UVODNI DEO P R E D M E T , RAZVOJ I M E T O D E PSIHOLOGIJE
O R G A N S I C I OSNOVI P S I H I Č K O G ŽIVOTA
R A Z V I T A K P S I H I Č K O G ŽIVOTA
C/ A^dts.
P R E D M E T , RAZVOJ I M E T O D E PSIHOLOGIJE
Predmet psihologije V
I
Staproucavapsihologija Kakavje svet oko nas, iz čega je sastavljen i kako se razvija i menja proučavaju različite p r i r o d n e i društvene nauke. O n e proučavaju objektivnu stvarnost. Kakvi doživljaji postoje, kako se javljaju i teku, šta im je osnova i kako se manifestuju proučava psiliologija. Ona proučava psihičku stvarnost ili psihički život. Psihički život čine psiliički procesi i psiKičke osobine. Psihički procesi kod Ijudi mogu biti intelektualni procesi, kao što su opažanje, učenje, pamćenje i mišljenje; mogu biti emocionalni prpcesi ili osecanja; mogu biti konativni ili voljni procesi kao što su m o t i v a d j k ivoljne radnje. Pod psihičkim osobinama podrazumevamo relativno trajhe osobine pojedinaca, kao što su navike, sposobnosti, temperamenat, potrebe, iilteresi, i druge osobine ličnosti, Svi mi i bez posebnog poznavanja psihologije znamo dosta o psihičkom životu Ijudi.To znamo i na osnovu sopstvenog iskustva i na osnovu toga što smo doznali od drugih. 1 bez poznavanja psihološke nauke o zakohitostima psihičkog života z n a m o mnogo više nego što bismo znali o fizičkim i hemijskim zakonitostima bez poznavanja fizike i hemije. M e d u t i m , često postoje o zakonitostima psihičkog života Ijudi opšteraširena shvatanja koja nisu tačna ili koja su možda tačna, aii nisu proverena, Raširena su na primer shvatanja da su genijalni ljudi redovno nastrani ljudi; da samo kod Ijudskih bića a ne i kod životinja postoje procesi mišljenja; da oni koji brzo uče brzo i zaboravljaju. A nijedno od ovih shvatanja nije tačno. Z a t o treba naglasiti da psihologija nije opšte shvatanje o psihičkom životu, jer takvo opšte shvatanje nije sistematizovano znanje, prikupljeno na osnovu ispitivanja i proveravanja. Psihologija kao nauka razlikuje se od takvih opštih
I
7
shvatanja o psihičkom životu upravo po tome što ona proverava naučnim postupkom da li su tashvatanja tačna ili nisu i prihvata kao deo psihološke nauke samo ono što je ispitivano i proveravano. Kao što psihoioška nauka nije istovetha sa opštim shvatanjem o psihičkom životu ljudi, isto tako ona nije ni prikazivanje psihičkog života pojedinih iičnosti u umetničkim delima, kalc\ro nalazimo, na primcr, u psihološkim romanima Dostojevskog, Balzaka ili Andrida. I prikazivanje psihičkog života u umetničkim delima, kao i opšte shvatanje o psihičkom životu, može poslužiti kao koristan izvor i podsticaj za naučno prouČavanje psihičkog života, Ali ni jedno ni drugo nisu nauka. Prikazivanje psihičkog života u umetničkim delima> iako je često veoma živo i ubedljivo, obično je jednostrano, a nikad nijeutvrđena njegova opšta v r e d n o s t j e r tektreba ispitivati i proveravati koliko su odlike psihičkog života prikazane u nekom umetničkom delu karakteristike koje važeza ijude uopšte. Naučna psihoiogija nije ni umešnost u opliodenju sa ljudima, iako je za ophodenje sa drugim ljudima korisno psihološko znanje. A nije takođe ni filozofsko razmatranjeo prirodi psihičkog procesa, o čoveku i njegovim osobinama. Ako želimo da potpunije odredimo šta proučava psihologija kao nauka, treba da kažemo i na kakvim vrstama pojava psihologija proučava svoj predmet i na koji način. Psihologija proučava psihički život izučavajući dve vrste pojava. Pre svega, to su postupci i reakcije pojedinaca koje mogu opažati ostali ljudi. Zato možemo reći da psihologija proučava svoje probleme, pre svega, na osnovu spoljnjeg ponašanja. Psihički procesi kod životinja mogu se proučavati samo na osnovu takvog objektivno manifcstovanog ponašanja. O psihičkom životu ljudi možemo da sa2najemp i na drugi n a č i n . M o ž e m o da doznamo i na osnovu neposrednog iskustva kojc imamo mi sami i koje imaju drugi ljudi o svojim doživljajima. Psihički procesi su, naime, uvek doživljaji i o njima možemo da saznajemo t neposredno, a ne samo na osnovu posmatranja objektivnog ponašanja ljudi. Z a t o možemo reći da psthologija proučava psihički život ne sarno na osnovu ponašanja, koje je moguće objektivno posmatrati, nego i na osnovu neposrednog iskustva koje mi sami imamo ili o kome nam drugt Ijudi saopštavaju. Psihologiju kao svaku nauku, karakteriše izučavanje pojava prema ut\ndenim posnipcima: naučnim metodama i tehnikania, lcao i povezivanje novih saznanja sa već stečenim saznanjima. Posebna je lcarakteristika psiho-
8
logije, kao i ostalih empirijsldh nauka, da ona svoje zaključke izvodi na osnovu brižljivog prikupljanja i proveravanja činjenica. Upravo po tim karakteristikama psihologija se kao nauka razlikuje od opšteg shvatanja o psihičldm pojavama, od prikazivanja psihičkogživotau umetničkim deltma, od umešnosti u ophodenju sa drugim ljudima i od filozofskog razmatranja psihičkih pojava, M o ž e m o psihologiju defmisati kao sistematsko i z u č a v a n j e p s i h i č k o g ž i votaljudi iživotinja, a naosnovu naučnogproučavanjaobjektivnogpon a š a n j a i n e p o s r e d n o g i s k u s t v a . Ovakvim odredenjem psihologije naglašavamo nekoliko činjenica: 1) da nije svako interesovanje za psihički život i svako prikazivanje psihičkih pojava naučna psihologija, nego samo ono proučavanje koje se vrsi odredenim naučnim postupcima i koje je sistematsko, 2) da je predmet izučavanja psihologije psihološki životljudi i životinja, 3) da psihologija izučava psihički život, pre svega, na osnovu objektivnog ponašanja koje mogu dazapažaju istovremeno mnogi ljudi, a kod Ijudi i na osnovu njihovog neposrednog znanja o sopstvenim doživljajima.
Teorijski ipraktični zadatak i znacajpsihologijc Z a d a t a k je psihologije proučavanje zakonitosti psihičkog života čoveka i drugih živih bića. Cesto se razlikuju tporijski i praktični zadatak psihologije. Teorijski zadatak psihologije sastojao bi se u upoznavanju karakteristilca i zakonitosd psihičkog života. Cilj je teorijskog istraživanja u psihologiji u p o z n a t i i razumeti j e d a n deo stvarnosti - psihičku stvarnost. Psihologija treba da odgovori, kao što vele neki psiholozi, na tri pitanja. N a pitanje: „Sta?" - tj. ona treba da što potpunije prikaže i opiše psihičke pojavc; na pitanje: ,,Kako?" - tj. da pokaže kako se odvijaju psihički proccsi i kako se formiraju psihicke osobine, i na pitanje „Zašto?" — tj . da otkriva uzroke pojedinih psihičkih pojava i objasni postupke i deiovanje Ijudi. Praktični zadatak psihologije sastoji se u primenjivanju rezuitata psihološldh istraživanja radi što uspešnijeg obavljanja različidh ljudsldh d e k t n o sti.Tako, na primer, rezultati psiholoških istraživanja primenjuju se za što uspešnije organizovanje rada u industriji ili za što uspešniji nastavni i vaspitni rad, ili za otklanjanje psihičkih smetnji Ijudi, koje im otežavaju obavljanje poslova i odnose sa drugim Ijudima.
Kao što možemo govoriti o teorijskim i praktičnim zadacima psihologije, možemo govoriti i o njenom teorijskom i prakdčnom značaju. Njen teorijskiznačaj je u tome što nam otkriva novo i daje saznanje o jednom de- " lu stvarnosti: o psihičkim pojavama ili o psihičkoj stvarnosti. Ova saznanja imaju vrednost i sama po sebi jer proširuju Ijudsko znanje, ali su od značaja i za druge nauke, a pre svega za društvene, to jest za nauke koje ' proučavaju neke vidove ponašanja Ijudi ili rezultate toga ponašanja. Pružajući obaveštenja o psihičkom životu, a posebno o procesima opažanja, mišljenja i motivacije, psihologija pruža korisne podatke za rešavanje mnogih problema kojima se društvene nauke bave. Praktičniznačaj psihologije ogleda se u koristi o d p r i m e n e r e z u l t a t a psihološldh istraživanja, Pri radu u fabrici ona može pomoći da se ostvare bolji odnosi medu ljudima i da se podigne produkrivnost rada. Vaspitačim a može koristiti psihološko znanje u nalaženju što pogodnijih načina razvijanja pozitivnih osobina kod vaspitanika 1 šro uspešnijeg posmplca u prenošenju znanja. Slično, u mnogim drugim obiastima ljudske aktivnosti psihologija može predstavljad pomoć u njihovom što boljem obavljanju.
Razvitak psihologije Dvaperioda u
razvitkupsihologije
Z a psihološke probleme Ijudi sc intcresuju odavno. Z a r o j c i period razvitka psihologijc vtoma dug period. Mogli bismo reći da je ro period koji traje od pojavc čoveka i od početka njegovog razmišljanja o sebi i drugim ljudima. U razvitku psihologije m o z e m o razLkovati dva razdoblja. P r v o r a z d o b l j e zahvata period o d p o ć e t k a interesovanja za psihićkepojave p a d o s r e d i n e X l X v e k a , kada se psihologija f o r m i r a kao samoscalna nauka, dok drugo rraje o d s r e d i n e X I X veka pa do danas, D o s r e d i n e X I X velca o pojedinim psihoJoškim p r o b l e m i m a iznose svoja razmarranja. pre svega, fdozofi, a u okviru izlaganja svojih f d o z o f s k i h sistema. Do coga vremena se c psihićkom životu iznose uopštavanja i tvrdnje %'iše n a osnovu zamišljanja nego na osnovu-sistematskogposmatranja i istraživanja. N e p o s t o j e u rom razdoblju utvrdent postupci prema kojima bi se psihičke pojave istraživale, ntti sc psihološka problematika odvaji od ostaJog f d o z o f s k o g lazmutranja. Ipak su p o j e d i n i f d o z o f i iznoseći svoja shvatanja c psihičkom životu dali važan doprinos poznavanju psihičkog života i uticali na razvitafc psihološke nauke.
O d velikog broja misiilaca koji su u svojim filozofskim deiima prikazivaii psihički život i
iznosili svoja shvatanja o zakonitostima psihičkogiivota Ijudi, naročito suznačajni Platon i Aristotel u starom veku, a u novom veku Dekart, engleski filozofi empiristi L o k i H j u m i u novije vreme filozofi egzistencijalisti.
Psihologija kao samostalna nauka S r e d i n o m X I X veka pojedini naučnici, pre svega. ftzičari i fiziolozi, poćinju egzaktnijtm m e t o d a m a , a posebno vrseci eksperimente, da ispituju i psihološke pojave - kao što su do tada već ispitivane pojave iz oblasti fizike, hemije i ftziologije. Tako fiziolog Veber ( £ . H . W e b e r ) Lspituje koliko intenzivne moraju btti draži, to jest različiti fizičko-hemtjski procesi, da bi č o v e k i m a o oset (to jest da ih čovekvidi, čuje ili oseti pojedinim čulima) i koliko trcba pojačati intenzitćt draži da bi čovek primetio to pojačanje; Veberova istraživanja produžuje i razvija fizičar i matematičar Fehner (G. Fechner) čija je posebna zasluga š t a u t v r d u j e p o s t u p k e za merenje odnosa izmedu draži i oseta i tako postavlja precizne psihofizičke metode koje se i danas koriste. I veliki broj drugih istraživača - H e l m h o l c ( H . HehnhoLtz), Sečenov, Gaicon (F. G a l t o n ) i drugi - sredinom 19. veka pristupaju sis t e m a t s k o m i eksperimentalnom istraživanju psiholoških problema. Posebna je zasluga V u r t t a ( W . W u n d t ) , koji je takode bio fiziolog, za razvitak pšihologtje. O n 1879. godine osniva prvu laboratoriju z a eksperimentalna psihološka istraživanja L sam daje značajan prilog upoznavanju psihologije oseta. R a d o m ovih istraživača f o r m i r a s e p s i h o l o g i j a kao s a m o s t a i n a e m p i r i j s k a n a u k a . O n a p o č i n j e sa sistematskim istraživanjem oseta, ali uskoro prelazi naistraživanje i složenijih psihičkih pojava: pamćenja i učenja, mišljenja, osećanja 1 voijnih doživljaja. Broj istraživača i rezultati istraživanja naglo rastu u m n o g i m z e m l j a m a , U Nemačkoj su, pored Vunta, vciike zasiuge z a razvitak psihologije i m a l i r E b i n g h a u s (H, E b b i n g h a u s ) , Štern ( W . Stern), Verthajmer ( M . W e r t h e i m e r ) i drugi.'U VeLikoj Britaniji'ističu se svojim dop r i n o s o m raz\'itku psihologije Spirmar\ ( C . Spear-man),;EveILng. (F. Aveiing), B a r d e t ' (F. C . Bardett), Vernon (P, E . Vernon), A j z e n k ( H . J. Eysenck) i drugi. U Francuskoj je za razvitak psihologije naročito zaslužan.Bine (A. Binet), a pored njega Ribo (T. Ribot), Ž a n e (T, Janet) i Đ i m a (G. D u m m a ) , a u novije doba Valon ( H . WaIlon) i naročito Pjeron ( H . Pieron). U Švajcarskoj Klapared ( E . Claparede) i Pijaže ( j . Piaget). U Rusiji su za razvitak psihologije bila vrlo značajna istraživanja Sečenova, Lćoja su produžili i razvili Pavlov, Behtjerev i mnogobrojni sovjetski psiholozi, kao što su Vigotski,Leontjev, Lurija,Tjeplov i drugi. O d k r a j a X I X veka n'agio (intcnzivno) se tazvijapsihologija u SAD,, g d e danas postoji najveći broj psiholoskih instituta i.radi najvećt broj psihologa. I z t o g velilcog broja m o g u se p o s e b n o p o m e n u t i kao osnivaći američke psihologije: D ž e m s { W . James), Kate! (R, CatteLl), T i č e n e r ( E . B . T i t c h e n e r ) , T o r n d a j k ( E . L . T h o r n d i k e ) kao i istraživači koji su posle njih z n a t n o doprineii razvitlcu psihologije: Vudvort (R, S, W o o d w o r t h ) , Hal (C. S. Plall), T o i m a n ( E . C . T o l m a n ) , Terston (L. L . T h u r s t o n e ) , S k i n e r (B. F. Skinner), Levin (K. L e w i n ) , O l p o r t ( G . W , Allport) i drugi. 1 kod nas
su se psihološkim pitanjima do krajaXDC.veka baviii prveiistveno filozoft. Početkom XX
veka počlnje se (L na ovim prostorima) razvijati empirijska psihologija, Sistematsb psihološka istraživanja počinju sa osnivanjem posebnih katedri za psihologiju na fdozofskira fakultetima u Beogradu i Zagrebu. U Zagrebu psihološku katedru osniva profesor Ram i r o Bujas, a u Beogradu profesor Borislav Stevanović. Z a razvitak psihoiogije u Sloveniji veoma je zasiužan profesor Mjbailo Rostohar. N j i h o v i m radom i nastojanjem počinje se L na oim prostorima razvijati naučna psihoiogija.
Gran e psihologije Iako je relativno kasno postala samostalna nanka, psihologija se veoma brzo razvijala. U olcviru psihološke nauke stvaraju se posebne naučne discipline za izučavanje pojedinih grupa psihičkih pojava, tako daje danas opravdanije govoriti o psihološkim naukama n e g o o psihologiji kao jednoj naučnoj disciplini. Postoji veliki broj teorijskih i primenjenih psiholoških disciplina. Neke od važnijih t^orijskiiipsihološkihdisciplina jesu; O p š t a i l i generalnapsihologija, koja proučava osnovne psihičke funkcije normalnog odraslog čoveka. Kao delovi ove psihološke discipline, koji se razvijaju već u samostalne grane, mogu se pomenuti: psihologija opažanja, motivacije, emocija, učenja i pamćenja, mišljenja i psihologija ličnosti. Fiziološka psiliologija, koja proučava zavisnost psihičkih pojava od organskih osnova, kao što su nervni sistem, endokrini. sistern, čuini organi i organizam u celini. / Razvojna ili genetička psihologija, koja se bavi proučavanjem razvitka psihičkog života. O n a proucava filogenetski razvitak, to jest razvitak psihičkog života kod živih bića u toku njihove evolucije, kao i ontogenetski razvitak, to jest razvitak psihičkog života kod čoveka od njegovog rodenja do starosti. Cesto se pod razvojnom psihologijom podrazumeva samo proučavanje ontogenetskog razvitka psihičkog života. Prema tome koji period u toku ontogenetskograzvitka psihičkog života proučava, razvojna psihologija se deli na psihoiogiju detinjstva, psihoiogiju mladalačkog doba, psi™ hologiju zrelog doba i psihologiju staračkog doba, Socijalna psihologija, koja se bavi proučavanjem ponašanja pojedinaca i grupa u vezi sa socijalnom sredinom. O n a proučava uticaj socijalnih faktora na psihičke fiinkcije Ijudi i na ličnost u celini, zatim ponašanje poje-
12
dinaca u drustvenim siruacijama, lcao i ulogu psihičkih faktora u socijaln o m zbivanju. Pitanja kojima se socijalna psihologija posebno bavi jesu: socijalizacija Ijudske jediake, formiranje i razvoj socijalnih motiva Čoveica, .opažanje i ocenjivanje drugih osoba, proučavanjeponašanja ljudi u grupi i izučavanje socijainih stavova. Psihometrija, koja se bavi pitanjem merenja psihičkih procesa i osobina. Najrazvijeniji deo psihometrije jeste testiranje, a posebno testiranje opšte intelektualne sposobnosti ili inteiigencije. Izmedu velikog broja p r i m e n j e n i h psiholoških disciplina mogu se pomenuti sledeće discipline: Pedagoška psihologija, koja proučava psihološku stranu vaspitanja i obrazovanja. Prvenstveno proučava, u vezi sa vaspitanjem i obrazovanjem,psihičke pojave koje su od bitnog značaja za uspešno obavljanje pedagoške delatnosti, a to su procesi motivacije i učenja. Psiliologijarada, koja proučava zavisnost uspeha u radu od različitih psihičkih faktora, kao i uticaj pojedinih vrsta poslova i radnih uslova na psihički život onih koji rade. Najrazvijeniji deo psihologije rada jeste industrijska psihologija, koja se bavi psihološkim pitanjima rada u industriji. M e n t a l n a h i g i j e n a , koja predstavlja primenu psihološldh saznanja na čuvanje duševnog zdravlja i ukazuje na mere koje treba preduzeti da se izbegnu duševni poremećaji, da se pomogne snalaženju Ijudi u raznim teškodama i razvije njihova umešnost da održavaju Skladne odnose sa drugim osobama. Kliničlcapsihologija bavi se psihičkim smetnjama i tegobama ljudi pri njihovom radu i u njihovim odnosima sa drugim osobama: utvrdivanjem njihove prirode, uzroka i njihovim otklanjanjem. Veliki jebroj stručnjaka angažovan u tri oblasti aktivnosti ldiničldh psihologa: izučavanju pojava, dijagnosnci stanja i terapiji. K a o grane primenjene psihologije javlja se više psiholoških disciplina koje se bave savetovanjem kako da se usposcave dobri odnosi sa drugim osobama i što uspešnije obavijaju razne delatnosti. Skolska p s i h o l o g i j a pomaže u nalaženjuboljih načina organizovanja nastave i u rešavanju iičnih telkoća učenika. Profesionalna orijentacija pomaže, koristeći psihološka znanja i instrumente, pri tražcnju zanimanja u skladu sa sposobnosuma i interesovanjima. Profesionalna selekcija vrši izbor za odredeni posao onth za koje seoće-
kuje da ćc ga najbolje obavljati Postoje grane primenjene psihologije koje se bave psihološkim piranjima u vezi sa saobraćajem, sa poslovanjem i rrgovinom, sa propagandom i reklamom. U načeiu psihologija se moie korisno primcnju r ati svuda gde ljudi zajedno žive irade.
Vaznijipsiboloskipravci Psihologija počinje nagio da napredujc od trenutka kada se umesro siobodnog razmatranja i izvodenja opštih postavki iz nedovoljnogbroja nedovoljno proverenih podacaka pristupa siBtematskom posmatranju psihičkili pojava, a pre svega eksperimentima. Orijentacija na empirijsko istraživanje ne znaČi, medutim, da se psihologija odrelda nastojanja da nade opšta objašnjcnja za pojedine grupc psiholoških pojava i za psihički život u ceiini, da se odrekla teorijskog pristupa i razmatranja. Teorija jestć i ostaje neophodni sastavnt deo psihologije. Bez teorijskih pretpostavki i uopštavanja ni psihoiogija se, kao rti druge nauke, ne bi mogia razvijad.Teorija upućuje na to koji ce se problemi istraživati, kakvi će se podaci pri istraživanju nelcog problema prikupijati i omogućava da se sakupljene činjenice sumiraju i objasne. Teorijska razmatranja mogu biti uža i opštija. Uže teorije nam služe za objašnjenje neke ograničene oblasri pojava, a širim ili opštim teorijama pokušavamo objasniti celokupiui oblast neke nauke, kad je reč o psthologiji - sve pojave psihičkog života. Ovakve opšre teorije u psihoiogiji nazivaju sepsihotoškim pravcima ili učcnjima. U psihologiji postoji više pokušaja da se objasne psihološke pojlveu celini, postoji više psiholoških pravaca, Najstarijipravacjeste pravac strukturalnc psihologije.Tako sc nazivajer za cilj isctaživanja postavlja utvrdivanje srrukture ili sastava psihičkih pojava, polazeći od togada su krajnji deiovi, elemenri, od kojih su sastavijene sve psihičke pojave - oseti, njihove reprodukcije (predstave) t jednostavna oscćanja. Ovi najjednostavntjt delovi nakoje se,po shvatanjima strukturalista, mogu svestt sve vrste psihičkih pojava povezuju s e p o zakonima asocijacije. Opažaj bi prema shvatanjima strukturaEsta predstavijao skup medusobno povezanih pojedinačnih oseta, a mišijenje asocijacijama povezane prcdsrave. Sažvim drugačije shvatanje zastupaju pravci koji naglašavaju da su sve psihičke pojave nedeijive ceiine. Medu pravcima koji naglašavaju ceiovitost psihičkih pojava najudcajniji i najpoznatiji je gcštaltistički pravac, Pristalicc takozvane gežtalt-psihologije, iii psihologije obltčja, oštro kririkuju strukturalisiičko shvatanje da psihičkc pojavc nisu niira drugo nego prosri skup oseta. Ne mogu se, po njima, opažaji ili predstave objasniti asocijacijama oseta ili njihovim reprodukcijama.Mi sve draži spoijnjeg sveta primamo kao organizovane celinc. M i ne sastavljamo naknadno eiemente u ceiinu, nego odmah doživljavamo t prema odredenim čoveku svojstvcnim principima organizovanja draži, psihičke pojave kao celine. . .'. .. . „ Strukturalistički pravac oštro kritikuje i treći, naročito u američkoj psihologiji uticajan, psihoioški pravac poznat pod nazivom, bihe\dorizam. Votson (J. Warson) osnivač bihe-
viorizma, i ostali blheviorisri usmeravaju svoju kritiku pre svega na shvatanje strukturuJista da je osnovna psthološka metoda introspekcija (samoposmatranje).OnL naglašavaju da psiholog'tja, ako želi da bude nauka, mora isključivo da proučava spoljnje ponašanje, to jest onošto, u načelu,svi mogu da opažajuiposmatraju r Zatosamoposmatranje ili introspekcija ne može biti naućrta metoda kojom bi se služiia psihologija. Naučni psiholoski postupak može biti samo rnctoda sistemarskog posmatranja objektivnih manifestacija psihičkih procesa, pre svega pokreta. Zadatak psihologije je da opiše ponašanje čoveka i utvrdi zakonttosti po kojima se ono odvija. Veoma piodan i razvijen ptavac psthologije jeste refleksološki pravac, koji je razvio sovjetski naučnik Pavlov. Za svaku vrstu psihičke aktivnosti, prema učenju rcfleksoiogije, osnovni fiz'toioški mehanizam predstavlja refleksna aktivnost nervnog sistema, a poscbno moždane kore. U moždanoj kori se formiraju usiovni refieksi,to jest povremene nervne veze, a kao rezuitat istovremenog delovanja različitih draži na pojedinc delove kore. N a sve psihičke procese treba giedati kao na odredene vrste usiovnih refleksa koji se stvaraju između različitih delova nervnog sistema. Supcotstavljajući se, po njihovom mišljenju, preteranom isticanju inteiektualnih procesa i suviše statičkom prikazivanju psihičkog života, mnogi su psihoiozi počeii naglašavati važnost ispitivanja promena u ponašanju i utvrdivanju uzroka ljudskih reakcija i postupaka. O n i su isticaii da pažnju prvenstveno treba posvetid proučavanju pokretačkih, dinamičkih snagaponašanja, Zato se pravci koje qvi psiholozi zastupaju nazivaju dinamičkim pravcima. Neki dinamički pravci pri tome isdču prvenstveni značaj nesvesnih pokretača ijudske akrivnosti.To važt pre svega za najpoznatiji dinamički pravac, za Frojdovu psihoanalitičku teoriju. Po psihoanalitičkorn shvatanju pokretači ijudskogponnšanja su nagoni, a naročito seksualni nagon, čijeg delovanja ijudi, medutim, po pravilu nisu svesni. Psihoanaliza koja je počela kao sistem terapije (lečenja) duševnih poremcćaja razvila sc u veoma razradeno shvatanje o psihičkom životu. K.ao o pravcu u psihologiji, iako ne predstavlja jedinstven sistem kao dosad pomcnuta učenja, govori se i o f u n k c i o n a l i z m u . Polazeći od Darvinovog učenja o evoluciji i prilagodavanju živih bića, zastupnici funkcionaJisdčkpg shvatanja koriste pojam priiagodavanja uslovima sredine kao osnovni princip o objašnjavanju psihičkog života. Psihićki život u celini i pojedini psihički procesi posebno imaju odredenu funkciju u snaiaženju ijud! i njthovom održavanju i saviadivanju prepreka na koje naiiaze. Funkcija psihičkih procesa je da pomognu organtzmu da se što boije snade u različitim životnim usio\ima. Pri proučavanju i objašnjavanju psihičkih pojava, nagiašavaju funkcionalisti, treba uvek poiaziti od ove ideje i ispitivati kako i koliko pojedine psihičke pojave pomažu čoveku, i organtz m u uopšte, u savladivanju različitih zadataka. lako funkcionalizam u onom obliku u kome su ga zastupali njegovi osnivači danas predstavija prevazidcno shvatanje, on je ostao korisna radna hipoteza u istraživanju. Pogrešno bi biio, medutim, zaključivati iz toga što postoji više psihoioških škola i pravaca da postoji i višc psihologija. Razlikc izmeđupojedinih pravaca pre svega su u tome koj i m se p r i n d p i m a pokušava objasniti psihićki život i kojim se psihološkim problemima
daje prvenstvo u istraživanjima. Danas svi
psiholozi.hez obziia na to kojem su pravcu nakJonjent, istražuju psihološku problematiku kojom se bave koristeci rczuitate i saznanja celokupnogpsihološkog istraživanja i nadovezujući svoja istrnživanja na već postignute rezukatc.
PlTANJA I ZADACI
1. Koje vrste psihičkih proccsa možcmo razlikovari? Navedite primer za svaku od razhkovanih vrsta. 2. Naveditc vrste psihičkih osobina i ncke osobinc u okviru pojedine vrstc. 3. Na kakvim podacima psihologija proučava svoj predmet? 4. Po čemu sc razlikuje psihologija kao naulca: od opštih shvatanja o psihičkim pojavama, od prikaživanja psihičkog života u književnosti i od umeinosti ophodenja sa dnigim ijudima? 5. Koje se karaktcristike psihologije lcao nauke naglašavaju u navedenoj definiciji psihoiogije? 6. Koji su teorijski a koji praktični zadaci psilioiogije? 7. Koje su teorijskc a koje primenjene psihološke discipline i šta one izučavaju? 8. U čemu je teorijslci, a u čemu praktičan značaj psihologije? 9. Koja se dva razdoblja mogu razLikovati u razvitku psihologije? 10. U čemu je značaj teorije za psihologiju, kao i za svaku nauku? 11. Na koje clemente pravac strukturalne psihologije svodi psihičke pojaver 12. Koji princip naglašava gcštaltističici pravac? 13. Sta kiitikuju i za šta se zalaiu bihevioristi? 14. Na šta pristalice refleksološkog pravca svode psihićke pojave? 15. Na sta prvenstveno obraćaju pažnju dinamički pravct u psihologiji? 16. U čcmu se sastoji funkcionalistička radna hipoteza?
M E T O D E I TEHNIKE PSIHGLOŠKOG ISTRAŽIVANJA
Metodoloskiprincipi i metode Izraz metoda upotrebljava se u više značenja. Ponekad se tim terminom označavaju teorijsld principi od kojih se polazi u postavljanju problema i kojima se rukovodi pri njihovoj obradi; drugim rečima, upotrebljava se u značenju metodološki princip. Takvi važni rnetodološki principi za sve nauke, pa i za psihologiju, pre svega su principi na koje ukazuje dijalektički materijalizam.Medu ostalim dijalektičko-materijalističkim principima od značaja za psihološko istraživanje jesu: princip materijalnosd, princip razvojnosti 1 princip mnogostruke povezanosti. Princip materijalnosti nagiašava da je materija primarna i da sve psihičke pojave imaju svoju materija.lnu osnovu u fiziološkim procesima organizma. Princip razvojnosti ili istoričnosti ukazuje da svaku pojavu, dakle i svaku psihicku pojavu, treba razmatrati i proučavati kao pojavu koja je nastala i koja se menja, a ne kao pojavu koja je nepromenljiva i večita, Važan metodološki princip i u psihološkom istraživanju jeste princip mnogostruke povezanosti koji ukazuje na to da pojave treba izučavati u svestranoj povezanosti sa drugim pojavama, da psihičke procese treba istraživati s obzirom na njihovu uslovljenost mnogobrojnim faktorima; i organskim, i fiziČkim, i društ\ r enim. Termin metoda veoma se često upotrebljava i za označavanje posebnih postupaka koji se koriste u pojedinim fazarna istraživanja: u fazi prikupljanja podataka, ili u fazi obrade podataka. M i čemo, jasnoće radi, o takvim postupcima govoriti kao o tchnikama istraživanja. Pod izrazom metoda mi ćemo podrazumevati opšti način organizovanja istraživanja nekoga problema.To je složena akrivnost koja obuhvata više faza u istraživanju: formulisanje problema koji se želi ispitati, izradu plana istraživanja, nalaženje i proveravanje postupaka koji če se primeniti u prikupljanju podataka i njihovoj obradi, sprovođenje istraživanja, obradu dobivenih rezultata, njihovu analizu i tumačenje. Svi ovi postupci zajedno
čine naučnu metodu.Tim termin'om obuhvatamo sve pomenute faze istraživanja. Kao kod svih empirijskih nauka, tako i u psihologiji razlikujemo dva osnovna opšta načina organizovanja istraživanja ili dve osnovne metode: eksperimentalno istraživanje i sistematsko neeksperimentalno istraživanje.
Eksperimentalno istražlvarsje Karakteristike eksperimentalnog istraživanja Cesto se kao karakteristike eksperimentalnog istraživanja navode: namerno izazivanje pojave koja se <želi ispitivati, ponavljanje pojave i kontrola uslova u kojima se ispitivana pojava javlja.Međutim, često i kod sistematskog neeksperimentalnog istraživanja imamo sve ove karakteristike iii po neku od njih. Zato to nisu suštinske karakteristike eksperimentalnog istraživanja. Suštinska odlika eksperimentalnog istraživanja jeste sistematsko i namerno menjanje uslova u kojima se neka pojava javlja. Uslovi koji se namerno menjaju u eksperimentalnom istraživanju nazivaju se eksperimentalnom ili nezavisnom promenljivom, a pojava koja se pod delovanjem menjanja uslova takođe menja naziva se zavisno promenljivom. Zahvaljujuci upravo ovoj karakteristici, eksperimentalnim istraživanjem moguće je najpouzdanije utvrditi zakonitosti javljanja neke pojave. Zato je upravo uvodenjem eksperimenta u psihološko istraživanje psihologija kao nauka i počela naglo da se razvija. "'l Eksperimentalno istraživanje u psihologiji počelo je sredinom XIX veka ispitivanjem reakcionog vremena (vremena koje prode od pojave draži do" reagovanja na njih, na primer od javljanja crvene svetlosti do pritiska nh dugme čim ispitanik primeti svetlost), pragova draži (najmanjeg intenzitetadraži koji može izazvati oset) i obima pažnje (ispitivanja koliko odvojenih elemenata je moguće zapaziti u jednom trenutku). Uskoro, medutim, pristupilo se i ispitivanju eksperimentabim putem složenijih psihičkih pojava: učenja, mišljenja, motivacije. Danas se različiti problemi iz svih oblasti psihologije sa uspehom elcsperimentalno ispituju.
Primerjedn ogpsihološkog eksperim en tahiog istrazivanja Polazeći od nekih rezulrata ispitivanja paraćenja koje jc izvrSi'o nemački psiholog Ebiiighaus, americki psiholozi Dženkins (J J e n k i n s ) i Daienbah (K. DahJenbach) postavili su hipotezu da je zaboravljanje u toku spavanja sporije nego u budnom stanju. Da bi proverili ovu pretpostavku, pristupiii su eksperimentalnom istraživanju. Ispitanici koje su preth o d n o brižijivo izabrali trebaio je u toku 53 dana da uče nizove od po deset siogova bez smisla. Neke od nizova crebaio je da ispitanici reprodukuju posle jednog časa iza učenja, druge posie dva časa, treče posle ćetiri časa i neke od nizova osam časova posie učenja. Uticaj vreraena protekiog od učenja na zaboravljanjc ispitivan je kako u toku dana, kada su ispitanici posie učenja obavijali svojc rcdovnc poslove, tako i posie jednog, dva, četiri iii osam časova spavanja. Rezuitati koje su istraživači dobili prikazani su u sledcćoj tabeli. O n i pokazuju koliko su prosečno slogova, u nizovima od po 10 slogova, ispitanici zadržaii u secanju posle raziićitih perioda protekEih od učenja.
Vreme proteklo od učenja 1 čas Ispitanik
Spavao
2 časa Bio
Spavao
budan
Bio
4 časa Spavao
budan
Bio
8 časova Spavao
Bio budan
budan
A
7,1
4,4
5,4
2,8
5,3
2,4
5,5..
0,4
B
7,0
4,8
5,4
3,4
5,8
2,1
5,8
1,4
Slični su rezuitad dobiveni i kod drugih ispitanika. Činjenicu da je zaboravijanje u toku spavanja znatno sporije nego pri budnom stanju objašnjavaju istraživači pojavom rctroaktivne inhibicije, to jest time danaknadna aktivnost posie učenja deluje unatrag (retroaktivno) na ono što je naučeno i koči (inhibira) obnavljanje naučenog. Sto je tal
Vrste eksperimentalnog istrazivanja M o ž e m o razlikovati različite vrste eksperimenta u psihologiji. Pre svega, možemo razlikovati objektivni i introspektivni eksperimenat, O b j e k t i v i j j eksperimenat imamo kad kao zavisnu promenljivu pratimo objektivne manifestacije psihickih pojava: fiziološke promene u organizmu, pokrete, brzinu reagovanja pokretom, proizvode aktivnosti i druge objektivne manifestacije. 0 introspektivnom eksperimentu govorimo kad se registruju doživijaji ispitanika na kome sc vrši ispitivanje, a na osnovu njegoyih izveštaja o tom e Šta doživijava.
A k o s e istraživanje vrši tako da najpre sve ispitanike ispitamo pod određenim uslovima, a potom ih ispitujemo ponovo, promcnivši usfove, govorimo o c k s p c r i m e n t u jednostavne sukccsijc. Alco, medutim, pri ispitivanju formiramo dvc iJi više grupa, pa k o d j e d n e ne menjamo odredeni uslov, a kod drugih grupn. menjamo - imamo eksperimenat s a k o n -
troinom grupom. A k o se ekspcrimentalno istraiivanjc vrši u laboratoriji, u kojoj jc moguće najpotpufiijc kontrolisati uslove u kojima se vrši iscražtvanje, imamo laboratoriiski eksperimcnat. Ako sevrši istraživanje u svakodnevnoj, prirodnoj siruaciji, govorimo o prirodnom ili teretiskom ckspcrimcntu.
Vrednost eksperimentalnog istrazivanja Eksperimentalno istraživanje je najsigurnija metoda istraživanja, jer pomoću nje možemo najpouzdanije otlcriti uzrokejavljanja odredene pojave. Ono je najpogodniji naučni postupak za otkrivanje lcauzalne (uzročne)veze medu pojavamn, Zato psiholozi i nastoje, kad god je to moguće, da probleme istražuju vršeći eksperiment. Medutim, nije uvek moguće primeniti eksperiment. Mi ne mozemo, na primer, ispirivati kod ljudi eksperimentalno kako oštećenje nekog dela moždane 3 kore detuje na ponašanje, jer nećemo da namerno povredujemo organizam čoveka. lii, ne'možemo elcsperimentalno ispitivati koje psihičke osobine bračnih drugova najviše doprinose sreći u braku jer ne možemo zbog toga udruživati Ijude u brakove. Cesto se moramo odreći eksperimentalnog istraživanja i zbog toga što ispitanici kad znaju da se na njima vrši ogled drugačije reaguju u eksperimentalnoj nego u prirodnoj situaciji. M i ne možcmo, na primer, ispitivati afekte, ako ispitanici znajudavršimo takvo istraživanje. Usiučajevimal
Sistematsko neeksperimentalno istraživanje Karakteristike neekšperimen taln og istraž ivanja Druga osnovna psihološka metoda je sistematsko neeksperimentalno istraživanje. Pošto se zasniva na posmatranju pojava koje se ispituju, naziva
20
se i sistematsldm posmatranjem. Ovo se posmatranje razlikuje od svakodnevnog posmatranja, koje mi svi redovno vršimo. Sistematsko neelcsperimentalno istraživanje mora počivati na posmatranju koje se vrši sa ciljem (odredcn je predmet i svrha posmatranja), sa planom (unapred je ut\ r rden postupak posmatranja), sistematski (registruje se sve što je od važnosti za ispitanu pojavu) i koje je kontrolisano (vodi se računa o uslovima u kojima se pojava posmatra). Sistematsko neeksp e rimentalno istraživanje počelo se koristiti preeksperimenta, ali se i danas veoma mnogo primenjuje u psihološkim istraživanjima, a naročito pri ispitivanju dečjeg ponašanja, pri ispitivanju iičnosti i pri istraživanju socijalno-psiholoških probiema.
Primer n eekspcrim en taln og istraživanja I s p i r u j u d intcligenciju testovima inteligencije, m o i e se redovno utvrditi dajeprosek inteligencije gradske dece viši od proseka inteligcncije seoske dece. Većina istraživača je smatrala da je glavni uzrok u tome što su gradska deca u proseku stvarno inteligenrnija od seoske decc.Toje posicdica,objašnjavali su, toga što najsposobniji i najpreduzimlji•viji najpre napuštaju scla i odlazc u gradove. Još tridesetih godinaXX v. Borislav Stevanović,profesor psihologijc i osnivač katedre •z.a psihologiju na Fiiozofskom fakultetu u Beogradu, sumnja u račnost ovog objašnjenja. Pretpostavija da jc glavni uzrokrazlike u tomc što su zadaci u testu tako izabrani da su laksi zagradsku nego za seosku decu. Ovu svoju hipotczu proverava organizovanjem istraživanja u kom koristi sistematsku neeksperimentalnu metodu. Ispitivanjima inteligencije dece iz Beograda i Kragujevca (iz grada) i dece iz većcg broja sela i B. Stevanovic je našao da seoska deca zaostaju u proseku za 14 meseci iza gradskc dece. Pristupa analizi ispitivanja i dobivenih rezultata. Kad bi razlika u rczultacima dolazila prvensrveno otuda što su gradska deca stvarno inteligentnija, onda bi njihov prosek morao biti viši u svjm zadacima. Pokazuje se, međutim, da od 55 zadataka (koliko ih ima u resru), u 9 su bolja seoska deca od gradskc a u 10 su jednaka. SJabija su scoska deca, pokazujc analiza, u zadacima za čije rešavanje je potrebna veština izražavanja, rumačenje duševnili stanja i uopšre u zadacima u kojima dolaze do izražaja znanja i iskustva koja se stiču pre svega u gradskim uslovima_ A takvaje većinazadatakau restu. D a b i proverio svoju pretpostavku, B. Stevanović uporeduje i raspored zadataka po stepenu teškoćc za seosku decu sa takvicn rasporedom zadataka za u m n o slabije razvijenu decu. Kada bi seoska deca bila stvarno maiijc intetigenrna, onda bi za njih bili najteži, od-
nosrio najlakši tsti zadaci koji su to za umno slabije razvijenu decu. M e d u t i m , pokazuje se da nije tako, Na osnovu ove dve grupe podataka B, Srevanovićzaldjučujc da jc prvenstveni uzrokrailika u korist gradske dece u rome što su zadaci u testovima teži za scosku decu jer ona imaju manje iskustva o stvarima o kojima se pira u većini zadataka u testu.
Vrste sistematskog neeksperimentalnog istraživanja Moguće je razlikovati i veći broj vrsta sistematskog neekspcrimentalnog istraživanja. Ako se posmatraju i beleže objektivne manifešracije ispidvanih psihičldh pojava (na primcr fizioložkc promcnc pri emocijama), govorimo o objektivnom sistematslcom neeksperimcntainom istraživanju. Alco se posmatraju sopstveni doživljaji i izveštava o njima, im;im o introspektivno p o s m a t r a n j e , odnosno sistematsko neeksperimentalno istraživanjc koje poČiva na introspekuvnom posmatranju. Vrste posmatranja možcmo razlikovad i prema rome da li se za njih koriste neki posebni postupci, kao na primer upitnik ili intervju, ili se ne koriste posebni postupci za prikupljanje podataka nego se registruje sve što istraživač smatra vainim za probfcm koji istražuje, Prva forma posmatranja naziva se struktuiranim posmatranjem, a druga forma naziva sc iiestruktuiranim p o s m a t r a n j e m . Nestruktuirano posmatranje imamo, na primer, kad se proučava ponašanje dece u igri tako što istraživač posmatra šta deca rade, kako se odnosc jedno prema drugom i beleži sve Žto smatra da je za odrcdeno istraživanje od važnosti. Prema ovim vrsramaposmatranja razlikujemo sistematsko neeksperimentalno istraživanje koje počiva na struktuiranom posmatranju i ono koje počiva na nestruktuiranom posmatranju. Najzad, moguće je sistematsko neeksperimentaino istraživanje vršiti ispitivanjem na manjem broju ili na većem broju ispitanika. Često se ispitivanje vrši na velikom broju ispttanika, izabranih prema posebnom postupkuza izbor u-zorka. Naročito se često na ovaj način postupa u istraživanju socijaino-psihoioških problema.Tako se postupa, na primer, pri ispitivanju javnog mnjenja. Ovakvo ispirivanje na većem broju ispitanika, prema posebn o m postupku izabranih, naziva se istraiivanjem na osnovu uzorka.
Introspekcija Pod introspekcijom ili samoposmatranjem podrazumevamo posmatranje sopstvenili doživljaja. Pohekad se govori o introspekciji kao o osnovnoj metodi psihologije. Ističe se da je to specifična psihološka metoda koju
druge naučne discipline ne raogu koristiti. Psihologija je može koristiti zato što se bavi proučavanjem doživljaja, a o njima ljudi mogu da lzveste na osnovu neposrednog posmatranja, naosnovu samoposmatianja. Ali introspekcija je pre svega naćin dobijanja podataka. Može i eksperimentalno istraživanje da počiva na podacima dobivenim introspektivnim putem. U tom sLučaju govorimo o introspektivnom eksperimentu. Koristeći metodu sistematskog neeksperimentainog istraživanja, možemo takode obradivati podatke dobivene introspekcijom. Ranije su mnogi autori smatrali ne samo da jc introspekcija glavni nego i da je jcdini način kojim možemo doći do podataka o psihičkom životu. Medutim, kasnije se uvidelo da je introspekcija često nepotpun i nedovoljno slguran izvor podataka. Nepotpun je jer nas kad proucavamo psihički život ljudi ne interesuje samo sta ljudi doživljavaju nego nas zanima i kako stvarno postupaju i kakve ciljeve ostvaruju. Introspekcijaje često i nesiguran izvor podataka, jer ljudi o mnogim svojim doživljajima iii ne umeju da izveste ili neće da iskreno obaveste. Neki mladići izbegavaju društvo devojaka ili čakpokazuju izrazitu grubost prema njima, Ako ih zapitamo za uzrok njihovog ponašanja, oni Često neće znati ita da odgovore ili će opct navesti uzroke koji to stvarno nisu. Reći će, na primer, da ih devojke ne interesuju, iako je često stvarni uzrokizbegavanja 1 grubosti upravo u izrazitom interesovanju. Ljudr, nadalje, vrlo često sami pred sobom i pred drugima namerno ulepšavaju uzroke svojih postupaka, nastojeći da za te postupke pronadu uzrokc koji su drustveno prihvaćeni i cenjeni, Često, najzad, uzroka svojih postupaka mi i nismo svesni. N a primer, neki miadić ili neka devojka. koji često dolaze u sukob sa svojim roditeljima ili nastavnicima ili drugovima neće ni sebi ni drugima priznati, a redovno i sami ne znaju, da je m n o g o puta uzrok takvoga njihovog ponašanja oseeanje nesigumosti i sopstvene manje vrednosri. Polazeći upravo od toga da su podaci na kojima počiva samoposmatranje nepotpuni i ncdovoljno sigtirni, početkom ovogveka grupa psihologa, koje nazivamo bihevioristima, odiučno je zastupala mišljenje da se introspekcija uopšte ne može korisdti u psihološkom istraživanju. Introspektivnim putem možemo dobiti podatke, u najboljem slučaju, a doživijajima pojcdinaca, a tačnost takvih izveštaja o sopstvenim doživljajima nije moguće proveravati, G d e nema proveravanja, nema ni nauke - naglašavaii su bihcvioristi. Zato introspekcija ne može biti izvor naučnih podataka. Votson, osnivač biheviorističkog pravca, pisao je: „Psihologija kakoje posmatrabiheviorista je potpuno objekrivna, eksperimentalna grana prirodnih nauka, koja isto tako malo može koristiti introspekciju kao hemija i fi-" zika", Bihevioristi su zbog toga i definisali psihologiju kao nauku o ponašanju, podrazumevajući pod ponašanjem samo objektivne manifestacije, a pre svcga pokretc. Psihologija, po njima, treba da proučava spoljnje ponašanje čoveka (engleski behavior) a ne doživljajc.
Iako introspektivnim putem dobiveni podaci nisu jedini i uvek sigurni podaci koji se koriste u psihološkom istraživanju, oni su ipak veoma korisni, a ćesto i neophodni. Mi o mnogim psihičkim procesima bez introspek-
tivnih podataka ne bismo mogli doznati ništa iii ništa značajnije. Na primer, o sadržajima nečijih snova možemo saznati samo na osnovu izveštaja onoga koji jc sanjao. O drugim psihičkim procesima, kao na primcr o procesima mišljenja, često bi naše saznanje bilo veoma nepotpuno kad ne bismo koristili i introspektivne izveštaje. I sistematsko neeksperimentalno istraživanje kad koristi upitnik ili intervju kao svoje postupke, znatnim delom počiva na obaveštenjima ispitanika o tome šta doživljavaju. Danas se većina psihologa siaže u tome da psihologija treba da koristi podatke dobivene introspektivnim putem, ali da mora, kad god je to moguče, da ih proveri i dopuni podacima 0 objektivnom ponašanju ljudi.
Tehnike psihološkog istraživanja Pod tehnikama psihološkog istraživanja podrazumevamo posebne postupke koji se koriste u pojedinim fazama istraživanja; pre svega za prikupljanje podataka i za njihovu obradu. Postoji vrlo veliki broj tehnika za prikupljanje podataka u psihološkom istraživanju.Takve su tehnike, medu ostalim: upitnik, intervju, skale procene, sociometrijski postupak, projektivni postupci i testovi. Za sređivanje i obradu podataka redovno se u psihološkim istraživanjima koristi statističId upitnik
Upitnik Upitnikom se naziva prema odredeoim.principima sastavljen sistem pitanja, čijaje podesnost za ispitivanje odredenih psihičkih pojava utvrdena prethodnim proveravanjem. Upitn i d , a naročito upitnici za ispitivanje pojedinih osobina i grupa osobina iičnosti, sastoje se često od veiikogbroja pitanja. Pitnnja u upitniku mogu biti različite vrste. M o g u biti takva da na njih ispitanici daju slobodan odgovor, da formulišu odgovor kako oni želc. Io su upitnid sa pitanjima on'orenog tipa. U upitnicima se mogu koristiti i pitanja uz koja su navcdeni neki mogući odgovori, a ispitanici treba samo da podvuku jedan od ponudenih odgovora.To su upitnici sa pitanjimazatvorenog ttpa. NaveŠćemo primer j e d n o g p i t a n j a x a t v o r c n o g t i p a . T o je jedno od 53 pitania kojima su
saradnici Instituta za psihologiju u Beogradu ispidvali odnosradnika pojedinih preduzcća prema sistemu samoupravljanja. Pitanje jc giasilo: — Smatrate li da je radničko samoupravijanje u vašcm prcduzcĆTi sprovcdcno u potpunostir
Ponudeni odgovorif od kojih je trebalo da odaberu jedan, na ovo piranje bili su skdećk 1. Sprovedeno jc u potpunosti. 2. Sprovedcno je u priiičnoj meri.
3. Delirnično je sprovedeno. 4. Sprovedeno je u vrlo maloj meri. 5. UopŠte nije sprovedeno.
Iniervjn Nsi pitanja u upitniku treba uvek odgovoriti pismeno. Aii veoma često koiišćen postupak jestc i usmeno postavljanjeunapred pripremljenihpitanja.Takvo usmeno postavljanje pitanja u vidu razgovora naziva se incervjuom ili ekspioracijom.lspitivač iz odgovora dobivenih na taj način, a i iz ceiokupnog ponašanja ispitanika, zakijučuje o problemu koji ispituje. Dve glavne formc intervjuajcsu standardizovaniinestandardizovani intervju. O standardizovanorn intcrvjuu govorimo kad ispitivač postavlja samo unapred pripremljena pitanja, i to svima ispitanicima ista. Pri nestaudardizovanom intcrvjuu ispitivačje slobodniji u formulisanju pttanja; on moze pripremijena pitanja formulisati kako mu izgleda najpogodnije u datom trcnutku, a može da postavlja i nova pitanja, ako smatra da jc to potrebno.
Skaleprocene O skalama procene govorimo kad jedan Ui više procenjivača treba da ocene neki psihički proces iii neku osobinu na taj način što će označiti mesto kojc im po njihovom mišljenju pripada u nekoj lesrvhci ili skali. Skaie se nazivaju numenčkim ili brojnim sknlanu ako procenjivači jednim od predviđenili brojcva treba da označe stcpen razvijenosti nekc osobine. Kad procenjivači treba da na nekom grafičkom znaku, na primer na liniji od olto 10 cenrimetara, gde levi kiaj označava potpunu nerazvijenost neke osobine, a desni Jvaj njenu najveću razvijenost, označe mesto na koje bi staviii osobinu koju ispituju kod odrcdcnog ispitanika - govorimo o grafjčkaj skali. Skale proccne nazivaju se skalama kategorija kad ispitivanu osobinu ili ispirivani proces treba svrstati pod jcdan od predvtdenih pojmova - kategorija. Poscbnu vrstu skaia, često i uspešno korišćenu za ispitivanje stavova, prcdstavijaju skaie za mcrenje stavova.
Do kraja savestan
Srednje savestan
Sasvim nesavestan
Slika 1. - Primer prostc graftčke skaie
25
Jedan uprošćen primer grafičke skaie imali bismo kad bisrno tražili od procenjivača da kod odredenih osoba označe u kom je srepenu kod njih racvijena osobina savesnosti, i to na taj način što ćc odrediii mesto na donjoj horizontalnoj liniji, prikazanoj u slici 1. Numeričkim ili brojnim skaiama sličan je sistem ocenjivanja koji se koristi u školi, gde nastavnici ocenjuju znanje učenikabrojnim vrcdnostimaodjedan liopet.Numeričke skaie procene, koje se koriste u psihološkim istraživanjima, razlikuju se medutim od ovakvog škoiskog ocenjivanja po tome Što je kod njih fačnijc odredeno kada će se dati jedna od predvidenih brojnih vrednosti
Anketiranje Kad upitnikili intervju ili skale procene koristimo na izabranom tizorku stanovništva, a radi toga da bismo saznaii o odredenim stavovima ili motivima tli ubedenjima stanovništva koje ovaj uzorak predstavlja, govorimo o ankeriranju. Danas sc anketiranje veoma čcsro primenjuje, naročito često u ispitivanju j a v n o g m n j e n j a , Ali rreba nagiasiti da nij,e svako poćtavljanje pitanja nekoj grupi ljudi stvarno naučno ispravno anketiranje. A n keriranje.treba da bude pripremljeno i sprovedeno prema utvrdenim principima jer samo u tom siučaju možc imati naučnu vrednosr. * -
Sociometrijskipostupak
Slika 2. - Primer sociograma. Siova oznaČavaju pojedine članove grupe, a brojevi broj giasova koje su dobili na izboru. P u n e Iinije označavajn u z a j a m n o odabiranje a isprelddane jednostrani izbor.
26
Z a i s p i t i v a n j e odnosa Ijudi u malinn grupama koristi se često postupak poznat pod nazi-
vom sociometrijski postupak ili sociomstrijski tesr. Od čjanova grupa zahteva se da označe ostaie članove grupe koje najviše ili najmanje vole, iii one za koje bi hteli da im budu vode, ili sa k o j i m a b i najviše ili najmanje želelidazajednički obavljajuneki posao:zajedn o UČe, zajedno idu na iziet, zajedno stanuju. Iz podataka dobivenih na taj način moguee je zaključiti kakav položaj iL status imaju pojedini članovi grupe, i kakvi su odnosi među članovima grupe. Ovi odnosi mogu se i grafički prikazati pomoću crteža koji sc naziva sociogramom, čiji je primer dar u slici 2.
Projektivne tehnike Suština postupka koji se naziva projektivnim jeste u tome da se ispitaniku poluže neki nedovoljno odreden i nedovoljno jasan materijal i od njega zahteva da ga tumači. Pretpostavlja se da će ispitanici u svoje tumačenje uneti, projekcovati, svoja Ečna stanja, shvatanja i osobine. Tako će se njegova psihička stanja i njihove osobine izraziti u njihovim odgovorima. Vjrednost ovog prilično često korišćenog postupka, narocito prt ispitivanju iičnasti, leii u t o m e što ispitanici manje podešavaju svoje odgovore radi toga da bi se pokazali onakvim kakvim žele da izgledaju, nego što to čine kad se koristi upitnik ili intervju ili nelca druga tehnika. M e d u t i m , ovaj postupak ima i krupnc nedostatke: teško jc proveriti da li je osobina o kojoj se zaključuje na osnovu odgovora ispitanika zaista za njih karaktcristična osobina a lako se može dogoditi da ispidvač u svoje objašnjenje unosi svoja predubedenja. Postoji veliki broj raziičiuhprojekdvnth postupaka: doptmjavanje nedovršenih rećenica, dopunjavanje nedovršenih crteža, tumačenje višesmislenih ftgura ili slika i d r u g i . J e d a n od veoma često korišćenih projektivnih postupaka je Roršahov ( H , Rorschach) postupak ili Roršahov tcst. O n se sastoji od odredenog broja slika koje predstavljaju mrlje mastiia.lspitanici trebada kažu štavide posmatrajud tc m r l j e . U slici 3 prikazana je jedna od ta~ kvih slika.
Slika 3. - J e d n a od slika Roršahovog testa. lspitanik treba da kaže n a šta ga slika podscća.
Testovl Karakteristike testova I testovi predstavljaju jednu od tehnika kojom se psiholozi služe da bi dobili potrebne podatkeza rešavanje problema koji istražuju. Prilikom istraživanja, na primer, nelcih problema mišljenja ćesto se kao sredstvo istraživanja primenjuju testovi. Ali još češće nego u istraživanju psihoioških problema koriste se testovi za utvrdivanje različitih osobina pojedinaca. Kažemo da siuže za dijagnostičke svrhe. Pomoću njih nastojimo utvrditi da li pojedinci imaju odredene osobine i, ako ih imaju, u kom stepenu ih poseduju. Test bismo mogli odrediti kao niz zadataka, izabranih prema odredenim principima, koji omogućavaju da se na objelctivan način ispituju odredene osobine ili neki psihički procesi. Pošto se pri korišcenju testova rezultati redovno mogu izraziti brojem, mogu se meriti; test predstavija jednu vrstu mernoginstrumenta, Ali da bismo testom mogLi uspešno meriti, on mora biti na određetl način izraden'-i mora imati odredene karakteristike, takozvane merne karakteristike. Karakteristike koje test mora da ima jesu: valjanost, pouzdanost, osetljivost i objektivnost. Test jc valjan ih validan ako njime zaista lspitujcmo ono što želimo ispitati; ako testom namenjenim za ispitivanje inteligencije, na primer, stvarno ispitujemo inteligenciju a ne znanje.Test je pouzdan ili relijabilan ako (kao svaka dobra mera) uvek kad ispitujemo istu i u istom stepenu razvijenu osobinu dobijemo isti rezultat. Test je osetljiv ako je pomoću njega moguće utvrditi postojanje i manjih razlika u osobini koja se ispituje. Test je objektivan ako svi koji ga primenjuju budu jednake odgovore jednako ocenjivali. Da bi test bio objektivan, treba unapred utvrditi kako će se primenjivati i kako će se ocenjivati odgovori koji se njime dobiju, Svaku od ovih karakteristika potrebno je obezbedid posebnim p o s r u p d ma pri izradi testova i proveriti odredenim računskim putem. Zato je izrada testova dosta obiman posao, za koji je potrebno strućno znanje. Samo onda kada imamo prema odredenim principima konstruisane serije zadataka, možemo govoriti o ispravnom psihološkom testu. Mnogi zadaci, iako se nazivaju testovima, to ipak nisu. Nisu, na primer, testovi grupe
28
moću kojih mi delujemo na spoljni svet. Na taj način mi osrvarujemo promene u spoljnjem svetu. Najzad, i to je treća funkcija nei vnog sistema, 011 je nosilacsvili psihičlcih procesa. Posebno kod čoveka moždana kora predstavlja fi2ioiošku osnovu 2a raznovrsne i veoma složene psihičke procese, ne samo za osete i opažaje nego i za učenje, mišljenje, zakijučivanje i plansko deiovanje čoveka.
Razvitak nervnog sistema Kod najniilh vrsta živih bića ncma još nikalcvog ncrvnog siscema. 0 nervnom sistemu m o ž e m o govoriti onda kad se iamedu efektora i recepcora pojave tarika nervna vlakna preko kojih se sprovndi nervno uzbudenje.Tada mišići nisu više neposredno podraženi, kno'što je to slučaj kod najnižih životinjskih vršta, kod kojih ncma nervnog sistema. fvod prvih i najprostijih obhka nervnog sistema svanerv.na vlakna sprovode n e r v n a u z budenja u sve mišiće. Zato, ako se podraži m a koji deo cela, dolazi do reagovnnja ne sam o jcdnog odredenog miSića nego svih mišića. Reakcije od svakog čulnog organa idu do svih mišića, difuzne su, pa su one zato uvek slićne i opšte, 0 takvim začecima nervjiog sistema govori sc kao o d i f u z n o m n e r v n o m sistemu, M n o g o viši stupanj razvitka predstavlja sinaptičlu nervni sistem. Kod sinaptičkog nervnog sistema postoje odvojene nervne jcdinice, koje se nazivaju neuronima.lSiervno uzbudcnje prclazi iz jcdnog neurona u drugi prcko ncrvnih vlakana jedrvog neuronft i nervnih viakana drugog neurona, M e s t o prelaska nervnog uzbudenja iz jednog neurona u drugi naziva se sinapsom.Tamo gde postoji takav nervni sistem ne reaguje više na svaki nadražaj čitavorganizam nego samo odredcni organi čijc je reagovanjc najkorisnijc za organizam. Sinaptički nervni ststem razvija se u toku evplucije životinjskih vrsta. Važan momenat u tom razvitku predstavljajavijanjc centralnih mcstaodakle sc kontroiiše kretanjc nervnog uzbudenja. U ta centralna mesta dolaze nervna uzbudenja i od njih se opci usmeravaju u raziičite deiove tela, Kod viših životinjskih vista, kao i kod čoveka, takvo centralno mesto predstavlja mozak. Kod čoveka je kontroia gotovo svih akrivnosti prenesena na mozak, dok jc kod nižih organizama vcliki broj aktivnosti moguć i bez angažo.vanja mozga. I rnozak se u r o k u evolucijc svcvišc razvija i posrajc sve složeniji. Pored starijcg dela mozga razvija sc i novi deo mozga koji postaje nosiiac različitih složenih fiinkcija, a u njcmu se razvijaju u sve većem obimu oblasti čija jc uloga da vezuju pojedine deiove samog mozga među sobom.To su asocijativne oblasti ili zone. Zahvaljujući •ovim asocijauvnim zonama, koje zauzimaju kod čoveka znatno vea deo moždanc korc nego kod svih drugih živih bića, čovekje sposoban za veoina složene aktivnosti: za uvidanje odnosa i mišljenjc, za govor i - što ga posebjio odlikujc od ostalih \rrsra živiii bića — za prcdvidanje svojih postupaka i za deiovanje prema unaprcd posravljenim ciijevima.
Neuron Čirav nervni sistem čoveka izgraden je od neurona. Možemo reći da nervni sistem predstavlja orgaiuzaciju neurona. Neuron se sastoji od nervne ćelije i njenih produžetaka - nervnih vlakana. Nervna ćelija može biti različitog oblika. U kori velikog mozga nervne ćelije su pretežno piramidnog oblika. Nervna ćelija sastavljena je od jedra i plazme, kao skoro sve ćelije u organizmu. U jedru nervne ćelije, kao i kod drugih ćehja, naiaze se hromozomi koji su nosioci naslednih osobina. U plazmi, kad se preparira, mogu se uočiti tanke niti, takozvani neurofibriii, koji sluze za sprovođenje nervnog uzbudenja lcroz ćeliju.
Slika
6. - Šematski prikaz jednog neurona
Produžeci nervnih ćelija nazivaju se nervnim vlaluiima. Razlikuju se dve vrste produžetaka: a) mnogobrojni 1 razgranari produžeci lcoji liče na grane drveta, pa se zbog toga i nazivaju dendritima i b) jcdan duži produžetak koji
nije toiiko razgranat a koji se naziva neurit iii akson. Preko dendrita dolazi nervni impuls U Ćelijll, a pteko neurita se^ sproTO4L®.,ceUje. Obično je vise nervnih vlakana u jednom skupu i takvi skupovi nervnih vJaka.na .nazivajU se nervima ili živcima. Opdčki nerv, na primer, koji vodi izmrežnjače oka u rhozak, sastoji se od preko četiri stotine hiijada nervnih vlakanaca. Prema torne da.li nervi sprovode nervno uzhudenje iz centralnih delova nervnog sistema ka periferiji i obrnuto, razlikujemo dve \rrste nerava: v j j one koji sprovoije nervni impuls iz centra ka periferlji i koj.i se nazivaju motornim ili eferentnim nervima i 2)^ one nerve koji sprovode nervno uzbudenje od periferije ka centru i koji se nazivaju senzornim iii aferentnim ^ervima. Sematski je neuron prikazan u slici 6. Akson ih neurit završava se razgranatom mrežom nervnih viakana koja se "nazivajLeiedendron.Oya vlakna obavijaju nervnučeliju drugog neurona. Nartom mestu prenosi se nervno uzbudenje iz jednog neurona u drugi i to se mesto, kao što je pomenuto, naziva sinapsom. Iako neuroni nisu neposredno povezani, nervno uzbud'enje"ii sihapsi prelazi izjednog neurona u drugi (jer se razvijaju određeni hemijsko-elektricni procesi i neuroni stvaraju svoje električno polje koje omogućava prelaz nervnog uzbuđenja), U sinapsama se ne povezuju uvek samo dva nego vrlo često veći broj neurona, Ovdc može prelaz nervnog uzbudenja da se usmeri u različitim pravcima; mogu da se nervni impulsi iz više neurona sumiraju i na taj način poveca nervno uzbudenje, mogu da se ukoče nervni impulsi iz pojedinih neurona. Zato sinapse i sinaptički nervni sistem omogučavaju veiiku raznoiikost reagovanja,
Nervno uzbuđenje Neuron ima dve osnovne osobine: osetljivost i..sprovodljivost. Njegova osetljivostznači da može.Ha reaguje na spoijne draži nervnim uzbudenjem, a šprovodljivost - da njime može da se'preriosi nervno uzbuđenje. Kad neka spoljna promena deluje na čuini organ, u njemu se stvaranervno uzbudenje ili nervni impuls. Isto tako kad god se aktivira neki neuron, u kome god delu nervnog .sis.t.ema, javlja se nervno uzbudenje ili nervni imjjuls.JPrava priroda nervnog impulsa još nije potpuno poznata, ali je si~ gurno da nervno uzbudenje predstavlja neku vrstu ciektrohemijskog pro-
43
ccsa, kojise šin nervnim viaknima i prenosi od neurona na neuron.Trcba, medutihi7imati iia umu da se nervni impuls sam ne krece. Ne može se reĆi da on teče kao što, na primer, teče reka. On se prenosi na caj način sto se sukcesivno, postepeno, prenosi promena u električnom potencijalu nervnog vlakna. Danas je poznata i brzina kojom se nervno uzbudenje širi. Ona je u raziičitim nervnim vlaknima i u različitim prilikama različita i \znosi 1 i 100 metara u sekundi. PlTANJA I ZADACI
•
1. Koje su osnovne f u n k c i j e nervnog sistema? 2. Kakavje difuzni nervjii sistem? 3. Sta karalcteriše sinaptički nervni sistem? 4. U č e m u se m a n i f e s t u j e evolucija mozga kod živih bića? 5. Kakav je sastav n e r v n e ćelije? 6. Koji su glavni delovi neurona?
7. Sta je neurit ili akson i koja je njegova glavna funkcija? 8. K a k o se objašnjava pojava nervnog uzbudenja?
Glavni delovi nervnog sistema Nervni sistem je veoma siožen orgaai.sastoji se od više struktura neurona kojiJiin.e posebne organizacije-„posetf.n? delove nervnog sistemaTšematski i veoma uprošćeni pregled takvih' glavnih delova nervnog sistema izgiedao bi ovako: Nervmsistem Periferni
3Cenrralni i
I
1
Kičmena mozdjna
Moz?k
r ;
1
' Zadnji .
i Produžena mozdma
r
—
Srednji
C
—i Maiimozak
1 Prednji
r Medumozak
1 ^ mozak
Periferni nervni sistem Nervni sistem možemo podeliti na periferni i centralni nervni sistem. Periferni nervni sistem sastoji se od neurona i delova neurona (nervnih vlakana) koji leže van iobanjske duplje i van kičmene moždine, Cine ga neuroni u Čulima i neuroni koji se nalaze izmedu čula i kičmene moždine. U njegov sastav ulaze : nervna vlakna nekih motornih i senzornih neurona čije se nervne čelije nalaze u mozgu 1 kičmenoj moždini. Nervne cclije perifcrnog sistcma nalaz« se u grupama koje se nazivaju gangHjama. D u ž kičmenemoždine nalazimo dva niza takvih gangiija.Jcdan nizčirie auronomncgangiije, co jest ncrvne ćclije iz kojih izlaze nervna viakna vcgetativnog sistema, Drugi niz sastoji ss iz senzornih ganglija somatskog sistema. Motornih ganglija somatskog sistcma nerna jer nervne ćtlije iz kojih izlaze motorna viakna somatskog sistema leže u centralnom delu nervnog sistema.
Kicmena moždina Dva glavna dela centrainog nervnog sistema jesu kičmena moždina i mozak. IGčmena moidina smeštena je u šupljini kičme. Unutrašnji njen deo je sive boje jer se sastoji od nervnih čelija, a spoljnji je bele boje jer se sastoji od nervnih vlakana. IGčmena moždina ima dveglavne fiinkcije: a) sprovodenje nervnih impulsa izmedu mozga i periferije i b) regulisanje jednog broja refleksa. Preko kičmene moždine sprovode se nervni impulsi semzornim nervnim vlaknima od čuinih organa ka centru; na primer kad spoljnja draž deluje na organ za dodir, nervno uzbudenje se nervnim vJaknima sprovodi preko kičmene moždine dalje, do odredenih delova moždane kore. Isto tako preko kičmene moždine sprovode se i motorni impulsi izcentra u mišiće pojedinih organa; tako, na primer, kad želimo da polcrenemo prst desne ruke, motorni impuis od moždane kore ide preko kičmene moždine pa dalje nervnim vlaknima do mišića u prstu. U kičmenoj moždini je sedište većeg brojarefleksa. Po praviiu za refleksnu aktivnost postoji više centara u različitim delovima mozga. Ali ima odredenbroj refleksa kojima je jedini centar it kičmenoj moždini,Takvi su na primer refleksi stezanja i rastezanja mišiča naudovima. Kod nekih povreda može da se prekine veza izmedu mozga i kičmene moždinc. Osobe u
takvim slučajevima nisu višeu stanju da normalno, po volji, pokreću noge i ruke i ostale delove tela, ali ipak ostaju neke refleksne aktivnosti za koje se centar nalazi u idčmenoj moždini. Na primer ako se i kod takve osobe zaseče ili ubode noga, to može izazvati automatsko trzanje te noge, iako takva osoba ubod ili povredu'ne oseća.
Mozak Drugi i još važniji deo ccntralnog nervnog sistema čini mozak. Njegovi glavni"deiovi jesu zadnji, srednji i prednji mozak Zadnji mozak čine produzena moždina i mali mozak. U produženoj moždini nalaze se. centri za regulisanje disanja i za rad srca. Mali mozak je centar, iako ne.isključivi, za usidadivanje pokreta, za održavanje ravnoteže i za održavanje napregnutosti (tonusa) mišića. Životinje, na primer, kojima je lzvađen mali mozak ili veči njegov deo nisu u stanju' da održavaju ravnotežu, a mišići im postaju mlitavi i neelasticni.
SHkd 7. - Glavni deiovi ljudskog mozga
U srednjem mozgu nalaze se razna jedra važna za funkcionisanje nervnog
sistema i organizma u celini. Tu se nalazi i deo retikularne formacije. Veiiki značaj retikulajrne formacije uočen je poslednjih gociina.Nju čini siva masa produžene rhoždine, srednjeg mozga i medumozga. Važna jc za aktiviranje mišića, kontroiu automatizovanih pokreta, ali i za aktivnost moždane kore uopšte. Kad dode do ostećenja dela rerikutarne formacije u srednjem mozgu, zakoči se akdvnost ceiog mozga, čovekpostane neosetljivza draži i pada u dubok san. Danas se smatra da budnost i aktivnost velikim delom zavise upravo od aktiviranja retikularne formacije. Posebno, kad se aktivira deo retikularne formacije u taiamusu dolazi do povećanja mentalne aktivnosti, do stanja organizma koje nazivamo pažnjom. Najvažnjji deo mozga je prednji mozak. Njega čine dva dela: medujnozak i veliki mozak. U medumozgu posebno $u značajni talamus i hipotaiamus, T a l a m u s je važan jer predstavlja mesto gde-se skupljaju aferentni nervi (skupovi aferentnih vlakana), odalde^edalje.šire nervni impidsi ka niožda.noj kori, ili do različitih efektornih centara. Higotalamus je centar za kontrolu mnogih reakcija u utrobi (visceralnih reakcija) i ima važnu uiogu u emocionainom reagovanju. Preko njcga se povezuju i usklađuju različitc teiesne funkcije karakteristične za emodonalno ponašanje. Sematska slika mozga data je u slici 7. ,
Moždana kora Najznačajniji i najrazvijeniji deo mozga je veliki mozakili moždana kora Hl korteks. U razvitku nervnog sistema moždana kora se javlja najkasnije i ona predstavlja najviširezultatevolucije. U razvijenom obliku javlja se tek kod sisara. Ukoiiko je vrsta živih bića razvijenija, veći deo u njenom nervnom sistemu zauzima moždana kora. Na nju se kod viših vrsta živih bića prenosi sve više funkcija i njena površina se sve više povećava. To se povećanje ostvaruje brazdanjem moždane kore, što omogućava da se na relativno ograničenom prostoru smesti velika masa moždane kore. Kod čoveka, kod koga je moždana kora mnogo više razvijena nego kod svih vrsta živih bića, njena površina iznosi oko 220000 kvadratnih miiimetara, Samo jedna trećina ove površine leži uz lobanju, a dve trećine se nalaze uzzidove pojedinih brazda. U kori se nalaze mnogobrojni neuroni.
Dok potkorni delovi mozga, kao i kičmena moždina, upravijaju pre svega organsldm promenama 1 refleksnim pokretima, viši nervni centri smešteni u kori predstavljaju fiziološkn osnovu za složene reakcije podešene p r e ^ ma mnogobrojnim, složenim i promenljivim uslovima života. Moždana koraje nosilac najsioženijiK oblika ponašanja čovelca. Ogroman broj nervnih celija u njoj omogućava 'složćno'ponašanje čoveka, Moguće je razlikovati na raznim mestima kore pojedine delove moždane kore prema funkcijama koje ti delovi imaju. Najopštije prikazano, razlikuju se rri obiasti ili jtri zcmeu moždanoj kori.JVvu zonu nazivamo senzornom zonom i u njoj se završavaju senzorna nervnavTakna i nervno uzbuđenje se ovde pretvara u osete i opažaje. *pfuga se zona naziva motomom zonom i iz nje polaze motorna nervna ^aknalcoja prenose nervno uzbudenje u mišiće.Treću" obiast čine asocijacione zone, sastavljene od nervnih ćelija i vlakana koje nisu neposredno povezane ni sa čulriim organima ni sa mišićima nego koje povezuju različite delove moždane lcore i tako omogućavaju različite. složene oblike ponašanja. Udubijenjima su odvojeni pojedini delovi ili regioni moždane kore_. Obično se razlikuju četiri giavna regiona moždanekoreifrontalni ili čeoni deo, temporaini ili slepoočni deo, parijetalni ili temeni deo i okcipitaini ili potiljačni deo. Prikaz ovih regiona dat je u slici 8.
Slepoočni deo Slika 8. - Glavni rcgioni moždanc koce
Prednji mozak, a time i moždana kora, podeljeni su na dva dela, na dve hemisfere. Iako su slične 1 zajednički deluju, postoji lzvesna razlika u strukturi i funkcijama izmedu levč i dcsne hemisfere. Desna hemisfera prima znatan deo informacija iz leve strane tela, a leva iz desne stranc. Slično je i sa kontrolom pokreta: leva hemisfera kontroliše pokrete desne strane tela, a desna one ieve strane. Kod 95% ljudi centar za govor je u ievoj hemisferi. Zato kada dode do ostećenja, na priiner, do izUva krvi u mozak (mož d a n o g udara) leve hemisfere, gubi.se sposobnost pokretanja (paraliza) desne strane tela i nastaju smetnje u govoru. Kada je oštedena desna strana moždane kore, gubi sepokretljiv^st leve strane tela. Ne gubi se sposobnost za govor ali sejavljaju teškoće u razumevanju feči i govora jer se u desnoj nalazi centarza razumevanje reči. Levom hemisferom ne samo da govorimo nego i čitamo i mišhmo; upravo zato što pri tom koristimo reči. Desna hemisfera ima važniju ulogu u predstavljanju likova, zamišljanju prostora i prostornih odnosa. Mi, po pravilu, koristimo obe hemisfere, iako ne u istoj meri, Od detinjstva je podsticanjem verbalnog formulisanjazapostavljeno angažovanje desne hemisfere. Z a t o manje doživijavamo svet u siikama nego što bi to bilo moguće.
Vegetativni nervnisistem Nervni sistem možemo podeliti i prema tome da U se neuronima nervni impulsi sprovode u glatke mišiće trbušnih organa i u žlezde ili u ostaLe organe i delove tela. Prema ovome merilu deli se nervni sistem na autonomni ili vegetativni i nasomatski. Autonomnim je nazvan deo nervnog sistcma jer je smatrano da deiuje nezavisno .(autonomno) od ostalog nervnog sistema. Danas se zna da je taj deo nervnog sistema preko centara koji se nalaze u mozgu i kičmenoj moždini, a pre svega preko hipotalamusa, povezan sa centralnim odnosno somatskim nervnim sistemom, Vegetativni nervni sistem čine centri u mozgu i kičmenoj moždini i grupe nervnih ćelija duž kičmene moždine, autonomne ganglije. U ove grupe nervnih čelija dolaze nervi iz vegetativnih centara u mozgu i iz kičmene moždine, a iz njih, opet, vode nervna vlakna u žlezde, krvne sudove i organe u utrobi (srce, pluća, jetru, stomak, bešiku i druge). Vegetativni ner-
49
vni sistem sastoji se iz dva dela koji obično deluju suprotno; dok jedan povećava aktivnost nekih organa drugi deo ih umanjujc. Prvi deOj koji se naziva simpatićkim delom vegetativnog nervnog sistema, dovodi do ubrzanog rada srca, pojačanog krvnog pritiska, povećanog Jučenja adrenahna u nadbubrežnim žlezdama, do širenja zenica i drugih promena u teiesnim organima. Ove promene izazvane simpadčkim delom vegetativnog nervnog sistema hastupaju redovno.kad se nalazimo u emocionalnom uzbudenju. Drugi deo vegetativnog sistema, koji se naziva parasirnpatičkim, utiče na funkcionisanje pojedinih organa kad se nalazimo u mirnom, neuzbude.nom stanju. Njegova funkcija je prvenstveno da održava normalan rad pojedinih organa. O n deluje na smanjenje rada srca i broja njegovih otkucaja, na smanjenje Jcrvnogpritiska, na povećanje rada pljuvačnih žlezda i na mnoge druge promene: Sematski prilcaz vegetativnog nervnog sistema dat je u slid 9.
Slika 9. - Šematski prikaz vegetativnog nervnog stsrema
Mozak i svest Veliki deo nervnih procesa odvijase a da mi pri tome nemamo nikakvih doživljaja. Kao što se odvijaju i mnogi heniijski procesi u organizmu (na primer proces varenja) a da mi o tome ništa ne znamo, tako se mogu odvijati i mnogi nervni procesi a da mi o tome nemamo nikakve svesti. Svi procesi kod čoveka pri kojima su angažovani samo niži centri mozga (kičmena moždina, produžena moždina, maii mozak) nisu praćeni svešcu. J Da bi neki nervni proces izazvao doživljaj i postao svestan proces, on mora da zahvati moždanu koru, iako ni svi fiziološki procesi u moždanoj kori nisu uvek praćeni svesnim doživljajima!)Po pravilu, medutim, kad se odvijaju određeni fiziološki procesi u moždanoj kori, mi to doživljavamo kao određenu vrstu psihičkih procesa. U zavisnosti od toga koji delovi moždane kore su u akciji, u kome obimu i na koji način, mi imamo raziičite vrste doživljaja: različite osete i opažaje, različite predstave i misli, zaključke i odluke. Mi, nažalost, još veoma malo znamo o povezanosti izmedu odredenih vrsta fizioloških procesa u moždanoj kori i odredenih vrsta doživljaja. Ali svakako je za čoveka moždana kora onaj organ od koga zavisi za čoveka karakterisdčan psihički život. Ona je najsloženiji i najpokredjiviji deo nervnog sistema. Doksu niži centri izgradeni vec pri rodenju i odmah funkcionišu, moždana kora kod čoveka se dugo razvija i staino menja. U njoj su i organsld osnovi različitih psihičkih osobina čoveka - navika, karakternih crta hčnosti, stavova i raznih motiva. PlTANJA I ZADAĆi
. s i ..
JS-
1. Prikažite podćlu nervnog sistema na njegove glavne deiove. čini peiiferni nervni sistcm? . 3. jCoje'su dve glavne.'funkcije kičmen^moždine? : ... 4. Koja. je glavna uloga-.produženG moždirte a koja malog mozgaj' . . 5.: Šta čiui retikularnu foriiiaciju i koja je njfena.fimkcija? . ' ,,•
7. ivoja. bu uva. ueia vegcuiuyuugaic! ^Snfgt%jVv.o. i.ui^n.v^u. 10. Navcdite, na osnovu. šlike u knjizii-organe koji su po'S koniroiom^egetativnog sistema. • f •• , 11.:Šta jć'uslovda nški nenmi proces ižažove doživljaj?
Fimkcionisanje nervnog sistema Refleksni htk Asocijalni neuron
O funkcionisanju ncrvnog sistema mi još nedovoljno znamo. M i Senzorni neuron nešto više znamo o osnovi najjednostavnijeg.oblika funkcioniMotorni neuron sanja nei"vnog sistema, o refleksnoj aktivnosti. ^ R e f l e k s n a aktivnost ostvaruje se preko refleksnogjulća^oji je prilcazan u slici 10(On se sastoji od senzornog, centralnog i m o t o m o g dela. Senzorni deo počinje u čulnom organu, u kom se spoljnja draž pretvara u nervno uzbudenje i ovo se aferentnim nervnim putem prenosi do centralnog deSlika 10. - Rcfleksni luk Qentralni deo refleksnog iuka, koji se može nalaziti u kičmenoj moždini ili u potkornim delovima mozga, sastoji se od više neurona?) Preko ovih neurona prelazi nervno uzbudenje sve dok ne dode do neurona koji ga usmerava.prema nekonunišiću ili neko-j žlezdi. Ovaj neuron od koga polazi nervno vlakno koje sprovodi nervno uzbudenje u mišić ili žlezdu čini motorni deo refleksnog luka. ^ Refleksnl lukje najjednostavniji oblik funkcionisanja nervnog sistema. Pomoću njega ostvaruju se mnogi refieksi i kod životinfa i kod čoveka/pomoću takvog mehanizma ostvaruje se, na primer, automatski pokiet noge kad se ova udari ispod kolena (patelarni refleks), ili nenamerno sužavanje i širenje zenica kad se poveća ili smanji svetlost (zenični ili pnpilarni refleks), ili automatsko zatvaranje kapaka kad se podraži rožnjača (kornealni refleks) ili izlučivanje pljuvačke na podražaj hrane, kao i mnogi drugi reflekšiT)
52
Uskvni refleksi Jednostavnije retleksne reakcije, kao što su pomenuti patelarni refleks iii refleks zenice, nalazimo kod svakog čoveka i one predstavljaju uroden i uvek jednak način reagovanja koji se automatski javlja kad god odredena vrsta draži deluje na odredeni čuini organ. Nazivaju se još i bezuslovnim refleksima, za razliku od reagovanja koje je poznati naučnik Pavlov nazvao uslovnim refleksimaiLJslovni refleksi ne javljaju se automatski uz odredene draži, kao što je to slučaj kod bezuslovnih refleksa, nego se formiraju u vezi sa različitim dražima koje su povezane sa drugim dražima koje izazivaju bezuslovne reflekse. Kod bezuslovnih reflelcsa veza izmedu draži i reakcije na nju urođena je i trajriajTjpd uslovnih refleksa veza se stvara n a osnovu iskustva i privremena je. Formiranje uslovnih rcfleksa možemo ilustrovati poznatim Pavlovljevim ogledom: podražavanje sluzokože u ustima hranom (bezuslovna draž) izaziva lučenje pljuvačke (bezuslovni refleks na hranu)';'ako hranu nekoliko puta oglasi zvono (uslovna draž) i sam glas zvona izazvaće lučenje pljuvačke (usiovni refleks na zvukzvona). X
Pavlovljevo^ofrjašnjenje Pavlov je smatrao da uslovni refleksi prodstav]jaju osnovnu aktivnosc moždane kore i fiiiološku osnovu svih, i najsložcnijih, psiliičldh procesa. Prema Pavlovu stvaranje uslovnih refleksa ili privremenih nervnih vexa ćini sustinsku aktivnost moidane kore. Funkcionisanje n e r v n o g sisrema sasroji se prvenstveno u stalnom stvaranju i gubljcnju uslovnih refleksa. Dva su osnovna procesa, prema Pavlovu, koje možemo razlikovati u javljanju uslovnih refleksa, i prerna tome funkcionisanju nervnog sisrema. Prvl je proces ncrvno uzbuđivanje. On se sasroji u javljanju ncrvnog uzbudenja u onom delu moždane korc u kome se •završava afcrentni neuron. Na tom mesru stvara se u moždanoj knri ognjište uzbudenja. Ovo se uzbudenje širi po moždanoj kori, a proširuje se i na.bliže delove mozga ispod korc. Kad ponovno deluju iste ili slične draži, ponavlja se isd proces javljanja i širenja nervnog uzbudenja i tako se uriru i ućvršćuju određeni nervni putevi. Ovakvi nerviii putevi izmedu dva ognjišta u moždanoj kori i čine osnovu uslovnih refleksa. Drugi je osnovni proces pri funkcionisanju nervnogsistemaproceslcočenjaiJi inliibicije već formiranog uslovnog reflelcsa. Pod kočenjem ili inhibicijom podrazumeva sc zadržavanje širenja nervnog uzbudenja nervnim putevima koji ćine osnovu uslovnog refleksa. Posledica ponavljanog koćenja može biti gubijenjc uslovnog refleksa. Ivao što se moie širiti nervno uzbudenje, isto tako rnože i kočcnje da obuhvati veće dclovc moždane kore.
Širenje nervnog uzbudenja naziva se iradijacijom. Ograničenje nervnog uzbudenja ili koćenja na odreden uii deo moidane kore naziva se koncentracijom. Pavlov i njegovi saradnici, kao i mnogi stručnjaci koji prihvaraju Pavlovljevo objašnjenje, rumače različite pa i najsloienije obiike ponašanja snagom i brzinom kojom se odvijaju procesi uzbudenja i koćenja, iradijacije i koncentradje u moždanoj kori i veličinom oblasti kore koju obuhvataju. Zbog toga što se u moždanoj kori stalno odvija proces uzbuđertja i kočenja, kao i proces iradijacije i koncentracije, moždana kora je stalno u aktivnosci. Kako su uvek neka mesta moždane kore više a neka mesta manje uzbudena, javijaju st u kori razltke u ekktričnom potencijalu i takozvane akcione struje.
Elektricni talasi u mozdanoj kori Danas posroji mogucnost da se pomoću posebnih aparata, koji se nazivaju elektroencefalograflmat tegistrujc clektričnaaktivpDst moždane kore.Postoji staina elekrrična aktivnost kore. Možemo je utvrditi kod čoveka. i u budnom stanju i u snu, pa čaki u dubokoj anesteziji (stanju ncosetljivo&ti na draži). Ispitivanja su pokitzaJa da jc moguće razlikovati više vrstaekktrtčnih talasau moždannj kori. Taiasi se razlikuju s obzirom na evoju amplitudu (visinu) i na frekvenclju (broj talasa). Pri stanju mirovanja i opuŠtenosd (relaksaciji) javljaju se ritmički talasi, nazvani alfa- t a l a s L l o s u j a i ^ i čijajefrekvencijaoko 10usekundi i koji imajurelativno veliku ampliruduyKad se stanje mirovanja 1 opustenosti joTvfsiTpoveca, Ičao na pnrngr pr't dreinanju i HEHTA/1HA AK7UBH0CT PEAAKCAU,tfJA
- AA
ftPEhlAtiE '
fiA
-
BETA
TA/1AGH
JAAACM
••
nCVETHH CAH
AV50K
CAH
CEKVHftA Slika 11. - Kortikalni eiektrični talasi
pri spavanju, nestaju alfa-talasi a javljaju se talasi sa manjom amplitudom i većom frekvencijom nego kod alfa-taiasa. Kad se h stanja (budnog) mirovanja pristupr življoj duševnoj akdvnosti na primer nekoj osobi da se zadatakda rešava neki aritmetički problem, pri čemu dolazi do smanjenja amplitude alfa-talasa, a do povećanja njihove frekvencije, javljaju se beta-talasi. Zahvaljujuci mogućnosti beleženjarazličitih vrsta električnih taiasa u moždanoj kori, m i s m o danas u mogućnosti da odredimo u kom delu moždane kore je došlo do eventualne povrcde (na primer do tumora u mozgu) i da uopšte uspcšnijc pratimo i ptoučavamo ftziološke procesc u mozgu koji se javljaju kod različitih psihičkili procesa. Različiti oblici moždanih clektričnih talasa u kori velikogmozga prikazani su u slici 11.
Pitanje lokalizacijepsihičkihprocesa u mozgu Već odavno je postavljeno pitanje da li razlićiti delovi mozga a p o s c b n o moždanc korc, imaju razlićite funlccije. Drugim rečima, daii su određenevrste psihičkih procesa vež a n e uz odredene ctdove mozga i moždan'e kore. Početkom X I X veka jedan fiziolog (Gai) postavio je teoriju da razliati delovi mozga imaju razliate fujikcijc. On je čak bio mišljenja da je moguće prema obliku lobanje oceniti koje su psihičke funkcije i koje osobine razvijene kod pojedinca. Kako su pojedine funkcije i osobine, prema Galu, oštro lokalizovane, to.su i oni delovi moždane kore u kojima je njihovo sedište viic razvijeni, a ta razvijenost ogleda sc čak i u izbočinama lobanje. Inteiektualnc funkcije, po njemu>zavisne su od razvijenosti pojedinih deiova čeone zone, a moralne osobine imale bi svoju nervnu osnovu u temcnom delu mozga gde se nalaze centri za različite karakterne crte (za savesnost, za odlučnost, poŠtovanje prema drugima i mnoge druge). Z a t o jc, smatrao jc, Gal, mogučc na osnovu oblika lobanje ocenid koje osobine ima pojedina osoba. Ovo Galovo učenjc, poznato pod nazivom frenologija, pokazalo sc nctačnim, oštro je kritikovano i odbačeno, ali mu se ipak ne mogu poreći vaine zasluge za unapredenje saznanja o vezi između mozga i psihičkih procesa. O n je-medu prvima istakao ovu povezanost i ukazao na mogudnost tokalizacije pojedinih psihičkili funkcija u odredenim delovima moždane kore. Kasntja su ispitivanja pokazala da je Gaiovo shvatanje tačno utoliko što postoji iokaiizacija pojedinih jednostavnih psihičkih funkcija. Što še fiče složcnih psihičkih fimkdja, istaknuto je shvatanjc suprotno Galovom shvatanju.Medu ostalim, fiancuski naučnikFIuran potvrdio je opravdanost shvaranja da u mozgu postoje izvesne lokalizacije. Odredcne funkcije u maJom i srednjem mozgu jesu lokalizovane, ali veiiki mozak deluje, po njemu, kao celina i ne postoji lokalizadja pojedinih psihičkih funkcija u pojedinira deiovima moždane korc, Moždana kora je funkcionaino rjedeljiva. Sve intelektualne funkcije zasnivaju se na njegovoj celovitoj aktivnosd i nemnguće je medusohno ih odvojiti i lokalizovati u pojedine dclove moždaiie kore. , . Danas se smatra utvidenim da postoji lokalizadja jcdnostavnih senzornih funkcija (oseta) i jednostavnih motornih funkdja (jednostavnih namernih pokreta). Ali diskusija i spor je u tome da li postoje jasno ograničeni deEovi moždane kore kao osnova složenih psihićkih funkcija.
Primarne senzornc i motorne zone Mnoga ispitivanja su pokazala da odredeni delovi moždane kore predstavljaju organsku osnovu za sasvim odredere vrste oseta i odredcne vrsce jednostavnih pokreta. Postoje ta-
kozvane ptijrtarnć senzorne zongj_ptimarne cnotorne zone u moždanoj kori. JPnmarnesenzornc zoneu moždanofkori jesu oni vedi delovi u kojima se završavaju ncrvni impulsi koji polaze od pojedinih čulnih organa, Na njih se tako redi projektuju draži koje deluju na čula.Te draži se, kad nervno uzbudenjc koje su te draži izazvale u Čulnom organu i u nervnim.putevima dopre dg> odredenih deiova moždane kore, doživljuju kao osed ili senzacije. Danas je moguće razlikovati sasvim odredene senzorne zone. Medu ostalim, moguće je razlikovati somestetičku, vizuclnu i auditivnu senzornu zonu. Somestetičku ilijelesnu senzornuzonu čini određeni deo temenog reinja u kom se završavaju nervni impulsi koji polaze od kožnih i kinestetskih čulnih organa. Da su tu zaista ccntri za ove vrstc oseta, pokazuju i ogledi. Kad se na primer neposredno, clcktričnim putem, podraži na odredenom mestu deo temenog režnja moždane kore.ispitanici izjavijuju da imaju doživljaj toplog ili doživljaj ukočenosti u nogama ili osete pokretanja pojedinih udova — iako ni jedan od ovili organa nije biopodražen, Vizuclna ili vidna genzorna oMagt nalazi se u potiljačnom režnju, Vizuelna zona u desnoj hemisfcri, utvrdenoje,prima nervno uzbudenje izdesnogdelajednogi drugogoka, a vizuebia zona u levoj hemisferi prima podražaje iz delova očiju na levoj strani. Kacl je razorena vizuelnazona samo u jednoj hemisferi, dolazi do slcpila samo jedne polovinc u svakom oku. Anditivna ili slusna osetljivost lokalizovana je u slepoočnom delu moždane kore. Kad su razorcni odredeni dclovi ove zone u jednoj hernisferi, dolazi do smanjenja slušne osetljivosti. Kad su medutim razoiene odredene oblasd u obema hemisferamu, nastupa potpuna gluvoća i u slučaju da su organ za sluh i nervni putevi koji od njcga vodc potpuno nepovredeni. ' • • . • • . • - • ' Primarna motorna zona je rnesto u moždanoj kori gde se nalaze centri za obavljanje nnmernih pokreta. Nalazlle u ograničenom delu Čeonog režnjau blizini mesta gde se čeoni režanj graniči sa temenim. Razaranjem nervnih ćelija u tom delu kore nastupa ncsposobnost namernogpokretanja pojedinih dclova tela. U u i d e n o je da motornazona jcdne hemisfere kontroliše pokrete suprotne strane tela. Ako je na primer razorena motorna zona levehemisfere,gubi se sposobnostza namerno pokretanje desne strane tela. Istraživanjem 6u utvrdeni sasvim odredeni centri za pokrctanje pojedinih delova tela: za pokrctanje mišićaglave, trupa. ruku, nogu, prstiju na nogama itd. Kad scpodraže gornji delovi motorne zone, dolazi do pokretanja donjih delova te!a, na primer scopaia, na suprotnoj strani,a kad se podražedonji delovi motorne zonejavijaju se pokreti ugornjim delovima tela (lice.jezik, ramena), D o k se ranije smatralo da paraliza ili nesposobnost polcrctanja pojcdinih dclova tela, izazvana povredama motornih zona, predsuvljaoštećenje koje jenepopravljivo,danas se na
osnovu iskustva sa vežbanjem parali?,ovanih delova tela smatra da je takvu oduzetost moguće makar delimicno popraviti. Ovo islcustvo ukazuje na to da, iako postoje lokalizacije namernih pokreta pojedinih orgauu, one nisn rako čvrsro i usko odrcdcne kao sto se ranije mislilo.
. Lokaližacija učenja i mišljenja J Sigurno je da i za složcnije psihičkc funkcije, kao što su učenjc i mišljenje, postoje odredeni procesi u moždanoj kovi. Ali mi još uvek nismo u stanju sa sigurnosću da kažemo u kojoj su meri i gde tačno ove složene funkcije tokalizovane. N e m a sumnjc da svc što smo učili inaučili poćiva na nckim p r o m c n a m a n nervnom sistcinu. Postoji shvatanjc dauslcd ponavijanja istovremcnogjavljanja dve draži doiazi do n j i h o v o g povezivanja na taj način što se u moidanoj kori obrazuju odredene nervnc vezc. O v o formiranje novih nervnih veza, zamiŠlja se ponekad, osrvaruje se na taj način što se nervna vlakna pojedinih nervnih ćelija produžuju i tako odrcdeni delovi kore ćvršćc povezuju. Prema drugom shvatanju promcna u kori usled učenja sastoji se u tome što se veze u sinapsama lakšc ostvaruju, pa mogu i slabija nervna uzbudcnja u sinapsama da prelaze iz neurona u neuron. D o k nema dvoumijenja o tome da i za više psihičkc funkcije posroje odredcni organski procesi u moždanoj kori, p o s t o j e razlikeu shvatanju o t o m e j e s u l i te f u n k c i j e l o k a l i z o v a n e u sasvim odredenim delovima kore Lli je, kad god imamo procese učenja i inišljcnja, angažovana čitava moždana kora. Američki psihologLcšli (K. S. Lashfey) smatra da svi dclovi kore ućestvuju u psihičkini funkcijama kao što su učenje i rešavanje probJema. Lešli se poziva na rezuJtate ispitivanja na pacovima, koji pokazuju da nijc bilo značajno za uspeh u učenju koji jc deo korc |srranjen. AJi bilo jc od važnosci kolilu je deo'kore uklonjen. Učenjejc bilo uroliko spoje veći deo korc bio odstranjen. Prema jcdnorn od Lešlijcvih rczuitata.zdrana j e trebalo da bJ naučih' da prođu kroz odredenu vrstu lavirinta, u prosckv a.Međurim, životifijama kojimaje biJo odstranjeno 1—9% kore trebad uprosckv 53pokušaja, kojimaje odstrvnjeno 10—19% kore — 143pokušarisečcno20-29% korc - 233 pokušaja, kojima je biJo odstranjeno 30-39% 'čap; 'kz'd je bilo odstrsnjeno 40-49% trcbilo jc da životinje u proseku fi^dklbinnučile da produ krozlavirint, itd. Nu pitanje koji deo moždaa'mesto gde su lokalinovane fvnkcije uČenjn i mišljenja, Lešli odgova-
mš;
' '%ŠSaz»-Lcš!i postavlja dvn pnncipz kojima objašnjavu ulogu moždonc princip ekvipotendjalootd i princip masovne akcije h&dih principu svzk* oblast korc, izuzevprimvrnjh scnvornUi j i ^ i Ž i
osniv*
» u^je
i mišljenje, svi su podjedn.ko
mo-
guća osriova učenja i mi&ljenja - svi su ekvipotencijalni. Drugi ptincip, princip masovne akcije, kazuje da pri složenijim psihičkim funkcijama, kao šro su učenje i rešavanje problema, učestvuje čitava masa moždane kore i da uspeh u ovim funkcijama 2avisi od toga kolild je deo moždane kore pri rome angažovan. Danas mnogi istraživači smatraju da ipak postoji izvesna lokalizacija u moždanoj kori i kad je reč o sioženim psihičkim fimkcijama. Neka isrraživanja vršcna sa majmunima pokazala su da majmuni ne uspevaju da reše zadacke koji zahievaju veću koncentradju pnžnje kad im je odstranjena iii povredena čeona zona kore. I podaci o ponašanju ljudi kojima su u ratu povređene pojedine oblasd kore ukazuju na to da postoji izvestan stepen lokalizacije i prt obavljanju ovih složenih funkctja. To narodito pokazuju podaci o pojavama poznarim pod nazivima agnozija, afazija i apraksija, Pod vidnom agnozijom iii psihičkim slepilom podrazumeva se nesposobnosr da se prepoznaju i identifikuju objekri iako seoni vide. O afaziji govorimo kad postoji nesposobnosr korišćenja reči, nesposobnost dase razumeju izgovorene iii napisane reči ili nesposobnost da se izgovaraju reči, iako se pojedini glasovi mogu izgovoriti.Treću vrstu poremećaja predstavlja apraksija, nesposobnost da se vrše povezani namerni pokreri. Osobe koje boiuju od apraksije nisu, na primer, u stanju da prihvate ncki predmet ako ne gledaju kako vrše svoje pokrete. Kod svth ovih poremećaja smatra se da su povredene sasvim odredene oblasti moždane kore. Utvrdenc su isto tako asocijativne oblasti moždane kore kojc su važnc za korišćenjc govornih simbola, reči. Ovo mesro nalazi se kod dešnjaka u centralnom dclu slepoočnog režnja leve hemisfere, a kod levaksiu odgovarajućem regionu desne hemisfere. Svi ovi podaci ukazuju na to daizvesna lokalizaćija postoji i kod viših psihičkih funkcija, kao što su učenje i mtšljenjc.
Ulogaceomft
zona
Dugo je smatrano da je za mišljenje, i uopšte složene psihičke funkcije, najvažnija akrivnost čeone obiasti moždanc kore. Ispitivanja su, medutim, pokazala daglavna uloga ovoga deia moždane kore nije u tom što on predstavlja organsku osnovu za intekktualnc procese. Odlučujuću ulogu Čeona zona ima za svesnu kontroluponašanja, za sposobnost da se čoveknepovedeza trenutnim impulsom negoda seusvojim postupcimakoristi iskustvom, da može da planira svoje akcije i prcdvida posledice svojih postupaka. Danas se smatra da od aktivnosti čeonih zona zavisi pre svega inicijativa, predvidanje, saniokonrrola i ubpšte postupanje prema postavljenim ciljevima. Asocijativna čcona zona povczana je nervnim putcvima sa hipotalamusom, u kome se nalaze centri za teJesne reakcije prilikom emocija i za njihovu kontrolu, Ove zaključke potvrduju iskustva sa hirurškim zahvatom, koji je poznat pod nazivom prefrontalna lobotomija tli ieukotomija. Pokazalo se, naime, da presecanja nervnih veza izmedu čeone zone i potkornib centara mogu dovcsti do izlečenja ili poboljšanja stanja kod pojedinih duševnih bolesti. Na taj način može da se otkloni teška potištenost (melanho-
lija), moguće je da se bolesnici oslobode intenzivnog straha ili da oni koji su pokazivali znakove izrazite agresivnosti i bili opasm za okolinu to prestanu da budu. Ova operacija je dosta gruba ali nije opasna po život. Pokazalo se, rnedutim, da kod bolcsnika posie podvrgavanja takvoj operaciji Često dolazi do promena u nekim osobinama ličnosti. Njihovo stanje bolesd se doduše popcavlja, aii sejavljaju neke druge negacivne posledice: nedostatak inicijative, smanjena sposobnost pianiranja i predvidanja akcija, povedana bezbrižnost i smanjeno osećanje lične odgovornosu.
Ne u ro tra ns m i teri^ Osnovne jedinice nervnog sistema su neuroni. Njih je u nervnom sistemu ogroman broj; prema procenama nekih stručnjaka u mozgu ih je izmedu 100 i 20'0.milijardi. A svaki neuron je putem nervnih vlakana povezan sa velikim brojem drugih neurona; broj takvili veza samo jednog neurona u nekim slučajevima dostiže i 1000. Vcze medu ncuronima sc ostvaruju u sinapsama.Tu se nervno uzbudenje iz jednogprenosi u druge neurone posredstvom neurotransmitera iii nervnih prenosnika. Neurotransmiteri, rnolekuli različit o g hemijskog sastava, smešteni su u malim mehurićima kraja nervnog aksona neurona. Pri naiiasku nervnog uzbudenja neurotransmiteri izlaze iz mehurića, prolaze kroz slobodni sinaptički prostor i ulaze u dendrit drugog neurona. A sa njime se transmituje, prenosi, određena energija i informacija. O d kraja sedamdeserih g o d i n a X X v. istraživanja pokazuju da ncurotransmiteri imaju važnu uiogu u regulisanju funkcija nervnog sistema- a time i celqkupne aktivnosti čoveka, i mentalne i delatne. Razni neurotransmiteri naiaze se uzsinapse u raznim delovima nervnog sistema. Neki izazivaju ili pojačavaju nervna uzbudenja, neki ih koče ili slabe, neki imaju za posledicu oba cfekta u raznim neuronima. Istraživanjima su utvrdena raziičita i važna njihova dejstvarpri mnogim fiziološkim procesima-uregulisanju temperature tela, kod reguJusanja krvnog pridska, kontroli apetitaj.pri mentalnim procesima —emocijama, učcnju, pamćenju, kognitivnim procesima, donošenju odluka; kao i pri duševnim tegobama i porcmećajima - javljanju anksio2nosti i depresije, manijakalnih stanja i paranoidnih simptoma. O d tridesetak često spominjanih, izmedii još više poznadh, ovde se navodi samo nekoliko od najvažnijih neurotransmitera: norepinefrin, acetilholin, serotonin i dopamin, Prvi od njih, norepinefrin, poznat i pod nazivom adrenalin, naden je u deiovima mozga koji regulisu aktivitet, utiču na raspoloženje i od čije aktivnosd zavisi stcpen smirenosti i pažljivost, Nedostatak podstiče depresivno a višak paranoično stanje. Acetilholin, koji sc nalazi u mozgu u većim količinama, ima ulogu u učenju i pamćenju. Povećanje, do odredene mere, ih poboljšava a smanjenje pogoršava. Izrazito smanjenje acetilholina prisutno je kod Alchajmerove (Alzheimer) bolesti a koju karakteriše ekstremno gubljenje panićenja. Serotonin je važan za rcgulisanic raspolcjženja, spavanja, doživljaja bola, telesnc temperature, apetita. Njegovo smanjenje izaziva depresiju a povećanje iznad normalne količinc precerani aktivitet. D o p a m i n u nekim moždanim ccntrima učcstvuje u regulisa-
nju cmotivnog ponašanja, a u drugim u lconcroli pokreta. Motorni poremećaji, smanjena
sposobnosi' upravljanja mišićima, karakteristični ?.a Parkinsonovu bolest, praccni su povredama onih moždanih centarau kojima se proizvodi dopam'in, Istraživanja pokazuju da i mozaksam proizvodi hemijske supstance koje deluju kao i pojedini od neurotransmicera.Tako se u mozgu proizvodi supstanca morfm koja smaniuje bol a nema negativne posledice kao što ima uzimanje droge morfija. Postoji izmedu drog a i neurotransmiterapovezano delovanje. Naprimer, drogaamfetnmin pDvećava količinu dopamina i izaziva najpre prijatnostanje, ali potom ima negativne posledice.lli: droga valijum povećava dejstvo neurotransmitera GABA (gama aminobutirički acid - kiselina) i tako smanjuje stanje anksioznosti. Medutim, dejstvo droga lako izaziva negativne cfekte. A k o se produži njihovo korišćenje, potrebno ih jeuzimati sve češće i u sve većim količinama — a to izaziva progresivno slabljenje i iscrpljivanje organizama. Droga kokain, na primcr, defuje na ncurotransmiter dopamin.To izaziva doživtjaj prijatnosti. Kokain iskorišćava sav dopamin dovodeći tako do intenzivnogzadovoljstva. Ali upravo zato štojo upotrcbljen sav dopamin prestaje mogućnost normalnog i redovnogzadovoijstva aktiviranjem primercne količine dopamina. Nastupa doživljaj praznine, iscrpljcnosti i teško podnosivog stanja a koje se stanje sve više, sve do nepodnosivosti, pojačava. Ima mišljcnja da i ubadanje iglama pri postupku tradicionalne Idneske akupunkturc počiva na akriviranjuodredenih neurotransmiterauz odredene sinapse.
PlTANjA I ZADACI
1. Opišite reflcksni luk t navedite njcgove glavne deiove. 2. Koja je osnovna karakteristika rcfleksne aktivnosti? 3. Navedite rctlekse koje poznajete. 4. Kalcva jc razlika ižmedu bezuslovnih i uslovnih refleksa? 5. U čemu se sastoji,.prema Pavlovu, funkcionisanje nervnog sisteraa? 6. Koje se vrste električnili talasa mogu razlikovati u moždanoj kori? 7. U Čemu je spor u vezi sa lolcalizacijom psihičkih proccsa i funlccija? 8. Sta su to primarne scnzorne.zone i koje se glavnc vrstc tih zona razlikuju? , 9. Gde se nalazi i kakvu ulogu imaprimarna motorna zona? 10. Šta sc naziva afazijom, šta agnozijom, a šta apraksijom? 11. ICakvaje uloga čeonih asocijativnih zona? 12. Sta je to prefrontalna iobotomija?
6o
RAZVITAK PSIHIČKOG ŽIVOTA
Razvitak posiašanja i psihičkog života životinja • Razvitak reagovanja organizma Slozcno ponašanje i složen psihički život ( kalcve srećemo kod čoveka, rezultat su dugog razvitka. ICod biljaka, koje predstavljaju vremenski raniju pojavu života nego životinjske vršte'," održavanje i prilagođavanje okolini ostvaruje se menjanjem anatomske i fizioioške organizacije, D a bi se, na primer, održala neka biljka u suvim sunčanim krajevima, kod nje se stvara usko ili mesnato lišće koje smanjuje isparavanje vode, ili se razvija dugo korenje da bi pomocu njega lakše doprla do vode.JKod_životm|apriiagođavanjc uslovima života ostvaruje se i menjanjem ponašanja, a ne samo menjanjem anatomsko-fiziološke organizacije. Zivotinje, kad se promene uslovi u kojima se nalaze, menjaju način svoga reagovanja, menjaju svoje pokrete. Čitav razvitak reagovanja i ponašanja i kod biljaka i kod životinja predstavlja proces boljeg i celishodnijeg prilagođavanja uslovima života. ' Z a razvijanje sposobnosti prilagodavanja važnu ulogu ima razvijanje sposobnosti organizma da reaguje na promene u svojoj okolini. Ova se sposobnost sve više razvija u toku razvitka vrsta. Osnov ove sposobnosti čini svojstvo koje poseduju sva živa bida — svojstvojjodražljivosti JjPodražlj 1jvost se sasroji u sohnosti-da se_Eeaguje-na odr&ćLsne-pfamenfLu.^p.oJjnjem svetu, koje su važne za održavanje organizma. Ta se sposobnost sve više razvija. Kod razvijenih životinjskih vrsta javlja se i sposobnost odražavanja spoijnog sveta, javlja se psihički život. U najjednostavnijem obliku ova sposobnost prilagodavanja i ovo svojstvo podražljivosti javljaju se na ranim stupnjevima evolucije. Biljke su u stanju
6r
da rieposredno reaguju na promene koje su vazne za održavanje njihovog života. O n e su, na primer, u stanju da reaguju na rnaterije koje im služe za hranu i organizam takve materije asimilira. U toku evolucije ova se sposobnost podražljivosti sve više razvija i organizam postaje svc sposobniji za reagovanje na sve veći broj draži, kao i za različito reagovanje na različite vrste draži, O n postaje sposoban da reaguje ne samo na one draži koje su neposredno važne za organizam (za njegovu ishranu ili njegovu zaštitu) nego i na one draži koje samo nagovestavaju prisutnost ili nastupanje draži i situacija (na primer opasnost) koje mogu biti od važnosti za živo biće.
Nasfanakpsihičkog zivota Važan stupanj u razvitku sposobnosti priiagodavanja čmi javljanje reakcije organizma na promene koje nemaju neposrednu biološku važnost već samo upozoravaju, signaliziraju da je nešto važno za održavanje organizma. Životinje, na primer, počinju da reaguju na određene zvukove nc zato što zvuksam po sebi pomaže održanju organizma, ncgo zato što određenizvuk služi kao znak, kaojignal zapostojanfeilijiastttgani&odredenih draži važnih zaživotinju. iallčno tome^odredeni oblikili određenaboja na koju reaguje neki insekt, na primer, pčela, predstavljaju znakživotinji da može naći materiju koja je za nju važna (u ovom slučaju cvetni prah), Slično i neki miris predstavlja znak da je blizu plen ili neprijatelj. 0 ovakvom reagovanju koje se javlja i na promene koje predstavljaju samo signal, a nisu neposredno važne za održavanje organizma govorimo kao o psihiČkom reagovanju. Ove psihičke reakcije omogućavaju živim bičima da se bolje orijentišu u svetu i da deluju u većoj meri u skladu sa osobinama predmeta i pojava koje ih okružuju. Ovakva sposobnost psihičkog reagovanja javlja se na odredenom stupnju razvitka organske materije. Na kom stupnju razvitka živih bića nastaje psihički zivot, teško je sasvim određeno reći. Neld su autori mišljenja da se prvi psihički život javlja sa pojavom prvih životinja. Po njima bi već i kod jednoćelijskih životinja postojale reakcije koje se mogu nazvati psihičkim 1 koje predstavljaju neku vrstu odražavanja zbivanja u objektivnom svetu. Drugi smatraju, a to gledište izgleda opravdanije, da se psihičke reakcije ne javljaju kod najjednostavmjih životinjskih vrsta nego tek kod onih
životinjskih vrsta kod kojih postoji relativno razvijen nervni sistem. To bi
bile razvijenije vrste beskičmenjaka.
Instinktivno ponašanje Prema sovjetskom psihologu Leontjevu u razvitku ponašanja životinja i u razvitku njihovog psihičkog života možemo razlikovati tri etape i tri tipa ponašania, 0 v a tri tipa ponašanjai tri stupnjarazvitka psihičkog života biii bi((a| instinktivno ponašanje i jednostavj^senzorne psihičke reakcije na pojedine osobine draži, postojanje oseta^Pponašanje na osnovu navika i psihičkog reagovanja na čitav kompleks draži koje istovremeno deluje i opažanje predmeta(j^):akozvano intelektualno ponašanježivotinja pri kome nalazimo i složene psihičke procese, kao što je uviđanje odnosa. Prvi tip ponašanja, instinktivno ponašanje, uključuje i još jednostavnije obJike ponašanja nego što su instinktivne radnje: tropizme i reflekse. Izrazom tropizam označavamo reakcije pokietanja izazvane delovanjem neke spoijne energije. Kad je pokretanje organizma ka izvoru energije, govorimo o pozitivnom tropizmu, a kad postoji automatsko udaljavanje od odredenih izvora energije, govorimo o negativnom tropizmu.I kod biljaka postoji pojava da izvesne spoljne draži izazivaju pokretanje biljke.To je očigledno, na primer, kod suncokreta koji svoj cvet pokrece u pravcu Sunca, pa se zato taj tropizam naziva heliotropizam (grčki helios - Sunce). Složeniji tropizmi vrlo su često kod pojedinih životinjskih vrsta, posebno kod insekata. M n o ge mušicc se, na primer, kreću prema izvoru svetlosti; one pokazuju pozitivan heliotropizam. Nelci insekti, međutim, kao na primer bubašvabe, pokazuju negativan tropizam u odriosu na svetlost. ReOekse možemo odrediti kao urođene, automatske i celishodne pokrete pojedinih organa, izazvane odredenim dražima. Oni se od tropizma razlikuju po tome što predstavljaju, iako često dosta složene, reakcije samo pojedinih organa, dok kod tropizma imamo pokretanje čitavog organizma. Kod različitih životinjskih vrsta postoje mnogobrojni refleksi koji imaju važnu ulogu u njihovom održavanju. I kod čoveka imamo znatan broj automatskih nasledenih pokreta pojedinih organa na odredene draži. I kod njega su refleksi neophodni za njegovo održavanje, kao što to pokazuju mnogobrojni refleksi u vezi sa funkcionisanjem različitih organa: organa za
disanje, varenje, za kivotok, a i drugi refleksi vezani uz proprioceptore i eksteroceptore. /jLnstinktivtie radnje mogu se defimsati kao nasleđen, biološki ceiishodan i za odredenu životinjsku vrstu karakterističan sistem pokreta organizma, izazvan kako spoljnim dražima tako i unutrašnjim potrebama. Primere instinktivnih radnji nalazimo kod gotovo svih životinjskih vrsta, a naročito su ove radnje razvijene kod insekata, kao na primer kod mrava i pčela. Kao karakteijstike instinktivnog ponašanja, koje počiva na instinktivnim radnjama, možemo istaći: /
(T)Urođenost instinktivnog ponašanja jer se instinktivne radnje ne stiču i ne uče. Pile, na primer, čim tzade iz ljuske kljuca, pače zapiiva čim dospe u vodu.To što su instinktivne radnje urodene ili preformirane, ne znači da se moraju javiti.odmah u početkuživota jedinke. Cesto je potrebno da prode period sazrevanja, pa da tek onda jcdinlca počne da koristi instinktivne radnje. Sasvim mala mačlca. na primer, neće reagovati na miša u toku prvog meseca života. Aii, u toku drugog meseca - i u siučaju da nije imaia prilike da vidi kako se ponašaju odrasle mačke - ona će, kad opazi miša, pokazivati za nju karakteristično ponašanje: vrebaće ga, hvatati, igrati se sa njim i konačno će ga ubiti. (^Specifičiiost i uniformnost pokreta druga je karakteristika instinktivnih radnji. Svaka vrsta živih bića za koju je karakteristično instinktivno ponašanje pokazuje za nju specificne instinktivne radnje. Odredene vrste paukova, na primer, pletu uvek mrežu na jedan određen način, a druge vrste paukova na drugi. Kod svih paukova jedne vrste ovaj je način isti. Svaka vrsta ptica izgrađuje gnezdo na karakteristican nacin. Postoji, znači, specifičnost instinkrivnih radnji za određenu životinjsku vrstu i jednoobraznost instinktivnih radnji kod svih jedinki koje pripadaju odredenoj životinjskoj vrsti. Ova jednoobraznost nije potpuna. Postoje izvesne razlike u tome kako vrše instinktivne radnje razne jedinke iste vrstc, kao što se donekle i u toku života jedinke instinkdvne radnje menjaju. Aii ove su razlike i promene tako male i tako sporc da je ipak opravdano govoriti o jednoobraznosti ili uniformnosti instinkdvnog ponašanja. na jc karakteristika nesvesnost i bioloska celishodnost instinktivne radnje. Instinktivne radnje važne su za održavanje jedinke i za odriavanje vrste, Ali životinje nisu svesne njihovc celrshodnostt i one nc pred-
64
viđaju efekat instinktivnih radnji koje vrše. Kod voljnih radnji koje vrši čovekunapred se predvida rezultat rada. Covek zamišlja cilj i posledice svoje radnje i prema zamišljenom cilju vrši izbor sredstava pomoću kojih će obaviti radnju i bira način na koji će je izvršid. Zivotinje, medudm, kad vrše instinktivne radnje ne vrše ih sa poznavanjem cilja.To se vidi i po tome što onezapočetu instinktivnu aktivnost produžavaju i tvslučaju da se usiovi toliko promene da im aktivnost postane besmislena. Na primer, jedna vrsta osa, pošto izgradi šuplju loptu od mahh grudvicajsrašine, lovi pauka, ubija ga i meće na dno iopte, a potom zatvara loptu, Citava ova aktivnost ima svoj smisao u tome da se larvi koja će se izieći iz jajeta obezbedi hrana dokse ona nc osposobi za samostalan život. Medudm, posmatranja pokazuju da će osa da slaže pauke u loptu i u slučaju kad se onaj pauk u koji je ona poiožila jaje odstrani, kada svaka dalja aktivnost ose postane bez svrhe jer neće biti hrane za razvijanje larve. ^ ) P o s l e d n j a je karakteristika postojanje potrcbe da se vrši instinktivna radnja. D a dode do instinktivne radnje nije dovoljno da postoje nasledni osnovi za nju, kao što nije dovoljno ni delovanje odredenih draži. Instinktivna radnja javlja se tek u slučaju kad pored ovih činilaca postoji i unutrašnja potreba da se radnja obavi, kad sejavi odredeno stanje organizma. Mačka će, na primer, instinktivne radnje u vezi sa lovljenjem vršiti samo onda kad bude gladna; sita mačka, kao što kaže i poslovica, ne lovi miševe. Istijeslučaj i kod mnogih drugih instinktivnih radnjiuvezi sa podizanjem miadunčadi ili hvatanjem plena. vt
•>
Zivotinja će instinktivnu radnju moći da vrši kad p'ostoje odredeni objek'ti i kadje ona u stanju da ih opazi i na njih reaguje. Ptica če, na primer, moći da gradi gnezdo tekpošto nadei prepozna odredeni materijal koji je pogodan za građenje tog gnezda. Zivotinja, dakle, da bi mogia vršiti instinktivne radnje mora daposeduje sposohnost i za odrcđene psihičke reakcije, mora biti u stanjuda opazi odredene objekte koji joj sluzepnobravljanju instinktivne radnje. Ispitivania, medutim, pokazuju da životinja po pravilu ne opaža predmete u ceiini nego ona reaguje samo na neke lcarakteristike predmeta, Ona nema opažaje predmeta nego samo osete pojedinih osobinapigdmiial-J^auk ć e , l ^ r i m e ^ r s e " u s t r e m i na iniekta koji sc uhvatio u mrežu koju je on razapeo. Ali isto tako će se ustremiti na mrežu i onda kad joj približimo zvučnu viijušku koja vibrira odredenom frekvencijom i izaziva vibriranje paučine. To znaci da pauk u stvari reaguje snmo na odredcne vibracije paučine, a da ne opaža predmet u celini. Zbog
toga sovjetski istraživaa i zaldjučuju da životinje na instinktivnom stupnju ponasanja ne opažaju predmete nego samo pojedine osobine predmeta, da ne postoji još opažaj nego samo jjednostavna senzornapsihička reakcija (oseti) kao lcarakteristika psihičkogživota na tom stupnju razvitka. Kod čoveka postoji veliki broj refleksnih aktivnosti, ali kod njega nema instinkdvnih radnji. Kad se govori o instinktima kod čoveka, onda se ova reč ne može upotrebiti u istom značenju kao kad se njom označava urodeno ponašanje životinja[ O instinktima kod ćoveka možemo govoriti samo kao o urodenim tendencijama da se zadovolje odredene potrebe, lcao o određenim urodenim nagonima za hranom, za vodom, za seksuainim zadovoljenjem. Ali instinktivriih radnji u smislu urodenih načina aktivnosti, kojima će se zadovoljiti odredene potrebe, kod čoveka nema.
Navike kao oblikponašanja Instinktivno ponašanje je ponašanje koje se malo menja pod uticajem iskustva. Mnogo elastičniji oblik ponašanja predstavljaju navike. One su važan oblikponašanja kod mnogih razvijenih životinjskih vrsta, a naročito kod sisara. Formiraju se kao rezultatindividualnogiskustvaživorinja. One, prema tome, nisu nasledene kao što su nasledcnc instinktivne radnje. One su i manje specifične i manje jednoobrazne od instinktivnih radnji. Formiranje navika javlja se i kod najnižih vrsta živodnja. Ovo potvrduje ogled sa kišnom glistom koji polcazuje da kišna glista, koja inače izbegava svetlost, može da .nauči da-se pod odredenim uslovima Icreće samo osvetljenim putem. Ako neosvetljeni put bude više puta izložen električnim udarima, glista će naučiti daga izbegava i da se l
66
Međutim, iako imamo stvaranje navika i kod životinjskih vrsta nižih nego što su sisari, navilfe ipak za njih ne predstavljaju ni važan ni tipičan oblik ponašanja, Za njih ostaje osnovni oblik ponašanja instinktivno ponašanje.Tek kod sisaia navike postaju značajan oblik njihovog ponašanja. Znatan deo ponašanja sisara jeste ponašanje na osnovu navika. Kod sisara su navike i mnogo eiastičnije nego navike kod nižih vrsta životinjskih bica. Ako sisare odvojimo pregradom od hrane, oni Će brzo naučiti da ne nasrću na pregradu nego da je obilaze. A ako se pregrada ukloni, sisari neće produžiti da je obilaze nego će se uputiti pravo prema hrani. Ovaj dp ponašanja, koji je znatno elastičniji nego što je instinktivno ponaŠanje, prati i mnogorazvijenijipsiJhićkiživot nego kodživotinja za koje je karakteristično instinktivno ponašanje. Pre svega, kod životinja koje se ponašaju na osnovu navika razvijena je sposobnost gpažanja. Ove ži-_ votinje, kao što pokazuju ispitivanja^jnogjj^dajaoče^i manje razHke u_promeni draži. U n e mogu uoče, na primerj razlike u zvuku, iako je ta razlika svega nekoliko treptaja u sekundL One mogu da uoče i male razlike u obliku, kao što je, na primer, razlika izmedu više i manje spljoštene eiipse. Po mišljenju nekih psihologa bitna karakteristika psihičkog reagovanja na ovom stupnju ponašanja jeste opažanje predmetaucelini, a ne višc samo opažanje pojedinih osobina predmeta, kao što je to kod životinja na instinktivnom stadijumu ponašanja. Na ovom stupnju ponašanja znatno je razvijenija i sposobnost pamćenja i učenja nego na stupnju instinktivnog ponašanja. Navike nisu nasledene nego se stiču u toku života jedinke, uče se. Učenja ima i na nižim smpnjevima razvitka živih bića, ali je kod sisara ono .mnogo brže i mnogo češće. M n o gobrojna ispitivanja pokazuju da na ovom stupnju razvjtjg^Tjgslpjfi i relativno složeni oblici učenja. N e postoji učenje samo na principu uslovljavanja nego i na principu pokušavanja i podražavanja. jednostavniji oblici učenja postoje i kod najnižih.životinjskih vrsta. Oni predstavljaju primirivne oblike učenja na principu usiovljavanja. U literaturi se prikazuje nekoliko ovakvih primitivnih oblika učenja koji predstavljajuzačetke učenja. NaroČito je zanimljiv jednostavan ohlikučenjakojise naziva utiskivanjem ili uštampavanjem.Na postojanje ovog oblika učenja ukazao je jedan istraživač ponašanja životinja, koji je bio upravo prisutan kad su se iz guščijih jaja u inkubatoru izlegli guščići. Guščia su, na njegovo iznenade-
nje, čim je on krcnuo, krenuli za njim i produžili da ga prate, isto tako kao što male guske prate gusku - majku. Proveravajući kod drugih vrsta ptica ponašanje u sličnim situacijama, zapazio je da se i kod njih isto dogada. Ptići koji se upravo izlegu pokazuju tendenciju da se kreću za prvim pokretnim objektom koji zapaze. Ova jednostavna vrsta učenja nazvana je uštampavanjem zbog toga što životinje uče kretanje za određenim objektom i produžavaju ga upražnjavati, kao da su se prvi objekti u pokretu koje su živodnjc opaziie „uštampale" u njihov nervni sistem. Ispitivanja su pokazaia da se ovakvo učenje može javiti samo u kratkom periodu pošto su se ptice ispilile iz jajeta, samo u toku nekoliko čassva ili najviše u toku jednog do dva dana pošto su se izlegle. Taj period verovatno predstavlja poseban stadij u sazrevanju nervnog sistema životinja.
f Inielektualfjoponašanje kod životinja^> Iako navike omogućavaju bolje snalaženje u izmenjenim uslovima nego instinktivne radnje, ipakje eiastičnost ovogponašanja ograničena. Navike mogu da koriste snalaženju životinje samo dok su promene u okolini postepene i male, AJi pri iznenadnim, ]crupnim ili neuobičajenim promenama, što znači u novim situacijama, navike će kao obiik ponašanja zatajiti. Ispitivanja su pokazala da kod najviših životinjskih vrsta, kod antropoidnih (čovekoiiićh) majmuna, poštoji mogućnost da se snadu i u za njih novim i neočekivanim situacijama. Njihovo uspešno reagovanje i snalaženje unovim, takozvanim problemnim situacijama ostvaruje se na osnovu no~ ve vrste ponašanja koje se naziva intelektualnim ponašanjem. Intelektualno ponašanje kod životinja,a koje naiazimo samo kod najviših žtvotinjslcih vi'sta, počiva na uočavanju odnosa izmedu predmeta.To je ponašanje na osnovu već u velikoj mcri razvijenoga mišljenja. Upravo zbog toga se ovo ponašanje naziva intelektualnim ponaŠanjem. Ispitivanja koja su vršili mnogi istraživači potvrduju da kod antropoida postoji takvo ponašanje na osnovu rešavanja problema i uvidanja. Naročito to ilustruju ogled i k o j e j e vršio Keler (W. Kohier). Keler je, izmedu ostalog, vršio sledeći ogled na šimpanzima. O n je izvan odredenog prostora, kaveza u kojem je bio šimpanzo, stavio bananu. Aii
b a n a n a j e b i k udaljena od kaveza toliko daje šimpanzo nije mogao dohvatiti. Posle izvesnog broja uzaludnih pokušaja da dohvati bananu, šimpanzo je odjednom zgrabio jedan od bambusovih šrapova koji su se nalazili u kavezu, proturio ga kroz reŠetke kaveza i njime privukao bananu (sl. 12a}. Ogledi sa mačkama i psima pokazali su da ove životinje nisu u stanju da reše takve zadatke.To nisu u stanju ni niže vrste majmuna.
Slika 12. - Kelerov ogled sa šlmpan^ima: a) simpan'io dohvata Štapom bananu; b) širnpanzo dohvata bananu van lcaveza spajanjem štapova; c) šimpanzo dohvata bananu sa tavanice slaganjem sanduka.
Neki šimpanzi sa kojima je Keler vršio ispitivanja uspevaii su da reše i teže zadatke od ovoga koji smo opisali. Neke od ovih životinja, pokazalo se, bile su čak u stanju da spoje dva bambusova štapa kad je jedan od njih bio prekratak da dohvate bananu, i da sa tako spojenim štapovima privuku svoju
omiljenu hrarm, Kad je jedanbambusov štap bio prekratak, životinje su po~ sle izvesnog broja uzaludnih pokušaja uzimale još jedan, obrađivale ga ustima sve dokga nisu stanjile, stavile ga u drugi štap i onda su sa tako povezanim iproduženim Štapovima uspevaie da privuku hranu (sl. 12b).Simpanzi su isto tako uspevali da dohvate bananu obešenu o tavanicu kaveza slaganjem jednog na drugi sanduka koji su se nalazili u kavezu. Kad ni na taj način nisu uspevali da dohvate suviše visoko zakačenu bananu, oni su uzimaii još i štap i penjali se na postavljene sanduke i tako koristeći i sanduke i štap uspevali da dohvate bananu (sl. 12c). Imamo, dakle, posla sa novim načinom ponaŠanja, sa savršenijim i korisnijim ponašanjem u novoj situaciji nego što je to instinktivno ponašanje ili ponašanje na osnovu navika. Posmatranje i analiza postupaka pri takvom ponašanju pokazali su da je za ovo ponašanje karakteristično da se do rešenja, posie izvesnog broja neuspelih pokušaja, dolazi odjcdnom i naglo. Pretpostavlja se zato da se do rešenja dolazi na osnovu uvidanja odnosa među predmetima okoLine. U opisanim slučajevima u Kelerovim eksperimentima dolazi do uviđanja da jedan predmet (štap) može da posluži da se dode do drugog predmeta (do banane). UoČava se odnos između jednog predmeta kao sredstva da se dode do cilja i drugog predmeta koji predstavlja cilj. Ovakav način ponašanja ostvaruje se na osnovu razvijenog inteiektualnog procesa, na osnovu mišljenja i uvidanja. Da ovo ponašanje počiva na uvidanju odnosa, pokazuju pre svega tri momenta karakteristična za postupke životinja pri takvom ponašanju: 1) da do rešenja problemne situacije dolazi naglo i odjednom; 2) da životinja lcoja je jednom koristila nešto kao sredstvo da dode do cilja u ponovljenoj situaciji čini to isto bez ikakvog ponovnog pokušavanja; i 3) da je životinja u stanju da koristi i drugi neki predmet koji je sličan onom lcoji je prethodno koristila kao sredstvo, i to opet bez prethodnog pokušavanja. Sva ova tri momenta govore o tome da je životinja uvidela odredene odnose izmedu predmeta kojima manipuliše. PlTANJA I ZADACI 1. N a koji način na nove uslove reaguja biljka, na koji živorinja, a na koji čovelc? 2. Koje se reagovanje kod životinja može označiti kao psihičko reagovanjer
3. Sta. su tropizmi? .
••
'"•>
4. Po čemu se reflclcsi razlilcuju ad tropizama, z po č e m u od instinlctivnih r a d n j ^
5. Koje su bitne karakteristike instinktivnog ponašanja životinja? 6. Kakva je karakteristika psihičkog reagovanja na stupnju instinktivnog ponašanja životinja?
7. Postoje li instinktivne radnje kod čoveka? U kom smisli se može govoriti o instinktima kod čoveka? 8. Sta karakteriše navike lcao oblik ponašanja životinja? Šta pokazuje ogled sa Štulcama a šta pokazuju slični ogledi sa sisarima?9. Koje odlike psihičkog reagovanja nalazimo na stup'nju navika lcao principa ponašanja? 10. ICakav je to jednostavni oblik učenja koji-'se naziva utiskivanjem ili uštampavanjem? 11. Po čemu se intelelctualno ponašanje životinja razlikuje od ponašanja na principu navjka? .. . ' • » ' , 12. Opišite neke od Kelerovih ogleda kojima je proučavao intelektualno ponašanje kod živodnja. ." 13. Na kom se psihičkom procesii .i na kojoj pšihičkoj funkciji zasniva intelektualho ponašanje životinja? ,. V ' 14. Na osnovu kojih se kaiakterisrika's^ može zaključiti da je u pitanju intfelektiialrio ponaš'artjišrživbtihja?
Razvitak psihičkog života ljudi Ulogarada u razvitku psihičkog zivota čoveka Psihički život čoveka pripremljen je razvitkom pšihičkogživota i njegovih organskih osnova u toku evolucije živih bica, Iako počiva na organskim osnovama i psihičkom životu razinjenom u toku evolucije živih bića, psihički život.čoveka raziikuje se znatno od psihičkog života njegovih životinjskih predaka. Ova razlikaproističe pre svega iz novih i drugačijih uslovaživota čoveka. Odredene promene u sredini u kojoj je živeo čovekov predak, a pre svega klimatske promene, postepeno su dovele-i do promene u reagovanju i načinu postupanja, kao i do promene u organskim osnovama psihičkogživota i u samom psihičkom životu. Bilo je neophodno da se prvi ljudi na dru-
gi način priiagođavaju novim i težim uslovima sredine nego što su to činili njihovi životinjski preri, Za sve životinjske vrste karakteristično je da one prilagođavaju svoje ponašanje uslovima sredine; aii sad je bilo potrebno ne samo menjati ponašanje nego menjati i samc uslove života, menjati sredinu u kojoj se živi. Ovo menjanje sredine ostvaruje se radom. Rad omosuZato je on osnovni činilac koji "Sovodido formiranjačoveka kaonoveTHriigačije vrste od svih dotadašnjih vrsta živih bića, sa novim kvalitativno različitim načinom ponašanja i novim kvalitativno različitim psihičkim životom.
r
ruke^
Organski uslov da se pojavi rad kao forma ponašanja ljudi bio ie javljanje ruke. D o pojave rada dotazi postepenim menjanjem i nać'ina života i samog organizma kod već visokorazvijene vrste živih bića, jcdnc vrste majmuna od koje potiče čovck (a koja je izumrla). Kod ove vrste čovekolikih majmuna poscojali su vcć rarvijcru prednji udovi koje je koristila ne samo pri kretanju nego i pri prihvaranju predmeta i manipulisanju njima. Počela je podela aktivnosti izmedu prednjih i zadnjih udova. ALi ta podela morala je ići dalje. Bil o j e potrebno da se prednji udovi potpuno oslobode aktivnosti krctanja i da postanu organ za manipulisanje, da postanu rukc. Javlja se uspravni hod čime se oslobadaju prcdnji udovi od hodanja. Prednji udovi postaju pokretni i gipki organi pomoću kojih je moguće veotna sioženo manipulisati. M e n j a se anatomsku struktura prednjih udova, prsti na njima postaju veoma pokredjivi i čitava ruka uspešan i precizan instrumenat manipulisanja, kakav nijedna vrsta živih bića nije posedovala.
nfiS
D o rada kao karakteristićnc akuvnosti ljudi moglo je doći formiranjem ruke, a stvaranje i razvijanje ruke opet značajno udče na razvitak čitavog organizma, a posebno na razvitak mozga. Vršenjc razlićitih složenih pokreta rukom izaSliJta 13. - Lokalizadje u
motornoj zoni korc
ziva razvijanje moždaneltore koja postaje centar za razlikovanjc i regisrrovanjc velikog broja draži koje se primaju posredstvom pokretaruke i sve tazvijeniji centar za razJičšte i mnogobrojne namerne pokrete, Koliko je veliki značaj razvitka ruke i njene pokretljivosti za razvirak mozga pokazujc činjenica da znatan deo motorne zone moždane kore i kod savrcmenog čovclca predstavljaju centri za pokrete rulce i prstiju - kao šco poknzuje slika 13.
Prelazak na uspravan hod i razvitak ruke kao organa sposobnogza manipulisanje - izazvani promenjenira životnim prilikama - predstavljajuuslov da radpostanekarakterističnaaktivnost čoveka. Kad rad postane karakteristika čovcka, on onda stvara daije uslove za preobražaj i način njegovog života i njegove anatomsko-fiziološ'ke organizacije'i njegovog psihiČkog života. Menjajući krozrad svoju okohnu, ljudi menjaju i razvijaju sami sebc. „Najpre rad, a za njim i onda zajedno s njim govor - _to su dva najbitnija podsticaja koji su uticali na to da se mozak majmuna postepeno preobrazio u mozak čoveka koji je, pored sve svoje sličnosti s majmunskim daleko veći i savršeniji od njega. A uporedo sa daljim razvitkom mozga išao je razvitak njegovih najbližih oruda, čulnih organa' f -veli Engels. „Radjc ne samo izvor svega bogatstva, on je beskrajno više od toga" - zaključuje Engels - ,,on je prvi osnovni uslovsvegaijudskogživota, i to u tolikoj meri d a j e radstvorio čoveka". Usled radne delatnosti menja se raniji karakterzajedničkog života. I životinjski preci čoveka živeii su grupnim životom koji im je bio potreban radi zaštite od ncprijatelja, dobijanja hrane ili zajedničkogpodizanja potomstva. Ali sa razvojem radne delatnosti stvara se nova i drugačija zajednica: ljudsko društvo. Ono se razlikuje od majmunskog čopora. Čopor majmuna se zadovoljava time da na podru'Cju na kome živi pobrsti hranu i da se , posle toga seh dalje u potrazi za novom hranom. Govek pomoču rada i oruda, čijim korišćenjem počinje rad, podešava prirodu svojim potrebama. Rad i u najprostijim oblicima zahteva usklađivanje aktivnosti učesnika u radu. Da bi se rad uspešno obavio, potrebna je podela narazličite poslove i usrnerenost svih učesnika na izvršenje zadatka. Zajednica koja se stvara na osnovu takve radne delatnosti drugačija je od životinjske zajednice, to je ljudska zajednica, zasnovana na zajedničkom i, medu ljudima koji u njemu sudeluju, uskladenom radu.
D r i i f f i n s r n r i r n v a v a n m r ^ m p n n t n r a 7 v i r k n rrkvpta i^crp MTrriraL' ovwr>ra i
trebu uzajamnog saopštavanja, a ova potrcba ostvaruje se formiranjem govora kao sredstva saobracanjarkffFnunicirauja mcdn IjndimaZT Ljudski govor nastao je na osnovu već relativno visoko razvijene insdnktivne glasovne komunikacije kod životinjskih predaka čoveka. I majmuni koji danas postoje raspolažu dosta različirim glasovima, Već i niže \nrste majmuna poseduju najmanje devet raziičidh glasova, koje ostvamju pokretima čeljusti, usana i jezika. Pokretljivost ovih organa i kod njih je već znatna, Aii ova se poicretljivost kod čoveka dalje raz\'ija i ornogućava stvaranje znatno većegbroja glasova, a dme i govora. Pored formiranja sve finijih pokreta govornih organa, za nastanakgovora bio je potreban i razvitak čula sluha.Takav razvitak omogućava razlikovanje glasova proizvedenih pol
74
-
Filogenetski razvitakpsihičkog zivota Ijudi Psihi.čki život čoveka koji sejavlja sa pojavom rada fazvija se u toku razvit"ka ljudske radne delatnostiTu toku razvitka ljudske vrste, u toHTfiiogenetj^gl^ažvitka. U tokiftogaTazvitka povećavaju se i razvijaju sve psjjućke funkcije. Sve one postaju ne samo razvijenije nego i kvalitetno drugačije od psihičkih funkcija kakve srećemo kod čovekovihživotinjskihpredaka. Razvija se opažanje i postaje znatno bogadje i po broju i vrsti predmeta koje čovekopaža i po detaljima koje na njima uočava. Učenje postajc ne samo brže nego i mnogo elastičnije a sve veči značaj dobijaju složeniji oblici učenja. Jedna od osnovnih čovekovih karakteristika postaje razvijena funkcija. mišljenja pomoću koje on uspeva da formira i veoma apstraktne pojmove i uočava veoma složene odnose medu pojavama. Motivi i emocije postaju neuporedivo brojniji, različitiji i složeniji doživljaji. Covek, ukratko rečeno,od biološkog bića postaje biosocijaina ličnost sa specifičnim karakteristikama psihičkog života i ponašanja. Razmatrajući pojedine momente po kojima se psihičkiživot čoveka raziikuje od psihičkogživota najviših razvijenih životinjskih vrsta>mnogi autori ističu tri momenta. Ističu pre svefla rawirak psihičkih funkcija, a posebno sposobnosti mišlje.nja. Zahvaljujući toj sposobnosti, čovek uspeva da saznaje stvarnostoko sebe sve potpunije i da sve potpunije savladava sredinu u kojoj živi, kao i da zamišlja i predvida posledjce svoje delatnosti i tako deluje prema unapred postavljenim cil)evima. Drup;a važna karakterisdka. koja^e ističejfirff nziijnnjp i^tvaranjemnogobrojruhnovlhpotreba kod ćoveka. D o k j e ponašanje čovekovih životinjskihpredaka bilo odredeno samo bioloskim potrebama, kod čoveka imamo ne samo usled društvenog života izmenjene biološke pottebe (socijalizovane potrebe) nego se stvaraju i mnogobrojne nove, takozvane psihološke potrebe; motivacionii emoćionalni život neobično se razvija. Trf^'1 r*"menat koji se ističe jeste pojavasamosvesti. Čovek postaje svestan svojih osećanja, misli, potreba i doživljaja uopšte. On svoje ponašanje reguliše ne samo podstaknut urodenim potrebama i nagonima nego i prema usvojenim moralnim principima i standardima. Navedene odiike rezultat su duge evolucije i filogenetskog razvitka. Tokom evolucije pojavljuju se kao najrazvijenija vrsta sisara primati ili majmuni. Pre otprilike 4 miliona godina od linije najrazvijenijih primata, od
antropoidnih majmuna (čiji su danas predstavnici šimpanza, gorila i orangutan), odvaja se posebna grana majmuna - hominidi. Od njih nastaje u toku razvitka ljudski rod. Više vrsta, danas izumrlih, hominida čini prelaz ka čoveku. Jedna od posiednjih takvih vrsta je homo neandertalis (neanderdialis). Smatra se da vrsta koja se može nazvati ljudskom i koja nosi naziv homo sapiens (latinski pridev sapiens znači pametan) nastaje oko 100 hiljada godina unazad. Razvijenija je vrsta koju karakteriše, pored telesnih odlika jednakih onima koje ima i savremeni čovek, obimno korišćenje i izrada oruda, upotreba vatre, oiganizovani diuštveni život, rituali, umctničko stvaralaštvo i razvijeno mišljenje. Zbog toga stručnjaci tu vrstu nazivaju homo sapiens - sapiens (veoma pametan). Ona se javlja pre oko 30 do 40 hiljadagodina. Civilizovani čovek, a kojiživi u stalnim i izgradenim naseljima i odgovara savremenom čoveku, pojavlfuje se pre 10 do 12 hiljada godina. Ključni momenat u pojavi čoveka predstavlja visokstepen razvijenosti korišćenja simbola, Pod simbolima se podrazumevaju znakovi koji stoje umesto odredenih predmeta i pojava i označavaju ih. Simboli mogu biti u vidu slika ili ikonički; mogu biti forme pokreta ili motorni simboli; ali najpodesniji za izražavanje različitih sadržaja, najčešći i najvažniji su verbalni simbolLTo su reči i rečenice govora i jezika. D o pojave čoveka u toku evolucije i dolazi kada naši prethodnici ovladaju izgradenim verbalnim simboličkim sistemom kakav je svaki od više hiljada jezika koji postoje. Sposobnost govora i usvajanje jezika specifična je za ljude i genetički zasnovana karakteristika ljudskoga roda. Svaka ljudska grupa i svi ljudi umeju da govore i vladaju nekim od jezika, A tu odiiku ne poseduje nijedna životinjska vrsta. Zato je opravdano odredenje čoveka kao vrste animal symbolicum (simboiikum -životinja koja koristi simbole). Ispravnije je takvo odredenje nego određenje homo sapiens ili animal rationale (racionale - racionalna životinjska vrsta) ili homo faber (koji izraauje oruđa) ili animal sociale, odnosno zoon poiitikon po Aristotelu (živo biće koje organizuje svoj društveniživot). Izgradeni simbohčki, a posebno verbalni simboliČki, sistem kakav su govor i jezik jes.te osnova za sve tim određenjima označene aktivnosti i distinktivna i suštinska odlika ljudske prirode, nastala u toku evoiucije i filogenetskog razvoja čoveka.
Fakiori odkojih zavisi psihicki razviiak p oje din ca Svaki se čovek rada sa odredenim nasledenim karakteristikama; sa karakteristikama svake ljudske jedinke, kao i sa odredenim specifičnim nasledcn i m osobenostima Prve karakteristike su se stvorile u toku razvitka čoveka kao vrste živih biča, a druge je primio'od svojih posrednih 1 neposrednih predaka. O n e čine naslednu osnovu psihičkog života i ponašanja eoveb, rodenjem date karakterisrike koje utiću na psihički život pojedinca. Sta če dete u toku života postati i kako će se razviti, sigurno zavisi i od ovih naslednih osnova, ali ne samo od njih. Ujvelikoj rnerirazvhgk p^hifkr^-ž^vota i ponašanje pojedinca zavisiće od još dva 4 m g a f°Wora; e d sredine, a p o s ^ r T o ~ q H ] d r u š t v e n e ~ I i r š o c i i ^ n p c r e d i n ^ i nd a ^ ^ o g i k ^ j r a z ^ a u
toku svog života. 0 tome koju ulogu imaju ovi faktori, a pre svega koja je uloga nasleda i sredine, postoje različita shvatanja. Ima shvatanja da je naslede jedini ili bar odlučujući faktor od koga zavisi razvitakpojedinca i njegove ličnostL Pristalice ovog shvatanja smatraju da od nasleda -zavise ne samo sposobnosti (kao što su osetljivost pojedinih čula, sposobnost pamćenja, inteligencija) 1 t e m p e r a m e n t nego i sve druge osobine svakoga pojedinca, kao na primer marljivost, ambicioznost, upornost, strpljivost i druge takozvane karakterne osobine. Po ovom shvatanju, koje se, naaivg nati^jstičkim. naslede ugkvn o m određuje celokupni razvitakppjedijQf nsnhf / S u p r o t n o ovom shvatanju je mišljenje da je lićnost pojeHipra i^kljiifivnjm^ sledIca"deIovan|^Trg^ine. UaziiJ«. lzmedu pojedinih osoba, navodi se,j}aJt^PJ j^din^ Kap postedic^ra^kaiTuslovirna u kojima~pojedinci žive7Da su svi živeli p o d istim uslovima, ne b i F T l o l T ž I i k e u njijna/Ovakvo shvatanje, koje se naziva empirističkim, zastupa, medu ostalim stručnjacima, i američki psiholog Vbtson. O n veli: ,,Dajte mi normalnu decui mogućnost da ih vaspitavam u uslovima u kojima želim, pa vam garantujem da ću od svakog deteta napraviti šta'hoću: lekara, umetnika, trgovca, a ako hoćete i prosjaka i lopova - bez obziraria talente, osobenosti, sklonosti, sposobnosti i znanja njihovih predaka". t / p b a ova shvatanja predstavljaju ncopravdanonaglašavanjesamojednog od f a k t o r a koji utiču na razvitak^Prihvatanje bilo jednog bilo drugog shva-
tanja ima i veoma krupne praktične posledice. Neopravdano isticanje uloge nasleda ogleda se, na primer, u shvatanju da su prestupnici i kriminalci to po svom rođenju, kao i u shvatanju pojedinaca da če rata uvek biti jer je agresivnost koju Ijudi pokazuju urodena ljudskoj prirodi. I neopravdano isticanje uloge sredine može biti izvor pogrešnih zaključaka i pogrešne prakse. Takav primer imamo kad neki roditelji čiji je sin u toku čiravog školovanja jedva prolazio teraju dete na studije, smatrajući da će moći od njega stvoriti istaknutog stručnjaka jcr će mu oni obezbediti sve uslove za to. Neopravdano precenjivanje uloge sredinc imamo i onda kad se smarra da je sva tajna uspeha nekog umetnika ili istaknutog naučnika u upomom radu i pogodnim uslovima za rad. I naslede i sredina važni su 1 neophodni za razvitak pojedinca.To, međutim, ne znači da oba ova faktora u istom stepenu odreduju razvitak svakog pojedincai razvitaksvake od njegovih osobina. U različitim uslovima i za različite osobine različita je i uloga pojedinili od ovih faktora. Pod uticajem sredine razvitak pojedinca ostvaruje se na ono što je pojedinac nasledem doneo na svet, i na ono što je već pod uticajem sredine razvijeno. Pri tome pojedinac nije pasivan, nego je manje ih više aktivan. Nije naprosto vosak u koji se upečaćuje neka osobina, nego pojedinac i sam, u skladu sa svojim urodenim i stečenim dispozicijama, deluje na sredinu; razvitak zavisi i od aktivnosti pojedinca/Zato bismo mogli reči da razvitakpsihičkog života i stepen ravvi^p pcihir^ih fiinkcija i psihjčkih osobirta pojedinaca zavisi od tTifaktnra: nd nasleda. nd sredine i od njegove aktivnosti. ' ~ >
- r '
••
r \ ! Nasleđeisazrevanje
Nasiedc ncznaći, kao što se to česro misli, eamo slicnost sa roditeljima, jer može biti nasleda (preko roditelja) i od bližih i daljih predaka, dakie i kad ncma veće sličnosti sa roditeljima. Nije, takode, ispravno izjednačiti naslede sa onim što je doneto sa rodenjem, jer mnoge osobine ne moraju bid prisume pri rodenju, a ipak počivaju u prvom redu na nasledu. Ima, naime, osobina koje počivaju na nasledu ali za čije javljanje je potrebno da prode odredeni period vremena u toku zivora, da prodc pcriod rakozvanog sazrevanja ili maturacije. Faktori koji odreduju naslede i nasleđene osobine pojedinca jesu hromozomi, sastavljeni od molekula dioksiribonukleinske kiseliue, koji se nalaze u'jcdrima ovih ćelija organizma. Celije pojedinih visraživih bica imajuzavrstu karakrerističnc hromozomc i za njth karakrerističan broj hromozoma. Kod čoveka u svakoj čeliji, osini u polmm ćelijama, postoje.24
para, to jest svega 48 hromozoma. Polne ceiije, čijim spajanjem dotazi do začeća i novog živata, imaju samo po 24 hromozoma. Ali ni hromozomi, preraa teoriji gena, nisu krajnji nosiod naslediiih osobina. To su geni koji se nalaze u hromozomima i koji predstavljaju stvarne naslcdne osnove. I geni se javljaju u parovima. Jedan gen u paru je od oca a jedan gen je od majke, i oni zajednički odreduju naslednu osnovu pojedinca, Činjcnica da svaki pojedinac nasleduje gene od roditelja ne znači da će sva deca od istih roditelja imati iste nasledne osobine. Postoji, naime, veoma velika mogpćnost kombinovanja hromozomai gpna i danas genetika može da pokaže kakoje upravo astronomski velika mogućnost kombinacija naslednih osobina, tako davećnaosnovu nasledivanjadolazido individealnih razlika. Ovakva velika mogućnost kombinacija naslednih osnova ne postoji jedino kod takozvantli identičnili blizanaca, jer oni imaju iste hromozomc 1 iste gene i zato iste nastedne osobine.. Citav organizam, pa i nervni sistem, mišići, čuini organi i žlezde rasčvijaju se.postepeno. Z a t o se i mnogi oblici ponašanja i psthičkog života, i onda kada počivaju na nasledu, ne pojavljuju odmah po rodenju. Pojavljuju se tekposle odredenogperioda sazrevanja organizma i njegovih organa. Sazrevanje ili m a t u r a d j a j e fizioložki proces razvijanja našlednih osnova. Upravo zato ne možcmo red da samo one osob'uie koje zatičemo prilikom rodenja predstavljaju nasledene osobine. Mogu i mnoge osobine koje se jave kasnije u životu biti zasnovane na nasledu jer je za njihovo javljanje bilo potrebno da prode period sazrevanja naslednih osnova. Postavljeno je pitanje dalije moguće vezbanjem ubraati javljanje neke aktivnosti koja poČiva na nasledu i posdći na primer da deca ranije prohodaju, Drugim rečima, dali vreme kada će dete prohodati zavisi prvenstveno od naslcda i sazrevanja ili od uticajasrcdine i vežbanja. U literaturi je u vez.i sa ovim pitafljem poznat ogled sa parom identičnih blizanaca, po imenu Džoni i Džimi. Jedan od blizanaca, Džoni, posebno je uvežbavan da se'di, puže, hoda^ penje se i siiazi niz stepenice. Sa Džimijem nisu vršena nikakva vežbanja, sa njim je čak vežbano manje nego što se to obično čini s& decom. Uporedujući aktivnosti Dionija i Džimija pokazalo se da Džimi, uprkos tomc što sa njim nijc vršeno nikakvo vežbanje, gotovo ništa nije zaostajao u osnovnim aktivnostima,kao što su sedenje i hodanje, OJR je gotovo u istovrcme, a posle male prakse, kad i Dioni (blizanac sa kojim je vršeno intcnzivno vežbanje) počeo da scdi, da pužc i da hoda. Kad su bile, medutim, u pitanju specijalne aktivnosti, za koje je potrebna posebna veština, kao što su penjanjc i silaženje, Džimi je -znatno zaostajao za Džonijem. Džoni je mnogo pre uspevao da ovlada tim aktivnostima i Džimiju je trebalo dosta vežbanja i dosta vremena da ga u tim aktivnostima dostigne. Autor koji je vršio ova istraživanja Mek Giou (M. McGravv) izveo je zaključak da za \nrscnjc osnovnih aktivnosti karaktcrističnih i važnih za čovcka, kao što su sedenje i hodanje, odlučujuću ulogu jma nasledna osnova i maturacija. ICad su, medutim, u pitanju specijalne aktivnosti za čije vršenje je potrebna posebna veština, značajna je uloga srcdine i vežbanja. .
N a s l e đ e i sazrevanje predstavljaju neophodan uslov za rarvitalc svakc funkcije i svakog od oblika ponašanja kod čoveka. Ako nema uopšte na-
slednih osnova, neće bid moguće razvki odredenu funkdju iii osobinu. N i kakvim vežbanjem ne mogu se naučiti aktivnosti za koje nema naslednih osnova. To je i raziog da se i najrazvijenije vrste živih bića - antropoidni majmuni - nikakvim naporom ne mogu osposobiti da reaguju i da se ponašaju kao Ijudi.
SHki7 14, - Zajedničko podizanje deteta i majmuna
Ovo je, medu ostalim, pokazao i ogled koji je izveo jedan bračni par psihologa. Oni su zajedno sa svojim sinom, maiim Donaidom, podizaii i malu majmunicu Giju. Postupali su samajmunskim mladunčetom p o t p u n o j e d nako kao i sa svojim detetom (sl. 14). Jednako su ih negovali, jednako ih hranili, jednako ih oblačili, učili ih istim akdvnostima. Pokazalo se da je za izvesno vreme majmunsko mladunčeu nekim aktivnostima bilo naprednije od dcteta. Majmunče je, irta primer, pre naučilo da hoda, da skače, da izvršava neka naređenja (na primer da otvara vrata), da jede viljuškom, da pije izčaše, da se stara o svojoj čistoći, čakje pre razumevalo neke reči i izraze. O n o je pre moglo da razume naloge: ,,Dodi ovamo!" i „Pruži ruku!". Ali ova prednost majmunskog mladunčeta trajala je samo neko vreme. Kad je mali Donald napunio 15 meseci, pretekao je Giju u svim aktivnostima. A neke aktivnosti, u kojima se Donaid dalje razvijao t Gija nije bila uopšte u
stanju da savlada. To je pre svega bio govor. Nikakav napor nije mogao dovesti do toga da i mala majmunica savlada ljudski govor. Ona nije mogla da ovlada govorom i mnogim drugim akdvnosrima kbje je Donald uspešno razvijao jer nisu kod nje za ro postojale nasledne osnove.
.
• •. v Uloga sredine
O n o što čini naslede, što je nasiedeno preko roditelja, to su urodene dispozicije. G e n i m a se upravo prenose takve dispozicijei onese sastojeu nasleđenoj anatomsko-fiziološlcoj organizaciji čitavog organizma, a posebno nervnog sistema. Medutim, takve dispozicije predstavljaju samo uslov da se razviju odredene osobine, Da bi se osobine razvile i došle do izražaja ; potrebno je nasledne osobine aktivirati, koristit^ Svalca osobina razvija se i formira tek na osnovu aktivnosti u odredenoj sredini. Z a t o možemo reći da nema nijedne psihičke ftinkcije, niti osobine koja bi zavisila samo od nasleđa, kao što i, obrnuto, nema nijedne funkcije i osobine za koju ne bi postojala neka makar najopšdja, nasledna osnova. Za neke urodene dispozicije postoje gotovo uvek uslovi da se one akuviraju i razviju u odredene osobine. Za druge dispozicije, medutim,.to ne postoji. Z a one osobine koje počivaju na takvim dispozicijama za koje posroje redovno uslovi za njihov razvitak, izgleda nam da počivaju samo na nasleđu, iako je i za njihovo razvijanjei formiranje potrebno deiovanje sredine.Tako je na primer sa sposobnošću videnja i čuvenja i drugim čulnim sposobnostima. Da bi došlo do razvitka jednostavnih sposobnosti, kao što su na primer sposobnosti korišcenja čulnih organa (vida, sluha, mirisa, ukusa i drugih) ili motornih sposobnosti (sposobnosti za vršenje različitih pokreta) nije potreban poseban napor. Mnoge i različicc situacije predstavijaju podsdcaj za korisćenje jednostavnih čuinih i motornih dispozicija. Kod takvih osobina nasieđe ima važniju ulogu od sredine i aktivnosd, Ali i kod njih je potrcbno delovanje sredine. ^Šredina ne utiče samo na razvitak nasleđem datih dispozicija. Ona utiče i na to da se nasledene i stečene dispozicije (a to su promene u organizaciji nervnog sistema, nastale pod uticajem sredine u toku života) organizuje u nove ceiine|Tupravo ovakve celine predstavljaju osnovuza različiteslož e n e osobine čoveka, za različite siožene sposobnosti i različite crte lič-
nosti. Za obrazovanje slozenih sposobnosti i drugih složenih osobina imaju značajnu, obično odlučujuču ulogu upravo sredina i lično iskustvo. Možemo razlikovati prirodnu sredinu, kao što su na primer geografsko-klimatski uslovi, i drustvenu sredinu, kao što su na primer porodica i društveni sistem u kojima pojedinac živi. Mi pod sredinom podrazumevamo sve što podstiče pojedinca na reagovanje i aktivnost: i predmete u okolini, i dogadaje koji se odvijaju, i zahteve koje postavljaju druge osobine i društvo, i društveneodnoseu kojima pojedinac živi, i drušn'ene norme i standarde u sredini u kojoj se kreće. Sve, osim nasledne mase, što deluje na pojedinca i podstiče ga na aktivnost predstavlja za njega sredinu. / Z a razvitak psihičkogživota čoveka a posebno za razvitak njegove ličnosri
veći značaj ima drultvena nego prirodna sredina. Nije svaka socijalna sredina, međutim, jednako pogodnauza formiranje bdredenih osobina. Neka sredina pomaže i podstiče njihov razvoj više, a druga manje, jedna u jednom, a druga u drugom pravcu. Veoma Često je i sredina koja izgleda ista za različite pojedince u stvari. za svakog od njih različita sredina. Dva deteta, iako su deca istih roditelja i žive u istoj porodici, ne znači da imaju istu sredinu. Odnos roditelja i drugih osoba možebiti različit prema njima i predstavijati veoma različite uslove njihovograzvitka. Kad od dvoje dece istih roditelja jedno dete pokazuje savesnost, marljivost i druge crte koje se ocenjuju kao pozitivne, a drugo dete nesavesnost, lenjost i druge crte koje se ocenjuju kao mane, objašnjava se to ponekad nasledem, jer se smatra da su uslovi u kojima ova dva deteta žive isti.Takvo objašnjenje je, medutim, pogrešno. Sigurno je da osobine kao marljivost, savesnost i druge, takozvane karakterne osobine, ne zavise prvenstveno od naslednih osobina nego od uticaja sredine. Sredina u pomenutom slučaju nije bila za ova dva detcta ista. . . 4<
f
[JUJogaaktivnosti I za formiranje jednostavnih čulnih i motornih sposobnosti, rekli smo, potrcbna je aktivnost u odredenoj sredini da bi se te sposobnosti razvile. Još u većoj meri potrebna je aktivnost kad je reč o razvitku složenijih čovekovih osobina. U stvari, osobine čoveka ne formiraju se prostim pasivnim delovanjem sredine na njega, nego upravo aktivnošću čoveka u odredenoj sredini. Govekmora ulagad napor da razvije odredene osobine, On može
101
svojom svesnom aktivnošću da utiče ne samo na formiranje osobina za koje naslede nema značajnu ulogu, kao sto su različite karakterne osobine, nego i na razvijanje takvih osobina zakoje naslede nesumnjivo predstavlja važan faktor, kao što su različite vrste sposobnosti i osobine temperamenta. U psihološkoj iiteraturi se kao ilustradja za to štamože da učini aktivnost i svestan nap o j navodi p r i m c r j e l c n e Kelcr. Slepa i gluva od 19 mcseri života, ona jc uz ogroman napor i intenzivnu vežbu naučiia ne samo da govori nego i da savlada i usvoji mnoga znanja i tekovinc dmšrvenog razvicka. Onaje zavrSila srednju školu^potom univeržitet,položila doktorat i razvila se u istaknutog pisca i bogatu i svestrano izgradenu ličnost. Bez svoje aktivnosti ona bi, bez obzira na veoma razvijenu naslednu osnovu, bila osudena da životari i živi u scanju u kakvom se inače nalazi idiot.
Da bi se razvila ma koja složenija osobina, na primer neka složenija sposobnost, potrebna je živa aktivnost pojedinca. Nije moguće složene osobine razviti i oformiti neposrednim korisdenjem jednostavnih urodenih dispozicija. Potrebno je aktivno razvijanje urođene nasledne osnove, kombinovanje različitih dispozicija, urodenih i stečenih, i svestan napor i svesna aktivnost čoveka u tome. Zato opravdano možcmo reči da pored nasleda i sredine važan i relativno samostalan faktor u razvitku psihičkog života čovekapredstavlja i njegova aktivnost.
e nasleđa i sredine Naslede Lsredina redovno deluju istovrcmcno i uzajamno. Uprkos torne, mogućeje ispidvanjc uloge pojedinih od ovih fakcora u razvitku čoveka, Uslovza takva ispitivanja jesteda jedan od faktora, naslede ili sredina.ostane telativnonepromenjen. Ovaj uslov može sc postići medu ostaiim, proućavanjetn razvitka identičnih blizanaca (blizanaca koji su se razvili iz jednog oplodenogjajeta), a koji imajuistu naslednu osnovu.U jednom od takvihispitivanja na identičnim blizancima pokazalo se dasu oni, iakosu odranog detinjstvaživeli u razLičitim sredinama, ostali sasvim siični u tetesnom izgledu. Pojavile su se izvesnc razlike 11 temperamentu i inteligenciji, ah te razEke nisu bile velike. Znatne su bile razlike u drugim osobinama ličnosti, u takozvanim karakternim cctama. Dok su na primer jednog od blizanaca karakterisaL otvorenost, srdačan odnos prema ljudima i sigurnost u scbe, za drugog blizanca karakteristjčna je bila povučenost, zatvorenost u sebe i nesigurnost. Ili u jednom drugom slucaju: jedan od blizanaca isticao se savesnoSću, osećanjem odgovornosti i marljivošću, a za njegovog brata blizanca karakteristična je bila lenjost, nesavesnost i nepoštovanje. Različiti uslovi u kojima su odrasli i različita sredina izazvali su stvaranje različitih karakternih osobina.
Utogu nasleda i sredine moguče je ispitivati i rako što se obezbeđuje relativno ista sredina, a pri postojanju raziičkte nasledne osnove.Takva ispitivanja imamo kada upoređujcmo osobincvlnstitti usvojcncdccc koja živc u istoj porodici i pod istim uslovima. Takviin postupkom ispitivao je jedan istraživaČ 400 usvojene dece, koja su sva bib odvojena od roditeija pre nego što su imala 6 mescci i dara na staranjc pojcdinim porodicama. Uporedivane su osobine ove decc i sa osabinama članova porodica koje su ih usvojiic i sa osobinama njihovih stvarnih roditelja. Ispitivanja su pokazala da je bib veća podudarnost u inteligenciji izmedu stvarrtih roditeija i od njih odvojene dece nego izmedu decc i porodica koje su ih usvojiie. Aii razne druge osobine ličnosti pokazale su se visc zavisne od sredine u kojoj su deca živela. Uloga nasleda i sredine t kako pokazuju ova i druga ispitivanja, razlićita jc za razvitak različitihosobina. Za fbrmiranje spasobnosd, pa onda za formiranjeosobina temperamenta, uloga nasieda je veća nego što je njena ulogau oblikovanju razlieitih karakternih crta. Za formiranje karakternih osobina, medutim, značajnija je uloga sredine. Ali i onde gde je uloga nasleda znatna, kao što je na primer za razvitak inteligencije, ona se sastoji pre svega u tome što odreduje granice razvitka nasledenih dispozicija. Od osobe koja je duševno zaostala, na primer od nekog idiota, nijc moguće ni u najboljim uslovima stvoriti inteligentnu osobu. Ali do kog de se stcpcna razviti inteligencija kod pojedinca koji ima nasledne osnove za njen prosečan ili visok razvitak, zavisićc u vclikoj mcri od mogućnosti koje srcdina pruža za razvitak intcligencije.
PlTANJA I ZADACI
1. Koji su činioci izazvali pojavu rada kao karakteristilce ljudske aktivnosti? 2.'Koji su organski uslovi za javljanje -rada? 3. Kako je nastalo formiranje ruke i kakav je uticaj ono imalo na drugc organskepromene? •••. <3 :•.. , . UM: 4. Kakve posledice ima radza razvitak čoveka i njegovih karakteristika? 5. Koji su činioci izazvali javljanje govora i koji su uslovi bili potrebni da se pojavi govor? •" -• • r' •'•: -?. • •• ' 6. Sta sc podrazumeva pod govorom, a štaipod:jezikom? 7. Kakvaje funkčija govbra? '"'"'"• 8. U čemu doiazi do izražaja razvitak.psihičkih funkcija čoveka u toku njegove filogeheze? ' 9. Sta zastupa nativističko a šta empirjstičkp slivatanje o razvitjcu ppjedtnca? 10. Koji sve faktori odteduju pđiKieki;razvi,ta,k.jcdinke? .. 11. Kakvo je biolOško- objašnjenje pojaVe; inasled^ 1 nasieđivanja?
12. Sta se podrazumeva pod sazr.evanjem? Naveditc primcrc za pojavu sazrevanja kod čovelca. ' " * ••'•
13. Kako sredina i vežbanje utiču na opšte osnovne aktivnosti a. kako na specifićne aktivnosti? 14. Opišite polcušaj da se majmun nauči da govori. Sta kazuju rezultati ovog pokušaja? 15. Sta se podrazumeva pod sredinora i kaicva je njena uioga u razvitku psihičkog života kod čoveka? 16. Navedite, na osnovu vlasdtoga iskustva, primere o različitim posledicama (na razvitak-pojedinca) različitih socijalnih sredina. 17. Kakva je uloga aktivnosti u-.razvitku sposobnosti čoveka? Navediceprimcr koji pokazujc značaj aictivnosti. .18. Na koji je način moguče proučavad ulogu nasleda i ulogu sredine na razvitak psihičkog života? "••}*•••• ••''•• 19. Kakva je uloga nasleda a kakva sredine za razvitalc pojedinih osobina ličnosa?
Razdoblja u razvitku pojedinaca V
Cetiri glavnaperioda Neki uslovi u razvitku psihičkog života svih ljudi u znatnoj su meri slični. Slični su tako neki biološki uslovi kao i neki od socijalnih uslova. Odredcne biološke procese, kao što su procesi sazrevanja i starenja, a koji se odvijaju odredentm redom, imamo kao opštu žakonitost koja važi za sve pojedince. S druge strane, svi ljudi u mnogim društvenim zajednicama nalaze se u izvesnim razdobljima svoga života pred rešavanjem sličnih probiema, u slidnim situacijama. Takve za sve Ijude slične simacije i slični problemi kojc svi treba da rešavaju jesu odvajanje od porodične sredine i osamostaIjenje od roditelja, izborzanimanja i osnivanje porodice. Za sve isti tok odredenih bioloških procesa i redovno postavljanje sličnih probiema pred svakog pojedinca dozvoljavaju da se konstruiše opšta shka psihičkog razvitka i nadu opšte karakteristike pojedinih perioda razvitka ponašanja čoveka. Najčešće se kao razdoblja u razvitku života čoveka razlikuju: detinjstvo, mladalačko doba, zrelo doba i staračko doba. ~
g
is
5
hovi zahtevi, a ne postoje potrebni psihološki uslovi (iskustva, izgradeni stavovi, formirane lične karakteristike, znanja) za punom samostaJnošću i nezavisnošću. Dalje, čcsto je p o t r e b n o več U tom periodu opredeliti sezazanimanje ili vrstu studijaiako ne postoje svi uslovi da se donese odlukau skladu sa stvarnim interesima i mogućnosdma mladog čoveka. y~Prv° iazdobljc r doba'dctinjstva t traje od rodcnja do puberteta. U okvirn ovog perioda moguće je razlikovari nekoliko užih razdoblja. Često se razlikuju prvo detinjstvo - do kraja druge godine života, rano dctinjstvo - do kraja šeste godine, s r c d n j e - o d šeste do dcve^re^ndinft i kasnf> ili pozno detinjstvo - do kjaja dvanaeste godinsj Već u ranom d e t j n j stvu t pored hioloških faktora,odlučnu ulogu imaju faktori socijalne sredine. Izmedu socijalnih faktora, značajnih za razvitak deteta, ističe se postupak roditelja, pre svega majkc, pri ishrani deteta, pri navikavanju na čistoću i disciplinu koja se 2abteva od deteta. A3i naročito važnu ulogu, kako pokazuju ispitivanja, ima obim pažnje i Ijubavi koja se ukazuje detetu. Ispitivanja pokazCiju da je najbolji uslov za razvitakzrele i zdrave ličnosd srdačan i topao odnos, ali i izvesna strogost u suzbijanju neželjenih reakcija detcta. £jOd značaja za razvitakličnosti jesu i razni d o g a d a j i u kasntjim etapama detinjstva. T a ko polazak u Školu prcdstavlja važan m o m e n a t , jer dolaskom u školu dete ulazi u novu sredinu u kojoj treba da se samostalno snalazi. A k o dete u rome ne uspe, ako ne uspe da saradeje sadrugom decom.ako dođe do neprijateijstva ili potcenjivanja od strane drugova, ro može dovesti do formiranja osobina, kao što su plašljivost ili sddljivost ili njima suprotnih osobina, kao Što su agresivnost i preterana težnja za isticanjem.
Mladalačko doba D r u g i važan period jeste mladalačko doba^Naročito su važnadva momenta u to doba; fizioioški razvitak i socijalni razvitak. U ovom periodu dolazi do naglogtclesnog razvitk a koji poćinjc sa jcdanaestom godinom i srnanjuje se naglo u šcsnaestoj godini, Dolazi do porasta visine, težine, sazrevanja seksualnih organa, javljanja sekundarnih polnih karakteriscika (kao što su'promene u glasu i u karakterističnim teiesnim oblicima za m u Škarce i i e n e ) j \ Problemi na koje nailaze dečak i devojčica u to doba razlikuja se u različitim društvima. { g b l c n o se kao najznaćajniji m o m e n a t u tom razdoblju ističe polno sazrevanje i neke vrste psihološke krizeu vezi s tim, Antropološki podaci, medutim, pokazuju da takvih psihičkih reškoćai kriza n e m a u svim društvenim zajednicama.U nekim je prelaz iz detinjstva u zrelo doba posrepcn, relativno lagan i bez konflikata. Za činjenicu šro je taj period mladosti u društvima zapadne civilizacije ispunjen sa vise kriza i sukoba, prcma mišljenju mnogih psihologa, nije jedini razlog u polnom sazrevanju nego i u tome što dečak i devojčica u to doba stoje pred više različitih i za njih tesko rešivih problema. jjVoblemi u tom periodu nisu izazvani jedino, a obično ni prvensrveno, seksualnim sazrevanjem. U to doba se razvijaveoma intenzivna tcžnja za nezavisnošću t samostalnošću i žclja da mladić j devojka budu prihvaćeni kao ravnopravni sudionici u raznim odnosima.Postoji, medutim,7avi$nost od roditelja i sredine i neiebcžnost da se prihvataju nji-
^JPJC period u kome nastaje i značajan intclcktualni i socijalni razvoj. Razvija se formalno operaciona inteligencija, kako se Pijaže izražava, u tom razdoblju. Karakteriše je razvijenost operisajija apstraktnim pojmovima i razvijanje hipotetičko-deduktivnog mišljenja, sposobnosd da se iz zamišljenih prctpostavki izvedu razne iogički moguće posledice. Razvijeni interes za društvene probleme i formiranje mnogih novih sociiainih stavova p o d s t i č u adolescenta da koristeći razvijene intelektuaine sposobnosu razmišlja i zaključuje o drušcvenim pitanjima, Ijudima i odnosima medu njima - izvodeći iz pretpostavki idejc za kojc sc emocionalno veoma vezuje. Istovremeno se uočava da u životnoj stvarnosti nema te dosledriosti koja se javlja u idejama, da postoji raskorakizmedu proklamiranih principa i vrednosti i stvamog ponašanja odraslih. O t p o r p r e m a autoritetu, izacvan već intenzivnom željom za nezavisnošću, dovodi usled toga do kritičkog stava ne samo prema roditeljima nego prema odraslima uopšte i institucijama koje su stvorili i održavaju. Zivo se teži da se nadu i shvatanja koja obcćavaju ostvarenje onakvog društva i onakviii odnosa koji se smatcaju boljim od onoga u kome živi mladi čovek J^fiuspeh 11 rešavanju brojnih problema koji se javijaju u tom periodu, a naročito neuspeh da se afirmiše i istakne, izaziva kod izvesnih mladih Ijudi p o j a v u agresivnosti i raznih drugih oblika destrukdvnogponašanjaili, opet,povlačenjeusebe i napuštanjeinteresaza drušrvo i društvena pitanja. Odnos razumevanja i tolerantnosti roditelja i sredine - sa koj i m ide uporedo postavljanje obaveza i odgovornosduskiadenih mogućnostima uzrasta, humanistička društvena shvatanja i norme, a prc svega, vlastiti napor da se neizbežno u to doba dileme i problemi reše — pomoći će ne samo da teškoće ne budu preteške ncgo i da taj period, bogat doživljajima i saznanjima,- postane pogodna osnova za formiranje potv p u n e i Zrele ličnosti. i ."
X>oba%relosti I Sledeće razdobijc naziva se pcriodom zrelosd. Njegova se približna gtanica možc odrcaiti do 60 godina, Još izmedu 20 i 30 godina kod većine pojedinaca dolazi do rešenja najvažnijih problema u individualnom životu čoveka (nalaženje trajnogzanimanja, ženidba i stvaranjeporodice). Rešenje ovih problema redovno izaziva izvesne promenc u osobinamaličnosti (razvijanje osećanja odgovornosti i ozbiljnije shvatanje života), Pcriod zrelosti koji čini najduže razdoblje u životu pojedinca odlikuje se maksimalnim razvitkom fizičkc snage i najvećom produkrivnošću u toku žrvota. M o g u se razlikovati uža razdoblja u t o m periodlt, Koja $c medusobno dosra razJbkuju. U prvom užem razdoblju ftzička snaga jc na vrhuncu. Aii ona vcć posie tridcsetih godina neznatno opada, a od pcdesetih mnogo brže, U to doba počinju i da znatno skbe čulne sposobnosti: slabije se čuju
visoki tonovi, razvija se dalekovidost kao sakonira pnjava, javljaju se smetnje u radu unu-
trašnjih organa. Menjaju se i interesovanja: shbi interesovanje za fizlcku aktivnost i uopšte za uprainjavanje raznolikih vrsta aktivnosrt, a raste interesovanje z.a odredenu vrstu aktivnostl i za staino i uže društvo.
(L)oba starosti — Poslednje razdoblje ćini staraćko doba, Kao što je pomenuto, već od pedesctihgodina poćinje osetno smanjenje sposobnpsti pojedinih vitalnih organa (organa za disinje, za krvotok, za protiavu.žlezda sa unutralnjim iučenjem, mišićTi ćula). A naroćito slabi funkcionisanje pojedinih organa iza šezdesetih godina, kad se, po pravtlu, javljaju slderotične pojave.Javljanje i širenje sklerotičnih pojava imaza posledicu smanjenje elastičnosti nervnog sistema i promene u mnogim psihičkim fiinkcijama. Smanjuje se sposobnost pimćenja i pojačava zaboravnost, teže sc snaiazi u novim siruacijama, težć menjaju navike. Treba, medutim, istaći da dušcvnc sposobnost^iakojjj^srna^^ no manjoj meri i znatno sporije nego EziČkč.U tom pogledu postoje t vclike individuai"he raztike. Novija istraživanja pokazuju da vcćina starijih Ijudi nije postala manje sposobna za vršenje različitih aktivnosti. Stariji ljudi doduše manje uspevaju u rešavanju za njih novih zadataka (zato i u rešavanju testova inteligencije), ali njihova sposobnosr shvatanja, rezonovanja i ocenjivanja ne opada znatno. Cak, kao šro pokazuju pojedina ispitivanja, sa starošću mogu ove osobine i da porastu kod pojedinaca, zahvaljujući njihovom većem iskustvu, većoj strpljivosti i većoj ncpristrasnosti u donošcnju occna, Istraživanja pokazuju da i stari ljudi iznad 60 godina postižu dobru produktivnosr u industrijskom radu, Kod njih jc manje nesreća pri radu, jednomerniji je radni učinak, manje ima napuštanja posla. Ni opšta produkttvnost nije manja nego kod mladih ljudi, ako nije reč o poslu koji zahteva bržc reakcije. Slični su podaci i u vezi sa automobilskim nezgodama: iako mladi ljudi imaju bolje rezultate kad se ispituju njihove motorne reakcije (brzina reagovanja i uskladivanja pokreta), ipakje kod mladih ijudi postotaksaobraćajnih nesreća znatno veći ncgo kod starijih ljudi, čak i onih iznad 60 godina. Najteža prateća pojava starosti je povlaćenjeu sebe, otudivanje od okoiine, osećanjc suvišnosti i slabljenje interesovanjazapojave u najbližoj okolini. Ali to nisu neophodnc prateće osobine starosti. I pojedinci koji stare, kao i drušrvo, mogu mnogo doprineti da se i ove teškoćc starosti umanje. Važno je da se stari ljudi sami bore prottv tcndcncije povlaČenja u sebe, da nastoje da ostanu u što življem dodiru sa svojom okolinom, da budu zainteresovani za ono što se zbiva oko njih i što aktivniji. AJi još je važnije da postoji pravilan odnos društva prema starosti i taJcvo organizovanjc dmitvenogživota koje će omogućiti što duže aktivno učešće u njemu. Uostaiom, u interesu je i drušrva da se omogući što duže aktivno učešće pojedinaca u drušrvenom životu, tim pre što se sa napretkam civiiizacije znatno produžava Ijudski vek i što stari ljudi činc sve veći postotakstanovništva.
visoki tonovi, razvija se dalekovidost kao zakonita-pojava, javljaju sc smetnje u radu u n u crašnjih organa.Menjaju se i inceresovanja: slabi interesovanjc 7.a fizičku aktivnosc i uopšte za upražnjavanje raznolikih vrsta aktivnosti, a raste inrcresovanje za odredenu vrsru aktivnosti i za stalno i uže društvo.
Doba starosti ^ J ) Poslednje razdoblje čini staračko doba. Kao što jc pomenuto, vcć od pedcsctih godina. počinje osetno smanjenjc sposobnosti pojedinih vitalnih organa (organa za disanje, za lcrvotolc, za probavu, •žlezda. sa unurrašnjim. lučenjom, mišida i čula). A naročito slabi funlccionisanjc pojcdinih organa iza šezdesetih godina, kad se, po pravilu, j^vljaju sklerotičnt pojave Javljanje i širenje sklerotičnih pojava tma za posledicu smanjpftje elastičnosti nervnog sistemai promene u mnogim psihičkim funkctjama, Smanjuje se sposobnosr pamćenja i pojačava zaboravnost, teže se snalazi u novim situacijama^teže menjaju navikc. Treba, mcdutim, istaći da duševne sposobnosti, iako se smaiijujn, smanjuju s e u z n a t no manjoj m e r i i znatno sporije nego fizičke.U tom pogledu postoje iveUke individual-ne razlike. Novija istraživanja pokazuju da većina starjjih ljudi nije postala manjc sposobnaza vršcnje različitih aktivnosti. Stariji Jjudi dodijse manje uspevaju u rešavanju za njih novih aadataka (zato i u rešavanju testova inteligphcije), ali njihova sposobnost shvatanja, rczonovanja i ocenjivanja ne opadaznatno. Čak', kao što pokazuju pojedina ispitivanja, Sa starošću mogu ove osobine i da porastu kod,pojedinaca, hvaljujući njihovom većem iskustvu, većoj strpljivosti i većoj nepristrasiiosti u donošenju ocena. Istraživanjapokazujudai stariljudiižnad 60 godina postižu dobruproduktivnost u i n d u strijskom radu. Kod njihje manjenesrcća pri radu,jednomerniji je radniučinnk, manje ima napušranja posla. Ni opšw'produktivnost nije manjanego kod mladih Ijudi, ako nije rcč o poslu koji zahtevabržp'reakcije, Slicni su podaci i u vczi sa automobilskim nezgodama*. iako mladi ljudi imaja bolje rezultate kad se ispituju njiliove motorne reakcije (brzina reagovanja i u s k l a d i v ^ a pokrcta), ipakje kod mladih Ijudi postotak saobraćajnih nesreća znacno veći nego k m scarijih Ijudi, čaki onih iznad 60 godina. Najteža praccefa pojava scarosci je povlačenje u scbe, otudivanje od okoline, oscćanje suvišnosti i slđoljenje interesovanja za pojave u najbližoj okolini. Ali to nisu neophodne prateće osoKne starosd. I pojedtnci koji stare, kao i drustvo, mogu mnogo doprincti da se i ove tplkoćc starosti umanjc. Važno je da sc stari ljudi sami borc protiv tendcncijc povlaćcpja u sebe, da nastoje da ostanu u što življem dodim sa svojom okolinom, da budu aajriteresovani za ono šro se zbiva oko njih i šco aktivniji. Ali još je važnijc da postoji pravi" lan odnos drušrva prema scarosti i takvo organizovanje društvenogživoca koje će omogućiti što duže aktivno učešćeu njemu. Uostalom,u interesu je t društva da se omogući šco duže aktivno učešće pojedinaca u društvenom živoru, tim pre što se sa napretkom civilizacije znatno produžava Ijudski vek i što stari Ijudi čine sve veći postotak stanovništva.
visold tonovi, razvija se dalekovidost kao zakonita pojava, javljajm se smetnje u radu unutrašnjih organa. Mcnjaju se i interesovanja: sJabi interesovanje za fizicku aktivnost i uopšte za upražnjavanje raznolikib vrsta aktivnosti, a rastc interesovanje za odredenu vrsru aktivnosti i za stalno i uže društvo.
j^DobJ^tarosti Poslednje razdoblje čini staračko doba. Kao što jepomenuto,već od pedesetih godina počinjeosetno smanjenje sposobnostipojedinihvitalnihorgana (o*ganaza disanje,za krvotok,za probavu, žlezda sa unutrašnjim lučenjem, mišića i čujđf. A naročito slabi funkcionisanje pojcdinih organa iza šezdcsetihgodina, btd se,p<3 pravtlu, javljaju sklerotične pojave.Javljanje i širenje sklerotiĆnih pojava ima za poslcdicu smanjenje elastičnosti nervnog sistema i promenc u tnnogim psihičkim funkcijama. Smanjuje se sposobnostpamćenja i pojačava zaboravnost, teže se snaJazi u noviny£ituacijarna, teže menjaju navike. Treba, medutim, istaći da duševne sposobnosff, iako s e s m a n j u j u , smanjuju scu znatno m a n j o j meri i znatao sporije riego fizičk^/U com pogledu postoje i vclike individualne razlike. Novija istraživanja pokazuju da^ećina starijih ljudi nije posrala manje sposobna za vršenje različitlh aktivnosti. Starijj/fjudi doduše manjc uspevaju u rešavanju za njih novih zadataka (zato i u-rcšavanju tesriJva inteligencijc), ali njihova sposobnosr shvatanja, re2onovanja i ocenjivanja ne opada tfnatno.'Čak, kao što pokazuju pojedina ispirivanja, sa starošću mogu ove osobine i da pprastu kod pojedinaca, zahvaljuiući njihovom većem iskustvu, većoj strpljivosti i većobtiepristrasnosti u donošenju ocena. Istraživanja pokazuju da i sta.6 ljudi iznad 6 0 godina postižu dobru produktivnosc u industrijskom radu. Kod njih ić manje nesreća pri radu, jednomerniji je radni učinak, manje ima napuštanja posla. Ni'opšta produktivnost nije manja nego kod mladih ljudi, ako nijc reč o poslu koji zalueva4jrže reakcijc. Slični su podaci i u ve2i sa auromobilskim nezgodama: iako mladi Ijudi ifnaju bolje rezultate kad se ispituju njihove mororne reakcije (brzina reagovanjaiusklad|Vanjapokreta),ipakje kod mladiJi ljudi postoiaksaobiaćajnih nesreća znatno veći nego kod starijih.Ijudi, čak i onih iznad 60 godina. Najteža pratećsr pojava starosti je povlačcnjcn scbc, otudivanje od okoline, osećanje suvišnosti i slabljenje interesovanja za pojave u najbližoj okobni. Ali to nisu neophodne pratcćc osobine'starosti. I pojedinci koji stare, kao i društvo, mogu mnogo doprineti da se i ove teškoćć starosti umanjc. Važno je da se stari Ijudi sami bore protiv tendencije povlaČcnja u sebe, da nasroje da ostanu u šco življem dodiru sa svojom okolinom, da budu zainteresovani za ono što se zbiva oko njih i što aktivniji. AJi još je vainije da postoji pravilan odnos drušcva prema starosti i takvoorganizovanje društvenogživota koje će omogućiti što dužc aktivno učcšće u njemu. Uostalom, u interesu je i drušrva da se omogući štft dui e aktivno učešće pojedinaca u društvenom životu, tim pre što se sa napretl
PlTANJA I ZADACI
1.Koja su četiri često razlikovana razdoblja u životu Čoveka?' KojL se posebni periodi razlikuju u okviru razdoblja detifojstva? 3. Koji sve momenti u razdoblju mladalačkog doba iza-zivaju probieme i dileme? 2.
•4. U čemu se izražava intelektualni i socijalni razvoj u p e r i o d u adolescen-
cije? • . 5. Navedite, na osnovu vta.st.itog iskustva i.na osnovu poznavaiija svojih drugova i drugarica, kakve su kaiaicteristike ponašanja i koji su najčešći problemi mladih ljudi vaseg doba. 6. Kada nastaje period zrelosti i šta ga karakteriše? 7. Koje sve promene u psihičkim funkcijama i u ličnosti nastupaju ša starenjem?
IISISTEMATSKIDEO Ov O P A Ž A N J E CVv U Č E N J E I PAMĆENJE
MIŠLJENJE OSEĆANJA
Motivacija 1 aktivni život Ličnost HRCTI •
^vU;..
w
Dosad smo razmatrali psiliički život i ponašanje kao jedinstvenu celinu, kao što i jeste u stvarnosti. Nismo posebno prikazivali pojedine psihičkc procese - kao što su opažanje, pamćenje i učenje, mišljenje, emocije 1 motivacije, ni pojedine vrste osobina ličnosti - kao što su remperament, karakterne osobine i sposobnosti. Kod čoveka se i ne odvijaju samo pojedini procesi i on ne pokazuje samo izolovane osobine. Covek uvekistovremeno i opaža i ocenjuje šta je opazio i razmišljao o tome, a ono što je opazio izaziva u njemu odredena shvatanja i podstiče ga na akciju. Svi ri doživljaji istovremeno su sastavni deo njegovog držanja 1 njegovih postupaka.Najzad, nema ni doživljaja koji ne bi bili uvek doživljaji odredenog čoveka, jedne određene ličnosti. Aii tako složenu pojavu kao što je ponašanje živih bića, a posebno ponašanje čoveka, mi ne bismo mogli proučavati i prikazivati samo u njenoj stvarnoj celovitosti. Zelimo li daupoznamo ponašanje i psihički život čovcka, mi moramo odvojeno razmatratipojedine strane toga ponašanja, pojedine vrste doživljaja i pojedine vrste osobina. Istovremeno, ako želimo da saznamo o zakonitostima ljudskog ponašanja, moramo do odredenog stcpena i da zanemarimo osobenost doživJjavanja i ponašanja pojedinaca i da obratimo pažnju na ono što je opšte i slično, U ovome delu knjige mi ćemo razmatrati pojedine psihičke procese. Pri takvom sistematskom izlaganju mogli bismo početi sa izlaganjem proccsa učenja i pamćenja ili procesa motivacije ili pak opažanja. Mi smo sc opredelili, kao što je to u mnogim pregledima psihičkog života čoveka učinjeno, za to da izlaganje počnemo sa prikazivanjem procesa opažanja, Rukovodili smo se pri tome time da su prvi odredeni i svesni psihički procesi u razvitku psiliičkog života živih bića oseri i opažaji, kao i rinie što su opažaji osnova i bitni sastavni deo učenja i pamćenja, mišljenja kao i motivacije i Ijudske akcije.
Saznajniprocesi Covek se utoliko uspešnije snaiazi u sredini u kojoj živi i utoLiko potpunije je savladava, ukoliko je više u mogućnosti da proširi i produbi svoja saznanja 0 njoj. Covek o pojavama i zbivanjima oko sebe stice saznanja preko saznajnih ili intelektualnih psihićkili procesa — opažaiijem. tičenjepi t mišljenjem. Osnovu svih ovih saznajnih procesa čini opažanje. Zahvaljujući čovekovoj sposobnosti da preko čulnih organa dobije podatke o svetu koji ga okružuje, ovaj musvet postajepristupačan ičovekjeu stanjuda zapažapredmete u svetu i njihova svojstva. Proces kojim postajemo svesni prisutnih predmeta, a na osnovu njihovog delovanja na čula, nazivamo opažanjem. M i bismo, medutim, imali veoma ograničeno znanje i veoma bismo se teško snalazili u svetu da se naše saznanje zadržava samo na opažanju. Zahvaljujući funkciji pamćenja i učenja mi smo u mogućnosti da obnavljamo u svesti ono što smo ranije opazili i da stičemo nova iskustva: da pamtimo 1 učimo, Koristeći se opažanjem i £amćenjem mi smo u mogućnosti da i dalje produbijujemo-svoje saznanje time što uočavamo razllke i sličnosti medu predmetima i pojavama i uvidamo odnose među njima, ukiatko što kod čoveka pored opažanja i učenja postoji i funkcija mišljenja. Ali i ovi složeniji oblici saznanja mogući su zahvaijujući torrte što nam opažanje daje matcrijal za procese učenja i mišljenja.. •v
Sta podrazumevamo pod V
o
Složenost opazanja Objektivan svet, kao što pokazuje fizika, nije ništa drugo nego stalno l
votinjske vrste, a posebno čovek> registruju preko čulnlh organa 1 zahvaljujući postojanju nervnog sisteraa ovo kretanje energije. FiziBco^hemiL ske_procese koji deluju na čulne organe i koje smo u stanju da svesno do^ivijTXQ_rtazivamo dražima. Reag;ovafrfe*na draži p o s r e d s t v o m culniJt organa čini osnovu naleg opažanja. Opažan[e se zato često~odreduje lcao neposredno saznanje predmeta 1 pojava posredstvom čula. Ali opažanje nije tako jednostavan proces kao šco bi na osnovu takvog definisanja moglo da se zaključi. Naprotiv, opažanje je složen proces. Opažanje uključuje u sebe više različitih procesa. Prejjvega, čovek ne r^^g^j^ ua svedraži na ko|e bi mogao da u datom trenu'tku reagujie. On je stalno izložen delovanju izvanredno velikog broja draži, a između tog velikog broja on stalno reaguje, na v m m a ngranirF.n Krnj. opaža s a i n n mali hroj H r a r i J ^ a _ druge draži ne reaguje, ne zapaža ih. O n vršj., drugim rečima, izbor ili se(J, lekciju izmedu draži koje u svakom trenutku deluiu na njegova čula. Aji i l—' one draži na koje rea^uje on prima na određem način. Ne prima ili svaku ZasebeTTikaoprostusumudraži nego ihprima 1 zapažakaoodređeriecellne. Tirnćellnama on daje na osnovu svoga iskustva odredeni smisao i opaža ih kao sasvim odreclene predmete i pojave u svojoj sredini. Opažanje je, dakle, složcn proces kojt se sastoji od izbora ili selekcije između draži koje deluju na naša čula, njiliovoo; organizovanja iLcelinil-tiimačenj^tih eeli-na,— Ponekad se doživljaji koje imamo u trenutku kad predmeti okolnog svera deluju na naša čula označavaju kao subjektivni odrazobjektivno đatili predmeta, pa se i opažanje ili percipiranje određuje kao subjektivno odražavanje objektivnog sveta preko čula. Međutim, treba imati na umu da opažanje nije nikad odražavanje u tom smislu da predstavlja prostu kopiju predmeta kao što bi bila slika nekog predmeta u ogledalu. Opažanje i doživljaj koji imamo kao rezultat opažanja, a koji nazivamo opažajem, zaista zavise u prvom redu od predmeta koji deluju na naša čula. Ako se ti predmeti bitno izmene, izmenićc se naši opažaji o njima. Ali opažaji ne zavise samo od predmeta i osobina predmeta nego zavise i od mogućnosti naših čula i našeg nervnog sistema da prime i registruju draži; kao i od razlicitih subjektivnih faktora, pre svega od našeg iskustva i naših potreba. Opažaj je, dakle, subjektivna slika predmeta koji deluje na naša čula, ali nije njihova neposredna i potpuna kopija. Zato bi, iako opštije, tačnije definisanie opažaja bilo: svest o predmetima i njjhnviTn ffvnjcrvtmg kada deluj>,t pepnsredno na naša čula.
101
\
Opažaji i oseti (
Kada na naša čula dcluju predmeti okoline i mi konstatujemo da je ono što \ zapažamo knjiga ili sto, automobil ilj ćovek - govorimo o opažajima. Ako, /— zahvaljujući čulima, konstatujemo postojanje samo nekog svojstva na pred\ ' metima oko nas, na primer crvene boje neke knjige ili jačinu zvuka koji pro\ izvodi automobil — govorimo o osetima. Ali kao što nema pojedinih svojstava predmeta izvan predmeta, nema redovno ni oseta koji bi bili van opažaja. Oseti se doživljavaju redovno u sa~ stavu opažaja.Mi možemo da obratimo pažnju na pojedino srvojstvo predmeta } na ton boje ili na jačinuzvuka. Ali u takvom slučaju mi namerno iz celine izdvajamo jedan njen deo. Proučavajući psihičke procese mi često tako i činimo jer to nam omogućava da potpunije proučimo proces opažanja. M i možemo u eksperimentalnoj situaciji stvoriti uslove za doživljaj oseta. Ako tankim, šiljatim predmetom, na primer dlakom, podražimo povišinu kožc, imaćemo oset dodira ili ako kroz uski otvor posmatramo crvenu površinu nekog predmeta, imaćemo oset crvene boje. Aii iako tako postupamo u proučavanju i u prikazivanju rezultata proučavanja opažanja i govorimo posebno o osetima i pojedinim njihovim vrstama i osobinama 5 treba da smo svesni toga da namerno i veštački izdvajamo pojedine momente iz celine.
Ilustrovaćemo to na jednom primeru. Svetlost se sastoji od elektromagnetskih talasa čija dužina nijeveca od 800 milimikrona (mikron je hiljaditi deo rnilimetraja milimikron hiljaditi deo mikrona), ni manja od 400 milimikrona. Svetlosni talasi od 400 do 800 milimikrona jesu draži na koje je oko osetljivo i koje nazivamo dražimaza yid, Ovi talasi proiaze kroz pojedine delove oka i dolaze do mrežnjače koja je sasravijena od nervnih ćelija.U mrežnjači se fizički proces (elektromagnetski talasi) pretvara u fiziološki proces, u nervno uzbudenje. Ovo nervno uzbudenje širi se nervnim putevima do vizuelne zone koja se nalazi u potiljačnim delovima moždane kore. Kad nervno uzbuđenje dopre u te delove, izaziva javljanje psihičke pojave koju nazivamo osetom.To može biti oset crvenog, žutog ili plavog, u zavisnosti od toga kolika je bila dužina elektromagnetskih talasa koji su podražili mrežrijaču oka i nervnim putevima, u vidu nervnog uzbuđenja, delovali na moždami koru.
Vrste draži i čnla Draži možemo razlikovati s obzirom na vrstu fizičko-hemijskih procesa, pa možemo razlikovati mehaniČkedraži, svetlosne draži, termicke i hemijske draži. Draži možemo razlikovati i prema poreklu, prema tome odalde dolaze. Prema ovome merilu možemo razlikovati: spoljašnje ^raii, koje sveta koji nas okružuje, i unutrašnje~3razi, kao što j u fizićkorhamiiske pro^iene unašem sojjstvenom telu. U t o k u razvitka živih bića formirali'su se posebni organi osetljivi na pojedine vrste draži. Qve organe podešene za primanje opažajnili draži nazivamo čuinim organima Covek ima veći broj čulrnlTorgana. Danas se razlikuje deset i više različitih čulnih organa. M o ž e m o ih razlikovati prema vrstama energije za koju su osedjivi i vrstama oseta koje preko njih doživljavamo. Tako se razlikuju čulo vida kao organ za primanje svedlosnih draži, čulo sluha za prijem odredenih vrsta mehaničidh draži, čulo dodira za prijem druge vrste mehaničkih draži, čulo mirisa za prijem odredene vrste hemijskih drazi, čulo ukusa za prijem druge vrste hemijskih draži, zatim čula za toplo, za hladno,za bol, za kinestetske, statičke i organske osete. Zahvaljujući postojanju različitih čulnih organa, mi razlikujemo različite vrste draži i imarno različite vrste (ili modalitete) oseta, a zahvaljujući ose :
tljivosti čulnih organa, mi možemo kod iste vrste draži zapaziti razllke u njenoj jačini i njenom kvalitetu.
Adekvatne i neadekvatne drazi Culni su organi posebno osetljivi na pojcdine vrste draži. Oni su naročito osetljivi na one vrste draži za čiji su se prtjem i formirali i razvili u toku evoiucije i prilagođavanja živih bica svojoj sredini. Medutim, culni organi nisu potpuno neosetljivi i na neke druge vrste draži, Oko je, na primer, pre svega osetljivo na eiektromagnetske talase. Ali ono je osetljivo i na mehaničku draž; i jači pritisak na oko izaziva doživljaj svetlosti. Eiektrično draženje izaziva kod svih čula javljanje oseta karakterističnih za pojedino čulo. Q n e draži zakoje čulo nije posebno prilagoženo a koje ipak izazivaju osete - doduše neodređene i nejasne - nazivamo neadekvatnim dražima šu miZza ^ E j ^ r p m ^ l e ^ H k g e d c t K n na kcje-jc-efig, p o pravilu, veoina os.etljivo. Nemački fiziologJ.Miler (J.Milier), polazeći od pojave neadekvatnih draži, formulisao je dve zakonitosti reagovanja čulnih organa: a) kad jedna ista draž deluje na raziičita čula — izaziva različite osete i b) kad različite draži deluju na isto čulo - izazivaju uvek isti oset. Objašnjavao je ove zakonitosti takozvanim zakonom o specifičnim energijama čula. O n je, naime, smatrao da različke draži delujući na odredeni čulni organ izazivaju oset karakterističan za taj čulni organ usled toga što nervna vlakna svake.određene vrste čulnih organa poseduju posebnu^ specifičnu energiju. Po njemu bi se nervni impulsi razlikovali prema tome u nervima kojih se čulnih organa javljaju.Mi danas znamo da se nervni impulsi ne razlikuju i da je razlog što mi imamo razlicite osete u tome što nervni impulsi dolaze do različitih centara it moždanoj kori. Miler je na osnovu pojave dapostoji reagovanje i na neadekvatne draži izveo zaldjučakda kvalltet naših osetazavisi od naše fiziološkc orgamzacijc a ae od objektivne stvamosti. M i putein oseta doznajemo o našem načinu reagovanja, navodio je Miier, a ne o spoljn j e m svetu.Takvo shvatanje naziva se fizioloikim idcalizmom. Ono predstavlja ncop r a v d a n i pogrešan zaldjučak, izveden na osnovu zanemarivanja r a z l i k e tzmedu reagovanja na adekvatnc i neadekvatne draži. T a razlika je veoma velika. Reagovanje na neadekvatne draži javlja se izuzetno i poviemeno i uvek je neodređeno. Reagovanje na
adekvatne draži javlja se redovno, po pravilu jejasno i zavisi od karakteristika draži, tj. od svojstava u objektivnoj stvarnosti. Upravo zato mi preko čula i putera oseta dobijamo obaveštenja o objektivnom svetu.
Pragovi draži Postoji posebna grana psihologije koja se bavi proučavanjem odnosa izmedu draži i oseta, Ova se oblast naziva psihofizikom. M e d u ostaiim problemima psihofizika se bavi istraživanjem odnosa izmedu jačine draži i jaČine oseta izazvane dražima. Ispitivanjem je utvrdeno d a j e potrebno da draž ima odredenu jačinu da bi moglo doći do oseta. D r a ž mora da dostigne izvestan intenzitet da bi izazvala oset. Taj najmanji intenzitet draži koji je potreban da bi došlo do oseta naziva se apsolutmm jpragom draži. NaŠa čulasu veoma osetljivi organi i reagujupo pravilu već na veoma male intenzitete draži.Tako, na primer, već milioniti deo litra neke mirišljave materije u j e d n o m litru vodc može da izazove oset mirisa. M i smo danas u mogućnosti,zahvaljujući izgradenim psihofizičkim metodama, da relativno pouzdano merimo apsolutni prag draži. C i m je manji prag draži, osetljivost čula je veća, a čim je prag draži veći osetljivost čula je manja. Kao što je potrebno kako bi došlo do oseta da draž ima odredeni intenzitet, isto tako je potrebno da bismo osetili razliku u intenzttetu da za odredenu meru poraste intenzitet draii, Mi ne osećamo svaki nego samo određeni priraštaj draži. Na primer, ako se nalazimo u osvetljenoj prostoriji u kojoj gori više sijalica, čija ukupna jačina iznosi nekoliko stotina sveća, mi nećemo zapaziti da je osvetljenje pojačano ako u sobu unesemo jednu zapaljenu sveću. Ili, ako držimo u ruci teret od j e d n o g ldlograma, kad mu dodamo dva grama, mi nećemo osetiti da je.teret teži. Da bismo osetili razliku u intenzitetu, draž mora da porastc za određeni postotak ranijeg njenog intenziteta. Ovaj priraštajjdraži koji je potreban da bismo ga primetili, naziva se pragomrazlikeiHBiterencijiaLmm p r a g o m drazi.
(J)- Veberov i Fehnerov zakon Naročito zasiužni za upoznavanje veze između jačine dfaži 1 jačine oseta jesu naučnici Veber i Fehner. Nji'ma pre svega dugujemo za i danas veoma
često korišćenje merodeza ispitivanje apsolutnog i diferencijalnog praga. NjLhova posebna zasluga je u tome što su utvrdili zakonit odnos izmedu porasta draži i porasta oscta. Veber je na osnovu velikog broja merenja prvi utvrdio da postoji stalan odnos izmedu jačine draži i priraštaja draži koji je potreban da se prlmeti razlika u jačini. On je konstatpvao da je uvek isti odnos izmedu draži i priraštaja koji je potrebno dodati dajjismo doživeH novjntaozltet draži. Ako ie, na pnmer, potrebno svetlosti jaćine od 100 sveća dodati jednu sveću da bismo primetili da je osvetljenje jače, svetlosti od 200 sveća potrebno je dodati dve sveće, svedosti od 300 sveća tri svece, od 800 sveća osam sveća. Uvek je odnos izmedu ranijeg intenziteta i dodatnog priraštaja isti; uvekje 1/100. ., Fehner, koji je produžio Veberova istraživanja i potvrdio zakonitost koju je Veber našao, izrazio je ovu zakonitost formulom ^ ^ r 4 ^
U ovoj formuli d! predstavlja priraštaj intenzitetaj /predstavlja raniji intenzitet draži, a Kpredstavlja jedark stalan broj. Qva zakonitost naziva se Veberovim zakonom. Fehner i kasniji istraživači utvrdili su da je za pojedine vrste čula takav stalan odnos između priraštaja (koji je potrebno dodati da bi se osetila razlika) i ranije draži razliČit. Ovi brojevi kojima se izražava takavstalni odnos za pojedine vrste osećaja čula nazivaju se Veberovim konstantama. Za vid je ta konstanta oko 1/100 (tačnije 1/60-l/90),zasluh oko 1/6 (1/3-1/11). M n o g o se tačnije i preciznije može odrediti ovaj stalni odnos kad se pored vrste draži nnvedu i drugi uslovi.Takve precizne vrednosti jesu na primer: za svetlost jačine oko 1 000 fotona ....
1/63
za zvukjačine 100 dedbela i frckvencije 1 000 ciklusa
1/11
za ukus slanog od 3 mola na litar za prrtisak na koži od 5 grama na kvadrami milimetar
•
1/5 1/7
za teret koji se ocenjuje dizanjem ruke, a težakje 300 grama
1/53
za miris gume od 200 olfakta
1/10
Fchner je dalje razvio Veberova istraživanja. On je dao ne samo ime zakonitosti koju jc utvrdio Vcber, nazvavšije Veberovim zakonom,nego je pokušao da tuzakonitostjoš precizntje izrazi. Pošao je od pretpostavke da sc jačina oseta svaki put kad se doživi novi, je-
dva primetno drugačiji oset od prethodnoga, povećava za isti intenzitet. D r a ž mora porasti za odredenu jačinu da bismo imali novi,jači oset, i mora utoliko više porasri u intenzitetu ukoliko je prethodna draž bilajača. Oseti, medutim, smatraoje Feliner.rastuuvek za jednak intenzitet. Oni rastu iinearno ili u aiitmetičkoj progresiji. D r a i i koje moramo povećati da bismo primetili novi jači oset rastu po geometrijskoj progresiji. Budući da je odnos izmedu aritmetičke i geomcrrijske progrcsije logaritamski odnos, Fehner je izveo zaldjučakda je intenzitet oseta jednak logarirmu intenziteta draži koja deluje na čulni organ. Ovaj zaključaknazvan jc Fehncrovim zakonom. Ispitivanja su pokazala da Veberov i Fehnerov zakon važe samo za draži srednje jačine, a da ne važe za veoma slabe i veomajake draži. Ali iako imaju ograničeno važenje, ti zakoni otkrivaju veoma značajnu pravilnost psihičkog života. Po mišljenju mnogih,ovi zakoni važe ne s i m o za oblaist jednostavnih opažaja nego i 2a ocenjivanje razlika u veličini i složenijih likova, a po neldma i u drugim oblastima psihičkog života, pre svega u oblasti motivacije. Zasluga ova dva istraiivača, a posebno Fehnerova, ne leži, medutim, samo u urvrdivanju ove važne zakonitosti psihičkog života. Oni su veoma zaslužni za razvitak naučne psihologije u o p š t e . T r a ž e d postupke za ispitivanje odnosa izmedu jačine draži i jačine oseta, oni su pokazali da je u istraživanju psihičkih pojava merenje mogućno i da prcdstavlja način najpouzdanijegotkrivanjazakonitosti i u oblasri psihičkogživota. PosebnojeFehnerova zasluga što je našao uspešne načine merenja odnosa izmedu jačine draži i oscta, danas poznate kao psihofizičke merode. Ove metode se i danas uspešno primcnjuju i dalje razvijaju.
Adaptacija i senzibilizacija Čulni organi menjaju osedjivost kad su duže vreme u akciji ili pod uticajem aktiviranja drugih čula. O v o menjanje osedjivosti čulnih organanazivamo adaptacijom i senzibilizacijom. Pod čulnom adaptacijom podrazum&vanjopj^irnenii u oserljivosti čula, redovno s m a n j e n j e njegove osetljivosti, usJed d u z T a l ^ v n o s t i (stimula"čij?7"-riila Samo kad je reč o čulu vida, pod adaptačijom se podrazumeva i smanjenje i povećanje osctljivosti. Kod ćula vida, naime, razlikujemo adaptaciju na s v e r i o i adaptaciju na tam u . U slučaju adaptacije na svetlo dolazi do smanjenja osetljivosti usie"d boravka u osvetljenom prostoru. Prilikom adaptacije na tamu javlja se z n a t n o povećanje osedjivosri čula vida. D o adaptadja na tamu dolazi kad iz osvedjene udcnio u mračnu prostoriju. U tom slučaju u početku ne vidimo ništa, a postepeno se naša osedjivost povećava i mi vidimo sve vtše. Dolazi do povećavanja osetljivosti čula vida koje traje 3 0 - 4 0 minuta, iza kog vremena se postižc maksimaina osetljivost. Pojavu adaptaciie i m a m o g o t o m k a 4 - 3 v t h čulnih oi^aiia. iCod nckih vcču, kod nekih manju. Adaptacijajeveomavelika kodčula dodira.Kod coga čula dolazi posle delovanja jačih draži u toku izvesnog vremena gotovo do gubitka osetljivosti. Jaka je i kod čula za
VJ toplo i hladno; vodau koju ulazirno izglcda nam uprvom trenutku neizdrživo vrcla ili ne5
izdrživo hiadna, a posle izvesnog vremena podnošljiva. Slaba je adaptacija u oblasti siuha; brzo se odvija, kratko traje t malo se menja osetljivost. Kod bola, smatra se, nema uopšte adaptacije. O senzibilizaciji govorimo kad usled detovanja draži na jedan čulni organ dode do povccanja osetljivosti drugog čula. Sovjetski naucnik Lazarev pokazao je pojavu šenzibilizacije sledećim ogledom. Na slušaoce jc delovalasiušna dražjediiolikogi blagog intenziteta. Kad je u odrcdcnim razmacima uz slušnu draž davao i svetlosne draži (delovao je na čulo vida), slušna drnž se čula čas jace čas slab'iic, zavisno od vrste draži za vid. Izrazitu pojavu scnzibiiizacije imamo u slučajevima kld podražavanjem čula za dodir ili proprioceptivnih čuln (posredstvom kojih saznajemo za pokreteu pojedinim delovima tela) d o k z i do povećanjavidne ili slušne osćdjivosd. Ovakvu formu senzibilizacijc u praksi često koristimo kad se u stanju umora ili pospanosti umivamo h k d n o m vodom ili izvodim o lake gimnastičke vcžbe da hismn se osctili svežijim i da bismo bolje videli i čuli. PlTANJA I ZADACI 1. K o j i su o s n o v n i intelektualni procesi i kakva j e njihova u l o g a u saznavanju? 2 . U č e m u j e složenost o p a ž a n j a i koje sve p r o c e s e o p a ž a n j e uključuje? 3. O d čega zavisi sadržaj opažaja?
4. Kakva je razlika izmedu opažaja i oseta? 5. K a k o nastajc oset? 6. K o j e vrste draži postoje? 7. S t a proučava psihofizika? 8. Sta sc p o d r a z u m e v a p o d a p s p l u t n i m a šta p o d relativnim p r a g o m draži? 9. K o j u j e zaIcoh.itost''o veži iziriedu diraži i o s e t a u t v r d i o Veber i k a k o j e tu zaitonitoštdzrazioPeHher? j:|S
ma sa ljudtma i da sredina ne postupa sa njim surovo, Podaci pokazuju da
u slučajevima kada ne postoje o b a ova uslova obično nema ni razvijenog motiva za društvom, Poslednjih godinapokušava se i eksperimentalno ispitati koji od u s i o v a d e l u j u n a r a z v i j a n j e afilijarivnogmotlva i na njegov intenzitet. Jedan istraiivač (Šehter) jahtevao je od svojih ispitanika da biraju da li će vreme do ogleda, a za koji im je saopštio da će uskoro biti izvricn sa njima i da će biti veoma neugodan, provesti sami III u društvu sa drugima. Ustanovioje da oni kod kojih jc od strahapred ogledom stvoreno izrazitije nespokojstvo u većem broju tražc da budu sa drugima. Zaključio je da je stepen anksioznosti i očckivanje da će u društvenoj situaciji doći do ubkžavanja strahovanja jedan od faktora od koga zavisi jačina afdijativnog motiva.Tnj zaključak podržavaju i u istom eksperimentu utvrđeni podaci da jediuci i prvorodena deca pokazuju veću anksioznost i znatno ćeiće traže da vreme provode u društvu. Objašnjava sc to time da su roditelji prema jedincima i prema prvorodenoj deci mnogo brižniji, čestd'r preterano brižljivi i da zato kod prvorodenc d e c e i jedinaca dolaza do razvijanja potrebe d a k a d god se nadu u teškoj sicuadji traže osion a c u drugim osobama, U prilogovih zaključaka. idu i podadda je veći broj jedinacai prvorodene dccc koja traže psihoterapeuta kad imaju tcškoća; daklc, da traže u teškoćama drustvenu situaciju.
Postoji izvestan broj drugih motiva povezanih sa afilijativnim motivom. Jedan od ovih motiva jeste m o t i v z a afelcrivnom vezanošću. Ovaj se motiv ogleda u potrebi da nekoga volimo i da nam drugi uzvraća naklonost i u težnji da budemo emocionalno vezarii sa drugim osobama. Ispitivanja, kojima je proveravano da li je ovaj motiv urođen ili nije, govore u prilog shvatanja o njegovoj urođenosti, Ispitivanja su vršena sa tekrođenim majmunima. Jedni od njih smešteni su uz lutke slične odraslim majmunima, a drugi uz predmet ispleten od žice. Mali majmuni su mogli da prelaze od jednog mesta na drugo. I kad mleko kojim su se hranili nije bilo smešteno uz majku - lutku, nego uz predmet od žice, mali sii majmuni ipak veći deo vremena provodili priljubljeni uz majku - lutku. Ilustraciju iz ovoga ogleda imamo u slici 43.
Motiv za samopoturđivanjem i njemu srodni motivi Opravdano je od socijalnih motiva u užem smislu razlikovati talcve socijalne motive za koje je karakteristično da se odnose pre svega na vlastitu ličnost, iako je i za njihovo zadovoljenje neophodno postojanje ljudi, društva i društvenih insritucija. (O njima se može govoriti i kao o opštim per-
275
sonalnim motivima.) Takvi su pre svega m o t i v z a samopotvrđivanjem 1 njem u srodni motivi, k a o i motivi z a postignucem i samostalnošću. Motivzasamopotvrđivanjem manifestuje se pre svega u težnji pojedinca da ga prizna sredina u kojoj živir'Dosta je autora koji u svojim razrnatranjima o osnovnim osobinama čoveka govore o ovom motivu kao suštinskom i karakterističnom motivu. Jedan oblik ovog motiva predstavlja motivzaprestižom ili ugledom, koji se ogleda u težnji da se istakne ispred ostalih u svojoj sredini, ljudi pokazuju težnju da se istaknu ispred ostalih svojim izgledom, znanjem, imovinom. Antropolozi izveštavaju da ima društava u kojirna je ovaj motiv neobično jak. Među ostalim, oni izveštavaju o jednom indijanskom plemenu u kome planovi plemena nastojc da steknu što više stoke, hrane, alata i raznih predmeta i to sve čuvaju tako da svi članovi plemena mogu da vide šta sve oni imaju - a onda, prilikom plemenske svečanosti, sve to spaie. Onaj član piemena koji ima više da spali ocenjuje se l
ničkc klase. Istraživanja ukazuju i nauticaj starosti rnajke na razvitak ovo-
ga motiva. Kad je porodica mala, sinovi mladih majki pokazuju intenzivniji motiv za postignucem nego sinovi starijih majki. Ako se poveda porodica, imamo s u p r o t n u pojavu - sinovi m l a d i h majki pokazuju manji i n t e n z i t e t toga motiva nego sinovi m a j k i srednje s t a r o s t i i starijih majki. M o t i v z a samostalnošću smarra se motivom koji nalazimo kod svih ljudi. Svi pokazuju težnju da budu konkretne ličnosti, da imaju izvesnu sarnostalnost odlučivanja, da ne budu pod stalnim nadzorom i staranjem. M n o g i autori nalaze suštinu čoveka u jednom drugom sa motivom samopotvrdivanja povezanom motivu.To je m o t i v z a samoaktualizacijom i stvaralaštvom. Oni naglašavaju da je karakteristika čoveka da nastoji da njegove sposobnosti i sklonosti dodu do izražaja kroz raznoliku akdvnosr i da čovek nalazi zadovoljstvo u tome da ispolji sve svoje mogućnosti.
Agresivnost Pod socijalnim morivima, rečeno je, podrazumevaju se motivi za čijejezadovoljcnje potreban neposredni kontakt sa drugim osobama. Oni, više od ostalih motiva, utiču na društveno ponasanje. Ali, potrebno je istaći, ne doprinose svi socijalni motivi razvijanju dobrih i skladnih odnosa medu Ijudima. Nisu svi socijalni motivi pozitivni ili prosocijalni. Socijalnim se nazivaju i taicvi motivi za čije je zadovoljenje potreban neposredan kontakt sa drugim osobama, koji su važni za društvo i društvene odnose, ali koji ne doprinose razvijanju dobrih odnosa među Ijudima nego se zadovoljavaju manifestovanjem neprijateljstva prema drugim osobama.Takav važan socijalni motiv, na primer, jeste agresivni niotiv. Agresivnost se manifestuje u sklonosti i zadovoljstvu u tom da se napadnu drugi Ijudi, fizički ili rečima, i u tcžnji da se nanose razne vrste štete drugima. Postoji diskusija o urodenosti agresivnogmotiva. Ima autora koji sniatraju da je agresivnost ne samo jedan od bitnih ljudskih motiva nego i da je uroden motiv. Njegovu urodenost obrazlažu tvrdenjem da oduvek medu Ijudima postoje sukobi i ratovi. Pozivajtići'se na urodenost toga motiva zastupaju shvatanje da su ratovi u prirodi Ijudi i da su neizbežni, kao i da je verovanje u mogućnost trajnog mira iluzija, Antropološka istraživanja, medutim,
277
pokazuju da nisu sva ljudska pkmena borbena i agresivna, Ratovi i sukobi veoma su često izazvant različidm razlozima i različidm motivima a ne naprosto žeijom da se napadnu drugi. Mnogi psiholozi zastupaju suprorno m i šljenje - da agresivnost i borbenost u odnosima više predstavljaju u društvu naučen način zadovoljavanja motiva nego samostalan moriv. Moguće je zadovoljiti razlicite motive i suprotnim načinom - saradnjom i kooperacijom sa drugima, Od društvenih uslova i vaspitanja deteta, pre svega, zavisi da li de se agresivnost raz\dti kao karakteristilca ljudi ih neće. Agresivnost je zaista dosta česta karakteristika ponašanja ijudi. Aii kad je
reč o agresivnosti, trebauočiti razliku između motiva agresivnosti i agres i v n o g r e a g o v a n j a n a napad na rias, ili na ometanje zadovoljenja naših motiva. Agresivnost se prirodno javlja kao reakcija kad nas neko ugrozi, napadne fizički ili povredi našu ličnost i omalovaži našu vrednost. Javlja se često i kao posledica ometanja zadovoljenja različitih naših motiva, iako kao što pokazuju mnoga istraživanja - i nije redovna posledica takvog ometanja. Agresivnost se javlja kao reakcija na ometanje zadovoljenja motiva pre svega pod odredenim uslovima. Dva takva uslova jesu kad ocenjujemo da zadovoljenju naših motiva smeta neka druga osoba postupajući nepravedno i samovoljno prema nama i kad se agresivnim ponašanjem uspeva otldoniti smetnja zadovoljenju motiva. Zbog toga što je agresivnost izvor mnogih društvenih problema — sukoba medu Ijudima, ratova, predrasuda, okmtnosti prema deci t odrashma - po 1 svećeno je dosta napora utvrdivanjituslova pod kojima dolazi do razvitka agresivnosti, kao i onih uslova koji doprinose njenom suzbijanju. Ispitivanja pokazuju da stepen agresivnog ponašanja zavisi u velikoj meri od vaspitavanja deteta i od reagovanja sredine na ispoljenu agresivnost. Moguće je da roditelji i nenamerno razvijaju agresivnost. Kad majka popušta detetu i čini mu po volji da bi umirila njegovu agresivnu reakciju (bes, vikanje), ona i bez svoje volje razvija agresivnost kod niega.Trpeljivost prema manifestovanju agresivnosti dovodi do njenog razvijanja, Često se razvija na osnovu podražavanja ponašanja odraslih - ako otac u svom ponašanju ispoljava agresivnost, verovatno je da će i dete prihvatiti takavoblik ponašanja kao svoj. Agresivno ponašanje oca, i kad mu je cilj da kazni agresivnost koju jepokazalo dete, može takođe da doprinosi razvijanju dečje agresivnosti. Najbolji naan sprečavanja razvitka agresivnosti, smatraju istraživači, jeste srdačan odnos prema deci, neispoljavanje jarosti i bcsa i kad se dete
kažnjava i suzbijanje ispoljavanja dečje agresivnosti. Veća će se agresivnost
razviti, pokazuju neka ispitivanja, lad osobe veruju da neće za agresivnost biti kažnjeni. Uočavanje da u sredini u kojoj živi pojedinac postoji colerancija prema agrcsivrtim izgredima i da se ona biago iii nikako ne kažnjava,
verovatno doprinosi razvijanju agresivnosti. U vezi sa pojavom agresivnosti vršeno je dosta ispitivanja o uticaju masovnili siedstava komuniicacije (filmovi, teievizijsld programi, iiteratura) u kojima se prikazuje agresivnost. lako rezultad nisu sasvim jasm 1 definitivni, oni pokazuju da viticaj takvih sadržaja u kojima se prikazuje agresivnost (na primer kriminalnih filmova i krimmalne literature) zavisi od više faktora. Osobe koje su pre gledanja filma u kome se prikazuje neki agresivni sadržaj bile same nezadovoijne, ljute i agresivne, postaju posie gledanja filma manje agresivne; posmatrana agresivnost kao da im je poslužila da projektuju, i žive, svoju sopsrvenu.Takvo oslobadanje od vlasddh agresivnih impuisa — posmatranjem prikazane agresivnosti ili manifestovanjem svoje naziva se katarzom. N e dolazi, medudm, do lcatarze uvekkad se posmatra (na primer u filmu) prikazana agresivnost. A i onda kad dolazi do takvog slabljenja agresivnosd i njenog gubijenja, to je samo privremeno. Osobe koje pre gledanja fiima nisu biie agresivne, pokazivaće posle gledanja takvih filmova više agresivnosti u ponašanju. Negativan uticaj sadržaja u kojima se pokazuje nasilje na razvijanje agresivnosti javlja se naročito onda kad osobe koje su prikazane kao agresivne nisu bile kažnjene za svoju agresivnost. Neki autori smatraju da masovna sredstva komunikacije, na primer, filmovi u kojima se prikazuje agresivnost u blagoj meri i gde se agresivnost kažnjava (kao što je obično u filmovima sa Divljeg zapada) više doprinose osiobađanju od agresivnosti nego njenom razvijanju. Ali ako nije tako, prikazivanja agresivnosti dovode do podražavanja prikazanog agresivnog ponašanja. Opravdano je mišljenje onih autora koji smatraju da često prikazivanje agresivnog ponašanja utiče da se agresivno reagovanje ocenjuje kao normalno ponašanje i da nema razloga da se ukže napor da se uzdrži od agresivnosti. -
•
Neki od ostalih složenih motiva M e d u motivima dosta se često kao vazni pokretači ljudskog ponašanja pominju motiv sigurnosti i motiv za sticanjem imovinc. Motivsigurnosti manifestujc se u težnji da se održi ncproruenjcna situaclja kojaobezbeđuje egzistenciju i zadovoljenjeza pojedincabitnih
279
motiva. Postoji kod ljudi potrcba za sigurnošću da će obczbediti sredstvaza živor, da ćc ocuvati svoj društveni poiožaj i da će biti ravnopravno tretirani sa drugiraa. - Motiv sigurnosti je veoma snažan moriv već kod deteta. Kod njtga j e on izražen u porrebi da bude voijeno i pažeuo. Danas se u psihologiji ističe da nezadovoljenje decije potrebe za osećanjem Eigiirnosti može imati negativne posledice za formiranje ličnosti, Deca koja se ne oscćaju dovoljno sigurnom, navodi se, mogu u toku čitavog života da pokazuju kao karakteristične crte ličnosti ncpdvcrljivost prema okolini, neprijatcljski odnos prema drugima i agrcsivnost. Dcca kod koje je zadovoljen motivsigurnosti vcrovatnije je da će biti socijahtija i bolji saradnici u raziičitim aktivnostima. Naročito važnu ulogu ima ovaj motiv sigurnosti u društvcnom sistemu u kojem se javljaju periodičrie ekonomske krizc - u kapitalističkom društvenom sistemu.Dosta je američkih psihologa koji ocenjuju motiv sigurnosu kao jedan od najvažnijih socijalnih motiva. Ima shvatanja prema kojima se motiv za sticanjem imovine smatra ne samo snažnim i važnim motivom nego iurodcnim motivom. Obrazlažese njegova urodenost pozivanjem ria to da vcć kod dece postojt težnja za skupljanjem različitih predmeta, a kao izrazurodenog modva za sticanjem. Zaključuje se da s obzirom na to da je motiv za sticanjem urođen, sastavni deo ljudske prirode, da takav društveni sistem koji na njemu počiva prcdstavlja prirodan društveni sistem. U ovakvom zaključku u stvari i teži smisao insistiranja na urodcnosti ovoga motiva. Rczultati mnogih ispitivanja, naprotiv, pokazuju da motiv Zasticanjem imovine nijc opšti motiv,dapostoji i danas niz društavau kojima nijc itarakteristika njihovih ćlanova težnjaza sticanjem imovine. Pažljivije analize pokazuju i da pomenuti argument o sakupljanju različitih predmeta kod dece ne može da sc održi jer su različiti razlozi takvog sakupljanja - vrlo često žclja za saznanjem novoga, podražavanje onoga što drugi čine,zadovoljstvo bavljenja nekim poslom i drugi.
Moralna svest kaopokretacka snaga 0 m o r a l n o j s v e s t i n e m o ž e m o govoriti k a o o p o s e b n o m m o t i v u k a o š t o je, na p r i m e r , afilijativni m o t i v ili m o t i v z a p o s t i g n u ć e m . M e d u t i m , m o r a l n a svest predstavlja v a ž n u o p š t u p o k r e t a č k u s n a g u č o v e k a koja dolazi d o izražaja u v e i i k o m broju l j u d s k i h p o s t u p a k a . O n a j e najvažniji r e z u l t a t p r o c e s a socijalizacije, tj. p r o c e s a u č e n j a k o j i m , d e l o v a n j e m razhčitih. s o c i j a l n i h činilaca (a pre s v e g a d r u g i h osoba}> p o j e d i n a c s t i č e d r u š t v e n o v a ž n e o b l i k e p o n a š a n j a i xazvija s e u l i č n o s t . S a s t o j i se u u v e r e n j u o t o m šta j e d o b r o i praviino a šta n i j e , t e n d e n c i j i d a se u sklad u sa t i m u v e r e n j e m p o s t u p i i u e m o c i o n a l n i m d o ž i v i j a j i m a koji se j a v l j a j u u v e z i sa o s t v a r i v a n j e m i n e o s t v a r i v a n j e m h č n i h n o r m i o t o m e šta treba 1 šta n e treba č i n i t i . V e l i m o da m o r a l n a s v e s t u l U j u č u j e tri k o m p o n e n t e kognitivnu, konativnu (delatnu) i afektivnu.
M o r a l n a se svest pojedinaca obrazuje pod uticajem drušrvenib normi, u
društvu prihvaćenih principa o tome šta je pravo i Šta treba učiniti a šta ni~ j e pravo i ne sme se učiniti. Te drušrvene moralnc norme utiču na forrniranje ličnih moralnih normi. Društvene normc, izmcnjene ili neizmenjene, usvajaju se kao lične norme koje onda regulišu naše ponašanje. Ljudi postupaju na odredeni način ne samo zbog toga Što se od njih to zahteva, što su nagradeni ili kaznjeni, nego i zbog toga što lh izgradeni vlastiti principi gone da postupaju na odreaeni način, š t o ocenjuju da je to njihova dužnost prema vlastitoj iičnosti. Moralna svest, kao što pokazuju istraživanja, a pre svega švajcarskog psihologa Pjažea, postepeno se rnenja. Na mladem uzrastu, do 9 godma otprilike, moralna svest je, smatra Pjaže, heteronomna Kao moralno, kao ono što treba uraditi, prihvata se ono što drugi (roditelji i druge osobe i insdtucije) zahtevaju. Posle toga perioda ona se razvija Jcao autonomna moralnost i svaki se postupak ocenjuje i preduzima na osnovu izgrađenih vlastirih principa ponašanja. Istraživači ukazuju na neke oblike vaspitanja koji otežavajuformiranje društvenim normama usklađene moralne svesti. Formiranje talcve moralne svesti otežano je kad se detetu dozvoljava da čini sve što hoće i ništa mu se ne zabranjuje. Manifestuje se samo ljubav za dete, a nikad se ne kažnjava i ne pokazuje uskraćivanje Ijubavi. Takvo dete lako postaje sebično i samoživo. Sprečava formiranje društveno poželjne moralne svesti i kad roditelji ne pokazuju dovoljno ljubavi prema detetu, i to iii zbog toga što je stvarno nemaju ili jer ne vode računa.o.potrebi deteta da oseti da ga vole. Dosta je verovadno da će u takvom slučaju umesto razvijanja moralne svesti doći do razvijanja agresivnosti deteta ili do pojave nezainteresovanosti za svoju sredinu i za društvo. Negativno deluje na razvijanje moraine svesti i nedosledno postupanje roditelja. Kad roditeiji u pojedtnim slučajevima na nepoželjno ponašanje deteta reaguju oštro a u dsugim slučajevima nagraduju rakvo ponašanje deteta, kad je, drugim rečima, reagovanje roditelja za dete nepredvidivo, verovatno je da će ono postati nesigurno i da će se kod njega razviti sklonost ka neurotičnosti a neće se normalno razvijati njegova moralna svest. Za formiranje moralne svesti imaju naročid značaj roditelji jer se pre svegu preko njih prenose na dete društvena shvatanja i društvcni etički principi. Ali roditelji nisu jedini faktori u formiranju moralne svesti. Vaznu ulogu imaju i druge osobe sa kojima dete dolazi u kontakt i razne društvene in-
stitucije i organizacije (škola, razna udruženja i društva). lako je rano detinjstvo najvažnije doba za formiranje moralne svesti, moralni razvitak se produžava u toku čitavog detinjstva, u toku mladatačkog doba, a i u toku čitavog života. Dodiri sa raznim osobama van porodice i upoznavanje druŠtvenih vrednosti različitim putevima; na primer, preko hterature, štampe, filma, televizije - mogu delovati u svako doba. Može doći 1 do toga da se, što je naročito izraženo u periodima krupnih društvenih promena, formira moralnu svest kod mladih ljudi koja je drugačija od one koja je karakteristična za njihove roditeljc. Javlja se razlika izmedu moralnih vrednosti i principa roditelja i dece.
Personalni momenti motivacije Motivi o kojima smo dosada govorili postoje gotovo kod svih ljudi većine društventh zajednica koje poznajemo, pa se o njima može govoriti kao o opštim motivima. Ali iako ti motivi postoje gotovo kod svih, oni ipak nisu sasvim jednaki motivi. Ljudi i takve opšte ili univerzalne motive ne zadovoljavaju na isti način i istim objektima. U ranom detinjstvu unutrašnja napregnutost koja se javlja usled nezadovoljenja motiva otklanja se na taj način što se prihvata prvi objekt kojim je moguće zadovoljiti motiv. Ali kad pojedinac stekne iskustvo da različiti objckti i različite situacije mogu zadovoijiti određeni motiv, on vrši izbor među objektima i situacijama. On objekte i situacije procenjuje prema tome koju su vrednost stekli za njega. Neke objekte i situacijc prihvata kao cilj, a druge ne prihvata kao cilj. G o vorimo o procesu procenc cilja. Na tu procenu cilja utiČu različiti faktori, ali pre svega ona zavisi od specifičnosti ličnog iskustva pojedinca, Različito iskustvo Ijudi ima za posledicu da oni traže i različite objekte za zadovoljenje i takvih opštih motiva kao što su biološki motivi. U tom ličnom iskustvu leži uzrokda poneke osobe kao cilj postavljaju neuobičajene objekte i traže neuobičajene načine zadovoljenja svojih motiva.U tom leži znatnim delom i uzrok što pojedinci u svojim motivima odstupaju od normalnog ponašanja Ijudi. AU ljude ne poki-eću na aktivnost niti njihovu aktivnost usmeravaju samo takvi opšti, kod većine ljudi shčni motivi. Njih pokreću na aktivnosti mnogi posebni, na osno\ii njihovog specifjčnogličnogiskustva formirani inotivi. Takve motive nazivamo personalnim motivima. Broj talcvih perso-
282
4
'i*
nalnih motiva je neobično veiiki.Takvi motivi mogu biti razne vrste za pojedince karakterističnih dispozicija - različiti lični interesi (podrazumevajući pod interesima objekte i sadrzaje na koje pojedinac obraća pažnju i njima se bavi u misiima), razne lične sklonosti (pod čime podrazumevamo aktivno bavljenje poslovima i sadržajima koji nas interesuju), različiti lični stavovi, zatim stečene navike, različite osobine iičnosti, za pojedinca'karakteristična osećanja, Zbog uioge ovih rnomenata u motivaciji nije lako do kraja objasniti uzroke ponašanja pojedinca i predviđati ga.
Nivo aspiracije Značaj personalnih momenata u motivaciji ogleda se i u složenosti i težini dostupnosti ciijeva koje pojedinac postavlja radi zadovoijenja svojih motiva, Raziičite osobe postavljajurazličito dostupne ciljeve. O razlikama u dostupnosti ciljeva koje Ijudi sami sebi postavljaju govorimo kao o razlikama u stepenu ili nivou zahte\ra, kao o nivou njihove aspiracije. Ljudi, na primer, opredeljujući se za posao kojim će se u budućnosti baviti, biraju različita zanimanja s obzirom na napor koji treba uložiti da se za njih osposobe i da se ona obavljaju. Jedni biraju zanimanje službenika za koje nije potrebno duže pripremanje i šire znanje, a drugi žele postati inženjeri, lekari, naučnici. Ali i pri obavijanju istog posla ljtidi sebi postavljaju raziičite zahteve. Izvesni učenici se zadovoljavaju time da jednostavno završe razred bez obzira s kakvim uspehom, dok drugi postavljaju sebi cilj da razred iii ispit polože sa odličnim uspehom. Nivo aspiracije zavisi od više faktora. Postavljajući ciljeve koje ćemo ostvariti, obično vodimo računa o tome da.budu dovoljno teški da bi njihovo ostvarenje doveio do zadovoljstva zboguspeha, jer suviše lako ostvareni ciljevi ne pružaju zadovoljstvo uspeha. Ali istovremeno treba da vodimo računa da ne postavimo suviše teške ciljeve za ostvarenje, da ne bi došlo do neuspeha i doživljavanja neprijatnosti koji prate neuspehe. Sta će se oceniti kao ostvariv cilj to zavisi pre svega od uspeha ili neuspeha koje je pojedinac imao ranije obavijajući istu iH druge aktivnosti. Uspeh podiže nivo aspiracije^ a prethodni neuspeh ga smanjuje. Zavisi, nadalje, od toga sa kim se pojedinac uporcduje. Ako se uporeduje sa nekim koga smatra manje vrednim ili manje sposobnim od sebe, a taj postiže isti ili veći uspeh od njega u nekoj aktivnosti koju on sam ceni ili koju društvo ceniT on će po-
dići svoj nivo aspiracijc i nastojaće da postigne više. Zavisi zatim od opštcg
nivoa aspiracije u odredenoj sredini, od važnosti koju zadatak i m a za pojedinca, od zainrercsovanosti za zadatak koji rrcba izvrširi, kao i od pojedinth osobina iičnosti. Postoje znatpe individualnCrazlike u nivou postav l j e n i h c i i j e v a . N e l d Ijudi zbog straha o d neuspeha postavljaju redovno ciljeve koji su niži od njihovih mogućnosti. Drugi, opet, po pravilu, precenjuju svoje mogućnosti, sve im izgleda lako ostvarivo i postavljaju ciljeve teže i s l o ž e n i j e nego što su u s t a n j u da ostvare.
( •
Hijerarhija motiva; motiv za samoakUializacijom
Ulažući napor da ostvarimo odredeni cilj, mi to, po pravilu, činimo radi zadovoljavanja većeg broja motiva. Redak je slučaj da mi tcžimo u svojim akrivnostima zadovoljenjU samo jednog motiva. Kad, na primer, biramo za~ nimanje kojim ćemo se baviti u toku života, mi to onda činimo obično i da bismo zadovoijili motiv sigurnosti, i naš motivza ugledom i interesovanje za određenu vrstu poslova, a verovatno i-neke druge motive. Ponašanje pojedinca je po pravilu mnogostruko određeno, determinisano vcćim brojem motiva. M o ž e se javiti više motiva koje je u isto vreme nemoguće zadovoijiti. Zadovoljenje jednog motiva zahteva odricanje od zadovoijenja ostalih motiva. U takvom slučaju čovek će zadovoljiti onaj motiv koji je trcnutno jači, onaj koji j e za čovelca u tom momentu važniji. Za motiv koji prevlada kažemo da je dominantan motiv. Ljudi će u različitim situacijama različitim motivima dati prednost, različiti motivi će postati dominantni motivi. Postoje .i r a z i i k e u z n a č a j u koji p r i d a j u p o j e d i n c i različitim od svojih motiva. Ipak se može rcći da postoji izvesna opšta zakonitost u tome koji ćc motivi postati dominantni kad dođe do sukoba motiva, kao sto postoji 1 odredeni red, odredena pravilnost kojom se javljaju i smenjuju odredene vrste motiva u toku života kao glavni pokretači aktivnosti. O tom redu važnosti motiva za delatnost Ijudi govorimo kao o hijerarhiji motiva. Često se u literaturi navodi shvatanjeo hijerarhiji motiva, koje je izlozio psihoiog Mftslov (A. Maslovv). Po njemu ćc biološki motivi, ako se jave istovrcmeno sa ostaiim motivima, dobiti prvenstvo, a medu bioloskim morteima prioritet će imati motiv žedi, pa mo-
tivgladi., a onda ostali biološki motivi i drugc bioioškc potrebe.Posle bioloških motivapo
prvensrvu u zadovoijavanju dohzi mociv sigvirnosti. On će pt»stati vladajud (dominantm j mouv ponašanja tekkad su oioloske potrebe zadovoljene. 1 ovaj motiv predstavija veoma jak i vaian motiv već kod dece. Deca rcaguju sa strahom i osećajijem ncmira lcad god se pojavi neka nova situacija koja bi mogla ugroziti njihovu bczbednost i sigumost. Svadu i sukobe medu roditcljima dete, na primer, oseća lcao opasnost za sebe, kod njcga sc javlja strah od toga da bude napušteno ili odvojeno od roditclja i jaka potrcba dazadovoIji motiv sigurnosti. Biološki motivi i motivsigurnosti, po Maslovu, predstavljaju motivc nižega reda. Organizovano društvo, po pravilu, uspeva da zadovolji ovc motive svojiti gradana. Zato u takvim društvima, rede kod zdravih t normalnih Ijudi, srećemo biološke motive kao dominantnc morivc njihovog ponašanja. Treći u ovom hijerarhijskom redu je motivza emocionatnom vezanošću,.potrebada nckoga vonmo 1 da budemo voljcru. Uvnj se motiv javlja kao značajan pokretač ljudske aktivnosti tek kada su pomenuti nižimotivizadovoljeni- U normalnim uslovima popravilu je i ovaj motiv zadovoijen; samo u siučajcvima psihičkih poremcćaja, u ticurotičkim slučajcvima, on postajc dominantan motiv. Siedi motiv za samopotvrdivanjem, za ugkdom, a sastoji se u želji da budemo i da se pokazemo sposobntma, jakima, nezavisnima, slobodnima, samostainima i priznarima.Uvaj motivpostaje značajan pokretač dslovatija IjucTi ukoiiko su već pomenuti motivr u navedenoj Icstvici motiva zadovoljeni. Kao poslcdnji i najviŠL moriv navodi Mnslov inotivza samoaktualizacijom. On se sa$roji u težnjida ispoljimo onoštoumemo i ono što jcsmo. Uovckono što mozčTda bude,mora da bude. Muzičar koji stvarno ima muzičkih sposobnosti, mora da stvara muziku, pcsnik da piše pesme, Ne mora, medutim, samoaktualizacija da bude uvek izuzetna stvaralačka aktivnost. Motiv za samoaktualizacijom zadovoljiće i oni Ijudi koji u posao koji radc ulažu sve svoje sposobnosti i interese i nalaze zadovoljstvo u njcmu. U slici 44 šcmatski je prikazano Maslovljevo shvatanje o hijerarhiji motiva ili hijerarhiji potreba kalco se on izražava. Biološki motivi kad nisu zadovoljeni, prema ovom izhganju, imaju prioritct nad svim ostalim motivima.Treba, medutim, napomenuti d a j e moguće dau odrcdenim situacijama biološki motivi ostunu slabiji od različitih nebiološldh motiva, Icad dođe do sukoba medu njima. Mogu odredeni stavovi i etički principi postati tolikosnažni pokretači ponašanja da ćc se čovck odreći zadovoljenja bioloških motiva akobi time povredio svojc moralne Motivi principe, Svakako je mnogo težc da pojedini ncbiološki moti- Slika 44. - Sematski prikaz hijerahije motiva vi prcvladaju biološkc motive,
prema Maslovu
ako su biološke potrebe ostatc kroz duži period nezadovoljene. Zaro se ćesto dogada da Ijudi iztoženi dugotrajnom gladovanju napuštaju mnoge od uobičajenih načina ponašanja, a ponekad i etičkc principc, kojima sc inačc rukovodc u svom ponašanju. Pošro biološki motivi imaju prioritet pred osralim motivima koji sejavljaju istovremeno sa njima, kao i to da neki motivi imaju prioritet pred motivom za samoakrualizacijom, ne znači da su ti motivi za čoveka'važniji od'motiva za samoaktualizacijom- Naprotiv, A4aslov ističe da za ponašanje ćoveka t za, objašnjenje njegovih postupaka motivi imaju uroIiko veće značenje, ukoliko su bliže vrhu navedene lestvice rnotiva. Mi možemo raziikovati, prema tomt, motive po hijerarhiji s obzirom na njihov prioritet u zadovoljavanju i važnost za fizičko održavanje, a s druge strane, s obzirom na njihovu važnost za razvitak čoveka. Ta dva hijerarhijska reda suprotna su jedan drugoma. Majveće značenje ima za čoveka motiv za samoaktualizacijom. Zadovoljenje nižih po važnosti motiva samo je preduslov da bi se moglo težiti ostvarenju ovoga za razvitakhčnosri najvažnijeg motiva. • i
PlTANJA 1 ZAUACI
1. Sta se podrazumeva pod socijalizacijom bioloških potreba? Navedite podatke o socijalizaciji potrebe za hranom i seksualnih potreba 2. U čemudolazi do.izražaja socijalni karakter Ijudske motivacije? 3. Koji se motivi nazivaju socijalnim a koji personalnim? 4. Koja se tri oblika motiva za dmštvom razlikuju i kako se manifestuju? 5. Kakva su shvatanja j j poreklu motiva za društvorn?;-.
6. Koji uslovi utvrdeni ekspenmentalnlm istraživanjem deluju na razvijanje :: afilijadvnog motiva? -•• ' • 7. Opišite ogled kojim je proveravano da li.je motiv za afektivnom vezanošću uroden ili nije, . ... 8. Koji se argumenti iznose u diskusiji o urođenosd agresivnog motiva? 9. Koji uslovi mogu dovesti do sticanja'.agrfesivnpg ponašanja? 10. Sta se podrazumieva pod katarzom? 11. Kalcvo je vaše mišljenje o uticaju masovnih sređstava komunikacija kojirna se prikazuje agiesivnost? ; ' 12. U čemu dolazi do izražaja modv za samopotvrdivanjem i koji su njemu srodni motivi? I — .. 13. U čemu se manifestuje m o t i v i a ppstignučem i od kojih faktora zavisi ;r njegov intenzitet? '"• ' ;-f •••.:•, .•••--.« 14. Kako se odreduje motiv sigumosti i koje se posledice nczadovoljenja ovog motiva navode? 15. Koja se.mišljenja iznose o poreldu motiva za sticanjem? 16. Sta podrazumevamo pod moralnim principima ili moralnom svešcu? 17. Koje dvc vrste moralnosti razlilcuje Pjaže?
18. Koji načini vaspitanja otežavaju formiranje društvenim normama usfdadene moralne svesti? 19. Koje sve za pojedinca karakteristične dispozicije mogu biti personaini motivi? 20. Od kojih faktora zavisi nivo aspiracife? 21. Sta ztiači tvrdnja da je naše ponašanje mnogostruko odredeno? 22. Izložite Maslovljevo shvatanje o hijcrarliiji motiva. 23. Sta je sadržaj motiva za samoaktualizacijom?.
Zadovoljavanje i ometanje zadovoljenja motlva Posledice zadovoljenja motiva Veliki deo svojih potreba i modva zadovoljavaju ljudi bez teškoća, Covek, po pravilu, čim se pojavi potreba za hranom, uzirha hranu i zadovoljava potrebu koja se javlja. On zaželi da bude u društvu, pa potraži prijatelje i nalazi ih. Cesto mi i ne obraćamo pažnju na to da zadovoljavamo veliki broj motiva, upravo zbog toga jer ih zadovoljavamo bez posebnog napora. Ali zadovoljenje motiva ima važne posledice za ponašanje Čoveka. Zadovoljavanjem motiva kojije dotadbio nezadovoljen dolazido prestanka napetosti koju je izazvala nezadovoljena po.treba. Prestaje riioć i uticaj nezadovoljenog rnotiva na 'naše kagfiitiVlrie fiinkcije (opažanje,pamćenje, mišljenje) i naše ceiokupno ponašanje. D o k su m o t m nezadovoljeni, dobivaju centralno mesto u našim doživljajima. Zadovoljivši motiv čovek može da upravi svoju aktivnost na ostvarenje novili ciljeva i zadataka, Zadovoljivši biološke potrebe.čovek može da zadovoljava više modva i ostvaruje različite nove, više i šire ciljeve. Čovek koji je uspeo da zadovolji raziičite iične potrebe moći će više napora da uloži u različite opšte-društveno značajne aktivnosti. Druga važna posiedica uspešnog zadovoljenja određenih motiva jeste menjanje snage i značaja tog mottva za ponašanje pojedinca. Usled zadovoijavanja određenog modva on može u određenim slučajevima da postane jači nego što je bio, a u odredenim znatno slabiji. Agresivnost koja se na-
građuje može postati karakteristicno ponašanje čoveka. Slično kao kad kod nekoga čija se žeija za isticanjem ili za moći više puta lako 'zadovoijavala, mogu ovi motivi postati karakteristični motivi ponašanja. Čovek može da kao glavni živorni cilj postavlja zadovoljavanje ovih motiva. Moguće je, medutim, da efekat čestog i lakog zadovoljenja motiva bude suprotan. M o ž e se dogoditi da u takvom.slučaju čovek prestahe težiti njihovom zadovoljenju da dode do zasićenostt motiva. Covek Čija je potreba za ugledom zadovoljena neće težiti da se u svakoj priiici istakne; onaj kome je 2adovoIjen motiv za afektivnom vezanošću neće tražiti da stalno uspostavlja nove i nove emocionalne odnose. D a li će doći do jačanja ili do slabljenja zadovoljenih motiva, zavisiće pre svega od toga da II su drugi motivi zadovoljeni. Neko ko uspeva da razne svoje motive zadovolji neće tražiti trajno i preterano zadovoljavanje jednog motiva. Neće, na primer} težiti tome da se stalno ističe ili da svuda pokazuje svoju vlast. Po pravilu, medutim, onaj ko nije uspeo dazadovolji razne od važnih svojih motiva orijentisaće se na zadovoljavanje takvog motiva koji je lako uspeo da zadovolji.To će predstavljati vrstu nadoknade, kompenzacije za neuspeh u zadovoljenju ostalih motiva. Lako zadovoljavanje raznih motiva može imati 1 drugih negativnih posledica, M o ž e dovesti ili do preteranog povećatija nivoa aspiracije i uverenosti osobe da je u mogućnosti da svaki cilj ostvari, do samozađovoljstva i uobraženosti. S druge strane, može lako zadovoljavanje različitih motiva da dovede do nezainteresovanosti i apadčnosti. Zavisiće od različitih osobinaličnosti, posebno od toga koliko su jaki razliciti drugi motivi (na primer, motiv za postignućem), da li će doći do uvećanja aspiracija ili do rijihovog smanjenja i prestanka.
Frustracija i izvorifrustracije Ljudi obično ne zadovoljavaju lako sve svoje motive. U toku čitavog života oni često dolaze u situacije u kojima ne mogu da n potpunostizadovoIje svoje motivc, ili ne mogu uopšte da ih zadovolje. U takvim situacijama moraju se ulagati posebni napori i preduzimati različiti postupci da bi se savladale smetnje koje su se isprečile zadovoljenju njihovih motiva. O poL
288
rtašanju l j u d i u t a k v i m situacijama govorimo k a o o prilagođavanju. Ma-
nje smetnje i manje prepreke, a takve se.Stalno suprotstavljaju zadovoljenju motiva i ostvarenju r a z l i č i t i h naših ciljeva, relativno se l a k o savladuju. AU kad naidu težc prepreke, onda dolazi do frustracije i različirih posiedi-
ca frustracije, Frustracijom nazivamo sprečavanjc, osujećenjezadovoljenja motiva. Psihološko stanje u kome se nalazi pojedinac l
š e t n j u , a p o k v a r i i o se vreme. Kad se jave ovaicve o b j e k t i v n e smetnje ostvarenju postavljenih ciljeva, govorimo o objektivnim barijerama. Smetnje mogu biti i socijalne prirode. Ove vrste barijera imamo kad su ljudi ih njihova shvatanja prepreka ostvarenju naših motiva, Na primer, kada roditelji ne dozvoljavaju sinu da izabere odzedeno zanimanje; iii kad zabranjuju kćerci da se uda za mladića za koga ona želi da se uda. Uzrok frustracije može, nadalje biti i u samoj ličnosti, u njenoj nedovoljnoj sposobnosti da postigne ono što jc sebi postavila za cilj. Ovakav uzrok sprečavanja zadovoljenja motiva obično ima znatno težc posledice nego što i h izazivaju objektiviie i socijalne prcprekc.Uzroci frustracije, najzad, m o g u biti sulcobirazličitih motivau. čoveku. Sukobe motiva nazivamo konfliktima, a situacija u kojoj se čovek nalazi usled sukoba motiva naziva se konfliktnom s i t u a c i j o m . Izvori najjačih frustracija upravo su različiti konflikti.
Vrste konflikata Psiholog Levin ukazao je na postojanje tri tipa konflikata. Prvi tip, koji se naziva konfliktom dvostrukogprivlaćenja, imamo kad rreba da se opredelimo između dva cilja a oba nas priviače, Na primer, mladiću koji želi da se oženi dopadaju se dve devojke. O n dolazi u nedoumicu koju da izabere i neodlučan je u tome šta da uradi, pa kažemo da je došao u konfliktnu situaciju. Kiasičan je primer takvog konflikta prikazan u priči o Buridanovom magarcu,koji se našao izmedu dva plasta sena. Oba piasta bila su jednako lepa i sveža i oba ga privlačila istom snagom.Magarac ne može da se opredeii ni za jedan jer im je privlačna snaga jednaka, i ugine od gladi.Međutim, u stvarnosti obično se takav konflikt relativno iako resava. Redovno u jednom momentujedan od ciljeva izgledaprivlačniji 1 osoba se opredeljujeza taj cilj. Može doduše kasnije da izgleda napušteni cilj privlačniji, pa se javlja žaljenje što se nije za njega opredelila. Po pravilu, ova vrsta konflikata nema težih posledica. Šematski je prikazana ftgurom A u slici 45, Drugi dp konflikata imamo kad se nalazimo pred izborom da učinimo jednu od dve stvari, a obe su nam neprijatne. Ovaj tip konflikata naziva se kon-
SHka 45. - Šematski prikaz ripova konflikata
fliktom dvostrukog odbijanja. Situacija u kojoj se nalazimo takva je da čim se udaljimo od jedne neprijatne stvari, približavamo se drugoj? takode neprijatnoj stvari. Naiazimo se, kao što se veli, izmedu dva zla, a teško nam je utvrditi koje je manje. Student mora da uči ali učenje mu je neprijatno i radije bi pošao sa društvom, ali istovremeno zna da će ako ne bude učto, dožived neprijatnost zbog neuspeha na ispitu. Slična je situadja u koju dolazi piašljiv vojnik - on se plaši borbe ali se plaši i da pobegne iz borbe zbog posiedica koje bi za njega takvo bekstvo moglo imati. Buduci da se osoba mora opredeliti za jednu situaciju, često izabira onu čije negativnc posledice nece doći odmah do izražaja. Student, na primer, pošto ispit ne predstoji neposredno, rešava se da ne uči i na taj način izbegava trenutnu neprijatnost, Katkada je osobi suviše teško odlučid se za ma koje od mogućih rešenja. U takvom slučaju traži ponekad izlaz bežanjem iz situacije u kojoj se nalazi. Plašljivi vojnik da bi izbegao ncprijatnost od borbe a i neprijatnostzbog bekstva iz borbe, dobiva simptome boiesti, on beži u bolest, U svim armijama se u toku rata javljaju prilično često takozvane ratne neuroze. To su psihički poremećaji koji imajui organske simptome, a koji su obično posledica upravo ovakvih konfliktnih situacija. 1 u svakodnevnom životu možemo naći siične primere - mnoge glavobolje 1 mnoga osećanja takozvane telesne indispozicije imaju izvor u shčnim konfliktnim situacijama.Mi zbog glavoboije ne moramo da radimo ono što znamo da bi trebalo da radimo, a neprijatno nam je da to činimo, Sematški je prikazan ovaj tip konflikta figurom B u slici 45.
Treći tip konflikta, a koji se naziva konfliktom privlačenja i odbijanja, imamo kad u isto vreme jedan isti predmct privlači i odbija ili kad obe situacijc koje možemo izabrati kao cilj sadrže i privlačne i odbojne stranc. Istovremeno nas cilj privlači i odbija, Primer prve forme ovog tipa konflikta imamo kod devojke koja voli slatkiše ali sc boji da ne odeblja, ili kod dečaka Icoji bi voleo da pomilujc psa ali ga se istovremeno i plaši. Primer dvostrukog odbijanja i privlačenja imamo kod čoveka koji se rešava birajući između dva posla - od kojih je jedan štctan po zdravlje, ali dobro plaćen, a drugi slabo plaćen, ali nije Štetan po zdravlje. Odlučuje se za jedno, pa se ta odluka napusti i donosi odluka da se učini drugo, pa se opet i ova odluka napušta i dolazi do dugotrajnog i mučnog menjanja odluka i kolebanja. Kad privlačenja i odbijanja nisu jaka, onda ovakva konfliktna situacija ncma težih posledica. Ah kad je veoma jaka težnja da se nešto učini i istovre-
meno veoma veliki strah oci toga, situacija ima ceže poslcdice.Tako je do-
sta često kad se sukobe s jedne strane seksuaine želje, a s druge važeća m o ralna shvatanja. Ovaj tip konflikta prikazan je figurama V i G u siici 45. Razume se ovalcvo prikazivanje konflikata i konfliktnih situacija u velikoj je meri uprošćeno. Ve'Ćina konflikatf ukljueuje ne dva nego više ciljeva, nije uvek vrednost pojedinih ciljeva tako jasna, rešavanje u konfliktnoj situaciji može da potraje veoma dugo 1 koriste se različiti pokušaji rešenja.
Reagovanje naji'ustracije Na frustracije i na konflikte moguće je reagovati dvojako reaiistički i nereahstički. Realistički način reagovanja imamo kad neko ko je naišao na prepreku u ostvarivanju odredenog ciija ponovo pokušava, ulažući ovog puta veći napor. Neko ko je pao na ispitu bolje se priprema za sledeći izlazak na ispit. Drugi način realističkog reagovanja jeste u tome da se ponovo pokuša da sepostigne isti cilj aii sada neldm drugim, pogodnijim i celishodnijim načinom. Ne uspevši da reši matematički zadatak jednim postupkom, učenik traži drugi, bolji. Reahstički možemo smatrati i reagovanje kad se modv koji se ne može zadovoljiti-prvobitno postavijenim ciljcm zadovolji drugim ciljem koji može manje-više da zameni prvobitno postayljeni ciij. Neki teško ostvarijiv cilj zamenjuje se lalcse ostvarljivim, kojim ,'še ipak može zadovoijiti motiv. N e može neko da se oženi izvesnom devojkom ali se može oženiti drugom koja ga takođe privlači. Ne možemo da se istaknemo uspehom u učenju, ali možemo da se istakncmo uspesima u sportu. Jedan 1 drugi cilj zadovoljavaju težnju da se istaknemo. M o guće je u nekim slučajevima da se motiv zadovolji indirelctnim putem. Umesto ciljeva kojima sc neposredno zadovoljava motiv mogu se postaviti ciljevi koji ga posredno zadovoljavaju. Zena koja želi da ima decu ah iz nekih razloga ne može da ih ima postaje vaspitačica i na taj način radeći u dodiru je s decom, ona svoj materinski motiv poSredno zadovoljava. U slučajevima realističkog reagovanja na frustraciju mi se frustracije oslobadamo i ona ne izaziva negativneposledice. O nerealističkom reagovanju nafrustraciju govorimo onda lcad situaciju koja je izazvala frustraciju pokušavamo da rešimo na taj način što tražimo, bez svesne namere da to činimo, različite načine da pred sobom pri-
k i j e m o n e u s p e h u ostvarenju o d r e đ & i h ciljeva, MT-lcrivo prilcazujemo, fal• sifikujerno pravo sranjc i scbi i drugima i na taj način skrivamo doživljeni neuspeh pred sobom i pokušavamo da to učinimo i pred drugima. U rom slučaju frustracija redovno ima negativne posledice.
Posledicefrustracije Iako se obično u prikazima posledica frustracije obraca pažnja samo na njihovo negativno delovanje, frustracije veoma česro imaju pozitivan efekat. Svaki čovek u svom nastojanju da ostvari odredene ciljeve nailazi na prepreke i smetnje. Aii takve smetnje ne rnoraju da dovedu do neuspeha u aktivnosti ni do drugih negarivnih posledica. Naprotiv, veoma Često mogu da koriste razvitku ličnosti jer prisiljavaju pojedmca da pažljivo ocenizadatak, da tiaži najpogodniji način kako će ga rešid, da oceni svoje mogiućnosti i da ulaže maksimalni napor i tako razvija svoje sposobnosti. Zato se može reći da frustracije upravo predstavljaju uslov za razvijanje različitih pozitivnih osobina čoveka. Covekzahvaljujući teškoćama na koje nailazi razvija svoje sposobnosti, razvija metodičnostu radu, upornostu ostvarivanju ciljeva,inventivnost i druge pozitivne osobine. Posledice frustracije često su, međutim, negativne. Već napuštanje prihvaćenih ciljeva i zamena prvobitnih sa drugim ciijevima koji ipak nisu jednako poželjni i privlačni, kao prvobitno postavljeni, često ima negativne posiedice. Najteže i najtrajnije posledice frustracije javljaju se kad smo prisiIjeni da se u potpunosti odreknemo zadovoljenja inače snažnih motiva, Pre svega posledica takvih frustracija jejavljanje agresivnosti. Kad čovek mora da-se odrekne zadovoljenja nečega čemu je težio, on postaje ljut i svoju ljutnju ispoljava napadom pre svega na uzrokfrustracije, na primer, napadom na suparnika kojijezauzeo željem položaj. Veoma često, čovekpnsiljen da se odreknc zadovoljenja nekog svog motiva, kad ne može napasti stvarni uzrok frustracije, svoju Ijutnju ispoijava napadom na osobe igrupe osoba koje nisu stvarni uzrok frustraciji. Govorimo o pomeranju agresije. Agresivnost j e obično neposredna reakcija na frustraciju, Ima autora koji smatraju da uopšte svaka agresivnost ima svoj izvor u frustrariji, kao i da svaka frustrzaja ima za posledicu agresivnost. Medutim, mi smo to veći pomenuli\ mogupostojatirazliati uzroci agresivnogponašanja a ne mora
'•93
ro u v e k biti frustracija. U z r o k agresivnog ponašanja m o ž e biti, na primer, o d b r a n a od tudeg napada, ili želja da se nečega d o m o g n e m o , ili sadisdčka skJonost, Isro tako ne mora svaka frustracija da d o v e d e do agresije. M o g u ce je, na primer, da se kao posledica frustracije javi realiscičko reagovanje, pa i napustanje cilja koji se dotle nastojao ostvariti s a bez agresivnosti kao posledice. Posledica jaldh frustracija može biti i dezotganizovanoponašanje. U calcvom slučaju ponašanje posraje manje celishodno. Gube se složenijii finiji načini reagovanja, pri kojima se vodi računa o specifičnosu simacije a javlja se često vračanje na jednostavnije i primitivnije oblike ponašanje. Vrio često reagovanje u frustracionoj situaciji postaje nereahstično i rigidno (kruto). Ponavlja se isti način reagovanja, iako se dotad pokazao nekorisnim. Postavljcni zadatak stalno iznova pokušavamo rešiti vcc* korišćenim a neposrednim načinima. N e tražese novi pristupi problemu i novi načini njegovog resavanja. Ovo, razume sef još više otežava rešenje zadataka koji se već pokazao teškim i zbog toga izazvao frustraciju. Najznačajnija negadvna posledica frustracije, naglašava se, jeste anksioznost - osećanje nespokojstva, nesigurnosti, teskobnosti, strepnje, neodredenog straha. Ovakvo stanje postaje utoliko intenzivnije ukohko se češće javi frustracija sn^žnih i za pojedinca važnih motiva. Anksioznost se pre svega javlja zbog ugroženosti osećanja samopošrovanja.Frustracija koja se ponavlja počinje da znači više nego neuspeh u savladavanju nekog konkretnog zadatka, počinje u sve većoj meri da sc occnjuje kao znak sopstvene slabosti i inferiornosti. Naravno, neće sve vrste frustracije dovesri do takvog osećanja lične manje vrednosti i do anksioznosti. Ako se ttoči da su spoljne okolnosti nezavisno od našili sposobnosti i naše ličnosti uzrok neuspeha u ostvarenju postavljenih ciljeva, po pravilu neće doći do takvog osećanja inferiornosti kao ni do anksioznosti, Ali ako se oceni, oseća ili sumnja da je sopstvena nesposobnost osnovni uzrok za neuspeh, javiće se osećanje anksioznosti. Anksioznost i agresivnost međusobno su povezani i uzajamno se pojačavaju. Osećanje nesigurnosti samo po sebi izaziva agresivnost. S druge strane, zbog toga što sopstvenu agresivnost doživljavamo kao suprotnu društvenom moraluili što se plašimo da će izazvati tudu agresivnost prema nama, i agresivnost sama izaziva anksioznost. Jedna od posledica frustracije jestej učestalo korišćenje takozvanih odbrambemh mchanizama, a najteže poslcdice trajnih intcnzivnih frustra-
dja SU psiliosomatski poremećaji i porcmećaji psihičkog iivota poznati
pod nazivom neuroza.
Odbrambeni mehanizmi Jedna od veoma karakterističnih reakcija na frustraciju i njome izazvanu anksioznost jeste javljanje odbrambenih mehanizama.Jedan odznačajnih priloga psihoiogiji i razumevanju ponašanja čoveka, koji je dao osnivač psihoanahze Frojd, jeste njegovo otkriće većeg broja različitih postupaka kojtma se čovek služi u odbrani samopoštovanja, a koji su nazvani odbrambenim mehanizmima iH odbranama našegja. Odbrambeni mehanizmise koriste da bismo pred sobom i pred drugima sakriii neuspeh u ostvarivanju različitih ciljeva i otklonih pomisao da je naša nesposobnost, naša inferiornost, uzrok tih neuspeha. Nisu odbrambem mehanizmi toliko rieposredne reakcije na doživljaj neuspeha, koliko su reakcija na doživljaj anlcsioznosti. Njihov izvor je pre svega u anksioznosti koja je posledica frustracije. Oni treba da pokažu nama samima i drugima da nismo nesposobni i slabi i zbog toga Iično odgovorni za neuspeh ili da mi nemamo takve sldonosti koje društvo osuđuje i kojima društveni moral ne dozvoljava da se zadovolje - iako stvamo jeste tako. ' "" Potrebno je istaći da se čovek odbrambenim mehanizmima ne koristi sa svesnom namerom. Covek ih korisd ne znajući da ih upotrebljava.Tekkad osoba, izbegavajući da samoj sebi prizna da nije uspelažbog toga što je nesposobna> iznosi iskonstruisane i tobožnje razloge svog neuspeha, i sama veruje da su to stvarni razlozi ili ni samoj sebi ne priznaje da ima želje i skionosd koje sredina osuđuje i potiskuje ih iz svesti, ili sebi i drugima prikazuje kao drugačije nego što su stvarno - tek u tom slučaju imamo posla sa odbrambenim mehanizmom. Kad Čovek zna da su razloži koje navodi netačni, kad zna da lažno prikazuje svoje želje i sklonosti — mi nemamo posia sa odbrambenim mehanizmom nego sa svesnom obmanom. U psihološkoj literaturi pominje se veliki broj različitih odbrambenih mehanizama - među ostalim: racionalizacija, identifjkacija, projekcija, maštanje, represija, regresija, kompenzacija i sublimacija. Poznavanje ovih mehanizama pomaže nqm u razumevaitju i objašnjenjii ponašanja i postupaka Ijudi, kao i boljem shvatanju sopstvene hčnosti.
295
Jedan od najčešce korišćenih mehanizama je mehanizam racionalizacije. Toje odbrambeni mehanizam kojim ličnost da bi pravdala svojeponašanje umesto pravih razloga ponašanja iznosi iskonstruisane, lažne razioge. Stvarne razloge ponašanja neće da iznosi pojedinac koji koristi ovaj odbrambeni mehanizam jer bi to značiio priznanje vlaslite manje vrednosti iii mogla dovesti do društvene osude. Koristeći ovaj mehanizam osoba veruje da su iskonstrukani razlozi ponašanja zaista motivi rijenih postupaka. Ona obmanjuje i samu sebe, Retko će, na primer, neko navesti da je pao na ispitu zato što nije bio sposoban da nauči, a često će reći da je pao jer je ispitivač bio pristrasan ili jer nije imao sreće. Neko ko nije dobio očekivano unapredenje iii nagradu retko će reći da je to zbog toga što to nije zaslužio. Verovaće sam, a govoriće i drugima,da je to zbog toga što prema njemu nije pravedno postupijeno, što su nagrade davane prema prijateljstvu i vezama. Mi svakog dana mnogo puta nalazimo različite racionalizacije da bismo održavali dobro mišljenje o sebi ili o onirna koji su nam bliski i koje vohmo. U hteraturi se razhkuju dve vrste racionalizacije. Jedna se naziva racionalizacijom tipa „luseio grožđe". Kao Hsica iz basne koja za grožđe do koga ne može da dode kaže da je lciseio, tako veoma često i Ijudi kad ne uspeju da postignu odredeni ciij, govore da taj cilj nije ni bio vredan napora ili da im do njega nije ni bilo stalo. Druga je racionalizacija tipa „slatki limun". Očekivalo se da će postići važan i značajan cilj, a postignut je u stvari malo vredan i malo značajan rezultat. Sad se vrednost postignutog uvećava i beznačajan uspeh prikazuje kao veliki.. Kad se u zadovoljavanju motiva ne uspe, može da se traži zamena za svoj neuspeh u uspesima drugih. U siučaju kad za modve koje nismo mogli sam i ostvariti tražimo i nalazimo zadovoljenje u ostvarenjima drugih, govorimo o identifikaciji. Mi se poistovećujemo sa drugima radi toga da bis m o u u s p e h u drugih videli 1 sopstveni uspeh a koji nismo bili u stanju da postignemo sami. Veoma se često deca rdentifikuju s a roditeijima. Sama, slaba i bespomoćna - ona poiožaj i vreanost roditelja prikazuju i doživljavaju kao svoju sopstvenu vrcdnost i snagu, 1 kod odraslih ljudi je identifikacija veoma česta, ICad neko ko ima žeiju za pustolovinama lli za putovanjima i tu želju ne može da zadovolji sopstvenom aktivnošću, pa je zadovoljava uživljavajući se u junaka romana i njegovu sudbinu doživljava kao sopstvenu - imamo takode posla sa identifikacijom. I roditelji se često identifikuju sa svojom decom. Oni svoje neosmrene ambicije nastoje da zadovolje lu-oz životni uspeh dece. Cesto roditelji vrše pritisak na dccu-
296
da se pripremaju za odrcaeno zanimanje, a za koje deca nemaju ni sklonosti ni sposobnosti, n a p n m e r teraju ili da za\TŠe odredeni fakultet, a pre svega zbog t o g a što su nekad sami želeli da završe rakav fakultet a to nisu uspeli. Neka želja, koju ne možemo zadovoljiti'jer sredina u kojoj živimo i društvena shvatanja osuduju zadovoljenje takve želje, ilt neki motiv, koji ne smemo da priznamo, ni sebi ni drugima, jer je u suprornosti sa moralnim principima - zadovoljavaju se ponekad na taj način što se drugima pripisuje postojanje takve želje ili takvog motiva. Ivad na taj način nastojimo da otklonimo anksioznost izazvanu firustracijom, govorimo o mehanizmu projekcije. Mehanizam projekcije imamo i kad neku izrazito negativnu sopstvenu osobinu pripisujemo drugima. Dosta se cesto dogada da neko ko je sam izrazito plašljiv ili škrt o mnogim drugim Ijudima govori kao o kukavicama i tvrdicama. Jedan od mehanizama predstavlja i maštanje i dnevno sanjarenje, O maštanju i dnevnom sanjarenju kao i o mehanizmu odbrane govorimo onda kad svoje želje i motive umesto da ih zadovoljavamo realnom aktivnošću zadovoljavamo zamišljanjem da su ostvareni.I ovaj mehanizam je dosta čest. Gotovo svi ljudi maštaju o slavi, priznanju, o ličmm podvizirna i uspesima, o svojoj sjajnoj budućhosti. Dete masta o o n o m e š t o ž e l i - o ljubavi i pažnji •prema njemu, o slatkišima, o igri. Cesto je i živo maštanje u mladalačko doba kad se zamišljaju neobični podvizi koji će zadiviti okolinu, vellki lični uspesi i slava. Jedno ispitivanje vršeno medu studentima na jednom od američkih univerziteta pokazalo je da 98% studenata koristi veoma često ovaj mehanizam. Navode se dve forme ovog mehanizma - predstavljanje sebc kao heroja i ličnosti koja ima uspehe i zbog čega joj se sredina divi, i zamišljanje sebe kao nepriznate osobei mučenika o čijim vrednostima okolina i ne sluti. Zamišlja se često i sopstvena smrt, posle koje će tek sredina u kojoj se živelo videti šta je izgubila. Najznačajniji među odbrambenim mehanizmima jeste mehanizam represije ili potisldvanja. O represiji govorimo kada motive koji su u suprotnosti sa društvenim normama potiskujemo iz svesti ili kad uopšte ono što nam je neugodno da znamo na neld način učinimo da ne znamo, da zaboravimo.Mi nekeod naših motiva nastojimo potisnuti izsvesti jer ne samo što je zadovoljavanje ovih motiva - budući da su u suprotnosti sa etičkmi principima društva a koje smo i mi usvojili kao sopstvene principe pona-
šanja - društveno n e d o p u s t i v o nego što nas v e ć i znanje o posrojanju takvih motiva uznemirava i izaziva kod nas osećanje krivice.Jednostavni primeri 2a represiju jesu zaboravljanje da se d o d e na u g o v o r e n i sasranak jer se u stvari ne želi doći na taj sastanak, zaboravljanje d a s e vrati pozajmljena Icnjiga jer se ž e h zadržati, iako je tuda. M n o g o značajniji p o svojim posledicama su slučajevi potiskivanja snažnih društveno neprihvaćenih mociva, pre svega seksualnih želja suprotnih vladajućem m o r a l n o m shvatanju.Tatcvi motivi, ako su bili snažni, potiskivanjem ne prestaju da deluju. O n i se manifestuju na razne načine; u snovima, u n a o k o č u d n o m i neobjašnjivoni ponašanju, i ponašanju koje odstupa o d n o r m a l n o g a , K o d svakog o d o d b r a m b e n i h m e h a n i z a m a postoji dehmična represija, jer da nije rako mi bis m o znali d a ti odbrambeni m e h a n i z m i predstavljaju s a m o pokušaje prikrivanja d o ž i v l j e n o g n e u s p e h a ili nedozvoljenih želja. V e o m a č e s t odbrambeni m e h a n i z a m jeste i m e h a n i z a m regresije. Sastoji se u vraćanju na načine reagovanja koji su bili karakteristični u j e d n o m ranijem periodu našega razvitka, u prelasku sa z r e h j e g na primitivniji način ponašanja. K a d s e odraslo dete spreči da zadovolji n e k u želju, o n o pribegava plaču koji u stvari predstavlja n o r m a l n i n a č i n izražavanja potreba i n j e n o g nezadovoljenja k o d sasvim m a l o g deteta a n e i kod odraslog deteta. ICad čovek u slučaju da nije u stanju d a reši n e k i p r o b l e m ili zadovoiji neki svoj m o t i v p o č n e da psuje i praska - o n se t a k o d e vraća na primitivniji način ponašanja, korisd m e h a n i z a m regresije. N j i m a se služi i mlada ž e n a koja kad ne m o ž e da savlada probleme u braku, beži majci ili preri da će s e vratiti majci - o n a s e vraća j e d n o m n a č i n u ponašanja iz detinjstva, kad j e u nevolji tražila zastitu majke. O v a j m e h a n i z a m koristi i nedovoljn o z r e o m u ž , koji nije u stanju da savlada t e š k o ć e u o d n o s i m a sa ž e n o m i ž e n i sralno suprotstavlja majku navodeći da je o n a u m e l a bolje da kuva, da se b o l j e brinula 0 kući, više starala o njemu. O b i č n o se kao o o d b r a m b e n i m m e h a n i z m i m a g o v o r i i o kompenzaciji i 0 sublimaciji. Stvarno s u i kompenzacija i sublimacija uvek reakcija na frustraciju, ali nisu uvek odbrambeni m e h a n i z m i . O n i t o nisu onda kad s m o svesni da ih koristimo. Kompenzacija se sastoji u z a m e n i ciljeva koje je teš k o ostvariti sa o n i m lakse ostvarljivim. N e k o ko j e fizičld slab i uzalud pokušava d a svoju želju za v a ž e n j e m zadovolji i s t i c a n j e m u fizičkoj snazi i s p r e m n o s t i , pa z b o g t o g a taj m o t i v za v a ž e n j e m zadovoljava ističući se u n e k o j oblasti u kojoj m u telesna slabost ne s m e t a , na primer u intelekmal-
n o m r a d u . J o š j e č e š đ o b r a t a n slučaj - n e k o k o n e m o ž e z a d o v o l j i t i s v o j u želju z a v a ž e n j e m isdčući se ispred ostaiih u n e k o m i n t e i e k t u a l n o m p o s l u p o k u s a v a da j e z a d o v o i j i isticanjem u s p o r t u ili u l e p o m o d e v a n j u . D e v o j ka koja n i j e u m o g u ć n o s t i d a s e i s t a k n e l e p o t o m m o ž e d a s e i s t a k n e u k u s o m u o d e v a n j u ili s v o j i m o b r a z o v a n j e m . U o v a k v i m s l u č a j e v i m a k o m p e n z a c i j a s e s a s t o j i u z a m e n i t e š k o o s t v a r i v i h ili n e o s t v a r i v i h ciljeva, d r u g i m c i l j e v i m a koji s e m o g u r e a l i z o v a t i i koji m o g u z a m e n i t i p r v o b i t n e ciljeve i p r e d s t a v l j a j u r e a l i s t i č k u r e a k c i j u n a frustraciju. K o m p e n z a c i j a p r e d s t a v i j a o d b r a m b e n i m e h a n i z a m s a m o o n d a k a d č o v e k s a m nije s v e s t a n i k a d n e ć e s a m o m s e b i d a p r i z n a d a n o v i cilj k o m e teži predstavlja z a m e n u z a cilj koji n i j e u s p e o o s t v a n t i . V r s t u k o m p e n z a c i j e p r e d s t a v l j a i s u b l i m a c i j a . O sublimaciji g o v o r i m o lcad l i č n o s t n e k i s v o j m o t i v koji n e m o ž e z a d o v o l j i t i o s t v a r e n j e m cilja koji j e n e p o s r e d n o j d i r e k t n o z a d o v o l j e n j e m o t i v a , taj m o d v z a d o v o l j a v a o s t v a r e n j e m d r u g i h , p o s r e d n i h ciljeva, i t o t a k v i h koji s u d r u š t v e n o c e n j e n i . Z e n a k o j a n e m o ž e d a z a d o v o l j i s v o j m a t e r i n s k i motiv, p a s e p o s v e ć u j e r a d u s a d e c o m - k o r i s t i o v u f o r m u r e a g o v a n j a n a frustraciju. S u b l i m a c i j a t a k o d e p r e d s t a v l j a o d b r a m b e n i m e h a n i z a m s a m o u slučaju kad n i s m o s v e s n i z a m e n e ciljeva. P s i h o a n a l i t i č a r i i z n o s e m i š l j e n j e d a sve d r u š t v e n o p r i z n a t e d e i a t n o s t i , n a p r i m e r , u m e t n i č k o i n a u č n o stvaralaštvo p r e d s t a v i j a j u s u b i i m a c i j u z a n e z a d o v o l j e n i s e k s u a l n i m o t i v . T a k o je, kao š t o p o k a z u j u m n o g a i s p i t i v a n j a i a n a i i z e , m e d u t i m , s a m o u relativno r e t k i m s l u č a j e v i m a . N i s u , kao š t o s e vidi v e ć i z n a v e d e n i h primera, o d b r a m b e n i m e h a n i z m i u v e k ni n e k o r i s n i n i š t e t n i n a č i n i reagovanja, niti s u n e n o r m a l n i p o s t u p c i . P o v r e m e n o i h s v i m i k o r i s t i m o , N e k i su o d njih i v e o m a v a ž n i z a n o r m a lan r a z v i t a k l i č n o s t i . T a k a v j e , n a primer, slučaj sa i d e n t i f i k a c i j o m . I d e n t i fikacija s a r o d i t e l j i m a , p o s e b n o sa o c e m , d o v o d i d o prihvatanja r a z n i h e d č kih p r i n c i p a i n o r m i p o n a š a n j a a koje društvo preko roditelja k a o p o s r e d n i k a nastoji d a u s v o j e svi n j e g o v i č l a n o v i . O d b r a m b e n i m e h a n i z m i č e s t o p o m a žu da se održi samopoštovanje, da se čovek oslobodi o s e ć a n j a i i e s i g u r n o sti. A l i a k o o d b r a m b e n i m e h a n i z m i p o s t a n u čest ili čak r e d o v a n n a č i n reagovanja, k o m e p o j e d i n a c p r i b e g a v a č i m se nade u nekoj t e š k o ć i , o n i p o s t a j u š t e t n i z a u s p e š n o d e l a n j e p o j e d i n c a . O n i tada predstavljaju s i m p t o m e , z n a kove,javljanja ili p o s t o j a n j a n e u r o d č n o g stanja. O t e ž a v a j u o d r ž a v a n j e n o r m a l n i h o d n o s a s a d r u g i m l j u d i m a i u s p e š n o obavljanje s v o j i h p o s l o v a i d u žnosti. D u š e v n o zdrav čovek koristi povrcmeno neki o d o d b r a m b e n i h
m e h a n i z a m a , ali o n s e pre s v e g a b o r i s a t e š k o ć a m a k o j e s e pojavljuju u o s t v a r i v a n j u p o s t a v i j e n i h ciljeva, o n je t i h t e š k o ć a s v e s t a n i p r e d u z i m a m e re d a i h s a v k d a . N e u r o d č a n p o j e d i n a c koristi o d b r a m b e n e m e h a n i z m e kao trajan n a č i n p o n a š a n j a a n e bori s e sa p o t e š k o ć a m a i z a t o v i š e nijc u staniu d a s a p u n i m u s p e h o m rešava z a d a t k e p r e d k o j i m a s e naiazi. i PLTANJA I ZADACI
-
1. D o k o j i h negativriih posledica m o ž e d o v e s d suviše lako ili prečesto zadovoljavanjie;.motiva? ... ; • . 2. K o j e vrste prepreka mogu izazvati frustraciju? . 3. Kakav je konfiikt dvostrukog privlačenja a kakav k o n t l i k t dvosti-ukog od-
4. Navedite, na osnovxt vlastitog iskustva, primere konfliltata. 5. Kada se javlja i kalwo,.ponašanjeizaziva;konflikt istovremenog privlačenja i odbijanjn? . . . .,.. . . •. s. . • ; 6. Kada g o v o r i m o o realističkom Ji kada o nerealističkom reagovanju na f r u stracije? , .. , . 7. N a v e d i t e pozitivne i negativne posledice frustracijc. 8. U s l e d čega"dolazi do ko'rišćehja oMbrambenih m e h a n i z a m a i'koja je njihova zajedhička lcarakteristilća? v, " : ' •'' 9. ICoja su dva tipa m e h a n i z m a racionalizacije? 10. Kada govorimo o mchanizmii represije a : kadvi o t n e h a n i z m u regresije? 11. Sta se p o d r a z u m e v a pod kompenzacijom i šta p o d sublimacijom? 12. Prikažite suštinu m e h a n i z m a identifikacije, p r o j e k c i j e i maštanja i navcdite primerc za ove vrste melianizma. "
Voljsia radnja Karakteristike voljne radnje C o v e k j e i z r a z i t o a k t i v n o biće. O n s t a l n o n e š t o č i n i i p r e d u z i m a . P o s c b n a k a r a k t e r i s t i k a Ijudske a k t i v n o s t i j e s t e da j e o n a d e l o v a n j e s a s v c s n o m n a m e r o m d a s e o s t v a r e o d r e d e n i ciljevi. P o j e d i n e a k t e i p o s t u p k e č o v e k a k o jc o n p r e d u z i m a prcma unapred zamišijenim i p r i h v a ć e n i m ciljevima na-
300
z i v a m o v o l j n i m radnjama, a p o v e z a n i sistcm voljnih radnji n a z i v a m o delatnošću. D e l a t n o s t se sastoji iz niza voljnih radnji; delatnost radnika z a poslenog u fabrici sasroji se od velikog broja radnji koje vrši - dolaženja u fabriku, pripreme mašina i alata kojkna će raditi, izrade odredenih proi2-
voda, proveravanja ispravnosti o n o g a što j e proizveo. U dosadašnjim izlaganjima o aktivnosti čoveka bilo je govora pre svega o motivima, o snagama koje pokreću ili usmeravaju aktivnost čoveka. Ali akrivnost čoveka ne sascoji se samo u javljanju motiva, ona uključuje i njihovo ostvarivanje. Sastavni deo svake delatnosti čoveka jeste i veliki broj različitih voljnih radnji. Psihološke analize voljne radnjc pokazuju da su za nju karakteristična četiri momenta. .
i j
Prva je karakteristika voljne radnje znanje o ciijevima koji se radnjom nameravaju ostvariti. Kod voljnih radnji imamo uvek svest o cilju koji nameravamo postići akrivnošću, Voljna radnja je uvek svesna radnja, Refleksne aktivnosti nisu voljne radnje jer pri njima reagujući na neku draž koja deluje mi nemamo cilj koji refleksnom aktivnošću želimo ostvarid, Radnik, medutim, obradujući sirovinu zna zašro to čini, zna da takvom obradom želi da stvori odredeni proizvod. I(jao što potrebe izazivaju aktivnost, one odreduju i ciljeve. N e javljaju se ciljevi odvojeno i pre potreba. Oni su izazvani potrebama.
I Druga je karakteristika voljnih radnji znanje o mogućnosti ostvarenja ciIja i o sredstvima pomoću kojih će se pristupiti njegovom ostvarenju. D a bi došlo stvarno do akcije, do voljne radnje, neophodna je uverenost da možemo ulaganjem napora realizovati cilj i da postoji način kojim ćemo postići ostvarenje cilja. Ako takvog znanja i takve uverenosti nema, mi imamo samo zelju da nešto bude aii ne pristupamo akciji, ne dolazi do ostvarenja cilja. Samo ako je želja realna, ako je ona ostvariva želja i mi to znamo — moguće je da se pristupi preduzimanju postupaka koji će dovesti do ostvarenja cilja; samo u tom slučaju možemo govoriti o voljnoj radnji, Treća i jedna od suštmskih karakteristika voJjne radnje je prihvatanje odrcđenogcilja kao cilja akcije. A k o postojiprinuda da nešto činimo i m i to radimojer to moramo, ne možemo govoriti o voljnoj ladnji. Takozvanc kompulsivne aktivnosti, kao što je na primerporreba da se stalno peru ruke kodpojedinih ncurotičnih osoba, nisu voljne radnje. Da. bismo mogli govoriri o voljnojradnji, neophodno je da. svojom voljom prihvatamo cilj radnje. Autorirazlikujuponekndjediiostavne voljneradnjeisložene volj-
jor
neradnje. Jednostavmm voljnim radnjama nazivaju one kod kojih se na doživljaj potrebe odmah nadovezuje prihvatanje i izvršavanje cilja; nema kolebanja, dvoumljenja i razmišljanja. Imamo potrebu za hranom i uzimamo jelo koje je na stoiu. Složenesu voljne radnje one pri kojima imamo javljanje više ciijeva i vise motiva i neophodnost da biramo niedu njima. Kod takvih voljnih radnji postoji borba motiva. Samo talcve radnje kod kojih postoji borba motiva smatraju neki autori voljnim radnjama jer samo kod njih dolazi do jasnog doživijaja odluke a koja je po njima najvažniji momenat voLjne radnje. Voljnom radnjom, medudm, treba smatrati svaku onu radnju u kojoj postoji svesno prihvatanje odredenog cilja i svesno nastoja-
nje da se on osrvari. Bitna karakteristika voljne radnje jeste i pristupanjerealizaciji voljne radnje5 njenom izvršavanju. Bez toga nema takode voljne radnje. Caicako je cilj i prihvaćen, pa i kad postoji borba motiva i doživljaj odluke, ako nema izvršenja, mi možemo govoriti samo o nameri da se nešto učini aii ne i o stvarnoj voljnoj radnji. Namera može biti sasravni deo voljne radnje kad se izvršenje voljne radnje odlaže. Ali ako se ne pristupi jzvršavanju, makar posle izvesnog perioda odlaganja, ne možemo govoriti o voljnoj radnji, IzvrŠavanje može bid više ili manje složeno, sa planom ili bez njega. Obično se prihvatajući cilj zamišlja i način t postupak pri ostvarivanju cilja. Poseban je psihološki probiem na koji način deluje odluka da se vrše upravo odredeni akti u toku, često dužeg, perioda realizovanja cilja. Neki istraživači pokušavaju da to objasne time što odluka nesvesno usmerava (determiniše) naše doživljaje i akte koji su potrebni da bi se cilj ostvario, da deluje kao nesvesna determinatorna tendencija. Moguće je zamisliti da odluka stvara u nervnom sistemu spremnost da on na određeni način funkcioniše i time usmerava našu aktivnost prema cilju koji smo prihvatili.
Problemi u vezi sa voljom Postoji već vekovima spor u filozofiji o tome da H stvarno postoji slobodan izbor cilja ili je to privid, a da je snaga motiva ta koja odreduje šta će se kao cilj ostvariti. Ovo posiednje shvatanje naziva se determinističkim shvatanjem. Suprotno je mišljenje da jc prihvatanje cilja stvai slobodnog nahodenja, potpuno siobodnog izbora koji jc mogao i da se ne ućini.Takvo se shvatanje naziva indeterminiscičkim.Postoji, drugim rečima, spor u tome ima 3i slobodnc volje ili ne. Odgovor na ovu dilemu može biti, a psihološE podaci podražavaju ovalcav odgovor, da se sloboda sastoji ne u mogucnosti da deluje ma koji motiv
i da se izabere ma koji cilj, nego u tome da postoji mogućnost javljanjavelikog broja niotiva i zamišljanja većeg broja ciljeva. Sloboda se sastoji, prema tome, u ćinjenici da nismo u viasd prvog motiva koji se javi nego da možemo svestrano da razmatramo nameravanu akciju i na taj način dovedemo do javljanja različitih motiva za njeno sprovodenje. Učiniće se ono za šta postoji više motiva i za šta postoje jači motivi. „Sloboda sc sastoji u vlasti nad nama sarnima i nad spoljnom prirodom zasnovana na saznanju prirodne nužnosti'r - veli Engcls. O n a j tcoji više mogućnosti poznaje, koji zna važnost pojedinih momcnata, biće i sbbodniji jer ćc pri njegovom odlučivanju moći da deluje više motiva. Postoji dugorrajni spor u psihologiji i o tome d a l i su voljni doživljaji svojevrsni doživljaji, specifični doživljajt koji se raziikuju od intelektuainih i cmocionalnih doživljajaili se i doživijaji koje nazivamo voijom i voljrtim doživljajirrja'rhogu svesti na odredenu organizaciju i kombinaciju intetektualnih ili emocionalnih ili obe vrste ovih doživljaja. Autori koji zastupaju mišljenja da postoje svojfcvrsni voljni doživljaji pozivaju se na rezultatc odredenog broja istraf.ivanja. O v a istraživanja vršcna su na taj način što su ispitanici dovodeni. u situaciju da donesu odiuku da li ćc učiniti jedno jli nešto drugo (brojeve koji su im pokazant oni su mogti po svojoj odluci da sabiraju ili odbijaju; mogli su da produže sa držanjem ispružene ruke - pošto im je saopšteno da se želi videti koiika jc njihova istrajnost i ko o d ispitanika može više d a izdrži - ili da ruku spuste). Ispitanici su izvcšta.vali da su u takvim situacijama imaii jasan doživljajsopstvenogodlučivanja, doživljaj da ono što ćine, čine jer sami tako hoće, doživijaj d a j e od njihovog j a zavisilo kako ćc postuphi. Psihoioška karakteristika voljnih doživljaja i njihova specifičnost- navode pristalice shvatanja da se voljni doživljaji ne mogu svesti na emodonalne i intelektualne doživljaje - jeste u t o m e da se naša ličnost, naše ja,-doživljava kao u z r o k akcije. M e d u t i m , zaista jc sporno da li m o ž e m o analizom naših doživljaja utvrditi posebne vrste doživljaja koji ne bi bili ni intelektuaini ni emocionaini. Ali nije sporno da postoje posebni oblici ijudskog ponašanja koji se razlikuju od drugih oblika ponašanja i kojc možemo nazvati voljnim radnjama i da ove svoj izvor imaju u tendendji ka aktivnosti, karakteristićnoj za sva živa bića.
PLTANJA I 3ADACI
.
•
l . Šta p o d r a z u m e v a m o p o d v o l j n o m radnjom, a š t a p o d delatnošću? 2i'1čdjfe sei.cetiri karalćteristike v o l j n e r d d n j e mogu istaci? 3;'ltžilcve su j e d n o s t a v n ć ' a k a k v e složerie voljne radnje?"- ' 4.; U : 'Čemu j e spor u''mSkušiji o s l o b o d n o j volji? K a k o se m o ž e o b j a s n i t i d o življaj^šlobodne volje'? r -"" • ;
3°3
LIČNOST
Pojam i proMemi psilnelogi)e licnosti Pojamličnosti Ako želimo da upo2namo psihičlci život čoveka, ne smemo da se zadržimo samo na proučavanju pojcdinih vrsta psihičkih procesa — opažanja, mišljenja, osećanja, motivacije i pojedinih osobina - kao što su inteligencija ili senzorne i motorne sposobnosti. Svi ti procesi i sve te osobine uvek Su procesi i osobine odredene osobe. Posmatrajući ponašanje pojedinog čoveka ucelini, mi uočavamo odredene karakteristike psihičkog života Ijudi koje ne možemo zapaziti proučavajući odvojeno pojedine vrste psihičkih proccsa i pojedine osobine. Pre svega, moguće je uočiti izvesnu doslednost u ponašanju svakog pojedinca. Dosiednost ponašanja dolazi do izražaja u siičnom ponašanju u sličnim situacijama. Mi tu dosiednost u ponašanju konstatujemo navodeći za pojedinca da je marljiv ili lenj, veseo ili ozbiljan, sebičan ili nesebičan. Ljudi nisu potpuno dosledni, ali ipakjesu toliko da se o pojedincu može govoriti kao o osobi sa odredenim osobinama čije se ponašanje može predvidati sa izvesnom verovatnoćom. Čovek ne poseduje samo jednu osobinu, koju sa većom ili manjom doslednošću ispoijava, nego uvek poseduje i pokazuje više osobina. Te osobine i oblici ponašanja su povezani, čine organizaciju ili jedinstvo. Nije ponašanje čovelca skup pojedinačnih i nepovezanih aktivnosti, niti su osobine koje ima neuskladeni aglomerati osobina. Povezane su te osobine u jedinstvo i predstavljaju manje-jdi vise uskiađ^pu inregraciju:-One su sklop (sistem) a ne skup. Jedinstvo, iako je retko potpuno, možemo često utvrditi i tamo gde na prvi pogled izgleda da nema nikakvog sklada izmedu osobina i po-
304
našanja kroz koje sc manifestuju o s o b i n e . N e k a osoba možc, na primer, p o -
kazivati u nekim svojim p o s t u p c i m a sebičnost, a u drugima nesebičnost. A l i kad s h v a t i m o da i s e b i ć n o s t i n e s e b i č n o s t kod ove osobe predstavljaju i z r a z z a t u o s o b u značajne karakterisrike, težnje da s e istakne, razumećem o d a i u o v o m slučaju p o s t o j i j e d i n s t v o . N a š e ć e ponašanje biti u t o l i k o j e d i n s t v e n i j e i doslednije u k o l i k o s u jači m o t i v j koji nas pokreću a veća uverenost u opravdanostdijeva kojima težimo i veća tačnostshvatanja koju imamo. Z n a č a j n a karakteristika ponašanja svake p o j e d i n e osobe jeste i njena o s o b e n o s t . Posmatrajući p o n a š a n j e ljudi, m o ž e m o v i d e d da svaki p o j e d i n a c p o k a z u j e u izvesnoj meri o s o b e n , z a njega icarakterištičan način ponašanja. S v a k i s e č o v e k , ako se p o s m a t r a n j e g o v o p o n a š a n j e u celini, razlikuje p o s v o m ponašanju od svih d r u g i h ljudi. I o s o b i n e koje poseduju (a k o j e u p r a v o d o l a z e d o izražaja u aktivnosti Ijudi) i kako su te osobine p o v e z a n e u j e d i n s r v o razlikuju se kod različidh p o j e d i n a c a . Svaki čovck j m a s v o j stil p o n a š a n j a koji n a različite n a č i n c d o l a z i d o izražaja - u pokretima, držanju, h o d u j rukopisu. P o n e k a d se o s o b e n o s t ili j e d i n s t v e n o s t ponašanja s v a k o g p o j e d i n c a naročito naglašava. D a b i s m o m o g l i razumeti pojedinca, treba p r e s v e g a urvrditi njegovu o s o b e n o s t , različitost o d svih d r u g i h - smatra p s i h o l o g O l p o r t . I o s o b e n o s t je s a m o relativna. O n a je dovoljno izrazita d a s e m o ž e govoriti o p o j e d i n c u k a o drugačijoj osobi o d d r u g i h ali n e t o l i k o d r u g a č i j o j d a n c b i s m o m o g l i u p o r e d i v a t i ponašanje raznih p o j e d i n a c a i urvrditi njihove zajedničke k a r a k t e t i s d k e i zakonitosti. P r o u č a v a n j e ponašanja p o j e d i n c a u celini i obraćanje pažnje na opšti nač i n p o n a š a n j a Ijudi i s v a k o g p o j e d i n c a z a d a t a k j e p s i h o l o g i j c l i č n o s t i . S o b z i r o m n a t o što proučavajući l i č n o s t treba pratiti c e l o k u p n o p o n a š a nje ljudi i v o d i t i računa o v e l i k o m broju čindaca od kojih o n o zavisi, z a d a tak p s i h o l o g i j e ličnosti je v e o m a s l o ž e n i t e ž a k . M i r a s p o l a ž e m o sa m a n j e p r o v e r e n o g z n a n j a i manje saglasnosti m e d u s t r u č n j a c i m a o pitanjima p s i h o l o g i j e ličnosti n e g o o p o j e d i n i m vrstama psihičkih procesa.
Problemi kojeproučavapsihologija ličnosti M o ž e m o navesti tri giavne g r u p e p r o b l c m a psihoJogije ličnosd. P r v u g r u p u p r o b l e m a u izučavanju ličnosti čine pitanja prikazivanja i o p i s i v a n j a l i č n o s t i i s t r u k f u r e J i č n o s t i . A k o j e ličnost cclokupni način p o n a -
3°5
šanja nelce o s o b e , postavlja se pitanje kako opisati i prikazati ličnost. R e ldi s m o d a j e t o m o g u ć e n a v o đ e n j e m relativno brojnih i o p š t i h d i s p o z i c i ja, n a v o d e n j e m brojnih opštih osobina. Koje su t o "osobine, tcako se o n e m a nifestuju u ponašanju, kakva je povezanost m e đ u njima - važna su i posebna pitanja koja n e rešavaju svi stručnjaci jednako. Kada n e k u pojavu prikazuj e m o svodedi j e na e l e m e n t e ili j e d i n i c e i njihovu p o v e z a n o s t 3 g o v o r i m o o strukturi. P r v u veliku grupu p r o b l e m a p s i h o l o g i j e ličnosri čine, dakle, p i tanja o j e d i n i c a m a prikazivanja ličnosti i o njihovoj p o v e z a n o s t i ih pitanja strukture iičnosti. D r u g u v a ž n u g r u p u pitanja č i n e pitanja o d i n a m i c i l i č n o s t i , o s n a g a m a k o j e p o k r e ć u n a aktivnost pojedine o s o b e i o n a č i n i m a n a koji se pokretačka snaga ličnosti m a n i f e s t u j e . O v o m e v a ž n o m pitanju m i s m o v e ć p o s v e tili z n a t a n d e o izlaganja govoreći o m o u v i m a i motivaciji. Z a t o u o v o m prik a z u p r o b l e m a p s i h o l o g i j e h č n o s d n e ć e biti p o t r e b e da se p o s e b n o govori o dinamici. Treću, verovatno najviše proučavanu grupu piranja psihologije ličnosti predstavljaju p r o b l e m i razvitkaličnosti, Razvitak h č n o s t i zavisi o d m n o g i h čin i l a c a — o d n a s l e d n i h o s n o v a , o d aktivnosti p o j e d i n c a i v e h k o g broja raz n i h faktora s r e d i n e . Koji o d ovih faktora i k a k a v z n a č a j i m a z a formiranje l i č n o s t i , d a li p o s t o j e stupnjevi u razvitku ličnosti i koji su ako postoje, d a li s u uslovi u r a n o m detinjstvu jedini i odlučujući činioci ili nisu - i druga v a ž n a pitanja u l a z e u o v u grupu p r o b i e m a ličnosti. P o s t o j e i d r u g i v a ž n i p r o b l e m i kojima se bavi p s i h o l o g i j a h ć n o s t i . M e d u o s t a h m p i t a n j i m a : o samosvesti - o doživljaju s a m o g sebe kao o s o be; o ekspresiji ili i z r a z u ličnosti i osobina ličnosti k r o z r a z n e spoljne teles n e m a n i f e s t a c i j e , kao š t o su crte lica, držanje, r u k o p i s ; o vrednosti n a u č n i h p o s t u p a k a u proučavanju i opisivanju ličnosti i m n o g a d r u g a pitanja.
Definicije ličnosti L i č n o s t m o ž e m o odrediti kao z a pojedinu o s o b u karakterističan opšti način ponašanja, T a k v o j e odredenje, m e d u t i m , v e o m a opšte; o n o n a m n e kazuje koje d e l o v e ili m o m e n t e ponašanja trcba p r o u č a v a t i i prikazivati i z u čavajući l i č n o s t , a n e daje o d g o v o r ni na druge v a ž n e p r o b l e m e p s i h o l o g i j e ličnosti.
S t r u č n j a c i koji s u se bavili p i t a n j e m l i č n o s t i pokušavali su z b o g toga, o d r e d u j u ć i l i č n o s t , d a u k a ž u na n e k e r e l a d v n o trajne psihičke o s n o v e kojima b i b i l o m o g u ć e prikazati 2a ijude karak&eristične o p š t e , n a č i n e ponašanja i k o j i m a b i b i l o m o g u ć e objasniti d o s l e d n o s t , j e d i n s t v o 1 o s o b e n o s t ponašanja. R e d o v n o s e t a k v i m smatraju r a z l i č i t e v r s t e dispozicija, pre s v e g a d i s p o z i c i j e o d k o j i h zavisi reiativno š i r o k o b i m a k d v n o s r i i koje se, bar u veiikoj m e ri, f o r m i r a j u 1 razvijaju na o s n o v u i s k u s t v a p o j e d i n a c a . T a k v e personalne d i s p o z i c i j e n a z i v a j u s e o s o b i n a m a i i č n o s t i . Z e l i m o li, dakle, d a t i p o t p u n i j e odredenje ličnosd, m o ž e m o je definisati kao j e d i n s t v e n u o r g a n i z a c i j a o s o b i n a koja se formira u z a j a m n i m d e l o v a n j e m j e d i n k e i sredine i odreduje o p šti, z a p o j e d i n c a karakterističan n a č i n p o n a š a n j a . D a j u ć i takvo odredenje, m i z a u z i m a m o i odredeno stanovište 0 n e k i m o s n o v n i m p r o b l e m i m a p s i h o l o g i j e l i č n o s t i . M i , pre svcga, p r i h v a t a m o d a s u m o m e n t i n a k o j e treba o b r a t i t i p a ž n j u pri p r o u č a v a n j u l i č n o s t i - o s o b i n e l i č n o s t i , a p r v e n s t v e n o r e l a d v n o o p š t e i reiativno trajne o s o b i n e i i č n o sti. D r u g o , n a g l a š a v a m o d a o v e o s o b i n e č i n e organizaciju ili s i s t e m i d a l i č n o s t n e č i n i j e d n o s t a v n o z b i r m a k o j i h o s o b i n a n e g o njihova m e d u s o b n a p o v e z a n o s t i z a v i s n o s t . T r e ć e , p r i h v a t a m o da o v e o s o b i n e č i n e j e d n u j e d i n s t v e n u o r g a n i z a c i j u ili s t a i k t u r u , d a s u d r u g a č i j e u i z v e s n o j m e r i i n a d r u gačiji n a č i n p o v c z a n e k o d s v a k o g p o j e d i n c a i d a je svaki p o j e d i n a c o s o b e n o j e d i n s t v o o s o b i n a i da s e svaka l i č n o s t u i z v e s n o j meri razlikuje o d svake d r u g e . C e t v r t o , z a s t u p a m o s h v a t a n j e d a s e o s o b i n e koje č i n e H č n o s t f o r m i r a j u u t o k u ž i v o t a p o j e d i n a c a , d a l i č n o s t nije data r o đ e n j e m , n e g o d a s e razvija z a v i s n o o d s r e d i n e , a pre Svega o d s o c i j a l n i h u s l o v a kojt d e l u j u na n a s l e d e m date o r g a n s k e o s n o v e . P e t o , p r i h v a t a m o da f o r m i r a n a o r g a n i z a cija o s o b i n a u t i č e n a p o s t u p k e i d o ž i v l j a j e p o j e d i n c a , da s c u n j i m a o g l e d a i d a p o n a š a n j e p o j e d i n c a n e z a v i s i s a m o o d siruacije u kojoj s e nalazi n e g o i od njegove l i č n o s t i i od z a njega k a r a k t e r i s t i č n i h osobina. P o s t o j e i m n o g a druga o d r e đ e n j a p o j m a i i č n o s t i - u z a v i s n o s t i o d t o g a k a k o s e objašnjavaju o s n o v n i p r o b l e m i p s i h o i o g i j e l i č n o s d . D e f i n i c i j e l i č n o s d p o pravilu ističu, i a k o u r a z l i č i t i m f o r m u l a c i j a m a , u o p š t e n e n a č i n e p o n a š a n j a i d i s p o z i c i j e z a n j i h k a o m o m e n t e n a koje treba o b r a t i t i p a ž n j u p r i k a z u j u ć i l i č n o s t G o t o v o s v e n a g l a š a v a j u da l i č n o s t nije n e š t o š t o b i p o s t o j a l o m i i n o p s i h i č k i h p r o c e s a i o s o b i n a č o v e k a , neki p o s e b a n d e o p s i h i č k o g ž i v o t a , n e g o u p r a v o z a p o j e d i n c a karakterističan opšti n a č i n p o n a š a nja.
307
PLTANJA I ZADACI
1. Zašto je pottebno proučavati ne samo pojedine psihičke procese nego i jponašanje u cciini? 2. Sta se podrazumevn pod doslednošcu ponašanja pojedinca a šta pod jedinstvom? 3. Sta je zadatak psihologije ličnosti i koji su glavni problcmi koje izučava? 4. Koji se m o m e n t i u navedenim definicijama ličnosti istiću? 5. Pokušajte da date prikaz ličnosti jedne osobe Icoju dobro poznajete. 6. Anidizbajte odlomak iz romana koji ste poslednji čitali, a u kome se prikazuje ličnost nekog od lica romana. lznesite koji se podaei navode i kojim se psihološkim pojmovima ličnost iz romana prikazujc.
Struktura ličnosti Licnostkao organizacija osobina D v a najčešćanačina na koja se opšti način ponašanja ljudi prikazuje i pojedina ličnostopisujejesu: 1. navodenje nekih pojedinih opštih osobina ili crta i 2. razlikovanje odredenih tipova ličnosti i svrstavanje pojedinih osoba u nekl od razlikovanih tipova. Mi smo ličnost odredih kao jedinstvenu organizaciju osobina, i to talcvih osobina koje odreduju širok obim aktivnosd osobe. Takve opšte osobine ličnosti mogu biti motivi, stavovi, vrednosti, navike, kao i komplelcsi koje pojedinac ima, a i karakterističan način na koji rešava teškoće na koje nailazi u životu. Sve ove dispozicije, lcoje ugiavnom predstavijaju stečene karakteristike, čine da sc pojcdinac na odredeni način i rclativno dosledno ponasa i mogu se sve smatrati opštim osobinama hčnosti. Kad nastojimo da što potpunije prikažemo ličnost neke osobe, navodimo razne od ovih osobma - ako lh smatramo karakterističnim za osobu koju prikazujemo i važnim za svrhu zbog kojc osobu prikazujemo.
Crte licnosti M i se, medutim, najčešće pri proučavanju i prikazivanju ličnosti koristimo ut\'rdivanjem i navodenjem onih opštih osobinakoje nazivamo crtamaiičnosti. Pod njima podrazumevamo tendenciju da na isti način delujemo ne samo u jednakim situacijama nego i u svim situacijama koje procenjujemo kao slične. Opravdanje za prikazivanje ličnosti relativno opštim i relativno trajnim osobinama, koje nazivamo crtama ličnosti, daje nam posmatranje ponašanja pojedinaca. Posmatramo li aktivnost nekog pojedinca tokom dužeg vremena, zapazićemo da kod njega postoji veća ili manja doslednost u ponašanju. Ovu doslednost možemo objasniti postojanjem crta ili reiativno trajnih i relativno opštih osobina ličnosti. Neko je, na primcr, obično energičan, a drugi neodlučan, neko sebičan, a drugi altruističan. M i kažemo za takve osobe da pokazuju kao osobine svoje ličnosti energičnost, sebičnost, ili aitruizam. Pojedinci seu različitim prilikama ponašaju na sličan način, a razne osobe u jcdnalom spoljnim uslovima donekle različito postupaju. Opravdano je pretpostaviti da su kod različitih osoba crre ličnosti na različit način povezane (i, iako se jednako nazivaju, kod raznih se osoba različito manifestuju), pa crtama ličnosti možemo objasniti i osobenost kao karakteristiku ličnosti. Poznavajući opšte osobine-, cite ličnosti nekogpojedinca, možemo, nadalje, sa izvesnom verovatnoćom predvidati kako će se ponašati u različitim prilikama. U prilog opravdanosti shvatanja da posrojc relativno trajne osobine lii crte kojima je moguće prikazati Iičnost govori i dugogodišnje opšte iskustvo i opšta praksa. Kroz vekove se iičnost ljudi prikazuje navodenjem tak\ah osobina ili crta. Crte ličnosti mogu biti više ili manje uopstene ili generalizovane. Pod generatizovanošću ili uopštenošću osobina podrazumeva se obim aktivnosti u kome se pojedina osobina ogleda. Neke osobine manifestuju se gotovo u svim postupcima pojcdinaca,a druge samo u ograničenom broju postupaka. Na primer, nervoznost, samokontrola, aktivitet manifestuju se gotovo u svim postupcima pojedinaca koje te osobine poseduju, Osobina istrajnosti, međutim, ogledaće se i kod onog pojedinca koji je poseduje samo onda kad bude postojala potreba da on produži neki posao uprkos neprijatnosti koju mu taj posao pričinjava. Crte ličnosti, mogu, nadalje, biti više ih manje univerzaine (opšte). Zato što postoje određene opšte ijudske potrebe i karakteristike, jer svi Ijudi mo-
raju rešavati odredeni broj sličnih problema, jer za sve Ijude, ili bar pripadn i k e neke o d r e d e n e zajednice, postoje shčni usiovi u k o j i m a ostvaruju p o stavljene ciljeve i rešavaju svoje probleme - m n o g e o s o b i n e su univerzalnc ih slične k o d ljudi i m o g u c e j e ljude uporedivati s o b z i r o m na njih. Kad g o v o r i m o da s u crte ličnosti manje ili više univerzaine, m i s h m o na to da ih m o ž e m o naći kod z n a t n o g broja pojedinaca. P o t p u n o u n i v e r z a l n e bile bi o n e crte koje b i s m o sretali k o d svih Ijudi.Takve o s o b i n e su, na primer, različite telesne o s o b i n e , kao na primer visina ili težina. A l i takve s u o s o b i n c i m n o g e sposobnosti, a i d r u g e pojedine crte ličnosti p o k a z u j u relativno vis o k stepen univerzalnosti. C r t e hčnosti m o g u biti razvijene u v e ć e m ili m a n j e m s t e p e n u ; z a t o o njim a m o ž c m o govoriti kao o d i m e n z i j a m a ličnosti. O njima g o v o r i m o kao o veličinama lcojima na odredent način m o ž e m o m e r i t i l i č n o s t . J c d a n od b i t n i h zadataka p s i h o l o g i j e ličnosti j e nalaženje p o g o d n i h p o s t u p a k a z a utvrdivanje postojanja različitih osobina, kao i z a m e r e n j e u k o m stepenu j e odredena crta l i č n o s d razvijena.
Broj i vrste crta licnosti i
Svaki razvijcniji j e z i k sadrži n e k o h k o hiljada termina, pre s v e g a pridcva i i m e n i c a , kojima s e označavaju takve u o p š t e n e o s o b i n e i i č n o s t i s o b z i r o m n a koje je m o g u ć e uporedivati pojedince m e d u s o b n o . L e n j , marljiv, u p o ran, sebičan, nesebičan, nagao, osetljiv, neosetijiv, vedar, h l a d n o k r v a n , p o k o ran, silovit, miran ~ neki su s a m o o d primera takvih t e r m i n a k o j i m a o z n a č a v a m o crte ličnosti. Ovaj veliki broj termina kojima s e označava spremiiost z a relativno trajne i relativno opšte načine ponašanja p o k u š a v a j u stručnjaci srediti pre svega n a dva načina. Prvo, svodenjem na ograničeni broj osnovnih osobina o d kojih zavise i sa kojima su p o v e z a n e m n o g c druge o s o b i n e i načini ponašanja - kao što se to pokušava p o m o ć u faktorske anah z e osobina ličnosti, D r u g o , grupisanjem ovih o s o b i n a ili crta u nelcoliko kategorijaili vrsta crta a prema t o m e na koje s e o b l i k e p o n a š a n j a Ijudi odnose. Mi možertio p r e m a ovorti merilu razlikovati crte t e m p e r a m e n t a , karakterai s p o s o b n o s t i . P o š t o s e pojedinci razlikuju i p o s v o j i m t e l e s n i m o s o b i n a m a i p o š t o i z m e đ u telesnih osobenosti i p o j e d i n i h d r u g i h vrsta crta postoji veza, m o ž e m o govoriti i o t e i e s n i m o s o b i n a m a k a o o g r u p i o s o bina.
jio
Faktorska analiza crta Iičnosti Svaka nauka nastoji da pojmovi koje onn koristi budu što egzaktniji i Što ekonomičniji. Ona nastoji da za jednu odrcdenu pojavu koristi jedan odreden naziv i da upotrebljava nnjmanje moguc broj naziva i pojmova, a da se ipak njima mogu prikazati sve pojave koje se i-zvičavaju. I u psihoiogiji ličnosti, u kojoj inače različiti autori koriste vcoma vcliki broj različitih termina, često veoma ncodredenih 1 mcdusobno nedovoljno razgraničenih, učinjen je pokušaj da se pojmovi kojima se opisuje ličnost što tačnije odrede i svedu na samo neophodno potreban broj. Jedan od postupaka kojima se to nastojj postići jcste postupakfaktorske anaiize. Faktorska analiza je poseban računski postupak koji omogućava izračunavanje korclacije (stepena povezanosti) izmedu velikog broja podataJia. Korišćenjcm faktorske analize mogućc je svesti velilu broj crta Učnosti na manji broj medusobno nezavisnih faktora ili primarnih osobina ili crta, kako ove faktore nazivaju neki autori. Polazeći od liste prideva kojima se označavaju opšte osobine ličnosti, američki psiholog R. Katcl (R. Cattell), sredinom četrdesetih godina prošiog veka, pokušava da osobine koje se tim brojnim nazivtma označavaju svede na najmanji i ncophodan broj. Najpre na osnovu logičkc analize zakljućuje da se mogu svesti na 171 različitu osobinu. Koristeći faktorsku analizu, a to znači izračunavajući korelaciju svake osobine sa svakom drugom, dobija najpre 35 skupova („gtozdova") osobina.To su.zaključuje Katel.površinske ili sekundarnc osobine. Na osnovu utvrdivanja lazvijenosti tih 35 povrŠinskih crta kod većeg broja ispitanika vrši ponovnu faktorsku analizu i dobija 12 faktora koje smatra osnovnim iJi izvornim crtama ličnosti. Usavršavajući i razvijajući postupak faktorske analize Katel, pcdesetih i šezdesetih goduia prošiog veka, koriguje i dopunjuje broj faktora i dobija od l ć do 21 faktor ili dimenziju, međusobno relativno nezavisnih. Za njihovo utvrdivanje Katel konstruiše poseban instrumenat („Upitnik za utvrdivanje šesnaest faktora Iičnosti"). Ovih 16 faktora dolazl do izražaja u sledcćim osobinama:
1. Faktor A Otvoren (srditats, spokojan)
-
2. Faktor B Više intcligcntan (spusoban ja ap-
-
Fodložan osedanjima (pnnnje emocionalno 6tabilan, lako sc uzbucluje, slabija snaga ega)
alnosc, hladnokrvan, vcća snaga cgn) 4. Faksor E Samosvestan (agresivan, nezavisan,
Manje inteligintan (manjc sposobnn la apstraktno misijcnje)
strakuio miilicnjc) 3. Faktor C Emucicmalno jtabibn (pribvsca rc-
Reicrvisau (povučcn, kritičan, bladan)
-
Pokoran (blag, konformira sc, submisivan)
uporan, dominantan) 5. Faktor F Bezbrižan (lakomislen, vcsto, sklon
- " Trczvcn {razborit, ozbiljan, ćutljiv)
zaiosu) 6. Faktor C Savtstan (postojan, poitiijt propist,
-
7. Fakior H Prcduzimljiv (bcz inhibicija, spon-
tan)
M a n j e rvestan (sam sebt zakon, prelazj prcko obaveza, slabiji supcrcgo)
jači supcrcgo) -
Plašljiv (suzdržan, skučcn)
8. Fikcor / N t i a n (wvisan, traži Mititn,o«tljiv)
Crub (oslanja se n;t sebe, r4a]ističan)
9. Faktor L Sumnjičav (f/rdokarnn, tcsko g i jc
Povcrljiv (prilagodljiv, Jako svc prihvata)
prcViriti) 10. Faktoi M Imaginativnn ( b t i smish z« prak-
15. Faktor g - Kontroliše se (samoriisciplinovan, jaks samokontrola) 16. Fiktor Q, Naprcgnut (napct, ri7.dffl7.ljiv, visoka t c n z i j i )
- Zavtsart od grupc (oslonjcn na drugc, slušs diugc, ncsamostahn)
- Dslonjcn na slitčaj (nc vodi raduna o formi, neurcdan, sledi svoje probccve) Rdaksiran (miran, trom, nefnjstriran, nisb. tenrijn)
Ovih šfisnaest faktora ili osnovnih osobina moie biti razvijeno u lazličitom stepenu, od jedne krajnosti do drugc. Zbog toga sc o njiraa može govoriti kao o dtmcnzijama iičnosti, Iako su ovi faktori uglavnom nczavisni jedan od drugoga, pokazuje se izrnedu nekih od njih izvcsna rnala korclacija. Ako navedene faktore podvrgncmo dnljoj faktorskoj annlizi, dobićemo, nalazi Katel, šestfaktora drugoga reda, Medu njima su najvnžnija dva, koji se mogu označici kao ekstravertiranost i anksioznosr-sindromnc osobine koje navodi i engleski psiholog Ajzenk kao osnovne dimenzijc ličnostt, Poz.navajući faktorc lićnosti, smatraju pristaiice faktorskc analize ličnosti, mi nnoiemo prikazari ličnost u celini i možemo reći šta je za pojedinu ličnost najvažnije. Ali ako žeiimo, ističu i oni, da prikažemo lićnost potpunije, da posebno osvetlimo ncku odicdenu stranu pojedinca, mi moicmo posebno ispitivati i prikazivati osobine tempcramenta, posebno sposobnosti, posebno motive, posebno naćine prilagodavanja, poscbno ličnc probleme karakteristične za pojcdinu osobu, Sta ćcmo iscrpnije pnkazati, zavisiće od toga koju stranu Hčnosti želimo detaijnije daupoznamo. Mcdutim, ako želimo prikazati hčnost u celini, njene najopštijc osobine, mi ćemo to na najjednostavniji i najekonomičniji način postići utvrdivanjem stcpena u kom se kod pojedinca srcću šesnaest pomenunh faktorailj neki drugi faktori-većprema tome koje je i kolikofaktora pojedini autor posuapkom faktorske analizc našao. Empirijski zasnovan faktorski pristup ličnosti pokazuje se korismrn i stručnjaci ga prihvataju u dijagnostici ličnosti. Javljaju sc i drugi, pored Katelovog, faktorski modcli lićnosti. jedan od njih, široko korišćen, jc i engleskogpsihologa Ajzenka (Eysenck). O n prikazuje ličnostutvrdujući posebnim faktorsko-analitiČkim posjupkom stepen razvijenosti tri široke dimenzije ili tipa'ponašanja. SvakŽfod dimcnzij.i obuhvata ceo skloj) iii sindrom crta ličnosti. Prva tipološka dimenzija, najrasprostranjcnija u populaciji, je ekstraverzi-
312
jn-introverzTja. Ekstraveruie ili okrcnuce prema spolja, prema sveru i ljudinia s odlikujc otvorenost, dmštvenost, akdviret, česco i nestaJnost i nepouzdarost. Introvcrtnir okrcnuti prema unutra, tj. premasebi, jcsu povučeni, mirni, ncdruštvcni.skloni pesimizmu. Drttgvj dimenziju oznaćava Ajzcnk ncuroticixmom. Ona obuhvata osobine koje k^zuju o stc p e n u emocionalnc uravnorcienosti, cmocionainoj stabilnosti ili nestabilnosti. Trecu dimenziju, koju istraživanjima naknadno pronulazi, Ajzenk naziva psihoticizmom. KoJ j c d n o g dcla osoba, kod onih kojisu skloni javljanju duševnih oboljenja —psihozama, manifcstuje se u osobinama kao što su socijaina izolovanost, osećanje krivicc, sumnjičavost t irnpuisivnost. Drugi deo osoba nematakva svojsrva u izraženom stepenu. Pokrcćc sc diskusijn da li je koristcći samo cri dimeniije Ečnosii mogućc adekvatno prikazati Učnost. Stručnjaci psiholozi pristupaju novim taktorskim istraživanjima iičnosci. Naln'zc kno faktore kojiroa jc mogućc prika-aati Jjčnosti više od tri Ajzenkova a manj& od 16 Kacclovih faktora. Najprihvaćeniji su pecofaktorski modeli.Jedan od najpoznatijih je onaj koji su konstruisaii Kosta i MckKrc (Costa i M c C r a e , 1992, 1995). U njihovont se modelu, saopštenom devedesetih godina XX veka, pored dva od tri Ajzenkova faktora nnlaze još tri, a do bojih su došli sistematskim istraživanjima. Svaki od tih pet faktora obuhvata šest opštih crta ličnosti. Konscruisaii su L upitnikc za njihovo utvrdivanjc (Invcnrari P l - R i N E O P I - R ) . T i h pet faktorajcsu; ncuroticizam ->• sa crtaina anksioz.nosti (prcma terminima kako su ih koristilibeogradski stručnjaci koji su vrednosc modcia proveravali na uzorku beogradskih studcnata i učenika) i gnevnog hostiliteta i još četiri drugc; elcstravcrzija - sa crtama toplina, druželjubivost i drugima; otvorenost (u engleskom originaiu „opencss to cxpcricncc" — otvorcnostza nova iskustva) sa crtama fantazija, cstctika i ostalima; saradljivost (na cngieskom agrccablcncss, srdačnost) - sa crtama povcrcnje, iskrenost i drugima; tc savesnost - sa crtama komperencijaj red i dtugima. D a t g i poznaci petofaktorski modelje Goidbcrgov (Goldberg, 1990). Dosta je slićan prah o d n o m modelu. Razlikujc se od njega što neki od fakrora imaju drugačiji naziv, a svaki od njih uldjučuje nešto veći broj črta.Tako, na prirner, u modelu Koste i MekKiea trcći faktor nosi naziv otvorcnost, a kod Gotdbergaje topcti i n a z i v m u j e intclekt. Ukljtjčuje, medu ostalima, kno pozitivne crte ličngsti intelektvialnost i inteligenciju a kao ncgativne plitkost i glupost. Korisnost pctofakrorskih modcla ličnostipotvrduje sc većim brojem ispitivanja i proveravanjima njihove vrednosti za dijagnostilcu ličnosti u višc zemalja. Evaluacija modeSa koji su izradill Kosta i MekKre, a koji se ponekad naziva velika pctorka (engleski — big fivc) izvršena jc i na uzorku od 422 bcogradska studenta i srednjoškolca (1997). Koristcći taj i drugc slične modele dobija sc jasan odreden opis pojedine ličnosti koji se pokazuju kongruentnint kada isti modcl i instrumente koriste drugi ispitivači-Ali kao nedostatak, kno često kod postupk;i čtja jc osnova u statisttčkim prosccima, nc dobija sc dovoljan uvid u posebnost pojedineličnosti.Tako je tim više šro i broj i sadržaj fakcora zavisi od toga koji se podaci uzimaju u postupak pri izračunavanju faktora jer još nijc mognće uključtri svc vidove ponašanja iz kojih bi se pri ispitivanju ma koje osobe dobile za njenu ličnost bitne karakteristike.
Temperamenat M e d u t i m , m n o g o češće n e g o p o m o ć u faktora ličnost se proučava i prikazuje navodenjem pojedinih crta u okviru p o m e n u t i h veliidh grupa o s o b i na hčnost - osobina t e m p e r a m e n t a , karaktera i sposobnosti. T e m p e r a m e n t o m označavamo pre svega koliko se lako, koliko često, sa k o jim intenzitetom i sa kojim trajanjem javijaju osećanja, l
314
M e l a n h o l i č n i t e m p e r a m e n a t bi posedovao č o v e k k o j i retko reaguje aii kad a reaguje, o n d a to čmi intenzivnim o s e ć a n j i m a koja d u g o traju. Reaguje, pre svega, na o n o što. je u vezi sa njegovom l i č n o š ć u . T e š k o s e odlučuje, slab o j e pokredjiv a preovladuju kod njega neprijatna osećanja, osećanje tug e i z a b r i n u t o s t i . U k r a t k o , to je t e m p e r a m e n a t kod koga s u reakcije retke, s p o r e ali jake.
•
i
Š e m a t s k i b i s m o mogli prikazati ova četiri tipa t e m p e r a m e n t a crtežom dat i m u slici 4 6 .
mz\ r—1 ISl.
\
J f ^
\\
j.Razd
V
I a H
1 1 jm
•
\
#
%
mm\
\\
iiAKtivanH M £ •I
.03 •O
&
M§
X
/
ItD.B'aKtitefri
Slika 46. - Šematski prikaz karakteristika četiri klasična tipa temperamenta Sa različitim izmenamai različitim objasnjenjima nalazimo sličnu podelu temperamenata i kod pojcdinih savremenih istrazivača. Jednu takvu podelu tcmperamenata, sličnu Hipokratovoj, nalazimo na primer kod poznatog fiziologa i psihologa Pavlova. Ali dok je Hipokrat svoju podelu tempcramenaca objašnjavao preovladivanjem određcnth vrsta telesnih sokova (ako preovlađuje žuč ili hole - imamo kolerični temperamenat, ako preovladuje krv ili sangvis - imamo sangvinični temperamenat, ako preovladuje sluz ili Qegma — imanio flegmadčni temperamenat, ako preovladuje crna žuč ili melaina hole — irnatno melanholični temperamenat), Paviov do svoje podele dolazi na osnovu razlikovanja odredenih načina funkciontsanja nervnog sistema. Pavlov razlikuje četiri dpa funkcionisanja nervnog sistema. Svakom od ovih tipova odgovara jedan tip temperamenatal Zivahn o m tipu funkcionisanja odgovara sarigvinični temperamenat. Neobuzdanom tipu funkcionisanja nervnog sistema odgovnra koierični temperamenat. Mirnom tipu ncrvnog sistema odgovora flegmatični temperamcnat i slabom tipu melanholični temperamenat. Pavlov daje i drukčiju ocenu vrednosti nekih od temperamenata od Hipokrata. Za Pavlova flegmatični tip temperamenta predstavlja vredniji, društveno poželjniji i korisniji tip nego što to predstavlja meianbolični temperamenat. Po Pavlovu, melanbolični temperamenat odgovara slabom tipu funkcionisanja. nervnog sistema, pa je osoba koja se, prcma Pavlovljevoj podeli, odlikuje melanholičnim temperamentom neaktivna, apatična i za drustveni život i napredak nevažna j nekorisna ličnost. S t o s u se H i p o k r a t o v a klasifikacija t e m p e r a m e n a t a i razne druge njoj sličn e p o d e l e t e m p e r a m e n a t a tako d u g o održale, razlog će biti svakalco u to-
315
m e što se takvom t i p o l o g i j o m u o č a v a j u neke od stvarnih razlika u n a č i n u r e a g o v a n j a ljudi. T e m p e r a m c n a t z a j e d n o sa i n t e l i g e n c i j o m i f m č k i m o s o b i n a m a p o j e d i n a ca z a v i s i u v e l i k o j ineri o d n a s l e đ a . Postoji č a k z n a t a n broj autora koji ternp e r a m e n a t u p o t p u n o s t i s v o d e na naslede i koji n a v o d e da je t e m p e r a m e nat o d r e d e n u celosti o r g a n i z a c i j o m i s t r u k t u r o m v e g e t a t i v n o g n e r v j i o g s i s t e m a i sa njim p o v e z a n o g e n d o k r i n o g sistema. D r u g i autori, p r i h v a t a jući takode da u određivanju t e m p e r a m e n t a nasleđe ima bitnu u l o g u , s m a traju, m e d u t i m , da i u s l o v i s r e d i n e u kojoj č o v e k ž i v i unaju uticaja n a f o r miranje osobina temperamenta pojedinca. Iznosecl argumente za o v o d r u g o shvatanje, a koje n a m izgleda opravdanije, oni ističu da t e m p e r a m e n a t ni-_ je nezavisan o d konkretne a k t i v n o s t i čoveka i o d o d r e d e n e situacije u k o joj se o n nalazi. Drukčija će biti s i i k a - t e m p e r a m e n t a c o v e k a k a d j e o n o š t o o n radi u skladu sa n j e g o v i m m o t i v i m a , stavovima i interesima; svaki p u t kad b u d u pokretači n j e g o v e aktivnosti m o t i v i koji su za njega bitni ili v a žni, aktivnost koju on b u d e ispoljavao verovatno će biti m n o g o ž i v I j a . T e m p e r a m e n a t se, nadalje, u t o k u ž i v o t a , m o ž e u izvesnoj m e r i m e n j a t i n c sam o z b o g z a k o n i t i h p r o m e n a f i z i o l o š k i h o s n o v a (jer se sa starenjem m e n j a i funkcionisanje vegetativnog i e n d o k r i n o g sistema) nego i usled o p š t e g razvitka ličnosti. A k o se l i č n o s t sidadnije razvija, k o d nje će se razviti i o d redene osobine temperamenta, m e đ u ostalim, veća emocionalna zrelost, tolerantnost, veća s a m o k o n t r o i a i uzdržljivost, N a č i n reagovanja Ijudi najz a d zavisiće, takode, u velikoj meri i o d toga kako se okolina o d n o s i p r e ma p o j e d i n c u . U k o l i k o je sredina viŠe prijateljski n a l d o n j e n a i reakcije p o j e d i n a c a biće smirenije i.više prijateljske, a c e l o k u p n o n j e g o v o p o n a š a n j e sigurnije.
-••
Karakter
I izraz karakter upotrebljava s e u psihologiji u \ 4 š e r a z i i a t i h značenja. M n o gi, naročito evropski psiholozi, upotrebljavaju term'm karakter u m e s t o term i n a l i č n o s t , pa govore o karakterologiji označavajući time psihologiju i i č n o s t i . D o s t a čcsto se i z r a z o m k a r a k t e r oznaćava m o r a l t i a strana l i ć n o s t i . K a ž e se: o karakteru g o v o r i m o kad s e ličnost ocenjuje s o b z i r o m na to u k o joj se meri ponaša u skladu sa d r u š t v e n i m m o r a l n i m principima. I k a d se o
karakteru i karakternim crtama govori samo kao o jednoj strani ličnosđ, pridaju se tim izrazima razlićita značenja, U sovjetskoj stručnoj Jiteraturi o z n a -
316
čavaju se na primer rim terrmnima za pojedinca najbitnije osobine, orie osobine koje daju pečat celokupnom njegovom ponašanju. Vrlo često se izrazom karakter označavaju voljne ili konativne osobine čoveka, pa se lcao o osobinama karaktera govori o upornosti, odlučnosti, doslednosti u ponašanju, inicijativnosti i siičnim osobinama. Pod karakterom 1 karakrernim osobinama treba, po našem mišljenju, podrazumevati zaista voljne osobine, ali pre svega ako se one pojavijuju u ponašanju u vezi sa moralnim principima koji važe za određeno društvo. Pod karakterom, dakle, treba podrazumevati sistem crtaiičnosti koje pokazuju kako pojedinac postupa i deluje u vezi sa moralnim principima i moralnim shvatanjim.a društva u kome živi. Karakterne osobine su prema tome one karakteristične crte pojcdinca kojima seizražavaju istovremeno i njegove voljne osobine i njegovodnos prema društvenim etičkim principima. Pod karaktermm osobmama treba zaista podrazumevati voljne osobme, kao što su doslednost, upornost, energičnost. Ali te se osobine manifestuju kroz odredene akrivnosti i postupke. N e postoje flktivnosti same po sebi, takve koje bi bile bez sadržaja 1 kojima se neke namere i ciljevi ne bi ostvarivali. Neko je dosledan i energičan izvršavajući određene postupke koji se u određenom društvu ocenjuju kao opravdani ili neopravdani, poželjni ili nepoželjni, dobri ili loši, moralni ili nemoralni. Zato je teško odvojiti voljne osobine od moralnih ocena. Cak i kad bismo u tome uspeli, morali bismo navoditi, prilcazujući ličnost i karakteristike ponašanja s obzirom na to da ii su u skiadu ili nisu sa moralnim načelima koja vaie u druŠtvu u kom živimo. To su, naime, veoma važne karakteristike ponašanja i osobine ličnosti. Hrabrost, kukavičluk, savesnost, nesavesnosr, poštenje, nepošrenje i mnoga diuga svojstva iičnosti — koje uključuju moraino vrednovanje - predstavljaju osobine koje redovno ocenjujemo i koje su važan sastavni deo ličnosti. Ovu vrsru osobina mi prvenstveno nazivamo karakternim osohinasna. Karakterne osobine, možemo reći, jesu one crte pojedinaca kojima se izražaVaju istovremeno i njegove voljne osobine i njegovo ostvarivanje moralnih principa. Pod ]
S a o v i m s h v a t a n j e m j e u s k l a d u i razlikovanje vrsta karaktera koje n a l a z i m o u starijim p r i k a z i m a p s i h o l o g i j e j a k o j e i d a n a s s r e ć e m o ćesto u s v a k o dnevnom ž i v o t u . G o v o r i s e o d o b r o m i l o š e m karakteru, o č v r s t o m i s l a b o m karakteru. D o b a r karakter b i i m a o č o v e k koji se o d l i k u j e m o r a l n i m o s o b i n a m a ali koji n e m o r a i s t o v r e m e n o da se o d l i k u j e i o d l u č n o š ć u u p o n a š a n j u . L o š karakter bi i m a o č o v e k k o j i s e n e drži m o r a i n i h principa, i a k o p o k a z u j e o d i u č n o s t u s v o j i m p o s t u p c i m a . C v r s t karakter bi i m a o o n a j k o j i p o r e d m o r a l n i h principa p o k a z u j e i e n e r g i č n o s t i u p o r n o s t u s v o m p o n a š a n j u , a slab lcarakter o n a j koji d o d u š e m o ž e da p o s e d u j e i n e k e p o z i t i v n e m o r a l n e o s o b i n e ali n e m a o d l u č n o s t i d a ih primenjuje.
Sposobnosti N i j e b e z značaja z a l i č n o s t p o j e d i n c a d a li je o n i n t e l i g e n t a n ili nije, ili d a li i m a o d r e d e n e d r u g e s p o s o b n o s d ili nertla. O d s t e p e n a inteligencije, n a p r i m e r , zavisi o b i m i n t e r e s a p o j e d i n c a , m o g u ć n o s t d a o c e n j u j e tude i s v o j e p o s t u p k e , v e ć i ili m a n j i u s p e h u p o s l o v i m a , a o d u s p e h a o p e t o s e ć a n j a s o p s t v e n e v r e d n o s t i i d r u g e v a ž n e crte l i č n o s t i . Z a t o s e inteiigencija u p r v o m r e d u , a o n d a i različite p o s e b n e s p o s o b n o s t i , m o g u smatrati za pojedinca važnim osobinama ličnosti. M i p o d s p o s o b n o s d m a p o d r a z u m e v a m o o n e crte l i č n o s t i o d kojih z a v i s i razlika u u s p e š n o m obavljanju o d r e d e n i h p o s l o v a - a a k o oni koji o b a v l j a ju t e poslove imaju 6lično iskustvo i ako su p o d j e d n a k o motivisani d a te p o s l o v e u s p e š n o o b a v e . N a o s n o v u r a z n i h ispitivanja s p o s o b n o s t i , a p o s e b n o n a o s n o v u i s p i t i v a n j a p o m o ć u faktorske analize, m o ž e m o razlikovati tri g r u p e s p o s o b n o s t i . P r v u g r u p u č i n e intelektualne ili više mentalne sposobnosti ili u k r a t k o i n t e l i g e n c i j a - o kojoj j e v e ć b i l o reči. D r u g u g r u p u s p o s o b n o s t i č i n e psihomotorne sposobnosti.Treću g r u p u čine senzorne sposobnosti. M o ž e m o razlikovati veći broj psihomotornih sposobnosti: ručnu s p o s o b n o s t - koja s e o g l e d a u u s p e š n o j k o o r d i n a c i j i p o k r e t a ruku i u o p š t e u v e š t i n i vršenja p o k r e t a r u k o m ; s p r e t n o s t prstiju - koja s e o g l e d a u u s p e š n o m obavljanju p o s l o v a pri kojima treba koristiti prste p o d k o n r r o l o m vida; s p o s o b n o s t b r z o g m o t o r n o g reagovanja - koja s c o g l e d a u b r z o m p o n a v l j a n j u j e d n o s t a v n i h pokreta; k a o i m n o g e d r u g e . K o d v e l i k o g broja fizičkih p o -
slova u s p e h zavisi o d p s i h o m o t o r n i h s p o s o b n o s t i koje p o j e d i n a c p o s e d u j e . N e k a d s e s m a t r a i o , a neki autori zastupaju takvo m i š l j e n j e i danas, da p o s t o j i j e d n a o p š t a m o t o r n a s p o s o b n o s t ili opsta spretnost z a teiesni rad. I z g l e d a , m e d u t i m , da je opravdanije govoriti o v e ć e m broju p o s e b n i h s p o s o b n o s t i : o s p r e t n o s t i r u k u , spretnosti prstiju i d r u g i m p o s e b n i m m o t o r n i m s p o s o b n o s t i m a . N i s u n a i m e , stručnjaci uspeii d a k o n s t r u i š u test k o j i m bi b i l o m o g u ć e utvrditi t e l e s n u spretnost u o p š t e , ali s u u s p e l i sastaviti d o b r e t e s t o v e z a i s p i t i v a n j e p o j e d i n i h o d p o m e n u t i h vrsta m o t o r n i h s p o sobnosti. P o s t o j i veći broj i senzornili sposobnosti. M e d u takve s p o s o b n o s t i ubrajaju s e s p o s o b n o s t i z a razlikovanje intenziteta i lcvaliteta različitih vrsta j e d n o s t a v n i h Čulnih draži. P o s t o j e s e n z o r n e s p o s o b n o s t i u oblasti vida, u oblasti sluha, m i r i s a , s t a t i č k i h , k i n e s t e t s k i h i d r u g i h oseta. U s v a k o j o d o v i h o b l a s t i p o s t o j i veći broj s e n z o r s k i h s p o s o b n o s t i . U oblasti v i d a , n a primer, m o ž e m o i z m e d u o s t a l i h s p o s o b n o s t i razlikovati s p o s o b n o s t razlikovanja h r o m a t s k i h boja, o s e t l j i v o s t z a razlike u pojedinoj boji, o s e d j i v o s t z a razlike u svetiini, o š t r i n u vida, oštrinu s t e r e o s k o p s k o g v i d e n j a ( o p a ž a n j a d u b i n e ) i d r u g e . I m n o g e o d o v i h s p o s o b n o s t i su, k a o i m o t o r n e s p o s o b n o sti, v a ž n e z a v r š e n j e r a z l i č i t i h p o s l o v a . Z a t o s e č e s t o pri i z b o r u ljudi z a obavljanje o d r e d e n i h z a n i m a n j a ispituju i n j i h o v e m o t o r n e s e n z o r n e s p o sobnosti.
Telesne osobine T e i e s n e o s o b i n e čine t a k o d e karakteristike pojedinca. O n e m o g u b i d m o r f o l o š k e , k a o š t o su, n a primer, visina, oblik glave, d u ž i n a u d o v a ili m i š i ć a vost; i fiziološke, k a o š t o su, n a primer } o s o b e n o s t i v e g e t a t i v n o g n e r v n o g s i s t e m a , c n d o k r i n o g s i s t e m a ili električnih m o ž d a n i h talasa. Z a p o z n a v a nje l i č n o s t i n j i h o v j e z n a č a j n e s u m n j i v o z n a t n o m a n j i n e g o što j e značaj d o s a d p r i k a z a n i h g r u p a o s o b i n a ličnosti. M i u s v a k o d n e v n o m ž i v o t u č e s t o z a k l j u č u j e m o o l i č n o s t i p o j e d i n a c a na' o s n o v u n j i h o v i h t e l e s n i h o s o b i n a . V r l o je, na primer, r a š i r e n o mišljenje da v i s o k o č e l o g o v o r i o v i s o k o m stepe.nu inteligencije, r a z v i j e n a donja vilica o o d l u č n o s t i , v e l i k a u s t a o čulnosti, i slicno. Ispitivanja koja s u izvršena sa cil j e m d a s e provere takva i siična mišljenja p o k a z a l a su, m e d u t i m , da i z m e -
đu ovih telesriih osobina i n j i m a pripisivanih psihičldh karakteristika ili
n e m a uopšte koreiacije ili je ona v e o m a mala. V e ć u vrednost za procenu osobina l i č n o s t i pojedinaca i m a j u neke d r u g e telesne karakterisrike - crte iica, d r z a n j e 1 drugi izražajni p o k r e t i , A3i p r o c e n j i v a n j e l i č n o s t i i na o s n o -
vu ovakvih osobina veoma je nepouzdano. Eilo je više pokušnja da sc utvrdi povezanost izmedu pojedinth telcsnih osobina, s jedne strane, i odredenili psihičkib osobina.'s druge strane, i dn se na taj način na osnovu lako uočljivih telesnih karakteristika sazna u ličnosti odredenog pojedinca. Bilo je, na primer, pokušaja da se ličnost ocenjuje na osnovu oblika lobanje - kao što je to činiia frenologija, ili da se ocenjuje na osnovu oblika pojedinih delova lica - kao što je to činila fiziognomika, iti ćak na osnovu crta ruku *- kao što jc to pokušala hiromantija, Svi su se ovi pokušaji, medutim, pokazali neosnovanim i ncnaučnim. Ne može se ipak poricati mogucnost postojanja izvesne povezanosti izmedu teiesnih i psihičkih osobina. Opravdano je pretpostaviti da odredeni, nasledem datiosnovi istovrem e n o izazivaju odrcdcne telcsnc i odtedene psihičke osobine.U novijoj psihoiožkoj btcraturi naročito su poznata dva takva pokušaja da se nade veza izmedu telesnog izgteda i psil-iičkih osobina, a oba polaze od toga da odrcdena struktura endokrinog sistemaizaziva, s jedne stranc, odreden telcsni i2glcd a, s druge strane, javljanje odredenih osobina temperamentai iičnosti uopšte.To su pokusaji Krcćmcra i Šcldona, a o kojima ć e j o š biti reči. D a telesne karaktcristike a posebno teEesni izgled, imaju uticaja na to kak\»a će se Iičnost formirati, sigurno razlog leži u velikoj meri u tome što od teiesnog izgleda pojcdinca zn^ visi kako će se drugi ljudi ponašati prema njemu, A držanje okoline prema nama sigurno d a u t i č e naformiranje odredenih psthičkih osobina u nas. Izraziro lepa zena, na primcr, drugačije će biti prihvaćena od okolinc nego ružna žena, zdrav i snažan čovek drugačtje od nekog ćoveka sa tclesnom manom. Usled odnosa d m g i h možc se dogoditi da se kod takve izrazito lepe osobe formiraju crte ličnosti kao što su uobrfiZenost, sujetnost, nastojanje da budc u centru:pažuje, ali često i šigurnost u sebe, otvorenost. Prema Ijudinia sa izrazitim telesnim manama okolina reaguje čcsto sa odbijanjem, prezirom ili snžnijenjcm. Naročito su oštre rcakdje dece prema svojim vršnjacima koji imaju neku telesnu monu, a period detinjstva posebnpje.značajan zaformiranje ličnosti. Ovala'o reagovanje okoline moze kod dece i ljudi sa telesnom manom da izazove poviačcnie u sebe, oscćanje nesigurnosti, agresivnost i drugc slične crte ličnosti. Ulcoliko se kod Ijudi sa telesnim dcfcktima javc ovalwe osobme, one nisu neposredno povczajie sa njihovom celesnom manom, nego je do njihovog javljanja došlo zbog toga što se ljudi prema telesno defektnim drugačijc odnose nego prema zdravima.
1
320
PlTANJA I 2ADACI
1. Kpie se relarivno brojne osobine ličnosti mogu razlikovati? Kakva je razlika izmedu navika i crta ličnosti? Kakve su genenilizovane ili uopštene i univerzalne ili opšte crte ličnosti? 2. Koji su argumenti u prilog crta ličriosti kao jedimca za prikazivanje ličnosti? 3. Navedite glavne osobine licnosti jednog od vaših prijatelja. Navedite glavne osobine ličnosti glavnog junaka u knjizi koju ste poslednju pročitali 4. Koje se četiri vrste crra ličnosti mogu razlikovati? 5. Sta se podrazumeva pod temperamcntom? o. Uporediie Hipoiaatovo i Pavlovljevo objašnjenje temperamenta i njihovo razlikovanje vrsta temperamenta. 7. ICakva je uloga nasleda a kakva sredine u formiranju temperamenta. S.Šta se sve podrazumeva pod pojmom karaktera? 9. Zašto je potrebno govoreci o karaktem voditi računa ne samo o voljnim osobinama nego i o moralriim pirincipima? 10. Zašto treba inteligenciju i ostale vrstc sposobnosti smatrati važnim osobinama ličnosti? 11. Kakve su morfoioške a kakve fiziološke telesne osobine? 12. ICako se može objasnici postojanje povezanosti izmedu teiesnih osobina i osobina ličnosti? 13.Koji je cilj i postupak faktorske analize lićnosti? 14. ICako je Katel došao do ražlikovanja 16 faktora ličnosti? Sta predstavljaju i zasto se mogu označavati lcao dimenzije ličnosti?
t?.
.
' T i p o v i i tipologije ličnosti Pojam tipa I z potrebe da se lakše utvrdi i lakše i brže proceni ličnost pojedine osobe nikli su ideja o tipovima ličnosti i pokušaj da se nade ograničen broj uzoraka ličnosti pomocu kojih bi bilo moguće opisati ma koju pojedinu ličnost. Potrebno je samo na osnovu nekihznakova {nekih karakteristika ponašanja ili određenih telesnih osobina) svrstati pojedinca u jedan od razLikovanih tipova. Pošto fip ličnosti označava ceo sistem crta ličnosti, mi takvim postitp!
321
k o m dobivamo iscrpnu sliku o ličnosti pojedinca. Svaki o d razlikovanih ripova reprezentuje čitavu povezanu celinu osobina ličnosti. Ocenivši da neko pripada odredenom tipu mi s a m i m tim d o z n a j e m o i glavne karakteristike njegove ličnosti. D o k crtama l i č n o s t i p r i k a z u j e m o samo pojcdinačne karakteristike osobe t tipovima o b u h v a t a m o veliki broj karakteristika. Pojam tipa se i definiše kao sistem osobina koji s e m o g u razlikovati o d drugih sistema i koji služi kao m o d e i u koji se svrstavaju pojedini slučajevi. Razlikovanje odredenog broja tipova u koje s e pokušavaju svrstati sve ili deo osoba naziva se tipologijom. T i p o l o g i j e obuhvataju dva ili više razlikovanih tipova. J e d n a o d prvih tipologija l i č n o s d je već p o m e n u t a tipologija koju j e dao Hipokrat, razlikujući četiri vrste t e m p e r a m e n t a . D a n a s postoji velikibroj tipologija. Kod nekih se u razlikovane tipove svrstavaju pojedinci na o s n o v u telesnih karakteristika kao što j e Eo u tipologijama koje su izradili Krečm e r (Kretschmer) i S e l d o n (Sheldon). ICod drugih je razlikovanje na o s n o vu odredenih psiholoških funkcija kao što j e to u tipologiji koju daje Jung.
Jungovi tipovi Svajcarski psihijatar i p s i h o l o g j u n g ( C . J u n g ) razlikuje dva osnovna načina ponašanja kod Ijudi — introvertno i ekstravertno. P r e m a ovim načinima, smatra Jung, ljudi se m o g u svrstati u introvertirani i ekstravertirani tip ličnosti. Introvertnu ličnost (okrenutu unutra, p r e m a sebi) karakterisala bi s k l o n o s t ka razmišljanju, povučenost, uzdržljivost u ispoljavanju emocija, redi i slabiji kontakti sa ostalim Ijudima, bavljenje sopstvenim doživljajima. Ekstravertnu ličnost (okrenutu spoljnom svetu, prema stvarnosti i prem a Ijudima) karakteriše otvorenost ponašanja, s p r e m n o s t na n e p o s r e d n u akciju, realističnosr, interesovanje za fizičku i socijalnu sredinu u kojoj ž i vi, dobri kontakti sa drugim ljudima. Treba n a p o m e n u t i d a sam J u n g n e s m a t r a d a k o d s v a k o g čoveka postoji s a m o j e d a n ili drugi način reagovanja. O n j e u v i d e o d a ova gruba podela na dve grupe ne m o ž e zadovoljiti i u kasnijim s v o j i m radovima govori o viš e podvrsta i kombinacija ekstravertiranogi introvertiranog tipa.
Tipologija Krečmera Drugu tipologija koja sc vcoma čcsto pominjc u literaturi i koja ima veliki broj pristalica, naročito m e d u psihijatrima, jeste tipologija koju je dao ncmački psihijatar Kretmer (E. Krctschmer). Upsihijatriji se često razlikuju kao glavne viste dulevnih oboljenja shizofrcnija i ciklično iii manijakaino-depresivno dtiSevno oboljenje. Krečmer je došao do zaključka da boiesnici koji boluju od shizofrenijc pokazuju odieden telesni iigled, da su redovno visoki i mršavi i da prcma tome i pripadaju takozvanom l e p t o z o m n o m iii asteničnom telesnom tipu, ili da su dobro gradeni i pripadaju takozvanom atletskom tipu, O n i koji boluju od cirkularnog duševnog oboijenja redovno su niži rastom i debeliuška'sti i pripadaju takozvanom pikničkom telesnom tipu. Polazeći od svog iskustva sa duševnim bolcsnicima, Krečmer raziikuje i kod normainih osoba dva tipa ličnosti — shizotimni tip i ciklotimni tip. Z a shizotimni tip lićnosti, veli Krečmer, karakteristični su povučenost, ozbiljnost, laka razdražljivost, sklonost fanatičkom zastupanju neke ideje, hladan odnos prema drugim Ijudima, individualizam, sklonost Lroniji, iična osetljivost i druge. Osobe koje pripadaju sliizotipnom tipu pokazuju umercno razvijene istc osobinc koje su kod shizofrenih bolesnika prcterano razvijcne, toliko razvijene da izazivaju ncnormalno ponašanjc. Za ciklotinmu ličnost karaktcristični su otvorenost, društvcnost, taktičnost, vedrina, srdačan odnos prema drugima, realističnost, praktičnost, nalaženje zadovoljstva u telesnim uiivanjima, skionost šali i ncke druge osobine.To su normalno razvijene one iste osobine koje SU kod obolelih od manijakalno-depresivnog duševnog oboljenja razvijene do krajnosti. Kao što oboleli od shizofienije pokazuju odre'denu teiesnu konstituciju, tako i normaine shizotilne Učnosti pokazuju isto tđkvu telesnu konsdtuciju i pripadaju leptozomnom ili atietskom tipu. Isto važi i za svc osobe koje pripadaju cikiotimnom tipu; ove osobe, kao i duševni bolesnici koji boluju od manijakalno-depresivne duševnebolesti, pripadaju pikničkom tipu. Zato je moguće na osnovu telesnog izgleda, smatra Krcčmer, occniti i osobine ličnosti i ličnosti u celini.
Šeldonovi Treća, u psihologiji iičnosti čcsto navodena tipologija, jeste tipologija koju je dao američkipsiholog Šeidon (W. Sheldon). Proveravajua da Li se mogu ra^Ukovati odredeni tipovi teiesne konsdtucije, došao je do zaključka da mi možemo razvrstati ijude s obzirom na njihov telesni izgled u tri grupe: u one kod kojih preovladuje takozvana e n d o m o r f n a komponcnta, one kod kojih preovladuje mezomorfna i one kod kojih preovlađuje ektomorfn a komponenta. Ljudi kod kojiii se ističu cndomorfnc teiesne karakteristike imaju razvijen srcdnji deo tela, stomak, a kosti 5 mišifi su im skbije razvijeni. Ljudi kod kojih preteže inezornorfna komponenta imaju razvijene kosd i mišiće i izgledaju čvrsti i žilavi. Najzad, ljudi kod kojih dominira ektomorfnakomponenta imaju slabo razvijene mišiće i nežnu i labiinu teicsnu gradu.
323
N a sličan način kao što je ispitivao telesne osobine, Šeldon je ispitivao i osobine iičnosti, Opet je aaključio da se mogu razlikovati grvipe osobina ličnosti koje se tedovrto javljaju zajedno. Prema tome kojc od tih grupa osobina preovladuju, možemo govoritt o tri tipa ličnosti: viscerotonićkom, somatotoničkom i cerebrotoničkom tipu ličnosti ili tcmpcramenta. Viscerotonički tip karakterisu cmocionaina uravnoccžcnost, dosiednost u ponašanju, tolcrantnost prema drugima, srdačan odnos prema Ijudima, praktičnost, rcaliz a m , sklonost prema udobnosci. Somatotonički tip odlikuju aktivnost, pokrctijivost, energičnost, hrabrost, težnja za vkšću i gospodarcnjem, agrcsivnost, netrpeijivost, sklonost iziaganju opasnosti, nedostatak takta i saosećanja sa drugima. Cerebrotonički tip se ističe kontrolisanjem svojih postupaka, sklonošću ka razmišljaniu, uzdržljivošću i povučenožću, izbegavanjem društva i bučne sredinc, velikom osetljivošću, fizičkom ncotpornošču i lakim zamaranjem. Proveravajući bičunskim putem hašao je da postoji visoka korelacija izmedu odredenih telesnih tipova i odredenih tipova ličnosd - endomorfnom telesnom tipu odgovara viscerotonički tip Henosti, mezomorfnom somatotonički, a ekt o m o r f n o m cerebrotonićki tip ličnosti. S obzirom na to da postoji visoka korelacija, ini smo u mogućnosti r smatra Šeldon, po telesnom izgledu oceniti i osobine ličnosti.
Vrednost tipologija I a k o se p o m e n u t e t i p o l o g i j e č e s t o n a v o d e i k o r i s t e , m o g u ć c j e svakoj o d n j i h naći v e ć i broj p r i g o v o r a . Veliki broj p s i h o l o g a kritikuje i p o s t u p k e n a o s n o v u k o j i h s u t i p o l o g i j e d o b i v e n e i u o p š t a v a n j a koja su a u t o r i i z v e l i . O p r a v d a n o s t o v i h kritika p o t v r đ u j u m n o g a n a k r i a d n a ispitivanja i z kojih n e p r o i z i l a z i d a postoji visoki s t e p e n p o d u d a r n o s t i i z m e d u o d r e đ e n i h t e l e s n i h i o d r e d e n i h psihičkih osobina. I ovim i s v i m ostalim tipologijama m o ž e se i z n e t i jedan opšti prigovor z a s n o v a n na m n o g o b r o j n i m p o s m a t r a n j i m a ljudi: da j e n e m o g u ć n o s v e Ijude svrstati u o g r a n i č e n i broj o d r e đ e n i h t i p o v a , b i l o t e l e s n i h b i l o p s i h o i o š k i h , K a d s e , na p r i m e r p o k u s a j u p o -
Ekstravertni
Mežani tip (ambivertni)
(ntrovertni
Slika 47. — Kriva raspodele ljudi prema osobinama ekstraverdranosti i introvertiranosti
324
jedinci svrstati prema J u n g o v o j tipologiji, vidi se da je v e o m a m a l o osoba k o d k o j i h naJazimo s a m o o s o b i n e koje on pripisuje e k s t r a v e r t i r a n o m tipu iii s a m o osobine koje pridaje introvertiranom tipu. Ogromna vecina ljudi p o k a z u j e n e k e o s o b i n e j e d n o g i n e k e o s o b i n e d r u g o g tipa - k a o što s e to vidi 1 iz lcrive u siici 47. Ovo važi i za razvrstavanje pojedinaca prema Krečm e r o v o j i Š e l d o n o v o j tipologiji.. Truba reći da ni Seldon, a ni pobornici drugih novijih tipologija ne smatraju da je sve ljude moguće svrstati u ograničeni broj medusobno oštro razgraničenih tipova. Ove tipologije takode, kaoi prikazi ličnosti pojmom crta, pretpostavijaju da tipičnost pojedinaca može biti više ili manje izrazita, da su crte iičnosti koje uldjučuje određeni tip više ili manje razvijene. Pretežna većina ljudi pokazuje upravo srednji stepen razvijenosti sistema crta koje čine tip. N e zastupaju novije tipologije, ni shvatanje da svi ljudi imaju samo one crte ličnosti koje se pretpostavljaju razlikovanim tipovima (u olcviru određene tipoiogije). Smatra sesamo da je kod nekih osoba odredeni sklop crta koji čini tip izrazitije razvijen nego neke druge crte.To onda i opravdava svrstavanje neke konkrctne osobe u odredeni tip ličnosti.
Sindromni tip Pojam tipa opravdano je, smatra se danas, upotrebljavati u značenju sindromnog tipa. Sindrom je pojam uzer iz medicine i označava povezano javljanje nekih karakterističnih osobina. Neke osobe mogu, uz ostale za njih karakteristične osobine pokazivati 1 grupu sindromnih osobina. Naprimer, neka osoba može pokazivati takozvani sindrom kompulsivnosti i mogućno je govoriti o kompulsivnom tipu ili kompulsivnoj ličnosti, tj. o iičnosti koja pokazuje osobine preterane urednosti, preterane pedantnosti, U'rdoglavosti i tvrdičluka. Sličan smisao i značenje sindromnog tipa ima i pojam autoritarneličnosti, ličnosti koja pokazuje sklonost za prihvatanje antidemokratskih političkih stavova. Autoritarna ličnost je — kako su je prikazali Adorno i saradnici - ličnost koja pokazuje autoritarni sindrom, osobine kao što su poštovanje vlasti, pokornost autoritetu, neelastičnost mišljenja, agresivnost, suprotstavljanje svemu subjektivnom i imaginativnom, formalizam i konvencionalnost u ponašanju, sklonost moralisanju i spremnost da vlastite društveno osudivanje ž e l j e pripisuje d r u g i m a .
Samosvest M n o g i istraživači ličnosti i m n o g e teorije ličnosti naglašavaju važnost sam o s v e s t i za razumevanje ličnosti. G o v o r e o d o z i v l j a j u v l a s t i t o g j a ili o sam o s v e s t i kao o n e o b i č n o v a ž n o j karakteristici svakeličnosti, Nažaiost, različite teorije ličnosti pojam samosvesti upotrebljavaju u v e o m a različitom s m i s l u i često ga v e o m a nejasno odreduju. S a m o s v e s t bi s e sastojala u doživijaju opažaja, misli, osecanja, motiva, koje p o j e d i n a c ima, kao sopstven i h doživljaja i u svesti da m i predstavljamo o d r e d e n u , u toku n a š e g ž i v o ta istu i o d drugih osoba raziičitu ličnost. S a m o s v e s t m o ž e m o odrediti kao znanje o sebi lcao jeđinstvenoj i osobenoj jedinici, a uz. koje se znanje pridružuju i odredena osećanja i težnje - p o n o s s a m i m s o b o m ili nezadovoljstvo, kao i nastojanje da svoje o s o b i n e razvijemo ili da ih i z m e n i m o , što odgovara M e k D u g o l o v o m p o j m u j a - s e n t i m e n t a , S a m o s v e s t se razvijapostepeno.Malo dete n e m a samosvesti. O n o nema doživljaja o sebi kao o individualnosti i n e k o v r e m e n e raziikuje s e b e o d o k o i i n e . S a m o s v e s t s e razvija sa s v e j a s n i j i m r a z l i k o v a n j e m i z m e d u s o p s t v e n o g tela i svoje sredine. U dečijoj psihologiji ističu se različiti m o m e n ti kao važni z a formiranje samosvesti. T o je pre svega g o v o r p o m o ć u koga d e t e saznaje za svoje ime, a koje postaje s i m b o l z a njegov i d e n u t e t i p o m o ć u koga uči razliku i z m e d u sebe i o k o i i n e . V a ž n u u l o g u ima uporedivanje sa ostalima, sa njihovim i z g i e d o m i njihovim p o n a š a n j e m i uočavanje razl i k e i z m e đ u t u d e g i s o p s t v e n o g izgieda i p o n a š a n j a . N a razvijanje s a m o svesti utiče i slika koju okolina ima o detetu i k o j u o n a na različite načine d e t e t u saopštava. U toku kasnijeg razvitka v a ž n u u l o g u imaju ideali i a m bicije koji se javljaju i koji se nastoje ostvariti. S l i k a koju i m a m o o sebi, doživljaj samosvesti, u v e l i k o m s t e p e n u zavisi o d togašta okolina inisli o nama. U k p l i k o je povoljnije rnišljenje o nama, veće j e i naše samopoštovanje i osećanje sigurnosti.Treba, m e d u t i m , istaći da slika o sebi često nije realna slika. Z a p r i p a d n i k e z a p a d n e civilizacije, nav o d i se u stručnoj literaturi, karakteristično j e d a o n i sami sebe smatraju o b i č n o vrednijim n e g o što stvarno jesu, a što, m e d u t i m , nije karakterisričn o kod pripadnika svih civilizacija, na primer k o d Indijaca, pripadnika budističke vere. I z r a z u s a m o s v e s t pridaje s e p o n e k a d i d o n e k l e m i s t i č n o značcnje, prikaz u j u a je kao neku samostalnu snagu unutar ličnosti, k i o neko p o s e b n o bi-
ć e u č o v e k u ™ o t p r i l i k e k a o š t o s e u različitim r e i i g i o z n i m s i s t e m i m a z a m i šlja i prikazuje pojam duše. Samosvest se, medutim, ne može shvatiti kao n c k a s a m o s t a l n a s n a g a koja u č o v e k u p o s t o j i o d v o j e n o i n e z a v i s n o o d n j e g o v i h p s i h i č k i h p r o c e s a i f u n k c i j a . O n a n e p o s t o j i o d u v e k n c g o s e stvara i razvija. J e d n o m f o r m i r a n a u t i č e n a usklađivanje o s o b i n a p o j e d i n c a i z n a čajno doprinosi da ličnost p o s t a n e uskiadeno jedinstvo, D o javljanja s a m o s v e s t i d o l a z i k a o š t o p o k a z u j u n a u č n i c i (a p o s e b n o ruski p s i h o l o g V i g o t s k i ) , j e r se, p o r e d g l a s n o g i j a v n o g , k o m u n i k a c i j i n a m e n j e n o g g o v o r a , pojavljuje i b e z g l a s n i i. privatni, unutrašnji, g o v o r . N j i m e o s o b a prati i o c e n j u j e s v o j e d o ž i v l j a j e o s a m o j sebi - svoja o s e ć a n j a , s v o j e n a m e r e , svoja k o l e b a n j a i o d l u k e . O s o b a ocenjujč s a m U sebe, f o r m i r a i razvija s v e s t o s e b i ili s a m o s v e s t . S a m o s v e s t j e o s n o v a z a r a z v i t a k z a č o v e k a karakt e r i s t i č n o g p s i h i č k o g ž i v o t a i v a ž a n u s l o v formiranja i razvoja l i č n o s t i . U vczi sa ličnošću moguće je razlikovati vise sadržaja samosvesti, pre svega tri doživljaja; identiteta, integriteta i individualitcta. P o d identitetom p o d r a z u m e v a se n e p o s r e d n a
izvesnost da su svi doživljaji koje imamo naši doživljaji, kao t sigurno zrtanje da smo isti koji smo biii i rartije (kontinuirani identitet). Integtitet označava našu stalnu tcžnju da našc odlukc i postupci budu u sldadu sa ostaiim našim svojstvima, a posebno sa usvojenim vrednostima i principima i u većoj iii manjoj uspešliosti da tu težnju ostvatimo. Pod doživljajem individualiteta podrazumevamo težnju da sc osećamo kao poscbne osobe kojc sc razlikuju od drugih.U skladu sa doživijajimaidentiteta, integritcta i individuaiitcta mi nastojimo da i naše ponašanje bude koliko je moguće konsekventno (dosledno), konzistentno (uskladeno) i za nas karakteristično. Samosvest sc pojavljuje i u drugim vidovima: kao pojam o sebi - ocena o osobinama koje smatramo karakterističnim za sebe; kao samovrednovanje- prihvatanje nekih svojlb . svojstava kao pozitivniii i požcijnib a drugih nefcih kao negativnih i kojib bi trebalo da se oslobodimo; kao samokontrola - praćenje vlastitih reagovanja i nastojanje da bude u skladu sa ponašanjem koje se smatra vrednim i cenjenim. PlTANJA I ZADACI
1, Koji j e uzrok traženja tipova r konstruisanja tipologija^licnost? 2. Po ceriiu se-razlikuje prikazivanje ličnosti pojmbm ćrta 6d. prikazivanja £ 6 rnbćii poj ma tipa^ . '3;|Kbje psobijie, pjfema j u n g u , jma introVertirani tip licnošti a koje ekstrave'r'tirahi tip? • ' 4\:-Zz'-kbjtUčnosti.iiiMjiževmkŠpla znate da-su prikazane k a o introvertira-
hi a Jco/Vtao;^
:•
5. ICoje tipove ličriosti razlikuje Krečmer L koji i m , p o njegovom mišljenju, tipovi teiesne konstitucije odgovaraju? 6. K a k o je Krečmer došao d o svoje.tipologije a kadco Š e l d o n d o svoje? 7. K o j e t i p o v e ličnosti razlikuje Seldon i koje o s o b i n e poscduju na osnovu njegovih nalaza?, 8. Koji se prigovori iznose svLstnvafiju .ijudi u t i p o v e Ličnosti? Kakav j e to s i n d r o m n i tip? 9. ICoje crte ličnosti posednje autoritarna ličnost?
Razvitak ličnosti Biološki osnovi ličnosti I l i č n o s t , k a o I s v e p s i h i č k e funkcije, l m a s v o j u b i o l o š k u o s n o v u datu n a s l e d e m . M o ž e m o razlikovati tri g r u p e b i o l o š k i h f a k t o r a koje č i n e o s n o v e l i č n o s t i . T o su nervni sistem, endokrini sistem i telesna konsdtucija. N e r v n i s i s t e m predstavlja faktor o d k o g a z a v i s i r a z v i t a k ličnosti z b o g t o ga š t o n j e g o v a struktura u v e l i k o j meri o d r e đ u j e m o g u č n o s t i razvitka p o j e d i n i h o s o b i n a . O d sastava n e r v n o g s i s t e m a , n a p r i m e r , zavise d i s p o z i c i je z a i n t e l i g e n c i j u i druge sposobnosti. F u n k c i o n i s a n j e v e g e c a t i v n o g n e i v n o g sistema, zajedno sa endokrinim sistemom, u z n a t n o m stepenu odreduje o s o b i n e t e m p e r a m e n t a . Ispitivanja p o k a z u j u d a l k a k o d kojih p o s t o j e i n t e n z i v n i j e reakcije v e g e t a t i v n o g n e r v n o g s i s t e m a p o k a z u j u v e c u ž i v o s t i p o kretljivost. V e ć m e d u n o v o r o d e n o m d e c o m p o s t o j e r a z i i k e u količini i i n t e n z i t e t u n j i h o v i h reakcija - u p l a k a n j u , u u z i m a n j u h r a n e , u p o k r e t i j i v o s d i u o p š t e u e n e r g i j i k o j o m raspolažu. D r u g i f a k t o r koji čini b i o l o š k u o s n o v u i i č n o s t i j e s t e e n d o k r i n i s i s t e m . I m a s h v a t a n j a d a o d ž l e z d a sa u n u t r a š n j i m l u č e n j e m u v e l i k o m s t e p c n u z a v i s e različite o s o b i n e licnosti. V e ć i n a istraživača, m e đ u t i m , d a n a s smatra da d o tle d o k e n d o k r i n i s i s t e m n o r m a l n p f i i n k c i o n i š e o n i m a značajniji u d c a j s a m o n a f o r m i r a n j e o s o b i n a t e m p e t a m e n t a , a n e i n a o s t a l e crte ličnosti. T e k kad d o đ e d o poremećaja u funkđonisanju ž l e z d a sa unutrašnjim lučenjcm, o n e značajnijc utiču i na razvitakdrugih osobina ličnosti.
T e l e s n a konstitucija j e treci b i o l o š k i m o m c n a t koji utiče n a f o r m i r a n j e ličnosti. Pod t e l e s n o m k o n s r i t i i c i j o i n p o d r a z u m e v a j u se veličina i razvijen o s t p o j e d i n i h d e l o v a t e l a , s r a z m e r a m e d u t i m d e i o v i m a , n o r m a i n o s r ili n e n o r m a l n o s t p o j e d i n i h o r g a n a i d r u g e telesnc odlike. B i l o je i i m a s h v a tanja da i z m e d u t e l e s n i h i f i z i č k i h o s o b i n a postojt uska p o v e z a n o s t . V e ć je p o m e n u t o da p r o v e r a v a n j a koja s u vršcna t o nisu potvrdila. C i n j e n i c a da t e i e s n e o s o b i n e i m a j u i z v e s n u u l o g u u razvitku ličnosti d o l a z i p r e s v e g a o t u d a , k a o što j e v e c p o m e n u t o , š t o o k o l i n a na ijude različita i z g l e d a različito reaguje, a ove reakcije o k o l i n e utiču na formiranje o d r e d e n i h o s o b i n a . l a k o b i o l o š k i m o m e n t i i m a j u značaja za razvitakličnosti, o n i s u s a m o o s n o va p o t r e b n a z a dalje razvijanje i f o r m i r a n j e ličriosti, O n i n i s u o d i u č u j u ć i f a k t o r z a r a z v i t a k l i č n o s t i . O d i u č u j u ć i značaj imaju faktori s r e d i n e , a pre s v e g a socijalni faktori.
Socijalnifaktori razvitka ličnosti F o r m i r a n j e l i č n o s u osrvaruje se p r v e n s t v e n o p o d u t i c a j e m s o c i j a l t i i h f a k tora. Z a t o j e o p r a v d a n o č e s t o n a v o d e n j e da je l i č n o s t n e s a m o p s i h o i o š k a n e g o i s o c i j a l n a pojava, da j e o n a rezultat uticaja s o c i j a l n i h f a k t o r a na b i o loški d a t u o s n o v u . S o c i j a l n i u s l o v i , a pre svega d o d i r sa l j u d i m a i p r o i z v o dima l j u d s k e a k t i v n o s t i , n e o p h o d n i su da bi sc Ijudska j e d i n k a razvila u h u m a n o b i ć e , u b i ć e k o j e i m a k a r a k t e r i s t i k c koje o z n a č a v a m o k a o I j u d s k e k a r a k t e r i s t i k e . T e k socijalizacijom ljudske j e d i n k e , t o jest p o m o ć u socijaln o g u č e n j a ( u č e n j a p o d d e j s t v o m soctjalnth faktora) f o r m t r a se l j u d s k a ltčnost. V e o m a j e veliki broj r a z l i č i t i h vrsta s o c i j a l n i h faktora koji u t i č u na f o r m i ranje i i č n o s t i - p o r o d i c a i p o r o d i č n i uslovi u kojima sc p o d i ž e d e t e , Škola, g r u p a v r š n j a k a , r o d a c i i p o z n a n i c i ? a k o j i m a d e t e dolazi u d o d i r , o r g a n i z a cije i d r u š t v a u k o j e j e o n o u č l a n j e n o , literatura koju Čita i f i l m o v i k o j e g l e da, b r a k i o d n o s i u b r a k u , z a n i m a n j e koje č o v e k o b a v l j a i u s p e h u t o m z a n i m a n j u , socijalni p o l o ž a j i u l o g a koje i m a u društvu, p r i p a d n o s t različitim g r u p a m a , k u l t u r a u k o j o j rasre i živi i drušcveni s i s t e m z a j e d n i c e u kojoj s e razvija. M i ć e m o u d a l j e m i z l a g a n j u p o s e b n o ukracko p o m e n u d uticaj sam o n e k i h o d o v i h s o c i j a l n i h faktora.
.3 2 9
Ulogaporodice U s t r u č n o j literaturi najveća v a ž n o s t za f o r m i r a n j e i i č n o s t i pridaje se p o r o d i c i , k o n k r e t n o - o d n o s i m a u njoj i p o l o ž a j u koji d e t e i m a u porodici. S h v a t a n j e m n o g i h stručnjaka jc da su uslovi p o r o d i č n o g ž i v o t a u p r v i m g o d i n a m a d e t i n j s t v a o d l u č u j u ć i za to kakva će s e l i č n o s t f o r m i r a t i i kakva će o n a biti u tolcu č i t a v o g života. Deteje o t a c čoveka, nagiašavaju ovi autori z a j e d n o sa F r o j d o m , o s n i v a č e m p s i h o a n a l i z e , ž e i e ć i t i m e d a k a ž u da više o d s v e g a d r u g o g o d r e d u j e kakva će biti l i č n o s t o d r a s l o g č o v e k a n j e g o v o ran o d e t i n j s t v o . I s t o v r e m e n o , pristaiieč p s i h o a n a l i z e ' n a v o d e da su za razvit a k l i č n o s t i n a r o č i t o v a ž n i doživljaji'koje u p r v i m g o d i n a m a života i m a det e u v e z i sa i s h r a n o m , sa navikavanjem na č i s t o ć u i s a d i s c i p i i n o m koja se o d n j e g a traži, U s t r u c n o j literaturi s e naglasava v a ž n o s t d e t i n j s t v a z a razvitak ličnosti, a p r e s v e g a v a ž n o s t da d e t e i m a osećaj sigurnosti, d a o s e ć a d a se roditelji o n j e m u b r i n u i da g a vole, N e d o v o l j n a briga z a d e t e iii n e p o s t o j a n j e ljubavi p r e m a n j e m u p r v e n s t v e n i su uzroci javljanja o d r e d e n i h d r u š t v e n o n e p o ž e l j n i h o s o b i n a , k a o š t o su agresivnost, neprijateljski s t a v p r e m a o k o h m , i i i p o v u č e n o s t u s e b e i pasivnost, N e ć e toliko s m e t a t i s k l a d n o m razvitku d e teta, s m a t r a s e d a n a s , Što o n o nije d o j e n o , p a n e ć e n j e g o v razvitak o m c t a ti n i s t r o g a d i s c i p l i n a , ako dete tu disciplinu shvari k a o i z r a z brige za njeg a - k o l i k o n e b r i g a z a d e t e i loša a t m o s f e r a u p o r o d i c i . D o b r a a t m o s f e r a u p o r o d i c i i ljubavprema detetu važniji su n e g o p o j e d i n e vrste p o s t u p a k a p r e m a deci. D e c i i z p o r o d i c a u k o j i m a p o s t o j i m e d u s o b n o poverenje, ljubav, drugarski o d n o s i i z m e d u rdd'itelja'š'amih i i z m e d u roditelja i dece, v e r o v a t n i j e j e d a ć e biti Ijudi sa p o z i t i v n i m o s o b i n a m a , n e z a v i s n i j e o s o b e , sigurniji u s e b e i uravnoteženiji n e g o d e c a iz p o r o d i c a u k o j i m a su česti sukobi i r a z m i r i c e i u k o j i m a n e m a d o v o l j n o pažnje p r e m a d e t c t u . D a j e o d n o s roditelji p r e m a deci i način na koji o n i p o d i ž u i vaspiravaju d e cu j e d a n o d n a j v a ž n i j i h činilaca u razvitku l i č n o s t i , p o t \ ' r d u j u s i s t e m a t s k a ispitivanja k o j a poitazuju da je o s n o v n i u z r o k r a z l i č i t i h n e g a t i v n i h o s o b i n a k o d p o j e d i n a c a neispravan način podizanja dece. P r e v e h k a s t r o g o s t i n e p o k a z i v a n j e Ijubavi izaziva ili p o v u č e n o s t u s e b i ili a g r e s i v n o s t ; n e d o s l e d n o s t u p o s t u p c i m a prema d e c i izaziva o s e ć a n j e n e s i g u r n o s c i i razvijanje s k l o n o s t i k a n e u r o t i ć n o s t i ; i preveiika briga i m a ž e n j e imaju n e g a t i v n e p o s l e d i c e z a r a z v i t a k l i č n o s t i jer izazivaju n e s a m o s t a l n o s t i s e b i č n o s t , N o -
3.3°
vija ispitivanja u k a z u j u n a t o da j e n e o p h o d n o p o s t a v l j a d z a h t e v e deci, d a je nužna izvesna disciplina. U t i c a j p o r o d i c e i roditelja n a razvitak iičnosti d e t e t a velilu j e i z v i š e r a z l o ga; pre s v e g a š t o d r u š t v o p r e k o roditelja prenosi u društvu p r i h v a ć e n a s h v a tanja o p o ž e l j n i m o s o b i n a m a i ž e l j e p p m ponašanju. Roditelji, nadaije, p r e d Stavljaju u z o r z a dec'u s k o j i m s c d e ć a i d e n t i f i k u j u l koji p o d r a ž a v a j u . V c ć i broj i s p i t i v a n j a p o k a z u j e da j e r e d o v n o veiika p o d u d a r n o s t i z m e d u s t a v o v a roditelja i d e c e p r e m a r a z n i m d r u š t v e n i m p o j a v a m a . D a n a s s e u k a z u j e na t o d a nije s a m o p e r i o d r a n o g detinjstva p e r i o d u k o m e d o i a z i d o v a ž n o g uticaja n a razvitak ličnosti. I kasniji periodi života, u p o r o d i c i i v a n nje, o d z n a č a j a s u z a razvitakličnosti. P o s e b n o j e v a ž a n p e riod kad d e č a k iii d e v o j č i c a postaju m l a d i ć ili devojka. U t o m r a z d o b l j u d o g a đ a s e p r e l a z iz p o t p u n e z a v i s n o s t i o d roditelja u relativnu s a m o s t a l n o s t O m l a d i n a u t o m p e r i o d u s v o g a razvitka izrazito teži z a n e z a v i s n o š ć u i sam o s t a l n o š ć u . A k o roditelji n e b u d u d e c i priznali p r a v o n a i z v e s n u n e z a v i snost, davali i z v e s n u s l o b o d u , m o ž e to i m a t i z a p o s l e d i c u p o n a š a n j e koje ć e s e m a n i f e s t o v a t i bilo u a g r e s i v n o s t i i n e o b u z d a n o s t i ili u z a t v o r e n o s t i i p o vlačenju u sebe.
Uticaj škole V a ž a n s o c i j a l n i f a k t o r u r a z v i t k u l i č n o s t i jeste i škola. U š k o l i s e s i s t e m a t ski p r o d u ž a v a i razvija p i o c e s i n t e l e k t u a l n o g , e m o c i o n a l n o g i s o c i j a l n o g razvitka z a p o č e t o g u p o r o d i c i . S k o l a j e v a ž n a z a razvitak d e t e t a pre s v e g a š t o d o l a z a k u š k o l u p r e d s t a v l j a d o l a z a k u n o v u sredinu, s a n o v i j i m i s t r o ž i m z a h t e v i m a i n o v i m i d r u g a č i j i m o d n o s i m a n e g o što s u bili z a h t e v i i o d n o s i u p o r o d i c i . D e t e j e p r i s i l j e n o da razvija o s e ć a n j e o d g o v o r n o s t i i d a uči d a stvara r a z n e o d n o s e sa d r u g i m o s o b a m a . P r e k o š k o l e d r u š t v o n a s t o j i da razvija k o d d e c e o n e o s o b i n e k o j e s m a t r a p o ž e l j n i m , a da s p r e č i razvijanje o s o b i n a k o j e s m a t r a n e g a t i v n i m . P r e k o ciljeva i zadataka v a s p i t a n j a i o b r a z o v a n j a d r u š t v o nastoji d a f o r m i r a o d r e d e n a d r u š t v e n a s h v a t a n j a i o d r e d e ne s o c i j a l n e s t a v o v e . T o s e o s t v a r u j e i kroz sadržaj n a s t a v e k o j i m s e p r c n o si o d r e d e n o g l e d a n j e n a s v e t i d r u š t v o , k a o i k r o z d i r e k t n o r a z v i j a n j e o d r e d e n i h o s o b i n a . V a ž a n uticaj na razvijanje o d r e đ e n i h o s o b i n a i i č n o s t i , p o r e d nastavriogprogramaivaspitnili ciljeva k o j e š k o l a s i s t e m a t s k i n a -
stoji ostvariti, imaju i orgariizacijaškolskogživota i ličnostučitelja. O r ganizacija školskog života m o ž e počivati n a principu autoritativnosti a mož e s e temeljiri na razvijanju d e m o k r a t s k i h o d n o s a . U č i t e l j i , kao i roditelji, predstavljaju z a d e t e u z o r e na koje se o n o u g l e d a i n j i h o v e o s o b i n e l i č n o sti i njihov posnipak prema deci mogu biti od presudnog ^načaja za formiranje ličnosti.
Uloga vršnjaka Veliki broj autora ist-iče da višnjaci - g r u p a d e c e ili o m l a d i n e i s t o g d o b a i i s t i h inreresovanja, d' sa k o j o m je p o j e d i n a c č e s t o u d r u š t v u - i m a j u u d e tinjstvu i m l a d a l a č k o m d o b u značajan, pa i o d l u č u j u c i uticaj na f o r m i r a n j e m n o g i h o s o b i n a ličnosti, U o p š t e drugovanje predstavlja veoma važno s r e d s t \ r o socijalizacije pojedinca. O n o d o p r i n o s i razvijanju d r u š t \ ' e n o s t i , u s v a j a n j u n o v i h s o c i j a l n i h stavova, n o r m a l n o m r a z v i j a n j u d e t e t a i o m l a d i n c a , i z b e g a v a n j u n e o b i č n o g , e k s c e n t r i č n o g p o n a š a n j a i p o d s t i c a n j u lične s a m o s t a l n o s t i i o s e ć a n j a nezavisnosti. G r u p a vršnjaka z n a t n o u t i č e na to k o j e će v r e d n o s t i m i a d i ć i d e v o j k a težiti d a ostvare, šta ć e i m biti ideali. P o s e b n o je veli3d uticaj n a razvoj interesovanja, na n a č i n o d e v a n j a , o d m a r a n j a i z a bavljanja i n a č i n g o v o r a i izražavanja. Postoji v e ć i broj p o s e b n i h ispitivan j a k a k o društ\ro vršnjaka utiče na p o j e d i n e f o r m e p o n a š a n j a . M e d u o s t a l i m ispitivanjima, vrseno je j e d n o novije istraživanje o t o m e kako se razvijaju ili m e n j a j u stavovi o m l a d i n e i da li su stavovi m l a d i ć a i devojaka sličniji stav o v i m a roditelja ili stavovima vršnjaka. M e d u o s t a l i m s t a v o v i m a , praćen j e r a z v i t a k stava p r e m a u l o z i ž e n e . U m d e n o je i z a d e č a k e i z a d e v o j k e d a u p e r i o d u i z m e đ u 1 5 i 18 g o d i n a postoji veća p o d u d a r n o s t u t o m stavu sa vrš n j a c i m a n e g o sa s t a v o v i m a roditelja. U l a s n i j i m g o d i n a m a , u p e r i o d u o d 2 0 d o 2 4 g o d i n e , dolazi k o d dečaka d o približavanja ranije o d b i j e n i m stav o v i m a o.ca, a k o d devojaka d o v e ć e g i z j e d n a č e n j a sa s t a v o v i m a m a j k e , ali u t o m p e r i o d u p o s t o j e joŠ razlike i z m e d u s t a v o v a d e c e i stava roditelja sup r o t n o g pola. U l o g a vršnjaka n a p o n a š a n j e p o j e d i n a c a u o č e n a j e i pri ispitivanju u z r o k a prestupništva maloletnika. M n o g a ispitivanja s u p o k a z a l a da j e č e s t o j e d a n o d v a ž n i h u z r o k a prestupništva prihvatanje s h v a t a n j a i p o n a š a n j a vrŠnjaka sa k o j i m a p o j e d i n a c d r u g u j e . I a k o d e l i k v e n t n o s t ( p r e s t u p n i š t v o ) n e m o r a biti d i r c k t n a p o s l e d i c a d r u g o v a n j a sa o d r e đ e r i i m g r u p a m a , n e g o j e
.33 2
često njen osnovni uzrok u rđavim domaćim prilikama, sredina v r š n j a b koja nameće određena shvatanja predstavlja često faktor koji orijentiše pojedince na prcstupništvo,
Kultura i ličnosi S v a k i p o j e d i n a c s e razvija u o d r e d e n o j z a j e d n i c i , a koja i m a svoja pravila p o n a š a n j a i s v o j a shvatanja o m n o g i m v a ž n i m p i t a n j i m a zivota. O b i č a j i i n a v i k e p o n a š a n j a karakteristični za n e k u zajednicu, stavovi, vrednosti i u v e renja koji s u i z r a z d r u š t v e n e strukture, k a o i razni o d n o s i i i n s t i m c i j e koje postoje u zajcdnici - sve t o čini kulturu odredene zajednice. Pojam kulture z a t o j e v e o m a š i r o k i d o s t a n e o d r c d e n p o j a m , i a k o se m n o g o koristi pri o b j a š n j a v a n j u razvitka l i č n o s t i . N a g l a s a v a s e da upravo k u l t u r a l i z a c i j a ili u s v a j a n j e n a č i n a p o n a š a n j a i s h v a t a n j a koji su svojstveni o d r e d e n o j k u l t u ri f o r m i r a i č i n i l i č n o s t . B c z usvajanja p o n a š a n j a k a r a k t e r i s t i č n o g z a o d r c d e n u k u l t u r u m i b i s m o , k a ž e se, m o g l i g o v o r i t i s a m o o b i o l o š k i m i p s i h o loskim bićima a ne i o ličnostima. Na važnost kuicurc za ponašanjc i formiranje ličnosti ukazuju pre svega mnoga antropološkaispitivanja. Ovim ispirivanjima se pokazuje da pripadnici odredene kulrure pokazuju odredene osobine ličnosti.Mcdu ostaiim,jedan istraživač.Margarct Mid (M.Mead), uporeduje tri plcmcna sa Nove Gvinejp,,Qna n&lazi da kod njih postojc različirc kulturc i s tim u skladu različite ličnosti. Pripadnici jcdnog picmena, plemcna Arapeš, smatraju da je nedolično isticati sc prcd ostalim čianovima zajednice, težiti vlasti, miroJjubivi su, tolcrantni u svojim odnosima i blagi u svojim postupcima prcma deci. Kao ličnosii knrakterise ih spremnost za medusobno pomaganjc i trpeijivost. ICod plemcna Mundugumor ceni se iična hrabrost, deca $e podižu na strog, gotovo svirov način. Lične karakreristike pripadnika tog plcmena su agresivnost, ratobomost, netrpeljivost. Kod trečeg plemenn Cambuii karakteristično je poscojanje strogih formi u ponašanju, a kao lične osobinc toga pJemena ističu se zadovoljstvo u ceremonijama, smisao za umetnost i težnje za ukrašavanjem. I veliki broj drugiii autora pokazuje kako od odredcnih karakteristika kulture znvise odredene osobine ličnosti u mnogim 2.ajednicama, A u t o r i koji i s t i č u v a ž n o s t k u l t u r e z a f o r m i r a n j e l i č n o s t i objašnjavaju u ć c a j k u l t u r e t i m e š t o p r i p a d n i c i o d r e d e n e z a j e d n i c e v e ć o d detinjstva i m a j u ista i s k u s t v a , a p r e s v e g a t i m e š t o j e z a o d r e d e n u k u l t u r u karakterističan o d r e d e n n a č i n p o d i z a n j a d e c e . U s l e d t o g a , n a v o d e neki autori, stvara s e k o d s v i h p r i p a d n i k a s l i č n a o s n o v a ličnosti, b a z i č n a l i č n o s t . I m a čak a u t o r a k o -
.333
ji smatraju da ličnost nije nista drugo nego subjekttvna strana kulture shvatanja i p o n a š a n j a koja proizilaze i z običaja i z a h t e v a k o j e postavlja o d redena sredina. Z a i s t a su brojna istraživanja pokazala da z a n e k u z a j e d n i c u karakterisrična s h v a t a n j a i Icarakteristični o d n o s i značajno utiću na f o r m i r a n j e ličnos t i . Z a j e d n i c a i m a o d r e d e n e p r i n c i p e k a k o se treba p o n a š a t i u različitim s i t u a c i j a m a i daje o d g o v o r e na razna pitanja koja s v a k i p o j e d i n a c treba da resi u s v o m ž i v o t u - k a k o p o d i z a t i d e c u , k a k o se p r i p r e m i t i za razna z a n i m a n j a , k a k o s e regulišu o d n o s i i z m e d u m u š k a r a c a i ž e n a , k a k o p o s t u p i t i u b o l e s t i , šta treba c e n i t i a šta prezirati. O v i principi i o v a shvatanja se usvajaju i p o s t a j u z a p o j e d i n c a unutrašnji p r i n c i p i p o s t u p a n j a i o d r e đ u j u f o r m i r a n j e n j e g o v i h o s o b i n a . Ispitivanja kulture 1 n j e n e u l o g e u razvitku ličnosti n e s u m n j i v o da doprinose boljem razumevanju ličnosti. Isticanjem u l o g e k u l t u r e n a g l a š a v a se j e d a n ranije d o s t a z a n e m a r e n i m o m e n a t koji utiče na f o r m i r a n j e l i č n o s t i — uloga k o n k r e t n e istorije n e k e z a j e d n i c e i njenih tradicija, I p o s e b n i uslovi raz\ntlca n e k o g o d r e d e n o g društva, n j e g o v e tradicije i običaji, n j e g o v a istorija, z a c e l o p r e d s t a v l j a j u f a k t o r e koji, p o v e z a n o sa d r u g i m s o c i j a l n i m f a k t o r i m a , u t i č u na f o r m i r a n j e ličnosti. M e d u t i m , č e s t o s e preteruje u isticanju u l o g e k u l t u r e u f o r m i r a n j u i i č n o sti i t i m e stvara p o g r e š n a slika o ličnosti. Z a n e m a r u j e se i n e v o d i se račun a o t o m e da n i u j e d n o j kulturi nisu svi njeni p r i p a d n i c i j e d n a k i p a ni slični p o s v o j i m o s o b i n a m a l i č n o s t i . N i u s l a b o r a z v i j e n i m z a j e d n i c a m a , u k o j i m a p o s t o j i s t r o ž e pridržavanje p r o p i s a o p o n a š a n j u i v e ć i uticaj z a j e d n i č k e k u l t u r e n a p o j e d i n c a , nisu s v i č l a n o v i z a j e d n i c e j e d n a k e ličnosri. N i su svi p r i p a d n i c i p l e m e n a A r a p e s j e d n a k o t o l e r a n t n i , niti svi p r i p a d n i c i p l e m e n a M u n d u g u m o r j e d n a k o agresivni. Jos j e m a n j e m o g u ć c prikazivati č l a n o v e p o j e d i n i h razvijenih društava k a o j e d n o o b r a z n e ličnosti. M i m a l o s a z n a j e m o o p o j e d i n c i m a kao o l i č n o s t i m a a k o i m p r i d a m o s a m o n e k e o z n a k e koje s e smatraju karakterističnim za p r i p a d n i k e o d r e d e n o g društva. D r u g i n e d o s t a t a k k a d a se objašnjava f o r m i r a n j e ličnosri p r v e n s t v e n o p o m o ć u p o j m a kulture leži u t o m e š t o je, k o r i s t e ć i i s k l j u č i v o ili p r v e n s t v e n o p o j a m k u l t u r e z a objašnjavanje ličnosti, n e m o g n ć e u o č i t i koji o d m n o g o b r o j n i h f a k t o r a koji u l a z e u v e o m a široki i n e o d r e d e n p o j a m kulture i u kojoj m e r i i p o d k o j i m u s l o v i m a u t i č u na r a z v i t a k l i č n o s t i . C e s t o se i s t i c a n j e m t o g a p o j m a prikriva značaj talco v a ž n i h s o c i j a l n i h činilaca z a razvitak l i č n o s t i , k a o š t o s u k i a s*n a p r i p a d n o s t i d r u š t v e n i s i s t e m .
.334
Polozaji i uioge D a p o s t o j i uticaj kulture na form-iranje i i č n o s t i r e d o v n o s e d o k a z u j e u k a z i v a n j e m n a v a ž n o s t p o l o ž a j a i u l o g a koji p o s t o j e u o d r e d e n o j kulturi za p o n a š a n j e Ijudi. O v i p o j m o v i zaista doprinose razumevanju formiranja ličnosti. Pod p o i o ž a j e m ili p o z i c i j o m ( s t a t u s o m ) p o d r a z u m e v a m o m e s t o i funkcije k o j e p o j e d i n a c i m a u d r u š t v u i u r a z l i č i t i m g r u p a m a čiji je član. A p o d u l o g o m p o d r a z u m e v a s e p o n a š a n j e k o j e j e u o d r e d e n o j kulturi v e z a n o u z o d r e d e n i p o l o ž a j i koje s e o č e k u j e , a o b i č n o i z a h t e v a , d a onaj k o ima odredeni položaj redovno manifestuje. U s v a k o m d r u š t v u p o s t o j e o d r e d e n e p o z i c i j e (statusi) ili položaji s o b z i r o m n a p o l , n a u z r a s t , na z a n i m a n j e i n a razne a k t i v n o s t i k o j e Ijudi obavljaju. T o s u u n i v e r z a l n i p o l o ž a j i koji p o s t o j e u s v a k o m društvu. P o r e d o v i h p o l o ž a j a u s v a k o m društvu p o s t o j e m n o g i d r u g i koji se č e s t o razlikuju u r a z l i č i t i m d r u š t v i m a . U z svaki p o l o ž a j v e z u j e se i određeno oćekivano ponaš a u j e , u l o g a . U n u t a r svake o d m n o g o b r o j n i h g r u p a k o j e p o s t o j e u s v a k o m d r u s t v u — k a o š t o su porodica, g r u p e vršnjaka, g r u p e p o z a n i m a n j u , r a d n e g r u p e i m n o g e druge.— svaki p r i p a d h i k g r u p e i m a ' s v o j e m e s t o i u z njega v e z a n u u i o g u . O č e k u j e s e i z a h t e v a o d r e d e n o p o n a š a n j e o d nastavnika a o d r e đ e n o p o n a š a n j e o d u č e n i k a , drugačije o d r u k o v o d i o c a u nekoj u s t a n o vi a d r u g o o d n j e g o v i h s l u ž b e n i k a , o d r e d e n o p o n a š a n j e o d o c a p o r o d i c e , o d m a j k e , ili o d d e c e . R a z l i k e m e đ u k u l t u r a m a r e d o v n o su i r a z l i k e u t o m e koji sve poiožaji u p o j e d i n o j kulturi postoje, a još više u t o m e koje s e ponašanje očekuje o d p o j e d i n a c a sa o d r e d e n i m p o l o ž a j e m . Sa p r o m e n a m a u d r u š t v u dolazi i d o p r o m e n a u p o s t o j a n j u o d r e d e n i h p o l o ž a j a i u u l o g a m a k o j e se v e z u j u u z p o i o ž a j . N e k i p o l o ž a j i 1 u i o g e nestaju a d r u g i se javljaju. U s o c i j a l i s t i č k o m s i s t e m u , na prirner, nestaju p o l o ž a j i u l o g a v l a s n i k a sredstava za p r o i z v o d n j u ( v l a s n i k a fabrika, v e l e p o s e d n i k a ) a javljaju se n o v i p o l o ž a j i i n o v e u l o ge> n a p r i m e r , n o v i p o l o ž a j i n o v a u l o g a r a d n i k a kao s a m o u p r a v l j a č a . I u z p o l o ž a j koji p o s t a j u i sa p r o m c n o m d r u š t v e n o g s i s t e m a m o ž e doći d o m e n j a n j a u l o g a ; u s o c i j a h z m u se, n a primer, p o s t e p e n o m e n j a u i o g a ž e n e , ili uioga rukovodioca. S v a k i p o j e d i n a c r e d o v n o j e čian v i š e g r u p a i u svakoj o d n j i h i m a o d r e d e ni p o l o ž a j i o d r e đ e n u u i o g u — o n j e o t a c p o r o d i c e , r a d n i k u n e k o m p r e d u z e ć u 3 č l a n j e n e k e organizacije ili društva, u k l j u č e n j e u g r u p u prijatelja. O n
.335
s e p o n a š a u s l d a d u sa s v o j i m p o l o ž a j i m a - u p o r o d i c i k a o o t a c p o r o d i c e , u p r e d u z e ć u k a o č l a n k o l e k t i v a , m e d u prijateljima k a o d o b a r drug, O b i č n o ljudi b e z t e š k o ć a ost\'aruju m n o g e u l o g e koje i m a j u jer s e p o n a š a n j e v e z a n o u z o d r e d e n i p o l o ž a j n e m o r a b i t n o razlikovati o d p o n a š a n j a v e z a n o g z a d r u g i p o l o ž a j niti biti sa njim u s u p r o t n o s t i i jcr u l o g e koje trcba d a p r e u z i m a o b i č n o n i s u i s t o v r e m e n e . A l i m o ž e sc d o g o d i t i d a - p o s t o j e s u p r o t n o sti m e d u p o n a š a n j i m a , k o j e zalitevaju različiti p o l o ž a j i . U t a k v o m slučaju g o v o r i m o o s u k o b u u l o g a . S u k o b i u l o g a z a h t e v a j u ulaganja n a p o r a da s e reše i rešavaju se n a različire načine — davanjem p r v e n s t v a j e d n o j u l o z i nad d r u g o m , n a p u š t a n j e m j e d n o g poiožaja (na primer, ž e n a z b o g s v o j i h ob;iv e z a u kući n a p u š t a s v o j e z a n i m a n j e ) , ili t r a ž e n j e m k o m p r o m i s a . S u k o b i u l o g a m o g u biti, m e d u t i m , i izvor o z b i l j n i h teškoća, p a i d u š e v n i h p o r e mećaja. Zauzimajući duže vremena odredenlpolo'žaj'ljudi stiču i neke karakterisrike lićnosti koje nisu nužne za poslove vezane za poiožaj. Ponckad zauzimanje nekog položaja možc dovesti do formiranja društveno nepoželjnih načina ponašanja i osobina ličnosd. Ovo itustruje u savremenoj litcraruri dosta čcsto prikazivane negativne osobinc Ijudi koji rade na raznim administrativnim zadacima kojima se regulišu razni odnosi i poslovi i koji vršc razne u razvijenom društvai brojne i neophodne, birokratske flinkcije. Govori se o osobinama birokrate, a koje se ogledaju u postupanju sa Ijudima lcao sa prcdmetima ili slućajevima.u neobazrivosti prema pojedincima, u gubljenju izvida daje posao koji obavljaju samo jcdna od velikog broja fiinkcija neophodnih u društvu, i u uvercnju da je njihov posao od izuzetne važnosti i da ima smisao sam po scbi. K o r i š ć e n j e p o j m o v a p o l o ž a j a i u l o g a doprinosi o b j a š n j e n j u p o n a š a n j a Ijudi i f o r m i r a n j a n j i h o v e ličnosti. N e ponašaju s e Ijudi u v e k j e d n a k o , n c g o se n j i h o v o p o n a š a n j e razlikuje prema t o m e u kalcvoj s e situaciji n a l a z e , kakav p o l o ž a j z a u z i m a j u . N e k i su autori čak mišljenja da p o n a š a n j e Ijudi treb a objašnjavati i s k l j u č i v o koristeći p o j m o v e situacije, p o l o ž a j a i u l o g a . N i s u neke trajne o s o b i n e l i č n o s t i , crte ličnosti, vele o n i , f a k t o r i koji o d r e d u j u p o n a š a n j e Ijudi, jer ć e s e Ijudi p o n a š a t i o n a k o k a k o situacija u kojoj s e n a laze nameće, a uloga vezana uz njihovpoložaj zahteva.Takvo shvatanje naz i v a s e s i t u a c i o n i m s h v a t a n j e m ili s i t u a c i o n o m t e o r i j o m . P n l i k o m o b r a z l a g a n j a o v o g s h v a t a n j a n a v o d i s e d a se Ijudi u r a z l i č i t i m s i t u a c i j a m a i na različitim položajima različito ponašaju, a n e p o k a ? , u j u iste osobine l i č n o sti. A l i i a k o z a i s t a p o j m o v i situacije, položaja i u l o g e d o p r i n o s e o b j a š n j e nju l i č n o s t i i p o n a š a n j a Ijudi, oni n e m o g u da u č i n e s u v i š n i m ili da z a m e n e o b j a s n j e n j e l i č n o s t i u t v r d i v a n j e m relativno t r a j n i h i r e l a t i v n o o p š t i h
•sobina ličnosci. Različiti pojedinci isre .uloge obavljaju na razlicit način. l a k o i m a j u isti položaj,. ne p o n a š a j u se i n e m a j u iste o s o b i n e svi nastavnici k a o n i svi u č c n i c i . I p a k v a ž n o s t p o l o ž a j a i u l o g e za p o n a š a n j c ljudi govori z a t o d a u t v r d u j u č i crte iičnosti n e k o g p o j e d i n c a m o r a m o v o d i t i računa i o t o m e u kojoj se situaciji ponašanje koje o c e n j u j e m o manifestuje.To nam pom a ž e d a bolje s h v a t i m o nedosiednosti pa i suprotnosti u ponašanju ijudi.
Klasnapripadnost j e d a n o d v e o m a v a ž n i h statusa za r a z v i t a k i f o r m i r a n j e ličnosti u k l a s n o m d r u š t v u p r e d s t a v l j a ldasna pripadnost, U p s i h o i o š k o j ]iteraturi t e k s e u n o v i j e d o b a u k a z u j e na v a ž n o s t p r i p a d a n j a p o j e d i n a c a o d r e đ e n o j ldasi. R a z l i k u j u č i , k a o što j e t o najčešće u s o c i o l o š k o j i p s i h o l o š k o j iiteraturi na Z a p a d u , tri sloja, a o k o j i m a se g o v o r i k a o o k l a s a m a , i u okviru njih o d r e d e n i b r o j p o t k l a s a , n a v o d i se da je z a p r i p a d n i k e t a k o z v a n e g o r n j e l d a s e č e s t a k a r a k t e r i s t i k a n j i h o v e ličnosti - t e ž n j a d a o s t a n u na vlasti, k o n z e r v a t i v n o s t , s e b i č n o s t , autokratski o d n o s p r e m a l j u d i m a , a i s t o v r e m e n o veća sig u r n o s t i o d l u č n o s t . Z a p r i p a d n i k e s r e d n j e I d a s e lcarakteristični su težnje z a p o v e ć a n j e m s v o g a u g l e d a i p o b o l j š a n j e m m a t e r i j a l n o g stanja, osećanje n e s i g u r n o s t i i nezadovoljstva. K o d s i r o m a š n i j e g sloja ove kiase česte su o s o b i n e k o n z e r v a t i v n o s t , predrasude i a g r e s i v n o s t k a o izrazi n e u s p e h a da z a d o v o l j e s v o j e a m b i c i j e . Z a p r i p a d n i k e r a d n i č k e k l a s e ili d o n j e klase, kako j e p o n e k a d n a z i v a j u a m e r i č k i a u t o r i , n a v o d e s e r a z n e karakteristike. Z a g o r n j i s l o j o v e klase - težnja za b o l j i m p o l o ž a j e m i v e ć i m d r u š t v e n i m u g l e d o m , n a s t o j a n j e d a njihova d e c a stelcnu b o l j e o b r a z o v a n j e i b o l j e nriesto u d r u š t v u . Z a d o n j i sloj o v e klase - m a n j a a m b i c i j a u o d n o s u n a s e b e i u o d n o s u n a d e c u , n e s i g u r n o s t , česta a g r e s i v n o s t p r e m a svojoj b l i ž o j o k o l i n i . Ialco s u d o s t a velike razlike u n a v o d e n j u o d r e d e n i h o s o b i n a l i č n o s t i kao kar a k t e r i s t i č n i h z a p o j e d i n e klase autori se i p a k s l a ž u da p o s t o j e z n a t n e razl i k e u p o n a š a n j u i z m e d u p r i p a d n i k a p o j e d i n i h ldasa u n j i h o v i m p o r o d i č n i m o d n o s i m a , u n j i h o v o m n a č i n u o d m a r a n j a i zabavljanja, u n j i h o v o m p o s t u p k u pri p o d i z a n j u dece, u n j i h o v i m s o c i j a l n i m s t a v o v i m a i u m n o g i m d r u g i m o s o b i n a m a . N e postoji p o t p u n a j e d n o o b r a z n o s t p o n a š a n j a i o s o b i n a p r i p a d n i k a o d r e d e n e klase, niti s u r a z l i k e u n a č i n u p o n a š a n j a m e d u k l a s a m a u s v a k o m p e r i o d u j e d n a k o i s t a k n u t e , ali k a d a s e p o s m a t r a j u n a č i n i p o n a š a n j a k o d p r i p a d n i k a o d r e d e n e l d a s e u celini a u t o k u d u ž e g vre-
.337
m e n s k o g p e r i o d a , m o g u ć e j e utvrditi razlike u m n o g i m f o r m a m a p o s t u panja i u m n o g i m o s o b i n a m a l i č n o s d . U z r o k da se u z Idasnu p r i p a d n o s t v e z u j u o d r e d e n i n a č i n i p o n a š a n j a leži u različitom društvenom položaju pripadnika p o j e d i n i h klasa, u u l o z i k o j u o n i imaju u p r o i z v o d n j i dobara i u učeŠću koje i m a j u u raspodeli p r o i z v o d a . R a z l i k e u d r u š t v e n o m položaju imaju z a p o s i e d i e u 1 različite sredin e u kojima p r i p a d n i c i p o j e d i n i h Idasa žive. Kontalcti sa p r i p a d n i c i m a v i š e Idase su o t e ž a n i , a održavaju se pre svega sa p r i p a d n i c i m a iste klase i i s t o g s l o j a . T a k o v e ć d e c a roditelja pripadnika o d r e d e n e Idase i sloja stiču o d r e d e n o iskustvo i usvajaju n a č i n e ponašanja lcarakteristične z a tu ldasu i sloj,
Uloga društvenog sistema Veliki je broj i d r u g i h faktora sredine, a p o s e b n o socijalnih faktora koji utiču na f o r m i r a n j e l i č i j o s d . Većina o^ih faktora z n a č a j n o zavisi o d d r u š t v e n o g sistema. D r u š t v e n i s i s t e m deluje na r a z v i t a k i i č n o s t i p o s r e d n o preko mnogih falctora. D a li ć e postojati uticaj klasne p r i p a d n o s t i , na primer, z a visi o d toga da li ljudi ž i v e u k l a s n o m društvu ili n e , O d d r u š t v e n o g s i s t e m a zavise u z n a č a j n o j m e r i i porodični o d n o s i i Školski s i s t e m i m n o g i d r u gi činioci koji d e l u j u na formiranje ličnosti. A l i o d r e đ e n i d r u š t v e n i p o r e d a k deluje i neposredno. S v a k o d r u š t v o p o stavlja u skladu sa s v o j i m u r e đ e n j e m o d r e d e n e p r i n c i p e p o n a š a n j a , z a h t e va o d r e d e n m o r a l . i u d č e n a stvaranje o d r e d e n i h m o t i v a i d r u g i h o s o b i n a Jičnosti. , , Veliki uticaj i m a o d r e d e n i društveni s i s t e m na razvitak l i č n o s t i i z b o g t o ga što o d d r u š t v e n o g u r e đ e n j a z a v i s i i k a k v e ć e m o g u ć n o s t i p o s t o j a t i z a razvitak članova društva. P r i p a d n i c i r a d n i č k e k l a s e u k l a s n o m s i s t e m u i m a j u o g r a n i č e n e m o g u ć n o s t i da razviju svoje s k l o n o s t i i s p o s o b n o s t i - njim a j e o t e ž a n o sticanje obrazovanja i o n e m o g u ć e n o u p r a ž n j a v a n j e m n o g i h z a n i m a n j a i funkcija. Vladajuća klasa, iako i m a više m o g u ć n o s t i da se o b r a zuje, t a k o d e nije u stanju d a s k l a d n o razvije svoju l i č n o s t u p r a v o z b o g t o g a š t o su p r i p a d n i c i te klase v e z a n i svojim k l a s n i m p o i o ž a j e m . O n i ž e l e z a držati svoj p o v l a š ć e n i p o l o ž a j i e k o n o m s k e i p o l i t i č k e p o v l a s t i c e k o j e i m o n pruža. Z a t o o n i n u ž n o podržavaju razvijanje o n a k v i h o s o b i n a ličnosti
k o j e o m o g u ć a v a j u o d r ž a v a n j e n j i h o v o g p o v i a š ć e n o g položaja - težnju z a i m o v i n o m , z a nioći, z a p o i o ž a j c m , n e t o l e r a n t n o s t , k o n z e r v a t i v n o s t . S ukidanjem kiasnog sistema postavljaju se uslovi i za s u š t i n s k e p r o m e n e u r a z v i t k u ličnosti. G u b e se p o s t e p e n o n e k e ranije karakteristike, a p o č i n j u ra-zvijad nove. l a k o s e takve p r o m e n e odvijaju p o s t e p e n o , o n e p o č i nju o d m a h sa u k i d a n j e m k l a s n o g p o r e t k a . P r e svega z b o g t o g a š t o o d m a h d o l a z i d o k r u p n i h p r o m e n a u d r u š t v e n o j m o b i l n o s t i , u m o g u ć n o s t i da prip a d n i c i d o t a d e k s p i o a t i s a n e k l a s e z a u z m u n o v e položaje i s t e k n u o b r a z o v a n j e , š t o i m j e u ranijem k l a s n o m s i s t e m u bilo n e m o g u ć e . N i j e s a m o p r o m e n a u d r u š t v e n o j pokretljivosti f a k t o r koji izaziva p r o m e n e u p o n a š a n j u i p r u ž a i n o g u ć n o s t potpunijegrazvitkaličnosti z a sve č l a n o v e društva. J o š v a ž n i j i r a z l o g leži u t o m e š t o j e b e s k i a s n i s i s t e m z a s n o v a n na drugačij e m p o g l e d u na svet, š t o postavlja n o v e n o r m e i n o v e v r e d n o s t i koje p o s t e p e n o p o s t a j u n o r m e i stavovi s v e v e ć e g dela stanovništva. T a k o se p o s t e p e n o , i a k o n e b e z napora i teškoća, stvaraju i nove, p r o m e n j e n i m društvenim uslovima uskladene osobine ličnosti.
Zrela ličnost D e l o v a n j e m m n o g o b r o j n i h a n i l a c a s r e d i n e n a n a s l e d e m datu osnovu, razvija s e u t o k u života p o j e d i n c a n j e g o v a l i č n o s t . L i č n o s t p o s t a j e sve razvijenija, u s k l a d e n i j a i zreiija. P r i l i k o m p o k u š a j a d a se o d g o v o r i n a pitanje šta k a r a k t e r i š e zrelu l i č n o s t treba u p o z o r i t i n a t o da ć e o d shvatanja v e z a n i h u z o d r e đ e n u kulturu i p r i p a d n o s t o d r e đ e n o j grupi u velikoj meri zavisiti k o j e ć e s e p o j e d i n e o s o b i n e h č n o s t i p o s e b n o ćeniti i označavati kao o s o b i n e z r e l e ličnosti. P s i h o l o z i nastojeći da o d r e d e k o j e o s o b i n e k a r a k t e r i š u z r e l u . I i č n o s t , p o k u šali s u to koristeći različite e m p i r i j s k e p o s t u p k e . U j e d n o m t a k v o m p o k u š a j u z a h t e v a n o j e o d g r u p e procenjivaca d a o c e n e o d r e d e n i broj s t u d e n a t a s o b z i r o m n a s t e p e n n j i h o v o g d u š e v n o g zdravlja i n j i h o v e zrelosti. P o š t o s u d o b i l i takve o c e n e , p o m o ć u v e ć e g broja različitih m e t o d a i tehnika z a ispitivanje h č n o s t i , utvrdili su k o d p o j e d i n a c a o z n a č e n i m z r e i i m i kod o n i h o z n a c e n i h k a o m a n j e z r e l i m odredene osobine ličnosti. Zaključili su d a s u razlike i z m e d u o n i h koji se o c e n j u j u k a o d u š e v n o zdravi 1 z r e h i o n i h z a k o j e s e daje o c e n a da su n e d o v o l j n o razvijeni k a o ličnosti u e f i k a s n o s t i o r -
g a n i 2 o v a n j a svoje d e k t n o s t i radi ostvarenja postavljenih ciljeva (zreliji su uporniji u ostvarivanju zadataka 1 otporniji prema smetnjama i teškoćam a ) , u ocenjivanju stvarnosti (kod zreiijih l i č n o s d sudovi su tačniji 1 p o s t o ji b o l j e p o z n a v a n j e s a m o g a s e b e ) , u razvijenosti e t i č k i h p r i n c i p a (2relije o s o b e su o d g o v o r n i j e , ozbijjnije, tolerantnije), u o d n o s i m a p r c m a d r u g i m a (zreiiji su m a n j e nepoverljivi p r e m a ljudima, m a n j e e g o i s t i č n i ) i u u s k l a d e n o s t i s o p s t v e n e h č n o s t i (zrcliji su m a n j e neurotični i sa m a n j e a b n o r m a l n i h sklonosti). D r u g a č i j i p o s t u p a k p r i m e n i o j e p o z n a t i p s i h o l o g M a s l o v . O n j e na o s n o vu a n a l i z e biografija i s t a k n u t i h Ijudi'iz prošlosti i i s t a k n u t i h s a v r e m e n i k a z a k l j u č i o d a zrelu l i č n o s t karakteriše pre svega 1 4 o s o b i n a . M e d u o s t a l i m : rcalističko ocenjivanje s t v a r n o s t i , prihvatanje i s e b e i d r u g i h o n a k v i h k a kvi jesUj s p o n t a n o s t u a k c i j a m a , socijalna osećanja i s i m p a t i j a p r e m a Ijudima, d e m o k r a t i z a m i o d s u s t v o etničkih i rasnih predrasuda, jasni etički p r i n cipi, s m i s a o z a h u m o r a b e z i s m e v a n j a d r u g i h i, p r e svega, s t v a r a l a š t v o k a o s u š t i n s k a k a r a k c e r i s t i k a z r e l i h ličnosth Z a c e l o u talcvim p o k u š a j i m a određivanja o s o b i n a zrele l i č n o s t i , lcoliko g o d oni bili brižljivo s p r o v e d e n i . i m a dosta proizvoljnosti a z a k l j u č c i koji s e d o n o s c z a v i s e i o d l i č n o s t i istraživača k a o i o d društva i k u l t u r e k o j i m a p r i pada. A l i p o š t o postoje n e k e karakteristike koje proiziaze iz s u š t i n s k i h o b e ležja č o v e k a k a o vrste ž i v i h bića, jer se u t o k u d r u š t v e n o g r a z v i t k a m o ž e u o č i t i i pratiti o d r e đ e n a p r a v i l n o s t u razvitku ljudi i n j i h o v i h o s o b m a o p r a v d a n o j e prihvatiti da s u m n o g e o d n a v e d e n i h o s o b i n a z a i s t a k a r a k t e ristika razvijene i zrele l i č n o s t i . PlTANJA I ZADACI
1. Koje se tri vrste bioloških osnova lićnosri mogu razlikovati i Itakva je njihova uloga u formiranju ličnosti? 2. Sta podra2umevamo p o d socijalizacijom? 3. Koji se oblici ponašanja m o g u označiti društveno važnim i šta čini njihovu osnovu? 4. Sta se želi reći izrekom , , D e t e je o.tjtc čoveka"? 5. Koji odnosi i postupci roditelja mogti imati ncgativnc posledice za razvoj ličnosti deteta? 6. Opišite nacine podizanja dece - na o s n o \ n znanja i iskusn'a koje imate. 7. Kako se ostvaj'uje uticaj škole n a formiranje ličnosti?
.40
8. Koliko se i u čemu - prema vašoj oceni - manifeshije uticaj škole na ličnost vaših diugova, a u čemu i koliko pojedinih srcdstava m a s o v n i h m t o i macija? 9. Z a š t o se vršnjaci m o g u smatrati važnim č i n i o c e m socijalizacije? 10. K a k o se objašnjava uticaj kulture na ličnost? 11. Sta se podrazumeva pod položajem a šta p o d u l o g o m ? 12. Navedite kojc sve položajc i uloge imate vi sami, a koje \raš otac ili neki rodak. 13. Sta su t o sukobi uloga? Navcdite primere za sukobe uloga. 14. Sta je sadržaj situacionog shvatanja iii situacione teorije o ponašanju? 15. Koje su karakteristike položaja i uloga muškaraca i žena u razvijenoj Si'edini, a koje u pacrljarhatnoj• sredini? 16. Koje se klase t potklase navode u stručnoj literaturi Z a p a d a i koje se osubine vezuju za njih? 17. Sta se želi reći time da društveni sistem utiče na formiranje lićnosti p o sredno i neposredno? 18. Z a š t o ukidanje klasnog sistema stvara m o g u ć n o s t i z a potpuniji razvitak ličnosti? 19. S ostvarenjem socijalističke revolucije u našoj zemlji došlo je d o promene u ponašanju, shvatanjima i osbbinama ijudi. Navedite n e k e o d takvih promena. 2 0 . Koje se osobine i karakteristike navode kao svojsrvene zreloj i razvijcnoj hčnosti? 2 1 . N a v e d i t e osobinc kojc se pridaju nekoj važnoj i značajnoj ličnosti koju i sami cenite i koja se ocenjuje kao razvijena ličnosc.
Ispitivanje ličnostl U proučavanju ličnosci i u nastojanjima da se utvrdc karaktcristične osobinc ličnosti i za pojedinca karakccristična struktura njegovih osobina koriste se u psihologiji iičnosti različiti načini ispitivanja.Traženi su i tražc se postupci kojima če biti rooguće na osnovu jednog isečka ponašanja, na osnovu uzoraka ponasanja, dati rchtivno pouzdanu ocenu ličnosti. Već dosada su nadeni mnogi načini ispitivanja.Treba, inedutim, odmah rcći da i pored upornog nascojanja još uvek ne raspolažcmo jednim ili sa više odredetiih poscupaka koji bi preristavljali siguran i pouzdan način ispitivanja i ocenjivanja iičnosti. Svc metode i tehnikc, pomenute u uvodnom delu, koriste se i u izučavanju hčnosti, n pnrcd njih i veliki broj drugih postupakit. Ali svi ti postupci imaju samo rclativnu vrednost i dosra su nesigurna sredstva u ispitivanju ličnosti.
.341
Mnogobrojnc postupke koji se koriste u ispidvanju ličnosti moguće je podeliti, kao Ito ro čine neki autori, na tri gnjpe: na subjektivne, na objektivnc i na projektivne postupke ispitivanja liČnosti. Subjcktivnimpostupcimaili tebnikama ispitivanja ličnosti nazivaju se takvi načini ispitivanja koji počivaju na izveštajima ispitanika čija sc ličnost ispiaije o samima scbi, na njihovim obaveštenjima o svojim subjekuvnim stanjima. Izrncdu velikog broja ovakvih postupaka naroćito se često primenjuju intervju, inventar Jičnosti i različiti postupci samoproccnjivanja. Veoma čcsto se za dijagnozu ličnosti koriste različiti inventari ličnosti koji se nazivaju testovima licnosti. Izmcdu njih koriste sc veoma često naroćito dva: M i nesota multifazni personalni inventar (MMPI) i Olport-Vernon-Lindzijeva (Ailport-Vernon-Lindzey) skaia za ispitivanje vrednosti. U objektivne tehnike ubrajaju se, medu ostalim, sistematsko posmatranje ponašanja, ska!e proccne i eksperimenti različite vrste. Postoje razne vrste sistematskog posmatranja ponašanja, medu ostalim, posrupakvremenskog uzroka (pri kome seu odredenim vrcmenskim razmacima a u toku nekoliko sekundi iii minuta posmatra ponašanje odredene osobe) i situacioni tcstovi ili minijaturnc situacije (pri kojima se namerno konstruišu odredene situacije pogodne da izazovu manifestovanje osobine koja se želi oceniti), Dosta često sc koristi elttperimenatnc samo zaproučavanjeproblematike psihologije ličnosti nego i radiutvrdivanja odredenih crta ličnosti.Tako se, na primer, u laboratorijskim usiovima ispituje osobina sugestibilnosd, O d ovih postupaka naročito se česro primenjuje tehnika skala procene pri kojoj sudije procenjivači ocenjuju jednu osobinu ili grupe osobina ličnosti. Postoji i veliki broj različitih projcktivnih tehnika. Koristeći takvc tehnikc, od ispitanika se zahteva ili da objasne Šta opažaju, ili da protumače prikazanu slilcu, ili da završe započeti crtež, ili da saopšte svoje prve asocijacije ili da na nekt drugi način reaguju na neku nepotpuno određenu situaciju. Izmedu projcktivnih postupaka naročito se često koriste Roršahov test i test tematske apercepcije. Primenjujući Roršahov test, od ispitanika se zahtcva da daju saopstenje o deset na osnovu prethodnih ispirivanja izabranih mrlja mastila. Pri upotrcbi tcsta tematskc apercepcije (TAT) zahteva sc od ispitanika da daju svoje tumačcnjc svakc od dvadeset rclativno ncodredenih slika, a kojc omogućavaju različita objašnjenja. Posebnu vrstu postupaka čine različite tehnilce kojima se pokušavaju utvrditi osobine ličnosti na osnovu različitih vrsta izraza - na osnovu pokreta lica, glasa, govora, gestova, držanja i hoda, rukopisa. O ovoj grupi tehnika kod kojih ispitanik nc projektuje svojc osobinc u tumačenju onoga što opaža ncgo ispitivač tumači spontano korišćcnje različitc vrste izraza, govorimo kao o ekspresivnim tehnilcama. lako se u svakodnevnom životu ocenjuju osobine ljudi sa kojima dolazimo u dodir u velikoj meri na osnovu razliarih vrsta izraza, u naućnoj psihologiji ne pridaje se zasada veća vrcdnost ovakvom načinu occnjivanja ličnosti jer još nije dovoljno proučen, Psiholozi odlučno odbijaju pokušaje različitih nestručnjaka da n a t a j način ocenjuju ličnost. Ali psiholozi prihvataju da različiti ob : lici izražavanja (rukopis, gias, držanje i drugi.izrazi) predstavljtiju manifestacijc odrcdenih
.342
osobinn licnosti i da je u načelu opravdano tražiti postupak i n a č i n e ocenjivanja ličnosti na osnovu pojedinih vrsta izraza. Medutim, naša dosadašnja saznanja nisu dovoljna da bismo sa potrebnom sigurnosti na osnovu ma koje vrste izraza zakljucili o liČnosti ili o pojedinim njenim osobinama. Pomenute grupe postupaka. ispicivanji ličnosti predstavljaju sanio jedari deo tehnika koje se koriste. U stručnoj hteraturi pominju se i rnnoge druge vrstc postupaka - utvrdivanje telesnih karakteristika, sistematsko korišćenje ličnih dokumenata (dnevnika, biografskih i autobiografskih podataka, pisama), dubinska anaiiza, istorija siučajeva i druge, Koristcći razne od ovih postupaka, a obično kombinujući više njih, mi možemo da saznamo o problemima iičnosti i da upoznamo do izresnog stepena ličnost koju ispitujemo. Pored svcga toga mi još nemamo dovoljanbroj sigurnthi opšteupotrebijivili postupaka u ispitivanju ličnosti. To pokazuje već postojanje tako velikog broja različitih tehnika. Zacelo će se sa uvećanjem našeg saznanja i daljim istraživanjima doći do toga da se ogranići broj postupaka, da manje vredni otpadnu, vredniji da se usavrše i da se pronadu novi, boiji načini ispitivanja. Aii verovatno je da će za ispitivanje takve složene pojave kao sto je Ličnost biti potrcbno koristiti redovno više postupaka - i rad't toga da sc dobivent podaci mogu jedni drugim dopuniti i korigovati, kao i radi toga što je moguć raziičiti ptistup ličnosti prcma tome koji jc cilj ispitivanja i za koju stranu ličnosti se ispitivač interesuje. Da bismo dobiii celovitu siiku o ličnosti, uopšte, kao i što sigurnije saznanje o uslovima koji odreduju karakteristike ličnosti, potrebno je psiholožkim postupcima dobivene podatke o licnosti dovesti u vezu sa brojnim činiocima koji predstavljaju faktore od kojih zavisi ponašanje — sa telesnim karaktedsdkama,prošiošću ispitanika, njihovim a k c i j a m a i rezultatima tih akcija, a pre svega sa brojnim socijalnim fnktorima od kojih, kao što je pomenuto, pre svega zavisi formiranje ličnosti. PlTANJA 1 ZADACI
1. N a koji n a č i n i h a osnovu.kojih podataka d o i a ž i m o • u svakodnevnim suKsretimaisa l j u d i m a d o ocene b njihovim o s o b i n a m a ličnosti? 2. Kšdcve s u to. i koje su subjektivnc fchnike ispitivanja ličnosti koje se kori3. K b j i su:.to naučrti p o s t u p d koji se nazivaju o b j e k t i v n i m tehnikama: za ispitivanje ličnostP . .. 4. S t a j e s u š t m a projektivnih tehnika- 5 5. N a osnovu^kojih se sveVrsta'izraza pokuŠavaju utvrditi crte ličnosti? 6. D a li ste čuli z a frenologiju, grafoipgiju r :hiromaniju i f i z i o g n o m i k u ? Koji ': seiod- ovih po'sftijjaka-m^ 7..U č e m u je teškoća ispitivanja ličtiosdiLnalaženja valjanih i p o u z d a n i h in-
.143
Teorijeiičnosti Pokušaji objašnjenja ličnosti u celini U v e k j e p o s t o j a l o ž i v o i n t e r e s o v a n j e z a č o v e k o v i i p r i r o d u , K a k v a j e vrsta ž i v i h bića č o v e k , šta g a r a z l i k u j e o d d r u g i h bića, kojc su n j e g o v e t n o g u ć n o s t i i m n o g a druga pitanja i n t e r e s o v a l a s u o d a v n o i interesuju i d a n a s m i slioće. P r o b l e m o m l i č n o s t i n e bavi s e s a m o p s i h o l o g i j a n e g o i n e k e d r u g e n a u č n c discipline, a m e d u n j i m a p r v e n s t v e n o i f i l o z o f i j a . F i l o z o f i j u u r a z m a t r a n j i m a o ličnosti i n t e r e s u j e u č e m u j e s u š t i n a č o v e k a , u k o j o j m e r i j e o n s l o b o d a n u svojim p o s t u p c i m a i u rešavanju s o p s t v c n c s u d b i n e , k o j e j e n j e g o v o m e s t o u društvu, s v e t u r k o s m o s u , I f i l o z o f i j a i d r u g e n a u č n e d i s c i p h n e k a d razmatraju l i č n o s t k o r i s t e s e p o dacima koje i m m o ž e p r u ž i t i p s i h o l o g i j a o prirodi č o v e k a i o p r o b l e m a t i ci ličnosti, M e d u t i m , p o r e d svih p o s t i g n u t i h rezultata s i s t e m a t s l d m p s i h o l o š l d m istraživanjima, m i n e r a s p o l a ž e i n o d o v o l j n o s i g u r n i m p o d a c i m a da b i s m o m o g l i dati p o t p u n o o b j a š n j e n j e o s n o v n i h p r o b l e m a l i č n o s t i , o b j a š n j e n j e k o j e bi bilo o p š t e p r i h v a ć e n o i koje bi b i l o m a k a r i p r i b l i ž n o t o l i k o s i g u r n o k a o š t o je, na primer, o b j a š n j e n j e n e k i h p r i r o d n i h pojava. P s i h o l o zi s u i d a n a s , kad ž e l e d a p r i k a ž u p o n a š a n j e čovel
Frojdo vapsihoctnalitička teorija Psihički život, ižlaže Frojd, nalik je ledenom hregu koji plovi morcm. Kao Što se samo mali deo brega vidi iznad površinc, a njegova se ogromna masa nalazi pod vodom, tako