Parfem - Patrik Ziskind

Justina

desade

Elektrondko izdanje Justina de Sade©2014

PATRIK ZISKIND

Hronologija jednog zločina

s nemačkog preveo ZLATKO KRASNI

Elektrondko izdanje Justina de Sade©2014

PRVI DEO

Parfem: hronologija jednog zločina – Patrik Ziskind

4

I

U 18. stoleću živeo je u Francuskoj čovek koji je spadao među najgenijalnije i

najodvratnije likove ove, genijalnim i odvratnim likovima nimalo siromašne epohe. Ovde ćemo ispričati njegovu životnu priču. Zvao se Žan Batist Grenuj, i iako je njegovo ime za razliku od imena drugih genijalnih čudovišta poput de Sada, Sen Žista, Fušea, Bonaparte itd., danas palo u zaborav – to sigurno nije zbog toga što je Grenuj zaostajao za ovim slavnim mračnjacima u pogledu uobraženosti, preziranja ljudi, amoralnosti, ukratko bezbožnosti, već zato što se njegov genije i njegova jedina ambicija ograničavala na oblast koja u istoriji ne ostavlja nikakve tragove: na nepostojano carstvo mirisa. U vreme o kome govorimo vladao je u gradovima smrad kakav mi, moderni ljudi, jedva možemo da zamislimo. Ulice su smrdele na đubre, dvorišta su smrdela na mokraću, stepeništa su smrdela na trulo drvo i pacovski izmet, kuhinje su smrdele na pokvaren kupus i ovčiji loj; neprovetrene sobe su smrdele na plesnivu prašinu, spavaće sobe na zamašćene čaršave, na vlažne madrace i na jak slatkasti miris noćnih posuda. Iz kamina je smrdeo sumpor, iz štavionica je smrdela oštra ceđ, iz klanica je smrdela usirena krv. Ljudi su smrdeli na znoj i na neopranu odeću; iz usta su smrdeli na trule zube, iz stomaka na sok od luka, a tela, ako više nisu bila sasvim mlada, zaudarala su na star sir i na prokislo mleko i na bolesti žlezda. Smrdele su reke, smrdeli su trgovi, smrdele su crkve, smrdelo je pod mostovima i u dvorištima. Seljak je smrdeo kao i sveštenik, šegrt kao i majstorova žena, smrdelo je kompletno plemstvo, čak je i kralj smrdeo, smrdeo je kao grabljivica, a kraljica kao stara koza, kako leti tako i zimi, jer razlažućoj aktivnosti bakterija nisu u 18. veku još bile postavljene nikakve granice, tako da nije bilo ni jedne ljudske aktivnosti, ni gradilačke, ni uništavajuće, ni jednog ispoljavanja bujajućeg ili propadajućeg života, a da taj nije bio praćen smradom. I naravno da je smrad bio najveći u Parizu, jer Pariz je bio najveći grad Francuske.


5

A u samom Parizu pak, bilo je jedno mesto gde je smrad naročito pakleno vladao – između Ulice Fer i Ulice de la Foroneri, naime na Simetijer dez Inosant (Groblje nevinih). Ovde su osam stotina godina prenosili mrtvace iz bolnice Hotel Dje i okolnih parohija, osam stotina godina iz dana u dan su kolicima dovozili na desetine leševa i trpali ih u dugačke rake, osam stotina godina su se u grobovima i grobnicama slagale kosti na kosti. I tek kasnije, u predvečerje Francuske revolucije, nakon što su neke od humki opasno propale i smrad prepunog groblja nije više terao obližnje stanovnike samo na proteste, već na dizanje pravih ustanaka, ono je napokon zatvoreno i napušteno – milioni kostiju i lobanja su ubačene lopatama u katakombe Monmartra, a na njegovom mestu podignuta je zelena pijaca. Upravo ovde, na najsmrdljivijem mestu celokupnog kraljevstva rođen je 17. jula 1738. Žan Batist Grenuj. Bio je to jedan od najvrelijih dana u godini. Vrelina se poput olova nadvila nad grobljem istiskujući u susedne uličice isparenja od raspadanja što su se osećala na mešavinu trulih lubenica i sagorelog roga. Kada su počeli porođajni bolovi, Grenujeva majka je stajala za ribljom tezgom u ulici Feru i čistila krljušt sa kesegi koje je prethodno izdvojila. Te ribe, koje su navodno istog jutra ulovljene u Seni, već su toliko zaudarale da je njihov smrad bio jači od smrada leševa. Grenujeva majka nije, međutim, opažala ni smrad riba ni smrad leševa, jer je njen nos na takve mirise bio u najvećoj meri oguglao, a osim toga njeno telo je bolelo, a bol je ubijao svaku prijemčivost na spoljašnje čulne utiske. Jedino što je htela je da taj bol prestane, htela je da što brže završi sa odvratnim porođajem. Ovo je bio njen peti porođaj. Svi prethodni odigrali su se ovde, za ribljom tezgom, i svi su bili mrtvorođenčad ili polumrtvorođenčad, jer krvavo meso što bi izašlo iz nje nije se mnogo razlikovalo od ribljih iznutrica koje su se već tu nalazile, i ne bi dugo poživelo, a uveče bi sve zajedno lopatama bilo raščišćeno i preneseno kolicima do groblja ili dole do reke. Tako je trebalo da bude i danas, i Grenujeva majka koja je bila još uvek mlada žena, od dvadeset i nešto godina, koja je još uvek izgledala lepo i imala skoro sve zube, a na glavi još nešto kose i osim gihta i sifilisa i jedne lake vrtoglavice nije bolovala ni od jedne ozbiljnije bolesti; koja se još nadala da će dugo živeti – možda još pet ili deset godina, i možda se čak jednom udati i dobiti pravu decu kao poštovanja vredna žena kakvog zanatlije – udovca ili nešto slično...


6

Grenujeva majka je želela da sve to što brže prođe. I kad su počeli trudovi ona je čučnula ispod svoje tezge i tu se porodila, kao već četiri puta pre toga i nožem za ribu presekla pupčanu vrpcu novorođene stvari. A onda, da li zbog vrućine ili zbog smrada koji kao takav nije osećala, već samo kao nešto nepodnošljivo, omamljujuće – kao polje krinova ili kao tesnu sobu u kojoj ima previše narcisa – ona se onesvestila, preturila se na stranu, pala ispod tezge na sred ulice i ostala da tamo leži sa nožem u ruci. Krici, komešanje, krug gomile koja bulji, zovu policiju. Žena još uvek leži sa nožem u ruci na ulici, polako dolazi sebi. „Šta joj se dogodilo?“ „Ništa.“ „Šta radi s nožem?“ „Ništa.“ „Odakle krv na njenim haljinama?“ „Od riba.“ Ona ustaje, odbacuje nož i ide da se opere. Tada, neočekivano novorođenče ispod tezge počinje da kmeči. Ljudi tragaju, ispod roja muva i između iznutrica i odsečenih ribljih glava pronalaze novorođenče, i izvlače ga odatle. Po dužnosti ono je predato dojilji, majku hapse. I zato što priznaje i ne poriče da bi onu stvar sigurno ostavila da crkne, kao što je to inače već učinila sa prethodne četiri, prave joj proces, osuđuju je zbog višestrukog čedomorstva i nekoliko nedelja kasnije na trgu Grev odsecaju joj glavu. Dete je do ovog trenutka promenilo već treću dojilju. Nijedna nije htela da ga zadrži duže od nekoliko dana. Previše je požudno, govorile su, sisa za dvoje, ostaloj odojčadi oduzima mleko i time njima, dojiljama, sredstva za život, budući da je rentabilno dojenje sa samo jednim odojčetom nemoguće. Nadležnom oficiru policije, izvesnom La Fosu stvar je uskoro dosadila i već je hteo da dete preda u sabiralište za nahočad i siročad u Ulici Sen Antoan, odakle su svakodnevno išli transporti dece u veliko državno sirotište u Ruenu. No, budući da su ove transporte vršili nosači noseći pletene košare u koje su iz razloga racionalnosti


7

stavljali istovremeno do četiri odojčeta; budući da je zbog toga smrtnost na putu bila izuzetno velika; budući da je zbog toga nosačima košara preporučivano da prenose samo krštenu odojčad i samo onu koja je posedovala urednu transportnu ispravu; ali budući da dete Grenuj nije bilo ni kršteno niti je imalo ime koje bi mogli da prema propisu unesu u transportnu ispravu; budući da dalje nije bilo moguće da policija anonimno dete ostavi pred kapijom sirotišta što bi bio jedini način da se zaobiđe ispunjavanje ostalih formalnosti – dakle usled niza teškoća birokratske i tehničko-pravne vrste koje su nastajale prilikom odbacivanja malog deteta, i budući da mu se inače žurilo, oficir policije La Fos odustao je od svoje prvobitne odluke i dao uputstvo da se dečak preda nekoj crkvenoj instituciji uz obaveznu priznanicu, kako bi ga tamo krstili i odlučili o njegovoj daljoj sudbini. Oslobodili su ga se u manastiru Sen Meri u Ulici Sen Marten. Kršten je i dobio je ime Žan Batist. I budući da je prior tog dana bio dobro raspoložen i još nije iscrpeo svoj karitativni fond, dete nisu ekspedovali u Ruen, već su ga ostavili da cucla na račun manastira. U tu svrhu ono je predato dojilji Žan Bisi u Ulici Sen Deni, a koja je do daljnjeg dobijala tri franka nedeljno za svoj trud.


8

II

Nekoliko nedelja kasnije stajala je dojilja Žan Bisi noseći korpu u ruci pred kapijom

manastira Sen Meri i ocu Terijeu koji joj je otvorio vrata, jednom pedesetogodišnjem kaluđeru koji je bio proćelav i pomalo se osećao na sirće, rekla: „Evo!“ – stavivši korpu na prag. „Šta je to?“ – reče Terije i nagnu se nad korpu omirisavši je, misleći da u njoj ima neko jelo. „Kopile čedomorke iz Ulice Fer!“ Sveštenik prodžara prstom po korpi i otkri lice usnulog odojčeta. „Dobro izgleda. Ružičast i uhranjen.“ „Zato što se na meni naždrao. Zato što me isisao do kostiju. Ali sad je tome kraj. Odsad ga sami hranite kozjim mlekom, kašom, sokom od repe. To kopile ždere sve.“ Otac Terije bio je komotan čovek. U njegovu nadležnost spadalo je upravljanje manastirskim karitativnim fondom, udeljivanje novca siromasima i onima kojima je on bio potreban. I očekivao je da mu se za to kaže hvala i da ga time dalje ne opterećuju. Tehničke pojedinosti su mu bile veoma odvratne, jer pojedinosti su uvek značile teškoće, a teškoće su značile remećenje njegovog duševnog mira, a to nikako nije mogao da podnese. Ljutio se što je uopšte otvorio kapiju. Poželeo je da ova osoba uzme svoju korpu i ode kući i ostavi ga na miru sa svojim dojiljskim problemima. Polako se uspravio i udahnuo miris mleka i ovčije vune koji se širio od dojilje. Bio je to prijatan miris. „Ne razumem šta hoćeš. Zaista ne razumem šta ti je namera. Vidim samo da ovom odojčetu nimalo ne bi štetilo da provede još neko vreme na tvojim grudima.“ „Ne bi njemu“, odbrusi dojilja, „ali bi meni. Smršala sam deset funti, a pritom jela za troje. A zašto? Za tri franka nedeljno!“ „Aha, razumem“, reče Terije gotovo s olakšanjem. „Jasno mi je: opet je, dakle, reč


9

o novcu.“ „Nije!“ reče dojilja. „Jeste! Uvek je reč o novcu. Kad god neko zakuca na ovu kapiju reč je o novcu. Jednom sam poželeo da kad otvorim vrata predamnom stoji čovek kome je stalo do nečeg drugog. Neko ko bi na primer doneo neku malu pažnju. Na primer malo voća ili nekoliko oraha. U jesen ima toliko stvari koje bi se mogle doneti. Možda cveće. Ili kad bi samo neko naišao i prijateljski rekao: ’Pomoz bog oče Terije, želim vam lep dan! Ali to po svoj prilici više nikad neću doživeti. Ako nije prosjak, onda je trgovac, a ako nije trgovac, onda je zanatlija, a ako neće milostinju, onda pokazuje račun. Ne mogu više ni na ulicu da izađem. Izađem li na ulicu, već posle tri koraka okružuju me individue koje traže pare!“ „Ja Vam to ne tražim“, reče dojilja. „Ali ja ti kažem jednu stvar: nisi ti jedina dojilja u parohiji. Ima na stotine prvoklasnih pomajki koje bi se otimale da ovo predivno odojče za tri franka nedeljno stave na grudi ili da mu daju kašu ili sokove, ili neku drugu hranu...“ „Onda ga dajte nekoj od njih!“ „... S druge strane nije dobro toliko šetati dete naokolo. Ko zna da li bi mu drugo mleko toliko prijalo kao tvoje. Navikao je na miris tvojih grudi, to moraš da znaš, i na otkucaje tvog srca.“ I on opet punim plućima udahnu topao miris što se širio od dojilje, i primetivši da njegove reči nisu na nju ostavile nikakav utisak reče: „Ponesi sad to dete sa sobom kući! Razmotriću stvar sa priorom. Predložiću mu da ti ubuduće daje četiri franka nedeljno.“ „Ne“, reče dojilja. „Onda u redu: pet!“ „Ne.“ „Pa koliko ćeš još tražiti?“ povika na nju Terije „Pet franaka je gomila novca za sitan posao prehranjivanja malog deteta!“ „Neću ja nikakav novac“, reče dojilja. „Neću ovo kopile u svojoj kući.“


10

„Ali zašto, draga ženo?“ upita Terije i opet prodžara prstom po korpi. „Pa to je najslađe dete koje postoji. Ružičasto je, ne dere se, dobro spava i kršteno je.“ „Opsednuto je đavolom.“ Terije brzo izvuče prst iz korpe. „Nemoguće! Apsolutno je nemoguće da odojče bude opsednuto đavolom. Odojče nije čovek, već predčovek i poseduje dušu koja još nije izgrađena. Kao posledica toga ono je za đavola nezanimljivo. Da možda već ne govori? Da li se u njemu nešto trza? Pokreće li stvari u sobi? Da li iz njega izbija gadan smrad?“ „On uopšte ne miriše“, reče dojilja. „Eto vidiš! To je jasan znak. Da je opsednut đavolom morao bi da smrdi.“ I da bi smirio dojilju i isprobao vlastitu hrabrost Terije podiže korpu i približi je svom nosu. „Ne osećam ništa čudno“, reče on, nakon što je neko vreme mirisao, „zaista ništa čudno. Čini mi se, međutim, kao da tu miriše nešto u pelenama“. I on joj pruži korpu da ona potvrdi njegov utisak. „Ne mislim na to“, reče dojilja grubo i odgurnu korpu. „Ne mislim na ono što je u pelenama. Njegove izmetine i te kako se osećaju. On sam, to kopile, ne miriše.“ „Zato što je zdrav“, uzviknu Terije, „zato što je zdrav, eto zašto ne miriše! Samo bolesna deca mirišu, to je poznato. Kao što znamo – dete koje ima boginje miriše na konjsku balegu, a ono koje ima šarlah na stare jabuke, a jektičavo dete, ono miriše na luk. Ovo je zdravo. To je sve što mu nedostaje. Zar treba da smrdi? Pa smrde li tvoja vlastita deca?“ „Ne“, reče dojilja. „Moja deca mirišu onako kako treba da mirišu ljudska bića.“ Terije oprezno spusti korpu na zemlju osetivši kako u njemu narastaju prvi talasi besa zbog tvrdoglavosti ove žene. Nije bilo isključeno da će mu za nastavak diskusije biti potrebne obe ruke za slobodniju gestikulaciju, a nije želeo da zbog toga odojče pretrpi neku štetu. Za sada je, međutim, stavio ruke na leđa, ispružio prema dojilji svoj špicasti stomak i oštro upitao:


11

„Ti, dakle, tvrdiš da znaš kako ima da miriše ljudsko dete koje je – na to podsećam, pogotovo zato što je kršteno – i Božje dete?“ „Da“, reče dojilja. „I tvrdiš dalje da ako ono ne miriše onako kako ti misliš da bi trebalo da miriše – ti, dojilja Žan Bisi iz Ulice Sen Deni! – da je to onda đavolje dete?“ On visoko podiže levu ruku koju je do tada držao za leđima i preteći joj pokaza svoj kažiprst koji je bio savijen poput upitnika. Dojilja je razmišljala. Nije joj bilo pravo što se razgovor odjednom izrodio u teološko saslušavanje gde je ona mogla da bude samo slabija strana. „Nije tačno da sam to rekla“, odgovori ona izvlačeći se. „Da li ta stvar ima neke veze sa đavolom ili ne, to odlučite Vi sami, oče Terije, ja za to nisam nadležna. Ja znam samo jedno: da me od ovog odojčeta hvata jeza zato što ne miriše onako kako deca treba da mirišu.“ „Aha“, reče Terije zadovoljno i spusti svoju ruku. „Ono sa đavolom dakle povlačiš. Dobro. No sad mi, molim te, kaži: kako to miriše odojče kada miriše, kako ti veruješ, onako kako treba da miriše? Dakle?“ „Dobro miriše“, reče dojilja. „Šta to znači ’dobro’?“ izdra se na nju Terije. „Dobro miriše štošta. Buket lavande miriše dobro. Čorba miriše dobro. Arapske bašte mirišu dobro. Kako miriše odojče, to hoću da znam?“ Dojilja je oklevala. Dobro je znala kako mirišu odojčad, znala je to sasvim tačno, pa već ih je na desetine hranila, negovala, ljuljala, ljubila... mogla je noću da ih nosom pronađe, čak je i sada osećala miris odojčadi sasvim jasno u nosu. Ali ga još nikad nije opisivala rečima. „Dakle?“ dreknu Terije i nestrpljivo pucnu prstima. „Dakle“ poče dojilja, „to nije baš lako reći, zato što... zato što oni me mirišu svuda jednako, iako svuda dobro mirišu, oče, razumete, dakle, na primer na stopalima, tu mirišu kao gladak topao kamen – ne, više kao lonac... ili kao maslac, kao svež maslac. A po telu


12

mirišu kao... kao galeta umočena u mleko. A po glavi, tamo gore, pozadi na glavi, tamo gde kosa pravi krug, tu pogledajte, oče, tu gde kod vas nema ničega...“ i ona potapša Terijea, koji je pred ovom bujicom detaljnih budalaština za trenutak zanemeo i poslušno spustio glavu, po ćeli, „... ovde, tačno ovde – tu najbolje mirišu. Tu mirišu na karamel, to miriše tako slatko, tako divno, oče, ne možete ni da zamislite! Kada ih tu omirišete onda ih volite, bez obzira da li su vlastita ili tuđa. I samo tako i nikako drugačije moraju da mirišu mala deca. A kada tako ne mirišu, kada tu gore uopšte ne mirišu, manje od hladnog vazduha, kao ovaj tu, ovo kopile, tada... objasnite Vi to kako hoćete, oče, ali ja“ – i ona odlučno prekrsti ruke ispod svojih grudi i u korpu do njenih nogu baci pogled pun odvratnosti kao da su u njoj žabe krastače – „ja, Žan Bisi, to više ne nosim sa sobom!“ Otac Terije polako podiže spuštenu glavu i pređe nekoliko puta prstom po ćeli, kao da želi da uredi kosu, stavi prst kao slučajno pod svoj nos i zamišljeno šmrknu. „Kao karamel?“ upita on i pokuša da opet nađe svoj strogi ton... „Karamel! Šta ti znaš o karamelu? Da li si ga nekad jela?“ „Ne baš“, reče dojilja „ali bila sam jednom u jednom velikom hotelu u Ulici Sen Onore i gledala sam kako ga prave od topljenog šećera i šlaga. Tako je dobro mirisalo da to više nikada nisam zaboravila.“ „Da, da. U redu“, reče Terije i udalji prst od nosa. „Sad, molim te, ćuti! Za mene je krajnje naporno da dalje razgovaram sa tobom na ovom nivou. Konstatujem, da ti odbijaš, kakvi god da su razlozi, da dalje hraniš tebi povereno odojče Žana Batista Grenuja i sada ga vraćaš njegovom trenutnom tutoru, manastiru Sen Meri. Smatram da je to žalosno, ali ja tu ništa ne mogu. Možeš ići.“ Rekavši to on podiže korpu, udahnu još jedanput topao, vunast miris mleka i zaključa kapiju. Zatim ode u svoju kancelariju.


13

III

Otac Terije bio je obrazovan čovek. On nije studirao samo teologiju, već je čitao i

filozofe, a usput se bavio botanikom i alhemijom. Držao je do snage svog kritičkog duha. Istina, on se ne bi usudio da ide tako daleko, kao što su to radili neki drugi, da dovede u pitanje čuda, proročanstva ili istinu tekstova Svetog pisma, čak i onda kada se oni, strogo uzevši, ne bi mogli objasniti samo razumom, i kada su mu čak direktno protivrečili. Takvim problemima on se radije nije bavio, bili su mu isuviše neprijatni i samo bi ga bacili u najgoru nesigurnost i nemir, i to upravo onda kada su mu, da bi se koristio svojim razumom, najviše bili potrebni sigurnost i mir. Ono protiv čega se, međutim, najodlučnije borio bilo je sujeverje prostog naroda: vradžbine i čitanje karata, nošenje amajlija, zao pogled, prizivanja, opsenarstvo pri punom mesecu i sve drugo čime su se bavili – bilo je veoma žalosno videti da takvi paganski običaji čak nakon hiljadugodišnjeg čvrstog instaliranja hrišćanske vere još uvek nisu iskorenjeni! Osim toga, većina slučajeva takozvane opsednutosti đavolom i savezništva sa satanom, pokazali bi se, prilikom bližeg ispitivanja, kao sujeverni spektakli. Istina, opovrgavati postojanje samog satane, sumnjati u njegovu moć – tako daleko Terije ne bi išao; za rešavanje takvih problema koji su se ticali samih osnova teologije, bile su pozvane druge instance, a ne jedan običan mali kaluđer. S druge strane, bilo je sasvim jasno da, ako jedna bezazlena osoba kao što je ona dojilja tvrdi da je otkrila đavolja posla, da tu đavo ni u kom slučaju ne može biti umešan. Upravo to što ona veruje da ga je otkrila bio je siguran dokaz da tu nije reč o đavolskim poslovima, jer ni đavo nije toliko glup da ga otkriva baš dojilja Žan Bisi. I to još nosom! Najprimitivnijim organom mirisa, tim najnižim od svih čula! Kao da pakao miriše na sumpor, a raj na tamjan i izmirnu! Najgore sujeverje, kao u ona najmračnija paganska vremena, kada su ljudi još živeli kao životinje, kada još nisu imali oštar vid, nisu poznavali boju, ali su verovali da mogu da namirišu krv, mislili su da pomoću mirisa razlikuju prijatelja od neprijatelja, kada su ih po njihovom mirisu jurili džinovski ljudožderi,


14

vukodlaci i erinije, i kada su svojim užasnim bogovima prinosili svoje smrdljive žrtve paljenice. Jezivo! ’Budala vidi nosom’ više nego očima i verovatno će svetlost Bogom danog razuma morati da sija još hiljadu godina dok se ne rasteraju poslednji ostaci primitivne vere. „Ah, i ovo jadno malo dete! Ovo nevino biće! Leži u svojoj korpi i dremucka, ne sluti ništa o gadnim sumnjičenjima kojima ga terete. Ne mirišeš onako kako prava deca treba da mirišu, usuđuje se da tvrdi ona bestidna osoba. Da, a šta kažemo mi na to? Buci-buci!“ I on je njihao lagano korpu na kolenima, prstom milovao odojče po glavi i s vremena na vreme govorio „buci-buci“, što je smatrao izrazom koji na malu decu deluje nežno i umirujuće. „Na karamel bi trebalo da mirišeš, kakva glupost, buci-buci!“ Posle nekog vremena on povuče prst, stavi ga pod nos, omirisa, ali nije osetio ništa osim kiselog kupusa koji je pojeo za ručak. Oklevao je trenutak, pogledao oko sebe da vidi da li ga ko posmatra, zatim podiže korpu i zagnjuri svoj debeli nos u nju. Mirisao je iznad same glave odojčeta, tako da je tanka, riđa dečja kosa golicala njegove nozdrve i očekivao je da će udahnuti neki miris. Nije bio siguran kako treba da miriše glava odojčeta. Sigurno ne na karamel, to je bar bilo jasno, jer karamel je bio topljeni šećer, a kako može odojče koje je do sada pilo samo mleko da miriše na istopljen šećer. Na mleko bi moglo da miriše - na mleko dojilje. Ali nije mirisalo na mleko. Na kosu bi moglo da miriše, na kožu i kosu i možda na malo dečjeg znoja. I Terije ušmrknu i pripremi se da oseti miris kože, kose i malo dečjeg znoja. Ali nije namirisao ništa. I pored najbolje volje ništa. Odojče verovatno ne miriše, pomisli, u tome je stvar. Odojče, ukoliko se drži čisto, jednostavno ne miriše, isto kao što i ne govori, ne trči i ne piše. Te stvari dolaze tek s godinama. Strogo uzevši čovek počinje da zrači mirise tek kad uđe u pubertet. To je tako i nikako drukčije. Zar nije još Horacije napisao: „Propinje se, gle, junoša, a rascvetana miriše djeva poput narcisa bela...?“ – a stari Rimljani su se razumevali u te stvari! Ljudski miris uvek je bio miris mesa – dakle grešan miris. Kako bi onda trebalo da miriše odojče koje ni u snu ne poznaje greh tela? Kako da miriše? Buci-buci! Nikako! Opet je stavio korpu na koleno i lagano je ljuljao. Dete je još uvek čvrsto spavalo.


15

Njegova desna pesnica virila je ispod pokrivača, malena i crvena i ponekad bi se trgla opipavajući obraz. Terije se osmehnu i bi mu odjednom veoma prijatno. Na trenutak je dozvolio sebi fantastičnu misao da je on sam otac deteta. Da nije postao kaluđer, već normalan građanin, pošten zanatlija možda, da je uzeo ženu, ženu koja miriše na toplu vunu i mleko i da sa njom ima sina koga sada ljulja na krilu, svoje rođeno dete, buci-buci-buci... Baš mu je prijala ova misao. U toj misli bilo je nečeg tako valjanog. Otac ljulja dete u krilu, buci-buci, bila je to slika stara koliko i svet i slika uvek nova i ispravna, od kada ima sveta, ah da! Terijeu bi malo toplo oko srca i sentimentalno u duši. Tada se dete probudi. Probudilo se prvo nosom. Majušni nos se micao, podigao se naviše i ušmrknuo. Uvlačio je vazduh i izdisao u kratkim dahovima, kao kod male kijavice. Tada se nos naprći i dete otvori oči. Oči su bile neodređene boje, od sive poput ostrige do krem bele poput opala, presvučene nekakvom sluzavom skramom i očigledno nisu obećavale dobar vid. Terije je imao utisak da ga nisu primetile. Drugačije je stajala stvar sa nosom. Dok su zamagljene oči deteta zurile negde u nepoznato, nos kao da se usresredio na određeni cilj, i Terijea obuze veoma čudno osećanje da je taj cilj on, njegova ličnost, Teije sam. Male nozdrve oko dve rupice usred dečjeg lica nadimale su se poput cvasti što se rascvetava. Ili, bolje rečeno, poput plitica onih malih biljki mesožderki što su rasle u kraljevskoj botaničkoj bašti. I kao kod njih, i ovde je izgledalo da se oseća neko čudovišno usisavanje. Terije je imao utisak kao da ga dete gleda svojim nozdrvama, kao da ga gleda oštro i ispitivački, prodornije nego što bi to mogao da uradi očima, i kao da svojim nosom guta nešto što izlazi iz njega, Terijea, nešto što on ne može da zaustavi niti da sakrije... Dete bez mirisa ga je bestidno omirisavalo, o tome je reč! Ono ga je njuškalo! I njemu se odjednom učini da smrdi – na znoj i sirće, na kiseli kupus i neopranu odeću. Izgledao je samom sebi nag i ružan kao da u njega zuri neko koji sa svoje strane o sebi ništa ne otkriva. Kao da je mirisao i kroz njegovu kožu, u njegovu unutrašnjost, najnežnija osećanja, najprljavije misli otkrivale su se pred ovim požudnim malim nosom koji još uvek nije bio ni pravi nos već bubetka, jedan majušni organ sa rupicama koji se stalno širio i nadimao i podrhtavao. Terije se naježi. Bi mu muka. On sa svoje strane zapuši svoj nos kao da je namirisao nešto ružno, nešto s čime nije


16

hteo da ima posla. Nestade ona prijatna misao da je reč o vlastitom mesu i krvi. Rasprši se sentimentalna idila o ocu i sinu i milostivoj majci. Rastrgan bi prijatni veo misli što ga je izmaštao oko deteta i sebe: na njegovim kolenima je ležalo strano biće, jedna neprijateljska životinja, i da on nije imao tako trezven i Božjim strahom i racionalnim uvidima vođen karakter on bi ga pod plimom gađenja odbacio od sebe poput pauka. Terije naglo ustade i stavi korpu na sto. Požele da se ove stvari oslobodi što brže, po mogućnosti odmah, najbolje ovog časa. Tada ono poče da kmeči. Čvrsto je zažmurilo, zinulo tako da mu se videlo crveno ždrelo i počelo je da kriči tako piskavo da se Terijeu zaledila krv u žilama. On je ispružene ruke drmusao korpu i vikao „buci-buci“ da bi ućutkao dete, ali ono se dralo još glasnije i sasvim je pomodrelo u licu i izgledalo kao da će da eksplodira od dreke. Što dalje s njim! pomisli Terije, što dalje sa ovim... ’đavolom’ htede da kaže i trgnu se i ujede se za usnu,... što dalje s ovim čudovištem, s ovim nepodnošljivim detetom! Ali kuda? Poznavao je tuce dojilja i sirotišta u kvartu, ali to mu je bilo previše blizu – ova stvar je morala što dalje, tako daleko da se više ne čuje, tako daleko da mu je neko ne bi mogao bilo kad doneti opet pred vrata, po mogućnosti moralo bi da ide u drugu parohiju, još bolje na drugu obalu, najbolje van gradskih zidina, u Fobur Sen Antoan, da, baš tamo!, tamo će ovo derište što vrišti, daleko na istok, s one strane Bastilje gde noću zatvaraju kapije. I ogrnu svoju mantiju, zgrabi korpu iz koje se razlegao vrisak i potrča, potrča kroz splet uličica do Ulice Fobur Sen Antoan, pa uz Senu prema istoku, izvan grada, daleko, daleko, sve do ulice Šaron, pa skoro do njenog kraja, gde je, u blizini manastira Madlen de Trenel poznavao adresu izvesne madam Gajar, koja je prihvatala decu svakog uzrasta i svake vrste, pod uslovom da je neko za to plaćao, i tamo je predao dete koje je još uvek vrištalo, uplatio za godinu dana unapred i pobegao nazad u grad, odbacivši, čim je stigao u manastir, svoju odeću kao da je umazana, okupao se od glave do pete i legao u postelju gde se mnogo puta krstio, dugo molio i napokon, s olakšanjem, zaspao.


17

IV

Madam Gajar, iako još nije imala ni trideset godina, imala je već ceo svoj život za

sobom. Spolja je izgledala stara onoliko koliko je odgovaralo njenom pravom dobu, a istovremeno dvostruko i trostruko i stostruko starija; naime, kao mumija jedne devojke; iznutra je, međutim, bila odavno mrtva. Kao dete je od svoga oca dobila žaračem udarac po čelu iznad samog korena nosa i od tada je izgubila čulo mirisa, kao i svako osećanje za ljudsku toplinu i ljudsku hladnoću i uopšte bilo kakvu strast. Ovim udarcem nažalost joj je postala isto tako strana kao i rađanje, radost isto tako tuđa kao i očajanje. Nije osećala ništa kada je kasnije jedan muškarac spavao s njom, i isto tako ništa kada je rodila decu. Nije žalila za onom koja su joj umirala, niti se radovala onoj koja su joj ostajala. Kada je muž tukao ona se nije trzala, i nije osetila nikakvo olakšanje kada je u Hotel Djeu umro od kolere. Dva jedina osećanja koja je poznavala bila su blago pogoršanje raspoloženja kada bi se približavala mesečna migrena i sasvim blago poboljšanje raspoloženja kada bi migrena prolazila. Ova ugašena žena nije osim toga ništa drugo osećala. S druge strane... ili možda upravo zbog svoje savršene bezosećajnosti madam Gajar posedovala je nemilosrdan smisao za red i pravdu. Ni jednom detetu koje joj je bilo povereno nije davala prednost, niti je bilo koje izdvajala. Davala im je tri obroka na dan i ni kašičicu više. Male je previjala tri puta dnevno i to samo do drugog rođendana. Ako je neko i posle toga kakio u gaće dobijao je šamar i jedan obrok manje. Tačno polovinu novca koristila je za pitomce, tačno polovinu je čuvala za sebe. U jeftinim vremenima nije pokušavala da poveća svoju zaradu; ali u teškim vremenima ne bi davala ni jednu jedinu paru iz svog džepa, makar se radilo o životu i smrti. Posao joj se inače ne bi isplatio. Novac joj je bio potreban. Sve je do tančina proračunala. U starosti je htela da uzima rentu i osim toga da može sebi da dozvoli da umre kod kuće, a ne da crkne u Hotel Djeu kao njen muž. Njegova smrt je inače ostavila sasvim hladnom, ali je


18

hvatala jeza od ovog javnog opšteg umiranja sa stotinama nepoznatih ljudi. Želela je da sebi priušti privatnu smrt, i u tu svrhu joj je bila potrebna gomila novca za hranu. Istina, bila je zima kada su joj od dva tuceta malih stanara umirali troje ili četvoro. Ali, i pored toga, ona je stajala mnogo bolje od većine drugih privatnih vaspitačica i daleko je prevazilazila velika državna ili crkvena sirotišta čija kvota gubitaka je često iznosila devet desetina. Rezerve joj nisu nedostajale. Pariz je godišnje proizvodio deset hiljada novih nahočadi, kopiladi i siročića. Na taj način gubici su se mogli preboleti. Za malog Grenuja zavod madam Gajar je bio pravi blagoslov. Verovatno ni na jednom drugom mestu ne bi uspeo da preživi. Ali ovde, kod ove bezdušne žene on je napredovao. Posedovao je žilavu konstituciju. Onaj koji je kao on preživeo vlastito rođenje u smeću nije mogao tako lako da propadne. Bio je u stanju da danima jede razređene supe, najrazblaženije mleko mu je bilo dobro, podnosio je čak i trulo povrće i pokvareno meso. Tokom svog detinjstva preživeo je ospice, srdobolju, male boginje, koleru, pad s visine od šest metara u bunar i opekotinu na grudima nastalu od vrele vode. Istina, od svega je imao ožiljke i posekotine, kraste i malo obogaljeno stopalo zbog čega je hramao, ali je živeo. Bio je žilav poput otporne bakterije i samodovoljan poput krpelja koji mirno sedi na drvetu i živi od malene kapi krvi koju je zaplenio pre nekoliko godina. Minimalna količina hrane i odeće bila je dovoljna za njegovo telo. Za dušu mu nije trebalo ništa. Sigurnost, pažnja, nežnost, ljubav – ili kako se sve zovu one stvari koje su navodno potrebne detetu – nisu malom Grenuju ni najanje nedostajale. Štaviše, utisak je da ih se on sam lišio da bi uopšte mogao da živi od samog početka. Krik nakon njegovog rođenja, krik ispod krvave tezge kojim je sebe doveo u život a majku na gubilište, nije bio nikakav instinktivan krik za sažaljenjem i ljubavlju. Bio je to dobro odmeren, gotovo bi se moglo reći zrelo odmeren krik kojim se novorođenče odlučilo

protiv ljubavi, a ipak za život. U tim okolnostima prvo je bilo moguće i bez onog drugog, a da je dete tražilo oboje onda bi bez sumnje uskoro bedno skončalo. Ono je, istina, tada moglo

i da iskoristi drugu mogućnost koja mu je stajala na raspolaganju i da ćuti, i da izabere put od rođenja do smrti koji neće ići zaobilaznim putem preko života, i time bi svetu i samom sebi uštedeo mnogo nesreće. Da bi se, međutim, tako skromno povukao bio bi potreban bar


19

minimum urođene ljubaznosti, a nju Grenuj nije posedovao. Od samog početka je bio čudovište. Odlučio se za život iz čistog prkosa i iz čiste zloće. Naravno, on nije doneo odluku kao što je donosi odrastao čovek koji svoj manji ili veći razum i iskustvo koristi da bi izabrao jednu od više različitih opcija. On se odlučio vegetativno – kao što se bačeno zrno pasulja odlučuje da li da isklija ili da radije ne preduzima ništa. Ili poput onog krpelja na drvetu kome život nema ništa drugo da ponudi do neprestano prezimljavanje. Mali, ružni krpelj koji svoje olovnosivo telo formira u kuglu da bi spoljašnjem svetu ponudio što manju površinu; koji svoju kožu čini glatkom i grubom da iz njega ništa ne bi izlazilo – ni najmanja transpiracija. Krpelj koji se pretvara da je još manji i neugledniji, da ga niko ne bi video i zgazio. Usamljeni krpelj koji je usresređen u sebe, sedi na svom drvetu slep, gluv i nem i samo njuši, njuši godinama, na kilometre – krv životinja koje prolaze, do kojih vlastitom snagom nikad neće stići. Krpelj bi mogao i da dozvoli sebi da padne. Mogao bi da padne na tle šume, da sa svojih šest nožica gamiže nekoliko milimetara tamo ili ovamo, i da legne pod lišće i umre, to za njega ne bi bila šteta, bog zna da ne bi. Ali krpelj tvrdoglav, ukočen i gadan ostaje da čuči i živi i čeka. Čeka da u najneverovatniji slučaj dovede krv u vidu životinje direktno pod drvo. I tek tada on prestaje da bude povučen, pada hvata se kandžama i buši i grize sebi put u tuđe meso... Takav krpelj bio je i dete Grenuj... Živeo je učauren u samog sebe i čekao je bolja vremena. Svetu nije davao ništa osim svog izmeta; ni osmeha, ni zvuka, ni sjaja oka; čak ni vlastiti miris. Svaka druga žena bi ovo monstruozno dete odbacila. Ali ne i madam Gajar. Ona nije namirisala da on ne miriše i od njega nije očekivala nikakvu duševnost, zato što je njena vlastita duša bila zapečaćena. Druga deca su, međutim, odmah osetila kako stoje stvari sa Grenujem. Već od prvog dana pridošlica im je bio odvratan. Izbegavali su njegov ležaj i međusobno su se zbijali kao da je u sobi zahladnelo. Oni mlađi su ponekad noću vrištali; činilo im se kao da kroz sobu duva promaja. Drugi su sanjali kao da im nešto oduzima dah. Jednom su se stariji dogovorili da ga udave. Na njegovo lice su nagomilali krpe i ćebad, i slamu, i na sve to su dodali cigle. Kada ga je madam Gajar iskopala sledećeg jutra bio je sav zgužvan, ugnječen i modar,


20

ali ne mrtav. Pokušali su još nekoliko puta, uzalud. Da su ga direktno davili za vrat, vlastitim rukama, ili mu zapušili usta ili nos, to bi bio sigurniji metod, ali se nisu usudili. Nisu hteli da ga dodirnu. Gadili su ga se kao kakvog debelog pauka koga ne možeš da vlastitom rukom zgnječiš. Kada je porastao odustali su od pokušaja ubistva. Verovatno su shvatili da se nije mogao uništiti. Umesto toga klonili su ga se, bežali od njega, pazili u svakom slučaju da ga ne dodirnu. Nisu ga mrzeli. Nisu bili ni ljubomorni, niti zbog hrane zavidni. Za takva osećanja u kući Gajar nije bilo ni najmanje povoda. Jednostavno im je smetalo što je on bio tu. Nisu mogli da osete njegov miris. Bojali su ga se.


21

V

Pri tom on, objektivno, nije posedovao ništa što uliva strah. Bio je, kad je narastao, ne

naročito visok, nije bio jak, istina ružan, ali ne tako ekstremno ružan da bi ga se ljudi plašili. Nije bio agresivan, nije bio levak, nije bio podmukao, nije provocirao. Radije se držao po strani. I njegova inteligencija izgledala je kao da je sve, samo ne strašna. Tek sa tri godine počeo je da stoji na nogama, svoju prvu reč izgovorio je u četvrtoj, bila je to reč „ribe“ koja je u trenutku

naglog uzbuđenja izbila iz njega kad je iz daljine neki prodavac riba prošao Ulicom Šaron reklamirajući iz sveg glasa svoju robu. Sledeće reči koje su mu se otele bile su: „Pelagonija“,

„kozja

štala“, „kelj“ i „Žaklorer“; ovo poslednje je bilo ime nekog baštovanskog pomoćnika iz

obližnjeg zavoda Fij de la Kroa, koji je kod madam Gajar povremeno obavljao grublje i najgrublje radove i odlikovao se time što se u životu još nijedanput nije okupao. Kad je reč o glagolima, pridevima i umetnutim rečima tu je bio manje govorljiv. Osim „da“ i „ne“ – koje je inače veoma kasno izgovorio po prvi put – izgovarao je samo imenice, povremeno čak samo imena konkretnih stvari, biljki, životinja i ljudi, i to samo onda ako su ga ove stvari, biljke, životinje ili ljudi neočekivano iznenadile svojim mirisom. Sedeći pod martovskim suncem na gomili bukovih cepanica, koje su pucketale na toploti, dogodilo se da je prvi put izgovorio reč drvo. Stotinu puta pre toga je već video drvo, tu reč je već stotinu puta čuo. Razumeo je i šta ona znači, jer su ga zimi često slali napolje da donosi drva. Ali drvo kao predmet nikada u nije bilo dovoljno zanimljivo da bi se potrudio da izgovori njegovo ime. To se dogodilo tek onog martovskog dana dok je sedeo na naslaganoj gomili. Ta gomila je poput klupe bila naslagana na južnoj strani šupe madam Gajar, ispod jedne strehe. Osmuđeno slatko mirisale su gornje cepanice, na mahovinu je mirisalo iz dubine gomile, dok je zid šupe od smrekovine u toploti odavao miris smole. Grenuj je ispruženih nogu sedeo na gomili, leđima oslonjen na zid šupe, zatvorio je oči i nije se pomerao. Nije ništa video, ništa nije čuo i ništa nije osećao. Samo je udisao miris drveta


22

što se oko njega isparavao, hvatajući se pod krovom kao pod pokrivačem. Pio je ovaj miris, davio se u njemu, impregnirao se njim do poslednje unutrašnje pore, sam se pretvorio u drvo, u drvenu lutku – poput Pinokija ležao je na cepanicama, kao da je mrtav, sve dok, nakon dosta vremena, možda tek nakon pola sata nije izustio reč „drvo“. Kao da je ispunjen

drvetom do ušiju, kao da mu je drvo već u grlu, kao da su mu stomak, ždrelo, nos prepuni drveta, tako da je ispovratio tu reč. I to ga je privelo svesti, spasilo ga, baš kad je silovita prisutnost drveta, njegov miris pretio da ga uništi. Pridigao se, skliznuo niz gomilu cepanica i oteturao se kao da je na drvenim nogama. Danima je još bio sav obuzet ovim doživljajem, i kad god bi uspomena na taj miris u njemu snažno narasla, brbljao bi kao da nešto priziva „drvo,

drvo“.

Tako je naučio da govori. Sa rečima koje nisu označavale neki mirisan predmet,

dakle sa apstraktnim pojmovima, pre svega etičke i moralne prirode, imao je najvećih teškoća. Nije mogao da ih upamti, zamenjivao ih je, i kao odrastao koristio ih je nerado i često pogrešno: pravo, savest, Bog, radost, odgovornost, skromnost, zahvalnost itd. – sve što su ti pojmovi trebali da znače ostalo je za njega skriveno pod velom tajne. S druge strane, uobičajeni jezik uskoro nije bio dovoljan da opiše sve one stvari što ih je u sebi sakupio kao olfaktivne pojove. On uskoro nije osećao samo miris drveta, već vrstu drveta: javorovo drvo, hrastovinu, borovinu, brestovinu, kruškovo drvo, staro, mlado, trulo, crvotočno, drvo obraslo mahovinom, čak pojedinačne cepanice, iverje i piljevinu – i osećao ih je kao isto tako različite predmete, dok drugi ljudi nisu mogli ni da ih razlikuju očima. Slično je bilo i s ostalim stvarima. To što je ono belo piće koje je madam Gajar svako jutro davala svojim štićenicima uvek opisivano kao mleko, iako je po Grenujevom osećanju svakog jutra mirisalo sasvim drugačije i imalo različit ukus, u zavisnosti od toga koliko je bilo toplo, od koje krave je poticalo, šta je ova krava pasla, koliko su masnoće ostavili i tako dalje... to što se dim koji se sastojao od stotinu pojedinačnih mirisa koji su se u minutu, čak u sekundi, pretvarajući se u novo jedinstvo, zvao, kao dim vatre, samo jednim imenom „dim“... to što su zemlja, predeo, vazduh koji

su od koraka do koraka i od daha do daha bili ispunjeni drugim mirisom i posedovali time


23

uvek drugi identitet, a ipak uvek opisivan s one tri nezgrapne reči – sve te groteskne nesrazmere između bogatstva sveta koji se opaža pomoću čula mirisa i siromaštva jezika imale su za posledicu da dečak Grenuj počne da duboko sumnja u smisao jezika; i pristajao je da ga koristi samo ako je to neophodno zahtevalo opštenje s drugi ljudima. Sa šest godina svoju okolinu je već potpuno olfaktivno poznavao. U kući madam Gajar nije bilo ni jednog predmeta, ni jednog mesta u severnom delu Ulice Šaron, ni jednog čoveka, ni jednog kamena, stabla, žbuna ili plota, ničega, bez obzira koliko bilo sićušno što on preko mirisa nije poznavao i u njegovoj jedinstvenosti čvrsto ga čuvao u pamćenju. Sakupio je i imao na raspolaganju desetine hiljada, stotine hiljada specifičnih mirisa, tako jasnih, tako živih da ne samo da bi ih se setio kad bi ih opet namirisao, već bi uistinu osetio njihov miris čim bi ih se setio; štaviše umeo je da ih čak u mašti međusobno kombinuje i da u sebi na taj način proizvodi mirise kakvi u stvarnom svetu uopšte nisu postojali. Izgledalo je kao da poseduje ogroman samoizgrađen vokabular mirisa koji mu je omogućavao da po volji gradi velike količine novih mirisnih rečenica – i to u dobu kada su druga deca svojim teško u glavu uteranim rečima mucala prve konvencionalne rečenice, nimalo dovoljne da opišu svet. Njegov dar bi se možda najbolje mogao uporediti sa darom muzičkog vunderkinda koje je odslušalo melodije i harmonije i preko njih upoznalo alfabet pojedinačnih tonova, da bi onda sasvim samo komponovalo nove melodije i harmonije – naravno, s tom razlikom što je alfabet mirisa bio neuporedivo veći i različitiji od alfabeta tonova, i sa još jednom razlikom što se stvaralačka aktivnost Grenuja kao vunderkinda odigravala samo u njemu samom i što niko nije mogao da je opazi osim njega. Prema spoljašnjem svetu postajao je sve zatvoreniji. Najradije je sam lunjao kroz severni deo Fobur Sen Antoana, kroz bašte s povrćem, vinograde, po livadama. Ponekad se uveče nije vraćao kući, nije ga bilo danima. Obavezno kažnjavanje štapom podnosio je ne pokazujući bol. Kućni pritvor, uskraćivanje obroka, rad po kazni nisu uspeli da promene njegovo ponašanje. Povremeno posećivanje bogoslovije Notr Dam de Bon Sekur u trajanju od godinu i po dana ostalo je bez vidljivog dejstva. Malo je naučio da čita slova i da piše


24

vlastito ime i to je sve. Njegov učitelj ga je smatrao za malounog. Madam Gajar je, međutim, primetila da je posedovao određene sposobnosti i osobenosti koje su bile veoma neobične, da ne kažemo natprirodne: tako je izgledalo da mu je potpuno nepoznat dečji strah od mraka i noći. Mogli su ga u svako doba poslati po neku stvar u podrum, kuda su se druga deca jedva usuđivala da idu i sa svetiljkom, ili napolje u šupu da usred noći donese drva. I on nikad ne bi poneo svetiljku, i uprkos tome bi se snašao i odmah doneo ono što je traženo, a da nikad nije uzeo pogrešnu stvar, niti se sapleo ili nešto oborio. Još čudnije je izgledalo što je on, kako je madam Gajar verovala da je ustanovila, mogao da vidi kroz papir, tkaninu, drvo, čak kroz zidove i zatvorena vrata. Znao je koliko štićenika ima u spavaonici i koji su, a da u nju uopšte nije ušao. Znao je da se u karfiolu krije gusenica pre nego što su ga presekli, a jednom kada je svoj novac tako dobro sakrila da ga sama više nije mogla naći (menjala je svoja skrovišta) on je, ne tragajući ni sekunde, pokazao na jedno mesto iza grede od kamina – i gle, tu je bio! Čak je mogao da vidi i budućnost, tako što je naime, umeo da najavi posetu neke osobe dugo pre njenog dolaska, ili što bi nepogrešivo predskazao približavanje nevremena pre nego što bi se na nebu pokazao i najmanji oblak. To što on sve ovo, istina, nije video, nije video očima, već je to nanjušio svojim sve oštrijim i preciznijim njuhom: gusenicu u karfiolu, novac iza grede, ljude iza zidova i na daljini od nekoliko ulica – to madam Gajar ni u snu ne bi palo na pamet, čak i da onaj udarac žaračem nije oštetio njen olfaktorium. Bila je ubeđena da dečak – bez obzira na eventualnu malounost – poseduje i drugu prirodu. I budući da je znala da ljudi sa dve prirode privlače nesreću i smrt uhvatio je strah. Još strašnija, gotovo nepodnošljiva bila joj je misao da živi pod istim krovom sa nekim ko ima sposobnost da njen brižljivo sakriven novac vidi kroz zidove i grede, i od kada je otkrila ovu užasnu sposobnost Grenuja radila je na tome da ga se oslobodi i dobro se poklopilo što je, negde u isto vreme – Grenuj je napunio osam godina – manastir Sen Meri bez navođenja razloga obustavio svoje godišnje isplate. Madam ih nije opomenula. Reda radi čekala je još nedelju dana i kada očekivani novac ipak nije stigao, uzela je dete za ruku i otišla s njime u grad.


25

U Ulici Morteleri, blizu reke, poznavala je jednog štavljača po imenu Grimal, koji je imao neprestanu potrebu za mladom radnom snagom – ne za normalnim šegrtima ili učenicima, već za jeftinim radnicima. U tom zanatu bilo je, naime, poslova – skidanje mesa sa trulih životinjskih koža, mešanje otrovnih tečnosti za štavljenje i za bojenje, iznošenje opasne kore za činjenje koža – koji su bili toliko opasni po život da jedan odgovoran majstor nikad nije svoje majstore trošio na to, već besposlen ološ, lutalice ili izgubljenu decu, za koju u slučaju da se nešto dogodi niko se ne bi raspitivao. Naravno da je madam Gajar znala da Grenuj u Grimalovoj štavionici nije, prema ljudskim standardima, imao nikakve izglede da preživi. Ali ona nije bila žena koja bi se time opterećivala. Svoju dužnost je, uostalom, obavila. Period negovanja je bio završen. Šta će se dalje dogoditi sa štićenikom to se nje nije ticalo. Ako preživi, u redu, ako umre, opet u redu – glavno je da sve bude po zakonu. I tako joj je gospodin Grimal pismeno potvrdio predaju dečaka, a ona je sa svoje strane napisala priznanicu za petnaest franaka provizije i krenula kući u Ulicu Šaron. Nije osećala ni najmanji trag nečiste savesti. Naprotiv, verovala je da je postupila ne samo po zakonu, već i pravedno, jer bi dalji boravak deteta za koji niko nije plaćao svakako išao na teret ostale dece ili čak na njen vlastiti teret i mogao bi da ugrozi eventualno budućnost ostale dece ili njenu vlastitu budućnost, a to znači, njenu vlastitu, izdvojenu, privatnu smrt koja je bila jedino što je još želela od života. Budući da na ovom mestu pripovesti napuštamo madam Gajar i da je kasnije nećemo više sretati, opisaćemo u nekoliko rečenica kraj njenih dana. Madam je, iako je još kao dete iznutra umrla, doživela na svoju nesreću veoma visoku starost. Godine 1782. sa gotovo sedamdeset godina ona je napustila svoj posao, i kao što je planirala počela je da se bavi rentom, sedela je u svojoj kućici i čekala smrt. Ali smrt nije dolazila. Umesto nje došlo je nešto s čime ni jedan čovek na svetu nije mogao da računa i što u zemlji još nikada nije postojalo, a to je revolucija, to jest jedna nagla promena ukupnih društvenih, moralnih i transcedentalnih odnosa. Ova revolucija nije u početku imala nikakvog uticaja na ličnu sudbinu madam Gajar. Ali onda – napunila je tada već skoro osamdesetu – odjednom je počelo da se priča da je njen davalac rente morao da emigrira, da mu je oduzet posed koji


26

je na licitaciji kupio jedan fabrikant pantalona. Neko vreme je izgledalo da ni ova promena ne nosi nikakve fatalne posledice za madam Gajar, jer je fabrikant pantalona i dalje tačno isplaćivao rentu. No, onda je došao dan kada ona svoj novac nije više dobijala u čvrstom novcu, već u obliku malih štampanih papirića i to je bio početak njenog materijalnog kraja. Nakon dve godine renta nije bila dovoljna ni da se plati drvo za ogrev. Madam beše naterana da proda svoju kuću, za smešnu malu cenu, jer je odjedanput osim nje bilo hiljade drugih ljudi koji su isto tako morali da prodaju svoje kuće. I opet je kao protivvrednost dobila samo ove glupe papiriće, i oni opet nakon dve godine nisu gotovo ništa vredeli, a godine 1797 – tada se već približavala devedesetoj – ona je izgubila svoju celokupnu, tegobnim, višegodišnjim radom nagrabljenu imovinu i stanovala je u maloj nameštenoj sobi u Ulici Kokij. I tek sad, sa dvadesetogodišnjim zakašnjenjem, stigla je smrt i to u liku jedne dugotrajne bolesti žlezda koja je madam ščepala za grlo i otela joj prvo apetit, a zatim glas, tako da se nijednom rečju nije mogla pobuniti kad su je odneli u Hotel Dje. Tamo su je uneli u istu salu ispunjenu stotinama samrtnika, u kojoj je već umro njen muž, stavili je u zajednički krevet sa pet drugih starih potpuno nepoznatih žena, ležale su dodirujući se jedna uz drugu, i ostavili su ih da tamo umiru tri nedelje sasvim javno. Onda je ušivena u džak, da bi u četiri sata ujuto zajedno sa pedeset drugih leševa bila bačena na kola i uz prigušene zvuke jednog malog zvona odvezena na novoosnovano groblje Klamar, milju pred kapijama grada, i tamo bačena u masovnu grobnicu pod debeo sloj negašenog kreča. Bilo je to godine 1799. Bogu hvala, madam nije slutila ništa o sudbini koja joj predstoji kada je onog dana godine 1747. pošla kući napustivši dečaka Grenuja i našu priču. Možda bi izgubila svoju veru u pravdu i time jedini smisao života u koji je verovala.


27

VI

Već na prvi pogled kojim je odmerio gospodina Grimala – ne, već na prvi udisaj kojim

je osetio Grimalovu mirisnu auru Grenuj je znao da je ovaj čovek u stanju da ga za najmanju neposlušnost prebije na smrt. Njegov život je sada vredeo tačno onoliko koliko i posao koji je mogao da obavlja, sastojao se još samo od koristi koju mu je Grimal pripisivao. I tako je Grenuj nalegao na rudu, ne pokušavajući da se pobuni ni jedan jedini put. Iz dana u dan svu energiju svog prkosa i svoje tvrdoglavosti učaurio je u samog sebe, koristeći je samo za to da na način krpelja preživi epohu predstojećeg ledenog doba: žilavo, samodovoljno, neupadljivo, čuvajući svetlost životne nade na najmanjem, ali dobro čuvanom plamenu. Bio je primer pokornosti, skromnosti i vrednoće – sve što bi mu se reklo poslušao je, jeo je sve što su mu dali. Uveče je bez gunđanja puštao da ga zatvaraju u ostavicu sagrađenu bočno od radionice u kojoj se čuvao alat i visile usoljene sirove kože. Ovde je spavao na goloj utabanoj zemlji. Preko dana bi počinjao da radi čim bi svanulo, zimi osam, leti četrnaest, petnaest, šesnaest časova: skidao je meso s koža što su užasno smrdele, potapao ih u vodu, skidao dlake, potapao u kreč, premazivao ih, prelazio preko njih valjkom, bajcovao ih, sekao drva, gulio koru sa breza i tisa, spuštao se u jame ispunjene isparenjima koja nagrizaju kožu, slagao je, kako su mu šegrti naređivali, kože i koru jedne na druge, razbacivao je zgnječene šišarke, prekrivao je užasnu lomaču tisovim granama i zemljom. Godinama kasnije morao je da je opet raskopava i u uštavljenu kožu mumificirane leševe izvlači iz njihovog groba. Kada nije zakopavao i iskopavao kože, tada je donosio vodu. Mesecima je teglio vodu sa reke, uvek po dve kante, na stotine kanti dnevno, jer je zanat zahtevao ogromne količine vode za pranje, za omekšavanje, za kuvanje, za bojenje. Mesecima nije imao na telu ni suvu krpicu od silnog nošenja vode, uveče mu se sa odeće cedila voda, i njegova koža je bila hladna, meka i natopljena poput koža koje je prao. Nakon godinu dana ove više životinjske nego ljudske egzistencije dobio je bedrenicu,


28

strašnu štaviteljsku bolest, čiji je ishod obično smrtan. Grimal ga je već otpisao i počeo da traži zamenu – istina, ne bez žaljenja, jer samodovoljnijeg i vrednijeg radnika od ovog Grenuja još nikad nije imao. Nasuprot svim očekivanjima Grenuj je, međutim, preživeo ovu bolest. Ostali su mu samo ožiljci velikih crnih prišteva iza ušiju, na grlu i na obrazima koji su ga unakazili i učinili ga još ružnijim nego što je inače bio. Osim toga je dobio – nemerljivo velika prednost – otpornost na bedrenicu, tako da je od sada mogao ispucalim i krvavim rukama da skida meso i sa najgorih koža, ne izlažeći se opasnosti nove zaraze. Time se nije razlikovao samo od šegrta i učenika, već i od vlastitih potencijalnih naslednika. I budući da više nije bio tako lako zamenjiv kao ranije, vrednost njegovog rada je porasla, a time i vrednost njegovog života. Odjednom nije više morao da spava na goloj zemlji, već mu je dozvoljeno da u šupi sagradi sebi ležaj od drveta, na to su mu nabacali slamu i dali vlastito ćebe. Nisu ga više zaključavali na spavanje. Jelo je bilo izdašnije. Grimal ga više nije držao kao kakvu životinju, već kao korisnu domaću životinju. Kad je napunio dvanaest godina Grimal mu dade pola nedelje slobodno, a sa trinaest mogao je čak da preko nedelje, uveče posle rada izađe na jedan sat i radi šta hoće. Pobedio je jer je živeo, i posedovao je količinu slobode dovoljnu da nastavi da živi. Vreme prezimljavanja je prošlo. Krpelj Grenuj se ponovo pokrenuo. Nanjušio je vazduh sutrašnjice. Osetio je u sebi lovca. Pred njim se nalazilo najveće mirisno lovište na svetu: grad Pariz.


29

VII

Bilo je kao u zemlji dembeliji. Već su same obližnje četvrti Sen Žak de la Bušeri i Sen

Estah bili zemlja dembelija. U uličicama bočno od Ulice Sen Deni i Ulice Sen Marten ljudi su živeli tako zgusnuto jedni pored drugih, kuće su se tako priljubljivale uz susedne, pet, šest spratova visoke, da se nebo nije videlo, a vazduh je pri zemlji stajao kao u vlažnim kanalima, ustajao od mirisa. Mešali su se mirisi ljudi i životinja, isparenja jela i bolesti, vode i kamena, i pepela i kože, sapuna i sveže ispečenog hleba i jaja kuvanih u sirćetu, knedli i izglačanog mesinga, žalfije i piva i suza, masti i mokre i suve slame. Hiljade i hiljade mirisa tvorili su jednu nevidljivu kašu koja je ispunjavala klisure uličica, i koja bi se samo retko isparavala preko krovova lebdeći uvek nad zemljom. Ljudi koji su tamo živeli nisu u ovoj kaši više ništa naročito mogli da namirišu; ona je nastala od njih, i uvek iznova ih je natapala, jer je to bio vazduh koji su udisali i od koga su živeli, to je bilo poput tople odeće koja se dugo nosi, koja više ne miriše i ne oseća se više na koži. Grenuj je, međutim, sve to mirisao kao da to radi prvi put. I nije osetio samo ukupnost mnoštva ovih mirisa, već ga je analitički delio na njegove najmanje i najdalje delove i deliće. Njegov fini nos rasplitao je klupko od isparenja i smradova u pojedinačne niti osnovnih mirisa koji se više nisu mogli rastavljati. Predstavljalo mu je neopisivo zadovoljstvo da ove niti raspreda i ispreda. Često bi zastao, naslonjen na zid kakve kuće ili u nekom mračnom ćošku, zatvorenih očiju, poluotvorenih usta i raširenih nozdrva, tiho kao riba grabljivica u velikoj, mračnoj vodi koja sporo teče. I ako bi mu napokon dašak vazduha prineo kraj nekog mirisnog končića, on bi ga zgrabio i nije više osećao ništa drugo osim tog jednog mirisa, čvrsto bi ga držao, duboko bi ga uvlačio u sebe i čuvao za sva vremena. Mogao je to da bude neki davno poznati miris, ili neka njegova varijacija, ali je mogao da bude i neki sasvim nov, neki koji je imao tek male ili nikakve sličnosti sa svim što je do tada namirisao, da ne kažemo video: na primer, miris ispeglane svile; miris čaja od majčine dušice, miris komada srebrom optočenog brokata, miris


30

čepa iz boce retke vrste vina, miris češlja od kornjačinog oklopa. Grenuj je jurio upravo takve, njemu još uvek nepoznate mirise, lovio ih strašću i strpljenjem pecaroša i sakupljao ih je u sebi. Kada bi se sit namirisao guste ulične kaše, krenuo bi u prozračnije krajeve gde su mirisi bili razređeniji, gde su se mešali s vetrom i širili se, gotovo kao parfem: na primer na trgu Hala, gde je u večernjim mirisima dan još uvek nastavljao da živi, nevidljiv, ali jasan kao da se tu još uvek gužvaju trgovci, kao da po svuda još uvek stoje prepune korpe povrća i jaja, burad puna vina i sirćeta, džakovi sa začinima i krompirima i brašnom, sanduci s ekserima i zavrtnjima, tezge s mesom, stolovi puni tkanina i posuđa i đonova i stotinu drugih stvari koje se tamo preko dana prodaju... sav taj metež je do najmanje pojedinosti bio prisutan u vazduhu što ga je ostavio za sobom. Grenuj je mirišući razgledao pijacu, ako se tako može reći i mirisao je bolje nego što je neko drugi mogao da vidi jer je opažao naknadno i zbog toga na viši način: kao esenciju, kao duh nečeg što je tu postojalo, nešto što nije bilo ometano uobičajenim atributima sadašnjosti – poput buke, bleštavosti, gadljivog dodirivanja ljudskih telesa. Ili je pak išao tamo gde su njegovoj majci odsekli glavu, na trg Grev koji se poput velikog jezika pružao prema reci. Ovde su bili za stubove privezani ili na obalu izvučeni brodovi koji su mirisali na ugalj i žito i seno i vlažnu užad. A sa zapada je kroz ovaj jedini prosek što ga je reka usekla kroz grad dopirala široka struja vetra donoseći mirise iz unutrašnjosti, s livada kod Neuija, šuma između Sen Žermena i Versaja, dalekih gradova poput Ruena ili Kena, a ponekad čak i s mora. More je mirisalo kao naduvano jedro u kome se hvatala voda, so i neko hladno sunce. Mirisalo je jednostavno, to more, ali je istovremeno mirisalo tako veliko i jedinstveno da je Grenuj oklevao da njegov miris deli u riblje, u vodeno, u algasto, u sveže i tako dalje. Više je voleo da miris mora ostavi u jednom komadu, da ga kao celinu čuva u sećanju i da uživa u njemu, tako nepodeljenom. Miris mora mu se toliko dopao da je poželeo da ga jednom dobije čistog i nepomešanog i u tolikim količinama da se u njemu može udaviti. A kasnije, kada je iz pripovedanja drugih čuo koliko je more i da se po njemu može brodom putovati danima,


31

a da se ne ugleda kopno, tada nije ništa više voleo nego da zamišlja kako se nalazi na jednom takvom brodu, da sedi visoko gore u korpi na najvišoj katarki i da proleće kroz beskrajan miris mora, koji zapravo i nije bio nikakav miris, već dah, jedan izdah, kraj svih mirisa, i da se od tog zadovoljstva rastvara u ovom dahu. Ali dotle neće nikada doći jer Grenuj koji je stajao na obali trga Grev i više puta udisao i izdisao dašak morskog vetra što je dopirao do njegovog nosa neće nikada u životu videti more, pravo more, veliki okean koji se nalazio na zapadu, i nikada neće moći da se pomeša s ovim mirisom. Četvrt između Sen Eustaha i Hotel de Vila uskoro je tako dobro upoznao preko njenih mirisa da se tu mogao snaći i po najgušćoj pomrčini. I tako je svoje lovište proširio, najpre na zapad prema Foburu Sen Onore, zatim uz ulicu Sen Antoan sve do Bastilje, i napokon, čak na drugu stranu reke prema četvrti Sorbon i Fobur Sen Žermen gde su živeli bogati ljudi. Kroz gvozdene ograde kapija mirisalo je na kožu od kočija i na puder u perikama paževa, a dalje preko visokih zidina iz vrtova dopirao je miris žutilovki i ruža i sveže sečenih kalina. Upravo ovde je Grenuj po prvi put osetio miris parfema u pravom smislu te reči: jednostavnu vodicu od lavande ili ruže, kojom su prilikom svečanosti posipali fontane vrtova, ali i kompleksnije, skupocenije mirise mošusne teksture pomešane sa uljem od nerolije i tuberoze, jasmina ili cimeta, koji su se uveče poput teške trake vijorili iza ekipaža. Registrovao je ove mirise kao što je registrovao i profane, radoznalo, ali bez naročitog divljenja. Primetio je, istina, da parfem ima nameru da deluje opojno i privlačno i prepoznao je u njemu kvalitet pojedinih esencija od kojih se on sastojao. Ali sve skupa one su mu izgledale ipak više grubo i prosto, i više zbrda-zdola nabacane nego komponovane, i znao je da bi mogao da proizvede sasvim druge prijatne mirise kad bi samo raspolagao istim elementima. Mnoge od ovih osnovnih elemenata poznavao je već sa pijačnih štandova za cveće i začine; drugi su u bili novi i njih je isfiltrirao iz mešavine mirisa i čuvao ih bezimene u sećanju: ambra, cibetka, pačuli, sandalovo drvo, bergamot, vetiver, opoponaks, izmirna, hmeljev cvet, dabrovica...


32

On nije postupao kao probirač. Između onoga što se u zemlji označavalo kao dobar ili loš miris on nije poznavao razlike, još uvek ne. Bio je požudan. Cilj njegovog lova sastojao se u tome da jednostavno poseduje sve što svet ima da ponudi u mirisima, i jedini uslov je bio da su ti mirisi novi. Miris oznojenog konja značio mu je isto koliko i nežni zeleni miris nabubrelih ružinih pupoljaka, prodoran smrad jedne stenice ne manje od mirisa špikovanog telećeg pečenja što se isparavao iz bogatih kuhinja. Sve, sve je ždrao, usisavao u sebe. I u sintetizovanoj mirisnoj kuhinjii njegove fantazije, u kojoj je neprestano sastavljao nove kombinacije mirisa nije još uvek vladao nikakav estetski princip. Bile su to bizarnosti koje je stvarao i odmah potom uništavao poput deteta koje se igra kockicama – inventivno i destruktivno, bez prepoznatljivog stvaralačkog principa.


33

VIII

1. septembra 1753. na godišnjicu kraljevog dolaska na presto grad Pariz je na Pon

Roajalu napravio vatromet. On nije bio tako spektakularan kao vatromet u slavu kraljevog venčanja ili kao onaj legendarni vatromet povodom rođenja prestolonaslednika, ali je to ipak bio veoma upečatljiv vatromet. Na katarke brodova namotali su zlatne sunčeve točkove. Sa mosta su takozvani vatreni bikovi bljuvali vatrenu kišu zvezda u reku. I dok su svuda uz zaglušujuću buku pucale petarde i bombice po trotoaru, rakete su se pele u nebo i na crnom nebeskom svodu crtale bele ljiljane. Gomila od nekoliko hiljada ljudi koja je bila okupljena kako na mostu, tako i po kejovima na obe strane reke pratila je spektakl oduševljenim uzvicima ah i oh i bravo, pa čak i živeo – iako je kralj na presto stupio još pre trideset i osam godina i vrhunac njegove popularnosti je već odavno prošao. Sve je to u stanju da uradi jedan vatromet. Grenuj je stajao nem u senci paviljona Flor, na desnoj obali, prekoputa Pon Roajala. Nije aplaudirao, nije čak ni gledao kad su rakete poletale. Došao je jer je verovao da će namirisati nešto novo, ali se uskoro ispostavilo da vatromet u smislu mirisa nema šta da ponudi. Ono što je tamo u rasipničkoj mnogostrukosti sevalo i rasprskavalo se i pucalo i zviždalo ostavljalo je za sobom krajnje jednoličnu mešavinu mirisa sumpora, ulja i šalitre. Upravo je nameravao da napusti ovu dosadnu predstavu i krene kući pored galerije Luvra, kad mu vetar donese nešto, nešto majušno, što se jedva moglo opaziti, neku česticu, atom mirisa, ne, još manje: više slutnju jednog mirisa nego pravi miris – a istovremeno i sigurnu slutnju da je reč o nečemu što još nikad nije omirisao. Vratio se opet svom mestu pored zida, zatvorio je oči i raširio nozdrve. Miris je bio tako izuzetno nežan i fin da nije mogao da ga zadrži, stalno se opirao opažanju, bivao prikriven barutnim dimom petardi, blokiran isparenjima mase ljudi, razlomljen i rastrgan od hiljade drugih mirisa grada. Ali onda, iznenada, opet se pojavio, samo oblačić, jednu kratku sekundu kao predivna najava... i odmah


34

nestao. Grenuj je bio na mukama. Po prvi put nije samo njegov požudni karakter bio taj koji je dobio uvredu, već je uistinu njegovo srce sada patilo. Činilo mu se da je ovaj miris ključ za poredak svih ostalih mirisa, da se o mirisima ne razume ništa ako se ne razume ovaj jedan, i on, Grenuj, proćerdao je svoj život ako mu ne uspe da ga poseduje. Morao je da ga ima ne zbog pukog posedovanja, već zbog mira svog srca. Gotovo mu je pozlilo od uzbuđenja. Nije čak uspeo ni da sazna iz kog pravca je uopšte dolazio taj miris. Ponekad su intervali pre nego što bi opet do njega dopro oblačić trajali minutima i svaki put bi ga obuzeo užasan strah da ga je zauvek izgubio. Spas je napokon našao u očajničkom uverenju da miris dopire s druge obale reke, negde iz jugoistočnog pravca. Odvojio se od zida paviljona Flor, uronio u gomilu ljudi i krčio sebi put preko mosta. Svakih nekoliko koraka je zastajkivao. Propinjao se na vrhove prstiju da bi nad glavama ljudi njušio vazduh, najpre nije njušio ništa od silnog uzbuđenja, zatim je ipak nešto nanjušio, ušmrknuo je vazduh čak jače nego ranije, znao je da je na pravom putu, opet je zaronio, probijao se dalje kroz gomilu posmatrača i ljudi koji su pravili vatromet, koji su svaki čas svoje baklje prinosili fitiljima raketa, gubio je u oštrom dimu baruta svoj miris, hvatala ga je panika, gurao se i laktao i krčio sebi put, nakon beskrajno dugih minuta stigao je na drugu obalu do hotela Maji, na kej Malakes, gde ulazi Ulica Sen... Tu je zastao, sabrao se i mirisao. Imao ga je. Čvrsto ga je držao. Poput trake stizao je miris niz Ulicu Sen, nezamenjivo jasan, pa ipak i dalje veoma nežan i veoma fin. Grenuj oseti kako mu srce lupa i znao je da ono ne lupa zbog napora trčanja, već zbog njegove uzbuđene bespomoćnosti pred prisutnošću ovog mirisa. Pokušao je da se seti nečeg što bi se s njim moglo uporediti i morao je da odbaci sva poređenja. Ovaj miris je imao svežinu; ali ne svežinu divljeg liuna ili pomorandže, ne svežinu izmirne ili lista cimeta ili mente ili breze ili kamfora ili borovih iglica, niti majske kiše ili ledenog vetra ili izvorske vode... ali ipak je posedovao toplotu; ali ne kao bergaomt, čempres ili mošus, ne kao jasmin ili narcis, ne kao ružino drvo i ne kao perunika... Ovaj miris bio je mešavina od oba, od nepostojanog i teškog, ali ne mešavina, već jedinstvo, i uz to malo i slabo, a ipak solidno i izdržljivo – kao komad tanke


35

sjajne svile... opet, ne kao svila, već popud meda slatko meko u kome se topi keks – nešto što i pored najbolje volje nije išlo zajedno: mleko i svila! Neshvatljiv je bio ovaj miris, neopisiv, nije se nigde mogao svrstati, nije zapravo uopšte smeo ni da postoji. Pa ipak bio je tu veličanstven, kao da se sam po sebi podrazumeva. Grenuj ga je sledio dok mu je srce prestrašeno lupalo, jer je slutio da on ne sledi taj miris, već da ga je miris zarobio i sada ga neodoljivo privlači sebi. Krenuo je uz ulicu Sen. Nikoga nije bilo na ulici. Kuće su bile prazne i tihe. Ljudi su bili dole na reci i posmatrali vatromet. Nije smetao nikakav grozničav miris ljudi, nikakav oštar smrad od baruta. Ulica je mirisala po uobičajenim mirisima vode, izmeta, pacova i otpadaka povrća. Iznad toga je, međutim, nežno i jasno lebdela traka koja je vodila Grenuja. Nakon nekoliko koraka noćnu svetlost neba progutale su visoke zgrade i Grenuj nastavi put kroz mrak. Nije ni morao ništa da vidi. Miris ga je sigurno vodio. Posle deset metara skrenuo je desno u Ulicu Mare, jedan možda još mračniji, tek za dužinu raširenih ruku uzak sokak. Čudno je što miris nije postao mnogo jači. Postao je samo čistiji i tako, putem svoje sve veće čistoće poprimao je sve silovitiju privlačnost. Grenuj je hodao bez vlastite volje. Na jednom mestu miris ga snažno povuče u desno, naizgled usred zida jedne kuće. Otvori se nizak hodnik koji je vodio u zadnje dvorište. Poput mesečara Grenuj prođe kroz ovaj hodnik, pređe preko zadnjeg dvorišta, zavi za ugao, dospe u jedno drugo, manje dvorište i ovde se napokon ukaza svetlost. Trg se mogao preći u samo nekoliko koraka. Iz zida je virio jedan kosi drveni krov. Nad stolom ispod krova gorela je sveća. Za tim stolom sedela je devojka i čistila dženerike. Uzimala je plodove iz korpe sa svoje leve strane, skidala peteljke i koštice nožem i bacala ih u kantu. Mogla je imati trinaest, četrnaest godina. Grenuj se zaustavi. Odmah je znao šta je bio izvor mirisa koji je osetio preko pola milje dalje, na drugoj obali reke: ne ovo prljavo zadnje dvorište, niti dženerike. Izvor je bila devojka. Na trenutak bio je tako zbunjen da je zaista pomislio da u životu nije video ništa tako lepo kao što je ta devojka. Pri tom je samo video njenu siluetu od pozadi u svetlosti sveće. Mislio je, naravno, da još nije nikada nije tako nešto lepo namirisao. Pošto je ipak poznavao ljudske mirise, na hiljade njih - mirise muškaraca, žena, dece, nije mogao da shvati da iz


36

čoveka može da zrači tako osoben miris. Ljudi su uglavnom mirisali neodređeno ili bedno. Deca su mirisala bledo, muškarci na urin, na oštar znoj i sir, žene na užeglu mast i ukvarenu ribu. Krajnje nezanimljivo, odbojno su mirisali ljudi... I tako se desilo da Grenuj po prvi put u životu nije poverovao svom nosu i morao je da se pripomogne očima da bi poverovao u ono što je namirisao. Ova zabuna čula nije doduše dugo trajala. Bio mu je uistinu potreban samo trenutak da se optički uveri i onda se utoliko bezobzirnije prepusti opažajima svog čula njuha. Sada je

mirisao da je ona čovek, irisao je znoj njenog pazuha, masnoću njene kose,

riblji miris njenog pola, i mirisao je s najvećim zadovoljstvom. Njen znoj mirisao je sveže

poput morskog vetra, masnoća njene kose slatko kao orahovo ulje, njen pol kao buket vodenih ljiljana, koža kao kajsijin cvet... i povezivanje svih ovih komponenti davalo je jedan parfem tako bogat, tako ujednačen, tako čaroban da je sve što je Grenuj do sada od parfema mirisao, sve što je sam u sebi stvorio praveći zgrade od mirisa, odjedanput je postajala čista besmislica. Stotine hiljada mirisa nisu više vredeli od ovog jednog mirisa. Ovaj jedan bio je viši princip po čijem uzoru su drugi morali da se ravnaju. On je bio čista lepota. Grenuju je bilo jasno da bez posedovanja ovog mirisa njegov život nema nikakvog smisla. Morao ga je upoznati do najmanje pojedinosti, do poslednjeg najnežnijeg račvanja; obična kompleksna uspomena na njega nije bila dovoljna. Hteo je da kao sa žigom za kovanje novca utisne ovaj uzvišeni parfem u haos svoje crne duše, da ga ispita u tančine, i da ubuduće samo prema unutrašnjim strukturama ove čarobne forule razmišlja, živi, miriše. Polako je krenuo ka devojci, sve bliže, stupio je ispod nadstrešnice i zastao korak iza nje. Ona ga nije čula. Bila je crvenokosa i nosila je sivu haljinu bez rukava. Njene ruke su bile veoma bele, a šake žute od soka rasečenih dženerika. Grenuj je stajao nadvijen nad njom i udisao sada njen potpuno neokrnjen miris onako kako se širio iz njenog vrata, njene kose, iz izreza njene haljine i puštao je da u njega struji kao blagi lahor. Još nikad mu nije bilo tako prijatno. Devojka, međutim, oseti hladnoću. Nije videla Grenuja. Ali je osetila strah, neku čudnu jezu kakva se dobija kada nekog spopadne iznenada davno zaboravljen strah. Učinilo joj se kao da iza njenih leđa duva hladna


37

promaja, kao da je neko otvorio vrata koja vode u ogroman hladan podrum. I ona odloži svoj kuhinjski nož, priljubi ruke uz grudi i okrenu se. Tako se ukočila od straha kad ga je ugledala da je on imao mnogo vremena da joj ruke stavi oko grla, nije pokušavala ni da krikne, nije se pomakla, nije učinila ni jedan odbrambeni pokret. On je nije ni pogledao. Njeno lepo lice prekriveno sunčanim pegama, rumene usne, krupne sjajne zelene oči nije video, jer je čvrsto držao oči zatvorene dok je davio, i jedina briga mu je bila da ne izgubi ni delić njenog mirisa. Kad je bila mrtva, položio ju je na pod usred koštica od dženerika, rascepao joj haljinu a reka mirisa postala je poplava, preplavljujući ga svojim bogatstvom. Zario je svoje lice u njenu kožu i raširenim nozdrvama išao od njenog stomaka, grudi, do vrata, u lice i kroz kosu i nazad ka stomaku, niže od njenog pola, njenih butina, njenih belih nogu. Omirisao je od glave do pete, prikupio je poslednje ostatke njenog mirisa pod bradom, u pupku i u pregibu njene ruke. Kada je usisavao sve njene mirise ostao je čučeći još neko vreme pored nje, da bi se sabrao jer je bio prepun nje. Nije hteo da izgubi ništa od njenog mirisa. Prvo je morao da čvrsto zatvori unutrašnje pregrade. Tada je ustao i ugasio sveću. U ovo vreme ljudi su već počeli da se vraćaju kućama pevajući i uzvikujući „Živeo!“ uz Ulicu Sen. Grenuj nanjuši sebi put kroz mrak izašavši na ulicu prekoputa Ulice Petit Ogisten koja je vodila paralelno sa Ulicom Sen prema reci. Malo kasnije otkriše udavljenu devojku. Podiže se graja. Upališe se buktinje. Dođe straža. Grenuj je odavno bio na drugoj obali. Ove noći njegovo skrovište izgledalo mu je kao plata, a njegova slamarica kao baldahin. Šta je sreća, to do sada u životu još nikad nije doživeo. Poznavao je, istina, veoma retka stanja tupog zadovoljstva. Sada je, međutim, drhtao od sreće i od tolikog blaženstva nije mogao da zaspi. Činilo mu se kao da je po drugi put rođen, ne, ne po drugi, po prvi put, jer do sada je postojao samo animalno u krajnje nebuloznom poznavanju samog sebe. Sa današnjim danom mu je, međutim, izgledalo da konačno zna ko je on: naime, ništa drugo do genije; i da njegov život ima smisao, i svrhu, i cilj, i višu predodređenost: i to ne manju nego da napravi revoluciju u svetu mirisa; i da samo on na svetu poseduje sva sredstva za


38

tako nešto: naime, osoben nos, fenomenalno pamćenje, i kao najvažnije od svega, miris ove devojke iz Ulice Mare u kojem je na način čarobne formule bilo sadržano sve što je sačinjavalo jedan veliki miris – parfem: nežnost, snaga, trajnost, raznolikost i užasavajuća, neodoljiva lepota. Našao je kompas za svoj budući život. I kao sva genijalna čudovišta kojima neki spoljašnji događaj otvara prav put u spiralni haos njihovih duša, Grenuj nije više odstupao od onoga što je verovao da je prepoznao kao pravac svoje sudbine. Sada je shvatio zbog čega se tako žilavo i zagriženo držao života: morao je da postane stvoritelj mirisa. I to ne bilo kakav, već najveći tvorac parfema svih vremena. Još iste noći ispitao je, najpre budan, a zatim u snu, ogromne razvaline svog sećanja. Ispitao je milione i milione mirisnih kockica i doveo ih u sistematski red: dobro sa dobrim, loše sa lošim, fino sa finim, grubo sa grubim, smrad sa smradom, ambrozijsko sa ambrozijskim. Tokom sledeće nedelje ovaj poredak je postao još finiji – katalog mirisa sve bogatiji i različitiji, sa sve jasnijom hijerarhijom. I uskoro je mogao da počne da planski podiže prve zgrade od mirisa: kuće, zidove, stepenice, kule, podrume, sobe, tajne odaje... jedna svakog dana šira, svakog dana lepša i savršenija unutrašnja tvrđava predivnih mirisnih kompozicija. To što je na početku ove divote stajalo ubistvo bilo mu je, ako je uopšte bio svestan toga, sasvim svejedno. Slike devojke iz Ulice Mare, njenog lica, njenog tela nije više mogao da se seti. Uostalom, on je sačuvao ono što je na njoj bilo najbolje i prisvojio ga: princip njenog mirisa.


39

IX

U to vreme u Parizu je bilo više od dvanaest proizvođača parfema. Šestoro ih je živelo

na desnoj obali, šestoro na levoj obali, a jedan tačno između, naime, na mostu Pond Šanž, koji je povezivao desnu obalu sa Il de la Site. Ovaj most bio je na obe strane okružen tako zbijenim četvorospratnicama da se prilikom njegovog prelaska reka nigde nije videla, već se prolazniku činilo da se nalazi na sasvim normalnoj, čvrsto utemeljenoj i povrh svega još krajnje elegantnoj ulici. I zaista je most Pond Šanž važio za jednu od najfinijih poslovnih adresa u gradu. Ovde su se nalazile najrenomiranije radnje, ovde su sedeli zlatari, majstori za abonos, najbolji vlasuljari i tašneri, proizvođači najboljeg rublja i čarapa, poslastičari, trgovci jahačkim čizmama, vezioci epoleta, livci zlatnih dugmadi i bankari. Ovde se nalazila i radionica i kuća proizvođača parfema i rukavica Đuzepea Baldinija. Iznad njegovog izloga bio je raširen jedan sjajan zeleno lakiran baldahin, pored njega je visio Baldinijev grb, sav u zlatu, jedna zlatna bočica iz koje je rastao buket zlatnih cvetova, a ispred vrata se prostirao crveni tepih koji je takođe nosio Baldinijev grb, izvezen zlatom. Kad bi se otvorila vrata začula bi se persijska zvona i dve srebrne čaplje bi počele da iz svojih kljunova izbacuju mirisnu vodicu od ljubičice u jednu pozlaćenu posudu koja je imala oblik boce sa Baldinijevog grba. Iza pulta od svetle bukovine stajao je, međutim, sam Baldini – star i ukočen poput stuba sa napuderisanom srebrnastom perikom i obučen u plavi kaput ukrašen zlatom. Oblak mirisne Frangipanijeve vodice kojom je svako jutro mirisao okruživao ga je gotovo vidljivo i udaljavao njegovu ličnost u magličastu daljinu. U svojoj nepokretnosti izgledao je kao vlastiti inventar. Samo kad bi se začulo zvonce i kad bi čaplje počele da izlivaju vodicu – to se nije dešavalo baš često – u njega bi iznenada ušao život, njegov lik bi utonuo u sebe, postao bi malen i živahan, i uz mnogo naklona izašao bi iza pulta tako brzo da je oblak mirišljave vodice jedva mogao da ga prati dok je već molio mušteriju da zauzme mesto kako bi u pokazao najprobranije mirise i kozmetiku.


40

Baldini ih je imao na hiljade. Njegova ponuda je išla od čistih esencija, cvetnih ulja, tinktura, sekreta, balzama, smola i drugih droga u suvoj, tečnoj ili voštanoj formi, preko različitih pomada, pasta, pudera, sapuna, krema, sašeta, bandolina briljantina, voska za brkove, kapi za bradavice i flasterčića za lepotu, sve do voda za kupanje, losiona, mirišljavih soli, kiselina za toalet i bezbroja pravih parfema. Baldini se, međutim, nije zadovoljavao ovim proizvodima klasičnog negovanja lepote. Njegova ambicija se sastojala u tome da u svojoj radnji ima sve što je bilo kako mirisalo, ili je na bilo koji način služilo mirisu. Tako su se ovde, pored mirisnih štapića, mirisnih sveća i mirisnih traka stekli i svi mogući začini – od anisovog semena do kore cimeta, sirupi, likeri, voćni sokovi, vina s Kipra, Malage i Korinta, med raznih vrsta, kafe, čajevi, sušeni i kandirani plodovi, smokve, bombone, čokolade, kesteni, pa čak i filovani kapri, krastavci i luk i marinirana tuna. A onda i mirišljavi vosak za pečaćenje, parfimisani papir za pisma, ljubavno mastilo koje miriše na ružino ulje, fascikle od španske kože, držači za pera od bele sandalovine, kutije i škrinje od kedrovine, potpuri i posude za cveće, kadionice od mesinga, bočice i lončići od kristala sa obrađenim zapušačima od ćilibara, mirišljave rukavice, maramice, muskatovim cvetom ispunjeni jastučići za igle i tapete natopljene mošusom koje sobu mogu da ispunjavaju mirisom duže od sto godina. Naravno da sva ova roba nije mogla da bude smeštena u pompeznoj radnji koja je gledala na ulicu (ili na most), tako da su u nedostatku podruma kao magacin morali da služe ne samo ostava kuće, već ceo prvi i drugi sprat, kao i gotovo sve prostorije koje su gledale ka reci u prizemlju. Posledica toga je bila da je u Baldinijevoj kući vladao neopisiv haos mirisa. Koliko god da je bio probran kvalitet pojedinih proizvoda – jer Baldini je kupovao samo najbolji kvalitet – toliko je nepodnošljivo bilo njegovo mirisno zajedništvo, nalik na orkestar od hiljadu ljudi u kome svaki muzičar svira drugu melodiju, i to fortisimo. Sam Baldini i njegovi pomoćnici bili su otupeli na ovaj haos – poput starih dirigenata koji su svi nagluvi; pa čak i njegovoj ženi, što je stanovala na trećem spratu i ogorčeno ga branila od daljeg prodiranja skladišnih prostorija, jedva da su više smetali ovi silni mirisi. Drugačije je stajala stvar sa mušterijom koja bi po prvi put ušla u Baldinijevu radnju. Njega bi preovlađujuća smesa mirisa udarila u lice poput pesnice, i već prema njegovoj konstituciji učinila ga egzaltiranim i smetenim,


41

u svakom slučaju bi toliko zbunila njegova čula da često nije znao zbog čega je došao u radnju. Kuriri su zaboravljali svoje porudžbine. Odsečni muškarci postajali su smeteni, a poneka dama dobila bi poluhisteričan, poluklaustrofobičan napad, pala bi u nesvest i povratila bi se tek uz pomoć najjače mirišljave soli od karanfilovog ulja, amonijaka i kamfora. S obzirom na takve okolnosti nije zapravo ni bilo čudno što su se persijski zvončići na vratima radnje Đuzepea Baldinija sve ređe oglašavali, i što su srebrne čaplje sve ređe izlivale svoju vodicu.


42

X

„Šenije!“ povika Baldini iza pulta gde je već satima stajao ukočen kao stub i zurio u

vrata, „navucite vašu periku!“ I između bačvi s maslinovim uljem i visećih šunki iz Bajone pojavio bi se Šenije, Baldinijev pomoćnik, malo mlađi od ovog, ali i on već starac, i prešao bi u finiji deo radnje. Iz džepa od kaputa izvukao je periku i navukao je na glavu. „Izlazite, gospodine Baldini?“ „Ne“, reče Baldini, „povučiću se na nekoliko sati u moju radnu sobu i ne želim da me iko ometa.“ „Ah, razumem! Radite na novom parfemu.“ BALDINI: Tako je.Grofu Verhamonu je potreban miris za jednu špansku kožu. Traži nešto sasvim novo. Traži nešto kao... kao... mislim da se zvalo „Amor i Psiha“, to što je tražio, i potiče navodno od onog... onog fušera iz Ulice Sen Andre dez Art, onog... onog... ŠENIJE: Pelisijea. BALDINI: Da. Pelisije. Tačno. Tako se zove fušer. „Amor i Psiha“ od Pelisijea – Poznajete li ga? ŠENIJE: Da, da. Kako da ne. Može se osetiti sada svuda. Miriše na svakom ćošku. Ali, ako mene pitate – ništa naročito! Ne može se ni na koji način meriti s onim što ćete Vi komponovati, gospodine Baldini. BALDINI: Naravno da ne može. ŠENIJE: Miriše krajnje neobično taj „Amor i Psiha“. BALDINI: Vulgarno? ŠENIJE: Sasvim vulgarno, kao i sve od Pelisijea. Mislim da u njemu ima liunovog ulja. BALDINI: Zaista? I čega još? ŠENIJE: Možda esencije od pomorandžinog cveta. I možda tinkture od ruzmarina. Ali nisam siguran.


43

BALDINI: To mi je sasvim svejedno. ŠENIJE: Naravno. BALDINI: Uopšte me se ne tiče šta je ovaj fušer Pelisje smućkao u svoj parfem. Neću dozvoliti da me tako nešto inspiriše! ŠENIJE: U pravu ste, mesje. BALDINI: Kao što znate, ja se nikad ne inspirišem. Ja moje parfeme izrađujem. ŠENIJE: Znam, mesje. BALDINI: Iz samog sebe ih porađam! ŠENIJE: Znam. BALDINI: I planiram da za grofa Verhamona kreiram nešto što će zaista naići na burno odobravanje. ŠENIJE: Ubeđen sam u to, gospodine Baldini. BALDINI: Vi preuzmite radnju. Potreban mi je mir. Ne dajte da me iko ometa, Šenije... I rekavši to, odšunja se, ne više ukipljen, već kao što ide uz njegove godine, povijen, gotovo kao premlaćen, i polako se popne stepenicama do prvog sprata gde se nalazila njegova radna soba. Šenije zauze mesto iza pulta i namesti se kao i majstor pre njega, zagledavši se ukočeno u vrata. Znao je šta će se dogoditi tokom sledećih časova: u radnji baš ništa, a gore, u Baldinijevoj radnoj sobi uobičajena katastrofa. Baldini će skinuti svoj plavi, mirisnom Frangipanijevom vodicom natopljeni kaput, sešće za pisaći sto i čekati inspiraciju. Ovo nadahnuće neće doći. Onda će pohitati ka ormaru sa stotinama bočica sa uzorcima i nasumice nešto promućkati. Ova mešavina neće uspeti. On će opsovati, otvoriti prozor i baciti je dole u reku. Onda će probati nešto drugo, ni to neće uspeti, onda će vikati i lupati i u sobi već ispunjenoj omamljujućim mirisima dobiti grčeve od urlanja. Oko sedam sati uveče sićiće sav jadan, drhtaće i plakaće i reći će: „Šenije, nemam više nos, ne mogu da stvorim parfem, neću moći da isporučim špansku kožu za grofa, izgubljen sam, mrtav sam iznutra, hoću da umrem, molim Vas, Šenije, pomozite mi da umrem!“


44

A Šenije će predložiti da pošalju nekog do Pelisijea da kupi flašu „Amora i Psihe“, a Baldini će pristati jedino pod uslovom da niko ne sazna za njihovu sramotu, Šenije će se zakleti, i preko noći će u potaji da kožu za grofa Verhamona natope tuđim parfemom. Biće tako i nikako drugačije, i Šenije je samo želeo da se ova predstava što pre završi. Baldini nije više bio onaj veliki majstor za parfeme. Da, ranije, u svojoj mladosti, pre trideset, četrdeset godina, tada je otkrio „Ružu juga“ i „Baldinijev galantni buket“ – dva zaista velika mirisa kojima je imao da zahvali za svoje bogatstvo. Ali sada je bio star i istrošen, i nije više poznavao mode vremena i novi ukus ljudi, i ako bi uopšte ikada smućkao neki vlastiti miris bilo je to nešto potpuno demodirano, nešto što se nije moglo prodati, što bi godinu dana kasnije desetostruko razblažili i krčmili kao dodatak za vodu za vodoskok. Šteta za njega, mislio je Šenije ispitujući u ogledalu kako u stoji perika. Šteta za starog Baldinija; šteta za njegovu lepu radnju, jer on će je upropastiti; i šteta za mene, jer dok je on upropasti biću isuviše star da je preuzmem...


45

XI

Đuzepe Baldini jeste, doduše, skinuo svoj mirišljavi kaput, ali samo iz stare navike.

Aroma mirišljave Frangipanijeve vodice nije mu već odavno smetala prilikom mirisanja, budući da je već decenijama nosio na sebi i uopšte je više nije opažao. Zaključao je vrata svoje radne sobe da bi imao mir, ali nije seo za pisaći sto da razmišlja i da čeka nadahnuće, jer je znao mnogo bolje od Šenijea da neće biti nikakvog nadahnuća; on ga nikada nije ni imao. „Ružu juga“ nasledio je od svog oca, a recept za „Baldinijev galantni buket“ kupio je od jednog putujućeg trgovca začinima iz Đenove. Ostali njegovi parfemi bili su davno poznate mešavine. On nikada ništa nije otkrio. On nije bio pronalazač. Bio je brižljiv proizvođač oprobanih mirisa – bio je kao kuvar koji, zahvaljujući rutini i dobrim receptima ima veliku kuhinju, ali ipak nije izmislio vlastito jelo. Sve ono opsenarstvo sa laboratorijom i eksperimentisanjem i inspiracijom i tajanstvenošću izvodio je samo zato što je to spadalo u stalnu profesionalnu sliku jednog

Maitre Parfumeur et Gantier

(Majstora parfema i

rukavica). Izumitelj parfema, to je bio polualhemičar koji je stvarao čuda, tako su to ljudi zamišljali – i neka su! Da je njegova veština samo zanat kao i svaki drugi, to je znao samo on sam, i time se ponosio. On uopšte nije želeo da bude pronalazač. Pronalazaštvo mu je uvek bilo veoma sumnjivo, jer je uvek značilo kršenje pravila. On uopšte nije ni mislio na to da za grofa Verhamona pronađe novi parfem. On te večeri nije inače ni mislio da ga Šenije ubedi da „Amor i Psihu“ nabavi od Pelisijea. To je već uradio. Stajao je tu na stolu ispred prozora u maloj staklenoj bočici sa izbrušenim zapušačem. Kupio ga je još pre nekoliko dana. Naravno, ne lično. Nije valjda mogao da ode sam kod Pelisijea i da kupi parfem! To je uradio jedan posrednik, a i on je kupio preko posrednika... Oprez je bio neophodan. Jer Baldini nije hteo da parfem jednostavno koristi da bi namirisao špansku kožu, ova mala količina za to ne bi bila dovoljna. Imao je nešto gore u glavi: hteo je da ga kopira. To inače nije bilo zabranjeno. Bilo je samo izuzetno ružno. U potaji kopirati parfem


46

konkurenta i prodavati ga pod vlastitim imenom, nije ni najmanje bilo fino. Ali još manje bi bilo fino da se to otkrije, zato Šenije nije ništa smeo da zna o tome jer je Šenije bio brbljiv. Ah, kako je to strašno kad pošten čovek mora da ide tako krivim putem! Strašno da ono najdragocenije što čovek ima, vlastitu čast, tako bedno uprlja! Ali, šta da se radi? Grof Verhamon je ipak bio mušterija koju nikako nije smeo da izgubi. Ionako, gotovo nije više imao mušterija. Opet je morao da ih juri kao početkom dvadesertih godina, kada se nalazio na početku karijere i kada je sa policom pričvršćenom za stomak išao ulicama. Samo bog zna da je on, Đuzepe Baldini, vlasnik najveće radnje mirisa u Parizu, na najboljem poslovnom mestu, finansijski još jedino dobro prolazio ako je s koferčetom u ruci išao u kućne posete. I to mu se više uopšte nije dopadalo, jer je već imao preko šezdeset godina i mrzeo je da čeka u hladnim predsobljima i da starim markizama pokazuje vodicu od hiljadu cvetova ili esenciju četiri razbojnika, ili da ih namami da kupe melem protiv migrene. Osim toga, u ovim je predsobljima vladala doista jeziva konkurencija. Bio je tu onaj skorojević Brue iz Ulice Dofin koji je za sebe tvrdio da ima najveći program pomada u Evropi; ili Kalto iz Ulice Mokonsej koji je dogurao do dvorskog liferanta baronice Artoa; ili onaj sasvim neuračunjivi Antoan Pelisije iz Ulice Sen Andre dez Art koji je u svakoj sezoni lansirao nov miris za kojim je ceo svet ludovao. Jedan Pelisijeov parfem mogao je tako da unese nered na celo tržište. Ako je jedne godine u modi bila Mađarska vodica i ako se Baldini snabdeo potrebnim količinama lavande, bergamota i ruzmarina da bi pokrio potražnju – Pelisije se pojavio sa „Air

de Musc“, jednim

ultra teškim mošusnim mirisom. Svaki čovek je odjednom morao da miriše kao životinja, a Baldini je morao da svoj ruzmarin preradi u vodu za kosu, a lavandu ušije u mirisne jastučiće. Ako je onda za sledeću godinu nabavio određene količine mošusa, cibetke, kastoreuma, Pelisijeu bi palo na pamet da kreira parfem po imenu „Šumski cvet“ što bi odmah postiglo veliki uspeh. Iako je Baldini, napokon, posle dugih noćnih ogleda ili pomoću podmićivanja koje ga je mnogo koštalo, otkrio od čega se sastoji „Šumski cvet“ – Pelisije je već nastupio sa „Turskim noćima“ ili sa „Lisabonskim mirisom“ ili „Dvorskim buketom“ ili ko zna čime još. Ovaj čovek je, u svakom slučaju, svojom neukrotivom kreativnošću predstavljao opasnost


47

za ceo zanat. Želeli su da se vrati rigidnost starog esnafskog prava. Želeli su da se preduzmu drakonske mere protiv ovog usamljenog igrača – protiv ovog tipa koji je pravio inflaciju mirisa. Trebalo mu je oduzeti patente i naložiti strogu zabranu daljeg rada... i pre svega bi taj momak morao prvo da ode na zanat! Jer on nije bio nikakav obučeni majstor za parfeme i rukavice, taj Pelisije. Njegov otac je bio običan proizvođač sirćeta, a proizvođač sirćeta bio je i on Pelisije, i ništa drugo. I samo zato što je kao proizvođač sirćeta imao prava da se bavi alkoholom, uspeo je da prodre u zabran izrade pravih parfema, i da tu besni poput tvora. – Zašto je u svakoj sezoni bio potreban nov miris? Zar je to bilo neophodno? Publika je i dalje bila veoma zadovoljna vodicom od ljubičice i jednostavnim cvetnim buketima koji bi se možda svakih deset godina malo promenili. Hiljadama godina ljudi su najradije koristili tamjan i izmirnu, nekoliko balzama, ulja i suvih korenova. A i kada su naučili da destilišu pomoću retorti i alambika, da uz pomoć vodene pare travama, cveću i drvetu otimaju mirisni princip u obliku eteričnog ulja, da ga hrastovim presama istiskuju iz semena i koštica i kore plodova i sa brižljivo filtriranim mastima mame iz cveća, broj mirisa je još uvek ostao skroman. Persona poput Pelisijea tada uopšte ne bi bila moguća, jer je tada samo za proizvodnju jedne jednostavne pomade trebalo imati sposobnosti o kojima ovaj sirćetar nije mogao ni da sanja. Ne samo što je bilo potrebno destilovati, već je čovek morao da bude i majstor za meleme i apotekar, alheičar i zanatlija, trgovac, humanista i baštovan istovremeno. Morao je da razlikuje loj sa bubrega ovna od junećeg loja i Viktorijinu ljubičicu od iste takve iz Parme. Morao je da zna latinski jezik. Morao je da zna kada se bere suncokret i kada cveta pelagonija, i kada cvet jasmina sa izlazećim suncem gubi svoj miris. O ovim stvarima ovaj Pelisije nije svakako imao pojma. On verovatno još nikad nije ni izašao iz Pariza, u životu nije video rascvetan jasmin, a da ne govorimo o tome da je mogao da ima i predstavu o strašnom i tegobnom poslu koji je bio potreban da se iz stotine hiljada jasminovih cvetova dobije grumenčić taloga ili par kapi esencije. Verovatno je on poznavao samo ovo, poznavao je samo jasmin kao koncentrovanu tamnu, mrku tečnost koja je stajala u jednoj maloj bočici pored mnogih drugih bočica iz kojih je mešao svoje pomodne parfeme. Ne, figura kao što je ovaj drznik Pelisije ne bi u dobrim starim zanatskim vremenima mogla ni da pomoli nos.


48

Za tako nešto nedostajalo mu je sve: karakter, obrazovanje, samodovoljnost i smisao za esnafsku subordinaciju. Svoje parfimističke uspehe imao je da zahvali jedino otkriću koje je pre dve stotine godina napravio genijalni Mauricijus Frangipani – inače Italijan! – i koje se sastojalo u tome da su mirisne materije rastvorljive u alkoholu. Kada je Frangipani svoje mirisne praškove pomešao sa alkoholom i time njihov miris preneo na tečnost, on je oslobodio miris od materije, uneo je miris u duh – otkrio je miris kao čist miris, ukratko: stvorio je parfem. Kakvo delo! Kakvo epohalno otkriće! Ono se moglo meriti samo sa najvećim dostignućima ljudskog roda, kao što je pronalazak pisma kod Asiraca, euklidska geometrija, Platonove ideje i pretvaranje grožđa u vino kod starih grka. Jedno doista prometejsko delo! Pa ipak, kao što sva velika dela duha

ne bacaju samo svetlost već, i senku, i

čovečanstvu pored dobra priređuju i nevolju i bedu, tako da je nažalost i divno Frangipanijevo otkriće imalo i loše posledice: jer sad kada su ljudi naučili da oduzimaju duh cvetova i trava, drveća, smola i životinjskih sekreta u tinkturama i njima pune bočice, umetnost stvaranja parfema polako je iskliznula iz ruku nekolicine univerzalnih zanatlija i prešla u nadleštvo probisvetima kojima je bilo dovoljno da imaju samo fin njuh kao što je na primer ovaj tvor Pelisije. Ne razmišljajući uopšte o tome kako je nastao čudesni sadržaj njegovih bočica on je jednostavno mogao da prati svoja olfaktivna raspoloženja i da meša ono što mu padne na pamet ili ono što publika u tom času želi. Sigurno je ovo kopile Pelisije sa svojih trideset i pet godina već posedovao veći imetak nego što ga je on, Baldini, tegobnim radom u trećoj generaciji konačno stekao. I Pelisije se iz dana u dan bogatio dok je on, Baldini, iz dana u dan bivao siromašniji. Tako nešto ranije uopšte nije bilo moguće! Da ugledan zanatlija i priznat

Commercant mora da se bori za puku

egzistenciju, pa toga ima tek od pre nekoliko decenija! I to od kada je svuda i u svim oblastima izbila ova grozničava potraga za novinama, ovaj neukrotivi nagon za delovanjem, ovo neprestano eksperimentisanje, ova neukrotivost u trgovini, u saobraćaju i u naukama! Ili ovo brzinsko ludovanje! Čemu su bile potrebne sve te nove ulice koje se svuda prave, i novi mostovi? Čemu to? Je li to bila prednost što se do Liona moglo putovati za sedam dana? Kome je to bilo od koristi? Ili da se ide preko Atlantika, da se za mesec dana hitro stigne


49

do Amerike – kao da se hiljadama godina nije odlično moglo živeti i bez tog kontinenta. Šta je to civilizovan čovek izgubio u džungli Indijanaca ili među crncima? Čak su i u Laponiju išli, to je bilo na severu, u večitom ledu, gde su živeli divljaci koji su jeli sirovu ribu. A hteli su da otkriju još jedan kontinent koji se navodno nalazio u Južnom moru, gde god da je to bilo. I čemu to ludilo? Zato što su to i drugi radili – Španci, prokleti Englezi, bezobzirni Holanđani s kojima su se onda morale voditi borbe koje su ionako preskupo koštale. 3000.000 livri košta tako jedan ratni brod, a potone za pet minuta od pogotka jednog jedinog topa, i nikad više ga ne vidiš, a plaćen je od naših poreza. Gospodin finansijski ministar traži kao najnovije deseti deo svih prihoda i to će nas uništiti, makar i ne platili taj deo, jer već samo stanje duhova je užasno. Ljudska nesreća dolazi odatle što čovek neće da mirno sedi u svojoj sobi, tamo gde pripada – veli Paskal. Ali Paskal je bio veliki čovek, Frangipani duha, zapravo pravi zanatlija, a takav se danas više ne traži. Danas čitaju podbunjivačke knjige hugenota ili Engleza. Ili pišu traktate ili takozvane velike naučne radove u kojima dovode sve i svakog u sumnju. Ništa više nije kako treba, sve bi sada trebalo da je drugačije. U čaši vode, u najnovije vreme plivaju neke životinjice koje se ranije nisu mogle videti; sifilis je, kažu, sasvim normalna bolest, a ne više božja kazna; Bog navodno nije stvorio svet za sedam dana već za nekoliko miliona godina, ukoliko je to uopšte bio on; divljaci su ljudi kao i mi; našu decu pogrešno vaspitavao; a Zemlja nije više okugla kao do sada već je gore i dole ravna poput lubenice – kao da je to najbitnije! U svakoj oblasti se ispituje i buši, istražuje i njuška, i eksperimentiše. Nije više dovoljno da čovek kaže šta je i kako je – sada se sve to još mora i dokazati, najbolje uz pomoć svedoka i brojeva i nekih smešnih ogleda. Ovi Didroi i Alamberi, i Volteri i Rusoi i kako se sve još ne zovu sva ta piskarala – ima među njima čak i duhovnika, i gospode iz plemstva! Oni su zaista uspeli da svoj perfidni nemir, puku želju za nezadovoljstvom i nesposobnošću da ikako budu zadovoljni, ukratko: sav taj neograničeni haos koji vlada u njihovim glavama prošire na celokupno društvo! Kuda god da čovek pogleda vlada užurbanost. Ljudi čitaju knjige, čak i žene. Sveštenici sede po kafanama. A kad se policija jednom umešala i jednog od ovih glavnih nitkova strpala


50

u zatvor, onda su se uzbunili izdavači i ulagali peticije, i najviša gospoda i dame iskoristile su svoj uticaj dok ga posle nekoliko nedelja nisu opet oslobodili i pustili ga da ode u inostranstvo, gde je onda bezobzirno nastavio da piše svoje pamflete. U salonima se još samo uzbuđeno razgovaralo o putanjama kometa i ekspedicijama, o snazi poluge i Njutnu, o izgradnji kanala, krvotoku i prečniku Zemljine lopte. Čak je i kralj dozvolio da mu prikažu neku pomodnu glupost, neku vrstu veštačkog nevremena po imenu elektricitet: pred očima celog dvora neki čovek je trljao bocu i onda je sevnula varnica, i Njegovo veličanstvo je, kako pričaju, bio duboko impresioniran. Nezamislivo. Njegov pradeda, istinski veliki Luj, pod čijom blagoslovenom vladavinom je Baldini dugo godina imao sreće da živi, ne bi nikad otrpeo da pred njim izvode tako smešnu demonstraciju! Ali to je bio duh novog vremena, i sve će to na zlo izaći! Jer ako su već, ne ustručavajući se, i na najdrskiji način mogli da dovode u sumnju autoritet božje crkve; ako su o monarhiji koja nije ništa manje po božjoj volji i o svetoj ličnosti kralja govorili kao da su njih dvoje samo dve promenjive stavke u celom jednom katalogu različitih oblika vladavine koje se po nahođenju mogu izabrati; ako napokon idu tako daleko, kao što se događa – do samog Boga, svemogućeg, Njega lično prikazuju kao suvišnog i sasvim ozbiljno tvrde da se red, običaj i sreća na zemlji može zamisliti i bez Njega, iz same urođene moralnosti i razuma samih ljudi... o Bože, o Bože! – onda se ne treba ni čuditi što se sve okrenulo naopačke i što se moral izopačio, i što čovečanstvo privlači na sebe kaznu onoga koga opovrgava. Loše će to završiti. Velika kometa od 1681. koju su ismejavali, koju nisu tumačili drugačije nego kao gomilu zvezda, upravo ona je bila upozoravajući božji znak, jer on je – sada se to znalo – najavio stoleće raspada, razaranja, duhovne i političke močvare koju je čovečanstvo samo stvorilo, u kojoj će se jednom samo utopiti i u kojoj uspevaju još jedino šaroliki i smrdljivi močvarni cvetovi poput ovog Pelisijea! Stajao je kraj prozora, stari Baldini, i pogledom punim mržnje gledao je prema reci ka suncu. Teretni čamci su isplovljavali i lagano klizili ka zapadu, prema mostu Pon Nef i luci pred galerijama Luvra. Ovde ni jedan nije pristajao, nastavljali bi put rukavcem ka drugoj strani ostrva. Ovde je sve plovilo dalje – prazni i natovareni brodovi, čamci na vesla i ravni


51

ribarski čunovi, prljavomrka voda i zlatasti talasi, sve je reka odnosila, sporo, široko i nezaustavljivo. A ako bi Baldini pogledao sasvim okomito naniže, niz sam zid kuće, imao je utisak kao da reka odnosi fundamente mosta i tada bi mu se zavrtelo u glavi. Bila je greška što je kupio kuću na mostu, i dvostruka greška da uzme onu na zapadnoj strani. Sada je uvek pred očima imao reku koja je oticala i činilo mu se kao da on sam otiče, i njegova kuća, i njegovo tokom mnogih decenija sticano bogatstvo, i da je previše star i previše slab da se suprotstavi ovom silovitom oticanju. Ponekad, kada je imao posla na levoj obali, u četvrti oko Sorbone, ili kod Sen Silpisa, onda nije išao preko ostrva i mosta Sen Mišel, već dužim putem preko Pon Nefa jer oko ovog mosta nije bilo zgrada. I onda bi stao uz istočnu ogradu i gledao uz reku, da bi bar jedanput video kako sve dotiče prema njemu; i na nekoliko trenutaka uživao je u predstavi da se tendencija njegovog života preokrenula, da poslovi cvetaju, da porodica napreduje, da su se žene sjatile oko njega i da se njegova egzistencija, umesto što se gasi sve više umnožava. Ali onda, ako bi samo malo podigao pogled ugledao bi na razdaljini od samo nekoliko stotina metara vlastitu kuću kako krhka, tanka stoji visoko na mostu Pon Šanž, i video bi prozor svoje radne sobe na prvom spratu, video bi sebe kako gleda reku i posmatra vodu koja otiče, kao sada, i time je lepi san odleteo, i Baldini, stojeći na mostu Pon Nef odmakao bi se, utučeniji nego ranije, utučen kao sada kada se odmakao od prozora, krenuo ka pisaćem stolu i seo.


52

XII

Pred njim se nalazila bočica s Pelisijeovim parfemom. Tečnost se presijavala

zlatnomrka u sunčevoj svetlosti – čista, bez najmanjeg zamućenja. Izgledala je sasvim nevino, poput svetlog čaja – a sadržavala je, pored četiri petine alkohola, jednu petinu neke tajanstvene mešavine koja je bila u stanju da uzbudi ceo jedan grad. Ova mešavina se pak mogla sastojati od tri ili od deset različitih materija koje su stajale u određenim, i bezbrojnim zapreminskim odnosima jedne prema drugim. Tu se krila duša parfema – ukoliko se kod parfema jednog hladnokrvnog mahera kao što je Pelisije uopšte moglo govoriti o duši – i sada je trebalo doznati njenu strukturu. Baldini brižljivo izduva nos i spusti malo žaluzinu na prozoru jer je direktna sunčeva svetlost štetila svakom mirisu i svakoj usresređenosti na mirise. Iz fioke pisaćeg stola on izvuče svežu, belu čipkastu maramicu i raširi je, zatim otvori bočicu lakim okretom zapušača – pri tom zabaci glavu unazad i prstima zapuši obe nozdrve, jer ni slučajno nije hteo da dobije prerani mirisni utisak direktno iz boce. Parfem se mora mirisati u raširenom prozračnom stanju, nikad koncentrovano. On prosu nekoliko kapi na maramicu, mahnu njom kroz vazduh da bi ispario alkohol, i onda je stavi pod nos. Sa tri sasvim kratka udisaja, nalik na trzaje, on udahnu u sebe miris uvlačeći ga kao prah, zatim ga odmah izdahnu, rukom mahnu vazduh ka sebi, omirisa još jedanput u ovom trostrukom ritmu, i na kraju udahnu sasvim duboko i zadržavajući dah više puta polako ga je ispuštao kao da klizi preko nekih dugačkih ravnih stepenica. On baci maramicu na sto i zavali se u fotelju. Parfem je bio jezivo dobar. Ovaj bedni Pelisije bio je nažalost znalac. Majstor, na svu žalost, iako nikakve škole izučio nije! Baldini požele da ga je on napravio, ovaj „Amor i Psihu“. U njemu nije bilo ni traga od prostote. Bio je apsolutno klasičan, zaokrugljen i harmoničan. I uprkos tome fascinantno nov. Bio je svež ali ne previše poletan. Bio je cvetan ali bez imalo bljutavosti. Posedovao je dubinu, jednu veličanstvenu, postojanu, raskošnu, tamnomrku


53

dubinu – a i pak, ni najmanje nije bio preopterećen ili nadmen. Baldini ustade gotovo sa strahopoštovanjem i opet stavi maramicu pod nos. „Divno. Divno...“ mrmljao je i požudno mirisao, „ima vedar karakter, ljubak je, kao melodija je, proizvodi dobro raspoloženje... Glupost, dobro raspoloženje!“ I on ljutito baci maramicu na sto, okrenu se i ode u zadnji ugao sobe, kao da se stidi svog oduševljenja. Smešno! Dozvoliti sebi takve izlive. ’Kao melodija. Vedar. Divan.Dobro raspoloženje.’ – Glupost! Dečja budalaština. Trenutni utisak. Stara greška. Pitanje temperamenta. Verovatno italijansko nasleđe. Ne donosi sudove dok mirišeš! To je prvo pravilo, Baldini, stari jarče! Miriši kad mirišeš, a sudi kad si mirisao! „Amor i Psiha“ nije neujednačen parfem. Sasvim uspeo proizvod. Vešto sastavljen krpež. Da ne kažemo remek-delo. A nešto drugo osim remek-dela nije se od Pelisijea ni moglo očekivati. Naravno da tip kao što je Pelisije ne proizvodi jeftine parfeme. Ta hulja ume da zaslepi vrhunskim majstorstvom, da zbuni čulo njuha savršenom harmonijom, taj čovek je bio vuk u jagnjećoj koži klasične umetnosti mirisa, rečju: čudovište s talentom. A to je bilo gore od šeprtlje koji se razume u posao. Ali, ti Baldini, nećeš dozvoliti da te namagarči. Bio si na trenutak iznenađen prvim utiskom ove krpeži, ali šta znamo kako će mirisati za sat vremena, kada njegove najnestalnije supstance ispare i pojavi se srednji deo njegove strukture? Ili kako će mirisati večeras kada se mogu opaziti samo one teške, mračne komponente koje sada prebivaju sakrivene, kao pod prijatnim cvetnim velovima? Strpljenja, Baldini! Drugo pravilo veli: Parfem živi u vremenu; ima svoju mladost, svoju zrelost i svoju starost. I samo ako u sva tri životna doba na jednako prijatan način odaje miris, on se može oceniti kao uspešan. Koliko smo samo puta imali slučaj da mešavina koju smo napravili, prilikom prve probe miriše izvanredno, nakon kratkog vremena na trulo voće, a kasnije užasno – na čistu cibetku od koje smo stavili prejaku dozu. Valja biti krajnje oprezan sa cibetkom! Kap više – i katastrofa je na pomolu! Stari izvor grešaka! Ko zna – možda će i Pelisijeu previše cibetke doći glave? Možda će do večeras od njegovog ambicioznog „Amora i Psihe“ preostati samo dah nečije mokraće? Videćemo.


54

Namirisaćemo. Kao što oštra sekira deli cepanicu u najmanje iverje, tako će naš nos njegov parfem razložiti na najmanje pojedinosti. Onda će se pokazati da je ovaj navodno čaroban miris nastao veoma normalnim, dobro poznatim načinom. Mi, Baldini, parfemmajstor, pokazaćemo sirćetaru Pelisijeu da umemo da izađemo na kraj s njegovim marifetlucima. Trgnućemo mu s njuške masku i dokazati novajliji šta sve ume stara škola. Pod našim rukama on će opet nastati, tako savršeno kopiran da ga ni najbolji nos neće razlikovati od originala. Ne! To nam neće biti dovoljno! Još ćemo ga poboljšati! Pokazaćemo njegove greške i izdvojiti ih i natrljati mu ih pod nos: ti si fušer, Pelisije! Ti si jedan mali smrdljivac! Skorojević u zanatu mirisa i ništa drugo! A sad na posao, Baldini! Naoštri nos i miriši bez sentimentalnosti! Razloži miris po pravilima veštine! Do večeras moraš biti u posedu formule! I on pohita natrag ka pisaćem stolu, izvadi hartiju, mastilo i novu maramicu, sve poređa kako treba i započe svoj analitički posao. To je radio tako što je svežim parfemom natopljenu maramicu provlačio brzo ispod nosa pokušavajući da iz mirisnog oblaka uhvati ovaj ili onaj sastavni deo ne ulazeći previše u kompleksnu mešavinu svih delova, da bi onda, dok je maramicu držao što dalje od sebe u ispruženoj ruci zapisao ime pronađenog sastavnog dela, nakon čega bi opet prošao maraicom pored nosa da uhvati sledeći fragment mirisa i tako dalje...


55

XIII

Radio je dva sata bez prekida i njegovi pokreti su postajali sve grozničaviji, njegove

žvrljotine sve nečitkije, doze parfema što ga je iz bočice sipao u svoju maramicu i stavljao pod nos sve veće. Jedva da je bio u stanju išta više da namiriše, bio je već odavno omamljen eteričnim supstancama koje je udisao, nije više mogao ni da prepozna ono što je na početku svoje probe verovao da je bez ikakve sumnje analizirao. Znao je da je besmisleno da dalje miriše. Nikad neće saznati od čega se sastoji ovaj pomodni parfem, pogotovo ne danas, ali ni sutra, kad se njegov nos, ako bog da, opet odmori. Nikada nije bio u stanju da nauči ovo analitičko mirisanje. Uvek je sa odvratnošću pristupao ovom postupku razlaganja mirisa; da celinu, jednu dobru ili manje dobru smesu, razdeli u jednostavne fragmente. To ga nije zanimalo. Nije više želeo to da radi. Ali njegova ruka je mehanički nastavljala da onim hiljadu puta uvežbanim nežnim pokretom natapa čistu maramicu i da je hitro provlači ispred lica, i on je mehanički udisao porciju mirisom natopljenog vazduha da bi je onda izdisao, suzdržano i po svim pravilima veštine. Sve dok ga njegov vlastiti nos nije oslobodio ovog mučenja tako što je iznutra alergijski natekao i sam se zapušio kao uz pomoć voštanog čepa. Sada uopšte nije više mogao da miriše, gotovo ni da diše. Nos beše zapušen kao kod jake prehlade i u uglovima njegovih očiju sakupiše se male suze. Nek je hvala Gospodu na nebesima! Sada je mirne savesti mogao da završi posao. Uradio je svoju dužnost koliko je najbolje umeo, po svim pravilima veštine, i kao toliko puta ranije, nije imao uspeha.

Ultra posse nemo obligatur.

Gotovo. Ujutro će poslati momka kod Pelisijea po veliku flašu „Amora i Psihe“ i njima će

namirisati špansku kožu za grofa Verhamona, kao što je poručeno. A onda će uzeti svoj koferčić, sa staromodnim sapunima, pomadama i puderima i napraviti krug kroz salone sedih vojvodkinja. A jednog dana umreće najstarija seda vojvodkinja i time i njegova poslednja


56

mušterija. A tada će i on sam biti starac i moraće da proda svoju kuću, Pelisijeu ili nekom drugom od ovih dolazećih trgovaca, možda će za nju dobiti i nekoliko hiljada livri. I onda će spakovati jedan, dva kofera sa svojom starom ženom, ukoliko ona do tada već ne umre, i otputovati u Italiju. A ako preživi putovanje kupiće sebi kućicu na selu kod Mesine gde je jeftino, i tamo će umreti, on, Đuzepe Baldini, nekad najveći majstor za parfeme u Parizu, u najgorem siromaštvu, kada bog to bude hteo. I neka bude tako. On začepi bočicu, odloži pero i poslednji put pređe natopljenom maramicom preko čela. Oseti svežinu isparavajućeg alkohola i ništa više. Tada sunce zađe. Baldini ustade, otvori žaluzinu i njegovo telo uroni sve do kolena u večernju svetlost i zažari se kao dogorela baklja. On ugleda purpurnu ivicu sunca iza Luvra i nežniju vatru na gradskim krovovima. Reka ispod njega je sijala kao zlato. Brodovi behu nestali. Izgleda da je duvao i vetar, jer se vodena površina mreškala i svetlucala kao da džinovska ruka baca milione zlatnika u reku i izgledalo je na mah kao da se pravac toka reke promenio: ona je sad tekla prema Baldiniju, bleštava bujica čistog zlata. Baldinijeve oči behu vlažne i tužne. Jedno vreme stajao je mirno i posatrao predivnu sliku. Onda, iznenada, otvori prozor i raširi široko oba krila, izbaci bocu sa Pelisijeovim parfemom u visokom luku. Vide kako pljesnu i na trenutak podera svetlucavi vodeni tepih. Svež vazduh uđe u sobu. Baldini udahnu i primeti kako otok u njegovom nosu prolazi. Zatim zatvori prozor. Gotovo u istom trenutku pade noć, sasvim iznenada. Sjajna zlatna slika grada i reke ukoči se u pepeljasto sivu siluetu. U sobi istog trenutka postade mračno, Baldini je ponnovo stajao u istoj pozi kao i pre i zurio kroz prozor. „Neću sutra nikoga slati kod Pelisijea“, reče i s obe ruke zgrabi naslon svoje stolice. „Neću to uraditi, neću napraviti ni turu po salonima, nego ću sutra otići kod notara i prodati kuću i radnju. To ću uraditi. E basta!“ Dobio je prkosan dečački izraz lica i osetio odjednom da je jako srećan. Bio je opet onaj stari, onaj mladi Baldini, hrabar i odlučan kao nekad, da se suprotstavi sudbini – bez obzira što je suprotstavljanje u ovom slučaju bilo samo povlačenje. Pa šta, i ako je! Nije bilo izbora! Ovo glupo vreme mu nije dozvoljavalo da bira. Bog daje dobra i loša vremena, ali on


57

ne želi da se u lošim vremenima žalimo i jadikujemo, već da se muški ponašamo. I On je dao znak. Krvava crveno-zlatna lažna slika grada bila je opomena: delaj, Baldini dok ne bude prekasno! Još uvek je tvoja kuća čvrsta, još uvek su tvoji magacini puni, još uvek ćeš moći da pogodiš dobru cenu za tvoj posao koji propada. Još uvek si ti taj koji donosi odluke. Da u Mesini skromno stariš, to, doduše, nije bio cilj tvog života – ali je to ipak časnije i bogougodnije nego pompezno propasti u Parizu. Neka Bruei, Kaltoi i Pelisijei mirno trijumfuju. Đuzepe Baldini se povlači sa bojnog polja. Ali on je to uradio od slobodne volje i neporažen! Sada je bio stvarno ponosan na samog sebe. Osetio je beskrajno olakšanje. Po prvi put, nakon mnogo godina, nije osetio grč u leđima koji mu je zatezao vrat i povijao ramena, i on bez napora ustade pravo, opušten i slobodan, i radostan. Lako je disao kroz nos. Osetio je miris „Amora i Psihe“ koji je ispunjavao sobu sasvim jasno, ali nije više dozvolio da mu on imalo smeta. Baldini je promenio svoj život i divno se osećao. Sada će otići gore, kod svoje žene i obavestiti je o svojim odlukama, a onda će otići preko u Notr Dam i upaliti sveću da bogu zahvali za milostivi znak i za neverovatnu snagu karaktera koji je dao njemu, Đuzepeu Baldiniju. Gotovo s mladalačkim elanom navuče periku na svoju ćelavu glavu, obuče plavi kaput, zgrabi svećnjak koji je stajao na pisaćem stolu i izađe iz radne sobe. Taman je upalio lojanice u stepeništu da bi osvetlio sebi gore put do stana, kada dole u prizemlju začu zvono. Nije to bilo lepo persijsko zvonce sa vrata njegove radnje, već klepetavo zvono ulaza za služinčad, jedan gadan zvuk koji mu je uvek smetao. Često je hteo da tu stvar ukloni i zameni je prijatnijim zvonom, ali mu je uvek bilo žao troška, i sada, iznenada mu pade na pamet, i on se na tu misao zakikota – sada je bilo svejedno; prodaće nametljivo zvono zajedno sa kućom. Neka nervira njegovog naslednika! Ponovo se začu klepetanje zvona. On oslušnu. Šenije je očigledno već napustio radnju. Ni sobarica se nije pojavljivala. Zato Baldini siđe lično da otvori vrata. On povuče rezu, odgurnu teška vrata – i ne vide ništa. Mrak je potpuno progutao svetlost sveće. Zatim, veoma postepeno prepozna jednu malu priliku – neko dete ili mladića koji je nosio nešto preko ruke.


58

„Šta hoćeš?“ „Šalje me majstor Grimal, nosim kozju kožu“, reče prilika i približi se i pruži prema Baldiniju savijenu ruku sa nekoliko naslaganih koža. U svetlosti sveće Baldini prepozna lice dečaka sa očima koje su bojažljivo vrebale. Držanje mu je bilo povijeno. Izgledalo je kao da se krije iza svoje ispružene ruke, kao neko ko očekuje udarce. Bio je to Grenuj.


59

XIV

Sirovina za špansku kožu! Baldini se setio. Poručio ih je pre nekoliko dana kod Grimala,

najfiniju, najmekšu kožu za podmetače na pisaćem stolu grofa Verhamona – petnaest franaka po komadu. Ali sada mu one nisu bile potrebne, mogao je da uštedi taj novac. S druge strane, ako dečaka jednostavno vrati... Ko zna? – mogao bi da napravi neprijatan utisak. Moglo bi da se priča, da nastanu glasine: Baldini je postao nepouzdan. Baldini ne dobija više nikakve porudžbine, Baldini ne može više da plati... A tako nešto nije bilo dobro, ne, ne... tako nešto bi moglo da spusti prodajnu vrednost radnje. Bolje da primi ove beskorisne kozje kože. Niko ne mora da u nevreme sazna da je Đutepe Baldini promenio svoj život. „Uđi!“ On pusti dečaka da uđe i oni pređoše u radnju – napred Baldini sa svećnjakom, iza njega Grenuj sa svojim kožama. Bilo je to prvi put da Grenuj ulazi u neku parfimeriju, mesto gde mirisi nisu uzgredan posao, već su se neskriveno nalazili u središtu zanimanja. Naravno da je već poznavao sve parfimerije i apoteke u gradu, noćima je stajao pred njima pritiskajući nos uz dovratke. Poznavao je sve mirise koji su se tu prodavali i već ih je u sebi često pretvarao u najdivnije parfeme. Nije ga, dakle, očekivalo ništa novo. Ali kao što muzikalno dete jedva čeka da vidi orkestar iz blizine, ili da se u crkvi popne u emporu i pronađe skrivene orgulje, tako je Grenuj jedva čekao da iznutra vidi parfimeriju i kad je čuo da Baldiniju treba odneti kožu sve je učinio da on preuzme taj posao. I sada je stajao u Baldinijevoj radnji na onom mestu Pariza gde se na najmanjem prostoru nalazio najveći broj profesionalnih mirisa. Nije video mnogo pri slaboj svetlosti sveće, samo nakratko senku kontoara sa vagom, dve čaplje iznad bazena, fotelju za mušterije, tamne regale na zidovima, kratko presijavanje mesinganih sprava i belih etiketa na čašama i teglama; i nije namirisao ništa više nego što je već bio namirisao na ulici. Ali je


60

odmah osetio ozbiljnost koja je vladala u ovim prostorijama, reklo bi se gotovo svetu ozbiljnost, kad bi reč „sveta“ Grenuju bilo šta značila. Osetio je hladnu ozbiljnost, zanatsku trezvenost, suvi smisao za poslovnost, koji kao da je bio zalepljen za svaki komad nameštaja, za svaku spravu, za kasu, i boce, i lonce. I dok je hodao iza Baldinija, u Baldinijevoj senci, jer Baldini se nije trudio da i njemu osvetljava put, obuzela ga je misao da on ovde pripada i nigde drugo – da će ovde ostati i odavde promeniti svet. Ova misao je bila, naravno, gotovo groteskno neskromna. Nije bilo ničeg, ali zaista ničeg, što bi jednog pomoćnika u štavionici sumnjivog porekla, bez veze i protekcije, bez ikakve staleške pozicije moglo da podrži u nadi da će uspeti da se ustroliči u najrenomiranijoj parfimeriji u Parizu; utoliko manje pošto je, kao što znamo, ukidanje radnje bila već svršena stvar. Ali nije bila reč samo o nadi, već o izvesnosti. Ovu radnju, on je znao, napustiće još jedino da uzme svoju odeću od Grimala i više nikada. Krpelj je nanjušio krv. Godinama je mirovao, učauren u samog sebe, i čekao je. Sada se opustio i pao na žrtvu, na sve ili ništa, bez ikakvih izgleda. Upravo zbog toga je njegova sigurnost bila tako velika. Prošli su kroz radnju. Baldini otvori prostoriju koja je gledala prema reci i koja je služila delimično kao magacin, delimično kao radionica i laboratorija, gde su se kuvali sapuni i mešale pomade, a u trbušastim flašama se pravile mirišljave vodice. „Tamo!“, reče i pokaza na veliki sto koji se nalazio ispred prozora, „stavi ih tamo!“ Grenuj istupi iz Baldinijeve senke, položi kože na sto, zatim brzo skoči nazad i stade između Baldinija i vrata. Baldini ostade da stoji još neko vreme. Držao je sveću malo po strani da na sto ne padnu kapi od voska, i prstima je prelazio preko glatke površine kože. Zatim preokrenu gornju i pređe preko baršunaste, istovremeno grube i meke unutrašnje strane. Bila je veoma dobra ova koža. Kao stvorena za špansku kožu. Kod sušenja jedva će se razvući, a ako se pravilno pređe kostilom, opet će biti gipka, to je osetio odmah, čim je pritisnuo palcem i kažiprstom; mogla je da primi mirisa za pet ili deset godina; bila je to veoma, veoma dobra koža – možda će od nje napraviti rukavice – tri para za sebe, tri para za svoju ženu za putovanje u Mesinu. On povuče svoju ruku. Radni sto je izgledao dirljivo: kako je sve bilo spremno; staklena


61

posuda za mirisnu kupku, staklena ploča za sušenje, avan za pripremanje tinkture, tučak i lopatica, kostilo i makaze. Izgledalo je kao da te stvari samo spavaju zato što je mračno i kao da će se ujutru opet probuditi. Možda bi trebalo da ponese sto sa sobom u Mesinu? I deo svog alata, bar najvažnije komade...? Za ovim stolom se veoma dobro sedelo i veoma dobro radilo. Sastojao se od hrastovih dasaka, a i postolja; bio je poprečno postavljen, na tom stolu nije ništa drhtalo, niti se klimalo, nije u mogla nauditi nikakva kiselina, niti ulje, niti nož – a čitavo bogatstvo bi ga koštalo da ga prenese u Mesinu! Čak i brodom! I zato će ga prodati, taj sto, sutra će ga prodati, i sve što je na njemu, pod njim i pored njega takođe će prodati. Jer on, Baldini, ima doduše sentimentalno srce, ali i jak karakter, i zato će, koliko god da mu to teško pada sprovesti svoju odluku; sa suzama u očima sve će to dati, ali će to ipak uraditi zato što zna da je to pravilno – dobio je znak. Okrenu se da ide. Tad ugleda na vratima ovog malog, uraslog čoveka. Na njega je već bio zaboravio. „Dobro je“, reče Baldini, „poruči majstoru da je koža dobra. Naići ću ovih dana da platim.“ „U redu“, reče Grenuj i nastavi da stoji preprečivši put Baldiniju koji krenu da napusti svoju radionicu. Baldini malo zastade, ne smatrajući u svojoj bezazlenosti da se mladić ponaša drsko, već stidljivo. „Šta je?“ upita on. „Imaš još nešto da mi poručiš? Dakle? Samo reci!“ Grenuj je stajao skrušeno i gledao u Baldinija onim pogledom koji je najzad odavao plašljivost, a u stvari je bio izraz jedne vrebajuće napetosti. „Hoću da kod Vas radim, majstore Baldini. Kod Vas, u Vašoj radnji hoću da radim.“ Ovo nije bilo rečeno molećivo, već zahtevno, zapravo nije bilo ni rečeno, već istisnuto, prosiktano zmijski. I opet Baldini pogrešno protumači jezivo samopouzdanje Grenujevo kao dečačku smetenost. On mu se ljubazno osmehnu. „Ti si šegrt kod štavljača koža, sinko“, reče on, „meni nije potreban šegrt te vrste. Imam pomoćnika i šegrt mi nije potreban.“


62

„Vi želite da ove kozje kože namirišete, majstore Baldini? Ove kože koje sam Vam doneo želite da namirišete, zar ne?“, prosikta Grenuj, kao da uopšte nije čuo Baldinijev odgovor. „Doista“, reče Baldini. „S ’Amorom i Psihom’ Pelisijea?“, upita Grenuj i još više se pogruži. Blagi strah sada prođe Baldinijevim telom. Ne zato što se pitao odakle momak to zna, već jednostavno zbog spominjanja imena tog omrznutog parfema, prilikom čijeg dešifrovanja je danas doživeo neuspeh. „Kako dolaziš na apsurdnu ideju da bih ja koristio strani parfem da...“ „Mirišete na njega!“ prosikta Grenuj. „Nosite ga na čelu, a u desnom džepu od kaputa imate maramicu koja je natopljena njime. Nije dobar taj „Amor i Psiha“, u njemu ima previše bergamota i previše ruzmarina i premalo ružinog ulja.“ „Aha“, reče Baldini potpuno zapanjen preokretom razgovora u egzaktnu sferu. „Šta još?“ „Cvet od pomorandže, divlji limun, karanfil, mošus, jasmin, alkohol i nešto ćije ime ne poznajem. Ovde gledajte, tu! U ovoj boci!“ I on pokaza prstom u mrak. Baldini podiže svećnjak u pokazanom pravcu, njegov pogled je sledio kažiprst mladića i pao na bocu u regalu, ispunjenu sivožutim balsamom. „Storaks?“, upita on. Grenuj klimnu glavom. „Da, to je unutra. Storaks.“ I onda se povi kao da ima grčeve i promrmlja bar desetak puta reč ’storaks’ sebi u bradu: „Storaksstoraksstoraksstoraksstoraksstoraks...“

Baldini osvetli svećom čovečuljka što je mrmljao storaks i pomisli: ili je opsednut, ili je

pokvareni lopov, ili je čist talenat. Jer to da navedene materije mogu da daju pravi sastav parfema ’Amor i Psiha’ bilo je sasvim moguće; bilo je to čak verovatno. Ružino ulje, karanfil i storaks – za ovim trima komponentama on je danas poslepodne tako očajnički tragao, uz njihovu pomoć ostali delovi kompozicije – za koje je verovao da ih je on i prepoznao – slagali su se kao segmenti u lep okrugao kolač. Sada je samo bilo pitanje u kom egzaktnom odnosu


63

ih je trebalo pomešati. Da bi to pronašao, on, Baldini, će morati da danima eksperimentiše, užasan posao, gotovo još gori od identifikovanja delova, jer sada je valjalo meriti i odmeravati i beležiti i pri tom strašno paziti, jer najmanja nepažnja – drhtanje pipete, greška prilikom brojanja kapljica – mogla bi da upropasti sve. A svaki neuspeo pokušaj bio je užasno skup. Svaka upropašćena mešavina koštala je pravi mali imetak... Hteo je da ispita malog čoveka, hteo je da ga pita za egzaktnu formulu „Amora i Psihe“. Ako je znao, u gram i u kap – onda je očigledno bio prevarant, koji je na neki način ukrao recept od Pelisijea da bi kod Baldinija dobio posao. Ali ako je približno pogodio onda je bio genije njuha i kao takav je izazivao Baldinijevo profesionalno zanimanje. Nije Baldini uopšte dovodio u pitanje svoju odluku da napusti posao. Pelisijeov parfem ga se kao takav nije ni ticao. Čak i da mu ga momak nabavi na litre, Baldini ni u snu ne bi pomislio da njime namiriše špansku kožu za grofa Verhamona, ali... Ali on nije valjda celog života bio majstor parfema, nije se celog života bavio sastavom mirisa da bi sada dok dlanom o dlan izgubio sasvim svoju profesionalnu strast! Zanimalo ga je sada da sazna formulu ovog prokletog parfema, i još više da ispita talenat ovog jezivog dečaka koji mu je miris pročitao sa čela. Hteo je da zna šta se krije iza toga. Bio je jednostavno radoznao. „Imaš izgleda fin nos, mladiću?“, reče on nakon što je Grenuj prestao sa svojim mrmljanjem i vrati se u radionicu, da oprezno stavi svećnjak na sto „jedan bez sumnje fin nos ali...“ „Ja imam najbolji nos u Parizu, majstore Baldini“ škripavim glasom prozbori Grenuj. „Znam sve mirise na svetu, sve koji su u Parizu, sve, samo nekima ne znam ime, ali mogu da naučim i imena, svi mirisi koji imaju ime, nema ih mnogo, ima ih samo nekoliko hiljada, sve ću ih naučiti, nikada neću zaboraviti ime balsama se ’storaks’...“

storaks, balsam se zove ’storaks’, zove

„Ćuti!“ povika Baldini, „ne prekidaj me kad govorim, ti si drzak i bezobrazan. Ni jedan

čovek ne poznaje hiljadu mirisa po imenu. Čak ni ja ne znam hiljadu po imenu, već samo nekoliko stotina, jer u našem poslu nema više od nekoliko stotina. Sve drugo nije miris nego smrad!“


64

Grenuj, koji se tokom svog dužeg eruptivnog govora gotovo telesno raširio, u uzbuđenju čak na trenutak mahao rukama da bi opisao „sve, sve“ što zna, uvuče se prilikom Baldinijevog odgovora odmah u sebe kao mala crna žaba i ostade na pragu vrebajući nepokretno. „Meni je“, nastavi Baldini, „naravno, odavno jasno da se ’Amor i Psiha’ sastoji od storaksa, ružinog ulja i karanfila, kao i bergamota i ekstrakta ruzmarina i tako dalje. Da bi se to otkrilo potrebno je kao što rekoh samo imati prosečno finiji nos, i sasvim je moguće da ti je bog dao prosečno fin nos, kao i mnogim, mnogim drugim ljudima, naročito u tvojim godinama. Majstor parfema, međutim...“ – i ovde Baldini podiže kažiprst i isprsi se „...majstor za parfeme mora, međutim, imati više od samo finog nosa. Njemu je potreban jedan tokom mnogih decenija školovan organ njuha koji nepodmitljivo radi i koji u omogućuje da i najkomplikovanije mirise sa sigurnošću dešifruje po kvalitetu i količini, kao i da kreira nove, nepoznate mešavine mirisa. Jedan takav nos...“ – i on prstom dotaknu svoj „... se ne može

imati, mladi čoveče! Takav nos se dobija trajnošću i vrednoćom. Ili bi mi možda mogao reći

ovako napamet egzaktnu formulu ’Amora i Psihe’? Dakle? Da li bi to mogao?“ Grenuj nije odgovorio.

„Da li bi mi je mogao reći otprilike?“, reče Baldini i savi se alo napred da bi bolje video krastaču na vratima. „Bar onako po proceni? Dakle? Govori najbolji nosu Pariza!“ Ali Grenuj je ćutao. „Vidiš?“, reče Baldini, istovremeno zadovoljan koliko i razočaran i opet se uspravi, „Ne možeš. Naravno da ne možeš. Kako bi i mogao? Ti si kao neko koji dok jede oseća da u supi ia krbuljice ili peršuna. Pa dobro – to je već nešto. Ali to još uvek ne znači da si kuvar. U svakoj umetnosti i u svakom zanatu – upamti to pre nego što odeš! – talenat ne znači gotovo ništa, dok je sve iskustvo koje se dobija skromnošću i vrednoćom.“ On zgrabi svećnjak na stolu, kad začu Grenujev šištavi glas: „Ne znam šta je to formula, majstore, to ne znam, inače znam sve!“ „Formula je alfa i omega svakog parfema“, odvrati Baldini strogo jer je hteo da razgovor okonča. „Ona je tačno uputstvo koje govori u kakvom odnosu treba pomešati određene sastojke da bi nastao željeni jedinstveni miris; to je formula. Ona je recept – ako


65

tu reč bolje razumeš.“ „Formula, formula“, kreštao je Grenuj i kao da se malo povećao pred vratima. „Meni nije potrebna formula ja recept imam u nosu. Hoćete li da ga za vas izmešam, majstore? Hoćete li da ga izmešam, hoćete li?“ „Kako?“ povika Baldini, prilično jako i osvetli svećom lice kepeca. „Kako da pomešaš?“ Grenuj se po prvi put nije povukao. „Ali svi su tu, sve što je potrebno, ti mirisi... svi su tu, u ovoj prostoriji“ i opet pokaza u mrak. „Ružino ulje tu! Cvet poorandže tu! Karanfil tu! Ruzmarin tu...“ „Naravno da su tu!“, zaurla Baldini. „Svi su tu, ali ti govorim gluperdo, to ne vredi ništa ako nemaš formulu!“ „... Jasmin tu! Alkohol tu! Bergamot tu! Storaks tu!“ kreštao je dalje Grenuj i kod svakog imena pokazivao na drugu tačku u prostoriji gde je bilo tako mračno, gde su se senke regala sa bocama jedva mogle i naslutiti. „Ti to vidiš i noću, je li?“ obrecnu se na njega Baldini. „Ne samo što imaš najfiniji nos, već i najbolje oči u Parizu, a? Ako imaš imalo dobre uši, onda ih naćuli jer ti kažem: Ti si jedan mali prevarant. Verovatno si nešto pokrao kod Pelisijea, nešto si špijunirao, je li? I veruješ da bi mene mogao prevariti?“ Grenuj je sada stajao sasvim raširen, takoreći u punoj telesnoj veličini pred vratima, lako raširenih nogu i lako se podupirući rukama, tako da je izgledao kao crni pauk koji se čvrsto uhvatio za prag i dovratke. „Dajte mi deset minuta“ reče prilično tečno „i ja ću Vm napraviti parfem ’Amor i Psiha’. Sada odmah i u ovoj prostoriji. Majstore, dajte mi pet minuta!“ „Misliš da ću ti dozvoliti da u mojoj radionici brljaš? Sa esencijama koje vrede imetak. Tebe?“ „Da“, reče Grenuj. „Pah!“, uzviknu Baldini i pri tom iz sebe ispusti sav dah koji je imao. Zatim duboko udahnu vazduh, gledajući dugo u paukolikog Grenuja i razmišljajući. U stvari je svejedno, pomisli, jer sutra je ionako svemu kraj. Istina, znam da ovaj, ono što tvrdi, ne može – čak


66

ne može da može, onda bi bio čak veći i od velikog Frangipanija. Ali zašto da ono što znam ne pustim da mi se demonstrira pred očima? Možda će mi, ako ne postupim tako, jednog dana u Mesini – čovek nekad u starosti postaje čudan i dolazi na najluđe ideje – pasti na pamet misao da nisam prepoznao olfaktivnog genija, biće koga je milost božja prebogato obdarila, jedno čudo od deteta... To je sasvim isključeno. Po svemu što mi razum govori to je isključeno – ali čuda ima, to je jasno. Dakle, ako jednom umrem u Mesini i na samrti mi dođe misao: onda u Parizu, one večeri zatvorio si oči pred jednim čudom...? To neće biti baš prijatno, Baldini! Neka budala upropasti nekoliko kapi ružinog ulja i mošusne tinkture, i sam bi ih upropastio da te zaista interesuje Pelisijeov parfem. A šta je par kapi – iako su skupe, veoma, veoma skupe! – prema sigurnosti znanja i spokojnom sumraku života? „Pazi!“ reče izveštačeno strogim glasom, „Pazi! Ja... Kako se ti uopšte zoveš?“ „Grenuj“, reče Grenuj. „Žan-Batist Grenuj.“ „Aha“, reče Baldini. „Dakle, pazi, Žan-Batist Grenuj! Razmislio sam. Dobićeš priliku da sada, odmah dokažeš tvoju tvrdnju. To je istovremeno prilika za tebe da se putem očiglednog neuspeha naučiš vrlini skromnosti, koja – u tvojoj mladosti, verovatno, što se može i oprostiti, gotovo da i nije razvijena – predstavlja neophodan uslov za tvoje kasnije napredovanje kao člana tvog ceha i tvog staleža, kao supruga, kao podanika, kao čoveka i kao dobrog hrišćanina. Spreman sam da ti ovu pouku dam na moj račun, jer sam iz određenih razloga danas rasipnički raspoložen, i ko zna, možda će me jednog dana uveseljavati sećanje na ovu scenu. Ali nemoj misliti da ćeš me nadmudriti! Nos Đuzepea Baldinija je star, ali je oštar, dovoljno oštar da odmah primeti i najmanju razliku između tvoje miksure i ovog proizvoda ovde.“ I on pri tom izvuče iz džepa svoju maramicu natopljenu „Amorom i Psihom“ i mahnu njome ispred Grenujevog nosa. „Priđi bliže, najbolji nosu u Parizu! Priđi bliže ovom stolu i pokaži šta umeš! Ali pazi da mi ništa ne oboriš i ne srušiš na zemlju! Ništa mi ne diraj! Prvo ćemo napraviti više svetla, Hoćemo veliko osvetlenje za ovaj mali eksperiment?“ Tim rečima on uze druga dva svećnjaka koji su stajali na ivici velikog hrastovog stola i upali ih. Postavi ih jedan pored drugog na zadnjoj uzdužnoj strani, skloni kože i očisti srednji


67

deo stola. Zatim, istovremeno mirnim i brzim pokretima donese pribor koji je bio potreban za ovaj posao sa jednog malog postolja: veliku trbušastu bocu za mešanje, stakleni levak, pipetu, malu i veliku čašu za merenje, i poređa ih na hrastovu ploču. Grenuj se u međuvremenu oslobodio dovratka. Još tokom Baldinijevog pompeznog govora izgubio je svoj ukočeni, vrebajući potisnuti izraz. Čuo je samo odobrenje, samo pristanak, sa unutrašnjim oduševljenjem deteta koje je izborilo priznanje i koga baš briga za ograde, uslove i moralne pridike koje se vezuju uz to. Stojeći opušteno – po prvi put sličniji čoveku nego životinji, otrpeo je Baldinijevo ubeđivanje, znajući da je ovog čoveka koji mu je sada popustio, već nadjačao. Dok je Baldini postavljao svoje svećnjake na sto, Grenuj se odšunjao već u mračni deo radionice gde su se nalazile police sa skupocenim esencijama, uljima i tinkturama, i sledeći siguran njuh svog nosa uze neophodne bočice. Bilo ih je ukupno devet: esencija od pomorandžinog cveta, ulje od divljeg limuna, ulje od karanfila i ruže, ekstrakt jasmina, bergamota i ruzmarina, tinktura mošusa i balsam storaksa koje je brzo pokupio i stavio na ivicu stola. Kao poslednje dovukao je balon sa velikom koncentracijom alkohola. Zatim stade iza Baldinija koji je još uvek sa promišljenom pedanterijom aranžirao svoje sprave – ovu čašu pomerao je malo na onu stranu, onu još malo na ovu – kako bi sve imalo svoj stari red i prikazalo se u najboljoj svetlosti svećnjaka – i čekao je, drhteći od nestrpljenja da se starac ukloni i njemu napravi mesta. „Tako!“, reče konačno Baldini i skloni se u stranu. „Sve je ovde poređano što je potrebno za tvoj – nazovimo ga ljubazno ’eksperiment’. Ništa mi nemoj razbijati, ne troši suvišnu tečnost! Upamti: ove tečnosti, kojima možeš sada da barataš pet minuta, toliko su dragocene i retke da ih nikad više u tvom životu nećeš u tako koncentrovanom obliku držati u rukama!“ „Koliko da vam napravim, majstore?“ upita Grenuj. „Šta da napraviš...?“ reče Baldini koji svoj govor još nije završio. „Koliko parfema?“ prošišta Grenuj. „Koliko vam treba? Hoću li da ovu debelu flašu napunim do vrha?“ i on pokaza na bocu za mešanje koja je merila jaka tri litra.


68

„Ne, nikako!“, užasnuto povika Baldini, i iz njega povika isto tako ukorenjen koliko i spontan strah od proćerdavanja svoje imovine. I kao da mu je neprijatno zbog ovog krika koji ga je odao, on povika odmah zatim: „I nemoj mi upadati u reč!“ da bi onda nastavio mirnijim, ironično obojenim tonom: „Šta će nam tri litre parfema koji obojica ne cenimo? Dovoljno je do pola mere. Ali pošto se tako male količine ne mogu precizno poešati, dozvoliću ti da koristiš trećinu boce za mešanje.“ „Dobro“, reče Grenuj. „Ovu bocu ću ispuniti do trećine ’Amorom i Psihom’. Ali majstore Baldini, ja to radim na moj način. Ne znam da li je to način esnafa, jer to ne poznajem, ali ću to uraditi na moj način. “ „Molim!“ reče Baldini koji je znao da u ovom poslu nema moj ili tvoj, već samo jedan, jedan jedini mogući i pravi način koji se sastojao u tome da se uz ponavljanje formule i uz odgovarajuće proračune tražena količina dobije iz tačno određenog koncentrata različitih esencija koji se onda pretvara u konačni parfem mešanjem sa alkoholom u egzaktnom odnosu koji obično iznosi između jedan prema deset i jedan prema dvadeset. Neki drugi način, to je znao, nije postojao. Zato je ono što je sada video i što je posmatrao najpre sa podsmešljive distance, zatim zbunjeno i napokon još saMo uz bespomoćno čuđenje, moralo da izgleda kao čisto čudo. I ta scena se tako urezala u njegovo sećanje da je nije više zaboravio do kraja života.


69

XV

Čovečuljak Grenuj prvo izvuče zapušač iz balona sa alkoholom. Koštalo ga je napora da

podigne tešku posudu. Morao je da je podigne gotovo do visine glave, jer na toj visini se nalazila boca za mešanje sa postavljenim staklenim levkom, u koji je, bez pomaganja posude za merenje alkohol sipao direktno iz balona. Baldinija uhvati jeza od tolike količine neznanja: ne samo što je momak tumbe okrenuo svetski parfemski poredak time što je počinjao sa sredstvom za rastvaranje, ne posedujući prethodno koncentrat koji treba razblažiti – već je i fizički to jedva uspevao da uradi! Drhtao je od napora, i Baldini je očekivao da će svakog trena teški balon tresnuti dole i porazbijati sve na stolu. Sveće, pomisli, za ime božje, sveće! Biće eksplozija, izgoreće mi kuća!... I već je hteo da pohita da ludaku oduze balon, kad ga Grenuj sam odloži, spusti čitavog na pod i opet začepi. U boci za Mešanje lelujala se laka bistra tečnost. Nije se prolila ni kap. Nekoliko trenutaka Grenuj se odmarao i pri to je imao zadovoljno lice kao da je već obavio najteži deo posla. I zaista, ono što je usledilo odigralo se tako brzo, da je Baldini to jedva mogao da prati očima, a kamoli da prepozna neki redosled, ili neki pravilan tok radnje. Naizgled nasumice, Grenuj je posezao rukom za bočicama sa esencijama mirisa, vadio staklene zapušače, držao njihov sadržaj sekundu pod nosom, zatim bi presuo malo od ovog, koju kap od onog, ubacio malo iz treće flašice u levak i tako dalje. Pipeta, čaša za reagense, čaša za merenje, kašičica i štapić za mešanje – sve te sprave koje su majstoru omogućavale da ovlada komplikovanom procesu mešanja, nije Grenuj nijedanput čak ni dotakao. Izgledalo je kao da se igra, kao da brlja i šljapka poput kakvog deteta koje od vode, trave i prljavštine kuva neku odvratnu tekućinu za koju tvrdi da je supa. Da, kao dete, pomisli Baldini; odjedanput izgleda kao dete, bez obzira na svoje neotesane ruke, bez obzira na svoje, ožiljaka puno, rošavo lice i kvrgav nos. Smatrao sam ga za starijeg nego što je, a sad mi izgleda mlađi; kao da ima tri ili četiri godine; kao oni nepristupačni, neshvatljivi, tvrdoglavi mali domoroci koji navodno nevini, misle samo na sebe, koji sve na svetu žele da despotski podrede, a to bi sigurno i uradili ako bi


70

im se njihova manija veličine dozvolila i ne bi postepeno disciplinovala strogim vaspitnim merama i približila samopouzdanoj egzistenciji potpunog čoveka. Jedno takvo fanatično dete prebivalo je u ovom mladom čoveku koji je užarenih očiju stajao pored stola i zaboravio na svu svoju okolinu, i očigledno nije više znao da u radionici postoji još neko osim njega i ovih boca koje je hitrom nezgrapnošću prinosio levku, da bi napravio svoju ludačku čorbu za koju će kasnije najozbiljnije tvrditi – i još će u to verovati! – da je ona probrani parfem „Amor i Psiha“! Baldinija prođe jeza, dok je u lelujavoj svetlosti sveća posmatrao tako užasno izopačenog i tako ružno sigurnog čoveka kako radi. Ovakvih, njemu sličnih - pomisli, i bi na trenutak opet tužan i jadan i besan kao poslepodne kada je u sumrak gledao crveno usijani grad – ranije nije bilo; ovo je bio sasvim nov primerak vrste koja je mogla da nastane samo u ovim trulim, zapuštenim vremenima... Ali će dobiti lekciju ovaj prepotentni momak! Izbrusiće ga na kraju ove smešne predstave, da će otići još pogruženiji nego što je došao! Gad! Ne može čovek danas ni sa kim više da se upušta, jer svet vrvi od smešnih gadova! Tako se Baldini bavio svojim unutrašnjim besom i gađenjem nad vremenom što ga nije dobro razumevao, kad Grenuj iznenada zatvori sve bočice, izvuče levak iz boce za mešanje, uhvati samu bocu rukom za vrat , zatvori je dlanom leve ruke i žestoko promućka. Tek kad je boca nekoliko puta proletela kroz vazduh, a njen skupoceni sadržaj poput limunade se iz vrata izlio u stomak i nazad, Baldiniju se ote krik besa i užasa. „Stoj!“ kriknu on. „Dosta je bilo. Odmah da si stao! Basta! Odmah vrati bocu na sto, i ništa više ne diraj! Ništa više! Mora da sam bio lud što sam uopšte slušao tvoje glupo brbljanje. Način kako se ophodiš sa stvarima, tvoja grubost, tvoje primitivno nerazumevanje pokazuju mi da si šeprtlja, jedna varvarska šeprtlja i povrh toga jedna vašljiva drska bitanga. Nisi dobar ni da praviš limunadu, ni da prodaješ najprostiju mirisnu vodicu, a da ne govorimo o parfemu! Budi radostan! Budi zahvalan i zadovoljan ako te tvoj majstor i dalje bude hteo hraniti štavljeničkom čorbom! Da se više nisi usudio, čuješ li me? Da se više nisi usudio da pređeš preko praga nečije parfimerije!“


71

Tako je govorio Baldini. I još dok je govorio, prostor oko njega je već bio zasićen mirisom „Amora i Psihe“. Postoji uverljivost mirisa koja je jača od reči, vida, osećanja i volje. Od uverljivosti mirisa ne možemo se odbraniti – ona ulazi u nas kao vazduh u naša pluća, ispunjava nas, sasvim nas ispunjava, protiv nje nema nikakvog sredstva. Grenuj je spustio bocu, parfemom ovlaženu ruku skinuo sa njenog vrata i obrisao je o ivicu svog kaputa. Jedan, dva koraka nazad, nezgrapno kretanje njegovog tela pod Baldinijevom bujicom reči napravili su dovoljno talasa u vazduhu da svuda rašire novostvoreni miris. Više nije bilo potrebno. Istina, Baldini je još uvek besneo i drhtao i psovao; ali sa svakim udahom njegov spoljašnji bes je u njemu nalazio sve manje razloga. Činilo mu se da je opovrgnut, zbog čega se njegov govor pred kraj pretvorio u praznu patetiku. Kada je zaćutao, što je potrajalo neko vreme, nije morao ni da čuje više Grenujevu primedbu: „Gotovo je.“ To je već ionako znao. Ali ipak, iako ga je u međuvremenu već sa svih strana okruživao težak vazduh „Amora i Psihe“, on pristupi starom hrastovom stolu, da napravi probu. Izvuče čistu, kao sneg belu čipkastu maramicu iz džepa, iz levog, raširi je i prosu na nju nekoliko kapljica koje je izvukao iz boce za mešanje dugaškom pipetom. Mahnu maramicom držeći ispruženu ruku, da je prozrači, a zatim uvežbanim nežnim pokretom prođe njom ispod nosa, udišući miris. I dok ga je postepeno izdisao seo je na hoklicu. Odjedanput je – pre toga je tokom izliva besa bio još tamnorumen u licu – sasvim prebledeo. „Neverovatno“, promrmlja. „Tako mi boga – neverovatno!“ I opet je pritiskao nos na maraicu i njuškao i vrteo glavom i rmljao: „neverovatno“. Bio je to „Amor i Psiha“, van ikakve sumnje, „Amor i Psiha“ ta omrznuta genijalna smesa mirisa, tako precizno kopirana da je ni Pelisije ne bi razlikovao od svog proizvoda. „Neverovatno!“ Malen i bled sedeo je veliki Baldini na hoklici i izgledao smešno sa svojom maramicom u ruci, koju je kao uplakana usedelica pritiskao na nos. Sasvim je izgubio moć govora.


72

Nije više govorio ni „neverovatno“, već je samo ispuštao, istovremeno neprestano blago klimajući glavom i zureći u bocu za mešenje monotono, „Hm, hm, hm, ... hm, hm, hm,... hm, hm, hm...“ Posle nekog vremena on se približi Grenuju i pristupi tiho, poput senke, stolu. „Ovo nije dobar parfem“, reče ovaj, „on je veoma loše sastavljen, ovaj parfem.“ „Hm, hm, hm“ reče Baldini, a Grenuj nastavi: „Ako mi dozvolite, majstore, ja bih ga poboljšao. Dajte mi jedan minut i napraviću od toga pristojan parfem!“ „Hm, hm, hm“ reče Baldini i klimnu glavom. I dalje je klimao glavom i mrmljao „hm, hm, hm“ i nije se uopšte usprotivio kada Grenuj po drugi put poče da meša; po drugi put poče da iz balona sipa u bocu za mešanje, u parfem koji se tu već nalazio, po drugi put poče da po naizgled nasumičnom redosledu i količini sipa sadržaj bočica u levak. Tek negde oko kraja procedure – Grenuj ovog puta nije protresao bocu, već je samo zalelujao kao flašu konjaka, možda zbog obzira prema Baldinijevoj osećajnosti, možda zato što mu je sadržaj ovog puta izgledao dragocen – dakle, tek kad je već gotova tečnost oblivala bocu, Baldini se probudi iz svoje omamljenosti i podiže se, držeći istina marmicu još uvek priljubljenu uz nos, kao da hoće da se odbrani od nekog novog napada na njegovu dušu. „Gotovo je, majstore“, reče Grenuj. „Sada je ovo baš dobar miris.“ „Da, da, dobro, dobro“ odvrati Baldini i odmahnu rukom. „Zar nećete da uzmete probu?“ mumlao je dalje Grenuj. „Zar nećete, majstore? Ni probu?“ „Kasnije, nisam sada raspoložen za probu... imam druge planove. Idi sad! Dođi!“ I on podiže jedan svećnjak i izađe kroz vrata, koja su vodila preko u radnju. Grenuj krenu za njim. Uđoše u uzan hodnik koji je vodio prema ulazu za služinčad. Starac se uputi teškim koracima ka kapiji, povuče rezu i otvori. Skloni se u stranu da propusti dečaka. „Smem li sada da radim kod Vas, majstore, smem li?“ upita Grenuj, stojeći opet na pragu, opet pogružen, opet vrebajućeg pogleda.


73

„Ne znam!“, reče Baldini, „razmisliću o tome. Idi!“ I onda je Grenuj nestao, odjedanput, kao da ga je pomrčina progutala. Baldini je stajao zureći u noć. U desnoj ruci je držao svećnjak, u levoj maramicu, kao neko ko krvari iz nosa, a koga je od toga strah. Brzo opet namaknu rezu na vrata. Zatim skide maramicu što ga je štitila s lica, gurnu je u džep i kroz radnju se vrati u radionicu. Miris je bio tako božanstven da Baldiniju navreše suze na oči. Nije morao da pravi probu, samo je stajao za radnim stolom ispred boce za mešanje i udisao. Parfem je bio divan. U poređenju sa „Amorom i Psihom“ bio je kao simfonija u poređenju sa usamljenim škripanjem jedne violine. I bio je više od toga. Baldini zatvori oči i oseti da u se bude najskrovitije uspomene. Ugleda sebe kako kao mladić šeta uveče kroz napuljske vrtove; ugleda sebe kako leži u naručju jedne žene crne loknaste kose i vide siluetu ružinog grma na simsu od prozora preko koga se osećao dah noćnog vetra; čuo je kako pevaju skrivene ptice i iz daljine muziku iz neke lučke krčme; ču šaputanje na samom uhu, ču glas kako kaže volim te i oseti kako mu se od zadovoljstva koža ježi, sada! Sada u ovom trenutku! On naglo otvori oči i jeknu od zadovoljstva. Ovaj parfem nije bio parfem kakav je do sada bio poznat. Ovo nije bio miris koji je činio da nešto bolje miriše, nikakav toaletni artikl. Ovo je bila jedna sasvim nova stvar, koja je od sebe mogla da stvori ceo jedan novi svet, jedan čaroban, bogat svet i čovek bi odjedanput zaboravio gadosti oko sebe i osećao se tako bogato, tako prijatno, tako slobodno, tako dobro... Nakostrešene dlačice na Baldinijevoj ruci se spustiše, a njega obuze nekakav najdublji duševni mir. On uze kozju kožu koja je ležala na ivici stola i uze nož i preseče kožu. Zatim stavi komade u staklenu kadicu i preli ih novim parfemom. Na kadicu stavi zatim stakleni poklopac, presu ostatak mirisa u dve bočice na koje nalepi etiketu, a na njima onda napisa imena „Nuit

Napolitaine“, zatim ugasi svetlo i izađe.

Dok je gore večerao sa svojom ženom nije joj ništa rekao. Pre svega, nije joj rekao ništa o brzopletoj odluci koju je doneo tog popodneva. Ni njegova

žena nije rekla ništa, jer je primetila da je raspoložen i zbog toga je bila veoma zadovoljna. Nije više otišao preko u Notr Dam da zahvali bogu za snagu svog karaktera. Da, ovog dana je po prvi put zaboravio da se uveče pomoli.


74

XVI

Sledećeg jutra on ode pravo kod Grimala. Kao prvo plati za kozje kože, i to punu cenu,

bez nećkanja i bez najmanjeg cenjkanja. A zatim pozva Grimala na bocu belog vina u „Tur Daržan“ i dogovori se s njim za cenu šegrta Grenuja. Naravno da nije odao zbog čega ga je želeo i zašto mu je bio potreban. Nešto je izmislio o velikoj porudžbini mirišljavih koža i da mu je za taj posao potreban nedoučen radnik. Potreban mu je vredan momak koji će mu obaviti najjednostavnije poslove, seći kožu i tako dalje. I poruči još jednu bocu vina i ponudi dvadeset livri kao odštetu za neprijatnost zbog preuzetog šegrta. Dvadeset livri su predstavljali ogromnu sumu. Grimal se odmah složi. Pođoše u štavionicu, gde je Grenuj, što je bilo čudno, već čekao sa spakovanim zavežljajem, Baldini plati svojih dvadeset livri i povede ga odmah sa sobom, svestan da je napravio najbolji posao u svom životu. Grimal, koji je sa svoje strane bio uveren da je napravio najbolji posao u svom životu, vrati se nazad u „Tur Daržan“ ispi tamo još dve flaše vina, zatim pređe oko podne u „Lion Dor“ na drugoj obali i tamo se tako napi, da je uveče, dok je kasno noću pokušavao da se opet vrati u „Tur Daržan“ pobrkao Ulicu Žofroa Lanije sa Ulicom Nonendijer, i tako, umesto da izađe, kako se nadao, direktno na most Pon Mari, on na svoju nesreću izbi na kej Orn, odakle svom dužino pljusnu u vodu, i to licem, kao u meku postelju. Bio je na mestu mrtav. Reci je, međutim, trebalo još dosta vremena da ga iz plitke obale, pored privezanih teretnih lađa, odvuče u jaču srednju struju, i tek je u ranim jutarnjim časovima štavilac Grimal, odnosno njegov mokri leš slobodnije zaplovio niz reku, prema zapadu. Dok je prolazio ispod mosta Pon Šanž, bešumno, čak i ne dodirnuvši stubove mosta, Žan Batist Grenuj je dvadeset metara iznad njega upravo legao u postelju. U zadnjem delu Baldinijeve radionice dobio je krevet u koji se sada uvalio, dok je njegov bivši gazda sasvim opušteno plovio niz hladnu Senu. On se zadovoljno umota u pokrivač i smanji se poput krpelja. Dok je tonuo u san, tonuo je sve dublje i u samog sebe – i u svom unutrašnjem


75

utvrđenju priredio je trijumfalnu povorku, sanjajući pobedničku mirisnu gozbu, i jednu gigantsku orgiju sa tamjanom i izmirnom, u čast samog sebe.


76

XVII

Dolaskom Grenuja počeo je uspon kuće Đuzepea Baldinija, do nacionalnog, čak

evropskog ugleda. Persijska zvona nisu više mirovala, a čaplje nisu više prestajale da izlivaju vodicu u radnji na Pon Šanžu. Još prve večeri morao je Grenuj da jedan veliki balon napuni do vrha s „Nuit

Napolitaine“,

od koga je tokom sledećeg dana prodato preko osamdeset bočica. Glas o

novom parfemu proširio se strašnom brzinom. Šenije je dobio staklast pogled od silnog brojanja novca i bol u leđima od dubokih naklona što je morao da pravi, pošto je dolazila visoka i najviša gospoda, ili barem sluge visoke i najviše gospode. A jednom su se vrata silovito otvorila, da je sve zaklepetalo, i ušao je lakej grofa Anžersona i povikao, kako samo lakeji mogu da poviču, da hoće pet boca novog mirisa, i Šenije je još četvrt sata drhtao od strahopoštovanja, jer je grof Anžerson bio intendant i ministar rata Njegovog Veličanstva i najmoćniji čovek u Parizu. Dok je Šenije u radnji sam stajao izložen navali mušterija, Baldini je sa svojim novim šegrtom bio zaključan u radionici. Šenijeu je ovu novu okolnost opravdao fantastično teorijom koju je objasnio „podelom rada i racionalizacijom“. Godinama, objasni, strpljivo je gledao kako Pelisje i njemu slične, esnafu neprijateljski nastrojene spodobe odvraćaju od njega mušterije i zagorčavaju posao. Sada je njegovoj trpeljivosti došao kraj. Sada prihvata izazov i uzvraća ovim drskim skorojevićima, i to njihovim vlastitim oružjem: svake sezone, svakog meseca, ako je potrebno i svake nedelje nastupiće sa novim mirisima, i to kakvim! Svoje nadahnuće crpeće do kraja. A za to je potrebno da se sasvim i potpuno – jedino uz pomoć nepriučene radne snage – posveti proizvodnji mirisa, dok Šenije treba da se isključivo posveti njihovoj prodaji. Ovaj moderni metod će otvoriti novo poglavlje u istoriji – da, on svesno i jasno kaže „nas“, jer namerava da njegov stari, zaslužni pomoćnik određenim procentom učestvuje u dobiti ovog neizmernog bogatstva.


77

Do pre nekoliko dana Šenije bi ovakve priče svog majstora protumačio kao znak početne senilnosti. „Zreo je za bolnicu“, pomislio bi, „neće dugo potrajati dok mu tučak konačno ne ispadne iz ruke.“ Sada, međutim, nije ništa mislio. Uopšte nije stizao da to radi. Imao je, jednostavno, previše posla. Imao je toliko posla da je uveče od iscrpljenosti jedva bio u stanju da isprazni prepunu kasu i odvoji svoj deo. Ni u snu nije stigao da posumnja da ovde nisu čista posla kad je Baldini gotovo svakodnevno izlazio iz radionice sa novim mirisom. A kakvi su to mirisi bili! Ne samo parfemi najviše, zaista najviše škole, već i kreme i puderi, sapuni, losioni za kosu, vode, ulja... Sve što je imalo da miriše, mirisalo je sada novo i drugačije i divnije nego ikada ranije. I na sve to, baš na sve, čak i na nove mirisne vrpce za kosu, publika se lepila kao omađijana, a cene nisu igrale nikakvu ulogu. Sve što je Baldini proizvodio bio je čist uspeh. A uspeh je bio tako silan da ga je Šenije prihvatio kao prirodnu pojavu i nije više razmišljao o njegovim uzrocima. Da na primer, novi šegrt, onaj smeteni kepec koji je poput psa stanovao u radionici, i koga je ponekad, kad bi majstor izašao video u pozadini kako briše čaše i čisti avan – da bi ova nula od čoveka mogla da ima nekakve veze sa neverovatnim procvatom posla, u to Šenije ne bi poverovao i sve da mu je to neko rekao. Naravno da je kepec i te kako imao veze s tim. Ono što je Baldini donosio u radnju i davao Šenijeu da prodaje bilo je samo delić onoga što je Grenuj mešao iza zatvorenih vrata. Baldini uopšte više nije stizao da sve to omiriše. Nekad mu je predstavljalo pravu muku da među divotama koje je Grenuj proizvodio napravi izbor. Ovaj đavolji šegrt je mogao da receptima snabdeva sve parfimerije u Francuskoj, a da se ne ponavlja, da ni jedan jedini put ne proizvede nešto manje vredno ili čak prosečno. Receptima, dakle, formulama baš i

nije

mogao da ih snabde jer je Grenuj svoje mirise komponovao još uvek na onaj haotičan i

sasvim neprofesionalan način koji je Baldini već poznavao, tako što je, naime, u naizgled potpunom haosu nasumice mešao koponente. Da bi ovaj posao uspeo ako ne da kontroliše, onda bar da ga shvati, Baldini je jednog dana od Grenuja zatražio da se, iako on to smatra nepotrebnim, prilikom pravljenja svojih mešavina koristi vagom, čašom za merenje i pipetom;


78

i da se dalje navikne da alkohol ne shvata kao miris, već kao rastvarač, koji se tek kasnije dodaje; i neka za ime boga sporije radi – udobnije i sporo kako dolikuje jednom zanatliji. Grenuj to učini. I po prvi put Baldini bi u prilici da prati i dokumentuje pojedine postupke svog veštog šegrta. S perom i hartijom sedeo je pored Grenuja i beležio, uvek upozoravajući da radi sporije, koliko je u flašu za mešanje išlo grama ovog, koliko merica onog, koliko kapi nekog trećeg sastojka. Na ovaj čudan način, tako što je, naime, proces naknadno analizirao, upravo pomoću onih sredstava bez čije upotrebe on ranije nije ni smeo da se odvija, Baldini je, napokon, ipak došao u posed sintetičke formule.

Kako je Grenuj i bez nje bio u stanju da

meša svoje parfeme, to je za Baldinija i dalje ostala zagonetka, čak čudo, ali je bar to čudo sada sveo na formulu i time donekle zadovoljio svoj duh koji je žudeo za pravilima i sačuvao svoj svet mirisa od potpunog kolapsa.

Malo po malo od Grenuja je izmamio recepte svih parfema koje je on do tada pronašao i na kraju mu je čak zabranio da pravi nove mirise, pre nego što je on, Baldini, prisutan sa perom i hartijom da proces posmatra Argusovim očima i dokumentuje ga korak po korak. Svoje beleške, mnogo desetina formula, zatim je pedantno prepisivao u dve različite knjižice, od kojih je jednu zaključavao u svoj na vatru otporan sef, a drugi nosio stalno sa sobom i s njime noću išao na spavanje. To mu je davalo sigurnost – jer sad je mogao, kad god je hteo da sam izvede Grenujeva čuda koja su ga kad ih je prvi put doživeo duboko potresla. Svojom zapisanom zbirkom formula je verovao da će moći da ukroti užasni stvaralački haos što je izvirao iz dubine bića njegovog šegrta. Osim toga je činjenica da se nije samo glupavo čudio već je posmatrajući i registrujući i sam učestvovao u stvaralačkom činu, imala na Baldinija umirujuće dejstvo i jačala njegovo samopouzdanje. Posle nekog vremena poverovao je čak da i lično ne malo doprinosi uspehu sublimisanih mirisa. A kada ih je tek uneo u svoju knjižicu i zaključao u trezor ili nosio kraj srca, isto tako ni najmanje nije više sumnjao da su oni sada sasvim i potpuno njegovi. Ali je i Grenuj profitirao od disciplinovanog postupka na koji ga je Baldini prisilio. Njemu to, istina, nije bilo potrebno. Nikad nije morao da potraži neku staru formulu da bi posle nekoliko nedelja i meseci rekonstruisao neki parfem, jer on mirise nije zaboravljao. Ali je


79

obaveznim korišćenjem posude za merenje i vage naučio jezik parfimerstva i instinktivno je osetio da bi poznavanje ovog jezika moglo da mu bude korisno. Nakon nekoliko nedelja Grenuj nije samo ovladao imenima svih mirisnih materija u Baldinijevoj radionici, već je bio u mogućnosti da sam zapiše formule svojih parfema i obratno – da tuđe formule i uputstva pretvori u parfeme i druge mirišljave proizvode. I više od toga! Pošto je već naučio da svoje parfimističke ideje izražava u gramima i kapima nije mu više bio potreban ni eksperimentalni međukorak. Kada bi u Baldini naložio da kreira nov miris, bilo kao parfem za maramice, za sašetu za šminku, onda Grenuj nije više posezao za bočicama i praškovima, već je jednostavno seo za sto i direktno zapisao formulu. Naučio je da put od svoje unutrašnje predstave o mirisu do gotovog parfema produži preko ispisivanja formule. Za njega je to bio zaobilazan put. U očima sveta, to jest u Baldinijevim očima ovo je, međutim, bio napredak. Grenujeva čuda su ostala ista. Ali recepti kojima ih je sad snabdevao oduzimali su im užas i to je bila prednost. Što je Grenuj bolje vladao zanatskim veštinama i postupcima, što je normalnije umeo da se izražava konvencionalnim jezikom, utoliko ga se majstor manje bojao i manje je zazirao od njega. Baldini ga je uskoro smatrao još samo za čoveka neobično obdarenim čulom mirisa, ali ne više za jednog drugog Frangipanija ili za nekog strašno veštog, a Grenuju je to samo odgovaralo. Zanatski deo posla mu je služio kao dobrodošla maska. Gotovo da je uspavao Baldinija svojim primerenim postupcima prilikom merenja dodataka, prilikom njihanja boce za mešenje, prilikom kapanja na belu, oglednu maramicu. Već je skoro umeo da tako nežno trese bocu, da tako elegantno provlači maramicu ispred nosa kao i sam majstor. I ponekad, u dobro doziranim intervalima počinio bi greške koje su bile tako napravljene da je Baldini morao da ih primeti: zaboravio bi da filtrira, pogrešno bi namestio vagu, u neku formulu bi upisao besmisleno visok procenat tinkture ambre.. i onda je čekao da mu se ukaže na grešku, da bi je onda savesno korigovao. Tako mu je uspelo da Baldinija uljuljka u iluziji da su ovde na kraju krajeva sve stvari čiste. Nije hteo da starca uplaši. Hteo je zaista da od njega uči. Ne mešanje parfema, ne pravu kompoziciju mirisa, naravno da ne! Na ovom polju nije bilo nikoga na svetu od koga bi on nešto mogao da nauči, i sastojci koji su se nalazili u Baldinijevoj radnji ni iz daleka ne bi bili dovoljni da ostvare njegovu


80

predstavu jednog zaista velikog parfema. Ono što je kod Baldinija mogao da ostvari bile su puke sitnice prema mirisima koje je nosio u sebi i koje je nameravao da jednog dana ostvari. Za tako nešto, međutim, to je znao, bila su mu potrebna dva neizostavna uslova: jedan je bio kaput građanske egzistencije; bar esnafa pod čijom zaštitom bi mogao da ispolji svoje prave strasti i neometano sledi svoje prave ciljeve. Drugi je bio poznavanje onih zanatskih postupaka pomoću kojih su se mirisni proizvodi pravili, izolovali, koncentrovali, konzervirali i time uopšte mogli koristiti u više svrhe. Jer Grenuj je uistinu posedovao najbolji nos na svetu – koliko analitički tako i vizionarski, ali još uvek nije imao sposobnost da raspolaže svim konkretnim mirisima.


81

XVIII

I zato je rado dozvolio da bude podučavan u veštini kuvanja sapuna od svinjske masti,

šivenja rukavica od isprane kože, mešanja pudera od pšeničnog brašna i klica badema i praha od korena ljubičice. Pravio je mirisne sveće od ćumura, šalitre i od piljevine sandalovog drveta. Presovao je orjentalne pastile od izmirne, benzoeve smole i praha od ćilibara. Lepio je tamjan, listiće od laka, vetivera i cimeta u mirišljave kuglice za paljenje. Sejao je i lopaticom prevrtao

Poudre Imperiale

od samlevenih ružinih listova, lavandinog cveta, kore

od kaskarile, mešao je šminke, bele i kao vena plave i oblikovao je grimizno crvene ruževe za usne. Ispirao najfiniji prah za nokte i kredu za zube koja je imala ukus mente. Mešao je tečnost za vlasulje i kapljice za kurje oči, belilo za sunčeve pege i ekstrakt od velebilja za oči, mast od španske mušice za gospodu i higijensko sirće za dame... Proizvodnju svih vodica i prašaka, preparata za održavanje lepote i toaletu, ali i mešavine od čaja i začina, likera, marinada i slično, ukratko, sve što je Baldini umeo da mu prenese. Grenuj je naučio, istina, bez naročitog zanimanja, ali ne buneći se i uspešno. Posebno je, međutim, bio revnostan kada ga je Baldini podučavao u spravljanju tinktura, ekstrakata i esencija. Neumorno je umeo da u presi gnječi koštice od gorkog badema, ili da tuca znca mošusa ili da satarom secka masne sive krtole ambre ili da struže korenje od ljubičice da bi onda tu strugotinu rastvorio u najfinijem alkoholu. Naučio je kako se koristi specijalni levak pomoću kojeg se čisto ulje presovane kore od limuna odvaja od mutnog taloga. Naučio je da suši trave i cvasti, na rešetkama u senovitoj toploti, i da konzervira šuštavo lišće u voskom zapečaćenim loncima i škrinjama. Izučio je veštinu ispiranja pomada, proizvodnje infuzija, naučio je da filtrira, da pravi koncentrate, da klarifikuje i rektifikuje. Baldinijeva radionica nije, doduše, bila podesna da se u njoj u velikom stilu proizvode cvetna i biljna ulja. U Parizu bi inače teško bilo doći do neophodnih količina svežeg bilja.


82

Ponekad, međutim, kada su se sveži ruzmarin, kada se žalfija, menta ili seme od anisa mogli na pijaci jeftino nabaviti, ili kada bi stigla veća pošiljka lukovica perunike ili korenja od odoljena, kima, muskatnog oraščića ili suvog karanfilića, onda bi se probudila Baldinijeva alhemičarska žica i on bi tada izvukao svoj veliki alambik, jednu bakarnu kacu za destilaciju sa namontiranim loncem za kondenzaciju – takozvanu mavarsku glavu, kako je on ponosno nazivao – sa kojom je još pre četrdeset godina na južnim obroncima Ligurije i na visoravnima Luberona na otvorenom polju destilovao lavandu. I dok je Grenuj seckao sirovinu za destilaciju, Baldini je u grozničavoj žurbi – jer brza prerada je bila alfa i omega ovog posla – potpaljivao ozidano ognjište na koje je namestio bakarni kotao napunjen određenom količinom vode. Unutra je ubacivao delove bilja, namestio bi mavarsku glavu sa duplim dnom na podupirače i pričvrstio bi dva creva za vodu koja je priticala i oticala. Ovu rafiniranu konstrukciju za hlađenje vodom tek je, kako je objašnjavao, kasnije sam usavršio, jer je svojevremeno u polju, naravno, hladio samo strujanjem vazduha. Zatim bi raspirio vatru. Postepeno bi počelo da vri u kotlu; i nakon nekog vremena, najpre plašljivo, kap po kap, zatim poput konca, tankim mlazom isticao je destilat iz treće cevi mavarske glave u jednu firentinsku bocu koju je Baldini postavio ispod nje. Najpre je izgledalo prilično neugledno, poput razblažene mutne supe. Postepeno, međutim, naročito kada bi se napunjena boca zamenila drugom i bila sklonjena u stranu, ova čorba bi se podelila na dve različite tečnosti: dole bi ostala voda od cvasti i bilja, dok je gore plivao debeo sloj ulja. Ako bi se sada, oprezno, kroz donju kljunastu cev firentinske boce pustila da istekne cvetna voda koja je nežno mirisala, onda je preostalo samo čisto ulje, esencija – mirisna suština biljke. Grenuja je ovaj postupak fascinirao. Ako je išta u životu u njemu oglo da izazove oduševljenje – istina ne spolja vidljivo, več sakriveno oduševljenje nalik na neki hladni plamen – onda je to bio ovaj postupak kojim se vatro, vodom i parom i jednom odgovarajućom aparaturom stvarima oduzimala njihova mirišljava duša. Ova mirisna duša, eterično ulje, bila je najbolje u njima, jedino zbog čega su ga zanimale. Glupi ostatak – cvast, listovi, kora, plod, boja, lepota, živost i sve druge suvišne stvari koje su se u njima krile, to ga ni najmanje nije brinulo. To je bio samo omotač i balast. To je trebalo odstraniti.


83

S vremena na vreme, kada bi destilat postao razvodnjeno bistar, skidali bi alambik s vatre, otvarali ga i izbacivali raskuvanu travu. Ona je izgledala mlitavo i bledo poput raskiseljene slame, poput izbeljenih kostiju malih ptica, kao povrće koje je predugo kuvano, bledo i končasto, gnjecavo – jedva nalik na samo sebe, užasno nalik na leš i gotovo potpuno lišeno vlastitog mirisa. To su izbacivali napolje u reku. Onda su uzimali nove, sveže biljke, napunili vodu i vratili ambik nazad na vatru. I opet bi kotao počeo da vri, i opet bi životni sok biljki cureo u firentinske boce. To bi umelo da traje tokom cele noći. Baldini bi se brinuo za vatru, Grenuj bi motrio na boce, nije bilo šta više da se radi u periodu do novog vrenja. Sedeli su na šamlicama oko vatre opčinjeni prostom kacom; opčinjeni obojica, mada iz veoma različitih razloga. Baldini je uživao u žaru vatre i razbuktalom rumenilu plamenova i bakra, voleo je pucketanje užarenog drveta, grgljanje alambika, jer to je bilo kao nekada. Kako se tu moglo sanjariti! Uzeo bi bocu vina iz radnje, jer bi od vreline ožedneo, i to vino – opet ga je pio kao nekada. I onda bi počeo da priča priče o davnim vremenima, bez kraja: O Španskom ratu za nasledstvo, u kome je, boreći se protiv Austrijanaca i sam merodavno učestvovao; o kamisarima s kojima je Sevene učinio nesigurnim; o ćerki Hugenota u Esterelu koja mu se podala omamljena mirisom lavande; o šumskom požaru što ga za dlaku nije izazvao i koji bi sigurno zapalio čitavu Provansu, u to nema ni najmanje sumnje, jer je upravo duvao oštar maestral; i o destilaciji je pričao, uvek je o tome govorio – na otvorenom polju, noću, na mesečini, uz vino i pesmu zrikavaca, i o lavandinom ulju što ga je tom prilikom stvorio – tako finom i jakom da su mu ga čistim srebrom platili; o svom šegrtovanju u Đenovi, o svojim godinama kalfovanja i o gradu Grasu u kome ia parfimista koliko u drugim mestima obućara, a među njima takvih bogataša da žive kao kneževi u raskošnim kućama sa senovitim baštama i terasama i drvom obloženim trpezarijama u kojima obeduju iz porcelanskih tanjira sa zlatnim priborom i tako dalje... Takve priče pričao je stari Baldini i pio uz to vino i dobijao bi od jare i oduševljenja sopstvenim pričama sasvim crvene obraščiće. Grenuj koji je sedeo nešto više u senci, nije ga, međutim, uopšte slušao. Njega nisu zanimale nikakve stare priče, njega je isključivo zanimao novi postupak. Zurio je bez prestanka u cevčicu na glavi alambika iz koje je curio


84

tanak malaz destilata. I dok je tako buljio, zamišljao je da je on sam takav jedan alambik, u kome vri kao u ovom ovde i iz koga izvire destilat, kao evo sada, samo bolji, noviji, neobičniji, destilat onih posebnih biljki koje je sam uzgajao u sebi, koje tamo cvetaju, koje niko osim njega nije omirisao, i koje bi svojim jedinstvenim parfemom mogle da svet pretvore u mirisnu rajsku baštu, u kojoj bi život za njega olfaktivno bio donekle podnošljiviji. Biti jedan veliki alambik, koji će ceo svet da preplavi svojim samostvorenim destilatima – to je bio san kome se Grenuj prepuštao. I dok bi Baldini, raspaljen vinom, pričao svoje opširnije priče o tome kako je bilo ranije, i sve se neobuzdanije raspetljavao u sopstvene sanjarije, Grenuj bi se brzo otreznio od svoje bizarne fantazije. Prognao je predstavu o velikom alambiku za sada iz glave i umesto toga razmišljao kako da svoja novostečena znanja iskoristi za bliže ciljeve.


85

XIX

Nije prošlo dugo vremena i on je već postao specijalista na polju destilacije. Otkrio je

– i njegov nos mu je tu pomogao više nego Baldinijeva pravila – da jačina vatre vrši odlučujući uticaj na kvalitet destilata. Svaka biljka, svaki cvet, svako drvo i svaki plod zahtevao je posebnu proceduru. Nekad je para morala da bude najjača, nekad je trebalo izazvati samo umereno vrenje, a bilo je cvetova koji su od sebe najviše davali ako bi se preznojavali na najmanjem plamenu. Ništa manje važna bila je i priprema. Menta i lavanda su se mogle destilisati u čitavim svežnjima. Druge biljke su morale biti fino razdvojene, obrane, isečene istrugane, utucane ili čak pomešane s nečim pre nego što bi dospele u bakarni kotao. A neke se uopšte nisu mogle destilisati i to je dovodilo Grenuja do stanja krajnje ogorčenosti. Baldini mu je, kada je video sa kakvom sigurnošću Grenuj vlada aparaturom, dao punu slobodu u ophođenju sa alambikom, i Grenuj je ovu okolnost obilno koristio. Dok je preko dana mešao parfeme i spravljao druge mirisne i začinske proizvode, noću se bavio isključivo tajanstvenom veštinom destilovanja. Njegov plan je bio da proizvede sasvim nove mirisne materije i da tako uspe da proizvede bar neke od mirisa koje je nosio u sebi. U početku je čak imao i male uspehe. Uspelo mu je da proizvede ulje od cveta koprive i semena grbaštice; vodu od sveže oljuštene kore grma zove i od grana tise. Ovi destilati nisu, istina, u mirisu gotovo nimalo podsećali na početne materije, ali su ipak bili dovoljno zanimljivi da bi ih iskoristio za dalju preradu. Bilo je, međutim, materija kod kojih je ovaj postupak sasvim zakazao. Grenuj je tako pokušao da destiluje miris stakla, lepljivo hladan miris glatkog stakla koji normalni ljudi uopšte ne mogu da osete. Nabavio je prozorsko staklo i staklo za boce i prerađivao ga kao velike komade, kao krhotine, kao srču, kao prah – bez ikakvog uspeha. Destilovao je mesing, porcelan i kožu, žito i šljunak. Destilovao je čistu zemlju. Krv i drvo i svežu ribu. Vlastitu kosu. Na kraju je destilovao čak i vodu - vodu iz Sene, čiji osoben miris


86

mu je izgledao vredan da se sačuva. Verovao je da bi uz pomoć alambika mogao ovim materijama da oduzme njihov karakterističan miris, kao što je to bilo moguće kod timijana, lavande i kod komovog seena. Nije znao da destilacija nije bila ništa drugo do postupak za razdvajanje pomešanih supstanci u njihove nestalne i manje nestalne pojedinačne delove i da je za proizvodnju parfema korisna samo u meri u kojoj je bila u stanju da nestalno eterično ulje određenih biljki odvoji od njegovih nemirisnih ili mirisom siromašnih ostataka. Kod supstanci kod kojih se ovo eterično ulje gubilo, postupak destilacije bio je, naravno, potpuno besmislen. Nama, ljudima ovog vremena, koji poznajemo neke zakone fizike to je sasvim jasno. Za Grenuja je, međutim, ova spoznaja bila mukotrpan rezultat dugog niza poražavajućih ogleda. Mesecima je iz noći u noć sedeo pored alambika i na svaki mogući način pokušavao da pomoću destilacije otkrije radikalno nove mirise kakvi u koncentrisanom obliku na zemlji još nisu postojali. I osim nekoliko bednih biljnih ulja nije dobio ništa. Iz dubokog, neizmerno bogatog bunara svoje predstave nije uspeo da istisne ni jednu jedinu kap konkretne esencije mirisa – od svega što je u sebi osećao nije uspeo da ostvari ni atom. A kada mu je postalo jasno da je doživeo neuspeh, prestao je da vrši oglede i na smrt se razboleo.


87

XX

Dobio je visoku temperaturu koja je tokom prvih dana bila praćena preznojavanjem, a

kasnije kao da pore na koži nisu više bile dovoljne, proizvela bezbrojne gnojne bubuljice. Grenujevo telo bilo je osuto ovim crvenim ehurićima. Mnogi od njih bi se rasprsli izlivajući svoj vodenast sadržaj, da bi se onda opet napunili. Drugi su izrastali i pretvarali se u prave potkožne čireve – natekli bi debeli i crveni i poput kratera bi se rasprskavali i bljuvali gust gnoj i žutim prugama prožetu krv. Posle nekog vremena Grenuj je izgledao kao kakav iznutra kamenovan mučenik, gnojeći se iz stotinu rana. Tada se Baldini, naravno, zabrinu. Bilo mu je veoma neprijatno da svog dragocenog šegrta izgubi upravo u trenutku kada se pripremao da svoju trgovinu proširi izvan granica prestonice, pa čak i cele zemlje. Jer zaista, sve se češće događalo da su ne samo iz provincije, već i sa inostranih dvorova stizale porudžbine za ove nove mirise za kojima je Pariz ludovao; i Baldini se nosio mišlju da radi savlađivanja ove potražnje osnuje filijalu u Foburu Sen Antoanu, jednu pravu malu manufakturu, gde bi se najpopularniji mirisi naveliko mešali i angro punili u ljupke male bočice, a zatim bi ih ljupke devojčice pakovale i slale u Holandiju, Englesku i u Nemačko carstvo. Za jednog pariskog majstora ovakvo preduzeće nije baš bilo legalno, ali u poslednje vreme Baldini je uživao protekciju sa višeg mesta - to su u omogućili njegovi rafinirani mirisi, ne samo kod intendanta, već i kod tako važnih ličnosti kao što je mesje zakupnik carina u Parizu i član kraljevskog finansijskog kabineta i zaštitnik privredno uspešnih preduzeća, poput gospodina Fejdoa de Brua. Ovaj je čak stavio u izgled kraljevsku privilegiju, nešto najbolje što se uopšte moglo poželeti – neku vrstu opšte propusnice za ophođenje sa svim državnim i staleškim instancama, dakle kraj svih privrednih briga i večita garancija za sigurno, neosporivo blagostanje. A postojao je i još jedan plan koji je Baldini nosio u sebi, njegov omiljeni plan, neka vrsta protivprojekta manufakturi u Foburu Sen Antoanu koja bi proizvodila, ako ne robu na


88

veliko, a ono pak robu koju će svako moći da kupi: Hteo je da za odabran broj visokih i najviših mušterija kreira lične parfeme, štaviše da dâ da se kreiraju parfemi koji bi, poput odela po meri, odgovarali samo jednoj osobi, i koju bi samo ona smela da koristi i koja bi nosila samo njeno uzvišeno ime. Zamislio je „Parfum de la

Marquise de Cernay“, „Parfum de la Marechale de Villars“, „Parfum du Duc de Aiguilllion“ i tako dalje. Sanjao je o „Parfum de Madame la Marquise de Pompadour“ pa čak i o „Parfum de sa Majeste le Roi“ u ljupko izbrušenoj bočici od ahata sa cizeliranim zlatnim okvirom i u unutrašnjoj strani dna ugraviranim imenom „Giuseppe

Baldini Parfumeur“.

Kraljevo i njegovo ime na jednom te

istom predmetu. Do takvih predivnih predstava uzleteo je Baldini! A sada se Grenuj razboleo. Mada se Grimal, neka mu je laka zemlja, zakleo da tom momku nikada ništa ne fali, da on može sve da izdrži, da mu ni kuga ništa ne može. A sad iz čista mira da se ovako razboli? Šta ako umre? Užas! Onda će sa njim umreti i divni planovi o manufakturi, o ljupkim devojčicama, o privilegiji i o parfemu za kralja. I tako Baldini odluči da ne propusti ništa što bi moglo da spase vredni život njegovog šegrta. Naredi preseljenje iz ležaja u radionici u čist krevet na gornjem spratu kuće. Naredi da se krevet prekrije damastom. Lično je pomogao da se bolesnik prenese uskim stepenicama gore u sobu, iako se neizrecivo gadio gnojavih bubuljica i čireva. Naredi svojoj ženi da kuva kokošiju supu sa vinom. Posla po najpoznatijeg lekara u kvartu, izvesnog Prokopa, kome se moralo unapred platiti dvadeset franaka! – da bi se uopšte potrudio da dođe. Doktor dođe, podiže vrhovima prstiiju čaršav, baci jedan jedini pogled na Grenujevo telo koje je zaista izgledalo kao da ga je pogodilo stotinu metaka, i napusti sobu, a da svoju tašnu koju je njegov asistent uvek nosio za njim nije ni otvorio. Slučaj je sasvim jasan, reče on Baldiniju. Reč je o sifilističkoj vrsti crnog prišta, pomešanog sa gnojavim ospicama

in

stadio ultimo. Lečenje nije potrebno samim tim što se nož za puštanje krvi ne može propisno upotrebiti na telu koje se raspada, koje je sličnije lešu nego živom organizmu. Iako se još

uvek ne oseća za tok ove bolesti kužni miris – što je svakako za čuđenje i kuriozitet – ne može se u okviru sledećih četrdeset osam časova gajiti ni najmanja sumnja u odumiranje


89

pacijenta, ne zvao se on doktor Prokop. Na to on naplati još dvadeset franaka za završenu posetu i datu prognozu – s tim da će pet franaka vratiti u slučaju da mu predaju kadaver sa klasičnim simptomima u svrhu demonstracije – preporuči se. Baldini je bio van sebe. Glasno je očajavao. Od besa zbog zle sudbine grizao je prste. Opet su mu, pred samim ostvarenjem, upropašteni planovi za potpun, sasvi potpun veliki uspeh. Svojevremeno, bili su to Pelisije i njegovi kompanjoni sa svojim pronalascima. Sada je to bio ovaj dečak sa svojim neiscrpnim fondom novih mirisa, ova vucibatina koja se zlatom nije mogla platiti, koji je upravo sad, u fazi poslovnog procvata, morao da dobije sifilističke prišteve i gnojave ospice

in stadio ultimo! I to baš sad! Zašto ne za dve godine? Zašto ne za

jednu godinu? Do tada bi ga iskoristio kao rudnik srebra, kao zlatnog magarca. Za godinu dana bi mirno mogao da umre. Ali ne! Umreće sada, tako mi Svetog Sakramenta, i to u roku od četrdeset i osam časova! Na trenutak Baldini je razmišljao da li da ode preko u Notr Dam, zapali sveću i da od

Svete Majke moli za ozdravljenje Grenujevo. Ali onda odbaci ovu pomisao, jer vremena nije bilo za bacanje. On pohita po hartiju i mastilo i otera svoju ženu iz bolesnikove sobe. Sam je hteo da ga čuva. Onda sede na stolicu pored kreveta, sa beležnicom na kolenima, sa perom umočenim u mastilo u ruci, i pokuša da Grenuju uzme parfemističku ispovest. Nema, za ime boga, smisla da blaga koja u sebi nosi odnese zauvek sa sobom, ne ostavivši ni traga ni glasa! Neka sada, u svojim poslednjim časovima ostavi testament vernom drugu, da potomstvu ne ostanu uskraćeni najbolji mirisi svih vremena! On, Baldini, će ovaj testament, ovaj kanon najsublimisanijih od svih ikad omirisanih mirisa, i verno čuvati i dovesti ga do procvata. Uz Grenujevo ime ići će besmrtna slova, da, on će štaviše – kune se, evo, svim svecima – najbolji od svih mirisa samom kralju staviti pred noge, u bočici od ahata sa cizeliranim zlatom i ugraviranom posvetom „Od

Žan Batista Grenuja, parfimera iz Pariza“. – Tako je govorio,

ili tačnije: tako je šaputao Baldini u Grenujevo uho, moleći ga, preklinjući ga, laskajući mu bez prekida.

Sve je, međutim, bilo uzalud. Grenuj nije odavao ništa osim vodnjikavog sekreta i krvavog gnoja. Nemo je ležao u damastu i oslobađao se ovih gadnih sokova,ali ne i svog blaga,


90

svog znanja, ni najmanje formule nekog mirisa. Baldini je mogao da ga zadavi, da ga ubije, najradije bi iz samrtničkog tela batinama izvukao dragocene tajne kad bi postojali nekakvi izgledi na uspeh... i kada to ne bi tako očigledno protivrečilo njegovom shvatanju hrišćanske ljubavi prema bližnjem svom. I tako je dalje umilno dudukao i tetošio bolesnika vlažnim maramicama – iako ga je ovo koštalo grozovitog savlađivanja – hladio je znojavo čelo i užarene vulkane rana, i kašikom mu u usta sipao vino, ne bi li njegov jezik naveo da progovori, i to preko cele noći – uzalud. U svitanje diže ruke od svega. Iscrpljen se svali u fotelju u drugom kraju sobe zureći - čak više ni besan nije bio, već samo predat tihoj rezignaciji - u sitno, umiruće Grenujevo telo, preko u postelji, koga više nije mogao ni da spasi ni da opljačka, od koga za sebe više ništa nije mogao da dobije, čiju propast je morao da bespomoćno gleda, kao što kapetan posmatra propast svog broda koji u dubinu odnosi sa sobom sva njegova bogatstva. Tada se odjednom otvoriše usne samrtnika, i glasom koji je bio toliko jasan i čvrst da u predstojeći kraj nije ostavljao imalo sumnje on reče: „Kažite, majstore: postoji li još neki drugi način osim presovanja ili destilisanja da se iz nekog tela dobije miris?“ Baldini koji pomisli da je glas stigao iz njegove uobrazilje ili s neba odgovori mehanički: „Da, postoji.“ „Koji?“, upita on. Tada Baldini prisili svoje srce – nije hteo da samrtniku uskrati poslednju želju, i odgovori: „Ima tri načina, sine moj:

l’ huile.

enfleurage a chaud, zatim, enfleurage a froid i enfleurage a

Oni su u mnogim pogledima bolji od destilacije i služe za dobijanje najfinijih od svih

mirisa: jasmina, ruže i narandžinog cveta“. „Gde?“, upita Grenuj. „Na jugu“, odgovori Baldini. „Pre svega u gradu Gras.“ „Dobro“, reče Grenuj. I rekavši to sklopi oči. Baldini se polako uspravi. Bio je veoma deprimiran. Potraži svoju beležnicu na kojoj nije napisao ni jedan jedini red, i ugasi sveću. Napolju je već svitalo.


91

Bio je umoran kao pas. Trebalo bi pozvati popa, pomisli. Zatim napravi desnom rukom ovlaš znak krsta i izađe. Ali Grenuj je bio sve sao ne mrtav. Sada je veoma čvrsto spavao i duboko sanjao, i povlačio svoje sokove nazad u sebe. Mehurići na njegovoj koži već su počeli da se suše, gnojni krateri da presušuju, njegove rane su već počele da se zatvaraju. Za nedelju dana je ozdravio.


92

XXI

Najradije bi odmah otputovao na jug, tamo gde su se mogle naučiti nove tehnike o

kojima mu je govorio starac. Ali na tako nešto, nije se, naravno, moglo ni pomisliti, jer on je bio samo šegrt, to jest, jedno ništa. Strogo uzevši, tako mu je objasnio Baldini – nakon što je prevazišao svoju prvu radost nakon Grenujevog vaskrsenja – on je bio još manji od jednog ništa, jer je za pravog šegrta potrebno imati besprekorno, naime porodično poreklo, srodstvo koje odgovara staležu i ugovor o šegrtovanju, od čega on ništa ne poseduje. Ako mu on, Baldini, uprkos tome jednog dana pomogne da dobije potvrdu o šegrtovanju to će biti samo zbog Grenujeve ne baš svakidašnje obdarenosti, besprekornog budućeg ponašanja i zbog njegove, Baldinijeve, beskrajne dobrote, koju on, koliko god da mu je često nanela štetu, nikako ne može da porekne. Do ispunjavanja ovog obećanja dobrote potrajalo je dosta vremena, i to pune tri godine. Za to vreme Baldini je uz Grenujevu pomoć ispunio svoje najsmelije snove. Osnovao je manufakturu u Foburu Sen Antoan, probio se sa svojim ekskluzivnim parfemima na dvoru, dobio je kraljevsku privilegiju. Njegovi fini mirisni proizvodi prodavani su do Petersburga, do Palerma, do Kopenhagena. Mošusna nota je tražena čak u Konstantinopolju, gde su, to se bar zna, imali dovoljno vlastitih mirisa. U finim kontoarima londonskog Sitija mirisalo je isto tako na Baldinijeve parfeme kao i na pariskom dvoru, u varšavskom zamku, kao i u dvorcu grofa fon Lipe Detmolda. Baldini se, nakon što se već pomirio s tim da će svoju starost provesti u gorkom siromaštvu kod Mesine, sa sedamdeset godina uzdigao do nesporno najvećeg proizvođača parfema u Evropi i jednog od najbogatijih građana Pariza. Početkom 1756. – u međuvremenu je uzeo i drugu kuću na mostu Pon Šanž, isključivo za stanovanje, jer je stara kuća sada bukvalno, sve do krova, bila ispunjena mirisnim sirovinama i začinima – on izjavi Grenuju da je sada spreman da ga oslobodi, ali pod samo


93

tri uslova: kao prvo, sve parfeme koji su nastali pod Baldinijevim krovom u buduće ne sme da sam proizvodi niti da njihove formule daje trećim licima; kao drugo, mora da napusti Pariz i ne sme za Baldinijevog života u njega više stupiti; i kao treće, o prva dva uslova ne sme apsolutno nikome da kaže ni reč. Da će tako postupiti moraće da se zakune u sve svece, u jadnu dušu svoje majke i u vlastitu čast. Grenuj koji nije imao ni časti, nije verovao u svece, a pogotovo ne u jadnu dušu svoje majke – zakleo se. Zakleo bi se u bilo šta. Prihvatio bi svaki Baldinijev uslov, jer je hteo da ima ovo smešno svedočanstvo koje mu je omogućavalo da živi neupadljivo i da neometano putuje i nalazi posao. Ono ostalo mu je bilo svejedno. Uostalom, kakvi su to uslovi? Da se ne vraća više u Pariz! Šta će mu Pariz? Pa, poznavao ga je do poslednjeg smrdljivog ćoška, nosio ga je u sebi gde god je išao - on je posedovao Pariz već godinama; da ne proizvodi ni jedan od Baldinijevih uspešnih mirisa, da ne odaje formule? Kao da nije mogao da otkrije na hiljade drugih, isto tako dobrih, i boljih, ako je samo hteo! On uopšte nije nameravao da bude konkurencija Baldiniju ili nekom drugom građanskom proizvođaču parfema. Njegova namera nije bila da svojom veštinom zaradi veliki novac, on nije hteo ni da živi od njega, sem ako nije moglo drugačije. Hteo je da se oslobodi svoje unutrašnjosti, baš toga, svoje unutrašnjosti koju je smatrao divnijom od svega što je spoljašnji svet imao da ponudi. I zato, Baldinijevi uslovi nisu za Grenuja bili nikakvi uslovi. U proleće, jednog majskog dana, krenuo je na put. Od Baldinija je dobio mali ruksak, još jednu košulju, dva para čarapa, jednu veliku kobasicu, konjsko ćebe i dvadeset pet franaka. To je mnogo više nego što je obavezan da mu da, reče Baldini, utoliko više što Grenuj za visoko obrazovanje koje je dobio nije platio ni sola. On je obavezan da dâ dva franka otpremnine i ništa više. Ali ne može, eto, da opovrgne svoju dobrotu, kao ni duboku simpatiju koju je u svom srcu tokom godina stekao za dobrog Žan Batista. Želi mu mnogo uspeha na njegovom putovanju i još jednom ga usrdno opominje da ne zaboravi na svoju zakletvu. S tim rečima on ga isprati do vrata ulaza za služinčad gde ga je nekad primio, i otpusti ga. Nije mu dao ruku, simpatija nije išla baš tako daleko. Još mu nikad nije pružio ruku.


94

Inače je uvek izbegavao da ga dotakne zbog neke vrste pobožne gadljivosti – kao da postoji opasnost da će se od njega zaraziti, zagaditi. Samo je kratko rekao glavom i pogruži se i ode. Na ulici nije bilo nikog.

adieu.

I Grenuj klimnu


95

XXII

Baldini je gledao za njim kako se vuče niz most, prema ostrvu na drugoj strani, malen,

povijen, noseći ruksak poput grbe, izgledajući s leđa kao starac. Preko, pored Parlamenta, gde je uličica pravila okuku on ga izgubi iz vida i oseti neobično olakšanje. Nikada mu se nije sviđao taj momak, nikada, to je sada samom sebi mogao napokon da prizna. Sve ovo vreme, dok ga je držao pod svojim krovom i iskorišćavao nije u bilo prijatno. Osećao se kao kakav neukaljan čovek koji po prvi put radi nešto zabranjeno, igra igru nedozvoljenim sredstvima. Istina, rizik da će ga neko provaliti bio je mali, a izgled na uspeh ogroman; ali isto tako veliki bili su nervoza i nečista savest. I zaista, nije tokom svih tih godina prošao ni jedan dan, a da ga nije pratila neprijatna misao da će na neki način morati da plati za to što se upustio sa ovim čovekom. Samo da dobro prođe! Tako je sebi stalno bojažljivo govorio. Samo da mi uspe, da požnjem uspeh ove hrabre avanture – da ne platim za nju račun! Kad bi i samo uspelo! Istina, nije pravo to što radim, ali bog će zažmuriti na jedno oko, on će to sigurno uraditi! On me je toko života često dovoljno strogo kažnjavao bez ikakvog povoda – bilo bi, dakle, da se ovog puta ponaša pomirljivo. U čemu se uopšte sastoji moj prekršaj, ako ga i ima? Najviše u tome što se kreće malo izvan cehovskog reda, tako što eksploatišem divan dar jednog nedoučenog šegrta i što njegovu sposobnost proglašavam za sopstvenu. Najviše u tome što sam malčice skrenuo s tradicionalne staze vrline. Najviše u tome što danas radim ono što sam koliko juče osuđivao. Zar je to zločin? Drugi lažu čitavog života, a ja sam samo nekoliko godina malko zaobilazio istinu – a i to samo zato što mi je slučaj za tako nešto dao jedinstvenu priliku. Možda to i nije bio slučaj, možda je to bio sam Bog koji mi je u kuću poslao čarobnjaka, da mi nadoknadi vreme poniženja što su mi ga naneli Pelisije i njegova družina. Možda ovaj božji sklop događaja nije usmeren na mene već

protiv Pelisijea? To bi veoma lako moglo da bude moguće! Kako bi inače bog bio

u stanju da kazni Pelisijea, nego tako što je mene uzdigao? Moja sreća bi prema tome bila


96

sredstvo božje pravde, i kao takvu ne samo da smem, već moram da je prihvatim, bez stida i bez najmanjeg kajanja... Tako je Baldini tokom prethodnih godina često razmišljao, izjutra, dok se uskim stepenicama spuštao dole u radnju, i s večeri, kada bi se peo sa sadržajem kase i u sef odlagao teške zlatnike i srebrnjake, i noću dok bi ležao pored hrčećeg kostura svoje žene i od straha nad svojom srećom nije uspevao da zaspi. Ali sada, napokon, mračnim mislima došao je kraj. Jezivi gost je otišao i neće se više vraćati. Bogatstvo je, međutim, ostalo i bilo je bezbedno. Baldini položi ruku na grudi i kroz tkaninu kaputa oseti knjižicu iznad srca. Šest stotina formula je tu bilo zabeleženo, više nego što bi čitave generacije proizvođača parfema ikada mogle da ostvare. Ako bi danas sve izgubio, onda bi samo ovom knjižicom za godinu dana opet bio bogat čovek.Zaista, šta čovek više da traži! Jutarnje sunce je preko slemena kuća preko puta žuto i toplo obasjavalo njegovo lice. Baldini je još uvek gledao prema jugu, niz ulicu, u pravcu Parlamenta – bilo je jednostavno previše prijatno što više nije morao da gleda Grenuja! – i odluči se da, preplavljen osećanjem zahvalnosti, još danas ode preko u Notr Dam, ubaci zlatnik u kutiju za milostinju, upali tri sveće i na kolenima svom Gospodu zahvali što ga je obasuo s toliko sreće i poštedeo od osvete. Ali, opet se, eto, nešto ispreči, jer tog poslepodneva, upravo kada se spremao da ode u crkvu, puče glasina da su Englezi objavili rat Francuzima. To samo po sebi nije bilo ništa uznemiravajuće. Ali pošto je Baldini baš tih dana hteo da u London ekspeduje pošiljku parfema, odloži posetu Notr Damu i ode u grad da se raspita, a zatim u svoju manufakturu u Faburu Sen Antoan da bi za sada stornirao pošiljku u London. Noću u postelji, baš pre nego što je zaspao, došao je na genijalnu ideju: hteo je da s obzirom na predstojeće ratne događaje oko kolonija u Novom svetu, lansira parfem pod imenom „Prestige

du Quebec“

jedan samoslastoherojski miris, čiji uspeh će mu – to je bilo jasno – u slučaju propasti posla s Engleskom tu štetu itekako nadoknaditi. S ovim zlatnim mislima u svojoj glupoj staroj glavi koju je s olakšanjem položio na jastuk, a pod kojom je osećao prijatan pritisak knjižice s formulama, majstor Baldini utonu u san i više se u životu nije probudio.


97

Iste noći se, naime, dogodila katastrofa koja je, uz odgovarajuće odugovlačenje dala povoda tome da se postepeno, po kraljevskom naređenju, sruše sve kuće podignute na svim pariskim mostovima: bez prepoznatljivog razloga, most Pon Šanž se na svojoj zapadnoj strani između trećeg i četvrtog stuba srušio. Dve kuće su se stropoštale u reku, tako potpuno i tako iznenada da niko od ukućana nije mogao da bude spasen. Na svu sreću, radilo se samo o dve osobe – naime, o Đuzepeu Baldiniju i njegovoj ženi Terezi. Sluge su, s dozvolom ili bez nje, bili odsutni. Šenije koji je u prvim jutarnjim časovima blago pijan došao kući – doživeo je nervni slom. On je već trideset godina gajio nadu da će Baldini koji nije imao dece i rodbine u svom testamentu njega odrediti za naslednika. I sada, jednim udarcem, celokupno nasledstvo je nestalo, sve – kuća, radnja, sirovine, radionica, sam Baldini – pa čak i testament koji bi mogao možda omogućiti da dobije bar anufakturu! Ništa nije pronađeno – ni leševi, ni sef, ni knjižica sa šest stotina formula. Jedino što je ostalo iza Đuzepea Baldinija, najvećeg parfem-majstora Evrope, bio je pomešan miris mošusa, cimeta, sirćeta, lavande i hiljadu drugih materija koji je još nekoliko nedelja lebdeo nad tokom Sene od Pariza do L’ Avra.

DRUGI DEO


99

XXIII

U vreme kada je kuća Đuzepea Baldinija propala u reku, Grenuj se nalazio na drumu

za Orlean. Za sobom je ostavio izmaglicu velikog grada i svakim korakom kojim se od njega udaljavao vazduh oko njega je postajao bistriji, čistiji i jasniji. Kao da se tanjio. Nisu više navirali na svakom metru stotine, hiljade različitih mirisa brzo se smenjujući, već je nekoliko njih – miris pšeničnog druma, livada, zemlje, biljki, vode – u dugim pramenovima lebdelo nad zemljom, polako se šireći, polako nestajući, gotovo bez ikakvih naglih prekida. Grenuj ovu jednostavnost oseti kao olakšanje. Prijatni mirisi umiljavali su se njegovom nosu. Po prvi put u životu nije sa svakim udahom morao da bude spreman da nanjuši nešto novo, neočekivano, neprijateljsko ili da izgubi nešto prijatno. Po prvi put mogao je skoro slobodno da diše, a da pri tom ne mora da vrebajući miriše. ’Skoro’ kažemo, jer naravno ništa nije istinski strujalo kroz Grenujev nos. U njemu je, čak i kad nije bilo ni najmanjeg povoda za to, uvek bdela neka instinktivna rezervisanost prema svemu što je dolazilo spolja i što je on trebalo da pusti u sebe. Celog svog života, čak i tokom retkih trenutaka kada bi osetio naznake nečega što je doživljavao kao zadovoljenje, zadovoljstvo, pa čak i sreću on je radije izdisao nego udisao – kao što uostalom i svoj život nije počeo sa jednim nade punim udisajem vazduha, već ubistvenim krikom. Ali ako ostavimo po strani ovu ogradu koja je kod njega predstavljala konstitucionalno ograničenje, Grenuj se, što je više ostavljao Pariz iza sebe osećao sve prijatnije, disao je sve lakše, hodao je sve poletnijim korakom, pa bi se čak sporadično ispravljao dobijajući pravo držanje tela, tako da je, kad bi ga neko posmatrao iz daljine, izgledao kao šegrt, dakle kao sasvim normalan čovek. Najviše mu je prijala udaljenost od ljudi. U Parizu je više ljudi živelo na užem prostoru nego u bilo kom drugom gradu na svetu. Šest, sedam stotina hiljada ljudi živelo je u Parizu. Ulice i trgovi vrveli su od njih i kuće su bile pretrpane njima od podruma pa sve do krova. Nije postojao gotovo ni jedan ćošak u Parizu koji se nije osećao na ljude, ni jedan kamen,


100

ni komadić zemlje koji nije imao ljudski miris. Da su ova koncentrisana ljudska isparenja bila ono što ga je osamnaest godina pritiskalo poput omorine, to je Grenuju postalo jasno tek sada, kada je počeo da se od toga oslobađa. Do sada je uvek verovao da je svet uopšte nešto, pred čime on mora da se savija. Ali to nije bio svet, to su bili ljudi. Sa svetom, tako u je izgledalo, sa svetom bez ljudi moglo se živeti. Trećeg dana ovog putovanja on dospe u olfaktivno gravitaciono polje Orleana. Još dugo, pre nego što je i jedan vidljivi znak ukazivao na blizinu grada, Grenuj je osetio zgrušavanje ljudskog mirisa u vazduhu i odlučio da, nasuprot svojoj prvobitnoj odluci, zaobiđe Orlean. Nije hteo da upravo stečenu slobodu disanja tako brzo opet upropasti zagušljivom ljudskom klimom. Napravi veliki luk oko grada, izađe kod Šatonefa na Loaru i pređe je kod Silija. Dotle je trajala njegova kobasica. Kupi sebi novu, i onda krenu, napuštajući tok reke prema unutrašnjosti. Sada nije više izbegavao samo gradove, izbegavao je i sela. Bio je kao omamljen vazduhom koji se sve više tanjio, u kome se osećalo sve manje prisustvo ljudi. Samo da bi se snabdeo namirnicama približio bi se nekom naselju ili nekom usamljenom imanju, kupio bi hleb i opet nestao u šumama. Posle nekoliko nedelja suvišni su mu postali čak i susreti sa retkim putnicima, nije više podnosio prodoran miris seljaka koji su na livadama kosili prvu travu. Bojažljivo je izbegavao svako stado ovaca, ne zbog ovaca, već da zaobiđe miris čobana. Ulazio bi duboko u polje, mirio bi se sa kilometarskim zaobilaznicama ako bi namirisao još satima udaljen eskadron jahača koji jaše u njegovom pravcu. Ne zato što se, poput drugih šegrta i lutalica, bojao da bi mogao biti kontrolisan i da bi mu tražili isprave i možda ga regrutovali – nije čak znao ni da je rat – već jedino zbog toga što mu se gadio ljudski miris jahača. I tako se samo od sebe o bez naročitog odlučivanja dogodilo da je negov plan da najbržim putem dođe u Gras postepeno izbledeo; taj plan se takoreći rastvorio u slobodi kao i svi drugi planovi i namere. Grenuj nije više želeo da bilo kuda ide, već još jedino dalje, što dalje od ljudi. Na kraju je putovao još samo noću. Preko dana pritajio bi se u šumarku, spavao po žbunovima, u šiblju, na što nepristupačnijim mestima, uvijen poput životinje, navukavši preko


101

tela i glave zemljano mrko konjsko ćebe, sa nosom zabodenim u pregib lakta i uperenim naniže ka zemlji, tako da ni najmanji strani miris ne bi ometao njegove snove. Budio bi se u zalazak sunca, onjušio bi sve četiri strane sveta i tek kad bi se mirisanjem uverio da je i poslednji seljak napustio svoje polje i da je i najhrabriji putnik potražio smeštaj zbog mraka koji se spustio, tek kada bi noć svojim navodnim opasnostima počistila zemlju od ljudi, Grenuj bi se izvlačio iz svog skrovišta i nastavljao svoje putovanje. Da bi nešto video nije mu bila potrebna svetlost. Još pre, kada je danju hodao, satima je držao zatvorene oči i orjentisao se samo nosom. Jarka slika predela, blještavost, naglost i oštrina gledanja očima – sve ga je to bolelo. Jedino mu je prijala mesečina. Mesečina nije poznavala boje i samo je slabo ocrtavala obrise predela. Ona je prekrivala zemlju prljavim sivilom i gušila bi život tokom noći. Ovaj kao u olovo izliven svet u kome se nije pomeralo ništa osim vetra, koji bi se nekad poput senke spustio na sive šume i u kome nije živelo ništa osim mirisa gole zemlje, bio je jedini svet koji je on uvažavao, jer je ličio na svet njegove duše. Tako je krenuo ka jugu. Otprilike ka jugu, jer on nije sledio nikakav magnetski kompas, ve’ samo kompas svog nosa koji mu je omogućavao da zaobiđe svaki grad, svako selo, svako naselje. Nedeljama ne bi sreo ni jednog čoveka i mogao bi da se uljuljkava u umirujućoj misli da je on sam na ovom mračnom ili hladnom mesečinom osvetljenom svetu, da mu fini kompas nije govorio drugačije. I noću je bilo ljudi. Čak i u najzabačenijim oblastima bilo je ljudi. Povukli bi se u svoja skloništa kao pacovi i spavali. Zemlja nije bila čista od njih jer su čak i u snu isparavali svoj miris koji je izlazio napolje kroz otvorene prozore i kroz pukotine njihovih kuća i zagađivao prirodu koja je naizgled bila sama sebi prepuštena. Što se Grenuj više navikavao na svež vazduh, utoliko je osetljiviji bio na takav miris ljudi koji bi nailazio iznenadno, sasvim neočekivano, usred noći, užasno smrdljiv, odajući prisutnost nekog čobanskog boravišta ili ćumurdžijske kolibe ili razbojničke pećine. I on je bežao dalje, reagujući sve osetljivije na sve ređi miris ljudi. Tako ga je njegov nos vodio u sve nedostupnije predele zemlje, udaljavao ga je sve više od ljudi i približavao ga je sve jače magnetnom polju najveće moguće samoće.


102

XXIV

Ovaj pol, naime, ta od ljudi najudaljenija tačka u celom kraljevstvu nalazio se u

centralnom masivu Overnje, oko pet dana hoda južno od Klermona, na vrhu jednog dve hiljade metara visokog vulkana po imenu Plomb di Kantal. Brdo se sastojalo od ogromne kupe, jedne olovno sive stene i bilo je okruženo beskrajnom, oskudnom visoravni na kojoj je rasla samo siva mahovina i sivo šiblje, iz koje su tu i tamo virili mrki vrhovi stene poput trulih zuba i nekoliko od požara ugljenisanih stabala. Čak i usred dana ovaj kraj je delovao toliko negostoljubivo da ni najsiromašniji čobanin ove ionako siromašne provincije ne bi svoje stado ovde dovodio. A naročito noću, u bledoj svetlosti meseca on je u svojoj pustoši izgledao kao da nije od ovog sveta. Čak je i širom zemlje traženi ovozemaljki bandit Lebrun više voleo da se probije u Sevene i tamo bude uhvaćen i raščetvoren konjima o repove, nego da se sakrije u Plomb di Kantalu, gde ga, doduše, sigurno niko ne bi tražio i našao, ali gde bi isto tako sigurno umro od doživotne samoće, što mu je izgledalo kao mnogo groznija smrt. U krugu od nekoliko kilometara oko brda nije živeo ni jedan čovek niti kakva prava toplokrvna životinja, osim nekoliko slepih miševa i nekoliko buba i guja. Decenijama se niko nije peo na vrh. Grenuj je stigao do brda jedne avgustovske noći godine 1756. Kad je svanulo, već je stajao na vrhu. Još uvek nije znao da se njegovo putovanje ovde završilo. Mislio je da je to samo etapa na putu u još čistiji vazduh, i okretao se u krug bacajući pogled svog nosa po strašnoj panorami vulkanske pustoši: prema istoku, gde su se nalazili prostrana visoravan Sen Flur i močvare reke Riu; prema severu, ka oblasti odakle je došao hodajući danima kroz krečnjačka brda; prema zapadu odakle mu laki jutarnji povetarac nije donosio ništa osim mirisa kamenja i sasušene trave; konačno prema jugu gde su se brda što su se nadovezivala na Plomb kilometrima nastavljala sve do mračnih klisura Trijera. Svuda, na svakoj strani sveta, vladala je ista udaljenost od ljudi, i istovremeno bi svaki korak u svakom pravcu značio


103

opet veću blizinu ljudi. Kompas se vrteo u krug. Nije više označavao nikakvu orjentaciju. Grenuj je stigao na cilj. Ali istovremeno je bio uhvaćen. Kad je sunce izašlo, još uvek je stajao na istom mestu držeći visoko nos. Očajničkim naporom je pokušavao da nanjuši pravac iz koga bi dopirao opasni ljudski miris, kao i suprotan pravac, kuda bi morao dalje da beži. Sumnjao je u svaki pravac da će u njemu naći makar skriveni oblačić ljudskog mirisa. Ali ničeg nije bilo. Vladao je samo mir, ako se tako može reći – mirisni mir. Oko njega je postojao samo blago šušteći, homogeni miris mrtvog kamena, svih lišajeva i sparušenih trava, i ništa drugo. Grenuju je trebalo veoma dugo dok nije poverovao u ono što nije mogao da namiriše. Za svoju sreću nije bio sprean. Negovo nepoverenje se dugo branilo protiv jasnog uvida. Čak je, dok je sunce zalazilo, u pomoć prizvao i svoje oči i pretraživao horizont za najmanjim tragom ljudske prisutnosti, za krovom kakve kolibe, dimom kakve vatre, kakvom ogradom, kakvim mostom, kakvim stadom. Držao je ruke za ušima i osluškivao, klepetanje kakve kose, recimo, ili lajanje kakvog psa ili viku kakvog deteta. Ceo dan je proveo uporno stojeći, po najvećoj žezi na vrhu Plomba di Kantala i uzaludno čekao na najmanji znak. Tek kada je sunce zašlo, njegovo podozrenje ustuknu pred sve jačim osećanjem euforije: pobegao je od omrznutog odijuma! Bio je doista potpuno sam! Bio je jedini čovek na svetu! Iz njega provali neizmerno oduševljenje. Kao što brodolomnik nakon višenedeljnog lutanja po moru ekstatično pozdravlja prvo ostrvo nastanjeno ljudima, tako je Grenuj proslavljao svoj dolazak na brdo samoće. Urlao je od sreće. Ruksak, ćebe, štap odbacio je od sebe i trupkao je nogama o zemlju, bacao ruke uvis, igrao u krug, uzvikivao iz sveg glasa svoje ime na sve četiri strane sveta, stezao šake u pesnice trijumfalno ih drmusajući u pravcu širokih prostranstava koja su se pružala pred njim i u pravcu zalazećeg sunca, triumfalno, kao da ga on lično tera s neba. Ponašao se kao ludak, do duboko u noć.


104

XXV

Naredne dane proveo je uređujući svoj smeštaj na brdu jer nije sumnjao u to da ovaj

predivni kraj neće tako brzo napustiti. Najpre je onjušio vazduh tražeći vodu, i našao je u jednom useku ispod samog vrha kako klizi niz stenu, poput prozirnog filma. Nije je bilo mnogo, ali ako bi strpljivo lizao sat vremena zadovoljio bi svoje potrebe za tečnošću za ceo dan. Našao je i hranu, i to male daždevnjake i zvečarke koje bi, nakon što im je otkinuo glavu, progutao s kožom i kostima. Uz to je jeo suve lišajeve i travu i neke bobice što su rasle u mahovini. Ova sa građanskog stanovišta sasvim neuputna ishrana nije mu ni najmanje smetala. Već je tokom poslednjih nedelja i meseci odvikao sebe od hrane spravljene ljudskim rukama – kao što su hleb i kobasica i sir, već bi, osetivši glad, jednostavno ždrao sve na šta bi naišao, a što bi bar donekle bilo jestivo. Nije baš bio neki probirač. Zapravo, uopšte mu do ukusa nije bilo stalo, ako se taj ukus sastojao od nečeg drugog osim čisto telesnog mirisa. Nije mu bilo ni do udobnosti, i bio bi sasvim zadovoljan čak i da mu ležaj bude na golom kamenu. Pronašao je, međutim, nešto bolje. U blizini one vode otkrio je jedan prirodan potkop koji je uz mnogo okuka vodio u unutrašnjost brda, sve dok nakon tridesetak metara nije završio kod neke stene. Tamo, na kraju prokopa bilo je tako usko da su Grenujeva ramena dodirivala kamen, a strop je bio tako nizak da je mogao da stoji jedino povijen. Ali uspevao je da sedi, a ako bi se savio čak i da leži. To je sasvim zadovoljavalo njegove potrebe za komforom, jer ovo mesto je posedovalo neprocenjive prednosti: na kraju tunela bilo je i u sred dana mračno kao u rogu, vladala je mrtva tišina, u vazduhu se osećala vlažna, slatkasta hladnoća. Grenuj je odmah namirisao da još ni jedno živo biće nije nikada stupilo na ovo mesto. Gotovo da ga je preplavilo osećanje nekakvog svetog stida što ga uzima u posed. Brižljivo je prostro po zemlji svoje konjsko ćebe, kao da pokriva oltar, i legao na njega. Osećao se kao da je na sedmom nebu. Ležao je na najusamljenijoj planini Francuske, pedeset metara pod


105

zemljom, kao u vlastitom grobu. Još nikad u životu se nije tako sigurno osećao – pogotovu ne u stomaku svoje majke. Napolju je svet mogao slobodno da izgori, on to ovde ne bi ni primetio. Tiho poče da plače. Nije znao kome da zahvali za toliku sreću. Sledećih dana izlazio je napolje jedino da liže vodu, da se brzo oslobodi svoje mokraće i svog izmeta i da lovi guštere i zmije. Noću ih je bilo lako pohvatati jer bi se izvlačili ispod kamenja ili malih jazbina gde bi ih lako nanjušio. Na vrh se peo tokom prvih nedelja još nekoliko puta da bi onjušio horizont. No to je uskoro postala jedna više dosadna navika nego nužnost, jer ni jedan jedini put nije namirisao ništa opasno. I tako je konačno obustavio te ekskurzije i vodio je računa jedino o tome da se što brže vrati natrag u svoj grob čim bi obavio sve svoje potrebe za pukim preživljavanjem. Jer ovde u grobu on je u stvari živeo. Sedeo je preko dvadeset časova dnevno u potpunom mraku i potpunoj tišini i potpuno nepomičan na svom konjskom ćebetu na kraju kamenog hodnika, leđa naslonjenih o kamen, ramena uklještenih među stenu, i bio je dovoljan samom sebi. Znamo za ljude koji traže samoću: pokajnici, promašeni ljudi, sveci ili proroci. Oni se prvenstveno povlače u pustinje, gde žive od skakavaca i divljeg meda. Neki žive i u pećinama i u izbama na udaljeni ostrvima ili – što je malo spektakularniji slučaj – čuče u kavezima koji su namontirani na šipke i lebde visoko u vazduhu. Oni to rade da bi bili bliži Bogu. Oni se muče usamljenošću i na taj način čine pokoru. Rade to verujući da vode bogougodan život. Ili čekaju mesecima ili godinama da im kroz samoću dođe božja poruka koju će onda što pre preneti ljudima. Ništa od svega toga nije važilo za Grenuja. On s bogom nije imao nikakve namere. Nije se kajao niti čekao na neko više nadahnuće. Povukao se jedino zbog sopstvenog zadovoljstva, jedino da bi samom sebi bio bliži. Kupao se u sopstvenom nepostojanju koje više ništa nije moglo da poljulja, nalazeći da je to divno. Poput vlastitog leša ležao je u kamenom grobu, jedva dišući, gotovo da mu ni srce nije kucalo – a ipak je živeo tako intenzivno i raskalašno kao ni jedan bonvivan napolju, u svetu.


106

XXVI

Pozornica ovih neumerenosti je – a kako bi moglo biti drugačije – bilo njegovo

unutrašnje carstvo, u koje je od rođenja ukopavao konture svih mirisa na koje je ikada naišao. Da bi se oraspoložio, najpre bi pozivao one najranije, najudaljenije: neprijateljska isparenja iz spavaće sobe madam Gajar; aromu kože njenih sparušenih ruku; poput sirćeta kiselkast zadah oca Terijea; histeričan, vreo majčinski znoj dojilje Bisi; smrad leševa groblja Simentijer dez Inosant; ubistveni miris njegove majke. On bi se naslađivao gadljivošću i mržnjom, a dlake bi mu se naježile od prijatnog užasa. Ponekad, ako ga ovaj aperitiv gadosti ne bi dovoljno zagrejao, dozvolio bi sebi mali mirisni izlet to Grimala i okusio bi smrad sirovih, mesnatih koža i čorbi za štavljenje, ili bi zamislio isparenja od šest stotina hiljada Parižana u sparnoj teškoj omorini leta. I onda bi odjednom – a to je bio smisao vežbi – orgijastičkom silom izbila njegova potisnuta mržnja. Poput nevremena stuštio bi se na te mirise koji su se usudili da uvrede njegov uzvišeni nos. Poput grada na žitnom polju oborio bi se na njih, poput orkana smrvio bi te mrcine i podavio ih u strašnom pročišćavajućem potopu destilovane vode. Tako je pravedan bio njegov bes. Tako je silna bila njegova osveta. Ah! Kakav uzvišen trenutak! Grenuj, taj mali čovek, drhtao je od uzbuđenja, njegovo telo se grčilo u sladostrasnom uživanju – izvilo bi se tako da je u jednom trenutku temeno udario o strop pećine, da bi se onda lagano spustio na tle i ostao da leži, oslobođen i duboko zadovoljan. Bio je zaista previše prijatan ovaj eruptivni čin istrebljenja svih odvratnih mirisa, zaista previše prijatan... Gotovo da mu je ova tačka bila najdraža u čitavom repertoaru njegovog unutrašnjeg svetskog pozorišta, jer je ona omogućavala predivno osećanje pravedne iscrpljenosti koja sledi jedino posle istinski velikih junačkih dela. Sada je mogao jedno vreme da čiste savesti miruje. Protegnuo bi se; telesno, onako kako je mogao u uskoj kamenoj prostoriji. Ali u sebi, na pometenim livadama svoje duše,


107

tu se komotno protezao koliko je bio dug i nastavio da drema puštajući da mu oko nosa igraju fini mirisi: na priomer jedan dašak koji kao da je došao sa prolećnih livada; jedan topao majski vetar koji je prošao kroz tek propupale zelene bukve; lahor s mora opor poput posoljenih badema. Bilo je kasno popodne kada je ustao – takoreći kasno poslepodne, jer naravno nije bilo nikakvog poslepodneva ili prepodneva ili večeri ili jutra, nije bilo svetla ni mraka, nije bilo ni prolećnih livada, ni zelenih listova bukvi... nije uopšte bilo nikakvih stvari u Grenujevom unutrašnjem univerzumu, već samo mirisa stvari. (Zato je to samo jedan

facon de parler,

kada se o ovom univerzumu govori kao o predelu, jedini adekvatan, istina i jedini moguć, jer naš jezik nije pogodan za opisivanje sveta mirisa). Bilo je, dakle, kasno poslepodne, što će reći stanje u Grenujevoj duši, kakvo na jugu vlada na kraju sieste, kada popodnevna paralizovanost polako prolazi, a povučeni život ponovo se budi. Žestoka jara – neprijatelj sublimisanih mirisa – je prohujala, demonska banda uništena. Unutrašnja polja ležala su gola i meka u lascivnom miru buđenja i čekala da se nad njima sprovede volja njihovog gospodara. I Grenuj je ustao – kako rekosmo – i otresao san iz svojih udova. Uspravio se, veliki unutrašnji Grenuj, poput džina je stajao u celom svom sjaju i veličini, divotno ga beše pogledati – skoro šteta što ga niko nije video! – i gledao je okolo, ponosno i sa svoje nedokučive visine: Da! Ovo je bilo njegovo carstvo! Jedinstveno Grenujevo carstvo! Njega je stvorio i njime je vladao on, jedinstveni Grenuj; njega je pustošio kada u se to dopadalo, i opet branio od svakog uljeza. Ovde nije vladalo ništa osim njegove volje – volje velikog, divnog, jedinstvenog Grenuja. I nakon što su istrebljeni gadni smradovi prošlosti hteo je sada da u njegovom cartvu miriše. I krenuo je moćnim koracima preko nevinih polja i sejao je mirise najrazličitijih vrsta – rasipnički tamo, štedljivo amo, u beskrajnim plantažama i malim intimnim gredicama – seme šakom izbacujući ili ga pak pojedinačno ubadajući na probrana mesta, sve do najzabačenijih regija svoga carstva grabio je Veliki Grenuj, taj hitri vrtlar; i uskoro nije bilo ni jednog kutka gde on nije posejao svoje mirisno žito. I on vide da je dobro i da je cela zemlja ispunjena božanskim Grenujevim semenom, i gle, tada Veliki Grenuj pusti


108

alkoholnu kišu, blagu i stalnu i poče svuda da klija i da niče, i izbiše mladice i srce se zaradova. I talasahu se već plantaže u bujnosti svojoj, a u skrivenim vrtovima sazrevahu sočne stabljike. Pucale su opne cvetnih pupoljaka. Tad naredi Veliki Grenuj neka kiša stane. I bi tako. I on posla blago sunce svoga osmeha na zemlju, našto odjedanput puče raskoš miliona cvetova – od jednog kraja carstva do drugog, pretvorivši se u jedan jedini šareni tepih satkan od mirijade ljupkih mirisnih bočica. I Veliki Grenuj vide da je dobro, veoma, veoma dobro. I on dunu vetar svoga daha preko zemlje. I cvetovi pomilovani razviše miris i pomešaše mirijade svojih mirisa u jedan, uvek promenjivi, a ipak u toj stalnoj promeni ujedinjeni univerzalni miris poklonjenja Njemu, Velikom, Jedinom, Veličanstvenom Grenuju, a on stolujući na oblaku od zlatnog mirisa oseti opet taj dah, i miris žrtve ga obradova vrlo. I on se spusti dole da blagoslovi tvorevinu svoju, što mu ona klicanjem i razdraganim veseljem i višestrukim veličanstvenim ispuštanjem mirisa zahvali. U međuvremenu je već palo veče, i mirisi se prostreše i pomešaše se u plavetnilu noći, poprimajući sve fantastičnije tonove. Predstojao je pravi noćni bal mirisa sa jednim gigantskim aromatičnim vatrometom. No, Veliki Grenuj oseti blagi umor i zevnu i reče: „Gle, učinio sam veliko delo, i ono mi se dopada vrlo. Ali poput svega što je savršeno ono počinje da mi dosađuje. Povućiću se i pred kraj ovog radom bogatog dana priuštiću sebi u dubinama moga srca jednu malu radost.“ Tako je govorio Veliki Grenuj i odjedri, dok je prosti narod mirisa pod njim veselo igrao i slavio širom raskriljenih krila sa zlatnog oblaka dole ponad noćne zemlje svoje duše, kući u svoje srce.


109

XXVII

Ah, kako je prijalo vratiti se domu svom! Nije baš tako lako obavljati dvostruku dužnost

osvetnika i tvorca sveta, pa zatim trpeti da te vlastiti porod satima slavi – ni to nije baš neki odmor. Umoran od božanskih obaveza stvaranja i reprezentacije, Veliki Grenuj oseti čežnju za kućnim radostima. Njegovo srce bio je dvorac od purpura. Nalazio se u kamenoj pustinji, sakriven iza dina, okružen oazom od močvare i iza sedam kamenih zidova. Do njega se moglo stići samo leteći. Imao je hiljadu odaja i hiljadu podruma i hiljadu finih salona, među njima jedan sa jednostavnim purpurnim kanabeom na kome je Grenuj, koji sada nije više bio Veliki Grenuj, već Grenuj sasvim privatno, ili jednostavno dragi Žan Batist – imao je običaj da se odmara od napora dana. U odajama zamka postojale su, međutim, police, od patosa pa sve do tavanice, i u njima su se nalazili svi mirisi koje je Grenuj tokom života sakupio – više miliona njih. A u podrumima zamka, tamo su u buradima počivali najbolji mirisi njegovog života. Njih bi, kada bi sazreli, pretakali u boce i postavljali onda u kilometarski duge vlažne i prohladne hodnike, poređane po godištima i poreklu, i bilo ih je toliko da jedan život ne bi bio dovoljan da se svi probaju. I kad se dragi Žan Batist konačno vratio kući, u svoj dom, u svoj

chez soi,

i legao u

purpurnom salonu na svoju jednostavnu domaću sofu, konačno, da tako kažemo, i izuo svoje čizme – on bi pljesnuo rukama i pozvao svoje sluge koji su bili nevidljivi i pre svega su bili bez mirisa, koji su dakle bili potpuno izmišljene sluge, i naredio bi im da odu u odaje i da iz velike biblioteke mirisa pronađu ovaj ili onaj tom i da siđu u podrum i donesu mu piće. I pohitale bi imaginarne sluge i u mučnom iščekivanju Grenujev stomak bi se grčio. Odjedanput bi se osetio poput pijanice koga u gostionici hvata strah da bi iz nekog razloga mogli uskratiti poručenu čašicu rakije. Šta ako su podrumi i odaje odjedanput postali prazni, šta ako se vino


110

u bačvama pokvarilo? Zašto ga puštaju da čeka? Zašto ne dolaze? Tu stvar je morao imati odmah, što pre, bio je zavistan od nje, na licu mesta će umreti ako je ne dobije. Ali smiri se Žan Batist! Dolaze! Doneće ono što želiš. Sluge već doleću. Na nevidljivom poslužavniku nose knjigu mirisa, nose u nevidljivim rukama obučenim u bele rukavice skupocene boce, postavljaju ih, veoma oprezno, klanjaju se i nestaju. I ostavši sam, napokon – konačno opet sam!, Žan Batist pruža ruku prema žuđenim mirisima, otvara prvu bocu, puni čašu do ruba, prinosi je ustima i pije. Ispija čašu hladnog mirisa naiskap, o, kako je ukusno! Prija toliko da dragom Žan Batistu od zadovoljstva naviru suze na oči tako da se odmah prihvata druge čaše ovog mirisa: mirisa iz godine 1752. uhvaćenom u proleće, pred zalazak sunca na Pon Roajalu, nosem uperenim ka zapadu odakle je dopirao lak povetarac, u kome su se mešali miris mora, miris šume i pomalo miris katrana sa čunova što behu izvučeni na obalu. Bio je to miris prve noći koju je bez Grimalovog odobrenja proveo lutajući po Parizu. Bio je to svež miris sve bližeg dana, prve zore koju će doživeti u slobodi. Taj miris mu je tada obećao slobodu. Obećao mu je drugačiji život. Miris onog jutra je za Grenuja bio miris nade. Brižljivo ga je čuvao. I pio ga je svakog dana. Kad je iskapio i drugu čašu nestala je sva njegova nervoza, sve nedoumice i nesigurnost i ispunio ga je veličanstven mir. Utonuo je leđima u meke jastuke kanabea, otvorio knjigu i počeo da čita o svojim uspomenama. Čitao bi o mirisima svog detinjstva, školskim mirisima, o mirisima ulica i gradskih ćoškova, o mirisima ljudi. I prolazili bi ga prijatni žmarci, jer su to sve bili omrznuti mirisi, iskorenjeni, koje je on tu prizvao. Sa gnušanjem i zanimanjem čitao je Grenuj knjigu ogavnih mirisa i ako bi odvratnost nadjačala zanimanje on bi je jednostavno zaklopio, odložio i uzeo drugu. Usput, bez pauze pio je plemenite mirise. Nakon flaše sa mirisom nade, otvorio je drugu iz godine 1744. koja je bila napunjena toplim mirisom drveta ispred kuće madam Gajar. A posle ove pio je iz boce mirisa jedne letnje večeri, prožetog parfemom i teškog poput cvasti, ubranog na rubu jednog parka u Sen Žermen de Pre, godine 1753. Sad je već svojski bio ispunjen mirisima. Udovi su u sve dublje tonuli u jastuke. Njegov duh je bio divno omamljen. Ali to još nije bio kraj terevenke. Njegove oči, istina, nisu više


111

mogle da čitaju, knjiga mu je odavno ispala iz ruku – ali nije hteo da okonča veče a da ne iskapi i poslednju bocu, onu najveličanstveniju: bio je to miris devojke iz Ulice Mare... Pio ga je pobožno i za tu priliku uspravio bi se na svom kanabeu, iako bi mu to teško padalo pošto se purpurni salon njihao i okretao oko njega pri svakom pokretu. Sedeći poput učenika, kolena stisnutih jedno uz drugo, priljubljenih nogu, sa levom rukom na levoj butini – tako je mali Grenuj pio najukusniji miris iz podruma svog srca, čašu za čašom, i bivao sve tužniji. Znao je da pije previše. Znao je da ne podnosi toliko dobrih stvari odjednom, ali ipak je pio sve dok ne bi ispraznio bocu: hodao je kroz mračni hodnik sa ulice u zadnje dvorište. Približavao se odsjaju sveće. Devojka je sedela i sekla dženerike. U daljini su praskale rakete i petarde vatrometa... Odložio bi čašu i ostao da sedi još nekoliko minuta kao okamenjen od sentimentalnosti i pića, sve dok sa njegovog jezika ne bi nestao i poslednji trag ukusa. Zurio je ispred sebe. U njegovom mozgu bilo je odjedanput prazno kao u flašama. Zatim bi se preturio u stranu, na purpurni kanabe, i za tren oka utonuo u najdublji san. U isto vreme bi i spoljašnji Grenuj zaspao na svom konjskom ćebetu. I njegov san bi bio isto tako dubok kao i san unutrašnjeg Grenuja, jer herkulovska dela i ekscesi onog prvog nisu ovog drugog ništa manje iscrpeli – na kraju krajeva, obojica su bili jedna te ista osoba. Kada bi se, međutim, probudio, on se ne bi probudio u purpurnom salonu svog purpurnog zamka iza sedam zidova, a ni u proletnjim mirisnim poljima svoje duše, već uvek i jedino u kamenoj pećini na kraju tunela, na tvrdom tlu u pomračini. I bilo mu je muka od gladi i žeđi i drhtao bi i osećao se bedno poput mamurnog pijanice posle probančene noći. Puzeći na sve četiri izašao bi iz prokopa. Napolju je bilo neko doba dana – najčešće bi noć počinjala ili se završavala, ali i usred noći jačinu svetlosti zvezda osećao je kao igle u očima. Vazduh mu je delovao prašnjavo, preoštro, štipao ga je za pluća, predeo tvrd, sudarao bi se sa kamenjem. Čak su i najnežniji mirisi delovali strogo i ujedali njegov od sveta odviknut nos. Grenuj, krpelj, postao je osetljiv poput raka koji je napustio svoju ljušturu i go putuje morem. Otišao bi do vode, lizao bi vlagu sa zida jedan, dva časa – bilo je to mučenje; nikako se nije nazirao kraj tom vremenu, vremenu tokom kojeg ga je pravi svet gotovo palio po koži.


112

Otrgao bi šaku mahovine sa kamenja, bacio je u sebe, čučnuo bi, olakšavajući se dok je ždrao – brzo, brzo, brzo je sve to moralo da se odigra – i kao da ga jure, kao da je on neka mala mesnata životinja, a na nebu gore već kruže kopci, on bi potrčao nazad u svoju pećinu, sve do kraja prokopa gde se nalazilo konjsko ćebe. Ovde je napokon opet bio na sigurnom. Naslonio bi se nazad na zid stene, ispružio bi noge i čekao. Njegovo telo je moralo sada da bude sasvim mirno, savim mirno – kao posuda kojoj preti opasnost da se zbog previše pomeranja izlije. Postepeno bi mu uspelo da obuzda svoj dah. Njegovo uzbuđeno srce bi kucalo smirenije, unutrašnji talasi su se polako stišavali. I odjedanput bi usamljenost poput crnog ogledala pala preko njegove duše. Zatvorio bi oči. Mračna vrata u njemu bi se otvorila i on bi ušao. Sledeća predstava grenujevskog duševnog pozorišta mogla je da počne.


113

XXVIII

I tako se to odvijalo iz dana u dan, iz sedmice u sedmicu, iz meseca u mesec. Tako je

to trajalo sedam punih godina. Za to vreme, u spoljašnjem svetu vladao je rat i to svetski rat. Ljudi su se tukli u Šleziji, u Saksoniji, u Hanoveru i Belgiji, u Češkoj i Pomeraniji. Kraljeve trupe su umirale u Hesenu, Vestfaliji, na Balearima, u Indiji, na Misisipiju i u Kanadi, ukoliko nisu već na putu tamo podlegle tifusu. Rat je koštao života milion ljudi, francuskog kralja njegovog kolonijalnog carstva, a sve države koje su učestvovale toliko novca da su se napokon teška srca odlučile da ga okončaju. Grenuj se jednom, tokom ovog vremena, preko zime skoro smrznuo, a da to nije ni primetio. Pet dana je ležao u purpurnom salionu i kad se probudio u prokopu nije od hladnoće mogao da se pokrene. Odmah je ponovo zatvorio oči da bi produžio da spava do smrti. No, onda se vreme promenilo, otkravio se i spasao. Jednom je sneg bio tako visok da više nije imao snage da se probije do lišajeva. Tada se prehranio zaleđenim slepim miševima. Jednom je pred pećinom našao mrtvog gavrana. Pojeo ga je. To su bili jedini događaji koje je tokom sedam godina primio k znanju od spoljašnjeg sveta. Inače je živeo jedino u svom brdu, jedino u samostvorenom carstvu svoje duše. I ostao bi tamo do svoje smrti (jer mu ništa nije nedostajalo) da nije nastupila katastrofa koja ga je oterala iz brda i izbljuvala nazad u svet.


114

XXIX

Ova katastrofa nije bila nikakav zemljotres, nikakav šumski požar, nikakvo klizanje

zemljišta i nikakvo urušavanje prokopa. Ona uopšte nije bila spoljašnja katastrofa, već unutrašnja i zato posebno bolna, jer je blokirala Grenujev omiljeni način bekstva. Ona se dogodila u snu, bolje reći dok je sanjao. Štaviše, dok je sanjao u snu, u srcu, u svojoj fantaziji. Ležao je na kanabeu u purpurnom salonu i spavao. Oko njega su stajale prazne boce. Strašno mnogo je pio – za kraj, čak dve boce crvenokose devojke. Verovatno je to bilo previše, jer njegov san, iako dubok poput smrti, nije ovog puta bio bez sadržaja, već prožet jezivim pramenovima. Ovi pramenovi su se jasno mogli prepoznati kao tragovi jednog mirisa. Najpre su prolazili u tankim prugama pored Grenujevog nosa, zatim su postajali gušći poput oblaka. Sad je izgledalo kao da stoji usred močvare iz koje se dizala magla. Ta magla se dizala sve više. Uskoro je Grenuj bio potpuno obavijen maglom, natopljen maglom, a u toj magli uopšte nije više bilo vazduha. Morao je, da se ne bi ugušio, da tu maglu udahne, a magla je, kako rekosmo bila miris. A Grenuj je znao kakav je to miris. Magla je bila njegov vlastiti miris. Njegov, Grenujev, sopstveni miris bila je ta magla. A užasno je bilo to što Grenuj, iako je znao da je ovaj miris

njegov miris, nije mogao

da ga namiriše. Iako se gotovo udavio u samom sebi, nije samog sebe ni za šta na svetu mogao da namiriše! Kad mu je to postalo jasno, on ispusti tako strašan krik – kao da ga živog spaljuju. Taj krik razbi zidove purpurnog salona, zidine dvorca, izlete iz srca preko jarka i močvara i pustinja, projuri preko noćnog predela njegove duše poput šumskog požara, jeknu iz njegovih usta kroz vijugavi prokop napolje u svet, daleko preko visoravni Sen Flur – izgledalo je kao da planina urliče. I Grenuja probudi vlastiti krik. Dok se budio mlatio je oko sebe rukama kao da mora da otera maglu koja se nije mogla namirisati, koja je htela da ga uguši. Bio je na smrt preplašen, celo telo mu se treslo od čistog užasa. Da krik nije razbio maglu -


115

udavio bi se u samom sebi. Jeziva smrt. Naježio bi se kad bi se toga kasnije setio. I dok je još sedeo, tresući se i pokušavajući da sredi svoje konfuzne uplašene misli, jedno je već sasvim izvesno znao: promeniće svoj život, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što tako užasan san nije želeo da po drugi put sanja. Drugi put ga ne bi ni preživeo. Nabacio je konjsko ćebe preko leđa i ispuzao napolje. Upravo je bilo pre podne, jedno pre podne krajem februara. Sunce je sijalo. Zemlja je mirisala na vlažan kamen, mahovinu i vodu. U vetru se već pomalo osećao miris anemona. Čučnuo je ispred pećine, sunčeva svetlost ga je grejala. Udisao je svež vazduh. Još uvek ga je podilazila jeza kad bi pomislio na maglu kojoj je umakao, a podilazila ga je i od prijatnosti kad je na leđima osetio toplotu. Ipak je bilo dobro što je ovaj spoljašnji svet još uvek postojao, makar kao pribežište. Nezamisliv bi bio užas da na izlazu iz tunela nije više našao nikakav svet! Ni svetla, ni mirisa, ničega - već samo ovu užasnu maglu unutra, spolja, svuda... Šok je postepeno popuštao. Postepeno su klešta straha popuštala, i Grenuj poče da se oseća bezbednije. Oko podne je već povratio svoju hladnokrvnost. Stavio je kažiprst i srednji prst leve ruke ispod nosa i udisao između prstiju. Namirisao je vlažan prolećni vazduh sa blagom aromom anemona. Ali svoje prste uopšte nije osetio. Okrenuo je ruku i omirisao dlan. Osetio je toplotu ruke ali nije namirisao ništa. Sada zavrnu pocepani rukav svoje košulje i zagnjuri nos u pregib lakta. Znao je da je to mesto gde svi ljudi mirišu na sami sebe. On, međutim, nije namirisao ništa. Nije namirisao ništa ni pod pazuhom, ni na nogama, ni kod pola, do koga se savio koliko je mogao. Bilo je groteskno: on, Grenuj, koji je svakog drugog čoveka mogao da nanjuši na kilometre daleko, nije bio u stanju da namiriše vlastiti pol udaljen manje od jednog dlana! Ipak, nije ga uhvatila panika, već je hladno razmislivši rekao sebi sledeće: „Nije tačno da ja ne mirišem, jer sve miriše. Pre će biti da ja ne mogu da namirišem da mirišem, zato što sam od svog rođenja iz dana u dan mirisao, zbog čega je moj nos na vlastiti miris otupeo. Ako bih uspeo da svoj miris ili bar deo njega, odvojim od sebe i da mu se posle izvesnog vremena odvikavanja vratim – onda bih ga prema tome i samog sebe – zacelo mogao da namirišem.“ On odloži konjsko ćebe i skinu svoju odeću ili ono što je od njegove odeće još preostalo,


116

skinu sa sebe rite, krpe. Sedam godina nosio ih je na sebi neprekidno. Mora da su potpuno natopljene njegovim mirisom. On ih baci na gomilu ispred pećine i udalji se. Zatim se po prvi put nakon sedam godina opet pope na vrh planine. Tamo stade na isto mesto na kojem je stajao onda, prilikom svog dolaska, uperi nos prema zapadu i pusti da mu vetar zviždi oko golog tela. Njegova namera je bila da se sasvim provetri, da se toliko ispuni zapadnim vetrom – a to znači mirisom mora i vlažnih livada – da on proguta miris njegovog vlastitog tela čime bi se stvorila jedna mirisna razlika između njega, Grenuja, i njegove odeće, koju bi on onda bio u stanju da jasno registruje. I da bi dobio što manje vlastitog mirisa u nos, povio je gornji deo tela unapred, ispružio vrat što je mogao duže prema vetru, a ruke zabacio iza sebe. Izgledao je kao plivač neposredno pre nego što će skočiti u vodu. U ovoj krajnje smešnoj pozi izdržao je nekoliko časova, pri čemu je njegova, od svetlosti odviknuta, kao u crva bela koža, uprkos još uvek slabom suncu pocrvenela kao rak. Uveče se ponovo spustio do pećine. Još izdaleka ugledao je gomilu odeće. Prelazeći poslednje metre zapušio je nos i otpušio ga tek kad se povio iznad same gomile. Napravio je mirisnu probu, kao što je naučio kod Baldinija, udahnuvši duboko vazduh i ispuštajući ga u etapama. Da bi uhvatio miris s obe šake je obrazovao zvono nad odećom u koje je poput bata gurnuo svoj nos. Preduzeo je sve što je znao da oseti vlastiti miris iz odeće. Ali mirisa u njoj nije bilo. Sasvim sigurno ga nije bilo. U njoj je bilo hiljade drugih mirisa: mirisa kamena, peska, mahovine, smole, gavranove krvi – čak se i jasno mogao osetiti i miris kobasice koju je pre toliko godina kupio u blizini Silija. Odeća je sadržavala olfaktivan dnevnik poslednjih sedam, osam godina, samo njegov vlastiti miris, miris onog koji je tokom ovog vremena neprekidno nosio, ona nije imala. Sada se ipak malo uplašio. Sunce je zašlo. Stajao je nag na ulazu u prokop, na čijem mračnom kraju je živeo sedam godina. Duvao je hladan vetar i on se smrzavao, ali nije primećivao da se smrzavao jer je u njemu postojala jedna suprotna hladnoća – strah. Nije to bio isti strah koji je osetio u snu, onaj užasni strah davljenja – u – samom – sebi, kojeg se po svaku cenu valjalo otresti i od koga je uspeo da umakne. Ovo što je sada osećao bio je strah da ne zna ono najvažnije o samom sebi. On je bio suprotstavljen onom strahu.


117

Njemu nije mogao da pobegne, već je morao da mu krene u susret. Morao je - koliko god da je ta spoznaja bila užasna – da van svake sumnje zna da li on poseduje miris ili ne. I to što pre. Odmah. Vratio se nazad u prokop. Već nakon nekoliko metara okružila ga je potpuna tama, ali on se snalazio kao pri najboljoj svetlosti. Mnogo hiljada puta je prešao ovaj put, poznavao je svaki korak i svaku okuku, osećao je miris svake izbočine i najmanjeg odronjenog kamena. Naći put nije bilo teško. Teško je bilo boriti se protiv sećanja na klaustrofobičan san koji je u njemu narastao poput plime i narastao sve više kako je napredovao u dubinu. Ali Grenuj je bio hrabar, to jest, on je strahom svog neznanja suzbijao strah od znanja, i uspelo mu je, jer je znao da nema izbora. Kad je stigao do kraja prokopa oba straha otpadoše od njega. Bio je miran, glava mu je bila sasvim bistra, a nos oštar kao skalpel. On čučnu, stavi šake iznad očiju i omirisa. Na ovom mestu, u ovoj od sveta udaljenoj kamenoj grobnici on je preležao sedam godina. Ako igde na svetu postoji njegov miris onda ga mora biti ovde. Disao je polako Ispitivao precizno. Nije žurio sa presudom. Ostao je da čuči četvrt časa. Posedovao je pamćenje koje ne vara i tačno je znao kako je pre sedam godina mirisalo na ovom mestu: na kamen i na vlažnu slankastu svežinu i tako čisto da ni jedno živo biće, ni čovek, ni životinja, ovde sigurno nikada nije stupilo. Ali isto tako mirisalo je i sada. Ostao je da čuči još neko vreme, sasvim mirno, samo zamišljeno klimajući glavom. Zatim se okrete i ode, prvo savijen, a kad je visina prokopa to dozvolila, uspravno; i izađe napolje. Pred pećinom obuče svoje rite (cipele mu behu još pre nekoliko godina istrulile), stavi na ramena konjsko ćebe i još iste noći napusti Plomb di Kantral u južnom pravcu.


118

XXX

Izgledao je užasno. Kosa mu je dosezala do kolena, retka brada do pupka. Njegovi

nokti behu kao ptičije kandže, a sa ruku i nogu, tamo gde ga rite nisu pokrivale, koža mu je otpadala u parčićima. Prvi ljudi koje je sreo, seljaci na polju u blizini grada Pjerfora pobegoše vrišteći kad ga ugledaše. U samom gradu, međutim, on postade senzacija. Ljudi su se skupljali na stotine da ga gledaju. Neki su ga držali za odbeglog kažnjenika sa galije. Neki su govorili da on uopšte nije pravi čovek, već mešavina čoveka i medveda, neka vrsta šumskog bića. Jedan koji je nekad plovio morem tvrdio je da izgleda kao pripadnik nekog divljeg indijanskog plemena u Kajeni koja leži s druge strane velikog okeana. Odvedoše ga kod gradonačelnika. On tamo na iznenađenje okupljenih pokaza svoje kalfinsko svedočanstvo, otvori usta i u nekoliko krkljajućih reči – jer to su bile prve reči koje je izgovorio posle sedmogodišnje pauze – ali dobro razumljivih, ispriča da su ga na njegovom putovanju uhvatili razbojnici, odveli ga i sedam godina ga držali u pećini. Za to vreme nije video ni sunčeve svetlosti, niti jednog čoveka, hranila ga je nevidljiva ruka koja je u mrak spuštala korpu i konačno ga oslobodila uz pomoć merdevina, a da ni sam ne zna zašto, i da nikad nije video ni svoje otmičare ni svoje spasioce. Ovu priču je izmislio jer mu je izgledala verodostojnija nego istina, što je i bila, jer su se slični razbojnički prepadi događali u brdima Overnje, Langdoka i u Sevenima, i to ne retko. U svakom slučaju, gradonačelnik je to zabeležio u protokol i izvestio o ovom događaju markiza de la Tajad-Espinasa, sizerena grada i člana parlamenta u Tuluzu. Markiz je već u četrdesetoj godini okrenuo leđa dvorskom životu u Versaju, povukao se na svoja dobra i tamo se posvetio naukama. Iz njegovog pera proisteklo je važno delo o dinamičnoj nacionalnoj ekonomiji, u kome je on predložio ukidanje svih nameta na osnovni posed i poljoprivredne proizvode kao i uvođenje jednog obratno progresivnog poreza na dohodak koji je najviše pogađao najsiromašnije i time bi ih prisilio na jači razvoj svojih


119

privrednih aktivnosti. Ohrabren uspehom svoje knjižice sastavio je traktat o vaspitanju dečaka i devojčica u starosti između pet i deset godina, zatim se posvetio eksperimentalnoj poljoprivredi i pokušao da prenošenjem bikovog semena na različite vrste trave stvori ukrštanjem animalno-vegetabilni proizvod radi dobijanja mleka, neku vrstu cvetnog vimena. Nakon početnog uspeha koji su mu čak omogućili proizvodnju sira od mlečne trave, za koji je Naučna Akademija u Lionu ocenila „da ima ukus nalik na kozji sir, mada je malo gorčiji“, morao je da obustavi svoje oglede zbog enormnih troškova bikovog semena što ga je na hektolitre izlivao po poljima. Uprkos tome, bavljenje agrarno-biološkim problemima nije samo probudilo njegovo interesovanje za takozvanu brazdu, već i za zemlju uopšte i za njen odnos prema biosferi. Tek što je završio praktične radove oko proizvodnje mleka iz cvetnog vimena bacio se nesalomivim istraživačkim elanom na veliki esej o odnosima između blizine zemlje i vitalne snage. Njegova teza je glasila da se život može razviti samo na izvesnoj daljini od zemlje, budući da sama zemlja neprekidno ispušta gas koji izaziva truljenje, takozvani „fluidum

letale“ koji parališe vitalne snage i pre ili kasnije dovodi so smrti. Zato sva živa bića nastoje

da se rastom udalje od zemlje, rastu, dakle, što dalje od nje, a ne, na primer, u nju; zato

svoje najvrednije delove uspravljaju prema nebu: žito svoj klas, cvet svoju cvast, a čovek glavu; i zato moraju isto tako kada ih starost savije i opet približi zemlji da neizbežno postanu žrtva letalnog gasa u koji se procesom raspadanja nakon svoje smrti i sami napokon pretvaraju. Kad je markizu de la Tajad-Espinas došlo do ušiju da se u Pjerforu nalazi individua koja je provela sedam godina u pećini – dakle, potpuno okružena zemljom, ti elementom raspadanja – on je bio van sebe od ushićenja i naredio je da se Grenuj odmah dovede u njegovu laboratoriju, gde ga je podvrgao temeljnom ispitivanju. Video je da se njegova teorija na najočigledniji način potvrđuje: „fluidum letale“ je Grenuja već u tolikoj meri napao

da je njegovo dvadesetpetogodišnje telo već pokazivalo jasne staračke znake raspadanja. Jedino činjenica – objasnio je Tajad-Espinas – da je Grenuj tokom svog zatočeništva hranjen biljkama što rastu visoko nad zemljom, verovatno hlebom i plodovima, sprečila je njegovu


120

smrt. Sada bi se ranije stanje zdravlja moglo ponovo uspostaviti jedino temeljnim isterivanjem fluiduma pomoću aparata za ventilaciju vitalnog vazduha koji je on Tijad-Espinas izumeo. Jedan takav aparat nalazi se u ambaru njegovog dvorca u Monpeljeu i ako bi Grenuj bio spreman da se stavi na raspolaganje kao objekat naučne demonstracije, on ga neće samo osloboditi njegove beznadežne zaraženosti zemnim gasom, već mu dati i pristojnu svotu novca... Dva sata kasnije već su sedeli u kočiji. Iako su se ulice nalazile u jadnom stanju, prešli su šezdeset dve milje do Monpeljea za samo dva dana, jer se markiz uprkos svojim poodmaklim godinama, nije ustručavao da i lično ošine kočijaša i konje i da prilikom više lomova rude i opruga i sam pripomogne; toliko je bio oduševljen svojim otkrićem, toliko je žudeo da ga što pre prezentira obrazovanoj javnosti. Grenuj nije, međutim, smeo ni jedan jedini put da izađe iz kočije. Morao je da sedi tu u svojim ritama, potpuno umotan u ćebe natopljeno vlažnom zemljom i ilovačom. Za jelo je tokom putovanja dobijao sirovo korenje. Na ovaj način markiz se nadao da će zarazu zemnim gasom fluiduma još neko vreme konzervirati u idealnom stanju. Stigavši u Monpelje on naredi da se Grenuj odmah odvede u podrum njegovog dvorca, posla pozivnice svim članovima medicinskog fakulteta, udruženja botaničara, poljoprivredne škole, hemo-fizikalnog udruženja, lože slobodnih zidara i ostalih naučnih društava kojih je grad imao ne manje od tuceta. I nekoliko dana kasnije – tačno nedelju, nakon što je napustio planinsku samoću – Grenuj se našao na pijedestalu u velikoj auli Univerziteta u Monpeljeu, predstavljen auditorijumu od nekoliko stotina zvanica kao naučna senzacija godine. U svom predavanju Tajad-Espinas ga je opisao kao živi dokaz za tačnost teorije o letalnom zemaljskom fluidumu. Dok mu je s vremena na vreme trgao rite sa tela objašnjavao je užasan efekat što ga je razorni gas izvršio na Grenujevom telu. Pogledajte ovde ove gnojave bubuljice i ožiljke izazvane nagrizanjem gasa; tamo na grudima ogroan sjajnocrven gasni karcinom; svuda raspadanje kože; čak i jasno fluidalno obogaljivanje skeleta, vidljivo kao bangavo stopalo i grba. I unutrašnji organi – slezina, jetra, pluća, žuč


121

i probavni trakt teško su oštećeni gasom, kao što je, van svake sumnje, dokazala analiza stolice koja se nalazi u činiji ispred nogu demonstranta – dostupna svakom. Ukratko se može dalje reći da je paralisanje vitalnih snaga usled sedmogodišnjeg trovanja od strane „fluidum

letale Taillade“

već toliko uznapredovalo da se demonstrant – čiji spoljašnji izgled inače

pokazuje već signifikantne kritične crte – mora opisati kao biće više okrenuto smrti nego životu. Uprkos tome, referent se prihvata zadatka da osobu koja je već zakoračila u smrt uz pooć svoje ventilacione terapije kombinovane sa vitalnom dijetom u roku od osam dana povrati u tolikoj meri da će svi biti u stanju da prepoznaju znakove za jedno potpuno ozdravljenje i zato poziva sve prisutne da se u roku od nedelju dana uvere u uspeh ove prognoze koji će onda, naravno, morati da se smatra kao definitivan dokaz za tačnost teorije o letalnom zemnom fluidumu. Predavanje je požnjelo ogroman uspeh. Gromko je aplaudirala učena publika referentu, da bi onda defilovala pored pijedestala na kome je stajao Grenuj. U svojoj konzerviranoj zapuštenosti doista je izgledao tako upečatljivo užasno da ga je svako smatrao za poluraspadnutog i beznadežno izgubljenog, iako se on sam osećao sasvim zdravo i snažno. Poneki gospodin bi ga stručno kucnuo, odmerio, gledao mu u usta i oko. Neki bi mu uputili po koju reč i pitali ga o njegovom životu u pećini i kako se sada oseća. On se, međutim, strogo držao unapred zadatog uputstva markiza i na takva pitanja je odgovarao samo krkljanjem, pri čemu je s obe ruke pravio beznadežne pokrete oko grkljana, da bi time pokazao da je i ovaj već razjeden „fluidumom

letale Taillade“.

Na kraju ove predstave Tajad-Espinas ga je opet spakovao i prevezao kući u ambar

svog dvora. Tamo ga je priključio u prisustvu nekoliko odabranih doktora medicinskog fakulteta na ventilacioni aparat vitalnog vazduha, sobicu od gusto ukucanih smrekinih dasaka koja je pomoću usisnog kamina sprovedenog iznad krova provetravana visinskim vazduhom oslobođenog od fatalnog letalnog gasa, koji je preko na podu namontiranog ventilnog poklopca od kože opet mogao da izađe iz prostorije. Uređaj je pokretao čitav odred sluga koji su danonoćno vodili računa o tome da u kamin ugrađeni ventilatori ne miruju. I dok je Grenuj na ovaj način bio okružen stalnom pročišćavajućom strujom vazduha, u razmaku od jednog


122

sata su mu kroz bočno ugrađena vratanca s dvostrukim zidom dodavana dijetalna jela nadzemne provencijencije: supica od goluba, pašteta od ševe, ragu od divljih pataka, slatko od plodova što rastu na drveću, hleb od posebne, visoke vrste pšenice, vino s Pirineja, mleko od divokoza i penastu kremu od jaja kokošaka koje su držali na tavanu dvorca. Pet dana je trajala ova kombinovana kura dekontaminacije i revitalizacije. A onda markiz naredi da se ventilatori zaustave i prebaci Grenuja u kupatilo gde je više časova proveo raskiseljavajući se u mlakoj kišnici da bi potom bio opran od glave do pete sapunom od orahovog ulja iz andenskog grada Potosi. Podsekli su mu nokte na prstima ruku i nogu, očistili mu zube fino isplakanim krečom s Dolomita, obrijali ga, skratili i počešljali kosu, napravili mu frizuru i napudrali je. Poručili su krojača, obućara, i Grenuju skrojiše svilenu košulju s belim čipkastim naborom i belim porubom na manžetnama, svilene čarape, kaput, pantalone i prsluk od plavog somota i lepe cipele s šnalom od crne kože, od kojih je desna vešto maskirala obogaljeno stopalo. Markiz je lično stavio belu šminku od talka na Grenujevo izbrazdano lice, namazao mu karmin na usne i obraze, a obrvama je uz pooć mekog krejona od lipinog ćumura iscrtao uistinu plemenit luk. Zatim ga je namirisao vlastitim parfemom, jednim prilično prostim mirisom ljubičica, onda napravio nekoliko koraka unazad i trebalo mu je dugo vremena da nađe reči za svoje oduševljenje. „Mesje“, poče napokon, „oduševljen sam sobom, potresen sam svojom genijalnošću. Istina je da nikad nisam sumnjao u tačnost svoje fluidalne teorije – svakako da nisam; ali da je vidim tako veličanstveno potvrđenu u praktičnoj terapiji, to me potresa. Vi ste bili životinja, a ja sam od vas napravio čoveka. To je upravo božansko delo. Dozvolite mi da stojim ovako dirnut! – Stanite pred ovo ogledalo i pogledajte sebe! Prvi put u svom životu prepoznaćete da ste čovek; ne, istina, neki izuzetan ili na bilo koji način istaknut, ali ipak sasvim pristojan. Izvolite, mesje! Pogledajte se i divite se čudu koje sam stvorio!“ Bio je to prvi put da je Grenuju neko rekao „mesje“. On priđe ogledalu i pogleda u njega. Do tog trenutka nije nikad ni gledao u ogledalo. Pred sobom je video gospodina u finom plavom odelu, s belom košuljom i svilenim čarapama, i on se sasvim instinktivno nakloni, kao što se uvek klanjao pred tako finom gospodom. Ali i ovaj fini gospodin se takođe


123

pokloni, a kad se Grenuj opet uspravi to uradi i fini gospodin, a onda se obojica ukočiše i fiksiraše jedan drugog. Ono što je Grenuja najviše čudilo bila je činjenica da izgleda tako neverovatno normalno. Markiz je bio u pravu: nije izgledao naročito lepo, ali ni naročito ružno. Bio je nekako omalen, držanje mu je bilo malo nezgrapno, lice malo bezizražajno; ukratko - izgledao je kao hiljade drugih ljudi. Kada bi sad izašao na ulicu niko se za njim ne bi okrenuo. Ni njemu samom ne bi neko ko izgleda kao on sada, privukao pažnju ukoliko bi ga sreo. Sem u slučaju da miriše – da taj neko, osim na ljubičice, isto tako malo miriše kao gospodin u ogledalu i on sam koji je stajao ispred njega. Pa ipak su se samo pre deset dana seljaci uz krike razbežali kad su ga ugledali. Nije se tada osećao nimalo drugačije nego sada; i sada, kada bi zatvorio oči nije se osećao nimalo drugačije nego onda. Udahnuo je vazduh koji se širio oko njegovog tela i namirisao je loš parfem i somot i sveže nalepljenu kožu svojih cipela; namirisao je svilu, puder, šminku, slab miris sapuna iz Potosija. I odjednom je znao da od njega normalnog čoveka nisu napravili supica od goluba i opsenarstvo sa ventilacijom, već jedino nekoliko komada odeće, frizura i malo kozmetičke maskarade. On žmirkajući otvori oči i vide kako ga gospodin u ogledalu gleda žmirkajući, i kako se oko njegovih nakarminisanih usana ocrtava osmeh, baš kao da hoće da mu da znak da ga i ne smatra baš tako sasvim nesimpatičnim. A i Grenuju se učinilo da gospodin u ogledalu, ovaj u čoveka preobučen, maskiran lik bez mirisa nije sasvim bez šarma; bar mu je izgledalo da bi njih dvojica – ako bi im se maska samo malo usavršila – mogli da deluju na spoljašnji svet i to na način kakav se on sam, Grenuj, nikad ne bi usudio. On klimnu liku glavom i vide da ovaj, dok mu uzvraća klimanjem, potajno širi nozdrve...


124

XXXI

Sledećeg dana - markiz ga je upravo podučavao neophodnim pozama, gestovima i

plesnim koracima za predstojeći društveni nastup – Grenuj je simulirao napad vrtoglavice i naizgled potpuno bez snage i kao da se guši srušio se na divan. Markiz beše van sebe. Povika da dođu sluge, vikao je da donesu lepeze i ručne ventilatore, i dok su sluge hitale on kleknu pred Grenuja i svojom maramicom natopljenom mirisom ljubičica poče da mu maše ispred lica i preklinje ga, moljaka ga da se opet uspravi, da ne ispusti svoju dušu baš sad, već, ako ikako može, da sačeka do prekosutra, jer će onda biti krajnje ugrožena održivost teorije o letalnom fluidumu. Grenuj se vrteo i grčio, kašljao, jaukao, rukama terao maraicu i konačno, na veoma dramatičan način pao s divana i otpuzao u najdalji ugao sobe. „Ne taj parfem!“, povika on slomljenim glasom. „Ne taj parfem! On me ubija!“ I tek kada je Tajad-Espinas izbacio kroz prozor maramicu i svoj isto tako mirisom ljubičica namirisan kaput ostavi u susednoj sobi, Grenuj dopusti da se njegov napad smiri i mirnijim glasom reče da kao majstor za parfeme ima profesionalno osetljiv nos, i da je uvek, a naročito sad u vreme ozdravljenja, na određene parfeme veoma žestoko reagovao. To što mu sada naročito smeta miris ljubičice, jednog po sebi ljupkog cveta, on može da objasni jedino time što markizov parfem poseduje veliki udeo ekstrakta od korena ljubičice koji zbog svog podzemnog porekla kobno deluje na osobu zaraženu letalnim fluidom kao što je on, Grenuj. Još juče prilikom prve aplikacije mirisa osetio je kako mu igra pred očima, a danas kada je opet osetio miris korena, imao je čak utisak kao da ga vraćaju nazad u užasnu, zagušljivu rupu u kojoj je vegetirao sedam godina. Mora da se protiv toga pobunila njegova priroda – on to ne može drugačije da objasni, jer nakon što mu je već jednom, zahvaljujući veštini gospodina markiza poklonjen život u vazduhu bez letalnog fluida, on bi radije odmah umro, nego da opet bude izručen omrznutom fluidumu. I sada se sve u njemu grči kad samo


125

pomisli na parfem od korena. Pouzdano, međutim, veruje da će sasvim ozdraviti ako mu markiz dozvoli da radi potpunog isterivanja mirisa ljubičica proizvede vlastiti parfem. Pri tom misli na jednu naročito laku, prozračnu notu koja se uglavnom sastoji od nadzemnih sastojaka kao što su vodica od badema i narandžinog cveta, eukaliptusa, ulja od smrekinih iglica i čempresa. Dovoljno je samo malo posuti takav miris na njegovu odeću, nekoliko kapi samo na vrat i obraze i on će biti za sva vremena oslobođen mogućnosti da se ponovi neprijatan napad koji ga je upravo savladao... Ono što ovde radi razumljivosti navodimo u indirektnom govoru bio je u stvarnosti polučasovna bujica reči prekidana čestim kašljanjem i dahtanjem i teškim disanjem koju je Grenuj podvlačio drhtanjem i frktanjem i kolutanjem očiju. Markiz je bio duboko impresioniran. Više od simptoma bolesti uverila ga je fina argumentacija njegovog štićenika, izvedena sasvim u duhu teorije o letalnom fluidumu. Naravno, parfem od ljubičica! Taj odvratno zemlji blizak , štaviše podzeman proizvod! Moguće da je i sam, s obzirom da ga već godinama koristi, njime zaražen. Ni pojma nije imao da je iz dana u dan, zahvaljujući ovom parfemu, samo hrlio u zagrljaj smrti. Kostobolja, krutost vrata, opuštenost uda, hemoroidi, pritisak u ušima, truo zub – sve je to van svake sumnje dolazilo od smrada letalnim fluidumom natopljenog korena ljubičice. A ovaj mali, glupi čovek, ova gomila bede u ćošku sobe – on ga je doveo do tog zaključka. Bio je dirnut. Najradije bi u prišao, podigao ga i privio ga na svoje prosvećeno srce, ali se bojao da još uvek miriše na ljubičice i zato je opet pozvao glasno sluge i naredio im da sav miris ljubičica udalje iz kuće, da se čitav dvorac provetri, da se njegova odeća dezinfikuje u ventilatoru za vitalni vazduh, a da se Grenuj odmah u njegovoj nosiljci odnese kod najboljeg parfimiste u gradu. A upravo to je i bio cilj Grenujevog napada. Parfimerstvo je imalo dugu tradiciju u Monpeljeu, i mada je u poslednje vreme u poređenju s konkurentskim gradom Grasom pomalo propalo, ipak je u gradu živelo još nekoliko dobrih majstora za parfeme i rukavice. Najugledniji među njima, izvesni Rinel izjavi, s obzirom na poslovne odnose s kućom markiza de la Tajad-Espinasa, kojoj je liferovao sapun, ulje i mirise, da je spreman na neobičan gest – da svoj atelje ustupi na jedan sat u nosiljci donesenom čudnom pariskom kalfi. Ovaj nije tražio ni da mu se objasni gde se šta


126

nalazi – snaći će se već, reče i zatvori se u radionicu i osta tamo dobar sat, dok je Rinel sa kućepaziteljem markiza svratio na čašu vina u krčmu, da bi tamo saznao zbog čega je njegova vodica od ljubičica od sada nepoželjna. Rinelova radionica i radnja nisu ni izdaleka bili tako bogato opremljeni kao svojevremeno Baldinijeva radnja mirisa u Parizu. S ovih nekoliko cvetnih ulja, vodica i začina, prosečan majstor ne bi daleko dogurao. Grenuj je, međutim, već prvim udisajem spoznao da su postojeće materije sasvim dovoljne da zadovolje njegove potrebe. Nije hteo da kreira nikakav veliki miris; nije želeo da izmućka nikakvu prestižnu vodicu kao onda za Baldinija, neku koja bi štrčala iz mora prosečnosti i zaluđivala ljude. Njegov cilj nije bio ni skroman miris narandžinog cveta, što je obećao markizu. Postojeće esencije nerolija, eukaliptusa i čempresovog lista samo je trebalo da mu maskiraju miris koji je zaista hteo da proizvede: a to je bio ljudski miris. Hteo je, bez obzira što se trenutno radilo samo o lošem surgatu, da prisvoji miris ljudi koji sam nije posedovao. Naravno da što nije postojalo ni

pravi miris ljudi nije postojao, kao

pravo ljudsko lice. Svaki je čovek mirisao drukčije, niko to nije znao tako

dobro kao Grenuj koji je poznavao na hiljade i hiljade individualnih mirisa i preko njih je ljude razlikovao još od rođenja. Pa ipak – postojala je parfemska osnovna tema ljudskog mirisa, i to prilično prosta: jedna znojno-masna, poput sira kiselkasta, sve skupa odvratna glavna tema koja je prijanjala za sve ljude podjednako i nad kojom je tek u finijem raščalanjavanju lebdeo oblačić individualne aure. Ovu auru, međutim, ovu krajnje komplikovanu auru – nezamenjivu šifru ličnog mirisa

većina ljudi ionako nije bila u stanju da opazi. Većina ljudi nije znala da je uopšte i poseduje,

i osim toga su činili sve da je sakriju ispod odeće ili pod pomodnim veštačkim mirisima. Dobro su poznavali samo onaj osnovni miris, ono primitivno ljudsko isparenje. Samo u tome su živeli i osećali se sigurnim, i samo onog koji je odavao tu uopštenu paru smatrali su sebi ravnim. Čudan je parfem Grenuj kreirao tog dana. Čudnijeg nije do tada na celom svetu bilo. Nije mirisao kao miris, već kao čovek koji miriše. Kad bi neko osetio ovaj parfem u mračnoj sobi, pomislio bi da se tu nalazi još jedan čovek. A ako bi ga upotrebio čovek koji je sam


127

mirisao kao čovek, onda bi nam on mirisao kao dva čoveka ili još gore, kao monstruozno dvostruko biće, kao neki lik koji se ne može jasno fiksirati jer izgleda nejasno i razdvojeno, poput slike morskog dna ispred koje titraju talasi. Da bi oponašao ovaj ljudski miris – nimalo zadovoljavajuće, što mu je bilo jasno, ali ipak dovoljno vešto da obmane druge – Grenuj je odabrao najneobičnije sastojke koji su se ogli naći u Rinelovoj radionici. Gomilica mačjeg izmeta iza praga od vrata koja su vodila u dvorište bila je još dosta sveža. Od toga je uzeo pola kašičice i stavio je zajedno s nekoliko kapi sirćeta i utucane soli u bocu za mešanje. Ispod radnog stola pronašao je poput nokta na palcu komadić sira, očigledno ostatak Rinelovog obroka. Bio je već dosta star i počeo je da se raspada i miris mu je bio tako oštar da je ujedao. Sa poklopca bureta sa sardinama što se nalazio u zadnjem delu radnje izgrebao je nešto što je mirisalo na ustajalu ribu, pomešao to s trulim jajetom i kastoreumom, amonijakom, muskatom, ribanim rogom i nagorelom svinjskom kožuricom, fino izmrvljenom. Tome je dodao relativno visok postotak cibetke, pomešao je ove užasne dodatke s alkoholom, procedio je i filtrirao u drugu bocu. Ova čorba je mirisala razorno. Smrdela je na kloaku, na trulež, a ako bi se njeno isparenje zamahom lepeze pomešalo sa čistim vazduhom, onda bi čovek imao utisak da se usred vrelog letnjeg dana nalazi u Ulici Fer u Parizu, na uglu Ulice de la Linžeri, gde se sudaraju mirisi iz Hala, sa groblja Simentijer dez Inosant i iz prenaseljenih kuća. Na ovu jezivu osnovu koja je sama po sebi više mirisala na leševe nego na ljude, Grenuj stavi sloj uljanih, svežih mirisa: mente, lavande, terpentina, limuna, eukaliptusa koje je buketom finih cvetnih ulja – kao što su zdravac, ruža, narandžin cvet i jasmin istovremeno obuzdao i maskirao. Nakon daljeg razvodnjavanja putem alkohola i nešto sirćeta, osnova na kojoj je počivala čitava smesa izgubila je svoj užasni miris. Latentan smrad se zahvaljujući novim sastojcima sasvim izgubio – gadost je ublažena mirisom cveća; postala je čak interesantna, i što je najčudnije, raspadnje se više uopšte nije moglo osetiti, ni u tragovima. Naprotiv, izgledalo je kao da parfem odaje jak, poletan miris života. Grenuj napuni dve bočice koje začepi i stavi u džepove. Zatim opra flaše, levak, avan


128

i kašiku brižljivo vodom, utrlja u njih ulje od gorkog badema, da izbriše sve mirisne tragove, i uze drugu bocu za mešanje. U njoj brzo komponova jedan drugi parfem, neku vrstu kopije onog prvog, koji se isto tako sastojao od svežih i cvetnih elemenata, ali koji za osnovu nije imao ništa od one veštičije kuhinje, već sasvim konvencionalno, nešto mošusa, ambre, sasvim malo cibetke i ulja od kedrovine. Samo po sebi je mirisalo sasvim drugačije nego ono prvo – pliće, neporočnije, neškodljivije – zato što mu je nedostajala komponenta imitiranog ljudskog mirisa. Ali ako bi ga primetio neki običan čovek i spojio ga sa vlastitim mirisom, onda se ne bi razlikovao od onog što je Grenuj stvorio isključivo samo za sebe. Kada i drugim parfemom ispuni bočice, skinu se go i poprska svoju odeću onim prvim. Onda ga stavi na samog sebe, ispod pazuha, između prstiju od noge, oko pola, na grudi, na vrat, uši i kosu, pa se opet obuče i izađe iz radionice.


129

XXXII

Kad je izašao na ulicu odjednom ga spopadne strah, jer je znao da prvi put u životu

širi oko sebe ljudski miris. On sam je, međutim, smatrao da zaudara, i to da odvratno zaudara. I nije mogao da zamisli da drugi ljudi isto tako ne osećaju njegov smrad, i nije se usudio da ode pravo u krčmu, gde su ga očekivali Rinel i kućepazitelj markiza. Izgledalo mu je manje riskantno da novu auru prvo isproba u anonimnoj sredini. Šunjao se najužim i najmračnijim ulicama do reke, tamo gde su štavitelji i farbari imali radnje i bavili se svojim smrdljivim poslom. Kad bi nekog sreo ili ako bi prošao kraj ulaza gde su se igrala deca ili sedele starice, prisilio bi sebe da hoda sporije i da svoj vazduh nosi za sobom u jednom velikom zatvorenom oblaku. Od mladosti je navikao da ljudi koji prolaze pored njega uopšte na njega ne obraćaju pažnju, ne zato što bi ga prepoznali – kako je nekad verovao – već zato što ne bi primetili ništa što bi ukazivalo na njegovo postojanje. Oko njega nije postojao nikakav prostor, nikakav talas što bi ga poput drugih ljudi napravio u atmosferi, takoreći nikakva senka koju bi mogao da baci preko lica drugih ljudi. Samo ako bi se direktno sudario s nekim, u gužvi ili iznenada na uglu kakve ulice, tada bi potrajao kratak trenutak opažanja; a onaj drugi bi najčešće užasnut ustuknuo, buljio u njega, Grenuja, nekoliko sekundi, kao da vidi pred sobom neko biće koje zapravo ne bi smelo da postoji, neko biće koje, iako je neporecivno

tu,

na neki

način ipak nije prisutno – i onda bi se brže-bolje udaljio i istog trenutka zaboravio na njega... No sada, u uličicama Monpeljea, Grenuj je jasno osetio i video – i svaki put kada bi se to potvrdilo bio bi prožet žestokim osećanjem ponosa – da vrši uticaj na ljude. Kad je prošao pored neke žene nagnute nad ivicom bunara primetio je kako je na trenutak podigla glavu da vidi ko je to, i kako se onda, očigledno umirena, opet posvećuje svojoj kanti. Neki čovek koji mu je stajao okrenut leđima osvrnu se i dugo ga je radoznalo pratio pogledom. Deca koju je sretao uklonila bi mu se s puta – ne od straha, već da bi mu


130

napravila mesta; i čak ako bi dotrčala iz bočnih ulaza kuća i naletela na njega ne bi se uplašila, več bi promakla pored njega kao da su prethodno naslutila približavanje neke osobe. Zahvaljujući nekolicini takvih susreta on je naučio da snagu i dejstvo svoje nove aure preciznije odredi, i postajao je samouvereniji i drskiji. Brže se približavao ljudima, sve brže je prolazio pored njih, čak je jednu ruku malo odvojio od tela i kao slučajno očešao ruku jednog prolaznika. Jednom je, kao zbog nepažnje, naleteo na čoveka i gurnuo ga. Stao je, izvinio se, a taj čovek koji bi koliko juče stajao kao gromom ošinut da je tako iznenada naleteo na Grenuja postupi kao da se ništa nije dogodilo, prihvati izvinjenje, čak se kratko nasmeši i potapša Grenuja po ramenu. On napusti ulice i izađe na trg pred katedralom Sen Pijer. Zvona su se oglašavala. Oko obe strane portala tiskali su se ljudi. Upravo je objavljeno venčanje. Svi su želeli da vide nevestu. Grenuj potrča i pomeša se s masom. Ugurao se u nju, duboko u sredinu, hteo je tamo gde je vladala najveća gužva, gde će biti stisnut uz ostale ljude – hteo je da im direktno pod noseve poturi svoj miris. I raširi ruke usred tiske i raširi noge i raskopča kragnu kako bi miris nesetano strujao iz njegovog tela... i njegova radost beše neizmerna kad primeti da drugi ne primećuju ništa, baš ništa – da svi ti muškarci i žene i deca koji su se tiskali svuda oko njega dozvoljavaju tako lako da budu prevareni i njegov, od mačjeg izmeta, sira i sirćeta smućkan smrad inhaliraju kao miris sebi ravnog i njega, Grenuja, poput kukavičjeg jajeta u svojoj sredini, prihvataju kao čoveka među ljudima. Kraj kolena on oseti dete – malu devočicu koja je stajala uklještena među odraslim. On je podiže s licemernom brižljivošću i uze je u ruku da bolje vidi. Majka ne samo što je to otrpela već mu se i zahvalila, a mala je klicala od radosti. Tako je Grenuj stajao dobrih četvrt sata u krilu mase, pritiskajući tuđe dete na svoje pritvorne grudi. I dok je svadbena povorka prolazila praćena jakom zvonjavom i radosnim uzvicima ljudi, na koje se sručila kiša novčića, u Grenuju izbi jedno drugo klicanje, crno klicanje, jedno zlo osećanje trijumfa, od koga poče da drhti i koje ga ošamuti poput napada sladostrašća, i morao je da se savlada da ne počne da sipa žuč i otrov po svim ovim ljudima i da im radosno poviče u lice: da ih se ne bioji; da ih gotovo i ne mrzi, već da ih iz sveg srca


131

prezire, jer su zaudarali na glupost; jer su bili ništa, a on je bio sve! I kao za podsmeh, on privi dete još jače uz sebe, udahnu duboko i povika s ostalima u horu: „Živela nevesta! Živela nevesta! Živeo divan par!“ Kad se svadbena povorka udalji i masa poče da se osipa, on vrati dete majci i ode u crkvu da se od uzbuđenja oporavi i odmori. U unutrašnjosti katedrale vazduh je bio pun tamjana koji je izbijao u hladnim pramenovima dima iz dve kadionice s obe strane oltara i poput zagušljivog pokrivača se prostirao preko nežnijih mirisa ljudi koji su do malopre ovde sedeli. Grenuj se spusti na klupu ispod pevnice. Odjednom ga prože osećanje dubokog zadovoljstva. Ne nekog pijanog zadovoljstva kakvo je osećao onda, u dvorcu brda prilikom svojih usamljeničkih orgija, već jedno veoma hladno i trezveno zadovoljstvo kakvo se rađa iz svesti o vlastitoj moći. Sada je znao za šta je sposoban. Uz najnužnija sredstva, on je, zahvaljujući svom geniju, kopirao miris ljudi i odmah ga pogodio tako dobro da je zavarao čak i dete. Sada je znao da je u stanju da uradi mnogo više. Znao je da može da poboljša ovaj miris – da može da kreira miris koji neće biti samo ljudski, već nadljudski, anđeoski miris, tako neopisivo dobar i pun života da će onaj ko ga oseti biti začaran, a njega, Grenuja, nosioca ovog mirisa, moraće da zavoli od sveg srca. Da, morali su da ga vole kada budu bili u vlasti njegovog mirisa, ne samo da ga prihvataju kao sebi ravnog, ima da ga vole do ludila, do samožrtvovanja; ima da drhte od ushićenosti, da viču, da plaču od sreće a da ne znaju zašto, ima da kleknu na kolena kao pred božjim hladnim tamjanom samo kada osete miris

njega,

Grenuja! On je hteo da bude

svemogući bog mirisa, kao što je bio to u svojim maštarijama, ali sada u stvarnom svetu i nad stvarnim ljudima. I znao je da je to u njegovoj moći, jer ljudi su mogli da zatvore oči pred veličinom, pred nečim užasnim, pred lepotom i da začepe uši i ne čuju melodije ili reči koje ih sluđuju – ali nisu mogli da umaknu mirisu. Jer miris je bio brat daha. Zajedno s njim ulazio je u ljude, nisu mogli da se od njega odbrane ako su hteli da žive. I usred njih ulazio je miris, pravo u srce, i tamo je kategorički odlučivao o naklonosti i preziru, gadosti i radosti, ljubavi i mržnji. Ko je vladao mirisima, taj je vladao srcima ljudi.


132

Sasvim opušteno sedeo je Grenuj na klupi u katedrali Sen Pjer i osmehivao se. Nije bio u euforičnom raspoloženju kad je napravio plan da ovlada ljudima. U njegovim očima nije bilo nikakve ludačke iskre i lice mu se nije razvuklo ni u kakvu ludačku grimasu. Nije ni najmanje bio lud. Bio je čak tako bistrog i vedrog duha da se upitao zašto to uopšte želi da uradi. I rekao j sebi da to želi zato što je sasvim zao. I pri tom se osmehnuo i bio veoma zadovoljan. Izgledao je sasvim nevino, kao bilo koji čovek koji je srećan. Neko vreme je sedeo tako, u pobožnom miru, i udisao duboko vazduh zasićen tamjanom. I opet preko njegovog lica pređe vedar osmejak: kako je jadno mirisao ovaj Bog! Kako je samo bedno bio spravljen ovaj miris što ga je ovaj Bog ispuštao! To što je dimilo iz kadionice nije čak bio ni pravi tamjan. Bio je to loš surogat, lažiran uz pomoć lipinog drveta, praha od cimeta i šalitre. Bog je smrdeo. Bog je bio jedan mali bedni srdljivac. Bio je prevaren taj Bog, ili je i sam bio varalica, baš kao i Grenuj – samo mnogo gori!


133

XXXIII

Markiz de la Tajad-Espinas bio je sav ushićen zbog novog parfema. Čak i njega, rekao

je, pronalazača letalnog fluiduma iznenađuje u kojoj meri jedna tako sporedna i prolazna stvar kao što je parfem, u zavisnosti da li je podzemnog ili nadzemnog porekla, može očigledno da utiče na opšte stanje jedne individue. Grenuj, koji je do pre nekoliko časova ležao bled i blizak stanju nesvestice, izgledao je sada tako sveže i poletno kao bilo koji zdrav čovek njegovih godina, štaviše, moglo bi se reći da on – uz sve ograde koje su kod čoveka njegovog staleža i njegovog nedovoljnog obrazovanja svakako na mestu – gotovo da je zadobio nešto što bi se oglo nazvati ličnošću. U svakom slučaju on, Tajad-Espinas, će u poglavlju o vitalnoj dijetetici svoje rasrave o teotiji letalnog fluiduma, koja će se uskoro pojaviti, izvestiti o ovom događaju – No, najpre bi da se i sam namiriše novim parfemom. Grenuj mu uruči obe bočice s konvencionalnim mirisom cveća, i markiz se njima poprska. Iskazao je svoje veliko zadovoljstvo postignutim efektom. Čini mu se, priznade, kao da mu nakon što je godinama koristio užasni miris ljubičica koji ga je poput olova opterećivao, sada izrastaju cvetna krila; i ako se ne vara, gadni bol u kolenu počinje da popušta, baš kao i zujanje u ušima; sve u svemu, oseća se poletno, tonizovano i podmlađen za dosta godina. On priđe Grenuju, zagrli ga i nazva ga „moj fluidalni brate“, dodajući da ovde ni u kom slučaju nije reč o društvenom, već čisto spiritualnom obraćanju

in conspectu universalitalis fluidi

letalis, pred kojim su – i to jedino pred njim! – svi ljudi jednaki; osim toga on planira – i to

reče odvajajući se od Grenuja, i to veoma prijateljski, bez ikakvog, pa i najmanjeg osećanja gađenja, gotovo kao da se odvaja od nekoga sebi ravnog – da uskoro osnuje jednu međunarodnu nadstaležnu ložu čiji će se zadatak sastojati u tome da potpuno prevaziđe fluidum letale da bi ga u najkraćem mogućem roku zamenila sa fluidum vitale, i kao čijeg prvog prozelita on već sada vidi Grenuja. On sada zapisa recept za cvetni parfem na cedulju, stavi je u džep i pokloni Grenuju pedeset lujdora.


134

Tačno nedelju dana nakon svog prvog predavanja markiz de la Tajad-Espinas je opet predstavio svog štićenika u auli univerziteta. Navala je bila velika. Došao je čitav Monpelje, ne samo naučni, već u najvećem broju upravo društveni Monpelje, i monogo dama je tu bilo koje su želele da vide legendarnog čoveka iz pećine. Iako su Tajadovi protivnici, uglavnom predstavnici „Kruga prijatelja botaničkog univerzitetskog vrta“ i članovi „Udruženja za pospešivanje poljoprivrede“ mobilisali sve svoje pristalice, predstava se pretvorila u blještav uspeh. Da bi podsetio publiku na Grenujevo stanje od pre nedelju dana Tajad-Espinas je dao da od ruke do ruke idu crteži koji su pećinskog čoveka prikazivali u svoj njegovoj ružnoći i zapuštenosti. Zatim je dao da se uvede novi Grenuj u lepom plavom kaputu od somota i svilenoj košulji, našminkan, napuderisan i friziran; i već sam način kako je hodao, naime uspravno i mekanim koracima, elegantno njišući kukovima, zatim kako se bez ičije pomoći popeo na podijum, duboko se naklonio, uz osmeh klimajući glavom, čas tamo, čas ovamo – ućutkao je sve koji su bili kritični i sumnjičavi; čak su i prijatelji botaničkog univerzitetskog vrta ćutali zbunjeno. Promena je bila suviše jasna, čudo koje se ovde očigledno dogodilo prevazišlo je sva očekivanja: tu gde je pre nedelju dana čučala jedna unakarađena, podivljala kreatura, stajao je sada jedan doista civilizovan uglađen čovek. U Sali zavlada gotovo pobožno raspoloženje, a kad Tajad-Espinas poče svoje predavanje zavladala je potpuna tišina.On opet razvi svoju već dovoljno poznatu teoriju o letalnom zemaljskom fluidumu, objasni zatim s kakvim mehaničkim i dijetetskim sredstvima ga je isterao iz tela demonstranta i zamenio ga vitalnim fluidumom i na kraju pozva sve prisutne, kako prijatelje tako i protivnike da s obzirom na tako nadmoćne dokaze prestanu sa daljim otporom protiv novog učenja i da zajedno sa njim, Tajad-Espinasom krenu u borbu protiv zlog fluiduma i otvore se prema dobrom vitalno fluidumu. Izgovorivši te reči on raširi ruke i podiže oči k nebu, i mnogi učeni ljudi učiniše to isto, a žene briznuše u plač. Grenuj je stajao na podijumu ne obraćajući pažnju na markizov govor. Sa najvećim zadovoljstvom posmatrao je dejstvo jednog sasvim drugačijeg, mnogo realnijeg fluiduma: njegovog vlastitog. Vodeći računa o prostornim zahtevima amfiteatra, on se odgovarajuće, i to veoma jako naparfemisao, i aura njegovog mirisa, čim se popeo na podijum, počela je


135

silovito da se širi oko njega. Video je – i zaista, video je čak očima! – kako obuhvata gledaoce u prvim redovima, zatim se nastavlja iza njih i napokon stiže do poslednjih redova i do galerije. A koga bi obuhvatila – Grenujevo srce je zaigralo od radosti – toga bi na njegove oči promenila. Začarani njegovim mirisom ljudi su, a da nisu bili ni svesni toga, menjali izraz lica, svoje držanje, svoja osećanja. Onaj koji ga je do sada gledao sa gadljivim čuđenjem ublaćio bi sada svoj pogled; ko je ukočeno sedeo naslonjen na svojoj stolici, kritički naboranog čela i znatno spuštenih kraičaka usana taj bi se sada opuštenije naslonio na sto i dobio dečački bezazlen izraz lica; pa čak i lica uplašenih, užasnutih, najsenzibilnijih, koji su ga ranije gledali isključivo sa gnušanjem, a i sada bili skeptični, pokazivala bi znake ljubaznosti, čak simpatija kad bi do njih dopro njegov miris. Na kraju predavanja čitav skup se podiže na noge i poče da frenetično kliče: „Živeo vitalni fluidum! Živeo Tajad-Espinas! Živela fluidalna teorija! Dole s ortodoksnom medicinom!“ – tako je vikao učeni svet Monpeljea, najznačajnijeg univerzitetskog grada na francuskom jugu, a markiz de la Tajad-Espinas doživeo je najblistaviji trenutak u svom životu. Grenuj, međutim, koji je sada silazio sa svog podijuma da se pomeša sa publikom, znao je da su ove ovacije zapravo upućene njemu, jedino njemu, Žan Batist Grenuju, iako niko od onih koji su u sali klicali, nije o tome ništa ni slutio.


136

XXXIV

U Monpeljeu je ostao još nekoliko nedelja. Postao je prilično slavan i pozivan je u salone

gde su se raspitivali o njegovom boravku u pećini i o tome kako ga je markiz izlečio. Uvek je morao da priča priču o razbojnicima koji su ga oteli i o korpi koju je neko spuštao, i o merdevinama. I svaki put on bi je obogatio i smišljao nove detalje. Tako je stekao opet izvesnu vežbu u govoru, istina veoma ograničenu, jer jezik nikada nije bio njegova jača strana – i, što mu je bilo važnije, rutinski odnos prema laži. Kako je utvrdio, on je ljudima mogao zapravo, da priča šta je hteo. Kad su jednom stekli poverenje u njega – a stekli su poverenje u njega odmah čim bi inhalirali njegov veštački miris - onda su verovali u sve. Osim toga, zadobio je izvesnu sigurnost u društvenom ophođenju kakvu ranije nikada nije posedovao. Ona se čak fizički izražavala. Izgledalo je kao da je porastao. Njegova grba kao da je nestajala. Hodao je gotovo potpuno uspravan. A kad bi ga neko oslovio, on se više ne bi štrecnuo, već bi ostao da stoji uspravno i izdržao bi pogled koji bi mu upućivali. Naravno, nije za to vreme od njega ispao nikakav svetski čovek, salonski lav ili suvereni zabavljač društva, ali je ipak sve više gubio onu potuljenu, nespretnu crtu svoje ličnosti i poprimao držanje koje se tumačilo kao nekakva prirodna skormnost ili u svakom slučaju kao laka urođena stidljivost, a koja je ne na jednog gospodina i ne na jednu damu ostavila dirljiv utisak – a tada su u mondenskim krugovima imali izvesnu slabost za prirodno ponašanje i za neku vrstu neotesanog šarma. Početkom marta spakovao je svoje stvari i otišao, potajno, jednog dana u cik zore, tek što su se otvorile kapije, obučen u neugledan mrk kaput što ga je prethodnog dana kupio na pijaci i sa otrcanim šeširom koji je dopola pokrivao njegovo lice. Niko ga nije poznao, niko ga nije video ni primetio jer je tog dana namerno odustao od svog parfema. A kad je markiz oko podne naredio da ga potraže, stražari su se tvrdo zakleli da su videli sve moguće ljude kako napuštaju grad, ali ne i onog poznatog pećinskog čoveka koga bi sigurno primetili.


137

Na to markiz pusti glas da je Grenuj napustio Monpelje s njegovim pristankom da bi zbog porodičnih stvari otputovao u Pariz. Potajno se, međutim, strahovito ljutio jer je planirao da sa Grenujem krene na turneju po čitavom kraljevstvu kako bi zadobio pristalice za svoju fluidalnu teoriju. Posle nekog vremena opet se umirio, jer se njegova slava širila i bez turneje, gotovo bez njegovog uticaja. Pojavili su se dugi članci o fluidumu letale Tajad u „Žurnal de Savan“ i čak u „Kurije d l Europ“ i izdaleka su počeli da dolaze pacijenti zaraženi letalom da bi ih on izlečio. U leto 1764. osnovao je prvu „Ložu vitalnog fluiduma“ koja je u Monpeljeu brojala sto dvadeset članova i imala filijale u Marseju i Lionu. Zatim je odlučio da krene i u Pariz, da bi odatle osvojio ceo civilizovan svet svojim učenjem, ali je prethodno zbog propagandističke podrške svog pohoda nameravao da napravi fluidalni podvig koji će zaseniti izlečenje pećinskog čoveka kao i sve druge eksperimente, i on početkom decembra krenu na čelu grupe neustrašivih sledbenika na ekspediciju – na vrh Pik di Kanigu, koji se nalazio na istom meridijanu kao i Pariz i važio za najveću planinu Pirineja. Ovaj čovek već na pragu starosti hteo je da ga uznesu na 2800 metara visok vrh i da se tamo tri nedelje izloži najčistijem, najsvežijem vitalnom vazduhu, da bi, kako je objavio, tačno na Badnje veče sišao s njega kao čio mladić od dvadeset godina. Sledbenici su digli ruke čim su prošli Verne, poslednju ljudsku naseobinu u podnožju strašne planine. Markiz se na to, međutim, nije obazirao. Odbacujući svoju odeću na ledenoj hladnoći i ispuštajući glasne kliktaje počeo je da se penje sam. Poslednje što su videli bila je njegova silueta koja sa rukama ekstatično podignutim prema nebu i pevajući nestaje u snežnoj mećavi. Na Badnje veče njegovi učenici su uzaludno čekali povratak markiza Tajad-Espinasa. Nije došao ni kao starac ni kao mladić. Ni u rano leto sledeće godine kad su najhrabriji krenuli u potragu i popeli se na još uvek zavejan vrh Pik di Kanigu nisu našli ništa od njega – ni komad odeće, ni komad tela, ni koščicu. Njegovom učenju, međutim, to nije smetalo. Naprotiv. Uskoro je krenula legenda da


138

se on na vrhu planine venčao sa večnim vitalnim fluidumom, rastvorivši se u njemu i rastvorivši njega u sebi, i da od tada lebdi nevidljiv, ali u večnoj mladosti nad vrhovima Pirineja, i ko se popne gore do njega taj će ga primiti u sebe i biće godinu dana zaštićen od bolesti i procesa starenja. Sve do devetnaestog stoleća Tajadova fluidalna teorija proučavana je na nekim medicinskim katedrama i primenjivana je terapeutski u mnogim okultnim društvima. I dan-danas, na obe strane Pirineja, naročito na Perpinjanu i Figerasu postoje tajne lože tajadista koji se jednom godišnje nalaze da se penju na Pik di Kanigu. Tamo pale veliku vatru, navodno povodom sunčeve prekretnice i u čast svetog Jovana – ali u stvari da bi odali počast svom majstoru Tajad-Espinasu i njegovom veliko fluidumu i da bi zadobili večiti život.

TREĆI DEO


140

XXXV

Dok je Grenuju za prvu etapu njegovog putovanja kroz Francusku bilo potrebno sedam

godina, ovu drugu prešao je za manje od sedam dana. Nije više izbegavao prometne drumove i gradove, nije išao zaobilaznim putevima. Imao je miris, imao je novac, imao je samopouzdanje i žurilo mu se. Još isto veče onog dana kada je napustio Monpelje stigao je u Gro-di Roa, mali lučki grad jugozapadno od Egi Morta, gde se ukrcao na teretni jedrenjak za Marsej. U Marseju nije ni napustio luku već je odah potražio brod koji ga je dalje uz obalu odveo prema istoku. Dva dana kasnije bio je u Tulonu, posle još tri dana u Kanu. Ostatak puta prešao je pešice. Išao je puteljkom koji je vodio na sever, naviše prema brdima. Nakon dva sata stajao je na vrhu kupolastog brda i pred njim se širila kotlina koja je obuhvatala nekoliko milja, poput ogromne prirodne tepsije zaokružene blagim brežuljcima i oštrim planinskim lancima, i čija široka sredina je bila prekrivena obrađenim poljima, baštama i maslinjacima. Nad ovom kotlinom vladala je sasvim posebna, čudno intimna klima. Iako je more bilo tako blizu da se moglo videti sa vrha brežuljka ovde nije bilo ničeg primorskog, ničeg slankasto-peščanog, ničeg otvorenog, već neka tiha izdvojenost, kao da je ovo mesto udaljeno mnogo dana putovanja od obale. Iako su se prema severu nalazile visoke planine još uvek prekrivene snegom, ovde se nije moglo osetiti ništa grubo ili oskudno, niti je bilo hladnog vetra. Proleće je više uzelo maha nego u Monpeljeu. Blaga izmaglica se nadvijala nad poljima poput staklenog zvona. Cvetale su kajsije i bademi, a topao vazduh nosio je miris narcisa. Na drugom kraju velike tepsije, na udaljenosti od oko dve milje, ležao je ili bolje rečeno bio je za podnožje brda prilepljen jedan grad. Kad bi se gledao iz daljine nije odavao nikakav pompezan utisak. Nije bilo nikakve moćne katedrale koja bi se izdizala nad kućama, samo patrljak od crkvenog tornja, nikakve tvrđave koja bi dominirala, nikakve izrazito raskošne zgrade. Zidine nisu ni najmanje izgledale postojano, tu i tamo kuće bi se širile izvan


141

svojih dvorišta, pre svega prema ravnici dajući predgrađu neugledan, iskrzan izgled. Činilo se kao da je ovo mesto isuviše često osvajano i ponovo oslobađano, i kao da je odveć umorno da bi se ozbiljnije suprotstavljalo budućim uljezima – ali ne zbog slabosti, već zbog nemara ili čak osećanja snage. Izgledalo je kao da nema potrebe da se razmeće sjajem. Ono je vladalo velikom mirisnom tepsijom pred svojim pragom i kao da mu je to bilo sasvim dovoljno. Ovo istovremeno neugledno i samosvesno mesto bilo je grad Gras, već nekoliko decenija neosporena metropola za proizvodnju i trgovinu mirisima, parfimerijskim proizvodima, sapunima i uljima. Đuzepe Baldini je njegovo ime uvek izgovarao sa obožavanjem. Ovaj grad je Rim mirisa – obećana zemlja za proizvođače parfema. I ko nije ovde svoj ugled stekao, taj ne nosi s pravom ime majstora za parfeme. Grenuj je veoma trezvenim pogledom posmatrao grad Gras. Oni nije tražio nikakvu obećanu zemlju mirisa, i srce mu uopšte nije zaigralo ugledavši ono gnezdo tamo preko. Došao je jer je znao da je tamo mogao da nauči nekoliko tehnika za dobijanje mirisa bolje nego bilo gde. Njih je hteo da savlada jer su mu bili potrebni za njegove ciljeve. Iz džepa je izvukao bočicu sa svojim parfemom, štedljivo se namirisao i nastavio put. Nakon sat i po, oko podne, bio je u Grasu. Ručao je u gostionici na gornjem kraju grada, na trgu Plas o Er. Trg je uzdužno presecao potok u kome su štavitelji prali svoje kože da bi ih zatim širili da se suše. Smrad je bio tako jak da bi mnogim gostima jelo sasvim preselo. Ali ne i njemu, Grenuju. Njemu je taj miris bio poznat, davao mu je osećanje sigurnosti. U svim gradovima on bi prvo išao u četvrti štavitelja. Onda mu je izgledalo da on, dolazeći iz sfere smrada i istražujući odatle ostale predele mesta, nije više nikakav stranac. Čitavo poslepodne krstario je gradom. Ovaj je bio neverovatno prljav, uprkos ili možda upravo zbog mnogo vode koja je izvirala iz desetine izvora i česmi, žuborila u neuređeni potocima i koritima i podlokavala uličice ili ih plavila blatom. Kuće su u nekim četvrtima bile tako zbijene da je za prolaze i stepenice bilo samo lakat prostora, a prolaznici koji bi gacali po blatu morali su da guraju jedan drugog da bi prošli. Čak i na trgovima i malo širim ulicama


142

kola su jedva mogla da se mimoilaze. Pa ipak, uprkos svoj toj prljavštini, nečistoći i teskobi, grad je prosto bujao od zanatske aktivnosti. Grenuj je prilikom svog obilaska otkrio ne manje od sedam radnji gde se kuvao sapun, tuce majstora za parfeme i rukavice, bezbroj manjih destilacija, ateljea za pomade i začine i napokon sedam trgovaca koji su mirise prodavali na veliko. To su, međutim, bili trgovci koji su raspolagali pravim skladištima mirisnih materija. Istina, po njihovim kućama to se teško moglo zaključiti. Fasade koje su gledale na ulicu izgledale su građanski skromne, ali ono što beše lagerovano iza njih, u ambarima i ogromnim podrumima – burad puna ulja, naslagane gomile najfinijeg sapuna od lavande, baloni puni cvetne vodice, vina, alkoholi, bale mirisne kože, vreće i kovčezi i sanduci do vrha napunjeni začinima... Grenuj je to namirisao u svim pojedinostima iza najdebljih zidova – to behu bogatstva kakvim ni kneževi nisu raspolagali. A ako bi pažljivije omirisao da oseti šta se nalazi iza ovih prozaičnih radnji i skladišta, onda bi otkrio da se na drugoj strani neuglednih kuća što su gledale na ulicu nalaze zdanja najluksuznije vrste. Oko malih, ali dražesnih vrtova u kojima su uspevale palme i oleandri i žuborile ljupke, gredicama ograđene fontane, pružali su se najčešće izgrađeni u obliku slova U, prema jugu, prava krila zgrada: suncem okupane i svilenim tapetama obložene spavaće odaje na gornjim spratovima, a raskošni, egzotičnim drvetom obloženi i parketisani saloni, ponekad su se poput terasa pružali u baštu i u njima se zaista, kao što je Baldini pričao, jelo zlatnim priborom iz porcelanskih tanjira. Gospoda koja je živela iza ovih skromnih kulisa mirisala je na zlato i na moć, na teško obezbeđeno bogatstvo i mirisali su na to više od bilo čega što je Grenuj do tada tokom svog putovanja kroz ovu provinciju u tom smislu osetio. Dugo je stajao ispred jedne od ovih kamufliranih palata. Kuća se nalazila na početku Ulice Droat, glavne ulice koja je presecala grad čitavom dužinom od zapada prema istoku. Nije izgledala ni malo neobično, možda nešto šira i udobnija spreda nego susedne zgrade, ali ni u kom slučaju impozantna. Ispred kapije su stajala kola s buradima šzo su ih istovarali valjajući ih preko daske. Druga kola su čekala u blizini. Neki čovek s papirima uđe u kontoar, zatim izađe zajedno s jednim drugim čovekom, pa obojica nestaše iza kapije. Grenuj je stajao


143

na suprotnoj strani ulice i posmatrao šta se događa. Šta se tu dešavalo nije ga zanimalo. Pa ipak je stajao. Nešto mu je okupiralo pažnju. On sklopi oči i usresredi se na mirise koji su dopirali od zgrade preko puta njega. Bilo je tu mirisa buradi, sirćeta i vina, zatim mnogostruki i teški mirisi skladišta, zatim mirisa bogatstva koji su isparavali kroz zidove poput finog zlatnog znoja, i napokon mirisi nekog vrta koji mora da se nalazio na drugoj strani kuće. Nije bilo lako uhvatiti ove nežnije mirise bašte jer su se oni povlačili u tankim prugama preko slemena kuće spuštajući se tek mestimično na ulicu. Grenuj prepozna u njima magnolije, zumbule, močac i rododendron – ali izgledalo je da ima tu još nečega, nečeg ubistveno dobrog što je mirisalo u toj bašti, miris tako poseban kakav još nikad u životu nije osetio – ili možda jeste jedan jedini put... Morao je da se približi tom mirisu. Razmišljao je da li da jednostavno kroz ulaznu kapiju uđe u zdanje, ali tu je u međuvremenu već toliko ljudi bilo zaposleno istovarom i kontrolisanjem buradi da bi ga sigurno primetili. On odluči da se vrati ulicom i pronađe neku uličicu ili prolaz koji će možda voditi pored poprečne strane kuće. Posle nekoliko metara stigao je do gradske kapije na početku Ulice Droat. On je prođe, krenu levo hodajući nizbrdo tik uz gradske zidine. Nije mnogo odmakao i opet je namirisao baštu, najpre slabu, još uvek pomešanu sa mirisom polja, zatim sve jače. Napokon je znao da je sasvim blizu nje. Bašta se graničila sa gradskim bedemom. Nalazio se direktno pored nje. Ako bi se udaljio nekoliko koraka mogao je da preko zida ugleda vrhove stabala pomorandže. On opet sklopi oči. Mirisi bašte ga obuzeše – jasni i u čistim konturama poput šarenih traka duge. A među njima je bio i onaj dragoceni miris do kojeg mu beše stalo. Grenuja obuze vrelina od ushićenja i hladnoća od užasa. Krv mu jurnu u glavu kao kakvom deranu uhvaćenom u krađi, pa se vrati nazad u sredinu tela, zatim se opet podiže i ponovo vrati i on tu ništa nije mogao. Ovaj mirisni napad desio se isuviše neočekivano. Kao trenutak, dug koliko i dah, kao večnost mu je izgledalo, kao da se vreme udvostručilo ili radikalno nestalo, jer više nije znao da li je sada sada i ovde ovde, ili je pak sada nekad, a ovde tamo, i to u Ulici Mare u Parizu, septembra 1753: miris koji je dopirao iz bašte bio je miris crvenokose


144

devojke koju je tada ubio. Da je ovaj miris opet pronašao u svetu nateralo mu je suze radosnice na oči – a spoznaja da to ne može biti istina zaplašila ga je na smrt. Zavrte mu se u glavi i on se malo zaljulja i bi prisiljen da se osloni o zid i da sklizne polako uz njega, pa da čučne. Povrativši se tu i obuzdavajući svoj duh on poče da uvlači u sebe fatalni miris u kraćim, manje riskantnim dahovima i utvrdi da miris iza zida istina gotovo sasvim liči na miris crvenokose devojke, ali da ipak nije potpuno isti. U svakom slučaju on je takođe poticao od jedne crvenokose devojke, tu nije moglo biti nikakve sumnje. Grenuj vide ovu devojku u svojoj olfaktivnoj predstavi pred sobom kao na slici: nije sedela mirno već je skakala tamo-amo, zagrevala se i opet se hladila, očigledno je igrala neku igru prilikom koje je morala da se brzo pokreće i ponovo brzo da zastaje i to s nekom osobom sasvim beznačajnog mirisa. Imala je blistavo belu kožu. Imala je zelenkaste oči. Na licu je imala sunčeve pegice, na vratu i na grudima – Grenuju zastade na trenutak dah, zatim poče oštrije da njuška nastojeći da potisne mirisnu uspomenu na devojku iz Ulice Mare – ova devojka nije još ni imala grudi u pravom smislu te reči! Grudi su tek počinjale da joj rastu. Imala je beskrajno nežne i jedva mirisne i sunčevim pegicama osute, možda tek pre nekoliko dana, možda tek pre nekoliko časova, zapravo tek od sada kupice grudi koje su upravo sad počinjale da se šire. Jednom rečju – devojka je još uvek bila dete. Ali kakvo dete! Grenuju izbiše graške znoja na čelu. Znao je da deca ne mirišu ništa posebno, isto toliko malo kao zeleno cveće pre cvetanja. Ali ovaj, skoro još uvek zatvoreni cvet iza zida koji je upravo sad počeo, i to niko nije primetio osim njega, Grenuja, da ispušta svoje prve mirise, već sada je mirisao tako jezivo nebeski da će, kada se jednom razvije u punom sjaju odavati parfem kakav svet još nije ostio. Ona već sada miriše bolje, pomisli Grenuj, od one devojke iz Ulice Mare – ne tako jako, ne tako složeno, ali finije, izbrušenije i istovremeno prirodnije. Za godinu do dve, ovaj miris će, međutim, sazreti i dobiti silovitost kojoj ni jedan čovek ni muškarac ni žena neće moći da se odupre. I ljudi će biti savladani, bespomoćni pred čarolijom ove devojke, a neće znati zašto. I zato što su glupi i svoje noseve koriste samo za duvanje, misle da sve i svakog mogu prepoznati jedino očima, i reći će da je to zato što ova devojka poseduje lepotu i gracioznost i ljupkost. U svojoj ograničenosti oni će hvaliti njene pravilne


145

crte, vitku figuru, besprekorne grudi. Njene oči govoriće kao da su smaragdi, a zubi kao biseri, i njeni udovi glatki poput slonovače – a biće tu i drugih idiotskih poređenja. I onda će je proglasiti za kraljicu jasmina, i slikaće je glupi portretisti, u njenu sliku će blenuti, i govoriće da je ona najlepša žena Francuske. I mladići će noćima uz zvuke mandolina zavijati pod njenim prozorom... debeli bogati starci će na kolenima prositi od njenog oca njenu ruku... i ženama svake dobi, kada je vide, oteće se duboki uzdah i sanjaće o tome da bar jedan dan izgledaju tako zavodnički kao ona. A niko od njih neće znati da to nije njen izgled koe su podlegli, da to nije njena navodno besprekorna spoljašnja lepota, već jedino njen neuporedivi, veličanstveni miris! Samo on će to znati, on – Grenuj, jedino on. On je to već sada znao. Ah! Hteo je da ima ovaj miris! Ne da ga ima na tako uzaludan, trapav način kao miris one devojke iz Ulice Mare, jer onaj miris je odjedanput ispio i time ga uništio. Ne, miris devojke iza zida on je istinski hteo da prisvoji; da ga skine sa nje poput kože i pretvori u vlastiti miris. Kako će se to dogoditi još uvek nije znao, ali je imao čak dve godine vremena da to nauči. Ne bi u osnovi to moralo da bude teže nego oteti miris nekom retkom cvetu. On ustade, gotovo pobožno, kao da napušta neko sveto mesto ili nekog ko spava, udalji se pognut, tiho, da ga niko ne vidi, da ga niko ne čuje, da niko ne obrati pažnju na njegovo dragoceno otkriće. On pobeže pored zida sve do suprotnog kraja grada, gde se devojački parfem konačno izgubio kada je pošao kroz kapiju Port de Feneant. U senci kuća on zastade. Smrdljiva isparenja uličica davala su mu osećanje sigurnosti, pomažući mu da obuzda strast koja ga je obuzela. Nakon četvrt sata opet je bio sasvim miran. Za početak, neće više ići u blizinu bašte iza zida. Nije bilo potrebno. To ga je suviše uzbuđivalo. Ovaj cvet je uspevao i bez njegove pomoći, a kako će se rascvetati to je ionako znao. Ne sme dozvoliti da ga u nevreme opčini njen miris. Morao je da se baci na posao. Morao je da proširi svoja znanja i usavrši svoje zanatske sposobnosti da bi bio opremljen u vreme žetve. Imao je još dve godine na raspolaganju.


146

XXXVI

Nedaleko od Port de Feneant u Ulici de la Luv Grenuj otkri mali atelje za proizvodnju

parfema i potraži posao. Pokazalo se da je gazda majstor parfema Onore Arnulfi umro prošle zime i da njegova udovica, živahna crnokosa žena od tridesetak godina vodi radnju sama uz pomoć jednog šegrta. Madam Arnulfi nakon što se dugo vajkala zbog teških vremena i svog ugroženog ekonomskog položaja, izjavi da ona zapravo sebi ne može dozvoliti da ima još jednog šegrta, dok joj je, s druge strane, zbog velike količine predstojećeg posla jedan hitno potreban; da osim toga jedno drugom šegrtu nikako ne bi mogla da dâ smeštaj kod sebe u kući, ali da, s druge strane, raspolaže malom baštenskom kućicom u svom masinjaku iza franjevačkog manastira – ni deset minuta odavde – u kojoj bi mladi čovek bez velikih prohteva mogao za nevolju da prenoći; da je dalje kao poštena gazdarica svesna svoje odgovornosti za telesno zdravlje svojih šegrta, ali da, s druge strane, nije u mogućnosti da obezbedi dva topla obroka dnevno – jednom rečju, madam Arnulfi je bila žena zdravog razuma i sa zdravim smislom za poslovanje, što je Grenuj već odavno namirisao. A budući da njemu samom do novca nije bilo stalo i što je izjavio da je zadovoljan sa platom od dva franka nedeljno i ostalim oskudnim uslovima brzo su se dogovorili. Pozvan je prvi šegrt, čovek divovskog rasta po imenu Drio, za koga je Grenuj odmah pogodio da je navikao da sa madam deli postelju i bez čijih konsultacija ona očigledno nije donosila određene odluke. On stade ispred Grenuja koji je pred ovim delijom izgledao smešto vetrenjasto, raširi noge šireći ispred sebe oblak mirisa sperme, odmeri ga, oštro ga pogleda u oči, kao da na ovaj način hoće da prepozna neke nečiste namere ili eventualnog ljubavničkog konkurenta; napokon se prezrivo osmehnu i klimnu glavom. Time je sve bilo rešeno. Grenuj dobi stisak ruke, hladnu večeru, ćebe i ključ od kolibe


147

- kućice bez prozora, koja je prijatno mirisala na staru ovčiju balegu i seno i u njoj se smestio, onako kako je znao i umeo. Sledećeg dana počeo je da radi kod madam Arnulfi. Bilo je to vreme narcisa. Madam Arnulfi je uzgajala to cveće na vlastitim malim parcelama zemlje koju je ispod grada posedovala u velikoj tepsiji, ili bi ih kupovala od seljaka s kojima se ogorčeno cenjkala za svaku lotu. Cveće su donosili u ranu zoru, iz korpi bi ih izručivali u atelje, desetine hiljada puta, na ogromne gomile koje su, međutim, odavale kao pero lagan miris. Drio bi za to vreme u velikom kazanu otopio svinjski i goveđi loj u kremastu supu u koju je, dok je Grenuj neprestano morao da meša poput metle dugačkom kutlačom, na lopate ubacivao sveže cveće. Na smrt preplašenih očiju, prebledevši, ono je ležalo na površini do trenutka kada će ga kutlača promešati i topla mast obuhvatiti. I gotovo istog trenutka već je postalo mlitavo i uvelo i smrt ga je očigledno tako brzo prekrila da mu nije ostao nikakav drugi izbor već da svoj poslednji mirisni uzdah udahne upravo onom medijumu koji ga je udavio; jer – Grenuj je to opažao s neopisivom ushićenošću – što je više cvetova mešao u svom kazanu utoliko je jače mirisala mast. I to nisu bili samo mrtvi cvetovi koji su dalje mirisali u masti, ne, bila je to sama mast koja je za sebe prisvojila miris cvetova. U međuvremenu je supa postala previše gusta, i morali su da je brzo procede kroz velika sita da bi je oslobodili od sparušenih leševa i da je pripreme za sveže cvetove. Zatim bi opet ubacivali i mešali i cedili – ceo dan, bez pauze, jer posao nije trpeo odlaganje, sve dok uveče čitava gomila cveća nije prošla kroz kazan s mašću. Ostatke bi – kako se ništa ne bi izgubilo prelili ključalom vodom i u presi iscedili do poslednje kapi, što je davalo nešto ulja nežnog mirisa. Najveći deo mirisa, međutim, duša mnoštva cvetova, ostala je u kazanu, zatvorena i sačuvana u neuglednoj sivobeloj masti koja se sada polako stvrdnjavala. Sledećeg dana nastavljena je mazeracija – kako se zvala ova procedura; kazan je ponovo zagrevan, mast bi postajala tečna i u nju su sipani novi cvetovi. To je tako trajalo više dana od zore do kasno u noć. Rad je bio naporan. Grenujeve ruke postaše teške kao olovo, na šakama je dobio žuljeve, a u leđima bolove dok se uveče vraćao u svoju kolibu. Drio, koji je sigurno bio tri puta jači nego on, nije mu ni jedan jedini put pomogao kod mešanja, već se zadovoljio sipanjem poput pera lakih cvetova u kazan i motrenjem na vatru,


148

a ponekad bi, zbog vručine, otišao da popije koju čašicu. Ali Grenuj se nije bunio. Bez reči je mešao cvetove u masti, od jutra do večeri, i dok je mešao jedva da je osećao napor, jer ga je neprestano fascinirao proces što se odigravao pred njegovim očima i pred njegovim nosom: brzo venjenje cvetova i absorbovanje njegovog mirisa. Posle nekog vremena Drio odluči da je mast sada zasićena i da ne može više da apsorbuje nikakve nove mirise. Oni ugasiše vatru, procediše poslednji put tešku supu i napuniše njom keramičke zdele gde se ona uskoro stvrdnu u pomadu divnog mirisa. Sad je došlo vreme da madam Arnulfi isproba skupoceni proizvod, da stavi etiketu, i da ga, vodeći računa o kvalitetu i kvantitetu zabeleži u svoje knjige. Nakon što je posude lično zatvorila, zapečatila i odnela u hladne dubine svog podruma, obukla bi svoju crnu haljinu, stavila na glavu svoj udovički veo i počela da obilazi trgovce i parfimerije u gradu. Dirljivim rečima ona bi gospodi opisivala svoju situaciju samohrane žene, slušala njihove ponude, uzdisala i na kraju bi prodavala – ili ne bi prodavala. Parfimisana pomada, hladno lagerovanje, mogla je dugo da traje. I ako sada cene ne bi bile zadovoljavajuće, ko zna, možda će u zimu ili sledećeg proleća porasti. Osim toga je trebalo razmisliti nije li bolje, umesto da prodaje ovim cicijama, da zajedno sa drugim proizvođačima pošalje tovar pomada u Đenovu, brodom, ili da učestvuje u konvoju koji kreće na jesenji sajam u Bokeru – riskantni poduhvati, svakako, ali u slučaju uspeha krajnje unosni. Ove različite mogućnosti madam Arnufi je pažljivo odmeravala, ponekad bi prodala deo svog blaga ili trgovala na vlastiti rizik. Ali ukoliko bi prilikom svojih ispitivanja stekla utisak da je tržište pomada prezasićeno i da se u dogledno vreme neće preokrenuti u njenu korist, onda bi, dok bi oko nje lepršao veo pohitala kući i naložila Driou da čitavu produkciju podvrgne lavaži i pretvori je u Essence Absolve1. I onda bi pomadu opet vadili iz podruma, u zatvorenim posudama bi je veoma oprezno zagrevali, sipali u nju najfiniji alkohol i uz pomoć ugrađene mešalice koju je pokretao Grenuj temeljito bi je promešali i isprali. U podrumu bi se ova mešavina brzo ohladila, alkohol bi se izdvojio iz stvrdnute masti pomade i njime bi napunili bocu. On je sad predstavljao jedan kvazi parfem, istina, ogromnog intenziteta, dok je preostala pomada izgubila najveći deo 1 čista esencija


149

svog mirisa. Opet je dakle miris cveća prešao u drugi medijum. Ali operaciji ovde nije bio kraj. Nakon temeljnog filtriranja kroz gazu koja je zadržavala i najmanju rvicu masti Drio bi parfimisani alkohol sipao u manji alambik i polako ga destilovao na tihoj vatri. Ono što je nakon gubljenja alkohola još ostalo bila je majušna količina blede tečnosti koja je Grenuju bila dobro poznata, ali koju u ovom kvalitetu i čistoti nije osetio ni kod Baldinija ni kod Rinela: čisto ulje cvetova, njihov prečišćen miris – sto hiljada puta koncentrisan u malu baricu

Essence Absolve. Ova esencija nije više mirisala ljupko. Mirisala je gotovo bolno intenzivno,

oštro kao da ujeda. Pa ipak, bila je dovoljna jedna kap rastvorena u litri alkohola da je ponovo oživi i da ponovo nastane čitavo polje cveća. Plen je bio strašno mali. Jedva tri male bočice uspeli su da napune destilisanom tečnošću. Od mirisa stotina hiljada cvetova nije ostalo više od tri male bočice, ali one su vredele čitavo bogatstvo, čak i ovde u Grasu, a koliko tek su vredele kad bi ih poslali u Pariz, ili u Lion, u Grenobl, u Đenovu ili Marsej! Madam Arnulfi bi dobila blažen pogled kada bi ugledala ove bočice, milovala bi ih očima, i dok bi ih zatvarala izbrušenim staklenim čepovima, zadržavala bi dah da ne oduva ništa od skupocenog sadržaja. A da ni nakon zatvaranja ne bi ispario ni atom, ona bi čep zapečatila tečnim voskom i stavila ih u riblji mehur koji bi čvrsto vezala oko vrata bočice. Zatim bi ih položila u vatom obloženu malu škrinju i odnela ih u podrum gde bi ih zaključala.

1 čista esencija


150

XXXVII

U aprilu su mazerirali žutilovku i cvet pomorandže, u maju more ruža čiji miris je ceo

mesec obavijao grad poput kao krem slatke nevidljive magle. Grenuj je radio kao konj. Skromno, sa gotovo ropskom spremnošću obavljao je sve vrste nižih poslova koje mu je Drio davao. Ali, dok je naizgled tupo mešao, presipao, prao kace, čistio pod radionice ili donosio drvo za ogrev, njegovoj pažnji nije promicalo ništa od suštinskih stvari posla, ništa od metamorfoze mirisa. Preciznije nego što je to Drio ikad umeo svojim nosem, Grenuj je pratio i nadzirao seobu mirisa od listova cveća preko masti i alkohola sve do ljupkih malih bočica. Osetio bi, mnogo pre nego što bi Drio to primetio, da li se mast isuviše zagrejala, namirisao bi da li su cvetovi iscrpljeni, da li je supa zasićena mirisom, namirisao bi sve što se događa unutar sudova za mešanje i u kom preciznom trenutku je neophodno prekinuti proces destilacije. A ponekad bi jasno stavio na znanje šta misli, istina sasvim neobavezno i ne odbacujući svoj ponizan stav. Čini mu se, rekao bi, da se sada mast možda pregrejala; misli da bi uskoro mogli da je procede; oseća nekako kao da je alkohol u alambiku sada ispario... A Drio, koga istina nije krasila neka izuzetna inteligencija, ali koji nije bio baš potpuna budala, shvatio je vremenom da su njegove odluke najbolje jedino onda kada bi uradio ili naredio da se uradi upravo ono što je Grenuj „mislio“ ili „nekako osećao“. I budući da Grenuj nije nikada drsko ili kao da bolje zna izražavao ono što je mislio ili nekako osećao, i budući da nikada – a pogotovo nikada u prisustvu madam Arnulfi! – nije dovodio u sumnju, čak ni ironično, Driov autoritet i njegov nadmoćni položaj kao prvog šegrta, Drio nije video razloga da ne prihvati Grenujeve savete, štaviše, da mu vremenom otvoreno prepušta donošenje odluka. Sve češće se događalo da Grenuj nije više samo mešao, već je istovremeno i pripremao, ložio i cedio dok bi Drio skoknuo kod „Katr Dofin“ na čašu vina ili gore do madam da ispuni svoje obaveze. Znao je da može da se pouzda u Grenuja. A Grenuj, iako je radio dvostruki posao, uživao je što je sam, što se usavršava u novoj veštini i ponekad pravi male


151

eksperimente. I s lopovskom radošću utvrdio je da je pomada koju je on pripremio neuporedivo finija, da je njegova zajedno sa Drioom.

Essence Absolve

mnogo čistija nego ona koju je proizveo

Krajem jula počelo je vreme jasmina, u avgustu vreme noćnog zumbula. Oba cveta posedovala su tako osoben i istovremeno nepostojan parfem da njihovi cvetovi ne samo što su morali da se beru pre izlaska sunca, već su zahtevali najspecifičniju, najnežniju preradu. Toplota je umanjivala njihov miris. Iznenadna kupka u vreloj masti sasvim bi ga uništila. Ovi najplemenitiji od svih cvetova nisu dozvoljavali da i se duša jednostavno otme, morali su je iz njih izmamiti. U posebnoj prostoriji posipani su na ploče premazani hladnom mašžu ili su uvijani u krpe natopljene uljem gde su polako morali da se uspavaju do smrti. Tek posle tri ili četiri dana uveli bi i svoj miris udahnuli u susednu mast i ulje. Zatim bi ih oprezno odvojili i posuli sveže cveće. Ovaj postupak se ponavljao bar deset, dvadeset puta i dok bi se pomada sita nasisala i mirisno ulje moglo da se iscedi iz krpa, već je bio septembar. Ovde je plen bio bitno manji nego kod mazeracije, ali kvalitet jedne putem hladne anfleraže dobijene paste od jasmina ili jednog

Huille Antique de Tusérevse prevazilazilo bi svojom finoćom i vernošću

originalu svaki drugi proizvod parfimerske veštine. Naročito je kod jasmina izgledalo kao da

je slatki erotični miris cveta na masnim pločama preslikan kao u ogledalu, i da sada zrači potpuno kao u prirodi –

cum grano salis

doduše. Jer Grenujev nos je, naravno, prepoznao

razliku između mirisa cveta i njegovog konzerviranog mirisa: poput nežnog vela tu je bio prisutan poseban miris masti – bez obzira koliko ona bila čista – nad mirisom originala, ona ga je ublažavala, blago je poništavala njegovu prodornost, možda je čak i omogućavala da njegova lepota postane podnošljiva za obične ljude... U svakom slučaju, ovakva prerada bila je najrafiniraniji i najdelotvorniji način da se uhvate nežni mirisi. Boljeg načina nije bilo. I mada ovaj metod nije bio dovoljan da potpuno uveri Grenujev nos, on je ipak znao da je itekako mogao da obane svet otupelih noseva. Nije prošlo mnogo vremena i on je svog učitelja Drioa prevazišao ne samo u mazeraciji, već i u veštini hladnog otimanja mirisa, i to mu je stavio do znanja na svoj oprobani, ponizno diskretan način. Drio mu je rado prepuštao da ide u klanicu i tamo kupuje najpodesnije masti,


152

da ih čisti, pere, filtrira i određuje njihov odnos u smesi – što je za Drioa uvek predstavljao krajnje težak zadatak koga se bojao, jer mast koja je bila nečista, užegla ili se isuviše osećala na svinju, ovna ili goveče mogla je da uništi najskupoceniju pomadu. Prepuštao mu je da određuje rastojanje između masnih ploča, vreme promene cvetova, stepen zasićenja pomade – prepuštao mu je skoro sve važnije odluke koje je on, Drio, slično kao i nekad Baldini, donosio otprilike prema priučenim pravilima, a koje je Grenuj, međutim, donosio znanjem svog nosa – što Drio nije, naravno, ni slutio. „Srećne je ruke“, govorio je Drio, „dobro oseća stvari“. A ponekad bi pomislio: „On je jednostavno mnogo nadareniji nego ja, on je sto puta bolji znalac.“ A istovremeno ga je držao za čistog idiota, pošto Grenuj, kako je verovao, ne ume od svog dara da napravi najmanji kapital, dok će on, Drio svojim skromnim mogućnostima uskoro dogurati do majstora. I Grenuj ga je ohrabrivao u ovom mišljenju, praveći se vredan i glup, ne pokazujući ni najmanju ambiciju, čineći se kao da ne zna baš ništa o svojoj genijalnosti, već da samo postupa po uputstvima mnogo iskusnijeg Drioa bez koga on ne bi predstavljao ništa. I tako su se sasvim dobro slagali. Onda je došla jesen, pa zima. U radionici je bilo manje posla. Mirisi cveća nalazili su se zarobljeni u podrumu u posudama i bočicama, i ako madam nije želela da se ova ili ona pomada ispere, ili da se destiliše džak osušenih začina, nije bilo mnogo posla. Još uvek je bilo maslina, nedelju za nedeljom stizalo je po nekoliko punih korpi. Cedili su iz njih ulje, a ostatak bacali u mlin. Bilo je i vina od koga je Grenuj jedan deo destilisao u alkohol i potpuno prečistio. Drio se sve ređe pojavljivao. Izvršavao je svoju obavezu u postelji madam, a kada bi ušao u radionicu zaudarajući na znoj i seme, onda je to značilo da će odmah nestati u krčmi „Katr Dofen“. I madam je retko silazila. Ona se bavila problemima svog imetka i preuređenjem svoje garderobe za period nakon isteka korote. Često Grenuj nije danima video nikog osim služavke kod koje je u podne dobijao supu, a uveče hleb i masline. Jedva da je izlazio. U društvenom životu, odnosno u redovnim susretima šegrta i proslavama učestvovao je taman toliko da nikome ne padne u oči ni njegovo odsustvo ni njegovo prisustvo.


153

Prijateljstva i bliža poznanstva nije imao, ali je strogo vodio računa da slučajno neko ne pomisli da je arogantan ili čudan. Drugim šegrtima je prepuštao da traže njegovo društvo. Bio je pravi majstor u veštini širenja dosade i prikazivanja sebe kao bespooćne budale – istina, nikad toliko preterano da bi ga sa zadovoljstvom ismejavali ili iskoristili kao žrtvu za neku od neslanih esnafskih šala. Uspelo mu je da važi kao potpuno nezanimljiv. Ostavljali su ga na miru. A on ništa drugo nije ni imao na umu.


154

XXXVIII

Svoje vreme je provodio u ateljeu. Driou je rekao da želi da pronađe recept za

kolonjsku vodu, ali je u stvarnosti eksperimentisao sa sasvim drugim mirisima. Njegov parfem što ga je napravio u Monpeljeu postepeno se potrošio, iako ga je veoma štedljivo koristio. Kreirao je nov. Ali ovog puta nije se zadovoljio time da od na brzinu prikupljenih materijala iitira tek tako osnovni ljudski miris, već je svu svoju ambiciju usresredio na to da proizvede jedan lični miris ili čak mnoštvo ličnih mirisa. Najpre je napravio za sebe miris za neupadljivost – jedno mišje sivo mirisno odelo za svaki dan kod koga je poput sira nakiseli miris čoveka bio istina prisutan, ali je zračio kao kroz debeo sloj platnene i vunene odeće obučene prekosuve staračke kože. Tako mirišući mogao je komotno da ide među ljude. Parfem je bio dovoljno jak da olfaktivno potvrdi postojanje njegove ličnosti, a istovremeno toliko diskretan da na njega niko nije obraćao pažnju. Grenuj tako u smislu mirisa zapravo nije postojao, a ipak je njegova prisutnost uvek bila na najskromniji način opravdana – stanje dvostrukosti koje mu je veoma odgovaralo, kako u kući Arnufi, tako i prilikom njegovih povremenih šetnji kroz grad. U izvesnim prilikama, međutim, ovaj skromni miris se pokazivao kao smetnja. Kada je morao da po Drioovom nalogu ode u nabavku ili da za sebe kod nekog trgovca kupi malo cibetke ili nekoliko zrna mošusa, moglo se dogoditi da ga usled njegove savršene neupadljivosti ili potpuno previde ili neusluže, ili da ga, istina, vide, ali pogrešno posluže, ili da ga tokom posluživanja opet zaborave. Za takve prilike smućkao je sebi jedan malo oštriji, pomalo na znoj mirišući parfem s nekoliko olfaktivnih ćoškova i ivica koji su mu davali prostiji izraz i koji je ljude činio da poveruju da mu se žuri i da još drugde ima važna posla. I sa besprekornom imitaciom Drioove

aura seminalis

koju je umeo da proizvede utrljavanjem

paste od svežih pačijih jaja i zagorelog pšeničnog brašna u masno platno, imao je dobar uspeh ako je trebalo da na sebe skrene izvesnu pažnju.


155

Jedan drugi parfem iz njegovog arsenala bio je miris za izazivanje sažaljenja koji se potvrđivao kod žena srednjeg i starijeg doba. Osećao se na razblaženo mleko i čisto meko drvo. Kad bi ga stavio, Grenuj je u njemu delovao – čak i kad bi bio neobrijan, mračnog pogleda i u kaputu – kao kakav siromašni, bledi dečak u iskrzanoj

jakni kome se mora

pomoći. Žene na pijaci, kad bi osetile njegov miris, udeljivale bi mu orahe i suve kruške zato što je izgledao tako izgladnelo i bespomoćno, kako su smatrale. A kod mesareve žene, jedne inače neumoljive i stroge ženturače mogao je da sam bira stare, smrdljive ostatke mesa i kostiju i da ih besplatno ponese jer je miris njegove nevinosti potresao njeno materinsko srce. Od ovih ostataka on je pak direktnim rastvaranjem s alkoholom stvarao glavne komponente mirisa što ga je koristio ako je hteo da bude sasvim sam i da ga se klone. Taj miris stvarao je oko njega atmosferu blagog gađenja, neki truo zadah kakav prilikom buđenja izbija iz starih nenegovanih usta. Bio je tako efikasan da je čak i i ne baš osetljivi Drio nehotice morao da se okrene i izađe napolje, a da mu nije bilo sasvim jasno šta ga je to oteralo. I nekoliko kapi ove mešavine posutih na prag baštenske kućice bilo je dovoljno da otera svakog uljeza, čoveka ili životinju. Pod zaštitom ovih različitih mirisa koje je u zavisnosti od spoljašnjih potreba menjao poput odeće, a koji su mu svi služili za to da u svetu ljudi bude neprimećen, i da se ne pozna njegovo pravo biće, Grenuj se sada posvetio svojoj istinskoj strasti: suptilnom lovu na mirise. I budući da je pred nosom imao jedan veliki cilj i preko godinu dana vremena, on nije samo postupao sa žarom, već i veoma planski i sistematski oštreći svoje oružje, brušeći svoju tehniku i postepeno usavršavajući svoje metode. Nastavio je tamo gde je prestao kod Baldinija – kod dobijanja mirisa beživotnih stvari: kamena, metala, stakla, drveta, soli, vode, vazduha... Ono što je onda uz pomoć grubog postupka destilacije doživelo žalostan neuspeh, uspelo je sada zahvaljujući jakoj apsorcionoj snazi masti. Jednu kvaku od mesinga, čiji prethodno plesnjiv i zasićen miris mu se dopao obložio je Grenuj na nekoliko dana goveđim lojem. I gle, kad je skinuo loj i ispitao ga, on je mirisao, istina u manjoj meri, ali ipak sasvim nedvosmisleno, na upravo onu kvaku. I čak nakon prerade u alkoholu miris je još uvek bio tu,


156

beskrajno nežan, dalek - na celom svetu bi ga verovatno mogao prepoznati samo Grenujev fini njuh – ali je ipak bio još uvek tu, a to je značilo, bar u načelu – da je bio na raspolaganju. Kad bi imao deset hiljada kvaka i kad bi ih hiljadu dana držao obavijene lojem, mogao bi da proizvede jednu majušnu kapljicu

Essence Absolve

mirisa mesingane kvake, tako jak da bi

svako imao iluziju originala direktno pred nosem.

Isto mu je uspelo sa poroznim krečnim mirisom jednog kamena koji je našao u maslinjaku pred svojom kolibom. Mazerirao ga je i dobio grumenčić kamene pomade čiji infinitezimalni miris ga je neopisivo ushitio. Kombinovao ga je sa drugim mirisima koje je izdvajao iz svih mogućih predmeta u okolini svoje kolibe i postepeno je proizveo olfaktivni minijaturni model maslinjaka iza franjevačkog manastira koji je mogao da nosi sa sobom u bočici i da ga po nahođenju oživljava kroz miris. Bila su to prava virtuozna remek dela – od mirisa što ih je pravio, predivne male igračke koje istina niko osim njega ne bi umeo da ceni, a ni da ih primi k znanju. On sam je bio ushićen tim besmislenim perfekcijama, i nikad u njegovom životu, ni pre ni kasnije, nije bilo trenutaka takve uistinu nevine sreće kao u to vreme kada je revnosno stvarao mirisne predele, mrtvu prirodu i slike pojedinih predmeta. A onda je prešao na žive objekte. Krenuo je u lov na zimske muve, larve, pacove, manje mačke i davio ih je u toploj masti. Noću se šunjao u štale da na nekoliko časova krave, koze i prasad obavije namašćenim maramama ili ih uvije u nauljene krpe ili bi se prikrao u tor da potajno ostriže neko jagnje čiju mirisnu vunu bi oprao u alkoholu. Rezultati u početku nisu bili baš zadovoljavajući, jer za razliku od strpljivih stvari poput kvake i kamena, životinje nisu rado dozvoljavale da im se otme njihov miris. Svinje su skidale krpe trljajući se o ogradu obora. Ovce su blejale kad bi im se noću približio s nožem. Krave su nemo otresale masne krpe sa vimena. Nekoliko buba koje je uhvatio proizvele su, kada je hteo da ih preradi, sekrete koji su gadno zaudarali, a pacovi, verovatno iz straha, pomokrili su mu se u njegove olfaktivno veoma osetljive pomade. Životinje koje je hteo da mazerira nisu, za razliku od cvetova, ne buneći se ili samo uz jedan nem uzdah odavale svoj miris, već su se očajnički branile da ne umru, nikako nisu pristajale da ih meša, bacakale su se i borile i na taj način proizvodile nesrazmerno visoke količine znoja


157

od straha i smrti koje su zbog prevelike kiseline pokvarile toplu mast. Tako se, naravno, nije moglo razumno raditi. Objekti su morali biti smireni i to tako naglo da uopšte ne bi ni stigli da se uplaše ili da pružaju otpor. Morao je da ih ubije. Prvo je isprobao to sa jednim malim psom. Preko, ispred klanice, namamio ga je jednim komadom mesa, odvojivši ga od majke i vodeći ga sve do radionice – i dok je životinja veselo i uzbuđeno gledala da ugrabi meso iz Grenujeve leve ruke on je cepanicom koju je držao u desnoj ruci iznenada jako udari po potiljku. Smrt je tako naglo uzela malog psa da je u očima i oko gubice još uvek imao izraz sreće dok ga je Grenuj već položio na roštilj između masnih ploča gde je sada zračio svoj čisti, pseći miris bez primesa znoja od straha. Ipak, sad je valjalo voditi računa! Leševi, baš kao i ubrano cveće, brzo se kvare. I tako je Grenuj stražario pored svoje žrtve oko dvanaest časova, sve dok nije primetio da iz psećeg tela izviru prvi pramenovi, istina prijatnog, ali ipak iskvarenog mirisa leša. Odmah je prekinuo anfleražu, uklonio leš i sakrio malo namirisanu mast u kazan gde je brižljivo isprao. Destilisao je alkohol sve do količine naprstka i napunio ovim ostatkom staklenu cevčicu. Parfem je jasno mirisao na vlažan, poput alge svež i pomalo oštar miris psećeg krzna, čak se na to iznenađujuće jako osećao. I kada je Grenuj dao staroj keruši ispred klanice da ga onjuši ona poče da radosno laje i skičii nije više htela da njušku odvoji od cevčice. Grenuj je, međutim, zatvori i stavi u džep i dugo je nosio sa sobom kao uspomenu na onaj dan trijumfa kada mu je po prvi put uspelo da jednom živom biću otme mirisnu dušu. A onda postepeno, i s krajnjim oprezom, on poče da se približava ljudima. Najpre je vrebao iz bezbedne daljine širom raširenom mrežom, jer mu je manje bilo stalo do toga da ulovi veliki plen, koliko da ispita princip metode svog lova. Maskiran svojim lakim mirisom neupadljivosti umešao se u krčmi „Katr Dofin“ među goste i prilepio krpice natopljene uljem i namazane mašću pod klupe i stolove i u skrivene niše. Nekoliko dana kasnije opet ih je sakupio i ispitao. I zaista, one su se, i pored svih kuhinjskih isparenja, dima duvana i vina osećale malo i na ljudski miris; ali taj miris je bio veoma slab i sakriven, on je više bio slutnja nekog opšteg daha, nego neki ličan miris. Slična masovna aura, ali čistija i jača kada je reč o uzvišenosti i oznojenosti mogla se dobiti


158

u katedrali, gde je Grenuj 24. decembra razdelio pod klupe svoje ogledne krpe, a 26. ih opet pokupio, pošto je iznad njih odslušano ne manje od sedam misa: jeziv konglomerat mirisa od ustajalog znoja, menstruacione krvi, vlažnih kolena i zgrčenih ruku, pomešan s dahom što su ga izbacivale hiljade grla pevajući u horu i kličući svetoj Mariji i sa zagušljivim dimom tamjana i izmirne – impregnirane krpice odavale su miris jeziv u svojoj nebuloznoj, nekontinuiranoj koncentraciji koja izaziva povraćanje, a ipak je već nepogrešivo ljudski. Prvi individualni miris iskamčio je Grenuj u bolnici Šarite. Pošlo mu je za rukom da ukrade čaršav jednog nedavno, od tuberkuloze preminulog torbarskog šegrta, čaršav već spremljen za spaljivanje, a u koji je ovaj ležao umotan poslednja dva meseca. Platno je toliko bilo natopljeno lojem samog torbara da je absorbovalo njegova isparenja poput paste za anfleražu i moglo je odmah da bude podvrgnuto daljem postupku. Rezultat je bio avetinjski: pred Grenujevim nosem torbar je iz alkoholnog rastvora olfaktivno vaskrsao iz mrtvih, istina pomalo nagrđen ovom osobenom metodom reprodukcije i brojnim promenama usled svoje bolesti, ali ipak prepoznatljiv kao individualna mirisna slika u prostoriji: omalen čovek od tridesetak godina, plav, zatupastog nosa, kratkih udova, ravnih tabana, oteklog polnog organa, žučnog temperamenta i bljutavog zadaha iz usta – nikakav lepotan, što se mirisa tiče; ovaj torbar nije zaslužio, baš kao ni onaj psić, da ga duže sačuva. Pa ipak ga je Grenuj tokom cele noći puštao da lebdi kao mirisni duh u svojoj kolibi i uvek bi ga nanovo njuškao, srećan i duboko zadovoljan zbog osećanja moći koje je zadobio nad aurom jednog drugog čoveka. Sledećeg dana ga je prosuo. Još jedan ogled je preduzeo tih zimskih dana. Jednoj nemoj prosjakinji koja je lutala kroz grad platio je franak da preko celog dana nosi različitim uljanim i masnim preparatima natopljene krpe na goloj koži. Ispostavilo se da je prava kombinacija masti od jagnjećih bubrega i više puta proćišćenog svinjskog i kravljeg loja u odnosu dva prema pet, uz dodavanje manje količine neproceđenog ulja najpodesnija za primanje ljudskog mirisa. Na tome je Grenuj ostao. Odustao je od toga da ovlada nekim živim čovekom i da ga parfimerski preradi. Tako nešto je uvek bilo vezano za rizik, a i ne bi stekao neka nova saznanja. Znao je da sada vlada tehnikama kojim može da otme čovečiji miris i nije bilo


159

potrebno da to sebi ponovo dokazuje. Ljudski miris ga sam po sebi nije ni zanimao. Ljudski miris mogao je da dobro imitira i surogatima. Ono za čime je žudeo bio je miris nadahnjuju ljubav. To su bile njegove žrtve.

određenih

ljudi: onih veoma retkih ljudi koji


160

XXXIX

U januaru se udovica Arnafi udade za svog prvog šegrta Dominika Drioa koji je time

unapređen u majstora za rukavice i parfeme. Priređen je veliki ručak za majstore esnafa, skromniji za šegrte, nevesta je kupila nov dušek za svoj krevet koji je sada službeno delila sa Drioom i iz ormana izvadila svoju šarenu garderobu. Inače je sve ostalo po starom. Zadržala je dobro staro ime Arnulfi, zadržala za sebe dosadašnju imovinu, finansijsko rukovođenje poslom i ključ od podruma; Drio je svakodnevno vršio svoje seksualne dužnosti i posle se okrepljivao vinom; a Grenuj, iako je sada postao prvi i jedini šegrt, obavljao je najveći deo posla za istu bednu platu, skroman smeštaj i oskudan obrok. Godina je počela žutom poplavom kajsija, zumbulima, cvetom ljubičica i narkotičnim narcisima. Jedne nedelje u martu – prošlo je godinu dana od njegovog dolaska u Gras – Grenuj krenu da vidi kako stoje stvari u bašti iza zida na drugom kraju grada. Ovog puta je bio pripremljen na miris, prilično tačno je znao šta ga čeka... pa čak, čim ga je najušio kod Port Neva, već na pola puta do onog mesta kraj zida, njegovo srce poče jače da kuca, i on oseti kako ga krv u žilama pecka od sreće: još uvek je bila tu, taj neuporedivo lepi cvet, preživela je zimu bez ikakvog oštećenja, postajala je sočna, rasla je, širila se, puštala najsjajnije pupoljke! Njen miris je, kao što je i očekivao, postao jači, a da nije izgubio ništa od svoje finoće. Ono što je još pre godinu dana bilo posuto pegama i pupoljcima sada se gotovo ulivalo u jednu pomalo pastoznu reku mirisa koja se presijavala u hiljadu boja, a ipak je svaku boju vezivala za sebe ne dozvoljavajući joj da se izdvoji. A ova reka je, Grenuj to utvrdi sav blažen, nastajala iz jednog sve jačeg vrela. Još godinu dana, još samo godinu dana, još samo dvanaest meseci i ovo vrelo će prekipeti i onda će moći da dođe, da ga zgrabi i uhvati divlji dah njenog mirisa. Trčao je pored zida sve do poznatog mesta iza kojeg se nalazila bašta. Iako devojka očigledno nije bila u bašti, već u kući, u sobi iza zatvorenih prozora, njen miris je osećao kao


161

postojan, blag povetarac. Grenuj se sasvim pritaji. Nije bio omamljen ili obuzet kao onda kada je namirisao prvi put. Bio je ispunjen osećanjem sreće ljubavnika koji iz daleka osluškuje ili posmatra svoju dragu i zna da će je za godinu dana dovesti u svoj dom. I zaista, Grenuj, taj usamljeni krpelj, čudovište, nečovek koji nikada nije osećao ljubav i nikada nije mogao da ga izazove, stajao je tog martovskog dana kraj gradskog bedema i voleo je i bio je duboko usrećen svojom ljubavlju. Istina, on nije voleo nekog čoveka, nije voleo devojku u kući iza zida. On je voleo miris. Samo njega i ništa drugo – a i njega samo kao budući vlastiti miris. Doći će da ga uzme sledeće godine u to se zakleo životom. I nakon ovog čudnog zaveta ili veridbe, ovog obećanja što ga je svečano dao sebi i svom budućem mirisu, on raspoložen napusti to mesto i vrati se u grad kroz Port de Kur. Noću, dok je ležao u kolibi, još jednom se priseti tog mirisa – nije mogao da odoli iskušenju – i uroni u njega, milujući ga i dozvoljavajući da i ovaj njega miluje, tako blisko, kao u snu, kao da ga već poseduje – svoj miris, svoj vlastiti miris; i voleo ga je na sebi i sebe kroz njega, i sve je to trajalo nekoliko opojnih trenutaka. Hteo je da ovo osećanje samozaljubljenosti prenese i u san. Ali upravo u momentu kad je sklopio oči i kada je bio potreban samo još jedan dah da zaspi, on ga napusti, iznenada nestade, i umesto njega u prostoriji se osećao hladan i oštar miris kozje štale. Grenuj se prepade. „A šta“, pomisli, „ako ovaj miris što ću ga posedovati... a šta će biti kada se istroši? To nije kao u sećanju gde su svi mirisi neprolazni. Pravi miris se troši u svetu. On je nepostojan. A kada ga iskoristim onda neće više biti izvora iz koga sam ga uzeo. I opet ću biti nag kao i ranije i moraću da se pomažem svojim surogatima. Ne, biće gore nego pre! Jer u međuvremenu ću ga upoznati i posedovati – moj vlastiti, veličanstveni miris, i neću moći da ga zaboravim, jer ni jedan miris ne zaboravljam. I zato ću se do kraja života hraniti uspomenom na njega kao što sam se upravo sada na trenutak hranio slutnjom tog mirisa koji ću posedovati... Pa šta će mi onda on uopšte?“


162

Ova misao je za Grenuja bila krajnje neprijatna. Neizmerno ga je užasavalo to da će miris koji još uvek nije imao, kada ga bude stekao neizbežno morati da opet izgubi. Koliko će on potrajati? Nekoliko dana? Nekoliko nedelja? Možda mesec dana ako ga štedljivo bude trošio? A onda? Već je video sebe kako iz bočice istresa poslednju kap, kako bočicu ispira alkoholom da se ne bi izgubio ni najmanji ostatak, i onda vide, oseti kako njegov omiljeni miris zauvek nepovratno odlazi. Biće to nalik na sporo umiranje, na neku vrstu obratnog gušenja – mučno, postepeno vlastito vetrenje u užasni svet. Prođe ga jeza. Preplavi ga žudnja da digne ruke od svojih planova, da izađe u noć i ode odavde. Preko zavejanih bregova hteo je da ide, bez odmora, sto milja odavde, u Overnju, i tamo pronađe svoju staru pećinu i umre spavalući. Ali nije to uradio. Ostao je da sedi i nije popustio toj žudnji iako je bila jaka. Nije joj popustio jer se radilo o njegovoj staroj žudnji da ode i da se sakrije u pećinu. Već je to poznavao. Ono što, međutim, još uvek nije poznavao bilo je posedovanje ljudskog mirisa, divnog poput mirisa devojke iza zida. I mada je znao da će posedovanje ovog mirisa morati da užasno skupo plati njegovim gubitkom, ipak su mu posedovanje i gubitak izgledali poželjniji nego lapidarno odustajanje od oboje. Jer, odustajao je celog svog života. Posedovao i gubio, međutim, nije još nikada. Sumnje su postepeno iščezle a sa njima i jeza. On oseti kako njegovim damarima opet struji topla krv i kako ga ponovo obuzima volja da uradi ono što je nameravao, i to jača nego pre, budući da ova volja nije više nastajala iz čiste požude već iz donesene odluke. Krpelj Grenuj, doveden pred izbor da li da se u sebi sasuši ili da se opusti i padne, odlučio se za ovo drugo znajući dobro da će ovo biti njegov poslednji pad. On se zavali na ležaj, smestivši se udobno na slamu, pokri se ćebetom i poče da se oseća kao pravi heroj. Ali Grenuj ne bi bio Grenuj da ga je fatalno herojsko osećanje dugo držalo. Jer on je uz to posedovao isuviše žilavu volju za samopotvrđivanjem, isuviše je bio prevejan i duh mu je bio isuviše rafiniran. Dobro – odlučio je da poseduje onaj miris devojke iza zida. A ako ga posle nekoliko nedelja opet izgubi i ukoliko usled tog gubitka umre, onda neka bude tako. No, bolje bi bilo da ne umre, a da miris uprkos tome poseduje, ili da barem taj gubitak


163

odugovlači što može više. Trebalo bi ga zato učiniti postojanijim. Trebalo bi prognati njegovu nepostojanost, a da ostane njegov karakter – jedan čisto parfimerijski problem. Ima mirisa koji traju decenijama. Orman u koji je utrljan mošus, komad kože natopljen uljem od cimeta, lukovica, ambre, kovčežići od kedrovine imaju, kada je reč o mirisu, gotovo večiti život. A drugi – ulje od divljeg limuna, bergamot, ekstrakti od narcisa i tuberoza i mnogi cvetni mirisi - ispare već nakon nekoliko časova ako se čisti i nevezani izlože vazduhu. Majstor za parfeme suočava se sa ovom fatalnom okolnošću tako što isuviše nepostojane mirise vezuje postojanim, takoreći stavlja na njih okove koji obuzdavaju njihovu težnju za slobodom, pri čemu se veština sastoji u tome da ti okovi budu dovoljno labavi da vezani miris naizgled poseduje svoju slobodu, a ipak dovoljno tesni da ne može da pobegne. Grenuju je ovo jednom savršeno uspelo sa uljem tuberoza čiji lak miris je okovao malim količinama cibetke, vanile, labdanuma i čempresa, i time ga zapravo učinio izražajnijim. Zašto nešto slično ne bi bilo moguće i sa mirisom devojke? Zašto da ovaj najdragoceniji i najkrhkiji od svih mirisa koristi kao čist i da ga razbacuje? Kako bi to bilo grubo! Kako bi to bilo beskrajno nerafinirano! Zar se dijamanti ostavljaju nebrušeni? Zar se zlato u komadima nosi oko vrata? Da li je on, Grenuj, možda neki primitivni otimač mirisa kao Drio ili neki drugi mazeratori, destilatori ili isceđivači cvetova? Ili je on, nasuprot njima, najveći parfimerista na svetu? On se udari po čelu od užasa što se toga ranije nije setio: naravno da ovaj jedinstveni miris ne sme da se koristi sirov. Moraće da ga obuhvati kao najskupoceniji dragi kamen. Može da iskuje dijademu od mirisa na čijem će najuzvišenijem mestu, istovremeno vezan za druge mirise i vladajući njima, sijati

njegov

miris. Napraviće parfem po svim pravilima veštine, a

miris devojke iza zida biće njegova glavna nota. Kao pomagači, istina, kao osnova – srednji deo i nadgradnja, kao vrh mirisa i kao učvršživač nisu bili podesni ni mošus ni cibetka, ni ružino ulje ni nerolija, to je bilo jasno. Za takav parfem, za ljudski parfem bili su potrebni drugačiji sastojci.


164

XL

U maju iste godine, u polju ruža, na pola puta između Grasa i sela Opio, istočno od

grada, pronašli su nag leš jedne petnaestogodišnje devojke. Ubijena je udarcem toljage po potiljku. Seljak koji je otkrio toliko je bio zbunjen užasnim prizorom da je gotovo na samog sebe svalio sumnju izjavljujući policijskom poručniku drhtavim glasom da još nikad nije video nešto tako lepo – a zapravo je hteo da kaže da nikad nije video nešto tako užasno. I zaista, devojka je bila osobene lepote. Spadala je u onaj poseban tip žena koje kao da su od tamnog meda – glatke i slatke, i neverovatno primamljive; koje jednim nehajnim gestom – zabacivanjem kose, jednim jedinim pogledom ovladavaju okolinom i pri tom stoje mirno kao u središtu vrtloga, naizgled nesvesne vlastite gravitacione sile kojom neodoljivo privlače prema sebi čežnju i duše muškaraca a i žena. Bila je još uvek mlada, poput rose, i njena draž je tek procvetala. Još uvek su njeni udovi bili glatki i čvrsti, grudi fine poput oljuštenog jajeta, a njeno lice pravilnih crta uokvireno gustom crnom kosom posedovalo je još uvek najnežnije konture i suptilna mesta. Istina, same kose više nije bilo. Ubica ju je odsekao i odneo sa sobom, kao i odeću. Posumnjali su na Cigane. Od Cigana se sve moglo očekivati. Cigani su, kao što je bilo poznato, od stare odeće pleli tepihe, svoje jastuke punili ljudskom kosom, a od kože i zuba obešenih pravili su male lutke. Za ovako perverzan zločin u obzir su dolazili samo Cigani. Jedino što u to vreme nigde nije bilo Cigana, ni u bližoj ni u daljoj okolini. Poslednji put su Cigani ovuda prošli u decembru. U nedostatku Cigana, posumnjaše tada u putujuće italijanske radnike. Ali nije bilo ni Italijana, za njih je još bilo suviše rano, oni će doći u zemlju tek u junu, na berbu jasmina – nisu dakle mogli biti ni oni. Na kraju posumnjaše na proizvođače perika kod kojih su tražili kosu ubijene devojke. Uzalud. Zatim rekoše da su to možda bili Jevreji, zatim navodno pohotni monasi benediktanskog manastira – koji su, tada istina, već svi imali daleko preko sedamdeset godina; zatim, kaluđeri cistercinci, zatim slobodni zidari, zatim duševni bolesnici


165

iz obližnje bolnice, zatim čumurđije, zatim prosjaci, i na samom kraju nemoralno plemstvo – naročito markiz od Kabrisa, jer je taj bio već po treći put oženjen; priređivao je, kako se govorilo, u svojim podrumima orgijastičke mise i pio pri tom krv devica da bi pojačao svoju potenciju. Ali ništa konkretno se nije moglo dokazati. Niko nije video ubistvo. Nisu pronašli odeću ni kosu žrtve. Posle nekoliko nedelja policijski poručnik obustavi svoju istragu. Sredinom juna dođoše Italijani, mnogi sa porodicama, da se zaposle kao berači. Seljaci ih, doduše zaposliše, ali zabraniše, sećajući se ubistva, svojim ženama i ćerkama svako mešanje sa njima. Sigurno je sigurno. Jer, iako putujući radnici zapravo nisu bili odgovorni za ovo ubistvo, oni su ipak u načelu mogli biti odgovorni i zato je bilo bolje sa njima biti oprezan. Tek što je počela berba jasmina dogodila su se još dva ubistva. Opet su žrtve bile prelepe devojke, opet su pripadale onom posebnom crnokosom tipu, opet su ih našli gole i obrijane i sa tupom ranom na potiljku kako leže u poljima cveća. Opet od ubice nije bilo ni traga. Vest se proširila poput šumskog požara i zamalo da nije došlo do neprijateljstva protiv pridošlica kad se saznalo da su obe žrtve Italijanke, ćerke jednog đenovskog nadničara. Sada se zemljom proširi strah. Ljudi nisu više znali prema kome da usmere svoj nemoćni bes. Mada je bilo još nekih koji su sumnjičili ludake ili opskurnog markiza, ipak niko nije hteo u to da veruje pošto su prvi bili danonoćno pod nadzorom, a ovaj drugi je još odavno otputovao u Pariz. Zato su ljudi zbili svoje redove. Seljaci otvoriše pridošlicama, koji su do sada spavali napolju, svoje ambare. Građani uvedoše u svakom kvartu noćnu patrolu. Policijski poručnik pojača stražu na kapijama. Ali sve te mere nisu ništa vredele. Nekoliko dana nakon dvostrukog ubistva pronašli su još jedan devojački leš u istom stanju kao i prethodni. Ovog puta je to bila pralja sa Sardinije koja je radila u biskupskoj palati i koja je ubijena u blizini velikog bazena kod Fonten de la Fu – dakle ispred samih gradskih kapija. Iako su konzuli, naterani od uzbuđenog građanstva, preduzimali dalje mere – najoštriju kontrolu na kapijama, pojačanu noćnu stržu, zabranu izlaska za sve ženske osobe nakon smrkavanja – nije tog leta prošla ni jedna nedelja, a da nije otkriven leš mlade devojke. I uvek su to bile devojke koje su tek počinjale da postaju žene, i uvek su bile najlepše i najčešće


166

onaj tamni, primamljivi tip. Uskoro ubica nije više zapostavljao ni kod domaćeg stanovništva dominantan mek, pomalo krupniji tip devojaka bele puti. Čak brinete, čak tamnoplave – ukoliko nisu bile isuviše mršave – postajale su njegove najnovije žrtve. Nalazio bi ih svuda, ne više samo u okolini Grasa, već usred grada, čak i u kućama. Ćerka jednog stolara je nađena ubijena u svojoj sobi na petom spratu, a da niko u kući nije čuo ni najmanji šum, i da nijedan pas, koji su uvek umeli da nanjuše stranca i da laju na njega, nije reagovao. Ubica je izgledao neuhvatljiv, bestelesan, kao duh. Ljudi su se uzbunili i počeli da psuju vlast. I najmanja glasina dovodila je do okupljanja. Neki putujući torbar koji je prodavao ljubavni prah i bapske lekove doživeo je da ga skoro masakriraju kad je neko rekao da njegova sredstva sadrže mlevenu devojačku kosu. U Hotelu de Kabris i u bolnici Šarite podmetnuti su požari. Trgovac tkaninama Aleksandr Misnar ustrelio je vlastitog slugu kad se ovaj noću vraćao kući, smatrajući ga za ozloglašenog ubicu devojaka. Onaj ko je to sebi mogao da dozvoli poslao je svoju ćerku daljim rođacima ili u pansione, u Nicu, Eks ili Marsej. Policijski poručnik je na insistiranje gradskog saveta smenjen. Njegov naslednik dade da leševe ošišanih lepotica po piutanju njihovog devičanstva, pregleda lekarski kolegijum. Ispostavilo se da su sve netaknute. Čudno je da je ova spoznaja još više pojačala užas, umesto da ga ublaži, jer svako je potajno pretpostavio da su devojke bile napastvovane. Tad bi bar znali motiv ubice. Sada nisu znali ništa, sada su bili sasvim zbunjeni; a ko je verovao u boga, taj se molio da bar njegova kuća bude pošteđena od đavolske posete. Gradsko veće, telo od trideset najbogatijih i najuglednijih građana i plemića Grasa, većinom prosvećena i antiklerikalno nastrojena gospoda, koji su do sada ignorisali biskupa i koji bi od manastira i opatija najradije napravili skladišta ili fabrike – ti ponosni, moćni članovi gradskog saveta spali su u svojoj nevolji na to da Monsinjora biskupa u jednoj snishodljivo napisanoj peticiji, mole da čudovište koje ubija devojke, a koga svetovna sila ne može da uhvati prokune i baci na njega kletvu, baš kao što je i njegov uzvišeni prethodnik godine 1708. uradio sa užasnim skakavcima koji su tada ugrožavali zemlju. I zaista, krajem septembra na ubicu devojaka iz Grasa, koji je do tada oduzeo život ne manje od dvadeset


167

četiri najlepše device iz svih slojeva naroda, kako pismenim putem, tako i usmeno sa svih propovedaonica u gradu, a među njima i sa propovedaonice Notr Dam di Pi i to od strane samog biskupa, bačena je kletva i anatema. Uspeh je bio munjevit. Ubistva su prestala odjednom. Oktobar i novembar su prošli bez ijednog leša. Početkom decembra iz Grenobla stigoše vesti da tamo u najnovije vreme vršlja ubica devojaka, koji svoje žrtve davi i trga im odeću s tela, a kosu čupa u pramenovima. Iako ovi grubi zločini nisu bili ni u kakvom skladu sa čisto izvedenim ubistvima u Grasu, svi su verovali da je reč o jednom te istom zločincu. Stanovnici Grasa su se s olakšanjem po tri puta krstili što monstrum ne besni više kod njih nego u Grenoblu udaljenom sedam dana hoda. Organizovali su bakljadu u čast biskupa i 24. decembra održali su veliku misu zahvalnosti. 1. januara 1766. pojačane mere predostrožnosti su ublažene, a zabrana noćnog izlaska za žene ukinuta. Neverovatnom brzinom normalno stanje se vraćalo u javni i privatni život. Strah kao da je bio oduvan, niko nije više govorio o čudovišnim događajima koji su samo do pre nekoliko meseci vladali gradom i okolinom. Čak ni u porodicama žrtava o tome se nije govorilo. Izgledalo je kao da biskupska kletva nije prognala samo ubicu već i svaku uspomenu na njega. A ljudima je to bilo pravo. Samo onaj ko je imao ćerku koja je dospevala u ovo prekrasno doba, taj je još uvek nije ostavljao bez nadzora, tog bi bilo strah kada bi pao mrak, a ujutru, kada bi je video zdravu i čilu bio je srećan – a da mu nije bilo sasvim jasno zašto.


168

XLI

U Grasu je, međutim, živeo jedan čovek koji u ovaj mir nije verovao. Zvao se Antoan

Riši, vršio je dužnost Drugog konzula i stanovao je u jednom bogatom zdanju na početku Ulice Droat. Riši beše udovac i imao je ćerku po imenu Laura. Iako nije imao ni četrdeset godina i još uvek je bio veoma vitalan, hteo je da još izvesno vreme sačeka sa novim brakom. Prvo je želeo da uda ćerku. I to ne za bilo koga, već za nekog iz odgovarajućeg staleža. Bio je tu baron od Bujona, otac jednog sina i vlasnik dobra kod Vansa, dobre reputacije i loše finansijske situacije sa kojim je Riši već pravio dogovore o budućem braku njihove dece. A kada Laura bude udomljena, on sam je hteo da svoje pipke pruži u pravcu veoma uglednih kuća Dre, Mober ili Fonmišel – ne zato što je možda bio sujetan ili što bi baš morao da se oženi plemkinjom, već zato što je hteo da osnuje dinastiju i da svoje potomstvo postavi na put koji vodi ka najvišem društvenom ugledu i političkom uticaju. Za to su mu bila potrebna još najmanje dva sina od kojih bi jedan preuzeo njegov posao, dok bi drugi preko pravničke karijere i parlamenta u Eksu sam postao deo plemstva. Ovakve ambicije on je, međutim, kao čovek iz svog staleža mogao da uspešno ostvari jedino ako svoju ličnost i svoju porodicu dovede u najbliži odnos sa provansalskim plemstvom. Ono što ga je opravdavalo u njegovim tako visokim planovima bilo je njegovo izuzetno bogatstvo. Antoan Riši je bio u bližoj i daljoj okolini ubedljivo najimućniji građanin. Posedovao je latifundije ne samo u graskoj oblasti, gde je gajio pomorandže, ulje, žito i hmelj, već i kod Vansa i Antiba gde je davao zemlju pod arendu. Posedovao je kuće u Eksu, kuće na selu, bio je suvlasnik brodova koji su putovali u Indiju, posedovao je stalnu trgovinu u Đenovi, a u Francuskoj najveće skladište začina, ulja, koža i sirovina za mirise. Ali najskupocenije što je Riši posedovao beše njegova ćerka. Bila je njegovo jedino dete, upravo je napunila šesnaest godina, tamnocrvene kose i zelenih očiju. Imala je tako


169

zanosno lice da bi se posetioci svakog uzrasta i pola u trenutku ukočili ne uspevajući da sa nje skinu pogled – njeno lice bi gotovo lizali očima, kao da ližu sladoled jezikom i tom prilikom bi zadobijali tipičan izraz glupe predanosti. Čak bi i Riši, kada bi pogledao svoju ćerku, uhvatio sebe kako za neodređeno vreme, možda četvrt časa, možda pola sata, zaboravlja na svet i na svoje poslove – što mu se inače ni u snu nije događalo – i potpuno se predaje posmatranju divne devojke, a da posle ne bi umeo da kaže šta je to radio. A u najnovije vreme – to je primetio s nelagodnošću – uveče prilikom odlaska na spavanje, ili ponekad izjutra, kada je išao da je probudi, a ona bi još uvek ležala spavajući kao da počiva na božjim rukama, i kroz velove njene spavaćice odražavali su se oblici njenih kukova i grudi, a iz četvorougla od grudi, ramena, lakta i glatke podlaktice u koji je uronila lice penjao se njen dah miran i topao – tada bi se u njemu bedno skupio želudac, osušilo bi mu se grlo i progutao bi knedlu i, bog zna! prokleo bi sebe što je on otac ove žene, a ne neki stranac, ne bilo koji čovek pred kojim bi ona ležala kao sada pred njim i koji je bez razmišljanja mogao da legne uz nju, na nju, u nju sa svojom požudom. I graške znoja bi mu izbile po čelu, i udovi bi mu drhtali dok je u sebi davio ovu jezivu želju i dok se saginjao prema njoj da je poljubi stidljivim očinskim poljupcem. Protekle godine u vreme ubistva on još nije znao za takva fatalna iskušenja. Čarolija kojom je njegova ćerka na njega tada delovala bila je – tako mu je bar izgledalo – još uvek dečja čarolija. I zato se nije nikad ozbiljno ni brinuo da bi Laura mogla da postane žrtva onog ubice koji, kao što se znalo, nije napadao ni decu ni žene već isključivo odrasle device. On je, doduše, pojačao stražu oko kuće, na prozore gornjeg sprata dao da se postave nove rešetke i sobarici naredio da deli spavaću sobu s Laurom. Ali nije mu se dalo da je pošalje od kuće, kao što su to uradili njegovi poznanici sa svojim ćerkama, pa čak i sa čitavim svojim porodicama. Smatrao je da ovo ponašanje zaslužuje prezir i da je nedostojno člana Saveta i Drugog konzula koji, kako je on mislio, svojim sugrađanima mora da bude primer hladnokrvnosti, hrabrosti i nesalomljivosti. Osim toga, on je bio čovek koji nije dozvoljavao da drugi propisuje njegove odluke – pogotovo ne neka uspaničena masa, a da ne govorimo o jednom jedinom anonimnom bedniku od zločinca. I tako je on, tokom čitavog tog užasnog vremena bio jedan od retkih ljudi u gradu koji su bili pelcovani od groznice straha zadržavajući


170

hladnu glavu. To se, međutim, sada promenilo. I dok su ljudi napolju, kao da su ubicu već obesili, proslavljali kraj njegovog divljanja i uskoro sasvim zaboravili na nesrećno vreme, u srce Antoana Rišija strah se uvukao kao ružan otrov. Dugo vremena nije hteo sebi da prizna da je strah bio taj koji ga je terao da odugovlači sa putovanjima koja su se odavno morala obaviti, da nerado napušta kuću, da skraćuje posete i sednice samo da bi mogao što brže da se vrati kući. Pred samim sobom se izvinjavao s nelagodom i preterivanjem, priznavao je sebi i da je možda malo zabrinut, kao što je, eto, zabrinut svaki otac koji ima ćerku u godinama pred udaju, jedna sasvim normalna briga... Nije li slava njene lepote već počela da se širi? Nisu li već počeli da izvijaju vratove kada je nedeljom s njom išao u crkvu? Nisu li izvesna gospoda u Savetu već počeli da se preporučuju u vlastito ime, ili u ime svojih sinova...?


171

XLII

A onda, jednog martovskog dana, Riši je sedeo u salonu i video kako Laura izlazi u

baštu. Nosila je na sebi plavu haljinu preko koje je padala njena riđa kosa, plamteći na suncu. Nije je još nikada video tako lepu. Nestala je iza ograde. A onda je potrajalo možda još samo dva otkucaja srca duže nego što je očekivao pre nego što se opet pojavila – i bio je na smrt preplašen, jer je tokom ta dva otkucaja srca mislio da ju je zauvek izgubio. Iste noći on se probudi iz užasnog sna čijeg sadržaja nije više mogao da se seti, ali koji je imao veze sa Laurom, i on upade u njenu sobu uveren da je mrtva, da leži ubijena, oskrnavljena i ošišana u krevetu - i nađe je kako spokojno spava. On se vrati u svoju odaju mokar od znoja, i drhteći od uzbuđenja, ne, ne od uzbuđenja, već od straha, sad je konačno sebi priznao da ga je uhvatio goli strah, i dok je to sebi priznavao bivao je mirniji i glava mu je bila bistrija. Ukoliko je hteo da bude pošten, od samog početka nije verovao u delovanje biskupove kletve; a ni u to da ubica sada pohodi Grenobl; niti u to da je uopšte napustio grad. Ne, još uvek je živeo ovde, među stanovnicima Grasa, i opet će napasti. U avgustu i septembru Riši je video neke od ubijenih devojaka. Prizor ga je užasnuo i istovremeno, kako je morao da prizna, fascinirao, jer su sve, i svaka na specifičan način bile probrane lepote. Nikad ne bi ni pomislio da u Grasu ima toliko neviđene lepote. Ubica mu je otvorio oči. Ubica je imao izuzetan ukus. I posedovao je sistem. Ne samo što su sva ubistva izvedena na jednak uredan način, i izbor žrtava odavao je jednu gotovo ekonomski isplaniranu nameru. Riši, istina, nije znao

šta je to ubica zapravo tražio od svojih

žrtava, jer ono najbolje što su imale: lepotu i draž njihove mladosti im nije mogao oteti... ili možda jeste? U svakom slučaju izgledalo mu je, koliko god to zvučalo apsurdno, da ubica nije nikakav destruktivni duh, već neko ko brižljivo skuplja. Ako naime – tako je razmišljao Riši – sve te žrtve ne bi zamislili kao pojedinačne ličnosti, već kao delove jednog višeg principa, i ako bi na idealističan način zamislili njihove posebne osobine kao deo jedne jedinstvene celine,


172

onda bi slika iz takvih kamenčića mozaika bila jednostavno slika lepote, i čarolija koja bi iz nje zračila ne bi više bila ljudske, već božanske prirode. (Kao što vidimo, Riši je bio čovek koji je razmišljao na prosvećen način, koji se nije ustručavao ni od blasfemičnih zaključaka, i mada nije razmišljao u mirisnim, već u optičkim kategorijama, ipak se veoma približio istini.) Pretpostavimo – razmišljao je dalje Riši – da je taj ubica upravo takav sakupljač lepote i da radi na slici savršenosti, makar to bilo samo u fantaziji njegovog bolesnog mozga; pretpostavimo dalje da je to čovek najvišeg ukusa i savršenog metoda, kako je to uistinu izgledalo, onda se ne bi moglo prihvatiti da će odustati od najskupocenijeg i najređeg kamena za svoju sliku: od lepote Laure. Sva njegova dosadašnja ubistva ne bi ništa vredela bez nje. Ona je bila završni kamen njegovog zdanja. Riši je, dok je ozvodio ovaj užasan zaključak, sedeo u noćnoj košulji u krevetu i čudio se kako je postao miran. Nije se više ježio i drhtao. Onaj neodređeni strah koji ga je već nedeljama mučio, nestao je i ustupio mesto svesti o konkretnoj opasnosti: sve ubičine namere bile su očigledno usmerene na Lauru, od samog početka. I sva ostala ubistva bila su podređena ovom poslednjem krunskom ubistvu. Ostalo je, istina, nejasno koji materijalni smisao imaju ta ubistva i da li ga uopšte poseduju. Ali ono suštinsko – ubičin sistematski metod i njegov idejni motiv Riši je prozreo. I što je duže razmišljao o tome, sve je bivao sigurniji u tačnost oba razloga, i sve više je raslo njegovo poštovanje pred ubicom. Poštovanje koje je, istina, video kao u ogledalu, jer ipak je on, Riši, bio taj koji je svojim finim analitičkim razumom ušao protivniku u trag. Kada bi on, Riši, sam bio ubica i opsednut istim ubičinim strastvenim idejama, ni on ne bi drugačije postupio nego kako je ovaj do sada činio, i poput njega, sve bi uložio da svoje delo ludila kruniše ubistvom predivne, jedinstvene Laure. Ova poslednja misao mu se osobito dopala. To da je u mogućnosti da se misaono poistoveti sa budućim ubicom svoje ćerke činilo ga je mnogo nadmoćnijim od ubice, Jer ubica, to je bilo jasno, uprkos svoj svojoj inteligenciji, sigurno nije bio u u mogućnosti da se stavi u Rišijev položaj – makar to bilo i zato što sigurno nije mogao da sluti da se Riši odavno stavio u njegov, ubičin položaj. U osnovi, to nije bilo drugačije nego u poslovnom životu -

mutatis


173

mutandis – naravno. Čovek je bio nadmoćniji od konkurenta čije je namere prozreo; takvom više ne bi dozvolio da ga položi na leđa; ne, ako se taj čovek zvao Antoan Riši, premazan svim bojama i borac po prirodi. Napokon, najveća trgovina mirisnim materijama u Francuskoj, njegovo bogatstvo i dužnost Drugog konzula nisu mu gotovi pali u krilo, već ih je za sebe ozborio, prkosom i lukavstvom, i tako što je na vreme uočio opasnosti pametno pogodivši i otklonivši planove konkurenata i protivnika. A svoje buduže ciljeve – vlast i plemstvo njegovih potomaka takođe će ostvariti. Isto tako će poremetiti planove ovog ubice, svog konkurenta za posedovanje Laure, - makar i zbog toga što je Laura bila najdragoceniji kamen i u zdanju njegovih, Rišijevih planova. On ju je voleo, naravno, ali mu je ona i trebala. A ono što mu je trebalo radi ostvarenja svojih najviših ambicija to nije dozvoljavao da mu iko oduzme – za to se čvrsto držao i zubima i noktima. Sad mu bi bolje. Nakon što mu je uspelo da svoja noćna razmišljanja u vezi borbe sa demonom spusti na ravan poslovnog konflikta, oseti kako dobija svežu snagu, pa čak neko osećanje poleta. Nestao je i poslednji trag straha, nestalo je osećanje malodušnosti i zlovoljne brige koja ga je mučila kao kakvog senilnog starca, oduvana je magla mračnih slutnji u kojoj je tumarao nedeljama. Nalazio se na poznatom terenu i osećao se doraslim svakom izazovu.


174

XLIII

Olakšan, gotovo zadovoljan, on skoči iz kreveta, povuče zvonce i naredi svom

pospanom slugi da spakuje odela i hranu, pošto namerava da u zoru otputuje u pratnji svoje ćerke za Grenobl. Zatim se obuče i podiže ostali personal na noge. Usred noći kuća u ulici Droat poče da vri od užurbanosti. U kuhinji su upaljene peći, kroz hodnike su žurile uzbuđene služavke, sluge su hitale gore-dole stepenicama, pod svodovima podruma zveckali su ključevi upravnika skladišta, u dvorištu su gorele baklje, momci su trčali oko konja, drugi su izvlačili mazge iz štala, stavljane su uzde, sedla, vuklo se i tovarilo – moglo bi se gotovo poverovati da nastupaju austrijsko-sardinske horde pljačkajući i paleći kao godine 1746. i da se to domaćin priprema na paničan beg. Ali ni u kom slučaju nije bilo tako! Gospodar kuće sedeo je suvereno poput maršala Francuske za pisaćim stolom svoje radne sobe, pio je kafu s mlekom i davao uputstva kuririma koji su neprestano uletali unutra. Usput je pisao pisma gradonačelniku i Prvom konzulu, svom beležniku, svom advokatu, svom bankaru u Marseju, baronu de Bujonu i različitim poslovnim partnerima. Oko šest sati ujutru završio je svu korespodenciju i sproveo sve što je nameravao. Stavio je u džep dva mala putna pištolja, zavezao pojas sa novcem i zaključao pisaći sto. Zatim ode da probudi ćerku. U osam sati mali karavan ode na put. Napred je jahao Riši, bilo ga je lepo videti u kao poput vina crvenom koporanu izvezenim zlatom, preko koga je bio crni redingot, dok je na glavi nosio crni šešir s perjanicom. Za njim je jahala ćerka, skromnije obučena, ali toliko lepa da je narod na ulici i na prozorima jedino nju gledao, tako da su se samo čuli uzdasi ah i oh, i muškarci su skidali šešire – naizgled pred Drugim konzulom, a u stvari pred njom, tom kraljevskom ženom. Iza njih je gotovo neprimetno jahala služavka, zatim Rišijev sluga sa dva tegleća konja – korišćenje kola se nije preporučivalo zbog lošeg stanja druma za Grenobl, a na kraju povorke išlo je desetak mazgi natovarenih svim mogućim stvarima o kojima su


175

vodila računa dva momka. Kod kapije Port di Kur straže stadoše mirno i ostaše tako sve dok nije prošla i poslednja mazga. Deca istrčaše za njima i dugo su mahala za povorkom koja se polako udaljavala penjući se uzbrdo po okomitom, zavojitom putu. Ovo preselenje Antoana Rišija sa njegovom ćerkom ostavilo je na ljude čudnovato dubok utisak. Činilo im se kao da su prisustvovali nekoj arhaičnoj žrtvenoj povorci. Pričalo se da Riši putuje u Grenobl, dakle u onaj grad gde sada prebiva monstrum koji ubija devojke. Ljudi nisu znali šta da misle o tome. Da li je to što je Riši radio bila kažnjiva lakomislenost ili hrabrost kojoj se trebalo diviti? Da li je to bio izazov ili umiljavanje bogova? Tek nejasno su slutili da su lepu devojku sa crvenom kosom upravo videli poslednji put. Slutili su da je Laura Riši izgubljena. Ova slutnja će se pokazati kao tačna, iako je počivala na sasvim pogrešnim pretpostavkama. Riši, naime, nije uopšte putovao u Grenobl. Pompezni izlazak nije bio ništa drugo nego varka. Milju i po severozapadno od Grasa, u blizini sela Sen Vaje on se zaustavi. Svom slugi dade punomoć i propratno pismo i naredi mu da mazge sam zajedno sa momcima odvede u Grenobl. On sam, zajedno sa Laurom i služavkom krenu u pravcu Kabrisa, gde napravi pauzu za ručak, a zatim jašući pređoše kroz brda Tunerona prema jugu. Put je bio krajnje naporan ali je omogućavao da se Gras i njegova kotlina zaobiđu u širokom luku i da do večeri ne primećeni stignu do obale... Sledećeg dana – takav je bio Rišijev plan – hteo je da ga sa Laurom prebace brodom na Lerinijska ostrva, gde se nalazio jedan mali, dobro utvrđen manastir po imenu Sen Onora. O njemu se starala grupa sedih monaha, koji su još uvek mogli da se hrane, a sa kojima se Riši dobro poznavao, jer je kupovao i već godinama prodavao celokupnu manastirsku proizvodnju likera od eukaliptusa, borovih šišarki i čempresovog ulja. I upravo tamo u manastiru Sen Onora, koji je pored zatvora Šato d If i državnog zatvora na ostrvu Sen Margerit bio verovatno najsigurnije mesto u Provansi, on je mislio da za početak smesti svoju kćer. On sam je planirao da se odmah vrati na kopno, da zaobiđe Gras, ovoga puta istočno preko Antiba i Kanja, da bi uveče istog dana stigao u Vans. Tamo je već poručio svom beležniku da dođe radi dogovora sa baronom de Bujonom u vezi


176

sklapanja braka njihove dece – Laure i Alfonsa. Nameravao je da Bujonu učini ponudu koju ovaj neće moći da odbije: preuzimanje dugova u visini od 40.000 livri, miraz koji se sastoji od iste svote kao i različita dobra i jedan mlin za ulje kod Managoska, kao i godišnji prihod od 3.000 livri za mladi par. Jedini Rišijev uslov je bio da se brak sklopi u roku od deset dana i da se par nastani u Vansu. Riši je znao da takvom žurbom cenu za povezivanje svoje kuće sa Bujonovom kućom podiže nesrazmerno visoko. Kad bi ga malo sačekao, prošao bi mnogo jeftinije. Baron bi ga moljakao da ćerku građanskog veletrgovca uzdigne u viši stalež preko njegovog sina, jer slava Laurine lepote bi još rasla, baš kao i Rišijevo bogatstvo i Bujonove finansijske nedaće. Ali neka bude! Nije baron bio u ovoj trgovini protivnik, već nepoznati ubica. Njemu je valjalo doskočiti. Jedna udata žena, definisana i možda već gravidna nije više odgovarala njegovoj ekskluzivnoj galeriji. Poslednji kamen u mozaiku postao bi bezvredan. Laura bi za svog ubicu izgubila svaku vrednost i njegovo delo bi propalo. I ima da oseti ovaj poraz! Riši je hteo da svadbu održi u Grasu, sa velikom pompom i sa mnogo zvanica. I mada nije poznavao svog protivnika, i možda ga nikad neće ni upoznati, ipak će mu biti zadovoljstvo da zna da je ovaj prisustvovao tom događaju i vlastitim očima morao da gleda kako mu onu ženu za kojom najviše žudi pred nosem kradu. Plan je bio fino zamišljen. I opet se moramo diviti Rišijevom osećanju da se primakne istini. Jer zaista, odvođenje Laure Riši u kuću barona Bujona značilo bi za ubicu devojaka iz Grasa razoran poraz. Ali taj plan još nije bio sproveden. Riši još uvek nije udomio svoju ćerku. Još uvek je nije prevezao u bezbedni manastir Sen Onora. Još uvek su tri jahača putovala kroz negostoljubive planine Tanerona. Ponekad su putevi bili toliko loši da su morali da sjašu. Sve je išlo tako sporo. Tek predveče su se nadali da će dospeti na obalu mora kod Napula – jednog malog mesta zapadno od Kana.


177

XLIV

U vreme dok je Laura Riši s ocem napuštala Gras, Grenuj se nalazio na drugom kraju

grada u Arnulfijevom ateljeu gde je mazerirao lužnje. Bio je i sam dobro raspoložen. Njegovo vreme u Grasu približavalo se kraju. Približavao se dan trijumfa. Napolju, u kućici, nalazile su se u, vatom obloženom kovčežiću dvadeset četiri bočice s destilisanom aurom dvadeset četiri device – skupocene esencije koje je Grenuj tokom protekle godine dobio putem hladne masne anfleraže, digeracije kose i odela, lavaže i destilacije. A dvadeset petu najskupoceniju i najvažniju nameravao je da uzme danas. Već je imao spremnu posudicu s višestruko pročišćenom mašću, tkaninu od najfinijeg platna i balon visokorektifikovanog alkohola za ovaj poslednji ulov. Teren je bio ispitan do najsitnijih pojedinosti. Upravo je bio mlad mesec. Znao je da bi provalivanje u dobro obezbeđeno zdanje u ulici Droat bilo besmisleno. Zato je hteo da se već s prvim mrakom, pre nego što zatvore kapije, ušunja i da se pod zaštitom vlastitog nedostatka mirisa – što ga je poput volšebne kape štitilo od pogleda kako čoveka tako i životinje – sakrije u nekom ćošku kuće. Kasnije, kada svi zaspu, on će, vođen kompasom svog nosa kroz mrak naći put do sobe svog blaga. Na licu mesta će je obraditi tkaninom natopljenom mašću. Samo će, kao i bično, poneti sa sobom kosu i odelo, budući da se ovi delovi mogu direktno isprati alkoholom i zato što je udobnije raditi u radionici. Za konačnu preradu pomade i destilaciju u koncentrat biće mu potrebna još jedna noć. A ako sve dobro prođe – a nije imao nikakvog razloga da posumnja da će sve proći kako treba – onda će već prekosutra biti u posedu svih sastojaka za najbolji parfem na svetu, i napustiće Gras kao čovek koji najbolje miriše na čitavoj zemaljskoj kugli. Oko podne je završio posao sa svojim lužnjima. Ugasio je vatru, pokrio kazan s mašću i izašao pred radionicu da se rashladi. Vetar je duvao sa zapada. Već prvim udisajem je primetio da nešto nije u redu. Atmosfera nije bila u redu. U mirisnoj haljini grada, tom velu od mnogo hiljada niti nedostajala je zlatna nit. Tokom proteklih nedelja


178

ta nit je postala tako jaka da ju je Grenuj jasno osećao, čak izvan grada, u svojoj kućici. Sada je nije bilo. Nestala je; ni intenzivno njuškanje nije pomagalo. Grenuj se sledi od užasa. Umrla je, pomisli. A onda, još gora pomisao: neko drugi me preduhitrio. Neko drugi je ubrao moj cvet i uzeo ga za sebe! Nije ispustio krik – za tako nešto je bio previše potresen, ali je bilo taman dovoljno za suze koje mu navreše na oči i iznenada se skotrljaše s obe strane nosa. U tom trenutku dođe Drio iz „Katr Dofen“ kući na ručak i ispriča uzgred kako je rano jutros Drugi konzul s dvanaest mazgi i ćerkom otputovao u Grenobl. Grenuj proguta suze i otrča kroz sred grada do Port di Kura. Na trgu pred kapijom on se zaustavi i onjuši vazduh, i u čistom, gradskim mirisima ne zagađenom zapadnom vetru on zaista pronađe svoju zlatnu nit – istina tanku i slabu, ali ipak prepoznatljivu. Jedino što voljeni miris nije duvao sa severozapada, kuda je vodio drum za Grenobl, već više iz pravca Kabrisa – dakle nikako sa jugozapada. Grenuj upita stražu kojim putem je krenuo Drugi konzul. Stražar pokaza na sever. A ne putem za Kabris? Ili onim drugim koji vodi južno za Oribo i La Napul? - Sigurno ne, reče stražar, video sam vlastitim očima. Grenuj potrča natrag u grad u svoju kućicu, spakova u torbu platno, lonac sa pomadom, lopaticu, makaze i jednu malu, glatku batinu od maslinovog drveta i krenu odmah na put – ne putem za Grenobl, već putem koji mu je pokazivao njegov nos: prema jugu. Ovaj put – direktan put u Napul vodio je pored ogranka Tanerona kroz dolina reka Frajer i Sianj. Moglo se lako hodati. Grenuj je brzo napredovao. Kad se s njegove desne strane ukaza Oribo, gore na vrhovima brežuljaka, on namirisa da je begunce gotovo sustigao. Malo kasnije već je bio na istoj visini s njima. Sad ih je osetio pojedinačno; osetio je čak i isparenja njihovih konja. Mogli su biti najviše pola milje zapadno, negde u taneronskim šumama. Hitali su ka jugu, prema moru. Baš kao i on. Oko pet sati posle podne Grenuj stiže u La Napul. On ode u gostionicu, naruči večeru i zatraži jeftin smeštaj. On je strojački šegrt iz Nice, reče, na putu za Marsej. Može da prenoći u štali, rekoše. Ode u jedan ugao štale i leže da se odmori. Osetio je da su se tri jahača


179

približavala. Ostalo mu je još samo da čeka. Dva sata kasnije – već je uveliko padao mrak – oni stigoše. Da bi ostali nepoznati promenili su odeću. Dve žene su sada nosile tamne haljine i veo, a Riši crni kaput. Predstavio se kao plemić koji dolazi iz Kastelana; sutra želi da se prebaci na Lermijska ostrva – gostioničar neka se pobrine za čamac koji mora da bude spreman u vreme izlaska sunca. Da li osim njega i njegovih ljudi ima još gostiju u kući? Ne, reče gostioničar – samo neki strojački šegrt iz Nice, taj noći u štali. Riši posla žene u sobu. On sam ode u štalu da, kako je rekao, uzme još nešto iz bisaga. U prvi mah nije mogao ni da nađe strojačkog šegrta, konjušar je morao da mu doda fenjer. Onda ga je ugledao kako leži u jednom ćošku na slami i na starom ćebetu, i naslonivši glavu na svoju putnu torbu spava dubokim snom. Izgledao je toliko neupadljivo da je Riši imao na trenutak utisak kao da on uopšte nije tu, već samo jedna od lelujavih senki koju je bacala svetlost fenjera. U svakom slučaju Rišiju odmah bi jasno da od ovog gotovo dirljivo bezopasnog stvorenja ne preti ni najmanja opasnost, i on se tiho udalji da ne remeti njegov san i vrati se u kuću. Večerao je zajedno sa ćerkom u sobi. Nije joj rekao ništa o svrsi i cilju čudnog putovanja, a to nije uradio ni sad, iako ga je ona za to molila. Posvetiće je u to sutra, reče, a ona se može pouzdati da će sve što on planira i radi biti za njenu korist i buduću sreću. Nakon jela odigraše nekoliko partija lombra, koje je sve izgubio, jer je umesto da gleda u svoje karte stalno gledao u njeno lice, uživajući u njenoj lepoti. Oko devet je ispratio u sobu koja je bila preko puta njegove, poljubio je za laku noć i zaključao spolja vrata. Zatim je i sam otišao u postelju. Bio je odjedanput veoma umoran od naporna dana i protekle noći i istovremeno veoma zadovoljan sobom i tokom stvari. Bez najmanje brižne misli, bez mračnih predosećanja kakva su ga još do juče mučila svaki put nakon gašenja lampe i držala ga budnim, on odmah zaspa i spavao je bez sna, bez stenjanja, bez grčevitog trzanja ili nervoznog okretanja u postelji. Po prvi put posle dužeg vremena Riši je zaspao dubokim, mirnim, okrepljujućim snom.


180

U isto vreme Grenuj ustade sa svog ležaja u štali. I on je bio zadovoljan sobom i tokom stvari i osećao se krajnje osvežen, iako nije spavao ni sekunde. Kad je Riši ušao u štalu da ga pogleda samo se pravio da spava, da bi utisak bezazlenosti koji je zračio već zbog samog njegovog mirisa neupadljivosti, učinio još očevidnijim. Za razliku od načina kako je Riši video njega, on je Rišija krajnje precizno opazio i to olfaktivno, i Rišijevo olakšanje u pogledu njega nije mu uopšte promaklo. I tako su se obojica prilikom svog kratkog susreta međusobno uverili u svoju bezazlenost, što je bilo pogrešno i tačno, i bilo je dobro što je tako, smatrao je Grenuj, jer njegova prividna, a Rišijeva stvarna bezazlenost, olakšavala su njemu, Grenuju posao – stav sa kojim bi se inače, da je bio obratan slučaj, Riši sasvim složio.


181

XLV

S profesionalnom promišljenošću Grenuj se dade na posao. Otvori svoju vreću, izvadi

iz nje platnenu tkaninu, pomadu i lopaticu, raširi platno preko ćebeta na kome je ležao i poče da ga premazuje masnom pastom. Bio je to posao za koji je trebalo vremena, jer je bilo važno da se mast nanese ovde u debljim, tamo u tanjim slojevima – u zavisnosti od toga na koji deo tela će doći koji deo platna. Usta i pazuh, grudi, pol i noge zračili su većom količinom mirisa nego na primer cevanice, leđa ili laktovi; dlanovi više nego nadlanice; obrve više nego kapci, itd. – i zato je tu trebalo staviti veću količinu masti. Grenuj je, dakle, modelirao nešto nalik na mirisni dijagram tela koji će obraditi na platnu, i ovaj deo posla ga je ispunjavao najvećim zadovoljstvom, jer se ovde radilo o jednoj umetničkoj tehnici koja je u podjednakoj meri zapošljavala čula, fantaziju i ruke, a povrh toga anticipirala uživanja u očekivanom konačnom rezultatu. Kada je iskoristio ceo lončić pomade, natapkao bi još tu i tamo – sa jednog mesta platna bi skinuo mast da bi ga dodao na drugo mesto, retuširao je ili ispitao još jedanput modeliran predeo masti – to je inače radio nosem, ne očima, jer se ceo posao odigravao u potpunoj pomrčini, što je možda bio još jedan razlog za Grenujevo dobro raspoloženje. U ovoj noći mladog meseca ništa mu nije smetalo. Svet nije bio ništa drugo osim mirisa i nešto malo šuma od udaranja morskih talasa. Bio je u svom elementu. Zatim savi platno kao tapet, tako da su namašćene površine ležale jedna na drugoj. Ovo je za njega bila bolna radnja, jer je dobro znao da se, bez obzira na krajnji oprez, delovi oblikovanih kontura na taj način mogu izravnati i pomeriti. Ali nije bilo druge mogućnosti da se platno transportuje, nakon što ga je tako savio da ga bez većih teškoća može nositi ispod miške, on stavi lopaticu, makaze i malu batinu od maslinovog drveta u džep i išunja se napolje. Nebo je bilo oblačno u kući nije gorela više ni jedna sveća. Jedini blesak u ovoj totalnoj pomrčini dolazio je od svetionika na istoku – na tvrđavi ostrva Sen Margerit, udaljenog preko


182

milju odatle, jedan mali svetli ubod igle u poput gavrana crnu maramu. Iz pravca zaliva osećao se laki povetarac. Psi su spavali. Grenuj ode do spoljašnjeg oluka na koji behu naslonjene merdevine. Podiže merdevine i ponese ih uspravno, uhvativši ih slobodnom desnom rukom za prečage i pređe preko dvorišta sve do njenog prozora. Prozor je bio poluotvoren. Dok se peo uz merdevine, udobno, kao da se penje stepenicama, čestitao je sebi okolnost što miris devojke može da požanje ovde u Napulu. U Grasu, gde su prozori bili sa rešetkama, a oko kuće stražari, sve bi to bilo mnogo teže. Ovde je čak spavala sama. Nije morao da ukloni ni sobaricu. On otvori prozorsko krilo, ušunja se u sobu i odloži platno. Dominirao je miris njene kose jer je ležala na trbuhu, a lice je, uramivši ga laktom, uronila u jastuk – tako da se njen potiljak gotovo na idealan način nudio udarcu batine. Zvuk udarca odjeknu poput tupog praska. To je mrzeo. Mrzeo je već zbog toga što je to bio zvuk – zvuk u njegovom inače nečujnom poslu. Jedino stegnutih zuba mogao je da podnese ovaj užasni zvuk, i kad je prošao stajao je još neko vreme ukočeno i ozlojađeno, grčevito držeći batinu, kao da se boji da bi se zvuk mogao odnekud vratiti poput odjeka. Ali on se nije vratio već se u sobu vratila tišina, koja je bila čak uvećana, budući da je više nije remetilo ni disanje devojke. I odmah se Grenujevo napeto držanje (koje bi se možda moglo tumačiti i kao strahopoštovanje, ili kao neka vrsta grčevitog minuta ćutanja) opusti i njegovo telo se gipko pokrenu. On skloni batinu i poče grozničavu aktivnost. Kao prvo raširi svoje platno, stavi ga preko stola i stolica, vodeći računa o tome da namašćena strana ostane nedirnuta. Zatim zadiže pokrivač sa kreveta. Divan miris devojke, koji ga topao i masivan iznenada zapahnu, nije ga dirnuo. Poznavao ga je ionako, a što se tiče uživanja – uživaće u njemu do opijenosti kasnije, kada ga zaista bude posedovao. Sada je bilo važno uhvatiti što više tog mirisa., gledati da se što manje od njega izgubi; sada je valjalo biti koncentrisan i brz. Brzim potezom makaza on raseče njenu spavaćicu, svuče je s nje, uhvati namašćeno platno i baci ga preko njenog golog tela. Zatim je podiže, uvi je u platno kao pekar kad uvija štrudlu, podvijajući krajeve, zavi je od glave do pete. Jedino joj je još kosa virila iz


183

ovih mumijskih zavoja. On je odseče pri samom temenu, spakova je u njenu spavaćicu koju veza u zavežljaj. Na kraju stavi slobodan deo platna preko ošišanog temena, poravna ha i utapka nežnim pokretom prstiju. Proveri ceo paket. Nije više bilo ni otvora, ni rupice, ni najmanjeg nabora kuda bi mogao da pobegne miris devojke. Bila je savršeno upakovana. Više nije bilo šta da se radi osim da se čeka šest časova do svitanja. On uze malu fotelju na kojoj se nalazila njena odeća, prenese je kraj kreveta i sede. U širokoj crnoj haljini još se osećao nežan dah njenog mirisa, pomešan sa mirisom anisovih pogačica koje je držala u džepu kao hranu za put. On nasloni noge na ivicu kreveta u blizini njenih nogu, pokri se njenom haljinom i poče da jede pogačice. Bio je umoran, ali nije hteo da spava jer nije bilo pristojno spavati za vreme posla, bez obzira što se taj posao sastojao samo od čekanja. Sećao se noći koje je provodio u Baldinijevoj radionici prilikom destilacije: garavog alambika, vatre koja je pucketala, tihog kuckavog zvuka kada je destilat iz cevi za hlađenje kapao u firentinsku bocu. S vremena na vreme trebalo je pregledati vatru, dosuti vodu za destilisanje, promeniti firentinsku bocu, iscrpljeni destilat zameniti. Pa ipak, uvek mu se činilo da ne bdi kako bi obavljao ove povremene poslove, već kao da bdenje ima svoj vlastiti smisao. Čak ovde, u ovoj sobi, u kojoj se proces anfleraže odvijao sam od sebe, gde bi čak povremeno ispitivanje, okretanje i diranje mirisnog paketa samo škodilo – čak i ovde - ako je izgledalo Grenuju, njegova budnost je bila važna. San bi ugrozio duh uspešnog poduhvata. Nije mu inače padalo teško da ostane budan i da čeka, bez obzira na umor. Ovakvo čekanje je voleo. I kod dvadeset četiri druge devojke je to voleo, jer to nije bilo nikakvo tupo, niti čežnjivo iščekivanje, već prateće, celishodno, na izvestan način delotvorno čekanje. Tokom ovog čekanja nešto se događalo. Događalo se nešto suštinsko. I mada to nije radio sam, ono se ipak radilo kroz njega. Dao je sve od sebe, upotrebio svu svoju umešnost, sav svoj dar. Nije mu se potkrala ni jedna greška. Delo je bilo jedinstveno. Biće krunisano uspehom... Morao je da sačeka još samo nekoliko časova. Duboko ga je zadovoljavalo ovo čekanje. Još nikad u životu nije se osećao tako dobro, tako mirno, tako uravnoteženo, u tako potpunom skladu sa samim sobom – čak ni onda na brdu – kao u ovim


184

časovima zanatske pauze kada bi usred noći sedeo pored svojih žrtava i budan čekao. Behu to jedini trenuci kada bi se u njegovom mračnom mozgu pojavile skoro vedre misli. Zanimljivo je da se ove misli nisu bavile budućnošću. Nije mislio na miris koji će požnjeti za nekoliko časova, niti na parfem od dvadeset pet devojačkih aura, niti na buduće planove, sreću i uspeh. Ne, on je mislio na svoju prošlost. Sećao se stanica svog života – od kuće madam Gajar i vlažnotoplih cepanica do njegovog današnjeg putovanja u malo selo La Napul koje se osećalo na ribu. Sećao se štavitelja Grimala, Đuzepea Baldinija, markiza de la TajadEspinas. Sećao se grada Pariza, njegovog velikog ružnog isparenja sa hiljade preliva, sećao se crvenokose devojke iz Ulice Mare, predela, tankog vetra, šuma. Sećao se i planine u Overniji – nije nikako zaobilazio ni tu uspomenu – svoje pećine, vazduha u kome nije bilo mirisa ljudi. Sećao se i svojih snova. I sećao se svih tih stvari s najvećim zadovoljstvom. Da, izgledalo mu je čak, dok se ovako priseća, da je čovek koga je sreća posebno povlastila i da ga je njegova sudbina vodila, istina zavojnim, ali na kraju krajeva ipak pravim putevima – jer kako bi inače bilo moguće da ovde, u ovoj mračnoj sobici, pronađe ispunjenje svojih želja? Bio je, kad se dobro razmisli, uistinu milošću odabrana ličnost. U njemu se javi osećanje duboke dirnutosti, skrušenosti i zahvalnosti. „Hvala ti“, reče tiho, „hvala ti, Žan Batist Grenuj, što si takav kakav si!“ Toliko je bio potresen samim sobom. Zatim sklopi oči – ali ne da spava – već da se potpuno posveti miru ove Svete noći. Mir ispuni njegovo srce, ali mu se činilo da on vlada svuda oko njega. Osećao je miran san sobarice u susednoj sobi, duboko zadovoljan san Antoana Rišija prekoputa hodnika, osetio je miran san gostioničara i momaka, pasa, životinja u štali, čitavog mesta i mora. Vetar beše stao. Sve je bilo tiho. Ništa nije remetilo mir. Pokrenu nogu u stranu i dotače sasvim lako Laurinu nogu. Zapravo ne njenu nogu, već platno koje je obmotavalo, s tankim slojem masti što je upijala njen miris, njen divan miris – njegov miris.


185

XLVI

Kad ptice počeše da pevaju – dakle još dosta pre svitanja – on se podiže i završi svoj

posao. Otvori platno i skide ga kao flaster s tela mrtve devojke. Mast se dobro ljuštila s kože. Samo na naboranim mestima malo je ostalo, pa je to morao da skida lopaticom. Ostatke pomade je skinuo Laurinom potkošuljom, kojom je na kraju obrisao njeno telo od glave do pete, i to tako temeljito da je s kože skinuo čak i grudvice masti iz pora, a sa njima i poslednje tragove njenog mirisa. Sada je za njega bila zaista mrtva, uvela, bleda i mlitava kao otpadak cveta. On baci potkošulju u veliko anflerisano platno u kome je još jedino živela, dodade i spavaćicu s njenom kosom i sve umota u mali čvrsti paket koji uze pod mišku. Nije se potrudio da pokrije leš na krevetu. I mada se crna boja noći već pretvorila u plavosivu svitanja i stvari po sobi su počele da poprimaju obrise, on ne baci više ni jedan pogled na krevet, da bi je bar jednom u svom životu video očima. Njen lik ga nije zanimao. Kao telo za njega nije više uopšte postojala, već jedino kao vantelesan miris. A taj je nosio pod rukom i poneo ga sa sobom. Tiho se prebaci preko prozora i siđe niz merdevine. Napolju je opet počeo da duva vetar i nebo se bistrilo i bacalo na zemlju hladnu tamnoplavu svetlost. Pola sata kasnije služavka je u kuhinji zapalila vatru. Kad je izašla iz kuće da uzme drva ugledala je naslonjene merdevine, ali je još uvek bila previše pospana da bi iz toga izvela neki zaključak. Čim je prošlo šest sati izađe sunce. Ogromno i zlatnocrveno izronilo je iz mora između dva Lerinijska ostrva. Na nebu nije bilo ni oblačka. Počinjao je sunčan prolećni dan. Riši, čija soba je gledala na zapad probudi se u sedam. Po prvi put je, posle više meseci, zaista sjajno spavao, i nasuprot svojoj navici, ostao je da leži još četvrt časa, protežući se i uzdišući od zadovoljstva., osluškujući prijatno zveckanje koje je dopiralo iz kuhinje. Kada je potom ustao i širom otvorio prozor, primetio je da je napolju lepo vreme, i kad je udahnuo


186

svež jutarnji vazduh, i čuo talase mora, njegovo dobro raspoloženje nije više znalo za granice, i on napući usne i zazvižda jednu poletnu melodiju. Dok se oblačio zviždukao je i dalje; zviždukao je i kad je izašao iz sobe i odsečnim korakom prešao preko hodnika do vrata svoje ćerke. Zakucao je. Zakucao je opet, sasvim tiho da je ne bi prepao. Nije bilo odgovora. On se nasmeši. Znao je dobro da još spava. On oprezno gurnu ključ u bravu i okrenu rezu, tiho, sasvim tiho, pažljivo, da je ne probudi, gotovo željan da je još nađe u snu iz koga će je probuditi poljupcem, još jednom, po poslednji put pre nego što bude morao da je preda drugom muškarcu. Vrata se otvoriše, on uđe i oči mu zaslepi sunčeva svetlost. Soba kao da je bila ispunjena tečnim srebrom – sve je blistalo i morao je od bola da na trenutak zatvori oči. Kad ih je opet otvorio ugledao je Lauru kako leži na krevetu, golu i mrtvu i obrijane glave i zaslepljujuće belu. Bilo je kao u noćnoj mori koju je imao pre dve noći u Grasu, i koju je zaboravio, a čiji sadržaj mu se sada poput udara munje vratio u sećanje. Sve je odjedanput bilo u dlaku isto kao u onom snu, samo mnogo jasnije.


187

XLVII

Vest o ubistvu Laure Riši tako se munjevito raširi krajem, kao da je parola glasila „Kralj

je umro!“ ili „Objavljen je rat!“ ili „Na obalu su se iskrcali pirati!“ i izazvala je sličnu ili još veću užasnutost. Odjedanput se vratio onaj brižljivo prikrivani strah razoran kao prošle jeseni, sa svim propratnim pojavama: panikom, uzbuđenjem, besom, histeričnim optužbama, očajanjem. Ljudi su ostajali noću u kućama, zaključavali svoje ćerke; zabarikadirali bi se, nisu verovali jedni drugima i nisu više spavali. Svako je mislio da će se sad nastaviti kao ranije – svake nedelje po jedno ubistvo. Vreme kao da se vratilo za pola godine unazad. Bio je to strah koji je sada paralisao više nego pre pola godine, jer je iznenadni povratak opasnosti za koju se mislilo da je prevaziđena raširio među ljudima osećanje bespomoćnosti. A šta ako je zakazala čak i biskupova kletva! Ako Antoan Riši, veliki Riši, najbogatiji građanin u gradu, Drugi konzul, jedan moćan, razborit čovek kome su na raspolaganju stajala sva moguća sredstva, ako on nije mogao da zaštiti vlastito dete! Ako ruka ubice nije uzdrhtala ni pred svetom lepotom Laure – jer ona je zaista svima koji su je poznavali izgledala kao svetica, pre svega sada, naknadno, kad je bila mrtva. Kakve tu još ima nade da se neko spasi od ubice? On je bio okrutniji od kuge, jer od kuge se moglo bežati, a od ovog ubice nije, kao što je to pokazao Rišijev primer. Očigledno je posedovao natprirodne sposobnosti. Sigurno je stajao u savezu sa đavolom, ako već nije bio sam đavo. I tako, mnoge duše, naročito one bezazlenije, nisu videle drugi izlaz nego da idu u crkvu i da se mole - svaki esnaf svom zaštitniku: bravari svetom Alojziju, tkači svetom Krispiniusu, baštovani svetom Antoniju, parfimeri svetom Jozefu. I oni povedoše sa sobom svoje žene i ćerke, moleći se zajedno, obedujući i spavajući, ne izlazeći iz nje čak ni preko dana, uvereni da se pod zaštitom očajne zajednice i pred licem majke božije može naći jedina moguća sigurnost od čudovišta, ukoliko je neke sigurnosti uopšte i bilo. Druge, domišljatije glave udružiše se, budući da je crkva već jednom zakazala,


188

u okultne grupe, angažujući za mnogo novaca jednu dokazanu vešticu iz Gurdona, sakriše se u jednu od mnogih krečnjačkih pećina ispod Grasa i prirediše satanske mise ne bi li mu se dodvorili. Drugi pak, pre svega članovi viših slojeva građanstva i obrazovanog plemstva prihvatiše se najmodernijih naučnih metoda – namagnetisaše svoje kuće, hipnotisaše svoje ćerke, obrazovaše fluidalne krugove ćutanja u svojim salonima i pokušaše da sa zajednički proizvedenom emisijom misli telepatski proteraju duh ubice. Korporacije organizovaše pokajničku procesiju od Grasa do Napula i nazad. Kaluđeri iz pet gradskih manastira ustanoviše permanentnu molitvu, sa neprestanim pevanjem, tako da se uskoro čas u ovom, čas u onom kraju mogao čuti stalni lament, i danju i noću. Jedva da je iko više radio. Tako je narod Grasa u grozničavom neradu gotovo s nestrpljenjem čekao sledeće ubistvo. Da ono predstoji, u to niko nije sumnjao, a u potaji svako je željno očekivao užasnu vest, sa jedinom nadom da ona neće pogoditi njega nego nekog drugog. Vlasti u gradu, oblasti i provinciji nisu, međutim, ovog puta dozvolile da ih zarazi histerično raspoloženje naroda. Po prvi put od kada se pojavio ubica devojaka došlo je do planske i uspešne saradnje između nameštenstva Grasa, Draginjana i Tulona, između magistrata, policije, intendanture, parlamenta i mornarice. Razlog za ovaj solidarni postupak moćnika bio je s jedne strane strahovanje da bi moglo doći do opštenarodnog ustanka, s druge strane, činjenica da su se nakon ubistva Laure Riši pojavile okolnosti koje su omogućavale sistematsko proganjanje ubice. Ubica je viđen. Očigledno je bila reč o onom zlokobnom strojačkom šegrtu koji se te noći kada se dogodilo ubistvo zadržao u štali gostionice u Napulu i već sledećeg jutra je nestao bez traga. Prema zajedničkim izjavama gostioničara, štalskog momka i Rišija bio je neupadljiv, nizak čovek u smeđem kaputu i sa vrećom od grubog platna. I ako je, što se drugih pojedinosti tiče, sećanje ova tri svedoka bilo čudnovato bledo – nisu tako uopšte mogli da opišu lice, boju kose ili govor tog čoveka – gostioničar se ipak još setio da kaže da je, ako se ne vara, u držanju i hodu ovog stranca primetio nešto čudno, kao da šepa, što bi mogla biti posledica povrede noge ili obogaljenog stopala. Snabdeveni ovim indicijama, već oko podne na dan ubistva krenuše dva konjička odreda


189

u poteru za ubicom u pravcu Marseja – jedan duž obale, drugi putem prema unutrašnjosti. Bližu okolinu Napula pročešljali su dobrovoljci. Dva komesara iz gradskog suda otputovaše u Nicu da se tamo raspitaju o strojačkom šegrtu. U lukama Freži, Kan i Antib kontrolisani su svi brodovi, prema granici za Savoju zatvoren je svaki put. Putnici su morali da pokazuju isprave. Opis ubice na poternici mogli su da vide svi koji su umeli da čitaju, na svim gradskim kapijama Grasa, Vansa, Burdona i na vratima seoskih crkava. Tri puta dnevno je ta poternica glasno čitana. Stvar sa navodno obogaljenim stopalom još je pojačala mišljenje da je zločinac sam đavo, i zato je u narodu više izazvala paniku nego što je omogućila donošenje korisnih podataka. Tek nakon što je predsednik gradskog suda po Rišijevom nalogu raspisao nagradu od ne manje nego dve stotine livri za podatke koji će voditi ka hvatanju zločinca potkazivanja su dovela do hapšenja nekoliko strojačkih šegrta u Grasu, Opiju i Gurdonu, od kojih je jedan imao čak nesreću da šepa. Ovog su nameravali da bez obzira na njegov alibi potvrđen od strane više svedoka podvrgnu mučenju, kad se, desetog dana nakon ubistva, u magistraturu javi gradski stražar i sudijama dade sledeću izjavu: u podne onog dana njega, Gabrijela Taljaska, kapetana straže, koji je kao i obično vršio svoju dužnost na Port di Kuru, oslovila je izvesna individua koja, kako on sad vidi, prilično odgovara opisu na poternici i nekoliko puta ga je pitala kojim putem je Drugi konzul sa svojim karavanom tog jutra napustio grad. Ovom događaju on ni tada, ni kasnije nije pridavao nikakvu važnost, a te osobe ne bi ni mogao da se seti – toliko je bila neupadljiva – da je nije juče slučajno opet video, i to ovde u Grasu, u ulici de la Luv, ispred ateljea majstora Drioa i madam Arnulfi kojom prilikom je primetio i da taj čovek, vraćajući se u radionicu, očigledno hramlje. Sat kasnije Grenuj je uhapšen. Gostioničar i njegov štalski momak iz Napula koji su zbog identifikacije ostalih osumnjičenih boravili u Grasu, odmah su ga prepoznali kao onog strojačkog šegrta koji je kod njih prenoćio: on je taj i niko drugi, on je sigurno traženi ubica. Pretražiše radionicu, pretražiše kolibu u maslinjaku iza franjevačkog manastira. U jednom uglu, jedva sakriveni ležali su rasečena spavaćica, potkošulja i crvena kosa Laure Riši. A kad su raskopali pod pojaviše se postepeno odeća i kosa ostale dvadeset i četiri devojke.


190

Pronašli su i drvenu toljagu kojom su žrtve ubijane, kao i platnenu vreću. Indicije su bile više nego očigledne. Narediše da se oglase crkvena zvona. Predsednik suda dade da gradski vikar oglasi da je zloglasni ubica devojaka, koga su skoro godinu dana tražili, konačno uhapšen, i da je pod strogim nadzorom.


191

XLVIII

Ljudi najpre nisu mogli da poveruju u ovu objavu. Smatrali su da je to varka kojom

vlasti prikrivaju vlastitu nesposobnost i hoće da umire već opasno raspoloženje naroda. Isuviše dobro su se još uvek sećali vremena kada se govorilo da se ubica odselio u Grenobl. Ovog puta se strah previše duboko uselio u duše ljudi. Tek kad sledećeg dana na crkvenom trgu javno izložiše dokaze – bila je to jeziva slika: dvadeset pet haljina sa dvadeset pet vrsta kosa stavljenih na šipke poput strašila, na čeonoj strani trga, preko puta katedrale – tad se javno mnenje promeni. Mnogo stotina ljudi je prodefilovalo pored ove jezive galerije. Srodnici žrtava, kada prepoznaše odeću, padahu vrišteći u nesvest. Ostala gomila, delom iz potrebe za senzacijom, delom da bi se potpuno uverila, zatraži da vidi ubicu. Pozivi da ga dovedu postaše uskoro tako glasni, nemir na malom trgu prepunom ustalasane mase ljudi posta tako opasan, da se predsednik odluči da Grenuja izvede iz ćelije i pokaže ga na prozoru na prvom spratu suda. Kad se Grenuj pojavi na prozoru vika utihnu. Odjednom bi tiho kao usred vrelog letnjeg dana u podne, kada su svi napolju na poljima ili sakriveni u senkama kuća. Nije se mogao čuti ni korak, ni kašalj, ni disanje. Gomila se pretvorila samo u oko i otvorena usta, i to je trajalo minutima. Niko nije mogao da shvati da je onaj mali, smeteni, grbavi čovek gore na prozoru, onaj crv, ona bedna gomilica, ono ništa počinilo preko dva tuceta ubistava. On jednostavno nije ličio na ubicu. Niko nije, istina, mogao da kaže

kako on to zamišlja ubicu,

tog đavola, a svi su bili jedinstveni: ne tako! Pa ipak – iako ubica uopšte nije odgovarao predstav ljudi i njegova prezentacija zato, kako bi se moglo pomisliti, ne bi delovala naročito ubedljivo, ipak je, što je paradoksalno, sama pojava tog čoveka na prozoru i činjenica da je samo on i niko drugi predstavljen kao ubica, posedovala uverljivo dejstvo. Svi pomisliše: To ne može biti istina! – i istog trenutka su znali da mora biti istina. Doduše, tek kada je straža vratila čovečuljka nazad u mrak sobe, tek kad on, dakle,


192

nije više bio prisutan i vidljiv, već je, bez obzira koliko kratko, počeo da u mozgovima ljudi postoji kao osećanje, gotovo bi se reklo kao pojam – kao pojam jednog odvratnog ubice – tek tada zbunjenosti u masi nestade i umesto nje se pojavi odgovarajuća reakcija: usta se zatvoriše, na hiljade očiju opet živnuše i začu se jedan jedini gromoglasan krik besa i osvete: „Dajte nam ga!“ I pripremiše se da na juriš osvoje sud, da ga vlastitim rukama zadave, da ga raskidaju i raskomadaju. Straža je imala velike muke da zagradi kapiju i potisne rulju. Grenuj je hitno odveden u svoju podzemnu tamnicu. Predsednik se pojavi na prozoru i obeća brz i primereno strog proces. Pa ipak je potrajalo još nekoliko sati dok se masa nije razišla, i nekoliko dana dok se grad nije malo umirio. I zaista je policija veoma ekspeditivno vodila proces protiv Grenuja, budući da ne samo što su postojali evidentni dokazi, već što je i sam optuženi prilikom saslušanja bez okolišanja priznao ubistva koja su mu stavljali na teret. Jedino kada su ga pitali za motiv on nije umeo da dâ zadovoljavajući odgovor. Samo je ponavljao da su mu devojke bile potrebne i da ih je zato ubio. Zašto su mu trebale i šta to uopšte znači „one su mi bile potrebne“ – o tome je ćutao. Zato su ga predali na mučenje. Satima su ga držali obešenog za noge, upumpali u njega sedam pinti vode, stavljali mu noge u kvrge – ali bez ikakvog uspeha. Ovaj čovek kao da je bio neosetljiv na telesne bolove, nije puštao ni glasa, i kad bi ga pitali, on bi samo rekao: „one su mi trebale“. Sudije su smatrale da je duševno bolestan. Ukinuše mučenje i odlučiše da postupak okončaju bez daljeg saslušanja. Jedino odugovlačenje koje se još pojavilo bila je pravnička čarka sa magistratom u Draginjanu u čijem namesništvu se nalazio La Napul i s parlamentom u Eksu koji je takođe hteo da se proces kod njih odvija, ali sudije iz Grasa nisu dozvolile da im se ovaj predmet oduzme. Oni su bili ti koji su uhvatili počinioca, najveći deo ubistava počinjen je u krugu njihove nadležnosti, i njima je pretio narodni bes ako bi se ubica prepustio nekom drugom sudu. Njegova krv imala je da poteče u Grasu. 15. aprila 1766. doneta je presuda i pročitana optuženiku u njegovoj ćeliji. U njoj je pisalo: „Parfimerski šegrt Žan Batist Grenuj ima da u roku od četrdeset osam časova bude


193

izveden na poljanu ispred gradskih kapija, gde će lica okrenutog nebu biti vezan za drveni krst i živ dobiti dvanaest udaraca gvozdenom šipkom koja će mu polomiti zglobove ruku, nogu, kukova i ramena, nakon čega će biti ostavljen na krstu do svoje smrti.“ Uobičajena praksa milosrđa da se delinkvent nakon lomljenja, pomoću konopca udavi, izričito je uskraćena dželatu, čak i ako se umiranje bude oteglo danima. Posle toga leš će se pokopati na strvodernici, a mesto neće biti obeleženo. Grenuj primi presudu mirno. Sudski službenik ga upita da li ima poslednju želju. „Nemam“, reče Grenuj; ima sve što mu treba. U ćeliju uđe sveštenik da ga ispovedi, ali već posle četvrt časa izađe neobavljena posla. Kad je sveštenik pomenuo božje ime, osuđenik ga je pogledao apsolutno bez razumevanja, kao da ovo ime čuje prvi put, a onda se ispružio na ležaj da bi odmah utonuo u najdublji san. Svaki dalji razgovor bio je izlišan. Tokom sledeća dva dana mnogi ljudi su dolazili da iz blizine vide slavnog ubicu. Stražari su im dozvoljavali da kroz prorez na vratima ćelije bace jedan pogled i tražili su šest sola po pogledu. Jedan bakrorezac, koji je hteo da napravi skicu, morao je da plati dva franka. Ali motiv je bio dosta razočaravajući. Zatvorenik, vezan lancima za ruke i noge, stalno je ležao na ležaju i spavao. Lice je okrenuo prema zidu i nije reagovao ni na kucanje ni na dobacivanja. Pristup ćeliji bio je strogo zabranjen posetiocima, i stražari se uprkos primamljivim ponudama nisu usuđivali da prekrše tu zabranu. Bojali su se da bi neki od srodnika njegovih žrtvi mogao da u nevreme ubije zatvorenika. Zbog istog razloga nisu smeli da mu daju ništa za jelo. Neko bi ga mogao otrovati. Tokom celog zatočeništva Grenuj je svoje jelo dobijao iz kuhinje za poslugu biskupske palate, koje je prethodno morao da proba nadzornik zatvora. Poslednja dva dana nije, međutim, ništa jeo. Ležao je i spavao. Ponekad bi mu zazvečali okovi, i kad bi čuvar pohitao da pogleda kroz prorez na vratima, mogao je da vidi kako uzima gutljaj iz boce s vodom, ponovo se baca na ležaj i nastavlja da spava. Izgledalo je da je ovaj čovek toliko umoran od života da ni poslednje svoje časove ne želi da provede u budnom stanju. U međuvremenu su pripreme za pogubljenje tekle. Tesari su podigli gubilište veličine tri puta tri metra i dva metra visoko, sa ogradom i solidnim stepenicama – tako raskošno


194

gubilište u Grasu još nikad nisu imali. Uz to su podigli i drvenu tribinu za počasne goste i ogradu za običan narod koji je trebalo držati na određenom odstojanju. Prozorska mesta u kućama levo i desno od Port di Kura i u zgradi straže odavno su već rasprodata po neumerenim cenama; čak i u bolnici koja je bila nešto dalje, pomoćnik dželata je dao bolesnicima novac da napuste sobe i onda ih je za visoku cenu iznajmio gledaocima. Prodavci limunade su užurbano pripremali svoje napitke, bakrorezac je u mnogo stotina primeraka štampao skicu ubice koju je napravio u zatvoru, a zatim je po umetničkom nahođenju doterao; putujući trgovci su na desetine doputovali u grad, pekari su pekli liciderska srca za uspomenu. Dželat, mesje Papon, koji već godinama nije imao ni jednog zločinca za lomljenje, dade da mu se iskuje jedna teška gvozdena šipka i ode s njom u klanicu da na leševima životinja vežba svoje udarce. Smeo je da izvede samo dvanaest udaraca, a s njima je morao da bez greške polomi dvanaest zglobova i to tako da vredni delovi tela, poput grudi ili glave, ostanu neoštećeni – nimalo lak posao koji je zahtevao posebno osećanje za meru i nijansu. Građani su se pripremali za ovaj događaj kao za važan praznik. Da se tog dana neće raditi, to se podrazumevalo. Žene su peglale svoje praznične haljine, muškarci su četkali svoje kapute i glancali čizme do punog sjaja. Ako je neko bio vojno lice ili radio u nekoj službi ili bio predsednik esnafa, advokat, notar, direktor nekog bratstva ili kakva druga važna ličnost, taj je obukao uniformu ili službeno odelo, sa ordenima, ešarpama, lancima i poput krede belom napudranom perikom. Vernici su nameravali da se post festum okupe na bogosluženju, satanini sledbenici na jednu žestoku lucifersku misu, obrazovano plemstvo na magnetsku seansu u hotelima Kabria, Vilnefa i Fonmišela. U kuhinjama se već peklo i kuvalo, iz podruma se donosilo vino, a sa pijace cveće, u katedrali su svoje probe započeli orguljaš i crkveni hor. U kući Rišija, u Ulici Droat sve je bilo tiho. Riši je zamolio da ga poštede od učešća u pripremama za „Dan oslobođenja“, kako je narod prozvao dan pogubljenja ubice. Njemu je sve bilo gadno. Gadan mu je bio strah ljudi koji se naglo opet pojavio, gadno mu je bilo


195

njihovo grozničavo radovanje. Oni sami, ti ljudi, svi zajedno, bili su mu gadni. Nije prisustvovao prezentaciji zločinca i njegovih žrtava na trgu ispred katedrale, niti procesu, niti odvratnom defileu senzacija željnih pred ćelijom osuđenika. Radi identifikacije kose i odeće svoje ćerke poručio je da mu sud dođe u kuću, dao je kratak iskaz i zamolio da mu te stvari ostave kao relikvije, što se i dogodilo. Odneo ih je u Laurinu sobu. Rasečenu spavaćicu i potkošulju stavio je na njenu postelju, raširio preko jastuka crvenu kosu i seo, i nije više izlazio iz te sobe ni danju ni noću, kao da ovom besmislenom stražom hoće da popravi ono što je propustio one noći u La Napulu. Bio je toliko ispunjen gađenjem, gadio se sveta i samog sebe da nije mogao ni da plače. Gadio se i ubice. Nije više hteo da ga vidi kao čoveka, već samo kao žrtvu koja će biti umorena. Hteo je da ga vidi tek prilikom pogubljenja, kada bude ležao na krstu i kada bude dobijao onih dvanaest udaraca – tada je hteo da ga vidi, sasvim izbliza je hteo da ga vidi, i rezervisao je za sebe mesto u prvom redu, a kada se narod raziđe, posle nekoliko sati, onda je nameravao da se popne do njega na gubilište i da sedne pored njega i da drži stražu, noćima, danima ako treba, i da ga pri tom gleda u oči, ubicu njegove ćerke, i da mu sve ovo gađenje saspe u oči, da svu gadost koja je u njemu bila ulije u njega dok bude umirao, poput otrovne kiseline, sve dok ta stvar ne crkne... A posle? Šta će raditi posle? To nije znao. Možda će opet nastaviti svoj uobičajeni život, možda će se oženiti, možda će imati sina, možda neće ništa raditi, možda će umreti. Sve mu je bilo jednako. Razmišljati o tome izgledalo mu je isto tako besmisleno kao da misli o onome šta će raditi posle svoje smrti: naravno ništa. Ništa, kao što je i sada sve bilo ništa.


196

XLIX

Pogubljenje je zakazano za pet časova posle podne. Već ujutru došli su prvi znatiželjnici

i obezbedili sebi mesta. Sa sobom su doneli stolice i klupice, jastuke za sedenje, hranu, vino i svoju decu. Kad je oko podne iz svih pravaca počelo da pristiže seosko stanovništvo u masama, poljana je bila već toliko ispunjena da su pridošlice morale da se smeste na terasastim vrtovima i poljima s one strane trga i na putu za Grenobl. Trgovci su već pravili dobre poslove. Jelo se, pilo se, sve je brujalo i vrilo kao na vašaru. Uskoro se okupilo skoro deset hiljada ljudi, više nego na proslavu kraljice jasmina, više nego za najveću procesiju, više nego ikada ranije u Grasu. Stajali su po svim obroncima brda, visili su po granama drveća, čučali su na zidovima i na krovovima, gurali se po desetoro, po dvadesetoro u otvore prozora. Samo u središtu poljane, zaštićeno ogradom i kao da izvire iz testa ljudske mase, bilo je još jedno slobodno mesto za tribinu i za gubilište koje je odjedanput izgledalo sasvim malo, poput kakve igračke ili scene lutkarskog pozorišta. I jedna ulica je bila slobodna od gubilišta do Port di Kur i u Ulici Droat. Nekoliko minuta posle tri pojaviše se mesje Papon i njegovi pomoćnici. Dočeka ih buran aplauz. Oni su na gubilište nosili krst svetog Andreje istesan od drvenih greda i postavili ga na odgovarajuću visinu tako što su ga poduprli sa četiri teška drvena jarca. Jedan stolarski šegrt ga ukuca. Svaki zahvat dželatovih pomoćnika i stolara masa pozdravi burnim aplauzom. Kada zatim priđe Papon sa gvozdenom šipkom, obilazeći krst, mereći korake, izvodeći čas sa ove, čas sa one strane po koji zamišljeni udarac, iz mase provali pravo klicanje. Oko četiri poče da se popunjava tribina. Mnogim finim ljudima se tu moglo diviti, bogatoj gospodi sa lakejima i dobrim manirima, lepim damama, velikim šeširima, svetlucavim haljinama. Prisutno je bilo celokupno plemstvo iz grada i sela. Gospoda iz Saveta pojaviše se u zatvorenoj povorci na čelu sa dva konzula. Riši je nosio crno odelo, crne čarape, crn šešir. Iza Saveta umarširao je magistrat, pod rukovodstvom predsednika suda.


197

Kao poslednji stigao je biskup u otvorenoj nosiljci, u jarko ljubičastoj odori i sa zelenom kapicom. Ako je neko imao nešto na glavi sad je bio poslednji trenutak da to skine. Bilo je jako svečano. Onda se desetak minuta nije dogašalo ništa. Gospoda su zauzela mesta, narod je nepomično čekao, niko više nije jeo, svi su nestrpljivo iščekivali. Papon i njegovi pomoćnici stajali su na sceni gubilišta kao kipovi. Veliko i žuto sunce je obasjavalo prizor. Iz gradske doline dopirao je mlak vetar noseći miris pomorandžinog cveta. Bilo je veoma toplo i gotovo neverovatno tiho. Napokon, već kada su pomislili da napetost ne može više da potraje, a da se ne pretvori u hiljadostruki krik, u nered, u bes ili kakav drugi masovan događaj, u tišini se začu topot konja i škripa točkova. Niz Ulicu Droat naiđoše zatvorena kola koja su vukla dva konja – kola policijskog poručnika. Ona prođoše kroz gradsku kapiju i pojaviše se gde ih je sada svako mogao videti, u uskoj ulici što je vodila do gubilišta. Policijski poručnik je insistirao na ovakvom sprovođenju, jer inače nije verovao da je u stanju da garantuje bezbednost osuđenika. Ovo nije bio nimalo uobičajen način. Zatvor se nalazio jedva pet minuta daleko od gubilišta i ako osuđenik, bez obzira iz kog razloga, ne bi mogao da ovu razdaljinu prevali pešice, onda bi otvorena kolica koja vuče magarac sasvim dobro poslužila svrsi. Da se neko na svoje pogubljenje vozi u kočijama, s kočijašem, livrejisanim slugama i jahaćom pratnjom – tako nešto još nije viđeno. Pa ipak, u masi se nije osetio nikakav nemir niti neraspoloženje. Naprotiv, ljudi su bili zadovoljni što se nešto uopšte događa, stvar sa kočijom su smatrali dobrom idejom, kao u pozorištu gde se ceni ako se neki poznat komad prezentira na iznenađujuće nov način. Mnogi su čak smatrali da je ovakav nastup prikladan. Jedan tako izuzetno odvratan zločinac zaslužuje izuzetan postupak. Nisu ga mogli kao bilo kakvog ordinarnog drumskog razbojnika dovući na trg i ubiti. U tome ne bi bilo ničeg senzacionalnog. Iz udobne ekipaže na Andrejin krst – to je bilo neuporedivo surovije. Kočija se zaustavi između gubilišta i tribine. Lakeji skočiše na zemlju, otvoriše vrata


198

i rasklopiše male stepenice. Izađe policijski poručnik, za njim oficir straže i napokon Grenuj. Bio je obučen u plavi kaput, belu košulju, bele svilene čarape i crne cipele sa šnalom. Nije bio okovan. Niko ga nije vodio za ruku. Izašao je iz koćije poput slobodna čoveka. I onda se desilo čudo. Ili nešto nalik na čudo. Nešto toliko neobjašnjivo, nečuveno i neverovatno da bi svi svedoci to kasnije opisivali kao čudo, da su uopšte ikada o tome govorili, što nije bio slučaj, budući da su se kasnije svi stideli što su uopšte učestvovali u tome. Radilo se, naime, o tome da se tih deset hiljada ljudi na poljani i na okolnim obroncima u jednom trenutku osetilo prožetim nepokolebivim uverenjem da onaj mali čovek u plavom kaputu koji je upravo izašao iz kočije

nikako ne može da bude ubica.

Ne, niko nije

posumnjao u njegov identitet! Tu je stajao onaj isti čovek koga su pre nekoliko dana videli na crkvenom trgu u prozoru suda i koga bi, da su ga tada dobili u šake, vođeni razornom mržnjom linčovali. Isti koji je pre dva dana na osnovu neporecivih dokaza i vlastitog priznanja pravosnažno osuđen. Isti onaj čije ubistvo od strane dželata su pre minut požudno očekivali. To je bio on, van svake sumnje! Pa ipak – to i nije bio on, to nije mogao biti on, ovo nije mogao biti ubica. Čovek koji je stajao na gubilištu bio je oličenje nevinosti. To su u tom trenutrku znali svi, od biskupa do prodavca limunade, od markize do male pralje, od predsednika suda do dečaka s ulice. I Papon je to znao. I njegove pesnice koje su stezale gvozdenu šipku zadrhtaše. Odjednom, oseti takvu slabost u svojim inače jakim rukama, tako mu zaklecaše kolena, tako mu zazebe oko srca kao kakvom malom detetu. Neće moći da podigne ovaj štap. Nikad u životu neće smoći snage da ga podigne protiv ovog malog nevinog čoveka. Ah, on se bojao trenutka kad će ga dovesti gore njemu; on se zatetura, morao je da se osloni o svoj ubistveni štap, da od nagle slabosti ne padne na kolena, veliki, jaki Papon! Isto to doživelo je i deset hiljada muškaraca i žena i dece i staraca koji tu behu okupljeni: postali su slabi poput devojčica koje su podlegle šarmu čoveka u koga su zaljubljene. Preplavilo ih je moćno osećanje naklonosti, nežnosti, lude dečje zaljubljenosti, čak bog će ga znati, ljubavi prema malom ubici, i nisu mogli, i nisu ni hteli da se tome usprotive. Bilo je to kao plakanje protiv koga se čovek ne može odbraniti – kao neko dugo


199

suzdržavano plakanje koje se diže iz stomaka i sve na šta nailazi, na čudesan način razlaže, sve razvodnjava i ispira. Kao istopljeni behu ljudi, u duhu i duši rastočeni, bili su još samo jedna amorfna tečnost i jedino su osećali svoje srce kao nepostojan grumen koji u njihovoj unutrašnjosti podrhtava; i staviše ga, svako od njih, u ruku malog čoveka u plavom kaputu, pa šta bude: voleli su ga. Grenuj je sada stajao već nekoliko minuta pored otvorenih vrata kočije i nije se pomerao. Lakej pored njega pao je na kolena i još uvek se spuštao sve dok nije zauzeo ono prostrativno držanje kakvo je na Orijentu uobičajeno pred sultanom i alahom. Čak i u ovom položaju on je još uvek drhtao i tresao se i hteo da potone još dublje, da se ispruži ravno po zemlji, da uđe u zemlju, da bude ispod nje. Sve do drugog kraja sveta hteo je da potone od silne predanosti. Oficir straže i policijski poručnik, obojica čvrsti muškarci, čiji zadatak je bio da osuđenika sada odvedu na gubilište i predaju njegovom dželatu, nisu više bili u stanju da izvedu ikakvu koordiniranu radnju. Plakali su i skidali svoje šešire, ponovo ih stavljali na glavu, bacali ih na zemlju, padali jedan drugom u naručje, odvajali se, mlatarali besmisleno rukama po vazduhu, kršili ruke, grčili se i pravili grimase kao da su oboleli od vidovice. Počasni gosti koji behu malo više udaljeni nisu se svojoj dirnutosti predavali na manje diskretan način. Svako je slobodno pustio svom srcu na volju. Bilo je dama koje su ugledavši Grenuja zagnjurile pesnice u krilo i stenjale od zadovoljstva; i drugih koje su od žarke čežnje za prelepim mladićem – jer tako im je izgledao – ne pustivši ni glasa od sebe pale u nesvest. Bilo je gospode koja je odjednom skočila sa svojih mesta i opet se vratila na njih, da bii ponovo poskočila, žestoko dahćući i stežući pesnice oko balčaka bodeža, kao da su hteli da ih izvuku, i ako bi ih već izvukli, čelik bi opet uvukli nazad tako da je u koricama klepetalo i pucketalo; i drugih koji su nemo okrenuli oči prema nebu i svoje ruke grčevito sklopili u molitvu; a monsinjor biskup kao da mu je zlo, gornjom polovinom tela se presavio i udarao čelom po kolenima sve dok mu se zelena kapica nije otkotrljala sa glave; a pri tom mu uopšte nije bilo zlo, već je to po prvi put u svom životu uživao u religioznom ushićenju, jer čudo se jedno dogodilo svim ovim očima – Gospod Bog le lično zaustavio dželatovu ruku, tako što je kao anđela prikazao onoga koji je svetu izgledao kao ubica – o, i tako nešto se događa čak


200

u 18. veku. Kako je veliki Gospod! A kako smo mi sami bili mali i neugledni, mi koji smo izgovorili kletvu, ne verujući u nju, samo da bi smirili narod! o, kakva drskost, o kakva ništavna vera! A sad je Gospod napravio čudo! O, kakvo veličanstveno uniženje, kakvo slatko poniženje, kakva milost biti kao biskup tako ukoren od boga. Narod s one strane barikade se u međuvremenu sve bestidnije predavao čudovišnoj opijenosti osećanja koju je izazvalo Grenujevo pojavljivanje. Onaj, koji je u početku, ugledavši ga, osećao samo sažaljenje i dirnutost, sada je već bio ispunjen golom požudom; onaj koji mu se u početku divio, sada je već bio u ekstazi. Čoveka u plavom kaputu svi su smatrali za najlepše, najprivlačnije i najsavršenije biće koje su mogli da zamisle: monahinjama je izgledao kao oličenje Spasitelja, sataninim vernicima kao sjajni knez tame, prosvećenima kao Najviše biće, mladim devojkama kao princ iz bajke, muškarcima kao idealna slika samih sebe. I svi su osetili kako ih je on prepoznao i uhvatio za njihovo najosetljivije mesto, pogodio ih je u njihovo erotsko središte. Izgledalo je kao da taj čovek poseduje deset hiljada nevidljivih ruku i kao da je svakome od deset hiljada ljudi koji su ga okruživali stavio ruku na pol i mazio ga baš na onaj način na koji je svako od njih, bio to muškarac ili žena, najvše voleo u svojim najtajnijim fantazijama. Posledica je bila da se planirano pogubljenje jednog od najodvratnijih zločinaca svog vremena izrodilo u najveću bahanaliju koju je svet video nakon drugog veka pre Hrista: čestite žene su trgale sa sebe bluze, otkrivajući uz histerične krike grudi, bacajući se visoko podignutih suknji na zemlju. Muškarci su se zamagljenih pogleda teturali kroz polja pohotno raširenih nogu, izvlačeći drhtavim prstima svoje kao od nevidljivih mrazeva pomodrele, ukočene udove iz pantalona, padali su stenjući bilo gde. kopulirajući u nemogućim položajima i pareći se: starac sa devicom, nadničar sa ženom advokata, šegrt sa monahinjom, jezuit sa slobodnom zidarkom, svako sa svakim – sponrano i kako bi ko na koga naleteo. Vazduh je bio težak od slatkog znojavog mirisa pohote i bučan od krikova, brektanja i stenjanja deset hiljada ljudskih životinja. Bilo je kao u paklu. Grenuj je stajao i smeškao se. Ljudima koji su ga gledali izgledalo je kao da se osmehuje najnevinijim, najčarobnijim i istovremeno najzavodljivijim osmehom na svetu.


201

Ali to u stvarnosti nije bio nikakav osmeh, već jedna ružna cinična grimasa u koju su se razvukle njegove usne i koja je odražavala sav njegov trijumf i ceo njegov prezir. On, Žan Batist Grenuj, rođen bez mirisa na najsmrdljivijem mestu na svetu, on koji potiče od otpadaka, đubreta i raspadanja, odrastao bez ljubavi, živeći bez tople ljudske duše, jedino uz pomoć ogorčenosti i snagom gađenja – malen, grbav, šepav, ružan, izbegavan, čudovište iznutra i spolja – on je uspeo da postane omiljen ovom svetu. Kakvi omiljen! Voljen! Obožavan! U nebesa kovan! Njegovo delo je bilo prometejsko. Onu je božansku iskru, koju drugi ljudi dobijaju bez ikakvog truda na poklon u kolevku i koja je samo njemu uskraćena, izborio beskrajnim rafinmanom. Još više od toga! On je samom sebi u nutrini svojoj tu iskru kresnuo. Bio je veći od Prometeja. Stvorio je sebi auru, bleštaviju i delotvorniju, kakvu niko pre njega nije imao. I nije imao nikome da je zahvali – nikakvom ocu, nikakvoj majci, a najmanje nekom milosrdnom Bogu – već jedino samom sebi. On je uistinu bio svoj vlastiti bog i to veličanstveniji bog od onog Boga koji zaudara na tamjan i stanuje po crkvama. Pred njim je na kolenima klečao pravi biskup i cičao od zadovoljstva. Bogati i moćni, ponosna gospoda i dame umirali su od divljenja, dok je narod u širokom krugu, među njima očevi, majke, braća, sestre njegovih žrtava, u njegovu čast, u njegovo ime priređivao orgije. Jedan njegov mig i svi će okrenuti leđa svom bogu i početi da se mole njemu, velikom Grenuju. Da, on je bio Veliki Grenuj! Sada je postalo jasno. On je to bio, kako nekada u samozaljubljenim maštarijama, tako i sada u stvarnosti. U ovom trenutku doživeo je najveći trijumf svog života. I osećao se užasno. Osećao se užasno jer nije mogao da uživa u tome ni sekunde. U trenutku kad je izašao iz kočije na trg obasjan suncem, namirisan parfemom koji ga čini omiljenim kod ljudi, parfemom na kome je radio dve godine, parfemom za kojim je žudeo celog života... u tom trenutku, kada je video i namirisao koliko je neodoljiv i kako brzinom vetra porobljuje ljude oko sebe – u tom trenutku podiže se u njemu sve gađenje koje je osećao prema ljudima i tako mu temeljito zagorča trijumf, da ne samo što nije osetio nikakvu radost, nego ni najmanje osećanje zadovoljstva. Ono za čime je uvek žudeo, a to je da ga drugi ljudi vole postalo mu je u trenutku uspeha nepodnošljivo, jer on sam njih nije voleo, on ih


202

je mrzeo. I odjednom je znao da nikada u ljubavi neće nalaziti zadovoljstvo, već jedino u mržnji - u tome da mrzi i da njega mrze. Ali mržnja koju je osećao prema ljudima osta kod ovih bez odjeka. Ukoliko ih je u ovom trenutku više mrzeo, utoliko su ga više obožavali, jer nisu kod njega opažali ništa osim njegove prisvojene aure, njegove mirisne maske, njegovog otetog parfema – a taj je doista bio za obožavanje. Sada bi ih najradije sve izbrisao s lica zemlje, sve te glupe, smrdljive, erotizovane ljude, baš kao što je onda u zemlji svoje kao gavran crne duše poništio tuđe mirise. I požele da oni primete koliko ih mrzi i da ga zbog toga, zbog tog njegovog jedinog osećanja koje je ikada stvarno osetio, zauzvrat zamrze i da ga, sa svoje strane, zbrišu s lica zemlje, kao što su to u početku i nameravali. Hteo je da se

jedanput

u životu odrekne sebe. Hteo je da jednom u

životu bude kao i ostali ljudi i da se odrekne svoje unutrašnjosti: oni svoje ljubavi i glupog obožavanja, a on svoje mržnje. Hteo je da jedanput, jedan jedini put, bude prihvaćen u svom istinitom vidu postojanja i da od drugih ljudi dobije odgovor na svoje jedino pravo osećanje – mržnju. Ali od toga nije bilo ništa. Od toga nije ništa ni moglo biti. A naročito ne danas, jer on je bio maskiran najboljim parfemom na svetu i ispod te maske nije nosio nikakvo lice, nije nosio ništa osim svog totalnog nedostatka vlastitog mirisa. Tada mu odjednom bi muka, jer oseti da se u njemu opet podižu magle. Kao onda u pećini, u snu, u srcu njegove fantazije, odjednom izroniše magle, užasne magle njegovog vlastitog mirisa koji nije mogao da namiriše jer je bio bez mirisa. I baš kao i onda uhvati ga beskrajna bojazan i strah i on poverova da će se ugušiti. Ali za razliku od onda ovo nije bio nikakav san, već gola stvarnost. I za razliku od onda on nije ležao sam u svojoj pećini, već je stajao na poljani pred očima deset hiljada ljudi. I za razliku od onda ovde mu ne bi pomogao nikakav krik koji bi ga probudio i oslobodio, kao ni bekstvo u dobar, topao, spasonosan svet. Jer ovo, sada i ovde, to je bio svet, a ovo, ovde i sada, bio je njegov ostvareni san. I on sam je to tako želeo. Užasne zagušljive magle i dalje su se dizale iz močvare njegove duše dok je narod oko


203

njega stenjao u orgijastičkim i orgazmičkim ushićenjima. Neki čovek nu se približavao trčeći. Skočio je iz prvog reda počasne tribine, tako naglo da mu je crni šešir pao s glave, i sada je trčao dok je za njim lepršao crni kaput preko gubilišta kao kakav gavran ili anđeo osvetnik. Bio je to Riši. Ubiće me, pomisli Grenuj. On je jedini koga moja maska ne može da obmane. On se ne može obmanuti. Miris njegove ćerke zalepljen je za mene, izdajnički jasan kao krv. Moraće da me prepozna i ubije. Moraće to da uradi. I on raširi svoje ruke da primi anđela koji mu se približavao. Već je poverovao da oseća ubod bodeža ili kratkog mača kao divno peckanje u grudima i oštricu koja prolazi kroz sve oklope od mirisa i smrdljive magle i ulazi usred njegovog hladnog srca – napokon, napokon nešto u njegovom srcu, nešto što nije on sam! Osećao se već skoro oslobođen. A onda je odjedanput Riši ležao na njegovim grudima – nikakav anđeo osvetnik, već jedan potreseni Riši koji je žalosno cmizdrio i uhvatio ga rukama, ščepao ga kao da nema nigde čvrstog oslonca u ovom moru blaženosti. Nikakav oslobađajući udarac bodežom, nikakav ubod u srce, čak ni kletva ili bar krik mržnje. Umesto toga, Rišijev od suza mokar obraz zalepljen za njegov i drhtava usta koja su cvilela: „Oprosti mi, sine moj, moj dragi sine, oprosti mi!“ Tada mu se iznutra sasvim zabeli pred očima i spoljašnji svet postade crn kao gar. Uhvaćene magle zgusnuše se u neku pomamnu tečnost, poput kipućeg mleka. One ga preplaviše nepodnošljivim pritiskom na unutrašnji zid njegovog tela ne nalazeći izlaz. Hteo je da pobegne, za ime boga da pobegne, ali kuda... Hteo je da pukne, da eksplodira, samo da se ne uguši od samog sebe. Napokon, on klonu i izgubi svest.


204

L

Kada je ponovo došao sebi, ležao je u postelji Laure Riši. Njene relikvije – odeća i njena

kosa behu uklonjene. Na noćnom stolu gorela je sveća. Kroz pritvoren prozor čuo je iz daleka razdragano klicanje grada koji je slavio. Antoan Riši sedeo je na hoklici pored kreveta i bdeo. Grenujevu ruku je držao u svojoj i milovao je. Još pre nego što je otvorio oči, Grenuj je ispitao atmosferu. U njemu samom vladao je mir. Nije više ništa kipilo niti ga pritiskalo. U njegovoj duši je opet vladala stara hladna noć koja mu je bila potrebna da njegova svest bude ledena i jasna i da se usmeri prema spoljašnjem svetu: tamo oseti svoj parfem. Promenio se. Vrhovi su malo oslabili tako da se sada jače isticala glavna nota Laurinog mirisa, poput blagog tamnog, iskričavog ognja. Oseti da je bezbedan. Znao je da će još satima biti siguran od napada i otvori oči. Na njemu je počivao Rišijev pogled. U njemu se mogla pročitati beskrajna dobronamernost, nežnost, dirnutost, i šuplja, priglupa dubina čoveka koji voli. On se nasmeši i pritisnu čvršće Grenujevu ruku i reče: „Sada će sve biti dobro. Magistrat je poništio presudu. Svi svedoci su porekli svoje izjave. Ti si slobodan. Možeš raditi šta hoćeš, ali ja želim da ostaneš kod mene. Izgubio sam ćerku i hoću da ti postaneš moj sin. Ti ličiš na nju. Lep si kao ona. Tvoja kosa, tvoja usta, tvoja ruka... Sve vreme držim tvoju ruku – tvoja ruka je kao njena. A kada pogledam u tvoje oči, čini mi se kao da me ona gleda. Ti si njen brat i želim da postaneš moj sin, moja radost, moj ponos, moj naslednik. Da li su tvoji roditelji još u životu?“ Grenuj odmahnu glavom, a Rišijevo lice se zarumene od sreće. „Onda ćeš postati moj sin?“ promuca on i poskoči sa svoje hoklice da bi seo na ivicu kreveta uhvativši i drugu Grenujevu ruku. „Hoćeš li? Hoćeš li? Hoćeš li da ti ja budem otac? – Ništa ne govori! Ne pričaj!


205

Isuviše si slab da bi govorio, samo klimni glavom!“. Grenuj klimnu glavom. Tada Rišiju izbi sreća kao neki crveni znoj iz svih pora i on se nagnu nad Grenujem i poljubi ga u usta. „Spavaj sada, moj dragi sine!“, reče on kada se opet uspravio. „Bdeću ovde kraj tebe sve dok ne zaspeš.“ I nakon što ga je neko vreme posmatrao u nemoj blaženosti: „Ti si me veoma, veoma usrećio.“ Grenuj blago razvuče uglove usana, onako kako je video da to rade ljudi kada se osmehuju. Zatim sklopi oči. Čekao je neko vreme pre nego što svoj dah učini mirnijim i dubljim, kao što to rade spavači. Osećao je na svom licu Rišijev pogled pun ljubavi. Jednom oseti kako se Riši opet sagnu da ga poljubi, ali to onda ne učini iz straha da ga ne probudi. Napokon, Riši ugasi sveću i na vrhovima prstiju išunja se iz sobe. Grenuj ostade da leži sve dok u kući i u gradu nije čuo više ni jedan zvuk. Kad je zatim ustao, već je svitalo. On se obuče i krenu tiho preko hodnika, tiho niz stepenice i kroz salon izađe na terasu. Odavde se pružao vidik preko gradskih zidina, preko kotline Grasa, a kad je bilo lepo vreme verovatno i do mora. Sad je nad poljima visila neka tanka magla, nekakva izmaglica, i mirisi koji su odatle dopirali, trave, žutilovke i ruže – bili su kao isprani, čisti prosti, jednostavno utešni. Grenuj prođe kroz baštu i prebaci se preko zida. Gore na poljani morao je još jedanput da se bori prolazeći kroz ljudska isparenja pre nego što se domogao slobodne zemlje. Čitava poljana i obronci ličili su na džinovski zapušteni vojni logor. Svuda naokolo je ležalo na hiljade pijanih ljudi, iscrpljeni od neumerenosti noćnog slavlja, neki goli neki polurazgolićeni i polupokriveni odećom pod koju su se uvukli kao pod komad ćebeta. Zaudaralo je na kiselo vino, na rakiju, na znoj i mokraću, na dečji izmet i ugljenisano meso. Tu i tamo još uvek su se dimile vatre kraj kojih su pekli, opijali se i plesali. Tu i tamo bi se iz višestrukog hrkanja začulo neko zapevanje ili smeh. A može biti da je još neko bio budan i opijao se da progna poslednje ostatke svesti iz svog mozga. Ali niko nije video Grenuja koji je predskakao rasuta tela – istovremeno oprezno i hitro, kao da prolazi kroz močvaru. A ko ga je video, taj ga nije poznao. On više nije mirisao. Čudo je prošlo.


206

Stigavši do kraja poljane, on ne krenu drumom za Grenobl, niti drumom za Kabris, već se uputi preko polja u zapadnom pravcu, ne obazrevši se ni jedan jedini put. Kad je sunce izašlo, puno i žuto i vrelo, on je već davno bio nestao. Stanovnici Grasa probudiše se s užasnom glavoboljom i mamurlukom. Čak i onima koji nisu pili glava je bila poput olova. U stomaku i duši bilo im je zlo. Po poljani pod blistavom sunčevom svetlošću čestiti seljaci tražili su odeću koju su u žaru orgije kidali sa sebe, primerene žene su tražile svoje muževe i decu, nepoznati ljudi su se užasnuto razdvajali iz najintimnijih zagrljaja, poznnici, susedi, supružnici odjedanput su stajali jedni preko puta drugih u najbolnijoj javnoj golotinji. Mnogima je ovaj događaj izgledao tako jeziv, tako potpuno neobjašnjiv i tako nespojiv s njihovim moralnim predstavama da su ga bukvalno u trenutku njegovog odigravanja istisli iz svog pamćenja, što je za posledicu imalo da kasnije stvarno nisu mogli da ga se sete. Drugi, koji svojim opažajnim aparatom nisu tako suvereno vladali, pokušali su da ne gledaju i da ne čuju i da o tome ne misle – što nije bilo sasvim jednostavno, budući da je sramota bila previše javna i previše opšta. Ko je našao svoje stvari i članove svoje porodice taj je gledao da što brže i što neprimetnije nestane. Već oko podne poljana je bila kao očišćena metlom. Ljudi u gradu su tek uveče izašli iz kuća, ako su uopšte izlazili, da obave najhitnije nabavke. Pozdravljali su se tek površno prilikom susreta, govorili su samo o najbeznačajnijim stvarima. O događajima prethdnog dana i prethodne noći nije bilo ni reči. Koliko su još juče bili neobuzdani i pohotni, toliko su sada bili stidljivi. I to su bili svi, jer su svi bili krivi. Slaganje među građanima Grasa nije nikad bilo bolje nego tada. Živelo se kao u pamuku. Neki su, istina, morali zbog same svoje službe da se direktnije bave onim što se dogodilo. Kontinuitet javnog života, postojanost prava i reda zahtevali su preduzimanje hitnih mera. Još istog popodneva zasedao je gradski Savet. Gospoda, među njima i Drugi konzul, nemo su se zagrlili kao da ovim zavereničkim gestom žele da ponovo konstituišu svoje telo. Složiše se da budu

una anima,

i ne spomenuvši ni jednom rečju događaje ili Grenujevo

ime, odlučiše se da tribina i gubilište na poljani neodložno uklone i da se poljana kao i okolna


207

izgažena polja opet vrate u prvobitno uredno stanje.U ovu svrhu odobreno je sto šezdeset livri. Istovremeno je zasedao sud. Magistrat se odmah složio da se „slučaj G“ ima smatrati okončanim, da se akti zatvore i bez registrovanja arhiviraju i da se pokrene nov postupak protiv do sada nepoznatog ubice dvadeset pet devica u Grasu i okolini. Policijski poručnik dobio je naređenje da odmah preuzme istragu. Krivca je pronašao već sledećeg dana. Na osnovu nedvosmislenih sumnji uhapšen je Dominik Drio, majstor iz Ulice de la Luv, u čijoj baštenskoj kolibi su pronađena odeća i kosa svih

žrtvi.

Sudije nisu

dozvolile

da

ih

zavara

njegovo početno poricanje.

Posle

četrnaestočasovne torture priznao je sve i čak molio za što brže pogubljenje koje su mu dozvolili već sledećeg dana. Obesili su ga u svitanje bez velike buke, bez gubilišta i tribina, samo u prisustvu dželata, nekoliko članova magistrata, jednog doktora i sveštenika. Nakon što je nastupila smrt oni su je konstatovali i protokolarno zabeležili, a leš odmah sahranili. Time je slučaj okončan. Grad ga je ionako već zaboravio i to tako potpuno da putnici koji su narednih dana stizali i usput se raspitivali o zloglasnom ubici devojaka nisu mogli da nađu ni jednog razumnog čoveka koji bi im dao obaveštenja. Samo nekoliko ludaka iz bolnice, notornih duševnih bolesnika, brbljali su još nešto o velikom slavlju na gradskoj poljani zbog čega su morali da napuste svoje sobe. I uskoro se život sasvim normalizovao. Ljudi su radili vredno i spavali dobro i obavljali svoje poslove i držali se čestito. Voda je kao i ranije izvirala iz mnogih izvora i česmi i nanosila blato na ulice. Grad je opet stajao pohabano i ponosno na obroncima iznad plodne kotline. Sunce je grejalo. Uskoro je već bio maj. Sledila je žetva ruža.

ČETVRTI DEO


209

LI

Grenuj je išao noću. Kao na početku svog putovanja izbegavao je gradove, izbegavao

je ulice, išao je da spava ujutro, ustajao uveče i išao dalje. Ždrao je sve što je našao na putu: trave, pečurke, cvetove, mrtve ptice, crve. Prošao je kroz Provansu, u ukradenom čunu je prešao Ronu južno od Oranža, sledio tok Ardeša sve do Sevena i onda uz Alije prema severu. U Overniji se približio Plomb di Kantalu. Ugledao ga je sa zapadne strane, velikog i srebrnastosivog u mesečevoj svetlosti i namirisao je hladan vetar koji je od njega dopirao. Ali nije žudeo da ode tamo. Nije više osećao nikakvu čežnju za pećinskim životom. To iskustvo je već imao i ono se pokazalo kao beživotno. Isto kao i ovo drugo iskustvo života među ljudima. Gušio se i tu i tamo. Uopšte nije više želeo da živi. Hteo je da ode u Pariz i da umre. To je želeo. S vremena na vreme posegao bi rukom u džep i opipao staklenu bočicu sa svojim parfemom. Bočica je bila skoro sasvim puna. Za nastup u Grasu iskoristio je samo jednu kap. Ostatak će biti dovoljan da začara ceo svet. Ako je hteo, mogao je pustiti da ga u Parizu slavi ne deset hiljada, već stotinu hiljada ljudi. Ili da se odšeta u Versaj da mu kralj poljubi noge; da Papi napiše naparfimisano pismo i da se pojavi kao novi mesija; da u Notr Damu pred kraljevima i carevima samog sebe pomaže za vrhovnog cara, čak za boga na zemlji – ukoliko se neko ko je bog uopšte podvrgavao tom ceremonijalu... Sve je to mogao da uradi ako je samo hteo. Za tako nešto imao je moć. Držao je u ruci. Moć koja je bila jača od moći novca ili moći terora, ili moći smrti: nepobedivu moć da u ljudima probudi ljubav. Ova moć nije mogla samo jedno: da on oseti vlastiti miris. I bez obzira što bi zahvaljujući svom parfemu izgledao svetu kao bog – ako on samog sebe nije mogao da namiriše i tako nikad ne sazna ko je, onda mu nije ni najmanje bilo stalo ni do sveta, ni do samog sebe, ni do svog parfema. Ruka koja je držala bočicu sasvim nežno je mirisala i kada bi je približio nosu postao bi


210

melanholičan i na nekoliko sekundi zaboravio bi da hoda i zastao bi i mirisao. Niko ne zna koliko je zaista dobar ovaj parfem, mislio je. Niko ne zna koliko je dobro

napravljen.

Drugi su samo podložni njegovom delovanju, oni čak i ne znaju da je parfem taj koji na njih

deluje i koji ih očarava. Jedini koji ga je ikada prepoznao u njegovoj stvarnoj lepoti, jesam ja, zato što sam ga ja sam stvorio. I istovremeno, ja sam jedini koga on ne može da očara. Ja sam jedini za koga je on besmislen. Drugi put, tada je već bio u Burgundiji: dok sam stajao pored zida, ispod bašte u kojoj se igrala crvenokosa devojčica i kad je njen miris dopro do mene... ili tačnije, obećanje njenog mirisa, jer njen kasniji miris tada još nije postojao – možda je ono što sam tada osećao slično onome što su osetili ljudi na poljani kad sam ih preplavio svojim parfemom...? Ali zatim odbaci tu misao: ne, bilo je drugačije – jer ja sam znao da želim taj miris, a ne devojku. Ljudi su, međutim, mislili da žude za

mnom, a ono za čime su stvarno žudeli ostala im je tajna.

Zatim nije više razmišljao, jer razmišljanje nije bila njegova jača strana, i već je bio u Orleanu. Loaru je prešao kod Silija. Jedan dan kasnije već je osetio miris Pariza. 25. juna 1767. ušao je u grad kroz Ulicu Sen Žak, rano ujutru, oko šest. Bio je vreo dan, do tada najvreliji te godine. Višestruki mirisi i smradovi izvirali su kao iz hiljadu napuklih gnojnica. Nije bilo ni daška vetra. Povrće na pijačnim tezgama uvelo je pre nego što je došlo podne. Meso i riba su se raspadali. Kužni vazduh pritiskao je ulice. Čak ni reka kao da nije više tekla, već samo stajala i smrdela. Bilo je kao na dan Grenujevog rođenja. Prešao je preko mosta Pon Nef na desnu obalu, zatim dalje prema Halama i prema groblju Simentjer dez Inosant. Seo je ispod arkada kosturnica duž Ulice Fer. Teren groblja ležao je pred njim kao bonbardovano bojno polje, raskopano, izbrazdano, pretrpano grobovima, lobanjama i kostima, bez drveta, žbuna ili travke, pravo smetlište smrti. Nije bilo ni jednog živog čoveka na vidiku. Smrad od leševa bio je tako težak da su se čak i grobari razišli. Pojavili su se tek posle zalaska sunca, da bi uz svetlost baklji počeli noću da kopaju rake za mrtvace koje će sahraniti sledećeg dana. Tek posle ponoći – grobari su već otišli – ožive ovo mesto ispunivši se svakakvim


mogućim

ološem,

lopovima,

ubicama,

secikesama,

211

kurvama,

dezerterima,

mladim

desperadosima. Upališe malu logorsku vatru za kuvanje i da ublaže smrad. Kada je Grenuj izronio ispod arkada i umešao se među ove ljude, oni ga u prvi mah uopšte nisu primetili. Neprimećen se približio vatri kao da je jedan od njihovih. To ih je kasnije učvrstilo u uverenju da je to morao biti neki duh ili anđeo, ili kakva druga natprirodna pojava. Jer oni su obično reagovali krajnje osetljivo na prisustvo nekog stranca. Međutim, mali čovek u plavom kaputu je jednostavno odjednom bio tu, kao da je iznikao iz zemlje sa malom bočicom u ruci koju je upravo otvarao. To je bilo prvo čega su mogli da se sete: da je tu stajao neko i vadio zapušač.

A onda je počeo da se posipa

sadržajem te bočice i odjednom je bio preplavljen lepotom kao blistavom vatrom. Na trenutak su ustuknuli od strahopoštovanja i ogromnog iznenađenja, ali u istom trenutku su već osetili da je ovo povlačenje više hvatanje zaleta, da se njihovo strahopoštovanje pretvara u požudu, njihovo iznenađenje u oduševljenje. Osetiše kako ih ovaj anđeoski čovek privlači k sebi. Iz njega je zračilo neko strašno usisavanje, neka svemoćna oseka, protiv koje ni jedan čovek nije mogao da se odbrani, utoliko manje pošto ni jedan čovek ne bi od nje ni želeo da se odbrani, jer je upravo volja bila ono što je ova oseka potkopavala i terala je u svom pravcu – prema njemu. Obrazovali su oko njega krug, dvadeset, trideset ljudi, i taj krug se sada sve više sužavao. Uskoro taj krug ih nije sve obuhvatao; počeše da pritiskaju, da se guraju i da navaljuju – svako je hteo da bude najbliži središtu. A onda, jednim udarcem slomi se u njima poslednja brana i krug prestade da postoji. Baciše se na anđela, padoše preko njega, oboriše ga na zemlju. Svako je hteo da ga dotakne, svako je hteo da ima jedan deo njega, perce, krilce, iskru njegove predivne vatre. Strgoše s njega odeću, kosu, kožu s tela, očerupaše ga, zabiše svoje kandže i zube u njegovo meso, navališe na njega kao hijene. Ali ljudsko telo, kao što znamo, žilavo je i ne može se tek tako rastrgnuti, čak i konji to rade s najvećim naporom. I tako sevnuše uskoro bodeži, i krenuše da ubadaju i da seku, i sekire i satare stuštiše se na zglobove, kosti su pucale uz prasak. U najkraćem roku


212

anđeo je rastavljen na trideset delova, i svaki član grupe zgrabi jedan komad, povuče se, teran sladoslasnom požudom i proždra ga. Pola sata kasnije, Žan Batist Grenuj nestao je u potpunosti sa lica zemlje. Kad su se ljudožderi posle obeda opet okupili oko vatre, niko nije progovorio ni reč. Ovaj ili onaj bi malo podrignuo, ispljunuo koju koščicu, mljacnuo tiho jezikom, gurnuo nogom preostalu krpu od plavog kaputa u plamen: svi su bili malo zbunjeni i nisu se usuđivali da pogledaju jedan drugog. Jedno ubistvo ili kakav drugi podao zločin, svako od njih, bio muškarac ili žena, već je imao na duši. Ali, pojesti čoveka? Za nešto tako užasno, mislili su, ne bi nikada bili sposobni i čudili su se kako im je to ipak bilo lako. Uprkos svoj zbunjenosti ne osećaju ni najmanji trag nečiste savesti. Naprotiv! Mada im je u stomaku bilo malo teško, u srcu im je bilo posve lako. U njihovim mračnim dušama odjednom se pojavila neka prijatna vedrina i na njihovim licima počivao je jedan devojački, nežan sjaj sreće. Otuda možda ta stidljivost da podignu pogled i da se međusobno pogledaju u oči. A kada su se onda usudili, najpre potajno, a zatim sasvim otvoreno, tada su morali da se nasmeše. Bili su neobično ponosni. Po prvi put su nešto uradili iz ljubavi.

212

o parfemu Kada se pojavio 1985. godine, roman Parfem Patrika Ziskinda postao je senzacija širom sveta, i tada je prodat u 12 miliona primeraka. Pored mnogih internacionalnih nagrada, Parfem je od Njujork Tajmsa 1986. godine izabran za knjigu godine. Tu čast mogao je da podeli samo sa dva nemačka romana izdata još pre Drugog svetskog rata: The Reader Bernarda Šlinka i The Boat Lotar-Ginter Buhajma. Parfem je bio na listi bestselera magazina Špigl više od devet godina, a dominirao je i bestseler listama u Americi, Japanu, Francuskoj, Engleskoj, Španijii, Italiji... Parfem je sa nemačkog preveden na 37 različitih jezika, i u tom pogledu predstavlja najuspešniji nemački roman još od popularnog Remarkovog dela Na zapadu ništa novo. Bernard Ajhinger (Konstantin film - Minhen) dobio je ekskluzivno pravo za snimanje filma po bestseleru Patrika Ziskinda Parfem.

elektronsko izdanje knjiga 4 SAVREMENI SVET

Patrik Ziskind Parfem: Hronologija jednog zločina design

Justina de Sade

privatna kolekcija Elektrondko izdanje Justina de Sade©2014

Podaci o štampanom izdanju CIP - Katalogizacija u publikaciji Biblioteka atice srpske, Novi Sad 830.31 ZISKIND, Patrik Parfem: hronologija jednog zločina / Patrik Ziskind; s nemačkog preveo Zlatko Krasni – Novi Sad : Solaris, 2002. (Beograd : Plavo slovo Ekonomik) 273 str. ; 19 cm (Biblioteka Clandestino) Prevod dela: Das Parfum/Patrick Süskind Tiraž: 1000 – Napomene uz tekst ISBN 86-7560-005-4 cobiss.sr-id 177657095

Parfem - Patrik Ziskind

Recommend Documents