Растко Петровић ЕСЕЈИ
Општи подаци и живот песника (1924) Исто као и сви други друштвени типови и тип песника базира свој живот на једној рационалистичкој основи. Труд за обогаћивање и труд око сачувавања тога богатства иде по истом закону код песника као и код било кога тзв. практичног човека, са том једином разликом што је рационализам овде примењен на терен духовног a не материјалног богатства. Емоционални живот је за песника једно емоционално обогаћивање, он га негује, чува, развија, васпитава, има читаву науку да га вештачки реализује, уме да га материјализује, иде за новим искуствима на том пољу, и као што се један тзв. практичан човек емоционира кад увећа своје дотадање богатство, и песник има исту емоцију сазнања и успеха при открићу какве нове емоције у себи; то је емоција емоције, тако да је код њега цео емоционални живот удвојен и он се може наћи између два огледала која се огледају једно у другом до у бескрај. Живот лудака, напротив, иако је у основи такође стварни живот емоције, нема у себи те рационалности, не труди се око њеног одржавања, нити бар над њеном кристализацијом, нити се сматра срећним због ње. Лудило је један непресушни извор емоција, који човек који га поседује расипа немилице, јер он не осећа важност емоција, но важност онога сна који их изазива и који му се тек чини стварност. Живи међ својим осећањима као дивљак међу петролејским изворима којима се никада неће обогатити, a који су за њега без престанка запаљива смртна опасност и читава једна спољашња конструкција судбине у коју је бесмислено заробљен. Цео свој унутарњи живот (сан, осећања, унутарње визије итд.) лудак ставља у спољни живот, у реалну спољну стварност којој је он потчињен; песник цео спољни живот (реалне визије, опште законе итд.) прерађује и увлачи у свој унутарњи емоционални свет искуства. Он за разлику од лудака, који има тежњу да објектизира живот, субјектизира га непрестано. Уопште, песник као такав припада једној људској врсти; понаособ он подлеже својим индивидуалним расним и другим особинама које га натерују да се у свом 1
песничком развоју друкчије опредељује од себи сличних. Тако да, по сили својих индивидуалних карактеристика, он не може да цео спољни свет преради у свој унутарњи живот. Он мора да врши један спонтани избор дата које му свет може пружити, и које му могу одговарати. Приликом својих карактерних промена, у току свога развића, песник не само да ће вршити поправке у том избору, но може и цео начин одабирања, са својом природом личне пријемљивости, изменити. Целог живота песник без престанка врши тај избор, под контролом своје осећајности, узбуђујући се пред једним датама и одбацујући друге, као незанимљиве, од себе. Отуда она велика и нагла песничка открића при животним променама самога песника, која су, у ствари, дубоке и праве песничке инспирације; јер инспирација није ништа друго до потреба да се једно ново сазнање материјализује и стави у ред проверених искустава, тј. да се уметнички оствари. Осим тога надахнуће тежи још и да продужи живот у правцу тих нових сазнања, која одједном обасјају новим бојама живот и чине се увек као његова прва права одгонетка. Тако промене индивидуалне, преобразивши разумевање живота, жуде да живот што је могуће пре пренесу и продуже из објективности у царство осећања и емоције. Живот песнички тако, онај прави живот његових емоција, толико деформише, проткива, разграњава оно што би иначе било његова биографија, да се догађаји којима смисао треба тражити у унутарњем песничком сну надовезују необично типично. Треба погледати модерни живот песника, од почетка деветнаестога века па наовамо. Живот егзалтације и високе естетике енглеских лиричара, болни и трагични живот мучења и вере словенскога песника и најзад засењујуће и фосфорне сомнабулизме француских песника прошлога века. Било код Бајрона, Лотреамона, Мицкијевича или Пушкина наћи ћемо исти сатанизам, исти страшни бол што све пролази, и исту жудњу да се све напусти и одлута ма куд. Могла би се израдити једна идеална биографија песничка, која није потпуно ниједнога посебно, али уз коју као да би ишли њихови животи. Штавише, могло би се пажљивом студијом утврдити да у току историјских епоха па до данас постоји једно развиће, допуњавање, разграњавање, поправка тога заједничког у песничким биографијама. Она историја духовнога живота личности за време
2
Грка само се усавршавала кроз векове до данас, исто као врсте флоре и фауне што су еволуирале кроз геолошка доба. Нас ће моментано занимати само животна авантура кроз коју је морао проћи скоро сваки данашњи наш млади песник. Најпре, када се родио, његова је земља била сасвим малена, без мора, слаба; коначна смрт претила јој је сваки час. Убиство краља. Крунисање. Анексија, митинзи, уписивање у дечије добровољце, нередовно свршавање основне школе. Игра с дечацима по Тркалишту. Од анексије порастао је за читаву шаку. Бекство и смрт Лава Толстоја. Мобилизација. На Тркалишту је сад логор младих војника у новим шињелима. Упис у болничаре. Жеља да се све запише што се доживело. Жеља да се побегне на фронт. Чекање у школском дворишту (где се свршила основна) да се појаве кола с рањеницима. Ноћ. Бесвесно опажање да промичу жене, лекари, болничари. Стижу прва осветљена кола. Дотле чедно беле постеље испунише се израњављеним победницима. Скидање одела са њих, сечење маказама копорана да се ране не повреде, пажљиво и с љубављу прање њиних надимљених, крвавих тела. Земља све више расте к југоистоку. Победе. Зима. Он је такође порастао за читав прст. У чарапама војничким које је скидао остајали су промрзли прсти. Кроз врата сале, до којих прати узбуђеног рањеника, виђао је другог над којим је радио лекар и још један. Тај младић је лежао го, виделе су се његове несравњено извајане широке груди, и његове снажне бутине, издигнуте, тресле се од грчевитог бола. Лекар, који је био сав уфачлован, дизао је своје руке из његовог отвореног трбуха, крвавог, сав наоружан фантастичним оружјем. Ни та лепа пребледела глава, ни тај труп, ни ноге нису били делови једног човека, но то је све била једна страховита збрка бола, мучења и трпљења; и тај мозак који под лобањом није знао на који начин да васпостави своје функције свести, ни секс који је означавао негда мужа и војника. Све је то сад лежало тако некако неразумљиво покварено и упропашћено. Али они су расли, увек све више; он, његова земља и чак и тај двадесетогодишњи јунак који још није био стигао да дође до свога коначног узраста; расли су и они који више нису имали ногу, као да би да накнаде свој изгубљени раст. Увече је писао писма младим сељачким женама. 3
Нека прошла непојмљива љубав према нечем непознатом дизала се одједном страховито у њему, да је бледео, постајао свирепим и хтео се убити. Сам себи је копао гроб у башти, али се бојао смрти. По читаве ноћи само чита, чита и покушава да пише мисли. Решио се да учи астрономију, да путује у Кину и на Гренланд. Школе нередовно раде. Земља се толико раширила и узрасла, али после колико мучења, после колико тескоба. Он сам сад је био млад, снажан човечић, који је желео поћи свим правцима света. Бежао је кроз Албанију, где је јео хлеб од буђи, и где се грејао уз туђе пећи и гледао лица која је јуче поштовао да се сад гадно свађају о мало места крај ватре. Сви закони социјални овде су били раскинути. Могао си убити човека и да никад никоме не одговараш; могао си умирати и да се нико на тебе не обазре, a цео тај свет је ипак био страховито везан и за негдашње друштвене законе који више нису важили, и за живот уопште. То је био повратак племенским пећинским уредбама чопора. Он се толико пута тад грозио и увек је хтео да живи. Тек тад почео је да пише песме, и да му се свака реч коју изговори учини страховито скупоценом; он је нервозно жвакао изразе гледајући коње и људе да цркавају, био је постао добар и није разумевао ко би могао уништити ту доброту у њему. Видео је људе који су од глади, мучења, очајања престали припадати људскоме роду, оне који су се бацали у реку и оне који су већ трулили. Видео је хиљаде својих вршњака, пре времена регрутованих, како бесциљно промичу кроз маглу, и како сваки час остављају за собом изнурене другове да умиру по друму. О, бити изван свега тога, моћи преместити цело друштво на други један терен решавања, научити се бити добар ићи испред целе доброте, не као апостол већ тако природно као што се иде испред свих предела. Хтео би погинути за какву велику и спасавајућу идеју. A деран је и при том је још увек растао, и рукави су му краћали. Земља на изглед мртва расла је такође, као у мртвог што још расту нокти, коса, брада. Само овде оно што је било врело и живо била је сама крв, која је увек и текла и проливала се нештедимице. Тако су они израсли заједно: он и његова отаџбина; он и његов талент; нити се могло то одвојити једно од другог. Собом је представљао своју земљу, смелу, нову, пијану земљу, која у свакој области богатства и интелекта жели да
4
васпостави нове, њима одговарајуће земље. Он је био млад, невешт, закони којима је покушао да води свој живот можда нису одговарали могућности остварења, али су зато то били непојмљиво надахнути опојни закони. Почео се страховито и непојмљиво ужасавати од краја живота. Појмио је да ако пише песме то није зато да би се изразио, нити да би имао успеха, већ једино да би се будућом славом могао продужити и после физичког умирања. Уметност је била за њега куповање живота негде преко граница појмљивог. О, бити од ма ког споменут после хиљаду година. Био је то још увек деран, када се нашао у францускоме колежу, страховито волео небо, и поштовао једино словенство. Усамљеност. Далеко од родитеља. Тишина дортоара. Недељне шетње по шуми. Бодлер, Верлен, Верхарен, Достојевски. Немци пред Паризом. Потмула вечерња канонада. Ноћно бомбардовање са аероплана, бараже, берлок. Роман који се пише и који никад није довршен. Напуштање колежа. Шетња по Паризу. Библиотеке. Велике и бучне сунчане недеље. Примирје, звона, огромне масе света које се тискају улицама, грле и вичу у екстази. Аутомобили, млади поали и мидинете. Вилсон. Бергсон под луксембуршким липама. Тихе ноћи над Паризом који је у жагору. Она о којој се непрестано мисли. С њом по плажама на мору. Њој све песме. С њом о бескрајности. Жеља да се умре јер се љуби. Опет она. У возу за Отаџбину. Воз који се не плаћа a путује шест дана. Узбуђење. Чежња да се што пре стигне. Београд, мала ојађена варош. Сусретања са старим друговима. Код свих тетака. Велике афазије. Досада. Озбиљне студије. Одлазак у унутрашњост. Отаџбина је тако огромна, фантастична: земља јој је још изривена од граната, шанци су још непокривени маховином. Жеља да се пређе све унакрст. Путовања. Реке. Шуме. Случајан сусрет са људима код којих се открива исто интересовање, иста потреба да се изрази, да се организује нови живот. Утисак да све куће у престоници покушавају да израсту. Зида се на све стране. Сваки дан са људима који су такође песници, кафане, купања на Сави, огромно одушевљење што се има с ким радити. Штампање књига, песама, часописа. Оно што личи на славу – сензација и писање новина о њему. Страх од самога себе. Постоји живот велики, дивни пијани физички живот биља и растиња, пада река, јурења облака, младих тела. Моћи пити, јести, живети и са ситошћу умрети. Опет оно одвратно
5
што личи на славу и што смета слободи духа и покрета. Гадни људи који мрзе све што је младалачко и свеже. Жеља да се опет постане непознат и сам, да се осећања не претварају у изражаје но у праву акцију. Песник је већ потпуно човек. Он се помирио са свим стварима и каткад покушава да их разуме. Нема ништа нипротив кога. Не тражи да се ствари превазиђу, у свима њима је живот, и од њега само зависи како ће да их прими. Преокупиран другим стварима, више га не занима уметничко стварање. Он се ничега не одриче, он неће никакву позу; проживети само, свим својим човечанским способностима, живот. Проживети га добро и са дубоким осећањем разумевања и љубави. Он се ужасно боји смрти и страшно му је, али је пристао да умре. Када напише песму, она има још једино значење за њега, но и њему брзо огади. Осим ствари које мора и које су корисне, он чини и оно што му је пријатно и што му годи са истинском радошћу схватања да је учинио праву акцију. Његов је духовни живот можда мање интензиван али разгранатији и дубљи. Као да је понова ушао у детињство. Све га радује и забавља. Ево кроз какве је све перипетије прошао један млади човек, лиричар, који, иако је прошао кроз рат, није убио ниједног човека у њему, јер га друштво за то није сматрало довољно дораслим: растао је заједно са својим завичајем. Његов дух јурио је да освоји и пређе све дотадање границе, и целог њега освојио је био тај ритам захукталости. Он је чинио гигантске гестове који су били смешни за оне који су их мирно посматрали. Наилазио је на читаве етапе тајни које његов дух није могао обухватити и зато му се чинило да га моћ схватања напушта и да улази у афазију. Падао је у неизлечиве меланхолије и очајања. Када се, још увек млад, вратио изненада у примљиве границе свести, закључи да су присутне све негдашње способности a у дну откри дубоки и још неусахли врели извор свих сталних надахнућа. Би срећан да је сачувао све оно чиме може искористити силе живота. Било је као да је понова почео живети од детињства. Записујући једном, забаве ради, шта је све пронађено или усавршено од његовога рођења, зачуди се и обрадова колико је нових богатстава уведено у живот; као да пре његовог живота није ни постојао модерни живот; наиме: Телефон, грамофон, бежична телеграфија, кинематограф, бицикл, аутомобил, аероплан, цепелин, радијум, серуми, Бергсон, Вороновљева метода за 6
подмлађивање, теорија релативитета, Друштво народа. Поправљени су сви рекорди висине и брзине; исцрпљене непознате земље. Идеално замишљен, тако је до данас текао живот садашњега песника. Али оно што са истом силином утиче на његову духовну унутрашњост, као и искуства и доживљаји из којих он одмах гради себи своју митологију, такође је његово припремање будућега, сутрашњега живота, нада у њега и вера у њега. Шта има он пред собом и шта ће живот изградити још из његове личности? Он не зна и нико не зна, иако са највећом пажњом ишчекује, иако га само то чекање измењује. Оно што му увек остаје, и чиме је он изнад свих осталих типова човечанства, то је способност да се у великоме тренутку, и без трагедије, одрече свега што је чинило спољно богатство његова живота и да заувек напусти сва места где би га ико могао још ишчекивати. Сами принцип новога живота лежи увек у њему.
Народна реч и геније хришћанства (1924) Догађало се често, у време када су нам се жуљили лактови и када су нам трнули дланови од наслањања главе над Вуковим књигама, да смо одједном стали мешати многе догађаје описане у Св. писму са онима опеваним у народној поезији. То је било за време детињства, у коме смо сличавали несвесно многе ствари. Отад не само да ту сродност нисмо отурили од себе, но нам још, у овом особитом случају, изгледа све основанија и привлачнија. Извесне народне песме читамо сад као да су спевови из Јеванђеља, са истом врстом узбуђења и истим осећањем бола дубоке човекове тајновитости. Читамо Вечеру уочи косовске битке, ту исту мрачну тешку вечеру пшеничног хлеба и проливеног вина. Видимо, вино, дизање Мученика, његово наздрављање; причешће и мистичну крв Тајне вечере; исти тамни лик погруженог издајице; непријатељске војнике који спавају, надалеко свуда у круг; небеске војводе чији ће се пламени мачеви окрвавити за слободу и за веру. Наша духовна прошлост пружа нам свакако, изузев духовни значај и лепоту народне борбе, два стварна богатства: народну поезију и средњовековну
7
архитектуру. Прво је богатство створило племе духом народа, друго је такође створило племе, али духом хришћанства. Не треба смести с ума, ипак, да се дух хришћанства постепено морао спајати са чистим духом народа, узајамним утицањем једног на други, иако се техника уметничког изражавања оба ова духа задржала скоро потпуно независном код сваког. Поезија је на изглед остала чиста од византинизма, архитектура од фолклора, највише ваљда зато што им је материјал у коме су се изражавали био потпуно различан; тако да је одувек наша поезија сматрана народном, a архитектура племићком и државном творевином, коју је народ брзо заволео. Међутим, ако се сетимо да је дух хришћанства, осим архитектонске уметности, морао донети собом најпре један нов тип људи, нову идеологију живота, другу врсту још духовног изражавања: своје песме, своје проповеди, своје литургије, легенде, апокрифе, писарнице, – онда је појмљиво да су се народу уопште, a народном уметнику понаособ, морали отворити нови видици. Да су се заиста људи и мењали одмах у први мах, види се већ по томе што су се горе и пећине испуниле пустињацима, који сами не беху ништа друго но баш сами ти преображени тежаци. Народна уметност се не ствара ни апстрактно ни невезано, но се мора рађати баш из једне шире концепције живота. У прво време несумњиво да је ова била митолошка. Сам факат да је она у току народног живота скоро сасвим збрисала или затрпала дубоко у себе тип митолошки, доказ је да је каква друга велика концепција дошла на место оне прве. У животу личности, свако ново сазнање или преобрази сва ранија, или, ако је у опреци са њима, просто их начини безвредносним. Како ово исто важи и за друштво, видећемо да је хришћанство исто тако давало или нов значај ранијим колективним схватањима, или их просто ништило. Већи део митологије је тако први пропао. Било би невероватно, иначе, да прво религиозно васпитање не делује на већ стечену или тек у развоју естетичку дисциплину, кад су на њу деловали иначе многи други важни историјски моменти, као што је случај са средњовековним витештвом, са тежњом да се створи народна држава, са пропашћу државном, или са поновном борбом за слободу.
8
Утицај хришћанства на уметничку народну реч је, видећемо, несумњив. Не може се свакако наћи много примера чисте побожне поезије, поезије непосредног општења са принципом божанства, молитвене и покајне. Али дубоких религиозних жигова има необично много, и скоро при сваком изразу дубоке емоције. Тај је дух нове вере деловао потпуно очигледно у три различите епохе и на три различита начина. У први мах, када је наше племе ваљда тек примило нову науку, примило ју је у истом оном духу у коме су је примили и први хришћани, антинонски, антиохијски и римски. То је био један прост и нов народ који је из целог сложеног садржаја умео извући само оно што му је било врло блиско по свежини и новости: чисту и свежу пасторалну легенду. Ништа утешније за класу малоазијских
робова,
и
ништа
привлачније
за
младе
досељенике
старословенске, који су били мили, дивљи и зли као деца, од те пролетње легенде о Доброме пастиру, који млад и голобрад прилази са јагањцем на раменима, или седећи на камену дели јагњад на два стада, од симболичних голубова, шестокрилих анђела, риба и гранчица. Све оно што је било болно, трагично, и јецање у овој науци, није их још освојило. Ако су први хришћани полазили да умиру за хришћанство, они су полагали своје животе за обнову свежине, пасторалства, неку врсту орфизма; за блаженство и радост сиротих ништих бића, a не за патњу Голготе, ни за Први грех, чији је дубоки значај тек доцније ушао у масу. Чак ни значај симбола који представља св. Христова како се огроман и диван, ослањајући се на свој чворновати штап, газећи преко брзе воде, повија под чудним теретом детета на раменима, a који је имао да својим наслућивањем огромности замени симбол јагњета на раменима, још није допро до примитивних схватања првих хришћана. И кад прођемо кроз много више још векова, срешћемо опет св. Фрању како држи проповед тицама, да су захвалне Богу за милост коју им пружа, и како сам захваљује брату Сунцу и сестри Киши. Ако су први досељени Словени, примајући хришћанство, – притеривани од Византинаца, који су желели да бар тим васпоставе једно општење са њима, и приморавани од својих старешина, који су у томе назирали једну државотворну политику, – заволели га нагло, томе је, највише припомогло свакако што је ово било, иако исто тако
9
свеже и приступачно као и њина митологија, још при том ведрије, с више осећања живота, с мање дивљаштва, с више емоције. Један од првих наших пустињака, Јоаким Сарандапорски, пошавши од куће у гору, повео је једну од две краве које је заједно са братом имао. Брат, чувши за његов одлазак, и смисливши у себи да крава по праву припада ономе који остаје да ради земљу, пође за братом, стиже га и узме му краву. Јоаким задржи само звоно с њеног врата, као симбол ње и његовога поседа, и тако уђе у гору. То је оно што нам је предање сачувало о првоме испоснику: пасторални његов гест, a не његова мучења. Још једно предање чисто, кристално, скоро пантеистичко као планинско пролетње јутро: св. Климент и св. Наум, градећи сваки себи манастире на супротној обали језерској, реше да заједно почну, и у исти мах прекину зидање у час кад први од њих заврши своје грађење. Ради тога разапеше конопац преко целога језера, са договором да ко буде први готов да знак ономе другом, затресавши коноп три пута. После извеснога времена слетеше два голуба око средине језера и, павши на конопац, стадоше се миловати. Свеци, сваки засебно, помисливши да онај други даје знак, прекидоше обојица грађење. – Опет из испосништва само пролетње визије небеских птица. Треба знати да још у време нашег примања хришћанства из Византије, ово је код ње било већ дошло до свечаних и канонски утврђених циклуса: до тешких црквених броката, мозаика Св. Софије, игре Солонине, Порфирогенита и Пантократора, до свег оног што је била Равена, и тек доцније много ми. Па ипак је народ умео из тога извући нову и младу легенду о младоме зеленооком Богу, који прилази, прилази стално са јагњетом на раменима, сличан Велесу који је такав прилазио ватрама дечачким и девојачким, са тешким кожним огртачем низ своје наге плећи. Само мистично причешће вином, као крвљу ђурђевског јагњета, пре него да им узнемири душе, морало их је детињски радовати. Оно што је највише фрапирало машту народну, изнад свега јесте Бог као дете. Али као да се ту народ сећа још нечијег детињства; као да је утицај духа хришћанства чисто спољашњи, и да је једна прозирна лазура преко јуче још дрхтавих митолошких легенди о неким боговима који су се исто тако рађали на зеленим ливадама, под небима по којима се расцветавале звезде као тролисти 10
пламени кринови. Огромно, огромно јагњади разилази се бескрајним пољима, и толике звезде растурају се небесима. У средини поља седи он, са својим детињским покретом деобе стада на двоје. Такав је владао дух хришћански у прво доба народнога живота, управо у таквом је облику протицао он кроз срца народна. Али се у познијим вековима осећа све већи преображај у самоме садржајноме карактеру. Трагично и болно преовлађује у значају религије. Не очекује се више само други мирни вечити живот праведника, "где срећни воде коло по пољу звезда", но се са јецајем чека живот вечити тек после Страшнога суда. То сликају по свим манастирима више олтара: Анастазис у Студеници, Анастазис у Грачаници; то грчевито певају и народне песме. Није то више млади бог што дели јагњад у два стада, онај са равенског мозаика у Св. Виталу, већ је захуктали Христ Судац, закорачен, газећи изваљене капије Пакла пале у облику крста, док клинци и браве лете кроз просторе, забадајући дно крста у тело Сатанино, дижући једним пламеним замахом руке све из мртвих, грешнике и праведнике, и делећи их на два огромна стада. У први мах, вероватно, тај утицај и није био тако дубок док су владаоци, можда својим предвиђањем само, дизали манастире, a народ осећао како у земљу непрестано утиче нова снага расе и богатства; али доцније, када су од свег тог сјаја остали само они, манастири, као једини заступници негдашњег царства, – глас литургије, звук звона, смисао читања Јеванђеља и симбол фреске и архитектуре мора да су страховито дубоко прожмали унутарњи живот племена. И то баш у тренутку када је народ, под огромним исцељењем свог бола, примањем мучеништва, стао испевавати Косовски еп, који је, измешан тако да су духом хришћанства до своје најемоционалније дубине, дао ону непојмљиву литургију, оно непојмљиво Јеванђеље: Јеванђеље народнога живота. Тада надвладава та трећа реч исцељења, симбола и екстазе, велика и дефинитивна реч Апокалипсе. * Ако мислимо каткад с узбуђењем на наше народне везове, то није на многе претрпане, извезене златом или мрачне кошуље, но на извесне малене мотиве,
11
јединствено нежне, чисте и лирске, које је девојачка рука извезла негде у куту рукава или ивицом прозирног убруса: чун са танким јабланима и још тањим веслима, са зрачним сунцем на кљуну чуна. То је један прастари мотив, који се налази на најстаријим египатским везовима, и који представља враћање Божјих Синова који су отишли далеко преко свих мора да поврате отето Сунце. Такав један линијски прост, чист, малени но вечан у својој хармонијској лепоти као цвет, мотив, наћи ћемо у нашим напевима: о рођењу Бога. Ми лично не познајемо ништа тако узбудљиво и пролетње као што су те песмице. Радост да неколико најлепших стихова можемо исписати из њих, и истаћи их, и навела нас је стварно да се подухватимо овога чланка. Подсећамо опет на извесне разнолике, но просте, мотиве по нашој косовској одећи, којих ће се читаоци сами сећати, нарочито, такође, на катакомпске симболичне знаке по зидовима: све оне дивне рибице, јагњад и голубе, који нам прво хришћанство чине тако присним. Који нам је створио Ведро небо и земљу? – Роди света Пречиста Риста Бога нашега, Који нам је створио Ведро небо и земљу... [Вук Караџић, Српске народне песме. – Све песме за које није специјално назначено одакле су позајмљене, узете су из збирке В. Караџића.] Чак деца, играјући, – дечици пламених образа, устрепталих грла и замагљених зеница, разбројавајући се за игру, за скакање и мету, као негдашњи млади чобани што су показивали руком на звезду и питали нада чим је засијала, па упућивали један другога, – овакву пролетњу мистерију један другоме саопштавају: Иди тамо, Ид' овамо, Где ти кажем, Где ти рекнем,
12
Нити близо, Ни далеко, Већ у дворе Јаворове, Где се Дева Породила, Христа Бога Повијала У злаћене Одеждице, И свилене Пеленице, Где је сина Подојила Светом дојком, Материном. Амин. Тако је! [Тих. Ђорђевић, Српске народне игре.] На фрескама наших манастира у Студеници, у Раваници, у Грачаници, скоро у свима, и у онима који су зидани међу стењем и у онима што су дизани у јаворовим горама, рађање Божје насликано је у једној чаурици, у недрима стене, као у гусеничној ларви: са свих страна окруженој каменом. Божја мати лежи ту, као у каквој шкољци, на издубљеној стени, као чиста и безгрешна Венера рађајући се из мора. Дете је крај ње, повијено; доцније она прислања свој образ уз његов. Около, у кругу, пастири код јагањаца, чобани којима небески анђео показује пут, овчар који свира у двојнице; Јосиф седећи замишљен, поднимљен на камену; и три краља идући за звездом. Наш певач радије је пренео то у гору јаворову, где је пландовао сам, где је и своје гусле садељао; али је сачувао одежде златом везене, брокате и свилу које му је Визант показао. Риђа коса тек досељених Словена који, често наги као скакавци, полазећи у бој запањиваху Грке својом простодушном храброшћу, и широки дах који им је 13
допуштао да сатима могу издржати у води дишући кроз трску појаве се одједном плаховито међ оваквим напевима: Ој хубава коледо, мала момо, коледо! Духну ветар, коледо, мала момо, коледо! Те издуха, коледо, врана коња, коледо! И на коњу, коледо, бојно седло, коледо! И на седлу, коледо, мушко чедо, коледо! И на чеду, коледо, самар калпак, коледо! За калпаком коледо, кита здравца, коледо! Да је здраво коледо, мушко чедо коледо! [М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија.] Коледске песме, као што је познато, певају колеђани уочи Божића; да је ово заиста Христос о коме је овде реч, види се и у овој врањској коледарци (она претходна била је из алексиначког округа). Није ли ово сабор као они што се виде на сликама што представљају смрт Богородичину, један сабор верних, којима нас је црква научила, или је то сабор старословенских сељана, где се просипала бурадима оловина и мед, и мењали крадени коњи и плењени коњи, и делили метални појаси, седла и гривне, a риђокоси младићи грлили чудне и снажне девојке? Ко су ти богови које опева песма ту, који су браћа и сестре, a чија су имена хришћанска; какви су то ветрови у борби с њима, и које су то матере на виловитим коњима? Сабра се сабор големи На тоје поље широко, Под тоје дрво високо. Најна крај седи Илија, До њега сестра Марија, У руке држи Ристоса. Духнуше вихри ветрови, И однесоше Ристоса! Виче Марија да плаче. Брат је Илија тешаше:
14
"Не плачи, сестро Марија! Ујахни коња крилата, Па стигни сина Ристоса". [М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија.] Никакве разлике нема између оваквог св. Илије и овог младићког лика неког непознатога делије; али прво обратимо пажњу на чудесно разлиставање овог дрвета, које као да се пред самим нашим очима навлачи зеленилом: Ореј се листом развија, Сред зиме зелен да буде. Под њега седи Илија, Илија царев терзија; Златне си узде он вије, Сребрна седла он шије. [М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија.] Ево и једне сребрне успаванке, при којој треба претпоставити да је доскора место пушке певано "до танког копља" или "до стреле": Усред двори сребрни столи, дост, дост! На столи седи млада невеста, дост, дост! У руке држи сина Христоса, дост, дост! "Расни ми, расни, сине Христосе, дост, дост! Да ми пораснеш до врана коња, дост, дост! До танке пушке, до оштре сабље!" На место крштења Исусовог у Јордану, пред часом његовог учитељевања, које толико познаваше иконографија, у обема песмама које имамо пред собом, и у којој друга иначе скоро верно описује Јордан и мистерију, још маленога Христа сама Мати носи на рукама Јовану. У првој нарочито, коју и цитирамо, извесни поетски мотив је брокатски и мозаички у духу бизантском: црква са извијеним кубетима, шестокрили анђели; други су опојно народни: зелена гора,
15
христограње зелено, "кум да си ми", итд. Тако је цела песма као неки фантастични вез, полуцрквен и источњачки, a полународни и лирски. Извила се света гора зелена; То не била света гора зелена, Већ то била света црква Софија; У њој поју шестокрилни анђели, Код њих дошла света дјева Марија, Држ' у руке Христа Бога истина; Говоре јој шестокрилни анђели: "Тако т' Бога, света дјево Маријо! Ти отиди у ту башту зелену, Пак натргај христограње зелено, Пак отиди Крститељу Јовану, И пред њим се поклони, Црну земљу пољуби, Онда њему говори: Кум да ми си, Крститељу Јоване! Ти да крстиш Христа Бога истина". Ведро се небо расклопи, Црна се земља затресе, Док крстише Христа Бога истина. Ето како лагано тај млади, скоро пролетњи Бог расте, уз скут материн. Његова црква већ је готова, његови апостоли само га чекају, и литургије већ се певају. Он је тако још у детињству, царујући у својој народној поетској цркви, као што је на оним дивним охридским иконама, у црквама покривеним плаветним и златним фрескама, у наручју Матере, забацујући детињу своју главу, стављајући несташно малену руку између својег и материног образа, одевен у скупоцене, и за њега сувише простране одежде. Часне посте запостисмо, Нову грађу изнесосмо, Белу цркву саградисмо, У њој поју светитељи: 16
Свети Петар и Никола; Две ти сеје отпевају: Анђелија светом Петру, A Марија Николају; Туд се дала танка стаза, По њој шеће Божја мајка, Води Бога за ручицу У свилену ковадићу И у жути ципелица. У варијанти ове песме, Мати Божја, чувши овакву милозвучну светитељску литургију, из даљине, из ко зна које даљине простора, ослушкује с усхићењем. И да би боље чула, ућуткава жагор дечји по свету и жубор дрва по гранама. Само јасика трепери и даље; и вечно ће, тако, под Богородичиним проклетством. Око тог пролетњег златног и зеленог веза Христовог рођења, око тог светлог детета-Бога, који "баје по свем свету, – по свем свету по овоме", који носи злата да позлаћује довратнике, и три златна ножића за гозбе радних својих сељана што моле свога домаћина да им дотури крај гајтана који плете, те да по њем моле за истога тог младога Бога и за старога Бадњака кога ће то вече спалити, ређају се у круг друге златне хришћанске личности, исто тако, као и сељани, риђокоса старословенска божанства. Св. Илија, брат Божје Матере, несумњиви наследник Перунов, плаховити громовник,
указује
се
још
једном,
видећемо,
у
највеличанственијем
апокалиптичком тренутку народне прошлости и народне уметности. То он, змајевит и крилат, са страшном посланицом судбине под крилом, лети преко наших поља уочи косовске пропасти, и баца књигу на крило Лазарево. Тако се један Перунов лик, можда не случајно, спустио кроз векове до одлучујућега тренутка за дух племенски. Св. Петар такође, исто тако у песмама нашим диваљ, плаховит и горостасан, који поје литургије и не осврће милостиво главу за грешном женом у паклу која га је под срцем носила, и који јаше незауздане златороге јелене, носи у себи црну, густу крв словенског пијанства и олујине.
17
Свети Петар вино пије, ладо! Под дрветом божуровим, ладо! Пролетоше два голуба, ладо! Нарусише Петру вино, ладо! Проговори свети Петар, ладо: "Дајте мени остре ноже, ладо; Да убодем два голуба, ладо!" Дадоше му остре ноже, ладо, Те убоде два голуба, ладо! Из њих лети црна крвца, ладо, Те попрска Петру скуте, ладо; Ој будава, најбоља девојко! [М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија.] Ти млади голуби, тај страховити покољ невиности, тај сунчани мит једног небеског паpa o коме се још пева у Литванији, овде су као позив негдашњег таласа крви у заводљиву прашуму паганства. Али младе девојке, славећи онај опојни наш обичај подсећања на сестре Лазареве, играју опет коло свежег пролетњег лиризма, уочи Лазареве суботе; дотурајући између себе маленога Лазара, васкрслог за горама и овог пролећа, певају му: Лази, лази, Лазаре, Те долази до мене, Приватај се за мене; За свилене рукаве, За свилене мараме, За клечане кецеље. [Др Јован Хаџи Васиљевић, Јужна Стара Србија.] Јасно је да је у целом овом примитивном миту Рођења хришћанство ушло највише као једна живописна новост, као бистра радост за детињски још устрептале душе; ни као грозничава жудња за спас живота, ни као грчевита чежња за приближење Господу, ни као осећање фаталне несаломљивости
18
трагичких закона. Да ли се цео народ већ стао молити Господу, народ тај који је скоро од првог тренутка имао своје испоснике, мучно је претпоставити. Да ли се могло молити Богу тако блиско народском, као што изгледа овај у поменутом миту? A ниједан трагични тренутак из живота Христовог као да није обрађен народним предањем. Ипак, издвајамо две беспримерно лепе молитве, једну Господу, другу анђелима, од којих се у другој чак наглашава патња божја, a у првој жеља за спасењем, но све тако још пасторално и невестински, тако блиско, – истичемо опет, – првоме хришћанство, оном, још и пре катакомби, палестинском. Народ се можда није молио ни зато што је одахнуо, ваљда, у усхићењу да се над њиме одједном разишао онај страховити облак паганске море који им је тежио на душама, када су се узалуд трудили да раздвоје свој живот живих од живота њиних мртвих, и овај живот реалности од оног кошмарског сна мутних сенки и божанстава. Каква разлика између ових молитава прецима где се преклиње да се удаље већ једном, и тихих, сунчаних, хришћанских, које за њима наводимо: Свети преци, зовемо вас, Свети преци, дођите нам; Све је ту сад што Бог даде, Приносимо све што имамо, Све чим нам дом обилује: Свети деди, молимо вас, Спустите се сад међ нас. Свети оци, ви сте пили, Ви сте пили и све сте јели, Сад отидите својим путем; Реците чега још требате, Или, боље, оставите нас! [Луј Леже, Митологија словенска.]
19
Молитва Спаси, Боже Господе Спаси, Боже, душице, На престолу Христовом, Гдино Божји анђели Летургију појају, Божје слово слушају. Молитва анђелима Ој, анђели Божији! Једин Божиј, учени. Кажите нам стазице До те свете водице, Да оперем ручице, Да се машим рамена Криста Бога рањена. Или су још играли своју "тузну" око ломача на којима су спаљивали своје мртве, и још се молили својим шумским божанствима, бајали, врачали и приносили жртве уз своје жреце и своје влухве, те нису још осетили нужде да склопе руке пред великим Пантократором. Али се већ у животу Константина Муромског, као у вапају, пита: "Где су они који приношаху рекама и језерима; који клаху коње над мртвима?" * У почетку је био једино Бог; Бог дакле спаваше и сањаше. Његов је сан трајао вековима. Час његовог буђења најзад стиже. Он се пробуди наједном, погледа око себе, и сваки од његових погледа створи по једну звезду. Бог се зачуди и пође да путује да би видео шта су његове очи створиле. Путовао, путовао тако без краја и без конца. Стиже на нашу земљу, али беше већ уморан; зној му капаше с чела. Једна кап зноја тако паде на земљу; та капља оживе, и то би први човек.
20
Тако, човек је створен од Бога; али рођен не ради задовољства, већ из зноја Божјег, и од почетка му би досуђено да се мучи и да се труди. (Ербен, Словеначка народна приповетка). Адам и Ева тридесет година плакаху над Авељом, a његово тело никако није трулило. И нису знали како да га сахране; док, на заповест Господњу, не наиђоше две птице. Једна од њих умре; друга ископа јамицу, положи мртву птицу у њу и затрпа је. Видећи то, Адам и Ева ископаше гроб, спустише у њ Авеља и погребоше га плачући. (Хроника Нестора Летописца). Одједном, оно што беше болно, непојмљиво и фатално у животу, и што, са једним херојским кликтањем емоције, опеваше хришћанство, заструја кроз наш народ. Где је научио он то, и зашто је примио? растужио своју младићки свежу душу? Застајући у вечери над копањем да ослушкује звона манастирска, кулучећи властели да зида градове наврх гребена, полажући залуд свој живот за отаџбину која мора пропасти, водајући турске опанке, понижења ради, по снегу пред кућом, или независно од свих народних догађаја, опуштајући се духу времена; или разумевши извесне мистерије природе? У сваком случају, никада више неће му Божић сванути у златним одеждицама, са златним длановима, међ златним јеленским роговима. Човек је рођен од зноја умора Божјег, a од самих птица је гробове научио копати, путује тешким путевима, бродује тешким бродовима, пребија се од дрвета до дрвета, од немила до недрага и од камена до камена, као што се бије вода о брегове; кити ишта са овога света понесе до беле скрштене руке, нити се више познају краљеви, нити цареви, нити сиромаси, нити силни. Читајући ове песмице наше, устрептале од емоције, пуне јецања, из којих да не полази један светли траг до престола Господњег, рекло би се да су наквашене истим тешким нихилизмом човечанства којим је Махабхарата певала: "Срам је живот на овоме свету, пун јада, пун празнина! корен зла, и зависти, и испуњен бедама! Грдни јад је сваљен на живот, и он је само чемер!"; или Софокле: "Ја видим добро како смо ми који живимо само призраци, само празне сенке!"; и Омир: "Поколења су људи као лишће у гори!"; и Шекспир: "Живот је само лутајућа сен; a ми смо од онога од чега и слике у сну!" 21
Но, напротив, порицање овог живота овде је право хришћанско порицање овога света, ради једног вишег и спасоноснијег: ради једнога света светле хармоније и испуњења. У великој жудњи за тим новим животом, за том будућом јасношћу, душа човечја већ унапред постаје пуна мира, склада, простоте; огромна апотеоза смисла и лепоте диже се из ње; она је спремна на сва чудеса; и чуда спасоносна и дивна извршују се над њом. Ево сиромаштва и мудрости једне душе пред којом се и саме завесе овога света раздвајају: "Чујте, браћо, божјаци! Нигди ништа не имам, Разма једно јагњешце: Служио сам Гавана Пуно девет година, И ништа ми не даде, Разма једно јагњешце: Ја сам млеко просио, Те сам јагње ранио, Сада ми је јагњешце, Од сви' овац' најбоље; Да ми ј' овде јагњешце, Ја би вам га сад дао, Зашто прете чобани, Да ми јагње украду". Ал' беседе анђели: "Фала, брате Стеване! Ако ј' срце ко језик, Сад ће јагње бити ту". Осврте се Стеване, Али иде јагњешце Преко поља блејећи. И ево грозовите праведљивости и грозовите самилости једне душе која на величанствено страховит начин одговара на оно питање Достојевског што су га браћа Карамазови поставили један другоме на тераси једне крчме: Ако се ради
22
спасења целога света мора жртвовати једно једино дете, треба ли, и да ли смо дужни ми извршити ту жртву, или не? Не, одговорио је Достојевски, и његов Аљоша, на страховито зло питање Ивана Карамазова: ми немамо права да икога судимо, ма како висока била наша мера морала; никакав избор да вршимо, ни пробирање међу вредностима, ништа да претпостављамо другоме, никога низашта да жртвујемо, пошто се велики смисао живота налази у свакој његовој манифестацији; пошто цео смисао правде бива упропашћен ако је и најмање од правде одступљено. Достојевски је морао увиђати да је савршено немогуће живети под таквом идејом да је сваки човечји покрет онда бесправан, a да је помрчина на све стране. Али остајући доследан, он је претпостављао и овакву безизлазност човечјег положаја но утилитаристичку обману. У таквом кошмару живљења и крећу се његови јунаци. Но светла утеха чистоте и новог будућег божанског смисла обасјавала је њина лица и њине руке као у верских мученика. Да, одговорио је наш народ, за спас човечанства треба жртвовати детињску невиност. Ми и не знамо колико би то било од значаја за Достојевског да је могао сазнати за овако директан одговор на његово питање. Када је Лот питао Господа да ли ће и онда служити Содому и очистити од ње свет ако у њој има и неколико праведника, Господ је одговорио да би ради тих неколико правих поклонио живот и грешницима. И испослао је тад своје анђеле да виде има ли их. Он је хтео оставити и грех на свету, али није желео жртвовати ниједног праведника; напротив. Када су два чудна путника дошла да затраже од љубе Ђакона Стевана да им да свога првенца из колевке, да би га заклали и крвљу његовом исцелили деветоро немих и деветоро слепих, она је – и после размишљања – отишла и донела им што су тражили. Она је као мати морала волети понајвише своје чедо, али се према убогима морала сматрати неизмерно дужном. За нас, она је непојмљива; ми јој се можемо дивити, али нам из срца неће поћи ниједан осећај љубави за њу. Тако је и Аврам пристајао принети Богу рођеног свога сина. У песми, пак, жена ђаконова је награђена, јер је небо само томе присуствовало, јер је и сам господ за спасење света поднео био свој пород: дете јој понова оживело, и чак ни оно само не осећа у томе неправде, нити је однос између порода и матере оваквом њеном жртвом прекинут:
23
Проговара чедо из колевке: "Слатка мајко, мoja слатка рано! Оно нису два путника стара, Већ су оно два Божја анђела". Такав је одговор, по слободи и сили савести, дан од нашега народа. То је одговор одлучне народне младости, која је већ у раном својем младићству имала визију Бога и Неба пред собом; и коју је неумитни полазак на онај светли пут правде и заноса, који води новоме свету, дубоко узбудио: тамо где расте златограна, сребролиста дафина, под чијим спуштеним гранама света постеља је цвећем застрта: Па беседи Илија Мироносна војвода: "Та устани, Никола! Да идемо у гору, Да правимо корабе, Да возимо душице С овог света на онај".
...мали дарак, A велика задужбина, Рајска врата отворена; Души место уваћено На престолу Христовоме, Гдино стоје добра дела И христјанске задужбине. Што за Бога уделите И за душу намените, Анђел пише, Господ гледи У анђелска десна крила. Видели смо да је дух хришћанства прво само пребројавао оно што је народ, из старе постојбине још, у душама својим доселио, и да је уз то народу открио читаву ризницу нових, пролетњих, свежих мотива. Да је народ, научивши од 24
хришћанства да је живот не само пролазан, већ и болан и зависан, и носи собом искушења, извукао из његове науке једно обећање за себе и моралну меру за своја дела. Сад ћемо најзад видети да је, као крајњу науку, народ добио од хришћанства појам да овај свет није коначан свет, да ови закони који владају нису коначни, да је космос уопште створен према свима могућностима чуда и преображења, да иза свега и свуда, баш као Бог, невидљиво али стално, постоји Апокалипса. И ово васпитање нашега народа у Апокалипси било је, држимо, најјаче религиозно васпитање које је наш народ примио. Под утицајем њега тек, народни је дух потпуно преображен. Читава идеја о свету, правди, моралу, истини, борби, није код нашега народа идеја о правди, свету, моралу итд. која би била нужна и која би одговарала искуствима оваквог живота какав тече око нас, ни идеја, пак, која би одговарала једноме остварењу метафизичких идеала у наредноме, очекиваноме животу, у загробноме животу, као што би то било код народа католичких или код будиста, нпр., већ она што би могла да уђе у опште преиначење космичких вредности по вољи Господњој: идеја нашега народа о правди, о свету, о борби је баш идеја која не искључује ни неочекиваност, ни Чудо, ни Апокалипсу уопште. Покушаћемо да ово тврђење примерима оправдамо. Као што је то обично случај код историјског катаклизма, пропадање наше државе у току XIV и до краја XV века, онако непосредно после доба славе, морало је изгледати савременицима, нарочито простоме пуку, и необјашњиво и пренагло, и са једном огромном количином неземаљског и чудотворног. Овакво инстинктивно схватање онога што се збило и случило, не само да се у току времена није рашчистило увиђањем реалнијих чињеница, но је све више, растући као авет-фаталност догађаја, расло и убеђење да је рука непојмљивих закона и, за нас, у непојмљивим намерама, још једном учинила напоре људске узалудним. Тада се као пламени жиг утисну у народни дух геније Апокалипсе. Под Апокалипсом у овом случају подразумевамо не само јеванђелско дело познато под именом Откровење по Јовану, нити само Страшни суд, ни Повратак Христа Владајућег, већ и цело оно осећање живота и света које је и инспирисао поменуто дело. Бог је створио свет и поставио законе који ће над њиме владати. Од првога дана све је било одређено. Он је засебно створио
25
савест и засебно грех; тиме је образовао један духовни елан борбе при сусрету ово двоје. Бог је створио уз савест осећање правде, a сам је узео на себе примењивање правде. Он је чак преко својих пророка поставио известан финалитет у извршењу њеном, кроз једну неумитност одабирања и осећања чистоте и хармоније. Али је за крај оставио себи једно преуређење свих вредности, свих појмова, свих закона, свих последица, кроз простор и кроз време пењући се до самих извора узрока. Настаће нова реалност, новим редом ће се поставити вредности. Свака појава у односу према онима које су нам познате и које можемо ишчекивати, биће за нас непојмљивост и чудо. Цела стварност, цело бивање биће тада непојмљивост и чудо. И не само да ће тај крај овог законског реда настати по коначном одигрању свих могућности овог света; не; но и за време нашега живота, у току даљих живота, још од стварања света, постојало је увек догађаја, појава, који нису елемент оваквог живота реалности у каквом се крећемо, но су већ појединачна остваривања онога другог који морамо назвати Апокалипсом. Зачетак Апокалипсе понео је собом свет још од дана свога постања. Горући грм Мојсијев, степенице анђела из сна Аврамовог, преображење Исусово су испуњење Апокалипсе и пре Страшнога суда. Велимо, читав ред космичких појава по народноме уверењу не припадају животу овога света, но једној катаклизми и једном преображењу његовом, који су отпочели можда још од његовога постанка. У тај ред чуда увео је народ читаве догађаје своје херојске историје. Тако је увео, тако је израдио у том духу целу Косовску епопеју; тако је, још савременик дизања народног на оружје, Филип Вишњић, у том духу, испевао своју Буну на дахије. Сетимо се свих оних небесних знакова, крвавих барјака, грмљава, светачких пророштава, безглавог огледања међ звездама на почетку његова епа. Сетимо се оно неколико стихова слепачке песмице: ...Који нам је створио Ведро небо и земљу, И нас грешне на земљи. Што је вере у Бога, Све ће доћи пред Бога,
26
Са стра'ом ће стајати, И с опрезом гледати, Гди ће Господ судити Свим праведним и грешним. Анђели, они који се пеху по лествицама Аврамовим, који са пламеним мачевима стоје на капијама раја, који су весници Блаженства, који дигоше камену плочу над Сахрањеним, сиђоше такође над наше горе јаворове, садељаше гусле и разиђоше се и по нашим крајевима обасјаних чела и огромних крила. Тако се анђео спушта као снежна тица на раме оном који врши своје домаћинске дужности, своја старословенска гостољубља, и милује га крилом по образу, или одлази расрђен ако би се овај о гостољубље своје огрешио. Тако и св. Ђорђе отвара тешке тамнице оних који славе његово име, који у мраку и води тамничкој ужижу свећу и наздрављају вином у његову славу: рекло би се да отвара врата на крлеци да гласне тице излете горама. Иконографија описа свечевог лика у овој песми је сасвим подударна са оном на фрескама наших манастира. Несумњиво је да је његов лик са фрески прешао у народ: Пред тамницом чудан добар јунак На витезу коњу зеленоме, И на њему чисти зелен скерлет, На глави му красан самур-калпак, За калпаком ноја птића крило, Те сен чини коњу и јунаку, Да му лице не смагне од сунца. Ако је народ успео да изради неколико разних личности које би представљале низ, или елементарних, или, под утицајем новог живота, израслих из његовог духа типова, тако да је Страхињић Бан тип средњовековног витеза, Краљевић Марко балкански тип јунаштва, – онда је цар Лазар пре свега тип народнога светитеља. Ми држимо да без хришћанства кнез Лазар не би постојао као тип у нашој поезији. Он, упркос величанствених радњи других личности, остаје као средишна личност целога Косовскога епа. Његова чисто спиритуална концентрација, и спољна неактивност, као код митолошких сунчаних божанстава око којих се крећу у круг догађаји и хероји, подвучена је до крајњих 27
граница. Само на једном месту, у песми Пропаст царства српскога, видимо Лазара као акцију. Лазар такође уводи своју војску у бој – "Маче војску српски кнез Лазаре", – и то после свију, и да би изгинуо с њом такође: зашао после свог животног хода по небу као што залази последња сјајна сунчана трака. Битка на Косову, са овако апокалиптичним утиснутим жигом, није више борба племена ни борба за слободу, ни за самоодржање друштвено ни државно, но је борба за самоодржање његово духовно и спиритуално; и значи слободно справљање за друго једно царство хармоније и величине. То је дух хришћанства зацарио над целим једним племеном. Кнез је имао да бира између два царства, земаљског и небеског, између победе и погибије, између славља и мучеништва. Негдашњи Стари Словен изабрао је ово друго, у име народа, и за цео народ укупно – још једном потврдивши одговор нашега народа да слобода избора, оног што истиче из правде и из морала, припада свакоме коме се постави, и на рачун свакога кога може да захвати -; он је изабрао мученичку погибију за цело племе, не питајући да ли има можда ког витеза који је жуднији победничке земаљске погибије. Као Христос у Маслиновој гори што је морао знати пут којим га води његово испаштање, a ипак молио Господа да га мимоиђе горчина ако је могућно, тако је Лазар, иако се сам определио на смрт и мучеништво, ипак преклињао све да дођу, помогну или изгину за крст и за слободу. Више него на све остало, вечера уочи косовске битке подсећа на Тајну вечеру. Иста симболична гозба баш уочи пропасти; последње наздрављање Христа и Лазара; мистично причешће над главом сутрашњег издајника; тронедељно причешћивање у Самодрежи. Једна од најомиљенијих тема иконографских је свакако сликање разних "Главосеча", који су насликани још непогубљени, са одрубљеном главом на рукама. Ова се тема на један беспримеран начин јавила у нашој народној песми. Мислимо на Обретеније главе кнеза Лазара. То је, можда, најиконографскија наша песма, и најапокалиптичнија такође, јер чудо неземаљско налази се у његовоме дну. Цела песма је у својој спољашности, поред свог црквеног апокрифства, још и једна необично развијена метафора: огледање месеца у води, као глава светитељева да је то спуштена у извор. У песми се чак на једном месту та пространа метафора обрће у свој првобитни облик: "Ев' у води месечине 28
сјајне". Четрдесет година стоји светитељска глава у студенцу сачувана од коња, од труљења, и од кљувања. Онај трећи што је ћутао и није се препирао је ли то месечина или не, но се осврнуо истоку, и поменувши Господа загазио те извукао главу на пољану, ушао је са таквим поуздањем да би и саму месечину ваљда кушао извадити. Као каква звезда или месечина преко ведрога неба, тако је преко пољане отишла глава сама своме телу. Мотив главе која се придружује телу, пореклом са Истока, био је познат јако хришћанскоме апокрифу. Стварност онога дубокога живота чуда и апокалипсе, која је хришћанству такође дошла можда са Истока, Оријента, Египта, Асирије и Мале Азије, из дионизиства, орфизма и других религија где је мистерија Чуда била изнад мистерије постојећег закона, та стварност светитељства одрубљене Јованове главе или Преображења Исусовог, не само у песмама о Лазару, но и у другим нашим песмама, обновљена је са читавом апотеозом светитељства. Наход Симеон, носилац светог Јеванђеља кроза свет, у трагању за утробом која га је зачела, не знајући грех који чини, облежао је своју рођену матер и исповедио се потом своме храниоцу. Овај га затвара у тамницу, a кључеве тамничке баца у таласе. Десет година потом рибари враћају старцу уловљене у риби кључеве, и он, видевши у томе заповест Господњу, одлази да обиђе сужника. У тамници сунце огријало, Симо сједи за столом златнијем, У рукама држи јеванђеље. Очишћена патњама, очишћена греховима, душа остаје тако чиста и светла, и ништа је не може ни изнурити ни уништити. Слично Симеуну, цар Константин, опет у једној нашој песми, баца самоуког младића, који је једини смео говорити истину, у тамницу од луча и пали га са четири стране. Она гори с вечер до свијета... Од ћелије ништа до пепела, Насред њега самоуче ђаче,
29
У руку му књиге салтијери, Те се моли Богу по закону. Царева се једино рука посветила којом је негда нахрањивао гладне и напајао жедне. Фала ми ти, десна руко! Десница ти цветком цвала, Јарким сунцем обасјала, A душица рај достала, (Свију ваши родитеља, Који су вас породили, Преко крила положили За споменак оставили), Божје лице целивала, Славе рајске уживала, И у рају пребивала, A до суда Божијега!
Рука ти се посветила, Којом си ме даривао! У песми правде и хришћанства, где је Марко гласник истине, a његова мати праведности, у деоби царства Душановог, као непосредно иза смрти, иза црквених врата која се склопише за Марком, стоји огромни и невидљиви анђео, који прима у себе мач расрђенога родитеља. Његова крв изобилно се пролива кроз вратнице црквене по оном косовском пољу по ком ће потом читаве легије хришћанских мученика, као војске анђела, и као први мартири са псалмима на уснама, крв своју лити толико да девојке, уранивши на бељење рубља, неће знати да ли је то руђење јутра или крв због чега је река црвена. Тај ужасни ритам падања православних леса, гињења јунака који поведу војску и умиру с њом; тај хероизам оних који изабраше небеско царство!
30
Са истока, и Асирије поглавито, наша је иконографија добила мотив крила која означују светитељство у тренутку дејствовања и божанске активности, a која су као таква католицизму скоро непозната. Све те крилате Богородице (Богородичина душа – Студеница), Свети Јовани (Ариље), прешли су директно из манастира у Косовски еп, где св. Илија прелеће са Јерусалима носећи посланицу Божје Матере кнезу Лазару; или Мати Југовића, којој се два огромна лабудија крила развијају из рамена, носећи је Косову. И по другим особинама могла би Југовићка имати сродности са Матером Божјом, a њен бол са болом хришћанске Пијете. Не треба ни овде ипак ићи до крајњих генерализација, јер многе личности Косовског епа (као Милица, нпр., која је час тип жене витешког средњег века, час једна легендарна личност у додиру са змајевима; или Југовићи) носе на себи одлучно друго обележје. Али међу онима које би радо приближили хришћанству, био би свакако јединствени Болани Дојчин, који је као св. Ђорђе коњаник, и бранилац девојака. Али дух Апокалипсе, дух пламенога Јеванђеља, после Косовскога епа, највише је захујао у песми Буна на дахије, која – што је важно, – ако је косовска песма опевање Страсне недеље и Распећа, онда је ово опевање Васкрса и анђелског ломљења камена изнад гроба. Боже мили, чуда великога! Кад се ћаше по земљи Србији, По Србији земљи да преврне И да друта постане судија... Небом свеци сташе војевати И прилике различне метати Виш' Србије по небу ведроме; Ваку прву прилику вргоше: Од Трипуна до Светога Ђурђа Сваку ноћцу мјесец се хваташе. Другу свеци вргоше прилику: Све барјаци крвави идоше Виш' Србије по небу ведроме... Гром загрми на Светога Саву,
31
Усред зиме, кад му време није, Сину муња на Часне Вериге, Потресе се земља од истока, Ухвати се сунце у пролеће... Један данак три пута се хвата И три пута игра на истоку... Па од једа свих седам дахија Начинише од стакла тепсију, Заграбише воде из Дунава... У тепсију звезде похваташе, Да гледају небеске прилике, Што ће њима бити до пошљетка. Над тепсијом лице огледаше... Све дахије очима виђеше: Ни на једном главе не бијаше. Изврнуту, као звезде које нам је малочас показао у тепсији, на Кули Небојши, апокалиптичну и крваву, утиснуо нам је заувек у небо Вишњић нашу отаџбину. То је, не заборавимо, створио наш последњи народни певач широких сразмера, савременик првога уметничког Бранка, и како је једним махом схватио тачни пут којим је ишла народна поезија пре њега, он је њу јединим замахом, једном песмом, одвео у том правцу, давши јој коначни и заувек њен жиг: у Апокалипсу. Тако је Вишњић за нашу народну песму по значају отприлике оно што је Ел Греко за уметност ренесанса, где је почето исто тако са добротом Ђотовом и побожношћу Анђеликовом, па се кроз Грчку и паганизам дошло до Страшнога суда материје једнога Микеланђела, до борбе на уништење материје једнога Паола Учела и тек са Тинторетом и најзад са Ел Греком ушло у страховиту апокалипсу духа, у сажижање белих људских тела као свећа, у болно и непојмљиво издуживање лица човечјег: све пред олтаром Чуда и Несхватљивог.
Остаје нам да додирнемо још један део народне поезије: то је део непосредног додира између народне песме и црквеног грађевинства нашега средњег века. Скоро сви наши владаоци и многи њихови велможи зидали су, по свима 32
кутовима земље, себи задужбине. У неколико наших најважнијих народних песама, у којима је реч о решавању судбине народне, певач је почињао то грађење као необично важ;но по саму ту судбину народну. Што је још занимљивије, свака од тих песама скоро као да је хтела да одговори на то једно питање даље, које се поставља приликом тог грађевинства или у вези са њим. У песми о св. Сави, где светац брани свога родитеља: да овај благо није растурио на оружје, но га утрошио у задужбине, то је са једне економске тачке, вредности употребе народног капитала, пружен одговор. У песми о Милошу међ Латинима, питање манастирског грађења је питање политичког престижа; у песми о зидању Раванице, савети Милоша о зидању задужбина тичу се понајпре самоодбране народног
духа,
не више ни
међународне политике, ни
велелепности владалачке. Најзад, у једној, свирепој по својој трагичности смисла, песми о пропасти Царства српскога, питање дизања цркве је питање примања мистичног причешћа од стране целог једног народа, a ради другога једнога пламеног живота. То је питање земље или неба, паганског безбоштва или Апокалипсе, крсташких ратова, целога средњега века! Ми смо ту, ето, у срцу Апокалипсе. "Ако л' волиш царству небескоме, A ти сакрој на Косову цркву, Не води јој темељ од мрамора, Већ од чисте свиле и скерлета, Па причести и нареди војску; Сва ће твоја изгинути војска, Ти ћеш, кнеже, ш њоме погинути". Занимљиво је како је народ посматрао зидање задужбина, не само са стране значаја, већ и са самог материјалног делања у његовој народној средини. Народ никако није трпео кулучење при дизању тврђава, чак ни у време деспотовине, кад су оне биле директно услов његовога опстанка. Он је Јерину по злу и данас због тога запамтио. Изгледа да ни само материјално зидање манастира није радо гледао, уколико се оно тицало неплаћеног трошења његове радне снаге. Зато би се и могло претпоставити да су манастири у први мах, у време њиховог дизања, били дело још племићко и владалачко, a да се њихова судбина тек доцније онако 33
трагично и херојски исплела са судбином народном, те су постали за народ оно што и његова поезија. У време постања првих цркава, оних чудних Ђурђевих Ступова, на високоме врху планинскоме (исто тако високом као они на којима су тврђаве Звечана или Пријезде), Студенице, Милешева, па све до Лазаревих задужбина, наш народ тешко да је у својој суштини био много промењен од оног који је прелазио из земље у земљу, јашући коње под чијим је седлима мекшао пресно месо за обед. Тешко да он у грађењу, у ношењу камена на плећима уз литице, у знојном копању, није видео један пркос генијима земље, као онај у зидању Скадра, a у најбољем случају знак ропства. У неким варијантама песме о зидању Раванице, цар Лазар пита уцвељенога Рада Неимара, који није нико други но чувени Раде Боројевић који је потписао праг манастира Љубостиње, ово: "Каква ти је голема невоља, Те прољеваш сузе од очију? Или су ти руке испуцале Од студена креча и камена? Или ти је малена надница? Ил' је мало вина и ракије, Ил' бешкота 'љеба бијелога И дебела меса овнујскога?"
– "Вољан буди, царе, на бјеседи! Ја не градим цркву Раваницу, Него нашу проклету тамницу; Тамницу смо савршили давно. Чудну си ми, царе, оставио, A надницу по једну асприцу, Напојницу по једну чашицу Не светкујем петку ни неђељу, Ни Илију, који громом бије, Ни Марију, која муњом пали!"
34
У нишком округу пак певала се негда ова јединствено лепа песмица, где се не чују више зидари неплаћени довољно, већ и сам предузимач кога мучи или грижа савести, или и страх од радника: Попој ми слуго царева! Не могу, царе, не могу! Тешка ми брига налегла: Девет сам црква градија, A мајстори нисам платија, Зато ме брига налегла. Попој ми, слуго царева! Не могу, царе не могу! [М. Ћ. Милићевић, Краљевина Србија.] Овај "слуга царев" као да има и неку улогу средњовековног трубадурског певача на племићком двору, и као да је неки надгледник царев при његовим грађењима слично Југовићима из народне песме, који су надгледници зидања час Скадарског града, час Раванице, и који су такође рђаве платише својим радницима. О самом начину грађења имамо неколико трагова у народној поезији; почевши од оног митолошког и симболичног: Град градила бјела вила Ни на небу ни на земљу, Но на грану од облака; На град гради троје врата: Једна врата сва од злата, Друга врата од бисера, Трећа врата од шкерлета, па до поменуте варијанте о зидању Раванице, где је испричан пут којим се добављају и погађају мајстори:
35
Саклет чини славни кнез-Лазаре, Саклет чини на своје војводе, A војводе на своје кметове, На кметове и оборкнезове: Саставише хиљаду мајстора И хиљаду младих сараора, A преда њих Рада Неимара; A ашчије девет Југовића, Настојника старца Југ-Богдана; Да се гради дванаест година; A мајстору по дукат наднице, Напојница по три оке вина; (Ко донесе камен на рамену, Да се њему по жут дукат даде; Ко донесе воде у ђугуму, Да се њему по бијел грош даде); Да светкују петку и неђељу. Грађење је морало бити тесно надгледано од оног који га је наредио, a преко његових најближих људи; грађење Раванице од Лазаревих шурака, као што смо видели. Радници су, по народној песми, у време зидања били сматрани као и друга чељад на двору. Домаћице су се бринуле за њихов ручак и саме им га носиле. Оне то нису чиниле преко својих слушкиња, јер би се иначе ваљда огрешиле о домаћинску пристојност; у песми о зидању Скадра то се јасно види: Чија сутра на Бојану дође И донесе мајсторима ручак, Зиђите је кули у темеља, Тако ће ce темељ обдржати... Прође време господскога ручка. Најзад уста њина стара мајка, Те позива младе измећарке, Да однесу ручак на Бојану. Ал' говори Гојковица млада:
36
"Седи", вели, "наша стара мајко, Те ти њихај чедо у колевци, Да ја носим госпо'скога ручка; Од бога је велика греота, A од људи зазор и срамота, Код три сна'е да ти носиш ручак". На тај начин видели смо да је наш народ у току различитих епоха своје историје, и као хтевши што боље изразити баш ту своју историјску епоху, подлегао различитим утицајима Генија хришћанства, црпећи из овога час мотиве свежине, час болне и симболичне мотиве Страсне недеље и Голготе, и најзад смисао апокалиптичког надахнућа Чуда и Преображења. Једним духом Генија хришћанства морао је певати старословенски пастир, чија се крв још сећала пространих галицијских пашњака, који је још побожно ишао између шумских храстова, здравећи братски сваког медведа; другим духом тога Генија певао је онај млади ратник који се, рањен и разочаран, вратио да легне болан после Косова под жути пласт жита, a чији је свилени калпак са његовим мртвим друговима ваљала мутна Ситница; или је певао тако онај Мусић Стеван који је задоцнио на ограшје и кога ће зато мистична причест Тајне и Косовске вечере, и Кнежева заклетва, пратити до судњега часа. И једним још непојмљивим духом хришћанскога Генија запевали су они млади људи који нису носили више ни старословенске кабате ни средњовековне аздије, ни оковано перје, већ оштре суре кабанице и лику око појаса, a који би, дижући своје дивне плаве зенице, своје љубичасте очи небу у подне, видели по њему пламене и засењујуће крстове, крваве заставе; a ноћу, падање златних месечева и кишу блиставих звезда, севање муња, војску анђела. Јели су хлеб од жира и струготине, али су им дланови и чела одједном засјавали као сунца, у часу када би своју отаџбину угледали на ведрим небесима. Иако се за наше народно песништво не може рећи ни да је песништво искључиво хришћанства, ни искључиво митологије, па чак ни само борбе са Турцима, може се слободно рећи да, уколико је народни певач бивао инспирисан
хришћанством,
уколико
је
постајао
наследником
Генија
хришћанства, он никад и ниједнога тренутка није био имитатор хришћанске ни
37
црквене поезије. Њему је по младости његовога историјскога живота, по свежини његовог надахнућа, било додељено да наследи дубоку песничку инспирацију хришћанства, и да у њој испева многе своје можда и најдивније стихове. Њему је и самим његовим животом, правим мученичким и правим херојским животом, било то додељено. У току развоја свога живота, наш је народ, примивши да чува и носи у себи идеју Европе пред страховитом навалом Азије, за време од неколико стотина година сам својевољно пристајао да од свога живота створи један живот сличан животима појединих хришћанских мученика. Наш народ као млад и као нов, као што је одбацио паганство па примио хришћанство, могао је свакако примити и из основе нови начин живота. Он га није примио, по цену беспримернога мартиризма, што је знак да је он слободном и дубоком својом вољом устао у одбрану Европе, и средњега века, чијем је изграђивању и сам не мало допринео. Примио је да буде бранич, па био он сад сматран културним или некултурним, темеља ове исте цивилизације, за којом је једино из тог разлога заостао. Кад велимо Европа, ми не заборављамо да је рано хришћанство у први мах значило Оријент, али исто тако да је средњи век хришћански први духовно ујединио Европу, која није била уједињена ни под хеленском ни под римском културом, и да су први пионири европске цивилизације били баш варвари. Хришћанство је у Малој Азији, у Палестини, Антиохији, Египту, где му је била колевка, живело доцније својим мистеријама као негда друге многобројне тамошње религије, али је за Европу тек значило: једна нова и заједничка цивилизација. Паралелно са животом из кога је југословенско племе изградило живот мучеништва "за крст часни и слободу златну", песништво које је под тим новим надахнућем испевано представља у целости својој и упоредо са хришћанским јеванђељима која су од цркве примљена, једно народно јеванђеље. Велики светитељ је ту: сам народ, над којим, као над Јорданским крштењем, кружи исти онај блистави голуб Господњи. Народ је у њему испевао Божје рођење, и дан Мучења, и дан свога Васкрса, и ишчекивање Чуда над Чудима. Он је видео живот свој чист и светао, и кроза њ живот Сунца као кроз биљур, и као кроз извор Истине. Кад је запевао Филип Вишњић, већ је Лазарева глава вековима сијала у овом извору и већ се цео народ, као Наход у својој тамници, био
38
посветио. Држао је расклопљено своје Јеванђеље у рукама, a чело и руке су му блистали од молитава и од крви проливене. Тако је Вишњић у свом слепилу имао визију дивну и страховиту: "Виш' Србије на небу ведроме!" Ми смо само покушали да сјединимо делове овога растуреног, хришћанског Народног јеванђеља.
Младићство народнога генија I УВОД Инстинкти градитељи код народа. – Дух наше народне уметности. – Комплексност инспирације код народа и разноврсност спољних утицаја. – Несродност духа између разних грана народне уметности. – Превазилажење народног темперамента народном цивилизацијом. – Искључивост народног духа расе у примитивној његовој поезији. – Значај примитивне поезије по изучавање народне менталности. – Дела мистике, дела слободног духа и дела реализма. – Помицање граница народног живота помоћу остваривања његових инспирација. – Одбијање инспирације о акцију, повратак инспирације у живот. – Естетички рефлекс. – Митолошки основ у народној уметности. – Митолошки симбол у "Женидби Милића Барјактара". – Литвански мит о зори. Као и личности, и народ, сваки понаособ, има своје особене духовности и импулсе, који су у непрестаном изграђивању једнога духовнога и материјалнога круга у коме би могао живети. То су градитељски инстинкти, као код тица за замисао гнезда, као код риба за селидбе кроз океане. Народи, као и поједини људи, исказују своје инстинкте каткад у највећој спонтаности и искрености, као кад их замењују, или боје, лажима, a исто су тако мање или више обдарени њима. У сваком случају, редак је народ тако свестрано обдарен, тако свестрано заузет једном унутарњом и подсвесном упосленошћу (претварати сложена и дубока импулсна богатства у чисте идеологије живота, у чисте визије, у једну
39
школу васпитавања народног духа и појединаца, у, једном речју, омогућавања примити и издржати живот онакав какав се натура једном народу) као што је то наш народ. Скоро сваки морални, етички, чулни принцип може наћи свој већ изграђени еквиваленат у нашој народној уметности. Све то представља једну огромну духовну архитектуру чија је база дубоко задрла у митолошке, или дубље у геолошке слојеве, a која се истовремено пење у страховите чисте висине и проткива најсуптилнијим, најспиритуалнијим орнаментима. Целу ову нашу умотворину приближују поређењем често грчкој класичној, по њеним хармонијским линијама композиције, по њеној ведрини надахнућа. Ја бих је радије поредио са фолклорском цивилизацијом Индије, по њеној одвише компликованој
сложености
и
непомирљивости
орнамената,
по
њеној
загушљивој мистици које као облаци прелазе преко оне лирске трепераве, небеске, ведрине; такође бих је поредио са готиком, по њеној чисто архитектонској сложености компонирања. Но најпре требало би рашчистити једну ствар: најрадије се замишља да је целокупна наша народна уметност јединствена, једнообразна, једнородна по своме расноме карактеру, па била исказана у било којој области уметничког изражавања; да исти дух веје и иста култура духа, како у песништву, тако у музици, тако и у пластичкој уметности или игри. Одмах ћемо и без тешкоће утврдити да је то заблуда, и видети одмах уколико је важно да се то утврди да би се могле правилно посматрати извесне појаве. Музика се, држим, може поделити на две групе; она примитивна, монохрона скоро (као: Осу се небо звездама; Ој Мораво, моје село равно; Вију ветри; Биљано; Ја испроси Миље моје итд.) свакако је најчистије пасторалне природе, и не може се сумњати да је чисто словенског карактера; она друга, завршена, компликована, богата, испреплетаних мотива, вероватно је јако сродна маварској и арапској; она је сензуално религиозна и страсна, сачувана највише у Македонији и Босни, где се муслиманска песма с минарета највише чула. Тако највећи део наших најпопуларнијих арија, највољенијих, има у себи огромно Истока, и то османлијскога, арабљанскога и мухамеданскога Истока. Народна поезија, која нам највише бије из чистога врела наших народних инстинката,
у
примитивном
свом
облику
најнароднија,
јер
је
и
најмитологичнија, већ је стала примати црквене хришћанске и апокрифске елементе, (немањићска поезија), да затим у време феудалства и деспотства, постане и сама јако витешка и јако трубадурска (Страхињић Бан, ускочке 40
песме); судар ових двају утицаја види се јединствено на песмама Косовске епопеје (Ком ли ћеш се приволети царству, a истовремено лик Милошев). Уз песме развијале су се и народне приче; могло би се очекивати да ће оне бити истом духовношћу саздане, да ће имати извесну везу са поезијом, као у Индији или у Русији: код нас је народна приповетка пре свега занимљива, интересантна, па тек онда епског замаха; при том је митолошкија, никад скоро религиозна, често апокрифна, a најчешће међународна и неоригинална. Она најзанимљивија припадала би Арабљанима или Индији; ту заостајемо иза арапске народне приповетке, која има један лични хумористички тон приповедања који деформише саму композицију приче. Рукотворна уметност или се састоји из тепиха и везова, и онда, ако су то теписи, сродност мотива са мотивима абисинских и сијамских тепиха је фрапантна, иако не и колорит који је код нас примитивнији и грубљи; ако су везови: богатство утицаја и оригиналних изражавања је толико сложено и велико, да подсећа по томе на нашу народну поезију, премда је инспирација сасвим друга, не више захватана у историји већ у визији чисте природе, пејзажа, и натурализма. Или се састоји из конкретније пластике: резбарије, сликарства итд. и онда се треба освртати пажљиво на Бизанс, на утицај наших манастира и манастирских сликара, на Исток дакле опет, али не више арапски, но грчки, асирски и чак далеки монголски. Према томе, далеко од тога да ако је наша уметност оригинална она је и истим богатствима оригинална, и да, ако је сродна с чим, црпе ту сродност са истога извора. Сваки род овде уметнички има своју засебну и биографију и структуру. Засебну, све док је реч о уметничким типовима на којима је народ показао своју велику вештину, своју стварну зрелост у стварању, где је постајао класичним. У почетним, у примитивним радовима, у основном, тј. геолошком фолклору, било које старости, сачувао је, држим, највише своје инстинктивне спонтаности, неког хумора и ведрине, неке оштре неизглачане трагичности. Ту је најдаље од барока. Одатле треба, чини ми се, почети са изучавањем духа народне уметности и искрености, са класификацијом типова, са утврђивањем контура доцнијих херојских дела уметности: па се поступно пети – слој по слој геолошки, до најгорњега слоја културне обрађености.
41
Ради веће простоте и јасности у излагању поделићемо цео овај примитивни народни материјал на: његово изражавање мистичнога народног живота, слободну игру духа и на реалистичка народна запажања; тј. 1°. на уметничка дела где је народ без престанка везивао свој дух за све природне законе и за њина духовна значења; 2°. на она где се потпуно ослобађао њих па се задовољавао занимљивошћу живота који се збива у његовоме самоме духу; 3°. на непристрасно, објективно посматрање и процењивање живота уопште. Према томе, шема ће чланка бити изучавање односа између народнога духа (још чедног и чистог, тј. тек ослобођеног од митологије a још незаробљеног од других великих социјалних проблема и покрета, као што је: хероизам, религија, морал друштвени и др.) и живота уопште, a не једино његовог живота. Циљ чланка био би пак да се на основу те шеме изнесе и распореди читав један низ народних умотворина особите природе, које до сада једва да су биле и запажене, како код нас тако и у свој Европи. Можда ће при самом прегледу ових, и сам читалац моћи одједном јасно уочити основне одлике нашега темперамента, као примитивних људи с једне стране и као расних карактера с друге стране, и уочити много јасније но што би то могао читајући Вукову народну песму, где народ није више давао сировину свога темперамента, но је већ пружао прерађену једном вишом снагом која је била зрелост његова генија a којом је као и појединац уметник деформисао стварни свој темпераменат, богатио срађањем са страним генијима и допуњавао новим перспективама које су му се отвориле при употреби самога тог генија: јер мислити не значи доносити само закључке о ономе што је већ преживљено, већ и самим тим продужавати преживљавање, тј. стицати сасвим нова искуства која се на више случајеве хероизма и на своје дивљење њему, успе да створи једну херојску етику, која толико прожме цео живот народни уопште, уђе у велика народна богатства, таман као наклоност ка пољопривреди, или религиозном животу итд., да и тема те етике постаје отада сталним, a не више само појединачним или честим, народним карактером; народ који је спевао херојску етику не може више ослободити се херојског у свом темпераменту чак и ако је ово било само епизодично у току његовог развића. То је један особити закон: повратка инспирације у живот, одакле је ова најпре пошла. Оно што живот пружи стваралачком генију да овај њиме ствара, враћа се неизоставно у живот као кристализирајућа сила тј. као снага која отад иде упоредо са осталим сталним 42
животним доминантама. Као код светлосног зрака што је огледало препрека која га враћа уназад, по физичком знаку одбијања, овде је сама акција стварања (било мисаоног, филозофског, уметничког, духовног уопште, која је у основи, као и сва друга стварања и акције, били инспирисани или не, живот више но све остало) та одбојна преграда о коју се инспирација мора неминовно одбити и повратити одакле је и пошла, у свет чула, акције и идеја a по једном закону спиритуалнога живота. Инспирација никад остваривана, једно прошло осећање из кога није створено формално дело, не враћа се више у живот и не делује на њ. Дакле, наша коначна епска поезија је нешто много више но што би то био само скуп основа карактера нашега народа: наиме, то је једна његова уметничка грађевина где је као материјал улазио и његов темпераменат али где су улазиле и друге ствари, по закону уметничког стварања. Тако треба ту узети у обзир обогаћивање самог темперамента његовим изражавањем, онда естетичке рефлексе мотива на цео склоп уопште (нпр. и случајно уношење једног мотива може да изазове читав поремећај у категоријама дотадашњих народних идеја у пољу естетике итд.); при том наша завршна етика не представља ни ону естетичку свежину, ни наивност, ни покушаје најфантастичнијих и најсмелијих облика као што је то у примитивној уметности нашој. Покушаћемо с извесним трудом да реконструишемо, помоћу разних верзија једног поетског мотива, његов естетички живот од првобитне примитивне инспирације, па до класичног његовог израза, те ће се и тако видети колика је разлика међ њима у богатству карактерних особина, и у богатству естетичнога усавршавања; од којих први опадају истовремено док други расту. Обратићемо пажњу још на једну чињеницу која је за нас необично важна, – да смо, наиме, народну поезију и нашу и општу почели проучавати од наше прве младости, дакле већ више година, али признајући одмах да нам је било савршено немогуће савладати као што смо желели њено огромно богатство материјала, утолико пре што нас је наше љубопитство бацило на више стаза проучавања кроз њу, те се нисмо скоро ни на једној довољно задржали, то се бојимо да нам се у овом есеју не омакне који смелији закључак који би могао повредити правога стручњака; такође немогућност добавити једну књигу, у овој прилици од неоцењиве важности, из које у своје доба нисмо правили изводе, Демелићеве правне обичаје код јужних Словена који је један од најпаралелнијих
43
зборника наших обичаја, баца нас у забуну. Трудићемо се, према томе, да дотичући се многих проблема не одступамо никако од два-три основна, чије смо решење себи поставили за задатак. Тако ћемо увода ради показати најпре како се у једној народној песми, скидајући слој по слој естетике и поступног цивилизовања анегдоте, може доћи до вероватне митолошке легенде која је могла послужити за мотив песничком стварању. Велимо: вероватне, јер се не ослањамо ни сами одвише, нити сматрамо за капиталну дотичну методу енглеских научника. Верујемо, напротив, да је у многим песмама то сасвим видно, но да ипак не треба генералисати, ни сматрати да свака песничка инспирација у народу мора бити мистичарског карактера; али такође да се праве песничке творевине, врло тесно везане за митологију, анимизам, тотем и фетиш, свакако због своје природно велике сугестивности нису могле затрти, но су поступним психолошким пребојавањем допрле и до нас. Чини нам се да је Женидба Милића барјактара једна од таквих, поред оних Косовског спева, Краљевића Марка и др. Позната је тема ове песме: Милић проси девојку, која на путу, до женикове куће, пренемогне и умре, нашта он од превелике туге и сам свисне. Човечанска дубока осећајност ове песме, обилност декоративности у обради, чине је једном од најлепших у нашој епици. Кад се томе дода сугестивност која долази од неког тајанственог подразумевања, на које као да се односи стих по стих неком страшно узбудљивом логиком, онда њена лепота делује неодољиво. Узмимо да цео овај опис, ослонимо ли се на извесне знаке, даје лагани, патетични и трагични опис свитања, небесних одблеса и боја, заласка сунчевог, цео онај прозрачни или огњени живот неба за време једног дана, a не искључиво живот људи, и већ ће се сугестивност сама наметнути. Живот људи на земљи ако има једну трагичну аналогију са животом целе природе, ако се природа и људи узајамно симболизирају: онда и свака песничка хипербола, метафора, поређење итд. не значе само један уметнички облик, него непрестано спајање судбине човека и природе целе, и то помоћу сликовитог проширивања језиковног и песничког израза; значи непрестано струјање њихових живота и пулсација, која једино овде у уметности може бити слична оној у козмосу. Обори ли младић у песми очи пред девојком чије је лице засијало као жарко сунце, ми већ не можемо водити своју визију ни владати њом, која нас као светла река односи небескоме јутарњем сјају; нити знамо ко је ту већа реалност: девојка или свитање. У овој песми девојка, чије само име 44
представља лепоту (Лепосава), је кћи Вида, који би врло добро могао да подсети на њено божанско порекло. Вид значи светао, један, a један старословенски бог, Свантовид, Свантовит – Световид, који је по хроничару Херолду био највећи бог једног словенског племена, предао је своје легенде у време хришћанства св. Виту, као што је Перун св. Илији. Није немогуће, дакле, да је и у поезији његово име заступљено именом Вид. Осим ове кћери, мати је имала још осам, које све умиру на венчању. Девет је народни број, он би значио овде број плодних месеца у години, број ношења детета у утроби и неумитност догађаја уопште. Тотемизам фаталног напуштања девичанства овде је несумњив. Да је Лепосава као и њена сестра јутарње божанство, може се закључити по извесним можда митолошким отисцима. Тако, када она пренемогне, спуштена са свога свадбеног парипа скоро ишчезне из живота, њу сарањују "откуда се јасно сунце рађа", тј. на истоку, a свекрва потом стално нариче за њом "када буде на истоку сунце", па како је у већини митологија божанство свитања и зоре јасно одвојено од божанства светлости и сунца, те прво свакодневно умире баш кад се друго рађа, то би овде смрт невестина имала да наслућује смрт зоре на истоку, небеског руменила, пред оно значајно искакање сунчане кугле, која и по народу тако одједном одскочи за читаво копље увис. Милић је, напротив, сунце, и сарањују га "када јарко смирује се сунце", a мати му нариче за њим "када буде на западу сунце". Пре него што је нашао девојку (сунце за време ноћи) тражио ју је и зато био невиђен, путујући од "истока паке до запада", што је и, у ствари, правац сунчевог путовања. У сватовима би се, као у неким кратким женским песмама где је то изрично речено, могле наслутити већ бледе звезде што полазе сунцу и зорњачи. A кад зора ишчезне и кад умре невеста, тада се и сунце раставља од звезда, од сватова, те иде само напред мајци, сасвим усамљено, што је његов дневни ход преко хоризонта. Када се сватови појаве, када се звезде понова укажу, Милић је већ преминуо и "належао се", сунце је, дакле, давно зашло. У двојици браће која изводе девојку пред женика можда се даду наслутити фигуре двојице синова бога неба (Перунови синови), оних који у свим митологијама одлазе чуном по нестало сунце. Читана са оваквим значењем, можда одвише брутално истакнутим од нас, сасвим обновљено делује њена и иначе невероватна лепота. Сваки естетички облик добија значај једног широког визионарског описа природе, као у оној јединственој, архаичној до прастарости, литванској дајни где Мено – божанство месечине – жени се Саулом, званом 45
Сојра – божанством сунца, a у рано пролеће. Мено, њен брат и муж, растаје се затим од ње, и усамљен, заљубљен у Аухрену (која је зора или зорњача), лута. Перкун, расрђен, гони га својим страшним оружјем: "Зашто си се раздвојио од Сауле, зашто чезнеш за Аухреном?" И још: "Аухрена слављаше своју свадбу. Перкун на једним колима уђе кроз врата, и уби зелени храст. Крв храста отичући окваси моје хаљине, накваси мој венац". Нису ли ово одјеци верских химни о свадби зоре, пркосу грома и пустоловинама звезде. Иначе, код Словена, неверства зоре, мајке звезде, су многобројна наспрам њенога сјајног мужа сунца или месеца. A у свадбеним песмама нашега племена сваки час навраћа се на венчане небеске пирове.
II Поезија мистике и несхватљивог 1. Стилизације и парадокси Утицај магије или естетике на прва песничка стварања. – Стилистички облик и логика оваквих умотворина. – Прелазак ових дела из области тајанственог у област хумора. – Пећинске стилизације. – Потреба утврђивања њиних облика. – Фетишизам. – Иста еволуција усмених представа света. – Свођење на посебну логику изражавања. – Ђаво и његов шегрт. – Трансмутација живих бића у ствари. – Народ не разликује ствари које имају симболичку моћ од оних живих. – Јединство животног принципа неповредљиво. – Мистички однос између човекове свести, његових инстинката и еволуције. – Деловање духа прерађених на овај свет. – Трансмутација
вредности
чиниоца:
јединство
животног
принципа,
сталност основне акције. – Утицај начина на који се изражава магија на остале области народне уметности. – Народна шала. – Затурање трага животноме принципу; скривање идентитета. – Невропатија; борба против урока. – Лаж за опкладу. – Парадокси о дивовима. – Мотив пометње с главом. – Лаж без истине. – Изврнута песма. Од ове примитивне народне уметности, по духу који у њој влада, свакако је најпримитивнија она која је, пошто је већ митолошку легенду одбацила, 46
задржала ипак своје мистичке идеје, своје мистично схватање о природи и животу. Природа је у то време народном уметнику још потпуно несхватљива сем у једном односу мистичког делања и држања према њој, a његова песничка стварања су више под утицајем мистичкога рита, врачарије и магије, но под утицајем закона спонтане естетике. Видећемо да су многи примери можда и старији од једне праве митологије; примитивнији од њених легенда које често не само да нису одбацивали, но нису ни садржавали, a сасвим блиски најархаичнијој магији; други, пак, примери не морају бити еволуција митских умотворина, остаци митских форми предања, као што је случај иначе код многих, но да су створени аналогијом и угледањем на такве већ познате митске облике и примере. Тако да оно што је стварно по захтевима ритуала логике мађије, кад је већ застарело и постало необјашњиво, a однос мотива у њима, изгубивши чудоредност, добио комичан изглед, могло је послужити одједном за модел народног хумора и занимљивости онима народним уметницима који би желели да и у том облику нешто стварају. Авантуре једнога врача у борби са вишим силама, дела његове вештине и мистичка снага његовога духа, могли су се задржати у народу као пример духовите и ненадмашне домишљивости; иначе би са својим силогизмима, апсурдитетима и парадоксима, јер се ново схватање света и живота проткало иза ових, били осуђени на смрт. Остала је, такође, логика таквога стварања, која у самој ствари није ништа друго но сасвим схватљива логика, једина животна и практична, једног потпуно примитивног човека, коме су анимизам и мађија једини схватљиви однос са природом. Овде пред очима имамо слику пећинских стилизација људских облика, од реалистичких до сасвим упрошћено орнаменталних; тако да се ови задњи потпуно поклапају са познатом орнаментиком фауне на тканинама страним и нашим. Пошто се важност представљати човека састојала искључиво у фетишистичкој снази те представе, то, да би та снага била у моћи представљача и неопасна за њ, нужно је да представа човека буде утврђена, стална, униформна, иначе је и њен утицај неизвестан. Отуда нагла еволуција тих пећинских представа ка крајњој стилизацији, која је на домашају свачије вештине цртати, и брза за извођење у случају опасности и журбе. Прве митске легенде, концепције, космички митови развијали су се из истих разлога, сажимали и утврђивали у враџбинске формуле, у магијске језиковне знаке, у
47
заклетве, у изреке, у загонетке, чија су деловања и чини на ред природних догађаја тако јача и извеснија. Борба врачева са силама природе, велим још једном, која је у народном предању свакако представљала законик условног опстанка бића, морала се овде нагло сводити на саму логику изражавања те борбе, скоро директно на стилистички облик тих приповедања. Једна од наших најмистичнијих, најумнијих и најсимболичнијих приповедака је свакако Ђаво и његов шегрт. Она је свакако од свих наших приповедака и најближа ритуалу магије, ако већ у свом постању и не припада њој, што нам изгледа невероватно. У тој приповеци, о магији је реч као о занату; тако да је у њеном првом делу обука једног будућег мага, док је у другом, можда, један прави ритуал магије са свим њеним ступњевима мистике, знања и надмудривања. Нама је овде ради даљег изучавања најважнији стилистички опис тог ритуала, те како нам је у другом плану и циљ да овај чланак истовремено буде и антологија таквих умотворина, то доносимо приповетку у целости: Био један човек па имао јединца сина. Овај син рече једанпут оцу: "Бабо, шта ћемо радити? Ја не могу живети; него идем у свет да учим какав занат. Видиш како је данас: који зна најмање заната, тај сваки боље живи од свакога тежака". Отац га је дуго одвраћао говорећи му да и у занату има бриге и труда, и како би оставио оца сама? Али кад се син никако не дадне одвратити, најпосле му допусти отац да иде да учи занат. Онда се он дигне у свет да тражи заната. Путујући тако удари на једну воду, и идући покрај те воде сретне се с једним човеком у зеленим хаљинама, па га човек запита куда иде, a он му одговори: "Идем у свет да тражим мајстора каквог да учим занат". Онда му рече онај човек у зеленим хаљинама: "Ја сам мајстор, ходи к мени па учи занат кад ти тако срце иште". Дете једва дочека и пође с њим. Идући он тако покрај оне воде, наједанпут мајстор скочи у воду и стане пливати говорећи детету: "Хајде за мном скочи у воду, и учи пливати". Дете се стане одговарати да не сме, јер га је страх да се не утопи, a мајстор му одговори: "Не бој се ништа, него скочи". Дете скочи у воду и стане пливати с мајстором упоредо. Кад су били насред воде, узме мајстор дете за врат па c њим у воду на дно. То је био ђаво. Он одведе дете у своје дворе и преда га једној старој баби да га учи, па се опет врати на овај свет. Пошто се он врати и баба остане сама с дететом, она му
48
стане говорити: "Мој синко, ти мислиш да је овај човек какав мајстор као што су мајстори на оном свету. Није он онаки мајстор, него је ђаво. И мене је тако преварио и довукао амо с онога света, a и ја сам крштена душа. Него послушај ме што ћу ти казати. Ја ћу тебе учити свему његову занату, a он кад год дође питаће те јеси ли што научио, a ти му свагда кажи да ниси ништа, ако си рад да га се курталишеш и да се опет вратиш на онај свет". После неког времена дође ђаво и запита дете: "Шта си научио?" A оно одговори: "Нисам још ништа". И тако прођу три године дана, и кад би год мајстор запитао дете шта је научило, оно би му свагда одговорило да није ништа. Најпосле га запита ђаво још једном: "Јеси ли штогод научио?" A дете му одговори: "Нисам ништа, него сам заборавио и оно што сам пре знао". Онда се ђаво расрди па му рече: "Кад ти до сад ниси ништа научио, нећеш никад ништа ни научити, него иди без трага куд те очи воде и ноге носе". Дете које је већ добро ђаволски занат изучило било, одмах скочи на воду и стане пливати ка крају и испливавши изађе на брег и отиде к оцу своме. Отац како га угледа, далеко истрчи преда њ говорећи: »Где си, сине, забога!" A син му одговори: "Учио сам занат". Иза тога прође неко време и дође вашар у оближњему једноме селу. Тада рече син оцу: "Бабо! хајдемо на вашар". Отац му одговори: "A c чим ћемо, синко, кад немамо нигде ништа?" – "Ти за то немаш бриге", одговори му син, и пођу на вашар. Идући тако путем син рече оцу: "Кад будемо близу вашара, ја ћу се створити леп коњ, што га неће бити у целом вашару. Сав вашар чудиће му се. A мој ће мајстор доћи да купи коња, и што год зацениш он ће дати. Али се немој шалити да му даш улар, него кад новце примиш, одмах ми улар скини с главе па удри њиме о земљу". Кад дођу близу вашара дете се претвори у коња што га нигде нема. Старац поведе коња по вашару, a сав се вашар слеже око њега, па се сви стадоше згледати, јер нико не сме да запита пошто је. Кад али ето ти мајстора: створио се Турчин па завио чалму око главе a спустио хаљине до земље. Кад дође a он рече: "Ja ћу тога коња купити. Говори, старче, пошто је". Што је год старац заискао, Турчин му одмах извади готове новце без речи. Старац кад прими новце, скине с коња улар, па њиме о земљу. У тај мах нестане и коња и купца. Старац дошавши кући с новцима затече и сина код куће. Кад после неког времена дође други вашар, онда син опет рече 49
оцу: "Хајдемо, бабо, на вашар". Отац му већ није хтео ништа говорити, него одмах пође с њим. Кад су били близу вашара, син рече оцу: "Ја ћу се сад створити једна трговина: шатра пуна робе, што је на вашару неће бити лепше и богатије. Ни њу неће моћи нико купити, a мајстор ће мој доћи, и платиће што год зацениш. Али не шали се, не даји му кључеве у руке, него кад новце примиш, удри кључевима о земљу". Тако и буде: кад се он створи лепа трговина, сав се вашар стане дивити. Али ето ти мајстора, опет се створио Турчин као и пре, па пита старца: "Пошто?" Колико је год старац заценио, толико је Турчин одмах платио, a старац кад прими новце, удари кључеве о земљу. У тај час нестане и трговине и купца, него од трговине створи се голуб, a од Турчина створи се кобац, па потерај голуба! Док су се они тако вијали овамо-онамо, царева кћи била изишла пред двор па их гледала, a голуб у један пут стрелимке девојци на руку, па јој се претвори прстен на руци. Онда кобац падне на земљу па се створи човек, те отиде к цару и понуди му се да га прими у службу: служиће га три године дана, a ништа на свету не иште, ни хране, ни пића, ни одела, само да му цар да онај прстен с девојчине руке. Цар га прими и обећа се да ће му дати. Тако је онај служио, a девојка прстен носила, и врло јој био мио, јер је дању био прстен a ноћу леп момак, пак јој говорио: "Кад дође време да ме узму од тебе, не дај ме никоме у руке, него удри мноме о земљу". Кад се наврши три године дана, дође цар ка кћери својој, пак је стане молити да му да прстен. Онда она као срдито баци прстен на земљу, прстен прсне, a од њега се проспе ситна проја, и једно зрно откотрља се под цареву чизму; a слуга се у један пут створи врабац, па наврат-нанос стане проју зобати, и кад сва зрна изобље, пође да и оно последње испод цареве чизме кљуне, али од зрна уједанпут постане мачак па врапца за врат. Обраћамо пажњу на један интересантан пасус у овој чудној приповеци: "Син рече оцу:,Ја ћу се сад створити једна трговина: шатра пуна робе, што је на вашару неће бити лепше и богатије... Тако и буде: кад се он створи лепа трговина, сав се вашар стане дивити". Осим тога што је тешко да народна машта сме претпоставити трансмутирање живих бића у ствари, ако ове већ нису симболичне, нпр. баш у овој приповеци прстен на девојачкој руци (ствари које
50
имају симболички значај и које поседују извесну моћ, народ, као и примитивци, тешко разликује од живих створова), јединство бића и принципа живота скоро је неповредљиво. Треба се испети до најпримитивистичкијих извора па да се разбијеност јединствености живота у човеку може објаснити мистиком односа који човек и сам има према богатствима и неограниченостима свога духа и његове виталности; према свом делању на јави, свом делању у сну, мистичној вези са стварима које поседује а које су тим самим такође он итд. Овде принцип живота изгледа час издељен на трговину уопште, на робу која је у њој појединачно, час у кључу те трговине. Кад је већ реч о принципу живота и његовом простирању у народним умотворинама, споменућемо и једну хрватску народну приповетку, звану: Јаје харамбаша! где је кокошије jaje вођа једне хајдучке дружине. Мешање мртвих у делање живих овде је добило свој пандан у мешању у њино делање једног ембрионског живота. Утицај, да тако назовемо, натколевског света на овај свет реалности нашао би у нашој народној уметности не мало занимљивих примера, који би нас, на жалост, одстранили од наше главне теме. Ако обратимо пажњу у приповеткама као што су Ђаво и његов шегрт на непрестано мењање вредности и облика чинилаца који улазе у материјал и у тему приповетке што неоштећене чува суревњиво само принципе њиних живота, затим чува циљ и вредност основне акције, онда нам се те метаморфозе, трансфигурације итд. постављају у другом приповедачком плану као основни литерарни облик приповетке. Са доста вероватноће можемо судити, према томе, да оне приповетке код којих је тај облик најважнији и првога плана, или происходе од оних првих приповедака еволуцијом и шематизацијом, као што је случај са оним пећинским цртежима, или су пак створене по угледу на те приповетке у моментима слободног духа, дакле су постепено прешле у домен народне духовности, иако им је колевка стварно народна мистика. Малочас смо видели да се младић претвори у голуба, и ђаво у копца; голуб у прстен, кобац у просиоца; прстен у просо, просилац у врапца; просо у мачку која задави врапца: овде је маг лаганим и паралелним метаморфозама дошао у однос јачег над слабијим, те постигао победу. У приповеци коју сад наводимо, чије је име Народна шала, ове су метаморфозе до крајности стилизоване. Како је ових приповедака и код нас приличан број, и налазе се, држим, искључиво у нашем
51
народу, a лепота им је особите и чудне врсте, то ћемо навести све које су нам при руци. Кад сам био у моје младо доба стар човек, a ja наумим да крадем крушака, пак сам онда ишао, ишао, док не дођем до једне брескве, погледам уз ту јабуку, попнем се на трешњу те наберем пуна недра шљива. Ал` ето ти однекуд једног младог старца, па поче викати и псовати ме: "Силази доле са те оскоруше, док те није ђаво однео". Ја га станем молити: "Немој, чича, молим те да наберем мало ораха". Он се наљути и поче се пузати к мени уз дуд. Кад ја то видим, скочим са вишње и пуно крило лешника проспем. – Он ти онда узме једну шибљику штоно зову врљика, па ме почне тући, но ја сам се бранио и тако ђа он на мене, ђа ја на њега, ђа врљика о мене, ђа ja o врљику, најпосле ја се отмем и опучим бежати, a он онда зграби нешто бело као тане a округло као грабље, па се тим баци за мном и удари ме више колена у пету. Тада се и ја ражљутим, као овца, окренем се и почнем му претити: "Но, но, чича, ако ти се само вратим, опет ћеш ти мене тући". На то пркошење потрчи он опет за мном, но ја прикупим све моје јунаштво, и почнем бежати да га стигнем. И тако сам славно бежао све преко некаквих клада, и бежећи прескочим гаће па одерем пањ. Дођем напослетку под једну врбу, па кад погледам на тај грм a оно видим на липи једно гнездо пуно троје косића. Станем мислити како бих их могао ухватити; сетим се лако, – зажмурим добро, да ме не виде, па се почнем пењати уз глог, кад ja у гнездо завирим, ал` два утекоше a једнога умал` не ухвати. Ето ти, помислим, какве сам среће! – Па се одатле упутим те дођем до једне баре, кад тамо a оно лети једно јато дивљих свиња, a ja ce онда сетих да имам код куће једну златну пушку, на којој су карика до карике све чистим рогозом увезане. Дођем с том пушком и видим исто јато дивљих патака, ја зажмурим и добро нанишаним, пуче пушка, паде гуска, a ja ти онда узмем тог голубе, те донесем жени грлицу, a она узме тог чворка, те одмах скува кокош, па ми донесе печену препелицу, a ja ти се онако гладан примакнем те се сит нагрувам крџавог пасуља и најфинијег скроба. (Шумадинка).
52
Познате су особите манифестације импулса за самоодржање, које се појављују како код примитиваца тако и код цивилизованих, a којима је циљ затурити траг, у извесним случајевима, животноме принципу, скривајући прави идентитет личности у питању. Код цивилизованог он је у извесним невропатским појавама, код примитиваца у ритуелним обичајима. При особитим догађајима, као што су смрт, рођења, болести, менструације итд., извесне личности треба сакрити, другима изменити имена, прогласити их за обратни секс, акције означити за изврнуте; муж ће лежати место жене у породиљском кревету, дечак ће добити име девојчице у доба пубертета, ако се жели отклонити опасност од личности којој она прети и изиграти је на тај начин. Опасност је чак формулисати један срећан догађај који се над нама збио, ако не желимо да се исти против нас окрене; то је страх од тзв. урока. Читава литература магије постоји о уроку код нас коју ћемо доцније навести. Не сме се уопште имати одређена концепција о положају који човек заузима у животу. Треба и самог себе заваравати. Није немогуће, дакле, такође да и овакав облик приповедања, као што смо га срели у наведеној причи, није једна врста таквог избегавања конкретног низања реалистичких догађаја не само алудирање на њих: "Но, но, чича, ако ти се само вратим, опет ћеш ти мене тући!" могло би бити речено да би се избегао фатум обратног испуњења, ако би правилно изрекао ко ће кога тући итд. У приповеци Лаж за опкладу, (Вукова збирка), ћосо и један деран такмиче се у воденици о једну погачу ко ће боље лагати. Премда је овде унапред речено да је то лаж, ипак борба се решава снагом надмудривања, што је врло значајно, као и у приповеци Ђаво и његов шегрт. Онда ћосо почне којешта лагати, овамо-онамо, a кад се већ излаже и умори, онда му дијете рече: "Е, мој ћосо! ако ти више што не знаш, то је све ништа; стани, да ја теби кажем једну праву истину. Кад ја бијах у младо доба стари чоек, онда ми имадијасмо много кошница, па бих ја свако јутро бројио, и све би челе пребројио, a кошница не могу. Кад једно јутро пребројим челе, a то нема најбољега челца; онда ја брже боље оседлам пијевца, па узјашем на њега, и пођем тражити челца. Кад доћерам траг до мора, a то он отишао преко мора, a ja за њим трагом. Кад пријеђем
53
преко мора, a то чоек ухвати мога челца у ралицу, па оре за посао. Ја повичем на њега:,То је мој челац; откуд теби мој челац?! A чоек одговори:,Брате! ако је твој, ето ти га. Па ми да челца, и још пуну торбу проса од изора. Онда ја упртим торбу с просом на леђа, a седло с пијевца пребацим на челца, те челца узјашим и пијевца поведем у поводу, да се одмара. Кад будем преко мора, онда ми некако пукне једна упрта на торби, те се све просо проспе у море. Кад пријеђем преко мора, у том стигне и ноћ, a ja онда сјашим с челца, па га пустим да пасе, a пијевца свежем код себе, па му метнем сијена, a ja легнем спавати. Кад ујутру устанем, a то вуци дошли те заклали и изјели мога челца; лежи мед! по долу до чланка, a по брду до кољена. Онда почнем мислити у што ћу покупити мед. У том падне ми на ум да имам једну малу сјекирицу, па је узмем и зађем у шуму да уловим какву звјерку да згулим мјешину. Кад тамо, a то двије срне скачу на једној нози. Онда ја потегнем сјекирицом, те им пребијем ону ногу, па их ухватим, те згулим с њих три мјешине, и покупим у њих сав мед, па притоварим на пијевца и однесем кући. Кад дођем кући, a то ми се родио отац, па мене пошљу Богу по водицу. Сад ја почнем мислити како ћу се попети на небо, док ми падне на ум оно моје просо што се просуло у море. Кад тамо дођем, a оно пало на влажно мјесто па узрасло до неба; те ја уз њега хајде на небо. Кад се горе попнем, a то моје просо узрело, па Бог пожњео и умијесио од њега хлеб, па удробио у вруће млијеко, те једе. Назовем му ја:,Помоз` Бог! A он ми одговори:,Бог ти помогао! и да ми водицу. Кад се вратим натраг, a то мојом несрећом ударила киша, па дошло море и све просо поплавило и однијело! Сад се ја забринем како ћу сићи на земљу! Док ми падне на ум да ми је дугачка коса: кад стојим до земље, кад седим до ушију; па узмем нож, па све длаку по длаку одрезуј па навезуј. Кад стигне мрак, a ja онда завежем на длаци један узао, па останем на њему да преноћим. Али шта ћу сад без ватре! Кресиво сам имао, али нема дрва! Уједанпут падне ми на ум да имам у зубуну једну шиваћу иглу, па је извадим те исцијепам, па навалим ватру и сит се огријем, па легнем поред ватре спавати. Пошто заспим, a мојом несрећом скочи варница те прегори длаку, a ja стрмоглав на земљу те пропаднем до појаса. Обрнем се тамо-амо не бих ли се како извадио, a кад видим да се не да, онда брже отрчим кући те донесем мотику да се 54
откопам, па однесем водицу. Кад дођем кући, a то жетеоци жању по пољу. Пригријала врућина, вољани Боже! да погоре жетеоци. Онда ја викнем:,Камо што не доведете овдје ону нашу кобилу што је два дни дуга a до подне широка, a по леђима јој врбе порасле; нека начини хлад по њиви. Брже-боље отрчи мој отац, те доведе кобилу, и жетеоци лијепо стану жети по хладу. A ja узмем жбан, па одем на воду. Кад тамо, a то се вода смрзла; онда ја скинем своју главу, те њом пробијем лед, и захватим воде. Кад донесем воду жетеоцима, a они повичу:,Камо ти глава? Ја се машим руком, a то нема главе, заборавио је на води. Онда се брже-боље вратим натраг; кад тамо, a то лисица дошла па вади мозак из моје главе те једе; a ja полагано, хајде, хајде, те се привучем близу, па потегнем лисицу ногом у стражњицу, a она се уплаши, па од страха п..е и исп.. e тефтер, кад га ја отворим, a то у њему пише: мени погача a ћоси г... Онда дијете устане, па узме погачу и отиде кући, a ћосо остане гледајући за њом. Није немогућно да и дела која су овде тако страховито комична, бурлескна и апсурдна припадају у ред оних које су извршивали дивови и који заузимају своје нарочито место у еволуцији митолошких веровања. Њихова дела су и иначе увек парадоксална, a o њима се код нас задржала једна нарочита традиција, о џидовцима дивовима у власотиначком округу. Мотив заборављене главе, и у идућој причи Лаж без истине, погрешно враћене главе на тело је нешто од најпарадоксалнијег што смо нашли у свој народној књижевности света уопште. Црначка уметност која обилује најфантастичнијим мотивима нема ниједног који би био толико смео. Осећамо се апсолутно у немогућности да дамо било какво објашњење постанку овог мотива. За разлику од приче Лаж за опкладу, хрватска прича Лаж без истине, поред великог дела заједничких елемената, не разложује једино надлагивањем своје апсурдитете, већ од прве речи почиње искључиво тим елементима. Момент пометености са главом овде је с више ефекта искоришћен. Живјели три брата. Били доста богати, два гола голцата, a трећи без кошуље на тијелу, без капе на глави. Били добри ловци и пушке не имали. Пођоше један дан прије зоре у лов и убише три зеца: два не погодили, a трећи им утече. Пролазећи кроз гору дошли у једну колибу, у којој живе 55
душе није, па запитају баку: – Дај нам, бако, три лонца, да сваримо три зеца. – Даде им три лонца, два разбијена, a трећи без дна. Расјекли ловину, ставили у лонце кухати, ал` не има ватре. На врх врха дуба угледаше светлост. – Шта је оно, Боже мој? – рече старији брат и пође под дуб. Угледа наврх дуба медведа, где је распламсао ватру, натакао на ражањ вола па пече. Попне се тај брат на врх дуба, и пита ватре, a њега шчепа медвед шапом: – Добро ми дошао, и ти ми се хоћеш; тебе ћу за ручак, a вола за ужину! Дође и други и трећи брат. И њих шчепа за врат те им исте ријечи рече. Није друге, ред је погинути. Ударе сва тројица у плач. Медвед им се смилова па им рече: – Ето, пустит ћу вас, ако ми један од вас каже чудновату лаж. Отпоче један, прихвати други, a трећи најмлађи овако отчепи: – Ја ћу вам сада једну гачицу причати, a немојте ништа вјеровати, све је лаж без истине. Родио сам се петнаест година прије мога оца. Кад ми се отац роди, пођох ја по попа, да га крсти, a он не хтједе без божјега допуштења. Враћам се ја гладан и жедан путем, једва душа у мени. Сретнем жену која ме пита шта ми је. Ја јој кажем све по истини. Она се маши у прегачу и даде ми прегршт боба, да гризем путем. Убило ме сунце, уморих се, легох под један дуб, да мало отпочинем, a још ми три сама зрна у џепу. Заспим, борме, добро па се преврнем с једне на другу страну. У тај час пану три боба на земљу и изникоше. Ја се пробудих, погледах испред себе, a ето боб нарастао до неба. – То ми се – рекох – и хоће! Почех се пењати уз боб од кољенца до кољенца, од гранчице до гранчице, од мошњице до мошњице, ето ме на небу. Видим господина Бога, – милосна га била – гдје руча, једе круха и сира, a мени га ни куса не да. Поклоним се и питам допуст да ступим пред његово лице. Кажем господину Богу све што ми се је догодило. Бог одмах разумије што се мени хоће, узе у руке велико перо и написа, брате мој, велико писмо, у којем наређује попу да ми крсти оца. Ја весео да ћу натраг, гледам где је боб; нестало боба. Шта се догодило? Козле ишло у пашу, намјерило се на онај боб, прегризло, и мени не има више пута на земљу. Куд ћу, шта ћу? Опет се вратим господину Богу и
56
кажем шта ми се је догодило. Даде ми мекиња, напуним пуне џепе, и рече ми: – Бацај мекињу за мекињом и по њој спусти се доље. – Тако ја учиним, али ево ти жалости: не дотекло мекиња. Шта ћу сад? Срећа од бога, напипах у дну џепа клупко пређе. Почео је сукати, не може да допре до земље. Мучим се и мислим, како ћу: прекидај, донавеж`, прекидај, донавеж`, никако до тла не може да састави. Пане ми на памет да имам перчин на глави. Одмах га истргнух влас по влас, веж`, донавеж`, никад крају, небо високо a земља ниско, не може те не може. Ухватила ме мука, a ja стискао срце па c велике висине спустим се доље и прас! упадох у живицу стијену до врата. – Ајме мени, мајко моја! – стао ја запомагати, – куд ћу сад, на које ли стране? – Дрпај се, дрпај, подижи се, измичи, некако се отргао и ослободио стијене. Потрках до куће, узмем велики млат да разбијем стијену. Једва је растресках; била је страшна врућина, a све се смрзло. Уморих се и ожедњех, да ћу на локву напити се воде, сунце затиче главњом, a вода се замрзла у бунару. Гледам наоколо себе, има ли камена да разбијем мраз, аја, нигдје ни мрве камена. Знам шта ћу, промислих у себи, узех ножић, пререзах гркљан, одрезах своју главу, разбијем њоме мраз, лијепо се напих воде и пођох напријед. Ја кренуо мало напријед, погледам на један дуб, видим човјека где врше просо, слама пада доље, a зрна проса остају наврх дуба. – Шта то радиш, човјече божји, како ти слама пада доље, a зрње остаје горе? – Он ће мени на то: – Ти се тому чудиш, a не чудиш се себи што си без главе? – Ударих се ја дланом по челу: a ну збиља, гдје је моја глава? Пало ми на памет да ће бити остала гдје сам разбијао мраз. Брзо потрках до бунара и нађем своју праву главу. Узех и ставим на њезино мјесто, али кад сам дошао дома, спазио сам се да је ставио наопако: оно, што иде напријед, натраг, a оно што иде натраг, напријед, – Ето, медвједе, – доврши најмлађи брат, – истините лажи! Медвед се осладио овом причицом и рече му: – Поштено си лагао, ајде кући, нећу вам ништа учинити". (Из Пољица у Далмацији, Хрватска народна шала). По обради елемената у ову би групу спадала и песмица из Буковице у Далмацији (Ј. Пасарић, Хрв. нар. шала) Изврнута пјесма, те је наводимо овде,
57
премда би по духу одговарала умотворинама слободнога народног духа, о којима је реч у другој глави.
Тече Крка повр' Велебита, Повезе се по кршу галија, Коња јаше по мору делија. Гледало их турско момче младо, Гледало их с Београда града, Те понесе пушку око ока. У зло га је мјесто погодио, У кољено, у срце јуначко! Жив погину, здраво кући дође И код куће три весеља нађе: Од шевара кућа изгорела, A мајка му коња приватила, Сестра му се од старости смије, Ћаћа му се ни родио није. – Ој! Полећела два печена зеца, Тјерају их три одрта вижла: Два кусаста, четврти без репа, Чекају их три слијепа ловца: Два су празна, трећи пушке нема. Ој! Вино пију два мртва јунака, Вино служи без главе дјевојка.
2. Са непојмљивим у души Народни обичаји, уколико има мистичног у њима, не значе више ни хришћанску
ни
митолошку
мистику.
–
Обичаји
као
елементи
инстинктивнога живота. Психичке појаве народнога инстинкта. Равнотежа и надјачавање појединих импулса. – Друштвени токови, колективне хистерије код младих племена. – Пример индивидуалног сомнамбулизма и импулсивног путовања. – Историјат мистичних епидемија у средњем веку. – Деца крсташи. – Играчи Св. Вита. – Русаље у селу Дубокој. – Лечење
58
музиком. – Краљице. – Краљичке песме. – Коледа. – Лазарице. – Додоле; деловање на природу аналогијом. – Приношење јагњета на жртву. – Мистично шкропљење крвљу. – Зелени јахач. – Ђурђевске вечери. – Још један пример сомнамбулизма: змајеви. – Борба о облаке. – Тело, дом у коме се није стално. – Ловачка заклетва. – Молитва од нешта. – Молитва од урока и поганице. "Сви они, у које се несхватљиви уселио". Фјодор Достојевски, Зли дуси "Од првих медикалних проучавања, испитиваоци су са чуђењем забележили једну особиту узнемиреност интелигенције, једну врсту чудног делиријума који се није могао уврстити стварно ни у једну духовну оболелост, јер је био пролазан и није узнемиравао никако однос болесника са друштвом. Овај се делиријум пролазни јављао код Сибила, на светом делфијском троношцу, обновио се потом код обузетих ђаволом и код екстатичних обузетих Богом, јављао се често код масе болесника узнемирених болом, страшћу или грижом". Пјер Жане, Нервозе "... Трошка ако немате, зашто пешке не идете, и леба не просите, док до цара не дођете; на путу умрите од глади, и ми браћа ваша и род умиремо сваки минут од страха и зулума по путови, ми на вас уздамо се, да ћете ви сјединити сузе ваше са сузама нашим и да ћете непрестано умивати ноге и престол нашега великог цара Александра и велике надежде Росије... Отиђите, просите и видите, јесмо ли сасвим од нашега цара остављени, дођите и кажите нам истину коју од вас чекамо, тако вам великога Бога и Христова страшнога втораго пришествија и суда. Ако не одете и не дођете скоро да нам истину кажете, то сви од малог до великог ваши соперници да будемо на страшном суду божијем!" Писмо српских војвода Проти Матеји, 1814. године Овим улазимо у срж онога што је тајанствено у духовноме животу народнога уметника; баш у саму ону радионицу где се изграђује из колективних 59
делиријума, из расних заноса, из религиозних визија, из друштвених нервоза, из митолошког ритуала, из мађије, из заносне промене годишњих времена: велики духовни ритам простране будуће народне етике. Сва та ужасна комплексност елемената из којих је саздана та прва примитивна инспирација наше мистичне уметности прећи ће испред нас и при самом прегледу неких годишњих обичаја, приликом којих, мислимо, народ колективно осећа присуство једне више силе у себи, чијим су импулсима радње његове тад опредељене. То нису заноси хришћанско религиозни јер су и сами ти обичаји туђи хришћанству, нити је то деловање митологије у њеној снази, пошто је народ већ изгубио њен главни смисао, и сем извесних митолошких обичаја којима се и сам појединачни значај често променио, ваљда је као концепцију мистерија сасвим избрисао из себе. Оно што сад натерује народ да још увек чува и обнавља своје ритуале који су у вези са тајанственим, своју мађију итд. то је управо стална, народна и неизбежна потреба да се извесним ритуалом мање-више старим, утврђеним, каткад већ и кореографираним, ослободи свега онога што се, по законима расног темперамента, људске психологије, анималних инстинката и општеприродних енергија, скупља у њему. Има народа који су мирнији, сређенији и сталоженији, и има их код којих страственост, чулност и извесна духовна узнемиреност одговарају младачкој узнемирености код појединаца у младости, или егзалтираности код других, или чак и извесним псикастеничким појавама. Видели смо народе који су веровали да су изабрани од бога, са мистичним задатком који им је наложен; видели смо крсташке ратове, мистичне покоље, цео средњи век где су читава друштва оболевала, или имала визије, или носила собом фиксне идеје. Сваки народ скоро ипак носи у себи читав материјал за такве појаве, које или су незнатне или успаване, или пропорционално развијене све – народни инстинкт не опредељавајући се за поједине – и између којих се, у извесно доба народног развића или историјских ситуација, издвоји покоја и на рачун осталих несразмерно развије, те стави свој искључиви жиг на цео тадашњи народни живот. Овакав је бар процес ако се посматра сваки човек понаособ; цела једна половина психолошког живота код појединца није ништа друго но хармоничан склоп и живи однос оних духовних човечанских особина, од којих, надјача ли
60
која, мења цео дотични тип индивидуалности. Петнаест година путовања за изгубљеним драгим створењем иако из потпуно разумљивог узрока, увршћује ипак тог човека у ред меланхолика са истим оним особинама које имају и други слични параноици. Све што смо овом примедбом, дакле, хтели да кажемо, то је да један обичај народни, ма колико он свој извор имао у другим узроцима, ма он чак био и позајмљен од ког другог племена, може изражавати собом присуство једног народног импулса за који се чак не би ни слутило без тог обичаја, може значити и један психолошки лик тога племена, па ма колико ово било младо, здраво и свеже. Јер треба знати и то да у народу није све истодобне старости, извесним својим особинама он може бити још дете-народ, другим давно већ сазрео; код детета кад му се мењају први зуби сви су органи још у младости првог развића, сем тих зуба, нпр., чија је старост већ завршна. Народни обичај такође, ма колико већ био стар a изгледао само обичајним шаблоном, ако само показује извесне симптоме може значити присуство једне посебне актуелне духовне особине осећајног живота народног; те ће нас, према томе, оно овде занимати само као такво, a не ни као етнографска илустрација, ни као митолошка традиција. Да би се боље разумела једна појава колективне хистерије, аутосугестије и сомнамбулизма, која се догађа сваке године, о Духовима, код нас у селу Дубокој, ми се усуђујемо навести један пример индивидуалног сомнамбулизма, толико исто поетског колико фрапантног, који је забележио Пјер Жане. Младић о коме је ту реч, није био вођен у својим "бекствима" религиозним надахнућем, као што ће нам се на колективним појавама указати, но једна страшна егзалтација са визијама и путовањем, ко зна колико потиштавана у подсвесности, избила је овде да се оствари путем сомнамбулизма. Импулсивно путовање ипак заједничка им је карактеристика, a нама је и жеља да неколико примера који буду дани не буду идентични но да покажу целу једну скалу ове врсте екстатичности. Но да дамо реч самоме научнику: "Тиче се једног седамнаестогодишњег младића, Ру..., сина једне невропатичне матере, и самог довољно нервозног, који је у тринаестој години доста често бивао у неком малом кабарету посећиваном од старих 61
морнара; ови би га терали да пије и када би од пића био мало узрујан, пунили му машту лепим историјама о путовању. То су били чаробни описи тропских крајева у којима пустиња, палме, лавови, камиле и црнци играху дивну и заводљиву улогу. Овај дечак би необично изненађен овим причама, које га утолико више импресионираху што је сам био у полупијанству. Напротив, кад би се отрезнио, изгледало је да га то врло мало занима, није говорио уопште о путовањима и спремао се чак за једну врло сталожену и врло мирну егзистенцију, пошто је примио занимање бакалског момка и пошто се једино трудио да аванзује у овом часном звању. Али ево да наступају неочекивани догађаји: скоро стално при каквом умору, при узбуђењу или новом пијанству он би се осетио преображеним, заборављао би да се врати кући, није мислио више на своју породицу и изашао би из Париза корачајући право испред себе. Корачао би тако ближе или даље, до Сенжерменске шуме или орнског департмана; каткад идући сам, каткад наступајући са каквим пробисветом, просећи уз пут; није имао до једну мисао у глави, да се упути мору, да ту допре, да се погоди на какву лађу и да иде за проналазачима зачарљивих предела у Африци. Његов би се поход свршавао доста рђаво; поквашен кишом или умирући од глади будио би се изненада на широком друму или у каквом склоништу, не разумевајући никако свој положај, не сећајући се свог пута и с најжешћом жељом да се врати у своју породицу и у своју бакалницу. Ја се задржавам само на једном његовом бекству које је било особито занимљиво и које је, ствар чудна, трајало три месеца. Отишао је из Париза око 15. маја, и прешао пешице до околине Мелена. Овог пута је планирао у машти да боље успе његов поход и да стигне до Средоземног мора. Дакле, он је нашао том приликом сјајну идеју: постоје недалеко од Мелена, у Мореу, канали који су мање или више управљени право на југ Француске, a по тим каналима силазе бродови натоварени робом. Он је успео да буде примљен као момак на један од тих бродова који је преносио угаљ. Ту је имао страховиту дужност: час је требало превртати угаљ, час вући конопцем брод уз помоћ једног магарца званог
62
Кадет, његовог јединог пријатеља. Био је слабо храњен, често тучен, изнурен, али се зрачио од среће и једина му је мисао била наступати мору. Несрећом, у Оверњу се лађа заустави, и он је био приморан да је напусти и да настави пут пешице, што му је било теже. Да не би био без прихода, погоди се као помоћник и пратилац једног старог крпача судова. Наступали су лагано радећи на друму; кад, једно вече, догоди се опет неочекивани догађај. Дан је био изврстан, ортаци су зарадили седам франака. Стари крпач се заустави и рече Ру... у: – Мој дечаче, имамо права да се добро навечерамо и да прославимо данашњу светковину, јер је данас 15. август. – На то младић додаде непромишљено: – Петнаести август! Па то је св. Марија, празник моје матере. – Само је то изговорио кад се учини сав измењен, погледа на све стране с чуђењем, и осврћући се своме сапутнику, крпачу посуђа, рече му: – Али ко сте најзад ви, и шта ја ту чиним с вама? – Јадни старац би запањен и не успе ништа да објасни свом пратиоцу који се замишљао још у Паризу, и коме није остало никакво сећање од прошла три месеца. Морало се ићи код председника сеоске општине, где се имало огромне муке око објашњења". Још 1212. године на позив једног егзалтираног чобанчета, код Вандема у Француској, стала се скупљати небројена дечија војска, која је бројала више хиљада, и које ни најочајнија родитељска преклињања нису могла одвратити од огромног нагона да путују и спасу свете земље. Спречавани од ког било добијали су наступе незаустивог плача и грчева по свем телу. Ова је војска умирала од глади, жеђи, припеке; огроман број се потопио приликом бура на мору a остатак био распродан од шарлатана у Александрији. Кроз цео средњи век у средњој и западној Европи скупљале су се огромне масе, гоњене неодољивом жељом за путовањем, деца која су умирала ако би их спречавали, људи свих класа и свих народности, богати и сироти, носећи свеће и заставе, певајући псалме, облачећи се у крпе и шибајући се до крви, лежећи раширених руку у облику крста, наги, у грчевима. Крајем XIV века овим се појавама придружује још и играње, тако да ове огромне процесије пролазе често сву Немачку и Француску играјући са венцима на главама, опасани марамама,
63
држећи се за руке, скачући страшно високо, јер им се чинило, изјављиваху, као да играју по крви. A играху не по својој жељи већ у наступу; по читаво пола дана, павши најзад изнемогли, и стењући од мука. Помагали су им у таквим приликама стежући их снажно марамом око трбуха. Покаткад би оваквим играма претходили епилептични напади. Оваква епидемија у разним нијансама развила се огромно свуда, под именом игре светојованских играча или игре св. Вита. Поступно је први елемент оваквих епидемија: нагон путовања, отпадао, и остајао онај додати, игра праћена свим симптомима хистеричних наступа и сомнамбулизма. О Светом Јовану скупљају се сви они који пате од разних хистеричних надражаја, којима се та епидемија преко године код њих само означавала, спремна да се декланшира тек одређеног дана; док су ови псикастеници, који су од тога бивали слаби, збуњени, узнемирени и болешљиви, мислили да их тај велики напад од свих тих ситних узнемирења исцељује. Уистину, они би од тад били мирни преко све године до поменутога празника, кад се акумулована бољка дешаржирала. Водили би их у капелу Св. Вита, после игре изазиване музиком, преко воде, као што се види на слици Бројгеловој. Слични наступи, приписивани уједу тарантуле, распрострли се из јужне Италије у XIV, XV и XVI веку. Веровало се да једино музика може спасти од оваквих наступа и од сигурне смрти која им је последица. Звуци инструмената неодољиво их тераху на игру, a сјајни метали, као мачеви, деловали су чудно на "тарантате" – играче, који су имали пожуду према црвеној боји. Сви су они имали страст да гледају у море, све је очаравала вода. У рукама су носили пуне чаше воде и тиме се увесељавали; у великим судовима воде квасили су сваки час руке и главу: Allu mari mi portati Se voleti chе mi sanаti; Allu mari, аlla via; Allu mari, allu mari! (Мору ме носите, ако ми здравља желите, мору, путу; мору, мору!)
64
Др Војислав Суботић посматрао је поменути обичај о Тројичину дне у Дубокој, у пожаревачком округу. Тамо се дотичног дана скупља силан свет из овог и околних села, од којих велики број подлеже извесној чудној болести чији је назив румунски: "русали", што на српском значи "духови". Обољевају већином Срби, али и Власи; највише жене, но исто тако и људи и деца. Наиме на сабору, без ранијег видног знака, и при самом јелу, пренемогне одједном по неко, падне, добија дрхтавицу, плазмотична јецања, спалу температуру, и показује све знаке бесвесности. Овакви наступи понављају му се само тог дана у години и верује се да му ништа не може помоћи изван игре са "краљицама", које тад, пошто је болесника маса, имају пуне руке посла да свима притекну у помоћ. Три девојке свечано обучене представљају краљице; три играча краљеве. Држећи се рукама једни другима за појасе они састављају једно коло, које наступа испред карабаша, поигравајући по такту чудне музике карабиљица. Кад дођу овако болеснику, они најпре играју око њега. Краљеви га својим мачевима закрштавају по грудима a ногама га се дотичу. Затим га краљеви, први и други, дижу са земље, узимају чврсто између себе, хватају се у коло и наступају играјући према Дубочкој реци, која је нешто даље. До реке трипут пуштају болесника и играју око њега, прскајући га по лицу из својих уста ижватаним пепелом, белим луком, дрмусајући га, зовући га по имену. На реци га запајају водом с краљева мача, и враћају га, обично ту на реци повраћеног, истом игром, са она иста три одмора, на место одакле су пошли. Каткад је нужно и две, и три процедуре овакве извршити до коначног повраћаја болесника к свести што се нарочито односи на врачаре, којима на крају ставе меда у уста и остављају да се саме поврате и буду од тада још видовитијим и јачим. Процедура траје од двадесет минута до два сата. Лесова играча има неколико, као и карабаша, јер је оболелих сваком приликом преко стотину. Песма која се пева на српском гласи: Опа овако! Опет тако! И још једном Опет тако! Тако бела, тако, И изусти: хеј!
65
Присуство неке више силе, ношење у себи неке мистичне снаге, која их гони да врше оно што сами као да не би желели, је основно убеђење код свих ових падавичара: за разлику од факира и дервиша, магова који ту силу на нарочити начин призивају у себе, ови се на нарочите начине желе баш да ослободе од ње. Читаве генерације овде кржљаве од ње, нарочита болна менталност се организује у њиној средини; отуда безброј врачара, које су се дуг низ година најпре одликовале падањем у русаљски занос и тешким повраћањем из њега, те им народ почиње све слепо веровати (чувена Докија Стевић), пророка, аскета итд. (Милија Крајинац из Поповице, који је могао да остаје у непомичном заносу по 24 до 30 дана). Иначе под истим именом русаља или русаљочки, скупљају се девојке по свој Русији да у одређени дан играју особите игре и песме, китећи се цвећем и одевајући се у свечано рухо. У самој Србији најзад краљице не играју само оболелима од русаља, као што смо видели да је у Дубокој, него на Тројичин дне играју по свим крајевима. Бар за време Вука играло се од Колубаре до Тимока, и у Славонији, док се у Срему то већ било изгубило; сада су се границе овог обичаја свакако јако стесниле. У сваком случају ово коло краљица унеколико се разликује од оних дубочких. Најпре оне нису у вези ни са каквом појавом колективне хистерије, затим њих је број већи (десет до петнаест вели Вук; осам по Павлу Поповићу) и све су девојке; младићи не учествују у игри. На левом крају, према коловођи, игра одвојено једна од њих краља у особитом руху (венац, ковиље као перјаница, пауново перо, траке низ леђа: плава, црвена и зелена са прапорцима на крајевима) и са мачем у десној руци. На десном крају игра према колу девојка у истој одећи, звана барјактар. У руци јој је копље са барјачићем белим и црвеним. Усред кола седи на столичици забуљена белим убрусом као дувком краљица. Иза ње стоји непрестано једна у служби дворкиње. Овакво састављено коло иде од куће до куће кроз село, певајући пред сваком нарочите "краљичке" песме, којих има велики број и које се обраћају, према прилици, час младићу ожењену, час момку, детету, девојци, удовици, човеку, чиновнику или кмету, ђаку, невести, баби. Прва песма је намењена домаћину или домаћици да би изнео столичицу краљици да седне, затим друге певају сваком члану те куће понаособ. Домаћин их на крају дарује, a све
66
играчице и краљица пролазећи испод укрштеног оружја краља и барјактара, на капији, излазе из тог дворишта. Ево за пример неколике краљичке песме: Госпођи: Заспала госпођа Под жутом наранчом, Господар је буди, У очи је љуби: "Устани, госпођо! Краљице су дошле; Дај, да дарујемо; Нећеш много дати: Краљу врана коња, A краљици венце, Венце и обоце, Младом барјактару Свилену кошуљу, A белој дворкињи Бурму позлаћену". Идући преко села, певају ове песме:
I. Ми идемо преко села, ладо, ладо, Ми идемо преко села, ладо; Облачина преко неба. Прстен паде из облака. На шта паде? На чист паде: На јунака нежењена, На јунака из облака.
II. Дево, девојкињо, Бела перунико! На два дела расла, љељо.
67
На трећем цветала; На трећем цветала, љељо. У воду капала; У воду капала, Вода мирисала; Вода мирисала. – У чаши с` напио; У чаши с` напио, Па се разболио. Ми смо раније навели украјинску песму у којој се пева како је Перун упао на свадбу Месеца и Сорје, пролио, мачем својим, црну крв храста и натопио њом венце и хаљине. Нама се сад чини да је та украјинска песма кључ ове наше дивне и језиве песме краљичке из алексиначког округа: Свети Петар вино пије, ладо! Под дрветом божуровим, ладо. Пролетеше два голуба, ладо, Нарусише Петру вино, ладо! Проговара свети Петар, ладо: Дајте мени оштре ноже, ладо, Да убодем два голуба, ладо! Дадоше му оштре ноже, ладо, Те убоде два голуба, ладо. Из њих лети црна крвца, ладо, Те попрска Петру скуте, ладо! Ој, хубава, најбоља девојко! За читавим циклусом краљичких песама долазе оне још чудније, мистичније, дрхтавије песме коледа, које се певају при коледању. Већ по самом дану кад коледа падају врача се у народу година; тако да један рукопис из XVI века вели за понедељак нпр. (ако у њ дођу коледа): "зима добра; – јесен ведра; – жетва кишна; – ветри велики; – пролеће добро; – вина много; – у свему обиље; – болест напрасна; – смрти много; – пчелама погибија; – меда оскудно" итд. Подсећања пак у коледским песмама на мађију, враџбину и ритуал уопште тако 68
су изобилна да ћемо ми у овим првим песмама које нам падну под руку само подвући такве стихове за пример. I. Домаћине, коледо! господине, коледо! Застасмо те за вечером, Где вечеру ти вечераш, Белим грлом вино пијеш, И очима бисер бројиш, И рукама гајтан плетеш: Додај нама крај гајтана, На чем ћемо Бога молит. За старога за Бадњака За младога за Божића; Божић баје по свем свету, По свем свету, по овоме. Слава и част домаћину! Тебе на част, господине!
II. Уранила, коледо! стара мајка, коледо Светој цркви на јутрењу, Сусрете је свети Петар На јелену златорогу, Златорогу и парогу: "Врн се натраг, стара мајко, Ево су ти гости дошли, Добри гости колеђани..".
III. Пођо с пушком, коледо! у ливаду, коледо! Пусти коњи на ливаду, A ja одо' под крушчицу, Метни калпак на јабуку, A пушчицу на крушчицу, A рогљицу под главицу,
69
A ja лего`, да поспавам, Проговара бела вила: "Устај горе, млад војвода, Отуд иде чудно чудо, Чудно чудо невиђено, Стра'ота је погледати, A камоли дочекати!"
IV. Ој, хубава, коледо, мала момо, коледо! Духну ветар, коледо, мала момо, коледо, Те издуха, коледо, врана коња, коледо, И на коњу, коледо, бојно седло, коледо, И на седлу, коледо, мушко чедо, коледо, И на чеду, коледо, самур калпак, коледо, За калпаком, коледо, кита здравца, коледо, Да је здраво, коледо, мушко чедо, коледо! У врањском округу певају ову дивну песму о св. Илији и Марији, која као да има везе са последњом коледском песмом:
Сабра се сабор големи; На то је поље широко, Под тоје дрво високо. Најнакрај седи Илија, До њега сестра Марија, У руке држе Ристоса. Духнуше вихри ветрови; И однесоше Ристоса! Виче Марија да плаче, Брат је Илија тешаше; "Не плачи, сестро Марија! Ујахни коња крилата, Па стигни сина Ристоса!"
70
Како се овде, као на неким примитивним иконама сеоским, лепота византизма меша са мађијом и са свежином народном. На Лазареву суботу, у јужној Старој Србији скупе се сасвим младе девојке, које су још раније изабрале, између себе, једну за свога Лазара и прстеновале је у знак верности, па се, вежбајући се у певању, све време до празника такмичиле са другим групама лазарица. Лазар је обучен у мушко: џамадан, тозлуци, фес с великом кићанком итд. За њим иду по две и две лазарице певајући, a за спомен, како се у народу верује, на кнеза Лазара, или пре на Лазарево ускрснуће. Лазар игра пред њима посебице неку врсту витешке игре. Идући кроз село певају: Искочише лазарице Чим дадоше гласурице, Играј, играј, наш Лазаре, Наш Лазаре, барјактаре, Играј, играј, наиграј се, Наноси се мушко руво... Око Ђурђевдана по селима иду додоле, накићене травом, цвећем, поливане пред сваком кућом, играјући, певајући, изазивајући на тај начин – по једном принципу мађије, да се симулирањем једне појаве ова може изазвати – кишу над пољима. Рајнах види у додолама исти мотив који и у легенди о Данаји којој се Јупитер спустио у постељу у облику златне кише и оплодио је да роди Персеја. Ми идемо преко села, ој додо, ој додоле. A облаци преко неба, ој додо, ој додоле, Облаци нас претекоше, ој додо, ој додоле, Жито, вино, поросише, ој додо, ој додоле! На Ђурђевдан сам постоји читав низ мистичних обичаја, више или мање симболичних, више или мање ритуалних, јако различитих према крајевима где их извршују, но увек пролетње свежи и опојни. Понегде кољу малено окићено јагње, крв му скупе у судове и матере њом децу прскају. У Старој Србији св. Ђурђе иде по пољу на зеленом коњу окићеном зеленим класом жита, вешаљком грожђа, зеленим грањем, ражју и пшеницом. У песмама се моли да се роди од два грозда ведро вина, од два класа шиник жита. У кнежевачком округу, уочи
71
Св. Ђурђа изађу четири девојке на одређено место, где потом песмом дозову младеж на игру до зоре. Пред зору се бере цвеће и плету венци. Нашавши дубок вир гурају се онако одевени у њ. Сутра пред вече девојке узимају по бакрач и по два венца те иду на стругу. Тамо су већ овце дотеране. Очеви седају на стругу. Њима дају по jaje да их закопају у земљу, a на та места потом спусте бакрач, око овог венац a поврх свега пробушени хлеб. Онда се опет поврх тога ставља брдо, па чешаљ, па прстен, a кроз све то у бакрач помузе овца која се тог пролећа прва ојагњила, a други јој венац обесе о врат. На Ђурђевдан се момци и девојке купају по потоцима у које су натопљене лековите траве. Да зна женска глава Што ј' одољан трава, Свагда би га брала, У пас ушивала, Уза се носила. Ево још два враџбинска савета: Кад би знала мушка глава, Што је ником воде с' напит, Нигда не би ником пила! Кад би знала мушка глава, Што ј' рукавом утрти се, Нигда с' не би с њим утрла. Иначе сомнамбулизам, демонијаштво, видовитост и сила мађије нигде се тако не виде као на "змајевима", који нису само легендарни јунаци, но их народ и сад налази између себе, разазнаје и означава. Они су углавном добре силе, помажу јунацима и људима, a нарочито пазе на пољски берићет. У Сврљигу је у пећини Малог Камена живео неки Стојан, змај, побратим змаја од Јастрепца, разгонио рђаве и привлачио добре кише. Једном су девојке уочи Ђурђевдана берући здравац по Малом Камену певале: "Здравче, венче, беру ли те моме?"; пред њих је тад изашао неки јединствено леп младић, стао разговарати са њима и шалити се. Најзад запита најлепшу од
72
свих жели ли поћи за њ, што ова, бојећи се браће, одби. Змај је однесе у пећину a девојке се разбегну. Браћа добаве врачару те младић од врачарије умре. Змајеви се претварају у разне животиње, најчешће у крилате огњене змије. Кад се бију са алама и кад воде облаке онда су као орлови или као друге ' тице. Оружје: неко огњено перје. Ако су рањени a не освете се за осам дана, умиру од бола. Некад се, о облаке, бију и између себе. Понеки се од змајева навади на чисту девојку или лепу жену, те одлази код ње невидљиво, збацује кошуљицу и остаје лепим момком крај ње. Ово му већ нико не може кратити. Прича се да је једна жена тако хтела да умре од изнемоглости и силног миловања; нека јој врачара посаветова да увуче код себе нехришћанина. Жена уистину скрије Циганина и змај се одби. Она потом роди змајевито дете са кошуљицом и крилцима под пазусима. Ако је неки човек змајевит, онда је он стварно у боју са алама, његово тело лежи као мртво. Ако би му се метнула глава где су му тог тренутка ноге, онда би он у боју подлегао и његово тело већ више не би оживело. Зато се такви људи и чувају, и не казују ко су. Прича се да је на једној жетви наоблачило се, a неки човек, онесвестивши се, дотле остао у несвести док није наишао леп облак, после чега је причао да се о овај борио. Змајеви могу зачети једино мушку децу. Аналогија у схватању личности, живота и акције ове легенде, са веровањима фетишиста и анимиста примитивних афричких племена, фрапантна је. Пошто смо толико у току овог поглавља говорили о мађији, о враџбинама, о ритуалу, навешћемо најпре једну песмицу где се на јасан и страховит начин говори о мађији, a потом две молитве: једну против нежита, другу против урока и поганица, које су се неким случајем сачувале у црквеним књигама. Иако бисмо могли навести коју праву враџбинску форму, ограничићемо се на ове.[1] Изједен овчар Осу се небо звездама, И равно поље овцама, Овцама нема чобана, До једно дете Радоје,
73
И оно лудо заспало; Буди га Јања сестрица: "Устани горе, Радоје! Овце ти за луг зађоше"."Нека и', сејо, не могу; Вештице су ме изеле; Мајка ми срце вадила, Стрина јој лучем светлила". Молитва од нежита Нежите, начелниче недугом, изиди од раба божја, (име рек) от врха, от главе, от темена, от чела, от очију, от носа, от ушију, от шие, от рамен, от плешту, от руку, от прст, от нокт, от прси, от срца, от плук, од стр, от чрјев, от ребр, от леђи, от бедр, от кољену, от гољени, от глежи, от плесну, изиди от костји, од жил и от крвји и от свјех с'став внутрњих – Христос те изгонит и свети врачеве всегда и присно и во вјеки вјеков, амин. Молитва од урока, урочице и поганице Господи помолим се. Господи помилуј раба твоего (име рек). Иђаше урок и урочица в чрвених ризах, чељусти развративша и похабајушта; и срјете их Господ Бог и рече им: гдје идеш, зли уроче, са урочицеју? Рече јему урок: гредемо ва мир управ на дјети, отргнути младенца от с' ецу матерну, отргнути мужа с коња; сврћи ратари от волов, оронити ниву, исушити виноград и вино стјети, и ловцем сјети завезати, да не ловет. Рече јему Господ Бог: ас јесм Исус Назарјанин, да свргох ли те сам с небес, зли уроче, да појдеш в гору пустују, идеже чловјеци не живут, и Бог једин не призирает; изди, погана поганице, от раба божија (име рек), от дому јего и от скота јего и от всакого живота јего и стенанија јего васегда, нинје и присно и во вјеки вјеков, амин. Иђаше погана поганица, и сретоше је свјети врачеви Козма и Дамјан, и рекоше јој: гдје идеш, погана? Идем тамо уљести у томе вашему рабу у кости у главу.
74
Рекоше јој свети врачеви Козма и Дамјан: врати се натраг, погана поганице, студена студенице и сметена сметенице; уклони се от раба божија (име рек) и отиди в гору пустују, где звона не звони, Бог сам назирајет на раба божија (име рек); иди, погана поганице, у јелен рок и у овни рог, ако ли нећеш, да си проклета како каматник, и како прељубоделац, a Господ Бог да исцјелит раба божија (име рек), амин, амин, амин. Свети Михаиле арангеле, свети апостоли, Петре и Павле, светитељу отче Николаје, путниче, и вси свети Христови угодници, помозите рабу божију (име рек) амин. Сија света имена да су на помоћ рабу божју (име рек). Господи, ти му пошљи Аврамово гостољубље, Јовово богатство, Самсонову јакост, Јосифову љепоту, Авесаломове косе, Давидову кротост, Соломонову премудрост; все да је на помоћ рабу божију (име рек) амин. [1]
Малоруси имају овакву формулу, којом ловци верују да могу уврачати себи
лов: "Млади делија држи кесу од злата, секиру од злата и нож челични; кеса златна пуна меса. Јунак ножем челичним сече месо и на затвор са мог прозора баца. Кличе: хола! овде има црноуших лисица, и црнобрких лисица дивље длаке, творова, видри, сивих вукова; летите сви на моје ловиште; нека сте намењени моме огњишту; нека постајете плен мога лова; на пуном дану на сунцу, ноћу на месечини! Кључ и брава".
III Игра слободнога духа Непојмљиво значење разбројница. – Њихова каптилена. – Богатство рима: рима на крају, рима на почетку стиха. – Асонанце. – Порекло разбројница. – Декаденце старих језика. – Стилизације слободнога духа по законима ритма и асоцијације. – Немушти језик. – Шатровачки језик. – Језична шифра. – Покушаји "алхемије речи". – Сугестиван језик. – Дадаисти и разорење речи. – Подсвесно као заједничко врсте. – Интелектуални напор као градитељ индивидуалности. – Игра припремање на живот; игра ослобођење ка стварању. – Чисти материјал поезије, – Разбројнице су постале у моментима тражења једног непосреднијег језика. – Њин ритам је
75
школа за пространија стварања. – Аналогија естетичких облика између херојске етике и примитивних стилизација слободнога духа. – Категорије сила; еволуција, селекција. – Џиновци. – Порнографија. Дунав је село, лежи на Сави, Има и винограда, ал' су у трави. Народна песма из Шида (Срем) Сви смо ми у свом детињству, свесно или несвесно били фрапирани извесном ритмичном игром фраза, чији смисао апсолутно нисмо разумевали, a које смо примали један од другог за време игре. Лепота њина лежала је у јединственој поетичности њиног облика и израза a затим нарочито и у самој тајанствености њиног значења које никако нисмо умели коначно одгонетнути ни ми, нити наши старији, па ма колико се мучили да им докучимо значај. Облик им је био толико музикалан, да смо их, више но и песмице изговарали са читавом кантинелом, која је такође прелазила заједно са њима од детета до детета. Служиле су нам за пребројавање, разбројавање и вучење коцке, приликом игара као што су шуге, жмурке, мете, труле кобиле итд. Сам пак облик, иако су те фразе сасвим блиске песмама, није грађен, изгледа, по истим принципима поетске естетике по којима и наше народне лаке тзв. женске песме. Риме су, на пример, много чешће, и то каткад одмах једна за другом, убрзане, као јурећи се; оне се не провлаче кроз целу такву једну фразу но су као у борби са другим поетским формама и облицима, који им онда и преотму искључивост (Једино, Дедино, Седи Салаведино, где рима, на "ино", бори се са јачим ефектима неких значења – парапин, Арапин; парапушка, пушка – и губи свој крајњи самогласник "о", те остаје једно време као рима на "ин", Чекутин, Чекутица, Парапин, Парапушка; и победи најзад: Туткало, Ту десет). Пошто су речи произвољне, најчешће без логичног језиковног значења, биране једино по једној страшно компликованој шеми ритма, то су и риме много чудније, компликованије но што их можемо срести у другим родовима поезије; и у почетку речи које су каткад и цели стихови, нпр. Текутице, Текутан, Палатан, Праскеле... или Баштован, Баштоведи, Штуку дери. Штука с свере. Риме тако, мешајући се на разне начине, једна среда, једна на крају, декадентирајући се у току песме или развијајући се (Опис, опис, поврмус), асосирајући се свим и најнеочекиванијим
76
комбинацијама, даду оваква римовања: Иди ми, дођи ми, нађи ми штап. Лисицу цепати, гуску шетати ја не дам, па не дам; извешћу је сам. Ев' овако – хам! или Једноле, дволе, троле, чеволе, пале, шале, маћин, даћин, дворан, дандри. Асонанце су овде такође изобиљније и животније но што се у ма каквој другој поезији може наћи: Еди дол, дукудол, дука вала, дука cаpa, cаpa леја, ленга, пенга трола могла пупадак, чукадак. Што се тиче других поетских форми које зависе од самог значења израза, оне се намећу, чим икакво значење пробије кроз фазу. Читалац ће их и сам у ово неколико примера моћи лако открити. Од највећег је пак значаја овде ма и приближно дати објашњење како значења ових "бројаница", тако њиног духовног постанка, и њиног утицаја на остала дела народнога духа, уколико је тог утицаја било. Свакако је да су многе од "бројаница", како и г. Тихомир Ђорђевић тврди, латинске, немачке, влашке, дечије песмице и разбројнице, чији је основни језик, пошто га они који су их примили више нису разумевали, потпуно деформисан, које рђавим памћењем, које по извесном закону, мислимо, игре и темпераменту новога духа што их је примио; исто као што су деформисане и стране речи чији се смисао задржавао са њима. Тако један велики део разбројница представљао би лутајуће крпе декадентираног језика балканских староседелаца или суседа, да у огромној мери није свежа стилизација улазила као елеменат у то декадентирање, чак кад се и траг нумерције, бројања, задржавао на бројаничким стиховима (Једноле, дволе, троле, чеволе, пале, шале, шаћин, даћин, довран, дода). Разбројнице би на тај начин требале да буду потпуно изван сваког логичког језиковног смисла, уколико се он унеколико није из старине сачувао, и то из јединог разлога што су оне ушле у народ из туђинских извора. Најпре, ми држимо да је народ, угледајући се на стране моделе или не, и сам, из једне чисто духовне и естетичке нужде, градио их, исто онако неразумљивим, каприциозним, каквим су му се и стране учиниле, проткивајући их с времена на време, као расветљењима, јасним и светлим визијама. Ове визије долазиле су по директним и најподсвеснијим законима асоцијације. Народ је могао овде бити потпуно ослобођен свега оног што га је раније везивало за тло на којем живи, за тајну живота коју у себи носи, за борбу опстанка коју развија око себе, из самог разлога што је циљ оваквим поетским стварањима баш била игра, и крајња победа и ослобођење, ма тренутно, духа од мистерије ил реализма; уколико, разуме се, једно несвесно и подсвесно стварање није тако исто, још импулсније, 77
предавање великим матицама живота. Преписујемо ову разбројницу за пример како и од почетка, чак и кад су ове деформиране, настају народне речи: Бумбар, делипар, сео цар, па кантар, жерипаи, пеливан, мерили га, по вас дан, паде па ce скљуси, и рече му ту си. Или мешавина са декадансама: Сенци,менци, на каменци, штука, пука, капа, глува, од јабуке, на поље. Има оних јединствених, за које ћемо се залуд питати нису ли то биле какве религиозне песме, или какве враџбинске формуле, надмашујући својом лепотом често и најдивније што имамо у нашим народним умотворинама: Иди тамо, Ид' овамо, Где ти кажем, Где ти рекнем. Нити близо, Ни далеко, Већ у дворе Јаворове. Где се Дева породила, Христа Бога Повијала, У злаћане Одеждице, И свилене Пеленице, Где је сина Подојила, Светом дојком Материном. Амин. Тако је! – за које ћемо се залуд питати такође нису ли заслужиле да уђу у нашу херојску епопеју борбе и напора за слободу: I Ој, олово Дедилово, Бојно копље Деспотово. Деспот паде, Ha громаде, Громаде се Разорише, Срби главе Изгубише. II Ој, Јоване Готоване, Готов мени, Готов теби, Сви ти коњи Потковани, И волови Соколови, Соко паде, На тарабе, Тарабе се Поломише, Турци главе Изгубише. У данима нашега детињства, жељни да изразимо масу ствари, осећања, сензација, којима не бисмо умели наћи еквиваленте у матерњем језику, или за које би нам се познате речи учиниле и сувише обичним, жељни такође да имамо један свој специјални језик којим бисмо између само себе општили, ми смо проналазили неки свој. Састављали смо слогове који би нам дошли надохват у фантастичне речи, па ове у још фантастичније реченице, и тако смо се међ друговима разговарали по читаве вечери, не разумевајући никако један другога, али замишљајући, бивајући скоро убеђеним, да то ипак на неком нама непознатом језику нешто мора значити, да, уопште, свака комбинација гласова мора имати једно реалистичко значење. Ширим образовањем, мислили смо, може се постићи да се ма који језик, ма какве гласовне комбинације могу схватити као интерпретација разних осећања, мишљења итд. Сањали смо свакако о оном "немуштом" језику народних приповедака чија тајна као да је лежала баш у томе, и који је био кључ и општења у животињском царству. Онда су нас старији другови научили некој врсти врло примамљивог општења, због тога што се овим могло, и неразумен од других, врло лако разговарати, a и што су ти други могли помислити да је језик којим тад разговарамо стварно неки
78
страни језик. То је била нека врста говорне шифре, која се добијала уметањем, са сваким правим слогом, једног лажног слога састављеног од увек истог сугласника и самогласника истоветног са оним у претходном правом слогу нпр. реч: отац, изговарана је као овотавац, или опотапац, или омотамац итд. Тако да је разговор при игри овако текао: – Штопо топо копопапаш? – Рупупупу. – Штапа ћепе типи рупупапа? – Дапа лопожипим вапатрупу. – Штапа ћепе типи вапатрапа? – Дапа папарипим препеђупу? – Штапа ћепе типи препеђапа? – Дапа пупутипим твопојепе пипилипићепе. – Штапа типи чипинепе мопојипи пипилипићипи? – Јепедупу мипи пропосопо. – Апа типи штопо написипи запагрападипиопо?... У време француског симболизма, песници као Бодлер, Лотреамон, Рембо нарочито, покушавали су да реализују једну "алхемију речи", да им језик буде исто тако изненадан, значајан и одговарајући тачности, као што се изненадно и непосредно појављује осећање и емоција, као што је изненадна потреба за изражавањем, као што је случај са музиком, чији смисао није сталан за свакога, није истоветан, али чија је сугестивност толико моћна и повезана, да је по нијансијацији далеко изнад језика; нарочито кад је реч више о линијама којима живи емоција но о суштаственој вредности емоције саме. Овај напор симболизма није успео, али сам труд донео је неколико примера најчистије уметности, најбистрије лирике по природи њене унутрашње емоцијалне грађе. 79
Тако многе песме Верленове (Les sanglots longs des violons de lautomne blessent mon coeur dune langeur monotone или La lune blanchе luit dans les bois, de chaque branchе part une voix...) необично су блиске својом ритмиком нашим разбројницама. Реч сама ипак није била нападнута. Тек најмодернији духовни, лирски напори француских дадаиста, за Рембоом и Аполинером, покушавши поезију чисте непосредности, чисте подсвести, разорили су јединство речи, тражећи неку врсту сугестивних речи фабрицираних увек у моменту нужде, на наковњу осећања а под чекићем инспирације, ако се тако смемо изразити. Овога пута, истоветно као у нашим бројаницама које у својој младости испевао цео народ, једина шема по којој се речник друштвени враћао у ове лирске комбинације, био је закон подсвесних асоцијација. Једна реч повлачила је по једној тајанственој логици другу за собом, једна визија другу. Надало се да ће лирика доћи до савршене разврстаности индивидуалитета, до оног што је најзначајније и најзанимљивије у личности. Догодило се да се, брже и сигурније по речима, мисаоном логиком итд. створила једна колективна, друштвена уметност, један модерни фолклор осећања цивилизације и живота уопште. Ево зашто. Оно што је подсвесно, и што је живот подсвести, по американском психологу Вилијаму Џемсу такође, у својој вредности није ништа друго но баш: живот врсте, расе, племена и друштва. Тек развијањем свесних интелектуалних снага, виших слојева јединке, развијала се индивидуална сила у човеку, опредељавале се његова особена вредност и карактеристике. Аутоматско писање, говор хипнотисаних, уколико изражава и рефлектује актуални унутарњи живот, изражава баш онај очишћен од индивидуалности. Цела поезија подсвести, асоцијација, аутоматизма приближавала се и нехотице више народу, нашим бројаницама, ако се тако сме рећи, но што је продужила уметност која је непосредно била за њом. Овим смо хтели рећи да је и наше племе, као и деца, као и песници, у моментима када се осећало ослобођено од везаности за законе тајанства и реалности, жудело да се игра вредностима које су му на располагању, да замишља и изграђује нове комбинације. По једном другом енглеском психологу, Гросу, који је изучавао игру код животиња, ова није ништа друго до припремање и вежбање, у часовима одмора или незрелости, за стварни реални живот. Животиња се игра онога што ће доцније извршавати. Игра је свакако
80
једно мерење снага којима се располаже, а чим се дух ослободи, почиње игра ствараоца, аналогна свим стварањима; грађење по истим законима ритма по којима се изграђивао овај свет. Отуда те тајанствене комбинације ритмике, језика и фантазије у младалачкој свежини наше народне уметности, на самим вратницама наше велике епопеје. Мислимо да најчистије грађење, што се тиче саме механике грађења (не лепоте смисла, ни захватаности значења) налази се баш у овој лирици: разбројница. Чичак, чемерика, Зејтин, вареника, Олово, соколово, Соко паде на ливаде, Ој, мене кобиле, Куд сте мене водиле? У чичке долине, Шта у чичком раде? Кора копље кују. За кога га кују? За Османа росмана. Бјеж' Османе росмане, Ето бабе на кокоту! Носи биље на рамену, Гдје те стигне да те шине, Гдје станеш да ланеш. Гдје починеш да погинеш. Единана, бединана, Тутун бенум кадинана Алтун, бентун Талкин, тичкин. За разбројнице, дакле, можемо слободно рећи да су постале у моментима тражења једног непосреднијег језика, бар оне које су стваране у самом народу a не позајмљиване од суседа. Њин утицај на друга поетска дела мора да је био врло замашан. Најпре деца, која су одраставши постајала и сами гуслари,
81
пастири, певачи импровизатори поема, носила су несвесно разрађен у себи ритам, механику целу, поређења и метафоре, који су као живописни жигови били усађени у њихову младу машту од ових разбројница. Сами дечаци, измишљајући, можда, овакве бизарне фразе, тражећи да открију нове, што чудније, сугестивније ритмове, читаву једну технику изражавања, имитирали су тиме несвесно законе ритмова по којима се извршује и цело остало креирање природе, ако узмемо, разуме се, да је сваки ритам по једна шематична представа механике космоса. Можда се и варамо кад тврдимо да она јединствена периодична развијања у косовском циклусу, нпр., имају своју аналогију у примитивној уметности са стиховима које ћемо одмах навести, да им је можда чак и извор у тим вишемање веселим песмама. Кад кажемо извор, мислимо извор облика, уметничке форме која је припомогла да се она огромна инспирација косовска оствари у стиховима. Приметићемо лако читаву једну опсесију, једну врсту фиксног интересовања, у примитивним песмама којима желимо да се послужимо. Наиме, постављања категорија разних природних сила од мањих до већих, уколико постоји један однос зависности међ њима. То је као неки ембрион филозофских метода еволуције и селекције. Оваква разврставања постављања су на разне начине, тако да би те категорије ствари требало посебице изучавати, кад то не би однело много простора. Ево једног селекционисања. Прва строфа гласи: Ја посијах бјелицу шеницу Далек села, близу пута, Крај луга зелена, Крај луга зелена; Наврани се кока с пилићима, Те поједе бјелицу шеницу, Далек села, близу пута, Крај луга зелена, Крај луга зелена. У свакој наредној строфи улази по једна јача сила селекције, док у последњу већ није постављен читав њен ред. Тако цела песма пљуска пространим ритмом
82
читавих набрајања, као таласима, поврх појединачног, и самог по себи већ сложеног, ритма појединих стихова. Последња строфа је: Ја посијах бјелицу шеницу Далек села, близу пута, Крај луга зелена, Крај луга зелена; Наврани се лаво с лавићима, Те поједе тигра с тигрићима, Тигро риса с рисићима, Рисо меда с медићима, Медо вуја с вујићима, Вујо лију с лисичићим, Лија коку с пилићима, Кока поједе бјелицу шеницу Далек села, близу пута, Крај луга зелена, Крај луга зелена. Последња строфа "куповања од најмањега до највећега": Рано пођох на пазар, Купих вола за динар; Ој, ти воле, кућо моја! A ти краво, музо моја! A ти коњу, трко моја! A ти вепре, рано моја; A ти овцо, стриго моја, A ти гуско, шевељајко! A ти патко, шиго-миго! A ти п' јетле, рано дођи, Тер ми хој, тер ми пој; A ти коке, кокерајко! A ти пиле питето!
83
Ма колико то изгледало чудно, невероватно и апсурдно на први поглед, ми инсистирамо још једном на врло вероватној могућности да огромне везе може имати у начину стварања између свих примитивних песама и оних наших најдуховнијих, најцивилизованијих. Сетимо се стихова и фрагмената. Закукало девет удовица, Заплакало девет сиротица, Завриштало девет добрих коња, Залајало девет љутих лава, Закликтало девет соколова, И ту мајка тврда срца била... Или оног страховитог таласног надолажења сила у "Маче војску стари ЈугБогдане... Осам паша бише и убише; кад деветог бити започеше, тад..". Као да се народ у младићству свом учио замашним широким метафорама, непојмљивим, смешним кад је реч о живини, и домаћинству, гигантским кад се њима излије зрели геније народни. Ешко Мехо на ћефенку, Те он гледа низ чаршију, Не би л' кога угледао. Отуд иде Еште Јово, И он води двоје коња, Два коња, два самара, Два самара, два улара, Два улара, два мутава. Говорио Ешко Мехо: "А ти, Јово, Еште Јово! Хоћеш ли се у мен' најмит? У мен' најмит, оре млатит?" – "Хоћу, борме, Ешко Мехо! Мени најман пуно ваља, У мен има пуно дјеце: Двадесет и петеро: Два Пеја и Пејака, 84
И два Пејејеја, И пет девојака, И два златокоса, И два косоглава. Два по пољу трчу, Два млијеко срчу. Два пужу, a два гмижу, Два по лугу чепркају, Два се годе да се роде". Навешћемо још један и последњи пример чија прва строфа као да почиње опевати у иронији неку невесту из епохе џидоваца (џинова), о којима се око Власине прича да кад су данашњи људи настали онда "Џидовац метнул ги у џеп, затим стао викати мајци да се повали што је нашл: – Мајко, мајко, какво нађо! – A она: – Пушти га, на њег ће земља да остане! – он био журац (мали):" Синоћ мома доведена, Мало вечера, Мало вечера: Једну тицу препелицу, Тицу господску, Тицу господску. Последња строфа већ садржи у себи не одвише скучен јеловник: Синоћ мома доведена, Мало вечера, Мало вечера; Девет погач, десет сира, Осам волов, седам крава, Шест овнова, пет гусака, Четир патке, три голуба, Двије тице јаребице, Једну тицу препелицу,
85
Тицу господску, Тицу господску. Међу народне умотворине које припадају слободноме духу народном требало би уврстити многе пошалице, загонетке, пословице, парадоксе случајне или намерне, као они што се налазе над овим поглављем, и такође врло велики број предања чија је тема ласцивне садржине a која су том садржином, у свом облику, необично чудно деформисана.
IV Снага реалистичког запажања Реализам у примитивној уметности. – Чулност на основи нашега реализма. – Нервна спекулација. – Опис набијеног на коље. – Опис полутруле девојке. – Испод фасцинације јединке. – Дантеов "Пакао". "Уметност је филозофија чула". Божа Кнежевић, Мисли Реализам у народној уметности по својој основи није ништа друго, до једно критичкије гледање на свет појава, на ред природних збивања, на живот уопште. Елиминисати производе оваквог држања код примитиваца је теже но ма које друго, и захтева пажљиви рад и посебну студију за сваку нијансу. Ми овом приликом не можемо томе приступити утолико пре што свака објективност замишљена код једног примитивца претпоставља већ извесно његово општење са цивилизацијом, ако га чак и не условљава. Овако, a приори, усуђујемо се изразити своје мишљење да је на бази нашег како народног тако уметничког реализма, примитивног или цивилизованог чулност она што је или мобил или средство да се реалистичко држање оствари. Не интелектуална спекулација, као што је то код Англо-Саксона, као што је код Латина чак, већ импулсивна, нервна спекулација, ако се тако може рећи. Такви су у новој нашој књижевности Бора Станковић, Иво Ћипико, такви неки широки описи наше велике епопеје. Ту би се свакако морала применити једна пажљива анализа. Овде ћемо, само једног примера ради, навести један реалистички спис, који нас својим страховитим натурализмом подсети на, натуралистичке по својим
86
описима и апокалиптичке по својим замислима, слике Дантеове. У црноречком округу забележена је оваква песма о смрти хајдука: Жив га на колац турише... Стојан од колац говори: "Леле, варај до бога! Кол'ко је село големо, Половин моја роднина, Никој ми воде не дава". Тој дочу Нена невеста Па си отиде у пазар, Купила купу за пару, Додаде воду Стојану, Стојан си воду пијеше Вода низ колац течеше. Стојан од колац говори... Наш народ је исувише много видео оних које су набадали на колац, сувише познавао њину смрт, да је не би хтео верно описати. Још један страховитији по верности, детаљисању, опис читасмо у једној песми коју је г. Томић забележио у Скопској црној гори. Ту младић, вративши се својој кући са печалбе, сазнаје да му је девојка умрла. Он одлази на гробље, и, у огромној пожудној жељи да је још једном види, ископава је из њеног гроба. Тад је на језовит начин представљено колико је већ девојка иструлила лежећи, како су јој се дојке ољуштиле, како се грло провалило, уста са зуба отпала, чело оголело, a сви се удови разгубали и распали. Можда ће нам многи приметити што смо илуструјући ово поглавље узели за примере баш болне и језиве стихове. Али ако се узме да живети, као развијање личне енергије, као подвргавање себе природним неумитностима, је болан и трудан напор, који је само општа животна сила хипнозом фасцинирала, тако да многи постизање закона прими са одушевљењем, онда је природно да кад се дух ослободи те фасцинације и почне да проматра објективно, прво што мора
87
уочити то је тежина и тегобност положаја јединке. Зато је Дантеов Пакао можда најреалистичнија поема коју је човечанство изразило.
V Закључак Језик и идеја. – Мисао и реч. – Изражавање помоћу речи; изражавање смисла речи. – Нов појам, нова истина. – Расплођавање језика. – Разлика темперамента народног и разлика језика. – Борба примитивног човека за ослобођење је импулсна. – Етиком почиње еп. – Примитивна уметност изражава оно што је основно у врстама. – Крај. "Преноћи ли голо женскиње под месечином у башти или у шуми, или у пољу, оно од тога затрудни". Народно веровање – Краус "Краус наводи, како је једне ноћи будећи се приметио да пружа још руке ономе што је у његовоме сну била девојка a што је сад био месец чије је пуне зраке примао у лице. Случај није усамљен; изгледа да месечеви зраци милујући очи спаваочеве имају ту моћ да изазивају младеначке визије. Не објашњава ли то легенду о Ендимиону, пастиру заувек успаваном кога богиња Селена (месечине) љуби једном моћном љубављу?" Анри Бергсон, L'Enérgie spirituelle Ми смо на завршетку овога чланка. Могли смо дати један много већи број примера, много више анализа, додирнути се много више претпоставака. Могли смо учинити и једну детаљнију деобу материјала: народне маште у вези са пољским радовима, сејањима, са косидбама, жетвама; у вези са деобом дана; сексуалног живота и умотворине чулности уопште; првих појмова мистерије у свадбеним обичајима; фетишизма и тотемства полног живота за време младићства, брака, смрти; смрти као померања индивидуалности, као смењивања животног принципа, као уопштавања животног јединства (пример: полни живот и опредељење, настављајући се иза смрти – вампиризам и брак), могли смо реконституисати материјални и интелектуални живот пећинског типа 88
човека, по мотивима који су се задржали у нашим народним песмама, на нашим народним везовима. Могли смо такође реконституисати опис целог једног дана од зоре до зоре, и целе године, и свих промена климатских, стављајући један крај другог опет мотиве из истих извора, па их сливајући уједно; исто тако биографију психолошку једног карактеристичног народног типа. Могло се доћи до читавих шематичких таблица да није нужно, обрађујући једну тему која по својој замашности одговара више за књигу но за часопис, бити што опрезнији и непрестано штедети гостољубље дотичног часописа и његов простор. Овако смо, ипак, унеколико хтели да макар само акварелски обојимо првим слојем своју основну претпоставку: да живот народни у његовом првобитном почетном животу представља један сталан и импулсни напор, основни, за духовно ослобођење. Било да је начин на који се изражава још невешт, занудљив, оно што се изражава прелива својим јачим знамењем преко уских ивица стилистичких; било да је тема још зарасла у густо и дивље мешање са страстима, са земљом, са њеним опорим мирисима и ловом, облици којима се прва идеја отима већ су стилистички оштро и снажније исцртани као шаре на њиним копљима и ножевима од кремена. Тако језик и идеја пењу се напоредо, додајући једно другом руке, по лествицама, које су још исплетене од дивље траве од згуљене коре с дрвета, на слободној духовности; јер се тек овде може уочити колико замисао не може опстојати без мисли, или мисао без речи. Бергсон почиње једну целу своју филозофску грађевину поставком да се мисли једино речима; но, кроз цео живот, човечанство мислећи речима, мисли такође и речи, тј. једној мисли реч није само оружје којим ће се изразити, већ често и извор из ког ће црпети свој значај. Тамо где осећај, осећање, визија немају више снаге да као искуство оплођавају мисао, оплођава је искуство саме речи, која је до малочас имала служавску улогу. Најпре је реч материјализирала мисао, затим је мисао стала објашњавати реч, опет, разуме се, уз помоћ језика. Тако је створен један замашан део митологије, симбола, кабалистике, поезије и метафизике; сличним путем изграђена је и непојмљива конструкција математике. Ово се појављује како на крајњој тачки цивилизације где метафизика објављује увек стизање механике, тако на најнижој где је једна новостечена реч огромно завојевање, фасцинација и радост за онај малени свет идеја и, за нас, сад више несхватљиви свет представа. Ту у тој примитивности,
89
по једном закону психолошке прогресије, чак ми одавде, можемо назрети колико је страховито нагло, каткад експлозивно, завитлано, њихово узајамно, језично-идејно-симболично-сликовно расплођавање: слично ономе које један биолог, бактериолог, у стању је да види кроз свој микроскоп у свету бактерија. Кад се узме још да имамо један непобитан доказ разсличавања, утицајем расности, при овим духовним зидањима, a то је баш сам језик, чији се дух толико издваја код свакога племена, да ни истоветне идеје не изразе се код најближих суседа истоветном речју, онда већ можемо замислити колико та расност разсличује и најпримитивније духовне представе различитих племена, кад је овима често сама жива реч била инспирацијом. Или обратно: узевши да је идеја често, уз друге етнолошке и географске особености, била та која деформира реч, мора да се страховито раздвајала од идеја других paca, кад је учинила да се та реч толико разликује од речи других paca. Отуда још једном важност, за проучавање самог раснога основнога духовног плана, да се изучавају прве комбинације речима, прва игра њима, први симболи које оне успеју да затворе у себе, и прве идеје које су оне посиљене импулсно да изразе. У одабирању сличних примера, ми нисмо ни могли доћи до свих, можда најзначајнијих, нисмо успели такође сигурно да одаберемо само њих, већ су се, у страху да не пропустимо који, увукли и неки чији значај одступа од основне наше замисли. Задовољни смо ипак да смо имали прилике да са овако чудним и скупоценим елементима радимо – што нас је често емоционирало – као и надом да смо можда којег читаоца заинтересовали за ово поље духовнога нашег богатства. Нас је занимало ту такође и то да смо иза нашега народа у другом плану имали пред собом стално визију целога човечанства у најдивнијем његовом напору духовности; визију безбројних племена мисионара, који између речи, између првих представа, најосновнијих сензација, између за њих непојмљивих страсти, испираху златна зрна легенди и одблеса мудрости, као далеки рудари из песка, на рекама свих оних векова који прохујаше до нас. Ако смо размишљали о борби примитивног човека за какав његов идеал, за веру или за слободу итд., a у случају да такав један борац живи лично чак и релативно угодно, онда нисмо могли објаснити то каквим интелектуалним и начелним одлучивањем у животу, већ једино силним и неуништивим нагонима који избију одједном, у форми фанатизма, пророштва, херојства, пијанства,
90
болести скоро, a ради повраћања у силу оних сталних друштвених закона: човечанских закона, општечовекових права на живот и на уживање живота. Замислили смо да једном таквом примитивном човеку није јасно какав се талас буди у њему и да он сам себи, до часа објављења унутарњега смисла, остаје загонетка; и да болује ко дете што болује од извесних неспоразума са самом својом личношћу. Радо би ову несвесну тежњу за ослобођењем желели да опишемо онакву каква је могла бити код нас за време првог устанка и даље; показати и на историјском примеру каквим нервним напором, каквом пророчком усредсређеношћу и каквим фанатичким мисионарством, који једини могу да савладају све физиолошке препреке у човеку, остварује се један условни, скоро геолошко-атавистички идеал, што све ваљда једино може да објасни многе непојмљиве и неиздржљиве моменте хероизма у нашој борби за ослобођење. Онда би нам се цела наша нова историја показала тако исто народно-физиолошком и инстинктивном, епском и херојском, као што је било социјално устројавање у задруге и племена, испевавање епова, везење по пространим девојачким рукавима. Појава једног Карађорђа, закорачана испред свих шума, изгледа нам најзаноснијим остварењем народнога импулса. Кнез Милош показује једну нервну духовну спекулацију, једну интелигенцију која полази из дна свих расних нагона. Тако се проливала крв и тако се зидало ослобођење племена, мисли и поезије, што значи ослобођење управо простора и времена, уколико су ови издвојени или уколико су сједињени. У овом есеју ми смо се бавили само неколиким појавама, онима које су нас највише фрапирале: парадокси, мистичне игре, жудње за инвенцијом непосреднијега језика. И ишли смо у одабирању примера само до граница иза којих почне да се развија једна етика, јер са њом смо већ улазили у домен велике епопеје. Тако исто нећемо намерно на завршетку извући ниједан закључак о разним особинама нашега народа, по елементима којима смо се до малочас служили. То би било сувише пренаглити кад је реч о примитивној уметности, јер је и ова најчешће, као подсвесна идеја код индивидуе што припада више врсти но јединки, општечовечанска, каткад, ваљда, и општеанимална. Овим смо стигли можда тек на праву дефиницију о примитивној
уметности.
Њено
изражавање
полази
од
онога
што
је
најподсвесније у народу.
91
