна религија ислам, а њени следбеници били владајућа верска заједница. Бугари су се прилагодили османском политичком систему, потчинили су се султановом законодавству, прихватили су статус раје, произвођача и опорезованог становништва, али су чврсто одржавали веру у своју духовну надмоћ, у непрестаном додиру и сукобу са муслиманским освајачима.
Шеснаести век: у средишту Османског царства
2
Савремена историографија оцртава три круга на карти османских територија у Европи током 16. и 17. века. У спољном кругу су се налазиле Влашка, Молдавија и средишња Мађарска, заједно са Хрватском и Банатом. Оне су биле удаљене од средишта Османског царства и због тога су биле релативно слабо контролисане, али и слабо интегрисане у њега. У средњем кругу су се налазиле Босна, Херцеговина, Црна Гора, Србија, Албанија и Грчка, које су биле обухваћене османским управним и привредним системом, али уз мноштво изузетака и компромиса. Територија Бугарске готово се у потпуности налазила у трећем кругу, због тога што је била у непосредној близини Истанбула. Ту су у пуној снази деловале класичне институције османске политичке и привредне организације. Бугарска је најтеже остваривала контакте с европским државама и била је, у ствари, најпотпуније интегрисана у царске владајуће структуре. Ове чињенице објашњавају не само посебности бугарске историје током векова османског владања већ и упорно означавање овог периода, од стране савремених Бугара, као доба т у р с к о г р о п с т в а . Одмах после освајања првих бугарских области Османлије су формирале беглербеглук Рум-или, како су називали своје балканске поседе. Користећи византијско искуство, они су поделили своју територију на два дела - Анадолију и Румелију, и објединили њихово административно руковођење с тамо размештеним војним јединицама спахијске коњице. Највиши управник био је беглербег, који је комадовао спахијским снагама. Исто преплитање управљачких и војних функција је било успостављено и у санџацима - управним областима унутар беглербеглука. Крајем 15. и почетком 16. века бу-
134
Историја Бугарске
гарске територије су биле подељене на осам санџака, обично названих по имену градова који су били њихови центри: Чирмен, Силистра, Никопољ, Видин, Софија, Ћустендил и Охрид. Највећи је био Паша санџак, јер се у њему налазила резиденција беглербега Румелије. Он је обухватао територију од Једрена до Ихтиманских узвишења Средње горе, читав масив Риле и Родопа и Егејску Тракију све до доњег тока реке Струме. У формирању санџака недостајала је било каква географска, привредна, демографска и војно-стратегијска логика. На пример, санџак Чирмен је био неколико пута мањи од санџака Паша. Није постојало разграничење, нити нешто што би објединило планинске и равничарске пределе. У санџацима Паша, Чирмен и Охрид становништво је било бугарско, грчко и албанско. Претпоставља се да санџаци обједињују територије које су биле укључене у османске границе као резултат неке војне акције за време освајања, на пример, Силистре, током похода Али-паше 1388, Никопоља после пада Трновске државе, Видина после уништавања Видинског царства итд. Највиши управник је био санџак-бег, командант спахијских одреда који су мобилисани с потчињених територија. Ово преплитање војне организације и провинцијске управе сведочи о милитаризацији османског система управљања и доказује да је армија стално контролисала освојене територије. Већ крајем 15. века санџаци су почели да се деле на мање територијално-административне јединице назване казе или кадилуци. Оне су обухватале један град и околна села који су били под судском и административном влашћу кадије, муслиманског судије. Поред тога, он је имао улогу координатора између централне власти и различитих локалних институција - војних, пореских, полицијских, верских итд. Најмање територијалне јединице су биле нахије које су, пре свега, сарађивале с државном касом при сакупљању пореза од становништва. Оне најчешће нису имале градски центар, а у њиховим именима, попут Мраморице, Разлога, Запланине, Хоталича и других, историчари откривају трагове обласно-управног уређења средњовековне бугарске државе. Током времена у седиштима кадилука усредсредиле су се многобројне скупине државних чиновника, који су спроводили османску унутрашњу политику и контролисали различите области живота потчињеног становништва. Тамо су се, такође, сместили и исламски верски службеници и представници образовних институција. Средином 16. века у кадилуцима се насељавају отпуштени и пензионисани јаничари из војног корпуса у престоници, чији се број стално повећавао. Њихове локалне
Шеснаести век: у средишту Османског царства
135
организације преузеле су све функције полиције и безбедности и претворили су их у специјализоване казнене институције, како за хришћанско тако и за муслиманско становништво. Казе су се наметнуле као најоперативније административно-територијалне јединице, а градови који су били њихови центри били су праве тврђаве османске власти у провинцијама. Нови господари Балкана нису значајно променили основне одлике бугарске привреде. Она је остала, пре свега, аграрна, каква је била и за време Другог бугарског царства. Сачувани османски документи показују да је око 90% становништва живело у селима која су била распоређена на читавој територији од обале Црног мора и Дунава до високих подручја Старе планине, Риле, Пирина и Родопа. Највећа концентрација насеља била је на висоравнима северне Бугарске и у подножју планина где је живело просечно између 40 и 80 домаћинстава. Други појас насеља налазио се у високопланинским зонама, где су села била смештена на надморској висини до 700 м, а у јужним деловима Родопа и до 1.000 м. У планинама су насеља била мала, ретко већа од 40 домаћинстава, а она с више од 80 су била изузетак. Најмањи број насеља је био у равницама, али су тамо села била велика и често подељена у махале. Исти документи показују да је сељацима основни извор прихода била земља. Разноврсност пољопривредне производње се без претеривања може одредити као изузетна. Као резултат дуготрајног култивисања током касног средњег века, у бугарским селима гајене су све врсте житарица познате у европском средњовековном свету, међу којима је, наравно, и пшеница. Изузев у планинским регионима, њој је припадало више од 70% опште производње житарица. Раж и јечам су били заступљенији у селима на надморским висинама од преко 600 м. Просо је гајено свугде, али у минималним количинама. Слично је било и са зрнастим биљем - сочивом, грашком и бамијом. Грожђе је било друго по распрострањености у свим насељима до 700 м надморске висине. Опорезивано је било све познато поврће - купус, лук, репа, краставац и друго. У неким селима се сакупљао десетак на различите врсте воћа као што је орах, јабука, крушка, трешња или кестен, што сведочи да су произвођене у великим количинама. У стотинама насеља регистрован је десетак на лан и конопљу. У крајевима јужно од Старе планине становништво је опорезивано за производњу свилених буба и дуда, што значи да су се људи у тим крајевима бавили производњом свиле. У свим насељима је примењиван десетак на пчелињаке.
136
Историја Бугарске
Слично је било и у сточарству. Османска документа сведоче да већина сељака поседује различите домаће животиње које су им биле потребне за рад на њиховим привредним поседима, за исхрану и за снабдевање локалних градова. Готово свуда су гајене овце. У пловдивском селу Чехларе уведен је порез на овце у висини од 400 акчи, што говори да су становници села поседовали најмање 800 оваца. Село Новесел, које се налази на шуменском платоу, имало је 3.600 оваца. Ови примери су илустративни и има их на хиљаде. Самостална грана у сточарству било је гајење свиња. У свим селима је сакупљан порез који се звао божик, којим су се опорезивале заклане свиње око Божића. Велики извоз воловских кожа - податак из документације дубровачких трговаца - сведочи о гајењу крупне рогате стоке. Индикативни примери о количини извоза налазе се у дневнику Дубровчанина Бенедета Рестија. Само у једном дану, 16. децембра 1587, он је купио у Провадији 1.356 кожа. Разноврсност пољопривредних и сточарских производа, која је забележена у османским документима још из друге половине 15. века, као и постојање заједничке производне листе за све бугарске регионе, говоре да су током средњег века Бугари достигли висок степен коришћења природних ресурса у два узајамно зависна ресора пољопривреде. Они су били основа њихове унутрашње интеграције као етничке заједнице, пошто су изградили суштину заједничке културне традиције - производни календар. На њему су били засновани празници, обичаји, ритуали итд., заједнички за све Бугаре. Многе пољопривредне врсте, као што су пиринач, сусам, памук, анасон, мак, као и доста врста поврћа и воћа, унете су преко Османлија, а постепено су преношене и америчке културе, попут кукуруза, дувана и сунцокрета, које нису биле уобичајене међу Бугарима. Ова производња није успела да осигура бугарском сељаку лагодан и богат живот из најмање два разлога. Први је ниска продуктивност средњовековних пољопривредних технологија, што је доносило мале приносе. Рутинска техника, одсуство система за наводњавање и минимално ђубрење стављали су сељака у позицију да потпуно зависи од природе и њених хирова. У средњовековној привреди при најповољнијим климатским условима у производњи пшенице однос између посејаног зрна и нове жетве био је 1:12. Други разлог, који је у савременим истраживањима јако истакнут, јесу пољопривредни односи и порески систем Османлија. Још за време свог учвршћивања на Балкану, Османлије су непосредно повезивале пољопривреду освојених територија с издржавањем своје
Шеснаести век: у средишту Османског царства
137
ратне коњице. Примењујући шеријатски принцип, према коме врховно власништво земље у освојеним територијама припада држави, централна власт је сакупљање пореза или, тачније, дела пореза пребацила на саме војнике. Своја примања они су сакупљали из тачно одређених села и од њиховог становништва преко исто тако конкретно одређених пореза и такса. Ова врста управе, непозната европској привреди, названа т и м а р и , дуго је одређивана као искључива особеност османских привредних односа, који су дубински променили балканску привреду. Информације прикупљене из различитих извора ревидирале су ову тезу. Прва је своју сумњу изрекла југословенска историчарка Д. Бојанић-Лукач, која је доказала потпуно поклапање величина пореза у османским изворима и у изворима кодификованим у Душановом законику. Она је установила и велику сличност између личног пореза који су сељаци плаћали пре и после успостављања османске власти. Испоставило се да је османски порез званиресм-и ч и ф т - наплаћиван од муслимана, односно, и с п е н ч - наплаћиван од хришћана, како по величини тако и по садржају, био готово истоветан с порезом д и м н и н а , који је на средњовековном Балкану био познат пре доласка Османлија. Даља истраживања би могла из основе да промене ставове о привредној политици османске државе током освајања балканских територија. Постаје јасно да су, ради брзог и ефикасног коришћења њихових економских потенцијала, освајачи у потпуности преузели локалну производну традицију. Њено језгро је било сеоско газдинство и његова земља у власништву, који формирају основну пореску јединицу звану х а н е . Величина пореске обавезе одређивана је у зависности од величине личног газдинства. То је површина коју је могао да обрађује један пар волова. Његов назив је буквалан превод византијског термина з е в га р . Према том традиционалном систему Османлије су повећале порез својим хришћанским поданицима новчаним порезом названим џ и з и ја , којим су, по шеријатским нормама, они који нису муслимани плаћали покровитељство муслиманске државе. Он је сакупљан за потребе државне касе и коришћен је, пре свега, за издржавање плаћене пешадије. Овим порезом је био означен почетак дводелног пореског оптерећивања сељака који су, на тај начин, били у обавези, како према власнику имања тако и према држави. У наредним деценијама ово је био ефикасан механизам за стално повећање, не само своте већ и броја опорезиваних сељака. Војска, која се стално повећавала и све више коштала, стварала је стални финансијски дефицит који је централна
13 8
Историја Бугарске
власт покушавала да надокнади увођењем ванредних пореза. Једнократна опорезивања неким поводом претварала су се у стална, а сличним поводима уводила су се нова. Овај зачарани круг, у који су биле укључене и све веће обавезе према држави које су приморавале сељаке да бесплатно зидају џамије, дворце, да граде путеве итд., вишекратно су повећавала задужења сељака. Поред пореза и обавеза, које су одређивале централне власти, представници локалне војне и административне елите додавали су своје необичне, али масовно наплаћиване „новчане порезе“ кад год су обилазили села - за њихове изношене ствари, излизане кафтане, за похабане потковице њихових коња. Порески притисак на произвођаче растао је незадрживо и неконтролисано. У оваквим приликама, које су се стално погоршавале, било је неизбежно да се јави сеоски отпор. Слично свим прединдустријским друштвима, у османским поседима то је био онај механизам преко кога је становништво покушавало да ограничи степен експлоатације како би опстало. Становништво стотина бугарских села жалило се владајућим институцијама, па чак и самим султанима, захтевајући законитост и правичност против пореских притисака који су их тлачили. Без обзира на то што је централна власт веома често наређивала провинцијским чиновницима да проверавају ове жалбе и да се раја не оптерећује прекомерно - стварни резултат је био готово ништаван. За локалну бирократију, као и за „инспекторе" који су долазили из престонице, пљачкање сељака било је сигуран извор прихода. Сељаци, да би опстали, тражили су и проналазили боља средства да се супротставе. Из свих области Бугарске, а и из читавог Царства, пристизали су подаци о различитим облицима економског отпора. Скривање пољопривредне и сточарске производње постало је масовна пракса. Масовно је било и бекство сељака да би се спасли од службеника османске благајне. „Раја се разбежала“ је стална констатација у османској пореској документацији. Становници планинских насеља не само што нису плаћали своје порезе већ су се често и бунили. Током друге половине 16. века сеоски одговор на пореска оптерећења је знатно смањио новчани прилив у државну касу. Избегавање пореза постало је трајан проблем државног буџета и било један од разлога што се финансијска криза у османској држави стално продубљивала. Овај стални сукоб између произвођача и власти био је један од основних разлога појаве и ширења хајдучије - најмасовнијег и најдуготрајнијег облика бугарског отпора Османлијама. Најстарије
Шеснаести век: у средишту Османског царства
139
сведочанство о бугарским хајдуцима је из средине 1453. Из једне кратке белешке у једној српској хроници сазнајемо да је сам Мехмед II, султан освајач, заробио софијског војводу Радича, што наводи да су он и његова дружина схваћени као озбиљна претња. Од почетка 16. века број података о хајдуцима и њиховим акцијама на бугарској територији је у сталном порасту, што значи да се хајдучко деловање претворило у трајну појаву. Хајдучија је била бугарска варијанта сеоског отпора Османлијама, као и код других балканских народа и у својој суштини, организацији и деловању у потпуности се поклапа с покретом српских хајдука и ускока, грчких клефта, влашких хајдамака. По мноштву својих особености она је била веома блиска средњовековном бандитизму, као покушају да се богатства прерасподеле ванзаконским средствима. Његова база је било сеоско становништво, које током столећа даје мушкарце спремне да се оружјем супротставе стварности коју су диктирале Османлије. Та чињеница претвара хајдуке у хероје и њиховом деловању даје национално-романтичарску нијансу. Становништво их прихвата као своје једине браниоце и супротставља их представницима туђе власти. Успех хајдучког деловања био је резултат њихове организације у облику малих дружина које су се лако кретале и деловале неочекивано. Њихове акције биле су усмерене на трговачке караване, мале војне јединице које су преносиле „касу“, тј. приличне суме новца, на представнике локалне османске елите или на пратњу страних дипломата који су се кретали путевима Османског царства. Обједињени у веће скупине, они су предузимали ефикаснија дејства упадом у градове - нападима на чаршије и пијаце, борбама с малим гарнизонима и позадинским јединицама османске армије. Њихове акције су имале локални карактер, али су се гласине о њима преносиле на велике раздаљине. Бугари су прихватали хајдуке као отпор против туђе силе, а мит их је претворио у борце против ње. Они, у ствари, нису деловали из политичких разлога и нису имали ослободилачке циљеве, али учесталост њихових акција стварала је нестабилност у балканским провинцијама. Без обзира на сталне покушаје да се неке хајдучке дружине униште и да се тај покрет ограничи, сеоски оружани отпор постајао је све масовнији. Разлог је био повећање пореских притисака, као и припадност сеоској средини, где су се они лако скривали. Пошто су их прихватали као једине осветнике личних патњи и тлачења, њихова су дела опевана у песмама и препричавана у предањима. Занимљива је чињеница да се испоставило да су Чавдар војвода, Страхил војвода, Делчо војвода, које знамо из народног
14 0
Историја Бугарске
стваралаштва, били стварне историјске личности, чија је хајдучка активност потврђена у османским документима из 16-18. века. Хајдучки покрет, као и покрети ускока, хајдамака и клефта, процењују се и у „међународном“ аспекту. Они су били прихваћени као оружана резерва која би могла да сарађује са хришћанским армијама у случају евентуалних војних сукоба с османском државом. Сви планови и програми у вези са заједничким хришћанским војним акцијама против Османлија, које су балкански духовници предлагали на дворовима тадашњих великих сила, увек подвлаче да се може рачунати и на хиљаде наоружаних хришћана који би деловали у позадини. Сеоски отпор, који се са савременог гледишта чини мало ефикасан, сведочи да су Бугари, као и остали балкански народи, прилагођавајући свој начин живота османској власти, изградили механизам да се супротставе и сачувају као етничка заједница. Други велики изазов за Бугаре и остале балканске народе била је исламизација, која је била стална компонента османске унутрашње политике. Она је нарочито јака у трећем кругу османских балканских поседа, где су идеје и заповести из центра долазиле најбрже и где су примењиване бескомпромисно. У савременој османолошкој литератури често се тврди да се током 16. века Балкан османизује, што значи и да се исламизује. Ова тврдња има два аспекта. У свом конкретном значењу исламизација се прихвата као чин промене вере и претварања локалних хришћана у муслимане. Други аспект је представљало учвршћење исламског модела цивилизације у свакодневном животу, у начину живота и менталитету балканског становништва. Иако ова објашњења нису у потпуности тачна, она су и потврђена мноштвом докумената која се односе на бугарску историју. Током освајања земље отпочело је и пресељавање малоазијског муслиманског становништва у виду организоване колонизације великих маса Огуза, Туркмена и Татара. Репресије Тамерлана на самом почетку 15. века изазвале су огроман талас стихијског пресељавања малоазијског становништва у источне делове Балкана, чији је резултат био густо насељавање муслимана у бугарским насељима, као и појава нових насеља у Тракији, Добруџи и дунавској равници. Збијспи круг муслиманских и мешовитих села око старе бугарске престонице Трнова показује да су овај процес усмеравале централне власти. Оне су оствариле још једну велику колонизацију током прве половине 16. века, када су преселиле велике масе Алевита из својих источних провинција да би смањиле број присталица шаха Исмаила у регионима близу Ирана. Током вре-
Шеснаести век: у средишту Османског царства
141
мена, муслимани из источних делова Балкана проширили су се по целој његовој територији. Колонизација се, пре свега, односила на градове и у већини случајева је изменила њихов етнички састав. У градским центрима смештани су војни гарнизони, бројни чиновници и њихове породице, присталице многобројних дервишких редова. Они су наметали своје норме живљења и градили су своје градско окружење. Током 16. века градови у Бугарској били су прихваћени као муслимански са специфичним урбанизмом, архитектуром и свакодневицом. У њима се најјаче испољио други аспект исламизације —прелазак локалних хришћана у ислам. У градовима су стварани и деловали велики верски центри, муслиманске образовне институције, света места дервишких шеиха. Они су одржавали агресивну религиозну атмосферу која је стварала услове за пропаганду и психолошки притисак на хришћане. Управо су у градовима следбеници обе вере живели заједно. Њихови стамбени квартови били су раздвојени, али их је чаршија, производно-трговачки центар, свакодневно састављала. У тој размени робе и занатских вештина текла је и стална размена верских начела, правила и идеја. Поред тога, муслимани су поседовали очигледна преимућства у свим областима живота и испољавали су их својим понашањем. Ако се томе дода и стална пропаганда муслиманских верских институција, постаје лако разумљив процес исламизације у бугарским градовима. Његове димензије су регистроване у османским пореским регистрима у којима нови муслимани уписују Абдулах (што значи „неки Божији човек“) као своје друго име да не би поменули име својих очева - хришћана. У сваком попису прављеном током 16. века у Пловдиву, Софији или Добричу они су чинили од пет до десет посто, што означава обим исламизације у само једној генерацији. У највећем делу бугарских села проценат исламизације хришћана био је мањи. Током 15. века у околини Софије од наведених 126 села само су два била муслиманска. На почетку 17. века било је пописано 280 села, од којих је било само 16 муслиманских и 34 с мешовитим становништвом. Већина села остала су хришћанска. Слични су подаци о регионима око Ловеча, Ћустендила и Враце. Како у градовима тако и у селима нови муслимани, а поготово њихови потомци, веома брзо су се претварали у Турке, прихватајући, уз верске догме, и начин живота, културу, свакидашње понашање и, наравно, турски језик. Другачија је била ситуација у планинским областима, где је велики део локалног становништва примио ислам. Компактна маса муслимана у
14 2
Историја Бугарске
Родопама и околини Ловеча сачувала је свој језик и стару културну традицију. Исламизација п о м а к а (како их зову хришћани и Турци који их окружују) или б у га р о м у х а м е д а н а ц а (како их је каснија називала бугарска власт) је проблем за расправу у стручним истраживањима, али и у ширим друштвеним круговима. Поп Методи Драгинов је у другој половини 19. века објавио историјску причу у којој је описао наметање ислама током 17. века у седам села у централним Родопима. Према том извору, њега су спроводили јаничари под претњом „чалма или глава“. Ова прича је прихваћена као заједнички модел исламизације и веома је популаран у савременом бугарском друштву. Међутим, многи бугарски и инострани стручњаци одбацују његову аутентичност. Он је познат из само једног извора и нико, осим његовог издавача, није видео оригинал. Како стил, тако и лик грчког митрополита Методија који је, испоставило се, био иницијатор јаничарске акције, пружају могућност да се тврди да је „прича попа Методија Драгинова" спекулација из времена п р е п о р о д а и оштрог бугарско-грчког сукоба. Мноштво савремених историчара објашњава масовну исламизацију родопског становништва пропагандом дервишких редова, економским разлозима и јаким утицајем богумилства које, ако не супротставља, оно бар изолује становнике високопланинских предела од Православне цркве. Могућност већег приступа османским изворима у новије време пружа нова објашњења. Познато је да се у регистрима с краја 15. века откривају насеља у којима је, уз многобројне хришћане, уписан један или два муслимана с муслиманским именом и хришћанским именом оца као „Али, Петков син“ или „Мехмед, Радославов син“. У наредном столећу број муслимана је био у порасту. У регистрима из 17. века у великом броју насеља више од половине становништва били су муслимани. Закључак је да у том региону процес исламизације тече споро и у великој мери кампањски. Када се има у виду да је исламизација једини начин за одржавање власти у тешко приступачним планинским областима, тешко можемо да претпоставимо да су њене институције биле у потпуности изоловане од процеса који је активирао промену религије локалног становништва. Можемо претпоставити да су у њему деловали различити чиниоци, међу којима су највећи значај имали интереси власти и ентузијазам дервишких шеиха који су први пропагирали исламску веру. Велики проблем Православне цркве је био снажан процес исламизације градског становништва. Тамо се чин промене вере јавно славио, имао друштвени значај и, на крају привлачио нове муслима-
Шеснаести век: у средишту Османског царства
43
не. Мотив за активно противдејство била су два трагична догађаја у Софији. Године 1515. је, због одбијања да промени своју хришћанску веру, златар Георги био осуђен и спаљен на ломачи. Године 1555. разјарена маса муслимана је каменовала обућара Николу и убила га јер се јавно одрекао ислама. Херојски пример и мученичка смрт оба грађанина Софије били су процењени као верски подвиг и они су били канонизовани за свеце - мученике Христове вере. Софијски свештеник поп Пејо, који је лично учествовао у догађају са суђењем и убиством светог Георгија Новог Софијског, написао је његово житије и дао пример достојанственог понашања једног хришћанина пред искушењима и насиљем муслимана. Страдања светог Николе Новог Софијског је описао Матеј Граматик. У релативно кратком року култ двојице софијских светаца је постао веома популаран. Они су се претворили у модел за верско хришћанско понашање јер су показали како се треба супротстављати муслиманској агресивности. У оба дела подвучена је градска стварност. Двојица нових светаца нису обасјани божанском снагом и не могу да чине чудеса. Они су били обичне занатлије и ни по чему се нису разликовали од својих суграђана. Њихов подвиг је био свесно супротстављање туђој вери и одустајање од сопственог живота у име Христа. Свесно и активно супротстављање исламској пропаганди био је мотив канонизације још једног бугарског свеца из овог периода. То је био сликар Пимен Зографски, чије је житије написао његов ученик Пахомије у Черепишком манастиру, који се налази у Искарској клисури у Старој планини. Његов верски подвиг је био осликавање „три стотине цркава и манастира од Силистре до Софије“, чиме је од саблазни ислама спасао огроман број Бугара. Ова дела су створила нову атмосферу у бугарској градској средини, наглашавајући очување Христове вере као основне вредности сваког човека и читаве бугарске заједнице. У другој половини 16. века у односима хришћанске Европе и муслиманског Османског царства први пут се појавио знак могуће велике промене. У бици код Лепанта, 7. новембра 1571, флоте Шпаније, Венеције, Тјенове, Малте и неких италијанских кнежевина, обједињених у Свету лигу, нанеле су катастрофалан пораз османској флоти. Уништено је њених 220 бродова, убијено 30.000 морнара, а 3.000 их је заробљено. Звоном звона и свечаним литургијама хришћански свет је славио своју прву велику победу над неверницима. Непосредне последице овог догађаја биле су за хришћанске поданике муслиманске државе нагло повећање пореских намета,
144
Историја Бугарске
мобилисање њихових синова за потребе јаничарске пешадије и додатни намети. Хиљаде Бугара оптерећено је испоруком дрвета за нове бродове, који су прављени у пристаништима Варне и Бургаса. Заједно с наметима рађала се нада да уједињење турских непријатеља може да донесе слободу поробљеним хришћанима. Промена начина мишљења убрзо је дала видљиве резултате. Талас незадовољства, који је обухватио цео Балкан, стигао је и до бугарских насеља. Међу духовницима и житељима градова гласине о војном успеху Свете лиге од излива радости прерастају у идеју о организованој борби против туђинске власти. Рат између Хабзбуршког и Османског царства, започет 1592, претвара ову идеју у покушај организованог устанка. Напади влашког кнеза Михаила Храброг јужно од Дунава снажно утичу на радикализовање ситуације. Влашки одреди нападају Видин, Никопољ, Плевен, Врацу и стижу до Софије. У то време на исти простор упадају татарски савезници Османског царства. У тим околностима започињу припреме Бугара за први устанак против Османлија после 15. века. Његове вође су трновски архиепископ Дионисије Рали, никопољски трговац Теодор Балина и Дубровчанин Павле Дорђић. Организација коју су они створили требало је да дигне на оружје хиљаде Бугара. У њу су били привучени владике Русеа, Шумена, Преслава и Пловдива. У Трнову, старој бугарској престоници, 12 свештеника и 80 угледних грађана су се у цркви заклели над Јеванђељем да ће „остати верни до смрти“ борби против османске државе. У Никопољу је у заједничкој заклетви учествовало 23 духовника и 40 хришћана. Теодор Балина обилази села на превојима Старе планине, која прихватају обавезу да не допусте „да прође жив Турчин". Дипломатска припрема устанка је упечатљива. Дионисије Рали и Павле Ђ°рђић Су били у сталној преписци с аустријским царем Рудолфом II и ердељским војводом Жигмундом Баторијем. Молили суда буду послати професионални официри као команданти устаничке војске и заставе са ликом цара, као сведочанство његове подршке бугарском устанку. Хришћански владари обећавају помоћ устаницима од 2.000 коњаника и 4.000 пешадинаца, али обећања нису остварена. Устанак је избио 1598. у Трнову после упада Михаила Витјазула у бугарске земље. Према једном писму Дионисија Ралија, у граду се сакупило неколико хиљада наоружаних Бугара и прогласило једног од њих за бугарског цара под именом Шишман III. Овим актом они су демонстрирали не само одбацивање османске власти него и обнову бугарске државе. Војска послата против њих сурово је угушила тај излив неза-
Шеснаести век: у средишту Османског царства
145
висности. Устаници су побијени, а жене и деца продати у ропство. Устанак је угушен у самом центру, али различити извори показују да је он вероватно имао шири одјек. Исте године је „без греха и кривице“ убијен охридски архиепископ Варлаам. Европски путници су на путу од Ниша до Софије видели „сиромашне хришћанске сељаке“ набијене на колац, јер су се побунили против султана. Заједно са својим вођама Дионисијем Ралијем и Теодором Балином, хиљаде Бугара је потражило спас северно од Дунава. Неуспех Првог трновског устанка био је неизбежан. Упркос напорима његових организатора, он није успео да обједини такав број устаника који би могли да се супротставе снажној царевини. Бугари су живели затворени у сеоске општине или градске четврти без мреже институција које би могле да их уједине у обимна заједничка дејства. Вође устанка нису имале војничко искуство. Практично је било немогуће добити обећану спољну помоћ. Ратни фронт је био веома удаљен од центра Царства и од бугарских земаља, што значи да је био изван тактичких планова османских противника. Положај бугарских простора у трећем кругу османских балканских поседа је чинилац који је постављао непрелазну препреку покушајима збацивања османске власти.
Седамнаести век: превладавање изолације
Почетком 17. века, крај дуготрајног успона Османског царства постао је очигледан. За његове управљаче он је био неочекиван и нагао, али су тадашњи европски посматрачи, као и савремени истраживачи, открили његове наговештаје још у претходном веку. Промене и догађаји који су наступили у историографији означавају се као криза која је трајала вековима, заустављана или, тачније, успоравана у кратким периодима. Почело је непрекидно опадање у свим областима друштвеног живота. На политичкој сцени оно се показује у мноштву догађаја који сведоче о дестабилизацији основних механизама царске власти. На унутрашњополитичком плану опадање доказују непрестане побуне у престоници, у које јаничари, спахије и улеме увлаче хиљаде њених житеља. У њима су се смењивали велики везири и султани, од којих је један чак убијен. Централна Анадолија је потресана сталним нередима. У арапским провинцијама су се сепаратистичка кретања смењивала једно за другим. На Балкану су представници локалне администрације постепено концентрисали у својим рукама локалну власт и нагомилавали огромна богатства. Заједнички интереси и противречности са центром су их подстицали на заједничко деловање, чији је исход била појава нове институције у провинцијама. Њени представници, звани а ја н и , све чешће су се супротстављали органима централне управе. Сама појава институције ајана, као и опозиција њихових представника, био је јасан знак да је започео процес децентрализације. После Карловачког мировног уговора 1699. године, Османско царство губи положај прворазредног чиниоца у међународним односима. Ратови које је започињало нису више биле брзе и успешне
Седамнаести век: превладавање изолације
47
акције, већ развучени походи и тешке битке које су исцрпљивале државни буџет. Дестабилизација управе, финансијска криза и распад војне организације били су видљиви знаци нових тенденција у свим областима друштвеног живота. Најочигледнија је промена у аграрним односима, изазвана појавом ч и ф л и к а (ч и т л у к а ). Овај термин је исти као назив индивидуалног сеоског поседа, али се иза њега крио нови тип производне организације. Чифлици су земљишни поседи који припадају провинцијској врхушки. Стварани су куповином и продајом, отимањем сеоских поседа, заузимањем терена из државног фонда или земље сматране „вечито власништво11 вакуфа, муслиманских верских фондација. У пракси, држаоци чифлика су њихови потпуни и неограничени власници. Они их продају и остављају у наследство. Чифлици су се од свих других облика поседовања земље разликовали по свом великом обиму и својој компактној структури. Њихова специјализована производња је у целини била намењена тржишту, што је одредило њихову привредну ефикасност и брзо распростирање у плодним бугарским земљама. На високим пољима и у равницама овај тип газдинства се непрекидно увећавао. На њима је започета масовна производња нових култура, као што су дуван и памук. Радна снага су били сељаци који су избегли из тимарских села. Они су радили као наполичари и нису имали свој посед, а од пореских обавеза су се спасавали сакривањем од османских порезника. Око чифлика ничу нова насеља. Индикативна је чињеница да током 19. века преко 10% села у Тракији и дунавској равници носе у имену реч „чифлик", као Горњи Чифлик, Велики Чифлик, Нови Чифлик. Њихови власници не само да су нагомилавали знатна средства него су постали потпуно независни од државе јер им живот није био ограничен приходима које су од ње добијали. Широка распрострањеност чифлика је нарушавала цео привредни систем. Приходи државне благајне су се непрекидно смањивали, а средства потребна за војску непрекидно увећавала. Да би их задовољила, централна власт је приватним лицима на лицитацији продавала право сакупљања пореза. Увођењем овог система, пореско оптерећење продуктивног становништва неконтролисано се увећавало, и оно је драстично сиромашило. Бугари и други балкански народи тражили су пут и средства да преживе и да нађу извесну сигурност у тој сложеној и хаотичној конјунктури. Многи су је налазили у овчарству. Ту се број хришћана нагло увећавао. Још у претходном веку снабдевачи овчијим месом пијаца у Истанбулу, султановог двора и војске били су одвојени у посебну
14 8
Историја Бугарске
категорију. Џелепкешани, како су их називали, били су ослобођени других пореза и намета. Бугарске земље, које су се налазиле у непосредној близини османске престонице са 600.000 становника, постале су главни извор снабдевања овчијим месом, основне хране муслиманског становништва. Османски регистри за ову категорију становништва показују да се у овај ризичан, али уносан „бизнис“ укључило мноштво Бугара, од којих су неки поседовали стада од више стотина оваца. Они су релативно брзо нагомилали знатна средства, која су улагали у куповину земље. У кадијским књигама у Видину, Русеу и Софији могу се наћи Бугари који су продавали или куповали сеоска имања, чија је величина била знатно већа од сеоских чифлика. Овчарство се показало као привредна делатност која је дозволила предузимљивим Бугарима да превазиђу сеоско сиромаштво. Напредна насеља Котел, Жеравна, Самоков и друга, дугују свој „просперитет" развоју сточарства и са њим повезаним делатностима прераде вуне и млека. Градска привреда се стабилизовала. Државне наруџбине су утицале на рејонизацију многих производних делатности. Сливен и околна села су се специјализовали за производњу ватреног оружја. Самоков се учврстио као основни центар производње гвожђа и гвоздених предмета за свакодневну употребу и наоружања за војску. Пловдив је био средиште многих заната везаних за обраду вуне. Сиромаштво у селима и релативна стабилност градске привреде привлачили су сељаке у градове у којима је ојачао процес „побугаривања“. Савремена истраживања наводе Пловдив као пример, где се између 1580. и 1680. број хришћанског становништва повећао од 240 на 10.000 људи. Иста појава се примећује и у старим градовима Плевену, Ловечу, Провадији и другде, као и у градским насељима Хаџиоглу Пазару (Добричу), Татар Пазарџику (Пазарџику), Јени Заару (Новој Загори) основаним у 16. веку. Прилив досељеника у ове градове био је смањен, мада ипак интензиван, што је видљиво у називима нових хришћанских насеља, изведеним из имена околних села. Својим радом занатлије успевају да издржавају своје породице, али им строга контрола централне власти не допушта да стекну знатнија средства. Много боља перспектива указала се оним грађанима који су се упустили у међународну/грговину. Још од средине 16. века Дубровник и његове трговачке колоније били су стварни монополисти у увозу и извозу у бугарске земље. Дубровчани су створили мрежу трговачких канцеларија, која је обухватала готово све веће градове. Караванском копненом трго-
Седамнаести век: превладавање изолације
4 9
вином они су извозили коже, вуну и восак, а увозили скупе тканине из европских фабрика, папир и боје, луксузне предмете. Неки Бугари су учествовали у дубровачкој трговини као снабдевачи локалних тржишта, али се нису упуштали у самосталне послове. Први подаци о бугарским трговцима изван граница османске државе датирају с почетка 17. века и документују се у царинским регистрима у граду Сибиу. Ови трговци су долазили из Никопоља, Трнова, Арбанаса, Чипроваца, Софије, Мелника и регистровали су мале количине традиционално извозне робе као што су коже, вуна и вино. У следећим деценијама они су већ извозили памук, вино,
Ктиторски портрет из цркве у Бачковском манастиру (1643)
15 0
Историја Бугарске
дуван, као и текстилне производе локалних занатлија регистроване као „румелијска роба“. Правац њихове трговине су тржишта северне и средње Европе. Крајем 17. века њихов обим и интензитет су видљиво порасли. У царинским регистрима је констатовано вишекратно повећање количине пренесене робе и повећање робне размене. Бугари, следећи одавно утврђену праксу у посредничкој трговини, укључивали су се у тзв. г р ч к е к о м п а н и је , у којима су били обједињени православни балкански трговци. Присуство на страним тржиштима је дуго остало периферно, али је полако и колебљиво директно повезивало бугарску привреду с европском трговином. Оно још није могло да утиче на домаћу производњу, али је постепено градило трајне везе с различитим срединама хришћанског света и савлађивало препреке постављене Бугарима њиховим припадањем трећем кругу османских балканских поседа. Савремена бугарска историографија види у овим трговцима, као и сточарима, друштвену групу која је претеча будуће националне буржоазије. Њихова предузимљивост давала им је могућност да нагомилају сразмерно велико богатство, које је постало основа привредне делатности њихових наследника. Генерацијама су сакупљали средства и пословно искуство, што им је давало осећање сигурности и веће самопоуздање. То су показивали личним стандардом и лепим високим кућама које су поседовали. Они су финансирали градњу и живописање репрезентативних хришћанских храмова, као што су крстокуполна црква Света Богородица у Бачковском манастиру, Свети архангели у Арбанасима поред Трнова, Свети Теодор Тирон у селу Добарско на планини Рили. Њихови ктиторски портрети показују да су у разним деловима бугарских земаља живели имућни људи, уверени у своје могућности. Показују да је друштвено уравњивање, које је наметала османска власт, почело да јењава. Мноштво Бугара је и даље живела у сеоском сиромаштву, али су се у њиховој средини стварале групе, чије су им привредне активности пружале личну и друштвену перспективу. Слабљење баријера између Бугара и хришћанског света потврђују и многа путовања православних духовника у европске државе. То доказују штампане књиге, доношене у бугарске цркве из Влашке и Русије. Велико дело Јохана Гутенберга се тешко пробијало на османске поседе, где су се и даље ручно писале књиге које су схватане као благо, као свештени предмети. У бугарским земљама је почетни подстицај интересовања за штампану књигу пристизао са производима из штампарије коју је 1519. године основао Србин Бо-
Седамнаести век: превладавање изолације
151
жидар Вуковић. Неколико деценија касније Јаков Трајков из Софије оживео је њену делатност и издао још словенских јеванђеља и псалтира, али и његова иницијатива се брзо угасила. Богате колекције старих штампаних књига у савременим бугарским библиотекама сведоче о повећаном увозу из Русије и Влашке, који су обављали свештеници и монаси, али и световна лица која су путовала у земље северно од Дунава. Бугарски духовници су их ценили као „средство за учвршћење вере“ у практичном деловању цркве. Међународне везе духовника обухватале су читав православни свет. У бугарске манастире долазили су монаси из Русије, Сирије, Молдавије, па чак и из удаљеног манастира Света Катарина на Синајском полуострву. Стални центар састајања православних духовника били су манастири на Светој гори. При овим случајним или редовним сусретима размењивана су знања о вери, прошлости и текућим политичким догађајима. Ти догађаји су вероватно били разлог путовању неких
Унутрашњост трпезарије у Бачковском манастиру, саграђене половином 17. века
152
Историја. Бугарске
Страница из Минеја штампаног у штампарији Божидара Вуковића у Венецији 1538.
духовника у Венецију, Аустрију, Шпанију, па чак и у удаљену Холандију. Њихове посете Русији, Влашкој и Молдавији постале су редовне. Ове мисије имају колико верски толико и политички карактер. У сусретима са страним црквеним и владајућим елитама они су наглашавали да представљају Православну цркву и у њено име се заузимали за уједињење хришћанског света против „исконског муслиманског непријатеља“, чија је моћ видљиво опадала. Неиспуњена обећања о предстојећим војним акцијама против Осман-
виш их
Седамнаести век: превладавање изолације
153
ског царства их нису обесхрабривала него су их, вероватно, чак и подстицала, јер су посете бивале све чешће, а молбе све упорније. Тај правац отпора Османлијама, који би могао да се одреди као „дипломатски“, осетносуактивиралибугарски католички духовници у друтој половини 17. века. У претходном веку Католичка црква створила је малобројну, али активну мисију у бугарским земљама. Њен оснивач је био босански фрањевац Петар Сулинат, именован за софијског епископа Свете римске цркве. Стварање епископије, која је ускоро претворена у архиепископију, има своју основу у постојању мале групе католика, који су живели у градићу Чипровци у западном делу Старе планине и међу сразмерно многобројним дубровачким трговцима у бугарским градовима. Управо Чипровци, старо металуршко и металско насеље, постаје центар фрањевачких мисионара. Њихова пропаганда брзо постиже успехе међу бугарским павликијанцима, које су Православна црква и православни сународници сматрали јеретицима. У њиховим насељима, концентрисаним дуж реке Осаме у северном делу Старе планине и око реке Стрјаме у њеном јужном делу, релативно брзо је организована црквена мрежа. У кратком року неколико хиљада павликијанаца примило је свето крштење по римокатоличком обреду. Да би учврстили веру преобраћеника, католички духовници су уложили изузетне напоре. Они су градили цркве, рукополагали свештенике, поклањали црквене утвари и многобројним посетама одржавали непрекидну личну везу са сељанима. Једна од њихових основних брига је било стварање локалне духовне елите. У фрањевачком манастиру отворена је школа у којој су деца нових хришћана добијала такав ниво знања које им је омогућавало да продуже своје образовање у католичким колежима у Риму и Лорету. Тако је створен танак слој високообразованих Бугара, чији је живот био везан за римску курију и судбину бугарског народа. Најистакнутији представници овог слоја били су Петар Богдан Бакшев, Петар Парчевич, Франческо Сојмирович и мноштво других духовника. Њихова разноврсна делатност имала је различите видове. Софијски архиепископ Петар Богдан Бакшев је написао прву И с т о р и ју Б у га р с к е . Овај рад, од којег су до нас стигла само прва поглавља, написан је по правилима ренесансне историографије и приказ историје даје на основу сведочанстава византијских хроничара. Оно што изазива утисак у сачуваном тексту је његова велика љубав према Бугарској, коју он истиче као основни мотив „да испуни своју синовску обавезу према отаџбини“ и да исприча њену прошлост. Његова патриотска осећања су
Историја Бугарске
154
она црвена нит која се провлачила како кроз његове извештаје Конгрегацији за пропаганду и веру при римској курији, тако и у низу историјских дела која је писао на латинском и италијанском језику. Она су намењена духовној елити Италије и остала су непозната за огромну масу православних Бугара. У савременој историографији су сва та дела означена термином „спољашња ренесанса“ и највероватније је да су она била позната и његовим ученицима у Чипровској гимназији. Можда су управо они утемељили почетак трајног интересовања за бугарску историју у круговима бугарских католика, које се наставља и током наредног века када су они већ живели ван граница своје отаџбине. У Риму је 1651. на бугарском језику об-
Насловна страна „Размишљања св. Бонавентуре“ у преводу Петра Богдана из 1638.
Седамнаести век: превладавање изолације
155
јављен зборник А б а г а р . Његов аутор Филип Станиславов га је посветио „свом бугарском народу“, чијим су духовним потребама и интересовањима биле прилагођене апокрифне приче и молитве садржане у њему. Католички духовници не само што су изражавали своју „љубав према Бугарској и бугарском народу“ већ су је доказивали активним политичким деловањем. Од четрдесетих година 17. века они су начинили много различитих покушаја да укључе бугарско питање у политичку стратегију и тактичке планове европских противника Османског царства. Том циљу је посветио свој живот марцијанопољски епископ Петар Парчевич, који је готово тридесет година обилазио престонице стварних и потенцијалних османских
Детаљ из зборника „Абагар", издатог у Риму 1651.
156
Историја Бугарске
противника тражећи подршку за један будући устанак Бугара и других балканских народа. У својим честим посетама папској курији, венецијанском сенату, двору аустријског цара и пољском краљу он је указивао на неопходност хришћанског јединства „против исконског муслиманског непријатеља" и доказивао практичну корист од протеривања Османлија с Балкана. Добијао је много обећања, која су остала неиспуњена, али није губио наду и ентузијазам. Заједно с Петром Богданом Бакшевим и Франческом Сојмировичем он је био иницијатор једне хришћанске „завере“ у којој је учествовао васељенски патријарх Арсеније, пећки патријарх Гаврило и трновски митрополит Кирил. Намера високог католичког и православног свештенства је била да се организује широки устанак читавог хришћанског становништва у османској држави. Из више разлога ова идеја није реализована, али њихов покушај сарадње био је неуобичајен знак растућег антиосманског расположења међу хришћанима у другој половини 17. века. „Криза власти“ на османским територијама постала је стално стање. Политички потреси у престоници ојачавали су позицију провинцијских ајана. Њихов притисак на становништво био је изван сваке контроле. Да би уравнотежила све већи дефицит, централна власт је наставила да увећава порезе. Монетарне реформе, тачније девалвација акче, оштро су увећавале антидржавно расположење у свим социјалним групама. Тврда политика великих везира Мехмеда Ћуприлића и његовог сина Ахмеда Ћуприлића између 1663. и 1683. стабилизовала је централне институције, али није могла да ограничи хаос у животу у провинцијама и све израженије незадовољство њихових становника. Напетост, нагомилана у поколењима хришћана и муслимана, сељака и грађана, избила је у незадовољствима, бунтовима и устанцима у току наредног рата између Османског и Хабзбуршког царства. Велики везир Кара-Мустафа-паша покренуо је 1683. године армију од 150.000 људи на Беч да би показао да је Османско царство и даље она сила која диктира своје услове хришћанској Европи. После двомесечне опсаде аустријске престонице Османлије су претрпеле тежак пораз. Неочекивани напад пољског краља Јана Собјеског и његове коњице нагнала је Кара-Мустафину армију у панично бекство. Дезорганизовани војници одступали су на исток, пљачкајући успут мађарска, српска и бугарска села. У Истанбулу је настао прави хаос. Велики везир је погубљен. Да би напунила испражњену благајну, власт је сеоском становништву наметнула нов порез, сакупљан уз праве репресије.
Седамнаести век: превладавање изолације
15 7
Бунт јаничара скинуо је с престола султана Мехмеда IV (1648-1687) и довео је на трон његовог брата Сулејмана II (1687-1691). Европа је постигла прву велику победу над својим вековним противником. Аустрија, Пољска и Венеција су се ујединиле у С в е т у л и гу . Хришћанском савезу се придружује и Русија. Аустријска војска наступа кроз османске територије. После низа битака, она је заузела Мађарску, Трансилванију и простране територије западног дела Балканског полуострва. Августа 1688. опсели су Београд. Бугарске земље, и западни део Балкана били су захваћени општим незадовољством. Румелијски беглербег Јеген Осман-паша, зет Мехмеда IV, који се побунио против новог султана, приспео је са многобројном армијом у Софију. Према податку једног дубровачког агента, његова војска је бројала 18.000 људи, од које су већина били бугарски хришћани. У тој пренапрегнутој ситуацији Бугари су подигли три устанка. Други трновски устанак избио је 1686. године. Он је повезан с руском политиком и директним утицајем московског патријарха Јоакима, који се сматра творцем идеје уједињења балканских Словена под духовном влашћу Руске цркве. Подаци о устанку се налазе у једној руској породичној хроници, која бележи да је његов иницијатор и организатор „трновски кнез“ Ростислав Стратимирович, кога су сматрали наследником бугарских царева. Он је отишао да тражи помоћ од патријарха, с којим је правио планове за ослобођење Бугарске. Ростислав се верио рођаком руског врховног поглавара, и заједно с њеним братом Савелијем Думбровским, вратио се на Балкан да би повео бугарски устанак. Пре његовог повратка Османлије су сазнале за припреме за устанак и њихова војска је разорила Трново. Устаници су се затворили у тврђаву, из које је Ростислав успео да их изведе. Устаничка војска од 4.000 људи кретала се ка Софији гребеном Старе планине. Њој су се придружили сељаци из околних села, али после низа битака с редовном османском војском устаници су поражени. Њихове вође, „прекривене ранама и полумртве" успеле су да се сакрију у Рилском манастиру. Три године касније, после много перипетија, они су се вратили у Москву, где се Ростислав Стратимирович оженио патријарховом рођаком. Легендарни карактер ове приче је изван сваке сумње и већина савремених историчара сумња у њену веродостојност, а самим тим и у постојање подробно описаног устанка. Иза „конкретних чињеница“ о устанку историчари откривају одраз општег незадовољства на бугарским територијама и напетост у региону Трнова, што је унесено у документа месног кадије, и према којима су у пролеће 1689. године
1 58
Историја Бугарске
у Арбанасима, трговачком насељу у непосредној близини Трнова, власти ухапсиле девет његових становника. Педесет два житеља, који су у то време били „ради трговине у пољским и мађарским земљама“, окривљени су за издају државе. При претресу њихових домова нађене су пушке, сабље и копља. Огромном сумом од 20.000 гроша плаћеном државној благајни и другом, ништа мањом, сумом датом као мито трновском кадији и јаничарском официру који је водио истрагу, окривљени трговци су ослобођени, а Арбанаси спасени од разарања. У исто време једна султанова заповест налаже да се предузму мере против бунта који су припремали житељи Червена и три хришћанска села у Провадијској кази, чији су становници „прикупљали оружје и муницију и планирали побуну“. Наступањем аустријске војске, напетост у бугарским земљама достигла је врхунац. После аустријског заузимања Београдске тврђаве 6. септембра 1688. избио је чипровски устанак. Његов центар је био град Чипровци, средиште бугарских католика. Они, као и мноштво православних Срба, Босанаца и Бугара месецима раније укључили су се у вихор догађаја. Чипровчани Георги Пејачевич и Богдан Маринов организовали су две јединице које су у редовима аустријске армије учествовале у опсади Београдске тврђаве. Већ одавно наоружани житељи Чипроваца и суседних католичких села Железне, Копиловаца и Клисуре војно су се организовали и прешли у напад. После освајања локалног административног центра Кутловице (данашњег града Монтана), њима су се придружили сељаци из околних православних села. Устаници су се упутили ка Лому да би дочекали аустријску војску, али су њихови команданти променили правац напредовања и упутили се ка Ћустендилу. Препуштени сопственим снагама, устаници су примили удар казнених одреда упућених на њих. Према неким изворима, то је био корпус мађарског грофа Имреа Текелија, протестанта, заклетог непријатеља католичке Хабзбуршке монархије и савезника Османлија. Према другим изворима, град су напали локални Турци и Татари, а према трећим - на устанике су кренули војници Јеген Осман-паше. Одбрана самих Чипроваца, у којима су се затворили устаници, била је преслаба да одоли снажним нападима. Почетком октобра град је заузет и потпуно разорен. Како је написао софијски католички архиепископ Стефан Кнежевич, „све живо, заједно са целом околином, било је уништено огњем и мачем“. Око 3.000 становника града успело је да побегне северно од Дунава. Нападнути од татарских дружина, они су се населили у Трансилванији и Банату. Град
Седамнаести век: превладавање изолације
159
Чипровци је остао у рушевинама. Без обзира на две султанове заповести из 1698. године о насељавању Мађара у граду и околним селима, они су остали ненасељени. Са напредовањем аустријске војске ка Нишу и Ћустендилу, немири су постајали све снажнији. Хајдучка дружина војводе Страхила дошла је из околине Пазарџика у близину Ћустендила и узела учешћа у нападу на град. У напредовању Карпоша ка Кривој Паланци и Скопљу учествовале су дружине које су се формирале у областима око Софије, Враце и Пловдива. Према татарском хроничару Финдикли Мехмед-паши, масовна побуна против османске власти била је резултат агитације аустријског генерала Ветеранија, који је завео „кнезове, свештенике и виђеније људе да је османска власт при крају и подстакао рају из Софије, Пловдива и села да крене на Ниш“. Очигледно да је православно становништво веровало да је крај османске власти на Балкану сасвим близу не само због аустријске пропаганде, која је неоспорно постојала, већ и због успеха хришћанске војске. Масовни протест против османске власти био је мотивисан и нечувеним насиљем, које су трпели њени балкански поданици. У току аустријског напада њихова реакција је била усмерена против власти и против свих муслимана који су панично бежали из области око ратних сукоба. Део аустријске војске стигао је марта 1690. године у околину Софије, али их је током лета 1690. неочекивани османски напад натерао да се повуку. Бунтовни хришћански живаљ је подвргнут казненим акцијама. Градови и села су опљачкани, а татарске дружине су узимале њихове становнике као заробљенике. Бугарски устанци крајем 17. века били су регионални по опсегу и временски ограничени. Њихови организатори су били, пре свега, духовници и градски прваци, али су основна оружана сила били сељаци који нису имали ни ратничко искуство, нити војну организацију. Бугарски устанци су, у ствари, били део „неочекиваних устанака“ свих балканских народа, који су се развијали стихијски, без заједничког центра и координације. Резултати свих локалних побуна и устанака испуњавали су тактичке циљеве аустријске војске и разбијали су османску позадину непосредно до линија фронта, али нису решили задатке које су поставили њихови организатори. Устанци су били без резултата, али не и бесмислени, упркос многим људским жртвама. У њима су и хришћани, потлачени у Османском царству, и европске велике силе те епохе сакупљали историјско искуство, које је било корисно за обе стране у њиховим будућим борбама против Османског царства.
Осамнаести век: преуређење бугарског света
Рат С в е т е л и г е и Османског царства завршен је 1699. потписивањем Карловачког мира. После дугог низа пораза, султан Мустафа II (1695-1703) морао је да призна почетак одступања Османлија из Европе. Османско царство је изгубило Мађарску и Трансилванију, које су пале под аустријску власт. Пољска је добила део Украјине. Русија је заузела територије до реке Кубан и тврђаву Азов на Кримском полуострву. Осетно сужавање граница Османског царства показало је његову слабост и створило нове политичке прилике у Европи. Одредбе Карловачког мира створиле су услове за све снажније продирање европских трговачких компанија у османске поседе. Аутархична империјална привреда била је начета. Током времена постало је јасно да је неизбежно њено претварање у извор сировина и тржиште за широк пласман европских индустријских производа. Било је неизбежно и продирање европских политичких и културних утицаја у све области живота. Донедавно непобедива, муслиманска сила више није могла да диктира своја правила, већ је била принуђена да се потчињава захтевима својих противника, који су своје одлуке спроводили непрекидним ратовима. Током 18. века Османско царство је водило седам ратова с Аустријом, Русијом, Пољском, Венецијом и Ираном. Сужавање њених граница продубило је разарање њеног политичког система. Добар пример је петнаестогодишња владавина султана Махмуда I (1730—1754) током које је смењено шеснаест великих везира. Неоспорни доказ све веће нестабилности било је свргавање султана Мустафе II, Ахмеда III (1703-1730) и Селима III (1789-1807). Двојица од њих су убијена. Интереси различитих супротстављених група
Осамнаести век: преуређење бугарског света
1б 1
у османској врхушки и вечно незадовољство јаничара практично су елиминисали централистички принцип управљања. Упоредо се урушавала и власт у провинцијама. Током друге половине века децентрализација више није тенденција већ политичка стварност. У Румелији је власт, заправо, припала великим ајанима. Они су располагали сопственим војскама и водили су истинске ратове између себе, али и против централне власти. Ове војне формације, назване ејалетска војска, биле су регрутоване из локалних разбојничких банди и издржавале су се пљачком на „непријатељској територији“ суседних ајана. Бугари, као и становништво других народности у Румелији, преживљавали су најстрашније године османске владавине. Оне су им остале у сећању, под називом „време крџалија“, као врхунац насиља, безакоња и општег разарања. Имовина, живот, рад и хришћанских и муслиманских поданика Царства изгубили су сваку цену. У тој хаотичној стварности деловале су различите и противречне тенденције које су најзад измениле Османско царство и будућност народа у њему. Још током претходног столећа је у османском друштву била приметна једна важна психолошка трансформација, која је одражавала дубину политичких, привредних и друштвених промена које су наступиле. У свести маса рат, ратнички подвиг и ратни плен престали су да се цене као виша вредност. Војничка професија је изгубила престиж. Ратни походи су сматрани ризичним подухватима, у којима је могућност да се изгуби живот била много већа него богаћење пљачком. Спахијска војска се нагло смањивала. Јаничарске привилегије су привукле већину у плаћеничкој пешадији, али је било све мање оних који су улазили у њихове бојне редове. Како су се приближавали фронту тако су редови били све ређи, јер су многи више волели некажњено да пљачкају поданике Царства него да ризикују свој живот у борбама и пратећим епидемијама куге, колере и трбушног тифуса. Током 18. века привилегована класа а с к е р а била је много другачија у односу на ону из претходних столећа. Њени представници су више волели да улажу приходе добијане од тимара, плате и привилегије у инвестиције које би се увећавале сигурно и брзо. Поседовање обрадиве земље показало се као најбоља инвестиција, која је у свим случајима гарантовала повраћај уложених средстава. Представници војничке класе су масовно куповали земљу. Њихов пример су следили и становници градова. Занатлије и трговци су постајали власници винограда, башти, њива и уопште сеоских поседа. Земља је постала основна вредност, а поседовање земље знак богатства и ознака друштвеног
1б 2
Историја Бугарске
статуса. Муслиманско становништво Балкана се аграризовало. Број чифлика (читлука) се непрекидно увећавао. Други пут за брзо и сигурно сабирање знатних средстава биле су шпекулације с надметањима за продају пореза, што је увела и толерисала централна власт. Стална потреба за „свежим“ новцем, како се данас каже, отворила је приватним лицима широке могућности за препродају права сакупљања пореза другим приватним лицима. Приходи државне благајне су се стално смањивали, повећавало се пореско оптерећење произвођача, а финансијска криза се продубљивала. У покушају да уведе некакав ред држава је створила тзв. м а л и к ја н е . То су били делови пореза за одређену област, који су продавани на период од педесет година. Лица која су платила одређену суму, која треба да буде прикупљена од становништва, у суштини су постајала његови стварни господари. За државну благајну и пореске обвезнике резултат је био сасвим лош, али је био добар за нову друштвену класу у настајању, која је уводила нова правила и нове норме у друштвени живот. У безакоњу које се ширило неки Бугари су успели да се оријентишу у збрканој и сложеној привредној конјунктури и да нађу у њој своје место. У списима кадија у Видину, Софији и Русеу регистроване су десетине куповина и продаја земљашних поседа, у којима су продавци и купци њива, винограда и башти били Бугари. Иако ретко, неки од њих су куповали велике чифлике. Године 1768. неки Васил, син Драгана, из софијског села Катина, купио је од јаничара Мехмеда 330 дунума њива, винограда и башти, кућу са стајом, два пара волова и три коња. Посед му је више од два пута надмашио законски дозвољен максимум за сеоски чифлик. Осамдесетих година 18. века Хаџи Христо из Габрова уложио је знатна средства за куповину десетина њива, винограда и воденица у околним селима, што га је учинило најбогатијим човеком у области. Сличних примера, иако појединачних, било је у Карлову, Котелу, Трнову, Русеу и др. Повећана тежња ка поседовању земље, ширењу обрадивих површина и увећању раста аграрне производње подстицани су потражњом за пољопривредним производима за домаће тржиште, али још више за извоз, који су вршили француски и енглески трговински представници у близини бугарских земаља - у Солуну и Кавали. Имућни Бугари су се упуштали у шпекулације продаје и препродаје пореза. Индикативна је чињеница да је крајем 18. века прикупљање пореза на овце и крупну стоку у Румелији готово у потпуности било монопол Бугара. Неки од њих улагали су знатна средства у повећање сопствених стада. У том периоду око 15% великих сточарских
Осамнаести век: преуређење бугарског света
1бЗ
газдинстава у Добруџи припадало је Бугарима. Локални хришћани и муслимани у Родопима су такође поседовали огромна стада, која су најамни пастири лети напасали на планини, а зими у приобалским пољима источне Тракије. Бугарско учешће у трговинској размени с различитим европским државама се увећавало. Још тридесетих година су француски трговци у Османском царству путовали по бугарским градовима и правили планове за стварање сопствене мреже за откуп локалних пољопривредних производа. Циљ им је био да избегну тржишта Цариграда и Солуна, која је контролисала османска власт. У својим извештајима француском посланику у Цариграду, они су извештавали о могућим великим пословима који су нудили велики вашари у Узунџову, Сливену, Јамболу, као и о овладавању већ дуго постојећим путем за продор на тржишта Влашке и Молдавије, која су створили још Дубровчани. Интереси страних трговачких фирми били су окренути традиционалном извозу коже, вуне и воска, али су се постепено ширили ка новим производима, као што су памук и дуван. Током четрдесетих година 18. века Французи су тражили од османске власти да дозволе отварање вицеконзулата у Русеу и Свиштову. У исто време је Русија покушавала да продре у трговачку мрежу у бугарским земљама отварањем конзулата у Варни. Османско царство је обе стране одлучно одбило. Током целог 18. векаутицај међународне трговине је остао ограничен на јужне области, које су се налазиле у близини трговинских представништава у Солуну, Кавали и Једрену. Препреке, које су биле постављене европским компанијама, показале су се корисним за бугарске трговце. Мноштво становника бугарских градова с обе стране Старе планине оријентисало се ка посредничкој трговини и велики број њих је успео да се трајно наметне на тржиштима Влашке, Молдавије и Русије. Створене трговачке компаније су увећавале асортиман и промет у бугарском извозу. У другој половини века велика група Бугара се учврстила на тржиштима у Аустрији и током четири деценије остваривала је размену златног новца између два царства. Повећавање бугарског присуства у трговини са средњом Европом, посебно с Русијом, није имало позитивну улогу само у економији. Контакти створени с локалним трговцима, становницима градова (у којима се насељавало мноштво Бугара) и њиховим властима претворили су се у стални канал информација о животу у слободним хришћанским државама. Преко њега су се шириле нове идеје које су полагано мењале средњовековни менталитет Бугара и бугарског друштва.
16 4
Историја Бугарске
Масовни израз ове промене било је убрзавање, нешто раније започетог, процеса побугаривања градова, који је објективно био подстицан политичком нестабилношћу и проширењем занатске производње и подржан инцидентним протекционистичким мерама неких османских султана. Суштинску улогу у његовом сталном развоју имале су и демографске промене, настале у току ратова, у којима је муслиманска популација осетно смањена. Током 18. века у сукобима с Хабзбуршком монархијом, али пре свега с Пољском и Русијом, бугарске земље су постале прометна територија преко које су стално пролазиле недисциплиноване армије, а то је смањило сигурност читавог подручја. Дуге побуне у Румелији појачале су ову несигурност. Највероватније да је то био разлог што су се неки преселили у Анадолију. Неколико таласа муслимана који су наишли с изгубљених територија у централном делу Европе и на западном делу Балкана такође је тежило одласку преко Босфора. Механички одлив је био пре последица него узрок демографским променама које су наступиле, објашњење за повећану смртност међу муслиманским становништвом. Савремена истраживања је објашњавају високим процентом жртава у биткама с модернизованим европским армијама и епидемијама колере. Одбијање превентивних мера, због исламског фанатизма, доводило је до тога да је муслиманска заједница била подложнија масовним заразним болестима. Резултат је била очигледна промена у етничком саставу градског становништва. У малим градовима Бугари су били већина. У великим средиштима, као што су Пловдив, Софија, Русе, Видин, њихов број се стално увећавао и крајем 18. века они су чинили половину становништва. У Једрену и Истанбулу бугарске заједнице су бројале на десетине хиљада људи. У овако измењеној демографској ситуацији Бугари су постали основно производно становништво, које је учврстило свој положај у градској привреди и друштвеном окружењу. Извори показују да су они у другој половини 18. века у Пловдиву имали монопол над читавом абаџијском производњом. У Враци, Габрову, Свиштову, Плевену су све занатлије које су се бавиле обрадом коже и кожним предметима били хришћани. Слична је била ситуација с онима који су се бавили свилом, ћилимарима и гајтанџијама. Бугари су готово у потпуности преузели еснафске организације. Према стручним истраживањима, крајем 18. века у Ловечу је постојало двадесет пет бугарских еснафа. У Копривштици их је било дванаест, у Габрову - двадесет три. Ова професионална удружења с традиционално уређеним односима с представницима локалне османске власти
Осамнаести век: преуређење бугарског света
16 5
гарантовала су учешће бугарских занатлија у градским одлукама. Чланови еснафа такође су сами решавали своје унутрашње односе и спорове, што им је омогућавало да буду самостални унутар своје организације. Заједнички интереси и проблеми су јачали њихову јединственост, која је била подстицана и заједничким празницима у оквиру хришћанског календара, односно хришћанске вере. Бугарске занатлије су биле поштована друштвена група која је могла да се упореди са савременом средњом класом. Економска стабилност и друштвени престиж су јачали њихово самопоуздање, а с њим је јачала и способност заштите сопствених интереса. Управо међу градским занатским становништвом настала је иницијатива за супротстављање крџалијским бандама у све присутнијем безвлашћу у Румелији. После наглог повећања организованог разбојништва и правих битака између армије локалних ајана током осамдесетих година 18. века, сви бугарски градови постали су стални циљ њихових рушилачких напада, који су се завршавали пожарима и масовним убијањем становника. Само мали број насеља, која су била седишта великих ајана, био је поштеђен њихових напада. На пример, Видин је 1793. године био резиденција и тврђава Османа Пазваноглуа током његове дуге битке са централном влашћу. Становници великог броја бугарских градова, који су више пута доживели рушилачке крџалијске нападе, уверили су се да власт не може да овлада критичном ситуацијом и сами су преузели своју одбрану. Први су се организовали становници града Котела, а за њима и остала старопланинска насеља. Грађани су ограђивали своја насеља дрвеним оградама и дочекивали нападаче с оружјем у рукама. Навикле на лак плен, крџалијске банде су се повукле. Искуство стечено самоодбраном било је изузетно поучно. Бугари су схватили да им, при потпуном распаду власти, судбина зависи једино од њихове личне активности и здруженог деловања. Доживљено искуство током мучних година анархије било је други разлог растућем самопоуздању у сопствене снаге. Најважнија последица деловања наведених процеса у привредној конјунктури и у општем политичком оквиру била је промена друштвене структуре бугарске етничке заједнице. Током друге половине 18. века богати Бугари нису били случајни изузеци већ јасно одређени слој. Њихови представници су поседовали прилично велико богатство и довољно средстава да би развијали разноврсну делатност у различитим привредним пословима. Она су им осигуравала реалну власт над већином њихових суграђана и сељака који су
16 6
Историја Бугарске
обрађивали њихова имања, напасали њихова стада, израђивали њихове наруџбине у занатским радионицама. Становници читавих села у планинским областима били су ангажовани у преради производа, које су бугарски трговци извозили на османска или инострана тржишта. Током осамдесетих година велики број насеља у Габровској области производио је свилу, коју су извесни Хаџи Васил и његов ортак Тошо Цанов извозили у Русију и Аустрију. У Котелу, Жеравни и Копривштици, неколико месних породица, које су биле и највећи власници стада, организовало је прераду најразноврснијих сточарских производа. Слично је било и стање у родопским селима. Ови привредно активни и меркантилно мислећи Бугари постигли су свој привредни напредак учешћем у различитим профитабилним делатностима. Они су били земљопоседници, трговци, сакупљачи пореза. Њихова привредна делатност их је повезивала с османском економијом и османским институцијама власти. Личне везе са локалним муслиманским врхом биле су важан услов за успех свих њихових иницијатива. Преко ових веза они су постајали званични представници сеоских општина и градских делова, што им је омогућавало да учествују у унутрашњој подели пореза. Шпекулације и финансијске махинације им нису биле стране. Захваљујући њима они су стицали нова богатства и могли су да стабилизују своју власт у локалним заједницама. У другој половини 18. века они се у изворима издвајају под заједничким називом „чорбаџије“. Ово више јаничарско звање, пренесено у бугарску средину као врста титуле, доказује њен коначни друштвени преображај. Унутрашње социјално уједначавање преко припадности слоју хришћанске раје било је превазиђено. Унутар већинског сиромашног или средње стојећег бугарског становништва, била је формирана привредна елита. Представници овог слоја нису имали једнаке могућности. Велики део чорбаџија био је једноставно нешто имућнији у поређењу са својим сународницима. Други су имали богатства која су их уједначавала привредно и социјално с представницима османске провинцијске елите. И једни и други су имали отворене могућности за еконономски напредак и друштвени престиж. Следећи стару традицију они су показивали и доказивали свој високи статус богато даривајући хришћанска света места и предузимајући напорна путовања до Христовог гроба у Јерусалиму. То је захтевало велика средства, али је, према тадашњем схватању, гарантовало сигурно искупљење грехова. Ходочашће је чорбаџијама доносило другу „титулу“ - хаџија. За Бугаре се ходочашће на Христов гроб
Осамнаести век: преуређење бугарског света
1б7
претворило у моду и друштвену потврду да су верници. Многи су предузимали рискантна путовања и били су свечано праћени и дочекивани од својих суграђана и земљака. Упоредо с организованим масовним посетама манастирима на Светој гори, с јавним прославама православних светаца који су били заштитници бугарских еснафа у градовима и веселих традиционалних светковина у селима, поклоњење је било демонстрација религијске и етничке припадности, осмишљеног и поштованог идентитета. Ова појава такође није специфично бугарска. Она се јавља у друштвеном животу свих православних народа на Балкану и у великој мери је била резултат активног деловања Православне цркве. Током 18. века више и ниже свештенство вршило је озбиљне покушаје да се превазиђе „религиозни либерализам“ унутар народног хришћанства. Њему се супротстављала идеја о „чистоти вере“, а непридржавање њених принципа у кратком људском животу требало је да буде кажњено вечитим страдањем његове душе на оном свету. То је основна нит у зборницима с поучним говорима, који су растурани међу бугарским становништвом под именом „дамаскини". Њихов извор је био текст навпактског митрополита Дамаскина Студита, који је био одштампан на грчком 1558. године. Његова ауторизована копија претворила се у популарно штиво међу најширим народним масама. Био је створен књижевни правац, коме су припадали аутори Јосиф Брадати, Тодор Врачански, поп Пунчо из Мокреша и десетине других. Они су заговарали промену масовне побожности на основама православне догме и поштовања хришћанског морала у личном понашању. Његово нарушавање јесте тежак грех пред Богом и људима и биће кажњено. Дамаскинска књижевност изменила је однос према писаној речи. Захваљујући њој, већина Бугара, као и други православни народи, открили су књигу као извор сопственог знања. Они су се навикли да читају или да слушају написано не само као сакралну сугестију већ и као практичне савете о правилима у људском животу. Жеља за знањем је проширила круг писмених људи. Број келијских школа се повећао. Савремена наука тврди да их је у 17. веку било 31. Током следећег столећа радило је 112 келијских школа. Деца и омладина су учили да читају и пишу не само у манастирима и на њиховим метосима већ и у градским радњама и сеоским кућама. Образовање које су добијали било је елементарно и схоластичко, али је, захваљујући њему, оно што је било написано у књигама постало доступно и занатлијама и сељацима, а не само свештеницима и монасима. Ове појаве су увеле у малу културну
16 8
Историја Бугарске
традицију, како данас називају културу народних маса, расположење да се прихвати непозната информација. Оне су покренуле процес превазилажења ограничења средњовековног погледа на свет и одредиле су знање као вредност. У групи привредно активних Бугара овај процес се развијао много брже. За њих је проширење знања било неопходан услов за практичан успех у средини са специфичном и променљивом привредном конјунктуром. Процес је захтевао претходна широка знања, одређена као „светска", која оријентишу човека у савременом свету. Неки Бугари су схватили потребу за таквим образовањем и већ почетком 18. века су слали своју децу у чувене грчке школе у Истанбулу, Једрену и Букурешту. Они су тамо учили математику, историју, познавање природе, филозофију, језике. Упознавали су дела својих европских савременика, чија су искуства и идеје преносили у балкански свет. А у т о б и о г р а ф и ја Партенија Павловича, рођеног око 1695, а умрлог 1760, као викарног епископа у Сремским Карловцима, представља животни пут првих савремено образованих Бугара. Пошто је завршио чувену Бејску академију у Букурешту, он је наставио своје школовање у различитим школама у Костуру, Јањини, на острву Крфу и у Риму. Постао је учитељ и учествовао у припремама за устанак који је организовао српски патриарх Арсеније IV. Његов савременик Христофор Жефарович, којије 1741. објавио у Бечу С т е м а т о г р а ф и ју - збирку ликова словенских светитеља, владара и њихове грбове, међу којима и оне из Тракије, Мезије и Македоније - био је ђак чувене грчке школе на острву Крфу. Представници овог првог круга модерно образованих Срба, Грка и Бугара били су свештена лица, политичари, учитељи. Они су поставили темеље на којима ће се касније модернизовати, боље речено, европеизовати образовни систем. Први озбиљан талас његовог развоја био је стварање мреже грчких школа у бугарским градовима. Грчке школе у Пловдиву, Самокову, Мелнику, Трнову, Сливену привукле су велики број младих Бугара, који су касније наставили своје школовање на руским, француским и немачким универзитетима. Почео је да се ствара танак, али изузетно активан слој модерне интелигенције, чији су представници унели културне, друштвене и политичке идеје новог времена у бугарски свет. Промене у психологији и менталитету широких народних маса створиле су друштвену средину која је била спремна да их прихвати и оствари. У другој половини 18. века средњовековна животна начела и начин размишљања били су превазиђени, и преуређени бугарски свет је ушао у ново раздобље, које се данас назива п р е п о р о д .
III
Бугарски препород К о н с т а н т и н Косев
Нација и националне институције
Стварање бугарске националне свести Период бугарског п р е п о р о д а је свестран историјски процес сазревања, припреме и остваривања бугарске националноослободилачке и грађанскодемократске револуције. Први приметни знаци п р е п о р о д а датирају још из 17. века и у вези су с почетком распада веома централизованог војно-спахијског система. Столећима је главни извор прихода Османског царства била пљачка, плод бескрајних разарајућих ратова на територијама Азије, Африке и Европе. Током 17. и, нарочито, 18. века, Османско царство је претрпело тешке поразе и било принуђено да се брани. Средства која су долазила из освајачких ратова заувек су пресушила. Ове чињенице су изазвале и касније продубиле незадрживи процес унутрашњег распада и пропадања. Истовремено, султаново окружење је постало свесно да, ако жели да повећа своје приходе, мора да натера рају да што више производи. То није могло да се постигне само насиљем, већ је било неопходно и да раја за то буде заинтересована. Због тога, упоредо с ванекономском принудом, иако споро и постепено, покореним поданицима Царства дате су веће могућности за привредну делатност. У вези с тим појавило се приметно оживљавање робноновчаних односа на бази ситне робне производње. Управо је то била она смртоносна клица која је неизлечиво инфицирала султанову државу, јер је за обесправљену рају прва брига била да, пошто се мало обогати, затражи своја права. Да би опстали у таквим околностима, Бугари су били принуђени да вишеструко више раде. У тој свакодневној
17 2
Историја Бугарске
борби за опстанак они су ојачали и стекли потребно животно искуство. Њихов материјални и духовни напредак из дана у дан је поткопавао устаљеност турског господарства. Зато није случајно што су управо поробљени народи, међу њима и Бугари, имали важну улогу у процесу појављивања и развоја буржоаских друштвених односа у Османском царству. Управо се то налазило у основама п р е п о р о д а кроз који је пролазило бугарско друштво током 18. и 19. века. Већина становника Бугарске у време п р е п о р о д а били су сељаци, који су се углавном бавили сточарством и земљорадњом. У новонасталим условима растућих тржишних односа током овог периода, они су постепено постајали власници земље. Повременим изменама у османском аграрном законодавству, током времена су се прошириле и учврстиле тенденције повећавања приватног власништва, као и могућности искоришћавања земље. Без обзира на то што се земља и даље формално-правно сматрала власништвом државе, оличене у султану, сељаци су практично добили право да располажу њоме тако што су организовали индивидуалне приватне поседе на којима је почео да се користи најамни рад. У том смислу сељаци су се, од привремених најамника и корисника земље, неосетно претворили у њене условне власнике. Они су чак добили право да је продају или остављају у наследство. Први сточарско-земљораднички поседи настали су још током 18. века. То су били такозвани чифлици - посебне пољопривредне структуре фармерског типа. После аграрне реформе 1834. године, када је укинут спахијско-ленски систем великопоседништва, један део бугарских сељака постао је стварни власник земље. Посреди су били такозвани слободни сељаци. Претварањем све већег броја сељака у власнике земље, природно је подстицан њихов интерес за већом производњом коју би изнели на тржиште. Без обзира на различите препреке - велике порезе и крајње примитивну технику производње - бугарско село из доба п р е п о р о д а показало се веома продуктивним. Оно је нудило приличне количине пољопривредних производа. Бугарска је стекла углед најбогатије провинције. Није случајно што су је тада називали житницом Царства. Одатле су се испоручивале велике количине хране за потребе престонице - Цариграда, а велика количина пољопривредних производа је извожена Дунавом за иностранство, углавном за средњу и западну Европу. Привредни напредак у доба п р е п о р о д а посебно се испољио у градској привреди и индустрији. Ова грана привреде заузима релативно мали део, али се чини да се управо у њој најјасније оцрта-
Нација и националне институције
173
вају нови облици и тенденције друштвеног развоја. Индустријска производња се остваривала у мноштву занатских радионица, различитих по облику и врсти делатности. Познато је преко стотину врста заната. Мајстори-занатлије из различитих струка су, као и раније, били уједињени у удружења - такозване е сн а ф е , чији је циљ био да бране њихове интересе. Развојем робноновчаних односа и тржишне конкуренције у доба п р е п о р о д а , угасило се много заната, па и читаве занатске гране. Многи од њих, који су били повезани с локалном базом сировина и традицијом, успели су да се прилагоде динамици тржишне конјунктуре и још више су се обогатили. У успешним занатским предузећима увођени су све савршенији алати, техничке направе, модерни прибори и технологије. Водена снага балканских потока рационално се користила као извор енергије. Тих година се први пут појавила парна турбина, све чешће су се користиле савремене увозне машине. Мноштво мајстора испољавало је смелу предузимљивост у комбинацији са сналажљивошћу, вештином и маштом. Захваљујући томе, неки су успели да прошире
Карактеристична породична кућа из доба препорода (Пловдив, прва половина 19. века)
174
Историја Бугарске
своју производну делатност. Појавила су се мануфактурна предузећа у којима су све чешће радили најамни радници. Почеле су да раде прве фабрике. Захваљујући најамном раду и увођењу техничких достигнућа повећана је производња. Специјализација и профилисање производње захтевали су ближу комуникацију и трговинску размену међу различитим областима земље. То је подстицало развој унутрашње трговине и стварало услове за формирање заједничког бугарског националног тржишта у границама Османског царства. Вашари су, као и пре, имали и даље важну улогу, али током година п р е п о р о д а они су постепено губили значај као национални центри трговинске размене. Како је напредовала трговинска комуникација, тако су јачали стални контакти међу различитим насељима и областима. Постепено је почела да се устаљује и локална трговина. У готово сваком већем месту појавили су се стални трговински дућани. Трговина је постала уносна самостална професија непосредно повезана с производно-привредном делатношћу. Пословне везе с напредним европским земљама капиталистичког начина производње, које су се постепено развијале, имале су битан значај за развој привреде у доба п р е п о р о д а . Као резултат честих контаката, у Бугарској су инвестирана значајна капитална средства, увозиле су се савремене машине и технологије. На тај начин инострани капитал је допринео усавршавању локалне производње и приближио земљу достигнућима европске цивилизације. Највише се развијала међународна робна размена са земљама средње и западне Европе. Она је остваривана првенствено преко бугарских трговинских представништава и канцеларија, у многим европским градовима. У вези с том трговинском делатношћу, била су основана прва акционарска друштва и прве финансијско-кредитне институције. Побољшањем материјалног стања Бугара током година п р е п о р о д а створени су услови за нагли демографски раст. Према прорачунима етнолога-демографа, бугарска породица је у времену п р е п о р о д а имала петоро-шесторо деце. Сељаци, као и занатлије, осећали су потребу за радном снагом, поготово у условима примитивне технологије тог времена, када је ручни рад био незаменљив и готово једини чинилац радног процеса. Одгајање више деце постала је насушна животна потреба свих Бугара. Њихов инстинкт за самоодржањем их је терао да у својој деци виде, између осталог, незаменљиву радну снагу, односно ресурс, и извор дохотка. Тешко је одредити број Бугара у доба п р е п о р о д а . Несавршеност тадашњих статистика
Нација и националне институције
175
Трговац с породицом, око 1874.
делимично је коригована подацима каснијих истраживања, која су урадили многи европски стручњаци, међу којима су имена познатих научника - географа, историчара, етнолога, публициста и других. У њиховим радовима налазе се значајни подаци о демографској слици Балкана од 1850. до 1878. године, укључујући и Бугаре. На основу њихових података може се закључити да су Бугари били најбројнији етнички елемент у балканским поседима Османског царства. Према прорачунима различитих аутора, њихов број је износио између четири и шест милиона, што је представљало преовлађујућу већину становништва у областима Мезије, Добруџе, Тракије и Македоније.
176
Историја Бугарске
Привредни напредак и демографски раст током п р е п о р о д а ишли су упоредо с духовним и културно-просветним развојем Бугара. Привредна делатност није била могућа без ширих знања. Свакидашње практичне потребе подстицале су Бугаре да трагају за знањем. Раст материјалних могућности им је омогућио да стално проширују своје потребе за духовним вредностима. Животворна сила сазнања просветљавала је ум Бугара у доба п р е п о р о д а , оживљавала њихово родовско историјско памћење, будила и обнављала њихове етничке рефлексе из прошлости. Зато квантитативни демографски раст готово да не би имао никакав значај да није текао истовремено и у тесној вези с квалитативном појединачном етничком идентификацијом сваког поданика Царства. Управо кроз просвету и културу стварана је, у одређеном кругу људи, она магична духовна веза која их међу шароликим хришћанским и словенским мноштвом у Османском царству одређује као Бугаре. У том смислу може се рећи да је духовна култура у процесу п р е п о р о д а била првостепени чинилац.
Почеци идеологије националног ослобођења Почетак бугарског покрета за национално ослобођење везује се за име оца Пајсија Хиландарског (1722-1773). Овај проницљиви монах први је, већ средином 18. века, осетио тенденције развоја бугарског друштва и одазвао се народним тежњама за људским достојанством и националном еманципацијом. Тешко проживљавајући зли усуд Бугара, који су били у опасности да током времена под туђим ропством изгубе своју националну свест, отац Пајсије се заузео да васкрсне њихово историјско памћење и тако осветли спасоносни пут ка избављењу. Пајсијево световно име није познато. Већина његових биографа се слаже да је рођен у граду Банско, у северној Македонији, 1722. године. Године 1745. Пајсије је отишао у манастир Хиландар, на Светој гори, где се замонашио. Као таксидиот он је прикупљао милостињу и дарове за манастир. Ради тога је обилазио градове и села у читавој земљи, и свуда је наилазио на очајне и безвољне Бугаре,
Нација и националне институције
177
који су били без наде у будућност. Под великим утиском виђеног и доживљеног, Пајсије је одлучио да напише историју свог народа. Имао је намеру да на тај начин докаже историјско право Бугара да буду слободни и да имају своју државу, али и да покрене и подстакне патриотске и борбене снаге својих сународника за постизање дуго сањаног циља. Да би остварио своју намеру, Пајсије је готово две године сакупљао фрагментарне податке из манастира на Атосу, а 1761. је посетио Сремске Карловце, где се упознао с историјским књигама Чезара Баронијуса и Мавра Орбинија у руском преводу. После повратка из „немачке земље“, како Пајсије каже, настанио се у Зографском манастиру, где је 1762. окончао своје необично дело И с т о р и ју с л а в ја н о б у га р с к у . У предговору Пајсије саветује својим читаоцима да воле свој род и језик, своју отаџбину и бугарско име, да се не стиде што су Бугари. Сваки Бугарин, наглашавао је Пајсије, мора да зна и поштује свој језик, да зна да чита и пише на бугарском. Он је оштро критиковао оне своје сународнике који су се стидели свог бугарског порекла. Неопростиви грех је, према њему, понашање оних Бугара који су, да би изгледали писмени и културни, ниподаштавали своје порекло представљајући се као Грци. Пајсије описује историју средњовековне бугарске државе до пада под османску власт. Очигледно је да он сасвим свесно велича, па чак и преувеличава њену политичку моћ и културу. Није случајно што су посебно наглашене блиставе победе бугарских владара над чувеним противницима као што су Византија, витезови-крсташи и Татари. Посебно се истиче изузетна храброст Бугара и културни подвиг браће Кирила и Методија, твораца словенске и старобугарске писмености. Јарко је оцртана прворазредна улога бугарске државе у политичком животу европског средњег века. Преко драстичног контраста између блиставе прошлости и тужне ропске стварности Бугара, Пајсије својим читаоцима-сународницима подиже самопоуздање. Он оживљава њихову духовну енергију да би подстакао њихову смелост и упорност у борби против свих непријатеља бугарске отаџбине. Пајсије Хиландарски је с И с т о р и јо м с л а в ја н о б у га р с к о м у ствари оцртао путеве и перспективу бугарског покрета за национално ослобођење. Његово необично историјско дело имало је изузетан идејно-политички ефекат. Та књига добија вредност стратешког програмског документа који одређује основне правце покрета за национално ослобођење. Већ самом својом појавом она је деловала изузетно снажно на знатан део бугарског становништва. Она је међу писменим Бугарима, била предавана из руке у руку, попут
17 В
Историја Бугарске
реликвије. У тешким условима тог времена, када се у Бугарској још нису штампале књиге, И с т о р и ја Пајсија Хиландарског се ширила невероватном брзином. Многи одушевљени бугарски патриоти су је руком преписивали, усхићени њеним идејама. Сачувано је преко педесет рукописа И с т о р и је с л а в ја н о б у га р с к е . Први наследник, ревносни следбеник и талентовани настављач дела ПајсијаХиландарског био јеСофронијеВрачански (1739-1813), чије је световно име било поп Стојко Владиславов, друга значајна личност у годинама раног бугарског п р е п о р о д а . Стојко Владиславов је рођен у граду Котелу, у то време веома активном занатском
Насловна страна Царственика или Бугарске историје
монаха Пајсија, први пут штампане 1844. старањем Христакија Павловича
Нација и национапне институције
179
и трговинском центру, који се током 18. века претворио у важно културно и побуњеничко средиште. Необично сложен и тежак животни пут будућег врачанског епископа Софронија дели се на три битна периода: котелски (1762-1792), врачанско-видински (1794-1802) и букурешки (1803-1813). Одгајен у породици богатог трговца стоком, мали Стојко је у једанаестој години постао сироче. Пошто је остао без родитеља, био је принуђен да, због материјалних проблема, прекине школовање, али је наставио да се сам образује, испољавајући изузетну радозналост и стваралачке способности. Године 1762. је, уз помоћ својих угледних суграђана, постао свештеник, а упоредо с тим је радио као учитељ. Поп Стојко је посветио тридесет година свог живота патриотском раду. Његов сусрет с Пајсијем Хиландарским у Котелу 1765. године био је судбоносан за његово касније усмерење. Опчињен идејама И с т о р и је с л а в ја н о б у г а р с к е , двадесетшестогодишњи патриота је већ исте године први пут преписао Пајсијево дело и предао га локалној цркви Св. Петра и Павла на општу корист. Године 1781. он по други пут преписује текст, да би га као настону књигу чувао поред себе до краја свог живота. Делатност попа Стојка као бугарског патриоте компромитовала га је пред грчким духовним властима, које су му одузеле место свештеника. Он је био .принуђен да напусти свој родни град и да две године борави у Карнобату и Анхијалској епархији, а 1794. био је рукоположен за епископа Врачанске епархије, где је примио монашко име Софроније. Неочекивана наклоност трновског грчког митрополита према Софронију била је резултат како неоспорног ауторитета овог Бугарина, тако и у међувремену настале анархије која је продубила унутрашњу политичку борбу у Османском царству. Видински паша Осман Пазваноглу прогласио се за независног владара и сукобио са султаном. Град Враца и његова околина постали су поприште жестоких сукоба између сепаратиста и централне власти. То је био главни разлог због којег је место епископа врачанског тако великодушно било препуштено Бугарину Софронију. Ризикујући живот, Софроније је стално обилазио своју епархију, проповедајући на бугарском језику. Све време он је био под претњом разбојника-крџалија, банди видинског одметника, и епидемије куге која се ширила. Без обзира на све, он је настављао да распирује патриотску ватру. Почетком 1800. године хорде Османа Пазваноглуа ухватиле су Софронија и он је око три године провео у видинском затвору.
18 0
Историја Бугарске
У веома тешким животним условима Софроније Врачански је развијао изузетно богату књижевну делатност. Године 1802. превео је са грчког разне црквене текстове с поучним садржајем и саставио је две обимне збирке познате у историји књижевности под насловом В и д и н с к е з б и р к е . Касније је ослобођен, напустио је Видин и нашао прибежиште у Букурешту, где је још активније наставио своју патриотску делатност. Године 1806. у граду Римнику, у Влашкој, објављен је један његов зборник с недељним и празничним наравоученијима под насловом К и р и ја к о д р о м и о н , односно Н е д е љ н и к . Овим издањем он је постао оснивач новобугарске штампане књиге за време п р е п о р о д а . Његово најбоље дело из тог времена је аутобиографија Ж и т и је и с т р а д а њ е г р е ш н о г С о ф р о н и ја . Разумљивим и приступачним језиком аутор је дирљиво искрено описао драматичне призоре безакоња у поробљеној Бугарској. Ова његова књига је умногоме аутентични документ осуде варварског деспотизма у Османском царству. У том смислу она је један од најбољих примерака своје врсте у светској књижевности. Софроније се, упоредо са књижевним радом, доказао и као политички лидер у националним размерама. То се догодило за време руско-турског рата 1806-1812. године. Иако већ у позним годинама, он се активно укључио у рад Бугарског друштва, основаног у Букурешту под руководством Ивана Замбина и Атанаса Нековича. Као ауторитативна личност високог духовног положаја, Софроније је био један од највиђенијих представника бугарског народа. У посебном писму, које је упутио руском цару Александру I (1801-1825) у име „свих својих сународника“, Софроније моли цара да узме у заштиту Бугаре и тражи да буде дозвољено оснивање посебне војне јединице у саставу руске армије. У Петербургу су се одазвали његовој молби. Руска команда је успоставила везу са Софронијем и прихватила га је као званичног опуномоћеника читавог бугарског народа. Тако се на Бугаре први пут гледало као на партнере, што је значило да су признати као самосталан политички субјект. Уз помоћ Софронија Врачанског, 1810. је формирана једна војна јединица названа Земаљска бугарска војска, која је активно учествовала у руско-турском рату, нарочито за време напада на град Силистру. Пред крај свог живота, који је био испуњен тешкоћама и суровим изазовима, Софроније је дошао до закључка да је за успех народноослободличког покрета најважнији услов културно-просветно уздизање бугарског народа. Бугарима су, пре свега, биле потребне школе и образовање налик на оно у цивилизованим државама
Нација и националне институције
181
Европе. Поред тога, он је подвлачио да образовање, богослужење и књижевност морају да буду на говорном народном бугарском језику како би свима били разумљиви. Само на тај начин, говорио је Софроније, биће могуће да се у народу развије свест о националној припадности. Румунски историчари тврде да је Софроније окончао свој живот 1813. у букурешком манастиру Шербан Вода, где је и сахрањен. Делатност Софронија Врачанског, у суштини револуционарна, имала је своје настављаче. Најпознатије његове присталице су били Јоаким Крчовски и Кирил Пејчинов, који су развили широку књижевну и просветну делатност међу Бугарима у Македонији. Почетком 19. века ова двојица патриота написала су и објавила неколико књига верско-просветног садржаја. Њихово стваралаштво је становништво југозападне Бугарске с одушевљењем прихватило.
Развој просветне делатности Како се стварала и јачала бугарска национална буржоазија током п р е п о р о д а , тако је све већа била потреба за световним образовањем. Бугарима су била потребна већа знања из географије, математике, историје, природе, физике, хемије, страних језика итд. У почетку су ове потребе задовољавале грчке школе. Грци су, због свог бољег геополитичког положаја, раније доживели свој препород и створили су мноштво световних школа не само у Грчкој већ и у многим бугарским градовима. На почетку су ове школе имале позитивну улогу при ширењу световних знања код Бугара и ширењу писмености у Бугарској. Током времена, међутим, оне су се претвориле у погодно оруђе Цариградске патријаршије за денационализацију бугарског народа, а све у име великогрчких хегемонистичких претензија. Пошто је наслућивала опасност од ширења њеног прекомерног утицаја у Бугарској, бугарска јавност је почела да размишља о начину супротстављања. Први покушај у том правцу су биле такозване јелино-бугарске или словенско-јелинске школе у неким бугарским градовима. Такве школе се, на пример, оснивају у Свиштову и Котелу. У њима је зачето ново световно школство. Тек на почетку тридесетих година 19. века створили су се услови за стварање, по свом садржају и програму, истински обновљене
182
Историја Бугарске
световне новобугарске школе. Први пропагатор идеје о стварању те школе је чувени бугарски научник и просветитељ др Петар Берон (1800-1807) из Котела. Он је, за своје време, добио високо образовање у Хајделбергу и Минхену, а затим се бавио научном делатношћу, истражујући различите проблеме из области физике, филозофије, астрономије и природних наука. Као научник европског ранга, он је написао први бугарски уџбеник којим прокрчује пут бугарској модерној педагошкој мисли за време п р е п о р о д а . Године 1824. Берон објављује књигу Б у к в а р која се састоји од различитих поука познатих под именом Р и б љ и б у к в а р . Књига је одштампана у Брашову средствима сливенског трговца Антона Иванова. У њој је Берон изложио свој пројекат реформе бугарске просвете. Његов Р и б љ и б у к в а р је састављен од неколико поглавља - граматике, историје природе, математике, анатомије, забавних и поучних штива из историје и живота познатих личности. Берон предлаже увођење нових, савремених метода школовања, сличних, у оном времену познатом Бел-Ланкастеровом систему (такозваном узајамнопросветном методу). На тај начин је Беронов Р и б љ и б у к в а р поставио основе новобугарске просвете. Велику улогу у културно-просветном развоју Бугара имају дела украјинског научника Јурија Ивановича Венелина (1802-1839). Он је 1839. објавио своје познато књижевно дело Д р е в н и и с а д а ш њ и Б у г а р и које је изузетно снажно утицало на бугарске просветне раднике и подстицало њихово интересовање за бугарску прошлост, фолклор и старине. Венелинова књига је имала изузето јак утицај на бугарског трговца Васила Евстатијева Априлова (1789-1847), који је рођен у Габрову и као сасвим мали се преселио у Русију. Касније је Априлов постао један од најактивнијих поборника бугарског образовања. У Одеси је добио помоћ габровских трговаца Николе Палаузова и браће Мустакових и 1835. године у свом родном граду основао је прву бугарску гимназију. Паралелно с тим, на његово инсистирање, а уз помоћ других богатих родољуба, многи бугарски младићи су били послати на школовање у Русији. Васил Априлов је био један од првих књижевника који су схватили потребу за стварањем јединственог бугарског књижевног језика. Он је предлагао да се за основу књижевног језика узме источнобугарско наречје. Поред тога, инсистирао је да се богослужење обавља на бугарском језику када грчки свештеници напусте цркве. Априлов је аутор многих научних дела, међу којима је најпознатија књига Д а н и ц а н о во б у га р ск о г обр а зова њ а .
Нација и националне институције
18 3
Први учитељ у Габровској гимназији који је, на предлог др Петра Берона, применио звучни метод образовања био је књижевник Неофит Рилски (1793-1883), чије је световно име Никола Поп-Петров Бенин. Због свог предстојећег ангажмана као наставника, Неофит Рилски је 1834. послат у Букурешт да би се упознао са узајамнопросветном организацијом школовања. Касније је он креативно применио овај метод у Габровској гимназији на основи говорног бугарског језика. У том циљу написао је Б у га р с к у г р а м а т и к у , Т а б л и ц е у з а ја м н о п р о с в е т н е , К р а с н о п и с и друга дела. После отварања Габровске школе, сличне гимназије су основане у Пловдиву, Свиштову, Копривштици, Котелу и др. Године 1840.
Насловна страна Бугарске граматике
Неофита Рилског, објављене у Крагујевцу 1835.
184
Историја Бугарске
Анастасија Димитрова је у Плевену основала Прву девојачку школу. Средином 19. века готово цела земља је била прекривена разгранатом мрежом школа, како у великим градовима тако и у неким већим селима. Напоредо с отварањем нових школа усавршавао се и процес предавања. Као резултат тога појавиле су се прве учионице или средње школе које су својим ђацима омогућавале виши степен знања. Током 1876. године у земљи је било око 1.500 основних школа, велики број учионица и неколико гимназија. Појавиле су се и специјалне стручне школе. У Свиштову је основана трговачка школа, а у Пловдиву и Штипу - педагошке школе за учитеље основних школа. Бугарска јавност је почела да разматра идеју о оснивању универзитета. Убрзани развој просвете током п р е п о р о д а захтевао је поуздане учитеље који би не само учили већ и васпитавали младе генерације
Насловна страна А р и т м е т и к е Христакија Павловича, објављене у Београду 1833.
Нација и националне институције
185
Бугара у патриотском духу. Одмах после 1835. године, уз материјалну помоћ бугарских општина и других извора, многи бугарски младићи су отпутовали у Русију да би тамо учили у средњим и вишим школама. У том смислу руске власти су биле веома предусретљиве. Осим школовања бугарских ђака, Русија је материјално помагала и опремање бугарских школа, обезбеђујући потребни инвентар и наставна средства. Многи бугарски младићи су се школовали и у различитим школама и на универзитетима Западне Европе, као и у суседним балканским земљама. Био је велики број оних који су учили у Букурешту, Бечу, Прагу, Брашову, Табору, Паризу, Лондону, Минхену, Лајпцигу, Берлину, Женеви, Атини, Београду, Загребу и другде. Велики утицај на бугарску просвету имала је Француска преко својих католичких мисија у Османском царству. У том смислу посебно су значајна два лицеја великог угледа у Галата Сарају и
Насловна страна Грчке граматике
Емануила Васкидовича, објављене 1837.
18 6
Историја Бугарске
Бебеку у Цариграду. Сличну улогу имали су енглески и амерички протестантски колеџи који су били отворени у престоници Царства и у неким бугарским градовима. Међу њима нејпознатији је био Роберт колеџ у Цариграду, где су се школовали многи бугарски младићи. Као резултат снажног просветног напретка, у Бугарској је створена интелектуална елита у чијем језгру су се налазили учитељи. Међу најпознатијим педагозима оног времена били су Најден Геров, Неофит Рилски, Христаки Павлович, Ботјо Петков, Иван Момчилов, Јоаким Груев, Илија Бласков, Јосиф Ковачев, Сава Филаретов, Јорданка Филаретова и десетине других. Управљање и финансирање школа остваривани су преко градских и сеоских општина које су се претвориле у специфичне органе локалног бугарског самоуправљања. Осим општина, активно су сарађивале и струковне организације и црквено-школски одбори. Сви новчани прилози и материјална помоћ распоређивани су и строго су их контролисали демократски изабрани школски одбори. Тако је, на самом почетку свог постојања, ново световно бугарско школство добило прави демократски карактер. У бугарским школама у периоду п р е п о р о д а деца сиромашних и богатих су учила под истим условима - заједно и бесплатно, програм и уџбеници су били исти за све. У бугарским школама нису дозвољаване никакве привилегије. Зато су оне имале подршку читаве јавности, а учитељ је био цењен као духовни наставник и васпитач омладине у патриотском духу. Током шездесетих година школе су почеле да уједначавају своју делатност. Прва институција која је добила општенационалну функцију координатора у просвети био је Одбор бугарске цркве Свети Стефан у Цариграду, који је успео да се избори за статут самосталне бугарске општине. Ова општина се, у ствари, претворила у нешто налик на незваничну бугарску владу, која је почела да координира и синхронизује школство у целој земљи. На иницијативу Цариградске бугарске општине, од 1868. па надаље, организовани су педагошки учитељски сабори. Слични сабори одржавани су у Старој Загори, Плевену, Прилепу, Казанлаку, Пловдиву, Тулчи и другде. Када је 1872. основана Бугарска егзархија, она је контролисала школску делатност.
Нација и националне институције
187
Достигнућа националне културе Упоредо са развојем образовања у време п р е п о р о д а , многи бугарски учитељи доказали су се као књижевници, научници, писци и публицисти. Оснивач Габровске гимназије Васил Априлов је написао неколико књига из области бугарске просвете и питања бугарског језика. Неофит Рилски је написао прву бугарску граматику, речник бугарског језика и читанку бугарске литературе. Велику књижевну делатност развио је један од предводника покрета за црквену независност, Неофит Бозвели. Он је, заједно с учитељем Емануилом Васкидовичем, аутор књиге С л а в ја н о б у г а р с к о д е т е в о д с т в о —педагошког истраживања у којем се наглашава улога васпитања у формирању личности и карактера омладине. Аутори уџбеника и других књижевних дела били су учитељи Христаки Павлович, Иван Богоров, Константин Фотинов, Најден Геров и многи други. Током тридесетих година 19. века започет је прелаз с ручно писаних на штампане књиге. Основано је неколико центара бугарског штампарства - у Цариграду, Одеси, Букурешту, Бечу и Крагујевцу. Прву бугарску штампарију је 1838. основао архимандрит Теодосије Синаитски у Солуну. Она је постојала кратко време. Неколико година касније, у Самокову је 1846. Никола Карастојанов основао другу штампарију. Релативно најбоље је била опремљена штампарија Ивана Богорова у Цариграду, основана 1848. Касније је ову штампарију преузео Александар Егзарх, којег можемо сматрати првим организатором модерног бугарског штампарства. Под његовим руководством је било објављено на десетине преведених и бугарских књига. Христо Груев Данов је 1858. основао у Пловдиву прву бугарску издавачку кућу. Током четрдесетих година 19. века настала је бугарска периодика. Константин Фотинов је 1844. у Смирни (данашњи Измир) покренуо први часопис Љ у б о с л о в и је , а Иван Богоров је у Лајпцигу 1846. објавио прве бугарске новине Б у га р с к и о р а о . Почетком 1848. у Цариграду су почеле да излазе новине Ц а р и г р а д с к и в е с т н и к под уредништвом најпре Ивана Богорова, а касније Александра Егзарха. Број периодичних издања се стално повећавао. Само у периоду од двадесет година појавило се око четрдесет различитих новина и часописа који су имали важну улогу у напорима бугарског народа да изгради своју националну просвету и културу, као и у његовој борби за црквено-националну независност. Међу цариградским новинама важну улогу у том смислу имао је лист
18 8
Историја Бугарске
под уредништвом Петка Рачева Славејкова. Као национално и политичко гласило афирмисан је лист Георгија Раковског Д у н а в с к и л а б у д . Међу емигрантском штампом у Румунији најзапаженији су били С л о б о д а и Н е з а в и с н о с т Љубена Каравелова, као и Р е ч б у г а р с к и х е м и г р а н а т а и З а с т а в а Христа Ботева. У области науке најактуелнија је била историја, која је била у непосредној вези са основним политичким проблемима епохе п р е п о р о д а . Због тога су многи књижевници тог доба усмерили своју пажњу на проучавање прошлости бугарског народа, па је тако Пајсије Хиландарски нашао мноштво следбеника. Проблемима бугарске историје, у већем или мањем степену, бавили су се Анастас Кипиловски, Христаки Павлович, Васил Априлов, Георги Раковски, Спиридон Палаузов и други. Најпознатији историчар тога доба био је зачетник бугарске историографије Марин Дринов. Пошто је стекао озбиљно историјско образовање у Русији, Марин Дринов је објавио низ истраживања у вези с кључним питањима бугарске средњовековне историје. Важно место у развоју науке за време п р е п о р о д а имала су истраживања др Петра Берона. Он је био аутор више дела из области филозофије, медицине, историје природе и математике. Нека његова истраживања била су на изузетно високом нивоу за то време и међународно призната. Као научник у европским и светским размерама издвојио се професор Никола Пиколо из Трнова. Он је био један од најбољих стручњака за старогрчку књижевност. Пиколо је из ове области држао предвања на париској Сорбони. Велики значај за развој бугарске научне мисли за време п р е п о р о д а имало је Бугарско књижевно друштво, основано 1869. у румунском граду Браили. За његовог председника изабран је професор Марин Дринов. Године 1870. почело је објављивање П е р и о д и ч н о г ч а с о п и с а Б у г а р с к о г к њ и ж е в н о г д р у ш т в а . Касније је ово друштво прерасло у данашњу Бугарску академију наука. Највећи успех, међу свим културним достигнућима бугарског народа за време п р е п о р о д а , имала је књижевност. Сматра се да је зачетник бугарске поезије Најден Геров. Познатија је његова поема С т о ја н и Р а д а . Георги Раковски такође је опробао свој песнички таленат. Његова поема Г о р с к и п у т н и к не одликује се високим уметничким квалитетом, али сасвим непосредно одсликава проблеме пред којима се налазило бугарско друштво. Раковски је Ш у м с к и м п у т н и к о м усмеравао бугарску поезију на службу националној револуцији. И народни песник Добри Чинтулов из Сливена је писао М а к е д о н и ја
Нација и националне институције
189
стихове изразито револуционарног садржаја. Његове песме В е т а р х у ч и , Б а л к а н с т е њ е , Г д е с и в е р н а љ у б а в и н а р о д н а , Д и ж ’ се, д и ж ’ се,
и друге биле су веома популарне у целој земљи и певане су као химне револуције. Патриотско-револуционарни набој имали су стихови Константина Миладинова, Рајка Жинзифова, Григора Прличева и многих других. Значајну улогу у развоју бугарске поезије имало је народно стваралаштво, које је било права школа многим песницима. Није случајно што су се готово сви песници тог времена бавили прикупљањем народних песама. Објављиване се различите антологије народног стваралаштва, међу којима је изузетно значајна била антологија Б у га р с к е н а р о д н е п е см е , коју су саставили браћа Димитар и Константин Миладинови 1861. године. Међу највећим бугарским песницима из времена п р е п о р о д а био је Петко Рачов Славејков (1827-1895) из Трјавне. Он је стварао своја дела под непосредним утицајем народне поезије. У његовом стваралаштву преовлађивале су лирске и патриотске песме. Славејков је имао велику улогу у усавршавању поетске форме и развоју и утврђивању бугарског књижевног језика. Бугарска поезија у време п р е п о р о д а достигла је свој врхунац у делима Христа Ботева. Његово стваралаштво је било најуже повезано с борбом за слободу и независност бугарског народа. Песнички геније Христа Ботева био је у потпуности у служби националне револуције. Неке његове песме су ушле у ризницу светске књижевне класике. Нарочито популарна је била његова песма-балада Х а џ и Д и м и т а р у којој је песник величао бесмртност хероја погинулог у борби за слободу своје отаџби-
ју н а ч е б а л к а н с к и
Д им итар М и лади н ов
К он станти н М и ла д и н ов
П е т к о С л а в е јк о в
19 0
Историја Бугарске
не. Најталентованији представник прозе био је Љубен Каравелов, један од вођа бугарске националне револуције. Он је био оснивач уметничког реализма у бугарској књижевности. Дела Каравелова на непоновљив начин одсликавају мрачну стварност у Бугарској и одлучност Бугара да ратују за своје ослобађање. Најпознатија његова дела су Је л и к р и в а с у д б и н а ?, Б у га р и и з с т а р о г в р е м е н а и М а м и н о дет енце.
Упоредо с развојем књижевности настала је и књижевна критика. Њен најпознатији представник био је Нешо Бончев (1830-1878). Његове критике и анализе о питањима бугарске уметничке књижевности су суштински допринеле учвршћењу демократских вредности у бугарској поезији и прози. Педесете и седамдесете године 19. века сматрају се почетком бугарске драматургије. У тој области опробали су се Васил Друмев, Добри Војников, Константин Величков, Илија Бласков, Сава Доброплодни и други. Њихова драмска дела су била под великим утицајем сентиментализма и романтизма ране европске драматургије. Она садрже патриотске и револуционарне мотиве који одговарају духовним и естетским расположењима и потребама Бугара у времену п р е п о р о д а . Изузетно су биле популарне драме Војникова Р а јн а к н е г и њ а и П о г р е ш н о с х в а ћ е н а ц и в и л и з а ц и ја . Ова последња и до данас није изгубила актуелност. Упоредо с развојем драматургије постављене су основе бугарског позоришта. Прве представе су биле свечаности на крају школске године када су ђаци играли мале сцене, дијалоге и хумористичке комаде. Прва градска позоришна представа изведена је у Шумену 1856. Била је то комедија М и х а л ( М и ш к о је д ) Саве Доброплодног. Исте године је у Ломској читаоници изведена мелодрама М н о г о с т р а д а ју ћ а Г е н о в е в а , која је касније постала веома популарна. Упоредо са позориштем развијала се и музичка уметност. Током ових година настаје модерна бугарска музика која је била специфична по свом оптимистичком дурском звуку. То је било у сагласности са већ развијеном националном свешћу и порастом самопоуздања Бугара. Тако су настале бунтовничке песме из доба п р е п о р о д а , у којима је одзвањао бојни зов револуције. Центар бугарске музичке културе био је град Шумен, где је учитељ Добри Војников предавао нотно певање и организовао прве ђачке дувачке оркестре. За време п р е п о р о д а процват је доживела и архитектура. Бугарска уметност градње најбоље се одсликава у зидању велелепне зграде Рилског манастира, који су између 1834. и 1837. подигли мајстори
Нација и националне институције
19 1
Павле, Миленко, Алексије Милец и Крстјо Дебарлија. Мајсторство тадашњих градитеља оставило је непоновљиве примерке архитектуре у Банском, Копривштици, Пазарџику, Жеравни, Трнову, Пловдиву и многим другим градовима који нас и данас задивљују својом лепотом, једноставношћу, топлином и функционалношћу. Међу мајсторима тога доба издвајао се талентовани и оригинални мајстор-градитељ Кољо Фичето, аутор мноштва мостова, кућа, чесми и др. Он је градитељ чувених мостова у Ловечу и Бјалој, који и данас задивљују својим оригиналним конструкторским решењима. Ликовна уметност је такође напредовала, а њена највећа достигнућа била су у области зидног сликарства и дубореза. До наших дана је у Банском, Трјавни, Копривштици, Тетевену и другим градовима остало мноштво примера уметности дубореза тог времена. По својој изради изузетни су иконостасуцркви Свете Богородице у Пазарџику, иконостас у Рилском манастиру и таванице у Даскаловој кући у Трјавни. Зидне слике из овог раздобља такође задивљују богатством боја и облика. Уметничка дела сликарства одликују се реалистичким садржајем. Бугарски сликари су користили мотиве из стварности и тако изашли из црквено-религијских схоластичких канона средњег века. Познати мајстор зограф из тог времена је био Захарије Зограф (1810-1853), аутор великог броја црквених фресака и световних портрета. Најпознатији сликари п р е п о р о д а били су Станислав Доспевски, који је завршио ликовну академију у Русији, и Николај Павлович, који је стекао ликовно образовање у Бечу и Минхену. Доспевски је највише сликао пејзаже и портрете, а Павлович слике с историјском садржином.
Борба за црквено-националну независност После пада Бугарске под османске Турке, Бугарска црква је престала да постоји и потпала је под управу Цариградске патријаршије, коју је освајач признавао као јединог представника свих православних хришћана у Османском царству. Османске власти нису разликовале хришћанске народе на Балканском полуострву. Сви хришћански народи сматрани су за такозвани рум-милет, односно за Грке, што је значило да су Бугари изгубили статус посебне етничке заједнице. Њих је завојевач третирао као инородну неисламску
192
Историја Бугарске
масу. У првим вековима османске власти и грчки и бугарски народ патио је под тиранијом завојевача, имао заједничку судбину и заједничке непријатеље. Због тога у овом периоду између Бугара и Грка није постојао антагонизам. Управо обрнуто, познато је мноштво примера сарадње између двају народа у борби против заједничког непријатеља. Асимилаторске тежње грчког духовништва су се јавиле касније, тек у првој половини 19. века, када је бугарски народ постигао неке приметније резултате у свом друштвено-економском, културно-просветном и политичком развоју, тј. када је осетио своју снагу и почео да показује тежње ка самосталности. Примећујући прве тежње Бугара ка самосталности, Цариградска патријаршија је предузела систематске и конкретне кораке за денационализацију локалног становништва, како би учврстила своју власт у бугарским земљама. Ова политика грчког свештенства јасно се испољила после 1830, када је створена грчка држава. Од тог момента па надаље Цариградска патријаршија се претворила у спроводника такозване в е л и к е и д е је (на грчком реуаХг) 1беа - М е г а л и и д е а ) грчких националиста о великој Грчкој у границама некадашњег Византијског царства. То је изазвало бурно негодовање и спонтани покрет Бугара за црквено-националну независност. Од самог почетка ова борба је имала јасно изражен политички карактер. Први покушај протеривања једног грчког владике и захтев да се на његово место постави Бугарин десио се у Враци 1824, с Димитракијем Хаџитошевим на челу. Сличне спонтане акције покушане су и у другим градовима западне Бугарске и Македоније. Сматра се да је прави почетак црквено-националног покрета био 1838. године, када је избио сукоб између грчког митрополита Панарета у Трнову и локалног становништва. Трновци су предузели снажну акцију за његово смењивање. Ова акција се проширила и обухватила је целу епархију. У међувремену, 1839. године, Висока порта је најавила реформски указ познат под именом Х а т и ш е р и ф о д Г и л х а н е , у коме су званично прокламована једнака права за све поданике Царства, укључујући и Бугаре. Таква права су, међутим, била само обећање без икакве стварне вредности. Овај реформски чин је ипак дао Бугарима законску основу да поставе нека питања у вези са својим захтевима. Један од њих је био смењивање грчког владике Панарета и долазак Бугарина Неофита Бозвелија. Овај захтев није био прихваћен. Турска влада је стала на страну Цариградске патријаршије, која је клеветничким инсинуацијама компромитовала Бугаре и њихове захтеве. Неуспех трновске акције био је знак за покретање ма-
Нација и националне институције
193
совног покрета против грчког свештенства. Покрет је добио општенационалне размере. На његово чело је стао познати учитељ и књижевник Неофит Бозвели Хиландарски. Пошто је грчко свештенство у Бозвелију видело опасног противника, оно га је дискредитовало пред Високом портом. Бозвели је ухапшен и послат у заточеништво у Хиландар. Ризикујући живот, он се 1844. поново појавио у Цариграду, и са још већом енергијом обновио борбу против Патријаршије. Бозвели је у Цариграду нашао верног истомишљеника у бугарском патриоти Илариону Стојанову Михајловском, који је касније био познат под именом Макариопољски. Неофит Бозвели и Иларион Макариопољски су 1844. изложили бугарске претензије у програмској посланици султану. У њој су били следећи захтеви: 1) да грчке владике буду замењене бугарским; 2) да се у црквама служи на бугарском језику; 3) да владике добијају тачно одређену плату; 4) да Бугари имају своје црквене представнике у Цариграду који ће бранити бугарске националне интересе пред Високом портом; 5) да у престоници Цасртва Бугари имају своју цркву и да објављују своје новине. Без обзира на релативно скромне захтеве, Цариградска патријаршија их је одбила и предузела је клеветничку кампању да би дискредитовала Бозвелија и Макариопољског пред турским властима. Поново су следиле сурове репресије против двојице вођа покрета и они су протерани на Свету гору, где је Неофит 1848. умро. Привремени неуспеси нису сломили одлучност Бугара да наставе с борбом против грчког свештенства. Штавише, покрет је јачао и постајао је све организованији и масовнији. Захваљујући испољеној упорности, постигнут је први озбиљни успех. Посебним ферманом султан је 1849. године дозволио Бугарима да у Цариграду имају своју црквену општину, са бугарским владиком. Тада је створена многољудна бугарска црквена општина, у којој су били истакнути представници бугарске колоније у престоници. Веома запажену улогу у општини имао је Александар Егзарх, који је покренуо објављивање првих бугарских новина Ц а р и г р а д с к и в е с н и к . Богати бугарски патриота Стефан Богориди, који је био државни чиновник, поклонио је једну своју кућу општинској цркви, која је добила име Свети Стефан. Неколико година касније, 1858. године, Иларион Макариопољски је устоличен за бугарског владику. Од тог тренутка, бугарска црквена општина се учврстила као главни предводник покрета за црквену независност. Султанова влада је 1856. најавила нове реформе у Царству - такозвани х а т и х у м а ју н . У њему су поново била обећана грађанска пра-
194
Историја Бугарске
ва свим поданицима, али су и ова обећања остала без стварних резултата. Ипак, х а т и х у м а ју н је пружио могућност Бугарима да пред Високом портом поставе питање своје црквене и грађанске аутономије. Захваљујући разним интригама, Цариградска патријаршија је и овај пут успела да осујети испуњење бугарских захтева. Одбијање Високе порте, међутим, изазвало је масовно насиље Бугара над грчким свештенством. Разгневљени грађани су буквално отерали грчке владике и друге црквене службенике. Први су, у том смислу, дали пример Бугари из Кукуша. Из тог места акција се брзо проширила широм целе земље. У свим местима акције су биле вођене и координиране из Цариградске бугарске општине. У то време најактивнији бугарски јавни радници били су Петко Рачов Славејков, Најден Геров, Тодор Бурмов, Александар Егзарх, Христо Тапчилештев, др Стојан Чомаков, Гаврил Крстевич и други. На иницијативу Цариградске бугарске општине, на Вакрс 3. априла 1860. Иларион Макариопољски је свечано прогласио одвајање Бугарске цркве од Патри-
Нација и националне институције
195
јаршије. Овај чин је изазвао велико усхићење у целој земљи. Радост је, међутим, била превремена. Одвајање није могло бити озваничено због упорног противљења Цариградске патријаршије. Ситуација око покрета за црквену независност у међувремену се компликовала због мешања великих сила. Француска и Енглеска су, у својој тежњи да се супротставе руском утицају на Балкану, предузеле дејства која су отежала бугарски покрет за црквену независност. Шездесетих година 19. века у Бугарску је допутовало мноштво католичких и протестантских мисионара који су покренули снажну пропаганду за одвајање Бугара од православља, што је значило и од руског утицаја. У томе се нарочито истакла католичка пропаганда, која је тежила да Бугаре привуче у Католичку цркву. Она, међутим, није била нарочито успешна. Само незнатан део месне јавности је, пре свега из практичних разлога, испољио склоност да пређе у католицизам. Тако се појавио унијатски покрет, с истакнутим бугарским јавним радником Драганом Цанковим на челу. Ускоро се тај унијатски покрет утишао због непопуларности међу становништвом. Руска политика је, такође, стварала проблеме. Руска влада се придржавала принципа очувања јединства православља у Османском царству под покровитељством Цариградске патријаршије. Због тога је у бугарско-грчком црквеном сукобу Русија стала на страну Патријаршије. Она се надала да ће на тај начин лакше да сачува у својој орбити све православне народе Балкана. Овај руски став се неповољно одразио на тежње Бугара да се изборе за независну цркву. Постепено, због ширења бугарског црквено-националног покрета, Русија је била принуђена да промени свој став, заузимајући компромисну позицију. Нови руски амбасадор у Цариграду Николај Павлович Игњатијев испољио је разумевање за захтеве Бугара и дао им је пред Високом портом подршку за повољно разрешавање њиховог питања. Крајем шездесетих година 19. века испоставило се да Цариградска патријаршија нема стварну власт у бугарским земљама. Грчко свештенство је готово свугде било протерано, а црквене институције су биле у рукама бугарских свештеника. Чињенично стање су морале да потврде турске власти. Султан Абдулазис је 28. фебруара 1870. издао ферман о оснивању самосталне Бугарске егзархије, која је обухватала готово све бугарске области у Мезији, Тракији, Добруџи и Македонији. Две године касније створена је Бугарска егзархија, с првим бугарским егзархом Антимом I на челу.
Борбе националне револуције
Оружане акције националне револуције до Кримског рата (1853-1856) Пошто су постали свесни да њихов војни потенцијал није довољан да се својим снагама супротставе огромном Османском царству, балкански народи су се окренули другим европским земљама које су ратовале против султана, с надом да ће их оне подржати. Током 17. и, нарочито, током 18. века Русија је била најактивнији противник Османског царства. Блискост с Русима, због заједничког словенског порекла и источноправославне вере, као и руски успеси у неколико узастопних ратова против Турске, јачали су током времена веру Бугара да је Русија једина велика сила која заиста може да им помогне. Руски цареви су, са своје стране, свесно и усмерено хранили ту веру међу хришћанским и поробљеним словенским народима. Још у 16. веку цар Иван Грозни (1547-1584) је објавио ослободилачку мисију Русије и недвосмислено изјавио да је његов циљ да ослободи Цариград из ропства п о л у м е с е ц а . Још израженији је исти правац руске политике био за време Петра I (1682-1725) и Катарине Велике (1762-1796). Да би осигурали успех такве офанзивне политике, руски цареви су се трудили да на своју страну привуку балканске хришћане и Словене. Они су у балканским ослободилачким покретима видели свог савезника који је могао рационално да се искористи за циљеве руске политике. Сваки руско-турски рат изазивао је политичко комешање на Балкану, али и наде и оптимизам. Тако је, на пример, деловао ру-
Борбе националне револуције
197
ско-турски рат 1768-1774, који је код Бугара изазвао одушевљење. Током рата је створено неколико бугарских одреда који су потом узели учешћа у њему, под командом генерала Суворова. Нарочито су се истакли бугарски добровољци у борби код села Козлуџа (данашње Суворово). Мировним споразумом у Кучук-Кајнарџију 1774. није решено питање ослобођења Бугарске, али је Русија, као резултат своје победе, добила право да буде званичан покровитељ хришћанских народа у Османском царству. Овај резултат је појачао руски утицај на Балкану и учврстио репутацију Русије као савезника локалних народа. Сличан утицај је имао и наредни победнички рат Русије против Османског царства 1787-1791, који је био окончан мировним споразумом у Јашију. Бугари су, такође, учествовали у рату, али спонтано и неорганизовано. Учешће у рату из 1806-1812. имало је другачији карактер, због тога што је тада Софроније Врачански водио званичне преговоре с руском страном о организованом учешћу Бугара са својом самосталном војном јединицом, која би била у саставу руске армије. Поред тога, Бугари су тада први пут поставили услове за своје учешће у рату. Софроније је предочио идеју о политичкој аутономији Бугара под заштитом руског цара. Ово је био први покушај стварања политичке платформе у току покрета за национално ослобођење. Као резултат преговора с руском командом 1810/1811, створена је такозвана Бугарска земаљска војска, која је учествовала у опсади Силистранске тврђаве. Многи Бугари су, осим у руско-турским ратовима, учествовали и у националним устанцима суседних балканских народа, који су из разумљивих и објективних разлога били напреднији. Мноштво бугарских добровољаца се 1804. прикључило српским устаницима. У ратним дејствима нарочито су се издвајале две хајдучке војводе - Конда и Вељко. Бугарин Петар Ичко из села Катранице (у области Водена, данашње Едесе) такође је помагао српске устанике. Бугари су реаговали на исти начин и када је подигнут грчки национални устанак 1821, с тим што је њихово учешће тада било много масовније. Било је створено неколико добровољачких одреда. Један део је пришао Александросу Ипсилантију (иначе официру руске војске), који је ратовао против Турака на румунској територији, а други се упутио ка централној Грчкој. Бугарски добровољци су активно учествовали у биткама, а највише су се истакли одреди Хаџи Христа, Петра Моралије, Хаџи Михала и других. Устанак је
19 8
Историја Бугарске
био угушен без обзира на привремене успехе грчких устаника. Одмазде које су после устанка уследиле против Грка изазвале су велико негодовање у читавој Европи. Ова чињеница је била повод да се Русија умеша у корист Грка хришћана и 1828. покрене рат против Османског царства. Руска војска је, под командом генерала Дибича Забалканског, поразила Турке, прешла Стару планину и заузела Једрене. Према Једренском миру, потписаном 1829, Грчка је добила статус независне државе. Истим уговором утврђено је стварање аутономне Српске кнежевине. У том рату су многи Бугари учествовали као добровољци у руској војсци и на тај начин помогли ослобођење Грчке. Нарочито се истакао одред капетана Георгија Мамарчева, бугарског официра у руској војсци. Његов одред је учествовао у бици за заузимање Силистре. Ослобођење Србије и Грчке уз помоћ Русије навело је бугарске политичаре на помисао да ће Русија сигурно подржати свеопшти устанак ако га бугарски народ организује. Следбеник ове идеје био је Георги Мамарчев, који је после Једренског мира постављен за градоначелника Силистре, окупиране од руске армије. Одушевљен идејом да изазове руску оружану интервенцију, Мамарчев је успоставио контакте са својим истомишљеницима у Трнову где је била основана разграната завереничка организација. У припремама устанка водећу улогу имао је трновски трговац Велчо Атанасов, звани Џамџија, због чега је ова акција названа Велчова завера. Она се проширила из Трнова и обухватила целу област. Основан је специјални организациони комитет, с Велчом Атанасовим на челу. Он је израдио детаљни план устанка. За команданта устаничких оружаних снага одређен је капетан Мамарчев. У пролеће 1835. турска власт је открила заверенике и ухапсила их. Велчо Атанасов је осуђен на смрт, а Георги Мамарчев је, као руски држављанин, послат у заточеништво у Малу Азију. Пошто је остао без предводника, устанак је пропао. Напоредо с Велчовом завером из 1835, у западној Бугарској је подигнуто више сељачких буна. Најпре су се, почетком 1835, подигли сељаци из шеснаест села у северозападној Бугарској. Током следеће године устанак је обухватио област Беркова, Белоградчика и Пирота. У њему је учествовало око 5.000-6.000 људи. Иако лоше наоружани и неорганизовани, устаници су се борили дуго и изузетно храбро. Турска власт је тешко сломила њихов отпор. Током 1837. незадовољство у области Пирота и Беркова избило је новом снагом. Овог пута је, под руководством Врбана Панова и Крстја Нешина, устанак био боље организован. Да би угушила буну, турска
Борбе националне револуције
199
влада је била принуђена да ангажује велику редовну војску с коњицом и артиљеријом. У Нишком санџаку је 1841. дигнут нови устанак, који су предводили Милоје Јовановић, Никола Срндак, Стојан Чавдар, Станчо Бојаџијев и други. Бугарски и српски сељаци су у борби против заједничког непријатеља користили најпримитивнија приручна средства - косе, брадве, мотке. Без обзира на жесток отпор, устанак су крваво угушиле редовна војска и башибозук. Специјални француски изасланик Огист Бланки, који је касније обишао устаничке области, дао је потресне описе крвавих насиља. Захваљујући Бланкију, читава Европа је сазнала шта се догодило у Бугарској. Европска јавност оштро је критиковала џелате и исказала је солидарност и моралну подршку Бугарима. Политичка криза у Царству покренула је и бугарску емиграцију у Румунији. У Браили је 1841. створен одред, са српским капетаном Владиславом Татићем на челу. Замишљена буна претворила се у заједничку акцију Срба, Бугара и Грка у борби против заједничког непријатеља. Овај одред се спремао за пребацивање на бугарску територију, али је на дан поласка наишао на препреку код локалних румунских власти. Влашки кнез Гика је, као султанов вазал, плашећи се нежељених последица, издао заповест својој војсци да нападне ову чету. На браилском пристаништу је дошло до праве битке, чета је разбијена, а планирана акција пропала. Група бугарских и грчких емиграната је 1842. у Браили, на иницијативу младог Георгија Раковског, организовала нов одред. И тај покушај је био неуспешан. Влашке снаге су, поново из лојалности према султану, сузбиле овај покрет. Раковски је ухапшен и осуђен на смрт, али је за време спровођења у Цариград успео да побегне и емигрира у Француску. Бугари су и следеће године у Браили створили наоружани одред. Завером је руководио Васил Валков, али је и овај покушај имао исту судбину. Он и његови истомишљеници ухапшени су и осуђени на принудни рад. Бунтовничко расположење сељака достигло је врхунац за време Видинског устанка 1850. Он је обухватио неколико области - видинску, кулску, белоградчишку и ломску. У току припрема најактивнији су били сеоски кметови Цоло Тодоров, Иван Кулин и Петко Маринов. Вође те четири области састале су се у Раковичком манастиру и израдили заједнички план устанка. Он је предвиђао заузимање градова - Лома, Видина и Белоградчика - главних центара османске власти у северозападној Бугарској. За војне команданте устанка одређени су капетан Крстјо из села Раковице и Прван Вр-
2 00
Историја Бугарске
банов. Устанак је подигнут почетком јуна 1850. То је била једна од најмасовнијих акција бугарске националне револуције до тог момента. У Ломској области било је око 2.000 устаника, у Видинској преко 3.000, а у опсади Белоградчика учествовало је више од 10.000 људи. Без обзира на многољудност, устанак су брзо угушили редовна османска војска и башибозук. Сељаци су се против непријатеља борили готово голих руку. После пораза северозападну Бугарску прекрио је нов талас крвавих одмазди. Руско-турски рат 1853-1856. године, познат као Кримски рат, изазвао је ново политичко комешање међу Бугарима. Створено је опште уверење да је дошло време за бугарско ослобођење. Због тога је много бугарских патриота усмерило своје снаге ка припремама свенародног устанка, који је требало да почне приликом уласка руске војске на бугарску територију. Одмах после објаве рата Георги Раковски је основао у Цариграду Т а јн о д р у ш т в о , чији је задатак био да, као помоћ руској војсци, припреми Бугаре за оружану борбу. Уз подршку својих турских пријатеља и истомишљеника, Раковски је доспео до штаба турске војске и заузео висок положај. То му је пружило могућност да без проблема обилази многа бугарска насеља у којима је оснивао тајна друштва. Напоредо с тим, Раковски је успоставио везу с руском командом у Румунији и успео да га обавести о положајима турске војске, као и о другим поверљивим војним подацима. Турци су открили његову шпијунску делатност у корист Руса, па је он ухапшен и послат под пратњом у Цариград ради подизања оптужбе и судског процеса. На путу за престоницу Раковски је успео да побегне, потом је организовао малу чету с којом је обилазио Стару планину у ишчекивању руске војске. У међувремену је други бугарски патриота, Павел Грамадов, слично Раковском, припремао Бугаре у Македонији за устанак. У истом духу је деловао и Никола Филиповски у Трновском региону и у јулу 1856. прогласио је устанак. Његова чета се борила пожртвовано и смело с редовном турском војском. У једној бици близу Габрова чета је била у потпуности уништена. Сличан устанак је био подигнут и у Видинској области, с локалним родољубом Димитром Петровичем на челу. Ова акција је позната под именом Димитракијева буна и њу су угушиле многобројније противничке снаге. У међувремену је Русија ненадано поражена у рату с Османским царством, што је срушило све наде Бугара. Енглеска, Француска и Аустрија су се умешале у рат и подржале турску страну, што је довело до пораза Русије.
Борбе националне револуције
201
Бугарски ослободилачки покрет у лавиринтима Источног питања Пораз Русије у Кримском рату окончао је њену превласт у И с т о ч н о м п и т а њ у . Њени западни супарници из кримске коалиције - Француска, Енглеска и Аустрија били су потпуно надмоћни, па су Париским мировним споразумом 1856. успели да блокирају њену офанзивну политику на Балкану. Користећи своју предност, они су створили ефикасну препреку за евентуалне даље покушаје Русије да једнострано наступи на Балкану. Чврста гаранција зШиза ^ио у Османском царству, која је била одређена политичком расподелом снага после Кримског рата, у пракси је довела до „замрзавања“ И с т очн ог пит ањ а.
Русија је тешко поднела пораз у Кримском рату. Цар Николај I (1825-1855), сломљен због пропасти својих амбициозних планова, убрзо је умро. Његов наследник Александар II (1855-1881) добио је тешко наслеђе - унутрашњу кризу и међународну изолацију. Рат је довео до пропасти феудално-кметовске Русије. Александар II је, заједно са својом владом, био приморан да припреми целовит програм унутрашњег преуређења Руског царства. Овај програм је одредио нови правац руске спољне политике. Владавина Александра II била је оптерећена кошмаром кримске катастрофе. Његова спољна политика је због тога била изразито умерена и уздржана, а ранија експанзивност била је осетно пригушена. Током ових година главна брига царске владе била је да превазиђе ограничења Париског уговора, да се избори с међународном изолацијом Русије и да поврати њен престиж велике силе. И с т о ч н о . п и т а њ е је у Санкт Петербургу изгубило свој пређашњи значај и подређено је другим, важнијим општим руским спољнополитичким интересима, који су били усмерени, пре свега, на средњу Азију, Далеки исток и средњу Европу - углавном у вези с немачким питањем. Наравно, Балканско полуострво је и даље, као зона руског утицаја, било предмет посебног интересовања. Оно је, међутим, добило другачији смисао. Сада је било важно да се, после толиких ратова, сачувају раније освојене позиције. Према руским државницима, то је могло да се постигне само ако би балкански народи и даље у Русији видели свог заштитника и покровитеља. Због тога су проналажени различити начини да се с њима успостави са-
202
Историја Бугарске
радња, али само у домену културе и духовности. У питању је, дакле, била сарадња на основу постојећег зШи$а ^ио, у оквирима дипломатских могућности. У пракси је то значило да ће убудуће Русија избегавати оштре политичке сукобе на Балкану, који би могли да је увуку у нежељени сукоб с Турском. Током ових година из планова и намера руске владе у потпуности се брише било каква могућност војне акције. Кримски рат је означио застој балканских ослободилачких покрета. Бреме „лаких" и „непроблематичних" победничких ратова Русије против Османског царства је било завршено. Бугарска национална револуција, која је каснила у развоју, пропустила је своју прилику, и седамдесетих година века нашла се у веома незавидној ситуацији. У ствари, она је остала сама наспрам огромног Османског цасртва, иза којег су стајали његови моћни западни покровитељи. Неповољна међународна ситуација и повезаност ослободилачког покрета с високом политиком и великим силама, веома су лоше утицали на бугарски народ и у великој мери паралисали његову политичку активност. У оваквој ситуацији у бугарском националном покрету су се, опште узевши, формирала два облика политичког понашања - умерено-конформистичко и радикално. Присталице конформистичке алтернативе, такозвани еволуционисти, сматрали су да се мора деловати легалним и мирним средствима, путем реформи и компромиса, ради стицања што веће аутономије у оквиру Царства. Супротно томе, присталице радикалне варијанте, такозвани револуционари, били су за одлучне и бескомпромисне оружане акције. Они су сматрали да би један свенародни устанак у погодном тренутку могао да деблокира и интензивира И с т о ч н о п и т а њ е , па би се током његовог расплета тражило одговарајуће политичко решење за питање националног ослобођења. Оснивач организованог национално-револуционарног покрета био је Георги Сава Раковски (1821-1867). Он га је идеолошки аргументовао и оцртао његову стратегију и тактику. Током времена, национално-револуционарна идеологија је дефинисана, обогаћена и искристалисана под утицајем конкретних ситуација. Основна начела национално-револуционарне идеологије заснивала су се на претпоставци да се не може рачунати на успех у директном сукобу с Османском империјом, али да је једино силом оружја, у неравноправној борби с непријатељем, могуће створити услове и претпоставке за евентуално политичко решење бугарског питања. Према
Борбе националне револуције
203
Георги Сава Раковски
тим схватањима, то је био једини начин на који би бугарска национална револуција могла да постане политички субјекат и чинилац у И с т о ч н о м п и т а њ у , не би ли убрзала његов расплет у жељеном смеру и у корист бугарских интереса. После Кримског рата Раковски је, полазећи од таквих уверења, усмерио своје снаге на борбу за политичко ослобођење. Како у својој публицистици уопште, тако и у познатој поеми Г о р с к и п у т н и к , он је изложио своје дугогодишње искуство револуционара, представљајући своје идеје о даљем правцу борбе за ослобођење. Раковски у том смислу подвлачи да би само преко добро организоване и усмерене акције револуционарних снага у читавој земљи могле да се нанесу озбиљније штете турској власти, а бугарски народ би пред светом показао своју снагу и храброст и одбранио своје право на слободан и самосталан развој. Према Раковском, само онај ко је смео и јак да своја права тражи с оружјем у руци, може да добије поштовање и подршку. „Ако се ми држимо јуначки“, пише он, „Запад ће се смиловати над нама! Север ће нам помоћ пружити, братску љубав ће нам показати!" Занимљиво је да током тих година, за разлику од ранијих, Русија не постоји у политичким плановима Раковског. Схватајући да у том тренутку не може да рачуна на њу, он је покушао да тражи друге савезнике, окрећући се суседним балканским земљама. На тој основи се код њега први пут родила идеја о балканском федералном савезу.
204
Историја Бугарске
Године 1861. између Србије и Османског царства избио је оштар сукоб. Користећи насталу ситуацију, Раковски је одлучио да у Бугарској организује општи устанак. Да би осигурао успех те своје намере, покренуо је преговоре са српском владом о акцији против заједничког непријатеља. Раковски је до детаља изнео свој план о тактици предстојеће устаничке акције у такозваном П л а н у з а о с л о б о ђ е њ е Б у га р с к е , који је био направљен крајем 1861. Према овом плану, сваки бугарски патриота из унутрашњости земље морао је да се сам опреми за рат, набављајући потребно оружје и опрему. У овом плану Раковски је предвиђао да се у Србији образује један добро обучени пук од око 1.000 људи, са два топа. Пук би „марширао дуж Старе планине право на Трново, а када неком прокламацијом или на други начин буде дат знак, људи треба да се одасвуд подигну, да се пресече телеграф и да се затворе поштански путеви“. Док пролази гребеном Старе планине, од српске границе на западу до Црног мора на истоку, пук би покретао становништво и увећавао се. Када заузме Трново, према Раковском, пук ће већ бити велика војска од 150.000 људи, од којих би најмање 40.000 било наоружано. Раковски је очекивао да ће устати укупно око 500.000 Бугара од којих би бар 100.000 било под оружјем. Раковски је у свом плану предвидео и стварање врховног руководства устанка, које би командовало бугарским оружаним снагама, а истовремено би водило рачуна о организацији привремене управе на територијама које контролишу устаници. У вези с тим, Раковски је 1862. у Београду саставио „Привремену бугарску владу“, чији је он био председник. У пролеће те године, сагласно плану, Раковски је у Београду покренуо формирање велике војне формације, познате под именом Прва бугарска легија, састављене од бугарских добровољаца. У легион бугарског Гарибалдија, како су га звали његови поштоваоци, укључило се мноштво младих бугарских патриота, одушевљених присталица Раковског. Напоредо с организацијом легије, Раковски је у Бугарску послао своје емисаре који су, према плану, морали да остваре контакте с активним хајдучким четама са циљем да све бугарске оружане снаге буду обједињене у један устанички покрет. Њихов задатак је био и да агитују међу становништвом како би оно било припремљено за будући устанак. Велику агитаторско-пропагандну улогу имала је поема Раковског Г о р с к и п у т н и к , као и његов лист Д у н а в с к и л а б у д , који је постао главно гласило револуционарних припрема. Међу припадницима легије било је више познатих хајдучких војвода, које су се тих дана претвориле у националне ре-
Борбе националне револуције
205
волуционаре. То су били Иван Кулин, Христо Македонски, Стефан Димов-Караџа, Иљо Марков и други. Ту је своје револуционарно крштење доживео и Васил Левски. Бугарска легија, с Раковским на челу, учествовала је у борбама за време опсаде Београдске тврђаве у српско-турском сукобу. Припадници бугарске легије показали су велику храброст и сналажљивост. Борбе су брзо биле окончане, сукоб је био разрешен дипломатским путем, а бугарска легија је распуштена. Тако је планирани устанак у Бугарској био осујећен. Године 1866. Раковски се настанио у Букурешту, где је, заједно са својим истомишљеницима и присталицама, основао нову револуционарну политичку организацију познату под именом Врховно народно бугарско тајно грађанско руководство. Задатак организације је био да, под јединственим руководством и координацијом, ствара и шаље у Бугарску наоружане чете. На тај начин Раковски је хтео да створи уједињену бугарску наоружану четничку војску, која би била потчињена једној рационалној стратешкој замисли и строгој дисциплини. У вези с тим он је израдио специјални акт - Привремени закон о народним шумским четама за лето господње 1867. У њему је Раковски даље развио своју политичку идеју о четничкој тактици. Основна идеја у Закону о народним шумским четама била је да се бугарска револуција претвори у еманциповану политичку силу, која би, у погодним тренуцима током расплета И с т о ч н о г п и т а њ а , могла да утиче на догађаје у правцу који одговара бугарским интересима. Међу најближим сарадницима Раковског, који су се прихватили задатка да остваре његова начертанија, био је некада чувени хајдучки војвода Панајот Хитов. Захваљујући новчаној подршци родољубивих бугарских емиграната у Румунији, он је опремио две мале чете, с којима је у пролеће 1867. прешао у Бугарску. Једна чета, од око тридесетак људи, прешла је, заједно са Хитовим, Дунав код Тутракана и кренула у правцу Сливенских планина. Друга чета, од тридесет пет људи, под командом Филипа Тотјуа, кренула је преко Свиштова у правцу централног дела Старе планине. Према договору, две чете требало је да се састану у околини Хаинбоаза. Ова четничка иницијатива имала је, пре свега, пробни карактер, у сврху стварања будуће четничке војске. Због тога нису била предвиђена никаква устаничка дејства. Хитовљева чета је успела да готово неприметно прође до Старе планине и крене ка месту договореног састанка. Тотјуова чета је, међутим, упала у заседу код села Врбовке и била разбијена у бици. Заједно с неколико четника, Филип Тотју
Историја Бугарске
206
Војвода Панајот Хитов, снимљено у Београду 1867.
је успео да се спасе и прикључи Хитовљевој чети. Они су наставили свој поход дуж Старе планине у правцу запада. После готово три месеца боравка у Бугарској чета се повукла у Србију. У духу планова Раковског, и други његови истомишљеници, двојица хајдучких војвода Хаџи Димитар Асенов из Сливена и Стефан Димов-Караџа из Тулче, одлучили су 1868. да покрену нову четничку акцију. Они су јула 1868. прешли са својом четом Дунав код ушћа реке Јантре, близу Свиштова. Одатле је, под бојном заставом на којој је писало „Слобода или смрт“, почео њихов поход ка Старој планини. Према предвиђеном плану, требало је да четници на Старој планини образују привремену бугарску владу, која би руководила свеопштим устанком. Чим је закорачила на бугарску земљу, чета се сукобила с непријатељским потерама, после чега су уследиле жестоке битке. Пало је много жртава, али је чета наставила свој поход до Старе планине, близу врха Бузлуџе. У последњој бици, 18. јула, готово су сви изгинули, укључујући и легендарног војводу Хаџи Димитра. Ова четничка акција имала је широк политички одјек, како у земљи тако и у европској јавности. Она је Бугарима улила храброст и самопоуздање, а и у Европи се сазнало да су они спремни да до смрти ратују за своју слободу.
Борбе националне револуције
Војвода Хаџи Димитар Асенов, око 1866.
207
Војвода Стефан Караџа, око 1867.
Још на почетку Кримског рата, с благословом руске дипломатије, крупни бугарски трговци у Румунији основали су такозвано Средоточно бугарско попечителство или Епитропију. Ова организација је била замишљена као званично бугарско представништво које би сарађивало с представницима руске политике, како у току рата тако поготово након њега, с обзиром на то да су сви веровали како ће рат бити успешан за Русију. Она је, међутим, била поражена и Епитропија није урадила ништа. У наредним годинама, у складу с новом уздржаном политиком руске владе у односу на И с т о ч н о п и т а њ е , Епитропија је постојала само формално. Да би сакрили њене политичке мотиве, руководиоци су је 1862. прогласили добротворном установом под називом Добротворна дружина. Без обзира на то, организација је и даље била пасивна. Водећу улогуу Добротворној дружини или Комитету старих, како су је још звали, имали су Христо Георгијев, Марин Бенли, Георги Шопов, Михаил Колони,
20 8
Историја Бугарске
др Петар Протич, Васил Рашеев, др Георги Атанасович, Иван Бакалоглу, Најден Геров и други. Њихов рад је био у целости посвећен ослобођењу. Они су били убеђени да је ослобођење могуће једино уз помоћ Русије. Због тога је Добротворна дружина у целости била на располагању руској политици, спремно испуњавала све руске захтеве и стрпљиво чекала тренутак када ће доћи до расплета. Међутим, руска дипломатија је 1866. године од Дружине тражила подршку за друге ствари. Русија је била узнемирена због управо створене дуалистичке аустроугарске државе, која није скривала своје намере да крене на југ ка Балканском полуострву. Да би је зауставила, руска дипломатија је лансирала идеју о стварању бугарско-српске уједињене државе. Добротворна дружина је 14. јануара 1867. донела Програм о политичким односима Србо-Бугара (Бугаро-Срба) или њиховим срдачним односима. Програм је предвиђао стварање уједињене државе под именом Бугаро-Србија или Србо-Бугарска, с династијом Обреновића на челу. Ова заједничка држава је, према том документу, требало да има владу састављену од бугарских и српских представника и јединствено народно собрање (скупштину). На инсистирање руске владе, Србија је у начелу прихватила предлог Добротворне дружине. Комитет старих је 5. априла исте године сазвао велики скуп, у коме су, да би размотрили ово питање, учествовали истакнути представници бугарске емиграције. На том скупу је учествовало тридесет пет крупних трговаца и интелектуалаца, који су предлог прихватили. За остварење ове идеје подразумевало се да је Бугарска већ ослобођена земља, због чега су дискусије скупа биле усмерене на питање на који се начин може постићи бугарско ослобођење. У изгласаном завршном протоколу стоји да се овај циљ може постићи једино братским зближавањем Бугара и Срба који су вековима били пријатељски повезани и имали заједничку историјску судбину. Истовремено су се у протоколу набрајали услови за стварање нове дуалистичке државе. Овај пут је она била названа Југословенско царство. У њој би обе земље сачувале своју релативну самосталност, а у границе Бугарске би се укључиле Тракија и Македонија. Протокол је предвиђао да споразум ступи на снагу одмах пошто га потпишу српска влада и руководство Добротворне дружине. Српска влада је, без обзира на то што је прихватила све услове споразума, путем званичне декларације одбила да га потпише и предложила да се то уради касније. Активно дипломатско деловање „старих“ према Србији, под покровитељством Русије, очигледно да је имало циљ да што више ан-
Борбе националне револуције
20 9
гажује обе стране за бугарску ослободилачку ствар. Међутим, њихови покушаји у том правцу нису постигли жељени резултат. Мало потом, сагласно тактичким потезима руске дипломатије у правцу приближавања и сарадње с Високом портом, Добротворна дружина се изненада окренула идеји стварања дуалистичке бугарско-турске државе, на чијем челу би био турски султан. Ова идеја је била лансирана јануара 1869. уједној поруци Конференцији великих сила у Паризу, сазваној због критског питања. Организација бугарских емиграната у Русији, по политичкој оријентацији доста слична Добротворној дружини, била је позната под именом Одески бугарски одбор. Њени чланови су такође били богати трговци и интелектуалци, с истакнутим бугарским патриотом Николајем Мироновичем Тошковим на челу. Чланови Одбора су одржавали сталне контакте с Добротворном дружином, па су чак и учествовали у њеним иницијативама, каква је била разматрање предлога за стварање српско-бугарске дуалистичке државе. Одески одбор је основан указом руског цара 1858, под именом Одбор одеских Бугара који сакупљају прилоге у Царству за сиромашне бугарске православне цркве и школе. Како се из царског указа види, Одбор је био замишљен као добротворна организација, без права на политичке иницијативе. То није задовољавало његове чланове, који су имали намеру да се баве управо политичком делатношћу ради бугарског ослобођења. Ипак, они су морали да воде рачуна о руској политици која је захтевала уздржаност и избегавање било каквих сукоба с Османским царством. Руска влада, пошто је одустала од коришћења силе против султана, почела је да обраћа посебну пажњу на друштвене организације које су могле да буду погодне за руски утицај на османским балканским територијама. Управо у то време је основан Московски словенски комитет, чији је задатак био да снабдева књигама словенске школе и библиотеке у Османском царству, да даје прилоге манастирима, црквама и читалиштима, да школује младиће у руским школским установама и слично. Царска влада је полагала велике наде у Словенски комитет као ефикасно средство за ширење руског утицаја у овом региону. Комитет је био под контролом Азијског одељења Министарства спољних послова Русије. За разлику од Добротворне дружине, Одески одбор је често себи дозвољавао да скрене с праваца руске дипломатије и поступа према сопственим политичким склоностима. Познато је више случајева када су поједини чланови Одбора, а нарочито његов лидер Николај
210
Историја Бугарске
Тошков, помагали неке веома радикалне иницијативе у ослободилачком покрету. У Букурешту је 1866. бивши истомишљеник Раковског и учесник у Првој бугарској легији, Иван Касабов, основао Бугарски тајни централни комитет (БТЦК). Поред њега, у БТЦК су учествовали и бугарски патриоти Димитар Дијамандијев, Стефан Репов, Иван Аџенов, Панталеј Кисимов и други. За разлику од других политичких организација, овај комитет није био повезан с руском политиком. БТЦК је усмерио своја надања у румунску владу, која је намеравала да искористи бугарски покрет за своје политичке циљеве. Румунска влада је понудила Бугарима „свету коалицију" за заједничку акцију против Високе порте. У складу с договореним, БТЦК је био обавезан да хитно припреми и подигне устанак у Бугарској. У међувремену се румунска политика нагло променила, услед насталог сукоба с Високом портом. Овај обрт је одмах охладио револуционарно одушевљење БТЦК. Његови лидери су брзо одустали од планираног устанка и прихватили су једну умеренију конформистичку позицију. Под утицајем управо створене аустроугарске дуалистичке државе, чланови БТЦК су дошли на идеју о стварању турско-бугарске дуалистичке монархије под вођством султана. Они су се у вези с тим доста приближили „старима“, али су их и претекли за две године. Њихова идеја о дуалистичкој турско-бугарској држави детаљно је представљена у једном документу који је послат султану 1867. У њему се предлагало да се у границама дуалистичке државе створи бугарско аутономно уставно царство са сопственом војском, народном скупштином и администрацијом. Позивајући Високу порту да прихвати овај предлог, састављачи документа су аргументовали политичку сврху тражене реорганизације и, упоредо с тим, истицали су корист како за Османско царство, тако и за Бугарску. Документ је био срочен у виду ултиматума. Он се завршавао претњом да ће, ако Висока порта одбаци ове захтеве, Бугари употребити оружје. У ствари, БТЦК није имао озбиљне намере нити могућности да оствари своје претње, тако да је документ имао карактер политичког блефа.
Борбе националне револуције
2 X1
Стварање унутрашње револуционарне организације Прелаз из четничке тактике у стварање унутрашње револуционарне организације везан је за делатност Васила Иванова Кунчева - Левског (1837-1873), рођеног у Карлову. Његов национални рад почео је 1861. док је био припадник Прве бугарске легије Раковског у Београду. Касније је био барјактар у чети Панајота Хитова, а у јесен 1867. је ушао у редове Друге бугарске легије основане у српској престоници. Она је основана на сугестију и уз материјалну помоћ руске владе после постигнутог споразума између Добротворне дружине и српске владе. Циљ је био да бугарски добровољци добију војну обуку. Језгро легије било је састављено од људи из чета Панајота Хитова и Филипа Тотјуа, који су у то време били у Србији. Међу њима је био и Васил Левски. Горко искуство неуспешних покушаја за ослобођење помоћу наоружаних чета навело је Левског на помисао да народноослободилачки покрет може да има успеха ако се изгради целовита мрежа револуционарних илегалних комитета у унутрашњости земље, који би организовали и припремали Бугаре да активније и масовније
Васил Левски
2 12
Историја Бугарске
учествују у једном општенационалном устанку. Ови ставови Левског су у потпуности били дефинисани тек после два дуга обиласка Бугарске крајем 1868. и током лета 1869. Он је обишао многе градове и села, састао се с различитим људима, успоставио везе и стекао непосредне утиске о расположењу Бугара, упознао је услове и могућности свог будућег рада. Током дугих путовања и захваљујући свом изузетном дару великог политичара, Левски је стекао чврсто убеђење да је устанак у Бугарској немогућ без дуге припреме и подстицања револуционарне енергије код обичних Бугара. У пролеће 1870. Левски је с огромном енергијом приступио остваривању својих планова. До краја 1871. изградио је густу мрежу револуционарних комитета који су били уједињени у јединствену Унутрашњу револуционарну организацију (ВРО), која је имала сопствени статут, програм и строгу дисциплину. Ослоњен на ову организацију, Левски је израстао у правог лидера и идеолога ослободилачког покрета, чији је центар пренео у земљу. Иако без нарочите теоријске припреме, његови ставови су достигли ниво највећих револуционарно-демократских достигнућа идејно-политичке мисли оног времена. У својој чувеној Н а р е д б и (нацрту статута организације) он је на следећи начин формулисао циљеве ВРО: „да се једном општом револуцијом изврши тотална промена садашњег деспотско-тиранског система и да се замени демократском републиком (народном управом)“. Левски се залагао за слободу личности, речи и штампе, за равноправност међу људима, без обзира на њихову народност, веру и грађански статус. Његова девиза је била „слобода и сваком своје“, а политички идеал „чиста и света република". Највеће политичко достигнуће Левског била је Унутрашња револуционарна организација коју је створио помоћу посебно одабраних људи, које је он сам бирао и који су морали да буду „паметни, неустрашиви и великодушни". Левски је био проницљив и срдачан, а поседовао је и невероватну способност да убеди људе и да им сугерише своје идеје, да придобија истомишљенике и да им преноси ватру родољубља. Преко своје организације он је васпитао мноштво бугарских патриота који су били спремни да се жртвују за ослобођење. Захваљујући његовој организацији, током само две-три године Бугари су се од верних поданика падишаха претворили у народ с поносом и захтевима, у организовану политичку силу која је постала самосталан субјекат у И с т о ч н о м п и т а њ у . Велике заслуге за прелаз са четништва ка организованом револуционарном покрету имао је Љубен Каравелов (1834-1879), једна
Борбе националне револуције
2 13
од највећих личности п р е п о р о д а . Он је рођен у Копривштици, у богатој породици, што му је омогућило добро образовање и пружило могућност да испољи свој изузетан таленат писца, публицисте, књижевника и јавне личности. Велики значај за испољавање његових различитих талената имао ј е његов десетогодишњи боравак у Русији. Он се тамо упознао с идејама и стваралаштвом Чернишевског, Херцена, Доброљубова и многих других познатих руских мислилаца, писаца, јавних личности. Био је у контакту с људима из круга Прижова, упознао је достигнућа западноевропске револуционарно-демократске мисли и праксе. Све је ово допринело да се он током шездесетих и седамдесетих година докаже као велика личност у бугарском друштвено-политичком животу. Својим ауторитетом и енциклопедијским знањем Каравелов се после Раковског доказао као признати духовни руководилац бугарске револуционарне емиграције. Он је био веома популаран и због свог бујног талента мајстора-белетристичара и милитантног публицисте. Каравелов је уочио и мане четничке тактике и на свој начин је стигао до идеје о стварању револуционарне организације, која би могла да припреми Бугаре за устанак. У духу својих нових схватања, Каравелов је од јесени 1869. у Букурешту почео да објављује лист С в о б о д а , који је веома брзо постао гласило националне револуције. Он је преко овог листа популаризовао своје идејно-политичке ставове и захваљујући томе, око њега се веома брзо створио круг истомишљеника. Већ крајем 1869. и почетком 1870. формирана је нова радикално оријентисана групација која је, према неким историчарима, означила почетак стварања Бугарског револуционарног централног комитета (БРЦК). Пошто је себе сматрао званичним говорником већ постојеће политичке организације, Каравелов је срочио програм у којем је, у виду прогласа, означио њене циљеве. Програм је први пут објављен у руском емигрантском часопису Н а р о д н о д е л о у Женеви. У том програму се, између осталог, каже: „Ми желимо ... за себе народну слободу, личну слободу, верску слободу, или, једном речју, људску слободу, и зато такву исту слободу желимо и нашим пријатељима и суседима..." Објављена је и намера да се створи влада која би била изабрана и која би испуњавала народну вољу. У програму је, такође, споменута идеја о стварању једне јужнословенске или дунавске федерације слободних народа, типа швајцарског кантоналног савеза, уз поштовање историјских и националних права сваког народа. Каравелов је на тај начин недвосмислено изразио своја републиканска политичка убеђења. Њего-
214
Историја Бугарске
ви идејно-политички ставови из тог програма били су разрађени и у његовој брошури Б у га р с к и гл а с , која је такође штампана у Женеви 1870. Тамо је он одлучно изјавио да је револуција, оружани устанак, једини начин да се извојује ослобођење, које мора да „дође изнутра, а не споља, као што се до сада дешавало". Љубен Каравелов и његови истомишљеници из БРЦК су се слагали с идејом стварања унутрашње револуционарне организације, али су се у почетку уздржано односили према раду Васила Левског. Нешто касније, током 1871, када је ВРО већ био готово изграђен, ауторитет Левског је нагло порастао. Каравелов и његови истомишљеници из БРЦК су се односили према њему с поштовањем и дивљењем. Две стране су успоставиле директну везу и, као резултат преговора, унутрашњи и спољни делатници националне револуције су се, у име општег циља, ујединили. Прва генерална скупштина БРЦК одржана је крајем априла и почетком маја 1872. у Букурешту, а на њој се расправљало о програму и статуту обједињене организације. Левски и Каравелов суу име јединства организације учинила уступке, и на крају су се сагласили о свим основним питањима. Генерална скупштина је изабрала руководство БРЦК: председник Љубен Каравелов, заменик председника Киријак Цанков, секретар Олимпије Панов, благајник Димитар Ценович и чланови Васил Левски и Панајот Хитов. Левски је добио специјално пуномоћје да може да представља БРЦК у Бугарској. Као резултат генералне скупштине БРЦК и постигнутог уједињења снага, настао је препород у организационој делатности припреме Бугара за устанак. Левски се вратио у земљу 1. јуна исте године и с увећаном енергијом наставио да ради на јачању и проширивању мреже комитета. Конспиративни карактер организационог посла захтевао је строгу дисциплину и Левски је стално радио на њеном учвршћивању. У томе му је одличан сарадник био Ангел Кунчев из Трјавне, који је приликом покушаја хапшења у Русеу хладнокрвно окончао свој живот. Испоставило се да је други помоћник Левског, Димитар Обштински, био особа склона авантуризму. Без обзира на изричиту забрану „Апостола" он је 22. септембра напао турску пошту код Арабаконака, после чега га је турска полиција ухапсила и изнудила му признање, што је имало кобне последице за организацију. Због опасности од неуспеха устанка, Љубен Каравелов је почетком новембра тражио од Левског да одмах почне акција. Левски се одлучно супротставио, процењујући да би превремени устанак био бескорисна авантура јер, како је рекао, „ми ни у чему нисмо спрем-
Борбе националне револуције
215
ни“. У тој критичној ситуацији, обузет узнемиравајућим мислима, Левски је кренуо за Букурешт. На путу за румунску престоницу турска полиција га је, у Какринском хану близу Ловеча, ухапсила. После дуге процедуре утврђивања идентитета он је био послат у Софију пред специјални суд где је поносито бранио част Бугарске и идеју националне револуције. Васил Левски је осуђен на смрт вешањем, а казна је извршена 6 (19) фебруара 1873. Погибија Левског је био тежак ударац за БРЦК и Унутрашњу организацију, који су преживљавали тешке дане потиштености и беспомоћности. Настао је дуг застој у националном покрету. У међувремену је тражена замена за Левског, како би се учврстила већ доста ослабљена комитетска мрежа у земљи. На почетку је за то био задужен Атанас Узунов, а касније млади Стефан Стамболов. Упркос напорима, њихова мисија се окончала без успеха. Настала ситуација је изазвала оштре расправе и супротстављање међу руководиоцима организације. Повређен због критика, председник БРЦК Љубен Каравелов се повукао са функције. У последњем броју Н е з а в и с и м о с т и (листа који је излазио као наследник С в о б о д е ), он је изјавио да се „приморан насталом ситуацијом" повлачи из досадашњих активности. Међу букурешким активистима најактивнији је био Христо Ботев. После престанка излажења листа Н е з а в и с и м о с т , да организација не би остала без гласила, он је децембра 1874. године покренуо лист З н а м е .
Априлски устанак (1876) Током шездесетих година 19. века у Европи су се збили важни догађаји који су довели до напуштања антируске савезничке политичке конфигурације у међународним односима, утврђене Париским мировним споразумом 1856. Промене су биле повезане с пруском офанзивом, предузетом ради уједињења Немачке под вођством династије Хоенцолерна. Реализатор овог амбициозног подухвата био је познати немачки државник Ото фон Бизмарк. Пут немачког уједињења је прошао кроз три узастопна рата - против Данске (1864), Аустрије (1866) и Француске (1870-1871). Да би политички осигурао ове велике операције, Бизмарк је користио флексибилну тактику у којој је Русији била одређена нарочито важна улога.
2 16
Историја Бугарске
За време офанзиве против Француске Бизмарку је посебно било корисно И с т о ч н о п и т а њ е . Управо преко И с т о ч н о г п и т а њ а , подржавајући руске тежње ка ревизији Париског мировног уговора, он је успео да привуче Русију на своју страну и на тај начин осигура успех Пруске у рату. Овако остварена руско-пруска сарадња помогла је Пруској против Француске, а Русији да се извуче из крутих одредаба Париског мировног споразума. Пруски ратови и појава уједињене Немачке као велике силе у средњој Европи из основе су променили однос снага. Француска и Аустрија, главни руски супарници у И с т о ч н о м п и т а њ у , биле су осетно ослабљене. Кримска политичка коалиција у основи је престала да постоји. То је значило да је чврста „гвоздена" граница зФШза цио у Османском царству аутоматски почела да попушта. Нова политичка ситуација на међународном плану створила је услове за ново покретање И с т о ч н о г п и т а њ а . Плодотворни резултати руско-немачке сарадње до 1871. давали су наду Бизмарку да ће преко И с т о ч н о г п и т а њ а и убудуће моћи да рачуна на Русију као заштиту у позадини, која би бранила Немачку од непријатељских коалиција у процесу њене консолидације као велике силе у Европи. Он се, такође, надао да ће Русија чврсто стати на немачку страну у насталом француско-немачком сукобу. Руска дипломатија, коју је представљао њен шеф кнез Горчаков, сматрала је да превелика моћ уједињене Немачке представља озбиљну опасност, која може да уруши европску равнотежу снага. То је, према њему, била потенцијална претња за Русију. Зато се Горчаков крајње резервисано односио према издашним немачким обећањима подршке у решавању И с т о ч н о г п и т а њ а . Сагласно овој спољнополитичкој позицији, руска влада се пажљиво чувала било каквих сукоба и заплета око И с т о ч н о г п и т а њ а , рачунајући при том на балкански з!а1из цио. Упоредо с тим, релативни мир у Османском царству у првој половини седамдесетих година пружао је Русији могућности да се с успехом, као арбитар, меша у француско-немачке спорове, наравно у корист Француске. Веома узнемирен због антинемачких иступа у понашању царске владе, са Горчаковим на челу, немачки канцелар је одлучио да благовремено реагује, поново користећи „услуге“ И с т о ч н о г п и т а њ а , с тим што га је овај пут искористио као врсту политичког притиска на руску владу како би дискредитовао спољнополитички курс Горчакова у очима цара и читаве руске јавности. То је било могуће само под претпоставком да на Балкану поново избије довољно сна-
Борбе националне револуције
217
жан бунт, као што је, на пример, био устанак у Босни и Херцеговини, који је, као наручен, почео нешто касније. Постоје докази да је Немачка имала неоспорне „заслуге“ за убрзавање пожара побуне у Османском царству током лета 1875, који је наговестио отварање нове акутне кризе у развоју И с т о ч н о г п и т а њ а . У Херцеговини је јуна 1875. букнуо устанак који је одмах обухватио и Босну. На Балкану је настала напрегнута ситуација, у историји позната као и с т о ч н а или б а л к а н с к а к р и з а . Политичка ситуација створена око И с т о ч н о г п и т а њ а поставила је лидере бугарске националне револуције пред судбински изазов. Активисти радикалног крила, с песником револуционаром Христом Ботевим (1848-1878) на челу, одлучили су да одмах подигну устанак у Бугарској. Христо Ботев је рођен у граду Калоферу, где је завршио оновну школу и нижу гимназију, а потом се, од 1863, школовао у Русији, где је био примљен у мушку гимназију у Одеси као стипендиста Одеског бугарског одбора. Тамо се упознао са стваралаштвом руских револуционара-демократа Херцена, Чернишевског и других. Читао је и дела великих руских песника и писаца. Преко руске књижевности Ботев се упознао с достигнућима западноевропске револуционарне и демократске мисли. Ботев је 1867. отишао у Букурешт, где се нашао у окружењу Љубена Каравелова. У тој духовној средини он је
Христо Ботев
218
Историја Бугарске
брзо стекао ауторитет захваљујући свом великом публицистичком таленту. Нарочити утисак су оставиле његове изјаве у листовима Д у м а н а б а л г а р с к и т е е м и г р а н т и и сатиричном листу Б у д и л н и к , који је он сам издавао. Истовремено је активно сарађивао и у листовима Каравелова С в о б о д а и Н е з а в и с и м о с т . Христо Ботев је био ватрени присталица идеје о уједињењу свих балканских народа у јединствени братски савез и сматрао је да би овај савез био могућ само ако га створе балкански народи сами, без својих монархистичких влада. Само слободни људи, који су се ослободили тиранског туторства, могу да се уједине у прави федерални братски савез на поштеним и демократским основама. Пошто је сагледао политичку ситуацију насталу после устанка у Босни и Херцеговини, Ботев је током јула и августа 1875. означио стратешке задатке покрета. Његове замисли детаљно су исказане у чланцима у листу З н а м е . У њима је он апеловао за „револуцију народну, хитну и очајничку“. Ботев је посебно подвукао: „Наш опстанак као народа је под сумњом ако сами не учествујемо у уништењу Турске ... Сада је право време да покажемо свету да смо и ми достојни слободе ... ако не желимо да будемо последњи, а можда и заборављени када се буде решавало И с т о ч н о п и т а њ е .“ Стратегија, коју је Ботев одредио, била је у духу радикалне оријентације националног покрета. Мотиви су му били недвосмислени - биле су неопходне брзе, одлучне и самопожртвоване устаничке акције како не би била пропуштена повољна могућност политичког решења бугарског питања. На иницијативу Христа Ботева, августа 1875. заказана је нова генерална скупштина БРЦК, на којој је одлучено да се дигне општи устанак у Бугарској. Скупштина је одредила конкретан план припрема. Он је предвиђао да земља буде подељена на неколико области, у које је требало да буду послати опуномоћеници БРЦК како би ојачали организацију комитета из времена Левског и агитовали међу становништвом. Устанак је почео 16. септембра 1875, али је пропао већ на самом почетку, због исхитрених акција и изузетно кратких рокова за његову припрему. Неуспех устаничке акције није обесхрабрио руководиоце покрета. Управо супротно, он је пробудио додатне амбиције. Пошто су схватили своје грешке, они су с удвострученом енергијом приступили припремама за нови устанак. Никола Обретенов, изражавајући расположење тих дана, у писму својој мајци, познатој баба Тонки, изговорио је чувену заклетву: „Ма шта се догодило, ми нећемо оставити Турску на миру - или ћемо сви помрети или ћемо ослободити Бугарску."
Борбе националне револуције
2 19
Испуњени таквом неустрашивом одлучношћу, руководиоци револуционарног покрета су се крајем 1875. окупили у румунском граду Ђурђеву ('ђурђу), где су основали нови центар покрета познат као Ђурђевски револуционарни комитет. У њему су били Стефан Стамболов, Никола Обретенов, Панајот Волов, Георги Бенковски, Иларион Драгостинов, Стојан Зајмов и други. Под председништвом Стамболова, који је био верни пријатељ и истомишљеник Ботева, новостворени комитет је преузео руковођење бугарским националноослободилачким покретом. Једногласно је било одлучено да се у пролеће 1876. организује нови устанак у Бугарској. ТЈурђевски комитет је, у склопу припрема, поделио земљу на четири револуционарна округа - Трновски, Сливенски, Врачански и Пловдивски. Тјурђевски комитет је одредио тактику и стратегију устанка. Тактичка намера је предвиђала стварање неколико база устаничких снага у планинским областима, где је цело становништво требало да се с потребним намирницама повуче да би се што више продужила одбрана док се не умешају велике силе. Очигледно да је тактика ђурђевских активиста била потчињена стратешком циљу - политичком решењу у склопу И с т о ч н о г п и т а њ а . Комитет је наредио да се у сваком округу уради целовит попис људства, оружја, стоке и свега онога што би било потребно у току бојних дејстава. Одлучено је и да се позову сви бугарски официри који су били на служби у Србији, Румунији и Русији као команданти војних јединица. Комитет је саветовао да главни руководиоци и њихови помоћници у својим акцијама користе комитете, које је створио Левски, и да их учвршћују и активирају. Припреме за устанак текле су различито у различитим окрузима. Њихов интензитет је зависио од многих околности, првенствено од организационо-агитаторских способности главних руководилаца и њихових помоћника, од локалних активиста, од компактности бугарског становништва, као и од величине локалних турских војно-полицијских снага. Тако су, на пример, припреме у Другом (Сливенском) и Трећем (Врачанском) округу биле веома отежане због присуства великих непријатељских војних јединица. Успешније су биле у Првом (Трновском) револуционарном округу, где се активно укључио велики број локалних активиста, међу којима су се издвајали Цанко Дустабанов, Бачо Киро Петров и други. Најуспешније су биле припреме у Четвртом (Пловдивском) револуционарном округу, где је главни центар постало Панађуриште. Ту се истакао Георги Бенковски, кога су, због организационих и агитаторских способности, сви признали за вођу устанка.
220
Историја Бугарске
Активна револуционарна агитација, коју су спроводили главни руководиоци и њихови помоћници, привукла је за припреме устанка релативно велики део становништва. У рано пролеће 1876. мноштво бугарских насеља је обухваћено невиђеном устаничком грозницом. Читаво бугарско становништво је, без обзира на узраст, пол и имовину, на неки начин постало учесник у акцији. Вође устанка су својом фанатичном одлучношћу уливале људима веру у успех предстојеће иницијативе. У тим данима масовне патриотске егзалтације Бугари као да су осетили своју снагу, а њихово ратничко расположење је добило широке размере. Овом оптимистичком расположењу допринела је симболика устаничке заставе, коју је извезла панађурска учитељица Рајна Попгеоргијева Футекова. Застава је била свечано освештана, уз веома емотивну ритуалну церемонију. На застави су били извезени бугарски лав и речи заклетве „Слобода или смрт“. Устанак, убрзан због непредвиђених околности, подигнут је пре времена - 20. априла (по старом календару) 1876. у Копривштици. Одавде се побуњеничка стихија брзо проширила у свим правцима и обухватила је многе области у Средногорју, северне падине Родопа, старопланинска насеља у северној и јужној Бугарској. Најдраматичнији сукоби су се догодили у Панађуришту и његовој околини, у Клисури, Перуштици, Батаку, Дрјановском манастиру, близу села Батошева, Кравеника и Новог села (код Ловеча). Тактика устаника је била у складу са захтевима дуже одбране припремљених база. Неравноправне битке са надмоћнијим оружаним снагама противника обиловале су сјајним примерима самопожртвовања. Устаничке акције у Трећем (Врачанском) револуционарном округу углавном су спроводиле Ботевљеве чете. Ова акција је обележила крај устанка и у њој је најбоље била одсликана крвава драма у Бугарској. Још у свом позиву на „очајну револуцију“ у лето 1875, Христо Ботев је идеју о самопожртвовању поставио као неопходан услов за постизање жељеног политичког резултата. Чињеница да је устанак, у ствари, био угушен није га узнемиравала. Ботеву је било најбитније да се устанак оконча тако драстично да би читав свет могао да сазна за смелост Бугара у борби за слободу. Зато је он оштроумно кренуо у припреме за операцију „Радецки“. Њено остваривање је било резултат пажљиво припремљеног сценарија, који је био у складу с расположењем европске јавности. Заједно са око 200 бугарских четника, Ботев је успео да отме аустријски брод „Радецки“ и дошао је Дунавом до бугарске обале
Борбе националне револуције
221
недалеко од села Козлодуј. Пре него што је ступио на брод, он је послао телеграм листовима Ј о и гп а 1 <Је С е п е у е и Б а К е р и Ш ^ и е Р га п да Г зе којим је обавестио светскујавност о мисији четника, изражавајући своје убеђење „да ће им европски образовани народи и њихове владе пружити пријатељску руку“. Ултиматум упућен капетану брода Дагоберту Еглендеру био је у том духу. С козлодујске обале чета је 17. маја кренула пут Врачанске планине. На том путу она је водила неколико битака с турским војним одредима који су је пратили. У једној бици близу Камарате 20. маја (1. јуна) те године, смртоносни непријатељски куршум погодио је војводу у груди. После његове смрти чета се расула. Ефекат акције је ипак био постигнут. До краја јуна 1876. две трећине свих чланака и коментара о бугарском устанку у иностраној штампи односили су се на сензационалну „аферу Радецки“ и смрт даровитог бугарског песника, жртве османског насиља на Балкану. Априлски устанак је трајао око месец дана и био је релативно снажан. Захватио је готово све делове земље и у њему је учествовало око десет хиљада устаника. У неким крајевима се готово читаво становништво укључило у устаничку стихију, поготово у његовој почетној фази. У том смислу, устанак је заиста добио масовни свенародни карактер као највећи оружани израз бугарске националне револуције. Устанак је угушен на свиреп начин. Преко тридесет хиљада мушкараца, жена и деце је побијено, стотине хиљада Бугара подвргнуто је репресијама, на стотине насеља је опљачкано и спаљено. Злодела учињена после устанка створила су прави понор између бугарског народа и османске власти. Даљи заједнички живот постао је немогућ. Главни херој устанка Георги Бенковски, док је посматрао с врхова Средње горе ватру која је обухватала бугарска насеља, узвикнуо је: „Мој циљ је постигнут. У срцу тиранина ја сам отворио такву љуту рану од које се никада неће опоравити." Априлски устанак је пред целим светом показао варварство султанског деспотизма у Бугарској. То је дискредитовало политику држава које су подржавале Османско царство и з1а1иб цио на Балкану. Захваљујући устанку, бугарски народ је задобио симпатије читаве међународне јавности, која је оштро осудила режим султана и оне који су га подржавали. На тај начин је политичка криза ушла у акутну фазу, а И с т о ч н о п и т а њ е се увелико претворило у Б у га р с к о п и т а њ е . Догађаји у Бугарској су изазвали велику реакцију у целом свету. Реакција је, с једне стране, одражавала дивљење и поштовање пред саможртвовањем Бугара у борби за слободу, а с друге, саосећање са
222
Историја Бугарске
жртвама репресије помешано с негодовањем и критиком џелата бугарског народа. Свирепости које су учиниле турске власти ускоро су постале познате светској јавности захваљујући информацијама енглеских, руских, француских, немачких и других новинара и дипломата. На иницијативу руске владе основана је међународна анкетна комисија која се бавила истраживањем почињених злочина. У њој су активну улогу имали амерички дипломата Јуџин Скајлер и кнез Алексеј Церетелев, руски конзул у Једрену. Њима се придружио и дописник британског либералног листа Д е јл и њ у з Џон Макган, који је објавио читав низ узбудљивих чланака који су оставили утисак на међународну јавност. У Енглеској је, као резултат ових информација, био покренут масовни покрет солидарности с Бугарима, усмерен против конзервативне владе Дизраелија (лорда Биконсфилда), најгласовитијег браниоца Османског царства. Огроман утисак оставиле су брошуре Вилијама Гледстона, вође британске Либералне партије у опозицији, који је оштро критиковао џелате бугарског народа и окривио британску владу за саучесништво у учињеним злочинима. У читавој Енглеској су организовани протести и скупови, сакупљана је помоћ за пострадале итд. У одбрану Бугара су дигле глас и познате личности из британског јавног живота као што су били Чарлс Дарвин, Оскар Вајлд и други. За Бугаре се заузео чувени француски писац Виктор Иго, који је Османско царство жигосао речима: „Мора се окончати са царствима која убијају. Да обуздамо фанатизам и деспотизам! Доста ратова, убијања и клања!“ Познати француски публициста Емил де Жирарден је такође испољио своје незадовољство крвавим испадима у Бугарској. Широки покрет солидарности развио се и у Италији. У многим италијанским градовима организовани су протести, оснивани су комитети за сакупљање помоћи за пострадале. Најсјајнији пример овог благонаклоног расположења према Бугарима биле су речи чувеног италијанског револуционара демократе ТЈузепеа Гарибалдија, који је рекао да пати због њихове несреће, али да је истовремено усхићен испољеном храброшћу. Своју солидарност с Бугарима исказали су многи представници јавности у свим словенским земљама, као и у земљама Европе и Америке. Немачки канцелар Бизмарк је такође приложио свој глас огорченом светском јавном мњењу. У једном говору у Рајхстагу рекао је да, после ових злочина у Бугарској, Османском царству није место у Европи. Догађаји у Бугарској изазвали су највећу реакцију у Русији. Тамо су организовани масовни покрети подршке Бугарима. Руска јавност, поготово словенофилске поли-
Борбе националне револуције
223
тичке формације, енергично су захтевале од царске владе да одмах објави рат Турској. Најпознатији представници руске културне јавности пришли су покрету за заштиту бугарског народа. Међу њима су били Толстој, Тургењев, Достојевски, Мендељејев, Гаршин и Верешчагин. Априлски устанак је постао снажан револуционарни подстрек који је радикализовао читаво бугарско друштво. Још у току устанка, а поготово после његовог неуспеха дошло је до наглог пораста политичке активности која је захтевала радикалније потезе. Ослободилачка побуда је мобилисала, ангажовала и објединила готово све Бугаре, чинећи их учесницима даљег развоја збивања. Екстремна ситуација, која је настала као резултат устанка, привукла је и конформистичке политичке формације које су се, на један или други начин, нашле у вртлогу револуционарне бујице. У тотални рат покренут против Османског царства активно су се укључиле и бугарске институције, као што су Бугарска егзархија, Добротворна дружина и друге. Већ током лета 1876, непосредно после устанка, у Букурешту је обновљен БРЦК под именом Бугарско централно добротворно друштво (БЦБО). У њему су учествовали активисти из различитих политичких групација - Киријак Цанков, Петар Енчев, Иван Грудов, Георги Золотов, Иван Вазов, Олимпије Панов, Стефан Стамболов и други. Без обзира на то што се БЦБО представљао као добротворна организација, он је у пракси приступио организовању бугарских добровољачких одреда који би учествовали у српско-турском рату, који је почео у јуну исте године. Упоредо с тим, група утицајних политичких личности у Цариграду је у лето 1876. замислила политичку акцију којом би упознала владе великих сила са стањем у земљи после устанка и представила бугарске захтеве да се њихово питање хитно реши. Та акција је у суштини била својеврсни наставак устанка, јер је дословно одговарала његовим стратешким циљевима. Ова одговорна дипломатска мисија поверена је истакнутим јавним личностима Драгану Цанкову и Марку Балабанову. Њихова мисија је организована уз учешће бугарског егзарха Антима I и вође Добротворне дружине Евлогије Георгијева. Почетком августа 1876. двојица бугарских изасланика отпутовала су у Европу и посетила Париз, Лондон, Рим, Берлин и Санкт Петербург. Они су свакој од влада уручили посебни меморандум с бугарским захтевима за стварање аутономне бугарске државе и били најсрдачније дочекани у Берлину и Санкт Петербургу. Цар Александар II их је лично примио и уверавао да ће Русија по сваку цену
224
Историја Бугарске
подржати Бугаре, али искључиво мирним средствима. Бизмарк је био издашнији. Он је рекао да је Русија обавезна да „извуче мач“ да би одбранила Бугаре, а Немачка би као њен савезник помогла. Током лета и јесени 1876. бугарско питање је постало централни проблем у дипломатским преговорима између великих сила. Војни пораз устанка је био на путу да се претвори у политичку победу. Цариградска посланичка конференција сазвана је децембра 1876. на захтев Русије. То је био још један покушај да се источна криза реши мирним путем. На конференцији су учествовали представници Русије, Енглеске, Француске, Аустроугарске, Немачке и Италије. Наде руске владе да ће успети да постигне дипломатско решење спора биле су резултат компромисног става Лондона. Руска дипломатија је такође учинила максималне уступке. Као резултат узајамних уступака, лорд Солзбери и гроф Игњатијев су још за време прелиминарних преговора постигли сагласност о свим основним питањима. Остали учесници конференције су се прикључили њиховом споразуму. Према разрађеном пројекту реформи у европској Турској, који су одобрили представници свих великих сила, Бугарска би добила административну аутономију у својим природним границама које су обухватале Мезију, Тракију, Македонију и Добруџу. Ове границе, у општим цртама, поклапале су се с територијалним опсегом Бугарске егзархије према турском ферману из 1870. Ипак, на инсистирање Аустроугарске, бугарска аутономна област је морала да буде подељена на два дела - источни са центром у Трнову и западни са центром у Софији. Овај споразум великих сила, иако није решавао бугарско питање према надама и очекивањима Бугара, имао је историјски значај. Први пут је тако ауторитативан међународни форум званично признао бугарски народ као посебну и самосталну етничку заједницу с јасно одређеним територијалним границама. После постигнутих споразума о основним питањима, 23. децембра исте године званично је одржана Цариградска конференција, на којој је требало да се анализирају и разреше сва питања оснивања две бугарске аутономне области. Британска дипломатија је, међутим, преко свог другог по рангу делегата Елиота, иначе амбасадора у Цариграду, дезавуисала сопственог званичног представника лорда Солзберија и прелиминарне споразуме које је он потписао. Било је очигледно да је руске уступке британска влада протумачила као израз слабости. Убеђена да Русија нема намеру да ратује, Енглеска је одустала од прихваћених обавеза и заузела је чврсту пози-
Борбе националне револуције
225
цију очувања бШша цио у Османском царству. На њену закулисну сугестију, Висока порта је демонстративно одбацила решења ове конференције. Овом тужном обрту је увелико допринела и немачка дипломатија, која је била руковођена саевим супротним разлозима. Док су Дизраели и Елиот уништили конференцију да би се зНШб ^ио очувао, Бизмарк је, управо супротно, у њеном неуспеху уочио изврсну могућност да се бШш ^ио п о н и ш т и преко једног руско-турског рата. Дрзак изазов Високе порте, која је одбацила решења великих сила, био је усмерен углавном против Русије. Без обзира на то, руска влада се није латила оружја, већ је почела да размишља о другим дипломатским потезима, надајући се мирном изласку из кризе. Почетком 1877. гроф Игњатијев је поново обишао престонице европских великих сила с новим пројектом заједничке ноте Високој порти. У том документу су захтеви били тако скромни да их је чак и Дизраели прокоментарисао као симболички чин којим је, очигледно, Русија желела себи да осигура „златни мост“ како би се
Учесници Поспаничке конференције у Цариграду 1876.
226
Историја Бугарске
достојно повукла. Формално, мисија Игњатијева успешно је окончана. У Лондону је, 31. марта исте године, потписан Лондонски протокол, којем су се прикључиле и остале земље учеснице Цариградске конференције. Неколико дана касније Висока порта је безобзирно одбацила захтеве великих сила. Напори руске дипломатије за мирно решавање источне кризе су на тај начин у потпуности исцрпли све могућности. У Санкт Петербургу су схватили да се немоћ Европе, показана према Османском царству, односи, пре свега, на руске интересе. У случају да се Русија помири или испољи пасивну незаинтересованост за судбину балканских народа у том, за њих врло критичном, тренутку, ризиковала би да фатално поткопа своје позиције у том региону, стечене толиким ратовима. Зато руска влада није имала други излаз него да одмах објави рат Турској.
Нова Бугарска ( 1878- 1919) А н дреј П а н т е в
Велики почетак мале кнежевине (1878-1894)
Час избављења. Руско-турски ослободилачки рат (1877-1878) Одлуке донете на Цариградској конференцији обележиле су крај драматичног и дугог процеса институционализације бугарског народа. Оне су коначно уградиле бугарско питање у расправе о будућности европске Турске. Од тог тренутка па надаље стварање бугарске државе, без обзира на статус, величину и услове њеног успостављања, више није имало алтернативу. Бугарска је, без обзира на планове, циљеве и варијанте разрешавања ове драме у општем контексту И с т о ч н о г п и т а њ а , постала центар велике балканске кризе 1875-1876. То је значило да се бугарско питање више није само разматрало, као што је био случај на Цариградској конференцији децембра 1876, већ су анализиране варијанте, границе и услови за стварање бугарске државе - та тема је расправљана на руском двору још октобра 1876. При том је од стране двостране аустро-руске иницијативе било разматрано питање велике Бугарске, у случају да Босна и Херцеговина постане у целости подручје аустријског утицаја. По наређењу Горчакова, Новиков је 15. јануара 1877, у сагласности с Будапештанском конвенцијом, потписао војни споразум с Андрашијем. Сврха ове ратне конвенције је био споразум који је одређивао пролазак руске армије преко аустријских земаља за време будућег рата, као и режим пловидбе бродова дуж доњег Дунава. Она је у
230
Историја Бугарске
себи имала и политичку садржину јер је одређивала не само ратну стратегију и тактику већ и државно-политичко уређење будућих слободних словенских земаља, чији би центар била нова Бугарска. Преговори о реорганизацији европске Турске, који су покренути за време Рајхштатских споразума, предвиђали су бугарске земље као зону руских ратних дејстава и као област посебних интереса руске политике. Упоредо с протоколарном сарадњом аустроугарске и руске политике уочи рата, дакле у пролеће 1877, постојало је и стално супарништво у којем је Аустроугарска условно пристајала на евентуалну руску ослободилачку акцију у источном делу Балканског полуострва, пре свега због мудрих савета немачког канцелара Бизмарка. Ови савети би могли да се сведу на намеру недавно уједињене Немачке да дефинитивно одврати Аустроугарску од некадашњих пангерманских идеја, као и на основану претпоставку да би у случају рата између Русије и Турске, и при том изразито протурских ставова Енглеске, Бизмарк постао арбитар и балансер у замршеном И с т о ч ном пит ањ у.
Руски генерал Обручев предочио је 26. децембра 1876. у Бечу једну карту Балкана која је постала камен спотицања у аустро-руским односима, до тада релативно добрим и координираним. Историја ове карте једне будуће Бугарске веома јеважна, како би се увидело аустро-руско паралелно потврђивање одлука Цариградске конференције из децембра 1876, као и да би се сагледале разлике у односу Русије и Аустроугарске према будућим националним формацијама у створеним државним јединицама. Балкански национализам, сличан немачком који се управо тада појавио, прихватио је језик као основни показатељ етничке припадности у националном самоопредељењу. Према овом пројекту, раздвајање Бугарске на две провинције, које би могле да сачувају форму два бивша вилајета, имало је циљ да спречи незадовољство због стварања „велике бугарске кнежевине“, које би могле да испоље не само неке велике силе као што је Енглеска већ и новоуспостављене балканске државе, које још нису оствариле своје национално државно уједињење. Све расправе за време прелиминарне конференције сведоче да се, без обзира на инсистирање на једној или другој демаркационој линији, бар што се тиче западних граница бугарске државе, оне поклапају с оквирима касније санстефанске Бугарске. То је био основни принцип стварања нове државе, који је добио договорену потврду. У исто време, путем обе Будимпештанске конвенције,
Велики почетак мале кнежевине (1878-1894)
231
Аустроугарска и Русија су одредиле своју сарадњу у питањима евентуалних територијалних промена уочи рата - Босна и Херцеговина Бечу, а Бесарабија Санкт-Петербургу. У постојећој огромној литератури о дипломатској историји Ослободилачког рата и даље се налази једно питање - објекат некадашњих и садашњих политичких шпекулација и тумачења. Посреди је члан 3. Друге будимпештанске конвенције, која је потписана 18. марта, али је често обележавана као Прва - 15. јануара. На почетку овог члана читамо: „У случају територијалних промена или распада Османске државе, успостављање велике компактне словенске или друге државе је немогуће." Да ли је Русија овим текстом издала идеју о свеукупном бугарском државном осамостаљењу, што до тада није било учињено ниједној словенској држави, или пак царска дипломатија није имала у виду искључивање стварања велике Србије, велике Црне Горе или њихово уједињење преко Новопазарског санџака? Русија се осећала довољно заштићеном споразумима против евентуалног обнављања Кримске коалиције. То је значило да се она надала рату само с Турском, у чији победоносни крај је мало њих сумњало. У руским друштвено-политичким круговима надвладавала је жеља за реваншом после пораза на Криму и после успеха руског продора у средњу Азију, што је суштински враћало значај, моћ и утицај Русије на европском континенту. Другим речима, победио је библијски узвик „Дошао је час!“ Ма шта ми приписивали мотивима, намерама и плановима ових одлука, ово је био дугоочекивани, отпаћени и, изнад свега, заслужени час бугарског избављења. У међувремену, турска влада је настављала свој жестоки отпор према колективним, мада не истоветним и уједначеним сугестијама великих сила у правцу конкретних корака ка решавању кризе путем прихватања одлуке Цариградске конференције. Нова османска влада, која је била погрешно обавештена, узимајући жељено као могуће, надала се да ће јој Енглеска ефикасно помоћи. Обе стране су очекивале погодну дипломатску климу и војно-политичку подршку. Турска - од Енглеске и Аустроугарске због њиховог незадовољства јачањем Русије у источном делу Балкана, а Русија - због савезничких предуговора у систему Тројецарског савеза из 1873. и из особене морално-политичке климе која је настала у Европи у корист бугарског ослобођења. У том моменту, који је био судбоносан за Бугаре, почетком априла 1877. постало је јасно да другог решења нема и пре него што су
232
Историја Бугарске
топови загрмели. Куцнуо је час „других“. У њему су бугарско присуство, учешће и сарадња могли да буду игнорисани само због злонамерности, недовољне информисаности или непријатељства, или свега тога заједно. Окончана је бугарска драма с пролећа 1876, која је успела да сруши последње зидине ћутања и ниподаштавања. То је пружило могућност једној великој империјалној сили да испуни своју историјску мисију на Балканском полуострву. У ситуацији еуфоричног одушевљења у руском друштву, у коме је славјанофилско-православна мистика „спасавања браће хришћана“ била природно балансирана с прагматизмом политичке ситуације, почео је најпоштенији рат у историји руског царизма. Он је по својој популарности и узвишености могао да се упореди једино с Отаџбинским ратом из 1812. године. Делимична мобилизација, која није оставила место сумњи да ће се сабране армије упутити према балканској ратној позорници, спроведена је 3. априла 1877. За главнокомандујућег армије у овом региону демонстративно је био постављен царев брат - велики кнез Николај Николајевич. Важан услов у плановима Русије била је идеја да ће руска армија водити ратну офанзиву у „свом“ окружењу, а не у демографском вакууму, који би отежавао кретање, снабдевање, извиђање и освајање заузетих положаја, насеља и области. То је подразумевало активну сарадњу бугарског становништва и висок ниво његове национално-револуционарне зрелости, коју је оно морало да докаже током ратних дејстава. Ово предвиђање повољних услова приликом деловања руске армије у бугарским земљама истовремено је постало и један од аргумената у дубинском осмишљавању и колебању око саме објаве рата. Тако је 12. априла 1877. руски цар Александар II најзад потписао проглас који су, с различитим осећањима, сви очекивали. „Исцрпљујући до краја нашу мирољубивост“ - патетично је прокламовано - „ми смо присиљени да, због надмене упорности Порте, предузмемо одлучујућа дејства." Даље је, после кратких емотивних подсећања на достојанство и правичност, следио императивни део: „Ми наређујемо да се уђе на територију Турске!" То је био прави почетак очекиваног рата. Овај пут руски цар је кренуо са својим народом. На дан објављивања рата, Дунавска армија је прешла реку Прут и кренула према Дунаву. Час директног сукоба се приближавао. То је изазивало захвалност и усхићење међу бугарском емиграцијом у Румунији и међу оним Бугарима у Османском царству који су на неки начин већ сазнали за вест. Међутим, већ на почетку овог светог похода примећени су вековни недостаци руске војне доктрине,
Велики почетак мале кнежевине (18/8-1894)
233
познате мане царске администрације и тешкоће на које су противници рата у Русији апокалиптично упозоравали. Све је ишло опасно спорим темпом, што је охрабривало не само Турке већ и дипломатске противнике бугарског ослобођења од Лондона до Беча. Операција пребацивања војске преко Дунава је била одложена. Сви су схватили да, када је једном пређен, тај водени пут може да постане опасна препрека у случају неуспеха и евентуалног повлачења. Све се то дешавало још на почетку кампање. Најзад, у свитање 15. јуна, дивизија генерала Драгомирова искрцала се на бугарску обалу. Рат је пребачен на бугарску територију и водио се углавном у три правца: Источни одред под командом престолонаследника Александра Александровича, Западни одред под вођством генерала Криндера и Предњи одред под комадом генерала Гурка, којем је било суђено да уђе у бугарски престони град Велико Трново. На тактичком плану, ратна кампања се развијала у условима карактеристичним за две силе које су заостале за европском модернизацијом. Без обзира на херојство руских војника и таленат већине официра и генерала, кампања је почела с неочекиваним проблемима за руску армију. У исто време, у правцу Старе планине напоредо се прикупљао брзо организовани турски војни корпус под командом Сулејман-паше. Овај покрет је остао ван домашаја руских обавештајаца, без обзира на то што се све дешавало у непосредној близини суседних армија и узнемиреног бугарског становништва. Тек 5. августа постало је јасно да је турска армија кренула ка Шипченском теснацу, где је била бројно надмоћна. Створена је критична ситуација која је претила да се цела руска армија врати на положаје пре преласка преко Дунава. Ако се узме у обзир да је Видин и даље био у рукама Турака, може се замислити стратешки значај ратног сукоба код Шипке. Битка, која је почела 9. августа, спречила је покушаје Турака да пређу у противнапад. Можемо само да претпостављамо какве би биле последице да је Шипкапала. У међувремену јеиз Никопоља, који је пао у руске руке 3. јула, кренула у правцу Плевена Пета пешадијска дивизија. Док су трајале драматичне битке у планинским теснацима, турска главна команда је најзад схватила да Видинска тврђава није у директној опасности и издала је наређење талентованом турском војсковођи Осман-паши, који је већ дуго био смештен тамо, да крене ка Плевену и преузме његову одбрану. Само четири дана после пада Никопоља, 7. јула, он је, заједцо са својом војском, био унутар Плевенске тврђаве. Шипка је била спасена, али је читав поход поново био у опасности, и то још на севернобугарској територији.
234
Историја Бугарске
Плевенска епопеја је данас добро позната. У литератури се она зове р у с к а р а т н а с л а в а , а у турској историји она је симбол храбрости и војног талента бранилаца тврђаве. С победама код Шипке и Плевена руска армија је тријумфовала, без обзира на непоправљиво кашњење и тешке губитке у људству, техници и финансијама. Готово шестомесечна опсада Плевена, која је заувек уписана у анале светске ратне историје, завршена је ослобођењем града и заробљавањем 40.000 војника, заједно с елитом активних официра у европској Турској. Од тог момента кренула је широка руска офанзива, неоптерећена било каквим допунским обзирима, а крајем децембра генерал Гурко је најзад ушао у Софијско поље. Будућа бугарска престоница Софија пала је 23. децембра. Настали преокрет у развоју ратних дејстава у корист Русије, без икакве могућности да се кризе код Шипке и Плевена понове, и одбијање Енглеске да на било који начин помогне Турској још у току самог рата, натерали су турску команду и самог султана да затраже принудно примирје како би се зауставио даљи покрет руске армије ка Цариграду и мореузима. Преговори између двеју страна су почели у Казанлаку 8. јануара 1878. Руска армија је, после њиховог прекида, наставила свој тријумфални поход - пало је Једрене, а 22. јануара армија генерала Гурка је стигла до Егејског мора код Дедеагача (данашњи Александруполис). Једренским примирјем 19. јануара ратна дејства између Русије и Турске су заустављена, а 19. фебруара (3. марта), после седамнаест дана драматичних преговора, потписан је чувени Санстефански мировни споразум, којим су обједињене „две Бугарске“ у границама двеју области оцртаним још у време Цариградске конференције. Како се стигло до 3. марта, који су били путеви до њега и, пре свега, ко је ишао тим путевима? На путу од Кишињева до Сан Стефана и Егеја, заједно с поносним добровољцима, корачали су и велике сенке и неуништиви духови неколико поколења револуционара, хајдука, књижевника, политичара и устаника. Они су у бугарским земљама створили ону климу одбијања туђег господарења која је ослободилачку акцију Русије учинила могућом. Потписивањем споразума била је дигнута тешка завеса једне намерне завере, која је имала циљ да одвоји Бугаре од европског политичког и културног система, од еврохришћанске цивилизације у целости, без обзира на то што су управо они уткани у њене историјске темеље.
Велики почетакмале кнежевине (1878-1894)
235
Поново Бугарска. Санстефански мировни уговор (1878) Од децембра 1876. па надаље бугарско питање је заузимало средишње место не само у наилазећој балканској кризи, која је отпочела када је опалила прва пушка у Невесињу, већ и у вишевековном И с т о ч н о м п и т а њ у . Примећује се изненадна, али јака инверзија места Бугарске у војнополитичким комбинацијама и дипломатским споровима на упоредном плану. Одредбе Једренског протокола, названог још „Основе мира“, који је потписан 19. јануара 1878, нису изазвале незадовољство само Енглеске и Аустроугарске. Немачка је схватила да је отишла предалеко у (директном) заустављању Аустроугарске и (индиректном) Енглеске. Бизмаркова игра је, бар за Немачку, изгубила свој уравнотежавајући ефекат. У периоду између Једренског примирја и Санстефанског мировног споразума догодиле су се важне промене у равнотежи војностратегијских сила у источном делу Балканског полуострва. Енглеску је захватио јак талас шовинизма, усмерен на критику због напуштања Турске и незадовољство због понашања Немачке. Неколико британских ратних крстарица, иако су касније биле означене као „пловећи музејски експонати“, демонстративно је ушло у Мраморно море и окренуло своје топове према руским положајима у близини. Кадаје почетком јануара 1878. царева намера да његова војска уђе у Цариград постала дипломатска тајна, а један руски одред већ ушао у градић Сан Стефано, руско-турска напетост је прерасла у свеопшти европски сукоб. Формула британска ескадра у Дарданелима и руска окупација Цариграда ставила је султана, као државника који је био заведен с многих страна, а у исто време изгубио и отворени рат, у незгодан положај. Турским опуномоћеницима на преговорима био је 17. фебруара дат ултиматум да је, ако Турска не прихвати услове Русије, напад на Цариград питање двадесет четири сата! То је био пут од Једренског примирја до Санстефанског мира, а руски услови су готово у целости ушли у споразумне обавезе између двеју страна предвиђене овим мировним уговором. Њиме је била створена и уређена држава Бугарска - чињеница која је заувек ушла у светску историју независно од свих каснијих трагичних догађаја, промена и преокрета. Границе нове Бугарске, четврте словенске државе у Европи, обухватале су целу северну Бугарску,
23 6
Историја Бугарске
без северне Добруџе (која је припала Румунији као компензација за херојство Румуна код Смардана и Гривице), читаву Тракију, без Думулчине (данашњи Комотини) и Једренске области, целу Македонију без Солунске области и полуострва Халкидики. Србији је дат део западних бугарских земаља. У ствари, ово је било спајање двеју области које су на основу етничких и језичких карактеристика оцртане на Конференцији из 1876. Бугарска је добила статус аутономне вазалне кнежевине са сопственом владом, управом и војском. Према споразуму, Турска није имала права да држи у Бугарској своју војску, док је Русији било одређено време од две године да би изградила државне институције нове државе, што је било допунски гарантовано задацима и пуномоћјима руске управе за очување унутрашњег реда и одбране спољних граница нове државе. Територијалне клаузуле Санстефанског уговора су готово у целости оствариле бугарско национално уједињење, без обзира што је северна Добруџа остала ван граница Бугарске. Споразум је уредио битне, иако по обиму неједнаке, добитке и за остале балканске народе. Румунија, Србија и Црна Гора добиле су потпуну државну независност и повољне исправке државних граница. Осим тога, Србија је добила Нишку област као награду за њено укључивање у рат на страни Русије после пада Плевена. Санстефанску Бугарску је, с обзиром на сурове реалности државнополитичког биланса Балкана и Европе, било тешко одбранити пре свега због њене релативне величине и статуса нове државе, на коју су сви, из незнања или недобронамерности, гледали као на вештачку творевину која је требало да буде мост за предстојеће ново кретање руске армије или руског утицаја на Балкану и источном Медитерану. Ниједна од ове две претпоставке није се остварила, али су оне као конјунктурна аргументација у том времену садржавале реалну, застрашујућу и чврсту вредност, чак и за умерене пријатеље бугарског државно-националног ослобађања.
Берлински конгрес (1878) Санстефански мировни споразум је изненада предочио трагичне чињенице историјске стварности бугарског елемента на Балкану - с једне стране, он је територијално био највећи, а с друге, он је нај-
Велики почетак мале кнежевине (1878-1894)
117
више закаснио у свом државном формирању и најкасније приспео у европски политички систем. Као последња државна творевина у 19. веку у Европи, Бугарска није могла да буде већа чак ни од оних балканских државица које су биле много иза ње по демографском, привредном и територијалном потенцијалу, али које су већ успоставиле неку врсту односа и перспективе с неким великим силама. Победничка руска војска, заморена исцрпљујућим и крвавим походом, тешко да је могла да прихвати било какве тактичке изазове балканског ратног театра, имајући у виду растуће противљење Енглеске према даљем, било каквом, напредовању, чак и за километар више. Незадовољство Аустроугарске због кршења Рајхштатског уговора и Будапештанских конвенција могло је лако да претвори крхке аустро-руске коалиционе односе у отворено непријатељске. Напори руске дипломатије да у Сан Стефану сачувају оно што је било добијено крвљу наишли су на све јачу опозицију и у неким срединама унутар руске дипломатије. Гроф Шувалов је упозоравао да би царев манијакални максимализам у односу на ослобођене словенске територије на Балкану могао да уведе Русију у изолацију која би поништила смисао Тројецарског савеза, чак и да је приближи ситуацији из 1853. пред Кримски рат. У тој ситуацији руска дипломатија је прихватила идеју о новом компромисном мировном споразуму, поготово што су у већини случајева снагом такозваног неписаног европског устава стварање нових држава после 1815. морале да признају све велике силе. Ова одредба је била строго поштована током различитих фаза И с т о ч н о г п и т а њ а . У том контексту настала су два битна чиниоца која су представнике великих сила одвела до Берлинског конгреса. Први чинилац је био посредничка улога Бизмарка, који је декларативно прихватио улогу неутралног арбитра у британско-руско-аустријским неспоразумима око услова Санстефанског споразума, а други разговори грофа Шувалова с британским министром спољних послова Солзберијем у Лондону, у којима су они постигли споразум око британско-руских противречности. Важно је подвући да је највећа цена овог споразума, познатог као Лондонски протокол, била драстично смањивање бугарске државе, што је Русија прихватила у замену за припајање Бесарабије, Карса и Батумија својој територији, као и за територијалну добит у корист Црне Горе и Србије. Минимални реванш који је био постигнут у вези с бугарским питањем био је нејасни претходни пристанак Енглеске за широку аутономију двеју области које би биле издвојене из санстефанске Бугарске и паралелно, али засебно,
Историја Бугарске
238
конструисане. Разговори који су уследили о подели санстефанске Бугарске, нарочито о питању где да буде смештен Софијски санџак, имали су карактер већ прихваћене дипломатске капитулације Русије спрам обима новоослобођених бугарских земаља. Тог врелог лета у Берлину је одјекнуо неумољиви Бизмарков глас: „Господо, сакупили смо се овде да бисмо осигурали европски мир, а не срећу БугаримаГ Дуготрајне расправе на Берлинском конгресу, у којима су учествовали представници свих великих сила (без обзира на то што су радили и на исправкама других тачака Санстефанског мировног споразума), биле су усмерене директно на бугарско питање, због чега је Конгрес и био сазван. Према клаузулама Берлинског конгреса, између Дунава и Старе планине створена је самоуправна и трибутарна кнежевина, учије је границе био укључен и Софијски санџак. Део јужне Бугарске, назван Источна Румелија, препуштен је политичкој и војној власти Порте, али је добио унутрашњу независност у администрацији, просвети, културној изградњи и др. Све остале територије које су биле укључене у Санстефански мировни споразум - Македонија, Егејска Тракија и већи део Једренске Тракије - биле су безусловно враћене под владавину султана, уз познато инсистирање на увођењу локалних реформи и административним
Грб Кнежевине Бугарске
Велики почетак мале кнежевине (1878-1894)
239
побољшањима. Двогодишњи рок, који је предвиђао руску управу у новоствореној кнежевини, био је скраћен на десет месеци. То је све што је остало од санстефанског идеала и његовог живота као државнотериторијалне формације која је трајала неколико месеци. Ово разочарање је дошло као гром из ведрог неба за све бугарско становништво одушевљено укусом слободе, пало је као тешка сенка на потоње бугарско политичко понашање и створило дуготрајну депресију која се, у критичним ситуацијама које су захтевале мир, мудрост и добре нерве, често испољавала као убитачна, парализујућа нервоза. Управо ова неправда као да је акумулирала и усмерила бугарску националну енергију у државно-инстутиционално стваралаштво. У Бугарској се није појавила политичка, а још мање културна ксенофобија. Земља је кренула ка Европи с надом и амбицијом да њена слобода и државна самосталност нису поклон из самилости, већ културно-историјска потреба старог континента. Начела државног уређења и изграђивање установа требало је да буду реализовани за време руске управе над кнежевином. Пре рата је створена Служба за бугарско државно уређење, којом је најпре руководио кнез Черкаски, а касније чувени кнез Дондуков-Корсаков. На почетку је било створено осам губернија и педесет шест
240
Историја Бугарске
Савет руских намесника на челу с кнезом Дондуко-Корсаковим
округа. По принципу четири стражара на хиљаду становника, била је створена будућа бугарска полиција. Коришћено је руско искуство у стварању комуникационих мрежа, уведен је принцип бирања кметова, а када је 8. маја 1878. кнез Дондуков прихватио дужност руског царског комесара у Бугарској, привремена руска управа је ушла у своју најактивнију стваралачку фазу. Основане су централне државне институције, у које је укључен активни потенцијал из бугарске политичке, хуманистичке и технократске елите из земље и иностранства, одређене су тачне границе Кнежевине, створена је канцеларија кнеза пре него што је био номинован, изабран и прихваћен бугарски монарх. Све је то, без сумње, допринело да се увелико стабилизује почетак државног живота Кнежевине и његова национално-политичка будућност у начелу. Тако је Бугарска постала држава пре него што су бугарски државници преузели у своје
Велики почетак мале кнежевине (1878-1894)
241
руке руковођење њеном судбином. То је била неоспорна историјска заслуга Русије за Бугарску. Почетком 1879. Кнежевина је већ имала не само изграђен државни систем у основним областима друштвеног живота, националне привреде и народне одбране, образовања и пореско-финансијског система, већ и довољно спремне људе који су могли да прихвате обавезе, положаје и задатке овог система. У том периоду су се готово на свим овим положајима налазили Бугари, без обзира на то што је Дондуков још био на челу административне управе земље. Предстојао је најважнији корак на путу бугарске државне изградње - изгласавање бугарског устава.
Уставна Бугарска (1879) Од априла 1876. па надаље државна и политичка судбина Бугарске никада није до те мере зависила од самих Бугара као за време расправа уставотвораца у Трнову тог 19. фебруара 1879. Пројекат бугарског устава, који је био условно назван „Органским уставом", представио је Сергеј Лукијанов још у октобру 1878. У њему су се налазили основни принципи руског виђења будуће бугарске државе, који су се темељили на идеји да независност Бугарске и њено јачање на државнопривредном и спољнополитичком плану не ометају већ олакшавају руски утицај у тој земљи. Овај пројекат је предвиђао много веће грађанске слободе него што су постојале у самој Русији - што је била традиција у руској царској политици, често испољавана у односу на Финску, Пољску и другде, али је она веома ретко успевала да да жељене резултате. Без обзира на то што је устав Бугарима представљен као царев поклон, у њему су, без сумње, биле заступљене традиције и могућности Бугара у културно-просветној области, општинској самоуправи, спољнополитичким везама и демократском наслеђу, без обзира на ранији инострани национални деспотизам и духовно угнетавање. Када је овај пројекат добио благослов царске канцеларије и, крајем децембра 1878. уз мале исправке враћен у Бугарску, било је проглашено сазивање Уставотворне скупштине. Независно од полемике између оних који ће се касније звати либерали и конзервативци, расправе су показале професионалну
242
Историја Бугарске
политичку и државничку зрелост уставотвораца. Утицај либерала у разматрању устава значајно је одредио његову коначну варијанту и његов пријем од стране уставотвораца. Трновски устав је био коначно усвојен 16. априла 1879. и с малим прекидима и изменама остао је основни закон земље до краја 1947. Према Трновском уставу, Бугарска је била наследна уставна монархија (ту уставотворци нису имали много могућности, варијанти и избора), а наслеђивање се вршило по линији прворођеног мушког престолонаследника. Законодавна власт је била дата Народној скупштини, а законе је одобравао кнез, који није имао право законодавне иницијативе. Обична народна скупштина (ОНС) требало је да буде сазивана сваке године током октобра, а њени чланови - народни посланици заступали су ону популацију којој је дозвољено гласање. Услови су били: минимална ограничења за мушкарце - узраст преко 21 године, а сваки писмени грађанин изнад 31 године је могао да буде биран. Народна скупштина је постала основни орган државне власти, а извршење законских аката било је дато Министарском савету, тј. Влади. На тај начин се затварао својеврсни троугао врховне власти земље - кнез-Министарски савет-Народна скупштина, што је била једна савремена функционална конструкција, изведена из најбољих искустава европске и балканске уставне праксе. У чисто формалној области уставних гаранција, Трновски устав је давао широка грађанска права и индивидуалне слободе изражавања свим становницима. Он је осигуравао право удруживања и организовања, одбацивао цензуру, гарантовао имовину и безбедност етничких и политичких мањина у земљи. Прва Велика народна скупштина била је сазвана 17. априла 1879. и за кнеза ј е изабрала младог официра, учесника у Ослободилачком рату, Александра Батенберга, немачког принца и потомка пољске племкиње, љубимца Европе и цара ослободиоца. Велика народна скупштина је једногласно гласала за овог кандидата и, како је догађај био довољно значајан да би још нешто било на дневном реду на овом историјском заседању, узбуђени и поносни посланици су се вратили својим кућама уз осећање да су испунили обавезу, пуни светлих нада. Успостављање уставног уређења Бугарске и појављивање бугарског монарха на престолу Асеноваца отворили су еру „праве“ бугарске историје. Кнежевина Бугарска, која је обухватала 63.752 км2и имала нешто више од два милиона становника, одмах је постала објекат пажње због свог положаја и, пре свега, због тешко могућег прикривања чи-
Велики почетак мале кнежевине (1878-1894)
243
Кнез Александар Батенберг
њенице о постојању етничке блискости с већим делом бугарских хришћана који су остали под османском влашћу. Неподударност између броја становника и територије државе је запањујућа. Гневна реакција на Берлински конгрес, подизање Кресненско-разлошког устанка 5. октобра 1878, деловање комитета Јединство који су основани у читавој земљи, а чије је име означавало њихов програм и циљ, све то је веома брзо подсетило кратковиду европску администрацију да Бугари неће прихватити апсурдну ситуацију ван њихове државе - а то је да у непосредној близини узаних државних територија живи више Бугара него унутар њих. Устројство Источне Румелије у многим аспектима пресликавало је устројство Кнежевине. Она је обухватала територију од 32.978 км2 са становништвом од 815.951 становником и административним центром у Пловдиву. Административно уређење и грађанска управа Источне Румелије предвиђали су неколико институционалних извора који су, иако под другим именима, пратили тадашњу шему распореда и баланса власти. Основни законодавни орган је био Обласна скупштина.укојој јебило 56 посланика. Онаје биралаСтални комитет од десет чланова који је радио између седница, а које је делегирала Скупштина. Извршна власт је била поверена специјалном административном телу, такозваном Директорату, чији је шесточлани састав имао функцију Министарског савета, тј. владе. Област
244
Историја Бугарске
је била подељена на шест департмана и двадесет осам кантона, што је одговарало бугарским окрузима и срезовима. Европска комисија за Источну Румелију, која је 16. априла усвојила основна решења за успостављање ове провинције, одредила је три званична језика - бугарски, грчки и турски. У дипломатској кореспонденцији, а често и у штампи, у законским одредбама, правним и другим актима, наметао се термин „Румелиоти", који је (према неким члановима комисије) требало да обједини разнолико становништво ове области. Већ у првим годинама постојања читав културно-политички, привредни и административни развој Источне Румелије одлучно је порекао почетну идеју намерног разбугаривања. Десило се управо супротно - потпуни тријумф Бугара је био представљен као позитиван пример за целу европску стварност, као победа једног супериорног етничког елемента путем мирне конфронтације, без обзира на намерна неповољна ограничења. Лаконски речено, Румелијци нису желели да то буду, и пред светом су показали да су вештачке идеје о вештачким нацијама, бар у овом делу света, мртворођено непријатељство према бугарском етносу. Релативно олакшање при остваривању овог тешког и одлучујућег успеха била је она почетна и важна околност, унесена у Органски устав Источне Румелије, која је предвиђала да у окрузима, срезовима и општинама ове области мора да се користи језик већинског становништва. Ова битна претпоставка је у пракси поништила прокламовану тројезичност, која је била замишљена као покушај обезличавања бугарског садржаја у Источној Румелији и, уопште, разлагања питања већинског народа.
Балканска демократија на делу (1879-1885) Политички систем, створен, размотрен и прихваћен у Великом Трнову, био је примењен одмах по доласку првог бугарског монарха, кнеза Александра Батенберга. Борба за облике и путеве бугарске власти, која се догађала између либерала и конзервативаца, ставила је земљу пред тешку дилему како да се оствари модернизација и привредно преусмеравање, како да правилно и ефикасно функционишу новоуведени модерни системи и структуре власти, како да се створи национални капитал и да се обезбеди грађански мир, а да се у исто време поштују принципи постављени у Трновском
Велики почетак мале кнежевине (1878-1894)
245
уставу. Бугарско друштво се нашло пред драматичном противречношћу - с једне стране постојала је неподударност између рационалне модернизације и институционалних новина и сурових принципа европске тржишне привреде, а с друге, принципи социјалне правде, демократије и привредног либерализма у чије име и наде је васкрсла нова бугарска држава. Захтеви за брзим социјалним напретком искључивали су ону патријархалну социјалну правичност која се налазила у декларацијама и програмима и која је имала мало шта заједничко са саосећајним хуманизмом. У првим годинама после ослобођења ова историјска несагласност, која је постојала у свим модерним друштвима, одредила је односе између либерала и конзервативаца. У јулу 1879. Александар Батенберг је именовао прву бугарску владу, с председником владе Тодором Бурмовим. Ова влада је била конзервативна, иако је у земљи била очигледна већина либерала. У новембру је Народна скупштина била распуштена и већ сутрадан је била именована нова влада, с митрополитом Климентом (Василом Друмевим) на челу. У марту 1880. на власт је дошла влада Драгана Цанкова. Ово је била прва влада која је дошла природним (парламентарним) путем, а да није била именована, чиме је била означена победа парламентарне демократије у земљи. Бугарска је постала права уставна монархија која је, са своје стране, омогућила доношење законодавних аката и државну иницијативу који су претворили земљу у динамичну просперитетну формацију, без обзира на примитивизам оријенталног наслеђа у навикама, понашању и тактичности. На тај начин у том првом кратком периоду у историји бугарске државе утемељене су дипломатска служба, порески, банкарски и финансијски систем, општинске организације, етапно образовање, уведена је војна обавеза и организивана армија, развиле су се поштанске и друге комуникационе службе. Успостављено је црквено и управно уређење различитих области. Изборни систем је деловао. Опште бирачко право је створило услове за развој једне популистичке концепције у политици, која је била изграђена на шпекулативним програмима и обећањима и која је само споља изражавала један традиционални народни демократизам. Знамо да је једна од главних лекција светске историје да прогресивна или ретроградна тенденција у националној свакодневици сваке земље зависи, пре свега, од тренутне политичке климе и демографске средине у којима се испробава и примењује. У првим корацима државног развоја испоставило се да је Бугарска изразито демократска земља, пре
24 6
Историја Бугарске
свега због социјалног изједначавања, оствареног још за време п р е п о р о д а , у коме су у пракси изостале супротстављене крајности, познате у европској историји. Морамо да приметимо да је релативни просперитет становништва створио привлачну илузију да нова држава може одмах да прилагоди и угради европске моделе тадашње демократије у њиховом крајњем завршном облику и функцији. Бугарска је „журила“ да постане европска земља. Оштре партијске и индивидуалне дискусије, које су често споља биле подржаване или гушене, постепено су се усмеравале, па чак и усредсредиле на једну тему која се појавила још за време Уставотворне скупштине - на права монарха и дух Устава. Све се сводило на тумачења Устава и зрелост Бугара да га поштују. Идеја да јеУстав с оваквим одредбама тешко применљив у бугарским условима и да смета испуњењу њених спољних и унутрашњих задатака, није искључиво идеја кнеза који се стално жалио да нема довољно власти. Она је била искрена брига неких конзервативних представника који су, познавајући европско грађанско и политичко искуство, сматрали да темпо бугарске демократије мора да се „успори“, да би она могла да буде спасена од назадовања и непоправљивих деформација. Независно од степена сумњи и њихове праве мотивације, сукоб између присталица и ревизиониста Устава створио је прво озбиљно искушење бугарском државно-политичком развоју. Одлуком Народне скупштине Трновски устав је неочекивано суспендован. Овај трогодишњи период бугарске историје, смештен у хронолошке границе од 27. априла 1881. до 6. септембра 1883, познат под именом „државни пуч“, омогућио је стварање такозваног режима пуномоћја. Разлози за успостављање овог необичног облика управљања у Бугарској налазили су се, с једне стране, у противречностима између либералних идеја и расположења и умеренијих потреба у бугарској политичкој модернизацији, а са друге, у нескривеној нетрпељивости појединаца, делом одговорних за руску политику, према изузетном развоју бугарског политичког либерализма. У Свиштову, првом слободном бугарском граду, 22. јула 1881. сазвана је друга Велика народна скупштина. Скупштина је гласала за поништење Трновског устава и своја пуномоћја је предала државном суверену на седам година. Уз то је, након овог периода, предвидела сазивање нове Велике народне скупштине са циљем да се на основу нагомиланог искуства и могућности дефинитивно размотри устав. Режим пуномоћја, успостављен на формално-уставан начин, у којем од 1. јула 1881. до 23. јуна 1882. године Бугарска није имала
Велики почетак мале кнежевине (1878-1894)
247
председника владе (ова функција је била предата кнезу), ставио је мноштво упитника пред будућност бугарске државе. Испоставило се да је антиуставне акције могуће извести парламентарним путем. Привремено слабљење Либералне партије као резултат успеха пуча није, као што се очекивало, аутоматски довело до јачања конзервативних снага у земљи. Непопуларност кнеза је расла, а он се поистовећивао с променама, пре свега због упозорења да ће абдицирати ако се „законски“ не утврде неки његови услови. Када је у политичком животу кнежевине наступио период реализације декларација, постало је јасно да нови систем управљања не доноси пореске олакшице и мир за становништво. Стимулативно законодавство у корист трговине и укидање неких бирократских тешкоћа нису променили диктаторски начин управљања, што је постало јасно и мање образованим поданицима. Наступило је „време генерала", када су руска политика и сам кнез сматрали да су руски чиновници на местима министара који руководе Бугарском услов за сигурне савезничке везе и ред у земљи. Почетком 1883. године режим пуномоћја је као идеја, администрација и репутација стрмоглаво пропадао. Кнез Батенберг, скептичан у односу на бугарске либерале, био је принуђен да им приђе уз признање да режим пуномоћја није претрпео неуспех толико као политички програм и административни реформизам, колико као интервенција у исконски демократски дух Бугара, за које је ирационална тежња апстрактној правичности била јача и битнија него прозаичне конструктивне и постепене мере стварања и учвршћивања државе. Због своје колебљиве природе, али истовремено и доброг политичког инстинкта, Александар I Бугарски је одлучио да раскине са својим спољним политичким помоћницима, утолико пре што је његових присталица унутар земљи било све мање. Нова, трећа Обична народна скупштина је 6. септембра 1883. успоставила Трновски устав, који је од тог момента постао симбол бугарске демократије. Он је дао две лекције бугарским поколењима. Прву, да једно народно представништво не може да буде манипулисано антипарламентарним начелима, и другу, да су земљи потребни грађански мир и државна стабилност да би се остварила привредна и институционална модернизација. Овај споља противречан, али изнутра међузависан и допуњујући закључак раног бугарског политичког наслеђа после ослобођења, интуитивно или због политичке памети, различито су схватили бугарски државници, али га никада нису лакомислено одбацивали, бар не до почетка 20. века.
248
Историја Бугарске
Када је у јесен 1884. у бугарску престоницу допутовао нови дипломатски агент Русије Којандер, он је одмах упозорио директора Азијског департмана Ивана Зиновјева: „Док у лику бугарског кнеза видимо непријатеља, ми на њега не можемо да рачунамо, али морамо отворено да констатујемо да се према нама најнепријатељскије односе либерали.“ Ова необична и немотивисана трансформација, од симпатија и подршке ка резервисаности, није уплашила бугарску младу демократију. Она је успела да успостави уставни живот управљањем мирним путем, без ексцеса, без уличних сукоба и без политичких затвореника.
Путеви првог бугарског уједињења (1885) Историја Источне Румелије увелико је подсећала на развој Кнежевине у политичком, културном, институционалном, па чак и на демографском плану, без обзира на смешне граничне постаје дуж вакарелских узвишења. Крајем 1883. на сцени бугарске партијскополитичке драме већ се испољавало супротстављање двеју либералних партија. После распуштања Обласне скупштине, заједно са њеним Сталним комитетом, 27. августа 1884, а на заповест Гаврила Крстевича, створила се могућност да свргнути с власти либерали (казионисти), поново покрену идеју уједињења. Средином маја 1880. у Сливену је сазван састанак представника свих градова и села јужне Бугарске. Као делегати Кнежевине били су присутни Стефан Стамболов и Георги Живков. На инсистирање Стамболова, делегати су изабрали Централни комитет. Његов задатак је био „да ради на уједињењу јужне Бугарске с Кнежевином под руководством овдашњег руског конзулата.“ У то време европска политичка ситуација није погодовала остварењу уједињења. Ниједна од великих сила није била спремна да се суочи с опасном ревизијом Берлинског споразума. Балкански монарси су испољавали већ познату унутрашњу слабост. После пуча 1881, кнез Батенберг је нагло губио свој ауторитет у иностранству, стабилност унутар земље и поверење у Санкт Петербург. Испред иницијатора уједињења стајала је мукла неизвесност - шта треба да се уради да би се зауставило растуће непријатељство према
Велики почетак мале кнежевине (1878-1894)
24 9
активностима за уједињење Источне Румелије с Бугарима. Година 1884. је Бугарима донела нову наду. У Кнежевини је успостављен уставни режим. У првим месецима те године у Источној Румелији организовани су бројни скупови на којима је захтевано уједињење са суседном Кнежевином. Без обзира на то што су ујединитељи проценили да је међународна ситуација неповољна, они су послали двојицу својих људи у европске престонице. Мисија румелијских изасланика је остала без резултата. Узалуд су Гешов и Христов куцали на европска врата. Цела Европа је практично подржавала решења Берлинског конгреса. Док су велике силе вршиле притисак на кнежевску владу, комитетски покрет је прешао преко Старе планине. У Пловдиву је 10. фебруара 1885. основан комитет, који је касније био назван Бугарски тајни централни револуционарни комитет (БТЦРК). Када је марта 1885. БТЦРК објавио први П р о г л а с Б у га р и м а у И с т о ч н о ј Р у м е л и ји , то је била иницијатива апостола Априлског устанка Захарија Стојанова. У њему се комитет отворено изјаснио против даљег постојања Источне Румелије као области која је одузета од Кнежевине. У престоници ове области је, под руководством комитета, 19. маја 1885. свечано обележена деветогодишњица херојске смрти Христа Ботева. Богато искуство активиста из Кнежевине, Македоније и Источне Румелије довело је до закључка да акција уједињења, због суровихреалности тадашње политичке ситуације, мора да се оствари само у једном правцу, док су Македонија и област око Једрена биле виђене као следећи корак на том путу. Сви напори су били концентрисани на Источну Румелију, ка њој су биле усмерене све политичке и интелектуалне снаге нације. У ноћи између 5. и 6. септембра Пловдив је био необично тих. Дуж калдрме градских уличица су се чули само кораци патрола. Међутим, комитетски активисти су у замраченим кућама очекивали уговорени знак. За то време су се у град прикрали устанички одреди. Бугарска је 6. септембра 1885. осванула с радосном вешћу: проглашено је уједињење. То је био крај поделе на северну и јужну Бугарску. Све европске информативне агенције су проследиле ту вест, која је прешла и преко Атлантика. Бугарска влада, затечена свршеним чином, прихватила је чињенично стање, а Александар Батенберг је потписао званични Указ уједињења. Две Бугарске су постале једно. Без обзира на оштра унутрашња неслагања, бугарска јавност и политичке личности су успеле да искористе постојеће противречности међу великим силама и, захваљујући својој
250
Историја Бугарске
трпељивој тактици ишчекивања, постепено су неутралисале њихово деловање против уједињења. Оно је заувек уклонило фикцију о Источној Румелији. Уједињење оба дела Бугарске 1885. године је постало пример од историјског значаја за националноослободилачке и ујединитељске покрете током 19. века. Узалуд бисмо тражили спољне инспираторе, присталице и заштитнике уједињења. То је био бугарски чин и бугарско достигнуће. Као дрзак изазов одлукама Берлинског конгреса, уједињење није могло а да не изазове једну општебалканску кризу и не постане предмет хитних дипломатских консултација, иницијатива и одлука. После прихватања уједињења настала је (само за непросвећене сведоке) необична спољнополитичка инверзија. Русија, творац „велике Бугарске“, супротставила се чину уједињења, уз површан изговор да не прихвата начин на који је извршен. Британска влада је, после брзе и кратке консултације, стала на његову страну. Наравно, ове узајамно супротне позиције не треба апсолутизовати. Ниједна велика сила није могла отворено да одобри нарушавање једног споразума који је потписала, поготово што је нарушавање извршила једна маргинална кнежевина смештена између Дунава и Старе планине. Ово је било класично нарушавање б1а1иза цио и мешање у „унутрашње послове" Турске с позиције међународног права и европске источне праксе. Додатни позитивни чинилац при остваривању уједињења била је чињеница да су све силе, па чак и Русија, упозориле љутиту Порту да не улази у Источну Румелију. У Цариграду је 24. октобра 1885. сазвана конференција на нивоу амбасадора, са циљем да се уреде компликације настале после бугарске акције. Управо ту се издвојила, у односу на друге силе, другачија позиција Енглеске, чији су представници у Пловдиву и Софији раније сагледали и проценили значај предстојеће самосталне бугарске државе. Британско напуштање позиције „чувара“ Берлинског споразума и заузимање условног, али реалног, става заштитника уједињења било је изазвано убеђењем да апсурдна позиција Русије „Уједињење без Батенберга“ такође није предвиђала успостављање старог режима у Пловдиву. Чак и ако претпоставимо да Солзбери није знао да је Русија имала унапред договорене обавезе према евентуалном уједињењу, договорене 1881. године у систему Тројецарског савеза, он је схватио да је настала крајње негативна еволуција Руса према њиховом некадашњем миљенику Батенбергу, а самим тим и према Бугарској.
Велики почетак мале кнежевине (1878-1894)
251
Војна одбрана уједињења (1885) Седнице Цариградске конференције, које су по много чему подсећале на оне из децембра 1876, одједном су биле прекинуте изненадном вешћу да је Србија 2. новембра објавила рат Бугарској и да је прешла бугарску државну границу. Овај преседан у новијој историји српско-бугарских односа је створио трајан, а у неким аспектима и тешко исправљив печат подозривости, која је чак достизала апсурдну нетрпељивост. „Сада је ред да Европа пресуди“, читамо тим поводом у ноти бугарског министра спољних послова Илије Цанова, „ко је у овом моменту дао иницијативу за овај рат и на чијој је страни право.“ Уместо кулоара сала за седнице и зелених столова, судбина бугарског уједињења се сада решавала на бојном пољу. Историја ове изненадне акције Србије против Бугара је данас добро позната. Она је у европској ратној историји позната као „рат генерала против капетана". Наиме, пошто претходно није одобрио уједињење, руски цар Александар III издао је једну ништа мање непромишљену наредбу, коју ће Бугари такође памтити —цар је наредио да руски официри, предавачи на служби у бугарској армији, напусте бугарску војску. То се десило у моменту смртне опасности не само по уједињење већ и по независност и сам опстанак читаве државе. Тако су Бугари остали потпуно сами на свету, преварени од ослободиоца и нападнути са северозапада од „браће Словена“, на граници која је била потпуно незаштићена. После марша од јужне државне границе до прилаза Софији бугарска армија је остварила један заиста велики подвиг. Тих дана су сви који су подржавали уједињење показали храброст, веру у будућност и спремност нажртву на олтарууједињене отаџбине. Искушења рата унела су обрт у само разматрање источнорумелијског питања. Почела је нова фаза у дипломатској историји уједињења у којој су се тражиле формуле и комбинације његовог прихватања у конфигурацији која би била прихватљива за Турску у једном умирујућем облику, а прихватљива и за остале балканске земље. Војна победа Бугара претворила се у непроцењив дипломатски капитал у корист уједињења, без обзира на противљење Русије. Примирје између Србије и Бугарске, потписано 9. децембра 1885, предвиђало је да се армије до краја године повуку у предратне границе, а да се потписивање мировног споразума обави за два месеца. Споразум између Бугарске и Турске о преласку Источне Румелије под управу бугарске кнежевске владе потписан је 20. јануа-
252
Историја Бугарске
ра 1886. После дугмх преговора, 3. марта у Букурешту је потписан мировни уговор између Бугарске и Србије, који је обновио стање територија обе земље у предратним границама. Најзад, 5. априла 1886. потписан је такозвани Топхански акт, који је дефинитивно признао уједињење, уз сагласност великих сила. Две области су сачувале свој статус, али је бугарски кнез био постављен за генералног гувернера Источне Румелије на рок од пет година, после чега је требало да буде потврђен. Институционално уједињење је почело већ 1. јануара, када су се две административне структуре спојиле. Уједињена Бугарска је обухватала 96. 345 км2. На ванредној седници четврте Обичне народне скупштине бугарска влада је хладнокрвно демонстрирала институционално уједињење тако што су седници присуствовали и посланици из Источне Румелије. Док су на Општебугарској народној скупштини сви активисти и партије изразили своје одушевљење због победничке акције Софије и Пловдива, постепено су се појавиле оштре полемичке оптужбе око начина њене реализације и будућности слободне Бугарске. Сасвим из близине је већ запретила тегобна несигурност у руско-бугарским односима, која није доносила ништа добро новој Бугарској. У тој напрегнутој ситуацији морално-историјски кредибилитет Русије, стваран столећима, за Бугаре је потпуно поништен. Став Русије, која је подржавала детронизацију Батенберга, не само да је дискредитовао руску дипломатију у читавој Европи већ је изазвао збуњеност у бугарској јавности, јер је Санкт Петербург бранио кнеза у време његове најниже популарности у земљи, а хтео је да покуша да дискредитује његов кнежевски ауторитет у тренутку када је он заслужио рехабилитацију пред својим народом. То је значило да су Бугари морали да бирају између Русије и свог кнеза. У штампи, у салама за седнице и у кафанама проносиле су се гласине да ће „Немац да оде“ и да је „зло на двору“. Русофилске и русофобске политичке снаге, које су се раздвојиле одмах после ослобођења, а које су настале случајно - при разматрању једног или другог питања у коме је било присутно актуелно спољнополитичко мешање - приближавале су се директном сукобу. Председник владе Петко Каравелов, заједно с председником скупштине Стефаном Стамболовим, отишао је у јуну код руског дипломатског агента Богданова и молио га да Русија не обраћа толику пажњу на личност кнеза „јер је он сувише ограничен уставом да би могао да има битну улогу у будућим путевима Бугарске". Ова тврдња је несумњиво била претерана, али је била добронамерна.
Велики почетакмале кнежевине (1878-1894)
253
Узалуд. Телеграм који је одмах стигао из Петербурга није изражавао само несагласност између руске наклоности према Бугарској и присуству Батенберга у земљи. Тражено је да Бугарска жртвује свог кнеза у замену за нејасно обећање да ће Русија бити њен добротвор. У међувремену су текли планови за подршку, па чак и за организовање завере против кнеза, с методама карактеристичним за руску политику категоричности и колебања. Путеви бугарског уједињења водили су ка једном опасном унутрашњем расцепу, који је заборављао на видике које је отворило уједињење.
Сами на свету (1886-1887) У рано јутро 9. аугуста 1886. Софија је била пробуђена једном зачуђујућом вешћу. Кнез је био свргнут с престола и на путу да напусти земљу. Једна група официра, коју су представљали Петар Груев, Анастас Бендерев и Ратко Димитријев, оружјем је натерала бугарског монарха да потпише абдикацију. Почела је дуга и погубна драма, чију дуготрајност и последице тада нико није очекивао, без обзира на политичке наклоности. Пуч је био извршен у једном историјски специфичном тренутку. Избори, обављени у уједињеној Бугарској јуна 1886, потврдили су опште расположење против руског покровитељства у унутрашњој и спољној политици. С друге стране, руско дириговање дипломатском изолацијом Бугарске стварало је утисак да је потребна одлучујућа промена ради стабилизације земље. Мноштво бугарских политичара било је склоно да прихвати руске услове да би се зауставило њено очигледно саботирање бугарских политичких потеза. У провинцији је одмах био организован противпреврат који је учинио да бугарски престо остане упражњен само неколико дана. Стефан Стамболов, који је тада био у политичком успону, стао је на чело отпора против марионетске владе митрополита Климента. Због потпуне институционалне и моралне беспомоћности, пучисти су се посрамљени повукли и оставили „своје“ официре и војнике на милост и немилост судбини. Стамболов је 16. августа издао проглас о стварању владе, с премијером Василом Радославовим на челу. Следећег дана Батенберг је поново успоставио своје прерогативе у управљању земљом, али је то трајало кратко и с трагичним завр-
Историја Бугарске
254
Васил Радославов
шетком за њега. Кнез је послао један понизни телеграм ћудљивом Александру III (1881-1894). Батенберг је више рачунао на осећања него на политичку реалност, и писао је изражавајући емоције а не могућности. Батенберг је, без знања Стамболова, написао да је - с обзиром на то да је круну добио од Русије - спреман да је поново преда на располагању сину цара-ослободиоца. Хладни одговор цара, у којем су биле и речи „не могу да се сложим с Вашим повратком“, ставио је кнеза у безизлазну позицију, коју је сам створио. Батенберг је абдицирао 26. августа, „добровољно и дефинитивно“. Успех руске дипломатије у уклањању Батенберга у Петербургу је створио варљив утисак да је „глас Русије“ свемоћан у Бугарској, и да се само путем крајњих метода, укључујући и коришћења силе унутар и ван земље, може доћи до онаквог решења бугарског питања какво одговара Русији. Ова идеја није била страна великом делу државника тадашње Руске царевине. Одбијање било каквог разумног компромиса који би водио рачуна о односу снага унутар Бугарске, упорно придржавање компромитованих принципа у царској политици према Бугарској, прибегавање недостојним методама као што су покушаји корупције, завере и убиства - све то је учинило да оваква политика током кризе буде један од највећих неуспеха руске дипломатије током читавог 19. века. С друге стране, управо на плану „бугарске кризе“ најјаче се испољило и укоренило деловање политичког русофилства и русофобије у Бугарској, познатих у бал-
Велики почетак мале кнежевине (1878-1894)
255
канском политичком концепту. Ова криза се временски готово потпуно поклапала с европском ратном кризом. Морало се пожурити с избором новог кнеза. То што на бугарском престолу није било никога значило је опасан преседан и реалну, при том законски основану, могућност да статус Источне Румелије буде враћен на стање пре уједињења. На власти су биле оне снаге које су водиле антируску политику земље. Било је створено својеврсно двовлашће, што је стварало опасност од такве врсте немира где би свако мешање споља изгледало оправдано. Из тих разлога је, без пажљивих и тактичних консултација, 29. октобра изабран принц Валдемар Дански, који је одустао од престола, препуштајући избор расположењу двора у Санкт Петербургу. Све израженија напетост у непријатељском дијалогу Софије и Петербурга имала је више димензија —руска штампа је предузела невероватну кампању против „узурпатора“, а лист С в о б о д а и друга штампа су још агресивније одговарали. Драматичан сукоб с Русијом изазвао је симпатије према Бугарској, али јој није донео и стварну подршку. Између регенства и владе није чак изграђен ни заједнички став о питањима унутрашњег и спољног деловања и перспективе за Кнежевину Бугарску. Савети Петка Каравелова да је потребна умереност и смисао за будућност у руско-бугарским односима више нису остављали утисак ни на кога из владајуће елите. Регентство и влада разматрали су отпор евентуалном руском нападу, иако је опасност била већа са запада и југа. Дана 6. новембра уследио је један, само две године раније, незамислив акт - Русија, која је била творац Бугарске и њен заштитник годинама, прекинула је своје дипломатске односе с њом. Несигурност бугарског безвлашћа стварала је услове за даље распиривање унутрашњих борби и спољнополитичких комбинација. Официри Бендерев и Груев - штићеници руске политике, послати су у Букурешт ради оснивања „Централног комитета" за борбу против регентства. Децембра 1886. лидери бугарске емиграције су заувек уписали своја имена у списак политиканских бугарских издаја, шаљући „махзар“ у коме су тражили да султан испољи своја права у Источној Румелији, да насилно уђе и свргне бугарску владу. Као наставак, у фебруару 1887. букнуле су војне буне официра русофилског расположења у Силистранском и Русенском гарнизону. Брз обрачун с побуњеницима је био пропраћен и репресалијама на ширем плану. У тим временима угушене војне буне нису се само у Бугарској кажњавале на сличан суров начин.
256
Историја Бугарске
Дунавске буне су појачале нестрпљивост регенства и владе и натерале их да пожуре. Марта 1887, као представник владе, Константин Стоилов - под утиском уверавања министра спољних послова Григора Начовича (који је сматрао да ће тог месеца потписани такозвани „Медитерански споразум" између Енглеске, Аустроугарске и Италије гарантовати бугарску независност) - поново је отпутовао у Европу да би тражио кнеза. Постепено се наметнуло име једног кандидата које је било помињано и раније - Фердинанда од Сакс-Кобурга и Готе. Он је био немачки принц, рођен у Бечу, уз то и поносити унук „краља-грађанина“ Луја Филипа. У међувремену је Стамболов успео да спроведе изборе за такву Велику народну скупштину која би подржала сваку владину кандидатуру. Почела је нова епизода у развоју бугарског кнежевског питања.
Између Истока и Запада. Режим Стамболова (1887-1894) Овај наслов показује мобилно стање бугарског друштва у свим областима - од привредне до културне еволуције, од грађанских врлина до институционалне модернизације. Пре него што се окренемо тим временима која су заувек прошла и заувек остала у бугарском политичком памћењу, морамо да подвучемо да за другог бугарског монарха долазак у Бугарску није била једна весела шетња у потрази за славом и династијом. Ма какви сујетни пориви пратили његову опасну одлуку (ако чак и прихватимо да су само амбиције надвладале страх и опрезност), његов долазак у Бугарску био је знак храбрости коју други, ништа мање сујетни и амбициозни, нису успели да испоље. Треба само да се подсетимо да су међу кандидатима за незгодни бугарски престо били Михаил Кантакузин, Алеко Богориди-паша, принц Олденбург, кнез Александар Хесенски (Батенбергов отац), сам Батенберг, српски и румунски краљ, други син шведског краља, принц Оскар Карло Аугуст, па чак и турски султан. После 25. јуна 1887, када је трећа Велика народна скупштина уз овације изгласала Фердинанда за бугарског кнеза, почела је нова
Велики почетак мале кнежевине (1878-1894)
257
Кнез Фердинанд Сакс-Кобург и Гота
бугарска драма. Убрзо је састављена влада, с Константином Стоиловим на челу, а затим је, 30. јула, одушевљена видинска јавност на примитивном пристаништу дочекала једног префињеног аристократу који се прво упутио ка Русеу, а затим ка Великом Трнову, како би отпоштовао традицију и положио заклетву пред Уставом. Консолидација нове власти означена је стварањем нове владе, чији је премијер био Стефан Стамболов, 21. августа 1887. После Фердинандовог доласка наступила је условна нормализација државног живота без обзира на његов крајње несигуран положај монарха, кога нису признале велике силе. Унутрашња русофилска опозиција појачала је свој отпор, охрабрена тиме што кнеза нису признале Турска, Енглеска и Аустроугарска. Неуморни Цанков је наставио да плете своје интриге пред Портом и руским двором убеђујући европске представнике да евентуална акција против режима у Софији не би била револуција већ законски акт уклањања незаконитог монарха. Чак је и Бугарска црква заузела негативан став према законитом присуству Фердинанда као бугарског кнеза. Необично је што у њеној аргументацији није било поменуто да је Фердинанд католик, што је он на почетку лакомислено демонстрирао, већ то што нови кнез није добио одобрење од Русије. Иако Стамболов и Фердинанд никада нису успоставили пријатељске, а можда чак ни добре односе, њихово јединство је симболизовало стабилност
258
Историја Бугарске
једног новог поретка, који и даље није признавала читава Европа. Најважнија је била одлука Русије која је, заједно с Аустроугарском, настављала да игра улогу посебно заинтересоване силе у источном делу Балканског полуострва. Чињеница што Фердинанда нису признале Турска и велике силе пружила је могућност руској политици да настави остваривање својих планова. Бугарским политичким и привредним развојем превладавао је растући моћни ауторитет и одлучно деловање бугарског премијера Стефана Стамболова. Тада, а и данас, то време је обележено као „режим Стамболова“. За неприхватање или прихватање ове категоризације постоји довољно убедљивих разлога. Победа владиних снага и присталица Стамболова на изборима 9. октобра 1887. учврстила је његову позицију. Одмах, већ средином наредног месеца, било је сазвано прво редовно заседање Обичне народне скупштине. Почео је период интензивне законодавне делатности. Упоредо с неким актима, као што су били закони о уништењу разбојништва и о штампи, који су бацили тамну сенку на позитивне потезе државе, изгласавају се и закони који су имали директан протекционистички карактер. Други закони су штитили ембрионални стадијум локалне индустрије и ставили су бугарску модерну привреду у повољан положај у погледу кредитирања, тарифа, акциза и другог. Тиме је влада Стамболова, без обзира на свој рески заокрет у спољној политици, остварила једну конструктивну, институционално и правно прихватљиву политику, која је успела да крајем века доведе Бугарску до веома снажне позиције на Балкану. Четврта Велика народна скупштина и пета Обична народна скупштина су се и даље државнички бринуле о будућности. У том смислу је био значајан члан 2 Закона о закључивању трговинских уговора, који је предвиђао концесије за извоз бугарске индустријске и пољопривредне робе у иностранство. При Министарству народне просвете и вера 1889. је основана индустријска комисија, која је предвиђала државну финансијску помоћ за развој привреде, као и посебна средства за истраживање стања и развоја народне пољопривреде. На тај начин држава и влада су наставиле своју тешку бор бу против режима к а п и т у л а ц и ја * Подстицање бугарског извоза је
* Капитулације су врста уговора које је Османско царство склапало са појединим државама (први је склопљен 1535. са Француском), и њима одређивало права њихових поданика и установа на територији Царства. Бугарска је после 1878. и даље била обавезна на примену режима капитулација Османског царства. - П р и м . п рир.
Велики почетак мале кнежевине (1878-1894)
259
праћено понудом широког простора страним инвестицијама, али и потчињено строгим принципима државног протекционизма. Крајем 1887, у време изузетно тешке ситуације и још постојеће опасности од унутрашњих и спољних политичких компликација, влада Стамболова је почела да ствара законодавне темеље привредног раста и административне централизације земље. Они су се кретали од подстицања овчарства и извоза сукна обнављањем ваљаоница сукна до изградње модерне саобраћајне мреже за будуће трговинске контакте бугарских земаља с блиским и далеким светом. Држава је купила железничку пругу између Русеа и Варне и почела изградњу нових пруга и пристаништа. Влада је 1892. отворила први Пловдивски сајам. Посланици и министри су, без обзира на своје друге разлоге, мотиве и намере, доносећи ове законе, планирали просперитет неколико генерација Бугара, чак и онда када су се лично богатили на њихов рачун. Управо у то доба, које се и данас оспорава, 1. октобра 1888. отворена је Софијска висока школа, будући универзитет. Обновљене су друштвене функције читалишта, још неугушене бруталним маршем партијских клубова и митинга, отваране су изложбе. Године 1892. почео је да излази часопис М и с а о , основана је трупа С у за и с м е х , а следеће године је основано Бугарско друштво инжењера и архитеката, као и прва организација бугарских уметника. Број интелектуалаца се у периоду од 1888. до 1900. повећао готово два пута, а 1900. он је представљао 6% привредно активног становништва земље. Покренуте су акције урбанистичке изградњу и подизања културе живљења, постављене су основе општинских здравствених служби, пензионог осигурања, модернизације образовања и здравства. Уопште, доба Стамболова не би требало да се памти само по насиљу, фалсификатима и просташтву, мада све то не сме да буде ни заборављено. _ Једна страна владавине Стамболова је, без сумње, изазивала највећа неслагања чак и код његових спољнополитичких поштовалаца. Током јесени 1887, за време избора за пету Народну скупштину, у унутрашњости земље су се догодили дотле невиђени сукоби различитих политичких групација, понегде окончани и крвопролићем. Закон о уништењу разбојништва је уводио новину, познату, на пример, у Мексику - такозвану егзекуцију. Према њој се нелојална или непокорна насеља, у случају да је тамо неопходан боравак војске, обавезују да ову снабдевају намирницама. Развијена је једна наследна мана у бугарском политичком и грађанском понашању, која
2бО
Историја Бугарске
ће га и даље пратити - партијска лојалност и подршка власти прихватају се као професионално преимућство у каријери и отварају пут ка успеху у државним службама, официрским промоцијама, трговинским концесијама и слично. Ако се дубље анализира појава Стамболова као личности, обележја времена и историјске нужности, може се приметити једна сурова реалност која није мимоишла ниједну државу, нацију, па чак ни континент. Императивни захтеви сваке модернизације, поготово ако она има амбицију или потребу да сустигне друге, налажу унутрашњу стабилизацију привредног живота земље и „смиривање“ политичких страсти, што се назива грађански мир. У Западној Европи индустријализација је била један од главних процеса који су довели до демократских промена организованих политичких партија. Управо супротно је важило за земље као што је Бугарска, где је индустријализација пропадала и поред активне подршке државе, а политичке страсти суузимале маха, што је створило допунске препреке овом ионако слабом процесу. Механички прилагођени модели нису функционисали јер нису настали на локалном тлу, већ су се користили као крајњи производ који је био резултат дугих и
Стефан Стамболов
Велики почетак мале кнежевине (1878-1894)
261
постепених експеримената, пројеката и варијаната у иностранству. Централизација власти Стамболова постала је потреба привредног либерализма. Институционализоване грађанске слободе у једном неприпремљеном друштву успоравају привредну модернизацију и уносе у демократске институције противречне функције које омаловажавају, па чак и компромитују њихово постојање. Све то, наравно, не оправдава Стамболовљеву унутрашњу политику, али објашњава партијску патологију политичког живота унутар земље. Пошто јој је онемогућена парламентарна борба, опозиција је још за време регентства прихватила агресивну тактику тоталног отпора, што је довело до познатих тешких одмазди од стране власти. Настављајући праксу из времена регентства, бугарска емиграција у Турској, Румунији, Русији и Србији ковала је заверу за завером, не схватајући да ови планови не прете само режиму већ и јединству државе. Разоткривање завере у Софијском гарнизону јануара 1890. послало је на вешала дојучерашњег гвозденог браниоца режима - мајора Косту Паницу. Безуспешни атентат на Стамболова 15. маја 1891. и случајно убиство министра финансија Христа Белчева отворили су могућности за беспримерне одмазде, које су чак и симпатизери Стамболова критиковали. Идуће године у Цариграду је убијен др Георгије Валкович. Стамболов је постајао све усамљенији у својим одлукама и деловању, али је његова убеђеност у исправност спровођених реформи остајала непромењена. Да ли можемо Стамболовљеву управу назовати диктатуром? Ово питање може да се постави само у оквиру одређених сфера бугарског политичког живота. Да ли је он био диктатор у области образовања, културе, привредне делатности, бугарских духовних веза са читавим словенством, спољнополитичких акција и иницијатива? Поред тога, његова диктатура није била изазвана само легалним политичким неслагањима већ и једном, за целу државу опасном активношћу, као што је и до данас слабо познато разбојништво, које је настало као показатељ слабости државе. Од око седамдесет листова, колико их је излазило за време његове власти, испоставило се да је већина по политичкој позицији била опозициона. Овакво запажање не може се повезати с атрибутом „режим“! Диктатура Стамболова је била специфична и селективна. Он није сурово гонио социјалисте, јер су они били изразито малобројни и нису подржавали за државу најопаснију тезу - потчињеност једној спољној сили која је доскора била спасоносна, али у том моменту туђа бугарским државним и националним интересима.
2б2
Историја Бугарске
Насупрот дубоко укорењеним клишеима и стереотипима, спољна политика владе Стамболова није тражила сукобе по сваку цену, изазове, новинарска пљувања и исмевања Русије само зато да би могло да се говори о „бугарском Бизмарку“. Управо обрнуто. Стамболов је неколико пута покушавао да, преко мисија или разговора, пронађе пут помирења и обнављања руско-бугарских односа, најављујући чак и сопствену оставку. Он је био категоричан само у једном - ма колико нови кнез био необичан и далек бугарској историјској традицији, он је морао да остане на свом престолу у Софији. Од те тачке могло је да се расправља о свему, али управо је то био камен спотицања у покушајима помирења. Наступио је час међусобне нетрпељивости која је довела до жестоких вербалних иступа с обе стране. Спољна политика Стамболова базирала се на две основне претпоставке - британско-руском антагонизму, који је постојао током читавог 19. века, изузев у време кратког савеза против Наполеона, и несигурности и неповерењу у већ распадајућу аустро-немачко-руску коалицију, без обзира на такозвани „Уговор о реосигурању" из јуна 1887. Пошто је бугарске територије које су остале ван граница државе Стамболов видео, пре свега, као културни простор, он је инсистирао на претходној, пажљивој и дуготрајној акцији етничке консолидације пре неких других облика народноослободилачког покрета у Македонији и области Једрена. То је подразумевало школе, владике, књиге и, изнад свега, већи ауторитет Кнежевине, која је требало да постане центар поштоване мајке-отаџбине за Бугаре ван граница. Овај мудри тактички потез је захтевао добре односе с Турском, који никада нису постали удворички. Комбинацијом лојалности и претњи Стамболов је успео да, уз подршку Енглеске, добије од Порте берате (декрете) за бугарске владике у Скопској, Битољској и Охридској епархији. Овај велики успех бугарског ујединитељског програма учврстио је једниство у акцијама Бугарске егзархије у Цариграду и владе Стамболова, без обзира на разлике у „руском питању". Енглеска, а затим Немачка, Француска, Швајцарска, Белгија и Аустроугарска су, после дугих дипломатских компликација, потписале 1889. директне привредне споразуме с Бугарском. Енглеска јој је чак одобрила државни зајам - све то је био изазов зависном статусу Бугарске. У Бечу је 1889. отворено дипломатско представништво, а Стамболову су биле отказане државне почасти у Цариграду. Следеће године је теза о „узурпаторима" власти у Софији, бар у том духу, била мртва! Ако упоредимо извештаје дипломатских
Вепики почетакмале кнежевине (1878-1894)
263
представника „пре“ и „после“ Стамболова, можемо приметити настало преовлађујуће поштовање према Бугарској као држави, без обзира на нескривени презир према неким странама бугарских грађанских и политичких нарави. Цена привредно-административних, државно-централистичких и спољнополитичких успеха такође није била мала. Партијски политички систем сеупракси распао - Либерална партија, из које су настале четири партијске формације, престала је да постоји у свом ранијем виду и намени, а елитна Конзервативна партија је одавно била угашена. Чињеница да су, до Фердинандовог признавања, спољне силе комуницирале с владом и Председништвом Народне скупштине, а не са кнезом, подстицала је неконтролисану тежњу за влашћу и појачавала је моралну и политичку корупцију. Избори, које је партија на власти добила 26. августа 1890. и 1. априла и 18. јуна 1893. створили су за националну свест погубно убеђење да насилним методама могу да се остваре добра државна дела. Васил Радославов, Константин Стоилов, Григор Начович и Димитар Тончев су 1893. године створили такозвану „уједињену опозицију“, која је тражила умеренији стил и начин за спровођење несумњиво успешне државне политике. Бугарска је постепено постајала „западна“ земља, а за то је била потребна и прозападна влада с профињеним манирима, општом представом и политичком тактом, што нису биле одлике Стамболова. Постоји још нешто што се и данас лако заборавља. У светској политичкој ситуацији одвијали су се неповратни процеси промена у равнотежи снага, који су били непредвиђени, а у почетку и непримећени. Они су се уопштено испољавали као превазилажење старих противречности на континенту и колонијалним просторима и као постепено стварање нових савезничких односа, који су пре само пет година били незамисливи. Балканска варијанта ове судбинске промене била је изражена одлучујућом преоријентацијом Русије према Србији као савезнику, поготово после промене на српском престолу 1889. Окретање од Србије према Бугарској, коју је руска политика направила после српско-турског рата 1876, било је сада извршено у супротном смеру. То је умањило пређашњи значај бугарског чиниоца у европској политици. С треће стране, пошто је осетио релативну стабилност своје позиције на софијском двору, Фердинанду је почело да смета ауторитативно присуство моћног и популарног премијера, што је појачавала нетрпељивост изнутра и неслагање извана његових метода. Ипак, Фердинанд једва да је
264
Историја Бугарске
имао интереса да Стамболов буде убијен само годину дана пошто је дао оставку. У таквој ситуацији дошло је до скандалозног краја седмогодишње власти најважнијег бугарског политичара, чије противречно наследство и независни дух вечно прате свест и уобразиљу бугарског политичког размишљања. Дошао је час за умереније политичаре и државнике, који нису били у толикој мери неугледни да би поништили очигледне успехе владавине Стамболова. Није се кренуло из почетка већ се, после негирања постигнутог, наставило даље. Мноштву тадашњих савременика чинило се да се бугарска историјска судбина никада неће поново наћи на таквој судбоносној раскрсници. Они су већ били осетили одушевљење што могу и сами да креирају своју историју. Бугари су изашли из сенке, како руског тако и аустријског орла. Измењен је стереотипни лик Бугарске.
Друштвене и политичке страсти (1894-1912)
Звездани тренутак Састав нове владе Константина Стоилова, изабране 19. маја 1894, обновио је никада уништену бугарску демократију. Та влада није била састављена од представника већине у парламенту, али се очекивало да јој парламент пружи подршку. На власт је дошла Народна партија, која је 22. децембра почела да објављује чувени лист М и р . Настављена је мудра политика Стефана Стамболова претходне консолидације бугарског елемента у Македонији. Султан је 1897. године издао берате (декрете) за нове бугарске владике у Битољу, Дебру и Струмици, упоредо с отварањем бугарских трговачких представништава у Солуну, Битољу и Скопљу. Законодавство, које је подстицало националну индустријализацију, развијало се у истом смеру. Усвојен је Закон о домаћој индустрији (децембра 1894) и потписани проширени трговински споразуми с Аустроугарском, Немачком, Италијом, Француском, Енглеском и Русијом током 1896. и 1897. У исто време, 1896, усвојен је чувени Трговачки закон. Он је био састављен по холандском моделу и остао је на снази све до 1947. Овај закон је био пример како могу да се комбинују државни протекционизам и стимулисање страних инвестиција, а да домаћи произвођачи не буду угрожени. Основни спољнополитички проблем владе Стоилова био је обнављање руско-бугарских дипломатских односа, што је подразумевало признавање бугарског кнеза који је већ био ожењен и имао наследника. Морамо да се подсетимо да је после двонедељних рас-
266
Историја Бугарске
права Стамболов убедио Народну скупштину да прихвати промену члана 38 Устава (са 245 гласова за и 13 против), који се односио на верску припадност бугарског престолонаследника, уз потпуну пасивност руске владе у вези с тим питањем. Током фебруара 1896, уз гестикулације, гримасе и саопштења оца-мученика, Фердинанд је пристао да члан 38 буде промењен и мали католик Борис је прешао у православље. Током 1896. Фердинанд је био признат за законитог монарха и кнеза Бугарске, али руско-бугарски односи никада нису обновили присност и узајамну љубазност из времена великих ослободилачких ратова 1876-1879. Већ крајем 1894, после изгласавања Закона о амнестији у новој Народној скупштини, изабраној током септембра исте године, у Бугарску су се вратили Драган Цанков и други политички емигранти. Почело је стварање нове партијске структуре у Бугарској, која је одговарала променама у привредном и политичком развоју. У то време је Бугарска, са готово четири и по милиона становника, имала десет партија.
Кабинет Константина Стоилова из 1897.
Друштвене и политичке страсти (1894-1912)
26 7
Без сумње је разнообразје политичког система у Бугарској био један у историји познат државнополитички пубертет, који није био у целости проживљен. Присуство снажних политичких индивидуалности у земљи је све до краја века доводило је до поистовећивања партије са њеним лидером и често је било повезивано, иако незванично, с његовим именом - каравелисти, тончевисти, радослависти, стамболовисти, цанковисти итд. На ово партијско шаренило ипак не би требало да се гледа као на негативан знак. Разлози подела, сукобљавања и удруживања налазили су се у социјалној разноврсности бугарског друштва и у његовом брзом политичком сазревању, у којем партијски лидер није био недодирљива месијанска личност, већ активиста који је могао да реализује одговарајуће политичке одлуке. „Фили“ и „фоби“, који су у почетку били емоционално мотивисани у својим оптимистичким или архаичним наклоностима, такође су постали објекат ове својеврсне модернизације. После оставке владе Стоилова (јануара 1899), као у калеидоскопском поретку ређале су се владе које су практиковале такозвани лични режим - једну општебалканску политичку појаву. Већ тада су савременици схватали парадоксалну зависност да је тај режим могао да се појави и развије управо у условима очувања парламентарне демократије - апсурд који је још пре ратова био сматран као занимљива политиколошка тема. Лако заузето право давања власти постало је остварљиво захваљујући труду неких партијских елита да буду „позвани“ да владају, при том се не бринући о евентуалним резултатима избора. Ниједна влада се није осмелила да одбије ову милост. Дошло је време у коме се испоставило како није обавезно да се устав поштује, без обзира на то што није суспендован. Необјављена власт кнеза над Министарством спољних послова и Министарством војске још није значила да монархичка институција има одлучујућу улогу у руковођењу све јачом бугарском државом. Током владања демократа и напредних либерала (1901-1903) учвршћена су модерна начела у политици развоја земље. Од 1887. до 1900. писменост се у Бугарској развијала брзином непознатом за балканска мерила. Крајем века бугарска држава је трошила за образовање осетно више него све остале балканске државе; на Балкану је она била на првом месту по броју ученика и учитеља. Захваљујући синхронизованој сарадњи између кнежевине и егзархије, без обзира на актуелне политичке разлике, развијао се просветни рад у Македонији и око Једрена, у Тулчи и Ћустенџи. Једна сељачка земља, каква је била Бугарска, изнедрила је интелигенцију која је по
268
Историја Бугарске
свим показатељима била упоредива с грчком. Бугарски студенти су стицали своје образовање у Швајцарској, Белгији, Русији, Немачкој, па чак и у Америци. У Бугарској је маја 1903. почео један од најстваралачкијих периода у њеном државнополитичком животу. Настало је време такозваног другог режима Стамболова режима. Постоје многе интерпретације о питању изненадног краја владе Напредно-либералне партије др Стојана Данева, која је себи била поставила нереалан циљ да поврати заувек изгубљено поверење између Русије и Бугарске. Тактичко беспуће владе Данева није било резултат његових грешака. Упозоравајућа чињеница да је Русија напустила Бугарску постала је разлог немоћи владе, не само у области спољне политике. Управо у тренутку када је Бугарска била преплављена изливима захвалности, када су се широм земље постављали и освећивали споменици који су славили руско саможртвовање за њену независност, била је склопљена тајна руско-бугарска конвенција. А у пролеће 1902. године, на петербуршком двору, у присуству владе и кнеза, руска дипломатија направила је корак који је поново сахранио руско-бугарско политичко пријатељство. Она се пред Портом залагала да у Скопљу буде постављен српски митрополит Фирмилијан. Овај преседан је дао нову димензију македонском питању. Због тога чак ни најрусофилскија влада Бугарске све до ратова није успевала да превазиђе провалију која се отворила између Бугарске и Србије. То није нечија кривица, већ неумољива судбина једне вековне политичке сарадње. Србија је за Русију постала важнија, не из сентименталних и традиционалних разлога већ због динамике светске политичке ситуације. Долазак стамболовиста на власт додатно је ојачао монархистичку институцију. Јануара 1904. је, на предлог Доброг Петкова, усвојен закон који је предвиђао повећање кнежеве апанаже. У исто време, као и током своје прве владавине, присталице Стамболова су оствариле интензивну законодавну делатност која је била усмерена ка даљој либерализацији и модернизацији привредног и индустријског раста земље. Већ крајем 1903. почео је да се примењује европски систем посредних пореза, усвојен је Закон о обради општинске земље према коме су сељаци могли да откупљују до две трећине укупне општинске земље. Држава је повећала изворе своје благајне, а пољопривредна производња се нагло повећала. Бугарска је постигла успех при уласку на европско тржиште - 1907. спољнотрговински биланс је био за два и по пута увећан у односу на 1902. Услови тр-
Друштвене и политичке страсти (1894-1912)
269
говинских споразума између Бугарске и Русије, Немачке, Енглеске, Француске, Турске и Румуније (1905-1907) постали су повољнији. Са Србијом је 1905. потписан споразум о царинском савезу, којим је била уведена бесцаринска трговина одређеном робом. У области социјалног осигурања уведена је модерна здравствена политика, побољшане су лекарске услуге, радило се на обезбеђивању хигијенскијих услова живота. Децембра 1903. усвојен је Закон о очувањујавног здравља, ајануара 1905. Закон о заштити рада деце и жена, којим се, бар законодавно, Бугарска нашла међу најнапреднијим земљама света. Висока школа, основана за време Стамболова, 19. јануара 1904. је постала Софијски универзитет. Три године ка-
Оглас из „Бугарског трговинског весника“ (1897)
27 0
Историја Бугарске
сније усвојен је Закон о квалификованим радницима, који је уређивао статус техничке интелигенције. Активна законодавна политика другог стамболовског режима дефинитивно је извела Бугарску с балканске периферије.
Бугари у европској Турској Судбина Бугара у Турској, Србији и Румунији није била само питање олакшања тешких пореза и социјалних тешкоћа, од појачаног верског и административног терора или уништавања његових институционалних представништава створених пре 1878. Бугари који су остали „изван“ имали су духовну потребу да припадају бугарској држави. Типичан пример им је био већ успели покрет уједињења. После превазилажења „бугарске кризе“ 1886-1894. и социјалнополитичких потреса, крајем века примећује се „повратак“ бугарском питању у најдословнијем смислу - нису били посреди детронизација и абдикација Батенберга, ни признавање Фердинанда, нити пак давање кредита и сузбијање сељачког незадовољства, већ повратак ономе што никада није нестало - проблему даљег ослобађања и уједињења бугарске етничке територије. Најдраматичнији период бугарског политичког развоја, испоставило се, био је период припреме бугарског програма уједињења. У ствари, бугарска просвета и црква у Македонији припремиле су оснивање револуционарне политичке организације ВМОРО (Унутрашња македонско-једренска револуционарна организација) 1893. године, чији су основни принципи били изведени из убеђења да бугарски елемент по величини, статистици и потенцијалу може тамо мирно да опстане. У Солуну је 1897. основано Бугарско тајно револуционарно братство, које се 1899. ујединило са ВМОРО, после чега се кренуло са применом четничке тактике —тада савременим обликом вођења националноослободилачког рата кроз сарадњу с државном политиком која га помаже. Идеолошка динамика, тактика, састав и програм ослободилачког покрета унутар и изван територије Македоније и Једрена испољавали су извесне разлике и узимали у обзир неочекиване заокрете бугарске политике. Она је стално комбиновала умерене државне потезе пред великим силама и лојалне декларације о миру
Друштвене и политичке страсти (1894-1912)
271
на Балкану, с тајном, иако условном и неравномерном, подршком унутрашњем револуционарном покрету, који је полако добијао самосталну снагу и организациону независност. У Бугарској је била чврсто утемељена и изражена идеја о очувању целовитости Македоније као географско-етничке територије с преовлађујућим бугарским карактером. Бугарске владе и унутрашњи комитети, организације и друштва, инсистирали су да повољни 23. члан Берлинског споразума буде остварен. Он је предвиђао реформе у Македонији, а његово остварење сматрано је за пут који би обезбедио административну аутономију каква је била у Источној Румелији до 1885. Захтев за аутономијом је постао израз убеђености бугарских влада о етничкој припадности ових територија. Организовани ослободилачки покрет у Македонији је такође прихватао идеју остварења реформских пројеката. Неуспех четничке акције, који је крајем 19. века убрзо постао очигледан, као и аустроугарско-руски споразум из 1897. који се односио на „замрзавање" политичке и народноослободилачке динамике на Балкану, натерали су активисте ВМОРО да потраже други излаз за спас Македоније. Статут, који је усвојен на другом конгресу организације у Солуну 1896, предвиђао је припрему „за масовни устанак", упоредо с културно-образовном пропагандом и ширењем револуционарних идеја „помоћу штампе и усмено“. Замишљена је тактика која је укључивала четништво и усаглашавање владиних поступака с локалним припремама, уз саображавање бугарској устаничкој традицији оружаних ослободилачких акција. Одсуство координације ова три битна чиниоца бугарске националне револуције у Македонији и околини Једрена, које је почетком 1901. избило као чисто организациони спор, угрозило је јединиство бугарског покрета у ове две области. У јесен 1902. истомишљеници генерала Ивана Цончева организовали су такозвани Горњоџумајски устанак, у близини турскобугарске границе. Активисти ВМОРО су се успротивили устанку, сматрајући га бесмисленом и изазовном авантуром чију су цену морали да плате Бугари са друге стране Риле. Без обзира на његово брзо гушење, устанак је изазвао неочекивано снажну реакцију у европској јавности и дипломатији, и због тога његов неуспех није угасио наде за скорашњу нову устаничку акцију. Нада и убеђење су расли без обзира на размимоилажења „унутра" и „изван“, без обзира на репресивно понашање османске администрације, без обзира на упозорења о „миру и разборитости", која су долазила из
272
Историја Бугарске
Беча и Петербурга. У Софију је децембра 1902. у специјалну мисију допутовао руски министар спољних послова гроф Ламздорф. У исто време др Стојан Данев је растурио македонске комитете у Бугарској, па чак и похапсио неке познате македонске активисте који су боравили у Бугарској. „Реформе пољског чувара“ учиниле су смешном не само Турску већ и оне који су покушавали да их примене. У таквим околностима је на конгресу ВМОРО, сазваном у јануару 1903, одлучено да се подигне устанак. Припреме устанка су текле у условима организационих нереда, као и жестоких сукоба између вођа. Крајем априла су били изведени координирани атентати у Солуну, а у мају је осамнаест Бугара због тога било „кажњено“ у Битољу. Хладнокрвност владе Данева разљутила је бугарско јавно мњење. Политички веома интелигентно планирана, покренута с идеализмом и смело усмеравана, координирана делатност између Софије и македонских комитета изашла је ван контроле оних који су се, превиђајући да су настала много сложенија времена, надали да ће поновити источнорумелијску варијанту. Поједини активисти ВМОРО, међу њима и Гоце Делчев, успротивили су се устанку. Они су били сумњичави не само у односу на понашање „просвећене“ Европе већ нису били сигурни ни у подршку бугарске државе. Сви су се, међутим, покорили заједничкој одлуци, после чега је била покренута агитација, затим организовање, дипломатска и војно-техничка припрема устанка. Као географски центар биле су одређене околина Битоља и Странџанске крајине. У току тих убрзаних припрема Турци су у близини села Баница (у околини Сера) убили Гоце Делчева. Маја 1903. Дамјан Груев је у селу Смилево сазвао конгрес Битољског револуционарног округа да би се направио план конкретних дејстава. Устанак је дигнут 20. јула (2. августа) 1903, на дан Светог Илије (Илинден) и био је најмасовнији у Битољском револуционарном округу. Овде могу да се извуку поражавајуће паралеле и сличности с Априлским устанком 1876, како у позитивном тако и у негативном смислу. Власт у битољској, охридској, костурској, кичевској, леринској и прилепској кази је била готово у целости у рукама устаника. После једног драматичног напада на град Крушево, у историји Балкана појавила се једна мала република - Крушевска, с учитељем Николом Каревим и шесточланом владом на челу. Они су одмах прокламовали верска и етничка права за Бугаре, Влахе и Гркомане. Неколико дана касније - 6 (19) августа, на Преображење, Бугари из Је-
Друштвене и политичке страсти (1894-1912)
Гоце Делчев
2-73
Дамјан Груев
дренског вилајета пришли су својој браћи, устаницима, а потом су се устанку прикључили и Бугари из Солунског вилајета. Илинденско-Преображенски устанак је био најважнија ослободилачка акција у европској Турској после априла 1876. Против Бугара је поново кренула елитна турска армија, а свет је све то поново саосећајно посматрао. Примећује се понављање пробугарске агитације из периода јун-децембар 1876. и очигледни континуитет између два устанка у смислу испољавања тежње за националним ослобођењем. У то време је почело да се говори о „Гледстоновој традицији“ у смислу морално-политичких и верских симпатија за овај најновији бугарски устанак. Што се више ближио пораз, бугарска политичка јавност је, не прихватајући своју немоћ, постајала све нервознија. Почели су да стижу позиви за војну интервенцију, оптужбе на рачун неодговорне пасивности или подсећања на авантуристичке испаде због којих македонски и једренски Бугари плаћају својим животима. У земљи је настала грађанска криза и ратна грозница. Антитурска расположења су била помешана са шоком изазваним радошћу Срба и Грка због гушења устанка. Пред Бугарском је поново стајала дилема - мешање или пораз, умереност или револуција. Њена та-
274
Историја Бугарске
дашња одлука у интересу балканског мира није јој донела ништа добро. Она је „слушала“ Европу, не због малодушности или недостатка могућности да се умеша. Њену уздржаност налагала је мудра опрезност, јер су тајна охрабрења за директно мешање у сукоб, које је упућивала Енглеска, и упозорења да се не интервенише, које је давао необични тандем Аустроугарска-Русија, били у тој одсудној ситуацији једнако заводљиви. Турцима је било препуштено да среде стање, док је Бугарска била суочена с аустро-руском забраном. Поред беспомоћности Бугарске, која је дуж својих граница посматрала патње својих нових земљака, поново је створена баријера чију је стратешку вредност било тешко превазићи при промењеној политичкој ситуацији у Европи. У међувремену су настављане тромесечне тешке борбе између илинденаца и османске армије. Без обзира на упозорења европских сила, Турска је добро „обавила“ свој посао. Погинуло је око 6.000 људи, спаљено је преко 200 села, 25.000 људи је кренуло неизвесним путевима емиграције. Одсуство спољне помоћи одредило је трагични крај једног напора, који је својом драматичношћу преплавио европску штампу. У јесен 1903. почела је, на захтев Порте, нова етапа остваривања реформских пројеката реорганизације османских вилајета у Европи. После још једног очајничког вапаја Бугара у европској Турској, који је упућен савести света, европска дипломатија је понудила нову имитацију реформи. Трагична неспособност Бугарске да притекне у помоћ устаницима појачала је убеђење бугарске политичке елите да је потребан умерени, али заједнички и стални дипломатски притисак. Бугарској је недостајало време. Тријумф уједињења, темпо бугарске државнополитичке и привредне динамике, устанак 1903, све то је за Турску, и не само за њу, звучало као узнемирујући и упозоравајући сигнал да њен наследник на Балкану неће бити Грчка већ Бугарска. Упоредо с позитивним тенденцијама у балканској сарадњи, међу ослобођеним хришћанским силама постојала је једна идеја која се пројавила 1885, мада је била рођена раније. Њен циљ је био уједињавање против све јачег и све хомогенизованијег бугарског етноса на Балкану, чије би евентуално уједињење, ако би било извршено у пуном обиму, створило највећу државу у региону. Бугарске политичке снаге су се двоумиле како да, упоредо с дневним императивима сарадње с осталом балканским државама, афирмишу принцип недељивости Македоније. Бугарска је полако кренула путем ризика. Одбијање поделе Македоније није значило да је Бугарска одустала од балканске сарадње. Управо супротно, она
Друштвене и политичке страсти (1894-1912)
275
Избеглице из 1903.
је покренула преговоре и потписала је споразуме с Турском (марта 1904) и са Србијом (априла 1904), а са Црном Гором је 1904-1905. водила засебне преговоре. Идеја о српско-бугарском царинском савезу није се допала Аустроугарској пошто је привредна сарадња између Бугарске и Србије протумачена као почетак једне културно-политичке интеграције у којој би чак и македонско питање могло да ишчезне као проблем.
Проглашење независности (1908) Пред бугарске политичаре искрснуо је проблем који је морао бити решен да Бугарска више не би имала статус формално зависне кнежевине. Предстојало је објављивање потпуне и безусловне независности, што је било ризично, али за државу не и немогуће. Основни терет за Бугарску, према Берлинском споразуму, био је преношење посебног режима к а п и т у л а ц и ја (уведеног у Турској још 1535) на бугарску државу. Бугарска није имала право на самостална дипломатска представништва (посланства), а страни представни-
276
Историја Бугарске
ци су имали статус агената на исти начин као и бугарски. Она није могла да протера странце, није могла да потписује уговоре, кредите и конвенције без посредништва Порте. Вазални положај Бугарске значио је годишњи данак од 2.950.000 лева плаћан Османском царству. Сва пажња бугарске државе била је усмерена на ограничавање режима к а п и т у л а ц и ја . Треба подсетити да је овај режим био користан за државе као што су Холандија, Шпанија и Грчка, али је крњио национално достојанство Бугара. Ни после 1889, када је Фердинанд признат за бугарског кнеза, Источна Румелија још није била интегрална бугарска територија већ само област којом је управљао бугарски кнез, без обзира на то што су посланици обе области од јуна 1886. заседали заједно. Бугарска јавност, влада и канцеларија кнеза напето су исчекивали повољне политичке околности и припремали су дипломатску акцију да се овај оптерећујући и понижавајући статус поништи. Јула 1908. избила је Младотурска револуција, чија је намера била да се предухитри нова европска интервенција на већ застарелој османској администрацији. У својој тежњи да обнове ауторитет компромитоване државе, цариградски реформатори су, пошто су прогласили х у р и је т (слободу), покренули иницијативу да зависни положај Бугарске, за који је Бугарска често налазила начина да га заобиђе, буде обновљен. „Обнова Царства“, супротно очекивањима, а нарочито у Македонији, заоштрила је турско-бугарске односе. У Софији су ускоро схватили да је ово, без обзира на патетичне изјаве, поново имитација модернизације и да се већ оцртава унутрашњеполитичка нестабилност и спољностратегијска изолација новог режима. Бугарска дипломатија је у Санкт Петербургу, Лондону, Паризу и Берлину покренула опрезна испитивања реакција на евентуално проглашење независности земље. Постало је јасно да политика балканског ИаГша цио, о чему су се Аустроугарска и Русија договориле 1897. и потврдиле је 1903, може да доживи повољне корекције. До јула 1908. амбициозни аустроугарски министар спољних послова Ерентал тражио је сарадњу Русије ради коначног интегрисања Босне и Херцеговине у Хабзбуршку монархију, да би ограничио помоћ Србије словенском ослободилачком покрету у њој. У Бухлауу, 16. септембра 1908, Ерентал се срео са својим руским колегом Извољским. Тема разговора били су услови под којима Русија не би протествовала због аустроугарске акције у Босни, а Беч прихватио пројекат Санкт Петербурга о слободном пролазу руских ратних бродова кроз Дарданеле. Додатно је разматрана и узајамна
Друштвене и политичке страсти (1894-1912)
2 77
сагласност о прихватању проглашења бугарске независности, која је и без тога у пракси постајала све очевиднија. У том контексту постаје јасно да је за време своје полутајне мисије у Бечу Фердинанд добио, с обзиром на уобичајену дипломатску неодређеност, необичне гаранције. Сагласност је дао лично цар Франц Јозеф (1848-1916). По повратку, кнез је захтевао од свог новог председника владе Александра Малинова да се хитно врати у Велико Трново. Оданде је, из тамошње поште, 22. септембра 1908. кренула најновија у низу балканско-европских сензација - Бугарска се, одлучно одбацивши вазални однос према Турској, прогласила за независну државу. Ако прихватимо реалну претпоставку да је у име своје отаџбине Ерентал преварио Извољског, бугарска компонента у балканској кризи 1908 - независност, била је представљена као акција усаглашена с Аустроугарском. Сагледано кроз призму растућих антагонизама између германског света и западних демократија, којима ће касније прићи и Русија, ова координација ће убудуће имати негативне последице за Бугаре. Причало се да је руски цар Николај II (1894-1917), сазнавши да се Фердинанд, објавивши независност, прогласио и за цара, пао у праву јарост и назвао узимање царске титуле, иначе прихваћене и одобрене у Народној скупштини, као „дело манијака". Званично прочитаним прогласом бугарске независности у цркви Четрдесет мученика, коју је подигао цар Иван II Асен, најзад је било окончано обнављање бугарске државности. Овај чин је био пропраћен очекиваном реакцијом Цариграда и општеевропском напетошћу, јер је Бугарској претио трговински рат, царинске потешкоће, економске санкције, па чак и оружани напад. Турска је на европском нивоу тражила да се размотре питања о источнорумелијском дугу, који је обрачунат на три милиона турских лира, откуп бугарског дела румелијских железница и друга. У турско-бугарским преговорима било је, упоредо с привредно-финансијским условима, постављено и питање о ратификацији границе, слично као у области Крџалија у време условног прихватања уједињења. Уследила је мобилизација бугарске војске и одлучно одбацивање турских захтева, о чему су обавештене све велике силе. Сама чињеница да су се водили преговори већ је укључивала и идеју свршеног чина, и признавања бугарске државне независности. Уследила су четири билатерална уговора која су уредила финансијске проблеме између Бугарске и Турске, уз подршку и добронамерно учешће ру-
278
Историја Бугарске
ске дипломатије, што је имало за циљ да сузбије рецидиве растућег отуђења између Софије и Санкт Петербурга током другог режима Стамболова. Тако је Бугарска после 22. септембра коначно одбацила свој ограничени међународни положај и постала суверена национална држава. Овај чин је подигао њен ауторитет, како у Европи тако и у свести њених сународника, без обзира на пораз из лета 1903. С друге стране, Босна и Херцеговина је током наредних десет година била у саставу Хабзбуршке монархије. Балканска криза је, овај пут, окончана у корист Бугарске. Бугарска независност је ушла у историју као највеће достигнуће Александра Малинова, идејног наследника Петка Каравелова. Период од септембра 1908. до почетка Међусавезничког рата 1913. може се означити као највиши степен бугарског присуства у балканској и европској политици. Већина европских новинара акредитованих на Балкану боравила је, по правилу и из потребе, у бугарској престоници. Европска министарства спољних послова слала су своје најбоље дипломате. Етнолози, историчари и војни експерти земаља од САД до Швајцарске посматрали су бугарски државни, привредни и културни развој. Без обзира на то што је увозила опрему и модерне технологије, Бугарска је показивала привредни напредак, који јој је омогућавао стратешку независност у политици. То је у знатној мери био резултат релативне стабилности егзистенцијалног и политичког положаја бугарског сељаштва, које је било уграђено у чврсте темеље државне привреде. Не заборављајући беду бугарског села, која нам је позната из књижевности и научне литературе, а која ни у ком случају није била атавизам у новијој европској историји, морамо да приметимо да је бугарски сељак, у поређењу са сеоским становништвом на читавом Балкану, као и са шпанским, ирским, сицилијанским, латиноамеричким сељацима, живео у осетно хуманијој средини, уз могућности за лични просперитет. Напредак је био нарочито видљив у периоду између 1899. и 1912. Процес укључивања земље у европску привреду, затим у систем и трговинско-производни циклус, који је почео 1879, довео је до делимичног али реалног напретка, на основу којег се Бугарска нашла испред својих суседа. Почетком 20. века бугарска држава је предузела политику зајмова, првенствено на париском новчаном тржишту. Индустријски напредак, који је уследио после 1905, довео је до проширене спољне трговине, до побољшања у трговинским комуникационим мрежама, до нових привредних центара, привлачних могућности за ин-
Друштвене и политичке страсти (1894-1912)
279
Модернизација. Вршалица са локомобилом. Један од првих гвоздених плугова. Око 1900.
вестиције аустроутарског, белгијског, француског и немачког капитала и до увоза модерних индустријских производа. Унутрашњи привредни промет земље се 1911. повећао три пута у односу на 1887, а индустријска производња 1910. је била четири пута већа у односу на 1900. Становништво Бугарске се 1912. повећало на четири и по милиона у односу на три милиона 1893. Од августа 1887. до јула 1913. Бугарском је управљало пет партија преко самосталних или коалиционих влада. Најдуже је на власти опстала Народнолиберална партија - до маја 1894, а затим поново у периоду од маја 1903. до јануара 1908. Развој и разноврсност
280
Историја Бугарске
партијских формација и релативно коректне партијске борбе били су, такође, елеменат политичко-институционалне модернизације. Стварање партијског система у Бугарској било је под јаким утицајем европских партијско-политичких структура, идеологија и искустава. Упечатљиве појаве у Бугарској биле су не само стварање већ и темпо ширења утицаја Бугарског земљорадничког народног савеза (БЗНС) и Бугарске радничке социјалдемократске партије (БРСДП), основане 1891, која се залагала за социјалистички друштвени поредак у земљи. БЗНС и „обе БРСДП“ представљале су демократске снаге, створене као одговор на европски политички развој који је тражио алтернативе ширењу похлепе за колонијама и владање светом. Кашњење у укључивању Бугарске у европски историјски процес било је смањено, али не и ликвидирано. До 1911. седамдесет процената бугарског увоза представљали су индустријски производи, што је тада био показатељ застареле привреде. Бугарски трговински биланс је био, с малим изузецима, стално негативан. До 1913. Бугарска је дуговала европским банкама 12 позајмица у вредности од 841 милион лева. Управо на тој основи и у таквим околностима
Софија почетком 20. века. Сцена из градског живота
Друштвене и политичке страсти (1894-1912)
281
можемо још боље да сагледамо напредак Бугарске, наравно у балканским оквирима, мерилима и поређењима. Њен неочекивано брз пут од статуса и опште представе сиромашне рођаке Европе до балканске силе не може да буде занемарен, заборављен или поништен. У том периоду Бугарска је одбила да буде земља чија је историјска будућност унапред одлучена само системом такозваног „европског концерта“. Она није безличан и лабилан део у игри сфера утицаја. Она је прва мала држава, не само на Балкану, која је показала да „подршка од“ уопште не значи „зависност од“, и то је њен стварни практични и теоријски допринос историји политичких веза између малих земаља и великих држава. Бугарска је превазишла договорне забране и геополитичке пресуде, вратила се у Европу и постала део њене судбине и историје.
Изглед Софије с почетка 20. века
Од устанка до ратова ( 1912- 1918)
Већ у првим годинама друге деценије новог века постало је јасно да се Европа и свет налазе на прагу рата, без обзира на мировне конференције и „одбрамбене уговоре". Велике силе и мале државе су са хладним политичким реализмом правиле прогнозе и анализирале своје место у предстојећем сукобу и разматрале, пре свега, евентуалне последице за своју политичку и националну судбину. Никада раније се није толико говорило о миру и није се тако хладнокрвно припремао рат! У психологији бугарског друштвено-политичког става и националног самопоуздања био је укорењен принцип санстефанизма као варијанте правичног балканског иредентизма. У ствари, Бугарска је била једина балканска земља која тада, на почетку века и касније, није претендовала на области изван балканских географских оквира. Уочи 1908. у Македонији и околини Једрена деловало је око седамдесет чета са 800 до 1.000 људи. Реформистичка и револуционарна сарадња између Егзархије, Врховног комитета у Кнежевини и ВМОРО се, без обзира на тактичке разлике, настављала, и била је позната иностраним дипломатским представницима. Угледне образовне институције, као што су биле гимназије у Солуну, Битољу, Једрену, Серу, Скопљу и Охриду радиле су по бугарском моделу и школском програму. Институционална политика државе „пребачена“ је на тамошње школство. Уочи рата је у Македонији и Једренској Тракији постојало дванаест гимназија тог типа, а бугарска читалишта, цркве и општине настављали су традицију из времена п р е п о р о д а . У том офанзивном утврђивању, међутим, крио се један злокобан парадокс.
Од устанка до ратова (1912-1918)
283
Испоставило се да је после 1908. равноправност народа у европским вилајетима Царства, коју су најавили младотурци, најновија, мада очекивана, оријентална мистификација. Бугарски националноослободилачки покрет у Македонији и Једренској области нашао се пред великим тешкоћама проузрокованим унутрашњим борбама које су постајале нечувено братоубилачке, јачањем оружаних акција Србије и Грчке, као и тешкоћама у обнављању илегалног састава покрета после цариградске преваре 1908. У земљи је превагнуло мишљење да, с обзиром на европску политичку динамику, нешто мора да се учини. Међубалканска сучељавања узмицала су пред идејом уништења европске Турске. Превазилазећи своје симпатије или антипатије, балканске владе су постајале све ближе, и у том приближавању су биле праћене наговештајима подршке или претње балканске јавности. Паралисана сложеном реалношћу, бугарска политика је била на прагу судбоносних решења. Стигло се до важних начелних ставова - да Бугарска треба да постане иницијатор балканског савеза и да савезничке одлуке морају да добију гаранције бар једне од великих сила. После 1908. па надаље, бугарска политика, којом је руководио Александар Малинов, трудила се да задобије руски пристанак за мноштво пројектованих планова за Македонију. Ова идеја се запутила ка свом остварењу када се у марту 1911. догодила важна политичка промена, која је на чело бугарске власти довела људе који су били добро прихваћени у Санкт Петербургу, као што су били Иван Евстратијев Гешов и др Стојан Данев. Већ створена Антанта је у једном балканском савезу видела противтежу аустријско-немачкој војнополитичкој структури, која је „заменила" Енглеску као ослонац османског интегритета.
Балкански рат (1912-1913) Убрзано наоружавање великих империјалистичких сила, трговинска конкуренција, локални ратови и дипломатске кризе у периоду 1904-1911. учинили су да свака додатна савезничка иницијатива буде изузетно експлозивна у погледу светског рата који се приближавао. То је натерало балканске политичаре у Софији, Београду и Атини да пожуре. Уследио је период честих контаката Београда и
28 4
Историја Бугарске
Софије, а потом између Софије и Атине, ради претходних договора о учешћу у савезу, пропорцијама прихватања војно-стратешког савезничког дуга и, пре свега, евентуалне користи од победе после рата. Српско-бугарски споразум потписан је 29. фебруара 1912, а допуњен и дефинисан склопљеном војном конвенцијом у мају исте године. То је, у суштини, била кичма будућег балканског савеза. У најосетљивијој тачки српско-бугарске расправе —расподели османског „наследства“ - споразум је предвиђао да Бугарска добије све територије источно од Родопа и реке Струме, а Србија територије северно и западно од Шар-планине. Оно што је важно у овом споразуму јесу недоречености и нејасноће у односу на демаркациону линију српских и бугарских територијалних интереса. Појавило се неколико варијанти такозване спорне и неспорне зоне, при чему је прву требало да добије Бугарска, а друга је зависила од арбитраже руског цара. Сама подела ових територија, без обзира на то како се зову, био је компромис у односу на националне идеале Бугара, што ће касније бити узрок горких разочарања и улудо датих жртава. У тежњи да пожури с ослобођењем „на другачији начин“, бугарска влада је, у ствари, нарушила етничко јединство Бугара. Да ли је постојала алтернатива? „Споразум о одбрамбеном савезу“ између Бугарске и Грчке потписан је маја 1912. У том споразуму недостајала је клаузула о територијалној подели. Овим савезима вербално је пришла и Црна Гора. На тај начин су формирани организациони, политички и војностратешки оквири балканске коалиције. Многе уговорне двосмислености постале су касније разлог непријатељских неслагања. Остварена је вековна жеља напредних присталица балканске револуционарне идеје - а то је савез против омраженог Османског царства, бар привремено и по цену опасних уступака Бугарске. Дошло је и до првог осамостаљивања балканских влада од мешања великих сила. Обновљена је и стратешка улога Русије као ујединитеља и позитивног чиниоца у балканској историји. Македонски и трачки Бугари су гајили наду да ће им војска савезничких држава помоћи. Они још нису знали да су влада, двор и монарх у Софији прихватили двосмислене поделе. Већина Бугара у самој Кнежевини такође није знала колико је крхко договорено заједништво. Бугари су кренули у рат не ради тржишта и ресурса, престола или службе, нити у наступу мегаломанског арогантног национализма. Њихов једини циљ био је ослобађање сународника - што је порив који је до те мере био укорењен у менталитет бугарске политичке свести да је
Од устанка до ратова (1912-1918)
285
чак и царски прогдас о објави рата изражавао његову емоционалну привлачност. Чланице Балканске лиге - Србија, Грчка, Бугарска и Црна Гора су до краја септембра објавиле мобилизацију. Када је Порта одбацила савезничку ноту о административној аутономији (што се и очекивало), њени балкански противници су отпочели својих „сто дана“ балканског јединства. Бугарска је 5. октобра започела Балкански рат. Жеље Бугара и страховања европске дипломатије постали су стварност. Бугарска је понела највећи терет рата - чињеница коју тада нико није оспоравао. Бугарски војник је својом крвљу платио дилетантске експерименте бугарске дипломатије. Учешће Бугарске у рату може се изразити и бројевима - бугарска армија је имала 592.000 војника од којих у је активној служби било 386.000. Србија је имала 190.000, Грчка 120.000, а Црна Гора 30.000 војника. Док је бугарска армија остваривала најтежи, највећи и најкрвавији тактички задатак из савезничког плана, бугарска дипломатија и команда армије нису учиниле довољан напор да извојеване победе политички осигурају за будућност. У Београду се нису журили да испуне територијалне клаузуле из српско-бугарског споразума о подели Македоније, а грчке војноуправне власти су заузеле већи део Егејске Македоније. Тутањ топова се привремено утишао 20. новембра 1912. До тог тренутка је за крв, жртве, страдања и напоре било оправдања. У међувремену су пограничне и територијалне расправе међу савезницима, који су до јуче били тако јаки у свом јединству, заглушиле радост заједничке победе. У Лондону су 10. децембра обављене две политичке консултације. У првој су учествовали амбасадори Русије, Француске, Немачке, Аустроугарске и Италије, а у другој делегације савезника - победника над Османским царством. Бугарску делегацију је предводио др Стојан Данев. Сазивање амбасадорске конференције сведочи о општеевропском карактеру рата и о озбиљним променама које је он донео. Рачунајући на аустријско-немачку подршку, османска влада је успоравала преговоре и покушавала да заоштри ситуацију у међусавезничким односима балканских победника. Русија је била незадовољна избијањем рата, али се, постављена пред свршен чин, трудила да сачува своју специјалну позицију на Балкану. Енглеска и Француска су подржавале политику максималног признавања територијалних резултата ратних дејстава. Османска политика се почетком јануара 1913. нашлау потпуној изолацији. У Цариграду је извршен преврат, чији је основ-
28 6
Историја Бугарске
ни циљ био да се зауставе захтеви балканских савезника и великих сила за уступање територија на западу од правца Мидија-Енос. Овај изазов зауставио је мировне преговоре. Почела је друга фаза рата која је убрзо, 13. марта, завршена, када је у Европу стигла вест да се предало Једрене. Победа Бугара је дефинитивно прекинула било какве планове о даљем отпору. Балкански рат је окончан. Споразумом 17. маја 1913. потврђено је оно што је било добијено оружјем - правац Мидија-Енос је постао демаркациона линија симболичног османског присуства на европском континенту. То је био крај онога што ће, нажалост, касније бити названо Првим балканским ратом. Бугарска војска, коју је један британски експерт после Једрена оценио као „најбољу ратну машину своје категорије у Европи“, учинила је огромну војностратешку и тактичкополитичку услугу свим учесницима Балканског савеза. Бугарска је поднела главна ратна искушења, вођена савезничким позицијама и договорним обавезама. Први балкански рат - без обзира на скривена неслагања и, пре свега, тајну координацију између осталих савезника против Бугарске после победе крајем 1912 - не може да буде поистовећен с Међусавезничким ратом, без обзира на њихову блиску временску дистанцу и генетску везу. У одлучујућем тренутку изазова пред заједничким непријатељем савезничка војска је показала Европи шта у пракси значи балканско јединство. Ниподаштавање етничких реалности и уговорних обавеза створило је Балкану углед лабораторије неприродних компликација које угрожавају европски мир. Балкански рат је био велики догађај у новијој бугарској историји, без обзира на обрт који је уследио. Заједничка победа савезника је успела да спасе велики део поробљеног становништва, које је било под једним од најгорих облика угњетавања на планети. Створена је независна албанска држава. Поново је био дискредитован турски систем управе у цивилизованој Европи и поново се показала немоћ османске управно-политичке структуре. Били су поништени анахронизми феудално-ауторитарних односа на Балкану и осигурани минимални, али крајње потребни, услови за развој савремених друштвено-економских односа. Територија Бугарске је после победе у Балканском рату износила око 176.000км2,а њен спољнотрговински продор био је обезбеђен изласком на Егејско море. Ширење Бугарске у правцу мореуза увећало је њен стратешки значај у европским размерама.
Од устанка доратова (1912-1918)
287
Марш судбине. Међусавезнички рат (1913) Пад Једрена је био колико одлучујући за исход Балканског рата толико и тачка раздвајања јединства антитурске коалиције из 1912. Турска, којаје била пред капитулацијом, стављена је удруги план у будућим комбинацијама савезника, док су се у исто време обнављале никад утихле унутрашње противречности. Турска команда је 26. октобра 1912. без борбе предала Солун Грчкој, истог дана када је и бугарска војска стигла у његову непосредну близину. Српска војска је успела да заузме долину Вардара. Иако су 17. маја 1913. савезници потписали Лондонски мировни споразум, остало је доста неразјашњених питања у вези с поделом ослобођених територија - како око тумачења претходних договора тако и око изјашњавања локалног становништва. Још пре потписивања овог споразума председник српске владе Никола Пашић отворено је захтевао ревизију оног што је претходно било договорено. Софија је бугарске напоре усмерила директно у правцу Цариграда, без поузданих гаранција о ослобађању Македоније и источне Тракије, где се бугарски савезници нису понашали сасвим савезнички. Разумљива усхићеност која је завладала у бугарској јавности створила је манију непогрешивости и тежњу ка максимализму међу бугарским државницима. Изолацију Бугарске, која је претила, они нису видели као опасност и будућу слабост, већ као услов да наставе са својим победама. Ово је била велика заблуда, како на војностратешком тако и на дипломатском плану. Антанта се трудила да неутралише све изразитије противречности између савезника, док су Аустроугарска и делимично Немачка тражиле ликвидацију читавог блока. У кратком напетом периоду између Балканског и Међусавезничког рата, бугарска влада и генерали су преценили своје могућности и занемарили опасност која је претила Бугарској. Ни сусрети Гешова и Пашића у Цариброду, ни преписка између балканских монарха и јавних личности, нити упозорења цара Николаја II са позивом да буде спасена „словенска ствар“, нису помогли да се спречи надолазећи сукоб. Бугарска политичка интелигенција је изгубила осећање за реалну процену снага и одбрамбеног потенцијала државе, што је представљало губљење политичких нерава и представе о месту и значају сопствене државе.
288
Историја Бугарске
Крајем маја 1913. читава Европа је већ знала за претећи сукоб бивших савезника око територија. Заједница српско-грчких интереса у Македонији постала је стални чинилац закулисних комбинација и тајних договора између двеју држава. Још пре потписивања Лондонског мировног споразума, Београд и Атина су склопили тајни антибугарски протокол, а затим и војни споразум. Ова чињеница је календарски важна не само да би се одбацила теза о бугарској „подлости“ већ и да би се сагледала погубна тенденција бугарске политике којајеишлау смерукоји су Србијаи Грчкаочекивале. Софија је радила управо оно што су диктирали интереси Београда и Атине. Према том споразуму, две земље су успоставиле заједничку границу у Македонији. Цар, који је добио ову титулу после септембра 1908, прихватио је идеје „војничке странке“ у Бугарској, које су се у потпуности поклапале с његовим мегаломанским тежњама. Бугарска војска је 16. јуна 1913. кренула у напад на свим фронтовима у Македонији. Учествовале су Друга и Четврта армија. То је био почетак краха. Јавност у Европи и Северној Америци је у већини прихватила лакомислену верзију да је овај изненадни и подмукли чин учинила сила која замишља да јој је све дозвољено и да има подршку Беча. Из тог разлога су српска и грчка војска предузеле заједничку акцију дуж читаве линије фронта у Македонији. С бугарске стране је уследило још бесмисленије наређење да се напади зауставе. У Букурешту су само то и чекали. Било је веома лако да се пређе једна небрањена територија и да се стигне на 40 км од Софије. Турска такође није изостала. Без обзира на упозорења Русије, турска војска је прешла преко уговорене демаркационе линије Мидија-Енос и успела да поврати готово целу Једренску Тракију. Бугарска се нашла у рату са Србијом, Грчком, Црном Гором, Турском и Румунијом. Њена дипломатија чак није осигурала, макар само у виду једног текста, неутралност у случају сличне ситуације. И ово је био још један преседан. Бугарска оружана акција против Грчке и Србије је пример негативног и упозоравајућег покушаја како не треба да се доносе судбоносне одлуке. Она је показала колика је штета за све када политичари одлучују о војностратешким офанзивама, а генерали процењују општу политичку ситуацију у региону и ван њега. Безумна идеја о краткој казненој акцији, како би се дојучерашњи партнери упозорили да зауставе провокативне изазове, могла је да има неки ефекат да је припремана уз дипломатске активности. То се није догодило. Штавише, северна Бугарска је била остављена без одбране, пошто
Од устанка доратова (1912-1918)
289
се рачунало на румунску коректност или на општу хипнотисаност због снаге бугарске војске. Овај дипломатски пропуст био је посебно значајан ако се прихвати констатација да је мешање Румуније у највећој мери било одлучујуће за бугарски пораз 1913. године. Кључ балканске равнотеже је нехотице био препуштен Румунији, која је била истовремено у савезу с Аустроугарском и Турском. У том контексту може се разумети касније настали израз „злочиначко безумље". Од тада се у бугарској свести усадила манија да се увек траже кривци. Да их је било само неколико, они сигурно не би могли тако неповратно да окрену курс бугарске и балканске историје. Нисмо још разматрали утицај друштвене климе. Данас ми већ знамо да не постоји озбиљна документација која би директно доказивала конкретну кривицу бугарског монарха у том чину. Међутим, истина је и да се све то десило уз његов очигледан пристанак. Нерви бугарске владајуће елите тада једноставно нису издржали. Бугарски политичари још нису схватали да је Србија већ одавно за Француску и Русију постала важнија од Бугарске, без обзира на то
290
Историја Бугарске
што је Санкт Петербург говорио супротно. Друга фатална дипломатска заблуда је била аматерска претпоставка да се Турска и Румунија неће мешати. У Софији је 4. јула 1913. састављена нова владајућа коалиција. Безизлазна ситуација за Бугарску, која се назирала, одлучила је о карактеру мировног споразума који је потписан 28. јула у Букурешту између Србије, Румуније, Грчке и Црне Горе, с једне стране, и Бугарске, с друге. Према њему, Србија и Грчка су поделиле готово целу ослобођену територију Македоније, а Бугарској су остали Родопи, Пиринска област и Западна Тракија између река Струме и Месте. Румунија је добила јужну Добруџу. Према другом мировном споразуму, који је 16. септембра исте године потписан у Цариграду, Бугарска је била приморана да преда борбом добијену источну Тракију без Малог Трнова, околине Свиленграда и Царева. Најауторитативнији страни стручњак за Балкан и активни посредник у склапању Балканског савеза, Џемс Баучер, сматрао је Букурешки мировни споразум за „највећи дипломатски криминал века“. Овај споразум, сталоженије сагледан, није до те мере био лош као територијално решење. Бугарска је успела да сачува значај свог потенцијала, па чак и територије. Споразум из Букурешта је имао другачији и важнији скривени смисао за Бугаре, поготово због очекиваног светског рата. Логика да губитник нема пријатеље тек ће се умешати у бугарску историјско-политичку судбину. Бугарска се нашлау стратешки безизлазној ситуацији. Испоставило се да она има територијалне претензије према свим балканским државама, осим према Црној Гори и Албанији. Више се нико није интересовао да ли су се ове претензије заснивале на доскора уважаваном националном принципу. Савезничка или усаглашена дејства ванбалканских сила с Бугарском су аутоматски представљала погоршање, па чак и сукоб у односима те силе с Грчком, Румунијом, Србијом и Турском. Другачије речено, то је значило да се склапање савеза с Бугарском тумачи као ниподаштавање готово свих осталих балканских сила, што није могло да се оствари без јаких разлога и озбиљних ризика. Један стални проблем у новијој бугарској историји је добио размере провалије која се тешко превазилази. То је питање проналажења стратешког савезника. Ове последице бугарског пораза 1913. биле су теже од територијалних губитака, јер су створиле још једну негативну претпоставку у политичкој судбини Бугарске, која је са собом носила нове тешкоће. После 1913. Бугарска је у политичком и стратешком смислу постала држава-ревизионист на Балкану, а то је
Од устанка до ратова (1912-1918)
291
захтевало да она тражи силе које су имале исте циљеве и програме у другим деловима Европе. Индивидуалне изјаве научника, новинара и јавних личности утопиле су се у тутањ долазећег рата. Чувена Карнегијева анкета потврдила је оправданост бугарског национално-територијалног програма, али је она објављена уочи рата. Њени закључци нису узети у обзир у политичкој аргументацији у наредним преговорима и територијалним пројектима. Фердинандове посете Бечу, Берлину и Паризу у пракси нису ништа донеле. Руска дипломатија је тражила да се Бугарска и Србија помире као снажна баријера против Аустроугарске, али није желела да жртвује своје име заштитника Србије. Енглеска се више трудила да држи по страни Бугарску од свога савезника Русије него што је помогла да се њена позиција на Балкану обнови. Просрпски став француске дипломатије, испољен у Букурешту током преговора о питању Кавале, умањио је ауторитет ове земље у бугарској престоници. Енглеско-француско одбијање да се заустави мешање Турске обновило је сећање на 1876. и 1878. годину. Једино је Русија спречила даље напредовање и румунску окупацију, пошто ј е бугарска влада дала гаранције за одвајање јужне Добруџе. Дволична политика Санкт Петербурга није наишла на разумевање код Бугара, поготово када се сазнало да је руски министар спољних послова Сергеј Сазонов био спреман да уступи Србији не само „спорну“ већ и „неспорну“ територију Македоније, како је било утврђено споразумом о балканском савезу пре Међусавезничког рата. Незаинтересованост Немачке и опрезност Аустроугарске су бугарску дипломатску изолацију учинили потпуном, што је, у ствари, био њен политички пораз. Време отрежњујућег биланса било је краткотрајно. Бугарска је у ратовима изгубила 55.000 људи; 105.000 је још било у пољским болницама због тешких рањавања; национална економија је поднела велике штете од две милијарде лева. Неповерење према власти и двору је јачало, а то је значило општу слабост. Избори 24. новембра 1913. показали су растуће разочарање и гнев према анонимним кривцима за катастрофу. Победила је опозиција која је већ немилосрдно критиковала одговорне за несрећу, а да није било јасно ко су они. Васил Радославов је саставио владу, а пошто није имао већину у парламенту, убрзо је дошло до његовог распуштања. Избори су спроведени 23. фебруара 1914, а очекивања Радославова да ће победити била су остварена. Живот у Бугарској успоставио је свој ритам. Она се усмерила ка привредном и политичком опоравку,
292
Историја Бугарске
који би обновио општу представу о њој и њене позиције у односу на свет. Настало је привремено смиривање и концентрисање, што се убрзо одразило на економски биланс земље. Из јужне Добруџе, Тракије и Македоније почели су да долазе Бугари који више нису могли да живе ван граница своје историјске отаџбине. Бугарска је сакупљала снаге.
Бугарска и Први светски рат (1915-1918) Идеје и пројекти о блиском реваншу све су више обузимали бугарско друштво које није прихватало парадоксе једног пораза. Зато су мирне варијанте овог реваншизма изгледале наивне, а пароле о миру и балканској федерацији, које су извикивали социјалисти, изазивале су негодовање и подсмех. Владајућа коалиција Радославова је претећу агресивност аустро-немачког блока оценила као повољну могућност за координацију или припајање бугарске политике том чврстом војнополитичком савезу. Прогресивна, Народна и Радикална партија су указивале да је будућност Бугарске на страни Антанте. Оне су биле присталице идеје о мирном реваншизму, али при том нису искључивале војне варијанте. Јака француско-руска пристрасност у корист Србије била је најслабија тачка у тој тактичкој прогнози, Поларизација на тему „с ким“ је у бугарском друштву постепено добијала драстичне контрасте привремене бугарске кризе из 1886/1887. Без обзира на јасно изражене принципе претходне савезничке припадности, Бугарска је научила своју лекцију из блиске прошлости и нестрпљиво, али пажљиво, исчекивала је развој европске историје. Један пуцањ у Сарајеву 28. јуна 1914. оборио је не само аустроугарског престолонаследника већ и крхки европски мир. Сложени систем договорних обавеза, гаранција, услова и ангажмана створен током последњих педесет година овај пут је „прорадио" пуном снагом. Једини могући рат у Европи био је свеопшти рат. Ланчана реакција на аустријско-српски рат је преко претходних споразума увукла европске велике силе, а затим и остале државе у рат. После бечког ултиматума Београду, уследили су један за другим прогласи о објави рата, чиме је агресивни потенцијал „одбрамбених“ спора-
Од устанка доратова (1912-1918)
293
зума експлодирао разорном снагом. После неког времена су се на европски континент у војним униформама искрцали Американци, Египћани, Аустралијанци и Сенегалци. У тој до тада по величини непознатој драми, најневероватније је било то да су три државе из балканског региона, који је био једно од средишта рата, релативно дуго сачувале строгу неутралност. Сарајевски атентат и светски сукоб који је уследио изоштрили су партијску борбу у Бугарској. Владајућа коалиција је стала на страну централних сила, док су опозиционе партије браниле став да се искористи тежак положај Србије и да се преко Антанте затражи ревизија Букурешког споразума у виду услова за савез. Припадници Земљорадничке странке, радикали, „широки“ социјалисти и нарочито БРСДП („уски“ социјалисти) заузели су принципијелно чврст антиратни став. У скупштини је чак Александар Стамболијски јавно изразио наду у скорашњу победу „наше браће Срба“ против Аустроугарске. Димитар Благоев и његови истомишљеници поново су заговарали идеју о федерацији као једином избору за реализацију угроженог националног идеала Бугара ван граница земље. После толиког ишчекивања тактичке прилике Бугарска није могла даље да буде неутрална, али није имала ни избора, као што се то чинило на почетку. Услов за бугарско учешће у рату била је претходна гаранција да се учини озбиљна ревизија Букурешког споразума. Неутралност Бугарске, коју је прогласио Радославов, имала је задатак не само да примири узнемирено јавно мњење због наглих одлука већ и да повећа цену бугарског уласка у рат, као и да се добије на времену због анализе развоја ратних дејстава. Бар на почетку рата, Бугарска је поново повратила своју стратешку вредност. Следећег дана после објављивања неутралности, влада Радославова је понудила пројекат споразума између Бугарске и централних сила. Он је био замишљен још у јулу 1914. Пошто је Румунија још била чланица Тројног савеза, а Грчка још није обнародовала свој став, овај пројекат је показивао директан ревизионизам само против Србије, која је већ ратовала и била стратешки ослонац Антанте. Бугарска територија је постала веза између централних сила и Цариграда, поготово ако се има у виду да транзит немачког оружја, муниције и другог ратног материјала није имао други пут осим преко ње. Одлука да ли да се дозволи или забрани овај транзитни транспорт у првим месецима рата добила је стратешки значај. Док су се борбена дејства на Источном и Западном фронту ширила, примећује се мудро повлачење бугарске владе из евентуал-
294
Историја Бугарске
не сарадње са централним силама. До лета 1915. бугарска влада је водила политику ишчекивања и одуговлачења. Уочи и у току преговора о укључивању Бугарске, њено друштво је преживело својеврсну духовну и политичку кризу. Бугари су осећали да их је преварила не само Србија, већ и француско-руске дипломатија. Традиционално поштовање према великој култури Француске и Русије створило је уважавање према њима. Размере политичког русофилства и франкофилства код Бугара су потекле из наивног веровања да ће, у часу невоље, ове државе бити носиоци праведности и продужити свето наслеђе идеала и принципа 19. века. Међутим, када су топови загрмели, ствари су кренуле у другом правцу. Процес ангажовања Бугарске развијао се истом брзином којом се примицала линија фронта и неопходност дефинитивног изјашњавања савезничке припадности балканских држава. Енглеска, француска и руска дипломатија су тежиле да лош развој ратних дејстава, у време када је француска престоница привремено пребачена из Париза у Бордо, неутралишу обећањима територијалних компензација победницима у будућем устројству послератне Европе. Бугарска је, као што је то била пре 1913, поново постала битна као савезник. У рано лето 1915. војна позиција Антанте је наговештавала блиску катастрофу. У тој ситуацији, она је понудила бугарској влади да одмах уђе у рат на њеној страни, уз примамљива обећања да ће бити испуњен велики део њених захтева из 1913. У том смеру, међутим, нису стигле никакве гаранције, а суседне балканске земље су изјавиле да се не осећају обавезаним према могућим понудама представника Антанте у Софији. Без обзира на своју пронемачку оријентацију, влада и сам монарх нису могли да прихвате предлоге који би могли да изазову понављање бугарске изолације између Балканског и Међусавезничког рата. Овај пут су се бугарски политичари и државници понашали опрезније него што је било потребно. Они нису могли да прогнозирају какав ће бити исход рата. Бугарска јавност била је импресионирана победама централних сила, као и неефикасношћу руског и француског војног потенцијала. Без обзира на напетост због рата који се примицао, бугарско друштво је углавном сачувало атмосферу толеранције и слободног разматрања различитих варијанти придруживања централним силама или очувања неутралности. Јавно представљени пројекти често су достизали забрањену критичну границу државних и војнополитичких тајни. Без обзира на забране, различите позиције су озбиљно
Од устанка доратова (1912-1918)
295
разматране и прихватане, па је чак и сам Радославов улазио у иницијативне контакте с Антантом. Да би се схватила бугарска одлука о уласку у рат на страни централних сила, она се мора размотрити у оквиру конкретних околности тренутка, а никако с аспекта касније победе Антанте. Бугарској је било све теже да сачува неутралност. Аустријско-немачка понуда из јануара 1915, која је нудила признавање бугарских етничких права у Македонији и могућност повратка територија, би ла је дата искључиво у зависности од придруживања бугарске војске централним силама, као и окупације српске територије. Бугарска је ушла у инструментаријум аустроугарске антисрпске комбинације. Сагледано кроз призму тадашњих понуђених могућности, Бугарска је учинила „правилан избор“. Резултат такмичења ко ће придобити Бугарску током „бугарског лета“ 1915. може се свести на прост, али вишезначан закључак. Аустријско-немачки блок је успео да убеди свог савезника Турску да уступи Бугарској њене територије, док Антанта није могла да учини исто са својим постојећим и будућим савезницима на Балкану. Преговори бугарске владе с представницима Антанте су убрзали спремност Беча и Берлина да гарантују уступке - поготово оне који су били извучени од Цариграда. Виђен споља, бугарски националноослободилачки програм је био повезан с једном, за њу туђом, борбом за господарење Европом. Бугарска се нашла у освајачкој коалицији са својим локалним и етнички оправданим војним циљевима. Настала је једна колико необична толико и логична инверзија у бугарској спољној политици. „Бугарско лето“ је окончано једном судбинском јесени. Уз интензивно посредовање Беча и Берлина, потписана је турско-бугарска конвенција, према којој је Порта безусловно уступила област западно од тока реке Марице до Једрена. Димотика је прешла у бугарске руке. Једренска железничка пруга од Свиленграда до Дедеагача (данашњи Александруполис у Грчкој) постала је бугарско власништво. Бугарска није имала никакве војнополитичке обавезе као замену за ове турске уступке. Војна конвенција између Немачке, Аустроугарске и Бугарске потписана је 24. августа 1915. Тај савезнички споразум је бранио Бугарску од спољних напада и у исто време су јој биле препуштене и „спорна“ и „неспорна“ зона у Македонији, а биле су јој обећане територије дуж горњег тока реке Мораве до спајања бугарске и српске Мораве. Последњи део је био једини уговорни преседан у бугарској политици који је предвиђао припајања небугарских те-
296
Историја Бугарске
риторија. Територије препуштене Грчкој и Румунији према Букурешком мировном споразуму из 1913. морале су да буду враћене; такође је предвиђено и исправљање бугарско-румунске границе у складу с Берлинским споразумом. Ратни зајам од 200 милиона франака је учврстио територијалне клаузуле савезничког споразума, с тим што је првих 50 милиона морало да буде исплаћено већ на дан мобилизације у Бугарској. Даље бугарско учешће у Првом светском рату свима је добро познато. Цар Фердинанд је 14. октобра манифестом објавио рат Србији, с тим што су ратна дејства почела раније. Србија је престала да постоји као ратни чинилац. Енглеска, Француска, Италија и Русија су објавиле рат Бугарској. Бугарска војска је имала за противника армије Антанте, којој је касније пришла и Грчка. Она је заузимала позицију у дужини од око 500 км - од Албаније до реке Месте. Пошто је Румунија 28. аугуста 1916. прешла на страну Антанте, Бугарска јој је 1. септембра објавиларат. Бугарска коњица је убрзо заузела Добрич, Тутракан, Црну Воду и Хрсово. Напредовање на јужном фронту је зауставила немачка команда, која се бојала да ће то изазвати реакцију Грчке. Бугарска национална идеја је, чинило се, била на путу да буде остварена. У земљи је завладао општи ентузијазам који није наслућивао блиски сурови расплет. Критике немачког вођења операција на Балкану, као и упозорења о могућем преокретуу рату, били су утопљени у опште усхићење због оствареног „националног јединства“. Немачка команда је 1917. ставила Моравску област и читаву Румунију, укључујући и Добруџу, под команду генерала Фон Макензена. Јачање немачке контроле изазвало је незадовољство код једног дела повређене политичке елите, нарочито међу високим официрима, али све то није утицало на слепи оптимизам бугарског друштва. Споразум између Четворног савеза (Немачка, Аустроугарска, Турска и Бугарска) и Румуније (према коме је ова изашла из рата као губитник) потписан је 7. маја 1918. у Букурешту. Према том споразуму јужна Добруџа је враћена Бугарској, али је у северној Добруџи успостављен такозвани кондоминијум - заједничка управа сила потписница. То је такође, изазвало велико незадовољство. Док су Бугари поново сагледавали реалност свог „светог“ уједињења, на светској ратној позорници настао је озбиљан преокрет у корист Антанте. Ауторитети, као што су били Најчо Цанов и Александар Стамболијски, ставили су под знак питања не само морални мотив бугарског учешћа у рату већ и шансе за победу. Све то је постајало узнемиравајуће, па чак и застрашујуће.
Од устанка доратова (1912-1918)
297
Крајем јануара 1917. Немачка је објавила апсолутни и несумњиви подморнички рат, о чему је специјални изасланик обавестио бугарску владу. Ефекат морских и океанских губитака Антанте је био осетно мањи него морално сазвучје ове иницијативе. САД су у специјалном статусу пришле Антанти као придружена сила и њена поморска пешадија се искрцала на француску обалу. На европској ратној позорници иницијатива је прешла у руке Антанте. Бугарска војска, која је била уморна од непрестаних напада и сталних напредовања, мучена глађу и колером, успела је да сачува свој борбени дух и морал до лета 1918. Незадовољство није изостало, без обзира на то што је дошло после „женских немира“ и политичког поларизовања унутар земље. До марта 1918. у војсци је већ 450 људи осуђено на смрт због непослушности, непријатељске агитације или дезертерства. На фронт су стигле и вести о руској Октобарској револуцији 1917. Иако разорна делатност унутар војске није имала озбиљне последице, њој су у корист ишли порази аустроугарске војске и потискивање Турске у Месопотамији. Енглеска и Француска су и даље стајале с војском наспрам бугарске Македоније с истом постојаношћу којом њихови научници и новинари, као Емил Буске, Вилијам Монро, браћа Бакстон и, нарочито, Џејмс Баучер, нису мењали своје ставове о етничкој правичности. Бугарска политичка јавност и двор су се забринули. Већ на почетку 1917. Радославов је покушао да успостави везу с руским дипломатским представништвима у Норвешкој и Шведској. Уследило је пажљиво испитивање код представника Антанте и САД, које је било остварено преко специјалних емисара у Швајцарској. Следеће године је председник Вудро Вилсон прокламовано својих Ч е т р н а е с т т а н а к а . Нарочито су допунска четири принципа подстицали наду да ће национална припадност бити уважена у територијалној расподели Балкана, без обзира на исход рата. У нади да ће се извући из рата, Фердинанд је окренуо леђа Радославову. Бугарска је 21. јуна 1918. осванула с коалиционом владом Демократске и Радикал-демократске странке, чији је председник био ауторитативни Александар Малинов. Посреди је било ризична сигнализација спремности за могући излазак из рата, па чак и брзе преоријентације. Међутим, већ средином јула бугарски обавештајци констатовали су брзо концентрисање снага Антанте дуж јужномакедонског фронта, у којима су учествовале и српске јединице.
298
Историја Бугарске
Пораз (1918) Дана 14. септембра 1918. ватром из 500 артиљеријских оруђа нападнути су бугарски положаји, припремајући шири напад у коме су, у односу на измучену бугарску војску, Французи, Срби и Сенегалци имали два путу већу снагу, како у људству тако и у техници. Почела је артиљеријска припрема за одлучујућу битку на балканском фронту код Доброг поља. После тродневне тешке битке, гладна и боса армија, уз жесток отпор, принуђена је да се повуче. После мноштва добијених битака она је изгубила најважнију, последњу. Бугарски фронт је 18. септембра био пробијен. Од тог тренутка па надаље све је било одлучено и изгубљено, осим војничке части. Код Пехчева, Берова и Церова Села сакупила се побуњена војска и 21. септембра кренула ка Горњој Џумаји и Дупници. Устаници су заузели штаб бугарске армије у Ћустендилу, а у Радомиру, где је био главни сабирни центар устаника, Рајко Даскалов је објавио пад монархије и прогласио Бугарску за републику, с привременом владом, с Александром Стамболијским на челу. Два дана раније, 19. септембра, у Солуну је владина делегација, коју је предводио Андреј Љапчев, потписала мировни споразум.
На Солунском фронту
Одустанка до ратова (1912-1918)
299
Надаље је све било предодређено. Патетичним манифестом 2. октобра објављена је абдикација цара Фердинанда у корист сина Бориса III. Бугарска је доживела нову националну катастрофу. Влада Александра Малинова је 18. новембра поднела оставку у знак неслагања с исхитреном предајом јужне Добруџе Румунији. Десет дана касније састављена је нова коалициона влада, с Теодором Теодоровим на челу. Нова реорганизација кабинета извршена је 8. маја 1919, а 17. августа су спроведени избори за осамнаесту Народну скупштину. Бугарски Земљораднички народни савез (БЗНС) добио је 27,5% гласова, а Бугарска комунистичка партија (БКП) - 20,7%. Ова појава је била типична за све земље побеђене у рату. Само је још Италија изашла из тог рата с истим резултатима и предзнацима, мада је била у савезу с победницима. У припремама за склапање мировног споразума с победницима, међу којима су били Србија, Румунија и Грчка, бугарска јавност је развила активну делатност у прикупљању и презентовању научне документације о националној припадности становништва због чега је бугарска армија ратовала. Трећа коалициона влада, чији је председник био Александар Стамболијски, изабрана је 7. октобра 1919. Само двадесет дана касније у градској скупштини у париском предграђу Неји потписан је споразум који је нанео нови ударац бугарској држави и њеној историјској судбини. То је био диктат (налик на Букурешки), којим се Бугарској заправо и није много одузело, јер је то било изгубљено још 1913. Прописане су тешке репарације у висини од 2,25 милијарди златних франака, које је требало да буду исплаћене у року од 37 година с каматом од 5%. Земљи је одузето право да има војску. Тада је наступила трећа и најтежа подела Бугарске, јер су њене територије биле предате победницима у једном светском рату који је успоставио трајне савезничке односе са највећим светским силама. Бугарска се сврстала уз остале побеђене државе - Немачку, Аустрију, Мађарску и Турску. На Париској конференцији је царевао принцип „тешко побеђенима“. Брутално понашање победника у односу на бугарско питање и бугарске делегације имало је један знаменит, али мало ефектан, изузетак. У преговорима само су САД делимично, али доследно, браниле свог бившег непријатеља, Бугарску. Ниједна од великих сила Антанте није имала конкретни територијални програм за Балкан. То је пружило могућност балканским државама-победницама да представе, одбране и у великој мери остваре максималну варијанту сопствених експанзионистичких планова. Потреба Енглеске
Зоо
Историја Бугарске
и Француске да подржавају своје сталне савезнике на Балкану постепено се трансформисала у делимичну, али реалну зависност тих земаља од понашања и захтева њихових балканских партнера. Само је америчка делегација у Паризу имала другачији став. Из Вашингтона је 4. јуна 1919. пристигло саопштење о „изненађујућем потцењивању понуђених докумената о националној припадности спорних територија“. Пошто још није била оријентисана у лавиринтима европске политике и замршеним балканским работама, америчка делегација је успела да спасе само део западних покрајина. Сва друга сведочанства о Македонији, Тракији и Добруџи, која су била изведена из научноисторијске и етничке документације остала су неприхваћена, а понекад и непримећена. Америчка симпатија се није изражавала у реалној подршци, али поново је свету предочена истина о бугарским националнополитичким напорима у спољној политици. Америчка делегација у Паризу, која је на почетку инсистирала да се Бугарска сачува у границама из 1913, била је принуђена да попусти под притиском својих савезника. Земље балканске Антанте су предузеле широку антибугарску пропаганду која је за опште представљање Бугара имала погубне последице. Свугде су писани, препричавани и ширени одбијајући митови о „бугарским свирепостима", појавио се лик Бугарина-варварина који је покидао нити са својом културном прошлошћу. Од тада је Бугарска постала држава-инвалид на Балкану. Ова ампутација је увелико одредила њен развој у привредном, стратешком и друштвено-политичком смислу. Њена кривица је била много мања него што је била њена сурова и непоправљива казна. Ова кривица ће оптерећивати савест свих поколења. Цео послератни развој Бугарске, као и став према предстојећем новом светском рату, који је уследио, развијали су се у знаку ове неуротичне депресије, која је бацила сенку на оптимизам и оне велике задатке које јој је историја одредила у освит њеног повратка Европи. Над Бугарском се спустила тешка завеса трагичног обрта, па чак и одрицања од толиких стваралачких и обећавајућих историјских наслага. Све оно што би данас политиколози хладно окарактерисали само као „кризу у руковођењу", сместило је Бугаре не само на страну губитника већ и морално одбојних. Једна нација у успону је платила веома високу цену због грешака шаке дипломата, политичара и државника. Суморни дочек бугарске делегацију при повратку с преговора у Нејиу симболизовао је ону општенародну потиштеност која ће дуго пратити и мучити бугарску политичку свест. Наследство Неји-
Од устанка доратова (1912-1918)
301
ског споразума увек ће висити над главама бугарских политичара и предводника јавног мњења и паралисаће бугарску интелектуалну и политичку елиту, чинећи често да она буде лак плен умишљених пророка, демагога, саветодаваца и спасилаца.
Биланс Несумњиво да је током четрдесет година државног живота, од ослобођења до Првог светског рата, Бугарска имала позитиван биланс. На почетку њеног развоја појавила се дилема - индустрија или земљорадња, традиционализам или модернизам. Испоставило се да су обе алтернативе тешко остварљиве. У свим областима друштвеног живота - привреди, изградњи институције, култури, обра-
302
Историја Бугарске
зовању, политичкој борби и социјалном реду- напредак Бугарске је био по темпу брз и по размерама свеобухватан. Она је била сасвим другачија од оне трибутарне кнежевине између Дунава и Старе планине, која је, уз толико ироничних предрасуда, била примљена у европску државно-политичку структуру. Стабилност државе, осигуравање грађанског мира и услова за привредну модернизацију нису били плаћени ценом политичке слободе или спољнополитичке зависности. Поред све релативности сличне констатације, Бугарска је остала демократска земља, чији је систем функционисао без обзира на привремене паузе и дефекте. Она је постала део упоредних процеса европеизације који су стизали све до Јапана. Бугарска је током тих година, макар и у ограниченом степену, показала преимућства модерне демократије. У европској политици је Бугарска од инцидентне чињенице постала њен активни чинилац. Основни симболи и показатељи прогреса - комуникације, законодавство, државно образовање и друго, били су увођени великом брзином, непосредно после њиховог проналажења или прихватања у Европи. Постојање обрадиве земље гарантовало је развој пољопривреде, што је стварало социјалне предуслове стабилности као стања и перспективе. Умерена социјална нивелација бугарског друштва и аграрно питање које је у великој мери било решено још пре ослобођења, биле су претпоставке које су пружиле могућност брзог укључивања Бугарске у европски културно-политички и привредни свет. Већина бугарских интелектуалаца и политичара била је формирана још пре ослобођења и њихово искуство, самопоуздање и визије били суусмерени на стварање националне државе. У чему су се састојали историјски успеси Бугарске у том периоду? Без сумње у њеној способности да оствари национални програм, који је до 1912. изгледао гарантован као чврста друштвена и спољнополитичка тенденција. Напори државе да оствари брзу и ефикасну модернизацију су такође уродили значајним успехом. Модернизација је успела да смањи дуготрајну историјску дистанцу између Бугарске и Европе. Када је Бугарска пришла европској привредној мрежи, она није имала шта да понуди за размену и партнерство. Пољопривредна производња из Данске, Мађарске, Холандије и Италије и испорука житарица из Америке и Аустралије оставиле су је без избора у једном свету где се на други начин траже трговински партнери и одређују узајамни интереси. У том раздобљу сталних колонијалних продора и модерних индустријских открића, ништа од тога не пролази преко Балкана. За Европу је Балкан остао, пре
Од устанка доратова (1912-1918)
303
свега, транзитна стратешка територија за случај оштрих сукоба, али никако зона озбиљног привредног интереса. У том смислу Европи једноставно није био потребан Балкан и, осим Аустроугарске, свака велика сила је имала добру резервну варијанту у случају да изгуби свој утицај на Балканском полуострву. У таквој ситуацији трајна сарадња је била тешко остварљива. Та противречност је одговор на питање због чега је пропала чак и умерено програмирана индустријализација, без обзира на напоре државе. А постоји још нешто. Ако признамо истину да је модернизација ипак принудни процес, тада је популистичка концепција демократије, која је створена после ослобођења, у стварности радила против ње. У Бугарској су постојали демократски устав и демократске институције, али је било мало демократа као личности, и функције демократских институција нису одговарале њиховој почетној идеји. Неко је морао да плати за модернизацију, а цена је била оскудица и неправда. Опште изборно право, једнодомни парламент, грађанска права и слободе, недостатак права стечених рођењем и друго, без сумње су за странца-посматрача бугарске стварности били привлачни, али су били сасвим другачији у конкретној средини, а поготову у унутрашњости. Маса, особито кад јој недостаје традиција политичког образовања и критичке оријентације, много лакше подлеже заблудама, корупцији и злоупотребама, него уједначеном принципу ограниченог доступа директној политичкој активности, оствареној уређеном селекцијом. То објашњава зашто, на пример, у Мађарској крајем века није било такве политичке корупције као што је ове било у, тада у већој мери демократској, Бугарској. Ако се сетимо да је, упркос политичким правима, проценат изашлих на изборе почетком века био 32,5% можемо да претпоставимо ко је и како учествовао у моделирању политичких снага, институција и одлука од националног значаја. У том смислу је постојао и један стални вакуум између села и града не као социјални јаз него као чинилац личне амбиције и изградње личности. Политичари су увек били прихватани као „грађани“ који су се отуђили или, тачније, измакли од мукотрпног сеоског живота и који су због тога били отуђени од политичких интереса села. Одатле можемо да почнемо истраживање изузетног значаја Земљорадничке партије, њеног послератног доласка на власт и изненадне популарности њених политичара и вођа. Супротстављање ових разноликих и противречних тенденција у бугарском националном животу после ослобођења оставља утисак постојаног и великог напретка, непознатог у претходним и бу-
3 °4
Историја Бугарске
дућим етапама бугарског историјског развоја. Уз све условности и недоумице, Бугарска је тих година објединила државотворну идеју, национални напредак и демократију у равноправно тројно деловање. То је оно што ову етапу њене историје чини тако посебном.
V
Бугарска између два светска рата И ск р а Б а е в а
Двадесет бурних међуратних година
Пораз Бугарске у Првом светском рату и нова национална катастрофа, која је уследила, оставили су дубок траг на живот Бугара који су живели у земљи и оних који су, после другог пораза, остали ван њених граница. У годинама рата убијено је или нестало више од 100.000 људи, рањено око 155.000, а 112.000 војника су после солунског примирја остали као заробљеници ван земље. Привреда поново поражене Бугарске била је у тешком стању, због финансијске исцрпљености и ниске производње, а глад, шпекулације и незапосленост постали су свакидашњица већине Бугара. Тим проблемима мора се додати и 200.000 избеглица из Македоније, Тракије и Добруџе, којима је исцрпљена земља морала да нађе места где би их населила, као и да се побрине о њиховом опстанку. У последњим деценијама Бугарска се поново нашла пред избором. За разлику од предратног периода, варијанте за даљи развој земље биле су малобројније - током првих послератних година она је готово потпуно зависила од казнених клаузула Нејиског мировног уговора из 1919. године и воље победника, а њен каснији развој је био под знаком све суженијих могућности разрешавања бугарског националног питања оптерећеног многобројним предрасудама и проблемима. Овим суженим могућностима, мора се додати атмосфера унутрашњополитичке нетрпељивости и очајања због пораза, што је терало Бугаре да се све мање ослањају на сопствену традицију, а да прихватају споља унете крајње леве или крајње десне идеје о социјалном инжењерингу. Светска дилема комунизам или фашизам и криза демократије, коју је свет проживљавао после Првог светског рата, одразила се и у Бугарској.
308
Историја Бугарске
Пораз који је Бугарска доживела у Првом светском рату нанео је озбиљан ударац на већ обликовани и утвђени вишепартијски систем. За Бугарску, као и за све балканске земље у новом послератном поретку, дошло је време политичког експеримента са различитим новим режимима и облицима власти. Прва велика политичка промена била је последица онога што су војници по фронтовима и њихове породице у градовима и селима преживели за време три ратне године, последица војничке побуне и њеног гушења. Бугари су ускратили поверење традиционалним политичким партијама чије је заједничко деловање довело до још једне националне катастрофе и исказали своје незадовољство гласањем за једну релативно младу и оригиналну странку. Она је претендовала да заступа интересе огромног дела становништва (око 80%) и најављивала да ће владати у његовом интересу. Та странка се звала Бугарски земљораднички народни савез (БЗНС).
Нова прерасподела политичких снага Још током октобра-новембра 1918. две краткотрајне владе, састављене од лидера Демократске странке (Александра Малинова) и Народне странке (Теодора Теодорова), укључиле су у свој састав министре из БЗНС-а. Оне су предузеле реформе које су укључивале политичку амнестију, порез на добит од рата и одузимање незаконито стечене имовине. Ипак, ове мере нису могле да помогну тим традиционалним партијама да опстану на власти. Све партије су изашле из рата с оптерећењима: Народна и Прогресивна партија сносиле су одговорност за прву националну катастрофу; Либерална, Народнолиберална и Младолиберална - за другу катастрофу, а Демократска и Радикална —што нису успеле крајем рата да избегну нову катастрофу. Једино су остале чисте оне партије које до тог тренутка нису биле на власти - БЗНС и обе социјадистичке - БРСДП (уски социјалисти) и БРСДП (уједињени). БЗНС је дочекао послератни период у новом облику - у јуну 1919. био је сазван XV конгрес, на коме је БЗНС усвојио нови политички програм. Саставио га је Александар Стамболијски, који је у годинама рата доказао да је прави народни антиратни вођа. У свом
Двадесет бурних међуратних година
309
Александар Стамболијски
најзначајнијем делу П о л и т и ч к е п а р т и је и л и с т а л е ш к е о р г а н и з а ц и Стамболијски је разрадио своју „теорију сталежа". Она је била у оквирима основних идеја о значају пољопривреде, које су већ постојале у средњој Европи, с тим што су биле прилагођене локалним бугарским условима. Према Стамболијском, у бугарском друштву је постојало шест сталежа: основни је земљораднички, а за њим долазе занатлијски, најамнораднички, индустријски и бирократски. Сељаци су били најбитнији за Бугарску јер их је било највише и својим радом су производили основна добра. Зато је за Бугарску најбољауправа „народовлашће" (власт народа или, другим речима, земљорадничка власт) у корист пољопривреде. Остале основне позиције, које су биле формулисане у двадесет пет принципа БЗНС, захтевале су да се нова државна власт темељи на радном власништву (земљу морају да обрађују сељаци), на задругарству, широком народном образовању, равноправности различитих народности у Бугарској, укидању смртне казне итд. После рата озбиљну промену доживела је и БРСДП (уски социјалисти). Представник БРСДП је учествовао у оснивању Комунистичке интернационале марта 1919. у Москви и зато није изненађење што су бугарски уски социјалисти пришли Интернационали. Они су прихватили бољшевичку политичку доктрину и укључили су у свој програм њене ставове о социјалистичкој револуцији, диктату-
је
310
Историја Бугарске
ри пролетаријата, оружаном устанку и совјетској социјалистичкој републици. У складу с новим програмом промењено је и име партије - у Бугарску комунистичку партију (БКП). Први послератни парламентарни избори расписани су 17. августа 1919. и показали су нови распоред политичких снага. На првом месту је био БЗНС са 85 посланичких места, други је био БКП са 47 посланика, трећи - БРСДП (уједињени) са 39. Тек на четвртом месту је била Демократска партија са 28 мандата, пета је била Народна партија са 21, а број мандата осталих је био испод 10. На тај начин састав Народне скупштине одсликавао је промењено расположење Бугара и пружао могућност да у руководство земље уђу потпуно нове снаге које би покушале да изврше суштинске промене. Победа БЗНС је била неоспорна, али није била довољна да би се саставила земљорадничка влада. Александар Стамболијски је био приморан да тражи коалиционе партнере. Пошто су леве снаге - комунисти, социјалдемократи и радикали одбили да уђу у владу, он се обратио Народној и Прогресивнолибералној партији да уђу у коалициону владу. Управо ова прва влада земљорадничког лидера била је приморана 27. новембра 1919. да потпише мировни уговор Бугарске с победницима из Антанте у париском предграђу Неји на Сени. Клаузуле мировног уговора биле су изузетно неповољне. Земља је изгубила 11.000 км2 територије: јужна Добруџа је дата Румунији, Струмичка, Царибродска и Босилеградска област су дате Србији, део Смољанске области - Грчкој, а западна Тракија, која је била дата на управу Антанти, касније је такође дата Грчкој. Бугарској је формално било обећано да ће добити „економски излаз“ на Егејско море, али се то није остварило. Обим репарација је утврђен на 2,25 милијарди златних франака, што је одговарало 25% националног богатства, с роком исплате од 37 година. Осим тога, суседи Бугарске је требало да добију на хиљаде тона каменог угља и десетине хиљада грла стоке. Бугарска је била разоружана, а њена војска сведена на 20.000 војника и 13.000 припадника пограничних јединица. Све политичке партије у Бугарској су примиле Нејиски мировни уговор као неочекивано неправичан, којим је потврђено понижавајуће стање земље. Стамболијски је потписао мир с таквим напором да је сломио своје пенкало. Овај уговор се сасвим неправично везује за његово име, јер је управо он упозоравао на тешке последице бугарског учешћа у рату и чак је био и у затвору због својих антиратних ставова. Да би изашла из тог положаја, нова влада је прво одлучила да ухапси министре и политичаре који су били одговорни за
Двадесет бурних међуратних година
Зп
учешће земље у рату и да затражи суђење онима који су били криви за насталу катастрофу. Коалициона земљорадничка влада је покушала да реализује део радикалног програма БЗНС, али је у томе имала проблеме - како с другим партијама тако и с окупационом међусавезничком комисијом, која је тражила промену или укидање неких закона. Истовремено, као конкуренција БЗНС јавио се леви БКП. Обе партије су узајамно оспоравале гласове Бугара који су своје поверење дали левој опцији и то је довело до неминовног сукоба између њих. Крајем 1919. године избио је велики штрајк транспортних радника (већином железничара) предвођен синдикатима, у којима су велики утицај имали комунисти и социјалдемократи. Влада Стамболијског је одбила њихове захтеве и предузела репресије против штрајкача. Они су ухапшени, њихове породице избачене из станова и штрајк је 19. фебруара 1920. завршен неуспехом. Његов значај био је у томе што је, и пре него што ће предузети своју велику реформску акцију, БЗНС изгубио своје природне савезнике с левице - комунисте и социјалдемократе.
Земљораднички експеримент - самостално владање БЗНС Други послератни избори, који су спроведени марта 1920, сведоче о продубљивању политичке кризе. Бугари су још више подржали земљораднике, који су добили апсолутну већину у парламенту и право да сами формирају владу. Нова влада БЗНС, опет предвођена Александром Стамболијским, била је конституисана 21. маја 1920. Сада је Стамболијски имао могућност да у пракси примени своју „теорију сталежа“. Циљ самосталног управљања БЗНС је био да се преко „народовлашћа" успостави поштен и демократски друштвени поредак, а у сфери привреде на првом месту да буду заштићени интереси пољопривредне производње. Историјске околности су биле такве да је, између свих аграрних партија у источној Европи, једино БЗНС Александра Стамболијског био у могућности да сам влада, што је значило да је добио јединствену прилику да покаже у којој мери се могу применити идеје о значају пољопривреде.
3 12
Историја Бугарске
БЗНС је за време своје самосталне владавине покушавао да покаже значај „народовлашћа" и покренуо је широке реформе. Наравно, прва брига земљорадничке владе било је село, које је за време три крвава рата највише и страдало. Највећи део бугарских сељака били су власници малих поседа или беземљаши. Њима треба додати на хиљаде избеглица током двадесетих година, које су у свом завичају били земљорадници и које су очекивале да наставе да обрађују земљу и у Бугарској. Питање земље је било најбитније за владу БЗНС. Његово решење је тражено у оснивању аграрног фонда, који је био заступљен у два закона изгласана у Народној скупштини - о повећању величине државне земље и о обрадивом аграрном власништву. Њима је било ограничено право једне породице на власништво од највише 3.000 ари земље, а земља изнад прописаног максимума одузимана је и предавана државном аграрном фонду. Земља из фонда је требало да буде подељена избеглицама и сељацима беземљашима, што се испоставило као не само тежак већ и неизводљив задатак. Идеја о водећој улози села изазвала је сукоб између земљорадника и градских власника. Да се државни буџет не би оптерећивао високим закупнинама, влада је одлучила да одузме власницима зграде у којима су биле смештене државне службе. У истом смислу, да би богати плаћали државном буџету више него сиромашни, био је уведен порез на доходак. У корист села ишла је и подршка државе задругарском покрету, развоју културних институција у селима - библиотека, школа, читалишта, као и смањење такси за правне услуге. Законом о народном образовању у Бугарској уведено је обавезно школовање у нижој гимназији до седмог разреда, а брига о селу је била изражена и у виду подстицања професионалног и стручног образовања. На Софијском универзитету основан је Агрономски факултет. Идеја Закона о радној обавези била је нешто обухватнија. Он је обавезивао омладину, младиће преко двадесет година и девојке преко шеснаест, да раде на важним објектима као што су железничке пруге, путеви, мостови... Била је очигледна жеља да се покаже како је сва омладина једнака пред законом. Слична ситуација је била и у пољопривреди, где је сваки члан друштва морао да улаже сопствени рад. Поред тога, земљорадници су радном обавезом покушали да заобиђу једно од најтежих ограничења из Нејиског уговора (забрану редовне војске) и да омогуће свим младим људима војну обуку. Приметно је да је основни циљ унутрашње политике земљорадничке владе био да се одбране интереси сиромашних и средње
Двадесет бурних међуратних година
313
стојећих сељака. Упоредо с тим, не може да се побије чињеница да су законодавство и пракса те владе били усмерени против града у целини и делимично против богатог градског становништва. Њени министри и активисти имали су отворено негативан став према интелигенцији, што је ову у целости одбило, те је сматрала ту власт за „сељачку“ и „простачку". Потпуно је другачија била спољна политика БЗНС. Земљорадничка власт и Александар Стамболијски, на првом месту, морали су да се боре с последицама друге националне катастрофе за коју нису сносили кривицу, али чију цену су морали да плате. Огромне су биле тешкоће на које је председник Стамболијски наилазио у својој жељи да извуче Бугарску из међународне изолације, која је наступила после пораза. У намери да пробије блокаду, Стамболијски се обратио Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца у нади да ће се на тај начин нормализовати и бугарско-француски односи. У марту 1923. у Нишу је био потписан бугарско-југословенски споразум који је уредио спорна питања двеју држава. По први пут једна бугарска влада у својој националној политици није у први план ставила Македонију већ Тракију. Али, таквом променом приоритета она је од Унутрашње македонске револуционарне организације (ВМРО) створила једног непомирљивог и утицајног непријатеља. Влада БЗНС је искористила револуцију Кемала Ататурка, која је окончала владавину Османског царства, и успоставила добре односе с кемалистима, штавише им и помогла у рату с Грчком, надајући се да ће, после пораза Грчке, бити успостављена бугарска права у западној Тракији. Спољнополитичке активности Стамболијског нису биле усмерене само на Балкан - крајем 1920. и почетком 1921. године он је предузео велики европски обилазак током којег је покушавао да одбрани и пропагира бугарске националне интересе. Неоспорни успех је било учлањење Бугарске у Друштво народа 16. децембра 1921, као и споразум о олакшавању исплате репарација, потписан марта1923. Владање БЗНС из основе је променило однос између политичких снага. Уместо мноштва партија које су биле принуђене да праве коалиције и које су биле у великој мери зависне од цара, настао је један јак савез који је вишекратно побеђивао на изборима с потпуном већином. Претерано јачање БЗНС подстицалојепроцесеуједињавања осталих партија. Основа тога био је антиградски карактер његове владе, као и неки ауторитарни и насилни поступци самог Стамболијског и његових присталица. Традиционалне политичке
34
Историја Бугарске
партије су већ 1920. године почеле да се уједињују. Неколико њих се 6. јула 1922. објединило у Уставни блок, чији је циљ био да заустави аграрне реформе и успостави пређашњи однос политичких снага. Владавина земљорадника подстицала је и стварање једне другачије врсте политичке организације - године 1921. основана је Народна слога, чији циљ није био враћање старог стања, већ нова „здрава и јака власт“, ослоњена на интелектуалну елиту. Ову елитистичку идеју заступали су професори универзитета, официри, дипломати, банкари, индустријалци, присталице ВМРО - сви они који су себе сматрали способним и теоријски припремљеним да владају. Следећи парламантарни избори, заказани за 22. април 1923, спроведени су у изузетно јакој политичкој напетости, изазваној спајањем неколико чинилаца - антивладиним деловањем ВМРО, референдумом о суђењу кривцима за две националне катастрофе, насилничким поступцима земљорадничке парамилитарне „наранџасте гарде“. На изборима је, међутим, и овог пута победио БЗНС, чак са убедљивијом већином него 1921. године. Сеоска власт се чинила трајнијом и сигурнијом него икад. Традиционалне партије су схватиле победу БЗНС на изборима као доказ да је немогуће да га уклоне легалним уставним средствима и зато су прибегле заверама. Политичари су искористили Војни савез - једну нову организацију, основану као резултат пораза Бугарске. Према Нејиском уговору, бугарска војска је била драстично смањена и 2.250 официра је морало да напусти службу. Тада је међу официрима настала идеја да се оснује једна тајна организација, која би своју структуру изградила како унутар преостале војске тако и међу демобилисаним официрима. Основан је Војни савез, који је омогућавао политичарима да се користе војним лицима, али и војним лицима да учествују у политици. Војни савез је први пут почео да делује 1923. године. После кратке припреме, 9. јуна 1923, јединице Софијског гарнизона и кадети Војне школе извршили су државни пуч. Министри земљорадничке владе су ухапшени, а власт БЗНС је у престоници свргнута без већих тешкоћа. Међутим, стање јеуунутрашњости било другачије —сељаци су се спонтано организовали и подигли побуне у Плевенском, Шуменском, Пазарцичком и другим окрузима. На брзину сакупљени сеоски одреди нису могли да се супротставе редовној војсци и, после неколико дана борбе, нова власт је била успостављена у целој земљи. Свргнути председник владе Александар Стамболијски се 9. јуна налазио у свом родном селу Славовица, код
Двадесет бурних међуратних година
315
Пазарџика. Када је сазнао за пуч, покушао је да организује сеоски отпор. Његов одред је разбијен, а Стамболијски ухапшен. Официри повезани са ВМРО су га 14. јуна, у његовој кући, убили на изузетно свиреп начин. Његовом смрћу, као и егзекуцијом земљорадника широм земље, насиљем је прокрчен пут новој власти. Војни пуч против најмасовније партије у Бугарској изведен је веома лако. Ова чињеница показује илузије земљорадника да су сељаци снажнији због тога што су бројнији, као и да градови могу бити потчињени селу. Постало је јасно да је Стамболијски искључиво рачунао на демократске парламентарне процедуре и да је био сасвим неприпремљен за насилна дејства. Суштина реформи и њихова отворена усмереност против градског капитала створили су му многобројне противнике. Новом антиземљорадничком савезу су пришли и цар Борис III, ВМРО и велики део градског становништва. Зато је Стамболијски био свргнут тако лако, а испоставило се да његова „наранџаста гарда“ није толико војна сила колико политичко страшило.
Демократска слога на власти (1923-1931) Пучисти су 9. јуна 1923. саставили владу, са професором права на Софијском универзитету Александром Цанковим, вођом Народне слоге, као председником. Овој влади, у којој су кључне позиције заузимала војна лица, приписују се крвопролића у време гушења сеоског отпора и свирепо убиство Стамболијског. Као пучистичку, њу су прихватали с неповерењем, како велике силе тако и суседи Бугарске. Да би се учврстила, новој власти је била потребна шира политичка подршка. На бази Народне слоге, заједно с активистима из Демократске, Народнопрогресивне и Радикалдемократске партије, након дугихпреговора, основана је 10. августа 1923. године Демократска слога као политичка коалиција нове власти. У тој коалицији учествовала је већина традиционалних политичких партија. У исто време су почеле и припреме за оружани устанак против владе Александра Цанкова. Њега није припремао свргнути БЗНС већ БКП, који је својевремено одбио да подржи земљораднике у отпору против пуча. Тада су комунисти заступали тезу да се они боре и против сеоске и против градске буржоазије, од чега радничка
316
Историја Бугарске
класа може само да буде на добити. Међутим, овакав став критиковала је Комунистичка интернационала у Москви, одакле је, преко комунистичких активиста Васила Коларова и Георгија Димитрова, стигла директива да се отпочне са припремама за свргавање пучистичке владе путем масовног оружаног устанка. Она је била наметнута на седници ЦК БКП 5-7. августа, без обзира на неслагање старијих активиста, који су увиђали снагу владе и слабљење послератног револуционарног таласа у Европи. Однос политичких снага током августа и септембра био је сасвим различит у поређењу с јуном 1923. године - влада је већ имала политичку подршку, а снаге земљорадника, који су имали мотиве за устанак, биле су поражене. Влада је сазнала за припрему устанка и покушала је да га спречи тако што је 12. септембра ухапсила 2.500 комуниста. Полицијска акција је само изазвала превремени почетак устанка - 14. септембра устанак је био дигнут у селу Маглиж и проширио се у јужним областима земље. Акције су биле неусклађене, без централног руковођења и постале су масовне тек када је 23. септембра дигнут устанак у северозападној Бугарској, и када су заузети градови Берковица, Фердинанд (данашња Монтана), Орјахово, Бјала Слатина, Кнежа. Сукоби између устаника и војске су трајали око недељу дана и устанак је сурово угушен. Узбуђен због тих догађаја, модерниста Антон Страшимиров је спонтано ускликнуо: „Клали су свој народ као што га ни Турчин није клао!“ После војничког устанка из 1918. године, јунски и септембарски оружани сукоби 1923. године обележили су наредну етапу тињајућег грађанског рата у Бугарској, која тиме није била завршена, већ је, напротив, још више заоштрила друштвене односе. На парламентарним изборима, спроведеним у новембру 1923, непосредно после пораза устанка, апсолутну већину добила је Демократска слога. Влада Александра Цанкова добила је тако легитимитет и могла одмах да делује. Она је ставила ван снаге или је зауставила све реформе земљорадничке владе, а 4. јануара 1924. изгласан је специјални Закон о заштити државе (ЗЗД), којим су забрањене све врсте револуционарних, друштвених, политичких или привредних организација. На удару овог закона биле су, пре свега комунистичке организације, окривљене због подривачке делатности - БКП, Партија рада, Комунистички омладински савез, Општи раднички синдикални савез и задруга Ослобођење. ЗЗД је законски утврдио репресије против свих политичких неистомишљеника нове власти.
Двадесет бурних међуратних година
317
Репресије не само да нису зауставиле политичка супротстављања већ су натерале прогоњене на екстремна деловања. После гушења устанка из 1923, чете које су организовали комунисти наставиле су оружане сукобе. Намера да се изазове криза власти достигла је врхунац 16. априла 1925, када је војна организација БКП извела највећи атентат у бугарској историји. У цркву Света недеља постављена је бомба која је требало да експлодира за време опела једној истакнутој политичкој личности, а коме је требало да присуствује и цар Борис III, министри и друге познате личности, присталице власти. Циљ атентатора био је да буде уништена нова политичка елита. Бомба је заиста срушила куполу цркве, погинуло је више од 140 људи, међу којима и мноштво официра и обичних грађана, али ниједан министар није био озбиљно повређен, а цар је закаснио и уопште није био присутан. Ефекат атентата био је потпуно супротан од замишљеног - власт не само да није била пољуљана већ је добила нови разлог да се обрачуна са својим неистомишљеницима. Почела су масовна хапшења комуниста, земљорадника, представника леве интелигенције. Мноштво ухапшених је убијено или нестало без трага. Нарочито тежак ударац је био нанет левој бугарској интелигенцији - без суда и пресуде убијени су познати новинар Јосиф Хербст, песници модернисти Гео Милев, Христо Јасенов, Сергеј Румјанцев и други. Ужасне репресије, које су Александру Цанкову донеле надимак „крвави професор", још више су погоршале однос иностранства према његовој влади. Британске и француске банке су одбиле да да-
Црква Свете недеље после експлозије 1925.
318
Историја Бугарске
ју зајам за стабилизацију. Цанков је постао и сметња за нормално функционисање државе и почетком јануара 1926. био је приморан да поднесе оставку. На његово место је дошао политичар Андреј Љапчев. Традиционалне партије су уз његову помоћ покушале да се врате на власт, пошто се војска разрачунала с опасношћу од БЗНС и БКП. Случајно или не, али економска стабилност која је осигурала индустријски пораст на годишњем нивоу од 11% поклопила се с политичком стабилношћу за време Љапчева, чији је основни мото био да се делује „со кротце и со благо“. Парламент је повратио своје позиције, присуство опозиције у медијима је појачано, а 1926. године изгласан је Закон о амнестији. Нови политички курс владе Љапчева добио је подршку споља - уз подршку Друштва народа, америчке и британске банке су 1926. дале „избеглички зајам“, којим је требало да се помогне хиљадама избеглица из Тракије и Македоније, које су преплавиле Бугарску после обе националне катастрофе. Други зајам Бугарска је добила 1928. због катастрофалног земљотресаујужној Бугарској (с епицентром у Чирпану). Финансијска помоћ, која је пристигла споља, стабилизовала је лев и учврстила владу. Деветојунски пуч 1923. године променио је бугарску спољну политику. Бугарски суседи - Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца и Грчка били су узнемирени и спремали су се да интервенишу, што су спречиле Енглеска и Француска. Ипак, у октобру 1925. грчка војска је привремено заузела Петрички рејон. Ангажовање ВМРО и пуч били су сметња бугарско-југословенским односима, па је чак 1929. дошло до затварања заједничке границе, али је она поново отворена 1930, после потписивања Пиротског споразума. ВМРО је наставила да прави како унутрашње тако и спољнополитичке проблеме бугарским владама. Без обзира на политичку и привредну нормализацију која је наступила после 1926, у Бугарској је и даље постојала напетост. БЗНС и БКП, и поред задобијених тешких удараца, покушавале су да обнове своје деловање. Основана је и једна нова организација, „ванпартијски" круг Звено (група, заједница), који је себи поставио амбициозне задатке за будућност Бугарске. У тој промењеној ситуацији своје самостално деловање обновиле су неке традиционалне партије —Демократска партија Александра Малинова основала је нову партијску групу Народни савез, која је победила на изборима 21. јуна 1931. и демократским путем, гласачким листићима, окончала владавину Демократске слоге.
Двадесет бурних међуратних година
319
Краткотрајан успон парламентарне демократије Долазак на власт Народног савеза је накратко (1931-1934) обновио парламентарну демократију. Народна скупштина је обновила нормалан рад, штампана реч је повратила своју слободу, све организације које се нису бавиле заверама добиле су могућност да буду политички активне. У новој влади Александра Малинова водеће позиције имала је Демократска партија, која је обећавала амнестију и нормализацију политичког живота. Демократска слога, створена после пуча 9. јуна 1923, није успела да надживи свој изборни пораз и распала се. Многе бивше демократе су се вратиле Демократској партији која је била на власти, а један део војних лица је пришао политичком кругу Звено, који је уједињавао идеје италијанског фашизма и традиционалног ауторитаризма. Утицај на политички живот је имао и новостворени Национални социјални покрет професора Александра Цанкова, који је јасно следио модел немачког националсоцијализма. Европски успон фашистичких идеја утицао је и на Бугарску - појавиле су се организације које су се залагале за национализам и јаку државну власт. Такав је био савез Бугарска отаџбинска заштита, Свебугарски савез „Отац Пајсије“, Ратници за напредак бугарства, Бугарски народни савез „Кан Кубрат“. Народни блок је 1932. објавио амнестију и у Бугарску се вратила група лево оријентисаних земљорадничких вођа, заједно с Александром Обовим, које су се ујединиле око новог земљорадничког савеза „Александар Стамболијски". Комунисти су потценили могућности обновљене демократије и наставили своју илегалну делатност, што их је онемогућило да утичу на легални политички живот. Покушаји политичке нормализације у Бугарској поклопили су се с великом економском кризом која је обухватила читав свет крајем двадесетих и почетком тридесетих година. Деловање владе је било неефикасно - оно је било засновано на тражењу спољне помоћи. У то време пред Бугарску се поново постављало питање спољнополитичке оријентације. Основне политичке снаге биле су подељене - једни су нагињали Француској, други савезницима из Првог светског рата. Током 1933. године надмоћ првих је довела до зближавања с Југославијом и, између осталог, до оснивања Бугарско-југословенског друштва. Таквом развоју односа допринели су
320
Историја Бугарске
и лични контакти краља Александра и цара Бориса III. После потписивања Балканског пакта, 9. фебруара 1934, између Југославије, Грчке, Румуније и Турске, Бугарска се поново нашла у изолацији, пошто би њен улазак у тај савез значио одустајање од покушаја да најтеже одредбе Нејиског уговора буду поново разматране. Управо у том смислу је била привлачнија позиција Немачке и фашистичке Италије, које су биле спремне да се боре за промену послератног статуса. Недостатак јасне стратегије за превазилажење привредне кризе и јасне спољнополитичке оријентације, као и непринципијелна борба политичких партија око министарских и других фотеља, знатно су поткопавали престиж бугарске страначке управе. Обични људи су били веома разочарани великом корупцијом међу политичарима, свевлашћу ВМРО у Пиринском крају и политичким убиствима која су чинили њени активисти. Комбинација ових чињеница брзо је исцрпла јавно поверење у преимућства парламентарне демократије. У Европи су све већи ауторитет добијали нови политички модели - фашизам у Италији и националсоцијализам у Немачкој који су, гледани са стране, показивали ефикасност у успостављању унутрашњег реда и превазилажењу привредне кризе. И у Бугарској је почело да се говори о потреби „да се уведе ред“ и да се земља привредно и политички излечи, што није било изводљиво „остарелим“ и „неефикасним" партијско-политичким системом.
Преврат 19. маја 1934. и учвршћење власти цара Бориса У пролеће 1934. године Бугарска је поново била пред новом великом променом. Средином маја исте године почела је велика криза владе из чега су корист извукли политички круг Звено и војна лица. У ноћи између 18. и 19. маја војска је, по други пут после Првог светског рата, извршила пуч. Министри су били стављени у кућни притвор, а официри који су били против пуча ухапшени. Председник нове владе је постао Кимон Георгијев из Звена, али велику улогу у њему имали су активисти Војног савеза, с Дамјаном Велчевим на
Двадесет бурних међуратних година
321
Кимон Георгијев
челу. Јавност је прихватила пуч, а цар Борис III је потписао састав нове владе, јер је у њој видео могућност за успостављање новог политичког реда. Пучисти су били присталице ванпартијске власти јер су били убеђени да је сукоб интереса који су испољавале партије штетан за снагу и јединство државе. Политички круг Звено обједињавао је активисте који су сматрали да је набољи систем управљања државом власт елите. Пошто су ушли у владу, они су покушали да и у пракси остваре своје теорије. Парламент је распуштен, Трновски устав је стављен ван снаге, политичке партије забрањене, а штампа строго цензурисана. Управно-обласни систем је снажно централизован - земља је била подељена на седам области, локална самоуправа избрисана је заједно са самоуправом у образовању, мноштво гимназија је било претворено у трогодишње „реалне“ школе. Декретом су 1935. основани државни раднички синдикати, који су се касније ујединили у један Бугарски раднички савез. Уништене су све националноослободилачке организације типа ВМРО, које су до тог момента већ биле претворене у „државу у држави“. То што су пучисти урадили показује да су они били, пре свега, из идеолошких кругова фашистичких, корпоративних и ауторитарних теорија. Поново у једногласју с новим европским тенденцијама, нова власт је имала намеру да „излечи“ државу уз помоћ „градитељског патриотизма“. Могућност да се такав национализам култивише у бугарском друштву они су, најпре, видели у могућности да се утиче
322
Историја Бугарске
на млађу генерацију. У том циљу је почело оснивање државне омладинске организације, појачана је улога Бугарске православне цркве у школама, значајне историјске чињенице коришћене су за потребе велике националне пропаганде. Европски процеси из средине тридесетих година помогли су спољнополитичкој концепцији пучиста. Реваншизам националсоцијалиста у Немачкој и дистанцирање Британије активирали су француску спољну политику да тражи источне савезнике - Чехословачку и Совјетски Савез. Профранцуска оријентација нове бугарске владе довела је до побољшавања односа са Совјетским Савезом, с којим су још 23. јула 1934. установљени дипломатски односи, а у октобру је била основана Бугарско-совјетска комора за развој трговинско-економских односа. На балканском фронту пучисти су се залагали за ново приближавање Југославији. То је било олакшано укидањем ВМРО, која је била повезана с убиством краља Александра у Марсељу 9. октобра 1934. Мало пре тога југословенски краљ је посетио Бугарску и договарао се са царем Борисом III о активирању бугарско-југословенских привредних и трговинских веза. У Војном савезу, који је политички подржавао владу, почели су да тињају антимонархистичка расположења. Дамјан Велчев је, на пример, био убеђени републиканац и, наравно, није био једини. Слична расположења су се најављивала као опасност за престо цара Бориса III и то га је натерало да делује. Он је, помоћу својих скривених механизама, настојао да утиче на збивања - успео је да подели Војни савез, користећи верност према заклетви командног састава, и супротставио је генерале нижим официрима. Друга повољна ситуација за цара је била политичка нестабилност власти - сукоби у Војном савезу приморали су Кимона Георгијева да 22. јануара 1935. поднесе оставку. Током наредних неколико месеци цар Борис III је успео да изазове промену још две владе, у којима је утицај Војног савеза био смањен. Новембра 1935. он је већ могао да одреди за мандатара владе свог верног присталицу - Георгија Кјосеиванова, шефа дворске канцеларије, који није имао ништа заједничко с деветнаестомајском екипом. Нови председник владе је био дипломата с великим искуством, што му је помогло да се оријентише у општим променама односа у Европи. Он је напустио антипарламентарне идеје својих претходника, па су 1937. били спроведени локални избори, а 1938. парламентарни. То је изведено без обнављања активности политичких
Двадесет бурних међуратних година
323
партија, кандидовањем ванпартијских кандидата. Влада није могла да буде оборена гласањем у скупштини, што је значило да је парламентарни систем обновљен само формално, без поштовања принципа Трновског устава. Ипак, дозвољено је постојање опозиције (али без политичких партија) и опозиционе штампе (без могућности да утиче на власт). У успостављању новог политичког поретка у другој половини тридесетих година цар Борис III је успео да учврсти своју власт балансирајући између политичких снага, али и користећи своје царске прерогативе. На крају, цар је задобио потпуну контролу власти, а да није био приморан да користи грубе методе свог оца. Током 15 година, док је млади цар био у сенци, он је научио да буде много опрезнији и мудрији од свог оца. Постепено се око личности монарха створио култ који је био изражен пропагандном формулом „Цар, народ и војска - једна воља, једна одлука, једно дело“. То је подсећало на фашистички модел, али је имало конзервативно-монархистички карактер и у суштини је спречило наметање стварних пронацистичких и профашистичких тенденција у бугарској политици. Тридесете године су биле преломне у међународним односима. Под притиском Немачке, систем Версајског мировног уговора је почео да се урушава и Бугарска је покушала да извуче корист из тога. Током 1936. цар Борис III је кренуо у велики обилазак европских престоница - Лондона, Берлина, Париза, Рима и Београда, обраћа-
Цар Борис III
324
Историја Бугарске
јући посебну пажњу на оне државе које су желеле ревизију уговора - Немачку и Италију. Борис III је веома пажљиво поставио питање преиспитивања Нејиског уговора и постигао је успех - у Солуну је 31. јула 1938. потписан споразум између Бугарске и земаља Балканског пакта, који је укинуо војна ограничења. Већ у јануару 1937. Бугарска је потписала пакт о „вечном пријатељству“ с Југославијом, који је имао пронемачку оријентацију. Блада Кјосеиванова је водила политику несврставања или, боље речено, политику ишчекивања. У привреди Бугарске су се такође десиле промене које су касније утицале на спољну политику - француски, белгијски и швајцарски капитал је постепено напуштао земљу, а улазио је немачки и италијански капитал. Немачка је добила важно место у бугарској спољној политици, што је одредило оријентацију Бугарске према Немачкој и њеним савезницима у предстојећем европском и светском сукобу.
Други светски рат и корените геополитичке промене
Крајем тридесетих година у Европи је опет почео да се осећа мирис барута. Побеђени и победници из 1919. сада су променили своја места. Без обзира на прописана ограничења, Немачка је успела да поврати своју водећу улогу у економском развоју, док је Француска видљиво заостајала. Немачка, с Адолфом Хитлером на челу, искористила је своју снагу да би у међународним односима отворено захтевала промену неправедних послератних граница. Помоћу своје реваншистичке политике, она је постала привлачан центар за све европске државе које из неког разлога нису биле задовољне Версајским уговором и хтеле су да га промене у своју корист. Чињеница да је тридесетих година Немачка већ била националсоцијалистичка земља није сметала да се многе европске државе окупе око ње. У заједнички процес тражења савезника и путева за решавање националних проблема укључила се и Бугарска. Уочи Другог светског рата спољнополитичка оријентација је задобила судбински значај за Бугарску. Од њеног избора је зависило да ли ће успети да оствари и задржи тако жељено национално уједињење или ће се наћи пред наредним неуспехом и новом националном катастрофом. Бугарске политичке снаге су се оштро спориле око оријентације Бугарске. Симпатизери Велике Британије и Француске су били у слабијој позицији јер оне нису могле да понуде варијанту којом би се остварио национални идеал. Већина, као што је био случај и у Првом светском рату, хтела је да Бугарску повеже с агресивном немачком коалицијом која је нудила брзо и сигурно припајање територије која је била најпожељнија - Македоније. Постојала је и трећа спољнополитичка оријентација која се на почетку рата чинила нереалистич-
Историја Бугарске
326
на —комунисти су пропагирали идеју о зближавању са Совјетским Савезом. Уочи Другог светског рата Немачка и Совјетски Савез су потписали пакт Рибентроп-Молотов и у суштини постали савезници, што је допунски утицало на јачање пронемачких расположења у Бугарској. Зато није изненађење што је, после дугог ишчекивања и колебања, бугарски избор ишао у том смеру.
Бугарска приступа Тројном пакту Средином септембра 1940. Бугарска је објавила неутралност, иако се већина држава источне Европе оријентисала према Тројном пакту који је предводила Немачка. Победе немачког Вермахта у Европи биле су речите, али Бугари и даље нису хтели да се дефинитивно обавежу јер су успомене на претходне две националне катастрофе биле исувише свеже. Цар Борис III се, међутим, осећао веома снажним - у новом саставу скупштине опозиција је имала само петнаест посланика. Да се ситуација мењала, говори чињеница да је 1940. смењен председник владе Кјосеиванов, чије је име било везано за приближавање Бугарске Француској, Енглеској и Југославији. На чело нове владе дошао је чувени археолог професор Богдан Филов, познат по својим пронемачким симпатијама. Нова оријентација је
Богдан Филов
Други светски рат и корените геополитичке промене
327
постигла велики спољнополитички успех, пошто је Румунија, под заједничким притиском Немачке и Совјетског Савеза, била приморана да учини територијалне уступке својим суседима. У румунском граду Крајови 7. септембра 1940. је потписан уговор којим је Бугарској враћена јужна Добруџа. Гаранти уговора били су Немачка, СССР и Енглеска, што је учинило да овај бугарски добитак не буде у великој зависности од променљиве ратне среће. У јесен 1940. цар Борис III је одбио предлог Италије за заједничку војну акцију против Грчке, која би Бугарској донела Егејско приморје. Међутим, ситуација се променила почетком 1941. Нацистичка Немачка почела је припреме за своју балканску кампању и ултимативно захтевала од Бугарске да приђе Пакту. У противном, Бугарску би напала немачка војска, размештена у Румунији. Стављен пред такав избор, председник владе Богдан Филов је у Бечу 1. марта 1941. потписао уговор о прикључењу Бугарске Тројном пакту. До тог момента немачки Вермахт је успео да прегази Пољску, Француску, Белгију, Данску, Норвешку - практично целу западну Европу, изузев Енглеске, која је настављала свој усамљенички рат. Чинило се да избор Бугарске овај пут гарантује успех - од ње се „само“ захтевало да дозволи пролаз немачкој војсци преко бугарске територије, како би ова могла да покори и Балканско полуострво. Бугарска војска би, после капитулације Југославије и Грчке, у знак захвалности, добила право да заузме и управља областима са бугарским становништвом, одузетим од Бугарске после претходних ратова. У почетку је све личило на ипак успешно, макар и закаснело, остварење старих националних идеала - Бугарска је добила Моравску област (с Пиротом, Сурдулицом и Врањем), као и део Вардарске Македоније, део Егејског приморја, источну Егејску Македонију и већи део западне Тракије, с острвима Тасос и Самотраки. Цар Борис III је добио признање тако што је његовом имену додато „ујединитељ“. Упоредо са овим успесима, назирале су се и опасности. Бугарска се нашла у савезу са фашистичким државама против којих се полако уједињавао читав демократски свет, па чак и недемократске али моћне државе, као што су биле Совјетски Савез и Кина. Децембра 1941, када су се и Сједињене Америчке Државе нашле међу противницима Тројног пакта (после изненадног јапанског напада на Перл Харбор 7. децембра 1941), бугарска влада је објавила рат САД и Енглеској. Овај рат је био означен као „симболичан“, али га је током 1943. и 1944. бугарски народ плаћао великим разарањима и хиљадама људских жртава, за време бомбардовања
328
Историја Бугарске
Борис на војној паради у Берлину. Десно Адолф Хитлер
Софије и друтих градова. Укључивање у Тројни пакт је довело до спољнополитичке изолације Бугарске, укључујући и Балкан, где су све државе, осим Румуније и касније Независне Државе Хрватске, пришле антихитлеровској коалицији, а Турска је остала неутрална. Ипак, за разлику од већине чланица Тројног пакта, Бугарска је сачувала дипломатске односе са Совјетским Савезом и углавном се уздржавала од учешћа у ратним дејствима. Земља је дочекала Други светски рат с владом којом је доминирао цар Борис III, чија је власт добила оквире личног режима, а професор Богдан Филов је као службеник био извршилац цареве воље. Тенденција ограничавања права грађана, која се појавила још у предратном периоду, и даље је јачала. Крајем децембра 1940, тј. пре него што је Бугарска пришла Тројном пакту, Народна скупштина је изгласала такозвани Закон о одбрани нације. Према њему, бугарским Јеврејима су одузета грађанска и политичка права. Овај закон је био у потпуној противуречности с бугарском традицијом етничке толеранције. Он је, пре свега, одсликавао тежње бугарских властодржаца да воде рачуна о новом стилу који је наметала нацистичка Немачка. После припајања Македоније и западне Тракије Бугарској, када је током 1943. предузето „коначно решење“ јеврејског питања, 11.000 Јевреја из тих области послато је у логоре смрти у Немачкој. Међутим, у оквирима старих граница Бугарске Јевреји су били спасени од депортације захваљујући протестима читаве јавности, којима се придружила и Бугарска православна црква, цар, део посланика, антифашистичке политичке снаге и други. Ова акција, која је спасла од уништења преко 48.000 Јевреја, била је изузетак у Европи. Она не само да је потврдила етничку толеран-
Други светски рат и корените геополитичке промене
329
цију Бугара, већ је била и доказ да су, даје постојала политичка воља за отпором, Јевреји у Европи могли бити спасени. Бугарски властодршци су покушали, такође по немачком обрасцу, да контролишу омладинске организације и изгласали су Закон о организовању бугарске омладине. Основана је организација Браник, која је по својим организационим принципима и делатностима веома много личила на Хитлерјугенд. Она је финансирана из државног буџета. Цар Борис III је напрасно умро 28. августа 1943. Земља је изгубила државника који је, без сумње, био обдарен изузетном лукавошћу и дипломатским способностима да одоли жељама Адолфа Хитлера да бугарску војску укључи у рат против СССР. Државна криза је наступила у моменту када је војна моћ Трећег рајха почела да слаби после пораза код Стаљинграда и тенковске битке код Курска. Власт је била поверена регентима малолетног престолонаследника Симеона II - принцу Кирилу, брату Бориса III, бившем председнику владе Богдану Филову и генералу Николи Михову. Састављена је нова влада, с Добрим Божиловим на челу, чије је судбина била да ради у
Кино-театар „Балкан“ (1941)
330
Историја Бугарске
условима растућих сумњи у успешан крај рата за Тројни пакт. Бугарске власти су прибегле терору да би угушиле све већи отпор. Противнике режима физички је уништавала жандармерија, основана специјално у том циљу почетком 1944, или су слати у концентрационе логоре. Режим је покушао последњи пут да се спасе када је у лето 1944. предао власт влади Ивана Багрјанова, који је почео да тражи везе са Западом и покушао да изведе Бугарску из рата.
Стварање „Велике Бугарске“ Почетак територијалног проширења Бугарске било је мирно припајање јужне Добруџе. То је био велики и, као што се касније успоставило, трајни успех националног уједињавања. Напоредо с враћањем јужне Добруџе, бугарска влада је била приморана да пристане да Бугари из северне Добруџе напусте своја родна места како би се окончао бугарско-румунски спор око ове пограничне области. У Бугарску је приспело око 70.000 нових избеглица. Почетком априла 1941. немачка војска је окупирала Грчку. Бугарска није учествовала у рату, али је пропустила немачку војску преко своје територије. Крајем априла 1941. бугарска војска и администрација су, с дозволом Хитлера, ушле у западну Тракију и Егејску Македонију. У новостворену Ксантијску област вратио се део Бугара, протераних после Првог светског рата. После пораза Југославије, што је било олакшано бугарским приступањем немачкој коалицији, нацистичка влада је дозволила бугарској војсци да успостави бугарску власт и у Вардарској Македонији. Део локалног становништва је с радошћу дочекао Бугаре, у градовима и селима су поново отваране бугарске школе. У Скопљу су основани бугарски универзитет и позориште. Из Бугарске су стизале намирнице за локално становништво, а биле су обновљене путне саобраћајнице, телефонске везе и комуникације, које је српска власт запоставила. Осим ове бриге за становништво, немогуће је прећутати насиља вршена за време бугарске власти у Македонији. Она су били резултат деловања корумпираних власти, као и војнополицијских акција против антифашистичког отпора. Деловање бугарских власти на оним југословенским и грчким територијама где није било бугарског становништва било је чисто окупаторско.
Други светски рат и корените геополитичке промене
331
Тако је у годинама Другог светског рата Бугарска доживела радост остварења свог националног идеала. Међутим, начин на који је то постигнуто, уз помоћ нацистичког оружја, обећавао је несталност остварења, мада углавном правичних за Бугарску. Овде мора да се примети да Бугарској, чак ни у овом најуспешнијем тренутку, није припала цела Македонија - један део је остављен Грцима, а други (западна Македонија) Италијанима. Ослобођене територије стављене су само „под бугарску административну управу и с привременим границама“, а њихова дефинитивна судбина требало је да се реши после окончања рата. Хитлеровска влада је овим условом држала у неизвесности бугарске власти и чувала немачке интересе на Балкану од непожељних „изненађења".
Антифашистички отпор Приступање Бугарске Тројном пакту повећало је политичку напетост у земљи, али није довело до оружаног отпора. У ствари, такав отпор није био остварен ни у једној од чланица фашистичке групације. Бугарска је направила изузетак од општег правила тек после почетка немачко-совјетског рата, 22. јуна 1941, када су бугарски комунисти, следећи инструкције Коминтерне, почели оружану борбу против сопствене владе, која је од Бугарске начинила савезника Немачке. Већ средином 1942. основан је савез свих антинемачких и антифашистичких снага у Бугарској под именом Отаџбински фронт (ОФ). У њему сучланови били комунисти, лево оријентисани земљорадници, социјалдемократи, део радикала и независни интелектуалци. Програм ОФ, изгласан 17. јула 1942, предвиђао је раскид савеза са Хитлеровом Немачком, тесну сарадњу с антихитлеровском коалицијом, где су на првом месту били односи са СССР, а на другом - са Британијом и са САД, растурање фашистичких организација и повлачење бугарске војске из Егејског приморја и Македоније. Под руководством ОФ, у Бугарској је покренут оружани антифашистички отпор. У планинама су формиране партизанске чете и одреди, а у градовима - групе које су извршавале диверзантске акције. Антифашистичка оружана борба се брзо ширила после пораза Немаца код Стаљинграда почетком 1943, а нарочито после битке код Курска исте године.
332
Историја Бугарске
У Бутарској је и даље, напоредо с оружаним отпором, деловала легална опозиција. Њу су чиниле старе традиционалне партије, међу којима су најутицајније биле БЗНС Врабча 1, Демократска партија, делови Народне партије. Ова опозиција била је састављена од присталица парламентарне демократије и била је против било каквог коришћења оружја. Легална опозиција је бранила своје ставове у Народној скупштини, у штампи и помоћу других легалних средстава. Они су оштро осуђивали приступање Бугарске Тројном пакту, критиковали су антисемитске законе и учествовали у покрету за одбрану бугарских Јевреја, захтевајући да се укине полицијски терор. Међутим, могућности легалне опозиције да у ратним условима утиче на догађаје биле су веома сужене. Крајем лета 1944. Источни фронт се приближио Бугарској. То је унело страх и дезорганизацију у владин табор. Супротно томе, покрет отпора је јачао и добијао самопоуздање. Број партизана се повећао и формирани су нови одреди и бригаде. Бугарски властодршци су покушавали да се дистанцирају од Немачке, која је губила, и да приђу западним савезницима из антихитлеровске коалиције покрећући тајне преговоре. У специјалну мисију у Каиро је послат Стојчо Мушанов, али он није имао никакве могућности, јер су Американци и Енглези радије желели да Бугарску препусте сфери утицаја свог великог источног савезника - Совјетском Савезу. У последњем очајничком покушају да се заустави долазак комуниста на власт, 2. септембра 1944. састављена је влада легалне опозиције, чији је циљ био да омогући благ прелаз Бугарске из пронемачког у антихитлеровски смер. Нови председник владе Константин Муравијев био је један од лидера БЗНС Врабча 1. У влади су до последњег тренутка чувана места за представнике ОФ, али су их они одбили. Нова влада је желела да одвоји Бугарску од хитлеровске Немачке и да је пребаци у табор антихитлеровске коалиције, али јој је недостајало време, сопствене снаге, као и признање унутрашњих и спољашњих сила. Она није добила подршку ни ОФ, нити Стаљина, а Енглези нису желели да се обавезују у преговорима о политичком преусмеравању Бугарске. Дани владе Муравијева су били избројани. Совјетски Савез је 5. септембра објавио рат Бугарској, чиме је стекао право да његова војска уђе на бугарску територију. Охрабрене догађајима, снаге ОФ су заузеле власт - у ноћи између 8. и 9. септембра у Софији је изведен државни удар, који је по механизму и учесницима веома подсећао на војне пучеве од 9. јуна 1923. и 19. маја 1934. У исто време су одреди партизана и снаге ОФ
Други светски рат и корените геопопитичке промене
333
преузели власт у многим градовима и селима у целој земљи, а да при том нису наишли на отпор присталица дотадашњих влада. Била је успостављена нова влада ОФ, чији је председник поново био Кимон Георгијев из Звена. За разлику од претходних пучева, одлучујућу реч у новој влади имали су комунисти, који се нису противили уласку Совјетске армије у Бугарску. Почео је потпуно нови период у историји Бугарске, који ће трајати готово пола века.
Друштво и култура у међуратном периоду
До Првог светског рата бугарско друштво се прилагодило европском свету, у који се вратило после пет векова османске владавине. После периода ратова, и поред пораза и националних катастрофа, Бугарска је већ била пуноправна чланица европске заједнице, што се видело у основним привредним и друштвеним кретањима, као и у културном развоју. Заостајање за развијеним државама примећивало се у различитим сферама, али је оријентализам, као водећа тенденција, остао у прошлости. Бугарско друштво је проживело немире, достигнућа и поразе европске цивилизације на исти начин као и остали европски народи. У Бугарској се ширила већина нових идеја и идеологија које су оставиле неизбрисив траг на најинтензивнији историјски период у Европи током 20. века - две мирне деценије између Првог и Другог светског рата.
Привреда - кризе и развој Стање у којем се налазила Бугарска после Првог светског рата означено је као друга национална катастрофа. Под тим се подразумева, пре свега, губитак територија које су биле насељене Бугарима, али ова катастрофа је имала и своје привредне размере. После ратног пораза Бугарска је морала да проживи тугу за хиљадама погинулих младих Бугара, да превазиђе последице уништења привреде и индустрије, али и да исплати репарације победницима. Зато је по-
Друштво и култура у међуратном периоду
335
слератна економска криза коју су проживеле све учеснице рата, за Бугарску била тежа и дужа. Нејиским уговором из 1919. Бугарској је била одузета јужна Добруџа, где је произвођена основна количина житарица, био јој је онемогућен приступ Егејском мору, што је веома отежавало спољну трговину, а Грчка никада није испунила своје обећање дато Бугарској да ће јој омогућити економски излаз на море. Бугарска је била обавезна да издржава окупаторску војску, а у исто време се опростила од повраћаја неколико милијарди лева, које су јој дуговали бивши савезници Немачка и Аустроугарска. Постојао је проблем хиљада избеглица из Македоније, Тракије, Добруџе и западних покрајина, које су морале да буду смештене и да добију запослење. Оживљавање бугарске привреде почело је да се примећује тек почетком 1924. године - индустрија и пољопривредна производња достигле су предратни ниво, а финансијски систем је стабилизован. Постепени привредни развој у Бугарској трајао је до лета 1929, када је земља пала под ударе светске економске кризе (1929-1933). Период раста није био дуг, али је био значајан, пошто је пружио могућност Бугарској да модернизује своју привреду. Капитал је укрупњаван, а произвођачи и трговци су се прегруписали, стварајући картеле и конзорцијуме, као што су били Удружење произвођача и извозника дувана, Картел фабрика шећера, Синдикат сливенских фабрика текстила, Конзорцијум фабрика алкохола и други. Светска економска криза није утицала на Бугарску тако снажно као на развијене земље, али је увела бугарско село у дуготрајну депресију. На село је највише утицао велики пад цена пољопривредних производа - откупне цене житарица пале су за три до пет пута; техничких производа, воћа и поврћа - за један до два пута; сточарске производње - за око два пута. До краја међуратног периода бугарско село је остало веома уситњено. У њему је постојало преко 750.000 ситних газдинстава с просечном површином од око 37 ари, која је обрађивана углавном ручно и веома мало уз помоћ технике. Реформски програм земљорадничке владе, који је био окренут, пре свега, према аграрном сектору, био је на самом почетку и није успео да створи здраву структуру и високопродуктивну пољопривреду. После 1934. бугарска привреда је искористила оживљавање светске привреде и поново убрзала свој развој. Овај период поклопио се с пучем 9. маја и с идејама његових извршилаца о државном мешању у привреду. Пошто је то била општа тенденција, мешање бугарске државе у привреду био је доказ деловања упоредног са
336
Историја Бугарске
светским тенденцијама. Повећано је државно власништво у индустрији, транспорту, трговини и области финансија. Напоредо с повећањем државног власништва, повећавала се и улога задругарства. У Бугарској је она традиционална, поготово у пољопривреди - крајем међуратног периода у земљи је постојало 3.500 задруга, у које је било учлањено око милион задругара, а две милијарде лева су биле у оптицају у области кредитирања и трговине. Између два рата бугарска индустријска производња заиста је напредовала. У годинама просперитета од 1924. до 1929. индустрија је одржавала изузетно висок темпо развоја са око 11% годишње, а обим производње је порастао за 88%. У тим годинама изграђена су нова предузећа и електричне централе. Без обзира на такав темпо, који је био резултат ниске полазне тачке, централно место у бугарској производњи заузимала је прерађивачка индустрија повезана с пољопривредом - прехрамбена, дуванска и текстилна. Светска економска криза је сразмерно мало утицала на бугарску индустрију - производњу су смањиле оне гране које су биле повезане с пољопривредом, али су нове индустрије - хемијска и гумарска, као и електропривреда, сачувале свој обим, а чак су га и повећале. То је била заслуга периферног положаја Бугарске, као и г вне државне политике у превазилажењу последица кризе. Побољшиње конјунктуре средином тридесетих година довело је до укид; ве протекционизма у индустрији и до њеног преструктурирања, ш •о је подстицало производњу конкурентне робе за спољно тржиште. Индустријска предузећа су и даље била смештена у великим градовима - Софији, Пловдиву, Габрову, Варни, Русеу, Бургасу, Сливену. Држава је помагала привредни развој и кроз учешће у изградњи модерне инфраструктуре. Изграђена је подбалканска пруга (Софија-Карлово-Бургас), а укупна дужина пруга 1939. износила је 3.123 км. Повећан је привредни значај морског и речног транспорта. Развијен је аутомобилски саобраћај, а у Софији, Пловдиву и Русеу уведен је градски превоз. Година 1927. означава почетак ваздухопловства, пошто су у Софију почели да слећу авиони једне француске компаније, која је летела на релацији Париз—Београд-Истанбул. Без обзира на брз темпо индустријске производње, Бугарска је у међуратном периоду остала првенствено аграрна земља, пошто је индустрија производила робу чија је вредност ипак достизала само половину пољопривредне производње.
Друштво и култура у међуратном периоду
337
Промене у бугарском друштву Две националне катастрофе промениле су бугарско друштво. Промене би могле да се прате у два правца - први је био повезан са све израженијим осећањем безнађа и бесперспективности, што је утицало на демографски раст и на водеће културне тенденције, а други је био усмерен ка даљој европеизацији живота Бугара, поготово оних који су живели у градовима. После ратова с почетка века територија Бугарске је смањена, али су унутар њених граница пристизале хиљаде прогнаних Бугара. Они су насељавани углавном по градовима, што је променило њихов лик. Градско становништво се повећавало, градови су расли на просторном плану, а није се водило рачуна о основним урбанистичким принципима, пошто тешко стање избеглица и побеђена држава то нису дозвољавали. С друге стране, настало је, за модерно доба, природно мешање становништва из различитих крајева земље и стварање јединствене националне културе. Градски живот је донео побољшање свакидашњице и нивоа образовања становништва. Стварала се специфична градска култура која се одвајала од традиционалне, сачуване пре свега у селима. Наметнути су европски породични и суседски односи, нови радни односи, другачија свакодневица и нове празничне традиције. Послератне промене су утицале на демографске особености бугарске државе. Повећање градског становништва, изгубљена перспектива решавања националног питања, квалитетнији свакидашњи живот означили су почетак смањивања прираштаја у Бугарској. Земља је ушла у 20. век с једном од највећих стопа прираста у Европи —42,2 порођаја на 1.000 становника, која се постепено смањивала, да би почетком Другог светског рата достигла европске вредности. Модел породице у којој жена рађа у просеку 6-7 деце се мењао - број деце се смањио на 3-4, како због тешких услова одгајања (нарочито у градовима) тако и због смањене смртности деце, што је повећавало могућност достизања зрелог узраста. Бугарска је у међуратних двадесетих година сачувала своју структуру репродукције у којој су деца до четрнаест година била у осетно већем броју него број људи између 15 и 49 година. Средином тридесетих година овај однос се изједначио и постепено је прешао у конзервативну структуру. Без обзира на брз раст индустријске производње, Бугарска је остала земља средњих произвођача. Највише их је било у селима,
338
Исторџја Бугарске
где је и даље живело више од 80% бугарског становништва. Тако, на пример, радници у индустријским предузећима представљали су само 2% становништва, или 104.000 људи, док је занатлија и њихових радника било 120.000. Европеизација се нарочито испољавала у великим градовима. Тамо су грађене модерне и функционалне друштвене зграде, споменици, репрезентативне стамбене зграде чији су аутори били углавном бугарски архитекти који су користили европски градски модел. Изградњом канализације, ширењем електрификације, подражавањем светских салона од стране виших градских слојева, оснивањем позоришта и биоскопа, успостављањем општенационалне телефонске мреже, почетком редовних радио-емисија (од 1930. је „Родни радио” почео свој редовни програм) утврђен је савремени европски облик бугарског друштва.
Бугарска као део европске културе Верни словенској идеји о посебној улози интелигенције као предводника и савести народа, бугарски културни и просветни радници тешко су доживели националне катастрофе. Интелигенција је саосећала са судбином нације, тражила излаз из затворене улице и често га је налазила у екстремним идсологијама. Очај је поделио не само друштво већ и његове духовне вође на леве и десне. Леви су нагињали Октобарској револуцији из 1917. и идеалу праведног друштва које је доносио бољшевизам (иако нису знали за његове праве резултате у Совјетском Савезу). Реакција на бугарско левичарство није закаснила код конзервативних или десних тенденција које су постале веома популарне после оба војна пуча - 9. јуна 1923. и 19. маја 1934. Одмах по преузимању власти, почетком двадесетих година, земљорадници су покренули реформе образовања са циљем да оно постане што демократскије и да сви бугарски грађани, а пре свега сеоска деца, имају могућности да се школују. Обавезно образовање је било продужено од четири на седам година (прогимназија), што је значило да је свако бугарско дете морало да иде у школу док не напуни 14 година. Била је промењена и сврха образовања - од општеобразовног оно је постало професионално прагматично. У
Друштво и култура у међуратном периоду
339
смислу прагматизовања образовања били су основани нови факултети при Софијском универзитету - Ветеринарски, Агрономски и Богословски. Повећан је број виших школа и, поред већ постојећих, основане су Музичка академија, Слободни универзитет у Софији и Варни, Трговачка академија у Варни. У послератном периоду успостављена је једна нова традиција свечано обележавање свих битних историјских догађаја, као и јубилеја заслужних Бугара. Циљ ове нове иницијативе је био да се обликује нова национална свест - њу је требало излечити од националних катастрофа помоћу успомена на славну прошлост и да код Бугара подигне дух и веру у будућност. Свечано је прослављена хиљадугодишњица царевања Симеона Великог, педесет година од ослобођења, пола века постојања Софијског универзитета, као и јубилеји песника Ивана Вазова и научника Ивана Шишманова. Било је наложено да се државни празници свечано прослављају. Празник бугарске писмености, који је прослављан 24. маја као Дан свете браће Кирила и Методија, од школског је постао национални празник. На Дан светог Ивана Рилског, 1. новембра 1921, први је пут био обележен Дан бугарских будитеља. Бугарска уметност је већ пратила европске правце и учествовала у великим европским споровима и поделама у књижевности, ликовној уметности и музици. У књижевности су нове тенденције биле повезане с левичарским експериментисањем, чији су најталентованији представници била два песника - Христо Смирненски (1898-1923) током двадесетих година и Никола Вапцаров (1909-1942) пред крај овог периода. Оштра политичка збивања из прве половине двадесетих година - земљораднички пуч 9. јуна 1923. и гушење устанка из септембра исте године - створила су такозвану „септембарску поезију“ у коју су били укључени песници симболисти, као што је био Гео Милев (1895-1925), Никола Фурнаџијев (1903-1968), Христо Јасенов (1889-1925). Многи су касније, заједно с другим интелектуалцима, постали жртве официрског терора који је узео маха после страшног атентата у априлу 1925. у цркви Света недеља. У ликовној уметности формирана су два основна правца. Први је Родна уметност (1919), чији су представници посветили своје стваралаштво националној, бугарској традицији, али средствима модерне уметности. Тој школи су припадали неки од највећих бугарских мајстора кичице - Владимир Димитров Мајстор, Сирак Скитник, Златјо Бојаџијев, Цанко Лавренов. Други правац је
34°
Историја Бугарске
формиран око Друштва нових ликовних уметника (1931), које је окупљало присталице новог уметничког реализма. Они су експериментисали техником, али је на њих углавном утицала актуелна социјална тематика. Постмодернизам тих стваралаца био је комбинован с њиховим левим убеђењима, а многи су се школовали и радили у великим европским уметничким центрима. Између осталих, могу се набројати уметници као што су били сликари Стојан Венев, Александар Жендов, Васил Бараков, вајари Иван Фунев, Николај Шмиргел, Васка Емануилова, графичари Борис Ангелушев и Илија Бешков. У европском правцу развијале су се и друге уметности - музика, па је двадесетих година основана Народна опера. У позоришту, напоредо с класичном, развијала се и бугарска драматургија (најпопуларнији је био комедиограф Стефан Костов, који је слично Нушићу, исмевао савремене нарави). У области филма је 1933. године Васил Гендов створио први звучни филм Б у н т р о б а . До Другог светског рата бугарски народ је превазишао османско културно наслеђе, успео да се излечи од својих оријенталних комплекса и пуноправно учествује у европским културним процесима. Како бугарска култура тако и привреда тешко су могле да се такмиче с достигнућима развијених европских држава, али су и оне ишле истим путем, не сумњајући у своју припадност Европи.
Зграда Народног театра „Иван Вазов“
VI
Бугарска
у источном блоку И ск р а Б а е в а
Нови положај Бугарске у послератној Европи
Крај рата је из корена променио однос између унутрашњих и спољнополитичких чинилаца. Спорови око идеја о послератној будућности, разлике у предлаганим и примењеним тактикама народноослободилачке борбе, покушаји заштите националног економског и људског потенцијала, водили су ка преструктурисању политичког простора целе Источне Европе. У свету су створена два геополитичка центра с конфигурацијом веома различитом од предратне и с још неуспостављеном међусобном границом. Послератни развој Бугарске је зависио од односа две светске силе - САД и СССР. Велике ратне и послератне промене остварене су кроз стално узајамно деловање националних политичких и међународних војно-дипломатских чинилаца. Ако узмемо било који догађај ратне историје Бугарске и Балкана, видећемо колико тешко може да се утврди где се тачно завршава деловање спољнополитичких чинилаца, а где почиње деловање унутрашњих. Совјетски Савез, под руководством Стаљина, активна је страна када је у међународним преговорима реч о источноевропским просторима. Ипак, послератну судбину Источне Европе није одређивао само Совјетски Савез - то је чинио споразум в е л и к е т р о ји ц е , који су склопили руководства САД (председник Френклин Рузвелт, а после априла 1945. Хари Труман), Велике Британије (премијер Винстон Черчил, после парламентарних избора 1945. Клемент Атли) и Совјетског Савеза (маршал Јосиф Висарионович Стаљин). У преговорима између „великих“ позиције бугарских политичара имале су другостепену улогу. Тако Стејт департмент САД није обратио посебну пажњу на прве
344
Историја Бугарске
бугарске покушаје „мировних сондажа“. Преговори са Стојчом Мошановим у Каиру свесно су одуговлачени све док 9. септембра 1944. није извршена смена власти у земљи. Заједничка позиција в е л и к е т р о ј и ц е Џ фебруара 1945. договорена на Конференцији у Јалти. Тада је саопштена неопходност „помоћи народима ослобођеним од власти нацистичке Немачке и народима бивших држава-сателита сила Осовине у Европи у разрешавању насушних политичких и економских проблема демократским средствима ... да се униште последњи трагови нацизма и фашизма и да се створе демократске институције по сопственом избору“. Заједничке намере ипак дају веома различите резултате у западној и источној половини старог континента, и то није било случајно. Разликама у поимању политичких појмова треба додати и различите геополитичке интересе. Они могу да се процене из онога што је речено током тајних преговора међу савезницима. За источноевропске земље највећи значај су имали разговори током посете Винстона Черчила Москви у октобру 1944, када су одређене послератне интересне сфере. Према том договору, Бугарска се нашла у совјетској интересној сфери.
Промена позиције Запада у Источној Европи Спољнополитичким условима послератног развоја источноевропских земаља треба додати и промену деловања традиционалних спољних чинилаца у региону. То је утицај Немачке у Источној Европи. Током тридесетих година Немачка је под Адолфом Хитлером постала најактивнија сила у источном и југоисточном делу Европе и увукла је Балкан у Други светски рат - балканске државе су биле или под управом сателитских режима, какав је случај био с Бугарском, или окупиране. Војни пораз нацистичке Немачке је после рата поништио њен утицај. До 1949. године она је одсутна с карте Европе, а потом се појављују две супротстављене немачке државе. Вакуум, створен нестанком немачког утицаја, одмах је попуњен - немачка војска је замењена совјетском. Рат је нанео тежак ударац идеји о водећој улози Европе у свету. Центар светске историје је измештен од односа између европских великих сила (као у претходним столећима) ка супарништву две
Нови положај Бугарскеу послератној Европи
345
велике силе - САД и СССР. Обе су производ европске цивилизације, али су се Сједињене Државе дефинисале одвајањем од Европе, док је Совјетски Савез евроазијска сила. Британија, иако међу в е л и к о м т р о ји ц о м , доживела је осећање пораза у годинама рата, а после тога и осећање немоћи. Победа је била извојевана у центру Европе, али су је европске државе скупо платиле. Полицентрични свет је после рата постао биполаран. Прерасподела светских сила утицала је на Источну Европу. У њој је готово ишчезао француски утицај. Француска је преживела окупацију, а после рата је водила дуготрајну борбу за достојан повратак. И уз највећу жељу, она није могла да сачува свој утицај у Источној Европи. Појављује се нови чинилац у виду Сједињених Држава, али међуратни амерички „изолационизам“ према европским пословима ометао је САД да се у првим послератним годинама оријентише у замршеним односима у Источној Европи. За америчког председника Трумана немачки проблем је остао основни, а источноевропска питања су коришћена првенствено за притисак на СССР.
Нова удога Совјетског Савеза у послератној Бугарској Нова улога Совјетског Савеза испољавала се у неколико праваца. Први је био масовно војно присуство - којег је било свугде, не само у окупираним земљама каква је Бугарска него и код савезника. Улога совјетске војске у Источној Европи се ретко изражавала у непосредном мешању у политички живот. Она је имала други значај - присуство совјетске војске је деловало као потенцијална опасност која је обуздавала једне, а подстицала друге политичке снаге. У пораженој Бугарској основна питања решавала је Савезничка контролна комисија (СКК), састављена од војних представника СССР, САД и Велике Британије. Према договору те три државе, на челу СКК је била она страна чија је војска учествовала у борбама - у Бугарској је то била совјетска. Службени председник СКК у Бугарској је био маршал Фјодор Толбухин, али је у пракси водећа личност био његов заменик, генерал Бирјузов. Амерички представник је био
346
Историја Бугарске
генерал Крејн, а британски генерал Оксли. О односу тих сила према Бугарској говори позиција Форин офиса да „совјетска влада има специјалне интересе у Бугарској као словенској држави ... да ће совјетска влада имати специјалнуулогу у спровођењу примирја“. Британски дипломатски представник у Бугарској је отворено признао да „Американци и Енглези немају никакав утицај у тој земљи“. Други смер деловања Совјетског Савеза у Источној Европи био је спољнополитички. Совјетски представници су преузели улогу заштитника интереса земаља из совјетске интересне сфере. Тако је Совјетски Савез потпомагао напоре Бугарске да буде дипломатски призната - успоставио је дипломатске односе с Бугарском већ 14. августа 1945, крајем августа је то учинила Пољска, а 10. октобра исте године Чехословачка. Бугарска, као сателит Немачке, морала је да потпише мировни споразум с победницима из антихитлеровске коалиције. Њеним политичарима је била потребна помоћ да би заштитили националне интересе током Париске мировне конференције (29. јул - 15. септембар 1946). Бугарска је добила совјетску подршку против грчког захтева за припајање области јужне Бугарске. Њену позицију подржале су Пољска и Чехословачка, не само због словенског јединства, већ и због нове геополитичке поделе Европе. Бугарска није добила статус савезничке земље, али је успела, захваљујући новим савезницима, да сачува нетакнуте предратне границе, уз додатак јужну Добруџу. Совјетски утицај одвијао се у јоше једном смеру - идеолошком. Он се остваривао преко комунистичких партија, потчињених совјетским погледима на друштвене и идеолошке промене. Претварање спољног совјетског чиниоца у унутрашњи био је најефикаснији пут за остварење утицаја. Тешко је одвојити директни спољни утицај - на пример, преко совјетских „саветника“, који су преносили „совјетска искуства' у државну администрацију, судство, тужилаштва, војску - од посредног идеолошког утицаја који је имала Сверуска комунистичка партија (бољшевика) - СКП(б) - на локалне комунистичке партије. Стаљинов ауторитет код бугарских комунистаје био безуслован, како на оне који суживелиуМоскви (Георги Димитров, Васил Коларов, Валко Червенков) тако и на локалне активисте који су веровали да је Совјетски Савез изградио социјалистичко друштво о којем су маштали. Последице идеолошког утицаја Совјетског Савеза биле су најдубље јер су досезале до основе и суштине новог политичког поретка.
Нови положај Бугарске у послератној Европи
347
Нова позиција Источне Европе у међународним односима ставила је бугарске политичаре у ситуацију, која је била суштински различита од предратне. Спољнополитички чинилац је деловао комлексно - непосредни и посредни утицај Совјетског Савеза у комбинацији с прећутном сагласношћу САД-а и Велике Британије о посебним совјетским правима у региону. У том смислу, наде демократских снага у Источној Европи које су се бориле против гажења политичких и људских парава, везане за западне савезнике, остале су изневерене.
Експеримент „народне демократијеа и наметање стаљинистичког социјализма (1944-1953) У деценији после преврата од 19. маја 1934. у Бугарској је постојао ауторитарни беспартијски режим. У јесен 1944. друштво је било уверено у неопходност прелаза на демократску власт. Кабинет Константина Муравијева (2-8. септембар 1944) покушао је да започне прелазак на систем страначког парламентаризма, али он је био осуђен на неуспех због договора великих сила о интересним сферама и присуства совјетске војске на бугарској граници. САД и Британија нису подржале нови кабинет - за њих је Бугарска већ била у совјетској сфери и нису преузимале ризик да се због ње супротставе свом савезнику. Између 5. септембра (када је СССР објавио Бугарској рат) и 8. септембра 1944. године (када је совјетска војска прешла преко Дунава) комитети ОФ су са устанцима преузели власт у десетинама села, ау ноћи између 8. и 9. септембра 1944. у Софији је извршен војни преврат, који је припремио Ослободилачки фронт (БРП, БЗНС, Звено, БРСДП). Отпочео је прелазни период, који је потрајао четири године.
348
Историја Бугарске
„Народна демократија“ - национални пут у социјализам Период од 9. септембра 1944. до краја 1947. назван је период „народне демократије“. Овај термин први пут је употребио Георги Димитров 1936, у смислу да ће народнодемократска држава бити нови пут, различит од совјетског, ка крајњем циљу - социјализму. Овакав пут узимао је у обзир националне особености источноевропских земаља и имао за циљ да избегне терор и репресије совјетског модела, да обједини најшире слојеве друштва (укључујући и леву буржоазију) на општедемократској платформи. То је био наставак линије изградње широког антифашистичког фронта, која је била држана током рата. Тактику „народне демократије" претходно је одобрио Стаљин, имајући у виду дугорочну совјетску стратегију. Особености прелазног периода су: вишестраначје, присуство опозиције, планска привреда и вишесекторска економија, у којој постоји државна, задружна и приватна иницијатива, плурализам у култури. Комунисти су се привремено одрекли свог крајњег циља - диктатуре пролетаријата, и у први план су стављали задатке антифашистичког и демократског карактера. Поново је уведен Трновски устав, поништено је мноштво закона који су ограничавали грађанске слободе, распуштене су државне организације. Установљен је вишепартијски систем, али само од партија из ОФ, представљених по паритетном принципу у новој влади Кимона Георгијева. Влада је вршила извршну и законодавну власт. БРП (како се током рата називала БКП) је осигурао руководећу улогу кроз: кључна министарска места, национални комитет ОФ на челу са Цолом Драгојчевом из БРП, и локалним комитетима ОФ, којима су доминирали комунисти. Водећи у партијском руководству су били „унутрашњи“ комунисти Трајчо Костов, Антон Југов, Добри Терпешев. (Георги Димитров и Васил Коларов су се тада још налазили у Москви.) Све партије су брзо обновиле свој састав, али се позиција БРП(к) најбрже учвршћивала - број њених чланова од 13-14.000 од 9. септембра 1944. достигао је 250.000 крајем те године. Нова власт је осигурана и репресијама у данима после 9. септембра 1944; чисткама у институцијама и администрацији; логорима за „политички опасна лица“ створеним крајем 1944. године, као и „Народним судом“ за ратне злочинце. Прикривен паролом о искорењивању фашизма,
Нови положај Бугарске у послератној Европи
349
извршен је обрачун с могућим супарницима око власти, тако што је показана моћ Комунистичке партије, којој су остале политичке снаге требало да се саобразе. Међу њима је било ауторитативних политичара са - др Георги Михов Димитров, Никола Петков, Коста Лулчев и други, са својим виђењима о будућности земље, која су се све више разликовала од виђења БРП (к). Неприхватање лидера БЗНС и БРСДП да се потчине диктату БРП продубило је противречности у ОФ, нарочито после заказивања парламентарних избора за август 1945. Лидери БЗНС, с Петковим на челу, обратили су се СКК с предлогом за одлагање избора и за „међународну контролу“, јер у земљи нема гаранција за њихово демократско спровођење. Петков је усагласио своје деловање с америчким представником Мејнардом Барнсом, који му је уливао наду у контексту све тврђег односа Вашингтона према Москви. Стаљин је сугерисао БРП (к) да прихвати захтев опозиције, како би демонстрирао своју добру вољу пред савезницима. Избори су одложени за 18. новембар 1945, а ОФ је легализовао опозицију у виду БЗНС - Николе Петкова, БРСДП (уједињене) са секретаром Костом Лулчевим, и Демократске партије. Опозиција је бојкотовала изборе, и у новој двадесет шестој Народној скупштини биле су само партије из ОФ. Упркос томе, САД и Велика Британија су настојале код Стаљина да „посаветује“ Бугаре да у владу укључи и два представника „лојалне опозиције". Барнс је подстицао Петкова и Лулчева да постављају ултимативне предуслове. На крају је 31. марта 1946. састављен нови кабинет Кимона Георгијева без опозиције. Парламент је усвојио закон о аграрној реформи, којим је обрадива земља преко одређене величине одузета и делом додељена беземљашима и сељацима са малим поседом. Политичка демократизација се показала краткотрајном. У заоштреној политичкој борби БРП (к) је користила парламентарна и ванпарламентарна средства, као и службе безбедности и правосудне органе. Ослањала се на војну, дипломатску и економску подршку Москве, а сва обећања о подршци опозицији, дата западним демократијама, остала су само фразе и демонстрације. Политичко супротстављање је довело до политичких процеса против др Георги М. Димитрова (у одсуству), Крстја Пастухова, новинара Цвета Иванова. Спроведена је и чистка у армији. Током 1946. у Бугарској се постављало питање: република или монархија? Монархија је сачувана после 9. септембра 1944, али је смењено регентство које је управљало у име малолетног цара Си-
350
Историја Бугарске
меона II. ОФ је одлучио да спроведе референдум како би уклонио монархију, иако Трновски устав није предвиђао такав поступак за промену облика уређења. Референдум 8. септембра 1946. показао је масовно расположење за републику и недељу дана касније парламент је Бугарску прогласио за „Народну републику", царска породица је напустила земљу, а Васил Коларов је постао привремени председник Републике. Крајем октобра 1946. одржани су избори за шесту Велику народну скупштину, која је требало да донесе нови устав. Опозиција је добила 99 места наспрам 366 места ОФ (од којих су 275 били комунисти). Упркос апсолутној већини, БРП (к) није саставио самосталну владу него је задржао коалициону. На чело треће владе ОФ дошао је Георги Димитров, који се вратио из Москве. Година 1947. била је година назадовања у бугарској историји. Мировни споразум је потписан 10. фебруара 1947. Према његовим одредбама, Бугарска је требало да плати 45 милиона долара ратне штете Грчкој и 25 милиона долара ратне штете Југославији и поново је изгубила могућност да оствари своје национално уједињење. Опозиција је рачунала на одредбу о повлачењу совјетске војске, које је требало да отпочне 15. септембра 1947, али је мировни споразум предвиђао и повлачење представника СКК. Опозиција се активирала током припреме новог устава, али се суочила с бескомпромисном позицијом БРП (к), која је осећала да су јој после мировног споразума одвезане руке, па се све мање саображавала с мишљењем Запада. У односима САД и СССР јавили су се први знаци „хладног рата“. У пролеће 1947. године Труманова доктрина је показала обавезе Вашингтона према Грчкој и Турској, као и незаинтересованост за Бугарску. БРП (к) је прешла у акцију - вође опозиције се помињу у многим судским процесима против „војно-конспиративних организација", крајем априла су укинуте опозиционе новине, а 5. јуна (чим су САД ратификовале мировни споразум) у Народној скупштини ухапшен је Никола Петков и против њега је започет режирани судски процес, завршен смртном пресудом. Он је обешен 23. септембра - недељу дана после ступања мировног споразума на снагу и три дана пошто је Вашингтон признао бугарску владу. Претходно је, 26. августа, БЗНС - Н. Петков забрањен. То је био одлучујући удар за опозицију, па је ликвидација других политичких противника БРП (к) била само питање времена. Бугарска влада се нашла и пред сложеним балканским проблемима. Југославија је са самопоуздањем победника хтела да уједини
Нови положај Бугарскеу послератној Европи
351
становништво Пиринске, Егејске и Вардарске Македоније у једну македонску државу у оквиру федеративне Југославије. Бугарска је отклонила притисак за неодложно одвајање Пиринске области и за стварање јужнословенске федерације у коју би била седма југословенска република. Арбитар је био Стаљин. Он је прихватио бугарски став о етапном стварању федерације на паритетном принципу, али је тражио да Бугарска развија „македонску свест“ међу Бугарима у Пиринској области. Комунистичка партија је послушала савет тако што је присиљавала тамошње становнике да се изјашњавају као „Македонци“. Односи с Грчком су били затегнути. На Стаљинов захтев, Бугарска није подржавала грчке комунисте, али им после почетка грађанског рата 1946. године није ускратила помоћ. Умерени тон у послератним односима између Софије и Анкаре био је сачуван до 1946, али је после тога завладао „хладни рат“. Бугарска је била забринута за своју јужну границу и на бугарске грађане турског порекла гледала је као на носиоце турског утицаја. У крајњој линији, развој политичког живота у Бугарској показао је да „народна демократија“ није нов модел социјализма, различит од совјетског. Разлике између ње и стаљинизма смањивале су се темпом диктираном из Москве, а крајњи резултат је у оба случаја био исти. Зато период 1944-1947. може да се узме као „демократски интермецо“ у деловању комунистичких партија у Источној Европи, омогућен специфичним послератним условима и окончан 1947. године.
Наметање стаљинизма у Бугарској (1948-1953) Свет је, у кратком временском периоду после завршетка „врућег рата“, подељен „гвозеном завесом“. САД су предузеле мере за идеолошко, економско и војно повезивање са Западном Европом. То је променило совјетске планове и подстакло аналогно деловање у Источној Европи. У Шкларској Поремби у Пољској крајем септембра 1947. састали су се представници девет европских комунистичких партија. Оне су прихватиле совјетски став да је свет подељен на два „лагера“ и да зато демократске снаге, које су оне оличавале, треба да се обједине под руководством Москве. Створена је нова
352
Историја Бугарске
организација - Информациони биро комунистичких партија (Коминформбиро). Он је поставио почетак нове линије - уједначавање са совјетским моделом социјализма. БРП (к) је ускладила своје деловање с тим захтевом, али је Георги Димитров и даље настојао да се прихвати „национални" пут у социјализам. Илузије је окончао совјетско-југословенски конфликт 1948. године, изазван Титовом тежњом за самосталношћу и завршен одстрањењем Југославије из социјалистичког „лагера“. Циљ СССР-а је био да Западу супротстави блок који је монолитно око Москве, а удар на КПЈ је требало да послужи за заплашивање осталих. Тако је од лета 1948. започело отворено наметање стаљинизма, које се продужило све до Стаљинове смрти 1953. године. Извршене су радикалне промене. БКП је наметнула своју идеологију целом друштву, продрла је и улила се у државне структуре, укинула поделу власти, водила масовну пропаганду за стварање култа њеног вође и користила неограничено политичко насиље и административну принуду. Нови државно-политички систем био је заснован на Уставу Народне Републике Бугарске, који је 4. децембра 1947. усвојила Велика народна скупштина. Изградња социјализма није била отворено прокламована, али су демократска права и слободе били ограничени (на пример, нису могли бити коришћени против државног и друштвеног поретка). Од децембра 1947. до јула 1971. највиши орган је било Председништво Народне скупштине, чији је председник обављао функције шефа државе. Овај орган је трајно деловао и имао је широка пуномоћја, што је умањивало значај парламента. Народна скупштина је стварала само привид парламентаризма јер су се, у одсуству опозиције, избори увек завршали са 99% гласова за кандидате БКП. Шеста Велика народна скупштина је усвојила законе о национализацији приватних индустријских и рударских предузећа, банака, шума, као и о отуђењу крупних градских некретнина. Тако је ликвидиран приватни сектор што је омогућило да се примене идеје БРП (к) о планском развоју привреде. После усвајања Устава, Георги Димитров је саставио нову владу, од чија 23 министра 14 су били комунисти. Он је 1948. изабран за генералног секретара БКП и председника Националног савета ОФ, чиме је преузео све главне положаје у партији и држави. Влада је по уставу била одговорна пред парламентом, али је у недостатку опозиције то било обесмишљено. После смрти Георги Димитрова (умро 2. јула 1949) положај председника владе је закратко преузео
Нови положај Бугарске у послератној Европи
353
Васил Коларов (умро 23. јануара 1950), а 3. фебруара 1950. председник владе постао је Валко Червенков (до априла 1956). Он је био међу најоданијим и најдоследнијим Стаљиновим ученицима и за њега се везује наметање и учвршћење „чистог“ стаљинизма у Бугарској. После уништења опозиционог БЗНС, вишепартијски систем је био осуђен на пропаст. Последњи ударац на једину опозициону партију, БРСДП (о) Косте Лулчева, нанет је новембра 1948. инсценираним судским процесом против њега и других посланика, осуђених на много година затвора. Партије ОФ су се до почетка 1948. године изјашњавале да подржавају курс ка „изградњи социјализма“. Током 1948. године БРСДП се стопила са БРП (к), чиме су социјалдемократе раскинуле с европском социјалдемократијом. У јесен 1948. године БЗНС је раскинуо са сталешком идеологијом и признао руководећу улогу БРП (к). БЗНС је осигурао своје постојано присуство у власти по цену свог обезличавања и претварања у параван једнопартијског система. Током фебруара и марта 1949. године НС Звено и Радикална партија су се самораспустиле и утопиле у ОФ. Од краја 1947. до лета 1948. БРП (к) је такође преживљавала потресе везане за превазилажење илузија о „народној демократији“. Епилог потреса наступио је на XVI пленуму ЦК БРП (к) у јулу 1948, кадаје Георги Димитров под совјетским притиском био принуђен да се потчини екстремним оценама Валка Червенкова о „успоравању револуционарног процеса1и да убеди Стаљина у своју „непоколе-
Стаљин и Димитров
354
Историја Бугарске
бљиву верност“. Крајем децембра 1948. одржан је партијски конгрес (први после рата), на којем је Димитров отворено признао да нема пута у социјализам који би се разликовао од совјетског, и да нови поредак може да се гради само на основу диктатуре пролетаријата. Конгрес је поставио задатак да се започне с изградњом „основа социјализма” путем убрзане индустријализације, земљорадничког задругарства и „културне револуције“ и прогласио је руководећу улогу БКП. Одговорност за друштвени развој припада искључиво БКП. Демократски централизам је постао основни организациони принцип, који је изискивао пуно потчињавање вишим органима. Линију партије је одређивао узак круг људи, који су уживали поверење СССР и рачунали на брзо увећавање партијске и државне бирократије - тзв. номенклатуре. БКП се ослањала и на оне друштвене организације у које је имала поверења. Почетком фебруара 1948. ОФ је изгубио облик партијске коалиције и претворио се у јединствену друштвено-политичку организацију с индивидуалним чланством. Омладинске и синдикалне организације су такође добиле службени карактер, тј. служиле су циљевима руководеће партије-државе. Под државно-партијску контролу је почетком 1949. стављена и Црква. БКП увела је планску привреду, која је пренебрегла тржишне механизме. Према совјетском моделу у првом плану је била индустријализација, пре свега развој тешке индустрије, у циљу модернизације и независности земље. Пети конгрес БКП дао је подстрек и задругарству у пољопривреди, које се остваривало уз нарушавање прокламованог принципа добровољности. Због тога је 1951. у многим селима дошло до протеста. Једна од црта својствених стаљинизму је његов репресивни карактер. Уз помоћ „саветника“, послатих из Москве, судски систем, истражни и казнени органи су укључени у политичке борбе. Совјетски „стручњаци“ су у основе истраге поставили истргнуте податке и прогласили су признање за „крунски доказ“. Они су обучавали своје бугарске колеге како да режирају политичке процесе којима се одстрањују „неподобна“ лица. У априлу 1948. је Димитар Гичев, последњи истакнути лидер БЗНС, на таквом процесу осуђен на доживотни затвор, а седам месеци касније је социјалдемократа Коста Лулчев осуђен на 15 година строгог затвора. После уништења опозиције, дошло је до низа процеса против протестантских пастора (1948) и католичких свештеника (1952) окривљених за шпијунажу у корист Запада.
Нови положај Бугарскеу послератној Европи
355
Наредба-закон о радно-васпитним установама за „политички опасна лица“ тј. о логорима, донета 1944, остала је на снази. Током септембра 1949. у логоре је одведено 4.500 особа, од тога су половина били политички осуђеници. Јуна исте године отворен је логор Белене, који је затворен септембра 1953. Уз објашњење да се тиме повећава безбедност, 1948. је започело масовно исељавање читавих породица из Софије, већих градова и пограничних области. До септембра 1953, када је та пракса забрањена, било је исељено 6.626 породица. Оне су биле окривљене да „имају рођаке који су издајници отаџбине“ или да су „непријатељи државне власти или помагачи бандита'. Недељиви део репресивног деловања биле су и чистке у БКП. Њих је инспирисао Стаљин, како би спречио покушај доказаних и
Зграда Централног комитета БКП
356
Историја Бугарске
ауторитативних комуниста да направе отклон од совјетског модела. У Бугарској су од пролећа 1949. почели напади на Трајча Костова, потпредседника владе и једног од најутицајнијих „унутрашњих“ комунистичких лидера. Основну улогу у припреми процеса имали су московски „саветници", али су им потпомагали и претенденти на место Георги Димитрова, Васил Коларов и Валко Червенков, који су били угрожени његовим ауторитетом. Костов је био неугодан и за Стаљина због својих покушаја да заштити бугарске интересе. Он је био окривљен због антисовјетизма, шпијунаже у корист САД и Велике Британије, и веза с Титом. Судски процес је завршен децембра 1949. смртном пресудом, која је одмах извршена. Жртве судских процеса против „непријатеља с партијском књижицом“ постали су и неки привредни руководиоци и виши официри. До априла 1951. сваки пети члан партије био је искључен, а укупан број искључених премашио је 100.000, од тога 13 чланова ЦК, шест чланова Политбироа и десет министара.
Спољноподитички проблеми У време „хладног рата“ спољнополитичке могућности Бугарске биле су веома ограничене. Социјалистички „лагер“ је оформљен путем двостраних савезничких уговора „о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи“, закључених под контролом Москве. Бугарска је послушно подржавала Совјетски Савез у немачком питању, борби за мир, европском уговору о колективној безбедности. Бугарска је 1949. постала оснивач Савета за узајамну економску помоћ (СЕВ), а 1955. Варшавског пакта - две организације које су представљале економско и војно лице источног блока. Искључење КПЈ из Коминформбироа је довело до преосмишљавања бугарске политике спрам македонског питања. Насилна „македонизација" Пиринске области била је обустављена. У октобру 1949. Бугарска и остале социјалистичке земље поништиле су уговоре с Југославијом и започеле широку кампању против ње. После Стаљинове смрти (5. марта 1953) Москва је започела приближавање Југославији, па је са њом односе нормализовала и Бугарска. У македонском питању је, пак, предузета тактика „привременог ћутања, стрпљења и уздржаности".
Нови положај Бугарске у послератној Европи
357
У току грађанског рата у Грчкој, атинска влада је окривљавала Бугарску да потпомаже партизански покрет и водила је широку антибугарску кампању. Тек 22. маја 1954. Бугарска и Грчка су поново успоставиле дипломатске односе, али је спор око репарација остао нерешен. Питање исељеника је дуго доминирало бугарско-турским односима. После турске агитације, у пролеће 1948. је започело исељавање бугарских Турака, што је БКП подржавала. У јесен 1950. Турска је затворила границе, а током 1951. БКП је започела политику привлачења муслимана социјализму. До почетка педесетих година, изолација и погоршани односи Бугарске са Западом нису били резултат спорних питања, већ опште климе „хладног рата“. Дипломатски односи САД и Бугарске прекинути су 1950. Прекинути су односи и с многим земљама Западне Европе, а тек средином педесетих година учињени су извесни помаци, претежно у области трговине. У складу са линијом Москве, 1955. је окончано ратно стање са Немачком, после чега је СР Немачка заузела важно место у укупној робној размени Бугарске. Бугарска влада се кандидовала за чланство у УН у лето 1947, али су се томе супротставиле САД. Повољнија клима у међународним односима омогућила је да децембра 1953. буде примљено 16 нових чланова, међу којима је била и Бугарска. Тако је у току 1948-1953. у Бугарској учвршћен политички систем совјетског типа. Он је имао и одлике свог узора: парламент је сачуван као највиши законодавни орган, постојала је и друга партија - БЗНС, као и широка масовна друштвена организација - ОФ. Разлике (забрањиване и дозвољаване из Москве) су ипак биле само формалне, и нису мењале недемократску суштину система.
Бугарска под руководством Тодора Живкова (од средине педесетих до краја осамдесетих година)
Прва послератна деценија донела је корените промене, како у политичком и привредном животу Бугарске тако и у свакидашњици сваког Бугарина. Покушај да се формира тоталитарно друштво по совјетском моделу створио је могуће претпоставке за друштвени отпор, али да би он постао стваран и да би довео до жељених друштвених промена, био је потребан спољни подстицај. То се десило тек после Стаљинове смрти и после промена у Совјетском Савезу. Тада је бугарско друштво почело да испољава спремност за промене.
Први покушаји промена после Стаљинове смрти После промене у совјетском руководству и у Бугарској је било реакција, али осећање за промене је изражавано пре свега у страху од будућности. Владимир Топенчаров се сећа: „У тим мартовским данима мере сигурности су биле појачане. Стражарска места су била удвостручена. У фабрикама, предузећима и по рејонима дежурало се ноћу. Све познате мере ванредног стања ...“ Ипак, о политичким променама у Бугарској почело је да се говори тек после хапшења Лаврентија Беријеујулу 1953. Борба за власт у СССР је изазвала код људи како „друштвени и психолошки шок“ тако и жељу да им буде објашњено шта се дешавало пре марта 1953. године.
Бугарска под руководством Тодора Живкова
359
Испоставило се да је опет било потребно совјетско мешање да би промене у Бугарској отпочеле. У јесен 1953. чланови председништва ЦК КПСС су имали састанак с Политбироом ЦК БКП, на којем су совјетски политичари захтевали од бугарских да покрену промене. Незадовољство код обичних Бугара је било, пре свега, због услова живота. Зато је руководство БКП променило економску политику, али није разматрало разлоге тешкоћама. Уредбом владе и ЦК БКП смањене су цене робе широке потрошње. Следећи корак је био усмерен на пољопривреду и 25-26. септембра ЦК БКП је размотрио њену ситуацију. Говорник је био Тодор Живков и зато се за његово име везује признање „слабости и пропуста“ и први покушаји да се помогне селу, али се игнорисање сељака-приватника и даље настављало. У ТКЗС (Радно кооперативно пољопривредно газдинство) је 1953. било обухваћено 52,3% обрадиве земље. Више од једне трећине сељака су и даље сами обрађивали своју земљу. Нова партијска решења су тежила да се привредна политика врати селу, али је при том најважнија улога поново припала партијским организацијама, задуженим за организацију поштеног рада сељака. VI конгрес БКП (25. фебруара - 3. марта 1954) одржан је у околностима промена у привреди. На конгресу је расправљано о развоју Бугарске у другом петогодишњем плану (1953-1957) и закључено да је „елиминисана капиталистичка класа у граду, а у односу на експлоататорске елементе спроводи се политика ограничавања и потискивања“. Јавили су се и нови акценти: „...да се производња робе широке потрошње повећа и постане осетно разноврснија и да се побољша њен квалитет”, да се смање цене, да се повећају реалне плате и доходак сељака (за не мање од 40%). На тај начин је покренут такозвани прехрамбено-снабдевачки курс чији је циљ био да се курс индустријализације замени новим, окренутим селу. Средишње место у покушају реформе заузела је аграрна политика. Пленум ЦК БКП од 31. јануара 1955. анализирао је потребу за променама, и тада се по први пут појавила сумња у сврхисходност кооперација. Ипак је превагнуло уверење да су оне једини пут ка будућности и да само треба мењати методе реализације. Нови курс је покушавао да превазиђе незадовољство сеоског и градског становништва. Шести конгрес је донео и мало важну политичку промену - укинуо је положај генералног секретара. Без обзира на то, Валко Червенков је и даље руководио Политбироом, а Тодор Живков је био
Збо
Историја Бугарске
изабран за првог секретара ЦК, што је представљало пре техничку него руководећу функцију. Почело је преосмишљавање стаљинизма, али још само као „култа личности“, који је могао лако и брзо да се превазиђе. Најактивнији у превазилажењу „култа“ био је управо његов носилац Валко Червенков, који је 26. јануара самокритички описао култ према сопственој личности. Репресије су смањене - 11. јула 1953. из логора су ослобођени сви осим „најопаснијих елемената за друштвени поредак" и чак је било предлога да се логори затворе. Дана 7. априла 1955. проглашена је амнестија за Бугаре-емигранте, која не само да је рехабилитовала повратнике, већ им је вратила и имовинска права. У круговима стваралачке интелигенције су се чуле прве критике на рачун партијске културне политике. Бугарска је дочекала 1956. годину у атмосфери незадовољства и фиктивних промена у руководству државе.
Априлско разведравање средином педесетих година Политичка 1956. година је започела XX конгресом КПСС, који је означио почетак нове етапе у развоју Источне Европе. Индикативно за фиктивну дестаљинизацију БКП је чињеница да је њену делегацију предводио Валко Червенков. Очигледно је било његово уљуљкивање, које се градило на његовој самокритици и пребацивању одговорности за „култ“ на средства јавног информисања и руководство ЦК. Ствари су се коренито промениле тек после такозваног поверљивог реферата о Стаљиновим грешкама и злочинима, који је Никита Хрушчов прочитао на затвореној седници 25. фебруара 1956. Промена је постала неминовна и за Бугарску, а политичка борба се водила око извршилаца. Червенков је припремио своју варијанту реферата за пленум, на коме је БКП требало да буде упознат с одлукама XX конгреса КПСС. Он је покушао да буде „у складу“ с новом линијом Хрушчова, али су се времена већ била променила. Пошто је одлучно критиковао Стаљина, нови совјетски лидер је почео у источноевропским комунистичким партијама да стаљинисте замењује новим људима на чију
Бугарска под руководством Тодора Живкова
361
верност је могао да рачуна. У Бугарској је његов избор пао на Тодора Живкова, чија су преимућства била што је на челу највеће софијске партијске организације, што није „московски" комуниста већ локални и што није био директно повезан с политичким процесима. Бугарско усклађивање с новим курсом Москве остварено је на пленуму ЦК БКП од 2. до 6. априла, познатом као „Априлски пленум“. Тодор Живков је прочитао уводни реферат, који је у основи представљао критику култа личности у бугарској варијанти. Кадрови су били основни проблем. У реферату је он дефинисан на следећи начин: „Испоставило се да је друг Червенков властољубив и амбициозан човек ... Стигло се дотле да је друг Червенков почео себе да представља као особу која поседује изузетне квалитете, као персонификацију свих добрих страна партије, као јединог који је веран партији и радничкој класи, персонификацију бугарско-совјетског пријатељства.“ Одговорност за политичке процесе је такође сужена на „личну диктатуру друга Червенкова". („Одговорност друга Червенкова се у основи односи на то да се само он бави хапшењима и процесима...“). Реферат Живкова је испунио задатак који је он добио од Москве - да вербално усклађивање с „новом линијом“ КПСС буде настављено персоналним кадровским променама. Незадовољство, које је прећуткивано последњих година, постојало је и код великог броја чланова ЦК. Зато је расправа на пленуму трајала четири дана и прекинута је пре него што су сви који су то желели добили реч. Најискреније незадовољство због покушаја да буду прикривени злочини из прошлости примећено је у, то време чувеном, говору Јонка Панова. Он је на почетку рекао да мора да се размотри питање избора новог првог секретара ЦК. О Тодору Живкову је рекао: „Немам ништа против овог друга, али он не поседује квалитете потребне за тако висок положај. Таквих као што је он има бар пет стотина, али то су људи веома просечних могућности.“ Персонална решења су изазвала велико интересовање, али су промене биле више него симболичне. Валко Червенков је смењен с положаја председника владе и постао је заменик председника, а председник је постао његов блиски сарадник из прошлости Антон Југов. Најважнији резултат Априлског пленума био је разведравање атмосфере и подстицај почетку јавне расправе о свим осетљивим питањима привреде и политике. Први пут се глас незадовољства чуо током сусрета Тодора Живкова с градском партијском органи-
Зб2
Историја Бугарске
зацијом 11. априла 1956. На челу критичара био је партијски секретар Техничког факултета Трајко Петков. Бурни скупови одржавани су и у већини министарстава где су се чуле оштре критичке речи усмерене не само на рачун бившег генералног секретара већ и на постојеће руководиоце. На једном скупу Бугарске академије наука (БАН), академик Цветан Кристанов је упоредио Стаљинов режим с режимом Мусолинија. Најбрже се дух покренутих промена видео у штампи. У листу О т е ч е с т в е н ф р о н т појавиле су се критички чланци Владимира Топенчарова. Као што је могло да се очекује, апарат ЦК је оштро реаговао, али није могао да заустави расправе. Дан штампе, 5. мај, дао је повод да се направи критичка рекапитулација новинарске делатности. Био је осуђен догматизам, крутост и обиље цитата у штампи, а такође се појавио захтев за слободу и независност новинарства. Ново посткултовско руководство БКП је реаговало брзо и на стари начин. У листу Р а б о т н и ч е с к о д е л о 20. маја објављен је уводни чланак под насловом „О правилном раду партије, а против ситнобуржоаске распуштености“. У њему је јавна расправа била одређена као „ситнобуржоаско критиковање и ситнобуржоаска распуштеност". Априлски пленум и време неприхватања грешака и злочина прошлости, промовисани у званичним саопштењима (а највише у гласинама), охрабрили су интелигенцију. Она је најоштрије осећала ограничења стаљинистичког политичког система —злочине и репресије против свега што је излазило ван оквира врховног вође. Интелигенција је била тај друштвени слој који је први имао смелости да затражи услове потребне за сваку интелектуалу делатност - слободу говора и мисли у стваралаштву. Управо су ове наде о слободи биле сасечене новим оптужбама. Друштво је очекивало промене и у економској политици. Прва одлука те врсте била је Уредба о смањивању радног дана радника и службеника у суботњим и претпразничним данима, донета 25. априла 1956. Пре ове уредбе смањене су цене робе широке потрошње, а после ње су уследили: повећање пензија, повећање дечијег додатка за децу радника, службеника, занатлија и пензионера, повећање плата слабо плаћених радника, као и изгласавање закона о пензионисању пољопривредника у задругама. Настојањима да буду осигурана основна средства за живот како би се избегло незадовољство може да се придружи и Уредба о даљем учвршћивању и ширењу ТКЗС, о повећању и појефтињењу пољопривредних
Бугарска под руководством Тодора Живкова
ЗбЗ
производа, као и повећање материјалне заинтересованости ТКЗС и задругара, која је изгласана 6. и 7. јула 1956. Предложене су мере за повећање производње пшенице, кукуруза, дувана, памука, воћа и поврћа, млека, меса, јаја и вуне; мере за повећање механизације у пољопривреди и коришћење машина из МТС (Механизационо-тракторска станица). Метод указује на механизам деловања читавог система у коме одлуке чак и о најситнијим питањима морају да се доносе у централним партијским и државним органима. „Прехрамбени курс“ и одустајање од форсиране индустријализације које је уследило изазвали су страх од незапослености, створили су нове диспропорције, а као крајњи резултат - економске потешкоће. У складу с временом, тражена су нова средства ради превазилажења ових тешкоћа подстицањем ситне приватне иницијативе, занатства, производње робе широке потрошње. За решавање великих економских проблема тражио се општији излаз - делимичан повратак курсу убрзане индустријализације. За време седмог заседања СЕВ-а, у мају 1956. године, Бугарска је успела да одбрани своју металургију и производњу вештачког ђубрива. Приметни повратак индустријализацији и повећање инвестиција усаглашени су с бригом о животном стандарду ради сузбијања евентуалног незадовољства. Ова дволичност је стварала економске проблеме које је режим касније покушавао да реши другим средствима. Крај прве етапе реформи био је у јесен 1956. године. Почетком септембра ЦК БКП је направила рекапитулацију ефеката антикултовске кампање. Тодор Живков је имао уводни реферат, а наслов - о „досадашњем послу у ликвидацији култа личности“ - одражавао је оно што је било речено у реферату. У њему су они који су покушавали да критикују с разлогом били означени као „нестабилни, колебљиви и нездрави људи, који су постали званични говорници и браниоци буржоаских схватања и ситнобуржоаске стихије“. Основни прекор незадовољнима је био да су они покушавали „да ударе на ауторитет ЦК, да поколебају веру радника у руководство партије и у њену исправну политику". Друго важно питање био је однос БКП према политичким репресијама и, пре свега, према судбини Трајча Костова. Одлука је била недоречена, јер је ослобађала кривице политичке осуђенике, али их није рехабилитовала. Питање политичких процеса и репресија против опозиционих активиста уопште није разматрано. Завршни акорд политичке 1956. године били су догађаји у Пољској и Мађарској. Индикативан је бугарски однос према њима.
Зб4
Историја Бугарске
Пољски октобар је био приказан као „реакција против присталица пољско-совјетског пријатељства", као „покушај ревизије марксизма-лењинизма“, као „оно што је нездраво, као ситнобуржоаска стихија која је узела маха“, а мађарска револуција је била окарактерисана као „контрареволуционарни пуч усмерен против демократије и социјализма' и као „дело непријатеља". Први секретар ЦК БКП Тодор Живков је указао на „поуку“ коју БКП може да извуче из догађаја у средњој Европи: „Најбитније је да се партијско руководство није показало спремно да добро процени ситуацију и да предузме неопходне мере да контрареволуција не узме маха.“ Закључак је био категоричан: „Морамо да предузмемо све могуће мере, како у партијском тако и у државном и војном смислу, па чак и у смислу Министарства унутрашњих послова, како не бисмо дозволили да дође до било каквих изненађења у нашој земљи.“ Ако су септембарска решења уништила све могућности критике и слободног мишљења, октобарска су означила напад на било какав став који се разликује од става руководства БКП и КПСС.
Ново и старо. Зграда Народног већа Софије, саграђена 1957. Десно Бања Баши џамија
Бугарска под руководством Тодора Живкова
Зб5
Повод за заоштравање мера против унутарпартијске критике су били потреси изазвани дестаљинизацијом у Пољској и Мађарској. Ипак, они су били повод а не разлог. Прави разлог, према бугарским „дестаљинистима“, био је да је већ у априлу 1956. достигнута максимална либерализација и да би свако даље деловање могло угрозити систем. Година 1956. није прошла без последица за Бугарску. Она је показала бугарску специфичност - све промене су почињале и завршавале се одлукама „одозго“, без стварног учешћа друштва у њиховом доношењу. Омладина и интелигенција су се, као у другим земљама Источне Европе, брзо и активно укључиле у расправу о најболнијим питањима која су се тицала бугарског друштва, али су, исто тако, брзо биле принуђене да заћуте. За овај ток догађаја је, без сумње „заслуге“ имао Тодор Живков, који је вешто изоловао своје супарнике за партијску власт; стишао незадовољство становништва економским олакшицама и ублажио репресивни режим. Томе мора да се дода јачање Живковљеве позиције на унутрашњополитичком плану захваљујући и његовој вештини да дословно усклађује бугарску спољну политику са спољном политиком Совјетског Савеза.
Бугарска од шездесетих до осамдесетих година После потреса које је донео XX конгрес КПСС, у целој Источној Европи је почео процес консолидације, у којем је учествовала и Бугарска. Земља је тражила своје место међу највернијим совјетским савезницима. Бугарски лидер се придржавао совјетског модела пратећи пажљиво промене у СССР. На тај начин он је успео да сачува своју власт после пада Хрушчова 1964, у време дугих година застоја за време Леонида Брежњева, па чак и за време промена у руском руководству које су уследиле - све до 1989. године. Седми конгрес БКП (јуна 1958) прокламовао је победу социјалистичког система у Бугарској, што је дало основ за израду новог устава. Трећи бугарски устав је био дуго припреман и референдумом 16. маја 1971. ступио је на снагу. У преамбули је било декларисано: „... једнаки ставови и једнако деловање БКП и БЗНС“, „победа
Историја Бугарске
366
социјализма је успоставила потпуну власт друштвеног власништва средстава за производњу и заувек укинула експлоатацију човека од човека“, „сарадња и узајамна помоћ са СССР-ом“. Руководећа улога БКП била је уписана и у Устав (чл. 1, т. 2 и т. 3). Нов однос према власти формулисан је као „јединство државне власти“, што је значило обједињавање функција законодавне и извршне власти. Јединство је персонификовао Државни савет као „највиши стално делујући орган државне власти, који је спајао доношење одлука и њихово спровођење“. Он је осигуравао потпуну власт Тодору Живкову, који је био његов председник од јула 1971. до новембра 1989. године. У Уставу је био наглашен социјалистички карактер државних органа и друштвених организација, али су постојала и проширена друштвено-економска права грађана: на рад (али и као обавеза), на одмор, социјално осигурање, бесплатно образовање и медицинску помоћ. Социјалистички устав из 1971. године обележио је нову етапу у развоју Бугарске, уз покушај да се стаљинизам преформулише у духу новог времена. Владавина Никите Хрушчова у СССР била је недоследна и волунтаристичка. Она је предодредила и бугарски економски волунтаризам с краја педесетих година. Идеја о „економском скоку“ била је разрађена 1958. и Бугарска је најавила да ће остварити „скок унапред“ пошто реализује трећу петољетку (1958-1962) за три године. Основан је „покрет комунистичког рада“. Извор убрзања, према бу-
Тодор Живков
Бугарска под руководством Тодора Живкова
2,67
гарској влади, могао је да постане научно-технички прогрес, али уз административна средства. Као свако убрзање и ово је полагало наде у тешку индустрију - машинску и хемијску. Пољопривреда је, такође, обухваћена идејом о „скоку“, уз задатак „да достигне европске земље с развијеном пољопривредом по производњи по јединици површине и по становнику“. Механички се рачунало на то да што је већа површина, биће и већа производња. Као последица те замисли на почетку 1959. јавило се прво укрупњавање ТКЗС. У току овог процеса њихов број се са 3.457 смањио на 957 плус 49 ДЗС (Државно пољопривредно газдинство), што даје просечне карактеристике за један ТКЗС - око 1.690 задругара и 4.500 хектара обрадиве земље. Када су, почетком шездесетих година, биле укинуте ренте на земљу, ова је у суштини прешла у државно власништво. На тај начин је коначно била прекинута веза власника земље са власништвом. Позитивне последице имали су покушаји механизације и повећавање квалификација задругара, али се упоредо с тим појавила нова тенденција у бугарском селу - старење становништва. Прави „велики скок“ наметнут је бугарској економској политици одлуком VIII конгреса БКП (новембра 1962). Према изгласаним директивама о развоју народне привреде, Бугарска током периода 1961—1980. морала да доврши материјално-техничку базу социјализма и крене у изградњу комунизма. Овај крајње амбициозан и нереалистичан задатак представљао је пресликане одлуке XXII конгреса КПСС (октобра 1961) с двадесетогодишњим програмом развоја Совјетског Савеза, према коме ће до 1980. у СССР „у основним линијама бити изграђено комунистичко друштво“. Као највећи проблем почетком шездесетих година показао се претерани централизам у планирању. План је посматран као фетиш, а процена привредне делатности вршена је на основу плана испоруке, а не на основу његове тржишне реализације. Неизводљиви циљеви, снажна централизација и владавина планова створили су нове привредне проблеме и захтевали нове реформе. Већ 1963. почело је да се трага за новим начинима да се испуне велики привредни задаци. Прва експериментална акција предузета је између 1964-1968. Тада је разрађен „нови систем руковођења“ као покушај да се економским мерилима регулишу вредности и новчани односи. На место плата, казни и одредби дошли су материјални интерес и одговорност, привредни рачуни и самоиздржавање, као и већа економска самосталност и повезивање плата с резултатима
368
Историја Бугарске
рада. Предузећа су добила права да купују, продају и изнајмљују основна средства, али под условом да се добијена средства користе само за производњу а не за трошење. Браниоци економског приступа постали су Петко Кунин и Евгени Матејев, најпознатији економиста послератне Бугарске. Експеримент је почео у 50 текстилних предузећа. Плате и фондови су зависили од очекиваних добити и банкарског кредита, а не државног. Производња је двоструко повећана. Резултати су улили наду, али су довели у питање идеологизовани плански принцип. До децембра 1965. у нови економски систем укључило се 43% предузећа, чија је производња повећана за 16%, док је производња оних која су остала ван експеримента порасла за 11,5%. Без обзира на успехе крајем шездесетих година, овај систем је заустављен. Разлог је био гушење „Прашког пролећа“ и страх СССР од чехословачког модела. Током 1966. постављено је питање интензивирања производње. То је било индиректно признање да су могућности екстензивног развоја исцрпене. Интензивирање је било повезано с концентрацијом производње као резултата научно-техничке револуције - основане су Државне привредне заједнице (ДСО), које су крајем седамдесетих година обухватале основне привредне гране са 64%. У предузећима са више од 1.000 радника већ је радило 47% свих радника. Бугарска је и у овој области каснила јер, када се у земљи лансирана идеја о концентрацији, на Западу је почетком седамдесетих она већ била замењена децентрализацијом уз слоган „мало је лепо!“. Недостатак је и даље био у квалитету робе и њеној недовољној конкурентности. Седамдесете су донеле промене и у бугарско село. Уз нове Аграрно-индустријске заједнице (АПК), по трећи пут је трансформисано бугарско село. Циљ АПК је био хоризонтална интеграција ТКЗС и индустријализација пољопривреде да би се превазишле последице малољудности села, уводећи индустријске методе у производњу бројлераиугајење стоке. Експеримент је почео 1968. и до краја 1971. је уместо око 1.000 ТКЗС створено је 161 АПК, сваки са око 24.000 хектара и 6.500 радника. Прекомерна централизација је имала негативне последице и касније се наметнула потреба да се велике заједнице поделе, тако да је до 1982. њихов број био 296. Током седамдесетих све већу улогу добијала су лична или помоћна газдинства, где су се сељаци и део градских становника бавили пољопривредном производњом. Погодан услов за то је била смањена радна недеља са 48 на 42,5 сати. Производња у личним га-
Бугарска под руководством Тодора Живкова
369
здинствима је осигуравала снабдевање градова и повећавала приходе сељака. У тим газдинствима се 1980. производило 41,3% укупне производње воћа и поврћа и 13% житарица. Подстицање приватне производње било је названо „политиком самодовољности“, али је циљ очигледно био шири - проширење приватне производње у повртарству, воћарству, гајењу стоке, производњи млека и јаја. „Нови економски механизам“ уведен је 1979, у почетку само у пољопривреди и трговини, а касније и у индустрији. Он је инсистирао на привредним рачунима за све производне групе до нивоа бригаде. Ова реформа је у највећој мери приближила Бугарску тржишним економским принципима, пошто је везивала доходак за резултате рада и добит. Од 1982. започето је оснивање средњих предузећа лаке индустрије (до 200 радника). Експерименти у бугарској економији били су усмерени ка постепеном увођењу тржишних принципа, али су били потчињени политичком руководству и били су у потпуној зависности од Совјетског Савеза.
Бугарска у источном блоку Потреси с краја 1956. и совјетски тенкови на улицама Будимпеште показали су свим Источноевропљанима да они не могу напустити „логор“ ни добровољно, ни насилно. Свака од ових земаља (тачније, њихова партијска руководства) тражила је сопствени модел понашања. Већина се усредсредила на привредне проблеме и помирила се с ограничењима у спољној политици. Бугарска је, под руководством Тодора Живкова, изабрала позицију најближег савезника Совјетског Савеза. Живков је ватрено подржавао совјетско руководство у свим споровима у међународном комунистичком покрету. Врхунац просовјетске политике Бугарске су политичке одлуке партијских форума из 1963. На пленуму ЦК БКП 4. децембра 1963. прихваћено је писмо Тодора Живкова Никити Хрушчову, у којем је Бугарска упућивала молбу „за даље повезивање и најјаче свестрано приближавање, а затим у перспективи и уједињење Бугарске са Совјетским Савезом“. Да није постојао економски моменат, ова одлука би могла да се протумачи као покушај да се Бугарска избрише са
370
Историја Бугарске
карте Европе. Говорило се, пре свега, о совјетској економској помоћи без које велики задаци, постављени директивом из 1962, нису били изводљиви. Мора се додати чињеница да наредне године ова одлука није била обновљена, нити су пак чињени други кораци у том правцу. Све то је остало као елеменат бугарске политике „скока ка комунизму”. Ова чињеница је ставила Бугарску у незавидну позицију потпуне потчињености у односу на остале источноевропске земље. Следећи бугарски потез у источном блоку поклопио се привредним реформама у Чехословачкој у другој половини шездесетих година, названим „Прашко пролеће". Бугарски економисти су користили искуство чехословачких реформи, али када је Совјетски Савез затражио да се реформе у Чехословачкој зауставе, Бугарска га је прва подржала. Одлука да војска Варшавског пакта уђе у Чехословачку у ноћи између 20. и 21. августа 1968. била је мотивисана страхом да реформе не крену и у другим земљама источног блока. Иницијатор ове акције био је бугарски партијски лидер Тодор Живков, највероватније по совјетској наруџбини. Не само што је тиме заустављен развој Чехословачке у правцу тржишне привреде, већ јеу томе учествовала и Бугарска, која нема заједничку границу с нападнутом земљом. После 1956. Бугарска је постепено почела да се отвара према свету. Држава, као чланица УН, била је у совјетском блоку, што значи да је деловала у условима доктрине Брежњева о ограниченом суверенитету социјалистичких држава. Распад колонијалног система
Тодор Живков и Леонид Брежњев
Бугарска под руководством Тодора Живкова
371
током шездесетих година учврстио је Бугарску као привредног и политичког партнера нових држава. Нарочито су присни били бугарски контакти с арапским светом. Током осамдесетих Бугарска је била присутна на свим континентима, али основна одлика бугарске спољне политике и даље је остала идеологија - политичка и економска помоћ првенствено народноослободилачким и антиимперијалистичким покретима и земљама. Поред тога, на Балкану је Бугарска постала чинилац стабилности, одржавајући пријатељске билатералне односе са свим својим суседима (не сме да се занемари њен централни географски положај), без обзира на свој систем управљања или припадност војнополитичким групацијама. У фебруару 1981, години грандиозне прославе 1.300 година стварања бугарске државе, она ј е имала дипломатске односе са 116 држава, трговинске са 112 и културне везе са 132 земље из целог света.
Култура у социјализму Промене у културном животу и реакције стваралаца на њих биле су важно својство државног социјализма. Комунисти су интелигенцију прихватали као изузетно важну за „уношење“ идеологије међу масе. Понашање БРП (к) од 9. септембра 1944. до краја 1947. године било је умерено, пошто већи део интелигенције није био у партији и она је тек требало да буде придобијена за партијску идеју. БРП је деловала у складу с антифашистичким и демократским програмом ОФ, чему су допринеле опште леве тенденције у европској интелигенцији по завршетку рата. Интелигенција, истовремено, није остала поштеђена ни репресија које су вршене под паролом ликвидације фашизма. Током марта-априла 1945. такозвани „Народни суд“ је осудио 105 новинара, писаца и карикатуриста под оптужбом да су пропагирали фашизам. Категорије „прогресиван“ и „антифашистички" биле су зацртане као основни критеријуми путем којих су се вршиле чистке у образовању, науци и уметничким удружењима. Државна политика у култури спровођена је преко Министарства пропаганде, које је основано 9. септембра 1944. и радило до 1947. године уместо бивше Дирекције националне пропаганде. Ми-
372
Историја Бугарске
нистарство је пропагирало програм ОФ, цензурисало, руководило уметничким удружењима и целокупним културним животом, како би уметници били „упрегнути у корист нове државне и друштвенополитичке изградње". До почетка 1945, на иницијативу чланова-комуниста, била су обновљена уметничка удружења. Прво је основано Удружење бугарских писаца, чији су чланови писци-комунисти Георги Караславов, Младен Исаев, Орлин Василев, Камен Зидаров. На иницијативу сликара-комуниста Александра Жендова, Стојана Венева, Бориса Ангелушева, Ивана Фунева и Илије Бешкова основано је ново Удружење бугарских ликовнихуметника. Удружење драмских уметника такође није заостајало у својој идеолошкој преоријентацији и крајем октобра 1944. оно је апеловало за нову, свима доступну, позоришну уметност и „нов стваралачки репертоар“. БРП (к) је одржавала блиске везе са свим удружењима, подстицао је њихове активности и настојала да преко њих врши притисак на интелигенцију. Током маја 1946. обновљена је Комора народне културе која је обухватала ствараоце из свих области културе и науке. Она је материјално помагала ствараоце и издвојена средства активирала су културни живот. Обновљене су оперске и позоришне представе, створени нови симфонијски оркестри, проширена је мрежа биоскопа, поново су своја врата отворили музеји и библиотеке. Обновљене су културне везе с иностранством, које су биле прекинуте за време рата, а на које је Бугарска рачунала да би превазишла своју изолацију. Рад Коморе на „ослобађању стваралаца од сиромаштва" напала је опозиција с оптужбом да ОФ „купује културне раднике". У серији фељтона „мале, ситне... као камилице“ у листу Н а р о д н о з е м е д е л с к о з н а м е , Трифон Кунев је осудио негативне тенденције у друштвеном и културном животу. Аутор је због својих ставова био малтретиран и пет месеци је без пресуде провео у затвору. У јуну и августу 1946. године пред суд су изведени Крстјо Пастухов и Цвети Иванов да би одговарали за оно што су писали. Без обзира на ово грађанско поштење, опозиција није успела да привуче већи број представника интелигенције. Питање политичког избора изгубило је своју актуелност и у први план су дошла питања у вези са стваралаштвом. У удружењима писаца и ликовних уметника почеле су расправе у којима су се мешале личне и групне амбиције. После оснивања Информбироа у септембру 1947. партија је одлучила да пређе на политику „отворених карата“ према интелигенцији. Спајање партијске и државне власти, својствено тоталитари-
Бугарска под руководством Тодора Живкова
373
зму, захтевало је потпуну контролу и у сфери духовности. Већ 1948. приватна иницијатива у култури је ликвидирана. Валко Червенков је жигосао западну уметност као „формалистичку“, „реакционарну“ и „декадентну“ и саветовао да се уметници угледају на совјетско искуство које се заснива на владавини социјалистичког реализма. Најдрастичнији пример покушаја да се интелигенција „дистанцира“ јесте „случај Жендов“. Један од најпознатијих бугарских сликара Александар Жендов је 9. марта 1950. послао писмо Червенкову, у коме је изразио своју забринутост због односа према ствараоцима. Жендов је разоткрио грубо администрирање, гушење критике, разочарање и депримираност интелигенције. Червенков и Живков су на забринутост Жендова одговорили грубим нападима и увредама, уз претње да онај „ко од партије хоће слободу’ мора моментално да излети из ње“, јер је скривени класни непријатељ. Ударац је био добро процењен - свађа с познатим комунистом показала је интелигенцији да ће партија наметнути потпуну контролу културе. Сличан је био резултат расправе о роману Димитра Димова Д у в а н , објављеном 1951, који је изазвао велико интересовање читалаца. Димов је био окривљен да није усвојио социјалистички реализам и да је пао под утицај „декадентне" западне књижевности. Био је принуђен да „исправи" свој роман у духу партијских упутстава. Страх пред новим „поразима“ приморао је ствараоце или да без поговора следе партијску линију или да принудно ћуте. После 1948. култур-
Зграда Народне библиотеке „Свети Кирило и свети Методије“. Скулптуре свете солунске браће испред библиотеке
374
Историја Бугарске
не везе земље су се свеле само на социјалистичке државе, а западна култура је била квалификована као тотално „реакционарна“. Нека померања су се десила тек после Стаљинове смрти и под утицајем пробуђене критичности совјетске интелигенције. У расправама о ликовним изложбама, у тону књижевне критике и расправама писаца учестали су покушаји да се изађе из оквира марксистиФко-лењинистичке идеологије. Партијски врх је схватио ову претњу и крајем 1955. покушао да сузбије изразе незадовољства и слободоумља. За време XX конгреса КПСС, у фебруару 1956, јавна осуда Стаљиновог култа личности је дала нови подстицај. Међутим, Априлски пленум ЦК БКП, који је уследио после конгреса, окривио је само Валка Червенкова за „окамењеност“ културног живота. Иако ограничена, ова критика је била довољна да оснажи наде интелигенције да је ера стаљинизма завршена. Део стваралаца је помислио да се у култури може ићи демократским путем, али је пленум ЦК, септембра 1956, показао да руководство нема намеру да интелигенцији омогући слободу деловања.
Зграда НДК - „Националног дворца културе“. Симбол епохе Људмиле Живкове у бугарској култури
Бугарска под руководством Тодора Живкова
375
Ипак, после 1956. ни Источна Европа ни Бугарска нису више биле исте као раније. У књижевности и на филму у другој половини педесетих и почетком шездесетих година почело је превазилажење декларативности. Човек и његови проблеми су били у центру дела писаца и песника као што су били Константин Павлов, Стефан Цанев, Валери Петров, Георги Марков, Александар Геров; сценариста Емила Манова, Христа Ганева, Анжела Вагенштајна и редитеља Рангела Валчанова, Вала Радева, Методија Андонова. Позоришни редитељи Бојан Дановски и Гриша Островски режирали су драме аутора који су претходних година били забрањивани. Анимирани филм је такође био у успону и добио је међународна признања. У културни живот су се вратили сликари, који су били жигосани као декадентни (Кирил Цонев, Бенчо Обрешков, Александар Жендов). Појавили су се млади таленти - Светлин Русев, Георги Баев, Димитар Киров, Јоан Левијев. Обновљени су културни контакти са Западом. „Априлско одмрзавање“ није потрајало. Средином шездесетих година режим Тодора Живкова је кренуо у офанзиву. Забрањен је лист Л и т е р а т у р н и н о в и н и око којег су се окупили слободномислећи аутори као што су Васил Акјов, Радој Ралин, Стефан Продев; забрањене су драме Валерија Петрова, Радоја Ралина, Недјалка Јорданова, као и филмови редитеља Бинке Жељазкове и Христа Ганева, који су реалистички приказивали проблеме друштва. После гушења „Прашког пролећа' уследиле су нове репресије према сатиричарима, карикатуристима и драмским писцима (Радој Ралин, Борис Димовски, Валериј Петров, Јордан Радичков, Георгије Марков, Никола Русев). Инерција акумулирана у културном животу, знатна средства уложена у културу и релативно стабилна унутрашња и међународна ситуација налазили су се у основама културних достигнућа седамдесетих и осамдесетих година. БКП је усмеравала стваралаштво ка себи блиској историјској тематици и периоду отпора. Током седамдесетих година догодио се феномен Људмиле Живкове, кћерке Тодора Живкова. Она је преузела сектор културе и умногоме допринела презентовању бугарске националне културе у иностранству. Неоспорне су њене заслуге за отварање Бугарске према свету, али су њене иницијативе биле и сувише амбициозне и захтевале су велика финансијска средства. После њене смрти 1981, одустало се од већине њених пројеката.
VII
Бугарска транзиција
И ск р а Б а е в а
Бугарска транзиција у демократско друштво ( 1989- 2007)
Током осамдесетих година је у Европи била приметна општа криза „реалног социјализма“. Реформе које је предузео последњи совјетски лидер Михаил Горбачов, који је дошао на власт 1985, биле су последњи покушај да се пронађе излаз. Дисидентски покрет је постао тумач незадовољства, које се крајем осамдесетих година комбинује се реформама власти. Бугарска је у овој новој ситуацији поново тражила начин како да се најбезболније прилагоди новим совјетским тенденцијама. Економске реформе осамдесетих постале су грчевите у тежњи да се нађе излаз из кризе. Нови економски механизам, принцип омладинских акција, самодовољност, предузећа с учешћем страног капитала, либерализација приватне иницијативе отварањем приватних лекарских ординација и ресторана - све су то били елементи реформске политике, која је и даље била непринципијелна. Лош квалитет бугарске робе, чак и када је била израђена по западним лиценцама, био је основна сметња да се она пласира на светском тржишту. Током друге половине осамдесетих година нагло је порастао и бугарски државни дуг. Међународни углед Бугарске нагло је опао после оптужбе да учествује у терористичким и шверцерским радњама и после сумњичења, које су исфабриковале западне тајне службе, да је учествовала у покушају убиства папе Јована Павла II маја 1981, које је извршио турски терориста. У јулу 1981. САД су оквалификовале Бугарску као земљу у којој „држава спонзорише тероризам". Последњи покушај Живкова да се одржи на власти била је такозвана „јулска концепција" из 1987. Он је преко ње најавио трансфор-
38о
Историја Бугарске
мацију система, али се у прве две године то свело само на административну реформу —уместо 28 округа сада је било девет области, нека министарства су укинута, ликвидирани су парадни ритуали власти и дато је право оснивања фирми. Дисидентство у Бугарској, настало тек 1988, тражило је аполитичне форме деловања - еколошке, верске или етничке. Дисидентске групе су биле слабе и с малобројним чланством, али су задобиле популарност захваљујући свом учешћу у емисијама иностраних радио-станица као што су С л о б о д н а Е в р о п а , Д о ј ч е в е л е , Б и - Б и - С и . У дисидентском покрету су се оформиле две основне групе: антикомунисти и комунисти-реформатори (антиживковисти). У антикомунистичкој групи били су Независно удружење за заштиту људских права у Бугарској, основано 1988, Комитет за заштиту религиозних права, слобода и савести религиозних вредности и Независни синдикат „Подкрепа”, основан почетком 1989. У другој групи је најбитнији био Клуб за подршку јавности и промене, који је основан 3. новембра 1988. Грађанског карактера је био и еколошки покрет —Друштвени комитет за еколошку заштиту Русеа, настао 8. марта 1988, као и његов наследник Независно друштво „Екогласност“. Еколози су имали неполитичке циљеве и њихови чланови су били и присталице социјализма и његови противници.
Смена власти (10. новембар 1989) Почетак бугарске транзиције ка демократији био је означен догађајима из лета и јесени 1989. године. Масовно исељавање бугарских Турака у знак протеста због насилне промене личних имена (остварене крајем 1984. и почетком 1985) покренуло је либералну бугарску интелигенцију, која је маја 1989. послала протестну декларацију Народној скупштини. Независни еколози искористили су међународни еколошки форум који је одржаван у Софији (16. октобра 3. новембра) да би јавно изнели своје идеје, али су их 26. октобра, у центру Софије, снаге реда растерале наочиглед међународних посматрача. „Екогласност" је, заједно са хиљадама житеља Софије, 3. новембра уручила Народној скупштини петицију са 11.520 потписа против пројекта „Места-Марица“. Ове акције су показивале да се друштво ослободило страха.
Бугарска транзиција у демократско друштво (1989-2007)
381
Ови друштвени немири су се поклопили с незадовољством у руководству БКП усмереном против Тодора Живкова, као сметњи коренитим променама (,,перестројки“) према совјетском моделу. Групу незадовољних предводили су дугогодишни министар спољних послова и члан Политбироа, Петар Младенов и Андреј Луканов, који је одржавао везу са Совјетским Савезом. Велике промене почеле су сменом Тодора Живкова, коју је 10. новембра 1989. изгласао ЦК БКП. Смена власти била је изведена као „дворски пуч“, што је значило да су могућности за прве кораке новог руководства биле сужене. Почетак транзиције у Бугарској догодио се захваљујући неким члановима БКП, што је касније утицало на даљи ток транзиције. После првих обраћања Петра Младенова постало је јасно да је демократизација протумачена као либерализација постојећег режима, рехабилитација репресираних у претходним годинама, али се није говорило о укидању руководеће улоге БКП, о променама у облику власништва, нити о промени система у целини. У времену од 10. новембра до краја године формирана су два основна правца. Први је био за умерене и постепене промене, са циљем да се побољша социјалистички систем, док је други био револуционарно опозициони, за брзе и корените промене постојећег система. Као водећи, не због своје снаге и утицаја, већ зато што је виђен као могућност да се спроведу промене, превагнуо је други правац. То је било видљиво већ на првом опозиционом митингу 18. новембра испред храма Свети Александар Невски у Софији. Средства јавног информисања су одмах пренела захтеве опозиције. Први резултат потребе за убрзањем политичких промена био је организационо обликовање опозиције, и 7. децембра је основан Савез демократских снага (СДС) као скуп тринаест опозиционих организација, с филозофом др Жељом Желевим начелу. Његове тежње су биле усмерене ка уједињењу свих противника БКП. Потреба да се истовремено оснивају нове партије и да се обнављају „старе“ (БСДП, БЗНС - Никола Петков, Демократска, Радикалдемократска), као и да се формира стратегија транзиције и политичка тактика, умногоме је подсећала на опсег задатака који су се налазили пред политичким снагама за време „народне демократије“. У децембру је СДС још увек тражио своју политичку форму, организациона решења и начин деловања. Тешкоће су се јавиле због митинга пред Народном скупштином, 14. децембра, када је маса захтевала моментално укидање руководеће улоге БКП. То је, према
382
Историја Бугарске
уставу, могло да се деси тек за месец дана. У том моменту СДС је дао предност законском путу промена над притиском улице и позвао је на прекид митинга. До краја 1989. године БКП се највише бавила својим унутрашњим проблемима. Одлучено је да се сазове ванредни конгрес партије и укине „руководећа улога БКП“, а на ванредном пленуму 29. децембра, БКП је критиковала „процес препорода" и обновила право турског становништва у Бугарској да слободно може да бира своја имена. На ванредном XIV конгресу БКП (30. јануара - 2. фебруара 1990) изгласан је Манифест демократског социјализма, којим се партија одрекла дотадашњег система. Основне државне функције су дате извршиоцима промена — председник државе је постао Петар Младенов, председник владе Андреј Луканов, а Александар Лилов је изабран за вођу партије. Конгрес је изменио назив партије, која се од 3. априла 1990. зове Бугарска социјалистичка партија (БСП) и утврдио правац плурализма и демократских парламентарних избора.
Рађање бугарске демократије - први слободни демократски избори Руководство СДС, које је следило средњоевропски пример, предложило је да се о политичкој реформи разматра на „округлом столу“. Посгојала су два напоредна решења - Народна скупштина и „округли сто“, који су деловали као спојени судови. Одлуке „округлог стола" су законски обликоване у Народној скупштини. Марта 1990. „округли сто“ је постигао споразум према којем у изборима могу да учествују не само партије већ и друге организације, а први избори ће бити за Велику народну скупштину, чији би задатак био да изради нови демократски устав. Главно политичко питање су били избори. Сви су се сложили да они морају бити плуралистички и слободни, уз учешће међународних посматрача. Спорило се, међутим, око времена одржавања и изборног система. „Округли сто“ је прихватио мешовити већинско-пропорционални систем са цензусом од 4%. Он је пружао могућност да буду заступљене мање партије (пропорционални елеменат
Бугарска транзиција у демократско друштво (1989-2007)
383
који је нудио СДС) и да буду биране личности (већински, на предлог БСП). Од две варијанте - пролећни или јесењи избори, превагнуо је предлог БСП за њихово одржавање током пролећа, када СДС још није имао формиране структуре, а БСП је још имала висок рејтинг. Рано одржавање избора (10-17. јуна 1990) је утицало на њихове резултате. Захваљујући већинском систему, БСП није добила 47,25% мандата (као пропорционалнирезултат) него 52,75% (211 посланика), СДС је добио 36% (144 посланика), Покрет права и слободе (ДПС), који је основан почетком године као партија бугарских муслимана - 5,7% (23 посланика) и БЗНС - 4% (16 посланика). Анализа изборних резултата нуди доста објашњења о апсолутној победи БСП и о неочекивано слабом представљању СДС. Пошто није имао довољно времена да би створио своје структуре, његово руководство је користило туђе искуство. Испоставило се да пропаганда, која се заснивала на истицању ужаса прошлости, за већину Бугара није била прихватљива. Негативну улогу одиграла је и концентрација незадовољних група међу интелигенцијом, првенствено у великим градовима, уз сачуване структуре БСП у селима и мањим градовима. Први слободни и демократски избори нису смирили стање у Бугарској јер нису остварени резултати које је очекивао СДС. (На првим изборима у средњој Европи победиле су опозиционе снаге, те је и бугарска опозиција очекивала победу.) Неприхватање резултата избора, које су признали међународни посматрачи, изазвало је нове конфронтације. Лидер СДС Жељо Желев прогласио је изборе „слободним, али не и поштеним“, а студенти су окупирали софијски универзитет „Св. Климент Охридски“ и започели штрајк глађу. Протести су се проширили, изашли на улице и показали немоћ власти у новонасталој ситуацији. Покушано је да притисак улице утиче на политички процес, тј. да он крене револуционарним путем. Бугарска је 1990. године кренула својим путем транзиције у политичку демократију и тржишну привреду. Испоставило се да је тај пут много дужи и тежи него што се очекивало у почетку. Нико није имао рецепт за безболну транзицију, без обзира на сагласност о њеним политичким и економским мерама. Постизборни период је ишао у два правца. Први је био метод еволуције - рад седме Велике народне скупштине, а други - револуционарни, ванпарламентарни притисак. Догађаји, који су уследили као лавина, добијали су различите и често супротне интерпретације. Као последица негативне процене руководства СДС избора од 10. до 17. јуна, почели су студентски протести, који су се, уз
384
Историја Бугарске
учешће грађана, наставили постављањем барикада по софијским улицама и раскрсницама, а све се завршило постављањем протестног шаторског логора „Град истине“ на централном тргу у Софији. Захтеви су били: потпуна истина о изборима, оставка председника државе Петра Младенова (због његове изјаве дате 14. децембра: „Боље је да дођу тенкови"), оставка директора Бугарске телевизије Павела Писарева и других. У лето 1990. почео је са радом нови бугарски парламент, у којем је по први пут била присутна парламентарна опозиција. У раду седме Велике народне скупштине примећивао се недостатак парламентарног искуства: преовлађивали су политички говори и спорови, а не прави парламентарни рад - припрема, расправа и изгласавање закона и, пре свега, изгласавање устава. Пошто СДС није имао парламентарну већину, нестала је свака нада да ће се достићи друге источноевропске земаља, што је довело до тога да бивши комунисти одбију да гласају за нови устав. Родила се нова идеја како да се процес убрза - да се оно што није добијено путем гласачког листића добије притиском улице. Незадовољство студената и интелигенције из лета 1990. било је исказано у покушају „плишане револуције“. Напетост у центру Софије и других великих градова трајала је од јуна до августа и завршила се јединим насилним актом, али без жртава - паљењем зграде БСП у центру Софије у ноћи између 26. и 27. августа 1990. Извршна власт Бугарске била је у рукама БСП, реформисане 3. априла 1990. Народна скупштина је изабрала Петра Младенова за председника државе, 8. фебруара је Андреј Луканов постао председник прве у потпуности комунистичке владе. Жеља Луканова за широком владајућом коалицијом није се остварила јер је, иако све до тог момента њен партнер, БЗНС одлучио да се дистанцира од БСП. После изборне победе, реформисти БСП су покушали да ангажују у власти СДС, али је његово руководство то одбило, јер није желело да сноси одговорност за економску кризу. Супротстављање две основне снаге - СДС и БСП постајало је све чешће. СДС је рачунао на незадовољство улице и на ванпарламентаран начин постигао је свој први успех. Председник Петар Младенов је 6. јула поднео оставку, мада је порекао „тенковску реплику“. Ослобођена државна фотеља је пружила могућност прерасподеле власти. Велика народна скупштина је морала да изабере новог председника, али двојица кандидата, Петар Дертлијев из СДС и Чавдар Кјуранов из БСП, нису успели да
Бугарска транзицијау демократско друштво (1989-2007)
3 «5
Жељо Желев
прођу. После тога, тек игром случаја, Виктор Валков из БЗНС није постао нови председник државе. После многобројних преговора и колебања, 1. аугуста 1990. је на место председника изабран лидер СДС др Жељо Желев. Принуђен синдикалним штрајком, Андреј Луканов је 29. новембра 1990. поднео оставку. Нова влада правника Димитра Попова била је резултат компромиса између основних политичких снага и прва је коалициона влада транзиције. После њеног формирања на три најважнија места у држави долазе: СДС (председник државе), независни кандидат (председник владе), БСП (председник Скупштине). Од три основна државна положаја БСП је успела да сачува само један. У пролеће 1991. распламсао се спор око новог устава. Део опозиције је тражио изборе и нови парламент, који би израдио нови устав, надајући се да ће однос политичких снага бити у корист СДС. Сукоб је добио убрзање после представљања пројекта новог устава у скупштинској сали. Тридесет девет посланика СДС је 14. маја 1991. напустило скупштинску салу и почело штрајк глађу у знак протеста против намера скупштинске већине да се изгласа нови устав. Од 14. маја до 12. јула Велика народна скупштина је радила на уставу у атмосфери великог притиска. Већина посланика СДС је остала у скупштини и на тај начин припремила поделу СДС на оне који су остали и на оне који су напустили скупштину. Посланици који су протестовали били су у мањини (тридесет девет) али су успели да нађу заједнички језик с присталицама СДС и да добију по-
386
Историја Бугарске
дршку председника државе. Жељо Желев је у обраћању скупштини изразио сумњу у морално право непотпуног парламента да изгласа устав. Без обзира на поделе, устав је био предложен, а 309 од присутних 400 посланика га је 12. јула 1991. усвојило. У преамбулу Устава унето је да ће се тежити „демократској, правној и социјалној држави“. Бугарска је проглашена за „републику са парламентарном влашћу“, а због лекција из прошлости, већ у члану 1. је уписано: „Ниједан део народа, политичка партија или друга организација, државна институција или личност не може да присвоји народни суверенитет.“ У први план су стављене гаранције за приватно власништво, права грађана и међународноправне обавезе Бугарске. Новости у Уставу биле су: разграничење три облика власти, оснивање Уставног суда као гаранције поштовања Устава и независност судства. У атмосфери спољнополитичких потреса (после неуспелог конзервативног пуча у Москви 19-21. августа 1991. и распуштања СЕВ-а и Варшавског уговора) и после поделе у СДС, избори су одржани 13. октобра 1991. по пропорционалном систему и са цензусом од 4%. Добијени гласови омогућили су да само три политичке снаге уђу у тридесет шесту Народну скупштину. Четвртина гласача није добила скупштинске заступнике. Тврдо језгро СДС је победило са 34,36% (110 посланика), БСП је била друга са 33,14% (106 посланика), а трећи ДПС са 7,55% (24 посланика). Право управљања су добиле нове политичке снаге. Прва влада СДС, с Филипом Димитровим на челу, конституисана је 8. новембра. СДС није имала неопходну већину и њихова влада је зависила од подршке треће парламентарне снаге - ДПС, која се није директно укључила у власт. На првим директним председничким изборима, одржаним у јануару 1992, у другом кругу је изабран др Жељо Желев, а за заменика председника песникиња Блага Димитрова. На тај начин је СДС добио све битне државне положаје и могао је да крене с радикалним променама у привреди и друштву. На самом почетку рада тридесет шесте Народне скупштине, лидер ДПС Ахмед Доган је огласио своје намере да тражи забрану БСП као кривца за кризу у Бугарској и због комунистичке владавине. После тога предузете су многе репресивне мере према политичарима и организацијама из прошлости: усвојен је Закон о конфискацији имовине политичких партија, синдиката и организација који су постојали за време социјализма; покренута су политичка суђења бившим државним руководиоцима (осуђени су Тодор Живков,
Вугарска транзиција у демократско друштво (1989-2007)
387
Милко Балев, Стојан Овчаров и други); усвојен је Закон за декомунизацију друштва, од којих је само један био реализован - о науци и образовању. Закони, који су били изгласани у Великој народној скупштини, поново су разматрани и мењани, као нпр. Закон о земљишту, према коме су сељаци морали да добију своју национализовану земљу у „реалним границама“, што је у пракси било тешко остварљиво. Изгласан је и Закон о реституцији национализованог градског власништва. Парламентарни почетак, обележен супротстављањем, подсећао је на претходну етапу, али је парламентаризам, у ствари, успостављен после 1991, јер је политичка снага која је победила (СДС) одустала од ванпарламентарних средстава, а губитнички БСП није хтео да их користи без обзира на нанете материјалне и моралне ударце. Влада Филипа Димитрова је покушала да оствари „промену система“ и убрза привредне реформе. Неки њени потези су, међутим, изазвали противљење извесних друштвених и политичких група. Влада се нашла у сукобу с делом парламентарне групе СДС, са својим неформалним савезником ДПС, с председником државе, синдикатима, селом, чија је привреда била уништена, медијима, који нису прихватали његов стил спречавања и недозвољавања критике. Влада се нашла у изолацији и Филип Димитров је поднео оставку пошто му Скупштина, 28. октобра 1992, није изгласала поверење. Када се скупштински рулет окренуо, пропала су оба предлога за председника владе - Светослава Лучникова (СДС) и Петра Бојаџијева (човека с двоструким држављанством, из БСП). Излаз је нађен у трећој политичкој снази - ДПС. У његово име за председника владе је изабран саветник председника проф. Љубен Беров. Крајем 1992. драматичне политичке и парламентарне расправе, које су умногоме биле под утицајем опасности да се рат у Југославији не пренесе и у Бугарску, учиниле су да представници све три партије подрже нову владу. Тако је 30. децембра парламентарна криза превазиђена. Влада проф. Берова је била експертска. Она је преживела седам гласања о неповерењу, уз велику скупштинску подршку све три политичке снаге - ДПС, БСП и дела СДС. Двогодишњи рад владе Берова био је праћен привредним проблемима. Потреба да стално тражи подршку различитих политичких снага ометала га је да обликује и спроводе јасну политику, што је даље условило успоравање привредне реформе - приватизације индустрије, преноса власништва земље и преструктурисања
388
Историја Бугарске
привреде. Последице су биле све већа незапосленост, инфлација, криминал који се трансформисао од индивидуалног у организовани. Крајем лета 1994, пошто су могућности владе биле исцрпене, професор Беров је поднео оставку.
Избори 1994. и леви талас Трећи демократски избори у Бугарској, одржани 18. децембра 1994, поново су променили политичку конфигурацију. У скупштину је ушло пет политичких формација. Осим традиционалних - БСП са 43,5% (125 посланика), СДС са 24,23% (69 посланика) и ДПС са 5,44% (15 посланика), у тридесет седму Народну скупштину ушле су и нове партије - Демократска партија, која се у последњем тренутку одвојила од СДС и у савезу са БЗНС створила „Народни савез“, добила је 6,51% (18 посланика) и популистички Бугарски бизнис блок (БББ) човека-партије Жоржа Ганчева, који је успео да добије 4,73% (13 посланика). Влада, с председником БСП Жаном Виденовим на челу, образована је 26. јануара 1995. Избори нису променили смер транзиције, већ су редефинисали њен начин. Слично другим земљама Источне Европе, бугарско друштво је платило велику цену радикалне транзиције и окренуло се левици, која је обећавала безболније остваривање циљева. У многим местима у региону наследници комунистичких партија победили су на изборима, што је створило утисак повратка уназад, с тим што су се у већини случајева нове организације у погледу идеја, програма и политичког руководства очевидно разликовале од својих претходника. Промене су успориле темпо, али нису промениле правац. Политичка поларизација са почетка транзиције потиснула је у други план привредну реформу, што је погоршало услове за њено спровођење. У марту 1990. председник владе Луканов је објавио мораторијум на отплату спољног дуга, што је отежало прелаз Бугарске на тржишну привреду, због тога што је одбило спољне инвестиције. Без обзира на то, Бугарска се септембра 1990. учланила у Међународни монетарни фонд. Премијер Луканов је схватио потребу за преструктурисањем привреде и затражио од америчке N0? да помогне прелазак Бугарске на тржишну привреду. У октобру је ова фондација, заједно с бугарским економистима, израдила Р е ф е р а т
Бугарска транзиција у демократско друштво (1989-2007)
389
о п р о је к т у е к о н о м с к о г р а с т а и п р е л а с к а н а т р ж и ш н у е к о н о м и ју у
познат као П л а н К и п - а Р Овај програм никада није остварен. Према неким посматрачима, Луканов се једноставно није усудио да покрене привредне реформе, јер је знао колико је велика њихова социјална и политичка цена. Тек за време коалиционе владе Попова уведени су тржишни механизми цена прехрамбених производа (1. фебруара 1991). Основна питања промене власника и преструктурисања економије су заостајала. Приватно власништво је почело да се враћа према Закону о земљишту, који је изгласала седма Велика народна скупштина, а касније ревидирала тридесет шеста Народна скупштина, и према Законима о реституцији и приватизацији, који су донесени за време управе СДС. Прелаз на тржишну економију је изискивао преструктурисање привреде праћено великом незапосленошћу, инфлацијом, губљењем социјалне стабилности. За Бугарску су отежавајуће околности биле санкције против Ирака и Либије, а касније и против Југославије, јер је, према општим прорачунима, бугарска штета од ембарга била једнака спољном дугу од 11 милијарди америчких долара. Цена транзиције била је отприлике следећа: током 1994. бруто национални производ је смањен за 24,4% у поређењу са 1989, индустријска производња за 49,3%, обим градње за 72%, а пољопривредна производња за 30%. Незапосленост је 1994. године достигла 20,5% радно способног становништва, а регистрованих незапослених је било 740.000. Влада социјалиста Жана Виденова је покушала да ублажи прелаз, што је захтевало успоравање реформи. Током 1995. покушана је стабилизација државних предузећа - опроштени су им дугови и дата нова средства. Повећане су пензије, плате и социјална давања. Те мере, међутим, нису биле у складу с препорукама ММФ-а и зато су преговори с њим били прекинути. Привредни резултати за 1995. годину показали су пораст производње, али и пораст унутрашњег дуга и појачану финансијску нестабилност. Жеље за умеренијом транзицијом испољиле су се на локалним изборима (октобра-новембра 1995) на којима је БСП добио већину у 196 од 255 општина и положаје председника општина у 21 од 28 бивших градских округа. СДС је победио на изборима у највећим градским центрима - Софији, Пловдиву, Варни, Старој Загори, Габрову. Почетком 1996. појавили су се знаци економске кризе. Они су почели отплатом прве транше спољног дуга Бугарске после 1989. Годинама гомилани привредни проблеми, покушаји да се спровоБ у г а р с к о ј,
390
Историја Бугарске
ди социјална политика без привредног напретка, губици државних предузећа и кредити без гаранција довели су до финансијске кризе и банкрота многих банака. Инфлација се повећавала, а лев, национална валута, се обезвређивао. Средином 1996. наступила је највећа економска криза после 1989. Пошто су унутрашњи ресурси Бугарске били истрошени, влада Жана Виденова је била приморана да обнови преговоре с ММФ и да прогласи почетак структурне реформе која је годинама одлагана. Направљен је списак од 62 државна предузећа, која су пословала с губицима и морала су бити угашена, а друга предузећа скинута с буџета и опорављена. Снажно противљење овим мерама, као и непринципијелна политика владе, ометали су остварење програма,
Плакат са председничких избора 1996.
Бугарска транзиција у демократско друштво (1989-2007)
391
тако да је ММФ одложио наредну рату. Влада је масовну приватизацију остварила 1996, поделивши пунолетним грађанима акције у вредности од по 25.000 лева. Крајем године усвојен је програм брзе, тзв. благајничке приватизације, да би се хитно обезбедила средства за бугарску привреду која је пропадала. Најављено је да треба увести валутни борд као спас за финансијски систем Бугарске.
Петар Стојанов
Година 1996. била је година председничких избора. Опозиција је успела да уједини своје снаге примењујући модел претходних избора (преузетог из САД) за номинацију заједничког кандидата. Др Жељо Желев се повукао у корист Петра Стојанова, новог кандидата СДС. Прелиминарни избори су постали претпоставка за стварање широке коалиције Обједињених демократских снага (ОДС), победника избора (одржаних 27. октобра - 3. новембра 1996) на којима је адвокат из Пловдива добио више од 60% гласова и постао нови бугарски председник. Привредне тешкоће, осиромашење становништва и пораз на председничким изборима довели су до кризе у БСП и сазивања ванредног конгреса 21-22. децембра 1996. Жан Виденов је сместа поднео оставку на место председника владе и лидера партије. Тако је крајем 1996. почела криза владе у Бугарској, која је кризу привреде још више продубила.
392
Историја Бугарске
Нови почетак у новим условима Бугарска је 1997. годину дочекала у дубокој привредној и политичкој кризи. Осим тога, постојала је и криза институција, јер је влада била у оставци, а партија на власти, БСП, није имала на располагању ново руководство, парламент је био распуштен, а мандат председника Желева се приближавао крају. СДС је искористио безвлашће и затражио ванредну седницу Народне скупштине, која би усвојила Д е к л а р а ц и ју о н а ц и о н а л н о м сп а су . Ванредна седница сазвана је 10. јануара, али је парламент одбио да изгласа декларацију, на шта су учесници протестног митинга пред зградом Скупштине реаговали насиљем. Део масе је ушао у зграду и уништио неколико просторија. Посланици-социјалисти, који су се нашли под опсадом, изведени сууз полицијско обезбеђење. У сукобима између народа и полиције било је рањених, а међу њима је био и Филип Димитров, један од бивших председника владе. Ови догађаји су изазвали свакодневне протесте против конституисања друге по реду владе из редова БСП. Председник Желев је одбио да Николају Добреву повери мандат за председника владе. Криза владе трајала је дуже од месец дана и 29. јануара почели су штрајкови. Бугарска је ушла у хиперинфлацију (вредност долара на почетку године од 500 лева достигла је до краја фебруара 3.000 лева). Уједињена опозиција је тражила да се одмах одрже превремени парламентарни избори, а левица да се конституише парламентарна влада уз учешће СДС, која би покренула преговоре са ММФ о стабилизацији привреде. Нови председник је поверио мандат Николају Добреву, али му је саветовао да га не прихвати. После колебања и под притиском друштвеног незадовољства, БСП је 4. фебруара одустала од мандата за нову владу. Политичке снаге су се, посредством председника Петра Стојанова, договориле да превремени парламентарни избори буду одржани 19. априла. Председник је 12. фебруара именовао владу на челу са Стефаном Софијанским, градоначелником Софије.Превремени избори спроведени су 19. априла 1997. под утицајем недавног политичког сукоба. Њихови резултати су показали драстичну промену у политичком расположењу друштва. Криза из јануара и фебруара изазвала је ново прегруписавање на политичкој сцени и створене су нове коалиције. Одлучну победу на изборима однеле су Обједињене демократске снаге (СДС, Демократска партија, БЗНС, БСДП, ВМРО) са 52,26% и 137 посла-
Бугарска транзиција у демократско друштво (1989-2007)
393
ничких места, а на другом месту је била Демократска левица (БСП и ПК „Екогласност") са 22,07% и 58 посланика, затим Савез занационални спас (БЗНС-Никола Петков, ДПС, Зелена партија, Партија демократског центра, Нови избор, Федерација „Царство Бугарска“) са 7,6% и 19 посланика, Евролевица (састављена углавном од бивших активиста БСП и БСДП) са 5,5% и 14 посланика и БББ са 4,93% и 12 посланика. Нова, овог пута апсолутна победа, омогућила је СДС да састави владу са чврстом парламентарном већином и да покрене суштинске реформе у свим областима друштва. Влада, са лидером СДС Иваном Костовим на челу, конституисана је 21. маја 1997. Од 1. јула је у Бугарској уведен валутни борд и лев је фиксиран за немачку марку.
Иван Костов
Зимска криза знатно је утицала и на политичаре и на грађане и означила нову етапу бугарске транзиције - брзе реформе, јер је сваком постало јасно да више нема времена за расправе и одлагања. Апел председника Стојанова да се затвори „фабрика илузија" добио је призвук симбола. Бугари су морали да напусте наду да тешкоће транзиције могу да се избегну или одложе. Протести из јануара и фебруара 1997. мобилисали су нове друштвене снаге у корист реформи - омладину и студенте, који нису били оптерећени сећањима на социјалну сигурност социјализма. Они су хтели да се у Бугарској у најкраћем могућем року изгради друштво по западноевропском моделу. Присталице спорих реформи, чија би цена
394
Историја Бугарске
била прихватљива за све сиромашније становништво, уклоњене су с власти, а њихова схватања су изједначавана са привредном катастрофом. На политичкој сцени су се појавили нови политичари. Они су били из СДС, али са новим ставовима коалиције, а не јединствене партије. Нови начин рада примећивао се и у тридесет осмој Народној скупштини, јер је сукобе заменила сарадња. Прихваћена је заједничка скупштинска декларација о изласку Бугарске из кризе, коју је саставила реформска већина, уз учешће свих посланичких група без БСП. Стабилизација није закаснила јер је 24. јула 1997. ММФ Бугарској одобрио зајам од 140 милиона долара. Повећане су - што је до тада било дуго одлагано - цене саобраћаја и енергије. Скупштина је усвојила законе који су пратили традиционалне захтеве СДС, као што је Закон о отварању досијеа Државне безбедности. Дана 22. октобра саопштено је да двадесет четири висока државна службеника имају досије у ДБ, као и четрнаест посланика из свих посланичких група. До почетка 1999. привредне реформе владе су се изражавале у преструктурирању цена различите робе и услуга и у приватизацији великих предузећа. Приватизација је ишла споро због сукоба у Југославији и финансијске кризе у Азији. Уз велике тешкоће остварена је продаја Нефтохима руском Лукоилу, продаја Кремиковаца итд, али је пропао посао века - продаја Бугарске телекомуникационе компаније. Нарочито тешка била је разградња „социјалне“ државе из времена социјализма. Бесплатно здравство и образовање су у годинама транзиције доживели тешку кризу, пошто су их минимална средства, која је држава могла да им обезбеди, као и тржишни услови у другим областима, гурали у „дивљу“ комерцијализацију. Резултат је био нагло погоршање здравствених услуга, увођење плаћања при избору лекара или здравствене установе, укидање бесплатних уџбеника, увођење школарине у високе државне школе. Криза у образовању је нашла место у извештају Унеска из јуна 1998. Стално смањивање наталитета, опадање броја сеоског становништва и финансијске кризе довели су до затварања школа које су имале мало ученика, а то је истовремено отежало приступ образовању читавим групама становништва (Ромима и становништву малих села). Нова политичка клима омогућила је извршној власти да предузима важне спољнополитичке иницијативе. Председник Стојанов је 9. октобра 1997. у Стразбуру потписао Конвенцију о мањинама и тако решио спор око права етничких мањина у Бугарској око тога да
Бугарска транзиција у демократско друштво (1989-2007)
395
ли да се оне користе само индивидуалним правима или имају и колективна права. (Устав није предвиђао националне мањине.) Скупштина је 18. фебруара 1999. ратификовала председников потпис. Бугарска је 17. јула 1998. примљена у чланство ЦЕФТЕ (Централно-европска зона слободне трговине). Посебно је била значајна нормализација односа с Македонијом. Спорно питање македонског језика (да ли је то дијалекат бугарског језика или посебан језик) прагматично је разрешено 22. фебруара 1999. потписивањем Бугарско-македонске декларације на оба званична језика. Балкански проблеми су и даље стварали проблеме и Бугарској. Међународне економске санкције против Југославије погоршале су трговинске могућности, а истовремено су подстицале илегалну трговину, која је омогућавала зараду становништву западне Бугарске, али на штетудржаве. Несигурност Балкана одбијала је стране инвестиције и отежавала приватизацију. Нарочито су биле велике политичке и привредне тешкоће настале нападом НАТО снага на Југославију због сукоба на Косову, који је почео 24. марта 1999. Бомбардовање НАТО-а блокирало је трговински пут Бугарске ка Европи, а порушени мостови на Дунава пресекли су њену речну трговину. Рат НАТО снага поларизовао је расположење и у бугарском друштву. Штете за привреду и неколико бомби палих на територију Бугарске појачале су антинатовско расположење. Група интелектуалаца и неке опозиционе снаге протестовали су против бомбардовања Југославије. Без обзира на негативно расположење у друштву, влада Костова је прихватила политичку одговорност и захтевала је да Скупштина прихвати одлуку о подршци Бугарске НАТО-у. Скупштина је 4. маја 1999. прихватила одлуку да Бугарска уступи део свог ваздушног простора НАТО-у. Овај чин је био непопуларан, али је својом подршком НАТО снагама и својим ставом против режима Слободана Милошевића Бугарска задобила наклоност Запада и на састанку Европске уније децембра 1999. у Хелсинкију, позвана је да уђе у преговоре за приступање Унији. Унутрашњи и спољни посматрачи испољили су сумњичавост због ниске привредне активности, негативног спољнотрговинског биланса и тенденције ка продужавању сиромаштва. Битан чинилац који је кочио развој била је корупција. Бруто национални производ је порастао за 1,5%, али уз даљи пад производње. Спољнотрговински дефицит је био 500 милиона америчких долара, а спољни дуг је и даље био више од 9 милијарди долара. Тенденција стагнације се наставила и током наредне две године, а допунски негатив-
396
Историја Бугарске
ни утицај вршили су пад вредности евра и повећање цене нафте. Сиромаштво, које се продужавало, кочило је куповну моћ и сметало оживљавању производње. Просечна плата у Бугарској је и даље била око 100 америчких долара. Она је имала тенденцију раста у апсолутним вредностима, али је заостајала у односу на цене услуга без којих је опстанак модерног човека немогућ - струје, грејања и транспорта. У јесен 1999. одржани су локални избори (16-23. октобра) који су поново показали разочарање Бугара, али овај пут због социјалне политике СДС. У 14 од 28 области предност је имао БСП, у 11 - СДС и у два - Евролевица. Финансијска стабилизација и ниска инфлација утицале су на доношење одлуке о деноминацији бугарског лева. Брисањем три нуле бугарска национална валута се изједначила с немачком марком. Два неоспорна успеха владе Ивана Костова (која је била прва влада која је у годинама транзиције остварила пун мандат) била су политичка и финансијска стабилност. Политичка стабилност је била резултат недостатка реалног извора (у привреди је одлуке диктирао ММФ и зато није било других могућности), ауполитици опозиција није успела ни да се обједини, нити да формулише нову реалистичну и за друштво привлачну политичку линију.
Бугарска „година чудаа (аппо пигаБШб) Појам „година чуда“ ушао је у политички речник политиколога крајем 20. века да би се означили неочекивани догађаји у којима се у 1989. године срушио совјетски систем државног социјализма у Источној Европи, с тим што се појам тада односио на средњоевропске земље - Пољску, Мађарску, Чехословачку и Немачку Демократску Републику. И на Балкану су почеле промене, али су се развијале осетно спорије и трајале много дуже. Почетком 21. века било је јасно да, бар што се Бугарске тиче, „година чуда“ долази с бар деценијом закашњења од почетка промена најављиваних 1989. године. Влада Ивана Костова је заиста успела да оствари цео свој мандат, али како су се приближавали избори најављени за средину 2001, на политичкој сцени Бугарске је почело ново прегруписавање политичких снага. Немогућност парламентарних партија да формули-
Бугарска транзиција у демократско друштво (1989-200/)
397
шу алтернативу владавини ОДС довела је до стварања једне потпуно нове политичке снаге. Њу је оличавао бивши бугарски монарх Симеон II од Сакс-Кобурга и Готе, који се дефинитивно вратио у земљу. Почетком априла 2001. он је изјавио да је спреман да прихвати политичку одговорност за развој демократске Бугарске. У мају, непосредно пре избора, око Симеона од Сакс-Кобурга и Готе окупила се политичка групација под именом Национални покрет Симеон Други (НДСВ). Покрет ј е обећао да ће у року од 800 дана осетно побољшати животни стандард Бугара, као и да ће се изборити с корупцијом унутар власти. Нова групација наишла је на оштро противљење владајућег СДС. Уз помоћ судских институција, СДС је успео да јој онемогући учешће на изборима. Одбијени су захтеви НДСВ да буде регистрован као политичка партија и као предизборна формација. Симеон II је искористио регистрацију две мале политичке партије и у коалицији с њима је изашао на изборе. Негативна кампања ОДС против НДСВ је само повећала привлачност нове групација за Бугаре, који су патили због све веће незапослености, осиромашења читавих области земље и који су хтели освету због малог броја људи који су се учешћем у власти обогатили. Резултат веома особене ситуације, макроекономске стабилности, уз тешко преструктурирање привреде, било је масовно осиромашење у малим градовима и селима, што је довело до првог изборног
Симеон Сакс-Кобург и Гота
398
Историја Бугарске
изненађења 2001. На парламентарним изборима 17. јуна 2001. на првом месту, на граници апсолутне победе, нашао се НДСВ са 43% и 120 (од 240) посланичких места. На другом месту је био ОДС са 18% и 51 послаником, што је значило да је његов резултат из априла 1997. троструко слабији. По први пут је тек на трећем месту била БСП (као Коалиција за Бугарску) са 17% и 48 посланика. Четврта скупштинска снага био је ДПС (заједно с Либералним савезом бившег председника др Жеља Желева и Евроромом) са 8% и 21 послаником. Остале партије као што су биле Евролевица, ВМРО и Гергјовден (ТЈурђевдан), нису успеле да пређу цензус од 4% и остале су ван скупштине. После једномесечних преговора између ОДС и ДПС, конституисана је нова бугарска влада, с бившем монархом Симеоном II од Сакс-Кобурга и Готе на челу, која је била је резултат коалиције НДСВ и ДПС. Ова влада, као и резултати избора, довели су Бугарску у жижу интересовања светских медија. Догодило се нешто сасвим особено за Источну Европу - на челу извршне власти се у потпуности демократским путем нашао бивши монарх. Симеон II, сада као грађанин а не као монарх, саставио је владу у којој први пут званично учествују представници турске етничке партије у Бугарској (ДПС). Овом необичном склопу морају се додати и двојица министара (од којих је један заменик председника владе), који су представници БСП. Истина је да се то десило без формалне коалиције са БСП јер су министри били изабрани као експерти, али је њихово присуство учврстило убеђење да бивши цар хоће да, маргинализајући их, управља преко свих политичких партија. Овај модел је умногоме подсећао на владавину његовог оца цара Бориса III, који је после 1935. инсистирао на парламентарној, али непартијској управи. Времена су, међутим, била сасвим различита. СДС је одбио да уђе у владу и на тај начин је постао једина јасно дефинисана опозиција. Повратком бившег цара из изгнанства, и његовом победом у надметању за један од најважнијих положаја у управљању Републиком, нису била окончана „чуда“ из 2001. За јесен те године били су расписани председнички избори и очекивало се да ће Петар Стојанов добити други мандат. Бугарски монархисти су увек сматрали да, ако се Симеон II од Сакс-Кобурга и Готе врати у земљу, он то мора да уради као цар или као председник државе. Зато се очекивало да се он кандидује за то место. Већ почетком 2001. Уставни суд је донео одлуку да Симеон II од Сакс-Кобурга и Готе не може да буде кандидат за место председника државе јер није непрекидно живео у Бугарској 183 дана током сваке од претходних пет година. После
Бугарска транзиција у демократско друштво (1989-2007)
399
успеха од 17. јуна, сви су у Бугарској очекивали да ће бити изабрана особа коју Симеон II предложи за председника. С великим кашњењем и уз супротстављена расположења унутар НДСВ, Симеон II је почетком октобра подржао Петра Стојанова, али му није заиста и помогао. У таквој атмосфери председнички избори су донели друго изненађење године. После ништа мање колебања и неуспешних покушаја да се створи широка коалиција, БСП је кандидовала свог лидера Георгија Прванова за председника државе. То је било схваћено као саможртвовање, пошто током година транзиције БСП на председничким изборима никада није имала успеха. Социолози су до последњег дана предизборне кампање прогнозирали успех Петра Стојанова, а већина њих је чак предвиђала да ће на другом месту наћи Богомил Бонев, бивши министар унутрашњих послова у влади Ивана Костова. Уместо тога, највише гласова у првом кругу избора (11. новембра) добио је Георги Прванов, а Стојанов је био други. У седмици између два круга СДС је направио очајничке покушаје да мобилише све своје присталице, али је 18. новембра 2001. Прванов поново био први са 54% гласова и постао нови бугарски председник државе. Друго изненађење године потврдило је велики умор и разочарање Бугара у познате политичаре. На кампању Стојанова негативно су утицале како блиске везе са СДС, али и само формална подршка НДСВ. Већ први кораци нове владе показали су да је готово немогуће да она испуни своја предизборна обећања. Постављења су потврдила балкански принцип странчарења, па је ново разоча-
Георги Прванов
400
Историја Бугарске
рање допунски утицало да већина Бугара не гласа за Петра Стојанова. Георги Прванов се у исто време издвајао својим умереним понашањем и имао је велике заслуге за промене у БСП, који је 2001. од антинатовске постао пронатовска странка. Како год посматрали ствари, политички догађаји из 2001. показали су да је Бугарска земља у којој се, у оквирима демократских процедура, могу догодити необичне ствари - на граници непредвидљивог. Нова влада Симеона II од Сакс-Кобурга и Готе сачувала је исте тенденције као и претходна влада - економски и политички проблеми су били усклађивани са спољнополитичким успесима. Они су неоспорни, пошто је на састанку у Прагу 21-22. новембра 2002. руководство НАТО-а упутило позив Бугарској да постане чланица. Та тенденција је потврђена и за време састанка на врху Европске уније у Копенхагену, децембра 2002, када је Бугарска добила, како „путну карту“ за чланство у Европску унију, тако и обећање да ће се то десити 2007. године.
Бугарска на путу према НАТО-у и Европској унији Превладавање оштрих политичких сукоба из првих година транзиције помогло је Бугарској да изађе из кризе. Почетком 21. века земља се развија у снажном темпу, што омогућује да раст БДП износи око 6% годишње. Захваљујући томе, стандард Бугара се постепено побољшава, а незапосленост се смањује. Привредна стабилизација један је од основних узрока убрзаног процеса интеграције Бугарскеу северноатлантске структуре, НАТО и Европску унију. Не мање важан је и други разлог - терористички напади на куле-близанце у Њујорку и на Пентагон у Вашингтону 11. септембра 2001. означили су почетак тзв. рата против глобалног тероризма, у коме су западним државама потребни нови савезници, каква је постала Бугарска. Глобални процеси олакшали су и убрзали преговоре о присаједињењу НАТО-у. Од 2. априла 2004. Бугарска је пуноправни члан Северноатлантског савеза. Упркос макроекономским успесима владе Симеона Сакс-Кобург-готског бугарски грађани су њоме били разочарани, зато што
Бугарска транзиција у демократско друштво (1989-2007)
401
споро побољшавање материјалног положаја становништва није било у складу с изборним обећањима из 2001. Таква друштвена расположења појавила су се на парламентарним изборима одржаним јуна 2005. Највише гласова добила је опозициона БСП, али су се одмах иза ње пласирали владајући НДСВ и ДПС. Сложен међусобни однос снага у новом парламенту, у који је ушло седам партија и коалиција, отежао је састављање нове владе. Тек после двомесечних преговора створена је коалициона влада, с лидером БСП Сергејом Станишевим на челу, али уз учешће представника либералног НДСВ и турског ДПС, у односу 8:5:3.
Сергеј Станишев
Влада Станишева довршила је тешки процес преговора о присаједињењу Бугарске Европској унији. Након неколико промена закона и Устава, Бугарска је прихватила да испуни све захтеве, па је 1. јануара 2007. свечано примљена у Уједињену Европу. Тим је актом, за схватања највећег дела бугарског друштва, бугарска транзиција у демократију и тржишну привреду завршена. X- X- X-
Тако је почетком 21. века Бугарска окончала још једну своју транзицију. Она се показала исто онолико болна колико и претходне. У годинама транзиције Бугари су иживели своју почетну еуфорију веровања да је довољна само добра воља па да се савладају препреке и достигне богатство капитализма. Било је потребно много времена, снаге и разочарања, док се није схватило да социјална држава, изграђена у време социјализма, не може да опстане у конкурентској
402
Историја Бугарске
тржишној средини. Разградња социјалне државе у области права на рад, здравства, образовања и културе извела је Бугарску из круга држава с добрим условима за живот и уназадила је у одговарајућој класификацији УН. Као и у осталим земљама Источне Европе, тако је и у Бугарској повећано друштвено раслојавање, појавили су се новобогаташи који су нагомилали иметак шпекулацијама, корупцијом, искоришћавањем државних предузећа и банака. Истовремено су осиромашиле велике друштвене групе - пензионери, мањине, незапослени, омладина. Број незапослених је дуго износио преко 500.000 људи, што је 16-18% радноспособног становништва. То, као и недостатак перспективе, подстакли су велико исељавање, најпре у САД, Канаду и Аустралију. Уз негативан природни прираштај током последњих година, око милион људи, понајвише младих и квалитетно школованих Бугара, напустило је земљу у потрази за новим перспективама на страни. Бугарска је почетком 21. века држава која стари, али која је већ и део европских структура. Бугари се надају да ће присаједињење у Европску унију створити земљу која ће поново бити привлачна за своје грађане, посебно за младе.
Председничка гарда у строју. У позадини црква Св. Софије (9. век), по којој је бугарска престоница добила име
Библиографија
Увод Богданов, Б„ О рф еп и древн а т а м и т о л о г ш на Б алканит е, Софин 1991. Бонев, Ал., Т р а к ш и Е ге п ск и к т свн т през в т о р а т а п о л ови н а на I I хил. пр.н.е., Софил 1988. Венедиков, Ив., П а н а гт р ск о т о з л а т н о с ш р о в и гц е , Софин 1961. Венедиков, Ив„ Р а ж д а н е т о на б о го в е т е , Софил 1992. Венедиков, Ив„ Т р а к и п ск о т о сгк р о в и гц е о т Л е т н и ц а , Софил 1996. Венедиков, Ив„ Т. Герасимов, Т р а к и п ск о т о и зк у ст во , Софил 1973. Георгиев, Вл„ Т р а к и т е и т е х н ш т език, Софил 1977. Георгиева, Ив„ Б гл га р ск а т а н а родн а м и т о л о г ш , Софил 1983. Данов, Хр„ Д р е в н а Тракил. И з с л е д в а н ш вЂрху и с т о р ш т а на б ш г а р с к и т г земи, С еверна Д обрудж а , И з т о ч н а и Е ге п ск а Т р а к ш о т кран крал на I I I в. пр.н.е.,
на IX
до
Софил 1969.
Данов, Хр„ Т р а ки . И с т о р и ч е с к и о ч е р к , Софин 1982. Домарадски, М„ К е л т и т е на Б а л к а н ск и л п ол уост ров 1 У -1 в. пр.н.е., Софил 1984. Дуриданов, Ив„ Е з и к г т на т р а к и т е, Софил 1976. Живкова, Л„ КазанлЂшката гробница, Софил 1974. Златковскан, Т. Д„ В о зн и к н о ве н и е госу да р ст ва у ф ракипцев V I I - V в. до н.з., Москва 1971. Маразов, Ив„ Т р а к и т е и в и н о т о , Софил 2000. Маразов, Ив„ М и т , р и т у а л и и зк у ст во у т р а к и т е , Софил 1992. Маразов, Ив„ В и д и м и л т м ит . И зк у с т в о и м и т о л о ги л , Софил 1992. Маразов, Ив„ М и т о л о ги л на з л а т о т о , Софил 1994. Маразов, Ив„ М и т о л о г ш на т р а к и т е, Софил 1994. Михаилов, Г„ Т р а к и т е , Софил 1972. Никулицз, И. Т„ С евернм е ф р а к и п ц и в V I - ! вв. н.з., Кишинвев 1987.
404
Историја Бугарске
Попов, Д., Т р а к и п ск а т а б о ги н л Б ен ди д а , Софил 1981. Попов, Д., За лм окси с. Р е л и ги л и о б гц е ст во на т р а к и т е, Софил 1989. Попов, Д., Б о г г т с м н о го и м ена, Софил 1995. Попов, Д., Т р а к о л о ги н , Софил 1999. Раичевски, Ст„ В. Фол, К у к е р гт без м а ска , Софил 1993. Спиридонов, Т., Т р а к и п ск и л т ет нос. П р обл ем и на ф орм и ра н ет о и р а з в и т и е т о , Софил 1991. Тодоров, Ив„ Н е и зв е ст н и т е т р а к и п ск и владет ели, Велико Тврново 1998. Фол, Ал„ Д ем огр а ф ск а и соц и а л н а ст рукт ура на древна Тракил. П г р в о х и ллд ол ет и е пр.н.е., Софил 1970. Фол, Ал„ П о л и т и ч е ск а и ст о р и л на т ракит е. К р а л на в т о р о т о х и л л д ол ет и е - до кран на п е т и век пр.н.е., Софил 1972. Фол, Ал„ П о л и т и к а и култ ура в древна Т р а к и л , Софил 1990. Фол, Ал„ Т р а к и п ск и л т Д и о н и с. К н и га п гр ва . За греп , Софил 1991. Фол, Ал„ Т р а к и п ск и л т Д и о н и с. К н и га вт ора . С а б а зи п , Софил 1994. Фол, Ал„ Т р а к и п ск а т а култ ура. К а за н о и п р е м ш ч а н о , Софил 1995. Фол, Ал„ И с т о р и н на б гл га р с к и т е зем и в д р е в н о ст т а (Р о д о в о -о б гц и н е н ст р о п и †зн и ква н е на р о б о вл а д е л ск и т е о т н о ш е н и л ), Софил 1982. Фол, Ал„ Т. Спиридонов, И ст о р и ч е ск а геогр а ф и л на т р а к и п ск и т е плем ена до I I I в. пр.н.е., Софил 1983. Фол, Ал„ С ка ла т а , конлт и огЂНлт. Р а н н а т р а к и п ск а обредност, Софил 1994. Фол, В„ З а бр а вен а т а све т и ц а , Софил 1996. Фол, В„ М е га л и т н и и ск а л н о -и зсе ч е н и п а м е т н и ц и в древна Т р а к и н , Софил 2000. Фол, Ал„ Ив. Венедиков, Ив. Маразов, Д. Попов, Т р а к и п ск и л еген ди , Софил 1981. Христов, Ив„ П л а н и н ск а Тракик. Н а селение, култ ура и р е л и ги л в древн о ст т а , Велико ТЂрново 1999. Чичикова, М„ С е вт о п о л и с, Софил 1970. КЗрукова, М„ М о н е т и т е на т р а к и п ск и т е плем ена и вл а дет ели , Софил 1992. АгсћЉаШ, 2. Н„ ОАгузгап К т р б о т о/ ТНгасе. О грН еи з ЈЈптазкеб, ОхбнД 1998. Вегсш, Б., С о п М Н и Н о п а Г еШ бе бе 1’а г11кгасо-$И е, Висагез! 1974. Везеућеу, V., ЈЈпШ зисНип^еп пНег сНе Р е гзо п е п п а т е п Нег Аеп ТНгакеп, Ат«1егс1ат 1970. Иапоу, Сћг„ А Ш Н га И е п , Вег1т-№иг Уогк 1976. Ро1, А1„ 1о сиН ига е п р а М т о т о Дег Т га а , Кота 1984. Ро1, А1„ 1у. Магагоу., ТНгасе ап п Дге Т к га а а п в, Ие\у Уогк 1977. Ро1, А1„ IV. Магаго^, I Т га а . 8р1епс1оге е НагНапе <Н и п а п Н са сК И а , Кота 1985. Ро1, А1„ В. ИгкоЉу, С. МЉаИо^ 1у. УепеДгкоу IV. Магагоу., ТНе К о р о ге п Тгеазиге, боИа 1989.
Библиографија
405
Ро1, А1., К. ЈопЈапоу, К. Рогогћапоу, V. Ро1„ А п а е п 1 Ткгасе, боћа 2000. НоћсИпои, К. Р„ Ви1§апа шАпН циН у. А п Агскае1оука1 Ш г о б и с Н о п , 1,опс1оп 1975. Јигикоуа, Ј„ С от $ о/1ће АпсГегИ Т к га а а п з , ОхГогћ 1976. Кагагоу, С„ Векга%е г и г К и1Ш гуе$сккк(е б е г Ткгакег, багајеуо 1916. Мага/оу, 1у„ Тке Е о у о ге п Тгеа зи ге, боћа 1989. Оррегтапп, М„ Т к га к е г гт $ с к е п Кагра1епко%еп ипс1 Ауш $, 1.е1рмд-ЈепаВегНп 1984. Рараго§1ои, Р„ Сеп(га1 Ва1кап Тпке$ т Р ге -Е о т а п Ћ т е , Ат$1егс1ат 1978. Р1ррјсН, О. М„ /ргесг пе1 Ва$$о Ћ а п и к к Та1 Те(а а гс а к а аЛа с оп рш $ (а го т а п а , МНапо 1971. Р1рр1сН, 1). М„ 8су(кгса т т о га . Еескегске$ $иг 1е$ со1оте$ ргес^ие$ <1и Н((ога1 го и т а т бе 1а М е г Ћ о к е , Ат$1егНат 1975. Ророу, 13„ Тгаска ш Ш г а с јја . Тга са т - 4ги$(уо, роИИка, к и к и га , Веодгас! 2000 .
бат$ап$, Б„ Бе$ (гкасе$ бап$ Г е т р к е сТ о п е п ( (1е (е г г к о к е
с(а 1е С гесе ас(ие11е).
Е(ис1е$ е(кпо-с1ето%гарк1^ие, $оаа1е, рго$оро% гарМ ^ие е (а п (к го р о т т Г ц и е ,
Јоапшпа 1993. Тота$сћек, У/„ Ћ к а1(еп Ткгакег. Е т е е(кпо1оф$ске (Јп(ег$искипу, УОеп 1980. Уе1коу, V., СШе$ т Т к га а а а п б Ћ а а а ш Б а(е А п И ц и к у , Ат$1егНат 1977. Уе1коу, V., С е $ ск к к (е и п б ки1(иг Т к га к к п $ и п б М о $ к п $ , Ат$1егс1ат 1988. Уе1коуа, 7,., Тке Т к га а а п С1о$$е$. С о п М к и В о п (о (к е 8(ис(у о/ (к е Т к га а а п УосакШ агу, Ат$1егс1ат 1986. УепесНкоу, 1у„ Тће У и к к к г и п Тгеа$иге, боћа 1988. ЗЛТе^пег, Ј„ В к Ткгакег. 8(исИеп г и е т е т уег$ипкепеп Уо1к 4е$ Ва1кат аит е$, б!и11§аг1 1963.
Поглавље I Бешевлиев, В„ П Ђ р в о б гл га р ск и
н а д п и си ,
Софил 1992. пр. Ив. Божилов и Ст.
Б Ђ лгарскат а ли т ер а т у р а и к н и ж н и н а през X I I I век,
Кожухаров, Софил 1987. ГрЂцки извори
за
бшгарската
и ст о р и н .
т. Н-Х1, Софил 1958, 1960, 1961,
1964, 1965, 1968, 1972, 1980,1983, 1995. С а м и л т Т г р н о в гр а д ш е р а зт р Ђ б и п обеди т е. С р ед н ов ек о вн и п о е т и за Б ш гарил, пр. В. Гкззелев, Софил 1981. Ггозелев, В„ И зв о р и за ср е д н о ве к о вн а т а
и ст о р и л на Б Ђ лгарил ( У Н - Х У век)
Софил 1994. Ггозелев, В„ В ен е ц и а н ск и д ок у м ен т и за и ст о р и л т а на Б ш га р и л и б ш га р и т е о т Х Н - Х У век, Софил 2001. Жофроа дбо Вилардуен. З а вл а дл ва н ет о на К о н ст а н т и н о п о л , превод, предговор, коментар, И. Божилов, Софил 20002. в а в ст р и п ск и т е р Ђ к о п и сн и сб о р н и ц и и а р х и в и ,
Историја Бугарске
406
Иванов, И., Б о го м и л ск и к н и ги с л еген ди , Софил 1925 ( = Софин 1970). Илвинскии, Ж. А„ Г р а м от м б о л га р ск и х цареп, Москва 1911 ( = Уапогит Кергт15,1оп(1оп 1970). Л а т и н с к и и зв о р и за б ш га р с к а т а и ст ори н , т. И-1У, Софил 1960,1965,1981. С т а р а б т г а р с к а л и т ера т ура , т. 1-5, Софил, 1981,1982, 1983,1986,1992. * * *
Ангелов, Д„ Б о го м и л с т в о т о в Б ш га р и н , Софин 1969. Бакалова, Е„ С т е н о п и с и т е н а ЦЂрквата п р и село Беренде, Софии 1976. Бакалова, Е„ Б а ч к о в ск а т а к о ст н и ц а , Софил 1977. Бешевлиев, В„ П Ђ р в о б ш га р и т е . Б и т и култ ура, Софил 1981. Бешевлиев, В„ П Ђ р в о б ш га р и т е . И ст о р и л , Софил 1984. Биллрски, Ив„ И н с т и т у ц и и т е на ср е д н овек овн а Б ш га р и л . В т о р о б ш г а р ск о ц а р ст в о (Х Н - Х 1 У век), Софил 1998. Божилов, Ив„ А н о н и м Ђ т на Х а зе. Б ш га р и л и В и за н т и л на Д о л н и Д у н а в в крап на X век, Софил 1979. Божилов, Ив„ Ц а р С и м е о н В ели ки (89 3 -9 2 7 ). З л а т н и н т век на ср едн овек овн а Б ш га ли м , Софил 1983. Божилов, Ив„ Ф а м и л и л т а н а А с е н е в ц и (1186-1460). Г е н е а л о гш и п р о со п о граф ин, Софил 1985 ( = Софил 1994). Божилов, Ив„ „Раждането на средновековна Б-влгарил (нова интерпретацил)“. И ст о р и ч е ск и преглед, 1992,1-2,3-34. Божилов, Ив„ Седем еттода по ср е д н овек овн а и ст о р и л , Софил 1995. Божилов, Ив„ Б гл га р и т е вЂв В и за н т и п ск а т а и м перил, Софин 1995. Божилов, Ив„ К улт урат а на ср е д н овек овн а Б ш га р и н , Софил 1996. Божилов, Ив„ В. Ггозелев, И с т о р и л на ср ед н о ве к о вн а Б Ђ л га р ш (У П - Х 1 У век), Софил 1999. Божилов, Ив„ В. Ггозелев, И с т о р ш на Д обрудж а , т. 2, „Средновековие“, Велико Тврново,2004. Божков, А„ Б ш га р с к а т а и кона, Софил 1984. БЂлгарски средновековни градове и крепости, т. 1, „Градове и крепости по Дунав и Черно море“, прир. А. Кузев и В. Ггозелев, Варна 1981. Ваклинов, Ст„ Ф ор м и р а н е на с т а р о б ш га р с к а т а култ ура, Софил 1977. Грабар, А„ Б о л н ск а т а ЦЂ рква, Софил 1978. Ггозелев, В„ К т з Б о р и с Ш р в и , Софил 1969. Ггозелев, В„ У чи лш ц а , ск р и п т о р и , б и б л и о т е к и и з н а н ш в Б ш г а р ш ( X I I I X I V век), Софил 1985. Ггозелев, В„ О ч е р ц и в гр х у и с т о р ш т а на б г л г а р с к ш С е в е р о и зт о к и Ч е р н о м о р и е т о (кра н на Х П -н а ч . н а Х У век), Софил 1995. Данчева-Василева, А„ Б ш г а р ш и Л а т и н с к а т а и м п е р ш (1204-1261), Софил 1985. Димитров, Хр„ БЂлгаро-унгарските о т н о ш е н ш през средн овек ови ет о, Софил 1998.
Библиографија
407
Дуичев, Ив., Р и л с к и л т све т е ц и н е го ва т а оби т ел , Софил 1947 ( = Софил 1990). Дуичев, Ив., Б гл га р с к о т о средн овекови е, Софил 1972. Дуичев, Ив., П р о у ч в а н и л вЂрху ср е д н о в е к о вн а т а б т га р с к а и ст о р и л и култ ура, Софин 1981. Златарски, В. Н., И с т о р и л на б ш га р с к а т а д гр ж а в а през ср ед н и т е векове, т. 1/1-2, II, III, Софил 1918,1927,1934, 1940 ( = Софил 1994). Иорданов, Ив„ К ор п у с на п е ч а т и т е на ср едн овек овн а Б гл га р и л , Софил 2001 .
Литаврин, Г. Г„ Б т га р и л -В и з а н т и л (Х 1 -Х Н век), Софил 1987. Мавродинов, Н„ С т а р о б ш га р с к о т о и зк у ст во, Софил 1959. Мавродинов, Н„ С т а р о б т га р с к о т о и зк у ст во ( Х 1 - Х Ш век), Софил 1966. Мавродинов, Н„ Зем ен ска т а ц гр к в а , Софил 1980. Мутафчиев, П„ И с т о р и н на б гл га р с к и л народ, т. 1-2, Софил 1943 ( = Софил 1986). Мутафчиев, П„ И зб р а н и п р о и з в е д е н ш , т. 1-2, Софил 1973. Ников, П„ Бвлгаро-унгарски отношенил от 1257-1277 г„ С б о р н и к Б А Н , XI (1920), ХП+220 с. Пириватрић, С„ С а м уи лова држ ава, Београд 1997. Прашков, Л„ Х р е л го в а т а кула, Софил 1973. Чолова, Цв„ Е с т е ст в е н о н а у ч н и т е з н а н ш в ср едн овек овн а Б т га р и л , Софил 1988. КЗрукова, И„ В. Пенчев., Б гл га р с к и ср е дн овек овн и п е ч а т и и м о н е т и , Софил 1990. Вобсћкоу, О., Б а р е Ш и г е Ви1$аге Аез о п р т е в аи X I X , КескНп§ћаи5еп 1974. Вго\упш§, К„ В у га п Н и т а п б Ви1%апа, Бопскт 1975. Оијсеу, 1у„ МесНоеуо М га п Н п о з Ш о Уо1.1-Ш, Коша 1965, 1968, 1971. Бијсеу, 1у„ 5/агш О П ћ о б о х а . СоИесГеА вШсНез т 1ке Ш з1огу о ј Ш $1а\пс МгАА1е А§е$, Уагтгит Керг1п1:5, Бопћоп 1970. Тигћеапи, Е„ Ба 1Ш ега(иге би1$аге Аи X I V згесГе е ( О гјЈизгоп А а т 1ез рауз го и т а т з, Раш 1947.
Поглавље II
1
Војашс-ћикас, 0„ ХедоПпбка кга) па и угете Шгзке у1ас!ау1пе, С Е М 31-32 (1969) 65-109. Бродел, Ф„ М а т е р и а л н а ц и в и л и з а ц ш , и к он ом и к а с к а п и т а л и з гм X V X V I I I век, т. I, „Структура на ежедневието. Ввзможното и невЂЗможното“, Софил 2001. Гаврилова, Р„ К ол ел от о на ж и во т а , Софил 2000. Гандев, Х„ Б ш га р с к а т а н а р о д н о ст през X V в„ Софил 1970. Гандев, Х„ П р обл ем и на Б т га р с к о т о вгзр а ж да н е, Софил 1976. Георгиева, Ц„ Е н и ч а р и т е в б т га р с к и т е зем и, Софил 1988.
408
Историја Бугарске
Георгиева, Ц„ Н. Генчев, И с т о р и и на Б т г а р и н Х У - Х 1 Х век, т. II, Софил 1999. Георгиева, Ц., П р о с т р а н с т в о и п р а ст р а н ст во н а б т г а р и т г Х У - Х У Н век, Софил 1999. Георгиева, Ц., Т р а н сф ор м а ц и и т е на еди н с б л г с ж на ц и ви л и за ц и и . Х р и с т и н н с т в о т о и исллм а на Б а лка н и т е, Балкански идентичности, III, Софил 2003. Грозданова, Ел„ С. Андреев, Б ш га р и т е през X V I в„ Софил 1989. Дуичев, И„ С о ф и п ск а т а ка т ол и ш ка а р х е п и ск о п и л през X V I I в., Софил 1939. Желлзкова, Ан„ Р а зп р о ст р а н е н и е н а ислнм а в З а п а д н о б а л к а н ск и т е зем и п од осм а н ск а вп а ст X V - X V I I век, Софил 1990. И с т о р и л на Б т га р и л , т. 4, Софил, 1982. И с т о р и л на О см а н ск а т а им перин, прир. Роберт Мантран, Софил 1999. Ка11с, б„ Је$еп О зт а п -Р а $ а , Вео^гаД 2001. Кил, М„ И зк у с т в о и о б гц е ст во в Б ш га р и л през т у р ск и л период, Софил 2002 .
Митев, 3„ Б гл га р с к о т о вгзр а ж д а н е , Софил 1999. Мутафчиева, В„ А гр а р н и т е о т н о ш е н и л в О см а н ск а т а и м п ер и л през X V X V I в., Софил 1962. Мутафчиева, В„ О см а н ск а со ц и а л н о -и к о н о м и ч е ск а и ст о р и л , Софил 1993. Мутафчиева, В„ К гр д ж а л и п ск о време, Софил 1997. Панова, С„ Б ш га р с к и т е тЂрговски компании на австрипскил пазар през X V I I I век, Софил, 1996. ПЂрвев, Ив„ Б а л к а н и т е м еж ду две и м перии. Х а б сб у р гск а т а м о н а р х и л и осм а н ск а т а д гр ж а в а (1683-1739), Софил 1997. Радушев, Ев„ А гр а р н и т е и н с т и т у ц и и в О см а н ск а т а и м п ер и л през X V I I X V I I I век, Софил 1995. Снегаров, И„ Т у р ск о т о вл а ди чест во, пречка за к у л т у р н от о р а з в и т и е на б ш г а р с к и л н арод и на д руги т е ба лка н ски н ароди, Софил 1958. Тодоров, Н„ Б а л к а н ск и л т град, Софил 1973. Тодорова, Ол„ П р а во сл а вн а т а ц гр к в а и б гл га р и т е . ХУ-АУТЈ век, Софил 1997. Цветкова, Б„ П а м е т н а б и т к а на н а роди т е, Варна 1969. Цветкова, Б„ П р о у ч в а н и л на гр а д ск о т о с т о п а н с т в о през ХУ-ХУЈ в„ Софил 1972.
Поглавље III Ангелов, Б„ П а и с и п Х и л ен д а р ск и , Софил 1984. Арнаудов, М„ Н е о ф и т Х и л е н д а р ск и Б озвели 1785-1848. Ж и в о т ха , т. 1-П, Софил 1971.
и дело, е п о -
Б иблиографија
4°9
Боршуков, Г., И с т о р и л на б ш га р с к а т а ж у р н а л и ст и к а 1847-1877, Софил 1965. Бурмов, Ал., Б гл га р ск и р е во л т ц и о н е н ц ен т р а л ен к о м и т е т (1868-1876), Софин 1943. Б т га р с к а т а нацим през В гзр а ж д а н ет о, Сборник от изследванил, Софин 1980. Велики, К., Б р а и л ск и т е б у н т о в е 1841-1843, Софил 1968. Гандев, Хр., П р обл ем и на Б т га р с к о т о вгзр а ж д а н е, Софил 1976. Генчев, Н., Б гл га р ск о вгзр а ж д а н е, Софиа 1988. Генчев, Н„ Л е вск и , р е во л т ц и л т а и б гд е гц и л свн т , Софил 1973. Генчев, Н„ О д е ск о т о б ш га р с к о н а ст о л т е л ст в о , ГСУ (1970), III - Историл, Софил 1972. Генчев, Н„ Ф р а н ц и л в б ш га р с к о т о д у х о в н о вгзр а ж д а н е, Софил 1979. Даманов, С„ Ф р а н ц и л и б ш га р с к а т а н а ц и о н а л н а р евол т ц и л. Софин 1968. Димитров, А„ У чилихцет о, п р о гр е с гт и н а ц и о н а л н а т а револ т ц и л, Софил 1987. Димитров, Ст„ В гс т а н и е т о от 1850. го д и н а в С евер оза п а дн а Б т га р и л , Софил 1972. Димитров, Ст„ Манчев, К„ И с т о р и н на ба л к а н ск и т е н а р оди Х У - Х 1 Х век, Софил 1971. Динеков, П„ В гзр о ж д е н ск и писа т ели , Софил 1962. Доинов, Д„ Н а ц и о н а л н о -р е в о л т ц и о н н и т е б о р б и в К дгоза п а дн а Б гл га р и л през 6 0 -т е и 7 0 -т е го д и н и на X I X век, Софил 1976. Доинов, С„ Б гл га р с к о т о н а ц и о н а л н о о св о б о д и т е л н о дви ж ен и е 1800-1812, Софил 1979. Жечев, Н„ Букуреш, - култ урно средигце на б гл га р и т е през В гзр а ж д а н е т о , Софил 1991. Жечев, Н„ Б раила и Б гл га р с к о т о к у л т у р н о -н а ц и о н а л н о вгзр а ж да н е, С о фил 1970. Жечев, Н„ В елчова завера, Софил 1985. Жечев, Т„ Б ш га р с к и л т В еликден или ст р а ст и т е бЂлгарски, Софил 1975. И к о н о м и к а т а на Б ш га р и л , т. I, Софил 1969. И с т о р и л на б ш га р с к а т а л и т ера т ура , т. II, Л и т е р а т у р а на ВЂЗражданет о, Софил 1966. Кирил, патриарх Бглгарски, Е к за р х А н т и м I (1816-1888), Софил 1956. Косев, Д„ К ђ м и ст о р и н т а на р е в о л к ц и о н н о т о дви ж ен и е в Б ш га р и н през 1867-1871. го д и н а , Софил 1958. Косев, Д„ Р уси л, Ф р а н ц и л и бЂлгарското о св о б о д и т е л н о дви ж ен и е (1860-1869), Софил 1978. Косев, Д„ П е т к о Р а ч ев С ла веп ков. О бгц ест вен а и п о л и т и ч е ск а д еп н ост , Софил 1986. Косев, К„ Бисм арк, И з т о ч н и л вЂпрос и б ш га р с к о т о освобож д ен и е 1856-1878 год и н а , Софил 1978.
Историја Бугарске
410 Косев, К„
За к а п и т а л и ст и ч е ск о т о р а з в и т и е на б ш га р с к и т е зем и през
Софил 1968. Косев, К., П а н а п о т Х и т о в - ж и в о т и р е вол у ц т он н а д е п н о ст , Софил 1963. Косев, К., Жечев, Д., Доинов Д., И с т о р и л на А п р и л с к о т о в ж т а н и е 1876, Софил 1986. Лалков, М., Б а л к а н ск о т о н а ц и о н а л н о о св о б о д и т е л н о дви ж ен и е през X I X век (1804-1878), Софил 1982. Мавродинов, Н., И зк у с т в о т о на Б гл га р с к о т о вЂзраж дане, Софил 1957. Маждракова-Чавдарова, О., Ч ет а т а на п оп Х а р и т о н 1876, Софил 1963. Маркова, 3., Б гл га р с к о т о Ц Ђ рк о вн о -н а ц и о н а л н о д виж ен и е д о К р и м ск а т а воп н а , Софил 1976. Маркова, 3„ Б т га р с к а т а ек за р х и л 1870-1879., Софил 1989. Маркова, 3„ Ч ет а т а на Х а д ж и Д и м и т гр и С т еф ан К арадж а, Софил 1967. Митев, И с т о р и л на А п р и л с к о т о в гс т а н и е 1876, т. 1-Ш, Софил 1986. Мутафчиева, В„ К н и га за С оф рон и п , Софил 1978. Ников, П„ В гзр а ж д а н е на б гл га р с к и л народ. Ц гр к о в н о -н а ц и о н а л н и б ор би и п ост и ж ен и л , Софин 1971. П а и с и п Х и л е н д а р ск и и н е го ва т а епоха (1762-1962). Сборник от изледванил, Софил 1962. Пантев, А„ Б гл га р с к и л т в гп р о с в г в В ел и к о б р и т а н и л , Софил 1981. Пасакалева, В„ Б ш га р к а т а през В гзр а ж д а н е т о , Софил 1984. Паскалева, В„ С редна Е вр о п а и зем и т е по Д о л н и л Д у н а в през X V I I I и т р в а т а п о л ови н а на X I X век, Софил 1986. Пенев, Б„ И с т о р и л на н о ва т а б ш га р с к а л и т ера т ура , т. 1-1V, Софил 1976-1978. Радкова, Р„ Б Ђ лга рска т а интелигенцил през вЂзраждането. X V I I - т рват а половина на X I X век, Софил 1986. Радкова, Р„ Н е о ф и т Р и л с к и и н о в о б ш га р с к а т а култ ура, Софин 1983. Радкова, Р„ Р и л ск ш ш т м а н а ст и р през ВЂЗраж данет о, Софил 1972. Смоховска-Петрова, В„ Н е оф и т Б озвели и б ш га р с к и л т ЦЂрковен вЂпрос, Софил 1964. Стоннов, 3„ З а п и ск и п о б ш га р с к и т е †ст а н и л 1870-1876, Софил 1981. Страшимиров, Д„ И с т о р и н на А п р и л с к о т о †ст а н и е, т. 1-Ш, Пловдив 1907. Тодоров, Н„ Ф и л и к и е т е р и л и б ш га р и т е , Софин 1965. Тодорова, М„ А н гл и л , Р у с и л и Та н зи м а т Ђ т , Софил 1980. Тонев, В„ Д об р у дж а през В ЂЗраж данет о, Софил 1973. Траиков, В„ Георги С т а п к о в Р а к о вск и . Б и огра ф и л , Софил 1974. Унджиев, Ив„ В а си л Л е вск и . Б и огра ф и к, Софил 1974. Унджиев, Ив„ Унджиева, Цв„ Х р и с т о Б от ев. Ж и в о т и дело, Софил 1975. Христов, Хр„ Б Ђ лга рски т е о бгц и н и през В ЂЗраж данет о, Софин 1973. Христов, Хр„ О св о б о ж д е н и е т о на БЂлгарим и п о л и т и к а т а на за п а д н и т е д гр ж а в и 1877-1878, Софил 1968. 6 0 -т е и 7 0 -т е г о д и н и на X I X век,
Библиографија
4 11
Христов, Хр., П а и си п Х и .т н ба р ск и . Н е го в о т о време, ж и зн е н т>т и дело, Софил 1972. Цанев, Д., Б ш га р с к а т а и ст о р и ч е ск а к н и ж н и н а през В гзр а ж д а н е т о . X V I I I - НЂрвата п ол ови н а на X I X век, Софил 1989. Шарова, Кр., Лнзбен К а ра вел ов и б ш га р с к о т о о с в о б о д и т е л н о дви ж ен и е 1860-1867, Софил 1970. Шишманов, Ив., И зб р а н и Сочиненин. т. I. Бт>лагрско ВЂзраждане, Софил 1965.
Поглавље IV Гамбаров, К)., П о л и т и ч е ск и т е п а р т и и и т л х н о т о м и н а л о и наст олгце, Софин 1906. Георгиев, В., Б урж оа зн и т е и д р е б н о -б у р ж о а зн и т е п а р т и и в Б т га р и л 1934-1939 г., Софил 1971. Георгиев В., О бр а зу ва н е на О б е д и н е н а т а Н а р о д н о -п р о гр е с и в н а п а рт и л, ИБИД, 1980. Георгиев, В., Образуване и начална деиност на Либералната (Радославистка) партил в БЂЛгарил (1886-1894), И ст о р и ч е ск и преглед, 1-2,1992. Гешева, И., Омозлване и разединлване между умерени либерали и консерватори (1883-1885), И с т о р и ч е с к и преглед, 3,1984. Гешева, И„ Идеологил и програми на Консервативната партил (1879-1886), И с т о р и ч е с к и преглед, 3,1986. Гергинов, Ал„ П а р л а м е н т а р и зм гт и п оем а н ет о на вл а ст т а , Софил 1907. ГрЂнчаров, Ст„ П о л и т и ч е ск и т е си л и и м о н а р х и ч е ск и л т и н ст и т у т в Б ш га р и л 1886-1894, Софил 1984. ГрЂнчаров, Ст„ Б ш га р и л на прага на 2 0 -о т о ст ол ет и е, Софил 1986. ГрЂНчаров, Ст„ Монархическилт институт, П р об л е м и на н о в а т а и н а п н ов а т а п ол и т и ч е ск а и с т о р и н н а Б Ђлгарил, Софил 1991, 63-68. Дамлнов, С„ Б гл га р и л вЂв ф рен ска т а п о л и т и к а 1878-1918, Софил 1985. Димитров, Ил„ К н л зЂ т , К о н с т и т у ц и л т а и народЂ т , Софил 1972. Димитров, Ил„ За либералното и консервативното двржавно управление, в: Б ш г а р и л 681-1981, Софил 1981. Димитров, Ил„ П р е д и ст о год и н и . С ге д и н е н и е т о . И ст о р и ч е ск и очерк, Софин 1985. Доинов, Д„ К р е сн е н ск о -р а зл о ж к о т о в ж т а н и е , Софил 1979. Доинов, Д„ К о м и т е т и т е Е д и н с т в о . Р о л л т а и п р и н осЂ т им за С Ђ еди н ени е т о 1885 г., Софил 1985. И с т о р и н на Б ш га р и л , т. VII, 1878-1903, Софил 1991. И с т о р и л на С р Ђ б с к о -б ш га р с к а т а во п н а 1885, Софил 1971. Иотов, И„ К. Василев, Ст. Поборникова, Т. Колева, Д и м и т Ђ р Б ла гоев - Б и ограф ил, Софил 1979.
4 12
Историја Бугарске
Јовановић, В„ С р б и ја и Бугарска 1886-1896, Београд 2002. Иовков, Ив„ К о б у р ггт , Софив 1980. Сгашр1оп К.., Ви1§апа 1878-1918, А Ш$1огу, Еа$1 Е и гор еа п т опоргарћ$, Уогк 1983. Кашницев, Ив„ Петко Каравелов и его место в истории Болгарии - писб мо из Софии, В е ст н и к Е в р о п и , 1903, бр. 4. Кепов, Ив„ И с т о р и л на К н л ж е ст в о Б гл га р и л , Софил 1933. Кош^зкцу, I., ЕегсИпапА уоп Ви1$апеп, Мипсћеп 1970. Константин, Ст„ Ф е р ди н а н д л и си ц а т а , Софил 1991. Косев, К„ С т еф ан С т а м б о л о в - р е в о л к ц и о н е р и д гр ж а в н и к , в. С т еф ан С т а м б о л о в - р е в о т о ц и о н е р и к н и ж овн и к , Велико Тт>рново 1988. Костов, Е„ Генерал Рачо Петров - жизнен и професионален пт>т, И с т о р и ческ и преглед, 1992/6, 76-96. Кох, А„ А л е к с а н д гр П гр в и п б гл га р с к и кнлз, Пловдив 1885. Лалков, М„ Б а л ка н ска т а п о л и т и к а на А в с т р о -У н га р и л 1914-1917, Софил 1983. Марков, Г„ Б гл га р и л в Б а л к а н ск и л сђтоз среш,у О см а н ск а т а им перил, 1912-1913, Софил 1982. Марков, Г„ Б гл га р с к о т о круш ение 1913, Софил 1991. Маджаров, М„ О т са м овл а ст и е к гм свобод а и за к о н н о ст , Софил 1936. Манолова, М„ С гзд а в а н е на Т гр н о в с к а т а к о н ст и т у ц и л , Софил 1980. Манолова, М„ П а р л а м е н т а р и зм гт в Б ш га р и н - 1879-1894, Софил 1989. Маринов, Д„ С т еф ан С т а м б о л о в и н о ве п ш а т а н и и ст о р и к , Софил 1909. Маринов, Д„ М е ж д у сгњ зн и ч е ск а т а во п н а 1913, Софил 1963. Миланов, П„ Иделта за СЂЗдаване на военната хартин в БЂЛгарин по страниците на политическил печат (голи-август 1895), В И С , 5,1987. Мишев, Р„ А в с т р о -У н га р и л и Б ш га р и л 1879-1894. П о л и т и ч е с к и о т н о ш е нил, Софил 1988. Натан, Ж„ С т о п а н ск а и ст о р и л на Б г л г а р ш , Софил 1957. Начович, Т„ Д в о р ц о в и л т р е ж и м в Б ш га р и л , Софил 1899. Николова, В„ К ђ м характеристиката на Народнолибералната партил 1894-1908, И с т о р и ч е с к и преглед, 1976, 3. Николова, В„ Образуване на правителството на К. Стоилов (1894), Векове, 1891, 5. Николова, В„ За роллта на монарха в политическил живот на ВЂЛгарил в крал на XIX век, И с т о р и ч е с к и преглед, 1984,2 Николова, В„ Н а р о д н а т а п а р т и л и бурж оа зн а т а дем окрацил. К а б и н е т г т на К. С т о и л о в 1894-1899, Софил 1986. Николова, В„ Политическите партии в Бнлгарил (1885-1918). Обхци черти и специфика, П р обл ем и на н о ва т а и н а п -н о в а т а п о л и т и ч е ск а и с т о р и л на Б ш га р и л , Софил 1991, 48-83. Новакова, К„ П е ч а т г т и л и ч н и л т р е ж и м на Ф ерди н а н д, Софил 1975. Огнлнов, Л„ Б ор ба т а на Б З Н С п р о т и в П гр в а т а све т о в н а воп н а , Софил 1977.
Бибпиографија
413
Огнлнов, Л., Бглгарскилт земеделски народен сђкз 1899-1912, Софил 1990. Панаиотов, Ив„ Бглгарската криза в Европа (1885-1889), Софил 1924. Пандев, К„ Националноосвободителното движение в Македонил и Одринско 1878-1903, Софил 1979. Пантев, А„ Р. Попов, Кр. Шарова, Ел. Стателова, Цв. Тодорова, Вт>ншната политика на Бглгарил и опозиционните партии (1900-1914), И звестил на И н с т и т у т а за историл, т. 23,105-146. Пантев, А„ Англил среш,у Русин на Балкан ите - 1879-1894, Софил 1972. Пантев, А„ Противоречивото наследство на Стефан Стамболов, Векове, 1981, 5. Пантев, А„ П. Петков, СА1Д и Бглгарил по време на П г р в а т а световна вопна, Софил 1983. Пантев, А„ Виднн о т близо и далеч; С теф ан Стамболов - револтционер и книжовник, Велико Тгрново 1988. Папанчев, А„ Едно п р естш н о царуване, Фердинанд I, цар на бглгарите, Софил 1946. Пеев, П„ Фердинанд I, цар на бглгарите, Софии 1942. Пенков, С„ Международни договори на БЂлгарил (681-1947), Софил 1992. Попов, Ж„ Народнолибералната (стам б о л о ви стк ата) п арти н в Бш гарил - 1903-1920, Софил 1986. Попов, Р„ Монархическилт институт, буржоазните партии и проблемата за конституционното управление на Бт>лгарил в началото на XX век, в: Доклади: „Бт>лгарската дт>ржава през вековете 1“, „Бнлгарската двржава през епохата на капитализма", Софил 1982, 464-476. Попов, Р„ Б ал кан ската политика на Бшгарим 1894-1898, Софил 1984. Попов, Р„ Бглгарил и Русин (1894-1898), Софил 1985. Попов, Р„ Дружинките и БЂлгарил за себе си (1886-1887), Исторически преглед, 1991, бр. 11. Попов, Р„ Бш гарил на крЂ стопгт. Р е ге н т с т в о т о 1886-1887, Софин 1991. Попов, Р„ Австро-Унгарин и реформите в Европепска Турцил 1903-1908. Радев, С„ С тр о и тел и на сЂвременна Бш гарил, т. 1-П, Софил 1973. Саздов, Д„ Петко Каравелов в навечерието и по време на Учредителното сЂбрание, в. Т Ђ р н о вск и т е за к он од а т ел и , кзбилеен сборник, Софил 1980, 80-105. Саздов, Д„ Буржоазните партии в БЂлгарил в крал на XIX и началото на XX век, И сторил и обгцествознание, 1887, 2. Саздов, Д., Д ем ократическата партин в БЂлгарил 1887-1908, Софил 1987. Саздов, Д„ БЂлгарските социалисти и проблемЂт за националното обединение на бт>лгарскил народ (1885-1903), Годишник на катедрите по марксизЂМ-ленинизЂМ при висшите учебни заведенин. Историн на
БКП, XXII, 1, Софил 1988, 3-59. Саздов, Д „ СЂЗдаване на многопартиината политическа система на нова БЂЛгарил (1879-1918), в. Проблеми на н о в а т а и н ап-н овата политическа историн на Бшгарил, Софил 1991, 3-48.
Историја Бугарске
414
СакЂЗОв, Л., Социалисти, демократи и социалисти доктринери, Р а б о т н и ческ а борба, бр. 29 да 22. XI. 1904.
СакЂзов, И„ ЦаризЂм или демокрацил, Софин 1905.
Со фил 1986. Семов, М., В ел и к и т е си ли и бЂлгарската национална драма, Софил 1991. Силлнов, Хр., О с в о б о д и т е л н и т е б о р б и на М а к е д о н и л , т. 1-П, Софил 1983. Списаревски, К., П р о гр е си в н о -л и б е р а л н а т а п а р т и л и Д р а га н Ц а н к о в, Софил 1919. Стамболииски, Ал., П р и н ц и п и на Б З Н С , Софил 1919 ( = И зб р а н и п р о и зве денил, Софил, 1979). Стателова, Ел., П о л и т и к а , п а р т и и и п еч а т на б гл га р с к а т а бурж оа зи л 1909-1912, Софил 1973. Стателова, Ел., Д и п л о м а ц и л т а на К н л ж е ст в о Б ш га р и л 1879-1886, Софил 1979. Стателова, Ел„ И з т о ч н а Рум ел и л 1879-1885, Софил 1983. Стателова, Ел„ А. Пантев, С ге д и н е н и е т о - 1885, Софил 1985. Стефанов, Хр„ Б т га р с к а т а ра д и к а л н а п а р т и л 1906-1949, Софил 1984. Столнов, Ив„ Л и б е р а л н а т а п а р т и к в К н н ж е ст в о Б ш га р и л 1879-1886, Софил 1989. Танкова, В„ Образуване на Народната партил в Пловдив (1894), И М Н Б , т. 11, Пловдив 1985. Танкова, В„ Проблеми на организационното устроиство и развитие на Народнолибералната партил (1886-1894), В екове, 1988, 5. Ташев, Т„ Ж и в о т г т на л ет о п и се ц а З а ха р и п , III, Пловдив, 1989. Тодоров, Г. Д„ В р ем ен н от о р у ск о у п р а вл ен и е в Б т га р и н през 1877-1879 г„ Софин 1958. Тодоров, Г„ В р ем ен н от о о т м е н п н е и †зст а н овн ва н е на К о н с т и т у ц и л т а в К н л ж е ст в о Б ш га р и м (1881-1883), Софил 1991. Тодорова, Цв„ Д и п л о м а т и ч е ск а и ст о р и л на в гн ш н и т е заем и на Б ш га р и л 1888-1912, Софил 1971. Тодорова, Цв„ Отново за преврата’ през 1881 г. и режима на п ђ л н о м о ш и лта, И Б И Д , XXXV, 1983, 81-123. Топалов, Вл„ К ђм историлта на радослависткил режим (19. I. - 27. XI. 1990), И с т о р и ч е с к и преглед, 1961,6. Топалов, Вл„ Политическата деиност на БЗНС през 1900-1901 г„ И И И , т, 10, 1962. Топалова, Цв„ О б н вл ва н е н е за ви си м о ст т а на Б Ђлгарил 1908 г. и п о л и т и ка т а на и м п е р и а л и ст и ч е ск и т е сили, Софил 1960. Тошев, А„ Б а л к а н ск и т е в о п н и , т. 1— 11, Софил 1929. Трифонов, Ст„ Тра ки л, А д м и н и с т р а т и в н а уредба. П о л и т и ч е ск и и с т о п а н ск и ж и в о т 1912-1915, Софил 1992. Т гр н о в с к и т е за к он ода т ел и , гобилеен сборник, Софил 1980. С б о р н и к 100 години от сЂздаването на ТЂрновската конституцин,
Библиографија
415
Харизанов, Ив., Принос к ђ м характеристиката на нашите партии, Демократически преглед, 1906, 3. Христов, Хр., Б тгари л , Балканите и м и р г т 1919, Софин 1984. Цанов, А. С., АлексанОЂр Батенберг, Софил 1895. Цар Фердинанд, СЂвети кђм сина, Софил 1991. ГОрданов, К)„ Бглгарскилт либерализЂМ, Софил 1926.
Поглавља V, VI и VII Баева, И., Бглгарил и И зточ н а Европа, Софин 2001. Баева, И., Е. Калинова, ПЂрвото десетилетие на бтгарската вЂншна поли ти ка (1944-1955), Софил 2003. Георгиев, В., С. Трифонов, И сторил на б т г а р и т е 1878-1944 в документи, т. I, 1878-1912, 1-2, Софил 1994-1995. Георгиев, В„ С. Трифонов, Македонил и Тракил в борба за свобода (кралт на XIX - началото на X X век), Софин 1995. Григорова, Ж„ Б алкан ската политика на социалистическа БЂлгарил 1944-1970, Софил 1985. Даскалов, Г„ Бглгаро-шославски политически отношенил 1944-1945, Софил 1989. Даскалов, Г„ Бглгарите в Егепска Македонил, М и т или реалност. И сторико-демографско изследване (1900-1990), Софил 1996. Златев, 3„ Бтгаро-СЂветски икономически отношенил (1944-1958), С офил 1986. И сторил на Б т г а р и л по д ати . БЂлгарска хроника, Софил 2003. Исусов, М„ П олитическите партии в Б тгар и н 1944-1948, Софил 1978. Исусов, М„ П оследната година на Трапчо Костов, Софил 1990. Исусов, М„ С талин и БЂлгарил, Софил 1991. Калканджиева, Д„ Бтгарската православна ЦЂрква и дЂржавата 1944-1953, Софил 1997. Лалков, М„ Б т г а р с к о т о минало 1878-1918. П озн ато и непознато, Софил 1997. Лалков, М„ О т надежда к ђ м разочарование. И делта за федерацил в Балканскин ш гоизток 1944-1948, Софил 1993. Мигев, В„ Проблеми на аграрното р азви ти е на Б тгар и н (1944-1960), Софил 1998. Минчев, М„ Б тгар и н отново на крЂстотт (1942-1946), Софил 1999. Мичев, Д„ Македонскинт вЂпрос и бЂлгаро-тгославските отношенил - 9 септември 1944-1949 г., Софил 1994. Никова, Г„ СИВ и Б т г а р и л 1949-1960, Софил 1989. Огнннов, Л„ ДЂржавнополитическата систем а на БЂлгарил 1944-1948, Софил 1993. Пинтев, С„ Бшгарин в б р и т а н с к а т а дипломацил 1944-1947, Софил 1998.
4-16
Историја Вугарске
Столнов, В., Т у р ск о т о население в Б ш га р и л между п от оси т е на е т н и ч е ск а т а п о л и т и к а , Софил 1998. Столнова, П., Е. Илиев, Политически опасни лица. ВЂдворлванил, трудова мобилизацш, изселванин след 1944 г., Софин 1991. Трифонов, Ст., И с т о р и л на Б гл га р и л 1878-1944, Софил 1994. Цветков, Ж., С г д г т над опозиционните лидери 1946-1948, Софил 1990. Цонев, К., БЂлгаро-арабските отн о ш ен ш , Софил 1999. Чичовска, В„ Международна културна депност на БЂлгарш 1944-1948, Софил 1990.
Белешка о ауторима
Димитар Петров Попов рођен је 1950. године у Софији. Доктор је историјских наука. Редовни је професор на Катедри за стару историју, палеобалканистику и тракологију Историјског факултета Софијског универзитета „Св. Климент Охридски". Држи предавања из области античке историје и културе и тракологије. Бави се истраживањима узајамних културних утицаја у Средоземљу и религије Индоевропљана, посебно Трачана. Објавио је преко 150 научних радова, укључујући и девет монографија: Трачка богиња Бендида (Софија 1981); Залмоксис. Религија и друш тво код Трачана (Софија 1989); Бог са много имена (Софија 1995); И сторија старог св е т а (Софија 1997); Тракологија (Софија 1999); С т а р а Грчка. И сторија и култура (Софија 2000); Трачка цивилизација. Трачани - друш тво, полити к а , култура (Београд 2000); С тар и Рим. И сторија и култура (Софија 2002); Д ру ш тва и културе у стар ом свету (Софија 2004). Иван Божилов рођен је 1940. у Дупници. Доктор је историјских наука. Специјализирао је византологију у Француској, Грчкој и Италији. Дугогодишњи је научни сарадник у Историјском институту БАН, професор средњовековне историје на Слободном универзитету у Варни и на Новом бугарском универзитету у Софији. Био је председник националног комитета историчара Бугарске (1991-1998). Његов истраживачки интерес су различита питања средњовековне бугарске историје и бугарско-византијских односа. Аутор је око 200 научних радова међу којима су: Хазеов аноним. Бугарска и В и зан ти ја на Доњем Дунаву крајем X века (Софија 1979); Цар Симеон Велики (893-927). Златн и век средњовековне Бугарске (Софија 1983); С т а р а бугарска књижевност. Т. 3. Историјска дела (Софија 1983); Фамилија Асеноваца (1186-1460). Генеалогија и просопографија (Софија 1985, 19942); Жофруа де Вилардуен. Освајање К онстантинопоља (Софија 1985, 20002); Бугари у византијској империји (Софија 1995); Седам студија
4 18
Историја Бугарске
из средњовековне историје (Софија 1995); Култура средњовековне Бугарске (Софија 1996); И сторија средњовековне Бугарске УП-Х1У век (Софија 1999, у сарадњи са В. Гјузелевим); И сторија Добруце Т. 2. (Велико Трново 2004, у сарадњи са В. Гјузелевим).
Цветана Георгијева је доктор историјских наука и професор на Катедри за етнологију Историјског факултета Софијског универзитета. Предаје Историју бугарског народа од 10. до 17. века, Религију етничких заједница, Балкан - зона контаката хришћанства и ислама. Објавила је неколико десетина чланака и студија из историје Османског царства и Балкана под османском влашћу, међу којима су и монографије: Јаничари у Бугарској (Софија 1988), С в е т Бугара у периоду од X V до XV II века (Софија 1999, у сарадњи са Н. Генчевим) и др. Константин Косев рођен је 1937. године у Дупници. Доктор је историјских наука. Дугогодишњи је научни сарадник у Историјском институту БАН. Од 2003. редовни је члан БАН; претходно је од 1996. вршио дужност заменика председника БАН. Објавио је велики број научних радова из проблематике бугарског препорода и историје 19. века, између осталог и монографије О историји револуционарног покрета у Бугарској 1867-1871 (Софија 1958), Оразвоју к ап и тал и зм ау бугарским земљама ток ом 60-их и 70-их година X IX века (Софија 1968), С теф ан Стамболов - револуционар и државник (Велико Трново 1988). Андреј Пантев је рођен 1939. године у Видину. Доктор је историјских наука. Редовни је професор на Катедри за нову општу историју Историјског факултета Софијског универзитета, претходно дугогодишњи научни сарадник у Историјском институту БАН. Објавио је већи број научних радова, међу којима и монографије Енглеска против Русије на Балкану 1879-1894 (Софија 1972), Бугарско питањ е у Великој Британији (Софија 1981), САД и Бугарскау време Првог св е т с к о г р а т а (Софија 1983, са П. Петковим), Виђен изблиза и из даљине. С теф ан Стамболов - револуционар и књижевник (Велико Трново 1988). Искра Баева је рођена 1951. године у Софији. Доцент је на Катедри за нову историју Историјског факултета Софијског универзитета. Аутор и коаутор је књига: Утопија и с т в а р н о с т (Софија 1991), И сточна Европа после С т а п и н а 1953-1956. Пољска, Мађарска, Бугарска и Чехословачка (Софија 1995), Спољна политика Бугарске после 10. 11.1989 (Софија 1997), И сторија телекомуникација (Софија 1998), Јевреји у међународној политици. Један бугарски асп ект (Софија 1998), Пре и после „гвоздене завесе" (Софија 1998), Бугарске транзиције 1944-1999 (Софија 2000), Ба Ви1$апе соп1етрогате еп1ге ГЕ$1 е! ГОие$1 (Париз 2001), Бугарска и И сточна Европа
Белешка о ауторима
4 19
(Софија 2001), Бугарске транзиције 1939-2002 (Софија 2002), Послератна деценија бугарске споњне политике (1944-1955) (Софија 2003), И сторија Бугарскеу датумима. Бугарска хроника (Софија 2003). Срђан Пириватрић рођен је 1966. у Београду. Магистрирао је историју Византије на Филозофском факултету у Београду. Бави се истраживањем историје Византије и византијско-јужнословенских односа, старијом српском и бугарском историјом. Ради као истраживач-сарадник у Византолошком институту САНУ. Од 2001. до 2005. био је на дипломатској служби у амбасадама СР Југославије (СЦГ) у Софији и Атини. Објавио је монографију Самуилова држава, Београд 1997 (преведена на бугарски 2000) и тридесетак радова у земљи и иностранству.
Индекс
Абдул Азис, турски султан 195 Абруполис, трачки владар 29 Авитохол, в. Атила Агатокле, Лизимахов син 40 Адамант, трачки великаш 36 Акамант, трачки вођа 27 Акјов, Васил Гоергијев, писац, критичар и сценарист 375 Аларих, готски војсковођа 49 Албоин, лангобардски краљ 69 Александар I Романов, руски цар 180 Александар I, византијски цар 86 Александар II Романов, руски цар 201, 223, 232 Александар III Романов, руски цар 233, 251, 254 Александар Батенберг, бугарски кнез 242, 244, 245, 247-250, 252-254, 256, 270 Александар Велики, македонски краљ 39, 40 Александар Егзарх, штампар и издавач 187, 193,194 Александар И. Којандер, дипломата 248 Александар Иван, бугарски цар, син деспота Срацимира 113-119 Александар Карађорђевић, српски и југословенски краљ 320, 322 Александар, кнез од Хесена, кандидат за бугарског кнеза 256
Александар, севастократор, син Ивана I Асена, брат Ивана II Асена 101 Али-паша, османски (турски) војсковођа, велики везир 120 Алкибијад, атински политичар и војсковођа 35 Алусијан, син Јована Владислава 95 Алцеко, бугарски вођа 70 Амадок II, трачки владар 38, 39 Ана, сестра краља Милутина, супруга Михаила III Шишмана Асена 112 Анастасије I, византијски цар 61 Ана-Теодора, кћи Ивана II Асена 111 Ангеларије, хришћански мисионар, ученик Кирила и Методија 81 Ангелушев, Борис Димитров, графичар и илустратор 340, 372 Андонов, Методи Георгијев, позоришни и филмски режисер 375 Андраши, Ђула, аустроугарски државник 229 Андриск (Псеудо-Филип), наводни Персејев син 42 Андроник II Палеолог, византијски цар 109 Андроник III Палеолог, византијски цар 111-113 Антим I, бугарски егзарх 195, 223 Антиох III Велики, сиријски краљ 41 Апокавк Алексије, византијски великаш 113
Историја Бугарске
422
Априлов, Васил Евстатијев, трговац и књижевник 182,187,188 Ареј, антички бог 51 Аријапит, скитски владар 33, 34 Аркадије I, византијски цар 49, 61 Арон, син Јована Владислава 95 Арон, син комеса Николе 92, 93 Арсеније IV, цариградски патријарх 156, 168 Артемида, античка богиња 51, 53, 57 Асенов, Хаџи Димитар, вођа устаника 206 Аспарух, бугарски кан 70-73 Астеропеј, трачки вођа 27 Астреј, антички бог 53 Атанасов, Велчо - Џамџија, трговац и национални делатник 198 Атанасович, Георги, национални делатник 208 Ататурк, Кемал, политичар и државник 313 Атена, античка богиња 53 Атенодор, атински војсковођа 38 Атила, хунски вођа 68 Атли, Климент, политичар и државник 343 Афродита, античка богиња 53 Ахилеј, грчки јунак 27 Ахмед III, турски султан 160 Аџенов, Иван Попалексов, национални делатник 210 Ашот, византијски војсковођа 94
баба Тонка - Т. Тихова Обретенова, мајка Николе Обретенова 218 Багрјанов, Иван Иванов, политичар и државник 330 Баев, Георги Димитров, сликар 375 Бајазит I, османски (турски) султан 121 Бакалоглу, Иван, национални делатник 208 Бакстон, браћа Ноел и Чарлс, јавни делатници 297 Бакшев Петар Богдан, католички софијски архиепископ 153, 156 Балабанов, Марко Димитријев, публициста и јавни делатник 223
Балдуин I, латински цар 101 Балдуин И, латински цар 102,104 Балев, Милко Калев, политичар 387 Балик, обласни господар 115 Балина Теодор, трговац и политички делатник 144,145 Бараков, Васил Христов, сликар 340 Барнс, Мејнард, шеф представништва САД у Бугарској 349 Баронијус, Чезаре, католички црквени историчар 177 Басараб Иванко, влашки војвода 112 Батбајан (Бајан), бугарски кан 70 Батори Жигмунд, ердељски војвода 144 Баучер, Џејмс Дејвид, новинар 290, 297 Бела II, мађарски краљ, таст кнеза Ростислава Михаиловича 106 Белаур, брат Михаила III Шишмана Асена 112,113 Белчев, Христо Минчев, песник, јавни делатник 261 Бендерев, Анастас Георгијев, официр, национални делатник 253,255 Бендида, античка богиња 53 Бенин, Никола Поппетров, в. Неофит Рилски Бенковски, Георги (Гаврил Груев Хлтев), национални делатник 219,
221 Бенли, Марин Атанасов, трговац, национални делатник 207 Берија, Лаврентиј Павлович, високи функционер СССР-а 358 Берисад, трачки владар 38, 39 Беров, Љубен Борисов, политичар и државник 387, 388 Берон, Петар Хаџиберонович, научник и просветитељ 182,183,188 Бешков, Илија Дунов, сликар, графичар и илустратор 340, 372 Бизмарк, Ото фон, државник 215, 216, 222, 224, 225, 230, 235, 237 Бирјузов, Сергеј Семјонивич, маршал 345 Битјус, Котисов син 42 Благоев, Димитар (Д. Б. Николов), јавни делатник и политичар 293
Индекс Бланки, Огист, дипломата 199 Бласков, Илија, просветитељ, драмски писац 186, 190 Богданов, П., дипломата 252 Богориди, Александар Стефанович (Алеко-паша), губернатор Источне Румелије 256 Богориди, Стефан (Стојко Цончов Стојков), национални делатник 193 Богоров, Иван Андрејев, просветитељ, књижевник и издавач 187 Божилов, Добри Хаџијанакијев, политичар и државник 329 Бозвели, Неофит, монах, црквени и национални делатник 187, 192, 193 Бојанић-Лукач, Душанка, српски историчар 137 Бојаџијев, Златјо, сликар 339 Бојаџијев, Петар, јавни делатник и политичар 387 Бојаџијев, Станчо, вођаустаника 199 Бонев, Богомил Ангелов, државни функционер и политичар 339, 387 Бонифације од Монферата, крсташки вођа, солунски краљ 101 Бончев, Нешо, књижевни критичар 190 Борил, бугарски цар, Стрезов брат, синовац Теодора и Ивана I Асена
101, 102 Борис I, бугарски кан 78, 80-82 Борис II, бугарски цар, Петров син 91,92 Борис III Сакс-Кобург и Гота, бугарски цар 299, 315, 317, 320-324, 326-329, 398 Ботев, Христо (X. Ботев Петков), песник, публициста и национални делатник 188, 189, 215, 217-220, 249 Бранковић Т>урађ, српски деспот 128, 129 Бранковић Мара, кћи деспота Ђурђа, супруга Мурата I I 130 Брановић Павле, српски кнез 87 Браура, античка богиња 53 Брежњев, Леонид Илич, државник 365, 370 Брут, Марко Јуније, римски аристократа 43
4^3 Буребиста, гетски владар 29, 43 Бурмов, Тодор Стојанов, јавни делатник и политичар 194, 245
Вагенштајн, Анжел, писац и сценарист 375 Вазов, Иван Минчев, песник, национални и јавни делатник 223 Вазов, Иван Минчов, песник 339 Вајлд, Оскар, писац 222 Валдемар, дански принц, кандидат за бугарског кнеза 255 Валенс, византијски цар 49, 60 Валков, Васил, национални делатник 199 Валков, Виктор Горгијев, политичар 385 Валкович, Георги (Г. В. Чалаков), лекар, јавни делатник и државник 261 Валчанов, Рангел, режисер 375 Вапцаров, Никола Јонков, песник 339 Варлаам, охридски архиепископ 145 Варон, Марко Теренције, римски аристократа и војсковођа 43 Василев, Орлин (Христо Петков В.), писац 372 Василије II, византијски цар 93-97 Васкидович, Емануил, писац, просветни и јавни делатник 187 Велизар, византијски војсковођа 69 Велика богиња-мајка, античка богиња 52-54, 57, 58 Величков, Константин (К. В. Петков), писац и јавни делатник 190 Велчев, Дамјан (Д. В. Дамјанов), официр 320,322 Вељко, устанички војвода 197 Венев, Стојан, сликар 340, 372 Венелин, Јуриј Иванович, научник 182 Ветерани, аустријски генерал 159 Виденов, Жан Василев, политичар и државник 388-391 Вилсон, Вудро, амерички председник 297 Виталијан, византијски војсковођа 62, 69
Историја Бугарске
424 Влад III Дракула, влашки кнез 129 Владимир, бугарски кан, Борисов син 82 Владислав III Јагелонски, пољски и мађарски краљ 128,129 Владислав Граматик, црквени писац 130 Владислав Стефан, српски краљ 104 Владиславов, Стојко, в. Софроније Врачански Војников, Добри Попов, писац и просветни делатник 190 Волов, Панајот Вичев, национални делатник 219 Вологез, трачки свештеник 45 Вотанијат Теофилакт, византијски војсковођа 94 Врбанов, Прван, вођа устаника 200 Вукашин, српски краљ 120 Вуковић Божидар, штампар 151
Гаврило Радомир, Самуилов син 93, 94 Гаврило, пећки патријарх 156 Гајна, готски војсковођа 49 Ганев, Христо Костадинов, сценарист 375 Ганчев, Жорж (Георги Петрушев), бизнисмен и политичар 388 Гарибалди, ТЈузепе, национални револуционар 204, 222 Гаршин, Всеволод Михаилович, руски писац и добровољац у руско-турском рату 223 Гебелејзис, антички бог 53 Геза, мађарски краљ 94 Гендов, Васил, филмски режисер и глумац 340 Георгије I Тертер, бугарски цар 108,
110 Георгије II Тертер, бугарски цар, син Теодора Светослава 111 Георгијев, Евлоги, трговац и национални делатник 223 Георгијев, Кимон (К. Г. Стојанов), јавни делатник, политичар и државник 320, 322,333, 348-350, 352-354,356
Георгијев, Христо, трговац и национални делатник 207 Геров, Александар Цветков, песник, публициста и новинар 375 Геров, Најден Хаџидобревич, просветитељ и књижевник 186-188, 194,208 Гета, трачки владар 29 Гешов, Иван Евстратијев, политичар и државник 249,283, 287 Гика, кнез Александар, влашки племић 199 Гичев, Димитар Љубомиров, јавни делатник и политичар 354 Гледстон, Вилијам, политичар 222 Горбачов, Михаил Сергејевич, политичар и државник 379 Горчаков, кнез Александар Михаилович, политичар и дипломата 216,229 Грамадов, Павел, вођа устаника 200 Григорије Презвитер Мних, црквени писац 83, 85 Григорије Синаит 115,116 Грудов, Иван, национални делатник 223 Груев, Дамјан-Даме Јованов, национални делатник 272 Груев, Јоаким (Ј. Г. Пројчев), просветитељ 186 Груев, Петар, официр 253, 255 Гурко, Јосиф Владимирович, генерал 233, 224 Гутенберг Јохан, штампар 150
Давид, син комеса Николе 92 Дагоберт, баварски краљ 69 Дамаскин Студит, црквени писац 118, 167 Данев, Стојан Петров, јавни делатник 268,272, 283, 285 Данов, Христо Груев, просветни делатник, књижар 187 Дановски, Бојан, позоришни режисер 375 Дарвин, Чарлс, научник 222 Дарије I, персијски цар 25,33
Индекс Дарман, обласни господар 108 Даскалов, Рајко Иванов, јавни делатник 298 Дебарлија, Крстјо, неимар 191 Делчев, Георги-Гоце Николов, национални делатник 272 Делчо војвода, хајдучки вођа 139 Дељан Петар, бугарски цар, син Гаврила Радомира 97-99 Деретлијев, Петар, јавни делатник и политичар 384 Децебал, владар Дачана 29,47 Деције, римски цар 48 Дибич Забалкански, гроф Иван Иванович, руски генерал 198 Диегилис, трачки владар 29 Дизраели, Бенџамин лорд од Биконсфилда, државник 222, 225 Дијамандијев, Димитар, национални делатник 210 Димитар Обштински, национални делатник 214 Димитријев, Ратко Русков, официр 253 Димитров, Владимир - Мајстор, сликар 339 Димитров, Георги (Г. Д. Михајлов), политичар и државник 316,346, 348,349 Димитров, Филип Димитров, политичар и државник 386,387,392 Димитрова, Анастасија, просветитељ 184 Димитрова, Блага Николова, песникиња, државник 386 Димов, Димитар Тодоров, писац и драматург 373 Димовски, Борис Илијев, графичар и карикатуриста 375 Диодор, антички писац, историчар 38 Диоклецијан, римски цар 48 Дионис, антички бог 25, 51, 54,58 Добрев, Николај Кирилов, јавни делатник и политичар 392 Доброљубов, Николај Александрович, руски књижевник 213 Доброплодни, Сава Хаџиилијев, учитељ и књижевник, драмски писац 190
425
Добротица, обласни господар 115 Доган, Ахмед, јавни делатник и политичар 386 Доксов Тудор, црквени писац 85 Домицијан, Тит Флавије, римски цар 47 Дондуков-Корсаков, кнез Александар Михаилович, генерал 239-241 Доспевски, Станислав (Зафир Димитров Д.), сликар-живописац 191 Достојевски, Фјодор Михаилович, руски писац 223 Драгинов Методи, свештеник и писац 142 Драгојчева, Цола Нинчева, јавни делатник и политичар 348 Драгомиров, Михаил Иванович, генерал 233 Драгостинов, Иларион Иванов, национални делатник 219 Дринов, Марин Стојанов, научник (историчар), професор и јавни делатник 188 Дромихет, трачки владар 29,40 Друмев, Васил Николов (митрополит Климент), виши православни духовник, књижевник и драмски писац, јавни делатник 190, 245 Дубровски Савелије, руски великаш 157 Дука Јован, византијски војсковођа 99 Дустабанов, Цанко Христов, национални делатник 219
'ђорђић Павле, дубровачки трговац и политички делатник 144
Евгеније IV, папа 128 Еглендер, Дагоберт, капетан брода „Радецки" 221 Елиот, Хенри, дипломата 224, 225 Елтимир/Алдимир, обласни господар, деспот, стриц Теодора Светослава 109 Емануилова, Васка, скулптор 340
426 Енчев, Петар, национални делатник 223 Ерентал, Геза фон, дипломата и државник 276,277 Ернах, Атилин син 68
Желев, Жељо Митев, јавни делатник и државник 381, 383, 385, 386, 391, 392, 398 Жељазкова, Бинка Димитрова, филмски режисер 375 Жендов, Александар, сликар, карикатуриста и илустратор 340, 372, 373, 375 Жефарович Христофор, уметник, гравер и графичар 168 Живков, Георги Атанасов, национални делатник и политичар 248 Живков, Тодор Христов, политичар и државник 359, 361, 363-366, 369, 370, 373, 375, 379, 381, 386 Живкова, Људмила Тодорова, јавни делатник 375 Жигмунд I, мађарски краљ 121,126, 128 Жинзифов, Рајко (Ксенофонт) Јоанов, песник, просветни и јавни делатник 189 Жирарден, Емил де, публициста 222
Заберган, кутигурски вођа 69 Загреј - Сабазије, антички бог 54 Зајмов, Стојан Стојанов, национални и јавни делатник 219 Залмоксис, антички бог 53 Замбин, Иван, национални делатник 180 Захарије Зограф, сликар-живописац 191 Захарије, српски кнез 87 Звиница, бугарски кан 78 Зеринтија, античка богиња 53 Зибелмије, трачки владар 29 Зидаров, Камен (Тодор Сабев Манев), песник, драмски писац и преводилац 372
Историја Бугарске Зиновјев, Иван Алексејевич, државник 248 Золотов, Георги, национални делатник 223
Ивајло (Лахана), бугарски цар 107,108 Иван I Асен, бугарски цар, брат Теодора (Петра) 98, 99 Иван II Асен, бугарски цар, син Ивана I Асена 100-106, 116, 277 Иван III Асен, бугарски цар, син Мица 107,108 Иван Грозни, руски цар 196 Иван Стефан, син Михаила III Шишмана Асена 112,113 Иванко, бугарски цар 99,100 Иванов, Антон, трговац 182 Иванов, Цвети, новинар 349, 372 Ивац, бугарски великаш 95 Игњатијев, гроф Николај Павлович, дипломата 195, 224-226 Иго, Виктор, писац 222 Извољски, кнез Александар Петрович, дипломата и државник 276, 277 Иларион Макариопољски, црквени и национални делатник 193,194 Инокентије III, папа 100 Инокентије IV, папа Ипсиланти, Александар, официр, вођа грчког устанка 197 Ираклије, византијски цар 63,70 Ирина Ласкарина, бугарска царица, прва супруга Константина Тиха, ћерка Теодора II Ласкариса 106 Ирина, кћи Теодора II Комнина Анђела, супруга Ивана II Асена 104,105 Ирник, в. Ернах Ирод, јудејски краљ 46 Исаев, Младен Младенов, песник 372 Исак II Анђео, византијски цар 98, 99 Исант, трачки владар 29 Исмаил, персијски шах 140 Исперих, 6. Аспарух Ификрат, атински војсковођа 36, 37 Ичко, Петар, трговац и политички делатник 197
Индекс Јасенов, Христо (X. Павлов Туџаров) 317, 339 Јеген Осман-паша, беглербег Румелије 157, 158 Јелена, византијска царица, супруга Константина VII, кћи Романа I 87 Јелена, краљица и царица, сестра Ивана Александра, супруга Стефана Душана 113 Јелена, кћи Ивана II Асена, супруга Теодора II Ласкариса 104 Јефтимије, трновски патријарх 118, 119 Јоаким III, московски патријарх 157 Јоан III Дука Ватац, никејски цар 104-106 Јован I Цимиски, византијски цар 91, 92 Јован V Палеолог, византијски цар, син Андроника I I I 113, 114 Јован V I Кантакузин, византијски цар и писац 113-115 Јован V III, папа 81 Јован Владимир, дукљански и српски кнез 94 Јован Владислав, бугарски цар, Аронов син 94 Јован Егзарх, црквени писац 83, 85 Јован Златоусти, цариградски патријарх, црквени писац 85 Јован Комнин Дука Анђео Врана Палеолог, син цара Смилеца 109 Јован од Бријена, јерусалимски краљ 102, 104 Јован Павле II, папа 379 Јован, бугарски посланик 80 Јован, Петров брат, Симеонов син 89 Јовановић, Милоје, вођа устаника 199 Јордан, антички писац, историчар 68, 69 Јорданов, Недјалко Асенов, песник 375 Јосиф (Стефан), епископ 81 Јосиф Брадати, црквени писац 167 Јосиф, хазарски владар 71 Југов, Антон Танев, политичар и државник 348, 361 Јустинијан I, византијски цар 62,69 Јустинијан II, византијски цар 74
4 27
Калигула (Гај Цезар Германик), римски цар 46 Калиман I Асен, бугарски цар, син Ивана II Асена 105 Калиман, син севастократора Александра, бугарски бојар 106 Калојан, бугарски цар, брат Ивана I Асена 99-102 Кантакузин Јован, кесар 99 Кантакузин, кнез Михаил Александрович, генерал 256 Каравелов, Љубен Стојчев, књижевник, издавач и национални делатник 188,190, 212-215, 217 Каравелов, Петко Стојчев, јавни делатник и државник 252, 255,278 Кара-Мустафа-паша, велики везир 156 Караславов, Георги Славов, писац 372 Карастојанов, Никола, штампар и издавач 187 Кардам, бугарски кан 75 Карев, Никола, учитељ 272 Карло I Анжујски, сицилијански краљ 107,108 Карло Велики, франачки цар 75 Карломан, источнофраначки краљ, син Лудвига Немачког 78 Карнеги, лорд Ендру, индустријалац и јавни делатник, добротвор 291 Карпош, вођаустаника 159 Касабов, Иван Христов, национални делатник 210 Касије Лонгин, Гај, римски аристократа 43 Катарина II Романова, прозвана Велика, руска царица 196 Керсеблепт, трачки владар 38,39 Кетрипор, трачки владар 38 Кибела, античка богиња 53 Кипиловски, Анастас Стојанович, просветни делатник 188 Кирил, принц, брат Бориса III 329 Кирил, трновски митрополит 156 Кирило, в. свети Кирило Киров, Димитар Николов, сликар и фрескописац 375 Кисимов, Панталеј, национални делатник 210
428 Кјосеиванов, Георги Иванов, јавни делатник, политичар и државник 322, 324, 326 Кјуранов, Чавдар Јорданов, јавни делатник и политичар 384 Клаудије (Тиберије К. Друз), римски цар 46 Климент, епископ, ученик Кирила и Методија 81,82, 84, 85 Кнежевич Стефан, католички софијски архиепископ 158 Ковачев, Јосиф Антонов, просветни и јавни делатник 186 Козма Презвитер, свештеник и црквени писац 89 Коларов, Васил Петров, политичар и државник 316, 346, 348, 350, 353, 356 Колони, Михаил Хаџикостов, национални делатник 207 Конда, устанички војвода 197 Константин I, прозван Велики, римски (византијски) цар 48, 60, 83 Константин IV, византијски цар 71 Константин V Копроним, византијски цар 75 Константин V II Порфирогенит, византијски цар и писац 63, 64,86 Константин Тих Асен, бугарски цар 106,107,110 Константин, бугарски престолонаследник, син Ивана Срацимира126 Косинг, трачки владар 29 Костов, Иван Јорданов, јавни делатник и политичар 393,395, 396 Костов, Стефан Лазаров, комедиограф 340 Костов, Трајчо (Т. К. Џунов), политичар и државник 348,356, 363 Котис I, трачки владар 36-38,41,45 Котита, античка богиња 53 Кракра, бугарски великаш 94 Краљевић Марко, српски краљ и митолошка личност 56, 57 Крас, Марко Лициније, римски аристократа и војсковођа 44,46
Историја Бугарске Крејн, Џон, генерал 346 Криндер, Николај Павлович, генерал 233 Кристанов, Цветан Ангелов, професор и научник 362 Кронос, антички бог 53 Крстевич, Гаврил (Гандјо Катјов Баев), национални и јавни делатник 194, 248 Крстјо (капетан), вођа устаника 199 Крум, бугарски кан 75-77 Крчовски, Јоаким, национални делатник 181 Ксифија Нићифор, византијски војсковођа 94 Кувер, бугарски вођа 70 Куврат (Курт), бугарски кан 70 Куделин, обласни господар 108 Кулин, Иван Ангелов, вођа устаника 199, 205 Кунев, Трифон Бојаџијев, песник и фељтонист 372 Кунин, Петко, финансијски и привредни стручњак и државни функционер 368 Кунчев, Ангел (А. К. Ангелов), национални делатник 214 Кунчев, Васил Иванов, в. Левски, Васил
Лавренов, Цанко, сликар 339 Лазаревић Стефан, српски деспот 126, 127 Ламздорф, гроф Владимир Николаевич, дипломата и државник 272 Лангар, трачки владар 29 Левијев, Јоан, сликар и сценограф 375 Левски, Васил, национални делатник 205, 211,212,214, 215,218,219 Лизимах, македонски војсковођа, дијадох 39,40 Лилов, Александар Василев, филозоф и политичар 382 Лиутпранд, кремонски епископ 82 Лудвиг Немачки, источнофраначки краљ 76,78-80
Индекс Луј од Блоа, крсташки вођа 101 Луј Филип, француски краљ 256 Луканов, Андреј Карлов, јавни делатник и политичар 381, 382, 384, 385,388, 389 Лукијанов, Сергеј Иванович, судски начелник 241 Лулчев, Коста Андрејев, јавни делатник и политичар 349,353,354 Лучников, Светослав Денчев, јавни делатник и политичар 387
Љапчев, Андреј Тасев, јавни делатник и политичар 298, 318
Маврикије, византијски цар 62 Макган, Џон, новинар 222 Македонски, Христо Николов, вођа устаника 205 Макензен, Август фон, фелдмаршал 296 Маламир, бугарски кан 77 Малинов, Александар Павлов, политичар и државник 277, 278, 283, 297, 299, 308, 318, 319 Мамарчов, Георги Стојков, официр и национални делатник 198 Манов, Емил, писац научне фантастике и сценариста 375 Манојло, деспот 102 Марија (Ирина), бугарска царица, Петрова супруга, кћи Христофора Лакапина, унука Романа I 89 Марија Палеологина Кантакузина, буг. царица, друга супруга Константина Тиха, сестричина Михаила V III Палеолога 107 Марија, бугарска царица, супруга Јована Владислава 95 Маринов Богдан, вођаустаника 158 Маринов, Петко, вођа устаника 199 Марко Антоније, римски аристократа и војсковођа 44 Марков, Георги Иванов, писац, публициста и драматург 375 Марков, Иљо, вођа устаника 205
4 29 Марон, трачки владар и свештеник 27 Мартин, бугарски посланик Матеј Граматик, црквени писац 143 Матејев, Евгени Георгијев, економски стручњак 368 Махмуд I, турски султан 160 Медок (Амадок I), трачки владар 35, 36 Меза, античка богиња 53 Мендељејев, Дмитриј Иванович, научник 223 Методије, в. свети Методије Мехмед I, турски султан 127 Мехмед II, турски султан 130,139 Мехмед IV, турски султан 157 Миладинов, Дмитар, књижевник 189 Миладинов, Константин, књижевник 189 Милев, Гео (Георги Милјов Касабов), песник 317, 339 Миленко, неимар 191 Милец, Алексије, неимар 191 Милошевић, Слободан, политичар и државник 395 Милтијад Старији, атински политичар и војсковођа 31 Милтокит, трачки великаш 37 Мирча I Старији, влашки војвода 121, 126,127 Митридат V I Еупатор, понтски краљ 42 митрополит Климент 253 Михаил Храбри, влашки кнез 144 Михаило II Асен, бугарски цар, син Ивана II Асена 76,105,106 Михаило V III Палеолог, византијски цар 105-109 Михаило Главас Тарханиот, византијски војсковођа 107 Михаилович Ростислав, руски кнез, таст Михаила Асена 106 Михајло III Шишман Асен, бугарски цар 109-113 Михало III, византијски цар 80 Михало, захумски кнез 89 Михов, Никола Михајлов, генерал 329 Мицо, бугарски цар 106 Младенов, Петар Тошев, политичар и државник 381, 382, 384
Историја Бугарске
430
Мојсије, син комеса Николе 92 Момчилов, Иван Николов, просветитељ 186 Моралија, Петар, вођа добровољаца у грчком устанку 197 Муравијев, Константин Владов, политичар и државник 332, 347 Мурат II, турски султан 129 Мурат, османски (турски) султан 120,
121 Муса, син Бајазита I, претендент 127 Мусолини, Бенито, политичар и државник 362 Мустакови, браћа, трговци 182 Мустафа II, турски султан 160 Мушанов, Стојчо (Никола Стојков Мушанов), политичар 332, 344
Наум, епископ, ученик Кирила и Методија 81, 82, 84, 85 Начович, Григор Димитров, политичар и државник 263 Некович, Атанас, национални делатник 180 Неофит Рилски, монах, просветитељ и књижевник 183,186, 187 Нестонг, бугарски великаш 95 Нестор, вођа устанка 98 Нешин, Крстјо, вођа устаника 198 Никола I Мистик, цариградски патријарх 82, 86 Никола I, папа 80, 81 Никола, комес 92 Николај I Романов, руски цар 201 Николај I I Романов, руски цар 277,287 Николај Николајевич Романов, велики кнез 232 Нићифор I, византијски цар 75,77,91 Нићифор II Фока, византијски цар 91 Нићифор Уран, виз. војсковођа 93 Новиков, гроф Јевгениј Петрович, писац и дипломата 229 Ногај, татарски кан 108,109 Нушић, Бранислав, писац и комедиограф 340
Обов, Александар Христов, јавни делатник и политичар 319 Обретенов, Никола Тихов, национални делатник 218, 219 Обрешков, Бенчо Јорданов, сликар 375 Обручев, Николај Николајевич, генерал и државник 230 Овчаров, Стојан Костов, политичар 387 Одисеј, грчки јунак 27 Окорсис (Корсис), бугарски великаш 77 Оксли Волтер, генерал 346 Октавијан Август, први римски цар 44,45 Октамасад, трачки принц 34 Олденбург, претендент на бугарски престо 256 Омуртаг, бугарски кан 76,77 Онегавон (Негавон), бугарски великаш 77 Орбини, Мавро, дубровачки историчар 177 Орфеј, митолошка личност 27, 51, 53 Оскар Карло Август, претендент на бугарски престо 256 Осман Пазваноглу 165,179 Осман-паша, османски војсковођа и државник 233 Остоја, босански краљ 126 Островски, Гриша Исер, глумац и позоришни режисер 375
Павле Популонски, папски изасланик 81 Павле, неимар 191 Павлов, Константин Мирчев, песник и филмски сценарист 375 Павлович Партеније, викарни карловачки епископ 168 Павлович, Николај, сликар-живописац 191 Павлович, Христаки, просветитељ и књижевник 186, 187, 188 Пазваноглу, Осман, османски паша 179 Пајсије Хилендарски, монах и писац 176, 177,179, 188
Индекс Палаузов, Николај Христофорович, трговац, просветни и јавни делатник 182 Палаузов, Спиридон Николајев, публициста и историчар 188 Палеолог Константин, севастократор, брат Михаила V III Палеолога 107, 108 Панарет, трновски митрополит 192 Паница, Константин-Коста Атанасов, официр, национални делатник 261 Панов, Врбан, вођаустаника 198 Панов, Јонко, генерал 361 Панов, Олимпије Спиридонов, национални делатник 214, 223 Парчевич Петар, католички епископ 155 Пастухов, Крстјо Иванов, јавни делатник и политичар 349, 372 Паусанија, македонски великаш 37, 38 Пахомије, живописац и црквени писац 143 Пашић, Никола, политичар и државник 287 Пеирој, трачки вођа 27 Пејачевич Георги, вођаустаника 158 Пејо, софијски свештеник и црквени писац 143 Пејчинов, Кирил, православни духовник, писац и национални делатник 181 Пердика, македонски краљ 35, 37 Персеј, македонски краљ 41 Персијан, бугарски кан 77 Персијан, син Јована Владислава, престолонаследник 95 Петар I Романов, прозван Велики, руски цар 196 Петар Црноризац, монах и црквени писац 89 Петар, бугарски посланик 80 Петар, бугарски цар, Симеонов син 89, 91 Петков, Ботјо, просветни и јавни делатник 186 Петков, Добре, јавни делатник 268
431
Петков, Никола Димитров, јавни делатник, публициста и политичар 349, 350, 381 Петков, Трајко, функционер БКП 362 Петров, Бачо Киро (К. Петров Занев), национални делатник 219 Петров, Валери (Вапери Нисим Меворех), песник, сценариста и драматург 375 Петрович, Димитар, вођа устаника 200 Пизистрат, атински владар, тиранин 31 Пиколо, Никола, научник и професор 188 Пирехам, трачки вођа 27 Писарев, Павел, јавни делатник 384 Питагора, антички филозоф 51 Платон, антички филозоф 51 Помпеј, Гнеј, римски аристократа и војсковођа 43 Попов, Димитар Илчев, политичар и државник 385, 389 Прванов, Георги Седефчов, научник, политичар и државник 400 Првуд, словенски вођа 64 Преславски Константин, црквени писац 85 Прижов, Иван Гаврилович, етнолог 213 Прличев, Григор Ставрев, просветни делатник и писац 189 Продев, Стефан Иванов, писац и публициста 375 Прокопије, антички писац, историчар 57 Протич, Петар, национални делатник 208 Птолемеј, македонски великаш 37 Публије Велеј, римски легат 46 Пунчо, свештеник и црквени писац 167
Радев, Вало, сценариста и режисер 375 Радич, војвода софијски 139 Радичков, Јордан Димитров, писац, сценарист и драматург Радослав, брат цара Смилеца 110
Историја Бугарске
432
Радославов, Васил Христов, јавни делатник, политичар и државник 253, 263, 291-293, 295, 297 Раковски, Георги Стојков - Сава, публициста, књижевник и национални делатник 188,199, 200, 202-206, 210, 213 Рали Дионисије, трновски архиепископ 144, 145 Ралин, Радој, песник 375 Раскос, трачки владар 43, 44 Раскупорис, трачки владар 43-46 Рашејев, Васил, национални делатник 208 Регино, опат и црквени писац 82 Резос, трачки вођа 27 Реметалк I, трачки владар 45 Реметалк II, трачки владар, Раскупорисов син 44,46 Реметалк III, Котисов син 46 Репов, Стефан, национални делатник
210 Рести (Растић), Бенедето, дубровачки трговац 136 Роман I Лакапин, византијски цар 87, 89 Роман, брат Бориса II, Петров син 91,92 Рудолф II Хабзбург, аустријски цар 144 Рузвелт, Франклин Делано, политичар и државник 343 Румјанцев, Сергеј, песник 317 Русев, Никола Петров, писац и филмски сценарист 375 Русев, Светлин Валчев, сликар 375
Савојска Ана, византијска царица, супруга Андроника I I I 113,117 Садок, трачки принц 35 Сазонов, Серге; Дмитријевич, дипломата и државник 291 Самуило, бугарски цар, син комеса Николе 92-94 света Марина, хришћанска светитељка 57, 58 свети Атанасије Александријски, александријски архиепископ, црквени писац 85
свети Георги Нови Софијски 143 свети Димитрије, хришћански светитељ 63 свети Иван Рилски, хришћански светитељ 90,130,131 свети Илија, старозаветни пророк 58 свети Кирило (Константин Филозоф), хришћански мисионар и светитељ 79,81 свети Методије, хришћански мисионар и светитељ 79, 81 свети Никола Нови Софијски, хришћански светитељ 143 свети Пимен Зографски, живописац, хришћански светитељ 143 Светослав Теодор, бугарски цар 108, 109, 111 Свјатослав, кијевски кнез 91,92 Селим III, турски султан 160 Сеут (I, II, III), име неколико трачких владара 35, 36, 39 Силџибу, западнотуркменски кан 70 Симави Бедредин, муслимански шеих 127 Симеон II од Сакс-Кобурга и Готе, бугарски цар, политичар и државник 329,350,397-400 Симеон, бугарски цар, Борисов син 82-89,102,104 Сирак Скитник (Панајот Тодоров Христов), сликар 339 Сирм, трачки владар 29 Ситалк, трачки владар 34,35,45 Ситас, трачки владар 29 Скајлер, Јуџин, дипломата 222 Слав Алексије, обласни господар 101 Славејков, Петко Рачов, књижевник и издавач 188,189,194 Смилец, бугарски цар 108,109 Смирненски Христо (X. Димитров Измирлијев), песник 339 Собјески Јан, пољски краљ 156 Сојмирович Франческо, католички духовник 153,156 Солзбери, маркиз Роберт, политичар и јавни делатник 224, 237, 250 Софијански, Стефан Антонов, политичар и државник 392
Индекс Софроније Врачански (Стојко Владиславов), епископ, писац и национални делатник 178-191, 197 Спарадок, трачки владар 34, 35 Спартак, роб, вођа устанка 42 Срацимир Иван, видински цар, син Ивана Александра 114, 117, 121 Срндак, Никола, вођа устаника 199 Стаљин, Јосиф Висарионович, политичар и државник 332, 343, 346,348, 349, 351-353, 355, 356, 358, 360, 374 Стамболијски, Александар Стојменов, јавни делатник, политичар и државник 293,296, 297, 299, 308-311,313-315 Стамболов, Стефан, национални делатник и политичар 215, 219, 223, 248, 252-254,256-266, 268, 269, 278 Станиславов, Филип, бугарски писац 155 Станишев, Сергеј Димитријевич, политичар и државник 401 Стефан Душан, српски краљ, од 1346. цар 113,114 Стефан Караџа (С. Тодоров Димов), вођаустаника 205, 206 Стефан Урош II Милутин, српски краљ 111 Стефан Урош Дечански, српски краљ
110,112 Стоилов, Константин, јавни делатник, политичар и државник 256,257, 263, 265, 267 Стојанов, Захари (Џендо С. Џедев) публициста, национални и јавни делатник 249 Стојанов, Петар Стефанов, политичар и државник 391-394, 398-400 Страбон, антички писац, географ 24, 26 Стратимирович Ростислав, претендент на бугарски престо 157 Страхил војвода, хајдучки вођа 139, 159 Страшимиров, Антон Тодоров, књижевник и јавни делатник 316
433
Стрез, севастократор, обласни господар, синовац Теодора и Ивана I Асена 101 Суворов, кнез Александар Василијевич, генерал 197 Сула, Луције Корнелије, римски аристократа и војсковођа 42 Сулејеман-паша, османски војсковођа 233 Сулејман I Законодавац, турски султан 148 Сулејман I I 157 Сулејман Челеби, турски султан 126, 127 Сулинат Петар, католички софијски епископ 153 Сунце, антички бог 53, 54, 58, 59 Сурсувул Георгије, бугарски великаш 89
Тамара Кера, сестра Ивана Шишмана
120 Тамерлан, монголски кан 126, 140 Тапчилештов, Христо, јавни делатник 194 Таронит Григорије, византијски војсковођа 93 Татић, Владислав, официр 199 Тацит, Корнелије, антички писац, историчар 46 Текели Имре, мађарски гроф 158 Телериг, бугарски кан 75 Теодор (Петар), бугарски цар, брат Ивана1 Асена 98 Теодор II Комнин Анђео, епирски владар, солунски цар 102-104 Теодор II Ласкарис, никејски цар 104, 106 Теодор, обласни господар 115 Теодора, бугарска царица, супруга Ивана Александра 114 Теодора, кћи Михаила IX Палеолога 111 Теодора, српска краљица, кћи цара Смилеца, супруга Стефана Уроша III Дечанског 109 Теодоров, Теодор Иванов, политичар и државник 299, 308
Историја Бугарске
434
Теодорокан, византијски војсковођа 94 Теодосије I, прозван Велики, византијски цар 49, 60 Теодосије Синаитски, монах, штампар 187 Теодосије, духовник 116 Теофан Исповедник, византијски писац, хроничар 71 Теофилакт, охридски архиепископ и црквени писац 82 Тервел, бугарски кан 74 Терес, трачки владар 33, 34, 35, 42 Терпешев, Добри Колев, генерал и државни функционер 348 Тиберије (Т. Клаудије Нерон), римски цар 46 Тодор Врачански, црквени писац 167 Тодоров, Цоло, вођа устаника 199 Толбухин, Фјодор Иванович, маршал 345 Толстој, кнез Лав Николајевич, руски писац 223 Тома Словен, вођа устанка 76 Тончев, Димитар Стојанов, јавни делатник 263 Топенчаров, Владимир Евтимов, писац и публициста 358, 362 Тотју, Филип (Тодор Тодоров Топалски), вођа устаника 205,211 Тошков, Николај Миронович, национални делатник 209 Тразибул, атински војсковођа 35 Трајан, Марко Улпије, римски цар 47 Трајков Јаков, штампар 151 Требелен Руф, Тит, римски аристократа и војсковођа 46 Труман, Хари, политичар и државник 343, 345, 350 Тукидид, антички писац, историчар 33 Тургењев, Иван Сергејевич, руски писац 223
Ћуприлић Ахмед, велики везир 156 Ћуприлић Мехмед, велики везир 156
Угљеша, господар Серске области, деспот 120 Узунов, Атанас Цветков, национални делатник 215 Улфила, готски епископ 48, 60
Фердинанд од Сакс-Кобурга и Готе, бугарски кнез и цар 256-258, 263, 266, 270, 276, 277, 289, 291, 296, 297, 299 Филаретов, Сава Валчев, публициста, просветни и јавни делатник 186 Филаретова, Јорданка Савова (Хаџикоцева), национални делатник 186 Филип II, македонски краљ 37, 38, 39 Филип V, македонски краљ 40,41, 42 Филиповски, Никола, вођа устаника
200 Филов, Богдан Димитров, научник, јавни делатник и државник 326-329 Финдикли Мехмед-паша, татарски хроничар159 Фирмилијан, митрополит скопски 268 Фичето, Кољо, неимар 191 Формоз Портуенски, папски изасланик, касније папа 81 Фотије, цариградски патријарх 80, 81 Фотинов, Константин Георгијев, просветитељ, књижевник и издавач 187 Франц Јозеф Хабзбург, аустроугарски цар 277 Фридрих I Барбароса, римско-немачки цар 99 Фружин, бугарски престолонаследник, син Ивана Шишмана 126-128 Фунев, Иван Ценов, вајар 340 Фурнаџијев, Никола, песник 339 Футекова Рајна, Попгеоргијева, учитељица и национални делатник
220
Хабрије, атински војсковођа 36 Хадријан II, папа 81 Халес, трачки владар 29
Индекс Харидем, атински војсковођа 37 Хацон, словенски вођа 63 Хаџи Михал, вођа добровољаца у грчком устанку 197 Хаџи Христо, вођа добровољаца у грчком устанку 197 Хаџитошев, Димитраки, црквени и национални делатник 192 Хебризелм, трачки владар 36 Хеката, античка богиња 53 Хенрик, латински цар 102 Хера, античка богиња, Зевсова супруга 53 Херакле, митолошки јунак, полубог 53 Хербст, Јосиф, новинар 317 Хермес, антички бог 51 Херодот, антички писац 24, 25, 34, 51, 53 Херцен, Александар Иванович, руски писац 213, 217 Хестија, античка богиња 53 Хилвуд, словенски вођа 62 Хипте, античка богиња 53 Хитлер, Адолф 325, 329, 330, 344 Хитов, Панајот Иванов, вођа устаника 205,211,214 Хомер, антички епски песник 22, 24,27 Хонијат Никита, византијски писац, историчар 98 Хонорије, римски цар 61 Христов, Христо, трговац и јавни делатник 249 Христофор Лакапин, син Романа I 89 Хрс Добромир, обласни господар 100 Хрушчов, Никита Сергејевич, политичар и државник 360, 365, 366, 369 Хуњади Јанош 128, 129
Дамблак Григорије, црквени писац 125 Цанев, Стефан Неделчев, песник, писац и драматург 375 Цанков, Александар Цолов, економиста, политичар и државник 315-319 Цанков, Драган Киријаков, јавни делатник и политичар 195, 223, 245, 257, 266
435 Цанков, Киријак Антонов, национални делатник 214, 223 Цанов, Ј4лија Хаџитомакев, јавни делатник и политичар 251 Цанов, Најчо Томов, публициста и јавни делатник 296 Цезар, Гај Јулије, римски државник и писац 24,43 Ценович, Димитар, национални делатник 214 Церетелев, кнез Алексеј Николајевич, дипломата 222 Цонев, Кирил, сликар 375 Цончев, Иван Стефанов, генерал 271 Црноризац Храбар, монах и црквени писац 85
Чавдар војвода, хајдучки вођа 139 Чавдар, Стојан, вођаустаника 199 Чака, бугарски цар, зет Георгија I Тертера 109 Червенков, Валко Вељов, политичар и државник 346, 353, 356, 359-362, 373, 374 Черкаски, кнез Владимир Александрович, државник 239 Чернишевски, Николај Гаврилович, руски писац 213, 217 Черчил, Винстон, политичар и државник 343, 344 Чинтулов, Добри Петров, песник 188 Чомаков, Стојан Иванов, лекар, јавни делатник 194
Шилтбергер Ханс, немачки витез 115 Шишман III, вођа устаника, проглашен за цара 144 Шишман Иван, бугарски (трновски) цар, син Ивана Александра 108,
120,121 Шишманов, Иван Димитров, писац и јавни делатник 339 Шмиргела, Николај, вајар 340 Шопов, Георги, национални делатник 207 Шувалов, гроф Петар Андрејевич, дипломата 237 : ■
Димитар Попов, Иван Божилов, Цветана Георгијева, Константин Косев, Андреј Пантев и Искра Баева
Историја Бугарске приредио Срђан Пириватрић *
Издавачко предузеће Клио Господар Јованова 44 Београд за издавача
Зоран Хамовић рецензент
др Милан Ристовић лектура
Љубица Марјановић коректура
Ранка Гвозденовић Мира Савић Илија Ковић индекс
Илија Ковић дизајн књиге
Светлана Волиц т ехничкиуредник
Дејан Тасић штампа
Ротографика Суботица т&>@сНо.со.уи ^■»■».сНо.со.уи
С1Р - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 94(497.2) ИСТОРИЈА Бугарске /Димитар Попов ... [и др.] ; приредио Срђан Пириватрић ; превела с бугарског Марија Јоана Стојадиновић. Београд : СНо, 2008 (Суботица : Ротографика). 435 стр.: илустр.; 24 ст. - (Роћз / [СНо]) Стр. 11-16: Предговор /Срђан Пириватрић. - Белешка о ауторима: стр. 417-419. Библиографија: стр. 403-416. - Регистар. 1бВИ 978-86-7102-305-4 1. Попов, Димитар [аутор] 2. Божилов, Иван [аутор] 3. Георгијева, Цветана [аутор] 4. Косев, Константин [аутор] 5. Пантев, Андреј [аутор] 6. Баева, Искра [аутор] 7. Пириватрић, Срђан [уредник - аутор додатног текста] а) Бугарска - Историја СОВ158.5К-ГО 150982668