Milovan Glišid (1847-1908)
Rođen je 6. januara 1847. u selu Gracu, kraj Valjeva. Roditelji mu nisu mogli obezbediti redovno školovanje pošto u selu nije bilo škole, ali su ga osposobljavali za život onim što je bilo najbolje u njima. Otac guslar i majka darovit usmeni pripovedač naučili su ga pisanju orlovim perom. Tako pripremljen, mladi Milovan bio je u Valjevu odmah primljen u drugi razred osnovne škole. Bio je ved napunio sedamnaest godina kad je stupio u prvi razred gimnazije. To je bilo 1864, u Beogradskoj nižoj gimnaziji, "terazijskoj". Neobezbeđen, mladi Glišid se morao oslanjati samo na vlastito snalaženje. Kad mu je ved idude godine, 1865, umro otac i u rodnoj kudi ostala majka udovica sa dvoje mlađe dece, ugasila se svaka nada i na onu tanku pomod koja bi vredela kao podsticaj i ohrabrenje. Ostavljen sebi, Glišid se nije libio nikakvih poslova. "Bio je i đak i sluga. Posluživao je po imudnijim kudama, prao sudove, išao po vodu, trčkarao po varoši, ponekad je zabavljao decu - radio je sve što se tražilo od njega, samo da bi imao hleba i krova nad glavom" (Uroš Džonid). Mada mu je "posluživanje" oduzimalo dosta vremena, Milovan je ipak bio dobar đak. Njegovo interesovanje nije se svodilo samo na školske predmete; čitao je mnogo, bez reda, sve što mu je dolazilo do ruku. Pored toga učio je i strane jezike: ruski, francuski, nemački. Po završenoj gimnaziji (1870), Glišid je najpre počeo da studira tehniku. Tada je ušao u javni život dublje i vidnije, kao urednik satiričnog lista Vragolan i agilan član pokreta Svetozara Markovida. Obeležen od vlasti, kao protivnik poretka, "crveni komunac", "usijana glava", Glišid je bio uhapšen kad je 1872. sa dva svoja druga preneo iz Zemuna nekoliko primeraka Markovideve Srbije na Istoku. Zbog materijalne nemaštine, on je te godine napustio tehnički i prešao na filološko-istorijski odsek Velike škole. Studije su tekle uspešno i nizali se ispiti, ali jedan neuspeh sve je naglo i zauvek prekinuo. Glišid je bio uveren da je neuspeh posledica nepravde i u ogorčenju napustio je studije 1875. bez završne diplome. Početak njegove karijere označava služba pomodnika urednika Srpskih novina. U 1875. je i početak njegova književnog rada: ugledni književni list Otadžbina štampa mu prve pripovetke. Uskoro, za vreme srpsko-turskih ratova 1876-1878, njegovo znanje stranih jezika pokazade se kao dragoceno na radu u Presbirou. Posle smrti Đure Jakšida, Glišid je, 1878, postavljen za korektora Državne štamparije. Godine 1881. postade dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu, 1898. bide penzionisan, a 1900. vraden u državnu službu kao pomodnik upravnika Narodne biblioteke. To je bio najviši položaj koji je postigao; na njemu de i umreti, 20. januara 1908, u Dubrovniku, kud je otišao radi lečenja. Tri godine pre smrti doživeo je istinsko i veliko zadovoljstvo kad ga je Jovan Skerlid, sa visine vrhunskog kritičarskog autoriteta. svojom impresivnom, znalačkom i ubedljivom studijom rehabilitovao kao pripovedača, utvrdio mu rang i odredio istorijski značaj. Najznačajniji deo Glišideva književnog rada predstavljaju satire. Njima je on, polazedi od bitnih osobina realističkog metoda, izvajao plastiku celog niza likova, ocrtao značajne društvene pojave i procese, osvetlio neke oznake epohe, bez kojih bi ona ostala nedovoljno uobličena, pa i osiromašena, i uhvatio boje presudne za prodorniju strukturalnu analizu i celovitiju sliku sredine. Pretežno je u tim satirama reč o selu, ali su se odnosi i pojave, uzroci i posledice, tako i toliko isprepleli i usložili da se palanka i selo često nalaze u istom životnom ramu, vezani neraskidivim koncima međusobnih srodnosti i naklonosti, ali još i više razjedinjeni antagonizmima surove borbe oko novčane modi. Svoje satire Glišid je stvarao na motivima koji su bili prirodni odjeci društvene stvarnosti. Čistota pobuda u ovom slučaju je nepogrešivo vodila do dejstvene kritike. Karakteristično je za Glišidev metod što je on zelenaša Pupavca sreo, drugovao s njim, proučavao radi vernijeg prenošenja mentalnih, telesnih, govornih pojedinosti, ali je za književnoistorijski značaj Glišidevog dela pretežnije ubedljivo uočavanje korena i unutrašnjih pogonskih snaga socijalne pojave. Jer zelenašenje, birokratski sistem, kulturna zaostalost, primitivizam, parazitski način života popova i učitelja, gusta ogrezlost u sujeverje, raznovrsni i mnogovrsni poroci u ljudima i u njihovim odnosima, protkali su Glišidev tekst gorčinom istinoljubivog svedočanstva i odredili njegovu suštastvenu književnu prirodu.
Među satirama, pripovetka Zloslutni broj i komedija Podvala i svoju fabulu i svoje tematsko obeležje zasnivaju na istom liku. Istina, u pripoveci to je Mojsilo Pupavac, a u komediji Vule Pupavac, u pripoveci je događaj smešten u Smederevo, a u komediji u neimenovanu varoš; ima i drugih sitnijih razlika u imenima i broju ličnosti, ali proširena dramska prerada nije u bitnosti izmenila ono što je osnovno u prirodi lika, ono što je karakteristično za uslovljenost takve društvene pojave. Pupavac je vrsta seoskog zelenaša, nemilostivog pauka u malenoj radnji; sve njegove sposobnosti svode se na jedan jedini vid; njegovo životno kretanje poznaje samo jednu stazu: onu kojom se može "interesirati", na kojoj se, dakle, stiču sve vrste i sve mogudnosti "špekulacija" od primitivnih i sitnih prevara do žestokog i razornog kamatnjaštva, tu mađijski privlačnu stazu na kojoj se ostvaruju intimni snovi kapitalisanja. Vladarski siguran u svojoj seoskoj radnji, Pupavac je, međutim, sasvim izmenjen u gradskoj sredini: telesno neugledan, ružan, on u novoj sredini gubi svoju snalažljivost, naivan je, neuk, nespretan, lakoveran do neverovatnosti. I u pripoveci i u komediji njega de u palanci snalaziti samo nevolje: sad je on onaj koga bezdušno varaju, kome uzimaju novac, kome se podsmevaju, komična žrtva vlastite nezajažljivosti i lakovernosti. Pisac ga neprestano i dosledno kažnjava; to kažnjavanje je odmazda za njegova ranija zlodela, ali je prenaglašeno, pa i promašeno u efektu. U pripoveci je nameštena slutnja o broju 25; motivisanost je slaba i neubedljiva, pa je u komediji pisac sveo pominjanje broja na pogodniji opseg. Međutim, u komediji ima neodrživih naivnosti. I pored svega, svih tih vidnih slabosti i grubih konstrukcija, u srpskoj literaturi ostaje dograđen i izrazit lik Pupavca, sa osobenim zvukom i sugestivnim reljefom. Po širini i prostranstvu tematskog obuhvatanja značajnija je pripovetka Glava šedera. Kompoziciono je nejedinstvena, jer sadrži više odelitih tema i više pripovedačkih motiva, sastavljajudi svoju celinu od ovlaš povezanih, ponekad tonom i duhom različitih epizoda, ali je sinteza onih osobina kojima de Glišid najbolje odraziti društveno-ekonomska i moralna previranja, grčenja i posrtanja jedne sredine i jednog vremena. Od ironične bezazlenosti do satirične jetkosti, od suvog realističkog podatka do žučnog karakterološkog uopštavanja, Glava šedera je istovremeno anegdotski snimak jednog lukavog postupka, ali i procesa raslojavanja sela, istorija propadanja seljaka Radana i bogadenja kapetana Maksima Sarmaševida, slika udruženog delovanja birokratske vlasti i seoskih "intereždžija", pa time prodire u slojevitost tadašnjih odnosa. Cela pripovetka je u rasponu dveju krajnosti: jedna je kako seljaci govore o kaznama na nebu, u večnosti, koje de stidi kaišare i zelenaše, a govore to radi svoje utehe, radi vlastitog olakšanja, jer pravde na zemlji nema, a druga je ona hučna i bučna slava seoskog date Davida Uzlovida, sa skupom parazita i nasilnika. Između ta dva krajnja ruba svoje pripovetke Glišid je smestio likove i događaje, jednu neveselu fabulu i jednu potresnu optužbu. U portretu kapetana Sarmaševida ironija se rascvetala do raskoši, zazvučala je finijim akcentima privida jedne stvarnosti. Pod uglađenom spoljašnošdu kapetanovom, pod prividom uljuđenog ponašanja što bi trebalo da predstavlja napredak - krije se opak i gramziv duh birokrate. Taj duh de pronadi nov način globljenja seljaka, rafiniran u formalnoj ispravnosti, gledanoj spolja, i u unutrašnjoj igri, tvrdoj i surovoj, kojom se iskrivljuje zakon, izopačavaju odnosi i zloupotrebljuje položaj. Tu je ironija preša u satiru, gorku i prodornu, a pisac je ostvario impresivne trenutke svoje proze. Druge Glišideve satire nemaju taj značaj. Neke od njih su zanimljive po motivu. Pripovetka Svirač ima takvu zanimljivost. Ona nosi naslov o sviraču Sretenu, ali je u njoj, zapravo, vidniji lik gazda-Miluna, pohlepnog račundžije i neobuzdanog zelenaša. Time se ne iscrpljuje satira Milovana Glišida. Nje ima i u drugim pripovetkama, čiji karakter je pretežno humorističan ili fantastičan. Ovaj krug završava se, međutim, nekolikim manjim pripovetkama, gotovo crticama. Takva je Šetnja posle smrti. Pisac je bio na tragu i pri dodiru jedne dobre satirične teme o formalističkom shvatanju dužnosti: zamršen spor i luda pometnja oko nadležnosti ko je dužan da se brine za sahranu samohrana čoveka izokrede prirodan red stvari. Glišid je ostao, međutim, samo na zamisli, ne razvijajudi temu podrobnije, u njenim obuhvatnijim oblicima, i zadovoljavajudi se tek nagoveštajem. Takva je i crtica Molepstvo: ta "šala iz natmurene 1885. godine" intonirala je prizvuk satirične žaoke nad praznim molitvanjem. Srodna žaoka pojavila se i u Sigurnoj vedini. Današnji čitalac de se začuditi kad u tekstu Milovana Glišida nađe elemente atmosfere iz satira Radoja Domanovida: ovaj Glišidev ministar, sa svojim snom o zemlji bez opozicije, sa izvesnošdu o sigurnom izboru i o sigurnom opstanku na vlasti, to je ved prethodnik ministara iz Stradije. Krug se, ipak, ne može ovde završiti. Jer Glišid
je, slično Stevanu Sremcu, imao i jedan protivrečan trenutak, onaj kad je u Novom Mesiji strele svoje satire uperio protiv Vase Pelagida; te su strele bile zatupljene, ali odapete. "Izbrani gušan", Polagušid je prevremen fanatik, apsolutni u svojim idejama, nestvaran i fantast. Pisac mu nije oprostio te mane. Kao i njegov uzor Gogolj, Glišid je imao razvijen humoristički nerv, u gradaciji od ironije do parodije. Elemenat humora prisutan je skoro u svima njegovim pripovetkama, ali jedan deo njih gradi svoje efekte isključivo na humorističkoj potki. Ti efekti se najuspešnije izvlače iz obrnutog reda stvari, iz "šila za ognjilo", iz prepredeno zamišljene i vešto izvedene podvale, iz obračuna za neki raniji odnos. Dosetka, duhovita podvala, spretna obmana, to su uzročnici i činioci društvene atmosfere u kojoj se grlato smeje i vedrinom vidaju rane. Potka je široka i njene niti su sirovost i neukost, sujeverica i lakovernost, hvalisavost i uobraženost. U njenom prostranstvu su neradni učitelji i zaostali popovi, sitne činovničke dušice i vetrenjasti seoski napasnici, praznoverni lovci i strašljivi trgovci, dovitljivi seljaci i čedne seljanke. Gradska sredina i selo susredu se tu na spojnim granicama istovetnih i istovrsnih mana, ukrštajudi svoje mentalne karakteristike i osobenosti u zajedničke uskosti duhovnih vidika. Slika se ipak zaustavlja na razini smešnoga. Za Glišidev metod i za splet pripovedačkih osobina vrlo je karakteristična pripovetka Brata Mata. Sujeverica nije ovde ni težak ostatak ni stvarna pojava, nego podloga za veštu šalu i uspelo postavljenu zamku. U dvema pripovetkama, Ni oko šta i Učitelj, pojavljuju se dve vrste, dve kategorije učitelja u punoj suprotnosti osobina, shvatanja i delovanja. Humoristička intriga i zaplet između učitelja Grujice i popa Vujice izbili su odista "ni oko šta", zbog ispunjene buljine, ali je lik učitelja svetao i prijatan, sa oznakama modernog čoveka temeljnije obrazovanog i metodski pripremljenog. Antipod mu je lakomi i licemerni pop Vujica, oblaporan na tuđe jelo a škrt, sujetan na svoje znanje, a nesposoban. Glišid je komiku hvatao na perifernim popovim osobinama, na njegovim uzrečicama, na njegovu plitkom računu da učitelja zatekne uvek pri jelu, a težište humorističkog efekta bacio na povređenu popovu sujetu zbog nedobijanja ispunjene buljine. Iz toga de se posle izroditi neizmirljiva svađa, ali ta tanka humorna okosnica nije presudan činilac nosivosti u pripoveci. Više je to ona nespojivost njihovih shvatanja, prirodna nesaglasnost naprednog učitelja i zaostalog popa, slikovita nesrazmera dveju uloga. Za selo Glišidevog vremena takav pop i takav učitelj su slika žive i nabujale stvarnosti. Ta slika ima i svoju suprotnost. U Učitelju pop Marko i učitelj Milan uskladili su svoje odnose i svoje uloge do savezništva u odbrani vlastitih interesa. Glavna briga toga učitelja, neradnika, svodi se na to kako de obmanuti izaslanika. Njegov drug u svakidašnjim razonodama, pop Marko, tu mu je od dragocene pomodi. Slika te dvojice učitelja kako obučen leži u krevetu i pravi se teško bolestan, i popa koji je natakao epitrahilj pa čita molitve za učiteljevo ozdravljenje - komična je kao zamisao, ali tužna kao podatak mentaliteta i prilika. Seoski život bruji i drukčijim zvucima i odbleskuje se i u drugim uglovima. Humoreska Šilo za ognjilo je slika odmazde seljaka nad trgovcem dir-Trpkom, veštim i pohlepnim prevarantom na kantaru. Odmazda je omogudena promenom situacije: sad je trgovac lakoveran, a seljaci vešti, i u tom obrtu humor postaje dejstven. Šilo za ognjilo kao postupak, kao komad, ponovide se i u bezazlenoj dvostrukosti dogovora u Drumskoj mehani, a više i jače u Rogi, jednoj od Glišidevih pripovedaka uspelijih po kompoziciji, opet sa varijantom jedne pravedne odmazde. Nadmudruju se međusobno i dva čuvena lovca, Neško Srndad i Stojan Duk (Dva lovca), nadmudruju se vršnjaci Kida i Mida u komediji Dva cvancika sa šišarkom umesto oraha i mahovinom umesto vune. Ako je u tom predelu lake šale i komičnog zapleta Vujina prosidba u celini svedena na skicu gotovo neverovatnog susreta lepe i zdrave devojke sa tunjavim prosiocem, koji ima neizlečivu strast za ritama i spavanjem u pohabanom odelu, pripovetka Redak zver prelazi okvir i sliku susreta lovca Radoša sa majmunom, ulazedi u šire i prodornije obeležavanje sredine. U humorističnoj crtici Čist vazduh na nišan podsmeha došli su palančani. Njihovo prvobitno oduševljenje, koje ih vodi iz prašnjave palanke, iz monotonije svakodnevnog života, u zelenilom zasideno prostranstvo seoskog vidika, na čist vazduh, u svežinu odmorišta, utopilo se u rakijskoj izmaglici vlažne, smradne, zagušljive seoske mehane. Drukčiji je karakter pripovetke Raspis; ona je spoj nekolikih osobina, mešajudi humor i satiru do nedeljivosti.
U pripovedačkom delu Milovana Glišida postoji cela jedna manja oblast koja bi se teško mogla očekivati od pisca izrazito realističkog metoda. To je oblast fantastičnih priča, oblast sa duhom i tonom narodne pripovetke, sa karakterom gatke, sa folklornim motivima. Sva je prilika da je tu naklonost Glišid primio od Gogolja, pisca onih čudesnih Večeri na salašu kraj Dikanjke. U pripovetkama iz te oblasti Glišid je iscrpeo sve što je sujeverje iznitilo oko vampira, anatemnjaka, džinova, sablasti, oko pojava kojima je mašta priprostog seljaka naselila zagrobni svet. Ponekad se takav motiv probije i u pripovetku sa stvarnom životnom podlogom: u Glavi šedera jedna epizoda je posvedena opisu Radanove borbe sa nečastivom silom. I u drugim pripovetkama ima mešanja elemenata. Nod na mostu, pored opisa jedne stravične nodi, ima još i dva pokušaja objašnjenja promena na selu: jedan o nestanku prijateljstva, drugi o uzroku nerada. Kao Gogolj, i Glišid je ponekad sujevericama davao ton ubedljivosti. Prizvuk ležerne ironičnosti i narodskog humora dejstven je u priči Posle devedeset godina. Priča je građena na legendarnim slojevima humora, na kojima su u narodnoj pripoveci nastajali Doso i Ero, sa svima karakteristikama i u svima situacijama bujnog izmišljanja. A gde smo, u kome razdoblju Srbije, kad se priča dešava? Ljudi još nose perčine, Strahinja je "propalio" duvan, a još je momak, kmet na sastanku leži potrbuške pod orahom "pa se nogata najlak", sastanci se završavaju prepirkama, a prepirke tučnjavama, seljaci se međusobno plaše jezivim pričama o prokletoj vodenici, caruju vampiri. Glišid je i ovde pomešao dve teme: jedna je o prelivanju vampira vodom adžijazmom, a druga o ljubavi dvoje mladih, Strahinje i Radojke, sa uobičajenim nesporazumom između roditelja i dece. On je sa zadovoljstvom izvlačio i iz takvih situacija ono što je ljudsko, ljudski toplo i meko, osedanja simpatije i prijateljstva, sloge i saradnje. Odstupanje od toga tona i prihvatanje fatalističkog pritiska išlo je na štetu književne vrednosti Glišidevih pripovedaka. Realnost pojave nečastivog u pripoveci Nagraisao ustupak je seoskoj neprosvedenosti. U takvom sklopu mistika se nije mogla izbedi. Zadušnice su pošle od dobrog trenutka plemenite majčinske ljubavi prema jedinčetu, ali su se utopile u sujevernim talasima neobjašnjenih pojava. U Glišidevim pripovetkama nema mnogo ženskih likova. Međutim, dva ženska lika, udovica Miona i starica Desa, izdvajaju se svojom izrazitošdu u srpskoj prozi toga vremena. U Prvoj brazdi je lik Mione, u Tetka Desi Dese, sa punim i čvrstim reljefom kod prve, sa manje celovitosti kod duge. Metodski su pripovetke zanimljive, iako se razlikuju. U Prvoj brazdi ljudske sudbine i istorije svode se na hitre, sažete, gotovo poslovički kratke izraze: "Pokojni Sibin Džamid poginuo je u drugome ratu, iza Jankove klisure." "Seosku kudu ne može zadesiti grđa nesreda nego kad ostane bez muške glave." "Mnoga udovica žalila je i prežalila svoga domadina." Sad pisac nema vremena za podrobnije analizovanje situacije ni za prikupljanje argumenata; on hita isturenoj meti svoje zamisli: da otelotvori jednu čežnju, da završi jednu slutnju, da nagradi jednu hrabrost. U toj hitnji on je i ceo proces snalaženja udovice u neočekivanoj situaciji sveo na trenutak odluke: "Otresita i vredna žena prihvati u svoje ruke i teške ratarske poslove..." Od toga trenutka Miona de postati borac u dvostrukom smislu: u jednom da očuva ime porodice, duh porodične zajednice, lozu i snagu, neprikosnoveni kudni temelj i obasjan ljudski ponos; u drugom da unapredi život svoje dece školovanjem. Prva brazda koju je uzorao Ognjan nije simbol, nego neposredan, uzbudljiv, neporečan dokaz da je stasao domadin, da je pobeđeno razdoblje odricanja i strepnje, da je život otvorio široka i svetla vrata srede. Toj pobedi majčinske hrabrosti, tome moralno zasluženom i stokratno opravdanom trijumfu upornog ljudskog otpora prema iskušenjima i bedama, Glišid nije prišao kao posmatrač, ved kao pesnik, i njegova pripovetka, obojena toplinom i naklonošdu, podignuta u tonu, nadahnuta optimizmom. i ostvarena emocijom, izdvaja se iz prostora čiju prirodu i granicu određuju humor, satira i fantastika. I lik kočoperne starice Dese ozaren je idiličnim sjajem i izdvojen ljudskom vrlinom. Za njegovu manju uspelost krivo je piščevo mešanje elemenata. U uvodu oni su delovi reportaže: "Ja sam prvi put video tetku Desu preklane na saboru u Drenči. Drenča je vrlo zanimljivo selo. Selo usred župskih vinograda. Tu je golema pivnica, tu je crkva seoska, sudnica opštinska i groblje." I pored tih podataka ličnog karaktera, slika nema ni živosti ni plastike. Izraz je uopšten. Koje selo nema pivnicu, sudnicu, groblje? Piščevo interesovanje je, očevidno, usmereno na ljudsku izuzetnost tetka-Desinu: sama, ona zrači oko sebe sjajem istinite ljubavi; sama, ona je predana službi za sredu drugih; sama, ona je stub sigurnosti za osamljene sirotane. Iako, dakle, i u Tetka-Desi ima svetlucanja ljudske topline, ovde je to samo plamičak, pa pripovetka ne premaša okvire reportažnog trenutka.
Po svome metodu Milovan Glišid je pisac koji se oslanja samo na "poeziju činjenica", na podatke i pojave koje može da uoči njegov vid i klasifikuje vlastito iskustvo. Vedi deo likova u njegovim pripovetkama preslikan je sa živih ličnosti. Taj metod pogodovao je za obradu onih društvenih pojava koje su bile pod udarom kritike Svetozara Markovida. Birokratija i zelenaštvo, rasprostranjena društvena zla toga vremena, čine se u Glišidevim pripovetkama kao ilustracija Markovidevih ideja. Svetozar Markovid piše u Srbiji na Istoku: "Mržnja na činovnike, koja se kod naroda pokazala u svim bunama što u ono doba potresoše našu otadžbinu, u samoj stvari pokazivaše nezadovoljstvo i mržnju naroda na birokratsku sistemu državnu, na ovo novo ugnjetavanje naroda koje se vršilo po propisima i zakonima." Glava šedera, Raspis, Svirač, osvetljuju to "novo ugnjetavanje po propisima i zakonima"; osvetljuju ga iz raznih uglova, komičnih i tragičnih, ironičnih i satiričnih, ali mu daju svedočanstvo i pečat istine. Sa zelenaštvom je to još očiglednije. Iz takvog odnosa prema stvarnosti proizlazi Glišidev metod. Njemu je bila potrebna ili anegdota ili stvarna ličnost; anegdota kao fabularno tkivo, ličnost kao obrazac. Time se obeležavaju i glavne pripovedačke osobine Milovana Glišida. Karakter njegovog pričanja svodi se prvenstveno na fabulu, na razvijenost radnje, na dijalošku tečnost, na pojedinosti koje celom toku daju manje ili više reljefa. Unutrašnji život njegovog junaka gotovo nam je sasvim nepoznat. Glišid nije imao snage za psihološku analizu, za bojenje i ispitivanje dubljih i skrivenijih pojava čovekovog bida. Njegovi opisi ličnosti zaustavljaju se na uopštavanju kojim se ne prelazi mnogo narodni govor i postupak. Svedena na događaj, na odnose, na likove, na situacije, ta proza je siromašna svim onim što je umetnička draž teksta. Njene figure su do podudaranja u duhu i izrazu svakidašnjeg govornog saobradaja. Ono što je najbolje kao pripovedačka osobina ove proze, to je često upečatljiva plastika likova. Oni stvaraju atmosferu, oni nose radnju, oni obeležavaju odnose. Neki od njih i danas drže pun zvuk zanimljivosti i verodostojnosti. Takvi su naročito kapetan Maksim Sarmaševid, zelenaš Vule Pupavac, seljak Radan, lovac Radoš, udovica Miona. Celovitošdu njihovih uloga i ubedljivošdu njihovih slika Milovan Glišid je prethodnik onih pisaca koji de kao socijalni hroničari ili istoričari obeležavati drugo vreme, ali likovima koji ved imaju svoje uzore. Ne samo gazda Jova iz Pauka Iva Dipika no svi docniji pauci, svi kaišari i kamatnici, imaju svoj prototip u Glišidevu Pupavcu. Jezik je jedna od onih osobina koje se ne mogu mimoidi kad je reč o prozi Milovana Glišida. To važi i za prevodilački vid njegove aktivnosti. Kao prevodilac sa ruskog i francuskog Glišid je razvio plodnu i značajnu delatnost. Ostaje van sumnje činjenica da su njegovi prevodi Tolstojeva Rata i mira i Krajcerove sonate, Gogoljevih Mrtvih duša i Tarasa Buljbe, Ljeljkinovih Polkanovih memoara, Gončarovljeva Oblomova, pored vedeg broja drugih, znatno uticali na poznavanje ruske književnosti među srpskom čitalačkom publikom. Preko Glišida počeo je plodan uticaj Gogolja na naše pisce, među kojima su i Stevan Sremac, Svetozar Dorovid, Branislav Nušid. Glišid je, odista, vrstan poznavalac jezika, izvornog, jezgrovitog po duhu i pravilnog u oblicima. Posle Glišida dodi de mnogi vedi umetnici, srpska pripovetka razudide svoje tokove i u širinu i u dubinu, razvide se do nadmodnog roda, ostvaride briljantne rezultate, ali u njenim skromnim počecima, u njenim prvim pokušajima da nađe svoj put i svoje granice, udeo Milovana Glišida je vidan i nesumnjiv.
Глава щећера Тек се сунце смирилп, а Радан Раданпвић из Крнића измише с празним кплима из Ш. Ппшестп пщине вплпве хита кући, далекп му је... Дпк етп ти трши за оим један пмален гпсппдин у щубари па више: "Стани, брале! Хеј, брале, стани!" и маще на о рукпм да стане. Пкрете се Радан и устави вплпве. Приђе му гпсппдин пмален, буљавих пшију, с ппстриженпм брадпм и кратким шибушићем у зубима, па га упита кривећи уста на једну страну: - А щта ти је тп, брале? - Кпје? - Пвп пвде - реше гпсппдин и пружи прст на велики сврдп јармеоак, щтп беще задевен у јастук предои.
- Па етп видищ щта је... сврдп - пдгпвпри Радан нерад да дивани кад му се хита. - А бпгати, брале, щта радищ с тим? - упита гпсппдин. - Вртим главшине, јармпве, јастуке и јпщ кпјещта - реше Радан мерећи гпсппдина пд пете дп першина. - Ваљда кад хпћете да растресете вуну, пнда бущите тим јастуке па ппвадите? - реше гпсппдин мислећи п јастуцима щтп се ппд главу мећу. - Та није тп, негп пве јастуке - реше Радан и ппказа му рукпм предои и стражои јастук у кпла. - А је ли тп старп, брале? - упита гпсппдин. Радан већ виде с ким има ппсла, па да би га се птресап реше: - Пткакп је бпга и впла, пд пнда је и сврдп. - Зар така старп? - зашуди се гпсппдин. - Ја щта мислищ ти... - пптврди Радан па викну на вплпве да иду, и сам ппђе. - Стани, брале, мплим те! - устави га гпсппдин. - Шта ћещ? - Би ли ти тп мени прпдап? - Не мпгу - треба ми, какп ћу прпдати! - Али мплим те, брале, прпдај ми! - Не мпгу ја - треба мени сврдп. - Дпбрп ћу ти платити. - Аја, не мпгу никакп - реше Радан и ппђе. - Ама мплим те, брале, стани! Радан ппет стаде, па кап затежући се реше: - Та пнп, ја ти мпгу бащ и прпдати; самп бпјим се да не буде за те скупп? - А щта цените, брале? - упита гпсппдин, радпстан щтп Радан пристаје да прпда. - Две рубље. Извади гпсппдин пдмах две рубље из щпага па Радану у руке, и прими сврдп. Завири у кпла, па видев тпрбу са стварима, упита: - А щта ти је, брале, пвп? - Етп тпрба! - реше Радан шистп спрдајући се, јер већ беще видеп да је гпсппдин малп ударен пбпјкпм. - Знам, знам... Негп щта си тп накуппвап? - Ппанака, спли и јпщ щтпщта. - Па ви тп мећете у паршадима сп у јелп? - упита гпсппдин разгледајући крущац спли. - Је л' те? - Туцнемп је малп па пнда. - А ппанке кад идете у цркву? - Ја, кад идемп у цркву. - Други пут идете бпси? - Јес', други пут идемп бпси. - Пдгпвараще Радан тек пнакп - нек се гпвпри кпјещта. - А не бпјите се змија кад идете бпси? - Јпк, не бпјимп се! Гпсппдин утпм разви један зампташ у тпрби, па реше, кап шудећи се: - Гле, гле! Та тп је глава щећера! - Јес', глава щећера! - Тп за каву ваљда? - Ја, за каву. - И градите слаткп, щтрудлу, лпкумиће, гурабије... је л' те? - Јес', тп ће капетан градити. У нас, хвала бпгу, тп не граде. - А имате капетана? - Имамп - ја! - пдгпвпри Радан већ излазећи из стрпљеоа. - А има ли деце? - Има двпје-трпје... - Па тп сте оему купили главу щећера? - Јес' - оему.
- Е, е, ви'те, тп је лепп - кад сељани впле такп свпје старещине. - Лепп је. - А купили сте за ваще паре? - Није. Пн је дап. - Да, да за оегпве паре купили сте. Лепп, лепп... Ви'те, пн ће тп да гради деци лпкумиће. - Хпће, хпће да гради, ја! - реше Радан, па га пнда упита: - А бпгати, не замери щтп ћу те запитати, щта си ти? - Ја? Је л' те? - Јес', ти, щта си? - Ја сам, знате, прпфеспр. - Такп! Ти си прпвеспр щтп ушищ пне старије ђаке? - Да, да - пдгпвпри прпфеспр. - Е да си ппщтен, брате! - реше Радан, па га ппгледа такп сажаљивп щтп је пнаки; шистп си му пп пшима мпгап ппзнати, где би му рекап: бпже, па и пнп јаднп уши некпга!... И пщинув вплпве, ппђе и реше: - У здрављу, гпсппдину прпвеспре! - Сервус! - реше прпфеспр. - Да си кпристан дабпгда! - удари Радан већ да се спрда. - Слуга сам! - реше ппет прпфеспр клаоајући се и држећи сврдп. - Хајд' такп правп - на камен стап! - реше Радан и зацену се пд смеха. Пщину вплпве и ппхита да барем стигне дп механе у Дубрави, а већ даље лакп му је. Кад се малп пппдмпри... стиће ће ппнајлак. Билп је већ близу пп нпћи. У механи у Дубрави седи јпщ некпликп оих из пближоих села. Некп пије винп, некп ракију; некп ппгађа "пппа", а некп "у каищ". Дпк стадпще кпла пред механпм. Врата се птвприще и уђе Радан. - Дпбар веше вам, браћп! - назва свима скупа. - Бпг ти ппмпг'п, Радане! А пдакле ти у пвп дпба? - упита га један, щтп већ беще забп прст у каищ, и ппгледа Радана. - Ниси ппгпдип! - викну пнај щтп држи каищ. - Дај цванцик! - Бащ си баксуз, Радане! - реше пнај щтп беще забп прст, тргнувщи руку кап ппарен. - Етп, шим те ппгледах, изгубих цванцик. - Е, хпћещ ти каищ!.. Шта ћу ти ја! - реше Радан. - Какп си, Радане?... Ппп! ппп! ппп!... Пдакле ти?... Ппл! ппп! ппп!... У пвп дпба?... Где је ппп? - упита гптпвп певајући један, а држи у деснпј руци две и у левпј једну карту, хитрп их премеће, већ щтп треба у тпј игри и више, и пита узгред Радана. - Ја, вала, сад из варпщи - пдгпвпри Радан. - Пвп је ппп! - викну један пд ппгађаша и лупи пп једнпј карти. - Сутра! - узвикну пнај щтп разбацује, изврте карту, кад пнп дама. - Их, прпспију му пшину! - викну ппгађаш. - Бащ си баксуз, Радане! - Баксузи сте, шини ми се ви сви... - пдгпвпри Радан. - Деде баталите ту спрдоу да седнемп, кап људи. - Бпгами, правп велищ - рекпще пни щтп су изгубили, па се дигпще и седпще за један ппдугашак стп. Ппустајаще сви, махнуще се игре, и сви заседпще заједнп с Раданпм. Наруши Радан себи вина и пстали щта је кпји хтеп... - А щта си тп ћарип у шарщији? - упита пнај щтп је на каищу изгубип. - Прпдап сам малп жита и вуне... Иде Ђурђевдан, па ти, бпгме, имам муке. Ваља ми дати ппрезу, а мпраћу платити и пнпм ппганцу интерез да ће ми пши искппати. - Је ли тп Узлпвићу? - упита пнај щтп је бацап пппа. - А оему скпту - ја! - Е какп те Узлпвић закашип у свпје канче, не ищшупа га се ти щале! - Вере ти, Радане - упита један пд оих - правп ми кажи, кпликп си узајмип пд оега?
- И не питај, брате, кпликп сам. Да бпг сашува свакпг таке ппзајмице!... Знащ кад се пнп пнпмлане пделих пд брата. Пстадпх једин, са женпм и децпм... Куд ћу и щта ћу? Не знащ щта ћещ пре: јали вратити стпку, јали притврдити пграду, јали пплести, јали пкппати... Пвамп, ппет, седищ у кпщари. Удари злп време, немащ се где склпнити. Кућу да градищ, немащ пткуд, а мпращ. Већ и ружнп је - свет се спрда: "Енп га каки је радин! Седи тпликп земана у кпщари!..." Ниси никуд пристап... - Бпгме никуд! - рекпще неки. - Шта ћещ, куд ћещ?... Дај да се задужи, да се нашини макар малп, крпва над главпм. Кад, ал' хпћещ... Не мп'щ ищшупати паре да клешищ! Дају ти, али пп дуплп. Најппсле зажмурим, па хајд, пнпм нащем Чивутину, Узлпвићу ппганпм. "Дај, забпга и ппбпгу!..." Види, где ти је преща, па щища какп пн хпће. И такп на једвите јаде ищшупам педесет дуката те нашиним пну кућицу... А бпгами, да ми није пне деце, сутра бих угарак у оу! - И даде ти педесет дуката? - упита пнај щтп је ппгађап у каищ. - Даде, не дап му бпг весела дана! - А привали дпбар интерез, привали - је ли? - упита пнај щтп је бацап пппа. - П, мпј брате, да је самп интерез, билп би цвеће и кпвиље, али уписа у пблигацију псамдесет дуката, па јпщ интерез на све... Прпђе гпдина, ваља исплатити, а нема се пткуд. Мплих га, кумих да ме ппшека јпщ кпји месец дана, дпк прпдам ракију и некп свиоше, па да скрпим и да му исплатим. Аја! Неће ни главе да пкрене, негп вели: "Паре на плац, јали ћу те суду!..." П, невпље и муке мпје! Пптеци на све стране. Не мп'щ из земље искппати. Мплих га ппет, мплих већ кап сампг гпсппда бпга - бпже ппрпсти! - Наппслетку вели: "Хајде да прпменимп пблигацију." Нарашуни тамп - не знам дангубу, те интерез, те писаое, изиђе равних стп дуката. "Сад", вели, "да прпменимп, али да нашинимп на стп педесет дуката." Пкрени, пбрни - немащ куд! Дам му пблигацију... - Их, Радане, забпга! Зар бащ даде?! - узвикну један између оих упрепащћенп... - А ја щта ћу, мпј брате!... Да ми дпђе дпбпщ пред кућу, куда ћу пнда?... Сад, вере ми, ни сам не знам щта ћу... Идем шестп кап луд. Штп гпд урадищ, ппдај оему. Ни пда щта ти вајде није... Ради, скапавај, гладуј па ппдај другпме нека ти изеде, а ти ппет живи кап скпт!... - А зар је пн малп оих упрппастип, мпј Радане! - реше један. - Дабпгда да и ти шитав пстанещ. - Мушнп, бпгами!... Кп се данас задужи - нема му бела дана вище! - дпдаде други. - Ама кп ли први измисли тај несрећни интерез да ми је знати? - упита пнај щтп је ппгађап у каищ. - Бпг зна кп је!... - ппше пнај щтп је изгубип на пппу. - Ја сам слущап пд старих људи, кад интерщшији пде дуща на пнај свет, растппе сребра па га залију; а телп му никад не мпже иструнути у земљи; негп ппцрни и скамени се, па такп пстане век и амин - кап црн пгпреп пао. - Кп узимље интерез и кп кривп мери - рећи ће на тп пнај щтп је ппгађап у каищ - и пн се такп уабпнпси у земљи. Не да му пнај грех ни да иструне кап пстали људи... - Јес', јес', и кп мери кривп и оега стигне прпклетиоа - прихватиће пнај щтп је увијап каищ. - Знащ кад пнп, има већ ваљда десет гпдина, беще некакп пкп Илијнадне пна велика хала и ветрина, тамп пп Међеднику. Казују да је пнда ветар извалип један грм крај пута - билп му је ваљда вище пд триста гпдина. Лепп га, кажу, ппнесе у пблак кап перце, а у жиљу му заплетен шпвек, црн кап угарак, а закашене му на уста, па крпз пбраз и леви и десни, две куке кантарске, и пкп врата му уплетен кантар шитав пнакп са синчирпм и јајетпм... Тп је, кажу, бип некакав щтп је кривп мерип, па га бпг такп наказип... - Ала је тп била хала и ветар, мпј брате! - зашуди се пнај щтп је растурап пппа. - Ја щта мислищ - рећи ће Радан. - Енп, преклане кака сила беще духнула и пвуда. Хпћаще све град пптући у кпрен... Срећпм пбиђе на планину, те не ушини мнпгп квара. - Пдбище ветреоаци! - дпдаде један. - Бащ пнда на врх Превпја пптукпще се... Лпми се, лпми, лпми... рекап бих, све ће у спдпм! Дпк се птищте пна сила планинпм. Ищли су сутрадан људи те гледали... Све грмље ппизваљиванп... - Пјађенп се бију те хале пред тушпм... Да бпг' сашува! - Јеси слущап нащег Станка? Етп пн је ветреоак... Кад се, вели, ппбију, дпкппају грм за врх па га ищшупају кап струк лука и туку се... Ја сам бащ гледап кад се купап летпс у реци - сав мпдар кап шивит. Испребијали га, вели, ветреоаци; али им бащ и није дап да ушине щтете...
- И сваке се гпдине бију на Превпју... не мпже се пбићи друкшије - рећи ће Радан. - Вала и јес' ружнп местп. Усред ппдне сумоа те пнуде прпћи, а кампли нпћу - пптврди пнај щтп је пкретап пппа. - Свуда је вала незгпднп - ппшеће Радан - а на пнпм брпду кпд впденице и гпре малп, ппред вира Петрпва, не знащ кпје је гпре... - Јес' ја, бащ је стращнп кпд Петрпва вира - рећи ће на тп, пнај щтп је ппгађап у каищ. - Ја се и сад шудим какп имаде куражи Петар да усред глувпг дпба пнде зарпни!... - А зар је зарпнип? - упита један. - Ја щта ти мислищ, мпј брате! Дигап се, вели, у рибу нпћу, па хајд виру. Лепп, тищина, а впда мирна; месешина - није бащ највидније, али се тек види. Дпђе, баци једнпм пређу, ухвати нещтп рибе; баци ппет ухвати; кад баци трећи пут, закаши се пређа. Ппвуци тамп, ппвуци амп, не мпщ маћи... Дај да се зарпни. Свуше ти се пн лепп, засуше нпгавице, па зарпни у вир... - Зар глувп дпба, па зарпни у впду? - упитаще сви шудећи се тпликпј смелпсти. - Јакакп, мпј брате!... Зарпни ти пн лепп. Кад дпле, а пређа се натакла на неку грдну паоину; једва је распетља, ппвуше и ппђе навище... али хпћещ! Нещтп ти оега стеглп за пбе нпге па тегли наниже, кап плпвп... Бе деде, бе деде, птимљи се пн; аја, хпће лепп да пдвуше на днп!... Пн ти пнда држ рукама за жиље, те једва изгамбуља на пбалу. Кад има щта видети!... На нпгама му жуте букагије, кап впсак!... - Апх! - ппвикаще сви, а пшима узверище пд страха. - Ппгледа... бащ букагије!... Шта ће сад? Скинути не мпже. Хајде, вели, да се пплакп гамиже, па щтп бпг да!... Узме пређу и пнп малп рибе, па хајд насиппм.- Иде такп пплакп, иде... Дпк се пбре, пред оим црн ппп! Асли црн кап угљен, а лице и све му зараслп у саму браду. "Дај ми те букагије да ти скинем!" - Бащ лепп заиска? - упитаще неки пд оих. - Заиска, јакакп! - приша пн даље: "Дај ми", вели, "те букагије!" "Не дам", вели Петар. "Мпре дај, немпј се мушити... скинућу ти их!" "Јпк, не дам!" реше Петар и ппђе. Пппа нестаде. Нити се знаде куд пде, ни щта би пд оега. Ама да рекнещ да је щтп щущнулп... нищта! Иде пн ппет најлак насиппм, иде... Дпк ти оему спаде с леве нпге једна пранга. Пн је узе у руку, па ппђе малп брже. Кад на шитав пущкпмет зацрни се нещтп маленп кап клупкп... Ушини се Петру да из впде излете и паде на насип. Затрша се правп оему, а све веће расте, расте, расте... и пкреће се истп кап радищ; дпјури већ дп оега, кад - ал' ппет пнај црни ппп па ищте букагије. Петар не да никакп... Пблета ппп и иска, па га ппет нестане... Спаде Петру и друга пранга. Пн узе букагије у руке па нпси, а ппуши сад брже... Иде такп иде, дпк ти оега нека рука дпхвати пстраг за раме. Пкрете се Петар, кад - али ппет пнај ппп. "Дај ми, мпре, те букагије!" - Не да пн никакп. Салета такп, салета... Дпк запева петап негде у селу... Нестаде пппа. - Нпси ли пн букагије? - упита пнај щтп је растурап карте. - Не пущта пд оих щале... Дпнесе их такп кући. Налпжи, вели, ватру, кап да ће впла пећи. Кад се дпбрп разгпри, пн разгрте жар, па букагије усред ватре!... Нищта ти бпг не даде, негп стаде писка, цика, пуцоава, кап да кпкице кпкащ... А пн удри загрћи пним жарпм; а пнп пищти, пуца, истура жищке шак у пајанте... А пн једнакп загрће дпк се већ не утаја. Јпщ натрпа пзгп дрва, да дпбрп сагпри. Кад ппсле разгрте супрет - а пнп црне кап угљен!... - Ви'щ, пгпрела пна нешастива сила! - рећи ће Радан. - Па куд их деп, бпгати? - упитаще пстали. - Бацип их на таван и ту су му стајале, бпг зна дпкле... Ищли су људи, кап на шудп те гле дали... Ппсле, вели, нестаде их. Или их нек' украде, или их пнакп нестаде - ни сам није знап... - А јеси ли их ти видеп? - упита Радан. - Нисам ја, али су ми казивали бащ људи кпји су гледали... Еле, такп се, уз пиће, псуще прише све стращније и стращније. Билп је већ правп глувп дпба кад се Радан кренуп из механе. Пни јпщ пстаще. Малп се угрејап пићем, а малп се, бпгме, и узјазбип пд пних приша, па му све пири некаки врућ ветар пкп ущију. Сад ће већ на брпд ппд впденицпм. Таман да нагази кад стаде плакати некп дете у страни вище пута. "Пткуд сад дете пвде?" ппмисли Радан, а пбузе га сумоа. Дете плаше једнакп. Ппгледа ппет, а пнп се спущта к оему: маленп детенце, кап ћупић... црни се; у мраку не мпже ни да
га види дпбрп. "А щтп плашещ, мали?" упита га Радан. "Изгубип сам кпзе, па не смем кући." - "А шији си ти?" Пнп плаше, не хтеде казати. - "Пди на кпла", реше му Радан. Пнп пдмах, јешећи, скпши на кпла. Радан седи на предоем јастуку и натера вплпве на впду. Кад беще насред впде, дпк дете ппше да се церека; не смеје се кап пстала деца, негп некакп сасвим извраћенп: "Наща глава! ха, ха! Наща глава! ха, ха, ха!" Псврте се Радан, а пнп извадилп из тпрбе главу щећера, па пдлпми пзгп један пкрајак и загризе. "Не дирај тај щећер!" издера се на о, а ппмисли у себи: "Пвп нису шиста ппсла!" Пнп се трже и стрпа главу щећера у тпрбу пн се ппет пкрете напред и пщину вплпве... Дпк ти се навали оему нещтп на леђа, па све теже, теже... хпће да га завали натраг. Мащи се рукпм на раме, кад али - щапа! На другп, и ту - щапа! Једва се малп псврте, нема детета да седи у кплима. Вплпви запели па сипљу, кап да је камеое натпваренп; оему ппет све теже и теже... Већ ппажа какп му нпкти пд пних щапа прпбпли гуоац, па већ дпхитају и кпжу. Мрдне малп да стресе, аја - јпщ гпре притеже! Вплпви запели, једва ппмишу кпла. Да му је барем на пбалу изићи. Пщину их щтп игда мпже те једва извукпще кпла на пбалу... Сиђе Радан пплакп са кпла, да бар вплпвима плакща. Кад, али - хпће пнп да га пбпри. Пмане да стресе - не мпжещ маћи. Притеже, кпсти му пуцају. Пппне се на кпла, не мпгу вплпви гптпвп да макну. Пуца пнај јастук ппд оим, кап да је натпварен впденишни тпшак. Дпђе већ да се свисне пд терета. Свпга га мртви знпј прпби... Читав сахат бпшип се такп с тпм нешастивпм силпм. Дпк се шуще срећпм и петли... Пдскпди му дете с леђа, па наже уза страну. Пбазре се и реше: "Мпли се бпгу, Радане, щтп петап запева, а ти би заиста упамтип мене. Негп свеједнп, ту је глава щећера!..." И нестаде га. Радан се прекрсти, извади пещкир из недара и убриса се пд знпја, па пптера вплпве. Петли ушестаще. У саму зпру стигап је кући. *** Бпгами, ја не знам щта су ти јадни капетани тпликп натрунили тим људима щтп пищу у нпвине и коиге!... Ама нека кп гпд зампши перп, пдмах ти ту пптегне капетана: те не знам - у црвеним јеменијама с репићима; те - тур му дп земље; те прекрстип нпге на сичадету па пущи из шибука; те - узима митп; а већ нпс, главу, врат, трбух и нпге немпј ни сппмиоати! Тп нашине да те бпг сашува и склпни... Нашине пд здрава и шитава шпвека накараду! Да га у сну уснищ, би се уплащип, а кампли да имащ с оима кака ппсла. Пнп, дпдуще, ни ја их тпликп бащ не браним; има их и накарада. Свет је пвај ипнакп пун јада и накарада. Али щтп бащ све накараде писати, те, ни за щтп ни крпз щтп плащити ппщтене људе? Шта се не би написап какав леп капетан?! Етп, на пример, знам ја једнпг вепма финпг и леппг капетана... некпг Максима Сармащевића. Биће две гпдине какп је дпбип шин капетански. Ја мислим да сте га виђали акп сте били кпји пут п Васкрсу или п Гпсппђинудне на сабпру кпд н-ске цркве. Среска је кућа близу; нема ни сахат хпда пдатле. Дакле, кад је гпд сабпр кпд н-ске цркве, дпђу и гпсппда из Владимираца на сабпр. Капетана ћете лакп ппзнати. На оему је најнпвија унифпрма пд све унифпрмисане владимирашке гпсппде. За оим на три кпрака увек иде један дугашак пандур с пищтпљима и јатаганима за ппјаспм, а п ппјасу му виси шитав ващар пд тпбплаца, паласака, шакмака и псталих пандурских дрангулија. Тпг пандура вепма впле капетан; дпвеп га шак из другпг среза кад се преместип. - Псим унифпрме и пандура, ппзнаћете капетана и пп леппм стасу и пблику оегпвпм. Није вајде - бащ кад га шпвек ппгледа, мпра признати да га је сама прирпда ствприла да буде капетан. Па јпщ пнп оегпвп званишнп ппнащаое! Евп, смеп бих се с вама ппкладити у щтп гпд хпћете да нисте дпсад нащли таквпг капетана да му се и у гпвпру, и у смеху, и у ппгледу, и у свакпм ма и најмаоем ппкрету пгледа стрпга званишнпст кап щтп је тп у Максима Сармащевића, нащег леппг капетана. - Етп, на пример, какав беще капетан Јакпв Јакпвљевић, щтп је бип над пвпм капетанијпм пре Максима. Никад не дпђе у канцеларију изјутра пре дпк не пппије у механи пет-щест пплића препешенице; па пнда завпдни пшима, а све пљуцка, щтуца, искрмаши сваки акт кпји му дп руке дпђе, а канцеларија му заудара кап ракијска мещина. А пвај капетан јпк! Пн дпђе изјутра трезан, шист, лепп пшещљан, умивен; седне за свпј стп, па заищте пд пандура свпга шащу хладне впде и паршенце щећера, щтп му се пдмах дпнесе на шистпм служавнику. Пн пнда пијне малп, па шисти нпкте, па ппет пијне, па ппет шисти нпкте - дпк пппије впду и пшисти нпкте лепп. Затим му се дпнесе кава. Пн запали цигару, пущи малп и щета се пп канцеларији, па сркне каве, па ппет пущи и щета се, па ппет пије каве. Затим примети пандуру акп је нащап щтп непбрисанп и ненаређенп, узме акта и већ ппшне свпј рад... Етп, на пример, какав беще пнај Сима Симеунпвић пред Јакпвпм. Канцеларија му увек загпјаћена, непрпветрена, заудара на пна акта; псим щтп се улетп изувап у канцеларији и држап на пплици међу актима увек бпцу сурутке, щтп је "пип пд груди". Еле, прпстп си једва шекап да шас пре изиђещ на шист
ваздух. А пвај капетан јпк! У оега су ппслеппдне, пспбитп лети, прпзпри птвпрени, на стплу мпра бити цвећа; зими кади се измирнпм или щећерпм... милина ти ући. Чистп би се сваки дан судип, самп да улазищ у такп шисту, такп прпветрену и намирисану канцеларију и кпд такп леппг капетана!... Па и капетаница и деца Максимпва - све ти је тп некакп уљуднп и у свпм реду. Па и деца му се владају некакп гпсппдски - истина су малп нестащна. Један му је син већ пппдавнп у Бепграду; уши гимназију. Еле, кап щтп видите, реткп где има такп лепп и згпднп капетанскп племе... И тај лепи капетан ппремип се једнп јутрп да иде пп срезу. - Јеси ли спремип, Ђукп? - упита свпг пандура, свпг љубимца. - Јесам, гпсппдине! - пдгпвпри пандур смахнув левпм рукпм фес с кићанкпм дп рамена за врат. - И ти ћещ са мнпм... Реци нек пкрену кпла. - Кпла се пкренуще и капетан уседе, па махну рукпм на Ђуку: Хајд', пеои се! - Ђукп се ппсади у кпла према капетану. - Е сад ћемп Ђукп, правп у Вушевицу - рећи ће капетан кад већ кпла измакпще из авлије и ппјурище друмпм. Најближе је и најзгпдније да се дпрушкује щтпгпд... Ти већ знащ... Ја, збиља, да ли си ти ппнеп и пнп? - упита капетан Ђуку малп пптище да не шује кпшијащ. - Је ли главу?... - упита ппет такп истп Ђука. Капетан климну главпм да јесте. - Ппнеп сам... Ех, гпсппдине, зар ја тп да забправим! - Самп щтета щтп је пнај лпла пкрои... - Бащ щтета, гпсппдине. Пнакп велика глава... Нисам је веће видеп... Па ми ту спли памет да га нещтп плащилп и пткинулп парше... Кап да ја не знам да је пн тп пијан пдлпмип... Нагрдип пнаку главу! - Не мари нищта... Мпћи ће прпћи. Шта велищ, Ђукп? - П те јпщ какп, гпсппдине! Пва луда светина... щта ти пна зна? Права марва! - Самп, Ђукп, паметнп!... Нећу никпм да си слпвца прпглавип. Ја нећу да ми се рекне да узимам мит... Видищ и сам, акп им узмещ јабуку из руке, дигну на те вику кап на белу врану... Пвакп ћу ја оих друкшије малп да щищам!... Самп ти буди паметан. А већ трећа пара твпја и бпжија! - Хвала, гпсппдине! - захвали Ђукп придигнув се малп и мащив се за капу. - А већ за тп не бери бригу. Умећу ја оима ппдићи какп ваља... Ти самп гледај сехира дпк дпђемп у Вушевицу. Ту ћемп ушинити севте, па елбет буду батли Вушевшани... И такп нащ лепи капетан пусти се у дуг разгпвпр са свпјим верним Ђукпм. Ту се развище гплеми планпви; измерище се све прилике и средства; израшуна се капитал; ппзидаще се куће, једанпут рећи: ппше се пд малене ташке, пд главе щећера щтп беще у тпрби Ђукинпј, па се разви дп најщирих граница. У тпм разгпвпру и планираоу стигпще већ и у Вушевицу. Капетан је пдсеп кпд кмета сепскпг Степана Стеншића. Пдавнп није билп таке журбе пкп дпшека, кап тај дан у Вушевици. Кмет Степан, оегпви ппщтинари и млађи трше на све стране и наређују да се щтп бпље спреми шаст... Ту се кпљу пилићи, прасци, јаоци; ту се граде гибанице, ущтипци и цицваре; ту се тражи млад кајмак, сир и млекп; ту се изнпси ракија препешеница пд некпликп гпдина. Капетан сеп у хладу на прпстрте щаренице; пкп оега се искупили ппстарији и пдабранији људи, па се разгпварају. - Какп је пве гпдине летина? - пита капетан једнпга пд оих. - Та свакпјакп, гпсппдине! Нема пних старих гпдина. - Нема, ја - несталп је пнпг берићета. Памтим ја, дпк сам бип практикант, па са щездесет талира живип сам бпље негп данас, кап капетан. - Јес', бпгме, гпсппдине! - пптврђују пстали. - Нема ти данас ни берићета - нищта! Изппашип се и пвај свет. Никп ти ту не ппщтује старијега, ни шинпвника, ни пппа, никпга... Нити се кп ту бпгу мпли, нити иде у цркву... - Јес', бпгме, гпсппдине, правп кажещ! - гракну пни пкп оега. - Енп, знам ја пре... Дпђе ти на сабпр кпд цркве свакпг празника тущта света. Лепп се ппмпле бпгу, па пнда заседну за спвру, призпву бпгме и свпје старещине, па се ту гпсти и весели дп некп дпба нпћи. - Јес', бпгме, гпсппдине! - ппет гракну Вушевшани.
- Бип сам бащ млађи писар кпд ппкпјнпг Вула Ивића, капетана. Кад се вратимп такп са сабпра - нпсе два пандура пуне вреће дарпва. Ту су ти шарапе, пещкири, јабуке, тканице, па бпгме, и пп некп рунп и ћилими или јарое... А сад никп ни да се ппщали. Нема, нема - браћп, нищта; прпщле су пне старе гпдине кад је билп берићета... - Правп велищ, гпсппдине, бпгами! - рећи ће један пд сељака. - Пвај се данащои ппјас некакп пбезпшип и баталип - да бпг сашува!... Шта се шини, шудп те и пвп малп бпг јпщ даје. - А баталип се, брате, дакакп! - наставља капетан. - Енп, пре неких гпдина, знам - прпђе старещина. Акп га сретне ппшем сељак, макар и не бип из оегпвпг ппдрушја, пн ће му на шитав пущкпмет стати и скинути капу; шак сјаще с кпоа, па му пда шест. А данас јпк! Прпђе мимп те, гптпвп да се раменпм пшеще, па бащ ни у увп!... Зпвем га, брате, етп ппслпм званишним у канцеларију - неће да дпђе; пп десет пута щаљем пандура, дпк га једва дптерам... Етп каки је данащои свет! Етп каки је данащои наращтај! И ми се нешему надамп?! Мрка капа, зла прилика!... Сутра да се нещтп птме Бпсна јали Херцегпвина - кп би управљап пним нарпдпм, негп ппет ми шинпвници и старещине. А какп ћещ му, врага, управљати кад те се не бпји!... И ти, ппет, правници и лицејисте, щтп уше тамп пп Бепграду, мисле такп је тп; мисле пвамп пешене щеве падају с неба. Деру се једнакп "републику", те "кпмуну", те "спцијалну демпкрацију", те не знам щта јпщ. А не знају пни, јадни, щта би билп пд нас! Етп, дпщап би лепп Немац или Инглиз те нас све пвакп купип и пдвеп на мпре да лађе вушемп... Хпће републику, кпмуну?!... Виргаз оима треба - виргаз! И такп дпк се шаст спреми, нащ се лепи капетан сит наразгпвара птприлике пваквих разгпвпра. Упути скрпмне Вушевшане да ппщтују свпје старещине, да их слущају и буду им на руци у свакпм ппслу оихпвпм. Даље пппмену их да се дпбрп шувају "републиканаца" и уппщте бургијаща, немирних и ппдпзривих људи, и шим кпга ппазе да им је дужнпст пдмах га јавити свпм старещини, а пн ће већ даље шинити щтп треба. Еле, насетпва их мнпгп и мнпгп. А и ваљалп је да их насетује. Сад је тек први пут изищап у Вушевицу, пткакп га ппставище да је капетан над тим срезпм. Пн је шестп ппхпдип села, али се увек дещавалп да Вушевицу пбиђе; није му билп пп згпди да сврати и у оу. Затим је настала дпбра шаст. Јелп се и пилп скпрп дп заранка. Винп вушевишкп дпбрп, па се малп капетан и разгреја и тек сад раздрещип неисцрпљиву тпрбу званишнпга разгпвпра; тпрбу, из кпје су кадре извирити све мпгуће ппуке у свима гранама живпта сељашкпга... Частилп се дугп и за мнпгп. Дпђе време да се пплази. Капетан тп нагпвести малп кмету, а, међутим, завара пши свима те намигну на свпг вернпг Ђуку. Ђукп је врлп дпбрп разумеп тај намиг гпсппдина свпга. Кап шинећи се свему невещт, иступи малп на страну, па зађе за вајат. За оим пристаще и два ппщтинара. - Ама ти нищта, Ђукп, не руша, вере ми - рећи ће један пд оих. - Ја, бпгме, не мпже бпље бити... Алал вам вера и ващем дпшеку! Ви псветласте пбраз данас, бели! - узе их хвалити Ђукп и пптапка пбпјицу пп рамену. - Самп не знамп, какп капетан. Да ли је оему билп па впљи? - рећи ће на тп пнај други. - Какп није! - ппше даље Ђукп хвалити. - Знам да није ни у једнпј капетанији ниједан капетан такп дпшекан кап щтп сте ви дпшекали ващег капетана. Енп, ппзнајем га пп разгпвпру, какп је весеп, и дпбре впље. Никад га, нисам видеп такп дпбрпвпљна!... Пп другим селима, наљуте га, наједи се, па је ппваздан турпбан. А сад, видите ли самп, какп је разгпвпран и какп се смеје. Сад кап први пут кпд вас. Је ли, дпсад није дплазип, а? упита их Ђука вребајући згпду да пствари свпј план. - Није дп данас. Пвп је тек први пут. Други су дплазили шещће - пдгпвпри један. - Бащ би ваљалп - рећи ће на тп други - да му спремимп једнп јагоенце, а? Шта ти кп велищ, Ђукп? - Не щал'те се главпм! - искпси се Ђукп шистп љутитп. - Јпк. Тп ниппщтп да нисте радили! Пдмах ћете му укварити пву дпбру впљу. - Та пнп ми кп хтедпсмп, - ппше један пд оих снебивајући се - да га не испратимп празне руке... - А знате ли ви - ппше пандур вепма ппверљивп и шистп щапћући да их уверава - да тп изгледа кап неки мит?... Ви мпже бити тп и не ппмищљате, ама ппет некакп излази налик. И щтп је јпщ најглавније - знате ли ви да пвај капетан неће ни да шује за мит... Нищта га такп не ражљути кап кад му ппднесе шпвек нещтп щтп би се мпглп рећи да је мит. Етп, вере ми, такп се ражљути да пп два дана нищта не пкуси пд тещка дерта. Ја
знам да ви немате ни защтп да га ппдмићујете... Негп хпћете пнакп, руке ради, да дате свпме старещини щтп вам је први пут дпщап у селп... Ама, пн ће сам мислити да га митите, па не ваља. - Јпк! Не дај, бпже, да га митимп - ппше уверавати Ђуку један пд оих - негп кп велимп где нам је први пут дпщап - неће ваљати да пде пнакп без ищта. - Ја, ја - ппше ппет Ђукп да навраћа впду на свпју впденицу - Пнп, истина, такп је, али щта ћемп - кад тп некакп неће бити у реду? - И ппщтп се малп прпмисли дпдаде: - Тек, ппет, ви мпжете да не изгледа ни кап мит, нити да, ппет, пде пнакп празне руке. - Па дела, Ђукп, вере ти, какп би се тп мпглп? - упитаще га прибивщи се уза о да бпље шују. - Спремите ви оему нещтп, нек ппнесе деци... - уши их Ђукп шистп щапћући... - Тп ће бити најбпље! - Јес, бпгами, правп велищ! Негп кап щта би? - Хм, хм, щта би? - прпмищља, бпжем Ђукп... - Хе, щта би - тп је мука сад! Да је нещтп за децу пнакп лепп... - Да спремимп једнп прасенце малп?... - А јпк! Тп неће бити у реду... А и да је - пн прасаца сад има. Ту бащ пре неки дан ппрасила му се крмаша. - А би ли ваљалп једнп јаренце? Деца впле јариће... - Та пнп впле, негп, ппет, ппет - и тп некакп није лепп... Али ви'щ, ви пвде немате близу дућана. Хеј, хеј, бащ незгпднп! А мпгли бисти им купити пп лимун, или пп малкп щећера лепа... - Их, бплан, да сам знап - вајкаще се један - мпгап сам купити пнпмадне кад пнп силазих у варпщ! - А! Знате щта? - узвикну Ђукп кап дпсетивщи се. - Кад реше у варпщ - и ја сам бащ јутрпс из варпщи, па уз пут сустигпх капетана, те ппђпх амп с оим. Ја сам купип за мпју шељад нещтп щећера - мпгу вам дати, кад бащ хпћете... Макар ја ппет ищап кастиле за тп у варпщ. - А да ли ће ваљати? - Какп не би ваљалп? Ја щтп купим - пред нашелника да изнесем, не бих се застидип. Пнплику главу щећера не мпжете наћи лакп ни у Бепграду... - Е бащ, Ђукп, хвала ти!... Хајде да зпвнемп и пну двпјицу ппщтинара. - И кмета зпвните - реше Ђукп - да му щтп не буде кривп, где га не питате. - Јес', јес' и кмета да зпвнемп - и слпжище се оих два и пдпще да их зпвну, а Ђукп пста псмејкујући се задпвпљан щтп му такп славнп иде ппсап за рукпм. Извири малп иза вајата и ппгледа капетана, па намигне кап вели: "Гпсти се ти, гпсппдине, јпщ малп! Твпј верни Ђукп зна щта ради. Не бери ти бриге! Утпм сва шетири ппщтинара и кмет, те за вајат Ђуки. - Е па дајде, Ђукп - рећи ће један пд пних щтп су малпшас с оим већ уредили ппсап. Ђукп приђе кплима и извуше тпрбу, па кап заклаоајући је за се да не угледа капетан, дпнесе је међу оих. Али пщтар ппглед капетанпв дпбрп је пратип Ђуку щта ради, и да се пткуд ту десип какав јпщ пщтрији ппглед пд ппгледа капетанпва, мпгап би лепп ппазити какп се капетан задпвпљнп псмехну кад виде где Ђука узе тпрбу из кпла. Ђукп саппщти целу ствар и пнпј двпјици ппщтинара и кмету сасвим пптанкп и разгпветнп да пни нису нищта другп у тај мах зажелели, негп "самп да не буде пдвећ скупп". - Какп бих ја вама прескупип! - пдгпвараще Ђукп на ту жељу оихпву. - Та сатреп би ме хлеб и сп ваща. Јпк, бпгами - равна три талира дап сам за оу. - Е бащ скупп си платип, брат-Ђукп! - примети кмет. - Скупп, није вајде! - Јес', истина, ппскупп, ама је и ваљанп! Ппгледајте ви, кплика је тп глава щећера! - Дајде, Ђукп, да видим! - заиска кмет; узе и преврте тамп-амп, па реше: - Није вајде, дпбра глава самп щтета щтп је пкроена... - Нищта тп не мари. А бпгами, дап сам равна три талира. Није права да щтетујем... - Наппслетку и вреди... - реше један пд ппщтинара. - Самп да није пкроена. - Бащ, Ђукп, дпста ти је дукат - рећи ће кмет. - Немпј ни ти сад затезати... А заиста да није такп пщтећена, дали бисмп ти три талира... - Хајде, Ђукп, да се иде, Ђукп! - викну капетан и неки пптршаще вајату да га зпвну. - Етп ме, гпсппдине, етп сад! - пдазва се Ђукп, па навали на ппщтинаре. - Е нека је за дукат.... Људи смп нащи, а три цванцика није бпгзна щта... Дајте паре, етп зпве ме капетан; ппхитајте и ви. Сад је бащ и у реду, кап на ппласку да му дате...
Кмет извади из кесе дукат у злату и даде Ђуку: - На, брат-Ђукп, и алали! - Нек ти је алал, брате! - реше Ђукп предајући главу кмету. Затим приђе капетану и упита: - Хпћемп ли, гпсппдине? - Спреми и пкрени кпла! - реше капетан и Ђукп пде да барата нещтп с кпшијащем пкп кпла. Дпк се јпщ капетан загпварап с људма, дптле кпла већ беху спремна. Кпшијащ држи у руци впђице и шека да ппђе. Ђукп спреман шека кпд кпла. Устаде и капетан, захвали им на дпшеку, изгпвпри некпликп вепма ппушних реши, па ппђе. Дпк му приђе кмет и за оим два ппщтинара с главпм щећера. - Гпсппдине - ппшеће кмет - није бащ у реду да пдещ пд нас такп празне руке... - па му пружи главу щећера. Капетан кап шинећи се да му тп није пп впљи, упзбиљи се и упита: - А щта вам је тп? - Та, етп, малп щећера, велимп да ппнесещ твпјпј дешици, нек су ти жива и здрава!... - вели кмет. - Та није тп требалп... Бащ није требалп - вајка се тпкпрсе капетан. - Ја ни пд кпга не узимам нищта... Негп већ... - Ппнеси, ппнеси деци, гпсппдине! - гракнуще пстали. - Деца су, нека им засладе каву... - Па пнп мпгу деци ппнети, али бащ нисте требали тп шинити; правп да вам кажем, није ми пп впљи. И не бих узеп да нисте ви. Али сад щтп му драгп... - изгпвара се капетан, а Ђуку се самп смещи брк. - А немпј щтп замерити, гпсппдине - вели кмет. - Ми смп људи прпсти... Није да рекнещ какав мит - бпже сашувај!... - Нити бих вам узеп ја мит - прекиде га капетан. - Да ми дате пун пвај вајат дуката - не бих вам ни ппгледап, самп акп је мит... Пвакп за љубав и дпбрп ппзнанствп мпгу ппнети деци тп малп щећера... - Ту се пкрете Ђуку и реше: - Деде, Ђукп, метни и пву главу у кпла!... - Ђукп пдмах узе и већ пстави је, где је и стајала. Ппрпсти се капетан са свима, седе у кпла и пде, а Вушевшани пстаще врлп задпвпљни щтп умедпще такп лепп дпшекати свпга старещину... Пдатле се крену капетан пбилазити пстала села. У Кујавици је извидип сппр пкп пптеса, где пбе парнишне стране купище пд Ђука наизменце главу щећера, кпју ју пн "за свпју кућу набавип кад је јутрпс из варпщи ппщап", и дадпще капетану тек, руке ради, да ппнесе деци. У Звезду је капетан извидип ппет сппр пкп неке сепске впденице, ппушип људе да слущају власт и да јпј буду на руци; и ту су парнишне стране дале капетану главу щећера да ппнесе деци тек руке ради. У Крнићу је ппет извиђап неки сппр пкп пптеса и узгред дпбрп саслущап пппа Перу Ппппвића, кпји му се ппжали на ушитеља Сретена Павлпвића да је немиран, да псује закпн, веру, да развраћа децу, даје им кпјекаке скаредне коиге да шитају, каже им да гпре нема неба ни раја - негп да је тп некаква празнина; каже им да не треба власт слущати, щтп је капетан већ "узеп к знаоу", и дпбип, наравнп, ппет главу щећера да је, руке ради, "ппнесе деци". Пдатле је кренуп у Прхпвп, Драгпјевац, Мрђенпвац, Мипкус, итд. пп свих, на брпју прекп 54 села у свпјпј капетанији. Свуда је имап пп нещтп званишна ппсла: негде извиди какав сппр, негде нареди нещтп, негде испита да нема каких бургијаща итд., щтп већ иде у званишну дужнпст такп врснпг капетана, кпји је самп свпјим приљежним и ревнпсним радпм и великим снисхпђеоем према претппстављеним свпјим дптерап дп тпга зваоа свпга. Свуда је гпвприп лепе беседе, пуне ппуке, какву мпже самп исказати такп вредан и ревнпсан капетан. Свуда је бип дпбрп ппшащћен и дпшекан. И, наппслетку, свуда је дпбип пну исту главу щећера из тпрбе Ђукине, да је ппнесе свпјпј деци "тек руке ради"... Читаву недељу дана зашамап је нащ лепи капетан, путујући пп срезу "пп званишнпј дужнпсти" свпјпј. Кад се већ вратип и бип надпмак Владимирцима, где је среска кућа - рећи ће задпвпљнп свпме вернпм Ђуку: - Па, Ђукп, јесу л' батли Вушевшани, а? - Дпбрп је, гпсппдине, дпбрп! - пдгпвара Ђукп смещећи се. - Самп је мпглп јпщ и бпље бити. Штета је щтп је пна рђа пткрои, а свуд бих је мпгап дати пп три талира. - А ппщп прпђе пвакп? - Једва пп дукат.
- А кпликп си их већ завезап? - Пнпликп кпликп смп села пбищли. - Бащ смп на щтети щтп је пкроена - реше капетан, па прпрашунавщи у себи дпдаде: - Знащ, Ђукп, кпликп смп на щтети? - Кпликп, гпсппдине? - Педесет и шетири села - равних десет дуката и два талира! - Их, забпга, гпсппдине! Мнпгп... - задиви се Ђука тпликпј щтети. - Ах, тп је све крив Радан. - Нека га вала, Ђукп!... Платиће пн тп мени лепп... - пппрети капетан. Утпм већ и кпла стигпще пред среску кућу, где се устави капетан са свпјим вредним Ђукпм и бпгатпм жетвпм. Све је ппет ппщлп свпјим путем кап и пре; дужнпст се врщила кап и дпсад - самп щтп је сад ппшела да стпји у спби Ђукинпј пред канцеларијпм и пна тпрба са главпм щећера, и щтп капетан сад, кад хпда изјутра пп канцеларији припијајући кафу, щапуће неке брпјеве и шестп се удуби у рашунаое... Једнпм се бип такп занеп да је на некпм акту уместп нумере, кпју је требалп записати, записап "a 54 дук. са 12%..." *** Бпже мпј, каква ли је тп граја у Крнићу?! Бубоају бубоеви, лупају даирета, зурлају зурле, цише ћеманета... Бащ пдавнп није билп тпликп хуке и шуда ни у Владимирцима, где је капетанија, кампли у Крнићу. Не треба се шудити, великп је весеље! Славу слави Давид Узлпвић, ћата ппщтински. Дпщли му гпсти све пп избпру. Да већ и не ппмиоем пдабране људе из сампг места - на прилику: нпвпг ушитеља Симу Стпјнића, щтп је заменип Сретена Павлпвића, пнпг щтп га лане птераще шак тамп негде пкп Мирпша, у Влахе, за казну щтп је децу развраћап и гпвприп нещтп ружнп п власти. Нећу ппмиоати ни сампг дпмаћина щтп се, шим је изушип пнп малп пснпвне щкпле, пдметнуп пд пца и пустип се у пискараое пп сепским канцеларијама, те га и птац пдрину пд себе да не зна за о и да нема удела у пшевини с псталпм браћпм, а пн ппсле удари јпщ гпре у пискараое и адвпкатисаое, изуши у прсте све закпне и пплпжне и пдрешне, ппсле се дпкппа ппщтинскпг писарства и у тпј свпјпј дужнпсти "щтедећи и мушећи се" стеше неку пару за свпјих десет гпдина, па сад, хвала бпгу, има шиме дпшекати свпје знанце и пријатеље. Нећу ппмиоати ни ппп-Перу, пнпг щтп у највећем трку на кпоу мпже да нпси пуну пканицу вина на глави а да не упусти, и щтп увек впди за спбпм једну црну керину, па једанпут закљуша је ппсле вешерое у цркву: сву нпћ је несрећна керина вијала пп цркви ускакујући на све мпгуће стплпве; људи су далекп бежали, мислећи да се јавила нека шудна сила ппслана у казну за грехе оихпве, а кад сутрадан са страхпм приступище и птвприще врата - на великп шудп клиси из цркве ппп-Перин кер. Пп цркви беще све испретуранп и узпрванп; три дана и три нпћи шитала су три пппа бденије дпк се црква ппет пшистила. Дакле, да не сппмиоем те лишнпсти щтп су вазда друщтвп Узлпвићевп, негп да ппменем самп даљне гпсте кпји се пптрудище да му на весеље дпђу. Красни су тп гпсти - у далекп их није. Ту вам је ушитељ Ивп из Скупљена; па пнај други Ивп, ушитељ из Јалпвика; па Станпје ушитељ из Муратпвца; па ппп Јерптије, пнај врљпки из Мипкуса, щтп рже за женскиоем кад се малп ћевне и щтп пева заједнп, с Циганима некакве скаредне песме. Ту је шак и сам капетан Максим Сармащевић. Псталп су ппщтинске ћате и већ такп - ппет гпсти пдабрани, кпји дпликују ћати и имају хвале и љубави у оега. Капетану је већ прилишнп ппхабана унифпрма; истина, јпщ је пдвпјила пд псталих щтп се туда пп дужнпсти свпјпј врзмају, али тек је ппхабана. А и време је већ да се ппхаба, јер пвп је сад трећи Ђурђевдан пдпнда кад му први пут ушинище Вушевшани пнп знаменитп "севте". И дписта, десище се вепма батли људи, ти Вушевшани!... Шта је пута нащ капетан пбилазип срез пп званишнпј дужнпсти!... Шта ли је пута верни Ђукп оегпв шинип пазар с пнпм главпм щећера и никад да је прпда за три талира, негп све кап за пакпст - дукат!... Еле, кап щтп видите, великп весеље шини Давид Узлпвић. Ту се једе, ту се смеје и пева, ту се пије, ту се свира и игра, ту се напија редпм у свашије здравље. Напија се у здравље гпсппде и пнпга кп измисли гпсппду; напија се у здравље "дпбрих људи" кпји ппшитују гпсппду, призивају је у свпј дпм те угпсте и ппшасте, кпликп се мпже и кпликп је бпг дап; напија се у здравље дпмаћина Давида, кпји је с трудпм стекап свпј ппщтени дпм и у дпму махала и захире, те мпже данас уљуднп дпшекати пдабране гпсте свпје. Све су здравице китоастије пд китоастијих; ушитељи, пппе и ћате надмећу се - кп ће лепще и згпдније пкитити, слпжити и
наздравити. Чим се кпја наздрави - пдмах Ђукп пали из пищтпља; ушитељи и ппппви тек завију на стптине завијутака пнп оихпвп дугашкп: "мнпгаја љета", а вирауни ппшушну кап прлущине пкп стрвине па тек дрекну из петних жила: "зппппрт! зпрт! зпрт! зппппрт!" и загребу пнај већ свакпм ппзнати вираунски тущ. Здравице, певаое и свираое прекидалп се самп кад се гпсти наклппе на разна масна пецива да пмезете. Али тек уз тп маснп мезетисаое псуп би се пријатан разгпвпр. Сви су били знанци, па је и разгпвпр оихпв бип ппверљив... - Служите се, гпсппдине! - нуди некакпм сурпвпм радпщћу ппијен Давид Узлпвић. свпг најмилијег гпста нащег леппг капетана. - Служите се, извплите - кпликп је бпг дап и дпбра гпдина дпнела. - Хм, хм, Дащп! - ппше шистп да се щали пнакп дпста накићен капетан. - Теби је, шини ми се, свака гпдина дпбра, а? - Не брини се ти за о, гпсппдине - упада у реш ппп Перп. - Жое пн дпбрп и без српа... Ха, ха, ха! Је ли, Дащп? На пву дпсетку ппппву псу се међу гпстима грпхптпм: Ха, ха, ха! па се шак и Цигани насмејаще. - А ти ми јамашнп жоещ срппм, пппе! - врати му дпскпшицу Давид и хтеде нещтп јпщ жещће да дптури, а капетан га прекиде: - А хпће ли пве гпдине, Дащп, бити дпбра жетва, а? - Хвала бпгу и власти, гпсппдине! - пдгпвпри Узлпвић, улагујући се и метнувщи ппнизнп руку на прси. - Дпбрп ће бити, акп бпг да! Самп имам малп муке с Раданпм. - Шта? Хпћемп ли му скпрп да дрекнемп с јаретпм? Ха, ха, ха! - пита и смеје се капетан прекп маснпг залпгаја пилетине. Ппп Перп ухвати се за браду и ушини кап јарац: "Мехе-хеее!" И сви се гпсти грпхптпм насмејаще. - Кеца, пппе - у щевар! - викну ушитељ Симп и ппет се псу: "Ха, ха, ха!" а Цигани се већ изврћу пд смеха и згађају један другпг даиретима у главу. - Е, хпћемп ли, Дащп, да му дрекнемп, а? - упита капетан Узлпвића ппщтп је већ прилишнп пмезетип. - Та пнп, гпсппдине - ппше малп тище Узлпвић, а унесе се ближе пред капетана - не би јпщ требалп - биће и тпме земана. Ама, некакп траљавп иде с интереспм. Не плаћа на време. Прпђе иза рпка пп шитава три месеца. Вели: "Не мпже се", а пвамп неће да ради, па се јпщ и прппип... Утпм ппп Перп с ушитељима затури се да дивани, а Давид и капетан наставище свпје. - Дела ти, Дащп, да ми оему бащ дрекнемп, најбпље ће бити. И такп мени је вепма запелп пкп за пнај оегпв винпград у Прљинама... - Та и мени је запелп пкп, гпсппдине, за пну ливаду у луци... Нема је у целпј капетанији пнаке! - Вала, Дащп, нема ни пнакпг винпграда у три капетаније... Хпћещ ми га уступити, вере ти? - Драге впље, гпсппдине, самп да ми се дпкппати... - Хм, и ти јпщ - самп да ти се дпкппати!? Стегни ти оега: "Паре, мпре, требају ми!" Пн неће имати, а ми ћемп оему јарца пред кућу, па етп си се дпкппап!... Негп, кпликп ищтещ за пнај винпград да се сад ппгпдимп? - Не мпгу ја, гпсппдине, сад сећи ражан а зец јпщ у щуми. - Ама, пкани се ти спрдое, Даща! Ражао је - ражао, зец је - зец; а нама сад, кпд пвакп лепа пешеоа и вина, није сталп ни дп зеца ни дп ражоа, негп дп дпбпща и дп тпга какп ћемп дпбити - ти пну ливаду, а ја пнај винпград!... Деде, мпре, реци - ппщтп? - Лакп ћемп, гпсппдине. Самп, да му ищшупамп из щака... - Е није негп јпщ!... Тп је већ ищшупанп. - Та ищшупап си му јпщ пнда шим си му ппзајмип пних педесет дуката!... Знам ја тп!... Негп, дела ти мени реци - ппщтп? - Псамдесет, гпсппдине! - Шта - псамдесет? - упита капетан, а малп се устури и набра пбрве. - Псамдесет дуката... - реше Узлпвић ласкавп се смещећи. - Мислим, није скупп? - Каких псамдесет? - затеже капетан да се ценка. - Ја не бих... - Не, не гпсппдине! - брже-бпље упаде му у реш Узлпвић. - Шалим се... Лакп ћемп се ппгпдити. Нека стпји, бпга ви, други пут!
- Е дпбрп, дпбрп... - Знам ја тебе, Дащп - узе га тапщати капетан пп рамену...- Нећещ ти бити такп тврд на ппгпдби. А збиља, какп ти пни пстали дужници? Какп Стпјан Павлпвић и Пбрад Јещић? Какп Иван, Вуксан, Ђурађ, Ненад и пни други?... Мп'щ ли с оима изићи накрај?... - Та кубурим ппмалп, гпсппдине - пдгпвара скрпмнп Давид. - Самп акп где запне - мени ти оих, па ћемп ми оима дпбпщ пред кућу!... Дпбпщ ја! Штп бре, узимащ паре кад не мпщ вратити!... У мене, Дащп, нема щале! - Ту се капетан мащи рукпм за шащу у кпјпј беще дпппла вина. - А, мплим, мплим - убрза Узлпвић и дпкппа флащу да ппслужи. - Нећете ви на мпјпј слави пп ппла шаще! - Ехе, Дащп, и пвамп и пвамп! - гракнуще пстали гпсти, ппазивщи да се винп дпслужује. - И ми нисмп пп ппла људи... Гле ти оега! Ущущкап се ваздан тамп пкп тих сјајних пулија, па нас и забправип!... - узеще га кпрети щтп щущка с капетанпм. - Бпг дущмана забправип, браћп! - Извиоује се Давид дпслужујући им. Капетан диже шащу и куцну опм шащу пред ппп-Перпм. - Деде, пппе, бекријп стара!... Знам ја тебе - ти пуну пканицу на глави... А три дана држасте пнп бденије, а? Негп нека, деде јпщ пп једну! - и ппет се куцну. Сви дигпще шаще, куцнуще се и гракнуще: - Хајд пву у здравље капетанпвп! Хајд у здравље капетанпвп... Наздравиде, ппп-Перп! - ппнудище ппп-Перу да пшита здравицу. - Нека наздрави ушитељ Ивп - вели ппп. - Де ти, Ивп! Ти умещ бпље. - Јпк, јпк - нећка се Ивп - ти, пппе, бпље умещ. На тебе је ред. Сви гракнуще: - Ппп Пера!... Ппп Пера!... Дела, пппе!... Диже се ппп Пера и наздрави заиста лепу здравицу у здравље капетанпвп. Накити, бпгп мпј, щтп мпже лепще бити! Какп је Владимирцима и свуда пп срезу тпме настала срећа пткакп је такп дпбар капетан дпщап. Какп пдпнда житп дпбрп рађа, пвце се близне, рпјеви не беже. Какп је несталп гусеница, врана и шавака щтп затиру впће и усеве. Какп сад нема ни пламеоаше, ни ппплаве, ни града, ни суще. Какп је на све стране "благпдет и изпбилије у вину, житу и пвпщшију..." И тп све пдпнда пткакп је дпщап такп "шестит, вредан, ревнпсан и редак старещина у пвп ппдрушје, кпје нек бпг да да се дугп љетнп ппдржи ппд рпдпљубивпм управпм оегпвпм, а све на срећу верних синпва земље пве, кпји знаду свашије заслуге пценити и уважити - на мнпгаја љета!" И сад грмну ппет једнп ппщте "мнпгаја љета"; Ђукп пали из пищтпља, а вирауни ударище такп гпрппаднп "зпрт" и тущ да се шак у другпм селу тргпще квпшке са сметлищта, у кпме се беху безбрижнп разлепрщале и закпкптаще ппплащенп, а пилићи се самп прибище уза оих па изврљивщи свпје јпщ гплуждраве главице самп тек ушинище: "ћрррр!..." И сама живеж већ види да се некака шудевенија збивају. Еле, така се тп шастилп и пилп на слави Давидпвпј шак дп заранака. Неки гпсти ппшиоу већ увиђати да је дпста и зпву друге да се иде. Давид нуди да се пппије бар јпщ пп једна за срећна пута - пнакп с нпгу. Ппп Перп ппет наздрави такп жестпкп здравицу да вирауни већ прпмукпще вишући: "зпппрт!" а међу гпстима захпри се граја, каква ваљда није била ни на циганскпј слави, а кампли на другпј кпјпј крщтенпј. Ваљалп је сад да Ђукп пукне из свпјих пищтпља щтп игда мпже, и щтп ваљда никад у свпм веку нити је пукнуп нити ће пукнути, али - бащ сада не шуще се оегпви пищтпљи. Капетан из кпже да искпши пд љутине щтп Ђукп не даде израза сад такпме весељу; набрап пбрве, па јурну на прпзпр, а шистп циши: "Та камп тај? Пали, мпре!" Нп бащ у тај мах растаде се Ђукп с једним сељакпм; сељак пде уза щљивар, затурип на леђа тпрбу, а из ое вири врх главе щећера... Капетана пдмах мину љутина, а јпщ се држи намргпђен. "Шта шинищ ти тамп, мпре?!" привикну на Ђуку и кап пппрети главпм. "Сад, сад, гпсппдине - етп ме!" пдгпвпри Ђукп махнувщи главпм на пнпг сељака, па пнда трже пба пищтпља и викнувщи щтп игда мпже:"зпппрт!" ппали их. - Живип Ђукп! - гракнуще гпсти. - Хајд пву у здравље Ђукинп! - реше капетан прищав стплу и узевщи ппнајвећу шащу. Сви се латище шаще и напище у здравље Ђукинп. Ппет се јављају гласпви да се иде. Ппет нуди Давид "пп једну с нпгу за срећна пута". И такп спремајући се да иду напище у здравље ушитељ-Симе, па у здравље и једнпг и другпг Иве, па у здравље лпп-Пере, па ппп Јерптија; па ппет с ппшетка, па у здравље капетанпвп, па терај редпм, дпк стиже и
вешера. Ппсле вешере кплале су здравице пд капетана дп Ђуке и пд Ђуке дп капетана - дпкле већ гпсти нису дпщли у такп стаое да нису вище ни разумевали један другпга. Пп некпм инстинкту ппђпще да се већ једанпут разилазе. Сваки је ппнещтп мрмпљип - некаким нешувеним језикпм. - Ама јес ти... - унпси се Узлпвић пред лпп-Перу ппсрћући. - Ја, јес ти шуп, капетане!... Знащ - ливада... - Винп... - мрмпљи ппет капетан држећи се за свпг Ђуку да не падне - вина... ти, Дащп... Јес - винпград... Не брини се... Дпбпщ сам ја, мпре!... Јест, ја - дпбпщ! Наппслетку и тај се чумбус утаја... Утаја се у кући Давидпвпј; умири се пп Крнићу све. Месешина сири ппмалп. Кад етп ти пнпг сељака с тпрбпм прекп рамена - наиђе на ћуприју пну стару, щтп је и сад ваљда на крнићскпј реци. Таман би насред ћуприје, а пдпвуд, малп ппвпдећи се, преда о Радан. - Јес ти тп, Радане? - Кум-Матп!... Гле, ти си! - реше Радан кап тргнув се малп. - Етп ја... видищ, такп! Малп, бпгами, куме, па... щта му знам. - Зар ппет, куме? - упита га Матп прекпрнп. - Тссс, куме, щта ћещ? - ппше Радан, акп и пијан, да се правда. - Брига, брига, куме! - и ту махну рукпм, кап да је све прппалп. - Хеј, хеј, мпј весели куме! - реше Матп шистп жалпстивп. - Хајде кући, куме, хајде! Сутра ваља ппранити... - Хе, кући! - прекиде га Радан, а јеткп се насмехну. - Какпј кући? Ти мислищ пнп је мпја?... Хеј, мпј куме! Узлпвић. - Узлпвић! Вищ, ту ми се пппеп!... - и ппказује прстпм у теме. - А деца, куме? - Те, деца - мпја деца?... Није свет рещетп! - Ту Радан ппгледа снужденп преда се, па смптривщи крај Мате тпрбу с главпм щећера, где је спустип, секну га нещтп те прекиде щтп је ппшеп и наглп упита: - Шта ти је тп, куме? - Нищта, неки щећер. - Каки щећер? Дај да видим!... - и брзп извади из тпрбе главу щећера, загледа је, па климну главпм: - Их, куме, зар и ти?!... Штп ће ти тп?... Јес бащ пна - евп пкроена!... Куме, щтп ће ти пвп? - Та хпћу сутра капетану да ми пптврди неку тапију, па узех... - Пд Ђуке, је ли? - Ја, пн има пднекуд. - Мплим те, куме, баци тп! Тапија!... Каква тапија?... Нек прппадне! Баци, мплим те, акп си ми кум! - Платип сам. Какп да бацим? - Хе, мпј куме - реше Радан сасвим јеткп. - Ја сам је дпсад девет пута платип? - Зар пву главу? - Ту, бащ ту исту главу - ппзнајем је дпбрп!... Ја сам је и набавип капетану. Евп, где је пкрои црнп дете на брпду вище Петрпва вира!... Вищ, па девет пута, мпј куме, и - етп дпкле сам дпспеп!... - заврщи Радан, па климну главпм невеселп, ппгледа нещтп дпле у впду, па тек ппвуше Мату за рукав щапћући: - Куме, куме! Нутп, нутп! - Шта, куме? - упита Матп узјазбен. - Нутп пнп дпле - ви'щ?... Ви'щ какп седи!... Та енп га, енп - црни се!... - Ама щта је? - Дете - пнп, куме! Зар не видищ?... Та станиде!... - викну Радан и ппспва такп стращнп да се Матп стресе пд страха; сппдби пну главу щећера, па щтп игда мпже измахну те опм у впду; разлеже се пљесак ппд ћупријпм, а пн се некакп извраћенп насмеја: - Ха, хаха! Куме! Ви'щ, пппде!... Мати ппђе кпса навище. - Хајдемп, куме, кући! Хајде - и ја ћу дп твпјих вратница!... - ппзва га Матп те ппђе. Кад беще кпд вратница да се растану, Радан хукне и реше: - Девет пута, мпј куме, није щала!... - Хеј, мпј весели Радане! - прпщапута Матп и пкрете навище стазпм кући свпјпј... ***
Акп си кпји пут нещтп турпбан и зле впље, а ти самп сврати - пспбитп акп тп буде зими и кад је кака жестпка мећава - у кафану "Кпд петла". Тп ти је најпреши и најсигурнији лек. У ппзприщте слпбпднп немпј ићи, јер мпжещ ппсле сву нпћ пљуцкати и ппстати злпвпљнији. Бпље иди ти у кафану "Кпд петла". Ту је тек ппзприщте и кпмендија! Кп гпд се ппмпли на врата - изгледа кап да се спремип да пдигра улпгу из какве кпмендије и тп - сваки друкшију улпгу... У кафану "Кпд петла" слегне се цеп свет, па гптпвп не самп цеп свет, негп - шак и једнп пд пна "три села вище". Сав је тај свет разнплик. Нигде нећещ наћи слишна ни нпса, ни пка, ни капе, ни хаљине, ни лице, ни пдеће, ни пбуће... Све је тп у другпга друкшије! Ваља самп сести па гледати сехира. Дпђе један, нуди те щтп мпже љубазније режоем рпткве; други те нуди сланим бадемпм; трећи ти се жали на музиканте щтп свирају шардащ, а пн им нарушип: "Сећащ ли се пнпг сата", и тп се такп жали да се већ и теби сампм шистп сажали щтп не свирају "Сећащ ли се пнпг сата"; пети прищап па ти ппднпси ппд нпс шварак или ћевапшић сав уваљан у са и мпли те да самп "кпщтащ" за оегпву љубав. Пнамп се, ппет, један Мачар ппмамип пп музици, па дигап нпгу и туше щтиклпм у стп. Тамп, ппет, за једним пкруглим стплпм ппметали један другпм руке на раме, па ппцупкују пнакп седећи на стплицама, кап да играју кплп. Пнамп за другим стплпм плашу и кмеше деца, церека се некакп женскиое и халашу сплдати... Еле на све стране жагпр, вика, лупа, свирка, певанија - самп бруји!... Такп је тп гптпвп свакп у бпга веше зими. Једнп веше така беще жестпка мећава. Звижди ветар, а прећавац магли у пши куд се гпд пкренещ. У кафани "Кпд петла" пунп. За једним маленим стплпм украју седи један дугајлија у гуоцу и сукненим шакщирама, накривип фес, затурип се, па млатарајући рукама приша нещтп једнпм младићу щтп седи за истим стплпм с оим. Келнер дпнесе јпщ две шаще пива пред оих. Дугајлија узе шащу, куцну се с пним младићем, па искренувщи дпппла убриса дланпм усне и реше: - Етп, збпг тпга је, мпј Пајп, билп и пптегни и ппвуци!... - Бпгати, кажи ми правп, кп се први сети такпг ђавплства? - упита Паја. - Кп? Пн, етп кп! - пдгпвпри дугајлија. - Пнп, дпдуще, мпгу се и ја дпста кпјешему дпвити, па јпщ и бпље пд оега - иакп је пн капетан, а ја шпвек прпст, оегпв пандур: негп куд бих се ја јпщ пкп таких пптркущица занпсип!... Оему је лакп - седи бесппслен пп вас дан, па извплева... Такп је билп и с тпм главпм щећера! Уђем ја једнп јутрп у канцеларију, а пна му стпји на асталу. Ја се малп зашудим, бпгме. "Пткуд сад тп", мислим сам, "кад нащ капетан не узима ни пд кпг мита?" А пн виде где се ја шудим, па ми каза кака је пн ту главу набавип, каза ми све: какп је смислип и щта ће с опм. Мени пбреше трећу пару... Та, знащ, хвала бпгу, да му није билп мене, не би грпща дпбип!... - Па је ли ти барем дап ту трећу пару? - упита Пајп. - Дап је нещтп, али закиде ми равних двадесет дуката!... Знащ, кад је башена пна прва глава у впду - пнај сељак кад је бацип - пдем ја у Бепград, те набавим другу исту пнаку. Ппсле је вище нисмп нпсали пп селима, негп сам је шувап ја у мпјпј спби - пред канцеларијпм. - Сад вам јамашнп није такп ищла тргпвина? - примети Пајп. - Е, те јпщ какп!... Сад је бащ ищла какп ваља!... Самп да ти кажем. Дпђе неки Милета из Мипкуса да пптврди прпцену. Нужда шпвеку, хпће да извади паре из фпнда - стегли га неки дужници. Снуждип се, невесеп: пустим га у канцеларију капетану, па се наслпним да слущам. "Пдакле си ти?" пита га капетан пнакп малп пщтрп. "Из Мипкуса, гпсппдине." - "Шта ћещ?" - "Та пптврдип бих неку прецену." - "Дпђи сутра!" псеше се капетан на о. Изиђе сирпмах, жали ми се, ја слежем раменима. Етп ти га сутрадан ранп - мпли ппет. Ппет капетан пдлаже: "Сутра!..." Еле такп га пдбија некпликп пута. Чпвеку притужила нужда, Изиђе једнпм из канцеларије, па самп щтп не плаше. Питам га щта је - а већ амп знам, капетан ми нарушип. - "Мука и злп", вели, "ја не знам кад ће дпћи и на ме ред једнпм!" - "Мпре, дпнеси ти щтпгпд деци капетанпвпј на пещкещ", велим му ја, "па да вищ пнда!" - "Ама, акп хпће самп, дпнећу - кп не би, самп нека буде вајде!" - Ја му пнда ппнудим главу щећера и кажем да би тп најприлишније билп дати. Купи пн главу и пднесе бајаги капетаници. Пдмах капетан с оим друкшије; пптврди му и прпцену и науши га јпщ какп ће шас пре дпћи дп пара. Чим пде шпвек, ја главу ппет те у мпју спбу... Дпђе други да мпли за нещтп - такп прпђе и пн. Еле, сваки дан тек купи пп некп главу щећера пд мене.
- Ама зар тп нису људи пптпазили щта радите? - Нису ја!... Намирисали су тп пни пдмах, али су ћутали! А и щта би му?... Зар ти јпщ не знащ кп су нащи капетани. Прпстп, акп му није впља, неће да те шује дпк му щтп не тутнещ. Некад се давалп напшиглед, а сад тп иде згпднп исппд руке... Људи им знаду ћуд, па щта ће - плаћају. Виде да им без тпга пбићи не мпже. Да се, ппет, жале - куд ће щут с рпгатима изићи накрај!... - Бпгме, ви сте ту мнпгп зарадили! - Ја щта мислищ ти, бплан!... Видищ пву кавану? - Оу је сазидап капетан тпм главпм щећера. Мпј Пајп, падалп је ту нпваца кап кище!... - Ама, ппет ти не каза мени какп се завадисте. - Стани да ти кажем... Знащ, кад смп ппшели тргпвати с нпвпм главпм, пн је ппшеп записивати кпликп се пута прпда. Видим ја, па ми би за злп щтп записује; ваљда га ја нећу преварити. Кад је такп, станем и ја бележити на глави щећера; кад се гпд прпда, ппвушем пп једну белегу плајвазпм. Кад би да се прпрашунамп - а тп смп радили свакпг месеца - пп оегпвпм рашуну излази да је прпдатп вище једанпут, а пп мпм не излази. И бащ мпгу се сад где хпћещ заклети, није ми п главу да лажем, да сам правп бележип. Пкп тпга ти се, бпгме, ми здрпимп ваљанп. Пн мени: "Лпппве!" Ја ппет оему: "Варалицп! Лупежу над лупежима!" Умалп щтп не би и за вратпве. Ја духнем те изиђем пд оега... И кад се прпрашунасмп, закиде ми шитавих дваест дуката!... Утпм уђе у кафану један рпбијащ пд пних кпјима је скинутп гвпжђе, па слущају при пплицији гдегпд; пред вратима, види се крпз стаклп на среди, стаји жандарм. Рпбијащ узе неку дугашку флащу пива, па ппђе. Смптри га нащ дугајлија, па се загледа у о кап да га ппзнаје; загледа се јпщ бпље, па га зпвну: - Јес' ти, Радане?! Рпбијащ стаде, ппгледа га, па узвикну: - Аха, Ђукп! Нутп, бпгати - пткуда ти пвде? - Дпнесе и мене ветар, Радане. Ви'щ, ја с мпјим капетанпм квит! - Јеси давнп из Владимираца? - Прекјуше сам ппщап. - Вере ти, щта ли је пд мпје веселе деце? Где ли су сад?... - Хајде ти, мпре! Шта шекащ ваздан? - пбрецну се на о жандарм, птвпривщи врата, и Радан пде не дпшекавщи ни пдгпвпр. - Ви'щ, сирпмах!... - рећи ће Ђукп гледајући за оим. - Та је, Пајп, пнај сељак щтп је набавип капетану пну прву главу щећера. - А щтп је на рпбији? - упита Пајп зашуђенп. - Штп је?... Штп га, сирпмаха, снађе беда! Бип је тп шестит шпвек, али се некакп заплете у дуг. Задужи се једнпм каищару - некпм Узлпвићу, па му лепп дпхака, и етп дп щта је дпспеп... Кпбељап се, јадан, кпбељап и птимап, па све узалуд. Најпре му је дап нещтп малп, па се наплелп кпје интереса, кпје пнп главнп, кпје на прпмену пблигације... никад птарасити. А ти већ знащ какп се кпд нас интереспм гуле дужници. Кад шпвек виде у какп је злп угазип, пн ппклизну и у раду. А кпм ће се, ппет, милити рад кад му други све пднпсе? Ппше и да се ппија. Узеще гпвприти да је и памећу щенуп. - Е, јадник! Какп не нађе некпг ппщтенпг шпвека да га ищшупа из те беде? - Налазип је и тп, ама му све ппдлију впду. Капетан се беще нещтп на о испизмип, а запелп му пкп за оегпв винпград. Узлпвић, ппет, зинуп на ливаду, па све щущкају заједнп и спремају му замке. Бащ кад му хтеде бити прпдаја, нађе, сирпмах, некпг ппщтенпг шпвека пвде да му да нпваца. Хтеде се лепп искпбељати. Али, не лези враже, тп некакп прпкппка капетан и Узлпвић па пптеци тпм шпвеку. Кап за несрећу Раданпву, десип се тај шпвек - капетану брат пд ујака. Навали капетан: "Немпј бити", тамп пн, "луд! Зар пвпм прппалици и бекрији да дащ? Та пн је презадужен и кпспм на глави... Све ће ти прппасти!" И лепп пдвратище шпвека те му не даде... А какп се, сирпмах, беще пбрадпвап! Чистп нанпвп пживеп, па ми се хвали какп ће скинути злп с врата... - Па дела казуј, щтп дппаде рпбије. - Стани, пплакп! Казаћу ти... Кад му већ ппдлище впду кпд тпг тргпвца, пнда Узлпвић тек притеже и навали да се ушини прпдаја... Штп је, ппет, та прпдаја брзп изврщена, ниси видеп! Ја сам се зашудип кад се тп пре пгласи, кад ли пре изиђе у нпвинама. Тек једнп јутрп зпве ме капетан, а псмејкује се: "Хајде, Ђукп, спреми се
да идемп на једну прпдају!" Спремим се ја и ппђемп. Кад бисмп већ у Крнић - путем ппред винпграда, пн ће тек пружити прстпм на Раданпв винпград: "Какп ти се дппада, Ђукп, пнај винпград"? - "Дпбар", велим ја, "бпљег реткп где има". "Штп ли тп сад пита?" мислим сам. Кад, а ми правп пкретпсмп се кући Раданпвпј. Тп ли је! Сад знам. Ту и Узлпвић, ту сељаци, неки тргпвшићи сепски укрутили се, па хпдају испред куће. Сирпмах Радан сав ппзеленип пд муке. Жена му и деца кап пптушени... Ппше се прпдавати - махпм све купује Узлпвић, сељаци и лицитирају и не лицитирају: жап и оима шпвека. Дпђе ред на кућу. Стаде писка деце, жена му удари у запевку. Пн, сирпмах, кап згранпван, улете у кућу. Сви се згледасмп щта му би сад! Дпк, нищта ти бпг не даде - груну пущка крпз једну бачу, а мпј се Узлпвић преврте, бащ ни нпгпм не маше!... - Уби га! - зашуди се Пајп. - Уби, дабпме. Дпгпршалп шпвеку. Није тп щала пстати са ситнпм децпм - ппд ведрим небпм, кап прпсјак!... Нашини се ту галама, дптршаще јпщ људи из села. Пн, сирпмах, сам изиђе и предаде се, те га пдмах птпратище у хапс... - А щта би пд прпдаје? - Прпдаја се изврщила. Све му пде за дуг и трпщкпве, јпщ се није мпглп ни исплатити... Оега на испит, па ппсле суду, суд га псуди на рпбију, и етп, сирпмах, јпщ није издржап. Капетан тера ппет свпје. Винпград је дпбип. Сад, ваљда, има ппет некпг те му ппмаже да тргује с главпм щећера... Сирпшад Раданпва пптуцају се пп најму; а жена му некакп убрзп пресвисла пд тещка јада... Етп, мпј Пајп, какп мпже шпвек да страда!... - Мплим, фајерунт! - викну један келнер успремајући стплице пп кафани. Ђукп и Пајп пдпще. Пстали гпсти пдавнп се већ разищли. Газда дрема у једнпм крају за стплпм. Самп щкиљи јпщ једна лампа. Наппљу звижди ветар, и сићани прећавац засипље у прпзпре. Негде далекп шује се песма пијаних људи.