NASTANAK I RAZVOJ EKONOMSKE NAUKE Uvod Ljudi su se veoma davno zainteresovali za pitanja koja danas nazivamo ekonomski zakoni ili principi. To je i razumljivo: otkad su shvatili da mogu razne, u prirodi zatečene stvari, da prilagode i prerade tako da zadovolje svoje potrebe pojavilo se interesovanje za principe koji deluju u takvim poduhvatima. Ljude je ubrzo počelo da zanima šta utiče na to da se neki predmeti proizvode brže ili sporije, zašto neki ljudi imaju više od drugih, da li se kroz razmenu sa drugima i uz koja pravila mogu nabaviti neke stvari koje nedostaju, koliko one vrede, i šta ljude ograničava da zadovolje baš sve potrebe koje imaju. U suštini, sva ova pitanja sažeta su u pojam ekonomija. Taj pojam potiče od starogrčkih reči ς → oikos = kuća, domaćinstvo, gazdinstvo i νομος → nomos = zakon, tj. od kovanice νμα → oikonomia = zakonitosti gazdovanja, privređivanja i konačno, nauka o privređivanju. Kada se bave ekonomijom ljudi zapravo istražuju baš ova pitanja odnosno, zakonitosti koje uređuju proces privređivanja u raznim njegovim oblicima: proizvodnja dobara i usluga, njihova raspodela ili sticanje, razmena, potrošnja. Međutim, pošto je reč o jednoj izuzetnoj aktivnosti kojom se na ovom svetu jedino ljudi bave na svestan način, ekonomija pripada korpusu društvenih nauka. To znači da ekonomska istraživanja ispituju i zakonitosti kojima se uređuju odnosi između ljudi unutar ili povodom aktivnosti kao što su proizvodnja, raspodela, razmena i potrošnja ili druge ekonomske pojave. Znatiželja ljudi i sklonost sistematizaciji znanja navele su mnoge velike mislioce tokom istorije čovečanstva, da se pozabave ekonomskim pitanjima. Mi danas znamo samo fragmente nekih njihovih ideja pre svega onih nastalih još u okviru najstarijih civilizacija (Platon, Aristotel i Ksenofont iz starogrčke, Čankja iz staroindijske, Ćin Ši Huangdi iz starokineske, a kasnije, u srednjem veku, Ibn Haldun, Toma Akvinski i dr). Međutim, ekonomija kao zasebna nauka relativno je mlada. Najčešće se njen razvoj vezuje za kraj 18. i početak 19. veka, dakle za vreme, što nije bez značaja, burnog razvoja jednog, tada novog, oblika društva koji nas još uvek okružuje – kapitalizma. Predstavljajući i danas najmoderniji vid uređenja odnosa između ljudi u vezi sa njihovim ekonomskim aktivnostima, ovaj oblik institucionalnog uređenja društva doveo je do izuzetno brzog razvoja velikih delova sveta naročito od 18. veka pa sve do danas. Taj razvoj je bio povezan sa novim vidovima proizvodnje, pre svega sa industrijskom revolucijom tokom 18. i 19. veka koja je omogućila mnogo veću proizvodnju nego ranije, pa je u tom periodu i interesovanje za pitanja vezana za proizvodnju, raspodelu, razmenu i potrošnju, tj. za mnogobrojne ekonomske fenomene, razumljivo raslo. Počeci ekonomske nauke Nastanku ekonomije kao posebne nauke prethodila su prva sistematska razmatranja ideja o tome kako neka zemlja ili društvena zajednica može da poveća svoje bogatstvo. Iako takve ideje sežu u duboku prošlost ipak se, kao posebne grupe shvatanja ili kao prve celovitije i više obrazložene teorije, mogu prepoznati dva pristupa nastala tokom 16. i 17. veka. Reč je o dve škole mišljenja 1
koje su pokušavale, svaka na svoj način, da daju uputstva za delovanje, odnosno, pruže odgovore na neka važna pitanja svog vremena. U istoriji ekonomske misli ove dve škole poznate su pod nazivima merkantilizam i fiziokratizam. Tokom 16. veka naglo je počela da se razvija trgovina među tada postojećim zemljama u Evropi ali i van nje. Trgovačke sile tog vremena brzo su postajale sve bogatije i razvijenije, pa je bilo prirodno da oni, koje zanimaju ekonomski problemi, a pre svega razlozi rastućeg bogatstva i razvoja, usmere svoju pažnju na istraživanje trgovine. Štaviše, pokazaće se da su se među piscima koji su formirali merkantilističku doktrinu (doktrinu o trgovanju) mnogi i sami bavili trgovinom (npr, u Engleskoj, Tomas Man /Thomas Mun, 1571-1641/ i Džerard de Malines /Gerard de Malynes, 1586-1641/). Utoliko su pitanja trgovine bila za njih značajnija – na osnovu svojih iskustava i zapažanja pokušali su da stvore teoriju koja će objasniti suštinu posla kojim se bave i omogućiti im još veće uspehe. Suština merkantilističkih pogleda zasnivala se na sledećim glavnim idejama. Treba aktivirati sve raspoložive domaće resurse za proizvodnju, ponekad ih samo dopuniti sirovinama iz sveta (samo onim kojih u zemlji nema) i stvoriti viškove – preko onoga što zadovoljava domaće potrebe – koji će se izvoziti. Za izvezene proizvode zemlja će dobiti novac, a u to vreme, to je uglavnom značilo zlato, koje treba čuvati i koje se ne sme izvoziti. Sa druge strane država treba da obeshrabri i ograniči uvoz. Na taj način bi, kažu merkantilisti, zemlja koja više izvozi nego što uvozi stalno uvećavala svoje bogatstvo. Danas, kada smo svedoci jedne sve više globalizovane privrede sa rastućim obimom i izvoza i uvoza, ovakvi pogledi deluju neobično. Pa ipak, oni su bili dominantna doktrina gotovo dva i po veka – od početka 16. do pred kraj 18. stoleća. Štaviše, oni su bili razlog i mnogih ratova koji su tada vođeni, a kasnije i kolonijalnih osvajanja. Ali, u svoje vreme, ovakva nacionalistički nadahnuta doktrina, u malom krugu država koje su imale snagu da uspostave dominaciju u međunarodnoj trgovini (Engleska, Francuska, Španija, Italija, Holandija, Portugalija), delovala je logično – što više proizvedemo i prodamo imaćemo više novca, a novac će nam omogućiti da još više proizvodimo, a ako treba i kupujemo i to samo ponešto čega nemamo. Istovremeno, ove ideje su podržavale i privilegovale trgovce predstavljajući ih kao ključne ljude u zemlji, a odgovarale su i državi tada još na razmeđu između feudalne i moderne kapitalisitčke, koja je kroz oporezivanje trgovaca ostvarivala značajan prihod. Zato su države prihvatale, uspostavljale i razvijale “merkantilne sisteme”, kako se govorilo u to vreme. Sam izraz merkantilizam nastaće kasnije kao posledica kritike tih pogleda u 19. veku i sa popularizacijom nove teorije – klasične političke ekonomije. Druga važna grupa ekonomskih mislilaca – fiziokrati – nastala je delom i kao reakcija na merkantilističko učenje. Pojam fiziokratija označava vladavinu prirode odnosno, prirodni poredak. Fiziokrate zanima kako da objasne ekonomski život i to na način koji bi bio jednako egzaktan kao i onaj koji opisuje prirodu i da pritom, ukažu na vezu između ekonomske delatnosti i prirode. Za njih je priroda, pre svega zemlja, predstavljala osnovni faktor privredne delatnosti, sasvim u skladu sa vremenom u kom su živeli. Fiziokrati su, međutim, uveli u širu upotrebu i pojam ekonomije, formiranjem ekonomske škole oko ideja svog prvog čoveka, francuskog ekonomiste Fransoa Kenea (François Quesnay, 16942
1774), za koga se termin ekonomista prvi put može koristiti bez ustezanja mada je bio lekar po obrazovanju. Suprotno merkantilistima, fiziokrati su trgovce kao i zanatlije smatrali sterilnom klasom koja samo prerađuje proizvode onih koji su produktivni. Po njima, produktivni su jedino radnici koji obrađuju zemlju ili iz nje obezbeđuju sirovine i na taj način jedini kreiraju novu vrednost. Treću klasu čine zemljovlasnici koji obezbeđuju zemlju na kojoj proizvodi produktivna klasa. Pošto rad onih koji rade na zemlji jedini stvara nove vrednosti, proizlazi da je njihov rad izvor svekolikog bogatstva. U tom pogledu fiziokrati su preteče ideje o radu kao stvaraocu vrednosti koja će biti detaljnije razvijena kasnije, u okviru klasične političke ekonomije. Drugi važan doprinos Kenea i njegovih sledbenika bio je i prvi potpuniji ekonomski model koji je on formirao poznat pod imenom – ekonomska tabela. Podstaknut kao lekar, u njegovo doba tek otkrivenom činjenicom o kružnom toku krvi kroz organizam, on je i privredu sagledavao kao kružni tok. Iako je slika privrede koju je Kene prikazao bila pod uticajem uređenja u kom je živeo (a delom i pod uticajem kineskog uređenja društva koje je upoznao kroz Konfučijevu filozofiju) značaj njegovog nalaza je nesumnjiv: svojim modelom pokazao je da mora postojati određena srazmera između pojedinih sektora privrede da bi se proizvodnja i ekonomski život mogli nesmetano odvijati. Kene je postavio još dva važna metodološka osnova za ekonomska istraživanja. Prvo, on nije, poput merkantilista, društvo jedne zemlje posmatrao kao da ono deluje slično velikom i jedinstvenom preduzeću već kao složenu društvenu strukturu u kojoj se raspoznaju velike društvene grupe – klase – čiji položaj zavisi od mesta u ekonomskom poretku. Fransoa Kene
Drugo, fiziokrati prave još jednu važnu metodološku razliku u odnosu na merkantiliste. Oni prvi uvode pojam lese-fera (laissez faire, franc. = pustite neka radi tj. neka stvari idu svojim tokom). To je važna metodološka odrednica koja ekonomske fenomene posmatra u njihovom čistom obliku bez uticaja sa strane (bez, na primer, mešanja države od koje su merkantilisti očekivali da ograničava uvoz ili da zabranjuje izvoz zlata). Nekako u isto vreme sa nalazima pomenute dve grupe mislilaca, pojavila se u Engleskoj jedna osobena figura – Viljem Peti (William Petty, 1623-87). Najpre, student latinskog, pa medicine, profesor medicine na Oksfordu, znalac matematike i astronomije, pronalazač i preduzetnik, uglavnom je ostao poznat kao važan mislilac, filozof i – ekonomist. Njegovi ekonomski radovi su po mnogo čemu bili pionirski. On je uvideo da se ekonomska pitanja ne mogu razmatrati bez kvantifikacija i u tom pogledu predstavlja jednog od prethodnika buduće statistike. U metod istraživanja uveo je, kako je zvao, političku artimetiku sa ciljem da precizira ekonomske veličine. Polazeći od svojih računa ustanovio je da zlato i srebro ne samo da ne predstavljaju glavni već da čine sasvim mali deo nacionalnog bogatstva (manji od 1%). Sa druge strane, uočio je da bogatstvo nastaje u proizvodnji i tvrdio je da je “rad otac, a zemlja majka” vrednosti koja u vidu dobara izlazi iz 3
proizvodnje. Računajući godišnji proizvod Britanije ustanovio je da rad stvara njegov najveći deo. Smatrao je pogrešnim da se zabranjuje uvoz dokazujući da će se tako samo povećati domaće cene i verovao je da je bolje naučiti da se u zemlji proizvodi efikasnije i jeftinije. Bio je zastupnik lese-fera i suprotstavljao se prevelikom državnom mešanju u privredu. Utvrdio je da u privredi postoje viškovi preko potreba samih proizvođača (što po njemu, omogućava da se plati renta za korišćenje zemlje). Bavio se porezima, ulogom i obrtom novca, protivio monoplima, uočio da podela rada povećava produktivnost i kvalitet dobara, a ogledao se i u mnogim i danas prisutnim ekonomskim pitanjima iako je radio u vreme kada ekonomije kao nauke zapravo još nije bilo. Ovaj osobeni, mnogostruko obrazovani čovek, nakratko i član britanskog parlamenta, ostavio je značajno nasleđe koje će uticati na konačno formiranje prve potpunije ekonomske doktrine – klasične političke ekonomije ili, kraće, klasične teorije. Petijeve nalaze odlikuju karakteristike koje su važne za uspostavljanje svake nauke: on teži egzaktnosti, proveri teorijskih zaključaka i istražuje šta se zbiva iza naizgled jasno vidljivih pojava. Njega pre svega intersuje kakav je unutrašnji poredak stvari, odnosno kako će se sistem ponašati ako slobodno i neometano deluju ekonomski zakoni koje on nastoji da otkriva. Nastanak ekonomije: klasična politička ekonomija Kada razmišljamo o tome šta očekujemo od naučnih saznanja obično imamo u vidu dve stvari. Prvo, nauka treba da otkrije, razume i objasni unutrašnji, površnom posmatraču često sakriven poredak stvari, a drugo, da na osnovu takvih saznanja ponudi savet za praktično delovanje. I pre Njutna su ljudi znali da jabuka pada sa drveta ali nisu znali zašto. Kada je Njutn otkrio razloge njenog pada i opisao silu gravitacije odjednom se otvorio novi splet mogućnosti za unapređenje delovanja ljudi u mnogim oblastima. Tako su i u ekonomiji merkantilisti iz svog iskustva znali da više novca izgleda kao veće bogatstvo ali nisu razumeli zašto je to tako i dokle taj efekat važi. Svi znamo da u školi đaci kada uče mogu, naročito ako ih nastavnici ne podstiču na razmišljanje, da nauče neke stvari napamet, “za ocenu” kako se to kaže, ali ako nisu razumeli to što su učili imaće u životu malo koristi od takvog znanja. Na sličan način, ekonomija kao nauka nastaje tek onda kada počinje da razjašnjava pitanja čiji odgovori ne leže nadohvat ruke već zahtevaju pažljivo posmatranje, analiziranje i zaključivanje koje na kraju vodi uspostavljanju neke od teorija koje se mogu proveriti i potvrditi. Klasična politička ekonomija ili klasična ekonomska teorija (ili škola) predstavlja jednu od takvih prekretnica koje su omogućile da se ekonomija uspostavi kao zasebna naučna disciplina. Iz onoga što je do sada rečeno mogli smo da primetimo da su ekonomski problemi kroz istoriju privlačili pažnju mnogih mislećih pojedinaca koji su se najčešće bavili filozofijom. Ponekad su im se, iz sopstvenog interesa pridruživali i poslovni ljudi ili državnici suočeni sa problemima koje je trebalo rešiti. Ipak, uticaj filozofskog metoda i načina mišljenja kroz istoriju je bio dominantan u analizi ekonomskih problema i u određivanju predmeta ekonomskih istraživanja. Po prirodi stvari to je značilo da se pred ekonomiju postavljalo slično pitanje onom koje zanima filozofe: šta se to krije iza raznih vidljivih pojava odnosno, kakve zakonitosti vladaju unutar ekonomskog života tj. ekonomskih aktivnosti ljudi.
4
Na tragu ovako postavljenog predmeta istraživanja nalazi se i prvo celovito ekonomsko delo koje se najčešće uzima kao temeljni kamen nastanka ekonomije kao nauke. To je čuvena studija Adama Smita (Adam Smith, 1723-90) pod naslovom “Istraživanje o prirodi i poreklu bogatstva naroda”, objavljena 1776. godine, poznata i pod kraćim naslovom – Bogatstvo naroda. Već se iz naslova da naslutiti osnovna preokupacija pisca. Njega interesuje šta se krije iza i šta prouzrokuje bogatstvo nekog naroda, odnosno, neke društvene zajednice. Iz takve analize će proisteći i zaključci koji će služiti i kao uputstvo za praktično delovanje, ali se jasno vidi da Smit, pre svega, želi da pronikne u suštinu ili prirodu onoga što nazivamo bogatstvom i da utvrdi otkuda ono potiče. U najapstraktnijem smislu, Smit je zamišljao svet kao jednu veliku mašinu, verovatno i pod uticajem Njutnove fizike. Stoga je i u svojoj ekonomskoj teoriji pokušavao da pokaže šta je osnovni princip rada ekonomskog mehanizma. Tvrdio je da on funkcioniše kao da je vođen “nevidljivom rukom” tj. da iako ljudi obavljaju ekonomsku aktivnost iz sebičnih interesa oni, u krajnjem ishodu, doprinose opštem dobru. Uočavao je da u društvu postoje klase koje se razlikuju po svom vlasništvu u vezi sa faktorima proizvodnje (neko ima kapital, neko zemlju, neko samo svoj rad) ali je bio uveren da se njihovi odnosi mogu harmonizovati. Za klasičnu ekonomsku teoriju posebno je važan pojam politička ekonomija. Kao što već znamo, ekonomija označava nauku o privređivanju. Atribut politička nastao je, slično nazivu cele nauke, iz jedne starogrčke reči: πολις → polis = država, grad. Dakle, klasična ekonomska teorija prvenstveno izučava privređivanje u okviru cele zemlje ili neke društvene zajednice (u nas se ovaj pojam početkom 20. veka, prevodio kao narodna privreda) To je važna odrednica klasične škole. Klasičari privređivanje vide kao celovit i složen sistem unutar društvene sredine koju posmatraju, što implicira i odnose međusobne zavisnosti između ekonomskih aktera. Iako nisu odmah uvideli ovu implikaciju svakako se može reći da njih od početka u manjoj meri zanima individualno ponašanje učesnika u ekonomskim procesima. Njihov je prioritet prepoznavanje opštih zakonitosti koje deluju u privredi kao celini kako bi došli do zaključaka o načinu na koji se mogu povećati ekonomske dobrobiti za celo društvo.
5
IZV Adam Smit Adam Smit je rođen u Kirkaldiju na istočnim obalama Škotske. Ovaj znameniti Škot najveći deo života proveo je na Univerzitetu u Glazgovu kao profesor, zatim u svom rodnom mestu i u Edinburgu. Tokom boravka u rodnom mestu nastalo je, najvećim delom, Bogatstvo naroda. Međutim, boravio je i na Univezitetu u Oksfordu (bio je prilično kritičan prema toj ustanovi), Londonu, Ženevi i Parizu, gde se i lično susreo sa Fransoa Keneom koga je izuzetno cenio. U Francuskoj i Švajcarskoj je sreo još mnoge zanimljive ljude svoga vremena – Bendžamina Franklina, takođe ekonomskog pisca i kasnije predsednika SAD, filozofa Helvecijusa i književnika i filozofa Voltera. Pripadao je tzv. škotskom prosvetiteljskom periodu i pokretu, sarađivao je i družio sa istaknutim filozofom Dejvidom Hjumom i drugim velikim škotskim intelektualcima tog perioda. Pisao je i iz oblasti politike, filozofije, književnosti. Ipak, u istoriji je ostao pre svega poznat kao ekonomski pisac i prema najvećem broju istraživača smatra se osnivačem ekonomije kao nauke. Pričalo se da je bio prototip rasejanog profesora, ali veoma drag i duhovit čovek. Osnivač je Kraljevskog društva Edinburga, zapravo škotske akademije nauka. Umro je u Edinburgu. Na slici: otkrivanje spomenika A. Smitu, 2008. u Edinburgu.
Tako je, jedan drugi veliki autor klasične škole David Rikardo (David Ricardo, 1772-1823) i direktno naslovio svoje najvažnije delo kao “Principi političke ekonomije i poreza” (1817). Dve okolnosti su pomogle nastanak ovog rada. Rikardo nije bio sistematski obrazovan i njegovo školovanje nije teklo uobičajenim putem. Ipak, kada je pročitao Smitovo Bogatstvo naroda ekonomija ga je snažno privukla. Ona mu doduše, nije bila sasvim strana. Rikardo je bio poslovni čovek, trgovao je na berzi i već relativno mlad stekao značajan imetak. To mu je omogućilo da se povuče iz poslova, kupi imanje i napusti u to vreme već užurbani London i da, slično Smitu koji je svoje remek delo pisao u rodnom mestu, piše na miru na svom imanju u Glosterširu. Osim Rikarda i mnogi drugi pripadnici klasične škole koristili su pojam politička ekonomija kao sinonim za ekonomsku nauku, na primer, Džems Mil (James Mill) “Elementi političke ekonomije, 1821; zatim, Tomas Robert Maltus (Thomas Robert Malthus); Džon Mek Kaloh (John McCulloch), te još jedno veliko ime klasične škole ali i filozofije, sin Džejmsa Mila,
6
Džon Stjuart Mil1 (John Stuart Mill), koji su, svi, svoja dela objavili pod istim nazivima: “Principi političke ekonomije”, 1820, 1825, odnosno, 1848. godine). Smitovi, Rikardovi i nalazi drugih autora klasične škole značajno se razlikuju od nekih, naizgled sličnih ideja njihovih prethodnika ne samo po sistematičnosti i celovitosti već i zbog toga što su oni živeli u vreme kada je novi, kapitalistički oblik uređenja privrede i društva počeo da prevladava. To je imalo uticaja i na njihovo razumevanje bogatstva nacije. Za razliku od merkantilista (iz doba tzv. trgovačkog kapitalizma) oni potpuno odustaju od shvatanja bogatstva kao neke sakupljene i sačuvane hrpe zlata ili novca i pokazuju kako se bogatstvo stiče kroz proizvodnju. To je i sasvim razumljivo s obzirom na vreme i kontekst u kome rade – njihovo doba nije više bilo samo doba trgovine već pre svega industrijske revolucije. Iako su oni, donekle, nastavljači ideje fiziokrata o važnosti proizvodnje, ipak su za razliku od njih kao pripadnici novog vremena, razumeli da poljoprivreda nije jedina produktivna delatnost već da se u novom svetu napredak postiže u novim i raznim delatnostima, pre svega u industriji. U najopštijem pregledu poput ovog, teško je izdvojiti sve važne doprinose klasične škole. Za ovu priliku izdvojićemo samo nekoliko. Prvo, klasičare primarno zanima šta je objektivna mera bogatstva, odnosno vrednosti proizvedenih dobara. U stvari, pitanje čime se može objasniti vrednost dobara na objektivan način, predstavlja jedno od središnjih mesta klasične političke ekonomije. Klasičare je zanimala mera koja određuje “prirodnu cenu” dobra, mimo njegove cene koju ćemo zateći na tržištu. Iz toga sledi da se može javiti razlika između prave vrednosti dobara i njihove cene na čiju visinu deluju ponuda i tražnja. Tako će, oslonjeni na proizvodnju, klasičari postaviti osnove radne teorije vrednosti u kojoj se kao objektivna mera javlja čovekov rad utrošen u proizvodnji nekog dobra (ovom važnom pitanju ćemo se vratiti kasnije i detaljnije ćemo ga razmotriti). Drugo, oni su razvili više teorijskih koncepata koji će vršiti veliki uticaj na dalji razvoj ekonomije, a neki važe i danas2. Posebno je važno njihovo razumevanje podele rada, odnosno specijalizacije kako se kaže modernijim rečnikom, te doprinos ovog procesa povećanju proizvodnje i produktivnosti. Takođe, kao zastupnici lese-fera naglašavali su važnost konkurencije kao uslova za efikasno poslovanje. Marksov doprinos ekonomiji Nesumnjivo jedan od najuticajnijih filozofa i društvenih mislilaca svog, a još više 20. veka, bio je Karl Marks (Karl Marx, 1818-83). Njegovi ekonomski tekstovi, pre svega njegovo najobimnije delo “Kapital” (samo je prvi tom objavljen za njegovog života, 1867, a druga dva posthumno, uostalom, kao još veliki broj njegovih tekstova i spisa) značajno se oslanjaju na klasičnu školu. Iako je bio oštar kritičar klasične političke ekonomije (podnaslov “Kapitala” glasi – Kritika političke ekonomije) on se ipak može razumeti i kao njen nastavljač. Međutim, on se 1
Džon Stjuart Mil je u svojim radovima ekonomske zaključke dopunjavao filozofskim pogledima. Poznat je i kao politički autor koji je čvrsto verovao u demokratski poredak. Posebno ga je zanimala sloboda individua smatrajući pojedinca suverenim u odnosu na vlast, pa se smatra istaknutim misliocem liberalizma. Za razliku od mnogih sledbenika smatrao je, uprkos liberalnim uverenjima, da je intervencija države ponekad nužna i na slobodnom tržištu (oporezivanje alkohola, na primer). Takođe je bio uveren da radnici moraju učestvovati u izboru menadžmenta i zalagao se za ekonomsku demokratiju protiv 'diktatorskog' upravljanja kapitalističkim preduzećem. Smatra se i jednim od preteča borbe za prava žena. 2 Na primer, Rikardova teorija komparativnih prednosti u međunarodnoj trgovini koja pokazuje da sve zemlje mogu imati koristi od slobodne trgovine (o čemu ćemo detaljnije raspravljati kasnije)
7
nije oslonio samo na ovaj izvor u svojim istraživanjima već je, kao filozof, doprineo njenom metodu uvodeći elemente Hegelove dijalektike, Fojerbahovog materijalizma i najzad, socijalističke misli francuskih autora – Žan-Žaka Rusoa, Sen Simona, Furijea. Iz ovih okolnosti proističe i njegova kritičnost prema klasičarima. On ih kritikuje zato što kapitalizam posmatraju kao završen i nepromenljiv sistem, kao prirodni poredak. Svojim istorijskim i dijalektičkim metodom analize Marks pokazuje kako se društvo stalno menja i kako je od prvobitnih društvenih oblika istorija donosila redom, različita uređenja društva – robovlasništvo, feudalizam, kapitalizam. Po njemu, prethodni oblici ili “načini proizvodnje” društva su nestali sa scene zato što se nisu mogli dalje nesmetano razvijati, odnosno, postali su kočnica daljem razvoju čovečanstva. Iako buržoaziju, tj. kapitaliste (vlasnike kapitala), vidi kao najrevolucionarniju klasu do tada, ubeđen je da će i ovaj oblik društva biti prevaziđen kada više ne bude obezbeđivao ono što mu daje i najveću prednost – stalni razvoj “proizvodnih snaga” (odnosno, novih mašina, oruđa, tehnologije i čovekovih znanja i sposobnosti). Ipak, Marks usvaja klasičarsku ideju o vrednosti prema kojoj je vrednost određena radom utrošenim u procesu proizvodnje ali uvodi mnoga preciziranja. Među njih svakako spada i njegova teorija o višku vrednosti kao stvarnom izvoru profita (deo vrednosti koji se proizvede u delu radnog vremena koje prevazilazi vreme potrebno da bi se nadoknadila vrednost sredstava utrošenih za izdržavanje radnika). Iz ovoga sledi i njegova teorija eksploatacije. On smatra da odnosi ljudi povodom proizvodnje određuju i glavne ekonomske kategorije (npr. nadnice i profiti postoje zato što postoje radnici i kapitalisti, što je tipičan odnos za kapitalističko uređenje tj. “kapitalistički način proizvodnje”). Takođe, Marks objašnjava i zašto se dobra u kapitalizmu ne prodaju po vrednosti (pitanje koje nisu do kraja rešili ni Smit ni Rikardo) već se vrednost transformiše u poseban oblik ravnotežne cene koju naziva “cena proizvodnje” i koja u ravnotežnim uslovima donosi svakom vlasniku kapitala jednak profit za jednak kapital. Marks posebno ukazuje na brz razvoj sveta koji donosi kapitalizam, ali istovremeno analizira i krize koje nužno, povremeno nastupaju. U stalnoj pojavi kriza on vidi nesavršenost kapitalizma kao istorijski najmodernijeg “načina proizvodnje” i nukleus njegovog konačnog nestanka u budućnosti. On ukazuje na tendencije tzv. centralizacije i koncentracije (uvećavanja) kapitala i na nastanak multinacionalnih kompanija (fenomene koji vode i svojevrsnom podruštvljavanju rada i proizvodnje u sve većoj meri), naslućuje probleme sa funkcionisanjem finansijskog kapitala i pokreće još niz pitanja koja će zapravo postati aktuelna nekoliko decenija, pa i čitav vek kasnije. Zato se Marks i danas smatra jednim od najboljih analitičara kapitalizma bez čijih se radova često ne mogu razumeti i neki savremeni događaji. Pošto razvoj društva kroz istoriju objašnjava kao stalnu borbu klasa (tako je npr. kapitalizam nastao kroz borbu trgovaca i zanatlija protiv feudalaca, nekad čak u izuzetno krvavim sukobima kakva je bila Francuska revolucija) on predviđa da će se i iz sukoba dve savremene klase – radnika (proletarijata) i kapitalista javiti osnove novog društva. Marks očekuje da će taj novi poredak na putu ka besklasnom društvu započeti prelaznom fazom “diktature proletarijata” tj. novim vidom demokratskog uređenja u kom dominira klasa onih koji rade, a koji se, u kapitalističkim uslovima, nalaze u zavisnom položaju od vlasnika kapitala. Da li će tako i biti
8
ostaje otvoreno pitanje3. No, njegova ideja o otuđenosti rada u kapitalizmu (radnik koji nema sredstava za organizovanje sopstvene proizvodnje mora prodavati svoju radnu snagu da bi stekao sredstva za život) i dalje predstavlja izazovno mesto mnogih socijalnih analiza. Marginalistička revolucija i neoklasična ekonomija Pod pojmom neoklasične ekonomije obično se podrazumeva niz teorijskih pristupa koji još i danas predstavljaju glavni tok ekonomske misli (mainstream economics). Iako se nazivom sugeriše veza sa klasičnom školom mada u jednom inoviranom obliku, može se reći da suštinski, neoklasična ekonomija podrazumeva sasvim novi i “konkurentan” teorijski sistem. Temeljna polazišta neoklasičnog pristupa podrazumevaju sledeće važne pretpostavke: (a) svi učesnici u ekonomskom životu teže da donose racionalne odluke zasnovane na njihovim preferencijama, (b) te odluke svako donosi nezavisno na osnovu potpune dostupnosti svih relevantnih informacija, (c) ključni ekonomski cilj je maksimizacija korisnosti za pojedinca, odnosno, maksimizacija profita za preduzeća. Odmah pada u oči da je u odnosu na klasičnu političku ekonomiju drastično promenjen ugao posmatranja ekonomskih fenomena. Neoklasične ekonomiste ne zanimaju pitanja vezana za objektivnu ili opštu meru vrednosti dobara niti neka skrivena sadržina vidljivih pojava, pa ni proces proizvodnje dobara. Njih zanimaju samo postupci za nalaženje najboljeg (optimalnog) rešenja za problem kako da učesnici na tržištima ostvare maksimum svog cilja koji se zasniva na njihovim, subjektivnim preferencijama. Kako je došlo do ovog preokreta u predmetu ekonomske nauke? U odgovoru na ovo pitanje treba skrenuti pažnju na sledeće bitne okolnosti. Prvo, ovaj preokret povezan je sa tzv. marginalističkom revolucijom. Gotovo istovremeno, na tri različita mesta tri naučnika – u Engleskoj, Viljem Stenli Dževons (William Stanley Jevons, 1840-82), u Austriji, Karl Menger (Carl Menger, 1840-1921) i u Švajcarskoj, Leon Valras (Léon Walras, 1834-1910) objavili su početkom sedamdesetih godina 19. veka svoje radove koji ih svrstavaju u začetnike nove ekonomske teorije. Šta je suština tog novog pristupa ekonomskoj analizi? Za razliku od klasičnih ekonomista u centar pažnje stavljen je pojedinac: on maksimizira korisnost koju ostvaruje svojim ekonomskim transakcijama. Kada će takav pojedinac dostići maksimum korisnosti od bilo kog dobra koje želi da kupi? Odgovor glasi – kada se cena plaćena za neko dobro izjednači sa korisnošću koju će taj pojedinac imati od poslednjeg kupljenog komada tog dobra. Da objasnimo ovu, naizgled komplikovanu, tvrdnju sledećim primerom: ako smo gladni prva kifla nam je jako korisna i nije nam skupa, druga će nas zasititi pa smo i nju spremni da platimo, a da li ćemo uzeti i treću po ceni koju smo zatekli u pekari zavisi od toga koliko cenimo da će nam koristiti ta treća kifla po redu. U stvari, pitaćemo se da li vredi – za korist koju očekujemo – platiti traženu cenu kifle. Ako cenimo da nam ta treća kifla baš i nije 3
Iako je i sam povremeno podlegao revolucionarnoj strasti verujući da je novi poredak na pomolu (o kom, zanimljivo, osim u najopštijim naznakama nikada nije pisao) dosadašnji pokušaji uspostavljanja 'socijalizma' teško bi se mogli označiti istorijski opravdanim u Marksovom smislu reči. Prvo, kapitalizam još uvek uspeva da obezbedi razvoj, njegove krize, izgleda, još nisu fatalne, a socijalističke revolucije su se, bar one autentične, odigrale u zemljama na periferiji razvijenog sveta u kojima je kapitalizam tek nastajao: Rusija sa svim zemljama koje su pripadale tadašnjem velikom carstvu, Kina, Vijetnam, pa i nekadašnja Jugoslavija i Kuba.
9
potrebna tada će nam njena cena postati previsoka i odustaćemo od kupovine. Ako pak, procenjujemo da bi nam i ta kifla prijala i da će nam priuštiti prijatnost koja, po našem sudu, vredi bar koliko i cena kifle, odlučićemo da je kupimo. Tada smo postigli maksimum – posle toga nema smisla da kupujemo kifle: njihova korisnost će za nas postati suviše mala u odnosu na cenu koju treba da platimo; veću korist ćemo imati ako taj novac potrošimo na nešto drugo. Kao što se iz ovog primera vidi takav način rezonovanja je blizak mnogim ljudima. Oni se zaista ovako ili slično ponašaju u svakodnevnom životu. Iako ne mislimo da baš tako radimo, ipak često donosimo odluke imajući u vidu tzv. marginalne ili granične slučajeve (da li da uzmem još jednu kiflu ili ne). To je jedan od razloga koji objašnjava zašto je nova teorija, od svog nastanka, postala tako privlačna. Pored toga, što je druga važna okolnost koja je doprinela njenoj popularnosti, ovakav način rezonovanja se može egzaktno i matematički opisati. Ako smo pritom i izgubili nešto od mogućeg naučnog interesa, na primer, ne znamo koliko kifla objektivno vredi već to svako procenjuje po svom nahođenju, na drugoj strani smo dobili na egzaktnosti – za svačije preferencije moguće je pronaći optimum (najbolji rezultat). To važi i za preduzeća koja maksimizuju profit – ekonomija može da izračuna i da ih pouči šta je za njih najbolje i kada će se ostvariti maksimum profita i to ne u bilo kom slučaju već u konkretnim, datim uslovima u kojima donose odluke. Da sumiramo, marginalistička revolucija je ekonomiju okrenula u pravcu pronalaženja najboljih rešenja u datim, zatečenim okolnostima. Zašto su te okolnosti takve, kakvi se društveni procesi odvijaju iza tog zatečenog stanja, ili činjenica da te zatečene okolnosti stalno doživljavaju neke promene – nisu od interesa za marginaliste. Međutim, u kontekstu vremena u kom je nastao ovaj novi teorijski pristup ima svoje utemeljenje. Krajem 19. veka kapitalistički sistem je učvršćen i sve više podstiče ljude da razmišljaju u kategorijama koristi i profita. Povremene krize samo pojačavaju interes za dostizanje maksimalnih rezultata. Nema sumnje da je novi predmet izučavanja ekonomske nauke odgovarao zahtevima društva u kom je nastao. Pored toga, nova teorija je donosila, naizgled, socijalnu harmoniju. Svi ljudi su samo kupci i prodavci. U njoj nema klasa kao kod klasičara, nema socijalnih sukoba kao kod Marksa, a nova teorija nas uči da takvi sukobi, u najmanju ruku, nisu opravdani. Svako ima jednake informacije, pa samim tim ima jednake mogućnosti da teži maksimumu svojih ciljeva, što vodi zaključku da svakom, na kraju, pripada samo onoliko koliko je sposoban da ostvari. Nema nikakve sumnje da je i ova implikacija teorije bila rado prihvaćena među tadašnjom elitom i da joj je pružala opravdanje u nastojanju da sačuva svoj dominantni položaj. Kada se konačno, 1890. godine pojavila knjiga engleskog ekonomiste Alfreda Maršala (Alfred Marshall, 1842-1924) “Principi ekonomije” moglo se reći da je marginalistička revolucija okončana njenom intelektualnom pobedom. Maršalova knjiga je oformila koherentan sistem novih ekonomskih ideja koje su marginalisti pokrenuli i postavila osnove za dalja istraživanja koja će se odvijati pod imenom neoklasične škole. Da je zaista bila reč o sasvim novom pristupu u istraživanju ekonomskih pojava svedoči i sam Maršal. On je u Principima direktno podvukao razliku između klasične i neoklasične teorije u vezi sa razumevanjem pojma vrednosti – troškovi koji nastaju u proizvodnji (dakle, i utrošeni rad) nisu po njemu izvor vrednosti već njih određuju 10
one “vrednosti” (klasičari bi radije rekli cene) koje nastaju delovanjem ponude i tražnje na tržištima. Sa novom teorijom došlo se i do novog naziva ekonomske nauke. Umesto političke ekonomije usmerene na istraživanje “prirode i uzroka bogatstva” određene privrede, pojavio se novi naziv koji mi prevodimo kao ekonomija (engl. economics) iako bi možda bolje odgovarao izraz ekonomika koji više asocira na stvarni sadržaj nove teorije – ekonomisanje raspoloživim, u datom momentu ograničenim, resursima (a uz to podseća i na nazive drugih naučnih disciplina poput fizike, logike, matematike itd. što je i bila želja neoklasičara). U toj novoj ekonomiji sadržaj se pomerio sa analize cele privrede i međuzavisnosti pojedinaca koji u njoj deluju na analizu samostalnog ponašanja svakog pojedinca. Sa druge strane, pažnja se okrenula od proizvodnje dobara ka razmeni i zatim, raspodeli dobara na tržištima. Od stare klasične škole zadržan je uglavnom samo princip laissez-faire-a ili ideja o “nevidljivoj ruci” koja privredu uvek vodi ka ravnoteži i najboljoj ostvarivoj dobrobiti u datim okolnostima.
IZV Alfred Maršal Alfred Maršal je rođen u Bermondziju, delu južnog Londona (1842). Studirao je matematiku na Univerzitetu u Kembridžu, gde je postao i nastavnik 1868. kada počinje da se usavršava u oblasti političke ekonomije. Zbog ženidbe (1877) se povlači sa Kembridža (na kom je tada vladalo pravilo celibata) i odlazi na Univerzitet u Bristolu. Predavao je kratko i u Oksfordu da bi se konačno vratio u Kembridž (1884). Bio je opsesivna i pomalo sitničava osoba pa stoga nije bio baš viđen da se bavi raznim univerzitetskim poslovima i funkcijama. Jedina akcija u kojoj je žustro učestvovao bila je osporavanje prava ženskim studentima da dobijaju diplome sa Kembridža. Nije bio čovek koji ulazi u konflikte, nerado je javno nastupao i kao ličnost je bio prilično nefleksibilan pa se smatra da zato nije nikada bio na visokim javnim funkcijama, mada je predstavljao vodeće ekonomsko ime u Britaniji dugo vremena. Penzionisao se 1908, a umro je u svojoj kući u Kembridžu u 82. godini. Biblioteka na Ekonomskom fakultetu u Kembridžu nosi njegovo ime.
Maršalova biblioteka Ekonomskog fakulteta u Kembridžu
Razvoj ekonomije u 20. veku Nastanak nove škole ekonomske misli i novih sadržaja u razvoju ekonomske nauke uprkos njenoj velikoj nadmoći kada su, na primer, nastavni programi ekonomije u pitanju, nije sputao polemike inspirisane klasičnom tradicijom. Pokazaće se tokom razvoja nauke u 20. veku da i klasična škola može dovesti do vrlo važnih čak i fundamentalno relevantnijih rezultata od svoje neoklasične sledbenice. Osim toga dalji razvoj sveta i kapitalizma otvoriće još dosta pitanja na koje neoklasična teorija nije uvek bila sposobna da pruži zadovoljavajuće odgovore. To ne predstavlja nikakvo posebno iznenađenje. Teorije su obično tačne ali razne teorije često – čak i kada žele da konkurišu jedne drugima – daju odgovore na različita, ponekad i vrlo različita pitanja. Zato ekonomisti koji žele da se ozbiljnije bave svojom profesijom bilo na praktičan ili na teorijski način treba da se upoznaju sa različitim ponekad i suprotstavljenim nalazima, kako bi 11
sebi omogućili da problem sa kojim su suočeni razumeju sa više pouzdanja i da ga sagledaju sa više mogućih aspekata. Da nije tako nauka bi stagnirala, a mnogi problemi bi ostali nerešeni. Razvoj ekonomije u 20. veku u značajnoj meri potvrđuje ovakav zaključak. Pojava velike ekonomske krize tridesetih godina prošlog veka donela je naglo i iznenadno urušavanje privreda širom sveta počevši od SAD. Nezaposlenost je brzo rasla, cene poljoprivrednih proizvoda padale, industrija prestajala da radi. Pokazalo se da su neke pretpostavke važeće ekonomske teorije bile nerealistične. U takvim uslovima javila se potreba da se teorija značajnije koriguje. Podstaknut događajima oko sebe, britanski ekonomista Džon Majnard Kejnz (John Maynard Keynes, 1883-1946), postavlja novu teoriju. Ona se zasniva na dva bitna zaključka: prvo, neoklasični mehanizmi ne vode nužno potpunoj zaposlenosti što je, očigledno, problem ako su proizvodni resursi ionako ograničeni; zbog toga, drugo, u slučaju nepotpune zaposlenosti država mora da interveniše tako što će svojom povećanom potrošnjom (npr. izgradnjom puteva ili elektrana) nadomestiti pad koji je nastao kao posledica nezaposlenosti. Uprošćeno rečeno to je značilo da ako radnici gube posao i ne mogu da kupuju dobra koja su ranije svojom platom mogli da kupe, to smanjuje prodaju pa prihod preduzeća opada što potom, izaziva pad proizvodnje i dalji pad zaposlenosti. Država to može i mora da predupredi: ona treba da svojom povećanom potrošnjom poveća tražnju za dobrima, što će izazvati rast proizvodnje i veću tražnju za radom, pa će se zaposlenost povećati i privreda vratiti u ravnotežu. Ključni obrt u odnosu na neoklasično razumevanje privrede je u aktiviranju jednog novog aktera – države koja, u neoklasičnom sistemu individualnih odluka i spontanih ishoda, ne sudeluje kao aktivni činilac. Ovakav nalaz imao je velikog uticaja na dalji razvoj ekonomske nauke. Posle nekoliko decenija apsolutne dominacije, neoklasično učenje je podvrgnuto proverama, preispitivanju i reviziji. Time je otvoren prostor za formulisanje mnogih novih ideja, a značajno je promenjena i praksa i politika države u odnosu na privredni život. Pored toga ekonomska nauka se postepeno razdvojila i specijalizovala kroz dve odvojene discipline: mikroekonomiju koja istražuje tržišta i ponašanje ekonomskih aktera na njima i makroekonomiju koja se bavi fenomenima koji se odnose na celu privredu (zaposlenost, ukupan proizvod ili dohodak privrede itd). Pošto su pitanja koja je pokrenuo Kejnz bila uglavnom makroekonomskog karaktera pokušavalo se da se njegovi pogledi ipak nekako dovedu u vezu sa neoklasičnom zaostavštinom, a koja bi se primarno odnosila na mikroekonomske probleme. U tom je prednjačio istaknuti američki ekonomista Pol Samjuelson (Paul Samuelson, 1915-2009) nastojeći da ostvari tzv. veliku sintezu. Iako je na tom tragu napisao veliki broj radova i možda jedan od najviše korišćenih udžbenika prošlog veka, pokazalo se da je takva sinteza teško ostvarljiva – dve teorije su se suštinski razlikovale. Ovde svakako treba spomenuti i jednu veoma osobenu i nipošto malu grupu naučnika okupljenih oko Džoane Robinson (Joan Robinson, 1903-83) i posebno oko Pjera Srafe (Piero Sraffa, 1898-1983) u Engleskoj. Dž. Robinson je primarno sledila Kejnzove ideje ali je krajem 1950-ih, i tokom 1960-ih uzela značajno učešće i u raspravama koje su se posebno rasplamsale posle objavljivanja knjige P. Srafe pod naslovom “Proizvodnja robe pomoću robe” (1960). U knjizi je Srafa matematički rigorozno, preispitivao nalaze klasične škole o radnoj vrednosti (naročito Rikardove rezultate). Potvrđujući njihov značaj i unapredivši klasične nalaze pokazao je da 12
neoklasična teorija pati od nekoliko ozbiljnih logičkih nekonzistentnosti (tzv. Kembrička kontroverza). Njegov rad i radovi koji su usledili tokom narednih dvadesetak godina predstavljaju najznačajniji teorijsko-metodološki doprinos tradiciji i pitanjima klasične političke ekonomije u 20. veku. U brojnim polemikama koje su se vodile potvrđene su neoklasične nepreciznosti i kontroverze ali se ta teorija ipak održala iako otada samo, kao aproksimacija (približni opis) stvarnih pojava. Međutim, neoklasičari se nisu predavali pred novim izazovima. Pokazalo se da ni Kejnzov sistem ne može uvek da reši sve probleme koji mogu nastati u kapitalističkim privredama. Tako je tokom 1970-ih godina, posle tzv. naftne krize, kada su zemlje proizvođači nafte naglo podigle cene sirove nafte na svetskom tržištu, zapaženo da stagnacija u privredi ne može biti prevaziđena standardnim kejnzovskim lekovima. To je dalo povoda da nastanu neke nove doktrine koje su se ponovo naslonile na osnovne poglede neoklasične teorije. Potvrdilo se staro pravilo – teorije su uglavnom tačne ali ne daju obavezno odgovore na ista pitanja. U tom sklopu naročito se afirmisala jedna škola – monetarizam – koju je predvodio američki ekonomista Milton Fridman (Milton Friedman, 1912-2006). Njegova ključna ideja je bila da državna intervencija, pogotovo ako je izvedena pomoću dodatne količine novca, ne rešava problem. Naprotiv, to dovodi do rasta svih cena, a sa druge strane ljudi počinju da se sve više ponašaju neracionalno jer očekuju da će država da popravi nastale greške. Tokom 1980-ih ova škola mišljenja ostvarila je veliki uticaj pa je i sam Fridman bio savetnik tadašnjeg američkog predsednika, inače nekadašnjeg filmskog glumca, Ronalda Regana koji je propagirao potpunu slobodu tržišta i što manju ulogu države. U njegovo vreme će na neoklasičnoj tradiciji nastati i tzv. ekonomija ponude (o kojoj ćemo ponešto saznati malo kasnije). Paralelno sa monetarizmom razvila se i tzv. nova klasična makroekonomija kao neoklasični odgovor Kejnzu. Ona će ponovo, ovoga puta u makroekonomiju, uvesti u centar pažnje analizu ponašanja pojedinaca (tzv. racionalna očekivanja) umesto direktne analize veličina karakterističnih za stanje u celoj privredi. Odgovor na ove ideje je brzo stigao. Pojavili su se tzv. novi kejnzovci (kod nas je više odomaćen anglicizam – kejnzijanci) koji su predstavljali veliku grupu autora spremnu da uvaži glavne mikroekonomske rezultate neoklasične teorije, ali suprotstavljenu ideji da se makroekonomski problemi mogu rešiti samo na spontani način. Zašto? Najpre zbog toga što su oni uspeli da pokažu da, suprotno teorijskom modelu neoklasične škole, tržišta nisu perfektni mehanizmi već često mogu da dožive neuspeh. Kod tržišnog neuspeha nužna je intervencija da bi se sprečili gubici po društvo. Tako se pokazalo da je i jedna od važnih pretpostavki neoklasične ekonomije da su svi jednako informisani prilično restriktivna – postoji mnogo situacija kada su informacije asimetrične (jedan čuveni primer predstavlja kupovina i prodaja polovnih automobila: kada kupujete polovan auto vi ne znate da li je on dobar ili nije pa ste spremni da ga platite manje i kad izgleda da je u dobrom stanju jer očekujete da dobijete “krš”; dakle, ne raspolažete potpunom informacijom). Takođe se pokazalo da se cene ne prilagođavaju dovoljno brzo promenama ponude ili tražnje. Naprotiv, u stvarnom životu cene su rigidne, uostalom kao i plate, ali to će biti izazovna tema za one koji najpre savladaju kurs Osnova ekonomije.
13
Novo-kejnzovska struja ekonomske teorije predstavlja danas, verovatno, najuticajniju grupu ekonomista. Među njima se nalaze mnoga istaknuta imena savremene ekonomije kao što su Džozef Stiglic (Joseph Stiglitz, 1943), Olivije Blanšar (Olivier Blanchard, 1948), Pol Krugman (Paul Krugman, 1953), David Romer (1958) i njegov kum i autor jednog od prvih udžbenika koje student Ekonomskog fakulteta u Beogradu dobije u ruke – Gregori Mankju (Gregory Mankiw, 1958), kao i mnogi drugi sa čijim će se radovima ili teorijskim doprinosima studenti sretati tokom svog školovanja. Uticaj ovih ekonomista je naročito ojačao povodom dva savremena događaja. Prvo, tokom procesa tranzicije (prelaska iz netržišne u tržišnu privredu) u istočnoevropskim zemljama i zemljama nastalim iz bivšeg Sovjetskog Saveza, pokazalo se da programi tranzicije napisani rukom koju je pretežno vodila neoklasična misao ne daju ni onoliko dobre, a ni toliko brze rezultate kako se to objašnjavalo na početku ovog procesa. Drugo, kriza koja je nastupila tokom 2008-09. godine, pokazala je (još jednom) da efekti potpuno slobodnog dejstva tržišta i “racionalnog ponašanja” pojedinaca ne vode uvek rastu opšte dobrobiti. Ovaj kratki pregled koji govori o nekim važnim idejama za nastanak i razvoj ekonomije kao nauke treba da pokaže čitaocu koliko je ekonomija dinamična nauka, koliko zanimljivih problema susreće i rešava, a da pritom mnogi odgovori još nisu konačno uobličeni. Zato je izbor studija ekonomije dobar izbor na kome studenta čekaju mnoga zanimljiva i uzbudljiva saznanja. REZIME -
Ekonomija je društvena nauka koja izučava zakonitosti u ekonomskoj oblasti života ljudi, odnosno zakone koji uređuju proces privređivanja i odnose ljudi unutar njega.
-
Prve ideje o tome šta i kako uređuje ekonomski život sežu u daleku prošlost, u vreme starih civilizacija, ali je kao posebna nauka ekonomija relativno mlada. Najčešće se njen razvoj vezuje za kraj 18. i početak 19. veka, tj. za vreme razvoja jednog, tada novog, oblika društva koji nas još uvek okružuje – kapitalizma
-
Počeci ekonomske nauke nalaze se u prvim detaljnije obrazloženim teorijama kao što su merkantilizam, fiziokratizam i radovi V. Petija.
-
Nastanak ekonomije kao posebne discipline vezuje se za Adama Smita i njegovo delo “Bogatstvo naroda” objavljeno 1776. godine, odnosno, za nastanak klasične političke ekonomije.
-
Klasična politička ekonomija istražuje proces proizvodnje kao izvor bogatstva, odnosno, mesto gde nastaje vrednost proizvedenih dobara. Vrednost dobara u klasičnoj teoriji određena je radom utrošenim za njihovu proizvodnju.
-
Marks usvaja teoriju radne vrednosti ali uvodi nov metod analize iz koje sledi da je kapitalizam jedna faza razvoja čovečanstva i da ne predstavlja konačan oblik društva. Kroz kritku klasične teorije, on precizira njene nalaze, ukazuje na krize u kapitalizmu i daje potpuniju sliku njegovog funkcionisanja.
-
Krajem 19. veka dolazi do tzv. marginalističke revolucije i formiranja neoklasične teorije. Ona polazi od toga da svaki pojedinac na bazi svojih preferencija maksimizuje korisnost, a preduzeća maksimizuju profit. Stoga ona najviše pažnje poklanja razmeni dobara i ponašanju pojedinaca.
-
Velika ekonomska kriza 30-ih godina 20. veka je pokazala da neoklasični zaključci ne važe u svakom slučaju. Kejnz je uveo u teoriju novog aktera u upravljanju ekonomskim tokovima – državu koja treba da aktivno deluje protiv nezaposlenosti.
14
-
Posle Kejnza ekonomija se diversifikuje na dve discipline. Mikroekonomija istražuje tržišta i ponašanje ekonomskih aktera na njima. Makroekonomija se bavi celinom privrede i veličinama karakterističnim za celu privredu.
-
Dvadeseti vek obeležavaju mnogi novi nalazi i pravci ekonomske nauke. U naše vreme najuticajniju grupu čine novi kejnzovci koji, uz uvažavanje mikroekonomskih nalaza neoklasične teorije, ukazuju da tržišta ne funkcionišu savršeno već da su podložna neuspesima koji zahtevaju intervenciju.
KLJUČNI POJMOVI Ekonomija Merkantilizam Fiziokratizam Lese-fer (laissez-faire) Klasična politička ekonomija
Marksova ekonomija Marginalistička revolucija Neoklasična ekonomija Kejnzova teorija Makroekonomija
Mikroekonomija Monetarizam Novi kejnzovci
PITANJA ZA OBNAVLJANJE GRADIVA 1. 2. 3. 4. 5.
Kakvo je poreklo reči ekonomija? A politička ekonomija? Kako bi ste objasnili ove pojmove Šta čini suštinu teorije merkantilista? Šta čini suštinu ideje fiziokrata? Šta je zanimalo Viljema Petija? U čemi klasična politička ekonomija vidi poreklo bogatstva jedne zajednice? Šta čini objektivnu meru vrednosti u toj teoriji?
6.
Zašto Marks kritikuje klasičnu političku ekonomiju? A šta od nje prihvata? 7. Koju novu ideju donosi marginalistička revolucija? 8. Na šta ukazuje Kejnz? 9. Čime se bavio Srafa? 10. Objasnite šta je doprinelo da novi kejnzovci danas imaju najveći uticaj u ekonomiji?
15
