Dnevnik citanja
Koreni Dobrica Cosic
I Biografija i bibliografija
Biografija Dobrica Cosic je rodjen 29. decembra 1921. godine u selu Velika Drenova kod Trstenika. Školovao se u srednjoj Poljoprivrednoj školi „Sveti Trifun― u Aleksandrovcu župskom, ali je prekinuo školovanje za vreme Drugog svetskog rata, maturski ispit je položio 16. oktobra 1942. u Srednjoj poljoprivednoj školi u Valjevu. Kasnije je završio Višu politicku školu „Djuro Djakovic―. U toku Narodnooslobodilacke borbe bio je politicki komesar u Rasinskom partizanskom odredu, urednik lista „Mladi borac― i clan Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. Posle oslobodjenja je bio clan AGITROP-a Centralnog komiteta KP Srbije, a republicki i savezni poslanik bio je 12 godina. Za poslanika je prvi put izabran 1945. godine, dobivši oko 6.800 glasova, ispred kandidata Zemljoradničke stranke sa 4.000 i kandidata Demokratske stranke sa 3.000 glasova. Jedan je od retkih koji su se javno usprotivili politickoj likvidaciji Aleksandra Rankovica. Prvi Cosicevi prozni radovi nisu skrenuli narocitu pažnju književne kritike. U domacu i svetsku književnost ulazi 1951. godine sa svojim prvim delom „Daleko je sunce―. Ohrabren pocetnim književnim uspehom, Cosic pocinje uporno i istrajno da radi na upoznavanju moderne domace i evropske proze
i filozofske i sociološke naucne misli, što mu je omogucilo da svojim buducim delima dospe u vrh srpske književnosti i da znacajno pregranici nacionalne medje. Tako od 1951. godine Dobrica Cosic postaje slobodan umetnik, književnik koji je napisao kultne romane: „Korene―, „Deobe―, „Vreme smrti" (tetralogija), „Vreme zla― ("Grešnik―, „Otpadnik―, „Vernik―), „Vreme vlasti―, ali i mnoge druge. Od 14. februara do 26. aprila, Dobrica Cosic je, kao clan državne delegacije, bio saputnik predsedniku Jugoslavije Josipu Brozu Titu na brodu „Galeb― kojim su obilazili africke zemlje. Godine 1968. otvara pitanje Kosova cime izaziva pozornost clanova iz CK. Postao je jedan od najpoznatijih opozicionara Josipu Brozu Titu posle razmimoilaženja sa njim. Dobrica Cosic godine 1970. postaje clan SANU, a u svojoj pristupnoj besedi je rekao „srpski narod dobijao u ratu, a gubio u miru―. Godine 1984. osnovao je Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja koji je ustajao u zaštitu raznih protivnika socijalisticke Jugoslavije. Tokom 1989. i 1990. godine osnovao je srpske nacionalne stranke u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Prvi predsednik SRJ odlukom Savezne skupštine postaje 15. juna 1992. godine. Smenjen je godinu dana kasnije (31. maj 1993) tajnim glasanjem oba veca Saveznog parlamenta posle sukoba sa Slobodanom Miloševicem. Cosic je svoju borbu protiv komunizma nastavio i posle smenjivanja sa mesta predsednika SRJ. Bio je jedan od retkih akademika koji su se osmelili da govore na protestnim skupovima 1996—1997. Godine 2000. Dobrica je ušao u Narodni pokret Otpor, ali je kasnije je izjavio da to ne bi ucinio da je znao da je Otpor finansiran iz inostranstva.
Dobrica Cosic se otvoreno zalagao za podelu Kosova i Metohije još devedesetih godina. Cosic se u svojoj knjizi „Kosovo― (2004) bavi ovom temom. Ovaj predlog je podržao i Noam Comski u maju 2006. godine. Povodom Cosicevog 80-og rodjendana cestitke su mu uputili premijer Srbije Zoran Djindjic (nazvavši ga pritom „Srpskim Tomasom Manom―) i predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica. Predsednik Srbije Boris Tadic je decembra 2005. izjavio da se cesto konsultuje sa Dobricom. Slobodan Miloševic je na sudjenju u Hagu nazvao Cosica „najvecim srpskim živim piscem―. Više od 50 godina bio je u braku sa suprugom Božicom, do njene smrti 2006. godine. Godine 1954. dobio je cerku Anu, a ima i dvoje unuka: Milenu (1981) i Nikolu (1982).
Biobliografija 1951. Daleko je sunce, 1954 Koreni, 1961.Deobe 1-3, 1964.Akcija, 1965.Bajka,
1971.Moc i strepnje, 1972.-1979.Vreme smrti 1-4, 1985.Vreme zla - Grešnik, 1986.Vreme zla - Otpadnik, 1990.Vreme zla - Vernik, 1996.Vreme vlasti 1, 2001.-2002.Pišcevi zapisi 1-4, 2002.-2003.Srpsko pitanje 1-2, 2002.Pisci moga veka, 2004.Kosovo, 2005.Prijatelji, 2007.Vreme vlasti 2, 2008.Pišcevi zapisi 1993—1999, 2009.Pišcevi zapisi 1999—2000: Vreme zmija, 2009.Srpsko pitanje u XX veku, 2012.Bosanski rat
III
Fabula i kompozicija
Težak i tragican život porodice Katic uprkos materijalnom bogatstvu zbog stvari koje vrede višeod novca predstavljen je u romanu ’Koreni’. Nemogucnost da se rodi naslednik i razocarenje usve u šta se verovalo i ulagalo dovode do raspada porodice koja naizgled lepo živi.Sin miljenik Vukašin, buduci politicar i oceva nada da ce upravo on biti njegov naslednik odrice se svog oca i njegovih politickih pogleda prikljucivši se suparnickoj partiji. S drugestrane, mladji sin Djordje vredno radi i stice bogatstvo nadajuci se sinu nasledniku koji se vec 15godina nije rodio. Pritisak i skrivanje ocigledne istine svih clanova porodice dovode do tenzije i nesrece. U takvim slucajevima bogatstvo nema bitnu ulogu, a ono što se podrazumeva i cini život lepšim nedostaje. Upravo zbog toga se i raspada porodica u kojoj ponestaje ljubavi i razumevanja, sebicno se drže svojih ciljeva i svi cekaju unuka koji ce olakšati i ostvariti svimaželje svojim rodjenjem. Veliki pritisak utice na Djordja tako što se opija, tuce svoju ženu Simku iako zna da ona nije kriva i odrice se svega, jer kad nema ono što želi, ne treba mu ništa. Njegova unutrašnja borba raste i pretvara ga u coveka koji mrzi sve, koji je paranoican i putujekako bi pobegao od onoga što jeste, od svojih korena. Nesrecan je i Acim Katic, otac dva razlicita
sina u koja je jednako razocaran. Trudi se da tužan porodicni život nadoknadi uspešnim politickim, ali mu ni to ne ide iako se uporno trudi dok naglašava da je covek iz naroda i da ce on ciniti sve kako bi bilo bolje. Prodicna nesreca prestaje Adamovim rodjenjem, za kojeg svi potajno znaju da to nije Djordjetov sin. To, na kraju,ne sprecava sve njih da ga zavole i prihvate kao naslednika jer je ljubav mnogo važnija odimena i prezimena, kao i bogatstva.
IV
Vrijeme i mjesto radnje
Vrijeme radnje : kraj XIX vijeka
Mjesto radnje: malo srpsko selo
V Analiza
Likova
Acim Katic Strast, unutrasnje previranje, dusevni lomovi, bezizlaznost i ocaj, a sa druge stranepogresno kanalisana ljubav, koja spaja gresno i moralno zalutale, slicne a toliko razlicite osobe, glavni su motivi "Korena" – prikaza svovremenog stradanja i porodicne tragedije. Cim je prvi uzdah prostrujao njegovim plucima, cim je prvi plac, tek rodjenog Acima Katica, prelomio tisinu prerovske noci, postalo je ocigledno da ce ovaj covek proziveti sve, samo ne jedan obican zivot. Vecito svestan da ne pripada tu, da je izdvojen, on krece u svoju borbu, krvnicki grabeci svaku zivotnu priliku. Provodi mladost kao polupismeni seljak, kubureci sa svim problemima koji su mucili njegove sugradjane, resen da svojim sinovima obezbedi bolju buducnosti vece sanse za uspeh. Nad njim se konstantno nadvija senka Vasilija. On te teskobe ne moze da se oslobodi do kraja zivotai ne uspeva da pobegne od kompleksa koji samostalno stvara. Upravo zbog toga, svi buduci dogadjaji u porodici Katic bivaju, moglo bi se reci i ukleti, jer Acim, kao da baca nevidljivu koprenu nesrece i prokletstva, naravno nesvesno. Medjutim, njegov zivotni san se stravicnom brzinom rusi Vukasinovom izdajom, ali i zbog Djordjeve neplodnosti. Acim postaje izgubljen covek, covek koji, na prvi pogled, ne pronalazi drugi motiv za zivot. Svi njegovi
pokusaju da stvori istinske korene na tom tlu bivaju destruktivni, a sam Acim moralno otudjen. Spoljasnji uticaji deluiju na njegovu psihu; on dozivljava emotivni slom, skroz se ogradjuje od ostalih clanova. upravo zato, porodicna drama postaje uzrok stradanja pojedinca, u ovom slucaju Acima Katica. Njegovi principi su jaci od ljubavi. Prkos je stavljen na prvo mesto, karakter i odstupanje od moralnih nacela ne ustupaju tron emocijama. Tragika i jeste u tome.Ovde je to poistoveceno sa biblijskim grehom, iako je Acim nevernik koji bezi od religije ali istovremeno i pronalazi spas u njoj. Moral je zamisao. Vise je greha ucinjeno zbog sprecavanaja greha nego zbog njega samog. Ipak, najvecu boljku Acimu zadaje nemogucnost imanja naslednika. Od te zamisli ne moze da pobegne, ona ga konstantno proganja, obuzima mu razum. On u nasledniku vidi svoje spasenje i beg od proslosti, dokaz da postoji. Zeli svoju krv koja ce poteci zemljom, zeli da sa samopuzdanjem pogleda u oci sve one koji su ga krisom nazivali "sin Luke Dosljaka". Zato u Adamu vidi pretnju, zavrsetak sebe, jer on ne proizilazi iz njegovog mesa. Stradanje dozivljava i na politickom planu, biva izdat i od samog lidera stranke. Shavata da mu vise nista i nije preostalo, Svestan je da gubi poreverenje, da je izgubljen, emotivno iscrpljen iako nikad nije javno pokazivao osecanja, vec se zatvarao pred svakom naznakom emocije. Ne pokusava da spase sebe, kao ni ostale clanove porodice, ali on to cini, jer
misli da tako treba i da ce, ako postupi drugacije, izdati sve ono sto je gradio celog veka. Acim je jedna izuzetno komplikovana licnost, koja se ne moze perom iskazati. Sva njegova unutrasnja trvenja proisticu iz velikog straha. Upravo zato i nismo u stanju da shvatimo svu njegovu zrtvu.
Nikola Nikola, jedan od najzagonetnijih likova Cosicevih Korena, neka vrsta mitskog podzemlja Srbije. "Ima u njemu necega drevnog, mitskog, arhaicnog, cutljiv je i opasan, ovaj starac lici na sveca, govori kao prorok, a deluje kao zli volšebnik i kao sentimentalni hajduk u isti mah." Ucesnik u retkim ratovima protiv Turaka, on je ucesnik i u cestim bunama protiv domace despotije. Nikola jeste tip coveka hajduckog mentaliteta. Ali citavo Nikolino bice ispunjeno je tragikom života u ropstvu pod Turcima. Njemu su u mutnom secanju ostale pojedinosti oceve smrti, koga su Turci, posle pada prvog srpskog ustanka, nabili na kolac a seljacima zabranili da ga skinu i sahrane, pa je Nikolina mati morala da sedi kraj mrtvog muža da ga ne bi psi unakazili. Na tim doživljajima licne i kolektivne nesrece formiran je Nikolin mentalitet. U njegovoj svesti cesto se roje vrlo zagonetne slike, nastale svakako na osnovi narodnih legendi o stradanjima i borbama u toku robovanja pod Turcima. Cosic je Nikolu, coveka bez prezimena, bez mesta rodjenja, bez mesta i datuma smrti, neukorenjujuci ga nikako i
nigde, podigao do simbola i pokazao da covek ovog tipa predstavlja dotrajavanje jedne mitske vrednosti.
Vukasin Vukašin je zamišljen kao tip novog, gradjanskog intelektualca, koji pokušava da raskine sa patrijarhalnom arhaicnom svešcu i Srbiju okrene Evropi. Istina, Vukašin je u mladosti mislio ocevim mislima i živeo u njegovim idejama, ali je njegovo odmetanje od oceve radikalije bilo nužnost. Ali Cosic je svestan da se licnost cije se formiranje zacelo, i dobrim delom ostvarilo u jednoj patrijarhalnoj etnickoj i etickoj sredini, sa arhaicnim moralom i arhaicnim nacinom života, ne može tako lako da izmeni obrazovanjem. Zato ce Vukašin dugo biti raspet, kao na krstu, izmedju svojih novih uverenja i arhaicnih naslaga u sebi. Kad je pošao iz Beograda u ocevo Prerovo, cvrsto ubedjen da ce raskinuti sa ocem, on je svakog trenutka hvatao sebe u mreži koju ispreda tradicija. Stojeci u svojoj sobi, u ocevoj kuci, osecajuci miris suvog livadskog cveca u vencicima na zidovima, on "odjednom sav opijen necim što se ne odredjuje u svesti, necim što je van nje, izgubljen i rasut u trajanju dužem od pamcenja, dugo ostade tako."
Djordje Djordje, drugi sin Vukašina Katica, je izvanredan posednik, u njemu je nagon za posedništvom i smisao za sticanje bogastva razvijen do vrhunca, postaje neka vrsta umetnosti. S te strane Djordje imponuje i snagom volje, i poslovnom veštinom i smislom za posao. Ali on je, istovremeno, zamišljen kao tip impotentnog i sterilnog muškarca, što je u romanu dublje i analiticnije prikazivano. U Djordju je veoma jaka cežnja za porodom, nagon ocinstva, nagon za produženjem porodice: on u tome vidi smisao življenja. Strah da ce ostati bez poroda radja u njegovoj svesti stravicne slike pustoši na katickom posedu. Ovaj strah dobija skoro patološke razmere i snagu, Djordje se opija, tuce svoju ženu, pa je, u casovima dubokog pijanstva, nagovara da mu rodi naslednika, makar ga zacela i sa slugom. A kad se to i desi, kad mu Simka gasle petnaest godina jalovog braka rodi sina, pocinju nova Djordjeva stradanja zbog sumnji da li je on zaista otac tog muškog deteta, Katickog naslednika. Na kraju romana vidimo ga razjedenog i upanicenog od straha da u strašnom epicemicnom pomoru Prerovaca ne ostane bez naslednika, ali i veštog da tudje nesrece iskoristi da bi uvecao bogatstvo svome detetu.
Simka Simka je u mnogo cemu originalan lik seljanke, i to ne samo u srpskoj književnosti. Po temperamentu i vatri svojih cula dosta podseca na Sofku Bore Stankovica, ali je Simka bogatija i složenija priroda. Najmanje je slicna likovima seljanki, patrijarhalnih žena koje poznajemo iz srpske seoske realisticke proze. Kci seoskog nadnicara, koja u strahu od siromaštva, pristaje na brak sa gazdaškim sinom iako je u tom braku ne ocekuje licna sreca, ona vec nagoveštava specificnu psihologiju. Istina, ona ima i karakteristike patrijarhalne žene iz seoske sredine: pokorna je svome mužu kome nepisani patrijarhalni moral daje neogranicenu vlast nad ženom. Ali, ocigledna je i njena mnogostruka superiornost nad Djordjem ne samo po vitalnosti nego i po ukupnoj duhovnoj konstituciji. Cosic je u opisima tužnog Simkinog života u braku, u postelji sa Djordjem, isticao i snagu materinskog nagona i snagu njenih cula. Ima Simka treperavih groznica u pustoj bracnoj postelji i strasnih sagorevanja u cežnji za muškom snagom. Neugasla lepota i neistrošena snaga vode u zanos i cežnju, pa se od toga neizmerno pati u slatkim maštanjima. Ali iznad svega u Simki gospodari snaga volje i razuma. Takva Simka jeste tip patrijarhalne žene, ali to je samo jedna strana njene licnosti. Simka se užasnula kad joj je mati pomenula da bi sa drugim covekom mogla da nastavi katicevsku porodicnu lozu. Iako je Simka uspevala da nagone svoje krvi obuzdava, ipak saznanje da se može ponovo vratiti u nadnicarsku bedu i za sobom slušati kikotanje svojih dojucerašnjih nadnicara bilo je jace od patrijarhalnih zakona. Ali i
onda kad se odlucila da pogreši, više je bila majka nego žena, više se brinula da svome detetu potraži oca nego što je sebi tražila muškarca.
Tola Dacic Tola Dacic je tip poslušnog seoskog sluge i nadnicara. On prati gazdu pri obavljanju poslova, obradjuje mu zemlju, kosi livade, ubira letinu, diže mu bune, i nikad se glasno ne buni protiv takvog gazde. Ipak, njegovo mirenje sa siromaštvom nije izraz njegove klonulosti pred kapitalistickim zakonima. On nije ocajnik i inferiorac. On se po necemu oseca superiornijim od gazde, iako to osecanje superiornosti snagu crpe iz onih nacela koja mu je u svest usadila crkva. "Ni bog nije svog sina kad mu se rodio, uvio u svilu i kadifu. Rodio se u toru, kažu. Da nije bilo magaraca i ovaca da ga zagreju, ako ne lažu, dete bi moralo da skaplje iako je božji sin." Toli nisu nepoznati ni trenuci ispunjeni nejasnom mržnjom na gazde i mocnike. Gorcina siromaštva katkad preraste u osetniju mržnju, ali to stanje ne traje dugo i nikad se ne pretvara u jasno saznanje o socijalnoj nepravdi i lošem ustrojstvu ljudskog društva niti u svest da bi se nešto možda moglo i da izmeni. Njegova intimna pobuna javi se samo onda kad život koji mu, inace, nikad nije naklonjen, pokaže svoju još ružniju stranu. U trenutku kad mu je jedan od blizanaca umro, kraj vec ugaslog ognjišta Tola vodi dijalog sa Bogom, bez trunke hrišcanske skrušenosti pred velicinom božanstva: "A ti, Bože, tako, sve na Tolu Dacica: i sirotinju i bolest. Ni
ti ne smeš na gazde da udariš." Onda se ipak uteši Djordjevom nesrecom: "Kod Djordja Katica nemaš šta da uzmeš. Jalov je kao crn jasen. Dukati tebi ne trebaju. Tamo kod tebe na nebesima nema ducana."
VI
Stil i jezik
Modernizaciju romaneske struktrue Dobrica Cosic je u Korenima izneo prvenstveno lirizacijom kazivanja.Pripovjedanje spoljnih dogadjaja naglaseno je lirskim tonom i poetskim figurama:inventivnim metonijms,personifikacijama,originalnim metaforama,hiperbolama i ucestalim epitetima. U romanu ovog pisca nalazi se bogat font narodnih poslovica,izreka,fraza, ―u obicaj uzetih rijeci‖,ali rijetko kad u standardnom obliku,a cesce u transformisanim vidovima. Cosicec roman nije napisan svecano neutralnim jezikom epike vec zivim dahom individualne egzistencije,dahom piscevog realnog zivota .Tako jezik prestaje da bude opsti i poznat,prerasta u govor individualne svesti i duse;postaje otkrivalacki-otkriva uznemirenu dusu i uzburkava cula onog ko jezikom pokusava da se oglasi i izrazi.
Uticaj ekspresionizma se osjeca ne samo u leksici vec i u ritmu,dinamici i konstrukciji recenice. Iako se Cosic inspirisao modernom evropskom prozom,najvise piscima koji su zasnovali takozvani roman svesti,Cosic nije tezio da napise radikalno i ekstremno moderan roman.On je nastojio da ukrsti tradiciju i moderitet uvijek na noc i drugaciji nacin .
VII Ideja
dijela
Postoje ljudi koji imaju novca i postoje ljudi koji su bogati. – Koko Šanel Najbolje stvari u životu nisu one koje se mogu dobiti novcem. – Ajnštajn ―Novac je krupna stvar koja ljude cini sitnim.‖-William Shakespeare
VIII Odabrani
kraci odlomci
―Samo su sitne ptice šarene. Gavrani su crni. Ni orlovi se ne kite.‖ Na stanici,pored voza za Pariz ,otac mu je stavio ruku na rame: ―Vukasine,da ucis sto igda mozes.Tamo,Evropi,pokazi ko je Srbin.Pokazi ,majku im belosvetsku,da mi nismo samo sa jataganima vest.Nek znaju da smo isto tako i sa knjigama umesni.Pamet im pokazi,dukate ne zali.Trosi kao da si knez,nek vide da mi ,Srbi,svkai red znamo.Pisi za pare pre nego sto ih potrosis,ali dunj i opanke ne skidaj.Ne srami se zbog toga,jer oni to nemaju.Nek vide sta je seljacki sin.‖
