Horhe Molist
PRSTEN
Zaveštanje poslednjeg templara t emplara
Prevod: Pre vod: Aleksandra Aleksandra Mačkić Mač kić
Naslov origin originala: ala: Jorge Molist NILLO EL A NILLO
LaHerencia del ultimo templario
Skriven u njegovom papskom prstenu, obitava demon. Optužba francuskog kralja Filipa IV, krvnika templara, protiv pape Bonifacij Bonifacijaa VII VIIII
1
Ne dešava se baš često da žena žena istog dana na poklon dobije dva verenička prstena. Zato je moj dvadeset sedmi rođendan bio tako poseban. Na prvom prstenu blistao je veličanstveni veličanstveni dijamant dijamant,, a poklonio poklonio mi ga je Majk, momak s kojim sam izlazila više od godinu dana. Pravi uspeh. Majk je idealan mladić kakvog bi svaka devojka stasala za udaju samo poželeti mog ogla. la. Ili bi barem trebalo da ga poželi, a ako ne on ona, a, on onda da bi u svakom slučaju njena majka žudela da se orodi s nekim takvim. Berzanski posrednik ili, bolje rečeno, sin vlasnika agencije, agencije, više viš e nego buduća nada, on e od kolevke imao zlatnu budućnost: tatino i mamino bogatstvo. Dobro, ali sigurno se pitate za onaj drugi prsten. E pa taj drugi prsten kakvo iznenađenje! - takođe mi je nametao obavezu, iako ne bračnu. Ili možda jeste? Taj drugi prsten me je, u stvari, obavezivao, ali ne prema nekom muškarcu, već prema pustolovini. Jednoj nesvakidašnjoj pustolovini. pustolovini. Razume se da, kad sam ga dobila, nisam znala da se radi o tome, nisam mogla ni da pretpostavim ko mi ga je mogao poslati. A da su mi rekli ime pošiljaoca, ne bih poverovala. Taj verenički prsten beše poklon od jednog jednog mrtvaca. Tada, isto tako, nisam ni slutila da će ta dva prstena, ili tačnije da će te dve obaveze biti nespojive. I tako sam zadržala oba, privikavajući se na ideju da ću se udati i promenit promenitii prezime prezime u Hardin Harding, iako zaintrig zaintrigiran iranaa on onim im drugim drugim,, neobičnim prstenom. prstenom. Ja sam izuzetno izuzetno radoznala, radoznala, a misterije me izluđuju. izluđuju. Ali najbolje najbolje e da ispričam kako se sve dogodilo. Kad se na vratima oglasilo zvono, zabava je već bila u punom jeku. Dženifer, u dugačkoj haljini dubokog dekoltea, i Suzan, u pripijenim
pantalonama pantalonama spušten spušte nog struka, počele su da plešu izazivajući izazivajući muški deo društva. Momcima, od kojih su neki već bili poprilično popili, ispadale su oči. Kako su poželjne? Ala vole da izazivaju! Nekoliko mamlaza im se pridružilo, pridružilo, s čašom č ašom u ruci, te je tako otpočelo opšte opš te đuskanje. đus kanje. Meni nije smetalo što su njih dve zaludele sve momke; ja sam tada već bila verena žena, žena, a Majk, moj zg zgodn odnii verenik, držao me je oko struka, i mi smo se, malo se smejući, malo pijuckajući, pijuckajući i smejući se, neprekidno ljubili. Na ruci mi je blistao predivan prsten s velikim dijamantom od ko zna koliko karata. Majk mi ga je predao nekoliko sati ranile, nedaleko od mog devojačkog stana na Menhetnu, u jednom luksuznom restoranu gde me je pozvao na ručak da proslavimo moj rođendan. „Danas ja biram desert", rekao je. I doneli su mi božanstven čokoladni sufle. Ja sam luda za čokoladom i pri trećem ili četvrtom nasrtaju na tu divotu, kašičica je nalelela na nešto tvrdo. „Život je kao čokoladni sufle." Majk je oponašao glas Toma Henksa iz filma Forest Gamp. „Nikad ne znaš na šta možeš da naletiš." Mislim da me e upozoravao; možda se plašio da ću ga u svojoj halapljivosti progutati. A iz tog crnila slasti zaslepe me neki blesak. Tih dana, ja sam već i očekivala da će se moj berzanski genije pojaviti s malim bogatstvom u vidu dijamantskog prstena i da će mi ga ponuditi uvijenog u obećanja o večnoj ljubavi. O ljubavi i bogatstvu, budući da je prihvatiti ga značilo osigurali sebi budućnost u kojoj rad više neće biti relativna potreba, već će se pretvoriti u potpunu potpunu razbibrigu. razbibrigu. „Srećan rođendan, Kristina", reče on potpuno ozbiljno. „Ali ovo je...!" Vrisnuh i počeh da ližem čokoladu da bih očistila prsten. „Hoćeš li da se udaš za mene?" Kleknuo je na jedno koleno. Kako je romantičan!, pomislih. Konobari i gosti za susednim stolovima, zatečeni mojim vriskom, znatiželjno su nas gledali. Ja se uozbiljih i, uživajući u predstavi pogledah oko sebe; persijski tepih, raskošan kristalni luster koji je visio s plafona, zavese... Pravila sam se da razmišljam. Majk me je gledao sa strepnjom. „Naravno da hoću!", uzviknuh kad je iščekivanje dostiglo vrhunac. I
naglo skočivši, priđoh da ga poljubim. On se zadovoljno smeškao, a elegantna publika pozdravi prizor oduševljenim pljeskom. Ali vratimo se zabavi... Od preglasne muzike i razgovora koji su se nadjačavali, ja nisam ni čula da neko zvoni; Džon i Linda jesu i, umesto da me pozovu da dođem, odlučiše da je bolje da jednog tako zanimljivog tipa kao što je taj vide svi. Dakle, uveli su ga unutra, i ja se zatekoh pred jednim visokim čovekom, obučenim poput motocikliste, u crnom, koji se nije udostojio da skine kacigu ušavši u stan. „Gospođica Kristina Vilson?". upita. Stresoh se; izgledao je zlokobno i činilo se da je sa sobom doneo sav spoljašnji mrak. Neko je utišao muziku i svi su iščekivali šta će čovek reći. „Ja sam", odgovorih osmehnuvši se načas. Pa naravno, taj mladić će otpevati Srećan rođendan! I sigurno će nam izvesti striptiz, da nam pokaže čvrste mišiće koji se kriju ispod crne kože! Poklončić-iznenadenje od neke moje prijateljice, možda Linde ili Dženifer. Biće zabavno. Čovek je napravio pauzu, otkopčao rajsferšlus svoje jakne i, taman kad pomislih da će je skinuti, on izvadi neki paketić iz unutrašnjeg džepa. Gosti su se sjatili oko nas, euforičnih lica i alkoholisanih očiju. „Ovo je za Vas", reče pružajući mi ga. Gledala sam ga, puna iščekivanja. Kad će početi predstava? Ali, umesto da zapeva,on otkopča drugi rajsferšlus i, umesto da skine kožne pantalone, izvadi papir i olovku. „Mogu li da vidim neki Vaš dokument?",ponovo upita napuklim glasom. To mi se učini preteranim, ali trebalo je nastaviti šalu. I tako, pronađoh svoju vozačku dozvolu da mu je dam na uvid. On krajnje smireno upisa podatke. Bio je rođeni glumac, svi smo pomno pratili njegove reči i pokrete. Hoće li početi? „Potpišite ovde." „Dobro, hoćeš li početi, ili šta?", rekoh mu utisnuvši svoj potpis; sav taj uvod beše preteran. On me čudno pogleda i dade mi istrgnutu kopiju dokumenta, te se uz edno „do viđenja" uputi prema vratima. Nisam to očekivala, i upitno pogledah Majka, koji slegnu ramenima ne
znajući kakav bi mi odgovor ponudio. Pogledah papir koji mi je ostavio; kopija je bila nečitljiva i uspela sam da vidim samo svoj potpis. Nije bilo pošiljaoca. „Sačekaj!", viknuh i izjurih za njim. Nisam ga našla u hodniku; već se bio spustio liftom. Zamišljena, vratih se do Majka. Znači, to nije glumac za rođendansko iznenađenje; on je istinski. Sad me je to već kopkalo. Kakav tajanstven čova! Ko li mi to šalje? „Hoćeš li već jednom otvoriti taj paket?", reče Rut. „Daj da vidimo šta je!", zavapi neki mladić. I tek tada shvatih da držim taj predmet; zbog čudnovatog čoveka u crnom bila sam potpuno zaboravila na njega. Sedoh na fotelju i, naslanjajući paketić na stakleni sto u sredini, htedoh da skinem traku koja je prićvršćivala papir za uvijanje, ali bez uspeha. Svi su me saletali, pitajući šta li je i ko li mi je to poslao. Neko mi dodade nož za kolače te ja, otvorivši paket, ugledah kutijicu od tamnog drveta s prostom gvozdenom kopčom; Videlo se da je stara. A unutra, na zelenom baršunastom jastučetu, ležao je zlatan prsten, sa umetnutim dragim kamenom. Starinski. „Prsten!", uzviknuh. Isprobavši ga, ustanovih da, iako malo poveći, odlično pristaje mom srednjem prstu. Tu sam ga i ostavila, pored vereničkog prstena koji mi je blistao na prstenjaku. Svi su hteli da ga vide, što je bio povod da se iznova dive veličini dijamanta onog prvog prstena. „To je rubin", reče Rut misleći na drugi prsten. Ona je stručnjak za starinski nakit, radi u Sotbiju i izuzetan je poznavalac dragog kamenja. „Baš neobično izgleda", oglasi se Majk. „To je zato što ranije, pre mnogo vekova, nisu obrađivali kamenje kao danas", odgovori Rut.„Obrada e bila tek u začetku , a drago kamenje se brusilo u obliku kuglice, kao što vidite na ovom rubinu." „Kakva tajnovitost!", uzviknu Dženifer pre nego što je sasvim zanemarila ceo taj slučaj. Pojačala je muziku i ponovo zaplesala. A u ritmu njene zadnjice, žurka se ponovo zahuktala. Dok je Majk pripremao koktele, zagledala sam kutiju i prsten. I ugledah priznanicu isporuke. Stajala je tamo, na stolu u sredini.
Pažljivo je pregledavši, uspela sam da pročitam s teškom mukom jer se kopija jedva i ocrtala na papiru; „Barcelona, Spain". I srce mi zatreperi.
2
Kula, zahvaćena požarom, obrušila se svojom golemom masom na nesrećnike pod sobom, uz strahovitu buku. Ljudi su bežali.Oblak prašine i pepela, poput pustinjskog skog vetra prepunog peska, nadirao je u ulice, sve prekrivajući beličastim plaštom. Okrenuh se u krevetu. Bože, kakav košmar? Ponovo se vraćalo sećanje na ono kobno jutro kad su se srušile najviše kule... Nije to ništa, rekoh samoj sebi, to se dogodilo pre nekoliko meseci; u svom si krevetu. Opusti se, opusti se. Majk je posle rođendanske žurke ostao da spava kod mene i a sam kraj sebe osećala njegovu prijatnu toplotu;disao je ujednačeno,zadovoljno, smireno. Pomilovala sam ga po širokim, snažnim leđima. I grleći ga, umirih se. Naša naga tela odmarala su se ispod čaršava; uprkos jačini strasti, on je imao još dovoljno snage da mi kaže da će me uvek voleti, i bio je u stanju da mi kaže još nekoliko slatkih reči pre nego što je zaspao kao klada. I ja sam, slomljena od jednog tako uzbudljivog dana, tonula u sladak san, čini mi se, sve dok se nisu pojavili ti užasni prizori. Pogledah na sat. Bilo je pola pet, nedelja ujutru; imala sam još dosta vremena da se naspavam. Sklopih oči, već smirena, ali me ponovo salete tragična vizija rušenja, ruševina, uspaničenih ljudi. San se sad promenio. Više se nije događao u Njujorku. Nije to bilo rušenje Kula bliznakinja. Beše to nešto sasvim drugo, a prizori i zvuci odatle dopirali su do mene i ja tu nisam mogla ništa. Ljudi su vikali. Obrušavanje kula napravilo je pukotinu, i muškarci s mačevima,kopljima i samostrelima,zaštićeni gvozdenim kacigama, verižnjačama i štitovima, hitali su kroz oblake ke prašine prema otvoru u bedemu, bodreći jedni druge. Uronili su u prljavu zagušujuću maglu, u
vrevu, i nikad se nisu vratili. Ubrzo je magluština izbljunula hordu razularenih ratnika. Bili su to muslimani koji su vitlali okrvavljenim sabljama. Iako s mačem za pojasom, ja nisam bila u stanju da se borim; osećala sam kako mi iz otvorenih rana, zajedno s krvlju, otiče i snaga. Nisam mogla da zamahnem oružjem, čak ni da podignem ruku, i upeh se da potražim pomoć. Pogledah svoju ruku, kad tamo, u tom snu, ugledah prsten sa zagasitocrvenim rubinom. Žene,deca i starci,vukući zavežljaje, neki na jahaćim životinjama, drugi na kozama i ovcama, bežali su prema moru. Prestrašena deca su plakala, a suze su klizile urezujući im tragove na prašnjavim licima. Starija deca su išla za svojim majkama, koje su za ruku vodile ili nosile u naručju one najmlađe. S najezdom napadača, koji su sabljama proburazivali begunce, stiže i panika. Svetinja je vrištala, napuštala svoja imanja,neki su ostavljali i decu, želeći samo da pobegnu. Ne znajući kuda. Bilo je strašno. Osetih veliko sažaljenje prema njima, ali nisam mogla da im priskočim u pomoć. Šta li će biti s tom decom bez majki? Možda će ropstvom spasti sebi život. Velika drvena vrata, okovana gvoždem, polako su se zatvarala. Iza je bio spas, ali je jedinica s isukanim mačevima zadržavala svetinju na odstojanju, samo je nekolicini bio dozvoljen ulaz. Oni koji su se napolju gurali poćeše glasno da zapomažu Bilo je guranja, plača, preklinjanja, uvreda. Stražari su vikali da se udalje, da odu, da krenu prema luci.A kad je zgurana gomila htela na silu da prokrči put,oni sa ulaza počeše mačevima da seku one najbliže.Siroti nesrećnici, kako su samo urlikali od bola i straha! Pojavi se otvor i ja ugledah ulaz, već gotovo zatvoren. Krvarila sam i plašila se da ću umreti tamo, medu onim očajnicima. Posrćući, nasrnuh na mačeve vojnika. Moram da prođem kroz ta vrata! Uspravila sam se u krevetu, prepadnuta. Dahtala sam, a oči su mi bile pune suza. Kakva teskoba! Gora od one koju sam osetila posle napada na Kule bliznakinje. San za mene beše stvarniji čak i od onoga što se dogodilo 11. septembra. Ne očekujem da ćete to moći da shvatite, jer to do dana današnjeg nisam uspela ni samoj sebi do kraja da razjasnim. Ali poslednja scena urezala mi se u sećanje. Covek koji je zapovedao ubicama s ulaza bio je obučen u belo, a na grudima mu je blistao isti crveni krst koji beše oslikan i na zidu utvrđenja. Taj krst... na nešto me je
podsećao. Okrenuh se prema Majku tražeći zaštitu. Sad je ležao na leđima i dalje spavajući snom pravednika, anđeoskog lica i s polusmeškom u uglovima usana. Njegovi i moji snovi očigledno su bili potpuno drugačiji. Ja nisam mogla da podelim njegov mir; taj prsten, ne njegov već onaj drugi, u mene e unosio neki nemir. Maločas rekoh da sam bila naga. Ne sasvim. Na ruci sam imala dva prstena. Nemam običaj da spavam s nakitom, ali kad sam legla nisam skinula prsten s čistim dijamantom, simbolom naše ljubavi, mog obećanja, mog novog života. Još uvek mi nije jasno zašto sam otišla u krevet i s tim drugim prstenom. Tim iz moje noćne more. Zar sam toliko opsednuta njime da mi se pojavio čak i u onom tragičnom snu? Poželeh da ga bolje pogledam i, skidajući ga, stavih ga pod svetlost noćne lampe. Tada se to desilo i ja u čudu zanemeh. U dodiru s kamenom, umetnutim tako da ga je metal držao samo sa strana, svetlost je prelamala crveni krst na belim čaršavima. Bio je lep, ali uznemiravajući. Bio je to prilično neobičan krst; imao je četiri jednaka kraka, ali su se oni na krajevima otvarali i širili praveći dva mala luka. U tom trenutku shvatih: to je isti onaj krst iz mog sna! - onaj na uniformama vojnika koji su nasrtali na gomilu, oslikan na zidu utvrđenja. Sklopih oči i duboko uzdahnuh. To je nemoguće, možda ja i dalje sanjam? Htela sam malo da se smirim pa. ugasivši svetlo, potražih okrilje kraj Majka, koji mi je, u snu, okrenuo leđa. Zagrlih ga. To me je donekle umirilo, ali su mi se misli i dalje rojile, jednakom brzinom. Sve što je imalo veze s tim prstenom bilo je obavijeno velom tajne: način na koji je stigao do mene, njegovo pojavljivanje u mom snu, vizija onog krsta pre nego što sam ga pronašla i na prstenu...Pomislih da taj dragi kamen ima svoju priču, da to nije običan poklonn, da nešto skriva... I osetih još veću znatiželju. I strah. Nešto mi je govorilo da taj neočekivan poklon nije stigao do mene slučajno, da je to izazov sudbine, paralelan život koji sam žtvela i koji se, poput nekih tajnih vrata, odjednom otkriva, otvarajući mi se na putu i iskušavajući me da pređem preko
mračnog praga... Predosećala sam da će taj prsten preokrenuti sav taj moj udoban život, predvidiv, pun obećanja sreće, koji sam počela da živim. Beše to pretnja, izazov. Prokleti prsten! Tek što se pojavio a već mi ne da da spavam, i to u noći koja je trebalo da bude moja blažena noć. Ponovo upalih svetlo i usredsredih se na crveni kamen, imao je neki čudan sjaj, unutrašnji, i oblikovao je šestokraku zvezdu koja kao da se pokretala ispod površine kako sam ja okretala prsten, tako da mi je njegov zvezdani sjaj uvek bio pred očima. Proučila sam njegov unurašnji deo. Imao je inkrustaciju od slonove kosti u osnovi, umetnutu tako da je pravila prazan crtež na poleđini rubina, zbog čega se svetlost, prelazeći preko kristala, sa zadnje strane prelamala u onaj predivan krst, crven kao krv. Dobro, uspela sam da shvatim kako fizički funkcioniše to malo čudo, ali moja radoznalost da saznam odakle dolazi i zbog čega su ga poslali meni iz minuta u minut je rasla. Odjednom iskolačih oči kad mi jedna misao sinu kroz glavu: Prsteni! Onaj s crvenim rubinom. Videla sam ga ranije! Beše to kao slika koja se vraća iz magličastog sećanja na moje detinjstvo; bila sam ubeđena, potpuno sigurna. Mogla sam da ga vidim na nekom mestu iz moje prošlosti, neko ga je nosio na ruci. Uzvrtela sam se u krevetu. To je bilo kad sam bila devojčica, u Barseloni. U to sam bila sigurna. Ali ko ga je nosio? Napregnula sam misli, ali nisam mogla da se setim. Već sam zasigurno znala da potiče iz mog detinjstva a možda i iz mnogo dalje prošlosti, ali ko li mi ga je poslao? I zašto? Ako nekome nešto hoćeš da pokloniš za rođendan, ne pribegavaš tolikoj tajnovitosti, oikriješ ko si. Ili se varam? A onda mi dođe, ponovo, isto ono pitanje koje sam oduvek želela da postavim svojoj majci, ali koje nikad nisam uspela naglas da sročim. Beše to mala zagonetka, jedna od onih neobičnosti kojima ne pridaješ značaja ali koje ostaju da kljucaju ispod, u nekom kutku tvog mozga, i koje se jednoga dana odjednom pretvore u celu jednu nepoznanicu. Zašto se nikad nismo vratili u moj rodni grad? Preselili smo se iz Barselone u Njujork kad mi je bilo trinaest godina.
Moj otac je iz Mičigena i bio je, sijaset godina, šef španske ogranka jedne američke firme. Moja majka je ćerka jedinica iz jedne „fine" porodice stare katalonske buržoazije. Baka i deda po majci su umrli, a svi moji rođaci u Španiji su mi daleki, i ne održavamo vezu. U Barseloni su se moji roditelji upoznali, na prvi pogled se zaljubili, venčali se i rodila se ova koja sada priča. Moj otac je sa mnom celog života pričao na engleskom i ja ga zovem Daddy, što znači tatica, a on Mariju del Mar, moju majku, Meri. No dobro, oduvek sam htela da pitam Meri zašto se nikad nismo vratili, ali ona stalno izbegava tu temu. Ima li nekog razloga?, pitala sam se. Tatica se prilično dobro uklopio u grupu maminih prijatelja, obožava Španiju, ali je, izgleda, ona bila ta koja je uporno nastojala da nas odvuče da živimo u Sjedinjenim Državama. I na kraju je postigla svoj cilj; moj otac se zaposlio u glavnom predstavništvu na Long Ajlendu, u Njujorku. I preselili smo se. Marija del Mar je ostavila svoju porodicu, svoje prijatelje, svoj grad, i bila je zadovoljna u Americi. Nikad više nismo otišli tamo. Čak ni u prolazu. Čudno, zar ne? Okrenuh se u krevetu i ponovo pogledah na sat Bila je nedelja ujutru, dan kada je trebalo da odemo u posetu mojim roditeljima u njihovu kuću na Long Ajlendu, da proslavimo moj rođendan. Pomislila sam kako moja majka i ja imamo o mnogo čemu da razgovaramo. Ukoliko ona pristane, razume se.
3
Volim te", reče mi Majk, načas skrećući pogled s puta; mazio me je po kolenu. „ Volim i ja tebe, ljubavi", uzvrat ih i prinesoh njegovu ruku usnama da bih je poljubila. Bilo je prelepo zimsko jutro i Majk je vozio opušten i zadovoljan.Sunce e obasjavalo stabla i ogoljene grane starog drveća,gubeći se u zelenilu ela.Prozirnost i blistavilo dana bili su varljivi; niko iz unutrašnjosti automobila,ugrejan suncem, ne bi mogao ni da nasluti koliko je napolju hladno. „Moramo da odredimo datum", reče mi. „Datum?" „Naravno. Datum venčanja." Gledao me je pomalo iznenađen mojom rastrešenošću. „A, naravno" zamišljeno odgovorih.Gde im je glava? Nakon veridbe sledi venčanje, razmišljala sam. I ako mi je Majk poklonio prsten, to je zato što želi da se venčamo. A ako sam ja pristala, to je zato što i ja to isto želim. Trebalo je da željno očekujem svadbu. Ali umesto da se sva posvetim oduševljenom planiranju svoje bele haljine, haljina deveruša, torte i svega potrebnog za najsretniji dan u mom životu, Majk me je uhvatio kako razmišljam o prstenu.I to još ne njegovom. Razmišljala sam o onom drugom, onom tajanstvenom. Ali naravno da mu to nisam priznala. „A kad odredimo datum", dodadoh „moraćemo da pripremimo pozivnice, odeću, zabavu, crkveni obred..." „Svakako." „Sjajno!", veselo potvrdih. „Kakva zbrka", pomislih. „Kako li sam samo dospela dovde?" I selih se dana kad je sve počelo...
Ujutru stigoše ptice smrti, s mrtvom posadom, i svojom vatrom pokosiše hiljade života, srušiše znamenja našeg grada, uviše naša srca u crno. Dođoše iz mračne noći, udaljene hiljadu godina, gde samo polumesec krvi osvetljava krivovernike. A sada boli. Bole nas te srušene kule. Kao što kažu da bole odsećeni udovi kojih više nema. Od njih ostaje samo njihov bol. Ogromna rupa i dalje je tamo, a njene utvare kao da naseljavaju noć grada. Nije isti. Više nikada neće biti isti. Ali još je Njujork. To će uvek biti. Taj dan i ta noć promeniše moj grad, promeniše svet, promeniše mene, promeniše moj život. Tog jutra je trebalo da idem u sud zbog jedne komplikovane brakorazvodne parnice i prolazila sam kroz prijemno odelenje moje advokatske kancelarije, nadomak Rokfelerovog centra, kad nešto osetih. Udar, beznačajan potres. Čudno, pomislih, u Njujorku nema zemljotresa. Popeh se u kancelariju; tek što sam se pozdravila i upravo ušla u svoj ured kad stiže vest. Okružena grupom zapanjenih ljudi, sekretarica jc cičala u telefon: „Oh. my God!" Da proverimo vest, popesmo se na terasu zgrade odakle su se, kao i s tolikih drugih mesta u Njujorku, mogle videti Kule. Ugledasmo dim i s dolaskom drugog aviona i njegove vatre počesmo izbezumljeno da vrištimo; tog trenutka nastupi ludilo. To nije bila nesreća, već napad; svašta je moglo da se desi. Vesti su najpre bile zbrkane,polom tragične,a onda je došlo naređenje da napustimo zgradu i preporuka da izađemo na Menhetn. Brujanje helikopterskih elisa koje su tukle po nebu nadmetalo se s mučnim zavijanjem sirena vatrogasnih, ambulantnih i policijskih kola, koji su jurcali ulicama kao mravi u ispreturanom mravinjaku, u uzaludnom pokušaju da nešto učine. Ja sam se premišljala da li da napustim ostrvo preko jednog od mostova i da uzmem taksi do kuće mojih roditelja, na Long Biču, ali na kraju odlučih da odem u svoj stan i na televiziji vidim šta se dešava. Bila sam stravično potištena. Počeh da zovem poznanike koji su radili u Bliznakinjama ili u blizini. Mnogo njih je razgovaralo, bilo je teško uspostaviti vezu, a kad sam konačno uspela da dobijem Majka, zatekoh ga
potpuno skrušenog. Pošto je radio na Vol stritu, imao je mnogo prijatelja u Kulama i celog jutra je pokušavao da ih pronađe, ali bez naročitog uspeha Poznavali smo se već nekoliko meseci i znala sam da mu se dopadam. Mnogo. Priznavala sam da je zgodan i simpatičan, ah to je bilo sve. Svi uslovi su bili tu, ali nije bilo katalizatora koji bi ih uklopio u celinu. On je želeo da se češće viđamo, da se zbližimo, ali sam ja bila neodlučna. Ponekad smo izlazili sami, ponekad u društvu; upravo smo prethodne subote bih izašli s nekoliko prijatelja. „Prilično si zahtevna prema muškarcima", ponavljala mi je majka, „Svakom pronađeš manu", navaljivala je. „Baš me zanima hoće li ti neka veza potrajat i duže od šest meseci..." I stalno tako. Ponekad me sirotica baš smara ... „Smiri se, Meri" , tešio ju je tatica.„ Jednog dana će se pojaviti onaj pravi. Ne treba prihvatiti prvog na kog naletiš. Zar ne?" I namignuo bi mi, saučesnički. Moja mama je bila u pravu. Ja uživam u muškom društvu, ali me nerviraju kad pokušavaju da mi ograniče slobodu, tražeći sve više i više; onda mi presedne i poželim da raskinem. Na svu sreću, lako stičem nove prijatelje i tatica je bio u pravu: još nisam naletela na onog pravog. Ili, ako esam, to je tek trebalo da saznam. Ne znam šta sam osetila pričajući tog jutra s Majkom; možda sam osetila da je isto onako utučen kao sto sam bila ja, ali mu rekoh da dođe kod mene i da ćemo večerati nešto što nađemo u frižideru. Znala sam da će prihvatiti, kao što i jeste. Čekala sam ga s otvorenom bocom kalifornijskog kaberne sovinjona, i čim je ušao, ispričao ml je da njegov najbolji prijatelj radi na spratu druge Kule iznad mest udara. Bio je očajan. Seli smo pred televizor ispijajući vino i u neverici mrmljajući. Tog dana televizija je, bez reklama i uz poneka nova uključenja, ponavljala slike istih udara, ljudi koji se bacaju kroz prozore, napeto iščekivanje, obrušavanje... tragediju. Bili smo kao hipnotisani, nismo mogli da odvojimo pogled od ekrana. Najednom, gledajući te stravične prizore, on zaplaka. Osetih olakšanje, jer sam od pre izvesnog vremena i ja bila na ivici suza, te mu se pridružih. I plačući milovah njegovo lice, i on je mene milovao plačući. I poljubio me. Polako, prvo usne. A ja njega poljubih duboko. Bio je to prvi put da smo se tako
predali. Ne znam jeste li to nekad s nekim radili usred plakanja; to je pomalo prijavo udvaranje, s balama i slinama. Ali bilo mi je potrebno da u njegovom zagrljaju zaboravim na sve. Ponekad s gnžom savesti pomislim da bih možda to uradila i s nekim drugim. Ali, što je za mene čudno, tog popodneva mi je trebala muška zaštita, ne onako kako sam se ponekad iz zabave pretvarala, več stvarno. Ili bih je možda prihvatila i od neke žene. Ne znam. A i njemu je bila potrebna zaštita. Uvukao mi je ruku u bluzu, pa ispod grudnjaka. Ja sam raskopčala dugmad njegove košulje i ruka mi je skliznula prvo njegovim poprsjem, a onda malo niže Kad sam potom odlučila da krenem još niže, naiđoh na njegov ud, koji je pokušavao da iskoči iz pantalona. Uzdišući onako, kao posle plakanja, on poče da mi ljubi grudi. Vodili smo Ijubav na fotelji kao očajnici, kao džankiji kad traže drogu da bi zaboravili na svet oko sebe. Nismo stigli da ugasimo televizor, prozor u ono što smo hteli da odagnamo, te su se tako naša erotska mrmljanja mešala s uzvicima neverice i užasnutosti ljudi. On se bližio vrhuncu kad mi nešto privuče pažnju, i kad otvorih oči, ugledah neke nesrećnike kako se bacaju u bezdan. Odmah sklopih oči i počeh da se molim. Ubrzo smo to isto uradili i u spavaćoj sobi, bez onih užasnih slika i apokaliptičnih zvukova. I odjednom, nakon strasti, mene preplavi neka nežnost. Bila sam mu zahvalna. Kad je došao u moj stan, srce mi se toliko stezalo u grudima da me je gotovo boleto, a kako smo vodili ljubav, vratilo se u svoju prirodnu veličinu, čak i naraslo. Tu stravičnu noć, kad sam osećala da je Njujork nastanjen hiljadama duša bez tela koje zbunjene, prestrašene, očajni traže svoj put u tami, dok mi živi oplakujemo njihov nestanak, proveli smo zagrljeni u mom krevetu, okrepljeni onom srećom koja se oseća kad čovek više nije užasno nesrećan. Mrak i strava ostali su napolju, daleko. I ja sam pomislila da bi tako moglo biti zauvek. Kad je sutradan ujutru Majk odlazio, pitao me je želim li da se nađemo uveče, I ja sam pristala. I tako smo počeli da se zabavljamo. I naravno, moj život žene bez stalnog muškarca zauvek se promenio. Tog dana.
4
Kuća mojih roditelja nalazi se u otmenom delu Long Ajlenda. Nije to edna od onih preskupih kuća na samoj granici s plažom, ali je jedno veoma lepo zdanje u engleskom kolonijalnom stilu, na dva nivoa i s jednim prostranim vrtom. Kad je automobil skrenuo na pošljunčani put prema glavnoj kapiji, pritisnuh sirenu; obožavam kad izađu da me dočekaju. Prvo se pojavio tatica, s nedeljnim novinama u rukama. „Srećan ti rođendan, Kristina!", reče zagrlivši me i mi se dvaput poljubišmo. Utom izađe i mama; po kecelji koju je imala na sebi videlo se da smo je zatekli usred pripremanja nekog od njenih specijaliteta. Moja mama je odlična kuvarica i dugo je maštala da će na Menhetnu otvoriti restoran u mediteranskom stilu. Kuvanje retko kad prepušta pomoćnici, a u tom trenutku, koliko sam ja po njuha mogla da procenim, pripremala je jedan od onih ribljih specijaliteta, koji su toliko ukusni da ih ona zove „kulinarske čarolije". Pošto smo se izljubili i pozdravili, tata i Majk su otišli u salon, a ja sam otišla s njom u kuhinju. Moram da priznam da ja to mesto ne postećujem baš često, ali sam htela da joj što pre saopštim novost. „Verenički prsten!", uzviknu ugledavši ga, i pljesnu rukama poskakujući od sreće. „Kako je lep! Čestitam!", i ponovo me poljubi i čvrsto zagrli. Bila je presrećna; Majk je, po njenom mišljenju, bio idealan mladić. „Pa to je sjajno! Kad je svadba?" „Još nismo odlučili, mama", odgovorih pomalo razdražena njenim navaljivanjem. „Suština je u tome što se meni ne žuri; živimo sjajno, meni odlično ide na poslu i zasad ne želim da imam decu. Možda ću mu predložiti da malo živimo zajedno pre nego što se venčamo."
„Ali prvo morate da zakažete venčanje!" „Videću." Dobra žena je počela da me gnjavi. Divno je imati zgodnog i bogatog momka. Možda je još bolje biti njegova verenica, a sigurno najbolje biti njegova žena, ali ja nisam imala razloga da žurim. Htela sam da oj sa svadbe skrenem misli na prsten, pre nego što se prokleto venčavanje pretvori u razlog za prepirku. „Jesi li videla kako je dijamant lep i veliki?" I stavih joj dijamant pod nos. Zena je u poslednje vreme malo kratkovida. Ona pažljivo pogleda moju ruku i ja odjednom primetih da se trgla i stresla. Čak mi se učinilo i da je odstupila korak unazad. Gledala je čas moju ruku čas mene, prepadnuta. „Šta ti je?" „Ništa" , slaga ona. „Kao da si iznenađena." „Oduševljena sam prstenom koji ti je poklonio Majk. Savršen je", reče zalim. „AIi kakav je ovo drugi prsten? Nisam ga na tebi viđala ranije." „Dobila sam ga na potpuno neverovatan način", oduševljeno odgovorih. „Ali to ću ti pričati dok budemo jeli, da čuje i tata." I nakon kraće ćutnje, dodadoh: „Ali osećam nešto čudno, kao da sam ga videla nekad ranije. „Ne, ne sećam se", zamišljeno odgovori. Ali ja sam je dovoljno dobro poznavala da shvatim da ne govori istinu; nešto je krila od mene. Moja znatiželja je narasla još više. Za vreme ručka, moji roditelji su bili dovoljno učtivi da ne pokažu koliko su srećni zbog preskupog izgleda dijamanta, iako bi mama - ponekad sam baš grozna prema njoj - držala dijetu cele nedelje samo da je istog časa mogla saznati koliko je plaćen. Kad je razgovor, koji se sve vreme vrteo oko prvog prstena, splasnuo pošto su iscrpene sve pohvale na račun lepote onog dragulja, došao je na red drugi prsten... A onda je Majk počeo da priča o tome kako se na mom rođendanskom slavlju pojavio tajanstveni motociklista. Majk obožava da preteruje i da u priču ubacuje svakakve pikanterije. Sad je kurir imao dva metra i bio njujorška verzija Darta Vejdera, zlikovca iz Ratova zvezda, onog koji je sav u crnom, uključujući i kacigu. Samo je još trebalo da priču proprati muzikom i specijalnim efektima:
bzzzinn! Kao što rade deca. Ali moji matorci su ga zaista slušali s izuzetnom pažnjom. Momak ume da priča, ali mislim da je mojim roditeljima sama pomisao na to da će im se ćerka udati za blistavog vlasnika mnogobrojnih kartica, što zlatnih što srebrnih, što dijamanskih, ako ih ima, i ako su sve u savršenom važećem stanju, bila dovoljna da se pokažu naročito zaintertaovani za bilo koju njegovu priču. „Kako je to tajanstveno!", uzviknu moj otac, na koga je priča, izgleda, ostavila veliki utisak. „A da nije neka šala?" „Da je šala, skupo bi koštala šaljivčinu". rekoh. „Jedna moja prijateljica radi za Sotbi i stručnjak je za drago kamenje. Tvrdi da je prsten veoma star i da je kamen rubin izuzetnog kvaliteta, samo što je izbrušen kao da je od pre sto godina." „Daj da ga vidim", zatraži tatica, zainteresovan. I dok sam skidala prsten, posmatrala sam svoju majku. Nije prozborila ni reč, pravila se luda, ali je odavala utisak kao da sluša neku poznatu priču. „Čudno je što na potvrdi o prijemu pošiljke piše da paket dolazi iz Barselone." „Barselona!", uzviknu moj otac posmatrajući prsten koji je sad držao u rukama. „Ja sam već video ovaj prsten. Naravno, to je bilo u Barseloni." „Meni se isto čini!", uzvratih. „Zar se ne čini i tebi, mama?" Primetih da se malo zbunila dok je odgovarala: „Možda, ali ne sećam se." Ja sam bila sigurna da ona tačno zna odakle prsten potiče. Zašto onda poriče? Otkud to pretvaranje? „Znam!", uzviknu moj otac. Držao me je u neizvesnosti. „Naravno da se sećam!" „Reci", nestrpljivo rekoh. „Ovo je bio Enrikov prsten. Sećai li se, Meri?", reče „Možda, sve je moguće", neodređeno odvrati moja majka. Da, sigurno pomislih. Ona je znala nešto više, nešto je krila. „Kog Enrika?", htedoh da saznam. „Mog kuma?" „Da".
„Ali on je umro!" „Da, umro je", ponovo potvrdi moj otac. „Ali kako može mrtav čovek da pošalje poklon?", umeša se Majk, sve zainteresovaniji. Sigurno je smišljao neku fantastičnu priču koju će pričati svojim prijateljima na Vol stritu. „Enrik je bio moj kum. Pričala sam ti o njemu i ranije. Znaš", objasnih mu, „kod nas katolika se, kad nas krštavaju, dva rođaka ili prijatelja, jedan muškarac i jedina žena, prihvataju odgovornosti da te čuvaju fizički i duhovno u slučaju da se tvojim roditeljima nešto desi.On mi je bio kum i poginuo je u automobilskoj nesreći one godine kad smo mi došli ovamo. „Zar ne?",upitah roditelje. Moja mama je razmenila čudan pogled s taticom pre nego što je odgovorila: „Da, umro je...", reče. I tada mi postade sasvim jasno da taje nešto o Enriku. Takva je Marija del Mar; za nju cilj opravdava laž. Jer je to društveno prihvatljivo, jer se boji da nekoga ne uvredi, ili možda zato što mrzi neposredne sukobe i beži od njih. „Nešto krijete od mene", izjavih. I odjednom mi sinu: „Pa naravno! Nije ni umro, sigurno je još uvek negde živ; zato mi je i poslao svoj prsten." Tatica pogleda moju majku i reće joj: „Kristina je sad već odrasla žena." Lice mu beše ozbiljno. „Moramo joj reći istinu." I ona potvrdno klimnu glavom. Oboje sam ih posmatrala, a onda pogledah i Majka, koji se sav bio pretvorio u uvo, možda čak i više nego ja Zaintrigirana, spremih se da slušam. „Enrik je mrtav", otac me je tužno gledao. „To je činjenica, ali nije poginuo u saobraćajnoj nesreći kako smo ti rekli. Izvršio je samoubistvo. Pucao je sebi u usta ". Prenerazila sam se. Ja sam obožavala Enrika. Kad sam bila mala, u Barseloni, bio mi je kao ujak, štaviše, njega sam od svih odraslih najviše volela, posle svojih roditelja. Sećam se da je uvek bio prijatan, blag, nasmejan, i stalno je izmišljao neke igrice da bismo se nas troje ludo zabavili: njegov sin Oriol, njegov nećak Luis i ja. Sećam se njegovog gromoglasnog smeha i kako nas je zasmejavao... Nikad ne bih pomislila da bi neko ko je tako pun života, neko ko je tako
pozitivan mogao da dođe na ideju da sebi oduzme život. „Ne, to nije moguće", rekoh. „Da. Tako je bilo, sasvim sigurno", potvrdi moja majka. Sad me je ozbiljno gledala, izgubila je ono skrušeno držanje krivca koje sam primetila u kuhinji .Znali smo da će te to sa samoubistvom mnogo potresti. Zato i nismo hteli da ti kažemo." „Ali ne mogu da verujem!". mrmljala sam. Mama je bila u pravu, i posle toliko godina to me je mnogo potreslo, izazivajući u meni golemu tugu. „Ne mogu za njega to da poverujem. Ne za njega." Gledali su me ćutke, ne odgovarajući, rastuženi. „Ali zašto?", raširih ruke unoseći dramatičnost u svoje jadikovanje. „Zašto se ubio?" „Ne znamo", odgovori mi mama. „Njegova porodica mi to nije rekla. A ni ja nisam htela previše da ispitujem. Sećajmo ga se onakvog kakav je bio: pun života, otmen, pozitivan. Ja se i dalje molim za njegovu dušu." Izgledala je tužno, veoma tužno, volela ga je kao brata. Spustih pribor za jelo u tanjir. Izgubila sam apetit, prošla me je čak želja i za rođendanskom tortom. Bolje da to ostavimo za kasnije. Za stolom je zavladao muk i svi su gledali u mene. „A prsten?", ubrzo zatim upitah. „Šta je s prstenom? Kako to da mi ga neko šalje, sada, njegov prsten kao poklon za rođendan?" Pogledah mamu, pogledah taticu, i oboje slegnuše ramenima. Kad spustih pogled na Majka, i on slegnu ramenima, zbunjen, kao da je pitanje bilo upućeno njemu. „Otkad je dobio taj prsten, Enrik ga je stalno nosio na ruci, nikad ga nije skidao", konačno reče moja majka. Aha!, umalo da uzviknem, sad se sećaš, znači? Poželela sam da joj kažem: „Pretvarala si se otkad si ga videla u kuhinji", ali sam oćutala. Uzdržaću se od zamerki i pitanja dok ne ostanemo nasamo. Sad bi ionako sve poricala. „Nikad ga nisam videla s drugim prstenom", nastavila je „Ubeđena sam da mu je bio na ruci kad je umro." Od te izjave sva sam se stresla.
„A zar nije običaj da se ljudi sahranjuju s najdražim nakitom?" Još nisam do kraja ni izgovorila to pitanje, a već sam se pokajala što sam ga postavila. Sve troje se zagledaše u mene i niko ništa ne odgovori. Pogledala sam prsten. Kamen je, kroz crvenkastu prozraćnost. pokazivao svoj zvezdani sjaj. Crven kao krv, pomislih. Bila sam zbunjena. Kakav haos! Pokušah da saberem misli i sažmem zagonetke koje je taj prsten nosio. Zašto bi neko ko je toliko voleo život, kao moj kum, izvršio samoubistvo? Ko mi je poslao njegov najdraži prsten? Zašto meni, i s kojim ciljem? Zašto Enrik, protivno običajima,nije sahranjen zajedno s prstenom?Na trenutak mi prođe kroz glavu da možda i jeste; od užasa naježih. Ostali su me i dalje gledali. „Simpatična zagonetka, zar ne?",rekoh nasmešivši se usiljeno; pokušavala sam da budem pozitivna. Pogledah ih jednog po jednog. Majk mi uzvrati širokim osmehom; on je bio oduševljen. Tatica napravi smešnu grimasu, kao da kaže kakva zavrzlama, ali je mama bila smrtno ozbiljna. Izgledala je preplašeno. I dalje nešto krije, pomislih, i taj prsten je brine. I ne samo to: prestravljuje je. Već smo se spremili da krenemo kad se, iznenada, setih slike na drvenoj ploči. „Jesi li video onu sliku?", upitah Majka. Uvek je visila na zidu trpezarije; prilikom svojih ranijih poseta Majk na nju nikad nije obratio pažnju, a ni ja mu je nikad nisam pokazala. Prišli smo da je pogledamo. To je mala slika, tridesetak centimetara široka i četrdesetak visoka, naslikana temperom na drvetu koje se ucrvotočilo, nezaštićeno gipsanim malterom sa strana, i koje je sigurno nekako obrađeno da bi se sprečilo propadanje i truljenje. Međutim, oslikana površina beše gotovo netaknuta. Prikazuje Devicu Mariju koja sedi s detetom u krilu. Bogorodica je pokrila glavu togom i gleda napred u uzvišenom i nepomičnom položaju; lice joj je ljupko ali ozbiljno, a jedan lep zlatni oreol, s urezanim cvetnim crtežima, okružuje joj glavu. Drži dečačića, možda od dve godine, koji je malo nagnut i sedi na desnoj nozi svoje majke, blagosiljajući posmatrača.
Mali lsus ima nešto manji oreol, manje obrađen, a blag osmeh titra mu na usnama. Oduvek me je fascinirao taj kontrast između njene statičnosti i pokretljivosti mališana. To tada nisam znala, ali mali Isus, novi naraštaj, ima gotički impuls nasuprot smirenosti majke, u kojoj još ima ponešto romanike. Na gornjem delu drvene ploče nalaze se dva gotička luka, postavljena edan iznad drugog, napravljena od malih reljefa,zlatastih kao i pozadina slike, koji kao da predstavljaju slike svetaca iz neke stare kapele. To je opet gotičko, koje, iako u slikarstvu zakasnelo u poredenju s arhitekturom, na ploči preovlađuje. A u donjem delu, podno Bogorodičinih nogu,urezan je latinski natpis: Mater.
Dobro, maločas rekoh da je slika oduvek bila tamo, što nije baš sasvim tačno. Ali skoro da jeste. Došli smo u Njujork u januaru 1988. godine. Ziveli smo nekoliko meseci u hotelu dok moji roditelji nisu pronašli ovu kuću, tako da smo se, pošto smo izvršili neke prepravke, u nju uselili u martu. A onda, na Uskršnji ponedeljak, tačno na vreme, stigla mi je ta drvena slika kao poklon od mog kuma. Pošto još nismo bili okačili sve
slike, odmah smo joj pronašli mesto. Očekivala sam poklon od Enrika. Nikad nije zaboravljao svoju obavezu, ali razume se da, na tolikoj udaljenosti, nije mogao da mi pošalje uskršnji kolač, kao što je to inače činio. Umesto njega, poslao mi je ovu predivnu sliku. Nakon nekoliko nedelja stigla mi je vest o njegovoj smrti. Za mene je to bila tragedija i razumem zašto su me roditelji lagali krijući od mene da je izvršio samoubistvo. Ja sam obožavala Enrika. „To je lepa slika", reče Majk prenuvši me iz misli. „Deluje veoma staro." „Enrik mi ju je poklonio, neposredno pre nego što je umro." „Jesi li primetila’", reće on. „Bogorodica nosi tvoj prsten." „Šta?", i pogledah Bogorodičinu levu ruku, onu kojom je pridržavala dete. U stvari je tamo, na njenom srednjem prstu, bio nacrtan prsten. Imao je crveni kamen. Bio je to moj prsten! Na trenutak osetih vrtoglavicu, kao da gubim svest. Neko stravično predosećanje udari me kao pesnica. O moj bože!, pomislih. Sve je povezano. Prsten, ploča i Enrikoro samoubistvo.
5
Uprkos zaprepašćenju što sam iznenada otkrila da je taj prsten, koji sam toliko puta videla na slici, bio Enrikov, i što sam se uverila da on krije neku čudnovatu priču, nastavila sam da ga nosim zajedno s dijamantskim, oba na istoj ruci, jedan pored drugog. Neobično sam zavolela ta dva prstena; jedan e predstavljao ljubav mog verenika, drugi ljubav mog dragog kuma. Nisam ih ni po koju cenu skidala, čak ni kad bih odlazila da spavam. Ali nisam mogla da sprečim da me ta zagonetka saleće u vidu raznih pitanja, kad sam to najmanje očekivala, i kad je trebalo da mislim na druge stvari. Cak i na poslu, katkad usred suđenja, | dok bih zastupala svoje klijente; na ruci bi mi se pojavio neki čudan osećaj, pogledala bih taj kamen sa skrivenim bleskom krvi i nadošla bi mi ona misao: zaito su mi poslali taj prsten? Zašto je Enrik izvršio samoubistvo? Ah! Zaboravila sam da vam kažem da sam ja advokat. Možda ste već i sami naslutili. Izgleda da sam uspešna, a očekujem da ću biti još mnogo bolja. A advokati moraju u potpunosti da se posvete slučaju koji vode, i najsitnije pojedinosti veoma su važne; moraš neprekidno da razmišljaš o svim eventualnostima i mogućim preokretima slučaja, moraš da pronađeš presedane u prethodnim presudama... i sve to. I toj profesiji nimalo ne pogoduje da misli zaokupiš gotičkim misterijama. Ali ja nisam mogla da odolim misteriji. Pomislila sam da pozovem nekoga iz Barselone. Moje prijatelje iz detinjstva, Oriola, Luisa, ali sam im izgubila svaki trag otkako smo otišli iz španije. Kad sam zamolila mamu da mi pomogne da stupim u vezu s rođacima Bonaplatom i Kasahoanom, rekla mi je da je izgubila svoj stari imenik, da nije bila ni u kakvoj vezi s tim porodicama od Enrikove smrti i da ne zna kako bi ih pronašla. Nisam joj poverovala. Ali nisam želela ni da je pritiskam; nešto mi je
govorilo da ona želi da sakrije prošlost, da je zaboravi. I tako sam jednoga dana pokušala to da saznam preko tele fonske službe u Španiji. Nisam uspela da pronađem ni Oriola ni Luisa u celoj Barseloni. Odlučih da se pritajim i čekam. Ako se neko potrudio da pronađe moju adresu da bi mi poslao prsten, taj neko će se na kraju i otkriti. Ili sam ja barem to priželjkivala. Sećam se onog leta, oluje i poljupca. Sećam se uskomešanog mora i peska, stena, kiše, vetra i poljupca. Sećam se poslednjeg leta, oluje i prvog poljupca. I sećam se njega, njegove toplote, njegove postiđenosti, talasa i ukusa soli na njegovim usnama. Sećam se njega i mog poslednjeg letovanta u Španiji i njega u mom prvom strastvenom poljupcu. Nisam zaboravila svoju prvu ljubav, nisam zaboravila ništa, sećam se njega. Oriola. Otkriće mog prstena na slici promenilo me je. Potpuno. Uhvatila bih sebe kako mislim na Oriola, onog dečkića koji je bio moja prva ljubav, u mom detinjstvu, na Enrika i enigme na koje ranije nisam obraćala dovoljno pažnje. Zašto se nikad nismo vratili u Španiju? Zašto se nismo vratili u Barselonu? Ta i slična pitanja uporno su me proganjala i mučila. Mnogo puta sam molila mamu da odemo, ali sam uvek dobijala isti odgovor: „Sad nije zgodno, možda iduće godine; tatica i ja smo se dogovorili da letujemo na Havajima;u Meksiku ili na Florida Kizu." Ali nikad u Španiji. Čak ni za Olimpijske igre ’92. Bližio se moj sedamnaesti rođendan, i tada je mama rekla da nije u redu da tamo proslavimo rođendan kad su naši prijatelji iz Barselone verovatno još u žalosti zbog Enrikove pogibije u „saobraćajnoj nesreći". U to vreme navršavalo se već tri godine od njegove smrti, porodica Šeron je išla na Olimpijme igre i pozvali su i mene. Moja mama je ubledela u licu čim sam joj to spomenula. I počela je da smišlja izgovore. Na kraju je uspela da me ubedi. Vozačka dozvola i auto. I ja sam prihvatila zamenu.
Ali bilo mi je jasno da plete paukovu mrežu da bi me sprečila da pređem okean i vratim se u Barselonu. Marija del Mar je ćerka jedinica, kao i ja. Moj deda je umro šezdesesetih godini, a baka kad sam napunila deset. Prema tome, nije bilo žurbe da se vratimo. „Moraš dobro da se navikneš na zemlju svog oca", govorila bi, „ovo je sada tvoja zemlja i nema mesta nostalgiji." Tako sam počela da zaključavam svoja sećanja, skladišteći ih u biblioteci čeznje u koju se naš um ponekad pretvori. Sećanja na baku, na moje prijatelje, na mog kuma Enrika, kao i tolika sećanja na njega, na moju prvu ljubav, na Oriola. Bila su to prelepa sećanja na jedan divan svet, kome sam pribegavala ležeći u krevetu i zamišljajući svakakve dogodovštine dok me ne bi ophrvao san. A u moje snove je dolazio on, zajedno s morem, sa suncem, olujom, solju, svojim usnama i onim poljupcem. Tatica je sa mnom uvek pričao svojim američkim engleskim iz Mičigena, moja škola u Barseloni bila je četvorojezična, a ja najbolja u svojoj engleskoj grupi. Pri tom sam ubedena da su žene, u proseku, mnogo bolje od muškarca u verbalnom izražavanju. Nisam imala nikakvih poteškoća.A i činjenica je da sam se zaista odlično snašla u Njujorku. Svake godine sam bila sve omiljenija u svojoj školi i sticala sve veći broj prijatelja. Na kraju sam potisnula želju da se vratim u Barselonu, prihvatajući igru svoje majke da to odložimo za neki drugi put. Završila sam koledž, diplomirala prava i započela profesionalnu karijeru - zašto kriti? - briljantnu, barem zasad. U međuvremenu sam imala dosta prijatelja, mladića, l ljubavnika... A moja katalonska sećanja ostala su tamo, na policama moje biblioteke čežnji, odakle su, sve ređe i ređe, ponekad bežala. Već sam rekla da sam se uverila kako moja majka ne želi da se vrati niti da ja otputujem u Barselonu. To je bila zagonetka i drugi razlog zašto sam želela da odem. Prvi je bio Oriol. Ne zato što sam i dalje bila zaljubljena u njega; zabavljala sam se sa mnogo muškaraca, a sada volim Majka. Ali zbog slatkog sećanja na one trenutke, na spoznaju ljubavi, zbog toga sam želela ponovo da ga vidim. Kako li sada izgleda? Sve je to bilo poslagano, čuvano na policama sećanja, ali je taj prsten krvi sve ispremeštao i moju biblioteku izvrnuo naglavačke. Sada su mi kroz glavu prolazile slike oluje potkraj onog leta, a onda Oriolov smešak,
pomalo stidljiv, pomalo ironičan, a posle i slike mojih školskih drugarica na obroncima Koljserole, i ovo, i ono,.. Taj prsten je bio poziv da se vratim. Da, sigurno, sviđalo se to mami ili ne, sledeće praznike provešču u Barseloni. Odjednom, kao u nekom potresu, želja za povratkom postade žarka.A sećanje učestalo , uporno. To veče je bilo jedno od poslednjih večeri avgusta ili početak septembra. Porodice su se polako vraćale u veliki grad i to beše plejada rastanaka „do sledećeg leta", a optimisti su govorili „moramo se videti u Barseloni". Mi smo obično ostajali do samog kraja i vraćali se tek toliko ranije da se pripremimo za početak školske godine. Ti poslednji dani imali su gorkosladak ukus. Obuzimao nas je onaj osećaj da se nešto lepo završilo, a nagoveštaj nostalgije za onim čemu se kraj tek bližio ubijao je. Naš letnjikovac, kao i letnjikovci mnogih nam prijatelja koje smo često posećivali, nalazio se na Kosu Bravi. Mestašce je predivno, s prostranom plažom, takoreći malom uvalom, okruženom s obe strane planinama punim borova koje, u obliku stenja i grebena, uranjaju u more. Na jednom kraju plaže zidine načičkane stamenim okruglim tornjevima izdizu se iznad stena, oš uvek štiteći stari hrišćanski zaselak od napada gusara Saracena, pa čak ponekad i od nekog lokalnog koji je u potrazi za plenom i devojkama za porobljavanje. Hridi iznad kojih je smešteno utvrđenje vrletne su, ali više prema jugu postoji prilaz jednoj maloj uvali, neopisivo lepoj, peskovitoj i kamenitoj. Tamno zelenilo borova, sivilo stena, blistavo plavetnilo letnjeg neba i zelena, indigo i bela boja mora nude idiličnu sliku, kao na razglednica. Za nas je to bio raj i skoro stalno smo u tu uvalu silazili s Oriolom, njegovim rođakom Luisom i istom družinom prijatelja i prijateljica s kojima smo svake godine letovali S jednostavnim maskama, cevima za ronjenje i plastičnim sandalama, da ne bismo povredili stopala, istraživali smo podvodnu prirodu, igrajući se manje-više bezazleno. To kažem zato što smo, koliko se sećam, tog poslednjeg leta mi devojčice sigurno imale dvanaest - trinaest godina, a dečaci četrnaest-petnaest.Ali je činjenica da su oni, iako stariji od nas, u podeli nestašluka prilično zaostajali.
Tog dana majke su bile zauzete pripremama kuća za zimsko zatvaranje i pakovanjem kofera za povratak. Očevi su već neko vreme, otkako su se završili godišnji odmori, boravili u Barseloni i dolazili su u mesto samo vikendom. Popodne je bilo neobično sparno, lepljivo, i nesumnjivo je nagoveštavalo ono što će se desiti. A desilo se, dok smo među stenama plivali za nekim ribama, da se more narogušilo, vetar grunuo ka obali, svom silinom, a snažna grmljavina nadjačala razbijanje talasa o stene. Za nekoliko minuta, crni olovni oblaci nakupiše se na nebu; voda potamne i počeše da padaju krupne kapi kiše. „Hajde, požuri", reče mi Oriol. Na plaži sam videla devojku koja nas je čuvala kako viče da svi smesta izađemo iz vode. Luis i ostali su se već bili dočepali peškira i žurno su ih skupljali, a zatim se trkom popeli uza stepenice prema zidinama da bi se sklonili u naselju. „Sačekaj me, ne ostavljaj me", preklinjala sam ga. Uzburkano more, crno, preteće, odražavalo je teške, tamne oblake. Svi smo znali zašto do obale treba stići što pre; munja na moru ubije svako živo biće koje se nađe u blizini. Osećala sam strah, ali mi je nešlo govorilo da ne žurim, te se pretvarah da sam na izmaku snage. Oriol mi je priskočio u pomoć, a kad smo stigli na obalu, prava mediteranska letnja oluja sunovratila se takvom silinom da se činilo kako oblaci hoće istog trena da se isprazne. Na plaži nije bilo više nikoga; ostali su pokupili sve stvari i u celoj onoj zbrci verovatno već potpuno zaboravili na nas. Od kišnih zavesa nije se moglo videti dalje od nekoliko metara. Rekoh mu da sam iscrpljen i krenuh ka jednom od malobrojnih otvorenih zaklona medu stenama. Voda nas je zapljuskivala. Izazivala sam ga. Oriol mi se uvek sviđao, ali sam poslednjih nekoliko nedelja bila luda za njim. Ali dečko ništa nije preduzimao. Možda je bio stidljiv; možda me je smatrao klinkom, ili mu se možda nisam sviđala... A možda jednostavno nije bio dovoljno zreo i možda mu se nešto slično još uvek nije vrzmalo po glavi. „Hladno mi je", promrmljah stisnuvši se uz njega. Raširio je ruke da me obgrli i ja osetih kako drhti. Preko kupaćih, preko naših mokrih tela, crpli smo toplotu jedno iz drugog, i da se tada ceo svet
oko nas srušio, od one oluje i razbesnelih talasa, ja ne bih bila u stanju da osetim ništa osim njega. Okrenuh se da mu vidim oči, tako plave uprkos okolnom sivilu, a onda se desilo. Njegove usne, poljubac, zabrljaj. Ukus njegove pljuvačke i soli. More je grmelo, gromovi su parali nebo, kiša je pljuštala...i sad se stresem kad se toga setim. Sećam se svog poslednjeg leta u Španiji, oluje i poljupca. Sećam se uskomešanog mora, peska, stena. kiše, vetra i svog prvog pravog poljupca. Ništa nisam zaboravila, sećam se njega.
6
I tako prođe nekoliko nedelja. Nosila sam oba prstena, moj odnos s Majkom bio je savršen, ali... tu je bio taj čudni prsten s njegovim kamenom krvi. Dopadalo mi se da šaljem odsjaj crvenog krsta na neki papir, salvetu ili ćaršave. Sve u vezi s tim prstenom bilo je obavijeno velom tajne. Kako e i zašto dospeo do mene? Slutila sam da ta zagonetka krije neku još veću misteriju; da se ne radi o običnoj pažnji povodom rođendana. Kad god bih ga pogledala, vraćale su mi se slike iz detinjstva; moj kum Enrik, njegov sin Oriol, Luis, kao i tolika druga sećanja na najsitnije pojedinosti, na događaje koje sam zakopala u sećanju i čijeg prisustva dugo već uopšte nisam bila svesna. Znala sam da nešto mora da se desi, da je prsten samo početak, ali me e strpljenje polako napuštalo. A ono što sam čekala da se desi, što sam predosećala da se mora desiti, zaista se i desilo. „Gospođice Vilion." Bio je to vratar zgrade koji mi je pozvonio na interfon. „Jutros vam je stiglo jedno preporučeno pismo." Prva misao koja mi je prošla kroz glavu bila je da je to možda nešto vezano za neki proces koji sam vodila u advokatskoj kancelariji, ali sam odmah zaključila da je to besmisleno. Nikad mi pozivi za ročišta nisu stizali na kućnu adresu. A onda sam pomislila da moram bili na oprezu, za slučaj da je to jedno od onih smrtonosnih pisama s antrakson ili drugim pošastima koje su trenutno u modi. „Želite li da vam ga odmah donesem?", nastavi on. „Iz španije je." „Da, budite ljubazni", snažno osećanje preplavi mi grudi. Evo ga! Mora da je to!
Kad sam uzela pismo, ruke su mi se tresle, te se, uz smešak kojim sam glumila ljubaznost, ne preterano srdačno oprostili od gospodina Lija, koji je hteo da iskoristi priliku da me obavesti o veoma važnim stvarima koje se tiču zajednice stanara. Pismo je bilo od nekog javnog beležnika iz Barselone i, pošto nisam imala vremena da potražim otvarač za pisma, čak ni neki nož, koverat sam pocepala rukama. Gospođa donja Kristina Vilson Poštovana gospođo, Imam čast da Vas pozovem na otvaranje drugog testamenta don Enrika Bonaplate, budući da ste Vi jedan od njegovih naslednika. Testament će biti pročitan u našoj kancelariji u subotu l. juna 2002. u dvanaest sati. Molimo Vas da potvrdite svoj dolazak.
I beležnikov potpis. „Sada hoću", pomislih. „Ovoga puta mama neće moći da me zaustavi.Otići ću u Barselonu." Naravno da je pokušala da me zaustavi. Saopštila sam joj vest za stolom kad sam sledećeg puta otišla kod njih, u nedelju, zajedno s Majkom. Ona ništa nije prokomentarisala, ali je moj otac bio iznenađen. Testament? Trebalo je da se pročita i primeni neposredno posle Enrikove smrti. Ali da ostavi dva testamenta? I drugi da se otvori četrnaest godina posle prvog? Kako je to čudno! Stvarno je bilo čudno, sve je bilo vrlo čudno. I tajanstveno. „Nemoj da ideš, Kristina", reče mi mama kad smo ostale nasamo. „Sve mi je to strašno sumnjivo. Ima u tome nečeg čudnog, nečeg uvrnutog." „Ali zašto? Zašto da ne idem?" „Ne znam, Kristina. To s nekakvim drugim testamentom je besmisleno. Neko ima neki razlog da te odvuče u Barselonu." „Mama, ti nešto kriješ od mene. šta? Odakle ti taj strah? Zašto se nikad nismo vratili, čak ni u posetu? Zašto nisi ostala u vezi sa svojim
prijateljima?" „Ne znam. To je neki osećaj, utisak. Ali tamo čeka neko zlo." „E pa ja nameravam da odem." „Nemoj da ideš, Kristina", glas joj je bio tužan. „Zaboravi celu tu priču. Nemoj da ideš. Molim te." Talasi su silovito udarali po plaži od oblutaka, podno litice. Povlačili su kamenje, a ono je sa svakim novim naletom talasa proizvodilo strašnu buku koja me je podsećala na sudaranje kostiju. Nebo je bilo načičkano oblačićima koji su se brzo kretali i odražavali igru sunca i senki na jednoj ezivoj sceni. Na plaži, grupa muškaraca okovanih lancima jedan za drugog i za jedno drvo, u dronjcima, smrdljivi, kukajući na sav glas, preklinjući, vređajući, raspravljali su da li da pobegnu ili da se brane. Drugi su se molili, čekajući svoj red, gledajući pomireno, bez reakcije, kako kolju njihovu sabraću. Bilo je krvi na kamenju, na zemlji, na telima koja su ležala, na onima koji su se očajnički raspravljali... i na mojim rukama. A sunce se pojavljivalo da sablje osvetli ubilačkim sjajem, a zatim zamicalo za oblake, ostavljajući da se smrt poput senke spusti na zemlju, na leševe. Osećala sam kako mi se srce steže od velikog bola, ali ja sam bila s onima koji su, obučeni u sive tunike, radili brzo i vešto, povlačeći za kosu glave žrtava unazad i s jednim ili dva reza presecajući im grla sve do vratne žile. Još krvi. Jedan od mojih kolega, najmlađi, ubijao je plačući. A na jednoj od tamnih tunika, opšivenoj s desne strane, na jednom krvniku svetleo je taj crveni krst, onaj s mog prstena. Covek s prstenom bio je tamo, zapovedajući koljačima, i sve što sam ja videla videla sam njegovim očima, takode punim suza. Krici su sestišavali i komešanje je prestalo. Kada je i poslednji zarobljenik izdahnuo, taj čovek je ničice pao na kamenje, da se moli, i ja osetih njegov bol. I neutešno zaplakah; nisam mogla da zaustavim ecaje. Bio je to dubok bol, beskrajan, koji mi je izvirao iz grudi, iz utrobe. Zatekoh se kako sedim na krevetu; uistinu sam plakala, a osećaj, bol, beše tako stvaran da nisam mogla ponovo da zaspim. Na svu sreću, trebalo e da ustanem već za pola sata, i to vreme sam provela budna ležeći u krevetu i pitajući se odakle potiče taj košmar. Sta li mi se dešava? Zar je na mene toliko uticao Enrikov posmrtni poklon? Ima li taj prsten neke veze s tim drevnim vizijama prepunim bola? Pogledavši svoju ruku, s oba prstena
na njoj, ućini mi se da rubin boje krvi blista mnogo jače od dijamanskog prstena ljubavi. Kad je budilnik najzad zazvonio, osetih ogromno olakšanje. Koliko sam samo želela da se vratim u stvarnost!
7
Nisam ni primetila dok se jutarnji pretres u sudu nije završio. U tašni mi nije bilo telefona ni ključeva iako su novčanik i sve ostale stvari bile tu. Kako je moguće da sam ih izgubila? Nije mi bilo jasno. Odjednom mi sinu. „Reje", obratih se jednom kolegi„pozajmi mi svoj mobilni." „Gospodine Li, nestali su mi ključevi. Zovem vas tek da znate. Da to imate u vidu." Njegov odgovor beše iznenađena tišina i ja se uznemirih. „Šta se dešava?", upitah. „Ali vi ste pozajmili ključeve tehničarima koji su jutros dolazili" „Kakvim tehničarima?", zakreštah .„O čemu vi to?" „Da, onima koji su došli da vam poprave muzički uređaj." „Ma šta to pričate?" „Gospođice Vilson" ,začuđeno odgovori „zar se ne sećate? Jutros ste me zvali da mi kažete kako će doći tehničari da vam poprave muzički uređaj. Rekli ste mi da ste im dali svoje ključeve." Stresoh se. „Uopšte vas nisam zvala ." „Rekli ste mi da vas, ako bude potrebno, pozovem na mobilni. Kad su ti ljudi otišli, to sam i učinio, i vi ste mi rekli da je u redu i zahvalili ste mi." „To nisam bila ja. Ukrali su mi i mobilni." Bob Li je imao duplikat mojih ključeva i pošao je sa mnom u obilazak stana. Ispremetali su ormane, pomerali ogledala i slike u potrazi za sefom. Ali sve je bilo tu. Sta li su tražili? Rekonstruisala sam događaj. Sve je pažljivo isplanirano. Neko je znao da ću celo prepodne biti na suđenju. Neko ko me je čuo na nekom suđenju, neka žena koja je mogla da mi oponaša glas. Neko ko zna da ja, dok sam u sudnici, isključujem telefon. Neko ko mi je ukrao telefon i ključeve iz tašne, verovatno dok sam
pripremala odbranu ili pregledala spise, i to obavio tako da ja nisam ni primetila. Zatim su prevarili Boba oponašajući moj glas. A žena je zadržala telefon ako vratar pozove. Dvojica su ušla u moj stan. Jedan je nosio kofer; to je začudilo Boba, ali verujući da ja znam o čemu se radi, nije se obazreo. I sav taj trud da ne bi odneli ništa? To su bili profesionalci, i nisu pronašli ono što su tražili. Otišli su s praznim koferom. Ali šta su tražili? Moj život se menjao, i to velikom brzinom. Najpre ta tajnovitost, onog drugog prstena. Posle saznajem da je taj isti prsten na ruci nosio moj kum, koga sam volela skoro koliko i svoje roditelje. Posle se ispostavlja da nije poginuo u automobilskoj nesreći, kao što sam mislila, već da se ubio. Onda Majk otkriva taj prsten, potpuno isti kao moj, na Bogorodičinoj ruci, na onoj staroj slici koju mi je Enrik poklonio malo pre nego što je umro. Nedugo zatim dobijam poziv za otvaranje onog njegovog čudnog testamenta četrnaest godina posle njegove smrti. A sada neko ko nije običan lopov ulazi i pretura mi po stanu. Nisam uopšte plašljiva, ponekad sam čak i neoprezna, možda zato što sam imala tu sreću da mi se nikad ništa loše nije desilo. Ali upad u moj stan, to da neko tako lako može ući unutra, ili stati pored mene i pokrasti me a da ja to i ne primetim, da oponaša moj glas.., sve me je to uznemiravalo. Osećala sam nemir, strah koji nikad ranije nisam osetila. Odjednom sam shvatila da sam veoma ranjiva. Vraćao se, doduše sada na ličnom planu, onaj osećaj opasnosti koji me je obuzeo posle tragedije od 11. septembra. Ali sve me je to u isto vreme i kopkalo, uzbuđivalo. Kakva tajnovitost! Je li upad u moj stan povezan s prstenom? Izlazila sam ispod tuša, brišući se peškirom, kad je telefon zazvonio. Ko li me zove u pola osam ujutru? „Kristina?" „Da. Ja sam", automatski odgovorih na španskom. Moje ime nije izgovoreno s engleskim naglaskom. Neverovatno je kako naš um odabira ezike. Ponekad i ne primetiš na kom jeziku pričaš. Ali ja sam taj glas odmah smestila na onu stranu okeana. „Zdravo, Kristina! Luis je .Luis
Kasahoana.. Sećaš se?" „Luis?" Moje skladište sećanja odmah proradi i začas izbaci sliku debeljuškastog, bucmastog i nasmejanog dečaka, kao da sam uspostavila video vezu s prošlošću. Luis je Oriolov rođak. „Luis! Kako se ne bih sećala!", obradovala sam se kad sam mu čula glas, „Kakvo iznenađenje! Kako si pronašao moj broj? Baš se radujem! Da nisi možda ovde, u Njujorku?" „Ne. Zovem te iz Barselone. Izvini što te zovem ovako rano, ali hteo sam da te uhvatim pre nego što odeš na posao." „E pa uspeo si." „Beležnik ti je poslao poziv za otvaranje testamenta mog ujaka. Jel tako?" „Da. Baš sam se iznenadila." „Doći ćeš, nadam se." „Hoću." „Super! Reci mi kad dolaziš. Sačekaću te na aerodromu ." „Hvala. Baš si srce, Luise. Kako je Oriol? Mnogo sam mislila na vas otkad mi je stiglo to pismo." „Oriol je dobro. Pričaću ti već. Ali zvao sam te da te na nešto upozorim." „Šta?", osetih nervozu. „Je li ti Enrik poslao neku sliku pre nego što je umro?" „Jeste." „E pa smesti je na neko sigurno mesto. Ima mnogo zainteresovanih." „O čemu ti to?!" „Da. Ta slika ima veze s Enrikovim testamentom." „Kakve?" „Zasad je samo nagađanje, moja pretpostavka. Znaću zasigurno kad nam pročitaju testament." „Ali reci mi bar nešto!", znatiželja me je satirala. „Mislim da na toj slici postoji nešto vezano za nasledstvo. To je sve." Zanemela sam.Tražili su sliku! Oni što su upali u moj stan tražili su sliku.I znali su da može da stane u kofer. Blagi bože! Sta se krije iza cele te misterije? ’ „Ali to si mi već rekao. O čemu se radi?"
„Ne znam .Dođi u Barselonu i nadam se da ćemo sve saznati prvog una." Zaćutala sam, zamišljena .A Luis se ponovo oglasi. „Znaš li? Priča se..." „Ne, ne znam ništa. Kako bih znala kad sam ovde?" „Kažu da je ujak tragao za nekim blagom pre nego što je umro. "Luis je pričao tiho, gotovo šapatom. „Za blagom?", nisam verovala svojim ušima. To me je podsetilo na neku od onih priča koje je Enrik stalno izmišljao i koje su nas decu ushićivale. Čak je, za nas troje, organizovao pustolovine traženja blaga sa uzbudljivim stazama, mapama i putevima u njegovoj velikoj kući na Aveniji Tibidabo. Sećam se svog kuma kao izuzetno kreativne osobe. Blago! Tipično za Enrika. „Da, za blagom. Ali ovo je pravo", samouvereno reče; pričao je tako tiho da sam ga jedva razumela. „Iako je to sve što znamo, do početka juna." Kratko sam razmišljala. Povezavši svog sagovornika s podacima koje je moje sećanje sačuvalo o njemu, smesta odbacih tu priču o blagu. Oduvek je bio lakoverno dete puno fantazija. Ali shvatih da nije odgovorio na nešto što me je zaista kopkalo. „Luise?" „Molim?", glas mu se vratio u normalu. „Kako si pronašao moj broj telefona?" „Lako", odgovori, smejući se. „Beležnik je porodični prijatelj. A tvoja adresa nije državna tajna da ne mogu da je otkrijem. Unajmio je privatnog detektiva da te pronađe u Njujorku. A cela porodica Vilson kao da je propala u zemlju... " Čim sam završila razgovor s Luisom, smesta pozvah svog oca. „Tatice, izvini što te budim... Slušaj, slika koju mi je poslao Enrik kao uskršnji poklon. Da, ona s gotičkom Bogorodicom. Molim te, prvo što ćeš danas da uradiš... Odnesi je u banku. Neka je čuvaju u sefu." Blago, zamislih se onako još uvek neodevena kraj telefona. Do đavola, pravo blago! Potom odmahnuh glavom u neverici. Daj! Odrasli smo ljudi... premda se Luis, izgleda, nije mnogo promenio. Nikad neće sazreti. Kakva detinjarija!
U sportskoj odeći, on u muževnoj a ja u elegantnoj, trčali smo više od pola sata i ja nisam mogla da pratim ritam koji mi je Majk nametao. Ili sam mu govorila da uspori, ili sam zaostajala. Ali nisam ni pomišljala da ga molim da stane; on je voleo pokaže da je ači, da se isprsi i pogleda me s visine. Uvek kažem da sam ja lukavija, te se ponekad ludo zabavim kvareći mu imidž tako što odglumim neku scenu. Ona s izvrnutim člankom već je klasika. Iskrivim lice od bola, a njegovo postane zabrinuto. Jauknem, on se okrene kao da kaže „ne opet", ali mi bespogovorno priskače u pomoć. Masira me, oslonim se na njega i ponekad ne mogu da izdržim da se ne nasmejem dok mi namešta članak i ne može da mi vidi lice. „Boli li te?", zabrinuto pita ne znajući da je to samo grimasa od smeha koji jedva suzdržavam. „Da, malčice", odgovaram glasom koji budi sažaljenje.„Ali si mi mnogo olakšao. Neverovatan si." Ako mi se ipak desi da prasnem u smeh, onda kažem da me golica. Ponekad, kad dođem do daha, potrčim kao metak i onda je on taj koji zaostaje. Onda me, u šali, optužuje da sam ga uhvatila na prevaru,ali ja sve poričem. U drugim situacijama se pretvaram da mi srce preskače ili da ne mogu da dišem. Tog dana je bilo drugačije. „Majk", doviknuh ga nakon što e, neuviđavno, odmakao nekoliko metara. Izvinjava se govoreći kako mu je potrebno da trči brže nego ja. „Kaži?" upita ne zaustavljajući se. „Ja odlazim." „Kako to misliš odlaziš?" Sad se stvarno zaustavio da me pričeka, pogledavši na sat. „Ali trčimo tek nešto malo više od pola sata. „Ja se takoreći tek zagrevam." „Odlazim u Barselonu." „Da, Barselona", uzvrati on. „Odlazimo u Barselonu,samo štodotad ima nekoliko nedelja." „Ne, Majk. Ja odlazim u Barselonu. Sama." „Sama?",prenerazio se.„Dogovorili smo se da i ja idem s tobom!" „Predomislila sam se."
„Ali sve smo utanačili da idemo zajedno! To je trebalo da prethodi našem medenom mesecu. A ti mi sad kažeš da hoćeš da ideš sama?" „Slušaj", zamolih ga. „Pokušaj da me shvatiš. Mnogo sam razmišljala o svemu. To je putovanje u moju prošlost, da ponovo pronađem sebe. Moram to sama da uradim. Ima toga što ne razumem: ponašanje moje majke, kako e umro moj kum. Mogu da me dočekaju neprijatna iznenađenja." „Razlog više da krenem s tobom." „Ne, ne dolazi u obzir, moram sama da se izborim s tim", prekinuh ga energično.„Mnogo sam razmišljala i odluka je donesena."Ali odmah smekšah glas:„Slušaj, Majk, divno mi je s tobom i u suštini ne postoji ništa što bih želela više od toga, ali da bi naša ljuba zauvek trajala, moramo da poštujemo jedno dragom trenutke privatnosti.Nekad je potrebno da budemo sami. „Ne mogu da te shvatim", mrštio se i prekrštao ruke nadnoseći se nada mnom kao nekakav zid. „Nikako da pronađeš odgovarajući datum za naše venčanje.A sad mi odjednom dolaziš s pričom kako želiš da ideš sama u Barselonu, a dogovor je bio sasvim drugačiji.Sta se dešava s tobom?Voliš li me još uvek?" „Naravno da te volim, ljubavi. Ne budi blesav", obesih mu se oko vrata da ga poljubim. Bio je napet, vest mu se nije dopala. „Volim li te? Obožavam te! Ali potrebno mi je da na to putovanje odem sama..." Još ednom ga poljubih. Osetih kako polako popušta.„Obećavam ti da ćemo istog dana kad se vratim odrediti datum! Važi?" Zlovoljno je gunđao i ja shvatih da sam ponovo uspela da isteram svoje.
8
To je baš lep prsten ,gospođice". Tako je moj saputni sa susednog sedišta, u prvoj klasi, započeo razgovor. „Deluje veoma starinski." Ja sam njega već bila uočila; bio je privlačan, stariji od trideset pet godina. Na rukama nije nosio nakit, što je bio znak da nije veren, ili je to hteo da sakrije, ali je njegova bela košulja s otkopčanim okovratnikom isticala diskretnu zlatnu dugmad za manšete i klasičan sat. Neobičan spoj ednostavnosti i luksuza. Zapazila sam da čeka zgodan trenutak da započne razgovor i nisam htela da mu olakšavam, najpre gledajući kroz prozor, a potom se udubivši u časopis. Mogla sam da se opkladim da će započeti razgovor za večerom i pogodila sam. Odlučih da nakratko ko prekinem s jelom, progutavši ono što mi je bilo u ustima pre nego što sam odgovorila,ozbiljno i na engleskom: „Molim?", iako um ga odlično čula. „Govorite li Spanski?", na španskom je navaljivao čovek. Morala sam da priznam da govorim. „Rekoh, imate dva divna prstena." Primetih da je donekle izmenio prvobitnu rečenicu. „I taj s rubinom deluje veoma starinski." „Hvala lepo. Jeste, star je." „Srednjovekovni",reče. „Otkud znate?" Odjednom mi radoznalost nadjača želju da glumim ravnodušnost svojstvenu jednoj veoma, veoma zaručenoj ženi, kako je moj prvi prsten i obznanjivao. Čovek pokaza predivan osmeh. „To mi je posao, gospođice. Ja sam antikvar i stručnjak za dragulje." „Ovaj prsten mi je stigao na veoma čudan način." Moji zidovi su se odjednom srušili i osećala sam se kao oni koji lekaru pričaju svoj privatni
život žudeći za benignom dijagnozom. „Znači, vi mislite da je zaista starinski?" Covek potraži nešto u elegantnom kožnom koferčiću pokraj svojih nogu i iz jedne kutijice izvadi lupu, poput onih koje koriste časovničari. „Dozvoljavate?", i ispruži ruku. Ja brže-bolje skinuh prsten da bih mu ga dala. Gledao ga je veoma pažljivo spreda i otpozadi, i počeo da mrmlja nešto kao sam za sebe. Držao me je u neizvesnosti. Potom je postavio kamen nasuprot svetlosti i, pošto ga je malo posmatrao, poče da prelama crveni krst preko stolnjaka. „Neverovatno!", naposletku reče zadivljeno posmatrajući sliku. „Ovo je unikat." „Je l’?" „Siguran sam da je ovaj kamen zaista star, dao bih mu najmanje sedamsto godina. Kad bi se dobro prodao, vredeo bi čitavo bogatstvo. Ako biste vi uspeli da rekonstruišete njegovu priču, vrednost bi se višestruko uvećala ." „Nije mi poznat istorijat ovog prstena, ali ću možda saznati nešto više kad stignem u Barselonu" - setih se slike i prstena na Bogorodićinoj ruci, ali me iznenadna opreznost navede da prećutim tu pojedinost. „Znate li šta radi ovaj unikatni prsten?" „Šta?", upitah naslućujući odgovor. „Kroz rubin se oslikava krst." „Divan efekat, zar ne?" „Mnogo više od toga. To je prošireni krst." „Molim?", upitah iznenađena. „Rekoh, to je prošireni krst", smešio se zagledan u mene .Bio je zgodan i ja postadoh svesna da je to drugi ili treći put kako ga pitam da nešto ponovi. Mora da je posumnjao kako sam tvrda na ušima ili priglupa. „To se zove prošireni krst", nastavi on na moje zaprepašćeno ćutanje „i ima isti oblik kao taj s vašeg prstena. To je templarski krst." „A, templarski krst!", rekoh pretresajući svoje mentalne arhive u očajničkoj potrazi za bilo kakvim prisećanjem koje bi me dovelo do odgovora šta to beše „templarski". Bila sam sigurna da sam tu reč čula i ranije; smesta je povezah sa svojim detinistvom u Barseloni i sa Enrikom, ali mi je mozak stao, a nisam htela da ispadnem još veća neznalica.
„Kao što se i sami sigurno sećate, templari su bili monasi ratnici koji su se pojavili početkom 12. veka, za vreme krstaških ratova u Svetoj zemlji, i ukinuti sa početkom 14. veka zbog zavere države." „Da, znam ponešto." Samoljublje me je navodilo da se pretvaram, a on e izgleda bio dovoljno veliki kavaljer da mi pruži potrebne informacije, praveći se da sam ja odlično upućena u tu temu. „Ali ne sećam se baš najbolje. Pričajte mi još o templarima." „Pojavili su se pošto je s Prvim krstaškim ratom uspešno osvojen Jerusalim. Kralj Balduin im je za sedište ustupio deo starog Solomonovog hrama, otuda su i nazvani vitezovi hrama, ili hramovnici. Oni su, bar u početku, sebe radije nazivali siromašnim vitezovima Isusa Hrista. Zadatak im je bio da štite hodočasnike koji su posećivali Jerusalim, da bi na kraju postali važna vojna mašinerija, najbogatija i najdisciplinovanija u svoje vreme, na koju su se oslanjala hriščanjska kraljevstva na Istoku pred nemilosrdnom najezdom Saracena i Turaka.U početku svog postojanja bili su veoma omiljeni,i kraljevi, plemići i seljani davali su im znatne novčane priloge u korist uzvišene misije i sa ciljem da kupe sebi mesto u raju. To oduševljenje je došlo dotle da je kralj Aragon svoje kraljevstvo zaveštao templarima i još nekolikim ratničkim redovima: vitezovima Hristovog groba i hospitalcima. A nakon žučnih pregovora, zakoniti naslednik prestola uspeo e da ga povrati, u zamenu za velike teritorijalne ustupke.Tako su se ti monasi, koji su se zavetovali na siromaštvo, neporočnost, poslušnost i borbu oružjem do smrti za odbranu Svete zemlje, pretvorili u najveću evropsku ekonomsku silu svog vremena ,uživajući pri tom privilegiju časti koju nijedan ondašnji bankar nije mogao da dostigne. Oni su izmislili kreditno pismo, pretvorivši se u finansijsku organizaciju koja je čuvala čak i blaga kraljeva, i odobravali su im pozajmice kad bi ovima, uvek spremnim da troše na raskoš i ratove više nego što su imali, novac zatrebao. Sav taj ekonomski napor uložen je da bi se održalo hrišćanstvo na Istoku; izgradili su veličanstvenu flotu koja je prevozila konje, oružje, ratnike i novac preko Sredozemlja, upošljavali na hiljade turkmena , muslimanskih najamnika koji su se borili protiv ljudi svoje vere , sagradili velika utvrđenja... Svi su ponaosob bili siromašni, kako su se i zavetovali, ali su kao organizacija bili izuzetno bogati, a ovaj prsten je, za nevolju, sigurno nosio neki visoki templarski velikodostojnik, kao simbol svog položaja, budući da običan
monah, bio on oružnik, kapelan ili vitez, nikada ne bi nosio prsten. I pošto je ponovo preslikao krst na čaršavu,još jednom fasciniran baci pogled ka prstenu i vrati mi ga. „Čestitam, gospođice, ovaj prsten je unikat." Ja ga stavih na prst, vareći priču koju mi je čovek ispričao. „Ja sam Kristina Vilson ", rekoh smešeći mu se dok sam pružala ruku. „Artur Boš", odgovori stežući je. „Drago mi je sto sam te upoznao." Koža mu je blia topla i prijatna na dodir. „Rekla si da ideš u Barselonu?" „Da." „Ja tamo živim. Sta te dovodi u moj grad?" I objasnih mu povest tog neočekivanog nasledstva. „Kako je to zagonetno!", reče on na kraju moje priče. »Ali ako je ovaj prsten uvod u ono što to nasledstvo sadrži, mislim da bih ti mogao biti od velike pomoći", i pruži mi svoju posetnicu. „Moje kolege i ja podjednako poslujemo u Sjedinjenim Državama i u Evropi. Ne bavimo se samo antikvitetima i draguljarstvom, već smo prvenstveno poznati u trgovanju antičkom umetnošću. A tu postoji velika razlika. Dragulj može biti procenjen na tri načina: prvo, po vrednosti sastavnih delova, kao što je zlato i drago kamenje; drugo, po količini uloženog rada i umetničkoj vrednosti; i treće, kao istorijski komad. Prelaženje s jednog nivoa procene na sledeći može značiti desetostruko uvećanu vrednost. Drugim rečima, za komad nakita koji u Spaniji možeš prodati samo po ceni jednog, ja u Sjedinjenim Državama mogu dobili stostruko više. Ne oklevaj da me pozoveš, biće mi zadovoljstvo da ti pomognem. Nije važno želiš li da prodaš nakit, ja mogu potvrditi njegovu autentičnost i proceniti ga." Utišao je glas, a pogled mu je postao intenzivniji. „Ali ako hoćeš da izneseš iz zemlje neko umetničko delo koje je katalogizovano, ili za koje je potrebna dozvola a hoćeš da smanjiš troškove, a ti mogu osigurati njegovu predaju u Njujorku." Iznenadilo me je saznanje da postoji mogućnost da mi se zabrani povratak u zemlju s nasledstvom koje mi je Enrik ostavio u testamentu. Cinjenica je da mi nije palo na pamet da bi nasledstvo moglo sadržati umetnička dela, a sada sam shvatila da je najverovatnije to u pitanju. Dotad sam mislila samo na avanturistički deo priče, ali mi je Artur Boš predočavao da je u igri verovatno prilična suma
novca. „U svakom slučaju, šta god da ti zatreba, makar to bio samo savet ili čak da mi ispričaš kako ti ide, pozovi me." Čuvši kako proširuje svoju ponudu, pažljivije ga pogledah. Prilično je ljubazan. Zar nije video moj verenički prsten? Čovek se smešio i izgledao privlačno. Kad dobro razmislim, nikad nije naodmet imati prijatelja na mestu gde ne znaš šta te može snaći. Ako je pri tom i zgodan, elegantan i prijatan, utoliko pre. „Hvala", rekoh uzvraćajući mu osmeh. „Imaću to u vidu. Ali ispričaj mi šta se na kraju desilo s templarima. Rekao si da su nestali nakon neke zloglasne zavere. I da su bili veoma bogati, zar ne?" „Da", odgovori Boš. „I tu je započela njihova nesreća." Ja sam ostala, čekajući da ponovo razveze svoju priču. „Godine 1291. egipatski sultan je osvojio poslednja hrišćanska uporišta u Svetoj zemlji. U tom osvajanju poginuli su mnogi templari, između ostalih i njihov najviši autoritet, veliki majstor, ali je za siromašne vitezove Isusa Hrista najgore bilo da napuste front, prvu liniju borbe protiv muslimana. Na neki način, kad je pao Sveti Jovan od Akre, takođe zvan i Akr i Aka, nestao e i razlog za njihovo postojanje. Bili su potrebni još samo iberiskim kraljevstvima, gde se nastavljala borba s Mavarima. Pa i pored toga, njihovo prisustvo više nije bilo neophodno kao dvesta godina ranije, kad su hrišćanske teritorije bile u neprekidnoj opasnosti. U 14. veku su Aragon, Kastilja i Portugal bile moćne kraljevine koje su preuzele vođstvo u ratu protiv Arapa, često upadajući na sever Afrike, dok je na Poluostrvu ostala oš samo muslimanska dinastija nazarena iz Granade, koja je bila oslabljena do te mere da je hrišćanima morala da plaća dažbine. San hramovnika bio je da se vrate u Svetu zemlju, ali duh krstaških ratova beše mrtav, a hrišćanski kraljevi nisu bili raspoloženi za rad. i tako je francuski kralj Filip IV, koga su zvali Lepi, uvek u manjku s novcem, nakon što je porobio, mučio i opelješio prvo lombardske trgovce a potom i Jevreje iz svog kraljevstva, bacio oko na siromašne vitezove Isusa Hrista, koji su u to vreme bili neverovatno bogati. Duga je to priča, ali krajnji rezultat jeste da je utamničio templare optužujući ih lažno za mnoge zločine, nateravši ih, pomoću mučenja, da priznaju ono što je on želeo, prisvojivši najveći deo njihovog bogatstva u
Francuskoj. I za kraj, spalio je na lomači najveće poglavare reda kao eretike. Papa, koji je takođe bio Francuz, praktično pretvoren u taoca kralja Lepog, pružio je slab otpor, ali je, preplašen, na kraju ipak odobrio kraljev bezočan postupak. Ostali evropsi kraljevi bili su blaži, ali su, na papin zahtev, potpomogli ukidanje reda, i naravno, u zamenu za njihovu pomoć, svi su, manje-više, zavukli ruku u veliki kovčeg, prisvajajući imovinu templara. Ali neki nikad nisu odneli sve što su želeli... Jer nikad nisu ni pronašli." „Nisu pronašli, šta?", upitah. „Pa ogromno blago koje su siromašni vitezovi Isusa Hrista izvan Francuske, imajući više vremena da reaguju nego njihove francuske kolege, izgleda uspeli da sakriju." „A!" „To je jedna od legendi o templarima. Druga kaže da je njihov veliki majstor, goreći na lomači, i kralja Lepog i papu Plašljivog prokleo da će ih stići božja kazna. A istina je da su obojica umrli pre kraja te godine." „Zaista? " „Zaista", sasvim ozbiljno odgovori. „All ima i stvari koje se pričaju o njima bez ikakve istorijske osnove, i plod su čiste fantazije." „Kao na primer?" „Kao to da su tražili Kovčeg zaveta, koji je Mojsije napravio po božjoj zapovesti,da su imali sveti Gral, da su štitili čovečanstvo od vrata pakla i slično." „A šta ti misliš?" „Ja uopšte ne verujem u sve to", odgovori samouvereno. Možda ja nisam znala mnogo o templarima, ali o ljudima ponešto i esam i činilo mi se da pogađam antikvarove misli. „Ali si zato siguran da su sakrili svoje blago, zar ne?" „To sigurno." „I bio bi oduševljen da pronađeš makar nešto, zar ne?" Artur Boš me pažljivo pogleda. „Naravno", reče, vrlo ozbiljan. „Ništa mi ne bi pričinilo veće zadovoljstvo. Moj posao, osim što mi omogućava da lepo živim, jeste i moje veliko opredeljenje. Uživam u njemu. Da pronađem templarsko blago? Dao bih ne znam koliko godina života za to. Osim toga, ko nego ja?
Ja bih znao da procenim njegovu umetničku vrednost, znao bih da ga smestim u njegov istorijski kontekst i, ako bi bilo potrebno, a veruj mi da mnogo puta jeste, znao bih da izvučem najveću materijalnu dobit iz predmeta koje bi neko odlučio da proda. Ako nekad naletiš na nešto slično, na primer na svoje nasledstvo, molim te, računaj na mene. Makar to bilo samo da mi pokažeš te predmete, da uživam posmatrajući ih." Ruka mu se spusti na moju. Dodir je i dalje bio topao, ugodan. „Molim te, Kristina, računaj na mene. Hoćeš li?" Moram priznali da me je zadivila njegova usrdna molba i ljubazno mu odgovorih. „Hoću, razume se." U Madridu smo promenili avion i ponovo smo bili susedi. Dremala sam dok me, drmnuvši me za ruku, Artur Boš nije probudio da pogledam prizor. Pospana, pogledah dole. Avion je kružio iznad mora tražeći poziciju za sletanje na aerodrom, nudeći predivan pogled na grad. Bilo je prozračno utro. „Evo ti nje", reče pokazujući mi. „Barselona je jedna stara dama koja je večno mlada. Živi između planine i mora i iz nje izbija čudesna kreativnost. Puna je umetnosti, puna je života." Videla se luka i stari deo grada, s crkvenim zdanjima koja su sc isticala i avenijom koja ga je vijugajući presecala. „To je šetalište Las Ramblas", reče mi Artur. A malo dalje nalazili su se oni blokovi jednaki po veličini, iako svi različiti, ispresecani šetalištima i avenijama punim drveća, koje je sunce, ploveći iznad mora i put zenita, isticalo obasjavajući fasade s juga, praveći senke prema severu. „To je Ensanče, živi muzej modernizma", informisao me je. „Ovo je dama; stara preko dve hiljade godina, izgleda kao da se odmara, krotka, na sunčevoj toploti, ne primećujući mravinjak svojih stanovnika, udobno smeštena na raskršću Mediterana i planina, prošlosti i sadašnjosti. Ali, u suštini, iznutra vri." Načini širok pokret rukom, kao kad neko upoznaje dve osobe: „Barselono, ovo je gospođica Kristina Vilson. Kristina, Barselona pred tvojim nogama. Želim ti prijatan boravak, uživaj u njoj ."
Izgubila sam Artura na pasoškoj kontroli i ponovo se sretosmo čekajući prtljag. Jedan od mojih kofera je kasnio i on ljubazno reče da će sačekati sa mnom. „Hvala. Neće biti teškoća", umirih ga. „Ja sam advokat i odlično govorim španski i katalonski. Ako su mi izgubili kofer, znaću da se prema njima postavim kako zaslužuju ." Čovek se nasmeja i na rastanku ponovi da ga pozovem za bilo šta što mi bude zatrebalo. Pomislih da nemam ništa protiv da se ponovo sretnem s tim očaravajućim Arturom, ne sanjajući da će doći trenutak kad ću poželeti da ga nikad nisam videla.
9
Mrzim da čekam kofere, pogotovo kad kasne, kad ih unište ili se izgube. Ali ponekad nema druge i,nakon nekoliko minuta, moj poslednji kofer pojavio se na pokretnoj traci. Uprtih ga gurajući kolica prema izlazu. „Kristina Vilson", pisalo je na oglasnom plakatu. Bilo mi je čudno što vidim svoje ime napisano tamo, medu onima koji su čekali, tako daleko od kuće. Podigoh pogled nagore, prema licu. I jedva ga prepoznah. Bio je to Luis Kasahoana Bonaplata. Lice mu se izdužilo i, mada krupajlija, više nije bio onaj debeljuca s crvenim licem kakvog sam ga pamtila. Kad su nam se pogledi sreli, na licu mu se pojavio onaj njemu tako svojstven osmeh. „Kristina!", uzviknuo je. Ne znam je li uspeo da u meni prepozna onog trinaestogodišnjeg devojčurka koji je ostavio Barselonu pre četrnaest, ili ga e na mene uputio izraz na mom licu kad sam videla plakat. Zagrlio me je, nekoliko puta poljubio i preuzeo kolica. „Kako si porasla!", reče na putu prema izlazu, upućujući mi zadivljen pogled. „Baš si zgodna!" „Hvala." Sećala sam ga se kao prilično nasrtljivog i poželeh da skratim preterano oduševljavanje. „Vidim da ti više nisi onakav buca." On je uzdahnuo, i potom se grohotom nasmejao „A ti si ista onakva zloća." Da, možda, pomislih, ali nadam se da sam ti sredila doživljaje. Iskreno, nisam želela da mi svih tih dana visi za vratom. I tada, izlazeći iz zgrade, drugi put ugledah tog čudnog čoveka. Bezočan, nije skidao pogled s mene. Primetila sam njega, njegov pogled, čim su se otvorila automatska vrata, među onim svetom koji je čekao, samo sekund pre nego što sam ugledala Luisa i njegov plakat. Pažnju mi je privukao njegov izgled, iako mu nisam pridalo previše značaja. Ali tom drugom prilikom, zatekavši ga kako me posmatra, zadržah pogled želeći da
kaznim njegovu nepristojnost. Ali on nije ni trepnuo, i tako sve dok, osećajući veliku nelagodnost, na kraju ja nisam skrenula pogled. Od toga čoveka sam se sva stresla, predosećajući neku opasnost. Bio je stariji, glave obrijane možda mesec dana ranite. Imao je belu kosu i bradu od oko pola centimetra. Nosio je crnu jaknu, a ostatak njegove odeće, takođe tamne, odudarao mu je od sede kose. Ali najupadljivije su mu bile oči: zagasitoplave, ispitivačke, hladne, nasilne. Ovaj izgleda kao pravi ludak, pomislih; pokajala sam se što sam ga izazivala. Rekoh vec da nisam neka plašljivica, ali taj zasigurno nije bio čovek s kojim biste poželeli da se nađete nasamo. U međuvremenu, Luis me je ispitivao kako sam putovala, jesam li umorna, da li sam spavala... Približavajući se automobilu, lepom sportskom metalik kabrioletu, već se raspitivao o zdravlju moje porodice i objašnjavao mi da su njegovi roditelji napustili grad i otišli da žive u prelepom seocetu na severu Kosta Brave. Na putu prema hotelu, poče da se raspituje o mom privatnom životu. „Ah! Imaš momka." „Ne, verenika", pojasnih mu. „E pa ja sam završio menadžment, master u marketingu i biznismen sam." „Ti baš nisi gubio vreme". podsmebnuh se. „Kao što vidiš. A još sam i razveden." „Da, da", rekoh smejuči se, „to već mogu da zamislim." On se takođe nasmeja. Činjenica je da je dobričina Luis i dalje imao izvanrednu narav. „Baš si zloća", ponovi. „To si mi govorio i pre četrnaest godina." Ponovo se nasmeja. „Bio sam buca, ali pametan." Kad Luis počne da priča o sebi, to može da se oduži u nedogled, te promenih temu. „Znaš li šta o Oriolu?" „O Oriolu?" Kao da mu je bilo neprijatno što ga pitam za njegovog rođaka i primetih da nesvesno ubrzava svoj be-em-ve . „Da. O Oriolu. Sećaš se? To ti je rođak." „Naravno da se sećam", odgovori namrgođen. „I nemoj me pritiskali,
šefice." Ponovo me je zasmejao. Tim svojim tonom i tom rečju koju nisam čula četrnaest godina. Ranije me je često tako zvao. „Dobro", nastavio je, „pa, najveća nada u porodici... mislim intelektualno, naravno, u drugim stvarima sam ja..."- i pogleda me smešeći se samozadovoljno. „Daj, prekini!" „Važi šefice." Zaćutah i sačekah da počne da priča Kad je video kako ne nameravam da odgovorim na njegovo izazivanje, nastavio je; „E pa najveća nada u porodici postao je hipik, anarhista i okupa" „Sta?!", skamenih se. Oriol, briljantni Oriol. Konj pobednik u svim opkladama: neprilagođen? „Pa, kao što vidiš, završio nam je kao potpuni gubitnik." „Zar nije završio fakultet?", bila sam zaprepaštena. „Da, to da. Diplomirao je i doktorirao tri ili četiri stvari. Ima on kefalo." „I čime se bavi?" „Predaje istoriju na fakultetu. I zajedno sa ostalim ludacima u uskim pantalonama i s rasta frizurom, osniva centre popularne kulture i socijalnog staranja u napuštenim zgradurinama. Dok ne dođe policija i ne izbaci ih." „Ne mogu to da zamislim." „Dobro... Bio je na mnogim poprištima. Ti sigurno nisi čula za upad policije u bioskop Princesa, zar ne? Prava pometnja .E pa moj dragi rođak e bio tamo." „Jel’ mu se nešto desilo?" „Jedna noć u policijskoj slanici. Naša porodica još uvek je uticajna u ovom gradu, a on nije od onih nasilnih..."i Luis napravi dvosmislen pokret rukom. Već smo bili stigli u hotel i jedan mladi nasmejan vratar otvori mi vrata. Drugi priskoči da mi pridrži kofere, dok je trećem Luis davao ključeve od svog kabrioleta. Sta li je hteo da kaže onim pokretom? Zamislih se. Sta to, kog đavola, Luis pokušva da mi kaže o Oriolu? „Dođi, recepcija je na prvom spratu" i uhvativši me za lakat, povede me prema liftu. „Rezervisao sam ti sobu na dvadeset osmom spratu, s južne strane. Predivan pogled . A samo da ti kažem da obično ne primaju rezervacije za više spratove. Znam da za Njujork ova zgrada nije visoka, ali ovde je to nešto izuzetno", i stade da me pogleda. „Da se ne plašiš visine posle...?"
„Ne, ne mari", odgovorih. „Bila sam u mnogo višim kancelarijama otkada se to dogodilo." I,odista, recepcioner mi dade sobu na dvadeset osmom spratu. „Popeću se načas s tobom da vidim kakav je pogled i uverim se da je sve u redu." „Ne, hvala", rekoh mu uz smešak. „Znam te, ptico. Stalno si virio dok smo mi devojčice presvlačile kupaće." „Dobro, važi. Slažem se", odgovori on sa izrazom nevaljalog dečaka. „Ali promenio sam se. A i ti si... Sad sigurno ima šta i da se vidi", i baci pogled pogled na moje poprsje. Naravno, da je neko drugi drugi bio u pitanju, pitanju, uvredila bih se. Ali me je on opet nasmejao. nasmejao. „Zbogom. Hvala ti što si me sačekao." „Hajde, pusti me da vidim je li sve u redu", merkao je lupeški. „Sve je u najboljem redu. Odlično", uverih ga, „Veruj mi. A sada zbogom", rekoh podižući glas, i zvuk odjeknu velikim hodnikom između liftova i staklenog zida. Nekoliko onih što su sedeli za pletenim stolovima, blizu blizu stakla, s takla, okrenuše se da me pogledaju. „Dobro. Daj mi bar jedan poljubac za rastanak... šefice", pogađao se. Luis je bio u pravu. Soba je bila okrenuta južnoj strani i pogled je bio fantastičan. S leve strane su se more i plaže prostirali do stare gradske luke, sada pretvorene pretvorene u zonu zonu dokoličarenja. Mogla sam da vidim marine s jedrenjacima nautičkog kluba, prostranu oblast s prodavnicama i mestima za zabavu, a malo dalje nekoliko velikih brodova nalik prekookeanskim, prekookeanskim, koji su čekali turiste za krstarenje iz razonode. U daljini se uzdizao brežuljak Montžuik sa svojom palatom na ivici strme morske obale, šumovitim vrtovima u ostatku produženog vrha i, na drugom kraju, velika bombastična arhitektonska celina s početka prošlog veka - Nacionalna palata. Setalište pored mora i Kolumbov spomenik označavali su početak velegrada koji se prostirao prema brdašcima punim vegetacije. Barselona,grad u kojem sam se rodila. Pogledah prema Bonanove, gde sam živela s porodicom, ali nisam mogla da je razaznam, čak ni da naslutim
njeno prisustvo u daljini onog okeana kuća različitih oblika i veličina, koji kao da je, u svem tom neredu, imao neki čudesan sklad. Ali jedna misao me je opsedala. Sta li je to Luis hteo da kaže o Oriolu? Hotelski momci mi doneše prtljag gore u sobo i ja počeh da raspakujem stvari razmišljajući o tome. U redu, odlučih, moraću da prihvatim večeru s Luisom. Imala sam previše pitanja za njega i nadala sam se da će mi on na njih odgovoriti. Ali onaj koga sam uistinu želela da vidim bio je Oriol, mladić s kojim sam upoznala ljubav. Danas je sreda, pomislih. Nešto ću večerati i odmoriću se. Oriola ću sigurno videti u subotu, na čitanju testamenta. Hoću li izdržati dotad da ne pokušam da ga pronađem? Ja sam se nadala da će on mene zvati. Sta li je to Luis hteo da kaže o Oriolu? Zna li Oriol da sam ja u gradu? A da pozovem ja njega? Nisam imala njegov broj telefona. telefona. Kako da ga saznam saznam ovde ako mi to nije pošlo za rukom iz Njujorka? Trebalo je da pitam Luisa. Luisa. Pozvala sam roditelje i Majka da im kažem da je sve u redu i da se, iako mi se spava, zabavljam prelistavajući neke knjige s velikim fotografijama grada koje sam pronašla na jednom stočiću. Nisam htela htela da legnem legnem pre deset da bi mi se telo priviklo na razliku razliku u vremenu. A onda sam naručila laganu večeru i jela posmatrajući kako, dok se spušta veče, grad naseljavaju svetla, senke i tama. Neki osećaj tajnoviosti obuzimao me je dok se mrak spuštao na grad. Osećala sam da se negde između onih zgrada načičkanih tamo dole, u daljini, kriju odgovori na moja pitanja. Kakvo je to čudno nasledstvo? Zašto je Enrik izvršio samoubistvo? Zašto moja majka nije želela da se vratim u Barselonu? Kakvu tajnu krije? Sta skriva prsten koji nosim na ruci? Pogledah rubin. Njegov sjaj, tajanstven, tajanstven, proizvodio proizvodio je on onuu neobičnu šestokraku šes tokraku zvezdu zvezdu u unutrašnjosti kamena. Učini mi se da je njegovo svetlucanje, ovde u ovom gradu, intenzivnije, da više dopire iznutra, da deluje još tajanstvenije. Koliko pitanja! Umirala sam od znatiželje i čeznula za mnogo čim što je Luis mogao da mi ispriča. Okrenuh njegov broj i čuh glas automatske sekretarice. „Luise", rekoh, „ja sam, Kristina. Pozivam te sutra na ručak. Hoćeš li moći?" Obukoh pidžamu i ugasih svetlo. Reših da ne spuštam zavesu. Gradska
svetla jedva da su dosezala do tih visina i sobu su blago osvetljavala samo ona sa spoljašnjeg dela zgrade. Nisam tražila da me pozovu, sunce će biti moj budilnik. Pružila sam se u krevetu i pustila da mi misli lutaju... ja sam u Barseloni, posle toliko vremena... kakav čudan osećaj... Utom je zazvonio telefon. „Kristina!" „Zdravo, Luise." „Znao sam da ne možeš da živiš bez mene." Umalo da se predomislim povodom ručka i da spustim slušalicu. Taj momak me progoni. Zasmejava me, to da, ali pravi je progonitelj. „Zovem te da sutra zajedno ručamo", rekoh mu zanemarivši njegovu budalaštinu. „Ne. Ja tebe pozivam na večeru." „A! Ne", odgovorih naoštrena. „Izvini. Ja ne večeravam sama ni s ednim muškarcem koji nije moj verenik. Čak ni poslovno, to je pitanje načela", i dodadoh u zanosu; „Samo sa mojim verenikom." Začuh neki čudan zvuk koji je proizveo ustima, nešto kao: Nuč!... Nuč!... Nuć!... Zvučalo je kao šaljiva š aljiva negacija. negacija. „Dobro. Pobedila si", reče na kraju. „Sta treba da ti obećam da postanem tvoj tvoj verenik?" Pokrih usta da se ne bih nasmejala. Luis je ponekad zaista veoma duhovit. „Ručak ili ništa", otresito rekoh. „Imam sastanak akcionara jednog od mojih preduzeća baš sutra u podne" podne" „Dobro, šteta", rekoh ravnodušno. „Pa, onda se vidimo na čitanju testamenta. Hvala što si nazvao." Blefirala sam. Nisam verovala u njegovu priču i uzdala sam sc da će popustiti Ako ne, moja radoznalost, radoznalost, pitanja pitanja kojs čekaju odg odgovor ovor,, primoraće primoraće me da prihvatim večeru. „Zovem te na večeru", ponovio je oštro. „Rekla sam ne", viknuh u slušalicu. Na drugoj strani žice žice tišina. tišina. „Važi, ti pobeđuješ", naposletku reče. „Nek se nose i akcionari!
Kompanija je pred stečajem i poslaću im telegram da sam pobegao s novcem u Brazil. Doći ću po tebe u hotel u dva." „Tako kasno?" „Ovo je Španija, sećaš se, šefice?"
10
Moja porodica je oduvek bila prilično zatvorena u vezi sa Enrikom." Luis je napunio usta salatom od jastoga i dok je žvakao, mirno me posmatrao. Znao je da željno željno iščekujem svaku njegovu reč i uživao je da me drži u neizvesnosti. S obzirom na tajanstvenost kojom je začinjavao razgovor, osećala sam da će mi otkriti nešto neočekivano, ali nisam htela da se oseti nadmoćno ako pokažem svoje nestrpljenje. Te tako učinih isto to; uzeh kašiku svoje hladne supe od badema i stadoh da posmatram visoke plafone; plafone; nameštaj nameštaj i ukrase koji su s u obrazovali skladn s kladnuu celin c elinuu modernističkog modernističkog stila u onom restoranu smeštenom na prvom spratu stogodišnjeg zdanja na Aveniji Dijagonal. „To da je Enrik gej, Bonaplatovi nisu mogli baš tako lako da svare." Ja se zabezeknuto upiljih u njega, Enrik gej! On je zadovoljno posmatrao dejstvo svoje s voje objave. „Moja mama je to znala", nastavio je, „ali je on to uvek krio od ostatka porodice, odlično odlično se pretvarao; nije pokazivao nikakvu nelagodnost. elagodnost. Osim kad je on želeo, razume se." „Gej?", uzviknuh. „Otkud Enrik homoseksualac? Pa oženio se Alisijom i ima sina Oriola!" „Probudi se, malena, život nije samo crno ili belo, ima tu još mnogo boja", Luis se samozadovoljn samozadovoljnoo smešio. „V „Veliki eliki kauboj nije uvek dobar i dobri samo ponekad pobeđuju." „Oni se nikad nisu venčali, bar ne u crkvi. Iako su se naši roditelji trudili da mi, deca, poverujemo u to. Glumili su par kad im je odgovaralo, naročito da bi bili društveno prihvaćeni. Ali su oboje imali ljubavnike istog pola; no, on onoo što ne zn znam am jeste da li su se isto tako zabavljali i kad bi se zatekli u istom krevetu." Luisu oči zasvetlucaše i lascivan osmeh mu zaigra na usnama.
„Možda su organizovali orgijastičke zabave; možeš li da zamisliš?" Načas je zaćutao. Zamislih. Ali ne jednu od tih navodnih orgija, već Luisa kao Fauna s roščićima i jarećom bradicom. Smešan mi je bio izraz njegovog lica. Smesta se pokajah. „Ne, ne mogu da zamislim",rekoh dostojanstveno. „Daj, ženska... Možeš, naravno da možeš da zamisliš..." „Ne mogu!" „Ma daj, Ali Mekbil, možeš." Dobro. Sad je baš preterao! Mrzim da me zovu Ali Mekbil. To je isuviše lakomislena šala, nadenuti ime te neurotične nazoviadvokatice s prekratkom suknjom i emotivn emotivnoo neuravnotežen euravnotežene, e, iz te stare televizijske televizijske serije, jednoj mladoj i uspešnoj pravnici kakva sam ja. „Nisi nimalo originalan, Luise! To sa Ali Mekbil je prevaziđena fora. I a nemam nikakve sličnosti s njom." Videh mu osmeh i to me podseti na naše svađe dok smo bili deca. Uvek e voleo da izaziva; počinjao bi da me vuče za kikice ili napada silnim čuškanjima ili rečima. Ja sam oduvek imali pristojan rečnik, tako da sam ga obasipala onim „debeli kretenu" Ili »vrećo sala i govana", ili nekom sličnom, podjednako oštrom i pažljivo naciljanom primedbom vezanom za njegov izgled. On se nije uzbuđivao već bi, stavljajući prst na nos, naduvao obraze, čime bi njegov izgled još više podsećao na praseći. Od tog trenutka normalno bi bilo da ja prasnem u smeh. smeh. A veoma je teško i dalje se ljutiti na nekoga ko te zasmejava. „Što se smeješ?" „Onako. Setila sam se kako smo se svađali kao klinci. Nisi se mnogo promenio promenio." ." „Ni ti. Još uvek mi uspeva da te žacnem." Ma idi, pomislih, Bucko još podjednako voli da izaziva. Iako je malo smršao. Najednom se setih početka razgovora i uozbiljih se. „Siroti Oriol", rekoh. „To mora da je grozno ." „Misliš na njegove seksualne sklonosti?", osmeh mu nestade s lica. „Dobro... što se njegovih sklonosti tiče... Znaš, rastao je okružen ženama koje su igrale muške uloge. Sta hoćeš? To je normalno. Osim toga,
genetski... pošto su mu to bila oba roditelja, onda.. ." „Šta?", uznemirih se. Ja sam mislila na Oriolovu porodičnu situaciju, ali e Luis govorio o samom Oriolu. „O čemu ti to govoriš? Ne, ja ne znam ništa. Reci šta imaš da kažeš." „Pa to.Da ni s mojim rođakom nije sve najjasnije." „Ali zašto? Na osnovu čega to tvrdiš? Je1 ’ ti on nešto rekao?" „Ne. On ne odaje svoja tajne. Ali takve stvari se vide. Nema stalnu devojku, niti iko zna da ju je imao. I taj čudan način življenja." Pažljivo odmerih svog prijatelja. Nije bilo ni iskre humora u njegovim očima, činilo se da priča ozbiljno. Ono u vezi sa Alisijom nije me iznenadilo i nisam mnogo marila, ono u vezi sa Enrikom me je čudilo; ali s tim da je Oriol homoseksualac kao da me je ošamario. Moji devojački snovi, ona divna sećanja na more,oluju i poljubac, raspršili su se u komadiće. Zamišljala sam Oriola kao mladića, ljubavnika,muža... Setih se onih vremena, i činjenica je da sam uvek ja preuzimala inicijativu, nikad on. Oriol se prepuštao, a ja sam to pripisivala njegovoj stidljivosti. Po završetku raspusta viđali smo se u onoj elitnoj školi koja, smeštena na obronku Koljserole, posmatra grad podno svojih nogu, i u koju napredna i slobodoumna buržoazija upisuje svoje mlade naraštaje da se obrazuju u katalonskom duhu s primesama evropskog. On je pohađao viši razred, tako da smo se retko viđali u hodnicima, i ja sam počela da mu šaljem porukice. Takođe smo se sretali i na sedeljkama koje su prijatelji naših roditelja vikendom ponekad organizovali. Sećam se poslednje, pre nego što smo otputovali u Njujork. Oriol je izgledao tužan, a ja sam bila očajna. Ispraćaj e organizovan u Enrikovoj i Alisijinoj kući, na Aveniji Tibidabo. Teško nam je bilo da prevarimo Luisa da bismo ostali nasamo, ali je vrt bio prostran i uspeli smo da se na nekoliko minuta izdvojimo. Opet smo se poljubili. Ja sam zaplakala, a njemu su se oči zacrvenele. Uvek sam verovala da je i on zaplakao. „Hoćeš da se zabavljamo?", upitala sam ga. „Važi", rekao je Oriol. Tražila sam da mi obeća da me neće zaboraviti, da će mi pisati i da ćemo se sastati što je pre moguće.
Ali mi nikad nije pisao, nikad odgovorio na moja pisma, i više ništa nisam znala o njemu. Shvatih da mi Luis nešto govori a da ga ja ne slušam. Obratih pažnju na ono što je pričao: „Oriol još nema svoj stan i živi s mamom. Dobro, u Spaniji to ne znači da si nenormalan, kao što bi se smatralo u Sjedinjenim Državama. Ponekad provede noć sa svojini prijateljima okupas u nečijem tuđem stanu. A kad mu dođe, prespava u kućerini na obronku Tibidaba. Soba mu je uvek čista, dobro ga hrane, peru mu odeću i mama je zadovoljna." „Dobro, mora da tamo ima i devojaka okupas, zar ne?... Hoću reći, možda ima i prijateljice. „Da,naravno, ima i njih", nasmešio se. „Daj, tebe izgleda brine s kim spava moj rođak." „Pričaš oslanjajući se samo na pretpostavke, posredne dokaze. Nemaš nijedan čvrst dokaz da je Oriol homoseksualac." „Ti obično ne rasuđuješ tako." Zabavljen, Luis se smejao. „Nema šta da se dokazuje, ja te samo upozoravam." Pomislih kako je to što Luis radi gore od presude, osuđuje povodeći se za zlonamernim pretpostavkama. Ocenih da je vreme da promenimo temu. „Šta misliš, šta će biti u subotu?", upitah ga, „Kakvo je to zagonetno nasledstvo? Uopšte nije normalno da se testament čita četrnaest godina posle smrti neke osobe." „Vidi, Enrikov testament je pročitan neposredno pošto je umro; Oriol i Alisija su bili glavni naslednici. Ovo je nešto drugo." „Nešto drugo?" Nerviralo me je kako Luis dozira informacije. Uživao je da me drži u neizvesnosti. „Da. Nešto drugo." Odlučih da ćutim i sačekam da nastavi priču i da ne postavljam više pitanja. „U pitanju je blago", reče posle kratkog ćutanja. „Siguran sam da se radi o basnoslovnom templarskom blagu." To mi je već nagovestio kad me je nazvao u Njujork i setih se učerašnjeg razgovora sa Arturom Bošom, u avionu. „Znaš li ko su bili templari?", nustavio je. „Naravno." Sad je, izgleda, Luis bio taj koji se iznenadio.
„Nisam ni sanjao da se vi u Sjedinjenim Državama toliko razumete u srednjovekovnu istoriju." „Predrasude. Sad vidiš da se razumemo", zadovoljno odgovorih. „E pa onda ti je sigurno poznato da su evropski vladari, čak i pod velikom sumnjom da je ono što se radilo u Francuskoj bilo nepravedno, većinom slušali papina naređenja, ali koristeći priliku da što je moguće više uvećaju svoje bogatstvo. Mada se priča da su u kraljevini Aragon, gde je progon monaha izvesno vreme zakasnio, ovi uspeli da sakriju deo svoje pokretne imovine. A to blago se sastojalo od velikih količina zlata, srebra i dragog kamenja." Luisu su zasjale oči. Učini mi se da ponovo vidim onog bucmastog dečaka od pre četrnaest godina, kad nam je Enrik predlagao jednu od onih igara potrage za zlatom u njegovoj ogromnoj kući na Aveniji Tibidabo. „Možeš li da zamisliš vrednost koju na crnom tržištu može imati ogromna količina predmeta od plemenitih metala iz 12, i 13. veka? Zlatna, srebrna i emajlirana raspeća.sa safirima, rubinima i inkrustriranim tirkizima. Kovčežići od izrezbarene slonovače, putiri optočeni draguljima, kraljevske i grofovske krune... dijademe princeza... obredni mačevi..." Sklopio je oči. Zaslepelo ga je bleštavilo zlata. „Znači ti misliš da ćemo ove subote dobili blago?", sumnjičavo upitah. „Ne, ne blago. Nego putokaze kako da ga pronađemo, kao kad se Enrik igrao s nama kad smo bili mali. Samo što je sada ozbiljno." „A otkud ti sve to znaš?" Sumnjala sam da se Luis uživeo u jedan od svojih suludih snova, ali ništa ne bih postigla da sam se upustila u raspravu koja bi njegovu fantaziju dovela u pitanje. „Pa,porodične priče. Izgleda da je tu stao kada je umro." „A kako se moja gotička slika uklapa u sve to?" „To još ne znam. Ali, u vreme kad se Enrik upucao, bio je u potrazi za gotičkim slikama. A ako se ne varam, slika koju ti poseduješ upravo je iz vremena templara, iz 13. ili s početka 14. veka. Neko vreme sam ga gledala bez reči. Delovao je tako samouvereno. „A... zašto se ubio?", konačno upitah. „Ne znam. Policija misli da je to bilo povezano s nekakvim izravnavanjem računa među trgovcima umetničkim delima. Ali nije bilo nikakvih dokaza. To je sve što znam."
„Zašto si me onda zvao da me upozoriš?" „Zato što ta slika, izgleda, sadrži putokaze za pronalaženje blaga." Zabezeknuh se. „Znaš li da su pokušali da je ukradu?", upitah ga. Luis odrečno zavrte glavom i onda sam morala da mu ispričam sve. Rekao mi je da je malo istraživao otkako je primio poziv za čitanje drugog testamenta. Ne, ne želi da mi otkrije svoje izvore, ali je siguran da je moja slika ključ za pronalaženje blaga. „Gde je izvršio samoubistvo?", poželeh da saznam kad sam shvatila da iz njega ne mogu izvući više informacija. „U svom stanu na Aveniji Grasija." „A šta Alisija kaže na to? Ona mu je valjda bila supruga." „ Ne verujem u ono što bi ona mogla dakaže." „Zašto?" „Ne dopada mi se ta žena. Uvek nešto krije. Zeli sve da drži na oku, svima da upravlja. Budi obazriva s njom. Veoma obazriva. Mislim da je član neke sekte." Zapitah se je li slučajnost što me je majka gotovo istim tim rečima upozorila na Alisiju pre nego što sam izašla iz kuće. Zamolila me je da je se klonim. A ja sam zbog toga još više želela da se sastanem s njom.
11
Opredelih se za mesnu policijsku stanicu kao najbolje mesto odakle ću započeti sopstvenu istragu o Enrikovoj smrti. Vratih se u hotel da se presvučem; pantalone spuštenog struka, od onih koje otkrivaju kukove i stomaćić, plitkog kroja. Otkriti pupak biće najbolja posetnica ako su, kao što sam očekivala, policajci većinom muškarci. Nije bile reči o zavođenju, već o delotvornosti. Dobro, možda je bilo malo i zavođenja. Setih se Ali Mekbil. Nema nikakve sličnosti, pomislih uz osmeh. Ona je advokatica; ja sada obavljam detektivski posao. Ona pokazuje noge; ja stomačić. U sobi mi je signal na telefonu kazivao da me čeka neka poruka. „Zvala je donja Alisija Nunjez". reče mi telefonistkinja. „Zamolila vas e da je pozovete čim budete mogli." Vidi, vidi, pomislih, evo žene koje se moja mama plaši i od koje strepi, mada to pokušava da sakrije, i moj dragi debeljuca. Odlično ga poznajem! Kopkala me je znatiželja. Prisetih se Oriolove mame...majka i sin imali su iste tamnoplave oči,pomalo koso usečene. Te oči koje sam toliko volela kad sam bila mala... Alisija nije često posećivala našu letnju družinu. Oriol je, u stvari, leta provodio u kući dede i bake Bonaplata, s Luisovom majkom, svojom tetkom. Enrik je ponekad dolazio vikendom i ostajao petnaestak dana u sezoni, ali Alisija i on se skoro nikad nisu sretali. Kad nije bila na putu van Spanije ili zauzeta poslovima, u ono vreme nesvojstvenim njenom polu, posećivala je Oriola radnim danima i nikad ne bi ostajala da prenoći. Još kao sasvim mala devojčica, osećala sam da Alisija nije „mama" poput svih ostalih. Ali o tome više nisam razmišljala, sve dok mi Luis, na ručku, nije dao ključ za objašnjenje neobičnog ponašanja Oriolove majke.
Alisija me je privlačila upravo kao zabranjeno voće, zbog straha moje majke, zbog Luisovih upozorenja. Sta li hoće od mene? Pomislih kako nema potrebe da žurim da joj odgovorim na poziv. Bar zasad. U policijskoj stanici sam se predstavila i rekla istinu: da sam došla u posetu posle četrnaest godina i da hoću da znam šta se desilo s mojim kumom. Niko se od njih tamo nije sećao slučaja samoubistva u Aveniji Grasija Možda zbog mog osmeha, možda zbog toga što sam emigrant koji traga za svojim korenima,ili pak zbog mog pupka hurije - ali je činjenica da čuvari reda i mira nisu mogli biti ljubazniji. Jedan od njih reče da se Lopez sigurno seća, da je on iz tog vremena. Bio je u patroli tako da su ga pozvali radiovezom. „Sećam se jednog takvog slučaja", pojačali su ton prijemnika da bih i ja mogla da čujem. „Ali taj slučaj je vodio Kastiljo. Covek ga je nazvao i prosvirao sebi glavu dok je pričao telefonom." „Kastiljo više ne radi ovde", reče mi policajac. „Unapređen je u inspektora i dobio je premeštaj u drugu stanicu. Možete ga tamo potražiti." Kad sam se pojavila na inspektorovom novom radnom mestu, rekoše mi da ga očekuju tek sutradan ujutru. Brzo sam se pomirila s tim nezgodnim sticajem okolnosti i pomislila da ću se barem nauživati šetajući i, čvrsto stegnuvši tašnu, kako me Luis beše upozorio, vratih se na Las Ramblas i uronih u reku ljudi koja se slivala sredinom šetališta. Rambla je rečna bujica, a to je Las Ramblas u Barseloni. Ranije su ramble donosile vodu, sada ljude. Samo što Las Ramblas, čak i uz smanjen protok u sitnim jutarnjim satima, za razliku od mirnih voda starog potočića koji teče uporedo sa starim srednjovekovnim zidinama, nikad ne presahnjuje. Kako to šetalište može da sačuva svoju draž, svoj duh uz neprekidno smenjivanje raznih primeraka ljudske vrste? Kako mozaik može da bude kompaktan ako su kamene pločice različite? Sigurno zato što ne gledamo svaki element ponaosob, već skup, duh. Neka mesta imaju dušu i ponekad je ona toliko velika da upije našu malu energiju, pretvarajući je u deo velike celine. Takvo je šetalište Las Ramblas u Barseloni. Ima isto što imaju šetališta u malim varošicama; ljudi odlaze tamo da vide i da budu viđeni, svi su i glumci i posmatrači, samo u širim
razmerama, kosmopolitskim. Tu možete videti damu kako u dugačkoj svečanoj haljini sa svojim pratiocem u smokingu ide na operu u Gran teatro del Liseo, malo dalje napirlitanog transvestita kako se nadmeće s prostitutkama u prodaji ljubavi, a tamo opet mornare različitih nacionalnosti i boja kože u vojnim uniformama, turistu plavušana, tamnoputog imigranta, barabe, policajce, lepe žene, stare skitnice, radoznalce koji žive posmatrajući, zaposlene koji ništa ne primećuju... Tako sam ja zapamtila šetalište Las Ramblas, više po priči nego što sam kao mala videla, i takvog ga zatekoh onog blistavog prolečnog jutra. Lunjajući među cvetnim lejama, činilo mi se da kroz kožu, kroz vazduh koji udišem upijam eksploziju boja, lepote, miomirisa. Zastajala sam da s grupicama ljudi posmatram ulične umetnike, muzičare, žonglere, žive statue posute belim ili skerletnirn prahom; princeze, ratnike strogog držanja koji su se gracioznim ili odsečnim pokretom zahvaljivali za novčiće koje su dobijali od posmatrača. Videh mladića kako čeka naslonjen na debelo kvrgavo stablo stogodišnjeg drveta banane. I devojku, širokog vragolastog osmeha, kako mu se prikrada iza leđa i, kršeći pravila, pruža mu jednu ružu. Videh iznenađenje, sreću, poljubac i zagrizaj zavedenog i zavodnice. Sve se uklapalo - blistavo prolećno jutro, životna vreva ljudi i oni koji su, poput umetnika ramblerosa, prikazivali svoju Ijubav, ali ne za novčiće već iz čiste ljubavi. Osetih čežnju, zavist. Pokušah da utehu pronađem u dijamantu, potvrdi vlastite ljubavi, i pogledah ga blistavog na svojoj ruci. Ali pored njega, nepozvan, s onim unutrašnjim crvenim sjajem, svetlucao je ironično kao da se podsmeva, tajanstveni rubin. Mora da sanjam, ali taj neobičan prsten kao da je imao vlastiti život, i u tom trenutku osetih da nešto želi da mi kaže. Odmahnuh glavom da odagnam slične ludorije i posmatrah to dvoje mladih ljubavnika kako, držeći se za ruke, nestaju u gomili. I tada mi se učini da sam ga videla. Beše to isti onaj sa aerodroma, starac bele kose u tamnoj odeći. Stajao je pored jednog od onih kioska s papirnom robom izloženom spreda u širokom luku. Pravio se da prelistava neki časopis, ali je u stvari gledao mene. Kad su nam se pogledi sreli, on se ponovo zagleda u novina, a zatim se, puštajući ih na pult, udalji. Trgoh se i nastavih da šetam pitajući se je li to ta osoba.
12
Naravno da se sećam tog čoveka!" Albertu Kastilju je bilo oko trideset pet godina i imao je prijatan osmeh. „Kakav šok! Nikad neću zaboraviti!" „Sta se dogodilo?" „Zvao je da kaže da će se ubiti", inspektor se uozbiljio. „Ja sam bio nov i nikad ranije se nisam našao u sličnoj situaciji. Pokušao sam da ga odgovorim, da ga umirim. Ali on je delovao mnogo smirenije od mene. Ne sećam se šta sam mu sve govorio, ali ništa nije vredelo; malo je popričao sa mnom, a zatim prislonio pištolj na nepce i prosvirao sebi mozak. Odjeknulo e: bum! A ja sam, čuvši pucanj, poskočio na stolici. Tek tada sam shvatio da je čovek govorio ozbiljno. Kad smo ga pronašli, sedeo je na dvosedu,nogu podignutih na jedan stočić, a balkon iznad Avenije Grasija beše otvoren. Opušteno je pio francuski konjak, od onih najskupljih, i pušio prvoklasnu cigaru. Na sebi je imao besprekorno odelo s kravatom. Metak mu je izašao kroz teme. Bila je to stara, izuzetno raskošna kuća, s visokim plafonima, a tamo gore, pored predivnih draperija od cveća i lišća, video sam zalepljenu krv i deo njegovog mozga. Imao je starinski gramofon, a na njemu pronađoh vinilsku ploču Zaka Brela; setio sam se da sam tu muziku slušao dok smo pričali telefonom. Pre toga sam slušao Put u Itaku Luisa Laka." Sklopih oči. Nisam želela da zamišljam tu scenu. Kakav užas! I setih se Enrika, kako se svakog uskršnjeg ponedeljka pojavljuje u kući sa Oriolom i ogromnim uskršnjim kolačem, uobičajenom poslasticom koju u Kataloniji kumovi poklanjaju svojim kumčićima toga dana, sa skulpturom od tvrde, crne čokolade u sredini. Jednom je bila u obliku princezinog zamka, s raznobojnim figuricama od šećera. Bio je ogroman i ja nikome nisam dozvoljavala da pipne čokoladu. Zelela sam da sačuvam zamak kao
da je kućica za lutke. On je podjednako uživao u tome,koliko i mi, klinci. I danas mogu da vidim njegov ozareni osmeh. Volela sam Enrika kao da mi je bio otac. U grlu mi je stala knedla, a oči su mi bile pune suza. „Ali zašto?", zamuckivala sam. „Zašto se ubio?" Kastiljo je slegnuo ramenima. Sedeli smo u jednoj strogoj, krajnje policijskoj kancelariji. Ja sam se bila presvukla; tog dana sam obukla kratku suknju i prekrstila sam noge jednu preko druge. Nije mi promaklo da čoveku svaki čas pogled beži na tu stranu, ali sam se pravila da to ne primećujem. Na jednom ormanu s klaserima držao je uokvirenu fotogra fiju nasmejane porodice. Supruga, dečak t devojčica. Videlo se da inspektoru prija moje društvo i da će mi sve ispričati. „Ne znam zašto se ubio, ali ja imam jednu teoriju. " „Kakvu?", zainteresovah se. „Kako i sami možete da pretpostavite, kao mladić od dvadeset i nešto, bio sam strašno potresen, tako da sam tražio da učestvujem u istrazi. Sećao sam se da je za vreme našeg razgovora rekao da se nekoga rešio. Nekoliko nedelja pre toga ubijena su neka četvorica u jednoj kuli u Sariji; nismo pronašli nikakve dokaze, ali sam siguran da je to bio on." „Da je ubio četiri osobe?" Nisam mogla da zamislim Enrika, onako ljubaznog i prijatnog, kako nekoga ubija. „Da.Ti ljudi su bili povezani s antikvitetima,kao i on.Samo što svu dvojica od njih već odranije bili poznajti po krađama i nezakonitoj trgovini umetničkim delima. A druga dvojica su bili obične ubice, neka vrsta telohranitelja. Opisni likovi. Naprotiv, kad smo ispitali poslove vašeg kuma, učinili su nam se pošteni. Staviše, nasledio je toliko novca da mu je, uprkos svestranom rasipanju, uz svakakve moguće neumerenosti, ludorije i preterivanje, još preostalo dovoljno da istim tempom nastavi dok se nije razneo. „Kako znate da je to sam uradio?" „Jer je sve pobio istim pištoljem." „To ne mora da znači da mu nisu pomogli." „E pa ja mislim da je to sam uradio. A reći ću vam i zašto gospođice.
Ta kuća je ličila na bunker, a ti ljudi su su bili banda kriminalaca. Imali su sigurnosne sisteme sa alarmima i video - kamerama priključenim na centralni sistem. To sad postaje uobičajeno, ali tih godina nije bilo. Na nesreću, služili su samo za površan nadzor i nisu bili podešeni za snimanje. Sigurno ih je nekako prevario. On sam. Nikad ne bi dozvolili da tamo uđu dvojica u isto vreme i nikad ne bi dopustili da im promakne bilo šta sumnjivo. Pojavio se na vratima, tako da su mu oni otvorili i, pre nego što e ušao u salu u kojoj su bile glavešine, pretresli su ga, sigurno. To su bili profesionalci, a dva mladica su bila naoružana, mada im on nije ostavio vremena da pucaju. Jednog smo pronašli s revolverom u ruci. I onaj stariji e pokušao da upotrebi drugi pištolj, kuji je verovatno držao u nekoj od fioka kancelarijskog stola, na kojem je bila hrpa rasutih novčanica. A to dokazuje da ubica nije želeo novac;poklapa se s Bonaplatom; motiv mu je bila osveta." „Kako je onda neko mogao sam da ubije četiri čoveka, od kojih su trojica bili naoružani? Odakle je izvukao pištolj? On nije bio nasilan... " „Ne znam ni odakle ga je izvadio ni gde ga je ostavio." „Zar nije pucao u sebe? Zar nije pronađen pištolj pored njegovog tela?" „Jeste, naravno." „Pa onda?" „To je bio drugi pištolj. Balističari su utvrdili da meci kojima su ubijeni trgovci nisu bili iz tog oružja." V' „Što znači da ubica nije on. " „Jeste", gledao me je u oči, samouvereno. „Mogu da se kladim u šta god hoćete da jeste." „Zašto bi se mučio da sakrije jedan pištolj da bi se ubio drugim? To je besmisleno." „Ne, nije. Enrik Bonaplata je bio izuzetno pametan. Da se ubio istim pištoljem, mi bismo imali dokaza da ga optužimo." Prasnuh u smeh. Kakva glupost! „Ali što bi njemu bilo važno hoćete li ga optužiti ili ne kad već bude mrtav?", ironično rekoh. „Njegovo nasledstvo. Sve je unapred predvide. Njegovi naslednici bi morali da plate odštetu naslednicima žrtava."
Od toga sam zanemela. Pa naravno, inspektor je u pravu. To je bio dobar motiv. Ako je Enrik toliko mrzeo te ljude da bi ih ubio, zašto da ostavi nasledstvo porodicama svojih neprijatelja? Kastiljo stade da me gleda smeškajući se ispod brka; činilo se da je simpatičan čovek. Ponovo je prilično bezobrazno poglednuo moje noge, a potom me podbode, prešavši na „ti." „Znaš li da je tvoj kum bio peško?" „Peško?" „Ne; nije bio peško. Staviše, bio je pravi peder." Pogledah ga navodno zaprepašćena. „Ma o čemu vi to?" Iako mi je Luis to prethodnog dana već bio rekao, htela sam da iskoristim Kastiljinu brbljivost da iz njega izvučem što više informacija. „ O tome",zastade tražeći, pošto je video moju reakciju, prikladnu reč. „Da je bio homoseksualac." „Ali imao sina!" „To ne mora ništa da znači." „Kakvi su vaši motivi da to kažete?", upitah ga ozbiljno,kao što bih uradila sa svedokom na nekom suđenju. „Objasnite svoj stav." „Kad je pozvao telefonom, pošto mi je rekao da će se ubiti, počeo je da me ispituje koliko mi je godina i koje boje su mi oči. Kao da je hteo da me muva. Možeš li da veruješ? Neko ko je odlučio da sebi prospe mozak?" „To je stvarno čudno za nekoga ko je rešio da se ubije", zamišljeno odgovorih. „Ma koliko da je bio homoseksualac. Slozićete se?" „Nije za njega", zaneseno reče Kastiljo. „Jeste; bio je peder, ali je baja imao muda." U sebi se zahvalih inspektoru što je, uprkos svom rečniku, Enriku dodelio sigurno najbolju pohvalu koju je imao u svom repertoaru. U njegovom glasu bilo je prizvuka divljenja. Cutala sam i čekala da nastavi priču. „Rekonstruisao sam ceo događaj", produži Kastiljo. „Računam da je trgovce ubio negde između šest i sedam sati uveče; u pola devet nas je pozvala supruga najstarijeg, sva usplahirena, i prijavila ubistva. Ona je tek bila stigla. Siguran sam da je taj Bonaplata sve isplanirao i da je odlučio da se
oprosti od sveta u velikom stilu. Posle smo mu izgubili svaki trag na nekoliko nedelja, kad je putovao tamo-amo, i činilo se da mu ne smeta što su ga moje kolege , zadužene za slučaj, nekoliko puta ispitivale, ovde u Barseloni. Prikupljali su dokaze da ga optuže. Ali on je to znao i pobegao im je zauvek. Jednoga dana, kao što je ponekad činio, otišao je da jede u svom omiljenom rrestoranu. Sam. Najeo se svojih omiljenih jela i ispio celu bocu vina najskuplje sorte. Caša i cigara. Onda je otišao u svoj stan u Aveniji Grasija, pustio muziku, uzeo drugu cigaru, konjak i, kao pošteni građanin, kakav je bio,odlučio da obavesti policiju. I naravno, tu već nije mogao izdržati da ne pokuša da smota mladića kakav sam bio ja. Pošto je celog života morao da krije da je peško zbog svih onih stvari kao šta će reći ljudi i šta će misliti porodica, zašlo da se libi u poslednjem trenutku? Sviđali su mu se mladi dečaci. Znate?" „Šta, nije valjda bio pedofil?!", sada sam se stvarno prenerazila. „Ne", odgovori Kastiljo, nasmejavši se mom usplahirenom tonu. „Nemamo dokaze niti je bio osumnjičen da se zanimao za decu, ali zato este za punoletne dečake koji su mu izgledali kao da imaju deset do dvadeset godina manje ." Pade mi kamen sa srca i načas razmislih pre no što inspektoru ponovo postavih pitanje. „Ali zašto se ubio?" Nisam više htela da slušam o detaljima Enrikovog seksualnog života. „Prema onome što ste mi vi ispričali čini se da nije bio utučen i uživao je u životu što je više mogao. Osim toga, ako je sve tako dobro radio, budući da vi niste uspeli da ga optužite kao krivca, nikad ne biste uspeli da ga uhvatite." „Bili smo nadomak da ga se dočepamo; da je ispitivanje nastavljeno, morao bi mnogo toga da objasni. Ali nama ostadoše samo puste želje, jer je on kupio kartu prve klasa za večnost." Kastiljo je delovao ozlojeđeno, kao da nije mogao da svari poslednji Enrikov beg. „Možda je sve to povezano sa smrću jednog dvadesetogodišnjaka nekoliko nadelja pre toga", dodade nakon kraće ćutnje. „Izgleda da su se zabavljali. " „Stvarno?" „Da. Mladić je radio u prodavnici antikviteta koju je Bonaplata držao u starom delu grada."
„Sve je to tako nategnuto. Zar vam se ne čini?" „Ne, ne čini mi se. Mislim da se desilo ovako; Bonaplata i trgovci su se oko nečega posvađali. Sigurno oko nečega veoma vrednog. Tukli su mladića da bi progovorio, malo se zaneli i ubili ga.To je Bonaplatu sigurno mnogo zabolelo .Postavio im je zamku, uspeo da sakrije pištolj i kad su se najmanje nadali... Paf! Bam! Bum! S parom muda sredio je četvoricu. Oni su ubili mladića, a on se osvetio. Jednostavno." Ali to je bilo nespojivo s nekim koga sam ja poznavala; s nekim ko je toliko voleo život, s jednom sjajnom osobom. Osetih kako mi, dok sam se prisećala, naviru suze. „Teško mi je da zamislim da je bio homoseksualac, ali to nije važno to ga ne unižava u mojim očima. Odbijam da poverujem da se ubio da bi umakao pravdi. Dajte, ne mogu da poverajem da se ubio. A tek da je ubio te ljude? Isto tako ne verujem ni da je bio hladnokrvni ubica. Uvek je bio miroljubiv. A i kako je to mogao da učini?" Osećala sam kako sa svakim novim pitanjem sve više povisujem ton. „Kako je mogao da ih prevari ako su oni znali da da ih sigurno mrzi? Zar mi niste rekli da su bili profesionalni mafijaši?" „Ne znam. Ne znam ja sve", zavapio je Kastiljo izbezumljeno šireći ruke s dlanovima okrenutim prema plafonu, kao da za nešto preklinje. „Već trinaest godina rasmišljam o tome i ne znam. To je moja teorija, postoji još praznina koje treba da popunim, ali sam siguran da je to bio on. On ih je ubio. I to je uradio sam."
13
Morala sam da razbistrim misli; u taksiju sam se stalno iznova vraćala na ono što mi je Kastiljo ispričao i, stigavši u hotel, poželeh da se malo prošetam vrtom s bazenom, smeštenim na prvom spratu. Tamo sam krenula kad ga ugledah. Sedeo je za jednim stolom pored staklenih vrata i posmatrao me. Sad sam bila sigurna; bio je to čovek sa aerodroma. Ista kosa, ista seda brada, opet obučen u tamno, možda čak i u istoj odeći. I one pretće plave oči. Gledao me je isto onako kao na aerodromu i ja, prestrašena, ovoga puta smesta skrenuh pogled. Sta li čovek radi u mom hotelu? Predomislih se i, napravivši polukrug, krenuh prema liftovima, smeštenim na suprotnoj strani, iza recepcije. U hodniku se osvrnuh. Nipošto neću dozvoliti da me taj čovek prati; užasavala me je pomisao da se s njim zateknem nasamo u liftu. U međuvremenu sam preturala misli po glavi. Prosto je neverovatno da sam slučajno ponovo naletela na njega u ovolikoj Barseloni. Osim toga, po njegovom izgledu se nikako nije moglo reći da je gost hotela. Pela sam se liftom s jednim starijim,umirujućim parom,sigurno Amerikancima sa Istočne obale, kad mi sinu jedno logično objašnjenje. I nije toliko nemoguće, na kraju krajeva, da stalno nalećem na istog čoveka; verovatno je na aerodromu čekao nekoga ko je doputovao istim avionom kao ja. Možda je vozač iz neke automobilske agencije i u tom trenutku je čekao svog klijenta. Kao i sada u hotelu. Naravno, sigurno je to... Ali šta li je radio na Aveniji Las Ramblas? Pratio nekog turistu? Ko god da je bio taj čovek, čim uđoh u svoju sobu i zaključah vrata sigurnosnom bravom, osetih se spokojnije. Samo sam se unezverila zbog zastrašujućeg izgleda tog čoveka i zbog toga kako me je gledao. Ništa više, pomislih. Odmah se uputih prema prozoru da ponovo pogledam panoramu grada s
tog povlašćenog mesta. Dole, s desne strane debelog mora, protezala se stara dama odmarajući se na popodnevnom suncu. Po Kolumbovom spomeniku pronađoh završetak Avenije Las Ramblas i pogledom pretrčah na suprotnu stranu, gornje šetalište, kojim sam prethodnog dana prošla.Teško mi je bilo da pratim put, budući da, s te razdaljine i visine, građevine skrivaju ulice, i samo po oblicima zgrada mogu da se naslute avenije koje ispod protiču. Pa ipak su moje oči uspevale da se, vazdušnom linijom, prošetaju najlepšim šetalištem Barselone. Kad sam se okrenula, pažnju mi privuče telefon; treptalo je crveno svetlo. Imala sam poruke na sekretarici. Jedna je bila od Luisa, u deset sati ujutru.Zahtevao je da me izvede na večeru. Da ga svakako pozovem. Zanima ga dal’ sam nešto otkrila i da malo ćaskamo. Sledeća poruka je izbacila neki ženski glas koji nisam odmah prepoznala. „Zdravo, Kristina", začulo se. „Dobro došla u Barselonu. Nadam se da me se sećaš. Ja sam, Alisija.Pozovi me. Imamo o mnogo čemu da pričamo i, kao tvoja kuma, pozivam te da budeš moja gošća dok si u gradu." Glas oj je zvučao toplo, odmereno, samouvereno. Potom je dvaput ponovila broj telefona. Ja ga zapisah u notes na noćnom stočiću. „Cekam tvoj poziv, dušo." Au, pomislih, evo košmara moje majke. Žena koje se ona izgleda plašila, činjenica je da je čudovište imalo dubok glas, ali baršunast i prijatan. Pomišljala sam da je odmah pozovem, ali sam htela još malo da razmislim. Sta mi stoji na putu da se vidim s njom? Otkazivanje poslušnosti svojoj mami, razume se. Ali to sam već toliko puta do sada uradila. To nije bio odlučujući činilac u mojim premišljanjima. I Luis mi je rekao da je se čuvam. Ali ni tome nisam pridavala previše značaja. Naprotiv, ta žena sigurno zna gomilu toga što mi može biti od pomoći u mojoj istrazi o Enrikovoj smrti. Samo kad bi htela da mi ih ispriča, podrazumeva se... Kako li me je samo pronašla? Lako, zaključih: njen sin je za sutradan imao zakazano otvaranje testamenta, što je značilo da ja moram doputovati u Barselonu, a logično je pomisliti da će jedna Amerikanka odsesti u hotelu iz američkog lanca. Trebalo je samo okrenuti broj i upitati za mene. Očigledno. Ali je istina da me je kopkala znatiželja. Oriolova majka. Zašto li je tako sva preljubazna prema meni? Ja sam očekivala da će me pozvati njen
sin, a ne ona. Zar on nije sačuvao nežnu uspomenu na ono naše poslednje leto, na more, na oluju i na prvi poljubac? Zašto me ne zove? Možda iz istog razloga zbog kojeg nije hteo da mi odgovori ni na jedno pismo; možda zbog onoga što mi je Luis ispričao o njemu. Zar je stvarno homoseksualac? Ona je govorila da mi je kuma. To nije bilo tačno. Iako bi bilo ispravno da ženu svog kuma zovem kumom. Ali bebe na krštenju dobijaju dva kuma, koji nisu u međusobnoj vezi. Ja se u stvari i ne sećam ko je bila moja prava kuma, sigurno neka prijateljica ili rođaka moje majke. Ali ne ona, ne Alisija. Ona se sa mojim kumom čak nije ni venčala u crkvi. Osim toga, iako se povremeno pridruživala Oriolu i Enriku kad su nam dolazili u posetu, oni su ipak najčešće dolazili sami. Kad sam bila mala, uvek mi se činilo da su Enrik i Alisija čudan par. Imali su odvojene kuće, Oriol je živeo sa svojom majkom u kući na Aveniji Tibidabo i Enrik bi ponekad ponekad prespavao tamo, tamo, a pon ponekad ekad u svom stanu. Da, on onom om u Aveniji veniji Grasija, gde se ubio. Poznanstvo s njima poticalo je iz porodice moje majke, Koljovih. Moj deda po majci i Oriolov deda po ocu, Enrikov otac, bili su kao braća. Njihovi Njihovi roditelji, odn odnosno osno naši pradeda i prababa, uspostavili su čvrste prijateljske veze tih godina odina krajem 19. veka, kad je drska Barselona Barselona htela da se takmiči s Parizom kao centrom umetnosti. Redovno su išli u Els Quatre Gats i susretali se s Noneljom, Pikasom, Rusinjolom ili Kasesom. Bili su deca iz porodica visoke katalonske buržoazije; ali su izrasli u buntovn buntovnee mlade ljude koji su, pre neizostavnog eizostavnog priključenja priključenja pozorištu pozorištu Listo, što im je po tradiciji i porodici odgovaralo, često posećivali umetničke kružoke onog vremena. Tu su hrabro pohodili gotovo sve izme onog promenlj promenljivog ivog sveta s kraja 19. veka, ne zaboravljajući zaboravljajući anarhizm anarhizme, e, komunizme, kubizme, egzistencijalizme i, najčešće, prostibulizam iz ulica Avinjo i Robador, u koje su pozivali umetnike skromnih finansijskih mogućnosti, ali sličnog libida i velikog talenta, poput onog mladića po imenu Pikaso. Iz tog vremena potiču zbirke slika - kupljene za male pare i kao usluga prijateljima, prijateljima, siromašnim siromašnim umetni umetnicim cimaa - koje sad vrede čitavo bog bogatstvo atstvo i koje su nasledili dedovi da bi ga razdelili među svojim potomcima. Vratih se prozoru da posmatram taj grad u kojem umetnost nastavlja da treperi bez predaha. Zašto je moja majka ostavila svu svoju tradiciju, svu tu
istoriju legendi iza sebe? Zašto se na kraju udala za jednog Amerikanca i praktično praktično pobegla pobegla iz grada? Da, naravno, naravno, zaljubila zaljubila se u mog oca. Jednoj naslednici porodičnog bogatstva, stvorenog snagom razboja i jedrenjaka koji su krstarili okeanima radi trgovine sa Amerikom, uvećanog ugledom u operi Listo, a zatim, u potonjem pustolovnom naraštaju, proslavljenog pokretima avangardne umetnosti, u kojima su učestvovali kao bogati pokrovitelji boema boema - srce je zarobio jedan američki američki inženjer inženjer.. Da, naravno. Mora da je bila Ijubav... sigurno je to. Ljubav. Ali postojalo je još nešto u celoj toj priči. Nešto što se skrivalo od mene, ali što sam osećala da je tu negde, prikriveno. Utom zazvoni telefon. „Halo", odgovorih. „Zdravo, Kristina!" Odmah sam prepoznala svoju sagovornicu. „Ja sam, Alisija, tvoja kuma." „Zdravo, Alisija! Kako si?" „Odlično, dušo. Ostavila sam ti dve poruke da me pozoveš." U njenom toplom, dubokom glasu osećala se primesa prekori. „Htela sam da te nazovem, Alisija" - otkud mi taj ton pravdanja, zapitah se - „ali samo što sam stigla." Pogledah u sat i shvatih da to nije istina; u hotelu sam bila već više od sat vremena. „E pa dobro onda. Ja sam te preduhitrila", zaključi ona. „Ovde sam i čekam te na recepciji." „Gde? Ovde?", upitah kao neka glupača. „Nego gde nego ovde, dušo. U hotelu." Zanemela sam. U hotelu? Sta Alisija radi u mom hotelu? „Hajde, nemoj me ostavljati da čekam. Siđi"„zaključi na moje ćutanje. „Dobro, evo silazim", odgovorih poslušno. „Vidimo se, dušo." „Vidimo se ". Znači, na kraju se ipak sastajem sa Alisijom, pomislih. Smesta je prepoznah. Alisiji mora da je bilo preko šezdeset godina, ali žena koja je smešeći se ustala od jednog od barskih stolo kod recepcije izgledala je mnogo mlađe. Bila je punačka; sećala sam je se kao žene širokih bokova. pomalo kao u matrone, i ta karakteristika joj se vremenom samo uvećala.
„Dušo! Kako mi je drago što te vidim!", uzviknula je onim svojim dubokim glasom dok mi je pružala ruke. Obuhvatila me je njima a potom, stegnuvši me čvrsto, dala mi dva zvučna poljupca. Mirisala je na jak parfem, parfem, a zlatne zlatne narukvice su s u joj zveckale. „Zdravo, Alisija!" Na neki način, zbog snažne ličnosti te žene i harizme kojom je zračila, ponovo se osetih kao trinaesto godišnja devojčica. I njene oči. One tamnoplave oči, pomalo koso usečene, kao oči njenog sina Oriola. Videvši ih ponovo, stresoh se. „Kako si lepa!", uzviknula je, odmaknuvši se malo da bi me bolje osmotrila. „Postala si prelepa žena.Volela bih da vidim Oriolovo lice kad se budete sreli! s reli!"" Posmatrala je moj izraz lica na pomen njenog sina i ja pokušah da mi smešak ostane nepromenjen i ne rekoh ništa. „Sedi, molim te", ponudi mi ne osvrćući se na moje ćutanje. „Ispričaj mi kako su tvoji. Kako vam je u Sjedinjenim Državama?" Poslušah je, ali prethodno pogledah prema mestu gde je nedavno stajao onaj čudak. Ne videh ga i odahnuh. Alisija je bila velika pričalica i neko vreme smo prijatno ćaskale o glupostima. Imala sam mnogo pitanja za nju, ali nijedno nisam mogla da povežem s razgovorom razgovorom.. Osećala Oseć ala sam da još nismo nismo dovoljno dovoljno poverljive edna prema drugoj. Odjednom, ona reče: Došla sam po tebe da te odvedem svojoj kući". „Molim?" „To, da ideš sa mnom." „Ali..." „Neću da čujem ali,dušo",govorila je onim dubokim i barpunastim glasom, ali veoma autoritativnim glasom. „Imam ogromnu kuću s mnogo gostinski soba i neću dozvoliti da moje kumče bude sama u hotelu." „ O ne, nikako", usprotivih se, brzo razmišljajući. Alisija, strah i trepet za moju majku, opasna žena prema Luisovom mišljenju, poziva me u svoju kuću; u kuću u kojoj živi Oriol. Koliko bih spletki o Enriku razotkrila? „Ne bih da budem na na sm s metnji." etnji." „Smetnja je da ostaneš ovde!", odlućno reče. „Uvredila bi me. Odluka e pala, idemo u moju kuću, a sutra ću ići s tobom i Oriolom na otvaranje testamenta."
„Ali..." Nije me čula i uputila se prema recepciji, gde je počela da deli uputstva. Krenuh da je zaustavim, iako sam predosećala da je uzalud. U suštini sam želela da idem. Posmatrala sam njeno držanje. Ta žena je imala neverovatan autoritet Pričala je gotovo šapatom, a ljudi su se naginjali da bi e bolje čuli. Ostavila je svoju kreditnu karticu na pultu i rekla da možemo da krenemo. „Nemoj da ti padne na pamet da platiš moj raćun. " „To je već sređeno", kaza ona. „Ne dozvoljavam." „Zakasnila si. Direktor hotela je moj prijatelj i neće prihvatiti tvoj novac. Moja kumica je moj gost." Uprkos tim njenim rečima, odlučno upozorih recepcionara da ću ja platiti svoj račun, ali mi on odg odgovori ovori da je gospođa tražila tražila račun pre nego štp sam ja sišla iz svoje sobe, da je sve platila, i da transakcija ne može da se poništi. „Moram da pokupim svoje stvari",rekoh na kraju.Osećala sam se neprijatno s njom, ne toliko zbog toga što je platila moje troškove koliko zbog nadmoći koju je širila na sve oko sebe, pa i na mene. „Ne brini za to, dušo", odgovori odmahnuvši rukom u stilu „nije važno". „Sobarica i moja služavka, koja je već na putu ovamo, pobrinuće se za tvoj prtljag. prtljag. Začas će ti sve biti lepo raspoređeno u tvojoj sobi u mojoj kući", i uhvativši me podruku, povede me ka izlazu. „Ostavila si karticu." „I nju će uzeti moja služavka". „Nisi valjda potpisala blanko račun? Zar ne"? Alisija prasnu u smeh. „Kakve veze ima?",upita razdragano. „Ovo je američki hotel a vi Amerikanci ste svi pošteni,zar ne?"Bilo je podsmeha njenom baršunastom glasu. Da samo znaš, pomislih. „Kako su ti lepe noge, dušo!" Alisijin automobil se zaustavio na jednom semaforu na Las Ramblasu; zbog iznenadnog pojavljivanja te žene u hotelu nisam bila u prilici da se presvučem i, sedeći na tom niskom sedištu, mini suknja, koju sam bila obukla za inspektora, povukla se iznad polovine
butina. butina. Ona me me pomilova po kolenu i ja osetih uznemi uznemiren renost. ost. Na trenutak se pokajah što sam s am prihvatila prihvatila njeno njeno gostoprimstvo. gostoprimstvo. „Hvala ", obazrivo odgovorih. „U hotelu sam naložila da zapisuju ako te neko zove telefonom kao da si i dalje gost hotela", smešila se. „Tako u Americi ne moraju saznati da si se preselila kod mene." Zna da je moja mama ne voli, pomislih. Prelazili smo grad po vertikali, koja ide od stare luke prema brdu Koljserola, Las Ramblas, Avenija Grasija, Major de Grasija, da bismo stigli na Aveniju Tibidabo, gde je Alisija živela u velikoj modrnističkoj kući Bonaplatovih, s predivnim pogledom na grad. Usput mi je pričala o gradu, a u Aveniji Grasija pokazala mi gde i dan-danas žive naši zajednički porodični porodični prijatelji,užurban prijatelji,užurbanoo mi pričajući pikanterije pikanterije o nekima ekima od njih. jih. Koristila je isti saučesnički ton kojim drugarice jedna drugoj pričaju svojetajne, prema Alisiji sam osećala nekakvu čudnu bliskost.
14
Grad se promenio u mnogim vidovima, ali kuća je bila baš onakva kakvu sam je pamtila. Samo što je sve bilo donekle umanjeno od onih davnih vremena. Poslednji put kad sam bila tu, na našem ispraćaju pred odlazak iz Barselone, sigurno sam bila mnogo niža i tad mi je zbog moje visine sve delovalo nekako manje nego u mojim sećanjima. Onim koja su sačuvala veselu zvonjavu plavog tramvaja, jedinog koji je još radio u gradu, i koji je tandrkao ispred Alisijine kuće, penjući se i spuštajući se niz padinu. padinu. Bio je od on onih ih starih modela koji su nekad kružili kružili i prevozio prevozio je putnike putnike od glavne lavne železn železničke stanice do uspinjače koja ih je ostavljala na vrhu, pored hrama Svetog srca i zabavnog parka Tibidabo. Avenija, tramvaj, uspinjača, stari park, uvek star uprkos novitetima. sa svojim čudesnim automatima iz devetnaestog veka koji još rade, svojim lažnim avionom, lavirintom i veštičjim zamkom; sve je za mene imalo, kad sam bila mala, kao i dan danas, neku posebnu čaroliju. „Tvoj hotel nije jedini s pogledom na panoramu Barselone", reče Alisija pošto mi je pokazala deo velikog srednjeg stepeništa, kuh kuhin injske jske prostorije i salon koji je izlazio na predivan vrt, mesto nezaboravnih dećjih pustolovina. „Dođi." I popesmo se pravo na treći sprat, gde se nalazila njena privatna odaja. Nikad nisam bila u toj sobi, odakle se grad video sa suprotne strane. U daljini se videlo more, intenzivno plavo, obasjano suncem koje nam je dolazilo iza leđa,i brdo Montžuik sa svojim zamkom. A tamo, u sredini, prostirao se grad, malo-pom malo-pomalo alo se s e pokrivajući večernji ve černjim m senkama. senkama. „Znači, ti si naslednica Enrikovog prstena", iznebuha reče Alisija. Da li zbog promene u njenom glasu ili zbog mačjeg izraza njenog lica ili je možda namerno htela tako da zvuči, tek - ja se prepadoh. Alisija je naredila da posluže večeru u njenoj odaji na poslednjem
spratu. Na nebu s crvenkastim oblačićima koji su lebdeli iznad mora još uvek se video odsjaj sada već zašlog sunca, dok se u podnožju razlivao sumrak, a podno naših nogu palila se gradska svetla. Imala sam dovoljno vremena da se uverim kako su moje stvari, koje su neverovatno brzo stigle,bile raspoređene u mojoj sobi po mom ukusu, i da malo prošetam po onom dragom vrtu. Ali, na moje razočaranje, on se nije pojavio Jedini put kad je Alisija pomenula svog sina bilo je kad mi je pokazala; „Ovo je Oriolova soba"; nalazila se pored moje, ali mi je nije pokazala, kao da ju je on zaključao. Ja se uzdržah da bilo šta pitam, ali sam se u dubini duše nadala da ću ga sresti na stepeništu ili u nekom kutku vrta.Pomislih da sigurno nije kod kuće. Pričale smo o mojim roditeljima, o drugačijem načinu života u Njujorku, i ona iznenada prikova pogled za moju ruku. „To ti je verenički prsten?" „Da." „Sigurno je sjajan mladić", reči smešeći se. „Da , jeste. Radi na berzi." „Ti ljudi s Vol strita naviknuti su da sebi uzimaju najbolje." Bilo je iskre obešenjaštva u njenim plavim očima. Ja se nasmejah ne odgovorivši ništa, i u tom trenutku ona, odjednom, izbaci ono: „Znači, ti si naslednica Enrikovog prstena", i ja sačekah da se oporavim od šoka pre nego što sam joj odgovorila: „Stigao mi je neočekivano za moj poslednji rođendan, nekoliko meseci pre nego što sam dobila pismo od beležnika s pozivom za sutra." „Tvoj kum te je mnogo voleo", polako reče. Pogled joj postade tužan, kao da je osetila ljubomoru. „Obožavao te je", zanela se. „Uvek je bio divan prema meni", odgovorih. „Kao da mi je bio rod. " „Voleo je i tvoju mamu. Mnogo." Nisam znala šta da joj kažem na to. Nije mi se sviđalo što moju mamu uključuje u razgovor. Da ne želi nešto da mi natukne? „Trebalo je da pretpostavim", nastavila je. Pričala je pomalo zamišljena, kao da se priseća neke stare uvrede. „Prsten. Nije bio za mene. A nije ga ostavio ni svom sinu. Poslao ga je tebi, kao poklon za rođendan.." Ta žena mi je budila osećaj krivice što nosim prsten s rubinom, te osetih
nelagodnost i zažalih što nisam ostala u svom hotelu. Sama. Ili što nisam otišla na večeru s Luisom. Kako mi je sad nedostajao taj razdragani gnjavator! Ali, kao da je mogla da mi čita misli, Alisijino široko mačje lice ozari se srdačnim osmehom. „Ali toliko se radujem što si ga dobila ti, dušo." Rukom pređe preko dela stola na kojem nije bilo posuđa i pomilova moju. „Bi li mi ga dala da ga pogledam ?" Ja skinuh prsten i pružih joj ga. Ona ga uze u ruke, s poštovanjem, i pogleda ga naspram svetlosti. „Lep je",reče. „To je vrhunsko delo zlatarskog zanata onog vremena, iz 13. veka. Pogledaj!" Ustade da ugasi svetio i, primakavši prsten plamenu edne sveće na stolu,oslika ga na stolnjaku. I pojavi se crveni krst, pomalo razliven na toj udaljenosti, trepereći pod titrajem plamena. Uznemiravajući, zagonetan. „Zar nije božanstven?" „Stvarno je božanstven", odgovorih. „Neverovatno je kako su uspeli da umetnu rubin, sa osnovicom obrađenom u slonovači, u jedan zlatan prsten." „Slonovači? Kakvoj slonovači?" „Pa... toj na prstenu, na osnovici koja pričvršćuje kamen i kroz koju se vidi crveni krst zahvaljujući belim obodima. Od slonovače..." Alisija se zakikota. „Nije slonovača, dušo." „Nego šta je?" „Kost." „Kost?" „Da. Ljudska kost?" „Molim?" Ponovo se nasmeja. „Ne plaši se. Beli komad utisnut u osnovicu je parče ljudske kosti."’ Pogledali prsten preneražena. Nimalo mi se nije dopadala ideja da na prstu nosim komad leša. Pomislih da se ta žena šali samnom, podsmevajući mi se kao lakovernoj američkoj turistkinji dok mi priča stare priče o duhovima. „To je relikvija", dodade, „Jesi li čula za relikvije?" „Jesam„ čula sam nešto,ali ja nikad..."
„Danas su izgubile popularnost. Ali bile su izuzetno značajne u srednjem veku i skoro sve do pre nekoliko godina. To su posmrtni ostaci svetaca. Ranije su se ugrađivali u mačeve i predivne predmete od zlata da bi se taj sveti plen bolje sačuvao. Dan - danas u mnogim crkvama postoji kult relikvija. Ne znamo kom je svecu pripadala relikvija s prstena. Možda nekom hrabrom templaru, koji je u teškim mukama umro braneći veru." „Templaru?" „Ne znaš ko su bili templari?" Alisija razrogači oči kao u čudu. U njima se oslikavala svetlost sveća sa stola, dajući im tajanstven izgled, poput veštičjeg. „Pa dobro... čula sam ponešto." Pomislih kako pred njom ne bi trebalo da se pravim mnogo pametna kao pred Luisom i da je bolje da saslušam šta ima da mi kaže. „E pa to su bili monasi koji su se, osim na poslušnost, neporočnost i siromaštvo, zavetovali da će braniti hrisćansku veru snagom svog oružja. Okupili su se u redove i svaki red je imao razne hijerarhijske podele i ednog vrhovnog vodu: velikog majstora. Osim templara, postojao je red hospitalaca, red Hristovog groba, tevtonaca, a onda, kad su templari ukinuti, pojavilo ih se još mnoštvo. Neću ti više ništa pričali, jer predosećam da ćeš za nekoliko dana postati najveći stručnjak za njih. Ovo je jedan od templarskih simbola" - i ponovo oslika krst na stolnjaku. „Priča se da je tvoj prsten pripadao velikom majstoru. To što ga poseduješ predstavlja veliku odgovornost, dušo." „Zašto?" ’ „Jer ga treba biti dostojan. On daje veliki moralni autoritet, a ti si prva žena u istoriji koja ga poseduje." Zagledah se u nju ne znajući šta da odgovorim, taj prsten mi je priređivao iznenađenje za iznenađenjem, Alisija me uhvati za ruku i pomilova je. Osetih čudnu mešavinu privlačnosti , odbojnosti i kako mi se eži koža; s izvesnim nemirom pomislih kako je ta žena stručnjak za zavođenje. A onda, nežno, polako, smesti mi prsten na prst. Ponovo me pomilova po ruci, rekavši dubokim glasom: „Ako je tvoj, sigurno je da ga zaslužuješ."Kratko je ćutala. „Nemaš pojma koliko ti zavidim." Te noći sam jedva zaspala. Soba je bila lepa, s velikim prozorom iznad
grada i opremljena divnim stilskim nameštajem. Iako sam uživala u razgovoru sa domaćicom, jedva sam čekala da odem na spavanje i, ušavši u svoju sobu, zatvorih vrata rezom. Zahvalih se bogu što postoji. Kako je čudna žena ta Alisija! Bila sam uznemirena. Gde li je Oriol? Sa strepnjom sam gledala svoj prsten. Kakva priča o relikviji! U opšte mi ce nije dopadala. Kamen se na svetlosti lampe presijavao iznemoglo, kao da spava. Sta će mi doneti sutrašnji dan? Videću njega. U pisarnici. A ono nasledstvo? Je li to poslednja Enrikova šala? Obukoh pidžamu, ali sam bila previše uznemirena da bih legla. Pogasih svetla i otvorih prozor. Svež povetarac, iako prijatan, požele mi dobrodošlicu. Noć. Ponovo noć i grad. Videla sam ga u daljini i čula zvuk automobila iz obližnje ulice i škripu nekog vozila koje je prekoračilo brzinu tamo dole, među ulicama. Potom, tišina.
15
Nema čežnje koja može da ubrza željene događaje, ni nestrpljenja koje može da ubrza časovnik - naprotiv, ponekad ti se učini da je stao ili da se okreće unatraške. Činjenica je da sve dolazi u svoje vreme i da ono što treba da sazri sazri, ili ostane zeleno... zauvek, ili ovo, ili ono, i bla, bla, bla... i ponekad kad sam nervozna osetim nagon za brbljanjem. Budući da sam po profesiji advokatica, ućim da se savlađujem, ali jednog ovakvog dana, sedeći u taksiju, nisam mogla da sprečim da moje unutrašnje ja ne brblja prisilno sa onim mojim drugim ja, koje takođe ne prestaje da naklapa i za koje ne znam odakle kog đavola iskrsava kad sam toliko napeta. A sve zato što sam napokon išla da se sastanem s njim. Te noći nisam dobro spavala. Neprekidno sam razmišljala kako mora da se Enrik osećao pposlednjih sati pred smrt ili šta Ii je tih dana mogao da radi a da inspektor Kastiljo nije uspeo da rekonstruiše, ili na to što je Alisija bila preterano nežna, sa onim nežnostima osobe koja odlično zna kako da pruži zadovoljstvo, ili na to kako sam se prenerazila saznavši da na mom prstenu ima ljudskih ostataka, ili šta će sutradan doneti to tajanstveno nasledstvo i da ću najzad videti Oriola. A onda sve iz početka. Pitala sam se kako li će se ponašati Oriol kad se budemo sreli, u kakvoj li će vezi bili to nasledstvo,koje se čita trinaest godina posle Enrikove smrti, sa ubistvom onih ljudi u Sariji, govorila sebi da sam se možda prešla što sam prihvatila Alisijin poziv, i gledala kako blista onaj krvavi rubin. U snovima, polubudnu, počeše da me opsedaju misli da kamen želi da me upozori na nešto. I već sledećeg časa, vrteška sa slikama i mislima počinjala bi ponovo da se okreće. Malo sam ipak odspavala, teško je reći koliko, ali sam ujutru svakako
morala da se našminkam ne bih li malo zamaskirala podočnjake. Stigla sam taksijem na odredište koje mi je naznačio beleznik. Alisija mi je rekla: „Rado bih pošla s tobom, ali mislim da mene ne očekuju." I tek tako, s takvom lakoćom, oslobodila se svoje ponude od prethodnog dana. Našavši pred ulazom, shvatih da sam poranila dvadeset minuta i pomislih da bi mi više od kafe prijao čaj od lipe, ali ipak uđoh u jedan bar i naručih espreso i kroasan. Kafa je božanstveno mirisala, a kroasan nije bio od onih sa glazurom već je imao hrskave krajeve, što me je podsetilo uz trun nostalgije, na takozvane granjas, one kafeterije s doručkom i užinom u stilu kakav sam videla samo u Barseloni, i na njihovu gustu i gorku toplu čokoladu. Pet minuta pre ugovorenog vremena popeh se u kancelariju na prvom spratu zgrade. Zgrada beše stara, puna cveća i lepih spiralnih ukrasa uklesanih u kamen i sa unutrašnjim zidovima ocrtanim biljnim motivima. Vrata beležnikove kancelarije, od punog drveta obrađenog dletom i opremljena lepom špijunkom i drugim ukrasima od poliranog metala, u svemu su bila dostojna umetnosti ostatka zgrade. „Gospodin beležnik vas očekuje", reče sekretarica od pedesetak godina koja je otvorila vrata i iznenadila me. Kod beležnika se obično uvek čeka. Žena me je odvela do svetle kancelarije, s visokim tavanicama, s dva velika prozora okrenuta ulici. Pod i polovina zida bili su obloženi hrastovim drvetom. „Gospođice Vilson!" Čovek od nekih šezdeset godina ustao je iza velikog pisaćeg stola da me pozdravi. Predstavio se kao Huan Marimon, načinivši pokret kao da mi ljubi ruku. Sedeći naspram pisaćeg stola čekao e i Luis, koji je ustao nasmejan i nekoliko puta me poljubio. „Sedite, gospođice", reče čovek pokazujući rukom stolicu odmah pored Luisove. „Gospođin Oriol Bonaplata treba svakog časa da stigne." „Sačekajmo..." , dodade Luis sa šeretskim osmehom. „Gospodin Enrik Bonaplata bio je moj dobar prijatelj", nastavi čovek oglušivši se o primedbu, „i njegova smrt nas je sve mnogo potresla."
„Gospođice, da li biste bili tako ljubazni da mi pokažete svoj pasoš?", upita zatim. „Moramo se držati zakonske procedure. Gospodu Bonaplata i Kasahoana poznajem već godinama." Izvadih svoj pasoš, on nešto zapisa i potom poče da razglaba o Enrikovim vrlinama. Moj pogled se susrete s Luisov, što on iskoristi da mi simpatično namigne.Na sebi je imao elegantno sivo odelo, svetlu košulju boje lososovog mesa, skoro belu, i kravatu. A onda pogledah na sat; bilo je već deset sati i dva minuta. Vratih oči na beležnika, koji, otkako smo seli nije prestajao da priča, polako i krajnje ljubaznim tonom. Gde li je, kog đavola, Oriol? Zar neće doći na čitanje testamenta svog oca? „... Baš tog dana kada je umro, gospodin Bonaplata je ujutru bio u ovoj kancelariji." Ta rečenica me prenu iz misli. Odjednom mi se tu ukaza prilika da rekonstruišem poslednjih nekoliko sali Enrikovog života. Ali čovekovo naklapanje nastavi u drugom pravcu. „Rekoste da je tog jutra bio ovde", prekidoh ga. „Da. To sam rekao." „Oko koliko sati?" „Ne bih znao tačno da vam kažem." „Otprilike." „Gospodin Bonaplata me je pozvao ujutru i zamolio da ga primim tog istog dana. Ja sam imao popunjen raspored, ali kako se radilo o njemu... Znate, moj otac je bio beležnik njegovog oca, a moj deda njegovog dede. Isto je i sa našim pradedovima. Razume se, nisam mogao da mu ne izađem u susret za uslugu koju je tako uporno tražio... jer... " „Tako da ste mu zakazali", nisam odolela da ga prekinem. On zaćuta i pogleda me ražalošćen i ja se osetih krivom. Taj čovek nije funkcionisao u ritmu Njujorka. Luis me je posmatrao sa osmehom čoveka koji se ludo zabavlja. „Da. Zakazao sam mu", reče naposletku. „Uspeo sam da ga ubacim negde pred podne, takoreći u vreme ručka." „I kakav je bio? Jeste li primetili da je uznemiren?" „Ne. Ne sećam se ničeg posebnog. Ali me je iznenadilo to što je hteo dasačinimo drugi testament ne menjajući prvi." I upravo tad moja razmišljanja prekinu kuckanje na vratuma. „Napred",reče beležnik.
„Gospodin Oriol Bonaplata", najavi sekretarica. I tada se pojavi on. Najpre sam ugledala njegove plave, pomalo usečene oči . One kojih sam se sećala. I njegov osmeh, isti onaj topao i širok osmeh. Iako je prošlo toliko vremena, prepoznala bih ga među hiljadama ljudi. Sećala sam se njega, a s njim i poslednjeg leta, oluje, stena, mora i prvog poljupca. „Kristina!", uzviknu i krenu prema meni. Ustadoh, poljubi smo se dvaput u obraz i on me stegnu u zagrljaj koji me ostavi bez daha, ne ačinom već zbog potisnutih osećanja koja je pokrenuo u meni. „Kako si, Oriole?", odgovorih. A da sam mu rekla ono što mi je moje ustreptalo srce u tom trenutku diktiralo, izustila bih samo: „Prokletniče, zašto si prekršio obećanje? Zašto nisi odgovorio ni na jedno moje pismo?" Luis i on se takođe zagrliše, a zatim se on rukova s beležnikom. Više nije bio onaj visoki mladić s bubuljicama na licu, suvonjav i stidljiv, koji nije znao šta će sa onoliko dugačkim nogama. Visok jeste bio, ali je sada bio atletski građen i kretao se samouvereno. Seo je na slobodnu stolicu s moje desne strane i nežnim pokretom spustio mi ruku na koleno, rekavši: „Kad si doputovala?" I ne sačekavši odgovor, dodade: „Mnogo si lepa." Mene kao da pogodi grom. Osetih kratak dodir njegove tople ruke na svojoj nozi; kao da se radilo o strujnom udaru od hiljadu volti. „Hvala, Oriole", procedih. „Stigla sam u sredu." „Kako su ti matorci?"Zapostavio je onu dvojicu, kao da smo potpuno sami u kancelariji. To mi je godilo. Pogledavši ga malo bolje, primetih da je prilično doteran, ne onako kako sam se ptašila posle Luisovog upozorenju. Na sebi je imao cigaret pantalone, džemper sa okruglim izrezom i tamnu aknu iste boje. Kosu je skupio u rep i, bez daljeg, istuširao se i obrijao tog utra. Laknu mi. Nije mirisao ni na šta. Nisam očekivala da će staviti parfem, ali što se mirisa tiče, no news, good news. U nekom od razmišljanja za vreme moje košmarne noći, videvši da se nije pojavio u raskošnoj kući svoje majke, zamišljala sam ga kako spava u vreći na podu neke napuštene kuće bez tekuće vode i kose zamršene u rasta stilu, pune pepela od pušenja marihuane.
„Ako se slažete, gospodine Bonaplata", prekinu beležnik uz ljubazan osmeh, „sada bih prešao na čitanje testamenta vašeg oca. Siguran sam da ćete kasnije imati dosta vremena za razgovor." Oriol se složi i beležnik, pošto je stavio naočare i malo se nakašljao, poče da čita uzvišenim tonom. Čovek je pričao kako se prvog juna hiljadu devetsto osamdeset i devete godine pojavio pred njim, beležnikom iz ugledne komore, bla, bla. bla, i da e našao da je Enrik u dobrom fizičkom stanju i pri punoj svesti i, izdeklamovavši sve te opštepoznate fraze, reče: „Gospođici Kristini Vilson, mojoj kumici, ostavljam središnji deo triptiha s kraja 13. ili početka 14. veka,koji predstavlja Devicu Mariju i malog Isusa. Naslikan je temperom na drvetu i veličine je trideset sa četrdeset pet centimetara." Iznenadih se. Dakle, moja slika je deo trostruke slike? „Takođe joj ostavljam prsten iz istog veka s rubinom umetnutim u zlato. Pomenuta slika već je u njenom posedu, budući da sam joj je poslao za Uskrs ove godine, a prsten ovim činom predajem beležniku da bi ga poslao Kristini za njen dvadeset sedmi rođendan, nekoliko meseci pre čitanja ovog testamenta. Svom nećaku Luisu Kasahoani Bonaplati ostavljam desni deo triptiha, sliku od nekih petnaest sa četrdeset pet centimetara, koja prikazuje Isusa Hrista na Golgoti u gornjem delu, i svetog Đorđa ispod, a koja se nalazi u sefu u banci. A mom sinu Oriolu ostavljam levi deo pomenutog triptiha, istih dimenzija, koji prikazuje Hristov grob i uskrsnuće iznad, a ispod svetog Jovana Krstitelja." Beležnik načini digresiju da bi konstatovao da je tekst koji sledi pismo koje je sastavio lično Enrik Bonaplata a on ga overio, te nastavi da čita; „Dragi moji, Triptih sadrži, prema tradiciji, putokaze za pronalaženje basnoslovnog blaga. Radi se o blagu templara iz kraljevina Aragon, Valensija i Majorka, blagu koje kralj Haime II nikad nije uspeo da pronađe. Ima nekih koji misle da se u tom blagu
krije ništa manje nego sveti Gral, pehar sa zgrušanom Hristovom krvlju koju je Josif iz Arimateje pokupio ispod raspeća. Ako je ovo tačno, duhovna moć koju ovaj sveti pehar sadrži od neprocenjive je vrednosti. Legenda se može potkrepiti ako se te tri slike postave pod iks zrake, budući da, skrivene ispod slike, postoje rečenice koje govore o blagu. Nisam imao mnogo vremena da ih proučim, ali dovoljno da saznam da nešto nedostaje, da se tu ne nalaze sve informacije. Vi morate pronaći ključeve koji nedostaju, budući da su moji sati odbrojani i da mi ponestaje snage da ih tražim. Moram da vas upozorim da niste jedini zainteresovani za blago. Nadam se da su vremenom moji neprijatelji izgubili putokaz ili nadu da će ga pronaći. U protivnom, želim da znate da su veoma opasni i da je, mada sam ja juče izvojevao bitku protiv njih, pobeda još uvek daleko. Budite pametni i čuvajte se. Iz raznih razloga sve troje vas volim kao rođenu decu. Život rastavlja ljude, a meni je želja da vas troje ponovo budete zajedno, kao što ste bili onda kad ste bili mlađi, 1988 godine. Najmanju vrednoti iz moje zaostavštine imaju slike i prsten. A po mom mišljenju, sada je nema ni to legendarno blago koje pripada jednom kralju. Nasleđe koje želim da vam ostavim jeste životna pustolovina i prilika da se, krov vas, obnovi prijateljstvo koje je naše porodice spajalo pokolenjima. Uživajte u vremenu provedenom zajedno, uživajte u pustolovini. Voleo bih da u tome uspete. Napisao sam i po jedno pismo svakom od vas ponaosob. Neka vam Bog podari sreću."
Marimon se zagleda u nas preko svojih naočara, profesionalno, ozbiljno; posmatrao je naše reakcije.A zatim, uz gotovo detinji osmeh koji mu se pojavio na licu, reče: „Kako je ovo dirljivo! Zar ne?"
16
Zamolismo beležnika da nam pokaže mesto gde možemo da ostanemo nasamo. Ja sam bila sva usplahirena; nisam znala šta me je više uzbudilo; potvrda o postojanju blaga ili moj ponovni susret sa Oriolom. Umirala sam od želje da pričam s njim u četiri oka, ali nije bio pravi trenutak za to; morala sam malo da se strpim. „Istina je! Blago postoji!", povika Luis čim smo seli u jednu malu prostoriju koju nam je beležnik ustupio. „Pravo blago, a ne kao iz naših dečjih igara sa Enrikom!" „Mama me je pripremila na to", uključi se Oriol, smiren, jedva prikrivajući oduševljenje. „Nisam iznenađen", i pogleda me smejući se. „A ti, Kristina, šta ti misliš?" „Ja sam prilično zatečena, mada mi je Luis nešto natuknuo. Ne mogu da poverujem da je to istina." „Ni ja", reče Oriol. „iako je moja mama ubeđena u to. Ali koliko je sve to tačno? Moj otac je imao prilično bujnu maštu. I šta ako je stvarno postojalo takvo blago? Zar ga niko nije pronašao nekoliko stotina godina? A ako još postoji hoćemo li mi biti u stanju da ga pronađemo?" „Naravno da postoji", reče Luis.„I uradiću u sve što je potrebno da ga pronađem. Možete li da zamislite kako otvarate kovčege pune zlata i bleštavog dragog kamenja? Au!" Potom se uozbilji i, gledajući svog rođaka, reče: „Daj, Oriole, ne kvari nam zadovoljstvo. To blago bi mi došlo kao poručeno. Ako ti nisi materijalno zainteresovan, ostavi blago nama sirotinji." Oriol popusti. Naravno da bi učinio sve moguće da pronađe to blago. Na kraju krajeva, to je bila poslednja želja njegovog oca.
Pa zar ne? „I ja bih volela da učestvujem u traganju za blagom", rekoh im. „Postojalo ono ili ne. To je poslednja od toliko igara koje smo kao deca igrali sa Enrikom. U njegovu čast i zarad pustolovine." Potom stadoh da razmišljam. Tražila sam odmor od nedelju dana na poslu. Stigla sam u sredu, bila je subota i trebalo je da se već u utorak avionom vratim nazad. Nisam mogla ni da pretpostavim koliko bi vremena bilo potrebno da se pronađe blago, ali sam zasigurno znala da za nešto tako nisu dovoljna tri dana. Sigurno su nešto primetili na mom licu, jer su me rođaci Bonaplata upitno gledali. „Šta se dešava?", upita Luis. „U utorak moram da se vratim u Njujork." „A, ne!", reče Oriol stavljajući ruku preko moje,na rukonaslonu stolice. „Ti ostaješ sa nama. Dok ne pronađemo šta bilo." Od njegovog dodira, njegovog pogleda, njegovog smeška, onog mirisa mora, leta i poljupca, prođoše me žmarci. „Moram da se vratim na posao!" „Traži godinu dana neplaćenog", odgovori Luis „Zamisli samo kako bi se u tvoju biografiju dobro uklopio podatak da si pronalazač svih tih srednjovekovnih blaga! Briljantna advokatica stručnjak za testamente s blagom; uspeh zagarantovan. Sve dvokatske kancelarije u Njujorku otimale bi se o tebe." Ta me glupost zasmeja. „Ostani s nama", prekide me Oriol dubokim glasom koji me podseti na glas njegove majke. Ruku je i dalje držao na mojoj. Nisam im dala potvrdan odgovor. Znam da odolim pritisku. Ali sam svim srcem želela da ostanem. Dogovorili smo se da oni odjure u banku pre nego što se zatvori i podignu druga dva dela triptiha. Ja sam predložila da se posle ručka vidimo u Luisovom stanu; trebalo mi je vremena da razmislim i želela sam da pročitam Enrikovo pismo nasamo. Odšetah do luke i ubrzo se utopih u ambijent Las Ramblas, ono raznobojno mnoštvo i životnu vrevu koji su me privlačili kao magnet. Sećam se kako smo, kad sam bila mala i kad nas je Enrik jednoga dana
sve troje odveo na božićni vašar, prošli pored te fontane, ukrašene svetiljkama, koju zovu Fontana de Kanaletas. „Znate li da ćete se", rekao je Enrik. „ako popijete malo ove vode, ma koliko daleko otišli, uvek vraćati u Barselonu?" I sve troje smo popili. Godinama se pitam je li trebalo da je okusim. Ulični umetnici plesali su tango, energično, pozivajući na pokret, u ritmu muzike s jednog glasnog radio-kasetofona. Muškarac je na sebi imao etno odelo i šešir, ona je bila u pripijenoj suknji, s dubokim izrezom koji joj je otkrivao jednu nogu, a kosa joj beše zalizana. Zračili su erotićnošću. Okružila ih je grupa posmatrača; ostavljali su im novac, neki spontano, a drugi, opet, tek kad bi im se približila druga lepa plesačica tanga pružajući šešir prema njima i nagrađujući ih osmehom. Zastadoh da ih posmatram, plesali su odlično. Uđoh u jednu kafeteriju kroz čije se velike prozore moglo videti vrzmanje ljudi po šetalištu i sedoh za sto odakle sam mogla da posmatram predstavu. Naručih nešto jelo i izvadih iz tašne Enrikovo pismo. Zagledala sam se u koverat sa svojim imenom na njemu; bilo je ispisano penkalom, kaligratskim rukopisom. Obuze me neki bogobojažljiv strah prema tom omotu, koji je trinaest godina bio zatvoren i već počeo da žuti. Osetih kako srce počinje da mi se steže. Najzad, veoma pažljivo i pomoću noža pocepah jedan kraj koverte. Draga moja. Oduvek sam te voleo kao da si mi ćerka. Kakva šteta što nisam mogao da te gledam kako rasteš, jer si otišla tako daleko!" I meni smesta, tu, nad pilećom salatom i kokakolom lajt, navališe suze na oči. I ja sam vas volela! Mnogo! „Ako se obistine moja predviđanja, danas živiš jednim sasvim drugačijim životom, daleko od svojih prijatelja iz detinjstva. Sigurno godinama nisi videla Oriola i Luisa. I zato, jer si toliko daleko od ostalih, paželeo sam da ti poseduješ prsten. Prsten će te primorati da se vratiš. On ima moć. Taj prsten ne može pripadati svakome i svom vlasniku daje jedinstvenu moć. Ali takode traži, možda previše, više nego što mu se može dati. Otiđi s njim u knjižaru Gral, koja se nalazi u staram delu grada, i pokaži ga vlasniku, Siguran sam da će se kroz trinaest godina
ljudi i dalji baviti tim poslom. Ali ako iz bilo kog razloga ne bude tako, gospodin Marimon, beležnik, ima spisak, koji mu poveravam u zapečaćenoj koverti, to su imena i adresi ljudi kojima treba da se obratiš.. Taj prsten simbolizuje tvoju misiju. Moraćeš da ga čuvaš dok ne pronađete blago. Ako na kraju uspeš u tom poduhvatu, ili ako rešiš da ga napustiš - samo u tim slučajevima možeš da ga se oslobodiš. Tada ćeš ga pokloniti osobi koju ti smatraš najprikladnijom. To mora biti neko izuzetno jakog duha, jer taj prsten ima vlastiti život i volju. Možda si baš ti ta. Uživaj u ovoj poslednjoj igri sa mnom. Pronađi to blago, u čemu ja nisam uspeo, što nisam zaslužio ili nisam želeo da pronađem. Budi sretna s Luisom i Oriolom. Mnogo te volim, još od pre tvog rođenja. Tvoj kum, Enrik
Suze su mi se slivale niz obraze preteći da će pasti na sto. Pokrih lice rukama. Enrik, dragi Enrik. Bože moj, i ja sam njega toliko volela! Sta li je hteo da kaže onim u svom pismu da me je voleo još od pre mog rođenja? Sigurno to više nikad neću saznati. Je li mislio na moju majku? Primetih da su mi prsti vlažni i pokušah da zaboravim na to posmatrajući šetalište, blistavo, prepuno ljudi, živopisno. Staklo mi je vraćalo moj odraz rasplinut u konturama, impresionistički. Kratka plava kosa, usne s kojih se još nije skinuo karmin nanet tog jutra, i oči koje takoreći nisam ni videla. Zar sam ovo ja? Ili samo prikaza one devojke kakva bih bila da nikad nisam otišla iz Barselone? One žene kakva više nikad neću biti. Jecaj mi protrese grudi i suze navreše u potocima. Bože! Kako me je sada bolela čežnja za mojim detinjstvom! I sećanje na Enrika. I nostalgija za onim suvonjavim mladićem koga sam poljubila usred oluje i koji zasigurno nije muškarac koga sam danas pozdravila kao Oriola. Tuga za i Enrikom pretvori se u samosažaljenje i moje gorke seze poprimiše sladak ukus. Bi mi žao te devojčice izgubljene u vremenu i ie
mlade žene poslednjih nekoliko sati uzdrmane emocijama, i svih onih osećanja zbog kojih nije mogla da zaspi. Pozvah konobara i naručih čašu vina, a onda pomislih da bi pola boce bila prikladnija mera. Ja obično ne pijem alkohol za vreme ručka, ali sam tada odlučila da samu sebe počastim jednim lepim plačnim podsećanjem. A to baš ne ide dobro uz lajt kolu.
17
Luis živi u potkrovlju u četvrti Pedralbes, s pogledom na manastir po kojem je kvart i dobio ime, na skladnu manastirsku celinu koja se sastoji od crkve, samostana i drugih ustanova 14. veka, s prelepim tornjevima i krovovima, opasanu zidinama. Sad je velegrad progutao Pedralbes, ali mi je Luis pričao da je bio izgubljen podno planine, kad ga je kraljeva supruga donja Elisenda de Montkada osnovala, daleko od grada, da je bilo mnogo odmetnika, i kaluđerice su morale zidinama i naoružanim ljudima da se zaštite od neželjenih gostiju. Stan ima pogled i na drugu stranu: na grad i, u pozadini, obalu. Stan je na ime Luisove majke, ko zna zašto. Ali pomislih da je to možda neka taktika zaštite, u stilu kaluđerica klarisa i njihovih zidina. Samo modernistički. Zato na telefonskim informacijama nisu mogli da mi daju nijedan podatak o rođacima Bonaplata i Kasahoana u Barseloni. Obojica se, na ova, ili onaj način, kriju iza svojih mama. Sigurno imaju razloga. Očekivala sam da ću ih zateći raspoložene. Ali ne beše tako. Luis je otvorio vrata tužnog licu pokazujući prstom svoj obraz sledeći putanju suze. Odmah sam ga razumela; govorio mi je da je Oriol plakao, da bi zatim napravio dvosmislen pokret, ukazujući na seksualne sklonosti svog rođaka, znajući da ga ovaj ne vidi. Njegova mimika me je ozlojedila. Naglas mi je poželeo dobrodošlicu, ali mi je nemo govorio nešto drugo. Oriol je bio unutra, u salonu, i Luis nije želeo da on vidi onu njegovu gestikulaciju, koja me je toliko podsećala na vreme kad smo bih deca. Samo što mi ovoga puta to nije bilo nimalo simpatično. „Zdravo, Kristina", reče Oriol ne ustajući sa stolice, utučenog izgleda. Plave oči mu se behu zacrvenele. Da, plakao je. Ali to nije značilo da je homoseksualac ili izvitoperen, kao što je to Luis maločas svojom parodijom hteo da predstavi. Ja sam razumela njegov plač. I sama sam se dobro
isplakala zbog Enrikovog pisma. A koliko li bih suza tek prolila da mi je bio rođeni otac? Otac koga sam izgubila u detinjstvu, otac za kojim sam toliko čeznula i koji mi se sada obraćao u posmrtnom pismu. Na listu papira koji mi je nakon trinaest godina otkrivao njegove poslednje misli. Ko se ne bi potresao? Više od svega poželeh da mogu da pročitam njegovo pismo. Ali to je bilo nešto veoma lično i ne usudih se da mu to tražim. Bar ne u tom trenutku. „Vidi", reče Luis pokazujući dve male slike prislonjene vrbom na jednu komodu. Bile su nešto malo manje od pedlja široke, sa dva pedlja visine, i zajedno su bile veličine kao ona koju sam ja čuvala u kući svojih roditelja.Po stilu i bojama bile su istovetne. „Znači, ove dve čine triptih s mojom slikom. Zar ne?" „Tako je", potvrdi Oriol, „iako je drvo obrađeno da bi se što bolje sačuvale,prilično je istrulilo, ali se sa strana još mogu videti ostaci šarki. Srećom da je naslikano temperom, to jest, preko gipsanog sloja, otpornog na crvotočinu." „Sarki?", upitah. „Da, šarke", pojasni mi Oriol. „Po veličini, ovaj triptih je bio mali prenosiv oltar. Ove dve slike predstavljale su neku vrstu vrata koja su se zatvarala preko tvoje, najveće. Sigurno je imao neku vrstu drške i, budući tako mali, bio je lako prenosiv. Templari su ga koristili na svojim misama na otvorenom." „Templari?", zainteresova se Luis. „Kako znaš daje pripadao templarima ?" „Po svecima." „Koji su ovo sveci?", upitah ja. „Svetac na Luisovoj slici, koja se postavlja levo od središnje, ispod prikaza Hrista razapetog na Golgoti, jeste sveti Đorde, koji stoji na aždaji iz legende." Pogledah sliku postavljenu s moje desne strane, koja bi odgovarala levoj strani celine. Baš kao što je govorio Oriol, bila je podeljena na dve slike: na donjoj, ratnik stoji na životinji u obliku gmaza i ne većoj od kože ednog psa, na sebi ima verižnjaču ispod kratke tunike, plašt, šlem, svetački oreol, i drži koplje. „Kakva bedna aždaja*, rekoh.
Obojica se nasmejaše. „Pa da", reče Luis. „I to mi je neka zver. Umesto što ju je ubio, mogao e da je šutne nogom u dupe." „Gotsko slikarstvo, barem ono iz 13. i s početka 14. veka, zanemaruje razmere i perspektivu", objasni nam Oriol. „Važno je da se prepozna svetac. Ako je naslikan ratnik koji stoji na nekom gmazu, to je sveti Đorde. Samo što je ovaj prilično osoben." „Zašto?", upitah. „Zato što se on uglavnom predstavlja s jednim crvenim krstom, ali tankim i izduženim, sa uobičajenog raspeća. Nije kao ovaj. Ovo je pojednostavljen prošireni krst, krst templara. Smatra se da svetac potiče iz Male Azije i bio je zapovednik jedinice rimske vojske, a preobrativši se u hrišćanina pretrpeo je sve vrste mućenja, koje su se okončale odrubljivanjem glave. Nema istorijskih podataka o ličnosti, ali legenda kaže da je jednu princezu spasao od strašnog zmaja. Krstaši su ga proglasili za viteza i postao je izuzetno moćan simbol: pobede dobra nad zlom. Kažu da e učestvovao u nekoliko bitaka, jednoj u Aragonu i jednoj u Kataloniji i, izvojevavši oštricom mača pobedu hrišćana nad muslimanima." „I zato je zaštitnik Katalonije i Aragona", potvrdi Luis. „Jeste, ali i Engleske, Rusije i još nekih zemalja; bio je vrlo omiljen u srednjem veku. U svakom slučaju, ne zaboravite da je umro odrubljene glave. Na gornjem pravougaoniku, unutar nečega što nalikuje kapeli, prepoznajete scenu, Hrist razapet na Golgoti. Veoma je klasična. Tu je Bogorodica koja pada u nesvest i sveti apostol Jovan, ožalošćen i s rukom na obrazu u znak preneraženosti.. Ta slika je toliko ponavljana u gotici, u slikarstvu koliko i u vajarstvu, da su antikvari svecu nadenuli nadimak ’onaj sa zuboboljom." Što se tiče moje slike, koja se sudeći po tragovima šarki postavlja na desnu stranu triptiha, odnosno našu levu kad posmatramo, u gornjem delu, takođe u kapeli, prikazan je Hrist pobednik, koji, pošto je vaskrsnuo, izlazi iz Svetog groba. Pogledah gornji pravougaonik, na krajevima u blago zašiljenom luku, baš kao na mojoj slici Bogorodice, i shvatih da se taj detalj razlikuje na Luisovoj slici. Njegov luk je imao središnji režanj koji ga je delio na dva dela. „A na donjem delu imamo svetog Jovana Krstitelja. Hristovog preteču";
nastavljao je Oriol, „koji ga je krstio u reci Jordan. Bio je u pravom smislu te reči svetac zaštitnik siromašnih vitezova, kako su templari sebe nazivali." „Da. I izgleda siromašno", rekoh.„Bio je bradat čovek duge kose i s nekom vrstom pergamenta u levoj ruci, pokriven komadima ovčije kože." „Umro je odrubljene glave, kao i sveti Đorđe",napomenu Oriol. „Hvala li na tom detalju. Ali mogao si i da ga prećutiš", našalih se glumeći nelagodnost. „Salome, careva naložnica, tražila je od cara da joj ispuni jednu želju. On joj je to i učinio: dao joj je glavu Jovana Krstitelja na poslužavniku." „Odvratno!", reče Luis. „Znači, templari su obožavali svece koji su gubili glave", zaključih, značajno gledajući Oriola. „Naravno", odgovori on uzvraćajući mi pogled i blago se smešeći. Nisam bila sigurna je li shvatio pozadinu moje tvrdnje. „To zahteva objašnjenje, gospodine istoričare", sad je Luis poslao žedan znanja. „Ti templari su izgleda bili neka vrlo čudna sekta." „Duga je to priča. Počinje kad su se hrišćanski prinčevi, većinom Burgundijci, Franci, Tevtonci i Angli, raspaljeni besedama raznih fratara koji su držali propovedi širom Evrope, kao strašni usud obrušili na Svetu zemlju. Pa i gore. Čak su i Vizantinci i njihova prestonica Konstantinopolj, hrišćani ali pravoslavci, trpeli tu hordu vandala. Proliveno je neopisivo mnogo krvi. Iberijska kraljevstva jedva da su dala neki doprinos; bili smo previše zauzeti našom rekonkistom; pričamo o jednom veku pre bitke kod Tuluze. Tada su muslimani nadzirali najveći deo poluostrva i hrišćanska kraljevstva bila su pod neprekidnom pretnjom." „Dobro, a kakve to veze ima s glavama?", upitah nestrpljiva. „ S vremenom i gubicima, ublažilo se nasilništvo hrišćanskih plemića u Svetoj zemlji i počeli su pregovori o miru. I tako, kad bi neki vitez dopao ropstva u bici, uveo se običaj pregovaranja o otkupu za njegovo oslobođenje. Ako se radilo o nekom plebejcu,bez sredstava za plaćanje otkupa, on bi postajao rob. To nije bio slučaj sa siromašnim vitezovima Isusa Hrista. Oni su se zavetovali na siromaštvo i da će umreti boreći se za veru; bili su mašine uvežbane za rat.I zato su muslimani znali da, ma koliko visokog ranga bio neki templar koga bi zarobili ili bogatstvo koje su oni
kao red posedovali, nikad ne pristaju na otkup ma kog od
njih. A nisu bili unosni ni kao robovi; bilo bi to kao da stave tempiranu bombu u kuću. Prema tome, doduše s velikim poštovanjem i uvažavanjem, kad bi nekog viteza crvenog proširenog krsta uspeli živog da uhvate, smesta bi mu prerezali vrat. Iz istog razloga su se templari borili do smrti, nisu se predavali, nisu tražili primirje niti očekivali milost." „Sad mi je jasno", reče Luis smešeći se vragolasto. „Zato su templari bili naklonjeni svecima odrubljenih glava; bili su kolege." Oriol klimnu glavom. „A!",uzviknuh nadopunjujući Luisovu ironiju. „To sve objašnjava. I to što su nosili delove mrtvaka u svom prstenju. Čudni neki ljudi." „Dobro, šta ćemo sada?", nastavi Luis. „Ovde imamo slike sa obezglavljenim svecima pre nego što su im odrubili glave, i u Njujorku središnji deo. Po Enriku, taj triptih sadrži tajnu o basnoslovnom blagu" pogleda mene. „Moraćeš da se pobrineš da nam pošalju deo koji nedostaje,
zar ne?" „Čekaj čas", prekide Oriol. „Niko nije u obavezi da prihvati nasledstvo. Kristina nije htela ranije da nam odgovori i sad treba da odluči želi li da krene u potragu za tim blagom ili ne. Ako odluči da želi, moraće da se obaveže i to će doneti promene u njenom životu, možda krupne. Počev od toga da će izvesno vreme morati da provede ovde",i on baci pogled na moj verenički prsten. „A sigurno ima obaveza u Americi." „Šta se dešava s tobom, Oriole?", upita Luis. „Odakle ti to pitanje? Naravno da Kristina želi do pronađe blago!" „Pusti nju da govori u svoje ime. I ja sam emotivno uključen u celu ovu priču. Mislim da ponekad neke stvari ne treba dirati. Ne treba oživljavati mrtve." Bilo je prizvuka tuge u njegovom glasu, koji me je ganuo. „Sta hoćeš time da kažeš?" Luis je počinjao da se ljuti. „Opet počinješ Oriole? Zaboga! Pričamo o poslednjoj želji tvoga oca." „Ja jesam za traženje tog blaga", nagonski rekoh, prekidajući polemiku koja je započinjala, i potpuno svesna pometnje koju će moja odluka izazvati u Njujorku. „I ja", reče Luis i oboje se okrenusmo prema Oriolu. On je gledao u plafon i činilo se da razmišlja. Potom mu se lice ozari onim osmehom, istim kao kad je bio dete, u koji sam se zaljubila. Izjedalo e kao da se sunce pomalja kroz guste oblake. „Neću dopustiti da se zabavljate sami", i s vragolastom naprasitošću podiže vrh brade. „Osim toga, nikad ne biste uspeli bez mene. I ja sam u igri. " Ja takoreći poskočih od radosti; pogledah Luisa — više se nije ljutio i takođe se smešio. Bilo je to kao da smo se vratili u detinjstvo i da se ponovo igramo sa Enrikom. S tom razlikom što on nije bio s nama. Ili možda jeste? „Bravo!", uzvinu Luis podižući ruku da bi dlanovima lupio o naše. „Za blago." Oriolovo lice odjednom dobi smrknut izraz kad reče: „Ne znam, ali osećam nešto čudno", pa proguta pljuvačku. „Možda to i nije tako dobra ideja." Time nam ukloni osmehe s lica i ja pomislih da možda zna nešto što mi
ne znamo. Koji li su razlozi njegove uzdržanosti? Sta li mu je rekao otac u tom posthumno poslatom pismu?
18
Te noći sam ponovo jedva uspela da zaspim vraćajući se stalno iznova na celu onu zbrku. Sedela sam u mraku i posmatrala svetla Barselone koja e, iako je već bilo prošlo četiri sata ujutru, delovala još manje uspavano nego prethodne noći. Naravno, bio je petak. Nas troje smo izašli na večeru, a potom otišli na piće u jedan popularan lokal. Luis me je stalno zadirkivao, ponašao se kao petlić iza plota. A trebalo je valjda da ja budem kokoška. Laskao mi je, koristeći dvosmislen jezik u kom je prizvuk seksualnosti sve više rastao kako je stizalo piće. Njegovi komplimenti mi nisu smetali, zasmejavao me je. Nisam htela da ga zauzdavam, da bih videla Oriolovu reakciju. A on je posmatrao svog šaljivog rođaka i s vremena na vreme dodavao poneku odobravajuću primedbu o mojoj ličnosti. Zašto su mi iste reči iz njegovih usta zvučale mnogo bolje nego kad ih je izgovarao Luis? I njegove oči. Plave oči blistale su mu u polutami lokala. Nije podizao glas kao njegov rođak, i kad god bi on nešto govorio, da bih ga čula pored sve one gungule, primicala sam mu se, gotovo prestajući da dišem. U početku me je zabavljala ta igrarija, ali me nije napuštao onaj osećaj da Luis izigrava petlića, a ja kokošku...a Oriol,uškopljenog petla. I to mi je kvarilo raspoloženje, tako da nisam htela dugo da ostanem, da bih pozvala Njujork u imalo pristojno vreme. Moja majka je ispustila krik do neba. Pa rekla mi je ona već da je to zamka, i to sa zlatom je sigurno neko izmislio da bi me namamio u Barselonu. Kako mogu da odbacim svoju sjajnu advokatsku karijeru uzimajući sada godinu dana neplaćenog odsustva?! Bilo bi isto i da se radi o mesec ili dva. Sve ću upropastiti. Alisija! Sigurno je ta veštica umešala prste! Da se držim što dalje od nje! Nipošto! Na to slobodno mogu da zaboravim; ni pod kakvim uslovima ona mi neće poslati sliku Bogorodice koju joj tražim. Da se vratim, za ime
boga, da joj se sve to nimalo ne sviđa. Ah! A Majk? Sta će biti s Majkom? Ja sam joj obrazložila da se radi o predivnoj pustolovini, jednoj od onih koju većina ljudi želi, ali nikad ne doživi da se smiri, da će Majk shvatiti, kao i oni s posla. A ako i ne prihvate, da ću moći da nađem još bolji posao kad se vratim. „Ali kako ne shvataš, Kristina?", reče mi. „Ako sada ostaneš, nikad se nećeš vratiti", jecala je. Dala sam sve od sebe da je umirim. Moja majka je načelno jedna veoma staložena gospođa. Otkud ovakvi ispadi? Sta li joj je? Majk je bio mnogo razumniji. „U redu, priznajem da zvući kao pustolovina iz filmova o lndijani Džonsu", potkrepljivao je, „ali da nije neko prolupao? Blago? To je veoma uzbudljivo, ali to s pronalaženjem blaga ne dešava se u stvarnom životu. Dobro, možda na berzi i u kockarnicama... ali samo profesionalcima. Ako želiš da ostaneš još koji dan, nek ti bude, ali daj da se odmah dogovorimo o koliko dana se radi. Sta želiš? Nekoliko nedelja, mesec dana... ali više ne dolazi u obzir. Ne zaboravi da smo vereni i da nismo odredili datum venčanja." „Da, gospodine!"Kad bi Majk počeo da obrazlaže, pregovarajući prikladnim terminima, bio je neoboriva logička mašina. „To ima smisla. Dogovor je sklopljen. Čim se vratim, odmah ćemo odrediti datum. Važi?" „Da. Važi", oprezno odgovori. „Ali nisi mi rekla koliko dugo ćeš da ostaneš." „Zato što to još ne mogu da odredim... Manje od mesec dana. Sigurno", potvrdih ubeđeno. „Ali zar se nismo dogovorili da ćemo odrediti koliko vremena tačno?", kao da je počinjao da se ljuti. „Da, naravno da jesmo", požurili da mu dam za pravo. „Ali da bih znala koliko mi vremena treba, treba mi vremena..." Na drugoj strani slušalice tajac. Pitala sam se ima li Majk poteškoća da svari igru reči koja mi je upravo izletela; on je sav u brojkama, ili ga je naprosto obuzimao bes. „Ljubavi?", smesta upitah. „Jesi Ii tu?" „Da, ali ne sviđa mi se to", progunđa. „Hoću da znam koliko će jebenog vremena moja verenica ostati s druge strane okeana.
Capici?" Majk ponekad pokuša da izbaci neku špansku reč, a izleti mu italijanski iz Bronksa. O tome i još ponečemu razmišljala sam u četiri sata ujutru, posmatrajući udaljena gradska svetla preko tame vrta i osecajući da me samo jedan zid deli od njega, od Oriola. Shvatila sam da je Majku krivo što mu nisam rekla datum povratka. Ali sam mislila da ću uspeti da ga održim u razumnim granicama. A u ponedeljak ću razgovarati sa svojim šefom. Tražiću odsustvo. Možda mi neće garantovati posao kad se vratim, ali ja sam stekla dobru reputaciju i, u mojim godinama, posao neće predstavljati teškoću. O tome se nisam brinula. Marija del Mar. Ona zato jeste predstavljala teškoću. Moja majka je odbijala da mi pošalje sliku i ja sam znala da ona to neće ućiniti ni da se sruši ceo svet; u nekim stvarima smo slične. Moraću lično da odem u Njujork i da je uzmem. Do đavola! Slika je moja! Nisam joj tražila ništa što e njeno. Ali mene je zabrinjavalo njeno držanje. Nije ona neka preterano uravnotežena ličnost; iako potisnuta, u tome je sputavaju njena snažna osećanja, ali dugo nisam oselila da je toliko uznemirena kao tada kad sam oj rekla da ću ostati. Alisija. Bilo je nečeg veoma ličnog između nje i Alisije. I ja koja sam je navela da poveruje kako zovem iz hotela! Nisam htela ni da zamišljam kako bi reagovala kad bi saznala da sam se smestila u kući Oriolove majke. Nešto se sigurno desilo između njih dve, nešto što mi moja majka nikad nije ispričala i što nije ni nameravala da učini. Naravno, to je bilo ranije; sada oj možda neće preostati ništa drugo do da otvori kovčeg svojih tajni. Morala sam da smislim neki dobar razlog da bi mi poslala sliku.Ako ne, otići ću ja po nju, neočekivano, ne ostavljajući joj vremena da je sakrije... S tim mislima sam sigurno i zaspala. Kad sam se probudila, sunce je prodiralo, nepozvano, u malim svetlosnim tačkicama kroz pukotine žaluzina koje je zavesa otkrivala. Trebalo mi je neko vreme da shvatim gde sam; ovo nije moj stan u Njujorku, niti dom mojih roditelja na Long Ajlendu. Bila sam u Barseloni, u Oriolovoj kući! Beše nedelja, moj peti dan u gradu, iako mi se činilo da sam tamo mnogo duže.
Dve misli me spopadoše istovremeno: bila sam gladna i želela sam da vidim momka s plavim očima. Moj stomak je morao da sačeka da se istuširam i malo doteram. Potom siđoh u kuhinju u nadi da ću tamo zateći Oriola, ali umesto na njega, naleteh na Alisiju. „Dobro jutro, dušo", sa smeškom reče i poljubi me dvaput. „Sinoć ste kasno došli, zar ne?" Držala me je za ruke i najednom, kao da se radi o iznenadnom nagonu, ona pogledom potraži prsten. Uspela sam samo da i ja njoj poželim dobro utro; Alisija ponovo progovori, sada gledajuči me u oči: „Alhemičari su u katalozima rubin svrstavali kao gorući kamen, antraks. Da, ima isti naziv kao i ona pošast biološkog terorizma koja je u poslednje vreme u modi u tvojoj zemlji i koju zovete antraks. Antraks koji se odnosi na dragulje reč je izašla iz upotrebe i nećeš je pronaći u rečniku s tim značenjem", otezala je svojim dubokim glasom. „Upotrebljavala se u okultnim naukama, potiče od reći carbuticulus, što znaći gorući ugalj i odnosi se na unutrašnju vatru tog kamena." Uhvati mi ruku i, milujući je, približi prstenje da ga bolje vidi, usredsređujući se na onaj templarski, tražeći njegov unutrašnji sjaj. Kamen u je, izgleda, opčinjavao, iskrio joj u očima, privlačio joj pogled poput magneta. „Rubin je pod vlašću Venere i Marsa. Ljubav i rat, nasilje i strasi. Crven kao krv. Od te boje potiče njegov naziv. Znaš li da postoje muški i ženski?" Ja je pogledah ne mogavši da prikrijem iznenađenje, tako sam postajala sve otpornija na zaprepašćenja. Dragulji sa polom? Kakvo ludilo! „Da,tako kaže okultna mudrost", nastavi još više utišavajući glas, kao da mi poverava tajnu. „Razlikuju se po sjaju. Tvoj je muški. Pogledaj; njegov sjaj je unutrašnji. Vidiš li šestokraku zvezdu koja se pomera unutar kristala dok se prsten okreće?" Potvrdih glavom; već sam i ranije zapazila taj duboki sjaj, tu zvezdu unutar kamena. Ali u tom trenutku nisam znala šta da kažem, ta žena me je dočekala nespremnu, možda čak i pomalo pospanu, i bilo mi je teško da primim jednu takvu koliko neočekivanu, toliko i neobičnu informaciju. „Sjaj ženskih rubina okrenut je ka spolja, oni su pod vlašću Venere. Ali ne i tvoj. Tvoj je boje golubije krvi, muški je, odgovara Marsu, bogu rata,
nasilja..." Utom njene plave oči potražiše moje, izgledalo je kao da se budi iz transa. Polako mi je pustila ruku, a topao osmeh joj ispuni lice. „Za doručak ima tosta u kuhinji. Ali nemojte previše jesti; uskoro će i ručak." Ta žena kameleon ponovo se promeni: sad je izgledala kao neka nežna i brižna matrona. Bila je očaravajuća, nimalo nalik opisima veštice na metli kako su je predstavljali Luis i moja majka, ni onoj čarobnici sa svojom alhemičarskom pričom, kakva se meni upravo predstavila. „Pozvala sam i Luisa na ručak.Izađi sad na terasu, Oriol tamo doručkuje." To mi se učini kao sjajna ideja. Učiniti to brže-bolje. Plašila sam se da se Alisijin zanos s prstenom ne ponovi, i u meni izazove još više strepnje.
19
A tamo napolju, za stolom smeštenim usred raznobojnog bujno rascvetalog ružičnjaka, sedeo je Oriol, s novinama ispred sebe, i pijuckao kafu. Eksploziji boja na blistavozelenom lišću pridružilo se sunce, nemilice se rasipajući u blistavim mrljama medu senkama koje je oslikavalo drveće. Blagi povetarac unosio je pokret u prizor i milovao mi kožu. Zastadoh da ga posmatram i prizor mi se učini kao izvučen s jedne od slika vrtova Santijaga Rusinjola koje su visile na zidovima svud po kući; bila sam sigurna da je na nekom od tih platna bio naslikan upravo taj vrt. Duboko udahnuh vazduh i osetih kako je sva ona napetost koju je u meni izazvala Alisijina alhemičarska priča nestala. Usredsredih se na Oriola, koji e i dalje čitao ne primećujući me, i ja pomislih da je, iako se promenio, to i dalje isti onaj mladić u koga sam se kao devojčica zaljubila. „Dobro jutro", pozdravih ga smešeći se. „Dobro jutro." „Drago mi je što si ovde", sračunato rekoh, „i što nisi proveo noć zauzimajući neki tuđi posed." Pogleda me nestašno i pokaza mi rukom da sednem. Ja to učinih i, zagrizavši tost, nastavih o istom: „Čula sam da se,kad ne držiš časove na fakultetu, baviš zauzimanjem tuđih poseda." Ponovo mi dobaci onaj pogled kao da kaže: hoćeš rat, zar ne? I na kraju odgovori: „Napuštene posede", i otpi gutljaj kafe. „Ima mnogo beskućnika i siromašne dece kojima je potrebno obrazovanje i zabava kad nisu u školi. Koristiti kuće u kojima niko ne živi i koje zvrje prazne u očekivanju da se vrednost nekretnina na tržištu poveća, kao pomoć bližnjima jeste ćin milosrđa. Nikako zločin."
„Mogao bi da ih dovedeš i ovde; ima dosta prostora koji ne koristite." On prasnu u smeh; bio je očaravajući. Mirno je namazao margarin i džem od narandže na svoj tost. Nabrao je čelo praveći se da razmišlja, a potom poče da jede potvrdno klimajući glavom, kao da se slaže sa mnom. „To nije loša ideja. Ali ne radim to iz dva razloga." „Koja?" „Prvo, zato što bi me mama ubila." Ja se nasmejah. „A drugo, jer je ovo zauzeto." „Ali ima prostora za još ljudi, zašto nekoga ne smestiš?", htela sam da ga sateram uza zid. „Ma daj, advokatice!" Plave oči se sa šaljivim smeškom prikovaše za moje. „Dozvoli da budem malo nedosledan svojim principima. A osim toga, moja majka je već pružila utočište jednoj sirotoj američkoj devojci, zar ne?" Ništa ne rekoh na to već se, smešeći se, usredsredih na ukus kafe i prepustih uživanju u prelepom sunčanom jutru, šaranju pogledom preko drveća, procvetalog ružičnjaka, sređenog travnjaka, i s ne skrivenim divljenjem posmatrajući njega. Uživala sam u trenutku. „Porastao si, mangupe", rekoh mu. „Više nemaš bubuljice i prilično si zgodan." On se nasmeja. „U ovoj zemlji je običaj da se muškarci udvaraju devojkama, a ne obratno." „Dobro, hajde onda", i izazivački podigoh bradu. „Samo neka to bude s više stila nego sinoć, molim te." Pomislih: Kristina, koketiraš, polako, još je rano. Ne preteruj. Ali već sam se zahuktala i nije mi bilo do obuzdavanja. Opet onaj njegov šaljivi pogled. Nije žurio s kafom, tostom i svim ostalim... puštao me je do čekam. Pomislih kako odlično zna da vlada ćutnjom, da nije brzoplet i da dobro izbegava udarce, baš kao što je učinio i kad sam iskušavala njegove principe. Bio bi dobar advokat. „I ti si porasla, šefice." Kakav nizak udarac, pomislih. Tim ne baš laskavim nadimkom mi se obraćao Luis i nije bilo u redu da me i on tako zove. „Bila si ravna ko daska, a vidi kako ti je sad naraslo poprsje. Ako
nije lažno, naravno." „Nije lažno", požurih da razjasnim. Nije očekivao tu vrstu odgovora. Ponovo zastade, kao da me procenjuje. Da nisam imala dobro mišljenje o sebi, osetila bih se krajnje, krajnje neprijatno. Pomislih da to radi namerno, da zbog nečega želi da me kazni. „A tek pozadina", Kakva punoća!" „Hoćeš da kažeš da mi je veliko?" „Ne, pre bih rekao da je skoro savršeno. Stolice sigurno uživaju kad ga spustiš na njih." „Baš duhovito!", odvarih. On me je gledao razdragano, bezočno. Ma kakvi, pomislih, nema šanse da je homoseksualac, ma šta pričao Luis. Ni uškopljeni petao, kako sam ja to sinoć zamišljala. Ali nikad se ne zna, opet glumi, možda i jeste, i zato koristi taj poluprostački poluzajedljiv rečnik, da bi me otkačio i odvratio od sebe! Možda sam ispala previše smela. „Veoma si zgodna", zaključi. „Hvala. Dugo ti je trebalo da to kažeš. Iako nisi mnogo napredovao od sinoć." I pošto se uz smešak pogledasmo, vratismo se doručku. Uprkos priličnoj neotesanosti u Oriolovim laskanjima njegovoj prikrivenoj grubosti, bila sam srećna i uživala sam u trenutku. Ali odjednom, kao u nekom snu, izlete mi ono što sam toliko dugo držala u sebi. „Zašto mi nikad nisi pisao?", iznenada mu prebacih. „Zašto nikad nisi odgovorio na moja pisma?" Uozbiljen, on se zagleda u mene. Kao da nije znao o čemu ja to pričam. „Ti i ja smo počeli da se zabavljamo.Zar se ne sećaš? Obećali smo da ćemo se dopisivati." Osećala sam kako mi iznutra izbija razočaranje, bol, stara rana. „Lagao si me." I dalje me je gledao plavim očima koje su se širile u čudu. „Ne, to nije istina", konačno reče. „Jeste, istina je!", rekoh ja. Bila sam ogorčena. Kako može to da kaže?! Kakav bednik! Iz petnih žila sam se trudila da mi se ne ovlaže oči. „Ne. Nije istina", ponovi. „Kako možeš da poričeš?" Zastadoh da bih duboko udahnula. „Samo ti poriči da smo se poljubili usred one oluje našeg poslednjeg leta na Kosta Bravi. I da smo to posle ponovo uradili krišom. I to baš ovde, u ovom vrtu;
ispod onog drveta", i zaćutah Bila sam besna i tužna. Oriol je hteo da mi ukrade najlepšu od svih uspomena u moje prošlosti. Umalo da mu kašem: Ako si gej i kaješ se zbog toga, slobodno reci. Ali me nemoj lagati. Bila sam se baš rastužila. Taj bestidnik nije odgovorio na moja pisma, a sad se oš pravi blesav. „Poriči ako imaš petlju", navaljivala sam. U trenutku mi je bilo došlo da kažem „muda" „muda" umrsto umrsto „petlju", „petlju", ali sam se ipak obuzdala i upotrebila najsličniju reč koja mi je pala na pamet. Ublažena verzija prevoda američkog izraza. izraza. „Naravno da se sećam. Ljubili smo se i bili mladić i devojka. Ili smo se barem tako izjasnili. I obećali da ćemo se dopisivati", bio je ozbiljan. „Ali ja nisam dobio nijedno tvoje pismo, a na ona koja sam u pisao nikad nisam dobio odgovor odgovor." ." Pogledah ga zabezeknuto. „Pisao si mi?" Ali u tom trenutku se pojavi nasmejani Luis, i mrzela sam ga što nas je prekinuo. prekinuo. Kad je neko rođeni gn gnjavator, javator, on to koristi i nesvesn nesves no. On se razbrblja, a ja ostadoh da se pitam je li me Oriol lagao tvrdeći da mi je pisao. Za vreme ručka pričali smo bez ustezanja o testamentu, o blagu; Alisija nas je u tome bodrila. Činilo se da je oduševljena koliko i mi, možda čak i više. Od prvog trenutka beše jasno da je se nećemo lako rešiti. Prihvativši njen poziv da joj budem gost, nisam bila svesna da će to biti cena koju ću morati da platim... Ili tek jedan njen deo. A mi smo bili previše uzbuđeni da bismo ćutali ili pričali o nečem drugom drugom.. Ni Luis nije nije mog ogao ao da se uzdrži, uzdrži, uprkos tome što me je i sam upozorio na Oriolovu majku. Imala sam utisak da je Alisija sve potanko isplanirala. Da je znala za blago i pre nas, da zna što mi ne znamo. Nije mnogo pričala, slušala je da bi postavila pokoje umesno pitanje, a onda odmeravala odgovor pažljivo nas posmatrajući. Sećanje na njen trans dok je posmatrala moj prsten i na njene alhemičarske opaske onespokojavalo me je. Šta li ta žena zna i prečutkuje?
20
Nisam se sećala seća la da je avenija gde je bila katedrala tako široka, niti da e prostor između zgrada onako širok i prostran. Slike koje su mi ostale u sećanju bile su kad smo odlazili na božični vašar da kupimo sve što je potrebno potrebno za jasle i jelku. Bilo Bilo je hladno i nosili smo kapute, rano rano se smrkavalo i sve radnjice bile su prepune svetla, neke s nizom raznobojnih lampica koje su se naizmenično palile. Uvek su imale propratnu melodiju: l vinticinc de decembre, fum, fum, fum , i ostale božične pesmice pevane večno dečjim glasovima. Bio je to svet čarolije, svetih predanja pretvorenih u priče za decu, figurica od pečene gline, mahovine i plute. Čarobni dani koji su prethodili noći kad je El Tio kakio poslastice, a Božić Bata i sveta tri kralja nadmetali se u donošenju najboljih igračaka. Miris vlažne mahovine, jele, eukaliptusa i imele ispunjavao nam je nozdrve. Sećanje na one pejzaže s malim pastirima i njihovim stadima, anđelima, caganes kućama, brdašcima, rekama,drvećem,mostovima... Sve malo i nevino, to je nešto posebno što još čuvam kao jedno od blaga iz svog detinjstva. I Enrik. Enrik je uživao u tome kao bilo ko od nas i najveći deo mojih sećanja na te legendarne posete vašaru vezan je za vreme kad smo tamo išli s njim. Uvek se dobrovoljno nudio da nas vodi. Njegova radnjica se nalazila nedaleko od katedrale i nije prihvatao izgovore; tako da smo išli on, moja majka, Luisova i nas troje, a posle bi nas odveo da popijemo po šolju čokolade u ednoj od granjas u Ulici Petričol. „Sećaš li se kad smo išli na božićni vašar?, upitah Luisa. „Šta?", iznenađeno odgovori. On je sigurno razmišljao o gomili zlata i dragog kamenja, a ja o bogatstvu uspomena. Beše prošla već polovina jutra kad se Luis parkirao u podzemnoj garaži blizu katedrale. Sa Oriolom smo se dogovorili da nas dvoje odemo u Gral, dok je njegovo zaduženje bilo da, preko nekih prijatelja prijatelja restauratora, res tauratora, pokuša da sliku s liku izloži izloži iks - zracima. zracima.
„Pitam da li se sećaš kad smo dolazili ovamo da kupimo figurice i mahovinu za naše jaslice", ponovih. „A, da. Kako da ne", nasmeja se. „Bilo nam je super. Vašar i dalje postavljaju za Božić, ali je sada s ada cela ta zona zona pešačka. peš ačka."" Prelazili smo aveniju dok sam ja ponovo otkrivala veličanstvenu fasadu katedrale, punu filigrana uklesanog u kamen. „Hoću da uđem", rekoh. Prethodnog dana, setivši se knjižare, Alisija je rekla da ona još uvek radi, i meni se uopšte nije žurilo. Jedva sam čekala da vidim šta će se tamo desiti, ali sam u isto vreme bila i uznemirena, strepeći da se neće desiti ništa i da će se ta priča, ta divna igra s blagom iznenada završiti, iscuriti kroz prste, pretvarajući se u ništa, kao kad sam u detinjitvu na plaži stezala sitan pesak u šaci. Poput dečaka koji odlaže uživanje u kolaču za kasnije kako bi produžio svoje zadovoljstvo, tako i ja poželeh da našu posetu knjižari odložim za koji trenutak kasnije. „Hoćeš da ideš u turistički obilazak? Sada? ", pobuni se. „Samo na nekoliko minuta", odgovorih. „ Hoću da vidim jel još onakva kakvu je pamtim." On prihvati gunđajući. Oriol je prethodnog dana za ručkom objasnio da je ta impozantna građevina podignutau 13 i 14 veku, kad su templari bili na vrhuncu svoje moći, i da su ukinuti pre nego što je zdanje dovršeno. Ti monasi su bili veliki zagovarači gotskog stila. Kroz malo predvorje obloženo drvetom ulazi se u ogroman unutrašnji prostor od isklesanog kamena, gde se vitki nosači izdižu u stubove i stubiće obrazujući zašiljene lukove, koji se međusobno ukrštaju, praveći šiljate svodove. A u sredini svake kupole, zatvarajući je, završni svodni kamen, glavni potporni stub; oslonac svega, okrugao i isklesan, golemi medaljon koji kao da lebdi u vazduhu i prikazuje svece, vitezove, grbove i kraljeve. Na bočnim stranama, iznad kapela, veliki gotski prozori s lepim i šarenim vitražima obasjavaju kamene površine. Unutrašnjost hrama nije izneverila moja sećanja, ali me je u stvari očarao klaustar. Odisao je mirom, osamljenosću, udaljenošću od materijalnog sveta, beše mi teško da poverujem da se nalazim u samom srcu prenatrpanog prenatrpanog grada. grada. Središnji Središnji vrt zasađen palmama palmama i magn agnolijam olijamaa koje se uzdižu, kao da hoće da pobegnu na nebo uspinjući uz gotske lukove, preko
ezera s belim guskama. Činilo se da smo otišli kilometrima daleko, stotinama godina unazad, u sam srednji vek. U tom ugledah onog čoveka. Stajao je naslonjen na stub pored mahovinaste fontane iznad koje je jahao Sant Đorđi. Pravio se da gleda ptice. Stresoh se. Beše to čovek s aerodroma, onaj što je čekao u mom hotelu, isti onaj koga mi se učinilo da vidim u masi na Las Ramblasu. Ista tamna odeća; seda brada i kosa. Taj njegov ludački izgled. Ovoga puta mu se hladne plave oči ne susretoše s mojim. Pomislih da se prikriva. „Hajdemo", rekoh Lulsu povukavši ga za jaknu. Krenu za mnom iznenađen i izađosmo kroz jedan od izlaza na ulicu preko puta jedne stare palate. „Šta ti je sad?", začudi se Luis. „Čemu tolika žurba..." „Kasno je", promrmljah. Nisam htela ništa da mu objašnjavam. Prešli smo preko trga u pravcu knjižare Gral, smeštene u jednoj obližnjoj uličici; nadala sam se da smo tim naglim izlaskom zavarali trag belokosom čoveku: već sam bila uverena da me prati. Knjižara Gral beše uistinu stara knjižara, a i bavila se time - starim knjigama. Pronašli smo je u zgradi još trošnijeg izgleda, za koji nisam smela da se usudim da nagađam iz kog je vremena ili epohe. Vrata i niski izlozi imali su drveno postolje, a kroz stakla je sve izgledalo zgurano; police pretrpane pretrpane kn knjig jigam ama, a, starim hromiran romiranim im zbirkama, zbirkama, hrpama rpama razgledni razglednica, ca, dopisnica, plakata, kalendara od pre mnogo, mnogo godina, i sloj neprikosnovene prašine preko. Dok smo ulazili, začulo se zvonce. Niko se nije pojavio i Luis i ja se upitno pogledasmo ne znajući šta da radimo. Nered kojim je mesto odisalo spolja uveliko je prevazilazila prevazilazila realnost realnost unutrašnjosti. Radnja se produžavala preko hodničića na čijim su se stranama uzdizale police, dosežući do plafona s primercima različitih poveza i veličine; veličine; u sredini, stočići sa starim časopisim čas opisimaa obrazovali su ostrvce koje je delilo prolaz na dva uža.. Na njihovim naslovnim stranama videle su se slike nasmejanih devojaka u modi iz dvadesetih godina. Pogled mi odmah privuče zbirka lutaka izrezanih u papiru u punoj boji i prelepa odeća onog vremena. „ Kakvo mesto!", uzviknuh gledajući oko sebe .Osetih iskušenje da ostanem tu satima i istražujem taj svet očaravajućih starina Ilustrovane
velike lutke od kartona, čete izrezanih vojnika, bakrene pločice s graviranim crtežima životinja. Sećanja na proživljena detinjstva ostavljena iza pre možda stotinu godina. Ali došli smo da tražimo nešto sasvim konkretno i posle mog susreta sa onim onim čovekom u katedrali bila sam uzn uznemi emiren rena, a, te pogurah pogurah Luisa Luisa ka unutrašnjosti unutrašnjosti prostorije. „Zdravo!", povika on, videvši da se niko ne pojavljuje posle upozorenja zvonceta. I tada primetismo kretanje u dnu hodnika. Jedan mladić, od nekih dvadeset godina, posmatrao nas je preko naočara s debelim staklima, kao da smo ga uznemirili pa gleda kakvi su to bučni uljezi narušili njegov mir usamljenog usamljenog čitaoca u biblioteci. Videlo se da smo ga, u nezgodnom času, vratili iz sigurnog sveta drevnih fantazija u ovu modernu, prozaičnu i opasnu stvarnost iz koje je pobegao štiteći se pregradam pregradamaa od slova, zidin zidinama ama od reči, rovovima rovovima od rečenica, poglavlja i knjiga. „Šta želite?", ukorio nas je. „Zdravo", ponovih stajući pored Luisa; pitala sam se kako ćemo tom mladiću ispričati onu čudnu priču. „Došli smo po nešto što je za nas ovde ostavio gospodin Enrik Bonaplatau, reče mu Luis primakavši se. Mladić je delovao začuđeno pre nego što odgovori: „Ja vas ne poznajem." „To je bilo pre mnogo godina", Luis nije odustajao. „Trinaest." „Ne znam o čemu pričate." Tada mu pokazah svoju ruku s prstenjem. „O ovome", rekoh mu. Pogleda me trgavši se, kao da sam mu zapretila. „Šta je to?" Iza debelih stakala, oči su mu izgledale kao riblje. Gledao e moje nokte. Pomislih kako bi mladić dobio napad panike da sam ih namazala namazala crvenim lakom. „Prsten!", nestrpljivo uzviknuh. I njegov pogled skrenu prema prstenju na mojim prstima. Gledao ih je nekoliko trenutaka „Ovaj prsten !", pojasni Luis uhvativši ga sve s mojim prstom u njemu i približi približi ga mladiću. Ovaj se zagleda zagleda u mene začuđenog izraza izraza lica pre nego
što je uzviknuo: „Prsten!" „Da. Prsten", ponovi mu Luis. Mladić nam okrete leđa i odšeta nekoliko koraka prema unutrašnjosti prodavnice prodavnice vičući: vičuć i: „Gospodine Andreu! Gospodine Andreu!" Na moje iznen iznenađenje, ađenje, ta kn knjiž jižara ara se prostirala još dalje iza ho hodn dnika ika i s nekog skrivenog mesta odgovori neko uznemiren mladićevim usplahirenim tonom: „Šta „Šta se dešava?" I pojavi se suvonjav čovek koji je izgledao kao da je uveliko premašio godine za odlazak u penziju. Dosadan razgovor o prstenu - kakav prsten? - ponovio se, te na kraju gospodinu Andreu stavih pod nos templarski pečatnik. Odaljio je moju ruku na razdaljinu primerenu svojim očima i naočarima, takođe uzviknuvši: uzviknuvši: „Prsten!" Nije odvajao pogled s dragulja čak ni kad je upitao: „Mogu li da ga vidim?" I pregleda ga iz svih uglova i nasuprot svetlosti, te naposletku izgovori: „To je taj prsten! Nema sumnje." Da, naravno, pomislih, to vam sve vreme i govorim. Utom suvonjavi starčić skide naočare i stade da me odmerava pogledom. „Žena!", reče. Očito, pomislih. „Žena i prsten. Shvataš ti to?" Sve to prenemaganje i uzvici počeše da mi idu na živce, ali i dalje sam mudro ćutala. Da vidimo šta će sledeće uraditi. „Kako prsten može imati žena?" bio je ogorčen. „Posle toliko godina da se pojavi žena! Je li moguće?" „U subotu je pročitan testament gospodina Enrika Bonaplate, umeša se Luis, „i gospođica Vilson, Oriol, njegov sin, i ja smo njegovi naslednici što se tiče..." „Mene to ne zanima", odgovori stara zunzara, prekidajući ga. „Ja ću uradili ono što moram i kraj." I promrmljavši nešto u stilu „šta bi tom Bonaplati opet žena...", okrenu
se prema svojoj jazbini, koju sam ja zamišljala kao lavirint starog papira koji je glodao kad bi ogladneo i koji, sudeći po njegovom izgledu i raspoloženju, nije mogao baš lako da svari. Mladić slegnu ramenima kao da hoće da se izvini za dedinu tešku narav, a ja se okrenuh da pogledam Luisa, koji podiže obrvu nemušto govoreći: šta li će se sada zbiti? Najednom mi srce side u pete. Luis je leđima bio okrenut prema vratima i, u trenutku kad ga pogledah, opazih kako neko sa spoljašnje strane gleda kroz izlog. Bio je to čova sa aerodroma! Onaj iz hotela, koga sam upravo bila videla u klaustru katedrale. Sva se stresoh. Čovek načas zadrža pogled na meni, a potom nestade. „Ovo više ne može biti slučajnost!", pomislih.Primetivši moju preneraženost, Luis se okrete prema vratima, ali već je bilo kasno. „šta se dešava?", zainteresova se. „Upravo sam videla onog čoveka, onog iz katedrale", procedih. „Kog čoveka?" I ja se setih da mu ništa nisam bila rekla. „Evo ga." Čičica se pojavi sa svežnjem papira ne pružajući mi priliku da odgovorim svom prijatelju. Svežanj beše uvezan trakama, a ove zapečaćene crvenim voskom. Na požutelom spoljašnjem omotu videla su se perom napisana slova koja nisam mogla da rasčitam. Čovek spusti paket u moje ruke i ponovo zafrkla gledajući Luisa ne bi li dobio podršku. „Opet žena!", ponovi. Bila sam u iskušenju da matorog nagrdim zbog njegovog ženomrštva. Ali ništa ne ućinih; dobila sam ono po šta sam došla, a i bila sam obuzeta ponovnim pojavljivanjem čoveka sede brade. Tako prebacih gomilu papira Luisu i zahvalih zvocavom knjižaru, te smesta krenuh prema izlazu. Izvirih do pola kroz vrata, oprezno gledajući. Ne, čoveka nije bilo. Nekoliko starijih gospođa kretalo se ulicom, ali je onaj izopačeni lik nestao bez traga. A ja sam osećala strah, uznemirenost; nešto sam slutila.
21
Kretali smo se uličicama, gotovo pustim, prema parkiralištu,kad ugledah gde nam nekoliko lepo obučenih mladića ide u susret. Nimalo nisu podsećali na onog čudnog starca, te se primirih. Ali dok smo se mimoilazili, edan od njih me salete, pribijajući me uz nekakvu zatvorenu drvenu kapiju. „Ako budete ćutali i slušali šta vam govorimo, neće vam se ništa desiti", upozori nas. Uplaših se videvši da je zgrabio nož, kojim mi je preteći mahao ispred lica. Krajičkom oka učini mi se da vidim da se Luis našao u sličnoj nevolji. „Šta hoćete?", reče on. „Daj mi to." „Ni govora", odgovori Luis. „Daj mi ili ću te zaklati", povika onaj što je pretio. I čovek poče da se otima o spise koje Luis nije hteo da pusti. Zele papire, pomislih u čudu. Zamislih svog prijatelja kako umire, okrvavljen leži na zemlji, a ja pokušavam da mu pomognem. Ni taj svežanj, ni blago, ako uopšte postoji, nisu vredni njegove smrti. Ništa nije vredno smrti, o tome sam mnogo razmišljala još otkako su srušene Kule bliznakinje. „Daj mu ih, Luise!", povikah. Ali se Luis i dalje opirao, te osoba koja se otimala s njim zamahnu nožem ka rukama mog prijatelja. Luis ih srećom trgnu, te ovaj promaši. Ja sam leđima bila naslonjena na vrata, i drugi zločinac, bodući me u vrat svojim nožem, povika: „Pusti papire ili ću je ubiti!" A onda se sve odigra u trenu. Videh kako iza naših napadača niotkuda iskrsnu starac sede kose i brade. Oči mu behu razrogačene. Ja sam već bila preneražena od straha, ali ugledavši tog čoveka, osetih čudnu slabost u nogama. Umalo da se upiškim. Čista panika. Obrušio se na nas kao ptica
zloslutnica. Vitlao je nožem široke oštrice i zlokobnog bleska, a svoju crnu aknu nosio je umotanu preko leve ruke. Luis jauknu; razbojnikov nož beše mu okrznuo ruku kojom je držao svežanj. Za njim se začu jauk iznenađenja i bola kad starac zari nož u desni bok čoveku koji mi je pretio. Ovaj ispusti nož i ja odahnuh, ne osećajući više njegovu oštricu na vratu. U tom trenutku Luis,kome je bila povređena ruka, ispusti svežanj, ali njegov napadač, zauzet zamahivanjem nožem na starca koji se ustremio na njega, nije mogao da ga se dočepa. Sa spretnošću i razjarenošću nesvojstvenim njegovim godinama, pridošlica izbegnu ubod poturivši ruku zaštićenu jaknom i istog trena uzvrati napad zasekavši ga onim ogromnim nožem nalik kratkoj sablji. Drugi, onaj najmlađi, izbegnu ga poskočivši. Ja sam i dalje bila leđima naslonjena na velika drvena vrata i videh kako se ranjeni razbojnik šepajući dade u beg. A onaj što je stajao ispred starca, Luisu okrenut leđima, još ednom pokuša da rani svog neočekivanog protivnika, koji zaustavi udarac noža zaštićenom rukom, baš kao i prethodni. Napadač više nije čekao već koristeći priliku pre nego što stari uzvrati, odjuri za svojim saučesnikom. Nisam se nimalo smirila; matorog sam se plašila više od one dvojice lopova koje upravo beše rasterao. On odloži nož, ne trudeći se da ga očisti od krvi; stavi ga u kožne korice koje su mu visile o boku, a onda ležerno, gledajući čas u jedno čas u drugo onim svojim plavim i pomalo odsutnim očima, navuče izgužvanu jaknu, crnu kao i ostatak njegove odeće. Utvrdih da njom savršeno krije oružje. „Šta li hoće ovaj ludak?", zapitah se. Ni Luis ni ja nismo se pomerili s mesta, kao u nekom stanju bunila, sumnjičavo posmatrajući našeg spasioca, moj prijatelj pokrivajući svoju ranjenu ruku drugom, a ja štiteći leđa priljubljena uz vrata. Staložen, stari pokupi svežanj papira i, pruživši mi ga,reče: „Ubuduće morate biti malo obazriviji". Glas mu beše hrapav, a oči prikovane za moje. Okrete se i, ne obazirući se na Luisa, ode. „Taj bi ubio bez ikakvog razmišljanja!", uzviknu Luis mlatarajući svojom zavijenom rukom po vazduhu. Bili smo u njegovom stanu u četvrti Pedralbes, a svežanj papira beše položen na jedan stočić u sredini, okružen astučićima na kojima smo se nas troje odmarali. „Oni su imali sreće što su uspeli da pobegnu",umešah se ja. „Onaj
matori nema osećanja, nije pokazao nimalo milosti." „Ali priskočio vam je u pomoć", reče Oriol. „Kako objašnjavate to što vas je zaštitio ako deluje tako zao?" Smešio se blago, a njegove tamnoplave oči, toliko drugačije od očiju starca koga smo videli tog jutra, svetlele su razdraganim sjajem. Činilo se da ga naša uzbudljiva priča nimalo nije zadivila. Bože! Bio je tako lep! „Ne znam", odvratih. „Uopšte mi nije jasno šta se dešava. Neko je hteo da nam ukrade taj paket, čiji nam je sadržaj bio nepoznat, ali smo pretpostavljali da ima veze sa čuvenim blagom. A onda se pojavljuje taj jezivi čovek, koji me prati otkako sam došla u Barselonu, i spašava nas od lopova. Ti su znali šta traže, nisu hteli da ukradu novac niti nakit. Niti ih je zanimala moja tašna. Zanimao ih je sadržaj svežnja. Znaju za blago!" „A koja je uloga tog čoveka u celoj toj priči?", umeša se Oriol. „Je li moguće da te prati kako bi te zaštitio?" „Ne znam", moradoh da priznam. „Sve je tako tajanstveno. Imam utisak da svi više od mene znate šta se dešava. I da mi nešto prećutkujete", pogledah obojicu. Oriol se uz smešak obrati svom rođaku: „Šta ti kažeš na to, Luise? Kriješ li od nas nešto što bi trebalo da znamo?" „Ne. Ne verujem, rođače. A ti? Sta ti kriješ od nas?" „Ništa važno", odgovori Oriol široko se smešeći. „Ali ne brinite, ako se setim nečega bitnog, reći ću vam na vreme." Ta dvosmislenost me rasrdi. „U isto vreme kažeš i da i ne!", uzviknuh. „Ako nešto znaš, reci!Danas umalo da nas ubiju, prokletstvo!" Oriol me pogleda. „Naravno da znam više od tebe", ozbiljno reče. „I Luis zna više od tebe. Svi znamo više od tebe. Četrnaest godina si bila daleko, sećaš se? Za sve to vreme desile su se mnoge stvari. Otkrivaće ti se već malo-po malo." „Ali napolju ima ljudi koji mašu noževima", odgovorih pokazujući na Luisovu zavijenu ruku. „Ima pitanja koja ne mogu čekali odgovore. Ko su ti ljudi?"
„Ne znam", i sleže ramenima. „Ali pretpostavljam da bi to mogli biti isti oni ljudi s kojima se sukobio moj otac tražeći to blago templara.Sta ti misliš,Luise?" „Da, moguće da su oni, i da još uvek tragaju za blagom. Ali ni ja nisam siguran." Setih se upada u moj stan i shvatih da imamo suparnike koji nas prate u stopu. Ali stari nije bio jedan od njih. „A ludak?", upitah. „A taj čovek sede kose i brade?" Luis odrečno zavrte glavom. „Nemam pojma",reče. Oriol sleže ramenima pokazujući da ne zna ni on. „Dobro. Dosta je bilo priče",nestrpljivo reče Luis. „Hoćemo li otvoriti ovaj svežanj ili šta?" Na kartonskom omotu svežnja moglo se s izvesnom teškoćom pročitati „Arnau d’Estopinija" i beše uvezan zagasitocrvenim trakama, koje su pak bile zapečaćene voskom na nekoliko mesta. Na njima istoga časa prepoznah proširen templarski krst, jednak onom s mog prstena, i iste veličine. Luis ode po makaze i veoma pažljivo preseče samo neophodno da bi mogao izvaditi spise iz paketa. Bilo je tu nekoliko požutelih stranica napisanih nepravilnim rukopisom i plavkastim mastilom. Bile su označene brojevima i Luis poče da čita od prve.
22
Ja, Arnau d’Estopinija, monah oružnik templarskog reda, osećajući da mi ponestaje snage i da ću uskoro predati svoju dušu Gospodu, pričam što znam u manastiru Pobletu januara godine Gospodnje hiljadu trista dvadeset osme. Ni mučenja dominikanskih inkvizitora, ni pretnje ljudi aragonskog kralja, ni ostala nasilja i zla koja su mi naneli pohlepnici i bednici koji su sumnjali u ono što sam znao, nisu iz mene mogli da izvuku tajnu koja traži da je odnesem sa sobom u grob. Do dana današnjeg ispunio sam obećanje koje san dao dobrom templarskom majstoru kraljevine Aragona, Valensije i Majorke, monahu Himenu de Lendi, i njegovom zameniku fra Ramonu Sagvardiji. Ali ako, kad umrem, moja tajna umre sa mnom, neću ispuniti svoje obaćanje. Strepeći od toga. a ne da bih prepričavao zgode i nezgode iz svog života, zamolio sam monaha Zoana Amanuensea da, pod svečanim zavetom ćutanja, u pisanom obliku ovekoveči moju priču." Luis najednom prekide čitanje, ali mu je pogled i dalje preletao preko papira. „Ovo je lažno!", učas reče gledajući nas unezverena lica. „Suviše se lako čita da bi se radilo o jednom srednjovekovnom tekstu.Sta ti misliš, Oriole?" Njegov rođak ćutke uze jedan list papira pa se zagleda u tekst. Potom izreče: „Ovaj spis je najdalje iz 19. veka." „Otkud znaš?",upitah razočarana. „Napisan je na starokatalonskom, ali nije iz 13. veka ni približno, reči su relativno moderne. Osim toga, napisan je na vrsti papira koji ne može biti stariji od dvesta godina, a slova su ispisivana metalnim,prilično razrađenim perom."
„Kako si tako siguran?" Jer sam istoričar i sit sam čitanja starodrevnih dokumenata",smeuljio se. „Jesi li zadovoljna?" „Da", utučeno odgovorih. „I ne znam zašto se smeješ. Kakva šteta." „Ne smejem se, ali se previše i ne uzbuđujem; čitanjem transkripcija najstarijih tekstova uobičajeno je u mom poslu. To što dokument nije original ne mora da znači da je priča lažna. Treba još da čitamo da bismo mogli da izvučemo neki zaključak. A tu su i voštani pečati s templarskim krstom koji je štitio spise." „Šta s njima?", upita Luis. „Otisak je onakav kakav bi ostavio pečat koji sam pronašao među stvarima svog oca." „Hoćeš da kažeš da je on lažirao spise?", htedoh da razjasnim. „Ne. Možda je to neki uistinu star dokument, ali nije stariji od dva veka, mada sam siguran da ga je on ukrasio da bi izgledao još veličanstvenije." „Mislim da se opet igramo nekih njegovih igrica", reče Luis. „Kao kad smo bih mali." „Znači, sve je samo posmrtna šala?" „Ne. Ja mislim da je krajnje ozbiljan", odgovori Oriol. „Znam da je on potpuno uvereno tražio blago." „Ali zar blago postoji?", bila sam uporna. „Nesumnjivo. Ili je bar postojalo. Ali ko zna? Možda nas je neko preduhitrio. Sećate se kad smo onomad tražili blago koje je on skrivao?Je l’ tako? Klimnuli smo glavama. „Skrivao je čokoladne novčiće umotane u metalni papir koji su predstavljali zlato i srebro. U čemu ste više uživali? Dok ste tražili blago ili eli slatkiše?" „U traženju", rekoh ja. „Ali sad je drugačije", reče Luis. „Više nismo deca i mnogo je novca u igri." „Ja mislim da je traženje važno", reče Oriol. „Moj otac je to jasno naveo u svom testamentu: blago postoji, ali pravo zaveštanje je pustolovina njegovog pronalaženja. On je obožavao operu i
klasičnu muziku. Ali znate li šta je poslednje slušao? Žaka Brela, i to Le mouribound, oproštajnu pesmu čoveka koji umire a obožava život. A pre toga je slušao Viatge a Itaca Ljuisa Ljaka, nadahnutu pesmom grčkog pesnika Konstantina Kavafija; odnosi se na Odiseju, priču o Odisejevim pustolovinama dok je tražio put da se vrati u svoju domovinu. Itaku. Enrik e verovao da život protiče u putovanju prema Itaki,Itaki svakog od nas; da e život putovanje, a ne pristizanje. Poslednje pristanište je smrt. A one prolećne večeri pre trinaest godina, Enrikova barka je poslednji put pristala u njegovu Itaku . Ostavi nas u tišini, zamišljen, setan. „Dragi moji", dodade Oriol nakon nekoliko trenutaka provedenih u razmišljanju „nasledili smo blago. Nasledili smo traganje. Kao u igri kad smo bili deca." „Šta da radim"„ učas upita Luis, „Da nastavim da čitam?" Pomislih da on ne mari mnogo za traganje, želeo je blago. „Rodio sam se na kopnu,ali mi beše suđeno da postanem mornar", nastavi Luis. „Nisam plemić, ali mi je otac bio slobodan čovek i dobar hrišćanin. Uprkos svojim zaslugama nisam proglašen za viteza, jer se i među vitezovima hrama, i pored obavezne skromnosti na koju se zavetujemo, i dalje rangiramo po rođenju. Kad mi beše deset godina, bilo je velike suše i gladovanja u zemlji mog oca, i on me posla u Barselonu, svome bratu trgovcu. I šta da vam kažem? Ugledavši more, ostao sam zadivljen, čak i više nego posmatrajući sve ono mnoštvo sveta koje je neprekidno ispunjavalo ulice onog velikog grada stalnim čavrljanjem i žamorom. Pomorska trgovina s Perpinjanom i novim državama Saracena koje je kralj don Haime I osvojio u Majorki, Valensiji i Mursiji bila je neprekidna, a katalonski brodovi i trgovci plovili su po čitavom Sredozemlju do Tunisa, Sicilije, Egipta, Konstantinopolja i Svete zemlje. Ali meni beše san da se proslavim oružjem i da služim hrišćanstvu, i više su mi se sviđali brodovi nego trgovina. Zeleo sam da plovim morima i posećujem neobične gradove Istoka, i kad me je stric s namirnicama slao u luku, bio sam ushićen gledajući brodove i činio sve moguće ne bi li mi neki moreplovac ispričao kako mu je bilo na poslednjem putovanju, ili kako se upravlja nekim od čudnovatih mehanizama na brodu.
Luke su bile sasvim drugačiji svet od onog u unutrašnjosti, odakle sam a poticao; bio je egzotičan, očaravajući. Beše tu bogatih trgovaca iz Đenove i Venecije u raskošnoj odeći i punih dragulja, mogao si da vidiš potpuno plave Normane i visoke ljude koji su pristizali sa Sicilije, katalonske i aragonske vitezove s ratničkim konjima, oružjem, slugama, i oružane čete kako se ukrcavaju za prekomorske ratove, almogavare obučene u kožu, grubog i zverskog izgleda, koji su danas odlazili da se bore za našeg gospodara kralja don Pedra III protiv Saracena pobunjenika iz Montese, da bi se sutra ukrcali za borbu na severu Afrike kao plaćenici tlemsenskog vladara. Bilo je i crnih ljudi .Kad mi beše deset godina, bilo je velike suše i gladovanja u zemlji mog oca, i on me posla u Barselonu, svome bratu trgovcu. I šta da vam kažem? Ugledavši more, ostao sam zadivljen, čak i više nego posmatrajući sve ono mnoštvo sveta koje je neprekidno ispunjavalo ulice onog velikog grada stalnim čavrljanjem i žamorom. Pomorska trgovina s Perpinjanom i novim državama Saracena koje je kralj don Haime I osvojio u Majorki, Valensiji i Mursiji bila je neprekidna, a katalonski brodovi i trgovci plovili su po čitavom Sredozemlju do Tunisa, Sicilije, Egipta, Konstantinopolja i Svete zemlje. Ali meni beše san da se proslavim oružjem i da služim hrišćanstvu, i više su mi se sviđali brodovi nego trgovina .Zeleo sam da plovim morima i poscćujem neobične gradove Istoka, i kad me je stric s namirnicama slao u luku, bio sam ushićen gledajući brodove i činio sve moguće ne bi li mi neki moreplovac ispričao kako mu je bilo na poslednjem putovanju, ili kako se upravlja nekim od čudnovatih mehanizama na brodu. Luke su bile sasvim drugačiji svet od onog u unutrašnjosti, odakle sam a poticao; bio je egzotičan, očaravajući. Beše tu bogatih trgovaca iz Đenove i Venecije u raskošnoj odeći i punih dragulja, mogao si da vidiš potpuno plave Normane i visoke ljude koji su pristizali sa Sicilije, katalonske i aragonske vitezove s rratničkim konjima, oružjem.,slugama, i oružane čete kako se ukrcavaju za prekomorske ratove, almogavare obučene u kožu, grubog i zverskog izgleda, koji su danas odlazili da se bore za našeg gospodara kralja don Pedra III protiv Saracena pobunjenika iz Montese, da bi se sutra ukrcali za borbu na severu Afrike kao plaćenici tlemsenskog vladara. Bilo je i crnih ljudi koji su stizali s juga, lučkih
radnika savijenih od tovara i mavarskih rubova prekrivenih dronjcima. Govorili su se čudni jezici, a noću, oko vatri i po gostionicama, čule su se nove pesme i fantastične priče o ratovima i ljubavima. Svuda beše mahnito živo, a tesari, u radionicama koliko i na obali mora, nisu prestajali da testerišu, ukucavaju i zaptivaju pukotine na brodovima. Gradili su flotu koja se spremala da zavlada Sredozemljem. Kako čeznem za tim vremenom! U nosu još uvek osećam miris borovine, katrana, znoja i sardela prženih u vreme obeda. Ali su monasi ratnici najviše opčinjavali tog dečaka. Nikad nisu odlazili u krčme i ljudi su im s uvažavanjem rastvarali prolaz. Među svima njima najuzorniji su bili vitezovi hrama, mnogo više od vitezova hospitalskog reda svetog Jovana. Uvek ozbiljni, kratko podšišani, dobro uhranjeni i obučeni, nosili su tunike kao šivene po njihovoj meri, nimalo odrpane kao u franjevaca, niti su bili u odeći za koju bi se moglo pomisliti da je oteta od drugih, kao kraljevi vojnici. Monasi templari, iako bogati nikad sebi nisu dozvoljavali raskoš kakvu su uživali drugi sveštenici, i živeli su po strogo određenim pravilima. Većina brodova u luci beše njihova, a njihov majstor bio je provincijal u kraljevinama našeg kralja don Pedra i njegovog brata Haimea II,kralja Majorke, u položaju vazalne kraljevine. Stalno sam pokušavao da razgovaram s njima i, pričajući s ovim i onim, ganula me je njihova vera, njihova odlučnost i njihova potpuna uverenost u konačnu pobedu hrišćanstva nad neprijateljima. Imali su odgovor na sve i u svakom trenutku bili spremni da daju život boreći se. Takođe sam saznao da se vitezovi hrama radije bore na konjima i da retko zapovedaju brodovima. To je bio posao za monahe najnižeg porekla. Kakvo beše moje. Čim sam napunio petnaest godina, dobio sam od oca dozvolu da stupim u red. Želeo sam da budem zapovednik ratnog broda i da se borim protiv Turaka i Saracena, da vidim Konstantinopolj, Jerusalim, Svetu zemlju. Mladići plemićkog porekla mogli su da se zarede s trinaest, ali ja nisam donosio priloge, već samo svoju veru, svoj polet i svojih deset prstiju. Moji prijatelji templari s pristaništa zauzeli su se za mene kod glavnog komandora Barselone, koji je pristao da me primi, ali - uprkos mom zanosu - stari monah mi reče da se mnogo molim i da istrajem. Ostavio me je da čekam godinu dana kako bi mi iskušao veru.
Ta godina beše izuzetno naporna. I dalje sam pomagao svom stricu, a njemu su poslovi cvetali, uza sve one pripreme za rat. To beše one godine kada je aragonsko brodovlje, s našim kraljem Pedrom Velikim na čelu, krenulo u osvajanje Tunisa. To je odista bio veliki kralj!Neka ga dobri Bog čuva. Kao i svi mladići mojih godina, obožavao sam da gledam ukrcavanje vojske, vitezove i njihove konje. Videli smo kralja, Rožera de Lauriju, zapovednika brodovlja, grofove i plemiće. Beše to pravi prizor i neumorno smo klicali „živeli" idući ulicama za povorkom do luke. I red templara je poslao nekoliko brodova i vojsku kao ispomoć u kraljevim nastojanjima, ali iz obaveze i bez oduševljenja. Rekli su mi da je to ozlojedilo fra Perea de Montkadu,našeg tadašnjeg majstora provincijala.Papa, koji je bio Francuz, predvideo je te kraljevine sa severa Afrike za Sarla Anžujskog, kralja Sicilije, brata francuskog kralja.Dakle, kad je kralj don Pedro, u Tunisu već utvrđen radi početka osvajanja, zatražio podršku od pape Martina IV, ovaj je odbio da mu je pruži. Dok je boravio tamo na severu Afrike u nedoumici da li da nastavi rat uprkos željama pape,obraćaju mu se za pomoć Sicilijanci, koji su ustali protiv Sarla Anžujskog zbog samovolje koju su trpeli od Francuza. Naš kralj, ozlojeđen ponašanjem pape koji se otvoreno stavljao na stranu Gala,iskrcao se na Siciliji, zbacio Francuze i tamo su ga krunisali za kralja. To je toliko razljutilo Martina IV da ga je na kraju izopštio. Utom prođe godina dana i najzad bejah primljen, samo kao brodski pomoćnik svetovnjak, na brod fra Berengera d’Alioa. oficira kapetana. Te godine je zapovednik sveg brodovlja Rožer de Laurija pobedio Sarla Anžujskog na Malti, a naredne godine ih je ponovo porazio u Napulju. Ljut na našeg kralja sto nastavlja da slama njegove miljenike papa je pozvao na krstaški rat protiv njega, nudeći kraljevine don Pedra bilo kom hrišćanskom princu koji bi ih poželeo. Naravno, odabranik beše Sarl de Valoa, sin francuskog kralja i Izabele Aragonske. Galska vojska je prešla Pirineje i započela la opsadu Herone. Katalonski i aragonski templari, iako smo preko našeg velikog majstora bili za vetovani na neposrednu poslušnost papi, tražili smo izgovore da se ne umešamo i tako na prikriven način pomagali našem kralju. Dolazak zapovednikovog brodovlja beše početak kraja tog sramnog
krstaškog rata. Rožer de Laurija ne samo da je potukao francuske brodove u Lionskom zalivu, već su se čete alrnogavara koje je prevozio obrušile na neprijatelja na kopnu s takvom okrutnošću da je ovaj morao da pobegne, pretrpevši velike gubitke, Bog nije želeo Francuza u Kataloniji, ni tog grešnog papu. Meni beše osamnaest godina, već bejah dobar mornar, a katalonsko aragonski zapovednik moj heroj. San mi je bio da budem zapovednik galije i da učestvujem u veliktm bitkama, poput onih Rožera de Laurije. I šta da vam kažem? Posle dobrih vesti,stigoše loše. Dve godine kasnije, Tripoli je pao u ruke Saracenima,a u njegovoj odbrani poginuli su slavni katalonski vitezovi templari, među kojima i dvojica Montkadinih i sinovi grofa od Ampurijasa. Beše to predznak nesreće koja se spremala. Te tragične godine najzad sam položio zakletvu i postao monah templar. Sledeći veliki poraz beše Sveti Jovan od Akre. Ja sam imao dvadeset četiri godine i bio sam drugi po činu na brodu Na Santa Coloma, lepoj galiji od takozvanih starih topova, i dvadeset devet klupa za veslače i dva arbola, najbržoj među katalonskim templarskim brodovima. I dalje je bila pod zapovedništvom fratra Berengera d’Alioa. Naš zadatak je bio da zašitimo hramovničke brodove kraljevina Aragona, Valencije i Majorke, ali iako snm učestvovao u velikom broju okršaja i juriša na Berbere, nikad nisam video ništa slično onome iz Akre. Nikad ranije Na Santa Coloma nije odlazila dalje od Sicilije, i ja sam bio oduševljen. Konačno ću videti Svetu zemlju!Mi templari iz iberijskih kraljevina vodili smo svoj krstaški rat kod kuće i zato smo se retko borili na Istoku. Ali tamo beše beznadežno; egipatski sultan Ašraf Halil bacao je hrišćane u more, posle više od sto pedeset godina njihovog prisustva na Istoka. Akra je bila pod opsadom, ali je srećom naše brodovlje vladalo morem, jedinim mogućim ulazom u grad i izlazom iz njega. Kada smo pristigli, stanje beše nezavidno, te smo poslali grupu strelaca da zaštite zidine u područjima koja su zauzimali templari . Grad beše prekriven dimom od požara što ih je na krovovima i zidovima izazivala kiša strela i smesa zapaljive materije koju je na stotine katapulta neprekidno izbacivalo. Osećao se miris sprženog mesa. Plamenovi kao da su se rasplamsavali i na kamenju, i nije bilo dovoljno ruku za donošenje vode i gašenje požara.
S vremena na vreme odjeknuli bi udari ostene raznih gromada izbacivanih iz dve divovske mašine koje sultan beše naredio da se sklepaju. Od takvih udara svaki zid, kuća ili kula rušili su se u oblacima prašine. Sve je nagoveštavalo tragičan kraj, te pristasmo da ukrcamo neke žene, decu i hrišćanske mladiće nesposobne da se bore na gradskim bedemima i odvedemo ih na Kipar. Ali trebalo je čuvati prostor. Ja nam imao naređenje da spasem prvo našu braću templare,potom monahe reda Hristovog groba, ovanovce i tevtonce a onda i istaknute vitezove i dame. I naposletku bilo kog hrišćanina. Jednoga dana začusmo strasnu buku, poput zemljotresa, dok su se rušili jedna od najviših kula i deo bedema. koje su muslimani gađali i neprekidno zasipali vatrenom kišom. Prašina i dim zaklonili su sunce. Posle smo čuli pokliče mameluka koji su jurišali na grad i vrisku ljudi koji su bežali po ulicama. Neki su tražili poslednji brod u luci, drugi su pokušavali da nađu utočište u našoj tvrđavi koja je, smeštena unutar grada ali okružena bedemima, imala izlaz na more i vlastitim pristaništem. Ali sredstva i prostor behu ograničeni i mnoge smo morali da ostavimo napolju. Srce nam se slamalo dok smo oštricom mača rasterivali hrišćane, žene, decu i starce, ostavljajuci ih u rukama onih krvožednih nevernika, znajući da neće naći utočište ni na jednom drugom mestu u gradu haosa. „Samo čas", zamolih. „Čekaj, molim te." Luis prestade da čita i on i Oriol se Ijubopitljivo zagledaše u mene. Uzdrhtah; podilazili su me žmarci i, zbunjena, pokrih lice rukama. Bože! Upravo sam čula priču iz onog sna koji sam pre samo nekoliko nedelja sanjala u svom stanu u Njujorku! Neko je stotinama godina ranije opisao viziju koja se ukazala meni! Kula koja se ruši, oblak prašine, narod koji beži, udarci mačem - sada sam to znala templara koji sprečavaju ljude s ulice da se sklone u njihovo prenastanjeno utvrđenje... to nije moguće, to je besmisleno. „Šta se dešava?", upita Oriol dotakavši mi ruku. „Ništa!", ustadoh. „Moram da odem do toaleta." Sela sam na klozetsku šolju, bila sam do te mere uzrujana da nisam mogla da stojim. Zelela sam da razmislim, da pronađem logiku u svemu tome. Ali nije je bilo. To nije bilo pitanje razuma već osećaja, i ono što sam osetila pre nekoliko meseci i što sam osećala sada prevazilazilo je svaku logiku. Plašila sam se. Borila sam se hoću li i dalje da ćutirn ili da progovorim. Pribojavala sam se da će mi se smejati, naročito Oriol. Luis
sigurno bi. A nikad nisam volela da se nađem u situaciji u kojoj ne mogu da se branim. Ali sve to s blagom i templarima beše čudno, čudno; dajte, nešto što se čoveku ne dešava svaki dan. Pomislih kako je bolje da prihvatim nadrealnost priče, te odlučih da je ispričam. A u stvari sam ludo želela da s nekim podelim onaj čudnovat osečaj. Luisu se na licu zadrža onaj podrugljiv i sumnjičav smešak koji me je podsećao na debeljuškastog momčića činčilu, ali ne reče ništa. Oriol se počeša po glavi, držeći se kao da razmišlja. „Kakva čudna podudarnost!", kaza. „Podudarnost?", uzviknuh. „Misliš da može biti još nečega osim podudarnosti?", gledao me je znatiželjno. „Ne znam šta da mislim."Bila sam mu zahvalna što mi se ne podsmeva. „Strašno je čudno." On načini neodređen pokret rukom i začuta. „Ako nam ispričaš svoje snove, neću morati dalje da čitam", umeša se Luis podsmešljivo. „Da nastavim?" „Ne", odrešito odgovorih. „Samlevena sam. Hoću da se odmorim."Zelela sam da čujem nastavak priče Arnaua d'Estopinije, ali su me emocije toga dana potpuno iscrple. „Razgovaraj s mojom mamom", predloži mi Oriol. „Molim", zatečena odgovorih. „Kažem da pričaš sa Alisijom Mendes o tvom snu o Akri." „Pazi da te ne začara", upozori me Luis u šali. Kakva drskost! Pomislih da baš preteruje;jedno je nazivati je vešticom u tajnosti, a sasvim drugo izjaviti to pred njenim sinom. „Možda to "Oriol se nije pobunio. „Možda bi ti njene čarolije, ili bolje reći njeno sagledavanje drugih dimenzija stvarnosti mogle pomoći." „Hvala, razmisliću", rekoh.
23
Oriol se pozdravio s nama u Luisovoj kući rekavši da se dogovorio s nekakvom grupom koja je organizovala neku vrstu milostinje za beskućnike, te sam morala da se vratim sama u Alisijinu kuću, taksijem. Moram priznati da sam bila očajna. Luis me je pozvao na večeru, ali nisam bila raspoložena za to. Kasnije, u putu, u neprijatnoj noći, pomislih da bi mi možda bilo bolje da sam ostala da večeram s njim, da trpim njegova podmetanja i da se smejem njegovim glupostima. Osećala sam se usamljenom, napuštenom u tom gradu čudnih vibracija, koji je odjednom postao mračan i neprijateljski. Bila mi je potrebna toplina smeha koji ispunjava dušu i čeznula sam za Luisovim budalaštinama. „Psihometrija." „Molim?" „Psihometrija", ponovi Alisija. Isto; dobro sam bila čula. Ali tada sam prvi put u životu čula tu reč i nisam imala blagu predstavu šta bi ona mogla da znači. Cekala sam da nastavi. „Psihometrija je naziv za fenomen po kome je neka osoba u stanju da prima osećanja, emocije, prošle događaje koji prožimaju neki objekat. Tebi se to dogodilo s prstenom." Govorilo je ozbiljno, delovala je uverljivo. „Hoćeš da kažeš da..." „Da je tvoj san o rušenju kule, opsadi Akre", energično me prekide, „o ranjenom ratniku koji, posrćući, uspeva da se domogne utvrđenja vitezova hrama, nešto što se uistinu dogodilo. Tuga, osećanja onoga ko je nosio prsten sažela su se u njemu. Ti si bila u stanju da to osetiš" „Ali kako? Hoćeš da kažeš da je moj san neko zaista doživeo, u Akri,
pre sedamsto godina?" „Da. To hoću da kažem." Zagledah se u one plave oči dok su njene velike tople ruke prenosile na mene neki čudan mir. Alisija je objašnjavala neobjašnjivo. To nije imalo smisla; ni sama ne bih poverovala u to u nekim normalnim okolnostima, ali ako vam se ikad desilo nešto čudno, nešto što prevazilazi vašu logiku, znacete i sami koliko ste zahvalni ako uspete da pronađete bilo kakvo objašnjenje. „U životu nisam čula ništa slično." „To je vrsta pronicljivosti ." „Ali kako je to moguće?" „Iskreno, ne znam", na licu joj se pojavi bezazlen osmeh. „Okultisti kažu da postoje hronike koje se zovu akaši i u kojima se nalaze sećanja na sve prethodne događaje. Pod određenim okolnostima možemo im pristupiti. Izgleda da je taj prsten sredstvo za pristup. Enriku se isto to dešavalo." „Isto se dešavalo i Enriku?" „Da, pričao mi je da mu se povremeno ukazuju prizori drevnih događaja, skoro uvek tragičnih. Događaji koji su proizveli izuzetno snažne emocije kod onih koji su ih preživljavali.Pripisivao je to prstenu mislio je da je on skladište preživljenih događaja. Pogledah rubin koji je čudno sijao na svetlosti Alisijine odaje. Pomislih na neobične snove koji su me saletali otkako sam ga dobila. Sećala sam se samo ponekog od njih i to nejasno, ali sam sada imala objašnjenje za tu neuobičajenu oniričku aktivnost poslednjih meseci. Ali ma koliko da sam se trudila, osim u nekoliko konkretnih slučajeva gde sam se nekih delova asno sećala, nisam uspevala da se prisetim ničega značajnog niti da razlučim ono malo slika što sam zapamtila. Kroz veliki prozor videla su se svetla grada utonulog u mrak, tamo dole, zamućena kišnom izmaglicom koja ih je obavijala. Zbirka predivnih statua od zlata i slonovače, skulpturice od slonovače presvučene bronzom, neke prekrivene dragim kamenjem, sve mlade žene, neke u plesnom stavu, druge koje sviraju razne instrumente, pratile su nas s raznih komada nameštaja, među kojima se isticala jedna velika komoda. Druga naga balerina, bronzani kip modernističkog stila u prirodnoj veličini, zaustavljena u večnosti jednog plesnog koraka, podupirala je kristalnu lampu s izlivenim cvetovima. Pod njenom svetlošću, vino u
čašama presijavalo se u baršunasto-crvenom s tamnim i zagasitim nijansama. Večerale smo same, na gornjem spratu kuće, u onoj Alisijinoj privatnoj odaji, u toplom i ščučurenom mestu, s pogledom na panoramu čarobnog grada. Krepilo me je njeno društvo. Nije mogla dočekati da joj ispričamšta se sve tog dan dogodilo, a ja nisam imala razloga da joj to prećutim. Kad sam stigla do priče o Svetom Jovanu od Akre, sigurno je primetila moju potištenost, jer tada, primakavši svoju stolicu, stavi svoje ruke u moje. „Ali to mi se nikad ranije nije desilo",shvatih da jadikujem kao neka devojčica koja je pala i povredila kolena. „Nisi ti kriva",uteši me. „To je zbog prstena." A onda poče da miluje rubin koji zablista intezivnim sjajem svoje unutrašnje šestokrake zvezde,tajanstveno,kao da ima vlastiti život, a potom stade da miluje moje ruke. Bilo mi je lepo. Beše to laka dremljivost; posle sve one napetosti i stresa koji sam doživela onog dana, osećala sam kako mi se telo opušta i prepušta njoj. Kakav dan! Počeo je raspitivanjem u knjižari Gral. Onda su nas napali i pojavio se onaj čudak sa svojim nasilništvom. Posle toga uzbudenje zbog čitanja rukopisa i šok kad sam u njemu prepoznala onaj neverovatni san. „Ima nečega u tom dragulju, nije lako biti njegov vlasnik u, reče ona iznebuha. „Poseduje moć." Od tih reći ustuknuh. Setih se testamenta. Nedavni događaji skoro da su me naveli da ga zaboravim. „Taj prsten ne može pripadati svakome i svom vlasniku daje jedinstvenu moć", stajalo je u mom pismu, kao i nešto u smislu da bi morao biti stalno uz mene dok ne pronađem blago. Sad su mi te reći zvučale preteći. Rekoh sebi da ću sve ponovo pročitati istog časa kad uđem u svoju sobu. „Taj prsten uspostavlja specifičan odnos sa svojim vlasnicima, poput vampirizma", dodade ona učas. „Crpi ti energiju da bi oživeo ono što nosi u sebi i vraća ti je u vidu svih tih snova mrtvih ljudi." Pogledah svoj prsten sa zaprepašćenjem. Njegov crveni rubin je blistao i učini mi se kao pijavica na mom prstu. Da nisam osećala da toliko
dugujem Enriku, odmah bih ga skinula. „Ne brini, dušo", reče ta žena koja kao da mi je čitala misli. „Ja ću ti pomoći." Neki naročit prizvuk u njenom dubokom glasu navede me da je pogledam u plave oči koje su toliko podsećale na oči njenog sina. Rečima mi je pružala utehu i pomislih kako je ona jedina koja može da me razume. Na usnama joj je titrao osmeh i ona me pomilova po kosi. Zatim me poljubi u obraz. Drugi poljubac osetih sasvim blizu svojih usana. Od tog dodira mi se upali lampica. A kad se i trećim poljupcem naše usne spojiše, prepadoh se. Shvatih da se nalazim u njenom zagrljaju i poskočih. „Laku noć, Alisija ", rekoh. „Idem da spavam." „ Laku noć,dušo." Smešak joj se razvuče u širok osmeh. „Lepo spavaj. Reci mi ako ti nešto zatreba." Nije učinila ništa da me zadrži, kao da je samo htela da vidi moju reakciju i malo se zabavi. Ušavši u svoju sobu, zatvorih vrata rezom. Beše to previše uzbudljiv dan; osećala sam se iscrpljeno ali i uznemireno, i tek što poče do me hvata san, saleteše me oni čudni događaji. Videla sam ih kao da sam bila tamo: Jauk kao nož preseče gust vazduh i odjeknu onim prijavim podrumom, odbijajući se o veliko klesano kamenje u zidu za posebne namene. Magla koja je ulazila kroz male prozore s rešetkama mešala se s dimom žeravica, gde se železo usijavalo, i baklji koje su osvetljavale onaj pakao. Fra Rožer je dobro izdržao prvi sat mučenja, ali je sad počinjao da se slama. Kad se odjek urlika utišao, nastavi s nedostojnim jadikovanjem. Ja sam drhtao. Prekriven dronjavim krpama, nisam znao cvokoćem li od straha ili ledene magle koja mi se uvlačila u kosti. Celo telo me je bolelo, onako bačenog na istezač, ruku i nogu vezanih debelim železnim okovima; osećao sam kako ću se pri sledećem okretu navrtnja slomiti. Ali moram da izdržim. I nastavih svoju molitvu: „Gospode Isuse Hriste, Bože moj, pomozi mi u ovom strašnom času .Pomozi fra Rožeru, pomozi mojoj braći, da svi izdrže, da se niko ne preda, da niko ne izrekne laž." Čuh glas inkvizitora kuko proziva mog sapatnika: „Priznajte da ste obožavali Bafometa, da ste pljuvali na krst! Da ste bludničili sa svojom
braćom!" „Ne, to nije istina", tiho promrmlja fra Rožer. Potom tišina. Preneražen, sačekah sledeći vapaj, koji ubrzo i stiže. Dominikanski fratar koji me je ispitivao ćutao je neko vreme, možda da bi posmatrao mučenje mog brata, ali se ubrzo vrati istim pitanjima: „Odrekli ste se Hrista, zar ne?" „Ne! Nikad to nisam ućinio ." „Obožavali ste tu glavu zvanu Bafomet ?" Otvorih oči i videh pogleda zamućenog od suza, plafon pun magle i dima, na kome su se jedva nazirale grede. Videh grube crte lica inkvizitora pokrivenog kapuljačom svoje dominikanske odore. „Priznaj! i oslobodiću vas", kaza. „Ne, nije istina", odgovor ih. „Daj mu železo",zapovedi krvniku. I smesta osetih na koži stomaka,zategnutog kao na bubnju, vrelinu usijanog železa. Moj krik ispuni prostor. Zatekoh se kako sedim na krevetu; osećaj,bol, bili su tako stvarni da te noći nisam mogla da zaspim,osim u kratkim razdobljima obamrlosti.
24
„Srce nam se slamalo dok smo oštricom mača rasterivali hrišćane, žene, decu i starce, znajući da neće naći utočište od krvožednih nevernika ni na ednom drugom mestu u gradu haosa." Luis ponovo poče da čita, ponavljajući poslednje rečenice koje je pročitao pre nego što sam ga prethodnog dana bila prekinula. „Tamo je umro naš veliki templarski majstor, Gijom de Bože, od rana koje je zadobio braneći zidine kad su mameluci s ognjem i mačem ušli u grad." Sunce je napustilo Luisov stan i sakrilo se iza brda Koljserola. Spuštalo se veće i nas troje smo se ponovo sastali da bismo nastavili čitanje spisa Arnaua d’Estopinije. Oriol je celog dana imao obaveze na fakultetu i, uprkos mom nestrpljenju i uznemirenosti zbog krvavog sna od prethodne noći, odlučila sam da sačekam da se skupimo sve troje. Naravno da je Luis priznao kako nije mogao da čeka i da je već nekoliko puta pročitao spis. Sada je to ponovo naglas činio; svi smo sedeli na svojim jastučićima na prelepom persijskom tepihu i pijuckali kafu. „Izdržali smo još deset dana, iako smo i mi i Saraceni znali da će se, uprkos zidovima debelim tri i četiri metra, tvrđava svakoga časa srušiti", nastavi Luis. „Toliko je muslimanima trebalo da razmeste glavninu svojih sprava za opsadu. Poslednjeg dana morali smo da štitimo ukrcavanje čamcima na galiju s ono malo strelaca koji su nam ostali. U tom trenutku neposrednu opasnost više nisu predstavljali nevernici, već ljudi koji su bili sklonjeni u tvrđavi i koji su, u napadu panike, hteli da se po svaku cenu dočepaju brodova; plaćali su koju god cenu, nudili sve sto imaju. Bilo je nekih koji su se obogatili na toj nesreći. Kažu da je to bio slučaj s tadašnjim templarom fra Rožerom de Florom, koji će kasnije, napustivši red da bi
izbegao svoju kaznu, postati veliki zapovednik Almogavar, strah i trepet za muslimane i pravoslavce, i koji je tih dana stekao ogromno bogatstvo pomoću galije kojom je upravljao i na račun nesreće odbeglih. Dok se naš brod, natovaren ranjenicima koji su pri svakom iznenadnom nagibu broda zapomagali, već polako udaljavao put Kipra, mogao sam da nazrem, kroz maglu od dima i prašine što je lebdela nad ruševinama Svetog Jovana, kako se vijore islamske zastave. Osetio sam duboku tugu. Ne samo zbog gubitka poslednjeg velikog uporišta u Sveloj zemlji. Imao sam predosećaj skorašnjeg kraja Reda siromašnih vitezova Isusa Hrista, reda templara. Među ranjenicima su se nalazila dva mlada i srčana monaha, vitezovi Himeno de Lenda i Ramon Sagvardija. Sagvardija je bio s velikim majstorom Gijomom de Božeom kad je ovaj bio nasmrt ranjen, i pokušao da mu pomogne, a on mu je, na samrti, dao svoj prsten s rubinom. Uspeo je čudom da spase svoj život; teško ranjen ali nekako se držeći na nogama, stigao je do kapije templarskog utvrđenja, smeštenog u zidinama ograđenom području Svetog Jovana od Akre usred napada mameluka. Umalo da pogine u metežu svetinje na samo nekoliko metara od ulaza. Na dugom putovanju natrag u Barselonu imao sam priliku da se sprijateljim sa obojicom." Sagvardija, pomislih, sigurno je on vitez koji je u mom snu nosio prsten. „Po povratku na katalonsku obalu, Na Santa Coloma se vratila svojini poslovima čuvanja brodova i odbrane od mavarskih upada", čitao je Luis sa sigurnošću nekoga ko dobro poznaje tekst. „Nakon nekoliko godina, naš majstor provincijal Berenger de Kardona i kralj Haime II sklopili su sporazum o razmeni velikih templarskih poseda nedaleko od grada Valensije - koje nam je kraljev deda Haime I dao zbog našeg učešća u osvajanju kraljevine - za grad Penjiskolu, njegovu tvrđavu, luku, nekoliko zamkova u okolini, šume i mnoge poljane. Ja sam malo pre toga bio imenovan za oružnika i tada mi je naš majstor ukazao čast dodelivši mi da zapovedam ednim brzim jedrenjakom, teretnim brodom koji je išao do Barselone, Valensije i Majorke. Ne beše to ono što sam ja želeo, ali sam dao sve od sebe da što bolje obavljam svoj posao kako je to i iziskivao moj zavet na poslušnost, što me ipak nije sprečilo da razgovaram sa svojim nadređenima i sa svojim prijateljima monasima Lendom i Sagvardijom kako bih ih
ubedio da sam mnogo vičniji ratovanju nego transportu. Već kroz nekoliko godina dodeljeno mi je zapovedništvo nad jednom galijom s dvadeset šest klupa za veslanje i jednim jarbolom. Naš Gospod je hteo da mi dodeli pobedu u ratnim okršajima i zarobio sam mnogo neprijateljskih brodova. Činilo se da sve ide glatko, ali je fra Himeno de Lenda bio zabrinut. Jednog mi dana reče da je neki tamo Eskvije de Florjan,nekadašnji komandor templar isključen zbog bogohulništva, posetio našeg kralja Haimes II sa strašnim optužbama protiv nas. Kralj mu je obećao veliku nagradu ako bude uspeo da mu podnese dokaze. Eskvije to nije mogao i kralj je sve zaboravio. Te godine smo izgubili ostrvo Raud, poslednje templarsko uporište u Svetoj zemlji. Himeno je postao još napetiji, govorio je da mračne sile upravljaju našim gubicima i da će se, ako uskoro ne povratimo deo izgubljene teritorije na Istoku, naša sveta misija zamagliti, a duh nam oslabiti. Dve godine kasnije Haime II je potpisan mir u Elčeu s Kastiljancima, pripajajući kraljevini Valensija deo kraljevine Mursije, uključujući celu obalu do Gvardamara. Odbrambena zona tako beše mnogo šira, pružala se daleko na jug i bila izloženija napadima Mavara. Negde u to vreme, moj dotadašnji starešina, Berenger d'Alio je,zbog starosti, prepustio zapovedništvo nad Na Santa Coloma. Ja sam postao njen zapovednik. I šta da vam kažem? Ubrzo nakon toga dođe kobna 1307 godina. Tada e fra Himeno de Lenda postao majstor Katalonije, Aragona, Valensije i kraljevine Majorke, a fra Sagvardija pak komandor glavnog dela templarskog reda u kraljevini Majorki, postao je namesnik Masdeua, u Roseljonu. Desilo se da izdajnik Filip IV, francuski kralj, s počastima i obmanama, namamio u Pariz našeg velikog majstora Zaka de Molea, i 13. oktobra ujutru njegova vojska je iznenada upala u templarsko utvrđenje, gde je uhapsila majstora, koji nije pružao otpor. U isto vreme i na isti način provalili su i u templarske zamkove i posede u čitavoj Francuskoj. Taj bogohulni kralj, uz pomoć kleveta, laži i najstrašnijih optužbi, tražio je i postigao ukidanje našeg reda. Je li to učinio iz ljubavi prema pravdi, ljubavi prema Bogu? Ne! Samo je hteo da pokrade blago koje je red templara čuvao za uvaženo poslanje povraćaja Svete zemlje. Filip IV, zvani „Lepi",
znao je šta radi i kako to da uradi; nije to bio prvi put da je zatvarao, mučio i ubijao radi novca. Nekoliko godina ranije progonio je lombardijske bankare da bi im oteo bogatstvo u Francuskoj, a posle je isto to učinio i s Jevrejima. Ali nije optužio samo Francuske monahe, već je, da bi prikrio svoj zločin, oklevetao red u celini i svakog templara ponaosob, šaljući pisma hriščanskim kraljevima, uključujući i grofa od Barselone, našeg gospodara don Haimea II, kralja Aragona, Valensije, Korzike i Sardinije, kako je on voleo da ga zovu. Pridodao je svojim titulama ostrva koja mu je papa dodelio da bi zauzvrat zaratio sa stvojim rođenim mlađim bratom, Federikom, kraljem Sicilije. To pokazuje kakva je vrsta čoveka bio naš kralj. Vesti o događajima u Francuskoj brzo su se proširile do komandora Masdeua; fra Ramon Sagvardija nije oklevao, već je s dva viteza i jednini služiteljem odgalopirao, ne zaustavljajući se,do našeg glavnog sedišta u zamku Miravet. Ramon nije verovao kraljevima - mislio je da su gramzivi, da su ptice grabljivice - te je sa sobom poneo, da bi ih sačuvao, najveće dragocenosti iz svojeg sedišta. Polazeći na put, poslao je izaslanike u ostala templarska mesta u Roseljonu, na Sardiniji, Majorki i u Monpeljeu da bi sklonili na sigurno svoju najdražu imovinu, šaljući ih u Miravet. Fra Himeno de Lenda, saznavši novosti, naredio je hitan sastanak glavešina reda. Među učesnicima smo se nalazili komandor Penjiskole i ja sam. Odlučeno je da se od našeg kralja Haimea II zatraži pomoć i zaštita, iako smo u potaji počeli da zbijamo redove i za odbranu pripremamo utvrđenja koja bi najlakše mogla da izdrže dugu opsadu. Ali monasi Himeno i Ramon za mene su čuvali posebnu čast. Hteli su da zaštite najbolje što je svako templarsko središte čuvalo. Jednom kad sve bude prikupljeno u Miravetu, a stanje se pogorša, otići ću u Penjiskolu s blagom, utovariti ga na Na Santa Coloma, brod koji nijedna kraljevska galija nije mogla da nadmaši, i sakrili ga na nekom sigurnom mestu dok ne prođe vreme neizvesnosnosti. Zakleo sam se, spasom duše svoje, da nikad neću dozvoliti da se iko ko nije dobar templar ikada domogne takvih dragocenosti. A Ramon Sagvardija mi je poklonio svoj prsten, onaj s proširenim krstom u rubinu, da me podseća na moje obećanje i moju misiju. Bio sam dirnut verom koju su ti monasi visokog ranga položili u mene i
dane čekanja sam, dok blago nije stiglo, proveo posteći i moleći Gospoda da mi da snage da dostojno obavim jedan tako važan zadatak. Dao bih svoj život, dao bih sve, samo da uspem u svojoj nameri."
25
„Gotovo je", reče Luis. „Nema više listova." „Kako to?", upitah iznenađena. „Priča nije završena." „Ali spis jeste. To je sve." Pogledah Oriola. Bio je zamišljen. „Blago nije legenda", naposletku reče. „Sad bar zasigurno znamo da je postojalo. Možda ga niko još nije pronašao i možda čeka upravo nas." „A takođe znamo i da je Kristinin prsten autentičan", potvrdi Luis. „I da e prvo pripadao velikom majstoru, a potom Ramonu Sagvardiji i Arnau d'Estopiniji." Ja sam i dalje bila zaprepašćena podudarnošću mog sna s pričom iz svežnja i bez pogovora prihvatih Luisove zaključke; u stvari bih poverovala u sve što bi mi ispričali, ma koliko neverovatno zvučalo. Bilo je očigledno da je prilikom pada Akre prsten nosio monah Sagvardija. Isti onaj koji je, teško ranjen, uspeo da se domogne utvrđenja templara, usred muslimanskog napada. A upravo je to bila moja vizija. Videla sam ono što je fra Ramon Sagvardija video na ulicama Akre među ljudima koji su očajnički bežali tražeći utočište. Pogledah prsten s njegovim kamenom koji je pod svetlošću lampe blistao crven poput krvi. Koliko nasilja? Koliko bola sadrži? „Ali u tekstu se ne pominje slika", Luis je nastavljao da analizira. „To je edini element za koji nemamo dokaza da je povezan s pričom." „Naravno da je povezan", ubacili se ja. Rođaci su ćutali ćekajući da nastavim. „Bogorodica na na mojoj slici na svojoj levoj ruci nosi prsten. Isti ovaj prsten." Obojica su neko vreme ćutali, gledajući me zapanjeno, nepomični. „Je li moguće?", najzad upita Oriol, i dalje u čudu. Ja potvrdih bez reći,
klimajući glavom. „Dakle, sve je povezano", umeša se Luis. „Da", reće Oriol zamišljeno. „Ali to je vrlo čudno. Jesi li sigurna u to?" „Naravno da jesam. Sta ti je tu čudno?", poželeh da saznam. „To što gotičke bogorodice ne nose prstenje, pogotovo ne one iz 13. ili s početka 14. veka. Znam dosta o srednjovekovnoj umetnosti i video sam na stotine slika Bogorodice i deteta. Antički sveci se nisu kitili nakitom, i jedino kad bi bila prikazivana kao kraljica, Bogorodica bi nosila kraljevsku krunu. Samo su se biskupi ili veliki crkveni dostojanstvenici prikazivali s prstenjem, neki s rubinima, i to uglavnom preko belih rukavica. U flamanskom i nemačkom slikarstvu u kasnom 15. veku, i sve češće u 16. počinje da se pojavljuje pokoji prsten. A to je mnogo posle nastanka ovih slika. U suštini, nakit na običnim ljudima nije bio rado viđen među katolicima onog vremena kraljivine Aragon. „Kakvo značenje onda ima prsten na Kristininoj slici?", upita Luis. „To je veoma čudesno", odgovori Oriol. „I ne samo čudno; to bi u ono vreme predstavljalo pravi skandal. U spisima iz tog vremena muževi su upozpravani da ne kupuju nakit svojim suprugama, kao i da ga one ne pokazuju javno", a zatim dodade kao da se iznenada setio: „Dobro, sećam se da sam ipak video jednu Bogorodicu s prstenom koji odgovara vremenu naših slika. Ali to je jedna neautentična slika koja podražava gotičku iz 13. veka." „Misliš da moja slika nije originalna?", upitah razočarana. „Misliš da bi mi tvoj otac poklonio nešto lažno?" „Ne", odrešito odgovori Oriol. „Da tebi pošalje falsifikat? To je besmisleno. Ponekad pomislim da je tebe više voleo nego mene. Enrik je imao novca da kupi sliku koju god je želeo, a i bio je poznati rasipnik. Siguran sam da je prava." „Otkud onda to da Bogorodica s moje slike nosi prsten?" „Mora da je to neki znak." „Znak?", umeša se Luis. „Kakav znak? Možda za tebe, koji se razumeš u antičku umetnost, ali Kristini i meni to ne znači ništa. Mi to ne bismo ni primetili." „Šta misliš, ko je stavio taj znak na sliku? Originalni slikar ili neki potonji?"
„Siguran sam da je to bio isti onaj koji je sakrio poruku u slikama " „Znači, zaista postoji poruka na slikama?", upita Luis. „Da. Toliko ste bili uzbuđeni zbog spisa da ste zaboravili da me pitate šta sam otkrio kad sam je izložio iks-zracima. Jutros sam dobio odgovor." „Šta si pronašao?", upitah umirući od radoznalosti. „Na obe slike, na njihovim donjim delovima, ispod svetaca onako kako nam je moj otac napisao u testamentu, postoji ucrtan natpis koji je naknadno pokriven slikom." „Šta piše?", zainteresova se Luis. „Na jednoj piše 'blago', a na drugoj ’morska pećina'." „Blago se nalazi u nekoj morskoj pećini!", uzviknuh. „Da. Tako izgleda", priznade Oriol. „I odlično se uklapa u priču. Lenda i Sagvardija su zadužili nekog mornara da sakrije blago." „Znači da imamo jasan putokaz", reče Luis. „Da, to je važno", odvrati njegov rođak, „ali ne i dovoljno. Ko zna koliko pećina ima na našim obalama. Treba da pretražimo čitavo zapadno Sredozemlje, a čak i ako se ograničimo na templarske oblasti za koje je bio odgovoran majstor fra De Lenda, ostaje nam katalonska obala, uključujući francuske zone Perpinjana i Monpeljea, valensijska, deo Mursije i Balearska ostrva. A ako se protezala i dalje, ne računajući mavarske teritorije, onda i Korzika, Sardinija i Sicilija. Bez više podataka, ceo život bi nam prošao u traženju." „Dakle, treba nam još smernica", rekoh. „Treba nam tvoja slika iz triptiha", podseti me Luis. „Izmuvaću nešto da mi je pošalju", izjavih pitajući se kako da ubedim svoju majku. „Dolazim u Barselonu", reče čim mi je čula glas preko telefona. „Ti?", nisam mogla da joj ne odgovorim. „Zbog čega?" „Vidi, Kristina, nešto se čudno dešava", odgovori Marija del Mar. „Nikad nisi u hotelu kad te zovem, čak ni u vreme kad bi trebalo da si u krevetu. Misliš da sam glupa? Ti ne boraviš u tom hotelu. Stalno ti ostavljam poruke, a ti me posle zoveš, bogzna odakle." Ma daj, pomislih. Mama je bila pre ćerka nego majka. „Mislim da upadaš u nevolje", nastavi. „Zaboravi Enrikovo nasledstvo, njegove priče i
blaga. Oduvek je imao bujnu maštu. Tvoj život je ovde, u Njujorku, vrati se." „Mama. Već sam ti rekla da hoću da vidim kako će se ova priča završiti .Bila ona izmišljena ili ne. A ti ostani kod kuće. Nisi se vraćala u Barselonu četrnaest godina, a sad ti se žuri. Pusti mene da završim svoje, a onda dođi i radi šta te volja." „Znači, smetam ti?" Već se uzrujala, pomislih. Zašto su naši odnosi uvek tako kompikovani? „Ne smetaš mi, mama", poželeh da budem ljubazna. ..Ali ovo su moje stvari." „Onda dobro, ako ne smetam, stižem prekosutra", glas joj beše odlučan. „Već sam saznala raspored letova. Sačekaćeš me na aerodromu, nadam se?" O, ne! Usplahirih se. Zamišljala sam sebe i svoju majku kako s rođacima raspravljamo o blagu. Smešno! Ili kako pokušavamo da izmamimo informacijo od inspektora Kastilja. Obe otkrivenih nogu. Kakav par detektiva! Ili sa Alisijom. Bilo je očito da ona ne može da vidi Alisiju ni na fotografiji. Naravno da sam, upoznavši je lično, počinjala da mislim da moja mama možda ima neke svoje razloge... „Onda dobro", najednom mi izlete. „Da budem iskrena, ovde bi mi smetala, mama." S druge strane linije tajac, i meni bi krivo. Jadna žena! Baš sam preterala s njom. „Ti si u njenoj kući, zar ne?", upita me najzad. „Molim ?", bila sam zatečena. „Kažem da si se smestila u Alisijinoj kući .Jesam li u pravu?" „Pa šta i ako jesam?", branila sam se. „Više nisam dete, mama. Odavno već sama donosim odluke." „Rekla sam ti da se kloniš nje." Osetih se kao da sam opet mala devojčica i da me grdi zbog nekog netstašluka. Samo što sam sada imala dvadeset i nešto godina i nisam morala da je slušam. Ćutala sam neko vreme, ne znajući šta tačno da odgovorim. „Postoje svari koje su ti nepoznate. "Njen ton više ne beše optužujući. Molila me je. „Ta žena je opasna, izađi odatle. Molim te." Ja nastavih da ćutim. Zbunio me je njen prelazak sa zapovedničkog tona
na preklinjanje. „Doći ću u Barselonu i ti ćeš se vratiti sa mnom u Njujork." „Opet ti, mama." Njena upornost me je nervirala. „Veruj mi. Znam šta je najbolje za tebe. " „Uštedi sebi put. Nećeš me naći." Ona ponovo začuta. I ja se ponovo osetih loše što tako razgovaram s njom, ali nisam bila spremna da se prepustim njenoj vodenici. Da, život nosi svoje opasnosti, a moja mama je prepuna ljubavi i želi mi samo najbolje, ali neću dozvoliti Mariji del Mar da me stavi pod stakleno zvono kako se njena mala devojčica ne bi povredila. Radilo se o ravnoteži između njenih strahova i moje slobode. A moja sloboda treba da prevagne. „Žao mi je, mama", rekoh pokušavajući da smirim situaciju. „Ti nemoj da se mešaš. Uradiću ono što mislim da treba." Ko je rekao da je lako biti ćerka jedinica?, pomislih. „Ja dolazim, sviđalo se to tebi ili ne." „Slobodna si da činiš šta te volja i da ideš kud god želiš" - sad je mama počela da igra grubo, pomislih, i ne treba joj dozvoliti da se okuraži - „ali na mene ne računaj." Njen odgovor bese tišina. „Jesi li tu, mama?", kratko upitah. „Da, dušo." „Je l’ me shvataš?" „Slušaj, najbolje da promenimo temu, danas se s tobom ne može razgovarati", odgovori poluiznervirano, polupomirljivo. Iznenadilo me je što moja mama tako lako odustaje od borbe. Ali potom reče; „Nego, zbilja, jesi li zvala zbog nečeg konkretnog?" Zbog saznanja da namerava da doputuje u Barselonu potpuno sam bila zaboravila zašto sam je u stvari zvala; htela sam da je ubedim da mi pošalje sliku. Tada mi sve bi jasno. Ona me je tu čekala. „A! Da, mama. Potpuno sam zaboravila", pretvarala sam se. „Treba da mi pošalješ sliku." „To je veoma vredna stvar. Bolje da je lično donesem." „Ali, mama! Opet ti? Već smo pričale o tome." „Slika i ja idemo u istom paketu", skoro da sam čula pobednički osmeh u njenom glasu. Ostadoh bez reći. Obe smo znale da je ona pobedila, bila je u njenim
rukama. „Nemaš prava da zadržiš sliku", požalih se. „Moja je." „I ti si moja ćerka pa radiš šta hoćeš." Opet tišina. „Vidi, dušo", dodade ona na moje ćutanje, a glas joj postade nežan, „biće ti drago što sam došla. Ima stvari koje moraš da znaš." Od te rečenice kao da mi se ukaza sunce. Pa naravno! Ona je od mene krila činjenice iz našeg života u Barseloni Da ne zna možda nešto o blagu? Ili o Enrikovoj smrti? Svakako sam imala gomilu pitanja za nju. Bilo bi divno kad bih uspela da je navedem da mi na njih iskreno odgovori. „Važi", prihvatih. „Rezervisaću vam sobu." „Da, dvokrevetnu. Za tebe i mene." „A tatica?" „Tata ostaje u Njujorku." Dolazi bez tate!, pomislih, možda ima da mi ispriča i više nego što zamišljam.
26
Hoćeš da vidiš sliku koju sam ti pominjao?", pozva me Oriol. „Onu lažnu sliku Bogorodice s prstenom." Ja sam ustala sva nikakva; srećom da je u kuhinji bilo skuvane kafe i, dok sam je sipala sebi u šoljicu, pojavio se on. Tog jutra nije imao časove na fakultetu i bio je izuzetno ljubazan. Ja sa oduševljenjem prihvatili, iako sam se prvo izborila za to da mi se pridruži za doručkom. „Bogorodici neće spasti prsten ako malo sačeka", rekoh parafrazirajući popularnu izreku. On se neupadljivo nasmeja i ja pomislih da je ono što sam rekla pre vispreno nego smešno. Kuća je imala prostrano potkrovlje koje je služilo kao ostava za odlaganje raznih starudija što ih je vreme prekrilo slojem prašine. Tu su bili raznovrsni komadi nameštaja i stari predmeti koji su pripadali porodici Bonaplata, neki iz različitih pokolenja. Preturao je među neuramljenim slikama koje su bile položene u jednom uglu i izvukao jednu malu. „Ovo je ta", reče, i ja ga zaprepašteno pogledah. „Oriole", rekoh mu kad se oporavih od čuda. „Ta slika je potpuno ista kao moja!" „Molim? Kao tvoja?", upita iznenađen. „Jesi li sigurna?" „Sasvim." On prinese ruku bradi dražeći se kao da razmišlja, a ja podigoh sliku da je bolje pogledam. Bila je približne težine, ali je ova bila nešto malo veća, a rupe od crvotočine sa strana kao da su bile premazane. „Ovo je kopija", reče Oriol. „Pregledao sam je više puta privučen tajanstvenim prstenom na Bogorodičinoj ruci i ustanovio, mada se na prvi pogled čini da je dobra, da e to moderan falsifikat. Ali prsten nije jedino neobično na slici."
„Šta je još neobično?" „Položaj deteta. Na skulpturama, statuama i slikama iz tog razdoblja, gotovo uvek sedi na levoj strani Device, bar na tim iz oblasti odakle slika potiče. Nekoliko godina kasnije, umetnici su počeli da razbijaju ednoličnost kompozicije i malog Isusa prikazuju kako se igra, s pticama, čak i s Bogorodičinom krunom, u slučajevima kad je prikazana kao kraljica. Ali skoro uvek na levoj strani, vrlo retko na desnoj." Ćutala sam udubljena u misli. Nikad mi ne bi palo napamet da se na ednoj slici može naći toliko neobičnih stvari . Pretpostavlja se da postoji umetnikova sloboda. Zar ne? „To je baš čudno", reče ne skidajući pogled s Madone. „Šta je čudno?", upitah, spremna da se čudim nečemu za šta nikad ranije ne bih pomislila da može biti čudno. „To da je Enrik imao kopiju. Sigurno ju je uzeo pre nego što je tebi poslao original." „Ali šta će mu kopija? Zar mu se ta slika toliko sviđala?" Prislonih sliku na jedan trošan toaletni stočić i približih svoj prsten Bogorodičinom. Ražlikovali su se samo po veličini, po svemu ostalom bili su istovetni. „A ako mu se toliko sviđala, zašto je nije okačio u neku od onolikih soba u kući? Zašto ju je sakrio?" „Mene su oduvek privlačile starine", reče Oriol ne odgovorivši mi na pitanje; možda me čak nije ni čuo. Činilo se da je udubljen u svoje misli, u zagonetke koje je skrivala slika. „I kao mali voleo sam da se popnem na ovo mesto, da se napunim prašinom, da preturam po stvarima; znao sam sve napamet. To je u stvari porodični nameštaj koji je moj otac mogao da proda u svojoj radnji, ali to nikad nije hteo. A sad sam se setio nečega u vezi sa slikom čemu ranije nisam pridavao značaja, ali što je možda ipak značajno." „Čega to?" „Pronašao sam je baš u vreme kad je moj otac umro. Ranije je nije bilo. Sećam je se odlično, ovde, bačene medu drugim slikama, ali bez prašine." „Misliš da ima neke veze s njegovom smrću?" „Mama mi je ispričala priču o slikama, o mogućem drugom nasledstvu i o blagu, ali mi nikada nije palo na pamet da bi ova slika mogla imati neke veze sa svim tim" - zastade kao da je hteo da sabere misli, a onda spusti
svoj plavi pogled na moje oči - „ali previše je slučajnosti i sve sam sigurniji da je sve povezano; slika, prsten, blago i njegova smrt." Videh da je Oriol raspoložen za razgovor i predložih mu da popijemo oš jednu kafu, sada za stolom u bašti, tamo, u senci drveća, okruženi živom ogradom i procvetalim ružičnjacima. „Zašto se ubio?" Samo što smo seli, ispalih to pitanje kao iz topa. „To još ne znam." Pogled mu odluta prema gradu, koji se, medu čempresima, nazirao na zapadnom horizontu, ispod plave linije mora. Osećala sam da se on to pitao i ranije, bezbroj puta, i da ga još uvek boli. „Mama mi je pričala da je imao teškoća s konkurentima u poslu, članovima neke međunarodne mafije trgovaca starim umetničkim delima. Ponekad želim da verujem da se nije ubio, da su ga ubili. Teško mi je da prihvatim kako se opredelio da odustane od svoje borbe, da ode, da me ostavi." Oči mu se zamagliše suzama koje mu ipak ne skliznuše niz obraze. „Siguran sam da bi se za svaki problem moglo pronaći bolje rešenje od ispaljivanja metka sebi u usta. Mislim da je to stvorilo veliku prazninu u mom životu, i dalje patim zbog toga, i dalje me boli." „Žao mi je", i zaćutah poštujući njegovu tugu. „Kažu da je ubio četvoricu tih mafijaša", kaza zatim. „Ali to nikad nije dokazano." „Misliš da je on to učinio?" „Ali zašto? Zašto bi jedna tako divna osoba počinila te zločine?" „Mogu ti reći samo ono što je meni rekla moja mama. Svađali su se zbog slika, sumnjali da one kriju poruku, rešenje nečeg mnogo većeg: blaga templara. Spisi Arnaua d'Estopinije, bilo da su prevod nekih još starijih ili zapis usmene tradicije, to i potvrđuju. A tamo zaista postoji poruka, iako nije potpuna, ili je mi ne razumemo, skrivena ispod slike. Ti trgovci su sigurno znali da ona postoji, hteli su da te slike kupe od mog oca, on nije hteo da im ih proda i oni su pribegli zastrašivanju. Moj otac je imao jednog poznanika, ili prijatelja" - tu Oriol napravi značajnu pauzu - „možda mu je bio i ljubavnik. Ovi drugi su ga pretukli; pretpostavljam da su hteli da zaplaše Enrika, ali je činjenica da su ga, namerno ili slučajno, ubili. Moja mama kaže da su u to vreme počeli i telefonski pozivi usred noći. Pretili su. Ali ne samo njemu, već i nama." „I tvoj otac ih je ubio."
„Tako izgleda. Nije hteo da im da slike. Takođe ne znam je li želeo da zaštiti svoju porodicu ili da osveti svog prijatelja. Jesi li nekad čula za Epaminondu?" „Pa mi onda?" našalih se pokušavajući da razgovor učinim manje dramatičnim. Ime me je ppodsećalo na nekog grčkog junaka, ali nisam bila baš sigurna. „Epaminonda, tebanski vladar", odgovori osmehnuvši se. Uhvatih svoju šoljicu kafe i zauzeh položaj kao da usredsredjujem pažnju na ono što će reći. „Moj otac je bio opsednut tom pričom i njenim protagonistima; ona mu e bila ideja vodilja, ispričao mi ju je stotinu puta. Epaminonda je bio izuzetan vojskovođa koji je između ostalog, bio veoma obrazovan; uvek je bio okružen filozofima, pesnicima, muzičarima i naučnicima. To ga je u očima mog oca još više uzdizalo. U 4 veku pre nove ere Grčkom je vladala Sparta; njeni ratnici smatrani su najboljim u antičkom svetu. Ni Atina, niti bilo koji drugi grad-država nije se usuđivao da im se suprotstavi. Ali Teba se usprotivila i kad se moćna spartanska vojska, mnogo nadmoćnija, obrušila na grad, Epaminonda i njegova sveta falanga naneli su im nekoliko uzastopnih poraza." „Šta ti je to sveta falanga?" „Sveta falanga je bila središnje jezgro u tebanskoj vojsci, elitni korpus od nekih tri stotine mladića plemićke krvi koji su se u parovima zaklinjali da će radije umreti nego napustiti svog saborca. Zbog te očajničke borbe za prijatelja, te izuzetne strsti, i postali su nepobedivi." „A!", uzviknuh. To mi pojašnjava još nešto; znala sam da su se homoseksualnost i biseksualnost kod muškaraca po moralnim merilima u antičkoj Grčkoj priznavale. „Isto je bilo i s vitezovima templarima. U opasnim situacijama, kad bi bili brojčano nadjačani, borili su se po dvojica i nikad nisu napuštali svog prijatelja. Ni živog ni mrtvog. Templari se nisu predavali. Na jednom od grbova templara to je jasno i prikazano: vide se dva ratnika kako jašu na istom konju. Ta slika nije odgovarala stvarnosti, to je bio simbol. Templari nisu oskudevali u konjima, svaki vitez je, po propisima reda, raspolagao s dva dobra konja. Grb je bio simbol zakletih saboraca. " „Što znači da ti mislit da Enrik u stvari nije ubio te ljude braneći
porodicu, nije to učinio zbog tebe, već da bi osvetio svog prijatelja" htedoh da dovršim misao koju mi je Oriol tek nagovestio - „da je dao obećanje svom paru kao oni iz svete falange,kao templari na grbu." On ne odgovori ništa već pusti da mu pogled bludi, ponovo, tamo iza čempresa, prema moru. Pogledah u istom pravcu i oči mi se ispuniše svetlošću onog vedrog jutra i blistavoplavog Sredozemnog mora u pozadini. Otpih gutljaj kafe, već ohlađene, i zagledah se u mladića koga sam kao devojčica obožavala. Najzad njegov pogled, koji je blistao od zadržanih suza, potraži moj i beše tako dubok da oselih žmarce na potiljku. A onda, načinivši pokret koji bi Luis okarakterisao kao izveštačen, reće: „Zar to nije divno?" „Šta to?" „Voleti nekoga toliko da bi za njega dao život."
27
Orilov pogled i rečenica „voleti nekoga toliko da bi za njega dao život", pogodili su me pravo u srce. Nisam mogla da prestanem da mislim na to, a one njegove plave oči suzne od osećanja stalno su mi bile na pameti. „Zar to nije divno?", rekao je. Da, razmišljala sam ja, bio je divan, poetičan, dirljiv. Ali ona tragična lirika krila je pokazatelje, osećanja koja su me zabrinjavala. Bilo je očigledno da Oriol misli da je Enrik ubio onu četvoricu, da bi posle ubio i sebe iz Ijubavi prema jednom muškarcu. I da se on osećao napuštenim od oca, kojeg je cenio zbog njegovog herojstva, ali mu nije mogao oprostiti što ga je svesno ostavio kao siroče. Prisećajući se svog detinjstva, sećala sam se te ljubavi, koliko je Oriol obožavao Enrika; kako ga je hvatao za ruku i gledao ga, podignute glave i s glupavim smeškom, kad bi ovaj organizovao neku od svojih čudesnih igara. A posle bi bio sav važan, grudi ispunjenih ponosom, kao da je govorio „ovo je moj tata". A tu je bilo i ono da se Enrik izjašnjavao kao homoseksualac. Bezgranična Ijubav, tragična, koja Oriola očigledno nije sablažnjavala, već oj se izgleda divio. Još jedan pokazatelj da je Oriol gej. Danas sam ponovo razmišljala o njegovim seksualnim sklonostima i osećala sam strah. Strah da ću se ponovo zaljubiti u njega kao neka glupača... kao devojčica koja je prolila toliko suza zbog Ijubavi prema njemu. Tog popodneva nisam znala šta da radim i bila sam nervozna. Naša potraga za blagom beše obustavljena, a ushićenje od samo nekoliko sati ranije beše splasnulo. Možda je zaista sve samo poslednja Enrikova fantazija; možda je trebalo da se vratim u Njujork kako me je molila moja mama, možda sam se već uvalila, i ne znajući, u neku od onih strašnih nevolja koje je ona predskazala. A možda je najveća od svih nevolja bio
Oriol i ona moja osećanja koja nisam umela da savladam. S takvim razmišljanjima odlućih da napustim osmatračnicu s pogledom na grad koji mi je Alisijina kuća nudila i da se utopim u ushodanu masu koja je bazala Avenijom Las Ramblas. A tamo, šetajući, pustila sam da boje sveg tog mnoštva, zvuci muzike uličnih svirača i moljakala za novac, te miris cveća iz cvećare obuzmu sva moja čula. Htela sam da osećam, da prestanem da razmišljam. Gotovo i ne prmetivši pređoh Trg Pi i, uputivši se prema katedrali, shvatih da se nalazim ispred jedne prodavnice antikviteta. One koja je nekad bila Enrikova! Bila sam sigurna u to! Moje noge su me, bez mog znanja, vodile prema mom detinjstvu. Pogledah kroz izlog, ali se ne usudili da uđem iako sam bila sigurna da se tu sada nalaze drugi predmeti, meni se učini da vidim one od nekada. Razni pištolji avantcarga,nekoliko malih kipova od zlata i slonovače, poput onih iz Alisijine zbirke, francuska komoda od svetog i ružinog drveta, nekoliko slika baroknog kjaroskura... Smanjih se na veličinu devojčice i sam bila i srca stisnutog i ustreptalog stadoh da čekam u naivnoj nadi da će se iza stakla pojaviti Enrik: nasmejan, proređene kose počešljane unazad, pomalo punačak i sa onim obešenjačkim pogledom kakav je ponekad imao i njegov sin. A na svojoj desnoj ruci osećala sam kako, iščekujući, pulsira njegov zagonetni prsten s rubinom. Ali ubrzo shvatih da, ma koliko čekala, ma koliko trljala svoje uspomene iz prošlosti kao čarobnu lampu, neću dočekati da duh mog kuma izađe kroz ta vrata. Tad poželeh da što pre odem odande te žurno krenuh prema katedrali i baš kad sam prelazila preko puta druge antikvarnice u ulici, pročitah natpis na staklenom izlogu, utisnut zlatnim slovima: „Artur Boš". Odakle mije poznato to ime? Artur Boš... Artur Boš... O, pa naravno, to je moj poznanik iz aviona! Ponovo zabezeknuta stadoh ispred jednog izloga, ali kunem se da ovoga puta nisam zagledala nijedan predmet kroz staklo. Mislim da ih uopšte nisam ni videla. Samo sam mogla da zurim u ime ispisano na staklu: „Artur Boš, antikvar". Ne znam jesam li odjurila, kaskajući ili kao zombi, znam samo da se dalje sećam slike sebe u javnoj govornici na trgu ispred katedrale, kako telefoniram inspektoru Kastilju. Imala sam sreće da se odmah javio na
telefon; da nije, znatiželja bi me ubila. „Inspektore", potrudili se da mi glas ne zvući usplahireno, „sećate li se prezimena ljudi za koje se smatra da ih je ubio moj kum?" „Kako se ne bih sećao", odgovori poletno. „To je moja omiljena zagonetka, čuvam kopiju istražnog postupka u ormanu u mojoj kancelariji i drugu u koferčiću ispod kreveta. Hoće li mi gospođica iz Amerike pomoći da razrešim taj zaplet iz crne hronike u stilu detektiva Marloa?", reče šaljivčina. „Da mi je samo da saznam kako je vač kum uspeo da sredi tu četvoricu iz cuga..." Obećah mu da ću mu pomoći u čemu god hoće pod uslovom da mi otkrije imena. A on ih izdeklamova kao oni što na porodičnim slavljima recituju stihove naučene u detinjstvu. Dva imena mi ništa nisu značila, ali zato druga dva jesu: Arturo i Haime Boš. Upravo mi se potvrdilo ono što mi je nekoliko minuta ranije instinkt govorio. Onaj privlačan muškarac koji je sedeo pored mene na putovanju iz Njujorka oduvek je znao ko sam ja i zašto putujem u Spaniju. To je bio sin ednog od onih koje je moj kum preduhitrio. Mafija trgovaca umetničkim delima je preživela i, sudeći po utisku koji je na mene ostavio Artur, bila je dobrog zdravlja i dobro je izgledala. Dok smo sedali za sto u kafeu, razgovor se vrteo oko glavnih turističkih zanimljivosti grada, ali čim su nam poslužili piće, ispalih kao iz topa: „Unapred si pripremio nas susret u avionu. Zar ne?" „Nije bilo teško dobiti mesto pored tebe." Artur nije krio šeretski osmeh. „Samo odgovarajuća napojnica pravoj osobi. Tome često pribegavam u svom poslu." Ja tam ga posmatrala preko svoje čaše koka-kole lajt. Ni meni nije bilo teško da se sastanem s njim. „Ali ti je baš dugo trebalo da me pozoveš", prebaci mi on, kao da je sastanak bio pitanje nekog mog ličnog interesa, a ne tobožnje poslovne saradnje. Barem za njega. Pričao je kao da podrazumevada me je utisak koji je ostavio na mene u avionu nagnao da upotrebim njegovu posetnicu. Bio je uobražen, ali moram priznati i zanimljiv. „I ti si provalio u moj stan u Njujorku." Nit se žacnuo, nit mu je osmeh nestao s lica. „Nisam to uradio ja lično. Za to se pobrinuo jedan moj pomoćnik."
„I to priznaješ tek tako? Ne trepnuvši?" „A zašto ne?", odgovori sada sasvim uozbiljen. „Polažem isto onoliko prava na te slike i na moguće blago koliko i vas troje, ako ne i više." Rekao je to toliko samouvereno da sam zanemela u čudu. Na osnovu čega Artur sebi daje tolika prava? Čekala sam da progovori. „Mora da ti bude jasno da je tvoj kum ubio mog oca, mog strica i još dvojicu njihovih saradnika." „Saradnika? Koliko ja znam, bili su telohranitelji." „Kakve veze ima šta su bili? On ih je ubio." „To nikad nije dokazano, nisu pronađeni dokazi." „Dokazi?" Artur se sad smejao. „Šta će meni dokazi? Znam da je to bio on. Znam da su se dogovorili oko prodaje. A tvoj kum ne samo da nije doneo sliku Bogorodice onako kako su se bili dogovorili, već je, nakon što ih je ubio, ukrao i druge dve, sliku svetog Đorđa i sliku Jovana Krstitelja." „Ti to meni kažeš da je ukrao male slike?" „Da, ukrao ih je", Artur me je netremice posmatrao; video je iznenađenje na mom licu. „Ali kako...?" „Tvoj kum i moja porodica pripidali su nekom tajnom društvu, istovremeno saznali za blago i pratili slike do jednog mesta nedaleko od manastira Poblet, odakle su izgleda prvenstveno i poticale. Kao profesionalni trgovci antikvitetima, rastrčali su se da ih se dočepaju, no, zbog neke glupe petljavine oko porodičnog nasledstva, ispostavilo se da središnja slika nije pripadala istom vlasniku kao dve bočne. Neko iz prethodnih pokolenja ih je razdvojio i izvesno vreme držao na određenom mestu, s tom nesrećnom okolnošću da, dok je moja porodica pronašla i uzela male, tvoj kum je to isto učinio s najvećom." „I nisu postigli dogovor", prekinuh ga. „Tačno. Bonaplata i njegov dečko nisu se dali urazumiti, hteli su da kupe naše slike, želeli su blago samo za sebe." „A tvoja porodica? Je l’ ona htela da proda?" „Ni ona. Ali su bili spremni da pregovaraju..." „A šta se desilo s prijateljem mog kuma?" „E pa... recimo da je preuranjeno napustio pregovore." U pogledu mu zaiskri podsmeh.
„Ubili ste ga!" „Bio je to nesrećan slučaj." „Ili pokušaj ucene..." „Činjenica je da je postignut dogovor..." „Otkud znaš?" „Ispričala mi je moja majka." ćutala sam; nisam htela da se petljam u to. „Bonaplata je trebalo da im da svoju sliku za izvesnu sumu. Ali on to nije učinio. Umesto toga, ubio ih je i ukrao naše." „To mi ne zvuči logično. Kako bi moj kum uspeo da prevari i ubije ta dva gangstera?" „Ne znam. Ali tako se desilo." Artur je nabrao čelo. „On je kriv što sam a siroče." „Ali vi ste prvi počeli, ubili ste čoveka koga je on voleo." Artur je možda imao razloga da mrzi Enrika, ali ja sam imala potrebu da ga branim. „Nije važno ko je počeo." Muškarac iz aviona, ljubazan i lep pokazivao e svoju tešku i žestoku narav. „Poneo se kao pravi ološ, kao izopačenik, prekršio je dogovor, nije održao zadatu reč." Stisnuh usne i pogledah ga pravo u oči pre nego što odgovorih: „Enrik je samo štitio svoje. Pretili ste njegovoj porodici." Ne verujem da je čuo moje reči. Pogled mu se nakratko izgubio negde u dnu lokala, kao da preživa nešto što ne može da svari; trebalo mu je dosta vremena da odgovori, a kad je to učinio prikovao je svoj pogled za mene i rekao tiho i promuklo: „Između moje porodice i porodice Bonaplata stoji krvna osveta", i ja primetih da su mu oči zakrvavile.
28
„Enrik je bio moja prva Ijubav, moja velika ljubav", zurila sam u svoju majku ne mogavši da poverujem u ono šio sam upravo čula. Ona beše izjavila da želi da razgovara sa mnom. I pričala je, i te kako je pričala. Umalo da ostane bez vazduha. Ja sam je zabezeknuto slušala. Godinama je ćutala; njena tajna je bila kao nevidljiva brana koja nas je razdvajala stajala između nas dve, isprečena, a ja sam je, i ne znajući, ponekad primećivala. I brana se najednom srušila, oslobodivši sve. Kao prava poslušna ćerka, otišla sam da je sačekam na aerodromu i, ugledavši sav onaj prtljag, zapitah se zašto li je ponela toliko stvari. U trenutku sam se uplašila da namerava da ostane duže sa mnom u Barseloni. O ne!, pomislih. A onda mi pade na pamet da se u jednom od kofera sigurno nalazi slika, propisno zapakovana. Pa ipak beše tu previše kofera. Moja majka je oduvek volela da putuje dobro opremljena. Smestila se u isti hotel kao i ja u početku; rezervisala je veliku dupleks sobu na jednom od najviših spratova i nagovestila da ću se ja preseliti kod nje. Ja sam sa oprezom posmatrala njenu nametljivost, puštajući je da dela. Sklopile smo dogovor, a cena tog dogovora beše slika i njen transport iz Njujorka. Ja sam morala da ispunim svoj deo pogodbe; a prvi uslov je bio da napustim Alisijinu kuću i pređem kod nje. „Danas mi dolazi mama", rekoh joj. „Odlazim u hotel." „Važi", promrmlja ona, stisnuvši usne u poluosmeh. Znala je bolje od mene kakvo mišljenje moja majka ima o njoj. „Bićeš dobrodošla kad ode." Majka je neprekidno pričala o mom putovanju, o svom, o tome kako je ostavila taticu u Njujorku, ali je iznenađenje čuvala za večeru. Kada je rekla: „Enrik je bio moja prva Ijubav, moja velika ljubav", oči
su joj potražile moje. Ja sam bila preneražena. Nisam znala šta da mislim ni šta da kažem; isprva nisam poverovala, mislila sam da se sigurno šali. Ali u njenom pogledu ne beše šale, niti joj je na usnama titrao osmeh. Ono lice s borama na čelu i sitnim naborima oko očiju, one crte koje prepoznajem kao majčine - sve je bilo predamnom i imalo izraz optuženika koji čeka presudo. Spustih pribor za jelo na sto i promucah: „Ali... a tata?" „Tvoj tata se pojavio kasnije. " „Ali zar Enrik, Enrik je bio..." „Homoseksualac", dopuni me ona. „Da, to", potvrdih, „ali možda i nije toliko, jer da jeste... „Inače ne bi imao sina..." Začutah pokušavajući da svarim sve to, a ona je izvesno vreme ćutala, kao da hvata vazduh, a potom započe svoju priču: „Kao što ti je poznato, naše porodice, Bonaplatovi i Koljovi, održavali su bliske prijateljske odnose kroz pokolenja. Moj deda je krajem 19 veka često posećivao Els Quatre Gats s Enrikovim dedom, a njihovo prijateljstvo su nastavili naši očevi. Kao deca smo se stalno igrali zajedno kad su nam se porodice sastajale, oboje smo pohađali francusku gimnaziju,a kad smo odrasli, kad smo počeli da izlazimo, imali smo isto društvo, kako u gradu, tako i na letnjim raspustima na Kosta Bravi. Mene je Enrik oduvek izuzetno privlačio. Bio je bistar, simpatičan, maštovit, imao je brze i promućurne odgovore na sve. Bila sam uverena da mu se sviđam i, kad su u naše predstudentsko vreme počeli da se prave parovi, ja sam sebe čuvala za njega i mi smo, sasvim prirodno, postali par. Bila sam ludo zaljubljena. Naši roditelji su bili oduševljeni što izlazimo zajedno; ta veza će u suštini spojiti dve porodice čije prijateljske veze nisu mogle biti čvršće, to je bilo nešto što se kroz naraštaje očekivalo. Moji roditelji me nikad nisu grdili ako bih, kad izađem s njim, došla kasno kući." „Jeste li se ljubili?", znatiželjno upitah i primetih kako se moja mama vrpolji na stolici. Ćutalaje neko vreme; bilo je jasno da je Mariji del Mar neprijatno da vodi taj razgovor.
,Jesmo", odgovori najzad. „Ali ne zaboravi da je to bilo pre više od četrdeset godina i da su naša društvena merila nalagala da žena u brak uđe nevina. Cak i kad bi venčanje bilo zakazano, a mi ga nikad nismo zakazali, morao si da se uzdržavaš. Naši poljupci i milovanja bili su prilično bezazleni." „A ni on sigurno nije mnogo navaljivao", zlobno podvukoh. „Je l’ tako?" „Da, istina je; kad sam o tome razmišljala, shvatila sam da um uvek ja bila ta koja je pravila prvi korak", uzdahnula je. „Mislila sam da sam ja po prirodi nežna a on ne." „Ali kako je moguće da to nis primetila?" „I o tome sam mnogo razmišljala", ponovo uzdahnu, vrteći glavom s izrazom neverice. „Tada još niko nije znao za njegove sklonosti. Ali, naravno, ja sam bila njegova devojka i to ima manje opravdanja. On se pretvarao, nije želeo da njegova porodica sazna za to; u ono vreme imati takvog sina predstavljalo e društvenu sramotu, poniženje za Bonaplatove. A ja, zaljubljena u njega, bila sam savršena maska. Mislim da je Enrik sigurno prolazio kroz razdoblje samoanalize i da mu je bilo mnogo lakše da ima mene dok preispita svoja osećanja. Počela sam da primećujem da ne koristi prednost što može da bude sa mnom do veoma kasno a da to mojoj porodici ne smeta. Svaki put me je kući vraćao sve ranije, a bilo je i dana kad je pronalazio razne izgovore da se uopšte ne vidimo. Prve sumnje su mi se pojavile kad sam ga pet-šest puta pozvala kući nekoliko sati pošto bi me odveo mojoj, i shvatila da još nije stigao. Tada je koristio priliku da se nabacuje po gej barovima i da traži prijatelje." „I šta se desilo? Kako ste raskinuli?" „Jednog lepog dana, zaključivši da Enrik vodi dvostruki život, upitala sam ga gde je bio prethodne noći i tada mi je rekao da me mnogo voli, ali samo kao prijateljicu. Sledila sam se. Zamolio me je da nikom ne odam njegovu tajnu i priznao mi da je homoseksualac. Uporno je tvrdio da me voli, ali ne tako da bi se oženio mnome, i rekao da je bilo veoma sebično s njegove strane što je dopustio da izgubim toliko vremena. Enrik je bio malo stariji od mene, a ja mora da sam bila strašno naivna, jer prvo što mi je palo na pamet beše da ga pitam kako može znati da je to kad još nikad nismo
vodili ljubav. On se nasmejao. Već sam ti ispričala da sam ga ludački volela i onda sam mu rekla da mi vreme nije važno, da mi ništa nije važno, samo ga molim da ne raskinemo. Preklinjala sam ga. Ja. Zamisli mene koja ga preklinjem. U prvom trenutku je pristao, ali je rekao da se moram pomirili s tim da naša veza treba da se prekine i da razmusim o tome da nađem nekog pristojnog momka za koga ću se udati. Da moram zaboraviti na njega kao svog mladića, da on ne može da mi pruži ono što mi je potrebno, i da će mi naša veza uništiti život. I počeo da mi prepričava neke avanture koje je doživeo noću, kad bi me ispratio kući. Ali ja nisam htela da ga se odreknem, toliko da sam počela da odlazim s njim u gej barove koje je posećivao i čak sam dopustila da mi se jedna žena nabacuje samo da ne bih odudarala. Bila sam očajna, ništa mi više nije bilo važno, nisam želela nikakvu drugu budućnost osim s njim. Prihvatila bih njegovu homoseksualnost, udala bih se za njega i kad bi nastavio da izlazi s muškarcima, samo da ostane sa mnom. To sam mu i predložila i mislim daje izvesno vreme razmatrao tu mogućnost. On je i dalje prihvatao moje nežnosti, sad mislim verovatno kao nekakav ustupak i da me ne bi povredio, i ja se usudih da mu postavim zamku. Uvek sam se zbog toga kajala. Jedne večeri kad sam ostala sama kod kuće, zamolila sam ga da dođe po mene i smislila neki izgovor da ude u moju sobu. I eto, tada smo vodili ljubav." „Vodili ste ljubav?", uzviknuh. „Ali zar nije bio homoseksualac?" ,Jeste", pomalo nervozno odgovori. „Ali on je to mogao da radi i sa ženom, kad je hteo." „Opirao se?" „Da. opirao se, ali ja sam dala sve od sebe. Zelela sam da mu pružim zadovoljstvo. Bila sam luda. Htela sam i da zatrudnim. Sve, samo da ga ne izgubim." „Ali rekla si mi da si bila devica. Zar ne?" „Naravno da jesam. A te večeri sam u nastupu očajanja izgubila nevinost." „I šta se desilo?" „On više nije hteo da izlazi ta mnom", glas joj beše tužan, „Rekao mi je
da mi čini zlo i da ćemo zauvek biti prijatelji. Da me voli, ali samo kao prijateljicu ili sestru. Osećala sam se grozno, krivila sam sebe što sam ga napastvovala i mislila da sam ga zbog toga i izgubila." „Vodila si ljubav s čovekom koga si volela", pokušah da je utešim. „Sta e loše u tome?" „Ne, nije trebalo to da uradim, nije trebalo da ga prisiljavam." „Glupo je da i dalje okrivljuješ sebe. Ako ste, a izgleda da jeste, išli do kraja,sigurno ni njemu nije bilo loše. Ali pričaj. Šta je posle bilo?" „Vest o našem raskidu teško je pala Koljovima i Bonaplatovima, ali smo Enrik i ja nastavili da se viđamo na povremenim okupljanjima dveju porodica. On je prema meni uvek bio ljubazan. Prošlo je dosta vremena, ja sam izlazila s drugaricama i drugovima, pokušavala da se oporavim, sve dok jednoga dana nisam saznala da živi s nekom ženom." „Alisija!" „Da, Alisija! Enrik mi je zakazao sastanak da bi mi to ispričao. Rekao mi je da Alisija i on vode istu vrstu života i da su postigli dogovor." „Dogovor?" „Da. Tako su mogli da se pretvaraju da vode normalan život i da usreće roditelje." „Ali imali su sina. " „To je bio deo pogodbe. Oboje su želeli dete. Ali mene je to povredilo. Sve me je bolelo, naš raskid, to što je sa Alisijom, što će imati dete... Sve sam to teško podnela. On me je tešio i pravdao se govoreći da sam ja malograđanka i da nikad ne bih mogla da vodim dvostruki život koji bi mi on ponudio, da ne bih izdržala. Da bih bila veoma nesrećna i da je Alisija kao on." „Ali ti si upoznala taticu i ponovo se zaljubila", htedoh da je razveselim. „Da." „I malo posle toga dobila mene." „Da, dušo. Mogla sam ponovo da sredim svoj život." „Ali si nastavila da viđaš Enrika." „Naše prijateljstvo, iako malo pomućeno, održalo se, i tako smo nastavili porodičnu tradiciju, a da bih pokazala da nisam nakraj srca,
poželela sam da on bude tvoj kum.S oduševljenjem je prihvatio i uvek te je voleo kao da si mu rođena ćerka." „Ali, ako se sve odvijalo tako dobro" - iskoristih priliku što je Marija del Mar otvorila dušu da bih je pitala nešto što me je već duže kopkalo „zašto nisi želela da se vratiš u Barselonu?" Ona me je nekoliko trenutaka u tišini gledala. Cinilo se da razmišlja o mom pitanju. Za to vreme sam ja, posmatrajući njeno lice, razmišljala o onoj devojci kakva je bila pre trideset godina. Sigurno je bila veoma nalik meni. Drugi naraštaj, različita društvena shvatanja, ali bila je mlada. Kao ja sada. Osećala je, patila je, tražila ljubav, a ljubav joj izmicala... „Svi živi, uključujući i Enrika, mislili su da je naš raskid prošao savršeno i bez žuči. Ali, s moje strane, to je bila bolna gluma. I dalje sam osećala ljubav prema njemu i mrzila sam Alisiju od prvoga dana kad sam saznala da postoji. Bolelo me je da ih vidim zajedno, lakrdija njihove navodne Ijubavi, što je ona uvek vodila glavnu reč u vezi, što je bila tako briljantna... Pomišljala sam da je Enriku ona jednostavno više odgovarala. One noći kad sam saznala da je zatrudnela, nisam mogla da zaspim. Negde u to vreme upoznala sam tvog oca i udala se. Nastavili smo da se viđamo na porodičnim sedeljkama; ponekad je, srećom, dolazio sam s Oriolom, ponekad opet s Alisijom. Mene je takvo viđanje žalostilo, ali sam ga podnosila, možda zato sto nisam želela da ga potpuno izgubim kao prijatelja, možda zato što sam, iako sam volela taticu, i dalje nešto osećala prema njemu. Ali nisam se navikla i, s godinama, to je postalo nepodnošljivo, ja sam ćutala i trpela, ali je iskrsao jedan mnogo jači razlog da napustim Barselonu i da se više nikad ne vratim." „Koji?" Zagleda se u moje oči, ćuteći, a polom odgovori: „Ti." „Ja", upitah začuđena. „Da." Zaćutah. Cekala sam da počne da priča. Znala sam da je došla iz Njujorka da bi to radila. „Bio je početak septembra. Ti si bila još gotovo devojčica, a ja, zajedno sa devojkom, sređivala sam letnjikovac pred povratak u Barselonu, i popodne beše izuzetno sparno. Odjednom udar vetra zatrese prozorska okna
i ja ugledah olovne oblake koji su brzo nadolazili s mora najavljujući oluju. Znala sam da si na plaži pa, zgrabivši nekoliko peškira i kišobran, pođoh da te tražim. Kad sam stigla nadomak obale, kiša poče da lije kao iz kabla i videh gde devojka koja vas je čuvala i tvoji prijatelji trče u naselje da se sklone. Tebe nisam videla, a kad sam ih upitala gde si, nisu znali da mi kažu. Uplašila sam se, zašavši duboko u plažu. Od pljuska nisam mogla dobro da vidim, ali sam nastavila da tražim i najzad ugledala, skrivene u zaklonu medu stenama, dvoje koji se ljube. Prepoznala sam vas; to ste bili Oriol i ti." Načas zaćuta; ja sam sigurno bila zinula u čudu. Nisam mogla da verujem da sam onu krajnje intimnu uspomenu na neki način podelila sa svojom majkom. Da sam to onda znala, presvisla bih od straha! I „Bila sam toliko iznenađena da nisam znala kako drugačije da postupim nego da svom brzinom odjurim kući. Stigla sam potpuno mokra. Osećala sam paniku, stravu." „Ali zašto?" „Posmatrala sam Oriola kako raste. Oči - iste majčine. Bože, kako je mrzim! Ali je u skoro svemu ostalom na oca. I sad mi je teško kad na to pomislim!" Zaćutala je, i pogled joj se izgubi negde u dnu lokala. Jedna suza joj skliznu niz obraz. Postiđena, zakloni lice rukama. Pomilovah je po ruci, u pokušaju da je utešim. I pomislih da sigurno este, da je pre možda trideset godina bila ista kao ja. Ali da ja ne želim da postanem onakva kakva je ona sada. „Oriol te je podsećao na tvoj neuspeh", rekoh blago. Nekoliko minuta ne odgovori ništa, i ja ispoštovah njeno ćutanje. „Da. Ali ja sam se već bila navikla na taj poraz", ponovo me pogleda u oči. „Užasavala me je pomisao na tvoj neuspeh. Misliš da nisam primetila da ti se sviđa i pre nego što sam vas videla na plaži?" Ali šta je loše u tome što smo se dopadali jedno drugom?" „Rekla sam da sam primetila da se on tebi dopada, a ne da se dopadate edno drugom." „Šta hoćeš time da kažeš?" „Oriol nije bio od onih dečaka koji jure okolo šutirajući loptu i rekoh ti
da me je mnogo podsećao na svog oca... "-zastade i namerno dodade: „U tome." „U čemu?", strahovala sam od odgovora. „U svojim seksualnim sklonostima." „To je isključivo tvoja slobodna procena", branih se. „Ne, nije", nepokolebljivo odgovori. „On je kao njegov otac, kao njegova majka. Istog su soja. Zar ne primećuješ? Ljubazan je, sigurno te voli kao prijateljicu, kao sestru. Kad bi ga spopadala, možda bi se i prepustio, ali samo da te ne bi uvredio. Ali će na kraju otići, a kada ode, zateći ćeš sebe sa srcem slomljenim u komadiće u rukama. Takva mu je priroda. Čak i kad bi hteo, ne bi mogao da uradi drugačije." „Varaš se." „Ne, ne varam se. Nisam se prevarila. Već sam videla, sva užasnuta, da će se tebi ponoviti ono što se desilo meni. I shvatila da sam godinama, i ne znajući, strepela da će se to dogoditi. Kad sam otkrila to između tebe i Oriola, počela sam da navaljujem na tvog oca da traži premeštaj u NJujork, ili latinsku Ameriku. Htela sam da odemo što dalje. Htela sam da te odvojim od njega. Da ne bi patila kao što sam patila ja. I zato smo otišli da se više nikad ne vratimo." „Ali nisi imala prava..." „I sva ona pisma", nastavi ona zaneseno, „ona pisma koja si mu pisala. I koja je on pisao tebi. Zatrla sam im svaki trag..." „Šta?!" Gotovo poskočih sa stolice. „Da", gledala me je izazivački. „Zatrla sam im svaki trag, jedno za drugim... sve dok nisu prestala da odlaze i prestala da stižu." „Ali kako si smela?!", ovoga puta čuđenju se pridružio gnev. „Nisi imala nikakvog prava da mi se tako mešaš u život." „Naravno da sam imala prava! Sva prava! Ja sam ti majka, već sam to preživela i dužnost mi je bila da te zaštitim... Isto kao što sam imala prava da se preselim u Ameriku, da te povedem sa sobom i time ti iz korena promenim život i sudbinu. Smatrala sam svojom odgovornošću da te sprečim da patiš, kao i sada, uostalom." I tada ponovo poče da me gnjavi: da zaboravim Oriola, da zaboravim te
neverovatne priče o blagu i da se vratim s njom. Dosta je već bilo s pustolovinama, Majk je moja budućnost i moje blago, ne smem to da upropastim zbog budalaština svoga kuma. I tako je pričala i pričala, sve ukrug. Ne znam u kom trenutku sam prestala da je slušam, praveći se da sam udubljena. Ponovo u njoj videh sebe kroz trideset godina, kako pokušavam da sprečim da moja ćerka napravi iste greške kao ja. Njena priča me je zadivila. Kako je moja majka smela da se usudi da na silu iznudi seksualni odnos sa Enrikom? Bila je to ista odlučnost s kojom je sad pokušavala mene da spase od te navodne greške. Nisam mogla da joj oprostim što mi je krala pisma, bila sam ozlojeđena, ali mi se srcem razlegala neka iznenadna milina. Znači, istina je; nisam mu verovala kad mi je rekao, ali bila je istina, Oriol mi je pisao.I zapitah se je li to što je mama napustila Barcelonu i čitavu svoju prošlost ostavila za sobum bilo zaista zbog mene, ili zato što više nije mogla da gleda Enrika sa Alisijom. Ispile smo vino i prešle na likere sa stola, dok nisu počeli da najavljuju zatvaranje restorana. A onda smo se nacvrcale. Odjednom počeh da osećam neko čudno drugarstvo. „Ispričaj mi opet", govorila sam joj, od alkohola zaplićući jezikom. „Objasni mi, kako si izvela ono s Enrikom?" Ona, koja je popila isto koliko i ja, smejala se, pravila sablažnjene grimase i izgovarala se time da je baš u tom trenutku nešto strašno nervozna, a ja sam je, pokosnica, stalno iznova podbadala, u šali uporno zahtevajući pojedinosti. Posle se rasplakala i, dok sam je grlila, i mene spopade plač. Kroz suze sam je naglas proklinjala što mi je ukrala Oriolova pisma. Ona je uzvratila rekavši mi, štucajući, da bi mi ih ukrala još hiljadu puta, samo da ne dozvoli da ja patim kao što je patila ona, i da se manem muškarca od onog soja iz poslovice o baštovanovom psu koji nit kost glođe, nit je drugom daje. „Stvarno si ga odvela u krevet?", nastavih da ispitujem. To nisam mogla da zamislim. Ne za moju majku. Za mene ona nije bila žena, bila je moja mama, a mame ne rade takve stvari Ali ona mi ništa nije odgovarala, vraćala se svom dobovanju o tome koliko je Majk sjajan. I tako bismo provele celu noć s alkoholom koji nam je ometao ćaskanje ili, bolje rečeno, naše monologe, da ga nisam tamo ugledala. Stajao je u uglu, s čašom u ruci, kao smrt koja vreba iz prikrajka.
Čovek bele kose, tamnoplavih očiju i u tamnoj odeći. Stari s kamom. Tamo. Shvativši da me gleda, stresoh se. „Gavrane!", rekoh mu s etilskom kuraži, upirući prstom u njega. Ali sumnjam da me je uz svu onu buku čuo. „Prestani da me pratiš." Samo me je posmatrao. U jednom trenutku pomislih da će se nasmejati, ali on to ne učini. „Odlazi!", ponovo ga oštro ukorih. Moja mama je želela da zna šta se dešava, i taman kad sam počela da oj objašnjavam, čovek je već bio otišao. Sa šanka sam pozvala taksi i dok nisam videla da se vozilo zaustavilo pred barom, nisam se usudila da izađem na ulicu.
29
Marija del Mar se u donjem rublju srušila u naš ogromni krevet, okrenut prema jugu, ka brdu Montžuik. Za nju beše prevelik napor da skine odeću, uza svu moju pomoć. Začas je tiho zahrkala. Stariji ljudi teže podnose alkohol, rekoh u sebi. A onda pomislih da možda više piju. Opružih se pored nje i primetih da je komoda za televizor, edina prepreka između kreveta i velikog prozora iznad praznog prostora, toliko niska da me ne sprečava da, pružena na krevetu, uživam u širokom pogledu na luku i planinu. Prva jutarnja svetlost pokušavala je da se probije kroz olovne oblake,boreći se da nadjača tamu. Ali nije joj išlo. Svetiljke na pristaništu i dalje behu upaljene praveći odblesak u mračnim vodama, a one gore s Montžuika obasjavahu šetališta i vrhove planine. Mračno sivilo vegetacije, oš uvek noćno, ocrtavalo je granicu sa sivilom plavkaste izmaglice na nebu, najavljujući zoru koja je htela da stigne i ne trudeći se. Pojavljivanje čoveka u crnom ponovo me dovede u stanje pripravnosti, a ošamućenost od alkohola kao da beše isčilela. O bože, koliko iznenađenja! Enrik i Marija del Mar. Kakva neverovatna priča! Koliko li je ona samo patila! Spavala je pored mene, sklupčana u fetalni položaj, kao da pokušava da se zaštiti od sledećeg udarca koji joj je život namenio. Podigoh njenu kosu farbanu u svetli kesten, uzaludan pokušaj da dobije boju i sjaj iz mladosti, i spustih joj poljubac na čelo. Nisam mogla da čekam te raspakovah sliku Bogorodice; učini mi se tajanstvenija nego ikad ranije, i uporedih prstenje s rubinima, onaj na mom prstu sa onim sa slike, što sijaše lepo, ali zlokobno. Potom bacih pogled prema onoj kolebljivoj zori koja nije mogla da se izbori s noći. Svetla u luci, sad jezero mračnih tajni, uspavan grad ispod mene, očaravajući ali tužan, avetinjski i nedokučiv. Kao slika. Moja poslednja misao pre nego što
zatvorih oči beše o onom zlohudom starcu. Otkuda taj neobičan strah? Pade mi na pamet da ga znam od ranije. Ali od kada? Zašto sam ga se i dalje plašila kad me je spasao na izlasku iz knjižare Gral? Artur Boš me je pozvao sledećeg dana. Izvinjavao se što je dopustio da ga svladaju osećanja, ali ako mene boli to u vezi s mojim kumom, mogu valjda da zamislim kako je njemu što je izgubio oca i strica. Priznajem da sam i ja malo preterala na našem poslednjem susretu, pa se naš sastanak neslavno završio. Pozva me na večeru, a ja mu odgovorih da ne večeravam sama s muškarcem koji nije moj verenik i da je, osim toga, sad i moja mama u gradu. Nakon kraćeg oklevanja, reče mi da bi mu bilo veliko zadovoljstvo da pozove i gospođu Vilson, i gospodina Vilsona, i celu moju porodicu; osećala sam njegov skriven smešak preko aparata. Dodade da je lepo vasptan mladić i da su njegove namere časne. „Ako je tako, radije bih došla sama", odgovorih smejući se. Cinjenica je da me oduševljavaju mladići sa smislom za humor, a Artur ga je zaista imao. „Ali to će biti ručak, i to kad mama otputuje." „Nećeš se pokajati. Imam mnogo toga da ti pričam." Marija del Mar je ostala u Barseloni još tri dana. Tri dana koja sam morala da posvetim isključivo njoj; napravile smo nostalgični obilazak grada: mesto gde smo nekad živeli, kuća babe i dede, najdraže ulice... Otišle na toplu čokoladu kao nekada, pronalazile njene omiljene restorane, pričala mi je svoje doživljaje iz detinjstva, mladosti, kao tek udate žene. Neke priče su mi bile već poznate, neke sam prvi put čula; smejale smo se kao klinke i to drugarstvo tek rođeno između nas dve sve više je raslo, čak smo i večerale s Luisom i Oriolom. Tada nam je dala jedan neočekivan poklon: „Ovde se nalazi radiografski snimak slike Bogorodice", reče pružajući nam jedan ogroman koverat čiju sadržinu sve do tog trenutka nije htela da nam otkrije. „Napravila ga je tvoja prijateljica Seron i ja vam ga predajem želeći vam iz sveg srca da pronađete Enrikovo blago.". Oči Marije del Mar ispuniše se suzama, ali sumnjam da su rođacito primetili; gledali su u koverat kao hipnotisani. Otvorih ga pažljivo, tražeći
skriven natpis u dnu slike. I on beše tamo, iako sam uspela da pročitam samo „nalazi u jednoj". „Blago se nalazi u jednoj morskoj pećini",razočarano izdeklamova Oriol. „To smo već znali, to nam ništa ne znači", reče Luis. Lepo vaspitani, zahvalismo na poklonu i ja pomislih da to sigurno nije rešenje kojem smo se nadali, da treba tragati dalje. Kao što sam i očekivala, mama nije želela da vidi Alisiju niti je promenila mišljenje, koje mi je stotinu puta ponovila, o momku plavih očiju. Trebalo bih da ga zaboravim, trebalo bi da se vratim Majku. Ali se ipak držala razumne mere i otišla kad sam je se već zasitilai edva čekala da se prekinuta potraga za blagom nastavi.Moram priznati da sam uživala u njenom društvu i da su ti dani bili odlično iskorišćeni, ali čim sam je videla da ulazi u avion, odmah sam otišla u hotel, spakovala kofere i vratila se u Alisijinu kuću.
30
Jesi li raspoložena da vidiš jednu galiju?", iznenada upita Oriol. „Galiju?", ponovih začuđena. Pitanje me je dočekalo nespremnu. Sećala sam se da je galija vrsta broda i da se pominjala u spisima koje smo pročitali. „Da, galiju, lađu čiji je zapovednik bio monah oružnik templarskog reda, Arnau d'Estopinija", pojasni mi Oriol primetivši da oklevam. „Znam valjda šta je galija", odgovorih uvređeno. „Hoćeš ti da je vidiš ili ne?", smešio mi se; njegovi beli zubi behu svetlost, a njegov plav, pomalo iskošen pogled zagonetka. Taj dečkić, dobro, taj muškarac, i dalje me je zavodio. To je ogromna drvena lađa koja se prostire duž celog krila stare zgrade, s velikim lukovima što podupiru krov od tankih daščica, iz arsenala starih olupina Barselone, danas Pomorski muzej, gde se pretpostavlja da je pre više od četiri veka sagrađen original. Osim moje radoznalosti da vidim kako izgleda brod Arnaua d’Estopinije, ta poseta za mene beše značajna još po nečemu: bio je to prvi put u mom životu da sam izašla, sama s Oriolom. Naravno, ako se odlazak u razgledanje galija uopšte može nazvati „izlaskom". Pomislih da za jednu verenu damu, kako je bilo sa mnom, taj „kulturni izlazak" ne znači prevaru, pa čak ni drskost. Pogledah svoj verenički prsten i ponovo se iznenadih videvši da stari templarski rubin blista mnogo jače, u svojoj unutrašnjosti, od blistavog, tek izbrušenog dijamanta. Galija je kao džinovski čamac relativno niske ograde, da bi dugačka vesla mogla lako da stignu do vode. Nimalo nalik na slike onih lađa s visokim palubama natovarenim topovima ili tipične Kolumbove karavele. Bila je načičkana veslima. Učinilo mi se da ih ima na stotine.
„To je bio tipičan sredozemni brod osmišljen za rat", objasni mi Oriol pokazujući drvenu konstrukciju kad sam mu ispričala svoje utiske. „Ovo je veran model u prirodnoj veličini onog koji je ovde sagrađen za don Huana Austrijskog, polubrata Filipa II, kralja, i koji je učestvovao u čuvenoj bici kod Lepanta 7. oktobra 1571. godine. Tamo je špansko, venecijansko i papsko brodovlje uspelo da zada odlučujući poraz Turcima. Istim onima koji, otkako su tri veka ranije izbacili naše templare iz Svete zemlje, nisu radili ništa drugo nego se širili Sredozemljem, zauzevši Kipar, Krit i preteći Italiji, posebno Napuljskoj kraljevini i velikim italijantkim ostrvima, u ono vreme posedima španske krune. Zanimljivo je da su u toj bici učestvovale i galije jovanovaca, najvećih takmaca siromašnih vitezova Isusa Hrista i naslednika velikog dela njihovih dobara. Tri veka kasnije, hospitalski red je još opstajao pod nazivom malteški red, koji je, proteran iz Svete zemlje turskim nadiranjem, i posle Kipra, Rodosa i Krita osnovao svoje glavno sedište na ostrvu Malti, koje je do tada pripadalo aragonskoj kruni i koje im je ustupio Karlo V." I pogleda me smešeći se. „U Spaniji se kaže da smo mi prednjačili u bici, ali ako posetiš muzej Navale u Veneciji, videćeš da Venecijanci tvrde da su zapovednici bili oni, mada sam siguran da je papa mislio da je zapovedao on. Pravi saveznici!" Neupadljivo se nasmejah njegovom podsmehu skrećući pogled s tih plavih očiju koje su me zbunjivale. Gledajući ih netremice, osetila sam na svojim usnama ukus soli, sećanje na njegova usta i ukus prvog poljupca. Ali on, čini se, nije delio moje uzbuđenje, te nastavi da, kao pravi, drži govoranciju. „Istorija se menja u zavisnosti od toga ko je piše, ali je činjenica da je Venecija učestvovala s mnogo više brodova nego cela španska imperija, računajući u njoj ne samo Kataloniju, Valensiju i Majorku, već i Napulj i Siciliju." Pomislih kako je Oriol toliko oduševljen vraćanjem u prošlost da su šanse jedne savremene žene, na primer moje, da privuče njegovu pažnju pred senzualnim oblinama jedne galije veoma male. Stajao je tamo, opčinjen, posmatrajući brod. „Model broda se vrlo malo promenio za šest stotina godina", pričao mi e.
„U Vizantiji, negde oko hiljadite godine, već je imao oblik sličan ovom, predstavljajući vrhunac najboljih tehnika za pomorske bitke antičkih vremena. Bio je neposredni naslednik rimskih tirena i pre grčkih i feničanskih brodova. Možemo reći da je ovaj tip broda vladao Sredozemljem dve hiljade godina. Osmišljen je za brzinu i nastao je na neprijateljske brodove da bi ih potopio zabijajući im prednji kljun sa strane, iako je u srednjem veku kljun počeo da se koristi uglavnom kao most pri urišu s jednog broda na drugi. Ovaj koji vidiš ovde već je nosio topove koji su se u većim slučajeva smeštali na pramcu, a neki na krmi i na bokovima, ali artiljerija još nije bila mnogo moćna. Kad su se topovi usavršili, nestale su galije kao ratni brodovi; naravno, ako je neprijatelj mogao da se potopi bombama, zašto bi se sopstveni brod izlagao opasnosti od udarca? Galija Arnaua d’Estopinije bila je jedna od takozvanih mešanaca, jer su se kretale i na jedra i na vesla. Mogla je da raširi dva velika trouglasta edra i bila je opremljena s trideset šest klupa, svaka za po tri veslača sa svake strane. Ova koju ovde vidiš bila je malo veća, šira, mada donekle kraća; imala je trideset klupa i svako veslo pokretala su četiri veslača. Vesla su se koristila samo za bitku, kad se žurilo ili nije bilo vetra. Možeš li da zamisliš? Sedamdeset dva vesla koja istovremeno udaraju po moru! Trebao im je bubanj da im udara ritam kako bi svi zamahivali veslima u isto vreme." Oči su mu sijale od oduševljenja. Oriol je gledao brod Arnaua d’Estopinije , njegovu kobilicu kako preseca more, ustremljujući se svom brzinom na neprijateljsku galiju. „To je u ono vreme bilo najbrže sredstvo na vodi", dodade. I tako Oriol nastavi da me podučava. Ja sam ga pratila s dvostrukom pažnjom; činjenica je da je njegova priča bila zanimljiva, ali moram priznati da je njegova ličnost začinjavala priču sjajem. Prošli smo brod celom dužinom, krećući se podnožjem, u nivou bokova. S te visine videla se samo drvena konstrukcija trupa, na kojem su, na ponekim delovima, nedostajale drvene table kako bi posetioci mogli da posmatraju unutralnjost broda i opremu koju je svaki odeljak skladištio. Stihavši do krme, zadivih se kaštelom broda koji se izdizao visoko, posmatran iz podnožja, veličanstven, ukrašen preterano i barokno.
„Nijedan od ovih svečanih ukrasa nije postojao na Na Santa Coloma. Ovaj koji vidiš ovde bio je kapetanski brod kojim je komandovao don Huan Austrijski, brat nemačko-španskog kralja, drugi najmoćniji čovek najbogatije države na svetu. Jedini ukras galije Arnaua d'Estopinije mora da e bio prošireni ili patrijarški krst hrama nacrtan na krmi i na štitovima koji su zaklanjali veslače i strelce." Popesmo se stepenicama nekoliko nivoa, dok se nismo našli na platformi smeštenoj iznad prvih klupa za vesla i u istoj visini. i takozvanim kartelom, zapovedničkim mostom na brodu. Tu su se smeštali oficiri galije, zajedno s kapetanom i kormilarom. Oni se nisu mešali ni s galijotima koji su veslali, ni s nadzornicima i stražarima koji su brinuli o izvršenju naređenja. Odatle se video ceo odeljak s veslima i na kraju kljun broda na pramcu. Audio-vizuelni snimak, sigurno programiran da se uključuje automatski, poče da se prikazuje na jednom ekranu iznad naših glava, dočaravajući galijote kako veslaju; sticao se utisak da se takoreći nalaze iznad samih klupa kraljevskog broda. A onda se desilo; u trenu shvatih. „Prsten", pomislih. „To je opet prsten." I odjednom, slike i zvuci sačuvani u filmu ponovo behu nadjačani, hiljadu puta, onim što je, dolazeći iz moje unutrašnjosti, prevazilazilo bilo kakvu stvarnost. Čuh lupanje bubnja koje je davalo ritam veslanju i uranjanje vesala u vodu,oči i nos štipao je smrad, prodoran, znoja i prljavštine galijota, koji su, pokriveni krpama i vezani lancima za klupe, svoje potrebe obavljali na njima. Osećao sam blag povetarac, video plavetnilo neba i vode, i belu penu na kresti talasa. Dan je bio vedar, ali more beše uzburkano, te je brod poskakivao. Ispred je bila druga galija, na čijim je jarbolima bila istaknuta zelena boja islama, dok se na našim vijorila zastava templarske pomorske bitke: crni barjak s belom lobanjom. Stražari su koračali središnjim prolazom mlatarajući bičevima prema onima koji nisu iz sve snage upirali u vesla, a čovek koji stajaše na vrhu glavnog jarbola nešto uzviknu. Začuh neki glas, možda sopstveni, kako izdaje naređenje da katapulti ispale, a s pramca se začu treperavi zvuk iskrivljene drvene konstrukcije koja se vraća u prvobitni položaj. Osećao
sam kako mi srce silno tuče i hvatao sam se, napet, za držač svog mača za pojasom; znao sam da će smrt ubrzo stići mnoge, možda i mene. Neprijateljski brod započe povlačenje veslima spuštajući istovremeno edra, baš kao što smo to samo nekoliko minuta ranije učinili mi. Ali ja sam bio uveren da ćemo ih stići. „Zaveslajte!", proderah se. I naređenje se prenese uzvicima nadzornika duž celog prolaza do bubnja, koji je, s pramca, udarao ritam veslanju. Bičevi počeše da pljušte po leđima kažnjenika koji nisu uspevali da prilagode svoju brzinu najbržem ritmu. Galijoti uglas počeše da stenju od napora svaki put kad bi vesla uronila u more i brod ubrzao. Pucketanje biča pratili su jauci bola. Smrad tela,sad još snažniji, donosio mi je vetar s pramca, i primetih ono sto sam i ranije mnogo puta, u sličnim okolnostima, osetio u smrudu. Onaj dodatni vonj, prikriven i životinjski: miris straha. Razdaljina od našeg plena se smanjivala, ali to takođe beše brz brod, a kamenje koje su izbacivale naše ratne sprave nije uspevalo da ga pogodi. Pramčana paluba Na Santa Colome bila je prepuna strelaca koji su Saracene hvatali na nišan. Jadan izbaci strelu i uspe da je zabije u drvenu konstrukciju krme neprijateljskog broda, ali je na toj razdaljini mogućnost promašaja bila velika, te naredih da obustave gađanje kako bismo uštedeli strele. Utom Mavari otkriše kaštel svoje galije i mornar na vrhu glavnog arbola uzviknu: vatra! Linije dima ocrtaše se na nebu dok burad sa zapaljenim gorivom poče da pada oko našeg broda. Vojnici se pokriše oklopima - slaba zaštita od vatre - ali su galijoti vesalali bez ikakve zaštite i negde između osamnaeste i devetnaeste klupe desnog boka broda jedno bure pade pravo na jednog od tih nesrećnika, pretvarajući jadnika u kuglu tečne vatre koja je prštala po njegovoj sabraći. Zapomagali su u mukama, a kad su ispustili vesla, brod skrenu nalevo. Kormilar je pokušavao da ispravi smer plovidbe, krici sprženih ljudi izazivali su drhtanje; ali ne beše to trenutak za strah ili saosećanje. „Bacite suvo lišće u kuhinju!", zapovedih. Ne beše to prvi put da smo pribegli lukavstvu. Dok su nadzornici i vojnici pokušavali da ugase vatru vedrima vode, mornari su iz skladišta broda dovukli vreće sa suvim lišćem i katranom, koje baciše u ognjište brodske kuhinje, što se, smešteno pod vedrim nebom, na dvadeset trećoj klupi gde ne beše veslača, održavalo na žeravici. Ubrzo se iznad broda
podiže stub crnog dima. „Prekinite veslanje!", uzviknuh. „Vesla u vodu!" Naređenje se prenese prolazom i brod se zaustavi, odustajući od gonjenja i njišući se. Vatra je već bila savladana kad izvidnik povika da Saraceni usporavaju veslanje i da se njihov brod okreće. Obrisi dima od zapaljivih smesa na trenutak ubledeše; tad, sučelivši se s nama, oni nastaviše ispaljivanje, sada s pramčane palube. Naši nadzornici galijota brzo skinuše lance ranjenima i onima na umoru iz dela za veslanje, a dobrovoljni veslači, takozvani bonaboglies, kojima okovi nisu bili potrebni, zauzeše njihova mesta. Naša galija, prekrivena gustim dimom od vatre koju mornari behu zaduženi da raspaljuju, izgledala je kao nasmrt ranjena, ali je u stvari bila spremna za borbu. Neprijateljski brod se približavao desnom boku našeg broda, obasipajući nas vatrom i strelama; hteli su da iskoriste pometnju da bi nam naneli štetu. Nikad se ne bi usudili da krenu na jednu galiju kakva je Na Santa Coloma da joj posada nije bila desetkovana. Moji ljudi su se u dimu kretali ozbiljni i zabrinuti, a mavarske strele već su stizale do drvene konstrukcije i prvih klupa, s kojih galijoti zavikaše. Bili smo na nekih dvesta metara kad zapovedih: „Izbacujte strele! Zaveslajte !" Naređenja se zaoriše do pramca, začu se bubanj, kao i udarci bičem i auci. Oblak strela odlete ka našem neprijatelju i ubrzo se iz druge galije začuše krici, koji se još pojačaše kad nam se posreći da im jednim kamenom pogodimo palubu. Saraceni nisu shvatili prevaru sve dok, pošto se naš brod zajurio unapred, dim iz ložišta, koji se više nije potpirivao, nije počeo da nestaje iza nas. Tada napraviše svoju drugu grešku. U želji da spreče sudar, skrenuše u levu stranu da bi nas izbegli, ali zahvaljujući snazi naših veslača, koji su se odmarali dok su njihovi veslali, i našoj većoj sili, uspesmo da se, uz poskakivanje dasaka i cepki, kljunom zabijemo u njihov desni bok, blizu kaštela. U međuvremenu su naši strelci, trudeći se da ne pogode njihove galijote, sigurno britanske zarobljenike, imali vremena da drugi put odapnu strele, sada pouzdanije pošto je razdaljina bila manja, na ratnike i starešine. Na jurišni povik, naši - stručnjaci u takvim okršajima - rastrčase se po
kljunu broda uzvikujući: „Za Hrista i Bogorodicu", i s lakoćom uskočiše na drugi brod. Uprkos poginulima od strela ili Mavarima stradalim od mača, zaboravivši na ratnike većinom zbijene na pramcu, zverski nasrnusmo na kaštel na krmi, gde za samo nekoliko trenutaka starešine i stražari behu preklani. Kad se svi naši nađoše na brodu i počeše da se probijaju prolazom prema pramcu, među klupama njihovih galijota koji su nam klicali, shvatih da smo pobedili. Moje grudi, ispunjene radošću, ponosne, ispustise krik pobede. Tada shvatili da sam ponovo u muzeju, mora da je prošlo tek nekoliko sekundi, Oriol je pričao: „... vrsta broda s visokim bokovima, poput Kolumbovih karavela,takođe se koristila i u Arniuovo vreme. Ali to su bili teretni i trgovački brodovi .Plovili su samo na jedra i u njihovom najdubljem delu trupa mogli su da se smeste veliki tereti. Njihov najočitiji preteča bio je takozvani brod koka, zatim teretnjak, karavela i čitava plejada manjih brodova zvanih fusta, a što se galija tiče, možemo naći više od dvanaest različitih tipova,od usera do sahetija, rampija,londri..." Pridržah se za balustrada i sedajući na pod, stavih ruku na grudi. Srce mi je ubrzano lupalo, jedva sam disala. „Šta ti je?", zabrinuto upita Oriol prekinuvši svoje izlaganje. „Ponovo se desilo", promrmljah povrativši dah. „Ono s prstenom."
31
Posle tog neprijatnog iskustva očekivala sam Oriolovo razumevanje. Mislila sam da je dovoljno osetljiv i upućen u ono što taj neobični prsten može da učini ljudima; nisam ni slutila da će upravo on biti glavni protagonista mog sledečeg zaprepaštenja. Zadržali smo se u olupini broda dovoljno dugo da mu ispričam šta se dogodilo, i kad se Oriol uverio da mi je koliko-toliko bolje, možda da bi me odobrovoljio, reče da bi voleo da me odvede na jedno zaista posebno mesto. Prešli smo ulicu i kad smo zašli u neku četvrt sa sve samim starim kućama i nekoliko puta skrenuli, on me uvede u jedan majušni bar. Mesto uistinu beše posebno; s njegovih smrdljivih zidova visile su police pune boca prekrivenih decenijskom masnoćom i neke obeshrabrujuće slike, toliko prijave da su na njima jedva mogle da se vide žene koje puše i gledaju te lica beskrajno zgađenog. Uokvireni isečci iz novina potvrđivali su da je to uistinu jedinstveno mesto. Cula se francuska muzika, koja kao da je dopirala iz starinskog radija, od onih od lakiranog drveta, od onih pre tranzistora. „Ovaj bar se zove Pastis", uputi me pošto je naručio ono piće koje ima okus anisa s dodatkom vode i koje se meni nije svidelo. Oriol je valjda hteo tom brljom da mi podigne raspoloženje, ali ja pomislih da nismo na pravom putu. Pri samoj pomisli na osećaj koji sam doživela u olupini broda podilazili su me žmarci i pogled mi je, potpuno nesvesno, skretao prema prstenu s muškim kamenom boje krvi, možda u želji da u njegovom magličastom prosijavanju pronađem duh starog templara koji je, izgleda, u njemu obitavao. „Volim legendu o ovom mestu", dodade Oriol odvraćajući me od mojih setnih nagađanja. Pogled mu je prelazio preko dašćare, a oči su mu iskrile istim onim nostalgičnim sjajem kao u muzeju, gde je oživljavao velike bitke lađa na jedra i vesla i heroje prepuštene na milost i nemilost na
Sredozemlju, sada natuknuvši mi neku priču, vezanu za lokal, neminovno star. Takav je Oriol, voli da živi u prošlosti. Oživljava li i talase, oluju i poljubac? „Osnovao ga je ’47. godine Kimet, boem zaluđen slikarstvom, po povratku iz Pariza, kuda je emigrirao iz Afrike kao pied noir krajem Drugog svetskog rata. Tamo je otišao u potragu za uspehom, kao što su to ranije učinili Pikaso i Huan Gris. Pariz je tada još uvek bio prestonica umetnosti. a Njujork težio da to postane. S njim je otišla i Karme, bujna lepotica iz Alikantea, kažu njegova rođaka, otmenog držanja i još otmenijeg duha. Ona ga je strastveno volela i silno verovala u umetnički talenat svog dragog. Karme je radila po barovima, čistila, bilo šta samo da bi zaradila novac kako bi njih dvoje mogli da prežive. Ali slike egzistencijalističke mučnine koje je Kimet slikao nisu se prodavale. Ko bi u svojoj dnevnoj sobi okačio tako obeshrabrujuće slike i to tako male umetničke vrednosti?" Otpih gutljaj one beličaste tečnosti koju je Oriol naručio ne pružajući mi mogućnost da izaberem nešto drugo i osmotrih platna prekrivena slojem čadi od duvana. Žene praznog pogleda pred isto tako praznim čašama, muškarci koji puše. Ženske prilike na ulici, sigurno prostitutke koje čekaju mušterije. Nije mi promaklo da deo grada u koji me Oriol beše odveo pripada staroj kineskoj četvrti, glavnom uporištu jeftine gradske prostitucije. Potvrdno klimnuh glavom. Naravno da ja na svoje zidove ne bih okačila ništa slično. „Kimet je nesumnjivo težio da postane Tuluz-Lotrek Barselone po egzistencijalističkom uzoru iz pedesetih godina, te je na platna prenosio prizore koji su ga okruživali", nastavi Oriol. „Slike je potpisivao pseudonimom Pastis. U to vreme se cenila francuska kultura, a anglosaksonska bila zapostavljena. Građanska klasa je svoju decu upisivala u francuske škole." Kao mama i Enrik, pomislih. „Zna se da je Kimet okupio grupu prijatelja i stalnih posetilaca u jedan pseudoumetnički beznačajni kružok da bi slušali muziku Edit Pjaf, Iva Montana, Žilijet Greko i Žaka Brela, ispijajući pastis i raspravljajući o poslednjim trendovima u prestonici sveta." Oriol otpi gutljaj iz svoje čaše, pogleda unaokolo pre nego što prikova svoj pogled za moj i došapnu mi: „Moj otac je često dolazio u ovaj bar." Zadržah njegov pogled; videh li ja to da su Oriolove oči vlažne?
Nedostatak prostora u lokalu beše mi izgovor da se još malo približim tom stidljivom i otvorenom mladiću koji je izrastao u lepog ali nedokučivog muškarca. Da li ja njega još uvek volim? Oseća li on nešto prema meni? Je li ikad i osećao? Ćutali smo gledajući se u oči, s tim starim baladama šansonjera što raspredaju reči ljubavi u polutami; uprkos mnoštvu gostiju koji počeše da pristižu u lokal, tama se meni učini tako bliskom. I učini mi se da se on približava, da se naše usne privlače, i osetih čežnju za ukusom njegovih usana. Videh svoj odraz u njegovim očima, trinaestogodišnju devojčicu koja žudi za prvim poljupcem usred jedne septembarske oluje. Ženu dovoljno nerazumnu da mašta o obnavljanju romanse koju su razdaljina i vreme razorili. O nečemu što je moglo biti, ali što je postojalo samo u svetu mojih snova. I primaknuh se još malo bliže; srce mi je mahnito lupalo. „On me je doveo ovamo." „Ko?", zaprepašćeno upitah. Bilo je to nešto poput iznenadnog buđenja iz sna, opet mi ne beše jasno gde sam, baš kao što mi se desilo i u olupini broda nešto malo ranije. Samo što sada za tu zabludelost nije bio odgovoran prsten, već on. „Moj otac, Enrik", odgovori. Oriol i dalje beše tu, sasvim blizu, ali se čarolija raspršila. Je li to učinio smišljeno? Da li je osetio strah od poljupca koji smo već bili razmenili pogledima? Nije imao smelosti? Ili je homoseksualac, kao što pričaju? Proučih pogledom četiri uska zida da bih prikrila svoju uznemirenost. „On mi je i ispričao tu legendu. Ako iščitaš novinske članke okačene na ovim zidovima, videćeš da tu ima svakojakih priča, ali za mene je jedina, dobra, ona Enrikova." „Ispričat mi je." „Kimet je bio sjajan, harizmatičan, privlačio je ljude i ovde se okupljala grupa vernih posetilaca i prijatelja. Ali danas niko ne pominje njegovu mračnu stranu." „Mračnu stranu?" „Da. Osim što je slikao, polemisao, pio,boksovao i pušio, nije još mnogo toga radio. Dobro, osim..."
„Osim?" ’ „Osim što je besomučno tukao Karme kad bi se napio", i pokaza mi ednu malu uokvirenu sliku iza šanka. „Pogledaj, na toj slici su njih dvoje." Preneraženo posmatrah požutelu crno-belu fotografiju s koje su se smešili jedan čovek kose začešljane unazad i jedna žena, naočita, s lepom frizurom kakve su se nosile pedesetih godina i besprekorno čistom belom keceljom. „Ali zašto mu je to dozvoljavala?" „Jer ga je volela." „To nije opravdanje." „Ona ga je izdržavala u Parizu i nastavila da radi za njega ovde, u Barseloni." „Zašto je trpela da je, osim što je besposličario, još i zlostavlja?" „Jer ga je volela." „To nije nikakvo opravdanje..." „Bio je bolestan. I jednog kobnog dana Kimet je umro, bog će ga znati da li od alkohola, ciroze ili sifilisa", prekinu me. „I tada su ovo mesto i Karmina ljubav postali legenda." „Zašto?" „Karme je odlučila da sve ostavi u istom stanju kakvo je bilo za Kmetovog života. Obrati pažnju na boce sa polica." „Prekrivene su prljavštinom." „Zidovi nikad nisu prekrečeni, uvek se čula ista muzika, a kad bi od Karme, koja je posluživala za šankom u svojoj čistobeloj uštirkanoj kecelji, neko zatražio bilo šta što nije pastis, ona bi se namrgodila i mrmljala nešto sebi u bradu. Čim bi ušao, ona bi te dočekala sa smeškom, čisteći krpom šank, i predlagala: „ Šta ćemo? Jedan postiset?", kao da je to obavezan doprinos sesćanju na njenog sveca. Meni je, kad sam bio mali, dozvoljavala osvežavajuća bezalkoholna pića. U početku se osećalo odsustvo slikara toliko da mu je jedan od njegovih prijatelja, iz pokreta la nova canco, čak posvetio jednu pesmu snimljnu na ploči; „Kimete, iz bara Pastis, tebe više nećemo videti "..., a u nastavku je glasila ovako: „Ali se dešava nešto čudno: tamo sve više ljudi sa
navrati. " Legenda o baru Pastis kao spomeniku ljubavi Karme prema Kimetu nadmašila je slikara smrvljene jetre. A Karme, koja je uprkos svemu što je pretrpela zbog svoje ljubavi, jedna izuzetno hrabra gospođa, uvek se trudila da održi dobru atmosferu i iz bara je bez razmišljanja izbacivala nepoželjne. Kad se početkom osamdesetih penzionisala, Pastis je zadržao svoju popularnost i njeni naslednici su se trudili da sačuvaju isti duh." Oriol otpi gutjaj svog pastisa i ponovo me pogleda. Na usnama mu je titrao blagi smešak. „Bi li ti bila u stanju toliko da voliš, Kristina?" Razmislih nekoliko sekundi pre nego što potvrdih. „Ja verujem u ljubav." „Da li toliko voliš svog verenika? Kao Karme Kimeta?" Osetih nelagodnost što mog verenika meša u sve to. I odgovarajući samoj sebi, pomislih: hvala, ali ne, hvala. „Ne znam, to je malo preterano", promrmljah. „Ja nisam upoznao Kimeta, ali kad bi upitala Karme za njega, ona bi ti rekla da je bio umetnik; pogled bi joj odlutao u prošlost, smešak bi preleteo preko njenih usana, a u rečima joj se osećalo divljenje. Bi li ti mogla toliko da ceniš nekog muškarca? Toliko da ga izdržavaš radeći, da ga neguješ u bolesti i povrh svega trpiš njegovo zlostavljanje?" „Ne!", sablaznuh se. Oriol se osmehnu.Videlo se da je zadovoljan. „Vidiš?, pobednički reče. „Postoje različiti načini življenja. Postoje razne vrste Ijubavi .Ima ljudi koji su spremni da se žrtvuju za voljenu osobu. Ima i onih koji su spremni da daju i svoj život." Zamislih se. Šta li to Oriol hoće da mi kaže? Mali li na svog oca? Govori li o samom sebi? Ili o obojici?" Izašavši iz bara krenuli smo prema Las Remblasu; levu ruku držala sam spuštenu, blizu njegove, možda u naivnoj nadi da će se naše dve ruke okrznuti, ili da će se konačno spojiti,kao kad smo ponekad, kao deca, šetali plažom. Nisam ni primetila prisustvo te devojke koja je, pojavivši se nama iza leđa, zaustavila Oriola uhvativši ga za ruku.
„Zdravo, srce!", reče čudnim glasom. Oriol se okrete, te ne uspeh da mu vidim izraz lica. „Zdravo, Suzi!", odgovori on. Suzi je na sebi imala kratku crvenu kožnu suknju i crne čarape. Bila je visoka i zgodna, preterano našminkana i natakarena na previsoke potpetice, tanke poput igle. „Otkad te nisam videla, Oriole, dušo!" Taj glas, pomislih. „Kao ni ja tebe", odvrati on, i dodade: „Da te upoznam s Kristinom, mojom prijateljicom iz detinjstva, koja nam je došla u posetu iz Njujorka." „Drago mi je", reče ona i, ne ispuštajući Oriolovu ruku, dobaci mi dva od onih poljubaca koji i ne okrznu obraz, nego usne ispuštaju zvuk kao da to čine. Ja, i dalje primećujući nešto čudno, učinih isto to. Koristila je jak parfem, slatkast. „Drago mi je", rekoh. A nije mi bilo. Čudilo me je da je on tako prisan s ednom devojkom poput nje. Bila je prava prostakuša. „Prijateljica, baš prijateljica ?", upita Suzi obraćajući se Oriolu. Devojka je imala bujne grudi. „To je jedna moja prijateljica koju mnogo volim", reče on, dok mu je nestašan osmeh titrao na licu. „Ah! uzviknu ona. Njene pune, senzualne usne otvoriše se u kez sa zubima žutim od duvana, a zatim me pogleda. „Onda možemo u trojku." Nekoliko sekundi ostadoh zgranuta, a onda, sva uzdrmana, počeh da shvatam neshvatljivo. Suzi je bila prostitutka koja je krenula u prodaju svoje robe, pričajući kako ćemo se lepo provesti utroje, potanko opisujući scene, nabrajajući nam sve moguće vrste besramnih detalja bez ikakvog stida. Pogledah Oriola. Posmatrao me je smešeći se, činilo se da čeka moju odluku. Bi mi neprijatno kad osetih da crvenim; godinama se već nisani toliko zbunila, ja, koja zamišljam da sam sigurna u sebe i da znam da se snađem u svakoj situaciji. Ali moram priznati da briljantna advokatica, sa brzim i inteligentnim odgovorima, nije bila spremna za ovo; situacija me je nadvladala. Možete Ii da zamislite taj prizor? Ali najgore je tek trebalo da usledi, jer sam, povrativši se od šoka,
uspela da shvatim neku od slika koje je Suzi opisivala. Tada mi je sinulo. „Ti nisi žensko!", uzvik mi izlete iznutra, bez ikakve moje kontrole. „Ti si muškarac!" „U onom prvom si donekle u pravu, srce", odgovori Suzi smeškajući se i dalje. Sad sam primećivala izbočenu Adamovu jabučicu na njegovom vratu. „Još uvek to nisam u potpunosti. Ali što se ovog drugog tiče, tu se varaš, nisam ni muškarac Sa ovakvim sisama?", i podiže ih rukama. Kao što sam već bila primetila, bile su baš velike. „Hajde, Oriole, hajdemo sve troje", navaljivao je gledajući u njega. „Samo pedeset evra, svako po dvadeset pet. A krevet je moja briga." Nisam mogla da verujem rođenim ušima,činilo mi se da se to dešava nekoj drugoj osobi, na nekom drugom mestu. Sve je bilo nestvarno, a onda, kad je progovorio Oriol, osetih kako mi se ruši čitav svet. „Kako ti se čini program, Kristina?" Plave, koso usečene oči koje sam toliko volela gledale su me, a širok osmeh otkrivao mu je zube. „Hoćemo li?" „Da, hajdemo!", uzviknu Suzi hvatajući nas oboje oko struka, „ Hajdemo gospođice; ja znam da pružim zadovoljstvo kako muškarcima, tako i ženama... Sigurna sam da više nikad nećeš moći da uživaš u jednom takvom iskustvu; s jednim dečkom i sa mnom, istovremeno." Samo na trenutak zamislih sebe između njih dvojice, samo jedan jedini tren osetih to bolesno uzbuđenje; potom je usledio užas...
32
Te iste noći, posmatrajući grad iz svoje sobe, pozvala sam Majka. Bilo e prošlo već dva dana otkako se nismo čuli i prebacio mi je zbog toga. I ja prihvatih njegovu grdnju; bila mi je potrebna njegova ljubav, njegova odanost, njegova naklonost. „Volim te, nedostaješ mi", reče mi nakon prekorevanja. „Ostavi se tih gluposti oko traženja blaga i vrati mi se." „I ja tebe volim", iskreno sam to osećala. „Dala bih sve na svetu da si sad pored mene. Ali moram ovu priču da dovedem do kraja." Taj razgovor, saznanje da me Majk još voli, bio je melem za moje rane. Jer se o tome radilo, osećala sam se ranjenom. Veoma. Zar je Oriol zaista želeo da popuni broj s onim transvestitom? Ako je on pripadao tom tipu razvratnika i težio tome, da bi imao ikakvih izgleda na uspeh, mora da je očekivao da oboje uspostavimo odnos. Njegov predlog je bio krajnje uvredljiv. Ne, nije mu to bila namera. „Nisam očekivao da ću naleti na Suzi i izvodio sam ono u vezi s odlaskom. Bila je to šala, reče mi. Ja sam gotovo odjurila do Las Ramblasa ne odgovorivši na njegovu nedoličnu ponudu. On se pozdravio sa Suzi i sustigao me na sredini šetališta. „E pa to mi se nije svidelo", odgovorih. „Daj, ne ljuti se, priključio sam se da vidim šta ćeš uradili... Izgledalo mi je zabavno." Njegova objašnjenja mi nisu bila uverljiva. Bila sam strahovito povredena i, kad sam se zatvorila u svoju sobu, grunule su mi suze. Oriol me je razočarao. Gde li je nestao onaj stidljivi dečak u koga sam se zaljubila kao devojčica?
Te noći, gledajući kroz prozor, posmatrajući gradska svetla i još uvek grcajući zbog one neprijatnosti, stalno sam se u mislima vraćala na one dve scene. Prvo na onu iz bara. Oriol me je suočio s jednim načinom življenja, s mišljenjem suprotnim mom. Ona odanost žene prema muškarcu, ono dobrovoljno potčinjavanje. Šta je time hteo da kaže? A posle onaj susret sa Suzi. Da nije sve isplanirao? Da nije lagao rekavši da je sve puka slučajnost? Bila sam sigurna da je Oriol očekivao da ću odbiti njegov predlog; teško mi je da zamislim neprikladniji način da se jednoj ženi predloži seks. Zašto je onda to učinio? Možda je samo tražio priliku da ga odbijem kako bi opravdao svoju homoseksualnost? I Suzi. Ono saučešništvo,ona prisnost; beše očigledno da se dugo poznaju. U kakvoj li su vrsti odnosa? Možda je to u pitanju. Možda ih povezuju seksualne sklonosti. Možda odlaze u krevet zajedno. Kad sam legla, nisam mogla da zaspim. Psihometrijske slike koje sam doživela u modelu broda ponavljale su se čim bih skopila oči. Trag dima od vatre koja leti prema nama, jeziv smrad ljudskih izmetina mesecima nakupljan na telima, zadah sprženog mesa, jauci sažeženih i ranjenih od mača. Osećala sam mučninu. Ustadoh da popijem vode i ugledah onaj urokljivi prsten kako blista u krvi. Skidoh ga s ruke i spustili na noćni stočić. Spavaću s dijamantom svog verenika, čistim i prozirnim. Te noći ne bih mogla da podnesem još neku od tih strašnih vizija iz prošlosti. Ne znam koliko dugo nisam zaspala, a kad sam najzad uspela, spavala sam teškim snom. Ovoga puta nisam mogla da krivim prsten s rubinom, ali ponovo sam sanjala. U početku to beše erotski san, slatkasto glup, kao toliki snovi koji nas ponekad noću salete, ali, sudeći po onome kako sam se osećala, njegov rasplet samo je povećao moj nemir. Počeo je sasvim nevino, sa Oriolom koji se primiče da me poljubi, a ja otvaram usta i zatvaram oči da bih se naslađivala njegovom pljuvačkom i solju, baš kako sam to činila, pre dugi niz godina, kad smo se kao mladi prvi put poljubili. Osetivši njegovu ruku ispod moje suknje, preplavi me želja, ali kad dopola otvorih oči, trgnuh se opazivši da mi unutrašnju stranu butrne miluje drugi muškarac. Htedoh da se pobunim, prekidoh Oriolov poljubac i tada videh da onaj drugi muškarac, ne prestajući da mazi mene, ljubi njega, a on mu uzvraća strasi.
Ja nisam mogla da se izvučem iz tog čudnog trojnog zagrljaja u kome sam, žudeći za Oriolovom ljubavlju, pronalazila seks sa osobom za koju se činilo da je ljubavnik mog prijatelja. Ne, taj muškarac nije bio transvestit kao Suzi, ali je parfem mirisao isto. Probudih se uznemireno dahćući, osećajući mešavinu uzbuđenja i teskobe. Kakav li bi bio nastavak sna? Ne želim ni da zamišljan? Beše to neka čudna mešavina užasa i zadovoljstva. A u pozadini svega stajao je moj strah; je li Oriol homoseksualac? Ili mu se možda podjednako sviđaju muškarci i žene? Ta nedoumica me je potpuno izluđivala, a pri tome, morala sam da priznam: ja i dalje prema njemu osećam nešto, možda i previše. Hoće li se i meni ponoviti ono što je doživela moja majka? Mislim da sam tog jutra konačno pala u depresiju. Sedeći na krevetu, sa strahom sam gledala prsten s rubinom, položen na moj noćni stočič. I očajnički razmišljala o Oriolu. Do đavola s blagom i sa svim tim starim pričama o patnji!, pomislih. Poslušaću mamu i Majka. Zelela sam da se osećam voljenom, ne bi mi smetalo ni da se osetim maženom i paženom, i počeh da planiram svoj povratak. Ali u tom zazvoni telefon; beše to Artur, koji me je pozivao na ručak. Istog časa prihvatih. On je bar bio pažljiv, po mnogo čemu i privlačniji od Orlola. „Ne shvatam. Zašto niste prijavili krađu slika policiji?", upitah ga. „Kako znaš da nismo?" Artur me je gledao smešeći se. Da, rekoh u sebi, mnogo je privlačniji od Oriola. „Imam ja svoje izvore." On me pogleda krajnje zainteresovano. „Alisija?" „Nisam s njom o tome razgovarala. Ali zato jesam s inspektorom Kastiljom. On je vodio istragu o tom slučaja. Nije bila prijavljenaa nikakva krađa. Je li je uopšte bilo?" „Naravno da jeste." „Kako ste onda mislili da povratite svoje bez prijave?" „Imamo mi načina." „Onakvih kakve ste primenili na prijatelju mog kuma?"
„Vidi, Kristina. Mi imamo svoje metode rada i ne želimo da policija tura nos gde mu nije mesto." „Vi ste neka mafija, zar ne?" Artur zlovoljno zavrte glavom, zatim poče da priča odmeravajući svaku reč, dok mu se osmeh, sad pomalo usiljen, polako vraćao na lice. „To s mafijom je uvredljivo, draga moja. "Zastade. „Mi smo samo trgovci koji imaju sopstvena pravila poslovanja." „Koja uključuju ubistvo..." „Samo u krajnjim slučajevima." Zagledah mu se u lepuškasto lice razmišljajući da li da odem iz istih stopa. Osetih da su mi usne stisnute, što je bio znak da sam se naljutila. Taj čovek je nesumnjivo opasan. Ali ja od opasnosti nisam naročito prezala, samo sam tražila prikladan način da ga ponovo spustim na zemlju; nervirali su me njegova nadmenost i njegov stav da je iznad zakona. Valjda je to advokatica u meni. On kao da je pogađao moja razmišljanja, te brže-bolje dodade; „Nemoj da misliš da su oni bolji..." „Koji to oni?" „Oriol, Alisija i društvo..." „Šta je s njima?" „Oni pripadaju sekti." čemu pričaš?" „Da, najozbiljnije", reče krajnje uverljivo. „Ja sam makar iskren i otkrivam svoje namere. A oni ti svoje prećutkuju." Ćutala sam pokušavajući da svarim ono što je rekao i naposletku rekoh: „Ispričaj mi već jednom šta imaš da mi ispričaš!" Objasnio mi je da je, s procvatom romantizma krajem 19 veka i veličanjem svega srednjovekovnog u katalonskoj umetnosti, od pesništva do arhitekture, deda Bonaplata, stalni posetilac masonskih i rozenkrojcerskih kružoka osnovao sopstvenu tajnu grupu oživljavajući veoma mi generis verziju templarskog reda. Toj grupi su pripadali Kolovi, moja porodica, kao njegova, Bošovi. Ali nekoliko pokolenja zatim, kad je Enrik imenovan za majstora reda, Arturovom ocu i stricu postalo je neprijatno zbog sve ezoteričnijeg i više ritualističkog karaktera koji je grupa dobijala. Ništa nije pomoglo što je Enrik uspeo da izmeni statute da bi se i
ženama dozvolio pristup i što je prva dama templar bila Alisija, žena jake ličnosti koja je volela pseudomagiju i okultističke legende o vitezovima Solomonovog hrama, da ne pominjem njeno uživanje u nametanju svojih kriterijuma. „U takvim okolnostima prikazao se Arnau d'Estopinija." „Arnau d'Estopinija?", zapitah u čudu. „Da", odgovori on potpuno ozbiljan. „Arnau d'Estopinija, templar." „Kakav Arnau d'Estopinija?", uzviknuh. „Kako to misliš prikazao se?" Nisam mogla da dođem sebi od zaprepašćenja. Artura nikad ne bih okarakterisala kao nekoga ko veruje u sablasti, ali njegov izraz lica nije mogao biti uverljiviji. „Kome se prikazao?" „Tvom kumu." Primetih da antikvar uživa u mojoj zbunjenosti. „Enriku se prikazao Arnau d'Estopinija?" Misli su mi proletale t kroz glavu munjevitom brzinom. Da nema to neke veze s vizijama koje je Alisija pripisivala mom prstenu? „Da. Jednog lepog dana taj čovek se predstavio tvom kumu rekavši da e i on templar i da bi želeo da bude primljen u naše "mešetarstvo". „Samo čas", prekinuh ga. „Ali Arnau d’Estopinija je umro u 14. veku!" „Misliš?" „Naravno." „E onda mora da je to bio neko drugi", zagonetno odvrati." Klimnuh potvrdno glavom, ne uspevajući da prikrijem svoju zaprepašćenost. Počela e da me nervira ta šala i pomislih da se antikvar ponaša prema meni kao prema nekoj glupači. „Ali nije", reče najednom Artur, „ispostavilo se da je to isti onaj Arnau d'Estopinija od pre sedamsto godina." Ćutala sam čekajući da on nastavi da priča; bilo je očigledno da je nešto tako nemoguće. Artur me zavitlava i htela sam da vidim dokle je u stanju da ide s tom sumanutom pričom. „U stvari, taj čovek i nije on; ali on ipak misli da je on Arnau, stari templar", dodade osmehujući se razdragano, „lako to nije moguće, zar ne?" „Taj mora da je lud!" „Jeste. Ali Enrik je u tom trenutku odlučio da ga primi u red i prihvati
njegovu kandidaturu. Moj otac je takođe bio u komisiji koja ga je saslušala i, premda kolebajući se, glasao je za njega." „Ali zašto su ga primili kad je lud?" „Zbog blaga." „Blaga?!" „Da. Čovek je bio pravi monah, ali je izbačen iz svog reda zbog nasilnosti, patio je od stalnih promena raspoloženja, do te mere da je čak izbo nožem drugog monaha prilikom rasprave oko toga koji će televizijski kanal gledati. Ali predstavio se proglasivši sebe za nastavljača loze monaha čuvara tajne o templarskom blagu kraljevine Aragona, Majorke i Valensije. Nosio je prsten koji ja nikad nisam video, ali koji ako je verovati onome što su mi pričali, veoma liči na taj koji ti nosiš!" Pogledah dragulj koji je pod svetlima restorana blistao iznemoglo, kao uspavan. „Misliš da je to taj?", upita me. „Da." „E pa za njih je veoma važan." „Za njih?" „Da. Za tu sektu novih templara, Oriolovu i Alisijinu; taj prsten predstavlja moć unutar reda. Po Arnau d'Estopiniji, pečatnik potiče lično od velikog majstora reda, Gijoma de Božea, koji je poginuo boreći se u Akri i čiji je prsten, simbol templarske moći, sličan drugom koji je pripadao papi, preuzeo jedan od vitezova templara koji je, teško ranjen, uspeo da se ukrca na Arnauov brod i koji ga je, opet, na kraju poverio samom Arnau d’Estopiniji kad je kralj orobio aragonske i katalonske templare." Čuvši tu priču, koja se savršeno uklapala u tekst iz spisa prestraših se. Artur je nastavio svoju priču ne primetivši moju uznemirenost: „Pošto je ovaj umro, što se zbilo u Pobletu, prsten, slika i legenda o blagu prenosili su se od monaha do monaha, od jednog do drugog, u neobičnom sledu odabranih, sve do dana današnjeg." „Ali tvoj otac i Enrik verovali su da to nije samo legenda." „Upravo tako, i obojica su se bacili u potragu za slikama u oblasti cistercitskih manastira Poblet i Santa Krus. Ali tvoj kum je smislio veliku prevaru." „Kakvu?"
„Kao majstor reda novih templara, nije mu trebalo mnogo da ludog monaha ubedi da je ta sekta neposredna naslednica templarskog reda. Tako da je primio Araua za člana, dodelivši mu penziju do kraja života, koju je počeo da plaća iz svog džepa. Monah je bio oduševljen, zakleo se na večnu poslušnost Enriku predajući mu prsten za koji je smatrao da pripada tvom kumu kao majstoru reda. Izgleda da taj čovek prsten nikad nije smatrao svojim vlasništvom, on je bio samo čuvar." „A šta je radio kad je Enrik umro? " Moj otac i moj stric napustili su sektu nekoliko meseci pre nego što ih e tvoj kum ubio. Na to su ih navele rasprava sa Enrikom zbog slika i neslaganje s rastućom Alisijinom moći. Nakon Enrikove smrti, Alisija je, protivno svakoj templarskoj tradiciji vezanoj za žene i zahvaljujući jednoj grupi budala koje je opčinila, preuzeli ulogu majstora. Ona se držala obećanja svog muža i plaćala na vreme penziju Arnauu, koji se, lud iako bistar, i njoj zakleo na odanost. Uz gunđanje pojedinaca, ali na kraju uz »saglasnost svih, prihvaćeno je vođstvo te žene, koja je poznajem ali koja izgleda ima neku posebnu harizmu i koja je odlično znala da spoji okultističku tradiciju koja obavija templarski mit sa sopstvenim metodama kako bi je ostatak bratstva reda poštovao i cenio." „Objasni mi to s okultizmom i templarima." „Bilo je tu svakojakih priča, tragičan kraj reda, optužbe za jeres, njihovo ogromno bogatstvo, sve je to rasplamsalo maštu hiljadama ljudi. Ako svemu tome pridodaš priču o prizivanju božje kazne, što je Zak de Molej, poslednji veliki majstor reda, izrekao francuskom kralju i papi dok su ga spaljivali na lomači, i smrt obojice pre kraja te godine, sklopiće ti se tajanstvena i uznemiravajuća slika. Drugi kažu da su oni čuvali sveti Gral, zatim kamene ploče na kojima je Mojsije dobio deset božjih zapovesti, da su bili vlasnici verakruses; krstova relikvijara od iverja s pravog Hrislovog krsta, koji su činili neverovatna čuda..." „ Šta je istina u svemu tome?" „Hoćeš iskren odgovor?" „Naravno." „Ništa! Sve je samo priča." „Ali ti ipak veruješ u blago." „To je drugo. U pismima kralju Haimeu II, koja se još uvek čuvaju,
napisano je da, pošto su templari predali Miravet, svoje poslednje utvrđenje u Kataloniji i glavno sedište u kraljevinama Aragon, Valensija i Majorka, kraljevi ljudi nisu pronašli blago koje su očekivali. Samo pronađene knjige, u ono vreme raskošni predmeti, zadovoljile su kralja. Ali basnoslovno blago, za koje se pretpostavljalo da se krije nagomilano u zamku, beše nestalo. I nikada, koliko je poznato, nije pronađeno." Ta zagonetka ostade da visi u vazduhu i, kao da je iscrpeo temu, Artur poče da se zanima za moj život u Njujorku i da mi prepričava dogodovštine iz Velike jabuke. Ubrzo smo se smejali. Artur je prevejan i mislim da je samo hteo da poseje klicu na tom sastanku; da u meni zasadi klicu sumnje prema mojim domaćinima Bonaplatovima. A zaista je i imao zašto; bili su zagonetni ljudi.Šta li još kriju od mene? I bile njegove priče tačne ili ne,pomislih da je Artur uspeo da mi popravi raspoloženje, koje se Oriolovom krivicom bilo potpuno srozalo. Gledao me je smešeći se i nije prestajao da hvali koliko moj um toliko i moju spoljašnost. U normalnim okolnostima ne bih pridavala mnogo značaja tom laskavcu, ali mom samopoštovanju upravo to beše potrebno, činilo se kao da hoće da mi se udvara, i na rastanku mi poljubi ruku. „Ne preteruj sa željama", ukorih ga, potajno zadovoljna. I utisnuh mu po edan poljubac u obraze. Malo kasnije, telefonirala sam mami. „Da, istina je", potvrdi mi ona. „I tvoj deda i Enrikov otac pripadali su nekoj vrsti religioznog kluba. Sećam se da su se sami proglasili templarima i normalno je da Oriol, kao sin prvenac, nastavi tradiciju." Te noći sam se ponovo vrtela u krevetu. Artur je možda u pravu i njegov smešak pojavljivao mi se u tami. Kakva pometnja!
33
Probudila sam se još u svitanje; beše to jedna od onih najkraćih noći u godini i nisam znala odakle je došao taj krik. A onda sam shvatila da sam u stvari ja kriknula. Nalazila sam se u onom stanju jasne svesti kad se još sećaš svega ga što si sanjao, a taj san beše tako stvaran, tako upečatljiv da se nisam plašila da ću ga zaboraviti. Upalih svetio da se uverim da sam budna. Osećala sam kako mi taj prsten žeže prst i videh kako mu kamen blista kao da se radi o nekakvom krvavom oku. Osetih potrebu da ga skinem, da priđem prozoru i udahnem svež vazduh. Svetla grada i dalje obavljenog tamom potvrdiše mi da sam budna. Dobro, budna samo ukoliko sve ono što sam doživljavala nije bio neki obuhvatniji san, priviđenje nekoga ko je mrtav već godinama i ko je, kao kad smo bili mali, svoju želju za potragom za blagom pretvarao u stvarnost makar samo trenutnu, za ona tri balavca, za nas troje. Nisam video svoje lice. Samo neka vrata na koja sam pokucao noseći kofer. Znao sam da me iza tih vrata čeka kraj, moj dolazak u luku, smrt. Nije bilo mogućnosti da preživim, to je bilo samoubistvo. Ali učiniću ono što moram da učinim: ispuniću obećanje koje me je spajalo s mojim voljenim čak i izvan života. Kao drevni templari, kao Epaminondini mladi tebanski plemići. Prijatelj se ne napušta i, ako ga ubiju, moraš ga osvetiti. To sam se zakleo i to ću ispuniti. To sam obećao Tebancima iz onog vremena, bleštavog i prolaznog kao zvezda padalica, najmoćnijim Grcima, najbriljantnijim herojima u istoriji.Takvi su bili i templari pre njihove propasti. Ja sam od te vrste vitezova i ovo je moja poslednja borba. Dok je kamera za nadzor posmatala moje strpljivo čekanje, srce mi se stezalo pri pomisli na mog ubijenog prijatelja i na sina koga všle neću videti. Osetih knedlu u grlu, oči mi se ispuniše suzama i počeh šapatom da se molim za njih.
Kad se vrata otvoriše, čekala su me dvojica nepoznatih, u odelima i s kravatama. Jedan je stajao malo dalje, dok me je drugi, onaj koji je otvorio vrata, ne izustivši ni reč, gurnuo leđima prema njima primoravši me da ispustim kofer. Pretresao me je. Jedanput, dvaput, triput. Pregledao mi je novčanik, nalivpero i ključeve. Kad su se uverili da ne nosim oružje, pretražili su mi kofer. „Sve je u redu, može ući", reče onaj stariji. I uhvati kofer i isporuku. „Trenutak",rekoh ne ispuštajući ga iz ruke. Ovo je moje i biće moje dok ne obavimo razmenu." Ovaj mi se zagleda u oči i u njima sigurno vide moju rešenost da ne popustim. „Svejedno ", reče, slegnuvši ramenima, onom drugom koji me je već streljao pogledom. „Ostavi mu prokleti kofer. Nema opasnosti." Soba je bila velika i ukrašena vrednim slikama eklektičkog stila.Na ednoj lepoj čipendejl sofi sedeo je i čekao Haime Boš,mlađi brat,a iza impozantnog radnog stola u kraljevskom stilu , Arturo. Obojica ustadoše kad videše da ulazim i Haime, smešeći se ispod svojih sivih brčića,pruži mi ruku rekavši: „Dobro došao, Enriče." Ne pruživši mu svoju, odgovorili: „Daj da što pre završimo s ovim." Haimeu se izgubi osmeh s lica, a njegov brat, ozbiljan, pokaza mi stolicu. „Sedi, molim te." I pored ljubaznosti, to ne beše poziv. Poslušah, spustivši kofer kroj svojih nogu. Haime sede na dvosed s moje desne strane, a stariji učini isto to iza napoleonskog stola. Iza njegovih leđa, na zidu, ugledah okačene druge dve slike iz triptiha; slike svetog Jovana Krstitelja i svetog Đorđa. Zaustavih pogled na njima nekoliko sekundi. Bio sam siguran, to su bile te. Ona dvojica su i dalje stajala; posmatrao sam ih s kivnom znatiželjom: mora da su oni fizički ubice mog dragog Manuela. Jedan je stajao s moje leve strane, a drugi nasuprot, zaprečavajući izlaz. „Jesi li proverio da nema mikrofon?", s vrata upita Arturo ubicu. „Ni mikrofone ni oružje. Sve provereno", a potom s iskrivljenim
osmehom reče: „Pretresao sam ga do jaja." „Pre nego što obavimo razmenu, želimo nešto da ti kažemo", reče Arturo razmenivši pogled sa svojim bratom. „Nismo želeli da se to desi. Zao nam je što je tvoj momak umro; pohisterisao je, počeo da se opire i ono što se desilo bilo je nesrećan slučaj. Drago nam je što se ti ponašaš mnogo razumnije i što znaš da zaključiš posao kao pravi vitez. Kao vitez templar", pomalo posprdno dodade. „Pretio si mojoj porodici" - osetih kako mi krv udara u glsavu. Mrzeo sam, prezirao sam ga iz dubine svoje duše - „to nije viteški, to je podlo, nečasno." „Zelim da znaš da nemamo ništa protiv tvojih, protiv tebe ili tvoje porodice. Nismo imali ništa ni protiv tog dečka", začuta na tren. „Samo što se ti nisi dao urazumiti; tvoja je greška što se to desilo. Pružali smo ti priliku za prilikom. Mi smo poslovni ljudi, a ovo je naš posao. Nismo mogli da dozvolimo da nam izmakne iz ruku zbog tvoje tvrdoglavosti. Žao mi je." Zaćuta da bi otvorio fioku. I izvadi nekoliko svežnjeva plavih novčanica. „Moj brat i ja smo odlučili da sumi dodamo još pola miliona peseta. Cena koju smo ugovorili već je dvostruko veća od realne vrednosti jedne gotičke slike sa početka 14. veka. Nemamo razloga to da činimo, ali to je naš način da kažemo da nam je žao zbog tvog prijatelja i da poravnamo račune." Da poravnamo račune, pomislih, i utroba mi se prevnu od gneva. Pola miliona peseta i misle da će poravnati račune. Ruke su mi se tresle, te ednom uhvatih drugu. „Dobro, sad je već vreme da nam pokažeš robu", reče Haime. Jedva čekamo da vidimo tu slavnu Bogorodicu." Otvorih kofer i izvadih sliku naslanjajući je pažljivo na kolena. Sve oči se okrenuše slici i ja im ne dadoh vremena da otkriju da je lažna; pocepah karton koji je pokrivao poleđinu slike, te iz udubljenja izvukoh pištolj koji sam tamo sakrio. Ruka mi zadrhta kad sam ga uhvatio i ustadoh puštajući da slika padne na pod. Mislio sam da prvo ubijem Artura, pa posle Haimea. Izračunao sam koliko mi tačno vremena treba za to pre nego što telohranitelji likvidiraju mene. Ali u poslednjem trenutku, možda moj stah,
možda moj nagon za preživljavanjem, ili sve istovremeno, nagna me da promenim plan. Prvi hitac ispalih u stomak ubici s moje desne strane. Začudo, kad začuh prasak, povrati mi se mir i, pogodivši ga drugim usred lica, mirno nanišanih ubicu ispred sebe. Čoveku pištolj već beše u ruci.Moj otac me je kao malog vodio da vežbam olimpijsko streljaštvo, i pogodak koji mu je prosvirao mozak beše olimpijski. Ostalo mi je pet metaka. Više nego dovoljno da dovršim posao. Okrenuh se prema Arturu, koji je novčanice rasuo po stolu u očajničkom pokušaju da upotrebi pištolj koji netom beše izvadio iz fioke. Ispalih mu nekoliko metaka u grudi. A tamo je otvorenih usta, sedeo Haime. Bio se pomokrio na stolici čipendejl. Kakav otpadak! „Molim te, Enriče", preklinjao me je zamuckujući. „Zar nisi želeo da vidiš Bogorodicu?" Zastadoh. „Molim te..." frfljao je. „Jesi li je video?"Razrogačio se. Video je svoju smrt u mojim očima i nemo je pomicao usta. „E pa sada ćeš videti satanu", izrekoh. Kad sam opalio, osetio sam se tako dobro kako se nikad ranije nisam osetio. A za samo nekoliko sekundi tako loše kako se nikad nisam osetio. Nisam mogao da verujem da sam i dalje živ i, sručivši se na dvosed, zaplakah.
34
Već ranije rekoh da nisam nimalo plašljiva.Mada moja mama misli da sam pre nepromišljena.Činjenica je da se ponekad uvaljujem u neke rizične situacije...dobro,opasne.A kad se zateknem u nečem takvom,shavtim da ne bi trebalo da sam na tom mestu u tom trenutku.Moram priznati da sam toga puta stavila glavu u lavlju čeljust,plašila sam se i u jednom trenutku čak počela da molim Boga da iz celog tog haosa izvučem živu glavu. S Arturom Bošom sam se videla joč nekoliko puta;bio je zabavan,zavodnički nastrojen i uvek je dodavao još poneki detalj o Bonaplatovim i njihovom tajnom delovanju. Priznao mi je da je napad na izlasku iz knjižare organizovao on i da ne prihvata Oriolovo odbijanje da pregovara o podeli blaga.Kleo mi se da mi njegove ubice ni pod kakvim uslovom ne bi naudile,da je i dalje besan na one svoje nesposobnjakoviće što su uhvatili tutanj,ali da je krivica delimično i njegova jer je potpuno prevideo činjenicu da bi i onaj što me je pratio mogao da se umeša. To ga je navelo da izjavi kako su novi templari jedna opasna sekta,fanatici,umobolni komedijaši.Ja,koja i dalje nisam znala kako funkcioniše red,samo iz svojih simpatija prema Enriku i Oriolu, rekoh mu da preteruje iz vlastitog interesa i da ih samo zbog tvog ličnog predubeđenja predstavlja zlim. To moje zauzimanje za templare kao da ga je ozlojedilo, te mi reče da oni vrše tajne obrede za koje znaju samo članovi i da je dokaz to što me drže po strani, iako sam zainteresovana strana, iako živim s njima, a pogotovo zato što mi prsten koji nosim daje pravo ne samo da pristupim redu, već i da dobijem čin. Uporno je to ponavljao, a ja, pomalo uznemirena tom mogućnošću da me u neznanju o svemu tome ne drži više Alisija, nego Oriol, počeh da se podsmevam njegovoj priči.
Sa Arturovog lica nestade prijatnog osmeha, a izraz mu postade naduren kao u nezadovoljnog dečaka, činjenica je da je Artur prestajao da bude privlačan i postajao samo zgodan, kad bi stisnuo usne. A onda je to izgovorio: „Ne bi se usudila da prisustvuješ jednom od njihovih tajnih okupljanja." Ja odgovorih da je nevaspitano nekud ići nepozvan. A on odgovori da bih mogla da odem i posmatram iz prikrajka, a ja da to nije u redu, a on da se plašim. Dodao je da zna kako se može ući i izaći neprimetno i da je sve pitanje toga imaš li ono što ti je potrebno da bi to učinio. Ja ga upitah bi li on smeo da pođe sa mnom, a on reče da bi, ali samo do vrata, budući da bi valjda trebalo da mi bude jasno da sam ja, ako bi nas uhvatili, ipak njihova prijateljica, pa još nosim prsten največeg templarskog autoriteta, što bi me spaslo, dok bi se ti ljudi u takvim okolnostima prema njemu poneli, najblaže rečeno, nasilno. „Istina je da meni ipak veruješ, iako to nećeš da priznaš, a da njima ne veruješ", dodade. Nc znam je li to bio treći ili četvrti put da mi je uputio izazov; ironičan smešak naglašavao je njegovu privlačnost, a taj lajedljivi ton bio je kao kap limuna u šećeru. Zbog toga mi je bio još zavodljiviji.I onda mu rekoh: „Naravno da bih se usudila!" Načas zaćutah, gledajući ga izazivački. „Iako se sva tvoja hrabrost svodi na to da mi pridržiš vrata dok uđem, usudila bih se." Namamio me je, znala sam to. Sta li želi da postigne time što me šalje u tu crkvu u dvanaest sati noću? Sigurno hoće da svojim očima vidim te navodne templarske obrede, da se njegova uverljlvost poveća, a Allsijina i Oriolova umanji. Neposredno ga i zapitah za to. Rekao je da me želi na svojoj strani kad je reč o blagu. A ako me i otkriju, nije ga briga što će saznati da me je on tamo odveo - nek im već jednom postane jasno da on motri na njih i da je došlo vreme za pregovore. Njemu po pravu pripada dobar deo tog blaga i za sve bi bilo najbolje da se sklopi dogovor. Dobro, pomislih, to je ono što ti misliš. Bila je Ivanjska noć, najkraća noć, letnja dugodnevnica, noć veštica, noć magične tame i svetlucavih senki, noć svetog Jovana Krstitelja, zaštitnika templara, kome je odrubljena glava; te noći, po Arturu, sekta će se sastati u ednoj staroj gotičkoj crkvi blizu Katalonskog trga. Rekao mi je da
katolička liturgija uvek slavi smrti svojih svetaca, a rođenje samo jednog: Krstitelja, i da se ono na kalendaru nalazi tačno nasuprot Božiću, proslavi rođenja Hristovog, koji pada u noć zimske kratkodnevnice. Datumi nisu odabrani nasumice, već se nastavljaju na narodne proslave solsticija,koje sa tobom nose paganske i prehrišćanske ezoterične rituale. I vitezovi Jerusalimskog hrama u potpunosti učestvuju U njima. Osećala sam kako grad pulsira silovitom energijom, bio je Ivanjdan i niko se nije brinuo za sutrašnji dan; doći će pa će doći, i dostići stanje kakvo hoće, biće blagdanski. Na nebu je prštao vatromet, a na ulicama, posećenim kao usred bela dana, mladi u grupama bacali su petarde uz smeh i trčanje. Beše to noć vatre, šampanjca i one guste poslastice, premazane kristalnim šećerom i prekrivene kandiranim voćem i pinjolama, koja se zove coca. Artur mi je dao mapu crkve i objasnio mi njen unutrainji raspored. U crkvu svete Ane vernici ulaze kroz ono što se danas naziva glavnim ulazom, koji se nalazi na krajnjoj desnoj strani raspeća i čiji je trem obeležen s pet gotičkih lukova naslonjenih svaki na svoj stubić. Kip Bogorodice dominira tim prilazom koji gleda na mali Trg Ramona Amadeua. Drugi ulaz se nalazi u korenu latinskog krsta koji odgovara originalnoj osnovi hrama, krsta danas prilično neupadljivog zbog naknadno dodavanih bočnih kapela. Taj ulaz je povezan s klaustrom, prelepom konstrukcijom s donjim nivoom i spratom sa gotičkim lukovima koji pokrivaju prolaz okružen četvrtastim vrtom. Klaustru se takođe može prići i s malog trga, premda se pomenuti ulaz zatvara teškim vratima s gvozdenim šipkama, i samo u posebnim prilikama otvara za uživanje posetilaca. Visoke moderne zgrade okružuju crkvu i trg, zatvarajući ih u vanvremensku zonu, skrivenu i nostalgičnu za minulim, mnogo blagorodnijim vremenima. Trg Ramona Amadeua takođe se noću zatvara s dve metalne rešetke; jedna se nalazi na kapiji koja se otvara u sredini jedne kuće iz susedstva,stare nekoliko stotina godina i koja gleda na Ulicu svete Ane, i druge, mnogo modernije, koja izlazi na Prolaz Rivadenejra, koji je, opet, povezan sa Katalonskim trgom. To je skrovito mesto, sa zaštitom naizgled preteranom ali razumljivom kad se jednom upozna istorija ekonomskih promena i nasilja koje je to starodrevno zdanje pretrpelo, najpre manastir reda Hristovog groba, potom
saborna crkva, i na kraju parohija. Svi placevi na kojima su podignute kuće koje ga okružuju svojevremeno su bili vlasništvo manastira, da bi se potom prodavali kako su nalagale potrebe za novcem svakog pojedinačnog razdoblja pošto se isto učinilo s velikim posedima u Kataloniji, Majorki i Valensiji.
Crkvu su zapečatili Francuzi za vreme Napoleonove invazije, a pretrpela je razne napade i pre i posle toga. Malo je poznato da je, u delu onoga što je danas trg, početkom 20. veka podignuta stiizovana neogotička crkva s visokim kupolicama, proširenje današnje crkve, koja je opstala samo dvadeset dve godine dok nije spaljena i razorena dinamitom za vreme
Druge republike. Nije se spasla vatre ni stara zgrada, koja je, uprkos tome što je pretrpela rušenje nekih krovišta, izbegla dinamit sigurno zahvaljujući statusu nacionalnog spomenika. Manje sreće su imali paroh i nekoliko osoba povezanih s crkvom, koji su u tim nemirnim vremenima ubijeni. Hram ima treći prilaz, koji koristi samo osoblje crkve i koji počinje u Prolazu Rivadenejra, gde se nalazi parohijska kuća, i prolazi pored nje, odvajajući je od susedne zgrade i izbijajući na klaustar. Zatvoren je rešetkama, služi kao parking za parahov automobil, a jedna vrata, takođe s rešetkama, zatvaraju ga sa zadnje strane klaustra. Saborna kapela, koja se ranije zvala kapela Anđela čuvara, bila je moto gde su se sastajali novi templari da bi obavljali svoje ceremonije i povezana je kako s brodom crkve, tako i s klaustrom. To je bilo moje odredište. Ali postoji i četvrti ulaz, za koji ne zna gotovo niko. Prislonjene na glavni oltar i smeštene na kraćem kraku krsta nalaze se dve kapele, a kroz onu desnu, kapelu Presvetog, stiže se do sakristije. U dnu sakristije nalaze se dve male kancelarije. Jedna od njih ima kristalna vrata koja svojom zadnjom stranom izlaze na dvorište okruženo zidovima crkve i masivnošću velike bankarske zgrade i susedne kuće visoke nekoliko spratova koje kriju celinu srednjovekovne konstrukcije s te strane. Dvorište je podeljeno na dva dela jednim zidom koji razgraničava zonu koja pripada crkvi i bankarsku zonu. U zidu postoje stara vrata koja se ne upotrebljavaju. Već u zoni ustanove, čvrsta metalna vrata spajaju se sa sporednom ulicom koju obrazuju bankarska zgrada i susedne kuće i koja izbija na široku pešačku zonu Portal del Anhel. Tu je trebalo da uđem ja. Taksi nas je ostavio na istočnoj strani Katalonskog trga i pešačili smo nekoliko metara koliko nas je delilo od tog tajanstvenog ulaza. Za vreme vožnje Artur je sa mnom pretresao unutrašnji raspored crkve i dao mi ključeve velikih vrata koja razdvajaju dvorište od zadnjeg ulaza sakristije. Reče mi da će me čekati u sporednoj uličici. Meni već u tom trenutku više nisu bile sve ovce na broju i samo me je sujeta sprečavala da odustanem. A šta ako ostanem zatvorena u toj staroj zgradurini? Među lepim pojedinostima koje mi je antikvar ispričao o tom mestu bile su i njegove karakteristike starog groblja. Zahvalila sam mu se na kavaljerskom
gestu da me sačeka napolju, ali sam mu ipak tražila ključ od metalnih vrata koja vode na ulicu. On me pogleda uz onaj svoj ciničan smešak kiselkastog ukusa i upita: „Strah?" „Predostrožnost" , od govorih, premda je u toj situaciji bilo teško razlikovati jedno od drugog. „Želim ti sreću" ,nije prestajao da se smeška i, pomazivši me po obrazu, prinese svoje usne mojima i poljubi me u usta, sa sve jezikom, ja nisam očekivala takvu vrstu nežnosti, ali sam je prihvatila. Istina je da na to nisam obratila mnogo pažnje,u tom trenutku sam bila preokupirana drugim stvarima. „Uživaj u doživljaju, draga", dodade. I ja se zapitah misli li taj umišljenko na doživljaj koji ću iskusiti ili na svoj poljubac.
35
Kad se vrata iza mojih leđa zatvoriše, pomislih da se nalazim na nekom drugom mestu i u nekom drugom vremenu. Sigurno sam sve samo umišljala, ali učinilo mi se da osećam neko čudno vibriranje u svom prstenu s rubinom. Zahvaljujući svetlosti te bleštave noći uspela sam da, i ne koristeći baterijsku lampu, pronađem vrata koja odvajaju dvorište zgrade banke od dvorišta crkve. Zidić je bio nizak i nije skrivao zidove hrama, a tamo, na kamenom potpornom zidu, učini mi se da u polutami vidim uklesan relje od koga ustuknuh. Osvetlih ga tek na tren; beše to jedan krst. Vreme ga je načelo i imao je dve poprečne grede; bio je potpuno isti kao onaj koji sam videla na štapu Hrista koji vaskrsao izlazi iz Svetog grob na Luisovoj slici... Ali tada, još ne znam zašto, ugasivši svetlo, pogledah prema gore i videh kako se na zvezdanom nebu ocrtava drugi kameni krst, krunišući edan krov. Taj beše isti kao onaj s mog prstena; pogledah ga, a ovaj crvenim sjajem odgovori lampi. Učini mi se kao semafor koji upozorava na opasnost. Uzdrhtah pomislivši kako ima već previše slučajnosti, a onda primetih neki pokret u dvorištu. Tamo je bilo nekoga! Srce mi silno zalupa dok sam se leđima pribijala uza zid u potrazi za zaštitom, a rukom čvrsto stezala baterijsku lampu. Uperih svetlost lampe u tom pravcu i neke oči zasjaše poput farova. Mačka, pomislih, jebena mačka koja me je nasmrt preplašila. Nisam ni sujeverna ni plašljiva, ali mogla sam da se zakunem da je prokleta mačka bila crna i setih se priča o vešticama koje se pretvaraju u crne mačketine. Šta ja, kog đavola, radim u noći veštica spremajući se da uđem u nekakvu crkvenu grobnicu punu ludaka koji zamišljaju da su templari i koji se bave okultizmom? Stavih ruku na grudi da malo umirim svoje podivljalo srce. Duboko udahnuh, te osetivši da sam se donekle
povratila, uvukoh ključ - komad gvožda tako ogroman da je podsećao na čekić - u bravu. Jedva ga okrenuh i isto tako jedva otvorih vrata. Od škripe šarki poskočih. Bilo je sablasno i označavalo ulaz koji se ne koristi. „Nek sam prokleta!", prebacih sebi, „Još nisam ni ušla, a živci su mi već na ivici." Razmotrih mogućnost da se vratim na ulicu, ali onda shvatih da se više plašim suočavanja s ciničnim osmehom zgodnog Artura nego svih templara obučenih u tunike i kapuljače u stilu Kju kluks klana, kako sam ih tada zamišljala, i za koje se pretpostavljalo da borave u zgradi. A pri tom je moja radoznalost dostigla takav nivo da sebi nikad ne bih oprostila da sam pobegla. Prema tome, preostao je samo jedan put koji sam mogla da sledim. Kako li se Artur dokopao ključeva? Setih se kako mi je onda pomenuo da kupuje ljude. Odlučih da vrata ostavim odškrinuta. Delom da ne bih pravila još buke, ali i zato što nisam želela prepreke u slučaju da odlučim da izjurim napolje. Zatekoh se u uskom dvorištu s nagomilanim isklesanim kamenjem, možda ostacima neke stare zgrade. Tamo su bila još jedna vrata - gornji deo je bio izbrušen i zaštićen železnim šipkama. Bila su mnogo modernija od prethodnih i lako su se otvorila jednini malim ključem. Tu ste nalazila kancelarija označena na mapi i produžih velikom dvoranom s pokućstvom priljubljenim uza zidove, za koje sam pretpostavljala da služe za čuvanje relikvija. Bila je to sakristija. Još jedna vrata, i zatekoh se već u jednoj kapeli koja je prema mom planu morala biti kapela Presvetog. Polako, koristeći baterijsku lampu samo nekoliko sekundi da bih se orijentisala, otidoh do onoga što je trebalo da bude jedan od krakova poprečnog broda; s leve strane nalazila se drvena konstrukcija koja je po mojoj mapi označavala predvorje ulaza s Trga Ramona Amadeua, a okrenuvši se nadesno, stigoh do ukrštanja. Tu ostadoh nekoliko trenutaka u tami da osmotrim unutrašnjost crkve. Nije bilo nikakve svetlosti, osim plamena koji je označavao položaj glavnog oltara s moje desne strane, u prezviteriju. Lako sam se orijentisala. U suprotnom pravcu, s moje leve strane, nalazio se najprostraniji deo crkve, centralni brod, a na njegovom kraju, u podnožju krsta koji predstavlja osnovu zgrade, izlaz u klaustar. Tamo, s desne strane, trebalo je da se nalazi kapela gde su se okupljali templari. Učimni se da iz tog dela dopire svetlost i da se čuje
mrmljanje. Nije bilo sumnje; tamo je nekog bilo. Uperih svetlost lampe preko broda da vidim razmeštaj klupa i kuda ću ići. Potom nastavih da se krećem u tami pazeći da se ne sapletem i, stigavši do kraja, videh odakle dopire svetlost. S moje desne strane, u dnu jednog kratkog hodnika, nalazila su se drvena vrata s gornje strane zaobljena lukom; letvice su obrazovale jedan krst na sredini, ostavljajući između stranica krsta i ivice vrata četiri dela mutnog ali prozirnog stakla, zaštićenog umetnički iskovanim spiralama. Glasovi su dopirali odatle: bila je to saborna kapela. Održavala se misa, ali tekst nisam mogla da razumem. Priljubih uvo na vrata i načuljih ga. Nisu govorili ni na katalonskom ni na španskom, te zaključih da je sigurno latinski. Htela sam da ih posmatram iz prikrajka i pomislih da ću se, ako otvorim ta vrata, pojaviti s bočne strane molitvenika, blizu oltara, i da će me tako svi okupljeni istog trenutka videti. Ideja mi se nije učinila baš privlačnom, tako da odlučih da ih posmatram, neprimetno, kroz ulaz klaustra, prema kome sam pretpostavljala da su okrenuti leđima. Vratih se u glavni deo crkve, nabasavši na malo, u drvetu urađeno predvorje koje povezuje crkvu s klaustrom. Nijedna vrata nisu bila zaključana; prođoh bez ikakvih teškoća do dvorišta i preko središnjeg vrta videh odraz gradskih svetala na nebu i odblesak vatrometa na obrisima palminog i narandžinog drveta; setih se koja je noć. Mogle su se razaznati, bez korišćenja baterijske lampe, senke, gušće, tankih stubova koji su, uzdižući gotičke lukove, ograničavali klaustar. Sa svoje desne strane ugledah odškrinuta vrata saborne kapele, s po dva velika gotička prozora sa svake strane; bili su od obojenog stakla sa širokim spektrom boja koje su slabašno propuštale svetlost. Uputih se prema tom ulazu i tada u tami iza leđa opazih pokret. Nagonski se smesta pribih uza zid. Srce ponovo poče da mi tuče u grudima. Opet neka mačka? Uperih snop svetlosti u tom pravcu i ne videh ništa; priđoh stubovima koji okružuju klaustar, osvetljavajući bočni desni prolaz, i ponovo ništa ne primetih. Okrenuh se da proverim na drugoj strani, kad mi se učini da krajičkom oka videh, kroz rastinje, senku koja se skrivala iza stubova na suprotnom kraju dvorišta. Tamo je bilo nekoga! Srce mi je i dalje snažno udaralo i bi mi asno da sam premrla od straha. Šta ja kog đavola radim u toj crkvenoj grobnici u ponoć na Dan svetog Jovana? Prokleh svoj glupi ponos koji me e doveo na to mesto u tom trenutku. Reših da ne uključujem baterijsku
lampu, krijući se na taj način od prikaze, ma ko to bio, te se pomerih tražeći mesto iza stubova gde bih se sakrila. Senka se pomerila istovremeno kad i a! Ko me je terao da se uvaljujem u ovo?, rekoh u sebi. Pomerih se još nekoliko stubova dalje, a to neišo me je paralelno pratilo. Bila sam na ivici da potrčim, a i učinila bih to da sam znala kuda. Tako ostadoh mirna širom otvorenih očiju posmatrajući tamu sa strane odakle sam primetila poslednji pokret i sa srcem u grlu pokušah da dišem duboko i da se smirim.Dala bih sve na svetu da sam u tom trenutku mogla da budem na nekom drugom mestu, do te mere da sam odlučila da uđem u sabornu kapelu. Šta mari i ako me otkriju? U suštini, upravo je to trebalo da učinim odmah na početku, da idem otvoreno i pitam Alisiju i Oriola je li istina sve to u vezi s njihovom novo-templarskom sektom. Pažljivo priđoh odškrinutim vratima i otvorih ih nekoliko centimetara da pogledam unutra. Grupa ljudi u belim i sivim plaštovima bila mi je okrenuta leđima, gledajući prema oltaru. Nisam imala vremena ništa više da uočim. Neko me je zaskočio iza leđa i oselih hladan ubod oštrice noža na svom vratu. Začuh udarac moje lampe o pod i u nemom užasu napeh se da vidim lice svog napadača. Bože! Umalo nisam umrla. Onaj izraz pobesnelog ludaka! Ona bela proređena bradica. Bio je to čovek sa aerodroma! Da, onaj što me je pratio. Ne liči na mene da previše podižem glas, ali mi ovoga puta izlete krik užasa, prodoran, oštar, plah... Ne sećam se da sam ikada u životu vrisnula na takav način. Svi se zaprepašćeno okrenuše, a onaj čovek, s nožem na mom grlu, gurnu me u unutrašnjost kapele. Teško mi je da zamislim da bi nako na neobičniji način mogao da se predstavi jednoj grupi ljudi, ali - da budem iskrena - ja sam u tom trenutku imala drugih briga i najmanje mi je bilo važno to jesam li se osramotila. Ostadosmo tako nekoliko sekundi, kao u samrznutom kadru nekog filma, ja gledajući u njih, a oni u mene. Najzad, iz pozadine progovori Alisija, koja je na sebi imala beli plašt sa istim onim krstom s dvostrukim poprečnim crtama, crvenim, koji sam videla urezan u kamenu. „Dobro došla, Kristina", smešila se. „Očekivali smo te", i obrati se čoveku: „Hvala vam na trudu, fra Arnau. Možete pustiti gospođicu." Priđe mi ipoljubi me u oba obraza.
„Braćo", reče obraćajući se grupi od pedesetak osoba koje su ispunjavale kapelu, „predstavljam vam Kristinu Vilson, vlasnicu prstena majstora i punopravnog člana našeg reda." Neki klimnuše glavom u znak pozdrava. Uočih da svi imaju crveni krst s dvostrukom prečkom na desnom ramenu. Videh Oriola koji je, baš kao i svi ostali muškarci, ispod belog plašta imao odelo i kravatu. Smešio se šeretski. Takođe sam uspela da prepoznam i starog namćorastog knjižara iz Grala, koji me je gledao narogušeno i ne naročito prijateljski, kao i Marimona, živahnog beležnika,koji se očinski smešio. „Dobro", dodade Alisija. „Biće primljena u ovu zajednicu ako ona to želi i prihvati naše običaje uvođenja." „Izuzetno mi je drago. Žao mi je što sam vas prekinula", zamuckivala sam kao neki student koji je pogrešio učionicu. „Nastavite, molim vas. " Alisija me je uzela pod svoju zaštitu i povela do prve klupe, gde je sedela ona, dala rukom zak svešteniku, i ovaj nastavi misu na latinskom. Arnau, razmišljala sam ja, Arnau d’Estopinija. Otkako mi je Artur ispričao celu priču sumnjala sam, ali sada sam se uverila.Čovek sa aerodroma i bivči monah,koji umišlja da je Arnau d’Estopinija, behu jedan te isti ludak.
36
On nije želeo, ali sam ja toliko navaljivala da je na kraju prihvatio. Ja sam još ranije dobila dva poziva za uranak, ali ne i od njega. Jedan je bio od Luisa, koji mi je predlagao da odemo na proslavu nedaleko od Kadakesa, u jedno predivno zdanje na litici iznad mora. Nije mi bilo nimalo teško da mu uputim jedno ljupko „ne". S Arturom je bilo malo teže. Njegova proslava se održavala u nekoj kući u Sariji; smoking ili tamno odloo za gospodu i dugačke haljine za dame. Moram priznali da me je privlačio, iako sam znala da je bestidnik. Ma hajdete, kriminalac, od onih u finim rukavicama, a možda je baš zato i bio tako privlačan. Ali poziv koji sam ja želela nije stigao, tako da sam Arturu rekla da da ćemo već videti za odlazak, koji zavisi od toga u kakvom ću raspoloženju napustiti templarsku jazbinu. A on je bio tako ljubazan, ili tako zaintaresovan, za mane ili za svoj posao, da je prihvatio moju neodlučnost. Ja sam se u stvari, i dalje potajno nadala da ću na uranak otići sa Oriolom. Po završetku mise, Alisija je kratko zaključila svečani skup s nekoliko reči. Pretpostavljam da su sve vezano za okultizam ili ezoteriju obavili pre toga. Svi su uredno složili svoje plaštove i izašli kroz vrata koja vode na Ulicu svete Ane. Fra Arnau mi je zatražio ključeve pomoću kojih sam ušla, a Alisija mi uz osmeh reče: „A sada da spustimo rezu iznutra." Izlazeći, videh Artura kako s izvesne udaljenosti posmatra i dadoh mu znak da je sve u redu. Zalepih se za Oriola i počeh da ga ispitujem o njegovim planovima za tu noć. Reče mi da se vraća kući sa svojom majkom da skine onu odeću i da potom ide na proslavu s nekim prijateljima. Shvativši da ne pokazuje nameru da me pozove, odlučih da preuzmem inicijativu i zatražih mu da me povede sa sobom. Nije delovao naročito oduševljen tom idejom, a Alisija, kojoj nije promakla nijedna reč iz našeg
razgovora, umešala se rekavši da je to najmanje što se može očekivati od gostoljubivosti Bonaplatovih. Na kraju on prihvati, ali sam znala da ne mogu očekivati da mi ljubazno, otvori vrata automobila. U povratku, Oriol je bio ćutljiv, a Alisija ljubazna. Meni je bilo neprijatno zbog scene koju sam izazvala u crkvi, ali je Alisija to prihvatila kao nešto sasvim prirodno. „Čovek koji te je otkrio u klaustru jeste Arnau d’Estopinija". reče mi. „Da, sve se uklapa u priču koju mi je ispričao Artur. Taj čovek me prati otkako sam došla u Barselonu." „Da, draga", odvrati Alisija.„Prati te i štiti. Seti se izlaska iz knjižare Gral.On vas je spasao od poslušnika tvog prijatelja Artura." „U crkvi si rekla da si me očekivala..." „Moglo se očekivali da će ti taj čovek predložiti da uradiš ono što si uradila. Znali smo da se viđate, a pretpostavljala sam da on ima ključ od prolaza." „A zašto onda niste promenili brave?" „Mislila sam da tvog prijatelja možda zanima neka od starih slika u crkvi", Alisija se smešila. „Da je pao u iskušenje, sada bi bio u zatvoru." Zaćutah zamišljena. Ta žena je izgleda sve držala pod kontrolom. Pripremila je zamku za svog neprijatelja. Radovalo me je što Artur nije nimalo naivan igrač za nju. U automobilu, odlazeći na proslavu i kad smo nas dvoje konačno ostali nasamo, izvinih se Oriolu zbog svog nepriličnog upada u crkvu, a on se nasmeja rekavši da ga ništa ne može iznenaditi, da sam ja takva. Reče da je njegova majka izgleda sve predvidela i da je, znajući za moj odnos sa Arturom, sigurno okupljanja templara držala u tajnosti, čekajući da on otkrije svoje karte. Ja se osetih glupo. Činilo se da svi manipulišu mnome. Tako da sam, u protivnapadu, podsmešljivo govorila o njegovom odlu, kravati i plaštu. „To je tradicija", reče ne prestajući da se smeši. „Tako su naši dedovi želeli da bude." „Kako je moguće da neko tako nekonvencionalan kao što si ti pristaje na tu igru?" Malo je poćutao, a onda reče: „To je u čast moga oca." I nastavismo da ćutimo; bio je to nepobitan argument. Saobraćaj beše
gust, nisam znala kud me vodi,ali sam bila s njim i to mi je bilo dovoljno. „Želim da znaš da nisam ni u kakvom odnosu sa Arturom", ne znam otkud mi dođe potreba da to kažem.„Uporno je ponavljao da on može bolje od bilo koga drugog da proda delove blaga, da ima isto toliko prava koliko i mi i da hoće da sklopimo dogovor." „To je blago moga oca", prekide me Oriol, odsečno. „Ako on nije želeo da pregovara, onda ni ja to ne mogu da prihvatim." Iznenadila me je njegova odlučnost; njegov ton je govorio: „Ili si sa mnom ili si protiv mene." Počinjala sam da stičem jasniju sliku situacije i prisetih se Arturovih reči kad je rekao da postoji krvna osveta. Uzdahnuh pomislivši da bi se cela ta priča s blagom mogla veoma loše završiti. Samo sam se nadala da će tragedija zaobići porodice Bonaplata i Boš, za razliku od onoga što se dogodilo nekoliko godina ranije.
37
Beše to gusta borova šuma koja je dosezala sve do plaže, a tlo je bilo prekriveno veoma sitnim peskom, mestimično zastrto borovim iglicama. Kad smo stigli, ivanjdanska vatra je gorela na pesku, bliže moru, nekoliko metara daleko od rastinja. Na stolovima na rasklapanje bili su poredani cocas, piće i plastične čaše, ali nije bilo stolica i posetioci su sedeli na zemlji. Bilo ih je šezdesetak i svi pozdraviše Oriola, nesumnjivo omiljenu ličnost u družini .Ljudi su pili, ćaskali i Oriol s jednom grupom rasta estetike zapodenu razgovor o programu delovanja nenastanjene kuće koju su oni po svemu sudeći zauzeli na silu, okupirali - tako su oni nazivali te upade. On je zaneseno raspravljao i činilo se da im je vođa. Teško mi je bilo da poverujem da je to isti onaj čovek koji je pre nekoliko sati bio u odelu, s kravatom i belim plaštom s crvenim patrijarškim krstom viteza templara. Kako nikoga nisam poznavala, i nemajući čime drugim da se pozabavim, slušala sam raspravu, iako me ona nije mnogo zanimala i nisam imala šta da pridodam. Osim ako ne bih oslobodila advokaticu koja živi u meni i koja bi me odala kada bih ih obavestila da je to sa okupar kriminal. Kao da to i sami ne znaju! Vrlo važno!, pomislih.Pošto Oriol ovako zamišlja edan uranak, ja nemam ništa protiv. Utom mi jedna devojka, koja je sedela pored mene i slušala razgovor, pruži cigaretu, koja je po svemu sudeći prešla dug put. Smotana rukom i dimeći se na jednom kraju, a na drugom bez filtera, izgledala je jadno, bezvezno. Složih ljubazan osmeh i rekoh: „Ne, hvala." Zagledah se u devojku. Nemoguće da bi prošla bezbednosnu kontrolu na nekom čestitom aerodromu. Nosila je bezbroj minđuša koje su bile zabodene samo u jedno uvo, pirsinge na obrvama, nosu i bradi, a pretpostavljala sam da krije i nekoliko dodatnih metalnih inkrustacija koje
ukrašavaju njene skrivene delove; dajte, čak i kad bi kroz sve kontrole prošla kao od majke rođena, opet bi se uključili svi alarmi. Ali i ona se zagledala u mene. Odmerila me je od glave do pete, s rukama na kukovima i pušeći džoint koji je, sa zadivljujućom ravnotežom, držala na vrhu usana. Kad je završila već me je klasifikovala i, ne uzvraćajući na moj ljubazan smešak skresa mi: „A ti, ribo, iz koje si ti priče?" Oriol se nije potrudio da me obavesti s kim ćemo se sastati, ni kako da se obučem, niti bilo šta, i shvatih da sam tamo ja ta koja odudara, a ne moja neočekivana protivnica, koja me je sigurno gledala baš kao što bih i ja gledala nju da se takva pojavila na mom rođendanskom slavlju u mom stanu na Menhetnu, s pogledom, premda dalekim, na Central park. Ali je zato moj prijatelj zanemario svoj visokoumni razgovor da bi posmatrao nas dve. Činio je to s nimalo prikrivenim osmehom i učini mi se da uživa u onome što, sigurno je mislio on, predstavlja zasluženu kaznu zbog načina na koji sam mu te noći nametnula svoje društvo. Ali moram priznati da, čak i da me je upozorio i da sam prevrnuli sve svoje kofere, ne bih uspela da se kamufliram u takvom okruženju. „Pa, ja...", odgovorih, uznemirena. „Ja sam u poseti Barseloni." „Turistkinja!" uzviknu ona dok joj je Oriol uzimao džoint iz ruke da bi i sam povukao. „šta, kog đavola, jebena turistkinja traži ovde?" Ja sam prilično agresivna kad je potrebno ili kad me izazovu, ali sam u tom trenutku bila uplašena, gledala sam Oriola znajući da mi neće priskočiti u pomoć i poželela sam da nestanem. Ali utom se s drugog kraja vatre oglasiše bongo bubnjevi, kojima se ubrzo pridružiše još neki, pa još neki, dok ne prestadoh da zanimam svoju suparnicu koja je ponovo uzevši cigaretu iz Oriolove ruke, našla čime će se pametnijim baviti. Takođe je razborita polemika o ministarstvu za socijalnu pomoć vlade okupa one kuće, ranije prazne a sada preterano naseljene, prekinula zbog nemoći govornika da dopru do ušiju ostalih s utopijom koja e trebalo da usledi. Ljudi su posedali i, na moje iznenađenje, pojavilo se oš udaraljki. Skoro svi su imali poneku i udarali su sve brže i brže, u ritmu koji je malo pomalo dostigao frenetičnu brzinu. Šum talasa gubio se u tom urnebesu, a plamen vatre uzdizao se visoko, praveći krunu od iskrica koje su želele da na nekoliko trenutaka izigravaju zvezde. Isčezavajuće zvezde,
šašave vatre borove smole. Bilo je prelepo i učini mi se da sam u nekoj drugoj civilizaciji, u nekom drugom svetu. Jedna devojka kose skupljene u nekoliko pletenica, u bluzi i dugačkoj, pripijenoj suknji ustade i kao u transu poče da pokreće ruke i bokove u divljem ritmu koji je gomila složno podržavala. Njen obris ocrtavao se na plamenu u pozadini kao u sveštenice paganskog kulta, sirene plesačice koja moreplovce noći i privlači vatri. Podsetila me je na moju prijateljicu Dženifer na našim zabavama u Njujorku. I baš kao ona, i ta devojka je, dajući ritam svojim bokovima, dovela zabavu do vrhunca. Dešava se isto što i u Njujorku, pomislih s glupim čuđenjem, samo što je to ovde na nivou pećinskih ljudi, bez električne svetlosti. Oni koji nisu svirali, plesali su i noć se pretvorila u vudu ritual. Osetih kako me zahvata to ludilo mase,i kako mi se telo pokreće u istom ritmu. Utom vazduhom zatreperi oštar zvuk, koji je prodirao, probijajući čoveka iznutra, i ako mi je ritam udaraljki pokidao stopala, ovoj mi pokrenu dušu. „To je gralja", reče mi Oriol pre nego što sam se bacila na njega, vukući ga da zaplešemo. Bilo je nevažno je li instrument gralja ili nešto drugo, ono beše zarazno, bila sam raspaljena, zavitlah svoje cipele daleko, osećala sam se kao pećinska žena i u zanosu se prikljućih plesu. Ne znam koliko smo dugo plesali. Moje bose noge uranjale su u sitan pesak, a on beše hladan, zauzdavao ih i masirao u isto vreme. Lica su blistala na svetlosti i toploti vatre, a zvezdano nebo, na mahove ovenčano malim šarolikim svetlima dalekog vatrometa, nadvijalo se nad nama dobrodušno i svečano. Oriol nije bio odan plesni partner i kretao se između jednih i drugih; podjednako je plesao s muškarcima i sa ženama, s pojedincem ili u grupi. Bio je to način uspostavljanja odnosa. Ja sam ga pažljivo posmatrala; bilo e očito da nema stalnog partnera, bio to muškarac ili žena, ili bar ne u toj grupi, iako sam pretpostavljala da se moj prijatelj kreće među raznim plemenima istovremeno i druži s vrlo različitim ljudima .Plamen vatre se smanjio, bubnjevi su se stišali i tada videh kako Oriol jednog mladića hvata za ruku šapćući mu nešio na uvo. Mladić mu se nasmešio, a meni srce poše da tuče. Uprkos šampanjcu, koji sam pila iz plastične čaše, i ritmičnoj euforiji nije mi promakao nijedan detalj od onoga što se tamo dešavalo, i
stadoh da posmatram razne parove, neke istog pola, druge različitog, kako zamiču u borik, s peškirima za plažu koji su im služili kao čaršavi na postelji od peska i borovih iglica. „Šta ti je? Glupačo!", tiho prekoreh samu sebe. „Verena si s Majkom. Voliš ga.šta tebe briga ako je Oriol sretan s muškarcem. Ali sam ipak osetila knedlu u grlu i kako mi se oči pune suzama kad sam ih videla kako se udaljavaju prema šumi držeći se za ruke. Zbogom, moja najdraža sećanja: more, oluja, prvi poljubac, slan i sladak ukus njegovih usana. „Koliko je moja mama u pravu!", promrmljah ponovo. „Njoj je to bilo asno od samog početka ." Ali se oni utom okrenuše i, držeći se i dalje za ruke, potrčaše prema vatri i preskočiše je. Pali su na drugoj strani, na sam rub vatrišta, podižući mlaz iskrica. Potom, udaljivši se već od plamena, pljesnuše se dlanovima slaveći skok i smejući se. A onda drugi parovi krenuše za njima. Oriol nastavi da skače s muškarcima koliko i sa ženama. Uvek su to činili u istom pravcu, od šume prema plaži. Shvatih logiku toga: vatra je i dalje gorela i, kad bi se dve osobe sudarile, skačući iz suprotnih pravaca, usred vatre, ne samo da bi se povredili od udarca već bi zadobili i ozbiljne opekotine. Osim toga, bilo je očito da bi, u slučaju da se neko oprži, pravac trčanja bio pravo prema moru. U tom trenutku Oriol, nakon što me je ostavio samu skoro čitavo veče, dođe do mene. „Vatra je simbol pročišćenja, obnavljanja, spaljivanje starog da bi se započelo novo. Radi se o odbacivanju svih sranja",ispriča mi smešeći se. „A kada u magičnoj Ivanjskoj noći s nekim preskočiš vatru, sklapaš mir s tom osobom, spaljuješ zlu energiju, težiš usavršavanju svog prijateljstva, ili svoje ljubavi. Videćeš da se u vatru bacaju i predmeti; oni predstavljaju stvari kojih želiš da se oslobodiš, one koje su u tvom životu suvišne. „Hoćeš da preskačeš sa mnom?", upitah ga. „Nisam siguran", namignu mi. „Sve što se oprašta,sve što se traži preskačući vatru u noći na Svetog Jovana veštice zapisuju u jednu veliku knjigu. To je večna pogodba." „Plašiš se da se sa mnom obavežeš na nešto? Ili možda postoji nešto što bi trebalo da ti oprostim?"„To se nikad ne govori unapred. Ako se kaže, ne deluje." Potražih svoje cipele, pitajući se kako li će se iz one vatre izvući
čitave, i srećne, i pomislih da vredi rizikovati. Uhvatismo te za ruke i krenusmo prema boriku, gde su parovi već stajali u redu i čekali. Samo je oš nekoliko bongo bubnjeva nastavilo da odzvanja, sada mnogo tiše i prigušenije. Udahnuh duboko i, stežući toplu Oriolovu ruku, osetih da doživljavam jedinstven trenutak, neponovljiv u mom životu. Opijena srećom, osećala sam kako mi srce snažno lupa; moja čula je sve smirivalo miris dima i sagorele smole, vedra zvezdana noć, muzika. Sećam se tog skoka s gotovo istim osećanjima kao i prvog poljupca. Oriol ima velike ruke i njegova dohvati moju, obuhvativši je nežno, ali čvrstim stiskom. Leteli smo iznad plamena; ja padoh malo iza njega, u žeravicu, ali tamo ne ostadoh ni pola sekunde, koliko zbog inercije od trčanja, toliko i zato što me je on povukao za sobom. Ostade mi želja da ga pitam šta je tražio i da ga poljubim onako kao što su neki radili posle skoka. Ali on se okrete da s nekim razgovara. Skakanje preko vatre nastavilo se i dalje, kad jedna devojka priđe vatri i ubaci u nju svežanj papira, potom jedan mladić baci nešto nalik drvenoj kutiji. A onda odaliska koja je započela ples skide košulju da je baci u vatru, otkrivajući lepo oblikovane i bujne grudi. Ne znam je li to bio plemenski običaj ili spontano nadahnuće, tek njen postupak prevagnu i žene su sledile njen primer, razgolićujući se od pojasa nagore, premda ne nudeći tako spektakularne rezultate. Neki mladići takođe spališe svoje majice i ja videh kako Oriol čini isto to s nekim papirima. Naravno da me je to zaintrigiralo. Kad je spaljivanje onoga što se smatralo negativnim prestalo, bongo bubnjevi ponovo ubrzaše ritam i svi koji su sebe smatrali muzičarima sjatiše se da organizuju najveću moguću galamu u pokušaju da dostignu isti ritam. Ples živnu, i devojka koja se u prvom delu istakla ponovo izbi u prvi plan, ovoga puta njišući grudima. Imala je veliku tetovažu koja joj je prekrivala rame i deo leđa . Oriol je sedeo na pesku na izvesnoj udaljenosti od raspojasane grupe i posmatrao plamen i profile plesačica naspram svetlosti. Sedoh pored njega na pesak. „Šta si ono spalio?" On me pogleda pomalo iznenađeno, kao da beše zaboravio na moje prisustvo, kao da nije svestan ni svog prisustva na tom mestu. U sjaju njegovih očiju, sa svetlošću plamena unutar njih, primetih nakupljene suze.
„To se ne govori", nasmeši mi se stidljivo. „Naravno da se govori", uhvatih njegovu veliku ruku među svoje. „Pre skoka nije smelo, sada sme. Tuga koja se podeli manje tišti.Sećaš li se da smo kao mali jedno drugom sve pričali?" „Bilo je to pismo", priznade nakon kraćeg ćutanja. „Koje pismo?" Slutila sam odgovor. „Pismo moga oca, ono o nasledstvu." „Ali kako si mogao da ga spališ?", zabrinuto upitah. „Poslednje pismo tvog oca! Pokajaćeš se." „Već se kajem." „Ali zašto?" „Jer sam želeo da zaboravim, ili bar da ga se ne sećam tako često, s toliko bola. On je bio tragedija mog detinjstva. Osećam da me je napustio." Pred očima mi iskrsnu slika iz vremena kad smo bili mali, a njegov otac dolazio u mestašce. Oriol bi izašao na put da ga poljubi,potom bi ga uhvatio za ruku i zakačio se za nju, u znak posedovanja, premeštajući je s edne na drugu stranu. Gledao je nagore s onim smeškom punim uživanja; „Ovo je moj tata", kao da je govorio. Obožavao ga je. „Sigurno je imao svoje razloge", uteših ga. „Znaš da nikoga nije voleo kao tebe. Nije želeo da te na pusti ." Oriol ništa ne odgovori i stavi cigaretu marihuane među usne, ja ostadoh pored njega, ćuteći, i oduzeh mu je da povučem dim. „Znaš?", upitah ga ubrzo. On ništa ne reče. „Sećaš li se pisama?",nastavih nedugo zatim. „Kojih pisama?", najzad rasejano odgovori. „Naših!", malo se ljutnuh. Kako kojih pisama? Koja bi to plsma na svetu mogla biti važnija od tih? „Onih koja na ja pisala tebi i koja si ti pitao meni." „Da?" „Znam zašto ih nikad nismo dobili." On ponovo zaćuta. Ali ne i ja. Ispričah mu o ljubavi moje majke prema njegovom ocu i kako se moja mama plašila da se seti onog vremena, i da će se njeno iskustvo ponoviti meni i da je želela da spreči da se nas dvoje volimo, zato je presretala pisma, zato ih je zadržala, zato ih nikad nismo dobili. Nisam mu pomenula to da Marija del Mar misli da je homoseksualac.
„Baš šteta", reče na kraju Oriol. „Uneo sam mnogo emocija u ono što sam ti pisao, naročito kad mi je umro otac. Toga se odlično sećam. Bio sam toliko usamljen i uporno ti pisao, očajnički, iako mi od tebe nije stizao nikakav odgovor. Tešio sam se time da si ih bar ti pročitala, imao sam potrebu da stupim s tobom u kontakt. Toliko sam želeo da razgovaramo! Ali nisam imao čak ni broj tvog telefona!" Ja mu priđoh bliže i rekoh mu: „Možda bismo sve ono što smo pisali i što se izgubilo mogli jedno drugom ponovo da ispričamo, još jednom..." Utom plesačica zanosnog tela, sada blistavog od znoja, priđe i sede s druge strane do Oriola. Povuče dim iste cigarete od koje je ostao samo opušak i poče nešto da mu šapuće. Činilo se da mu gricka uvo. Ona se smeuljila, a on ju je povremeno pratio u tome. Na kraju ustade uhvativši Oriola za ruku. Stresoh se. Ta fufa ga je zvala da ode s njom u šumu. Natezali su se i šalili i na kraju, ne puštajući ga, ona ga odvede. Ne možete da zamislite moje razočaranje. Samo nekoliko minuta pre toga očajavala sam misleći da je on homoseksualac a sada sam očajavala zato što je otišao s onom devojkom tela kao izvajanog. Trebalo bi da se radujem, pomislih, nije gej. Ali šta se to mene tiče? To uopšte ne bi trebalo da me zanima. Ja sam verena i čim se vratim u Sjedinjene Države udaću se za Majka, sjajnog momka koji umnogome nadmašuje bilo koga od ovih ovde. Ali kad ga ugledah kako se vraća nakon nekoliko minuta - nedovoljno vremena da se išta desi - noseći gitaru, srce mi zatreperi od sreće. Koliko sam se radovala što ta devojka nije isterala svoje! Pomislih kako će ta zmijurina tamo, u mračnom boriku, sigurno naći svog zmijskog parnjaka koji će zadovoljiti njenu polnu nezasitost. Ponekad sam prava zloća. Oriol sede na pesak na metar od mene i tiho zasvira neke taktove. Najednom me salete ono pitanje: je li homoseksualac? Naravno, mora da este, samo se tako može objasniti da jedan muškarac odoli jednoj fufi poput ove. A potom se zapitah: jesam li ja normalna. Još su se čuli poneki timpani s druge strane vatre, ali više niko nije plesao i od spaljivanja predmeta oduševljenje je postepeno splašnjavalo. Udaranje je bilo usporeno, zamišljeno, intimno. A onda Oriol poče da prebira po svojoj gitari, potom odsvira jedan klasičan komad koji nisam
prepoznala i nastavi s melanholičnom Pesmom ptica punom osećanja. Potom zapeva, kao samo za nas dvoje, propraćen akordima. „Kada te spremiš prema Itaci da pođeš... Mogla sam da mu vidim suze u očima i znala sam da to nije pesma kao svaka druga. Zar to nije jedna od onih koja je Enrik slušao pre nego što je umro? Slušala sam pažljivo. Pevao je nežno, pevao je tiho, povučeno i usamljeno, ali polako počeše da pristižu ovi i oni, praveći krug oko njega.Ljudi su ga slušali s poštovanjem i primetih da su neki od njih upućeni u tajnu koja je meni bila nepoznata. Kad je završio, pljeskali su mu i tražili još, ali on nije hteo da nastavi da peva, stekla sam utisak da oseća kako je publika narušila njegovu intimnost i zahtevao je da gitaru prosledi nekom drugom. Završila je kod devojke koja se na početku večeri bila nameračila na mene. Ona, kojoj dve ruke nisu bile dovoljne da se prihvati oba posla, prosledi svoju izbalavljenu cigaretu marihuane drugome i započe jednu pesmu, mnogo poletniju, o kući neke tamo Ines koja je tražila da urade s njom šta god hoće ili nešto u tom stilu. Jedan mladić ju je pratio na bongo bubnjevima. Poistovetila sam pevačicu s protagoniskinjom pesme. Isti soj. Isakoristih priliku što Oriol prestade da bude središte zabave da bih mu šapnula na uvo: „Mislio si na Enrika dok si pevao." „Moj otac je obožavao tu pesmu. Slušao ju je pre nego što je umro." „Otkud znaš?" „Bila je na njegovom gramofonu kad su ga pronašli. Sigurno ju je slušao. Jesi li razumela tekst?" Jesam, naravno, odnosi se na Odiseja i na njegov povratak iz Troje. Plovio je godinama da bi se vratio na svoje ostrvo, Itaku." „Naravno, tekst se bazira na pesmi Grka Konstantina Kavafija", i polako, kao da se priseća, poče da recituje: „Kada se spremiš prema ltaci da pođeš, treba da zaželiš da putovanje bude dugo... Ali uopšte nemoj da ubrzavaš putovanje... Bolje neka godine mnoge traju i na ostrvo da već kao starac stigneš, obogaćen onim što si uz put stekao, ne očekujući da ti ltaka pruži bogatstvo... Itaka ti je dala divno putovanje... I ako je nadeš siromašnu, Itaka te nije prevarila. Tako si mudar postao, s tolikim iskustvom, pa ćeš razumeti već šta to Itake znače."
Nije me gledao, pogled mu beše prikovan za blistavo crvenilo plamena i neko vreme je razmišljao pre nego što nastavio da priča. Ceo život provedemo želeći da nešto dostignemo, sledeći snove, verujući da ćemo, kad to dobijemo, postati srećni. Ali nije tako. Zivot je u putu, ne na kraju. Nije važno koliko je lepo, važno, produhovljeno ono čemu težimo. Poslednja stanica je uvek smrt. Ako ne umemo da budemo srećni, da budemo bolji, da budemo onakvi kakvi želimo da budemo u putu, nećemo to postići ni na kraju. To je razlog zbog kojeg moramo uživati u trenutku. Zivot je prepun blaga za kojim ljudi jure, to su sve one stvari za koje oni veruju da će im doneti sreću, a za koje se uglavnom ispostavi da su varke i ponekad, kad dostigne ono za čim je toliko žudeo, čovek se zatekne samo s prazninom u rukama." „Hoćeš da kažeš da nas tvoj otac zavarava s blagom? Da nas navodi da igramo istu igru koju smo igrali kao mali, samo i sada kao odrasli?" „Ne znam", uzdahnu. „Ali znam da je u njegovoj filozofiji istinsko bogatstvo predstavljao put, osećaj traženja, napetost želje umesto opuštene zasićenosti. Verovao je u uživanje u trenutku, u latinsko carpe diem. Sećam se da smo, igrajući se traženja blaga, na kraju pronalazili samo nekoliko bombona. Važne su bile emocije, trenuci koje smo doživeli u traženju." Kapci su mi otežali, govor mi postao usporen, a misli otupele; hvatao me je san. Beše to veče neobično snažnih osećanja i sada najednom splasnuh. Moj tajni ulazak u crkvu svete Ane, Arnau d'Estopinija koji me je uhvatio, moje predstavljanje templarima, pećinski ples, skakanje preko vatre i moja uznemirenost time s kim je Oriol otišao u borovu šumu. Previše za samo jednu noć. Je li to carpe diem? Možda pre carpe noć. Oriol prekide razgovor i stade da sluša pevaćicu. A ja, sedeći na pesku, pokrivena jednim peškirom za plažu koje je on izvadio iz automobila, pokušavala sam da te zaštitim od hladnoće i oduprem snu. Nisam videla kazaljke sata, ali sigurno je bilo blizu šest. Neko pokaza horizont iznad mora. Plavosiva linija ocrtavala se između tame i plavetnila mora. Nekolicina protagonista živnu i ponovo poče da kinji svoje bubnjeve, pokušavajući da zadrži ujednačen ritam. Dok se nebo prelamalo u svetle tonove i beskonačne trenutke kad se činilo da se svetlost neće pojačati već čak i smanjiti u svojoj snazi, kao da je more guta da bi sopstvene boje učinilo jasnim, svako ko je imao nešto što zvuči kao udaranje lupao je u
zadivljujućoj graji neobuzdanog oduševljenja. Potom zlatna tačka zasja na liniji usnulog mora i neba bez oblaka. Rasterećenost se čak za trenutak poveća i svi počeše da viču pozdravljajući Sunce. I ja učinih isto. Bili su to pećinski ljudi koji obožavaju svog boga, a ja samo još jedna od njih. Malo pomalo, stvarajući liniju zlaćane svetlosti iznad obzora, dolazeći prema nama, umnožavajući se iznad krotkih talasa, sunce, koje je već ranjavalo čak i zmirkave oči, uzdizalo se polako dok se nije odvojilo od horizonta. Utom jedan mladić i jedna devojka, nagi, skačući i vrišteći uđoše u more. Još neki krenuše za njima, a potom još više njih. Videh da Oriol skida odeću i, već potpuno razbuđena iz svoje sanjivosti od pre samo nekoliko minuta, pomislih kako moj prijatelj nije nimalo loše obdaren. „Ideš?", upita. Nikad se ranije nisam razgolitila na javnom mestu, i samo sam nekoliko puta bila u toples varijanti, ali nisam čekala drugi poziv. Bacih peškir na stranu, preko njega opušteno spustih svoju odeću i s dva prstena kao edinim ukrasom na sebi, utrčah u more držeći Oriola za ruku. Voda, u suprotnosti s noćnim vazduhom, beše topla, i moglo se hodati metrima i metrima a da vas, ne računajući neku neočekivanu nepriliku, ne prekrije. Svi u nju uđoše nagi, praćakajući se i smejući se. Kad se kupanje završilo, mnogi ostadoše da spavaju na plaži, mada smo mi odlučili da se vratimo u Barselonu. Ali oblačeći se nisam pronašla svoje cipele. Dok sam ih tražili, iza leđa začuh: „A ti, plavušice, šta si ti spalila na lomači?" Okrenuh se uverivši se da je to ona Ines s metalnim inkrustacijama. Brisala se peškirom i samo jedan letimičan pogled potvrdi moje sumnje s početka večeri. Nosila je minđuše na grudima, u pupku, a sigurno ih je imala i na nekim skrivenijim mestima. Ova se baš navrzla na mene, pomislih rešavajući da li da joj odgovorim ili ne. Bila sam umorna od noći i ne baš dobro raspoložena. Poželeh da budem ljubazna, te odgovorih: „Ništa." „Varaš se". odvrati ona smejuči se. „Spalila si skupocene cipele." „Molim?" Pomislih da se sigurno ludira sa mnom. „Kažem da je svrha ove noći da se svetom može hodati i bez cipela od dve stotine evra." Kučka je likovala. „Bacila sam ih u vatru kad si ušla u
vodu." „Šališ se?" „Ne, plavušice. Videčeš koliko je lepše hodati bos." Bila sam ubedena da se šali. Ali priđoh vatri, koja je na ponekim mestima i dalje gorela, i sa strane gde sam ostavila svoju odeću, tamo su bile moje cipele, u žeravici, jedna tinjajući a druga ugljenisana, smrdeći na spaljen rog. Mislila sam da me oči varaju. Spodoba se smejala, pretpostavljam opisujući svoj podvig onima iz svoje družine. Moram primati da je bila u pravu. Bez cipela se može hodati. A isto tako i trčati. Ne sećam se pojedinosti, samo da me je moja razjarenost oslobodila svih ograničenja, društvenih konvencija, umora, razboritosti. Ona to nije očekivala od „plavušice"; bila je okrenuta leđima razgovarajući sa svojim ortacima, oblačeći se i dalje, i ja je jednim potezom povukoh za pletenice i oborih na zemlju. Sčepah je snažno za kosu i nazivajući je prokletom kurvom, svom svojom snagom počeh da je vučem po pesku, dok je ona pokušavala da se odbrani. Ne znam šta bi se posle desilo da Oriol nije uhvatio mene, a nekoliko njih nju. Poželela sam da je bacim u vatra, da gori zajedno s mojim cipelama, ili bar da joj jednim potezom strgnem minđuše sa bradavica, ali kad me je prošao prvi bes dopustih Oriolu da me odvrati od kavge. Metalka se povratila i obasipala me je uvredama, gledajući me s ludom željom da mi razbije nos, ali su je, na svu sreću, u tom trenutku držali zauzdanu. Oriol se čitavim putem do Barselone smejao. Ja sam nožnim prstima opipavala gumene patosnice u automobilu odmeravajući situaciju. Divljakuša. Ponašala sam se gore od troglodita. „Hoćeš li moći da hodiš svetom bez cipela od dve stotine evra?"žacnu me Oriol veselo. Pridružih se njegovom smehu. Pustolovina je vredela mnogo više. Carpe diem.
38
Probudi me melodija mog mobilnog telefona. Moram da promenim tu muzikicu, pomislih. Već je počela da me nervira, a naročito u tom trenutku. Ko to zove u ovo doba? Zar to nije moglo da sačeka dok se ne probudim? Beše to Artur Boš da me pita kako sam provela noć. Noć? Za mene se ona oš nije završila. Naravno da sam kasno legla! Toliko da je već bilo rano. Ne, templari su se lepo poneli prema meni. Dogovor za ručak? Ne, naravno da ne. Zar je već jedan? Zao mi je, ali hoću da spavam, zovi me kad se probudim. Nisam bila ljubazna, setih se da sam na uranak otišla bez svog tek kupljenog telefona i da me je Artur sigurno zvao da vidi jesam li dobro. Stadoh da razmišljam o svitanju, o praćakanju u moru i o nagom Oriolu Zadremah. Ne verujem da sam uspela da zaspim, jer je prokleti telefon ponovo zazvonio. Kako se nisam setila da ga isključim? Ovoga puta je bio Luis. Bio je ushićen. „Imam ga!", ciknuo je. „Šta to?" „Rešenje, rešenje da nastavimo." „Šta da nastavimo?" „Ove noći mi je odjednom došla inspiracija!", uzviknu oduševljeno. „Sve sam video savršeno jasno. Enrikovo pismo sve objašnjava." Ćutala sam pokušavajući da povežem sve to, ali Luis nije bio spreman da mi stavi nitrenutak predaha da dođem sebi. „Ja sam u Kadakesu i dolazim pravo Oriolovoj kući. Jesi li ti tamo?" „Da." „Reci mu onda, pa se vidimo." Podigoh zastore i ugledah Barselonu okupanu već popodnevnim suncem i učini mi se snenijom nego nekog uobičajenog prazničnog dana. Možda to beše samo odraz mog stanja. Istuširah se, a kad sam sišla, beše već prošlo
tri sata posle podne. Da nije Luisa, još bih spavala, pomislih, i nisam mu bila baš zahvalna zbog njegove službe buđenja. Dragi Luise, Sećaš li se kad smo se igrali sa Oriolom i Kristinom traženja blaga i kad sam ja sakrio putokaze u bašti kuće u Ulici Tibidabo? To je ista igra. Samo što je sada stvarna. Budi srećan s Kristinom i Oriolom. Tvoj ujak Enrik
Samo to, u Luisovom pismu pisalo je samo to. Pročitao ga je naglas i prosledio nam ga da se sopstvenim očima uverimo da zna dobro da čitati. A pošto nije moglo biti drugačije, prvo ja, a onda Oriol, detaljno smo ga pregledali ćuteći. Pisalo je samo to i ništa više. Sedeći za stolom u bašti, možda u nameri da izbegnemo Alisiju, možda zato što je, kad smo bili mali, bašta bila naša teritorija, gledali smo u tišini Luisa, koji je, opet, posmatrao nas ozarenog lica čoveka koji zna ili misli da zna nešto više. „Zar vam nije jasno?", upita. Meni ništa nije bilo jasno, a po svemu sudeći ni Oriolu; gledali smo se nemo, sležući ramenima. „Putokazi, on je sakrivao od nas putokaze u bašti", objasni najzad. „A koje je bilo njegovo omiljeno mesto?" „Kamen sa zdenca!", uzviknusmo uglas. Na samo nekoliko metara od mesta gde smo se mi nalazili postoji jedno područje bez drveća, a u središtu bunar koji je služio svojoj svrsi krajem 19. veka, kad u tim krajevima nije bilo tekuće vode. Za nas je on oduvek predstavljao samo ukras, ali je imao jednu magičnu osobinu: jedan od kamenova umetnički obrađenog zidića, jedan mali koji je gotovo doticao zemlju, pomerao se otkrivajući udubljenje koje je imalo glavnu ulogu u mnogim našim igrama traženja blaga i za čije je postojanje znala samo jedna odrasla osoba: Enrik. „Misliš da je tamo ostavio neki putokaz?" Samo što izgovorih, shvatih da je to savršeno očigledno. „Naravno! Zar ne piše tako u pismu?" Pa jeste, moradoh da se složim; tako je pisalo ako je tako htelo da se
protumači. „Idemo?", predloži Oriol i, čim on spomenu pokret, u meni se stvori osećaj praznine u stomaku. Kao kad sam bila mala. Žustro skočismo i kao deca odjurismo do bunara. U takvim situacijama svi smo hteli da pomerimo kamen i nesumnjivo setivši se toga, Luis nam asno stavi do znanja da bi ovoga puta bio red da njemu pripadne ta čast. Nije bilo rasprave i on pažljivo pođe da vuče kamen napolje, pomažući se ednim udubljenjem koje je oduvek bilo tamo. Srce mi je divljački tuklo i nakon nekoliko minula koji mi se pretvoriše u večnost, kao i sporosti koja me je izluđivala, on izvuče kamen. Zavuče ruku unutra i pogleda nas, prvo edno, a zatim drugo, upućujući nam smešak. Došlo mi je da ga ubijem; ljudi se uglavnom nikad ne promene, a on je i dalje bio onaj nepodnošljivi debeljko koji uživa da bude u centru pažnje. „Ovde nečega ima", najzad reče. I izvuče neki plastični zamotuljak. Pažljivo ga razmota, i pojavi se pištolj. Bila je tu i poruka. „Ovo više nije igra. Upotrebite ga ako bude potrebno." Podiđoše me žmarci i obuze me neka crna slutnja koju nisam htela da podelim s njima. Nema sumnje da je to oružje koje traži inspektor Kastiljo. Tim pištoljem su ubijene četiri osobe,to je onaj koji sam sanjala. A Enrik je nagoveštavao da bi pištolj ponovo mogao da ubije. Ali oružje nije donosilo nikakav putokaz ka blagu. „Ima li još nečega?", upitah nestrpljivo. Morali smo da otrpimo istu ceremoniju traženja, a potom Luis, ruke zauvučene u rupu, konačno reče: „Ima." „Pa izvadi ga već jedan jebeni put", planuh. Luis me pogleda popreko, ali posluša. Izruče još jedan zamotuljak, mnogo manji. Beše to jedan papir, na kojem je pisalo: TU QUI LEGIS ORA PRO ME. „To je latinski", pojasni Oriol. „A znači: Ti koji ovo čitaš, moli se za mene." „Kako i dolikuje jednom otmenom vitezu templaru", promrmljah. Zgledašmo se. Na licima svojih prijatelja pročitah iznenađenje denie i
utučenost. Enrik je tražio da se molimo za njega. I mi smo to učinili; oči mi behu pune suza. Zamišljala sam ga kako sakriva pištolj, možda s grižom savesti, znajući da će umreti i da je počinio toliko grehova, ako je verovao u njih, da su mu potrebne naše molitve. Šta li je osećao ostavljajući nam ovu molbu za posle smrti? Verovatno beskrajnu usamljenost i strah, zbog onoga što je učinio, zbog onoga što je nameravao da učini i zbog onoga što će se desiti posle. Ali zašto? Šta ga je navelo da izvrši samoubistvo? „Predlažem vam da odemo na misu", reće Oriol, prekidajući moje crne misli. Kad smo ušli u crkvu, sunce je i dalje sijalo, iako su mu zgrade koje su e okruživale zaprečavale put do nje. Osmotrih na dnevnoj svetlosti ono mesto koje sam predhodne noći napustila bez ikakve želje za razmišljanjem.Mali trg je odisao spokojem. Tu se nalazio granični krst ispred ulaza koji s trga vodi u klaustar. Od njega je ostao samo dugačak kameni stub; gornji deo je sigurno uništen za vreme edne od onih hajki na crkvu, tako učestalih u Barseloni krajem 19. i početkom 20. veka, verovalno u nekom vandalskom napadu. Kakva šteta. Volela bili da znam kakvi su mu bili kraci. Cetiri „ruke" je imao krst prikazan na papiru na kome je bila označena satnica misa, baš kao i onaj isklesan u kamenu na raznim mrstima u crkvi. Isti onaj koji se mogao videti na plaštovima novih templara. „Siromašni vitezovi Isusa Hrista koristili su dva modela krstova", objasni mi Oriol kad sam to pomenula. „Krst s četiri "ruke" zove se patrijarški, po jerusalimskom patrijarhu, uz lorenski, zatim krst reda iz Kalatrave, a verovatno ih ima još nekoliko. Osim ovih, templari su koristili i spljošteni krst, sa svim jednakim kracima i proširenih krajeva. Kao na tvom prstenu." „A otkud to da u ovoj crkvi ima templarskih krstova?" „Zato što su se o patrijarški krst mnogi otimali. Koristili su ga koliko vitezovi reda Hristovog groba toliko i templari, izvesno vreme jovanovci i, naravno, kalatravski vitezovi. A ispada da je crkva svete Ane u Barseloni bila sedište reda vitezova Hristovog groba. U današnje vreme pomenuti red kao obeležje koristi crveni krst okružen s četiri manja krsta u znak sećanja na pet Hristovih rana. A ova crkva je zvanično i dalje njihov glavni stožer u Kataloniji."
„A nezvanično?" „To već i sama znaš",odgovori Oriol, namignuvši mi saučesnički. Dugo već nisam s tolikom posvećenošću pratila misu. Molba iz Enrikovog pisma ranila mi je dušu. A pištolj mi je izazvao duboku tugu, mračnu, vratio mi bolna sećanja na moje preživljavanje ubistva Bošovih. Kako je neko poput Enrika, koji je bio pravi zaljubljenik u život, mogao da ubije nekoga i potom izvrši umoubistvo? Sigurno je bio očajan, kako je mogao da ostavi Oriola? Dobar deo mise provela sam tiho plačući. Istovremeno se moleći za njegovu dušu. S vremena na vreme pogledala bih svoje prijatelje. Oriol je izgledao isto onako udubljen kao što sam bili ja, a Luis se uzvrteo, gledajući čas na jednu, čas na drugu stranu, ali se nesumnjivo na trenutke trudio da što je moguće bolje obavi svoje molitve. Naravno, ako ih se uopšte sećao. Meni je služba prijala. Po završetku sam se osećala mnogo bolje, nekoliko dubokih uzdaha kao posledica plača doprlo mi je iz utrobe, ali sam bila smirena, gotovo srećna. Ispunila sam Enrikovu želju, moleći se i moleći, i obećala sebi da ću to s vremena na vreme činiti. Nadala sam se da sam pomogla njegovoj duši bar onoliko koliko su moj duh okrepile i služba i molitva. Oriol nam dade znak i povede nas prema vratima koja su vodila u klaustar. S desne strane nalazio se hodnik koji je iz crkve vodio prema ulazu u sabornu kapelu, gde su se održavali templarski obredi i, prisetivši se svoje pustolovine i susreta s Arnauom d'Estopinijom, ja se sva naježila. „Poruka moga oca nije bila samo molba za njegovu dašu, tiho nam reče Oriol. „Siguran sam da su mu naše molitve donele dobro, ali mislim da je poruka putokaz." „Putokaz?", gotovo uzviknu Luis. Ja sam pokušavala da razmišljam brzo. „Kako znaš da jeste?" „Pogledajte na vašu desnu stranu." Tako i učinismo. Tamo, kraj zida, nalazila se jedna statua u ležećem položaju. Neki tamo Migel de Bore, vrhovni zapovednik španskih galija, tu e počivao već vekovima. Setih se šta mi je rekao Artur: ta crkva je bila i grobnica. Priđosmo bliže.Oriol pokaza jednu ploču na podu, s urezanim natpisom:
TU QUI LEGIS ORA PRO ME Luis i ja zanemesmo u čudu. „Kad si ukapirao?", ubrzo upita Luis. „Odmah", licem mu pređe obešenjački osmeh. „Dolazim u ovu crkvu odmalena. Poznajem svaki njen kutak." Ne rekoh mu ni reč. Izgubila sam glas moleći se i plačući zbog one poruke, za koju se sad ispostavilo da je samo još jedna karika u lancu igre. A stoka od Oriola se samo igrala mojim osećanjima. Posle rekoh sebi da nije loše št0 sam se molila i pomislih kako je i Oriol učinio isto. Ali vratiću mu to. „I šta ćemo sada da radimo?", upita Luis. „Zasad izađimo u klaustar. Ako me mosen uhvati kako šapućem u njegovoj crkvi, ljutiće se isto onako kako se ljutio kad sam bio mali." Izašli smo u jednu granju u Ulici svete Ane da se dogovorimo o našem stedećem koraku. Luis i ja smo navijali za to da podignemo ploču i vidimo šta se unutra nalazi. Mrtvac, odgovorio je Oriol. Pa šta, odgovorismo nas dvoje, treba videti čega tamo još ima. Oriol je rekao da bi to predstavljalo skrnavljenje groba i da otvaranje grobnice podrazumeva poštovanje osnovnih etičkih, zakonskih i religioznih procedura. Luis mu na to reče da, budući da on zauzima kuće u tuđem vlasništvu, ne bi trebalo da mu predstavlja teškoću da uđe u jedno slično prebivalište; njegov vlasnik svakako neće podneti prijavu. A Oriol reče kako vlasnik neće, ali da sveštenik sigurno hoće. „Onda ćemo to uraditi noću, kad on nije tu", navaljivao je Luis. A Oriol kaza da on ne bi mogao da prevari mosena, koji je jedan od njegovih. „E pa ako je jedan od tvojih, neka nam pomogne", rekosmo mu. I na tome se završilo. Kad smo otišli kod njega, sveštenik ispusti krik do neba; „Hoćete da otvorite zapovednikov grob?!I ne pomišljajte na to!", reče Oriolu, „To je i tvoj otac hteo da uradi, ali mu ja dozvolio. Osim togu, ispod statue nema ničega, bila je izložena jedno vreme, godinama, u Pomorskom muzeju." „Moj otac je hteo da otvori taj grob?", upita Oriol „Dobro si čuo; hteo je nešto da stavi unutra. Ja mu nisam dao."
„I šta je uradio?" „Dao je to meni da vam dam kad i vi budete poželeli da ga otvorite." Nekoliko minuta kasnije, u rukama smo držali svežanj s istim rukopisom i sa istim pečatom od voska kao onaj iz knjižare Gral. Pogledasmo se ozareni .To je deo koji nam je nedostajao!
39
Opet smo bili deca. U stvari, kad se setim tih dana,shvatim, da smo se neprestano vraćali u detinstvo. Luis je vozio prema svojoj kući dok smo svi uglas uzbuđeno ćeretali. Tamo smo odlepili voštane pečate, istovetne s onim s prvog svežnja, i nabasali na isti rukopis i istu vrstu papira. Oriol je navaljivao da čitanje započnemo poslednjim rečenicama prvog dokumenta, što Luis i učini, te mu se reči starog fra Arnaua d'Estopinije ponovo pojaviše na usnama: „Ali monasi Himeno i Ramon za mene su čuvali posebnu čast. Hteli su da zaštite najbolje što je svako templarsko središte čuvalo. Jednom kad sve bude prikupljeno u Miravetu a situacija se pogorša, otići ću u Penjiskolu s blagom, utovariti ga na Na Santa Coloma, brod koji nijedna kraljevska galija nije mogla da nadmaši, i sakriti ga na nekom sigurnom mestu dok ne prođe vreme neizvesnosti. Zakleo sam se, spasom duše svoje, da nikad neću dozvoliti da se iko ko nije dobar templar ikada domogne takvih drigocenosti. A Ramon Sagvardija mi je poklonio svoj prsten, onaj s proširenim krstom u rubinu, da me podseća na moje obećanje i moje poslanje. Bio sam dirnut verom koju su ti monasi visokog ringa položili u mene i dane čekanja sam, dok blago nije stiglo, proveo posteći i moleći Gospoda da mi da snage da dostojno obavim jedan tako važan zadatak. Dao bih svoj život, dao bih sve, samo da uspem u svojoj nameri." Luis zastade i, uzevši prvu stranicu drugog svežnja, nastavi da čita: „Dana 5. novembra fra Himeno de Lenda sastao se snašim kraljem da ga zamoli za pomoć, i kralj ga je uverio da veruje u našu nevinost, iako nije mogao da donese konačnu odluku o tome hoće li nam pomoći dok sve ne razmotri sa svojim većem. Ali je Haime II zamerio našem majstoru što opskrbljujemo svoja utvrđenja; nesumnjivo nas je nadgledao. Taj susret s kraljem nije umirio fra Himena, te ovaj naloži da njegov
zamenik i prijatelj, fra Sagvardija, odloži povratak na svoj posed u Masdeu, u Roseljonu, i ostane u glavnom štabu u Miravetu. Majstor je ostao pored kralja da se zauzme za red, sastavši se ponovo s njim 19. novembra u Teruelo. Dok smo mi u Miravetu bili uznemireni, fra Sagvardiji su stigle vesti da se kralj požalio na prisustvo dominikanskog sveštenika Huana de Lotgera, glavnog inkvizitora, i da se ovaj zalaže za naše utamničenje. Smesta je poslao poruku svom pretpostavljenom „Verujemo da se vi, gospodine, kao i svaki drugi monah koji se nalazi na dvoru, izlažete velikoj opasnosti." Ali fra Himeno nije mario za sopstvenu sigurnost; njemu beše važno samo da spase naše bratstvo, te je odlučio, oglušujući se o zdrav razum, da nastavi blizu kralja. Sutradan nakon prve mise, i uz blagoslov fra Sagvardije. krenuh ka Penjiskoli s brojnom pratnjom; kretali smo se najvećom brzinom koju su kočije moglo da dostignu i nisam se smirio sve dok pod svojim nogama nisam osetio čvrstu palubu svoje galije i dok se sve blago nije našlo na njoj. Komandora Penjiskole, Perea de Sant Husta, zamolio sam za specijalnu stražu te noći i u zoru narednog dana smo isplovili. Vratio sam se nekoliko dana kasnije, brže-bolje. Bio sam zadovoljan što sam uspešno obavio zadatak koji mi je dao majstor, ali tužan što sam morao da žtvujem svoje galijote Saracene, koji su mi pomogli da sakrijem blago. Neki Mavari su godinama bili naši robovi i to što smo im odrubili glave prouzrokovalo nam je veliki bol." „Sačekaj trenutak!", zamolih Luisa. Već sam ranije prošla kroz to i imala sam iskustva. Zatvorih se u kupatilo i sedoh na šolju. Bože dragi, opet mi se isto dešava! San o obezglavljenima. Obala, uzburkano more, oblaci koji jure nebom i monasi koji presecaju vratove onim nesrećnicima okovanim u lance. Strahota! A Arnau d'Estopinija sve to priča potpuno prirodno, ne pridajući tome previše značaja. Udahnuh duboko, pokušavajući da smirim svoje srce. Ne mogu da se naviknem na to, to je nemoguće. Pogledah onaj prsten, glavnog krivca mog nespokoja, koji je blistao iznemoglo, lenjo. Nije me čudilo što je Arnau d'Estopinija, ne onaj iz 14. veka, koji je diktirao spise, već aktuelni, onaj ludak koji zamišlja da je drugi, poremetio pameću. Ali nije bio toliko lud da ne bude u stanju da se tog prstena s krstom boje krvi reši i da ga
Enriku u zamenu za penziju. I Enrika, je li njega taj izopačeni prsten naveo na ubistvo i samoubistvo? Pogledah ga ponovo. Stajao je tamo, neustrašiv, nedužnog izgleda, bio je čak i lep, s tom svojom šestokrakom zvezdom koja mu je sijala u unutrašnjosti. A onda se setih Alisijinih upozorenja vezanih za njega, i zaključih da je bila u pravu; Mars, nasilje i krv vladali su tim muškim rubinom. Kad sam se vratila, Luis je pripremao kafu pričajući s Oriolom da je Arnau sigurno verovao u svoju milostivost koljući samo svoje veslače, budući da je u islamu vladalo opšte verovanje da obezglavljeni nemaju pristup u raj. Mora da se osećao strašno pametnim, jer je u nastavku napravio duhovitu opasku, s onim za njega tipičnim nepristojnim prizvukom, vezanu za moj odlazak u kupatilo. Oriol mi se smeškao skupljajući svoje koso usečene oči, kao da daje podršku pošalicama svog rođaka. „Još uvek te boli prst?", upiti pokazujući na moju ruku. I ja shvatih da svojim osmehom nije podržavao Luisa, već mene, on je znao za prsten i naslućivao moje patnje. Luis se ponovo prihvati čitanja i mi ponovo začusmo glas Arnaua d'Estopinije kroz vekove: „Kad sam se vratio, saznao sam da je naš majstor, uprkos opasnosti, odlučio da prati kralja do Valensije, kako bi nastavio da se zalaće za red. I upravo je tamo, u našem prestoničkom manastiru, kralj, i pored svih njegovih pređašnjih lepih reči, naložio, da ga strpaju u zatvor 5. decembra. Don Haime se nije tu rzaustavio; dva dano kasnije zatvorio je sve monahe iz Burijane, potom je zauzeo utvrđenje u Ćirivetu, gde nije pružen nikakav otpor, i krenuo nagore, prema severu, ka utvrđenju u Penjiskoli. Aragonski kralj, baš kao i bedan francuski kralj, prevarom su doveli do toga da mnoga braća budu uhvaćena na prepad ili bez želje za otporom. Kad sam saznao da dolaze, bio sam spreman da ponovo isplovim svojim brodom na jug. Nije bilo doba plovidbe i nisam imao dovoljno galijota, ali Na Santa Coloma, dostojna svog imena, mogla je odlično da plovi i na jedra, a i posada mi beše odana. Ali taj beg je značio da neću moći da uplovim ni u jednu katalonsku, valensijsku ili luku kraljevine Majorke. A verovatno ni u jednu hrišćansku zemlju. Trebalo je preživeti gusareći protiv kraljevine Granade, Tlemsena ili Tunisa, jer to nikad ne bih učinio kao plaćeni mavarski gusar. I tako
čekati da se templarima vrati njihova sloboda i njihova čast. Ali ako je papa Klement V, kako se govorkalo, podržavao hajku kraljeva, kad bih pokazao neposlušnost, kaznio bi me izopštavanjem i sudbina moja i mojih ljudi bila bi da napadamo saracenske brodove dok ne poginemo u borbi, glava odrubljenih mavarskom rukom ili, još gore, obešeni hriščanskim omčama. Ali nisam se a toga plašio, gusar s mojom galijom i mojim znanjem mogao bi da stekne veliko bogatstvo i malo njih bi se usudilo da mu se suprostavi. Shvatio sam da nikada ne bih mogao da napustim svoju braću u sličnoj nevolji. I šta da vam kažem? Razgovarao sam s fra Pereom de Sant Hustom, komandorom Penjiskole, i on mi reče da je već veoma star i da je odlučio da preda kralju svoje utvrđenje. Onda sam od njega zatražio dozvolu da otputujem, zajedno sa onima koji žele da me slede, u tvrđavu u Miravetu, gde je bilo sigurno da će se fra Ramon Sagvardija suprotstaviti tom kralju izdajici. Uz njegov blagoslov, s tri oružnika, jednim vitezom i sedam kapelana, među mornarima i vojnicima, žurno otputovasmo. Uprkos tome što je deset dana ranije kralj Haime izdao naređenje da nas sve pozatvaraju i da se redu oduzme sva imovina, nosili smo s ponosom svoje mantije, ukrašene crvenim templarskim krstovima, i nismo sakrili oružje. Niko, ni vojnici ni lokalni ratnici, nije se usudio da nas zaustavi ni u jednoj kontroli za vreme putovanja. Dva dana kasnije, 12. decembra 1307. godine, posle zauzimanja Penjiskole, okolnih utvrđenja i poseda bez ikakvog otpora, sva imovina našeg reda u kraljevini Valensiji zaplenjena je, i svi njegovi monasi utamničeni. Kako sam i očekivao, fra Sagvardija je odbio kraljevo naređenje da preda utvrđenje u Miravetu i kada smo stigli, opsada je već počela. Ni ratnici Tortose i okolnih mesta, koji su sledeći kraljeve zapovesti, izvršavali poslednje pripreme za opsadu, nisu se usudili da nas zaustave. Fra Sagvardija nas je primio s radosću, mene je zagrlio i laknulo mu je zbog moje uspešno izvršene misije. Želeo je da ja čuvam prsten, rekao da niko ne bi trebalo da zna zašto ga nosim i u tom trenutku, iako sam zasvagda izgubio svoj voljeni brod, bio sam srećan i znao da sam tamo gde treba da budem. U borbi zajedno sa svojom braćom. Tamo su se sklonili i komandori Saragose,Granjene i Hebuta, i svi smo se pripremali za jednu
dugu opsadu. Krajem godine stiže vest da je kralj Haime II od Majorke stric našeg kralja Haimea II,konfiikovio Masdeu,posed fra Ramona Sagvardije, zajedno sa ostalom imovinom templara u Roseljonu, Serdanji, Monpeljeu i Majorki. Nije bilo otpora i mada su zatvorili sve monahe, njegov režim je pružao relativnu slobodu. Početkom 1308. godine samo još dva utvrđenja u Kataloniji, Miravet i Asko, pružala su otpor; u Aragonu, utvrđenje u Monzonu i još nekoliko njih nekako su odolevali. Jedno od njih, Libros, uspelo je da herojski izdrži opsadu punih šest meseci sa samo jednim templarom, fra Pereom Rovirom, kome je pomogla grupa vernih svetovnjaka. Kralj je 20. januara poslao jedno pismo, preteći nam kaznom ako se oglušimo o papine naredbe, i fra Sagvardija je zatražio pregovore, ali kralj nije odgovorio. Potom je Haime II zapretio vešalima, konfiskacijom imovine i odmazdom prema porodicama vojnika koji su nas branili. Fra Berenger de Sant Hust, komandor Miraveta, predložio je da se vojnici iz njegove službe oslobode time što će im se isplatiti sva dugovanja do tog datuma; Sagvardija se složio i s kraljevim zvaničnicima se dogovorio o izlasku te edinice bez posledica i povrede njih samih ili njihovih dobara. Nismo želeli da ti nedužni ljudi i njihove porodice stradaju zbog svoje odanosti našem redu. I tako se, tužan, oprostih od svojih poslednjih pomoraca. Onda je fra Sagvardija tražio od kralja da pošalje glasnike u Rim da nas pred samim papom brane. Haime II je odgovorio naredbom da se sklepaju mašine za napade i da se naše utvrđenje kamenuje. Obezbedio je pojačanje iz Barselone i zatražio pomoć od svog strica, kralja Majorke. I tako je opsada trajala uz neuspele pokušaje pregovora, uz izdaje, u oskudici u namirnicama i iz dana u dan rastućim kraljevim pritiskom na nas. Kralju ništa nije vredelo podsećanje da smo časno služili njega i njegove pretke prilikom ponovnih osvajanja njihovih kraljevina, i da smo do kraja ostali verni njegovom ocu kad ga je papa izopštio i protiv njega započeo krstaški rat. U oktobru smo uspeli da naši napadači prihvate izlazak, bez nanošenja povreda i uz poštovanje, mladih vitezova i drugih početnika koji oš nisu bili položili svoju svešteničku zakletvu. Mogli su slobodno da se vrate svojim porodicama. Fra Sagvardija nije verovao kralju, ali je i dalje verovao papi. Naše bratstvo se molilo i molilo da se papi rasvetli naša nevinost, i da ponovo
steknemo njegovu naklonost. Uz pomoć Klementa V, taj hrabri templar bio bi u stanju da pobedi i samog aragonskog kralja. Fra Sant Hust i ostali komandori smatrali su da zlo dolazi od samog pape i hteli su da prihvatimo uslove o kojima se pregovaralo s kraljem. Na kraju je prevagnulo mišljenje većine i, na njegovu veliku žalost, fra Sagvardija je, nakon više od godinu dana pružanja otpora, 12. decembra morao da preda Miravet i Asko. U to vreme su odolevali još Monzon i Čalamera, koji su izdržali još nekoliko meseci. U početku naše zatočeništvo nije bilo teško, ja sam bio zatvoren zajedno s još četiri monaha: s jednim vitezom, jednim kapelanom i dva oružnika, na posedu u Penjiskoli; molio sam da to bude mesto mog zarobljeništva, kako bih mogao da gledam more. Na Santa Coloma više nije bila tamo, odvezli su je u Barselonu. Dva meseca kasnije, došao je red na mene da me inkvizicija ispita. Imali su nekakav spisak s pitanjima poput onih jesam li pljuvao na krst, da li sam se odrekao našeg Gospoda Isusa Hrista, jesam li ljubio svoju braću u zadnjicu i druga sramna mesta, da li sam radio nečasne radnje i drugim monasima i slične bestidnosti. Šta da vam kažem? Iako sam već bio obavešten o vrsti pitanja, nisam mogao da ne budem ogorčen. Ja, koji sam gledao kako moja braća umiru u sukobima sa saracenskim brodovima, bio svedok kad su Egipćani rušili zidove Akre; koji sam poznavao na stotine braće templara koji su poginuli braneći pravu veru i koji sam na svom telu imao ožiljke kao dokaz da sam prolio mnogo krvi za našeg Gospoda Isusa Hrista - ja sam morao da odgovaram na gnusna pitanja tih dominikanaca, tih klerika koji nikad nisu videli sopstvenu krv osim kada bi se slučajno povredili instrumentima koje su koristili za mučenje drugih hrišćana. Mi monasi koji smo se oduprli kralju pregovarali smo s njim oko poštovanja nalih ličnosti. E pa sad, taj kralj izdajica ponovo je pogazio svoju reč, ne samo da nas je nadgledao više od onih koji su se predali dobrovoljno, već je sledećeg leta izdao naredbu da nas sve okuju u lance. I kako bih vam rekao? Ko to nije doživeo, ne može da zamisli kakav je osećaj mesecima i mesecima biti natovaren želežom i ne moći pomeriti se, kože zguljene gvoždem i otečenih udova. Treba izdržati. Biskupi su se sastali u Taragoni i tražili od kralja da nas oslobodi okova, ali su
dominikanski inkvizitori, naprotiv, za nas tražili još gore mučenje. Odveli su nas u Taragonu na novi crkveni sabor, na kojem su biskupi ponovo zatražili od kralja da ublaži težinu kazni koje su sprovođene nad nama, ali je ubrzo stiglo pismo od pape koji je tražio da se na nas primeni mučenje. Odvedeni smo u Ljeidu i jednog jutra s gustom novembarskom maglom mene staviše na rastezače." Ovoga puta nisam prekinula Luisa. Od prethodnog puta bila sam sigurna da će se preživljavanje mučenja pojaviti u Anauovoj priči. Samo zatvorih oči, udahnuh duboko i, obuzdavajući svoj nemir, stadoh pažljivo da slušam. „Znali smo da se izdržati mora, i da ne smemo popusti bolu kao što su to učinili neki od naše francuske braće." Luis nastavio da čita, ne primetivši moju uznemirenost. „Bili su to beskrajni sati kad su krvnici pravili dva predaha u toku dana, tako da je svaki monah dobijao po tri seanse mučenja. Inkvizitori su mi postavljali ista ona bestidna pitanja kao i prvi put, samo što su sada tamo bili i kraljevi službenici koji su hteli da znaju gde smo sakrili blago koje ne mogu da pronađu. Lažljivi kralj, lopov i ubica! Niko od nas nije priznao da se ogrešio o pravila, da se odrekao našeg Gospoda Isusa Hrista, da je obožavao 'Bafometa' ili da je bludničio s našom braćom. Nismo priznali ni da smo sakrili bilo kakvo blago. Pre bih umro nego da dozvolim da taj nečasni kralj, taj kukavički i okrutni papa i ti prezrenja vredni inkvizitori prisvoje ono što je naše. Nijedan katalonski, aragonski ili valensijski monah nije popustio pod mukama i svi smo branili svoju nevinost. Neki su posle svih tih muka umrli, drugi su ostali paralizovani, a Haime II, licemerni krali, da bi se dodvorio onima koji su nas podržavali, poslao je onda doktore i lekove. Lakrdijaš. Posle skoro godinu dana, sve su nas ponovo okupili u Barberi i taragonski sabor nas je proglasio nevinima. Klement V je objavio papsku bulu Vox in excelso kojom je zauvek ukinuo naš red, koji je toliko slave doneo hriščanstvu. Osim toga, pod pretnjom izopštenja, zabranio je da 'iko sebe naziva templarom'.
Templarima se nismo smeli ni zvati! Kralj nam je dodelio penziju prema položaju: meni je, kao oružniku, pripalo četrnaest novčića. Morali smo da živimo u kućama kojima su opravljali svešenici koji nisu bili templari i da se pridržavamo svojih zaveta na neporočnost, siromaštvo i poslušnost. Mogli smo da se odreknemo četvrtog zaveta, onog koji se odnosi na borbu protiv nehrišćana. A u stvari više nismo imali ni sredstava da to činimo. Pet godina je prošlo otkako sam poslednji put gazio po palubi Na Santa Colome i za sve to vreme stravičnih muka sklapao sam oči i video puna edra svoje lađe, s crvenim krstom u sredini obasjana jutarnjim suncem, na putu za Almeriju, Granadu, Tunis ili Tlemsen, da se sukobim sa Saracenima, ili da ih potopim. Ta slika me je pratila dok sam se molio na utrenju, jeo, hodao, u svakom trenutku. Kad sam ponovo stekao slobodu, po glavi mi se vrzmala ideja da s nekim monasima pobegnem, dočepam se neke galije i ponovo odem da se borim protiv nevernika; maštao sam o tome i vreme provodio praveći planove još nekom braćom. Neki od njih nikad nisu plovili. Ali smo svi želeli da ponovo budemo korisni, da povratimo svoju čast. Bila je to sloboda. Ali na kraju ništa nismo učinili. To su bile stračke maštarije. Bio sam navršio već četrdeset pet godini i telo mi se bilo smanjilo od mučenja i tamnice. Osećao sam se kao kukavica i pomisao da ostatak života provedem u molitvama učinila mi se sve privlačnijom. Jedan monah mi je pokazao osnove umetničkog slikanja, a od penzije sam mogao da kupim drvo, gipsani malter, tutkalo i boje. Mislio sam da ću tako, svojim skromnim i nespretnim delima, bolje moći da služim Gospodu, slikajući njegove svece da bi narod mogao da im se moli. U međuvremenu, do nas su doprle vesti da se papa i kralj Haime II svađaju, kao lešinari, oko podele naše imovine. Kralj je postigao da se u buli Ad providam Christi od te godine, u kojoj je papa imovinu našeg reda dodelio sveštenicima hospitalcima, izričito isključe hispanske kraljevine. A onda je uspeo da dobije saglasnost od pape za stvaranje reda Montesa koji će mu biti odan i koji će naslediti imovinu templara u kraljevim Valensiji. Na kraju je prihvatio dodelu ostatka imovine Katalonije i Aragona monasima hospitalcima, ali je zadržao sve što je mogao, izgovarajući se troškovima kojima smo ga izložili. Prisvojio je novac i dragocenosti, u tolikoj meri da u nekim crkvama zbog nedostatka liturgijskih predmeta nije
moglo da se vrši bogosluženje. U njegovom vlasništvu su završili i godišnji prihodi od naših imanja, kojima je on upravljao tih deset godina dok se svađao s papom, ne računajući još neka strateška utvrđenja. I naposletku, izdejstvovao je da monasi hospitalci reda svetog Jovana budu ti koji će nam isplaćivati penzije do kraja naših života. Sebe nismo mogli javno da nazivamo templarima, ali niko od nas nije hteo da se priključi nekom drugom redu. Skoro dve godine posle našeg oslobođenja, iz Francuske stiže vest. Onaj bedn kralj, Filip, zvani Lepi, po hitnom postupku je osudio na lomaču templarskog majstora Žaka de Molea, kao i dvojicu njegovih visokih službenika. Stari je najzad povratio svoje dostojanstvo izgubljeno u zatvorima i mučenjima, i proglasio čestitost i čistotu reda, optužujući kralja i papu. Umro je goreći na lomači, vičući na sav glas da je nevin i on i mi. Kažu da je tamo, goreći u mukama, francuskog kralja i papu pozvao na Božji sud-i obojica su na neobičan način te iste godine umrli. Kralj Haime je živeo mnogo duže i pre godinu dana umro u manastiru Santa Krus, blizu ovog u Pobletu. Pričaju da je svoju dušu ispustio dok se spuštala noć i palile se sveće. U njegovoj umrlici piše Circa horam ulsacionis cimbali latronis - čas kada senka osvaja zemlju. Ne razumem baš dobro latinski, ali to je čas pomrčine. Onaj koji nazivaju lopovskim. I tako se, s konačnom pravdom, Božjom pravdom, završava moja priča. Ja takođe očekujem da se uskoro pojavim pred Njim i molim se za njegovu milost. Takođe ga usrdno molim da dozvoli da se u budućnosti red templara na neki način vrati da se bori za svetlost, za dobro. I kako bih vam rekao? Na kraju svog puta, posle gordosti, taštine, pobeda i poraza, patnji i stradanja, otkrio sam da se tajna onoga što sam čuvao nalazi u Bogu. Skrivena je u zemlji po kojoj su hodli sveci i u božanstvu Bogorodice. Neka mi naš Gospod Bog oprosti sve grehove i neka se smiluje mojoj duši."
40
Gledali smo se u tišini,ja sam bila dirnuti pričom. Oriol najzad progovori, i to učini kao stručnjak zaistoriju. „Priča deluje verodostojno. To je kao da nam je jedan pravi monah templar ostavio svoje svedočanstvo, ali savremenim jezikom. Koriste se čak i upitni oblici upućeni čitaocu koje je Ramon Muntaner, katalonski vođa i hroničar epopeje Almogavara u Turskoj i Grčkoj, Arnauov savremenik, koristio. Oni poput "Šta da vam kažem?" ili "I kako bih vam rekao?" Možda je tekst kopija starijih prevedenih spisa, možda je neko stavio na papir usmeno predanje. Ja više verujem u ono prvo, ima prilično preciznih detalja. Dobro mi je poznata ta istonjska epoha i sve se dogodilo upravo onako kako Arnau pripoveda. I mada Haimea II opisuje kao pravog bednika, istina je da je on bio veoma sposoban kralj. Umesto da se suprotstavi papi kao što su to učinili njegov otac i pradeda, on je vešto manipulisao njime, postigavši da mu ovaj dodeli Korziku i Sardiniju. Pretvarao se da na zahtev Klementa V vodi rat protiv svog brata, ali se, kad e pobeđivao, povukao, ostavljajući ga da nastavi da vlada na Siciliji, čiji je kralj, naravno, ranije bio Haime II. Tako je ostrvo i dalje bilo u rukama porodice i daleko od francuske krune. S njim se moć kraljevske kuće Barselone i Aragona u Sredozemlju definitivno učvrstila. Papa nije mogao da prisvoji nijedan od templarskih poseda u Aragonu i Valensiji, ali se zato Haime II dobrano okoristio! Logična odbrana, nasuprot njegovom francuskom suparniku koji je stekao bogatstvo zahvaljujući templarima. Novac je bio, i još uvek je, osnovni strateški element, neophodan za opremanje vojske. I najzad, iako Arnau svoje drugove opisuje kao heroje koji su izdržali mučenja, istina je da su ona u Aragonu održavana samo formalno i mučenja
e bilo, ali samo da bi se zadovoljio papa, koji se neprekidno žalio da ih krvnici tamo ne primenjuju u potpunosti. Mučenja je bilo, da se ne zavaravamo, ali postoje muke koje se mogu podneti, i one koje ne mogu. Kralj Haime je bio ubeđen da je sve to izmišljotina Filipa Lepog, koji je vrhovnog poglavara držao u šaci, ali je ipak želeo da ostane u dobrim odnosima s papom. Naprotiv, u Francuskoj su primenivane najgore vrste muka, toliko da su mnogi priznali sve što je kralj tražio. 'Ako želite da priznam da sam ubio Hrista, priznaću', rekao je jedan francuski vitez templar, 'ali više ne mogu da izdržim'." „Cela ova priča je veoma lepa", umeša se Luis. „Ali ne daje nam nikakav putokaz." „Možda ga i daje", zamišljeno će Oriol. „Pretposlednja rečenica, zar ne?",upitah. Luis ponovo uze spise i potraži poslednju stranicu. „Tajna onoga što sam čuvao nalazi se u Bogu. Skrivena je u zemlji po kojoj su hodili sveci i u božanstvu Bogorodice", pročita. „Zemlja po kojoj su hodili sveci!", uzviknuo je. „Pod nogama svetaca i Bogorodice našli smo skrivene natpise. " „Da", potvrdi njegov rođak. „ Oriole", umešah se ja; palo mi je na pamet. „Nismo do kraja izložili slike iks-zracima." „Naravno da jesmo", odvrati on. „Videla si radiografski snimak." „Hajde da ih opet pogledamo." Oriol nam pokaza radiografske snimke sve tri slike .Slike su se raspoznavale i ja ga upitah: „Je l’ istina da se neki deo slike, što je nepropusniji za iks - zrake, pojavljuje sve belji?" „Jeste." „A ako je u potpunosti bela, znači li da metal sprečava vidljivost?" Oriol se nasmeja. „Shvatam na šta ciljaš." „Na šta?", nestrpljivo upita Luis. „Prosto", odgovorih ozarena. „Postoji jedan deo na središnjoj slici koji nije propustio zrake. Vidiš li deo koji je potpuno beo na radiografskom snimku?"
„Oreol Bogorodice!", uzviknu Luis. „Da", ubaci se Oriol. „U tekstu piše: „božanstvo Bogorodice." To mora da je neki putokaz. Trebalo bi da piše „svetost Bogorodice", budući da je Bogorodica ljudsko, a ne božansko biće. A u hrišćanskoj ikonografiji, svetost je predstavljana zlatnim krugom oko glave, koji nazivamo oreol ili korona. Kad se pojavila na radiografskom snimku, na to nisam obratio pažnju, nisam video ništa neobično. Na nekim slikama iz tog razdoblja, naročito italijanskim i na nekim grčkim ikonama, oreol nije od gipsanog maltera sa pozlatom, već od metala; pozlaćen lim na kome su prvenstveno bili urezivani cvetovi ili neki natpisi." Oriol ode po kutiju sa alatom dok smo mi posmatrali Bogorodičin oreol na slici. Zaista se moglo raditi o komadu lima. „Baš sam bio glup", reče Oriol. „Da sam umesto iks-zraka, kako je to moj otac naveo u svom testamentu, koristio infracrvene, videli bismo i da li postoji crtež ili neki natpis ispod metala. Ali nećemo čekati sutra da upotrebimo spektroskopiju..." Niko nije želeo da čeka. Položismo sliku na jedan sto i Oriol tankim nožem poče da ispipava stranice oreola. Ubrzo podiže jedan kraj. Dakle, istina je! Bila je od tankog i prilično savitljivog metala! Krajnje oprezno odvoji koronu, za koju se ispostavi da je nezavisan deo. A ispod se, prostim pogledom, moglo pročitati: „Illa Sanct Pau". .„Ostrvo San Pablo!", uzviknuh. „Blago se nalazi u morskoj pećini na ostrvu San Pablo!" „Ostrvo San Pablo?", upita Luis. „Nikad čuo." „Dobro kažeš", potvrdi Oriol. „Ni ja." Osmeh mi se zamrznu na usnama. San Pablo. Nepoznato ostrvo! Sigurno je neko veoma malo ili je strašno daleko. Tražili smo ga, ja na svim mogućim mapama i atlasima, a moji prijatelji raspitujući se kod svih živih koji bi nešto mogli da znaju, od vlasnika brodova do geografa. Kad smo se tog popodneva sastali, niko nije imao nikakve nagoveštaje gde bi se moglo nalaziti jedno takvo ostrvo. „Ceo dan nisam mogao prestati da razmišljam o njemu", reče Luis. „Da nije promenilo ime? Da nisu templari, s obzirom na svoju posvećenost
religiji, ostrvima davali imena svetaca?" „Vrlo je moguće", složi se Oriol. „Na mapi postoje San Pjetro i San Antioko kod Sardinije", izdeklamovah gledajući svoje zabeleške. „Malo dalje u Italiji, postoji drugo ostrvo San Pjetro u jednom malom arhipelagu Tirenskog mora po imenu Lipari, a u zalivu Taranto postoji San Antiko. Posle bismo morali da odemo do Jadranskog ili Jonskog mora da tražimo druge svece." „Ne. To je predaleko", reče Oriol. „Tražila sam i u indeksu imena u jednom atlasu, i nisam pronašla nijedno ostrvo pod San Pablo, Sant Pau,Sant Pol, Sent Paul, Santo Paolo, čak ni koristeći imena bez prefiksa svetog", zaključih efikasno. „Mora biti relativno blizu Penjiskole",reče Oriol. „Zašto?", zinteresovasmo se. „Datumi koji se navode u priči ukazuju na to",objasni nam istoričar. „Arnau d’Estopinija pominje sastanak fra Himena de Lende s kraljem Haimeom II u Teruelu 19.novembra kao trenutak kad je doneta odluka da se blago sakrije. To je već veoma kasno za jednu galiju. Taj tip brodova plovio je samo od maja do oktobra. Ti brodovi su bili brzi, ali malog gaza, i nisu bili opremljeni za uzburkano i razgoropađeno more. Osim toga, jedva da je bilo pokrivenog dela za posadu; galijoti su boravili na palubi, i to gotovo nagi. To je bio element od presudnog značaja u Lepantskoj bici, skoro tri stotine godina kasnije. Združena hriščanska flota nagrnula je na turske galije u Lepanskom zalivu, gde su se ovi sklonili da prezime. Bio je početak oktobra i deo otomanske posade već se bio vratio kućama. Zapovednik galije iskusan kakav je bio Arnau ne bi izlagao opasnosti brod i tovar ploveći daleko u to doba godine. Pri tom, 5. decembra, kad je kralj naložio da uhapse majstora, već beše prošlo izvesno vreme otkako se Arnau vratio, što znači da je na moru proveo najviše desetak dana. Ja bih potragu sveo na radijus od nekih dva dana putovanja galijom od Penjiskole;ta oblast uključuje obalu koja je Arnauu bila najpoznatija. Obratite pažnju..." Prišao je mapi Sredozemlja koju smo bili raširili na stola i, uzimajući kompas, postavi iglu na Penjiskolu i opisa putanju do rta Agd, te kružni luk u koji su ulazila Balearska ostrva i na jug do Mohakara.
„Ne verujem da se približio Agdu. Templarski brod na francuskoj teritoriji izložio bi se velikoj opasnosti, a sever je bio pravac hladnoće i oluja. A jedan iskusan pomorac, koji odlučno poznaje svoj brod, nikad se ne bi usudio da u to doba godine preplovi oblast kojom duva tramontana. Mislim da je išao prema istoku ili jugu. To uključuje ostrva Kolumbretes, koja su veoma blizu Penjiskole„ Baleare i celu južnu obalu, ali najdalje do Gvardamara, možda do rta Palos. Od te tačke je počinjala mavarska zona." „Ne postoji ostrvo sa imenom sveca na ostrvima Kolumbretes, ni na Balearima, ni na valensijskoj ili mursijskoj obali", rekoh. „Ali ima nekih ostrvaca pre nego što se stigne do kraja rta Gato: San Pedro, San Andres i San Huan." „To je već previše daleko, i nema pomena našeg sveca", reče Oriol. „Postoji jedno mestašce na katalonskoj obali po imenu Sant Pol, i u Alikanteu, Santa Pola", oglasi se Luis. „Preko puta Santa Pole nalazi se jedno ostrvo koje je dobar kandidat", saopštih im. „Ali nema ime sveca: na mapi se pojavljuje pod imenom Nova Tabarka ili ostrvo Plana." „Znam ponešto o tome", reče Oriol. „Karlos III, umoran od toga što je to ostrvo neprekidno pribeležište gusara, u 18. veku je naredio da se izgradi mesto okruženo zidinama i naselio ga hrišćanima koji su se odrekli svog đenovskog porekla, alžirskim robovima, starosedeocima ostrva Tabarka, drevnog španskog poseda na severu Afrika, gde su se bavili koralnim ribolovom. Otuda potiče i naziv." „Znači, ostrvo je bilo leglo gusara. Saracenskih gusara, zar ne?", upitah. „Šta se dešavalo na ostrvu dok nije postalo hrišćansko?" „Muslimanske hronike kraljevine Mursije, kojoj je ova obalst pripadala pre rekonkiste, navode da je bilo nenastanjeno, ali da je imalo dobru luku koju su neprijatelji islama koristili za gusarenje." „Da li bi se to odnosilo i na Arnaua d’Estopiniju?" „Svakako",potvrdi Oriol. „Kralj Mursije je sredinom 13. veka priznao vazalstvo kralju Kastilje, sve dok se zbog jedne pobune muslimanskih vazala nije umešao Haime I, deda Haimea II, kako bi pomogao Kastiljancima. Oblast je definitivno pripojena kraljevini Aragon zahvaljujući sporazumu sklopljenom s Kastiljom početkom 14. veka, nekoliko godina pre progona templara. Arnau
e nesumljivo dobro poznavao ostrvo, bilo braneći hrišćanske teritorije, bilo napadajući i pljačkajući muslimane." Složili smo se da će Oriol pregledati istorije ostrva, ne bi li pronašao neko koje se moglo zvati Sant Pau, San Pol ili San Pablo. Prvi kandidat je bilo ostrvo Nova Tabarka. Sutradan me je pozvao na mobilni. „Zapiši", rekao mi je, ne sačekavši da odem po olovku. „Istoričari Mas i Miraljes i Ljobregat Konesa veruju da je ime Santa Pola prearapsko i da je raniji naziv ostrva verovatno bio Sant Pol, budući da su kod Arapa toponimi bili u ženskom rodu. Pisali su ga Shant Blu, čiji je izgovor najpribližniji Sant Polu. Ime sveca potiče od navodnog iskrcavanja ovoga u Portus Ilicitanus-što je rimski naziv za Santa Polu ’63. godine naše ere,prilikom širenja hrišćanstva u Spaniji. Po analogiji, ostrvo je nazvano San Pablo, a prema drugim istončarima, naseljena oblast Tabarke dugo se u parohijskim knjigama pojavljivala pod nazivom naseobina San Pablo." Srce mi je poskočilo. „Pronašli smo ga", prošaptah.
41
Ugledasmo ga u smiraj dana. Sunce je obasjavalo ostrvo, koje se, gotovo paralelno, protezalo prema jasnom i lebdećem horizontu iznad duboko plavih voda. Na njegovoj desnoj strani, iznad mora, uzdizale su se zidine, uvlačeći u svoju unutrašnjost naselje, čija je najveća zgrada bila edna crkva nalik tvrđavi. Sve što je tamo izgrađeno, zidovi i krovovi, blistalo je crvenkastom svetlošću sumraka, nasuprot senkama koje su davale kubistički volumen kućama u naselju koje je, s naše tačke gledišta, izgledalo kao izvučeno iz nekog istorije gusara. Ostrvo je nekoliko puta duže nego što je široko i sužava se u sredini, gde se nalazi luka okrenuta severu, kontinentu. Na njegovoj levoj strani, naselje je nešto razređenije i mračnije, s nekoliko tornjeva,od kojih se za jedan ispostavilo da je svetionik. Nalazi smo se na vrhu brda Santa Pola, i Luis nas je odveo do svetionika; odatle se pružao predivan pogled, a ostrvo, prepuno svetlosti, bilo je u kontrastu s osenčenom obalom koju smo ugledali u dnu litice, kuda se brdo strmo spuštalo, završavajući u moru. Pogled sa ivice izazivao e vrtoglavicu. „Ostrvo s blagom", rekoh naglas. „Kako je lepo!" Mesto je mirisalo na borovinu i najednom, stvorivši se iz unutrašnjosti litice, uzlete, u tišini, jedan leptir tvrdih krila, raznobojan, ogroman, lepršajućiu u vazduhu iznad naših glava. Bila je to ženkica koja je letela poput padobrana praćena mužjačićem, a polom još jednim. Izronili su iz senki ispod nas da bi se okupali večernjim suncem. Bilo je prelepo. Luis nam objasni da povetarac s mora, u sudaru s brdom, izaziva gotovo vertikalnu vazdušnu struju, i da su zato mogli da uzlete mnogo iznad litice. Ne znam zašto sam te anđeoske glasnike poistovetila s nama troma. Oni
koji vise nad provalijom, krhkih pamučnih krila. I mi koji lebdimo u pustolovini, izgrađenoj na davnim rečima i dalekim istorijama. Da se isprepadate gledajući ih. Možda sam slutila opasnost u našoj viastitoj smelosti? Obuze me želja da zagrlim Oriola, koji je, baš kao i Luis, u tišini posmatrao prizor. Stajala sam između njih, i stegnuh obojicu oko struka; nisam želela da pravim diskriminaciju. Oni me zagrliše oko ramena i ja osetih njihova topla tela i ono drugarstvo kao kad smo, u detinjstvu, bili nerazdvojni. Setih se reci pesnika Kavafija u Itaki i shvatih da moram do kraja da iživim taj trenutak iluzije, nade; da treba da uživam u svakom trenutku predstojećih dana. Svu pažnju usredsredih na lepotu pejzaža i boju svojih osećanja prema mojim prijateljima i, napunih pluća vazduhom u uzaludnom pokušaju da zadržim, zauvek sačuvam sve: svetlost, prijateljstvo, emocije, boju mora, blistavilo ostrvskih zidina... Samo uzdahnuh. „Šta će nam doneti ova pustolovina?", rekoh. Momci ništa ne rekoše. Možda su se i oni pitali isto to. Ugledasmo ga, s pramca barke koja je plovila od Santa Pole prema Novoj Tabarki, približavajući se. Dan je bio vedar, more mirno, a sunce, još nisko, presijavalo se na vodi, tako da se činilo da se ostrvo nalazi usred nekog jezera svetlosti. S te strane ostrva su prethodili grebeni, a polom se ukazivalo mestašce okruženo zidinama i, odmah zatim, golema crkva koja e nadvisivala sve ostalo. Njena četiri velika barokna prozora, smeštena na visini iznad bilo koje druge građevine, podsetiše me na puškarnice spremne da pomole svoje topove. Galebovi su nam leteli iznad glava, a u prozirnim vodama videsmo kako pluta jedna purpurna meduza, velika gotovo kao fudbalska lopta. U barci, ne tako punoj u to doba, putovali su turisti koji su išli tamo da provedu dan i pri ulasku u luku u njihovu čast mornari su bacali hleb u vodu kako bi nagrnulo, sjativši se oko hrane, na stotine predivnih riba, srebrnastih i proždrljivih. „Ne zadržavaj se zbog riba", reče mi Oriol. „Umorićemo se gledajući ih." Iskrcali smo se i, uputivši se u selo, prođosmo kroz jednu otvorenu kapiju u debelim zidinama od krečnog kamena, požutelog i nagrizenog. Osećala sam se kao kad sam kao mala posećivala gusarske atrakcije u
ednom od parkova Floride. U unutrašnjem delu te kapije postoje dve niše, edna posvećena Bogorodici, a druga s raznim slikama svetaca i plastičnim cvećem. Ostavili smo stvari u hotelu i požurili u izviđački obilazak. Ostrvo rođacima nije bilo nepoznato, s obzirom na to da su, kao deca, nekoliko puta tu boravili sa svojim porodicama. Nova Tabarka čini čast svom drugom nazivu, ostvu Plana. Oni su u stvari kao dva ostrva koja se, sve u svemu, protežu na nekih hiljadu trista metara, i po jednom središnjom ravnicom iznad svakog od njih, koja se izdiže u proseku oko sedam ili osam metara iznad nivoa mora. Naselje se nalazi na manjem, smeštenom na zapadu, izdignutijem i okruženom zidinama. Zidine su najvećim delom izgđene od komada stenja tačno iznad hridina koje se okomito spuštaju do mora. U sredini prevlaka, niža, udomljuje plažu na jugu i luku na severu, okrenutu prema kontinentu. Tamo su moji prijatelji primetili promene: urbanizovanu zonu s rampama i raznim restoranima isprečenim na plaži. U drugom delu ostrva, većem, postoji odbrambeni toranj,naselje savremene konstrukcije ali s rimskim temeljima, svetionik, i na najudaljenijem kraju, groblje. Tamo se nalaze i ostaci jednog drevnog gazdinstva, ali sve što dan za danom uspeva u toj oblasti, osim šipražja, jesu indijanske smokve. Složismo se da je,s obzirom na naglo izdizanje ostrva iz mora i nesvakidašnji način na koji su oblikovane stene, posrojanje pećina zagarantovano. Naše istraživanje, iz vode, započelo je po podne. Od opreme smo imali samo obične maske za ronjenje, cev i nazuvke, koji ne otežavaju plivanje, a pomažu pri hodanju po obali i sprečavaju ubode na ježeve prilikom oslanjanja na stopala na potopljene stene. Sve isto kao kad smo bili mali,samo što smo onda nosili gumene sandalice. Izgledom se nismo mnogo razlikovali od tolikih turista koji dolaze da uživaju u očaravajućem morskom dnu koje okružuje ostrvo. Iz mestašceta izađosmo kroz kapiju koja se nalazi na zapadnim zidinama i naiđosmo na jedan nasip, gotovo spojen sa stenovitim ostrvcetom nazvanim Kantera, preme niskim da bi skrivalo pećine i koje smo zato odlučili da ne istražujemo. Predveče, kao što obično biva u to doba godine, zaduva Bebering jugozapadni vetar koji uzburka more s južne strane. Pa ipak, na severu ostrva voda i dalje beše mirna i tamo zaplivasmo, ispod pročelja zidine koja se uzdizala vertikalno iznad naših glava.
Bili smo oduševljeni, sjajno raspoloženi, i momci su se s vremena na vreme utrkivali, ostavljajući me da zaostajem. Oriol viši i zgodniji, pobeđivao je, iako je Luis, koji je sačuvao nešto od svoje robusnosti, izgledao mišićavije od svog rođaka. Jednom prilikom, dok su bili zaneti posmatranjem jata salpi koje su s boka blistale na suncu srebrnastim sjajem i zlaćanim krljuštima, otplivah bezglavo kako bih, s pristojne udaljenosti, mogli da se podsmevam njihovoj sporosti. Osećala sam se isto kao kad sam bila devojčica, i tek pri pogledu na njihova zrela, razvijena tela muškaraca postala bih svesna prohujalog vremena. Obišli smo nekih trista metara na istok, dok nismo stigli do luke i primetili nekoliko tačaka gde su zidine imale udubljenja u nivou mora, koja su možda nekada bila stare, napuštene pećine, i koje smo odlučili da kasnije detaljnije pregledamo. Odvojenu već od bedema, otkrismo jednu malu podvodnu špilju koja nije pružala mnogo nade i, nakon što smo je pretražili, našavši se blizu luke, nastavismo put idući sve do iza morskog nasipa. Sledeću etapu puta započeli smo na jednom pustom ostrvcetu i teško prohodnoj obali sa stenovitim pločama uronjenim u more i obronkom od tri ili četiri metra, koji je odvajao liniju obale od gornje visoravni. Malo dalje, pronašli smo jedan potopljen luk koji je odvajao podvodne hridi od velike stenovite uvale,s toplom vodom, otvorene prema žalu. Ostrvo nam je tu pružalo prelep podmorski prizor sačinjen od stena punih života, zelenih i žutih morskih sasa, crvenih morskih zvezda, ježeva, trava, korala... koji su se odjednom otvarali u padu prema dnu dubokog plavetnila, ili na prostrane praterije zelene okeanske posidonije, koje na ostrvu takođe pogrešno nazivaju i algama, budući da su to potpune biljke s korenjem, stabljikama, lišćem i plodovima. Rastu na belom pesku, na maloj udaljenosti od površine, i tamo, među njihovim lišćem, mirno kljuckaju bezbrojne ribe. Jata oblata, salpi, orada i srebrnastih sargi. A takođe i zelene ribe i raznobojne knezice, koje su za sopstveni groš povremeno prilazile da radoznalo zaviruju kroz staklo moje rođene maske. More beše mirno i sunce se presijavalo ispod površine, ublažavajući crveno i žuto na većim dubinama, ali zadržavajući boje nadomak površine, gde smo mi plivali. Bilo e predivno popodne i mada nismo pronašli više nijedan trag pećine, kad smo stigli do takozvane stene Tanda, na krajnjem zapadu ostrva, i odlučili da za taj dan prekinemo istraživanje, srca su nam i dalje bila puna radosti.
U baru smo pre večere zapodenuli razgovor s jednim starim ribarom, rođenim na ostrvu, čije je prezime, Pjanelo, potvrđivalo istorijat mesta. Pričao nam je Pećini monaške foke, smeštenoj, u stvari, na samo nekoliko metara od mesta gde smo se nalazili, ispod južnog branika tog utvrđenog naselja. Pričao nam je legende o pećini, mestu na kome se poslednja sredozemna foka sakrila u prvom tromesečju 20 veka, istorije gusara, krijumčara, ribara i otetih devojaka koje su kukale zavijajući u dugim, olujnim zimskim noćima. Pećina se u nivou mora uvlači nekoliko metara u unutrašnjost ostrva i Luis predloži da krenemo tamo odmah ujutru. Oriol je bio pristalica toga da svoja istraživanja nastavimo da sprovodimo sistematski, da počnemo od stene Tanda, i nastavimo južnom obalom prema zapadu, dok ne pronađemo cova kad stignemo do ozidanog područja. Na meni je bilo da odlučim. Oriolov predlog je odneo prevagu. Te večere se sećam s naročitom draži; telo mi beše umorno i bolno od napora, ali smo se dobro najeli i napili, mnogo se smejali, uprkos - ili zahvaljujući - šalama i nagoveštajima seksualne prirode kojima me je Luis obasipao. Ponovo je bio petlić u oboru, bio je razdragano agresivan, i činilo se da u Oriolu ne vidi svog mogućeg takmaca u udvaranju meni. Cinilo se da nema nikakvih nedoumica u pogledu seksualnog opredeljenja svog rođaka. Apsolutno nikakvih. Ja sam gledala Oriola, pomno pratila njegove primedbe, njegovu reakciju na gluposti svog rođaka, njegove osmehe koji su mu neprekidno titrali na licu dok bi pogledavao čas mene, čas Luisa, njegov smeh, bučan povremeno, koji je otkrivao njegove prelepe zube. Istina je da su njegovi pokreti s vremena na vreme mogli da se protumače kao izveštačeni, ali nisam mogla da sprečim leptiriće u stomaku kad bismo razmenili poglede i zadržali ih jedno na drugome,i da ne osetim zadovoljstvo prodirući duboko u njegove oči, kao što je i on ponirao i moje. Odlučili smo da se malo prošetamo pre spavanja i Luis reče da načas mora da ode do svoje sobe. Zatekoh sebe kako s Oriolom idem prema jednoj kapiji čiji prag pređoh odlučno, pravdajući svoju neuviđavnost što ne čekamo našeg prijatelja ednim: „Ostrvo je malo, on će nas već pronaći."
42
Odšetasmo smo do severnih zidina,provlačeći se uličicama sa zidovima koji su skrivali tajnovite vrtove, odakle su bežali, preskačući ograde, bungenvilije i mirišljavi jasmin, pod svetiljkama oslikani bojama crnog sleza, cimeta i belom, naspram zelene. Noćurci su se otvarali na malom trgu ispred crkve,a jedno palmino drvo ocrtavalo je svoj egzotičan profil naspram zvezdanog neba. Bila je topla noć s početka jula i ostrvo, koje su poslednjim brodićem napustili turisti, delovalo je intimno, lokalno, usamljenički. Uhvatih Oriola za ruku dok mi je srce ludo tuklo zbog moje sopstvene smelosti i zbog zadovoljstva koje sam osećala dok mi je ruku stezao u svojoj, velikoj i toploj. U tišini otidosmo do zaobilaznice na vrhu zidina. Ispred nas se prostirala uvala, tamnih voda ispresecanih ponekom ribarskom barkom i obasjanih svetlima sa obale. Santa Pola ispred, s desne strane svetionik kao kruna na brdu i, malo dalje, grad Alikante. Sedosmo na ogradu obilaznice kojom se završavaju zidine, nekoliko metara iznad mosta gde su talasi blago zapljuskivali zid, uz neprekidno i prigušeno šuštanje. Nakon nekoliko minuta koje smo proveli u tišini, on progovori, tiho, neočekivano, možda nastavljajući naš razgovor iz Ivanjske noći. „Još patim zbog smrti svoga oca, zbog toga što me je napustio." „Sigurna sam da nije želeo da te napusti. Možda je hteo da održi zadatu reč." Oriol me pogleda upitno. Ili da ispuni obećanje dato nekom prijatelju" - nisam mislila da mu ispričam ono viđenje iz kojeg sam saznala da mu je otac bio spreman da umre da bi osvetio svog prijatelja, bar ne u tom trenutku. „Razumeš", nastavih videvši da ćuti, „zakletva templara, zakletva tebanske svete legije o kojoj si mi pričao..."
Setila sam se onoga što mi je sam Oriol rekao. Zar nije divno voleti nekoga toliko da bi za njega dao i život? „Ta priča se još nije okončala", reče mi ubrzo, udubljen u misli, možda odgonetajući moje. „Između nas i Bošovih može poteći još krvi." Podiđe me jeza. Behu to iste Arturove reči. „Obrati pažnju na ovaj mir, na lepotu trenutka", nastavi. „Osećam ih kao zatišje pred buru. Artur Boš neće odustati od blaga Ne znam kako, ali siguran sam da nas prati." Rukom je i dalje obuhvatao moju i, izgovarajući te reči, on je stisnu malo jače, te na jednom, videvši da ćutim, reče: „Zavet, kao onaj viteza templara. Bili se zaklela sa mnom?" Njegov predlog me ostavi zbunjenu i zamišljenu. Istoritski gledano, to je bio sporazum između osoba istog pola. Da ne nagoveštava Oriol da je to i naš slučaj? Nisam bila sigurna da na to pitanje želim da odgovorim, ili bar ne rečima, te odlučih da oprobam sreću s jednim poljupcem, želela sam ga. I ludo uzbuđenog srca stadoh da primičem svoje usne njegovim, želela sam da ponovo osetim ukus mora, najranije mladosti. „Znači, tu ste! Od stotinu puta kad sam mrzela Luisa, ovaj je bio bez premca. To je taj njegov dar da sve upropasti čak i kad mu to nije namera. Bio e tamo, na kraju obilaznice, približavajući nam se, ali još uvek nedovoljno blizu da u polutami uvidi našu situaciju. Udaljenost između mene i Oriola, koja se nekoliko sekundi pre toga bila smanjila, odjednom se poveća i ja ispustih njegovu ruku. Bila sam sigurna da Luis nije primetio ništa, i nisam želela da mu dajem povoda da pravi neukusne šale. Kad smo se malo kasnije povukli u svoje sobe, ja sam i dalje osećala Oriolovu toplu ruku u svojoj i željuu za onim osujećenim poljupcem. Uzdisala sam zbog toga, naslonjena na prozor okrenut prema jugu, prema pučini, posmatrajući udaljena svetla nekog broda, kad začuh tiho kucanje na vrama. Srce mi zadrhta. Pomislih da je sigurno Oriol, da se oseća isto kao ja, i da ga je pojavljivanje njegovog rođaka iznerviralo isto koliko i mene. Odjurih do vrata i, otvorivši ih, nađoh se licem u lice s Luisom. Smeškao se
polušaljivo, poluzavodnički. „Primaš li me malo u društvo?", ponudi se. „Nosi se! Kretenčino!", napadoh ga zatvarajući vrata, čvrsto rešena da mu ih zalupim pred nosom. Zar se taj glupan zaista uživeo u svoje sopstvene šale? Ogorčenost, tegobnost, jed, ne znam kako bih opisala svoja osećanja u tom trenutku, ali me bes brzo napusti. Bila sam uznemirena, želela sam onaj poljubac i bila sigurna da bi ga Oriol samo nekoliko minuta pre toga sa zadovoljstvom prihvatio. Ne znam šta je to govorilo mom srcu. Ne, nisam mogla da ostanem na tome, s tim neuspehom. Pogledah svoja dva prstena. Onaj s dijamantom blistao je bezazleno, čisto, podsećajući me moje obaveze prema Majku, a onaj s rubinom, sada crvenim kao strast, svetlucao e podsmešljivo. Skinuh oba prstena, spustih ih na noćni stočić i besno ih pokrih jastučetom. Nisam mogla da ih gledam. Pomislih na svoju majku i na ono što se njoj desilo s Enrikom. Ona je barem imala hrabrosti da pokuša. Nije joj uspelo, ali ne njenom greškom. Jesam li ja kukavica? Otvorih vrata i izađoh oprezno u hodnik; od Luisa ni traga, i zaustavih se pred Oriolovim vratima, prstiju spremnih da pokucam. I u tom stavu se ukočih kao neka danguba. Sta bih mu rekla? Primaš li me malo u društvo, kao što je njegov rođak rekao meni? Duguješ mi poljubac? Shvatih da je to ono što je Marija del Mar pokušavala poslednjih četrnaest godim da predupredi. Najednom me obuze strah. Šta bi pomislio Oriol? Šta ako jeste svarno gej i odbije me? Ili, što bi bilo još gore, ako me prihva kao što je to Enrik učinio s mojom majkom? A Majk? Stidim se da priznam da sam glavom bez obzira pobegla u svoju sobu. Mislila sam na mamu. Potrebno je mnogo hrabrosti da se učini tako nešto! Naročito ako prema drugoj osobi nešto osećaš i bojiš se da ćeš sve upropastiti. Te noći sam isplakala sav svoj kukavičluk na jastuku i sa dva prstena zatvorena u fioci noćnog stočića. Sledeći dan osvanu blistav i vedar, more beše mirno i, otvarajući prozor, osetih kako kroz njega izleće sve neraspoloženje od prethodne noći. Odlučih da uživam u predstojećem danu te, nakon dobrog doručka, prepunog smeha, ne lišenog pogleda krcatih skrivenim namerama, svima
troma nam se srce ponovo ispuniše radošću. Jutro beše nastavak nezaboravnog prethodnog popodneva. Sunce koje je milovalo kožu čak i pod vodom, osvetljavajući kolonije posidonije na belom pesku nasuprot stenovitim zidovima koji su se, gotovo vertikalno, spuštali do nevidljive dubine dna, u stotinama riba koje su plivale na različitim udaljenostima od površine, u začuđujućoj prozirnosti nadolazećeg plavetnila. I ukus soli u ustima, koji me je podsećao na ukus mog prvog poljupc. Beše to dragi, nežni Mediteran koji me je vraćao u prošlost, u predivne letnje dane mog detinjstva. Osim uživanja u moru, istraživanje oblasti od krajnjeg istoka Tabarke pa sve do plaže nije donelo nikakvo otkriće. Ali u jugozapadnoj zoni, ispod ogromnih stena na koje su se oslanjale zidine naselja, čekalo nas je iznenađenje. Tamo gde smo očekivali da ćemo pronaći Pećinu monaške foke nismo pronašli samo jednu pećinu već dve, odvojene jednom uvalom. Bile su slične mada jedna beše mnogo dublja. Ulazilo se plivajući, a tlo beše uronjeno prvih nekoliko metara, da bi se posle izdizalo iznad nivoa mora nudeći kamenito tlo, jednim delom pokriveno stenama. U obema se brzo stizalo do područja gde su velike hridi zatvarale dno pećine. Bili smo opremljeni baterijskim lampama, ali istraživanje pećina nije dovelo do očekivanog rezultata. U naredna dva dana pažljivo ispregledasmo sve pećine, čak i alatom kopajući pešćano ili sitnim šljunkom zastrto tlo iznad površine mora. Duh nam je splašnjavao uporedo s nadom da ćemo nešto pronaći, smeh usahao i malo-pomalo sa obeshrabrenošću stiže i umor, razočaranje. Odolevali smo neko vreme, ali naposletku dođosmo do bolnog zaključka da je našoj pustolovini došao kraj.
43
U povratku Oriol htede da se zaustavimo u Penjiskoli da bismo posetili templarsko pristanište odakle je Arnau d’Estopinija kažnjavao nehrišćane. „Možda ćemo naći neki putokaz", potkrepi da bi nas nagovorio. Činjenica je da nismo bili za turistička razgledanja; moral nam beše nisko pao. Priča o blagu i gusarima raspršila se s poslednjim obilaskom ostrva bez ičega novog što bi nam privuklo pažnju u ma kojoj od pećina koje smo pronašli ranije, i koje smo ponovo detaljno ispregledali. Nikakav pokazatelj koji bi nagovestio da je Arnau tamo sakrio svoje čuveno blago. Niti smo mogli da nađemo neku novu pećinu. Bili smo brižljivi, zaustavljali smo se u svakoj pećini, pomerali kamenje, kopali u pesku. I ništa. Bilo je kao kad smo se kao deca igrali onim velikim i lepim balonima od sapunice koji obrazuju dugu na površini i od kojih su nam, I kad bi pukli, lica ostajala mokra i razočarana. „Ovde ništa nećemo naći", malodušno reče Luis. „Treba da se što pre vratimo u Barselonu." Ja sam se slagala s njim, ali sam ponovo podržala Oriola. Da li je on uvek bio u pravu ili sam ja htela da mu podiđem? Odgovor je očigledan. Obišli smo stari deo gradića i njedovu tvrđavu. Oriol je zračio neobičnom energijom i dobrim raspoloženjem,dok smo Luis i ja praktično vukli noge u čistom očajanju. Videli smo zamak pape Lune, šizmatika, nekoliko stotina godina posle našeg Arnaua i starog komandora Perea de Sant Husta, koji je 12. decembra 1307. godine bez ikakvog otpora predao svoje utvrđenje, luku i mesto trupama Haimea II. Mnogo se izgradilo od vremena templara, ali se još mogu prepoznati arhitektonski elementi 13. veka, isto kamenje koje je video Arnau d’Estopinija, ako je takva ličnost uopšte postojala.
A onda Oriol predloži da skup građevina posmatramo sa obale. I mi krenusmo za njim: Luis zlovoljan i ja umorna. I tamo, na obali mora, gledajući tvrđavu u daljini, Oriol reče: „Mislim da smo našli pećinu." „Štaaa?!", odgovori smo u glas. „Imamo je", smešio se zadovoljno, posmatrajući nam lica. „Ali nismo pronašli ništa!", uzviknuh. „ Jesmo. Pronašli smo", razvuče usne u širok osmeh. Naslađivao se. „A šta smo to pronašli?", po Luisovom žustrom tonu naslutila sam šta misli: njegov rođak nas vuče za nos. „Putokaz. Važan putokaz." „A koji to?" „Kamenje." „Ma daj, Oriole", ljutnu se Luis. „Videli smo na milione kamenova. Odrao sam ruke pomerajući ih." „Da, ali malo granitnog ili mermernog." „Granitnog ili mermernog?", odvratih pokušavajući da izvučem više informacija. „Oblo kamenje. Kao oblutak od tri-četiri kilograma." „Videli smo brda sa oblim kamenjem", rekoh. „Ali mora bili granitno ili mermerno", ponovi Oriol. „Nismo primetili. U redu?", brecnu se Luis. „Gde misliš da se zaustaviš?" „Oblo kamenje od granita ili mermera na ostrvu gde ne postoji ta vrsta stena. Da li vam to nešto govori?" „Koje se ne uklapa", odvratih ja. „Kome tu nije mesto." „Koje su donele struje", osmeli se Luis. „Misliš da struje spuštaju kamenje na dno mora, i onda ih ponovo podižu?" „Možda." „Ne. To kamenje je doneo čovek i ono pokriva ulaz u jednu potopljenu pećinu." Luis i ja se pogledasmo u čudu. „Da, i oblo je jer je to bilo punjenje za katapult", nastavi Oriol. Stene iz katapulta koje su služile i za održavanje ravnoteže na galijama."
I zaćuta zagledavši se u nas. „Ispričaj sve već jednom!", unervozi se Luis. „U redu. Saslušajte moju teoriju. U južnom delu ostrva, s istočne strane, naspram jedne litice, potopljeni na pola metra niskog mora, nalazi se gomila oblutaka, veoma sličnih među sobom. Približne su veličine i pripadaju mineralima kojih nema na Tabarki. U toj oblasti postoje samo metamorfne tamnozelenkaste stene, i poneka žućkasta; u prošlosti se taj mineral crpeo sa ostrva. Privukli su mi pažnju na našem prvom obilasku, a uočio sam ih i prilikom narednih dolazaka. Kamenje o kojem vam ja govorim doneo je čovek. Ko bi donosio to tako jednoobrazno kamenje različitog sastava? Logično je pomisliti da ga nisu dovlačili namerno, već je neko ko ga je inače koristio odlučio da ga se otarasi iz neke određene potrebe. Došao sam do zaključka da je to sigurno bila neka galija; koristili su ga kao balast i kao oruđe." „Objasni mi to o punjenju za katapulte", zainteresova se „Galije su bile propisno opremljene, u zavisnosti od veličine. Popis inventara za koji znamo bio je veoma određen, toliko i toliko vesala, pomoćnih kormila, šlemova, oklopa, kopalja, samostrela, lukova, strela, ratnih mašina, i punjenja za njih. Krajem 13.veka venecijanske galije već su bile opremljene artiljerijom, ali je Na Santa Coloma Arnaua d’Estopinije najverovatnije i dalje koristila stare katapulte. A oni su izbacivali oblo kamenje za uništavanje neprijateljskog broda i burad sa gorivom da bi ga zapalili. Ali nije važno, čak i da je Arnau koristio artiljeriju, u ono vreme, topovi su ispaljivali kamenje. Prosto. Ako želiš da sakriješ pećinu koja se otvara blizu površine mora u lednom malom sifonu, kao što je to sigurno ovde, pomeraš veliko kamenje kako bi sprečio da se manje kamenje otkotrlja na morsko dno i ostatak pokrivaš kamenjem koje ti služi kao balast u brodskom skladištu. Tako sakriješ pećinu,ali uvek možeš da je otvoriš pomerajući sa ulaza te obluke pristupačne veličine.Kako vam se čini?" „Neverovatno!", uzviknuh oduševljeno. „Znači,blago možda još uvek postoji?" „A šta si dosad čekao da nam to ispričaš?" Iako se u njegovom glasu osećalo uzbuđenje, Luis kao da je bio pomalo i razočaran. „Plašim ee Boša i njegovih ljudi. Sve vreme putovanja bio sam na
oprezu i nisam video ništa i nikoga neobičnog, ali sam siguran da nas prate. Artur Boš se neće tek tako lako predati,i pomislio sam da bi najbolje bilo da pomisle da smo, obeshrabreni, odustali. Čudi me da ništa nisam primetio, ali sam siguran da zna sve što radimo. Bojim se da je čak stavio i mikrofone u auto; zato sam hteo da pričamo ovde na plaži i zamoliću vas da o tome više ne razgovaramo, ni u automobilu, ni kod kuće. „Ali ćemo pre ili kasnije morati da se vratimo na Tabarku", izjavih. „Što pre", odvrati Oriol. „Već nekoliko dana razmišljam o našem sledećem koraku. I evo mog plana, sutra ćemo nastaviti s normalnim životom, pravićemo se da smo se vratili svojim uobičajenim aktivnostima. Prekosutra ćes ti, Kristina, iznajmiti automobil i kao turista otići na Kosta Bravu. A ti, Luise, ideš u Madrid na službeni put. Moramo biti sigurni da ćemo zavarati trag svakome ko bi mogao da nas prati. Vač prtljag mora biti što je moguće manji, samo ručna torba ili nešto slično. Ja ću otići, zaobilaznim putem, u Salou, gde će mi jedan prijatelj pozajmiti brod od četrdeset stopa, opremljen gumenim čamcem, i njime otići u Valensiju. Tamo ću pokupiti Kristinu, u sportskoj luci. Predlažem ti da iznajmljen automobil, s ključevima koje ćeš sakriti negde unutra, ostaviš parkiran blizu stanice u nekom od mesta koja ćeš posetiti, siđes u Barseloni, uzmeš voz s aerodroma i tamo kupiš kartu do Valensije, koristeći kartu za ukrcavanje u poslednjem trenutku, tako da niko neće znali kuda ideš sve dok ne bude prekasno da bi mogao da krene za tobom. Luisa ću pokupiti u luci Altea. Savetujem ti da istu taktiku kao Kristina koristiš dva puta, jednu za let od Barselone do Madrida, a drugu od Madrida do Alikantea. Ako vas neko prati, i samo u slušapu preke potrebe, pozovite me na mobini za izmenu plana. Ako ne pozovete, znači da sve ide po planu. U brodu će biti ronilačka oprema, da nam olakša posao ispod mora." „Da ne preteruješ malo sa tolikom predostrožnošću?" , upitah Oriol se zagleda u mene svojim koso usećenim očima boje mora. Beše to prodoran pogled i ja osetih kako me podilaze žmarci. Kako tom čoveku još uvek polazi za rukom da me uzdrma samo jednim pogledom? „Ti ga poznaješ. "On je znao daje tako, i ja odgovorih samo jednim lakim klimanjem glave. „Ne, ne poznaješ ga", nastavi on. „Ne poznaješ ga stvarno. On je spreman na sve, okrutan, prevarant, misli da mi, Bonaplatovi, dugujemo
nešto njegovoj porodici i želi obeštećenje. Neće odustati,neće se predati." Artur Boš - opasan čovek po Oriolovom mišljenju - meni se udvarao. I bio strava udvarač. Možda ne za mene koja sam tamo u Njujorku, imala verenika, ali za skoro sve druge devojke sigurno jeste. I bio je svestan toga. To sam već primtila prilikom naših ranijih susreta. Pokazivao je svu svoju naoćitost, svetsko i otmeno držanje kako bi ti njegovi komplimenti što bolje legli. S njim se osećaš kao kraljica. A takav je bio i za vreme prve polovine ručka na koji me je pozvao odmah sutradan po našem povratku iz Tabarke. Kao da me je čekao. Ne pominjući to, oboje smo se sećali onog poljupca na rastanku koji mi je dao i koji sam ja prihvatila, zatečena, pre nego što sam, krišom, na zadnja vrata, ušla u crkvu svete Ane. Moram priznati da sam, negde u vreme deserta, već osećala da mi se nekako dopada. Momak je profesionalni zavodnik. Nije lepo što to kažem, i u takvim okolnostima, već sam morala biti načisto sa svojim osećanjima, ali otkako sam došla u Barselonu događaji su me nosili i preživljavala sam punom snagom neobičan život koji me je tu čekao, nemajući dovoljno vremena da o svemu na miru razmislim. Bila sam verena i priličan sam formalista, samo što su me okolnosti suočile s mojom prvom i, dugi niz godina jedinom ljubavi, uprkos razdvojenosti. A uzbuđivalo me je da budem s njim. Ne samo da je to već ionako bilo previše komplikovano, nego me je sad saletao i taj drugi zavodnik, koji nije prezao ni od čega da bi stekao naklonost jedne žene. Upravo sam o tome razmišljala kad Artur ispruži ruku tražeći moju,te je, stegnuvši, poljubi.To me prenu iz razmišljanja. Sklopih oči i uzdahnuh, te pomislih da, ako je već moja sposobnost da savlađujem svoja osećanja, u poslednje vreme toliko oslabila, onda svakako mogu da sačekam još nekoliko dana dok ne poradim na tome. „Kako je prošla potraga za blagom na Tabarki?" To neočekivano pitanje me uznemiri. Moj udvarač je imao materijalni interes. „Otkud znaš da sam bila na Tabarki?" „Znam", smeškao se. „Bdim nad svojim poslovima. Deo tog blaga pripada meni." „Pratio si nas?"
Artur sleže ramenima i uputi mi jedan od onih svojih neodoljivih osmeha. Kao dete koje su uhvatili u nekom malom nestašluku. „Onda sigurno znaš i to da nismo pronašli nijedan prokleti putokaz ", slagah. „Izgleda. Ali sam razočaran, ja sam sve nade položio u tebe." „U mene?" „Pa naravno. Mi smo poslovni partneri", ponovo me uze za ruku.„A možemo da budemo i nešto više, ukoliko ti želiš. Meni sleduje dve trećine blaga, kao zakonitom nasledniku dve slike koje je Enrik ukrao mojoj porodici. Preostala trečina je vaša, ali ta svinja od Oriola nikad nije htela da pregovara sa mnom. Isti je kao njegov otac." Posmatrala sam ga pokušavajući da otkrijem je li to rekao sa zlom namerom, ali ni u njegovom tonu ni u ponašanju nisam primetila podsmeh. „Da se ti i ja nešto dogovorimo", reče. „Spreman sam da ti ustupim deo onoga što dobijem ako se udružimo. A dao bih nešto i onoj dvojici, ukoliko prihvate mir." „Nemam ništa protiv", odgovor ih, „Samo što nemamo oko čega da pregovaramo.Ništa od blaga", odlučih da ga slažem; Artur mi se dopadao,ali nisam želela da izdam Oriola. Možda je antikvar bio u pravu, možda bi bilo najbolje da sklopimo dogovor. Trebalo bi da o tome porazgovaramo. „I šta ćeš sada da radiš?", upita me. „Otići ću na nekoliko dana na Kosta Bravu. Sutra putujem." „Sama?" „ Da." „Ići ću s tobom." Ponovo ga pogledah. Je l' on to mene zavodi ili sumnja da je to moje pravo odredište? „Ne, Arture. Videćemo se kad se vratim." Kad smo izašli iz restorana, pozva me svojoj kući. Priznajem da sam se nekoliko trenutaka dvoumila pre nego što sam ga odbila. Imala sam dva dobra razloga. Druga dva muškarca. Ali bila sam se potpuno izgubila.
44
Ostrvo se ovoga puta ukazalo s istočne strane. Plovili smo od luke Altea, u čijim smo sigurnim vodama proveli prvu noć i gde smo pokupili Luisa. Beše to jedna velika barka, a široki krevet ispod pramca rođaci su, kao pravi kavaljeri, ustupili meni. Ogroman krevet. Oni su spavali u pretkomori, velikoj prostoriji s kuhinjom i dva pomoćna ležaja. Oriol nas je probudio u cik zore i sa spretnošču koja me je iznenadila čak i pošto sam saznala da je vlasnik jahte, izvršio sve potrebne pripreme brodske opreme te posle samo nekoliko minuta zaplovismo prema jugu. Kad u daljini ugledah njegovu zemljanu boju obasjanu suncem iza naših leđa, srce mi ustrepta od radosti. Evo opet ostrva s blagom! A sada ćemo ga i pronaći! Bacismo sidro na jugoistočnoj strani; merači na brodu pokazivali su sedam metara dubine, a obala beše udaljena nekih dvadeset pet. Tamo, preko puta, nalazilo se mesto gde je kamenje iz katapulta galije Arnaua d’Estopinije skrilo njegovo blago. „Biće bolje da upotrebimo neoprensko odelo, nazuvke i rukavice. Zaštitiće nas od udaraca, posekotina i hladnoće", saopšti nam Oriol. „Peraja bi, naprotiv, bila smetnja za stopala. Koristićemo gumene sandale preko nazuvaka, kao najveću moguću zaštitu od stena." Bacismo se na posao puni poleta. More beše mirno, morsko dno sa oblim kamenčićima slične velićine, baš kako je Oriol i rekao, protezalo se podno jedne hridi koja se gotovo vertikalno uzdizala nekih pet metara iznad vode. Prvo što smo Luis i ja ućinili pošto smo iskočili iz broda i domogli se obale bilo je da proverimo različit sastav tog kamenja od kog je,u stvari, edno bilo granit i bazalt, drugo nalikovalo mermeru ili kvarcu, iako ga je bilo i od zelenkaste vulkanske mase ili žućkastog krećnjaka, već postojećih u tom delu ostrva. Premda nismo sumnjali u Oriola, taj podatak nas ispuni
velikim zadovoljstvom. Imali smo simpatične susede, povremeno bučne, na litici, dosta iznad naših glava, gnezdili su se balearski zovoji belih trbuha, koji su dolazili i odlazili u neprekidnoj ribolovačkoj aktivnosti. Za vreme oseke, obluci su bili na nekih pedeset centimetara dubine, a za vreme plime na gotovo metar. Počesmo da premeštamo kamenje do jedne strmine dalje u moru; njihovo prenošenje tamo garantovalo nam je da ih mali talasi neće vratiti na isto mesto. Granicu između dna od oblutaka i najdublje zone formirao je jedan mali sprud od većeg kamenja, koje je, kako smo i pretpostavljali, tu lako mogao da donese čovek. U početku smo stajali na ivici spruda i beše lako prebacivati kamenje na drugu stranu, pogotovo za vreme oseke, kad nismo morali da koristimo maske za ronjenje, ali kad je kamenje trebalo pomeriti malo dalje, bilo je nezgodno kretati se po onim oblucima, te odlučismo da napravimo lanac. Jedno od nas bi uzimalo kamenje, dodavalo ga drugom, a treće bi ga prebacivalo preko. Ubrzo nas zaboleše ruke i slabine i shvatismo da će posao potrajati nekoliko dana. Pravili smo česte pauze,a za vreme plime odmarali smo se po nekoliko sati. Oriol je neprekidno bio na oprezu i svoju uznemirenost prenosio na nas. „Ne verujem da se Artur da tako lako prevariti", ponavljao je. „Svakoga časa može odnekud izbasati. A ako to učini, stvari bi mogle krenuti po zlu." I tako smo mi sumnjičavo gledali svaki brodić koji bi se približavao, ali ta oblast, na svu sreću, nije bila zvanično sidrište. Svi su išli na južnu plažu, koja se nalazila nekih četristo metara zapadno od mesta gde smo se nalazili mi, kad se prođe jedno malo ostrvce i jedan vrletan greben. Odatle, gumenim čamcem ili čak u nekim slučajevima i plivajući, turisti prilaze restoranima na plaži ili naselju. Kao žena koja vara muža, osećala sam krivicu. Sto nisam ispričala Oriolu da sam se sastala s antikvarom kad smo se vratili u Barselonu. To je van pameti, govorila sam sebi. Nemam ništa ni s jednim od njih, a ako bi prema nekome trebalo da o sećam krivicu,to bi bio Majk. U podne pomerismo barku bliže plaži i, poput još troje turista, spustismo čamac i otiđosmo da u slast pojedemo „tabarka lonac ' u jednom restoranu. „Ne smemo zaboraviti na zadovoljstvo, nemojmo dozvoliti da nam
preteran rad upropasti pustolovinu", upozoravao je Luis Oriola za vreme ručka, kad je došlo do malog spora zbog što je naručio drugi bokal sangrije. „Seti se filozofije svog oca. U životu treba uživati dok traje. Kad stigneš do kraja, više nema u čemu da uživaš. Cilj je pustolovina, a blago je samo pitanje sreće." „U pravu si", popusti Oriol. „Ali nerviram se zbog Artura, bojim se da se ne pojavi iznebuha, i neću se smiriti dok ne budemo ušli u tu pećinu. Kao posmatrač sa strane, učini mi se potpuno neobičnom zamena uloga među rođacima. Okupa, protivnik sistema, brinuo je za materijalne stvari, a kapitalista,rob novca,trudio se da uživa u trenutku, i to baš onda kad mu je bogatstvo bilo nadohvat ruke. To treba doživeti. U izoru trećeg dana poče da duva mestral, severozapadni vetar, ali pošto se ukotvismo na jugoistoku, bili smo zaklonjeni ostrvom i mogli smo da nastavimo posao bez većih neugodnosti. Beše se ukazao jedan ulaz u stenu, otkrivši prolaz prema središnjem delu ostrva, za vreme plime na sedamdesetak centimetara ispod površine. Ali trebalo je prebaciti još dosta kamenja. Stalno smo se menjali dodajući jedni drugima oblo kamenje kako bismo izbegli umor od jednog te istog položaja, ali što smo se više približavali dnu, posao je postajao sve teži i trebalo je izdržati sve ono vreme boreći se s cevima i maskama. Tog popodneva smo radili kao nikad dotad; tunel se polako otvarao pred našim očima i, uprkos iscrpljenosti, emocije su nas terale da nastavimo da uklanjamo kamenje sa ulaza. U međuvremenu, vetar je okrenuo na levant koji je, dolazeći s istoka, podizao talase, razbijajući ih o hridi. Na kraju nam nije preostalo ništa drugo do da upotrebimo prsluk, bocu s kiseonikom i baterijsku lampu kako bismo u unutrašnjosti šupljine išta mogli da vidimo. Kad je zašlo sunce, tunel se već činio pristupačnim, ali odlučismo da u njega uđemo tek sutradan ujutru. Bili smo previše umorni da bismo te večeri doživeli vrhunac naše pustolovine, a i talasi su već suviše besno tukli o stene. Postalo je opasno, a naročito za tela koja su ostala bez snage. „Kažu da levant obično duva tri dana", uputi nas Oriol. „Pojačaće se. Ovo će biti prilično uskomešana noć. Ne bi bilo loše da se sklonimo u luku." Nismo želeli. Imati blago u rukama i ostaviti ga za nas već beše
previše. Proročanstvo se ostvarilo kroz talase brzine dva do tri čvora, koji su bili neprijatni, ali ne i opasni. Oriol je odlučio da brod udaljimo od obale još deset metara i mi bacismo sidro u dubinu od nekih jedanaest metara. Uzeh dvostruku dozu svojih lekova protiv morske bolesti, a tuširanje beše pravi izazov. Voda je bežala s jedne na drugu stranu prateći ljuljanje broda; trebalo ju je uhvatiti i postići pobedonosni susret s telom. Večerali smo sendviče, na brzinu i ne razgovarajući mnogo. More iscrpljuje, a naročito kad je uzburkano. Ako smo se prethodnih večeri rušili u krevete, ove smo to učinili najbrže. Ali nisam mogla da ne razmišljam o sutrašnjem danu kao o jednom velikom danu, danu o kojem sam sanjala. Dan blaga. Zaspala sam moleći se da vetar oslabi, da se talasi smire i da uspemo da uđemo. Ali bila sam nespokojna. Je li to neka slutnja ili predosećanje? Nešto će se desiti. Tokom noći začu se snažan udarac. Mora da sam spavala lakim snom, nemirnim, tako da odmah skočih na noge. Potražih svetio da se orjentišem i ustanovih da se sve pomera, još više nego kad sam legla. Sta li se dešava? Da nismo udarili u nešto? Pre odlaska u krevet proverlli smo sidro ,i po zatezanju koje sam primetola bila sam uverena da se nije otkačilo, da nismo prepušteni struji. Iz pretkomore nije dopirao nikakav zvuk i pomislih da bi trebalo da proverim šta se tamo događa. Otvorih pokretna vratašca koja su me odvajala od prostorijice i upalivši svetlo, zatekoh Luisa gde sedi na podu pokušavajući da shvati gde se nalazi. Bio je pao s kreveta od iznenadnog nagiba broda na stranu i u njegovom sanjivom i zbunjenom izrazu lica prepoznah onog debeljucu iz mog detinjstva. Čak ni moj grohotan smeh nije uspeo da probudi Oriola.
45
Vetar levant nastavio je da duva,mada je malo zavrnuo prema ugu,donoseći zoru bez maglei sunce koje se gotovo iznenada pojavilo,podižući se s horizonta između mora i neba. Pogledah prema ostrvu - talasi su neumorno udarati o liticu; nisu bili preveliki ali opasni jesu, te s razočaranjem pomislih da u takvim uslovima nećemo moći da priđemo pećini. Balearski zovoji na hridini već se behu probuditi i leteli su uz vetar, nadmečući se s galebovima u potrazi za hranom. Začudi me kad tako rano ujutru ugledah turiste u tom delu ostrva. Kad smo tamo radili, nismo viđati mnogo sveta, iako je sezona već počinjala, bili smo na mestu prilično udaljenom od naselja, pa prema tome i prilično pustom. Ali na to nisam obratila mnogo pažnje. Otidoh do toaleta i, sedajući na šolju, odlućih da popijem još jednu pilulu protiv morske bolesti i vratim se u krevet. Ne znam šta me je navelo da ponovo pogledam napolje. Dva broda veličine kao naš približavala su nam se brzinom od koje su poskakivati na talasima. Nisam shvatila o čemu se radi sve dok na jednom od njih nisam prepoznala jednog putnika; bio je to Artur. „Idu prema nama!", doviknuh spavaćima. „To je Artur!" Rođaci nisu odmah odreagovali, a ovi drugi su pristizali velikom brzinom. Vešto su manevrisali i Arturov brod udari, ne previše ako, u krmu našeg. Oriol izgleda najednom shvati šta se događa te skoči na noge kao da je to mnogo puta ranije već đoživeo u snovima, ne razmišljajući, ne oklevajući, dohvati čaklje i, izašavši na palubu, stade da maše njima kao buzdovanom ne bi li sprečio juriš antikvarovih ljudi. Jednog od njih udari takvom žestinom da čovek smesta pade u more. Ali on je bio na krmi i nije
mogao da spreči nekolicinu njih s drugog broda da uskoče u naš preko pramca. Bili smo izgubljeni. „Zovite policiju!", doviknu Oriol. Pojurih prema radiju, ali Luis, koji je svog rođaka ostavio da se bori sam, povuče me za ruku i sruši s palubnog mosta. „Ostavi to", reče mi. „Ako dođe policija, ostaćemo bez blaga.Bolje da pregovaramo s njima." „Da pregovaramo?", začuđeno ponovih. „Kako možeš..." Ne završih rečenicu, jedan od Arturovih zlikovaca zaobišao je kabinu s desnog boka, primičući se Oriolu iza leđa. „Pazi leđa!", doviknuh mu i on se brzo okrete vitlajući čakljama, ali ga je onaj već bio zaskoćio, te rukama lako zaustavi udarac. Artur i još jedan muškarac doleteše tik iza Oriola koji, okrenuvši se i ugledavši tamo svog neprijatelja, ne časeći ni časa, Artura udari pesnicom posred njuške. Ja se nađoh u čudu. Okupa je izgleda praktikovao borilačke veštine. Za jednog pacifistu, Oriol je to začuđujuće dobro radio. Druga dvojica, visoki gotovo koliko i on, samo mnogo razbacaniji, svladaše ga, istovremeno mu preporučujući da bude miran i čaičavajući ga s nekoliko udaraca posred želuca. Udarac koji je popio antikvar nije bio mnogo jak, ali on ipak prinese ruku ustima da vidi krvari li. Kad se u veri da mu nije ništa, Artur povrati svoj otmen stav i uputi mi jedan osmejak: „Kosta Brava je malo severnije",reče mi.„Zar nisi to „Jesam, dragi",odvratih isto tako zajedljivo."„Promena plana." On lako klimnu glavom pokazujući da,kao pravi gospodin prihvata objašnjenje jedne dame. „Gospodine Kasahoana", reče Luisu. „Vidim da ste čovek od reči i da ispunjavate svoja obećanja. Luis!, pomislih, Luis se združio s Arturom. Kako je to moguće? „Dogovri su tu da se poštuju", odgovori ovaj. „Sada je red na vas. Kao što smo se dogovorili, morate da pregovarate s mojim prijateljima, sve dok ne pronađemo rešenje prihvatljivo za sve." „To sam pokušao i ranije, ali bez uspeha. Mislite li da će sad biti malo popustljiviji?", Artur se zlurado smejuljio. Uživao je u svojoj pobedi. „Hoće. Siguran sam da će vas saslušati", reče Luis upućujući mi pogled pun preklinjanja.
„Ali kako si mogao to da učiniš?", prebacih mu. „Zašto si nas izdao?" „Ja smatram da i gospodin Boš ima pravo na jedan deo blaga", izjavi podižući bradicu u stavu koji je valjda trebalo da bude dostojanstven. „Ti si mu ga priznao?", zainteresovah se. „U ime svih?" „A prodao mi je i svoj deo", pojasni nam Artur. „Pre nekoliko meseci vaš prijatelj, koji je ulagao u preduzeća na internetu, izgubio je mnogo novca, novca koji nije bio samo njegov;bio je u stisci, pregovarali smo i ja sam otkupio njegov deo blaga. Danas je ispunio svoj deo obaveze." „Ali kako si mogao..?" „Morao sam!", Luis se uzrujao. „Pretio mi je smrću!" Utanjen glasić kojim je to rekao podseti me na plačljivog debeljka iz našeg detinjstva. O, bože!, pomislih,ako sad počne da cmizdri, odalamiću ga! „A sad će nas sve poubijali", umeša se Oriol. „Zar ne shvataš, gluperdo? Zar ne shvataš da, čak i ako postignemo dogovor, on nikada neće smeti mirne duše da preproda slike s tri svedoka koji mogu da ga prijave?" „Misliš da si neki pametnjaković?" Artur se unese u lice Oriolu koga su ona dvojica opakog izgleda i dalje držala za ruke. „Mislio si da ćeš me prevariti, da će zločin tvog oca degenerika ostati nekažnjen, da ćeš sve prigrabiti za sebe... I još se usuđuješ me udariš..." On podiže desnu šaku i njome raspali po ustima Oriola, koji nije mogao da se brani. Začu se tup udarac i kako se nešto lomi. Potrčah da se isprešim između njih i Artur me odgurnu u stranu. „Skloni se!", urliknu. „Ovo je između nas dvojice..." Kao advokatica, nikome ne bih savetovala da se nađe u takvoj situaciji, a ponajmanje da je izazove, ali ako se žena dvoumi između dva muškarca, nema boljeg načina da proveri svoja osećanja nego da svoja dva moguća ljubavnika vidi u okršaju ... ozbiljnom. Srce ti odmah kaže. Videvši Oriola onako zarobljenog između one dvojice ubica, njegova usta prekrivena krvlju i Artura koji pobednički nasrće na njega, čak i setivši se da je Oriol prvi zapodenuo kavgu, osetih ogromnu nežnost prema mladiću koso usečenih očiju i mržnju prema njegovom protivniku. Tako se moje srce, što se moglo i očekivati, odlučilo za Oriola, a usput
se uživeh kao da je u pitanju moja lična odbrana koju nikad nisam iskoristila zbog nedostatka napadača. Bilo je to instinktivno. Izvela sam šut među noge preciznije nego što sam mogla i da zamislim. Beše to jak udarac propraćen huktajem i krikom koji Arturu nije prestajao da izlazi iz grla. Pade na kolena,štiteći rukama, premda kasno, svoje delove, a zatim poče da se presavija na podu. Moram priznati da je čak i to uspevao elegantno i sa stilom. Oriol iskoristi pometnju i, oslobađajući se grmalja koji ga držao za desnu ruku, udari ga laktom u lice. Čovek odlete unazad dok je moj prijatelj pesnicom udarao onog drugog, koji ga je, pokušavajući da izbegne udarac, takođe pustio. Oriol bez razmišljanja i ne oklevajući ni trena skoči sa broda. Odmah mi bi jasno šta će uraditi i uhvati me panika. Oriol je plivao bez ikakve opreme ili zaštite, prema ulazu u pećinu, koji su talasi neumorno zapljuskivali. Bilo je to samoubistvo. Nismo znali šta se nalazi s druge strane. Pećina je mogla biti zatvorena zbog odrona ili pak poplavljena. Ili se može desiti da iscrpljen od borbe i plivanja po onim talasima ne smogne snage da savlada sifon, ili da ga talasi tresnu o hrid i šta oš sve ne. Izaći živ iz nečega takvog bilo bi pravo čudo. Od našeg razgovora one noći u naselju, na našem prvom putovanju, nisam prestajala da razmišljam o razmeni templarskog zaveta, što mi je Oriol predložio, a njegov rođak prekinuo, čekajući možda zgodan trenutak da zapečatimo to i još nešto poljupcem, onim koji je Luis osujetio. Zavet svete tebanske legije, onaj vitezova templara, koji su se zaklinjali da svog druga nikada neće napustiti i da će za njega dali svoj život. Onaj koji je Enrika naveo da ubije četvoricu ljudi da bi osvetio svog ljubavnika. U sebi nađoh isto osećanje, istu snagu zbog koje sam branila svog prijatelja šutnuvši Artura u međunožje, ne razmišljajući o posledicama. I u tom trenutku, videvši kako se s talasima bori mršav i stidljiv momčić koga sam toliko volela, kome sam dala prvi poljubac, iz dubine duše mi izlete: „Obećavam ti." Prethodne noći, iscrpljena, stropoštala sam se u krevet ne poštujući osnovno pravilo vezano za ronilačku opremu. Rastaviti je i očistiti. Tamo je bilo moje neoprensko odelo i nazuvci preko olovnih tegova i prsluka s pričvršćenom bocom i pripremljenim regulatorom. Samo sam bila zatvorila dovod kiseonika. Koristeći zbrku i to što su svi motrili na Oriola, odjurh do
opreme i, otvorivši ventil, ustanovih da je ostalo nešto malo više od sto atmosfera. Dovoljno da se oboje spasemo. Obuh nazuvke, stavih masku i cev oko vrata i naslonivši prsluk i bocu na edan od kreveta, uspeh da ih naprtim. Za odelo i tegove nije bilo vremena. U tom trenutku začuh prvi pucanj, a potom i drugi.Srce mi zalupa kao ludo. Ubiće ga. Kakvi bestidnici! Pucaju u bespomoćnog čoveka koji se bori s talasima. „Prestanite, moroni!", začuh Artura gde viče i bi mi drago što ga nisam gore povredila. „Pravite buku! U majčinu! Zar ne vidite da nema kuda da pobegne? Ostrvo je puno ljudi." Nimalo mi se nije dopala njegova samouverenost s kojom je tvrdio da smo uhvaćeni u klopku, a još manje to što ga je u vezi s pucnjavom brinula samo buka. Ali to nije ništa izmenilo. Nije izmenilo moje obećanje. I, spremivši se da skočim, pogledah ivicu obale, kad tamo ugledah nekoliko muškaraca, više nego što sam ih pre toga videla, kako nadgledaju. A onda osetih kako me neko čvrsto stegnu otpozadi, pitajući me podrugljivo, naglas, da svi čuju: „A ti, lepotice, kud si ti krenula?" Beše to jedan od ubica. Počeh da se otimam ne bih li se oslobodila, ali me je držao s leđa tako da shvatih da ga se ne mogu tako lako rešiti. Očajna, pokušah da ga udarim ritnuvši se. Uzalud, stegnuo me je još jače. Kao devojčicu, uvek me je mučila ta misao: da se sviđam Luisu A ne samo da sam mu se sviđala, bio je zaljubljen u mene. I zbog toga me je stalno kinjio i maltretirao, ne bi li samom sebi pokazao da nije tako, da to nije ljubav, već mržnja. Možda je u tom trenutku on prema meni osetio isto ono što sam samo nekoliko sekundi pre toga ja osetila prema njegovom rođaku, što me je navelo da šutnem Artura; bilo kako bilo, videh ga kako se približava s desne strane, uprtivši jednu od onih bova koje služe za zaštitu broda od bočnih udara. I ništa manje nego time tresnu onoga koji me je držao: beše to krvnički udarac bovom propraćen teškim potmulim zvukom. „Skači šefice!", naredi mi, istovremeno mi pomažući oko opreme. Stavih masku, i već sledećeg trenutka se zatekoh kako oslobađam prsluk za maksimalnu plovnost prilikom skakanja u vodu. Plivajući, osetih neku neobičnu sreću. Zbog njega, zbog Luisa, zbog onoga što je učinio. Zbog toga je osvetlao obraz. Nisam znala hoće li nam
ono što je učinio bili od neke pomoći, možda smo svi već bili osuđeni na smrt. Ali je Debeljko imao svoj trenutak slave. A taj velikodušni i herojski gest ga je iskupio. Oriol i ja možda nećemo dobro proći. Ali će Luis proći oš gore. On je bio jedini od nas koji je tim gusarima bio u domašaj da mogu iskaliti to što su osujećeni.
46
Plivala sam i plivala. Bez peraja, plivanje s opremom iziskuje ogroman napor i morala sam da ispustim vazduh iz prsluka kako bih mogla lakše da pokrećem ruke. U jednom trenutku mi se učini da sam videla Oriola ponesenog talasima nekoliko metara ispred; mora da se nalazio tačno ispred grebena. Više nisam mogla da ga vidim. Dok sam se približavala, proučavala sam ritam talasa, snažnijih nego prethodne noći. Morala sam da iskoristim nalet jednog i zaronim pre nego što me uzmak povuče unazad. Dubina nije bila velika, dole je snaga talasa bila znatno oslabljena i možda će mi poći za rukom da naciljam tunel. Izbacih sav vazduh iz prsluka, oslobodih cev, stavih regulator u usta i duboko udahnuh spasonosni vazduh iz boce. Deluje! Zaronih tačno u trenutku kad se jedan talas našao na najvišoj tački i snažno se odgurnuh nogama kako bih se porinula. Dole je vladala zbrka. Uprkos kamenitom dnu, delići mrtvog lišća posidonije i na hiljade drugih zaostalih čestica mešali su se s penom i mehurićima koje sam a ispuštala. A onda me struja na povratku povuče u more, te sam se gibala napred-nazad ne mogući gotovo ništa da vidim. Pomislih na Oriola. On nije imao vazduha niti je išta video. Verovatno nije uspeo da prođe!, sinu mi. Očajnički zaplivah nadole i unapred, s jednom rukom ispred sebe kako bih se zaštitila od udaraca, i njome napipah kamenje sa dna. Nastavih da plivam prsno i ugledah obrise ulaza u pećinu. Začudo, u tom trenutku sam prvi put toga dana osetila istinski strah. A šta ako Oriol nije uspeo da uđe u pećinju?Ili što bi bilo još gore, šta ako unutra nabasam na njegov leš? Na trenutak zamislih njegovo telo isprečeno na prolazu, kako pluta naspram svoda pećine. Sva se stresoh. Ali povratka nije bih, te se zaputih u mrak. Nek sam prokleta!, pomislih, zaboravila sam da ponesem lampu! Ali to me niji zaustavilo. Odmah osetih struju u unutrašnjosti tunela, koja me je gurala čas napred, čas nazad, ali sam ipak uz veliki napor uspela da produžim, a
oseka je ukazivala da se bar negde napravio vazdušni džep. Odmakla sam nešto malo više od metar, kad se za nešto zakačih. Srce stade ludo da mi tuče. Nisam mogla da nastavim dalje. Odgurnuh se unazad rukama o tle, ali ni makac. Osetih strah i uspamčim se. Očajnički sam se upinjala, ali bez ikakvog uspeha. Da li ste nekada osetili klaustrofobiju? Jezivo je. U onom trenutku bih dala sve da sam mogla da se izvučem iz one mračne grobnice, hladne i vlažne. Bila sam pritešnjena, nisam mogla da se pomerim i rukama sam opipavala bočne zidove, udaljene samo tridesetak centimetara. Kakva teskoba! Iz sve snage očajnički pokušah da se pomerim malo unapred. Ništa. Nazad - isto. Osetih gušenje iako sam imala vazduha, i nakon drugog histeričnog i beskorisnog pokušaja počeh da se molim. Setih se saveta koji dobijaju podmorničari: nikada ne smeš da uđeš u zatvoren prostor, pod vodom, bez posebne obuke. A ja je nisam imala. Imala sam samo obećanje koje sam dala nekoliko minuta ranije - da ću pre umreti nego ostaviti jednog čoveka. I to ću obećanje ispuniti. Već ga ispunjavam. Umreću jednom od najstrašnijih smrti; zarobljena u tami, dok odbrojavam minute.Ta misao me navede da, očajna, ponovo zapnem. Završih dahčući, ne pomerivši se ni milimetar, na istom mestu one tužne grobnice, ispuštajući bezbroj mehurića koji su odlazili u nepovrat kradući mi poslednje sekunde života. Koliko mi je ostalo? Možda još pola sata vazduha? Polako sam već umirala. Kako bude ponestujao, osećaću da ga sve teže crpim.A onda ga više neće biti. Obećah sebi da se, kad do toga dođe, neću borili, već da ću usnik odložiti u stranu i duboko udahnuti... vodu. To je čudno. Ta ideja da se sa smrću suočim dostojanstveno, da prihvatim svoju sudbinu, pomogla mi je da se priberem. Disanje. Ako se umirim, uzimaću manje kiseonika. Malo-pomalo, počeh da ovladavam situacijom. Bila sam zarobljena. Bolje reći, pritešnjena opremom. Bez nje bih sigurno uspela da prođem. Mogla bih da se oslobodim remenja, uzmem dobar udah i zaplivam napred; izlaz s druge strane sifona sigurno nije daleko. Da jeste, niko ne bi mogao da uđe, kamoli bez opreme. A u 13. veku se ulazilo na pluća. A onda se setih da smo prethodne noći radili dok nije nestalo svetlosti. Koristili smo lampe. Gde Ii sam stavila svoju pre
nego što smo se vratili na brod? Možda je naposletku, ipak tu negde... U džepu prsluka! Opipah ga i tamo, s desne strane, otesih nešto tvrdo. Svetlo! Prvo što sam pogledala beše pokazivač pritiska.Sedamdeset atmosfera! Ostalo mi je još vremena da živim! Sledeći korak beše sagledavanje situacije. Tamo, među stenama, vidljivost beše veća nego napolju i otkrih da se samo nekoliko centimetara iznad moje glave inalazi svod pećine, pa mi se čak učini i da sam, na treutak, primetila neku svetlost na drugoj strani. Problem je bio što možda nismo uklonili sve kamenje sa uskog prolaza i što se moja boca s kisikom zaglavila u udubljenju svoda. Plutala sam, što me je sprečavalo da se spustim potrebnih nekoliko centimetara kako bih mogla da prođem. Napravih plan, ponovih ga u glavi jednom, dvaput, triput, razmotrivši moguće prepreke te krenuh u akciju. Otkopčah prsluk, zakačih lampu, uključenu, za pojas, duboko udahnuh i, oslobodivši ee usnika, zaplivah napred i nadole. Prsluka sam se relativno lako oslobodila. Jedva neka dva metra i ugledah površinu s druge strane, odmah iznad. Nisam želela da ostavim opremu, još je mogla da mi spase život, te kad dobih prostor za manevrisanje, okrenuh se u polukrug, uđoh u prolaz i, povukavši ga nadole, izvukoh prsluk. Trebalo mi je neko vreme - koke mi se učini predugo - ali na kraju nađoh uzice za naduvavanje i, s jednom rukom podignutom kako bih sprečila udarac glavom, isplivah na površinu, koja je bila začuđujeće blizu. Spašena sam. Zasad. Beše to zaista neobično mesto. Nalazilo se u pećini relativno visokog svoda, koji kao da se podizao i spuštao zajedno s površinom vode koju je pokretala struja iz tunela. Ta struja beše posledica efekta spojenih sudova koji je usled talasa prenosio podizanje mora spolja, kroz kanal kuda sam ušla. S nekog mesta u svodu prelamao se zrak sunca slabašne svedosti, koji e u meni izazvao neopisivu radost. Na jednoj strani tog skrivenog jezerceta plime i oseke videh zonu u kojoj se stena postepeno uzdizala i uz koju se popeh, oslobodivši se prsluka. Odmah sam ga ugledala. Ležao je, na leđima, na jednom mestu do kojeg podizanje vode nije moglo da dopre. Srce mi od radosti poskoči u grudima. Živ je! Nepomičan, ali ako je uspeo da dođe do ovog mesta, znači da je živ. Uperih u njega lampu, ali se on i ne pomeri. Tužan prizor. Unutrašnja ivica usne bila mu je raskrvavljena, a telo prekriveno modricama. Začudilo me je da je mogao da stigne čak dotle. Bio je oskudno odeven u dugačkim
gaćama u kojima je spavao, pocepanim na jednoj nogavici. Kleknuh pored njega i pomilovah ga po čelu. „Oriole", tiho ga pozvah. Nije se ni pomakao Uplaših se da ne diše. „Oriole!", rekoh glasnije. Ne znam da li od hladnoće koja me je polako obuzimala ili od straha, tek počeh da drhtim kao trstika. On nije odgovarao. Da nije umro od prevelikog napora? Pokušah da mu opipam karotidu, ali ne uspeh da nađem puls. „Oriole!", povikah. I tada se drugi put uspaničih. Pokušah da mu dam veštačko disanje i ponovo osetih ukus mora na njegovim ustima. Kao onog olujnog dana. Samo što su sada imale i ukus krvi. Ali disao je. Disao je! Kakvo olakšanje! Zahvaljivala sam se Bogu dok sam ga grlila i legala na njega, pazeći da mu ne poremetim disanje, u želji da mu prenesem svoju toplotu i osetim njegovu. I ponovo potražih ukus njegovih usana. Možda su mu moja milovanja dala snagu, jer je odmah zatim otvorio oči; koje su mi se toliko sviđale i koje sam u onoj polutami više naslućivala nego videla. Nisam rekla ništa već sam, onako stisnuta uz njega i trudeći se da ga ne tarem da mu ne bih povređivala rane, čekala. „Kristina!", reče konačno. „Da. Tu sam." Ponovo pogleda oko sebe i, kao da najednom postade svestan situacije, uzviknu: „Ali šta ti radiš ovde?" „Uz tebe sam." „Ali kako si ušla?" „Kroz tunel,kao i ti",pomilovah ga,sklanjajući mu kosu sa čela. „Jesi li normalna?" „Jesi li ti normalan?" „Zarekao sam se da ću ja, a ne onaj Artur, pronaći blago moga oca." „E, ja sam se zaklela, kao mladi tebanski plemići svete legije, kao vitezovi templari, da neću napustiti svog prijatelja. " „Zaklela si se?" Malo olabavi zagrljaj pokušavajući da me pogleda u oči.
„Zaklela sam se kad sam videla kako skačeš iz broda." On ništa ne reče i neko vreme smo ćutali; pretpostavila sam da sagledavaa situaciju. „Hvala ti, Kristina",reče na kraju. Glas mu je bio pun nežnosti. „Ubiće nas, bez obzira. Ali bilo bi divno umreti ovako." Nisam odolela da ga ponovo ne poljubim. Ovoga puta mi je uzvratio poljubac. Opet so, razbesnelo more, njegove usne, pa čak i pećina i hladnoća, kao prvi put. Iako je sada ukus krvi, poput zlokobne slutnje, potcrtavao razliku. Nije mi bilo važno, i prepustih se osećanjima na ono što e bilo i ono što je moglo da bude a nije i više nikada neće biti. Moji devojački snovi u kojima smo nas dvoje, držeći se za ruke, odlazili da otkrivamo svet, ona poslala pisma, prepuna poetične ljubavi, koja nikad nisu stigla i nikada neće stići Više ništa od toga nije moglo da se desi. Oriol e u pravu, Artur će nas ubiti. I odjednom se setih blaga. Blago! Potpuno sam na njega bila zaboravila i to beše razumljivo. Ja nisam ušla u pećinu ni zbog kakvog blaga, ušla sam radi njega. Oriolu kao da se takođe nimalo nije žurilo da potraži to blago. Činjenica e da se čoveku menja sistem vrednosti kad zna da će umreti ili da su mu šanse za preživljavanje prilično male. Zašto bismo on i ja želeli blago? Naše prijateljstvo, naša ljubav, minuli koji su nam preostali behu jedino što e zaista vredelo u unutrašnjosti one špilje. Dobro. Možda je Oriolu i dalje potrebno da pronađe to blago. Ali samo zbog njegovog oca. To jeste bilo vredno. I tako smo ostali ne znam koliko dugo - ali meni se činilo malo milujući jedno drugo i ljubeći se nežno, ali sa strašću ljudi koji znaju da to čine poslednji put. Budući da smo se nalazili na suvom, od naših vatrenih nežnosti hladnoća me beše gotovo prošla. A onda se desilo nešto sasvim neočekivano.Počeh da osećam onaj poznati pritisak na svom donjem stomaku. „Oriole!"uzviknuh iznenađena. Nije rekao ništa, ali je pritisak nastavio da se pojačava. „Oriole", ponovih, sada namerno i odvajajući se od njega tek toliko da bih mogla da ga pogledam u oči. U svoj svojoj tragičnosti, situacija je bila sve zabavnija. „Kao što možeš i da vidiš", reče, „polako mi se vraća snaga." Mislila
sam da ne poseduješ tu vrstu snage, pomislih. „Jesi li siguran?", poželeh da saznam. „Šta to?" „Da je to u moju čast. " „U potpunosti." I time se naš razgovor završio. Zapečatili smo ga poljupcem u kojem smo zaboravili na njegovu raskrvavljenu usnu, na modrice po telima, na sva blaga ovog sveta, čak i na smrt koja nas je čekala na izlazu iz tog ljubavnog skrovišta. Niti smo obratili pažnju na kamenje pod nama. Hladnoća? Prošla me je kad sam skinula mokru odeću. Voleli smo se s bezgraničnom strašću. Ne sećam se da sam išta slično doživela u svom životu ni pre ni posle toga i, ako mi je bila ostala i najmanja sumnja vezana za Oriolove seksualne sklonosti, tog jutra mi se zauvek raspršila. Bilo je očigledno da nije napravio presedan zbog nevolje u kojoj smo se našli, i da to ni u kom slučaju nije prvi put kako spava s nekom ženom. U svakom trenutku je znao šta treba da radi, i činio je to u maniru izuzetno veštog ljubavnika. Radili smo to očajnički. S neodložnom željom, koja se povećavala i akumulirala tokom svih onih četrnaest godina čekanja. Kao da nam je bio prvi put. Kao da nam je poslednji. Bez ikakvih briga, bez ikakvih predostrožnosti. Za nas sutra nije postojalo. Ja nisam takva. I ta polna raspomamljenost kod mene nije tako česta.. Pre bi se moglo reći da je retka. Zar sam ja toliko nenormalna?Zar me pale kritične situacije? Kao onog popodneva 11. septembra, u mojoj kući s Majkom. Ili je to tipična reakcija naše vrste,svih životinjskih vrsta,koje kad namirišu smrt pokušavaju da začnu novi život, da nastave rasu? Možda je to bio samo moj pokušaj da pobedim strah, da ga na nekoliko sekundi udaljim od sebe bežeći u ljubav,u strast. I tako smo ostali,telo uz telo,zagrljeni,drhteći od zadovoljstva dok se vatra utišavala, a mi polako postajali svesni svojih bezbrojnih modrica. Potražih ponovo njegove usne; i ukus mora, detinjstva i moje mladosti, prvog poljupca. Nekoliko trenutaka osećala sam ogromnu sreću, a zatim još veća tugu. U grudima me dvaput nešto stegnu - beše to skoro kao prekid daha, s teškom mukom se uzdržah da ne zaplačem. Da, umreti je strašno, ali je još gore umreti ako nisi živeo.
Nikada više neću moći da uživam u ovoj ljubavi. Bila je strašna nepravda otkriti da naša ljubav ima budućnost u trenutku kad mi tu budućnost više nismo imali. Ali obećah sebi da ću uživati u svakom trenutku koji nam je ostao.
47
Prošlo je nekoliko minuta da nismo popustili zagrlaj, a onda polako počesmo da se razdvajamo. „Treba videti ima li pećina drugi izlaz", promrmlja mi Oriol na uvo. Ustadosmo i pregledasmo pećinu. Unutrašnja laguna nastavljala je svoje osciliranje; more napolju i dalje beše ustalasano. Do nas je dopirao njegov neumorni šum. Nalazili smo se na relativno ravnoj površini, iako posutoj kamenčićima, a zrak sunca, koji je ulazio kroz jednu pukotinu možda tri metra iznad naših glava, spustio se praveći krug sleva nadesno na kamenom zidu bliže kopnu. A tamo, na metar od osvetljenog mesta,stajao je oslikan na zidu proširen crveni krst. Kao na mom prstenu. „Pogledaj!", pokazah Oriolu. „Postavljen je tako da podnevno sunce može da ga osvetli", reče pošto ga je neko vreme posmatrao. „Ova pećina je savršeno skrovište." A onda se taj zrak nade ugasi i mi, u čudu, pogledasmo prema pukotini. „To zovoji prave gnezdo u pećini", objasni mi Oriol osmotrivši. „Ovde imaju dobro sklonište." Začu se lepet krila da potkrepe njegove reči. Potom dodade, zagrlivši me oko ramena. Ne brini. Neće se usuditi da uđu, ne kad je ovakvo more. Sačekaće da izađemo." Pogleda me u oči. Sada sam mogla da vidim plavetnilo u njima. „Žao mi je. Mnogo mi je žao što sam te uvalio u ovo ." „Nisi me ti uvalio", odvratih. „Odrasla sam osoba i potpuno odgovorna za svoje postupke." Zagrlih ga i naša naga tela se zagrelaše, dobiše novu energiju. Beše to oš jedan dug zagrljaj, bez žurbe, a kada smo se pustili ponovo se zapitasmo za mogući izlaz. Pukotina kroz koju je ulazila svetlost nalazila se iznad
vode na jednom gotovo glatkom zidu, nepristupačna i mala. Tuda nije bilo moguće izaći. Levo od ploče na kojoj smo stajali, pećina beše zapečaćena velikim kamenim blokovima. Nepomerivim. Idući nadesno putem koji je čekao sunčev zrak, pećina se nastavljala prema dnu sa oblucima skrivenim u vodi, a na nekoliko metara dalje ponovo izlazila na suvo. Prateći tu stazu, na visini od metar i po iznad vodene površine, pojavila se jedna paralelna ploča, ali dublja. Bilo je mračno i ja upetirih lampu. Kad tamo - kovčeg! „Blago!", uzviknuh ne preterano oduševljeno. Oriol ništa ne reče i mi, ne zaustavljajući se da vidimo šta se u njemu nalazi, produžismo u istom pravcu, tražeći izlaz. Kameni zid se sužavao, a dno podizalo do jednog kratkog prolaza, zatvorenog velikim kamenjem. Dalje se nije moglo. „To je to", uzdahnu on. „Nemamo kuda da pobegnemo." „Nas dvoje, blago i smrt", rekoh zamišljeno. „Bar ćemo umreti bogati", pokuša da se našali. „Zar ne želiš da ga vidiš?" „Naravno da želim." Uperih svetlost lampe prema sanduku. Beše to kovčeg srednje veličine, od masivnog drveta zakovan gvozdenim trakama i iznenađujuće očuvan. „Nema brave ni katanca", reče Oriol. „Nisu ni potrebni." On spusti ruku na poklopac i podiže ga bez teškoća. Svetlost lampe omogući nam da vidimo... kamenje. Ali obično. Gomilu kamenja, običnog, oblutaka... onakvog kakvog je bilo na milione u tom delu ostrva. Oriol poče da ga vadi, bacajući ga na zemlju; izgledao je kao da je poludeo. „Nema blaga! Nema blaga!", vikao je dosežući do dnu i ne pronalazeći ništa osim sitnog kamenja. Okrenu se i pogleda me osmehujući se radosno. Držao je nešto u ruci. „Spašeni smo!", uzviknu. „Nema blaga!" „Artur", rekoh zablesavljeno. „Neće nas ubiti?" „Ne više! Nema zašto! Artur je racionalan, poslovan čovek. Ne, neće to učinili, neće se izlagati opasnosti bez razloga. Možda bi on to voleo da učini, ali za njega je ovo igra šanse i nagrade. I ako nema šta da dobije, neće rizikovati."
Ja nisam bila tako sigurna. Za antikvara je ovo predstavljalo nešto više od posla; setih se njegovih reči u vezi s krvnom osvetom, ali nisam želela da razočaram svog prijatelja. „šta to držiš u ruci?", upitah ga. „Izgleda da je neko pismo. U plastičnom omotu." Bilo je od Enrika i glasilo: Dragi moji. Nadam se i verujem da ćete jednoga dana pročitati ovo. Pronašli ste blago. Sada ste već preveliki da biste dobijali nagrade u vidu bombona i čokolada, ali se nadam da niste ni suviše mladi ni suviše stari da ne biste mogli da uživate u plodovima jednog ovakvog iskustva. Ako ste stigli dovde, znači da ste proživeli dane koje nika nećete zaboraviti. To je pravo životno blago. Da znate kako da proživite ostatak života. Voli vas Enrik
Ostadosmo u tišini, zamišljeni. Sve je bila igra, isto kao kad smo bili mali,samo sada na veliko. „Carpe diem", promrmijah. Blagoslovena igra koja nam je spasavala živote. Sada sam već mogla da razmišljam dalje od tih kamenih zidovi, dalje od mora i okeana. Još nisam bila sasvim sigurna kako će Artur reagovati, ali beše gotovo sasvim izvesno da ćemo preživeti. I to promeni sve. Shvatih da sam, izuzevši nazuvke, potpuno gola osetih stid na koji sam pre toga bila potpuno zaboravila. S lampom potražih pidžamu i krenuh da se njome pokrijem. Osećala sam se krivom.Ja sam bila ta koji je napravila prvi korak s Oriolom, možda sam i navaljivala. Ja, koja na ruci nosim verenički prsten. To je loše, veoma loše. Jedno je želeti ga, a nešto sasvim drugo to uraditi. Možda je Oriol na mom lica pročitao krivicu, tek uhvati me za ruku, privuče sebi i poljubi. Prepustih mu se i ponovo smo vodili ljubav. Bilo je jasno da mu se to sviđa. Bilo je lepo, ali ne kao ranije; ovoga puta sam kamenje i te kako osetila. Ostadosmo da sedimo jedno pored drugog, dodirujući se, ali čim prođe taj drugi zanos, počeh da osećam hladnoću.
„Bilo je nekih zaista čudnih detalja", poče Oriol da priča, dok su mu se misli nadovezivale. „Ali sam bio toliko zaslepljen pustolovinom da nisam hteo da ih vidim. Drevne poruke skrivene ispod slike. Kakva glupost! To je kao iz romana, nimalo originalnog i nimalo realističnog. Danas, u 21. veku. imamo načina da otkrijemo odbačene crteže, kasnije prekrivene drugim slikama. Ali u 13. veku nikome ne bi palo na pamet da neku poruku sakrije na taj način, ukoliko ne bi želeo da ona zauvek ostane skrivena." U glasu mu se osećao prizvuk razočaranja. Mi smo baš čudna bića, pomislih. Pre nekoliko minuta poludeli smo od sreće shvativši da je sve izmišljotina i da ćemo spasti živote, a sad Oriol, čim je zaboravio na strah, jadikuje. „Ali slike su autentične. Zar ne?" „Da, jesu, ali je moj otac, koji je bio veliki restaurator, i tu umešao svoje prste. Urezao je natpise s toliko umeća da je uspeo da obmane sve nas koji smo ih videli. A napravio je veliki posao i sa sastavljanjem onih spisa." „Zar su lažni?" „Na to ukazuje prevara sa slikama I, mada ima neverovatno realističnih detalja i mada se ono što je tamo opisao tačno podudara sa istorijom, vrlo e moguće da je sve izmislio." „Misliš da je Arnau d'Estopinija izmišljena ličnost?" Sada i ja počeh da se osećam prevarenom. „A prsten? Odakle potiče prsten?" „Ne znam odakle prsten potiče. Arnau jeste stvarna ličnost; njegovo ime se pojavljuje u dokumentima templarskog poseda u Penjiskoli i u izveštajima inkvizicije. Ali ne mogu sa sigunoršću utvrditi koji deo priče je istinit, a koji izmišljotina moga oca." „Ali Enrik je bio ubeđen u postojanje blaga. Zbog njega je i ubio." „Ne verujem da je ubio zbog novca. Možda je to učinio iz ličnog shvatanja morala, iz svog ličnog kodeksa časti. On jeste tragao za blagom, ali sve ukazuje na to da nije mogao da ga nađe pa je,umesto toga, smislio ednu od svojih igara, posmrtnu." Načas zaćuta, da bi zatim uzviknuo: „Trebalo je odmah da shvatim!" „Šta to?" „Moj otac nas je više puta dovodio na ovo ostrvo, opčinjavalo ga je njegovo morsko dno. Poznavao ga je odlično, ronio je na pluća i sa bocom. Previše podudarnosti." „Kakve to sad veze ima?" Sunce je već obasjavalo
krst na zidu i njegova blistavost mi je omogućavala da ga dobro vidim i bez baterijske lampe. Osmehnuh mu se. Oriol mi uzvrati osmeh. „Živećemo! Shvataš li to?" Osećala sam strahovitu žeđ i to beše jasan znak da moramo izaći sa tog nestvarnog mesta, iz te pećine čudesa, pre nego što nam ponestane još snage. Sudeći po gibanju unutrašnjeg jezerceta more napolju i dalje beše uskomešano. Oriol je želeo da izađe prvi, na pluća i bez opreme, ali ga ubedih da sačeka nekih pola sata pošto ja prva izađem. Artur će više verovati meni i bolje će primiti vest ako mu je ja saopštim. Nadala sam se da su njegovi povređeni delovi tela bolje i da neće biti previše kivan. Moj ulazak je bio lak. Oboje smo se spustili, s izduvanim prslucima, do visine podmorskog tunela, udišući kiseonik svako iz svog usnika, a kad se a praktično nađoh napolju, on mi dodade prsluk. I ja sam njemu ostavila lampu; od tog mesta, spoljna svetlost mi je već ocrtavala put. Disala sam dobro i plivala prema dnu i otvorenom moru kako bih izbegla talase i njihove udare o hrid. Kad osetih da sam se dovoljno udaljila i da se uzmak talasa na dnu smanjio, naduvah prsluk i izađoh na površinu čvrsto se držeći za njega. Počeh kroz cev da udišem svež vazduh, pokušavajući da se orijentišem. Tamo, nekoliko metara dalje, videle su se brodice. Plivala sam ujednačenim ritmom, pitajući se kakav će mi doček prirediti Artur. Videlo se da je ljut, veoma ljut. Ali je ipak uspeo da povrati svoje otmeno držanje i znao da se ponaša s usiljenom ljubaznošću. Onaj prema kome se nisu nimalo lepo poneli bio je Luis. Moj heroj u poslednjem trenutku platio je cenu - oni ljudi su iskalili bes. Lice mu je bilo plavo od modrica, ali je bar bio živ, i radosno se nasmešio kad me je ugledao, a još više kada je shvatio spasonosno značenje vesti koju sam im donela. Oriol je dobro pogodio. Prikrivajući svoje razočaranje na zadivljujući način, Artur je na kraju poverovao u moju priču. Pristao je da pošalje gumeni čamac, jednim krajem zakačen za brod bi se sprečilo da udara o stenoviti zid, i nekoliko ljudi u opremi za ronjenje. Oriol se pobrinuo da poruku svog oca ostavi gde ju je našao i bez poteškoća su ga pronašli. I mi silom prilika postadosmo Arturovi gosti dok se njegovi ljudi nisu
vratili iz pećine, pošto su u njoj prevrnuli svaki kamen. To je potrajalo takoreći do podneva narednog dana. Nije to bilo protraćeno vreme. Oriol je najzad bio spreman da pregovara i pokazao se kao izuzetno ubedljjv pregovarač naspram krajnje nezainteresovanog Artura. Rekao je da priznaje da između porodica Boš i Bonaplata postoji nenaplativ dug, ali da taj dug treba ostaviti mrtvima. Oni će već odgovarati pred bogom. Ali zato su živi tu da izmire materijalne račune, te on, Oriol Bonaplata, priznaje da je njegov otac ukrao dve bočne slike triptiha. Spreman je da ih, uspomene radi, otkupi po ceni u koju bi bio uračunat i dug njegovog rođaka prema antikvaru. Središnja slika je oduvek bila Enrikovo vlasništvo, sada je moja, i oko toga ne bi trebalo da bude bilo kakvog spora. Nije mi promaklo da je suma oko koje su pregovarali bila dovoljno visoka da se Artur odrekne bilo kakve osvete. Pregovori su bili teški i okončali su se tek sutradan ujutru. Bila sam zadivljena, kad su konačno uobličili sporazum jednim internim ugovorom, koliko je malo važnosti Oriol pridavao novcu, kao i velikodušnost koju je pokazao prema svom rođaku. U povratku nisam znala šta da radim ni kako da se ponašam prema Oriolu; oboje smo se pravili kao da se u onoj pećini ništa nije desilo. Čak sam u jednom trenutku posumnjala da sam sve samo sanjala i jedino su bol koji sam osećaia u leđima i modrice koje sam po njima zadobila od kamenja bili svedoci onoga što se tamo odigralo. Natuknula sam, onako kao usput, da ću, kad stignem u Barselonu, morati da počnem da pakujem kofere za povratak u Njujork. I posmatrala sam Oriolovu reakciju. On nije rekao ništa, delovao je odsutno, kao da ima mnogo prečih stvari o kojima treba da razmišlja. Od njega sam očekivala bar neko ljubazno nagovaranje, poziv da ostanem još nekoliko dana. Ali on to nije učinio i sujeta mi beše povređena. Ili još nešto. Došla sam do zaključkada on onome što se desilo među nama ne pridaje značaja, štaviše, da se trudi da ceo slučaj zaboravi. Što se Luisa tiče, Oriol nije hteo da sluša nikakva izvinjenja. Rekao je da je sve u redu. Sada je slika svetog Đorđa i njegova i nevažno je da li je cena bila visoka ili previsoka; zato je tu drugo zaveštanje koje mu je otac ostavio. A onda ga je zagrlio.
48
Sutradan sam shvatila da je svemu došao kraj. Oriol je predhodne večeri nestao ne poželevši mi ni laku noć;možda se uplašio da ću krenuti s njim u njegovu spavaću sobu.Na doručak sam sišla rano u nadi da ću ga videti, ali mi je Alisija rekla da je on ustao još ranije i da je već otišo. Bila sam razočarana. Morala sam da razgovaram s njom i odgovaram na bezbrijna pitanja koja su joj ostala nerazjašnjena sinoć za večerom; žena je bila željna informacija.Prećutala sam joj ono što se dogodilo između nas u pećini,razume se. Ali nju je pratio glas da je veštica i kao da je znala. U ednom trenutku umalo da se rasplačem, te sam joj se izvinila rekavši da me boli glava. Nisam je slagala. Zar ja Oriolu tako malo značim da čak nije mogao da ostane ni da se pozdravimo. Znala sam da je došlo vreme da pakujem kofere. Otvorih orman, gotovo priželjkujući da su nestali, ali bili su tamo. Kad sam ih ugledala, samo što se nisam onesvestila. Jecajuci, bacih se na krevet. To je bio kraj. Pustolovina s blagom se okončala. Ona ostariva ljubav umrla je zatvorena u ednoj pećini pod morem, i samo su masnice govorile da nisam sve sanjala.A onda primetih da je na noćnom stočiću neko, možda te noći,ostavio dve stare vinilske ploče. Jedna je bila Viatge a Itaka, a druga s muzikom Zaka Brela. Sva se stresoh. Bože! Te ploče je Enrik slušao pred smrt. Ko li ih je tu ostavio? Oriol ili Alisija? Verovatno Oriol. To je bila njegova poruka meni. Nauk o putovanju, iskustvo traganja. O tome se radilo. Nisam naučila lekciju. Put je sam po sebi svrha. Život je krajnji cilj. Bilo mi je teško da to prihvatim. Kad sam se useljavala u tu sobu, začudilo me je što sam u njoj, pored ednog modernog muzičkog uređaja, zatekla i stari gramofon za vinilske ploče. Bio je automatski i radio je bez greške, te ubacih obe ploče i legoh
na krevel da ih saslušam. Želela sam da dam neki smisio toj avanturi, značenje koje nisam bila u stanju da pronađem. Prigrlih omote ploča i, ispruživši se na krevetu, sklopih oči. Čula sam vetar i more u pozadini muzike koja ih je nadjačavala. Pojavi mi se slika zelenih praterija posidonije na belom pesku Tabarke i, tzmeđu njih, jata škarpina koje plivaju u plićaku dok im se krljušt presijava na sunčevoj svetlosti zlatastim i srebrnastim sjajem. Mirno more, isprva krotko, razjareno poslednjih dana. I otišla sam u pećinu i ponovo zatekla Oriola kako leži na zemlji i sve je počelo iz početka. O tome se radi, zar ne? Proživeti trenutak. A posle ga se sećati. Ponekad stalno, neprekidno, celog života. Kao prve ljubavi, oluje, soli, prvog poljupca. Ali šta bi Konstantin Kavafi, mudri pesnik, savetovao u slučaju da od upražnjavanja filozofije carpe diem, intenzivnog proživljavanja trenutka, nekoga posle toga jako zaboli srce? Mislim da sam prestala da jecam utonuvši u san. I ponovo sam sanjala: „Policija. Izvolite", glas je preko telefona zvučao energično. „Dobar dan ", odgovorih. Osećao sam se ukočeno, grlo mi se stezalo od osećanja, ali bio sam odlučio da te trenutke proživim svom snagom. „Dobar dan. Recite", užurbano upita inspektor. „Ispaliću sebi metak u glavu." Nastade iznenađena tišina i ja pokušah da zamislim začuđen izraz lica čoveka kome je taj mladi glas pripadao. „Molim?", zamucao je policajac. „Rekoh vam da ću se ubiti." „Sigurno ne mislite ozbiljno." „Naravno da mislim", nasmeših se. Zabavljala me je njegova zbunjenost; mora da je taj mladić zaboravio deo iz priručnika o tome kako postupati s potencijalnim samoubicama. „Ali zašto? Zašto želite da se ubijete?", u glasu mu se osećala zabrinutost. Pušio sam Davidoff i izbacih dug dim. Kroz balkon, širom otvoren tog sunčanog i blagog prolećnog popodneva, mogao sam s fotelje da vidim tamnozelene listove platana sa šetališta. Dan je bio vedar, svetao, a život je
bujao onom silovitom snagom koja me je iz godine u godinu stalno iznova opčinjavala. Žak Brel je pevao svoju oproštajnu pesmu... Adieu l'Emile je vais mourir. C'est dur de mourir au printemps tu sais... Zbogom Emile, umreću. Teško je umreti u proleće.
Da, teško je umreti jednog ovakvog dana, kad u drevnom gradu Barseloni sve slavi život: golubovi, povetarac, drveće sa šetališta, čak i ljudi - oni stalni, koji, krećući se ulicom, zrače neiscrpnom energijom. Ali to je bio dan mog umiranja. „Ubio sam četiri čoveka." „Molim?" „Eto to, ubio sam ih. Iz pištolja." „Do đavola!", uzviknu policajac, a zatim nastupi tišina, dok nije rekao: „E sad je dosta, znam da me vučete za nos. Ne verujem vam." „Kunem se." „Onda mi recite gde se to desilo i kada , da bi smo mogli da proverimo." „Još pre nekoliko dana, a ja sad nemam vremena ni za kakve provere, razneću sebi mozak za nekoliko minuta. Osim toga, ako vam sve ispričam, posle će vam biti prilično dosadno dok budete obavljali svoj posao." „Ne, vi ne želite da umrete", mladiću kao da se povratila staloženost. „Zvali ste da tražite pomoć, jer da ste hteli da se ubijete, dosad blate to već učinili." „Zovem da ne biste nekog drugog okrivili za moju smrt." Pomislih da sam možda pozvao jer sam želeo društvo, nisam hteo da umrem sam. Otpih gutljaj konjaka i pogled mi odluta na moju omiljenu sliku Ramona Kasata. Muškarac i žena katalonske srednje klase s kraja 19. veka, u belom letnjem odelu i haljini, piju osvežavajuće piće ispod čokota. To tu moji deda i baba, bili su prelepi. Igra odblesaka svetlosti, senke, razliveni pastelni tonovi, sanjivost i razgaljujuća dekadencija. Dodadoh: „Praktičnije je nego pisati
pisamca." „Recite mi kako se zovete i svoju adresu. Porazgovaraćemo. Ma koliko vam se vaša situacija činila komplikovanom, sigurno postoji izlaz." Nisam odmah odgovorio, slušao sam poslednji put onu pesmu koju sam znao napamet, svaku reč: Je veux qu'on rie Je veux qu'on danse Quand c'est qu'on me mettra dans le trou..." Hoću da se smejete Hoću da plešete Kad krenu da me spuštaju u grob.
„Enrik Bonaplata, Avenija Grasija", naposletku rekoh. „A ako požurite i pošaljete hitnu patrolu pred Manzana de la Diskordija, moći ćete da čujete pucanj", a onda mu se obratih nežnijim glasom: „Koliko ti je godina, mladiću?" „Dvadeset." „Koje su ti boje oči?" „Šta je to važno? Zašto vas to interesuje?", srdito odgovori. „Tek da porazgovaramo. Zar ne pokušavate da lokalizujete poziv? Reci mi, kakve su?" „Zelene." „Hmmm...", i ponovo povukoh dim pre nego što nastavih. Zamislih lepog mladića s mačjim očima. Pravi dodatak za čašicu i cigaretu. „Mladiću zelenih očiju, jesi li nekad video nekoga da umire?" „Nisam." „E pa sada ćeš čuti." „Čekajte!" „Želim ti dug i srećan život, dragi prijatelju. Izvini što prekidam razgovor, ali nije pristojno pričati punih usta." „Sačekajte! Čekajte čas!" Spustih telefonsku slušalicu na stočić, pored cigarete koja se još dimila. I začuh:
Cest dur de mourir en printemps tu sais. Teško je umreti u proleće, proleće, znaš. Ali Ali idem cveću s mirom u duši.
Ja nisam osećao mir o kojem je Brel pevao u svojoj pesmi; srce su mi potresala osećan oseća nja, a u mislima mislima mi se s e redale slike jednog jednog života, života, nadmećući nadmećući se koja će biti poslednja. Ali morao sam to da učinim, radi svoje porodice, radi svoje časti. Posmatrao sam Pikasovu sliku na jednom zidu. Otvoren prozor prozor iznad iznad mediteranskog gradića, možda Barselona Barselona s nekog izdig izdignnutog mesta, kuće, palme, bilje... i more... Treperavi tonovi, eksplozija boja, dugi potezi. Otpih poslednji gutljaj konjaka zadržavajući ga nekoliko trenutaka u ustima, uživajući u njegovom prepoznatljivom ukusu; udahnuh njegova isparenja. Potom stavih hladnu cev revolvera a usta, nišaneći u nepce. Videh dvojicu mladića, jednog mrtvog i drugog sa životom pred sobom; mog sina Oriola. Dragi Bože, pomizu mu da ovo prebrodi! Udahnuh duboko i poželeh da se moje oči, gledajući šetalište, do poslednjeg delića ispune svetlošću i zelenilom te nezaustavljive snage: životinjske energije; proleća.To će biti poslednja slika. Prasak je preko telefona dopro do mladog policajca Kastilja i on od njega poskoči sa stolice na kojoj je sedeo. Golubovi sa šetališta uzleteše, svi u isti mah, praveći oblak, kao da su čekali pucanj, a prolaznici uzbuđeno pogledaše prema onom lepom modernistiškom zdanju s jednim balkonom balkonom,, širom otvorenim otvorenim.. Otvorih oči i ugledah plafon. Žak Brel je pevao sledeću pesmu i ja poskočih u krevetu. Ponovo! Ponovo! Ponovo Ponovo se desilo! Previše sam uzn uznemi emiren renaa zbog svega sa Oriolom da bi me prokleti prsten ponovo naveo da preživljavam preživljavam istorije mrtvaca! Naglim pokretom povukoh pečatnih pečatnih s krstom boje krvi i spustih ga na sto pored svog vereničkog prstena. Ne zn znam am koji mi je bio teži. Siđoh da potražim Alisiju, natuknuh joj šta mi se upravo bilo dogodilo, i ona me odvede u svoju radnu sobu.Tamo, sa blistavim i sunčanim gradom
pod nama, nama, ispričah joj sve. s ve. „Pomoći će ti da nadvladaš taj utisak", reče posluživši me konjakom. I zagleda se u mene s velikom pažnjom. „Ovo je, ovo je...", zamucah pri prvom gutljaju. Beše to isti ukus kao u mom snu. „Da. Ja pijem isti konjak koji je pio Enrik." Osetih se kao zamorče, te ustadoh da krenem. „Izvini", pokuša da se iskupi. „Nije bilo namerno, nisam shvatila dok ti nisam videla lice." Nisam joj poverovala i ostadoh osta doh da stojim kraj vrata dvoumeći se hoću li izaći. Ona ustade i, hvatajući me za ruku onom svojom toplom i velikom rukom koja me je toliko podsećala na njenog sina, posadi me u jednu fotelju. „Žao mi je, draga", glas joj beše dubok i sugestivan. „Ostani sa mnom, iskupiću se tako što ću ti ispričati jednu priču koja će te zanimati. Ti to zaslužuješ". Puna iščekivanja i pomalo napeta, sačekah da nastavi s nekom svojom novom igrom. I ona poče da priča, polako.... „Dosad si već sigurno shvatila da se ni Enriku nisu dopadale žene, niti meni muškarci. Spojili smo se zbog svojih porodica, ali i zato što smo želeli sina, a to se u ono vreme samo tako moglo. Svako je vodio svoj život, mada smo uspeli da postanemo prijatelji. Sa Oriolom se trud isplatio" pogleda pogleda me smešeći smešeć i se. se . „Zar ne?" „On je divan mladić", nastavi ne sačekavši moj odgovor. „A ako imaš nekih sumnji, on je hetero. Pa eto", pomirljivo uzdahnu, „niko nije savršen", i ponovo mi se osmehnu. „Enrik i ja smo dosta toga pričali jedno drugom i on se založio da templarski red,koji su osnovali njegov deda i tvoj pradeda, koji su takođe bili i masoni, promeni promeni statut kako ka ko bih ja mog ogla la da budem primljen primljena. a. Ali kad se pojavio Arnau s pričom o slikama i blagu, sve se iskoplikovalo. Enrik je bio romantik, romantik, a oživljavanje oživljavanje templarske tradicije jedn je dnaa od njegovih jegovih najvećih strasti. Zamisli tek kad je saznao za blago! To mu je postala opsesija. Tada su i započele nesuglasice s Bošovim. Takođe se založio da njegovog prijatelja Manuela, Manuela, njegovog jegovog tadašnjeg partnera partnera kog kogaa je ludo voleo, naš
templarski red prizna za viteza. Vezali su se templarskim zavetom, zavetom Tebanskih Epaminondinih Grka." Pogleda me kao da pokušava da nasluti znam li nešto o tome, i pošto joj dadoh znak da razumem, nastavi priču: „Kad su ga ubili, pao je u očajanje. Sećam se kako je neutešno plakao, upravo ovde, na fotelji na kojoj ti sad upravo sediš. Znala sam da će se desiti nešto strašno i zamolila ga da se smiri. Zapanjila sam se kada mi je nekoliko dana nakon toga rekao da je ubio četvoricu muškaraca i da je osvetio Manuela. Tvoj kum nije bio neki vajni revolveraš. Mora da mu se posrećilo." Ne rekoh joj ništa, ali pomislih pomislih da niko taj deo ne zn znaa bolje od mene. „Ali policija je počela da steže obruč oko njega. Mnogo ljudi je znalo da je bio u zavadi sa svojim konkurentima i starom templarskom braćom, Bošovima. A znali su i za njegov odnos s Manuelom i za njegovu nasilnu smrt. Jedno vreme nisam imala nikakvih vesti od njega i policija je počela da zove, pa su čak i dolazili ovamo da ga traže da bi ga ispitali. Nisu imali nalog za hapšenje, ali je bilo očigledno da sumnjaju na njega. Nikad mi nije ispričao šta je tih dana radio, ali mislim da je tražio blago, bezuspešno. Jedne večeri se pojavio u kući; večerao je s nama, malo popričao s Oriolom, a kad je on legao, popeli smo se ovde da popijemo po čašu konjaka. Hteo je da mu gledam u karte. Ja sam pristala; to sam u ono vreme često radila iz zabave. Ali te noći se već s prvim kartama pojavila kombinacija koja je nagoveštavala smrt. Ukazao se kostur s kosom kako gleda u njega. Značenje je bilo jasno, ali sam ja rekla da su karte protivrečne. protivrečne. On me je pog pogledao ledao ništa ništa ne rekavši. Promeša Promešala la sam, dala njemu da promeša i preseče. Naježila sam se kad se odmah zatim pojavilo nešto slično. Lobanja mu se cerila. Bila sam ozlojeđena, rasturila sam karte i kod trećeg bacanja počela da se molim da ispadne bilo šta drugo. Ista kombinacija! Kako su karte uporne kad hoće nešto da ti kažu! Nisam neka plačljivica, ali iscpah proklete karte sa s a suzama suzama u očim oč ima. a. Nisam znala znala šta da kažem, te ostadosmo tako da ćutimo. Enrik je otpio gutljaj konjaka, nasmešio mi se i rekao da ne brinem, da su moje karte u pravu i da će on veoma brzo umreti. Delovao je tako smireno. Rekao mi je da su mu pre izvesnog vremena dijagnostikovali sidu i da je već počeo da oseća simptome bolesti. Tih godina nije postojao nikakav lek za tu bolest, niti je
nauka mogla da ponudi neki kvalitetniji život. Rekao mi je da ga policija prati u stopu, kao i mafija krijumčara krijumčara umetni umetničkih čkih dela kojoj su pripadali i Bošovi, koji su mu čak pretili da će oteti ili povrediti Oriola. Uveravao me e da ne želi da umre u zatvoru, niti da namerava da provede život spavajući svake noći s revolverom pod jastukom. I ako ne budu imali koga da ucenjuju, da Oriol neće biti u opasnosti. Pretpostavljam da je tada isplanirao i pokrenuo tu poslednju igru s blagom za vas." Onda začuta, pa zamišljeno me pogledavši u oči, reče: „Enrik je bio osoba čvrstih uverenja i stavova. Živeo je i umro po sopstvenim pravilima i u sopstvenom stilu. Mislim da se izmirio sam sa sobom." Alisija zaćuta i, sa setom posmatrajući grad, otpi gutljaj svog konjaka. Ja učinih isto, a onda, osetivši mu ukus na nepcima, pomislih na ono što mi se malo pre toga desilo. „Alisija?" „Molim." „U mojoj sobi je spavao Enrik kad je noćio ovde?" „Da." „Ti si ostavila one ploče na mojoj komodi?" „Da, jesam." „Htela si da mi se to desi." Neverujem da je moj glas odavao ljutnju niti bilo šta slično osim radoznalosti. radoznalosti. Ona niša ne reče već, ispijajući kon konjak, jak, nastavi da posmatra grad. Malo zatim uperi svoj pogled koso usečenih očiju, plavih kakve imaju samo ona i Oriol u moje, i upita: „Otišao je u miru. Zar ne?" Bilo je molbe u njenom glasu. „Jeste", slagah nakon kraćeg razmišljanja.
49
Nisam imala imala šta više da tražim tražim u grada i polako me je obuzimala obuzimala tuga. tuga. Uđoh u svoju sobu i otvorih prozor. Naslonjena Naslonjena na prozorsku prozorsku dasku, pon ponovo ovo razmotrih razmotrih svoju situaciju,a onda shvatih da je ipak ostalo nešto što treba da obavim pre nego što Barselonu zauvek napustim. Zauvek, i da se nikada ne vratim, upravo onako kako je to pokušala moja majka. Arnau d’Estopinija. Jedno vreme mi je već bilo prešlo u naviku da sa strahom posmatram ljude tražeći njega. Ali monah poslednjih dana kao da e u zemlju propao. Alisija će znati gde mogu da ga pronađem! Ovoga puta su se uloge promenile i ja se smestih da ga čekam u osinjaku preko puta glavnog ulaza u njegovu zgradu. Beše to jedna uska uličica stare Barselone, smeštena u četvrti koju su ranije zvali Kineska četvrt, potom Peti okrug, a sada Raval. Smeštaj je tamo jeftin, i četvrt je prepuna prepuna doseljenika. Na tezgama tezgama cveta posao, a ulice vrve od ljudi svih boja i rasa koji govore raznim raznim jezicima, jezicima, a mnogi nose i vrlo samosvojnu samosvojnu odeću. Alisija mi je rekla da on tu živi, u pansionu ili stanu zakupljenom zajedno sa nekim drugim, te pomislih kako suma koju ona plaća tom čoveku sigurno nije naročita. Ugledah ga na petnaestak metara od njegove kuće. Kao i uvek, na sebi e imao crnu majicu ispod odela tako tamno sivog da se razlika više nije mogla odrediti. Hodao je uspravno, ratoborno, odlučno, i neki su se izgleda trudili da ga zaobiđu silazeći s pločnika kad bi videli da se približava. Skratio je bradu i svoju beličastu kosu, i sada mu se nije izdizala više od pola cen ce ntimetra timetra na glavi. Pretrčah ulicu, ali kad sam stigla već mi je bio okrenut leđima i gurao ključ u vrata. „Arnau", rekoh spuštajući mu ruku na rame.
Okrete se sa zverskim izrazom na licu, dok se rukom mašio za bok u potrazi za bodežom. bodežom. Prikova svoje zagasitoplave zagasitoplave oči za moje, i mene ponovo ponovo obuze strah od njegovog njegovog ludačkog pogleda. pogleda. „Fra Arnau. To sam ja, devojka s prstenom", požurih da mu objasnim. „Prijateljica." Izraz lica mu donekle omekša kad me je prepoznao. „Šta hoćete?", reče hrapavim, usporenim glasom. „Da porazgovaram s vama." Videh kako pogledom traži moje ruke i setih se da je za njega prsten simbol autoriteta, te mu, i ne dobivši odgovor, trudeći se da upotrebim ispravne reći i ton koji mi je ličio na vojnički, rekoh: „Oružniče fra D ’Estopinija. Pozivam vas na ručak ." Primatih kako se koleba; pogledom je pretrčao od mojih očiju do prstena, te na kraju gunđajući gunđajući prihvati. Bio je to porodičan bar-restoran s dnevnim menijem, sendvičima s lignjama i mirisom prženih jela; i nije ih bilo baš na izbor u toj četvrti.Uspela sam da pronađem jedan sto udaljen od televizora,flipera i zveke tanjira i kašika koja se dizala iznad šanka, ali i pored te relativno prisne atmosfere atmosfere uspela da zapodenem zapodenem razgovor razgovor s mon onahom ahom.. Kad su nam doneli hleb on blagoslovi trpezu i, nalaktivši se rukama, poče da se moli tiho mrmljajući. Zastade i pogleda me očekujući da ja učinim isto, te sam ga sledila. Kad završi s molitvom, ni za trenutak ne pokaza uljudnost već navali na hleb, ne čekajući da nam donesu predjelo. Ja sam pokušavala da s njim razmenim koju reč, ali jedino što sam dobila behu jednosložni odgovori. Arnau nije bio naročito pričljiv, a sigurno nije bio ni naviknut na razgovor s ljudima, ali se zato isticao u svojoj proždrljvosti. Bilo je očito da ili u životu nije uživao u dobrim jelima ili posti, bilo iz verskih razloga bilo zbog nedostatka novca. Prijalo mu je i vino te ja , u nadi da će mu se od njega razvezati jezik, naručih drugu bocu. A onda najednom, završivši s glavnim jelom, stade da priča zatekavši me nespremnu: „Moja loza je loza ludih monaha. Ja odlično znam zašto je majstor Bonaplata Bon aplata izvršio izvršio samoubistvo." Počeh da ga posmatram. To su bile prve dve uzastopne rečenice koje je čovek izgovorio za vreme celog ručka, i ja shvatih da ga nikada pre toga nisam čula da toliko priča.
„Ne verujte u ono što vam pričaju. Monah koji je želeo da ja nasledim prsten takođe se ubio, i mnogi pre njega. Svi u mom bratstvu smatrali su ga ludim. Osim mene. On mi je poverio prsten, a posle su odlučili da i mene proglase ludakom. Počinje s vizijama, jeste li vi doživeli mučenja? Jesu li vas ispitivali inkvizitori? Jeste li videli kako se ruše zidine Svetog Jovana od Akre? Jeste li osetlli kako vam saraceni zarivaju noževe? Koliko ubistava vam je prsten dozvolio da vidite? Koliko sakaćenja? Mnogo života, mnogo bola, to je ono što on sadrži. A onda oni počinju da žive s vama i ne ostavljaju vas ni danju ni noću. „Koji to oni?", zainteresovah se. „Koji?", upita me širom otvarajući oči, kao da se čudi što pitam nešto što bi već trebalo da znam. „Duhovi monaha; oni obitavaju u prstenu. I svakim njihovim pojavljivanjem nešto od nih ulazi u tebe. Ja više nisam onaj isti čovek koji sam bio. Jednog dana sanjao sam jedan drugačiji san. Već sam i ranije imao mnogo vizija fra Arnaua d'Estopinije, ali se toga dana njegov napaćeni duh uselio u mene. Zauvek. Od tada sam ja Arnau. To je duša iz čistilišta i pati zbog zločina koje je počinio. Ali eto njegova najveća muka; zna da njegova misija nije ispunjena, da blago još nije vraćeno vitezovima hrama." Gledao me je svojim zabludelim očima i ne usuditi se da protivrečim. „Ja sam Arnau d’Estopinija", ponovi podižući glas. „Ja sam posledni templar. Uistinu poslednji", i zaćutavši spusti pogled na moje oči, verovatno očekujući da ću njegovu tvrdnju dovesti u pitanje. Dobro sam pazila da to ne uradim. A onda ublaži ton, da bi tiho nastavio: „Dobro se pazite, gospođice. Prsten je opasan. Onoga dana ja sam konačno otkrio nov templarski red i upoznao majstora Bonaplatu, znao sam da sam pronašao svoj dom. A kad sam mu predao prsten, osetio sam veliko olakšanje. Kažu da je papa Bonifacije VIII nosio jedan prsten veoma sličan tom, i da je francuski kralj Filip IV, Lepi, tvrdio da u njemu živi đavo. Kralj je želeo da okleveta papu i pokušavao je svaki način da ga optuži, ali je imao ćitavu mrežu uhoda i svoje podmuklosti planirao zasnivajući ih na stvarnim događajima. Nešto živi u kamenu, u njegovoj šestokrakoj zvezdi... Niko ne može da zadrži taj prsten, a da ne pati..." „Jeste li vi gospodinu Bonaplati dali i neke spise?",prekinuh. Nisam više želela da slušam o prstenu. „Ne. Ja sam majstoru ispričao život oružnika fra Arnaua d’Estopinije
,deo mi je ispričao moj prethodnik, vlasnik prstena, a ostalo sam doživeo ja kroz te vizije." Posmatrala sam ga dok je ispijao svoju čašu vina. Ja, koja sam već i ranije imala zadrške prema prstenu, tada počeh da ga se plašim. Je li tog zaluđenika stvarno zaposeo duh Arnaua d’Estopinije ili ne, bilo je malo važno. Za mene su oni već bili ista osoba. Za mene je bio fra Arnau d'Estopinija, poslednji pravi templar. „A slike?", upitah. „Slike su, zajedno s prstenom i usmenim predanjem o Arnauu, bile zaostavština koja se stotinama godina prenosila od monaha do monaha, i bile su ukradene 1845. godine, kad je Poblet bio opljačkan i zapaljen za vreme antiklerikalnih pljački. Znali smo da nisu izgorele u požaru, budući da su monasi pojurili za lopovima, mada zbog cele one gužve nisu uspeli da ih stignu. Tih dana su mnoga umetnička dela izgorla, ali ne i slike. Možda ih e odneo neko ko je dobro poznavao istoriju." „Zašto ste me pratili?" „Veliki majstor Alisija mi je naredila da je obaveštavam šta radite. A onda, kad sam saznao da nosite prsten, uhodio sam vas da bih vas zaštitio. Kao onda kad su vas napali." „Ako ste želeli da me zaštitite, kako to da vas poslednjih dana nisam videla?" „Zato što ste otišli iz grada. A opasnost se nalazi ovde. Zato nisam krenuo za vama." „O čemu vi to pričate?" „Ovde je, u Barseloni. " „Šta to?", nisam odustajala. „Kakva opasnost?" Nije mi odgovorio. Pogled mu je bludeo i videvši za barom muškarce koji su izgledali kao da su iz neke od zemalja Magreba, samo je promrmljao: „Zar ne primećujete? Oni se vraćaju." Bilo je mržnje u njegovom glasu. „Jednoga dana ću nekolicini odrubiti glavu", a onda se zatvori u svoje pređašnje ćutanje. Stresla sam se. Monah je govorio ozbiljno.
50
Kad sam se po podne vratila, ponovo se suočih skoferima. Rastuživali su me i pomislih da bi najbolje bilo da ih već jednom spakujem i prestanem s jadikovanjem. Ali onda se nečega setih. Znala sam da Oriol nije kod kuće, te krišom priđoh vratima njegove sobe, koju je od moje delio samo jedan zid. Probah okruglu kvaku brave; nije bilo zaključanog te ja kradom i brzo šmugnuh unutra. Mirisala je na njega. Ne zato što je Oriol upotrebljavao parfem, niti mislim da je imao neki poseban miris, nego sam ja želela da zamišljam da e tako. Ta prostorija je bila prožeta njegovim prisustvom. Posmatrala sam njegov krevet, orman, njegov radni sto smešten ispred prozora koji je takođe bio okrenut prema gradu. Shvatih da ne smem da se zadržvam, nisam želela da budem zatečena, te počeh da pretražujem fioke po sobi. Tu nisam odolela da ne pronjuškam po gomili njegovih fotografija s prijateljica - među njima beše i devojka s plaže - i s prijateljima. Morala sam da se držim nekog reda. Nastavih s komodom, potom šifonjer.... nisam mogla da ga nađem. Bio je u ormanu. U fioci s donjim rubljem. Tu sam ga našla. Revolver njegovog oca. Onaj koji je završio s Bošovima, onaj koji smo pronašli u udubljenju kamene ograde bunara. Zakačih ga za pojas i uputih se prema mansardi. Tu bez teškoća pronađoh sliku, kopiju moje. Pocepah tanki karton koji je pokrivao zadnji deo i videh da unutrašnjost nije masivna kao na mojoj slici, mada je bila šira zbog bočnih letvica koje su oblikovale ivicu slike. Bilo ih je i u središnjem delu, neke su ojačavale strukturu, a druge obrazovale podupirač. Ubacih revolver u tu drvenu futrolu i primetih da se savršeno uklapa. Stajao e čvrsto i nije padao čak ni kad bih protresla sliku, ali se lako izvlačio ako bi se uhvatio za dršku i malo jače povukao. Ponovih postupak, isprobah nekoliko puta prizivajući u sećanje svoj san o ubistvu Bošovih. Da, bila je
istina. Tako se sve odigralo. Razrešila sam zagonetku inspektora Kastilja, iako on to nikad neće saznati. Ali sećanje na mog kuma u tom krvavom snu, spoznaja da se sve stvarno odigralo upravo onako kako sam videla,nije me nimalo utešilo. Naprotiv. Bila sam sita tih zastrašujućih vizija. Odlučih da se vratim svom mučnom poslu. Ali pre toga pozvah svoju kancelariju u Njujorku i zatražih da se uključim u posao naredne nedelje. Moj šef mi reče da bi to moralo da se razmotri na savetu. Moje predugo odsustvovanje nije se nimalo svidelo kolegama advokatima, ali ja ipak po pozitivnom tonu koji sam osetila u njegovom glasu naslutih da sam i dalje zaposlena. Potom nazvah Mariju del Mar da joj najavim svoj dolazak. Bila je oduševljena. Ali kad sam joj rekla da nameravam da raskinem s Majkom, ispusti krik do neba. Ispričala sam joj šta mi se dogodilo s Oriolom ,i ona mi, ne iznenadivši se previše, reče da to samo po sebi nije dovoljan razlog da raskinem s mladićem kakav je Majk, i da se prsten u svakom slučaju ne vraća telefonom, da malo sačekam, da odložim donošenje odluke dok se ne vratim, pa ćemo već videti. Pustolovini je došao kraj. Bila je prelepa, ali se moj život nastavljao u Njujorku. S Majkom ili bez njega. Putovala sam kroz vreme, prostor, svoju dušu. Zadovoljila sam svoju žudnju, toliko godinu potiskivanu za Oriolom, rana iz prošlosti je zarasla i sada to još uvek beše jedna letnja ljubav, ostvarljiva i ostvarena. Vratila sam se u Barselonu, u svoje mediteransko detinjstvo prekinuto u trinaestoj godim, i na neko vreme ga povratila, i mogla da ga nadopunim. Ta putovanja, fizička, vremenska, unutrašnja, promenila su moj odnos prema svetu i ljudima u njemu. Ne, više nisam bila ona ista koja je tu došla. Sada sam mogla, sada sam znala da bosa hodam kroz život. Bilo je nepravedno da se sada, pristajući u luku, ma koliko mi se kraj činio praznim i beznadežnim, potužim ako Itaku siromašnom nađem. Stekla sam iskustvo na putovanju, uživala u svakom trenutku. U tome se sastoji život. Ništa me nije zadržavalo ovde, moja budućnost je bila u Njujorku. Kada je Oriol pokucao na moja vrata, krevet mi je bio prekriven odećom, dva otvorena kofera položena na podu i hrpa stvari razbacana po
celoj prostoriji. „Mama mi reče da odlaziš", kaza. „Da. Pustolovina se završila i moram da se vratim. Znaš već, porodica, obaveze..." On pogleda moje ruke, posle razgovora s mojom majkom ponovo sam na ruci nosila Majkov prsten. "Gde je prsten mog oca?" „Ostavila sam ga na komodi. Uliva mi strah." „Ispričala mi je Alisija...",.., prekide on.„ Kad odlaziš?" „Sutra." „Otkupiću tvoju sliku." Pogledah ga s tugom. „Slika nije na prodaju, to je poklon od nekog koga sam mnogo volela." „Reci koju god hoćeš cenu." Njegovo navaljivanje me uvredi. „Poznata mi je već tvoja velikodušnost, Oriole, koju si i dokazao izvlačeći Luisa iz škripca." Imala sam želju da zaplačem. „Meni novac nije potreban, ali i ja umem da budem velikodušna. Ako je toliko želiš, tvoja je. Poklanjam ti je." Lice mu ie ozari širokim osmehom. „Mnogo ti hvala." „Ako je to sve, nastaviću da se pakujem." Htela sam da ode, želela da cmizdrim sama. „Zašto ne ostaneš još malo?" „Čemu? Ovde me više ništa ne zadržava." „Ja ne mogu da prihvatim jedan tako vredan poklon i ako ti ne želiš da prodaš svoju sliku, postaćeš moj pomoćnik i to će te primorati da ostaneš oš nekoliko dana." Njegov samouveren pogled i njegov ton, koji ocenih kao vrlo nadmen, povrediše mi samoljublje, u tom trenutku ionako već narušeno. Ali me radoznalost spreči da pokažem uvređenost. „Tvoj pomoćnik u čemu?" „U traženju templarskog blaga!" Gledala sam ga ispitivački pokušavajući da odgonetnem da li se šegači sa mnom. Ali Oriol, sav uzbuđen, poče da mi priča: „Kada sam ostao sam u
pećini na Tabarki, počeo sam da razmišljam i od tada nisam ni prestao. To što je moj otac stavio lažne putokaze na slike ne osporava njihovu autentičnost, niti istinitost priče o blagu. A ako je priča istinita, tragovi bi morali biti vidljivi, čak i ako ih može videti samo neki posvtćenik. Ako ih mi nismo uočili, to je zato što smo bili zaslepljeni tražeći skrivene natpise ispod slike, ne prepoznajući prave putokaze. Prošle noći takoreći oka nisam sklopio i čim je svanulo,uzeo sam tvoju sliku i svoje i odneo ih u najbolju radionicu za restauraciju gradu.Analize i konsultacije sa stručnjacima oduzele su mi gotovo ceo dan. Dođi!" I zgrabivši me za ruku, odvuče me u svoju sobu.
51
I tamo, na njegovoj komodi, naslonjene na zid, nalazile su se slike. „Pogledaj ih", reče. Videla sam što i uvek. Slika s leve strane podeljena na dva pravougaonika od nekih petnaest centimetara u osnovi i dvadeset sa strane, svaki od njih; gore, ispod ukrasne arkade od oslikanog gipsa, Isus Hrist koji izlazi iz svoje grobnice prikazan je pobednički a ispod sveti Jovan Krstitelj, preteča mesije, kako obučen u jagnjeću kožu propoveda poruku božju. Na središnjoj slici, takođe pokrivenoj upadljivim lukom, videla se Marija, majka božja, a ispod njenih nogu latinski natpis Mater, urezan gotičkim pismom. Gleda ispred sebe, tužnog lica, i u krilu drži malog Isusa. Metalni deo oreola i dalje je bio odvojen i još se moglo pročitati Illa Sanct Pau. Mali Isus, vedriji, blagosilja desnom rukom. Treća slika je u gornjem kvadratu, ispod neobičnog režnjastog luka, prikazivala Isusa na krstu, a podno njega, sa svake strane, svetog Jovana i Bogorodicu. Ispod, sveti Đorđe, koji gazi neku smešnu aždaju. „Za početak", nastavi Oriol, „danas sam upoređivao rečenice ispod nogu svetaca i ispod oreola; njihova boja i boja kojom su bile prekrivene imaju sintetičke komponente. Te naknadna dodate su savremene, budući da nisu postojale u srednjem veku Prema tome, to ukazuje da su skriveni tekstovi vrlo skorašnji, i sigurno ih je naslikao moj otac. Međutim, taj tako neobičan detalj, prsten na ruci Bogorodice, srednjovekovni je. Sve ostalo na slikama, bez ikakve sumnje, takođe potiče s kraja 13. ili početka 14. veka." „Što potvrđuje da priča ima istinitu osnovu." „Upravo tako. To je prvi autentičan trag. To je nešto što se vidi i što danas deluje normalno, ali što je u svoje vreme odmah privlačilo pažnju. Bogorodica je jedna klasična Devica Marija, ne nosi kraljevsku krunu, samo togu, ali zato ima svetački oreol, što čini još jedinstvenijom, još neobičnijom činjenicu da može da nosi prsten. Kao što sam ti objasnio,
prstenje nije bilo rado viđeno među hrišćanima i nosili su ih samo crkveni velikodostojnici." „Možda je čudno, ali nije lažno", zaključih. „Tako je. Prema tome, imamo dva elementa koji potiču iz tog vremena i koje možemo smatrati autentičnim: slike i prsten. Samo je preko njih Arnau d’Estopinija, ili ko bilo, mogao da prenosi svoju poruku kroz vreme." „A kako objašnjavaš Arnauovu priču? Zar ne misliš da bi u njoj moglo biti neke istine?" „Naravno! Usmeno predanje je osnov nekih kultura i neverovatno je kako su se ponekad drevne priče prenosile s kolena na koleno. Budući da je u ovom slučaju reč o tajni od presudnog značaja za umešane, do nas je lako mogla da stidne izvorna priča, s malo izostavljenih ili pridodatih elemenata." „Ali mi nikada nećemo moći da i razlučimo šta je stvarno, a izmišljeno." „U pravu si; ali ja se oslanjam na intuiciju, a ne isključivo na racionalno sagledavanje, kao na polaznu osnovu svakog saznanja. Nije svako ljudsko saznanje plod nauke." Zamislih se nad tim. Setih se svoje uzrujanosti kad sam otkrila podupirač pištolja unutar lažne slike sa tavana. Ali Oriol je već počeo ponovo da priča o slici: „Za jednog posvećenika, znak hrama na slikama je očigledan. Uprkos tome što je u slikarstvu tog razdoblja Bogorodica bila zajednički motiv, postojanost kulta Marije među templarima, i prisutnost njihovih svetaca zaštitnika odrubljenih glava, pre nego što su im odrubljene, na bočnim slikama, jasno dokazuje da je taj mali prenosivi oltar bio vlasništvo monaha ratnika. Pored toga, tu su i dva krsta koja su koristili templari: patrijarški na štaptu Isusa Hrista koji vaskrsava i potenciran ili proširen, na odeći svetog Đorđa. Ovo poslednje jeste neobično. Krst svetog Đorđa je krstaški krst: crven i tanak, kao na grbu Barselone. Svetac se nikad ne prikazuje s proširenim krstom." „Ostaje, dakle, jasno da su slike autentične i da su pripadale templarima ",rekoh. „Šta nam to govori?" „Pa, govori nam da se, ako neku poruka sadrže, ona mora nalaziti tamo gde je svi mogu videti. Zar ne?"
„Valjda je tako, pretpostavljam", odgovorih ne previše obeđena. „Zato što ne verujem da postoji bilo kakav znak na prstenu. Njegova površina je glatka; ne vide se ni urezi ni rezbarije." „Znači, onda nam ostaju samo Arnauova priča, ako iz nje u nešto možemo da poverujemo" - ja nisam htela da ga prekidam, ali sam imala razloga da prihvatim istinitost velikog dela priče -„i slike", zaključi Oriol pažljivo posmatrajući slike. „Reč je o tome da one treba da se posmatraju očima nekog detektiva s kraja 13. ili početka 14. veka. Koji bi elementi privukli pažnju jednog njuškala iz tog vremena?" „ Ti si medijevalista", rekoh sležući ramenima. „Bojim se da je posmatranje tvoj posao." „Dobro onda, osim onoga što sam već naveo, zbunjuje me onaj natpis Mater ispod Bogorodice..." „Odnosno?" „ To na latinskom znači majka i izlišno je. Svi živi znaju da je Devica Marija majka Isusova. Zašto je slikar dodao „majka" kad je bilo očito da Bogorodica to jeste? Natpisi za prepoznavanje svetaca prilično su uobičajeni, pogotovo kad umetnici nisu bili vešti da ih različito naslikaju; to e čest slučaj u romanici. Ali na našim slikama svako može da prepozna Devicu Mariju, svetog Đorđa, koji je obučen kao ratnik i gazi aždaju, i Jovana Krstitelja, koji je prekriven kožom i pokazuje pergament, aludirajući na Stari zavet, u kojem je bilo zapisano predskazanje Hristovog dolaska. Ne mogu se pobrkati, nema zabune, nema i potrebe da se bilo ko identifikuje." „Možda je umetnik želeo da naglasi Bogorodičin značaj." „Ne verujem. Bogorodica dominira na slici, a osim toga, na starim slikama modeli se veoma često ponavljaju i nikad nisam video natpis koji se odnosi na devicu kao „majku", koristi se Marija ili sveta Marija. Da je upotrebio „majka" misleći na Bogorodicu, umetnik bi napisao Mater Dei, Majka božja." „I kakav je tvoj zaključak?" „Da se Mater ne odnosi na Mater Dei." „Nego na koga, onda?" „Ako se reč nalazi na središnjoj slici, odnosi se na nekoga ko se nalazi na pomenutoj slici. A ako nije majka malog Isusa, onda... " „Majka majke!
„Da, a Bogorodičina majka je..." Religija mi nikad nije bila jača strana, ali mi je odgovor sinuo poput munje... možda je u pitanju bilo moje pamćenje, moćda intuicija: „Sveta Ana!" Gledali smo se širom otvorenih očiju, u čudu. „Sveta Ana!", uzviknuh. „Crkva svete Ane !" Sveta Ana. Crkva u kojoj su se okupljali Enrikovi i Alisijini novi templari. Je li natpis na slici zaista imao neke veze s crkvom, ili smo mi to tako želeli da vidimo? Previše slučajnosti. Ili je to opet neki od lažnih putokaza koje je Enrik stavio na slike? Odbacili smo tu mogučnost. Oriol je proverio, ovoga puta do tančina, boje korišćene u svakom od delova slike, i utvrdio da su one s natpisa stvarno srednjovekovne. Intuicija mi je govorila da crkva svete Ane zaista jeste ključ. Premda sam pomišljala i da možda, u nedostatku boljih tragova, hvatam za tu ideju kao za jedinu nadu da će se pustolovina nastaviti. „Prihvatićemo tu mogućnost samo kao hipotetičku u poslu", zaključi Oriol nakon jedne duže rasprave u kojoj je pokušao da me zauzda u mom oduševljenju. I sebe u svom. Prebacih mu da je samo nekoliko minuta ranije branio intuiciju, ciju. instinkt kao izvor saznanja, i sad se načelno drži naučnog jezika. Znala sam da je u pravu, da utvrđujemo metod rada, ali svađe su jedna od mojih jačih strana i sviđalo mi se da preuzmem inicijativu i da se koji minut beskorisno raspravljam. Ali s onom sposobnošću koju mi žene posedujemo - da vodimo dva razgovora u isto vreme - dok sam Oriola zamajavala jednom raspravom, za koju sam u napred znala da je uzaludna, bacala sam poglede prema slikama pitajući se šta bih to neobično mogla na njima da nađem. „Lukovi!", najednom uzviknuh. Oriol me pogleda rasejano. Kakve veze imaju lukovi s raspravom o intuiciji i metodama rada? „Lukovi", ponovih, „bilo bi normalno da su lukovi na kapelama u gornjem delu bočnih slika isti. Sta misliš? U tome ima nečeg čudnog." „Da, stvarno jeste", odgovori mi čim je uspeo da uhvati nit novog razgovora.
„A taj režnjasti luk, na desnoj slici - on mi je privukao pažnju prvog trenutka kad sam ga ugledao." „Toliko je neobičan?" „Naravno da jeste, veoma... Mislim da je došao trenutak da ponovo posetimo glavnu crkvu svete Ane. Ići ćeš sa mnom, hoćeš li?" Sklopih oči na nekoliko sekundi pokušavajući da sagledam trenutak svog života u kojem sam se našla. Oriol i ja smo bili u njegovoj sobi i posmatrali slike, koje su navodno krile putokaz za blago, a pored, u mojoj, čekala me je hrpa razbacane odeće, u procesu njenog smeštanja u moje kofere, da bi bili poslati, s jednom služavkom, natrag u Veliku jabuku. I baš sad, Oriol me upravo pita želim li sutradan, kad treba da se vratim nazad, da idem s njim da proniknemo u tu zagonetku. I šta sam mogla da mu odgovorim? „Hoću",rekoh. I rekavši to, shvatih da sam, što bi rekla moja mama, upravo ponovo odbacila svoju budućnost. Ni nedavni dogovor koji sam postigla sa svojom kancelarijom ni davna veridba s Majkom nisu me sprečili da izgovorim to da, želim koje me je ponovo venčalo s pustolovinom. Ali ko bi takvom nečem mogao da odoli?
52
Jutro je osvanulo vedro,nagoveštavajući jedan od onih dana ranog leta kad povetarac sa Sredozemlja blagosilja Barselonu prozračnim vazduhom i blagomm temperaturom. Sunce mi je kroz prozor ulazilo u sobu i, protežući se od njegovog milovanja, ja se setih onog svitanja među trogloditma posle Ivanjske noći, one galame, kupanja i svega ostalog... Ne bih imala ništa protiv da se ponovi. Grad je dole vrveo od živosti, s plavetnilom mora i neba kao zavesama u pozadini. A gore ugledah jedan blistavi avion, koji mi se odjednom učini kao neka crna zunzara, podsetivši me na Njujork i „moje obaveze." Osetih se kao zabušant. Treba uživati u ovome, pomislih otrčavši pod tuš i zamišljajući doručak s Oriolom, dole u ružičnjaku. Kafa koja se puši i miriše, kroasani, tost, margarin, marmelada... i on; pođe mi voda na usta. Carpe diem, povikah u svoju odbranu lečeći tako grižu savesti. Ušli smo kroz portik, koji se nalazi na strani okrenutoj južno od transverzalnog broda, kratkog kraka latinskog krsta koji oblikuje podnožje građevine. Za razliku od mojih ranijih poseta, kad lukove takoreći nisam ni zapažala, oni su mi sada bili glavni predmet pažljivog posmatranja. Smestili smo se kod ukrštanja, ispod kupole, i odjednom postade očigledno da crkva nudi samo jednu mogućnost da se tri kapele vide u nizu, baš kao što su se pojavljivale na slikama: okrenute prema apsidi. I zaista; prezviterij, u sredini, mnogo je veći od bočnih kapela, kao na slikama. S leve strane se nalazi kapela Hristovog groba, a sa desne, kapela Presvetog. „Seti se slika ", šapnu mi Oriol. „Ima ih tri i na svakoj se, po običaju tog vremena, na gornjem delu nalazi luk, kao da je reč o molitveniku. Prva kapela, ona s leve strane, ona s Hristom koji vaskrsava, prikazuje luk na potpornim stubovima, blago zašiljen, prelaz iz romanike u gotiku. Luk se ne
oslanja ni na kakvo postolje, već je položen na stub bez ikakvog prekida." „Baš kao kapela koja vidimo ovde, na levoj strani", prokomentarisah oduševljeno. „Pogledaj kako se podudara sa svetilištem! Sveti grob na slici i Sveti grob na odgovarajućem mestu u crkvi." Oriol, nasmejan, klimajući glavom nastavi: „Središnja slika ima još jedan sličan luk, ali se on oslanja na jedan mali potporanj, a iznad postoji još jedan luk, čak donekle šiljatiji. „I oni se podudaraju!" „I najzad, seti se da desna slika ima neobičan luk, sa središnjim režnjem. Režnjasti lukovi su česti na slikama te epohe, kao i na našim, ali imaju nekoliko režnjeva, ne samo jedan kako je tamo naslikano. A šta vidimo ovde, s desne strane?" „Kapelu Presvetog, a pre nje nekoliko manjih svodova koje obrazuju spušteni lukovi položeni na postolja, koja se, opet, oslanjaju na debele bočne zidove i na jedan središnji zid, malo tanji, koji ih razdvaja." „Ali, ako bi žela da ih naslikaš spreda, ti svodovi bi ličili na spuštene lukove, a središnji zid na stub Kako ti to izgleda?" „Tačno." „A ako bi izbacila središnji stub, dobila bi nešto veoma slično u crkvi na slici. Prema tome, nije u pitanju luk sa samo jednim središnjim režnjem,već zajednički oslonac dva spuštena luka na istom postolju. Seti se, pri tom, da se veći krak krsta na slici tačno podudara s mestom gde se ovde nalazi stub.U stvari, predstavlja ovaj zidić. „Da to nije slučajnost?", upitah ga da bih ga začikivala. „Ne! Đavola je slučajnost!", uzviknu oduševljeno. „Ma kakva slučajnost! Slikar je to učinio namerno. Slike su kao mapa ove crkve! Kapele na slici predstavljaju prave kapele u crkvi, gledajući od broda prema apsidi. To je ovde, Kristina!" Odlučismo da se naoružamo najvećim mogućim znanjem o Svetoj Ani, što je značilo da proučimo sve do najbeznačajnijih detalja. Podelili smo zaduženja, ja ću tražiti informacije u savremenim izvorima, a on, s obzirom na svoju profesiju, pozabaviće sa starim dokumentima. Prikupila sam sve moguće članke u kojima se pominjalo ovo zdanje i
njegov istorijat, počev od gradskih turističkih vodiča pa sve do umnih tomova o katalonskoj gotičkoj arhitekturi. S obzirom na povezanost njegove porodice s crkvom, Oriol je znao već dosta o njoj i nabavio mi je pravi biser: knjigu pozamašne debljine o Svetoj Ani, objavljenu nedavno i u vrlo ograničenom tiražu. Tu ćemo sigurno naći sve što želimo da saznamo. A ja ću postati pravi uvaženi stručnjak za crkvu! Ironičan smešak kojim je moj prijatelj propratio moju oduševljenu izjavu bacio me je u mešavinu opčinjenosti i uvređenosti. Kako je samo zgodan i kako sitničav, pomislih. Narednih dana sam sve vreme posvetila čitanju i stalnim odlascima u crkvu, gde sam prilično često sretala Arnaua d’Estopiniju, koji mi ponekad nije ni uzvraćao pozdrav, katkad bi to učinio gunđajući, i nikad nije popuštao mojim pokušajima da zapodenemo razgovor od više od dve rečenice. Iako sam u iskušenju, ne želim da dosađujem s detaljima svega onoga što sam pročitala o Svetoj Ani, ali njena dokumentovana istorija čini se da započinje 1141. godine, kao rezultat testamenta aragonskog kralja Alfonsa I, koji je celu svoju kraljevinu poklonio ratničkim redovima, templarskom, ovanovcima i redu Hristovog groba. Pomenute godine neki kanonik Karfilije poslat je da pregovara, u ime pripadnika reda Hristovog groba, s naslednikom krune po bračnoj osnovi, grofom od Barselone, Ramonom Berengerom IV, koji je s ta tri reda ugovorio razmenu dobara i prihoda s imanja, kako bi povratio kraljevinu. I tako se red Hristovog groba preko noći zatekao s ogromnim posedima u Kataloniji i Aragonu, među kojima se nalazila i crkva svete Ane, pre tog trenutka nesumnjivo izvan zidina, gde su odlučili da osnuju manastir koji je nastavio da bude njeno svetilište i koji ne samo da je stekao posede u Kataloniji, već i na Majorki i u Valensiji. U svojoj uzbudljivoj i burnoj istoriji, iz prvih vremena sjaja i bogatstva prešao je u vekove propadanja, kad više nije bio manastir već se pretvorio u sabornu crkvu, i na kraju u parohiju. Njegovi golemi posedi polako su prodavani, ukljućujući i ograđene dvorce, gde se danas uzdižu zdanja koja okružuju ostatke ondašnje raskoši. Crkva je za vreme Napoleonovih osvajanja bila poharana i zapečaćena, naoružane grupe su je oskrnavile i zatvorena je za javnost 1873. godine,za vreme Prve republike, i zapaljena i opljačkana 1936. za
vreme Druge . U to vreme je, kako mi je ispričao Artur, nova crkva dignuta u vazduh. Jedini ostaci onog stilizovanog neogotičkog zdanja koje danas možemo viditi jesu zidovi koji s jedne strane ograđuju Trg Ramona Amadeua. Oriol je naizmenično radio na istraživanju i na svom poslu, tako da smo se sastajali noću, ili kad bismo našli neki zgodan trentak,da bismo uporedili beleške. Na našem prvom sastanku izrazila sam svoje oduševljenje jednom fotografijom koja je prikazivala unutrašjost crkve nakon požara-,među ostacima jednog oltara, nesumljivo prvobitno sakriven iza njega, video se ogroman proširen krst. „Naši dedovi su se sastajali ovde ", odrešito je potvrdio Oriol. „I za razliku od reda Hristovog groba, naši obredi su oduvek držani u tajnosti." Današnje zdanje građeno je vekovima. Postoji dokumentacija koja svedoči da su prezviterij i transverzalni brod izgrađeni između 1169. i 1177. godine, središnji brod i neke od kapela u 13. veku, druge opet, kao kapela Hristovog groba i glavni portik u 14. , klaustar i saborna kapela u 15. veku, kapela Presvetog u 16., i izmenjena u 20. veku. Ali ubrzo sam shvatila da postoji hronološka nelogičnost između slike i gradnje. Ako kapela Presvetog nije bila izgrađena do 16. veka, kako je onda mogao da se pojavi molitvenik na desnoj slici? Da nismo promašili crkvu? Osim toga, uprkos podudarnosti Hristovog groba na slici i u crkvi, ta kapela je bila iz 14. veka, što je već kasno za tvorca slika, i nijedna od ostalih kapela nije se podudarala što se tiče svetaca. U prezviteriju, na glavnom oltaru, kako i priliči, slavi se kult zaštitnice, svete Ane, na jednoj slici gde širi ruke, štiteći svoju ćerku i unuka. To je mesto gde treba da bude. I mada su slike savremene, što je posle požara u prošlom veku logično, uvek je moralo da bude tako. Glavni oltar za zaštitnicu. Pri tom, kapela s desne strane,ona moderna, kapela Presvetog, ne prikazuje nikakvo raspeće. Mada postoji pijeta, uokvirena na jednoj savremenoj zidnoj slici .Bilo je podudarnih delova, ali mnogu više protivrečnih, i bila sam obeshrabrena. Ponovo smo se uhvatili lažnog putokaza. „Stvorili smo sopstvene fantazije, Oriole", rekoh mu kad smo se sastali. I potkrepila mu to svim prethodnim. „Zdanja koja su stara koliko je ovo nisu oduvek bila kakva su danas, niti su stvari stajale na istom mestu", odvrati mi on. „S druge strane, Sveta
Ana nije dovoljno proučavana." „Misliš da knjige o crkvi greše?" „U ponečemu. Kao prvo, najstariji deo crkve nisu prezviterij i transverzalni brod. Oni se samo prvi pominju u dokumentima. Kad je red Hristovog groba preuzeo Svetu Anu, ona je već postojala. Da nije, nazvali bi je manastir Hristovog groba, a ne Sveta Ana. Slažeš li se dosad?" Potvrdih glavom. „Na kom bi se mestu moglo nalaziti staro zdanje Svete Ane?" Slegnuh ramenima. „Pođi za mnom!" Otidosmo u crkvu i on me uhvati za ruku i odvede u prezviterij. „Primećuješ li nešto čudno na prozorima?" Na zidu apside, iza glavnog oltara, visoko gore nalazio se jedan široki vitražni gotički prozor, a dole, malo niže, dva uzana prozora zašiljenih lukova, na istoj visim i veoma nalik na tri prozori koja su se nalazila na desnom zidu, okrenutom prema jugu. „Vidim prozore na desnom zidu, ali ne i na levom." „ I šta još?" Pre nego što sam mu odgovorila, okretala sam se da proučim. „Osim onog velikog prozori tamo gora", zaključih, „nijedan drugi prozor prezviterija ne gleda napolje, ona dva dole povezana su sa sakristijom, a trt sa desne strane sa kapelom Presvetog." „ I šta ti to govori?" „Da su,kad je građena apsida, svi prozori gledali napolje, i da,ako na severnoj strani, levo, prozora nema,to znači da se tu nalazila neka druga građevina. Možda izvorna crkva svete Ane." „Tačno! Ono što je danas kapela Hristovog groba nekad je bila stara crkva, koja je verovatno izgrađena u 11.veku u romaničkom stilu." „A ako je tako, zašto je savremeni istraživači smeštaju u 14. vek?" „Zato što nisu dovoljno upoznati s onim što se događalo, već građevinu procenjuju na osnovu onoga što se danas može videti Stara romantička kapela srušila se usled požara 1936. godine, istovremeno kad i mnogi drugi delovi crkve i kupola, koja je odletela u vazduh pretvorivši se u džinovsku lomaču.
Rekonstrukcija nudi zašiljen luk s potpornjem, sličan kao u prezviteriju i transverzalnom brodu, ali izvorno sigurno nije bio tako šiljat. Staviše, pronašao sam planove crkve koje je 1859. godine potpisao arhitekta po imenu Migel Gariga, i na njima je struktura zidova u kapeli Dels perdons, kako se tada zvala, prikazana potpuno drugačije od ostalih zidova crkve. Bili su deblji i u njima su se nalazile niše, verovatno sa ikonama svetaca. A što se tiče desnog dela prezviterija, kapela koju danas poznajemo kao kapelu Presvetog nije postojala u 13. veku, budući da su prozori gledali napolje. Ono što je tu izgrađeno u 16. veku jeste sakristija. Pa ipak, u to vreme zaista jesu postojala dva molitvenika, čiju strukturu, pokrivenu s dva mala gotička luka na svodu, danas možemo videti na ulazu u pomenutu kapelu, i koja su na slici predstavljena tim spuštenim lukom, koji smo brkali s režnjem, postavljenim tačno iznad krsta, i koji u stvari predstavlja ta dva molitvenika. Glavni ulaz, sa svojim tremom, nalazi se odmah pored; potiče iz 1300. godine i, s obzirom na to da se njegov gotski stil poklapa sa stilom dva molitvenika, može se pretpostaviti da su izgrađeni iste godine. " „Što znači da je Arnau, ako nastavimo da verujemo u njega, verovatno video četiri luka a ne tri, kako se vidi na slikama." „Tačno. Triptisi su uobičajeni u gotskom slikarstvu, a skupovi od četiri slike jednostavno nisu postojali. Tako da ih je sveo na tri. Kapela koja se nalazi s naše leve strane predstavlja sliku Hristovog groba, s Hristom koji pobedonosno vaskrsava, držeći štap s patrijarškim krstom, templarskim, na kraju. U sredini, koja veličinom odgovara prezviteriju, imamo Bogorodicu, međutim, reč mater navodi na svetu Anu. Ako se produži istim pravcem, pojaviće se dva molitvenika, koja su se održala do požara 1936. godine. Na prvom se tada nalazila Virgen de la Estrella, gotički duborez sličan Bogorodici sa središnje slike, a drugi je vodio u sakristiju. A pogodi kome e bio posvećen taj drugi molitvenik." Ćutala sam čekajući njegov odgovor. „Razapetom Isusu!", reče smešeći se. „Postojao je veliki krst sa slikom u prirodnoj veličini." „Kao na slikama!", prošaputah.
53
Izašli smo iz crkve kako bismo mogli neometano da razgovaramo, i, krećići se Ulicom svete Ane u pravcu Las Ramblasa, Oriol mi pričao: „Pod pretpostavkom da Arnauova ličnost zaista ima veze s prstenom i slikama, kako je to moj otac naveo u svojoj priči, za koju prihvitamo da se zasniva na usmenom predanju, i imajući u vidu da su deo poruka s molitvenici izgrađeni oko 1300. godine, onda mora da je on crkvu svete Ane video onakvu kakva je predstavljena na slikama. Templari nisu gonjeni do 1307. godine, a Arnau d’Estopinija je, prema spisima, živeo bar do 1328. godine, još godinu dana nakon smrti Haimea I." „Sve se poklapa", rekoh samouvereno. „Neko iz tog razdoblja ko je poznavao crkvu mogao bi da je prepozna na slikama." „Priča bi glasila ovako", nastavi on. „Arnau je usmerio svoju galiju na sever, umesto na jug. Za razliku od jovanovaca, templari su oduvek održavali dobre odnose sa svojim kolegama iz reda Hristovog groba. To je bio mnogo manji red i nije bilo razloga za suparništvo kao s redom svetog Jovana. Pri tom, pripadnici reda Hristovog groba u to vreme nisu imali vojnu moć u Kataloniji, bih su obični klerici. Monasi Lenda i Sagvardija tada su se već bih dogovorili s komandorom reda Hristovog grobu u Barseloni o čuvanju njihovog blaga i Arnau d'Estopinija se iskrcao na obali nedaleko od grada, izbegavajući kako sedište templara, koje se nalazilo veoma blizu brodogradilišta, i nesumnjivo pod prismotrom, tako i luku Kan Tunis, smeštenu na južnoj obali brda Montžuik i zaštićenu utvrđenjem zaposednutim kraljevim trupama. Dozvolio je samo svojim saracenskim galijotima da ode kome je predao tovar, da bi im potom, u povratku, odrubili glave kako ne bi progovorili kad stignu u Penjiskolu. Imao je opravdane razloge za strah da će uhode inkvizicije ili kralja ispitivati
njegovu posadu. Monasi Hristovog groba su, naprotiv, bili lišeni svake sumnje i preneli su blago u svoj manastir, čuvajući ga u svojoj crkvi, tada već poznatoj kao crkva svete Ane. Manastir se nalazio izvan zidina Barselone, zbog čega je imao sopstvenu odbranu, ali upravo u to vreme podizale su se druge gradske zidine, koje će na kraju pod svoje okrilje staviti i Svetu Anu. Ne znam jesu li zidine tada već štitile i posed manastira Hristovog groba, ali je izvesno da su monasi ili imali sopstveni ulaz, budući da će se njihov manastir na kraju graničiti sa gradskim utvrđenjem, ili su uživali povlasticu ulaska bez plaćanja takse ili upisa u registre. Zbog toga su bili oslobođeni davanja bilo kakvih objašnjenja." „A možda i nije bilo tako", rekoh. „Možda i nije. Možda su ga preneli kopnenim putem iz zamka u Miravetu. Ali bi ishod bio isti." „U redu, slažem se. Templarsko blago se nalazi u crkvi svete Ane. I šta ćemo sad?" Oriol se počeša po glavi da porazmisli. Nalazili smo se usred ulice Rambla de las Flores, obavijeni sjajem i blistavilom tog letnjeg popodneva i raznolikog mnoštva. Zastao je ispred jednog kioska i, uzimajući buket raznobojnog cveća, predao mi ga, začinivši ga jednim poljupcem u usta. Uprkos tome što sam silno želela taj poljubac, ipak je uspeo da me iznenadi nakon nezainteresovanosti koju je Oriol pokazivao ponslednjih dana, ali se odmah povratih od šoka obesivši mu se oko vrata i spajajući se s njim u strastvenom cmakanju. „Moraćemo da ga potražimo", reče kad smo se odvojili iz zagrljaja. „Šta ti misliš o tome?", smešio se, i ja u njegovim plavim, koso usečenim očima videh sreću. „Moraćemo", složih se. I držeći se za ruke, vukli smo se niz Ramblu, pričajući o ovome i onome, smejući se bez razloga, možda samo zbog života, zbog tog trenutka sreće. Sto je važno blago?, pitala sam se. Ali koje blago? Ko je pomenuo blago? Uživali smo u popodnevu, u gradu, u noći; zoru smo dočekali sedeći nagi na Oriolovom ispreturanom krevetu, i prozorom otvorenim iznad Barselone tihe u noći, zagledani u slike osvetljene s dve petrolejske lampe.
Pošto smo neko vreme ćutali, poželeh - ne pošujući duboku meditaciju u koju je upao Oriol, koji kao da je pokušavao da izvuče sve tajne iz slika uz pomoć snage svoga uma - da sopstvene misli svedem naglas: „Znamo, dakle, da naslikan skup odgovara planu crkve", rekoh. „Sada bi trebalo da pronađemo putokaz na mapi." „Da", složi se zamišljeno. „Treba da pronađemo bilo šta Sto je neuobičajeno..." „Položaj malog Isusa, koji Bogorodici sedi na desnoj strani", prekide me. „Već sam ti rekao da to uopšte nije uobičajeno. Najveći broj gotičkih devica iz tog razdoblja u kraljevini Aragon, kako u slikarstvu tako i u skulpturi, drži dete na levoj strani svojih skuta, kako bi desnom rukom mogle da paze na njega. Ali ne i na ovoj." „Još jedan putokaz!" „Upravo tako. Osim toga, dete se obično pojavljuje u različitim aktivnostima, držeći knjigu, igrajući se s pticama, pružajući voćku svojoj majci. Najčešće blagosiljajući." „To radi na mojoj slici." „Ne.Dobro pogledaj! Ne blagosilja. Blagoslov se daje podignutim kažiprstom i srednjim prstom desne ruke. Kao na levoj slici, na kojoj Isus Hrist izlazi iz Svetog groba." „Dete podiže samo kažiprst." „Tačno, ne blagosilja, pokazuje. " „Ali na šta? Pokazuje prema nebu i malčice prema svojoj levoj strani, ništa određeno." Zamišljeno dodadoh: „To sigurno predstavlja obećanje carstva nebeskog vernicima... " „Ništa od toga! Pogledaj! Upravo sam video!" Oriol okrenu sliku s Hristovim grobom na nepostojećim šarkama zatvarajući je kao okno prozora preko glavne slike. „Gde se sada nalazi prst malog Isusa?" Pogledah ugao koji su u tom trenutku obrazovale dve slike. „Pokazuje unutrašnjost groba. Svetog groba." „Unutrašnjost groba, kapelu s leve strane glavnog oltara crkve svete Ane u Barseloni", izdeklamova Oriol. „Kapelu Hristovog groba, kapelu Dels perdons!"
Udubih se u misli. Sve je to delovalo nategnuto, ali je bilo logike. Pokušah da se setim crkve. „Jesi li siguran da se blago nalazi tamo?", naposletku upitah. Oriol slegnu ramenima. „To je jedina mogućnost koja nam preostaje," „A kako ćemo uspeti da dobijemo dozvolu da kopamo pod crkve?" „Razgovaraću s mamom",odgovori Oriol. „Siguran sam da će ona uspeti da ubedi paroha da nam dozvoli da pretražimo kapelu. Ona i 'bratstvo' kojim predsedava glavni su dobročinitelji crkve. A ti konačno odloži svoj povratak. Nećeš me valjda ostaviti samog u ovome... Ne zaboravi da smo se zavetovali da jedno drugo nećemo napuštati." Kakvo retoričko pitanje! Da ga ostavim samog? Cak i kad bi blagoslovena crkva počela da se ruši sa sve lukovima, prevojima, svodovima,stubovima, potpornjima, završnim svodnim i ostalim kamenjem koje visi u vazduhu nad našim glavama, poslednje što bih u tom trenutku učinila bilo bi da napustim pustolovinu.
54
Te predivne noći provodili smo se u njegov sobi, odgonetajući jedno drugom tajne tela i duha,pošto su tajne slika prestale da budu glavno opravdanje.U mojoj sobi je i dalje vladao haos,s koferima spremnim za pakovanje...ili raspakivanje. I mogli smo da pričamo,o prvom poljupcu,o moru,o našim izgubljenim pismima...a takođe i o onome što se događalo poslednjih dana. Za odalisku koju je Oriol odbio u Ivanjskoj noći, ispostavilo se da je njegova učenica na fakultetu i rekao mi da je zato, ali i zbog toga što sam mu ja bila gost, smatrao neuljudnim da ode i povalja se s njom u šumi. Suzi, transvestit, na izlasku iz bara Pastis, bila je učesnik dobrotvornog programa koji je pokrenula jedna grupa za socijalnu pomoć kojoj pripada i Oriol i koja se smestila u iznajmljenoj kući u toj četvrti. On se pridružio njenoj šali da napravimo trojku jer ga je zabavljalo da posmatra kako se preneražavam. Smejući se, uveravao me je da ga transvestiti seksualno ne privlače. A onda se uozbiljio da bi mi rekao da sa Suzi ne bi otišao čak i da mu se to sviđa; imala je sidu, a cilj dobrotvornog programa sastojao se od pomoći zaraženima virusom koji nemaju sredstava za život. To je činio u čast svog oca. Prenerazila sam se rekavši da mi nije jasno kako neko takav može da se prostituiše, da je to opasno, i zašto se ne kloni toga. Oriol je slegnuo ramenima, rekao da je to tačno, da sam ja možda u pravu, ali da je Suzi, i pored tog što ima „to", i dalje ljudsko biće, sa svim svojim pravima, da je slobodna, da pati, da joj je potreban posao da bi se prehranila i ljubav da bi živela. Priznala sam da je sve to tačno. Ali nije me ubedio; svako je rob svojih strahova. Takođe me nije zadovoljilo ni njegovo objašnjenje o šali; ostala sam pri svome u vezi s njegovim izopačenim smislom za humor. Dani koje smo provodili u pripremama za pretraživanje crkve bili su nezaboravni. Uživali smo u blistavoj Barseloni, u nastupajućem letu i
ljubavi. A ljubav je sve to i činila čudesnim. Prestala sam da koristim telefon, prekinuvši sve veze sa Sjedinjenim Državama. Pre toga sam obavila još jedan razgovor na granici nemogućeg, tražeći, ponovo, da još malo odsustvujem iz advokatske kancelarije. Drugi, da obavestim Majka da nam je veza zapala u krizu i da sam mu poslala prsten preko službe za isporuku. Beše to dug razgovor u kojem se on nije predavao. I na kraju sam pričala s jednom utučenom Marijom del Mar, pomirenom s tom neumoljivom sudbinom kojoj običan smrtnik ne može da umakne ma koliko se trudio, da joj kažem da se ne brine, da mi je predivno sa Oriolom i da ne pati ako danima ne bude imala vesti od mene. Biću ja dobro. Savršeno dobro. Često smo posećivali Svetu Anu, istražujući je savesno i do najsitnijih pojedinosti. „U crkvi postoji jedna podzemna grobnica", reče mi jednog jutra Oriol. „Podzemna grobnica?", upitah. „Podzemna kapela?" „Da, siguran sam, mora da postoji. Izvorna crkva svete Ane morala je biti izgrađena sredinom 11. veka,samo pedesetak godina pošto je Almanzor Barselonu sravnio sa zemljom, odnoseći sve što je u gradu bilo vredno i na hiljade robova. Pljačkaški pohodi Mavara još uvek su bili česti a strah da će se otimačina ponoviti logičan. Normalno je da je ova crkva ,smeštena izvan zaštite gradskih zidina, imala ne samo zidine za odbranu, već i skrovište za kultne i vredne predmete, u slučaju napada." „Ali to je obično nagađanje." „Ne, nije. Pronašao sam vrlo stara dokumenta u kojima se pominje grobnica svetog Josifa." „I gde bi ona mogla da bude?" „Ispod kapele Svetog groba", reče. „Zašto?" „Zato što je to najstariji deo, a bio je i najpoštovaniji. U prošlosti, molitvenik Svetog groba imao je sa spoljne strane nekoliko jakopskih kapica, uklesanih u kamenje zidina, koje su te vezivale u oprost koji se dobijao u ovoj kapeli, slično onom koji su hodočasnici dobijali na Hristovom grobu u Jerusalimu. Zamisli duhovni i ekonomski značaj koji je taj oprost imao za manastir Sve te pojedinosti su nestale. Prilikom
rekonstrukcije crkve nakon požara 1936. godine, kad se stari krov s lučnim potpornjima srušio, školjke i drugi sastavni delovi kapele nestali su. Ali je više nego verovatno da se ono što se moglo sakriti nalazi u podrumu. Danas niko i ne zna za postojanje grobnice, niti gde je bila smeštena, ali nikakav požar ili urušavanje nisu mogli da joj naškode, sve je ostalo skriveno iza njenog ulaza., Siguran sam da se na nekom mestu ispod ovih kamenih ploča krije tajna grobnica i kladim se da se nalazi tačno ispod stare kapele Dels perdons." Uz pomoć gvozdenih poluga, crkvenjaka i jedne male dizalice, za manje terete, uspeli smo da u kapeli pomerimo nadgrobnu ploču, na kojoj je bio isklesan jedan duhovnik. Rezultat je bio razočaravajući. Kosti. Oriolova sjajna teorija je propala. On reče da podignemo pod ali paroh nije hteo da čuje. To što je bratstvo pod čijim se nazivom krio Alisijin red novih templara predstavljalo veoma važnu ekonomsku podršku za crkvu takođe nije moglo da pokoleba sveštenika u njegovoj odluci. Još pre nekoliko godina, u središnjem brodu crkve postavljen je podni sistem grejanja i pojavilo se bezbroj ljudskih ostataka. Bilo je veoma neprijatno. Ne, neće dozvoliti iskopavanja. „Ako je postojao ulaz iz ove kapele, mora da je zatvoren za vreme edne od popravki koje je pretrpela", reče Oriol kao za sebe. I tako smo pokušali isto iz prezviterija. Za to smo morali da pomerimo ceo red stolica u apsidi i otkrismo četiri nadgrobne ploče na bočnim stranama glavnog oltara, s dvostrukim krstovima i kardinalskim simbolima. Pretpostavljalo se da je to bila grobnica kardinala koji su bili parosi u crkvi, ali kad smo podigli prve dve, one bliže kapeli Svetog groba, zatekli smo ih prazne. Međutim, stigavši do treće, nade su nam se podgrejale kad se pred nama stvorilo jedno uzano stepenište dubokih stepenika, koje je uranjalo u tamu. „Ulaz u grobnicu", uzviknuh i očima potražih Oriolove; u kojima se videlo uzbuđenje. Moj prijatelj upali jednu sveću i krenu da silazi. Meni se to učini arhaičnom budalaštinom. I rekoh mu da bi mu bolje išlo s baterijskom lampom koju smo imali pri ruci. „To je zbog kiseonika", uputi me.„Mnogo ljudi je umrlo silazeći u bunare ili podzemne prolaze ne preduzimajući takvu meru opreza. Ugljen-
dioksid i drugi gasovi teži od vazduha znaju da se zadrže u tim dubinama i osobe koje uđu tamo nastavljaju da udišu vazduh bez kiseonika, sve dok se na kraju ne onesveste ugušeni.Plamen se postavlja u visini struka i ako se ugasi, to je znak da se dole ne može disati i da treba što pre izjuriti napolje." Uobraženo pomislih kako je moj ljubavnik čovek koji misli na sve i krenuh za njim naoružan baterijskom lampom.On siđu pognute glave, oslanjajući se na zidove i svod, ali je stepenište bilo tako usko i strmo da ja reših da se spustim unazad, držeći se rukama za stepenike. Nisam želela da se stropoštam u taj ponor zlokobne tame. Bila je to prostorija malo manja od apside, s lučnim svodom naslonjenim na jedan nizak zid, koji je prostoriji davao visinu od oko najviše dva i po metra. U dnu se nalazio samo jedan kameni oltar, a malo dalje, na zidu, video se veliki patrijaški crveni krst. Isti onaj koji su koristili templari i pripadnici reda Hristovog groba. Oriolova sveća je i dalje gorela, i on je spusti na oltar, na kojem se nalazilo nekoliko kovčežića. „Možda su to relikvije svete Ane, svete Filomene, i lignum crucis, koje su se čuvale u crkvi pre rata", reče moj prijatelj. „Tadašnji paroh i još nekoliko klerika bili su ubijeni. Sigurno je tajna umrla s njima." „Ovde ne izgleda kao da ima nekog blaga", rekoh. Oriol ništa ne odgovori nego poče da istražuje pod svojom lampom, tražeći nadgrobne ploče. S vremena na vreme se zaustavljao kao da čita oznake, koje meni ništa nisu značile, na nekom od kamenova. „Mora da su ovde bili sahranjivani kardinali", na kraju reče, pokazujući nadgrobne ploče pod svojim nogama. Delovao je razočarano. Siđoše i crkvenjak i mosen, takođe naoružani baterijskim lampama, i pomogoše u potrazi, ne pronašavši ništa značajno. Nadgrobne ploče u grobnici čuvale su samo kosti. Činilo se da je to kraj potrage. Oriol predloži da to prihvatimo s rezervom, te zatraži dozvolu od sveštenika da nastavimo da pregledamo grobnicu, nas dvoje sami, te noći, obećavši mu da će sve biti na svom mestu za prvu sutrašnju misu. Stari sveštenik, izmolivši krunicu upozorenja, teška srca pristade. Pretpostavljam da je ekonomska pomoć koju je Alisija pružala crkvi u njegovom srcu prevagnula. Oriol me pozva da napolju nešto prezalogajimo, ali meni nije bilo do toga; njuškanje ispod nadgrobnih ploča baš i ne otvara apelit, a i
telesno sam bila skrhana. On je navaljivao; morali smo da obnvimo snagu. „Školjka. Jesi li je primetila?", iznebuha reče Oriol u restoranu. „Video sam jednu jakopsku kapicu uklesanu u kamen na levom zidu kripte; kamena ploča je velika skoro koliko i nadgrobna i čovek bi mogao da se provuče kroz otvor. „I šta time hoćeš da kažeš?" „Seti se da je to oznaka kapele Dels perdons, na Svetom grobu," oči mu zasijaše od zadovoljstva. „Kao one sa spoljne strane molitvenika, koje su nestale za vreme reformi nakon građankog rata. „I?" „Zašto bi uklesali jakopsku kapicu u kriptu ispod apside koja teoretski nema nikakve veze sa susednom kapelom, Dels perdons?" „ Da bi upozorili da su ipak povezane?", nesigurno upitah. „Pa naravno!", pobednički osmeh poigravao mu je na usnama. „To mora da je ulaz u drugu kriptu, prvu, onu stariju. Koju nismo mogli da pronađemo s površine. Sigurno je tamo!" Završili smo s formalnostima oko večere najbrže što smo mogli da bismo se vratili u crkvu Ulicom Rivadenejra, ulazeći kroz prolaz pored parohijskog doma, iz kojeg se ulazilo u klaustar. Paroh nam je pozajmio ključeve od prolaza u zidu. Prolazeći pored saborne kapele, ugledavši onaj mračni klaustar, nisam mogla da se ne stresem setivši se svog susreta tu, nekoliko dana ranije s Arnauom d’Estopinijom. Ovoga puta smo bili sami; zahvaljujući polugama i nakon dva pokušaja, kamena ploča sa uklesanom jakopskom kapicom poče da se pomera i mi je lako uklonismo. Iz crne rupe nas zapahnu teški zadah ustajalosti i Oriol primače jednu sveću, spustivši je na pod kod ulaza u otvor, i na trenutak zastade da me pogleda. Nasmeši se, uhvatišmo se za ruke i poljubismo. Osetih kako mi srce ludački tuče od uzbuđenja i pomislih da moram do kraja uživati u ovom jedinstvenom trenutku. Skriva li tmina koju kroz otvor nazirem legendarno blago templara? Oriol mi ljubaznim kavaljerskim gestom pokaza da dami daje prvenstvo prolaza kroz vrata i ja shvatih da, uprkos mojoj radoznalosti, uopšte nisam oduševljena ulaskom tamo unutra. Pogledah sveću koja je bez ikakvih smetnji gorela pored mojih nogu; zamolih svog prijatelja da uđemo držeći se za ruke i, izgovorivši u sebi „carpe diem", pognuh glavu kako bih se provukla kroz otvor koji se spuštao
poput nekih stepenica. Sveću sam nosila ispred sebe i ispod visine struka. Umirih se videvši da se ne gasi i morala sam da je podignem iznad glave kako bih mogla da vidim ono. Oriol mi odmah priskoči u pomoć sa svojom baterijskom lampom. Bila je to mnogo manja sobica od prethodne, a na tavanici su se videli polukružni lukovi koji su se naslanjali na zidove i na edan središnji skup od tri stuba, za koji mi Oriol kasnije reče da bi mogao biti vizigotski. Ali taj detalj u onom trenutku nije bio nimalo važan. Ugledavši sadržaj te katakombe, Oriol uzviknu: „Blago!"
55
Zadrhtah od uzbuđenja. Nalazili smo se u središnjem delu grobnice smanjenih dimenzija, u praznom prostoru, ali okruženom škrinjama, a malo dalje uza zidove beše poređana gomila kovčežića, od kojih se poneki na svetlosti lampe presijavao metalnim sjajem. Spustih sveću na jednu od velikih škrinja, pričvrstivši dno voskom, i upitah Oriola da li da otvorimo neku. On osvetli jednu najbližu meni i ja svom snagom podigoh škripavi poklopac, Bila je prazna! Oriol otvori drugu... prazna! Prazna, prazna, prazna... svih šest škrinja bilo je prazno. „Nema ničega!", očajno rekoh Oriolu, koji me je rastuženo gledao. „Mislim da ipak ima", odgovori razmislivši nekoliko sekundi. „Nedostaju zlato i srebro, ali mislim da je najvrednije blago za templare ostalo ovde. Pogledaj kovčežiće." Bilo ih je mnogo, lepih, neki su bili gvozdeni s limoškim porcelanom, drugi, opet, ukrašeni figuricama od slonovače, ili prekriveni kadifom, ili od drveta s gipsanim reljefom i sa slikama nalik onim na mojoj slici. „Siguran sam da su ovi, zato, i dalje puni ...", izjavi moj prijatelj. Otvorih jedan očekujući da ugledam sjaj zlata i dragog kamenja,ali pronađoh samo odsjaj zuba jedne lobanje kojoj su za kosti i dalje bile prilepljene suva koža i kosa. „Bože dragi!",prestravljeno uzviknuh. „Ovo su ljudski ostaci!" Oriol,koji već beše otvorio druga dva kovčežića, uperi lampu u mene i reče: „To su relikvije. Nije bilo lako ilegalno trgovati relikvijama", i uze lednu drvenu kutiju sa slikama svetaca izrađenim u romaničkom stilu. Na poklopcu se video krst isti kao onaj na mom prstenu. Setivši se toga, osvetlih ga da bih videla njegov sjaj i učini mi se da sam u crvenom kamenu krvi osetila neke čudne vibracije.
„Nema sumnje, pronašli smo izgubljeno blago templara", reče Oriol pre nego što je otvorio kovčežić. Tamo se pojavi još lobanja, za neke je i dalje bila prilepljena kosa slična pergamentu. „U hronikama koje sam pročitao o crkvi navodi se da je red Hristovog groba bio raspušten u 15. veku, a manastir je postao avgustinska saborna crkva. Tu više nisu boravili monasi već obični sveštenici bez zaveta na neporočnost, koji su, u brojnim priikama, disciplinovano vodili rasipnički život i neshvatljivo mnogo trošili za jedan prosjački red. Povrtnjaci, zakupnine i milostinja koju je zajednica dobijala nisu mogli da podmire ni stoti deo tih troškova. Kad sam to pročitao, postao sam ubeđen da se blago nalazi ovde, a da je njegov novčani deo spiskan stotinak godina pre nego sto je Arnau umro. Ali relikvije svetaca su za templare imale mnogo veću vrednost od zlata i srebra, i izvesno je da su ih avgustinski sveštenici koji su ovde boravili veoma poštovali, možda ih se čak i plašili. Prilično je neverovatno da su trgovali njima." „Ne čudi me da su oklevali. Hajdemo odavde", zamolih ga. „Ovo je groblje." Osećala sam mučninu i stomak mi se prevrtao Nisam to očekivala, i najednom osetih neki sujeveran strah,kao da smo oskrnavili grob, kao ga zbog toga zaslužujemo kaznu. Već sam rekla da uglavnom nisam plašljiva, ali noć, ona stara, mračna crkva, grobnica sa svojim mirisom koji nagoni na povraćanje i ostaci pokojnika u sanducima probudiše u meni snažnu mešavinu straha i gađenja. Bilo mi je potrebno da izađem, ali sam želela da i Oriol pođe sa mnom. Nisam se osećala sposobnom da se suočim, ponovo, s mračnom crkvom koja nas je gore čekala. Ali prevarila sam se. Gore nas nije dočekala tama, već svetlost uperena u oči i jedan poznat glas: „Pobogu, Kristina, a ja mislio da si ti već u Americi", prepoznah zajedljivi glas Artura, koji mi učtivo pruži ruku da bi mi pomogao da izađem iz one katakombe. „Ili na Kosta Bravi..." Prebrajah: jedan... dvojica, trojica njegovih ubica s lampama i revolverima u rukama. Oriol, koji je išao za mnom, takođe se nađe na nišanu; „Mislio si da si me prevario, a?, spopade ga Artur tonom sasvim drugačijim od onog kojim se obratio meni. „Uvek posumnjam kad mi neko
previše plati za neko umetničko delo. A pogotovo ako zna njegovu tržišnu vrednost. Zar si stvarno mislio da ću se uhvatili na tu udicu?" „Nema zlata, samo relikvije", požurih da objasnim. Pomislila sam da ćemo možda ponovo moći da izvučemo žive glave ako uspemo da ga ubedimo da vrednost onoga što se nalazi dole ne zavređuje da nas on ubije. „Ne, draga", reče mi. „Dovoljno sam čuo iz vašeg razgovora . Dvanaestak kovčežića, relikvija iz 12. i 13 veka. Gvožđe prekriveno porcelanom iz Limoža, oslikane kutije s gipsanim reljefom,romanički stil, gotički stil. Kovčežići s figurama uklesanim u slonovaču. To je pravo blago. Možda ne bi bilo za nekog ondašnjeg kralja, iako relikvije za monahe esu bile blago, ali za jednog antikvara iz 21. veka to predstavlja neprocenljivo bogatstvo.Malo je toga iz te epohe i odlično se kotira." „Šta ćeš raditi s relikvijama?", upita Oriol. „ Trulež ćemo ostaviti gde smo je i našli ", brzo odgovori. „A to će uključiti i tebe." Tada shvatih da nam ovoga puta nema spasa.Koga li je podmitio da bi ušao ovamo? Ili je imao još ključeva? To sad nije važno, ko god da mu je pomogao, neće sada pomoći i nama. Stadoh da razmišljam, očajnički, kako bismo mogli da se izvučemo iz ovoga. Videh sopstveni leš, zajedno s Oriolovim, ispružen u tami preko poluistrulih i usahlih posmrtnih ostataka svih onih svetaca izvan kovčežića nabacanih u jednom uglu i zauvek zatvorenih u tamnoj grobnici. „Imam novca, ako je to ono što želiš", ponudi Oriol. „Ne želim tvoj novac." Artur ga pogleda s gađenjem, kao da mu je do srži povredio čast. „Zar ne shvataš? Ovo bi moglo biti najveće otkriće srednjovekovne umetnosti u ovom veku. Osim toga, otimačina mi nije u opisu posla." „A ubijanje jeste?", ljutito upitah. Ne znam kako sam u jednom trenutku mogla da osetim privlačnost prema tom nadobudnom snobu, smrdljivom, pretvornom... „Žao mi je, draga", odvrati on glumeći rastuženost .„Ali ponekad i to dolazi pride." „Arture, mora da postoji neko drugo rešenje", cenkao se Oriol. „Odnesi sve što želiš, zatvori nas negde dok sve ne prodaš. Niko ne zna da ova
kripta postoji, ništa od onoga što se nalazi u njoj nije nigde popisano, niko neće moći da te optuži. Obećavamo ti, kunemo ti se, čime god želiš, da nikad ništa nećemo reći. Uzmi sve." Antikvar pusti da mu pogled luta tamom, prema krovu, pretvarajući se da razmišlja. „Ne. Zalim slučaj", reče nakon nekoliko minuta večnosti. „Zaista mi je žao, ne zbog tebe već zbog nje, ali čim vas napusti strah, brže-bolje ćete me prijaviti. Nikad ne bih mogao mirno da uživam u ovoj umetnosti. Nije u pitanju samo novac. Najbolje primerke ću zadržati ja, da ih posmatram, da ih pipam i milujem, samo iz zadovoljstva što ih posedujem." Govorio je tiho i, uprkos situaciji, svi smo osetili neko neverovatno poštovanje prema crkvi. Smrt.Ubiće nas. Preklinjala bih ga da nisam bila ubeđena da nam to ničemu neće poslužiti, ali sam bila zahvalna Oriolu što e pokušao i želela sam da verujem da je to uradio više zbog mene nego zbog samoga sebe. Možda bih nešto i rekla da mi je išta pametno prošlo kroz glavu, ali je strah počinjao da me pritiska i panično sam gledala u crnu rupu katakombe iz koje smo upravo bili izašli. „Žao mi je što nemamo više vremena za razgovor. Budite ljubazni i siđite. Ako ne budete pravili scene, niko neće nepotrebno stradati." Pomislih, kako tamo dole samo mrtvu mogu da me pošalju. Svojom rukom potražih Oriolovu, i on mi je čvrsto stisnu. Uvek sam je smatrala velikom i toplom, ali je sada bila hladna, ledena skoro koliko i moja. Morali smo nešto da preduzmemo, nismo mogli da umremo tek tako, da ništa ne pokušamo; ja se nisam osećala sposobnom, u tom trenutku, ali žestoko stisnuh njegovu ruku i približih mu se dok nam se ramena ne sudariše. Bila sam sigurna da će Oriol već nešto preduzeti, a ja, sada već oduzeta, pratila bih ga do poslednje sekunde života. „Nećemo da siđemo." Glas mu je zvučao odlučno, iako sam ja primećivala napetost. „Kako ne razumeš Bonaplata?" ,odvrati Artur kao da se žali što je Oriol tako neuljudain. „To je samo da ne bismo prljali crkvu." Nema nam spasa, pomislih odmeravajući situaciju. Bila sam uplašena, strahovito, nisam videla izlaz iz ovoga. Baterijske lampe pravile su četvorougao svetlosti s mesta odakle su se pokretale kako su ubice
osvetljavale ovo ili ono. A naša lica behu meta Arturove svetlosti. Pomislih da antikvar želi da siđemo s njegovim žbirima kako ne bi prisustvovao našoj smrti. Možda u njemu ima još malo savesti. Ali upravo kad pomislih da će Artur izdati naređenja da nas ubiju na mestu, začu se neki krik - dopirao je iz broda crkve, beše to jedan od ubica. Svetla se okrenuše u tom pravcu i osvetliše jeziv prizor. Ne ispuštajući svoju lampu niti pištolj, jedan od onih ljudi pokušavao je da se izbori s nekim ko ga je zgrabio za vilicu, otpozadi i na trenutak, na blesak oštrice noža krv mu u potocima poteče niz vrat. Pucanj odjeknu kao bomba u zatvorenom prostoru; pucao je ne nišaneći, u prazno, u sopstvenu smrt koja mu je lebdela nad glavom. Prepoznah napadača, njegovu kratku belu kosu i luđački sjaj u očima. Beše to Arnau d’Estopinija, koji je upravo bio prerezao grkljan ubici koji se srušio na pod iskrvarivši. Bože!, pomislih. Zna da kolje, kao u snu sa obale. Ali nije bilo vremena za razmišljanje; druga dvojica zapucaše na starca i osetih kako Oriol ispušta moju ruku da bi se bacio na jednog od ubica pokušavajući da mu otme oružje. Videh kako Artur nešto traži u svojoj jakni. Verovatno drugi pištolj, nalazila sam se na pravom mestu te, takoreći bez razmišljanja, kao da sam na odskočnoj dasci, raspalih nogom tačno u mesto gde se pantalone spajaju sa zadnjicom dotičnog. Paf! Isto onako precizno kao na Tabarki. On jauknu i stade da pridržava, ponovo kasno, povređene delove tela. Pomislih da sigurno osećam neku frojdovsku vrstu privlačnosti prema tom delu antikvarove anatomije. Arnau pokuša da uzme pištolj od svoje žrtve, ali pokošen hicima pade u tamu nekoliko metara od lampe koja je sada osvetljavala pod. Oriol se borio obema rukama držeći pištolj svog protivnika koji ga izgleda nije ispuštao iz ruku; njegova lampa beše pala na keramičke pločice. „Beži, Kristina!", doviknu mi. „Beži, odmah!" , i ja uspeh da vidim, kroz svetlost i tamu, kako mu protivnik zadaje udarac glavom posred lica. Zamislih se na trenutak. Ne mogu da ga ostavim samog! Setih se templarskog zaveta koji nas je spajao. Ali isto tako shvatih i da,ako ja odande uspem da izađem, neće smeti da ga ubiju. I tako, gotovo u mrklom mraku, budući da je samo jedan od ubica još imao lampu, potrčah prema vratima crkve koja vode u klaustar, u nadi da će dve rešetke koje vode u Ulicu Rivadeneira opet biti otvorene. Tuda smo ušli, ali kad se nadoh već gotovo na pola broda, setih se da smo zatvorili ograde, da smo otvorena
ostavili samo vrata koja iz crkve vode u klaustar i da su ključevi kod Oriola. Kuda li su onda oni ušli? Kroz sakristiju, kao ja prvi put? Ali bilo je kasno da se vraćam. „Ne dajte joj da izađe", reče Artur slabunjavim ali čujnim glasom. Osetih kako mi prolaze žmarci niz kičmu i na trenutak primetih kako mi noge klecaju, ali nastavih da bežim prema onoj mišjoj rupi u koju se zatvoreni klaustar pretvorio. Setih se kako je neko, ko se valjda razume u to, rekao da je veoma teško, čak i za vrsnog strelca da jednim hicem iz pištolja pogodi neku osobu u pokretu, čak i na razdaljini od nekoliko metara, naročito ako ta osoba menja pravac kretanja, i da je, uprkos onome u šta pokušavaju da nas ubede u filmovima,upucati metu u takvim slučajevima više pitanje sreće nego sposobnosti. Pomislih kako mi tama u crkvi ide u prilog i ponovih u sebi da ćemo, dok mene ne uhvate, oboje biti živi. Ali ta ohrabrujuća misao potraja tek nekoliko sekundi. I pored mraka u tom delu crkve, uspela sam da dođem do vrata, prilično umakavši svom progonitelju, kad, prolazeći kroz malo predvorje u drvetu i izašavši u klaustar, potrbuške naleteh na jednog čoveka koji me istog časa ščepa. Artur je još jednog od svojih slugu postavio da stražari u tami! Tada osetih kako me, nadjačavajući čak i strah, obuzima velika tuga. Kakav tužan kraj! Očajnički pokušah da se oslobodim svog otmičara,koji mi je držao ruku preko usta, a potom u polutami ugledah još ljudi. Utom mi čovek koji me je držao reče da se smirim, da sam na sigurnom, da je on iz policije. Potražih zid da se naslonim i shvatih da se nalazim pored jednog od prozora što povezuju klaustar sa sabornom kapelom, onom u kojoj su se održavali templarski obredi. Konačno sam morala da sednem na pod. Ono što je usledilo desilo se veoma brzo. Revolveraš što me je jurio pao je u naručje tom istom agentu policije, samo što se ovom sada pridružila još gomila policajaca, koji mu uperiše nekoliko pištolja u glavu. Iz mraka iskrsnu i Alisija, zajedno s parohom. Ona je obavestola policiju, koja je takođe pokušala da uđe iz Porte del Anhel, preko dvorišta sa zadnje strane i kroz prolaz iz Ulice svete Ane, s Trga Ramona Amadeua, gde se nalaze i glavni ulaz i ulaz u klaustar. Činilo se da je glavni zapovednik Alisija. Uvek me je opčinjavao autoritet te žene. Šef operacije ju je nekoliko puta zamolio da ćuti, ali su
svi, uključujući i njega samog, na kraju sledili njena uputstva. U svakom trenutku je tačno znala šta treba činiti. Oriol je bio premlaćen, raskrvavljenog nosa, ali je bio dobro i mi se zagrlismo. Ubica koji je ostao u crkvi, shvativši situaciju, bacio je oružje daleko od sebe, a kod Artura nikakvo nisu ni uspeli da pronađu. Obeshrabruje me pomisao da je pušten uslovno i da je samo jednu noć proveo u stanici. Suđenje tek treba da se održi. Leševi su ostali gde su i bili, u središnjem holu crkve, malo pre ukrštanja dve crkvene lađe. Nisu smeli da se premeštaju do dolaska sudskog istražitelja. Tamo je ostalo da leži i telo Arnaua d’Estopinije, potrbuške, s njegovim okrvavljenim nožem, pištoljem koji je oteo od svoje žrtve i jednim mobilnim telefonom. Nije se uklapao u sliku starog templara. Posle sam saznala da mu ga je dala Alisija kako bi mogao da je obavesti ako nas dvoje budemo zapali u nevolju. Ona je izjavila da je Arnau tu crkvu smatrao svojim domom i da je često tu provodio noći ispovedajući se i na kolenima se moleći, sve dok ne bi zaspao na podu ili na nekoj klupi. Nije umro odmah. Ostalo mu je dovoljno vremena da na podu ucrta, svojom sopstvenom krvlju, jedan patrijarški krst, onaj s četiri „ruke", isti onaj koji se pojavljivao na raznim mestima u crkvi. Smrt je dočekao ljubeći ga. Ja tome ne mogu da se oduprem i oduvek sam tog čoveka poistovećivala s istorijskim Arnauom, za mene su oni ista osoba. I za mene e ona priča što ju je Luis pročitao u onim spisima i za koju smo poverovali da ju je, navodno, Enrik napisao, izmislio, čuo, doživeo ili sve istovremeno, i dalje bila istinita priča Arnaua, zaposednutog, ondašnjeg, novog, obojice, istog. Mnogo puta me je uplašio njegov ludački pogled, njegov opaki izgled, fanatičan, ali ugledavši ga kako tamo leži, u lokvi vlastite krvi, oči mi se napuniše suzama i srce mi se steže u grudima. Bio je neprilagođen, neko ko se našao u pogrešnom veku, marginalac, usamljenik i fizički nasilan ali dosledan svom ludilu, svojoj veri, svojim idealima, bio je spreman da umre za ono u šta je verovao. Možda mu naše spašavanje nije bio prevashodni cilj, ali je on to učinio, i nije oklevao da da edino ono što je posedovao kao siromašni vitez Isusa Hrista: svoj život, kako bi sprečio da poslednje blago templara padne u ruke bezvernika.
Taj njegov život, kao i onaj prethodni sedam stotina godina ranije,nije bio ni sladak, ni lep, čak ni poučan, po mom mišljenju. Bili su to teški životi, obeleženi nasiljem i nesrećom. Ali njegovi poslednji trenuci bili su lepi za jednog templara. Umro je ubijajući za svoju veru, boreći se protiv nevernika, spasavajući život svojih drugova po oružju i braneći relikvije mučenika. Šta bi još mogao da traži jedan siromašni vitez Isusa Hrista? Aliosija mu je priredila sahranu dostojnu jednog heroja. Posmrtni odar postavljen je u sabornoj kapeli i leš u kovčegu su svakog trenutka čuvali četiri viteza u svojim belim plaštovima i s crvenim patrijarškim krstom na desnom ramenu. Istim onim koji je umirući poljubio. Kao posthumno odlikovanje, Arnau je proglašen za viteza i Alisija je dotakla mačem njegovo beživotno telo. I ja sam proglašena za damu hrama; prsten mi je davao pravo, iako sam ja sebe već smatrala pripadnikom reda, oš od onog trenutka kad sam se, bacajući se u more, zaklela da neću napustiti Oriola. Ali činjenica je da sve te ceremonije, koje su učesnici shvatali tako ozbiljno, nisu prestale da mi deluju kao obična budalaština. Jedino što je tamo bilo autentično bio je leš, sam Arnau, on je bio poslednji pravi templar. A ironija je bila u tome što je on, koji je ceo svoj život posvetio toj utopiji, u životu mogao da obuče samo tamni plašt namenjen oružnicima, dok su oni koji su poreklom bili plemići i bogataši bez ikakvih zasluga, osim po rođenju, nosili bele plaštove vitezova. Kakva lakrdija. Pa i pored toga, prisustvovala sam sahrani pored Oriola, ganuta, i tu mi e i došlo to razmišljanje. Upravo tada, u tom trenutku, naš brod je pristizao, naposletku, u Itaku. Pustolovina se završila.
56
Ispričaću ovaj deo brzo jer je tužan.Tužan koliko i razdaljina koja odvaja stvarnost od snova. Iza su ostali dani tog našeg drugog detinjstva, dani pustolovine, posmrtnog Enrikovog poklona. Mnogo puta prijatelji, drugovi, neponovljivi ljubavnici u neobičnim okolnostima prestaju da nam odgovaraju kad krenemo da planiramo ostatak našeg života. Ja njega i dalje volim, kao i on mene. Učinili smo napor, ali ljubav nije bila ta koja bi uspela da postavi most dovoljno dugačak iznad provalije naših razlika. Mislim da nas je naša pustolovina približila; ja više nisam bila pizda nesposobna da, ako je potrebno, bosa hoda kroz život. Prihvatila sam da sve „Suzi" ovoga sveta, svi zaraženi, takođe imaju pravo na život i ljubav, prihvatila sam da postoje oni koji bi za ljubav bili u stanju da daju sve, iako a nisam bila jedna od tih. On se takođe promenio, više nije bio zadrt, anarhista i kontraš. Pronašao e blago svoga oca i time izravnao jedan stari nerešen dug. Još uvek ne znam ko je od njih dvojice, otac ili sin,bio poverilac, a ko poverenik. Ali sam sigurna da je na kraju ovog poglavlja,Oriol sklopio mir, sa samim sobom ili s jednim sećanjem, mir za koji takođe ne znam odnosi li se i na druge. Nažalost, sve te promene nisu bile dovoljne, i dalje smo bili , on i ja, prilično udaljeni. Zivot nam je namenio puteve koji se razilaze i nikad, ma koliko se trudili, ne možemo se vratiti nazad, vreme teče samo u jednom pravcu. Kasta Brava, oluja, poljubac ostali su zakopani u pesku prošlosti. Kakva šteta. A sigurno se pitate šta se dogodilo s blagom. E pa i dalje ne znam gde e na kraju završilo, a pravo govoreći, to me i ne zanima mnogo, bar ne u
ličnom smislu. Meni ništa od svega toga svakako ne treba. Ma koliko umetnički, istorijski ili cenom vredni bili ti kovčežići. A ponajmanje njihov sadržaj. Naježim se pri pomisli da bih jedan od njih mogla da držim kao ukras u svom stanu u Njujorku. Dovoljno sam dobila s onim drugim prstenom, koliko jezivim toliko i lepim, i njegovim umetnutim ljudskim ostacima. A izgleda da ni Oriol, uprkos svojoj strasti prema svemu srednjovekovnom, ne žudi da zadrži bilo koji od tih istorijskih dragulja. Samo bi voleo da može da ih proučava. On je ubeđen da je blago pustolovina koju smo doživeli; to, i samo to, bilo je Enrikova zaostavština. Ništa i niko na ovom svetu ne može nam to oduzeti. A ja delim njegovo mišljenje. Kao što kaže Kavafi: Itaka ti je dala divno putovanje. Ali nema ništa više da ti da. I ako je nađeš siromašnu, Itaka te nije prevarila. Tako si mudar postao, s tolikim iskustvom, pa ćeš razumeti već šta to Itake znače.
Ali ne misle svi tako. Intervencijom policije obelodanjen je pronalazak i to je pokrenulo lavinu trvenja. Biskupija Barselone smatra da takav pronalazak, do koga je došlo u unutrašnjosti jedne crkve, pripada njoj. Ali crkva je svojevremeno bila deo manastira Sveta Ana reda Hristovog groba, koji još uvek ima svoje sedište tu u Kataloniji, a njihova prava... Ali relikvije i kovčežići u kojima se one nalaze pripadale su templarima koje je ukinuo papa, koji se s kraljem Aragona dogovorio da njihova dobra, ono malo što je ostalo nakon kraljeve pljačke, prepusti redu svetog Jovana, koji je i dan-danas aktivan pod imenom malteški red, kao njihov zakonski naslednik. Ali u pitanju je umetničko i istorijsko blago, i španska država ima zakonsko pravo - mada, pošto pripada kulturnoj baštini Katalonije, a ona je korisnica prava koja na nju prenosi okvirna država, Đeneralitat ima mnogo toga da kaže... A da ne pričamo o autentičnim i izvornim nastavljačima siromašnih
vitezova Isusa Hrista... Postoji na stotine grupa koje se samoproglašavaju edinim pravim naslednicima hramovnika. Uključujući i Alisijinu. Naravno da se blago odnosi samo na jednu templarsku provinciju - onu koja je obuhvatala kraljevine Aragon, Majorka i Valensija. A to ograničava moguće naslednike templara. U Valensiji je nastavljač templarskog reda, samovoljom Haimea II, bio red Montesa, za čije se osnivanje on sam pobrinuo. Ali kraljevina Majorka je u ono vreme bila nezavisna od druge dve kraljevine, i obuhvatala je i katalonske i provansalske teritorije, koje su danas deo francuska države. Što znači da bi i francuske novotemplarske grupe mogle da se smatraju baštinicima... Alisija je veoma promućurna i nije želela da se meša u rasprave oko prava na templarsko nasleđe s moralnog aspekta... ćorava posla. Poslala je demanti u ime pronalazača blaga: Oriola i mene lično. Ta žena je, po mom mišljenju, zabrinjavajuće zainteresovana za relikvije, još više nego za njihove lepe materijalne posude.Ne želim, ne zanima me da saznam zašto... Kao advokat, izuzetno sam znatiželjna da saznam kako će se završiti cela ta zavrzlama. Mada, ako sam u nešto sigurna onda je to da će Alisija dobili priličan deo onoga što želi. Kao što oduvek i jeste. A ja, evo, kao neka lujka gledam svoju ogoljenu ruku bez prstenja dok me avion vraća u Njujork. Samu.Ko ono reče da je život lak? Svoj verenički prsten, onaj s impresivnim dijamantom, poslala sam Majku kad je moj odnos s Oriolom dostigao stepen usijanja. Onaj drugi, prelepi prsten s rubinom, muškim, simbolom Marsa i nasilja, u čijoj unutrainjoti blista šestokraka zvezda, onaj s templarskim krstom, onaj s ljudskim kostima, krvavog odsjaja, onaj u kome obitavaju bolne duše, taj, taj sam dala Alisiji. Enrik je u svom pismu rekao da prsten treba da pripadne onome za koga a smatram da ga najviše zaslužuje. Što je uključivalo i mene. „To mora biti neko veoma snažnog duha", stajalo je u njegovom pismu, „jer taj prsten ima sopstveni život i sopstvenu volju." U onom trenutku nisam pridavala značaj tom upozorenju, ali sam malo-pomalo saznavala šta sve taj prsten nosi sa sobom. Plašio me. I onaj ko ga zaslužuje jeste Alisija. Više nego bilo ko koga ja poznajem. Ona zaslužuje da bude veliki majstor novih templara. To e već bila i bez prstena, a i dalje je, samo sada sa istorijskim simbolom tog
položaja. Osim toga, ona zna, bolje nego iko, s čim se suočava i sigurna sam da, ako je neko u stanju da bude njegov vlasnik, to je svakako Alisija. Osmehnula mi se kad sam joj ga dala. Tada nije rekla hvala, niti je pribegla bilo kojoj od onih glupih učtivih formalnosti: „Nemoj, molim te, Enrik ga je dao tebi, zadrži ga, tvoj je." Samo ga je stavila. Kao da je oduvek pripadao njoj. Ali me je dvaput poljubila i zagrlila me je. Sigurna sam da je Alisija mnogo puta sebe sanjala kao starog templara. Kako s gvozdenim šlemom i u verižnjači jaše jednog od svojih ratnih konja prema bojnom polju, i sa dobro spljeskanim jajima između medunožja i jahaćeg sedla. A za njom ide njen štitonoša, takođe na konju, noseći oružje i vodeći trećeg rezervnog konja za rat. A taj štitonoša je mogao biti bilo ko od nas. Bilo ko. Jer niko nije tako uzvišen, niko tako autoritativan kao ona. „Hvala"", reče mi malo zatim, pošto ga je neko vreme posmatrala na svojoj ruci. I tako je prsten pustolovine napustio moju ruku, obeležavajući kraj najdivnijeg razdoblja mog života. Završilo se. I sada se vraćam u Njujork da nastavim, parnicu po parnicu, svoj uspon ka vrhu briljantne advokatske karijere. Roditelji su mi rekli da će me čekati na aerodromu i... dragička! Tamo će biti i Majk, srećan što sam uspela da prevaziđem tu ludost, s njegovim prstenom, slavnim dijamantom čistog i iskrenog sjaja, koji obećava beskrajno raskošan život sa izdankom jedne od najbogatijih porodica na Vol stritu. Tako stoje stvari. Kraj nije uvek kao na filmu, stvarnost je, nažalost, takva kakva jeste. Pošto smo konačno pronašli blago, i pošto je Arnau sahranjen u onoj istoj crkvi svete Ane, nakon onih dana lude sreće, došao je trenutak zdravog razuma i planiranja budućnosti. Rekla sam mu, dođi. On meni reče, ostani. Ja rekoh, imam blistavu karijeru u Njujorku. On odgovori,ja posao u Barseloni. Ono što imaš ovde svuda možeš pronaći, odgovorih, a u Americi ćeš sigurno dobiti i bolji. Istraživač srednjeg veka u Americi? Kiselo se nasmeja. Ti zato stvarno možeš da budeš briljantna advokatica u Barseloni, dodao je. Pozvah se na to da se u advokatskoj komori u kojoj ja radim nalaze najbolji advokati iz celog sveta,da nigde drugde na svetu ne bih mogla toliko da naučim, da se
vinem tako visoko.Dođi,molim te. Usudi se da budeš gospodin svojoj gospođi, daj,ne budi mačo,preklinjala sam ga,nikad to od tebe ne bih očekivala. On odgovori sa suzama u očima. Nije to, Kristina.Ti imaš krila, ja korene. Ja pripadam ovde. Ovo je moja kultura. Zivim za nju. Ne mogu da odem. Ostani i vini se sa mnom, u Barseloni, najdalje što možeš. Došao je na aerodrom da me isprati i imali smo poslednju seriju pokušaja da ubedimo jedno drugo. Ali sve se završilo jednim: „Zbogom, Oriole. Videćemo se uskoro", slagah i još uvek ne znam zašto. „Pronađi sreću." „Zbogom, ljubavi moja. Leti svojim krilima prema svojoj ambiciji. Vini se kud se niko nije vinuo." Baš tužno, zar ne? Plakala sam tokom celog putovanja. Potrošila sam svoje papirne maramice i sav papir ve-cea. A sada idem hodnikom Džej-Ef-Keja, međunarodnog njujorškog aerodroma. Tamo iza carinske i pasoške kontrole čekaju me moji roditelji i Majk, srećni što vide da se vraća njihova zalutala ovčica. A iza ostaje ono što je moglo biti i što nikad neće biti. Jedna velika ljubav. Ne neka „simpatijica". LJUBAV. Oriol je bio prva i da je moja porodica ostala u Barseloni, skoro je sigurno da bi bio i poslednja. Ali treba biti razuman. Treba biti praktičan. Razuman? Praktičan? Zašto?! Zašto sebi ne mogu da pružim još jednu priliku s tim paralelnim životom? Srce mi je tražilo da se vratim, razum se opirao napuštanju karijere u Njujorku. Pomislih da bih možda i u Barseloni mogla da se ostvarim na profesionalnom planu. Zašto da ne pokušam? Zar će mi celog života ostati ta sumnja, ta tuga? Carpe diem. Zar ništa nisam naučila? Izgubila sam u pregovorima s Oriolom, dobro, ali ponekad pravovremeno priznavanje poraza vodi do pobede. Morala sam da pokušam. I tako napravih polukrug. Ostavila sam prtljag, ostavila sam sve. Sve. I otišla do šaltera da kupim kartu za sledeći let za Barselonu. „Gospodin Oriol nije kod kuće", odgovori služavka. „Znate li kada se vraća?", nervozno upitah. „Ne znam, ali neće biti tu ni danas ni sutra. Otišao je na put i nije rekao kada se vraća."
Osetih kako mi se tlo pomera pod nogama i poželela sam da se prokleti aerodrom sruši i povuče me sa sobom. Kakvo razočaranje! Barselona, isprva puna svega, sada je bila sasvim prazna, prava pustinja. Nedostajalo oj je jedino ono što sam sada želela od nje. Osećala sam se ucveljenom, napuštenom, bez budućnosti. Kako se Oriol brzo utešio što me nema! Otputovao. S nekom svojom prijateljičicom? Možda s onom odaliskom s plaže? A ja koja sam pojurila da ga iznenadim, da mu ponudim svoj život, da mu dam sve, svoju profesionalnu karijeru, svoju ljubav... sve. Kakva sam ja glupača! Osećala sam knedlu u grlu, nisam ni reč mogla da izustim preko telefona. „Mislim da je rekao da ide u Njujork", dodade žena na moje ćutanje. Utanjenim glasićem joj se zahvalih i spustih slušalicu. Njujork, bože dragi! Njujork, govorila sam u sebi tražeći neku klupu da bih sela. Opet osetih kako mi noge klecaju.On takođe želi da ostavi sve zbog mene ! Pogledah načas svoje ruke, sada gole i bez prstenja, kao simbol slobode koja - shvatila sam - vredi mnogo manje od ljubavi. Duboko uzdahnuvši, sklopih oči i, zabacivši glavu nazad na svoje sedište, osetih kako mi se usne šire u srećan osmeh. Videh sliku našeg broda kako napušta luku Itake, bela jedra koja se pune vetrom, da bismo se ujedno otisnuli u pustolovinu života i odgovorili izazovima i zadacima koje su bogovi pred nas postavili. Kavafijeve pesme i Ljakova muzika odzvanjali su mi u ušima. Videh plavo podnevno more Kosta Brave,i Tabarke; jata salpi koje na suncu bacaju srebrnaste i zlatne odsjaje svojom krljušti, između zelene posidonije i belog peska, osetih so u ustima i setih se svog prvog poljupca, i oluje. Setih se njega, svoje prve ljubavi. Poslednje. Ali jedan neumesan glas progovori negde duboko iz mene „Možda..." -KRAJSken i obrada: BABAC